Викицитат
srwikiquote
https://sr.wikiquote.org/wiki/%D0%93%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%B0_%D1%81%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B0
MediaWiki 1.48.0-wmf.1
first-letter
Медиј
Посебно
Разговор
Корисник
Разговор с корисником
Викицитат
Разговор о Викицитату
Датотека
Разговор о датотеци
Медијавики
Разговор о Медијавикију
Шаблон
Разговор о шаблону
Помоћ
Разговор о помоћи
Категорија
Разговор о категорији
TimedText
TimedText talk
Модул
Разговор о модулу
Догађај
Разговор о догађају
Максим Горки
0
8763
68593
68529
2026-11-01T09:02:28Z
Coaorao
6170
/* Цитати о Максиму Горком */
68593
wikitext
text/x-wiki
[[Датотека:Maxim Gorky LOC Restored edit1.jpg|мини|Твоје књиге и планови ништа не вреде ако нема праведне земље.]]
'''[[w:Максим Горки|Алексеј Максимович Пешков]]''' (28. март 1868 — 18. јун 1936), познатији као '''Максим Горки''', био је руски и совјетски писац и политички активиста.
[[Датотека:Savely Sorine, Maxim Gorky, 1902, FAMSF 49375.jpg|мини|Своја [[мишљење|мисао]] је као добра [[светлост]], при њој се туђа [[лаж]] види одмах.]]
: '''Види још:'''
:: '''''[[Мати]]'''''
== Цитати ==
[[Датотека:Truce statue from the north.jpg|мини|Требало би положити пушке, топове, железничка кола, па би [[рат|рату]] био крај.]]
[[Датотека:Pompeo batoni, il tempo scopre la verità, 1737-39, 02.JPG|десно|мини|[[Лаж]] је [[религија]] робова и господара… [[Истина]] је бог [[Слобода|слободног]] човека.]]
[[Датотека:Frontis--Leader of the lower school.jpg|мини|[[Јунак|Јунаци]] су вође и личности који ничег заједничког немају с масама.]]
[[Датотека:Samson meurt en faisant mourir ses ennemis (5753424).jpg|мини|Свакада побеђује јунак, па чак и онда када је привидно физички побеђен.]]
[[Датотека:Maxim Gorky by Isaak Brodsky (1937, GTG).jpeg|мини|Сопствене мисли су као [[море]], а туђе као [[река|реке]]: ма колико ових утицало у море, оно ипак остаје слано.]]
* Учити и учити, велиш ти? Али можеш ли ти то научити, како да људи постану срећни? Не, не можеш. Прво остари, па онда говори да треба учити. Зашто учити? Сваки зна шта му треба. Ко је паметнији, тај узима оно што има, а глупљи не добијају ништа; и сваки се учи сам…
** ''[[s:Макар Чудра|Макар Чудра]]'' (1892) (Превод [[w:Аксентије Бацетовић|Аксентија Бацетовића]])
* Смешни су ти твоји људи. Скупили се у гомилу, те гњаве један другог; а погледај шта је места на земљи; он показа руком далеко на степу… И непрестано раде. Зашто, за кога? Нико не зна.
** ''Макар Чудра'' (1892) (Превод Аксентија Бацетовића)
* Кад би орлица од своје воље пошла гаврану у гнездо, шта би постала?
** ''Макар Чудра'' (1892) (Превод Аксентија Бацетовића)
* Помислите о вашој улози у [[живот|животу]]: — направљена је била цигла, затим је непомична лежала у једном здању, распала се и ишчезла… И досадно је, и гадно бити само цигла — зар није тако? Та не личите на циглу, ако имате разума и душе, ако хоћете да осетите у животу добре часове, пуне осећања и мисли…
** ''[[s:Сат (Горки)|Сат]]'' (1896), IV
* '''Живео човек који себе не уме да штеди!'''
** ''Сат'' (1896), VII
* Има само два облика живота: труљење и горење. Плашљиви и грамжљиви изабраће онај први, храбри и великодушни — овај други; '''свакоме ко воли лепоту, јасно је, где је величанственије'''.
** ''Сат'' (1896), VII
* Часови живота нашег — празни су, досадни часови; на испунимо их лепим подвизима, не штедећи себе и тада ћемо проживети часове лепе пуне радосног узбуђења, пуне ретког поноса!
** ''Сат'' (1896), VII
* […] лепота је у снази, а не у глаткој кожи и руменим образима.
** ''[[s:Кан и син|Кан и његов син]]'' (1896)
* '''Све је остало мртво, само је [[Жена|женина]] љубав жива.''' Где нема таке љубави — онде нема ни живота за човека, он је просјак и тужни су његови дани.
** ''Кан и син'' (1896)
* […] шта човек може згрешити или како се може коме замерити, када личи на камени кип и када му је тежак рад угушио свако осећање?
** ''Двадесетшесторица и једна'' (1899)
* […] [[ћутање]] је мучно и ужасно само за оне који су казали све, те више немају шта да кажу; за људе који уопште нису отпочели да [[говор|говоре]], ћутање је проста, лака ствар…
** ''Двадесетшесторица и једна'' (1899)
* Летео или пузио, крај је познат: сви ће лећи под земљу, све ће бити прах…
** ''Песма о соколу'' (1899), I
* Онај који је рођен да пузи — летети не може!
** ''Песма о соколу'' (1899), II
* '''Безумље храбрих — мудрост је живота!''' О храбри Соколе! У борби с непријатељима пролио си своју крв… Али ће доћи време и капи крви твоје жарке, као искре, плануће у мраку живота и многа ће храбра срца запалити лудом жеђи за слободом, за светлошћу!
** ''Песма о соколу'' (1899), II
* Али у песми храбрих и јаких духом ти ћеш увек бити живи пример, поносан поклич за слободу, за светлост!
** ''Песма о соколу'' (1899), II
* Једино је [[слобода|слободан]] онај, који се може уздржату од свих [[жеља]], да се потпуно [[жртвовање|жртвује]] једној јединој изабратој мети.
** ''[[s:Пред животом|Пред животом]]'' (1900)
* […] твоје књиге и планови ништа не вреде ако нема праведне земље…
** ''На дну'' (1902), чин 3. (Превод [[w:Милан Ђоковић|Милана Ђоковића]])
* '''[[Лаж]] је религија робова и господара… [[Истина]] је бог [[Слобода|слободног]] човека!'''
** ''На дну'' (1902), чин 4. (Превод Милана Ђоковића)
* У кочијама прошлости нигде не можете да одете.
** ''На дну'' (1902), чин 4. (Превод Милана Ђоковића)
* '''[[Јунак|Јунаци]] су вође и личности који ничег заједничког немају с масама.'''
** ''Прича о јунаку'' (1925)
* Све нове истине изгледају у почетку као парадокси, а најчуднија је та истина да ће човек остати непријатељ масе до год се она не распадне у милионе самосталних личности.
** ''Прича о јунаку'' (1925)
* Ја полазим од стварних, органских, а не замишљених човекових интереса: човек би хтео да живи [[слобода|слободно]], али му то не да његова таштина. Он је утолико слободнији уколико је удаљенији од људи.
** ''Прича о јунаку'' (1925)
* '''[[Рат]] је хирурша операција којом би се могло да исече све оно што је у [[држава|држави]] болесно.'''
** ''Прича о јунаку'' (1925)
* [[Проституција]] је професија хистеричних [[жена|жена]]…
** ''Прича о јунаку'' (1925)
* Сви су људи по својој природи [[анархизам|анархисти]], но ми знамо да за анархију још није [[време]]. Оно ће доћи тек онда када се масе распадну у поједице који су свесни своје моћи, свога значаја и свога права да живе по законима свога духа.
** ''Прича о јунаку'' (1925)
* [[Историја]] је [[борба]] између појединаца и множине, борба између [[љубав|љубави]] према [[мир|миру]] и страсти према делу.
** ''Прича о јунаку'' (1925)
* Историја је дело појединаца, резултат [[јунак|јунака]] тваралаца.
** ''Прича о јунаку'' (1925)
* '''Свакада побеђује јунак, па чак и онда када је привидно физички побеђен.'''
** ''Прича о јунаку'' (1925)
* Добро живети може онај ко воли [[смех]].
** ''Прича о јунаку'' (1925)
* Сунце је свакој ватри отац, оно не убија никога.
** ''Пустињак''
* Силна је магијска моћ речи у којој живи [[љубав]].
** ''Пустињак''
* Потребна је простота. Сви људи заплели су се у ситнице, због тога и даве један другог.
** ''Шупља глава''
* Човек треба да влада само собом, и ни над ким другим. Ено, прикачили те на хартију и терају те куда хоће, и ти не господариш ни својим јадом ни својом радошћу.
** ''Шупља глава''
* Будала живи лакше, паметан човек занимљивије.
** ''Шупља глава''
* Своја [[мишљење|мисао]] је као добра [[светлост]], при њој се туђа [[лаж]] види одмах.
** ''Шупља глава''
* Ако се рајска птица, човекова слобода, у мрежу лажних ситница толико заплела да хоће да се угуши, онда мрежу расеци, подери је!
** ''Шупља глава''
* Лекар је свима причао да је избила [[револуција]] и да ће данашња [[власт]] бити замењена другом. Ја мишљах:<br />– '''Дакле, то значи да људима треба на њушке ставити други [[w:Улар|оглав]]?'''
** ''Шупља глава''
* Требало би положити пушке, топове, железничка кола, па би [[рат|рату]] био крај.
** ''Шупља глава''
* Сопствене мисли су као [[море]], а туђе као [[река|реке]]: ма колико ових утицало у море, оно ипак остаје слано.
** ''Шупља глава''
=== ''[[Мати]]'' (1906) ===
:<small>Ово је само неколико примера; за више цитата из овог дела, погледајте ''[[Мати]]''</small>
[[Датотека:Heinrich fueger 1817 prometheus brings fire to mankind.jpg|мини|Прави људи су само они који руше ланце са људског ума.]]
[[Датотека:La lacedemonienne the spartan mother, Louis Jean Francois Lagrenée.jpg|мини|Кад ће постојати такве мајке које ће своју децу и у смрт слати са радошћу?]]
[[Датотека:Police brutality.svg|мини|Претворили су људе у оружје, у батине, у камење, и кажу: „То је држава!”]]
[[Датотека:Francisco de Goya y Lucientes - Los fusilamientos del tres de mayo - 1814.jpg|мини|Морем крви нећете угасити истину…]]
* '''Прави људи су само они који руше ланце са људског ума.'''
** Први део, глава 17.
* '''Ми морамо најпре да наоружамо главу, па тек онда руке.'''
** Први део, глава 20.
* Ако се у храну детета уноси помало бакра, то ће спречити раст његових костију и оно ће постати патуљак, а ако се човек трује златом, његова душа ће постати ситна, умртвљена и безбојна, сасвим као гумена лопта од пет копјејака…
** Први део, глава 23.
* '''Кад ће постојати такве мајке које ће своју децу и у смрт слати са радошћу?'''
** Први део, глава 23.
* '''Да би човек напредовао на свом путу, мора се борити и против себе. Треба умети дати све од себе, своје срце. Дати свој живот, умрети за идеју – то је просто!'''
** Први део, глава 24.
* Доћи ће време кад ће људи уживати један у другом, кад ће сваки човек стајати пред сваким другим као звезда. '''Земљом ће се кретати слободни људи, велики у тој својој слободи, сви ће ићи отвореног срца, сва срца биће ослобођена осећања зависти, нико неће бити пакостан.''' Онда ће бити не само живот него служење човеку, човеков лик ће се високо уздићи; '''слободном човеку је свака висина доступна!''' Људи ће живети у истини и слободи због лепоте, и најбољима ће се сматрати они који својим срцем буду широко загрлили свет, који га буду дубоко заволели; најслободнији биће и најбољи – у њима је највише лепоте! Људи у таквом животу биће велики…
** Први део, глава 24.
* Полиција, жандарми, шпијуни – све су то наши непријатељи – а сви су људи као и ми, и њима сишу крв, и њих не сматрају за људе. Све је исто! А ето, ставише људе једне против других, заслепише их глупошћу и страхом, везаше им и ноге и руке, придавише их, и сишу их, гуше, и с једнима ударају друге. Претворили су људе у оружје, у батине, у камење, и кажу: „'''То је држава!'''”
** Први део, глава 24.
* '''Несрећа је у томе што је на земљи мало слободних људи!'''
** Други део, глава 8.
* '''Младо срце је увек ближе истини…'''
** Други део, глава 24.
* '''Млади, здрави, они уносе своју несавладиву снагу само ради једног циља, ради правичности. Иду да би победили сву људску беду, подигли су се да униште целокупну несрећу на земљи, иду да савладају све што је ружно, и савладаће!'''
** Други део, глава 28.
* Деца која иду путем истине и разума, и све заодевају новим небесима, осветљавају све несагоривим пламеном, та деца свуда доносе љубав, из дубине душе своје. Ствара се нов живот, у ватреној љубави деце према целом свету. И ко може да угаси ту љубав, ко? Која је сила већа од ове, ко је може савладати? Њу је родила земља, и сав живот хоће њену победу — сав живот!
** Други део, глава 28.
* '''Морем крви нећете угасити истину…'''
** Други део, глава 29.
== Цитати о Максиму Горком ==
* Док су се сви књижевници тога доба гордо одвајали од презрених маса и као орлови лебдели над земљом у мистичним тајним световима симбола, Максим Горки био је на земљи, доле, помешан са гомилом, пун сажаљења за мале и велике беде понижена човека, пун бунта противу неправде ондашњега друштва. Као оштар крик галеба пред буром, пронела се над Русијом његова претња свима онима који су хладно, равнодушно, себично и мирно пролазили поред патњи омаловажаваних и намучених људи, и тој су се претњи, са свих страна, придружили гласови нових, непознатих песника, песника „са дна”.
** [[Драгиша Васић]], [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_E74E1D9A175FE5728805716D3DEA6D36-1928-K003 ''Пролетерски песници''] (1928), стр. 26.
== Потребан извор ==
* Човек је украс света.
* Деца — то су наше сутрашње судије.
* Људи понекад лажу зато што то захтева пристојност.
* Не суди — да ти не суде.
* [[Несрећа]] је најбоља за спајање нарави које су иначе сасвим супротне.
* Само се глупану живот чини једноставним.
* Самозадовољан човек је израслина на грудима друштва.
* [[Живот]] тече — ко га не стигне, остаје сам.
* Улога искреног човека — тешка је улога.
* Зло је кад снага живи без разума, али није ни добро када разум живи без снаге.
== Спољашње везе ==
{{Википедија|Максим Горки}}
{{Викизворник|Максим Горки}}
{{DEFAULTSORT:Горки, Максим}}
[[Категорија:Рођени 1868.]]
[[Категорија:Умрли 1936.]]
[[Категорија:Руски књижевници]]
[[Категорија:Совјетски књижевници]]
[[Категорија:Руски драматурзи]]
95v2740xhhjjc6jyhigv2pwaklllq26
Ђура Јакшић
0
11185
68591
67519
2026-11-01T08:57:59Z
Coaorao
6170
/* Цитати */
68591
wikitext
text/x-wiki
[[Датотека:Đura Jakšić - Autoportret, 1857‒1858, Narodni muzej.jpg|мини|<center>И овај камен земље [[Србија|Србије]],<br />Што, претећʼ сунцу, дере кроз облак,<br />Суморног чела мрачним борама,<br />О вековечности прича далекој,<br />Показујући немом мимиком<br >Образа свога бразде дубоке.</center>]]
'''[[w:Ђура Јакшић|Георгије Ђура Јакшић]]''' (8. август 1832 — 16. новембар 1878) био је [[Срби|српски]] сликар, [[песник]], приповедач, драмски писац и учитељ.
== Цитати ==
[[Датотека:Pruszkowski Falling star.jpg|мини|<center>Кад би мома звезда била,<br />никад не би душа моја<br />бела данка зажелила.</center>]]
[[Датотека:Đura Jakšić - Devojka u plavom, 1856, Narodni muzej u Beogradu, Zbirka Joce Vujića.jpg|мини|<center>„Вина, Мило!” — орило се,<br />Док је Мила овде била.</center>]]
[[Датотека:Hajduk Veljko, Stevan Todorović.jpg|десно|мини|<center>А из војске Турчин проговара:<br />„Крајʼне хоћу, делијо крвава!”<br />„Не дам Крајʼне! Ево руса глава!”</center>]]
[[Датотека:PrinceAlexander I w.jpg|десно|мини|<center>Бог да сачува, Бог да поживи<br />Нашега ''књаза'', Србаља над!<br />Његовој слави свет некʼ се диви!<br />Чује се Српство радосно сад.</center>]]
[[Датотека:Skadarlija05.jpg|мини|У мислима, тако, уздахно сам јако,<br />А сузе су текле низ образ полако;<br />Од груди се мојих вечан огањ створи,<br />Да у њима душа пре рока изгори!<br />По големом свету млађан се потуцам —<br />Што Громовник нисам, да на судбу пуцам?]]
[[Датотека:Imperial Eagle (Aquila heliaca) (38741311735).jpg|десно|мини|<center>Не треба орлу тек један лет,<br />Само да пусти крила немарна —<br />Презро̂ је давно презрени свет.</center>]]
[[Датотека:Knez Milan I Obrenović.jpg|десно|мини|<center>Па напред, Кнеже! с Тобом смо ми!<br />С Тобом су, Кнеже, српски лавови!<br />Готови за Те погинутʼ сви!…<br />Живио, кнеже наш!…</center>]]
[[Датотека:Đura Jakšić, Takovski ustanak.jpg|мини|<center>[[Срби]]н је [[јунак]], јунак је гром,<br />Смрскаће теме душману свом.</center>]]
[[Датотека:Sinđelić at Čegar Hill.jpg|десно|мини|<center>Алʼ један израз, једну мисао,<br />Чућеш у борбе страшној ломљави:<br />''„[[Отаџбина]] је ово Србина!”''</center>]]
* Кад би мома звезда била,<br />Никад не би душа моја<br />Бела данка зажелила.
** ''[[s:Мома|Мома]]'' (1856)
* Зашто ме не љубиш,<br />Мог живота рају?<br />Без љубави часи<br />Што да пропадају?
** ''[[s:Зашто ме...|Зашто ме…]]'' (1856), строфа 1.
* Море дави, страшно лав уједа,<br />Сабља сече, грмећʼ гром обара —<br />Алʼ толико покора не ствара,<br />Као осмех човечијег једа.
** ''[[s:Осмех|Осмех]]'' (1856), строфа 3.
* '''Некʼ по цвећу жене газе,'''<br />'''А трње је за човека!'''
** ''[[s:Стазе|Стазе]]'' (1856), строфа 2.
* „Вина, Мило!” — орило се,<br />Док је Мила овде била.<br />Сад се мила изгубила:<br />Туђе руке вино носе.<br />Ана точи, Ана служи,<br />Алʼ за Милом срце тужи.
** ''[[s:Мила (Ђура Јакшић)|Мила]]'' (1856), строфа 1.
* Волове сам продао лани<br />И са њима пашу многу.<br />Крчмарици, лепој Јани,<br />Токе дадох у залогу.
** ''[[s:Ал' ми сада..|Алʼ ми сада…]]'' (1856), строфа 2.
* О њом сам само снево̂<br />Она ми беше све:<br />Нека ме она воли,<br />А свијет презире.
** ''[[s:Шта ће...|Шта ће…]]'' (1857), строфа 5.
* Опет ме једно теши,<br />И сад сам грешити рад:<br />Нешто да Мила згреши,<br />С њоме да горем, млад!
** ''[[s:Грешник|Грешник]]'' (1857), строфа 6.
* Наточи ми чашу вина<br />Из подрума свог;<br />Пољуби ме, загрли ме,<br />Помого̂ ти Бог!
** ''[[s:На ноћишту|На ноћишту]]'' (1857), строфа 3.
* У срцу се живот застрашено тају,<br />Само ветар хуји… То су уздисаји…
** ''[[s:Вече (Ђура Јакшић)|Вече]]'' (1857), строфа 3.
* Плако̂ је Србин векова ред —<br />Над ''светлим књазом'' анђо̂ се вије,<br />Згажена змија прогута јед.<br />„Бог да сачува, Бог да поживи<br />Нашега ''књаза'', Србаља над!<br />Његовој слави свет некʼ се диви!”<br />Чује се Српство радосно сад.
** ''[[s:Његовој Светлости Књазу Александру Карађорђевићу|Његовој Светлости Књазу Александру Карађорђевићу]]'' (1857)
* У мислима, тако, уздахно сам јако,<br />А сузе су текле низ образ полако;<br />Од груди се мојих вечан огањ створи,<br />Да у њима душа пре рока изгори!<br />По големом свету млађан се потуцам —<br />Што Громовник нисам, да на судбу пуцам?
** ''[[s:Пут у Горњак|Пут у Горњак]]'' (1857)
* Грмну пушка, гореду облаци,<br />Мртвог сунца крвави су зраци;<br />Алʼ кубура друго сунце ствара,<br />А из војске Турчин проговара:<br />„[[w:Неготинска крајина|Крајʼне]] хоћу, делијо крвава!”<br />„'''Не дам Крајʼне! Ево руса глава!'''”
** ''[[s:Рањен Вељко|Рањен Вељко]]'' (1858), строфа 1.
* Млади бећари унапред скоре,<br />Тражиду смрти кораке споре —<br />Та сваки лети за род умрети!<br />Пред њима [[Хајдук Вељко|Вељко]] на бесном кољу,<br />'''С Турчином бије борбу потоњу,'''<br />'''Па кад је тако — некʼ је крваво!'''
** ''Рањен Вељко'' (1858), строфа 2.
* Близо до неба гора је чарна,<br />Не треба орлу тек један лет,<br />Само да пусти крила немарна —<br />Презро̂ је давно презрени свет.
** ''[[s:Орао (Ђура Јакшић)|Орао]]'' (1858), строфа 1.
* Увређено срце моје,<br />У вечитом болу, гневу,<br />Смеха се је зажелело…
** ''[[s:Ја сам стена|Ја сам стена]]'' (1860)
* Па ко то ступа дрском слободом<br />У море сиње са лаким бродом?
** ''[[s:Бура на мору|Бура на мору]]'' (1860), 37–38.
* Бродари гледе, чекају, стоје,<br />Смрт је пред њима, смрти се боје.<br />Ал’ онај, ком је живот тек шала,<br />Чија је душа смрт упознала,<br />Том пропаст више нигде не грози,<br />Он помно виче: Напред! и вози!
** ''Бура на мору'' (1860), 67–72.
* Грозни су знаци витешке славе,<br />Трошни остатци борбе крваве.
** ''Бура на мору'' (1860), 86–87.
* Љубим те, љубим, душо,<br />Љубим те, рају мој!<br />А осим тебе никог,<br />До само народ свој.
** ''[[s:Љубав (Ђура Јакшић)|Љубав]]'' (1862), строфа 1.
* Ако ми родиш сина,<br />Роди ми [[Милош Обилић|Милоша]];<br />А буде лʼ мила ћерка,<br />Нек буде Милица:<br />Крваво иде време<br />Српске освете,<br />Требаће земља српска<br />Храбре Милоше.<br />Алʼ био Милош или<br />Лепа Милица —<br />Само да Српство љуби,<br />Љуби Србина…
** ''Љубав'' (1862), строфа 4—6.
* [[Срце]] моје игра, бије,<br />Све се превија —<br />Чини ми се, моја душо,<br />Да је [[Србија]]!
** ''Љубав'' (1862), строфа 41.
* '''Осећам мишʼцу снажну и јаку,'''<br />'''У срцу крви, у крви бој —'''<br />'''Па где је часак?… У томе часу'''<br />'''Да прсне крвца за народ мој!'''
** ''[[s:Осећам...|Осећам…]]'' (1862), строфа 1.
* Илʼ ће ти [[Марко Краљевић|Марко]] — кад једном дође —<br />Топузом жића загатитʼ тек…<br />'''Илʼ падај, мајко света и људи,'''<br />'''Илʼ рађај људе и рађај век!'''
** ''Осећам…'' (1862), строфа 4.
* Пашћу, умрећу, душа ми горе,<br />Растопиће ме до беле зоре,<br />Ко̂ груду снега врело сунчање.<br />О, лакше, лакше кроз густо грање!
** ''[[s:Кроз поноћ...|Кроз поноћ…]]'' (1862), строфа 3.
* Много је дана, много година,<br />Много је горких било истина;<br />Много ми пута дрхташе груди,<br />Много ми срца цепаше људи,<br />Много сам кај’о, много грешио<br />И хладном смрћу себе тешио;<br />Многу сам горку чашу попио,<br />Многи сам комад сузом топио…<br />О, мајко, мајко! О, мила сени!<br />Откад те, мајко, нисам видео,<br />Никаква добра нисам видео…
** ''[[s:Поноћ|Поноћ]]'' (1866)
* О, мајко, мајко, свет је пакостан,<br />Живот је, мајко, врло жалостан…
** ''Поноћ'' (1866), 61-62.
* Теби да певам — теби, тиранко!<br />А дух ми мори отров и гнев;<br />Увреда твојих жаоци јетки<br />Потпаљују ми племенит спев.
** ''[[s:Јевропи|Јевропи]]'' (1867), строфа 1.
* Милионима народи пиште,<br />Милион груди просипа крв —<br />Милионима пале кућиште,<br />Милион људи гмиже ко црв.
** ''Јевропи'' (1867), строфа 2.
* '''Изгинућемо — али слободни,'''<br />'''Јер Србин неће да буде роб!'''
** ''Јевропи'' (1867), строфа 5.
* Шта ће нам овај мир,<br />Овај блатомир?<br />Зар није боље [[борба]] — и крв и нож,<br />И крвав онај пир?
** ''[[s:Бојна песма (Ђура Јакшић)|Бојна песма]]'' (1871), строфа 1.
* На оружје!<br />'''[[Срби]]н је јунак, јунак је гром,'''<br />'''Смрскаће теме душману свом.'''<br />На оружје! на оружје!
** ''Бојна песма'' (1871), рефрен
* Видиш ли барјак тај?<br />Сина под барјак дај!<br />Нека за братство, слободу лије крв,<br />За мили завичај.
** ''Бојна песма'' (1871), строфа 15.
* Силног цара војска бежи;<br />Ал’ је мучан пут спасења,<br />Преко кама, преко стења,<br />Слаба нога онуд клеца.
** ''[[s:Стража|Стража]]'' (1871)
* [[Слобода]] целом српском народу!<br />И под том заставом млади кнеже наш!<br />Подмладак ће те српски дворити<br />За угњетену се браћу борити <br />Пролити крв —<br />И из те своје крви подићи<br />Можда крваву?<br />Али слободну српску државу<br />'''Па напред, Кнеже! с Тобом смо ми!'''<br />'''С Тобом су, Кнеже, српски лавови!'''<br />'''Готови за Те погинутʼ сви!…'''<br />'''Живио, кнеже наш!…'''
** ''Кнезу српском Милану Обреновићу IV'' (1872), 35—46.
* Нека дође сто хиљада,<br />А у српским у грудима,<br />Један живот нека има —<br />И тај један нека пада!<br />На бајонет нек се меће,<br />'''Алʼ пред четом насилника,'''<br />'''Срце српског Крајишника'''<br />'''Задрктати никад неће!'''
** ''[[s:Караула на Вучјој Пољани|Караула на Вучјој Пољани]]'' (1875)
* А у нашој крви лежи<br />Крв косовска, крв јунака,<br />А крв така —<br />Не затрепта од Турака!
** ''Караула на Вучјој Пољани'' (1875)
* '''И овај камен земље Србије''',<br />Што, претећʼ сунцу, дере кроз облак,<br />Суморног чела мрачним борама,<br />О вековечности прича далекој,<br />Показујући немом мимиком<br >Образа свога бразде дубоке.
** ''[[s:Отаџбина|Отаџбина]]'' (1875), строфа 1.
* Алʼ један израз, једну мисао,<br />Чућеш у борбе страшној ломљави:<br />''' ''„[[Отаџбина]] је ово Србина!”'' '''
** ''Отаџбина'' (1875), строфа 3.
=== ''Краљица'' (1860) ===
* Али и кроз ту густу маглу Бог види!…
* '''Сирото сунце, на кога ли сијаш?… Овде ни једне живе душе нема, која би ти се и најмање радовала.''' Нема тице да те умилном песмом поздрави. Некол’ко орлова само гракћу и спремају се у умилне долине… Ил’ можда седом оцу?… Ах, ено њега где сетно и невесело у онај гроб гледа, као да му онде сунце живота закопаше. Онде он стоји, без суза, без речи, нем и студен камен, на ком се терет и туга у живим цртама показиваху.
* Лакша је земља нег’ ови јади,<br />Срећнија ј’ много од срца мог;<br />Она ти лице љуби и хлади…<br />Ох, што ме гробом не створи Бог!
* '''Ах, лепа и мила земљо! Да л’ да те благосиљам, ол’ ћу те клети?''' Јер у теби беше толико добра, да те никад заборавити нећу; а сваки спомен на тебе удар је, под којим се слабо срце кида и цепа!…
* '''На грешној земљи живесмо рај!… Заслепљени сјајношћу љубави наше, нисмо видели где злоба у море сладости наше отрова точи…''' Али нека је свима просто, просто до Бога! Та ко не би толикој срећи смртних завидео? ко, кад је и небо спрама нас грешило?!…
* Само последњи часови умрле среће кратак век опомињања преживе, и кад ми издишемо, они нам са другим вернима очи заклапају и шапћу: Вечна му памет!…
=== ''Сужањ'' (1861) ===
* Ту више нема ни пријатеља ни непријатеља. Што је остало, то је у пламену сахрањено; а живи одоше далеко, у туђе земље, да осете отров самоће тужне, да окусе горчину с поругом и презрењем пруженога хлеба, пак да у туђој земљи проклети и презирани умру, илʼ да се бледа и измучена лица на пусто кућиште врате.
* Младост је моја била бујна, крв врела. Свет ми се милио. Људи ми беху браћа, за које бих све: младост, имање, и живот, жртвовао. Ах, и сад би тако било, да нисам угледао сунца, које ми је очи засенило.
* Ах, сирото срце моје, многу ли си горку чашу и ти попило!… Али најгорчија остаде за последњу…
=== ''[[s:Успомене|Успомене]]'' (1871) ===
[[Датотека:Balkan League and Hagia Sophia.jpg|мини|Ал’ доћи ће дан и сваки ће народ дан свога васкрса славити.]]
* Ти ли си тај, што ослобођење васцелога Српства тражиш?… опијен гневом дивљега звера бесомучним гласом рикаше судија. На сувим рукама браниоца српске слободе тужно звекнуше ланци — али веран син народа мирно и достојанствено одговараше:<br /> — Ја сам.<br /> — Ти си бунтовник! ти си издајник отаџбине! викаше судија.<br /> — '''Ја сам бранилац народа, бранилац правде и људске и Божје!… Ја сам, господо чланови крвавога суда, бранилац слободе!…'''<br /> — Таког браниоца правде и слободе законито постављени суд земље Маџарске осуђује — на вешала…
* Видео сам јунакâ. Гледао сам малене српске четице, где као плеву развеју читаве баталијуне Маџара… О веруј ми, драги пријатељу, да '''нема под небом јуначнијега народа од српскога… али ни несрећнијега!…''' Jep гле, овако поцепани, као што смо, свугде својом крвљу, својим грудима и својим животом служимо мекушне туђинце… '''Ал’ доћи ће дан… и сваки ће народ дан свога васкрса славити!'''
* Ах! за шта гинусмо и страдасмо — а шта добисмо?!… Браћа наша и деца наша у крв запливаше, да из ње изваде потомству своме најдрагоценију бисер-шкољку — па?… уместо слободе добише истрцане шињеле и бронзане крстиће… О! О! О!… Какве жртве, а каква награда!…
* '''[[Срце]] је масна земља, па што се у њу посеје дубоко хвата корена, само вешто у дубину зароњен ашов и најмању јој жилицу кида.'''
=== ''Попа Тихомир'' (1875) ===
[[Датотека:Đura Jakšić - Isus pred Pilatom, 1856, deo kolekcije manastira Grgeteg.jpg|мини|Вешала, тамница, колац и тане… то је од вајкада награда [[Истина|истини]].]]
* Сви су људи, брат-Радисаве, деца Божја; па су и богати и сиромаси моја браћа. Богатима немам чиме и не знам како да помогнем, само ми остаје сиротиња, и њој бих волео послужити…
** Отац Тихомир говори чича Радисаву.
* Видите ли ви ове подмукле Немце и Маџаре?… Ви се смејете, па велите: „Та то су наши надничари!”… Јест, они вам данас надниче, а сутра ће вам господарити!… У томе их потпомаже држава, спахија, владика и вера њихова… '''Они им дају све оно, што од нас на најподлији начин отимају; дају им занате, просвету и власт; дарежљиво пружајући им ваше рођене новце откупљују вам, стопу по стопу, крвљу и знојем дедова ваших добивену земљу. Вас остављају глупе и у незнању… Та само један тренут да сте размишљали, уверили би се, да вас себи за робове спремају…'''
* То гостопримство, та Србинова љубав према ближњему, то неограничено поверење према свакоме човеку, та српска племенитост, то му је уједно и мана, с којом се рађа и умире… '''Та мана могла је некада бити и врлина, али је у деветнаестом веку пропаст његова!'''
* Ја љубим мој народ — говорио је добри старац — и ја не могу мирним срцем гледати, како се сам у својој доброти и невиности упропашћује... Ето дођоше Немци и Маџари, голи и боси, па сада купују наше земље!… Неће дуго потрајати, а ја ћу мојим старим очима гледати, како Србин, како пређашњи газда, како господар ове банатске земље досељеноме надничару надничи… '''Па смем ли ја то дочекати, смем ли допустити да ми за живота вуци стадо раздиру?'''
* Храм Божији радује се, што вас на недра своја пригрлити може, вас, која сте га напустили!… Слуга храма овога милином је обузет, што вам може овако скупљенима казати истину, коју сте погазили; што вас може опоменути на разум, на савест вашу, коју сте својим страстима угушили… '''Гле! Ваши виногради су неокопани, ваше њиве су неоплевљене, и ви кажете да сте Срби, да сте мужеви! Ваше земље, ваше куће, купују дошљаци, а ви се с поносом дичите: „Ми смо Срби, ми смо јунаци!” Док ваша говеда, жедна и малаксала, траже макар и капи воде, ви донде по биртијама харчите тековину ваших дедова!… Док ваша деца, боса и гологлава, као сирочад по сокацима шврљају, донде се њихове мајке и сестрице у свилу облаче.''' Куће су вам јадне, тамно, опале и неокречене; а на лицу ваших жена и сестара с прста је белила и руменила!… Joш вас Бог милује, покварена браћо моја, враћајте се с пута који пропасти води…
** Беседа попа Тихомира народу у цркви
* Вешала, тамница, колац и тане… то је од вајкада награда [[Истина|истини]].
* '''Донде, докле се ви частите, Немци раде; докле ви пијани поред пуне совре дремљете, време пролази — други напредују, а ви заостајете, или се повраћате натраг у првобитност, у прашину.'''
* …зато опет не сме српска земља у немачке руке прећи! Та зар ти не би било стидно да код Немца наполицу радиш?
** Попа Тихомир Вилипу
* Суђено је некоме да погине од пушке, некоме од топа, од сабље; а мени, попо, да под туђим плотом од глади умрем.
** Вилип говори попи Тихомиру
* […] зар један [[w:Рашани (Срби)|рацки]] попић да ми поквари планове?… Ове Раце сам мислио раселити, а на њину земљу настанити Немце и Маџаре… А сада?
** Спахија о попу Тихомиру
* '''Србин је и према животињама добар и милостив.'''
* Ја сам читао Свето Писмо — продужаваше ватреним гласом попа: Свако је словце у њему свето, свака реч истина вековима освећена… '''Јеси ли кадгод погледао у очи твоје несрећне младе?… У њима је написана невиност душе њезине, благост, кротост и она мученичка стрпљивост… Она је драги камен, који си ти у блато бацио; она је срећа, она је [[љубав]] твоја, а ти си је пребио, уништио! Ти си убица живота свога!…''' Мато, прими своју младу натраг, моли је да ти опрости: она је блага, опростиће ти; заветуј се да ћеш је наново љубити, до гроба свога љубити!… То и Свето Писмо заповеда.
** Попа Тихомир говори Мати
* Видиш ли оног орла, што пред облацима лети? Ти облаци носе град, а онај орао јури, да надлети облаке, како би се од града спасао.
=== ''На мртвој стражи'' (1876) ===
[[Датотека:Uniformes du 59e régiment d'infanterie de 1837 à 1870 (cropped).jpg|мини|Шта беху ти царски регулаши? Ништа! Умундиране лутке! Људи без срца, срце без крви, без душе, бесвесна гомила, која се за пет крајцара наднице дала упетљати у беле кајише и шарене вракове! Викне му оно ћосаво Швапче: „На лево!” Он се окрене на лево. „На десно!” На то ће се та шарена лутка обрнути на десно.]]
[[Датотека:Đura Jakšić - Boj Crnogoraca s Turcima, 1846, Narodni muzej.jpg|мини|Ви сте рођени за [[Слобода|слободу]], и ви ћете бити слободни! Живела слобода!]]
* Баш је и овај наш Банат зле године дочекао! Нити му се зна празник ни раден дан: ради, мучи се и… гладуј!… А што год зарадиш, ти подај цару, као да је наш цар баш најгладнији на овоме свету… И до те несрећне маџарске леберије давасмо и давасмо, али је понешто и нама остајало, а сад?…
* Оно, ако ћемо право, и ја сам војевао најпре противу Аустријанаца; а оно богме кад стадоше Маџари палити књиге по нашим богомољама, кад видесмо нашега поштенога Живка на вешалима: '''то нам богме српска крв није могла и даље подносити, те ти је и наших десет диштриктских села у крв загазило…''' Залуду је и Чончић, и Кенђелац, и овај наш прота лагао и примиривао: лажовима смо куће порушили, а понеки је од њих и главом платио.
* Једни, вели, на обалама Саве умиру од глади, а друге на рођеноме прагу секу немилостиви Турци; једно су дете, наочиглед јадној мајци, ножевима у комађе исекли… Е, бабо, онда сам се зарекао да ћу ићи у Херцеговину, па макар онде погинуо; тек нећу да мисле, а то ли да кажу, ови погани Маџари: „Гле, ти Раци толико су у своме неваљалству пали, те су сами на своју рођену крв заборавили!”… Не, то неће бити!… '''И ја ћу у херцеговачким кршевима да одстојим бар једну ноћ ''на мртвој стражи'', као што си ти, бабо, четрестосме на бачким равницама одстојао.'''
* Слушао сам, истина, да има осим нашега диштрикта још много српских земаља; хе, али човек све донде не верује, докле сам својим очима не види. Али те године сам видео. Гледао и Русе, и наше храбре Сремце, Граничаре, и ону дичну браћу, Црногорце и Србијанце… '''Срце ми је силније закуцало, у души сам осећао да сам постао већи, да сам син великог словенског народа!'''<br /> Тако осећање узвиси човека над самим собом.<br /> — '''Зар син таког великог народа да буде роб маџарским јазавцима?'''
* Беше то дивна војска, састављена од најбољих момака у нашем диштрикту, војска пред којом би се Први Наполеон поклонио!… '''Шта беху ти царски регулаши?… Ништа! Умундиране лутке!… Људи без срца, срце без крви, без душе, бесвесна гомила, која се за пет крајцара наднице дала упетљати у беле кајише и шарене вракове!… Викне му оно ћосаво Швапче: „На лево!” Он се окрене на лево. „На десно!” На то ће се та шарена лутка обрнути на десно.'''
* Кад седне на коња, а ти се сетиш [[Косово|Косова]], видиш [[Милош Обилић|Обилића]]. Извади сабљу, погледа по нашим редовима, рекао би, свакога ће погледом устрелити… А је ли душман близу, ту је наш дични војвода само једну команду знао: '''„За мном, [[Јунак|јунаци]]!”'''
* „[…] У коме тече маџарска крв, нек’ остане на мегдану!” Тако им вичу официри; али и њима глас дршће: боје се смрти, страх их је, е ће изгинути — '''па ко ће после да тлачи у земљи народности, ко ће да убија жене и децу, ко да руши српске цркве, да пали напуштена и пуста села?!…''' Беже сви, без реда, без команде; бацају торбе, пушке, чутуре; и чизме би са мамузама побацали, да имају кад изувати их, само да утекну, да изнесу главе, како би и даље могли измишљати најподлије начине, на који се бољи и ваљанији газе и упропашћују.
* Јунаци — рече крупним гласом — моме речнику мало је речи; али све, које се у похвалу једне војске са светлим образом исказати могу, вама припадају… '''Ви сте [[Срби]]! Ви сте јунаци! Прва битка је то осведочила, први бој је показао рушитељима наших прадедовском крвљу купљених права, да је од поштена човека немогуће направити роба! Ви сте рођени за [[Слобода|слободу]], и ви ћете бити слободни! Живела слобода!'''
* Једни траже [[власт]], ишту право, употребљују силу, да могу свога ближњега на вешала бацити, народе газити… Други, преугнетени, траже слободу и за њу проливају крв своју. И једни и други кидају, раздиру један другога, као гладни тигрови; убијају се као џелати, без срца, без душе… Тек кад се борба сврши, онда човек види дело своје; гледа жалосно поље с мртвим и рањеним лешевима; онда увиђа, да се с њиме никаква звер сравнити не може, и тек у томе магновењу може човек с пуним поносом рећи: „Шта су тигрови, шакали, вуци? Ја сам човек! Најсавршенији сам од свију зверова!”
* '''Тако је то!… У маџарској власти беху сви топови, џебана и оружје; у нашој само снажне руке и [[срце]], што је за слободу куцало… Њихове благајне беху пуне царевих талира и дуката, којима су плаћали гладне дошљаке из туђих земаља, да нâс, који смо им царевину вековима од турских и татарских навала чували, да нâс убијају!'''
* […] Та ево пред собом гледаш судбину своју, можда и судбу читавога народа! Да није то био отац шесторо седморо деце?… Даначна глава?… Па докле је та глава мирно плаћала порезе и прирезе својим господарима, нико јој ни длаке није дарнуо на глави!… А сад, кад се и она усудила с осталим народом своја народна и човечанска права потраживати, посекоше је Маџари, ту непокорну главу!
* Маџар?… Маџар није никад великодушан! А милостив је само онда, кад у победиоца милости тражи.
* Људске су мисли страхота збркане! Жив човек боји се мртве сенке, уображења, привиђења; а не боји се живога створа, па макар тај у врелом срцу своме и тигрову жеђ осећао, а у хладноме мозгу змијино лукавство имао!
* Хоћу — прекиде му реч Тана — хоћу да идем!… Данас треба ми Херцеговцима и Бошњацима да помогнемо, а сутра ће они нама; па ил’ ћемо јарам сломити, или изгинути, бабо! Ено Мија ћурчија у чича-Гавриној сувачи скоро свакога празника чита свакојаке новине и песмарице, '''па свугде једно, те једно пише: да је сваки човек, па и сваки народ, створен, да слободно живи, да има своју управу, своју државу! Па зар само нама да владају туђинци: Турци и Маџари?!… да нас ударају на коље, бацају на вешала, да нам секу жене и децу, да нам пред олтаром убијају младожењу?!…''' Хеј, бабо! Та да ми је сваки корак, сваки тренутак живота тако страшан, па и страшнији од твоје ''мртве страже'', не би ме могло уздржати, да данас с осталом браћом на [[Косово]] не пођем!… Та ено, зар ниси чуо да се најбољи момци из целе Бачке, Срема и Баната скупљају, и само још на нас Дишкрећане чекају, па да из Земуна и околних места једне ноћи пребродимо Саву, па да са србијанским добровољцима у угнетеној Босни подигнемо заставу слободе…
* Пушка је твоја у тршчаноме крову зарђала, а лице српског народа од дугог робовања дође прљаво. А ту, вековима учињену прљотину само крв, за слободу проливена, може опрати.
* '''Али девојка не заборавља [[јунак]]а!'''
== Цитати о Ђури Јакшићу ==
* И вама је, јаој, пао<br />Стегоноша дичног стега, —<br />Алʼ је сино̂ гробак нови, —<br />Ви стојите око њега.<br />Ту погледа брат на брата,<br />Пʼ онда горе, пʼ онда у се;<br />Груди дршћу, уста ћуте,<br />Али душе разумʼу се.<br />Да лʼ то снага ниче нова? —<br />— Даруј, Боже, благослова,<br />Да вас здружи братска слога,<br />Заветнике, који сʼ купе<br />Око гроба Ђуринога!
** [[Јован Јовановић Змај]], ''[[s:Светли гробови|Светли гробови]]'' (1879), строфа 6.
* И тебе су боли трли,<br />Ломила те црна туга,<br />— Алʼ ти ниси, Ђуро, врли,<br />Ником хтио бити слуга. —<br />Трпио си… Немилосно,<br /> Судбина ти јаде слала,<br />Алʼ за милост није сʼ ником<br />Твоја глава преклањала.
** [[Алекса Шантић]], ''[[s:Ђури Јакшићу|Ђури Јакшићу]]'' (1888), строфа 3. и 4.
* Није јој никад ништа казао, али кад му је била празна чаша није хтео да га друга послужи. Чекао је док Мила прође поред стола, па јој је ћутећи додавао чашу. А када му је она донела пуну бледога иђошкога рампаса, он је погледао дубоко у очи и испио чашу до дна.
** [[Бранислав Нушић]] о Ђуриној „Ленки”
* Нашег песника Ђуру Јакшића премлатили су политички партизани у јагодинској кавани; а многи други су наши великани били прљани за живота кад нису пуштани да пре тога умру у беди.
** [[Јован Дучић]], ''[[Благо цара Радована]]''
== Спољашње везе ==
{{Википедија|Ђура Јакшић}}
{{Викизворник|Ђура Јакшић}}
* [https://balasevic.in.rs/djura-jaksic-biografija-pesme-slike-zanimljivosti/ ''Ђура Јакшић – Песме, Биографија, Цитати, Занимљивости'']
{{DEFAULTSORT:Јакшић, Ђура}}
[[Категорија:Рођени 1832.]]
[[Категорија:Умрли 1878.]]
[[Категорија:Српски песници]]
[[Категорија:Српски драматурзи]]
[[Категорија:Српски сликари]]
[[Категорија:Учесници револуције 1848.]]
jy4866gnu8oktguxe6dwzgjivjurk11
68592
68591
2026-11-01T08:58:26Z
Coaorao
6170
/* */
68592
wikitext
text/x-wiki
[[Датотека:Đura Jakšić - Autoportret, 1857‒1858, Narodni muzej.jpg|мини|И овај камен земље [[Србија|Србије]],<br />Што, претећʼ сунцу, дере кроз облак,<br />Суморног чела мрачним борама,<br />О вековечности прича далекој,<br />Показујући немом мимиком<br >Образа свога бразде дубоке.]]
'''[[w:Ђура Јакшић|Георгије Ђура Јакшић]]''' (8. август 1832 — 16. новембар 1878) био је [[Срби|српски]] сликар, [[песник]], приповедач, драмски писац и учитељ.
== Цитати ==
[[Датотека:Pruszkowski Falling star.jpg|мини|<center>Кад би мома звезда била,<br />никад не би душа моја<br />бела данка зажелила.</center>]]
[[Датотека:Đura Jakšić - Devojka u plavom, 1856, Narodni muzej u Beogradu, Zbirka Joce Vujića.jpg|мини|<center>„Вина, Мило!” — орило се,<br />Док је Мила овде била.</center>]]
[[Датотека:Hajduk Veljko, Stevan Todorović.jpg|десно|мини|<center>А из војске Турчин проговара:<br />„Крајʼне хоћу, делијо крвава!”<br />„Не дам Крајʼне! Ево руса глава!”</center>]]
[[Датотека:PrinceAlexander I w.jpg|десно|мини|<center>Бог да сачува, Бог да поживи<br />Нашега ''књаза'', Србаља над!<br />Његовој слави свет некʼ се диви!<br />Чује се Српство радосно сад.</center>]]
[[Датотека:Skadarlija05.jpg|мини|У мислима, тако, уздахно сам јако,<br />А сузе су текле низ образ полако;<br />Од груди се мојих вечан огањ створи,<br />Да у њима душа пре рока изгори!<br />По големом свету млађан се потуцам —<br />Што Громовник нисам, да на судбу пуцам?]]
[[Датотека:Imperial Eagle (Aquila heliaca) (38741311735).jpg|десно|мини|<center>Не треба орлу тек један лет,<br />Само да пусти крила немарна —<br />Презро̂ је давно презрени свет.</center>]]
[[Датотека:Knez Milan I Obrenović.jpg|десно|мини|<center>Па напред, Кнеже! с Тобом смо ми!<br />С Тобом су, Кнеже, српски лавови!<br />Готови за Те погинутʼ сви!…<br />Живио, кнеже наш!…</center>]]
[[Датотека:Đura Jakšić, Takovski ustanak.jpg|мини|<center>[[Срби]]н је [[јунак]], јунак је гром,<br />Смрскаће теме душману свом.</center>]]
[[Датотека:Sinđelić at Čegar Hill.jpg|десно|мини|<center>Алʼ један израз, једну мисао,<br />Чућеш у борбе страшној ломљави:<br />''„[[Отаџбина]] је ово Србина!”''</center>]]
* Кад би мома звезда била,<br />Никад не би душа моја<br />Бела данка зажелила.
** ''[[s:Мома|Мома]]'' (1856)
* Зашто ме не љубиш,<br />Мог живота рају?<br />Без љубави часи<br />Што да пропадају?
** ''[[s:Зашто ме...|Зашто ме…]]'' (1856), строфа 1.
* Море дави, страшно лав уједа,<br />Сабља сече, грмећʼ гром обара —<br />Алʼ толико покора не ствара,<br />Као осмех човечијег једа.
** ''[[s:Осмех|Осмех]]'' (1856), строфа 3.
* '''Некʼ по цвећу жене газе,'''<br />'''А трње је за човека!'''
** ''[[s:Стазе|Стазе]]'' (1856), строфа 2.
* „Вина, Мило!” — орило се,<br />Док је Мила овде била.<br />Сад се мила изгубила:<br />Туђе руке вино носе.<br />Ана точи, Ана служи,<br />Алʼ за Милом срце тужи.
** ''[[s:Мила (Ђура Јакшић)|Мила]]'' (1856), строфа 1.
* Волове сам продао лани<br />И са њима пашу многу.<br />Крчмарици, лепој Јани,<br />Токе дадох у залогу.
** ''[[s:Ал' ми сада..|Алʼ ми сада…]]'' (1856), строфа 2.
* О њом сам само снево̂<br />Она ми беше све:<br />Нека ме она воли,<br />А свијет презире.
** ''[[s:Шта ће...|Шта ће…]]'' (1857), строфа 5.
* Опет ме једно теши,<br />И сад сам грешити рад:<br />Нешто да Мила згреши,<br />С њоме да горем, млад!
** ''[[s:Грешник|Грешник]]'' (1857), строфа 6.
* Наточи ми чашу вина<br />Из подрума свог;<br />Пољуби ме, загрли ме,<br />Помого̂ ти Бог!
** ''[[s:На ноћишту|На ноћишту]]'' (1857), строфа 3.
* У срцу се живот застрашено тају,<br />Само ветар хуји… То су уздисаји…
** ''[[s:Вече (Ђура Јакшић)|Вече]]'' (1857), строфа 3.
* Плако̂ је Србин векова ред —<br />Над ''светлим књазом'' анђо̂ се вије,<br />Згажена змија прогута јед.<br />„Бог да сачува, Бог да поживи<br />Нашега ''књаза'', Србаља над!<br />Његовој слави свет некʼ се диви!”<br />Чује се Српство радосно сад.
** ''[[s:Његовој Светлости Књазу Александру Карађорђевићу|Његовој Светлости Књазу Александру Карађорђевићу]]'' (1857)
* У мислима, тако, уздахно сам јако,<br />А сузе су текле низ образ полако;<br />Од груди се мојих вечан огањ створи,<br />Да у њима душа пре рока изгори!<br />По големом свету млађан се потуцам —<br />Што Громовник нисам, да на судбу пуцам?
** ''[[s:Пут у Горњак|Пут у Горњак]]'' (1857)
* Грмну пушка, гореду облаци,<br />Мртвог сунца крвави су зраци;<br />Алʼ кубура друго сунце ствара,<br />А из војске Турчин проговара:<br />„[[w:Неготинска крајина|Крајʼне]] хоћу, делијо крвава!”<br />„'''Не дам Крајʼне! Ево руса глава!'''”
** ''[[s:Рањен Вељко|Рањен Вељко]]'' (1858), строфа 1.
* Млади бећари унапред скоре,<br />Тражиду смрти кораке споре —<br />Та сваки лети за род умрети!<br />Пред њима [[Хајдук Вељко|Вељко]] на бесном кољу,<br />'''С Турчином бије борбу потоњу,'''<br />'''Па кад је тако — некʼ је крваво!'''
** ''Рањен Вељко'' (1858), строфа 2.
* Близо до неба гора је чарна,<br />Не треба орлу тек један лет,<br />Само да пусти крила немарна —<br />Презро̂ је давно презрени свет.
** ''[[s:Орао (Ђура Јакшић)|Орао]]'' (1858), строфа 1.
* Увређено срце моје,<br />У вечитом болу, гневу,<br />Смеха се је зажелело…
** ''[[s:Ја сам стена|Ја сам стена]]'' (1860)
* Па ко то ступа дрском слободом<br />У море сиње са лаким бродом?
** ''[[s:Бура на мору|Бура на мору]]'' (1860), 37–38.
* Бродари гледе, чекају, стоје,<br />Смрт је пред њима, смрти се боје.<br />Ал’ онај, ком је живот тек шала,<br />Чија је душа смрт упознала,<br />Том пропаст више нигде не грози,<br />Он помно виче: Напред! и вози!
** ''Бура на мору'' (1860), 67–72.
* Грозни су знаци витешке славе,<br />Трошни остатци борбе крваве.
** ''Бура на мору'' (1860), 86–87.
* Љубим те, љубим, душо,<br />Љубим те, рају мој!<br />А осим тебе никог,<br />До само народ свој.
** ''[[s:Љубав (Ђура Јакшић)|Љубав]]'' (1862), строфа 1.
* Ако ми родиш сина,<br />Роди ми [[Милош Обилић|Милоша]];<br />А буде лʼ мила ћерка,<br />Нек буде Милица:<br />Крваво иде време<br />Српске освете,<br />Требаће земља српска<br />Храбре Милоше.<br />Алʼ био Милош или<br />Лепа Милица —<br />Само да Српство љуби,<br />Љуби Србина…
** ''Љубав'' (1862), строфа 4—6.
* [[Срце]] моје игра, бије,<br />Све се превија —<br />Чини ми се, моја душо,<br />Да је [[Србија]]!
** ''Љубав'' (1862), строфа 41.
* '''Осећам мишʼцу снажну и јаку,'''<br />'''У срцу крви, у крви бој —'''<br />'''Па где је часак?… У томе часу'''<br />'''Да прсне крвца за народ мој!'''
** ''[[s:Осећам...|Осећам…]]'' (1862), строфа 1.
* Илʼ ће ти [[Марко Краљевић|Марко]] — кад једном дође —<br />Топузом жића загатитʼ тек…<br />'''Илʼ падај, мајко света и људи,'''<br />'''Илʼ рађај људе и рађај век!'''
** ''Осећам…'' (1862), строфа 4.
* Пашћу, умрећу, душа ми горе,<br />Растопиће ме до беле зоре,<br />Ко̂ груду снега врело сунчање.<br />О, лакше, лакше кроз густо грање!
** ''[[s:Кроз поноћ...|Кроз поноћ…]]'' (1862), строфа 3.
* Много је дана, много година,<br />Много је горких било истина;<br />Много ми пута дрхташе груди,<br />Много ми срца цепаше људи,<br />Много сам кај’о, много грешио<br />И хладном смрћу себе тешио;<br />Многу сам горку чашу попио,<br />Многи сам комад сузом топио…<br />О, мајко, мајко! О, мила сени!<br />Откад те, мајко, нисам видео,<br />Никаква добра нисам видео…
** ''[[s:Поноћ|Поноћ]]'' (1866)
* О, мајко, мајко, свет је пакостан,<br />Живот је, мајко, врло жалостан…
** ''Поноћ'' (1866), 61-62.
* Теби да певам — теби, тиранко!<br />А дух ми мори отров и гнев;<br />Увреда твојих жаоци јетки<br />Потпаљују ми племенит спев.
** ''[[s:Јевропи|Јевропи]]'' (1867), строфа 1.
* Милионима народи пиште,<br />Милион груди просипа крв —<br />Милионима пале кућиште,<br />Милион људи гмиже ко црв.
** ''Јевропи'' (1867), строфа 2.
* '''Изгинућемо — али слободни,'''<br />'''Јер Србин неће да буде роб!'''
** ''Јевропи'' (1867), строфа 5.
* Шта ће нам овај мир,<br />Овај блатомир?<br />Зар није боље [[борба]] — и крв и нож,<br />И крвав онај пир?
** ''[[s:Бојна песма (Ђура Јакшић)|Бојна песма]]'' (1871), строфа 1.
* На оружје!<br />'''[[Срби]]н је јунак, јунак је гром,'''<br />'''Смрскаће теме душману свом.'''<br />На оружје! на оружје!
** ''Бојна песма'' (1871), рефрен
* Видиш ли барјак тај?<br />Сина под барјак дај!<br />Нека за братство, слободу лије крв,<br />За мили завичај.
** ''Бојна песма'' (1871), строфа 15.
* Силног цара војска бежи;<br />Ал’ је мучан пут спасења,<br />Преко кама, преко стења,<br />Слаба нога онуд клеца.
** ''[[s:Стража|Стража]]'' (1871)
* [[Слобода]] целом српском народу!<br />И под том заставом млади кнеже наш!<br />Подмладак ће те српски дворити<br />За угњетену се браћу борити <br />Пролити крв —<br />И из те своје крви подићи<br />Можда крваву?<br />Али слободну српску државу<br />'''Па напред, Кнеже! с Тобом смо ми!'''<br />'''С Тобом су, Кнеже, српски лавови!'''<br />'''Готови за Те погинутʼ сви!…'''<br />'''Живио, кнеже наш!…'''
** ''Кнезу српском Милану Обреновићу IV'' (1872), 35—46.
* Нека дође сто хиљада,<br />А у српским у грудима,<br />Један живот нека има —<br />И тај један нека пада!<br />На бајонет нек се меће,<br />'''Алʼ пред четом насилника,'''<br />'''Срце српског Крајишника'''<br />'''Задрктати никад неће!'''
** ''[[s:Караула на Вучјој Пољани|Караула на Вучјој Пољани]]'' (1875)
* А у нашој крви лежи<br />Крв косовска, крв јунака,<br />А крв така —<br />Не затрепта од Турака!
** ''Караула на Вучјој Пољани'' (1875)
* '''И овај камен земље Србије''',<br />Што, претећʼ сунцу, дере кроз облак,<br />Суморног чела мрачним борама,<br />О вековечности прича далекој,<br />Показујући немом мимиком<br >Образа свога бразде дубоке.
** ''[[s:Отаџбина|Отаџбина]]'' (1875), строфа 1.
* Алʼ један израз, једну мисао,<br />Чућеш у борбе страшној ломљави:<br />''' ''„[[Отаџбина]] је ово Србина!”'' '''
** ''Отаџбина'' (1875), строфа 3.
=== ''Краљица'' (1860) ===
* Али и кроз ту густу маглу Бог види!…
* '''Сирото сунце, на кога ли сијаш?… Овде ни једне живе душе нема, која би ти се и најмање радовала.''' Нема тице да те умилном песмом поздрави. Некол’ко орлова само гракћу и спремају се у умилне долине… Ил’ можда седом оцу?… Ах, ено њега где сетно и невесело у онај гроб гледа, као да му онде сунце живота закопаше. Онде он стоји, без суза, без речи, нем и студен камен, на ком се терет и туга у живим цртама показиваху.
* Лакша је земља нег’ ови јади,<br />Срећнија ј’ много од срца мог;<br />Она ти лице љуби и хлади…<br />Ох, што ме гробом не створи Бог!
* '''Ах, лепа и мила земљо! Да л’ да те благосиљам, ол’ ћу те клети?''' Јер у теби беше толико добра, да те никад заборавити нећу; а сваки спомен на тебе удар је, под којим се слабо срце кида и цепа!…
* '''На грешној земљи живесмо рај!… Заслепљени сјајношћу љубави наше, нисмо видели где злоба у море сладости наше отрова точи…''' Али нека је свима просто, просто до Бога! Та ко не би толикој срећи смртних завидео? ко, кад је и небо спрама нас грешило?!…
* Само последњи часови умрле среће кратак век опомињања преживе, и кад ми издишемо, они нам са другим вернима очи заклапају и шапћу: Вечна му памет!…
=== ''Сужањ'' (1861) ===
* Ту више нема ни пријатеља ни непријатеља. Што је остало, то је у пламену сахрањено; а живи одоше далеко, у туђе земље, да осете отров самоће тужне, да окусе горчину с поругом и презрењем пруженога хлеба, пак да у туђој земљи проклети и презирани умру, илʼ да се бледа и измучена лица на пусто кућиште врате.
* Младост је моја била бујна, крв врела. Свет ми се милио. Људи ми беху браћа, за које бих све: младост, имање, и живот, жртвовао. Ах, и сад би тако било, да нисам угледао сунца, које ми је очи засенило.
* Ах, сирото срце моје, многу ли си горку чашу и ти попило!… Али најгорчија остаде за последњу…
=== ''[[s:Успомене|Успомене]]'' (1871) ===
[[Датотека:Balkan League and Hagia Sophia.jpg|мини|Ал’ доћи ће дан и сваки ће народ дан свога васкрса славити.]]
* Ти ли си тај, што ослобођење васцелога Српства тражиш?… опијен гневом дивљега звера бесомучним гласом рикаше судија. На сувим рукама браниоца српске слободе тужно звекнуше ланци — али веран син народа мирно и достојанствено одговараше:<br /> — Ја сам.<br /> — Ти си бунтовник! ти си издајник отаџбине! викаше судија.<br /> — '''Ја сам бранилац народа, бранилац правде и људске и Божје!… Ја сам, господо чланови крвавога суда, бранилац слободе!…'''<br /> — Таког браниоца правде и слободе законито постављени суд земље Маџарске осуђује — на вешала…
* Видео сам јунакâ. Гледао сам малене српске четице, где као плеву развеју читаве баталијуне Маџара… О веруј ми, драги пријатељу, да '''нема под небом јуначнијега народа од српскога… али ни несрећнијега!…''' Jep гле, овако поцепани, као што смо, свугде својом крвљу, својим грудима и својим животом служимо мекушне туђинце… '''Ал’ доћи ће дан… и сваки ће народ дан свога васкрса славити!'''
* Ах! за шта гинусмо и страдасмо — а шта добисмо?!… Браћа наша и деца наша у крв запливаше, да из ње изваде потомству своме најдрагоценију бисер-шкољку — па?… уместо слободе добише истрцане шињеле и бронзане крстиће… О! О! О!… Какве жртве, а каква награда!…
* '''[[Срце]] је масна земља, па што се у њу посеје дубоко хвата корена, само вешто у дубину зароњен ашов и најмању јој жилицу кида.'''
=== ''Попа Тихомир'' (1875) ===
[[Датотека:Đura Jakšić - Isus pred Pilatom, 1856, deo kolekcije manastira Grgeteg.jpg|мини|Вешала, тамница, колац и тане… то је од вајкада награда [[Истина|истини]].]]
* Сви су људи, брат-Радисаве, деца Божја; па су и богати и сиромаси моја браћа. Богатима немам чиме и не знам како да помогнем, само ми остаје сиротиња, и њој бих волео послужити…
** Отац Тихомир говори чича Радисаву.
* Видите ли ви ове подмукле Немце и Маџаре?… Ви се смејете, па велите: „Та то су наши надничари!”… Јест, они вам данас надниче, а сутра ће вам господарити!… У томе их потпомаже држава, спахија, владика и вера њихова… '''Они им дају све оно, што од нас на најподлији начин отимају; дају им занате, просвету и власт; дарежљиво пружајући им ваше рођене новце откупљују вам, стопу по стопу, крвљу и знојем дедова ваших добивену земљу. Вас остављају глупе и у незнању… Та само један тренут да сте размишљали, уверили би се, да вас себи за робове спремају…'''
* То гостопримство, та Србинова љубав према ближњему, то неограничено поверење према свакоме човеку, та српска племенитост, то му је уједно и мана, с којом се рађа и умире… '''Та мана могла је некада бити и врлина, али је у деветнаестом веку пропаст његова!'''
* Ја љубим мој народ — говорио је добри старац — и ја не могу мирним срцем гледати, како се сам у својој доброти и невиности упропашћује... Ето дођоше Немци и Маџари, голи и боси, па сада купују наше земље!… Неће дуго потрајати, а ја ћу мојим старим очима гледати, како Србин, како пређашњи газда, како господар ове банатске земље досељеноме надничару надничи… '''Па смем ли ја то дочекати, смем ли допустити да ми за живота вуци стадо раздиру?'''
* Храм Божији радује се, што вас на недра своја пригрлити може, вас, која сте га напустили!… Слуга храма овога милином је обузет, што вам може овако скупљенима казати истину, коју сте погазили; што вас може опоменути на разум, на савест вашу, коју сте својим страстима угушили… '''Гле! Ваши виногради су неокопани, ваше њиве су неоплевљене, и ви кажете да сте Срби, да сте мужеви! Ваше земље, ваше куће, купују дошљаци, а ви се с поносом дичите: „Ми смо Срби, ми смо јунаци!” Док ваша говеда, жедна и малаксала, траже макар и капи воде, ви донде по биртијама харчите тековину ваших дедова!… Док ваша деца, боса и гологлава, као сирочад по сокацима шврљају, донде се њихове мајке и сестрице у свилу облаче.''' Куће су вам јадне, тамно, опале и неокречене; а на лицу ваших жена и сестара с прста је белила и руменила!… Joш вас Бог милује, покварена браћо моја, враћајте се с пута који пропасти води…
** Беседа попа Тихомира народу у цркви
* Вешала, тамница, колац и тане… то је од вајкада награда [[Истина|истини]].
* '''Донде, докле се ви частите, Немци раде; докле ви пијани поред пуне совре дремљете, време пролази — други напредују, а ви заостајете, или се повраћате натраг у првобитност, у прашину.'''
* …зато опет не сме српска земља у немачке руке прећи! Та зар ти не би било стидно да код Немца наполицу радиш?
** Попа Тихомир Вилипу
* Суђено је некоме да погине од пушке, некоме од топа, од сабље; а мени, попо, да под туђим плотом од глади умрем.
** Вилип говори попи Тихомиру
* […] зар један [[w:Рашани (Срби)|рацки]] попић да ми поквари планове?… Ове Раце сам мислио раселити, а на њину земљу настанити Немце и Маџаре… А сада?
** Спахија о попу Тихомиру
* '''Србин је и према животињама добар и милостив.'''
* Ја сам читао Свето Писмо — продужаваше ватреним гласом попа: Свако је словце у њему свето, свака реч истина вековима освећена… '''Јеси ли кадгод погледао у очи твоје несрећне младе?… У њима је написана невиност душе њезине, благост, кротост и она мученичка стрпљивост… Она је драги камен, који си ти у блато бацио; она је срећа, она је [[љубав]] твоја, а ти си је пребио, уништио! Ти си убица живота свога!…''' Мато, прими своју младу натраг, моли је да ти опрости: она је блага, опростиће ти; заветуј се да ћеш је наново љубити, до гроба свога љубити!… То и Свето Писмо заповеда.
** Попа Тихомир говори Мати
* Видиш ли оног орла, што пред облацима лети? Ти облаци носе град, а онај орао јури, да надлети облаке, како би се од града спасао.
=== ''На мртвој стражи'' (1876) ===
[[Датотека:Uniformes du 59e régiment d'infanterie de 1837 à 1870 (cropped).jpg|мини|Шта беху ти царски регулаши? Ништа! Умундиране лутке! Људи без срца, срце без крви, без душе, бесвесна гомила, која се за пет крајцара наднице дала упетљати у беле кајише и шарене вракове! Викне му оно ћосаво Швапче: „На лево!” Он се окрене на лево. „На десно!” На то ће се та шарена лутка обрнути на десно.]]
[[Датотека:Đura Jakšić - Boj Crnogoraca s Turcima, 1846, Narodni muzej.jpg|мини|Ви сте рођени за [[Слобода|слободу]], и ви ћете бити слободни! Живела слобода!]]
* Баш је и овај наш Банат зле године дочекао! Нити му се зна празник ни раден дан: ради, мучи се и… гладуј!… А што год зарадиш, ти подај цару, као да је наш цар баш најгладнији на овоме свету… И до те несрећне маџарске леберије давасмо и давасмо, али је понешто и нама остајало, а сад?…
* Оно, ако ћемо право, и ја сам војевао најпре противу Аустријанаца; а оно богме кад стадоше Маџари палити књиге по нашим богомољама, кад видесмо нашега поштенога Живка на вешалима: '''то нам богме српска крв није могла и даље подносити, те ти је и наших десет диштриктских села у крв загазило…''' Залуду је и Чончић, и Кенђелац, и овај наш прота лагао и примиривао: лажовима смо куће порушили, а понеки је од њих и главом платио.
* Једни, вели, на обалама Саве умиру од глади, а друге на рођеноме прагу секу немилостиви Турци; једно су дете, наочиглед јадној мајци, ножевима у комађе исекли… Е, бабо, онда сам се зарекао да ћу ићи у Херцеговину, па макар онде погинуо; тек нећу да мисле, а то ли да кажу, ови погани Маџари: „Гле, ти Раци толико су у своме неваљалству пали, те су сами на своју рођену крв заборавили!”… Не, то неће бити!… '''И ја ћу у херцеговачким кршевима да одстојим бар једну ноћ ''на мртвој стражи'', као што си ти, бабо, четрестосме на бачким равницама одстојао.'''
* Слушао сам, истина, да има осим нашега диштрикта још много српских земаља; хе, али човек све донде не верује, докле сам својим очима не види. Али те године сам видео. Гледао и Русе, и наше храбре Сремце, Граничаре, и ону дичну браћу, Црногорце и Србијанце… '''Срце ми је силније закуцало, у души сам осећао да сам постао већи, да сам син великог словенског народа!'''<br /> Тако осећање узвиси човека над самим собом.<br /> — '''Зар син таког великог народа да буде роб маџарским јазавцима?'''
* Беше то дивна војска, састављена од најбољих момака у нашем диштрикту, војска пред којом би се Први Наполеон поклонио!… '''Шта беху ти царски регулаши?… Ништа! Умундиране лутке!… Људи без срца, срце без крви, без душе, бесвесна гомила, која се за пет крајцара наднице дала упетљати у беле кајише и шарене вракове!… Викне му оно ћосаво Швапче: „На лево!” Он се окрене на лево. „На десно!” На то ће се та шарена лутка обрнути на десно.'''
* Кад седне на коња, а ти се сетиш [[Косово|Косова]], видиш [[Милош Обилић|Обилића]]. Извади сабљу, погледа по нашим редовима, рекао би, свакога ће погледом устрелити… А је ли душман близу, ту је наш дични војвода само једну команду знао: '''„За мном, [[Јунак|јунаци]]!”'''
* „[…] У коме тече маџарска крв, нек’ остане на мегдану!” Тако им вичу официри; али и њима глас дршће: боје се смрти, страх их је, е ће изгинути — '''па ко ће после да тлачи у земљи народности, ко ће да убија жене и децу, ко да руши српске цркве, да пали напуштена и пуста села?!…''' Беже сви, без реда, без команде; бацају торбе, пушке, чутуре; и чизме би са мамузама побацали, да имају кад изувати их, само да утекну, да изнесу главе, како би и даље могли измишљати најподлије начине, на који се бољи и ваљанији газе и упропашћују.
* Јунаци — рече крупним гласом — моме речнику мало је речи; али све, које се у похвалу једне војске са светлим образом исказати могу, вама припадају… '''Ви сте [[Срби]]! Ви сте јунаци! Прва битка је то осведочила, први бој је показао рушитељима наших прадедовском крвљу купљених права, да је од поштена човека немогуће направити роба! Ви сте рођени за [[Слобода|слободу]], и ви ћете бити слободни! Живела слобода!'''
* Једни траже [[власт]], ишту право, употребљују силу, да могу свога ближњега на вешала бацити, народе газити… Други, преугнетени, траже слободу и за њу проливају крв своју. И једни и други кидају, раздиру један другога, као гладни тигрови; убијају се као џелати, без срца, без душе… Тек кад се борба сврши, онда човек види дело своје; гледа жалосно поље с мртвим и рањеним лешевима; онда увиђа, да се с њиме никаква звер сравнити не може, и тек у томе магновењу може човек с пуним поносом рећи: „Шта су тигрови, шакали, вуци? Ја сам човек! Најсавршенији сам од свију зверова!”
* '''Тако је то!… У маџарској власти беху сви топови, џебана и оружје; у нашој само снажне руке и [[срце]], што је за слободу куцало… Њихове благајне беху пуне царевих талира и дуката, којима су плаћали гладне дошљаке из туђих земаља, да нâс, који смо им царевину вековима од турских и татарских навала чували, да нâс убијају!'''
* […] Та ево пред собом гледаш судбину своју, можда и судбу читавога народа! Да није то био отац шесторо седморо деце?… Даначна глава?… Па докле је та глава мирно плаћала порезе и прирезе својим господарима, нико јој ни длаке није дарнуо на глави!… А сад, кад се и она усудила с осталим народом своја народна и човечанска права потраживати, посекоше је Маџари, ту непокорну главу!
* Маџар?… Маџар није никад великодушан! А милостив је само онда, кад у победиоца милости тражи.
* Људске су мисли страхота збркане! Жив човек боји се мртве сенке, уображења, привиђења; а не боји се живога створа, па макар тај у врелом срцу своме и тигрову жеђ осећао, а у хладноме мозгу змијино лукавство имао!
* Хоћу — прекиде му реч Тана — хоћу да идем!… Данас треба ми Херцеговцима и Бошњацима да помогнемо, а сутра ће они нама; па ил’ ћемо јарам сломити, или изгинути, бабо! Ено Мија ћурчија у чича-Гавриној сувачи скоро свакога празника чита свакојаке новине и песмарице, '''па свугде једно, те једно пише: да је сваки човек, па и сваки народ, створен, да слободно живи, да има своју управу, своју државу! Па зар само нама да владају туђинци: Турци и Маџари?!… да нас ударају на коље, бацају на вешала, да нам секу жене и децу, да нам пред олтаром убијају младожењу?!…''' Хеј, бабо! Та да ми је сваки корак, сваки тренутак живота тако страшан, па и страшнији од твоје ''мртве страже'', не би ме могло уздржати, да данас с осталом браћом на [[Косово]] не пођем!… Та ено, зар ниси чуо да се најбољи момци из целе Бачке, Срема и Баната скупљају, и само још на нас Дишкрећане чекају, па да из Земуна и околних места једне ноћи пребродимо Саву, па да са србијанским добровољцима у угнетеној Босни подигнемо заставу слободе…
* Пушка је твоја у тршчаноме крову зарђала, а лице српског народа од дугог робовања дође прљаво. А ту, вековима учињену прљотину само крв, за слободу проливена, може опрати.
* '''Али девојка не заборавља [[јунак]]а!'''
== Цитати о Ђури Јакшићу ==
* И вама је, јаој, пао<br />Стегоноша дичног стега, —<br />Алʼ је сино̂ гробак нови, —<br />Ви стојите око њега.<br />Ту погледа брат на брата,<br />Пʼ онда горе, пʼ онда у се;<br />Груди дршћу, уста ћуте,<br />Али душе разумʼу се.<br />Да лʼ то снага ниче нова? —<br />— Даруј, Боже, благослова,<br />Да вас здружи братска слога,<br />Заветнике, који сʼ купе<br />Око гроба Ђуринога!
** [[Јован Јовановић Змај]], ''[[s:Светли гробови|Светли гробови]]'' (1879), строфа 6.
* И тебе су боли трли,<br />Ломила те црна туга,<br />— Алʼ ти ниси, Ђуро, врли,<br />Ником хтио бити слуга. —<br />Трпио си… Немилосно,<br /> Судбина ти јаде слала,<br />Алʼ за милост није сʼ ником<br />Твоја глава преклањала.
** [[Алекса Шантић]], ''[[s:Ђури Јакшићу|Ђури Јакшићу]]'' (1888), строфа 3. и 4.
* Није јој никад ништа казао, али кад му је била празна чаша није хтео да га друга послужи. Чекао је док Мила прође поред стола, па јој је ћутећи додавао чашу. А када му је она донела пуну бледога иђошкога рампаса, он је погледао дубоко у очи и испио чашу до дна.
** [[Бранислав Нушић]] о Ђуриној „Ленки”
* Нашег песника Ђуру Јакшића премлатили су политички партизани у јагодинској кавани; а многи други су наши великани били прљани за живота кад нису пуштани да пре тога умру у беди.
** [[Јован Дучић]], ''[[Благо цара Радована]]''
== Спољашње везе ==
{{Википедија|Ђура Јакшић}}
{{Викизворник|Ђура Јакшић}}
* [https://balasevic.in.rs/djura-jaksic-biografija-pesme-slike-zanimljivosti/ ''Ђура Јакшић – Песме, Биографија, Цитати, Занимљивости'']
{{DEFAULTSORT:Јакшић, Ђура}}
[[Категорија:Рођени 1832.]]
[[Категорија:Умрли 1878.]]
[[Категорија:Српски песници]]
[[Категорија:Српски драматурзи]]
[[Категорија:Српски сликари]]
[[Категорија:Учесници револуције 1848.]]
5k4jqwspyrx04prlzo6bg1ghd88nmzk
Освета
0
12947
68588
67799
2026-10-31T17:03:17Z
Coaorao
6170
/* Цитати */
68588
wikitext
text/x-wiki
[[Датотека:Prince Hamlet kill King Claudius, in Shakespeare's Hamlet.jpg|thumb]]
'''[[w:Освета|Освета]]''' или '''одмазда''' је свесно чињење штете другом појединцу или групи које се јавља као одговор на штетни чин — стварни или перципирани — за који се сматра одговорним тај исти појединац или група.
== Цитати ==
* Боље се никад не осветити, него убити неког слабијег због освете!
** [[Марко Миљанов]], ''Примјери чојства и јунаштва'', гл. 34
* Крваво иде време<br />[[Срби|Српске]] освете,<br />Требаће земља српска<br />Храбре [[Милош Обилић|Милоше]].
** [[Ђура Јакшић]], ''[[s:Љубав (Ђура Јакшић)|Љубав]]'' (1862), строфа 5.
* О, тирани, чујте — не треба вам крити —<br />И освета наша – црвена ће бити!
** [[Коста Абрашевић]], ''Црвена'' (1894), строфа 4.
* Ти си, старче, имô право.<br />Ја за мржњу не знам више,<br />Усне њене, њене очи,<br />Мач освете преломише.
** [[Милорад Митровић (песник)|Милорад Митровић]], ''[[s:Дон Рамиро|Дон Рамиро]]'' (1894), строфа 12.
* Безумно, страсно, са смехом и плачем,<br />А оружани мржњом на тиране,<br />С буктињом, лиром и са бритким мачем,<br />Прославићемо осветничке дане<br />И као звона грмићемо тада<br />Са равних поља и са барикада.
** [[Војислав Илић]], ''[[s:Из бележника|Из бележника]]'' (1888), строфа 8.
* Ој, давори, ти [[Косово]] равно!<br />Што си данас дочекало, тужно,<br />После нашег [[Лазар Хребељановић|кнеза честитога]],<br />Да Арапи сад по теби суде!<br />Ја срамоте поднети не могу,<br />Ни жалости велике трпити,<br />Да Арапи таки зулум чине<br />И да љубе младе и девојке.<br />'''Данас ћу вас, браћо, осветити,'''<br />'''Осветити, или погинути.'''
** [[Марко Краљевић]], ''[[s:Марко Краљевић укида свадбарину|Марко Краљевић укида свадбарину]]''
* Освета је јача и слађа од самилости…
** [[Иво Ћипико]], ''[[s:Пауци|Пауци]]'', I
{{цитат|Природно је [[право]] да осветом препуни [[Душа|душу]]. ([[Атила]])}}<br />
{{цитат|Онај који смера освету чини [[зло]] самом себи, јер постаје зао. ([[Марко Аурелије]])}}<br />
{{цитат|Читава [[идеја]] освете и кажњавања је детињасти [[сан]]. Правилно говорећи, не постоји таква ствар као освета. Освета је чин који желите да почините кад сте немоћни и зато што сте немоћни: чим је [[осећај]] импотенције уклоњен, [[жеља]] испарава. ([[Џорџ Орвел]])}}<br />
{{цитат|Огроман [[успех]] је најбоља освета. ([[Френк Синатра]])}}
== Пословице ==
{{цитат|Шта освета чини. ([[Српске народне пословице|Српска пословица]])}}<br />
{{цитат|Ако ћеш да се осветиш Турчину, моли Бога да почне пити ракију; ако ћеш да се осветиш Србину, моли Бога да оде у [[хајдук]]е.<ref>Јер Турчин кад почне пити он пије док не пропадне са свим; а Србин како оде у хајдуке већ је кућу своју раскућио, а и глава му је готово на коцу.</ref> ([[Српске народне пословице|Српска пословица]])}}<br />
{{цитат|Освета је врло често слатка, али нема калорија, и не гоји. ([[Мароканске пословице|Мароканска пословица]])}}
== Референце ==
<references/>
{{Википедија|Освета}}
[[Категорија:Теме]]
eumcpii760slo7xoj9tlihzzqjuwqon
Сима Милутиновић Сарајлија
0
13937
68586
68370
2026-10-31T12:43:36Z
Coaorao
6170
/* Цитати */
68586
wikitext
text/x-wiki
[[Датотека:Sima Milutinovic Sarajlija.jpg|thumb]]
'''[[w:Сима Милутиновић Сарајлија|Симеон Сима Милутиновић Сарајлија]]''' (3. октобар 1791 — 30. децембар 1847) био је српски песник и учитељ.
== Цитати ==
* Вјеруј вјери: Боли ме<br />Што те туђом виђox ја;<br />Већ ми ходи лијек дај,<br />С мном ли у гроб лијегај.
** ''[[s:Непознатој|Непознатој]]'' (1817)
* Шта је слава и [[јунак|јунаштво]],<br />Шта је образ и поштење<br />Шта ли спомен и пофала,<br />Шта л’ по смрти празно име?
** ''[[s:Разврат|Разврат]]'' (1817)
* Себи живи на свијету,<br />Свету ради, не надај се:<br />Нема хвале по заслуги,<br />Нит’ живота после овог!
** ''Разврат'' (1817)
* Београде, Шумадије главо,<br />Алʼ и двери у Европу јужну ћ!....<br />Што си чуда, боја и чемера,<br />Шта ли славе и торжествав светли<br />Шта разгласја, и фалења свуда<br />Дочекиво, и попраћо досле!
** Цитирано у [https://digitalna.nb.rs/wb/NBS/Periodika/SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD/1860/02/b001?fullscreen#page/6/mode/1up ''Даници''] (1860), бр. 1. Стр. 10.
== Спољашње везе ==
{{Википедија|Сима Милутиновић Сарајлија}}
{{Викизворник}}
{{DEFAULTSORT:Милутиновић Сарајлија, Сима}}
[[Категорија:Рођени 1791.]]
[[Категорија:Умрли 1847.]]
[[Категорија:Српски песници]]
[[Категорија:Српски драматурзи]]
omd8nx7gag1sadyww1ll8v3ig1iixuk
68587
68586
2026-10-31T12:44:53Z
Coaorao
6170
/* Цитати */
68587
wikitext
text/x-wiki
[[Датотека:Sima Milutinovic Sarajlija.jpg|thumb]]
'''[[w:Сима Милутиновић Сарајлија|Симеон Сима Милутиновић Сарајлија]]''' (3. октобар 1791 — 30. децембар 1847) био је српски песник и учитељ.
== Цитати ==
* Вјеруј вјери: Боли ме<br />Што те туђом виђox ја;<br />Већ ми ходи лијек дај,<br />С мном ли у гроб лијегај.
** ''[[s:Непознатој|Непознатој]]'' (1817)
* Шта је слава и [[јунак|јунаштво]],<br />Шта је образ и поштење<br />Шта ли спомен и пофала,<br />Шта л’ по смрти празно име?
** ''[[s:Разврат|Разврат]]'' (1817)
* Себи живи на свијету,<br />Свету ради, не надај се:<br />Нема хвале по заслуги,<br />Нит’ живота после овог!
** ''Разврат'' (1817)
* Београде, Шумадије главо,<br />Алʼ и двери у Европу јужну!....<br />Што си чуда, боја и чемера,<br />Шта ли славе и торжествавʼ светли<br />Шта разгласја, и фалења свуда<br />Дочекивʼо, и попраћʼо досле!
** Цитирано у [https://digitalna.nb.rs/wb/NBS/Periodika/SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD/1860/02/b001?fullscreen#page/6/mode/1up ''Даници''] (1860), бр. 1. Стр. 10.
== Спољашње везе ==
{{Википедија|Сима Милутиновић Сарајлија}}
{{Викизворник}}
{{DEFAULTSORT:Милутиновић Сарајлија, Сима}}
[[Категорија:Рођени 1791.]]
[[Категорија:Умрли 1847.]]
[[Категорија:Српски песници]]
[[Категорија:Српски драматурзи]]
36ritq33415ul598cq37ufg7ue2vgvw
Иво Ћипико
0
22069
68589
66039
2026-10-31T17:04:34Z
Coaorao
6170
/* Цитати */
68589
wikitext
text/x-wiki
[[Датотека:Ivo Ćipiko photo.jpg|thumb]]
'''[[w:Иво Ћипико|Иво Ћипико]]''' (13. јануар 1869 — 23. септембар 1923) био је истакнути српски приповедач из Далмације, италијанског порекла.
== Цитати ==
* Јуначка пјесма заноси, и старцима сјакте очи кад се прича о хајдуковању. Освета је јача и слађа од самилости, инат и нагон влада над разумом.
** ''[[s:Пауци|Пауци]]'', I
{{цитат|Задаћа и сврха прозе имала би бити чисто народна. Имала би захваћати цијели народ и сваки крај отаџбине. Уз уметнички дио, морала би нас упознати с нашим животом; освијетлити његове боље моменте те на темељу строге реалности човјештвом их надахнути. Она би морала корачати с народним развитком; пратити његову природу и његов социјални живот, користећи се позитивним резултатима знаности.}}<br />
{{цитат|Био сам анационалан, и почех да сумњам о верским истинама. Бејаше ми тешко. Из те душевне и телесне потиштености избави ме мој професор, католички поп, [[Јаков Групковић]], Србин каквога се ни Косово не би постидело. Даваше ми да, кришом, читам [[Милорад Поповић Шапчанин|Шапчанина]], [[Милан Ђ. Милићевић|Милићевића]] и пјесме са Косова… Колико чежње, светлости и дивљења. И Косово поможе. Занех се, и постадох Србином.}}
== Спољашње везе ==
{{Википедија|Иво Ћипико}}
{{Викизворник|Иво Ћипико}}
{{DEFAULTSORT:Ћипико, Иво}}
[[Категорија:Рођени 1869.]]
[[Категорија:Умрли 1923.]]
[[Категорија:Српски књижевници]]
[[Категорија:Хрватски књижевници]]
[[Категорија:Срби у Хрватској]]
al1yecjoya4pznzwnkgct3kwxm9q9o4
68590
68589
2026-10-31T18:18:18Z
Coaorao
6170
/* */
68590
wikitext
text/x-wiki
[[Датотека:Ivo Ćipiko photo.jpg|thumb]]
'''[[w:Иво Ћипико|Иво Ћипико]]''' (13. јануар 1869 — 23. септембар 1923) био је истакнути [[Срби|српски]] приповедач из Далмације, италијанског порекла.
== Цитати ==
* Јуначка пјесма заноси, и старцима сјакте очи кад се прича о хајдуковању. Освета је јача и слађа од самилости, инат и нагон влада над разумом.
** ''[[s:Пауци|Пауци]]'', I
{{цитат|Задаћа и сврха прозе имала би бити чисто народна. Имала би захваћати цијели народ и сваки крај отаџбине. Уз уметнички дио, морала би нас упознати с нашим животом; освијетлити његове боље моменте те на темељу строге реалности човјештвом их надахнути. Она би морала корачати с народним развитком; пратити његову природу и његов социјални живот, користећи се позитивним резултатима знаности.}}<br />
{{цитат|Био сам анационалан, и почех да сумњам о верским истинама. Бејаше ми тешко. Из те душевне и телесне потиштености избави ме мој професор, католички поп, [[Јаков Групковић]], Србин каквога се ни Косово не би постидело. Даваше ми да, кришом, читам [[Милорад Поповић Шапчанин|Шапчанина]], [[Милан Ђ. Милићевић|Милићевића]] и пјесме са Косова… Колико чежње, светлости и дивљења. И Косово поможе. Занех се, и постадох Србином.}}
== Спољашње везе ==
{{Википедија|Иво Ћипико}}
{{Викизворник|Иво Ћипико}}
{{DEFAULTSORT:Ћипико, Иво}}
[[Категорија:Рођени 1869.]]
[[Категорија:Умрли 1923.]]
[[Категорија:Српски књижевници]]
[[Категорија:Хрватски књижевници]]
[[Категорија:Срби у Хрватској]]
7ze7ild5h5co654mns6f2inwz1mtdjm