Викизворник srwikisource https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%93%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%B0_%D1%81%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B0 MediaWiki 1.39.0-wmf.23 first-letter Медиј Посебно Разговор Корисник Разговор са корисником Викизворник Разговор о Викизворнику Датотека Разговор о датотеци Медијавики Разговор о Медијавикију Шаблон Разговор о шаблону Помоћ Разговор о помоћи Категорија Разговор о категорији Аутор Разговор о аутору Додатак Разговор о додатку Page Page talk Index Index talk TimedText TimedText talk Модул Разговор о модулу Справица Разговор о справици Дефиниција справице Разговор о дефиницији справице 0 11490 123045 20185 2022-08-10T23:31:35Z 31.223.139.37 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Кога да љубим... | одељак= | аутор=Ђура Јакшић | белешке=песма је написана 1860. године<ref>Живановић Ј. 1931. Хронолошке белешке. У: ''Ђура Јакшић. <small>ЦЕЛОКУПНА ДЕЛА, КЊИГА ПРВА</small>''. Народна просвета: Београд. стр. 307.</ref>; текст се овде наводи према [[w:Jeremija Živanović|Живановић]] (1931)<ref>Живановић Ј. 1931. Ђура Јакшић. <small>ЦЕЛОКУПНА ДЕЛА, КЊИГА ПРВА</small>. Народна просвета: Београд. стр. 103.</ref> }} ;Кога да љубим... <poem> Кога да љубим и шта да волим? С несреће своје мрзим се сам. Мрзим на људе, мрзим... о, Боже, Ја само мрзост у срцу знам! А тебе нема — о, душо моја! Онаку сјајну узе те Бог — Да ништа немам лепо и мило У вечној мржњи живота свог! </poem> {{ЈВ-аутор|Ђура Јакшић|1878}} == Извори == <references/> [[Категорија:Поезија Ђуре Јакшића, 1859-1861.]] 869qra3w1fapak5t1rvpmqpbh93hm98 0 15991 123046 34347 2022-08-11T03:36:29Z Kwamikagami 17317 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=Оклопник без страха и мане | одељак= | аутор= Григорије Божовић | година= | белешке= }} Пред сами последњи долазак султанов на Косово, 1911. године, једнога ранога јутра пријави нам митрополијски каваз некога молиоца. Тада средиште за Стару Србију беше Приштина с митрополијом н консулатом. Ми смо нарочито рано долазили у митрополију, да бисмо могли посвршавати на миру канцеларијске послове, како би нам претекло више времена за примање. Јер време бејаше страшно Младо–Турци беху одлучно наумили да нас излече од косовске бољке. Школе нам се затвараху, свештеници хапшаху, виђени људи убијаху у рукама власти, а арнаутски зулум беше превршио сваку меру. И сами малаксали, готово безнадно али још упорно, ми углавном свођасмо свој посао на то, да крепимо заосталу снагу једне управо луде расе на безуман отпор према завојевачу, и да јој уливамо веру да је Косово њено, иако стварно од свега тога беше још Грачаница, у коју се лесковачки мухаџири спремаху да ускоро затварају своју стоку... По навици задрхтасмо од пријављене ране посете. Искуство вели да она од добра не долази, а и Мемет каваз, качанички Арнаутин, брижним изразом на лицу као да се устезаше да нам изјави болно саучешће. Погледасмо се по канцеларији немо, али само што не изговарамо врсту несреће која се догодила. Убијен му син? Одведена заручена кћерка? Извучена снаха из постеље? Отерао га ага са баштине? Пресекао га на глобу Дин Буријан? Или га оближњи хоџа позвао да се са целим селом потурчи, пошто другога дермана нема?... Стегох срце и рекох кавазу да пусти молиоца. На прагу се брзо указа н уђе унутра веома висок, сухоњав и кошчат старац, коме је одавно прешла преко главе седамдесета. Са дугачком сохом у руци, пртеном џакуљом о рамену, у похабаним црним чакширама и гуњу, са раздрљеним и чупавим седим прсима, дуговрат са заметно испалом јабучицом, дуге главе, плавих засушених очију и потпуно белих бркова. Био је некад диван планински плавушан, какве даје само она наша верига горска од Новога Брда до Сухога Рудишта, само извори Бинч–Мораве и класичнога Лаба нашега. На глави имаше избледели фес и око њега увијену пртену чалму, од које одужи, ресасти и мало извезен крај висаше му низ леђа. На ногама дугачке до колена шарене чарапе и опанци без преплета, утегнути око ноге пртеним врпцама. Познадох да је Моравац из гиланске околине. Старац по обичају помаче мало капу с чела у знак да је скинуо, па се смерно и дубоко поклони: — Помози Бог, господине! Глас беше као с онога света, као од какве прикојасе, из неке дубине, тутњив и проницљив, глас светитељски, онај који вас изненадно нагна да га слушате, јер је непосредан и пробија вас кроз душу као грмљавина. — Здравоживо сте, синко? Никад ништа топлије и својскије не чух дотле. Он ме по упиту нежно погледа, обазре се по соби, окрену главу к северу, очи му добише неки нарочити и поносни огањ. И ја се сетих и задивих. Чудни старац не пита само за моје здравље. Широко и далеко иде његово питање. Пита он јесмо ли још живи сви што смо под Турцима, је ли жива Србија, камо при питању окрену главу, те да ли му се вреди прекрстити кад се довече буде враћао поред Грачанице у своју Горњу Мораву?... Стискох му журно јако жуљевиту руку и рекох му како умедох, да смо не само живо–здраво, но и јаки при том. Он се прекрсти широким крстом и грцајући, а са просветљеним изразом, поче да мрмори: — Помози, Господе, помози и нама!... Услужно му примакох једну столицу и понудих да седне. Он узмахну свом главом и прекорно ме погледа. Онда се обема шакама ослони О своју соху, хукну и одговори: — Што ми грешиш душу, господине? Не ли је ово наша света митрополија?... Иако сам стар и уморан, опет ће стојим. Закон је најстарији. Ха, а пред Турцима сваки дан стојим и дворим ги како ни кумове несам двореја кад сам био млад не дирај ме!... Тек кад каваз унесе каву и понуди му, једва га нагнасмо да седне. Он лагано спусти на под свој штап и убогу торбу, па скиде и чалму. Ја га тад добро загледах. На темену остао само један сребрнасти прамен, пркосно уздигнут увис, као да сведочаше да овај старац има и вољу и крепост једнога Вукашина Мрњавчевића, иако је сад бедни рајетин у крају где речи каурин господар даје тежу погрду, него што су раније давали паријама. Старац узе каву. Али посудину не прихвати за дршку, него је обави својим дугачким снажним прстима, не марећи што је врела. И сркну као аждаја. Па опет то не беше грубо сељачки покрет, рабност за посластицу жељна простака, но човека који то свакога дана ради и који је тако навикао. Упитах га каквим је добром утрудио своје старе кости. — Ће даде Господ добро, господине... добар је он, добро ће бидне, ако Бог да! — одговори ова прилика с вером и поуздањем у гласу и погледу. И окрепи ме да га слушам. Зваше се чича Мојсил Златановић. из села Каменице у Горњој Морави, испод Новога Брда. Врло је имућан домаћин. Има дивну своју земљу, прикупњењу и од дедова наслеђену. Има и велику предионицу конопље. И аге и Арнаути бацили су око на његови баштину. Како то да један каурин има своју земљу и да у својој кући не двори аге и субаше и не откупљује прве ноћи својих снаха великим новцима?!... Па и глобе он харамбашама неће да даје. Ако га когод уцени, он нађе другога, два пута му више плати, али зато не може нико да се похвали да га је глобио. Узели га на око сви. Имао је два сина. Једнога му Турци позвали у војску. Дошао је у Гилане и плаћао и законски откуп и нудио мито пуну шаку лира. Сетили се Турци и било им криво, па га одагнали. Он је стегао срце, није дао сину да побегне по обичају у Србију, него му напунио ћемер новаца и послао га чак у Трапезунт. — Викам, господине, зашто да бега у Србију? Србија има доста људи, а ова јој земља ваља, а ми смо, викам, тапија за њу. Кад дође овамо, па никога од нас не нађе ће гу врате натраг, зашто ће јој рекну: „Ето, нема овде нико твој — неје ово твоје“... Али аге и Арнаути хоће његову земљу. Прете му, нуде откуп, дају велике новце. Не да он земљу, не да је ни за какве паре. И неће да је остави. Земља му је мајка, држи га она неким чудним благословом, те је готов да њу натопи крвљу својом и своје деце. Остаће на њој когод жив да дочека Србију. Није Друга... Бог је јак... Елбете... А душманин то прозире, па разапиње мреже. Ако не може грубо, он хоће вештином. Ту скоро његов други син вадио њиву. Дошли суседи Арнаути са женама и мотикама. Без оружја. Изазвали свађу. Наговорили једну Арнауткињу да насрне на њега. Само је одгурнуо. У том је пукао револвер из арнаутске руке и прошао, да простите, само кроз булине шалваре. Арнаутин бацио револвер у воду, па сви у Гилане у суд. „Има ли Турака, не дајте, каурин све поби, ето и жене!“... Ухватише његова сина. Кадија му понуди да се потурчи, па да му син буде слободан. Аге тражиле земљу, па да се заузму. Види он намере њихове, па као стена одбија. Најзад лажни сведоци, суд и робија његовом сину... Отац сам, а ко не воли децу? — подиже свој трубни глас чича Мојсил. — Али ето, не жалим њих. Чим је овде на Косову омркло, ја знам да смо сви за трошак Турчину. Но стар сам, деце немам више, унучади не. Ће остане пуста земља. А њу жалим. Притиснуће је душманин, па ми је тешко да умрем, а нико мој да не дочека мајку Србију, те где ми се родија дедо и татко, где смо сви плакали и молили Бога — ту да је дочекамо. Ах, авај!... Мени отиде коса увис и хтедох да вриснем, кад за оближњим столом чух како моји другови Скакаљевић и Зафировић, сакривени готово, пригушено јецају. Старац, спазивши све то, усправи се у столици, а преко лица му прође тих, али крепак осмејак. Он осети да смо слабији од њега и да смо ганути његовом причом. — Неје време за плакање, мој синко!... Ја сам дошаја код вас не да жалимо моје синове и да кукамо овде, но да тражимо нека врата, неки дерман... Ја сам моју бабовину уватија зубима, ете овако, и жив од ње не се одвајам. И сад... и сад... не плачите, а да нађемо некога ко ће као ја да легне снажно на њу, да је ухвати зубима и да је тако не испушта док не дође она... одозго... Дерман искам, синови моји!... Чича Мојсил и „дерман“ бејаше нашао. Обнова суђења његовом сину најпре. Подмићивање, мољење Турака, заузимање свих око утицајних људи. Поменусмо новац. Старац као громовник плану: — Нећу ја одавде паре!... Овде треба сви да донесемо, а не да узимамо... Имам ја пара, не ме жалите!... И дрхтава рука старчева снажно извуче из недара прљаву пртену кесу, па ми је баци на сто. — То су лире и дукати. Још пет пута толико ће донесем... и... за друге народске работе... А за мојега сина нека је арам, ако отиде иједна народна пара!... Крштен је Мојсил, џанум!... Запањисмо се. За нас ово беше последњи потез, па да осетимо са истинским страхопоштовањем величину овога чуднога старца. Станиша Богићевић и Тодор Миленковић из Пећке Нахије, који кесама по околини дају новац на камату, кад дођу у Приштину, потраже по, макар, и белу меџедију, да плате тобоже конак у хану. Колашинац, кад му догори, опали пушку, па побегне преко границе. Рогожњанин скрсти руке, па трпи зулум. Косовац гледа кад му Арнаутин одводи јединицу кћер и кукавички изговара: „Слатка је, душа, господине!“... А овај Моравац, за кога би и Пећанин и Колашинац помислио да је заиста каурин и просјак, зубима држи комад српске земље да га сачува Србији, и на новац гледа као кнез Михајло!... <center>🙝&nbsp;🙟</center> Спасосмо осуђена сина чича–Мојсила Златановића. Није нас баш много коштало. Потресен, Милан Ракић никако не допусти да старац плати. Али пристаде да пођемо сви у крчму код Стојана Бојковића, где нас чича, Мојсил широке руке почасти. Беше пророчки надахнут и крепак. Па кад на Косово паде тиха ноћ, и кад звезде чудно затреперише ону чежњиву песму, коју је код нас само Ракић без позе осетио, он позва нас двојицу–тројицу, те без каваза и оружја пођосмо низ Диван–Јол право на Газиместан. Душе су нам биле пуне крепости Мојсила Златановића. Милан Ракић застаде и окрену се Преполцу. Рече да је најсрећнији што је каплар српске војске и тихо, тихо, сав у истинском заносу поче да рецитује своје пророчке стихове „На Газиместану“... [[Категорија:Григорије Божовић]] mkfd8pyzivyizom8uy0x3seg0xymf50 0 16017 123047 120097 2022-08-11T03:36:56Z Kwamikagami 17317 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{заглавље | претходна=[[Авети у лову]] | следећа= | наслов=У празном олтару | одељак= [[Утуљена кандила]] | аутор= Драгиша Васић | година= 1922 | белешке= }} После се опет нешто разјаснило у свести радника Петронија Свилара. У том тренутку, ћелија, сва крвава и опогањена по зидовима, била је слабо осветљена, а два искривљена, зла и злобна ока стражара пред вратима, са бајонетом о рамену, вребала су га крвнички кроз четвртасту решетку од гвожђа. Он је лежао раскречен полеђушке на бетону и топла, густа крв текла му је из уста па слазила низ браду на раздрљене, рутаве груди које су га болеле, док се по уснама била згуснула и усирила. Нешто замршено и тешко вртело се по болесној глави и неиздржљиво распињало му и кидало нерве, па га ударало и секло по слепим очима и мозгу. Свилару се учинило да је све оно био само ужасан сан... Онда кад је застао био код капије и пошто је збуњено прешао преко фабричког дворишта, онда кад је застао код гвоздене капије да се врати у фабрику и протестује због безразложног отпуста пред надзорником, она шкрипа и трескање натоварених кола старом гвожђуријом и оно својствено, оштро струјање и ломњава у организму фабричког колоса, помутило га је, па се, не разумевајући ништа од свега што се с њим догодило (с тешким осећањем само да је без кривице остао без рада и да ће то страшно погодити његову породицу) окренуо нагло и продужио да се вуче кроз шарену гомилу света с обе стране тротоара. Тада му се учинило: као да се једно лице са нечим подозривим у понашању, у сивим чакширама и зеленим увијачима око ногу, подмукло пробија за њим кроз ону гомилу света, да га прати у стопу, па се труди да га ни за моменат не изгуби из вида. Затим, по спољашњем изгледу, слично лице, преко пута и упоредо, како га лукаво посматра и онда, чим је скренуо у споредну улицу, не знајући ни сам зашто ће баш туда, све се нешто измешало, згужвало, испреметало на том месту где се онако исто шумно кретао и бучао живот улице. Она два лица сјурила су се наједанпут па га шчепала са речима „у име закона“, онда се он одважно успротивио и једно од њих снажно одгурнуо од себе, па га је, после тога, нешто масивно, тешко и пљоснато лупило по глави те му се у очима све изокренуло кад се спотакао и пао коленима и вилицама на плоче. После су га подизали, гњечили, трзали и вукли (уз несложне и неке испресецане и брзе речи и примедбе) док му је глава, као одсечена и као да се држи само на кожи, падала час напред, на груди, час лево и десно, на рамена, а час пресамићена остајала тако забачена на леђима, отворених, жедних уста и увек помућених очију. Једног само тренутка урезала му се у мозак напрегнута нека радозналост пролазника што су застајали, скакали брзо с кола или притрчавали с разних страна, али не с каквим запрепашћењем или ужасом него просто да виде у чему је ствар, или онако као кад се гледа у замку запала дивља звер која се лудо отима, а нема никакве наде да ће се истргнути. И сва та радознала лица и оне искежене главе жандарма са нечовечијим очима и друге начичкане маске на дућанским прозорима, окнима трамваја и балконима, па фијакери, излози са разним неким бистама од воска, бочицама, брковезима, женским шеширима и свиленим блузама, часовницима и прстењем, све се то повукло било с њим у једном муњевитом збрканом покрету и тако све до потпуног мрака свести. „Али није у томе ствар. Него ствар је у томе зашто је све оно било, какав је оно узрок и зашто су ме...“ И Петроније Свилар, неспособан да повеже мисли и да њима управља по својој вољи, притисну лепљивим прстима врело и знојаво чело и слепоочнице да би се још штогод сетио и да би, колико-толико, умирио бурну и мутну узбуну утисака што су без везе навирали у немоћном мозгу који се тренутно био пробудио. Затим грозно смрвљен и узрујан, осећајући опет сваким нервом да му се мрачи свест и обавија неким црним димом полусна, он прикупи све своје силе да устане и усправи се, али га утом опомену звекет гвожђа на ногама и онда се наједанпут сруши у немоћном бесу, па обамро клону и осети како опет тоне негде доле у мрачни бездан пун магловитих, замршених слика. Тада заборави све по стоти пут па осети како га гуши један мучан осећај страха у сну, исто онако као у рату, у црним кишним ноћима пред наговештену борбу, кад је извесност да се погине увек већа од могућности да се преживи, неиздржљив и нелагодан један притисак до очаја. И онако исто као оне ноћи, уочи дана кад је ужасно рањен у кичму, бегао је од невидљиве неке опасности, од које се нигде није могао склонити, хтео да виче из свег гласа и да запомаже нечију помоћ, али га тешке, за земљу приковане ноге, издавале и глас му умирао у грлу. Па је сад осећао како сав умире, запињао да покрене оловне ноге, да се спасе, обузет страшном тескобом и ужасом и гоњен принудном и невидљивом неком силом, али је био немоћан да умакне и да се ма где сакрије, јер је сваки заклон постајао жалосно бедан и дебели, огромни зидови иза којих се, као ово у рату, крио од граната претварали су се у кутије од картона, а велике грађевине у шаторе од платна. И та опасност појавила се, после, као неки неиздржљив стид што га је осетио још онда: кад је између два стражара с бајонетима, каљав и крвав, с лисицама на отеченим рукама, вучен као пребијена звер на ланцу, возовима разним ка престоници (у том тренутку синуло му је где се налази), свлачен на многим станицама, где се тискао свет и где је изнемогао лежао на земљи посматран опет од радозналих путника чије је погледе, кроз отворене прозоре вагона, избегавао. Па из вртлога ове борбе полусвести и снова извлачила се и с муком чупала извесност нека донекле, она извесност последњих тренутака што је преживео на путу и он подиже опет главу и управи поглед на решетку кроз коју су севала она два искривљена ока са страшном злобом. И баш у том тренутку зачули су се несложни, уздржани нечији гласови пред вратима, па тежак, велики кључ што се, уз звекет других кључева, са неком језивом претњом, окретао и вртео у брави, као каса, гломазних врата његове ћелије. Онда уђоше неки људи и окружише га. Из џепних електричних фењерића покуљаше тада млазеви жуте светлости са више страна и осветлише велики грбав и крив нос над танким црним брковима, па јаке чеоне кости и целу мртвачки бледу (уколико не беше крвава) главу Петронија Свилара, који, не схватајући ништа, цвокоћући вилицама и обамирући од страха, отвори своје замућене и мокре очи. Тада се један од оних натмурених људи с цигаром у зубима, дебео и важан, дотаче ногом његовог рамена. — Тај ту, опасан зликовац! — Еј, чуј ти, Петроније Свилару! Помодреле и крваве усне његове лако су задрхтале, лице се згрчило у болном изразу, безумне очи молиле за милост, али он, згрчен под погледима оних очију што су сијале дивљим бесом, не изусти ниједну реч и једини осећај што га обузе био је: да је сасвим сам, страшно изгубљен, без помоћи људи, да не постоји нико ко би га спасао од нечег ужасног. — Петроније Свилару, размисли се добро; сви су, ето, твоји другови признали. И дебели, обријани цивилни полицајац приђе му ближе. — По подацима које ми држимо ти највише имаш олакшица; ти ниси рђав човек, него наговорен тако... то је сваког могло снаћи. А по подацима све ће се узети у обзир и све само од тебе зависи. А кад Петроније Свилар оста непомичан и нем и после свих наговарања, она обријана, дебела и главата људина побесни. — А, нећеш, дакле да нам признаш ти, јогуницо?! Е, онда добро! — И обраћајући се полугласно једном од униформисаних људи што су стајали око нега и држали руке иза леђа, изађе у ходник. — На посао! — зачуо се отуд његов претећи глас. „Смрт“, севнула је кратка, ужасна мисао и Петроније Свилар, кога су тукли по глави, грудима, трбуху и коленима нечим страшним, тупим, онда обема песницама једновремено са обе стране у вилице и слепе очи, осети како му сва крв јурну у срце док се у свести све поново замрсило. Одјек јединог крика што је пустио од себе био је страшан, као предан судбини, као неко одвајање душе од тела, па низ његово патничко лице линуше крвави млазеви брзих, детињих суза. А после опет зазвечаше велики, тешки кључеви и кобна нека тишина и језа завлада. Само је крв јаче зашикљала на уста и уши и брже капала низ браду и чупаве груди које се надимале. Повремено неко тешко, болесно и неправилно дисање подрхтавало је из суседних ћелија и сливало се у један једини уздах, нешто као ропац, док су два искривљена ока са страшном неком злобом звирила кроз решетку. А болови су били намртво онесвешћени и крв је капала по бетону у пени. У страшној кући, неумољивом и језивом претњом милело је вребане као потајно, лукаво и кобно примицање смрти. А кад је опет нешто свануло у свести његовој, ћелија није била сасвим мрачна и свитање јутра гонило је негде ужасне ноћне визије. Сломљен, са коленима уз вилице, у грозничавом цвокотању Петроније Свилар, коме се са свешћу повратило и сећање, проживе у једној секунди сав ужасан доживљај који никако није разумевао. И напрежући се понова да размрси дар-мар у мислима које опет у болесном наступу навреше, он, у новом неисказаном осећану збуњености, чу једну реч која беше гласно изговорена. — Политички. Онда други неки глас упита: — Одакле? — Старе Пазове. Па ове речи пропрати широк и звучан ударац шаком и нешто се, уз пригушен ропац, стропошта низ камене степенице што се спуштају у мрачан ходник дуж ћелија; онда шљискави одјеци удараца жилом па понова зачу гласним изговором: — Неполитички, прости кривци. И брзо, ситно, слободно, скоро весело стрчавање низ стрме степенице невидљивих, као навикнутих да се туда спуштају, ногу, чији се одјеци губили у правцу заједничке Главњаче. А њему први пут јасно бљесну сећање да је исту ону реч чуо онда, кад се спуштао низ ове исте степенице одакле га је оборио страшан широк удар по глави после кога све досад није могао да управља по својој вољи мислима и да их везује. „Али није у томе ствар, него зашто...“ И док се мучио око тога узрока и натезао, кључ поново уђе у гломазну браву његове ћелије па се врата широм отворише. Онда му једно униформисано лице нареди да се брзо спрема, па му је помагало да се усправи и мокром крпом брисало му усирену црну крв по лицу и врату. После је кроз ходник и двориште па кратком неком улицом, све поред високог зида с муком повлачећи ноге у оковима, чије је ланце придржавао левом отеченом руком, изашао пред иследника. А на лицу малог, пакосног господина сијало је нешто и од лукавог и забринутог, злурадог и ишчекујућег. Он је згурено прелиставао дебелу гомилу плавих табака исписаних само на једној половини стране и дрхтавим прстима истраживао нешто по њима. Па је, најзад, подигао главу и жмирећи запиљио се у мутне, блудеће очи оптуженога. — Је ли, дакле, молим те, ти си Петроније Свилар? — Јест, тако је моје име. — Фабрички си радник? — У ливници гвожђа. Отпуштен сам без повода — једва је одговорио Свилар. — То те не питам... Осуђиван? — Никад, господине, нисам... — Стар? — Тридесет четири године. — Учествовао у ратовима? — У свима сам био... — Чекај! Одговарај што те питам! Јеси ли рањен који пут? — Четири пута, на седам места. — Неожењен? — Јесам ожењен, троје имам деце. — Е, ту си нас слагао, Петроније. Ти ниси ожењен, ми то сигурно знамо. На рђавом си путу, али траг нећеш заварати. И док је иследник, са скрштеним рукама и брадом у левој шаци, сачекивао да друго, неко млађе лице коме је диктирао, упише личне податке према питањима што је постављао, Свилар се запрепашћено напрезао да разуме: зашто му се то сад не верује истинитом исказу да је ожењен. — Слушај, Свилару, — наставио је иследник гласно и важно — одлучи се да нам покажеш праву истину. Одрицање, опомињем те, отежаће страшно твој положај. Јер са доказима којима овде располажемо, учешће твоје у делу потпуно је утврђено. Кажи нам, дакле, све слободно, отворено, јасно. Ето кажи нам: Где си био десетог септембра? Ајд’ одлучио; видим да се мучиш. Где си био тога дана?... Али нека, ајд’ кажи нам прво ко те је увео у „тројку“, која је твоја „копча“? А помућени поглед Петронија Свилара блудео је несвесно на писаћем столу иследниковом претрпаном разним фотографијама, пасошима, перорезима писаљкама, детективским легитимацијама, печатима, џепним сатовима и прстењем и лутао некако мртво по плавим, исписаним таблицама растуреним на све стране, па се наједанпут омакао кроз прозор, на улицу којом је у очајном трку бежало једно псето, гоњено од човека што је и сам зверског нечег имао у покрету па се жестоко трудио да му намакне кружну жицу на дугом, белом штапу обавијену. — Где ме увео? — У „тројку“, чујеш ли шта кажем?! — Ништа од тога не разумем, господине. — Е па добро, причај ми шта знаш. — Ништа, господине. Онда је онај човек, на самом углу улице, хитрим и вичним једним гестом намакао ону кружну жицу о врат страшно збуњеној животињи, па је некако тријумфално одигао увис од земље, над којом се она очајно копрцала, све докле је другим, опет извежбаним покретом не убаци у кола са решеткама окружена дреком дечурлије. И Петроније Свилар осети истог тренутка како и њега нешто грозно оштро, онако исто као она кружна жица, сече, стеже, гуши и дави му крвави гркљан па му неки нови каламбур завитла мозак и он се залелуја на дрхтавим ногама, затетура неколико корака па се стропошта. Али нико није приметио зашто се стропоштао Петроније Свилар и само је брада иследникова наједанпут задрхтала, па је, избезумљен у изневереном очекивању, бесно поскочио са стола. — Хуљо лажљива! Говорићеш ти сам! Па полумртвог Петронија Свилара одвукоше истим оним путем назад и као ствар бацише на погани бетон ћелије. Онда су га свукли и по голом телу, докле га је неко држао за гушу, тукли мокрим ужетом, даскама, жилом, ногама и песницама, а он најпре урликао од бола и кад су му везали камен за мошнице, пустио страховит крик и чинило се као да су му очи на глави, а он потпуно сишао с ума. — Све ми је једно говорити, али шта? — Па је исколачених очију, премлаћени Свилар гледао преда се и само пуштао слаба стењања као неко који је на издисају. — Мајчина ти, иди горе и лажи макар шта! <center>🙝&nbsp;🙟</center> — Е па дед’, Петроније Свилару, то си требао још давно учинити. Тако га је некако благо, меко и људски (четвртог дана) ословио исти онај цивилни полицајац, чије је лице угледао оног вечера према малој, џепној електричној лампи кад је изговорио ону страшну заповест „на посао“, а сад наредио да се обојици донесе топал чај с лимуном у оним порцеланским шољама из којих се пије у канцеларијама. И Петронију Свилару, чији је мозак ураганском снагом раздирало и чупало нешто горуће, устрепта срце као неким надањем да ће се све ипак некако поправити и уредити, да ће униформе оне што су га мучиле ипак бити створења што не могу бити без кајања и неке милости, што имају ипак људског нечег у себи. Па му дође да падне на груди овом човеку што му сад говори тако благо, људски, као човек што говори човеку. — Ти ћеш изјавити све по реду, је ли? И ништа нећеш прећутати, баш ништа нећеш? Тако си ноћас обећао. А ми ћемо учинити све да ти олакшамо, да те спасемо, то је наша ствар. — Све — болно је простењао Свилар па је клонуо и очи му се склопиле. А она фигура дебелог, избријаног цивилног полицајца развукла се наједанпут, расплинула и као смола растезала и скупљала, па се после као утвара све више купила и губила а онда се измешала са другим сенкама и флекама на крвавом дувару где се скупила као мрља и, као побегла наједанпут, нестало је у зиду. И после се опет она иста мрља појавила, расла, па се испружала и скупљала, гурила и гмизала као црв и глиста и све више расла и оцртавала се на дувару као фантом, па се испуњавала у потпуну људску форму и приближавала му се до самих очију, дрмусала га и звала по имену. Хеј, ама чујеш, човече божији, прво оно мора бити, а после спавај колико ти драго. — Хоћу, све — сипљиво је одговорио Свилар, али очне капке није могао да подигне иако је баш нарочито желео да гледа овог човека и да га загрли и да му каже: ето, равно четири ноћи шибају га да не спава, дрмусају, поливају га водом и ударају нечим у слабину и пеку му табане кад год им се чини да ће заспати. И да му повери: како је дању стајао у неком оџаку где се не може сести и где се у шешир морао поганити и трпети страшне болове у цеваницама и после, како му воде никад нису давали и тако у оној тескоби скапавао од жеђи, несанице и смрада. — Све, све ћу вам казати — гушио се Свилар. — Све? Заиста све? Браво! Е тако, ето. И ко те је увео у „тројку“ и где сте набавили експлозиве, а све по наређењу Извршног одбора радили, је л’ све? Браво! Ето тако! — Све, све ћу казати: упропастили су ме, убили су ме, крв су ми пили. А ви, ето, говорите ми братски и зато вам хвала. И спаваћу, рекли сте, колико ми год драго и све као човеку даће ми се. А после су га опет одвели пред иследника, по ноћи, онако у гаћама и кошуљи, чађавог од оног гара из оџака, скљоканог, модрог, изломљеног. А иследник се смешио, трљао мале руке и раздрагано и брзо нешто писао, па га тапшао по рамену и пустио га да седне и пије воде,; а он одобравао, све одобравао и говорио за њим и казао да познаје, него шта, све оне бестидне учеснике, а да је оног означеног дана био негде око парламента скривен и очекивао резултат те да, у случају промашеног атентата, сам, баш он лично, Петроније Свилар, члан „тројке“, баци бомбу. Па је својом руком потписао све оно на плавом, пресавијеном табаку, словима искривљеним и непознатим. Онда су га вратили, дали му да једе и пије опет воде из трбушасте неке земљане тестије, па га преместили у заједнички бетонирани подрум, где је пуно голих, ошишаних до коже и знојавих људи седело један другом у крилу, да маково зрно не би могло пасти на под. Са коленима набијеним под брадама људи су се гушили у испарењу својих тела, лепили се један за другог и зној цурио у барама под њиховим ногама. И ту су га ружно псовали што им смета и не зна да се намести и шаптали су и јечали грозно. Онда се све збркало око њега и у глави па се изгубио бестрага некуд у сну... Лежао је тако на некој, уској, трулој даски и над мрачном празнином, а даска се угибала, увијала, прскала па се страшним треском сломила и он као пао, стропоштао се и углавио угодно између две греде и тако уклештен остао негде доле, дубоко, у понору, сам, али у пријатном неком осећању и угодности. И тек се тргао кад га тешко нешто притисло јако по прстима, глави и стомаку и хаос неки настао. Голи они људи, неми, избезумљени, скупљених песница, са ноктима у зубима, мрачно су гледали у тешке, потковане чизме жандарма, што су са жилама у рукама, дошли да их буде. — Ко је дошао? — Бог богова. После је повирила нека жена и узвикнула: — Боже, па то су све мртви. Онда се грохотом насмејао старешина апсане и дрекнуо: — Ауф! Па се све ускомешало у оном тесном простору, згњечило, задавило, збило стојећки и онда су их газили, псовали, пљували, пребијали, ударали великим, тешким кључевима. После су све истерали у двориште да га почисте, па су тамо купили пиринач, зрно по зрно, што је из две пуне шаке на све стране просипао наредник као што се просипа жито о Бадњем дану. А тамо у дворишту било је ваздуха и пуно сунца и неба се доста могло нагледати. И удисао је Свилар алапљиво онај, усред јулске припеке, свеж и сладак ваздух и гледао оно небо, што је исто било као некад, благо и нежно, пуно наде и милости некако и гледао га задуго све док су они други, што нису били оковани, радили неке војничке вежбе, пуно и жалосне и комичне сцене, јер сви они нису били војници, нису знали да иду „у ногу“, да окрећу главе „поздрав налево и надесно“ и лупају ногом „на четири кад им детектив звани „краљ лопова командује: један, два, три, четири, изговарајући оно четири са особитим неким одсечним нагласком. Онда су их терали да клече и да се моле Богу, да иду на коленима и купе ђубре и перу прстима и пљувачком калдрму. И тако неколико њих да заједно носе палидрвце на гомилу ђубрета док сасвим не поцепају крвава колена. Па опет одјекују шамари и жила се увија око главе и колена све док се оним старешинама не досади те враћају оне људске рушевине тамо у тесан бетонирани подрум где се понова голи стисну као сардине, превијају од бола, усред оне запаре и прашине, и са ноктима у зубима ћуте и питају се само очима: кад су, ето, откад и зашто су они престали бити људи? А једне ноћи док су сви ћутали и крвав зној разливао се по кожи, зачула се опет она реч „политички“, па ударци жилом, узбуђени крици, врисак, болно стењање и нека необична ларма у ходнику. После се нешто изломило и звекнуло, сабља преломљена надвоје, шта ли, па се разговетно разглегао официрски глас који се бунио: — Престаните тући, Бога вам зверског! Престаните тући! Па други глас: — Удри! Ви не знате у ком времену живите. — Ја знам да су то људи као и ми, ратовали као и ми. На! Пљујем ово; бацам што сам часно носио. На, Бога вам зверског! И скршило се нешто и парчад звекнула на бетону. Па се граја губила све више док није потпуно све замукло. Онда се опет зачули тешки кораци и старешина апсана упао је бесно унутра: — Шта је? Јесте ли дигли главе? Ово је била само проба. Хтео сам да видим шта ћете, а ви дигли главе. Ко не спава, да видим ко не спава? — Сви спавају — усудио се неко да одговори. — Лажеш! Сви сте били будни и све сте чули. Устај, дижи се, стани у строј, у потиљак, брзо!! Па је обема рукама шамарао редом по оним подбулим образима и онда је некакав поп, међу њима, казао ко је он, да га нико никад није тукао и да би волео да га убију те се тресао у стиду и грозници и брада му раскрвављена дрхтала. А после су се чули само уздржани уздаси и опет су људи нокте држали на зубима. А сутрадан позвали су понова Петронија Свилара у собу код иследника, где су још тројица окованих клецали поред зида док су ланци звечали, и сви су били тамни, изнурени, скљокани као и он, а испрекидане црвене бразде на образима губиле се под јакнама. — Познајете ли ви овога човека? — Не, никад га нисам видео. — Ни ја. — Ни ја га нисам видео. — Лажеш! И ти лажеш! И ти лажеш! Сви грозно лажете, гадови најпокваренији! — лудачки је врискао иследник па се, стегнутом песницом, уносио у лице свакоме од њих. — Ви? Ви не познајете Петронија Свилара? Зар ви? Ви кажете да не познајете Петронија Свилара! — питао је избезумљено. — Познајем ја Петронија Свилара. — И ја. — И ја познајем Петронија Свилара. — Па, ето... како онда? Па то је Петроније Свилар, и он је признао, све казао. Говорите, лажови! Шта? То је, ето, Петроније Свилар, тај, пред вама, ту ето тај. Шта? А један од оне тројице из окова говорио је дуго и убедљиво о Петронију Свилару, коме је двадесет година, зидару, другом неком лицу, из другог места. Па је пометња велика наступила, брза питања и разна објашњења и после су нешто суочавали Свилара, питали га опет је ли жењен и одакле је, а иследниково је лице наједанпут страшно побледело, јер је неко слагање пронашао са оним што му оковани говори. После је настала још већа забуна, јер се опет неко поклапање открило те сумње више није било да је то други неки Свилар који власти треба и све су оптужене извели у ходник да чекају. А телефон је нервозно звонио и униформе су одлазиле и долазиле. „Кретени, брука, магарци, све је пропало, страшна срамота“, допирало је из собе иследникове. Онда је Петроније Свилар уведен натраг у собу и строго му нешто иследник говорио о закону и истражној процедури и заблуди и двојици без душе трећем без главе и није га ниједанпут у очи погледао већ окретао упијач међу кратким прстима, нервозно увлачио маншете у рукаве од капута и великим, неприродним корацима шетао преко собе. Казао је: да се оптужени Петроније Свилар на основу неких параграфа има одмах пустити у слободу и да је све онако морало бити, а да трошкове притворске неко мора платити, а он — иследник да није крив и да пере руке. Али Свилар од свега тога ништа није разумео, само се плашио бледих усана иследникових и све већа забуна и страх га обузимали шта ће бити кад се у ћелију врати. А кад се вратио одвојили су га насамо па су му окове ћутећи откивали и баш као да нико ниједну реч није пред њим смео да изусти. Само је ходником опет одјекивала реч „политички“ и ударци жиле и јауци чули су се преко целог боговетног дана. А плашљива, нејасна, нека мрцварена нада синула би да још брже умре и тако све до пред вече кад је журно ушао онај исти дебели цивилни полицајац, позвао га да устане и казао му просто: „Свилару, слободан си, идеш кући.“ И кад га је Свилар погледао очима које то нису могле појмити, он је додао: „Шта ме гледаш, будало? Погрешка! Слободан си, пуштен си, купи те прње па кући!“ <center>🙝&nbsp;🙟</center> Кад је Петроније Свилар стао слободном ногом на плоче, онај предвечерњи жумор гунгуле на улици брујао је пуном паром. Механичким једним гестом он прикопча оно последње, пребијено надвоје, дугме на капуту, подиже јаку да сакрије го врат, црн и прљав од крвавог блата, па се још једном окрете и погледа ону мрачножуту и мемљиву зградетину за собом. Онда застаде и баш да баци поглед унаоколо кад га крештава сирена некаквог црног, лакованог и раскошног аутомобила збуни па га захуктала машина једним силовитим ударом одгурну. Онда она машина моментално успори а иза чипкане наранџасте завесице са кићанкама промоли се огроман један подвољак испод томпуса и намрштена једна глава у цилиндеру и белој кравати око воловског врата гадно опсова идиота на путу. Одбачен оним изненадним ударом, Свилар се унезвереним, неспретним и смешним скоковима са опасношћу провлачио између многих каруца, коња, трамвајских кола што су се ту укрштала и кад једва стиже на тротоар стаде трчати уз кикот радозналих жена и деце што куљаху из неког кина. Па је бегао тако Свилар задуго док су одваљене капне на ципелама клопатале и сапињале га, а црни оштри нокти голих прстију рањавали се по шиљцима неравне калдрме. Онда је наједанпут угледао доле, негде на дну вароши, велике оџаке фабрика и инстинктивно тамо појурио. А хучна река оног света остала је за њим, бучала, кикотала се и разлевала на све стране кроз хиљаде врата великих И ниских дућана, по кућама високим и елегантним, шеталиштима и парковима, док се он, трчећи задувано, питао као у лудилу: је ли могуће, ама је ли могуће, ето је ли могуће да се њему, том свету тамо, целом том мноштву људи тамо што се поманитало тиска, гужва, кикоће и церека у оном лудачком метежу, ништа, баш Ништа не тиче судбина оних у оној страшној, жутој и влажној кућерини, мученика што су тамо остали? Је ли могуће да су они тамо друго, а ови овде друго... Па је после успорио и корачао лакше и промицао малим неким уличицама где је више тишине било и ваздуха и где су га мање подсмешљиво посматрали пролазници. Али и ту је још све било тесно и некако опасно, а ретки они пролазници које је сретао гледали су га увек сумњиво и одвратно. Па је журио Свилар поред плотова и све ређих кућерака окружених баштама, пролазио фабрике у чијим су двориштима ишли тамо-амо пуним џаковима натоварени људи, као кад се велики мрави некуд селе са ларвама, и онда се упутио прашњавим друмом ка голом, највишем брду над престоницом. После више и није сретао људе и погурен, сам, малаксао, мокар и црн брисао је својом радничком качкетом прљаве капље зноја у коме се купао и он и његове рите. Није се питао ни где ће ни зашто тако јури ни ко га то гони и тек кад је стигао на врх голог брда над престоницом, зауставио се и сео на траву окренут вароши. А сунце се полако и опрезно спуштало на Бежанијску косу и луминозни, заслепљујући његов сјај слабио је, губио се, руменео сви више, преображавајући се постепено у огромну, црвену и крваву куглу. Сив, тајанствен сумрак привлачио се од истока и на лепршавим крилима, нечујан, лак и благ струјао је милујући дах поветарца и освежавао му чело. Дан је већ издисао, тице су се враћале гнездима и лептири су склопљених крила спавали над цветним чашицама. Само је музика лишћа и траве, онај ноћни живот ствари, интонирала под хладом који је покривао земљу. Онда Свилар скиде капут и оста у кошуљи. На грудима ниже десне сисе, и обема рукама са којих су спали искаишани рукави његове сиве радничке кошуље, указаше се тада три дубоке, модроцрвене гранатине ране, преко којих су се укрштале плаве бразде и, пуни набубреле црне крви, нови ожиљци говеђе жиле. Замишљен поглед Петронија Свилара заустави се најпре на дубокој модроцрној рупи више сисе и на мутан један јесењи дан у рововима мочварне Мачве, код села Штитара... Густи, загушљиви и смрдљиви зелени димови обавијали су ровове па се утварски вукли, витлали и повијали под побеснелим ветром и по изривеној, црној и мокрој земљи која се тресла, љуљала, дрхтала. У оној блатњавој води и муљу, сиве, прљаве униформе са нељудским очима, у безумној грозници раздражења, окидале су лудачки брзо вруће, олабављене орозе, а уста усијаних цеви бљувала су крв и утробе и смрт на све стране. И он је махнито окидао. И Док је грозна нека језа прожимала сав ваздух, она неиздржљива напетост прекинула се тек онда: кад су отуд из земље стале ницати плаве небројене лесе и у безумној вреви и кркљанцу појуриле напред и измешале се. Онда су се усправили и они из онога муља па им пошли у сусрет и труба је цичала језиво, орози још махнитије окидали па су настале страшне експлозије и бајонети оштри и ладни заривали су се грозно кроз шињеле у месо. Само су руке тада биле живе и радиле, испружиле се, трзале, боле, док су ноге негде нестале и стомак и свест и цео човек као да се наједанпут био истопио. Тада је и он пао у мрак. Па протрља очи и загледа се у другу модроцрну рупу на руци. Дан је онда био ведар и плаво, мирно небо гледало је Дренак сав у оштром камену кад му је командир изразом пуним нарочитог поверења рекао: „Свилару, само ти ово можеш извршити, нико други.“ После се са важним једним писмом у левом џепу копорана провлачио опрезно између високих стабљика кукуруза који се ломио под његовим ногама, и милио кроз траву ка другом батаљону, гоњен сноповима митраљеских зрна. А кад је писмо предао и враћао се журно истим оним путем понова је пао у мрак... И нико за три пуна дана није знао шта се тамо с њим догодило. А трећег дана опет је пржило сунце и тице су певале око њега кад га је крвави језик пса неког залуталог, што му је крв и гној лизао по ранама, освестио, те се тако до села довукао и превио. Па Петроније Свилар погледа трећу рану и нове, модре ожиљке преко ње. И сети се кад је сестру, сву у дроњцима, срео у одступању на каљавом путу Јанкове клисуре, међу карама, избеглицама и комором рањеника. У наручју њеном, мртво најмлађе дете и свећица мала, воштана догоревала је над жутим, танким као игла његовим носићем. А киша је пљуштала док је он здравом оном руком копао мали гробић иза врзине, поред излоканог пута... И сва му крв опет јурну у срце и сав, дотле скривен у дубокој некој тајни, крвав, страшан слом негдашњег поноса букну му пред очима као најстрашнији пораз свих илузија. Па завитлан и растрзан хиљадама црних болова Петроније Свилар са грозном одвратношћу пљуну на велики ожиљак гранатине ране на грудима. А кад опет подиже главу, велика и као крв црвена кугла упадала је нагло тамо иза Бежанијске косе. И Свилар осети: како с њом заједно потону доле негде у мрачни бездан, унеповрат, све оно што се онако муњевито и кобно сломило у њему, сав онај порушени храм прошлости коју је обожавао и сва трудна жетва његовог крвавог живота. Иза тамнозелене Косе, онамо где је упала крвава кугла, безбројни млазеви црвених ждрака заруменише небо. И наједанпут, хиљаде прозора и стаклених торњева палата затреперише у руменилу вечерњег зрака и хиљаде црвених светлила запламтише у простору пред њим. Кроз свежу измаглицу јулске ноћи допирали су однекуд потмули тонови тешких звона и ноћ, живот ствари, као непознато небо, откри му божанствени призор Привиђења. Дубоко у срцу, у коме је малочас прсла па се изломила сва прошлост и све што је Старо, запали се одједном жижак новог једног кандила и он лепо осети нову неку страшну глад испуњења живота и очекивања, нову једну сјајну радост Највећег Празника. А небо је све више крвавило црвеном светлошћу Гнева и румена су светлила пламсала. И Петроније Свилар, сам, усправљен и страшан, на владајућем, узвишеном пропланку над престоницом, испружи, у једном до бола снажном грчу освете, црну своју кошчату и жуљевиту песницу тамо према њој и, сав засењен оним крвавим пожаром сунца, грозно претећи, шкргутну зубима. И небо је било сво крваво и мир црвеног сутона владао је. [[Категорија:Драгиша Васић]] [[Категорија:1922.]] eekjig9jasf7o3vg6qe1k3nwk3nkmv1 0 16021 123048 72291 2022-08-11T03:37:06Z Kwamikagami 17317 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Борисав Станковић|Борисав Станковић]] | [[Божји људи]] | -{III}- Љуба и Наза | [[Божји људи/II Манасије|-{II}- Манасије]] | -{XXI}- | [[Божји људи/IV Таја|-{IV}- Таја]] }} Иза гробља, до реке, живела је она. Испочетка у рупи, доцније начинила колибу. И сваким даном је све више и више покривала. Час сушеним корењем дувана, час прућем, трњем, цреповима или земљом... како је где нашла и стигла. Била је вредна. Сви су се просјаци ње бојали. Нарочито на гробљу. Тамо им је била као нека домаћица. Уређивала их је, пазила да ко чије место не заузме. Нарочито је терала оне друге, богате, просјаке који по селима просе, имају у вароши своје куће па и новац под интерес дају, па кад је задушница не само што и они овамо дођу, него понесу и највеће бисаге и тестије за прошење. Наза их је терала. Чак се и тукла с њима. Зато су је остали просјаци и волели. А испрва она није просила, већ је служила у вароши, код неког газде. Али како је тај газда хтео да силује, то преплашена од тога, као суманута, побегла из вароши, и више није хтела да служи, већ почела да проси. Била је сува, као спечена а још млада. И да јој није био спреда јако нарастао врат, гуша, била би и лепа. Па и овако, кад се повеже шамијом, пребаци је преко врата, те јој се не види та нарасла гуша, изгледала је доста лепа. А нарочито кад је насмејана те би јој се видели њени здрави, бели зуби. Увек је била опрана, искрпљена и лепо повезана. А њене босе ноге нису биле као у других просјака разпуцане, прашњиве, већ увек опране, мале, хитре... Била је толико чиста, примамљива да чак и неки варошани почели око ње да обилазе. Али она од њих је бежала као луда. Ни новац, ништа није хтела да прими. А изгледало је, да је од свих заволела неког Љубу, просјака, који је вечито лежао и спавао. Био је то млад, развијен дечко. Црне масти, црне косе, црних очију. Погледа истина блесастог али некако упорног, пркосног. Он је вечито, готово гô, у некој дугачкој, пртеној кошуљи, само спавао и лежао. Тај није просио више него што му је требало а никад не би, и да му даду, обукао одело. Увек је ишао у тој дугачкој, пртеној кошуљи коју нити је прао, нити свлачио док је не поцепа. Па и то, кад дође на гробље да проси, он седа у крај, напослетку, и само гледа где ће моћи да испружи комотно своје дугачке, пуне ноге и наслони се. Ако му ко удели — добро, ако не — ништа. Лежи једнако. А откада почела она, Наза, да му од свога одваја и даје, отада још мање је просио а још лење, упорније лежао. И Наза му је заиста давала. Али да не би пало то у очи код осталих просјака, она би га прво корела да седне негде истакнутије где може штогод да се напроси а не тако, у крај, где га нико не види. Али кад он Нази од лењости не би ни одговорио, тад би она узела његову торбу и метнула по ред своје, ма да би просјаци — поред свега што су се ње бојали — почели онда да се подгуркивају. А саката и језична Вела дигла би тада главу, и наслоњена пазухама о штаке, почела би високо, на слогове да муца... тобож као да правда; брани Љубу што неће да проси. — Па што тражи да се мучи, да проси? Кад етете те ете... — мучила би се она да одједном целу реч изговори — ете има сестру. — И ту реч „сестру“ иронично би нагласила. Старци би се онда искашљивали, други окрећали од Назе, намигивали. А Наза, од стида не би смела у никога да погледа а камо ли да кога изгрди и избије, већ би кришом из своје торбе преносила у Љубину, тобож да је то напрошено, само да јој се не би после још више смејали кад би морала да му пред свима, на очиглед, одваја од онога што је за себе напросила, и њему да даје. Али то је свакога дана било тако све горе и горе, да она није могла више. И једног дана, пошто се гробље испразнило, сви просјаци разишли, а поп сео испред клисарнице да се одмори од препојавања, она стала пред њим. — Које добро, Назо? — упитао је он. Она га погледала, уплашила се и хтела да побегне али се опет, збуњено, вратила. — Ете... — почела да муца. — Па шта? — храбрио је попа. — Хоћу да се удадем. — За кога? — строго запитао је поп а већ љут што му се још и тиме досађује. — За Љубу... Поп поче да се шали: — Како за Љубу? Она, од стида, ћутала. Он почео и даље да се шали. — Па добро, добро Назо. Па, је ли те Љуба воли? Воли ли те он? Наза од стида, збуњености, почела да поцупкује, премешта се с ноге на ногу и угушено, тихо, да одговара: — Хоће и он. Како хоће? — почео поп да се јаче шали. — Па је ли ти рек’о, казао: да те воли. Наза, од стида, једва је одговарала. — Није ми то рек’о, али знам. Хоће ме. — И почела да наводи доказе. — Ете, још од кад га ја чувам, раним. Све ја за њега радим, дајем му и он једе, узима, прима. Воли ме. — Па добро, добро, узмите се. Ко вам брани? — прекину је поп одобровољен том њеном љубављу. Али Наза још збуњеније наставила: — Е, али ја искам да се венчам. Хоћу у цркву као и сви други. Попа се, одједном, збунио и унезверио, али опет окренуо на шалу. — Е, па добро, добро. Али знаш, да за то треба пара. И то много. Имаш ли ти толико новаца? — Имам. Скупила сам нешто. — Радосно га дочекала она. — Па донеси. Да видим. И она, весела, отрчала колиби. Брзо се вратила с новцем који је извукла испод земље у разним завежљајима... Све дала попи. Овај, кад видео приличну суму још више се збунио. И није знао шта да јој каже. А она га гледала унезверено, радосно, ишчекујући од њега одговор. Он скупио новац, задржао га код себе и рекао јој: — Е сад добро. Паре нека стоје код мене. А ја ћу да пишем владици и чим он одобри, венчаћу вас. Она радосно, збуњено као свака испрошеница, пришла да му целива руку, али он је, грозећи се, одбио. — Нека, жива била. Иди сад. Она пошла. Али се опет вратила. — А ако ли да се спремам? — Шта? — Па не ли дâр? Ете за тебе што ћеш да нас венчаш. Па за кума, старојка... бошчалуке, и друго што треба. Попу дошло још више неугодно слушајући оно: црква, кум а гледајући је онако искрпљену, с торбом. Зато да би угушио смех он јој руком одобрио и отпустио је. Али од владике никако не долазило одобрење. Док било лето Наза и не досађивала попу толико. Стид је било. Једино, кад би он дошао на гробље она се увек налазила око њега, услуживала га само да би му пала у очи те да се он сети ње и каже јој ако је што од владике дошло. Али од владике не долазило. А међутим, долазила зима. За себе се Наза није бојала већ за њега, Љубу. Јер око гробља и у вароши није имао где да спава. И као сваке зиме тако и сад хтео да иде у какво село и да тамо у слами по шталама лежи, презими, али га она није пуштала. Знала је: да какав је он, па ако наиђе на какву добру кућу, где ће да га пусте у шталу и да му дају само по комад хлеба, да, какав је лењ, више отуда не би се ни вратио овамо, у град. А да га опет код себе, у колибу пусти, није могла. Стид је било да га тако, невенчаног, код себе прими јер: „шта би после за њу казао свет?“ А овамо, зима све јача. Љуба, истина, није се тужио, али сав, онако гô, у кошуљи, најежен од зиме и, као у инат, само је још више лежао и по некога распитивао за какво село. Зато Наза заборавила и на стид и на све и почела свако јутро да одилази попу кући и чека га на капији. — Нема Назо — одбијао је поп осећајући се неугодно кад би је видео како она свако јутро испред капије чека га, боса тапка по снегу и пиљи у њега кад га види. Чека, кад ће да јој каже да је од владике дошло да се венчају. — Кад дође од владике, ја ћу да те зовем. — Одбијао је једнако попа. Али Наза није могла да чека. Зима стегла и пуца. Љуба да се укочи. Зато заборави све и невенчаног прими Љубу код себе, у колибу. И, од тада, чисто се променила. Дошла лепша, чистија и вреднија. Од јутра до мрака трчала је, просила, доносила. Но, само више није излазила у варош, ни на гробље, међу просјаке. Није више тамо просила и показивала се где су знали за њу и Лубу, да живе невенчани, стид је било, већ почела да проси и иде по селима. Али опет, која вајда кад Љуба исти онакав. Од тада још лењи. Само лежи и спава. Више мртав него жив. Наза лута, проси, донесе му а он ни да се окрене на њу, а камо ли осмехне, проговори. Само пошто се наједе, раскречи се посред колибе да онако го, слободан, лежи, спава. Колико пута доносила му одело. Чак и цело, нигде не закрпљено. донесе, нуди га и разастире преда њ да му покаже халине. — Еве бре, еве. Нове. Још не закрпљене. Одмах ми дадоше, чим затражих. — И, само да би га као заинтересовала за себе, као пред њиме се уздигла, почела би да му прича како су јој, чим је затражила, одмах дали. Али на све то Љуба, и не гледајући у хаљине, једва ако би одговорио: — Тесне су! — И онда би се опет окренуо од Назе и од хаљина што му их нуди и као стрепећи да му не навуку те хаљине, још слободније би се раскречивао, распростирао да лежи, спава, не гледа у Назу. Наза, Од муке, после почела и да пије. Проси, проси, па се напије и дође. Стане Љубу да дрма, буди, милује а он уморно, мртво преврће се на другу страну да заспи одишући и бранећи се од ње. — Не дирај ме, мори! Пусти ме! Ох!... <center>🙝&nbsp;🙟</center> Сада, једнога дана сретох Љубу. Била киша. Блато на све стране. А нарочито из њива и башта одакле је он долазио. Он је долазио из Доно-Врање где је био сабор. Био већ остарео, сав црн, крупан, мастан. Као увек, био је само у кошуљи а огрнут неком дебелом, улепљеном поњавом. Пригрћујући ту поњаву, торбу и кошуљу око себе ишао је као увек немарно, упадајући посред блата својим дугачким, босим ногама и гледајући у страну, упорно, натмурено. — Шта би, море, са твојом Назом? — упитах га. — Која Наза? — поче он натмурено да мумла и да се скупља онако гô под оном својом поњавом и кошуљом. — Па твоја жена. — А! — поче он као да се досећује — умре она. Још откада је умрла. — Како? где је умрла? Он једва окрену главу да ме погледа. И, исто онако напућено, пркосно, гледаше ме као да ме испитиваше. И после дугог гледања као да се реши да ми одговори. — Умре. Зими, у селу... и тамо вуци ли? пси ли? растргли је. Ко зна? И гегајући, блатњав, продужи пут једнако скупљајући се испод оне своје поњаве и масне кошуље. [[Категорија:Божји људи]] patzdltto17nmsyleb1te6x3808ly2r 0 16037 123049 48054 2022-08-11T03:37:16Z Kwamikagami 17317 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Борисав Станковић|Борисав Станковић]] | [[Божји људи]] | -{V}- Митка | [[Божји људи/IV Таја|-{IV}- Таја]] | -{XXI}- | [[Божји људи/VI Бекче|-{VI}- Бекче]] }} — А, и ти ли? — гракнули би на њ сви просјаци чим би се и он појавио и ушао на гробље. Он, заобилазећи их, окретао би од њих главу и одбијао их презриво од себе. — Море, ’ајд! Зар ја па просим? И, не путем, већ би одмах преко гробова почео да иде по гробљу. И заиста он није просио. Кад би се приближио коме гробу, он би издалека почео да се глади, шмркће, кашље и стидљиво да заобилази око гроба, гледајући жељно у ракију, вино. Жене се сете. И зову га, дају му. Он пије све: час вино, час ракију — и то одједном, наискап. И тако, једнако стидећи се, жељно заобилазећи око гробова за час изређа цело гробље. И онда се враћа, али слободнији, расплакан, пијан. Тада би ишао на своје гробове где, вели, да му је жена и кћи закопана. Седа тамо. Пошто нема да им запали свеће, он, оно што је напросио вади из појаса и ређа по гробовима. И онако пијан, плачући нуди пролазнике: — Узмите, узмите за њину душицу, — и раздаје показивајући на те своје одавно пропале, угнуте гробове. Али, нико не би од њега узимао. Сваки зна да је он за себе то једва напросио. А он једнако нуди, плаче и моли пролазнике: — За њину душицу, за њину душицу узмите... Ни попа не сме да зове. Већ кад би се гробље почело да празни и попа почео да залази по крајевима гробља и кад би тад наишао на њ, он би га молио: — Дêдо, препој и ове моје... Попа, ако је добре воље, пришао би, препојао би му их, он би га тад љубио у руку, метанисао за њим; а ако није добре воље, не би ни гледао, већ би другима препојавао који му плаћају. Митка би тад узалуд гледао за попом и, онако пијан, молио га, плакао, показивајући на те своје гробове. — Дêдо, и ове моје... И ма да поп одмакне далеко од њега, неки пут оде и из гробља пошто све препоје, он једнако плаче, виче за попом. — Дêдо, и ове моје препој! И после пошто поједе сам оно што је напросио и нудио другима, раздавао, последњи би се дизао и стењући одлазио. Па ако на улазу затекне пијане просјаке, оне исте који га увек онако злурадо дочекују кад год и он дође на гробље, он се умеша међу њима. Просјаци, засићени, дају му тад од свог преосталог вина, ракије, да би га после мртва пијана оставили те да ту, на улазу, ничке лежи и ваља се до глухо доба ноћи... Па да или натрапа на улаз и изиђе из гробља, или се забатрга међ гробове и ту преспава. <center>🙝&nbsp;🙟</center> А у обичне дане, не можете да га познате. Чист, вредан. Тако је вешт у сукању ужета, да се о њега отимају мајстори. А највише и због тога што није тражио новаца. И не само што није тражио, већ је и одбијао кад му се дâ. — Не могу, мајсторе, не могу — одбијао би уплашено. Колико пута би га нашли, а обично уза зид, у ћошак испред какве ћеране1. А то обично за време ручка кад сви радници изиђу да једу. Остали радници, онако у гаћама, прљави, посути труњем и влакнама од конопља, ручавају заједно. Како ко има: јела, пића; а он не. И чист. Као да није радио, заједно с њима сукао ужета. Очистио се, опрао и склоњен од осталих, једе само хлеба. Пред њим ништа друго до тестијица воде. Питате га: — Зашто само сува хлеба?... Шта друго не једеш? Он би, једнако загледајући се и чистећи се, изговарао се како нема. Али, ако покушате да му дате: јело, пиће, он одбија: — Не могу, не могу. — Зашто? — Чудите се и почнете да се љутите на њ. Он почне да муца. — Тако, снага ми не трпи. — Па како? — Тако. Не могу. — Правда се. — Овако кад ништа не једем и не пијем, миран сам. А чим месо, пиће... После хоћу све, и то много, много! Па боље овако ништа да не једем и миран сам. И заиста, чим окуси што масније, а још ако макар кап пића попије, онда се провали од пића, побесни, ваља се. А док тако не једе, пости, вреднијег, мирнијег нема. Увек чист, утегнут појасом. Рукави му, и ногавице, ако не дугметима а оно врпцама увезани, стегнути. И за чудо како је био леп, наочит. Само кад иде, иде згрчено, кријући се, све уза зид и једнако трепћући и шмркћући као на плач. Нико не зна одакле је, тек знају да се одједном нашао међ слугама чувеног газда Панте. Док је био дечко нико за њ није знао ни да постоји. Слушао тамо слуге газдине те га они трпели да спава у шталама међу коње и биволе и давали му од своје хране што је преостајало и тако он живео. Тек кад порастао, пао у очи самоме газди. Не због чега другога, већ због те његове чудне лепоте. Нарочито биле су му очи лепе. Велике, црне али некако и чудно меке, меке — чак до туге меке. Газди се допао и узео га код себе, после га оженио, дао му своју слушкињу. С том женом имао и кћер. Али га жена толико волела да га није могла гледати да тако он трпи, пости, гладује, већ је радила, понова служила и њему давала те он пијући, ваљајући се, и жену и кћер отерао у гроб. [[Категорија:Божји људи]] brqz4fhh1r78aqmb41udmutojkpg6vz 0 16039 123050 48063 2022-08-11T03:37:26Z Kwamikagami 17317 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Борисав Станковић|Борисав Станковић]] | [[Божји људи]] | -{XIV}- Ч'а Михајло | [[Божји људи/XIII Станко „чисто брашно“|-{XIII}- Станко „чисто брашно“]] | -{XXI}- | [[Божји људи/XV Масе|-{XV}- Масе]] }} Био је из планина. Мени је увек било мило да га видим. Као да се од њега ширио онај планински, чист, на мајчину душицу мирис. За чудо како је био питом. Увек насмејан, пун беле браде, бос, само у чакширама, без појаса и у пртеној кошуљи из чијих широких рукава вириле су његове дугачке, космате али нежне руке. А све је бирао где ће да ступне, некако стидећи се, гледајући преда се и нешто у себи мрмљајући насмејано, блажено. То је био весник пролећа. Чим отопли, замирише на зеленило, ето њега у варош с пуним недрима зеленог здравца. — Ете — смејао би се он стидљиво и показивао на здравац, — зелен, убав!... — И сваком, чак и деци, раздавао би. Поред тога гледао је, погађао по борама лица и чела, ко колико има година и колико ће да живи. Питате га: — Колико имам година? Он почиње да вам се стидљиво уноси у лице и смешећи се, понизно да загледа у вас. — Има... тридесет и две, три... — одговара не вама већ као себи. — А овај? — И показујете на другога. — Он? — И опет се исто онако и другоме уноси, загледа га. — Има четрдесет... четрдесет и пет година. Толико, нема више... — Самог себе уверава. Тако исто и за живот, колико ће који да живи. И, као други просјаци, он нити проси, нити шта тражи. Ако му дате што — добро, ако не — он оде. Исто онако стидљиво, насмејан, блажен, бос, у старим чакширама и увек, увек погнуте главе с рукама у џеповима и пробирајући где ће да ступне, склањајући се сваком. И тако иде свуда. За њега нема ни границе, ни Турска, ни Србија, нити га опет ко задржава. <center>🙝&nbsp;🙟</center> Једног вечера свратих у механу. И то крајњу, близу гробља која је у исто време била и касапница и бакалница и све што треба за целу ту маалу. Кад уђох, изненадих се. Поред касапа и осталих пијаних момака затекох и њега. Ухватили га и не пуштају. Он сео на крај клупе са спуштеним рукама у крилу. И исто онако насмејан, блажен, стидљиво одбијао је пиће што су му ови давали а сваки час се дизао да иде, јер ови почели да га дирају, пецкају за женске и друге срамотне ствари. А једнако су га нудили пићем. Он је одбијао. — Хоћеш воде?... — почеше они силом. Он напослетку пристаде. Механџија му донесе у чашу воде али помешане с ракијом. Он је узе и поче с неповерењем да загледа. — Вода, вода... — силом почеше сви да га уверавају те он испи. Али одмах скочи и гадећи се поче да се тресе, рукама брише уста... Но ови га силом опет посадише и почеше још више да га дирају, пецкају за женске. — А, јеси ли, а?... Јеси ли се волео с којом? Он је једнако брисао уста, окретао се од њих али, већ угрејан ракијом, и муцао је. — Па... имао сам... Али даље ништа није хтео више. Они су морали сами да нагађају, описују му, а он је само или одрицао, или тврдио једнако бришући уста и гадећи се од ракије и отимајући се да иде. — А каква је та била коју си волео?... — продужавали су они да нагађају. — Је ли девојче... мало, ситно? — Не, не!... — А да не високо?... а око јој црно, големо; снага?... — А, а! ... — поче он као да тврди, радује се, грца. Сви ударише у смех. Он, одједном као да се отрезни, скочи. Сви опет још у већи смех. А он преплашен, бризну у плач и поче да метанише, крсти се, муца: <center>„Света Петка, Света Петка цркву гради Господе помилуј, Господе сажалуј!“ </center> Они још у већи смех. Он излете напоље и поче да бежи од њих једнако метанишући, крстећи се, певајући уплашено ту своју Св. Петку... [[Категорија:Божји људи]] nehoakzq9bzw1b0u6cdpugpi8btamqn 0 16061 123051 48211 2022-08-11T03:37:36Z Kwamikagami 17317 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Јаков Игњатовић|Јаков Игњатовић]] | [[Вечити младожења]] | -{XII}- | [[Вечити младожења/XI|-{XI}-]] | -{XXVI}- | [[Вечити младожења/XIII|-{XIII}-]] }} Прошло је десет година, — у животу човека дугачак рок, колико се за то време свет мења, колико се роде, колико умру, колико њих срећних, колико несрећних! За десетак година и у обитељи господара Софре Кирића настала је велика промена. <center>🙝&nbsp;🙟</center> Господар Софра је остарео, тако исто и госпођа Сока. Није ни чудо. Ленка се удала за једног судца, против очине воље, који је хтео за Профита. Профит је другу узео. Таквог зета неће добити. Пелагија, она лепа девојка, та „пенородна Анзихис”, умрла је. Катица се још није удала, а прешла јој прва младост. Избира, неће да се уда. А Пера је беда; дао му отац једну кућу и нешто новаца, он хоће да ради на своју руку. Сва је нада још у Шамики. Шамика је већ правник у Кашови. Није шала, богатог оца син па јуриста, куд ћеш лепшег живота! Када је мање школе у околини свршио, посла га отац у Кошицу, да тамо учи. Кошица му се допада још од краковског пута, лепа чиста варош, пријатан свет. Шамика је већ ту има три године, и научио је фино немачки. Изображено грађанство, официрија, ту је лако немачки научити. Ту је и владичина резиденција. Сад је Шамика слеме, гледи отац у њега као у зеницу. Трошка му дао више него што је довољно, — колико је Шамика хтео. И био је доиста гавалер међу јуристима. Лепог узраста и лица, понашање без сваке замерке. Где се пијанчи и бекрилук тера, ту га нико није могао видети. Није био ни карташ, нешто мало „виста” и „тарока” то је све, наравно у отменијем друштву. Свуд је био примљен, свуд су га волели и професори, и грађани, и официри, и даме. У ношњи је био прави dandy, у понашању gentlemen. Добар, искрен друг, пун пожртвовања за свог пријатеља. Једну је имао слабу страну, а то је да је слабо учио, но професори су му, због осталих његових добрих својстава, много кроз прсте гледали — премда није био без талента. Но није чудо. У таквом изобиљу, свуд тако примљен, у друштвеном животу био је такав на ког је отмена публика рачунала, и он је том поверењу одговорио. Ако треба на игранку, у „танцшул”, ту је он. Ако треба котиљон управљати, ту је Шамика. Ако треба даме сервирати, на балу, у позоришту, ту је Шамика. Па у сватовима девер, па аранжер мајалеса. Није то баш ни лако, и ту треба имати способности. Па такав је човек, особито младић, општељубљен. Па је знао још свирати у флауту и на гитар, па није рђаво ни певао. Лепа својства за допасти се. И Шамика, такав младић, опет није се никад могао оженити, не да није хтео, но баш није могао. Шамика у том разноврсном свом занимању није имао времена за науку. Али у оно доба учити се била је дужност сиромашног младића, а код имућног гдекојег било је тек „племенита пасија”. Шамика је био на стану у кући градоначелника, у две лепо уређене собе. Јело се доносило из гостионе. Од куће је донео сав „servіce” од сребра. Белих хаљина, „веша” сијасет. Па каквих ту нема у орманима хаљина, каквих капута, атила, фракова, „венецијанера”, каквих и колико панталона и чакшира, да је могао две недеље сваки дан мењати. Па један велики орман пун разних ципела и чизама, са мамузама, без мамуза, чизме од најфиније коже, па од црне, од јеленске коже. А рукавице ретко трипут да навлачи. Прохујаше и његова лепа времена у лепој Кошици. Оставио је после себе леп спомен. Пред ногама му цвеће цвало, гледа у њега, моли, да га узабере, а он — не зна да цвеће за росом чезне, не узабра га, но окрену се и оде. Цвеће је после увело. Шамика сврши права и дође кући. Оцу сузе очи од радости. Где год се с каквим пријатељем састане, на путу, на пијаци, сваком каже: „Мој Шамика свршио је школе, — свршио је права”. Мати и сестра, игра им срце од радости, са Шамиком се диче. Господичне, кад се Шамика шеће, отварају жалузине, или потајно извирују. Тако први дан једна фрајла, чувши да иде Шамика, брзо прозору, па у хитости, да се не би задоцнила, разбила је главом прозор. Али Шамика и јесте изгледао примамљиво, демонски, па кад се шеће у кратком капуту, са шест џепова напред, а на левој страни горе из џепа му вири свилена „шамоа” марама, свакој срце брже куца. А кад се облачи, па кравату веже, дође сестра или мати да му помогну кравату намештати, и премда је у томе мајстор био, ипак њима је то допустио, јер им тиме радост чини. Сад ће Шамика постати у Пешти „јурат” аскултант код највишег суда; то је већ над јуристом, а јуриста је већ много. Ту је Шамика провео годину дана у весељу, агрицплесу, нешто је практицирао, па положи адвокатски испит и постане „фишкал”. Дакле, сад је већ Шамика „фишкал”, испунила се жеља родитеља. Господар Софра опет радосно по сокацима хода и пријатељима даје на знање да је његов Шамика већ „фишкал”. Сад је отац рад само да га ожени. Неће га гањати коју да узме, оставиће му то слободној вољи. Дође време игранкâ Ту Шамика предводи. Красан венац од девојака, ма која би за њега пошла, и нашао би која би то заслужила. Но проклетиња нека на малим местима и варошицама да држе што је из свог места да је лоше. Ако се која допадне, покуди овај или онај, или живи овај с оним у непријатељству, па је ствар покварена. Шамика лако би нашао коју, али чује мати или отац штогод, па онда зна да већ није њима повољно. Но усред такових планова нешто велико се догоди. Госпођа Сока, откако је Пелагија мртва, не може од жалости да се разабере. Њено срце вене. Падне у болест, и то болест срца; ужасно жалосно јој куца срце. Па онда Пера сасвим се забаталио, отпадно се од куће, од матере, од оца, нити је изгледа да ће отац на главу блуднога сина опростљиву руку метнути. И то је гризло. Катица, та дична девојка, већ јој прелази време, неће да се уда, кад је отац није хтео дати за оног ког јој је срце желело. Велики удар; ни сва нада према Шамики није могла бољу уталожити. Док је Шамика пред њеним очима, одвуче се од црних мисли, у том магновању радује се канда нема терета на срцу. Како нема Шамике, њој из гроба пред очи излази Пелагија, онако обучена као кад су је закопали. Опет опомене се њеног детињства, девојачког доба, где се Пелагија као грација око ње савија, љуби је, па утоне у сан, мисли да је на јави, — разабере се, види да је машта, стресе се, а срце јој се стегне. Бољка неописана, душа боли. Отима се за живот, вуче је будућност Шамике, али јача је прошлост која је вуче гробу. Госпођа Сока једног дана јако се разболи и умре. Никакве лекарије нису јој помогле. Њу је убила туга, коју време није могло излечити. По све велика несрећа. Господар Софра изгуби десну руку. Катица изгуби утеху, накнаду за неудес среће. Пера је изгубио покровитељицу која је сину милосрдну руку пружила, кад га праведан грех очни гони. Удата Ленка изгубила је у сумњивим стварима саветника, прорицатеља. Шамика је изгубио гнездо, где се као тић под њеним закриљем грејати могао; неће више таквог гнезда имати. Господар Софра је као изван себе, скоро није више тај човек; морају га увек тешити. А ко ће га тешити? Катица? Шамика? Та они сами утешитеља требају. Кад је умрла, Шамика није ни код куће био. Лепо су је укопали и искрено су је оплакали. Велика промена у кући Кирићевој. Газдовство велико, а нема ко ће као досад управљати, нема Софри саветника, искреног пријатеља. Деца не разумеју. Вратив се с пута, Шамика плаче, јадикује, иде матери на гроб. Све је бадава, одлетела је птица. Све је жалосно у кући господара Софре. Тако се проводи жалосно. Господар Софра има једног старијег шегрта, тај је сад у дућану. Пера тек каткад обилази око куће, да види како је тамо, запиткива млађе. Нема праве газдарице. Катица живи у првом кату сама за себе, у дућан никад не иде. Она већ има двадесет и осам година. Та лепа Катица, са палестинским лицем, још је лепа. Као Јудита, као Естер, Мардохеја кћи, која би још могла краљеве опсенути, неће да се уда. Она је изгорели вулкан, није већ живо, зелено, поносито брдо. Имала је заручника. Заручник је проси, отац затеже. Заручник умре. Катица, као негда Isaure Clemence, иде на гробље на ружичало, дели цвеће, венце, и поклоне чини љубећим се, да им свези њиховој припомогне. После неког времена, господар Софра зове Шамику на важан разговор, у салу. — Седи, мој Шамика. — Видиш ону контрафу? То је била твоја мати. Шамика плаче. — Ја сам највише изгубио, немам газдарице. Ожени се једаред. — Како ћу се женити, када ми мати не иде из главе? Никад не могу је заборавити, ту добру моју матер. — Који дан биће година како је умрла, биће парастос. Ја црнило никад нећу скидати, али ти си млад, ти ћеш скинути, па себи тражи, нађи жену, газдарицу, која ће и мене у старости дворити. — Шта ће свет рећи, кад чује да се тако брзо женим? — Шта може казати? И другима је мати умрла, па су се оженили. Само гледај да добијеш такву као што је твоја мати била. — Ал’ за овај мах не могу се женити; волео би’ малко путовати, па кад се вратим. — А куда би путовао? — Ишао би’ у Талијанску. — Па добро, иди мало путуј, па кад се враћао будеш, а ти нуз пут разгледај се налево и надесно, па с којом ти будеш задовољан, бићу и ја. Ти си доброг срца био увек, и сада си, па ваља ће ти бог срећу дати. Бар то да могу доживети, лакше би’ у гроб... Када си рад ићи, кажи колико ти треба новаца. — Бићу задовољан што ми ви дате. — Је л’ доста две хиљаде? — Ја сам задовољан. — Кад си задовољан, даћу ти три; само немој да оклеваш. Моји су дани избројани, а ти што имаш чини зарана, јер знаш како кажу: „Додна женидба, деца сирочад”. Дакле, опет ти кажем, не оклевај, спреми се. Јеси л ме разумео? — Јесам. — Дакле, кад ћеш полазити? — Могу прекосутра. А колико дуго могу изостати? — То од тебе зависи, нећу ти термин наметати, буди сам паметан. Дакле, сад иди па се приправи, новци су готови. Шамика се приправи, спреми, и сутрадан каже оцу да је готов за пут. Заједно још вечерају. Отац га још саветује, да се чува, да не иде у рђава друштва, и отпусти га да легне, јер мора раније устати. Сутрадан Шамика, сасвим спреман оцу се пријави. Кола су већ спремна, донекле ће на очиним колима путовати, па онда ће делижансом или каквим посебним подвозом. Изброји му три хиљаде форинти. После му још да један материн прстен. — Од мене, већ имаш прстен, ево ти један од матере; ако си волео и поштовао матер, ако поштујеш и волиш мене, то нек’ ти буде залога, да кад на њ погледаш, да се опоменеш твоје матере и мене, и да ћеш оно чинити што смо ми теби желели. У Шамике сузне очи. — Сад те, синко, више задржавати нећу, путуј срећно! Шамика пољуби оца у руку, а отац њега у чело и образ. Седне, па оде. Отац пред капијом дуго за њим гледа. Шамика отпутова. Шамика је био добра срца, али само нешто му у карактеру фалило, и то важно. Он је за матером искрено жалио, и кад му ко спомене матер, готов је на плач. Али у друштву веселом лако опет заборави, готов је одмах на играње. Није чудо. У детињству растао је међу женскима, сестрама. Доцније, по вишим школама, све је некако у кућама седео где су даме; примљен је био лепо, пре подне пође женскима, после подне међу женскима. Упио је некако женску нарав. Научио је од женских штрикати, вести. Кад је којој требало да конце у клупче завија, његове руке служиле су за мотовило. Ако је у позоришту, на балу, на мајалесу, — све са дамама. У мушком друштву, где није било ни једне даме, није се дуго бавио. У цркви, и ма где, знао је описати тачно како је која дама обучена, какве је имала хаљине, шешир, рукавице, ципеле, али све. И то је одмах знао приметити је ли која укусно обучена или не. И кад би која укусно била обучена, онда би рекао о њој „Kabіnettsstück”. Ако је која позната дама штогод хтела куповати, то је њега за савет питала, и кад би која рекла да је њена хаљина или смеса боје по укусу Шамикином, то је било доста. Новине, разговор, предмет, то је све било из женског живота. Шамика је салонски, али опет више женски него салонски. Дакле, фалила је њему мушка црта што се никад оженити не може. Иде за женидбом, а не може. Остаће женидбе Танталус: женске ваздан око њега, али кад хоће да прихвати, свака измакне. Са Шамиком разговарале се женске не као са мушким, но као са женским, а ипак је Шамика леп човек, и што се форме тиче нема замерке. И мушкима служи као журнал: како Шамика какву хаљину начини, то његови другови одмах по његовом кроју наручују. Никад се неће са каквом женском успоречити, и увек ће о свакој лепо казати, модерни Frauenlob. И ко би рекао да ће такав човек отпасти од тако мушког значаја као што је господар Софра! Нека га нека путује. Господар Софра донде уређује код куће, али доста без воље; само то га једно држи, да је рад Шамику још за свог живота у кућевном реду видети. Слабо куд иде, оде Кречару и Чамчи. Ту Чамча, као добар пријатељ, гледа да га утеши, спомиње му краковски пут, и онда се тек мало разбере, мало веселије лице начини. Чамча пак једнако своје старо тера; његова нарав не зна за озбиљност, увек весео, све за светско уживање, иако није Сибарит. „Та живот не траје хиљаду година!” — то је његово. Па има пара. Да је свећом тражио, не би бољу нашао; она му све одобрава, та његова Сара; вели, да још једаред на свет дође, с фењером би Чамчу тражила, а кад га не би нашла, онда боље опет у гроб. Она има код куће сваки дан комедију, па или се боље или горе водило, Чамча је увек једнак. Кречар, и он је срећан човек. Има жену, његову Агру, која му у свачему гове. Његови пријатељи су и њени пријатељи; једно друго никад друкчије не зову, већ „душко”. Има једног сина, славног „фишкала”, па онда унуке. Та два човека још поткрепљују дух господара Софре: Кречар добротом и искреношћу, а Чамча својим електричним духом буди успаване живце Софриног живота. Данас је код једног, сутра код другог, или обојица дођу господару Софри, да му из главе тугу избијају. А шта је са Пером? Хоће ли се једаред тај блудни син поправити и очин благослов заслужити, што би оцу као мелем на срце кануло? Да видимо. [[Категорија:Вечити младожења]] 35twzrxnvrzk5pe3pso7yw08wjbwtc0 0 16068 123052 48218 2022-08-11T03:37:57Z Kwamikagami 17317 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Јаков Игњатовић|Јаков Игњатовић]] | [[Вечити младожења]] | -{XVIII}- | [[Вечити младожења/XVII|-{XVII}-]] | -{XXVI}- | [[Вечити младожења/XIX|-{XIX}-]] }}Шамча је дао још један, последњи, „ноблбал”. Али Полачекови не могу доћи, јер је старом нешто позлило. Неће ићи ни Шамика. Настао је пост. Шамика иде у Ш. Сваке недеље је по двапут онде. Стари Полачек види да се деца радо гледају, па се са сином договара шта ће бити од целе те ствари. — Шта мислиш, Пепи, мисли ли тај млади фишкал Лујзу просити? — Ја би’ тако рекао. — Па ако запроси, шта ћемо чините? — Честит је човек, а и отац богат. — Право да ти кажем, ја би’ је волео удати за таквог човека као што смо; не волем фишкале. Да бог сачува сваког од њи’, далеко им лепа кућа! — Ал’ Кирић само титулу носи као фишкал, он не ради. Чујем да ће отац њему све оставити, а богат је, као што знаш, не знам није ли од нас претежнији. — Има економију, па се може онде напутити, право кажеш; но није католик. — То ништ’ не чини. — То ти кажеш. Питај твог стрица шта ће он казати. Стриц тај, брат старог Полачека, у другом селу је свећеник и богат. — Дало би се све то изгладити. — Видећемо, само овако не може дуго остати; ако он корак не учини овог поста, ставићу ја на њега питање шта мисли, јер не могу допустити да се девојка узалуд на глас износи. — Стрпимо се малко. Договору је крај; стрпиће се мало. Шамика једнако долази; лепо га примају. Последњом приликом изјави Шамика Лујзи љубав и намеру своју да је рад запросити. Она из срца пристаје. Том приликом Ша— мика замоли од ње мало косе, да кад је види, увек му буде у спомену. Лујза му усрдно и то учини. Оде у другу собу, расплете своју лепу плаву косу и најлепши комад исече и донесе. Завије у папирић и преда Шамики; смеши се и зарумени. Шамика отвори папир, гледа косу, па пољуби. — Лепа златна коса, као злато -{№З}-, — рече Шамика па опет завије и метне у леви џеп, да му је ближе срца. Сад десном руком ухвати десну руку Лујзе. Она сва румена у земљу гледа, а уздисај се чује. Лепа је као звезда зорњача. Покрај узајамног обећања растану се. Шамика дође кући. Поче размишљати како ће започети код Лујзиног оца. Код Лујзе је све лако било, али како ће код оца? Код куће га отац увек опомиње да једаред ствар преломи. Чекаће још две недеље, па ће онда учинити отсудан корак. <center>🙝&nbsp;🙟</center> Међутим, Пера своје тера. Зима је дуга, коњи немају шта да једу, живад скапава. Хиљаду форинти је већ потрошио, прави дугове. Дужан је Нестору Профиту. Даје му, додуше, термине, али опет не може да плати. Профит треба свој новац, па оштрије иште; Пера се разљути, па испсује Профита. Профит га да на суд, и Пера добије у суду да мора Профиту платити за четрнаест дана педесет форинти под претњом сврхе. Прође и то, Пера не може да плати. Дође у Перину кућу егзекуција и плени му најбољег коња. Пера још не плаћа. Испише се мунта — лицитација — на заплењеног коња. Дође дан мунте, и коњ ће се продавати у три сата после подне. Пре подне иде добошар, па свуд бубња да се продаје заплењени коњ Пере Кирића. Кад то чу Пера, а он седне на другог коња па за добошарем. Добошар дође на пијацу, бубњује, па виче: „Даје се сваком на знање да ће се данас после подне у три сата продавати на мунти коњ господара Пере Кирића; који има вољу, нека купи”. Пера на коњу до добошара, жене и деца око њих, па кад је добошар своје извикао, онда опет Пера виче, дере се: „Није истина, неће се продавати! Лопов магистрат, лопов Профит!” Жене и деца смеју се, па иду за њима као на комедију. Добошар иде у други сокак, и Пера за њим на коњу, па како добошар извикне, он опет то исто, за њим, па свугде тако. У три сата држи се мунта у Периној авлији. Ту су већ који ће мунтати. Ту је Чамча. Господар Софра га је подметнуо, дао му новце да он купи. Почну мунтати. „Ко да више”. — Чамчи остане коњ. Пера је донде ћутао, а кад Чамча хоће да води коња, он опет почне све грдити, и не дâ коња водити. Дође пандурска патрола, Перу отерају у „решт”, а Чамча одведе коња. Пера је морао издржати казну од три дана „решта”, па су га пустили. Чамча је са оцем у договору. Вратиће коња Пери. Пошље Пери коња, и да му казати да му врати новац кад узмогне. Али ипак Пера остаје при своме плану; пролеће није далеко, биће за коње и живад хране. Само отац остаје ожалошћен. <center>🙝&nbsp;🙟</center> Прођу две недеље. Шамика се приправи и иде да покуша срећу код Полачекових. Дође у Ш. Уђе унутра; баш је ишао у собу старог Полачека, пре него што ће Лујзи. Ово је свечана, званична посета. На Шамики скупоцено руно. Долама, ћурдија, чакшире, чизме с мамузама, самуркалпак на глави, сабља о бедрици. Добро му стоји. Баш је сам у соби стари Полачек. Куцне, уђе. — О, драго ми је, господине фишкале, извол’те сести. — Господар Полачек, ја већ Од неког доба долазим у вашу кућу, и лепо сам примљен. Ево ме сад опет овде, и знате зашто сам дошао? — Не знам, — одговори Полачек мало збуњен. — Ја сам дошао да просим руку фрајла-Лујзе. Ја вашу кућу јако поштујем. Полачек мало мисли се, па онда прослови: — Опростите, господине, ја сам човек мајстор, нисам фишкал, али ћу вам онако од срца одговорити. Мени је мило. Ја познајем вашег оца и његову кућу, ја би’ вам драге воље дао моју кћер, ви сте фини господин, но само једно фали. — Шта то може бити? — Шамика побледи. — Ви нисте католик, па знате, како смо ми стари људи, ми хоћемо са нашом фамилијом да живимо и умремо у нашој вери. — Па вера ту не смета ништа. Фрајла Лујза задржала би своју веру и код нас. — То ви кажете, а богзна како ваш отац мисли. — Тако исто као ја. — Видите, ја већ да имам зета друге вере у кући, не би’ трпио; да, две вере у кући не би’ трпио. — Ал’ мој отац ће то трпити, будите уверени. Хоћете пристати на то, ако мој отац саизволи? —— Морам се промислити . . . за осам дана даћу вам одговор. С тим буде крај разговору. Била је званична посета, отац га сам уведе у собу код Лујзе, после тога задржава га на ручак, али се Шамика извини. Каже да мора одмах кући, ствар је важна, мора се одмах са оцем договорити. Он би рад коју реч насамо са Лујзом, али отац неће да се макне; види се да је рад бити на опрезу. Опрости се и оде кући. Састане се са оцем и почну се договарати. — Отац, ти си имао право. — Јесам ли ти казао. — Полачек је страшан католик. — Као ја православан. — Врло ме учтиво примио, ал’ смета му вера. — Ваљда не дâ да кћи на нашу веру пређе? — Не дâ. — А ја би’ то хтео. — Од чега је опет то? — То је ред, једна вера у кући! — Хоћеш ли пристати на то да она не прими нашу веру? Зато се опет можемо слагати. — Искрено ти кажем, као отац, није ми мило, али и то ћу прегорети. Види се ваљана девојка, а и сва кућа Полачекова је увек честита била; још сам му оца познавао. Но видећеш, неће ни на то пристати. — Видећемо, за осам дана ће ми одговорити. Крај договору. Шамики су тих осам дана осам година; премеће се ноћу по кревету, не може да заспи. Код Полачекових, опет, госпођа Матилда и млади Полачек јако су заузети за Шамику. Они би је дали како Шамика хоће. Начује то девојка, падне у велику сумњу, обузме је унапред туга, моли брата и снају да јој притеку, јер отац ће питати стрица, свећеника, па зло. И, доиста, није се преварила. Отац други дан одмах оде брату свећенику на савет. Свећеник, како то чује, одмах му одрешито одговори да то нипошто не чини, ако је његов брат. Но, будући је добра партија, да он, Шамика, пређе у католичку веру. Свећеник верозаконим разлозима убеди свог брата, и, да ствар осигура, под првим утиском напише једно писмо Шамики, и дâ га брату да препише, па ће га Шамики послати. Писмо је овако гласило: „Благородни господине! Колико би ми мило било да се моја кћи за вас уда, и да дође у такву честиту кућу, опет моје верозаконско чувство не допушта ми да моја кћи проводи свој век у кући, — иначе ма како поштованој — у кући где се једино-спасавајућа католичка вера не слави. Иначе, да вам дам доказ како бих вас рад за зета имати, ако сте готови прећи у католичку веру — онда радо ћу вам дати моју кћер, и покрај ње педесет хиљада форинти. Али само тако, под горе наведеним условима моја кућа вам је отворена. Са поштовањем Полачек”. То писмо одмах запечате и пошљу на пошту. Шамика добије писмо и чита. При читању побледи, падне му писмо из руке; дигне га, опет га чита, сам себи не верује. Оцу још неће да каже; иде код Чамче, да се мало разабере. Пред вече дође кући. Не може да вечера. Отац позна његову промену; пита шта му фали. — Ево добио сам писмо од Полачека. Чита писмо. — Ето видиш, нема ништа, јесам ти казао? — Је л’ могуће да је такав свет? — рече и уздахне. — Е, свако себи вуче. Такав сам и ја. — Па шта ћемо сад? — Све је прекинуто, тражи другу! Ја сам одма’ знао да ће тако испасти; сад тражи даље. Дакле, неће од женидбе бити ништа, и то из верозаконског назора. Ма шта! А један бог! — У последњим редовима стоји да ми је само под горе поменутим условима „кућа отворена”. То ће рећи, ако нећеш да будеш католик, више не долази. Све је прекинуто. Чека који дан, па отпише Полачеку овако: „Поштовани господару! Вашег писма садржај јако ме коснуо. Врло ми је жао, али веру нећу мењати, и тако поштедићу вашу поштовану кућу од даље посете, а за досадање, захваљујући се, остајем са поштовањем. Шамика Кирић, адвокат“. Писмо дâ на пошту. Шамика је невесео. У Полачековој кући такође невесело. Отац увек озбиљан, девојка плаче. Дође стриц свећеник, узме девојку на испит, приповеда јој какав би то грех био да она то учини, да се за шизматика уда, и живо јој претстављао, кад умре изван вере, за душу њену ту вечиту казну. Девојку је збунио. Да то два три дана тако потраје, морала би полудети. Госпођа Матилда била је њима јако наклоњена. Шамикина нарав јој се допала. Договара се са Лујзом, теши је да ствар још није изгубљена. Отац пази на кћер, не пушта је лако да куда иде, да он не зна шта ће онде. Матилда је слободнија. Да се уда, шта је стало Матилди; кад Полачек има још пет пута толико, колико би покрај Лујзе дао, даће то и другом. Госпођа Матилда поручи Шамики да дође у Б. да се с њом на извесном месту састане. Определила је место, дан и сат. Шамика се пријави у заказано време. Ту му госпођа Матилда исприча како је Лујза жалосна. Заподену разговор. — Знате, Herr von Kirić, да је Лујза ту ствар тако к срцу узела, да може умрети. Да је видите, не бисте је познали. Старца би још лако задобили, он вас има у вољи; ал’ тај демон поп, тај њен стриц, све је покварио. Но ту још има помоћи. — Какве помоћи? — Ви нисте женска, фишкал сте, не може вам ни враг наудити. Јесте л’ одважни, имате ли куражи? Лујза ће вам свуд сладити где год хоћете да се с вами састане, па да се више кући не врати. Мој муж неће вам противан бити, јер вас воле; он се због вас са попом инатио! Он зна за то што ја вами сад говорим. Разумете ли ме? Шамика се збунио. Одважна, предузетна, Матилда му гледа у зеницу. Шамика у земљу гледа. — Јесте л’ ме разумели? — Јесам, да Лујза к мени ускочи. — Јесте, она ће за вас, ако, устреба, живот жртвовати. Она је одважна, само ако сте ви . . . — Добро, промислићу се, корак је опасан . . . — Нема времена промишљавању. Ако има што бити, мора бити брзо, јер ће отац послати Лујзу далеко, својој родбини, и после ће доцкан бити. — Па како би било, да до неколико дана дођем амо с коли, да се с њом састанем, па онда . . . као што ви кажете? — Само закажите дан и сат, она ће овде бити; ал’ за сигурно, да се одма’ ствар прекине. Верујте, он ће се упочетку љутити, ал’ мој муж ће га утишати, па ће одма’ попустити, познајем ја њега, па нит’ ћете ви нит’ она вере мењати.. Шамика мисли се. — Добро, осам дана од данас, у пет сати после подне бићу овде; готов сам на све. — Стоји л’ партија? — Стоји. — Дајте руку, држим вас за човека од речи. Сад морам брзо натраг. Збогом! Оде одважна Матилда. Шамика, једнако збуњен, још не зна како ће да почне. Дође кући. Оцу не сме о томе ништа прословити, јер се боји да ће му рећи: „Нећу крадену девојку”. Дан по дан пролази, а још не зна како ће да започне. Још има три дана. Луј за већ спремна, само чека дан. А шта ће много да се спрема? Сад опет падне на памет Шамики да, ако доведе девојку, њен отац може подићи процес, па ће се и његов отац у то уплести. Нешто друго предомисли. Писаће јој писмо да ће онамо доћи до осам дана. Писмо је овако гласило: „Љубазна Лујзо!> Нисам још сасвим спреман, но чекај ме у тај исти дан и сат седмог априла, сигурно ћу доћи. — Твој <right>Ш. К.” То писмо преда свом верном кочијашу, налогом да гледа ма како да преда Лујзи или Матилди, и то исти дан. То је било уочи заказаног дана Кочијаш оде. Међутим ће се о томе и са оцем договарати. Састане се са оцем. — Отац, Лујза ће опет бити наша, и да не мењам веру. — Како? — Поручила ми је да ће доћи у Будим. Већ је и дан и сахат заказан, па ћу је довести к нами! — Шта, да ускочи, да је украдеш? То бити неће. Па каква је то девока која год оца, од своје куће бежи? Па онда да нас још Полачек у процес ували! Но, то ми још фали! Мани се ћорави’ послова! То је господар Софра љуто изрекао, па неће више ни да слуша, већ мрнђајући удали се. Сад је Шамика између две ватре. Шамику глава заболи, не зна шта ће сад. Ипак чекаће излазак ствари; ваљда ће му Лујза што отписати, и рок продужити. Нестрпљиво чека идући дан, да кочијаш дође. Кочијаш како је дошао у Ш., у кућу Полачекову, најпре оде у шталу, саставе се са кочијашем с ким је већ познат био. Вреба фрајлу до пред вече, не може да је види, а дан већ пролази. Саопшти ствар Полачековом кочијашу, који ту улогу на себе прими, да ће он сâм однети то писмо фрајла-Лујзи. Преда му писмо. Кочијаш носи писмо, али је прави „Јокл”; носи писмо у руци и већ је близу собних врата фрајлаЛујзе. Нато изиђе из друге собе стари Полачек, види да кочијаш држи писмо, мисли да се њега тиче и пита га од кога је то писмо. — Ко ти је дао то писмо? Дај га овамо! Кочијаш се затеже. — Та . . . ово писмо . . . хм . . . носим фрајла-Лујзи. Узме му из руке писмо. — Ко ти је дао то писмо? — Један човек на сокаку. — Иди у шталу. Сад Полачек уђе у своју собу и прочита писмо. Пренеразио се. Од љутине не зна шта да ради. Сетио се шта мисли Шамика. Кад вечерају, а Лујза весела, оца служи, смеши се, баца крадом поглед на Матилду, а отац ћути до краја вечере. Кад после вечере, Лујза устане, хоће да иде, ал’ је отац заустави. — Чекај, Лујзо, да ти нешто покажем; добила си писмо. Читај! Лујза узме писмо, чита; и Матилда доскочи, па чита. Матилда зарумени, а Лујза побледи, почне се нијати и падне у несвест. Поливају је водом. Отац мирно удали се. Кад је дошла к себи, опет чита писмо, и она и Матилда, опет, десет пута, не могу да се начуде неодважности Шамике. Матилда каже да није човек, да је мекушац. Срећа што још и њу није у писму помешао. — Но, то је . . . Ја сам га за друго нешто држала — рече Матилда. — Но, то не би’ никад веровала, — рекне Лујза и уздахне дубоко. Млади Полачек није био код куће. Сутрадан Лујза, по савету Матилде, иде оцу па иште опроштење. Исповеди му све. Клекне пред оца па моли. Отац јој каже да устане. Опрашта јој, али сутра одмах мора родбини на далеко путовати. — Но то је гавалир! Ја сам касапин, нисам фишкал, али кога девојке штрангом вуку, тај се неће никад оженити, — рече поузданим тоном Полачек. Сутрадан одмах спреме Лујзу, па са младим Полачеком родбини отпутује. Шамикин кочијаш дође кући, па јави Шамики да је предао писмо. Шамика га пита да ли је баш самој фрајли предао писмо у руке. Лаже, каже да јесте. Шамика му да на вино. кад трећи дан, добије на пошти писмо. Отвори, чита: „Господине! Ствар нисте добро удесили. Као фишкал, могли сте тај параграф боље извести. Нисте заслужан моје Лујзе; тако одважна девојка треба јунака ђувегију. Да сте ми син, морали би за каштигу осам дана сукњу носити. Полачек.” Шамики се вилице тресу. Све је раскинуто, нема од женидбе ништа. Бадава, Шамика је „галантом”, али „драговић” никад. Онда је тек оцу начисто казао да од женидбе нема ништа. Ништа, бар је себе и оца од незгоде ослободио. [[Категорија:Вечити младожења]] m9x51qmy47vxz2hkc5a0v0vkno0la6t 0 16070 123053 48219 2022-08-11T03:38:09Z Kwamikagami 17317 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Јаков Игњатовић|Јаков Игњатовић]] | [[Вечити младожења]] | -{XX}- | [[Вечити младожења/XIX|-{XIX}-]] | -{XXVI}- | [[Вечити младожења/XXI|-{XXI}-]] }} Прошло је пет година. Шамика још није ожењен. Господара Софру једва човек може познати. Погурављен, осушен старац. Каква разлика између некадашњег и садашњег господара Софре! То није више тај јаки Софра, који је са три ударца три лопова убио! Већ је далеко преко седамдесет година. Леп век, али тај јак састав погуравио се под великим ударима. И сад га још једе невоља. Два сина, две дубоке раке. Већ је изгубио наду да ће се икад Шамика оженити и да ће од њега унучад дочекати. Падне му напамет: с муком стечено његово имање у чије ће руке доћи? Стресе се кад се помисли. Образ му је сав збрчкан, на челу дубоке боре, руке суве, кожа на њима сува, нема више влаге, светли се што је окорела. Но ипак изглед лица му је паметан. Што ближе смрти, све је паметнији. Дуг, с трудом скопчан живот велика је школа. Пред смрт човек филозофско лице добије. Пред смрт човек један другом највећма наличи. А Шамика? Ни Шамика није више негдашњи Шамика. Већ је прешао грчко мајоренство, већ је преко тридесет и пет година. Оћелавио је, па се чини још старијим. Истина, лепа глава, лепо чело још, али до пола ћелав . . . па већ и беле косе виде се, прогрушане. Већ је мраз лист опрљио. Не хити му се више женити. Каже још да хоће, али сам не зна кад ће и како ће. Код господара Софре шегрти се мењају у дућану; он већ слабо брине за дућан, држи га за живота свога још само части и спомена ради. Већ није ни пун као некада. Пера тера своје. Никад не може да изведе свој план. Живад и коњи му увек цркавају, а оно што остане, дође за дуг егзекуција, па све однесе. Сад Пера нема ништа. Откуд ће живети? Већ више пута је обијао чекмеџе и на очиглед шегрта новце однесе. Чека једно предвече господар Софра у дућану, вреба хоће ли доћи Пера, јер му прети, ако му не пошље новаца, да ће му доћи у госте. Пред вече кишовито време, хладан ветар на Дунаву, ни пред дућаном нема никог. Шета се по дућану, кад ето Пере са још два лађарска коњушара. Из очију им добро не гледа. Пера уђе са коњушарима. Баци преки поглед на оца, глади велике бркове, на нешто се спрема. Ту је шегрт, баци преки поглед и на њега. :— Добро вече! Отац се не одазва. :— Докле ћу ја бећар бити покрај вас? Отац ћути, прекрстио на леђима руке, па се шета. :— Дакле, ја увек бећар, а Шамика господин? Отац ћути. :— Дајте ми новаца! Отац ћути. Сад Пера иде за тезгу и отвори чекмеџе. У чекмеџету само неколико крајцара. Баци фијоку о земљу љутито. Сад приђе оцу, стане пред њега и мери га. Извади из џепа штрангу. :— Видите л’ ову штрангу? Отац ћути не миче се. Пера се разљути. :— Та што ћу ја ту с тобом млого, дижите га! Приправни бећари шчепају старца, дигну га и понесу к дувару где је ударен био велики клин, на ком је пре сланина висила, па завежу му штрангом врати обесе га о клин. Отац се отима, виче: „Лопови, ватра!” Шегрт истрча на стражња врата, па у горњи кат, да зове Шамику. :— Старог господара доле вешају, помагајте! Шамика узме брзо напуњени пиштољ, па трчи доле. Донде је Пера старцу по џеповима тражио од касе кључ. Отац виче, копрца се. На срећу, дође Шамика са напереним пиштољем, што бећари виде и побегну, а оца Шамика и шегрт ослободе. Однесу га горе у собу и дворе га, док је мало себи дошао. Сваки час тек уздахне, па виче: „Јао, несрећан отац ја!” Сутрадан дође сасвим к себи. Шамика је код њега. :— Отац, ја морам тог лопова суду предати. :— Немој тако брз бити, молим те. Ту треба промишљења. Чија је срамота него моја? Дај ми промишљења. :— Та, лопов, убиће вас једаред! :— Већ сам и онако убијен. Дај ми мира! Оде Чамчи. Још нико ништа не зна о тој ствари. Шегрту је заповедио да се не усуди коме год о томе говорити. Чамчу зове на страну. :— Чамчо, имам ти нешто казати, врло важно. :— Је ли тајна? Јер ако је тајна, то ми немој говорити, јер ће још данас цела варош знати. :— Али једаред можеш у твом животу мене ради тајну сачувати. :— Тебе ради хоћу, и то сад први пут у мом животу. :— Синоћ ме хтео Пера обесити; већ сам висио. :— Како то? Све му исприповеда. :— Шамика хоће да га преда суду. :— Нипошто. :— Зашто? :— Теби већа срамота. :— Тако и ја мислим. Но, лопов ће ме још убити. Шта да радим? :— Остави до врага дућан. :— Никада до смрти. :— А ти узми каквог појачег калфу, добро му плати, дај му оружје, па нек’ пуца на лопове. :— Право кажеш, тога ћу се држати. :— Ето баш је без службе Марко Ћебетаров; тај ће одма’ доћи, сад је без службе. :— Пошљи га одма’ к мени. Господар Софра оде, и овог сата дође Марко Ћебетар, погоди се и ступи одмах у службу. Тај жалостан случај господар Софра исприповедао је још и Кречару, и нико га није већма него он жалио. <center>🙝&nbsp;🙟</center> Шамики опет дође воља своје галантерије проводити. Све празно време проводи међу дамама, без обзира на године. То је жалосно код момака да кад су млади не мисле да ће икад оматорити; кад оматоре, још се држе за младе. Сад Шамика, кад седи међу младим девојчицама, изгледа као међу љубичицама засађени рен. <center>🙝&nbsp;🙟</center> Била је једна фрајла од првих кућа, Јуца Соколовића, изредне лепоте. Држали су је за најлепшу. Када је Шамика којекуд женидбе ради блудео, била је још дете. Кад дорасла, пала је у очи једном младом лаћману, варошком сину, и хтела за њега поћи. Отац не да. Лаћман хоће да се свуче ради фрајле Јуце, али отац неће за то да зна; а за лаћмана не даде је, да којекуд по свету лута. Тако каже њен отац. Фрајла Јуца — жива или мртва, или њега — или никог. Била је одважна. Кад није ништа помогло, фрајла Јуца натегне флашу с витриолом и отрује се. Но, на срећу, покрај брзе помоћи излечи се, али не сасвим; увек јој је нешто после тога фалило. Када се мало опорављала, Шамика дође к њој. Родитељи су дозвољавали па се с њиме занимала музиком коју је јако волела. Пролазили су месеци, он једнако тамо долази, из чистог, невиног наклона, да девојци болест с тим олакша. Лаћман се ожени; опет Јуци задата нова рана. Шамика је теши, доноси јој букете, књиге, посла стиде, све што му на ум падне и што она зажели. Чује то отац, и мило му је. Мисли, кад сасвим оздрави девојка, да ће је Шамика узети. Кућа честита. Шамики, пак, тако што још на памет не пада. Чамча слави крсно име светог Стевана. Даје за своје пријатеље велику вечеру. Позвати су и господар Софра и Кречар. Господар Софра не може Чамчи позив одбити. Ту су и они. Повукли се у ћошак њих два старца. Приспе вечера, банда свира. Па онда после вечере млађи играју у сали, у другој соби картају се, а господар Софра и Кречар повуку се у трећу собу, да не чују ларму; није им до тога. Чамча им зна нарав, ништа не говори, већ донесе им у собу сваке ђаконије. Њих двојица сами у соби. Почну се разговарати: :— Мој Јово, шта сам дочекао, да морам умрети, а кога после себе остављам? Шамика је добар, лудо добар, ал’ се не жени; досад се још није оженио. Пера је лопов. Благо теби. Ти имаш једног сила, ал’ честитог; тај не иде никуд, само гледа своју кућу. :— Море, има и шесторо деце! :— Да је рђав, млого би му било и једно. :— Па шта ти је тешко? :— Жао ми је моје муке. :— Па на млађима свет остаје. :— Теби је лако рећи: „И ниње одпуштајеши раба твојега”, ал шта ћу ја? :— Та и Шамика није тако оматорио да се не може женити. Колико година био си ти стар кад си се по други пут женио? :— То је друга ствар. Шамика неће никада. Изрече, а држи у руци чашу вина. Скупи лице, очи сузе. :— Није још данас. :— Мани се, нема ништа од тога, Шамика се неће нигда оженити. — Суза му кану. :— Сад је свет такав. Остави се; како је тако је. Ми бар, нас двојица, трудили смо се да оставимо после нас нешто. :— Ти имаш коме, ал’ коме ћу ја? У несрећни час што сам Шамику за фишкала начинио, а о оном бећару ни разговора. :— Мани се сад тог разговора. Данас је свети Стеван, богзна хоћемо ли идућег дочекати. Зато будимо поштено весели; ми смо већ старци, гроб је близу. :— Већ у гроб волео би’ бити. :— Мани се још гроба. Знаш, Софро, ми смо већ од детињства пријатељи. :— Јесмо, и остаћемо до гроба. :— Били смо увек верни другови. :— Тако је. :— Један другом смо потпомагали. :— Тако је. :— Нисмо се никад увредили. :— Тако је. Господар Софра брише сузе. :— Па опет, мој Софро, било је како је било, али и ми смо већ остарели. После нас шта ће бити, то бог свети зна; и није већ дуго време, и ми ћемо морати на други свет, скоро, скоро. Обадвојица замишљени, ништа не говоре, куцају се и пију. Старцима је вино мало у мозак ушло. :— Па видиш, Софро, право каже Чамча: данас јесмо, сутра нисмо. Кад умремо, свему је крај. :— Није ми жао умрети, Јово, не бојим се смрти. :— Ни ја, — рече одрешито Кречар. :— Ал’ жао ми је мога труда, и не само што сам изредио, нег’ и оног што сам тек изредити могао. — И суза му кану. :— И мени је жао, а знаш кога? :— Кога? :— Мене и тебе. :— И мени је то жао, — дубоко уздахну Софра. :— Видиш, Софро, ми овде сад седимо; тамо у сали музика свира; онде је нов, млад живот, а ми смо трули пањеви. :— Право кажеш, Јово, све ће бити, само нас неће бити. :— Опет ти кажем, Софро, да су наши дани избројани. Кречар дигне чашу и куца се. Господар Софра куца се и испије, па одједаред почне горко плакати. :— Мој Јово, — говори кроз плач — највећма ми је жао што, кад умрем, нећемо више заједно бити; то ми је највећма жао што се морамо једаред раставити. — Плаче, јеца. Кречару се на жалост да, па и он плаче. :— Дед, Софро, да се куцнемо; може бити да је којем последњи пут на Чамчином крсном имену. :— Морамо се једаред раставити. Једнако плачу. На то уђе Чамча и види да плачу. :— Шта је то? Ви плачете покрај вина! Ваљда вино није добро? Они још плачу, јецају. :— Та који вам је враг? :— Е, мој Чамчо, ми плачемо, и знамо зашто. Сад овде још пијемо, ал’ једаред морамо се раставити, морамо умрети, — одговара кроз плач Кречар. :— Ви сте баш луди! Та и ја сам већ, фала богу, седамдесет, и ја нећу навек живети, ал’ док живим, хоћу да сам весео. Та немојте лудовати. Обојица мало тргну се. :— Сад ћу донети руски теј, тај ће вас разгалити. Чамча оде по теј. И Чамча је стар, али нема те бóље као господар Софра. Док су два старца јадиковала, музика је свирала у сали; што старцима фали, допуниће омладина. Чамча донесе руски теј и за њих и за себе. Пију и разгале се. :— Дакле, вами је жао што се једаред раставити морате? Та и богосин Исус се раставио једаред од оца, па је сишао на земљу, а шта ће вама фалити ако од доле горе пођете. Та и ја сам стар, и ја нећу дуго. Метнимо руку на срце да никог преварили нисмо, па је души пасош готов. А мислим да смо сва тројица више добра нег’ зла чинили. Сад се старци мало утеше. Чамча је био у духу непоколебљив. Прође свечарство, сви се разиђу. Било је већ око дванаест сати. Напољу цича зима. Када се сутрадан господар Софра пробудио, осећа неку бољу у прсима. Нешто га боде у десној џигерици и у плећи. Ухвати га језа, па мала грозница; мора лећи. Опасна ствар, јер за старце грозница је готова смрт. Господар Софра лежи у кревету, грозница мало јача, тужи се на жеђ, сврби га гркљан. Мало заспи, почне фантазирати. Види то Шамика, и зове доктора. Доктор дође, пипа му пулс, одмах каже да је запаљење плућа, и то опасно. Фантазира, па опет к себи дође. Кад себи дође, Шамики каже да зове натароша и још четири сведока, хоће да пише тестаменат. Шамика оде сам у магистрат и позове сведоке. Док су ови дошли, господар Софра даде се у парадну собу однети, у кревет. Дођу сведоци. :— Пишите тестаменат. Предајем богу душу. Шамики остављам све моје „движимо и недвижимо имјеније”, а Шамика одавде да изда сваком слуги и слушкиљи по сто форинти, Марку Ћебетаровом осим платна све ситне ствари у дућану, нек’ се помогне. На цркву пет стотина. Пери малу кућу и хиљаду форинти. Натарош пише. Све је готово. Софру подигну из кревета, подметну под тестаменат један стари протокол, и господар Софра дрхтајућом руком потпише име. Господа се удаље. Господар Софра зове свећеника. :— Дозовите ми попа да се причестим. Малочас дође свећеник и причести га. Господар Софра заспи, фантазира. Баш је девети дан. Опет дође мало к себи. Шамика, Марко Ћебетаров, шегрт и слушкиња су код њега. Господар Софра поглед баца на контрафу покојне госпође Соке, па онда управи очи на лик светог Николе, стресе се и уздахне. Марко Ћебетаров брзо му склопи у руку горећу воштану свећу. Господар Софра још једаред стресе се и изда’не. Нема више господара Софре, мртав је. Док је покојни Софра издисао, Пера пред кућом хода горе доле, гледа на први кат, чека кад ће пући глас да је отац издан’уо. Као год врана кад осећа мирис какве стрвине. Лепо га укопају, метну га у гроб с десне стране покрај покојне госпође Соке. Сад су заједно. Софра, Сока, Пелагија, Катица. Сви су жалили Софру, али највећма Кречар. Кречар иде Чамчи да се истужи, а сузе му низ образ роне. :— Мој Чамчо, тешко мени, оде ми најбољи друг! :— Па једаред морамо умрети. Он је доживео лепу старост, седамдесет и осам. Шта ћеш више? Ја сам седамдесет и једна, па ми је доста да достигнем Софру. Сад ћеш ти скоро за Софром, а ја за тобом. :— Ал’ тек је опет човеку тешко, — брише Кречар сузе. :— Тешко, кад мора бити. Па кад човек једаред остари, треба да путује. Какав му је то живот? Знаш шта то значи: — имам десет деце, дваест момака, тридесет јунака, четрдесет људи, педесет оваца, шесет шкопаца, седамдесет пурана, осамдесет јаја? То је: — од десет година дете; од дваест година момак; од триест година јунак, најјачи; од четрдесет човек, најпаметнији; од педесет просед; од шесет бео као шкопац; од седамдесет ћуркаст као пуран; од осамдесет мућак, — губи памет. Па мени није ни жао. Живио сам како сам хтео, и не кајем се како сам живио, ма шта говорио. И после сто година опомињаће се Чамче. Казаће: Сад да нам је ту Чамча! :— Фала богу, нисам ни ја никог преварио, ваљда ће се и мене ко опоменути. :— Саро, донеси вина, оног доброг. Госпођа Сара донесе и наспе. :— Е, мој Јоване, да испијемо за душу нашег доброг Софре. Ваљда ће се ко и нас тако сетити! Пију. :— Бог да му душу прости! [[Категорија:Вечити младожења]] 276vmksd6xcmrdbyf1ny8t4hyqmknly 0 16071 123054 48220 2022-08-11T03:38:20Z Kwamikagami 17317 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Јаков Игњатовић|Јаков Игњатовић]] | [[Вечити младожења]] | -{XXI}- | [[Вечити младожења/XX|-{XX}-]] | -{XXVI}- | [[Вечити младожења/XXII|-{XXII}-]] }} После смрти господара Софре наступи Шамика наследство као универзални наследник. Малу кућу уступи Пери и исплати му хиљаду форинти, као Легат. Пера прими хиљаду форинти, али није с тим задовољан, иште половину. Шамика не одговара. Поручи једном зидару и једном грађару да дођу к њему с алатом. Они дођу. Пера их доведе до велике куће код Дунава, мери кућу, означи им тачку, каже им да ће сто форинти дати да кућу на поле секу, ако могу да претестеришу. Мајстори су у чуду, сетили се шта је, најпре не усуђују се, али Пера им склопи у шаке сто форинти и храбри их да на његову одговорност то чине. Мајстори почеше кућу рушити. Чује то Шамика, дозове пандуре, па позатвара Перу и мајсторе. Подигла је сестра Ленка парницу против Шамике, но без успеха. <center>🙝&nbsp;🙟</center> Отац фрајла-Јуце, Соколовић, разболи се нагло и умре. Јуца не може никако да оздрави. Мати удовица има више деце, али Јуца јој зеница у оку. Доктор каже да Јуца неће дуго живети. Од трупа страда; то се не да закрпити. Дакле, од удадбе нема ништа. Јуца, додуше, не лежи, увек је на ногама, али једнако вене; изгледа као сен, и опет је лепа, а памет изредна. Сви јој по вољи чине. Шамика једнако онамо одлази, теши је, занима је. Тако годину дана траје. Јуца све слабија. Шамика је узео јако к срцу њену невољу, већма му је било жао него икоме. Јуца, опет, диви се великодушју Шамике, кад има толико стрпљења код болесне девојке. Мисли се: како би једна девојка покрај таквог човека срећна била! Изроди се међу њима нежно пријатељство. Свет зна да је Шамика увек код Јуце, па се чуди како му није досадно код ње. Једаред Шамика сам са Јуцом разговара. — Господине Кирићу, жао ми је што толико труда полажете. И да вам није досадно са мном? — Ја сам најрадије код вас. — Код болесне женске? — Ништа зато, ја поштујем и оно што је било, а не само што јесте. Ваша памет је иста, а ваша пређашња слика незаборављена, а садашња ме на исту опомиње. Њему се Јуца допада што је негда била здрава и лепа. Прави „галантом”! — Ја вас сажаљујем, господин-Кирићу! — Зашто? — Што вас усрећити не могу. Камо среће да сам вас место лаћмана изближе познавала! — Већ сам оматорио. — Ништа зато, жените се. — Кога да узмем? — Бирајте која вам се допада. — Није то лака ствар. — Не треба је држати за тешку, па онда лако иде. Видите, ја ћу вам нешто казати, али то држим да ће тајна остати. — Зар се о том сумњате? — Боже сачувај, та ја знам да су ваша уста затворена кутија, — насмеши се. Очи лепе, као жижак светле. Какво неописано смешење, каква светлост очију! Иронија за живот! — О том можете уверени бити. Сад настави. Лице озбиљно, канда велики испит полаже. — Видите, ја сам болесна, јако болесна, и опет би’ се удала. Лаћман се оженио брзо, срце му на лако узело мој живот. Млада сам још, морам умрети, а била сам рада срећна бити и добротом кога усрећити, — дубоко уздахне, очи пуне суза. И Шамикине очи сузне. Продужи. — Кад умрем, нема који ће моје срце у спомену држати. Овако болесна би’ се удала, па би’ лакше умрла у тој мисли да ме ко искрено жали. Шамика замишљен. — Па бисте се удали, фрајла-Јуцо? — Би’. — Би л’ пошли за мене? — Пошла би’. Ви сте ми били вернији, искренији друг нег’ све другарице. Откако сам болесна, све време ваше мени сте жртвовали. — Ја вам дајем руку. Пружи јој руку. Јуца прими руку. — Шта ће мати о томе рећи? — Над ово мало живота ја сам господар. — Могу вас од матере запросити? — Можете. — Ако буде противна? — Дужност је запитати је, друго је наша ствар. Уговор је готов. — Видите, Јуцо, и ја сам несрећан. Прво у породици, као што је свету познато. А у избору нисам био срећан, нисам се могао оженити. Нек’ буде. — Ма три дана таквог пријатеља име носила, лакша ће ми бити смрт. Уговор је склопљен. Сутрадан, по договору, Шамика иде да проси Јуцу. Иде управо у собу госпође Соколовићке. Лупне, уђе. Госпођа је сама. — Добар дан, милостива, чиним подворење. — Драго ми је; јесте л’ били већ код Јуце? — Нисам, управо к вама долазим, у важном послу. — Шта то може бити? — запита вишим тоном. — Фрајла Јуца је јако болесна, јел’те? — Нажалост. — Нема изгледа на боље? — Доктор тако каже. — Па тако да умре неудата? — Шта ћемо? — Уверени сте да сам фрајла-Јуце пријатељ? — Најбољи, сама Јуца признаје; каже да би без вас већ одавно умрла. — Ја се жртвујем за њу. — Видим, и захваљујем вам. — Ал’ ја хоћу за Јуцу да више жртвујем. — Како? — Дошао сам да од вас просим руку Јуцину. — Какву руку?! — рече убезекнута Соколовићка. — Руку ваше Јуце, да се за мене уда. Соколовићка гледа укочено Шамику, мисли да је полудео. — Шта ви, господине, говорите? Да узмете Јуцу? — Јест, да узмем Јуцу. — А не видите да је Јуца пола у гробу? — Моје је срце њен гроб. — Бога ми, ја вас не разумем. — Ја вас разумем. Мислите, тако болесна девојка не може се удати. — Да то Јуци кажем, мислила би да сам полудила. — Ја сам већ са Јуцом свршио. — Није могуће? — Питајте. И сад ћу се опростити, да вам времена на то дам. Клањам се, збогом! Шамика оде, а госпођа Соколовићка као громом ударена, не зна шта да мисли. Разбере се, иде к Јуци. — Јуцо је л’ ту био данас Кирић? — Још није био, чекам га. — Код мене је био. Мени се чини да тај човек није при себи, да је полудио. — Зашто? — Знаш зашто је био код мене? — Зашто? — Проси те, хоће да те узме, а ти болесна. Није л’ то луд човек? — Није луд. — Дакле, ти знаш да те проси? — Знам, већ ме испросио, дала сам му руку, само је теби ишао да даш благослов. Соколовићка оштрим оком гледа на кћер, држи да је и она полудела. — А знаш ли ти да си болесна? — Знам, и скоро ћу умрети. — Па каква је то удаја? — Зар нисте никад чули да се која удала, па је после три месеца умрла. — Ал’ су здраве биле кад су се удале. — И моја је душа здрава; више је душа нег’ тело. Ја ћу се удати за њега, ма трећи дан умрла. — Та је л’ могуће? — Кад њему није противно, што вами смета? — Сад ћу те оставити, јер видим да си узрујана; после ћемо се о томе разговарати. Мати оде. Састане се са сином и све му исприча. Син каже: „Јуца је полудела”. Држи фамилијаран савет. Нико не одобрава удадбу. Брат оде Јуци у собу и јави јој да они на ту удадбу не пристају. Бадава сва његова слаткоречивост. Јуца не одговара, ћути. Сви се чуде тој просидби. Свака тајна дође на видело. Већ зуца по вароши да Шамика Кирић узима Јуцу Соколовића. Кад о том говоре, једно на друго гледа, нико не верује. Како би се тако болесна девојка могла удати? Шамики се такође чуде; као млад, здраве девојке није узео, а сад болесну. Нико не верује. Чуде се, питају се. Како би Шамика на ту мисао дошао, како болесна Јуца?! Па опет није чудо. „Утопљеник се хвата за сламку”. Та сламка је Јуца Шамики. Ако живот није сто година, не мора бити ни десет, може бити и један дан. Јуцина душа хоће један дан да по вољи живи. Та Шамика је дворио за време болести Јуцу боље него њен род. Из Талијанске донашао јој смокве, наранџе и лимунове. Ти лимуни су рузмаринског крина, али ти Јуцу позивају у двоструке сватове — у живот и смрт. А Шамики и један дан такве радости утишава сву досадашњу бóљу. Дође Јуци. Јуца дигне се са столице; њена величанствена висина, сува, танка, сув образ, обучена лепо, крочи пред Шамику мајестетично. — Добро дошли! Шамика је донео леп букет, па јој на прси задева. Јуца гледа доле на букет. Ох, какав је то поглед! Лепа још уста смеше се, а очи запаљене, канда јој душу горе. Јуца уздахну, пружа Шамики руку. — Ја сам био код матере. — Знам. — Она не допушта. — И то знам. — Па шта ћемо радити? — Ко је од моје душе господар осим бога? — Ја сам готова. — И ја сам готов. — Ал’ како ћемо с матером? — Она се неће преломити, ни брат. — Па ми сами не можемо? Шамика гледа у очи, чуди се одважној девојци. — Јуцо, — допусти ми да ти тако кажем — Јуцо, кад си тако одважна, ја ћу с тобом и у ватру и у воду. Је ли не допуштају? — Не. — Хоћемо ли још кога питати? — Не. Питали смо кога смо требали. — Хоћемо се у тајности венчати? — Ја сам готова. — И ја сам готов. Сад се договоре и сложе се у року. Шамика ће све приправити. Још једаред ће покушати срећу код матере. Мати га одбије. Сад Шамика припреме чини. Имао је на своју руку једну бабу, која је у Соколовића кући била добро примљена преко ње је Јуца све дознала шта Шамика ради. Шамика је отишао у Пешту, купио материју за венчане хаљине, леп бели атлас, па онда венац. Па је од Јуце изискао од њене вране косе и начинити дао прстен, а на њему на злату изрезати писмена „Ш. К.” „Ј. К.” — Шамика Кирић, Јуца Кирић. Кад су хаљине биле готове, узео је од кројача сва парчета од њених хаљина. Ципеле, рукавице, све је приправио, и још један леп златан ђердан. Све донесе и пошље. Шамика више у кућу Соколовића не иде, брат Јуцин му забранио. Забранио је и доктор, који не може доста да се начуди намери Шамике. Договоре се о дану венчања. Не само дан, него и сат. Свећеник девер, све је већ у реду. Сутрадан, у пет сати ујутру; Шамика доћи ће па ће је одвести. Јуца је рано легла и рано је устала. Већ у три сата ујутру пробудила се и почне се облачити. Пред огледалом чешља лепу врану косу, гледа се, види своје увенуло лице, руке суве као перо. И опет се сама обукла. Већ је сасвим обучена, само још венац меће на главу и пред огледалом удешава. Када је већ и венац наместила, стоји још пред огледалом, прекрстила руке, па се гледа. Суза јој кану на образ. Полумртва, а дивно изгледа. Да јој даш буктињу у руку — надгробни геније. Гледа на сат, броји тренутке. Већ је три четврти на пет. Сад ће доћи Шамика. Чека, сваки минут година. Удара пет сати. Како откуцне, а неко капију отвара. Она мисли да је њена верна баба, којој је кључ предала. Није, то је њен брат. Брат кад види да нема кључа у брави, оде у собу и скочи кроз пенџер. У тај исти мах дошла баба да отвори капију и Јуцу да повезе. Кад види брата, назове добро јутро. Брат је и не гледа, већ брзо даље иде. Брату је неко тајну издао. Брат се сусретне са Шамиком. Шамика је већ ноћу дошао са два фијакера, с којима, како добије Јуцу, из вароши полази. Један фијакер стоји у Шамикиној авлији спреман, а на другом иде Шамика по Јуцу. Шамика је у парадној хаљини, са сабљом. Данас је за њега у животу свечан дан. Сусрете се с братом. — Станите мало с фијакером, господине Кирићу. Шамика стане. Брат, и не питајући, отвори вратанца и седне до Шамике у фијакер. — Господине Шамика, све знам. Од тога неће бити ништа. Како бисте ви узимали мртву девојку? Ви сте добар господин, ја вас поштујем, па и моја мати; и да вам о томе доказ дамо, ево понуђавамо млађу сестру, ако имате вољу, ал’ од овог нема ништа. Фијакер можете окренути. Збогом! Брат искочи из фијакера и оде кући. Шамика убезекнут, збуњен, није му на ино, већ мора се вратити. Од женидбе нема ништа. Сам је крив; није знао ствар довољно у тајности држати. Неко је ствар издао, али не може да погоди. Јуца, кад је чула врата отварати, држала је у руци зборник и молила се богу. Затвори зборник, али ето на вратима место Шамике, брат. Брат је гледа како је обучена, јежи му се кожа. Јуца му изгледа као с неба какав дух у женском облику. Једва може да послови. — Мила Јуцо, узми из тог зборника какву молитву, моли се да ти бог то из главе узме што си наумила, а од сватова неће бити ништа; сад сам све покварио. Јуца баци жалостан поглед на брата, дигне руке, очи укочене, почне се нијати, и сруши се. Пала је у несвест. Брат виче за помоћ, сви се скупе, поливају је, под нос јој дају ароматичне ствари; дигну је, метну је у кревет. Дошла је к себи, али из кревета више не може. Јуца једнако болује у кревету. Шамики не дају више у кућу: не да се срде, већ његова присутност узбуди већма њена чувства. Доктор каже да нема ништа од Јуце. После шест недеља била је већ тако болесна да једва говори. Сви су око ње, и сам доктор; дуго неће трајати. Већ је пред ноћ. Сви плачу. Она гледа укочено на брата. Брат приђе к њој, почне јој марамом зрак редити, да јој је лакше дисати. — Кад умрем, обуците ме у венчане хаљине. Једва је разумео шта говори. Опет гледа на брата. — Убили сте ме. — Стресе се и душу испусти. Бадава јој сад воштана свећа у руци. Тако пропаде та дивна девојка, а нису јој допустили један дан задовољства. А Шамика се опет није оженио. Бадава, Шамика је „галантом”. [[Категорија:Вечити младожења]] 7qf0imxet740ti7k9d7tsqqrolwl27x 0 16075 123055 48225 2022-08-11T03:38:32Z Kwamikagami 17317 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Јаков Игњатовић|Јаков Игњатовић]] | [[Вечити младожења]] | -{XXV}- | [[Вечити младожења/XXIV|-{XXIV}-]] | -{XXVI}- | [[Вечити младожења/XXVI|-{XXVI}-]] }} Прохујаше неколико година. Шамика све старији, али ћуд не мења. Сад држе Шамику за човека срећне руке. Све куће њега присвајају. Где он дође у кућу, ту се девојке брзо удају. Шамика је опкољен од девојака. — Узмите мене, мене, узмите мене, — све кликћу. А Шамика, као стари работник, свој стари посао тера. Је ли какав бал код њега, или у кавани, свуд је он омладини на руци. Нема више Чамче. Нова времена, нов нараштај. Он у новоме нараштају задоста чини. Када је бал, ма ванцаге падале, иде у Пешту и дамама све нужно купује. Ако којој требају рукавице, да му два цванцика. Он купи за четири цванцика пар. Све га хвале како зна добро. Букете свеже зими, па с њима на фијакеру на бал, то је њему мила забава. Код кројача чека по три сата, док хаљине нису готове, и то све савесно изређује; исплати и рачун. Не једна фрајла чека за хаљине; напољу пада снег, она чека полуобучена, чека Шамику, али Шамика не сме фалити; мада је бал започео, он је за по сата ту. И кад је на балу све готово, Шамика као тријумфатор дође, — venі, vіdі, vіcі, — сви му се клањају. Донео је и доста бонбона, шећерлеме. Сви се Шамики клањају. Па како живи Шамика? На балу поједе једно два јела, коју чашу вина. Кад је сам код куће, на подне два три јела, на вече једно јело, парче сира или ма шта, чашу две вина. Никад нико Шамику пијана није видео. Никад Шамика гадно псовао није. Код њега је била псовка „гумиласти” и „шмафу”. Зими, лети, којој је шта требало, иде у Пешту па доноси. Оматорио је, али кад изиђе из куће, лепо обучен, као из кутије. Ниједан просијак није прошао покрај њега, да му није што уделио. Оцу, матери, сестрама подигао је леп споменик. Плаћа стражаре који чувају гробове његових најмилијих, родитеља, сестара и Јуце. Он код себе носи у медаљону Јуцину косу. Пепео његових успомена у сребрној кутији код њега на столу је ноћу. Кад не може да спава, узме кутије, па их љуби. То нико не види, нити он жели да ко види, јер само он осећа бóљу. Али он се једаред за даме жртвовао; како је живео, тако ће умрети. Читао је новине, „Theaterzeіtung”, „Damenzeіtung”, друго ништа. Corpus jurіs, то тек по имену познаје! А што да га познаје? Онда не би био „галантом”. Кад су га питали зашто он не фишкалише, одговорио им је: „Ја у мом животу никад нисам продао ниједан јастук, а камоли кућу и земљу.” И тако је Шамика живео, само да женске усрећи; не једну, две, него све. И у друштву пред њим нико није смео женске оговарати. Ако се ко усудио, одмах му је рекао: „Руку иа срце! Јеси л’ ти грешан?” И Шамику су ту његови пријатељи потпомагали. Доиста, Шамика је прави мученик. Кад му времена достаје, оде Соколовићевима, чији син је већ ожењен, па онда Свираку и Полачеку. Код Свирака, особито кад је и госпођа Матилда ту, најбоље се занима. Госпођа Лујза боцка га, да је њу напустио, и да је ова знала да је он тако неодважан, она би њега украла. Госпођа Матилда исто потврђује и каже му боље да је женском рођен. Па онда почну га обадве грлити, па се смеју. — Но ви сте, -{Herr von Kіrić}-, вечити младожења, -{ewіger Jud}-. — „Гумиласти”, ни ви нисте више „кабинетсштик”. Тако живи Шамика. Многи би помислили да је Шамика несрећан човек. Није тако. Шамика је са собом сасвим задовољан. <center>🙝&nbsp;🙟</center> Међутим, Пера се сасвим упропастио. Нема више ниједног коња, ниједне гуске, ниједног пилета. Сад тек види да је усамљен. Нема више оца, нема матере. Извор је већ исцрпљен. И већ је Пера старац. Нема више старе живахности, нема фантазије. Озбиљно лице, изгледа и он већ као филозоф. Дуг живот, — велика школа. — Сад — вели Пера — да ми је отац жив, љубио би му руке, молио би’ да ми опрости. И тако је Пера сасвим пропао има пет година, а откако се покајао — пет година. Под старост је дошао к себи. Кад већ ништа није имао, предао је управу свог кућевног добра — што га нема — својој газдарици. И добра газдарица из ничега створи све. Патњом поучена, својим трудом лебац заслужује, а Пера, тим постиђен, као старац ради. Дође до малог дућанца, животари, и које год дете дође у дућан, поучава га на добро. И тај човек је хтео оца обесити! [[Категорија:Вечити младожења]] rew0eb9azrb9xn37o0nac5w5w9l9tio 0 16091 123056 35867 2022-08-11T03:39:15Z Kwamikagami 17317 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=Мртво море | одељак= | аутор= Радоје Домановић | преводилац= | година= | белешке= }} Баш у тренутку кад седох да пишем ову приповетку, указа ми се пред очима слика моје покојне стрине. Иста онака као што, јадница, беше за живота. На њој жућкаста рекла од калмука, која јој није таман, као да је за другог скројена, ократка сукња од истог калмука и плава кецеља, опет са жутим цветовима; на ногама јој штиковане папуче, разуме се жутим везом, а за читаву шаку дуже него што треба. Убрађена шамијом затвореножуте боје. Лице јој тужно, пуно бора, жуто; очи готово исте боје као и лице, поглед изражава неку вечито очајну бригу; усне танке, мало модрикасте, увек спремне за плач, иако покојницу никад нисам видео да плаче. Међутим је непрестано уздисала, хукала и гунђала неку слутњу, бојазан за све и свашта. Повијена мало у леђима, груди јој уске, слабачке, упале; руке метне под појас, па тумара свуда по кући и дворишту мотрећи на сваку ситницу, а у свему види неко зло. Наићи ће чак на обичан какав камен у дворишту, па и ту предвиди опасност. — Хууу!... Спотакне се дете, па удари главом у овај камен, па сву главу разбије! — прогунђа с очајањем на лицу, па узме камен и изнесе га из дворишта. Седнемо да ручамо, а она би, тек, мени: — Полако једи, можеш да прогуташ кост, па сва црева да ти провали! Пође ко из куће на коњу, а она га испраћа и хуче с рукама под појасом: — Хууу! Пази добро! Ђаво коњ, па само док презне, а теби пукне гоч о ледину! Ако се иде на колима, она опет предвиди стотину опасности, и све то набраја, гунђајући за свој рачун, љутита, у страху и бризи: „Хууу, врдне коњ у страну, па одоше кола у јаругу!... Неће да пазе, но ће тако негде да истреште очи у јарузи.” Узме дете дрво у руке, а она би, грешница, на то прогунђала: „Падне с дрветом, па, како је дрво шиљато, истера очи.” Оде ко из куће да се купа, а она читав час пре поласка гунђа по буџацима: ,,Прокопала негде вода па, тек, само док се омакне у амбис, хајд', па после да буде куку леле, ал' доцкан! Хууу!... Вода је гора од ватре. Повуче дубина, па удави зачас.” Сећам се како сам толико пута, још као дете, стајао пред кућом, док ће, тек, стрина хукнути и почети своје злогуко гунђање с рукама под појасом: „Хууу!... Ето где стоји, а потегне озго ћерамида, ћок у главу, па уби на место!” Пошле ме у нашу сеоску бакалницу, која је била одмах пред кућом, да купим што за пет пара, соли или бибера, па ће ми успут дати савете мудре и опрезне: „Пази низ ове басамаке, и кад идеш, немој да зеваш него гледај пред ноге. Саплетеш се, па мож' да паднеш на месту мртав!... Код овог Турчина (тако је звала бакалина, који је иначе био врло добар човек, само зато што је наше свиње јурио мотком из своје авлије што му ришкају башту) пази се, немој да ти дâ што да једеш. Метне отров неки, па тек заковрнеш као ћуре.” Ма шта човек радио, или не радио ништа, у свему моја добра покојна стрина мора наћи неке опасности. Ако спаваш — ху! Ако пијеш воду — хууу!... Ако седиш — хууу, ако идеш, опет оно несрећно и злогуко хууу! Једне недеље пошао стриц у цркву. — Хууу! — учини стрина, с рукама под појасом. — Шта ти је? — пита стриц. — Хууууу! — беше њен одговор. — Ваљда црква није рат, па да ми ту хучеш и гледаш ме као да ме испраћаш на вешала, а не у божји храм! Стрина нешто својски гунђа, с рукама под појасом, гледа у стрица погледом пуним злокобне слутње, готово очајно, па, место одговора, уздахну горко и дубоко. — Шта ти је, јеси ли ти луда жена? — Може неки 'ајдук да искочи из шуме, па тек, само крк ножем! — вели стрина, запињући из све снаге кад говори, а ипак шапатом. Тако је чудновато она увек говорила. Бог да јој душу прости! — Какав 'ајдук усред бела дана кад у нас није било 'ајдука ни ноћу, откад ја знам за себе?! — Није сваки дан Бадњи дан... У'вате, одвуку у шуму, па одеру као јарца... Хуууу! Стриц се, сиромах, баш се сећам као да је јуче било, прекрсти левом руком, па изиђе љутито, а стрина метнула руке под појас, гледа за њим очајно, погледом пуним слутње, па тек зашишта на свој начин: — Закољу к'о јагње!... Хуууу! Јест, таква је била моја покојна, добра и паметна стрина. Сад, кад ово пишем, као да је гледам очима и чујем оно њено злослутно гунђање. Да је жива, јадница, она би, на сваки начин, с искреним очајањем нашла хиљадама опасности у овој мојој причи: у свакој реченици, у свакој речи, у сваком слову. Чисто је чујем како ми слути зло и гунђа за се својим нарочитим гласом: — Хууууу!... Дотрчи џандар, па у'апси зачас! — Хууууу! у'апси зачас — што рекла моја покојна стрина. Сећати се својих покојних, милих и драгих, то је лепа ствар, и ја заиста заслужујем у том погледу похвалу, али, на крају крајева, што рекао неко: какве везе има моја покојна стрина с овом причом? Ако ћемо искрено да говоримо, то се и ја чудим: какве везе, до ђавола, може имати моја стрина и цела ова ствар? Као што имају везе Народна скупштина и Сенат. Али, ето тако, што се мора, мора, ко те, опет, пита шта има везе и смисла. Бар код нас је, хвала богу, ако нигде на другом месту, паметан обичај да се све ради наопачке, како не треба, без смисла и памети, па куд бих ја онда могао и помишљати само да у овој земљи, где је све без смисла, једино ова моја прича има, к'о бајаги, неког смисла. Тхе, кад нам је таква дивна судбина, онда — нек иде како иде. — Хууууу! в што рекла стрина. <center>🙝&nbsp;🙟</center> Али, кад се човек боле размисли (ако, то јест, уопште има људи који се и таквим опасним шпортом баве), мора мојој покојној стрини дати дубљи значај. Замислите, само, каква се мени будалаштина увртела у главу. У многоме ми цела ова наша „мила нам и напаћена земља” личи на моју покојну стрину. У детињству ме је, пре школе, васпитала сирота стрина, и то, разуме се, као паметна жена, без батина, а после сам ишао у школу, где су, од основне школе па до највише, програми тако дивни да ја и дан-дањи верујем да је моја стрина била, јадница, у Просветном савету и имала најјачи утицај. Дакле, школа је продужила васпитање исто онако као и стрина, само мало савршеније, батинама. Школа ми је, морам признати, била много гора и тежа од стрине. Одмах, још с букваром, почеше поуке како се треба владати: „Добро дете иде из школе право кући, мирно, ногу пред ногу, гледа преда се, а не звера лево и десно. Кад дође кући, остави пажљиво своје књижице, пољуби старије у руку, па седне на своје место.” „Кад полази од куће у школу, опет тако исто: иде мирно, ногу пред ногу, гледа преда се, и, чим дође у школу, остави своје књижице и седа мирно на своје место, а ручице опружи на клупи.” Видите ђаче: мирно, слабачко, десном руком држи књижице, а леву приљубило уз бутину; лице му смирено, глава му повијена земљи (пун класић знањца), гледа с толиком пажњом преда се да већ лишце добива смешан израз; иде, то јест помиче ножицама по један сантиметар, не звера ни лево ни десно, иако мимо њега врви свет на све стране. Никакав предмет не сме, нити може, привући његову пажњу. Тако иду и друга деца; пуна их улица, али једно друго и не виде. Улазе тако, управо умиле нечујно у школу, седају свако на своје место, испруже ручице и седе тако мирно и таквог израза лица као да их је фотограф спремио за сликање. Ту туве сваку реч учитељеву, и опет на исти начин измиле из школе. Ето, такви бисмо ми изгледали да смо били сасвим добра деца. Стрини се та поука много допадала, али ми нисмо могли потпуно по њој да се управљамо. Сваки је од нас грешио, ко мање ко више, и због тога је, у ствари добар, учитељ кажњавао ког мање ког више. — Молим, господине, овај трчао путем! — Да клечи! — пресуди учитељ. — Молим, господине, овај гледао кроз прозор! — Да клечи! — Молим, господине, овај се разговарао! Пљус шамар. — Молим, господине, овај скакао! — Без ручка! — Молим, господине, овај певао! Опет шамар. — Молим, господине, овај играо лопте! — Да стоји! Не само што је наш стари, добри учитељ био тако пажљив те је бодрим оком мотрио да се предупреди сваки несрећан случај који би се могао десити нашом несмотреношћу, већ је уз његове усмене шамаре дошла одмах и написмена, паметна лектира за младеж. Ту беше вазда: некакав „Стручак” — узбрао га тај и тај, те „Китица цвећа” — набрао је милој деци тај и тај. Све лепи наслови и лепа поучна садржина: „Било једно несташно дете, па се попело на дрво и с дрвета се омакне, падне и сломи ногу, и тако целог века остаде богаљ.” „Било једно неваљало дете, није слушало савете, већ је трчало улицом, па се јако озноји, дохвати га хладан ветар, те назебе и падне у постељу од тешке болести. Његова сирота мати је многе ноћи бдила над њим и плакала. После дугог боловања дете умре и уцвели своје добре родитеље. Тако не раде добра деца.” „Једно, опет, несташно дете шетало по улици, па га ухвати нека зверка и свега га рашчерупа.” После сваке прочитане поучне причице учитељ нам објасни и протолкује поуку. — Шта смо сад читали? — пита. — Ми смо сад читали како је било неко неваљало дете, па шетало само по улици, а искрсне нека зверка и дете рашчерупа. — Чему нас учи та прича? — Та нас прича учи како не треба шетати. — Тако је. — А какво је то дете што је шетало? — Оно је неваљало и опако дете. — А шта раде добра деца? — добра деца не шетају, па их воле родитељи и учитељ. — Врло добро! „Било опет једно дете, па седело у соби крај прозора, али друго дете гађало голуба каменом из своје праћке, и не погоди га. Голуб одлете весело, а камен удари у прозор, разбије га и погоди оно прво дете у око, тако да му око исцури и остане довека без ока!” — Какво је оно дете што је седело у соби близу прозора? — Оно је неваљало и опако дете! — Чему нас учи прича? — Прича нас учи да не треба седети, јер то раде само зла и неваљала деца. — А шта чине добра деца? — Добра деца не седе у соби где има прозора! Свака се причица тако лепо објасни и из ње извуче корисна поука како треба да се владају добра и послушна деца. Добра деца не иду, не трче, не разговарају, не пењу се на дрвеће, не једну воће, не пију хладну воду, не излазе у шуму, не купају се, и — већ ко ће све то набројати. Накратко речено, били смо преплављени таквим мудрим и корисним поукама, те смо се сви утркивали ко ће бити непомичнији. Мање-више, сви смо били добра и послушна деца и слушали смо и памтили савете својих старијих. <center>🙝&nbsp;🙟</center> Све је то у нас само зачетак добра. Били смо добра и послушна деца и, додуше, из године у годину свака је генерација све више и више обећавала да ће ускоро наша земља добити тако исто добре и послушне грађане, али ко зна да л' ће доћи то блажено време да се наше тежње, управо мисли и идеали моје покојне, генијалне стрине, потпуно остваре у овој намученој Србији, коју овако жарко и искрено љубимо. Ко зна да л' ће икада доћи време да се остваре наше желе и приведе у дело овај наш идеални политички програм: <center>Чл.1.</center> Нико не ради ништа. <center>Чл.2.</center> Сваки пунолетан Србин има почетну плату од 5000 динара. <center>Чл. З.</center> После пет година сваки Србин (у којој кући нема Србина, може и Српкиња) има права на пуну пензију. <center>Чл. 4.</center> Пензија има периодске повишице од 1000 динара годишње. <center>Чл. 5.</center> Мора се донети одлука Народне скупштине (а ту ће се по изузетку, из патриотских побуда, са Скупштином сложити и сам Сенат), и то ће се сматрати као нарочита тачка Устава, према којој: воће, корисно биље уопште, пшеница и сви други усеви морају успевати баснословно добро, и то два пута преко године, а ако се укаже дефицит у буџету државном, онда и три, па, разуме се, по потреби и више пута, како то већ финансијски одбор за сходно нађе. <center>Чл. б.</center> Стока, свака могућа, без разлике пола и узраста, напредује, такође по законском наређењу, то јест по одобрењу оба дома, веома добро, и множи се врло брзо. <center>Чл. 7.</center> Стока не може ни у ком случају примати плату из државне касе, изузимајући ванредне државне потребе. <center>Чл. 8.</center> Казни се сваки онај који мисли о државним пословима. <center>Чл. 9.</center> Ни о чему се, напослетку, не сме мислити, без нарочитог допуштења полицијског, јер мишљење нарушава срећу. <center>Чл. 10.</center> На првом месту, полиција не сме апсолутно ништа мислити. <center>Чл. 11.</center> Ко би се хтео, тек вица ради, бавити трговином, мора зарадити врло много: на динар хиљаду. <center>Чл. 12.</center> Женске халине, огрлице, наравно и жипони, као и друге потребе, сеју се и успевају врло брзо под сваком климом и на сваком земљишту, сваког месеца, у разним бојама и по најновијој француској моди. Шешири, рукавице и остале ситније ствари могу се с успехом гајити и у саксијама (односно све се по законском наређењу само гаји). <center>Чл. 13.</center> Деца се не рађају. Ако их однекуд буде, да се одгајају и васпитавају нарочитим машинама. Ако отаџбина треба што више грађана, подићи ће се фабрика деце. <center>Чл. 14.</center> Порез не плаћа нико. <center>Чл. 15.</center> Плаћање дугова и порезе строго је кажњиво, а то вреди за сваког, сем ако се утврди да је тај преступ учинила умно оболела индивидуа. <center>Чл. 16.</center> Укидају се све непотребне ствари, као што су: таште, свекрве, и главна контрола и споредна, летећи државни и приватни дугови, цвекле, пасуљ, грчки и латински језик, Трули краставци, падежи сви могући, с предлогом и без предлога, жандари, свињско питање, памет, заједно с логиком. <center>Чл. 17.</center> Ко уједини Српство, да се сместа, у знак народног признања и љубави, ухапси! Диван програм; то морају признати чак и политички противници, ако би овакав програм уопште и могао имати противника. Све узаман, наше се племените желе не могу никада остварити. Али што нисмо ми достигли и остварили, поред толиког свог труда, то су урадили други, срећнији од нас. <center>🙝&nbsp;🙟</center> Ја сам врло много путовао по свету. Неки то верују, а многи не верују, већ држе да сам ја то уобразио. Чудновато! Уосталом, што рекао неко, цела ме се ствар не тиче ништа. Главно је да ја држим да сам врло много путовао. Путујући по свету човек види свашта, често што ни у сну није снио, а камоли будан могао замислити. Читао сам у једним енглеским новинама како је цела енглеска штампа напала најоштрије неког грешног Енглеза који беше написао некакав путопис кроз Србију. Читао сам и тај путопис, и изгледа ми доста веран, али му нико од Енглеза није веровао ни да постоји чак нека земља Србија, а камоли оно што он пише о тој земљи. Назвали су га занесењаком, па чак и лудим човеком. Ето, сад, нека виде критичари да се у свету све може видети, па да не вичу једнако: није верно, не одговара природности; личности као да су пале с Месеца (а не виде како и поред њих и поред нас пролазе свакодневно толике индивидуе које су много горе него да су с Месеца пале), а већ њихов стереотипни црвен кончић што се, не знам, провлачи кроз дело, куда ли, бестрага, изишао ми на врх главе. Ето, дакле, тако и ја, путујући, наиђем на једно дивно друштво, управо место, државицу, шта ли. Прво на шта наиђем у тој земљици (хајде, баш да је тако клот зовемо) беше неки политички збор. „Лепо, бога ми; куд ја да натрапам на то чудо!” — помислим у себи, и би ми непријатно, јер сам се у Србији већ одвикао од политичких зборова и учешћа у јавним пословима. Све се то једно с другим груписало и измирило, па нема човек с ким ни да се честито завади. Изненадио сам се. Збором руководи представник власти у том крају земљице, ваљда га зову окружни начелник, а он је и сазивач политичког збора. Многи грађани дремљиви, подбули од спавања, неки дремају стојећи, уста им полуотворена, очи затворене, а глава им климата лево-десно, горе-доле; занијају се по две грађанске главе мало јаче, ударе се, презну, оба политичара погледају тупим погледом један другог, не изненаде се ничему, очи им се опет затворе, и главе климатају ревносно и даље. Многи легли те спавају, а хркање се разлеже да је милина чути. Многи су, додуше, будни, али трљају очи и зевају слатко и гласно, те као да помажу, ради боле хармоније, онима што хрчу у хору. Погледам, кад са свију страна пандури носе на леђима грађане. Сваки упртио по једног па га носи на збор. Неки, мирни, ћуте и гледају равнодушно око себе, неки заспали, а неколицина њих се праћају и отимају. Неке, упорне, дотерују везане. — Какав је ово збор? — питам једног. — Ко ти га зна! — одговори ми равнодушно. — Ваљда није опозиција? — Опозиција! — одговори опет не гледајући ни ко га пита. — Па зар власт сазива опозицију на збор, и још људе силом доводи? — упитам. — Власт! — Па зар против себе? — Сигурно! — одговори ми с досадом, као у некој недоумици. — Можда је збор противу народа? — упитам. — Можда — одговори онај на исти начин. — А шта ти мислиш? — упитам. Он ме погледа тупо, безизразно, слеже раменима и рашири руке, као да би рекао: „Шта ме се тиче!” Оставим га и хтедох прићи другом, али ме његово лице без икаква израза одврати од тог лудог, безуспешног покушаја. Одједном, чух неки љутит глас: — Шта то значи? Нико жив неће у опозицију! То се дале не може трпети. Све саме присталице уз владу и власти, све послушно, све мирно, па то тако из дана у дан, да се већ човеку згади и на ту послушност. „То је диван и образован народ!”, помислим у себи и позавидим тој идеалној земљици. Ту, ваљда, ни моја покојна стрина не би хукнула ни предвидела какву опасност. Људи образовани и послушни, мирнији много више него што је од нас као деце и тражио онај добри, стари учитељ, јер њихов мир и добро владање досади и обљутави чак и самој мирољубивој полицији. — Ако ви тако продужите и даље, — виче начелник оштро, љутито — онда умемо ми окренути други лист, па ће влада указом постављати опозиционаре. Час посла, а тога, ако нисте знали, има у другом свету. За вођу крајње и оштре опозиције против данашњег режима поставља се тај и тај, с годишњом платом од петнаест хиљада динара. За чланове главног одбора опозиционе странке: тај и тај, тај и тај, тај и тај, па хајд. Па, онда, за опозиционаре округа тога и тога: тај и тај, тај и тај, па мирна крајина. Не може то овако више. А влада је већ нашла пута и начина да покрене и један лист против себе. Зато је већ почела водити преговоре и нашла добре, поуздане, верне људе. Грађани, односно опозиционари, гледају дремљиво у начелника и на њиховим лицима се не опажа никаква промена. Нити их то изненађује, нити буни, нити радује, — апсолутно ништа, као да начелник ништа није ни говорио. — Дакле, ви сте сад опозиција! — вели начелник. Свет гледа у њега и ћути мирно, равнодушно. Он узе списак свију присутних, односно дотераних на збор, и поче прозивати. — Сви су ту! — рече после прозивке задовољно. Начелник се затури у наслону од столице и протрља руке од задовољства. — Е, доброоо! — рече с осмехом на лицу. — Сад, у име бога, да почнемо!... Ваш је задатак, као противника владиних, да владу нападнете најоштрије и да осудите њен политички рад и правац политике и спољне и унутрашње. Свет се, мало-помало, поче прибирати, док се, тек, један пропе на прсте и диже руку, па процвиле слабачким гласом: — Ја знам, молим господине, једну причу о опозиционару. — Е, деде причај. Грађанин се мало накашља, промрда раменима, па узе причати таквим тоном да више изгледа да кукуриче, исто онако као што смо ми одговарали у основној школи и препричавали поучне причице: — Била тако два грађанина: једноме било име Милан, а другом Илија. Милан је био добар и послушан грађанин, а Илија опак и неваљао. Милан је слушао своју добру владу у свему, а Илија је био неваљао и није слушао своју добру владу, већ је гласао против владиних кандидата. И добра влада зовне к себи и Милана и Илију, па ће рећи: „Добри Милане, ти си добар и послушан грађанин; ево теби пуно пара и добићеш поред своје службе још једну с болом платом. То рече, па пружи добром Милану пуну кесу с новцима. Милан пољуби владу у руку и оде весело својој кући.” — Потом се влада окрете Илији и рече: „Ти си, Илија, рђав и неваљао грађанин, зато ћу те ухапсити и одузети ти плату што је примаш, па ћу је дати добрима и ваљанима.” „Дођоше џандарми и ухапсише рђавог и неваљалог Илију, те је много патио и ожалостио своју породицу.” — Тако пролази сваки онај који не слуша свога старијега и своју владу. — Врло добро! — рече начелник. — Ја знам, молим, господине, чему нас учи ова прича! — рећи ће други грађанин. — Добро. Кажи! — Из ове причице видимо како треба бити веран и послушан свакој влади, па да човек срећно поживи са својом породицом. Добри и послушни грађани не раде као Илија, па их свака влада воли! — говори опозиционар. — Лепо, а шта је дужност доброг и послушног грађанина? — Дужност је доброг и родољубивог грађанина да се ујутру дигне из постеље. — Врло лепо, то је прва дужност. Има ли још која? — Има још. — Које су? — Да се грађанин обуче, умије и доручкује! — Па онда? — Онда изиђе мирно из своје куће и иде право на свој посао, а ако нема посла, онда иде у механу, где чека време ручку. у подне тачно долази опет мирно својој кући и руча. После ручка попије каву, опере зубе и легне да спава. Кад се добро испава, грађанин се умије и иде у шетњу, па онда у механу и, кад дође време вечери, долази право својој кући те вечера, а после вечере легне у постељу и спава. Многи од опозиционара испричаше по једну мудру, поучну причицу и објаснише чему нас та прича учи. Затим опозиционари пређоше на своја убеђења и принципе. Један предложи да се збор заврши и да сви заједно оду у механу на чашу вина. Ту се мишљења поделише и мораде доћи до бурне дебате. Нико више није дремао. Дође гласање у начелу. По свршеном гласању, начелник објави да је предлог примљен у начелу да се уопште иде у механу, и сад дође претрес у појединостима: шта ће се тамо пити? Једни хоће вино и соду. — Нећемо, — вичу други — боле је пиво! — Ја из принципа не пијем пиво! — вели један из прве групе. — А ја, опет, из начела не пијем вино. И тако се појавише многи принципи и убеђења, и отвори се бурна дебата. Неки поменуше каву (они су у ужасној мањини), а један између њих извади сат, погледа и рече: — Три часа и пет минута! Ни ја сад не могу пити каву. Ја из принципа пијем каву само до три часа по подне, а после тога времена ни за живу главу. Дође, после многих говора, који су читаво послеподне трајали, до гласања. Начелник се, као ваљан представник власти, држао објективно и правично. Ничим није хтео утицати на слободу гласања. Свакоме грађанину дозволио је да мирним, парламентарним путем дâ свој глас за своје убеђење. Уосталом, сваком је то право и законом дато и нашто га онда одузимати? Гласање је текло у највећем реду. По свршеном гласању устаде начелник с важним, озбиљним лицем, као што доликује председнику политичког збора, и још важнијим гласом објави резултат гласања: — Објављујем да је огромном већином победила трупа која је за вино и соду, затим долази мало мањи број фракције за чисто вино, затим фракција за пиво. За каву су гласала тројица (двојица за слатку, а један за горчију) и, најзад, један глас за меланж. Тај је и иначе, заборавих напоменути, био започео говор противу владе, али му маса заглуши грајом тај детињасти испад. Он онда, мало доцније, поче говорити како је противан и оваквом збору, и како то и није збор опозиције, већ власти пало на ум да се прошали, али га и ту остали виком и грајом спречише да говори. Начелник после тога поћута мало, па додаде: — Што се мене тиче, ја ћу пити пиво, јер мој господин министар не пије никад вино и соду. Наједанпут се опозиција поколеба и изјавише сви да су за пиво (сем онога што је гласао за меланж). — Ја нећу утицати на вашу слободу, — рече начелник — и тражим од вас да останете при свом убеђењу. Боже сачувај! Нико неће да чује за убеђење, и узеше доказивати како је то гласање случајно тако испало, и да се и они сами чуде како се то десило кад, у ствари, нико није тако мислио. И тако се све то лепо сврши, и одоше после дугог и мучног политичког рада у механу. Пило се, певало, напијане су здравице и влади и народу, и у неко доба ноћи сви су се мирно и лепо разишли кућама. Сутрадан начелник је послао шифром извештај влади о јучерашњем политичком збору. Извештај гласи: „У мом се округу појавила јака политичка струја противника данашњој влади. Покрет сваког часа хвата све више и више маха, тако да се ја бојим да не дође у питање опстанак данашње династије. Употребљавао сам све мере које сам могао и сва средства што сам их имао на расположењу да спречим ово зло; али како се тај опозициони, управо револуционарни покрет јавио нагло, као бујица, то су сви моји покушаји били узалудни, и револуционари су се насилно искупили у огромном броју јуче по подне на збор. Из њихових оштрих и дрских говора увидео сам да су анархистичких начела и да у тајности сигурно спремају буну и преврат у земљи. Напослетку, после мучних и тешких напора, једва сам успео да збор растурим, јер је могло бити велике опасности, пошто је један између њих чак претио како ће они оборити монархију и увести републикански систем владавине. У прилог под ./. шаљем учтиво господину министру списак најопаснијих личности (ту је био као коловођа онај особењак што пије меланж, „цукервасер”, шта ли беше, затим она тројица што су били за каву) и молим за наређење шта дале да предузмем у овако важним и судбоносним приликама по нашу земљу.” Начелник је одмах, после тако крупних услуга што је учинио земљи и управи земаљској, добио одликовање и класу. Сви они опозиционари дошли су да му честитају, и на томе се ствар сврши. После свршеног збора, запитао сам био једног: — Зар код вас нема људи што се баве политиком? — Било је и тога. — Па? — Ништа... Будалаштине! — Што будалаштине? — Остави се, молим те; ко ће да ми води политику?!... Почињао је то један! — Па шта учини? — Луд човек! Шта има да учини?!... Знамо га сви: и ко је и откуда је и чији је син и шта једе у кући. Отац му био мајстор, али последњи човек, а он отишао у школу, млатио се негде по свету, па дошао натраг и започео да ми прича: треба овако, треба онако, па не знам уређење, па закони, па устав, па грађанска права, па слобода збора, па избори... Мани, молим те, вазда је он бунцао којешта! — Па шта му ти кажеш? — Ништа! Шта да му кажем? Гледам га, па се смејем. Знам њега; нема хлеба честито да једе, а знам му оца и фамилију. и он ми прича шта је устав и слобода? — Можда зна човек?! — рекох. — Остави, молим те, бар њега знам колико је тежак. — Па шта уради? — Шта ће да уради?!... Чита неке књиге, трчи из места у место, агитује нешто, скупио неколико њих, држали неке зборове. Хапсише га, кажњаваше, протериваше. Кажем му ја једном: „Што се заносиш као дериште, те не гледаш свог посла? Видиш да си луд човек?!” — Шта му други веле? — Пукоше људи од смеја. Кад изиђе из затвора, па прође улицом, тек онда настане смеј. „Нађе ли устав?”, упита га неко, а цела улица у смеј. — Море, што је било шале с њим, то нема. Некипут да се испреврћемо од смеја. И данас му остало име Тома Устав! рече ми онај, и засмеја се тако да му сузе ударише на очи. — Па шта је било с њим? — Пропао је, сиромах. Нема нигде ништа, а и службу му државну не даду... Будала! Његови другови по школи какве лепе положаје имају, а он тако! Није му нико крив. Додуше, хвале га да је био од свију њих најспремнији и најинтелигентнији, ал' некако занесењак. Ништа није горе него кад човек уврти себи неке бубе у главу. Нашао се он да исправља нешто. Целом свету добро, а он хоће нешто нарочито, као да га ми не знамо. Сиромах!... — Шта сад ради? — Море, сад се опаметио, ал' доцкан! Ми га излечисмо од буба, а како је он био дурашан, ништа власти не би с њим учиниле. Него ми почесмо да терамо комедију, па га још ђаволи прозваше „Устав”. Тако данас, тако сутра, па почеше људи с њим да праве шале где стигну, где стану. Он се бори, бори, па малакса... Жао ми га јадника! Није био рђав!... Сад је паметан, озбиљан човек, не заноси се као пре. Повукао се готово сâм за се, па се слабо с ким и дружи. У сиротињи је, али га многи помажу. Свима нам га је жао, али сам је крив... — Како сад људи с њим? — Лепо!... Сад га не исмева нико, воле га људи; а и жалимо га, јадника! <center>🙝&nbsp;🙟</center> Допаде ми се нешто да у овој земљици живим што дуже времена. Учинио сам с многима познанство. Неки красни људи. Мирни, тихи, кротки, као голубови. Једу, пију, дремају, помало нешто посла гледају. Једним словом: срећни људи. Ништа не ремети дубок мир, нико не квари хармонију, никакав ветрић не уздрмава мирну, непомичну, површину устајале позеленеле баре, ако би се с тим могло поредити друштво те заиста срећне земљице. Ја сам из Србије донео тамо нешто мало мисли и нешто мало отрцаних идеала, што их наследих од старијих; али се и то мало изгуби у тој земљици, и ја се, као хипнотисан, предадох слатком дремежу, па ми то поче годити. Тад сам видео да и ми Срби имамо диспозиције врло јаке да једног дана постанемо овако срећан народ, а у томе нам иду на руку и саме прилике наше. Тако су протицали дани мирно, нечујно, тромо, док се једног дана не поремети равнотежа друштвене хармоније. Млад један човек изда на јавност збирку својих песама. Песме су биле лепе, пуне дубоког, искреног осећања и идеала. Цело друштво дочека књигу с негодовањем. Нико је није читао, нити је хтео читати; али коме год дође до руку, одмах направи лице-кисело, претури листове, на два-три места и пропипа листове као да гледа квалитет хартије, одгурне књигу од себе као какву најодвратнију ствар на свету, окрене с презрењем главу на другу страну и изговори јетко: — Песме?!... Којешта!... — Ко зна? Можда има лепих ствари?! — додао би неко при таквом разговору. Први се прекрсти, понамести се на седишту, па с изразом сажаљења на лицу мери свог друга и клима главом, па ће тек рећи: — Ти си луђи него овај што пише ове трице! — Ту шорне књигу врхом од прстију још даље од себе с таквим изразом лица као да је додирнуо што нечисто, прљаво, а потом дода: — Кад тако говориш, јеси ли ти читао ту књигу? — Нисам. — Е па? — Ја и не тврдим да је добро, али кажем: можда је добро!... А јеси ли, опет, ти читао? — Ја?! — упита први љутито, као увређен тим питањем. — Ти! — Ја? — опет понови онај питање још љутитије. — Ти, разуме се; кога другог питам?! Први се прекрсти, слеже раменима и рашири руке као да би тиме рекао: „Будибокснама, шта овај пита!” Али гласно не рече ништа, већ с неким чуђењем на лицу гледаше свога друга. — Шта се крстиш? Питам те јеси ли ти читао ту књигу песама, или ниси. Шта је ту као чудно? Први се опет прекрсти, па после тек додаде: — Питам ја тебе сад: јеси ли ти луд човек, или ниси? — Којешта. Не разумем те. — Ни ја тебе. — Шта имаш да разумеш, и шта се ишчуђаваш?... Питам те: јеси ли читао књигу? — Питам ја тебе: јеси ли ти паметан? — опет ће први, затим узе књигу, тресну је љутито по столу и узвикну: — Па зар ове трице да читам! Макар да полудим, а при чистој свести ја то не читам... — Затим додаде мало тише: — Познајеш ли ти тога што је написао ове песме? — Не познајем. — Тхе!... Зато тако и говориш! — рече први, и узе махати руком, правећи лице још киселијим, као да тиме каже како је то пропала личност. — Ти га познајеш? — Познајем! — изговори с омаловажавањем, а лице тако направи као да вели: „Боље да ту будалаштину нисам урадио”, мада је, у ствари, с тим истим човеком до јуче, док се год не појавише његове песме, био добар пријатељ и није у друштву никад о њему рђаво говорио. Неки су, опет, овако разговарали, а, разуме се, нису хтели читати: — Чудне бруке!... Песме?... Као да га не знам колико је тежак! вели један. — Како га није срамота?! — вели други. — Човеку прво бог памет узме, после он сâм себи чини зло... Такве... море, какве такве песме? — Много боље ћу ја сутра да пишем, али не подноси образ да се брукам, као што може неко. Па и понашање променише људи према младом песнику. Прође улицом, а људи се тек гурну и намигну један на другог. — Добар дан! — јави се он. — Добар дан, песниче! — одговори један гледајући га испод ока, заједљиво. — Здраво, здраво! — дода други с подсмехом. — Добар дан! — прихвати трећи, лицем пуним досаде, кисело, с омаловажавањем. Али ствар се, на жалост, није свршила само разговорима који су се једнако свуда водили. Јавно мњење окрете фронт према младоме песнику. Чак и оно што су му отпре приписивали у добре стране, сад му стадоше осуђивати, а ситне махне, које су му пре праштане, као и сваком другом, сад постадоше ужасни пороци. Пронађоше одједном како је подлац, пијаница, коцкар, некарактеран човек, шпијун а, сем тога, и како је луцкаст. — Нисам знао да је толико луд? — разговарају људи. — Ја сам, право да ти кажем, увек примећавао да с њим нису чиста посла. — И ја, али није оволико било. — Е, сад је већ сасвим. Почеше по друштвима да праве шале с њим, а где је год требало да сврши какав свој посао, сваки који му је могао сметати сматрао је за своју дужност да му смета, јер сваком се дух узбуни чим га види, као да му сине кроз главу мисао: „Шта ми се ту правиш важан!... Песме, е, чекај да видиш, умемо ми и овако!” Што је најнесрећније, песме је посветио својој вереници, мислећи да је тиме обрадује; али је сирота девојка, место радости, много пропатила и проплакала, јер ни њу није јавно мњење поштедело. Отац девојчин беше ван себе од огорчења што је у ту, по његовом мишљењу сулуду ствар уплетено и име његове ћери, па седе и написа овако писмо младом песнику: „Господине, Ове Ваше трице и којекакве будалаштине и лудорије, с којима тера свет комедију по улици, могли сте посветити Вашем оцу, јер би то њему и приличило, пошто је и иначе познат као последњи човек, као и Ви што сте, а не да у Ваше лудорије уплећете име моје ћери. На моју кућу нико до данас није пружио прста, нити ја хоћу да се име моје ћери исплâче по свачијим устима и стоји на Вашој сулудој књизи. Од данас да нисте се усудили преступити преко прага моје куће, јер сте поверење и добро моје према Вама вратили тиме што сте ми кући нанели срамоту. Уосталом, тражим да ми у року од пет дана дате сатисфакцију, иначе ћу Вас, господине, пребити као мачку, насред улице, или где Вас нађем.” Из те посвете исплетоше се читави шкандали; и како је млади песник био чиновник, то његов старешина овако достави господину министру: „(Име и презиме сам заборавио, те се мора узети уобичајено Н. Н.), чиновник овога надлештва, који је иначе добар и савестан радник, у последње време толико се компромитовао некаквом збирком својих као бајаги песама, да, због угледа државне службе, исти не може остати, јер се бави неозбиљним послом који не би доликовао ни пиљару, а камоли једном државном чиновнику. Молим Господина Министра да овога компромитованог чиновника удали из државне службе, или бар из овог места, докле год се не поправи.” Министар га премести. Али, на жалост, земља мала, а рђав глас далеко иде, те га тамо још горе дочекају и, шта се друго могло радити, већ то чудовиште што пише песме, министар, у интересу угледа државне службе, па чак и у интересу морала у јавном мњењу, мораде отпустити из државне службе. Јавно мњење доби сатисфакцију, а ниједна се више песма младог песника не појави. Он се негде изгуби и нико за њега ништа није могао сазнати. — Штета, млад човек! — говорили су. — Па и није био рђав човек. — Није, али ето, кад га ђаво носи да ради што нико не ради. — Жао ми га грешног! — Тхе, шта ћеш? Ко му је крив! И брзо се поврати у друштву за часак поремећена хармонија, нестаде и тог маленог таласића што се уздиже на мирној, непокретној површини устајале воде, и друштво задовољно, мирно продужи и дале свој слатки дремеж. Та мала неприлика што је претрпе ово добро друштво, не остаде једина. Прође неко време, па се појави један млад човек, који изда своје научне списе. — Ето ти сад: наука! Којешта! Опет нико, разуме се, не хтеде читати списе младог научника, а сваки са дубоким, чак и искреним убеђењем доказиваше да Бекић (тако се звао научник, кад се преведе на српски) не зна ништа. — Бекић и научни списи! — довољно је било само то изговорити, па да цело друштво прсне у смеј. — То код нас не може да буде. Каква наука, кад је још и Бекић пише! — говоре људи, а сви су се слагали да то, као и све друго, може да буде само у страном свету. И млади научник не само што није имао успеха већ све живо сматраше некако инстинктивно за дужност да с негодовањем дочека ту појаву. Цело друштво као да у томе гледаше неку заразну болест и стаде се бунити и борити очајно против те опасности. Једног сам упитао шта му је учинио тај научник. — Ништа — вели ми. — Па што толико вичеш на њега? — Тако; не могу да гледам да ми се ту свака шуша прави нешто. — Шта се прави? Човек се бави науком и не ради ником ништа. — Не знам га, брате?! Молим те, каква наука? То код нас не може да буде. — Што? — Тако. Знам ја сваки од нас колико је тежак! — Јеси ли читао? — Боже сачувај; ваљда сам пао на теме. Наука и Бекић! — рече иронично и удари у смеј, а затим се прекрсти и слеже раменима, а рукама узе отресати као да вели: „Не дај, боже, ником такве бруке!”, па додаде: — Толики људи паметнији од њега, па се не направише научници а он да се нађе: срећа у кућу! И поновише се опет сличне прилике као и с песником. За младог научника, чак, пронеше глас како је, ради неких научних испитивања, крао од пиљара крушке. Тиме се забављаше друштво неколико дана, слатко се смејући, па онда пуче нова брука. — Знаш ли шта је ново? — упита један. — Имамо научника! — одговори други. — Море, то је старо, него добио научник критичара! — Таман посла! Која је опет то будала? — Богме, паметан критичар, таман према Бекићевој науци! — Који је? — Бекићка! — Његова жена? — Разуме се. Критиковала га дивно. Сад носи завијену главу. Ваљда ће доћи до памети. Боље му критике не треба. — Шта је било? — пита онај радознало и већ се нестрпљиво спрема да ту новост протури дале. — Ништа, само му неке Торичелијеве цеви оломила о главу. И, разуме се, ту долази сладак смеј; и пријатељи се журно растају да ту пријатну новост пронесу дале. То постаде душевна храна друштва. — Чуо сам да си се одао на науку? — упита у шали пријатељ пријатеља. — Може, — вели жена упитанога — само нек се чува да се ија не одам на критику. И опет смеј. Често се цело вече друштво позабави препричавањем смешних ствари о научнику. Сем тога, наравно да су младоме научнику чињене сметње где год се окрене. Сваки је сматрао за задатак да га дочека опорије него дотле што га је дочекивао, само зато што се млати, па хоће он нешто што не ради нико други, а други нико, разуме се, неће да ради лудорије, као паметан човек, јер је код њих на свагда утврђено правило за све што би се предузело: — Батали, молим те, то код нас не може да буде!... Научник се борио, борио, па се уморио. Савлада друштво и њега, савлада га ради угледа свога, а научник се изгуби некуд. Нико о њему не чу ништа више. — Жалим га, грешника! — сажаљевају га. — Није онако био рђав. — Тхе, ко му је крив. <center>🙝&nbsp;🙟</center> После неког времена, појави се неки млад сликар. Изложи слике и очекиваше суд јавног мњења. Слике нису биле рђаве. Ја сам их као странац једини и гледао, а од домаћих не хте нико отићи. Поновило се исто што је било и с песником и научником, и опет се, иако нико слике није ни видео, упорно тврдило: — Сликар, будалаштине! Остави трице, молим те!... То код нас не може да буде! Јавно мњење осу, што се каже, дрвље и камење на сликара, све ступи у бојни ред против те нове напасти. Та грозница трајаше док се и млади сликар не изгуби, и опет уморно друштво, после толике борбе да беду од себе уклони, продужи своје слатко дремање. <center>🙝&nbsp;🙟</center> Таман друштво у најслађем сну, а разбуди га један млади композитор свирањем својих нових композиција. — Е, ово је већ безобразлук! — јекну увређено друштво трљајући очи. — Откуд сад ова напаст? Али с њим се брже сврши. Пронађе власт (и она је мало била прилегла да проспава слатко и мирно) да те композиције драже народ на буну и, разуме се, млади композитор због тог свирања би затворен као револуционар. — Тако, разуме се, шта ту дурличе као будала! — рече јавно мњење задовољно, зену слатко, окрете се на другу страну и заспа цело целцато, опет слатким дубоким сном. Паметни људи: каква музика, какви бакрачи! „То код нас не може да буде!” Још се две-три оваке појаве десише, и то беше све. <center>🙝&nbsp;🙟</center> Тако у овом друштву прође сваки који год хтеде предузети какав рад. И политичар, и економ, и индустријалац, сваки је морао пропасти. Сетим се једног познаника, Србина, и ми их имамо таквих доста. Човек доста имућан, живи од прихода; једе, пије, задовољан, и не трпи никог што ради, а он сâм ништа не ради. Пуначак, трома хода, иде улицом, а лице направи зловољно кисело. Љути се на све што само личи на ма иакав било посао и рад. Прође поред бакалнице. Застане, климне главом с презрењем, па јетко изговори: „Бакалин!... Трице! То ми је бакалин, као да га не знам! Наређао три-четири тањирића, па се начинио трговац. Изеде ме свака мука!” Прође, рецимо, поред гвожђара, и застане. Гледа са истим презрењем, и дода јетко, пакосно: „И он гвожђар! Обесио три-четири ланчића о зид, па се начинио трговац... Којешта!... Изедоше ме којекакве будале!” Тако прође по целом месту, и пред сваком радњом, па ма каква била и ма чија, застане и прогунђа љутито: „Којешта, и тај нешто ради, као да га не знам?!...” Причајте му о чему хоћете и о коме год хоћете што нешто ради и предузима, он ће сваког наружити и омаловажити. — Познајеш ли Мику? — Познајем! — вели с досадом, кисело. — Диже фабрику? — Будала! Он и фабрика!... Е, то ће тек бити фабрика. Којешта! — Марко покреће лист — кажете му. — Марко покреће лист!?... Будала! Као да га не знам!.. Којешта! Марко и лист! О, што ме љуте којекакви лудаци! Нико за њега не вреди. Сваког, ако би само и помислио да какав посао предузме, одмах прогласи за будалу. Штета те још више таквих немамо, али постепено напредујемо, и неће дуго проћи а у изгледу је да стигнемо ову идеалну земљицу у којој сам провео неко време. <center>🙝&nbsp;🙟</center> На мирној површини устајале, смрдљиве водене масе по којој се ухватило зеленило, појавило се, искочило неколико таласића, жудећи да се отму, да полете некуд више, али се брзо вратише маси; зеленило опет све покри, а мирну површину ништа више не уздрма, никакав се талас више не подиже. Ух, како се осећа задах устајале воде која се не миче! Дави, гуши. Ветра дај да крене непомичну трулу масу! Нигде ветрића... [[Категорија:Радоје Домановић]] 9xu43w9c41yshqec4in46vjntsezjbf 0 50399 123057 122562 2022-08-11T08:23:13Z Bokini 2804 wikitext text/x-wiki "Развитак", часопис за друштвена питања, Зајечар, ʺТимокʺ, 1961- '''COBISS.SR-ID - 3725570''' <small> (https://plus.sr.cobiss.net/opac7/bib/3725570)</small> * [[Две песме о Хајдук Вељку]] <small>Записао Паун Радосављевић. Транскрибовао и коментар написао Стојан Младеновић. '''1/1961''', бр. 3 стр. 57-59</small> * [[Ноч, т’вна ноч. Оно т’вно ја не видим]] <small>Песме забележио Борислав Првуловић. 2/1962, бр. 1,стр. 41</small> * [[Кој је жедан воду нека пије]] <small>Песме забележили: Борислав Првуловић, Светислав Првановић и Владимир Јеремић. '''2/1962''', бр. 3, стр. 40-41</small> * [[Што ли Тимок мутан тече]] <small>Песме забележили: Светислав Божиновић, Мирјана Станковић, Љубиша Рајковић, Борислав Првуловић и Владимир Јеремић. '''2/1962''', бр. 4-5, стр. 63-67</small> * [[Стојана - Санак снила Думићева мајка - Павал добар јунак - Милош чобанин]] <small>Песме забележио Љубиша Рајковић. '''2/1962''', бр. 6. стр. 37-39</small> * [[Сестра троваљћа]] <small>Песме забележио Светислав Божиновић. '''3/1963'''. бр. 1. стр. 40-41</small> * [[То донесе сунце у пазухе]] <small>Свадбене народне песме које се певају испод Ртња у долини Црне реке. Свадбене песме из Кожеља. Песме забележили и коментаре написали Радомир Матић и Љубиша Рајковић. '''3/1963'''. бр. 4-5, стр. 71-73</small> * [[Девојћа је своје очи клела (Развитак)|Девојћа је своје очи клела]] <small>Записао Борислав Првуловић. '''4/1964''', бр. 6, стр. 66-69</small> * [[Куку, мене, што остави...]] <small>(тужбалице). Записао Саватије Грбић. 5/1965, бр. 4-5, стр. 64-69.</small> * [[Овчару душа задише на свакојаке травице]] <small>Сакупио Саватије Грбић. '''5/1965'''. бр. 6. стр. 49-53</small> * [[Лепа тицо, бела Радо]] <small>(избор народних песама). Записао Саватије Грбић. '''6/1966''', бр. 1, стр. 49-53</small> * [[Сватовске народне песме]] <small>Записао Саватије Грбић. '''6/1966''', бр. 2, стр. 45-49</small> * [[И Гора се с листом саста а ја немам с ким]] <small>Песме записали Николић Владимир, Грбић Саватије и Белић Александар. 6/1966. бр 6, стр. 57-59</small> * [[Да ни млади у ћитицу вржу]] <small>Забележио Борислав Првуловић. '''7/1967''', бр. 3, стр. 70- 71</small> * [[Народне песме из Тимока и Заглавка]] <small>Песме забележио Светислав Првановић. '''8/1968''', бр. 1, стр. 66-69</small> * [[Љубавне и друге песме из сврљишког краја]] <small>Песме забележио Недељко Богдановић. '''11/1971''', бр. 3-4, стр. 71-73</small> * [[Народне песме из Јелашнице]] <small>Записао Љубиша Рајковић. 12/1972, бр. 6, стр. 51</small> * [[Народне песме из средњег Тимока]] <small>Записао Љубиша Рајковић. '''14/1974''', бр. 1, стр. 76-77</small> * [[Народне песме из средњег Тимока (3)|Народне песме из средњег Тимока]] <small>Песме забележио Љубиша Рајковић. '''14/1974''', бр. 3. стр.87-89</small> * [[Народне песме из Црне Реке]] <small>Забележио Љубиша Рајковић. Песме мелографисао Илија Погарчић. '''14/1974''', бр. 6, стр. 68-74</small> * [[Народне песме из Црне Реке (75)|Народне песме из Црне Реке]] Према казивању Мице Бранковић из Кожеља, песме забележио Љубиша Рајковић, мелографисао Илија Погарчић. '''15/1975''', бр. 3, ст. 71-73. * [[Народне песме из сокобањског краја]] <small>Песме забележио Љубиша Рајковић. '''15/1975''', бр. 4-5, стр. 87-93</small> * [[Змија троглавка (народне песме из Браћевца)]] <small>Записао Љубиша Рајковић. 16/1976 бр. 6, стр. 61-64</small> * [[Здравац миришљавац (Развитак)|Здравац миришљавац]] <small>(народне песме из Тимочке крајине). Песме забележио Љубиша Рајковић. '''18/1978''', бр. 1, стр. 57-61</small> * [[Венци за младенци]] <small>(народне песме из горњег Тимока). Прикупио Љубиша Рајковић. '''18/1978''', бр. 3, стр. 77-81</small> * [[Народне лирске песме Височке Ржане]] <small>Песме забележио Љубиша Рајковић. 21/1981, бр. 3, стр. 70-77</small> * [[Ова Гора нема разговора]] <small>(народне песме из околине Сврљига и Тресибабе). Забележио Радослав Раденковић. 22/1982. бр. 4- 5, стр. 72-74</small> * [[Народне песме из Вражогрнца]] <small>Забележио Сегије Калчић. '''27/1987''', бр. 1, стр. 50-54</small> * [[Српске народне епске песме]] <small>Забележио Радослав Раденковић. '''27/1987'''. бр. 4-5. стр 99-104</small> * [[Јато голубато (Развитак 90/91)|Јато голубато]] <small>(лирске народне песме из источне Србије). Песме записао Љубиша Рајковић. '''30/1990''', бр. 6, стр. 38-43</small> * [[Јато голубато (Развитак 90/91)|Јато голубато]] (лирске народне песме из источне Србије). <small>Записао Љубиша Рајковић. '''31/1991''', бр. 1-2. стр. 48-53</small> * [[Ластавице дај ми твоје крило]] <small>(лирске народне песме из средњег и горњег Тимока). Забележио Љубиша Рајковић. '''31/1991''', бр. 4-5, стр. 59-63</small> * [[Огрејала сјајна месечина (источносрбијанске лирске народне песме)]] <small>Записао Љубиша Рајковић. '''32/1992''', бр. 1-2 (186-187). стр. 52-55</small> == Референце == {{reflist}} [[Категорија:Збирке народних песама]] [[Категорија:Развитак - Зајечар]] e01dm2zx7ywtsdegcqumq6s7690wuly 0 53352 123043 116892 2022-08-10T15:31:18Z Bokini 2804 /* Напомена */ wikitext text/x-wiki То донесе сунце у пазухе. Свадбене народне песме које се певају испод Ртња у долини Црне реке. Свадбене песме из Кожеља. Песме забележили и коментаре написали Радомир Матић и Љубиша Рајковић. 3/1963. бр. 4-5, стр. 71-73. === То донесе сунце у пазухе === * [[Виле моме три смиљева венца]] * [[Пошла је тија низ Дунав]] * [[На збор, на збор, мало и велико]] * [[Шта то грми озгор низа село]] * [[Пуче пушка озгор низа село]] * [[Ти, старојко, што за рано идеш, е — што]] * [[Јелен бега, старојко, уз брега]] * [[Сестра брату чашу наздравује]] * [[Веруј ми, веруј, девојко]] * [[Бре, не дај, не дај, драганче]] * [[Ливер си брале за руку води]] * [[Седи думић пред нове пивнице]] * [[Маглица се по дел повијаше]] * [[Сву ноћ крадох, мале]] * [[Ви, орлови, високо летите]] * [[Виј се, повиј се, девојко]] * [[Туј снашица свекрву полева]] * [[Ступај, ступај, девојко]] * [[Домаћине, што двори не градиш]] * [[Што су лепи два цвета планински]] === Свадбене песме из Кожеља === * [[Кићена совра, ређена]] * [[Ти, старојко, грано страторова]] * [[Виле моме драгу зелен венац]] * [[Завану се Иванова мајка]] * [[Оре’ се листом развија]] * [[Мили куме, мило, рајцко цвејке]] * [[Кво ми цвили низ гору зелену]] * [[Чувала Миља славеја (Двори самотворни)|Чувала Миља славеја]] === Напомена === '''То донесе сунце у пазухе''' Ове су песме забележене у селима Добрујевцу и Јабланици. Певају их деvојке или жене које се у народу зову певице. Још их знају само старије или средовечне жене. Обичај је да свадбе трају по више дана. Том приликом се врше разни обреди уз певање. Песме су лирске, у десетерцима, осмерцима и шестерцима. Обилују лепим епитетима, метафорама, алегоријама, анафорама и разним другим изражајним средствима народног певања. Припреме, односно обреди, почињу се изводити још у петак, а трају у суботу и недељу. Песме забележио и коментаре написао Радомир Матић. '''Свадбене песме из Кожеља''' Записао ЉУБИША РАЈКОВИЋ 1959. г. од Мице Бранковић из Кожеља, старе 67 година. Не пева. [[Категорија:Развитак - Зајечар]] 24et92db4bm7ejwxsnhyqnl283y0avb 250 54710 123044 2022-08-10T15:33:18Z Wlodzimierz 28 /* Кориговано */ proofread-page text/x-wiki <noinclude><pagequality level="3" user="Wlodzimierz" /></noinclude>{| | <poem> АБИСИНИЈА Адуу. 8 новембра италијанске трупе за- узеле су и Макале. На јужном фронту италијанске трупе, под командом гене- рала Родолфа Грацијани, заузеле су већ првих дана октобра најважније по- ложаје у близини сомалиске границе, а почетком новембра и Горахеји и Габредаре, места веома утврђена и очајнички брањена од Абисинаца. После завршене прве етапе освајања, италијан- ске трупе су предузеле учвршћивање заузете територије, да би се припремиле за други операциони задатак. Генерал Де Боно смењен је са положаја главног команданта и унапређен у чин маршала, а за главнокомандујућег је постављен маршал Пијетро Бадољо. &nbsp;На еритрејском фронту, италијанске трупе, које су биле заузете утврђивањем и грађењем путева за везу, морале су да одбију неколико жестоких абисин- ских напада око области Таказа, и да спрече абисинско продирање до центра италијанског фронта, на који би начин прекинуле везу између италијанских трупа које су се налазиле у Макале и оних које су залоселе линију Адуа-Ак- сум. Од ових покушаја најзнатнији је био у првој половини децембра 1935., у коме су са обе стране учествовале веома јаке снаге. &nbsp;Италијанска Врховна команда, пошто је дознала, да су се знатне абисинске снаге, под командом раса Каса, концен- трисале у пустињи Тамбијену, и да на- меравају да започну велику офанзиву, у циљу пробијања италијанског фронта и прекидања везе између два дела ита- лијанске војске, одлучила је да претекне непријатеља. Ова италијанска офанзнва, која је изненадила Абисинце, довела је до жестоких борби, које су трајале од 20—24 јануара 1986 г., и завршиле се по- бедом италијанских трупа. У међувреме- ну, генерал Грацијани отпочео је и на сомалијском фронту брзу офанзивну ак- цију против армије раса Десте, потукав- </poem> | <poem> {{Десно|АБИСИНИЈА}} ши је на каналу Дориа. Ове борбе су трајале од 12—20 јануара. Пошто су раз- биле армију раса Десте, италијанске тру- пе су доспеле до Негелиа и тако продр- ле скоро 400 км. дубоко у абисинску тe- риторију са планинске стране. &nbsp;Маршал Бадољо, пошто је победио ра- са Касу (20—24 јаn.), одлучио је да на- падне армију раса Мулугете (око 80.ОО0 људи), која је била на југу од Макале, на великим кршевима Амба Арадау. У ве- ликој битци, која је вођена од 10—15 фе- бруара 1936 г., учествовале су прва и друга иtалијанска армија. После жесто- ког отпора, армија раса Мулугете је раз- бијена и италијанске трупе су заузеле Амба-Арадау и Антало а 20 фебруара су допрле до Адерата. Са заузећем ових ва- жних позиција, Италијани су отворили себи пут за Амба Алам, која је заузета од стране трупа -{I}- ит. армiје 20 фебруара. У међувремену, развијајући свој офан- зивни план, напао је са севера (армија аскара) и са југа (трећа армија) армије расова Касе и Сејума, опколивнi их и rазбивши их у другој битcи код Там- бијена, од 27 фебруара — 1 марта 1936 г. Између 29 фебруара — 2 марта ита- лијанске трупе су потукле трупе раса Имиру, и на тај начин, од 10 фебруара — 2 марта 1936 г. италијанске трупе су успеле да разбију абисински фронт, про- дирући даље у унутрашњост земље. Италијанска авијација у току целог ра- та добијала је веома важне бомбардер- ске и извиђачке задатке (бомбардовање Десие, извиђање до Адис Абебе итд.). Најзад, италијанске трупе су заузеле и Десие, у чијој су околини биле концен- трисане абисинске резервне трупе. У ра- ту 1935-36 италијанске трупе располажу свима најсавршенијим техничким сретст- вима. У досадашњим борбама нарочито су се истакле трупе аскара и милиције. Абисинци су у току ових борби давали увек јак отпор, па су имали и доста ус- пеха у појединим борбама, нарочито на </poem> |} {{Средина|— 14 —}}<noinclude><references/></noinclude> q7u9og6y4iiqt9io9416005xhpc6x88 0 54711 123058 2022-08-11T09:31:34Z Bokini 2804 Нова страница: Народне песме из Вражогрнца. Забележио Сегије Калчић. 27/1987, бр. 1, стр. (49)50-54. <poem> === СЕРГИЈЕ КАЛЧИЋ: РАСЛЕ ТИКВЕ НА БУЊИШТУ (НАРОДНЕ ПЕСМЕ И ПОСЛОВИЦЕ ИЗ ВРАЖОГРНЦА) === Народне песме и пословице, које су записане током последњих двадесетак година, само су де… wikitext text/x-wiki Народне песме из Вражогрнца. Забележио Сегије Калчић. 27/1987, бр. 1, стр. (49)50-54. <poem> === СЕРГИЈЕ КАЛЧИЋ: РАСЛЕ ТИКВЕ НА БУЊИШТУ (НАРОДНЕ ПЕСМЕ И ПОСЛОВИЦЕ ИЗ ВРАЖОГРНЦА) === Народне песме и пословице, које су записане током последњих двадесетак година, само су део усменог стваралаштва Вражогрнчана. Треба споменути и велики број прича, легенди, здравица, шаљивих изрека, обредних песама и бајалица. Све је то чврсто везано за народне обичаје и живот људи овог села, па је тако један део овог духовног блага очуван до данашњих дана. Записане песме могле су се, до пре тридесетак година, чути на седељкама, прелима и мобама у току дугих зимских ноћи. Млађи нараштаји не знају за њих нити су их којом приликом могли чути. Памти их још само мали број осамдесетогодишњака. Поједине песме казивачи нису знали у целости, па је добар део ових песама записиван од више казивача. Казивачи су већином неписмени или полуписмени људи који су цео свој век од рођења провели везани за земљу или крај оваца. Млађи људи у Вражогрнцу данас певају само неколико најпопуларнијих песама у ретким приликама, на мебусеоским такмичењима, на којима је обавеза и неговање старих традиција из области духовног народног стваралаштва. Највероватнији разлог што је у Вражогрнцу до данашњих дана очуван овако мали број старинских песама је свакако тај што је градска музичка култура имала услова да допре веома рано до његовог становништва. Погодност за рани продор градске музичке културе је не само близина културног центра Тимочке крајине, Зајечара, већ и културна клима овог насеља у целости јер је, као што знамо, Вражогрнац и сам био током прошлог века среско место, а и почетком овог века спадао у ред сеоских варошица са доста развијеном чаршијом. Један део записаних песама су уствари варијанте већ познатих народних песама из других наших крајева, међутим, поједине су на доста завидном уметничком нивоу и очигледно су потпуније и квалитетније од већ познатих варијанти. Поједине од ових песама заслужују посебну пажњу за проучавање и због тога што садрже елементе из далеке словенске и балканске прошлости. Очигледан пример су две забележене песме, које су певане о Ђурђевдану. У њима се наслућује остатак старословенског обреда о богу Купалу. Код ретких песама које су везане за обреде, видно је не само то да су наследство прастарих обреда Словена већ и то да се у њима не појављују турцизми. У језичком погледу ове песме су веома занимљиве, јер су језички облици у деловима ових песама далеко „правилнији“ него у говорном језику Вражогрнчана што указује да их је донело досељеничко становништво (Динарци). Карактеристично је да међу записаним очуваним песмама највише има лирских - љубавних, као и то да нема епских песама. Најстарији казивачи се сећају само појединих делова епских песама, које су певане у овој средини негде до првог светског рата. Упамћени делови ових епских песама у многоме подсећају на оне из збирки Вука Караџића. Према сећањима казивача, већина ових песама певана је раније у два гласа, а то певање су углавном изводиле жене. У ретким приликама на мобама (бербама винограда или комишењима кукуруза), при надметању, певане су и колективно, али једногласно. Сем основне намере да се преостале очуване песме и пословице отргну од заборава и сачувају наредним поколењима ради озбиљнијих проучавања, ово је уједно и покушај да се широј јавности презентира један део онога што су становници овог села годинама надахнуто стварали или надограђивали и преносили с колена на колено. Народне пословице вражогрначког становништва забележене су у периоду од 1964. до 1984. године. Већину њих казивали су: Лоза Рашић (рођ. 1885), Славка Митић (рођ. 1913), Чедомир Кранчић (рођ. 1906), Станимир Рашковић (рођ. 1910), Сава Цоловић (рођ. 1926), Боривоје Ђурић (рођ. 1902) и Милош Миленовић (рођен 1898) године. Народне песме су забележене у истом периоду када и народне пословице. Песме су казивали: Боривоје Ђурић (рођен 1902) - бр. 12, Чедомир Кранчић (рођен 1906) - бр. 9, 11, 15; Славка Митић (рођена 1913) - бр. 4, 5, 10, 16, 19, 21, 25, 29, и 32, Лоза Рашић (1885-1964) бр. 1, 2, 3, 6, 7, 8, 14, 17, 18, 20, 22, 23, 24, 26, 27, 28, 30, 31,33, 34 и 35, Сава Цоловић (рођен 1926) - бр. 13 и 15.</poem> Сергије Калчић: Расле Тикве На Буњишту (народне песме и пословице из Вражогрнца). 27/1987, бр. 1, стр. 49. === НАРОДНЕ ПЕСМЕ ИЗ ВРАЖОГРНЦА === * 1. [[Лоза преде белу вуну]] * 2. [[Седи деда на ора'у]] * 3. Баба Стана свиње мами * 4. [[Нишала Мара јабуку]] * 5. [[Девојче се младо шета]] * 6. [[Свири банда на Јама]] * 7. [[Од како се заљубимо]] * 8. [[Пријатељ се пријатељу 'вали]] * 9. [[Расле тикве на буњишту 'м]] * 10. [[Девојчица воду гази]] * 11. [[Посеја деда три леје лука]] * 12. [[Ђаурко мила]] * 13. [[Мене мајка грдила]] * 14. [[Пошле моме росу да обију]] * 15. [[Научи се вино пити]] * 16. [[Ој девојко, душо моја]] * 17. [[Ој Станијо, црвена јабуко]] * 18. [[Ој врбо зелена]] * 19. [[Голубица воду пије]] * 20. [[У сред села једна кућа бела]] * 21. [[Ја посади виту јелу]] * 22. [[Виј се, венче, виј се, завијај се]] * 23. [[Јел ти, брацо, сиви соко беше]] * 24. [[На чардаку високом]] * 25. [[Мили куме, рајско цвеће]] * 26. [[Волели се двоје млади]] * 27. [[Ој овчару, траво миришљава]] * 28. [[Синоћ овце не дођоше]] * 29. [[Седи Јова крај доњег бунара]] * 30. [[Једне ноћи ја упадо]] * 31. [[Јова коси сено у подстране]] * 32. [[Дремка ми је, спавала би, нано]] * 33. [[Оће мајка Ђурђа да окупље, Ладојло]] * 34. [[Пошле моме росу да обију, Ладојло]] * 35. [[Орали њиву Татари]] == Референце == {{reflist}} [[Категорија:Развитак - Зајечар]] 9lj3y3snbibry6bnr35ba4as2ewx9mx 123059 123058 2022-08-11T09:32:16Z Bokini 2804 wikitext text/x-wiki Народне песме из Вражогрнца. Забележио Сегије Калчић. 27/1987, бр. 1, стр. (49)50-54. === СЕРГИЈЕ КАЛЧИЋ: РАСЛЕ ТИКВЕ НА БУЊИШТУ (НАРОДНЕ ПЕСМЕ И ПОСЛОВИЦЕ ИЗ ВРАЖОГРНЦА) === <poem> Народне песме и пословице, које су записане током последњих двадесетак година, само су део усменог стваралаштва Вражогрнчана. Треба споменути и велики број прича, легенди, здравица, шаљивих изрека, обредних песама и бајалица. Све је то чврсто везано за народне обичаје и живот људи овог села, па је тако један део овог духовног блага очуван до данашњих дана. Записане песме могле су се, до пре тридесетак година, чути на седељкама, прелима и мобама у току дугих зимских ноћи. Млађи нараштаји не знају за њих нити су их којом приликом могли чути. Памти их још само мали број осамдесетогодишњака. Поједине песме казивачи нису знали у целости, па је добар део ових песама записиван од више казивача. Казивачи су већином неписмени или полуписмени људи који су цео свој век од рођења провели везани за земљу или крај оваца. Млађи људи у Вражогрнцу данас певају само неколико најпопуларнијих песама у ретким приликама, на мебусеоским такмичењима, на којима је обавеза и неговање старих традиција из области духовног народног стваралаштва. Највероватнији разлог што је у Вражогрнцу до данашњих дана очуван овако мали број старинских песама је свакако тај што је градска музичка култура имала услова да допре веома рано до његовог становништва. Погодност за рани продор градске музичке културе је не само близина културног центра Тимочке крајине, Зајечара, већ и културна клима овог насеља у целости јер је, као што знамо, Вражогрнац и сам био током прошлог века среско место, а и почетком овог века спадао у ред сеоских варошица са доста развијеном чаршијом. Један део записаних песама су уствари варијанте већ познатих народних песама из других наших крајева, међутим, поједине су на доста завидном уметничком нивоу и очигледно су потпуније и квалитетније од већ познатих варијанти. Поједине од ових песама заслужују посебну пажњу за проучавање и због тога што садрже елементе из далеке словенске и балканске прошлости. Очигледан пример су две забележене песме, које су певане о Ђурђевдану. У њима се наслућује остатак старословенског обреда о богу Купалу. Код ретких песама које су везане за обреде, видно је не само то да су наследство прастарих обреда Словена већ и то да се у њима не појављују турцизми. У језичком погледу ове песме су веома занимљиве, јер су језички облици у деловима ових песама далеко „правилнији“ него у говорном језику Вражогрнчана што указује да их је донело досељеничко становништво (Динарци). Карактеристично је да међу записаним очуваним песмама највише има лирских - љубавних, као и то да нема епских песама. Најстарији казивачи се сећају само појединих делова епских песама, које су певане у овој средини негде до првог светског рата. Упамћени делови ових епских песама у многоме подсећају на оне из збирки Вука Караџића. Према сећањима казивача, већина ових песама певана је раније у два гласа, а то певање су углавном изводиле жене. У ретким приликама на мобама (бербама винограда или комишењима кукуруза), при надметању, певане су и колективно, али једногласно. Сем основне намере да се преостале очуване песме и пословице отргну од заборава и сачувају наредним поколењима ради озбиљнијих проучавања, ово је уједно и покушај да се широј јавности презентира један део онога што су становници овог села годинама надахнуто стварали или надограђивали и преносили с колена на колено. Народне пословице вражогрначког становништва забележене су у периоду од 1964. до 1984. године. Већину њих казивали су: Лоза Рашић (рођ. 1885), Славка Митић (рођ. 1913), Чедомир Кранчић (рођ. 1906), Станимир Рашковић (рођ. 1910), Сава Цоловић (рођ. 1926), Боривоје Ђурић (рођ. 1902) и Милош Миленовић (рођен 1898) године. Народне песме су забележене у истом периоду када и народне пословице. Песме су казивали: Боривоје Ђурић (рођен 1902) - бр. 12, Чедомир Кранчић (рођен 1906) - бр. 9, 11, 15; Славка Митић (рођена 1913) - бр. 4, 5, 10, 16, 19, 21, 25, 29, и 32, Лоза Рашић (1885-1964) бр. 1, 2, 3, 6, 7, 8, 14, 17, 18, 20, 22, 23, 24, 26, 27, 28, 30, 31,33, 34 и 35, Сава Цоловић (рођен 1926) - бр. 13 и 15.</poem> Сергије Калчић: Расле Тикве На Буњишту (народне песме и пословице из Вражогрнца). 27/1987, бр. 1, стр. 49. === НАРОДНЕ ПЕСМЕ ИЗ ВРАЖОГРНЦА === * 1. [[Лоза преде белу вуну]] * 2. [[Седи деда на ора'у]] * 3. Баба Стана свиње мами * 4. [[Нишала Мара јабуку]] * 5. [[Девојче се младо шета]] * 6. [[Свири банда на Јама]] * 7. [[Од како се заљубимо]] * 8. [[Пријатељ се пријатељу 'вали]] * 9. [[Расле тикве на буњишту 'м]] * 10. [[Девојчица воду гази]] * 11. [[Посеја деда три леје лука]] * 12. [[Ђаурко мила]] * 13. [[Мене мајка грдила]] * 14. [[Пошле моме росу да обију]] * 15. [[Научи се вино пити]] * 16. [[Ој девојко, душо моја]] * 17. [[Ој Станијо, црвена јабуко]] * 18. [[Ој врбо зелена]] * 19. [[Голубица воду пије]] * 20. [[У сред села једна кућа бела]] * 21. [[Ја посади виту јелу]] * 22. [[Виј се, венче, виј се, завијај се]] * 23. [[Јел ти, брацо, сиви соко беше]] * 24. [[На чардаку високом]] * 25. [[Мили куме, рајско цвеће]] * 26. [[Волели се двоје млади]] * 27. [[Ој овчару, траво миришљава]] * 28. [[Синоћ овце не дођоше]] * 29. [[Седи Јова крај доњег бунара]] * 30. [[Једне ноћи ја упадо]] * 31. [[Јова коси сено у подстране]] * 32. [[Дремка ми је, спавала би, нано]] * 33. [[Оће мајка Ђурђа да окупље, Ладојло]] * 34. [[Пошле моме росу да обију, Ладојло]] * 35. [[Орали њиву Татари]] == Референце == {{reflist}} [[Категорија:Развитак - Зајечар]] rjrp2gkgb07fiamfxkixlv062ehvoic 123060 123059 2022-08-11T09:33:02Z Bokini 2804 /* НАРОДНЕ ПЕСМЕ ИЗ ВРАЖОГРНЦА */ wikitext text/x-wiki Народне песме из Вражогрнца. Забележио Сегије Калчић. 27/1987, бр. 1, стр. (49)50-54. === СЕРГИЈЕ КАЛЧИЋ: РАСЛЕ ТИКВЕ НА БУЊИШТУ (НАРОДНЕ ПЕСМЕ И ПОСЛОВИЦЕ ИЗ ВРАЖОГРНЦА) === <poem> Народне песме и пословице, које су записане током последњих двадесетак година, само су део усменог стваралаштва Вражогрнчана. Треба споменути и велики број прича, легенди, здравица, шаљивих изрека, обредних песама и бајалица. Све је то чврсто везано за народне обичаје и живот људи овог села, па је тако један део овог духовног блага очуван до данашњих дана. Записане песме могле су се, до пре тридесетак година, чути на седељкама, прелима и мобама у току дугих зимских ноћи. Млађи нараштаји не знају за њих нити су их којом приликом могли чути. Памти их још само мали број осамдесетогодишњака. Поједине песме казивачи нису знали у целости, па је добар део ових песама записиван од више казивача. Казивачи су већином неписмени или полуписмени људи који су цео свој век од рођења провели везани за земљу или крај оваца. Млађи људи у Вражогрнцу данас певају само неколико најпопуларнијих песама у ретким приликама, на мебусеоским такмичењима, на којима је обавеза и неговање старих традиција из области духовног народног стваралаштва. Највероватнији разлог што је у Вражогрнцу до данашњих дана очуван овако мали број старинских песама је свакако тај што је градска музичка култура имала услова да допре веома рано до његовог становништва. Погодност за рани продор градске музичке културе је не само близина културног центра Тимочке крајине, Зајечара, већ и културна клима овог насеља у целости јер је, као што знамо, Вражогрнац и сам био током прошлог века среско место, а и почетком овог века спадао у ред сеоских варошица са доста развијеном чаршијом. Један део записаних песама су уствари варијанте већ познатих народних песама из других наших крајева, међутим, поједине су на доста завидном уметничком нивоу и очигледно су потпуније и квалитетније од већ познатих варијанти. Поједине од ових песама заслужују посебну пажњу за проучавање и због тога што садрже елементе из далеке словенске и балканске прошлости. Очигледан пример су две забележене песме, које су певане о Ђурђевдану. У њима се наслућује остатак старословенског обреда о богу Купалу. Код ретких песама које су везане за обреде, видно је не само то да су наследство прастарих обреда Словена већ и то да се у њима не појављују турцизми. У језичком погледу ове песме су веома занимљиве, јер су језички облици у деловима ових песама далеко „правилнији“ него у говорном језику Вражогрнчана што указује да их је донело досељеничко становништво (Динарци). Карактеристично је да међу записаним очуваним песмама највише има лирских - љубавних, као и то да нема епских песама. Најстарији казивачи се сећају само појединих делова епских песама, које су певане у овој средини негде до првог светског рата. Упамћени делови ових епских песама у многоме подсећају на оне из збирки Вука Караџића. Према сећањима казивача, већина ових песама певана је раније у два гласа, а то певање су углавном изводиле жене. У ретким приликама на мобама (бербама винограда или комишењима кукуруза), при надметању, певане су и колективно, али једногласно. Сем основне намере да се преостале очуване песме и пословице отргну од заборава и сачувају наредним поколењима ради озбиљнијих проучавања, ово је уједно и покушај да се широј јавности презентира један део онога што су становници овог села годинама надахнуто стварали или надограђивали и преносили с колена на колено. Народне пословице вражогрначког становништва забележене су у периоду од 1964. до 1984. године. Већину њих казивали су: Лоза Рашић (рођ. 1885), Славка Митић (рођ. 1913), Чедомир Кранчић (рођ. 1906), Станимир Рашковић (рођ. 1910), Сава Цоловић (рођ. 1926), Боривоје Ђурић (рођ. 1902) и Милош Миленовић (рођен 1898) године. Народне песме су забележене у истом периоду када и народне пословице. Песме су казивали: Боривоје Ђурић (рођен 1902) - бр. 12, Чедомир Кранчић (рођен 1906) - бр. 9, 11, 15; Славка Митић (рођена 1913) - бр. 4, 5, 10, 16, 19, 21, 25, 29, и 32, Лоза Рашић (1885-1964) бр. 1, 2, 3, 6, 7, 8, 14, 17, 18, 20, 22, 23, 24, 26, 27, 28, 30, 31,33, 34 и 35, Сава Цоловић (рођен 1926) - бр. 13 и 15.</poem> Сергије Калчић: Расле Тикве На Буњишту (народне песме и пословице из Вражогрнца). 27/1987, бр. 1, стр. 49. === НАРОДНЕ ПЕСМЕ ИЗ ВРАЖОГРНЦА === * 1. [[Лоза преде белу вуну]] * 2. [[Седи деда на ора'у]] * 3. [[Баба Стана свиње мами]] * 4. [[Нишала Мара јабуку]] * 5. [[Девојче се младо шета]] * 6. [[Свири банда на Јама]] * 7. [[Од како се заљубимо]] * 8. [[Пријатељ се пријатељу 'вали]] * 9. [[Расле тикве на буњишту 'м]] * 10. [[Девојчица воду гази]] * 11. [[Посеја деда три леје лука]] * 12. [[Ђаурко мила]] * 13. [[Мене мајка грдила]] * 14. [[Пошле моме росу да обију]] * 15. [[Научи се вино пити]] * 16. [[Ој девојко, душо моја]] * 17. [[Ој Станијо, црвена јабуко]] * 18. [[Ој врбо зелена]] * 19. [[Голубица воду пије]] * 20. [[У сред села једна кућа бела]] * 21. [[Ја посади виту јелу]] * 22. [[Виј се, венче, виј се, завијај се]] * 23. [[Јел ти, брацо, сиви соко беше]] * 24. [[На чардаку високом]] * 25. [[Мили куме, рајско цвеће]] * 26. [[Волели се двоје млади]] * 27. [[Ој овчару, траво миришљава]] * 28. [[Синоћ овце не дођоше]] * 29. [[Седи Јова крај доњег бунара]] * 30. [[Једне ноћи ја упадо]] * 31. [[Јова коси сено у подстране]] * 32. [[Дремка ми је, спавала би, нано]] * 33. [[Оће мајка Ђурђа да окупље, Ладојло]] * 34. [[Пошле моме росу да обију, Ладојло]] * 35. [[Орали њиву Татари]] == Референце == {{reflist}} [[Категорија:Развитак - Зајечар]] aaoceqe5qfe9oifsvovxlxmmuqq3ya2 0 54712 123061 2022-08-11T10:29:24Z Bokini 2804 Нова страница: {{Поезија| <center>{{ font color | red | '''<big>[Лоза преде белу вуну]</big>''' }}</center> Лоза преде белу вуну на раскрсју на седељке, а момче ју заговара: „Ајде, Лозо, да спавамо!“ „Не мог’, момче, лудо младо, {{стих|5}} мати ми је запретила кад испредем тад да спавам." Узе момче белу… wikitext text/x-wiki {{Поезија| <center>{{ font color | red | '''<big>[Лоза преде белу вуну]</big>''' }}</center> Лоза преде белу вуну на раскрсју на седељке, а момче ју заговара: „Ајде, Лозо, да спавамо!“ „Не мог’, момче, лудо младо, {{стих|5}} мати ми је запретила кад испредем тад да спавам." Узе момче белу вуну, белу вуну испреде је. „Ајде, Лозо, да спавамо!“ {{стих|10}} „Не мог’, момче, лудо младо, мати ми је запретила забрађена да не спавам." Скиде момче каленћарку, скиде момче разбради је. {{стих|15}} „Ајде, Лозо, да спавамо!“ „Не мог', момче, лудо младо, мати ми је запретила обучена да не спавам." Скиде момче њене дреје {{стих|20}} скиде дреје обљуби је.}} === Певач, место записа и напомена === Певач Марија Станојевић зв. Мика (Боровац). Песму забележио Љубиша Рајковић. == Референце == {{reflist}} ===Извор=== * Јато Голубато (лирске народне песме из источне Србије). Песме записао Љубиша Рајковић. 30/1990, бр. 6, стр. 38. [[Категорија:Лирске народне песме]] [[Категорија:Развитак - Зајечар]] 17kuhg3nsd75zj5vhadsqwgzyz140ij 123062 123061 2022-08-11T10:30:18Z Bokini 2804 wikitext text/x-wiki {{Поезија| <center>{{ font color | red | '''<big>[Лоза преде белу вуну]</big>''' }}</center> Лоза преде белу вуну на раскрсју на седељке, а момче ју заговара: „Ајде, Лозо, да спавамо!“ „Не мог’, момче, лудо младо, {{стих|5}} мати ми је запретила кад испредем тад да спавам." Узе момче белу вуну, белу вуну испреде је. „Ајде, Лозо, да спавамо!“ {{стих|10}} „Не мог’, момче, лудо младо, мати ми је запретила забрађена да не спавам." Скиде момче каленћарку, скиде момче разбради је. {{стих|15}} „Ајде, Лозо, да спавамо!“ „Не мог', момче, лудо младо, мати ми је запретила обучена да не спавам." Скиде момче њене дреје {{стих|20}} скиде дреје обљуби је.}} === Певач, место записа и напомена === Лоза Рашић (1885-1964) == Референце == {{reflist}} ===Извор=== * Јато Голубато (лирске народне песме из источне Србије). Песме записао Љубиша Рајковић. 30/1990, бр. 6, стр. 38. [[Категорија:Лирске народне песме]] [[Категорија:Развитак - Зајечар]] iaowtr3ok4tbnng3zv5bvqcrhv85eg9 123063 123062 2022-08-11T10:32:00Z Bokini 2804 wikitext text/x-wiki {{Поезија| <center>{{ font color | red | '''<big>[Лоза преде белу вуну]</big>''' }}</center> Лоза преде белу вуну на раскрсју на седељке, а момче ју заговара: „Ајде, Лозо, да спавамо!“ „Не мог’, момче, лудо младо, {{стих|5}} мати ми је запретила кад испредем тад да спавам." Узе момче белу вуну, белу вуну испреде је. „Ајде, Лозо, да спавамо!“ {{стих|10}} „Не мог’, момче, лудо младо, мати ми је запретила забрађена да не спавам." Скиде момче каленћарку, скиде момче разбради је. {{стих|15}} „Ајде, Лозо, да спавамо!“ „Не мог', момче, лудо младо, мати ми је запретила обучена да не спавам." Скиде момче њене дреје {{стих|20}} скиде дреје обљуби је.}} === Певач, место записа и напомена === Лоза Рашић (1885-1964) == Референце == {{reflist}} ===Извор=== * Народне песме из Вражогрнца. Забележио Сегије Калчић. 27/1987, бр. 1, стр. 50. [[Категорија:Лирске народне песме]] [[Категорија:Развитак - Зајечар]] 5rvas4ypis8w9gwgagp1jkzuq776ikc 0 54713 123064 2022-08-11T10:38:19Z Bokini 2804 Нова страница: {{Поезија| <center>{{ font color | red | '''<big>[Седи деда на ора'у]</big>''' }}</center> Седи деда на ора'у, тресе браду, намигује, намигује на девојче: „Ој девојче, пођ’ за мене!“ „Ман се мене, седа главо. {{стих|5}} Иди прво обриј браду!“ Оде деда брија браду. Куку леле брија браду. „О… wikitext text/x-wiki {{Поезија| <center>{{ font color | red | '''<big>[Седи деда на ора'у]</big>''' }}</center> Седи деда на ора'у, тресе браду, намигује, намигује на девојче: „Ој девојче, пођ’ за мене!“ „Ман се мене, седа главо. {{стих|5}} Иди прво обриј браду!“ Оде деда брија браду. Куку леле брија браду. „Ој девојче, пођ’ за мене!“ „Ман се мене, седа главо, {{стих|10}} иди прво убиј бабу!“ Оде деда уби бабу, куку леле уби бабу. „Ој девојче, пођ’ за мене!“ „Беж’ одатле, мрсољивко, {{стих|15}} беж’ одатле, крмељивко, и ти ли си за девојче!“ „Ао брадо, кметство моје, ао бабо, вруђа пројо!“}} === Певач, место записа и напомена === Лоза Рашић (1885-1964) == Референце == {{reflist}} ===Извор=== * Народне песме из Вражогрнца. Забележио Сегије Калчић. 27/1987, бр. 1, стр. 50. [[Категорија:Лирске народне песме]] [[Категорија:Развитак - Зајечар]] rm7kwbgu7mb2w769toubcqeiqz1bo2a 0 54714 123065 2022-08-11T10:42:24Z Bokini 2804 Нова страница: {{Поезија| <center>{{ font color | red | '''<big>[Баба Стана свиње мами]</big>''' }}</center> Баба Стана свиње мами, свиње мами па и' кара: „Гицу, гицу, моје свиње, шта сте ми се разгрделе, разгрделе раскичале?” {{стих|5}} „Море бабо, лоша бабо, да ли си нас наранила, наранила кукурузом, д… wikitext text/x-wiki {{Поезија| <center>{{ font color | red | '''<big>[Баба Стана свиње мами]</big>''' }}</center> Баба Стана свиње мами, свиње мами па и' кара: „Гицу, гицу, моје свиње, шта сте ми се разгрделе, разгрделе раскичале?” {{стих|5}} „Море бабо, лоша бабо, да ли си нас наранила, наранила кукурузом, да ли си нас напојила, напојила ладном водом? {{стих|10}} Заш' нас караш, лоша бабо!“}} === Певач, место записа и напомена === Лоза Рашић (1885-1964) == Референце == {{reflist}} ===Извор=== * Народне песме из Вражогрнца. Забележио Сегије Калчић. 27/1987, бр. 1, стр. 50. [[Категорија:Лирске народне песме]] [[Категорија:Развитак - Зајечар]] r5u6ni1o6r9qj6azcqofpo9hpaeurgz 0 54715 123066 2022-08-11T10:50:52Z Bokini 2804 Нова страница: {{Поезија| <center>{{ font color | red | '''<big>[Нишала Мара јабуку]</big>''' }}</center> Нишала Мара јабуку на кога падне јабука тај да ми љуби девојче. На старца паде јабука - Старац да љуби девојче. {{стих|5}} Трчи девојче у поље па бира биље најбоље да ју се старац успава, сам' да не… wikitext text/x-wiki {{Поезија| <center>{{ font color | red | '''<big>[Нишала Мара јабуку]</big>''' }}</center> Нишала Мара јабуку на кога падне јабука тај да ми љуби девојче. На старца паде јабука - Старац да љуби девојче. {{стих|5}} Трчи девојче у поље па бира биље најбоље да ју се старац успава, сам' да не љуби девојче. Нишала Стана јабуку {{стих|10}} на кога падне јабука тај да ми љуби девојче. На момка паде јабука - Момак да љуби девојче. Трчи девојче у поље {{стих|15}} па бира трње глогово да јој се момче не заспи, сам’ да ми љуби девојче.}} === Певач, место записа и напомена === Лоза Рашић (1885-1964) == Референце == {{reflist}} ===Извор=== * Народне песме из Вражогрнца. Забележио Сегије Калчић. 27/1987, бр. 1, стр. 50. [[Категорија:Лирске народне песме]] [[Категорија:Развитак - Зајечар]] 3afbbhzi59hldkjkb31y73rj2ncy885 123067 123066 2022-08-11T10:51:21Z Bokini 2804 wikitext text/x-wiki {{Поезија| <center>{{ font color | red | '''<big>[Нишала Мара јабуку]</big>''' }}</center> Нишала Мара јабуку на кога падне јабука тај да ми љуби девојче. На старца паде јабука - Старац да љуби девојче. {{стих|5}} Трчи девојче у поље па бира биље најбоље да ју се старац успава, сам' да не љуби девојче. Нишала Стана јабуку {{стих|10}} на кога падне јабука тај да ми љуби девојче. На момка паде јабука - Момак да љуби девојче. Трчи девојче у поље {{стих|15}} па бира трње глогово да јој се момче не заспи, сам’ да ми љуби девојче.}} === Певач, место записа и напомена === Славка Митић (рођена 1913) == Референце == {{reflist}} ===Извор=== * Народне песме из Вражогрнца. Забележио Сегије Калчић. 27/1987, бр. 1, стр. 50. [[Категорија:Лирске народне песме]] [[Категорија:Развитак - Зајечар]] 09nl2jdrfk9ohkwyeohlgiq71knxnlr