Викизворник srwikisource https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%93%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%B0_%D1%81%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B0 MediaWiki 1.47.0-wmf.9 first-letter Медиј Посебно Разговор Корисник Разговор с корисником Викизворник Разговор о Викизворнику Датотека Разговор о датотеци Медијавики Разговор о Медијавикију Шаблон Разговор о шаблону Помоћ Разговор о помоћи Категорија Разговор о категорији Аутор Разговор о аутору Додатак Разговор о додатку Page Page talk Index Index talk TimedText TimedText talk Модул Разговор о модулу Event Event talk 100 60710 144836 144822 2026-06-30T16:38:37Z Galicijac 19151 /* Сабрана дела. Књига 10, 1941—1945 */ обрисао дупликат везе 144836 wikitext text/x-wiki {{Аутор | име = Димитрије | презиме = Љотић | иницијал_презимена = Љ | годинарођења = 1891 | годинасмрти = 1945 | опис = '''Димитрије Љотић''' био је српски и југословенски политичар и адвокат. Љотић је био министар правде Краљевине Југославије, адвокат и вођа покрета ЗБОР, а за време окупације Југославије у Другом светском рату сарадник немачких окупационих власти. | слика = Dimitrije Ljotić 1940.png | опис_слике = | википедија = Димитрије Љотић | вики_цитати = Димитрије Љотић | остава = | остава_кат = }} ==Дела== === Сабрана дела. Књига 10, 1941—1945 === * [[Свештеници и народна политика]] * [[Писмо патријарху Гаврилу и епископима Николају и Иринеју]] * [[Дефиле добровољачког ђачког одреда]] * [[Како ће српски народ изићи из данашњих тешкоћа]] * [[Питања и одговори]] * [[Ако срушите пакт, кнез ће пасти у провалију, али и ми сви и ви заједно са њим!]] * [[По осми пут]] * [[Ни врући ни хладни]] * [[Царски пут и странпутица]] * [[Поновни позив]] * [[Дража Михаиловић и комунисти]] * [[Свом снагом напред до крајње и потпуне победе]] * [[Побуњеним осуђеницима о Божићу]] * [[У спомен поднаредника — добровољца Петра В. Грујића]] * [[Лондон и Београд]] * [[Черчилов говор]] * [[Нашим заробљеницима]] * [[Јован Таут]] * [[Један значајан документ]] * [[Милан Мика Рашковић]] * [[Недић и неко други]] * [[Дијалог „родољуба” и „издајице”]] * [[Сила зла]] * [[Прича о једном чувару пруге]] * [[Говор Димитрија Љотића омладинцима]] * [[Свечани помен жртвама прошлогодишње катастрофе у Смедереву]] * [[Улична стратегија]] * [[Клеопатрин нос]] * [[Речи горке]] * [[Обнова и њене кочнице]] * [[Професор Дарко Јелић под словом „З.”]] * [[Свештеник Драгутин Булић]] * [[Без наслова]] * [[Коцкари]] * [[На истоку]] * [[Опет на истоку]] * [[Хлеб наш насушни]] * [[Војко Миличић]] * [[У 27 марту разум није учествовао]] * [[Заветна мисао града Смедерева]] * [[Над светлим гробовима]] * [[О вама и за вас]] * [[Ко ће као Бог]] * [[Љубав ће царовати и кад све прође…]] * [[Пут генерала Недића има такву снагу да ће мудрост вратити оно што је изгубљено лудошћу]] * [[Смисао садашњиx историјскиx обрачуна]] * [[Српски народ мора живети по закону свога бића]] * [[Веран части и дужности]] * [[Лик Милоша Масаловића]] * [[Бесмртне заслуге генерала Недића за спас српског народа]] * [[Заветни дан града Смедерева]] * [[Димитрије Љотић о догађајима у свету]] * [[Краљев говор]] * [[Писмо краљу]] * [[Писмо друговима]] * [[Најважнија истина]] * [[За краља!]] * [[Загребачке жртве]] * [[Милорад Мојић]] * [[Коментар на коментар]] * [[Дегенерација рата]] * [[Мали одговор Титу]] * [[Загонетка Америке]] * [[О уставности намесништва]] * [[Титова влада]] * [[Разговор с господином Черчилом]] * [[Четворогодишњица]] * [[Нови рат]] * [[Ослободилачка маска]] * [[Доборовољачким старешинама]] * [[Из писма Милоју Маринковићу]] 1m9u46jj9u86wbve3jsm0m71rybdqqu 0 60713 144879 143706 2026-07-01T10:53:20Z Coaorao 19106 144879 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Српским мајкама | одељак= | аутор= Драга Димитријевић Дејановић | година= 1871 | белешке= }} {{gap}}Кад погледимо, драге сестре моје, у све гране жића човечанског, морамо признати, да свуда мало, а много пута баш ни мало задовољства не налазимо. Колико нас год има, готово свака имамо своју бригу и жељу, њоме мислимо сретни бити; али кад ту жељу нашу постигнемо, онда тек видимо да се баш несмо њоме онако усрећили као што смо се надали. Она нас није задовољила, и жеља нам поново блуди за другим каквим задовољством, са којим исто то бива.<br /> {{gap}}Само кад се добро промислимо морамо признати да су жеље човечије безграничне. Што је човек више имућнији, све више тражи; кад је славан, желео би да је још славнији; кад је весео мало му је, желео би да је још веселији. Кажу људи да жеље човечије нико не може измерити.<br /> {{gap}}„Скупио сам злато и сребро, и царску богаштину са свију страна. Обогатио сам се и у мудрости сам напредовао више, него ма који пре мене. Све, што год ми је срце зажелело, укратио му несам; па шта сам увидео? — пита сам себе премудри Соломун, — увидео сам најпосле да је све ништа на овоме свету.” —<br /> {{gap}}Ја баш не знам је ли то тако, али то знам, и сви ми људи добро знамо, да је само једна срећа стална у животу човечијем, у којој ништа више човечије срце не жели но оно што има, што му је Бог дао, а то је стање материнско.<br /> {{gap}}Све су бриге побочне честитој мајци, али брига за свој пород највећа је!<br /> {{gap}}Све су радости малене проћу мајчине радости, коју она ужива у чеду своме!<br /> {{gap}}Све су среће ништаве проћу оне среће коју честита мајка гледи у одојчету своме!<br /> {{gap}}Доброј мајци све су наде малене проћу оне, коју она од свог детенцета очекује.<br /> {{gap}}То је свакој мајци од природе урођено, па ипак, драге сестре моје, тако смо назад пошле, да смо се и самој природи противнички одупрли!<br /> {{gap}}Погледајмо само у наш женски свет, видећемо готово половину нас које јединог детенцета несмо овом свету поклониле!<br /> {{gap}}Захаријина Јелисавета, и Аврамова Сара срамотише се, не смедоше међу другарице од срамоте тешке што деце немају. Онда је то највећа срамота у њином народу била, за то се и молише Богу да им поклони милост да угледају пород свој, те да им се проклетство народа са главе скине. И Бог им даде милост, дарова им пород, а оне тиме стресоше са себе љагу срамоте и проклетства.<br /> {{gap}}Потомци њихови насљедише тај пробитачни обичај, па погледајмо им народ како се упиње из свих сила да остале народе надмаши.<br /> {{gap}}Исто је то и код других народа, за то им и видимо пуне школе и улице ситне чиле дечице које ће за неколико година силан народ порасти, а ми ћемо се, овако опадајући изгубити у множини њиховој.<br /> {{gap}}Тако је то и код нас Срба у старо доба било, док још није продрла проклета туђинска, западна цивилизација у све гране живота нашег. У старо наше доба, која жена није имала деце, тој је био грех ни у цркву ићи, а камо ли у весела друштва јер се осећала за незаслужну те светиње и људског саобраћења, а народ је држао као казну божију.<br /> {{gap}}А како је то данас?<br /> {{gap}}Стоји л’ нам на срцу напредак народа нашег?<br /> {{gap}}Чува ли нас сад тај лепи и по народ врло пробитачан обичај, који је старе наше мајке чувао?<br /> {{gap}}Тежимо л’ за тим да иза себе оставимо своје име и млађане чланове народу нашем? —<br /> {{gap}}Ја сам се усудила, драге сестре, врло велико питање вам задати, али не бојте се, та ви добро знате да је већ крајње време да рачуна о томе свесној браћи дамо, већ је крајње време да се та питања реше, јер се са свим већ јавно опажа да много има женскиња које немају свога порода, коме је Бог ускратио ту радост, срећу и уживање, ал врло је опет мајушан број њин напрам оних које и не желе да имају, које стају на пут и самом природном уређењу, које су противне умножавању народа свога, а све због тога што мисле да ће себи какво добро тиме учинити, јер се безбрижније, ратније живети може, а не помишљају да тиме одузимају себи највеће матерње радости, уживања и наде; не ће да знају да тиме стају на пут умножавању народа свога, којег се назадак данашњим даном тако страшно осећа и опажа.<br /> {{gap}}Да могу, сестре моје, у сва бих звона на ларму зазвонила; да могу, викнула бих да ме свако српско срце чује, да смо само ми женскиње узрок те нам се народ умањује.<br /> {{gap}}Но за сад манућу се тога, него ћу се обратити само нашим мајкама, да им кажем како свесна мати осећа и ради у одгајивању свога одојчета. А ви сестре, које деце немате, чујте уколико су мајке вредније и врсније од вас, по народ наш! —<br /> {{gap}}Ако која сестра хоће своме роду да какво добро учини, ако хоће која да родољупкињом постане, верујте ми, ничим другим у толикој мери не ће то учинити, до ли само ако буде ваљаном српском мајком постала и ваљане чланове народу дала. — Једна ваљана мати, може се рећи, да је више добра учинила тиме што је ваљану децу народу предала, него ма која она што је Бог зна каква завештања цркви учинила.<br /> {{gap}}Деца су највећи дари божији, а тиме су и извори сваке радости и среће.<br /> {{gap}}Деца су најчвршћа и најмилија свеза брачнога живота, па ако их још и поправљамо, онда с њима и народ поправљамо, јер стари се свет не може поправити.<br /> {{gap}}Да је ово истина није ми нужда доказивати, то је већ самим здравим и свесним разумом доказано, али и то је доказано да су само добра деца дар божији и извор сваке радости и среће, а та доброта и ваљаност дечија ни до кога другог не стоји до ли само до ваљане мајке.<br /> {{gap}}Узмите се на ум дакле, добре мајке, са вашег је срца тиче поникло, са вашег ће крила оно и полетети. У вашим су дакле рукама најтање жице његовог карактера, удешавајте их по вашој племенитој вољи док су за тај посао, јер после кад се те душевне жице многостручно између себе изпреплећу и оснаже, онда су сва средства тежа, па у колико су тежа у толико су опаснија.<br /> {{gap}}Нема те школе, нема тога васпиталишта које би толико на детиње изображење утицаја имало, колико једна мајка! — Па и кад дете веће постане уз њу већину дана проживи, те оне њене врлине или мане, чисто му се у душу пресаде, те буде једнако као шибица оној воћки са које је скинута. С тога и јест многи наученик, многи славан и чувен у свету муж са ваљаности своје, који је брижљиву и ваљану мајку имао, готово са свим једнак изврсном карактеру њеном.<br /> {{gap}}Учени Швајцарац Изелин више је пута тврдио, да кад се човек свестрано упозна са историјом света и животописом славних и чувених људи, који су са своје ваљаности, правичности и узвишених племенитих осећања и дела прославили се; између десеторице лако се може наћи девет њих који су од своје мајке те врлине и ваљаности насљедили. Ако је то тако као што тај научник тврди онда се из тога лако закључити може да је човек тешко могао ваљан бити ако није поред себе имао ваљану мајку. То исто тврде и мудри философи па веле: „''Где се год један велики муж родио и свету указао, увек му се у присенку живота његовог племенита мајка нађе, која развитљиву клицу његове величине са брижљивом љубављу негује.''”<br /> {{gap}}Ја бих могла још више људи именовати који познаваху људска срца, као што је Песталоција и други; али на што? — Ко само ма и овлаш о васпитању размишљавати стане, мора ми допустити да је мајкама велика снага и моћ од природе дана, и да су управо оне једине које над моралним бићем овога века а и потоњих векова одсудна утицаја имају.<br /> {{gap}} Погледајмо само у некадашње српске догађаје по нашим народним песмама, тим јединим проповедницима нашег народног живота, које и у најсиромашнију колибицу допиру. Опоменимо се Јевросиме, мајке Краљевића Марка, њој се досадило прати крваве Маркове хаљине, па га у једној народној песми, светује: <poem> О мој синко, Краљевићу Марко, Остави се, синко четовања, — Већ ти узми рало и волове, Па ти ори брда и долине, Те сиј’, синко, шеницу бјелицу, Те ти рани и мене и себе. </poem> {{gap}}На Марково је срце мајчин савет тако прионуо био, да се одмах латио оног посла којим је од ње понуђен, макар да свог века није у рукама имао рала и волова. Не знам колико имамо сад синова који би на племениту жељу мајчину радили онај посао који несу никад покушавали! Али неје ни чудо, синови су то насљедили од својих мајки. Но погледајмо узор сина Марка, он је знао да га мајка на добро сјетује, он јој је веровао „да зло добра донијети неће”, па је и послушао.<br /> {{gap}}На другом месту у деоби српскога царства, кад чауши дођоше по њега да каже на коме је царство, народна песма вели: <poem> Оде Марко у господске дворе, Па дозива Јевросиму мајку: Јевросима, моја мила мајко! Господа се јесу завадила — И они се отимљу о царство, Међу се се хоће да поморе, Злаћенима да пободу ножи, А незнаду на коме је царство, Мене зову на поље Косово, Да им кажем на коме је царство. — </poem> {{gap}}Тако је Марко јавно мајци догађај који се онда на Косову у оно доба међу српском госпоштином поденуо, али тиме неје јој хтео само јавити за случај, но је тиме и савета искао, јер је знао да ће му ваљана мајка племенито саветовати као и увек. Мајка му је била анђео хранилац као што су и друге честите и ваљане мајке поред својих ваљаних синова. Она му је била добар саветник у сваком подузећу, за то му и у овај мах рече: <poem> Сине Марко једини у мајке! Не била ти моја храна клета, Не мој, сине, говорити криво Не по бабу ни по стричевима, Већ по правди бога истинога; Не мој, сине, изгубити душе; Боље ти је изгубити главу, Него своју огрјешити душу. </poem> {{gap}}Марко је послушан син ваљане своје мајке, јер је познавао ваљаност њезину. Неје се бојао рђава оца и славољубивих стричева, него се покоравао вољи мајчиној и правди Бога истинога. Племенита је мајка њиме владала као вихар усамљеном гранчицом. Савет јој је увек племенит био; а Марко, тај највећи јунак онога времена, он се владао по савету мајчином, по вољи једне немоћне жене! Њему неје зазор било у очи славољубиву оцу и рђавим стричевима рећи, да се за туђе не отимљу царство, јер: <poem> ​ Књига каже на Урошу царство, Од оца је остануло сину, Дјетету је од кољена царство. Њему царство царе наручио На самрти кад је починуо. — </poem> {{gap}}Ето, драге моје сестре, ту је народ хтео да обиљежи, да покаже свету једну мајку, која је своме сину добрим васпитањем светлила као сунце беломе дану. Ту се огледа ваљана српска мајка у мајци Краљевића Марка, а у Марку се огледа ваљан српски син коме ваљана мајка племенитим осећајима душу напаја, а он је готов свагда њеној се вољи покорити јер је уверен да на добро смера.<br /> {{gap}}Погледајмо на туђу историју, погледајмо на старе Грке и Римљане! Њихово златно доба, доба славе и величине, било је доба и најплеменитијих и најваљанијих женскиња.<br /> {{gap}}Погледајмо на велику француску револуцију! Зар би се уз њу догодиле све оне суровости да несу женскиње, као што је познато, у највећим гресима пливале, да несу мајке без икаквих племенитих осећања биле, да несу суровошћу и лакомисленошћу претерале биле све границе пристојности и изображења!<br /> {{gap}}Али доста је о том, овим сам само хтела да докажем ту велику моћ материнску над својом децом, јер је мајка баш оно средство којој најпре спада у део васпитање, њој првој спада у задатак да дете умно и телесно развије, то да утемељи и да оснажи. Она треба тој њеној задаћи да је и душом и телом одана, јер без њене брижљивости, не би могла никаква школа, никакво васпиталиште своје васпиталачке науке на добро употребити.<br /> {{gap}}Добра је мајка у кући својој свештеница, већ из њезиних црта, из њезиних погледа биће јој чедо наравственошћу и ваљаношћу узвишено, само ако она у тим врлинама не оскудева.<br /> {{gap}}Кад помислим на старо доба наше, кад погледим само на туђинске мајке; кад ми дођу пред очи оне, које са своје здраве свести и племените оданости живе једино за добро и срећу деце своје, онда бих се снуждила, онда би ме туга обузела, јер ако ћу право да кажем, морате са мном заједно признати да данашње наше мајке више маре за своја спољашња светила него за облагорођење душе и срца своје дечице.<br /> {{gap}}Опростите ми, драге сестре, ал’ морам вам казати истине ради, да нам данашње наше мајке више изгледају на какав сјајан и врло скупоцен украс, коме не знамо цељи; оне више изгледају на какву нову музику која сувише ларма ал’ врло слабо одушевљава.<br /> {{gap}}Толико ми имамо имућних наших па и сиромашнијих мајки, које предају своје детенце туђим рукама, да га туђа рука негује, да му туђинка улије у малено срдашце племенита осећања проћу вере и народности своје! — То је јавни доказ да је таквим нашим мајкама васпитање своје деце веома теретно и немило.<br /> {{gap}}По столовима таких мајки може се видети најлепших и најскупоценијих украса од којих никакве хасне немају; код таких се мајки може видети на гомиле најновијих, пресних, туђинских романа и модских слика, а од какве васпиталачке научне књиге, која ће их поучити како ће своје одојче неговати, од тих нема ни гласа ни трага. Толики се новац троши по нашим кућама на оне ствари које само голом уживању служе; толико се троши на туђинске романе без ваљанога избора, који много, тако много шкоде нашим српкињама које своју дечицу имају; а наши школски листови, који поуке дају српским мајкама и осталим васпитаоцима нашег милог подмлатка, они пропадају, те баш ти исти којима су намењени силом хоћеју да им повичу: Бог да им душу прости! — И у томе се увиђа худо стање нашег васпитања.<br /> {{gap}}Велика је то срамота за нас српкиње, а код тога нам је и грех који ће се са народном грдном штетом покајати.<br /> {{gap}}Добро се зна да ми доста имамо српкиња које умеју и више језика говорити и разумевати, па се држе с тиме да су изображене; али те сестре врло греше у рачуну, јер баш таке мајке су највише заборавиле за свој свети задатак и одредбу. Таке мајке које то мисле, а противно своме задатку чине, боље би било да се упусте у разговор и познавање срца и душе детиње, њима је то најнужније од свега осталог, од њих и простије мајке траже примера, због тога што се оне саме броје у изображену класу нашег народа.<br /> {{gap}}Где год дођемо у друштво, где год се, сестре моје, састанемо, свугде ће мо чути разговор о томе: како је ова ил’ она лепо изгледала, како је друга лепо и много на балу играла, како је ​трећа лепо накићена и по најновијој моди очешљана, како је наместила очи и уста; а нико да се сети, да завири у срце и душу тим лепима, нико да запита шта се у њима скрива, је л’ голупче невино ил’ је гуја присојкиња. — Драге сестре! можда баш оној првој што је добро изгледала, можда баш и оној другој што је лепо и много на балу играла, а можда баш и оној трећој што је онако дивно искићена, по најновијој моди очешљана, и што је онако охоло очи наместила а уста на огледалу испеглала, можда баш њима на дому у колевци лелече малено одојче и гладно и жедно, а њу видите где се провађа и тера ћеф назови цивилизације.<br /> {{gap}}Кад се сетим оних сестара које само туђе обичаје пригрљавају, а својих се клоне; кад се сетим оних наших мајки које само на спољашњу сјајност своју пазе, а подмладак свој, од којег се надамо да ће нам народ подићи, туђим рукама предаје, онда ми је као да видим српкиње без осећања као какве мумије, онда ми је као да видим снагу народну где полако на мањак иде. Па тако мало по мало чини ми се да ће се збрисати са лице земље, — не дај Боже! —<br /> {{gap}}Ја сам може бити доста ''претерана'' у тим мојим мислима, може бити да више видим него што је баш у ствари; али свакако данашње стање и осећање наших мајки треба на боље окренути, ако хоћемо да нам се и срество на бољак окрене.<br /> {{gap}}Зар ви, сестре моје, мислите да ми женске мало можемо учинити у корист народну? — Промислите се само, ако смо ми рђаве ако немамо свести и осећања за народ и оно што је његово, онда ће мо за собом оставити млад свет, млади народ, који ће таки исти бити као што смо и ми, а онда не ће никакво чудо бити ако нам се цео народ претвори у туђ елеменат.<br /> {{gap}}Које тешке и крваве патње а које туђинштина изгнаше из наших женскиња оне врлине које су нам старе жене красиле, али опет не ћу тврдити за све, јер би то велика клевета била против оних сестара које свој матерински задатак врше по примеру наших старих мајки, и ако не баш подпуно у оној мери, а оно бар у толикој да се може народ од пропасти сачувати.<br /> {{gap}}За то се ја срдачно обраћам са поузданом надом на ваљане српске мајке, које право српско осећање једне добре мајке у срцима својима негују и хране, јер оне су заиста још у стању сачувати народ свој, оне су у стању и осталима мајкама, које су заборавиле позив свој, показати и примером светлити како се одхрањују, васпитавају и негују нови чланови народа нашег! —<br /> {{gap}}Можда ће се наћи која мајка која ће ме оштро запитати: шта ће ми деца захвалити, и која ми је награда што се толико с дечурлијом патим? — — —<br /> {{gap}}То је грешно питање! — Та је мајка свака проклета, која тако запита! Она је сама узрок што нема захвалности од претрпела труда свога. А с чега то? Ни са чега другог но са њена рђава васпитања.<br /> {{gap}}Што ваљана српска мајка за народ жртвује, што је, негујући своје одојче, многобројне неиспаване ноћи у труду претрпела, највећа јој је награда што је народу однеговала ваљана члана, а кадкад и врсна јунака. То је највећа наплата, срећа и уживање једној доброј мајци! — „Добре мајке одгајају столећа једно за другима, да никакве захвалности и наплате не траже за то што однеговаше народу толике стреле, сунца и славује”, вели један научник.<br /> {{gap}}Већ нам се жеље са свију страна побудише, да се један пут српске мајке из свога сна пробуде, да позбацају тешке окове проклете „етикеције” назови изображења, па да се на место тога пламен материнског одушевљења у њима подстакне и распали, јер је дело васпитања неописано велико, а по народ је наш тако нужно као кора хлеба. — Ако то неучинимо, скорим ће се на нами испунити она страшна реч Спаса нашега: „ваша деца биће вам судије ваше!” —<br /> {{gap}}Драге сестре! допустите ми, ја ћу о васпитању, и то о женском за сад само неколико узгредних речи прозборити, без којих се не би могли с нашим мајкама толико позабавити колико је у овај мах потребно.<br /> {{gap}}Српска мајка треба да је као бистри извор, који је бистар с тога, што се његовом току свака нечистоћа мора с пута уклањати.<br /> {{gap}}Тако исто треба она својим разумом и љубављу да уклања све мане из своје куће и породице.<br /> {{gap}}Њен животни елеменат је љубав, али не она болесна љубав коју многе данашње наше сестре у грудима својима негују, него љубав у свој својој узвишеној лепоти, љубав својој кући, љубав породу своме, роду и народном напретку. — Та љубав кад је савршена постаје у човеку божанствена, постаје религијом!<br /> {{gap}}Љубав се исто тако лепо изразити може као и љубав детиња, матерња и сестринска, а и љубав према своме мужу. Али над свима тима врлинама уздиже се у свој својој дивној величини љубав своме народу. Она жена која нема љубави спроћу свога народа, та не може имати ни матерње, сестринске, нити супружне љубави. — У тој не влада љубав, него само голи нагон!<br /> {{gap}}Морамо признати, сестре моје, да је код нас у данашње време тај део васпитања, изображења и достојанства женскога врло забатаљен.<br /> {{gap}}Мора нас срце заболети кад погледимо наше младе девојке, које су невине и безазлене као голубићи, како певајући везу по ђерђеву или седе за разбојем, а нема нико да им каже какву ће улогу оне у свету да заузму, не ће мајке да их приправе за будућност, да им кажу да на њиним грудима лежи будућност и срећа целога народа нашег.<br /> {{gap}}Истина, да се женско васпитање мора обзирати најпре на кућевни живот, али промислимо се, кућа је само један мајушни део целог нашег народа, у њој утемељује срећу једна брижљива жена, морамо дакле онда и за народ побринути се као за сопствену нашу кућу; јер ако нам је народ пун зала, ако нам народ почне пропадати, није могуће да ће породице срећне моћи остати. Народ и породице тако једно од другог зависе да ако једно посрће, друго већ пада. <br /> {{gap}}Чланови наших породица морају се мушки одупрети данашњем нападају светском, а у тим нашим породицама немају ли мајке најглавнију улогу?<br /> {{gap}}Једна мајка која са својим срцем није у стању изван куће више што замислити и осећати, та је ропкиња, а ропкиња може однеговати само робове и незналице.<br /> {{gap}}Погледајмо у историју нашег народа, у њој се може видети, да мајка великога духа одхрањује таку и децу. Тај се пример може видети на мајци девет Југовића, мајци Краљевића Марка, царици Милици, мајци Петра Мрконића и других многих. — — —<br /> {{gap}}Жена или мајка не може много да помаже народ са мачем, него са својим срцем, ал’ уз то мора ово срце бити пуно племените љубави и пожртвовања. Мајчино срце треба да мужа и сина чврсто за свој народ привеже, а и сама да верно чува дух свога народа. — На срцу женином, на грудма сестринским и из наручија мајчиног треба да муж, брат и син са достојанством и тврдом вољом прима снагу да може испунити сваку дужност спроћу народа свога. Али где ћемо ми наћи тих врлина код данашњих наших сестара, кад су им срца, у којима би требало да се нађе права врлина и човечност, јер народне потребе то данас изискују, кад су та срца често са свим празна од тих врлина, или баш ако нису празна, препуна су са које каквим пустим жељама, жељама за тренутним одирцима, цветићима и тракама. — Ми то, драге сестре, не видимо, не ћемо да оплачемо назадак народа нашег у који га саме водимо.<br /> {{gap}}Наш народ нема довољно виших женских васпиталишта. Основна женска школа, то нам је сво срество да можемо бар нешто читати и писати научити, али наше мајке оне морају место вишег васпитања заузети, оне су свакако од саме природе позване да те дужности врше.<br /> {{gap}}Наш женски свет обично мисли да за женско васпитање не треба се ни полак толико старати колико за мушко. Наше мајке држе да њине ћерке ништа друго не треба да знају до ли само шити, кувати, прати итд. а ако што више знају, то је одвише и није потребно. Та у толико прилика можемо чути где мајке за женско дете веле: „шта ће јој школа и толика наука, не ће моја ћерка попа ни адвокат бити.” То су обична питања наших неразумних сестара, које су раде и своје ћери неразумно однеговати и васпитати, али оне су грешне у своме неразумноме мишлењу. Женском детету треба знања као и мушком, јер макар да оно не ће попа ни адвокат бити опет девојче треба са знањем укрепити. Девојче ће временом постати мајка, мајка је свака васпитатељка своје породице, а васпиталачке науке у данашњој нужди за васпитање нашег народа превазилазе и богословске и правничке науке.<br /> {{gap}}Драге сестре! не припадају само синови нашем народу, него и кћери у толикој истој мери, јер као год што из незнатног зрнца од липе временом поникне дивно хладовито дрво, пуно мирисногa цвета, тако исто поникну из срца племените и мудре женскиње ваљани чланови који су срећа породици њеној, а благо и напредак народа нашег, од куда нам се слобода ближи.<br /> {{gap}}Човек, био муж или жена рођен је за земљу, за то треба да се за земаљско жиће добро приправимо, јер нам је у васпитању задатак да човека васпитамо за земаљског становника, тако, да може да живи поносно, трпељиво, који не треба ни у кога другога да се узда, него сам својом памећу и поштеном вештином да крчи себи пута кроз овај толиким страшним незгодама обрастели свет.<br /> {{gap}}Данас је тако време, и још ће горе настати у свету, па ко не умедне сам по њему ићи, тај ће до века посртати, па ма каквог вођу поред себе имао.<br /> {{gap}}Љубав к науци и знању, кад се у којој нашој женскињи појави, није фантазија као што многе наше сестре мисле и говоре, није сујета и безпослица, шта више она је баш противна фантазији, сујети и безпослици. Камо срећа по наш народ, да све наше жене свој ум упознају и оките са знањем којим ће себи, својој породици, па онда и целом народу помоћи и користити. Али кад би смо се и училе, не треба онда да ту науку коју учимо и знамо, на зло употребљујемо, не треба се за то учити да само у нашим друштвима сјајимо и треперимо, јер онда престаје та наука бити украсом наше женске душе. — То би могло пре приличити мушкима него нама. Ми треба да учимо за нашу децу, а не за свет, јер ако нашој деци наше знање пресадимо, с децом ћемо онда и наш народ поправити; а ако свету станемо без икакве потребне прилике и згоде нашу науку проповедати, онда ће нам се свет смејати, онда ће нас држати за фантасте, сујетне и беспослене, а што је најгоре, деца ће нам глупаци остати. — Ништа није ружније на свету него жена фантаста, сујетна и беспослена!<br /> {{gap}}Дакле, учимо се, драге сестре, па науком нашом и васпитањем помозимо нашим породицама, кући и народу, па ћемо се уверити да наука код женских никаква фантазија није, јер сво знање што једна женска себи прибере, даваће нарочито својој деци, а деца ће стари народ заменути и поправити.<br /> {{gap}}Таква наука постаје жени средство којом децу облагорођава а народ поправља.<br /> {{gap}}Кад смо већ рекли, да је нашим женама, нашим мајкама наука најнужнија, јер су васпитатељке своје деце, онда морамо још и неколико васпиталачких мигова овде навести, са којима ће науку своју, код своје деце знати мајка на добро да употреби.<br /> {{gap}}Помислимо, зар можемо коме другом захвалити, што смо поред толиких непогода, за толико пуних искушења, јадних и чемерних година, задржали своју веру и народност, до ли нашим старим мајкама! Али није ни чудо, јер онда је највећи ступ њиховог васпитања била истинита, топла и љупка побожност и љубав к народности.<br /> {{gap}}Побожна мајка, њен један љубаван поглед на небо, више улије у дете побожности, него ма каква дугачка придика, ма она како речита и научна била. Кад мајка код важнијих појава природних, као при излазку и залазку сунца, при грмљавини и громовима, или прам светле звездане ноћи детенцету на крилу показује величанство, тачност и љубав божију, онда му најздравији, најсвеснији темељ побожности у срце и душу полаже.<br /> {{gap}}Мајка родољупка, којој је срце испуњено народним поносом, она пријатељи дете своје са народним приповедкама, са народним песмама и обичајима у којима се тако дивно ваја племенити карактер народа нашег, она га из тија принаша вери и олтару народности своје, што ће у детенцету као млада биљчица дубоко корен захватити, и годинама ће тако напредовати, да кад се те врлине, та света и узвишена осећања у њему оснаже онда ће млади члан народа нашег принети роду плод трудова своје добре и ваљане мајке. То је света истина, из тога се види колико могу мајке веру и народност у народу утемељити.<br /> {{gap}}Пођимо даље!<br /> {{gap}}Велика моћ мајчина утицаја, у колико је детету највеће благо за будући живот, у толико је исто кадкад опасна и шкодљива по његово васпитање. Ништа тако мајка не воли као свој пород, то је природна љубав њена, али тој љубави треба свака српска мајка да измери границе, јер зар је једна мајка из своје превелике љубави спроћу свога детета покора починила тиме, што је претерала границе, што је прешла мере своје љубави! — Па шта из таке љубави, која нема границе, произилази? Произилази највеће зло, јер је мајка своје детенце тиме у његовим осећајима збунила, душевно га убила, а телесно убогаљило. Разнежила га је и мекушцем направила, а од таке деце кад одрасту буду људи што но веле: „свежи, одреши”, млакоње и ленштине, који су целог века научили да се други с њима брине.<br /> {{gap}}Из те превелике мајчине љубави има доста сестара које непромишљају за добро и зло, него свашта својој деци допуштају. Што год зажеле то им се испунити мора, мајка га сувише љуби па му се сувише и улагује. Она се боји да ће се детету што рђаво догодити ако му што по вољи не учини. Ту онда не вреди мајчина наука, јер јој срце побеђује разум, а од таке деце постану разкошници, безобразници и самовоље.<br /> {{gap}}Ако мајка много детету своме придикује о добру овога света, ако га сувише саветује за његова рђавија дела, онда дете обично постане највећим флегматиком, јер му је мајка са својим дугим придикама и непрестаним саветима отупила сва осећања. Дете чисто огугла, у њему изумру сва лепша осећања, а кад у детету осећања изумру, онда још док не одрасте, као за неком образином прикрива се у њему много зала, која се тек онда свету укажу кад дете човеком постане. Онда тек види и зачуди се човек како је из тако васпитаног детета хула и злочинац произишао.<br /> {{gap}}Тако се врло често са оваким поступањима спроћу свог детета мајчино срце страшно вара, па кад се најпосле види страшан плод таког васпитања, онда се обично вели: „''то му је судбина донела да таки буде''”!<br /> {{gap}}Многа мајка код наших породица нешто брза са варљивим наукама и спољашњим детињим понашем. Ту мора дете брже боље учити „комплименте”, клањати, руке љубити и „динерине” правити; а нико не ће да помисли да је то рано мајмунисање опасно за идући детињи живот, за развитак његова срца и душе. — Маните се тога мајке српске, јер то није дело него само форма, а ми треба нашу децу више делу да привикавамо него голим формама, јер ће их то начинити мајмунима који само глад, бол и жеђ осећају. — ''Жан Пол'', тај чувени васпиталац женскиња вели: „''Мајке! ви кварите љубав кад заповедате да вам се она спољашњим знацима показује.''”<br /> {{gap}}Данашњим даном има и таких мајки које пре времена претоваравају наукама своју малушну децу, па шта тиме постигну? Ништа више него претоваривање неразумљивих израза на млађани ум малога детенцета, које га смете у своме природном развитку.<br /> {{gap}}Многе мајке баш траже својој деци угодности таке које им кваре њихова невина срдашца. У данашње време видимо ми да и оно мало детенце у позориште доведу, у место да се у гратичијим забавља, у место да се природом весели и из ње што научи, мора сирото као уковано тамо у позоришту седети да слуша уздисаје и гледи тугу какве веште глумице у жалосној улози, а мајка не ће да помисли, да ће то у њеном детету, кћерци или синчићу у велики утисак учинити не ће да помисли, да ће тиме учинити да што пре корен сентименталности у срцу детињем захвати.<br /> {{gap}}Ми данас већ и за децу игранке држимо. Са одећом њиховом правимо их читавим пајацима, у место да их пустимо да им природа тело развије, а ми их још утежемо у пркос природи, те правимо од њих тесногруде и шкрофулозне богаљеве. Хоћемо силом да им удубимо у главу ону рђаву пословицу овога века, да „човека одећа човеком прави.”<br /> {{gap}}Сирота деца, морају мирно и укочено у друштвима седети, по игранкама измереним корацима ходити. Ту се већ уче они понашању којим ће се моћи другима допасти, те у силу Бога автомацки облик добију, те изгледају као лутке на дроту, па кад који свестан брат ил’ сестра погледи, мора их тај њин изглед уверити да то никад будуће мајке народа свога не ће бити. Сирота деца! ту им се пази на сваки покрет који им тело скучава, а природни карактер убија, ал’ за то двојином више смеју које каквим посластицама се наслађивати, а не знају да их мајке тиме приправљају за тупе, без осећања прождрљивце.<br /> {{gap}}Много се пута укажу на деци и зле наклоности.<br /> {{gap}}У овом случају мајка треба да је смотрена, па полако да уклања те зле наваде детиње. — Али то се не може у један мах учинити, него даном приликом, јер иначе начинила би их пре времена „стармале.”<br /> {{gap}}У томе наше мајке врло много греше кад оне своју децу пре времена својим повереницима чине, њима се на своју нужду жале и јадикују, с њима говоре о одношајима онаким који баш ни мало нису пристојни за малу децу па ма она како морална била. Од таке деце обично изилазе касније безобразне свезналице, сплеткаши и торокуше. Мати им је то сама рђавим васпитањем у млађана срца пресадила, које касније отровним плодом уроди. Наравно, касније и сама мајка види шта је тиме урадила, хтела би то зло истерати из детета па ма за које благо на свету, ал’ је онда са свим већ касно. —<br /> {{gap}}Има ли што милије доброј мајци, има ли што год радосније него кад јој се чедо са својим отвореним срцем покаже?<br /> {{gap}}Драга сестро! ако си мајка, па ако видиш твоје невино чедо у тој природној невиности, поучи се из тога, увери се да је тим Бог хтео да посведочи људску једнакост између себе!<br /> {{gap}}Дете не зна ни за какву срдњу, оно није злопамтило, не страши се од људи, него се на брзо свакоме срдачно приљубљује. Оно је у своме природном дару чисто и не помрачено прама човечанству. Из тога се видети може, како је чист и узвишен створ човечији у својој невиности.<br /> {{gap}}За то сестре, немојте кварити тај божанствени усев на срцу ваше деце, јер тиме мећете гусеницу на чио и здрав цветак тога усева, тиме ћете своју децу отровати, научиће те их људе по сталежима делити, а тиме ћете их начинити не задовољнима људма за целога века. — Тешко детету ако оно још сад људе разликовати научи пре него што оно само зна промислити, и пресудити, али још је жалосније ако га мајка научи презирати људе! Онда је крај његовој срећи, јер ће бити човек који мрзи људе — прави очајник. Ето, тој страшној несрећи узрок је неприродно мајчино васпитање.<br /> {{gap}}Како је вредно ма чиме казнити те мајке које своју децу упућују да буду противници дивне природе, коју је сам Бог баш за љубав човечију тако дивно украсио, коју је Бог баш деци наменуо, да им се њоме срце и душа облагороди а тело укрепи!<br /> {{gap}}Метите руку на срце, српске мајке, па упитајте саме себе, да ли сте што згрешиле кад сте тако поступајући с дететом својим, однеговале противника дивне природе божије! Па ако признајете ту вашу погрешку добро се промислите, па ћете видети кога сте тако негујући одхраниле, — онда ћете ви много више моћи осећати те јаде, него што бих вам овде казати могла.<br /> {{gap}}Драге сестре! Зар несте никад о томе промишљале, колико је блаженства, колико је среће у природи детињој?<br /> {{gap}}Како је дивно видети, кад у тим малим, немоћним, бистрим очицама угледите толико истине, радости и чисти глас невина срца његова који још ни чим помрачен није!<br /> {{gap}}Погледајмо у огледало детиње природе, па ћемо видети најчистију невиност, видећемо да му цео састав и телесни и душевни тражи помоћи од најближега човека; а ко му је најближи него мила мајка!<br /> {{gap}}Али у један мах не може се овде ништа учинити. У један мах не може се ништа при овој задаћи. Овде се мора најлакшим путем поћи, јер то се не зна, можда ће се том приликом одкинути најглавнија жица његовог срца и душе у будућем изображењу? Не мој му дакле мајко насилно разоравати и одузимати његове илузије, јер оно се својим играчкама тако игра као са живим створовима, а то га баш провлачи и приправља за људе и светско саобраћење.<br /> {{gap}}Ви сестре мислите да је све ово мала ствар по народни напредак, али се у томе страшно варате. — О васпитању наше деце, о побољшању српских мајки требало би да се много говори и поучава, наши књижевници треба да много о томе пишу јер смо у томе, са свим оскудни; а ја ћу вам сестре моје на послетку опет наспоменути: узмимо се добро на ум, јер је у рукама српских мајки будућност нашег целог народа, сво благо, срећа и опстанак. Наше мајке треба за собом да оставе већи, подмлађени народ који ће моћи данашњу нашу слабост и кукавичлук оправдати, који ће моћи данашњим туђинским искушењима јуначки на браник стати. По мом мњењу то је средство, и то је једно од најглавнијих, које би нас од данашњег назатка нашег сачувати могло. == Извор == 1871. ''Млада Србадија'', 31. март, 10. април. Бр. 6. и 7. Година II, стр. 85-89; 100-105. {{ЈВ-аутор|Драга Димитријевић Дејановић|1871}} [[Категорија:Драга Димитријевић Дејановић]] [[Категорија:Феминизам]] [[Категорија:Жене]] hkh8lunqj2bmcuqc096frall1ek6bo6 0 60753 144870 144523 2026-07-01T07:36:07Z Coaorao 19106 /* Извор */ 144870 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= У 27 марту разум није учествовао | одељак= | аутор= Димитрије Љотић | година= 1943 | белешке= }} {{gap}}Догађај од 27 марта биће доцнијем историчару неразумљив, јер ће тешко моћи да објасни лудило страсти, које је државу и народ бацило у несрећу. То могу схватити само они који су то доживели, а сами су тог лудила били ослобођени, па су с тугом гледали како једна страшћу опијена гомила руши оно што су напори и жртве других стварали.<br /> {{gap}}Две су силе деловале у правцу ове наше несреће: прва је оно што се у нашој унутрашњој политици звало „нормални развој ситуације”, који је стрмом равни од Петра Живковића и његовог парламента преко В. Маринковића, Милана Сршкића и Николе Узуновића довео до Бошка Јевтића, да би кроз његове изборе довео Милана Стојадиновића, чијег се избора дошло до Драгише Цветковића. Одавде се могло или у успон, да се имало памети, снаге и љубави или у амбис, ако се то није имало. Ми смо, полетели у амбис.<br /> {{gap}}Друга је несрећа што смо у спољној политици, и ми, као и народи западне Европе и Америке, у главном гледали ствари туђим очима, и мислили туђом памећу: очима и памећу међународног јеврејства, које нас је све заједно, због тога, гурнуло у пропаст, гурајући нас за своје интересе у овај рат.<br /> {{gap}}Али, ето, иако смо изложили, силе које су довеле до овог догађаја ми нисмо у стању да прикажемо лудило страсти, пијанство којим смо у несрећу упали. А ово нам је била намера. Овде смо, пак, само изнели од кога смо пића точили. Морамо се, дакле, дубље зањурити да сагледамо ближе узрок своје несреће.<br /> {{gap}}Код прве силе која је деловала и довела до наше несреће, ми смо само навели званичне носиоце фирме, колико да њиховим именима обележимо стрму раван наше пропасти која се завршила пучом од 27 марта. Али, поред њих и испод њих постојао је и други процес: народна реакција на „нормални развој ситуације”. Није та реакција била ни антидржавна ни антимонархијска. Напротив. Само се осетило да је органски потребно народу одушевљење, да он тражи такву своју народну државу, где ће се његова љубав уобличити у градилачко одушевљење. А место тога му се одозго пружају облици, откуцава ритам, који његову љубав доводи до беса рушилачког. Није се хтело схватити да живот зна само за два одушевљења: градилачко и рушилачко. Чамотиња је болест из које живот мора прећи у бес рушења, ако му се не створе услови за одушевљење градилаштва. А нас је формалистика и лаж која јој је братио, водио само кроз чаму.<br /> {{gap}}Мислило се да се та органска народна потреба може заташкати, обманути, преварити формалним, штурим, празним решењима, оправданим оваквим или онаквим резултатима гласања на овим или оним изборима или у парламенту. При чему се заборављало да та формална решења могу неко време да покривају истину — али кад се више ствари стекну на неком пресеку, онда се истовремено неће моћи тим формалним решењима парирати настале опасности. Сви су били свесни да су та формална решења довољна још за сасвим равне путеве, за сасвим тихо време. Први јачи потрес ће срушити све то и ми ћемо се наћи пред пропашћу својом.<br /> {{gap}}Као што се види, испунила се мера ствари. Осећало се да је додирнуто дно. Није се могло даље. У најозбиљнија времена држава се налази у слабим рукама и пред слабим главама. Било је пролеће на прагу. „Докле ћемо да нас дави чамотиња?” питао се несрећни свет. „Иде пролеће”. Дошла је пропаст.<br /> {{gap}}Никога не оптужујемо. Ми само објашњавамо откуд оно лудило, пијанство, у чему се утопила одједном светлост разума.<br /> {{gap}}Сигурно је само једно, ако је већ реч о кривици, онда нека нико не мисли да су само носиоци оних формалних решења кривци. Још сад се мора знати, да ту носе, и често не мању кривицу, и диригенти оне народне реакције. Данас се мора рећи: било је изванредно мало људи добре воље, оних којима је општа ствар, а не приватни посао или пакост, била главна ствар, како горе, тако и доле.<br /> {{gap}}Пијанствена снага оне друге силе није била јединствена. Код масе народне је била томе основа страх за државом. Код њених диригената је била основа у страху за сопствене позиције. Код народа је страх изазван лажима. Говорено му је увек само пола истине, колико да му се страх одржи и повећа. Сва уста која су говорила целу истину, била су већ месецима онемогућена. Вешто се све то везивало за слабост унутрашње политике и надама на њену радикалну промену. Диригенти су пак веровали да пакт значи дубоку промену и унутра: мораће се збацити туђе наочари, мораће се престати гледати очима јевреја из Лондона, Париза, Москве и Вашингтона. А то може да доведе до промене оних који то нису у стању. На жалост код нас је ових било и иначе много.<br /> {{gap}}Али страх обично кочи а не покреће. Да би се добио покрет треба неки активни афекат. Диригенти су сами имали ово у својој мржњи према ономе који је угрожавао позиције које су држали или се надали да их добију, а нашли су помоћ и код оних кругова који су гурали свесно наша кола путем бољшевичке резолуције.<br /> {{gap}}Масе народне нису имале мржњу и зато њихова реакција спољно-политичка није била виолентна, чиме се најбоље тумачи држање тих истих маса у жалосном рату од 6—15 априла. Али страх је укочио здраве народне инстинкте да спрече несрећу.<br /> {{gap}}Њихова реакција је била чисто унутрашње-политичка, искоришћена од њихових диригената поводом спољно-политичког момента (на који су саме народне масе обмануте, реагирале само страхом) док су њихови диригенти имали још и мржње. <center>-{*}-</center> {{gap}}Народ наш заиста има много разлога да мисли о 27 марту. Он је полазна тачка његове душевне и националне катастрофе и свију његових досадашњих — и ко зна још коликих, несрећа.<br /> {{gap}}Анализа овог догађаја показује да у њему разум није учествовао.<br /> {{gap}}А наш народ вели: „Кога Бог хоће да казни, томе памет узме”.<br /> {{gap}}Изнад дакле свега видљивог што се дешавало до 27 марта и самог тог догађаја, по вајкадашњем народном мишљењу стоје три појма: грехови наши, Бог велики и казна његова.<br /> {{gap}}Ни објективна историја неће, кад све буде било познато, моћи о овом догађају друго што да каже, него оно што је народна мудрост рекла.<br /> {{gap}}А одатле, да закључимо, да нам спасење неће доћи друкчије, већ ако Бог дозволи да нам се памет врати при чему се надамо више у милост Божију него у његову правду. == Извор == ''Српски народ'', 27. март 1943. Број 12. Година 2. Стр. 3. {{ЈВ-аутор|Димитрије Љотић|1945}} [[Категорија:Димитрије Љотић]] [[Категорија:Други светски рат у Југославији]] [[Категорија:Антисемитизам]] 2cw82h8j4zpawnm81w1jd66cu51wlmb 14 60763 144840 142713 2026-06-30T17:20:02Z BrankaVV 13641 BrankaVV преместио је страницу [[Категорија:Епитафи члановима породице Луњевица]] на [[Категорија:Епитафи Луњевицама]]: Хармонизација 142713 wikitext text/x-wiki [[Категорија:Епитафи]] jp21oorq7poxr9bk3wt77k89vhp3crs 0 61270 144860 144539 2026-07-01T07:31:04Z Coaorao 19106 /* Извор */ 144860 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=Царски пут и странпутица | одељак= | аутор=Димитрије Љотић | година=1941 | белешке= }} <p style="text-align:right;">''26—Х—1941. г.''</p> Ми нисмо имали само љубави за свој народ. Ми смо му се и дивили истински. Као кад човек застане пред изванредном величином или лепотом. Јер љубав према свом народу је редовни становник душе нормалног човека. То је проширење оне богомдане чуварке сваког бића, љубави према самом себи. Али човек може волети а да се не диви. Ми смо међутим волели свој народ и дивили смо му се. Нисмо, разуме се, никад говорили о његовој култури, нити се њој клањали (јер што рекао владика Николај, кад је Бог забранио клањање својим великим делима, сунцу и месецу, како ћемо се клањати ми својим малим делима?). Али смо се дивили зато његовој видовитости. Нема народа који је тако видовито кроз метеж своје историјске прошлости сагледао главну нит и главни смисао њен, као што је наш. Нема народа који је у догађајима што су се пред њим нашли, умео да нађе своју стазу да пође јуначки њоме, да је изгради у пут царски, као што је наш. И нико није умео, као народ тај, да језиком, реским и звонким, што уме да затутњи као бура и зачас опет умили се као једва чујни дах тихог пролетњег дана, искаже потом тај свој пређени пут, — и да као у огледалу неком покаже како су га и Небо и Земља учили да се на том путу одржи. Љубили смо га дубоко, јер смо му припадали. Дивили смо му се предано, јер је то реткост над реткостима. И баш је нама било дато да запазимо да смо отпочели губити, као народ, ту богомдану видовитост. И баш је нама било дато да окусимо ту горчину, горчију од сваког пелена, да опазимо све јасније знаке тог нашег општег слепила. Али која корист, кад смо, поред свега тога, доживели да вођени слепцима, видимо свој народ како се стрмоглављује у провалију, пошто је свој царски пут напустио, заведен на стромглавицу? Прелазимо преко наше личне невоље при том, да смо доживели да нам и заинтересовани и заведени довикују да смо ми издајници. То је најмања жртва коју у својој преданој љубави дугујемо свом позвању и своме народу. Али и у томе су знаци баш наше опште трагедије. Јер да смо и ми, као и други, говорили ласкајући, да смо на добром путу, а не, као што смо говорили, да смо добри свој царски пут напустили, — онда се не би за нас говорило да смо издајници. Да смо говорили, као други: да је Немачка слаба, — да су Енглеска и Француска јаке, — да Совјетија води словенску и руску политику, а не само јеврејску политику светске револуције, — онда за нас не би говорили да смо издајници. Да смо говорили као други: да ће Југославију да спасе „споразум” а не, као што смо говорили да је тај „споразум” у ствари споразум о подели сфера два греха који ће Југославију појести, — онда за нас не би говорили да смо издајници. У опште, да смо говорили да је наш двадесеттрогодишњи пут славе и величине, пут царски, — а не пут срама и пропасти, стрампутица, — онда за нама не би викали да смо издајице. Али ето: ми смо баш тако говорили, а не онако као што би за нас лично било угодније. Ми смо више волели да се за нас каже да смо издајници, него да стварно издајемо свој народ, не говорећи му истину, држећи га у заблуди, обмањујући га. Па и сад, кад се на делу показало да смо (о горке наше несреће!) имали право, — да се све збило као да нам је било недостојнима дато да видимо све унапред, — и сад слепило не престаје. Опет смо ми издајници, а не они који су нас све заједно у ову несрећу увели. Опет се на нас баца камен и блато, а не на оне слепце који су својим саветима или својом заглушном виком спречавали да се прави и истинит пут сагледа. И данас, кад одмах по нашем државном слому, свесни родољуби покушавају да укажу тешки али прави пут из садашњег нашег положаја, — подмукла пропаганда слепих вођа, гњевних (што су лудо водећи доживели слом, и тврдоглаво желећи да устрају на истом путу, лудо верујући да је на крају имати право) — истим начином, каменом и блатом, гађа нас из подземља као издајице. Ми смо хтели да очувамо своју земљу да не упадне у страховиту драму човечанства — што је јеврејство спремило слепим европским и осталим нејеврејским народима. — Ми смо зато издајници. Ми смо хтели сад, после пропасти државе, да очувамо народ свој у миру, да би га сачували у животу и снази, без чега нема ни слободе ни величине. — Ми смо зато издајници. Нису издајници они што су нас бесмислено увукли у страховиту и пустошну драму што је паклена мржња јеврејска и двадесетвековна њихова припрема спремила. Нису издајници они што су нам државу разбили изнутра и тако разбијену је бацили у рат преслабу морално и материјално. Нису издајници они што су својим сулудим саветима и делима припремили Косјерић и Скелу, Мачву и Поцерину и Јадар, Г. Милановац, Краљево и Крагујевац. Не они нису издајници. Они су „борци за народну слободу и народну величину.” Понављамо: прелазимо овде преко наше личне невоље, што смо то доживели и доживљујемо! Бескрајно је то ситно и мало, према стихијским размерама наше народне несреће. Па то и не износимо да се потужимо ради себе, већ да покажемо као доказ слепила. Знамо ми да народ као целина не говори тако и не мисли тако. То говоре они што су пред његовом несрећом криви, што су га довде и довели. Али да ми нисмо доживели то опште слепило, — зар би ико могао пред народом тако говорити, а да не буде сам бачен под блато срама и камен смрти? Знамо ми да народ у дубоким својим деловима је и данас најприступачнији истини и да, кад је чује, одмах је и позна, и кроз сузе патње успева да види и врати се своме царском путу истине. Али, толика је и такво копрена лажи која му је преко очију бачена, и тако је подмукла и заглушна лаж посејана око њега, да на жалост тешку, само тек после крвавих и пустошних искустава, које гвоздена и неумољива рука, као судбина, баца на његово тело и његова села и градове, успева да копрену поцепа и из густе чечвара лажи изиђе пред чисту Божију истину. О народе наш, народе царског пута и орловских узлета, зар није боље и достојније тебе, видети свој пут далеко испред себе, — а не овако као што ти то немилосрдно приређују сваког дана одрођени твоји синови, тек кад као слепац паднеш у саму несрећу? О немој учинити, народе наш, да помислимо да си изгубио преретку и предивну снагу својих очију, што је чинила да ни кроз таму ниси пута губио, а у збрци догађаја увек им смисао схватио. ==Извор== *Љотић, Димитрије В., ''[https://www.novo-videlo.com/wp-content/uploads/knjige/knjiga10.pdf Сабрана дела. Књига 10, 1941—1945.]'', Задруга, Нови Сад, 2001. [[Категорија:Димитрије Љотић]] [[Категорија:Антисемитизам]] cr7w9bozeo8hgzvol4ydm9ppclonant 0 61271 144862 144530 2026-07-01T07:31:52Z Coaorao 19106 /* Извор */ 144862 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=Побуњеним осуђеницима о Божићу | одељак= | аутор=Димитрије Љотић | година=1942 | белешке= }} Већ други Божић дочекују Срби под тешком осудом. Тај дан Милости највише окитили су наши стари таквом светлом и топлом љубављу да милост зрачи са Божића на све људе и сва створења. Услед тога изгледа о Божићу као да су сви окови већ раскинути, све тамнице откључане, све осуде заглађене. Па ипак ето нашег већ другог Божића под казном тешком. Отуда, баш поводом овог светлог дана Милости, морамо мислити о осуди нашој. <center>***</center> Онај који је донео Милост свету донео је истовремено и Истину. Милост и Истина су тек кроза њ засијали свету. И није могло бити друкчије. Повукла се и Милост и Истина од грехопаденија људског. И најљубазнија срца нису Милост после тога у пуноћи осетили, и најпроницљивији умови Истину нису могли у пуноћи видети. Већ су то наслућивали и назирали живећи законом телесним и законом правде природне. Отуда је Онај који је о пуноћи времена донео свету Милост и Истину морао пасти као жртва света без Милости и без Истине. Али овог пута се Истина и Милост нису повукли. Остали су у свету као „мало квасца замешеног у три копања брашна”, и ето тај процес оквашавања теста овога света Милошћу и Истином траје већ пуних двадесет векова. Како сад о празнику Милости да заборавимо на Истину кад су Милост и Истина од Њега и кроз Њега од овог дана поново засијали на свету? Отуда и потреба да осуди — несмањено размишљамо о нашој и неублаженој — баш о Божићу нашем, кад иначе изгледа да Милост у пуноћи својој највишој зрачи с Божића само Милост већ и Истина нераздељиво и несливено. Милост би сигурно укинула све осуде, да Истина не тражи њихово одржавање. <center>***</center> Осуда наша није дошла неочекивано 6. односно 18. априла лањске године. Било је људи и пре тога који су годинама указивали на неминовност њену ако продужимо ићи дотадашњим путем. Само ми не хтедосмо примити озбиљно те опомене. Њихов глас је сведок заслужене осуде. Јер да је само један човек једном узвикнуо ту опомену већ би то био доказ потпун, да ово што нас је снашло није случајно, није нити последица напрасите ћуди једног човека нити једног народа, већ одиста сасвим правична осуда изречена над нама са грехова наших. А није само један човек, нити су само двојица то чинили, већ је множина људи на множини места множину пута то понављала. Али отврдла срца, наше очи су гледале, а нису виделе, наше уши су слушале, али ми нисмо разумели. Отуда је дошао наш слом. Отуда наша осуда. <center>***</center> Највише нам међутим смета да ово видимо „квасац фарисејски”, онај од кога је Исус нарочито опомињао своје ученике, да га се чувају, јер је одиста то квасац смрти. Ми ту опомену Његову не разумемо као што је тада не разумеше ни његови ученици. Фарисеј је међутим био стварно бољи од нас, јер није имао видљивог греха. Испунио је сав закон и све пророке потпуно. Само је једном греху главно место у срцу оставио. Ономе због кога и Анђели Божији могу пасти у „најдубљу таму” и постати сотонска војска. Направио је место гордости. Па је ставши пред Бога захваљивао што није као човек с видљивим гресима који је истовремено у Храму Божијем био и пун скрушености молио за милост исповедајући своје тешке грехе. Фарисеј оде због тога осуђен из Храма, а грешни цариник оде оправдан. Нама не да да видимо свој стварни положај исти тај квасац нашем телу. Ми не видимо свој фарисејски одлично замешен у грехове већ стално гледамо туђе. Па се због тога чудимо како то да ми паднемо под осуду а други буду у бољем положају. Фарисеј из Еванђеља је био без видљивог греха, па је због свог грешног мерења пред Богом с другим људима, осуђен. Како ми, који имамо и још какве велике и видљиве грехове, да се пред Богом упоређујемо с другим људима и народима? Јер, зар се није дешавало да народи с мање греха од нас буду у нашим рукама по Божијој дозволи, јер „свачему има време”? и зар смо заборавили да смо и сами дуго били у рукама чак и некрста „због голема наша сагрешења”? Божија правда не мери нашим мерилом. Бог постиже једнакост неједнакошћу: коме је више дао од тога више и тражи, а према коме је Господ био стрпљивији у његову греху тај мора бити стрпљивији у својој осуди. Шта вреди онда поглед на туђе грехове из наше јежевске и јазавичарске перспективе, кад ми не знамо и не можемо знати шта је све Господ коме дао ни колико је кога чекао? Али ако ово никад нећемо знати с једне, — с друге стране, такво мерење нам смета да видимо себе саме пред Богом, — да видимо праву дубину свога греха и значај своје осуде. А без тога ни наша осуда не може бити ни смањена ни ублажена. Јер нису људи само створења Божија, с којима бива по божијој вољи само, већ су то слободна створења која су самим тим позвана на активну сарадњу ради изградње своје судбине. Није Бог наш као камен гранитни на коме је од века уклесана неизмењива судбина појединаца и народа, већ је Бог Дух Свесиле, Свемудрости и Свељубави, коме су ангели и људи сарадници у историјском процесу који је почео Стварањем а као историја свршиће се Страшним Судом. Није тај процес ради саме историје већ ради нас и ради нашег ускрсавања и вознесења у слави. Није дакле потребна Богу, ради Бога, наша сарадња, јер Његовој Сили, Мудрости и Љубави нема ко шта да дода, пошто је од века у пуноћи апсолутној, већ ради нас и нашег обожења, нашом слободном сарадњом по вољи Господњој. Јер једног и истог дана два разбојника за иста дела буду осуђена на исту казну и истог дана би казна и извршена: распети беху на крст. Али један оста осуђен до краја, јер не виде ни тада дубину свог греха, нити страха Божијег имаде његово срце, нити се смилостиви видевши трећег распетог на правди Божијој с њима грешницима, већ Му се још ругаше. А други се спасе. Отуда, да ли ће наша осуда бити замењена тежом, или пак ублажена, или сасвим опроштена, — или чак кроз прилике које нам она пружа ми будемо и прослављени, зависи од нас. И хвала Господу што нисмо стена која се креће само туђом снагом, ни друго које животно створење што непогрешно креће само слепи нагон, већ људи пуни слободе који, истина, можемо слободом себе бацити у адску таму, али и вазнети се у висине највише. Нису осуде за пропаст нашу, јер „неће Господ смрти грешника”, већ су осуде за добро наше, које често само тим путем можемо досегнути. Јер ето милостиви разбојник тек кроз осуду на крст узнесе се у славу. Војници што га спроводише, извршиоци казне што га на крст прибише, и народ што посматраше његов срам „смрти на крсту” не дођоше до његове славе — а он се ове доможе једном речју својом. У ствари не једном речју већ предубоким трајним процесом који се одиграо у једном само тренутку (за Бога је један трен као пет тисућа година и пет тисућа година као један трен) процесом који се показао као: сагледање свега свог пада злочиначког, — страх Божији пред смрћу којом завршава живот пун грехова и љубав и самилост према праведнику невино распетом. А из тога видимо да ко хоће казну да скрати или ублажи или претвори у славу тај мора у себи тај троструки процес да продуби и што га пре и дубље проживи, пре ће и осуда престати. ==Извор== *Љотић, Димитрије В., ''[https://www.novo-videlo.com/wp-content/uploads/knjige/knjiga10.pdf Сабрана дела. Књига 10, 1941—1945.]'', Задруга, Нови Сад, 2001. [[Категорија:Димитрије Љотић]] 8fihmjyn5n19tqf9u484hh6sxypfi34 0 61346 144824 2026-06-30T14:28:19Z Galicijac 19151 израда странице 144824 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=Дефиле добровољачког ђачког одреда | одељак= | аутор=Димитрије Љотић | година=1941 | белешке= }} <center>Омладинцима је држао говор г. Димитрије Љотић</center> Ретки су дани, у којима се један поражен народ може да одушеви. Одушевљење одлази заједно са изгубљеном битком: оно је синоним победе, прегалаштва и жртве. Но сретна околност да је окупатор схватио потребу консолидације унутрашњих српских питања, дозволила је Београђанима да јуче буду сведоци једног дирљивог догађаја. Младићи, чланови добровољне службе, продефиловали су главним улицама града. Пред полазак ових весника новог доба, одржао им је говор изванредни комесар за обнову Смедерева г. Димитрије Љотић. Узбуђен што види пред собом зору лепше сутрашњице, г. Љотић је између осталог рекао: „Крајње је време да одбијемо талас анархије, која запљускује већ и предграђа престоног нам града. На вама је, децо моја, да ослањајући се на света три начела земље наше: Вера у Бога, чојство и јунаштво, решите борбу Србије у корист њену. Ако ли пак победи анархија, зацариће беда и јад, које не само да ће продубити нашу несрећу, но ће дефинитивно запечатити судбину нашег народа. На вама је да другачије испадне.” После говора и отпеваних родољубивих песама растали су се добровољци са својим председником. Потом су кренули улицама града чврстим кораком и озбиљним изгледом, како то и доликује добровољцима за борбу против саботера и изрода. Успут су били предмет општих симпатија и одушевљеног клицања. Појава ових младића на плочнику престонице свега Српства, изазвала је у очима многих патриотских грађана сузе радоснице. Омладина смене ново време носи... Цвеће, усклици и благослов су их успут пратили. Пред зградом Председништва владе генерала г. Недића манифестанти су акламирали, који се убрзо појавио на балкону зграде у друштву Министра народне привреде г. Михајла Олћана. Радостан јунак што види дејство свог апела упућеног омладини, отпоздравио их је очито задовољан одушевљењем младића. Од председништва владе добровољци су се упутили у свој круг, да би ускоро кренули у крсташки бој против уништитеља Српства. ==Извор== *Љотић, Димитрије В., ''[https://www.novo-videlo.com/wp-content/uploads/knjige/knjiga10.pdf Сабрана дела. Књига 10, 1941—1945.]'', Задруга, Нови Сад, 2001. bvrgwdus451margu48jp2bzdc7m8v7h 144833 144824 2026-06-30T16:05:46Z Galicijac 19151 144833 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=Дефиле добровољачког ђачког одреда | одељак= | аутор=Димитрије Љотић | година=1941 | белешке=поднаслов — Омладинцима је држао говор г. Димитрије Љотић }} Ретки су дани, у којима се један поражен народ може да одушеви. Одушевљење одлази заједно са изгубљеном битком: оно је синоним победе, прегалаштва и жртве. Но сретна околност да је окупатор схватио потребу консолидације унутрашњих српских питања, дозволила је Београђанима да јуче буду сведоци једног дирљивог догађаја. Младићи, чланови добровољне службе, продефиловали су главним улицама града. Пред полазак ових весника новог доба, одржао им је говор изванредни комесар за обнову Смедерева г. Димитрије Љотић. Узбуђен што види пред собом зору лепше сутрашњице, г. Љотић је између осталог рекао: „Крајње је време да одбијемо талас анархије, која запљускује већ и предграђа престоног нам града. На вама је, децо моја, да ослањајући се на света три начела земље наше: Вера у Бога, чојство и јунаштво, решите борбу Србије у корист њену. Ако ли пак победи анархија, зацариће беда и јад, које не само да ће продубити нашу несрећу, но ће дефинитивно запечатити судбину нашег народа. На вама је да другачије испадне.” После говора и отпеваних родољубивих песама растали су се добровољци са својим председником. Потом су кренули улицама града чврстим кораком и озбиљним изгледом, како то и доликује добровољцима за борбу против саботера и изрода. Успут су били предмет општих симпатија и одушевљеног клицања. Појава ових младића на плочнику престонице свега Српства, изазвала је у очима многих патриотских грађана сузе радоснице. Омладина смене ново време носи... Цвеће, усклици и благослов су их успут пратили. Пред зградом Председништва владе генерала г. Недића манифестанти су акламирали, који се убрзо појавио на балкону зграде у друштву Министра народне привреде г. Михајла Олћана. Радостан јунак што види дејство свог апела упућеног омладини, отпоздравио их је очито задовољан одушевљењем младића. Од председништва владе добровољци су се упутили у свој круг, да би ускоро кренули у крсташки бој против уништитеља Српства. ==Извор== *Љотић, Димитрије В., ''[https://www.novo-videlo.com/wp-content/uploads/knjige/knjiga10.pdf Сабрана дела. Књига 10, 1941—1945.]'', Задруга, Нови Сад, 2001. dio0wbb9wkjqbdf2s7k0gv7u692v99n 144858 144833 2026-07-01T07:30:03Z Coaorao 19106 /* Извор */ 144858 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=Дефиле добровољачког ђачког одреда | одељак= | аутор=Димитрије Љотић | година=1941 | белешке=поднаслов — Омладинцима је држао говор г. Димитрије Љотић }} Ретки су дани, у којима се један поражен народ може да одушеви. Одушевљење одлази заједно са изгубљеном битком: оно је синоним победе, прегалаштва и жртве. Но сретна околност да је окупатор схватио потребу консолидације унутрашњих српских питања, дозволила је Београђанима да јуче буду сведоци једног дирљивог догађаја. Младићи, чланови добровољне службе, продефиловали су главним улицама града. Пред полазак ових весника новог доба, одржао им је говор изванредни комесар за обнову Смедерева г. Димитрије Љотић. Узбуђен што види пред собом зору лепше сутрашњице, г. Љотић је између осталог рекао: „Крајње је време да одбијемо талас анархије, која запљускује већ и предграђа престоног нам града. На вама је, децо моја, да ослањајући се на света три начела земље наше: Вера у Бога, чојство и јунаштво, решите борбу Србије у корист њену. Ако ли пак победи анархија, зацариће беда и јад, које не само да ће продубити нашу несрећу, но ће дефинитивно запечатити судбину нашег народа. На вама је да другачије испадне.” После говора и отпеваних родољубивих песама растали су се добровољци са својим председником. Потом су кренули улицама града чврстим кораком и озбиљним изгледом, како то и доликује добровољцима за борбу против саботера и изрода. Успут су били предмет општих симпатија и одушевљеног клицања. Појава ових младића на плочнику престонице свега Српства, изазвала је у очима многих патриотских грађана сузе радоснице. Омладина смене ново време носи... Цвеће, усклици и благослов су их успут пратили. Пред зградом Председништва владе генерала г. Недића манифестанти су акламирали, који се убрзо појавио на балкону зграде у друштву Министра народне привреде г. Михајла Олћана. Радостан јунак што види дејство свог апела упућеног омладини, отпоздравио их је очито задовољан одушевљењем младића. Од председништва владе добровољци су се упутили у свој круг, да би ускоро кренули у крсташки бој против уништитеља Српства. ==Извор== *Љотић, Димитрије В., ''[https://www.novo-videlo.com/wp-content/uploads/knjige/knjiga10.pdf Сабрана дела. Књига 10, 1941—1945.]'', Задруга, Нови Сад, 2001. [[Категорија:Димитрије Љотић]] 38sxzgqmsl7z25vyidmzye42ufvdciz 0 61347 144825 2026-06-30T14:32:11Z Galicijac 19151 израда странице 144825 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=Милан Мика Рашковић | одељак= | аутор=Димитрије Љотић | година=1942 | белешке= }} 17. текућег месеца увече убијен је у Осипаоници Милан Мика Рашковић земљорадник из Осипаонице, пред самом својом кућом, од комуниста. Врло је значајно да су у срезу подунавском, где није било комуниста ни јесенас, сад од 16. марта отпочела комунистичка убиства. Они су се бацили на овај срез баш зато, изгледа, што прошлог пута нису овде имали ни мало успеха. Али је још значајније што су напади почели убиствима наших најбољих бораца. Знају они добро ко држи народ у отпору против њихових сулудих, злодуховских напада. И отуда падају главе најбољих. Тако је убијен и покојни Рашковић. Уз Петра Грујића, Јована Таута, Благоја Мирковића, о. Младена Милошевића и учитеља Бошковића ето где погибе и наш Рашковић. То је огроман губитак за његов крај, за све другове његове, а ненакнадив за његову породицу и његовог старог оца. Личност Милана Рашковића је била пример пробуђеног сељака, кога је наша мисао и наша борба пробудила, ставила на ноге и упутила га правим, јединим правим путем. Не знамо сељака тако оштро бистрог, тако дубоко идеолошки убеђеног као што је био покојни Рашковић. Његов оштри профил симпатичног му лика био је оличење те његове оштре мисли, која је успевала за трен ока да одвоји и најдубљу суштину од оног што јој не припада. Човек је морао остати задивљен пред дубином умовања и оштрином проницљивости. Тако је Рашковић био и у свом приватном и јавном деловању, као задругар, кандидат за председника општине и народног посланика. Одиста је то поразан губитак за народ тога краја и народ уопште, што је Мика Рашковић, млад, у најбољој снази, тако уман, тако борбен, тако пожртвован и тако честит погинуо. Дубоко смо ми његови другови уцвељени његовом смрћу. Али баш због тога борба се наставља. Бог нека прости душу М Рашковића. ==Извор== *Љотић, Димитрије В., ''[https://www.novo-videlo.com/wp-content/uploads/knjige/knjiga10.pdf Сабрана дела. Књига 10, 1941—1945.]'', Задруга, Нови Сад, 2001. 71tla5bejaw5zxx08a7pfdubf4l2u3o 144864 144825 2026-07-01T07:33:52Z Coaorao 19106 /* Извор */ 144864 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=Милан Мика Рашковић | одељак= | аутор=Димитрије Љотић | година=1942 | белешке= }} 17. текућег месеца увече убијен је у Осипаоници Милан Мика Рашковић земљорадник из Осипаонице, пред самом својом кућом, од комуниста. Врло је значајно да су у срезу подунавском, где није било комуниста ни јесенас, сад од 16. марта отпочела комунистичка убиства. Они су се бацили на овај срез баш зато, изгледа, што прошлог пута нису овде имали ни мало успеха. Али је још значајније што су напади почели убиствима наших најбољих бораца. Знају они добро ко држи народ у отпору против њихових сулудих, злодуховских напада. И отуда падају главе најбољих. Тако је убијен и покојни Рашковић. Уз Петра Грујића, Јована Таута, Благоја Мирковића, о. Младена Милошевића и учитеља Бошковића ето где погибе и наш Рашковић. То је огроман губитак за његов крај, за све другове његове, а ненакнадив за његову породицу и његовог старог оца. Личност Милана Рашковића је била пример пробуђеног сељака, кога је наша мисао и наша борба пробудила, ставила на ноге и упутила га правим, јединим правим путем. Не знамо сељака тако оштро бистрог, тако дубоко идеолошки убеђеног као што је био покојни Рашковић. Његов оштри профил симпатичног му лика био је оличење те његове оштре мисли, која је успевала за трен ока да одвоји и најдубљу суштину од оног што јој не припада. Човек је морао остати задивљен пред дубином умовања и оштрином проницљивости. Тако је Рашковић био и у свом приватном и јавном деловању, као задругар, кандидат за председника општине и народног посланика. Одиста је то поразан губитак за народ тога краја и народ уопште, што је Мика Рашковић, млад, у најбољој снази, тако уман, тако борбен, тако пожртвован и тако честит погинуо. Дубоко смо ми његови другови уцвељени његовом смрћу. Али баш због тога борба се наставља. Бог нека прости душу М Рашковића. ==Извор== *Љотић, Димитрије В., ''[https://www.novo-videlo.com/wp-content/uploads/knjige/knjiga10.pdf Сабрана дела. Књига 10, 1941—1945.]'', Задруга, Нови Сад, 2001. [[Категорија:Димитрије Љотић]] [[Категорија:Антикомунизам]] tunbo3b243h3xs2t7lbcgwbxs0du0fk 0 61348 144826 2026-06-30T14:34:57Z Galicijac 19151 израда странице 144826 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=Свечани помен жртвама прошлогодишње катастрофе у Смедереву | одељак= | аутор=Димитрије Љотић | година=1942 | белешке= }} На јучерашњи дан, пре годину дана, тежак, изненадни удес узбудио је цео српски народ. Страховита експлозија муниционог складишта у тврђави Ђурђа Смедеревца проузроковала је велику штету, уништила неколико стотина људских живота и од једног напредног града направила страшну гомилу рушевина. Поводом овога тужног дана Смедерево је данас приредило комеморацију палим жртвама. Данашњи дан проглашен је заветним даном града, даном који ће сваке године бити испуњен низом патриотских манифестација. Потом је одржао говор изванредни комесар за обнову Смедерева Димитрије Љотић, који је рекао: — Дозволите да са овог места у коме ће почивати сви унесрећени на дан 5. јуна 1941. год. да вас са неколико речи подсетим на тај тешки удес. Тога дана као да се утроба земље отворила и као да су све разорне снаге отпочеле да играју ужасну игру. Прави број жртава ни данас се тачно не зна. Осим 423 позната имена погинуо је известан број немачких војника. Претпоставља се да је унесрећене и вода однела и да известан број нико није пријавио. Укупно је било 1.500 рањених од којих је остало 250 као тешки инвалиди. Из зидина Смедерева извлачили су се људи и жене и деца и као бесомучни бежали пољима. А над Смедеревом као букет светлео је један облак са више од хиљаду муња. Људи су говорили да знају после те несреће како треба да изгледа суд Божији. За успомену, на тај тужни удес, а из жеље да тај дан не буде никад заборављен, одлучено је да он буде проглашен за заветни дан града Смедерева. ==Извор== *Љотић, Димитрије В., ''[https://www.novo-videlo.com/wp-content/uploads/knjige/knjiga10.pdf Сабрана дела. Књига 10, 1941—1945.]'', Задруга, Нови Сад, 2001. 9laxmwqfojnzg2yxpmky957wjr9ymg3 144867 144826 2026-07-01T07:35:13Z Coaorao 19106 /* Извор */ 144867 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=Свечани помен жртвама прошлогодишње катастрофе у Смедереву | одељак= | аутор=Димитрије Љотић | година=1942 | белешке= }} На јучерашњи дан, пре годину дана, тежак, изненадни удес узбудио је цео српски народ. Страховита експлозија муниционог складишта у тврђави Ђурђа Смедеревца проузроковала је велику штету, уништила неколико стотина људских живота и од једног напредног града направила страшну гомилу рушевина. Поводом овога тужног дана Смедерево је данас приредило комеморацију палим жртвама. Данашњи дан проглашен је заветним даном града, даном који ће сваке године бити испуњен низом патриотских манифестација. Потом је одржао говор изванредни комесар за обнову Смедерева Димитрије Љотић, који је рекао: — Дозволите да са овог места у коме ће почивати сви унесрећени на дан 5. јуна 1941. год. да вас са неколико речи подсетим на тај тешки удес. Тога дана као да се утроба земље отворила и као да су све разорне снаге отпочеле да играју ужасну игру. Прави број жртава ни данас се тачно не зна. Осим 423 позната имена погинуо је известан број немачких војника. Претпоставља се да је унесрећене и вода однела и да известан број нико није пријавио. Укупно је било 1.500 рањених од којих је остало 250 као тешки инвалиди. Из зидина Смедерева извлачили су се људи и жене и деца и као бесомучни бежали пољима. А над Смедеревом као букет светлео је један облак са више од хиљаду муња. Људи су говорили да знају после те несреће како треба да изгледа суд Божији. За успомену, на тај тужни удес, а из жеље да тај дан не буде никад заборављен, одлучено је да он буде проглашен за заветни дан града Смедерева. ==Извор== *Љотић, Димитрије В., ''[https://www.novo-videlo.com/wp-content/uploads/knjige/knjiga10.pdf Сабрана дела. Књига 10, 1941—1945.]'', Задруга, Нови Сад, 2001. [[Категорија:Димитрије Љотић]] rlejnsesokr00xc09w6a2nj1pd8ca7u 0 61349 144827 2026-06-30T14:55:34Z Galicijac 19151 израда странице 144827 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=Свештеник Драгутин Булић | одељак= | аутор=Димитрије Љотић | година=1942 | белешке= }} Родио се 1910. у Вичи — селу Ломног Драгачева. Син честитог домаћина Милорада Булића и племените Српкиње Даринке, коју поодавно закрива земља српска. Растао, домаћу српску мудрост текао и знање основне школе прибирао међ вихорним горама Драгачевским и на обалама жуборних река и потока његових. По завршетку основне школе, отргао се из крила мајчина и од зелених брегова свога краја, па се спустио на обалу Мораве у Чачак, чија је историја сувише променљива и бурна, и ту је продужио телесно узрастање и школско назидавање. Пошто је завршио четири разреда гимназије отишао је у подножје Фрушке Горе, на обале Дунава, и ту се уписао у богословију Светог Саве. Завршио је пет разреда ове знамените школе српске са одличним успехом. По одслужењу војног рока рукоположио га за свештеника блаженопочивши епископ Жички Јефрем Бојовић и поставио на једну од парохија при манастиру Студеница. Тако је млади свештеник Драгутин прву службу почео у најзнаменитијем крају нашем, најзнаменитијем по изворима духа и морала, вере и национализма. После краћег службовања тамо прелази на домак Рудника у село Прањане и тамо продужује свештеничко службовање. Поред ревносне свештеничке службе он студира и на време полаже дипломски испит на Београдском теолошком факултету. По положеном испиту и после тешке породичне трагедије напушта службу парохијског свештеника и прелази за наставника у гимназију Чачанску. Ту улаже неизмерне напоре да што више духа и морала, вере и национализма улије у срца и душе својих ученика. С обзиром на прилике које су владале у нашим школама, па и у тој где је овај човек делао, напори су били тешки и претешки. Зато су и трудови његови били преголеми. Када су настали тамни и бурни дани у животу народа нашег, свештеник и професор Драгутин улагао је огромне напоре, да у свест народну убаци што више разума и у душу што више светлости. Трчао је без умора и одмора, да се што више српских живота спасе и у томе је свакако имао много успеха, за које данас многи неће да знају а који ће сутра бити тако јасни и светли да их нико неће моћи укрити. Свесно и с љубављу се жртвовао за добро рода свога. Оставио је малог сина Србољуба, коме је кроз више година био и отац и мајка. Његов отац Милорад изгубио је јединца сина. Сада му на старачка плећа пада терет родитељски према малом Србољубу, а срце му испуњава бол за јединим сином. Српски народ лишен је у најсудбоноснијим моментима једног свога, заиста, врлог сина, а његови другови верног друга. Оволико сада под притиском жалости и туге, за славно палим братом и другом, а када тело овога борца буде предано грудима земље српске, упалиће се више воштаница сабраних од речи српских, да светле нараштају новом, као што светли и душа овог паћеника међу народима светим у царству небеском. ==Извор== *Љотић, Димитрије В., ''[https://www.novo-videlo.com/wp-content/uploads/knjige/knjiga10.pdf Сабрана дела. Књига 10, 1941—1945.]'', Задруга, Нови Сад, 2001. 06b626g1q9gu2q535nb8mxe756se4oz 144868 144827 2026-07-01T07:35:33Z Coaorao 19106 /* Извор */ 144868 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=Свештеник Драгутин Булић | одељак= | аутор=Димитрије Љотић | година=1942 | белешке= }} Родио се 1910. у Вичи — селу Ломног Драгачева. Син честитог домаћина Милорада Булића и племените Српкиње Даринке, коју поодавно закрива земља српска. Растао, домаћу српску мудрост текао и знање основне школе прибирао међ вихорним горама Драгачевским и на обалама жуборних река и потока његових. По завршетку основне школе, отргао се из крила мајчина и од зелених брегова свога краја, па се спустио на обалу Мораве у Чачак, чија је историја сувише променљива и бурна, и ту је продужио телесно узрастање и школско назидавање. Пошто је завршио четири разреда гимназије отишао је у подножје Фрушке Горе, на обале Дунава, и ту се уписао у богословију Светог Саве. Завршио је пет разреда ове знамените школе српске са одличним успехом. По одслужењу војног рока рукоположио га за свештеника блаженопочивши епископ Жички Јефрем Бојовић и поставио на једну од парохија при манастиру Студеница. Тако је млади свештеник Драгутин прву службу почео у најзнаменитијем крају нашем, најзнаменитијем по изворима духа и морала, вере и национализма. После краћег службовања тамо прелази на домак Рудника у село Прањане и тамо продужује свештеничко службовање. Поред ревносне свештеничке службе он студира и на време полаже дипломски испит на Београдском теолошком факултету. По положеном испиту и после тешке породичне трагедије напушта службу парохијског свештеника и прелази за наставника у гимназију Чачанску. Ту улаже неизмерне напоре да што више духа и морала, вере и национализма улије у срца и душе својих ученика. С обзиром на прилике које су владале у нашим школама, па и у тој где је овај човек делао, напори су били тешки и претешки. Зато су и трудови његови били преголеми. Када су настали тамни и бурни дани у животу народа нашег, свештеник и професор Драгутин улагао је огромне напоре, да у свест народну убаци што више разума и у душу што више светлости. Трчао је без умора и одмора, да се што више српских живота спасе и у томе је свакако имао много успеха, за које данас многи неће да знају а који ће сутра бити тако јасни и светли да их нико неће моћи укрити. Свесно и с љубављу се жртвовао за добро рода свога. Оставио је малог сина Србољуба, коме је кроз више година био и отац и мајка. Његов отац Милорад изгубио је јединца сина. Сада му на старачка плећа пада терет родитељски према малом Србољубу, а срце му испуњава бол за јединим сином. Српски народ лишен је у најсудбоноснијим моментима једног свога, заиста, врлог сина, а његови другови верног друга. Оволико сада под притиском жалости и туге, за славно палим братом и другом, а када тело овога борца буде предано грудима земље српске, упалиће се више воштаница сабраних од речи српских, да светле нараштају новом, као што светли и душа овог паћеника међу народима светим у царству небеском. ==Извор== *Љотић, Димитрије В., ''[https://www.novo-videlo.com/wp-content/uploads/knjige/knjiga10.pdf Сабрана дела. Књига 10, 1941—1945.]'', Задруга, Нови Сад, 2001. [[Категорија:Димитрије Љотић]] 6dx30z3a8x2p1ka3nll8v3dvkj7bnay 0 61350 144828 2026-06-30T15:04:39Z Galicijac 19151 израда странице 144828 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=Свештеници и народна политика | одељак= | аутор=Димитрије Љотић | година=1941 | белешке= }} Има две врсте политике, па и два могућа начина односа свештениковог према њој. Ако је политика ствар интереса личног, котеријашког или кликашког, како свештеник може у њој да учествује? Ако је политика везана са судбином једног народа, како да свештеник може бити према њој равнодушан? Нико данас разумно неће моћи порећи да ова или она политика народна води овој или оној судбини дотичног народа, а ова или она судбина води онаквим или оваквим резултатима у животу народа и његових чланова, који резултати могу бити од највеће важности и за спасење појединих и многих душа. Ми тиме нити можемо нити хоћемо да кажемо да политика једног народа има искључивог утицаја на питање спасења, јер знамо да су се појединци спасли чак и из Содома и Гомора. Али хоћемо да подвучемо да политика једног народа може водити појединца и читав народ духовном расулу, као греху и душевном помору појединце. А то је и већа и страшнија од политике пропасти или економске беде. Ми управо мислимо да политичка пропаст и економска беда долазе као плодови духовног расула и друштвеног помора, јер стојимо на гледишту да је духовно битно, оригинално, коренито, и да је и политичко и економско само одблесак духовног. Ми знамо да су „разни дарови” па онда мислимо да је правило да прави и свети свештеник не може бити војсковођа, па чак ни практичан управљач државе. Али зар зато свештеник, имајући у виду ону горњу истину може и сме да остане политички индиферентан, перући руке као Пилат у свима судбинским питањима његовог народа? Ми сматрамо да је свештеник дужан, по служби својој, да исповеда истину и за њу се бори, о свим судбинским народним питањима, увек — не тек „кад се кола поломе”, — јер тада се и без њега види да „има других путева”, па се нису морала кола гонити путем којим су их гонили „политички дилетанти и партиске наказе”. Важно је међутим, да то што он исповеда и зашта се бори буде заиста истина, а не заблуда. И он је дужан и себи и својој служби, и својој пастви, да то питање добро и свесрдно испита. Али кад се увери, онда ћутати не може и не сме. Ми дакле сматрамо: 1) да је свештеник дужан и индивидуално, као сам, да исповеда јасно и гласно истину о свакој судбоносној ствари свога народа, — и по потреби за њу и да се бори, начином достојним своје свештеничке службе; 2) да је он то дужан да чини увек, а не само „кад се кола поломе”; 3) да, ако постоји политичка организација, која ту истину и сама проповеда и за њу се бори, дужан је да је својим исповедањем и својом борбом помогне. ==Извор== *Љотић, Димитрије В., ''[https://www.novo-videlo.com/wp-content/uploads/knjige/knjiga10.pdf Сабрана дела. Књига 10, 1941—1945.]'', Задруга, Нови Сад, 2001. p4to05v4ur4ijvqzlyj4ujhgay61mtu 144855 144828 2026-07-01T07:28:36Z Coaorao 19106 /* Извор */ 144855 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=Свештеници и народна политика | одељак= | аутор=Димитрије Љотић | година=1941 | белешке= }} Има две врсте политике, па и два могућа начина односа свештениковог према њој. Ако је политика ствар интереса личног, котеријашког или кликашког, како свештеник може у њој да учествује? Ако је политика везана са судбином једног народа, како да свештеник може бити према њој равнодушан? Нико данас разумно неће моћи порећи да ова или она политика народна води овој или оној судбини дотичног народа, а ова или она судбина води онаквим или оваквим резултатима у животу народа и његових чланова, који резултати могу бити од највеће важности и за спасење појединих и многих душа. Ми тиме нити можемо нити хоћемо да кажемо да политика једног народа има искључивог утицаја на питање спасења, јер знамо да су се појединци спасли чак и из Содома и Гомора. Али хоћемо да подвучемо да политика једног народа може водити појединца и читав народ духовном расулу, као греху и душевном помору појединце. А то је и већа и страшнија од политике пропасти или економске беде. Ми управо мислимо да политичка пропаст и економска беда долазе као плодови духовног расула и друштвеног помора, јер стојимо на гледишту да је духовно битно, оригинално, коренито, и да је и политичко и економско само одблесак духовног. Ми знамо да су „разни дарови” па онда мислимо да је правило да прави и свети свештеник не може бити војсковођа, па чак ни практичан управљач државе. Али зар зато свештеник, имајући у виду ону горњу истину може и сме да остане политички индиферентан, перући руке као Пилат у свима судбинским питањима његовог народа? Ми сматрамо да је свештеник дужан, по служби својој, да исповеда истину и за њу се бори, о свим судбинским народним питањима, увек — не тек „кад се кола поломе”, — јер тада се и без њега види да „има других путева”, па се нису морала кола гонити путем којим су их гонили „политички дилетанти и партиске наказе”. Важно је међутим, да то што он исповеда и зашта се бори буде заиста истина, а не заблуда. И он је дужан и себи и својој служби, и својој пастви, да то питање добро и свесрдно испита. Али кад се увери, онда ћутати не може и не сме. Ми дакле сматрамо: 1) да је свештеник дужан и индивидуално, као сам, да исповеда јасно и гласно истину о свакој судбоносној ствари свога народа, — и по потреби за њу и да се бори, начином достојним своје свештеничке службе; 2) да је он то дужан да чини увек, а не само „кад се кола поломе”; 3) да, ако постоји политичка организација, која ту истину и сама проповеда и за њу се бори, дужан је да је својим исповедањем и својом борбом помогне. ==Извор== *Љотић, Димитрије В., ''[https://www.novo-videlo.com/wp-content/uploads/knjige/knjiga10.pdf Сабрана дела. Књига 10, 1941—1945.]'', Задруга, Нови Сад, 2001. [[Категорија:Димитрије Љотић]] 5fjutjqf5zdvi92k1gkgd1r75b7ldk5 0 61351 144829 2026-06-30T15:08:39Z Galicijac 19151 израда странице 144829 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=Писмо патријарху Гаврилу и епископима Николају и Иринеју | одељак= | аутор=Димитрије Љотић | година=1941 | белешке= }} <p style="text-align:right;">''Београд, 26. марта 1941 год.''</p> ...Једини излаз из наше ситуације била је правилна и чврста балканска политика. Она је једино могла да обезбеди слободу и мир Балкана, али таква се политика није могла водити без жеље за слогом и миром међу самим балканским државама. Ту политику у нашој земљи, на жалост, није нико заступао осим нас... Кад се таква политика није водила, онда је земља већ била на низбрдици, а та се низбрдица завршавала амбисом. На ивици овог амбиса израсло је дрво што се зове пакт. И Кнез, који је крив што је земља била на низбрдици, у последњем тренутку ухватио се за дрво које се зове пакт. И сад он заједно с нама виси над провалијом и прима честитања што није пао у провалију. Они који раде против пакта лако ће то дрво престругати, али и Кнез ће онда пасти у провалију, али и ми сви заједно с њим... Политичка последица тога биће расуло државе... Према томе ја вас молим и преклињем да се с ваше стране не чине овакве ствари које ће нас све бацити у пропаст. Кад је већ пакт потписан, тражите од Кнеза да одмах дође на чело једна права, пуна и чврстине и ауторитета влада која ће с једне стране пакт поштовати а с друге стране народу улити поверење да ће слобода и независност бити сачувани... Ако се о ову молбу оглушите па продужите антипактовски рад, онда ћете на своја леђа натоварити сву одговорност за слом државни и народни и пред Богом ћете испасти као они људи „који траже славу не код Бога већ код људи”. На завршетку морам поменути да су сва моја предвиђања из спољне политике досад била углавном испуњена, па отуд и ова моја тврђења ваља гледати под тим углом... ==Извор== *Љотић, Димитрије В., ''[https://www.novo-videlo.com/wp-content/uploads/knjige/knjiga10.pdf Сабрана дела. Књига 10, 1941—1945.]'', Задруга, Нови Сад, 2001. eblacdymsyp7kx15ekwba97ezea87qm 144857 144829 2026-07-01T07:29:45Z Coaorao 19106 /* Извор */ 144857 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=Писмо патријарху Гаврилу и епископима Николају и Иринеју | одељак= | аутор=Димитрије Љотић | година=1941 | белешке= }} <p style="text-align:right;">''Београд, 26. марта 1941 год.''</p> ...Једини излаз из наше ситуације била је правилна и чврста балканска политика. Она је једино могла да обезбеди слободу и мир Балкана, али таква се политика није могла водити без жеље за слогом и миром међу самим балканским државама. Ту политику у нашој земљи, на жалост, није нико заступао осим нас... Кад се таква политика није водила, онда је земља већ била на низбрдици, а та се низбрдица завршавала амбисом. На ивици овог амбиса израсло је дрво што се зове пакт. И Кнез, који је крив што је земља била на низбрдици, у последњем тренутку ухватио се за дрво које се зове пакт. И сад он заједно с нама виси над провалијом и прима честитања што није пао у провалију. Они који раде против пакта лако ће то дрво престругати, али и Кнез ће онда пасти у провалију, али и ми сви заједно с њим... Политичка последица тога биће расуло државе... Према томе ја вас молим и преклињем да се с ваше стране не чине овакве ствари које ће нас све бацити у пропаст. Кад је већ пакт потписан, тражите од Кнеза да одмах дође на чело једна права, пуна и чврстине и ауторитета влада која ће с једне стране пакт поштовати а с друге стране народу улити поверење да ће слобода и независност бити сачувани... Ако се о ову молбу оглушите па продужите антипактовски рад, онда ћете на своја леђа натоварити сву одговорност за слом државни и народни и пред Богом ћете испасти као они људи „који траже славу не код Бога већ код људи”. На завршетку морам поменути да су сва моја предвиђања из спољне политике досад била углавном испуњена, па отуд и ова моја тврђења ваља гледати под тим углом... ==Извор== *Љотић, Димитрије В., ''[https://www.novo-videlo.com/wp-content/uploads/knjige/knjiga10.pdf Сабрана дела. Књига 10, 1941—1945.]'', Задруга, Нови Сад, 2001. [[Категорија:Димитрије Љотић]] h3vfhgux8qiibdn6z6pegk4ko0g3ujc 0 61352 144830 2026-06-30T15:24:33Z Galicijac 19151 израда странице 144830 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=Како ће српски народ изићи из данашњих тешкоћа | одељак= | аутор=Димитрије Љотић | година=1941 | белешке= }} <p style="text-align:right;">''7—IX—1941.''</p> — Како ће српски народ изићи из данашњих тешкоћа? — Ако схвати да се битке изгубљене сабљом могу добити памећу. — Како то мислите? Објасните нам то мало опширније. — Ми смо у нашој историји досада све губили и све добијали на сабљи. То је ударило херојски печат целој народној души. Против тога печата не само да човек ништа не може имати, већ се мора управо дичити њиме, јер док се другим дају поуке да херојски мисле, дотле српском народу такве поуке нису потребне. Али, ми смо, вођени слепим и лудим вођама, водили такву непаметну политику да смо, без икакве потребе, на своју рођену штету, 27. марта извукли мач из корица, који нам је 18. априла на бедан начин по нас избачен из руку. Оно што нашем сраму додаје још нарочити бол јесте чињеница да нам победник с правом може рећи, па нам то и говори: „Шта вам је то требало? Ми вам то заиста нисмо желели”. Ми смо, дакле, изгубили рат. Јер тек не могу бити тако луд ни тако слеп ни тако покварен па да верујем, да нешто прикривеног оружја и разбацане спреме може извојевати наш спас, кад је искуство од 6 до 15 априла показало како смо преслабо прошли са свом огромном спремом и организованом војском коју смо имали. Хоћемо ли, дакле, сад кад нам је мач из руку избијен, да клонемо? То, мислим, да нећемо, јер нам не да херојски печат историје коју смо с мајчиним млеком у се упили. Ради се само о томе на који ћемо начин борбу продужити. — Кажите нам неколико речи о начину те борбе? — Један је онај који предлажу комунисти по шумама, са својим ортацима, одбеглим разбојницима. Тај пут води потпуном уништењу и истребљењу нашег народа. Други је пут пут разума, којим мора ићи сваки родољуб, сваки онај који више воли свој народ него црвену Москву или масонско-плутократски Лондон. — А шта сад, дакле, саветује разум? — Прво, одупрети се јуначки комунистима и разбојницима, као што чујем да су наши стари четници већ и сами то предузели, а чему треба и остали народ, наслоњен на своју владу, да следује. То је прва и најважнија ствар. Другу ствар коју памет саветује јесте да обуздамо разбукталу себичност своју која слепо ради на нашој пропасти, изазивајући анархију у привредним и социјалним односима. То нам доноси несташицу и глад, иако сви знамо да је баш ове године Бог милостиви дао добру жетву. И ту разум саветује да себе победимо и ја херојскијег пута од тога не знам, пошто знам да свака шуша може другога победити, па чак и јунака, нарочито мучки из заседе, а себе победити може само херој. Треће што памет саветује, (а што памет у ствари саветује на прво место, а ја сам само ставио на треће) јесте да пронађемо свој рођени духовни народни пут. На првом месту то саветује разум, јер је наше духовно беспуће узрок нашег данашњег тешког положаја. Наша слепа, одрођена и однарођена, школована господа повела су народ у духовно беспуће и завела за Голеч Планину. Наше су школе, рекао ми је пре седам година владика Николај, највећи непријатељи народа. Оне су позване да народу очи отварају, а, у ствари, највећи део оних који кроз школе прођу остају духовно слепи. Тако је од основне школе до универзитета. Јер да није тако, како би од 1932. године универзитет у Београду био тврђава комуниста под разним именима? То је ишло дотле да наш Краљ од 1932. године није могао присуствовати прослави Светог Саве на Универзитету. Зар би то било могуће да нисмо изгубили духовни пут, да школе нису биле канали кроз које је пролазио интернационални и анационални отров, те тровао дух народни и убијао народу вид духовни? Зар би било могуће да највећи део „интелигенције” народне буде одат интернационалном и анационалном духу, а стран потпуно нашем народном схватању света и живота? Ухватити се, дакле, у коштац са тим интернационалним и анационалним раком, што је школе наше узео као најповољнију средину кроз коју ће се разврежити, зауздати себе и своју себичност и тако омогућити бољи ред и општије благостање у економским и социјалним односима, — и одупрети се и победити растећу анархију комуниста и разбојника, — јесте једини пут који нам разум саветује за спас народа, за добро његово и за добро браће наше која данас нису с нама. Мислим да увиђате да за такав пут треба много херојства, бескрајно више него за онај први — комунистички и разбојнички. ==Извор== *Љотић, Димитрије В., ''[https://www.novo-videlo.com/wp-content/uploads/knjige/knjiga10.pdf Сабрана дела. Књига 10, 1941—1945.]'', Задруга, Нови Сад, 2001. 09bp0msh7ju7w6bk9vhxejj5pxe29xe 144859 144830 2026-07-01T07:30:48Z Coaorao 19106 /* Извор */ 144859 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=Како ће српски народ изићи из данашњих тешкоћа | одељак= | аутор=Димитрије Љотић | година=1941 | белешке= }} <p style="text-align:right;">''7—IX—1941.''</p> — Како ће српски народ изићи из данашњих тешкоћа? — Ако схвати да се битке изгубљене сабљом могу добити памећу. — Како то мислите? Објасните нам то мало опширније. — Ми смо у нашој историји досада све губили и све добијали на сабљи. То је ударило херојски печат целој народној души. Против тога печата не само да човек ништа не може имати, већ се мора управо дичити њиме, јер док се другим дају поуке да херојски мисле, дотле српском народу такве поуке нису потребне. Али, ми смо, вођени слепим и лудим вођама, водили такву непаметну политику да смо, без икакве потребе, на своју рођену штету, 27. марта извукли мач из корица, који нам је 18. априла на бедан начин по нас избачен из руку. Оно што нашем сраму додаје још нарочити бол јесте чињеница да нам победник с правом може рећи, па нам то и говори: „Шта вам је то требало? Ми вам то заиста нисмо желели”. Ми смо, дакле, изгубили рат. Јер тек не могу бити тако луд ни тако слеп ни тако покварен па да верујем, да нешто прикривеног оружја и разбацане спреме може извојевати наш спас, кад је искуство од 6 до 15 априла показало како смо преслабо прошли са свом огромном спремом и организованом војском коју смо имали. Хоћемо ли, дакле, сад кад нам је мач из руку избијен, да клонемо? То, мислим, да нећемо, јер нам не да херојски печат историје коју смо с мајчиним млеком у се упили. Ради се само о томе на који ћемо начин борбу продужити. — Кажите нам неколико речи о начину те борбе? — Један је онај који предлажу комунисти по шумама, са својим ортацима, одбеглим разбојницима. Тај пут води потпуном уништењу и истребљењу нашег народа. Други је пут пут разума, којим мора ићи сваки родољуб, сваки онај који више воли свој народ него црвену Москву или масонско-плутократски Лондон. — А шта сад, дакле, саветује разум? — Прво, одупрети се јуначки комунистима и разбојницима, као што чујем да су наши стари четници већ и сами то предузели, а чему треба и остали народ, наслоњен на своју владу, да следује. То је прва и најважнија ствар. Другу ствар коју памет саветује јесте да обуздамо разбукталу себичност своју која слепо ради на нашој пропасти, изазивајући анархију у привредним и социјалним односима. То нам доноси несташицу и глад, иако сви знамо да је баш ове године Бог милостиви дао добру жетву. И ту разум саветује да себе победимо и ја херојскијег пута од тога не знам, пошто знам да свака шуша може другога победити, па чак и јунака, нарочито мучки из заседе, а себе победити може само херој. Треће што памет саветује, (а што памет у ствари саветује на прво место, а ја сам само ставио на треће) јесте да пронађемо свој рођени духовни народни пут. На првом месту то саветује разум, јер је наше духовно беспуће узрок нашег данашњег тешког положаја. Наша слепа, одрођена и однарођена, школована господа повела су народ у духовно беспуће и завела за Голеч Планину. Наше су школе, рекао ми је пре седам година владика Николај, највећи непријатељи народа. Оне су позване да народу очи отварају, а, у ствари, највећи део оних који кроз школе прођу остају духовно слепи. Тако је од основне школе до универзитета. Јер да није тако, како би од 1932. године универзитет у Београду био тврђава комуниста под разним именима? То је ишло дотле да наш Краљ од 1932. године није могао присуствовати прослави Светог Саве на Универзитету. Зар би то било могуће да нисмо изгубили духовни пут, да школе нису биле канали кроз које је пролазио интернационални и анационални отров, те тровао дух народни и убијао народу вид духовни? Зар би било могуће да највећи део „интелигенције” народне буде одат интернационалном и анационалном духу, а стран потпуно нашем народном схватању света и живота? Ухватити се, дакле, у коштац са тим интернационалним и анационалним раком, што је школе наше узео као најповољнију средину кроз коју ће се разврежити, зауздати себе и своју себичност и тако омогућити бољи ред и општије благостање у економским и социјалним односима, — и одупрети се и победити растећу анархију комуниста и разбојника, — јесте једини пут који нам разум саветује за спас народа, за добро његово и за добро браће наше која данас нису с нама. Мислим да увиђате да за такав пут треба много херојства, бескрајно више него за онај први — комунистички и разбојнички. ==Извор== *Љотић, Димитрије В., ''[https://www.novo-videlo.com/wp-content/uploads/knjige/knjiga10.pdf Сабрана дела. Књига 10, 1941—1945.]'', Задруга, Нови Сад, 2001. [[Категорија:Димитрије Љотић]] [[Категорија:Антикомунизам]] 6rt4e5ls3hi9i11yhdsc751zg9eimku 0 61353 144831 2026-06-30T15:35:58Z Galicijac 19151 израда странице 144831 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=Свом снагом напред до крајње и потпуне победе | одељак= | аутор=Димитрије Љотић | година=1941 | белешке= }} ''Наш уредник поставио је за Божићни број „Наше Борбе” г. Љотићу следеће питање: — У првом броју „Наше Борбе” рекли сте да је прва наша дужност да се сузбију и разбију комунисти у Србији. После разбијања комунистичких банди шта треба да ради наше друштво да би било боље српском народу?'' Комунистичке банде су биле и јесу само спољна манифестација с једне стране наше духовне пометености, а с друге стране наше разбуктале себичности. Да ми знамо свој духовни пут, да га нисмо изгубили, (као ждралови покаткад у касно јесењој магли што свој изгубе) не би нам се могло десити да комунизам нађе у нашем народу толики број свесних и несвесних помагача. Да држимо своју себичност на узди, у руци, да смо прво терористи према самима себи, ми бисмо били правичнији према другима, а самим тим би стварно било мање повода за комунистички бес рушилачки. Али у нас ври себичност и ми је не спутавамо већ јој слободно дајемо маха. Ви ме питате: које задатке после разбијања комунистичких банди има наше друштво! Одговор је јасан: савладана је ерупција комунистичка, али вулкан је жив. А том вулкану главну снагу дају та наша духовна пометеност и та наша разбуктала себичност. Савладати ерупцију је нешто, али није све. Док вулкан живи и ради, опасност од нових ерупција је непрестано ту. Наш народ мора да сазна одакле му опасност прети. Он мора да сазна да нема веће опасности за њега самог од њега самог, а то ће рећи: од те духовне пометености и од те разбуктале себичности. Нико му живи под небом веће несреће не може учинити, него што могу те његове велике и смртоносне бољке. Њему су стално говорили о његовим спољним непријатељима. И он их је мрзео. А нису му казали да он нема већег непријатеља него што је сам себи кад изгуби свој духовни пут и кад пусти да се разигра несметано себичност. Сад треба, обратно, да уђе у сама себе и ту упозна свог највећег и одиста убиственог непријатеља, кога је досада мазио и хранио. Јесенас нам је била дужност да се боримо против комунизма, те духовне пометености и отеловљене себичности. И добро смо радили, јер је комунизам сачињавао непосредну опасност. Данас се морамо обратити корену одакле је комунизам избио и зло из корена чупати. Отуда наш народ мора, (као што је омрзнуо комунизам, пошто је сазнао за зло које доноси) да упозна корен његов, да га омрзне свом душом својом, и да га чупа из себе, као коров што се чупа из оплемењеног усева. Борба против разбукталог комунизма била је тешка. Али скоро је завршена. Борба против корена му духовног је тежа и тек има да почне. Али не можемо стати на по пута. Већ и по томе што из корена остављеног лако избијају изданци, често упорнији и многобројнији од стабла прво посеченог. Морамо, дакле, свом снагом напред до крајње и потпуне победе. ==Извор== *Љотић, Димитрије В., ''[https://www.novo-videlo.com/wp-content/uploads/knjige/knjiga10.pdf Сабрана дела. Књига 10, 1941—1945.]'', Задруга, Нови Сад, 2001. 5v1w8l3e1jxmnwvvi338nqan6sj884k 144861 144831 2026-07-01T07:31:29Z Coaorao 19106 /* Извор */ 144861 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=Свом снагом напред до крајње и потпуне победе | одељак= | аутор=Димитрије Љотић | година=1941 | белешке= }} ''Наш уредник поставио је за Божићни број „Наше Борбе” г. Љотићу следеће питање: — У првом броју „Наше Борбе” рекли сте да је прва наша дужност да се сузбију и разбију комунисти у Србији. После разбијања комунистичких банди шта треба да ради наше друштво да би било боље српском народу?'' Комунистичке банде су биле и јесу само спољна манифестација с једне стране наше духовне пометености, а с друге стране наше разбуктале себичности. Да ми знамо свој духовни пут, да га нисмо изгубили, (као ждралови покаткад у касно јесењој магли што свој изгубе) не би нам се могло десити да комунизам нађе у нашем народу толики број свесних и несвесних помагача. Да држимо своју себичност на узди, у руци, да смо прво терористи према самима себи, ми бисмо били правичнији према другима, а самим тим би стварно било мање повода за комунистички бес рушилачки. Али у нас ври себичност и ми је не спутавамо већ јој слободно дајемо маха. Ви ме питате: које задатке после разбијања комунистичких банди има наше друштво! Одговор је јасан: савладана је ерупција комунистичка, али вулкан је жив. А том вулкану главну снагу дају та наша духовна пометеност и та наша разбуктала себичност. Савладати ерупцију је нешто, али није све. Док вулкан живи и ради, опасност од нових ерупција је непрестано ту. Наш народ мора да сазна одакле му опасност прети. Он мора да сазна да нема веће опасности за њега самог од њега самог, а то ће рећи: од те духовне пометености и од те разбуктале себичности. Нико му живи под небом веће несреће не може учинити, него што могу те његове велике и смртоносне бољке. Њему су стално говорили о његовим спољним непријатељима. И он их је мрзео. А нису му казали да он нема већег непријатеља него што је сам себи кад изгуби свој духовни пут и кад пусти да се разигра несметано себичност. Сад треба, обратно, да уђе у сама себе и ту упозна свог највећег и одиста убиственог непријатеља, кога је досада мазио и хранио. Јесенас нам је била дужност да се боримо против комунизма, те духовне пометености и отеловљене себичности. И добро смо радили, јер је комунизам сачињавао непосредну опасност. Данас се морамо обратити корену одакле је комунизам избио и зло из корена чупати. Отуда наш народ мора, (као што је омрзнуо комунизам, пошто је сазнао за зло које доноси) да упозна корен његов, да га омрзне свом душом својом, и да га чупа из себе, као коров што се чупа из оплемењеног усева. Борба против разбукталог комунизма била је тешка. Али скоро је завршена. Борба против корена му духовног је тежа и тек има да почне. Али не можемо стати на по пута. Већ и по томе што из корена остављеног лако избијају изданци, често упорнији и многобројнији од стабла прво посеченог. Морамо, дакле, свом снагом напред до крајње и потпуне победе. ==Извор== *Љотић, Димитрије В., ''[https://www.novo-videlo.com/wp-content/uploads/knjige/knjiga10.pdf Сабрана дела. Књига 10, 1941—1945.]'', Задруга, Нови Сад, 2001. [[Категорија:Димитрије Љотић]] [[Категорија:Антикомунизам]] mjk8a4kdn46y8xddkx2me182g8qrxxf 0 61354 144832 2026-06-30T16:04:40Z Galicijac 19151 израда странице 144832 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=Прича о једном чувару пруге | одељак= | аутор=Димитрије Љотић | година=1942 | белешке= }} Ми смо годинама били као чувар пруге што покушава јурећем возу да знацима из свог фењера каже извесне важне истине. Давали смо знаке машиновођи и ложачу, — давали их возовођи и спроводницима воза, давали путницима. И то не — много компликоване ствари, — сасвим просте истине: да је огромна опасност пред возом, — да треба ход воза сасвим зауставити, да су наши колосеци подлокани, а мост набујалом водом скоро однет, — док на другој страни реке ни пруге ни насипа већ нема. Машиновођа је на све то ударио чувара по фењеру жарачем, те га је овај из руку испустио. Возовођа се нагао из јурећег воза да чувару љубазно довикне да га треба затворити у лудницу. Неки путници су га пљували, а неки уздигнутим песницама претили. Воз је победоносно прогурао поред сиротог чувара пруге — и његовог разбијеног фењера. А одмах затим десило се оно што је чувар хтео спречити: воз је налетео на ровиту пругу, предњи вагони с локомотивом су успели да наиђу чак и на мост, задњи су испали и одвојили се од воза с ове стране и претурили, — предњима се то десило на самом мосту, па неки пали у реку набујалу, а неки се задржали на стубу као чудом неким, — локомотива са два три вагона прелетела с оне стране и упала у дубоки муљ. Несрећа огромна и невиђена. Запомагање језиво. Жртве небројене. Тако бива увек кад се сигнали не дају: воз јури, пруга слободна, а чувар пруге заспао. Његов фењер чкиљи поред његовог кревета. А несрећа зија пред јурећим возом. Али тако бива и кад се сигнали дају, а нико неће да их види. О! Није трагедија у овом другом случају у осрамоћеном чувару пруге и његовом разбијеном фењеру. Трагедија је у растављеном возу, преврнутим и поломљеним вагонима, у путницима измрцвареним, подављеним и осакаћеним. Чувар пруге и његов разбијени фењер долазе у ту трагедију само као објашњење зашто се несрећа догодила, а сами нису несрећа. <center>***</center> Од марта 1939. наше сигналисање је прешло у наш Билтен. Један по један од наших ранијих листова беху забрањени. Онда смо се свом снагом бацили на Билтен. Сваких десет дана отприлике излазио је по један број. Тако годину и по дана. Зато време написали смо много страна да изложимо, објаснимо и докажемо само неколико истина. Неколико пута манути фењером било је довољно за то. Али јурећи воз није заустављао ход. Сигнали чуваревог фењера морали су зато бити продужавани и умножавани непрестано. Зато неколико редака није било довољно. Зато је написано за осамдесет недеља преко хиљаду три стотине штампаних страна. Само да неколико крупних истина сазнаду машиновођа и ложач, возовођа, спроводници и путници јурећег воза кроз ноћ која је земљу обухватила, воза који се звао Југославија. Молимо да нам читаоци не пребаце уображеност. Да не кажу: „Шта? Ви да спречите такву несрећу? Са Вашим Билтеном!” — Молимо их да се сете нашег горњег примера. Зар сасвим скромни, непознати, сиромашни усамљени чувар пруге, поред кога сваки дан стотине милиона богатства земног пролете и хиљаде путника, често светски чувених или изванредно богатих и славних, не може са својим замашћеним чкиљавим фењером да спасе од огромне несреће по дану и ноћи јуреће возове? А ми смо ту себе свели само на његову улогу. Ни мало важну. Важнији су свакако сви они што гурају возовима, што сваки дан пролазе поред чувара пруге. Он је ради њих а не они ради њега. Не пребацујте нам дакле ни уображеност ни нескромност. — „Ех!” — Добацује нам наш проницљиви читалац, „не правите се тако наивни кад нисте. Није ваша нескромност у поређењу са обичним чуварем пруге, већ са чуварем пруге који није спавао, који је видео опасност, који је истрчао у воз, који је очајно давао знакове да се воз заустави, чији знакови нису били примљени, кога је чак машиновођа ударио жарачем по руци те му фењер из руку избио. И тако даље, и тако даље”. — Имате право! Одговарамо ми сасвим понизно нашем читаоцу. Признајемо грехе своје нескромности. Молимо да нам то опростите. Искрено молимо. И верујте да и нама није угодно о томе говорити, утолико пре што се већ несрећа догодила. Наша улога је неуспела. Несрећу нисмо спречили. Сад ћемо бити само сведоци пред истражном комисијом која мора доћи, сигурно мора доћи. Али знате ли, читаоче — пријатељу, зашто о томе говоримо: Зато што се све несреће још нису догодиле. Још има живих путника у раскомаданом возу. Још има вагона који висе на порушеним стубовима. Због тога говоримо. Да је све готово, верујте, не бисмо ни писали, ни говорили. Немамо жеље, ни времена, да пишемо ни мемоаре ни историју, али хоћемо, морамо и немамо куд већ у историји да учествујемо, јер смо ту у животу, у пуном животу. Због још недогођених несрећа, због још непогибших путника пишемо, да их опоменемо на чувара пруге и његов бедни и презрени фењер који нису хтели видети ни послушати. Да би бар сад послушали. Сад кад се толико већ зла догодило. Да поверују бар сад кад онда нису. Да се држе мирно у оним вагонима што висе над водом или су се изврнули по насипу, јер најмањи неразуман покрет може их стрмекнути у набујалу реку. Да добро пазе на сваки корак свој бар сад, кад су онда с хуком и сладострасним задовољством и машина и вагони, и возовођа и машиновођа, и ложач и спроводници и многи путници, јурећи возом, гурали кроз тамну ноћ тамо где се сад налазе. А то пишемо, јер и сад видимо неке песнице подигнуте у преврнутим или над водом висећим вагонима, или у онима што су у муљу заглавили, — и сад као да чујемо многу псовку упућену нама коју је већ у ранијем пролетању јурећег воза поред чувара пруге овај успео ухватити. Није нам до тих песница, верујте! Та већ смо рекли напред да у томе није несрећа. О како је то све мало и незнатно према огромној и неизрецивој несрећи што је задесила цели воз и његове путнике. Него због тога што се бојимо да је то знак да се несретни путници још нису снашли, још не виде положај свој, још не виде истину. Како би иначе, да је виде, могли продужавати да дижу песницу, шкргућу зубима и довикују псовке бедном чувару пруге који је баш хтео несрећу ту страшну да спречи дајући оне очајне сигнале својим фењером. Ето зато смо само, верујте, молимо вас, испричали ову причу. ==Извор== *Љотић, Димитрије В., ''[https://www.novo-videlo.com/wp-content/uploads/knjige/knjiga10.pdf Сабрана дела. Књига 10, 1941—1945.]'', Задруга, Нови Сад, 2001. ttoyxcyuhenltj6xxl5qoo8hg8g5frx 144865 144832 2026-07-01T07:34:32Z Coaorao 19106 /* Извор */ 144865 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=Прича о једном чувару пруге | одељак= | аутор=Димитрије Љотић | година=1942 | белешке= }} Ми смо годинама били као чувар пруге што покушава јурећем возу да знацима из свог фењера каже извесне важне истине. Давали смо знаке машиновођи и ложачу, — давали их возовођи и спроводницима воза, давали путницима. И то не — много компликоване ствари, — сасвим просте истине: да је огромна опасност пред возом, — да треба ход воза сасвим зауставити, да су наши колосеци подлокани, а мост набујалом водом скоро однет, — док на другој страни реке ни пруге ни насипа већ нема. Машиновођа је на све то ударио чувара по фењеру жарачем, те га је овај из руку испустио. Возовођа се нагао из јурећег воза да чувару љубазно довикне да га треба затворити у лудницу. Неки путници су га пљували, а неки уздигнутим песницама претили. Воз је победоносно прогурао поред сиротог чувара пруге — и његовог разбијеног фењера. А одмах затим десило се оно што је чувар хтео спречити: воз је налетео на ровиту пругу, предњи вагони с локомотивом су успели да наиђу чак и на мост, задњи су испали и одвојили се од воза с ове стране и претурили, — предњима се то десило на самом мосту, па неки пали у реку набујалу, а неки се задржали на стубу као чудом неким, — локомотива са два три вагона прелетела с оне стране и упала у дубоки муљ. Несрећа огромна и невиђена. Запомагање језиво. Жртве небројене. Тако бива увек кад се сигнали не дају: воз јури, пруга слободна, а чувар пруге заспао. Његов фењер чкиљи поред његовог кревета. А несрећа зија пред јурећим возом. Али тако бива и кад се сигнали дају, а нико неће да их види. О! Није трагедија у овом другом случају у осрамоћеном чувару пруге и његовом разбијеном фењеру. Трагедија је у растављеном возу, преврнутим и поломљеним вагонима, у путницима измрцвареним, подављеним и осакаћеним. Чувар пруге и његов разбијени фењер долазе у ту трагедију само као објашњење зашто се несрећа догодила, а сами нису несрећа. <center>***</center> Од марта 1939. наше сигналисање је прешло у наш Билтен. Један по један од наших ранијих листова беху забрањени. Онда смо се свом снагом бацили на Билтен. Сваких десет дана отприлике излазио је по један број. Тако годину и по дана. Зато време написали смо много страна да изложимо, објаснимо и докажемо само неколико истина. Неколико пута манути фењером било је довољно за то. Али јурећи воз није заустављао ход. Сигнали чуваревог фењера морали су зато бити продужавани и умножавани непрестано. Зато неколико редака није било довољно. Зато је написано за осамдесет недеља преко хиљаду три стотине штампаних страна. Само да неколико крупних истина сазнаду машиновођа и ложач, возовођа, спроводници и путници јурећег воза кроз ноћ која је земљу обухватила, воза који се звао Југославија. Молимо да нам читаоци не пребаце уображеност. Да не кажу: „Шта? Ви да спречите такву несрећу? Са Вашим Билтеном!” — Молимо их да се сете нашег горњег примера. Зар сасвим скромни, непознати, сиромашни усамљени чувар пруге, поред кога сваки дан стотине милиона богатства земног пролете и хиљаде путника, често светски чувених или изванредно богатих и славних, не може са својим замашћеним чкиљавим фењером да спасе од огромне несреће по дану и ноћи јуреће возове? А ми смо ту себе свели само на његову улогу. Ни мало важну. Важнији су свакако сви они што гурају возовима, што сваки дан пролазе поред чувара пруге. Он је ради њих а не они ради њега. Не пребацујте нам дакле ни уображеност ни нескромност. — „Ех!” — Добацује нам наш проницљиви читалац, „не правите се тако наивни кад нисте. Није ваша нескромност у поређењу са обичним чуварем пруге, већ са чуварем пруге који није спавао, који је видео опасност, који је истрчао у воз, који је очајно давао знакове да се воз заустави, чији знакови нису били примљени, кога је чак машиновођа ударио жарачем по руци те му фењер из руку избио. И тако даље, и тако даље”. — Имате право! Одговарамо ми сасвим понизно нашем читаоцу. Признајемо грехе своје нескромности. Молимо да нам то опростите. Искрено молимо. И верујте да и нама није угодно о томе говорити, утолико пре што се већ несрећа догодила. Наша улога је неуспела. Несрећу нисмо спречили. Сад ћемо бити само сведоци пред истражном комисијом која мора доћи, сигурно мора доћи. Али знате ли, читаоче — пријатељу, зашто о томе говоримо: Зато што се све несреће још нису догодиле. Још има живих путника у раскомаданом возу. Још има вагона који висе на порушеним стубовима. Због тога говоримо. Да је све готово, верујте, не бисмо ни писали, ни говорили. Немамо жеље, ни времена, да пишемо ни мемоаре ни историју, али хоћемо, морамо и немамо куд већ у историји да учествујемо, јер смо ту у животу, у пуном животу. Због још недогођених несрећа, због још непогибших путника пишемо, да их опоменемо на чувара пруге и његов бедни и презрени фењер који нису хтели видети ни послушати. Да би бар сад послушали. Сад кад се толико већ зла догодило. Да поверују бар сад кад онда нису. Да се држе мирно у оним вагонима што висе над водом или су се изврнули по насипу, јер најмањи неразуман покрет може их стрмекнути у набујалу реку. Да добро пазе на сваки корак свој бар сад, кад су онда с хуком и сладострасним задовољством и машина и вагони, и возовођа и машиновођа, и ложач и спроводници и многи путници, јурећи возом, гурали кроз тамну ноћ тамо где се сад налазе. А то пишемо, јер и сад видимо неке песнице подигнуте у преврнутим или над водом висећим вагонима, или у онима што су у муљу заглавили, — и сад као да чујемо многу псовку упућену нама коју је већ у ранијем пролетању јурећег воза поред чувара пруге овај успео ухватити. Није нам до тих песница, верујте! Та већ смо рекли напред да у томе није несрећа. О како је то све мало и незнатно према огромној и неизрецивој несрећи што је задесила цели воз и његове путнике. Него због тога што се бојимо да је то знак да се несретни путници још нису снашли, још не виде положај свој, још не виде истину. Како би иначе, да је виде, могли продужавати да дижу песницу, шкргућу зубима и довикују псовке бедном чувару пруге који је баш хтео несрећу ту страшну да спречи дајући оне очајне сигнале својим фењером. Ето зато смо само, верујте, молимо вас, испричали ову причу. ==Извор== *Љотић, Димитрије В., ''[https://www.novo-videlo.com/wp-content/uploads/knjige/knjiga10.pdf Сабрана дела. Књига 10, 1941—1945.]'', Задруга, Нови Сад, 2001. [[Категорија:Димитрије Љотић]] a7hva0vyycghj6tf08xr90g08ybytz5 0 61355 144834 2026-06-30T16:11:52Z Galicijac 19151 израда странице 144834 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=Јован Таут | одељак= | аутор=Димитрије Љотић | година=1941 | белешке=поднаслов — народни учитељ }} Нисам могао мислити да ћу драгом Јовану Тауту писати некролог. Тауту писати некролог. Сурово време у коме живимо донело ми је то болно изненађење. Не знам, у мученичком нашем венцу, скромнијега, трагичнијега лика од лика Јована Таута, народног учитеља из села Миријева, код Александровца пожаревачког. Не знам човека способнијег да се без једне речи жртвује за друге, него што је био Јован Таут. Он је под увек једном упорном маском свога лица носио истовремено одлучност, доследност и пожртвовање. Он није сматрао себе само учитељем поверене деце. Село у коме је радио и крај у коме је било село он је сматрао пољем свога свестраног рада. Почео је са задругарством. И ту је брзо дошао у сукоб са разним, мањим и главнијим људима, који живе од задругарства. Његов честити и несебични рад у задругарству учинио је да буде прогоњен из краја у коме је дотле радио. Прешао је у смедеревски крај. Ту смо се упознали. Он је био учитељ и домаћин. Радио је у школи, а радио и на њиви, по свршеном послу у школи да би тако показао селу да је он њихов, не господин, већ неко који предњачи у добром сељачком послу. Цео сељачки домазлук он је сматрао да мора учитељ познавати као што га сељак познаје. Радио је у задругарству смедеревског краја предано, пожртвовано, до самозаборава као што нико осим Јована Таута није умео ни могао, — и све без много речи. 1935. године о посланичким изборима, зато што се владиним људима замерио својим зборашким ставом, Јован Таут бива премештен из села Шалинца (где се упознао и здружио са покојним дивним нам другом, Петром В. Грујићем, кога као добровољца убише код села Вучја, пред Христовом црквом, комунисти), у пожаревачки крај. Ту наставља свој предани просветитељски рад наш дивни Јован Таут. И под каквим приликама. Ствари му продају, домаћинство му се растиче, с породицом се раздваја. И од тог времена удар за ударом га постиже, али никад не обара. Прво му умире девојчица. Сломила руку те услед тога настане тровање крви. Док јаве Јовану већ је доцкан. Он долази и девојчица му на рукама издише. Неми бол га раздире. И он иде на гробље добија место за гроб и ником не да да га копа. Саме родитељске руке копају вечни дом ћерци као колевку што би градиле. А кад је сахранио онда се баца на рад са дивљом помамом, да би у телесним мукама угушио свој тешки бол. Затим му умире син Димитрије, већ младић, од туберкулозе. Нисам ни знао за тај његов страшан губитак. Никоме ништа није јављао, Сахранио га овде у Београду. Како је то чинио не знам, нисам ни могао ни хтео питати. Сазнао сам за смрт Димитријеву једне вечери, јануара 1940. у Петровцу, по свршеном збору, кад сам изишао у мрак, на улицу. Једна рука је потражила моју и стегла је и ја сам тада угледао свог доброг Јову Таута. — О мој Јово! — рекао сам му место поздрава. — А ја Димитрија изгубих! — би његов одговор. — Како? — рекох запрепашћен. — Тако! — одговори скрушено и већ мирним болом отац Димитријев. И док сам ја јадиковао и над рано изгубљеним младићем и над родитељским болом мајке и оца, он је већ прекидао и говорио о нашем раду и ја сам осећао да тај велики јунак схвата рад и борбу као средство за одстрањивање очајања — и поклонио сам му се сасвим дубоко. Али већ се назирао, у то време, црвени одблесак огромног пожара што је запалио био Европу. Заједно са осталим друговима он је узео на себе да чува своју отаџбину да се и она не запали. Доказивао је неуморно да је то непотребно. Доказивао је да је то преопасно. Доказивао је и да моћни и лукави Редитељ светске драме то жели, а ми од тога баш треба да се бранимо. Исмеван, гоњен, пљуван, као и остали другови, Јован Таут је вршио своју дужност, увек на свој, смерни али упорни начин. Ништа, као што знамо, није помогло. Рад „голема нашег сагрешења” спустила се густа ноћ над нама, пресецана црвеним пожарима и потмулом и тешком грмљавином која прати рушења великих ствари. Јован Таут се није изгубио. Он није као дивни мудрац исто тако смерни човек, Душан Стојановић, учитељ погинуо 6. априла, — он је преживео наш државни слом. Отишао је у своје место међу своје ђаке и своје сељаке, да их чува од зла, мудром својом речју и честитим својим животом. Сад је, мислио је он, настало време тихог и сложног рада српског народа. Ово га једино може подићи и спасти. Али разорне силе раде и даље на пропасти нашој. Богати људи из његовог краја не бране се од комуниста, а сироти Јован Таут, радник и мученик, устаје и брани своје село. Међутим одбрана је слаба, а навала јака. И он напусти своје село и уписује се у добровољце, у 6. добровољачки одред. Са овим одредом он се бори с пушком у руци против комунистичких банди. Заједно са осталим оружаним одредима и родољубивим четницима овај одред ослобађа пожаревачки округ од комуниста. Тада се Јован Таут враћа опет своме селу. Ту ради сад удвојеном снагом на организацији безбедности с једне и на моралном пречишћавању села с друге стране. Ту га и смрт затиче. Разуме се од комуниста. Не знамо још како је дошло до тога, како су га комунисти успели да убију. Само знамо да је Јован Таут погинуо. Оставио је за навек своју породицу коју је ради свију нас жртвовао. Оставио је своју школу. Оставио је своје село. Оставио нас своје другове, које никад и низашто није остављао. Убили су несрећници честитог апостола и истинског учитеља, Јована Таута. <center>***</center> Знамо ми да то није последња жртва коју дајемо, као што није ни прва. Али ретко која је тако тешка, иако су све тешке, као што је ова. Дивни, смерни, неустрашиви, упорни јуначе и друже. Јоване Тауте, опрости друговима својим, а Бог милостиви нека те прими у лик изабраних, ти одиста преретки човече и учитељу. ==Извор== *Љотић, Димитрије В., ''[https://www.novo-videlo.com/wp-content/uploads/knjige/knjiga10.pdf Сабрана дела. Књига 10, 1941—1945.]'', Задруга, Нови Сад, 2001. icf3pqsu1i9cfwht7ad3olouk1njbqr 144863 144834 2026-07-01T07:33:18Z Coaorao 19106 /* Извор */ 144863 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=Јован Таут | одељак= | аутор=Димитрије Љотић | година=1941 | белешке=поднаслов — народни учитељ }} Нисам могао мислити да ћу драгом Јовану Тауту писати некролог. Тауту писати некролог. Сурово време у коме живимо донело ми је то болно изненађење. Не знам, у мученичком нашем венцу, скромнијега, трагичнијега лика од лика Јована Таута, народног учитеља из села Миријева, код Александровца пожаревачког. Не знам човека способнијег да се без једне речи жртвује за друге, него што је био Јован Таут. Он је под увек једном упорном маском свога лица носио истовремено одлучност, доследност и пожртвовање. Он није сматрао себе само учитељем поверене деце. Село у коме је радио и крај у коме је било село он је сматрао пољем свога свестраног рада. Почео је са задругарством. И ту је брзо дошао у сукоб са разним, мањим и главнијим људима, који живе од задругарства. Његов честити и несебични рад у задругарству учинио је да буде прогоњен из краја у коме је дотле радио. Прешао је у смедеревски крај. Ту смо се упознали. Он је био учитељ и домаћин. Радио је у школи, а радио и на њиви, по свршеном послу у школи да би тако показао селу да је он њихов, не господин, већ неко који предњачи у добром сељачком послу. Цео сељачки домазлук он је сматрао да мора учитељ познавати као што га сељак познаје. Радио је у задругарству смедеревског краја предано, пожртвовано, до самозаборава као што нико осим Јована Таута није умео ни могао, — и све без много речи. 1935. године о посланичким изборима, зато што се владиним људима замерио својим зборашким ставом, Јован Таут бива премештен из села Шалинца (где се упознао и здружио са покојним дивним нам другом, Петром В. Грујићем, кога као добровољца убише код села Вучја, пред Христовом црквом, комунисти), у пожаревачки крај. Ту наставља свој предани просветитељски рад наш дивни Јован Таут. И под каквим приликама. Ствари му продају, домаћинство му се растиче, с породицом се раздваја. И од тог времена удар за ударом га постиже, али никад не обара. Прво му умире девојчица. Сломила руку те услед тога настане тровање крви. Док јаве Јовану већ је доцкан. Он долази и девојчица му на рукама издише. Неми бол га раздире. И он иде на гробље добија место за гроб и ником не да да га копа. Саме родитељске руке копају вечни дом ћерци као колевку што би градиле. А кад је сахранио онда се баца на рад са дивљом помамом, да би у телесним мукама угушио свој тешки бол. Затим му умире син Димитрије, већ младић, од туберкулозе. Нисам ни знао за тај његов страшан губитак. Никоме ништа није јављао, Сахранио га овде у Београду. Како је то чинио не знам, нисам ни могао ни хтео питати. Сазнао сам за смрт Димитријеву једне вечери, јануара 1940. у Петровцу, по свршеном збору, кад сам изишао у мрак, на улицу. Једна рука је потражила моју и стегла је и ја сам тада угледао свог доброг Јову Таута. — О мој Јово! — рекао сам му место поздрава. — А ја Димитрија изгубих! — би његов одговор. — Како? — рекох запрепашћен. — Тако! — одговори скрушено и већ мирним болом отац Димитријев. И док сам ја јадиковао и над рано изгубљеним младићем и над родитељским болом мајке и оца, он је већ прекидао и говорио о нашем раду и ја сам осећао да тај велики јунак схвата рад и борбу као средство за одстрањивање очајања — и поклонио сам му се сасвим дубоко. Али већ се назирао, у то време, црвени одблесак огромног пожара што је запалио био Европу. Заједно са осталим друговима он је узео на себе да чува своју отаџбину да се и она не запали. Доказивао је неуморно да је то непотребно. Доказивао је да је то преопасно. Доказивао је и да моћни и лукави Редитељ светске драме то жели, а ми од тога баш треба да се бранимо. Исмеван, гоњен, пљуван, као и остали другови, Јован Таут је вршио своју дужност, увек на свој, смерни али упорни начин. Ништа, као што знамо, није помогло. Рад „голема нашег сагрешења” спустила се густа ноћ над нама, пресецана црвеним пожарима и потмулом и тешком грмљавином која прати рушења великих ствари. Јован Таут се није изгубио. Он није као дивни мудрац исто тако смерни човек, Душан Стојановић, учитељ погинуо 6. априла, — он је преживео наш државни слом. Отишао је у своје место међу своје ђаке и своје сељаке, да их чува од зла, мудром својом речју и честитим својим животом. Сад је, мислио је он, настало време тихог и сложног рада српског народа. Ово га једино може подићи и спасти. Али разорне силе раде и даље на пропасти нашој. Богати људи из његовог краја не бране се од комуниста, а сироти Јован Таут, радник и мученик, устаје и брани своје село. Међутим одбрана је слаба, а навала јака. И он напусти своје село и уписује се у добровољце, у 6. добровољачки одред. Са овим одредом он се бори с пушком у руци против комунистичких банди. Заједно са осталим оружаним одредима и родољубивим четницима овај одред ослобађа пожаревачки округ од комуниста. Тада се Јован Таут враћа опет своме селу. Ту ради сад удвојеном снагом на организацији безбедности с једне и на моралном пречишћавању села с друге стране. Ту га и смрт затиче. Разуме се од комуниста. Не знамо још како је дошло до тога, како су га комунисти успели да убију. Само знамо да је Јован Таут погинуо. Оставио је за навек своју породицу коју је ради свију нас жртвовао. Оставио је своју школу. Оставио је своје село. Оставио нас своје другове, које никад и низашто није остављао. Убили су несрећници честитог апостола и истинског учитеља, Јована Таута. <center>***</center> Знамо ми да то није последња жртва коју дајемо, као што није ни прва. Али ретко која је тако тешка, иако су све тешке, као што је ова. Дивни, смерни, неустрашиви, упорни јуначе и друже. Јоване Тауте, опрости друговима својим, а Бог милостиви нека те прими у лик изабраних, ти одиста преретки човече и учитељу. ==Извор== *Љотић, Димитрије В., ''[https://www.novo-videlo.com/wp-content/uploads/knjige/knjiga10.pdf Сабрана дела. Књига 10, 1941—1945.]'', Задруга, Нови Сад, 2001. [[Категорија:Димитрије Љотић]] [[Категорија:Антикомунизам]] nudjsp9z5bbms2evbp5i44mdphzzvy5 0 61356 144835 2026-06-30T16:25:55Z Galicijac 19151 израда странице 144835 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=Говор Димитрија Љотића омладинцима | одељак= | аутор=Димитрије Љотић | година=1942 | белешке= }} <p style="text-align:right;">''Смедерево, 26. априла''</p> Родитељи смедеревских ђака и студената били су у недељу присутни заклетви коју су њихови синови положили за обнови земље и духовни препород свога народа. Још рано изјутра три чете од преко 150 младих људи промарширале су кроз град и у савршеном реду дошле на службу Божју у Саборну цркву. Већ само узорно марширање показало је да обвезници нису узалуд провели првих неколико дана у касарнама на Царини. После службе Божје обављена је свечано заклетва у великој сали Гранд-хотела. Сва места, до последњег, била су испуњена. Поред родитеља и родбине обвезника запажен је нарочито велик број ваншколске омладине, која још није могла да буде позвана, а која се веома интересује за рад и живот својих другова у радној служби. По доласку изванредног комесара Димитрија Љотића, коме је дежурни официр поднео рапорт, отпочео је црквени обред. Чинодејствовао је протојереј Милан Благојевић. Пре заклетве прота Благојевић упутио је обвезницима неколико очинских савета. Указујући на несрећу коју је српски народ доживео, прота Благојевић је, између осталога, казао: — Баш зато што смо се разишли од Божје воље, која је наше претке руководила у сваком њиховом делу, ми смо доживели несрећу у којој се данас налазимо. А ви сте они који сте позвани да се повратите на пут предака, да својим делима испуњујете Божју вољу. Потом је командант националне службе замолио изванредног комесара за обнову Смедерева да са своје стране упути неколико речи обвезницима. У овом скоро једночасовном говору Љотић је упоредио данашњи дан са истим даном прошле године, када је Врховна команда југословенске војске објавила капитулацију. Развијајући своју мисао да је 18. априла 1941. године значио свршетак једног периода нимало славног ни часног по наш народ, док тај исти дан годину дана после значи враћање старом српском народном духу, чему је доказ баш ова заклетва. Љотић је рекао: — Наше народно и државно животно стабло било је пре годину дана потпуно посечено. И ми смо се у бризи питали, да ли је народни корен остао нетакнут. И дошло је искушење једно за другим: слом и потом комунистичка побуна. Свако за себе било би тешко, а оба заједно су још тежа. Међутим, народни корен ипак није био уништен. Јавила се омладина баш из наших редова, која је схвативши озбиљност тренутка и замашност задатка одлучила да по цену сопствених живота осигура свом народу бољу будућност. Ви сте данас ту да наставите њихово дело: што они постигоше пушком на рамену, употпуните ви ашовом у руци. Речи изванредног комесара за обнову Смедерева, Љотића, праћене су живом пажњом како од стране обвезника тако и од присутног грађанства. На крају је говорник испоручио поздраве председника српске владе генерала Милана В. Недића и министра просвете Велибора Јонића, који жали што и поред своје најбоље воље није могао лично да присуствује свечаности. Најзад се командант обавезне националне службе у Смедереву обратио грађанству захваљујући му на бројној посети, као и комесару коме је заблагодарио на свима његовим напорима око обезбеђења рада националних служби. Читањем поздравних телеграма упућених председнику српске владе генералу Милану В. Недићу и министру просвете Велибору Јонићу свечаност је завршена. Грађанство се разишло под утиском озбиљних речи изванредног комесара Љотића. А кад су на свршетку обвезници промарширали поново кроз град с песмом, сваком је било јасно да су ови млади људи весници нових, лепших и срећнијих дана. ==Извор== *Љотић, Димитрије В., ''[https://www.novo-videlo.com/wp-content/uploads/knjige/knjiga10.pdf Сабрана дела. Књига 10, 1941—1945.]'', Задруга, Нови Сад, 2001. emrjjnjwguflp2ve7xxr0e3shy20m4n 144837 144835 2026-06-30T16:40:02Z Coaorao 19106 /* Извор */ 144837 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=Говор Димитрија Љотића омладинцима | одељак= | аутор=Димитрије Љотић | година=1942 | белешке= }} <p style="text-align:right;">''Смедерево, 26. априла''</p> Родитељи смедеревских ђака и студената били су у недељу присутни заклетви коју су њихови синови положили за обнови земље и духовни препород свога народа. Још рано изјутра три чете од преко 150 младих људи промарширале су кроз град и у савршеном реду дошле на службу Божју у Саборну цркву. Већ само узорно марширање показало је да обвезници нису узалуд провели првих неколико дана у касарнама на Царини. После службе Божје обављена је свечано заклетва у великој сали Гранд-хотела. Сва места, до последњег, била су испуњена. Поред родитеља и родбине обвезника запажен је нарочито велик број ваншколске омладине, која још није могла да буде позвана, а која се веома интересује за рад и живот својих другова у радној служби. По доласку изванредног комесара Димитрија Љотића, коме је дежурни официр поднео рапорт, отпочео је црквени обред. Чинодејствовао је протојереј Милан Благојевић. Пре заклетве прота Благојевић упутио је обвезницима неколико очинских савета. Указујући на несрећу коју је српски народ доживео, прота Благојевић је, између осталога, казао: — Баш зато што смо се разишли од Божје воље, која је наше претке руководила у сваком њиховом делу, ми смо доживели несрећу у којој се данас налазимо. А ви сте они који сте позвани да се повратите на пут предака, да својим делима испуњујете Божју вољу. Потом је командант националне службе замолио изванредног комесара за обнову Смедерева да са своје стране упути неколико речи обвезницима. У овом скоро једночасовном говору Љотић је упоредио данашњи дан са истим даном прошле године, када је Врховна команда југословенске војске објавила капитулацију. Развијајући своју мисао да је 18. априла 1941. године значио свршетак једног периода нимало славног ни часног по наш народ, док тај исти дан годину дана после значи враћање старом српском народном духу, чему је доказ баш ова заклетва. Љотић је рекао: — Наше народно и државно животно стабло било је пре годину дана потпуно посечено. И ми смо се у бризи питали, да ли је народни корен остао нетакнут. И дошло је искушење једно за другим: слом и потом комунистичка побуна. Свако за себе било би тешко, а оба заједно су још тежа. Међутим, народни корен ипак није био уништен. Јавила се омладина баш из наших редова, која је схвативши озбиљност тренутка и замашност задатка одлучила да по цену сопствених живота осигура свом народу бољу будућност. Ви сте данас ту да наставите њихово дело: што они постигоше пушком на рамену, употпуните ви ашовом у руци. Речи изванредног комесара за обнову Смедерева, Љотића, праћене су живом пажњом како од стране обвезника тако и од присутног грађанства. На крају је говорник испоручио поздраве председника српске владе генерала Милана В. Недића и министра просвете Велибора Јонића, који жали што и поред своје најбоље воље није могао лично да присуствује свечаности. Најзад се командант обавезне националне службе у Смедереву обратио грађанству захваљујући му на бројној посети, као и комесару коме је заблагодарио на свима његовим напорима око обезбеђења рада националних служби. Читањем поздравних телеграма упућених председнику српске владе генералу Милану В. Недићу и министру просвете Велибору Јонићу свечаност је завршена. Грађанство се разишло под утиском озбиљних речи изванредног комесара Љотића. А кад су на свршетку обвезници промарширали поново кроз град с песмом, сваком је било јасно да су ови млади људи весници нових, лепших и срећнијих дана. ==Извор== *Љотић, Димитрије В., ''[https://www.novo-videlo.com/wp-content/uploads/knjige/knjiga10.pdf Сабрана дела. Књига 10, 1941—1945.]'', Задруга, Нови Сад, 2001. [[Категорија:Говори]] l6uvfccu6k1c1gho33y9ogn2z0tj3wz 144866 144837 2026-07-01T07:34:52Z Coaorao 19106 /* Извор */ 144866 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=Говор Димитрија Љотића омладинцима | одељак= | аутор=Димитрије Љотић | година=1942 | белешке= }} <p style="text-align:right;">''Смедерево, 26. априла''</p> Родитељи смедеревских ђака и студената били су у недељу присутни заклетви коју су њихови синови положили за обнови земље и духовни препород свога народа. Још рано изјутра три чете од преко 150 младих људи промарширале су кроз град и у савршеном реду дошле на службу Божју у Саборну цркву. Већ само узорно марширање показало је да обвезници нису узалуд провели првих неколико дана у касарнама на Царини. После службе Божје обављена је свечано заклетва у великој сали Гранд-хотела. Сва места, до последњег, била су испуњена. Поред родитеља и родбине обвезника запажен је нарочито велик број ваншколске омладине, која још није могла да буде позвана, а која се веома интересује за рад и живот својих другова у радној служби. По доласку изванредног комесара Димитрија Љотића, коме је дежурни официр поднео рапорт, отпочео је црквени обред. Чинодејствовао је протојереј Милан Благојевић. Пре заклетве прота Благојевић упутио је обвезницима неколико очинских савета. Указујући на несрећу коју је српски народ доживео, прота Благојевић је, између осталога, казао: — Баш зато што смо се разишли од Божје воље, која је наше претке руководила у сваком њиховом делу, ми смо доживели несрећу у којој се данас налазимо. А ви сте они који сте позвани да се повратите на пут предака, да својим делима испуњујете Божју вољу. Потом је командант националне службе замолио изванредног комесара за обнову Смедерева да са своје стране упути неколико речи обвезницима. У овом скоро једночасовном говору Љотић је упоредио данашњи дан са истим даном прошле године, када је Врховна команда југословенске војске објавила капитулацију. Развијајући своју мисао да је 18. априла 1941. године значио свршетак једног периода нимало славног ни часног по наш народ, док тај исти дан годину дана после значи враћање старом српском народном духу, чему је доказ баш ова заклетва. Љотић је рекао: — Наше народно и државно животно стабло било је пре годину дана потпуно посечено. И ми смо се у бризи питали, да ли је народни корен остао нетакнут. И дошло је искушење једно за другим: слом и потом комунистичка побуна. Свако за себе било би тешко, а оба заједно су још тежа. Међутим, народни корен ипак није био уништен. Јавила се омладина баш из наших редова, која је схвативши озбиљност тренутка и замашност задатка одлучила да по цену сопствених живота осигура свом народу бољу будућност. Ви сте данас ту да наставите њихово дело: што они постигоше пушком на рамену, употпуните ви ашовом у руци. Речи изванредног комесара за обнову Смедерева, Љотића, праћене су живом пажњом како од стране обвезника тако и од присутног грађанства. На крају је говорник испоручио поздраве председника српске владе генерала Милана В. Недића и министра просвете Велибора Јонића, који жали што и поред своје најбоље воље није могао лично да присуствује свечаности. Најзад се командант обавезне националне службе у Смедереву обратио грађанству захваљујући му на бројној посети, као и комесару коме је заблагодарио на свима његовим напорима око обезбеђења рада националних служби. Читањем поздравних телеграма упућених председнику српске владе генералу Милану В. Недићу и министру просвете Велибору Јонићу свечаност је завршена. Грађанство се разишло под утиском озбиљних речи изванредног комесара Љотића. А кад су на свршетку обвезници промарширали поново кроз град с песмом, сваком је било јасно да су ови млади људи весници нових, лепших и срећнијих дана. ==Извор== *Љотић, Димитрије В., ''[https://www.novo-videlo.com/wp-content/uploads/knjige/knjiga10.pdf Сабрана дела. Књига 10, 1941—1945.]'', Задруга, Нови Сад, 2001. [[Категорија:Говори]] [[Категорија:Димитрије Љотић]] lz6s6tdzsf82xxoie55r1kpe3fq5q1r 0 61357 144838 2026-06-30T16:53:18Z Galicijac 19151 израда странице 144838 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=Без наслова | одељак= | аутор=Димитрије Љотић | година=1942 | белешке= }} Јавише ми да је данас, 30. јула, тек што је весео јавио својим друговима у Београду да је свршио преговоре који воде сигурно народној слози, враћајући се кући, сину свом јединцу, пао у Чачку, изрешетан револверским мецима свештеник и професор Драгутин Булић. Ланске године би се рекло: убили су га комунисти. Ове године, после његове осуде од лондонске радио станице, мора се рећи: убили су га они што су криви за смрт неколико стотина хиљада Срба. Немам ништа да кажем о овом тешком губитку српског народа и његових другова. Немам ништа, јер сам већ све рекао у истинитој причи: Професор Дарко Јелић под словом „З”, јер Дарко Јелић није нико други него свештеник и професор Драгутин Булић. Био је жив: Морао сам му име променити. Био је свештеник: прећутао сам. Био је удовац: у причи му је жена жива. Имао је једног сина Србољуба: дао сам, из истих разлога, два сина: Мирка и Миленка. Али, све је друго углавном истина. Речи су у разговорима свакако друкчије, али су догађаји сви истинити и смисао разговора увек веран. Знали смо сви ми како је његов положај опасан. Молили смо га да се склони, да пређе у друго место, на други положај. Говорио је: „Ја вршим своју дужност. Никоме зла не чиним. Помажем своме народу. учим га истини и правоме путу. Зашто да се склоним! Бог је ту велики и силни. Чуваће ме док му требам. Без његове воље не могу ми ништа. А по Његовој нека буде сада и увек и у све векове”. Тако је погинуо. Данас више немам шта рећи. Морам се само поклонити дубоко, дубоко, пред свештеником и професором Драгутином Булићем. Сутра ћемо, може бити, видети да његова смрт није била узалудна, да је донела плода, да су и они што нису гледали прогледали, и они што нису разумевали, схватили. То би била највећа награда пред људима и пред анђелима Булићу, одиста јунаку и одиста мученику. ==Извор== *Љотић, Димитрије В., ''[https://www.novo-videlo.com/wp-content/uploads/knjige/knjiga10.pdf Сабрана дела. Књига 10, 1941—1945.]'', Задруга, Нови Сад, 2001. 2gszxvaqp4hzm9ltdq474me1ef0vaxj 144869 144838 2026-07-01T07:35:54Z Coaorao 19106 /* Извор */ 144869 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=Без наслова | одељак= | аутор=Димитрије Љотић | година=1942 | белешке= }} Јавише ми да је данас, 30. јула, тек што је весео јавио својим друговима у Београду да је свршио преговоре који воде сигурно народној слози, враћајући се кући, сину свом јединцу, пао у Чачку, изрешетан револверским мецима свештеник и професор Драгутин Булић. Ланске године би се рекло: убили су га комунисти. Ове године, после његове осуде од лондонске радио станице, мора се рећи: убили су га они што су криви за смрт неколико стотина хиљада Срба. Немам ништа да кажем о овом тешком губитку српског народа и његових другова. Немам ништа, јер сам већ све рекао у истинитој причи: Професор Дарко Јелић под словом „З”, јер Дарко Јелић није нико други него свештеник и професор Драгутин Булић. Био је жив: Морао сам му име променити. Био је свештеник: прећутао сам. Био је удовац: у причи му је жена жива. Имао је једног сина Србољуба: дао сам, из истих разлога, два сина: Мирка и Миленка. Али, све је друго углавном истина. Речи су у разговорима свакако друкчије, али су догађаји сви истинити и смисао разговора увек веран. Знали смо сви ми како је његов положај опасан. Молили смо га да се склони, да пређе у друго место, на други положај. Говорио је: „Ја вршим своју дужност. Никоме зла не чиним. Помажем своме народу. учим га истини и правоме путу. Зашто да се склоним! Бог је ту велики и силни. Чуваће ме док му требам. Без његове воље не могу ми ништа. А по Његовој нека буде сада и увек и у све векове”. Тако је погинуо. Данас више немам шта рећи. Морам се само поклонити дубоко, дубоко, пред свештеником и професором Драгутином Булићем. Сутра ћемо, може бити, видети да његова смрт није била узалудна, да је донела плода, да су и они што нису гледали прогледали, и они што нису разумевали, схватили. То би била највећа награда пред људима и пред анђелима Булићу, одиста јунаку и одиста мученику. ==Извор== *Љотић, Димитрије В., ''[https://www.novo-videlo.com/wp-content/uploads/knjige/knjiga10.pdf Сабрана дела. Књига 10, 1941—1945.]'', Задруга, Нови Сад, 2001. [[Категорија:Димитрије Љотић]] [[Категорија:Антикомунизам]] rmhhdhqk9eqbn51g979xt1nlc894go8 14 61358 144839 2026-06-30T17:19:23Z BrankaVV 13641 Нова страница: [[Категорија:Епитафи]] 144839 wikitext text/x-wiki [[Категорија:Епитафи]] jp21oorq7poxr9bk3wt77k89vhp3crs 14 61359 144841 2026-06-30T17:20:02Z BrankaVV 13641 BrankaVV преместио је страницу [[Категорија:Епитафи члановима породице Луњевица]] на [[Категорија:Епитафи Луњевицама]]: Хармонизација 144841 wikitext text/x-wiki #Преусмери [[:Категорија:Епитафи Луњевицама]] 13gkw2lsh6zh3dhayvw5tzok0cusbh7 0 61360 144842 2026-06-30T17:38:11Z Galicijac 19151 израда странице 144842 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=Заветна мисао града Смедерева | одељак= | аутор=Димитрије Љотић | година=1943 | белешке= }} Пре две године, 5. јуна задесила је тешка катастрофа равно Смедерево, град деспота Ђурђа, град најбољих дана српске средњевековне прошлости. Катастрофа у Смедереву више је него потресла сваког нашег човека, јер тај наш најмонументалнији споменик, својим зидинама столећима поносно и болно наднесен над валима Дунава, као да је митским нитима везан за најтежа искушења српског народа. Тешка рана за раном падала је на наше равно Смедерево, но та тешка прошлост даје му права на будућност највеће озарености. Равно Смедерево мора бити српски град заветно штован, али заветно и изграђиван: и на историјски начин музеалан, и на прегалачки начин реалан. Реалност Смедерева, представљаће реалност Србије, реалност и приватне и државне иницијативе. Јер, не сме се само полагањем венца на сени жртава, проћи мимо оног што се дух Смедерева зове, проћи мимо обнове прво себе самих, па онда засуканих рукава, мушки везивати данашњицу и за прошлост и за будућност — ићи српским староставним мушким путем — путем немог бола а речитог стварања. Равно Смедерево мора бити испит стваралаштва, визија узвитланих будака и трнокопа, најшира река напора, али таласа поносних и свесних баш као што су таласи Дунава у оронулим сенкама смедеревског града. Од оронулости створити младост — то је заветна мисао равног Смедерева... ... Пред криптом на смедеревском гробљу, где су сахрањене жртве катастрофе, одржао је говор г. Димитрије Љотић, који је између осталога рекао: „Познато је да свака ствар има свој духовни и материјални смисао. Зато се овакви догађаји не могу објаснити ако се истовремено не удубимо у смисао људског живота. Овај догађај одиграо се после неславне пропасти наше. Ми, који верујемо да ни врабац не пада на земљу без воље Божје, него да Бог држи земљу и градове, сматрамо да је Господ ударио на врата нашег срца после пропасти кад су остала неотворена. Да би то сачували од заборава и потомцима, у виду обичаја, дали духовни кључ, узели смо за заветни дан пети јуни. Вечна успомена на пале жртве којима је ова крипта намењена као склониште! Ми им се клањамо као жртвама откупа нашег и вама упућујемо ове речи, с молбом да заједно с нама, уз молитве Његовог Преосвештенства епископа, принесете и своје топле молитве да у овом граду, на овом месту и у овој земљи кључ духовни буде јачи од материјалног, како би мир и благостање владало над људима.” ==Извор== *Љотић, Димитрије В., ''[https://www.novo-videlo.com/wp-content/uploads/knjige/knjiga10.pdf Сабрана дела. Књига 10, 1941—1945.]'', Задруга, Нови Сад, 2001. t4299m2if6l9svo72yvfx075j948cbe 144871 144842 2026-07-01T07:36:31Z Coaorao 19106 /* Извор */ 144871 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=Заветна мисао града Смедерева | одељак= | аутор=Димитрије Љотић | година=1943 | белешке= }} Пре две године, 5. јуна задесила је тешка катастрофа равно Смедерево, град деспота Ђурђа, град најбољих дана српске средњевековне прошлости. Катастрофа у Смедереву више је него потресла сваког нашег човека, јер тај наш најмонументалнији споменик, својим зидинама столећима поносно и болно наднесен над валима Дунава, као да је митским нитима везан за најтежа искушења српског народа. Тешка рана за раном падала је на наше равно Смедерево, но та тешка прошлост даје му права на будућност највеће озарености. Равно Смедерево мора бити српски град заветно штован, али заветно и изграђиван: и на историјски начин музеалан, и на прегалачки начин реалан. Реалност Смедерева, представљаће реалност Србије, реалност и приватне и државне иницијативе. Јер, не сме се само полагањем венца на сени жртава, проћи мимо оног што се дух Смедерева зове, проћи мимо обнове прво себе самих, па онда засуканих рукава, мушки везивати данашњицу и за прошлост и за будућност — ићи српским староставним мушким путем — путем немог бола а речитог стварања. Равно Смедерево мора бити испит стваралаштва, визија узвитланих будака и трнокопа, најшира река напора, али таласа поносних и свесних баш као што су таласи Дунава у оронулим сенкама смедеревског града. Од оронулости створити младост — то је заветна мисао равног Смедерева... ... Пред криптом на смедеревском гробљу, где су сахрањене жртве катастрофе, одржао је говор г. Димитрије Љотић, који је између осталога рекао: „Познато је да свака ствар има свој духовни и материјални смисао. Зато се овакви догађаји не могу објаснити ако се истовремено не удубимо у смисао људског живота. Овај догађај одиграо се после неславне пропасти наше. Ми, који верујемо да ни врабац не пада на земљу без воље Божје, него да Бог држи земљу и градове, сматрамо да је Господ ударио на врата нашег срца после пропасти кад су остала неотворена. Да би то сачували од заборава и потомцима, у виду обичаја, дали духовни кључ, узели смо за заветни дан пети јуни. Вечна успомена на пале жртве којима је ова крипта намењена као склониште! Ми им се клањамо као жртвама откупа нашег и вама упућујемо ове речи, с молбом да заједно с нама, уз молитве Његовог Преосвештенства епископа, принесете и своје топле молитве да у овом граду, на овом месту и у овој земљи кључ духовни буде јачи од материјалног, како би мир и благостање владало над људима.” ==Извор== *Љотић, Димитрије В., ''[https://www.novo-videlo.com/wp-content/uploads/knjige/knjiga10.pdf Сабрана дела. Књига 10, 1941—1945.]'', Задруга, Нови Сад, 2001. [[Категорија:Димитрије Љотић]] q571w2ykmaqk8vg4ssuga19i4rb9d7q 0 61361 144843 2026-06-30T17:42:48Z Galicijac 19151 израда странице 144843 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=Над светлим гробовима | одељак= | аутор=Димитрије Љотић | година=1943 | белешке= }} Тужне манифестације у Бечкереку, Новом Бечеју и Перлезу. У понедељак 2. августа у Банату су на свечан начин сахрањени посмртни остаци бив. окр. начелника Душана Марковића и његових другова, Банаћана, који су погинули вршећи своју дужност. Посмртни остаци погинулих хероја пренети су камионима. У Перлезу је скинут ковчег са посмртним остацима Тодора Станисављевића. Са бечкеречке железничке станице на којој се било искупило мноштво света као и велики број званичних представника ковчег са телом пок. капетана Златибора Маринковића пренесен је у бечкеречку цркву. На путу од станице до цркве огромна маса света, окупљена по плочницима, сузама и гласним јецањем одавала је жалост за својим трагично преминулим суграђанином који је бранећи српство, далеко од родног краја положио живот за бољу и срећнију будућност своје отаџбине. После опела у цркви опростио се свога друга и саборца бивши министар Михаило Олћан, који је у свом узбудљивом говору, евоцирајући успомену на овог честитог човека и борца, нагласио бескомпромисну решеност оних који остају, да наставе и доврше започето дело. После опела говорио је министар унутрашњих послова Танасије Динић, а затим је узео реч изванредни комесар за обнову Смедерева Димитрије Љотић. Дирнут и потресен трагичним удесом једног од својих првих и најбољих сарадника, Димитрије Љотић опростио се од пок. Марковића дирљивим речима и при том истакао покојникове заслуге, као и његову улогу у спасавању српског народа. У Перлезу је извршена свечана сахрана посмртних остатака Тодора Станисављевића. Огромна маса света још пре 8 часова ујутро искупила се пред кућом пок. Станисављевића где је покојниково тело допремљено у суботу поподне. Пред црквом је узео реч изванредни комесар за обнову Смедерева, Димитрије Љотић, који је у свом говору између осталог рекао: — Кад орач оре, он се никада не осврће на оно што је прешао, већ стално гледа напред, колико пута још има да пређе. Његов поглед уперен је увек само према циљу који је себи поставио и за кога се определио. Тако ни Тодор Станисављевић који ево пред нама лежи није се освртао на оно што је досада прешао, мада је то било и много и велико, него гледаше само оно што је досада прешао, мада је то било и много и велико, него гледиште само оно што још има да изврши. Остављајући и плодну земљу, растављајући се тешка срца од породице своје и дома свога друга. Тодор Станисављевић, водећи своја два сина пошао је међу првима у добровољце не зато што је од тога очекивао неке користи или награде већ из жеље да народу своме како у Банату тако и с оне стране Дунава осигура мир и опстанак. Обраћајући се породици пок. Станисављевића потресен до суза Димитрије Љотић каже: — Мајко, иако је ваш губитак огроман, утешите се, јер знајте да сте губитком свога сина добили све нас синове, а ти верна љубо и децо, знајте да сте у нама добили браћу која са вама саосећају и на које се увек наслонити можете. Другови пок. Тодора Станисављевића никада неће заборавити свога друга који као бољи од њих, храбро и неустрашиво како то доликује правом јунаку и мученику, свој живот положи за отаџбину и народ свој. Из примера друга Тодора Станисављевића — завршио је свој говор Димитрије Љотић — подићи ће се десетине и стотине његових нових другова и сабораца. Жртва његова уродиће десетоструким плодом, а то ће бити највећа награда и највеће признање нашем другу Тодору, као и онима за које је свој живот положио. ==Извор== *Љотић, Димитрије В., ''[https://www.novo-videlo.com/wp-content/uploads/knjige/knjiga10.pdf Сабрана дела. Књига 10, 1941—1945.]'', Задруга, Нови Сад, 2001. 7cezqrshnwoibl7rbl9bu6myon1w8ia 144872 144843 2026-07-01T07:36:47Z Coaorao 19106 /* Извор */ 144872 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=Над светлим гробовима | одељак= | аутор=Димитрије Љотић | година=1943 | белешке= }} Тужне манифестације у Бечкереку, Новом Бечеју и Перлезу. У понедељак 2. августа у Банату су на свечан начин сахрањени посмртни остаци бив. окр. начелника Душана Марковића и његових другова, Банаћана, који су погинули вршећи своју дужност. Посмртни остаци погинулих хероја пренети су камионима. У Перлезу је скинут ковчег са посмртним остацима Тодора Станисављевића. Са бечкеречке железничке станице на којој се било искупило мноштво света као и велики број званичних представника ковчег са телом пок. капетана Златибора Маринковића пренесен је у бечкеречку цркву. На путу од станице до цркве огромна маса света, окупљена по плочницима, сузама и гласним јецањем одавала је жалост за својим трагично преминулим суграђанином који је бранећи српство, далеко од родног краја положио живот за бољу и срећнију будућност своје отаџбине. После опела у цркви опростио се свога друга и саборца бивши министар Михаило Олћан, који је у свом узбудљивом говору, евоцирајући успомену на овог честитог човека и борца, нагласио бескомпромисну решеност оних који остају, да наставе и доврше започето дело. После опела говорио је министар унутрашњих послова Танасије Динић, а затим је узео реч изванредни комесар за обнову Смедерева Димитрије Љотић. Дирнут и потресен трагичним удесом једног од својих првих и најбољих сарадника, Димитрије Љотић опростио се од пок. Марковића дирљивим речима и при том истакао покојникове заслуге, као и његову улогу у спасавању српског народа. У Перлезу је извршена свечана сахрана посмртних остатака Тодора Станисављевића. Огромна маса света још пре 8 часова ујутро искупила се пред кућом пок. Станисављевића где је покојниково тело допремљено у суботу поподне. Пред црквом је узео реч изванредни комесар за обнову Смедерева, Димитрије Љотић, који је у свом говору између осталог рекао: — Кад орач оре, он се никада не осврће на оно што је прешао, већ стално гледа напред, колико пута још има да пређе. Његов поглед уперен је увек само према циљу који је себи поставио и за кога се определио. Тако ни Тодор Станисављевић који ево пред нама лежи није се освртао на оно што је досада прешао, мада је то било и много и велико, него гледаше само оно што је досада прешао, мада је то било и много и велико, него гледиште само оно што још има да изврши. Остављајући и плодну земљу, растављајући се тешка срца од породице своје и дома свога друга. Тодор Станисављевић, водећи своја два сина пошао је међу првима у добровољце не зато што је од тога очекивао неке користи или награде већ из жеље да народу своме како у Банату тако и с оне стране Дунава осигура мир и опстанак. Обраћајући се породици пок. Станисављевића потресен до суза Димитрије Љотић каже: — Мајко, иако је ваш губитак огроман, утешите се, јер знајте да сте губитком свога сина добили све нас синове, а ти верна љубо и децо, знајте да сте у нама добили браћу која са вама саосећају и на које се увек наслонити можете. Другови пок. Тодора Станисављевића никада неће заборавити свога друга који као бољи од њих, храбро и неустрашиво како то доликује правом јунаку и мученику, свој живот положи за отаџбину и народ свој. Из примера друга Тодора Станисављевића — завршио је свој говор Димитрије Љотић — подићи ће се десетине и стотине његових нових другова и сабораца. Жртва његова уродиће десетоструким плодом, а то ће бити највећа награда и највеће признање нашем другу Тодору, као и онима за које је свој живот положио. ==Извор== *Љотић, Димитрије В., ''[https://www.novo-videlo.com/wp-content/uploads/knjige/knjiga10.pdf Сабрана дела. Књига 10, 1941—1945.]'', Задруга, Нови Сад, 2001. [[Категорија:Димитрије Љотић]] qermbtt6fo0j2nlpladjdvcv399mjwv 0 61362 144844 2026-06-30T17:52:49Z BrankaVV 13641 Нова страница: [[Датотека:Gornja Dobrinja 35.jpg|мини|десно|250п|Црква у Горњој Добрињи]] [[Датотека:Stare nadgrobne ploče u crkvi u Gornjoj Dobrinji 04.jpg|мини|десно|250п|Надгробна плоча Тодору Михаиловићу]] '''Епитаф Тодору Михаиловићу (око 1740/50–1802)''', оцу [http://Милош%20Обреновић кнеза Милоша Обреновића], уклеса… 144844 wikitext text/x-wiki [[Датотека:Gornja Dobrinja 35.jpg|мини|десно|250п|Црква у Горњој Добрињи]] [[Датотека:Stare nadgrobne ploče u crkvi u Gornjoj Dobrinji 04.jpg|мини|десно|250п|Надгробна плоча Тодору Михаиловићу]] '''Епитаф Тодору Михаиловићу (око 1740/50–1802)''', оцу [http://Милош%20Обреновић кнеза Милоша Обреновића], уклесан је на мермерној плочи која је 1860. године постављена у порти [http://Црква%20Светих%20Петра%20и%20Павла%20у%20Горњој%20Добрињи цркве у Горњој Добрињи].{{напомена|Рад драгачевског каменоресца Радосава Чикириза.}} == Епитаф == : Овде лежи тело : п[очившег] : ТЕОДОРА : отца његове светлости : господара и књаза србског : Милоша Обреновића : ко[ј]и му и ову свету : предсто[ј]ећу цркву : за упоко[ј]еније душе : созида и подиже. : Престави се : месеца новембра 15. : 1802. год: : Вечна му пам[ј]ат. == Напомене == {{напомене}} == Извор == * Др Живота Марковић, ''Милош Обреновић : од Добриње до кнежевског престола'', Народна библиотека, Пожега, 2015. [[Категорија:Драгачевски епитафи]] nfay0f3ohz4gwk861287fm35gzeriqe 144845 144844 2026-06-30T17:58:21Z BrankaVV 13641 144845 wikitext text/x-wiki [[Датотека:Gornja Dobrinja 35.jpg|мини|десно|250п|Црква у Горњој Добрињи]] [[Датотека:Stare nadgrobne ploče u crkvi u Gornjoj Dobrinji 04.jpg|мини|десно|250п|Надгробна плоча Тодору Михаиловићу]] '''Епитаф Тодору Михаиловићу (око 1740/50–1802)''', оцу [http://Милош%20Обреновић кнеза Милоша Обреновића], уклесан је на мермерној плочи која је 1860. године постављена у порти [http://Црква%20Светих%20Петра%20и%20Павла%20у%20Горњој%20Добрињи цркве у Горњој Добрињи].{{напомена|Рад драгачевског каменоресца Радосава Чикириза.}} == Епитаф == : Овде лежи тело : п[очившег] : ТЕОДОРА : отца његове светлости : господара и књаза србског : Милоша Обреновића : ко[ј]и му и ову свету : предсто[ј]ећу цркву : за упоко[ј]еније душе : созида и подиже. : Престави се : месеца новембра 15. : 1802. год: : Вечна му пам[ј]ат. == Напомене == {{напомене}} == Извор == * Др Живота Марковић, ''Милош Обреновић : од Добриње до кнежевског престола'', Народна библиотека, Пожега, 2015. [[Категорија:Епитафи Обреновићима]] 09oy2r3q6d5q1s9ck9qj0otbqcjnecc 0 61363 144846 2026-06-30T18:00:47Z Galicijac 19151 израда странице 144846 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=О вама и за вас | одељак= | аутор=Димитрије Љотић | година=1943 | белешке= }} ''26. јула о.г. боравио је у Заводу г. Димитрије Љотић, изванредни комесар за обнову Смедерева. Том приликом одржао је предавање из кога доносимо следећи одломак.'' Човек се коцка, људи га осуђују. Кажу: коцкар је. А како ми да останемо хладни када млади човек стави свој живот на коцку. Како да у нама све не затрепери? Како да не будемо несрећни, као да су у нас беси ишли, па нам раскидају тело? Како да не будемо узбуђени? И кад би то биле суве гране са нашег народног дрвета, које су дотрајале и које чекају само да бура наиђе и да их одломи, ми бисмо морали да се узбудимо. Ипак, и она сува грана расла је на оном зеленом храсту. Ни то одвајање не иде без бола. А шта је са лишћем зеленим? Шта је са гранчицама? Како да човек не помисли на њих које се раскидају. О, нисам ја против жртава. Како би човек могао бити достојан тога имена ако је против жртава? Жртва је ипак највећа ствар. Принети себе на жртву, изван тога нема ничег више. Ко то учини, тај је дошао на врхунац људског уздизања. Али принети себе на жртву ради онога, ради чега вреди изгубити живот. Тада се мора наћи мисао за коју се вреди жртвовати. Дати живот за нешто што не вреди, то није жртва, то је самоубиство — обична коцка. Само, коцкар који се коцка новцем је много паметнији него онај који се коцка у свој живот. Ви имате право да ми кажете: „И ми смо нашли једну мисао. Ја не кажем да нисте. Ја постављам само питање: „Да ли вреди за њу погинути?”. Индуси су диван народ. Велики, стари народ Културан. Индија је огромна, богата земља која је украшена највећим споменицима људскога духа. Индуси верују да човек не долази једном на овај испит што се зове живот. То је једина заблуда Индије. Она две нема. Она верује да се човек рађа бескрајно пута, све док не положи испит. Једном се рађа као цар. Ако не положи испит, онда иде у нижи род па се роди као трговац. Па кад не положи испит, онда се роди као парија, који од људског има само људски облик без људских права. Па кад не положи испит као парија, онда се роди као животиња. Али бива и обрнуто, па се прво роди као животиња, па положи испит, па се роди као парија. Па кад положи овај испит, онда се роди као трговац. Па онда као цар. Па положи испит као цар. Па се роди као мудрац. Па пошто положи испит, онда се роди као светац. Па положи испит као светац, па се онда више не роди. Онда се свршава његово рађање и улази у бескрајни живот — нирвану. Тако верују Индуси. И да сте ви Индуси, ја вам не бих замерио. „Родићу се хиљаду пута па могу бити и комуниста.” Али твој народ сасвим друкчије верује. Ти се ниси родио у Индији, него у Србији, која је већ 1000 година под Христовим крстом а његово веровање учи да се човек једном рађа а не двапут. Човек се роди и нестане га на овом свету. Према томе, за твој народ вреди она истина коју прича онај младић: Наћи истину за коју вреди погинути. Индијац може да ради како хоће. Његова вера оправдала би и ту лудост када се коцка са својим животом, али вера твога народа то не оправдава, јер ти само једном долазиш на овај свет и мораш добро да отвориш очи. Да пазиш шта радиш са својим животом. Тек што сте отворили очи дошли сте у онај историјски период нашега народа када је он посрнуо духовно. Ми верујемо у снагу нашега народа. Ми верујемо у велике могућности нашег народа. Верујемо да он неће ићи из пада у пад до своје пропасти. То нас и држи на овом најмучнијем путу који стоји пред људима. Дете моје, кад би твоје веровање било истина, проклет био онај ко би те са тога пута одвраћао, јер заиста ми људи жудимо за истином као биљка која је никла у хладовини па се криви и извија тражећи прозор да изложи своје лишће сунцу, као што то чинимо ми људи, тражећи истину. Али то није истина. То није ни по корену ни по цвету. Истина је таква биљка која има свој корен, нарочито свој плод и цвет. Ја и ти се препиремо око стабљике. Ја по стабљици не могу да судим, судићу по корену и по цвету и плоду. Корен те мисли није истина, јер истина нема корен што се зове мржња, а та биљка којом се ви китите никла је из корена што се зове мржња. Нећу ја данас да улазим у појединости, то би нас далеко одвело, него вас питам: шта је био корен ваше мисли, јер љубав није, пошто љубав нису осећали они који су ту мисао створили? Из древне мржње поникла је цела мисао, то је њен корен. Како онда, кад је корен злоба, може стабљика да буде истина? Само из корена љубави може да никне истина. Лењин, за кога је његов званични биограф Преображенски рекао да је више мрзео буржоазију него што је волео пролетаријат, имао је за главну карактеристику то што је био испуњен мржњом. Није Лењина покретала љубав него мржња. Маркса је исто тако покретала исконска мржња коју нико ко није Јеврејин не може да осети. ==Извор== *Љотић, Димитрије В., ''[https://www.novo-videlo.com/wp-content/uploads/knjige/knjiga10.pdf Сабрана дела. Књига 10, 1941—1945.]'', Задруга, Нови Сад, 2001. [[Категорија:Антисемитизам]] lmijhw5abw50irt8ky3u9scv1xy4m3c 144854 144846 2026-07-01T07:26:07Z Coaorao 19106 /* Извор */ 144854 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=О вама и за вас | одељак= | аутор=Димитрије Љотић | година=1943 | белешке= }} ''26. јула о.г. боравио је у Заводу г. Димитрије Љотић, изванредни комесар за обнову Смедерева. Том приликом одржао је предавање из кога доносимо следећи одломак.'' Човек се коцка, људи га осуђују. Кажу: коцкар је. А како ми да останемо хладни када млади човек стави свој живот на коцку. Како да у нама све не затрепери? Како да не будемо несрећни, као да су у нас беси ишли, па нам раскидају тело? Како да не будемо узбуђени? И кад би то биле суве гране са нашег народног дрвета, које су дотрајале и које чекају само да бура наиђе и да их одломи, ми бисмо морали да се узбудимо. Ипак, и она сува грана расла је на оном зеленом храсту. Ни то одвајање не иде без бола. А шта је са лишћем зеленим? Шта је са гранчицама? Како да човек не помисли на њих које се раскидају. О, нисам ја против жртава. Како би човек могао бити достојан тога имена ако је против жртава? Жртва је ипак највећа ствар. Принети себе на жртву, изван тога нема ничег више. Ко то учини, тај је дошао на врхунац људског уздизања. Али принети себе на жртву ради онога, ради чега вреди изгубити живот. Тада се мора наћи мисао за коју се вреди жртвовати. Дати живот за нешто што не вреди, то није жртва, то је самоубиство — обична коцка. Само, коцкар који се коцка новцем је много паметнији него онај који се коцка у свој живот. Ви имате право да ми кажете: „И ми смо нашли једну мисао. Ја не кажем да нисте. Ја постављам само питање: „Да ли вреди за њу погинути?”. Индуси су диван народ. Велики, стари народ Културан. Индија је огромна, богата земља која је украшена највећим споменицима људскога духа. Индуси верују да човек не долази једном на овај испит што се зове живот. То је једина заблуда Индије. Она две нема. Она верује да се човек рађа бескрајно пута, све док не положи испит. Једном се рађа као цар. Ако не положи испит, онда иде у нижи род па се роди као трговац. Па кад не положи испит, онда се роди као парија, који од људског има само људски облик без људских права. Па кад не положи испит као парија, онда се роди као животиња. Али бива и обрнуто, па се прво роди као животиња, па положи испит, па се роди као парија. Па кад положи овај испит, онда се роди као трговац. Па онда као цар. Па положи испит као цар. Па се роди као мудрац. Па пошто положи испит, онда се роди као светац. Па положи испит као светац, па се онда више не роди. Онда се свршава његово рађање и улази у бескрајни живот — нирвану. Тако верују Индуси. И да сте ви Индуси, ја вам не бих замерио. „Родићу се хиљаду пута па могу бити и комуниста.” Али твој народ сасвим друкчије верује. Ти се ниси родио у Индији, него у Србији, која је већ 1000 година под Христовим крстом а његово веровање учи да се човек једном рађа а не двапут. Човек се роди и нестане га на овом свету. Према томе, за твој народ вреди она истина коју прича онај младић: Наћи истину за коју вреди погинути. Индијац може да ради како хоће. Његова вера оправдала би и ту лудост када се коцка са својим животом, али вера твога народа то не оправдава, јер ти само једном долазиш на овај свет и мораш добро да отвориш очи. Да пазиш шта радиш са својим животом. Тек што сте отворили очи дошли сте у онај историјски период нашега народа када је он посрнуо духовно. Ми верујемо у снагу нашега народа. Ми верујемо у велике могућности нашег народа. Верујемо да он неће ићи из пада у пад до своје пропасти. То нас и држи на овом најмучнијем путу који стоји пред људима. Дете моје, кад би твоје веровање било истина, проклет био онај ко би те са тога пута одвраћао, јер заиста ми људи жудимо за истином као биљка која је никла у хладовини па се криви и извија тражећи прозор да изложи своје лишће сунцу, као што то чинимо ми људи, тражећи истину. Али то није истина. То није ни по корену ни по цвету. Истина је таква биљка која има свој корен, нарочито свој плод и цвет. Ја и ти се препиремо око стабљике. Ја по стабљици не могу да судим, судићу по корену и по цвету и плоду. Корен те мисли није истина, јер истина нема корен што се зове мржња, а та биљка којом се ви китите никла је из корена што се зове мржња. Нећу ја данас да улазим у појединости, то би нас далеко одвело, него вас питам: шта је био корен ваше мисли, јер љубав није, пошто љубав нису осећали они који су ту мисао створили? Из древне мржње поникла је цела мисао, то је њен корен. Како онда, кад је корен злоба, може стабљика да буде истина? Само из корена љубави може да никне истина. Лењин, за кога је његов званични биограф Преображенски рекао да је више мрзео буржоазију него што је волео пролетаријат, имао је за главну карактеристику то што је био испуњен мржњом. Није Лењина покретала љубав него мржња. Маркса је исто тако покретала исконска мржња коју нико ко није Јеврејин не може да осети. ==Извор== *Љотић, Димитрије В., ''[https://www.novo-videlo.com/wp-content/uploads/knjige/knjiga10.pdf Сабрана дела. Књига 10, 1941—1945.]'', Задруга, Нови Сад, 2001. [[Категорија:Антисемитизам]] [[Категорија:Антикомунизам]] 0niu6hmu8nrl4wat29gab9i7a06ywao 0 61364 144847 2026-06-30T18:26:52Z Galicijac 19151 израда странице 144847 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=Ко ће као Бог | одељак= | аутор=Димитрије Љотић | година=1943 | белешке= }} Кад би се данас све могло рећи о пучу од 27. марта, онда би се тек виделе праве размере овог злочина извршеног над Југославијом и српским народом. Јер тада је шака људи, у име Југославије и српског народа — нарочито, — узела на себе да објави рат Немачкој у тренутку кад ова то заиста није хтела и кад је располагала својом огромном и невиђеном дотле, ничим незаузетом оружаном силом. Смемо ипак рећи да је тада над Југославијом и српским народом, у реакцији на пуч, изречена смртна пресуда. Што ова није извршена има се благодарити српском чуду, које се догодило по Божијој милости, а под воћством генерала Недића. Не можемо — није време — писати о томе опширније, али није ни потребно. Зар се не поздрављамо о Ускрсу дивним речима „Христос Воскресе!”, и тако кратко, ускликом, износимо своју дубоку веру и своје огромно вековно искуство, и на томе као на стени, и као појединци, своја животна дела, и као народи, своја стремљења и своје културе, градимо. Тако и ми морамо место другог разлагања и доказивања, кратко знати да смо као народ били предати (због глупог злочина од 27. марта) смрти, а да смо Божијом милошћу — чудом од тога спасени — и сад можемо на томе градити даље, вером и љубављу, своје народно дело. <center>***</center> У светлости последњих догађаја то се нарочито види, — а видеће и они који сад не виде, — да је одиста пут остварен Божијом милошћу, под вођством, генерала Недића, право чудо. Одређен смрти српски народ је изгубио био већ многе основне услове потребне за живот. Не можемо овде те услове набрајати, а није то ни потребно, јер смо се као народ одиста давили без њих, а сви знамо чега смо све били лишени. Три пута су се указала тада пред српским народом, а један је само био прави. Она друга два пута су ишла час заједно, а час су се разилазила, али оба су полазила од погрешног гледишта да један народ изгубљену слободу може повратити кад сам то хоће, при чему су нашли помоћи код Јевреја из Москве и код Јевреја из Лондона и Вашингтона. Они нису хтели да виде да „ни врабац с гране не пада без Божије воље”, а камо ли да један народ може слободу изгубити случајем, — па отуда нису хтели разумети, да ни наше народно васкрсење не може доћи кад ми то, с оружјем у руци захтевамо, већ кад то Господ буде одредио. Зато та два поменута пута нису, не само никаква успеха имали, ни могли имати, већ су донели српскоме народу нове, тешке и крваве губитке и пустошења. А тим путевима су ишли зато што нису ушли у дубину наше народне трагедије, — што су је преживели кожом, а не душом, — па чак не ни кожом, већ покожицом, — што су себе одсекли од правог духовног, дубоког народног живота, — што нису схватили ни Косово, ни Кнежево „привољење царству небескоме”, на коме су честитог Кнеза верно следили Кнегиња Милица са другом својом, деспотицом и монахињом Ефимијом, и сином својим „благоверним”, дивним и слатким господином Стефаном Деспотом”, унуком својим Ђурђем Смедеревцем, Патријарсима српским, пећким и карловачким, и осталим четиривековним, славним и мученичким, вођством народа српскога. Пут генерала Недића, на коме се ово Божије чудо са српским народом, на смрт одређеним, догодило, јесте зато српски пут, — што одговара тој најтрагичнијој и најдивнијој српској покосовској историји, већој и дивнијој од оне која јој је претходила. Разумео је генерал Недић, — и ту је сва његова величина — да мора у име, и испред свог народа, да погне главу своју у знак покорности не људима, већ самој Божијој вољи, (која нас је пропашћу државном и народном казнила) — и да је то једини пут који ће моћи променити изречену, а још неизвршену, смртну осуду нашу. А то је учинио, јер није тражио „славе код људи, већ славе код Бога”. Војник је позивом својим посвећен међутим слави људској, — монаси пак траже славу код Бога, а не код људи. Па ипак, у наше дане, не нађе се црни калуђер да, презревши славу људску, приклони врат свој у јарам покорности вољи Божијој и води народ свој, у данима најцрњим његове несреће, — него Бог постави војника да путем који тако мало личи на оне за које се он спремао и навикао, извлачи српска народна кола из провалије смрти и уништења. „Велика је ово тајна заиста! А без тајне нема чуда, јер кад би ми знали сав механизам чуда, онда чуда не би ни било. Не знам да ли ће ко год знати, умети и моћи да тај чудни пут достојно опише. Али, (као сведок говорим), има бескрајно више истинске величине и правог јунаштва и оног који је, често пљуван, прљан, срамотом обасипан, истрајао понизно и покорно у свом пожртвовању на овом путу, — него да је обасипан похвалама, цвећем, општим и јавним признањем, водио и добио велики победоносни рат. Јер ко ово не би желео себи и ко се за ово не би грабио? Десетине хиљада људи би дигли руке и потражили себи ту част и славу, и хиљаде би дигли руке и потражили себи ту част и славу, и хиљаде би били у стању, уз Божију помоћ, да је и заслуже. Али ову горчину срама и понижења, овај трновит пут и трнов венац, — ову уску стазу усечену у стени, која стално иде изнад бездна неразумевања и испод литице неповерења, којом је Бог једино дозволио да се може спасти народ наш, ко би то прихватио? Ако би једва десетина у читавом народу, у налету љубави, пристала да прими на себе бреме срама и понижења. А колико би времена међутим и она истрајала? То је питање постављено било пред васцели народ, и један војник, (слављен и вољен дотле) пристао је, узео на себе и носио, у покорности вољи Божијој, за цео свој народ крст српског пута. И још ће га носити! До краја! До пуног васкрса и славе. Јер нису прошле ни горчине ни понижења, ни опасности, ни неразумевање ни неповерење. Па ипак је нешто прошло. У светлости данашњих догађаја се види, као на дану, да је народни пут генерала Недића, она уска, у камену неразумевања и неповерења, усечена стаза, избила на ширу зараван. Сад је већ лакше. Дело вере и љубави је већ награђено. Онима којима још ни то није јасно, открити се ништа овде неће. „Пород аспидин, род лажљиви и прељуботворни” је увек тражио доказе. Али „других им доказа, осим доказа Јоне пророка”, самог факта очуваног и васкрслог живота, — ни овде „неће бити дато”. ==Извор== *Љотић, Димитрије В., ''[https://www.novo-videlo.com/wp-content/uploads/knjige/knjiga10.pdf Сабрана дела. Књига 10, 1941—1945.]'', Задруга, Нови Сад, 2001. cvim4c5u17edhcfn2x4uecmrr80ilpn 144873 144847 2026-07-01T07:37:31Z Coaorao 19106 /* Извор */ 144873 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=Ко ће као Бог | одељак= | аутор=Димитрије Љотић | година=1943 | белешке= }} Кад би се данас све могло рећи о пучу од 27. марта, онда би се тек виделе праве размере овог злочина извршеног над Југославијом и српским народом. Јер тада је шака људи, у име Југославије и српског народа — нарочито, — узела на себе да објави рат Немачкој у тренутку кад ова то заиста није хтела и кад је располагала својом огромном и невиђеном дотле, ничим незаузетом оружаном силом. Смемо ипак рећи да је тада над Југославијом и српским народом, у реакцији на пуч, изречена смртна пресуда. Што ова није извршена има се благодарити српском чуду, које се догодило по Божијој милости, а под воћством генерала Недића. Не можемо — није време — писати о томе опширније, али није ни потребно. Зар се не поздрављамо о Ускрсу дивним речима „Христос Воскресе!”, и тако кратко, ускликом, износимо своју дубоку веру и своје огромно вековно искуство, и на томе као на стени, и као појединци, своја животна дела, и као народи, своја стремљења и своје културе, градимо. Тако и ми морамо место другог разлагања и доказивања, кратко знати да смо као народ били предати (због глупог злочина од 27. марта) смрти, а да смо Божијом милошћу — чудом од тога спасени — и сад можемо на томе градити даље, вером и љубављу, своје народно дело. <center>***</center> У светлости последњих догађаја то се нарочито види, — а видеће и они који сад не виде, — да је одиста пут остварен Божијом милошћу, под вођством, генерала Недића, право чудо. Одређен смрти српски народ је изгубио био већ многе основне услове потребне за живот. Не можемо овде те услове набрајати, а није то ни потребно, јер смо се као народ одиста давили без њих, а сви знамо чега смо све били лишени. Три пута су се указала тада пред српским народом, а један је само био прави. Она друга два пута су ишла час заједно, а час су се разилазила, али оба су полазила од погрешног гледишта да један народ изгубљену слободу може повратити кад сам то хоће, при чему су нашли помоћи код Јевреја из Москве и код Јевреја из Лондона и Вашингтона. Они нису хтели да виде да „ни врабац с гране не пада без Божије воље”, а камо ли да један народ може слободу изгубити случајем, — па отуда нису хтели разумети, да ни наше народно васкрсење не може доћи кад ми то, с оружјем у руци захтевамо, већ кад то Господ буде одредио. Зато та два поменута пута нису, не само никаква успеха имали, ни могли имати, већ су донели српскоме народу нове, тешке и крваве губитке и пустошења. А тим путевима су ишли зато што нису ушли у дубину наше народне трагедије, — што су је преживели кожом, а не душом, — па чак не ни кожом, већ покожицом, — што су себе одсекли од правог духовног, дубоког народног живота, — што нису схватили ни Косово, ни Кнежево „привољење царству небескоме”, на коме су честитог Кнеза верно следили Кнегиња Милица са другом својом, деспотицом и монахињом Ефимијом, и сином својим „благоверним”, дивним и слатким господином Стефаном Деспотом”, унуком својим Ђурђем Смедеревцем, Патријарсима српским, пећким и карловачким, и осталим четиривековним, славним и мученичким, вођством народа српскога. Пут генерала Недића, на коме се ово Божије чудо са српским народом, на смрт одређеним, догодило, јесте зато српски пут, — што одговара тој најтрагичнијој и најдивнијој српској покосовској историји, већој и дивнијој од оне која јој је претходила. Разумео је генерал Недић, — и ту је сва његова величина — да мора у име, и испред свог народа, да погне главу своју у знак покорности не људима, већ самој Божијој вољи, (која нас је пропашћу државном и народном казнила) — и да је то једини пут који ће моћи променити изречену, а још неизвршену, смртну осуду нашу. А то је учинио, јер није тражио „славе код људи, већ славе код Бога”. Војник је позивом својим посвећен међутим слави људској, — монаси пак траже славу код Бога, а не код људи. Па ипак, у наше дане, не нађе се црни калуђер да, презревши славу људску, приклони врат свој у јарам покорности вољи Божијој и води народ свој, у данима најцрњим његове несреће, — него Бог постави војника да путем који тако мало личи на оне за које се он спремао и навикао, извлачи српска народна кола из провалије смрти и уништења. „Велика је ово тајна заиста! А без тајне нема чуда, јер кад би ми знали сав механизам чуда, онда чуда не би ни било. Не знам да ли ће ко год знати, умети и моћи да тај чудни пут достојно опише. Али, (као сведок говорим), има бескрајно више истинске величине и правог јунаштва и оног који је, често пљуван, прљан, срамотом обасипан, истрајао понизно и покорно у свом пожртвовању на овом путу, — него да је обасипан похвалама, цвећем, општим и јавним признањем, водио и добио велики победоносни рат. Јер ко ово не би желео себи и ко се за ово не би грабио? Десетине хиљада људи би дигли руке и потражили себи ту част и славу, и хиљаде би дигли руке и потражили себи ту част и славу, и хиљаде би били у стању, уз Божију помоћ, да је и заслуже. Али ову горчину срама и понижења, овај трновит пут и трнов венац, — ову уску стазу усечену у стени, која стално иде изнад бездна неразумевања и испод литице неповерења, којом је Бог једино дозволио да се може спасти народ наш, ко би то прихватио? Ако би једва десетина у читавом народу, у налету љубави, пристала да прими на себе бреме срама и понижења. А колико би времена међутим и она истрајала? То је питање постављено било пред васцели народ, и један војник, (слављен и вољен дотле) пристао је, узео на себе и носио, у покорности вољи Божијој, за цео свој народ крст српског пута. И још ће га носити! До краја! До пуног васкрса и славе. Јер нису прошле ни горчине ни понижења, ни опасности, ни неразумевање ни неповерење. Па ипак је нешто прошло. У светлости данашњих догађаја се види, као на дану, да је народни пут генерала Недића, она уска, у камену неразумевања и неповерења, усечена стаза, избила на ширу зараван. Сад је већ лакше. Дело вере и љубави је већ награђено. Онима којима још ни то није јасно, открити се ништа овде неће. „Пород аспидин, род лажљиви и прељуботворни” је увек тражио доказе. Али „других им доказа, осим доказа Јоне пророка”, самог факта очуваног и васкрслог живота, — ни овде „неће бити дато”. ==Извор== *Љотић, Димитрије В., ''[https://www.novo-videlo.com/wp-content/uploads/knjige/knjiga10.pdf Сабрана дела. Књига 10, 1941—1945.]'', Задруга, Нови Сад, 2001. [[Категорија:Димитрије Љотић]] [[Категорија:Антисемитизам]] dj4js9480r0aueebd0n4fw7ppyuwdi4 0 61365 144848 2026-06-30T18:43:51Z Galicijac 19151 израда странице 144848 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=Љубав ће царовати и кад све прође… | одељак= | аутор=Димитрије Љотић | година=1943 | белешке= }} Међу многим другим младићима који су у току ове године пали из добровољачких редова, погинуо је, у близини села Севојно, Србољуб Павловић, добровољац IV српског добровољачког батаљона, иначе студент медицине у Хајделбергу. Боље од ичијих речи говориће о томе ко је био Срба Павловић ово писмо које је он мени упутио, да би се оправдао што студије, на које је као стипендиста Српске владе, послат, прекида, и враћа се натраг у свој — тада Х добровољачки одред. Нисам тада ово писмо примио, већ је Срба његов концепт, на првим листовима једне ђачке свеске написао, а нашла сад по његовој смрти јуначка и племенита мајка и мени предала. Али он је заиста напустио пре скоро годину дана студије. Вратио се у Србију, одмах се пријавио своме батаљону и од тога дана, па до смрти своје, учествовао је у претешком његовом послу, где је напослетку и живот свој положио, погођен у железничким колима, метком опаљеним од несвесне и несретне српске руке, 2. октобра т.г. Покојном Србољубу, је на трагичан начин пре скоро две године дана, погинуо отац, капетан Василије Павловић, у добровољцима. Али Србољуб је остао и био од најбољих, најодлучнијих, најпожртвованијих и најумнијих добровољаца. Не само као борац, не само као организатор, већ и као смели походилац српских крајева изван Србије, он је вршио увек више него једну своју дужност, не питајући с каквим су тегобама и опасностима оне везане. Ово писмо за које тек сада дознадох, најбоље и најречитије говори о дивном јунаку Србољубу Павловићу. Отишао је у Немачку. Учинио је то ради мајке, да као најстарији син што пре сврши школе и помогне јој у подизању остало четворо деце. Учинио је то на иницијативу председника владе, генерала Недића, који је хтео, у тренутку затишја, да тридесетак најбољих српских младића оду у Немачку и доврше своје започете студије. Учинио је то због другова који су с њим тамо заједно требали да оду. Пред одлазак је осетио колебање. Учинило му се да чини грех ако иде. Дошао је мени за савет. Упутио сам га да у себи потражи најбољи одговор, који Бог даје онима који од Њега савет траже. Он ми сад, у овом писму, пише да је пропустио да тако пита себе, већ је просто кренуо за Немачку. У Немачкој је наишао на снажну и дивну земљу, на добар пријем и удобан живот. Али то његову младост није занело. Имао је он тамо и топлу постељу, био је сит, није био изложен ни физичким напорима, ни бригама, али не може да издржи. Мора натраг. Није то носталгија што га натраг вуче. Нити је изгубио вољу да учи у Немачкој. Али ето, не може да остане: мора натраг. Кључа његова крв борбама загрејана. Трзају га ноћу слике из несретне и далеке домовине. Сећа се својих другова из борбе. Гледа у мислима њихове патње и жртве. Не дају му мира гробови палих другова. Изгледао је сам себи „као бегунац, као Јуда”. Није могао заборавити да „његова домовина још крвави”, да се згаришта још пуше, да другови још падају”, — а да је он далеко од свега тога, у удобној и топлој соби, где спрема себи каријеру, а „издржавајући се од новца који другови плаћају својом крвљу”. Мислио је да је за све то крива слика оне старије жене, што развезане повезаче, чије крајеве заноси ветар, грчевито стегнутих руку, очајно гледа на обали Дрине, на све што јој је с друге стране остало, слике коју ухвати својим апаратом његов сад покојни командант, Милош Војиновић, (човек који је на сектору Бајине Баште, спасао од смрти десетине хиљада Срба избеглих из Босне), и коју даде умножити под натписом „Мајко, Србијо, помози”. Па је зато уклони са свога стола, тамо у Хајделбергу. Али оне друге слике, у свести његовој, тада тек удвојише своје ројење, као нема пребацивања његовој витешкој и јуначкој души. Други нека мисле на себе. Срба Павловић, једва младић, мора мислити, не на себе, не на своју нежну и јуначку мајку, не на своју малолетну браћу и сестрице, Он види све оно што већина не види, што мањина види, он види да човек не живи за себе ни од себе, да не живи од самољубља већ просто од љубави. Њега то гони. Он — невин као јагње — оптужује себе за бекство, за живљење на туђ рачун, и не чекајући, овог пута, ничије одобрење, оставља стипендију и студије, долази у Србију и поново навлачи своју добровољачку униформу. После девет месеци нових напора, новог јунаштва и новог пожртвовања, он пада, изненада, без јаука, као посечен, пошто је пре тога видео много мртвих својих другова, са командантом Војиновићем, Ацом Пешићем, Неђом Петковићем и толиким другим. Сахрањен је не поред свог покојног оца у Београду, већ поред својих другова постројених у две врсте, по војнички, на ужичком гробљу, на брегу изнад Ђетиња, а испод других већих брда. <center>***</center> Знамо сви своју људску пролазност. Пролазни су не само људи већ и народи, и човечанство, и сама земља, и небо над њом. Јер ће и „небеса с хуком проћи”. Све ће проћи, дакле, што је пролазно. Па ипак неће све. Замукнуће језици. Престаће и разум. Нестаће и вера, — јер су и језици, и разум, и вера ствари несавршене, потребне док смо несавршени. Али љубав неће престати. Она ће царовати кад све прође, кад више не буде требало ни језика, ни разума, ни вере. И све што је од љубави учињено, речено, помишљено, то ће у вечности, као непропадљиво, и вечно бити сачувано. Јер знам јамачно да им смрт, ни живот, ни анђели, ни власти, ни силе, ни садашње ни будуће, ни висина ни дубина, ни простор, ни време, ни огањ, ни мржња, нити икаква друга твар, не може љубави, ни ономе што је од ње и кроз њу учињено, помишљено или речено, ништа. Јер она само остаје, и њено што је с њом, а све друго пролази и нестаје га. Тако се дакле бесмртност добија. Тако је и Србољуб Павловић ушао у вечност. Ово његово дивно писмо сведочи о томе. ==Извор== *Љотић, Димитрије В., ''[https://www.novo-videlo.com/wp-content/uploads/knjige/knjiga10.pdf Сабрана дела. Књига 10, 1941—1945.]'', Задруга, Нови Сад, 2001. hec4vssky6xp5gg9upm10jmu3tnhnz7 144874 144848 2026-07-01T07:37:49Z Coaorao 19106 /* Извор */ 144874 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=Љубав ће царовати и кад све прође… | одељак= | аутор=Димитрије Љотић | година=1943 | белешке= }} Међу многим другим младићима који су у току ове године пали из добровољачких редова, погинуо је, у близини села Севојно, Србољуб Павловић, добровољац IV српског добровољачког батаљона, иначе студент медицине у Хајделбергу. Боље од ичијих речи говориће о томе ко је био Срба Павловић ово писмо које је он мени упутио, да би се оправдао што студије, на које је као стипендиста Српске владе, послат, прекида, и враћа се натраг у свој — тада Х добровољачки одред. Нисам тада ово писмо примио, већ је Срба његов концепт, на првим листовима једне ђачке свеске написао, а нашла сад по његовој смрти јуначка и племенита мајка и мени предала. Али он је заиста напустио пре скоро годину дана студије. Вратио се у Србију, одмах се пријавио своме батаљону и од тога дана, па до смрти своје, учествовао је у претешком његовом послу, где је напослетку и живот свој положио, погођен у железничким колима, метком опаљеним од несвесне и несретне српске руке, 2. октобра т.г. Покојном Србољубу, је на трагичан начин пре скоро две године дана, погинуо отац, капетан Василије Павловић, у добровољцима. Али Србољуб је остао и био од најбољих, најодлучнијих, најпожртвованијих и најумнијих добровољаца. Не само као борац, не само као организатор, већ и као смели походилац српских крајева изван Србије, он је вршио увек више него једну своју дужност, не питајући с каквим су тегобама и опасностима оне везане. Ово писмо за које тек сада дознадох, најбоље и најречитије говори о дивном јунаку Србољубу Павловићу. Отишао је у Немачку. Учинио је то ради мајке, да као најстарији син што пре сврши школе и помогне јој у подизању остало четворо деце. Учинио је то на иницијативу председника владе, генерала Недића, који је хтео, у тренутку затишја, да тридесетак најбољих српских младића оду у Немачку и доврше своје започете студије. Учинио је то због другова који су с њим тамо заједно требали да оду. Пред одлазак је осетио колебање. Учинило му се да чини грех ако иде. Дошао је мени за савет. Упутио сам га да у себи потражи најбољи одговор, који Бог даје онима који од Њега савет траже. Он ми сад, у овом писму, пише да је пропустио да тако пита себе, већ је просто кренуо за Немачку. У Немачкој је наишао на снажну и дивну земљу, на добар пријем и удобан живот. Али то његову младост није занело. Имао је он тамо и топлу постељу, био је сит, није био изложен ни физичким напорима, ни бригама, али не може да издржи. Мора натраг. Није то носталгија што га натраг вуче. Нити је изгубио вољу да учи у Немачкој. Али ето, не може да остане: мора натраг. Кључа његова крв борбама загрејана. Трзају га ноћу слике из несретне и далеке домовине. Сећа се својих другова из борбе. Гледа у мислима њихове патње и жртве. Не дају му мира гробови палих другова. Изгледао је сам себи „као бегунац, као Јуда”. Није могао заборавити да „његова домовина још крвави”, да се згаришта још пуше, да другови још падају”, — а да је он далеко од свега тога, у удобној и топлој соби, где спрема себи каријеру, а „издржавајући се од новца који другови плаћају својом крвљу”. Мислио је да је за све то крива слика оне старије жене, што развезане повезаче, чије крајеве заноси ветар, грчевито стегнутих руку, очајно гледа на обали Дрине, на све што јој је с друге стране остало, слике коју ухвати својим апаратом његов сад покојни командант, Милош Војиновић, (човек који је на сектору Бајине Баште, спасао од смрти десетине хиљада Срба избеглих из Босне), и коју даде умножити под натписом „Мајко, Србијо, помози”. Па је зато уклони са свога стола, тамо у Хајделбергу. Али оне друге слике, у свести његовој, тада тек удвојише своје ројење, као нема пребацивања његовој витешкој и јуначкој души. Други нека мисле на себе. Срба Павловић, једва младић, мора мислити, не на себе, не на своју нежну и јуначку мајку, не на своју малолетну браћу и сестрице, Он види све оно што већина не види, што мањина види, он види да човек не живи за себе ни од себе, да не живи од самољубља већ просто од љубави. Њега то гони. Он — невин као јагње — оптужује себе за бекство, за живљење на туђ рачун, и не чекајући, овог пута, ничије одобрење, оставља стипендију и студије, долази у Србију и поново навлачи своју добровољачку униформу. После девет месеци нових напора, новог јунаштва и новог пожртвовања, он пада, изненада, без јаука, као посечен, пошто је пре тога видео много мртвих својих другова, са командантом Војиновићем, Ацом Пешићем, Неђом Петковићем и толиким другим. Сахрањен је не поред свог покојног оца у Београду, већ поред својих другова постројених у две врсте, по војнички, на ужичком гробљу, на брегу изнад Ђетиња, а испод других већих брда. <center>***</center> Знамо сви своју људску пролазност. Пролазни су не само људи већ и народи, и човечанство, и сама земља, и небо над њом. Јер ће и „небеса с хуком проћи”. Све ће проћи, дакле, што је пролазно. Па ипак неће све. Замукнуће језици. Престаће и разум. Нестаће и вера, — јер су и језици, и разум, и вера ствари несавршене, потребне док смо несавршени. Али љубав неће престати. Она ће царовати кад све прође, кад више не буде требало ни језика, ни разума, ни вере. И све што је од љубави учињено, речено, помишљено, то ће у вечности, као непропадљиво, и вечно бити сачувано. Јер знам јамачно да им смрт, ни живот, ни анђели, ни власти, ни силе, ни садашње ни будуће, ни висина ни дубина, ни простор, ни време, ни огањ, ни мржња, нити икаква друга твар, не може љубави, ни ономе што је од ње и кроз њу учињено, помишљено или речено, ништа. Јер она само остаје, и њено што је с њом, а све друго пролази и нестаје га. Тако се дакле бесмртност добија. Тако је и Србољуб Павловић ушао у вечност. Ово његово дивно писмо сведочи о томе. ==Извор== *Љотић, Димитрије В., ''[https://www.novo-videlo.com/wp-content/uploads/knjige/knjiga10.pdf Сабрана дела. Књига 10, 1941—1945.]'', Задруга, Нови Сад, 2001. [[Категорија:Димитрије Љотић]] 7w5n294km6yjlrnhjtoub0nykbfsm89 0 61366 144849 2026-06-30T19:29:35Z Galicijac 19151 израда странице 144849 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=Српски народ мора живети по закону свога бића | одељак= | аутор=Димитрије Љотић | година=1944 | белешке=поднаслов — Предавање Димитрија Љотића ваљевској омладини }} <p style="text-align:right;">''Ваљево, 24. фебруара''</p> Приликом свога боравка у Ваљеву Димитрије Љотић је одржао ученицима виших разреда ваљевских средњих школа предавање о путевима и задацима српске националне омладине. Исти дан после подне Љотић је одржао предавање припадницима Српске државне страже, Српског добровољачког корпуса и Националне службе за обнову Србије о њиховим дужностима у данашњим општим напорима на спасавању Српства. У предавању школској омладини Љотић је у уводу свога предавања нагласио колико је човеку потребна духовна храна да се развија и напредује. После овога увода предавач се осврће на последњу нашу трагедију губитка државе, која је различито деловала на наше људе. Једни су сматрали да не треба чекати, већ приступити одмах поправљању и подизању. Други су пали у очајање. Прави домаћин је само онај који из несреће извукао поуку и латио се одмах грађења новога дома. Тако исто треба да ради и сваки разумни народ када доживи несрећу каква је задесила наш народ. Највећа несрећа народа није само у губитку рата, него у томе што се наш народ изнутра поцепао и изгубио органско јединство. Поцепаност је довела до међусобне мржње, а ова доводи до грађанског рата. То је врхунац несреће и изнад и испод тога осим биолошког истребљења, веће нема. Бирајући шта да отпочне после несреће, наш је народ одабрао пут обнове. Овај је пут јасно обележен и њим сада иде српски народ, свесно или несвесно, својом унутрашњом снагом. Има међу нама људи који мисле да у овим моментима не треба ништа радити, али није важно колико људи мисли тако, него је важна снага која је народ покренула исправним путем. Предавач даље говори о узроцима наше пропасти и обраћа се омладини са питањем како ће она да испуни свој задатак. Наша омладина не сме заборавити да сваки народ има свој закон бића по коме живи. Ради тога наша омладина не може бити за интернационализам, она мора бити национална. Национализам је онај облик живота који једино омогућује да нација живи под владом закона свога бића, а не туђег или неког свеобухватног закона. Некада је интернационализам био само академски став. Људи су у кабинетима, на улици и на предавањима заступали да је национализам застарео, интернационализам треба да се оствари. Од године 1917. имамо практичан покушај остварења интернационалистичке замисли. Срушена је тада Русија и изграђен интернационалистички строј СССР. Не може се више говорити само о академском гледишту на ствари, већ о практичном покушају остварења интернационалистичке мисли да се створи инструменат за освајање целог света. Да би се могло живети по законима свога народа треба их пронаћи и упознати. Верујем да би нас многе несреће мимоишле да је постојала једна књига под насловом „Закон српског народног живота”. Нигде нема такве књиге. Али ти закони постоје, чим и ми постојимо, иако такве књиге нема. Иако нема уџбеника, закони народног бића постоје и уписани су у дубину бића, нашег народа. Ко је националиста и срцем и душом и судбински припада свом народу, мора знати да овакав народ има своје законе, па и да мора живети по тим законима. Тиме се исцрпљује ваша дужност према отаџбини. Али како ћемо када ти закони нису формулисани, нема их у књигама? Они су у народној историји. Ако на галерију ликова наше историје бацимо поглед, наћи ћемо једног који се одваја светлошћу од свих осталих. То је школска слава, свети Сава. Свети Сава је био националиста и православац. У повељи манастиру Хиландару, која је дело његових руку, у једном од најстаријих наших споменика стоји: „У почетку створи Бог небо и земљу и народе разне на њој и сваком народу даде устав по његовој природи”. Ако говоримо о национализму као облику живота тела и крви, онда су то речи светога Саве који је први формулисао закон национализма. Није француска револуција донела закон национализма, него је он био везан за биће и појам сваке нације и когод је улазио у основе бића свога народа, налазио је прави смисао национализма. Национализам и хришћанство су учинили од плодоносног живота светог Саве оно што га је направило изузетним, изузетном појавом. Он је везао не само закон тела и крви, национализам, већ и закон живота духа, хришћанство, и интензивно и свестрано и једно и друго до краја проживео. Ако проучавамо његов живот, онда видимо да је био националиста у најдубљем, а с друге стране хришћанин у најузвишенијем смислу тих речи. Наш народ је доживео несреће зато што се удаљио од оног пута којим га је био повео свети Сава. Погазили смо законе бића свог, живот нам је оплићао и на најмањи потрес овакве су нас страшне несреће задесиле. Предавач обележава пут српскога народа по речима генерала Недића који је сада добио много одређенији облик. Иако је сада пут јасно одређен, ми још нисмо изван опасности. Ради тога предавач апелује на своје слушаоце, омладину српску, да и сама свим силама учествује у спасавању народа нашег. Животна снага српскога народа мора да проговори по закону нашег бића из његове омладине. ==Извор== *Љотић, Димитрије В., ''[https://www.novo-videlo.com/wp-content/uploads/knjige/knjiga10.pdf Сабрана дела. Књига 10, 1941—1945.]'', Задруга, Нови Сад, 2001. db9y1cwr7q0j88xp06fzdm6e52qw8qj 144875 144849 2026-07-01T07:38:07Z Coaorao 19106 /* Извор */ 144875 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=Српски народ мора живети по закону свога бића | одељак= | аутор=Димитрије Љотић | година=1944 | белешке=поднаслов — Предавање Димитрија Љотића ваљевској омладини }} <p style="text-align:right;">''Ваљево, 24. фебруара''</p> Приликом свога боравка у Ваљеву Димитрије Љотић је одржао ученицима виших разреда ваљевских средњих школа предавање о путевима и задацима српске националне омладине. Исти дан после подне Љотић је одржао предавање припадницима Српске државне страже, Српског добровољачког корпуса и Националне службе за обнову Србије о њиховим дужностима у данашњим општим напорима на спасавању Српства. У предавању школској омладини Љотић је у уводу свога предавања нагласио колико је човеку потребна духовна храна да се развија и напредује. После овога увода предавач се осврће на последњу нашу трагедију губитка државе, која је различито деловала на наше људе. Једни су сматрали да не треба чекати, већ приступити одмах поправљању и подизању. Други су пали у очајање. Прави домаћин је само онај који из несреће извукао поуку и латио се одмах грађења новога дома. Тако исто треба да ради и сваки разумни народ када доживи несрећу каква је задесила наш народ. Највећа несрећа народа није само у губитку рата, него у томе што се наш народ изнутра поцепао и изгубио органско јединство. Поцепаност је довела до међусобне мржње, а ова доводи до грађанског рата. То је врхунац несреће и изнад и испод тога осим биолошког истребљења, веће нема. Бирајући шта да отпочне после несреће, наш је народ одабрао пут обнове. Овај је пут јасно обележен и њим сада иде српски народ, свесно или несвесно, својом унутрашњом снагом. Има међу нама људи који мисле да у овим моментима не треба ништа радити, али није важно колико људи мисли тако, него је важна снага која је народ покренула исправним путем. Предавач даље говори о узроцима наше пропасти и обраћа се омладини са питањем како ће она да испуни свој задатак. Наша омладина не сме заборавити да сваки народ има свој закон бића по коме живи. Ради тога наша омладина не може бити за интернационализам, она мора бити национална. Национализам је онај облик живота који једино омогућује да нација живи под владом закона свога бића, а не туђег или неког свеобухватног закона. Некада је интернационализам био само академски став. Људи су у кабинетима, на улици и на предавањима заступали да је национализам застарео, интернационализам треба да се оствари. Од године 1917. имамо практичан покушај остварења интернационалистичке замисли. Срушена је тада Русија и изграђен интернационалистички строј СССР. Не може се више говорити само о академском гледишту на ствари, већ о практичном покушају остварења интернационалистичке мисли да се створи инструменат за освајање целог света. Да би се могло живети по законима свога народа треба их пронаћи и упознати. Верујем да би нас многе несреће мимоишле да је постојала једна књига под насловом „Закон српског народног живота”. Нигде нема такве књиге. Али ти закони постоје, чим и ми постојимо, иако такве књиге нема. Иако нема уџбеника, закони народног бића постоје и уписани су у дубину бића, нашег народа. Ко је националиста и срцем и душом и судбински припада свом народу, мора знати да овакав народ има своје законе, па и да мора живети по тим законима. Тиме се исцрпљује ваша дужност према отаџбини. Али како ћемо када ти закони нису формулисани, нема их у књигама? Они су у народној историји. Ако на галерију ликова наше историје бацимо поглед, наћи ћемо једног који се одваја светлошћу од свих осталих. То је школска слава, свети Сава. Свети Сава је био националиста и православац. У повељи манастиру Хиландару, која је дело његових руку, у једном од најстаријих наших споменика стоји: „У почетку створи Бог небо и земљу и народе разне на њој и сваком народу даде устав по његовој природи”. Ако говоримо о национализму као облику живота тела и крви, онда су то речи светога Саве који је први формулисао закон национализма. Није француска револуција донела закон национализма, него је он био везан за биће и појам сваке нације и когод је улазио у основе бића свога народа, налазио је прави смисао национализма. Национализам и хришћанство су учинили од плодоносног живота светог Саве оно што га је направило изузетним, изузетном појавом. Он је везао не само закон тела и крви, национализам, већ и закон живота духа, хришћанство, и интензивно и свестрано и једно и друго до краја проживео. Ако проучавамо његов живот, онда видимо да је био националиста у најдубљем, а с друге стране хришћанин у најузвишенијем смислу тих речи. Наш народ је доживео несреће зато што се удаљио од оног пута којим га је био повео свети Сава. Погазили смо законе бића свог, живот нам је оплићао и на најмањи потрес овакве су нас страшне несреће задесиле. Предавач обележава пут српскога народа по речима генерала Недића који је сада добио много одређенији облик. Иако је сада пут јасно одређен, ми још нисмо изван опасности. Ради тога предавач апелује на своје слушаоце, омладину српску, да и сама свим силама учествује у спасавању народа нашег. Животна снага српскога народа мора да проговори по закону нашег бића из његове омладине. ==Извор== *Љотић, Димитрије В., ''[https://www.novo-videlo.com/wp-content/uploads/knjige/knjiga10.pdf Сабрана дела. Књига 10, 1941—1945.]'', Задруга, Нови Сад, 2001. [[Категорија:Димитрије Љотић]] 3t82jstkff1srm3p0rtigws2p89sv51 0 61367 144850 2026-06-30T19:38:47Z Galicijac 19151 израда странице 144850 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=Веран части и дужности | одељак= | аутор=Димитрије Љотић | година=1944 | белешке= }} Драги мој Мишо, теби говорим, говорим у своме срцу већ више од двадесет и четири часа призивајући те ту и разговарајући ту са тобом и желећи да ти кажем пре него што уђеш под црну земљу све оно што за живота још нисам био рекао. Да, теби говорим, јер и вера наша, и разум наш и искуство наше све нас упућује и вели нам: ниси ти умро, ниси ти умро, Милоше Масаловићу, и живећеш ти и то не само у срцима родбине твоје, или у срцима пријатеља и другова твојих, живећеш ти као душа бесмртна живога Бога, живећеш ти и живећеш дуго времена и зато и кажем: Теби говорим, драги мој Мишо. Хтео бих да ти говорим без икакве туге, онако као што то приличи нама, који се познајемо већ 30 година скоро, а познавали смо се и на падинама Кајмакчалана, у оно славно време, када бисмо поштовани од целога света. Хтео бих дакле да ти кажем без икакве туге, ма да твоје мртво тело лежи непомично пред нама. Иако ипак поред све те моје вере у моме гласу продире туга, онда знај није та туга продрла ту због тога што би жалио тебе или себе, него због тога што жалим Отаџбину нашу и народ наш, јер тако гледам на смрт твоју, а не друкчије. Јер, шта си ти био на дрвету рода свог? Ти си био грана, не сува, него сочна. Ти си био грана не бесплодна, него плодна. И такву грану одломила је злочиначка рука, такве гране лишила је род наш. Иако би у моме гласу било туге, онда она не долази због тебе, јер на крају крајева вера наша је истинска и тврда, камена и ми знамо да си ти променио живот свој као долину плача за живот у коме нема воздиханија, и због тога што ми тебе жалимо. Али жалимо оне који остају, а нарочито Отаџбину нашу. Пре скоро три деценије ми смо се упознали. Били су то славни дани куме мој. Нисмо тада мислили ни ја ни ти да ћемо овако горке и тешке дане дочекати. Али не правимо ми само судбину своју. Ми желимо једно, Бог даје друго. Према заслугама, или још боље према греховима нашим. Ти си био, Мишо, међу друговима цењен и вољен. Ти си био веран друговима својим и они теби. Сви који су те упознали у другом батаљону 5. пешадијског пука сви су ти остали пријатељи верни све до своје смрти и нико од њих не може да те заборави. Ти си био херој не само на бојноме пољу. Ти си био херој целог свог живота. Ти си био велики у правом смислу речи. Ти си знао да бити војник значи одсећи се од своје сопствене воље и потчинити се вољи својих старешина. И ти си јуначки испуњавао војнички позив целог свог живота. Почео си још 1912. године, па 1913. па 1914. до 1918. године. То је била главна школа кроз коју си ти прошао. Ја бих могао да поменем сва она славна места која су зарезана на твојој дуванској кутији, на којима је твоје друго митраљеско одељење 5. пешадијског пука вршило своју дужност према краљу и Отаџбини. Али зашто? Што да помињем то кад ти то добро знаш, а они који ово чују за њих то нема такав значај као што има за тебе, Мишо мој, и за мене. Ти си остао целог живота свог војник. Од капларске дужности, када си постао ађутант батаљона у 14. пуку другог позива, па све до последњих највиших војних дужности ти си остао војник какав је реткост у иначе одличној војсци нашој. Ти си био тачан као сат. Ти си због тачности своје погинуо. Да си мало мање тачан био, твоје убице не би знале тачно када ћеш наићи на одређено место. Али твоја тачност била је пословична. Људи су могли навијати сатове према томе када те на одређеном месту виде. Ти си био предан својој дужности тако, да се са тобом нико не може упоредити. Ти си знао и за пријатељство и за другарство, али изнад пријатељства и изнад другарства и изнад породичних обавеза, ти си знао само за своју службу. Ти си био веран Богу, веран краљу, веран Отаџбини, веран председнику свом. Твоја верност ће остати као ретко сјајан пример, који приказује шта раса наша може да да, када се примерак те расе однегује у таквом гнезду као што је био дом пуковника Миладина Масаловића. Ти си био веран краљу своме. Ти си имао ретку част да проведеш пуне четири године поред Краља Александра. Четири године ти си био његов ордонанс официр. Ти си, мој куме, био сав под утицајем светлости, топлоте оног великог краља кога је пре десет година злочиначка рука смакла само зато да би држава наша и народ наш напослетку дочекали овакве данашње дане. Хтео бих, драги мој Мишо, да ти довикнем последње збогом. Како је дивна та реч: Збогом. Како је наш народ нашао праву реч на растанку. Јер, пазите шта та реч каже. Ти не идеш сам, ти идеш с Богом. Збогом, дакле путуј, Мишо, куме мој. Слава нека ти је Милоше Масаловићу. ==Извор== *Љотић, Димитрије В., ''[https://www.novo-videlo.com/wp-content/uploads/knjige/knjiga10.pdf Сабрана дела. Књига 10, 1941—1945.]'', Задруга, Нови Сад, 2001. g81ijycavp3ptgxbj3cywz2rlk9cuz9 144876 144850 2026-07-01T07:38:33Z Coaorao 19106 /* Извор */ 144876 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=Веран части и дужности | одељак= | аутор=Димитрије Љотић | година=1944 | белешке= }} Драги мој Мишо, теби говорим, говорим у своме срцу већ више од двадесет и четири часа призивајући те ту и разговарајући ту са тобом и желећи да ти кажем пре него што уђеш под црну земљу све оно што за живота још нисам био рекао. Да, теби говорим, јер и вера наша, и разум наш и искуство наше све нас упућује и вели нам: ниси ти умро, ниси ти умро, Милоше Масаловићу, и живећеш ти и то не само у срцима родбине твоје, или у срцима пријатеља и другова твојих, живећеш ти као душа бесмртна живога Бога, живећеш ти и живећеш дуго времена и зато и кажем: Теби говорим, драги мој Мишо. Хтео бих да ти говорим без икакве туге, онако као што то приличи нама, који се познајемо већ 30 година скоро, а познавали смо се и на падинама Кајмакчалана, у оно славно време, када бисмо поштовани од целога света. Хтео бих дакле да ти кажем без икакве туге, ма да твоје мртво тело лежи непомично пред нама. Иако ипак поред све те моје вере у моме гласу продире туга, онда знај није та туга продрла ту због тога што би жалио тебе или себе, него због тога што жалим Отаџбину нашу и народ наш, јер тако гледам на смрт твоју, а не друкчије. Јер, шта си ти био на дрвету рода свог? Ти си био грана, не сува, него сочна. Ти си био грана не бесплодна, него плодна. И такву грану одломила је злочиначка рука, такве гране лишила је род наш. Иако би у моме гласу било туге, онда она не долази због тебе, јер на крају крајева вера наша је истинска и тврда, камена и ми знамо да си ти променио живот свој као долину плача за живот у коме нема воздиханија, и због тога што ми тебе жалимо. Али жалимо оне који остају, а нарочито Отаџбину нашу. Пре скоро три деценије ми смо се упознали. Били су то славни дани куме мој. Нисмо тада мислили ни ја ни ти да ћемо овако горке и тешке дане дочекати. Али не правимо ми само судбину своју. Ми желимо једно, Бог даје друго. Према заслугама, или још боље према греховима нашим. Ти си био, Мишо, међу друговима цењен и вољен. Ти си био веран друговима својим и они теби. Сви који су те упознали у другом батаљону 5. пешадијског пука сви су ти остали пријатељи верни све до своје смрти и нико од њих не може да те заборави. Ти си био херој не само на бојноме пољу. Ти си био херој целог свог живота. Ти си био велики у правом смислу речи. Ти си знао да бити војник значи одсећи се од своје сопствене воље и потчинити се вољи својих старешина. И ти си јуначки испуњавао војнички позив целог свог живота. Почео си још 1912. године, па 1913. па 1914. до 1918. године. То је била главна школа кроз коју си ти прошао. Ја бих могао да поменем сва она славна места која су зарезана на твојој дуванској кутији, на којима је твоје друго митраљеско одељење 5. пешадијског пука вршило своју дужност према краљу и Отаџбини. Али зашто? Што да помињем то кад ти то добро знаш, а они који ово чују за њих то нема такав значај као што има за тебе, Мишо мој, и за мене. Ти си остао целог живота свог војник. Од капларске дужности, када си постао ађутант батаљона у 14. пуку другог позива, па све до последњих највиших војних дужности ти си остао војник какав је реткост у иначе одличној војсци нашој. Ти си био тачан као сат. Ти си због тачности своје погинуо. Да си мало мање тачан био, твоје убице не би знале тачно када ћеш наићи на одређено место. Али твоја тачност била је пословична. Људи су могли навијати сатове према томе када те на одређеном месту виде. Ти си био предан својој дужности тако, да се са тобом нико не може упоредити. Ти си знао и за пријатељство и за другарство, али изнад пријатељства и изнад другарства и изнад породичних обавеза, ти си знао само за своју службу. Ти си био веран Богу, веран краљу, веран Отаџбини, веран председнику свом. Твоја верност ће остати као ретко сјајан пример, који приказује шта раса наша може да да, када се примерак те расе однегује у таквом гнезду као што је био дом пуковника Миладина Масаловића. Ти си био веран краљу своме. Ти си имао ретку част да проведеш пуне четири године поред Краља Александра. Четири године ти си био његов ордонанс официр. Ти си, мој куме, био сав под утицајем светлости, топлоте оног великог краља кога је пре десет година злочиначка рука смакла само зато да би држава наша и народ наш напослетку дочекали овакве данашње дане. Хтео бих, драги мој Мишо, да ти довикнем последње збогом. Како је дивна та реч: Збогом. Како је наш народ нашао праву реч на растанку. Јер, пазите шта та реч каже. Ти не идеш сам, ти идеш с Богом. Збогом, дакле путуј, Мишо, куме мој. Слава нека ти је Милоше Масаловићу. ==Извор== *Љотић, Димитрије В., ''[https://www.novo-videlo.com/wp-content/uploads/knjige/knjiga10.pdf Сабрана дела. Књига 10, 1941—1945.]'', Задруга, Нови Сад, 2001. [[Категорија:Димитрије Љотић]] icu9hds494l13zqxbgz6ykjq35tl9zv 0 61368 144851 2026-06-30T19:44:14Z Galicijac 19151 израда странице 144851 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=Лик Милоша Масаловића | одељак= | аутор=Димитрије Љотић | година=1944 | белешке= }} Сад ће се тек видети ко је и какав је био Милош Масаловић. Његов нестанак то ће људима показати. Јер све што имају људи мало знају да цене, а кад изгубе, онда их сама невоља поучава у том погледу најречитије. Он је одиста био човек и јунак и то непрестано кроз читав свој живот. Има људи који су велики јунаци у изузетним опасностима, али изузетне опасности су ретке и трају обично мало времена. Релативно је лако у тако изузетним и пролазним тренуцима показати јунаштво. Тешко је и претешко бити јунак целог века. А човек још и теже. Јер јунаштво је кад се човек брани од другог, а чојство или човештво је кад човек другог брани од себе. Знамо, на жалост, случајева, и честих, где се јуначка врлина укаља нечовештвом. Бити пак цео век човек и јунак и никад не бити другачији то је заиста изузетна реткост. Као такав је био војник сав и у свему. Држао је себе у својој руци, па му никад није било тешко држати друге у послушности. Био је послушан према својим претпостављеним не из неке малодушности, већ из свести да је главна врлина војничког позива одсецање од своје воље и примање воље својих старешина за своју. На томе је темељу војска изграђена, да се од појединачних воља потчињених једној руци створи моћни и прецизни алат, који ће потпуно и на време извршавати оно што је командант намислио. Али он при том није био од оних који су се задовољавали формалном истином, често добивени путем лажних извештаја. Он се увек трудио да каже истину. Сматрао је не само прљавштином, већ злочином већим од непослушности, лепим извештајем прикривати праву стварност. Али он није, иако узор послушности, био при том од оних који немају иницијативе, ни храбрости да на своју руку и против издатог наређења учине потез који боље одговара ситуацији. Напротив у сваком случају, у рату или у миру, он је у својој функцији, где год му се чинило, да издата заповест показује рђаво познавање ситуације, узимао потребну одговорност и чинио оно што је сматрао да би наредио његов претпостављени да је тог момента ту и да ситуацију види онаквом каквом је види он. Кад ово пишем знам да ће сви рећи па то је сасвим тако и по ономе што Начела за вођење борбе наређују. Да, знам ја шта Начела наређују, али знам, на жалост, да су преретке старешине биле које су имале храбрости да се тим наређењем користе, већ су више волели и на општу штету ствар да се сврши, само да они не понесу опасност одговорности за предузету иницијативу противно наређењу претпостављених. Било је и у сасвим великим војничким догађајима оваквих недостатака храбрости код највиших наших старешина где се пропуштало чинити што је требало, иако је било очевидно да чинити само што је наређено у ствари преставља очиту и тешку погрешку. Зато и истичем Милоша Масаловића, као ретког јунака и човека који је увек у том погледу вршио своју дужност. Он је био пример верности Богу, Краљу, Отаџбини и своме Председнику генералу Недићу. При том је био тачан, заиста као сат, предан служби потпуно и у свему, делећи је од сродства и од другарства и увек је стављајући изнад сваког другог обзира, дискретан, поверљив. Он је волео истински своје старешине, и тешко је дао да ко пред њим говори о њиховим недостацима, што је не само исправно, већ и врло паметно, — јер сваки човек има недостатке, али недостаци старешина умањују ауторитет власти, па њих без разлога подвлачити, не постиже се ништа, а губи се много. Блаженоупокојеног Краља Александра, он је волео и као Краља и као човека. Било је људи који кад изађу из дворске службе, отуда да износе разне истините или лажне негативности. Никад преко усана Милоша Масаловића није прешло такво причање. За њега је то био његов Краљ и то велики човек и велики Краљ. Данас кад смо доживели овакве дане срама и слома, баш зато што смо претходно тога краља изгубили, види се како је било оправдана љубав и верност Милоша Масаловића према Њему. Инстиктивно он је осећао и знао да (као што сам јуче на последњем опроштају рекао) пега и мрља има свуда, има их и на сунцу, али не живи свет од сунчаних пега, већ од сунчеве светлости и топлоте. Ту је верност и љубав пренео и на Његовог сина, који је проходао и проговорио док је Масаловић био у дворској служби. Трагична једна заблуда о Његове, односно обмана са стране пучиста, учинила је да 27. марта млади Краљ буде из руку Намесника предат баш самом Масаловићу, који је потом наредбом Министра војске био остављен на дужности првог ађутанта. Али то је трајало само пет дана, јер су се тамне силе, које су радиле да рат дође, јер су пучу од првог тренутка дали спољно политички, непријатељски карактер према Немачкој, уплашиле утицаја покојног Масаловића на Краља, па су га одатле уклонили, да би несметано могли извршити свој мрачни задатак. Слично му се догодило и 5. новембра 1940. г. кад је арм. генерал Милан Ђ. Недић, дотадашњи министар војске и морнарице разрешен дужности Министра. Масаловић је исте вечери добио прво одсуство, затим стављен на расположење, а за овим пензионисан, фебруара 1941. године. Ето то је био Милош Масаловић, човек и јунак. Нарочито не говорим о његовој спреми и његовој интелигенцији. Нарочито, јер није у Срба ни мало ретка интелигенција, чак је напротив по правилу Србин сваки бистар, окретан, проницљив, па само ако хоће и спреман. Али оно што је ређа ствар то је овако изграђен карактер, који се стално усавршава, а никако не назадује од младих ногу до смрти своје. Те српске особине ума красиле су и Милоша и он је, уз војничку и обимну општу спрему, располагао здравим разумом и блиставом бистрином. И у том погледу он је на сваком положају био незаменљив. Али поред свих тих његових особина он је био скроман. Није се грабио никад ни за части ни блистава места. Задржао је увек исте особине као што их је имао као командир митраљеског одељења 2. батаљона петог п. пука и доцније ма какав положај заузимао. Није могао подносити послератно наше време, које је својим задахом окужило и само Војску. Бунио се против наше површности и грамзивости. Говорио ми је како се у нашој Војсци зацарио систем „стажа и етажа”, трчање за чиновима без љубави и без одговарајућег поштеног труда. Волео је своје војнике, нарочито оне из ратова. Највише од свију посетилаца њих је ценио. Кад би му дошли посадио би их у фотеље и давао им такве знаке истините радости и драгости какве нису добијали ни највиђенији посетиоци. „Због ових сунце греје” говорио је, „а не због нас”. Тако је скромно и погинуо. Шеф кабинете генерала Недића, он је штедео бензин и ишао пешке кривудавим улицама, уским, на котеж Неимару, где је његова кућа била, а одакле је сваког дана без пратње у исто време полазио на своју дужност. Није он такав био само кад је у питању био бензин: свака ствар државна, пара или војничка спрема, све је он то чувао, видећи у непоштовању државне својине не само прљавштину и непоштење, већ и распикућство и одсуство сваке љубави за заједницу. Кад му је било време, одбио је да иде на „генералска путовања” тврдећи за себе да не заслужује генералски чин. Сад је, после смрти, кад он више није могао чин да одбија, унапређен презаслужно за генерала. Али он генералске плетенице ни на свом мртвачком одру није понео. ==Извор== *Љотић, Димитрије В., ''[https://www.novo-videlo.com/wp-content/uploads/knjige/knjiga10.pdf Сабрана дела. Књига 10, 1941—1945.]'', Задруга, Нови Сад, 2001. k4w9svd1kn9kvxk5mk8pkuhyxfygz5b 144877 144851 2026-07-01T07:38:52Z Coaorao 19106 /* Извор */ 144877 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=Лик Милоша Масаловића | одељак= | аутор=Димитрије Љотић | година=1944 | белешке= }} Сад ће се тек видети ко је и какав је био Милош Масаловић. Његов нестанак то ће људима показати. Јер све што имају људи мало знају да цене, а кад изгубе, онда их сама невоља поучава у том погледу најречитије. Он је одиста био човек и јунак и то непрестано кроз читав свој живот. Има људи који су велики јунаци у изузетним опасностима, али изузетне опасности су ретке и трају обично мало времена. Релативно је лако у тако изузетним и пролазним тренуцима показати јунаштво. Тешко је и претешко бити јунак целог века. А човек још и теже. Јер јунаштво је кад се човек брани од другог, а чојство или човештво је кад човек другог брани од себе. Знамо, на жалост, случајева, и честих, где се јуначка врлина укаља нечовештвом. Бити пак цео век човек и јунак и никад не бити другачији то је заиста изузетна реткост. Као такав је био војник сав и у свему. Држао је себе у својој руци, па му никад није било тешко држати друге у послушности. Био је послушан према својим претпостављеним не из неке малодушности, већ из свести да је главна врлина војничког позива одсецање од своје воље и примање воље својих старешина за своју. На томе је темељу војска изграђена, да се од појединачних воља потчињених једној руци створи моћни и прецизни алат, који ће потпуно и на време извршавати оно што је командант намислио. Али он при том није био од оних који су се задовољавали формалном истином, често добивени путем лажних извештаја. Он се увек трудио да каже истину. Сматрао је не само прљавштином, већ злочином већим од непослушности, лепим извештајем прикривати праву стварност. Али он није, иако узор послушности, био при том од оних који немају иницијативе, ни храбрости да на своју руку и против издатог наређења учине потез који боље одговара ситуацији. Напротив у сваком случају, у рату или у миру, он је у својој функцији, где год му се чинило, да издата заповест показује рђаво познавање ситуације, узимао потребну одговорност и чинио оно што је сматрао да би наредио његов претпостављени да је тог момента ту и да ситуацију види онаквом каквом је види он. Кад ово пишем знам да ће сви рећи па то је сасвим тако и по ономе што Начела за вођење борбе наређују. Да, знам ја шта Начела наређују, али знам, на жалост, да су преретке старешине биле које су имале храбрости да се тим наређењем користе, већ су више волели и на општу штету ствар да се сврши, само да они не понесу опасност одговорности за предузету иницијативу противно наређењу претпостављених. Било је и у сасвим великим војничким догађајима оваквих недостатака храбрости код највиших наших старешина где се пропуштало чинити што је требало, иако је било очевидно да чинити само што је наређено у ствари преставља очиту и тешку погрешку. Зато и истичем Милоша Масаловића, као ретког јунака и човека који је увек у том погледу вршио своју дужност. Он је био пример верности Богу, Краљу, Отаџбини и своме Председнику генералу Недићу. При том је био тачан, заиста као сат, предан служби потпуно и у свему, делећи је од сродства и од другарства и увек је стављајући изнад сваког другог обзира, дискретан, поверљив. Он је волео истински своје старешине, и тешко је дао да ко пред њим говори о њиховим недостацима, што је не само исправно, већ и врло паметно, — јер сваки човек има недостатке, али недостаци старешина умањују ауторитет власти, па њих без разлога подвлачити, не постиже се ништа, а губи се много. Блаженоупокојеног Краља Александра, он је волео и као Краља и као човека. Било је људи који кад изађу из дворске службе, отуда да износе разне истините или лажне негативности. Никад преко усана Милоша Масаловића није прешло такво причање. За њега је то био његов Краљ и то велики човек и велики Краљ. Данас кад смо доживели овакве дане срама и слома, баш зато што смо претходно тога краља изгубили, види се како је било оправдана љубав и верност Милоша Масаловића према Њему. Инстиктивно он је осећао и знао да (као што сам јуче на последњем опроштају рекао) пега и мрља има свуда, има их и на сунцу, али не живи свет од сунчаних пега, већ од сунчеве светлости и топлоте. Ту је верност и љубав пренео и на Његовог сина, који је проходао и проговорио док је Масаловић био у дворској служби. Трагична једна заблуда о Његове, односно обмана са стране пучиста, учинила је да 27. марта млади Краљ буде из руку Намесника предат баш самом Масаловићу, који је потом наредбом Министра војске био остављен на дужности првог ађутанта. Али то је трајало само пет дана, јер су се тамне силе, које су радиле да рат дође, јер су пучу од првог тренутка дали спољно политички, непријатељски карактер према Немачкој, уплашиле утицаја покојног Масаловића на Краља, па су га одатле уклонили, да би несметано могли извршити свој мрачни задатак. Слично му се догодило и 5. новембра 1940. г. кад је арм. генерал Милан Ђ. Недић, дотадашњи министар војске и морнарице разрешен дужности Министра. Масаловић је исте вечери добио прво одсуство, затим стављен на расположење, а за овим пензионисан, фебруара 1941. године. Ето то је био Милош Масаловић, човек и јунак. Нарочито не говорим о његовој спреми и његовој интелигенцији. Нарочито, јер није у Срба ни мало ретка интелигенција, чак је напротив по правилу Србин сваки бистар, окретан, проницљив, па само ако хоће и спреман. Али оно што је ређа ствар то је овако изграђен карактер, који се стално усавршава, а никако не назадује од младих ногу до смрти своје. Те српске особине ума красиле су и Милоша и он је, уз војничку и обимну општу спрему, располагао здравим разумом и блиставом бистрином. И у том погледу он је на сваком положају био незаменљив. Али поред свих тих његових особина он је био скроман. Није се грабио никад ни за части ни блистава места. Задржао је увек исте особине као што их је имао као командир митраљеског одељења 2. батаљона петог п. пука и доцније ма какав положај заузимао. Није могао подносити послератно наше време, које је својим задахом окужило и само Војску. Бунио се против наше површности и грамзивости. Говорио ми је како се у нашој Војсци зацарио систем „стажа и етажа”, трчање за чиновима без љубави и без одговарајућег поштеног труда. Волео је своје војнике, нарочито оне из ратова. Највише од свију посетилаца њих је ценио. Кад би му дошли посадио би их у фотеље и давао им такве знаке истините радости и драгости какве нису добијали ни највиђенији посетиоци. „Због ових сунце греје” говорио је, „а не због нас”. Тако је скромно и погинуо. Шеф кабинете генерала Недића, он је штедео бензин и ишао пешке кривудавим улицама, уским, на котеж Неимару, где је његова кућа била, а одакле је сваког дана без пратње у исто време полазио на своју дужност. Није он такав био само кад је у питању био бензин: свака ствар државна, пара или војничка спрема, све је он то чувао, видећи у непоштовању државне својине не само прљавштину и непоштење, већ и распикућство и одсуство сваке љубави за заједницу. Кад му је било време, одбио је да иде на „генералска путовања” тврдећи за себе да не заслужује генералски чин. Сад је, после смрти, кад он више није могао чин да одбија, унапређен презаслужно за генерала. Али он генералске плетенице ни на свом мртвачком одру није понео. ==Извор== *Љотић, Димитрије В., ''[https://www.novo-videlo.com/wp-content/uploads/knjige/knjiga10.pdf Сабрана дела. Књига 10, 1941—1945.]'', Задруга, Нови Сад, 2001. [[Категорија:Димитрије Љотић]] nrn4dwhn5e91fbqrj8or98murdamlev 0 61369 144852 2026-06-30T20:39:54Z Galicijac 19151 израда странице 144852 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=Заветни дан града Смедерева | одељак= | аутор=Димитрије Љотић | година=1944 | белешке=поднаслов — Говор Димитрија Љотића }} После парастоса говорио је председник смедеревске општине Радомир Димитријевић, који је прочитао одлуку највиђенијих грађана Смедерева да пети јуни треба у историји да остане као дан када ће се сваки грађанин, без обзира на занимање и личне интересе, сећати својих дужности према српском народу, његовој будућности и светосавском православљу. Затим је узео реч изванредни комесар за обнову Смедерева, Димитрије В. Љотић, који је у своме говору, између осталог, рекао: — Ваше високопреосвештенство, господине фелдкоманданте, господо и госпође, браћо и сестре, састали смо се овде да се сетимо свега онога што се пре три године одиграло на овај дан у нашем граду Смедереву. Добро је што ће овај дан бити сачуван од заборава, као и све оно што је у вези са њим одлучено, чиме се најбоље потврђује карактер ове прославе. Износећи побуде,које су руководиле виђене грађане града Смедерева да овај дан задрже у вечитој успомени првенствено града, а затим и целог нашег народа, изванредни комесар је даље навео да смедеревска катастрофа није случај, већ велика и страшна опомена нашем народу за све оно што је згрешио у својој слободној земљи. Ова страшна експлозија, била је предзнак не само за страдање једног српског града, већ за многобројна и претешка страдања целог српског народа, која су настала у току времена од дана катастрофе. Цео наш народ треба да најзад пође правим српским, православним путем, трасираним кроз векове српске историје. ==Извор== *Љотић, Димитрије В., ''[https://www.novo-videlo.com/wp-content/uploads/knjige/knjiga10.pdf Сабрана дела. Књига 10, 1941—1945.]'', Задруга, Нови Сад, 2001. pp3h99t1z0q3j1ljrt5qk987toawq8v 144878 144852 2026-07-01T07:39:10Z Coaorao 19106 /* Извор */ 144878 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=Заветни дан града Смедерева | одељак= | аутор=Димитрије Љотић | година=1944 | белешке=поднаслов — Говор Димитрија Љотића }} После парастоса говорио је председник смедеревске општине Радомир Димитријевић, који је прочитао одлуку највиђенијих грађана Смедерева да пети јуни треба у историји да остане као дан када ће се сваки грађанин, без обзира на занимање и личне интересе, сећати својих дужности према српском народу, његовој будућности и светосавском православљу. Затим је узео реч изванредни комесар за обнову Смедерева, Димитрије В. Љотић, који је у своме говору, између осталог, рекао: — Ваше високопреосвештенство, господине фелдкоманданте, господо и госпође, браћо и сестре, састали смо се овде да се сетимо свега онога што се пре три године одиграло на овај дан у нашем граду Смедереву. Добро је што ће овај дан бити сачуван од заборава, као и све оно што је у вези са њим одлучено, чиме се најбоље потврђује карактер ове прославе. Износећи побуде,које су руководиле виђене грађане града Смедерева да овај дан задрже у вечитој успомени првенствено града, а затим и целог нашег народа, изванредни комесар је даље навео да смедеревска катастрофа није случај, већ велика и страшна опомена нашем народу за све оно што је згрешио у својој слободној земљи. Ова страшна експлозија, била је предзнак не само за страдање једног српског града, већ за многобројна и претешка страдања целог српског народа, која су настала у току времена од дана катастрофе. Цео наш народ треба да најзад пође правим српским, православним путем, трасираним кроз векове српске историје. ==Извор== *Љотић, Димитрије В., ''[https://www.novo-videlo.com/wp-content/uploads/knjige/knjiga10.pdf Сабрана дела. Књига 10, 1941—1945.]'', Задруга, Нови Сад, 2001. [[Категорија:Димитрије Љотић]] szowhdcce3fkxv3n5c7izhqjjcmhfr3 0 61370 144853 2026-06-30T20:44:31Z Galicijac 19151 израда странице 144853 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=Димитрије Љотић о догађајима у свету | одељак= | аутор=Димитрије Љотић | година=1944 | белешке= }} <p style="text-align:right;">''Смедерево, 23. јуна''</p> У овдашњој саборној цркви приређен је свечани помен изгинулим од почетка борби против бољшевизма до данас. На помену су чинодејствовали сви парохиски свештеници на челу са архијерејским намесником протојерејем Миланом Благојевићем. Помену је присуствовао Димитрије Љотић, Изванредни комесар за обнову Смедерева са својим помоћником инж. Андријом Љољом, Радомир Димитријевић, председник градског поглаварства, Марјан Ујчић, предстојник градске полиције, Војислав Мандић, срески начелник и остали шефови установа и корпорација са особљем и члановима. Црква је била препуна света. После помена у сали Гранд хотела Димитрије Љотић, Изванредни комесар за обнову Смедерева, одржао је присутнима једно предавање. Иако је сала бомбардована, предавању је присуствовао велики број слушалаца. Сви су са највећим интересом пратили излагања у вези са најновијим догађајима. Између осталог предавач је рекао: — По својој човечанској дужности, а и као функционер овога града обавештавам вас, с времена на време, о догађајима који се око нас збивају. Тако вас, углавном, зовем на најспасоноснији пут за српски народ. Прво вам путем обавештења излажем догађаје и молим да и сами правите закључке, а тек онда вас зовем на пут, којим иду људи који се са довољно очигледности боре за истину. Зовем вас и молим све, да све што сте овде, овог дана чули, пренесете даље, јер све што вам говорим, говорим ради спаса нашег народа. Само, два излаза постоје у овом рату. Један, веома судбоносан по цео свет, пут је хаоса, а други — пут освешћења, после дугог крвављења ударање главом о зид, а тада ће покајање многих створити услове за мир. Излажући течно своје предавање, дотакао се свих догађаја до данас. Говорио је и о њиховим последицама. Споменуо је и одмаздно немачко оружје. Завршио је: — Рат се неће скоро свршити. Сад смо тек на успону брда. Док изађемо на врх брда треба још доста путовати. А тек онда видећемо шта се иза брда ваља. На врх брда ове године сигурно нећемо изаћи. Без обзира на све ово ми ћемо, ипак, остати живи ако и даље истрајемо на данашњем путу. И даље морамо путем ђенерала Недића. Ако само њега будемо слушали, нећемо наседати. У противном сви ћемо изгубити главе. На крају је предавач топло поздрављен. ==Извор== *Љотић, Димитрије В., ''[https://www.novo-videlo.com/wp-content/uploads/knjige/knjiga10.pdf Сабрана дела. Књига 10, 1941—1945.]'', Задруга, Нови Сад, 2001. r3o9jbryf9k0vuxef41ap47ndswnalm 14 61371 144856 2026-07-01T07:29:05Z Coaorao 19106 Нова страница: [[Категорија:Други светски рат у Југославији]] 144856 wikitext text/x-wiki [[Категорија:Други светски рат у Југославији]] g46p4ao5ga188ehthnihcpqjk9h6alr