Викизворник srwikisource https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%93%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%B0_%D1%81%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B0 MediaWiki 1.47.0-wmf.10 first-letter Медиј Посебно Разговор Корисник Разговор с корисником Викизворник Разговор о Викизворнику Датотека Разговор о датотеци Медијавики Разговор о Медијавикију Шаблон Разговор о шаблону Помоћ Разговор о помоћи Категорија Разговор о категорији Аутор Разговор о аутору Додатак Разговор о додатку Page Page talk Index Index talk TimedText TimedText talk Модул Разговор о модулу Event Event talk Аутор:Јован Дучић 100 8342 145171 145159 2026-07-12T16:38:58Z Coaorao 19106 /* Песме */ 145171 wikitext text/x-wiki {{Аутор | име = Јован | презиме = Дучић | иницијал_презимена = Д | годинарођења = 1874 | годинасмрти = 1943 | опис = '''Јован Дучић''' био је српски и југословенски песник-дипломата, писац и академик. | слика = Ducic.jpg | опис_слике = | википедија = Јован Дучић | вики_цитати = Јован Дучић | остава = | остава_кат = Jovan Dučić }} == Песме == * [[Самохрана мајка]] (1886) * [[Анаграми]] (1887) * [[Два гроба]] (1887) * [[Двоје сирочади]] (1887) * [[Зора (Јован Дучић)]] (1887) * [[Поздрав Фрушке Горе]] (1887) * [[Слијепац]] (1887) * [[Вече (На западу у румени)]] (1888) * [[Мелем болу]] (1888) * [[Пастир (Јован Дучић)]] (1888) * [[Прољетна зора (Јован Дучић)]] (1888) * [[Три Црногорца]] (1888) * [[Браћи на ново љето]] (1889) * [[Гори (Јован Дучић)]] (1889) * [[Мислио сам....]] (1889) * [[На 500-љетни Видов-дан]] (1889) * [[Не клони (Јован Дучић)]] (1889) * [[Ој ти небо]] (1889) * [[Отпало лишће]] (1889) * [[Сиротанова клетва]] (1889) * [[У болести (Јован Дучић)]] (1889) * [[У зиму]] (1889) * [[Црква у самоћи]] (1889) * [[Васкрс]] (1890) * [[Ластама]] (1890) * [[На гробу Леонтије Радуловића, владике херцеговачког]] (1890) * [[На мору (Јован Дучић)]] (1890) * [[На рад!....]] (1890) * [[Небу (Јован Дучић)|Небу]] (1890) * [[Поздрав „Босанско херцеговачком источнику” на нову 1890 год.]] (1890) * [[Прољеће]] (1890) * [[Пустињак]] (1890) * [[Сељеницима]] (1890) * [[Сироче (Јован Дучић)]] (1890) * [[Србин (Јован Дучић)]] (1890) * [[У јесен]] (1890) * [[Д* (Минуће и ово доба)]] (1891) * [[Домовини (Јован Дучић)]] (1891) * [[Митрополиту Ђорђу Николајевићу]] * [[На гробу Исидора Стојковића]] (1891) * [[*** (На пољу силна бура)]] (1891) * [[Прољетно цвијеће]] (1891) * [[*** Давно je на свʼјет пала]] (1892) * [[Збогом!.., Ти света земљо)]] (1892) * [[*** (Kaд јато зв’језда распе се по ноћи)]] (1892) * [[*** (Као изгнаник тужни из раја љубави и среће)]] (1892) * [[На обали (На обали мекој, покрај р’јеке плаве)]] (1892) * [[Oј, гдје сте]] (1892) * [[Покрај чаше]] (1892) * [[*** (Ти си к’о звијезда што чаровно блиста)]] (1892) * [[У пролеће]] (1892) * [[У спомен]] (1892) * [[Ходи ближе!....]] (1892) * [[Анђео]] (1893) * [[Браћа]] (1893) * [[*** (Запали искру свете вере и жарке наде)]] (1893) * [[Звезда]] (1893) * [[Из даљине]] (1893) * [[*** (Je л’ то анђелак твој, што трепће на крилих лаки)]] (1893) * [[Немојте тако!]] (1893) * [[*** (Ти љупко чедо мојих ведрих дана)]] (1893) * [[*** (У недоглед даљни пучина се вије)]] (1893) * [[*** (Угушио сам терет туге тајне)]] (1893) * [[*** (О шта те из сна буди)]] (1895) * [[Прољетне мелодије]] (1895) * [[Једном пјеснику]] (1895) * [[*** (Кад се спусти сјенка)]] (1895) * [[*** (Тебе тражим дан кад мине)]] (1895) * [[Војиславу над гробом]] (1895) * [[На обали (Јован Дучић)]] (1896) * [[Српски борац]] (1896) * [[Гусар]] (1896) * [[Пут (Јован Дучић)|Пут]] (1896) * [[Пјесникова молитва]] (1896) * [[Не чекај ме...]] (1897) * [[Гроб]] (1897) * [[Вјетре!]] (1897) * [[Куда ћеш... (Јован Дучић)|Куда ћеш...]] (1897) * [[Салангана]] (1897) * [[Моја отаџбина (Јован Дучић)|Моја отаџбина]] (1899) * [[Писмо другу]] (1900) * [[Аида]] (1900) * [[Истоку]] (1900) * [[Драма]] (1901) * [[Залазак сунца (1901)|Залазак сунца]] (1901) * [[Зашто?...]] (1901) * [[Антички мотиви]] (1903) * [[Врбас]] (1941) * [[На царев Аранђеловдан]] (1942) * [[Вечној Србији]] (1942) * [[Молитва (Јован Дучић)|Молитва]] (1943) * [[Сатира]] (1943) * [[Нова влада]] (1943) * [[На обали Неретве]] (1943) * [[Лички мученици]] (1943) * [[Босна (Јован Дучић)|Босна]] (1943) * [[Песма (Мој добри роде)]] (1943) * [[Југославија]] (1943) * [[Француској]] (1943) * [[Сину тисућљетне културе (Дучићеве песме)#Сину тисућљетне културе|Сину тисућљетне културе]] (194?) === Преводи === * [[Поцрњело лице]] (1889), од Ј. Х. Фогла * ''[[Ехо]]'' (1896), од [[Пушкин|Пушкина]] * ''[[Романца]]'' (1896), од Пушкина * ''[[Суза]]'' (1898), од Пушкина * ''[[Анџело]]'' (1898), од Пушкина * ''[[Бахчисарајски шедрван]]'' (1900), од Пушкина * ''[[Голуб]]'' (1900), од Пушкина * ''[[Цигани]]'' (1902), од Пушкина * ''[[Кажи...]]'' (1896), од [[Хајне|Хајнеа]] * ''[[Гле и опет...]]'' (1896), од Хајнеа * ''[[Не смиј се над мојом пророчанском тугом]]'' (1896), од [[Љермонтов|Љермонтова]] * ''[[Кинџалу]]'' (1896), од Љермонтова * ''[[Сужањ]]'' (1896), од Љермонтова * ''[[Не, тако силно ја не љубим тебе]]'' (1896), од Љермонтова * ''[[Песма младости]]'' (1902), од Маня Давидовна Штейнбергъ == Збирке песaма == * [[Пјесме (Јован Дучић)|Пјесме]] (1901) * [[Песме (Јован Дучић)|Песме]] (1911) * [[Песме сунца]] (1929) * [[Песме љубави и смрти]] (1929) * [[Царски сонети]] (1930) * [[Плаве легенде]] (1930) * [[Лирика]] (1943) == Проза == * [[Патриотизам у Књижевности]] (1899) * [[Писмо из Женеве]] (1900) * [[Писмо из Алпа]] (1906) * [[Писмо с Јонског мора]] (1911) * [[Светислав Симић (Ј. Дучић)|Светислав Симић]] (1911) * [[Мисли о песнику]] (1924) * [[Писмо из Рима]] (1929) * [[Благо Цара Радована]] (1932) * [[Писмо из Палестине]] (1938) * [[Писмо из Египта]] (1940) * [[Градови и химере (1932)|Градови и химере]] (1930) * [[Градови и химере (1940)|Градови и химере]] (1940) === Преводи === * [[Гете и Шилер]] (1900), од [[w:Госпођа де Стал|Госпође де Стал]] === Верзије есеја === * [[Борисав Станковић (Ј. Дучић)|Борисав Станковић]] (1907) === Књижевни прикази и белешке === * [[Споменик Војиславу]] (1902) * [[Наши писци и наши читаоци]] (1908) * [[Историја образованости]] (1908) * [[Два нова уметника]] (1922) * [[Књижевни космополитизам]] (1928) * [[Наше књижевно време]] (1929) * [[За вечни спомен Змају]] (1929) === Политички радови === * [[Београђани, отаџбина је у опасности!]] (1908) * [[Словени и Босна]] (1908) * [[Два Рибникара]] (1924) * [[Реч Југославија]] (1929) * [[Слободан Јовановић (Ј. Дучић)|Слободан Јовановић]] (1942) * [[Др Влатко Мачек и Југославија]] (1942) * [[Југословенска идеологија: истина о „југославизму”]] (1942) * [[Федерализам или централизам: истина о „спорном питању” у бившој Југославији]] (1943) == Дела о Јовану Дучићу == * ''[[Јован Дучић, српски пјесник]]'' (1900), Босанска вила * ''[[„Пјесме” Јована Дучића]]'' (1901), од [[Јован Скерлић|Јована Скерлића]] * ''[[Јована Дучић, Пјесме (Марко Цар)|Јована Дучић, Пјесме]]'' (1902), од [[Марко Цар|Марка Цара]] * ''[[Дучићева задужбина]]'' (1902), од [[Павле Поповић|Павла Поповића]] * ''Поводом издања сабраних дела Јована Дучића'' (1929), од Исидора Секулић * ''[[Јован Дучић (Н. Мирковић)|Јован Дучић]]'' (1936), од [[Аутор:Никола Мирковић|Николе Мирковић]] * ''Велики српски песник г. Јован Дучић стигао у Америку'' (1941), Американски Србобран * ''Слава Јовану Дучићу'' (1943), Американски Србобран [[Категорија:Јован Дучић]] [[Категорија:Српски књижевници]] [[Категорија:Српски песници]] gx59t8z0i21mdxij4swfsmagkjtwayi 145172 145171 2026-07-12T16:39:31Z Coaorao 19106 /* Песме */ 145172 wikitext text/x-wiki {{Аутор | име = Јован | презиме = Дучић | иницијал_презимена = Д | годинарођења = 1874 | годинасмрти = 1943 | опис = '''Јован Дучић''' био је српски и југословенски песник-дипломата, писац и академик. | слика = Ducic.jpg | опис_слике = | википедија = Јован Дучић | вики_цитати = Јован Дучић | остава = | остава_кат = Jovan Dučić }} == Песме == * [[Самохрана мајка]] (1886) * [[Анаграми]] (1887) * [[Два гроба]] (1887) * [[Двоје сирочади]] (1887) * [[Зора (Јован Дучић)]] (1887) * [[Поздрав Фрушке Горе]] (1887) * [[Слијепац]] (1887) * [[Вече (На западу у румени)]] (1888) * [[Мелем болу]] (1888) * [[Пастир (Јован Дучић)]] (1888) * [[Прољетна зора (Јован Дучић)]] (1888) * [[Три Црногорца]] (1888) * [[Браћи на ново љето]] (1889) * [[Гори (Јован Дучић)]] (1889) * [[Мислио сам....]] (1889) * [[На 500-љетни Видов-дан]] (1889) * [[Не клони (Јован Дучић)]] (1889) * [[Ој ти небо]] (1889) * [[Отпало лишће]] (1889) * [[Сиротанова клетва]] (1889) * [[У болести (Јован Дучић)]] (1889) * [[У зиму]] (1889) * [[Црква у самоћи]] (1889) * [[Васкрс]] (1890) * [[Ластама]] (1890) * [[На гробу Леонтије Радуловића, владике херцеговачког]] (1890) * [[На мору (Јован Дучић)]] (1890) * [[На рад!....]] (1890) * [[Небу (Јован Дучић)|Небу]] (1890) * [[Поздрав „Босанско херцеговачком источнику” на нову 1890 год.]] (1890) * [[Прољеће (Јован Дучић)]] (1890) * [[Пустињак]] (1890) * [[Сељеницима]] (1890) * [[Сироче (Јован Дучић)]] (1890) * [[Србин (Јован Дучић)]] (1890) * [[У јесен]] (1890) * [[Д* (Минуће и ово доба)]] (1891) * [[Домовини (Јован Дучић)]] (1891) * [[Митрополиту Ђорђу Николајевићу]] * [[На гробу Исидора Стојковића]] (1891) * [[*** (На пољу силна бура)]] (1891) * [[Прољетно цвијеће]] (1891) * [[*** Давно je на свʼјет пала]] (1892) * [[Збогом!.., Ти света земљо)]] (1892) * [[*** (Kaд јато зв’језда распе се по ноћи)]] (1892) * [[*** (Као изгнаник тужни из раја љубави и среће)]] (1892) * [[На обали (На обали мекој, покрај р’јеке плаве)]] (1892) * [[Oј, гдје сте]] (1892) * [[Покрај чаше]] (1892) * [[*** (Ти си к’о звијезда што чаровно блиста)]] (1892) * [[У пролеће]] (1892) * [[У спомен]] (1892) * [[Ходи ближе!....]] (1892) * [[Анђео]] (1893) * [[Браћа]] (1893) * [[*** (Запали искру свете вере и жарке наде)]] (1893) * [[Звезда]] (1893) * [[Из даљине]] (1893) * [[*** (Je л’ то анђелак твој, што трепће на крилих лаки)]] (1893) * [[Немојте тако!]] (1893) * [[*** (Ти љупко чедо мојих ведрих дана)]] (1893) * [[*** (У недоглед даљни пучина се вије)]] (1893) * [[*** (Угушио сам терет туге тајне)]] (1893) * [[*** (О шта те из сна буди)]] (1895) * [[Прољетне мелодије]] (1895) * [[Једном пјеснику]] (1895) * [[*** (Кад се спусти сјенка)]] (1895) * [[*** (Тебе тражим дан кад мине)]] (1895) * [[Војиславу над гробом]] (1895) * [[На обали (Јован Дучић)]] (1896) * [[Српски борац]] (1896) * [[Гусар]] (1896) * [[Пут (Јован Дучић)|Пут]] (1896) * [[Пјесникова молитва]] (1896) * [[Не чекај ме...]] (1897) * [[Гроб]] (1897) * [[Вјетре!]] (1897) * [[Куда ћеш... (Јован Дучић)|Куда ћеш...]] (1897) * [[Салангана]] (1897) * [[Моја отаџбина (Јован Дучић)|Моја отаџбина]] (1899) * [[Писмо другу]] (1900) * [[Аида]] (1900) * [[Истоку]] (1900) * [[Драма]] (1901) * [[Залазак сунца (1901)|Залазак сунца]] (1901) * [[Зашто?...]] (1901) * [[Антички мотиви]] (1903) * [[Врбас]] (1941) * [[На царев Аранђеловдан]] (1942) * [[Вечној Србији]] (1942) * [[Молитва (Јован Дучић)|Молитва]] (1943) * [[Сатира]] (1943) * [[Нова влада]] (1943) * [[На обали Неретве]] (1943) * [[Лички мученици]] (1943) * [[Босна (Јован Дучић)|Босна]] (1943) * [[Песма (Мој добри роде)]] (1943) * [[Југославија]] (1943) * [[Француској]] (1943) * [[Сину тисућљетне културе (Дучићеве песме)#Сину тисућљетне културе|Сину тисућљетне културе]] (194?) === Преводи === * [[Поцрњело лице]] (1889), од Ј. Х. Фогла * ''[[Ехо]]'' (1896), од [[Пушкин|Пушкина]] * ''[[Романца]]'' (1896), од Пушкина * ''[[Суза]]'' (1898), од Пушкина * ''[[Анџело]]'' (1898), од Пушкина * ''[[Бахчисарајски шедрван]]'' (1900), од Пушкина * ''[[Голуб]]'' (1900), од Пушкина * ''[[Цигани]]'' (1902), од Пушкина * ''[[Кажи...]]'' (1896), од [[Хајне|Хајнеа]] * ''[[Гле и опет...]]'' (1896), од Хајнеа * ''[[Не смиј се над мојом пророчанском тугом]]'' (1896), од [[Љермонтов|Љермонтова]] * ''[[Кинџалу]]'' (1896), од Љермонтова * ''[[Сужањ]]'' (1896), од Љермонтова * ''[[Не, тако силно ја не љубим тебе]]'' (1896), од Љермонтова * ''[[Песма младости]]'' (1902), од Маня Давидовна Штейнбергъ == Збирке песaма == * [[Пјесме (Јован Дучић)|Пјесме]] (1901) * [[Песме (Јован Дучић)|Песме]] (1911) * [[Песме сунца]] (1929) * [[Песме љубави и смрти]] (1929) * [[Царски сонети]] (1930) * [[Плаве легенде]] (1930) * [[Лирика]] (1943) == Проза == * [[Патриотизам у Књижевности]] (1899) * [[Писмо из Женеве]] (1900) * [[Писмо из Алпа]] (1906) * [[Писмо с Јонског мора]] (1911) * [[Светислав Симић (Ј. Дучић)|Светислав Симић]] (1911) * [[Мисли о песнику]] (1924) * [[Писмо из Рима]] (1929) * [[Благо Цара Радована]] (1932) * [[Писмо из Палестине]] (1938) * [[Писмо из Египта]] (1940) * [[Градови и химере (1932)|Градови и химере]] (1930) * [[Градови и химере (1940)|Градови и химере]] (1940) === Преводи === * [[Гете и Шилер]] (1900), од [[w:Госпођа де Стал|Госпође де Стал]] === Верзије есеја === * [[Борисав Станковић (Ј. Дучић)|Борисав Станковић]] (1907) === Књижевни прикази и белешке === * [[Споменик Војиславу]] (1902) * [[Наши писци и наши читаоци]] (1908) * [[Историја образованости]] (1908) * [[Два нова уметника]] (1922) * [[Књижевни космополитизам]] (1928) * [[Наше књижевно време]] (1929) * [[За вечни спомен Змају]] (1929) === Политички радови === * [[Београђани, отаџбина је у опасности!]] (1908) * [[Словени и Босна]] (1908) * [[Два Рибникара]] (1924) * [[Реч Југославија]] (1929) * [[Слободан Јовановић (Ј. Дучић)|Слободан Јовановић]] (1942) * [[Др Влатко Мачек и Југославија]] (1942) * [[Југословенска идеологија: истина о „југославизму”]] (1942) * [[Федерализам или централизам: истина о „спорном питању” у бившој Југославији]] (1943) == Дела о Јовану Дучићу == * ''[[Јован Дучић, српски пјесник]]'' (1900), Босанска вила * ''[[„Пјесме” Јована Дучића]]'' (1901), од [[Јован Скерлић|Јована Скерлића]] * ''[[Јована Дучић, Пјесме (Марко Цар)|Јована Дучић, Пјесме]]'' (1902), од [[Марко Цар|Марка Цара]] * ''[[Дучићева задужбина]]'' (1902), од [[Павле Поповић|Павла Поповића]] * ''Поводом издања сабраних дела Јована Дучића'' (1929), од Исидора Секулић * ''[[Јован Дучић (Н. Мирковић)|Јован Дучић]]'' (1936), од [[Аутор:Никола Мирковић|Николе Мирковић]] * ''Велики српски песник г. Јован Дучић стигао у Америку'' (1941), Американски Србобран * ''Слава Јовану Дучићу'' (1943), Американски Србобран [[Категорија:Јован Дучић]] [[Категорија:Српски књижевници]] [[Категорија:Српски песници]] nfcigvs4sj1mh3aaz58u5g7tlikeao1 145173 145172 2026-07-12T16:41:23Z Coaorao 19106 /* Песме */ 145173 wikitext text/x-wiki {{Аутор | име = Јован | презиме = Дучић | иницијал_презимена = Д | годинарођења = 1874 | годинасмрти = 1943 | опис = '''Јован Дучић''' био је српски и југословенски песник-дипломата, писац и академик. | слика = Ducic.jpg | опис_слике = | википедија = Јован Дучић | вики_цитати = Јован Дучић | остава = | остава_кат = Jovan Dučić }} == Песме == * [[Самохрана мајка]] (1886) * [[Анаграми]] (1887) * [[Два гроба]] (1887) * [[Двоје сирочади]] (1887) * [[Зора (Јован Дучић)]] (1887) * [[Поздрав Фрушке Горе]] (1887) * [[Слијепац]] (1887) * [[Вече (На западу у румени)]] (1888) * [[Мелем болу]] (1888) * [[Пастир (Јован Дучић)]] (1888) * [[Прољетна зора (Јован Дучић)]] (1888) * [[Три Црногорца]] (1888) * [[Браћи на ново љето]] (1889) * [[Гори (Јован Дучић)]] (1889) * [[Мислио сам....]] (1889) * [[На 500-љетни Видов-дан]] (1889) * [[Не клони (Јован Дучић)]] (1889) * [[Ој ти небо]] (1889) * [[Отпало лишће]] (1889) * [[Сиротанова клетва]] (1889) * [[У болести (Јован Дучић)]] (1889) * [[У зиму]] (1889) * [[Црква у самоћи]] (1889) * [[Васкрс]] (1890) * [[Ластама]] (1890) * [[На гробу Леонтије Радуловића, владике херцеговачког]] (1890) * [[На мору (Јован Дучић)]] (1890) * [[На рад!....]] (1890) * [[Небу (Јован Дучић)|Небу]] (1890) * [[Поздрав „Босанско херцеговачком источнику” на нову 1890 год.]] (1890) * [[Прољеће (Јован Дучић)]] (1890) * [[Пустињак]] (1890) * [[Сељеницима]] (1890) * [[Сироче (Јован Дучић)]] (1890) * [[Србин (Јован Дучић)]] (1890) * [[У јесен]] (1890) * [[Д* (Минуће и ово доба)]] (1891) * [[Домовини (Јован Дучић)]] (1891) * [[Митрополиту Ђорђу Николајевићу]] * [[На гробу Исидора Стојковића]] (1891) * [[*** (На пољу силна бура)]] (1891) * [[Прољетно цвијеће]] (1891) * [[*** Давно je на свʼјет пала]] (1892) * [[Збогом!.., Ти света земљо)]] (1892) * [[*** (Kaд јато зв’језда распе се по ноћи)]] (1892) * [[*** (Као изгнаник тужни из раја љубави и среће)]] (1892) * [[На обали (На обали мекој, покрај р’јеке плаве)]] (1892) * [[Oј, гдје сте]] (1892) * [[Покрај чаше]] (1892) * [[*** (Ти си к’о звијезда што чаровно блиста)]] (1892) * [[У пролеће (Јован Дучић)]] (1892) * [[У спомен]] (1892) * [[Ходи ближе!....]] (1892) * [[Анђео (Јован Дучић)]] (1893) * [[Браћа (Јован Дучић)]] (1893) * [[*** (Запали искру свете вере и жарке наде)]] (1893) * [[Звезда (Јован Дучић)]] (1893) * [[Из даљине (Јован Дучић)]] (1893) * [[*** (Je л’ то анђелак твој, што трепће на крилих лаки)]] (1893) * [[Немојте тако!]] (1893) * [[*** (Ти љупко чедо мојих ведрих дана)]] (1893) * [[*** (У недоглед даљни пучина се вије)]] (1893) * [[*** (Угушио сам терет туге тајне)]] (1893) * [[*** (О шта те из сна буди)]] (1895) * [[Прољетне мелодије]] (1895) * [[Једном пјеснику]] (1895) * [[*** (Кад се спусти сјенка)]] (1895) * [[*** (Тебе тражим дан кад мине)]] (1895) * [[Војиславу над гробом]] (1895) * [[На обали (Јован Дучић)]] (1896) * [[Српски борац]] (1896) * [[Гусар]] (1896) * [[Пут (Јован Дучић)|Пут]] (1896) * [[Пјесникова молитва]] (1896) * [[Не чекај ме...]] (1897) * [[Гроб]] (1897) * [[Вјетре!]] (1897) * [[Куда ћеш... (Јован Дучић)|Куда ћеш...]] (1897) * [[Салангана]] (1897) * [[Моја отаџбина (Јован Дучић)|Моја отаџбина]] (1899) * [[Писмо другу]] (1900) * [[Аида]] (1900) * [[Истоку]] (1900) * [[Драма]] (1901) * [[Залазак сунца (1901)|Залазак сунца]] (1901) * [[Зашто?...]] (1901) * [[Антички мотиви]] (1903) * [[Врбас]] (1941) * [[На царев Аранђеловдан]] (1942) * [[Вечној Србији]] (1942) * [[Молитва (Јован Дучић)|Молитва]] (1943) * [[Сатира]] (1943) * [[Нова влада]] (1943) * [[На обали Неретве]] (1943) * [[Лички мученици]] (1943) * [[Босна (Јован Дучић)|Босна]] (1943) * [[Песма (Мој добри роде)]] (1943) * [[Југославија]] (1943) * [[Француској]] (1943) * [[Сину тисућљетне културе (Дучићеве песме)#Сину тисућљетне културе|Сину тисућљетне културе]] (194?) === Преводи === * [[Поцрњело лице]] (1889), од Ј. Х. Фогла * ''[[Ехо]]'' (1896), од [[Пушкин|Пушкина]] * ''[[Романца]]'' (1896), од Пушкина * ''[[Суза]]'' (1898), од Пушкина * ''[[Анџело]]'' (1898), од Пушкина * ''[[Бахчисарајски шедрван]]'' (1900), од Пушкина * ''[[Голуб]]'' (1900), од Пушкина * ''[[Цигани]]'' (1902), од Пушкина * ''[[Кажи...]]'' (1896), од [[Хајне|Хајнеа]] * ''[[Гле и опет...]]'' (1896), од Хајнеа * ''[[Не смиј се над мојом пророчанском тугом]]'' (1896), од [[Љермонтов|Љермонтова]] * ''[[Кинџалу]]'' (1896), од Љермонтова * ''[[Сужањ]]'' (1896), од Љермонтова * ''[[Не, тако силно ја не љубим тебе]]'' (1896), од Љермонтова * ''[[Песма младости]]'' (1902), од Маня Давидовна Штейнбергъ == Збирке песaма == * [[Пјесме (Јован Дучић)|Пјесме]] (1901) * [[Песме (Јован Дучић)|Песме]] (1911) * [[Песме сунца]] (1929) * [[Песме љубави и смрти]] (1929) * [[Царски сонети]] (1930) * [[Плаве легенде]] (1930) * [[Лирика]] (1943) == Проза == * [[Патриотизам у Књижевности]] (1899) * [[Писмо из Женеве]] (1900) * [[Писмо из Алпа]] (1906) * [[Писмо с Јонског мора]] (1911) * [[Светислав Симић (Ј. Дучић)|Светислав Симић]] (1911) * [[Мисли о песнику]] (1924) * [[Писмо из Рима]] (1929) * [[Благо Цара Радована]] (1932) * [[Писмо из Палестине]] (1938) * [[Писмо из Египта]] (1940) * [[Градови и химере (1932)|Градови и химере]] (1930) * [[Градови и химере (1940)|Градови и химере]] (1940) === Преводи === * [[Гете и Шилер]] (1900), од [[w:Госпођа де Стал|Госпође де Стал]] === Верзије есеја === * [[Борисав Станковић (Ј. Дучић)|Борисав Станковић]] (1907) === Књижевни прикази и белешке === * [[Споменик Војиславу]] (1902) * [[Наши писци и наши читаоци]] (1908) * [[Историја образованости]] (1908) * [[Два нова уметника]] (1922) * [[Књижевни космополитизам]] (1928) * [[Наше књижевно време]] (1929) * [[За вечни спомен Змају]] (1929) === Политички радови === * [[Београђани, отаџбина је у опасности!]] (1908) * [[Словени и Босна]] (1908) * [[Два Рибникара]] (1924) * [[Реч Југославија]] (1929) * [[Слободан Јовановић (Ј. Дучић)|Слободан Јовановић]] (1942) * [[Др Влатко Мачек и Југославија]] (1942) * [[Југословенска идеологија: истина о „југославизму”]] (1942) * [[Федерализам или централизам: истина о „спорном питању” у бившој Југославији]] (1943) == Дела о Јовану Дучићу == * ''[[Јован Дучић, српски пјесник]]'' (1900), Босанска вила * ''[[„Пјесме” Јована Дучића]]'' (1901), од [[Јован Скерлић|Јована Скерлића]] * ''[[Јована Дучић, Пјесме (Марко Цар)|Јована Дучић, Пјесме]]'' (1902), од [[Марко Цар|Марка Цара]] * ''[[Дучићева задужбина]]'' (1902), од [[Павле Поповић|Павла Поповића]] * ''Поводом издања сабраних дела Јована Дучића'' (1929), од Исидора Секулић * ''[[Јован Дучић (Н. Мирковић)|Јован Дучић]]'' (1936), од [[Аутор:Никола Мирковић|Николе Мирковић]] * ''Велики српски песник г. Јован Дучић стигао у Америку'' (1941), Американски Србобран * ''Слава Јовану Дучићу'' (1943), Американски Србобран [[Категорија:Јован Дучић]] [[Категорија:Српски књижевници]] [[Категорија:Српски песници]] t8wg482h836u8fsrz0c9ieuxahzzq3m Аутор:Владимир Ћоровић 100 10462 145161 145137 2026-07-12T12:07:48Z Coaorao 19106 /* Дела */ 145161 wikitext text/x-wiki {{Аутор | име = Владимир | презиме = Ћоровић | иницијал_презимена = Ћ | годинарођења = 1885 | годинасмрти = 1941 | опис = '''Владимир Ћоровић''' је био српски историчар, универзитетски професор и академик. | слика = Vladimir Ćorović.jpg | опис_слике = | википедија = Владимир Ћоровић | вики_цитати = Владимир Ћоровић | остава = | остава_кат = Vladimir Ćorović }} == Дела == * [[Српске народне приповијетке, од Јеремије Обрад. Караџића (В. Ћоровић)|Српске народне приповијетке, од Јеремије Обрад. Караџића]] (1905) * [[Марко Краљевић у српским народним приповијеткама]] (1909) * [[Како је Вук преводио са црквенословенскога сложене ријечи у Новом Завјету?, од Јована Живановића (В. Ћоровић)]] (1910) * [[Велика Србија (В. Ћоровић)|Велика Србија]] (1924) * [[Алекса Шантић и критика]] (1924) * [[Историја Југославије (В. Ћоровић)|Историја Југославије]] (1933) {{DEFAULTSORT:Ћоровић,_Владимир}} [[Категорија:Српски историчари]] j5hwk3pj13kc1d1ttl046ac2u1ra3uw 145162 145161 2026-07-12T12:08:23Z Coaorao 19106 145162 wikitext text/x-wiki {{Аутор | име = Владимир | презиме = Ћоровић | иницијал_презимена = Ћ | годинарођења = 1885 | годинасмрти = 1941 | опис = '''Владимир Ћоровић''' је био српски историчар, универзитетски професор и академик. | слика = Vladimir Ćorović.jpg | опис_слике = | википедија = Владимир Ћоровић | вики_цитати = Владимир Ћоровић | остава = | остава_кат = Vladimir Ćorović }} == Дела == * [[Српске народне приповијетке, од Јеремије Обрад. Караџића (В. Ћоровић)|Српске народне приповијетке, од Јеремије Обрад. Караџића]] (1905) * [[Марко Краљевић у српским народним приповијеткама]] (1909) * [[Како је Вук преводио са црквенословенскога сложене ријечи у Новом Завјету?, од Јована Живановића (В. Ћоровић)|Како је Вук преводио са црквенословенскога сложене ријечи у Новом Завјету?, од Јована Живановића]] (1910) * [[Велика Србија (В. Ћоровић)|Велика Србија]] (1924) * [[Алекса Шантић и критика]] (1924) * [[Историја Југославије (В. Ћоровић)|Историја Југославије]] (1933) {{DEFAULTSORT:Ћоровић,_Владимир}} [[Категорија:Српски историчари]] d7nzs1hbmi6uiynd7vh4imfj0a38lp4 Корисник:Coaorao 2 59976 145170 145160 2026-07-12T15:48:28Z Coaorao 19106 /* Нацрт */ 145170 wikitext text/x-wiki {{Корисник Вики/Администратор}} {{gap}}<span style="color: #3CB371;">''„Млого тео, млого започео…”''</span> ~ [[Бранко Радичевић|Б.Р.]]<br /> {{gap}}Погледајте моју корисничку страницу на [[w:Корисник:Coaorao| Википедији]] и [[q:Корисник:Coaorao|Викицитатима]] * Постављам текстове из области српске и стране књижености, * Сви текстови и преводи су у јавном власништву, * Користим примарне изворе (старе новине, књижевне листове из 19. и 20. века…), * У дну сваког текста наводим тачан извор и да је дело аутора (или преводиоца) у јавном власништву, * Пазим да нема нити једне грешке приликом прекуцавања текстова (тежим квалитету), * За прекуцавање користим „''[[w:Google Gemini|Вешца]]''”, али после обавезно проверим да ли је све онако како је у извору… * На Викизворнику сам [[Викизворник:Списак администратора|аминистратор]] од 8. маја 2026. == Главно == '''почето, незавршено или скоро да је завршено'''<br /> [[Патриотизам у Књижевности]] • [[Омладински конгреси]] • [[Шала (Чехов)|Шала]] • [[Болес]] • [[Тамница (Горки) |Тамница]] • [[„До краја!”]] • [[Флорентинске ноћи]] • [[„Љубомир у Јелисијуму“ од Милована Видаковића (Будим, 1814)]] • [[Благо Цара Радована]] • [[Српски рјечник]] • [[Тартарен на Алпима]]<br /> '''проверити и уредити''':<br /> [[Житије Ајдук-Вељка Петровића]], [[Макар Чудра]], [[Мцири]], [[Писма из Загреба]] (I - проверити, II-завршено), [[„Песме” Милана Ракића]] (почето), [[Парламентаризам и децентрализација]], [[Наше окупационо поробљавање]] * [[Ја сам стена]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1862-07-B020] '''додати текст или допунити'''<br /> [[Вук Ст. Караџић (Јован Скерлић)]], [[Злочин и казна]], [[Спасова ноћ]] '''намере'''<br /> —Уклонити непотребна преусмерења: [[Демон (Милан Јовановић Морски)]] '''завршено'''<br /> [[Начело солидарности]], [[Краљица (Ђура Јакшић)]], [[Црни Гавран]], [[Реч Југославија]] {{Центар|'''Пројекат: ''[[Јован Дучић|Дучић]]'''''}} ''проверити и уредити''<br /> - [[Светислав Симић (Ј. Дучић)|Светислав Симић]] - [[Благо Цара Радована]] - [[Наши писци и наши читаоци]] - [[Два нова уметника]] - [[Слободан Јовановић (Ј. Дучић)|Слободан Јовановић]] - [[Мисли о песнику]] - [[Писмо из Рима]] - [[Моја отаџбина (Јован Дучић)|Моја отаџбина]] - [[Југословенска идеологија: истина о „југославизму”]](VI,X,XI,XII) - [[Споменик Војиславу]] == Забелешке == [https://pretraziva.rs/show/delo--1906-04-01.pdf] Едгар По, и Милосав Јелић Стр. 462. О Богдану Поповићу од П. С. Талетова, у Делу, 1914. (у истој књизи се налазе Браћа Карамазов у јав валсништву и Религија од Диркема) 3 превода Пушкинових песама[https://digital.bms.rs/ebiblioteka/pageFlip/reader/index.php?type=numerated&id=4319&m=2#page/4/mode/2up] ''Пушкин'' Пикова дама:[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_CE2D0CBD3BD7FB6A7BB908799516AB0B-1890-B048][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_CE2D0CBD3BD7FB6A7BB908799516AB0B-1890-B049][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_CE2D0CBD3BD7FB6A7BB908799516AB0B-1890-B050]; Преводилац:[https://pseudonimi.unilib.rs/pregled/j-117](завршено) — још један превод из 1875. Србадија (мана: нечитко), 218- (преводилац:анониман) Мећава:[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B9519DE2273A99FFBF4D16A4CFBF4823-1868-12-B034][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B9519DE2273A99FFBF4D16A4CFBF4823-1868-12-B035], превео [[Аутор:Ђура Јанковић]] ''Едгар По'' Златна буба: завршница[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_DBBF8191E59823DBD747FA1965AD240C-1900-10-B043];тражити следеће стр:1195(бр.38),1223, 1253, 1290, 1320,1357(бр.43);Бр коло, 1900. — Преводилац: Е[вжен]. Дероко? .......... Подсетници: Летопис, 1882,Мера за меру;1881 Шилер;Драгутин Ј Илијћ, О опадању нар поезије,1883;Основно начело...ЛКостић и критика о Замјевим Ђул.у1884;Бранко Радичевић, од Д.Ј.Илијћа1884;Ж.Расин Федра1884;Златоуст Деспота Лазара,1886;Оцене приповедака Л.К.Лазаревић од М.Савића,1886;О змају као педагогу,1887;Хамлет,Л.Костић,1887;о пушкину,1888;о књ патриотизму, Марко Цар,1890;Српска демокр у сред веку,Даргутин Илијћ,1890;1891:критка о Л.К.Лазаревићу...;1892:о М.Стојадиновић о М.Савића—Прича од Змаја;1894:Цар Лир, Л.Костић,Ноћ на Фрушкој гори Милан Савића;1895.Платонов дијалог о храбрости,1895речи којих нема у Вука;1896:садржај;Лаза Костић о преводу,и прево гетеове драме;1900:три превода Пушкина;1902:Цигани од Пушкина од Дучића;1902:Скерлић о Недићу;1904:превод Костићев;1905 одломци од Шилера/М.ССрпскиња од Скерлића;1907:Лаза костић о драми својој ......... * Окица Глушчевић[https://pretraziva.rs/pregled/delo/1899-01-01]1.1.1899.Дело * [[Српска поезија]] * [[Српска уметничка поезија]] [https://digital.bms.rs/ebiblioteka/pageFlip/reader/index.php?type=numerated&id=5084&m=2#page/82/mode/2up] Јевђеније Оњегин [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_CE2D0CBD3BD7FB6A7BB908799516AB0B-1885-B001] А.Хаџић [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_CE2D0CBD3BD7FB6A7BB908799516AB0B-1882-B030] [[https://anno.onb.ac.at/cgi-content/anno?aid=dne&datum=18601225&seite=1&zoom=33]] [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B9519DE2273A99FFBF4D16A4CFBF4823-1867-01-B001] - песме и преводи; Кујунџић? [https://anno.onb.ac.at/cgi-content/anno?aid=dne&datum=18610430&seite=1&zoom=33][https://anno.onb.ac.at/cgi-content/anno?aid=dne&datum=18610518&seite=1&zoom=33]- Полит-Десанчић [https://anno.onb.ac.at/cgi-content/anno?aid=dne&datum=18610507&seite=1&zoom=33]- Јован Ђорђевић [https://digital.bms.rs/ebiblioteka/pageFlip/reader/index.php?type=numerated&id=33458&m=2#page/100/mode/2up]-Милетић подаци... [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_36505B1F073C4A37D00885FF2B17E74B-1942-01-19];[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_36505B1F073C4A37D00885FF2B17E74B-1942-02-03]... [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_36505B1F073C4A37D00885FF2B17E74B-1943-10-26]- Ј. Дучић [[Аутор:Милан Кујунџић Абердар]] [[30. новембар]] - уредити и ускладити с извором [[Корисник:Coaorao/Песак]] [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_CE2D0CBD3BD7FB6A7BB908799516AB0B-1881-B032]! [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_CE2D0CBD3BD7FB6A7BB908799516AB0B-1883-B001]-Л.К. Поповић, С. 1872. Божићни дар. Нови Сад: Српска народна задружна штампарија. стр. 80. [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_DBBF8191E59823DBD747FA1965AD240C-1898-01-B003]Ј. Ђорђевић [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B23ACC13C096C0AC62D73D55CF57B785-1900-11-B022]-Ј. Д. Гете:[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1868-04-B011] == Аутори и Ауторке == &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Драга Димитријевић Дејановић]]'''<br /> [[Српкиња сам]] • [[Помозʼ, Боже!]] • [[Ох жељо...]] • [[Жена сам...]] • [[Мрзим...]] • [[Певај ми...]] • [[Моја душа]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1863-07-B030], [[Питај зору]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1863-07-B028],[[Очи твоје (Драга Дејановић)]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1863-07-B027], [[Сузе (Драга Дејановић)]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1863-06-B026]<br /> Проза: [[Српским мајкама]] [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_5849377EC458C379EAF950CFD2074A6F-1871-03-B006][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_5849377EC458C379EAF950CFD2074A6F-1871-04-B007]<br /> Подаци:[https://odknjigedoduse.com/2018/09/23/draga-dejanovic-ja-sam-zena-ali-smem/]Писала у Застави; 45 песама (нашао 41) &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Јелена Ј. Димитријевић]]'''<br /> '''''Поезија:''''' [[Њена исповест]], [[На Морави]];<br /> '''''Проза:''''' [[Американка]], [[Сафи-Ханум]], [[]], [[]]<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Љубомир Недић]]'''<br /> [[Песме Милете Јакшића]] • [[Хрваштина у српскоме језику]] • [[Л. К. Лазаревић]]<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Проспер Мериме]]'''<br /> [[Таманго]] • [[Илска венера]] • [[Визија Карла XI]](завршити) • [[Хроника о владавини Карла IX]]<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Јован Скерлић]]'''<br /> • [[О Коштани]] • [[Анте Старчевић]] • [[Омладински конгреси]]📝 • [[Догматичка и импресионистичка критика]] • [[Пјесме Алексе Шантића]] • [[Лажни модернизам у српској књижевности]] * [[Тренуци, од Данице Марковић]] (1905) &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Јелица Беловић Бернаджиковска]]'''<br /> [[Модерне жене]](завршено) • [[Жена будућности]] • [[Хенрик Шјенкијевић]] •? [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B23ACC13C096C0AC62D73D55CF57B785-1910-06-B012-15]230.стр.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Максим Горки]]'''<br /> [[Кан и син]] • [[Прича о добром ђаволу]] • [[Песма о соколу]] • [[Једном с јесени...]] • [[У степи]] • [[Зазубрина]] • [[Пред животом]] • [[Сат (Горки)|Сат]] • [[Болес]]📝 • [[Легенда (Горки)|Легенда]] • [[Пролетње мелодије]] • [[Тамница (Горки) |Тамница]]📝 • [[„До краја!”]]📝• [[Макар Чудра]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_E74E1D9A175FE5728805716D3DEA6D36-1901-K003][https://pseudonimi.unilib.rs/pregled-lat/r-177] у јав.власништву:[https://pseudonimi.unilib.rs/pretraga-lat?search=%D0%9C%D0%B0%D0%BA%D0%B0%D1%80+%D0%A7%D1%83%D0%B4%D1%80%D0%B0] • Читалац[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B23ACC13C096C0AC62D73D55CF57B785-1912-04-B007] преводилац:В. Ћ. (Владимир Ћоровић?[https://pseudonimi.unilib.rs/pregled-lat/auth-11406183])<br /> Подсетник, стр. 398:[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_E74E1D9A175FE5728805716D3DEA6D36-1936-K002],[https://pseudonimi.unilib.rs/pregled/g-089] &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Шарл Бодлер]]'''<br /> [[Везе]] • [[]] • [[]] &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Јохан Волфганг Гете]]'''<br /> [[Невера (Гете)|Невера]] • [[Пастирева тужна песма]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1867-10-B029] • [[Истовјетност]] &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Хајнрих Хајне]]'''<br /> '''''Поезија:''''' [[Пут у Кевлар]] • [[Ја те љубим... (Хајнрих Хајне)|Ја те љубим...]] • [[Вечерњи се сутон спушта...]] • [[Лотосов цвет]] • [[Порука (Хајне)|Порука]] • [[Белзацер]] • [[Јадни Петар]] • [[Ти тако мила си, лепа]] • [[Шта ћеш више]] • '''[[Лорелај]]'''<br /> '''''Проза:''''' [[Флорентинске ноћи]](није завршено), &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Михаил Љермонтов]]'''<br /> [[Мцири]] • [[Жеља (Љермонтов)|Жеља]] • [[Анђео]] • [[Чаша живота]] • [[Молитва (Љермонтов)|Молитва]] • [[Порука (Љермонтов)|Порука]] • [[Палестинска гранчица]] • [[Козачка песма уз колевку]] • [[Крст на Кавказу]] &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Јован Дучић]]'''<br /> '''''Поезија:''''' [[Аида]] • [[Истоку]] • [[Плаве легенде (Дучићеве песме)|Плаве легенде]]<br /> [[Прољетне мелодије]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B23ACC13C096C0AC62D73D55CF57B785-1895-04-B008], [[*** (О шта те из сна буди)]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B23ACC13C096C0AC62D73D55CF57B785-1895-01-B002], [[Једном пјеснику]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B23ACC13C096C0AC62D73D55CF57B785-1895-06-B012], [[*** (Кад се спусти сјенка)]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B23ACC13C096C0AC62D73D55CF57B785-1895-08-B016], [[*** (Тебе тражим дан кад мине)]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B23ACC13C096C0AC62D73D55CF57B785-1895-10-B020] (још неке информације, наћи изворе:[https://srbiubih.com/rs8569id97yp0/][https://jovanducicpesnik.blogspot.com/2013/10/kratka-biografija-jovana-ducica.html?m=1][https://etrafika.net/moze-i-drugacije/63684/slavisa-pavlovic-za-etrafiku-jovan-ducic-je-zelio-pokazati-da-jugoslovenstvo-ubija-srbe/]), сва дела: [https://leo.rs/wp-content/uploads/2018/07/sabrana-dela-jovan-ducic-nekoliko-strana.pdf] - преводилачки рад:[https://dais.sanu.ac.rs/bitstream/id/55058/rad11.pdf] - Споменик Војиславу: Дело, 1.4.1902.[[https://pretraziva.rs/show/delo--1902-04-01.pdf]] &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Александар Пушкин]]'''<br /> [[Анџело]] • [[Кавказ]] • [[Зимње вече]] • [[Село (Пушкин)|Село]] • [[Руслан и Људмила]] • [[Шкотска песма]] • [[Песник (Пушкин)|Песник]] • [[Сужањ (Пушкин)|Сужањ]] • [[Безверје]] • [[Песнику (Пушкин)|Песнику]] • [[Посланица у Сибир]] • [[Наслада]][https://pretraziva.rs/show/zvezda--1899-07-11.pdf] • [[Кавкаски роб]] • [[Камени гост]][https://digitalna.bgb.rs/jsp/RcWebImageMViewer.jsp?doc_id=2cd71b09-0309-49a3-9d5f-e005ced64606/bgbper01/00000011/00000246 48][https://digitalna.bgb.rs/jsp/RcWebImageMViewer.jsp?doc_id=2cd71b09-0309-49a3-9d5f-e005ced64606/bgbper01/00000011/00000247 49][https://digitalna.bgb.rs/jsp/RcWebImageMViewer.jsp?doc_id=2cd71b09-0309-49a3-9d5f-e005ced64606/bgbper01/00000011/00000248 50][https://digitalna.bgb.rs/jsp/RcWebImageMViewer.jsp?doc_id=2cd71b09-0309-49a3-9d5f-e005ced64606/bgbper01/00000011/00000249 51][https://digitalna.bgb.rs/jsp/RcWebImageMViewer.jsp?doc_id=2cd71b09-0309-49a3-9d5f-e005ced64606/bgbper01/00000011/00000250 52][https://digitalna.bgb.rs/jsp/RcWebImageMViewer.jsp?doc_id=2cd71b09-0309-49a3-9d5f-e005ced64606/bgbper01/00000011/00000251 53]-Београд, 1894.-Драгутин ([[Драгутин Илић]]?)-превод је у јв; [[Пикова дама]] (завршено) &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Виктор Иго]]'''<br /> [[Песма о свечаности Нероновој]] • [[Сиротиња (Иго)|Сиротиња]] --[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_CE2D0CBD3BD7FB6A7BB908799516AB0B-1879-B001] &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Пол Верлен]]'''<br /> [[Срећа (Верлен)|Срећа]] • [[Савитри]] • [[Сумрак мистичног вечера]] • [[Бели месец]] &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Милосав Јелић]]'''<br /> [[Клеопатра]] • [[Кујунџића мајка]] • [[Страст]] • [[Са забаве]] • [[Пролазни дани]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_E74E1D9A175FE5728805716D3DEA6D36-1904-K002] &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Милорад Митровић]]'''<br /> [[Пенелопа]] • [[Три сузе]] • [[Окови]] -- Убојица[https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-11-27.pdf] &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Лаза Костић]]'''<br /> [[Наше]] • [[Опрости ми...]] • [[Не гледај ме...]] • [[Срце куца...]] • [[Даници]] • [[Српкиња (Лаза Костић)|Српкиња]] • [[Наискап...]] • [[Љубавни двори]] • [[Моја дангуба]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1866-01-B003] • [[Одговор на „Мњење о Костићевој „Беседи””, од Глише Гершића и А. Хаџића (Л. Костић)]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_9BEA001DC0587D1826CD8F5355315702-1865-10-B001] Проза: Чедо вилино[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_CE2D0CBD3BD7FB6A7BB908799516AB0B-1862-B001] • [[Јелисавета кнегиња црногорска, од Ђуре Јакшића (Л. Костић)]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_9BEA001DC0587D1826CD8F5355315702-1870-02-B006] Информације[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_E74E1D9A175FE5728805716D3DEA6D36-1910-K002] &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Ђура Јакшић]]'''<br /> '''''Поезија:''''' [[Барјактаровићи]] • [[Бура на мору]] • [[Прве жртве]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1860-09-B022][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1860-09-B023], [[Стража]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_5849377EC458C379EAF950CFD2074A6F-1871-05-B012] • [[Херцеговачка бојна песма]] • [[Бојна песма (Ђура Јакшић)|Бојна песма]] • [[Караула на Вучјој Пољани]] • [[На горбу кнеза Михаила]][https://digital.bms.rs/ebiblioteka/pageFlip/reader/index.php?type=publications&id=5410&m=2#page/4/mode/2up]<br /> '''''Проза:''''' Сељаци, Бела кућица[https://pretraziva.rs/show/otadzbina--1875-01-01.pdf] • [[Краљица (Ђура Јакшић)]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1860-05-B011][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1860-06-B012] • [[Син седога Гамзе]][][] • [[Сужањ (Ђура Јакшић|Сужањ]][][] • [[Невеста]][][] [[Куршум]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_CE2D0CBD3BD7FB6A7BB908799516AB0B-1874-B001] &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Јован Јовановић Змај]]'''<br /> '''''Поезија:''''' [[Народна имна]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1865-07-B020] • [[Бојна песма]] • [[„Српска војска приближује се Косову”]] • [[Мајка српскога јунака]] [[Аутор:Светислав Симић]], [[Аутор:Павле Поповић]] - намера &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Едгар Алан По]]'''<br /> [[Гавран (Шапчанин)]] - превод Шапчанина, [[Бунар и Шеталица]]-Драгољуб Јевтић(?)[https://pretraziva.rs/show/delo--1906-04-01.pdf] • [[Слика]]-Рајић(?)[https://pretraziva.rs/show/zvezda--1898-10-11.pdf] • [[]] &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Светозар Марковић]]'''<br /> „Нова социјална начела”[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_BCB8508390B053A30831C2B27F5610F7-1871-11-09] [[Милорад Митровић]], [[Утонула круна]] ≈ [[Потонула круна]][https://pretraziva.rs/show/zvezda--1898-11-10.pdf] [[Аутор:Милена Миладиновић]], [[Аутор:Ристо Ј. Одавић]] - додати садржај [[Аутор:Радоје Домановић]]! Споменик Растко Петровић[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_1A56D94244E063C8AA82BCB286D15C21-1922-01-B001] [[Аутор:Станислав Винавер]] * [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_1A56D94244E063C8AA82BCB286D15C21-1922-02-B002] [[Аутор:Иво Ћипико]] [[Аутор:Светозар Милетић]] Достојевски: Злочин и казна: Полицијски гласник[https://pretraziva.rs/pregled/policijski-glasnik]: 1. део 1. гл, 1.2.1899.[https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-02-13.pdf]---17.6.1901.[https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1901-06-17.pdf]; о преводиоцу Јефти Угричићу:[https://pseudonimi.unilib.rs/pregled-lat/auth-78620681] — изгледа да је у јв:[https://teatroslov.mpus.org.rs/licnost.php?id=5471]! [[Аутор:Алфонс де Ламартин]] [[Аутор:Васа Пелагић]] [[Аутор:Владимир Јовановић]] [[Аутор:Јован Живојновић]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B23ACC13C096C0AC62D73D55CF57B785-1910-05-B009-11] [[Аутор:Антоније Хаџић]]А. Хаџић[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B23ACC13C096C0AC62D73D55CF57B785-1910-05-B009-11] == Завршено == ''али ваљало би још који пут опет ишчитати и прегледати:''<br /> [[Житије Ајдук-Вељка Петровића]] • [[Карађорђе Петровић]] • [[Хрваштина у српскоме језику]] • [[Песме Милете Јакшића]] • [[Поглед на политичку и социјалну француску поезију од 1830. до 1848.]] • [[Чучук-Стана]] • [[Бој у Фундини]] • [[Једна војничка успомена]] • [[Сава Дангубић и Карађорђе]] • [[Визија Карла XI]] • [[О српским женама]] • [[Анте Старчевић]] • [[Аутор:Илија Пламенац]] • [[Аутор:Јоле Пилетић]] • [[Певање и мишљење]] • [[За Србију]] [[Благо цара Радована: О херојима (Глава 1)]]<br /> [[Благо цара Радована: О херојима (Глава 2)]]<br /> [[Благо цара Радована: О херојима (Глава 3)]] == Нацрти == &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;[[Аутор:Ги де Мопасан|'''Ги де Мопасан''']]<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;[[Аутор:Ханс Кристијан Андерсен|'''Ханс Кристијан Андерсен''']]<br /> * Мала Русаљка[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_CE2D0CBD3BD7FB6A7BB908799516AB0B-1877-B016]-преводилац:Таса Ј. М. - [[w:Танасије Миленковић|Таса Ј. Миленковић]]?<br /> * [[Аутор:Паја Путник]] * [[Аутор:Нићифор Дучић]] ** [[Искрена ријеч Српкињама]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_5849377EC458C379EAF950CFD2074A6F-1871-05-B012] и бр. пре * [[Аутор:Милојко Веселиновић]] * [[Аутор:Марко Цар]] * [[Аутор:Јован Мишковић]] * [[Аутор:Павле Поповић]] ! * [[Аутор:Милан Шевић Максимовић]] ! (10.1901.) * [[Аутор:Хенрик Ибсен]] * [[Аутор:Коста Протић]] * [[Аутор:Јован Стефановић Виловски]] * [[Аутор:Пјер Корнеј]] * [[Аутор:Исидора Секулић]][(https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B23ACC13C096C0AC62D73D55CF57B785-1912-01-B002]) * [[Аутор:Алфонс Доде]] * [[Пут из Минхена у Ђенову]] (укп.гл.XXXIV)- Хајне;01.07.1910.С.к.г. * [[Аутор:Богдан Поповић]] * Богдан Поповић о песмама Алексе Шантића[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_E74E1D9A175FE5728805716D3DEA6D36-1901-K003] [[Аутор:Велибор Јонић]] * [[Не партија, већ патрија]] * [[Светосавски национализам]] [[Аутор:Тихомир Остојић]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B23ACC13C096C0AC62D73D55CF57B785-1910-04-B007-08] === Допунити === * [[Аутор:Милица Стојадиновић Српкиња]] * [[Аутор:Вид Вулетић Вукасовић]] * [[Аутор:Светислав Стефановић]] * [[Аутор:Милорад Митровић]]1-2-1905 * [[Аутор:Антон Павлович Чехов]] * [[Аутор:Тихомир Ђорђевић]] * [[Index:Pesme Jaše Tomića.pdf|Песме Јаше Томића]] == Уређивано == ''овде су наведене странице у које сам унео веће измене'' * [[Ђачки растанак]] * [[Смрт мајке Југовића]] * [[Успомене]], [[Неверна Тијана]] - нашао извор; ускладити с тренутним текстовима. * [[Спомен на Руварца]] - проверити * [[Међу звездама]] - проверити * [[Хамлет]] - није у јав власништву * [[Примјери чојства и јунаштва]] * [[Као српски Плутарх, или житија знатни Србаља у Србији нашега времена]] *'''[[Живот и обичаји народа српскога]]''': &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;[[Живот и обичаји народа српскога/Додатак]]<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;[[Живот и обичаји народа српскога/8]]<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;[[Живот и обичаји народа српскога/7]] == Нацрт_1 == * Француска књижевност: [[Проспер Мериме]], [[Алфонс Доде]], [[Виктор Иго]], [[Шарл Бодлер]], [[Пол Верлен]], [[Ги де Мопасан]] * Руска књижевност: [[Љермонтов]], [[Чехов]], [[Александар Пушкин]], [[Максим Горки]], [[Гогољ]] * Немачка књижевност: [[Хајне]], [[Гете]], [[Шилер]] == Нацрт_2: Скерлић == === 1899. === * [[Писма из Загреба]] === 1901. === * [[О Коштани]] * [[Поглед на политичку и социјалну француску поезију од 1830. до 1848.]]-зора ::''књ. 1.'' * [[Примјери чојства и јунаштва, од Марка Миљанова (Ј. Скерлић)]]-473. ::''књ. 4.'' * [[Проспер Мериме и његова мистификација српских народних песама]]-355. === 1902. === * [[Почетак Самуилове владе, од Божидара А. Прокића (Ј. Скерлић)]]-70. * [[Песме Петра Прерадовића од др Милана Шевића (Ј. Скерлић)]]-73. * [[Из прошлих дана, од др Милана Савића (Ј. Скерлић)]]-74. * [[Чикино дете, од Тадије Костића (Ј. Скерлић)]]-146. * [[Поглед на данашњу француску књижевност]] * [[Догматичка и импресионистичка критика]]-208. * [[Сељанчице, од Милорада Петровића (Ј. Скерлић)]]-386. ::''књ. 2.'' * [[Како нас деца уче, од Ср. Пашића (Ј. Скерлић)]]-707. * [[На селу и прелу, од П. Марковића-Адамова (Ј. Скерлић)]]-765. * [[Литерарни програм Српске Књижевне Задруге]]-1256. ... === 1903. === * [[Француски романтичари и српска народна поезија]] * [[Омладински конгреси]] * [[„Пригодне песме”, од Милорада Митровића]] * [[Један социјалистички песник]] === 1904. === * [[Једна дужност наших старијих писаца]] * [[Начело солидарности]] === 1905. === * [[Милован Ђ. Глишић (Скерлић)]] * [[Тренуци од Данице Марковић]] === 1907. === * [[Филолошки догматичари и књижеван језик]] * [[Хумор и сатира Г. Бранислава Нушића]] * [[Војислав Ј. Илић (Ј. Скерлић)]] === 1909. === * [[Једна књижевна зараза]] === 1910. === * [[Србија, њена култура и њена књижевност]] ::''књ. 1.'' * [[Пауци, од Ива Ћипика (Ј. Скерлић)]]-66. * [[Моје успомене (1867—1881), од Тодора Стефановића Виловског (Ј. Скерлић)]]-66. * [[Прве школске позоришне представе]]-108. * [[Нечиста крв, од Борисава Станковића (Ј. Скерлић)]]-629. * [[Карло Маркс о Србима]]-631. * [[Српске књиге у Босни и Херцеговини око 1830. године]]-688. * [[Прилози за историју српске књижевности, од Димитрија Руварца (Ј. Скерлић)]]-705. ::''књ. 2.'' * [[Владимир М. Јовановић, од Александра Арнаутовића (Ј. Скерлић)]]-153. * [[Н. Г. Чарнишевски, од Г. В. Плехановића (Ј. Скерлић)]]-312. * [[Н. Г. Чарнишевски о српским народним песмама]]-383. * [[Светозар Марковић у емиграцији]]-427. * [[Оцена Г. Станоја Станојевића о „Српском Књижевности у XVIII веку” (Ј. Скерлић)]]-457. === 1911. === :: ''књ. 1.'' * [[Дошљаци, од Милутина Ускоковића (Ј. Скерлић)]]-53. * [[О оцу Бранкову, Тодору Радичевића, од Љубомира Лотића (Ј. Скерлић)]]-238. * [[Забрана „Шумадинке”, од М. К. Барисављевић (Ј. Скерлић)]]-327. * [[Нови прилози о српским писцима у XVIII веку]]-405. * [[Живот Доситеја Обрадовића, од др Тихомира Остојића (Ј. Скерлић)]]-493. * [[Доситеј Обрадовић као просветитељ народа српског, од др Јована Миодраговића (Ј. Скерлић)]]-494. * [[„Гусле” Проспера Меримеа, од Војислава М. Јовановића (Ј. Скерлић)]]-874. * [[Бранич језика хрватскога, од др Николе Андрића (Ј. Скерлић)]]-962. :: ''књ. 2.'' * [[Руски револуционари и српски ратови 1875–1876.]]-74. * [[Срби и бугарско ослобођење]]-149. * [[Сукоби, од др Светислава Стефановића (Ј. Скерлић)]]-308. * [[Лажни модернизам у српској књижевности]]-348. * [[Пушкин, од Емила Омана (Ј. Скерлић)]]-473. * [[Питања о језику и правопису]]-713. * [[Доситеј Обрадовић и наши западни писци]]-766. * [[Пјесме Алексе Шантића]]-784. * [[Хрватске прилике и народно јединство Срба и Хрвата]]-867. * [[„Женидба Максима Црнојевића” у српској књижевности]]-931. * [[Религија Његошева, од Николе Велимировића]]-933. === 1912. === * [[Анте Старчевић]]-56. * [[Родољубиве песме, од Вељка Петровића (Ј. Скерлић)]]-394. * [[Генерал Симеон Зорић]]-427. * [[Дани и Ноћу, од Симе Пандуровића (Ј. Скерлић)]]-466. * [[Нове песме, од М. М. Ракића]]-703. * [[Један „превод” са српскога на „илирски”]]-711. * [[Штампарије у Србији у XIX веку, од Александра Арнаутовића (Ј. Скерлић)]]-795. * [[Дела Јована Ристића (Бечкеречанина)]]-872. === 1913. === ::''књ. 1.'' * [[Беспуће, од Вељка Милићевића (Ј. Скерлић)]]-73. * [[Приче које су изгубиле равнотежу, од Станислава Винавера (Ј. Скерлић)]]-78. * [[Нови омладински листови и наш нови нараштај]]-212. * [[Руско-српска књижарска трговина терезијског доба, од др Мите Костића (Ј. Скерлић)]]-315. * [[Модерна Германија, од Мирка М. Косића (Ј. Скерлић)]]-630. * [[Вукова преписка]]-777. ::''књ. 2.'' * [[Од Балкана до Адрије, од Стефана Влад. Каћанског (Ј. Скерлић)]]-153. * [[Вук Ст. Караџић (Јован Скерлић)]]-195. * [[Две женске књиге]]-379 * [[Источно или јужно наречје?]]-756. === 1914. === * [[Песме Милутина Бојића]] == Нацрт_3: [[Мопасан]] == [[Растанак (Мопасан)|Растанак]] • [[Две мале приче]] • [[Коко]] • [[Самоубиство]] • [[Он?]] • [[Два пријатеља]] • [[Ко зна?]] • [[Чика Монжиле]] • [[Старудије]] • [[Растанак (Мопасан) |Растанак]] • [[Са села]] • [[Исповест (Мопасан)|Исповест]] • [[У пролеће (Мопасан)|У пролеће]] (СКГ,1904.Књ.2.Стр.971) • [[Симонов тата]]<br /> * [[Јака као смрт]][https://pretraziva.rs/show/delo--1906-04-01.pdf] - превео Владислав Росић[https://www.snp.org.rs/enciklopedija/?p=15152], питање да ли је у јв. * [[Једна Луда]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-10-23.pdf]Пера С. Талетов([[w:Петар Талетов]]) == Нацрт_4: Чехов == [[Мој живот (Чехов)]]-22.[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_E74E1D9A175FE5728805716D3DEA6D36-1909-K001](у јв Синиша Св. Буђевац 1916[https://pretraziva.rs/show/spomenica-studentima/36]) == Нацрт_5: Винавер == <nowiki>{{Аутор | име = Станислав | презиме = Винавер | иницијал_презимена = В | годинарођења = 1891 | годинасмрти = 1955 | опис = '''Станислав Винавер''' био је српски и југословенски песник-дипломата, писац и академик. | слика = | опис_слике = | википедија = Станислав Винавер | вики_цитати = | остава = | остава_кат = Stanislav Vinaver }} == Песме ==</nowiki> * [[Бетовен]] * [[Из земље сунца које сажиже]] (1910)[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_E74E1D9A175FE5728805716D3DEA6D36-1910-K001] * [[Спасење]] (1922) == Нацрт_6: [[Аутор:Милан Кујунџић Абердар|Абердар]] == Даница:<br /> 1861:[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1861-01-B001]<br /> [[Првој жени]] • [[Хеј смрти, смрти!]] • [[Потајница]] • [[Пазите, вуци!]] • [[Животе мој!]] • [[Бршљан и стужа]] • [[Невеста хајдукова]] • [[Да сам тобом]] • [[Гледајте огањ]] • [[Лаку ноћ! (Абердар)]] • [[Ала сам срећан!]] • [[Поздрав светковачима успомене текелијине]] • [[Сабљо наша!]] • [[Жеље]] • [[Цура]] • [[Моје вино]]<br /> 1862:[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1862-01-B001]<br /> [[Суро стење]] • [[Чекам]] • [[Зора]] • [[С гробља]] • [[Хеј будале]] • [[Бог милости]]<br /> 1863:[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1863-01-B001]<br /> [[Збогом]] • [[Ново лето]] • [[Јеретик]] • [[Ускрс]] • [[Тише ветар]] • [[Хеј крчмарко]] • [[Научићу]] • [[Братац у туђини]]<br /> 1864:[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1864-01-B001]<br /> [[Граничарка, из похода наполеоновог]] • [[Пријатељи стари]] Вила:<br /> 1865:[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B9519DE2273A99FFBF4D16A4CFBF4823-1865-01-B001]<br /> [[Сиње море]] • [[Ластавица]] • [[Бисер се круни с мора дубока...]] • [[Беседина поступаоница]] • [[Трепавица свилна...]]<br /> 1867:[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B9519DE2273A99FFBF4D16A4CFBF4823-1867-01-B001]<br /> [[Ватрица букће...]] • [[Зовни ме момче...]] • [[Спалиште]] • [[Удаћеш се...]] • [[Мрзим...]] • [[У Ружицу цркву...]] • [[Ој позориште!...]]<br /> 1868:[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B9519DE2273A99FFBF4D16A4CFBF4823-1868-01-B001]<br /> [[Месија]] • [[Наше слуге]] • [[Хај!]] • [[Завојевач]] • [[Сенка кнеза Михаила]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B9519DE2273A99FFBF4D16A4CFBF4823-1868-12-B035] Јавор:<br /> 1876:[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_CE2D0CBD3BD7FB6A7BB908799516AB0B-1876-B001] [[Луда]] • [[Абер је!]] Матица:<br /> 1870:[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_9BEA001DC0587D1826CD8F5355315702-1870-01-B001] [[Спаваш ли злато моје...]] • [[Поред свирке]] • [[Ха, Бога ми]] Млада Србадија:<br /> 1871:[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_5849377EC458C379EAF950CFD2074A6F-1871-02-B001] [[Стари министар]] • [[Деспотова ћерка]] Србски летопис, Словенци Проза (потреби извори): Filozofija u Srba, Kratki pregled harmonije u svetu i Ide li svet nabolje ili nagore? • [[Наука о осећању]] (1867) • [[Филозофија у Срба]] (1868) • [[Наука о свести]] (1872) == Нацрт_7: [[Алекса Шантић]] == ''навести изворе испод песама и проверити тачност'' 1887. *[[Бог се смиловао]]*[[Молитва мале Зорице]]*[[На гробу миле ми сестре]]*[[Прољетна зора]]*[[Прољеће (1887)|Прољеће]] *[[Рањеник]]*[[Србину]]*[[У слађаном гласу...]]*[[Звијезда јато]]*[[Љубим ли те?]]*[[На мјесечини (1887)|На мјесечини]] 1888. *[[Тици у затвору]]*[[Пјесма]]*[[Немилосном богаташу (1888)|Немилосном богаташу]]*[[Мати (1888)|Мати]]*[[Поздрав (1888)|Поздрав]]*[[На Стражилову]]*[[Мору]]*[[Ој поточе...]]*[[На мјесечини (1888)|На мјесечини]]*[[Гледао сам]]*[[Мај]]*[[Волим књигу]]*[[Гори]]*[[У гају (1888)|У гају]]*[[Пред иконом Светог Саве]]*[[Борба]]*[[Ђачка песма]]*[[Славују]]*[[На Дунаву]]*[[У равном Сријему]]*[[Нашој гори]]*[[Љубимо се]]*[[На рад]]*[[Моме брату у даљини]]*[[Неименована песма Алексе Шантића 50]]*[[Ђури Јакшићу]]*[[Мити Поповићу]]*[[Вида]]*[[Ноћна пјесма малијех Српкиња]]*[[Поноћи је...]] == Нацрт_8: Злочин и казна == {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Фјодор Достојевски]] | [[Злочин и казна]]<br>(''-{Преступление и наказание}-'') | Превео: Јефта Угричић (1864–1927) | | Садржај: | [[Злочин и казна/Део први/I|I]] }} <Center>'''ДЕО ПРВИ'''<br> [[Злочин и казна/Део први/I|I]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-02-13.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-02-20.pdf]<br> [[Злочин и казна/Део први/II|II]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-02-27.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-03-06.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-03-13.pdf]<br> [[Злочин и казна/Део први/III|III]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-03-13.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-03-20.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-03-27.pdf]<br> [[Злочин и казна/Део први/IV|IV]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-03-27.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-04-03.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-04-15.pdf]<br> [[Злочин и казна/Део први/V|V]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-04-15.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-04-30.pdf]<br> [[Злочин и казна/Део први/VI|VI]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-04-30.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-05-06.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-05-15.pdf]<br> [[Злочин и казна/Део први/VII|VII]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-05-15.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-05-21.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-05-29.pdf]<br> '''ДЕО ДРУГИ'''<br> [[Злочин и казна/Део други/I|I]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-05-29.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-06-05.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-06-26.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-07-10.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-07-17.pdf]<br> [[Злочин и казна/Део други/II|II]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-07-24.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-07-31.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-08-14.pdf]<br> [[Злочин и казна/Део други/III|III]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-08-14.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-08-21.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-08-28.pdf]<br> [[Злочин и казна/Део други/IV|IV]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-08-28.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-09-04.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-09-11.pdf]<br> [[Злочин и казна/Део други/V|V]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-09-11.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-09-18.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-10-02.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-10-09.pdf]<br> [[Злочин и казна/Део други/VI|VI]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-10-30.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-11-06.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-11-13.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-12-11.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-12-25.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1900-01-09.pdf]<br> [[Злочин и казна/Део други/VII|VII]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1900-01-09.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1900-01-18.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1900-01-23.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1900-01-30.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1900-02-06.pdf]<br> '''ДЕО ТРЕЋИ'''<br> [[Злочин и казна/Део трећи/I|I]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1900-02-06.pdf]<br> '''ДЕО ЧЕТВРТИ'''<br> '''ДЕО ПЕТИ'''<br> '''ДЕО ШЕСТИ'''<br> '''ЕПИЛОГ'''<br> [[Злочин и казна/Епилог/I|I]]<br> [[Злочин и казна/Епилог/II|II]]<br> </Center> == Нацрт_9:[[Јован Дучић]]== <center>IV<br>[[Плаве легенде (Дучићеве песме)|'''Плаве легенде''']]</center> :[[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Човек и пас|Човек и пас]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Црна песма|Црна песма]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Срца|Срца]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Прича о јаком|Прича о јаком]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#На стени|На стени]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Мала принцеза|Мала принцеза]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Вечерње|Вечерње]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Једне ведре ноћи|Једне ведре ноћи]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Дубровачка јесен|Дубровачка јесен]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Равнодушност|Равнодушност]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Љубав|Љубав]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Дело|Дело]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Прехисторијска љубав|Прехисторијска љубав]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Пролетња песма|Пролетња песма]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Вечерње песме|Вечерње песме]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Човек|Човек]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Сунце|Сунце]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Острво папагаја|Острво папагаја]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Рука|Рука]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Огледала|Огледала]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Отров|Отров]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Зохра|Зохра]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Пророци|Пророци]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Дубровачка песма|Дубровачка песма]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Казна|Казна]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Светлост|Светлост]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Срећа|Срећа]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Песма о Богу|Песма о Богу]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Другови|Другови]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Песма о жени|Песма о жени]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Јеврејска песма|Јеврејска песма]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Светац|Светац]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Зизема|Зизема]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Семе|Семе]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Стари запис|Стари запис]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Песма Христу|Песма Христу]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#На раскршћу|На раскршћу]]. <nowiki> ==Човек и пас== &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;С почетка је падала танка, ситна, црна киша. Алписким путем изнад језера пео сам се те вечери на брег. Киша је за тим неосетно расла, постајала крупња, црња и леденија, а пут је улазио све дубље у мокру помрчину и једну невидљиву шуму. Наличио је на пут који води у други свет.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Наједном се зачу шум, ход. На малим алпијским колима на којима се носи храна, били су упрегнути човек и пас. Ни један ме није осетио за собом, јер је ноћ била шумна, и зато што су били уморни. Бела пара из њихових уста и са тела дизала се у једном заједничком прамену магле.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Кола су напорно одмицала напред. Они су ишли мирно, погнути и задувани. Сваки је од њих мислио своју мисао, бринуо своју бригу, и вукао свој део терета. У долини су се рушили прљави потоци и шумили невесело.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;А када скренуше у помрчину, није се више распознавао човек од пса.<br /> (''Српски књижевни гласник'', 1. јануар 1905. Књига XIV, Број 1. Стр. 24.) ==Црна песма== &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;То је било док она беше најлепша и најтужнија жена у мрачном Ескуријалу; то је било обично у дуге дане, у вртовима где су живели сунцокрети пуни једне болне носталгије.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Кад су се с пролећа враћале ласте у своме калуђеричком оделу од свиле црно-беле, певале су јој неки тамни напев с мора.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Певале су јој јер је она волела њихову чудну песму, и јер им је давала из своје црне рукавице неко ситно зрње са далеких острва да јој могу по цео дан певати о Тузи.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;А кад је први пут, обучена у белу евилу, са два миртина цвета у руци, отпочинула под сребрним мрамором над којим је мрки чемпрес шумио једним дугим црним шумом —<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Она зажели да чује један рефрен Среће, само један.<br /> (''Српски књижевни гласник'', 1. јануар 1905. Књига XIV, Број 1. Стр. 23.) ==Прича о јаком== &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;На једном истом ланцу, чврсто везани за руке и за врат, била су два робијаша, један јаки и један слаби. Слаби је мислио на ропство и био је тужан, а јаки је мислио на слободу и био је ведар. Јаки је неколико пута хтео да једним напоном поцепа гвожђе и побегне, али је то слабог давило, крвавило, усмрћавало.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Једне ноћи јаки је бдио. Мислио је на своја брда где је до скора ходио силан и свиреп као природа; где су га се бојали вепрови; где је окрвављеним рукама ишао до орловских гнезда, старе давио а младе крао; и одакле је рушио стене да у понорима чује њихову смрт; и где је живио силан, разуздан и шуман као водопад.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Ноћ је била тамна и стражари су спавали. Неодољива илузија слободе испуни његов свирепи дух. Гвожђе се напе и поцепа. Он јурну преко удављеног другара, преко стражарâ, преко поља с црном травом, преко реке с црном водом, у коју се баци као млада, страсна звер, и дохвати за слободну обалу. Иза његових гора изгреја крупан крвав поноћни месец.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Који је то морал могао да повиче том човеку: Стој!<br /> (''Српски књижевни гласник'', 1. јануар 1905. Књига XIV, Број 1. Стр. 24-25.) ==Вечерње== &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Мала, снежна сеоска црква, на рудини, покрај грозничаве зелене реке. Рудина је неограђена, пуна траве, и на њој пасе један крупан млад магарац. У трави лежи неколико огромних напуштених старинских стећака, можда гробови какве патаренске господе. Магарац лагано чупка траву око старих знамења и племићских грбова.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Тако цео дан. Најзад сунце уђе међу планине и просу на реку свој последњи крвав зрак. Сељак-црквењак затресе у торњу мало вечерње звоно, које одјекну многократно у оближњој црној смрчевој шуми. Река се лагано гасила.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Магарац подиже главу, крупан и силан. Два његова мокра, светла, широка ока загледаше се несвесно у долину која је била пуна звука. Тада он пусти свој глас гадан, сиров, рапав, али пун младости, силе, и неког дивљег весеља што живи.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;И, као побожни глас звона, и тај се глас подиже у небо.<br /> (''Српски књижевни гласник'', 1. јануар 1905. Књига XIV, Број 1. Стр. 26.) ==Равнодушност== &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Те ноћи, у звонари једне катедрале, поред црних готских звона, седио је Мефисто, блед и нем, налакћен на своју суву руку. Његове студене очи од челика биле су упрте на огромни град, залеђен у једном страшном сну. Стотине празних мостова гурили су се над белом реком у којој је тињало неколико звезда. Ноћ је била студена и тужна.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Мефисто сећаше исто онако грозан и блед као некад над Тебом, над Вавилоном и Јерусалимом у сате њихове пропасти. У тамном и непомичном ваздуху око њега стршиле су танке готске цркве у којима је те ноћи био утамничен један немоћни Бог. Али је Мефисто оклевао.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Је ли се у њему пренуо глас некадањег доброг херувима, глас Љубави? И он који је стајао изван Свега и против Свега, је ли осетио да се најзад враћа у вечиту тиху и топлу Хармонију? Или је, напротив, те ноћи смишљао своју најстрашнију оргију, свој највеличанственији поем Разорења?<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Не, непомичан и нем, у студеној ноћи без неба, поред заглувелих звона, он осети срце празно и мало. У њему не беше више ни Љубави ни Мржње; у њему беше сада једна студена Равнодушност, као зелено море отрова и жучи. И Мефисто позна тај непознати осећај кога никад није имао ни Бог ни Сатана, и који је само осећај Човеков. Тада Бог Зла увиде сву дубину понижења и осети најсвирепији од свих болова.<br /> (''Српски књижевни гласник'', 1. јануар 1905. Књига XIV, Број 1. Стр. 23–24.) ==Љубав== &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Једне ноћи у дубини океана, у једној долини покривеној алгама, пробудио се један млад полип. Свуд око њега владала је дубока водена тишина. То је било место вечитог студеног мира и глухе непомичности.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Вода је била у висини нешто беличаста, сребрна: мора да је високо на површини била пала тешка киша месечине. Те ноћи млади сенсуални полип осети први пут у својим микроскопским венама једну дугу ватрену струју, страст од које је задрхтао у бесаници, осети чежњу непознату и слатку. И он се ухвати лагано за неки предмет. То је био један мали златни прстен у меким алгама.<br /> (''Српски књижевни гласник'', 1. јануар 1905. Књига XIV, Број 1. Стр. 26.) ==Дело== &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Гледам како црни шумски паук цело после подне тка на тамном чворнатом стасу једног престарелог дрвета своју широку мрежу. Он тка неуморно и непрестано. Ситни конци које испреда, излазе из његових груди, из срца, и његово ткиво постаје све чвршће и све лепше.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Шума је пуна топлоте и звука. По њој зеленкаста сунчана светлост пада са екстазом. За то време читави мали хорови прате ритмично тога мрачнога уметника, тога неуморнога ткача. А он преде све веселије, све страсније, све нестрпљивије, правећи по своме ткању неразумљиве и чудне фигуре.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Црни шумски паук знаде ли шта значи та његова уметност, знаде ли да испреда замку? Ко зна? Али је немоћан да се и мало уздржи, и неспособан да малакше и за тренутак. И мали артиста са заносом испреда из својих груди, из свога срца, и у своје ткиво уткива кончиће што се извијају из танких гласова са гнездА. А када је све било готово, он се — као Творац некада — блажено загледа у своје свилено Дело.<br /> (''Српски књижевни гласник'', 1. март 1905. Књига XIV, Број 5. Стр. 350.) ==Прехисторијска љубав== &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;На једној каменој равници над понором, на неком планинском хрбату, ухваћени су били у страховити коштац прехисторијски човек и горила. Подједнако свирепи и силни ломили су се у том очајном загрљају у коме треба да умре један од њих двоје.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;То је било због човекове жене, која је стајала на стени поред њих са једним крвавим цветом у устима, и гледала љубоморног мужа у освети. Нема, зарасла у длаку, и гадна, држала је она на очајним борцима свој поглед пун несвесног задовољства.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Негде у даљини чуо се шум: можда шум младог мора, или шум стада мамута у каквој оближњој шуми. Небо је било пуно светлости, страсти и пожуде, и као да је из њега падала нека нечујна азурна киша.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;А када се окрвављени и изнемогли рвачи, учинивши свој задњи безнадежни напор, сурваше обојица у понор за њима, њихов се пад није чуо, толико је понор био бесконачан. Женка, са крвавим цветом у својим ружним устима, осмехну се тихо једним нежним осмејком.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;То је био први осмех једне Фрине и у исто време први осмех једне Офелије.<br /> (''Српски књижевни гласник'', 1. јануар 1905. Књига XIV, Број 1. Стр. 25-26.) ==Човек== &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;На пједесталу седи мајка од бронзе и доји сина својом тешком мрком дојком. Осећа се како жељезно млијеко струји и улази у детиње тело од метала и како дете буји и расте нечувено силно.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Ах, када то чудно сисанче сиђе са пједестала међу људе и постане човек, колико ће величанство од снаге да покаже у животу. Његово гвоздено срце зазвечаће у додиру с јадима, триумфално и весело, као што звече мачеви. Његов ће гест да значи пораз, а његов корак победу. Изгледаће као какав страсни и млади антички бог из доба када су богови силазили међу људе, с њима живели и борили се, и отимали њихове жене.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Једног дана дете је постало човек. У његовим венама узрујавала се силна жељезна крв и о његове прси са гвозденим ребрима јади су се разбијали и скршени падали пред његове ноге. Победнички и гордо он је стајао међу гомилама.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Али јаде које није нашао изван себе, он је ипак нашао, а нашао их је у себи: једног дана он осети да у њему живи Душа. Она је била узбуђена и немирна, мучила га је својим неодољивим и болним питањима, и разједала његово метално срце. Мисли, често налик на змије, црне и хладне, тумарале су дном његове душе, уједале га, и остављале за собом трагове отрова и студени; оне су га прогониле онако исто као што прогоне смртне и ништавне. И силан међу другима, он се осетио слаб и ситан пред самим собом.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Тада је осетио колико је леденог и страшног бола само у томе: не бити као остали а бити ипак само Човек.<br /> (''Српски књижевни гласник'', 1. август 1903. Књига IX, Број 7. Стр. 509.) </nowiki> == Нацрт_10 == * [[Усташки злочини у концентрационом логору Јасеновац]] 11.4.[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_36505B1F073C4A37D00885FF2B17E74B-1944-04-11] 12.4 [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_36505B1F073C4A37D00885FF2B17E74B-1944-04-12] 17[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_36505B1F073C4A37D00885FF2B17E74B-1944-04-17]18[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_36505B1F073C4A37D00885FF2B17E74B-1944-04-18] == Нацрт_11 == ''Хамлет, Шекспир (Превод: Лаза Костић)'' Лица [[Хамлет/Шекспир (Л. Костић)/I. чин]]... == Остало == <nowiki>{{Аутор | име = Владимир | презиме = Јовановић | иницијал_презимена = ... | годинарођења =1833- | годинасмрти =1922 | опис = '''Владимир Јовановић''' био је српски политичар, економиста, аутор, новинар и академик. | слика = | опис_слике = | википедија = Владимир Јовановић | вики_цитати = | остава = | остава_кат = Vladimir Jovanović }} == Дела ==</nowiki> * [[Основи снаге и величине Србске]] (1870) * [[О нашем ослобођењу и уједињењу]] (1871)[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_5849377EC458C379EAF950CFD2074A6F-1871-07-B018][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_5849377EC458C379EAF950CFD2074A6F-1871-08-B020] == Нацрт == * Категорија:Књижевност ** Категорија:Романтизам * Категорија:Поезија ** Категорија:Поезија по земљама *** '''Српска''',немачка поезија, енглеска, руска, француска,мађарска... ** Песме према врсти *** Елегије *** Описне (дескриптивне) песме *** Љубавне песме *** Социјалне песме *** Родољубиве песме *** Мисаоне (рефлексивне) песме *** Сатиричне песме *** Хумористичке песме * Категорија:Народна поезија ** Категорија:Епска народна поезија ** Категорија:Лирска народна поезија * Категорија:Српска поезија ** Српски песници Аутор:Јулка Стратимировић == Нацрт_Градови и химере (1930) == <nowiki>{{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | Градови и химере (1930) | | | '''Садржај''' | }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> [[Градови и химере (1932)/Прво писмо из Швајцарске|Прво писмо из Швајцарске — ''Алпи'']]<br /> [[Градови и химере (1932)/Други писмо из Швајцарске|Друго писмо из Швајцарске — ''Женева'']]<br /> [[Градови и химере (1932)/Писмо из Француске|Писмо из Француске — ''Париз'']]<br /> [[Градови и химере (1932)/Писмо с Јонског Мора|Писмо с Јонског Мора — ''Крф'']]<br /> [[Градови и химере (1932)/Писмо из Италије|Писмо из Италије — ''Рим'']]<br /> [[Градови и химере (1932)/Прво писмо из Грчке|Прво писмо из Грчке — ''Делфи'']]<br /> [[Градови и химере (1932)/Писмо из Шпаније|Писмо из Шпаније — ''Авила'']]<br /> [[Градови и химере (1932)/Друго писмо из Грчке|Друго писмо из Грчке — ''Атина'']] </div> </div> ''Пријатељу<br />Д-р. Кости Кумануди''</nowiki> 2v6dmllgvx60798g8zty33n2osqeq36 Два Рибникара 0 60757 145174 144150 2026-07-12T16:51:31Z Coaorao 19106 /* Извор */ 145174 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Два Рибникара | одељак= | аутор= Јован Дучић | година=1924 | белешке= }} {{gap}}Мутне су прилике као мутне реке: оне избаце сав шљам на површину. Одмах после нашег уједињења престало је доба хероја. После великог броја имена која су из историје једне нације прешла у историју света, јавила су се имена демагога. Њихови су гласови омели да се чују с краја на крај наше груде звоно васкрсења и химна победе. Тек што су се савиле тробојне заставе, развили су се програми за цепање и меморандуми странцима за помоћ противу ослобођења. Нису нам дали ни часа времена да се осврнемо око себе, по оним гробљима која су шира него наше вароши, и бојиштима на којима су решене три историјске мисије. Видех једног дана како преко Теразија пролазе кроз гомилу две војводе који ће сутра на том истом месту стајати саливени у бронзу, показујући мачем Брегалницу или Колубару. Али их тога дана не препозна публика која се освртала за једним демагогом који не воли Србију, једним од оне двојице тројице који су узели од нас у заштиту југословенску идеју, прави демагози који не могу никог да надмудре али могу да надвичу. Настала су друга времена и друга витештва. Јер има две храбрости: једни су храбри јер се ничег не боје, а други су храбри јер се ничег не стиде.<br /> {{gap}}Ова Југославија родила се у кациги Србије. Демагози покушавају међутим да јој докажу једно срамно порекло: порекло детета без родитеља, судбину лепог девојчета којем се не зна отац. А она је дело епопеје, продукт генија једне расе, искупљење једног гигантског напора којем нема ничег равног под сунцем. Само с таквим пореклом ова Југославија изгледа производ поштења и заслуга витештва, један факат који се намеће за дивљење и за страх. Демагози који бране Југославију од Србије беднији су него они који бране Србију од Југославије. Јер говорећи да Југославија није ничије дело, врше отворено издајство према њој. Они своде ову велику земљу на један жалосни продукт случајности, резултат једног стицаја прилика, и туђи фабрикат, и на кукавно дете без оца. Кад бисмо и ми други имали такво ниско мишљење о својој отаџбини, ко би је онда могао волети! Кад би наши синови веровали да Југославија није купљена скупом крвљу њихових оцева на Куманову, Брегалници, Колубари и Црној Реци, него да је постала само стицајем општих прилика и политичким случајем, зар би они пошли да до задње капи крви бране једну тако жалосну тековину и једно коцкарско дело.<br /> {{gap}}Два брата Рибникара погинули су на граници Босне као официри Србије: један за другим, у два дана. Још нисмо имали времена да застанемо испред та два гроба и да кажемо шта они значе за ову Југославију и за нашу културу. За Југославију, јер су пореклом били Словенци; за нашу културу јер су били новинари и творци једног великог националног листа. Њихов отац је био Југословен из оног великог доба кад су се Загреб и Љубљана такмичили са Књаз Михаиловим Београдом у националним осећајима, у љубави за национално јединство које политички комедијаши стављају данас у сумњу. За оца Рибникара није било довољно ни потребно бити Србином да би био готов Југословен; требало је бити Србијанац: одметник против туђе тираније; бунтовник против пропалих нарави и непријатељске културе Беча и Пеште; усташ против династије и бирокрације која држи у заточењу читаве народе; борац за националну државу и сопствену културу; фанатик у вери да је геније нашег народа будући геније европског истока; демократ који свој смисао о слободи вуче из своје сјајне повести и своје невине цркве.<br /> {{gap}}Два брата Рибникара пролили су своју крв као официри за исту ствар за коју су пролили свој зној као новинари. Њихова '''Политика''' била је огледало тих чудних људи који сад изгледа да су прешли преко Београда као чисти метеори оставивши за собом нас друге са засењеним очима. Ја сам лично био њихов друг у животу и на послу, и њихова успомена нигде ме није оставила. На Дрини су били официри а у Београду су били генерали и војводе. Јер у времену у коме су држали перо у руци, наша књижевност и новинарство животарили су — прво у идили, а друго у интризи. Било је листова који су ширили тако ружан тон и простачки израз да је новинарство рушило друштво и тровало породице: оно је ударало на част првих људи и најбољих грађана; својим одвратним реченицама отровало је било ваздух у Скупштини и постало језик сина са оцем. Све је било могуће рећи без конзеквенција, и најзад све примити без гнушања. Због наше штампе у једно доба живот је у нашој земљи постао био узак и горак, и српски новинар био је постао ужас српског грађанина. Једна стара енглеска хроника каже да је у једном великом дому у Лондону држано вече, и додаје с дубоким чуђењем да је на њему присуствовао и један енглески новинар. Затим каже: „што је најстрашније, присуствовала је и његова жена!” Тада су први људи у нашем журнализму посведневно бацали један другом у лице погрде и сумњичења која су била недостојна и последњег грађанина. Нико није био сигуран за своје име, и било је људи који су платили животом те вендете безимених и маскираних непријатеља. Не наводим овде, из бола за њима, оно неколико великих људи који су били дотучени од ондашње штампе. ​'''Политика''' је дошла у то доба. Њу су покренули двојица нових и добро школованих људи. Око њих су се одмах окупили први људи из наше књижевности и науке. С њом се одмах родио интерес за све што је у политици било широко национално; први пут се интересовало за све што је било хрватско и словеначко; Босна и Маћедонија добила је у том листу свој орган пред нацијом и страним светом. '''Политика''' је брзо постала извор свих информација за страну дипломацију у Београду и туђу штампу по целом свету. Сетимо се доба Форгача и Фридјунга. Пешта и Беч су се обарали на '''Политику''' најтежим оптужбама, и упирали прстом на тај лист да би доказали да Србија хоће да прави Југославију. '''Политика''' је била један читав нови смисао. Многи су у Београду сматрали уљудни господски тон тога листа као доказ неборбености његових уредника; њихову непристрасност, као доказ њиховог трговачког опортунизма; њихов широки национализам, као доказ њиховог неинтересовања за тако звана горућа питања; њихово неговање књижевне критике и књижевног подлиска, као високопарност и надрикњиштво; њихово избегавање погрда, као непознавање националних реткости и сликовитих места! Али је већина — увек наша мудра и поштена већина — брзо осетила шта је '''Политика''' донела собом. Културни кругови брзо су осетили да ће тај нови лист успети да се наметне у такој једној средини безнадежних грађана који су нападани од разбојника на перу и варошких хајдука. Родила се нада да ће да преиначи (?) сама. '''Политика''' цео тон у нашем журнализму. Србин који једини међу народима у свету има у свом језику реч: уљудност, што значи више него учтивост и него отменост, осећао је колико та уљудност регулише живот једног друштва и омогућава постојање у заједници. Сви су други новинари мрзели '''Политику,''' али нико није смео да на њу удари. Саме личности њених уредника одвајале су својим господством од својих другова у штампи. Генерације које су долазиле са стране навикле на живот спокојан и отмен по великим градовима нису страховалe од нападача из редакција јер је '''Политика''' већ обећавала једно ново доба. И наши су се листови одиста лагано препорађали у очи самих ратова, и данас су можда на путу да се сасвим препороде. Од бивших хајдучких бусија наши листови постају лагано научне катедре и беседничке трибуне; данашњи српски новинар постаје већ културни фактор што није никад био, и национални борац као новинар из најбоље штампе. Цео тон је у нашем новинарству измењен. То се показало у последње време нарочито кад је избио случај једног Радића према коме је употребљена уљудност и сав добар тон српског друштва, и то са пажњом каква се није показала ни према једном Пашићу.<br /> {{gap}}Данас већ имамо новинара који верују да политика није наука простих незналица; ни да се даде писати за једно отмено друштво без једног отменог језика, ни да се може саопштавати мисао од човека до човека без једне врло неговане и брижљиво рађене фразе; и да писменост припада писменим; и да новинарство — постајући једина лектира за један велики део народа — има пре свега културну а тек онда сваку другу мисију. То јест, да новинарство има задаћу да најпре учи читаоца да културно мисли а тек онда да политички разабира. Листу '''Политици''' припада један велики део заслуге у стварању будућег нашег таквог културног новинарства. Она је била прва која је дала пример журнализма који се данас срећом код нас развија: журнализма који одваја политику од клевете, погане досетке од културних средстава борбе, шарлатанску реторику од научне аргументације.<br /> {{gap}}Колико је '''Политика''' браће Рибникара била већ првих дана ухватила места у нашем друштву ево један пример. То је било 1908. године. И ја сам неочекивано постао сарадник '''Политике.''' Избачен сам био из Министарства у интересу штедње и нашао се на улици. Мој друг К. Кумануди зближио ме је тада са Рибникарима. Они радо присташе да ми одмах повере књижевну хронику. Брзо сам прешао на уводни чланак. Дошао је затим за Министра Спољних Послова др. Милован Миловановић, блажене успомене. У његовом кабинету нађосмо се у троје: Миловановић, Спалајковић и ја. Министар ми је говорио нешто што нисам потпуно разумео. Молио ме да '''Политика''' помогне његову акцију, да задобијем пријатеље Рибникаре. Говорио ми је да је јутрос проглашена независност Бугарске а да се сутра спрема заједно комбиновано друго изненађење. Али шта? Спалајковић се реши да ми одговори. Сутра или прекосутра спрема се проглашење анексије Босне? У ваздуху кабинета Министровог било је одиста нечег очајног. Нико на улици није слутио шта се спрема. Војска није била наоружана. Штампа је била недорасла за икакве услуге. Скупштина је била растројена партизанством и сељаци су се надметали у добацивању погрда. У Европи нико није знао да је Босна српска и да је 1875. Србија објавила Турској рат за ту исту српску Босну. Није се сад могло прећи ћутке преко споразума бугарско-аустријског. Требало је покренути дипломатску акцију. Миловановић полагао је сад сву наду на '''Политику''' да покрене широке масе и да тај покрет омогући његов протест у Европи. После тог споразума између нас троје вратим се и нађем Рибникара. Они су на све пристали и на мене падне коцка да напишем на првој страни листа манифест на народ и објавим шта су спремили у Бечу са Босном. — Резултат вам је познат: '''Политика''' је изашла у нарочитом издању после ручка а већ после подне велике гомиле света биле су бачене на улицу. Београд је одједном изменио свој изглед. Пред Кнез Михајловим спомеником већ је урлала једна гомила против Аустрије и Бугарске. Свет је био погођен том вешћу као ножем и тад се тек видело шта је Босна за Србију. Чули су се говорници, викали су војници, и комите, гомиле су пошле пред Министарство зовући Миловановића да говори. Затим пред Министарство Војно иштући оружје. Затим све кренуло на аустријско Посланство. Поразбијане су ограде, изваљена нека врата, пробијен кордон војске. Миловановић је говорио те вечери. Прозори Двора су били сви осветљени и на завесама се видео мрачни профил Краља Петра. — Оволико је било довољно за Миловановића. Европа је за час видела да је питање Босне животно питање Србије. Миловановић је осам месеци водио дипломатску акцију против Аустрије. Мало није дошло до општег рата. Цела акција је прешла у једном моменту из руку Извољског у руке Миловановића од ког је зависила једног момента цела ситуација Европе. Он је успео. Србија је била последња која је потписала анексију Босне.<br /> {{gap}}То је једна велика страница из историје Политике.<br /> {{gap}}Рибникари су пали на граници наше Босне носећи још свеже ране са других бојишта: Владислав ране са Једрена, Дарко ране са Куманова и Брегалнице. Један је био ученик Сорбоне, други правник из Берлина, оба српски новинари и официри са најлепшим орденима за храброст. Два брата из легенде који својом крвљу заливају један исти бус. Они ће остати вечни у нашем дивљењу. Треба их помињати одмах после Кнеза Михаила, Штросмајера и Скерлића у питању националних заслуга. Југословенско новинарство треба да узме њихова имена за имена својих друштава и да их златом напише на својој застави. У Љубљани, Београду треба да се у бронзи покажу та два херолда ослобођења и два дивна хероја нашег братства.<br /> {{gap}}На Пинчу у Риму има бронзани монуменат двојице браће који су се против Папе борили за трећу Италију. Споменик показује једног брата већ оборенога поред другог који још пуца на непријатеља. Такву бронзу замишљам за ова два славна брата, два моја друга. Он би показао да су перо и мач нераздвојни и да су Словенија и Србија дали већ свој заједнички залог за идеал пре данашњега пркоса и цепкања. == Извор == ''Политика'', 6. јануар 1924. Бр. 5898. {{ЈВ-аутор|Јован Дучић|1943}} [[Категорија:Јован Дучић]] [[Категорија:Есеји Јована Дучића]] 5l05975utyd5n8yuowqbnxqnlwyvexu Златна буба 0 61444 145163 2026-07-12T12:33:11Z Coaorao 19106 Нова страница: {{квалитет|100%}} {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Златна буба (''The Gold-Bug'') | одељак= | аутор= Едгар Алан По | преводилац= Евжен Дероко | година= | белешке= }} <poem> -{What ho! what ho! This fellow is dancing mad! He hath been bitten by the Farantula. All in the Wrong}- </peom> (О, гле! Како овај бесно игра. Њега је… 145163 wikitext text/x-wiki {{квалитет|100%}} {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Златна буба (''The Gold-Bug'') | одељак= | аутор= Едгар Алан По | преводилац= Евжен Дероко | година= | белешке= }} <poem> -{What ho! what ho! This fellow is dancing mad! He hath been bitten by the Farantula. All in the Wrong}- </peom> (О, гле! Како овај бесно игра. Њега је тарантела ујела.) {{gap}}Пре више година упознао сам се са неким Виљемом Леграндом. Припадао је старој Хугенотској породици и био је некада богат, али га је читав низ недаћа довео до оскудног стања. Да би избегао понижење са своје несреће, остави своју постојбину па у Нови Орлеанс, близу Чарлстона, у јужној Каролини.<br /> {{gap}}Ово је острво своје природе; састоји се готово из самог морског песка и простире се у дужину од прилике три миље; ширина му нигде не прелази четврт миље. Од копна је одвојено једва приметним мореузом, који протиче кроз бујан шевар и ритове, омиљено боравиште сарки. Вегетација му је, како се може претпоставити, оскудна или бар кржљава. Никаквог, па ни најмањег дрвећа нема. Само се близу западног краја острва, — где стоји тврђава Маултри, — може видети једна врста закржљале, чекињаве палме *Палмето*. На томе крају има неколико жалосних дрвених зграда, у којима преко лета станују Карлстонци, који хоће да избегну варошку прашину и грознице. Иначе је цело острво, изузимајући овај крај и нешто суве песковите морске обале, густо обрасло мирисном миртом, коју толико цене Енглески вртари. Овај жбун овде често достиже висину од петнаест до двадесет стопа, правећи скоро непролазан шибљак, и испуњава ваздух својим пријатним мирисом.<br /> {{gap}}У најдубљем заклону густога шибљака, не далеко од источног, удаљенијег, краја острва, Легранд је саградио малу колибу, у којој је становао, кад сам се први пут, и то сасвим случајно, упознао с њиме. Ово се познанство брзо развило у пријатељство, јер сам у томе усамљенику налазио много чега, што изазива интересовање и поштовање. Био је добро васпитан, необичне умне снаге, али наклоњен мизантропији и подложан ћудљивим прелазима из усхићења у меланхолију. Имао је доста књига, али се ретко њима служио. Главна му је забава била: да лови и хвата рибу, или да тумара дуж обала и кроз шибљаке од мирте, тражећи шкољке и бубе. Његовој ентомолошкој збирци (збирци буба) могао је позавидети и какав Свамердам.* У овим екскурзијама обично би га пратио један стари црнац. Јупитар, тако се звао Црнац, био је ослобођен од ропства још пре пропасти Леграндове породице, али га ни претње, ни обећања нису могли одвратити од тога, да на свакоме кораку прати свога младог господара „Маса Вила“, како га је он звао, — јер је он то сматрао као своје право. Могуће је и да је родбина Леграндова, знајући га мало поремећена разума, подржавала Јупитра у његовој тврдоглавости, како би он надгледао и чувао овог тумарала. Под ширином острва Суливана зима је ретко кад јака, и заиста је редак случај, да је при крају године потребно ложити ватру. Око половине октобра 18.. године десило се, међутим, да је једнога дана било необично хладно. Пред сам залазак сунца тога дана упутио сам се кроз зелени шибљак колиби мога пријатеља, кога нисам био посетио већ неколико недеља. Тада сам становао у Карлстону, на девет миља од острва, и у оно је време прелазак тамо и натраг био много тежи но што је данас. Кад сам стигао до колибе, закуцам на врата, по обичају, но како нисам добио одговора, потражим кључ, где сам знао да је био сакривен; откључам и уђем унутра. На огњишту је горела лепа ватра; то је за мене била новина, али за то не непријатна. Скинем горњи капут, привучем једну наслоњачу ватри, која је весело пуцкала, и мирно причекам повратак домаћинов. Тек што се било смркло, они стигоше и поздраве ме веома срдачно. Јупитар, развучених уста од једног уха до другог, устумарао се, да нам за вечеру спреми коју сарку. Легранд је био у једном од својих наступа усхићења, — како друкчије да их назовем. Нашао је једну непознату шкољку, која је припадала неком новом роду, шта више, нашао је и ухватио са Јупитром, једног новог scarabaeus-а, (бубу), за коју је држао да ће бити сасвим новина за науку, али је желео да сутра чује о њему и моје мишљење. „А зашто не вечерас?“ запитам га, тарући руке над ватром, са жељом да ђаво носи цело племе скарабеја. „Ах, да сам само знао да сте ви овде!“ рече Легранд. „Али ја вас тако дуго већ нисам видео, па како сам могао предвидети да ћете ме посетити баш овог вечера?! Кад сам долазио кући, срео сам поручника Г-а из тврђаве, и слудоао сам, те сам му дао бубу, да је разгледа; зато ћу вам је моћи показати тек сутра. Останите ноћас овде, па ћу по њу послати Џупа (тако је он звао Јупитра), сутра, чим се сунце роди. Та то је најдивнија ствар на овоме свету!“ „Шта? Излазак сунца?“ „Којешта! Не то, већ буба.“ Она је сјајне боје као злато; величине, колико крупан орах; на леђима има црне, сјајне пеге, две близу горњег краја, а једну нешто дужу, на доњем крају. Антене (пипци) су —“ „Маса Виле, да вам кажем,“ упаде му у реч Јупитар, „Буба је од самог злата, све је на њој златно, и изнутра и све, осим крила. Никад у животу нисам видео ни пола тако тешку бубу.“ „Добро, нека је и од злата, Јупитре“, одговори Легранд озбиљнијим гласом, но што ми се чинило да је случај изискивао, „па зар је то разлог да оставиш сарке да загоре?“ Тада се окрете мени: „Боја јој је заиста таква, да оправдава Јупитрово мишљење. Никад нисам видео сјајније металне боје, него што је имају крилни поклопци, али о томе ћете моћи судити тек сутра. Међутим, ја вам могу отприлике представити њезин облик цртањем.“ Кад то рече, Легранд седе за мали сто, на коме је било мастило и перо, али не хартије. Потражи у фијоци, али и ту не нађе. „Не мари ништа, добро ће бити и ово,“ рече он најпосле и извади из џепа од преслука један комад, као што ми се чинило, веома прљаве дебеле хартије, па поче по њему цртати перетом. Док је он цртао, ја сам седео покрај ватре, јер ми је још једнако било хладно. Кад је довршио цртеж, он ми га пружи, не устајући са свога места. У томе се споља зачу јасно режање, а затим гребање на вратима. Јупитар отвори врата, и Леграндов велики Њуфаундленски пас утрча, скочи ми предњим шапама на рамена и стаде ми се умиљавати; јер бих се увек с њим позабавио, кад сам долазио код Легранда. Пошто се пас смирио, ја погледам у хартију и, право да кажем, био сам јако изненађен цртежом мога пријатеља. „Заиста“, рекох, пошто сам био разгледао цртеж, „ово је чудноват scarabaeus, и морам признати, да је за мене сасвим нов. Нисам никад видео такве бубе. Ово више личи на лубању, или мртвачку главу, но на што друго, што сам досада видео.“ „На мртвачку главу!“ узвикну Легранд. „Ах да, — јесте, — на хартија је нешто налик на то, без сумње. Горње две пеге личе на очи, је ли? А дужа пега на дну личи на уста, — па онда и облик је целе бубе овалан.“ „Може бити,“ одговорим ја, „али, Легранде, можда ви нисте особито вешт цртач. Морам сачекати, да видим бубу својим очима, да бих себи могао створити какав појам о њезину изгледу.“ „Онда не знам,“ рече он мало јетко, „ја цртам доста добро — бар бих требао добро да цртам, — јер сам имао добре учитеље, и ласкам себи да нисам сасвим глуп.“ „Али, мој драги пријатељу, онда се ви само шалите,“ одговорим му ја, „ово је доста лепа лубања. Заиста, могао бих рећи да је изврсна лубања, према обичним појмовима физијологије. Ваш scarabaeus мора да је најчудноватија буба на свету, ако личи на овај цртеж. Ми би из тога могли згодно извести мало празноверица. Могли би бубу назвати: scarabaeus caput hominis (човечја глава), или нешто слично томе; у природној историји има доста таквих имена. Али где су пипци, о којима сте говорили?“ „Пипци?!“ рече Легранд, који као да је све више долазио у ватру. „Уверен сам да ви видите пипке. Ја сам их нацртао тако јасно, као што су код природног инсекта, и држим да је то довољно.“ „Добро, добро, можда сте то и учинили, — па их ја не видим,“ рекох ја и вратим му хартију без икакве даље примедбе, да га не бих наљутио; али сам био веома изненађен обртом, која је ствар узела. Његово ме је расположење довело у забуну. Што се тиче самог цртежа бубе, заиста се на њему нису видели никакви пипци, и у свему је врло јако наличио на обичан лик мртвачке главе. Легранд узе хартију дурљиво; згужва је и свакојако хтеде да је баци у ватру; али, као да му је један случајан поглед одједном привуче сву пажњу на хартију. У тренутку му се лице јако зажари, а затим одмах сасвим пребледе. Неко је време пажљиво посматрао цртеж, седећи за столом. Затим устаде, узе свећу са стола и седе на ковчег у другом крају собе. Ту је најпажљивије посматрао хартију, окрећући је у свима правцима, али не рече ништа. Цело његово понашање изгледало ми је врло чудновато; али сам држао да је најпаметније да никаквим објашнавањем не пооштравам његово нерасположење, које је расло сваким тренутком. Наједанпут он узе једну кесицу из џепа на капуту, брижљиво увије у њу хартију, остави обоје у писићи сто и забрави га. Тада постаде мирнији у своме понашању, али је првобитно одушевљење било сасвим ишчезло. Ипак је изгледао више замишљен но натмурен, и све се више и више удубљавао у мисли, из којих га није могла тргнути ни једна моја досетка. Ма да сам у први мах био намеран да преноћим у колиби, као што сам пре тога чинио, ипак видећи мога пријатеља тако рђаво расположења, сматрао сам да је најбоље да се с њим опростим. Он није наваливао на мене да останем, али кад сам полазио, стискао ми је руку чак и са већом срдачношћу но обично. {{Википедија|Златни скарабеј}} == Извор == 1900. ''Бранково коло'', 21. септембар, бр. 38. Стр. 1195—1198. {{ЈВ-аутор|Евжен Дероко|1944}} tkrz693tmqjti0qupsjs5zb5qn3ea3b 145164 145163 2026-07-12T12:33:24Z Coaorao 19106 145164 wikitext text/x-wiki {{квалитет|100%}} {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Златна буба (''The Gold-Bug'') | одељак= | аутор= Едгар Алан По | преводилац= Евжен Дероко | година= | белешке= }} <poem> -{What ho! what ho! This fellow is dancing mad! He hath been bitten by the Farantula. All in the Wrong}- </poem> (О, гле! Како овај бесно игра. Њега је тарантела ујела.) {{gap}}Пре више година упознао сам се са неким Виљемом Леграндом. Припадао је старој Хугенотској породици и био је некада богат, али га је читав низ недаћа довео до оскудног стања. Да би избегао понижење са своје несреће, остави своју постојбину па у Нови Орлеанс, близу Чарлстона, у јужној Каролини.<br /> {{gap}}Ово је острво своје природе; састоји се готово из самог морског песка и простире се у дужину од прилике три миље; ширина му нигде не прелази четврт миље. Од копна је одвојено једва приметним мореузом, који протиче кроз бујан шевар и ритове, омиљено боравиште сарки. Вегетација му је, како се може претпоставити, оскудна или бар кржљава. Никаквог, па ни најмањег дрвећа нема. Само се близу западног краја острва, — где стоји тврђава Маултри, — може видети једна врста закржљале, чекињаве палме *Палмето*. На томе крају има неколико жалосних дрвених зграда, у којима преко лета станују Карлстонци, који хоће да избегну варошку прашину и грознице. Иначе је цело острво, изузимајући овај крај и нешто суве песковите морске обале, густо обрасло мирисном миртом, коју толико цене Енглески вртари. Овај жбун овде често достиже висину од петнаест до двадесет стопа, правећи скоро непролазан шибљак, и испуњава ваздух својим пријатним мирисом.<br /> {{gap}}У најдубљем заклону густога шибљака, не далеко од источног, удаљенијег, краја острва, Легранд је саградио малу колибу, у којој је становао, кад сам се први пут, и то сасвим случајно, упознао с њиме. Ово се познанство брзо развило у пријатељство, јер сам у томе усамљенику налазио много чега, што изазива интересовање и поштовање. Био је добро васпитан, необичне умне снаге, али наклоњен мизантропији и подложан ћудљивим прелазима из усхићења у меланхолију. Имао је доста књига, али се ретко њима служио. Главна му је забава била: да лови и хвата рибу, или да тумара дуж обала и кроз шибљаке од мирте, тражећи шкољке и бубе. Његовој ентомолошкој збирци (збирци буба) могао је позавидети и какав Свамердам.* У овим екскурзијама обично би га пратио један стари црнац. Јупитар, тако се звао Црнац, био је ослобођен од ропства још пре пропасти Леграндове породице, али га ни претње, ни обећања нису могли одвратити од тога, да на свакоме кораку прати свога младог господара „Маса Вила“, како га је он звао, — јер је он то сматрао као своје право. Могуће је и да је родбина Леграндова, знајући га мало поремећена разума, подржавала Јупитра у његовој тврдоглавости, како би он надгледао и чувао овог тумарала. Под ширином острва Суливана зима је ретко кад јака, и заиста је редак случај, да је при крају године потребно ложити ватру. Око половине октобра 18.. године десило се, међутим, да је једнога дана било необично хладно. Пред сам залазак сунца тога дана упутио сам се кроз зелени шибљак колиби мога пријатеља, кога нисам био посетио већ неколико недеља. Тада сам становао у Карлстону, на девет миља од острва, и у оно је време прелазак тамо и натраг био много тежи но што је данас. Кад сам стигао до колибе, закуцам на врата, по обичају, но како нисам добио одговора, потражим кључ, где сам знао да је био сакривен; откључам и уђем унутра. На огњишту је горела лепа ватра; то је за мене била новина, али за то не непријатна. Скинем горњи капут, привучем једну наслоњачу ватри, која је весело пуцкала, и мирно причекам повратак домаћинов. Тек што се било смркло, они стигоше и поздраве ме веома срдачно. Јупитар, развучених уста од једног уха до другог, устумарао се, да нам за вечеру спреми коју сарку. Легранд је био у једном од својих наступа усхићења, — како друкчије да их назовем. Нашао је једну непознату шкољку, која је припадала неком новом роду, шта више, нашао је и ухватио са Јупитром, једног новог scarabaeus-а, (бубу), за коју је држао да ће бити сасвим новина за науку, али је желео да сутра чује о њему и моје мишљење. „А зашто не вечерас?“ запитам га, тарући руке над ватром, са жељом да ђаво носи цело племе скарабеја. „Ах, да сам само знао да сте ви овде!“ рече Легранд. „Али ја вас тако дуго већ нисам видео, па како сам могао предвидети да ћете ме посетити баш овог вечера?! Кад сам долазио кући, срео сам поручника Г-а из тврђаве, и слудоао сам, те сам му дао бубу, да је разгледа; зато ћу вам је моћи показати тек сутра. Останите ноћас овде, па ћу по њу послати Џупа (тако је он звао Јупитра), сутра, чим се сунце роди. Та то је најдивнија ствар на овоме свету!“ „Шта? Излазак сунца?“ „Којешта! Не то, већ буба.“ Она је сјајне боје као злато; величине, колико крупан орах; на леђима има црне, сјајне пеге, две близу горњег краја, а једну нешто дужу, на доњем крају. Антене (пипци) су —“ „Маса Виле, да вам кажем,“ упаде му у реч Јупитар, „Буба је од самог злата, све је на њој златно, и изнутра и све, осим крила. Никад у животу нисам видео ни пола тако тешку бубу.“ „Добро, нека је и од злата, Јупитре“, одговори Легранд озбиљнијим гласом, но што ми се чинило да је случај изискивао, „па зар је то разлог да оставиш сарке да загоре?“ Тада се окрете мени: „Боја јој је заиста таква, да оправдава Јупитрово мишљење. Никад нисам видео сјајније металне боје, него што је имају крилни поклопци, али о томе ћете моћи судити тек сутра. Међутим, ја вам могу отприлике представити њезин облик цртањем.“ Кад то рече, Легранд седе за мали сто, на коме је било мастило и перо, али не хартије. Потражи у фијоци, али и ту не нађе. „Не мари ништа, добро ће бити и ово,“ рече он најпосле и извади из џепа од преслука један комад, као што ми се чинило, веома прљаве дебеле хартије, па поче по њему цртати перетом. Док је он цртао, ја сам седео покрај ватре, јер ми је још једнако било хладно. Кад је довршио цртеж, он ми га пружи, не устајући са свога места. У томе се споља зачу јасно режање, а затим гребање на вратима. Јупитар отвори врата, и Леграндов велики Њуфаундленски пас утрча, скочи ми предњим шапама на рамена и стаде ми се умиљавати; јер бих се увек с њим позабавио, кад сам долазио код Легранда. Пошто се пас смирио, ја погледам у хартију и, право да кажем, био сам јако изненађен цртежом мога пријатеља. „Заиста“, рекох, пошто сам био разгледао цртеж, „ово је чудноват scarabaeus, и морам признати, да је за мене сасвим нов. Нисам никад видео такве бубе. Ово више личи на лубању, или мртвачку главу, но на што друго, што сам досада видео.“ „На мртвачку главу!“ узвикну Легранд. „Ах да, — јесте, — на хартија је нешто налик на то, без сумње. Горње две пеге личе на очи, је ли? А дужа пега на дну личи на уста, — па онда и облик је целе бубе овалан.“ „Може бити,“ одговорим ја, „али, Легранде, можда ви нисте особито вешт цртач. Морам сачекати, да видим бубу својим очима, да бих себи могао створити какав појам о њезину изгледу.“ „Онда не знам,“ рече он мало јетко, „ја цртам доста добро — бар бих требао добро да цртам, — јер сам имао добре учитеље, и ласкам себи да нисам сасвим глуп.“ „Али, мој драги пријатељу, онда се ви само шалите,“ одговорим му ја, „ово је доста лепа лубања. Заиста, могао бих рећи да је изврсна лубања, према обичним појмовима физијологије. Ваш scarabaeus мора да је најчудноватија буба на свету, ако личи на овај цртеж. Ми би из тога могли згодно извести мало празноверица. Могли би бубу назвати: scarabaeus caput hominis (човечја глава), или нешто слично томе; у природној историји има доста таквих имена. Али где су пипци, о којима сте говорили?“ „Пипци?!“ рече Легранд, који као да је све више долазио у ватру. „Уверен сам да ви видите пипке. Ја сам их нацртао тако јасно, као што су код природног инсекта, и држим да је то довољно.“ „Добро, добро, можда сте то и учинили, — па их ја не видим,“ рекох ја и вратим му хартију без икакве даље примедбе, да га не бих наљутио; али сам био веома изненађен обртом, која је ствар узела. Његово ме је расположење довело у забуну. Што се тиче самог цртежа бубе, заиста се на њему нису видели никакви пипци, и у свему је врло јако наличио на обичан лик мртвачке главе. Легранд узе хартију дурљиво; згужва је и свакојако хтеде да је баци у ватру; али, као да му је један случајан поглед одједном привуче сву пажњу на хартију. У тренутку му се лице јако зажари, а затим одмах сасвим пребледе. Неко је време пажљиво посматрао цртеж, седећи за столом. Затим устаде, узе свећу са стола и седе на ковчег у другом крају собе. Ту је најпажљивије посматрао хартију, окрећући је у свима правцима, али не рече ништа. Цело његово понашање изгледало ми је врло чудновато; али сам држао да је најпаметније да никаквим објашнавањем не пооштравам његово нерасположење, које је расло сваким тренутком. Наједанпут он узе једну кесицу из џепа на капуту, брижљиво увије у њу хартију, остави обоје у писићи сто и забрави га. Тада постаде мирнији у своме понашању, али је првобитно одушевљење било сасвим ишчезло. Ипак је изгледао више замишљен но натмурен, и све се више и више удубљавао у мисли, из којих га није могла тргнути ни једна моја досетка. Ма да сам у први мах био намеран да преноћим у колиби, као што сам пре тога чинио, ипак видећи мога пријатеља тако рђаво расположења, сматрао сам да је најбоље да се с њим опростим. Он није наваливао на мене да останем, али кад сам полазио, стискао ми је руку чак и са већом срдачношћу но обично. {{Википедија|Златни скарабеј}} == Извор == 1900. ''Бранково коло'', 21. септембар, бр. 38. Стр. 1195—1198. {{ЈВ-аутор|Евжен Дероко|1944}} c264a759r5rrzbm1ee2ams1057ecb6d 145165 145164 2026-07-12T13:12:51Z Coaorao 19106 Порверено и уређено (1. део) 145165 wikitext text/x-wiki {{квалитет|100%}} {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Златна буба (''The Gold-Bug'') | одељак= | аутор= Едгар Алан По | преводилац= Евжен Дероко | година= | белешке= }} <poem> -{What ho! what ho! This fellow is dancing mad! He hath been bitten by the Farantula. All in the Wrong}- </poem> (О, гле! Како овај бесно игра. Њега је тарантела ујела.) {{gap}}Пре више година упознао сам се са неким Виљемом Леграндом. Припадао је старој Хугенотској породици и био је некада богат, али га је читав низ недаћа довео до оскудног стања. Да би избегао понижење са своје несреће, остави своју постојбину па у Нови Орлеанс, близу Чарлстона, у јужној Каролини.<br /> {{gap}}Ово је острво своје природе; састоји се готово из самог морског песка и простире се у дужину од прилике три миље; ширина му нигде не прелази четврт миље. Од копна је одвојено једва приметним мореузом, који протиче кроз бујан шевар и ритове, омиљено боравиште сарки. Вегетација му је, како се може претпоставити, оскудна или бар кржљава. Никаквог, па ни најмањег дрвећа нема. Само се близу западног краја острва, — где стоји тврђава Маултри, — може видети једна врста закржљале, чекињаве палме ''Палмето''. На томе крају има неколико жалосних дрвених зграда, у којима преко лета станују Карлстонци, који хоће да избегну варошку прашину и грознице. Иначе је цело острво, изузимајући овај крај и нешто суве песковите морске обале, густо обрасло мирисном миртом, коју толико цене Енглески вртари. Овај жбун овде често достиже висину од петнаест до двадесет стопа, правећи скоро непролазан шибљак, и испуњава ваздух својим пријатним мирисом.<br /> {{gap}}У најдубљем заклону густога шибљака, не далеко од источног, удаљенијег, краја острва, Легранд је саградио малу колибу, у којој је становао, кад сам се први пут, и то сасвим случајно, упознао с њиме.<br /> {{gap}}Ово се познанство брзо развило у пријатељство, јер сам у томе усамљенику налазио много чега, што изазива интересовање и поштовање. Био је добро васпитан, необичне умне снаге, али наклоњен мизантропији и подложан ћудљивим прелазима из усхићења у меланхолију. Имао је доста књига, али се ретко њима служио. Главна му је забава била: да лови и хвата рибу, или да тумара дуж обала и кроз шибљаке од мирте, тражећи шкољке и бубе. Његовој ентомолошкој збирци (збирци буба) могао је позавидети и какав Свамердам.<ref>Свамердам, Амстердамски природњак, рођен 1637. год. Прев.</ref> У овим екскурзијама обично би га пратио један стари црнац. Јупитар, тако се звао Црнац, био је ослобођен од ропства још пре пропасти Леграндове породице, али га ни претње, ни обећања нису могли одвратити од тога, да на свакоме кораку прати свога младог господара „Маса Вила”, како га је он звао, — јер је он то сматрао као своје право. Могуће је и да је родбина Леграндова, знајући га мало поремећена разума, подржавала Јупитра у његовој тврдоглавости, како би он надгледао и чувао овог тумарала.<br /> {{gap}}Под ширином острва Суливана зима је ретко кад јака, и заиста је редак случај, да је при крају године потребно ложити ватру. Око половине октобра 18.. године десило се, међутим, да је једнога дана било необично хладно. Пред сам залазак сунца тога дана упутио сам се кроз зелени шибљак колиби мога пријатеља, кога нисам био посетио већ неколико недеља. Тада сам становао у Карлстону, на девет миља од острва, и у оно је време прелазак тамо и натраг био много тежи но што је данас. Кад сам стигао до колибе, закуцам на врата, по обичају, но како нисам добио одговора, потражим кључ, где сам знао да је био сакривен; откључам и уђем унутра. На огњишту је горела лепа ватра; то је за мене била новина, али за то не непријатна. Скинем горњи капут, привучем једну наслоњачу ватри, која је весело пуцкарала, и мирно причекам повратак домаћинов.<br /> {{gap}}Тек што се било смркло, они стигоше и поздраве ме веома срдачно.<br /> {{gap}}Јупитар, развучених уста од једног уха до другог, устумарао се, да нам за вечеру спреми коју сарку. Легранд је био у једном од својих наступа усхићења, — како друкчије да их назовем. Нашао је једну непознату шкољку, која је припадала неком новом роду, шта више, нашао је и ухватио са Јупитром, једног новог -{scarabaeus}--а, (бубу), за коју је држао да ће бити сасвим новина за науку, али је желео да сутра чује о њему и моје мишљење.<br /> {{gap}}„А зашто не вечерас?” запитам га, тарући руке над ватром, са жељом да ђаво носи цело племе скарабеја.<br /> {{gap}}„Ах, да сам само знао да сте ви овде!” рече Легранд. „Али ја вас тако дуго већ нисам видео, па како сам могао предвидети да ћете ме посетити баш овог вечера?! Кад сам долазио кући, срео сам поручника Г-а из тврђаве, и слудовао сам, те сам му дао бубу, да је разгледа; зато ћу вам је моћи показати тек сутра. Останите ноћас овде, па ћу по њу послати Џупа (тако је он звао Јупитра), сутра, чим се сунце роди. Та то је најдивнија ствар на овоме свету!”<br /> {{gap}}„Шта? Излазак сунца?”<br /> {{gap}}„Којешта! Не то, већ буба.” Она је сјајне боје као злато; величине, колико крупан орах; на леђима има црне, сјајне пеге, две близу горњег краја, а једну нешто дужу, на доњем крају. Антене (пипци) су —”<br /> {{gap}}„Маса Виле, да вам кажем,” упаде му у реч Јупитар, „Буба је од самог злата, све је на њој златно, и изнутра и све, осим крила. Никад у животу нисам видео ни пола тако тешку бубу.”<br /> {{gap}}„Добро, нека је и од злата, Јупитре”, одговори Легранд озбиљнијим гласом, но што ми се чинило да је случај изискивао, „па зар је то разлог да оставиш сарке да загоре?” Тада се окрете мени: „Боја јој је заиста таква, да оправдава Јупитрово мишљење. Никад нисам видео сјајније металне боје, него што је имају крилни поклопци, али о томе ћете моћи судити тек сутра. Међутим, ја вам могу отприлике представити њезин облик цртањем.”<br /> {{gap}}Кад то рече, Легранд седе за мали сто, на коме је било мастило и перо, али не хартије. Потражи у фијоци, али и ту не нађе.<br /> {{gap}}„Не мари ништа, добро ће бити и ово,” рече он најпосле и извади из џепа од преслука један комад, као што ми се чинило, веома прљаве дебеле хартије, па поче по њему цртати перетом.<br /> {{gap}}Док је он цртао, ја сам седео покрај ватре, јер ми је још једнако било хладно. Кад је довршио цртеж, он ми га пружи, не устајући са свога места. У томе се споља зачу јасно режање, а затим гребање на вратима. Јупитар отвори врата, и Леграндов велики Њуфаундленски пас утрча, скочи ми предњим шапама на рамена и стаде ми се умиљавати; јер бих се увек с њим позабавио, кад сам долазио код Легранда. Пошто се пас смирио, ја погледам у хартију и, право да кажем, био сам јако изненађен цртежом мога пријатеља.<br /> {{gap}}„Заиста”, рекох, пошто сам био разгледао цртеж, „ово је чудноват -{scarabaeus}-, и морам признати, да је за мене сасвим нов. Нисам никад видео такве бубе. Ово више личи на лубању, или мртвачку главу, но на што друго, што сам досада видео.”<br /> {{gap}}„На мртвачку главу!” узвикну Легранд. „Ах да, — јесте, — на хартија је нешто налик на то, без сумње. Горње две пеге личе на очи, је ли? А дужа пега на дну личи на уста, — па онда и облик је целе бубе овалан.”<br /> {{gap}}„Може бити,” одговорим ја, „али, Легранде, можда ви нисте особито вешт цртач. Морам сачекати, да видим бубу својим очима, да бих себи могао створити какав појам о њезину изгледу.”<br /> {{gap}}„Онда не знам,” рече он мало јетко, „ја цртам доста добро — бар бих ''требао'' добро да цртам, — јер сам имао добре учитеље, и ласкам себи да нисам сасвим глуп.”<br /> {{gap}}„Али, мој драги пријатељу, онда се ви само шалите,” одговорим му ја, „ово је доста ''лепа лубања.'' Заиста, могао бих рећи да је ''изврсна'' лубања, према обичним појмовима физијологије. Ваш ''scarabaeus'' мора да је најчудноватија буба на свету, ако личи на овај цртеж. Ми би из тога могли згодно извести мало празноверица. Могли би бубу назвати: -{scarabaeus caput hominis}- (човечја глава), или нешто слично томе; у природној историји има доста таквих имена. Али где су пипци, о којима сте говорили?”<br /> {{gap}}„Пипци?!” рече Легранд, који као да је све више долазио у ватру. „Уверен сам да ви видите пипке. Ја сам их нацртао тако јасно, као што су код природног инсекта, и држим да је то довољно.”<br /> {{gap}}„Добро, добро, можда сте то и учинили, — па их ја не видим,” рекох ја и вратим му хартију без икакве даље примедбе, да га не бих наљутио; али сам био веома изненађен обртом, која је ствар узела. Његово ме је расположење довело у забуну. Што се тиче самог цртежа бубе, заиста се на њему нису видели никакви пипци, и у свему је врло јако наличио на обичан лик мртвачке главе.<br /> {{gap}}Легранд узе хартију дурљиво; згужва је и свакојако хтеде да је баци у ватру; али, као да му је један случајан поглед одједном привуче сву пажњу на хартију. У тренутку му се лице јако зажари, а затим одмах сасвим пребледе. Неко је време пажљиво посматрао цртеж, седећи за столом. Затим устаде, узе свећу са стола и седе на ковчег у другом крају собе. Ту је најпажљивије посматрао хартију, окрећући је у свима правцима, али не рече ништа. Цело његово понашање изгледало ми је врло чудновато; али сам држао да је најпаметније да никаквим објашњавањем не пооштравам његово нерасположење, које је расло сваким тренутком. Наједанпут он узе једну кесецу из џепа на капуту, брижљиво увије у њу хартију, остави обоје у писићи сто и забрави га. Тада постаде мирнији у своме понашању, али је првобитно одушевљење било сасвим ишчезло. Ипак је изгледао више замишљен но натмурен, и све се више и више удубљавао у мисли, из којих га није могла тргнути ни једна моја досетка. Ма да сам у први мах био намеран да преноћим у колиби, као што сам пре тога чинио, ипак видећи мога пријатеља тако рђаво расположења, сматрао сам да је најбоље да се с њим опростим. Он није наваљивао на мене да останем, али кад сам полазио, стискао ми је руку чак и са већом срдачношћу но обично. == Напомене == <references/> {{Википедија|Златни скарабеј}} == Извор == 1900. ''Бранково коло'', 21. септембар, бр. 38. Стр. 1195—1198. {{ЈВ-аутор|Евжен Дероко|1944}} fx29tg8id0t0jois328bagynui8on1e 145166 145165 2026-07-12T13:22:40Z Coaorao 19106 додао други део (потребно проверити и уредити) 145166 wikitext text/x-wiki {{квалитет|100%}} {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Златна буба (''The Gold-Bug'') | одељак= | аутор= Едгар Алан По | преводилац= Евжен Дероко | година= | белешке= }} <poem> -{What ho! what ho! This fellow is dancing mad! He hath been bitten by the Farantula. All in the Wrong}- </poem> (О, гле! Како овај бесно игра. Њега је тарантела ујела.) {{gap}}Пре више година упознао сам се са неким Виљемом Леграндом. Припадао је старој Хугенотској породици и био је некада богат, али га је читав низ недаћа довео до оскудног стања. Да би избегао понижење са своје несреће, остави своју постојбину па у Нови Орлеанс, близу Чарлстона, у јужној Каролини.<br /> {{gap}}Ово је острво своје природе; састоји се готово из самог морског песка и простире се у дужину од прилике три миље; ширина му нигде не прелази четврт миље. Од копна је одвојено једва приметним мореузом, који протиче кроз бујан шевар и ритове, омиљено боравиште сарки. Вегетација му је, како се може претпоставити, оскудна или бар кржљава. Никаквог, па ни најмањег дрвећа нема. Само се близу западног краја острва, — где стоји тврђава Маултри, — може видети једна врста закржљале, чекињаве палме ''Палмето''. На томе крају има неколико жалосних дрвених зграда, у којима преко лета станују Карлстонци, који хоће да избегну варошку прашину и грознице. Иначе је цело острво, изузимајући овај крај и нешто суве песковите морске обале, густо обрасло мирисном миртом, коју толико цене Енглески вртари. Овај жбун овде често достиже висину од петнаест до двадесет стопа, правећи скоро непролазан шибљак, и испуњава ваздух својим пријатним мирисом.<br /> {{gap}}У најдубљем заклону густога шибљака, не далеко од источног, удаљенијег, краја острва, Легранд је саградио малу колибу, у којој је становао, кад сам се први пут, и то сасвим случајно, упознао с њиме.<br /> {{gap}}Ово се познанство брзо развило у пријатељство, јер сам у томе усамљенику налазио много чега, што изазива интересовање и поштовање. Био је добро васпитан, необичне умне снаге, али наклоњен мизантропији и подложан ћудљивим прелазима из усхићења у меланхолију. Имао је доста књига, али се ретко њима служио. Главна му је забава била: да лови и хвата рибу, или да тумара дуж обала и кроз шибљаке од мирте, тражећи шкољке и бубе. Његовој ентомолошкој збирци (збирци буба) могао је позавидети и какав Свамердам.<ref>Свамердам, Амстердамски природњак, рођен 1637. год. Прев.</ref> У овим екскурзијама обично би га пратио један стари црнац. Јупитар, тако се звао Црнац, био је ослобођен од ропства још пре пропасти Леграндове породице, али га ни претње, ни обећања нису могли одвратити од тога, да на свакоме кораку прати свога младог господара „Маса Вила”, како га је он звао, — јер је он то сматрао као своје право. Могуће је и да је родбина Леграндова, знајући га мало поремећена разума, подржавала Јупитра у његовој тврдоглавости, како би он надгледао и чувао овог тумарала.<br /> {{gap}}Под ширином острва Суливана зима је ретко кад јака, и заиста је редак случај, да је при крају године потребно ложити ватру. Око половине октобра 18.. године десило се, међутим, да је једнога дана било необично хладно. Пред сам залазак сунца тога дана упутио сам се кроз зелени шибљак колиби мога пријатеља, кога нисам био посетио већ неколико недеља. Тада сам становао у Карлстону, на девет миља од острва, и у оно је време прелазак тамо и натраг био много тежи но што је данас. Кад сам стигао до колибе, закуцам на врата, по обичају, но како нисам добио одговора, потражим кључ, где сам знао да је био сакривен; откључам и уђем унутра. На огњишту је горела лепа ватра; то је за мене била новина, али за то не непријатна. Скинем горњи капут, привучем једну наслоњачу ватри, која је весело пуцкарала, и мирно причекам повратак домаћинов.<br /> {{gap}}Тек што се било смркло, они стигоше и поздраве ме веома срдачно.<br /> {{gap}}Јупитар, развучених уста од једног уха до другог, устумарао се, да нам за вечеру спреми коју сарку. Легранд је био у једном од својих наступа усхићења, — како друкчије да их назовем. Нашао је једну непознату шкољку, која је припадала неком новом роду, шта више, нашао је и ухватио са Јупитром, једног новог -{scarabaeus}--а, (бубу), за коју је држао да ће бити сасвим новина за науку, али је желео да сутра чује о њему и моје мишљење.<br /> {{gap}}„А зашто не вечерас?” запитам га, тарући руке над ватром, са жељом да ђаво носи цело племе скарабеја.<br /> {{gap}}„Ах, да сам само знао да сте ви овде!” рече Легранд. „Али ја вас тако дуго већ нисам видео, па како сам могао предвидети да ћете ме посетити баш овог вечера?! Кад сам долазио кући, срео сам поручника Г-а из тврђаве, и слудовао сам, те сам му дао бубу, да је разгледа; зато ћу вам је моћи показати тек сутра. Останите ноћас овде, па ћу по њу послати Џупа (тако је он звао Јупитра), сутра, чим се сунце роди. Та то је најдивнија ствар на овоме свету!”<br /> {{gap}}„Шта? Излазак сунца?”<br /> {{gap}}„Којешта! Не то, већ буба.” Она је сјајне боје као злато; величине, колико крупан орах; на леђима има црне, сјајне пеге, две близу горњег краја, а једну нешто дужу, на доњем крају. Антене (пипци) су —”<br /> {{gap}}„Маса Виле, да вам кажем,” упаде му у реч Јупитар, „Буба је од самог злата, све је на њој златно, и изнутра и све, осим крила. Никад у животу нисам видео ни пола тако тешку бубу.”<br /> {{gap}}„Добро, нека је и од злата, Јупитре”, одговори Легранд озбиљнијим гласом, но што ми се чинило да је случај изискивао, „па зар је то разлог да оставиш сарке да загоре?” Тада се окрете мени: „Боја јој је заиста таква, да оправдава Јупитрово мишљење. Никад нисам видео сјајније металне боје, него што је имају крилни поклопци, али о томе ћете моћи судити тек сутра. Међутим, ја вам могу отприлике представити њезин облик цртањем.”<br /> {{gap}}Кад то рече, Легранд седе за мали сто, на коме је било мастило и перо, али не хартије. Потражи у фијоци, али и ту не нађе.<br /> {{gap}}„Не мари ништа, добро ће бити и ово,” рече он најпосле и извади из џепа од преслука један комад, као што ми се чинило, веома прљаве дебеле хартије, па поче по њему цртати перетом.<br /> {{gap}}Док је он цртао, ја сам седео покрај ватре, јер ми је још једнако било хладно. Кад је довршио цртеж, он ми га пружи, не устајући са свога места. У томе се споља зачу јасно режање, а затим гребање на вратима. Јупитар отвори врата, и Леграндов велики Њуфаундленски пас утрча, скочи ми предњим шапама на рамена и стаде ми се умиљавати; јер бих се увек с њим позабавио, кад сам долазио код Легранда. Пошто се пас смирио, ја погледам у хартију и, право да кажем, био сам јако изненађен цртежом мога пријатеља.<br /> {{gap}}„Заиста”, рекох, пошто сам био разгледао цртеж, „ово је чудноват -{scarabaeus}-, и морам признати, да је за мене сасвим нов. Нисам никад видео такве бубе. Ово више личи на лубању, или мртвачку главу, но на што друго, што сам досада видео.”<br /> {{gap}}„На мртвачку главу!” узвикну Легранд. „Ах да, — јесте, — на хартија је нешто налик на то, без сумње. Горње две пеге личе на очи, је ли? А дужа пега на дну личи на уста, — па онда и облик је целе бубе овалан.”<br /> {{gap}}„Може бити,” одговорим ја, „али, Легранде, можда ви нисте особито вешт цртач. Морам сачекати, да видим бубу својим очима, да бих себи могао створити какав појам о њезину изгледу.”<br /> {{gap}}„Онда не знам,” рече он мало јетко, „ја цртам доста добро — бар бих ''требао'' добро да цртам, — јер сам имао добре учитеље, и ласкам себи да нисам сасвим глуп.”<br /> {{gap}}„Али, мој драги пријатељу, онда се ви само шалите,” одговорим му ја, „ово је доста ''лепа лубања.'' Заиста, могао бих рећи да је ''изврсна'' лубања, према обичним појмовима физијологије. Ваш ''scarabaeus'' мора да је најчудноватија буба на свету, ако личи на овај цртеж. Ми би из тога могли згодно извести мало празноверица. Могли би бубу назвати: -{scarabaeus caput hominis}- (човечја глава), или нешто слично томе; у природној историји има доста таквих имена. Али где су пипци, о којима сте говорили?”<br /> {{gap}}„Пипци?!” рече Легранд, који као да је све више долазио у ватру. „Уверен сам да ви видите пипке. Ја сам их нацртао тако јасно, као што су код природног инсекта, и држим да је то довољно.”<br /> {{gap}}„Добро, добро, можда сте то и учинили, — па их ја не видим,” рекох ја и вратим му хартију без икакве даље примедбе, да га не бих наљутио; али сам био веома изненађен обртом, која је ствар узела. Његово ме је расположење довело у забуну. Што се тиче самог цртежа бубе, заиста се на њему нису видели никакви пипци, и у свему је врло јако наличио на обичан лик мртвачке главе.<br /> {{gap}}Легранд узе хартију дурљиво; згужва је и свакојако хтеде да је баци у ватру; али, као да му је један случајан поглед одједном привуче сву пажњу на хартију. У тренутку му се лице јако зажари, а затим одмах сасвим пребледе. Неко је време пажљиво посматрао цртеж, седећи за столом. Затим устаде, узе свећу са стола и седе на ковчег у другом крају собе. Ту је најпажљивије посматрао хартију, окрећући је у свима правцима, али не рече ништа. Цело његово понашање изгледало ми је врло чудновато; али сам држао да је најпаметније да никаквим објашњавањем не пооштравам његово нерасположење, које је расло сваким тренутком. Наједанпут он узе једну кесецу из џепа на капуту, брижљиво увије у њу хартију, остави обоје у писићи сто и забрави га. Тада постаде мирнији у своме понашању, али је првобитно одушевљење било сасвим ишчезло. Ипак је изгледао више замишљен но натмурен, и све се више и више удубљавао у мисли, из којих га није могла тргнути ни једна моја досетка. Ма да сам у први мах био намеран да преноћим у колиби, као што сам пре тога чинио, ипак видећи мога пријатеља тако рђаво расположења, сматрао сам да је најбоље да се с њим опростим. Он није наваљивао на мене да останем, али кад сам полазио, стискао ми је руку чак и са већом срдачношћу но обично. Ево комплетног и тачног преписа текста са приложених слика (наставак истог старог превода приповетке „Златна буба“, где су задржани тадашњи изрази, интерпункција и правопис): --- Од прилике на месец дана после тога — (за то време нисам виђао Легранда), посети ме једног дана, у Чарлстону, његов слуга Јупитар. Нисам никад видео доброг старог Црнца погруженијег, и побојао сам се да се моме пријатељу није догодила каква озбиљнија несрећа. „Но, Џупе, шта се догодило?“ запитам га ја. „Шта ти ради господар?“ „Па, право да кажем, господине, није му тако добро, као што би требало да је.“ „Није му добро? Жао ме је, заиста, што то морам чути. Шта му је?“ „Хм, па то је оно! Он се никад ни на шта не жали, — али је ипак веома оболео.“ „Веома оболео, Јупитре! Зашто то ниси одмах казао? Је ли у постељи?“ „То не, већ не могу нигде да га нађем; то је управо оно што ме тишти. Врло ми тешко пада, кад помислим на сиротог маса Вила“. „Не могу да разумем, о чему управо говориш, Јупитре. Велиш да ти је господар болестан; зар ти није рекао, шта му је?“ „Па, господине, не вреди толико разбијати главу око тога. Маса Вил не говори шта му је; али он по цео дан иде овако, са погнутом главом и подигнутим раменима, а блед је као крпа. Па онда непрестано прави неке бројке.“ „Шта прави, Јупитре?“ „Пише неке бројке и знаке по таблици, најчудноватије знаке које сам видео. Почињем озбиљно да страхујем, кажем вам. Морам од сада добро да пазим на њега. Неки дан ми је умакао пре сунчева изласка, и није се враћао целог боговетног дана. Одсекао сам био велики штап, да га поштено избијем кад се врати; али, ја сам таква будала, да нисам имао срце да то учини. Па изгледао је тако слаб!“ „Како, шта? Али да! Ја ипак држим да не треба да си сувише строг са тим јадним човеком. Немој га тући, Јупитре, он то не може издржати. Али, зар ми не умеш казати, откуда долази та слабост, или, боље рећи, та промена у његову држању? Је ли се, после моје последње посете, догодила каква непријатност твоме господару?“ „Не, господине, одонда се није ништа непријатно догодило; али се десило пре тога, бојим се — било је истога дана кад сте ви били код нас.“ „Како? Шта хоћеш да кажеш?“ „Па, господине, мислим да ће бити буба, — ето то је.“ „Шта ће бити?“ „Буба, — уверен сам да је масу Вила ујела она златна буба негде у главу.“ „А зашто ти да тако што мислиш, Јупитре?“ „Она има добре штипаљке, маса, и уста. Никад нисам видео тако врашку бубу; хвата и уједа све што дохвати. Маса Вил ју је прво ухватио, али ју је морао одмах испустити. Кажем вам, мора бити да га је она ујела. Нису ми се никако допадала бубина уста, стога је нисам ни хтео хватати прстима, већ сам је ухватио једном хартијом коју сам нашао. Увио сам је у ту хартију и угурао јој један комадић у уста. Ето тако сам радио.“ „Ти, дакле, мислиш да је твог господара заиста ујела она буба, и да је од тога уједа оболео?“ „Ја о томе ништа не мислим, — ја то знам. Зашто би онда толико снивао о злату, да га није ујела златна буба. Слушао сам ја о тим златним бубама и пре тога“ „Али како знаш да он сања о злату?“ „Како знаш? Па тако што о томе говори у сну — ето како знам.“ „Добро, Јупитре, можда имаш и право; али каквој срећи имам да припишем само, што си ме данас удостојио посете?“ „Шта велите, маса?“ „Јеси ли ми донео какву поруку од г. Легранда?“ „Не, маса; доносим вам ово писмо.“ И Јупитар ми предаде писмо овог садржаја: „Мој драги . . . . , Зашто вас нема од толиког времена? Надам се да нисте били толико детињасти, па да сте се могли наћи увређени на најмању моју пргавост; али не, то није могуће. Откако вас нисам видео, имао сам доста неспокојства. Имам нешто да вам кажем, али ипак не знам како да вам кажем, да ли уопште треба да вам кажем. Последњих дана није ми било сасвим добро, а сиромах старац Џуп досађује ми преко сваке мере својом добро мишљеном пажњом. Хоћете ли ми веровати, да је пре неки дан био спремио један штап, да Ево наставка прекуцаног текста са нових слика, сачуваног у изворном облику са свим тадашњим правописним карактеристикама: --- ме казни, што сам му умакао и провео цео дан сâм у брдима на континенту. Уверен сам да ме је од батина спасао само мој рђав изглед. „Нисам ничим повећао своју збирку, откада смо се последњи пут видели. „Ако вам икако буде могуће, дођите са Јупитром. Свакојако дођите. Желим да вас видим још *вечерас*, због важних послова. Уверавам вас да је *веома* важно. Ваш одани *Виљем Легранд*“ Било је нечега у самоме тону овога писма, што је на мене утицало врло непријатно. Цео се стил битно разликовао од Леграндова обична стила. О чему је он то могао снивати? Каква се то нова ћуд уселила у његов раздражљиви мозак? Какав је то „веома важан посао“, који је *он* имао да сврши? Јупитрово казивање о њему, није предсказивало ничег доброг. Бојао сам се да непрекидан утицај несреће не буде најзад сасвим пореметио ум моме пријатељу. Не оклевајући, стога, ни часа, ја се спремим, да идем са Црнцем. Кад смо стигли на пристаниште спазим једну косу и три ашова све по изгледу ново, где леже на дну чамца, у који смо се требали укрцати. „Шта значи све то, Џупе?“ запитам га. „То су коса и ашови, маса.“ „То је истина, али шта ће то овде?“ „То су коса и ашови, што ми је маса Вил наредио да му их купим у вароши. Оне нас врашки много стају!“ „Али, за име света, шта ће твоме маса Вилу коса и ашови? „То ја не знам, и ђаво да ме носи, ако нисам уверен да ни он сâм то не зна. Него је све то због оне бубе.“ Кад сам видео да не могу добити никаква објашњења од Јупитра, чије се цело разумевање сводило на „бубу“, уђем у чамац и развијем једро. Јак, повољан поветарац брзо нас доведе у мали залив, северно од тврђаве Маултри; и пошто смо пропешачили од прилике две миље, дођемо пред колибу. Било је око часа по подне, кад смо стигли. Легранд нас је очекивао с нестрпљењем. Он ми стиште руку са грозничавим узбуђењем, што ме је узнемирило и повећало већ зачету сумњу. Био је блед као смрт, а упале очи његове светлиле су неприродним сјајем. Пошто сам га упитао за здравље, не знајући шта друго да кажем, запитам га, да ли му је поручник Г. . . . већ вратио бубу. „О, јесте,“ одговори он и јако порумени. „Добио сам је од њега одмах сутрадан. Ништа ме не би могло навести да се растанем од те бубе. Знате ли ви да је Јупитар сасвим у праву?!“ „У коме погледу?“ запитам ја са тешком слутњом на срцу. „Што држи да је она од сувога злата.“ Он ово рече са великом збиљом, што ме је необично дирнуло. „Ова ће буба отворити моју срећу,“ продужи он са поносним осмехом. „Она ће ми повратити имање мојих предака. Зар је, стога, како чудо, ако је толико ценим? Пошто је, дакле, срећа хтела да ми је удели, треба само да је згодно употребим, па да дођем до злата, чега је она знамење. Јупитре, донеси ми ту бубу!“ „Шта! Бубу, маса? Волео бих и не имати посла с њом; боље би било да идете сами по њу.“ На то Легранд устаде, с озбиљним и достојанственим лицем, и донесе ми бубу из једне стаклене кутије, у којој је била затворена. Био је то диван scarabaeus, у оно време још непознат природњацима, и од велике вредности с научног гледишта. Имао је две округле црне пеге близу горњег краја леђа, и једну дуплу такву пегу близу доњег краја. Крилни поклопци били су особито тврди и сјајни; изгледали су сасвим као углачано златно. Инсекат је био необично тежак и, кад све узмем у обзир, не бих имао много да замерам Јупитровом мишљењу о тој буби. Али, да се и Легранд слагао с њима у мишљењу, то ми није никако ишло у главу. „Послао сам по вас,“ рече он достојанствено, кад сам био довршио преглед бубе, „послао сам по вас, да вас замолим за савет и помоћ у смеровима судбине и бубе.“ „Драги мој Легранде,“ прекинем га ја, — „вама извесно није добро, и боље би било да се мало причувате. Треба да легнете у постељу, а ја ћу остати код вас неколико дана, док вас ово не прође. Ви сте грозничави и — —“ „Опипајте ми би́ло,“ рече он. Опипам му би́ло, и, право да кажем, нисам нашао ни најмањег трага од грознице. „Али, ви можете бити болесни, па ипак да немате грознице. Допустите ми, само овог пута, да вас посаветујем, као лекар. Пре свега треба да легнете у постељу. Затим — —“ „Ви се варате,“ прекиде ме он. „Мени је добро, колико то уопште може бити под утицајем узбуђења, које ме је обузело. Ако заиста желите да ми буде добро, ви ћете ублажити то узбуђење.“ „А како да то учиним?“ „Врло просто. Ја и Јупитар идемо у брда на копно и у томе походу треба нам неко, коме се можемо поверити. Ви сте једини, на кога се можемо ослонити. Успемо ли или не, у нашем предузећу, узбуђење, које на мени примећујете, подједнако ће се умирити.“ Ево тачног и комплетног преписа текста са приложених слика (наставак старог превода Едгар Алан Поове приповетке „Златна буба“), уз потпуно очување тадашњег правописа, интерпункције и акценатских знакова: --- „Рад сам да вам учиним какву било услугу,“ одговорим ја; „али, хоћете ли ви да кажете да ова буба има какве год везе са вашим изласком у брда?“ „Има.“ „Онда не могу бити учесник у тако глупом предузећу, Легранде.“ „Жао ме је, — врло ме је жао; онда ћемо покушати сами.“ „Ви сами? Та овај је човек заиста полудео! Али стан'те! Колико мислите да ћете се бавити онде?“ „Вероватно сву ноћ. Поћи ћемо одмах, а вратићемо се најдаље до сунчева изласка.“ „А, хоћете ли ми дати часну реч, да, кад вас прођу ове лутке, и кад се ствар са бубом буде свршила, да ћете се онда вратити кући, и да ћете у свему послушати мој савет, као савет свога лекара?“ „Хоћу, обећавам вам; а сада да се кренемо, јер не смемо губити времена.“ Тешким срцем пођем за мојим пријатељем. Кренули смо се око четири часа — Легранд, Јупитар, ја и пас. Јупитар је понео косу и ашове; он је хтео све да носи сâм, више од бојазни, чини ми се, да који од ових алата не дође у домашај његова господара, но из прекомерне вредноће или услужности. Био је сасвим нерасположен, и једине речи, које би изустио за целога пута, биле су: „Та ђаволска буба!“ Што се мене тиче, ја сам био понео два слепа фењера; док се Легранд задовољио бубом, коју је носио обешену о крај једне врвце и махао њоме тамо и амо у ходу као какав мађионичар. Кад сам опазио овај јасан доказ да је мој пријатељ пореметио умом, једва сам се могао уздржати од суза; али сам држао, биће најбоље да подржавам његово уображење, бар за време или док не узмогнем употребити какву енергичнију меру, која би имала успеха. Међутим сам покушао, али без икаква успеха, да од њега сазнам штогод о смеру нашег изласка. Пошто је успео да ме приволи да га пратим, Легранд као да није био вољан да говори ни о каквом предмету мање важности. На сва моја питања одговарао је само: „Видећемо!“ Прешли смо мореуз на крају острва у чуну, и пошто смо се успели на узвишено земљиште на обали копна, продужисмо пут у северо-западном правцу, кроз страховито дивљи и пуст крај Нигде се није могао видети траг човечје ноге. Легранд нас је водио поуздано; застајао би овде онде, само за тренутак, да разгледа нека обележја, која као да беше оставио неком ранијом приликом. Тако смо путовали од прилике два часа и сунце је баш залазило, кад смо ушли у крај много страшнијег изгледа, од свију других што смо их дотле видели. Била је то као нека врста заравни, под врхом скоро неприступног брда, обраслог честом шумом, од подножја до врха. По њему се расуло стење које као да је лежало само на земљи, и много се истога није стропоштало у долину само зато, што га је задржавало дрвеће, на које се наслањало. Дубоке јаруге у разним правцима давале су целоме призору још суморнији, свечан изглед. Зараван, на коју смо се успели, била је густо обрасла купином, и одмах увидесмо да нећемо моћи продужити пута, док не узмемо у помоћ косу. По наредби свога господара, Јупитар опоче да нам крчи пут до једног горостасног тулипанова дрвета, које се уздизало на заравни са још осам до десет храстова. Лепотом свога зеленила и облика, својим далеко раширеним гранама, и целим својим величанственим изгледом ово је дрво било надмашило храстове наоколо и све остало дрвеће, које сам дотле видео. Кад смо стигли до дрвета, Легранд се окрете Јупитру и запита га да ли мисли да ће се моћи успужати уз дрво? То питање као да је мало зачудило старца и за неко време не одговори ништа. Најзад приђе горостасноме деблу, обиђе га полако унаоколо и посматраше га пажљиво. Кад је све разгледао, рече: „Да, маса, Џуп се може попети на свако дрво које је једном у животу видео.“ „Онда хајде, пењи се што пре, јер ће скоро мрак, па нећемо видети радити.“ „Докле се морам попети, маса?“ упита Јупитар. „Прво се успужај уз главно стабло, па ћу ти после казати докле да идеш. — Али стани! Понеси собом бубу.“ „Бубу, маса Виле! — Златну бубу!? „повиче Црнац. „Да је собом вучем на дрво? Нека ме ђаво носи ако то учиним!“ „Ако се бојиш, Џупе, ти тако велик и снажан Црнац, да узмеш у руку ову малу, невину мртву бубу, а ти је можеш држати за ову врвцу. Али, ако је не понесеш собом како било, бићу принуђен да ти разбијем главу овим ашовом.“ „Зашто, маса, да вичете на старога Црнца?“ рече Џуп, очигледно постиђен. „Само сам се шалио, зар ја да се бојим бубе; шта марим ја за бубу?!“ Опрезно ухвати горњи крај врвце и, држећи инсекат, колико је год могао, даље од себе, спреми се, да се попне на дрво. Тулипаново дрво, Liriodendron Tulipiferum, најдивније је дрво Америчких шума. У младости има особито глатко де́бло и често достиже доста велику висину, без побочних грана; али у каснијим годинама, кора му постаје чворугава и неједнака, а на деблу се појави мноштво кратких грана. Стога се пењање у овом случају чинило теже, но што је било у ствари. Јупитар обухвати де́бло, колико је могао Ево комплетног и тачног преписа текста са нових слика, којим се наставља приповетка „Златна буба“. Као и у претходним деловима, у потпуности су задржани тадашњи изрази, интерпункција, велика/мала слова и специфични правописни знаци (попут акцената и карактеристичних знакова на појединим словима): --- чвршће ногама и рукама, и поче се пужати, хватајући се рукама за једне и́зрасли, а одупирући се прстима босих ногу о друге. Пошто се једном или два пута у мало није омакао, најзад се дохвати прве веће рачве и као да сматраше да је тим потпуно довршио свој посао. Опасност је заиста већ била прешла, ма да је био на висини од шездесет или седамдесет стопа изнад земље. „Куда треба сада идем, маса Виле?“ запита Јупитар. „Држи се једнако највеће гране, — ове с ове стране,“ рече Легранд. Црнац га одмах послуша и, као што је изгледало, чинио је то без велике тешкоће; пењао се све више и више, док се напослетку није ни могао видети кроз густо лишће. Затим се зачу његов глас као из даљине: „Докле још треба да се пењем?“ „На којој си висини?“ запита га Легранд. „Толико високо“, одговори Црнац, „да могу да видим небо кроз врх дрвета.“ „Остави се сада неба, но пази шта ти говорим. Погледај низ стабло и изброји гране под собом, на овој страни. Колико си грана прешао?“ „Једну, две, три, четири, пет. — Прешао сам пет великих грана на овој страни, маса.“ „Онда иди још за једну више.“ После неколико тренутака чуо се опет Црнчев глас, где јавља да је стигао до седме гране. „Седи, Џупе“, повиче Легранд, очивидно у јаком узбуђењу, „хоћу да идеш по тој грани, што даље можеш. Ако видиш штогод необично, јави ми“. И оно мало вере у здраву памет мога јадног пријатеља, што ми још беше остало, сада је сасвим ишчезло. Нисам имао куда, но да закључим да је он душевно оболео, и почнем се озбиљно бринути, како да га вратим кући. Док сам ја размишљао шта би било најбоље да се учини, Јупитров се глас опет зачу. „Бојим се да идем даље по овој грани, — скоро се сва осушила.“ „Шта си казао, Јупитре? Да је та грана сува?“ повиче Легранд уздрхталим гласом. „Јесте, маса, сува је као кост — нема поговора; она је свршила своје.“ „Шта, за име Божје, сад да радим?“ узвикну Легранд у великом очајању. „Шта да чините?!“ рекох ја, задовољан, што ми се дала прилика да кажем своје мишљење. „Па вратите се кући и лезите у постељу. Хајдете! — Будите паметни. Већ је касно; уосталом, сетите се вашег обећања.“ „Јупитре,“ викну он, не осврћући се ни најмање на моје речи, „чујеш ли ме?“ „Да, маса Виле, чујем вас врло добро.“ „Онда зарежи дрво својим ножем и види да ли се оно *сасвим* осушило.“ „Суво је, маса, доста суво,“ одговори Црнац, мало касније, „али још не толико, колико би могло бити. Могао бих се, истина, усудити да идем још мало даље по тој грани, али *сâм*.“ „Сам! Како ти то мислиш?“ „Па мислим без бубе. Врло је тешка та буба. Мислим, кад бих је испустио на земљу, да се гране не би сломила под теретом само једног Црнца.“ Легранду као да се свали терет са срца. „Врашки обешењаче,“ викну он, „шта хоћеш да кажеш с тим твојим глупостима? Ако испустиш бубу, разбићу ти главу. Пази, Јупитре, чујеш ли ме?“ „Да, маса; не морате ви тако викати на једног сиротог Црнца.“ „Добро! Дакле, слушај! — Ако се одважиш да идеш по тој грани докле год можеш, без опасности, и ако не испустиш бубу, поклонићу ти сребрн долар, чим сиђеш.“ „Идем, маса Виле. — Ево, идем,“ одговори брзо Црнац; „ево ме скоро на крају.“ „*На крају!*“ цикну Легранд, „велиш ли да си на крају те гране?“ „Скоро ћу бити на крају, маса — о-о-о-о-о! Господе, смилуј ми се! Шта је *ово* овде на дрвету?“ „Добро, па шта је?“ повиче Легранд, усхићен. „Та није ништа, само лубања; — неко је оставио своју главу на дрвету, а вране му с ње искљувале месо.“ „Лубања, велиш? — Врло добро! — Како је утврђена за грану, шта је држи?“ „Морам прво да видим, маса. Хм, ово је врло чудновато, заиста! — Ево једног великог клинца којим је лубања прикована за дрво.“ == Напомене == <references/> {{Википедија|Златни скарабеј}} == Извор == 1900. ''Бранково коло'', 21. септембар, бр. 38. Стр. 1195—1198. {{ЈВ-аутор|Евжен Дероко|1944}} lrkp2dcinhs3mawd079b26oyduinz5z 145167 145166 2026-07-12T13:23:53Z Coaorao 19106 145167 wikitext text/x-wiki {{квалитет|100%}} {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Златна буба (''The Gold-Bug'') | одељак= | аутор= Едгар Алан По | преводилац= Евжен Дероко | година= | белешке= }} <poem> -{What ho! what ho! This fellow is dancing mad! He hath been bitten by the Farantula. All in the Wrong}- </poem> (О, гле! Како овај бесно игра. Њега је тарантела ујела.) {{gap}}Пре више година упознао сам се са неким Виљемом Леграндом. Припадао је старој Хугенотској породици и био је некада богат, али га је читав низ недаћа довео до оскудног стања. Да би избегао понижење са своје несреће, остави своју постојбину па у Нови Орлеанс, близу Чарлстона, у јужној Каролини.<br /> {{gap}}Ово је острво своје природе; састоји се готово из самог морског песка и простире се у дужину од прилике три миље; ширина му нигде не прелази четврт миље. Од копна је одвојено једва приметним мореузом, који протиче кроз бујан шевар и ритове, омиљено боравиште сарки. Вегетација му је, како се може претпоставити, оскудна или бар кржљава. Никаквог, па ни најмањег дрвећа нема. Само се близу западног краја острва, — где стоји тврђава Маултри, — може видети једна врста закржљале, чекињаве палме ''Палмето''. На томе крају има неколико жалосних дрвених зграда, у којима преко лета станују Карлстонци, који хоће да избегну варошку прашину и грознице. Иначе је цело острво, изузимајући овај крај и нешто суве песковите морске обале, густо обрасло мирисном миртом, коју толико цене Енглески вртари. Овај жбун овде често достиже висину од петнаест до двадесет стопа, правећи скоро непролазан шибљак, и испуњава ваздух својим пријатним мирисом.<br /> {{gap}}У најдубљем заклону густога шибљака, не далеко од источног, удаљенијег, краја острва, Легранд је саградио малу колибу, у којој је становао, кад сам се први пут, и то сасвим случајно, упознао с њиме.<br /> {{gap}}Ово се познанство брзо развило у пријатељство, јер сам у томе усамљенику налазио много чега, што изазива интересовање и поштовање. Био је добро васпитан, необичне умне снаге, али наклоњен мизантропији и подложан ћудљивим прелазима из усхићења у меланхолију. Имао је доста књига, али се ретко њима служио. Главна му је забава била: да лови и хвата рибу, или да тумара дуж обала и кроз шибљаке од мирте, тражећи шкољке и бубе. Његовој ентомолошкој збирци (збирци буба) могао је позавидети и какав Свамердам.<ref>Свамердам, Амстердамски природњак, рођен 1637. год. Прев.</ref> У овим екскурзијама обично би га пратио један стари црнац. Јупитар, тако се звао Црнац, био је ослобођен од ропства још пре пропасти Леграндове породице, али га ни претње, ни обећања нису могли одвратити од тога, да на свакоме кораку прати свога младог господара „Маса Вила”, како га је он звао, — јер је он то сматрао као своје право. Могуће је и да је родбина Леграндова, знајући га мало поремећена разума, подржавала Јупитра у његовој тврдоглавости, како би он надгледао и чувао овог тумарала.<br /> {{gap}}Под ширином острва Суливана зима је ретко кад јака, и заиста је редак случај, да је при крају године потребно ложити ватру. Око половине октобра 18.. године десило се, међутим, да је једнога дана било необично хладно. Пред сам залазак сунца тога дана упутио сам се кроз зелени шибљак колиби мога пријатеља, кога нисам био посетио већ неколико недеља. Тада сам становао у Карлстону, на девет миља од острва, и у оно је време прелазак тамо и натраг био много тежи но што је данас. Кад сам стигао до колибе, закуцам на врата, по обичају, но како нисам добио одговора, потражим кључ, где сам знао да је био сакривен; откључам и уђем унутра. На огњишту је горела лепа ватра; то је за мене била новина, али за то не непријатна. Скинем горњи капут, привучем једну наслоњачу ватри, која је весело пуцкарала, и мирно причекам повратак домаћинов.<br /> {{gap}}Тек што се било смркло, они стигоше и поздраве ме веома срдачно.<br /> {{gap}}Јупитар, развучених уста од једног уха до другог, устумарао се, да нам за вечеру спреми коју сарку. Легранд је био у једном од својих наступа усхићења, — како друкчије да их назовем. Нашао је једну непознату шкољку, која је припадала неком новом роду, шта више, нашао је и ухватио са Јупитром, једног новог -{scarabaeus}--а, (бубу), за коју је држао да ће бити сасвим новина за науку, али је желео да сутра чује о њему и моје мишљење.<br /> {{gap}}„А зашто не вечерас?” запитам га, тарући руке над ватром, са жељом да ђаво носи цело племе скарабеја.<br /> {{gap}}„Ах, да сам само знао да сте ви овде!” рече Легранд. „Али ја вас тако дуго већ нисам видео, па како сам могао предвидети да ћете ме посетити баш овог вечера?! Кад сам долазио кући, срео сам поручника Г-а из тврђаве, и слудовао сам, те сам му дао бубу, да је разгледа; зато ћу вам је моћи показати тек сутра. Останите ноћас овде, па ћу по њу послати Џупа (тако је он звао Јупитра), сутра, чим се сунце роди. Та то је најдивнија ствар на овоме свету!”<br /> {{gap}}„Шта? Излазак сунца?”<br /> {{gap}}„Којешта! Не то, већ буба.” Она је сјајне боје као злато; величине, колико крупан орах; на леђима има црне, сјајне пеге, две близу горњег краја, а једну нешто дужу, на доњем крају. Антене (пипци) су —”<br /> {{gap}}„Маса Виле, да вам кажем,” упаде му у реч Јупитар, „Буба је од самог злата, све је на њој златно, и изнутра и све, осим крила. Никад у животу нисам видео ни пола тако тешку бубу.”<br /> {{gap}}„Добро, нека је и од злата, Јупитре”, одговори Легранд озбиљнијим гласом, но што ми се чинило да је случај изискивао, „па зар је то разлог да оставиш сарке да загоре?” Тада се окрете мени: „Боја јој је заиста таква, да оправдава Јупитрово мишљење. Никад нисам видео сјајније металне боје, него што је имају крилни поклопци, али о томе ћете моћи судити тек сутра. Међутим, ја вам могу отприлике представити њезин облик цртањем.”<br /> {{gap}}Кад то рече, Легранд седе за мали сто, на коме је било мастило и перо, али не хартије. Потражи у фијоци, али и ту не нађе.<br /> {{gap}}„Не мари ништа, добро ће бити и ово,” рече он најпосле и извади из џепа од преслука један комад, као што ми се чинило, веома прљаве дебеле хартије, па поче по њему цртати перетом.<br /> {{gap}}Док је он цртао, ја сам седео покрај ватре, јер ми је још једнако било хладно. Кад је довршио цртеж, он ми га пружи, не устајући са свога места. У томе се споља зачу јасно режање, а затим гребање на вратима. Јупитар отвори врата, и Леграндов велики Њуфаундленски пас утрча, скочи ми предњим шапама на рамена и стаде ми се умиљавати; јер бих се увек с њим позабавио, кад сам долазио код Легранда. Пошто се пас смирио, ја погледам у хартију и, право да кажем, био сам јако изненађен цртежом мога пријатеља.<br /> {{gap}}„Заиста”, рекох, пошто сам био разгледао цртеж, „ово је чудноват -{scarabaeus}-, и морам признати, да је за мене сасвим нов. Нисам никад видео такве бубе. Ово више личи на лубању, или мртвачку главу, но на што друго, што сам досада видео.”<br /> {{gap}}„На мртвачку главу!” узвикну Легранд. „Ах да, — јесте, — на хартија је нешто налик на то, без сумње. Горње две пеге личе на очи, је ли? А дужа пега на дну личи на уста, — па онда и облик је целе бубе овалан.”<br /> {{gap}}„Може бити,” одговорим ја, „али, Легранде, можда ви нисте особито вешт цртач. Морам сачекати, да видим бубу својим очима, да бих себи могао створити какав појам о њезину изгледу.”<br /> {{gap}}„Онда не знам,” рече он мало јетко, „ја цртам доста добро — бар бих ''требао'' добро да цртам, — јер сам имао добре учитеље, и ласкам себи да нисам сасвим глуп.”<br /> {{gap}}„Али, мој драги пријатељу, онда се ви само шалите,” одговорим му ја, „ово је доста ''лепа лубања.'' Заиста, могао бих рећи да је ''изврсна'' лубања, према обичним појмовима физијологије. Ваш ''scarabaeus'' мора да је најчудноватија буба на свету, ако личи на овај цртеж. Ми би из тога могли згодно извести мало празноверица. Могли би бубу назвати: -{scarabaeus caput hominis}- (човечја глава), или нешто слично томе; у природној историји има доста таквих имена. Али где су пипци, о којима сте говорили?”<br /> {{gap}}„Пипци?!” рече Легранд, који као да је све више долазио у ватру. „Уверен сам да ви видите пипке. Ја сам их нацртао тако јасно, као што су код природног инсекта, и држим да је то довољно.”<br /> {{gap}}„Добро, добро, можда сте то и учинили, — па их ја не видим,” рекох ја и вратим му хартију без икакве даље примедбе, да га не бих наљутио; али сам био веома изненађен обртом, која је ствар узела. Његово ме је расположење довело у забуну. Што се тиче самог цртежа бубе, заиста се на њему нису видели никакви пипци, и у свему је врло јако наличио на обичан лик мртвачке главе.<br /> {{gap}}Легранд узе хартију дурљиво; згужва је и свакојако хтеде да је баци у ватру; али, као да му је један случајан поглед одједном привуче сву пажњу на хартију. У тренутку му се лице јако зажари, а затим одмах сасвим пребледе. Неко је време пажљиво посматрао цртеж, седећи за столом. Затим устаде, узе свећу са стола и седе на ковчег у другом крају собе. Ту је најпажљивије посматрао хартију, окрећући је у свима правцима, али не рече ништа. Цело његово понашање изгледало ми је врло чудновато; али сам држао да је најпаметније да никаквим објашњавањем не пооштравам његово нерасположење, које је расло сваким тренутком. Наједанпут он узе једну кесецу из џепа на капуту, брижљиво увије у њу хартију, остави обоје у писићи сто и забрави га. Тада постаде мирнији у своме понашању, али је првобитно одушевљење било сасвим ишчезло. Ипак је изгледао више замишљен но натмурен, и све се више и више удубљавао у мисли, из којих га није могла тргнути ни једна моја досетка. Ма да сам у први мах био намеран да преноћим у колиби, као што сам пре тога чинио, ипак видећи мога пријатеља тако рђаво расположења, сматрао сам да је најбоље да се с њим опростим. Он није наваљивао на мене да останем, али кад сам полазио, стискао ми је руку чак и са већом срдачношћу но обично. Од прилике на месец дана после тога — (за то време нисам виђао Легранда), посети ме једног дана, у Чарлстону, његов слуга Јупитар. Нисам никад видео доброг старог Црнца погруженијег, и побојао сам се да се моме пријатељу није догодила каква озбиљнија несрећа. „Но, Џупе, шта се догодило?“ запитам га ја. „Шта ти ради господар?“ „Па, право да кажем, господине, није му тако добро, као што би требало да је.“ „Није му добро? Жао ме је, заиста, што то морам чути. Шта му је?“ „Хм, па то је оно! Он се никад ни на шта не жали, — али је ипак веома оболео.“ „Веома оболео, Јупитре! Зашто то ниси одмах казао? Је ли у постељи?“ „То не, већ не могу нигде да га нађем; то је управо оно што ме тишти. Врло ми тешко пада, кад помислим на сиротог маса Вила“. „Не могу да разумем, о чему управо говориш, Јупитре. Велиш да ти је господар болестан; зар ти није рекао, шта му је?“ „Па, господине, не вреди толико разбијати главу око тога. Маса Вил не говори шта му је; али он по цео дан иде овако, са погнутом главом и подигнутим раменима, а блед је као крпа. Па онда непрестано прави неке бројке.“ „Шта прави, Јупитре?“ „Пише неке бројке и знаке по таблици, најчудноватије знаке које сам видео. Почињем озбиљно да страхујем, кажем вам. Морам од сада добро да пазим на њега. Неки дан ми је умакао пре сунчева изласка, и није се враћао целог боговетног дана. Одсекао сам био велики штап, да га поштено избијем кад се врати; али, ја сам таква будала, да нисам имао срце да то учини. Па изгледао је тако слаб!“ „Како, шта? Али да! Ја ипак држим да не треба да си сувише строг са тим јадним човеком. Немој га тући, Јупитре, он то не може издржати. Али, зар ми не умеш казати, откуда долази та слабост, или, боље рећи, та промена у његову држању? Је ли се, после моје последње посете, догодила каква непријатност твоме господару?“ „Не, господине, одонда се није ништа непријатно догодило; али се десило пре тога, бојим се — било је истога дана кад сте ви били код нас.“ „Како? Шта хоћеш да кажеш?“ „Па, господине, мислим да ће бити буба, — ето то је.“ „Шта ће бити?“ „Буба, — уверен сам да је масу Вила ујела она златна буба негде у главу.“ „А зашто ти да тако што мислиш, Јупитре?“ „Она има добре штипаљке, маса, и уста. Никад нисам видео тако врашку бубу; хвата и уједа све што дохвати. Маса Вил ју је прво ухватио, али ју је морао одмах испустити. Кажем вам, мора бити да га је она ујела. Нису ми се никако допадала бубина уста, стога је нисам ни хтео хватати прстима, већ сам је ухватио једном хартијом коју сам нашао. Увио сам је у ту хартију и угурао јој један комадић у уста. Ето тако сам радио.“ „Ти, дакле, мислиш да је твог господара заиста ујела она буба, и да је од тога уједа оболео?“ „Ја о томе ништа не мислим, — ја то знам. Зашто би онда толико снивао о злату, да га није ујела златна буба. Слушао сам ја о тим златним бубама и пре тога“ „Али како знаш да он сања о злату?“ „Како знаш? Па тако што о томе говори у сну — ето како знам.“ „Добро, Јупитре, можда имаш и право; али каквој срећи имам да припишем само, што си ме данас удостојио посете?“ „Шта велите, маса?“ „Јеси ли ми донео какву поруку од г. Легранда?“ „Не, маса; доносим вам ово писмо.“ И Јупитар ми предаде писмо овог садржаја: „Мој драги . . . . , Зашто вас нема од толиког времена? Надам се да нисте били толико детињасти, па да сте се могли наћи увређени на најмању моју пргавост; али не, то није могуће. Откако вас нисам видео, имао сам доста неспокојства. Имам нешто да вам кажем, али ипак не знам како да вам кажем, да ли уопште треба да вам кажем. Последњих дана није ми било сасвим добро, а сиромах старац Џуп досађује ми преко сваке мере својом добро мишљеном пажњом. Хоћете ли ми веровати, да је пре неки дан био спремио један штап, да ме казни, што сам му умакао и провео цео дан сâм у брдима на континенту. Уверен сам да ме је од батина спасао само мој рђав изглед. „Нисам ничим повећао своју збирку, откада смо се последњи пут видели. „Ако вам икако буде могуће, дођите са Јупитром. Свакојако дођите. Желим да вас видим још *вечерас*, због важних послова. Уверавам вас да је *веома* важно. Ваш одани *Виљем Легранд*“ Било је нечега у самоме тону овога писма, што је на мене утицало врло непријатно. Цео се стил битно разликовао од Леграндова обична стила. О чему је он то могао снивати? Каква се то нова ћуд уселила у његов раздражљиви мозак? Какав је то „веома важан посао“, који је *он* имао да сврши? Јупитрово казивање о њему, није предсказивало ничег доброг. Бојао сам се да непрекидан утицај несреће не буде најзад сасвим пореметио ум моме пријатељу. Не оклевајући, стога, ни часа, ја се спремим, да идем са Црнцем. Кад смо стигли на пристаниште спазим једну косу и три ашова све по изгледу ново, где леже на дну чамца, у који смо се требали укрцати. „Шта значи све то, Џупе?“ запитам га. „То су коса и ашови, маса.“ „То је истина, али шта ће то овде?“ „То су коса и ашови, што ми је маса Вил наредио да му их купим у вароши. Оне нас врашки много стају!“ „Али, за име света, шта ће твоме маса Вилу коса и ашови? „То ја не знам, и ђаво да ме носи, ако нисам уверен да ни он сâм то не зна. Него је све то због оне бубе.“ Кад сам видео да не могу добити никаква објашњења од Јупитра, чије се цело разумевање сводило на „бубу“, уђем у чамац и развијем једро. Јак, повољан поветарац брзо нас доведе у мали залив, северно од тврђаве Маултри; и пошто смо пропешачили од прилике две миље, дођемо пред колибу. Било је око часа по подне, кад смо стигли. Легранд нас је очекивао с нестрпљењем. Он ми стиште руку са грозничавим узбуђењем, што ме је узнемирило и повећало већ зачету сумњу. Био је блед као смрт, а упале очи његове светлиле су неприродним сјајем. Пошто сам га упитао за здравље, не знајући шта друго да кажем, запитам га, да ли му је поручник Г. . . . већ вратио бубу. „О, јесте,“ одговори он и јако порумени. „Добио сам је од њега одмах сутрадан. Ништа ме не би могло навести да се растанем од те бубе. Знате ли ви да је Јупитар сасвим у праву?!“ „У коме погледу?“ запитам ја са тешком слутњом на срцу. „Што држи да је она од сувога злата.“ Он ово рече са великом збиљом, што ме је необично дирнуло. „Ова ће буба отворити моју срећу,“ продужи он са поносним осмехом. „Она ће ми повратити имање мојих предака. Зар је, стога, како чудо, ако је толико ценим? Пошто је, дакле, срећа хтела да ми је удели, треба само да је згодно употребим, па да дођем до злата, чега је она знамење. Јупитре, донеси ми ту бубу!“ „Шта! Бубу, маса? Волео бих и не имати посла с њом; боље би било да идете сами по њу.“ На то Легранд устаде, с озбиљним и достојанственим лицем, и донесе ми бубу из једне стаклене кутије, у којој је била затворена. Био је то диван scarabaeus, у оно време још непознат природњацима, и од велике вредности с научног гледишта. Имао је две округле црне пеге близу горњег краја леђа, и једну дуплу такву пегу близу доњег краја. Крилни поклопци били су особито тврди и сјајни; изгледали су сасвим као углачано златно. Инсекат је био необично тежак и, кад све узмем у обзир, не бих имао много да замерам Јупитровом мишљењу о тој буби. Али, да се и Легранд слагао с њима у мишљењу, то ми није никако ишло у главу. „Послао сам по вас,“ рече он достојанствено, кад сам био довршио преглед бубе, „послао сам по вас, да вас замолим за савет и помоћ у смеровима судбине и бубе.“ „Драги мој Легранде,“ прекинем га ја, — „вама извесно није добро, и боље би било да се мало причувате. Треба да легнете у постељу, а ја ћу остати код вас неколико дана, док вас ово не прође. Ви сте грозничави и — —“ „Опипајте ми би́ло,“ рече он. Опипам му би́ло, и, право да кажем, нисам нашао ни најмањег трага од грознице. „Али, ви можете бити болесни, па ипак да немате грознице. Допустите ми, само овог пута, да вас посаветујем, као лекар. Пре свега треба да легнете у постељу. Затим — —“ „Ви се варате,“ прекиде ме он. „Мени је добро, колико то уопште може бити под утицајем узбуђења, које ме је обузело. Ако заиста желите да ми буде добро, ви ћете ублажити то узбуђење.“ „А како да то учиним?“ „Врло просто. Ја и Јупитар идемо у брда на копно и у томе походу треба нам неко, коме се можемо поверити. Ви сте једини, на кога се можемо ослонити. Успемо ли или не, у нашем предузећу, узбуђење, које на мени примећујете, подједнако ће се умирити.“ „Рад сам да вам учиним какву било услугу,“ одговорим ја; „али, хоћете ли ви да кажете да ова буба има какве год везе са вашим изласком у брда?“ „Има.“ „Онда не могу бити учесник у тако глупом предузећу, Легранде.“ „Жао ме је, — врло ме је жао; онда ћемо покушати сами.“ „Ви сами? Та овај је човек заиста полудео! Али стан'те! Колико мислите да ћете се бавити онде?“ „Вероватно сву ноћ. Поћи ћемо одмах, а вратићемо се најдаље до сунчева изласка.“ „А, хоћете ли ми дати часну реч, да, кад вас прођу ове лутке, и кад се ствар са бубом буде свршила, да ћете се онда вратити кући, и да ћете у свему послушати мој савет, као савет свога лекара?“ „Хоћу, обећавам вам; а сада да се кренемо, јер не смемо губити времена.“ Тешким срцем пођем за мојим пријатељем. Кренули смо се око четири часа — Легранд, Јупитар, ја и пас. Јупитар је понео косу и ашове; он је хтео све да носи сâм, више од бојазни, чини ми се, да који од ових алата не дође у домашај његова господара, но из прекомерне вредноће или услужности. Био је сасвим нерасположен, и једине речи, које би изустио за целога пута, биле су: „Та ђаволска буба!“ Што се мене тиче, ја сам био понео два слепа фењера; док се Легранд задовољио бубом, коју је носио обешену о крај једне врвце и махао њоме тамо и амо у ходу као какав мађионичар. Кад сам опазио овај јасан доказ да је мој пријатељ пореметио умом, једва сам се могао уздржати од суза; али сам држао, биће најбоље да подржавам његово уображење, бар за време или док не узмогнем употребити какву енергичнију меру, која би имала успеха. Међутим сам покушао, али без икаква успеха, да од њега сазнам штогод о смеру нашег изласка. Пошто је успео да ме приволи да га пратим, Легранд као да није био вољан да говори ни о каквом предмету мање важности. На сва моја питања одговарао је само: „Видећемо!“ Прешли смо мореуз на крају острва у чуну, и пошто смо се успели на узвишено земљиште на обали копна, продужисмо пут у северо-западном правцу, кроз страховито дивљи и пуст крај Нигде се није могао видети траг човечје ноге. Легранд нас је водио поуздано; застајао би овде онде, само за тренутак, да разгледа нека обележја, која као да беше оставио неком ранијом приликом. Тако смо путовали од прилике два часа и сунце је баш залазило, кад смо ушли у крај много страшнијег изгледа, од свију других што смо их дотле видели. Била је то као нека врста заравни, под врхом скоро неприступног брда, обраслог честом шумом, од подножја до врха. По њему се расуло стење које као да је лежало само на земљи, и много се истога није стропоштало у долину само зато, што га је задржавало дрвеће, на које се наслањало. Дубоке јаруге у разним правцима давале су целоме призору још суморнији, свечан изглед. Зараван, на коју смо се успели, била је густо обрасла купином, и одмах увидесмо да нећемо моћи продужити пута, док не узмемо у помоћ косу. По наредби свога господара, Јупитар опоче да нам крчи пут до једног горостасног тулипанова дрвета, које се уздизало на заравни са још осам до десет храстова. Лепотом свога зеленила и облика, својим далеко раширеним гранама, и целим својим величанственим изгледом ово је дрво било надмашило храстове наоколо и све остало дрвеће, које сам дотле видео. Кад смо стигли до дрвета, Легранд се окрете Јупитру и запита га да ли мисли да ће се моћи успужати уз дрво? То питање као да је мало зачудило старца и за неко време не одговори ништа. Најзад приђе горостасноме деблу, обиђе га полако унаоколо и посматраше га пажљиво. Кад је све разгледао, рече: „Да, маса, Џуп се може попети на свако дрво које је једном у животу видео.“ „Онда хајде, пењи се што пре, јер ће скоро мрак, па нећемо видети радити.“ „Докле се морам попети, маса?“ упита Јупитар. „Прво се успужај уз главно стабло, па ћу ти после казати докле да идеш. — Али стани! Понеси собом бубу.“ „Бубу, маса Виле! — Златну бубу!? „повиче Црнац. „Да је собом вучем на дрво? Нека ме ђаво носи ако то учиним!“ „Ако се бојиш, Џупе, ти тако велик и снажан Црнац, да узмеш у руку ову малу, невину мртву бубу, а ти је можеш држати за ову врвцу. Али, ако је не понесеш собом како било, бићу принуђен да ти разбијем главу овим ашовом.“ „Зашто, маса, да вичете на старога Црнца?“ рече Џуп, очигледно постиђен. „Само сам се шалио, зар ја да се бојим бубе; шта марим ја за бубу?!“ Опрезно ухвати горњи крај врвце и, држећи инсекат, колико је год могао, даље од себе, спреми се, да се попне на дрво. Тулипаново дрво, Liriodendron Tulipiferum, најдивније је дрво Америчких шума. У младости има особито глатко де́бло и често достиже доста велику висину, без побочних грана; али у каснијим годинама, кора му постаје чворугава и неједнака, а на деблу се појави мноштво кратких грана. Стога се пењање у овом случају чинило теже, но што је било у ствари. Јупитар обухвати де́бло, колико је могао чвршће ногама и рукама, и поче се пужати, хватајући се рукама за једне и́зрасли, а одупирући се прстима босих ногу о друге. Пошто се једном или два пута у мало није омакао, најзад се дохвати прве веће рачве и као да сматраше да је тим потпуно довршио свој посао. Опасност је заиста већ била прешла, ма да је био на висини од шездесет или седамдесет стопа изнад земље. „Куда треба сада идем, маса Виле?“ запита Јупитар. „Држи се једнако највеће гране, — ове с ове стране,“ рече Легранд. Црнац га одмах послуша и, као што је изгледало, чинио је то без велике тешкоће; пењао се све више и више, док се напослетку није ни могао видети кроз густо лишће. Затим се зачу његов глас као из даљине: „Докле још треба да се пењем?“ „На којој си висини?“ запита га Легранд. „Толико високо“, одговори Црнац, „да могу да видим небо кроз врх дрвета.“ „Остави се сада неба, но пази шта ти говорим. Погледај низ стабло и изброји гране под собом, на овој страни. Колико си грана прешао?“ „Једну, две, три, четири, пет. — Прешао сам пет великих грана на овој страни, маса.“ „Онда иди још за једну више.“ После неколико тренутака чуо се опет Црнчев глас, где јавља да је стигао до седме гране. „Седи, Џупе“, повиче Легранд, очивидно у јаком узбуђењу, „хоћу да идеш по тој грани, што даље можеш. Ако видиш штогод необично, јави ми“. И оно мало вере у здраву памет мога јадног пријатеља, што ми још беше остало, сада је сасвим ишчезло. Нисам имао куда, но да закључим да је он душевно оболео, и почнем се озбиљно бринути, како да га вратим кући. Док сам ја размишљао шта би било најбоље да се учини, Јупитров се глас опет зачу. „Бојим се да идем даље по овој грани, — скоро се сва осушила.“ „Шта си казао, Јупитре? Да је та грана сува?“ повиче Легранд уздрхталим гласом. „Јесте, маса, сува је као кост — нема поговора; она је свршила своје.“ „Шта, за име Божје, сад да радим?“ узвикну Легранд у великом очајању. „Шта да чините?!“ рекох ја, задовољан, што ми се дала прилика да кажем своје мишљење. „Па вратите се кући и лезите у постељу. Хајдете! — Будите паметни. Већ је касно; уосталом, сетите се вашег обећања.“ „Јупитре,“ викну он, не осврћући се ни најмање на моје речи, „чујеш ли ме?“ „Да, маса Виле, чујем вас врло добро.“ „Онда зарежи дрво својим ножем и види да ли се оно *сасвим* осушило.“ „Суво је, маса, доста суво,“ одговори Црнац, мало касније, „али још не толико, колико би могло бити. Могао бих се, истина, усудити да идем још мало даље по тој грани, али *сâм*.“ „Сам! Како ти то мислиш?“ „Па мислим без бубе. Врло је тешка та буба. Мислим, кад бих је испустио на земљу, да се гране не би сломила под теретом само једног Црнца.“ Легранду као да се свали терет са срца. „Врашки обешењаче,“ викну он, „шта хоћеш да кажеш с тим твојим глупостима? Ако испустиш бубу, разбићу ти главу. Пази, Јупитре, чујеш ли ме?“ „Да, маса; не морате ви тако викати на једног сиротог Црнца.“ „Добро! Дакле, слушај! — Ако се одважиш да идеш по тој грани докле год можеш, без опасности, и ако не испустиш бубу, поклонићу ти сребрн долар, чим сиђеш.“ „Идем, маса Виле. — Ево, идем,“ одговори брзо Црнац; „ево ме скоро на крају.“ „*На крају!*“ цикну Легранд, „велиш ли да си на крају те гране?“ „Скоро ћу бити на крају, маса — о-о-о-о-о! Господе, смилуј ми се! Шта је *ово* овде на дрвету?“ „Добро, па шта је?“ повиче Легранд, усхићен. „Та није ништа, само лубања; — неко је оставио своју главу на дрвету, а вране му с ње искљувале месо.“ „Лубања, велиш? — Врло добро! — Како је утврђена за грану, шта је држи?“ „Морам прво да видим, маса. Хм, ово је врло чудновато, заиста! — Ево једног великог клинца којим је лубања прикована за дрво.“ == Напомене == <references/> {{Википедија|Златни скарабеј}} == Извор == 1900. ''Бранково коло'', 21. септембар, бр. 38. Стр. 1195—1198. {{ЈВ-аутор|Евжен Дероко|1944}} alo35af4s96j0ru0ht0uldlumagg0th 145168 145167 2026-07-12T13:45:11Z Coaorao 19106 Порверио и уредио један део 145168 wikitext text/x-wiki {{квалитет|100%}} {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Златна буба (''The Gold-Bug'') | одељак= | аутор= Едгар Алан По | преводилац= Евжен Дероко | година= | белешке= }} <poem> -{What ho! what ho! This fellow is dancing mad! He hath been bitten by the Farantula. All in the Wrong}- </poem> (О, гле! Како овај бесно игра. Њега је тарантела ујела.) {{gap}}Пре више година упознао сам се са неким Виљемом Леграндом. Припадао је старој Хугенотској породици и био је некада богат, али га је читав низ недаћа довео до оскудног стања. Да би избегао понижење са своје несреће, остави своју постојбину па у Нови Орлеанс, близу Чарлстона, у јужној Каролини.<br /> {{gap}}Ово је острво своје природе; састоји се готово из самог морског песка и простире се у дужину од прилике три миље; ширина му нигде не прелази четврт миље. Од копна је одвојено једва приметним мореузом, који протиче кроз бујан шевар и ритове, омиљено боравиште сарки. Вегетација му је, како се може претпоставити, оскудна или бар кржљава. Никаквог, па ни најмањег дрвећа нема. Само се близу западног краја острва, — где стоји тврђава Маултри, — може видети једна врста закржљале, чекињаве палме ''Палмето''. На томе крају има неколико жалосних дрвених зграда, у којима преко лета станују Карлстонци, који хоће да избегну варошку прашину и грознице. Иначе је цело острво, изузимајући овај крај и нешто суве песковите морске обале, густо обрасло мирисном миртом, коју толико цене Енглески вртари. Овај жбун овде често достиже висину од петнаест до двадесет стопа, правећи скоро непролазан шибљак, и испуњава ваздух својим пријатним мирисом.<br /> {{gap}}У најдубљем заклону густога шибљака, не далеко од источног, удаљенијег, краја острва, Легранд је саградио малу колибу, у којој је становао, кад сам се први пут, и то сасвим случајно, упознао с њиме.<br /> {{gap}}Ово се познанство брзо развило у пријатељство, јер сам у томе усамљенику налазио много чега, што изазива интересовање и поштовање. Био је добро васпитан, необичне умне снаге, али наклоњен мизантропији и подложан ћудљивим прелазима из усхићења у меланхолију. Имао је доста књига, али се ретко њима служио. Главна му је забава била: да лови и хвата рибу, или да тумара дуж обала и кроз шибљаке од мирте, тражећи шкољке и бубе. Његовој ентомолошкој збирци (збирци буба) могао је позавидети и какав Свамердам.<ref>Свамердам, Амстердамски природњак, рођен 1637. год. Прев.</ref> У овим екскурзијама обично би га пратио један стари црнац. Јупитар, тако се звао Црнац, био је ослобођен од ропства још пре пропасти Леграндове породице, али га ни претње, ни обећања нису могли одвратити од тога, да на свакоме кораку прати свога младог господара „Маса Вила”, како га је он звао, — јер је он то сматрао као своје право. Могуће је и да је родбина Леграндова, знајући га мало поремећена разума, подржавала Јупитра у његовој тврдоглавости, како би он надгледао и чувао овог тумарала.<br /> {{gap}}Под ширином острва Суливана зима је ретко кад јака, и заиста је редак случај, да је при крају године потребно ложити ватру. Око половине октобра 18.. године десило се, међутим, да је једнога дана било необично хладно. Пред сам залазак сунца тога дана упутио сам се кроз зелени шибљак колиби мога пријатеља, кога нисам био посетио већ неколико недеља. Тада сам становао у Карлстону, на девет миља од острва, и у оно је време прелазак тамо и натраг био много тежи но што је данас. Кад сам стигао до колибе, закуцам на врата, по обичају, но како нисам добио одговора, потражим кључ, где сам знао да је био сакривен; откључам и уђем унутра. На огњишту је горела лепа ватра; то је за мене била новина, али за то не непријатна. Скинем горњи капут, привучем једну наслоњачу ватри, која је весело пуцкарала, и мирно причекам повратак домаћинов.<br /> {{gap}}Тек што се било смркло, они стигоше и поздраве ме веома срдачно.<br /> {{gap}}Јупитар, развучених уста од једног уха до другог, устумарао се, да нам за вечеру спреми коју сарку. Легранд је био у једном од својих наступа усхићења, — како друкчије да их назовем. Нашао је једну непознату шкољку, која је припадала неком новом роду, шта више, нашао је и ухватио са Јупитром, једног новог -{scarabaeus}--а, (бубу), за коју је држао да ће бити сасвим новина за науку, али је желео да сутра чује о њему и моје мишљење.<br /> {{gap}}„А зашто не вечерас?” запитам га, тарући руке над ватром, са жељом да ђаво носи цело племе скарабеја.<br /> {{gap}}„Ах, да сам само знао да сте ви овде!” рече Легранд. „Али ја вас тако дуго већ нисам видео, па како сам могао предвидети да ћете ме посетити баш овог вечера?! Кад сам долазио кући, срео сам поручника Г-а из тврђаве, и слудовао сам, те сам му дао бубу, да је разгледа; зато ћу вам је моћи показати тек сутра. Останите ноћас овде, па ћу по њу послати Џупа (тако је он звао Јупитра), сутра, чим се сунце роди. Та то је најдивнија ствар на овоме свету!”<br /> {{gap}}„Шта? Излазак сунца?”<br /> {{gap}}„Којешта! Не то, већ буба.” Она је сјајне боје као злато; величине, колико крупан орах; на леђима има црне, сјајне пеге, две близу горњег краја, а једну нешто дужу, на доњем крају. Антене (пипци) су —”<br /> {{gap}}„Маса Виле, да вам кажем,” упаде му у реч Јупитар, „Буба је од самог злата, све је на њој златно, и изнутра и све, осим крила. Никад у животу нисам видео ни пола тако тешку бубу.”<br /> {{gap}}„Добро, нека је и од злата, Јупитре”, одговори Легранд озбиљнијим гласом, но што ми се чинило да је случај изискивао, „па зар је то разлог да оставиш сарке да загоре?” Тада се окрете мени: „Боја јој је заиста таква, да оправдава Јупитрово мишљење. Никад нисам видео сјајније металне боје, него што је имају крилни поклопци, али о томе ћете моћи судити тек сутра. Међутим, ја вам могу отприлике представити њезин облик цртањем.”<br /> {{gap}}Кад то рече, Легранд седе за мали сто, на коме је било мастило и перо, али не хартије. Потражи у фијоци, али и ту не нађе.<br /> {{gap}}„Не мари ништа, добро ће бити и ово,” рече он најпосле и извади из џепа од преслука један комад, као што ми се чинило, веома прљаве дебеле хартије, па поче по њему цртати перетом.<br /> {{gap}}Док је он цртао, ја сам седео покрај ватре, јер ми је још једнако било хладно. Кад је довршио цртеж, он ми га пружи, не устајући са свога места. У томе се споља зачу јасно режање, а затим гребање на вратима. Јупитар отвори врата, и Леграндов велики Њуфаундленски пас утрча, скочи ми предњим шапама на рамена и стаде ми се умиљавати; јер бих се увек с њим позабавио, кад сам долазио код Легранда. Пошто се пас смирио, ја погледам у хартију и, право да кажем, био сам јако изненађен цртежом мога пријатеља.<br /> {{gap}}„Заиста”, рекох, пошто сам био разгледао цртеж, „ово је чудноват -{scarabaeus}-, и морам признати, да је за мене сасвим нов. Нисам никад видео такве бубе. Ово више личи на лубању, или мртвачку главу, но на што друго, што сам досада видео.”<br /> {{gap}}„На мртвачку главу!” узвикну Легранд. „Ах да, — јесте, — на хартија је нешто налик на то, без сумње. Горње две пеге личе на очи, је ли? А дужа пега на дну личи на уста, — па онда и облик је целе бубе овалан.”<br /> {{gap}}„Може бити,” одговорим ја, „али, Легранде, можда ви нисте особито вешт цртач. Морам сачекати, да видим бубу својим очима, да бих себи могао створити какав појам о њезину изгледу.”<br /> {{gap}}„Онда не знам,” рече он мало јетко, „ја цртам доста добро — бар бих ''требао'' добро да цртам, — јер сам имао добре учитеље, и ласкам себи да нисам сасвим глуп.”<br /> {{gap}}„Али, мој драги пријатељу, онда се ви само шалите,” одговорим му ја, „ово је доста ''лепа лубања.'' Заиста, могао бих рећи да је ''изврсна'' лубања, према обичним појмовима физијологије. Ваш ''scarabaeus'' мора да је најчудноватија буба на свету, ако личи на овај цртеж. Ми би из тога могли згодно извести мало празноверица. Могли би бубу назвати: -{scarabaeus caput hominis}- (човечја глава), или нешто слично томе; у природној историји има доста таквих имена. Али где су пипци, о којима сте говорили?”<br /> {{gap}}„Пипци?!” рече Легранд, који као да је све више долазио у ватру. „Уверен сам да ви видите пипке. Ја сам их нацртао тако јасно, као што су код природног инсекта, и држим да је то довољно.”<br /> {{gap}}„Добро, добро, можда сте то и учинили, — па их ја не видим,” рекох ја и вратим му хартију без икакве даље примедбе, да га не бих наљутио; али сам био веома изненађен обртом, која је ствар узела. Његово ме је расположење довело у забуну. Што се тиче самог цртежа бубе, заиста се на њему нису видели никакви пипци, и у свему је врло јако наличио на обичан лик мртвачке главе.<br /> {{gap}}Легранд узе хартију дурљиво; згужва је и свакојако хтеде да је баци у ватру; али, као да му је један случајан поглед одједном привуче сву пажњу на хартију. У тренутку му се лице јако зажари, а затим одмах сасвим пребледе. Неко је време пажљиво посматрао цртеж, седећи за столом. Затим устаде, узе свећу са стола и седе на ковчег у другом крају собе. Ту је најпажљивије посматрао хартију, окрећући је у свима правцима, али не рече ништа. Цело његово понашање изгледало ми је врло чудновато; али сам држао да је најпаметније да никаквим објашњавањем не пооштравам његово нерасположење, које је расло сваким тренутком. Наједанпут он узе једну кесецу из џепа на капуту, брижљиво увије у њу хартију, остави обоје у писићи сто и забрави га. Тада постаде мирнији у своме понашању, али је првобитно одушевљење било сасвим ишчезло. Ипак је изгледао више замишљен но натмурен, и све се више и више удубљавао у мисли, из којих га није могла тргнути ни једна моја досетка. Ма да сам у први мах био намеран да преноћим у колиби, као што сам пре тога чинио, ипак видећи мога пријатеља тако рђаво расположења, сматрао сам да је најбоље да се с њим опростим. Он није наваљивао на мене да останем, али кад сам полазио, стискао ми је руку чак и са већом срдачношћу но обично.<br /> {{gap}}Од прилике на месец дана после тога — (за то време нисам виђао Легранда), посети ме једног дана, у Чарлстону, његов слуга Јупитар. Нисам никад видео доброг старог Црнца погруженијег, и побојао сам се да се моме пријатељу није догодила каква озбиљнија несрећа.<br /> {{gap}}„Но, Џупе, шта се догодило?” запитам га ја. „Шта ти ради господар?”<br /> {{gap}}„Па, право да кажем, господине, није му тако добро, као што би требало да је.”<br /> {{gap}}„Није му добро? Жао ме је, заиста, што то морам чути. Шта му је?”<br /> {{gap}}„Хм, па то је оно! Он се никад ни на шта не жали, — али је ипак веома оболео.”<br /> {{gap}}„''Веома'' оболео, Јупитре! Зашто то ниси одмах казао? Је ли у постељи?”<br /> {{gap}}„То не, већ не могу нигде да га нађем; то је управо оно што ме тишти. Врло ми тешко пада, кад помислим на сиротог маса Вила”.<br /> {{gap}}„Не могу да разумем, о чему управо говориш, Јупитре. Велиш да ти је господар болестан; зар ти није рекао, шта му је?”<br /> {{gap}}„Па, господине, не вреди толико разбијати главу око тога. Маса Вил не говори шта му је; али он по цео дан иде овако, са погнутом главом и подигнутим раменима, а блед је као крпа. Па онда непрестано прави неке бројке.”<br /> {{gap}}„Шта прави, Јупитре?”<br /> {{gap}}„Пише неке бројке и знаке по таблици, најчудноватије знаке које сам видео. Почињем озбиљно да страхујем, кажем вам. Морам од сада добро да пазим на њега. Неки дан ми је умакао пре сунчева наласка, и није се враћао целог боговетног дана. Одсекао сам био велики штап, да га поштено избијем кад се врати; али, ја сам таква будала, да нисам имао срце да то учини. Па изгледао је тако слаб!”<br /> {{gap}}„Како, шта? Али да! Ја ипак држим да не треба да си сувише строг са тим јадним човеком. Немој га тући, Јупитре, он то не може издржати. Али, зар ми не умеш казати, откуда долази та слабост, или, боље рећи, та промена у његову држању? Је ли се, после моје последње посете, догодила каква непријатност твоме господару?”<br /> {{gap}}„Не, господине, ''одонда'' се није ништа непријатно догодило; али се десило ''пре тога'', бојим се — било је истога дана кад сте ви били код нас.”<br /> {{gap}}„Како? Шта хоћеш да кажеш?”<br /> {{gap}}„Па, господине, мислим да ће бити буба, — ето то је.”<br /> {{gap}}„Шта ће бити?”<br /> {{gap}}„Буба, — уверен сам да је масу Вила ујела она златна буба негде у главу.”<br /> {{gap}}„А зашто ти да тако што мислиш, Јупитре?”<br /> {{gap}}„Она има добре штипаљке, маса, и уста. Никад нисам видео тако врашку бубу; хвата и уједа све што дохвати. Маса Вил ју је прво ухватио, али ју је морао одмах испустити. Кажем вам, мора бити да га је она ујела. Нису ми се никако допадала бубина уста, стога је нисам ни хтео хватати прстима, већ сам је ухватио једном хартијом коју сам нашао. Увио сам је у ту хартију и угурао јој један комадић у уста. Ето тако сам радио.”<br /> {{gap}}„Ти, дакле, мислиш да је твог господара заиста ујела она буба, и да је од тога уједа оболео?”<br /> {{gap}}„Ја о томе ништа не мислим, — ја то знам. Зашто би онда толико снивао о злату, да га није ујела златна буба. Слушао сам ја о тим златним бубама и пре тога.”<br /> {{gap}}„Али како знаш да он сања о злату?”<br /> {{gap}}„Како знаш? Па тако што о томе говори у сну — ето како знам.”<br /> {{gap}}„Добро, Јупитре, можда имаш и право; али каквој срећи имам да припишем само, што си ме данас удостојио посете?”<br /> {{gap}}„Шта велите, маса?”<br /> {{gap}}„Јеси ли ми донео какву поруку од г. Легранда?”<br /> {{gap}}„Не, маса; доносим вам ово писмо.” И Јупитар ми предаде писмо овог садржаја:<br /> {{gap}}{{gap}}„Мој драги . . . . .,<br /> {{gap}}„Зашто вас нема од толиког времена? Надам се да нисте били толико детињасти, па да сте се могли наћи увређени на најмању моју пргавост; али не, то није могуће.<br /> {{gap}}„Откако вас нисам видео, имао сам доста неспокојства. Имам нешто да вам кажем, али ипак не знам како да вам кажем, да ли уопште треба да вам кажем.<br /> {{gap}}„Последњих дана није ми било сасвим ''добро'', а сиромах старац Џуп досађује ми преко сваке мере својом добро мишљеном пажњом. Хоћете ли ми веровати, да је пре неки дан био спремио један штап, да ме казни, што сам му умакао и провео цео дан сâм у брдима на континенту. Уверен сам да ме је од батина спасао само мој рђав изглед.<br /> {{gap}}„Нисам ничим повећао своју збирку, откада смо се последњи пут видели.<br /> {{gap}}„Ако вам икако буде могуће, дођите са Јупитром. ''Свакојако'' дођите. Желим да вас видим још ''вечерас'', због важних послова. Уверавам вас да је ''веома'' важно. <p style="text-align:right;">Ваш одани ''Виљем Легранд''”</p> {{gap}},,Било је нечега у самоме тону овога писма, што је на мене утицало врло непријатно. Цео се стил битно разликовао од Леграндова обична стила. О чему је он то могао снивати? Каква се то нова ћуд уселила у његов раздражљиви мозак? Какав је то „веома важан посао“, који је *он* имао да сврши? Јупитрово казивање о њему, није предсказивало ничег доброг. Бојао сам се да непрекидан утицај несреће не буде најзад сасвим пореметио ум моме пријатељу. Не оклевајући, стога, ни часа, ја се спремим, да идем са Црнцем. Кад смо стигли на пристаниште спазим једну косу и три ашова све по изгледу ново, где леже на дну чамца, у који смо се требали укрцати. „Шта значи све то, Џупе?“ запитам га. „То су коса и ашови, маса.“ „То је истина, али шта ће то овде?“ „То су коса и ашови, што ми је маса Вил наредио да му их купим у вароши. Оне нас врашки много стају!“ „Али, за име света, шта ће твоме маса Вилу коса и ашови? „То ја не знам, и ђаво да ме носи, ако нисам уверен да ни он сâм то не зна. Него је све то због оне бубе.“ Кад сам видео да не могу добити никаква објашњења од Јупитра, чије се цело разумевање сводило на „бубу“, уђем у чамац и развијем једро. Јак, повољан поветарац брзо нас доведе у мали залив, северно од тврђаве Маултри; и пошто смо пропешачили од прилике две миље, дођемо пред колибу. Било је око часа по подне, кад смо стигли. Легранд нас је очекивао с нестрпљењем. Он ми стиште руку са грозничавим узбуђењем, што ме је узнемирило и повећало већ зачету сумњу. Био је блед као смрт, а упале очи његове светлиле су неприродним сјајем. Пошто сам га упитао за здравље, не знајући шта друго да кажем, запитам га, да ли му је поручник Г. . . . већ вратио бубу. „О, јесте,“ одговори он и јако порумени. „Добио сам је од њега одмах сутрадан. Ништа ме не би могло навести да се растанем од те бубе. Знате ли ви да је Јупитар сасвим у праву?!“ „У коме погледу?“ запитам ја са тешком слутњом на срцу. „Што држи да је она од сувога злата.“ Он ово рече са великом збиљом, што ме је необично дирнуло. „Ова ће буба отворити моју срећу,“ продужи он са поносним осмехом. „Она ће ми повратити имање мојих предака. Зар је, стога, како чудо, ако је толико ценим? Пошто је, дакле, срећа хтела да ми је удели, треба само да је згодно употребим, па да дођем до злата, чега је она знамење. Јупитре, донеси ми ту бубу!“ „Шта! Бубу, маса? Волео бих и не имати посла с њом; боље би било да идете сами по њу.“ На то Легранд устаде, с озбиљним и достојанственим лицем, и донесе ми бубу из једне стаклене кутије, у којој је била затворена. Био је то диван scarabaeus, у оно време још непознат природњацима, и од велике вредности с научног гледишта. Имао је две округле црне пеге близу горњег краја леђа, и једну дуплу такву пегу близу доњег краја. Крилни поклопци били су особито тврди и сјајни; изгледали су сасвим као углачано златно. Инсекат је био необично тежак и, кад све узмем у обзир, не бих имао много да замерам Јупитровом мишљењу о тој буби. Али, да се и Легранд слагао с њима у мишљењу, то ми није никако ишло у главу. „Послао сам по вас,“ рече он достојанствено, кад сам био довршио преглед бубе, „послао сам по вас, да вас замолим за савет и помоћ у смеровима судбине и бубе.“ „Драги мој Легранде,“ прекинем га ја, — „вама извесно није добро, и боље би било да се мало причувате. Треба да легнете у постељу, а ја ћу остати код вас неколико дана, док вас ово не прође. Ви сте грозничави и — —“ „Опипајте ми би́ло,“ рече он. Опипам му би́ло, и, право да кажем, нисам нашао ни најмањег трага од грознице. „Али, ви можете бити болесни, па ипак да немате грознице. Допустите ми, само овог пута, да вас посаветујем, као лекар. Пре свега треба да легнете у постељу. Затим — —“ „Ви се варате,“ прекиде ме он. „Мени је добро, колико то уопште може бити под утицајем узбуђења, које ме је обузело. Ако заиста желите да ми буде добро, ви ћете ублажити то узбуђење.“ „А како да то учиним?“ „Врло просто. Ја и Јупитар идемо у брда на копно и у томе походу треба нам неко, коме се можемо поверити. Ви сте једини, на кога се можемо ослонити. Успемо ли или не, у нашем предузећу, узбуђење, које на мени примећујете, подједнако ће се умирити.“ „Рад сам да вам учиним какву било услугу,“ одговорим ја; „али, хоћете ли ви да кажете да ова буба има какве год везе са вашим изласком у брда?“ „Има.“ „Онда не могу бити учесник у тако глупом предузећу, Легранде.“ „Жао ме је, — врло ме је жао; онда ћемо покушати сами.“ „Ви сами? Та овај је човек заиста полудео! Али стан'те! Колико мислите да ћете се бавити онде?“ „Вероватно сву ноћ. Поћи ћемо одмах, а вратићемо се најдаље до сунчева изласка.“ „А, хоћете ли ми дати часну реч, да, кад вас прођу ове лутке, и кад се ствар са бубом буде свршила, да ћете се онда вратити кући, и да ћете у свему послушати мој савет, као савет свога лекара?“ „Хоћу, обећавам вам; а сада да се кренемо, јер не смемо губити времена.“ Тешким срцем пођем за мојим пријатељем. Кренули смо се око четири часа — Легранд, Јупитар, ја и пас. Јупитар је понео косу и ашове; он је хтео све да носи сâм, више од бојазни, чини ми се, да који од ових алата не дође у домашај његова господара, но из прекомерне вредноће или услужности. Био је сасвим нерасположен, и једине речи, које би изустио за целога пута, биле су: „Та ђаволска буба!“ Што се мене тиче, ја сам био понео два слепа фењера; док се Легранд задовољио бубом, коју је носио обешену о крај једне врвце и махао њоме тамо и амо у ходу као какав мађионичар. Кад сам опазио овај јасан доказ да је мој пријатељ пореметио умом, једва сам се могао уздржати од суза; али сам држао, биће најбоље да подржавам његово уображење, бар за време или док не узмогнем употребити какву енергичнију меру, која би имала успеха. Међутим сам покушао, али без икаква успеха, да од њега сазнам штогод о смеру нашег изласка. Пошто је успео да ме приволи да га пратим, Легранд као да није био вољан да говори ни о каквом предмету мање важности. На сва моја питања одговарао је само: „Видећемо!“ Прешли смо мореуз на крају острва у чуну, и пошто смо се успели на узвишено земљиште на обали копна, продужисмо пут у северо-западном правцу, кроз страховито дивљи и пуст крај Нигде се није могао видети траг човечје ноге. Легранд нас је водио поуздано; застајао би овде онде, само за тренутак, да разгледа нека обележја, која као да беше оставио неком ранијом приликом. Тако смо путовали од прилике два часа и сунце је баш залазило, кад смо ушли у крај много страшнијег изгледа, од свију других што смо их дотле видели. Била је то као нека врста заравни, под врхом скоро неприступног брда, обраслог честом шумом, од подножја до врха. По њему се расуло стење које као да је лежало само на земљи, и много се истога није стропоштало у долину само зато, што га је задржавало дрвеће, на које се наслањало. Дубоке јаруге у разним правцима давале су целоме призору још суморнији, свечан изглед. Зараван, на коју смо се успели, била је густо обрасла купином, и одмах увидесмо да нећемо моћи продужити пута, док не узмемо у помоћ косу. По наредби свога господара, Јупитар опоче да нам крчи пут до једног горостасног тулипанова дрвета, које се уздизало на заравни са још осам до десет храстова. Лепотом свога зеленила и облика, својим далеко раширеним гранама, и целим својим величанственим изгледом ово је дрво било надмашило храстове наоколо и све остало дрвеће, које сам дотле видео. Кад смо стигли до дрвета, Легранд се окрете Јупитру и запита га да ли мисли да ће се моћи успужати уз дрво? То питање као да је мало зачудило старца и за неко време не одговори ништа. Најзад приђе горостасноме деблу, обиђе га полако унаоколо и посматраше га пажљиво. Кад је све разгледао, рече: „Да, маса, Џуп се може попети на свако дрво које је једном у животу видео.“ „Онда хајде, пењи се што пре, јер ће скоро мрак, па нећемо видети радити.“ „Докле се морам попети, маса?“ упита Јупитар. „Прво се успужај уз главно стабло, па ћу ти после казати докле да идеш. — Али стани! Понеси собом бубу.“ „Бубу, маса Виле! — Златну бубу!? „повиче Црнац. „Да је собом вучем на дрво? Нека ме ђаво носи ако то учиним!“ „Ако се бојиш, Џупе, ти тако велик и снажан Црнац, да узмеш у руку ову малу, невину мртву бубу, а ти је можеш држати за ову врвцу. Али, ако је не понесеш собом како било, бићу принуђен да ти разбијем главу овим ашовом.“ „Зашто, маса, да вичете на старога Црнца?“ рече Џуп, очигледно постиђен. „Само сам се шалио, зар ја да се бојим бубе; шта марим ја за бубу?!“ Опрезно ухвати горњи крај врвце и, држећи инсекат, колико је год могао, даље од себе, спреми се, да се попне на дрво. Тулипаново дрво, Liriodendron Tulipiferum, најдивније је дрво Америчких шума. У младости има особито глатко де́бло и често достиже доста велику висину, без побочних грана; али у каснијим годинама, кора му постаје чворугава и неједнака, а на деблу се појави мноштво кратких грана. Стога се пењање у овом случају чинило теже, но што је било у ствари. Јупитар обухвати де́бло, колико је могао чвршће ногама и рукама, и поче се пужати, хватајући се рукама за једне и́зрасли, а одупирући се прстима босих ногу о друге. Пошто се једном или два пута у мало није омакао, најзад се дохвати прве веће рачве и као да сматраше да је тим потпуно довршио свој посао. Опасност је заиста већ била прешла, ма да је био на висини од шездесет или седамдесет стопа изнад земље. „Куда треба сада идем, маса Виле?“ запита Јупитар. „Држи се једнако највеће гране, — ове с ове стране,“ рече Легранд. Црнац га одмах послуша и, као што је изгледало, чинио је то без велике тешкоће; пењао се све више и више, док се напослетку није ни могао видети кроз густо лишће. Затим се зачу његов глас као из даљине: „Докле још треба да се пењем?“ „На којој си висини?“ запита га Легранд. „Толико високо“, одговори Црнац, „да могу да видим небо кроз врх дрвета.“ „Остави се сада неба, но пази шта ти говорим. Погледај низ стабло и изброји гране под собом, на овој страни. Колико си грана прешао?“ „Једну, две, три, четири, пет. — Прешао сам пет великих грана на овој страни, маса.“ „Онда иди још за једну више.“ После неколико тренутака чуо се опет Црнчев глас, где јавља да је стигао до седме гране. „Седи, Џупе“, повиче Легранд, очивидно у јаком узбуђењу, „хоћу да идеш по тој грани, што даље можеш. Ако видиш штогод необично, јави ми“. И оно мало вере у здраву памет мога јадног пријатеља, што ми још беше остало, сада је сасвим ишчезло. Нисам имао куда, но да закључим да је он душевно оболео, и почнем се озбиљно бринути, како да га вратим кући. Док сам ја размишљао шта би било најбоље да се учини, Јупитров се глас опет зачу. „Бојим се да идем даље по овој грани, — скоро се сва осушила.“ „Шта си казао, Јупитре? Да је та грана сува?“ повиче Легранд уздрхталим гласом. „Јесте, маса, сува је као кост — нема поговора; она је свршила своје.“ „Шта, за име Божје, сад да радим?“ узвикну Легранд у великом очајању. „Шта да чините?!“ рекох ја, задовољан, што ми се дала прилика да кажем своје мишљење. „Па вратите се кући и лезите у постељу. Хајдете! — Будите паметни. Већ је касно; уосталом, сетите се вашег обећања.“ „Јупитре,“ викну он, не осврћући се ни најмање на моје речи, „чујеш ли ме?“ „Да, маса Виле, чујем вас врло добро.“ „Онда зарежи дрво својим ножем и види да ли се оно *сасвим* осушило.“ „Суво је, маса, доста суво,“ одговори Црнац, мало касније, „али још не толико, колико би могло бити. Могао бих се, истина, усудити да идем још мало даље по тој грани, али *сâм*.“ „Сам! Како ти то мислиш?“ „Па мислим без бубе. Врло је тешка та буба. Мислим, кад бих је испустио на земљу, да се гране не би сломила под теретом само једног Црнца.“ Легранду као да се свали терет са срца. „Врашки обешењаче,“ викну он, „шта хоћеш да кажеш с тим твојим глупостима? Ако испустиш бубу, разбићу ти главу. Пази, Јупитре, чујеш ли ме?“ „Да, маса; не морате ви тако викати на једног сиротог Црнца.“ „Добро! Дакле, слушај! — Ако се одважиш да идеш по тој грани докле год можеш, без опасности, и ако не испустиш бубу, поклонићу ти сребрн долар, чим сиђеш.“ „Идем, маса Виле. — Ево, идем,“ одговори брзо Црнац; „ево ме скоро на крају.“ „*На крају!*“ цикну Легранд, „велиш ли да си на крају те гране?“ „Скоро ћу бити на крају, маса — о-о-о-о-о! Господе, смилуј ми се! Шта је *ово* овде на дрвету?“ „Добро, па шта је?“ повиче Легранд, усхићен. „Та није ништа, само лубања; — неко је оставио своју главу на дрвету, а вране му с ње искљувале месо.“ „Лубања, велиш? — Врло добро! — Како је утврђена за грану, шта је држи?“ „Морам прво да видим, маса. Хм, ово је врло чудновато, заиста! — Ево једног великог клинца којим је лубања прикована за дрво.“ == Напомене == <references/> {{Википедија|Златни скарабеј}} == Извор == 1900. ''Бранково коло'', 21. септембар, бр. 38. Стр. 1195—1198. {{ЈВ-аутор|Евжен Дероко|1944}} 4o0jab4ibkq0kci11b97wv48nfnnkjl 145169 145168 2026-07-12T13:51:33Z Coaorao 19106 145169 wikitext text/x-wiki {{квалитет|100%}} {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Златна буба (''The Gold-Bug'') | одељак= | аутор= Едгар Алан По | преводилац= Евжен Дероко | година= | белешке= }} <div style="width:33em; margin-left:auto;"><poem>-{What ho! what ho! This fellow is dancing mad! He hath been bitten by the Farantula. :::''All in the Wrong''}- (О, гле! Како овај бесно игра. Њега је тарантела ујела.)</poem></div> {{gap}}Пре више година упознао сам се са неким Виљемом Леграндом. Припадао је старој Хугенотској породици и био је некада богат, али га је читав низ недаћа довео до оскудног стања. Да би избегао понижење са своје несреће, остави своју постојбину па у Нови Орлеанс, близу Чарлстона, у јужној Каролини.<br /> {{gap}}Ово је острво своје природе; састоји се готово из самог морског песка и простире се у дужину од прилике три миље; ширина му нигде не прелази четврт миље. Од копна је одвојено једва приметним мореузом, који протиче кроз бујан шевар и ритове, омиљено боравиште сарки. Вегетација му је, како се може претпоставити, оскудна или бар кржљава. Никаквог, па ни најмањег дрвећа нема. Само се близу западног краја острва, — где стоји тврђава Маултри, — може видети једна врста закржљале, чекињаве палме ''Палмето''. На томе крају има неколико жалосних дрвених зграда, у којима преко лета станују Карлстонци, који хоће да избегну варошку прашину и грознице. Иначе је цело острво, изузимајући овај крај и нешто суве песковите морске обале, густо обрасло мирисном миртом, коју толико цене Енглески вртари. Овај жбун овде често достиже висину од петнаест до двадесет стопа, правећи скоро непролазан шибљак, и испуњава ваздух својим пријатним мирисом.<br /> {{gap}}У најдубљем заклону густога шибљака, не далеко од источног, удаљенијег, краја острва, Легранд је саградио малу колибу, у којој је становао, кад сам се први пут, и то сасвим случајно, упознао с њиме.<br /> {{gap}}Ово се познанство брзо развило у пријатељство, јер сам у томе усамљенику налазио много чега, што изазива интересовање и поштовање. Био је добро васпитан, необичне умне снаге, али наклоњен мизантропији и подложан ћудљивим прелазима из усхићења у меланхолију. Имао је доста књига, али се ретко њима служио. Главна му је забава била: да лови и хвата рибу, или да тумара дуж обала и кроз шибљаке од мирте, тражећи шкољке и бубе. Његовој ентомолошкој збирци (збирци буба) могао је позавидети и какав Свамердам.<ref>Свамердам, Амстердамски природњак, рођен 1637. год. Прев.</ref> У овим екскурзијама обично би га пратио један стари црнац. Јупитар, тако се звао Црнац, био је ослобођен од ропства још пре пропасти Леграндове породице, али га ни претње, ни обећања нису могли одвратити од тога, да на свакоме кораку прати свога младог господара „Маса Вила”, како га је он звао, — јер је он то сматрао као своје право. Могуће је и да је родбина Леграндова, знајући га мало поремећена разума, подржавала Јупитра у његовој тврдоглавости, како би он надгледао и чувао овог тумарала.<br /> {{gap}}Под ширином острва Суливана зима је ретко кад јака, и заиста је редак случај, да је при крају године потребно ложити ватру. Око половине октобра 18.. године десило се, међутим, да је једнога дана било необично хладно. Пред сам залазак сунца тога дана упутио сам се кроз зелени шибљак колиби мога пријатеља, кога нисам био посетио већ неколико недеља. Тада сам становао у Карлстону, на девет миља од острва, и у оно је време прелазак тамо и натраг био много тежи но што је данас. Кад сам стигао до колибе, закуцам на врата, по обичају, но како нисам добио одговора, потражим кључ, где сам знао да је био сакривен; откључам и уђем унутра. На огњишту је горела лепа ватра; то је за мене била новина, али за то не непријатна. Скинем горњи капут, привучем једну наслоњачу ватри, која је весело пуцкарала, и мирно причекам повратак домаћинов.<br /> {{gap}}Тек што се било смркло, они стигоше и поздраве ме веома срдачно.<br /> {{gap}}Јупитар, развучених уста од једног уха до другог, устумарао се, да нам за вечеру спреми коју сарку. Легранд је био у једном од својих наступа усхићења, — како друкчије да их назовем. Нашао је једну непознату шкољку, која је припадала неком новом роду, шта више, нашао је и ухватио са Јупитром, једног новог -{scarabaeus}--а, (бубу), за коју је држао да ће бити сасвим новина за науку, али је желео да сутра чује о њему и моје мишљење.<br /> {{gap}}„А зашто не вечерас?” запитам га, тарући руке над ватром, са жељом да ђаво носи цело племе скарабеја.<br /> {{gap}}„Ах, да сам само знао да сте ви овде!” рече Легранд. „Али ја вас тако дуго већ нисам видео, па како сам могао предвидети да ћете ме посетити баш овог вечера?! Кад сам долазио кући, срео сам поручника Г-а из тврђаве, и слудовао сам, те сам му дао бубу, да је разгледа; зато ћу вам је моћи показати тек сутра. Останите ноћас овде, па ћу по њу послати Џупа (тако је он звао Јупитра), сутра, чим се сунце роди. Та то је најдивнија ствар на овоме свету!”<br /> {{gap}}„Шта? Излазак сунца?”<br /> {{gap}}„Којешта! Не то, већ буба.” Она је сјајне боје као злато; величине, колико крупан орах; на леђима има црне, сјајне пеге, две близу горњег краја, а једну нешто дужу, на доњем крају. Антене (пипци) су —”<br /> {{gap}}„Маса Виле, да вам кажем,” упаде му у реч Јупитар, „Буба је од самог злата, све је на њој златно, и изнутра и све, осим крила. Никад у животу нисам видео ни пола тако тешку бубу.”<br /> {{gap}}„Добро, нека је и од злата, Јупитре”, одговори Легранд озбиљнијим гласом, но што ми се чинило да је случај изискивао, „па зар је то разлог да оставиш сарке да загоре?” Тада се окрете мени: „Боја јој је заиста таква, да оправдава Јупитрово мишљење. Никад нисам видео сјајније металне боје, него што је имају крилни поклопци, али о томе ћете моћи судити тек сутра. Међутим, ја вам могу отприлике представити њезин облик цртањем.”<br /> {{gap}}Кад то рече, Легранд седе за мали сто, на коме је било мастило и перо, али не хартије. Потражи у фијоци, али и ту не нађе.<br /> {{gap}}„Не мари ништа, добро ће бити и ово,” рече он најпосле и извади из џепа од преслука један комад, као што ми се чинило, веома прљаве дебеле хартије, па поче по њему цртати перетом.<br /> {{gap}}Док је он цртао, ја сам седео покрај ватре, јер ми је још једнако било хладно. Кад је довршио цртеж, он ми га пружи, не устајући са свога места. У томе се споља зачу јасно режање, а затим гребање на вратима. Јупитар отвори врата, и Леграндов велики Њуфаундленски пас утрча, скочи ми предњим шапама на рамена и стаде ми се умиљавати; јер бих се увек с њим позабавио, кад сам долазио код Легранда. Пошто се пас смирио, ја погледам у хартију и, право да кажем, био сам јако изненађен цртежом мога пријатеља.<br /> {{gap}}„Заиста”, рекох, пошто сам био разгледао цртеж, „ово је чудноват -{scarabaeus}-, и морам признати, да је за мене сасвим нов. Нисам никад видео такве бубе. Ово више личи на лубању, или мртвачку главу, но на што друго, што сам досада видео.”<br /> {{gap}}„На мртвачку главу!” узвикну Легранд. „Ах да, — јесте, — на хартија је нешто налик на то, без сумње. Горње две пеге личе на очи, је ли? А дужа пега на дну личи на уста, — па онда и облик је целе бубе овалан.”<br /> {{gap}}„Може бити,” одговорим ја, „али, Легранде, можда ви нисте особито вешт цртач. Морам сачекати, да видим бубу својим очима, да бих себи могао створити какав појам о њезину изгледу.”<br /> {{gap}}„Онда не знам,” рече он мало јетко, „ја цртам доста добро — бар бих ''требао'' добро да цртам, — јер сам имао добре учитеље, и ласкам себи да нисам сасвим глуп.”<br /> {{gap}}„Али, мој драги пријатељу, онда се ви само шалите,” одговорим му ја, „ово је доста ''лепа лубања.'' Заиста, могао бих рећи да је ''изврсна'' лубања, према обичним појмовима физијологије. Ваш ''scarabaeus'' мора да је најчудноватија буба на свету, ако личи на овај цртеж. Ми би из тога могли згодно извести мало празноверица. Могли би бубу назвати: -{scarabaeus caput hominis}- (човечја глава), или нешто слично томе; у природној историји има доста таквих имена. Али где су пипци, о којима сте говорили?”<br /> {{gap}}„Пипци?!” рече Легранд, који као да је све више долазио у ватру. „Уверен сам да ви видите пипке. Ја сам их нацртао тако јасно, као што су код природног инсекта, и држим да је то довољно.”<br /> {{gap}}„Добро, добро, можда сте то и учинили, — па их ја не видим,” рекох ја и вратим му хартију без икакве даље примедбе, да га не бих наљутио; али сам био веома изненађен обртом, која је ствар узела. Његово ме је расположење довело у забуну. Што се тиче самог цртежа бубе, заиста се на њему нису видели никакви пипци, и у свему је врло јако наличио на обичан лик мртвачке главе.<br /> {{gap}}Легранд узе хартију дурљиво; згужва је и свакојако хтеде да је баци у ватру; али, као да му је један случајан поглед одједном привуче сву пажњу на хартију. У тренутку му се лице јако зажари, а затим одмах сасвим пребледе. Неко је време пажљиво посматрао цртеж, седећи за столом. Затим устаде, узе свећу са стола и седе на ковчег у другом крају собе. Ту је најпажљивије посматрао хартију, окрећући је у свима правцима, али не рече ништа. Цело његово понашање изгледало ми је врло чудновато; али сам држао да је најпаметније да никаквим објашњавањем не пооштравам његово нерасположење, које је расло сваким тренутком. Наједанпут он узе једну кесецу из џепа на капуту, брижљиво увије у њу хартију, остави обоје у писићи сто и забрави га. Тада постаде мирнији у своме понашању, али је првобитно одушевљење било сасвим ишчезло. Ипак је изгледао више замишљен но натмурен, и све се више и више удубљавао у мисли, из којих га није могла тргнути ни једна моја досетка. Ма да сам у први мах био намеран да преноћим у колиби, као што сам пре тога чинио, ипак видећи мога пријатеља тако рђаво расположења, сматрао сам да је најбоље да се с њим опростим. Он није наваљивао на мене да останем, али кад сам полазио, стискао ми је руку чак и са већом срдачношћу но обично.<br /> {{gap}}Од прилике на месец дана после тога — (за то време нисам виђао Легранда), посети ме једног дана, у Чарлстону, његов слуга Јупитар. Нисам никад видео доброг старог Црнца погруженијег, и побојао сам се да се моме пријатељу није догодила каква озбиљнија несрећа.<br /> {{gap}}„Но, Џупе, шта се догодило?” запитам га ја. „Шта ти ради господар?”<br /> {{gap}}„Па, право да кажем, господине, није му тако добро, као што би требало да је.”<br /> {{gap}}„Није му добро? Жао ме је, заиста, што то морам чути. Шта му је?”<br /> {{gap}}„Хм, па то је оно! Он се никад ни на шта не жали, — али је ипак веома оболео.”<br /> {{gap}}„''Веома'' оболео, Јупитре! Зашто то ниси одмах казао? Је ли у постељи?”<br /> {{gap}}„То не, већ не могу нигде да га нађем; то је управо оно што ме тишти. Врло ми тешко пада, кад помислим на сиротог маса Вила”.<br /> {{gap}}„Не могу да разумем, о чему управо говориш, Јупитре. Велиш да ти је господар болестан; зар ти није рекао, шта му је?”<br /> {{gap}}„Па, господине, не вреди толико разбијати главу око тога. Маса Вил не говори шта му је; али он по цео дан иде овако, са погнутом главом и подигнутим раменима, а блед је као крпа. Па онда непрестано прави неке бројке.”<br /> {{gap}}„Шта прави, Јупитре?”<br /> {{gap}}„Пише неке бројке и знаке по таблици, најчудноватије знаке које сам видео. Почињем озбиљно да страхујем, кажем вам. Морам од сада добро да пазим на њега. Неки дан ми је умакао пре сунчева наласка, и није се враћао целог боговетног дана. Одсекао сам био велики штап, да га поштено избијем кад се врати; али, ја сам таква будала, да нисам имао срце да то учини. Па изгледао је тако слаб!”<br /> {{gap}}„Како, шта? Али да! Ја ипак држим да не треба да си сувише строг са тим јадним човеком. Немој га тући, Јупитре, он то не може издржати. Али, зар ми не умеш казати, откуда долази та слабост, или, боље рећи, та промена у његову држању? Је ли се, после моје последње посете, догодила каква непријатност твоме господару?”<br /> {{gap}}„Не, господине, ''одонда'' се није ништа непријатно догодило; али се десило ''пре тога'', бојим се — било је истога дана кад сте ви били код нас.”<br /> {{gap}}„Како? Шта хоћеш да кажеш?”<br /> {{gap}}„Па, господине, мислим да ће бити буба, — ето то је.”<br /> {{gap}}„Шта ће бити?”<br /> {{gap}}„Буба, — уверен сам да је масу Вила ујела она златна буба негде у главу.”<br /> {{gap}}„А зашто ти да тако што мислиш, Јупитре?”<br /> {{gap}}„Она има добре штипаљке, маса, и уста. Никад нисам видео тако врашку бубу; хвата и уједа све што дохвати. Маса Вил ју је прво ухватио, али ју је морао одмах испустити. Кажем вам, мора бити да га је она ујела. Нису ми се никако допадала бубина уста, стога је нисам ни хтео хватати прстима, већ сам је ухватио једном хартијом коју сам нашао. Увио сам је у ту хартију и угурао јој један комадић у уста. Ето тако сам радио.”<br /> {{gap}}„Ти, дакле, мислиш да је твог господара заиста ујела она буба, и да је од тога уједа оболео?”<br /> {{gap}}„Ја о томе ништа не мислим, — ја то знам. Зашто би онда толико снивао о злату, да га није ујела златна буба. Слушао сам ја о тим златним бубама и пре тога.”<br /> {{gap}}„Али како знаш да он сања о злату?”<br /> {{gap}}„Како знаш? Па тако што о томе говори у сну — ето како знам.”<br /> {{gap}}„Добро, Јупитре, можда имаш и право; али каквој срећи имам да припишем само, што си ме данас удостојио посете?”<br /> {{gap}}„Шта велите, маса?”<br /> {{gap}}„Јеси ли ми донео какву поруку од г. Легранда?”<br /> {{gap}}„Не, маса; доносим вам ово писмо.” И Јупитар ми предаде писмо овог садржаја:<br /> {{gap}}{{gap}}„Мој драги . . . . .,<br /> {{gap}}„Зашто вас нема од толиког времена? Надам се да нисте били толико детињасти, па да сте се могли наћи увређени на најмању моју пргавост; али не, то није могуће.<br /> {{gap}}„Откако вас нисам видео, имао сам доста неспокојства. Имам нешто да вам кажем, али ипак не знам како да вам кажем, да ли уопште треба да вам кажем.<br /> {{gap}}„Последњих дана није ми било сасвим ''добро'', а сиромах старац Џуп досађује ми преко сваке мере својом добро мишљеном пажњом. Хоћете ли ми веровати, да је пре неки дан био спремио један штап, да ме казни, што сам му умакао и провео цео дан сâм у брдима на континенту. Уверен сам да ме је од батина спасао само мој рђав изглед.<br /> {{gap}}„Нисам ничим повећао своју збирку, откада смо се последњи пут видели.<br /> {{gap}}„Ако вам икако буде могуће, дођите са Јупитром. ''Свакојако'' дођите. Желим да вас видим још ''вечерас'', због важних послова. Уверавам вас да је ''веома'' важно. <p style="text-align:right;">Ваш одани ''Виљем Легранд''”</p> {{gap}},,Било је нечега у самоме тону овога писма, што је на мене утицало врло непријатно. Цео се стил битно разликовао од Леграндова обична стила. О чему је он то могао снивати? Каква се то нова ћуд уселила у његов раздражљиви мозак? Какав је то „веома важан посао“, који је *он* имао да сврши? Јупитрово казивање о њему, није предсказивало ничег доброг. Бојао сам се да непрекидан утицај несреће не буде најзад сасвим пореметио ум моме пријатељу. Не оклевајући, стога, ни часа, ја се спремим, да идем са Црнцем. Кад смо стигли на пристаниште спазим једну косу и три ашова све по изгледу ново, где леже на дну чамца, у који смо се требали укрцати. „Шта значи све то, Џупе?“ запитам га. „То су коса и ашови, маса.“ „То је истина, али шта ће то овде?“ „То су коса и ашови, што ми је маса Вил наредио да му их купим у вароши. Оне нас врашки много стају!“ „Али, за име света, шта ће твоме маса Вилу коса и ашови? „То ја не знам, и ђаво да ме носи, ако нисам уверен да ни он сâм то не зна. Него је све то због оне бубе.“ Кад сам видео да не могу добити никаква објашњења од Јупитра, чије се цело разумевање сводило на „бубу“, уђем у чамац и развијем једро. Јак, повољан поветарац брзо нас доведе у мали залив, северно од тврђаве Маултри; и пошто смо пропешачили од прилике две миље, дођемо пред колибу. Било је око часа по подне, кад смо стигли. Легранд нас је очекивао с нестрпљењем. Он ми стиште руку са грозничавим узбуђењем, што ме је узнемирило и повећало већ зачету сумњу. Био је блед као смрт, а упале очи његове светлиле су неприродним сјајем. Пошто сам га упитао за здравље, не знајући шта друго да кажем, запитам га, да ли му је поручник Г. . . . већ вратио бубу. „О, јесте,“ одговори он и јако порумени. „Добио сам је од њега одмах сутрадан. Ништа ме не би могло навести да се растанем од те бубе. Знате ли ви да је Јупитар сасвим у праву?!“ „У коме погледу?“ запитам ја са тешком слутњом на срцу. „Што држи да је она од сувога злата.“ Он ово рече са великом збиљом, што ме је необично дирнуло. „Ова ће буба отворити моју срећу,“ продужи он са поносним осмехом. „Она ће ми повратити имање мојих предака. Зар је, стога, како чудо, ако је толико ценим? Пошто је, дакле, срећа хтела да ми је удели, треба само да је згодно употребим, па да дођем до злата, чега је она знамење. Јупитре, донеси ми ту бубу!“ „Шта! Бубу, маса? Волео бих и не имати посла с њом; боље би било да идете сами по њу.“ На то Легранд устаде, с озбиљним и достојанственим лицем, и донесе ми бубу из једне стаклене кутије, у којој је била затворена. Био је то диван scarabaeus, у оно време још непознат природњацима, и од велике вредности с научног гледишта. Имао је две округле црне пеге близу горњег краја леђа, и једну дуплу такву пегу близу доњег краја. Крилни поклопци били су особито тврди и сјајни; изгледали су сасвим као углачано златно. Инсекат је био необично тежак и, кад све узмем у обзир, не бих имао много да замерам Јупитровом мишљењу о тој буби. Али, да се и Легранд слагао с њима у мишљењу, то ми није никако ишло у главу. „Послао сам по вас,“ рече он достојанствено, кад сам био довршио преглед бубе, „послао сам по вас, да вас замолим за савет и помоћ у смеровима судбине и бубе.“ „Драги мој Легранде,“ прекинем га ја, — „вама извесно није добро, и боље би било да се мало причувате. Треба да легнете у постељу, а ја ћу остати код вас неколико дана, док вас ово не прође. Ви сте грозничави и — —“ „Опипајте ми би́ло,“ рече он. Опипам му би́ло, и, право да кажем, нисам нашао ни најмањег трага од грознице. „Али, ви можете бити болесни, па ипак да немате грознице. Допустите ми, само овог пута, да вас посаветујем, као лекар. Пре свега треба да легнете у постељу. Затим — —“ „Ви се варате,“ прекиде ме он. „Мени је добро, колико то уопште може бити под утицајем узбуђења, које ме је обузело. Ако заиста желите да ми буде добро, ви ћете ублажити то узбуђење.“ „А како да то учиним?“ „Врло просто. Ја и Јупитар идемо у брда на копно и у томе походу треба нам неко, коме се можемо поверити. Ви сте једини, на кога се можемо ослонити. Успемо ли или не, у нашем предузећу, узбуђење, које на мени примећујете, подједнако ће се умирити.“ „Рад сам да вам учиним какву било услугу,“ одговорим ја; „али, хоћете ли ви да кажете да ова буба има какве год везе са вашим изласком у брда?“ „Има.“ „Онда не могу бити учесник у тако глупом предузећу, Легранде.“ „Жао ме је, — врло ме је жао; онда ћемо покушати сами.“ „Ви сами? Та овај је човек заиста полудео! Али стан'те! Колико мислите да ћете се бавити онде?“ „Вероватно сву ноћ. Поћи ћемо одмах, а вратићемо се најдаље до сунчева изласка.“ „А, хоћете ли ми дати часну реч, да, кад вас прођу ове лутке, и кад се ствар са бубом буде свршила, да ћете се онда вратити кући, и да ћете у свему послушати мој савет, као савет свога лекара?“ „Хоћу, обећавам вам; а сада да се кренемо, јер не смемо губити времена.“ Тешким срцем пођем за мојим пријатељем. Кренули смо се око четири часа — Легранд, Јупитар, ја и пас. Јупитар је понео косу и ашове; он је хтео све да носи сâм, више од бојазни, чини ми се, да који од ових алата не дође у домашај његова господара, но из прекомерне вредноће или услужности. Био је сасвим нерасположен, и једине речи, које би изустио за целога пута, биле су: „Та ђаволска буба!“ Што се мене тиче, ја сам био понео два слепа фењера; док се Легранд задовољио бубом, коју је носио обешену о крај једне врвце и махао њоме тамо и амо у ходу као какав мађионичар. Кад сам опазио овај јасан доказ да је мој пријатељ пореметио умом, једва сам се могао уздржати од суза; али сам држао, биће најбоље да подржавам његово уображење, бар за време или док не узмогнем употребити какву енергичнију меру, која би имала успеха. Међутим сам покушао, али без икаква успеха, да од њега сазнам штогод о смеру нашег изласка. Пошто је успео да ме приволи да га пратим, Легранд као да није био вољан да говори ни о каквом предмету мање важности. На сва моја питања одговарао је само: „Видећемо!“ Прешли смо мореуз на крају острва у чуну, и пошто смо се успели на узвишено земљиште на обали копна, продужисмо пут у северо-западном правцу, кроз страховито дивљи и пуст крај Нигде се није могао видети траг човечје ноге. Легранд нас је водио поуздано; застајао би овде онде, само за тренутак, да разгледа нека обележја, која као да беше оставио неком ранијом приликом. Тако смо путовали од прилике два часа и сунце је баш залазило, кад смо ушли у крај много страшнијег изгледа, од свију других што смо их дотле видели. Била је то као нека врста заравни, под врхом скоро неприступног брда, обраслог честом шумом, од подножја до врха. По њему се расуло стење које као да је лежало само на земљи, и много се истога није стропоштало у долину само зато, што га је задржавало дрвеће, на које се наслањало. Дубоке јаруге у разним правцима давале су целоме призору још суморнији, свечан изглед. Зараван, на коју смо се успели, била је густо обрасла купином, и одмах увидесмо да нећемо моћи продужити пута, док не узмемо у помоћ косу. По наредби свога господара, Јупитар опоче да нам крчи пут до једног горостасног тулипанова дрвета, које се уздизало на заравни са још осам до десет храстова. Лепотом свога зеленила и облика, својим далеко раширеним гранама, и целим својим величанственим изгледом ово је дрво било надмашило храстове наоколо и све остало дрвеће, које сам дотле видео. Кад смо стигли до дрвета, Легранд се окрете Јупитру и запита га да ли мисли да ће се моћи успужати уз дрво? То питање као да је мало зачудило старца и за неко време не одговори ништа. Најзад приђе горостасноме деблу, обиђе га полако унаоколо и посматраше га пажљиво. Кад је све разгледао, рече: „Да, маса, Џуп се може попети на свако дрво које је једном у животу видео.“ „Онда хајде, пењи се што пре, јер ће скоро мрак, па нећемо видети радити.“ „Докле се морам попети, маса?“ упита Јупитар. „Прво се успужај уз главно стабло, па ћу ти после казати докле да идеш. — Али стани! Понеси собом бубу.“ „Бубу, маса Виле! — Златну бубу!? „повиче Црнац. „Да је собом вучем на дрво? Нека ме ђаво носи ако то учиним!“ „Ако се бојиш, Џупе, ти тако велик и снажан Црнац, да узмеш у руку ову малу, невину мртву бубу, а ти је можеш држати за ову врвцу. Али, ако је не понесеш собом како било, бићу принуђен да ти разбијем главу овим ашовом.“ „Зашто, маса, да вичете на старога Црнца?“ рече Џуп, очигледно постиђен. „Само сам се шалио, зар ја да се бојим бубе; шта марим ја за бубу?!“ Опрезно ухвати горњи крај врвце и, држећи инсекат, колико је год могао, даље од себе, спреми се, да се попне на дрво. Тулипаново дрво, Liriodendron Tulipiferum, најдивније је дрво Америчких шума. У младости има особито глатко де́бло и често достиже доста велику висину, без побочних грана; али у каснијим годинама, кора му постаје чворугава и неједнака, а на деблу се појави мноштво кратких грана. Стога се пењање у овом случају чинило теже, но што је било у ствари. Јупитар обухвати де́бло, колико је могао чвршће ногама и рукама, и поче се пужати, хватајући се рукама за једне и́зрасли, а одупирући се прстима босих ногу о друге. Пошто се једном или два пута у мало није омакао, најзад се дохвати прве веће рачве и као да сматраше да је тим потпуно довршио свој посао. Опасност је заиста већ била прешла, ма да је био на висини од шездесет или седамдесет стопа изнад земље. „Куда треба сада идем, маса Виле?“ запита Јупитар. „Држи се једнако највеће гране, — ове с ове стране,“ рече Легранд. Црнац га одмах послуша и, као што је изгледало, чинио је то без велике тешкоће; пењао се све више и више, док се напослетку није ни могао видети кроз густо лишће. Затим се зачу његов глас као из даљине: „Докле још треба да се пењем?“ „На којој си висини?“ запита га Легранд. „Толико високо“, одговори Црнац, „да могу да видим небо кроз врх дрвета.“ „Остави се сада неба, но пази шта ти говорим. Погледај низ стабло и изброји гране под собом, на овој страни. Колико си грана прешао?“ „Једну, две, три, четири, пет. — Прешао сам пет великих грана на овој страни, маса.“ „Онда иди још за једну више.“ После неколико тренутака чуо се опет Црнчев глас, где јавља да је стигао до седме гране. „Седи, Џупе“, повиче Легранд, очивидно у јаком узбуђењу, „хоћу да идеш по тој грани, што даље можеш. Ако видиш штогод необично, јави ми“. И оно мало вере у здраву памет мога јадног пријатеља, што ми још беше остало, сада је сасвим ишчезло. Нисам имао куда, но да закључим да је он душевно оболео, и почнем се озбиљно бринути, како да га вратим кући. Док сам ја размишљао шта би било најбоље да се учини, Јупитров се глас опет зачу. „Бојим се да идем даље по овој грани, — скоро се сва осушила.“ „Шта си казао, Јупитре? Да је та грана сува?“ повиче Легранд уздрхталим гласом. „Јесте, маса, сува је као кост — нема поговора; она је свршила своје.“ „Шта, за име Божје, сад да радим?“ узвикну Легранд у великом очајању. „Шта да чините?!“ рекох ја, задовољан, што ми се дала прилика да кажем своје мишљење. „Па вратите се кући и лезите у постељу. Хајдете! — Будите паметни. Већ је касно; уосталом, сетите се вашег обећања.“ „Јупитре,“ викну он, не осврћући се ни најмање на моје речи, „чујеш ли ме?“ „Да, маса Виле, чујем вас врло добро.“ „Онда зарежи дрво својим ножем и види да ли се оно *сасвим* осушило.“ „Суво је, маса, доста суво,“ одговори Црнац, мало касније, „али још не толико, колико би могло бити. Могао бих се, истина, усудити да идем још мало даље по тој грани, али *сâм*.“ „Сам! Како ти то мислиш?“ „Па мислим без бубе. Врло је тешка та буба. Мислим, кад бих је испустио на земљу, да се гране не би сломила под теретом само једног Црнца.“ Легранду као да се свали терет са срца. „Врашки обешењаче,“ викну он, „шта хоћеш да кажеш с тим твојим глупостима? Ако испустиш бубу, разбићу ти главу. Пази, Јупитре, чујеш ли ме?“ „Да, маса; не морате ви тако викати на једног сиротог Црнца.“ „Добро! Дакле, слушај! — Ако се одважиш да идеш по тој грани докле год можеш, без опасности, и ако не испустиш бубу, поклонићу ти сребрн долар, чим сиђеш.“ „Идем, маса Виле. — Ево, идем,“ одговори брзо Црнац; „ево ме скоро на крају.“ „*На крају!*“ цикну Легранд, „велиш ли да си на крају те гране?“ „Скоро ћу бити на крају, маса — о-о-о-о-о! Господе, смилуј ми се! Шта је *ово* овде на дрвету?“ „Добро, па шта је?“ повиче Легранд, усхићен. „Та није ништа, само лубања; — неко је оставио своју главу на дрвету, а вране му с ње искљувале месо.“ „Лубања, велиш? — Врло добро! — Како је утврђена за грану, шта је држи?“ „Морам прво да видим, маса. Хм, ово је врло чудновато, заиста! — Ево једног великог клинца којим је лубања прикована за дрво.“ == Напомене == <references/> {{Википедија|Златни скарабеј}} == Извор == 1900. ''Бранково коло'', 21. септембар, бр. 38. Стр. 1195—1198. {{ЈВ-аутор|Евжен Дероко|1944}} 6ukn0hcsudaf47z7be0m8u97sev01ow Мој добри роде 0 61445 145175 2026-07-13T08:10:52Z Coaorao 19106 Преусмерена страница на [[Песма (Мој добри роде)]] 145175 wikitext text/x-wiki #Преусмери [[Песма (Мој добри роде)]] 37rd5bzwk5ulj3st73ix9xilmqd8gdh