Викизворник srwikisource https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%93%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%B0_%D1%81%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B0 MediaWiki 1.47.0-wmf.11 first-letter Медиј Посебно Разговор Корисник Разговор с корисником Викизворник Разговор о Викизворнику Датотека Разговор о датотеци Медијавики Разговор о Медијавикију Шаблон Разговор о шаблону Помоћ Разговор о помоћи Категорија Разговор о категорији Аутор Разговор о аутору Додатак Разговор о додатку Page Page talk Index Index talk TimedText TimedText talk Модул Разговор о модулу Event Event talk 0 1822 145182 144518 2026-07-14T13:33:53Z Coaorao 19106 Coaorao преместио је страницу [[Моја отаџбина]] на [[Моја отаџбина (Алекса Шантић)]]: Правилан назив 144518 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=Моја отаџбина | одељак= | аутор=Алекса Шантић | белешке= }} {{Поезија| Не плачем само с болом свога срца Радʼ земље ове убоге и голе; Мене све ране мога рода боле, И моја душа с њим пати и грца. Овдје, у болу срца истрзана, Ја носим клетве свих патњи и мука, И крв што капа са душманских рука То је крв моја из мојијех рана. У мени цвиле душе милиона — Мој сваки уздах, свака суза бона, Њиховим болом вапије и иште. И свуда гдје је српска душа која, Тамо је мени отаџбина моја, Мој дом и моје рођено огњиште.}} {{ЈВ-аутор|Алекса Шантић|1924}} [[Категорија:Шантићеве песме 1908.]] [[Категорија:Родољубиве песме]] lezb6o07pww0t51qfj7fhfxak0lusps 100 8342 145188 145173 2026-07-14T13:44:24Z Coaorao 19106 /* Песме */ 145188 wikitext text/x-wiki {{Аутор | име = Јован | презиме = Дучић | иницијал_презимена = Д | годинарођења = 1874 | годинасмрти = 1943 | опис = '''Јован Дучић''' био је српски и југословенски песник-дипломата, писац и академик. | слика = Ducic.jpg | опис_слике = | википедија = Јован Дучић | вики_цитати = Јован Дучић | остава = | остава_кат = Jovan Dučić }} == Песме == * [[Самохрана мајка]] (1886) * [[Анаграми]] (1887) * [[Два гроба]] (1887) * [[Двоје сирочади]] (1887) * [[Зора (Јован Дучић)]] (1887) * [[Поздрав Фрушке Горе]] (1887) * [[Слијепац]] (1887) * [[Вече (На западу у румени)]] (1888) * [[Мелем болу]] (1888) * [[Пастир (Јован Дучић)]] (1888) * [[Прољетна зора (Јован Дучић)]] (1888) * [[Три Црногорца]] (1888) * [[Браћи на ново љето]] (1889) * [[Гори (Јован Дучић)]] (1889) * [[Мислио сам....]] (1889) * [[На 500-љетни Видов-дан]] (1889) * [[Не клони (Јован Дучић)]] (1889) * [[Ој ти небо]] (1889) * [[Отпало лишће]] (1889) * [[Сиротанова клетва]] (1889) * [[У болести (Јован Дучић)]] (1889) * [[У зиму]] (1889) * [[Црква у самоћи]] (1889) * [[Васкрс]] (1890) * [[Ластама]] (1890) * [[На гробу Леонтије Радуловића, владике херцеговачког]] (1890) * [[На мору (Јован Дучић)]] (1890) * [[На рад!....]] (1890) * [[Небу (Јован Дучић)|Небу]] (1890) * [[Поздрав „Босанско херцеговачком источнику” на нову 1890 год.]] (1890) * [[Прољеће (Јован Дучић)]] (1890) * [[Пустињак]] (1890) * [[Сељеницима]] (1890) * [[Сироче (Јован Дучић)]] (1890) * [[Србин (Јован Дучић)]] (1890) * [[У јесен]] (1890) * [[Д* (Минуће и ово доба)]] (1891) * [[Домовини (Јован Дучић)]] (1891) * [[Митрополиту Ђорђу Николајевићу]] * [[На гробу Исидора Стојковића]] (1891) * [[*** (На пољу силна бура)]] (1891) * [[Прољетно цвијеће]] (1891) * [[*** Давно je на свʼјет пала]] (1892) * [[Збогом!.., Ти света земљо)]] (1892) * [[*** (Kaд јато зв’језда распе се по ноћи)]] (1892) * [[*** (Као изгнаник тужни из раја љубави и среће)]] (1892) * [[На обали (На обали мекој, покрај р’јеке плаве)]] (1892) * [[Oј, гдје сте]] (1892) * [[Покрај чаше]] (1892) * [[*** (Ти си к’о звијезда што чаровно блиста)]] (1892) * [[У пролеће (Јован Дучић)]] (1892) * [[У спомен]] (1892) * [[Ходи ближе!....]] (1892) * [[Анђео (Јован Дучић)]] (1893) * [[Браћа (Јован Дучић)]] (1893) * [[*** (Запали искру свете вере и жарке наде)]] (1893) * [[Звезда (Јован Дучић)]] (1893) * [[Из даљине (Јован Дучић)]] (1893) * [[*** (Je л’ то анђелак твој, што трепће на крилих лаки)]] (1893) * [[Немојте тако!]] (1893) * [[*** (Ти љупко чедо мојих ведрих дана)]] (1893) * [[*** (У недоглед даљни пучина се вије)]] (1893) * [[*** (Угушио сам терет туге тајне)]] (1893) * [[*** (За што мири слађан вјетрић)]] (1894) * [[Jесења елегија]] (1894) * [[*** (Љуби је, срце моје)]] (1894) * [[На гробовима бораца]] (1894) * [[Ноћ у Деволу]] (1894) * [[Ноћна песма (Бледо светило ноћи)]] (1894) * [[Први цвет]] (1894) * [[Прича (Јован Дучић)]] (1894) * [[Прометеј (Јован Дучић)]] (1894) * [[Пророк]] (1894) * [[*** (Ти си одбјегла)]] (1894) * [[Уз пехар]] (1894) * [[*** (Храм разорен стоји)]] (1894) * [[*** (О шта те из сна буди)]] (1895) * [[Прољетне мелодије]] (1895) * [[Једном пјеснику]] (1895) * [[*** (Кад се спусти сјенка)]] (1895) * [[*** (Тебе тражим дан кад мине)]] (1895) * [[Војиславу над гробом]] (1895) * [[На обали (Јован Дучић)]] (1896) * [[Српски борац]] (1896) * [[Гусар]] (1896) * [[Пут (Јован Дучић)|Пут]] (1896) * [[Пјесникова молитва]] (1896) * [[Не чекај ме...]] (1897) * [[Гроб]] (1897) * [[Вјетре!]] (1897) * [[Куда ћеш... (Јован Дучић)|Куда ћеш...]] (1897) * [[Салангана]] (1897) * [[Моја отаџбина (Јован Дучић)|Моја отаџбина]] (1899) * [[Писмо другу]] (1900) * [[Аида]] (1900) * [[Истоку]] (1900) * [[Драма]] (1901) * [[Залазак сунца (1901)|Залазак сунца]] (1901) * [[Зашто?...]] (1901) * [[Антички мотиви]] (1903) * [[Врбас]] (1941) * [[На царев Аранђеловдан]] (1942) * [[Вечној Србији]] (1942) * [[Молитва (Јован Дучић)|Молитва]] (1943) * [[Сатира]] (1943) * [[Нова влада]] (1943) * [[На обали Неретве]] (1943) * [[Лички мученици]] (1943) * [[Босна (Јован Дучић)|Босна]] (1943) * [[Песма (Мој добри роде)]] (1943) * [[Југославија]] (1943) * [[Француској]] (1943) * [[Сину тисућљетне културе (Дучићеве песме)#Сину тисућљетне културе|Сину тисућљетне културе]] (194?) === Преводи === * [[Поцрњело лице]] (1889), од Ј. Х. Фогла * ''[[Ехо]]'' (1896), од [[Пушкин|Пушкина]] * ''[[Романца]]'' (1896), од Пушкина * ''[[Суза]]'' (1898), од Пушкина * ''[[Анџело]]'' (1898), од Пушкина * ''[[Бахчисарајски шедрван]]'' (1900), од Пушкина * ''[[Голуб]]'' (1900), од Пушкина * ''[[Цигани]]'' (1902), од Пушкина * ''[[Кажи...]]'' (1896), од [[Хајне|Хајнеа]] * ''[[Гле и опет...]]'' (1896), од Хајнеа * ''[[Не смиј се над мојом пророчанском тугом]]'' (1896), од [[Љермонтов|Љермонтова]] * ''[[Кинџалу]]'' (1896), од Љермонтова * ''[[Сужањ]]'' (1896), од Љермонтова * ''[[Не, тако силно ја не љубим тебе]]'' (1896), од Љермонтова * ''[[Песма младости]]'' (1902), од Маня Давидовна Штейнбергъ == Збирке песaма == * [[Пјесме (Јован Дучић)|Пјесме]] (1901) * [[Песме (Јован Дучић)|Песме]] (1911) * [[Песме сунца]] (1929) * [[Песме љубави и смрти]] (1929) * [[Царски сонети]] (1930) * [[Плаве легенде]] (1930) * [[Лирика]] (1943) == Проза == * [[Патриотизам у Књижевности]] (1899) * [[Писмо из Женеве]] (1900) * [[Писмо из Алпа]] (1906) * [[Писмо с Јонског мора]] (1911) * [[Светислав Симић (Ј. Дучић)|Светислав Симић]] (1911) * [[Мисли о песнику]] (1924) * [[Писмо из Рима]] (1929) * [[Благо Цара Радована]] (1932) * [[Писмо из Палестине]] (1938) * [[Писмо из Египта]] (1940) * [[Градови и химере (1932)|Градови и химере]] (1930) * [[Градови и химере (1940)|Градови и химере]] (1940) === Преводи === * [[Гете и Шилер]] (1900), од [[w:Госпођа де Стал|Госпође де Стал]] === Верзије есеја === * [[Борисав Станковић (Ј. Дучић)|Борисав Станковић]] (1907) === Књижевни прикази и белешке === * [[Споменик Војиславу]] (1902) * [[Наши писци и наши читаоци]] (1908) * [[Историја образованости]] (1908) * [[Два нова уметника]] (1922) * [[Књижевни космополитизам]] (1928) * [[Наше књижевно време]] (1929) * [[За вечни спомен Змају]] (1929) === Политички радови === * [[Београђани, отаџбина је у опасности!]] (1908) * [[Словени и Босна]] (1908) * [[Два Рибникара]] (1924) * [[Реч Југославија]] (1929) * [[Слободан Јовановић (Ј. Дучић)|Слободан Јовановић]] (1942) * [[Др Влатко Мачек и Југославија]] (1942) * [[Југословенска идеологија: истина о „југославизму”]] (1942) * [[Федерализам или централизам: истина о „спорном питању” у бившој Југославији]] (1943) == Дела о Јовану Дучићу == * ''[[Јован Дучић, српски пјесник]]'' (1900), Босанска вила * ''[[„Пјесме” Јована Дучића]]'' (1901), од [[Јован Скерлић|Јована Скерлића]] * ''[[Јована Дучић, Пјесме (Марко Цар)|Јована Дучић, Пјесме]]'' (1902), од [[Марко Цар|Марка Цара]] * ''[[Дучићева задужбина]]'' (1902), од [[Павле Поповић|Павла Поповића]] * ''Поводом издања сабраних дела Јована Дучића'' (1929), од Исидора Секулић * ''[[Јован Дучић (Н. Мирковић)|Јован Дучић]]'' (1936), од [[Аутор:Никола Мирковић|Николе Мирковић]] * ''Велики српски песник г. Јован Дучић стигао у Америку'' (1941), Американски Србобран * ''Слава Јовану Дучићу'' (1943), Американски Србобран [[Категорија:Јован Дучић]] [[Категорија:Српски књижевници]] [[Категорија:Српски песници]] 7qnsjic6n6rpkzs0elexyynliafsrt8 145189 145188 2026-07-14T13:50:08Z Coaorao 19106 /* Песме */ 145189 wikitext text/x-wiki {{Аутор | име = Јован | презиме = Дучић | иницијал_презимена = Д | годинарођења = 1874 | годинасмрти = 1943 | опис = '''Јован Дучић''' био је српски и југословенски песник-дипломата, писац и академик. | слика = Ducic.jpg | опис_слике = | википедија = Јован Дучић | вики_цитати = Јован Дучић | остава = | остава_кат = Jovan Dučić }} == Песме == * [[Самохрана мајка]] (1886) * [[Анаграми]] (1887) * [[Два гроба]] (1887) * [[Двоје сирочади]] (1887) * [[Зора (Јован Дучић)]] (1887) * [[Поздрав Фрушке Горе]] (1887) * [[Слијепац]] (1887) * [[Вече (На западу у румени)]] (1888) * [[Мелем болу]] (1888) * [[Пастир (Јован Дучић)]] (1888) * [[Прољетна зора (Јован Дучић)]] (1888) * [[Три Црногорца]] (1888) * [[Браћи на ново љето]] (1889) * [[Гори (Јован Дучић)]] (1889) * [[Мислио сам....]] (1889) * [[На 500-љетни Видов-дан]] (1889) * [[Не клони (Јован Дучић)]] (1889) * [[Ој ти небо]] (1889) * [[Отпало лишће]] (1889) * [[Сиротанова клетва]] (1889) * [[У болести (Јован Дучић)]] (1889) * [[У зиму]] (1889) * [[Црква у самоћи]] (1889) * [[Васкрс]] (1890) * [[Ластама]] (1890) * [[На гробу Леонтије Радуловића, владике херцеговачког]] (1890) * [[На мору (Јован Дучић)]] (1890) * [[На рад!....]] (1890) * [[Небу (Јован Дучић)|Небу]] (1890) * [[Поздрав „Босанско херцеговачком источнику” на нову 1890 год.]] (1890) * [[Прољеће (Јован Дучић)]] (1890) * [[Пустињак]] (1890) * [[Сељеницима]] (1890) * [[Сироче (Јован Дучић)]] (1890) * [[Србин (Јован Дучић)]] (1890) * [[У јесен]] (1890) * [[Д* (Минуће и ово доба)]] (1891) * [[Домовини (Јован Дучић)]] (1891) * [[Митрополиту Ђорђу Николајевићу]] * [[На гробу Исидора Стојковића]] (1891) * [[*** (На пољу силна бура)]] (1891) * [[Прољетно цвијеће]] (1891) * [[*** Давно je на свʼјет пала]] (1892) * [[Збогом!.., Ти света земљо)]] (1892) * [[*** (Kaд јато зв’језда распе се по ноћи)]] (1892) * [[*** (Као изгнаник тужни из раја љубави и среће)]] (1892) * [[На обали (На обали мекој, покрај р’јеке плаве)]] (1892) * [[Oј, гдје сте]] (1892) * [[Покрај чаше]] (1892) * [[*** (Ти си к’о звијезда што чаровно блиста)]] (1892) * [[У пролеће (Јован Дучић)]] (1892) * [[У спомен]] (1892) * [[Ходи ближе!....]] (1892) * [[Анђео (Јован Дучић)]] (1893) * [[Браћа (Јован Дучић)]] (1893) * [[*** (Запали искру свете вере и жарке наде)]] (1893) * [[Звезда (Јован Дучић)]] (1893) * [[Из даљине (Јован Дучић)]] (1893) * [[*** (Je л’ то анђелак твој, што трепће на крилих лаки)]] (1893) * [[Немојте тако!]] (1893) * [[*** (Ти љупко чедо мојих ведрих дана)]] (1893) * [[*** (У недоглед даљни пучина се вије)]] (1893) * [[*** (Угушио сам терет туге тајне)]] (1893) * [[*** (За што мири слађан вјетрић)]] (1894) * [[Jесења елегија]] (1894) * [[*** (Љуби је, срце моје)]] (1894) * [[На гробовима бораца]] (1894) * [[Ноћ у Деволу]] (1894) * [[Ноћна песма (Бледо светило ноћи)]] (1894) * [[Први цвет]] (1894) * [[Прича (Јован Дучић)]] (1894) * [[Прометеј (Јован Дучић)]] (1894) * [[Пророк]] (1894) * [[*** (Ти си одбјегла)]] (1894) * [[Уз пехар]] (1894) * [[*** (Храм разорен стоји)]] (1894) * [[Војиславу над гробом]] (1895) * [[Једном пјеснику]] (1895) * [[*** (Кад се спусти сјенка)]] (1895) * [[*** (Не питај како је мени)]] (1895) * [[*** (О шта те из сна буди)]] (1895) * [[Под липом (Јован Дучић)]] (1895) * [[Пред једном статуом]] (1895) * [[Прољетне мелодије]] (1895) * [[Расуће се...]] (1895) * [[Сестри (Над гробом)]] (1895) * [[*** (Тебе тражим дан кад мине)]] (1895) * [[На обали (Јован Дучић)]] (1896) * [[Српски борац]] (1896) * [[Гусар]] (1896) * [[Пут (Јован Дучић)|Пут]] (1896) * [[Пјесникова молитва]] (1896) * [[Не чекај ме...]] (1897) * [[Гроб]] (1897) * [[Вјетре!]] (1897) * [[Куда ћеш... (Јован Дучић)|Куда ћеш...]] (1897) * [[Салангана]] (1897) * [[Моја отаџбина (Јован Дучић)|Моја отаџбина]] (1899) * [[Писмо другу]] (1900) * [[Аида]] (1900) * [[Истоку]] (1900) * [[Драма]] (1901) * [[Залазак сунца (1901)|Залазак сунца]] (1901) * [[Зашто?...]] (1901) * [[Антички мотиви]] (1903) * [[Врбас]] (1941) * [[На царев Аранђеловдан]] (1942) * [[Вечној Србији]] (1942) * [[Молитва (Јован Дучић)|Молитва]] (1943) * [[Сатира]] (1943) * [[Нова влада]] (1943) * [[На обали Неретве]] (1943) * [[Лички мученици]] (1943) * [[Босна (Јован Дучић)|Босна]] (1943) * [[Песма (Мој добри роде)]] (1943) * [[Југославија]] (1943) * [[Француској]] (1943) * [[Сину тисућљетне културе (Дучићеве песме)#Сину тисућљетне културе|Сину тисућљетне културе]] (194?) === Преводи === * [[Поцрњело лице]] (1889), од Ј. Х. Фогла * ''[[Ехо]]'' (1896), од [[Пушкин|Пушкина]] * ''[[Романца]]'' (1896), од Пушкина * ''[[Суза]]'' (1898), од Пушкина * ''[[Анџело]]'' (1898), од Пушкина * ''[[Бахчисарајски шедрван]]'' (1900), од Пушкина * ''[[Голуб]]'' (1900), од Пушкина * ''[[Цигани]]'' (1902), од Пушкина * ''[[Кажи...]]'' (1896), од [[Хајне|Хајнеа]] * ''[[Гле и опет...]]'' (1896), од Хајнеа * ''[[Не смиј се над мојом пророчанском тугом]]'' (1896), од [[Љермонтов|Љермонтова]] * ''[[Кинџалу]]'' (1896), од Љермонтова * ''[[Сужањ]]'' (1896), од Љермонтова * ''[[Не, тако силно ја не љубим тебе]]'' (1896), од Љермонтова * ''[[Песма младости]]'' (1902), од Маня Давидовна Штейнбергъ == Збирке песaма == * [[Пјесме (Јован Дучић)|Пјесме]] (1901) * [[Песме (Јован Дучић)|Песме]] (1911) * [[Песме сунца]] (1929) * [[Песме љубави и смрти]] (1929) * [[Царски сонети]] (1930) * [[Плаве легенде]] (1930) * [[Лирика]] (1943) == Проза == * [[Патриотизам у Књижевности]] (1899) * [[Писмо из Женеве]] (1900) * [[Писмо из Алпа]] (1906) * [[Писмо с Јонског мора]] (1911) * [[Светислав Симић (Ј. Дучић)|Светислав Симић]] (1911) * [[Мисли о песнику]] (1924) * [[Писмо из Рима]] (1929) * [[Благо Цара Радована]] (1932) * [[Писмо из Палестине]] (1938) * [[Писмо из Египта]] (1940) * [[Градови и химере (1932)|Градови и химере]] (1930) * [[Градови и химере (1940)|Градови и химере]] (1940) === Преводи === * [[Гете и Шилер]] (1900), од [[w:Госпођа де Стал|Госпође де Стал]] === Верзије есеја === * [[Борисав Станковић (Ј. Дучић)|Борисав Станковић]] (1907) === Књижевни прикази и белешке === * [[Споменик Војиславу]] (1902) * [[Наши писци и наши читаоци]] (1908) * [[Историја образованости]] (1908) * [[Два нова уметника]] (1922) * [[Књижевни космополитизам]] (1928) * [[Наше књижевно време]] (1929) * [[За вечни спомен Змају]] (1929) === Политички радови === * [[Београђани, отаџбина је у опасности!]] (1908) * [[Словени и Босна]] (1908) * [[Два Рибникара]] (1924) * [[Реч Југославија]] (1929) * [[Слободан Јовановић (Ј. Дучић)|Слободан Јовановић]] (1942) * [[Др Влатко Мачек и Југославија]] (1942) * [[Југословенска идеологија: истина о „југославизму”]] (1942) * [[Федерализам или централизам: истина о „спорном питању” у бившој Југославији]] (1943) == Дела о Јовану Дучићу == * ''[[Јован Дучић, српски пјесник]]'' (1900), Босанска вила * ''[[„Пјесме” Јована Дучића]]'' (1901), од [[Јован Скерлић|Јована Скерлића]] * ''[[Јована Дучић, Пјесме (Марко Цар)|Јована Дучић, Пјесме]]'' (1902), од [[Марко Цар|Марка Цара]] * ''[[Дучићева задужбина]]'' (1902), од [[Павле Поповић|Павла Поповића]] * ''Поводом издања сабраних дела Јована Дучића'' (1929), од Исидора Секулић * ''[[Јован Дучић (Н. Мирковић)|Јован Дучић]]'' (1936), од [[Аутор:Никола Мирковић|Николе Мирковић]] * ''Велики српски песник г. Јован Дучић стигао у Америку'' (1941), Американски Србобран * ''Слава Јовану Дучићу'' (1943), Американски Србобран [[Категорија:Јован Дучић]] [[Категорија:Српски књижевници]] [[Категорија:Српски песници]] fpp0vt3ffbvug4p95wglxm06hima1id 145190 145189 2026-07-14T13:56:24Z Coaorao 19106 /* Проза */ 145190 wikitext text/x-wiki {{Аутор | име = Јован | презиме = Дучић | иницијал_презимена = Д | годинарођења = 1874 | годинасмрти = 1943 | опис = '''Јован Дучић''' био је српски и југословенски песник-дипломата, писац и академик. | слика = Ducic.jpg | опис_слике = | википедија = Јован Дучић | вики_цитати = Јован Дучић | остава = | остава_кат = Jovan Dučić }} == Песме == * [[Самохрана мајка]] (1886) * [[Анаграми]] (1887) * [[Два гроба]] (1887) * [[Двоје сирочади]] (1887) * [[Зора (Јован Дучић)]] (1887) * [[Поздрав Фрушке Горе]] (1887) * [[Слијепац]] (1887) * [[Вече (На западу у румени)]] (1888) * [[Мелем болу]] (1888) * [[Пастир (Јован Дучић)]] (1888) * [[Прољетна зора (Јован Дучић)]] (1888) * [[Три Црногорца]] (1888) * [[Браћи на ново љето]] (1889) * [[Гори (Јован Дучић)]] (1889) * [[Мислио сам....]] (1889) * [[На 500-љетни Видов-дан]] (1889) * [[Не клони (Јован Дучић)]] (1889) * [[Ој ти небо]] (1889) * [[Отпало лишће]] (1889) * [[Сиротанова клетва]] (1889) * [[У болести (Јован Дучић)]] (1889) * [[У зиму]] (1889) * [[Црква у самоћи]] (1889) * [[Васкрс]] (1890) * [[Ластама]] (1890) * [[На гробу Леонтије Радуловића, владике херцеговачког]] (1890) * [[На мору (Јован Дучић)]] (1890) * [[На рад!....]] (1890) * [[Небу (Јован Дучић)|Небу]] (1890) * [[Поздрав „Босанско херцеговачком источнику” на нову 1890 год.]] (1890) * [[Прољеће (Јован Дучић)]] (1890) * [[Пустињак]] (1890) * [[Сељеницима]] (1890) * [[Сироче (Јован Дучић)]] (1890) * [[Србин (Јован Дучић)]] (1890) * [[У јесен]] (1890) * [[Д* (Минуће и ово доба)]] (1891) * [[Домовини (Јован Дучић)]] (1891) * [[Митрополиту Ђорђу Николајевићу]] * [[На гробу Исидора Стојковића]] (1891) * [[*** (На пољу силна бура)]] (1891) * [[Прољетно цвијеће]] (1891) * [[*** Давно je на свʼјет пала]] (1892) * [[Збогом!.., Ти света земљо)]] (1892) * [[*** (Kaд јато зв’језда распе се по ноћи)]] (1892) * [[*** (Као изгнаник тужни из раја љубави и среће)]] (1892) * [[На обали (На обали мекој, покрај р’јеке плаве)]] (1892) * [[Oј, гдје сте]] (1892) * [[Покрај чаше]] (1892) * [[*** (Ти си к’о звијезда што чаровно блиста)]] (1892) * [[У пролеће (Јован Дучић)]] (1892) * [[У спомен]] (1892) * [[Ходи ближе!....]] (1892) * [[Анђео (Јован Дучић)]] (1893) * [[Браћа (Јован Дучић)]] (1893) * [[*** (Запали искру свете вере и жарке наде)]] (1893) * [[Звезда (Јован Дучић)]] (1893) * [[Из даљине (Јован Дучић)]] (1893) * [[*** (Je л’ то анђелак твој, што трепће на крилих лаки)]] (1893) * [[Немојте тако!]] (1893) * [[*** (Ти љупко чедо мојих ведрих дана)]] (1893) * [[*** (У недоглед даљни пучина се вије)]] (1893) * [[*** (Угушио сам терет туге тајне)]] (1893) * [[*** (За што мири слађан вјетрић)]] (1894) * [[Jесења елегија]] (1894) * [[*** (Љуби је, срце моје)]] (1894) * [[На гробовима бораца]] (1894) * [[Ноћ у Деволу]] (1894) * [[Ноћна песма (Бледо светило ноћи)]] (1894) * [[Први цвет]] (1894) * [[Прича (Јован Дучић)]] (1894) * [[Прометеј (Јован Дучић)]] (1894) * [[Пророк]] (1894) * [[*** (Ти си одбјегла)]] (1894) * [[Уз пехар]] (1894) * [[*** (Храм разорен стоји)]] (1894) * [[Војиславу над гробом]] (1895) * [[Једном пјеснику]] (1895) * [[*** (Кад се спусти сјенка)]] (1895) * [[*** (Не питај како је мени)]] (1895) * [[*** (О шта те из сна буди)]] (1895) * [[Под липом (Јован Дучић)]] (1895) * [[Пред једном статуом]] (1895) * [[Прољетне мелодије]] (1895) * [[Расуће се...]] (1895) * [[Сестри (Над гробом)]] (1895) * [[*** (Тебе тражим дан кад мине)]] (1895) * [[На обали (Јован Дучић)]] (1896) * [[Српски борац]] (1896) * [[Гусар]] (1896) * [[Пут (Јован Дучић)|Пут]] (1896) * [[Пјесникова молитва]] (1896) * [[Не чекај ме...]] (1897) * [[Гроб]] (1897) * [[Вјетре!]] (1897) * [[Куда ћеш... (Јован Дучић)|Куда ћеш...]] (1897) * [[Салангана]] (1897) * [[Моја отаџбина (Јован Дучић)|Моја отаџбина]] (1899) * [[Писмо другу]] (1900) * [[Аида]] (1900) * [[Истоку]] (1900) * [[Драма]] (1901) * [[Залазак сунца (1901)|Залазак сунца]] (1901) * [[Зашто?...]] (1901) * [[Антички мотиви]] (1903) * [[Врбас]] (1941) * [[На царев Аранђеловдан]] (1942) * [[Вечној Србији]] (1942) * [[Молитва (Јован Дучић)|Молитва]] (1943) * [[Сатира]] (1943) * [[Нова влада]] (1943) * [[На обали Неретве]] (1943) * [[Лички мученици]] (1943) * [[Босна (Јован Дучић)|Босна]] (1943) * [[Песма (Мој добри роде)]] (1943) * [[Југославија]] (1943) * [[Француској]] (1943) * [[Сину тисућљетне културе (Дучићеве песме)#Сину тисућљетне културе|Сину тисућљетне културе]] (194?) === Преводи === * [[Поцрњело лице]] (1889), од Ј. Х. Фогла * ''[[Ехо]]'' (1896), од [[Пушкин|Пушкина]] * ''[[Романца]]'' (1896), од Пушкина * ''[[Суза]]'' (1898), од Пушкина * ''[[Анџело]]'' (1898), од Пушкина * ''[[Бахчисарајски шедрван]]'' (1900), од Пушкина * ''[[Голуб]]'' (1900), од Пушкина * ''[[Цигани]]'' (1902), од Пушкина * ''[[Кажи...]]'' (1896), од [[Хајне|Хајнеа]] * ''[[Гле и опет...]]'' (1896), од Хајнеа * ''[[Не смиј се над мојом пророчанском тугом]]'' (1896), од [[Љермонтов|Љермонтова]] * ''[[Кинџалу]]'' (1896), од Љермонтова * ''[[Сужањ]]'' (1896), од Љермонтова * ''[[Не, тако силно ја не љубим тебе]]'' (1896), од Љермонтова * ''[[Песма младости]]'' (1902), од Маня Давидовна Штейнбергъ == Збирке песaма == * [[Пјесме (Јован Дучић)|Пјесме]] (1901) * [[Песме (Јован Дучић)|Песме]] (1911) * [[Песме сунца]] (1929) * [[Песме љубави и смрти]] (1929) * [[Царски сонети]] (1930) * [[Плаве легенде]] (1930) * [[Лирика]] (1943) == Проза == * [[Патриотизам у Књижевности]] (1899) * [[Писмо из Женеве]] (1900) * [[Писмо из Алпа]] (1906) * [[Писмо с Јонског мора]] (1911) * [[Светислав Симић (Ј. Дучић)|Светислав Симић]] (1911) * [[Мисли о песнику]] (1924) * [[Писмо из Рима]] (1929) * [[Благо Цара Радована]] (1932) * [[Писмо из Палестине]] (1938) * [[Писмо из Египта]] (1940) * [[Градови и химере (1930)|Градови и химере]] (1930) * [[Градови и химере (1940)|Градови и химере]] (1940) === Преводи === * [[Гете и Шилер]] (1900), од [[w:Госпођа де Стал|Госпође де Стал]] === Верзије есеја === * [[Борисав Станковић (Ј. Дучић)|Борисав Станковић]] (1907) === Књижевни прикази и белешке === * [[Споменик Војиславу]] (1902) * [[Наши писци и наши читаоци]] (1908) * [[Историја образованости]] (1908) * [[Два нова уметника]] (1922) * [[Књижевни космополитизам]] (1928) * [[Наше књижевно време]] (1929) * [[За вечни спомен Змају]] (1929) === Политички радови === * [[Београђани, отаџбина је у опасности!]] (1908) * [[Словени и Босна]] (1908) * [[Два Рибникара]] (1924) * [[Реч Југославија]] (1929) * [[Слободан Јовановић (Ј. Дучић)|Слободан Јовановић]] (1942) * [[Др Влатко Мачек и Југославија]] (1942) * [[Југословенска идеологија: истина о „југославизму”]] (1942) * [[Федерализам или централизам: истина о „спорном питању” у бившој Југославији]] (1943) == Дела о Јовану Дучићу == * ''[[Јован Дучић, српски пјесник]]'' (1900), Босанска вила * ''[[„Пјесме” Јована Дучића]]'' (1901), од [[Јован Скерлић|Јована Скерлића]] * ''[[Јована Дучић, Пјесме (Марко Цар)|Јована Дучић, Пјесме]]'' (1902), од [[Марко Цар|Марка Цара]] * ''[[Дучићева задужбина]]'' (1902), од [[Павле Поповић|Павла Поповића]] * ''Поводом издања сабраних дела Јована Дучића'' (1929), од Исидора Секулић * ''[[Јован Дучић (Н. Мирковић)|Јован Дучић]]'' (1936), од [[Аутор:Никола Мирковић|Николе Мирковић]] * ''Велики српски песник г. Јован Дучић стигао у Америку'' (1941), Американски Србобран * ''Слава Јовану Дучићу'' (1943), Американски Србобран [[Категорија:Јован Дучић]] [[Категорија:Српски књижевници]] [[Категорија:Српски песници]] 4v19dl0pjo3kgv524atp6sqnv2vqvyf 1 12259 145184 68997 2026-07-14T13:33:53Z Coaorao 19106 Coaorao преместио је страницу [[Разговор:Моја отаџбина]] на [[Разговор:Моја отаџбина (Алекса Шантић)]]: Правилан назив 68997 wikitext text/x-wiki Шантићева песма "Моја отаџбина" написана је 1908, дакле, у години у којој је Аустроугарска извршила анексију Босне и Херцеговине. Честа употреба личне заменице ја (мене, мени)и присвојних заменица (моја, мој, моје, своје...) упућује на поистовећивање песника (лирског субјекта) са домовином. Он у исказивању свога родољубља испољава искреност и непосредност, трудећи се да му израз буде што једноставнији. Шантићево схватање појма моја отаџбина може се сагледати на три нивоа - његова ужа домовина, завичај (Херцеговина, односно, Босна и Херцеговина), читав простор на којем живи српски народ ("И свуда гдје је српска душа која..."), свака земља у којој људи пате због ропства и социјалне неједнакости ("У мени цвиле душе милиона..."). Песма тако добија и социјално обележје и хуманистичко значење. {{бп|77.46.225.161|11:10, 14. септембар 2008}} Песму "Моја отаџбина" Алекса Шантић је испевао у форми сонета; стихови су једанаестерци. У катренима је употребљена обгрљена рима (аbba; cddc), а у (двема0 терцинама стихови се римују по шеми: eef; ggf. {{бп|212.200.192.24|22:25, 15. септембар 2008}} 6ktzy52ph27zfs4wsglwa4z8tzhe1eb 100 15539 145197 144470 2026-07-15T11:50:54Z Coaorao 19106 145197 wikitext text/x-wiki {{Аутор | име = Јован | презиме = Јовановић Змај | иницијал_презимена = J | годинарођења = 1833 | годинасмрти = 1904 | опис = '''Јован Јовановић Змај''' је био српски песник, драмски писац, преводилац и лекар. Током целог свог живота бавио се уређивањем и издавањем књижевних, политичких и дечјих часописа. Сматра се за једног од највећих лиричара српског романтизма. | слика =Uroš Predić - Jovan Jovanović Zmaj, GMS.png | опис_слике = | википедија = Јован Јовановић Змај | вики_цитати = Јован Јовановић Змај | остава = | остава_кат = Jovan Jovanović Zmaj }} * [[Ала је леп овај свет]] * [[Светли гробови]] * [[Једна цура]] * [[Зора руди]] * [[Кад се сетим]] * [[Под прозором (Јован Јовановић Змај)|Под прозором]] * [[Три хајдука]] * [[Кажи ми, кажи]] * [[Вила Андосила и птица невидица]] * [[Невина је]] * [[Куда ће, куд ће]] * [[Бисенија]] * [[Из Дрине]] * [[Што је пало у невр’јеме иње]] * [[Не пева лабуд]] * [[Лем-Едим]] * [[На гробу Хафисовом]] * [[Селим-бег]] * [[Бранкова жеља]] * [[Дижимо школе!]] * [[Негдашњем пријатељу]] * [[Муње и громови]] * [[Ноћ је света]] * [[Пчеле и прото-поп Недјељко]] * [[Пјесма без краја]] '''Друга певанија''' * [[Откиде се]] * [[Волео бих лежат’ мирно]] * [[Туга материна за првенцем]] * [[Ко ће као љубав!]] * [[Оркан]] * [[Из космичких песама]] * [[Једној девојци]] * [[Одзив]] * [[(Хајне)]] * [[Рузмарин]] * [[На извору (Јован Јовановић Змај)|На извору]] * [[Хеј, да ми је царевати]] * [[Негда]] * [[Не жалим]] * [[Лепотица без милоште]] * [[На гробљу (Јован Јовановић Змај)|На гробљу]] * [[Човечје срце]] * [[Што се касно увиђа]] * [[Хука... треска...]] * [[И ако је ноћ вечита...]] * [[Тихе сузе]] * [[Јеси л’ гледô...]] * [[Мојој деци]] * [[Суза и уздах]] * [[У атељеу]] * [[Анђео и ђаво]] * [[У сватови једне српкиње]] * [[Ноћ (Јован Јовановић Змај)|Ноћ]] * [[Дивна звезда]] * [[Лаку ноћ (Јован Јовановић Змај)|Лаку ноћ]] * [[Залутао анђео]] * [[За потоком]] * [[Стручак плаве љубичице]] * [[Породична слика]] * [[Волео бих згрешити...]] * [[Имам једну воћку...]] * [[У грозници...]] * [[Коњаник-дивљак, страхотник...]] * [[Гвожђе и злато]] * [[Какав је данас дан]] * [[Прва пријатељска суза на глас о смрти]] * [[Побри Стеви Каћанском]] * [[Побри Стевану Каћанском]] * [[Ужас и невоља у Загребу]] * [[Шта се чује]] * [[На гробу човека Александра]] * [[За Гирфилдом]] * [[Гарибалдију]] * [[Виктор Иго (Ј. Ј. Змај)]] * [[Спрам Месеца]] * [[На Гробу Филипа Вишњића]] * [[У спомен једном калдрмџији]] * [[Омладини]] * [[Предзимска песма]] * [[Зимска]] * [[Зима (Јован Јовановић Змај)|Зима]] * [[Јелка]] * [[Песник пред Божић]] * [[Предбожићна]] * [[Претпролећна песма]] * [[Бора у Црној Гори]] * [[Удовица, сиротица, незналица]] * [[Удела сиромашне удовице]] * [[Родио се Христос!]] * [[Христос на мору]] * [[Богаташ и убоги Лазар]] * [[Добар међу злима]] * [[Мало просјаче]] * [[Приморкиња (Ј. Ј. Змај)]] * [[Образ]] * [[Демостенова смрт]] * [[Тал]] * [[Дескашев и Бранко]] * [[Зашто је Даничић променио презиме?]] * [[Драгоме Љуби Ненадовићу]] '''Позив у комендију''' * [[Мали Коњаник]] * [[Два зеца]] * [[Пера као доктор]] * [[Мали брата]] * [[Пачија школа]] * [[Мали Јова]] * [[Материна маза]] * [[Срда]] * [[Уф!]] * [[Лени Рава]] * [[Како би то стајало]] * [[Купање]] * [[Зашт' је војска ућутала]] * [[Чупоглавац из кутије]] * [[Мали див]] * [[Ево наших ласта]] * [[Дете и лептир]] * [[Како је жабац стекао бркове]] * [[Жаба чита новине]] * [[Магарац и фрула]] * [[Аратос такве љубави]] * [[Врабац и мачка]] * [[Ала су то грдне муке...]] * [[Бродари на везаном чамцу]] * [[Добри суседи]] * [[Наш јунак]] * [[Мали филозоф]] * [[Аца гушчар]] * [[Ветар (Јован Јовановић Змај)|Ветар]] * [[Позив у комендију]] * [[Концерт]] * [[Патак и жабе]] '''Ала је леп овај свет''' * [[Ђацима на почетку школске године]] * [[Свет (Јован Јовановић Змај)|Свет]] * [[Хвала (Јован Јовановић Змај)|Хвала]] * [[Пера и његов Каро]] * [[Киша (Јован Јовановић Змај)|Киша]] * [[Весеље у риту]] * [[Зека, зека из јендека!]] * [[Веверица]] * [[Чворак]] * [[Страшило]] * [[Вече (Јован Јовановић Змај)|Вече]] * [[Зимска песма (Јован Јовановић Змај)|Зимска песма]] * [[Код мачке на части]] * [[Сунце и ветар]] * [[Лакоумна штука]] * [[Коњ и врабац]] * [[Мачак иде мишу у сватове]] * [[Ћуран и врабац]] * [[Лупеж и пас]] * [[Четири мачке]] * [[Лаж]] * [[Истина (Јован Јовановић Змај)|Истина]] * [[Пази шта чиниш]] * [[Нећеш, лијо, што си хтела!]] * [[Пливач и жаба]] * [[Прекомерност]] * [[Сади дрво]] * [[У новом капуту]] * [[Слон]] * [[Песма о Максиму]] * [[Гаша]] * [[Страшљивац]] * [[Дед и унук]] * [[Птица у кавезу]] * [[Малена сам]] '''Песме из часописа ''[[w:Невен (часопис за децу)|Невен]]''''' * [[Свети Сава (Змај)]] * [[Ко си ти?]] * [[Уф!]] * [[А!]] * [[Мало просјаче]] * [[Херцеговка]] * [[Ала, ала — то му баш не ваља]] * [[Мали шпекулант]] * [[Бар се данас неће зепсти!]] * [[Оџачар]] * [[Цигани у Бесарабији]] * [[Бобук од сапунице]] * [[Тешко је то погодити]] * [[Љубичица (Змај)]] * [[Мали филозоф]] * [[Одʼте, децо, меда се купа!]] * [[Мој лов]] * [[Жао нам је — чисто би се смејали]] * [[Малим Српкињама]] * [[Јањина нагла радост]] * [[Лепо, млого, па јефтино]] * [[Бродари на везаном чамцу]] * [[Охохо!]] * [[Јунак Лака]] * [[Пера и његов Каро]] * [[Аратос такве љубави]] * [[Четворо у корпи]] * [[Наздрављач]] * [[Сова и друге тице]] == Ђулићи == * [[Разговор са срцем]] * [[ЂУЛИЋИ I|I]] * [[ЂУЛИЋИ II|II]] * [[ЂУЛИЋИ III|III]] * [[ЂУЛИЋИ IV|IV]] * [[ЂУЛИЋИ V|V]] * [[ЂУЛИЋИ VI|VI]] * [[ЂУЛИЋИ VII|VII]] * [[ЂУЛИЋИ VIII|VIII]] * [[ЂУЛИЋИ IX|IX]] * [[ЂУЛИЋИ X|X]] * [[ЂУЛИЋИ XI|XI]] * [[ЂУЛИЋИ XII|XII]] * [[ЂУЛИЋИ XIII|XIII]] * [[ЂУЛИЋИ XIV|XIV]] * [[ЂУЛИЋИ XV|XV]] * [[ЂУЛИЋИ XVI|XVI]] * [[ЂУЛИЋИ XVII|XVII]] * [[ЂУЛИЋИ XVIII|XVIII]] * [[ЂУЛИЋИ XIX|XIX]] * [[ЂУЛИЋИ XX|XX]] * [[ЂУЛИЋИ XXI|XXI]] * [[ЂУЛИЋИ XXII|XXII]] * [[ЂУЛИЋИ XXIII|XXIII]] * [[ЂУЛИЋИ XXIV|XXIV]] * [[ЂУЛИЋИ XXV|XXV]] * [[ЂУЛИЋИ XXVI|XXVI]] * [[ЂУЛИЋИ XXVII|XXVII]] * [[ЂУЛИЋИ XXVIII|XXVIII]] * [[ЂУЛИЋИ XXIX|XXIX]] * [[ЂУЛИЋИ XXX|XXX]] * [[ЂУЛИЋИ XXXI|XXXI]] * [[ЂУЛИЋИ XXXII|XXXII]] * [[ЂУЛИЋИ XXXIII|XXXIII]] * [[ЂУЛИЋИ XXXIV|XXXIV]] * [[ЂУЛИЋИ XXXV|XXXV]] * [[ЂУЛИЋИ XXXVI|XXXVI]] * [[ЂУЛИЋИ XXXVII|XXXVII]] * [[ЂУЛИЋИ XXXVIII|XXXVIII]] * [[ЂУЛИЋИ XXXIX|XXXIX]] * [[ЂУЛИЋИ XL|XL]] * [[ЂУЛИЋИ XLI|XLI]] * [[ЂУЛИЋИ XLII|XLII]] * [[ЂУЛИЋИ XLIII|XLIII]] * [[ЂУЛИЋИ XLIV|XLIV]] * [[ЂУЛИЋИ XLV|XLV]] * [[ЂУЛИЋИ XLVI|XLVI]] * [[ЂУЛИЋИ XLVII|XLVII]] * [[ЂУЛИЋИ XLVIII|XLVIII]] * [[ЂУЛИЋИ XLIX|XLIX]] * [[ЂУЛИЋИ L|L]] * [[ЂУЛИЋИ LI|LI]] * [[ЂУЛИЋИ LII|LII]] * [[ЂУЛИЋИ LIII|LIII]] * [[ЂУЛИЋИ LIV|LIV]] * [[ЂУЛИЋИ LV|LV]] * [[ЂУЛИЋИ LVI|LVI]] * [[ЂУЛИЋИ LVII|LVII]] * [[ЂУЛИЋИ LVIII|LVIII]] * [[ЂУЛИЋИ LIX|LIX]] * [[ЂУЛИЋИ LX|LX]] * [[ЂУЛИЋИ LXI|LXI]] * [[ЂУЛИЋИ LXII|LXII]] * [[ЂУЛИЋИ LXIII|LXIII]] * [[ЂУЛИЋИ LXIV|LXIV]] * [[ЂУЛИЋИ LXV|LXV]] * [[ЂУЛИЋИ LXVI|LXVI]] * [[ЂУЛИЋИ LXVII|LXVII]] * [[ЂУЛИЋИ LXVIII|LXVIII]] * [[ЂУЛИЋИ LXIX|LXIX]] * [[ЂУЛИЋИ LXX|LXX]] * [[ЂУЛИЋИ LXXI|LXXI]] * [[ЂУЛИЋИ LXXII|LXXII]] * [[ЂУЛИЋИ LXXIII|LXXIII]] * [[Ђулићи увеоци]] == Драме == * [[Шаран]] == Преводи == * ''[[Источни бисер]]'' (1861) * ''[[Демон (Љермонтов)|Демон]]'' (1863), од [[Љермонтов|Љермонтова]] * ''[[Увелак]]'' (1865), од Љермонтова == Остале песме == * [[Мајка српскога јунака]] * [[Бојна песма]] * [[Нова година 1877.]] * [[„Српска војска приближује се Косову”]] * [[За срећна пута]] * [[Имна уједињене српске и хрватске академске омладине]] * [[Народна имна]] [[Категорија:Јован Јовановић Змај]] [[Категорија:Српски књижевници]] [[Категорија:Српски песници]] [[Категорија:Романтизам]] tckfiojj5l7mvjqqtcbtp8oy0jxwh9t 100 60378 145195 144540 2026-07-15T11:30:16Z Coaorao 19106 /* Дела о Богдану Поповићу */ 145195 wikitext text/x-wiki {{аутор | име =Богдан | презиме =Поповић | иницијал_презимена =П | годинарођења =1864 | годинасмрти =1944 | слика =Bogdan Popović.jpg | опис ='''Богдан Поповић''' (Београд, 20. децембар 1863/1. јануар 1864 — Београд, 7. новембар 1944) био је српски књижевни критичар, есејиста, универзитетски професор и академик. | википедија =Богдан Поповић | вики_цитати =Богдан Поповић | остава = | остава_кат =Bogdan Popović }} == Дела == * [[Књижевни листови (Б. Поповић)|Књижевни листови]] (1901) * [[Песме од Алексе Шантића (Б. Поповић)|Песме од Алексе Шантића]] (1901) * [[Три приче Радоја Домановића (Б. Поповић)|Три приче Радоја Домановића]] (1902) * [[Јован Јовановић Змај (Б. Поповић)|Јован Јовановић Змај]] (1904) * [[Шекспир и др Лаза Костић (Б. Поповић)|Шекспир и др Лаза Костић]] (1907) * [[Шекспир или Бекон?]] (1908) * [[Теорија „Ред-по-ред”]] (1910) == Дела о Богдану Поповићу == * [[Богдан Поповић (П. Талетов)]] (1914), од [[Петра Талетова]]. [[Категорија:Српски књижевни критичари]] 2yiugm5mpgecvc4p8n9qgi4jiuq9i1n 0 61117 145178 144125 2026-07-14T13:22:55Z Coaorao 19106 /* */ Прве три строфе проверено 145178 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}} {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Моја отаџбина | одељак= | аутор=Јован Дучић | година=1899 | белешке= }} <poem> <nowiki>*</nowiki> Отаџбино, буди харфа звучна Ја ћу вихор твојих мрких страна, Пробудимо сва столећа мучна И сјај свети помркнулих дана — Из њих нек се златне зубље роде! Јер спи прошлост, мртво гробље ћути, Куд у небо славе и слободе Твоју дјецу воде страшни пути… {{Центар|ПЈЕСМА ПРВА}} Гробнице витешког праха над којим некада давно     Геније народа мога крваве сузе проли, И светом окити причом, као прољеће њежно     Свештене хумке ваше што кити травом густом! И узвишена туга над којим подиже силно     Олтаре најсветије — пред којим покољења, У души с побожним миром, кроз мутне вјекове дуге     Небеса призиваху!… Гробнице витешког праха, Над којим вјечита Слава, к’о мједна статуа нека     Под небо што се диже, стајаше вјечно јака, Бранећи свете хумке да крило стољећа бурних     Не збрише биљеге њине! О, ви, на које небо,         Над свјетом када тихо царова поноћ ведра,         Бацаше свете луче из свог божанског њедра! Потомак свијетлих дједа, занесен слатким санком     Витешких дана сиједих на ваше хумке падам, Не своје туге тајне да проспем сузе вреле,     Хулећи часе јада, — него усхићен силно Над светом, вјечитом урном свештеног вашег праха,     Да ценим далеку прошлост, коју су некада давно Ироји и титани морима своје крви     Прелили духа крепка! Да усним дане древне Горама лешева дичних којено испуни часак,     Кад ниче вјечита слава над гробом Слободе српске У руци с ловором светим да мртва увјенча чела,     И даљна потомства ваша поведе некад тамо         На славе рујине ваше, поносно које кити,         А Вјечност којим храбро узвишен спомен штити. Над твојом светом урном, пепеле прадједова,     Погружен дух ми тражи напитак слатке моћи — У мрачне дане туге да наду свијетлу позна!     И домовином драгом, широким пољима њеним, Јадима засијаним, лутајућ с тугом вјечном     И дозивљући с болом суморно небо њено — Да познам вјеру крепку и видим дан суђења:     Пред узвишеним духом потомства косовског вашег Паклени дух изгнања понижен како пада…     И с шумом дубоких гора, с ромором вјечитих р’јека, Гдје испред свијетле зоре и бујне, слободне пјесме,     Понире облак туге с далеког неба њеног,         Што с тајним болом сада у росне ноћи тије,         На свете пољане српске жалосне сузе лије… ,,О драге, блажене хумке, спомени вјекова даљних,     Спомени величине витешког рода мога, Успаван слатким санком, само над вашим прахом     Суморан дух је кадар да слатку будућност усни; И свијетлу дочара јаву: из мртвих рујина својих     Пусти храмови Слоге како се бурно дижу! И као силно борје, тисуће громова страшних     Које не може стрти — гдје стоји пород крепки На вјечном разбоју страшном, дјелећ’ мегдане љуте     С демоном вјекова својих! И Гениј рода мога Гдје држи свијетлу лучу да сјајем озари њеним     Далеку прошлост вашу и силно потомство ваше, Које над вјечном урном дједовског светог праха     У дане свештене туге и дане очајања,     Олтаре дизаше своје и свету будућност сања... {{Центар|ПЈЕСМА ДРУГА}} Ја видјех сан: гдје журно небројен народ један     Са густих карпатских гора, ко облак с висина страшних, Мрачан, без слатког шума, суморног чела, слази,     У пуста дакијска поља... За собом слуша ромор И ропот вјечних вала, лагано што се губи     Далеко за њим тамо — гдје бурни, разигран Дњестар Љуби обале цвјетне, гдје плава Висла шуми     Пјесму столећа давних, што звони свијетлу славу Поносних дједова њиних; и прича јасне дане     И ведре небеске ноћи, што златну ливају свјетлост Из своје вјечите купе, на њене валове чисте.     ...Тек њежни повјетарац за њим се подиго летом Својим свиленим крилом, хладећ им снурена чела,     И носећ напитак слатки из густих, мирисних шума И јасних дубрава цвјетних... гдје напуштени, н’јеми,     Осташе жртвеници, осташе вјечити бози,         С молитвом својом, којим, у дане давнијех љета,         Падаху дједови сиједи у њина подножја света. Ја видјех сан: гдје журно, небројен народ један     Прелази дуге путе, успаван санком н’јемим! Он гонећ рогата стада пред будне очи мами     Широку своју земљу, на чија поља јасна Витешка, давна прошлост засија света гробља...     Земљу младости драге на чијем меканом крилу Саслуша чудне бајке и мутне и дуге приче     О борби витезова, што поља земље своје Прелише вјечном славом... земљу пространих гора     У чијој хлађаној сјенци, крај бистрих и шумних врела Виле дједова њиних осташе ронећи сузе!     Ја видјех сан: гдје тугом загрљен народ један Упире јасни поглед у магле даљине сиве,     И пратећ Генија свога, што својом блаженом зубљом         Небеску свјетлост лије по дугој, безмјерној стази,         Видјех гдје народ један погружен с гора слази. „Куда ћеш, роде српски? У мутној даљини тамо,     Уморни поглед гдје та нејасна магла срета, Шта тражи душа твоја? На оне дивотне равни     О које с’ валима својим мора срдита пјене, Сањаш ли да ће њежна, будућност твоја ведра     Да слатку засије срећу?... Сањаш ли, можда, силан, Ни једно поље тамо да неће никада бити     Стратиште твоје славе? Да неће једном тамо У мору твоје крви да свету душу пусти     Света слобода твоја. Сањаш ли, можда, силан, Да никад тамо неће свирепо. страшно небо,     Дивовске мишице твоје да ропским окује игом? Сањаш ли, можда, силан, да тамо никада неће     Плаветне горе оне, у борби за туђинца И вјечног злотвора твога, засијат’ свете кости     И крвца дјечице твоје? Сањаш ли, можда, силан Ни један данак тамо да неће у твом крилу     Родити издајника? Сањаш ли заносно, можда, Да нећеш некада опет, с тим истим јадима горким,     Та драга остављат’ поља?... Куда ћеш, роде српски?“ Хтједох да бурно кликнем гледајућ санак јасни —     Небројен народ један с карпатских гора тавни     Како се спушта тихо у пусте дакијске равни. ## ПЈЕСМА ТРЕЋА Погасте свијетле зубље, меропси и себрови моји     И дични витези српски! Нек слатки напитак санка Снаге окријепи ваше, клонуле с путева тешких,     Док јасни румени данак с ведрога истока сијне! На бл’једом далеком понту, над којим нечујно тихо     Звјездана путују кола — гле, дивни Цариград спава... Његова подножја цвјетна грле плаветна мора     Љубећ му ивице дивне слађаним шапатом својим, И ноћни облаци лаки у вјечном лутању своме     Тражећи одмора слаткиг и путе прелазећ зрачне На куле и кубета, на шуме кипариса,     И шуме његових палма уморна свијају крила... Најљепши Истока алем, блаженим успаван санком     Он чека поносни часак — високе степене пусте Скрханих престола царских да млади Геније српски Побједном прегази ногом...     И химну грмнувши над њим, јуначког поноса пуну,     Најљепшим алемом тијем да моју окити круну !... Спавајте синови моји!... Док свјетла засија јава     И мој вас разбуди поклич — да Бог побједа светих Крунише мачеве ваше и мора крвава пусти;     И древни, немоћни Визант, мој дични двоглави оро Осјени крилима својим... Од мутне, далеке Драве     Од земље поганих Угра с клицањем побједним својим Пространства прелетив пада на врата Азије жарке     Да вашу закликће храброст, да мач ми непобједни Окруни ловором славе....!“                                         И силне заспаше војске. У тамној даљини тамо спаваше Цариград мрачни,     А шумни Деволи нагло у слатку пучину снова Падоше лагано, благо. Спокојно балканско вече     Небеса окити сјајем а поља шумором тихим И густом копреном својом уви штитеве, маче,     И љуте ханџаре српске, — да ноћца спокојна, света,     Освјежи уморне мишце пламених витешких чета. И ноћца лагано мину и данак јуначком руком     Њен мрачни сањиви вео раздера са небеса. . И зора румена плану... Но камо витешки поклич?     Што ћуте убојне трубе и звека мачева оштрих?... Што ћуте витешке војске ?...                                         О јадни Геније српски Ено над пољима тужним, копаља оборених,     Бачених штитова својих, пале су небројне чете И лију чемерне сузе. Свјетла су поникла чела...     И љуте редове српске куд сјајни царова понос Стисла је дубока туга.                                         На тужном мртвачком одру Гле, лежи избраник славе, гле, лежи витешки царе     Ко кедар порушен горди пред љутим вихором смрти, Са тешким печатом вјечним на мртвим уснама својим...     А данак исходи тихо... Зора трепери љупко — Над дивним Царевим Градом... И својом свјетлошћу љупком     Прелива с далеког неба, не рјеке румене крви Но рјеке јуначких суза... А море далеко, плаво,     Што љуби обале града, са дугим шумором туге         Из крила дубоког свога сунашце испусти врело         Да њим свом дичном Силном блеђано целује чело. {{Центар|ПЈЕСМА ЧЕТВРТА}} О, вјечно шумно и бурно, јегејско сиње море     Својим хујањем страшним и громким ропотом гневним Дубина бесконачних, што бројиш тиха љета     Вјечности неизбројне! И с вихорима страшним И с облацима тавним што вјечно ратујеш бурно,     Помаман када злодух преко валова твојих Муњевним бичем гони крилате своје коње И своја огњена кола! И с криком галебова И вриском данајида, у разјарено небо     Помаман гнев што враћаш... О, море бесконачно, У благое прољетње ноћи штоно стишано, мирно,     Ко савјест анђеоска, гласом сирена својих Љуљушкаш у сан слатки своје обале цвјетне;     Када из пјене чисте бродарке виле рађаш А ведре облачиш вале у свјетлу и чисту ризу,     Осуту звјездама ситним што н’јемим свемиром плове,         И јасним пурпуром рујним, што сипа исток сјајни,         О, стишај пјесму вјечну и шум и трепет тајни... Причај ми прошлост древну, причај ми дане свијетле:     Цар силни рода мога, под сјенком ловора светих Када, безбројне војске крепким водећи духом,     На твоје обале паде! Да чујем шумне гласе Јуначких чета оних и звекет мачева њиних     Шлемова и панцира и громки витешки поклич! Да чујем куцањ срца што своју огњену крвцу     Носаху смјелога духа да прсне усијана На олтар величине! Да оком успаваним     Видим, к’о стијене страшне, убојне српске чете Гдје силно опасаше зидове Тесалоне !...     Да видим дан гдје гасне у гори копаља њиних А ноћца засијава од бл’јеска њихових мача!     Да видим како стрјепи, к’о труло планинско борје, Пред гневом оркана бурног, крвав византски престо     Пред светлим пламеним мачем витешког младога цара!         О стишај шум и жубор и хук дубина тавни’,         Врати ми прошлост мутну и јаву столећа давни!... И чух, гдје море вјечно утиша ромор хучни     И глас сирена својих и врисак данајида, И хук, ко дивља клетва, што с валовима б’јесним     Мрачне обале бије. И видјех, љутити вјетри Како над морском пјеном склопише страшна крила;     А густа, плаветна магла, по сињем мору паде Ко сјенка љупкога санка по челу вјечитог борца.     И чух, потмулим гласом громова у даљини, Јегејско сиње море како ми поче мирно     Причати чудну причу.                                         Ал’ не вјековску славу Далеких дана оних, када је скиптар српски     У рукама титана сунчаним сјајем блисто; И мач крвави српски, кад је оштрицом љутом     Брао побједни ловор с обала трију мора; У храму српске Славе, пред статуом Слободе.         Слободна српска пјесма, силна ко звучна звона,         Када грмљаше громко из груди милијона. Нег причу пуну туге: како једанпут давно     У давна и сура љета ријеке румене крви Носећи силне вале стигоше некада тамо     И сурваше се журно у амбиз дубина мрачних. Оне ношаху тада јуначка мртва тијела     Шлемове с чела мртвих и штите и ханџаре, Оклопе размрскане са груди раскрвљених,     Раздрте заставе златне и копља изломљена И једну скрхану круну... И њене алемове,     Смарагде и рубине, расуше с хуком страшном У вале сињега мора.                                         О чух суморну причу О једном пољу тужном на ком се двије војске,     Ко два вихора љута сретоше бјесомучне; О једном издајнику чије паклено срце     Једном отровном капљом отрова силне војске И преби скиптар моћни, — и један узвишен пород,     Божанску борбу што је за свето име диг’о,     Скрха у таму јада и срамно робовско иго. Ал бич огњени пуче којим у часе тихе     Бог мора бесконачног валове успаване Из сна дубоког буди... и тиха пучина плава,     К’о узаврела лава, ускипи разјарено; И име издајничко, споменув гласом тешким     У мутно небо диже валове горостасне... А прича давних љета утону прекинута     У страшни хаос вала, гласова из дубине, И хуке вјетрова силних... Ја видјех пучином дугом     Мање румене крви по дивљим таласима, И један буздован тешки, како искаче силно     Да се трзањем отме окову сињега мора, У чије поноре паде, бачен јуначком руком     Некад с Урвине мрачне. И небо, ваздух, море, Ко да стократним гласом разлама громки одјек,     Одјек страхотне клетве, којано стизаше вјечно Жубором хитрих ријека из пустих долина оних     Гдјено је уцвјељен народ зборио удесу своме. И палећ кандила чиста над гробљем Слободе своје Прича суморној дјеци приче витешке, мрачне, О гробљу витезова, рујини светијех храма,     О разливеној крви на бјесној пучини мора     И буздовану једном баченом с далеких гора... {{Центар|ПЈЕСМА ПЕТА}} Стани, о сиједи старче, свештени патријарше,     Устави чилога хата у журном полету своме, На задњој пољани светој земље дједова својих...     И мутно убриши чело, под сјенком пошљедњег грма На рубу србињског краја погружен што је нико...     Стани крај р’јеке бучне што својим таласом роси Крајичак потоњи српски. И пролиј чемерне сузе     У њене валове чисте. Стотине љета је она С хучањем падала туда роморећ слободне химне     О слави отаца наших. Тисуће пута је туда Ватрено копито лако љутитог коњица српског     Застало, капљама њеним да бурну освјежи снагу, Бојника носећи дичног у крвав окршај бојни,     Под светим јуначким стегом гдје страшне падају чете, Кличући побједу рода. Она је примала стократ         Румене потоке крви, из славних расуте груди,         За свето знамење наше, по драгим хумкама туди. О стани, старино сиједа! Твој народ с уздањем ступа     На хладне прагове туђе — ал’ камо наш добри Гениј Да ваше освјетли путе? Камо тај свештени вођа     Да мутним очима вашим покаже спасења земљу ?... Нема га пред вама сада .. О тужни, кукавни, старче,     Он није пошао с вама! Чуј, тамо с плеветног југа Са старе и свете Пећи он звони звонима громким Да ваше оплаче путе,                                 да јадну оплаче земљу А коју свирепо небо најљућим обасу гневом     Немаром дјечице своје!... Куда ћеш свештени старче? Стани над рјекама српским и пролиј чемерне сузе,     Јер вође небеског нема, да зубљу пламену маши,     И плачну растјера таму са хладних путева ваши’. О, стани! Јуначка дјеца, за слјепим удесом својим     Што с тобом, старино тужна, пустише огњишта драга Требаће матери земљи. Када наш дивотни Балкан Спутан, из жалосног ига, кликне синове Силног, Потомство ироја давних, — њин одзив грмнути неће !...     Са хладних обала Рајне с широких обала Пада, С пољана Кенигреца, ужасним пр’јекором својим     Јекнуће гробови свети, јекнуће уморне кости Расуте патничком смрћу у тешкој, очајној борби     Под стјегом туђина мрских, за славу злотвора својих! Небројно потомство њино неће пренути поклич,     Кад дјеца дјечице наше кроз мукле србињске горе Грмну слободну пјесму, химну спасења милог!     Нит ће се скупити дични у лугу дубоком српском Кад жртва мирисна плане пред светим подножјем чистим     Бога отаца наших..                                 Пјесник ће суморни само Жалосном тужаљком харфом оплакат’ путеве ваше,     И Гениј народа вашег са старе свештене Пећи Јекнути звонима светим у српско дивотно небо, —     Када наш слободни пород у јутро празнично своје         Стане, гдјено се тамјан и блага измирна диме,         Гологлав, погружен, сјетан, да ваше помене име. . {{Центар|ПЈЕСМА ШЕСТА}} Пјесниче, стани овдје! За духом неспокојним     Што луташ дугим свјетом, немоћан да му сапнеш Гигантски полет његов из спона раскиданих     У блажено пространство чаробног царства оног У ком се људство слабо до силе богова страшних     Дизаше за идејом! Што мрачан упиреш поглед У таму вјечне мијене у мутну истовјетност     Падање непрекидно с повратком гдјено живи, Да жудним разазнаш оком свјетила којих неста,     Но трагове сунчане којима видиш и сад, Гдје зраче светим сјајем небо столећа давних!     И ти што рониш поглед у амбиз људских страсти Амбиз грехова људских што га усади небо     У груди самртника, тражећ да познаш туде Побједу најсветлију онога што ј’ божанско     Над оним што је смртно! Што с бурном жудњом хиташ         У смртној људској груди, робињи смрти, м’јена         Њенога светога Творца да видиш оличена !... Стани међ горе ове! Гле ону мрачну кулу     Мјесто мрамора хладног зидану лубањама! Крвави страхотни усуд једног народа тамо     Подиже спомен овај да с њега потомство чита Тајна и страшна слова своје витешке душе —     Јер Сила и Растројство, дојиље чудне двије, Чијим се млијеком љутим задоји у колијевци     Патнички народ један, ту страшну дигоше зграду. Косовски злодух њој је крвави удрио биљег     Каменом грознога Чегра. Но Гениј подиже главе Са поља Каменичких, ловором окруњене,     Да њима дигне овдје пирамид чети светој — Преко костију чијих грозних хијена чопор     Вођен неслогом браће прагове српске пређе,         Још једном да разрије пространа поља ова         И мртва рашчупа срца срушених витезова. Ал гле, та света чела, путниче с далеких страна,     Памти у њима давно сјајна ко луч небески Царствова некада мисо. Њена је блажена свјетлост     Ломила таму густу в’јекова мученичких ! И њен је пламени живот у светом уздању рода     Титански оживљав’о гробља и мртву прошлост ! И, небом очарана, над њима хтједе она     Из вала своје крви Велико Српство дићи Ал диже малену кулу !...                                 На мору бурноме нашем Преко понора мрачних посред вихора страшних,     Куд лађа мученика, скрхане катарке своје Једара растрганих плови далекој мети, —     То је свјетиљка јасна !... О узми, пјесниче мио, Стоструну пророчку харфу и пјевај спокојног духа     Вулканске земље стопу на којој очева мисо Далеком покољењу сред борбе помамне, страшне     Подиже свјетиљке такве на плећа крвавих гора —         Бурно је море наше, далеко лука тија,         Ал’ јасна и вјечна свјетлост што с њиних врхова сија... {{Центар|ПЈЕСМА СЕДМА}} Огњене и златне искре што се у свемиру чистом     У часе постања давног расуше пуне блијеска Не сјаху једне ноћи. Дубоки мрак и тама     Застором црним скрише јасна небеса њина — И глухим прекрише миром. Тек густи поноћни вео Каткад би продрла тихо оштрица небеског српа Да златним засије сјајем над н’јемим дољама цвјетним     И мрачним горама српским и с нова утоне тихо У море поноћне таме.                                 Узаном стазицом једном Између столетног храшћа те глухе, дубоке ноћи     Три чудне хођаху сјенке. Нечујни ход им бјеше Ко вјетар нагао хитар. И сњежна одора њина     Ко магле сребрни вео по тихој мирисној струји         Трепташе сањивом гором; а густе мекане косе         Ко ноћи свилени вео поноћни вјетрићи носе. Само је блеђани мјесец те чудне познав’о сјени,     Кроз многа столећа тако пратећ их злаћаним сјајем, Док вјечни прелази простор земљишта и времена...     И у час најдубљег мира на цвјетној пољани једној „Стој!“ рече трепетом гласка блеђана сјен вилинска.     И ноћца пламеном сијну. На мрачном, страхотном небу Голема звијезда нека затрепта и заблиста     А зрачак дугачак један, ко златни огњени штапић Пред њих с небеса паде... Ту прва водиља била     Спуштајућ малено сјеме, благослов изрече тихи : „О свето, блажено сјеме,                                 Никни и малену стопу     Те земље грешничке туди у вјечну светиљу створи ! Тренут твог жића овдје мноме и руком мојом     Нека је благословен ! Твој спомен светао, вјечан,         Нека надживи мене!...“ И бјела поноћна вила,         Што рјечи прозбори ове, света је Вјечитост била. И друга уздиже руку: „Сјеме блажено рајско     У ког је вјечито небо божанску ун’јело клицу Мој на те благослов свети: под сјенком свештеном твојом     Изабраник велески нека осјети светост и силу Небеског хотјења мојег !...“ То бјеше небеска Снага.     И трећа подиже руку:                                 „О нек је блажено мјесто Мирног починка твога свето небеско сјеме !     Нек испод сјенке ти свете засија сунашце среће Над мрачним челима мутним робова најдичнијих !     Гране ти биле пријесто, купљен витешком крвљу Иројским жртвама рода кроз дуга столећа јада.     Са тебе спасење чисто ко луч сунчани силни Нек шумне загрли горе, мора и мутне воде     Крваво искушење што некад раскиде љуто !...“ То бјеше Спасење свето.                                 И шум се свечани диже,     Ко сјени прхнуше виле. Из древних Таковских шума Пјесма се хорила громко. То дивне пјеваху виле     Младе Слободе химну. А зрачак зорице блисну —         И там’ гдје дубоке ноћи сјеме небеско паде,         Лиснати Грм се је један гордо дизао саде... </poem> == Извор == {{ЈВ-аутор|Јован Дучић|1943}} f5sh73dmn1kf5pbmqxsikx30nbnq6dj 145179 145178 2026-07-14T13:24:45Z Coaorao 19106 /* */ 145179 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}} {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Моја отаџбина | одељак= | аутор=Јован Дучић | година=1899 | белешке= }} <div style="text-align:center; margin-left:2em;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> <poem> <nowiki>*</nowiki> Отаџбино, буди харфа звучна Ја ћу вихор твојих мрких страна, Пробудимо сва столећа мучна И сјај свети помркнулих дана — Из њих нек се златне зубље роде! Јер спи прошлост, мртво гробље ћути, Куд у небо славе и слободе Твоју дјецу воде страшни пути… {{Центар|ПЈЕСМА ПРВА}} Гробнице витешког праха над којим некада давно     Геније народа мога крваве сузе проли, И светом окити причом, као прољеће њежно     Свештене хумке ваше што кити травом густом! И узвишена туга над којим подиже силно     Олтаре најсветије — пред којим покољења, У души с побожним миром, кроз мутне вјекове дуге     Небеса призиваху!… Гробнице витешког праха, Над којим вјечита Слава, к’о мједна статуа нека     Под небо што се диже, стајаше вјечно јака, Бранећи свете хумке да крило стољећа бурних     Не збрише биљеге њине! О, ви, на које небо,         Над свјетом када тихо царова поноћ ведра,         Бацаше свете луче из свог божанског њедра! Потомак свијетлих дједа, занесен слатким санком     Витешких дана сиједих на ваше хумке падам, Не своје туге тајне да проспем сузе вреле,     Хулећи часе јада, — него усхићен силно Над светом, вјечитом урном свештеног вашег праха,     Да ценим далеку прошлост, коју су некада давно Ироји и титани морима своје крви     Прелили духа крепка! Да усним дане древне Горама лешева дичних којено испуни часак,     Кад ниче вјечита слава над гробом Слободе српске У руци с ловором светим да мртва увјенча чела,     И даљна потомства ваша поведе некад тамо         На славе рујине ваше, поносно које кити,         А Вјечност којим храбро узвишен спомен штити. Над твојом светом урном, пепеле прадједова,     Погружен дух ми тражи напитак слатке моћи — У мрачне дане туге да наду свијетлу позна!     И домовином драгом, широким пољима њеним, Јадима засијаним, лутајућ с тугом вјечном     И дозивљући с болом суморно небо њено — Да познам вјеру крепку и видим дан суђења:     Пред узвишеним духом потомства косовског вашег Паклени дух изгнања понижен како пада…     И с шумом дубоких гора, с ромором вјечитих р’јека, Гдје испред свијетле зоре и бујне, слободне пјесме,     Понире облак туге с далеког неба њеног,         Што с тајним болом сада у росне ноћи тије,         На свете пољане српске жалосне сузе лије… ,,О драге, блажене хумке, спомени вјекова даљних,     Спомени величине витешког рода мога, Успаван слатким санком, само над вашим прахом     Суморан дух је кадар да слатку будућност усни; И свијетлу дочара јаву: из мртвих рујина својих     Пусти храмови Слоге како се бурно дижу! И као силно борје, тисуће громова страшних     Које не може стрти — гдје стоји пород крепки На вјечном разбоју страшном, дјелећ’ мегдане љуте     С демоном вјекова својих! И Гениј рода мога Гдје држи свијетлу лучу да сјајем озари њеним     Далеку прошлост вашу и силно потомство ваше, Које над вјечном урном дједовског светог праха     У дане свештене туге и дане очајања,     Олтаре дизаше своје и свету будућност сања... {{Центар|ПЈЕСМА ДРУГА}} Ја видјех сан: гдје журно небројен народ један     Са густих карпатских гора, ко облак с висина страшних, Мрачан, без слатког шума, суморног чела, слази,     У пуста дакијска поља... За собом слуша ромор И ропот вјечних вала, лагано што се губи     Далеко за њим тамо — гдје бурни, разигран Дњестар Љуби обале цвјетне, гдје плава Висла шуми     Пјесму столећа давних, што звони свијетлу славу Поносних дједова њиних; и прича јасне дане     И ведре небеске ноћи, што златну ливају свјетлост Из своје вјечите купе, на њене валове чисте.     ...Тек њежни повјетарац за њим се подиго летом Својим свиленим крилом, хладећ им снурена чела,     И носећ напитак слатки из густих, мирисних шума И јасних дубрава цвјетних... гдје напуштени, н’јеми,     Осташе жртвеници, осташе вјечити бози,         С молитвом својом, којим, у дане давнијех љета,         Падаху дједови сиједи у њина подножја света. Ја видјех сан: гдје журно, небројен народ један     Прелази дуге путе, успаван санком н’јемим! Он гонећ рогата стада пред будне очи мами     Широку своју земљу, на чија поља јасна Витешка, давна прошлост засија света гробља...     Земљу младости драге на чијем меканом крилу Саслуша чудне бајке и мутне и дуге приче     О борби витезова, што поља земље своје Прелише вјечном славом... земљу пространих гора     У чијој хлађаној сјенци, крај бистрих и шумних врела Виле дједова њиних осташе ронећи сузе!     Ја видјех сан: гдје тугом загрљен народ један Упире јасни поглед у магле даљине сиве,     И пратећ Генија свога, што својом блаженом зубљом         Небеску свјетлост лије по дугој, безмјерној стази,         Видјех гдје народ један погружен с гора слази. „Куда ћеш, роде српски? У мутној даљини тамо,     Уморни поглед гдје та нејасна магла срета, Шта тражи душа твоја? На оне дивотне равни     О које с’ валима својим мора срдита пјене, Сањаш ли да ће њежна, будућност твоја ведра     Да слатку засије срећу?... Сањаш ли, можда, силан, Ни једно поље тамо да неће никада бити     Стратиште твоје славе? Да неће једном тамо У мору твоје крви да свету душу пусти     Света слобода твоја. Сањаш ли, можда, силан, Да никад тамо неће свирепо. страшно небо,     Дивовске мишице твоје да ропским окује игом? Сањаш ли, можда, силан, да тамо никада неће     Плаветне горе оне, у борби за туђинца И вјечног злотвора твога, засијат’ свете кости     И крвца дјечице твоје? Сањаш ли, можда, силан Ни један данак тамо да неће у твом крилу     Родити издајника? Сањаш ли заносно, можда, Да нећеш некада опет, с тим истим јадима горким,     Та драга остављат’ поља?... Куда ћеш, роде српски?“ Хтједох да бурно кликнем гледајућ санак јасни —     Небројен народ један с карпатских гора тавни     Како се спушта тихо у пусте дакијске равни. {{Центар|ПЈЕСМА ТРЕЋА}} Погасте свијетле зубље, меропси и себрови моји     И дични витези српски! Нек слатки напитак санка Снаге окријепи ваше, клонуле с путева тешких,     Док јасни румени данак с ведрога истока сијне! На бл’једом далеком понту, над којим нечујно тихо     Звјездана путују кола — гле, дивни Цариград спава... Његова подножја цвјетна грле плаветна мора     Љубећ му ивице дивне слађаним шапатом својим, И ноћни облаци лаки у вјечном лутању своме     Тражећи одмора слаткиг и путе прелазећ зрачне На куле и кубета, на шуме кипариса,     И шуме његових палма уморна свијају крила... Најљепши Истока алем, блаженим успаван санком     Он чека поносни часак — високе степене пусте Скрханих престола царских да млади Геније српски Побједном прегази ногом...     И химну грмнувши над њим, јуначког поноса пуну,     Најљепшим алемом тијем да моју окити круну !... Спавајте синови моји!... Док свјетла засија јава     И мој вас разбуди поклич — да Бог побједа светих Крунише мачеве ваше и мора крвава пусти;     И древни, немоћни Визант, мој дични двоглави оро Осјени крилима својим... Од мутне, далеке Драве     Од земље поганих Угра с клицањем побједним својим Пространства прелетив пада на врата Азије жарке     Да вашу закликће храброст, да мач ми непобједни Окруни ловором славе....!“                                         И силне заспаше војске. У тамној даљини тамо спаваше Цариград мрачни,     А шумни Деволи нагло у слатку пучину снова Падоше лагано, благо. Спокојно балканско вече     Небеса окити сјајем а поља шумором тихим И густом копреном својом уви штитеве, маче,     И љуте ханџаре српске, — да ноћца спокојна, света,     Освјежи уморне мишце пламених витешких чета. И ноћца лагано мину и данак јуначком руком     Њен мрачни сањиви вео раздера са небеса. . И зора румена плану... Но камо витешки поклич?     Што ћуте убојне трубе и звека мачева оштрих?... Што ћуте витешке војске ?...                                         О јадни Геније српски Ено над пољима тужним, копаља оборених,     Бачених штитова својих, пале су небројне чете И лију чемерне сузе. Свјетла су поникла чела...     И љуте редове српске куд сјајни царова понос Стисла је дубока туга.                                         На тужном мртвачком одру Гле, лежи избраник славе, гле, лежи витешки царе     Ко кедар порушен горди пред љутим вихором смрти, Са тешким печатом вјечним на мртвим уснама својим...     А данак исходи тихо... Зора трепери љупко — Над дивним Царевим Градом... И својом свјетлошћу љупком     Прелива с далеког неба, не рјеке румене крви Но рјеке јуначких суза... А море далеко, плаво,     Што љуби обале града, са дугим шумором туге         Из крила дубоког свога сунашце испусти врело         Да њим свом дичном Силном блеђано целује чело. {{Центар|ПЈЕСМА ЧЕТВРТА}} О, вјечно шумно и бурно, јегејско сиње море     Својим хујањем страшним и громким ропотом гневним Дубина бесконачних, што бројиш тиха љета     Вјечности неизбројне! И с вихорима страшним И с облацима тавним што вјечно ратујеш бурно,     Помаман када злодух преко валова твојих Муњевним бичем гони крилате своје коње И своја огњена кола! И с криком галебова И вриском данајида, у разјарено небо     Помаман гнев што враћаш... О, море бесконачно, У благое прољетње ноћи штоно стишано, мирно,     Ко савјест анђеоска, гласом сирена својих Љуљушкаш у сан слатки своје обале цвјетне;     Када из пјене чисте бродарке виле рађаш А ведре облачиш вале у свјетлу и чисту ризу,     Осуту звјездама ситним што н’јемим свемиром плове,         И јасним пурпуром рујним, што сипа исток сјајни,         О, стишај пјесму вјечну и шум и трепет тајни... Причај ми прошлост древну, причај ми дане свијетле:     Цар силни рода мога, под сјенком ловора светих Када, безбројне војске крепким водећи духом,     На твоје обале паде! Да чујем шумне гласе Јуначких чета оних и звекет мачева њиних     Шлемова и панцира и громки витешки поклич! Да чујем куцањ срца што своју огњену крвцу     Носаху смјелога духа да прсне усијана На олтар величине! Да оком успаваним     Видим, к’о стијене страшне, убојне српске чете Гдје силно опасаше зидове Тесалоне !...     Да видим дан гдје гасне у гори копаља њиних А ноћца засијава од бл’јеска њихових мача!     Да видим како стрјепи, к’о труло планинско борје, Пред гневом оркана бурног, крвав византски престо     Пред светлим пламеним мачем витешког младога цара!         О стишај шум и жубор и хук дубина тавни’,         Врати ми прошлост мутну и јаву столећа давни!... И чух, гдје море вјечно утиша ромор хучни     И глас сирена својих и врисак данајида, И хук, ко дивља клетва, што с валовима б’јесним     Мрачне обале бије. И видјех, љутити вјетри Како над морском пјеном склопише страшна крила;     А густа, плаветна магла, по сињем мору паде Ко сјенка љупкога санка по челу вјечитог борца.     И чух, потмулим гласом громова у даљини, Јегејско сиње море како ми поче мирно     Причати чудну причу.                                         Ал’ не вјековску славу Далеких дана оних, када је скиптар српски     У рукама титана сунчаним сјајем блисто; И мач крвави српски, кад је оштрицом љутом     Брао побједни ловор с обала трију мора; У храму српске Славе, пред статуом Слободе.         Слободна српска пјесма, силна ко звучна звона,         Када грмљаше громко из груди милијона. Нег причу пуну туге: како једанпут давно     У давна и сура љета ријеке румене крви Носећи силне вале стигоше некада тамо     И сурваше се журно у амбиз дубина мрачних. Оне ношаху тада јуначка мртва тијела     Шлемове с чела мртвих и штите и ханџаре, Оклопе размрскане са груди раскрвљених,     Раздрте заставе златне и копља изломљена И једну скрхану круну... И њене алемове,     Смарагде и рубине, расуше с хуком страшном У вале сињега мора.                                         О чух суморну причу О једном пољу тужном на ком се двије војске,     Ко два вихора љута сретоше бјесомучне; О једном издајнику чије паклено срце     Једном отровном капљом отрова силне војске И преби скиптар моћни, — и један узвишен пород,     Божанску борбу што је за свето име диг’о,     Скрха у таму јада и срамно робовско иго. Ал бич огњени пуче којим у часе тихе     Бог мора бесконачног валове успаване Из сна дубоког буди... и тиха пучина плава,     К’о узаврела лава, ускипи разјарено; И име издајничко, споменув гласом тешким     У мутно небо диже валове горостасне... А прича давних љета утону прекинута     У страшни хаос вала, гласова из дубине, И хуке вјетрова силних... Ја видјех пучином дугом     Мање румене крви по дивљим таласима, И један буздован тешки, како искаче силно     Да се трзањем отме окову сињега мора, У чије поноре паде, бачен јуначком руком     Некад с Урвине мрачне. И небо, ваздух, море, Ко да стократним гласом разлама громки одјек,     Одјек страхотне клетве, којано стизаше вјечно Жубором хитрих ријека из пустих долина оних     Гдјено је уцвјељен народ зборио удесу своме. И палећ кандила чиста над гробљем Слободе своје Прича суморној дјеци приче витешке, мрачне, О гробљу витезова, рујини светијех храма,     О разливеној крви на бјесној пучини мора     И буздовану једном баченом с далеких гора... {{Центар|ПЈЕСМА ПЕТА}} Стани, о сиједи старче, свештени патријарше,     Устави чилога хата у журном полету своме, На задњој пољани светој земље дједова својих...     И мутно убриши чело, под сјенком пошљедњег грма На рубу србињског краја погружен што је нико...     Стани крај р’јеке бучне што својим таласом роси Крајичак потоњи српски. И пролиј чемерне сузе     У њене валове чисте. Стотине љета је она С хучањем падала туда роморећ слободне химне     О слави отаца наших. Тисуће пута је туда Ватрено копито лако љутитог коњица српског     Застало, капљама њеним да бурну освјежи снагу, Бојника носећи дичног у крвав окршај бојни,     Под светим јуначким стегом гдје страшне падају чете, Кличући побједу рода. Она је примала стократ         Румене потоке крви, из славних расуте груди,         За свето знамење наше, по драгим хумкама туди. О стани, старино сиједа! Твој народ с уздањем ступа     На хладне прагове туђе — ал’ камо наш добри Гениј Да ваше освјетли путе? Камо тај свештени вођа     Да мутним очима вашим покаже спасења земљу ?... Нема га пред вама сада .. О тужни, кукавни, старче,     Он није пошао с вама! Чуј, тамо с плеветног југа Са старе и свете Пећи он звони звонима громким Да ваше оплаче путе,                                 да јадну оплаче земљу А коју свирепо небо најљућим обасу гневом     Немаром дјечице своје!... Куда ћеш свештени старче? Стани над рјекама српским и пролиј чемерне сузе,     Јер вође небеског нема, да зубљу пламену маши,     И плачну растјера таму са хладних путева ваши’. О, стани! Јуначка дјеца, за слјепим удесом својим     Што с тобом, старино тужна, пустише огњишта драга Требаће матери земљи. Када наш дивотни Балкан Спутан, из жалосног ига, кликне синове Силног, Потомство ироја давних, — њин одзив грмнути неће !...     Са хладних обала Рајне с широких обала Пада, С пољана Кенигреца, ужасним пр’јекором својим     Јекнуће гробови свети, јекнуће уморне кости Расуте патничком смрћу у тешкој, очајној борби     Под стјегом туђина мрских, за славу злотвора својих! Небројно потомство њино неће пренути поклич,     Кад дјеца дјечице наше кроз мукле србињске горе Грмну слободну пјесму, химну спасења милог!     Нит ће се скупити дични у лугу дубоком српском Кад жртва мирисна плане пред светим подножјем чистим     Бога отаца наших..                                 Пјесник ће суморни само Жалосном тужаљком харфом оплакат’ путеве ваше,     И Гениј народа вашег са старе свештене Пећи Јекнути звонима светим у српско дивотно небо, —     Када наш слободни пород у јутро празнично своје         Стане, гдјено се тамјан и блага измирна диме,         Гологлав, погружен, сјетан, да ваше помене име. . {{Центар|ПЈЕСМА ШЕСТА}} Пјесниче, стани овдје! За духом неспокојним     Што луташ дугим свјетом, немоћан да му сапнеш Гигантски полет његов из спона раскиданих     У блажено пространство чаробног царства оног У ком се људство слабо до силе богова страшних     Дизаше за идејом! Што мрачан упиреш поглед У таму вјечне мијене у мутну истовјетност     Падање непрекидно с повратком гдјено живи, Да жудним разазнаш оком свјетила којих неста,     Но трагове сунчане којима видиш и сад, Гдје зраче светим сјајем небо столећа давних!     И ти што рониш поглед у амбиз људских страсти Амбиз грехова људских што га усади небо     У груди самртника, тражећ да познаш туде Побједу најсветлију онога што ј’ божанско     Над оним што је смртно! Што с бурном жудњом хиташ         У смртној људској груди, робињи смрти, м’јена         Њенога светога Творца да видиш оличена !... Стани међ горе ове! Гле ону мрачну кулу     Мјесто мрамора хладног зидану лубањама! Крвави страхотни усуд једног народа тамо     Подиже спомен овај да с њега потомство чита Тајна и страшна слова своје витешке душе —     Јер Сила и Растројство, дојиље чудне двије, Чијим се млијеком љутим задоји у колијевци     Патнички народ један, ту страшну дигоше зграду. Косовски злодух њој је крвави удрио биљег     Каменом грознога Чегра. Но Гениј подиже главе Са поља Каменичких, ловором окруњене,     Да њима дигне овдје пирамид чети светој — Преко костију чијих грозних хијена чопор     Вођен неслогом браће прагове српске пређе,         Још једном да разрије пространа поља ова         И мртва рашчупа срца срушених витезова. Ал гле, та света чела, путниче с далеких страна,     Памти у њима давно сјајна ко луч небески Царствова некада мисо. Њена је блажена свјетлост     Ломила таму густу в’јекова мученичких ! И њен је пламени живот у светом уздању рода     Титански оживљав’о гробља и мртву прошлост ! И, небом очарана, над њима хтједе она     Из вала своје крви Велико Српство дићи Ал диже малену кулу !...                                 На мору бурноме нашем Преко понора мрачних посред вихора страшних,     Куд лађа мученика, скрхане катарке своје Једара растрганих плови далекој мети, —     То је свјетиљка јасна !... О узми, пјесниче мио, Стоструну пророчку харфу и пјевај спокојног духа     Вулканске земље стопу на којој очева мисо Далеком покољењу сред борбе помамне, страшне     Подиже свјетиљке такве на плећа крвавих гора —         Бурно је море наше, далеко лука тија,         Ал’ јасна и вјечна свјетлост што с њиних врхова сија... {{Центар|ПЈЕСМА СЕДМА}} Огњене и златне искре што се у свемиру чистом     У часе постања давног расуше пуне блијеска Не сјаху једне ноћи. Дубоки мрак и тама     Застором црним скрише јасна небеса њина — И глухим прекрише миром. Тек густи поноћни вео Каткад би продрла тихо оштрица небеског српа Да златним засије сјајем над н’јемим дољама цвјетним     И мрачним горама српским и с нова утоне тихо У море поноћне таме.                                 Узаном стазицом једном Између столетног храшћа те глухе, дубоке ноћи     Три чудне хођаху сјенке. Нечујни ход им бјеше Ко вјетар нагао хитар. И сњежна одора њина     Ко магле сребрни вео по тихој мирисној струји         Трепташе сањивом гором; а густе мекане косе         Ко ноћи свилени вео поноћни вјетрићи носе. Само је блеђани мјесец те чудне познав’о сјени,     Кроз многа столећа тако пратећ их злаћаним сјајем, Док вјечни прелази простор земљишта и времена...     И у час најдубљег мира на цвјетној пољани једној „Стој!“ рече трепетом гласка блеђана сјен вилинска.     И ноћца пламеном сијну. На мрачном, страхотном небу Голема звијезда нека затрепта и заблиста     А зрачак дугачак један, ко златни огњени штапић Пред њих с небеса паде... Ту прва водиља била     Спуштајућ малено сјеме, благослов изрече тихи : „О свето, блажено сјеме,                                 Никни и малену стопу     Те земље грешничке туди у вјечну светиљу створи ! Тренут твог жића овдје мноме и руком мојом     Нека је благословен ! Твој спомен светао, вјечан,         Нека надживи мене!...“ И бјела поноћна вила,         Што рјечи прозбори ове, света је Вјечитост била. И друга уздиже руку: „Сјеме блажено рајско     У ког је вјечито небо божанску ун’јело клицу Мој на те благослов свети: под сјенком свештеном твојом     Изабраник велески нека осјети светост и силу Небеског хотјења мојег !...“ То бјеше небеска Снага.     И трећа подиже руку:                                 „О нек је блажено мјесто Мирног починка твога свето небеско сјеме !     Нек испод сјенке ти свете засија сунашце среће Над мрачним челима мутним робова најдичнијих !     Гране ти биле пријесто, купљен витешком крвљу Иројским жртвама рода кроз дуга столећа јада.     Са тебе спасење чисто ко луч сунчани силни Нек шумне загрли горе, мора и мутне воде     Крваво искушење што некад раскиде љуто !...“ То бјеше Спасење свето.                                 И шум се свечани диже,     Ко сјени прхнуше виле. Из древних Таковских шума Пјесма се хорила громко. То дивне пјеваху виле     Младе Слободе химну. А зрачак зорице блисну —         И там’ гдје дубоке ноћи сјеме небеско паде,         Лиснати Грм се је један гордо дизао саде... </poem> </div> </div> == Извор == {{ЈВ-аутор|Јован Дучић|1943}} n3a3cjwyf5hdx6fzav1rpctvog9ydz0 145180 145179 2026-07-14T13:27:37Z Coaorao 19106 /* */ 145180 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}} {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Моја отаџбина | одељак= | аутор=Јован Дучић | година=1899 | белешке= }} <div style="text-align:center; margin-left:2em;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> <poem> <nowiki>*</nowiki> Отаџбино, буди харфа звучна Ја ћу вихор твојих мрких страна, Пробудимо сва столећа мучна И сјај свети помркнулих дана — Из њих нек се златне зубље роде! Јер спи прошлост, мртво гробље ћути, Куд у небо славе и слободе Твоју дјецу воде страшни пути… {{Центар|ПЈЕСМА ПРВА}} Гробнице витешког праха над којим некада давно     Геније народа мога крваве сузе проли, И светом окити причом, као прољеће њежно     Свештене хумке ваше што кити травом густом! И узвишена туга над којим подиже силно     Олтаре најсветије — пред којим покољења, У души с побожним миром, кроз мутне вјекове дуге     Небеса призиваху!… Гробнице витешког праха, Над којим вјечита Слава, к’о мједна статуа нека     Под небо што се диже, стајаше вјечно јака, Бранећи свете хумке да крило стољећа бурних     Не збрише биљеге њине! О, ви, на које небо,         Над свјетом када тихо царова поноћ ведра,         Бацаше свете луче из свог божанског њедра! Потомак свијетлих дједа, занесен слатким санком     Витешких дана сиједих на ваше хумке падам, Не своје туге тајне да проспем сузе вреле,     Хулећи часе јада, — него усхићен силно Над светом, вјечитом урном свештеног вашег праха,     Да ценим далеку прошлост, коју су некада давно Ироји и титани морима своје крви     Прелили духа крепка! Да усним дане древне Горама лешева дичних којено испуни часак,     Кад ниче вјечита слава над гробом Слободе српске У руци с ловором светим да мртва увјенча чела,     И даљна потомства ваша поведе некад тамо         На славе рујине ваше, поносно које кити,         А Вјечност којим храбро узвишен спомен штити. Над твојом светом урном, пепеле прадједова,     Погружен дух ми тражи напитак слатке моћи — У мрачне дане туге да наду свијетлу позна!     И домовином драгом, широким пољима њеним, Јадима засијаним, лутајућ с тугом вјечном     И дозивљући с болом суморно небо њено — Да познам вјеру крепку и видим дан суђења:     Пред узвишеним духом потомства косовског вашег Паклени дух изгнања понижен како пада…     И с шумом дубоких гора, с ромором вјечитих р’јека, Гдје испред свијетле зоре и бујне, слободне пјесме,     Понире облак туге с далеког неба њеног,         Што с тајним болом сада у росне ноћи тије,         На свете пољане српске жалосне сузе лије… О драге, блажене хумке, спомени вјекова даљних,     Спомени величине витешког рода мога, Успаван слатким санком, само над вашим прахом     Суморан дух је кадар да слатку будућност усни; И свијетлу дочара јаву: из мртвих рујина својих     Пусти храмови Слоге како се бурно дижу! И као силно борје, тисуће громова страшних     Које не може стрти — гдје стоји пород крепки На вјечном разбоју страшном, дјелећ’ мегдане љуте     С демоном вјекова својих! И Гениј рода мога Гдје држи свијетлу лучу да сјајем озари њеним     Далеку прошлост вашу и силно потомство ваше, Које над вјечном урном дједовског светог праха (?)     У дане свештене туге и дане очајања,     Олтаре дизаше своје и свету будућност сања… {{Центар|ПЈЕСМА ДРУГА}} ,,Ја видјех сан: гдје журно небројен народ један     Са густих карпатских гора, ко облак с висина страшних, Мрачан, без слатког шума, суморног чела, слази,     У пуста дакијска поља... За собом слуша ромор И ропот вјечних вала, лагано што се губи     Далеко за њим тамо — гдје бурни, разигран Дњестар Љуби обале цвјетне, гдје плава Висла шуми     Пјесму столећа давних, што звони свијетлу славу Поносних дједова њиних; и прича јасне дане     И ведре небеске ноћи, што златну ливају свјетлост Из своје вјечите купе, на њене валове чисте.     ...Тек њежни повјетарац за њим се подиго летом Својим свиленим крилом, хладећ им снурена чела,     И носећ напитак слатки из густих, мирисних шума И јасних дубрава цвјетних... гдје напуштени, н’јеми,     Осташе жртвеници, осташе вјечити бози,         С молитвом својом, којим, у дане давнијех љета,         Падаху дједови сиједи у њина подножја света. Ја видјех сан: гдје журно, небројен народ један     Прелази дуге путе, успаван санком н’јемим! Он гонећ рогата стада пред будне очи мами     Широку своју земљу, на чија поља јасна Витешка, давна прошлост засија света гробља...     Земљу младости драге на чијем меканом крилу Саслуша чудне бајке и мутне и дуге приче     О борби витезова, што поља земље своје Прелише вјечном славом... земљу пространих гора     У чијој хлађаној сјенци, крај бистрих и шумних врела Виле дједова њиних осташе ронећи сузе!     Ја видјех сан: гдје тугом загрљен народ један Упире јасни поглед у магле даљине сиве,     И пратећ Генија свога, што својом блаженом зубљом         Небеску свјетлост лије по дугој, безмјерној стази,         Видјех гдје народ један погружен с гора слази. „Куда ћеш, роде српски? У мутној даљини тамо,     Уморни поглед гдје та нејасна магла срета, Шта тражи душа твоја? На оне дивотне равни     О које с’ валима својим мора срдита пјене, Сањаш ли да ће њежна, будућност твоја ведра     Да слатку засије срећу?... Сањаш ли, можда, силан, Ни једно поље тамо да неће никада бити     Стратиште твоје славе? Да неће једном тамо У мору твоје крви да свету душу пусти     Света слобода твоја. Сањаш ли, можда, силан, Да никад тамо неће свирепо. страшно небо,     Дивовске мишице твоје да ропским окује игом? Сањаш ли, можда, силан, да тамо никада неће     Плаветне горе оне, у борби за туђинца И вјечног злотвора твога, засијат’ свете кости     И крвца дјечице твоје? Сањаш ли, можда, силан Ни један данак тамо да неће у твом крилу     Родити издајника? Сањаш ли заносно, можда, Да нећеш некада опет, с тим истим јадима горким,     Та драга остављат’ поља?... Куда ћеш, роде српски?“ Хтједох да бурно кликнем гледајућ санак јасни —     Небројен народ један с карпатских гора тавни     Како се спушта тихо у пусте дакијске равни. {{Центар|ПЈЕСМА ТРЕЋА}} Погасте свијетле зубље, меропси и себрови моји     И дични витези српски! Нек слатки напитак санка Снаге окријепи ваше, клонуле с путева тешких,     Док јасни румени данак с ведрога истока сијне! На бл’једом далеком понту, над којим нечујно тихо     Звјездана путују кола — гле, дивни Цариград спава... Његова подножја цвјетна грле плаветна мора     Љубећ му ивице дивне слађаним шапатом својим, И ноћни облаци лаки у вјечном лутању своме     Тражећи одмора слаткиг и путе прелазећ зрачне На куле и кубета, на шуме кипариса,     И шуме његових палма уморна свијају крила... Најљепши Истока алем, блаженим успаван санком     Он чека поносни часак — високе степене пусте Скрханих престола царских да млади Геније српски Побједном прегази ногом...     И химну грмнувши над њим, јуначког поноса пуну,     Најљепшим алемом тијем да моју окити круну !... Спавајте синови моји!... Док свјетла засија јава     И мој вас разбуди поклич — да Бог побједа светих Крунише мачеве ваше и мора крвава пусти;     И древни, немоћни Визант, мој дични двоглави оро Осјени крилима својим... Од мутне, далеке Драве     Од земље поганих Угра с клицањем побједним својим Пространства прелетив пада на врата Азије жарке     Да вашу закликће храброст, да мач ми непобједни Окруни ловором славе....!“                                         И силне заспаше војске. У тамној даљини тамо спаваше Цариград мрачни,     А шумни Деволи нагло у слатку пучину снова Падоше лагано, благо. Спокојно балканско вече     Небеса окити сјајем а поља шумором тихим И густом копреном својом уви штитеве, маче,     И љуте ханџаре српске, — да ноћца спокојна, света,     Освјежи уморне мишце пламених витешких чета. И ноћца лагано мину и данак јуначком руком     Њен мрачни сањиви вео раздера са небеса. . И зора румена плану... Но камо витешки поклич?     Што ћуте убојне трубе и звека мачева оштрих?... Што ћуте витешке војске ?...                                         О јадни Геније српски Ено над пољима тужним, копаља оборених,     Бачених штитова својих, пале су небројне чете И лију чемерне сузе. Свјетла су поникла чела...     И љуте редове српске куд сјајни царова понос Стисла је дубока туга.                                         На тужном мртвачком одру Гле, лежи избраник славе, гле, лежи витешки царе     Ко кедар порушен горди пред љутим вихором смрти, Са тешким печатом вјечним на мртвим уснама својим...     А данак исходи тихо... Зора трепери љупко — Над дивним Царевим Градом... И својом свјетлошћу љупком     Прелива с далеког неба, не рјеке румене крви Но рјеке јуначких суза... А море далеко, плаво,     Што љуби обале града, са дугим шумором туге         Из крила дубоког свога сунашце испусти врело         Да њим свом дичном Силном блеђано целује чело. {{Центар|ПЈЕСМА ЧЕТВРТА}} О, вјечно шумно и бурно, јегејско сиње море     Својим хујањем страшним и громким ропотом гневним Дубина бесконачних, што бројиш тиха љета     Вјечности неизбројне! И с вихорима страшним И с облацима тавним што вјечно ратујеш бурно,     Помаман када злодух преко валова твојих Муњевним бичем гони крилате своје коње И своја огњена кола! И с криком галебова И вриском данајида, у разјарено небо     Помаман гнев што враћаш... О, море бесконачно, У благое прољетње ноћи штоно стишано, мирно,     Ко савјест анђеоска, гласом сирена својих Љуљушкаш у сан слатки своје обале цвјетне;     Када из пјене чисте бродарке виле рађаш А ведре облачиш вале у свјетлу и чисту ризу,     Осуту звјездама ситним што н’јемим свемиром плове,         И јасним пурпуром рујним, што сипа исток сјајни,         О, стишај пјесму вјечну и шум и трепет тајни... Причај ми прошлост древну, причај ми дане свијетле:     Цар силни рода мога, под сјенком ловора светих Када, безбројне војске крепким водећи духом,     На твоје обале паде! Да чујем шумне гласе Јуначких чета оних и звекет мачева њиних     Шлемова и панцира и громки витешки поклич! Да чујем куцањ срца што своју огњену крвцу     Носаху смјелога духа да прсне усијана На олтар величине! Да оком успаваним     Видим, к’о стијене страшне, убојне српске чете Гдје силно опасаше зидове Тесалоне !...     Да видим дан гдје гасне у гори копаља њиних А ноћца засијава од бл’јеска њихових мача!     Да видим како стрјепи, к’о труло планинско борје, Пред гневом оркана бурног, крвав византски престо     Пред светлим пламеним мачем витешког младога цара!         О стишај шум и жубор и хук дубина тавни’,         Врати ми прошлост мутну и јаву столећа давни!... И чух, гдје море вјечно утиша ромор хучни     И глас сирена својих и врисак данајида, И хук, ко дивља клетва, што с валовима б’јесним     Мрачне обале бије. И видјех, љутити вјетри Како над морском пјеном склопише страшна крила;     А густа, плаветна магла, по сињем мору паде Ко сјенка љупкога санка по челу вјечитог борца.     И чух, потмулим гласом громова у даљини, Јегејско сиње море како ми поче мирно     Причати чудну причу.                                         Ал’ не вјековску славу Далеких дана оних, када је скиптар српски     У рукама титана сунчаним сјајем блисто; И мач крвави српски, кад је оштрицом љутом     Брао побједни ловор с обала трију мора; У храму српске Славе, пред статуом Слободе.         Слободна српска пјесма, силна ко звучна звона,         Када грмљаше громко из груди милијона. Нег причу пуну туге: како једанпут давно     У давна и сура љета ријеке румене крви Носећи силне вале стигоше некада тамо     И сурваше се журно у амбиз дубина мрачних. Оне ношаху тада јуначка мртва тијела     Шлемове с чела мртвих и штите и ханџаре, Оклопе размрскане са груди раскрвљених,     Раздрте заставе златне и копља изломљена И једну скрхану круну... И њене алемове,     Смарагде и рубине, расуше с хуком страшном У вале сињега мора.                                         О чух суморну причу О једном пољу тужном на ком се двије војске,     Ко два вихора љута сретоше бјесомучне; О једном издајнику чије паклено срце     Једном отровном капљом отрова силне војске И преби скиптар моћни, — и један узвишен пород,     Божанску борбу што је за свето име диг’о,     Скрха у таму јада и срамно робовско иго. Ал бич огњени пуче којим у часе тихе     Бог мора бесконачног валове успаване Из сна дубоког буди... и тиха пучина плава,     К’о узаврела лава, ускипи разјарено; И име издајничко, споменув гласом тешким     У мутно небо диже валове горостасне... А прича давних љета утону прекинута     У страшни хаос вала, гласова из дубине, И хуке вјетрова силних... Ја видјех пучином дугом     Мање румене крви по дивљим таласима, И један буздован тешки, како искаче силно     Да се трзањем отме окову сињега мора, У чије поноре паде, бачен јуначком руком     Некад с Урвине мрачне. И небо, ваздух, море, Ко да стократним гласом разлама громки одјек,     Одјек страхотне клетве, којано стизаше вјечно Жубором хитрих ријека из пустих долина оних     Гдјено је уцвјељен народ зборио удесу своме. И палећ кандила чиста над гробљем Слободе своје Прича суморној дјеци приче витешке, мрачне, О гробљу витезова, рујини светијех храма,     О разливеној крви на бјесној пучини мора     И буздовану једном баченом с далеких гора... {{Центар|ПЈЕСМА ПЕТА}} Стани, о сиједи старче, свештени патријарше,     Устави чилога хата у журном полету своме, На задњој пољани светој земље дједова својих...     И мутно убриши чело, под сјенком пошљедњег грма На рубу србињског краја погружен што је нико...     Стани крај р’јеке бучне што својим таласом роси Крајичак потоњи српски. И пролиј чемерне сузе     У њене валове чисте. Стотине љета је она С хучањем падала туда роморећ слободне химне     О слави отаца наших. Тисуће пута је туда Ватрено копито лако љутитог коњица српског     Застало, капљама њеним да бурну освјежи снагу, Бојника носећи дичног у крвав окршај бојни,     Под светим јуначким стегом гдје страшне падају чете, Кличући побједу рода. Она је примала стократ         Румене потоке крви, из славних расуте груди,         За свето знамење наше, по драгим хумкама туди. О стани, старино сиједа! Твој народ с уздањем ступа     На хладне прагове туђе — ал’ камо наш добри Гениј Да ваше освјетли путе? Камо тај свештени вођа     Да мутним очима вашим покаже спасења земљу ?... Нема га пред вама сада .. О тужни, кукавни, старче,     Он није пошао с вама! Чуј, тамо с плеветног југа Са старе и свете Пећи он звони звонима громким Да ваше оплаче путе,                                 да јадну оплаче земљу А коју свирепо небо најљућим обасу гневом     Немаром дјечице своје!... Куда ћеш свештени старче? Стани над рјекама српским и пролиј чемерне сузе,     Јер вође небеског нема, да зубљу пламену маши,     И плачну растјера таму са хладних путева ваши’. О, стани! Јуначка дјеца, за слјепим удесом својим     Што с тобом, старино тужна, пустише огњишта драга Требаће матери земљи. Када наш дивотни Балкан Спутан, из жалосног ига, кликне синове Силног, Потомство ироја давних, — њин одзив грмнути неће !...     Са хладних обала Рајне с широких обала Пада, С пољана Кенигреца, ужасним пр’јекором својим     Јекнуће гробови свети, јекнуће уморне кости Расуте патничком смрћу у тешкој, очајној борби     Под стјегом туђина мрских, за славу злотвора својих! Небројно потомство њино неће пренути поклич,     Кад дјеца дјечице наше кроз мукле србињске горе Грмну слободну пјесму, химну спасења милог!     Нит ће се скупити дични у лугу дубоком српском Кад жртва мирисна плане пред светим подножјем чистим     Бога отаца наших..                                 Пјесник ће суморни само Жалосном тужаљком харфом оплакат’ путеве ваше,     И Гениј народа вашег са старе свештене Пећи Јекнути звонима светим у српско дивотно небо, —     Када наш слободни пород у јутро празнично своје         Стане, гдјено се тамјан и блага измирна диме,         Гологлав, погружен, сјетан, да ваше помене име. . {{Центар|ПЈЕСМА ШЕСТА}} Пјесниче, стани овдје! За духом неспокојним     Што луташ дугим свјетом, немоћан да му сапнеш Гигантски полет његов из спона раскиданих     У блажено пространство чаробног царства оног У ком се људство слабо до силе богова страшних     Дизаше за идејом! Што мрачан упиреш поглед У таму вјечне мијене у мутну истовјетност     Падање непрекидно с повратком гдјено живи, Да жудним разазнаш оком свјетила којих неста,     Но трагове сунчане којима видиш и сад, Гдје зраче светим сјајем небо столећа давних!     И ти што рониш поглед у амбиз људских страсти Амбиз грехова људских што га усади небо     У груди самртника, тражећ да познаш туде Побједу најсветлију онога што ј’ божанско     Над оним што је смртно! Што с бурном жудњом хиташ         У смртној људској груди, робињи смрти, м’јена         Њенога светога Творца да видиш оличена !... Стани међ горе ове! Гле ону мрачну кулу     Мјесто мрамора хладног зидану лубањама! Крвави страхотни усуд једног народа тамо     Подиже спомен овај да с њега потомство чита Тајна и страшна слова своје витешке душе —     Јер Сила и Растројство, дојиље чудне двије, Чијим се млијеком љутим задоји у колијевци     Патнички народ један, ту страшну дигоше зграду. Косовски злодух њој је крвави удрио биљег     Каменом грознога Чегра. Но Гениј подиже главе Са поља Каменичких, ловором окруњене,     Да њима дигне овдје пирамид чети светој — Преко костију чијих грозних хијена чопор     Вођен неслогом браће прагове српске пређе,         Још једном да разрије пространа поља ова         И мртва рашчупа срца срушених витезова. Ал гле, та света чела, путниче с далеких страна,     Памти у њима давно сјајна ко луч небески Царствова некада мисо. Њена је блажена свјетлост     Ломила таму густу в’јекова мученичких ! И њен је пламени живот у светом уздању рода     Титански оживљав’о гробља и мртву прошлост ! И, небом очарана, над њима хтједе она     Из вала своје крви Велико Српство дићи Ал диже малену кулу !...                                 На мору бурноме нашем Преко понора мрачних посред вихора страшних,     Куд лађа мученика, скрхане катарке своје Једара растрганих плови далекој мети, —     То је свјетиљка јасна !... О узми, пјесниче мио, Стоструну пророчку харфу и пјевај спокојног духа     Вулканске земље стопу на којој очева мисо Далеком покољењу сред борбе помамне, страшне     Подиже свјетиљке такве на плећа крвавих гора —         Бурно је море наше, далеко лука тија,         Ал’ јасна и вјечна свјетлост што с њиних врхова сија... {{Центар|ПЈЕСМА СЕДМА}} Огњене и златне искре што се у свемиру чистом     У часе постања давног расуше пуне блијеска Не сјаху једне ноћи. Дубоки мрак и тама     Застором црним скрише јасна небеса њина — И глухим прекрише миром. Тек густи поноћни вео Каткад би продрла тихо оштрица небеског српа Да златним засије сјајем над н’јемим дољама цвјетним     И мрачним горама српским и с нова утоне тихо У море поноћне таме.                                 Узаном стазицом једном Између столетног храшћа те глухе, дубоке ноћи     Три чудне хођаху сјенке. Нечујни ход им бјеше Ко вјетар нагао хитар. И сњежна одора њина     Ко магле сребрни вео по тихој мирисној струји         Трепташе сањивом гором; а густе мекане косе         Ко ноћи свилени вео поноћни вјетрићи носе. Само је блеђани мјесец те чудне познав’о сјени,     Кроз многа столећа тако пратећ их злаћаним сјајем, Док вјечни прелази простор земљишта и времена...     И у час најдубљег мира на цвјетној пољани једној „Стој!“ рече трепетом гласка блеђана сјен вилинска.     И ноћца пламеном сијну. На мрачном, страхотном небу Голема звијезда нека затрепта и заблиста     А зрачак дугачак један, ко златни огњени штапић Пред њих с небеса паде... Ту прва водиља била     Спуштајућ малено сјеме, благослов изрече тихи : „О свето, блажено сјеме,                                 Никни и малену стопу     Те земље грешничке туди у вјечну светиљу створи ! Тренут твог жића овдје мноме и руком мојом     Нека је благословен ! Твој спомен светао, вјечан,         Нека надживи мене!...“ И бјела поноћна вила,         Што рјечи прозбори ове, света је Вјечитост била. И друга уздиже руку: „Сјеме блажено рајско     У ког је вјечито небо божанску ун’јело клицу Мој на те благослов свети: под сјенком свештеном твојом     Изабраник велески нека осјети светост и силу Небеског хотјења мојег !...“ То бјеше небеска Снага.     И трећа подиже руку:                                 „О нек је блажено мјесто Мирног починка твога свето небеско сјеме !     Нек испод сјенке ти свете засија сунашце среће Над мрачним челима мутним робова најдичнијих !     Гране ти биле пријесто, купљен витешком крвљу Иројским жртвама рода кроз дуга столећа јада.     Са тебе спасење чисто ко луч сунчани силни Нек шумне загрли горе, мора и мутне воде     Крваво искушење што некад раскиде љуто !...“ То бјеше Спасење свето.                                 И шум се свечани диже,     Ко сјени прхнуше виле. Из древних Таковских шума Пјесма се хорила громко. То дивне пјеваху виле     Младе Слободе химну. А зрачак зорице блисну —         И там’ гдје дубоке ноћи сјеме небеско паде,         Лиснати Грм се је један гордо дизао саде... </poem> </div> </div> == Извор == {{ЈВ-аутор|Јован Дучић|1943}} bilimtywz8ntsqkvgy7idj9b1mv0mf0 145181 145180 2026-07-14T13:30:52Z Coaorao 19106 /* Извор */ Додат извор 145181 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}} {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Моја отаџбина | одељак= | аутор=Јован Дучић | година=1899 | белешке= }} <div style="text-align:center; margin-left:2em;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> <poem> <nowiki>*</nowiki> Отаџбино, буди харфа звучна Ја ћу вихор твојих мрких страна, Пробудимо сва столећа мучна И сјај свети помркнулих дана — Из њих нек се златне зубље роде! Јер спи прошлост, мртво гробље ћути, Куд у небо славе и слободе Твоју дјецу воде страшни пути… {{Центар|ПЈЕСМА ПРВА}} Гробнице витешког праха над којим некада давно     Геније народа мога крваве сузе проли, И светом окити причом, као прољеће њежно     Свештене хумке ваше што кити травом густом! И узвишена туга над којим подиже силно     Олтаре најсветије — пред којим покољења, У души с побожним миром, кроз мутне вјекове дуге     Небеса призиваху!… Гробнице витешког праха, Над којим вјечита Слава, к’о мједна статуа нека     Под небо што се диже, стајаше вјечно јака, Бранећи свете хумке да крило стољећа бурних     Не збрише биљеге њине! О, ви, на које небо,         Над свјетом када тихо царова поноћ ведра,         Бацаше свете луче из свог божанског њедра! Потомак свијетлих дједа, занесен слатким санком     Витешких дана сиједих на ваше хумке падам, Не своје туге тајне да проспем сузе вреле,     Хулећи часе јада, — него усхићен силно Над светом, вјечитом урном свештеног вашег праха,     Да ценим далеку прошлост, коју су некада давно Ироји и титани морима своје крви     Прелили духа крепка! Да усним дане древне Горама лешева дичних којено испуни часак,     Кад ниче вјечита слава над гробом Слободе српске У руци с ловором светим да мртва увјенча чела,     И даљна потомства ваша поведе некад тамо         На славе рујине ваше, поносно које кити,         А Вјечност којим храбро узвишен спомен штити. Над твојом светом урном, пепеле прадједова,     Погружен дух ми тражи напитак слатке моћи — У мрачне дане туге да наду свијетлу позна!     И домовином драгом, широким пољима њеним, Јадима засијаним, лутајућ с тугом вјечном     И дозивљући с болом суморно небо њено — Да познам вјеру крепку и видим дан суђења:     Пред узвишеним духом потомства косовског вашег Паклени дух изгнања понижен како пада…     И с шумом дубоких гора, с ромором вјечитих р’јека, Гдје испред свијетле зоре и бујне, слободне пјесме,     Понире облак туге с далеког неба њеног,         Што с тајним болом сада у росне ноћи тије,         На свете пољане српске жалосне сузе лије… О драге, блажене хумке, спомени вјекова даљних,     Спомени величине витешког рода мога, Успаван слатким санком, само над вашим прахом     Суморан дух је кадар да слатку будућност усни; И свијетлу дочара јаву: из мртвих рујина својих     Пусти храмови Слоге како се бурно дижу! И као силно борје, тисуће громова страшних     Које не може стрти — гдје стоји пород крепки На вјечном разбоју страшном, дјелећ’ мегдане љуте     С демоном вјекова својих! И Гениј рода мога Гдје држи свијетлу лучу да сјајем озари њеним     Далеку прошлост вашу и силно потомство ваше, Које над вјечном урном дједовског светог праха (?)     У дане свештене туге и дане очајања,     Олтаре дизаше своје и свету будућност сања… {{Центар|ПЈЕСМА ДРУГА}} ,,Ја видјех сан: гдје журно небројен народ један     Са густих карпатских гора, ко облак с висина страшних, Мрачан, без слатког шума, суморног чела, слази,     У пуста дакијска поља... За собом слуша ромор И ропот вјечних вала, лагано што се губи     Далеко за њим тамо — гдје бурни, разигран Дњестар Љуби обале цвјетне, гдје плава Висла шуми     Пјесму столећа давних, што звони свијетлу славу Поносних дједова њиних; и прича јасне дане     И ведре небеске ноћи, што златну ливају свјетлост Из своје вјечите купе, на њене валове чисте.     ...Тек њежни повјетарац за њим се подиго летом Својим свиленим крилом, хладећ им снурена чела,     И носећ напитак слатки из густих, мирисних шума И јасних дубрава цвјетних... гдје напуштени, н’јеми,     Осташе жртвеници, осташе вјечити бози,         С молитвом својом, којим, у дане давнијех љета,         Падаху дједови сиједи у њина подножја света. Ја видјех сан: гдје журно, небројен народ један     Прелази дуге путе, успаван санком н’јемим! Он гонећ рогата стада пред будне очи мами     Широку своју земљу, на чија поља јасна Витешка, давна прошлост засија света гробља...     Земљу младости драге на чијем меканом крилу Саслуша чудне бајке и мутне и дуге приче     О борби витезова, што поља земље своје Прелише вјечном славом... земљу пространих гора     У чијој хлађаној сјенци, крај бистрих и шумних врела Виле дједова њиних осташе ронећи сузе!     Ја видјех сан: гдје тугом загрљен народ један Упире јасни поглед у магле даљине сиве,     И пратећ Генија свога, што својом блаженом зубљом         Небеску свјетлост лије по дугој, безмјерној стази,         Видјех гдје народ један погружен с гора слази. „Куда ћеш, роде српски? У мутној даљини тамо,     Уморни поглед гдје та нејасна магла срета, Шта тражи душа твоја? На оне дивотне равни     О које с’ валима својим мора срдита пјене, Сањаш ли да ће њежна, будућност твоја ведра     Да слатку засије срећу?... Сањаш ли, можда, силан, Ни једно поље тамо да неће никада бити     Стратиште твоје славе? Да неће једном тамо У мору твоје крви да свету душу пусти     Света слобода твоја. Сањаш ли, можда, силан, Да никад тамо неће свирепо. страшно небо,     Дивовске мишице твоје да ропским окује игом? Сањаш ли, можда, силан, да тамо никада неће     Плаветне горе оне, у борби за туђинца И вјечног злотвора твога, засијат’ свете кости     И крвца дјечице твоје? Сањаш ли, можда, силан Ни један данак тамо да неће у твом крилу     Родити издајника? Сањаш ли заносно, можда, Да нећеш некада опет, с тим истим јадима горким,     Та драга остављат’ поља?... Куда ћеш, роде српски?“ Хтједох да бурно кликнем гледајућ санак јасни —     Небројен народ један с карпатских гора тавни     Како се спушта тихо у пусте дакијске равни. {{Центар|ПЈЕСМА ТРЕЋА}} Погасте свијетле зубље, меропси и себрови моји     И дични витези српски! Нек слатки напитак санка Снаге окријепи ваше, клонуле с путева тешких,     Док јасни румени данак с ведрога истока сијне! На бл’једом далеком понту, над којим нечујно тихо     Звјездана путују кола — гле, дивни Цариград спава... Његова подножја цвјетна грле плаветна мора     Љубећ му ивице дивне слађаним шапатом својим, И ноћни облаци лаки у вјечном лутању своме     Тражећи одмора слаткиг и путе прелазећ зрачне На куле и кубета, на шуме кипариса,     И шуме његових палма уморна свијају крила... Најљепши Истока алем, блаженим успаван санком     Он чека поносни часак — високе степене пусте Скрханих престола царских да млади Геније српски Побједном прегази ногом...     И химну грмнувши над њим, јуначког поноса пуну,     Најљепшим алемом тијем да моју окити круну !... Спавајте синови моји!... Док свјетла засија јава     И мој вас разбуди поклич — да Бог побједа светих Крунише мачеве ваше и мора крвава пусти;     И древни, немоћни Визант, мој дични двоглави оро Осјени крилима својим... Од мутне, далеке Драве     Од земље поганих Угра с клицањем побједним својим Пространства прелетив пада на врата Азије жарке     Да вашу закликће храброст, да мач ми непобједни Окруни ловором славе....!“                                         И силне заспаше војске. У тамној даљини тамо спаваше Цариград мрачни,     А шумни Деволи нагло у слатку пучину снова Падоше лагано, благо. Спокојно балканско вече     Небеса окити сјајем а поља шумором тихим И густом копреном својом уви штитеве, маче,     И љуте ханџаре српске, — да ноћца спокојна, света,     Освјежи уморне мишце пламених витешких чета. И ноћца лагано мину и данак јуначком руком     Њен мрачни сањиви вео раздера са небеса. . И зора румена плану... Но камо витешки поклич?     Што ћуте убојне трубе и звека мачева оштрих?... Што ћуте витешке војске ?...                                         О јадни Геније српски Ено над пољима тужним, копаља оборених,     Бачених штитова својих, пале су небројне чете И лију чемерне сузе. Свјетла су поникла чела...     И љуте редове српске куд сјајни царова понос Стисла је дубока туга.                                         На тужном мртвачком одру Гле, лежи избраник славе, гле, лежи витешки царе     Ко кедар порушен горди пред љутим вихором смрти, Са тешким печатом вјечним на мртвим уснама својим...     А данак исходи тихо... Зора трепери љупко — Над дивним Царевим Градом... И својом свјетлошћу љупком     Прелива с далеког неба, не рјеке румене крви Но рјеке јуначких суза... А море далеко, плаво,     Што љуби обале града, са дугим шумором туге         Из крила дубоког свога сунашце испусти врело         Да њим свом дичном Силном блеђано целује чело. {{Центар|ПЈЕСМА ЧЕТВРТА}} О, вјечно шумно и бурно, јегејско сиње море     Својим хујањем страшним и громким ропотом гневним Дубина бесконачних, што бројиш тиха љета     Вјечности неизбројне! И с вихорима страшним И с облацима тавним што вјечно ратујеш бурно,     Помаман када злодух преко валова твојих Муњевним бичем гони крилате своје коње И своја огњена кола! И с криком галебова И вриском данајида, у разјарено небо     Помаман гнев што враћаш... О, море бесконачно, У благое прољетње ноћи штоно стишано, мирно,     Ко савјест анђеоска, гласом сирена својих Љуљушкаш у сан слатки своје обале цвјетне;     Када из пјене чисте бродарке виле рађаш А ведре облачиш вале у свјетлу и чисту ризу,     Осуту звјездама ситним што н’јемим свемиром плове,         И јасним пурпуром рујним, што сипа исток сјајни,         О, стишај пјесму вјечну и шум и трепет тајни... Причај ми прошлост древну, причај ми дане свијетле:     Цар силни рода мога, под сјенком ловора светих Када, безбројне војске крепким водећи духом,     На твоје обале паде! Да чујем шумне гласе Јуначких чета оних и звекет мачева њиних     Шлемова и панцира и громки витешки поклич! Да чујем куцањ срца што своју огњену крвцу     Носаху смјелога духа да прсне усијана На олтар величине! Да оком успаваним     Видим, к’о стијене страшне, убојне српске чете Гдје силно опасаше зидове Тесалоне !...     Да видим дан гдје гасне у гори копаља њиних А ноћца засијава од бл’јеска њихових мача!     Да видим како стрјепи, к’о труло планинско борје, Пред гневом оркана бурног, крвав византски престо     Пред светлим пламеним мачем витешког младога цара!         О стишај шум и жубор и хук дубина тавни’,         Врати ми прошлост мутну и јаву столећа давни!... И чух, гдје море вјечно утиша ромор хучни     И глас сирена својих и врисак данајида, И хук, ко дивља клетва, што с валовима б’јесним     Мрачне обале бије. И видјех, љутити вјетри Како над морском пјеном склопише страшна крила;     А густа, плаветна магла, по сињем мору паде Ко сјенка љупкога санка по челу вјечитог борца.     И чух, потмулим гласом громова у даљини, Јегејско сиње море како ми поче мирно     Причати чудну причу.                                         Ал’ не вјековску славу Далеких дана оних, када је скиптар српски     У рукама титана сунчаним сјајем блисто; И мач крвави српски, кад је оштрицом љутом     Брао побједни ловор с обала трију мора; У храму српске Славе, пред статуом Слободе.         Слободна српска пјесма, силна ко звучна звона,         Када грмљаше громко из груди милијона. Нег причу пуну туге: како једанпут давно     У давна и сура љета ријеке румене крви Носећи силне вале стигоше некада тамо     И сурваше се журно у амбиз дубина мрачних. Оне ношаху тада јуначка мртва тијела     Шлемове с чела мртвих и штите и ханџаре, Оклопе размрскане са груди раскрвљених,     Раздрте заставе златне и копља изломљена И једну скрхану круну... И њене алемове,     Смарагде и рубине, расуше с хуком страшном У вале сињега мора.                                         О чух суморну причу О једном пољу тужном на ком се двије војске,     Ко два вихора љута сретоше бјесомучне; О једном издајнику чије паклено срце     Једном отровном капљом отрова силне војске И преби скиптар моћни, — и један узвишен пород,     Божанску борбу што је за свето име диг’о,     Скрха у таму јада и срамно робовско иго. Ал бич огњени пуче којим у часе тихе     Бог мора бесконачног валове успаване Из сна дубоког буди... и тиха пучина плава,     К’о узаврела лава, ускипи разјарено; И име издајничко, споменув гласом тешким     У мутно небо диже валове горостасне... А прича давних љета утону прекинута     У страшни хаос вала, гласова из дубине, И хуке вјетрова силних... Ја видјех пучином дугом     Мање румене крви по дивљим таласима, И један буздован тешки, како искаче силно     Да се трзањем отме окову сињега мора, У чије поноре паде, бачен јуначком руком     Некад с Урвине мрачне. И небо, ваздух, море, Ко да стократним гласом разлама громки одјек,     Одјек страхотне клетве, којано стизаше вјечно Жубором хитрих ријека из пустих долина оних     Гдјено је уцвјељен народ зборио удесу своме. И палећ кандила чиста над гробљем Слободе своје Прича суморној дјеци приче витешке, мрачне, О гробљу витезова, рујини светијех храма,     О разливеној крви на бјесној пучини мора     И буздовану једном баченом с далеких гора... {{Центар|ПЈЕСМА ПЕТА}} Стани, о сиједи старче, свештени патријарше,     Устави чилога хата у журном полету своме, На задњој пољани светој земље дједова својих...     И мутно убриши чело, под сјенком пошљедњег грма На рубу србињског краја погружен што је нико...     Стани крај р’јеке бучне што својим таласом роси Крајичак потоњи српски. И пролиј чемерне сузе     У њене валове чисте. Стотине љета је она С хучањем падала туда роморећ слободне химне     О слави отаца наших. Тисуће пута је туда Ватрено копито лако љутитог коњица српског     Застало, капљама њеним да бурну освјежи снагу, Бојника носећи дичног у крвав окршај бојни,     Под светим јуначким стегом гдје страшне падају чете, Кличући побједу рода. Она је примала стократ         Румене потоке крви, из славних расуте груди,         За свето знамење наше, по драгим хумкама туди. О стани, старино сиједа! Твој народ с уздањем ступа     На хладне прагове туђе — ал’ камо наш добри Гениј Да ваше освјетли путе? Камо тај свештени вођа     Да мутним очима вашим покаже спасења земљу ?... Нема га пред вама сада .. О тужни, кукавни, старче,     Он није пошао с вама! Чуј, тамо с плеветног југа Са старе и свете Пећи он звони звонима громким Да ваше оплаче путе,                                 да јадну оплаче земљу А коју свирепо небо најљућим обасу гневом     Немаром дјечице своје!... Куда ћеш свештени старче? Стани над рјекама српским и пролиј чемерне сузе,     Јер вође небеског нема, да зубљу пламену маши,     И плачну растјера таму са хладних путева ваши’. О, стани! Јуначка дјеца, за слјепим удесом својим     Што с тобом, старино тужна, пустише огњишта драга Требаће матери земљи. Када наш дивотни Балкан Спутан, из жалосног ига, кликне синове Силног, Потомство ироја давних, — њин одзив грмнути неће !...     Са хладних обала Рајне с широких обала Пада, С пољана Кенигреца, ужасним пр’јекором својим     Јекнуће гробови свети, јекнуће уморне кости Расуте патничком смрћу у тешкој, очајној борби     Под стјегом туђина мрских, за славу злотвора својих! Небројно потомство њино неће пренути поклич,     Кад дјеца дјечице наше кроз мукле србињске горе Грмну слободну пјесму, химну спасења милог!     Нит ће се скупити дични у лугу дубоком српском Кад жртва мирисна плане пред светим подножјем чистим     Бога отаца наших..                                 Пјесник ће суморни само Жалосном тужаљком харфом оплакат’ путеве ваше,     И Гениј народа вашег са старе свештене Пећи Јекнути звонима светим у српско дивотно небо, —     Када наш слободни пород у јутро празнично своје         Стане, гдјено се тамјан и блага измирна диме,         Гологлав, погружен, сјетан, да ваше помене име. . {{Центар|ПЈЕСМА ШЕСТА}} Пјесниче, стани овдје! За духом неспокојним     Што луташ дугим свјетом, немоћан да му сапнеш Гигантски полет његов из спона раскиданих     У блажено пространство чаробног царства оног У ком се људство слабо до силе богова страшних     Дизаше за идејом! Што мрачан упиреш поглед У таму вјечне мијене у мутну истовјетност     Падање непрекидно с повратком гдјено живи, Да жудним разазнаш оком свјетила којих неста,     Но трагове сунчане којима видиш и сад, Гдје зраче светим сјајем небо столећа давних!     И ти што рониш поглед у амбиз људских страсти Амбиз грехова људских што га усади небо     У груди самртника, тражећ да познаш туде Побједу најсветлију онога што ј’ божанско     Над оним што је смртно! Што с бурном жудњом хиташ         У смртној људској груди, робињи смрти, м’јена         Њенога светога Творца да видиш оличена !... Стани међ горе ове! Гле ону мрачну кулу     Мјесто мрамора хладног зидану лубањама! Крвави страхотни усуд једног народа тамо     Подиже спомен овај да с њега потомство чита Тајна и страшна слова своје витешке душе —     Јер Сила и Растројство, дојиље чудне двије, Чијим се млијеком љутим задоји у колијевци     Патнички народ један, ту страшну дигоше зграду. Косовски злодух њој је крвави удрио биљег     Каменом грознога Чегра. Но Гениј подиже главе Са поља Каменичких, ловором окруњене,     Да њима дигне овдје пирамид чети светој — Преко костију чијих грозних хијена чопор     Вођен неслогом браће прагове српске пређе,         Још једном да разрије пространа поља ова         И мртва рашчупа срца срушених витезова. Ал гле, та света чела, путниче с далеких страна,     Памти у њима давно сјајна ко луч небески Царствова некада мисо. Њена је блажена свјетлост     Ломила таму густу в’јекова мученичких ! И њен је пламени живот у светом уздању рода     Титански оживљав’о гробља и мртву прошлост ! И, небом очарана, над њима хтједе она     Из вала своје крви Велико Српство дићи Ал диже малену кулу !...                                 На мору бурноме нашем Преко понора мрачних посред вихора страшних,     Куд лађа мученика, скрхане катарке своје Једара растрганих плови далекој мети, —     То је свјетиљка јасна !... О узми, пјесниче мио, Стоструну пророчку харфу и пјевај спокојног духа     Вулканске земље стопу на којој очева мисо Далеком покољењу сред борбе помамне, страшне     Подиже свјетиљке такве на плећа крвавих гора —         Бурно је море наше, далеко лука тија,         Ал’ јасна и вјечна свјетлост што с њиних врхова сија... {{Центар|ПЈЕСМА СЕДМА}} Огњене и златне искре што се у свемиру чистом     У часе постања давног расуше пуне блијеска Не сјаху једне ноћи. Дубоки мрак и тама     Застором црним скрише јасна небеса њина — И глухим прекрише миром. Тек густи поноћни вео Каткад би продрла тихо оштрица небеског српа Да златним засије сјајем над н’јемим дољама цвјетним     И мрачним горама српским и с нова утоне тихо У море поноћне таме.                                 Узаном стазицом једном Између столетног храшћа те глухе, дубоке ноћи     Три чудне хођаху сјенке. Нечујни ход им бјеше Ко вјетар нагао хитар. И сњежна одора њина     Ко магле сребрни вео по тихој мирисној струји         Трепташе сањивом гором; а густе мекане косе         Ко ноћи свилени вео поноћни вјетрићи носе. Само је блеђани мјесец те чудне познав’о сјени,     Кроз многа столећа тако пратећ их злаћаним сјајем, Док вјечни прелази простор земљишта и времена...     И у час најдубљег мира на цвјетној пољани једној „Стој!“ рече трепетом гласка блеђана сјен вилинска.     И ноћца пламеном сијну. На мрачном, страхотном небу Голема звијезда нека затрепта и заблиста     А зрачак дугачак један, ко златни огњени штапић Пред њих с небеса паде... Ту прва водиља била     Спуштајућ малено сјеме, благослов изрече тихи : „О свето, блажено сјеме,                                 Никни и малену стопу     Те земље грешничке туди у вјечну светиљу створи ! Тренут твог жића овдје мноме и руком мојом     Нека је благословен ! Твој спомен светао, вјечан,         Нека надживи мене!...“ И бјела поноћна вила,         Што рјечи прозбори ове, света је Вјечитост била. И друга уздиже руку: „Сјеме блажено рајско     У ког је вјечито небо божанску ун’јело клицу Мој на те благослов свети: под сјенком свештеном твојом     Изабраник велески нека осјети светост и силу Небеског хотјења мојег !...“ То бјеше небеска Снага.     И трећа подиже руку:                                 „О нек је блажено мјесто Мирног починка твога свето небеско сјеме !     Нек испод сјенке ти свете засија сунашце среће Над мрачним челима мутним робова најдичнијих !     Гране ти биле пријесто, купљен витешком крвљу Иројским жртвама рода кроз дуга столећа јада.     Са тебе спасење чисто ко луч сунчани силни Нек шумне загрли горе, мора и мутне воде     Крваво искушење што некад раскиде љуто !...“ То бјеше Спасење свето.                                 И шум се свечани диже,     Ко сјени прхнуше виле. Из древних Таковских шума Пјесма се хорила громко. То дивне пјеваху виле     Младе Слободе химну. А зрачак зорице блисну —         И там’ гдје дубоке ноћи сјеме небеско паде,         Лиснати Грм се је један гордо дизао саде... </poem> </div> </div> == Извор == 1899. ''Дело'', Књига 21. Стр. 22-33. {{ЈВ-аутор|Јован Дучић|1943}} qvo2skljedhdcuyfxzvp6zu7p6o5tcb 0 61446 145183 2026-07-14T13:33:53Z Coaorao 19106 Coaorao преместио је страницу [[Моја отаџбина]] на [[Моја отаџбина (Алекса Шантић)]]: Правилан назив 145183 wikitext text/x-wiki #Преусмери [[Моја отаџбина (Алекса Шантић)]] 5gkeileun7lgtzp3mq5qnj6kp0k211t 145186 145183 2026-07-14T13:35:15Z Coaorao 19106 /* */ 145186 wikitext text/x-wiki '''''Моја отаџбина''''' може да се односи на: * [[Моја отаџбина (Јован Дучић)]] * [[Моја отаџбина (Алекса Шантић)]] {{вишезначна одредница}} l9xofsii6pelxbbwpe25ymx2gmhmx0q 1 61447 145185 2026-07-14T13:33:53Z Coaorao 19106 Coaorao преместио је страницу [[Разговор:Моја отаџбина]] на [[Разговор:Моја отаџбина (Алекса Шантић)]]: Правилан назив 145185 wikitext text/x-wiki #Преусмери [[Разговор:Моја отаџбина (Алекса Шантић)]] fzm3gq0mgn4yapm0qku2hnf1bxbt2nv 145187 145185 2026-07-14T13:36:00Z Coaorao 19106 /* */ 145187 wikitext text/x-wiki phoiac9h4m842xq45sp7s6u21eteeq1 100 61448 145191 2026-07-14T14:39:44Z Coaorao 19106 Нова страница: {{Аутор | име = Милан | презиме = Недић | иницијал_презимена = Н | годинарођења = 1877 | годинасмрти = 1946 | опис = '''Милан Недић''' био је југословенски и српски генерал и председник Владе народног спаса у окупираној Србији током Другог светског рата. | слика =Milan Nedić 1939… 145191 wikitext text/x-wiki {{Аутор | име = Милан | презиме = Недић | иницијал_презимена = Н | годинарођења = 1877 | годинасмрти = 1946 | опис = '''Милан Недић''' био је југословенски и српски генерал и председник Владе народног спаса у окупираној Србији током Другог светског рата. | слика =Milan Nedić 1939.jpg | опис_слике = | википедија = Милан Недић | вики_цитати = Милан Недић | остава = | остава_кат = }} == Дела == * [[Српска војска и солунска офанзива]] * [[Српска војска на Албанској Голготи]] * [[Краљ Александар Први Ујединитељ]] {{DEFAULTSORT:Недић,_Милан}} 3qj4sm0noyj8a4a5ktu6jv7uegalfuc 145193 145191 2026-07-15T08:27:23Z Coaorao 19106 /* Дела */ 145193 wikitext text/x-wiki {{Аутор | име = Милан | презиме = Недић | иницијал_презимена = Н | годинарођења = 1877 | годинасмрти = 1946 | опис = '''Милан Недић''' био је југословенски и српски генерал и председник Владе народног спаса у окупираној Србији током Другог светског рата. | слика =Milan Nedić 1939.jpg | опис_слике = | википедија = Милан Недић | вики_цитати = Милан Недић | остава = | остава_кат = }} == Дела == * [[Српска војска и солунска офанзива]] (1932) * [[Српска војска на Албанској Голготи]] * [[Краљ Александар Први Ујединитељ]] {{DEFAULTSORT:Недић,_Милан}} 149mm0jgkwd3j531qnf0w2izy01c5pb 145194 145193 2026-07-15T08:28:34Z Coaorao 19106 /* Дела */ 145194 wikitext text/x-wiki {{Аутор | име = Милан | презиме = Недић | иницијал_презимена = Н | годинарођења = 1877 | годинасмрти = 1946 | опис = '''Милан Недић''' био је југословенски и српски генерал и председник Владе народног спаса у окупираној Србији током Другог светског рата. | слика =Milan Nedić 1939.jpg | опис_слике = | википедија = Милан Недић | вики_цитати = Милан Недић | остава = | остава_кат = }} == Дела == * [[Српска војска и солунска офанзива]] (1932) * [[Српска војска на Албанској Голготи]] (1937) * [[Краљ Александар Први Ујединитељ]] {{DEFAULTSORT:Недић,_Милан}} cpepjw9bb15ry6ap0foyusk862jq318 0 61449 145192 2026-07-14T14:42:30Z Coaorao 19106 /* */ 145192 wikitext text/x-wiki #Преусмери [[Аутор:Милан Недић]] ajl3chjyevv3p8kdx7soyom10xip8gu 0 61450 145196 2026-07-15T11:50:32Z Coaorao 19106 Нова страница: {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Јовановић Змај]] | Ђулићи увеоци (1882) | | | '''Садржај''' | }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> [[ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ I|I]]<br> [[ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ II|II]]<br> [[ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ III|III]]<br> [[ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ IV|IV]]<br> [[ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ V|V]]<br> ЂУЛИ… 145196 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Јовановић Змај]] | Ђулићи увеоци (1882) | | | '''Садржај''' | }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> [[ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ I|I]]<br> [[ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ II|II]]<br> [[ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ III|III]]<br> [[ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ IV|IV]]<br> [[ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ V|V]]<br> [[ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ VI|VI]]<br> [[ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ VII|VII]]<br> [[ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ VIII|VIII]]<br> [[ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ IX|IX]]<br> [[ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ X|X]]<br> [[ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ XI|XI]]<br> [[ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ XII|XII]]<br> [[ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ XIII|XIII]]<br> [[ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ XIV|XIV]]<br> [[ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ XV|XV]]<br> [[ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ XVI|XVI]]<br> [[ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ XVII|XVII]]<br> [[ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ XVIII|XVIII]]<br> [[ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ XIX|XIX]]<br> [[ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ XX|XX]]<br> [[ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ XXI|XXI]]<br> [[ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ XXII|XXII]]<br> [[ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ XXIII|XXIII]]<br> [[ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ XXIV|XXIV]]<br> [[ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ XXV|XXV]]<br> [[ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ XXVI|XXVI]]<br> [[ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ XXVII|XXVII]]<br> [[ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ XXVIII|XXVIII]]<br> [[ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ XXIX|XXIX]]<br> [[ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ XXX|XXX]]<br> [[ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ XXXI|XXXI]]<br> [[ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ XXXII|XXXII]]<br> [[ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ XXXIII|XXXIII]]<br> [[ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ XXXIV|XXXIV]]<br> [[ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ XXXV|XXXV]]<br> [[ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ XXXVI|XXXVI]]<br> [[ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ XXXVII|XXXVII]]<br> [[ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ XXXVIII|XXXVIII]]<br> [[ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ XXXIX|XXXIX]]<br> [[ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ XL|XL]]<br> [[ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ XLI|XLI]]<br> [[ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ XLII|XLII]]<br> [[ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ XLIII|XLIII]]<br> [[ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ XLIV|XLIV]]<br> [[ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ XLV|XLV]]<br> [[ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ XLVI|XLVI]]<br> [[ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ XLVII|XLVII]]<br> [[ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ XLVIII|XLVIII]]<br> [[ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ XLIX|XLIX]]<br> [[ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ L|L]]<br> [[ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ LI|LI]]<br> [[ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ LII|LII]]<br> [[ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ LIII|LIII]]<br> [[ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ LIV|LIV]]<br> [[ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ LV|LV]]<br> [[ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ LVI|LVI]]<br> [[ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ LVII|LVII]]<br> [[ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ LVIII|LVIII]]<br> [[ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ LIX|LIX]]<br> [[ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ LX|LX]]<br> [[ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ LXI|LXI]]<br> [[ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ LXII|LXII]]<br> [[ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ LXIII|LXIII]]<br> [[ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ LXIV|LXIV]]<br> [[ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ LXV|LXV]]<br> [[ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ LXVI|LXVI]]<br> [[ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ LXVII|LXVII]]<br> [[ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ LXVIII|LXVIII]]<br> [[ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ LXIX|LXIX]] </div> </div> 22kvjf3zc1nptwyszg0s1jl4k42u3np