Анте Старчевић/Почетак

<mediawiki xmlns="http://www.mediawiki.org/xml/export-0.11/" xmlns:xsi="http://www.w3.org/2001/XMLSchema-instance" xsi:schemaLocation="http://www.mediawiki.org/xml/export-0.11/ http://www.mediawiki.org/xml/export-0.11.xsd" version="0.11" xml:lang="sr">
  <siteinfo>
    <sitename>Викизворник</sitename>
    <dbname>srwikisource</dbname>
    <base>https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%93%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%B0_%D1%81%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B0</base>
    <generator>MediaWiki 1.47.0-wmf.24</generator>
    <case>first-letter</case>
    <namespaces>
      <namespace key="-2" case="first-letter">Медиј</namespace>
      <namespace key="-1" case="first-letter">Посебно</namespace>
      <namespace key="0" case="first-letter" />
      <namespace key="1" case="first-letter">Разговор</namespace>
      <namespace key="2" case="first-letter">Корисник</namespace>
      <namespace key="3" case="first-letter">Разговор с корисником</namespace>
      <namespace key="4" case="first-letter">Викизворник</namespace>
      <namespace key="5" case="first-letter">Разговор о Викизворнику</namespace>
      <namespace key="6" case="first-letter">Датотека</namespace>
      <namespace key="7" case="first-letter">Разговор о датотеци</namespace>
      <namespace key="8" case="first-letter">Медијавики</namespace>
      <namespace key="9" case="first-letter">Разговор о Медијавикију</namespace>
      <namespace key="10" case="first-letter">Шаблон</namespace>
      <namespace key="11" case="first-letter">Разговор о шаблону</namespace>
      <namespace key="12" case="first-letter">Помоћ</namespace>
      <namespace key="13" case="first-letter">Разговор о помоћи</namespace>
      <namespace key="14" case="first-letter">Категорија</namespace>
      <namespace key="15" case="first-letter">Разговор о категорији</namespace>
      <namespace key="100" case="first-letter">Аутор</namespace>
      <namespace key="101" case="first-letter">Разговор о аутору</namespace>
      <namespace key="102" case="first-letter">Додатак</namespace>
      <namespace key="103" case="first-letter">Разговор о додатку</namespace>
      <namespace key="250" case="first-letter">Page</namespace>
      <namespace key="251" case="first-letter">Page talk</namespace>
      <namespace key="252" case="first-letter">Index</namespace>
      <namespace key="253" case="first-letter">Index talk</namespace>
      <namespace key="710" case="first-letter">TimedText</namespace>
      <namespace key="711" case="first-letter">TimedText talk</namespace>
      <namespace key="828" case="first-letter">Модул</namespace>
      <namespace key="829" case="first-letter">Разговор о модулу</namespace>
      <namespace key="1728" case="first-letter">Догађај</namespace>
      <namespace key="1729" case="first-letter">Разговор о догађају</namespace>
    </namespaces>
  </siteinfo>
  <page>
    <title>Анте Старчевић/Почетак</title>
    <ns>0</ns>
    <id>59997</id>
    <revision>
      <id>147879</id>
      <parentid>140006</parentid>
      <timestamp>2026-10-23T08:32:34Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>Coaorao</username>
        <id>19106</id>
      </contributor>
      <origin>147879</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="1965" sha1="5o1ciof84cvc1boa7r1lu53q8b3qzs1" xml:space="preserve">{{Квалитет|100%}}{{Навигација глава
| [[Аутор:Јован Скерлић|Јован Скерлић]]
| [[Анте Старчевић]] (1912)
| 
| [[Анте Старчевић|-{Садржај}-]]
| -{'''Почетак'''}- 
| [[Анте Старчевић/I|-{I}-]]
}}
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Kerubin Šegvić: ''Dr. Ante Starčević.'' Njegov život i njegova djela. Zagreb, 1911.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;''Djela Dr. Ante Starčevića.'' Izdaje Odbor Kluba Stranke Prava. Knjiga I-III. Zagreb, 1893-1896.

&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Анта Старчевић за Хрвате је једно велико име. За њих је он оно што је за угарске Србе, од прилике у исто време, био Светозар Милетић: оличење потпуног и борбеног национализма, нека врста националног месије. За нас Србе у опште Старчевић је у толико занимљивији што никада нико о нама није толико зла рекао колико он. Њега више нема, али његово име и његове идеје су остале. Један знатан део Хрвата још увек живи у његовим идејама, и једна велика хрватска странка крсти се још и данас његовим именом. Један такав човек заслужио је да се његов живот прикаже, и ми, које је овај огорчени србофоб тако срдачно мрзео и који је о нама толико зла рекао, треба да га из ближе познамо.

== Извор ==
''Српски књижевни гласник'', 1. јануар 1912. Књига XXVIII, Број 1. Стр. 56.
{{ЈВ-аутор|Јован Скерлић|1914}}</text>
      <sha1>5o1ciof84cvc1boa7r1lu53q8b3qzs1</sha1>
    </revision>
  </page>
  <page>
    <title>Анте Старчевић/II</title>
    <ns>0</ns>
    <id>59999</id>
    <revision>
      <id>147878</id>
      <parentid>140008</parentid>
      <timestamp>2026-10-23T08:31:58Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>Coaorao</username>
        <id>19106</id>
      </contributor>
      <comment>/* */</comment>
      <origin>147878</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="22670" sha1="250ps1g2ajihlknoj04lwz5ylrmw2ty" xml:space="preserve">{{Квалитет|100%}}{{Навигација глава
| [[Аутор:Јован Скерлић|Јован Скерлић]]
| [[Анте Старчевић]] (1912)
| 
| [[Анте Старчевић/I|-{I}-]]
| -{'''II'''}- 
| [[Анте Старчевић/III|-{III}-]]
}}
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Анте Старчевић није био ни најмање „дипломат“, и није говорио да сакрије своје мисли, но да отворено, безобзирно, често и брутално каже целу своју мисао. При испитивању и излагању његових идеја не може бити недоумице и забуна. Код њега се лако и јасно види шта хоће, или управо шта неће.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Јер, он је у првом реду био негативан дух, „одрицатељ“, рушитељ. У целом његовом политичком раду јаче је и важније оно што није хтео него оно што је хтео. Он је негатор на свима линијама, у свима правцима, и према Аустрији, и према Мађарима, и према Словенству, и католичком и православном Словенству, и према Србима, и према свим оним Хрватима који неће да уђу у његову логику, у његове мржње и одрицања.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Мађаре не мари никако, и цела његова борба уперена је против мађарске доминације над Хрватском. Али много више но Мађаре он презире Немце, и његово политичко антиаустријанство у првом реду је културно антигерманство. Праву европску цивилизацију у његовим очима представљају Енглези и Французи, док Немце броји међу „најнезнатније народе“, тврди да они „нису помогли никому, ни самим себи“, и изјављује да би више волео „бухе ловитʼ него ли учити се из немачког књиштва“. „Само глупа и потлачена народа хвата се швабско барбарство. Сви народи на Истоку Еуропе глупи су кроз швабштину, потлачени кроз швабштину“. Он је запамтио тежак бечки апсолутизам педесетих година, и тврди да је „главни непријатељ: Немац&quot;. У овом листу, који иде у аустро-угарску монархију, из лако појмљивих разлога, не може се навести све оно што је Старчевић говорио и писао против „кукавне Аустрије“ и „сужанства аустријанског“. Оно што је он још 1869. писао у чланку ''Turska'', његова далековида, готово пророчка предсказивања о судбини Босне и Херцеговине, није ништа мање антиаустријско и плаховито но оно што су писали београдски листови 1908. године, приликом Анексије.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Било би природно помислити да се овај велики антиустријанац, који објављује рат и Немцима и Мађарима, окреће ка Словенству, и да, онако као људи из 1848, верује у словенску солидарност, у „славјанску мисао“, или да у илирским идејама, којима се у младости загревао, помишља на стварање једног југословенског блока, или, у крајњем случају, на српско-хрватско народно јединство. Као негатор Старчевић је апсолутан, без ограничења, без апелате: словенска мисао, илирство, југословенска идија, народна политичка српско-хрватска није имала огорченијег противника од њега. Овај некадашњи илирац, „Славјанин“ и песник „мајке Славије велике“ из 1848. не само да одриче словенску мисао као политичку идеју, но иде право до неразумљивог и грубог презирања Словенства у опште, Словена као расе. Словенство, словенска узајамност, то су за њега, који је иначе више но ико веровао у речи, и чија је сва политика вербалистичка и сентиментална „празне рече“, „сањарије без свакога садржаја“, без „темеља у прошлости“, без „разлога у садашњости“, без „изгледа у будућности“, једном речју: „лудовање“. Он доказује, онако како се такве апсурдне ствари могу доказивати, да између Хрвата, Чеха, Пољака, Руса, Бугара, нема никаквог јединства, ни крвног, ни народног, ни језичног! Он је одсудан као сви фанатици и људи у лажним идејама: „Не има повестничног доказа, ни споменика, ни трага, да су Славјани били једно тело, један народ, једна особа, буди по крви, буди по језику, буди по држави, или да су имали буди какав народан језик, буди какво народно име“... „Славенство је чедо Аустрије, ова га је родила и одгајила, да се Пољаци, Хрвати и Чеси, пусте у сањарије, препустив своја права и своју особеност“... У својој заслепљености Старчевић прима најружније тумачење речи Словенин, оно које су дали германски „научењаци“ и мађарски шовинисти када су Словене проглашавали за нижу расу. За Старчевића Словенин је „опћенита еуропејска ријеч за назначити сужња“. Словенство је „оруђе сужанства“, а словенска идеја је издаја слободе, непријатељ цивилизације. „Мислите ли ви да се проти тој гердоби не буде сложити све што је крепостно, све што је божје? Пак ако би она барбарство надвладало, мислите ли да ће његово добитје дуље трајати него ли је трајало оно Вандалах и других, много племенитијих, много величанственијих барбарах?“.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Још горе код Старчевића пролазе Срби. Оно што нису могли учинити Турци за четири стотина година сечама, вешањима, набадањима на колац. Старчевић врши једним потезом пера. Он Србе дави у својој мастионици. За њега просто на просто Срби не постоје. Име ''Србин'', у својој шаљивој филологији, он изводи од речи ''сврабеж'' или од ''роб'' (servus): тο име означавало је или сталеж робова, или, ваљда, неку врсту чергарских племена која су патила од сврабежа, од шуге. Остаје нам до воље које ћемо тумачење да примимо: ''nous nʼavons que lʼembarras du choix!''&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Питање о Србима он решава у једној расправи чији наслов каже садржај: ''Pasmina Slavoserbska u Hervatskoj''. Срби су само један географски појам, српска историја не постоји, српски језик је једна вараличка измишљотина. Српство су у новије доба, ради својих циљева, створиле Русија и Аустрија. Оно што се до сада обично сматрало за српско у ствари је украдено од Хрвата; све што је добро код Срба то је само хрватско. Старчевић говори озбиљно о „прејасној хрватској династији Неманићах, који кроз векове као краљи владаху источно-северних покрајинах Херватске...“ Свети Сава је „источну цркву херватску одцепио од патријарке цариградског“. На Косову се „Милош Кобилић показа Херватом“ На Косову је 1389. године било свега, и „Херватах“, и „Булгарах“, и „Румуњах“, и „Шкипетарах“, (које је водио Ђурађ Кастриотић!), само не Срба. Кнез Лазар је „похерваћеник, ну по свој прилици нечисте крви“; Арсеније III Црнојевић, који је био „патријарка у Турској Херватској“, јесте из „виђене обитељи херватске“. Што је добро код Срба, то је „херватско“. Срби немају ничега свога: „кроз осам вековах што нам књиштво тече, нејма ни трага о сербској народности, нејма сербског књиштва, ни сербске народне повести“!&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Они што се данас зову Србима то су похрваћени Власи Арбанаси и Цигани, прашина од разних народности, балканска фукара, „нечисти пук“, „нечиста пасмина“. Арсеније ІІІ Црнојевић, на крају XVII века, са собом је „довабио“ у Аустрију ту „туђу пасмину“, и она је „за дванаест година [тачно за дванаест година!] научила херватски“. „Пасмина се данас прилично похерватила у овој Херватској. У херватских покрајинах Турске понешто натуца херватски, другде турски, булгарски, румунски, герчки. Ни у Кнежевини Србији, ни по Унгарији још се није научила право херватски...“ И требало би читаве стране наводити о слепилу овог избезумљеног шовиниста, који је бацио историју под ноге, стварност одгурнуо као да не постоји, бунцао као у некој грозници, и брисао са лица земље целу једну стару и крепку расу, која је имала под српским именом неколико векова државне слободе и знатне историје, која је манифестовала свој живот низом устанака, која је створила две националне државе, сачувала наш нај чистији језик и најбољу народну поезију. Старчевић за све то неће да зна. Срби му сметају у његовом политичком систему, он их на просто укида, и над њима врши вартоломејску сечу, на хартији, срећом. Али жалосно је помислити да је један син нашега народа, потомак херцеговачких Старчевића, син једне православне Српкиње, могао да пише онакве гнусобе о Србима! И каква је то аберација могла бити код њега када је са очевидним уживањем овако причао мартирологију српскога на рода: „око 1434. заробише Турци пасмине 50.000 комадах“; „вешала за ону пасмину бијаху најстраховитија верста смерти. Било да Хервати нису то знали, било да их је знао гнев преузнети, они нису кривце вешали: Сењани у Перушићу набише их на ражањ, па их испекоше...“&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;У исто доба, док тако канибалски говори о Србима, он је, доследан у своме слепилу, одушевљен за Турску као културну државу, и за Турке који су у његовим очима тако просвећени „да можда само иза Французах и Енглезах заостају“. Он, либералац и народни човек, који се искрено згражао над сељачком бедом у Граници, налази да је хришћански сељак, и православни и католички, у Босни и Херцеговини, огрезао у „непоштењу, неверју и бездушју“, да је то у опште „покварен, изрођен пук“. У исто доба он велича феодалне господаре у Босни и Херцеговини, бегове и аге, „најчистије херватске керви“. Само из мржње према Србима, он је пун нежности према Бугарима, и, кратковид као што је био, он ће запљескати њиховој победи на Сливници.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Али, ради истине, треба помињати, да та његова политичка заслепљеност и свирепост на хартији није било само према Србима. Он није много праведнији и нежнији био ни према оним Хрватима чији је сав злочин био да нису делили његове идеје. Он је прокламовао да „најпогибељнији непријатељи Херватске нису ни Мађари, ни Немци, него сами Хервати“; он је своје политичке противнике Хрвате називао: „издајници Херватске“ „лупежи“, „пашчад“, „смрадна живина“. Нико горе од њега није писао о првим људима нове Хрватске, о Јелачић, Штросмајеру, Рачком; за Ивана Мажуранића је говорио да колико је пута дахнуо, толико је пута вешала заслужио.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Антиаустриjанац, антимађар, антисловенин, антисрбин, не противник но крвник и самим Хрватима који нису били његових назора, са коме је Старчевић мислио да ради, са ким и како да ствара велику и слободну Хрватску? Тешко је за мислити ишта нереалније и неполитичније но што су позитивне политичке идеје Анта Старчевића. Он је у пуној националној мегаломанији, толико да према њему наши романтичарски занесењаци шездесетих година изгледају ведре главе и трезвени духови. Хрвати су први народ на свету, изабрани народ, као Мојсијеви Јевреји у Старом Завету. „Ниједан данас живући народ Еуропе нејма у својој прошлости веће величанство него ли народ херватски“. Они су спасли европску цивилизацију од Турака, и од тада је „Еуропи позната десница Херватах“. Хрвати су ослободили Угарску, а Аустрију учинили великом. Благо оном уз кога су они; тешко оном против кога они буду! Ко је победио Аустрију 1859. на Солферину и Мађенти? Ни Французи ни Талијани. „Држање Херватах одлучило је последак рата“.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Како ће данас Хрвати да извојују своју слободу и уједиње? Сваки други таквом питању приступио би крајње опрезно. Хрватским именом — рачунајући чак све католике у Хрвате — крсти се само једна трећина целог нашег народа; у Хрватској их нема више од 60%; укупан број њихов, пре четрдесет година, када је Старчевић будан сневао, није био већи од два милиона. Како ће та шака потлаченог народа да изврши своје уједињење, а у исти мах противу Немаца, Мађара, Турака, без помоћи Срба, две трећине целога племена, и без ослонца на Словенство? Да ли се Старчевић нада на западну, либералну Европу, да за Хрвате стече оне симпатије које су имали Талијани, Пољаци и Мађари? Он суверено презире чињенице, бројеви за њега немају никаква значаја, за њега хтети значи моћи, рећи значи учинити. Он указује на старе Грке који су се борили против силних Персијанаца, Холанђане који су тукли Шпанце, на Шведе под Карлом ХІІ, и као идеал истиче микроскопске и оперетске „слободне“ државица Сен Марино и Лихтенштајн! Хрвати су сами себи сасвим довољни. Као што су талијански родољуби у доба Risorgimento говорили „Италија ће радити за себе“, тако ће Хрватска радити за себе. „Бог и Хрвати“ како вели мистична девиза Старчевићевих верника.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Све то што Старчевић обећава својим верницима више јe једна национална религија но једна политичка доктрина, а нај мање је практичан програм једне политичке странке. У свему том има патриотског мистицизма, националног месијанизма, историјског фатализма, тамне наде у неке међународне катаклизме, наивног политизирања маловарошких политичара, пензионисаних официра и ратоборних рентјера, дубоко посвећених у тајне дворове и кабинета, који знају све европске „конштелације“. Али има код Старчевића и нечега вишег и бољег: има националне енергије и идеализма без чега малим и несрећним народима нема живота; има дубоке вере у снагу народног нагона самоодржања и отпора; има оног спасоносног рачунања на самог себе, по оној старој истини да је народ као и појединац ковач своје среће, по оном што је један модерни мислилац другаче рекао: „Помози се сам, јер ти Бог неће помоћи“.

== Извор ==
Српски књижевни гласник, 16. јануар 1912. Књига XXVIII, Број 2. Стр. 136—141.
{{ЈВ-аутор|Јован Скерлић|1914}}</text>
      <sha1>250ps1g2ajihlknoj04lwz5ylrmw2ty</sha1>
    </revision>
  </page>
  <page>
    <title>Етногенеза Јужних Словена</title>
    <ns>0</ns>
    <id>61835</id>
    <revision>
      <id>147877</id>
      <parentid>147737</parentid>
      <timestamp>2026-10-22T21:32:30Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>Galicijac</username>
        <id>19151</id>
      </contributor>
      <comment>Додао остала поглавља.</comment>
      <origin>147877</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="6174" sha1="6xs368xkc1ylbejpl2eaepln1lpudzi" xml:space="preserve">{{Квалитет|100%}}{{Навигација глава
| [[Аутор:Татомир Вукановић|Татомир Вукановић]]
| [[Етногенеза Јужних Словена]]
|
|
| Садржај
| [[Етногенеза Јужних Словена/1|Словени]]
}}


&lt;div style=&quot;text-align:center;&quot;&gt;
&lt;div style=&quot;display:inline-block; text-align:left;&quot;&gt;
ЕПОХА ПЛЕМЕНА И ЕТНИЧКИХ СКУПИНА&lt;br&gt;

1 [[Етногенеза Јужних Словена/1|Словени]]&lt;br&gt;
{{Tab}}1.1 [[Етногенеза Јужних Словена/1.1|Постојбина]]&lt;br&gt;
{{Tab}}1.2 [[Етногенеза Јужних Словена/1.2|Антрополошке особине и карактеристике]]&lt;br&gt;
{{Tab}}1.3 [[Етногенеза Јужних Словена/1.3|Занимање, друштвени живот и карактерне особине&lt;br&gt;{{Tab}}словенског становништва]]&lt;br&gt;
2 [[Етногенеза Јужних Словена/2|Словени у дунавском подручју]]&lt;br&gt;
3 [[Етногенеза Јужних Словена/3|Словени у симбиози са Обрима]]&lt;br&gt;
4 [[Етногенеза Јужних Словена/4|Словенско насељавање на Балканско полуострво]]&lt;br&gt;
5 [[Етногенеза Јужних Словена/5|Карактер словенског насељавања на Балканско полуострво&lt;br&gt;(Словенци, Хрвати, Срби, Македонски Словени)]]


ЕПОХА ПЛЕМЕНА И НАРОДА&lt;br&gt;

6 [[Етногенеза Јужних Словена/6|Словени са Протобугарима и формирање бугарског народа]]&lt;br&gt;
7 [[Етногенеза Јужних Словена/7|Франачка етничка струјања на Балканско полуострво&lt;br&gt;и њихов утицај на етногенезу Јужних Словена&lt;br&gt;(Словенце, Хрвате, Србе, Бугаре, Македонске Словене)]]&lt;br&gt;
8 [[Етногенеза Јужних Словена/8|Географски аутохтони насеобински лик&lt;br&gt;Балканског полуострва у континуитету&lt;br&gt;и генези словенских насеља]]&lt;br&gt;
9 [[Етногенеза Јужних Словена/9|Континуитет старобалканске ономастике&lt;br&gt;у оронимији Јужних Словена]]&lt;br&gt;
10 [[Етногенеза Јужних Словена/10|Улога хришћанства у континуитету византијске&lt;br&gt;и римске културе и генези у Јужних Словена]]&lt;br&gt;
11 [[Етногенеза Јужних Словена/11|Улога ислама у континуитету источњачке културе&lt;br&gt;у Јужних Словена]]&lt;br&gt;
12 [[Етногенеза Јужних Словена/12|Генеза антрополошке компоненте&lt;br&gt;савремених јужнословенских народа]]&lt;br&gt;
13 [[Етногенеза Јужних Словена/13|Елементи старобалканске културе у генези&lt;br&gt;материјалне културе Јужних Словена]]


ЕПОХА НАРОДА И НАЦИЈА&lt;br&gt;

14 [[Етногенеза Јужних Словена/14|Старобалканске економско-културне творбе&lt;br&gt;у континуитету Јужних Словена]]&lt;br&gt;
15 [[Етногенеза Јужних Словена/15|Елементи континуитета старобалканског&lt;br&gt;друштвеног уређења у социјалној структури&lt;br&gt;Јужних Словена]]&lt;br&gt;
16 [[Етногенеза Јужних Словена/16|Континуитет византијске уметности&lt;br&gt;у уметности централних предела&lt;br&gt;средњовековних српских земаља]]&lt;br&gt;
17 [[Етногенеза Јужних Словена/17|Континуитет српског накита у хрватском&lt;br&gt;средњовековном накиту]]&lt;br&gt;
18 [[Етногенеза Јужних Словена/18|Континуитет српског одевања у хрватској&lt;br&gt;средњовековној ношњи]]&lt;br&gt;
19 [[Етногенеза Јужних Словена/19|Корени византијско-српске културне баштине&lt;br&gt;у континуитету црногорске културе&lt;br&gt;у опсегу етногенезе црногорског народа]]&lt;br&gt;
20 [[Етногенеза Јужних Словена/20|Континуитет византијске културне баштине&lt;br&gt;у македонској култури]]&lt;br&gt;
21 [[Етногенеза Јужних Словена/21|Континуитет византијско-српске културне баштине&lt;br&gt;у македонској култури]]&lt;br&gt;
22 [[Етногенеза Јужних Словена/22|Значај миграција становништва новијега доба&lt;br&gt;за етногенезу Јужних Словена]]&lt;br&gt;
23 [[Етногенеза Јужних Словена/23|Језик, писмо, говор и дијалекти Јужних Словена&lt;br&gt;као карактеристика заједничке&lt;br&gt;словенске језичке баштине&lt;br&gt;и улога балканске географске средине&lt;br&gt;на њихово диференцирање, прожимање&lt;br&gt;и оформљавање у опсегу етногенезе]]&lt;br&gt;
24 [[Етногенеза Јужних Словена/24|Савремени јужнословенски народи]]&lt;br&gt;

&lt;/div&gt;
&lt;/div&gt;


== Извор ==
* [https://macedonia.kroraina.com/tvet/tvet_1.htm Етногенеза Јужних Словена]

[[Категорија:Етногенеза Јужних Словена]]</text>
      <sha1>6xs368xkc1ylbejpl2eaepln1lpudzi</sha1>
    </revision>
  </page>
  <page>
    <title>Етногенеза Јужних Словена/1.3</title>
    <ns>0</ns>
    <id>61866</id>
    <revision>
      <id>147875</id>
      <timestamp>2026-10-22T12:09:55Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>Galicijac</username>
        <id>19151</id>
      </contributor>
      <comment>израда странице</comment>
      <origin>147875</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="90354" sha1="f4u928e9p2c46d4uhjvcfxdy2mhf2pw" xml:space="preserve">{{Квалитет|100%}}{{Навигација глава
| [[Аутор:Татомир Вукановић|Татомир Вукановић]]
| [[Етногенеза Јужних Словена]]
|  
| [[Етногенеза Јужних Словена/1.2|Антрополошке особине и карактеристике]]
| [[Етногенеза Јужних Словена/1.3|Занимање, друштвени живот и карактерне особине&lt;br&gt;словенског становништва]]
| [[Етногенеза Јужних Словена/2|Словени у дунавском подручју]]
}}


Моралне особине Словена имају неколико занимљивих карактеристика и показују, поред примитивне суровости, доста често и особине вишег степена. Прокопије отуд и казује за њих, да нису хрђави ни зликовци, али наводи да су прости. И Менандер их, исто тако, приказује као варварски просте и напрасите, који y срџби убијају чак и иначе неповредиме туђе посланике. Јован Ефески каже за њих, дa су „прости људи, који ce не усуђују изићи ван шума y пределе без дрвета; не знају шта је оружје, осом две-три лонхадије тј. копља“. Псеудо Маврикије нарочито подвлачи њихову пажњу према странцима. „Чувајући проводе их из места y место где им устреба, па, ако ce небрижљивошћу угоститеља догоди да странац настрада, напане на угоститеља онај што му га је предао, по дужном обичају да освети странца“. Прадеду Павла Ђакона, на бегу y отаџбину, спасла је милостиво једна старица Словенка сакривши га од потере и хранећи га потпуно изгладнелог постепеним повећањем оброка, „да не би, кад би му дала хране да ce засити, одмах и умро“. Чак ни заробљенике не држе цело време као робље. После извесног времена, казује један грчки војни писац, они остављају на вољу тим заробљеницима  да ce одлуче „да ли ce хоће вратити y своју земљу уз неки откуп или остати онде слободни и као пријатељи“. Kao народ с племенским друштвеним уређењем они иначи нису много поуздани и не цене увек створене уговоре, али је занимљиво, да им ce тај недостатак више приписује страху него грамжљивости. Наравно, да није недостајало и ње. Kao сви примитивни људи они воле да присвоје туђе и стога, пише Стратегикон, „своје вредне ствари потајно затрпавају не поседујући јавно ничег преко мере“. У друштву и ропству примитивних азијских народа и племена, a и сами још сирови, Словени су понекад били врло опаки; и набијање на колац, и бацање живих људи y ватру, и дерање коже с леђа, нису ретки случајеви, који ce приписују словенским ратничким скупинама и племенима.

И y породичном животу Словена било је много примитивности. Kao старе галске поглавице и као Германи, који имају по више жена, како Тацит каже, „non libidine sed ob nobilitatem“, тако ce и за старе словенске кнезове зна, да су живели y полигамији. Владар Само имао је дванаест жена „винидског порекла“; y полигамији је живео и руски кнез Владимир, који је имао пет жена и 800 суложница. Пољски кнез Мешко имао је седам жена пре него ce покрстио. Уосталом, тога је било и y савремених франачких владара. Краљ Клотар I имао је две жене, Кариберт I држао их је више, a код Дагоберта I биле су три жене и више суложница. У самом народу не изгледа да је било таквог живота y већем обиму. Помиње ce унеколико код Чеха, за које Хагек каже, да су „све жене биле заједничке“ и код извесних руских племена. Међу овима Кијевска хроника нарочито истиче путена неваљалства Радимираца, Вјатича и Севера, који ce разликују од осталих чинећи јавно блуд пред очевима и снахама и држећи по две и по три жене. Правог брака није било и ми знамо, да је Сава Немањић још y XIII столећу међу Србима нарочито деловао, да их приведе „законитом благослову“ и да чак Душанов Законик прописује, да не сме бити свадбе без венчања.

За време Ћирила и Методија било је пак y Моравској много „женитвъ бесчьстныихъ“. У Русији народ је за дуго избегавао црквени брак, сматрајући да је он само за кнезове и бољаре, a све до XVII столећа налази ce осуда оних, који имају по неколико жена. Отмице и куповине девојака и жена (невесте) биле су често y обичају и код владара и код народа. У свим тим приликама муж је био онај, који је имао више права и по својим ћудима узимао и пуштао жене, које су стално остајале више пасивне. За њих казује Псеудо Маврикијев спис, да су честите „преко сваког људског начина“ и да често пута иду добровољно y смрт за својим мужем, „не желећи проводити живот y удовиштву“. Оне су биле и жртве за обарске прохтеве. Не само што су им морале да служе као суложнице, него су, по раније наведеним речима Кијевске хронике, надомештавале чак и теглећу стоку.{{Напомена|Cfr. занимљива излагања ''A. Брикнера'', Slavia V (1927), 417—438.}}

Кренути притиском из своје старе постојбине и поремећени општим метежом y свом редовном животу Словени су, y прва времена, могли остављати утисак номадских племина и етничких скупина. Прокопије казује за њих да „станују y бедним колибама удаљени знатно једни од друтих, a мењајући сви често места становања“. Али чим ce мало смире Словени ce добрим делом враћају земљорадњи, којом су ce претежно бавили на старим огњиштима, и поново ce вежу за земљу хранитељку. У Дунавској долини већ истиче Стратегикон богатство њихових амбара, нарочито y житу и просу. За просо саопштава Ибрахим Ибн Јакуб, да је главни производ словенског житарства. Менандер помиње византијске нападе ватром на словенска поља, несумњиво обрађена.

Уосталом, да су Стари Словени били земљорадници, и познавали више врста жита сведоче њихови заједнички називи за гумно, па за жито, влат, клас, зрно и за врсте житарица: просо, пшеницу, овас, јечам, раж. Њихово рало прешло је и Немцима, a од њих су, можда, наши стари примили после савршенији плуг.{{Напомена|''А. Брикнер'' сматра га за словенску реч. — Encykl. polska IV, 2, 194.}} Ту реч плуг примили су после од нас Румуни. Међутим, глагол орати дошао је нама од лат. arare, према коме су балкански Аромуни задржали до данас ознаку рала aratrum &gt; aratu.{{Напомена|''Р. Skok'', Slavia III (1924), 120.}} Највећи део пољопривредне терминологије код Румуна и Арбанаса : словенског је порекла. „Арбанаси као горштаци немају, на пример, свога израза за косити. Они употребљавају за овај појам словенски ирзаз (me kosit). У области грчкога језика констатовани су словенски пољопривредни изрази чак y Пелопонезу.“{{Напомена|''P. Skok'': Dolazak Slovena, 60; cfr. ''B. Ћоровић'': Хисторија Босне, Београд, 1940, стр. 123.}}

Храна словенска била је доста разноврсна. Жито су млели на камене ручне жрвње (жрьны) или на водени мълынъ, да добију брашно мѫка, муку. Знали су за крупу, затим за кашу и тесто. Печени хлеб — хлѣбъ — познали су врло вероватно од Германа, јер та наша реч потиче од гот. hlaifs, hlaiba. После су га употребљавали сви Словени. Од поврћа наши стари су знали за репу, сочиво, грах, лећу, боб, чешњак, тикву, лук, па чак и мак. Служили су ce сви сољу. Млеко и од њега добијени сир опште су познате ствари. Од воћа су познавали и ваљда неговали: јабуку, крушку, вишњу, трешњу — чрѣшьнı-а — сливу; затим лешник, малину и јагоду. Пчела — бъчела — била је одувек негована код свих словенских племена и етничких скупина и њен мед цењен и код Словена и код странаца. Старим баварским манастирима додељивани су увек словенски пчелари као највештији.{{Напомена|''М. Murko'': Geschichte der älter. Südslav. Litteraturen. Leipzig, 1908, 209.}} Мед је прва словенска реч забележена y V столећу по н. ери, и то баш од будућих Јужних Словена, на Атилином подручју. Арапски писци помињу, да су њега, y 20 врчева, доносили на хумке покојника.{{Напомена|''Marquart'': нав. дело, 112.}} Од меда ce правило као опојно пиће и данас вољена  медовина. Имали су пиво, најпре без хмеља (олъ, оловина), a после су га правили са хмељем од јечма и овса. Вино је доста рано ушло y промет, али га није било y њиховој првобитној постојбини. Да су Словени занали и за обилатије гозбе, с јелом и пићем, сведочи најбоље њихова опште позната реч пир.

Појам за одевање заједнички је свима Словенима одѣти, *обълѣшти, али им је много речи за поједине делове одела дошло из страних језика: нпр. кошуља од лат. cosula, капа од cappa, гуњ од gunna. Познат је свима Словенима глагол шити и шило (šidlo); реч игла дошла је, међутим, од другог корена.{{Напомена|Cfr. ''V. Machek'', Slavia III (1926), 593—597.}} Одело словенско није било сасвим једноставнога кроја; рана појава скута (од готског skut) најбољи је доказ за то. Истина, реч је ограничена само на Источне и Јужне Словене.{{Напомена|Slavia IX (1930), 351.}} За одевање су много искоришћаване коже разних животиња, којих је на њиховом подручју било y изобиљу. Кожух су познавали сви Словени; користили су ce, даље, вуном; знали су за сукно и платно. Од чисто словенских делова одела зна ce за гаће, рубину, сукњу, појас, свиту и плашт. Ha глави су носили већином шубаре, од коже. Обућа ce носила несумњиво. Опште су речи крпа, опанак, лапот, саног и цревље. Са истока су Стари Словени примили широке шараваре, шалваре, још y врло рано доба, даље кабат (код нас звани кавад), кафтан. Од источ. kalpak сви су Словени добили реч клобукъ као назив за ниску сукнену капу опшивену кожом.

У старој постојбини Словени су имали своја села звана вьсь, очувана y топономастичким називима по свим словенским земљама као вес и вас. Опште је познат и назив село, истина првобитно само y појму несталног или појединачног насеља (ср. селити). Кѫшта је била y употреби код свих Словена и посебно је y њој поштовано огњиште. Реч ''дом'' исто је тако општепозната. ''Град'' је било првобитно само ограђено место за склониште. Словени, становници шума и мочвара, знали су само за природне заклоне. Од Германа су научили подизање високих ограда — тынъ је од *tūnaz — и стварање градова. Реч ''град'', мисли ce, да је од герм. *gordaz.{{Напомена|Slavia IX (1930), 346.}} Реч ''варош'' прешла нам је доцније из мађарског vár и значила је првобитно утврђено место. Француска до XI столећа разликује ville и chateau a отад ce та два назива идентификују;{{Напомена|''Funck — Brentano'': Le Moyen age. Paris, 1923, 22.}} y нас, међутим, разлика између села и града и града и насеља око њега (подграђе) траје до XV столећа. Саставни делови куће: кров, стреха, слеме, клет, стена, праг, двери, врата, чак и окно, опште су словенске ознаке, и ако неке од њих (нпр. кров, према старонор. krōf или стѣна, од гот. stains) нису домаћег порекла. Један нешто доцнији извор правда, ради чега су словенске куће простим лепом на плетер биле убого подизане. Кад дође непријатељ, који их је често тражио, губитак таквих кућица могао ce лака срца прежалити и није био мамац за плен.

Међу Словенима било је и других занимања, осим сточарства и земљорадње, за шта сведоче заједнички појмови за дрвног занатлију *ремесло, па изрази као плести, прѫсти (с њим y вези врѣтено, нитъ, повѣсмо, кѫдел, тъкати). Знаду и за лан. Од обуће К. Порфирогенит помиње код Срба њихове цревље — чрѣвіјь — по свој прилици неку врсту опанка, напомињући да су „бедне и јевтине“, али су биле дело домаће производње. Живећи y шумама, Словени су знали не само за просту сечу дрвета, него и за тесање, и као што смо поменули, они су служили Обрима као главни мајстори за прављење лађа и мостова. Упадљив је велик број тачнијих ознака за разне врсте лађа: плавь, бродъ, ладки, прамъ, члънъ, и из грчког позајмљени корабль.{{Напомена|О овим питањима даје подробна обавештења дело ''G. Krek'': Einleitung in die slavische Literaturgeschichte. Graz, 1887, које смо за ова излагања користили. Главни извори за ова питања јесу: ''F. Miklosich'': Etym. Wörterbuch der slav. Sprachen, Wien, 1886; ''E. Berneker'': Slav. Etymologisches Wärterbuch I, Heidelberg I, 1908—1913; ''L. Niederle'': Slov. starožitnosti I—III; ''P. Skok'': Etimologijski rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika, I, II, III. JAZU, Zagreb, 1971—1973.}} Има и назив дуб за лађу направљену од једног комада стабла (копаница, моноксилон).

Од домаћих животиња Стари Словени гајили су говеда (вола, бика и бивола, краву); затим овцу, брава (који је најпре означавао „ушкољену животињу“); козу, свињу, коња, пса, осла (од герм. asilus); после јелена. Појам скотъ означавао је стоку, али y исто време и новац као његову вредност. Ово значење развило ce несумњиво под утицајем гот. skatta — „новац.“ Под азијским утицајем извесни словенски и естонски кнезови пили су кобиље млеко и кумас.{{Напомена|''J. Peisker'': Die älteren Beziehungen der Slawen zu Turkotataren und Germanen. Berlin, 1905. У овом делу аутор покушава да порече сточарство код Словена, ради робовања Туркотатарима, који то нису дали, с тим y вези тврди, да су Словени живели без млека. Ова аргуметација је лишена логике и због претераности, потпуно је одбијена y науци. Међутим, Пајскер има право, да је турскотатарски утицај био на Словене знатно већи, него што ce то дотад узимало. Вернекер, y новије време, изводи реч ''хорѫги'', која ce досад сматрала као германског порекла, из многол. ''orongo''. Тако, даље реч ''бојарин'', ''бољарин'' није домаћа са неком основом ''бољи'', нити је дошла од тур. монг. ''бојар'', већ је позајмица из румунског. Cfr. ''Р. Skok'': Etimologijski rječnik hrvatskoca ili srpskoga jezika I, 186—187.}} Kao доказ за рибарско занимање може послужити реч мрежа, заједничка свим Словенима.

Унутрашње уређење Словена било је y ствари племенско, и то, како смо видели, без јаче племенске организације, с елементима етничких скупина. „Живе без власти, y међусобној мржњи, и не познају реда“ казује за њих војни спис Маврикијева времена. „Словени су неустрашиви и ратоборни“, пише Ибрахим Ибн Јакуб, „и кад међусобно не би били несложни због многоструког грањања њихових племена и расцепканости њихових братства, не би ce ниједан народ на земљи могао с њима мерити по снази“.{{Напомена|Arch. für slav. Philologie XXXI (1910), 585.}} У опису Псеудо Цезарија вели ce за Словене око Дунава, да су „дрски, самовласни и  без вођа“.{{Напомена|''К. Müllenhoff'': Donau — Dunavъ — Dunaj. — Arch. für slav. Philologie I (1876), 294.}} Међутим, није веродостојно да су Словени били без икакних вођа и власти. Они нису имали једног заједничког вођу или поглавара над више племена, a да су поједина мања племена имала своје поглавице о томе нема сумње. Исти војни спис изрично бележи: „Како је међу Словенима много поглавара, па су несложни међу собом, није неумесно неке од њих премамити или речима или поклонима“. И Менандер помиње једног словенског поглавара Даврентија и народне вође с њим. Код Теофилакта Симокате ухваћена три Словенина изјављују, да је Хаган послао људе с богатим даровима, да дарују словенске поглавице. Он чак, с оне стране Дунава, наводи једног поглавара Мужока с очевидно већом влашћу, дајући му назив rex. Занимљиво је, да арапски писац X столећа Масуди помиње велики углед словенског племена Волињана и њихова поглавара, који ce звао Mağar, a који је био уједно и врховни поглавар осталих поглавица. Народно име за те поглавице, y то доба није сигурно познато, али врло рано превлађује реч жупан. Братства и племена обухватала су извесне мале области, зване жупе, које су биле и посебне управне јединице. К. Бругман доводио је ту реч y везу са староинд. gopá „чувар“, „чување“ и „паша“, па онда „оно што је узето y негу и на чување“.{{Напомена|Indogermanische Forschungen XI (1900), 111—112.}} Ст. Младенов је упозорио, да жупа означава y пољском и староруском удубину и јаму, одакле ce после развио појам за предео.{{Напомена|''St. Mladenov'': Die labiale Tenuis als wortbildendes Element im Slavischen. — Arch. für slav. Philologie XXXVI (1916), 133—136.}} Други сматрају, да је реч несловенског, можда хунско-обарског порекла, јер ce први пут јавља око IV столећа по н. ери на натписима y Нађи Сент Миклошу, по трагу Атилином.{{Напомена|''A. Brückner'', Indogermaniseue Forschungen XXIII (1908—1909), 217—218; ''K. Kadlec'', Encklopedya polska IV, 2, 68; ''P. Skok'': нав. дело III, 687—688.}} Реч је рано ушла y општи словенски промет; од *жпан постало је чешко hpan, пољско pan и после мађарско ispan. Други назив за поглавицу, ''кънѫзь'', дошао је Словенима од Германа, од речи *kuningiaz.

Словени изгледа нису били нарочити ратнички народ. Њихово оружје било је оскудно и начин ратовања врло примитиван, Нису били коњаници као Хуни и Обри, него углавном пешаци и поморци.{{Напомена|У друштву с Хунима и Обрима они су ce после привикли на коње. Вести о њима као коњаницима сабрао је ''Ст. Станојевић'': О Јужним Словенима y VI, VII и VIII веку. — Глас САН LXXX (1909), 148—149.}} Kao пешаци нису имали оклопа (панцира), него су ишли y борбу са копљима и малим штитовима. Kao такве познао их је Прокопије и Јован Ефески, који после додаје, да су ce Словени y борбама по Византији знатно извештили. „Обогатили су ce“, вели он, „и имају злата и сребра, ергеле коња и много оружја и научили су ce ратовати више него Ромеји“. Војни списи грчки доста детаљно оцртавају бојну тактику Словена. Навикли на борбе с добро увежбаном редовном војском они углавном настоје да искористе погодности свог терена, који одлично познају. Обично кушају, да навуку противника  y густеж својих шума, y кланце и опасна места где ови не знају да ce снађу и где не могу да ce развију. „Служе ce вешто заседама, препадима и подвалама, по дану и по ноћи, удешавајући многоструке начине.“ За оружје немају ножева, него носе „по два мала копља“, a „понеки од њих“ иду „и са штитовима добрим али тешким“. Служе ce уз то дрвеним луковима и врло опасним малим стрелицама натопљеним јаким отровом.{{Напомена|Cfr. ''Г. Шкриванић'': Оружје y средњовековној Србији, Босни и Дубровнику. САН, књ. CCXCIII, Београд, 1957, 6 — passim.}} „Кад ce доходи да ce усуде упустити y праву битку, заједно вичући крену ce мало напред, па ако ce противници поплаше од њихове вике нападају свом жестином. A ако не, беже натраг не журећи ce да ce из близа сукобе са снагом свог непријатеља“. Византијски тактичар препоручује ради тога, да походи против Словена бивају y зимско доба, кад ce замрзну реке и постану згодне за прелаз, кад оголи шума и кад настану тегобе за исхрану и снабдевање код словенских породица. „Како насеља Словена и Анта леже уз реке једна за другим y вези, тако, те нема између њих празнине достојне помена, a око њих су најобичније непосредно шума или баре и ритови, то ce често дешава y походима против њих да, одмах с ударом на прво село, док је ту сабрана сва војска, остала села, пошто су суседна и близу шуме, осетивши њихово врење, лако избегну испред непријатеља.“ Te своје особине вешта препада Словени су изводили и y византијској војсци, y којој су са Антима, почели појединачно да ступају већ y првој половини VI столећа. У походима против Византије понајвише су ce држали горских коса, намерно избегавајући долине и опасности, које им је тамо могла створити редовна војска. Занимљиво је, да су y четама витешког плена и на већим експедицијама, као при великом нападу на Цариград 626. год., са Словенима ишле и њихове жене, и то не као при опсади Солуна с намером да ce тамо настане, него директно с одлуком, да помажу мушкарце y борби, слично као што су до скора чиниле жене код Црногораца и Херцеговаца приликом ратних похода и сукоба.

У бојној вештини Јужни Словени су ce извежбали током честих борби и већ y другој половини VI столећа они знају за убојне справе при опсади градова, носе „корњаче“ и бацаче за камење и служе ce лествицама. У легенди Димитрија Солунског истиче ce чак и њихова довитљивост после стеченог ратног искуства. To је нашло одраза y средњовековном цликарству и иконографији код наших народа. Довољно је поменути само фреску y Манастиру Дечанима, која врло живописно представља ратни поход Словена на Солун. Да би пак сачували своје веслаче од камења и стрела, које на њих бацају браниоци са зидова, Словени су своје лађе покривали даскама и огуљеним свежим кожама, штитећи y исти мах своје људе од пламенова, који су бацани на њих. У борбу не иду сасвим без реда, него имају своје војводе који ce старају о ратном поретку.{{Напомена|Cfr. ''Ст. Станојевић'': на нав. месту.}}

Главне врсте оружја примили су Словени од својих германских суседа. Стрѣла долази од старонем. strāla; мьчъь, мачь и мечь, од готског mēkeis, mēkja; шлѣмъ од старонем. *helmaz. Одатле је чак и назив витѫзь од нем. Vithungi. Из иранског је, међутим, топоръ — секира, a само име секира из скитског sagiris. Тесла, трећи назив, узет је из староневд. dëhsala. Ратни оклоп бръниı-а, брънı-а, за који ce знало да код Словена дуго није био y употреби, узет је од гот. *brunnjōm. Словенско је копиѥ и штитъ. To баш изрично наглашавају неки стари арапски писци.{{Напомена|''Marquart'': нав. дело, 468; ''Р. Skok'': нав. дело II, 148, 345—346; III, 345 405, 415, 483.}}

Врло су тесне биле и иначе везе Словена са Германима на читавој западној граници словенској и нових насеља. Германског су порекла многе речи словенске материјалне културе: слов. истьба (*јьстъба), дошло је из латинског германским посредништвом, од stuba. Код Руса је, нарочито y погледу кућне културе, огроман утицај нордијских елемената. Они имају изразе шомнуша и шолнуша од старошвед. sömphus; полъ од сканд. pallr; голбецъ од старонорд. golf; чулинъ од старонорд. kylna, kjulna и сл. Од гот. *hlaiwam, лош стан, дрвена зграда, дошло је слов. хлѣвъ, хлѣвина. И код Јужних Словена је хыза, хыжа дошла од гот. hūs; тынъ од старонорд. tun; кухиња од старонем. kuchina; чак и реч црькы долази од старонем. chiriha, односно kyrkā, a крстъ од старонем. hrist. Реси као палата, бања, трпеза, са вишом културом, потичу из грчког. И друге многе речи из материјалног промета развиле су ce код Словена y дотицају с Германима. Реч купити германског је порекла, kaupian. Германске су и ознаке за новце: пѣнѫзь од xphenningos и стыслѫѕь — стьлѫѕь од гот. skillings. Реч мѣто, „плата, царина“ y вези је с гот. mōta, старонем. mūta. Од Словена примили су опет Германи нарочито много речи за крзна, којима су Словени обилато трговали: Zobel од соболв; Zisel, Zisemus — сусолч.; Lasten, Lasteken — ласочка, ласица; Merlitzen — мерлица; Chursina — крзно; Schube — шуба. Крзно ce на западу уопште звало „sclavine“ франц. „esclavine.“ Од Словена они попримају и назив за азијску, односно византијску свилу: sëlecho — silcko — шелкъ.{{Напомена|''О. Schräder'': Indogerm. Forschungen XVII (1904—1905), 29—36.; ''Р. Skok'': нав. дело, I, 275, II, 224, 239, 434.}}

Име великог словенског народа Руса дошло је, мисли ce, од нордијског Ruotsi, које је узето од финске ознаке Шведа, a и имена руских главара исто су тако норманско-нордијског порекла: Олег — Helgi, Олга — Helga, Игор — Ingvar и др. Чак нордијски бог Top поштован је y Кијеву и помиње ce Турова божьница. Tor нордијског и германског утицаја било је, исто тако, врло много код Полапских Словена. Чак и вест о писмености дошла је отуда. Боукы y значењу азбуке, односно слова потиче од бōка, бōк, одакле је buoch и Buch. За ознаку тих германских странаца, речи чоуждь и тоуждь, узели су Стари Словени чак њихов назив pinda „народ“, одакле ce после развило diutisk и најзад deutsch.

Неке од старих народа, племена и етничких скупина, познали су Словени још за време своје заједнице. Тако Хуне, за које је најстарији облик хынъ (слов. ы према ȳ y Hunus, Οὖννο, hūn,{{Напомена|''A. Соболевскій'': Altrussische хынъ. — Archiv für slav. Philologie XXX, (1909), 474.}} затим Готе, чије име y староруском гласи „Гътинъ“.{{Напомена|''A. Соболевскій'': Die slavischen Benennungen deutscher Volksstämme. — Archiv für slav. Philologie XXXII (1910), 309.}} Сасъ, Сасинъ, означава Сасе y свим словенским језицима. Имена Саса, Рашке реке и сл. честа су на нашем подручју, али ce јављају тек од XIII столећа. У билећком крају y Херцеговини, задржао ce, међутим, од њих донесени назив Хина глава још из тог старог периода. Име народа Спала, који је живео негде око Висле (у источној Пруској имају два села Spalienen) остало је y словенској традицији као ознака за неко силније људско биће y појму Спалинъ, Исполин.{{Напомена|''A. Шахматов'', Живая старина XX (1911), 21—26; cfr. ''A. Brikner'', Slavia III (1924), 196.}} Исто ce тако y чешком овог, сораб, hobr, и пољском obrzym одржао траг и Обрима као дивовима. Тек после примања хришњанства постао је за Старе Словене назив Ѥлини идентичан са поганин. Од немачког pinda y вези је и назив Штоудинъ, Штоудовинъ, који има значење туђина, a понекад и дива. Код наших народа ce верује да су „Мацуре дугачки људи, који су били пре овог света“,{{Напомена|''Тих. P. Ђорђевић'', Старинар III (1908), 161—162.}} a име је дошло од становника оног племена, од кога су добила име и Мазурска језера y источној Пруској. Облик Sermush, y Саској, Seromunti међу античким Србима и Шеремет, међу Русима и Јужним Словенима дошао је од имена племена Сарамата.

Арапски путописац Харун Б. Јахија, који је прошао из Солуна копном за Италију крајем X столећа, a чији је извештај сачуван y фрагментима, казује да га је пут водио „посред Словена“.{{Напомена|''Marquart'': нав. дело, 240—242.}} Скоро месец дана пут га је водио кроз шуму и шикару док је дошао до града Балатиса (Спалатиса?). Овај путописац каже да су словенске куће дрвене, што је сасвим разумљиво при ондашњем обиљу шуме. И данас y планинским балканским селима, нарочито y Босни, кућа је претежно од дрвета. У средњем веку и владарски су дворови прављени највише од дрвне грађе. У Дубровнику све до XIII столећа највећи део кућа био је од дрвета (de lignamine). У Русији ce изрично помињу земунице, станишта направљена y земљи, где су ce породице увлачиле да ce заштите од зиме. Таквих је земуница било и код Јужних Словена y Војводини и источној Србији све до почетка XIX столећа. Један арапски писац казује за Словене, суседе Мађара, да ce лети најчешће баве y шуми, a зими y „градовима“ подигнутим за одбрану.{{Напомена|''Marquart'': нав. дело, 468—469.}} Добар део наших старих градова носио је име землвнв и землвникв очевидно по својим одбрамбеним опкомима од земље. Иначе, наши градови као и други словенски, носе обично имена Самобор (одатле и Сомбор), Вишеград, Добој или Добуј, Борач, Самоград. Према проучавањима В. Скарића, на местима, званим „Самоград“, нема солидније грађе и конструкције, што упућује на неко давно време, када Словени још нису били вешти подизању већих и солиднијих градова. У ту групу долази и град Подзвизд y Босанској крајини, чије име долази свакако од апелатива позвиздв, што значи подземни ходник (ров, канал).{{Напомена|Гласник Географског друштва XIII (1927), 38—40.}}

Код Словена ce често пута помиње љубав за музику. Теофилакт Симоката, саопштава, како су једном приликом била ухваћена три Словенина без икаква оружја. „Имали су китаре, и ништа друго нису носили“. Мада ce њиховим речима y датој ситуацији не може веровати, ипак је интересантно поменути, како су они говорили пред царем Маврикијем, да им је „рат био непознат и да су им, природно, милија вежбања y музици&quot;. Једном приликом, кад је поопијане Словене имао да превари y некој заседи, један Гепид им ce приближавао на пријатељски начин „певајући обарске песме“ њима сигурно познате. Арапски писци помињу, како Словени познају више врста инструмената и са струнама и за дување.{{Напомена|''Krek'': нав. дело, 376.}} У једном тобожњем писму хазарског владара Јосифа каже ce за Словене како свака породица на својој баштини живи „са радошћу и песмама“.{{Напомена|''Marquart'': нав. дело, XLIII—XLIV.}} Заједнички је израз свима пѣти — поѭ и одатле пѣснь, a опште позната је свирѣль. Стара словенска књижевност зна за свирце и гудце.{{Напомена|Cfr. ''С. Матић'', СК Гласник, XLVIII (1936), 435—436; ''Т. П. Вукановић'': Студије из балканског фолклора. III. Народни гуслари као певачи, творци и носиоци епоса код Јужних Словена. — Врањски гласник V (1969), 324—134.}} Грчка κιθάρα преводи ce y нас како гѫсль, а потом и καλοήρων; а κιθαρίφειν са гѫсти. Та врста музичког инструмента, позната и y илирских племена, везана за епску традицију, постала је најбитнији елеменат духовне културе наших народа.

У религиозном погледу живот Старих Словена био је доста једноставан и далеко од богатства божанских лица и појмова, не само грчке, него и полутамне германске митологије, И ту, као и y општим обавештењима о њима, недстају они веома важни и занимљиви епови теогонских и козмогонских особина. Словени су били y неку руку монотеистични; две врло важне вести за Словене то сасвим потврђују. „Верују да постоји само један бог, творац муње“, казује Прокопије, „и да је он једини господар свега и жртвују му говеда и друге жртве. Усуда нити познају нити иначе признају да има каква утицаја на људе, али кад им је већ смрт на домаку, или их савлада болест или су y рату, заветују ce, ако избегну, да ће одмах за душу жртвовати богу и спасивши ce жртвују, као што су обећали, и мисле да су откупили свој спас том жртвом. Поштују уз то и реке и нимфе — виле — и друга нека божанства и свима жртвују и врачају по тим жртвама“. Хелмолд, хроничар Западних Словена, казује, да и они верују y једног бога, који је на небу, господар и творац свега.{{Напомена|Chronicon slavorum, ed. Hann., I, 83.}} To схаватање, настало према родовско — племенској организацији, није, истина, онако монотеистичко као y Старом завету, али је блиско схватању Старих Грка, код којих је Зевс, станујући на небу, „отац људи и богова“, или код Римљана Јупитер.

Божанства која ce помињу код Западних Словена y великом броју нису утврђена код Јужних Словена. Несумњиво је опште познат Перун, бог силног удара и грома (κέραυνος; лит. perkúnas „олуја“, инд. бог; олује Parjányas). Њега су сматрали да одговара Зевсу, што је изражено y једном преводу из XII—XIII столећа: сūъ бжūи Пороуна велика.{{Напомена|''J. Grimm''; Deutsche Mythologie II. Berlin 1876, str. 645; ''Й. Ивановъ'': Култь Перуна y Южнихъ Славянъ. — Извѣстія отд. рус. языка и словесности IV (1903), 5—9; cfr. ''V. Ј. Mansikka'': Die Religion der Ostslaven (FF Communications 43), 379 sq.; ''A. Брикнер'': O паганству код старих Словена. Књига о Балкану, књ. II. Београд, 1937, стр. 57, 60; ''В. Чајкановић'': О српском врховном богу. Београд, 1941, стр. 150; ''М. С. Филиповић'': Трагови Перунова култа код Јужних Словена. — Гласник Земаљ. музеја III (1948), 66 sq.; ''П. Ж. Петровић'': Култ Перуна код Јужних Словена. Гласник Етнографског института САН, књ. 1. Београд, 1952, стр. 373—380.}} Заклетве y старој руској држави чињене су y име бога и Перена и Кијевска хроника наводи их више пута. Кнез Владимир руски поставио је био његов кип на хуму пред двором, и кип тај беше издељан од дрвета са сребрном главом и златним брковима. Кад је ујак Владимиров Добриња дошао y Новгород поставио је Перунов кип над реком Волховом „и жьряху ему людие новъгородьстии акы богу“. Код Јужних Словена име Перуново, чији култ није престао све до почетка XX столећа, очувано је нарочито y топономастици, и то понајчешће за имена висова и брда, и можда y цвету перуници, коју y Дубровнику зовју још и богиша.{{Напомена|''С. Тројановић'': Главни српски жртвени обичаји. СЕЗб. књ. XVII. Београд, 1911, стр. 112—121.}} Бог Сварег, за кога један извор полапских Словена казује, да ce „уважава и поштује мимо друге“ и да је први међу боговима, познат и под именом Сварожић, заменио је y једном старом преводу, насталом можда код бугарских Словена, грчког бога Хефаиста. У староиндијском сунчева кугла зове ce свар. Сварог је, према том, бог огња и сунца. Код свих Словена, a нарочито код Руса, има о њему доста помена. Његов је син Дажбог, бог благодети.{{Напомена|Cfr. разлагања ''V. Jagić'': Zur slavishen Mythologie. — Archiv für slav. Philologie XXXVI (1920), 495—499; cfr. Критику: ''A. Brückner'': Mitologija slowianska. V Krakowie 1918, str. 1—152; cfr. ''W. Antoniewicz'': O religii downych Slowian. „Swlatowit“, knj. XX (1948—1949), str. 327—343; cfr. ''E. Gasparini'': Questioni di mitologia Slava. — Slovenski etnograf, tom XIII (1960), str. 91—114; tom XIV (1961), str. 91—114.}} Пада y очи да код Словенаца има доста назива за горе Творог, Тварог, Тварожна гора, Тварожић, коje налазимо и у Моравској источно од Брна и коме одговара Сварожина јужно од Гданска. Ј. Пајскер те не доводи y везу са старом нашом речју тварог, која значи усирено млеко (аналогно изгледу снега на планинама), него сматра да су то остаци старих  светишта y свима оним случајевима где тој годи одговара, преко каква потока и драге, каква друга гора с називима као Страшиделник, Коболд и сл. Он y том, с пуно разних комбинација, види остатке старе словенске предзороастричке религије.{{Напомена|Starohrvatska prosvjeta II (1928), 55 sq.; cfr. ''E. Anjičkov'', Slavia II (1923) 530—532, 539—540; ''A. Брикнер'': O паганству код старих Словена. — Књига о Балкану II, стр. 56.}} Идеја није неприхватљива y начелу, јер је несумњива ствар да код Словена има врло много источњачких, посебно иранских, утицаја y многим религијским појмовима, a нарочито y козмогонским веровањима. Словенски бог Волос, бог стоке, кога Кијевска хроника означава као „скотья бога“, y вези је са св. Власијом, кападокијским пастиром. Његов ce култ развио под хришћанским утицајем, као и култ св. Леонарда, заштитника стоке y алпијским земљама.{{Напомена|То је утврдио још ''F. Mîklosich'': Jenaer Literaturzeitung (1875), 431; cfr. ''Mansikka'': нав. дело, 386 sq.; ''E. Anjičkov'', Slavia II, 533, 544—547.}}

Од нижих божанства, управо неке врсте полумитских бића, натприродних бића, одржале су ce y народном веровању све до данас виле (αἴνύμφαι, како их означује Прокопије). A. Н. Веселовски је њихово име доводио y везу са ήλος лит. wēlis, *вѣла — Valholl. Пролећни празник љубица, држан 23. марта, познат под називом viola, dies violae, имао је, можда, исто тако неке далеке везе са култом вила.{{Напомена|Сборникъ Руске академие XLVI (1889), 288 sq.}} Јужнословенске народне песме, као и народно веровање уопште, знају за више врста вила, злих и добрих.{{Напомена|Cfr. ''L. Ilić'': Narodni slavonski običaji. Zagreb, 1846, 279—281.}} Виле много потсећају на музе по Хеликону, које воле да играју и певају y планини око извора. Човек кога виле усреће назива ce вилаш, док је вилењак човек хитар, вешт, коме све иде за руком, али нечист. И за коња ce каже да је вилен или виловит кад је снажан и брз.{{Напомена|Cfr. o вилама ''T. P. Vukanović'': Les éléments de mythologie païenne et de traditions chrétiennes dans l’épopée serbo — croate. — L’Ethnographie, № 54, Année 1960, 18—27.}} Код Македонаца и Бугара чест је помен самовила, које ce замишљају као и добре и рђаве. У једној народној македонској песми из Ђевђелије каже ce „Ha врф на Пирина, има самовилско блато“.{{Напомена|Cfr. ''K. A. Шапкаревъ'', Сборникъ отъ бълг. нар. умотворния I, София, 1891, 3.}} Понекад ce вила замишља као нека демонска сила, коју y извесним случајевима треба умирити или задовољити посебним жртвама. Такад је случај, нпр. по народној песми, са зидањем Скадра на Бојани.{{Напомена|''T. Р. Vukanović'': на нав. месту.}} Поред вила, народ верује и y рођенице, суђаје или ориснице, које, као Парке, одређују људску судбину унапред, на дан poђења (античко балканско порекло).

Kao сви старији народи и Словени су били пуни празноверица. Већ Херодот y опису Скитије (IV, 105), говорећи о Неурима — Нурима, наводи, како ce код њих „сваке године један пут свако за неколико дана претвори y вука, па ce опет враћа y старо обличје“. Одатле је дошло и чудно име вукодлак. Код Грка то је λυκάνθρωπος  y Римљана versipellis, код Германа wermolf. Данас ce код балканских Словена вукодлак обично подудара с појмом вампира, a замена је дошла услед тога, што ce, као y старим германским скаскама, веровало, да умрли људи узимају вучји облик.{{Напомена|Cfr. ''Ј. Hoops'': Reallexikon der germanischen Altertumskunde IV. Strassburg, 1918—1919, 511—512; ''B. Чајкановић'': Убијање вампира. CK гласник IX (1923), 266—284; ''Тих. Р. Ђорђевић'': Вампир y веровању нашег народа. — СЕЗб. књ. LXVI Београд, 1953, 149—219; ''T. Р. Vukanović'', Glasnik Muzeja K. i M. II, Priština, 1957, 145—151.}} Исто је тако опште веровање старих народа y вештице. С тим y вези ваља навести, да ce вукодлак и вештица код балканских Словена понекад зову лепир. To долази од општег народног веровања, да ce душа често појављује y облику лепира (у грч. ψυχή значи и душу и лепира).{{Напомена|''S. Ivšić'': S—h vukodlak dijal. „lepir“ — Јужнословенски филолог II (1921), 132—135.}} Против вештица и туђих демона, заштитник своје области је према народном веровању ведогоња или здухаћ, здувач. To је, како ce y народу верује, човек или извесна домаћа животиња, чији дух, оставивши тело, лута y облику птице, или као ваздушна силина, па сам или y друштву с другима води борбу „о царство над морем и над земљом.“ Ово веровање врло је живо код Црногораца и Арбанаса, где су борбе природних елемената страховито потенциране, и где је главна брига, да ли ће превладати природне стихије с мора и планина или њихова „добра срећа“. Према народном поимању, борбе ce између здухаћа воде свачим, „камењем, гредама, лишћем, млинскијем колима, воденијем капиада, дрвљем, кладама, коријењем и бог те пита чим ли не још“.{{Напомена|''Р. Т. Перовић — Невесињски'': Горштакиње. Београд, 1906, 131 sq.}} У народу за њих постоји и израз стухе, иако су то мушка бића. „Гдје њих има ту благо оној кући и ономе селу.“{{Напомена|Босанска вила VIII (1893), 9.}} У Арбанаса ce верује, да стихи, стихјо од гр. Ϛῖσιχεῖα, срп. стихија, изгледају као змајеви који сипају ватру, имају крила и људски облик. Мишљење, да су балкански Словени то веровање, као и реч здухаћ, примили преко Арбанаса од Грка, неће бити тачно.{{Напомена|''Е. Çabej'', Revue des études balkaniques II (1935), 565.}} Реч здухаћ је y вези с његовим битним условом, да је једно време без духа. To је веровање y домаће заштитне духове, домаће претке, сјене или сјеновнике, који ce могу претворити и јављати и као људи и као животиње. Нарочито је то веровање везано за змиje кућнице. Код Литаваца, Пољака, Чеха, Срба, Македонаца, Хрвата, Црногораца и Бугара, то поштовање кућне змије било је готово општа појава. Убити њу значило је не само несрећу за целу породицу, него и саму смрт домаћинову.{{Напомена|''A. Brückner'': Mythologische Studien. — Archiv für slav. Philologie XIV (1892), 179—180; cfr. ''E. Çabej'', нав. рад, 565.}} Посве истоветно веровање постоји и код Арбанаса.

Своје заштитне духове имају и језера, планине и шуме и стога ce понекад догађа, да извесни људи, од страха пред њима, не смеју да дирају y њихова подручја.

Шуме су имале важно место y митологији, религији и магији Старих Словена. Тако, гајеви су били култна места и сматрани су седиштем богова, и ту су исто тако одлазиле и душе покојних предака.{{Напомена|''J. Kostrzewski'': Les origines de la civilisation polonaise. Paris 1949, str. 436.}} Хелмолд наводи да су мекленбуршки Словенци поштовали гајеве и свето дрвеће, a веровали су и y демоне за које су замишљали да су y шумама били настањени. За Старе Русе ce зна исто да су поштовали шумске демоне. Из жалбе новгородског епископа Макарија, упућене цару Ивану Грозном 1534. године, види ce да је његова паства y то доба била још верна паганским претхришћанским схватањима и да ce ради молитве окупљала по шумама. Поштовање гајева обичавало ce и y Пољској.{{Напомена|''L. Niederle'': Život starych Slovanu II. Praha 1924, str. 28, 30, 32.}}

Kao и многи стари народи на свету, исто тако су и Словени поштовали небеска тела. Култ Сунца и Истока стара је појава, али је развијен и култ Месеца. Његово рашћење и опадање верује ce и код Јужних Словена да утиче нарочито на ток људске болести. Кад је, нпр. дете тешко болесно, износи ce на пун месец, и говори ce: „Мјесече, или ову тикву налиј или разбиј“.{{Напомена|Cfr. ''A. Radić'', Zbornik za narodni život i običaje Južnih Slavena, III (1898), 18.}} У Срба сељака y Врањској котлини (с. Павловац), на Бадње вече, домаћин куће ставља на главу култни колач са запаљеном воштаном свећом, излази y двориште и три пута виче: „Добро вече, месечино, сад ce видимо, па преко годину никад!“ После тога ce враћа y кућу и говори: „Ајде, Боже, да вечерамо!“ Још из XV столећа постоје код Јужних Словена црквене забране против оних који би ce клањали Сунцу и Месецу. За дугу ce верује да утиче на промену пола: ко ce испод ње провуче постаће од мушка женско или обратно. За звезде има и врло многу лепих народних имена и легенди. За „репате звезде“, односно комете, верује ce да претходе врло крупним догађајима.

Словени су сви, каже Ибн Руста, y почетку X столећа, обожаваоци огња.{{Напомена|''C. H. Mayer'': Fontes historiae religionis slavical, Berolini, 1931, 93.}} Трагова тога обожавања остало је све до данашњих дана ту и тамо међу Јужним Словенима; прескакање ватара, које треба да донесе здравље, уочи Ивањдана непосредан је пример за то, исто као и палење лила код Срба. Св. Илија y народном веровању има много елемената пренесених на њ са неког старог божанства ватре, a за Огњену Марију, тобоже хришћанску светицу, везано је много старих веровања. Она чак убија громом, кад ce њен празник не светкује. „Жива ватра“, која ce добија трљањем два сува дрвета, верује ce да је лековита и „вади ce“ или „извија“ кад ce појави јак помор стоке или људи, да ce, уз друге елементе, примени за њихово лечење.{{Напомена|''С. Тројановић'': Ватра y обичајима и животу српског народа, СЕЗб. XLV. Београд, 1930, стр. 58—189.}}

Код Јужних Словена, као и иначе на свету уопште, раширено је чарање, бајање, гатање и врачање. Врача ce, чара и баје с намером да ce одбију зли духови и демони, односно да ce умилостиве, као и да ce добри духови придобију. За то ce употребљавају каткад посебни амулети, животиње или биљке, који према народном веровању имају чаролијску моћ (вучји зуб, бели лук, детелина са четири листа, црна мачка, крило слепог миша, реп од зеца или лисице, плаве перле и сл.), или неки записи (врло је популарно тзв. Соломоново слово). Чарања ce често врше y посебне дане, на посебним местима и y посебно доба. Гатања ce врше да ce дозна судбина. Гата ce y кућни дим, y боб и грах, y бацање „жреба“, као и кретања и гласове и појаве појединих животиња.{{Напомена|Cfr. ''Тих. Р. Ђорђевић'': Зле очи y веровању Јужних Словена СЕЗб. LIII. Београд, 1938, 304—324.}}

Код полапских Словена био је посвећен бели коњ богу Световиду, y чије ce покрете веровало да претсказују коб.{{Напомена|Код Срба је ''Д. Костић'' име кобиле доводио y везу са коб, a ждребета са жребијем. — Староверски божанствени коњ. Београд, 1931.}} Развијена је била и хидрамантија: гледање судбине y текућој води или бунару. Комбинован је метод да ce с тим y вези хвата и месец y тепсији с водом.{{Напомена|''В. Чајкановић'', Зборник y славу Ф. Вишњића. Београд, 1935, 93—97.}}

Нарочито је y старини раширено било међу балканским народима гатање y овнујску плећку или кокошињу кобилицу. Трагови овог обичаја очували су ce ту и тамо до данашњих дана код Срба, Црногораца и Арбанаса.

Стари Словени, и с њима Јужни Словени, имали су своје идоле. В. Чајкановић је то y једној својој студији несумњиво утврдио, a Т. Вукановић потом доказао на случају олујних, сушних и аграрних идола. Чајкановић је упозорио на обичај y бољевачком крају, да ce на зимски Јовањдан иконе и крстови носе на реку или кладенац да ce ту оперу. To прање, баш на тај дан (пошто истеку „некрштени дани“), има ритуалан карактер, који ce y римском култу звао lavatio. Taj обичај нису Словени, односно Срби примили из хришћанске цркве, јер y српском православљу такав обичај не постоји, већ су га очевидно пренели готовог из своје паганске старине.{{Напомена|''В. Чајкановић'': Студије из религије и фолклора. СЕЗб. књ. XXXI. Београд, 1924, одељак: Да ли су стари Срби знали за идоле, стр. 103—105; cfr. ''Т. П. Вукановић'': Студије из балканског фолклора II, одељак I. Сушни и олујни идоли y фолклору балканских народа; одељак III. Арбанашка свадбена песма: Опрасти ce са стожером. — Врањски гласник VI (1970), стр. 215—226, 233—241.}} Идоли су били прављени од дрвета, врло примитивног облика. Реч соха y српскохрв. значи „колац, батина“, a y чешк. „статуа, фигура“; реч балван y српскохрв., рус. и пољ. значи поред „греда“, „дирек“ јаш и „идол“. Да је и прављење крстова и обичај ношења крстова с тим y вези не изгледа много вероватно. Пре ће бити да ce ради о утицају хришћанства и хришћанских култова (нпр. литија).{{Напомена|Cfr. ''В. Чајкановић'': нав. рад, 99—108; ''Т. П. Вукановић'': Студије из балканског фолклора III. Одељак 6. Домаћи крст. Врањски гласник VII (1971), стр. 192—193.}} Да су кипови y Старих Словена били дрвени види ce јасно по старој руској хроници, која каже, приликом њихова уништавања y Кијеву, да су неке исекли, a друге спалили.

Напоредо с изнетим, помињемо, бројне идолаторске појаве попримили су Јужни Словени на Балканском полуострву y средњем веку од балканских старинаца, и то како путем културног наслеђа, тако и преку етногенезе. Трагови тих појава, сачували су ce као окаменотине (сирвивали), све до почетка XX столећа.

Места где су била словенска светишта зову ce требишта. Вредно је помена да ce једно сеоско насеље y области Река y Македонији и данас зове именом Требиште. Стари извори говоре да су Словени жртвовали водама, језерима, кладенцима и да су поштовали извесна дрвећа и камење. Нарочито су поштовали дуб или храст и липу. Словенски култови вршили су ce обично y гајевима. Још из XVII столећа имамо један извештај из пожешке области, y ком ce каже како народ поштује неку липу на једном пустом, али ближе не означеном, месту, и ту ce скупља сваке прве недеље деветог месеца, и то и хришћани и муслимани, доносећи разне дарове. Целивају то дрво „као да је какво свето тело“ и тврде да чини чудеса и исцељује.{{Напомена|''Е. Fermendžin'': Acta Bosnae. Zagrabiae, 1892, 391.}} Једна липа код манастира Девича y Дреници (Косово), позната је y народу под именом света липа или и као луда липа. Ту ce народ скупља y разне прилике преко године и прилаже дарове уз разноврсне култне радње. Ha концу, верује ce да та липа исцељује умоболне и отуда joj и име „луда липа“. Поклоници су православни хришћани и муслимани, и то како Срби и Црногорци, тако и Арбанаси.{{Напомена|''T. P. Vukanović'': Traitement des aliénés dans les monastères chez les Slaves du Sud. — L’Ethnographie, № 52, Paris, 1958, 72—76.}} Код балканских Словена још ce ту и тамо верује y „сеновита“ дрвета. П. Булат упозорава, по Вуку, на грбаљско веровање, да онај ко посече сеновито дрво или одмах умре, или остаје дуго болестан; a ко жели да избегне ту неизвесност или коб ваља да на пању таквог дрвета отсече живој кокошки главу оном секиром, којом је секао дрво. To је, подвлачи он, траг некадашњег приношења крвне жртве „у име експиације за повреду учињену духу сечењем дрвета y којему он борави“.{{Напомена|''P. Bulat'': Pogled u slovensku botaničku mitologiju. Zagreb, 1932, 7.}} За орах ce верује да ce на њему купе вештице, али и он може бити сеновит. Од ситнијег растиња нарочито ce код Јужних Словена негује и поштује босиљак. To је „божји цвет“ и према народном веровању делује као сигуран апотропајон.{{Напомена|''B. Чајкановић'', Гласник Етнографског музеја y Београду X (1935), 4—9; ''Тих. Р. Ђорђевић'': Природа y веровању и предању нашега народа, књ. I. Београд, 1958, 82, 84.}}

Један део народних обичаја и веровања примили су Словени на Балканском полуострву, од староседелаца са којима су ce y дуготрајном историјском процесу стапали y јединствене јужнословенске етносе, и од Романа, са којима су долазили y додир (о томе ce y овој студији посебно расправља). Коледе су несумњиво латинске calendae  и одржале су ce претежно y јужнословенским западним областима, a ту и тамо познају их сви балкански Словени. Против њих је говорио још y IV столећу Јован Златоусти. „Ђаволске ноћне светковине, које ce данас приређују и ругалице и псовке и игре и ноћна бдења и презира вредне комедије теже од сваког непријатеља задесиле су наш град“. У Малој Русији сама је црква направила компромис с тим обичајем, јачим од њених забрана. Тамо су коледе певали чланови неких „братстава“, a „оно што би скупили идући од куће до куће и певајући своје песме искоришћавала је црква за своје потребе“. Напоредо с тим, „румунске коледе готово искључиво су црквене садржине“.{{Напомена|''Е. Ањичков'', Гласник Скопског научног друштва XV—XVI (1936), 223 — 225; ''I. Milčetić'': Koleda u Južnih Slovena. ZbNŽJSl. XXII, Zagreb, 1917; ''Sl. Zečević'': Elementi naše mitologije u narodnim obredima uz igru. Zenica, 1973, 17—61.}} Реч додола позајмљена је од Јужних Словена y Арбанаса,{{Напомена|O њима cfr. студије ''A. Веселовског'' y рус. академијском Сборнику XXXI (1883), 97—291; ''Н. Barić'', Prilozi I, str. 231—233; ''V. Culinović-Konstantinović'': Dodole i prporuše. — Narodna umjetnost, knj. II. Zagreb, 1963, str. 73—95; ''P. Skok'': Etimologijski rječnik I, str. 421, s. v. dodola; ''S. Zečević'': Elementi naše mitologije u narodnim obredima uz igru, 125—144.}} a с њом вероватно и тај обичај. Прпоруше познају сви други балкански народи, a реч по своме облику види ce јасно да није словенска.{{Напомена|Cfr. ''P. Skok'': nav. delo, knj. III (1973), str. 55, s. v. prpor.}}

Стари римски мртвачки обред, dies rosae, rosaria, rosalia, јавља ce код Старих Словена као русаља, a код Јужних Словена, с новим значењем речи, ружичало и дружичало.{{Напомена|Cfr. ''M. J. Мајзнер'': Дубочке русаље. ГН Чупића XXXIV (1921), 226—257.}} Нарочито ce чува тај обичај међу Власима источне Србије. И y крсној слави, посвећеној првенствено култу предака, има несумњивих романских утицаја. В. Скарић је упозорио на везу између лат. funus и српскохрватске речи пуње (вино за славу, сакрално пиће).{{Напомена|Гласник Зем. музеја XXXII (1920), 245 sq.; cfr. ''В. Чајкановић'', Гласник Географ. друштва VII—VIII (1922), 336—368.}} М. Будимир мисли с тим y вези, да је пуње од умбријског pçne дошло Словенима преко Илира.{{Напомена|Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор II (1922), 317—318. Није успела студија ''Ћ. Трухелка'': Ларизам и крсна слава. — Гласник Ск. н. др. VII—VIII (1930), 1—33. Темељита расправа о крсној слави је ''Рад. М. Грујић'': Црквени елементи крсне славе. — Гласник Ск. н. др. св. VII-VIII, 35 sq. cfr. ''М. Kuzmić'', Nastavni vjesnik XXXV (1927).}}

Жртвовања ради помоћи извесног божанства или из захвалности због спаса и данас су y обичају код Јужних Словена, као што су била и као што постоје и сад код многих етничких група, племена и народа на свету, поред извесних жртвовања одржаваних из предања. Исто тако y обичају је „заветовање“ за жртве, односно за неко прегарање, кад ce људи налазе y невољи или опасности. Приморске цркве јужнословенских западних крајева пуне су разноврсних прилога, коje спашени морнари приносе свецима, које су позивали y невољи и код којих су ce као обавезали. Истог су таквог карактера и  заветовања, нпр. и походе извесним свецима, као y Херцеговини и Црној Гори ходочашћа св. Василију Острошком, y ЈИ Босни чајничкој Красници, y Хрватској Марији Бистричкој, на Косову Краљу Дечанском и Богородици Летничкој, y Македонији св. Науму и y Бугарској св. Ј. Рилском. С. Тројановић, који је прикупио главне српске жртвене обичаје, наглашава, да ce за људске и сточне болести „увек жртвује животиња, a никад биљка или што од ње“.{{Напомена|''С. Тројановић'': Главни српски жртвени обичаји. CE Зборник XVII (1911), 48. Идење свецима код Хрвата ce зове „проштење“ и одржава ce као обавеза, „Заговор ce мора и одржати“ каже ''М. Ланг'' за Самобор. — Zbornik za narodni život i običaje Južnih Slavena, XVII (1912), 290. Cfr. ''A. Брикнер'': O паганству код старих Словена. Књига о Балкану II, стр. 51—61.}}

Непосредан пример старословенских жртвовања очуван је код Јужних Словена y обичају бадњака и божићне веселице, a код југословенских Муслимана y курбану. Док ce за северне Словене казује, да су једно време приносили и људске жртве, за Јужне Словене нема о томе нигде помена. Једино y народном предању постоји казивање често уосталом и код других народа, да ce y темеље неког града, моста или уопште знатније грађевине, мора узидати ако не увек живо људско биће, оно бар за накнаду његова сенка.

Епископ Титмар, наводи за Западне Словене, да они нису веровали y загробни живот. „Словени сматрају да ce са временском смрћу све завршава“. Ta тврдња, међутим, изгледа претерана и чак нетачна. Познат је обичај, да ce мртвима носи храна, да ce они умилостивљавају, и да ce јављају понекад поново, ма y наказном облику вампира или тенаца. Мртваци су код Словена бивали понекад спаљивани, нарочито ce тај обичај дуго одржавао код Руса и Литаваца. Спаљени су били, можда због журбе, и изгинули Словени код Цариграда 626. године. Сахрањивање је ушло y обичај нарочито утицајем хришћанства, али га је било и раније судећи по остацима старих гробљишта. Реч гроб позната је свим Словенима. Шта је бивало е душом после смрти није јасно, али је њено постојање било y веровању ван сумње, исто као и извесна чарања с тим y вези.

Мртвима су ce давале даће (грч. δαίς, δαιῖη) — помени. Теофилакт Симоката наводи, како је словенски кнез Мужок давао даћу свом noкојном брату и како су ce сви том приликом понапијали. У старом језику познате су те посмртне гозбе под именом тризна. Један источни писац помиње, да ce том приликом дели сво имање умрлог на три дела, један од њих иде на то, да ce за њ пије за душу умрлог. To потсећа на народну традицију изражену y јужнословенском епосу о смрти Краљевића Марка, који, исто тако, своје имање дели на троје, и један део даје „кљасту и слијепу“, „да пјевају и спомињу Марка“. Уз мртваца ce често пута сахрањивало и његово оружје. Тризни слична је страва, која ce помиње код Хуна y V столећу, a која је готстког порекла. Реч је данас позната код свих Западних Словена, a занимљиво је, да није распрострањена код Јужних Словена, где би ce најприродније могла очекивати.

== Напомене ==
{{напомене}}

== Извор ==
* [https://macedonia.kroraina.com/tvet/tvet_1.htm Етногенеза Јужних Словена]

[[Категорија:Етногенеза Јужних Словена]]</text>
      <sha1>f4u928e9p2c46d4uhjvcfxdy2mhf2pw</sha1>
    </revision>
    <revision>
      <id>147876</id>
      <parentid>147875</parentid>
      <timestamp>2026-10-22T12:41:40Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>Galicijac</username>
        <id>19151</id>
      </contributor>
      <comment>Исправио ситне грешке.</comment>
      <origin>147876</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="90354" sha1="n8biejbo3vgk7pimg9gun8g5d02ggeg" xml:space="preserve">{{Квалитет|100%}}{{Навигација глава
| [[Аутор:Татомир Вукановић|Татомир Вукановић]]
| [[Етногенеза Јужних Словена]]
|  
| [[Етногенеза Јужних Словена/1.2|Антрополошке особине и карактеристике]]
| [[Етногенеза Јужних Словена/1.3|Занимање, друштвени живот и карактерне особине&lt;br&gt;словенског становништва]]
| [[Етногенеза Јужних Словена/2|Словени у дунавском подручју]]
}}


Моралне особине Словена имају неколико занимљивих карактеристика и показују, поред примитивне суровости, доста често и особине вишег степена. Прокопије отуд и казује за њих, да нису хрђави ни зликовци, али наводи да су прости. И Менандер их, исто тако, приказује као варварски просте и напрасите, који y срџби убијају чак и иначе неповредиме туђе посланике. Јован Ефески каже за њих, дa су „прости људи, који ce не усуђују изићи ван шума y пределе без дрвета; не знају шта је оружје, осом две-три лонхадије тј. копља“. Псеудо Маврикије нарочито подвлачи њихову пажњу према странцима. „Чувајући проводе их из места y место где им устреба, па, ако ce небрижљивошћу угоститеља догоди да странац настрада, напане на угоститеља онај што му га је предао, по дужном обичају да освети странца“. Прадеду Павла Ђакона, на бегу y отаџбину, спасла је милостиво једна старица Словенка сакривши га од потере и хранећи га потпуно изгладнелог постепеним повећањем оброка, „да не би, кад би му дала хране да ce засити, одмах и умро“. Чак ни заробљенике не држе цело време као робље. После извесног времена, казује један грчки војни писац, они остављају на вољу тим заробљеницима  да ce одлуче „да ли ce хоће вратити y своју земљу уз неки откуп или остати онде слободни и као пријатељи“. Kao народ с племенским друштвеним уређењем они иначи нису много поуздани и не цене увек створене уговоре, али је занимљиво, да им ce тај недостатак више приписује страху него грамжљивости. Наравно, да није недостајало и ње. Kao сви примитивни људи они воле да присвоје туђе и стога, пише Стратегикон, „своје вредне ствари потајно затрпавају не поседујући јавно ничег преко мере“. У друштву и ропству примитивних азијских народа и племена, a и сами још сирови, Словени су понекад били врло опаки; и набијање на колац, и бацање живих људи y ватру, и дерање коже с леђа, нису ретки случајеви, који ce приписују словенским ратничким скупинама и племенима.

И y породичном животу Словена било је много примитивности. Kao старе галске поглавице и као Германи, који имају по више жена, како Тацит каже, „non libidine sed ob nobilitatem“, тако ce и за старе словенске кнезове зна, да су живели y полигамији. Владар Само имао је дванаест жена „винидског порекла“; y полигамији је живео и руски кнез Владимир, који је имао пет жена и 800 суложница. Пољски кнез Мешко имао је седам жена пре него ce покрстио. Уосталом, тога је било и y савремених франачких владара. Краљ Клотар I имао је две жене, Кариберт I држао их је више, a код Дагоберта I биле су три жене и више суложница. У самом народу не изгледа да је било таквог живота y већем обиму. Помиње ce унеколико код Чеха, за које Хагек каже, да су „све жене биле заједничке“ и код извесних руских племена. Међу овима Кијевска хроника нарочито истиче путена неваљалства Радимираца, Вјатича и Севера, који ce разликују од осталих чинећи јавно блуд пред очевима и снахама и држећи по две и по три жене. Правог брака није било и ми знамо, да је Сава Немањић још y XIII столећу међу Србима нарочито деловао, да их приведе „законитом благослову“ и да чак Душанов Законик прописује, да не сме бити свадбе без венчања.

За време Ћирила и Методија било је пак y Моравској много „женитвъ бесчьстныихъ“. У Русији народ је за дуго избегавао црквени брак, сматрајући да је он само за кнезове и бољаре, a све до XVII столећа налази ce осуда оних, који имају по неколико жена. Отмице и куповине девојака и жена (невесте) биле су често y обичају и код владара и код народа. У свим тим приликама муж је био онај, који је имао више права и по својим ћудима узимао и пуштао жене, које су стално остајале више пасивне. За њих казује Псеудо Маврикијев спис, да су честите „преко сваког људског начина“ и да често пута иду добровољно y смрт за својим мужем, „не желећи проводити живот y удовиштву“. Оне су биле и жртве за обарске прохтеве. Не само што су им морале да служе као суложнице, него су, по раније наведеним речима Кијевске хронике, надомештавале чак и теглећу стоку.{{Напомена|Cfr. занимљива излагања ''A. Брикнера'', Slavia V (1927), 417—438.}}

Кренути притиском из своје старе постојбине и поремећени општим метежом y свом редовном животу Словени су, y прва времена, могли остављати утисак номадских племина и етничких скупина. Прокопије казује за њих да „станују y бедним колибама удаљени знатно једни од друтих, a мењајући сви често места становања“. Али чим ce мало смире Словени ce добрим делом враћају земљорадњи, којом су ce претежно бавили на старим огњиштима, и поново ce вежу за земљу хранитељку. У Дунавској долини већ истиче Стратегикон богатство њихових амбара, нарочито y житу и просу. За просо саопштава Ибрахим Ибн Јакуб, да је главни производ словенског житарства. Менандер помиње византијске нападе ватром на словенска поља, несумњиво обрађена.

Уосталом, да су Стари Словени били земљорадници, и познавали више врста жита сведоче њихови заједнички називи за гумно, па за жито, влат, клас, зрно и за врсте житарица: просо, пшеницу, овас, јечам, раж. Њихово рало прешло је и Немцима, a од њих су, можда, наши стари примили после савршенији плуг.{{Напомена|''А. Брикнер'' сматра га за словенску реч. — Encykl. polska IV, 2, 194.}} Ту реч плуг примили су после од нас Румуни. Међутим, глагол орати дошао је нама од лат. arare, према коме су балкански Аромуни задржали до данас ознаку рала aratrum &gt; aratu.{{Напомена|''Р. Skok'', Slavia III (1924), 120.}} Највећи део пољопривредне терминологије код Румуна и Арбанаса : словенског је порекла. „Арбанаси као горштаци немају, на пример, свога израза за косити. Они употребљавају за овај појам словенски ирзаз (me kosit). У области грчкога језика констатовани су словенски пољопривредни изрази чак y Пелопонезу.“{{Напомена|''P. Skok'': Dolazak Slovena, 60; cfr. ''B. Ћоровић'': Хисторија Босне, Београд, 1940, стр. 123.}}

Храна словенска била је доста разноврсна. Жито су млели на камене ручне жрвње (жрьны) или на водени мълынъ, да добију брашно мѫка, муку. Знали су за крупу, затим за кашу и тесто. Печени хлеб — хлѣбъ — познали су врло вероватно од Германа, јер та наша реч потиче од гот. hlaifs, hlaiba. После су га употребљавали сви Словени. Од поврћа наши стари су знали за репу, сочиво, грах, лећу, боб, чешњак, тикву, лук, па чак и мак. Служили су ce сви сољу. Млеко и од њега добијени сир опште су познате ствари. Од воћа су познавали и ваљда неговали: јабуку, крушку, вишњу, трешњу — чрѣшьнı-а — сливу; затим лешник, малину и јагоду. Пчела — бъчела — била је одувек негована код свих словенских племена и етничких скупина и њен мед цењен и код Словена и код странаца. Старим баварским манастирима додељивани су увек словенски пчелари као највештији.{{Напомена|''М. Murko'': Geschichte der älter. Südslav. Litteraturen. Leipzig, 1908, 209.}} Мед је прва словенска реч забележена y V столећу по н. ери, и то баш од будућих Јужних Словена, на Атилином подручју. Арапски писци помињу, да су њега, y 20 врчева, доносили на хумке покојника.{{Напомена|''Marquart'': нав. дело, 112.}} Од меда ce правило као опојно пиће и данас вољена  медовина. Имали су пиво, најпре без хмеља (олъ, оловина), a после су га правили са хмељем од јечма и овса. Вино је доста рано ушло y промет, али га није било y њиховој првобитној постојбини. Да су Словени занали и за обилатије гозбе, с јелом и пићем, сведочи најбоље њихова опште позната реч пир.

Појам за одевање заједнички је свима Словенима одѣти, *обълѣшти, али им је много речи за поједине делове одела дошло из страних језика: нпр. кошуља од лат. cosula, капа од cappa, гуњ од gunna. Познат је свима Словенима глагол шити и шило (šidlo); реч игла дошла је, међутим, од другог корена.{{Напомена|Cfr. ''V. Machek'', Slavia III (1926), 593—597.}} Одело словенско није било сасвим једноставнога кроја; рана појава скута (од готског skut) најбољи је доказ за то. Истина, реч је ограничена само на Источне и Јужне Словене.{{Напомена|Slavia IX (1930), 351.}} За одевање су много искоришћаване коже разних животиња, којих је на њиховом подручју било y изобиљу. Кожух су познавали сви Словени; користили су ce, даље, вуном; знали су за сукно и платно. Од чисто словенских делова одела зна ce за гаће, рубину, сукњу, појас, свиту и плашт. Ha глави су носили већином шубаре, од коже. Обућа ce носила несумњиво. Опште су речи крпа, опанак, лапот, саног и цревље. Са истока су Стари Словени примили широке шараваре, шалваре, још y врло рано доба, даље кабат (код нас звани кавад), кафтан. Од источ. kalpak сви су Словени добили реч клобукъ као назив за ниску сукнену капу опшивену кожом.

У старој постојбини Словени су имали своја села звана вьсь, очувана y топономастичким називима по свим словенским земљама као вес и вас. Опште је познат и назив село, истина првобитно само y појму несталног или појединачног насеља (ср. селити). Кѫшта је била y употреби код свих Словена и посебно је y њој поштовано огњиште. Реч ''дом'' исто је тако општепозната. ''Град'' је било првобитно само ограђено место за склониште. Словени, становници шума и мочвара, знали су само за природне заклоне. Од Германа су научили подизање високих ограда — тынъ је од *tūnaz — и стварање градова. Реч ''град'', мисли ce, да је од герм. *gordaz.{{Напомена|Slavia IX (1930), 346.}} Реч ''варош'' прешла нам је доцније из мађарског vár и значила је првобитно утврђено место. Француска до XI столећа разликује ville и chateau a отад ce та два назива идентификују;{{Напомена|''Funck — Brentano'': Le Moyen age. Paris, 1923, 22.}} y нас, међутим, разлика између села и града и града и насеља око њега (подграђе) траје до XV столећа. Саставни делови куће: кров, стреха, слеме, клет, стена, праг, двери, врата, чак и окно, опште су словенске ознаке, и ако неке од њих (нпр. кров, према старонор. krōf или стѣна, од гот. stains) нису домаћег порекла. Један нешто доцнији извор правда, ради чега су словенске куће простим лепом на плетер биле убого подизане. Кад дође непријатељ, који их је често тражио, губитак таквих кућица могао ce лака срца прежалити и није био мамац за плен.

Међу Словенима било је и других занимања, осим сточарства и земљорадње, за шта сведоче заједнички појмови за дрвног занатлију *ремесло, па изрази као плести, прѫсти (с њим y вези врѣтено, нитъ, повѣсмо, кѫдел, тъкати). Знаду и за лан. Од обуће К. Порфирогенит помиње код Срба њихове цревље — чрѣвіјь — по свој прилици неку врсту опанка, напомињући да су „бедне и јевтине“, али су биле дело домаће производње. Живећи y шумама, Словени су знали не само за просту сечу дрвета, него и за тесање, и као што смо поменули, они су служили Обрима као главни мајстори за прављење лађа и мостова. Упадљив је велик број тачнијих ознака за разне врсте лађа: плавь, бродъ, ладки, прамъ, члънъ, и из грчког позајмљени корабль.{{Напомена|О овим питањима даје подробна обавештења дело ''G. Krek'': Einleitung in die slavische Literaturgeschichte. Graz, 1887, које смо за ова излагања користили. Главни извори за ова питања јесу: ''F. Miklosich'': Etym. Wörterbuch der slav. Sprachen, Wien, 1886; ''E. Berneker'': Slav. Etymologisches Wärterbuch I, Heidelberg I, 1908—1913; ''L. Niederle'': Slov. starožitnosti I—III; ''P. Skok'': Etimologijski rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika, I, II, III. JAZU, Zagreb, 1971—1973.}} Има и назив дуб за лађу направљену од једног комада стабла (копаница, моноксилон).

Од домаћих животиња Стари Словени гајили су говеда (вола, бика и бивола, краву); затим овцу, брава (који је најпре означавао „ушкољену животињу“); козу, свињу, коња, пса, осла (од герм. asilus); после јелена. Појам скотъ означавао је стоку, али y исто време и новац као његову вредност. Ово значење развило ce несумњиво под утицајем гот. skatta — „новац.“ Под азијским утицајем извесни словенски и естонски кнезови пили су кобиље млеко и кумас.{{Напомена|''J. Peisker'': Die älteren Beziehungen der Slawen zu Turkotataren und Germanen. Berlin, 1905. У овом делу аутор покушава да порече сточарство код Словена, ради робовања Туркотатарима, који то нису дали, с тим y вези тврди, да су Словени живели без млека. Ова аргуметација је лишена логике и због претераности, потпуно је одбијена y науци. Међутим, Пајскер има право, да је турскотатарски утицај био на Словене знатно већи, него што ce то дотад узимало. Вернекер, y новије време, изводи реч ''хорѫги'', која ce досад сматрала као германског порекла, из многол. ''orongo''. Тако, даље реч ''бојарин'', ''бољарин'' није домаћа са неком основом ''бољи'', нити је дошла од тур.-монг. ''бојар'', већ је позајмица из румунског. Cfr. ''Р. Skok'': Etimologijski rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika I, 186—187.}} Kao доказ за рибарско занимање може послужити реч мрежа, заједничка свим Словенима.

Унутрашње уређење Словена било је y ствари племенско, и то, како смо видели, без јаче племенске организације, с елементима етничких скупина. „Живе без власти, y међусобној мржњи, и не познају реда“ казује за њих војни спис Маврикијева времена. „Словени су неустрашиви и ратоборни“, пише Ибрахим Ибн Јакуб, „и кад међусобно не би били несложни због многоструког грањања њихових племена и расцепканости њихових братства, не би ce ниједан народ на земљи могао с њима мерити по снази“.{{Напомена|Arch. für slav. Philologie XXXI (1910), 585.}} У опису Псеудо Цезарија вели ce за Словене око Дунава, да су „дрски, самовласни и  без вођа“.{{Напомена|''К. Müllenhoff'': Donau — Dunavъ — Dunaj. — Arch. für slav. Philologie I (1876), 294.}} Међутим, није веродостојно да су Словени били без икакних вођа и власти. Они нису имали једног заједничког вођу или поглавара над више племена, a да су поједина мања племена имала своје поглавице о томе нема сумње. Исти војни спис изрично бележи: „Како је међу Словенима много поглавара, па су несложни међу собом, није неумесно неке од њих премамити или речима или поклонима“. И Менандер помиње једног словенског поглавара Даврентија и народне вође с њим. Код Теофилакта Симокате ухваћена три Словенина изјављују, да је Хаган послао људе с богатим даровима, да дарују словенске поглавице. Он чак, с оне стране Дунава, наводи једног поглавара Мужока с очевидно већом влашћу, дајући му назив rex. Занимљиво је, да арапски писац X столећа Масуди помиње велики углед словенског племена Волињана и њихова поглавара, који ce звао Mağar, a који је био уједно и врховни поглавар осталих поглавица. Народно име за те поглавице, y то доба није сигурно познато, али врло рано превлађује реч жупан. Братства и племена обухватала су извесне мале области, зване жупе, које су биле и посебне управне јединице. К. Бругман доводио је ту реч y везу са староинд. gopá „чувар“, „чување“ и „паша“, па онда „оно што је узето y негу и на чување“.{{Напомена|Indogermanische Forschungen XI (1900), 111—112.}} Ст. Младенов је упозорио, да жупа означава y пољском и староруском удубину и јаму, одакле ce после развио појам за предео.{{Напомена|''St. Mladenov'': Die labiale Tenuis als wortbildendes Element im Slavischen. — Arch. für slav. Philologie XXXVI (1916), 133—136.}} Други сматрају, да је реч несловенског, можда хунско-обарског порекла, јер ce први пут јавља око IV столећа по н. ери на натписима y Нађи Сент Миклошу, по трагу Атилином.{{Напомена|''A. Brückner'', Indogermaniseue Forschungen XXIII (1908—1909), 217—218; ''K. Kadlec'', Encklopedya polska IV, 2, 68; ''P. Skok'': нав. дело III, 687—688.}} Реч је рано ушла y општи словенски промет; од *жпан постало је чешко hpan, пољско pan и после мађарско ispan. Други назив за поглавицу, ''кънѫзь'', дошао је Словенима од Германа, од речи *kuningiaz.

Словени изгледа нису били нарочити ратнички народ. Њихово оружје било је оскудно и начин ратовања врло примитиван, Нису били коњаници као Хуни и Обри, него углавном пешаци и поморци.{{Напомена|У друштву с Хунима и Обрима они су ce после привикли на коње. Вести о њима као коњаницима сабрао је ''Ст. Станојевић'': О Јужним Словенима y VI, VII и VIII веку. — Глас САН LXXX (1909), 148—149.}} Kao пешаци нису имали оклопа (панцира), него су ишли y борбу са копљима и малим штитовима. Kao такве познао их је Прокопије и Јован Ефески, који после додаје, да су ce Словени y борбама по Византији знатно извештили. „Обогатили су ce“, вели он, „и имају злата и сребра, ергеле коња и много оружја и научили су ce ратовати више него Ромеји“. Војни списи грчки доста детаљно оцртавају бојну тактику Словена. Навикли на борбе с добро увежбаном редовном војском они углавном настоје да искористе погодности свог терена, који одлично познају. Обично кушају, да навуку противника  y густеж својих шума, y кланце и опасна места где ови не знају да ce снађу и где не могу да ce развију. „Служе ce вешто заседама, препадима и подвалама, по дану и по ноћи, удешавајући многоструке начине.“ За оружје немају ножева, него носе „по два мала копља“, a „понеки од њих“ иду „и са штитовима добрим али тешким“. Служе ce уз то дрвеним луковима и врло опасним малим стрелицама натопљеним јаким отровом.{{Напомена|Cfr. ''Г. Шкриванић'': Оружје y средњовековној Србији, Босни и Дубровнику. САН, књ. CCXCIII, Београд, 1957, 6 — passim.}} „Кад ce доходи да ce усуде упустити y праву битку, заједно вичући крену ce мало напред, па ако ce противници поплаше од њихове вике нападају свом жестином. A ако не, беже натраг не журећи ce да ce из близа сукобе са снагом свог непријатеља“. Византијски тактичар препоручује ради тога, да походи против Словена бивају y зимско доба, кад ce замрзну реке и постану згодне за прелаз, кад оголи шума и кад настану тегобе за исхрану и снабдевање код словенских породица. „Како насеља Словена и Анта леже уз реке једна за другим y вези, тако, те нема између њих празнине достојне помена, a око њих су најобичније непосредно шума или баре и ритови, то ce често дешава y походима против њих да, одмах с ударом на прво село, док је ту сабрана сва војска, остала села, пошто су суседна и близу шуме, осетивши њихово врење, лако избегну испред непријатеља.“ Te своје особине вешта препада Словени су изводили и y византијској војсци, y којој су са Антима, почели појединачно да ступају већ y првој половини VI столећа. У походима против Византије понајвише су ce држали горских коса, намерно избегавајући долине и опасности, које им је тамо могла створити редовна војска. Занимљиво је, да су y четама витешког плена и на већим експедицијама, као при великом нападу на Цариград 626. год., са Словенима ишле и њихове жене, и то не као при опсади Солуна с намером да ce тамо настане, него директно с одлуком, да помажу мушкарце y борби, слично као што су до скора чиниле жене код Црногораца и Херцеговаца приликом ратних похода и сукоба.

У бојној вештини Јужни Словени су ce извежбали током честих борби и већ y другој половини VI столећа они знају за убојне справе при опсади градова, носе „корњаче“ и бацаче за камење и служе ce лествицама. У легенди Димитрија Солунског истиче ce чак и њихова довитљивост после стеченог ратног искуства. To је нашло одраза y средњовековном цликарству и иконографији код наших народа. Довољно је поменути само фреску y Манастиру Дечанима, која врло живописно представља ратни поход Словена на Солун. Да би пак сачували своје веслаче од камења и стрела, које на њих бацају браниоци са зидова, Словени су своје лађе покривали даскама и огуљеним свежим кожама, штитећи y исти мах своје људе од пламенова, који су бацани на њих. У борбу не иду сасвим без реда, него имају своје војводе који ce старају о ратном поретку.{{Напомена|Cfr. ''Ст. Станојевић'': на нав. месту.}}

Главне врсте оружја примили су Словени од својих германских суседа. Стрѣла долази од старонем. strāla; мьчъь, мачь и мечь, од готског mēkeis, mēkja; шлѣмъ од старонем. *helmaz. Одатле је чак и назив витѫзь од нем. Vithungi. Из иранског је, међутим, топоръ — секира, a само име секира из скитског sagiris. Тесла, трећи назив, узет је из староневд. dëhsala. Ратни оклоп бръниı-а, брънı-а, за који ce знало да код Словена дуго није био y употреби, узет је од гот. *brunnjōm. Словенско је копиѥ и штитъ. To баш изрично наглашавају неки стари арапски писци.{{Напомена|''Marquart'': нав. дело, 468; ''Р. Skok'': нав. дело II, 148, 345—346; III, 345 405, 415, 483.}}

Врло су тесне биле и иначе везе Словена са Германима на читавој западној граници словенској и нових насеља. Германског су порекла многе речи словенске материјалне културе: слов. истьба (*јьстъба), дошло је из латинског германским посредништвом, од stuba. Код Руса је, нарочито y погледу кућне културе, огроман утицај нордијских елемената. Они имају изразе шомнуша и шолнуша од старошвед. sömphus; полъ од сканд. pallr; голбецъ од старонорд. golf; чулинъ од старонорд. kylna, kjulna и сл. Од гот. *hlaiwam, лош стан, дрвена зграда, дошло је слов. хлѣвъ, хлѣвина. И код Јужних Словена је хыза, хыжа дошла од гот. hūs; тынъ од старонорд. tun; кухиња од старонем. kuchina; чак и реч црькы долази од старонем. chiriha, односно kyrkā, a крстъ од старонем. hrist. Реси као палата, бања, трпеза, са вишом културом, потичу из грчког. И друге многе речи из материјалног промета развиле су ce код Словена y дотицају с Германима. Реч купити германског је порекла, kaupian. Германске су и ознаке за новце: пѣнѫзь од xphenningos и стыслѫѕь — стьлѫѕь од гот. skillings. Реч мѣто, „плата, царина“ y вези је с гот. mōta, старонем. mūta. Од Словена примили су опет Германи нарочито много речи за крзна, којима су Словени обилато трговали: Zobel од соболв; Zisel, Zisemus — сусолч.; Lasten, Lasteken — ласочка, ласица; Merlitzen — мерлица; Chursina — крзно; Schube — шуба. Крзно ce на западу уопште звало „sclavine“ франц. „esclavine.“ Од Словена они попримају и назив за азијску, односно византијску свилу: sëlecho — silcko — шелкъ.{{Напомена|''О. Schräder'': Indogerm. Forschungen XVII (1904—1905), 29—36.; ''Р. Skok'': нав. дело, I, 275, II, 224, 239, 434.}}

Име великог словенског народа Руса дошло је, мисли ce, од нордијског Ruotsi, које је узето од финске ознаке Шведа, a и имена руских главара исто су тако норманско-нордијског порекла: Олег — Helgi, Олга — Helga, Игор — Ingvar и др. Чак нордијски бог Top поштован је y Кијеву и помиње ce Турова божьница. Tor нордијског и германског утицаја било је, исто тако, врло много код Полапских Словена. Чак и вест о писмености дошла је отуда. Боукы y значењу азбуке, односно слова потиче од бōка, бōк, одакле је buoch и Buch. За ознаку тих германских странаца, речи чоуждь и тоуждь, узели су Стари Словени чак њихов назив pinda „народ“, одакле ce после развило diutisk и најзад deutsch.

Неке од старих народа, племена и етничких скупина, познали су Словени још за време своје заједнице. Тако Хуне, за које је најстарији облик хынъ (слов. ы према ȳ y Hunus, Οὖννο, hūn,{{Напомена|''A. Соболевскій'': Altrussische хынъ. — Archiv für slav. Philologie XXX, (1909), 474.}} затим Готе, чије име y староруском гласи „Гътинъ“.{{Напомена|''A. Соболевскій'': Die slavischen Benennungen deutscher Volksstämme. — Archiv für slav. Philologie XXXII (1910), 309.}} Сасъ, Сасинъ, означава Сасе y свим словенским језицима. Имена Саса, Рашке реке и сл. честа су на нашем подручју, али ce јављају тек од XIII столећа. У билећком крају y Херцеговини, задржао ce, међутим, од њих донесени назив Хина глава још из тог старог периода. Име народа Спала, који је живео негде око Висле (у источној Пруској имају два села Spalienen) остало је y словенској традицији као ознака за неко силније људско биће y појму Спалинъ, Исполин.{{Напомена|''A. Шахматов'', Живая старина XX (1911), 21—26; cfr. ''A. Brikner'', Slavia III (1924), 196.}} Исто ce тако y чешком овог, сораб, hobr, и пољском obrzym одржао траг и Обрима као дивовима. Тек после примања хришњанства постао је за Старе Словене назив Ѥлини идентичан са поганин. Од немачког pinda y вези је и назив Штоудинъ, Штоудовинъ, који има значење туђина, a понекад и дива. Код наших народа ce верује да су „Мацуре дугачки људи, који су били пре овог света“,{{Напомена|''Тих. P. Ђорђевић'', Старинар III (1908), 161—162.}} a име је дошло од становника оног племена, од кога су добила име и Мазурска језера y источној Пруској. Облик Sermush, y Саској, Seromunti међу античким Србима и Шеремет, међу Русима и Јужним Словенима дошао је од имена племена Сарамата.

Арапски путописац Харун Б. Јахија, који је прошао из Солуна копном за Италију крајем X столећа, a чији је извештај сачуван y фрагментима, казује да га је пут водио „посред Словена“.{{Напомена|''Marquart'': нав. дело, 240—242.}} Скоро месец дана пут га је водио кроз шуму и шикару док је дошао до града Балатиса (Спалатиса?). Овај путописац каже да су словенске куће дрвене, што је сасвим разумљиво при ондашњем обиљу шуме. И данас y планинским балканским селима, нарочито y Босни, кућа је претежно од дрвета. У средњем веку и владарски су дворови прављени највише од дрвне грађе. У Дубровнику све до XIII столећа највећи део кућа био је од дрвета (de lignamine). У Русији ce изрично помињу земунице, станишта направљена y земљи, где су ce породице увлачиле да ce заштите од зиме. Таквих је земуница било и код Јужних Словена y Војводини и источној Србији све до почетка XIX столећа. Један арапски писац казује за Словене, суседе Мађара, да ce лети најчешће баве y шуми, a зими y „градовима“ подигнутим за одбрану.{{Напомена|''Marquart'': нав. дело, 468—469.}} Добар део наших старих градова носио је име землвнв и землвникв очевидно по својим одбрамбеним опкомима од земље. Иначе, наши градови као и други словенски, носе обично имена Самобор (одатле и Сомбор), Вишеград, Добој или Добуј, Борач, Самоград. Према проучавањима В. Скарића, на местима, званим „Самоград“, нема солидније грађе и конструкције, што упућује на неко давно време, када Словени још нису били вешти подизању већих и солиднијих градова. У ту групу долази и град Подзвизд y Босанској крајини, чије име долази свакако од апелатива позвиздв, што значи подземни ходник (ров, канал).{{Напомена|Гласник Географског друштва XIII (1927), 38—40.}}

Код Словена ce често пута помиње љубав за музику. Теофилакт Симоката, саопштава, како су једном приликом била ухваћена три Словенина без икаква оружја. „Имали су китаре, и ништа друго нису носили“. Мада ce њиховим речима y датој ситуацији не може веровати, ипак је интересантно поменути, како су они говорили пред царем Маврикијем, да им је „рат био непознат и да су им, природно, милија вежбања y музици&quot;. Једном приликом, кад је поопијане Словене имао да превари y некој заседи, један Гепид им ce приближавао на пријатељски начин „певајући обарске песме“ њима сигурно познате. Арапски писци помињу, како Словени познају више врста инструмената и са струнама и за дување.{{Напомена|''Krek'': нав. дело, 376.}} У једном тобожњем писму хазарског владара Јосифа каже ce за Словене како свака породица на својој баштини живи „са радошћу и песмама“.{{Напомена|''Marquart'': нав. дело, XLIII—XLIV.}} Заједнички је израз свима пѣти — поѭ и одатле пѣснь, a опште позната је свирѣль. Стара словенска књижевност зна за свирце и гудце.{{Напомена|Cfr. ''С. Матић'', СК Гласник, XLVIII (1936), 435—436; ''Т. П. Вукановић'': Студије из балканског фолклора. III. Народни гуслари као певачи, творци и носиоци епоса код Јужних Словена. — Врањски гласник V (1969), 324—134.}} Грчка κιθάρα преводи ce y нас како гѫсль, а потом и καλοήρων; а κιθαρίφειν са гѫсти. Та врста музичког инструмента, позната и y илирских племена, везана за епску традицију, постала је најбитнији елеменат духовне културе наших народа.

У религиозном погледу живот Старих Словена био је доста једноставан и далеко од богатства божанских лица и појмова, не само грчке, него и полутамне германске митологије, И ту, као и y општим обавештењима о њима, недстају они веома важни и занимљиви епови теогонских и козмогонских особина. Словени су били y неку руку монотеистични; две врло важне вести за Словене то сасвим потврђују. „Верују да постоји само један бог, творац муње“, казује Прокопије, „и да је он једини господар свега и жртвују му говеда и друге жртве. Усуда нити познају нити иначе признају да има каква утицаја на људе, али кад им је већ смрт на домаку, или их савлада болест или су y рату, заветују ce, ако избегну, да ће одмах за душу жртвовати богу и спасивши ce жртвују, као што су обећали, и мисле да су откупили свој спас том жртвом. Поштују уз то и реке и нимфе — виле — и друга нека божанства и свима жртвују и врачају по тим жртвама“. Хелмолд, хроничар Западних Словена, казује, да и они верују y једног бога, који је на небу, господар и творац свега.{{Напомена|Chronicon slavorum, ed. Hann., I, 83.}} To схаватање, настало према родовско — племенској организацији, није, истина, онако монотеистичко као y Старом завету, али је блиско схватању Старих Грка, код којих је Зевс, станујући на небу, „отац људи и богова“, или код Римљана Јупитер.

Божанства која ce помињу код Западних Словена y великом броју нису утврђена код Јужних Словена. Несумњиво је опште познат Перун, бог силног удара и грома (κέραυνος; лит. perkúnas „олуја“, инд. бог; олује Parjányas). Њега су сматрали да одговара Зевсу, што је изражено y једном преводу из XII—XIII столећа: сūъ бжūи Пороуна велика.{{Напомена|''J. Grimm''; Deutsche Mythologie II. Berlin 1876, str. 645; ''Й. Ивановъ'': Култь Перуна y Южнихъ Славянъ. — Извѣстія отд. рус. языка и словесности IV (1903), 5—9; cfr. ''V. Ј. Mansikka'': Die Religion der Ostslaven (FF Communications 43), 379 sq.; ''A. Брикнер'': O паганству код старих Словена. Књига о Балкану, књ. II. Београд, 1937, стр. 57, 60; ''В. Чајкановић'': О српском врховном богу. Београд, 1941, стр. 150; ''М. С. Филиповић'': Трагови Перунова култа код Јужних Словена. — Гласник Земаљ. музеја III (1948), 66 sq.; ''П. Ж. Петровић'': Култ Перуна код Јужних Словена. Гласник Етнографског института САН, књ. 1. Београд, 1952, стр. 373—380.}} Заклетве y старој руској држави чињене су y име бога и Перена и Кијевска хроника наводи их више пута. Кнез Владимир руски поставио је био његов кип на хуму пред двором, и кип тај беше издељан од дрвета са сребрном главом и златним брковима. Кад је ујак Владимиров Добриња дошао y Новгород поставио је Перунов кип над реком Волховом „и жьряху ему людие новъгородьстии акы богу“. Код Јужних Словена име Перуново, чији култ није престао све до почетка XX столећа, очувано је нарочито y топономастици, и то понајчешће за имена висова и брда, и можда y цвету перуници, коју y Дубровнику зовју још и богиша.{{Напомена|''С. Тројановић'': Главни српски жртвени обичаји. СЕЗб. књ. XVII. Београд, 1911, стр. 112—121.}} Бог Сварег, за кога један извор полапских Словена казује, да ce „уважава и поштује мимо друге“ и да је први међу боговима, познат и под именом Сварожић, заменио је y једном старом преводу, насталом можда код бугарских Словена, грчког бога Хефаиста. У староиндијском сунчева кугла зове ce свар. Сварог је, према том, бог огња и сунца. Код свих Словена, a нарочито код Руса, има о њему доста помена. Његов је син Дажбог, бог благодети.{{Напомена|Cfr. разлагања ''V. Jagić'': Zur slavishen Mythologie. — Archiv für slav. Philologie XXXVI (1920), 495—499; cfr. Критику: ''A. Brückner'': Mitologija slowianska. V Krakowie 1918, str. 1—152; cfr. ''W. Antoniewicz'': O religii downych Slowian. „Swlatowit“, knj. XX (1948—1949), str. 327—343; cfr. ''E. Gasparini'': Questioni di mitologia Slava. — Slovenski etnograf, tom XIII (1960), str. 91—114; tom XIV (1961), str. 91—114.}} Пада y очи да код Словенаца има доста назива за горе Творог, Тварог, Тварожна гора, Тварожић, коje налазимо и у Моравској источно од Брна и коме одговара Сварожина јужно од Гданска. Ј. Пајскер те не доводи y везу са старом нашом речју тварог, која значи усирено млеко (аналогно изгледу снега на планинама), него сматра да су то остаци старих  светишта y свима оним случајевима где тој годи одговара, преко каква потока и драге, каква друга гора с називима као Страшиделник, Коболд и сл. Он y том, с пуно разних комбинација, види остатке старе словенске предзороастричке религије.{{Напомена|Starohrvatska prosvjeta II (1928), 55 sq.; cfr. ''E. Anjičkov'', Slavia II (1923) 530—532, 539—540; ''A. Брикнер'': O паганству код старих Словена. — Књига о Балкану II, стр. 56.}} Идеја није неприхватљива y начелу, јер је несумњива ствар да код Словена има врло много источњачких, посебно иранских, утицаја y многим религијским појмовима, a нарочито y козмогонским веровањима. Словенски бог Волос, бог стоке, кога Кијевска хроника означава као „скотья бога“, y вези је са св. Власијом, кападокијским пастиром. Његов ce култ развио под хришћанским утицајем, као и култ св. Леонарда, заштитника стоке y алпијским земљама.{{Напомена|То је утврдио још ''F. Mîklosich'': Jenaer Literaturzeitung (1875), 431; cfr. ''Mansikka'': нав. дело, 386 sq.; ''E. Anjičkov'', Slavia II, 533, 544—547.}}

Од нижих божанства, управо неке врсте полумитских бића, натприродних бића, одржале су ce y народном веровању све до данас виле (αἴνύμφαι, како их означује Прокопије). A. Н. Веселовски је њихово име доводио y везу са ήλος лит. wēlis, *вѣла — Valholl. Пролећни празник љубица, држан 23. марта, познат под називом viola, dies violae, имао је, можда, исто тако неке далеке везе са култом вила.{{Напомена|Сборникъ Руске академие XLVI (1889), 288 sq.}} Јужнословенске народне песме, као и народно веровање уопште, знају за више врста вила, злих и добрих.{{Напомена|Cfr. ''L. Ilić'': Narodni slavonski običaji. Zagreb, 1846, 279—281.}} Виле много потсећају на музе по Хеликону, које воле да играју и певају y планини око извора. Човек кога виле усреће назива ce вилаш, док је вилењак човек хитар, вешт, коме све иде за руком, али нечист. И за коња ce каже да је вилен или виловит кад је снажан и брз.{{Напомена|Cfr. o вилама ''T. P. Vukanović'': Les éléments de mythologie païenne et de traditions chrétiennes dans l’épopée serbo — croate. — L’Ethnographie, № 54, Année 1960, 18—27.}} Код Македонаца и Бугара чест је помен самовила, које ce замишљају као и добре и рђаве. У једној народној македонској песми из Ђевђелије каже ce „Ha врф на Пирина, има самовилско блато“.{{Напомена|Cfr. ''K. A. Шапкаревъ'', Сборникъ отъ бълг. нар. умотворния I, София, 1891, 3.}} Понекад ce вила замишља као нека демонска сила, коју y извесним случајевима треба умирити или задовољити посебним жртвама. Такад је случај, нпр. по народној песми, са зидањем Скадра на Бојани.{{Напомена|''T. Р. Vukanović'': на нав. месту.}} Поред вила, народ верује и y рођенице, суђаје или ориснице, које, као Парке, одређују људску судбину унапред, на дан poђења (античко балканско порекло).

Kao сви старији народи и Словени су били пуни празноверица. Већ Херодот y опису Скитије (IV, 105), говорећи о Неурима — Нурима, наводи, како ce код њих „сваке године један пут свако за неколико дана претвори y вука, па ce опет враћа y старо обличје“. Одатле је дошло и чудно име вукодлак. Код Грка то је λυκάνθρωπος  y Римљана versipellis, код Германа wermolf. Данас ce код балканских Словена вукодлак обично подудара с појмом вампира, a замена је дошла услед тога, што ce, као y старим германским скаскама, веровало, да умрли људи узимају вучји облик.{{Напомена|Cfr. ''Ј. Hoops'': Reallexikon der germanischen Altertumskunde IV. Strassburg, 1918—1919, 511—512; ''B. Чајкановић'': Убијање вампира. CK гласник IX (1923), 266—284; ''Тих. Р. Ђорђевић'': Вампир y веровању нашег народа. — СЕЗб. књ. LXVI Београд, 1953, 149—219; ''T. Р. Vukanović'', Glasnik Muzeja K. i M. II, Priština, 1957, 145—151.}} Исто је тако опште веровање старих народа y вештице. С тим y вези ваља навести, да ce вукодлак и вештица код балканских Словена понекад зову лепир. To долази од општег народног веровања, да ce душа често појављује y облику лепира (у грч. ψυχή значи и душу и лепира).{{Напомена|''S. Ivšić'': S—h vukodlak dijal. „lepir“ — Јужнословенски филолог II (1921), 132—135.}} Против вештица и туђих демона, заштитник своје области је према народном веровању ведогоња или здухаћ, здувач. To је, како ce y народу верује, човек или извесна домаћа животиња, чији дух, оставивши тело, лута y облику птице, или као ваздушна силина, па сам или y друштву с другима води борбу „о царство над морем и над земљом.“ Ово веровање врло је живо код Црногораца и Арбанаса, где су борбе природних елемената страховито потенциране, и где је главна брига, да ли ће превладати природне стихије с мора и планина или њихова „добра срећа“. Према народном поимању, борбе ce између здухаћа воде свачим, „камењем, гредама, лишћем, млинскијем колима, воденијем капиада, дрвљем, кладама, коријењем и бог те пита чим ли не још“.{{Напомена|''Р. Т. Перовић — Невесињски'': Горштакиње. Београд, 1906, 131 sq.}} У народу за њих постоји и израз стухе, иако су то мушка бића. „Гдје њих има ту благо оној кући и ономе селу.“{{Напомена|Босанска вила VIII (1893), 9.}} У Арбанаса ce верује, да стихи, стихјо од гр. Ϛῖσιχεῖα, срп. стихија, изгледају као змајеви који сипају ватру, имају крила и људски облик. Мишљење, да су балкански Словени то веровање, као и реч здухаћ, примили преко Арбанаса од Грка, неће бити тачно.{{Напомена|''Е. Çabej'', Revue des études balkaniques II (1935), 565.}} Реч здухаћ је y вези с његовим битним условом, да је једно време без духа. To је веровање y домаће заштитне духове, домаће претке, сјене или сјеновнике, који ce могу претворити и јављати и као људи и као животиње. Нарочито је то веровање везано за змиje кућнице. Код Литаваца, Пољака, Чеха, Срба, Македонаца, Хрвата, Црногораца и Бугара, то поштовање кућне змије било је готово општа појава. Убити њу значило је не само несрећу за целу породицу, него и саму смрт домаћинову.{{Напомена|''A. Brückner'': Mythologische Studien. — Archiv für slav. Philologie XIV (1892), 179—180; cfr. ''E. Çabej'', нав. рад, 565.}} Посве истоветно веровање постоји и код Арбанаса.

Своје заштитне духове имају и језера, планине и шуме и стога ce понекад догађа, да извесни људи, од страха пред њима, не смеју да дирају y њихова подручја.

Шуме су имале важно место y митологији, религији и магији Старих Словена. Тако, гајеви су били култна места и сматрани су седиштем богова, и ту су исто тако одлазиле и душе покојних предака.{{Напомена|''J. Kostrzewski'': Les origines de la civilisation polonaise. Paris 1949, str. 436.}} Хелмолд наводи да су мекленбуршки Словенци поштовали гајеве и свето дрвеће, a веровали су и y демоне за које су замишљали да су y шумама били настањени. За Старе Русе ce зна исто да су поштовали шумске демоне. Из жалбе новгородског епископа Макарија, упућене цару Ивану Грозном 1534. године, види ce да је његова паства y то доба била још верна паганским претхришћанским схватањима и да ce ради молитве окупљала по шумама. Поштовање гајева обичавало ce и y Пољској.{{Напомена|''L. Niederle'': Život starych Slovanu II. Praha 1924, str. 28, 30, 32.}}

Kao и многи стари народи на свету, исто тако су и Словени поштовали небеска тела. Култ Сунца и Истока стара је појава, али је развијен и култ Месеца. Његово рашћење и опадање верује ce и код Јужних Словена да утиче нарочито на ток људске болести. Кад је, нпр. дете тешко болесно, износи ce на пун месец, и говори ce: „Мјесече, или ову тикву налиј или разбиј“.{{Напомена|Cfr. ''A. Radić'', Zbornik za narodni život i običaje Južnih Slavena, III (1898), 18.}} У Срба сељака y Врањској котлини (с. Павловац), на Бадње вече, домаћин куће ставља на главу култни колач са запаљеном воштаном свећом, излази y двориште и три пута виче: „Добро вече, месечино, сад ce видимо, па преко годину никад!“ После тога ce враћа y кућу и говори: „Ајде, Боже, да вечерамо!“ Још из XV столећа постоје код Јужних Словена црквене забране против оних који би ce клањали Сунцу и Месецу. За дугу ce верује да утиче на промену пола: ко ce испод ње провуче постаће од мушка женско или обратно. За звезде има и врло многу лепих народних имена и легенди. За „репате звезде“, односно комете, верује ce да претходе врло крупним догађајима.

Словени су сви, каже Ибн Руста, y почетку X столећа, обожаваоци огња.{{Напомена|''C. H. Mayer'': Fontes historiae religionis slavical, Berolini, 1931, 93.}} Трагова тога обожавања остало је све до данашњих дана ту и тамо међу Јужним Словенима; прескакање ватара, које треба да донесе здравље, уочи Ивањдана непосредан је пример за то, исто као и палење лила код Срба. Св. Илија y народном веровању има много елемената пренесених на њ са неког старог божанства ватре, a за Огњену Марију, тобоже хришћанску светицу, везано је много старих веровања. Она чак убија громом, кад ce њен празник не светкује. „Жива ватра“, која ce добија трљањем два сува дрвета, верује ce да је лековита и „вади ce“ или „извија“ кад ce појави јак помор стоке или људи, да ce, уз друге елементе, примени за њихово лечење.{{Напомена|''С. Тројановић'': Ватра y обичајима и животу српског народа, СЕЗб. XLV. Београд, 1930, стр. 58—189.}}

Код Јужних Словена, као и иначе на свету уопште, раширено је чарање, бајање, гатање и врачање. Врача ce, чара и баје с намером да ce одбију зли духови и демони, односно да ce умилостиве, као и да ce добри духови придобију. За то ce употребљавају каткад посебни амулети, животиње или биљке, који према народном веровању имају чаролијску моћ (вучји зуб, бели лук, детелина са четири листа, црна мачка, крило слепог миша, реп од зеца или лисице, плаве перле и сл.), или неки записи (врло је популарно тзв. Соломоново слово). Чарања ce често врше y посебне дане, на посебним местима и y посебно доба. Гатања ce врше да ce дозна судбина. Гата ce y кућни дим, y боб и грах, y бацање „жреба“, као и кретања и гласове и појаве појединих животиња.{{Напомена|Cfr. ''Тих. Р. Ђорђевић'': Зле очи y веровању Јужних Словена СЕЗб. LIII. Београд, 1938, 304—324.}}

Код полапских Словена био је посвећен бели коњ богу Световиду, y чије ce покрете веровало да претсказују коб.{{Напомена|Код Срба је ''Д. Костић'' име кобиле доводио y везу са коб, a ждребета са жребијем. — Староверски божанствени коњ. Београд, 1931.}} Развијена је била и хидрамантија: гледање судбине y текућој води или бунару. Комбинован је метод да ce с тим y вези хвата и месец y тепсији с водом.{{Напомена|''В. Чајкановић'', Зборник y славу Ф. Вишњића. Београд, 1935, 93—97.}}

Нарочито је y старини раширено било међу балканским народима гатање y овнујску плећку или кокошињу кобилицу. Трагови овог обичаја очували су ce ту и тамо до данашњих дана код Срба, Црногораца и Арбанаса.

Стари Словени, и с њима Јужни Словени, имали су своје идоле. В. Чајкановић је то y једној својој студији несумњиво утврдио, a Т. Вукановић потом доказао на случају олујних, сушних и аграрних идола. Чајкановић је упозорио на обичај y бољевачком крају, да ce на зимски Јовањдан иконе и крстови носе на реку или кладенац да ce ту оперу. To прање, баш на тај дан (пошто истеку „некрштени дани“), има ритуалан карактер, који ce y римском култу звао lavatio. Taj обичај нису Словени, односно Срби примили из хришћанске цркве, јер y српском православљу такав обичај не постоји, већ су га очевидно пренели готовог из своје паганске старине.{{Напомена|''В. Чајкановић'': Студије из религије и фолклора. СЕЗб. књ. XXXI. Београд, 1924, одељак: Да ли су стари Срби знали за идоле, стр. 103—105; cfr. ''Т. П. Вукановић'': Студије из балканског фолклора II, одељак I. Сушни и олујни идоли y фолклору балканских народа; одељак III. Арбанашка свадбена песма: Опрасти ce са стожером. — Врањски гласник VI (1970), стр. 215—226, 233—241.}} Идоли су били прављени од дрвета, врло примитивног облика. Реч соха y српскохрв. значи „колац, батина“, a y чешк. „статуа, фигура“; реч балван y српскохрв., рус. и пољ. значи поред „греда“, „дирек“ јаш и „идол“. Да је и прављење крстова и обичај ношења крстова с тим y вези не изгледа много вероватно. Пре ће бити да ce ради о утицају хришћанства и хришћанских култова (нпр. литија).{{Напомена|Cfr. ''В. Чајкановић'': нав. рад, 99—108; ''Т. П. Вукановић'': Студије из балканског фолклора III. Одељак 6. Домаћи крст. Врањски гласник VII (1971), стр. 192—193.}} Да су кипови y Старих Словена били дрвени види ce јасно по старој руској хроници, која каже, приликом њихова уништавања y Кијеву, да су неке исекли, a друге спалили.

Напоредо с изнетим, помињемо, бројне идолаторске појаве попримили су Јужни Словени на Балканском полуострву y средњем веку од балканских старинаца, и то како путем културног наслеђа, тако и преку етногенезе. Трагови тих појава, сачували су ce као окаменотине (сирвивали), све до почетка XX столећа.

Места где су била словенска светишта зову ce требишта. Вредно је помена да ce једно сеоско насеље y области Река y Македонији и данас зове именом Требиште. Стари извори говоре да су Словени жртвовали водама, језерима, кладенцима и да су поштовали извесна дрвећа и камење. Нарочито су поштовали дуб или храст и липу. Словенски култови вршили су ce обично y гајевима. Још из XVII столећа имамо један извештај из пожешке области, y ком ce каже како народ поштује неку липу на једном пустом, али ближе не означеном, месту, и ту ce скупља сваке прве недеље деветог месеца, и то и хришћани и муслимани, доносећи разне дарове. Целивају то дрво „као да је какво свето тело“ и тврде да чини чудеса и исцељује.{{Напомена|''Е. Fermendžin'': Acta Bosnae. Zagrabiae, 1892, 391.}} Једна липа код манастира Девича y Дреници (Косово), позната је y народу под именом света липа или и као луда липа. Ту ce народ скупља y разне прилике преко године и прилаже дарове уз разноврсне култне радње. Ha концу, верује ce да та липа исцељује умоболне и отуда joj и име „луда липа“. Поклоници су православни хришћани и муслимани, и то како Срби и Црногорци, тако и Арбанаси.{{Напомена|''T. P. Vukanović'': Traitement des aliénés dans les monastères chez les Slaves du Sud. — L’Ethnographie, № 52, Paris, 1958, 72—76.}} Код балканских Словена још ce ту и тамо верује y „сеновита“ дрвета. П. Булат упозорава, по Вуку, на грбаљско веровање, да онај ко посече сеновито дрво или одмах умре, или остаје дуго болестан; a ко жели да избегне ту неизвесност или коб ваља да на пању таквог дрвета отсече живој кокошки главу оном секиром, којом је секао дрво. To је, подвлачи он, траг некадашњег приношења крвне жртве „у име експиације за повреду учињену духу сечењем дрвета y којему он борави“.{{Напомена|''P. Bulat'': Pogled u slovensku botaničku mitologiju. Zagreb, 1932, 7.}} За орах ce верује да ce на њему купе вештице, али и он може бити сеновит. Од ситнијег растиња нарочито ce код Јужних Словена негује и поштује босиљак. To је „божји цвет“ и према народном веровању делује као сигуран апотропајон.{{Напомена|''B. Чајкановић'', Гласник Етнографског музеја y Београду X (1935), 4—9; ''Тих. Р. Ђорђевић'': Природа y веровању и предању нашега народа, књ. I. Београд, 1958, 82, 84.}}

Један део народних обичаја и веровања примили су Словени на Балканском полуострву, од староседелаца са којима су ce y дуготрајном историјском процесу стапали y јединствене јужнословенске етносе, и од Романа, са којима су долазили y додир (о томе ce y овој студији посебно расправља). Коледе су несумњиво латинске calendae  и одржале су ce претежно y јужнословенским западним областима, a ту и тамо познају их сви балкански Словени. Против њих је говорио још y IV столећу Јован Златоусти. „Ђаволске ноћне светковине, које ce данас приређују и ругалице и псовке и игре и ноћна бдења и презира вредне комедије теже од сваког непријатеља задесиле су наш град“. У Малој Русији сама је црква направила компромис с тим обичајем, јачим од њених забрана. Тамо су коледе певали чланови неких „братстава“, a „оно што би скупили идући од куће до куће и певајући своје песме искоришћавала је црква за своје потребе“. Напоредо с тим, „румунске коледе готово искључиво су црквене садржине“.{{Напомена|''Е. Ањичков'', Гласник Скопског научног друштва XV—XVI (1936), 223 — 225; ''I. Milčetić'': Koleda u Južnih Slovena. ZbNŽJSl. XXII, Zagreb, 1917; ''Sl. Zečević'': Elementi naše mitologije u narodnim obredima uz igru. Zenica, 1973, 17—61.}} Реч додола позајмљена је од Јужних Словена y Арбанаса,{{Напомена|O њима cfr. студије ''A. Веселовског'' y рус. академијском Сборнику XXXI (1883), 97—291; ''Н. Barić'', Prilozi I, str. 231—233; ''V. Culinović-Konstantinović'': Dodole i prporuše. — Narodna umjetnost, knj. II. Zagreb, 1963, str. 73—95; ''P. Skok'': Etimologijski rječnik I, str. 421, s. v. dodola; ''S. Zečević'': Elementi naše mitologije u narodnim obredima uz igru, 125—144.}} a с њом вероватно и тај обичај. Прпоруше познају сви други балкански народи, a реч по своме облику види ce јасно да није словенска.{{Напомена|Cfr. ''P. Skok'': nav. delo, knj. III (1973), str. 55, s. v. prpor.}}

Стари римски мртвачки обред, dies rosae, rosaria, rosalia, јавља ce код Старих Словена као русаља, a код Јужних Словена, с новим значењем речи, ружичало и дружичало.{{Напомена|Cfr. ''M. J. Мајзнер'': Дубочке русаље. ГН Чупића XXXIV (1921), 226—257.}} Нарочито ce чува тај обичај међу Власима источне Србије. И y крсној слави, посвећеној првенствено култу предака, има несумњивих романских утицаја. В. Скарић је упозорио на везу између лат. funus и српскохрватске речи пуње (вино за славу, сакрално пиће).{{Напомена|Гласник Зем. музеја XXXII (1920), 245 sq.; cfr. ''В. Чајкановић'', Гласник Географ. друштва VII—VIII (1922), 336—368.}} М. Будимир мисли с тим y вези, да је пуње од умбријског pçne дошло Словенима преко Илира.{{Напомена|Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор II (1922), 317—318. Није успела студија ''Ћ. Трухелка'': Ларизам и крсна слава. — Гласник Ск. н. др. VII—VIII (1930), 1—33. Темељита расправа о крсној слави је ''Рад. М. Грујић'': Црквени елементи крсне славе. — Гласник Ск. н. др. св. VII-VIII, 35 sq. cfr. ''М. Kuzmić'', Nastavni vjesnik XXXV (1927).}}

Жртвовања ради помоћи извесног божанства или из захвалности због спаса и данас су y обичају код Јужних Словена, као што су била и као што постоје и сад код многих етничких група, племена и народа на свету, поред извесних жртвовања одржаваних из предања. Исто тако y обичају је „заветовање“ за жртве, односно за неко прегарање, кад ce људи налазе y невољи или опасности. Приморске цркве јужнословенских западних крајева пуне су разноврсних прилога, коje спашени морнари приносе свецима, које су позивали y невољи и код којих су ce као обавезали. Истог су таквог карактера и  заветовања, нпр. и походе извесним свецима, као y Херцеговини и Црној Гори ходочашћа св. Василију Острошком, y ЈИ Босни чајничкој Красници, y Хрватској Марији Бистричкој, на Косову Краљу Дечанском и Богородици Летничкој, y Македонији св. Науму и y Бугарској св. Ј. Рилском. С. Тројановић, који је прикупио главне српске жртвене обичаје, наглашава, да ce за људске и сточне болести „увек жртвује животиња, a никад биљка или што од ње“.{{Напомена|''С. Тројановић'': Главни српски жртвени обичаји. CE Зборник XVII (1911), 48. Идење свецима код Хрвата ce зове „проштење“ и одржава ce као обавеза, „Заговор ce мора и одржати“ каже ''М. Ланг'' за Самобор. — Zbornik za narodni život i običaje Južnih Slavena, XVII (1912), 290. Cfr. ''A. Брикнер'': O паганству код старих Словена. Књига о Балкану II, стр. 51—61.}}

Непосредан пример старословенских жртвовања очуван је код Јужних Словена y обичају бадњака и божићне веселице, a код југословенских Муслимана y курбану. Док ce за северне Словене казује, да су једно време приносили и људске жртве, за Јужне Словене нема о томе нигде помена. Једино y народном предању постоји казивање често уосталом и код других народа, да ce y темеље неког града, моста или уопште знатније грађевине, мора узидати ако не увек живо људско биће, оно бар за накнаду његова сенка.

Епископ Титмар, наводи за Западне Словене, да они нису веровали y загробни живот. „Словени сматрају да ce са временском смрћу све завршава“. Ta тврдња, међутим, изгледа претерана и чак нетачна. Познат је обичај, да ce мртвима носи храна, да ce они умилостивљавају, и да ce јављају понекад поново, ма y наказном облику вампира или тенаца. Мртваци су код Словена бивали понекад спаљивани, нарочито ce тај обичај дуго одржавао код Руса и Литаваца. Спаљени су били, можда због журбе, и изгинули Словени код Цариграда 626. године. Сахрањивање је ушло y обичај нарочито утицајем хришћанства, али га је било и раније судећи по остацима старих гробљишта. Реч гроб позната је свим Словенима. Шта је бивало е душом после смрти није јасно, али је њено постојање било y веровању ван сумње, исто као и извесна чарања с тим y вези.

Мртвима су ce давале даће (грч. δαίς, δαιῖη) — помени. Теофилакт Симоката наводи, како је словенски кнез Мужок давао даћу свом noкојном брату и како су ce сви том приликом понапијали. У старом језику познате су те посмртне гозбе под именом тризна. Један источни писац помиње, да ce том приликом дели сво имање умрлог на три дела, један од њих иде на то, да ce за њ пије за душу умрлог. To потсећа на народну традицију изражену y јужнословенском епосу о смрти Краљевића Марка, који, исто тако, своје имање дели на троје, и један део даје „кљасту и слијепу“, „да пјевају и спомињу Марка“. Уз мртваца ce често пута сахрањивало и његово оружје. Тризни слична је страва, која ce помиње код Хуна y V столећу, a која је готстког порекла. Реч је данас позната код свих Западних Словена, a занимљиво је, да није распрострањена код Јужних Словена, где би ce најприродније могла очекивати.

== Напомене ==
{{напомене}}

== Извор ==
* [https://macedonia.kroraina.com/tvet/tvet_1.htm Етногенеза Јужних Словена]

[[Категорија:Етногенеза Јужних Словена]]</text>
      <sha1>n8biejbo3vgk7pimg9gun8g5d02ggeg</sha1>
    </revision>
  </page>
</mediawiki>