Викизворник srwikisource https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%93%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%B0_%D1%81%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B0 MediaWiki 1.47.0-wmf.24 first-letter Медиј Посебно Разговор Корисник Разговор с корисником Викизворник Разговор о Викизворнику Датотека Разговор о датотеци Медијавики Разговор о Медијавикију Шаблон Разговор о шаблону Помоћ Разговор о помоћи Категорија Разговор о категорији Аутор Разговор о аутору Додатак Разговор о додатку Page Page talk Index Index talk TimedText TimedText talk Модул Разговор о модулу Догађај Разговор о догађају 4 1325 147884 147794 2026-10-23T13:56:13Z Coaorao 19106 /* */ 147884 wikitext text/x-wiki * [[Аутор:Алекса Шантић|Шантић, Алекса]] (1868–1924) * [[Аутор:Јаков Шантић|Шантић, Јаков]] (1882–1905) * [[Аутор:Вилијам Шекспир|Шекспир, Вилијам]] (1564–1616) {{Ауторски индекс}} ag9gxcfyb3vd6tm6l17mezvj92tcc5u 0 10032 147909 140227 2026-10-24T11:54:40Z Coaorao 19106 147909 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}} <poem> '''Хасанагиница''' Шта се б'јели у гори зеленој? Ал' је снијег, ал' су лабудови? Да је снијег, већ би окопнио, лабудови већ би полетјели. Нит' је снијег нит' су лабудови, него шатор аге Хасан-аге; он болује од љутијех рана. Облази га мати и сестрица, а љубовца од стида не могла. Кад ли му је ранам' боље било, он поручи вјерној љуби својој: „Не чекај ме у двору бјелому, ни у двору, ни у роду мому“. Кад кадуна рјечи разумјела, још је јадна у тој мисли стала, јека стаде коња око двора; тад побјеже Хасанагиница да врат ломи кули низ пенџере; за њом трче дв'је ћере дјевојке: „Врати нем се, мила мајко наша! Није ово бабо Хасан-ага, већ даиџа Пинторовић беже“. И врати се Хасанагиница, тер се вјеша брату око врата: „Да, мој брате, велике срамоте, гдје ме шаље од петоро дјеце!“ Беже мучи, ништа не говори, већ се маша у џепе свионе и вади јој књигу опрошћења, да гре с њиме мајци унатраге. Кад кадуна књигу проучила, два је сина у чело љубила, и дв'је ћере у румена лица, а с малахним у бешици синком одјелит се никако не могла; већ је братац под руке узео и једва је с синком раставио, тер је меће к себи на коњица, с њоме греде двору бијелому. У роду је мало врјеме стала, мало врјеме, ни недељу дана. Добра када и од рода добра, добру каду просе са свих страна, а највише имотски кадија. Кадуна се брату своме моли: „Ај тако те не желила, брацо, немој мене дават ни за кога, да не пуца јадно срце моје гледајући сиротице своје“. Али беже ништа не хајаше, већ њу даје имотском кадији. Још кадуна брату се мољаше да напише листак бјеле књиге, да је шаље имотском кадији: „Дјевојка те лјепо поздрављаше, а у књизи лјепо те мољаше: кад покупиш господу сватове, и кад пођеш њеном бјелу двору, дуг покривач носи на дјевојку, када буде аги мимо двора, да не види сиротице своје“. Кад кадији бјела књига дође, господу је свате покупио, свате купи, греде по дјевојку. Добро свати дошли до дјевојке, и здраво се повратили с њоме; а кад били аги мимо двора, двје је ћерце с пенџера гледаху, а два сина пред њу исхођаху, тере својој мајци говораху: „Сврати нам се, мила мајко наша, да ми тебе ужинати дамо“. Кад то чула Хасанагиница, старјешини свата говорила: „Богом брате, свата старјешина, устави ми коње уза двора да дарујем сиротице моје“. Уставише коње уза двора. Своју дјецу лјепо даровала: сваком сину ноже позлаћене, свакој ћери чоху од пољане, а малому у бешици синку, њему шаље у бошци хаљине. А то гледа јунак Хасан-ага, пак дозивље до два сина своја: „Ход'те амо, сиротице моје, кад се неће смиловати на вас мајка ваша срца каменога“. Кад то чула хасанагиница, б‘јелим лицем у земљу уд'рила, успут се је с душом раставила од жалости гледајућ' сироте. </poem> {{Википедија|Хасанагиница}} == Избори == * Сабрана дела Вука Караџића, Српске народне пјесме, издање о стогодишњици смрти Вука Стефановића Караџића 1864-1964 и двестогодишњици његова рођења 1787-1987, Просвета. Пјесме јуначке средњијех времена, књига трећа 1846, Београд, 1988., стр. 372-376. Саит Ораховац: Севдалинке, баладе и романсе Босне и Херцеговине. Сарајево: "Свјетлост", 1968. (Библиотека Културно наслијеђе Босне и Херцеговине), стр. 464-466. [[Категорија:Баладе]] [[Категорија:Саит Ораховац: Севдалинке, баладе и романсе Босне и Херцеговине]] [[Категорија:Српске епске народне песме]] [[Категорија:Збирка народних песама Вук књига трећа]] f4voezt87a3gp4usv4yzi413q00q2zm 147910 147909 2026-10-24T11:54:48Z Coaorao 19106 /* Избори */ 147910 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}} <poem> '''Хасанагиница''' Шта се б'јели у гори зеленој? Ал' је снијег, ал' су лабудови? Да је снијег, већ би окопнио, лабудови већ би полетјели. Нит' је снијег нит' су лабудови, него шатор аге Хасан-аге; он болује од љутијех рана. Облази га мати и сестрица, а љубовца од стида не могла. Кад ли му је ранам' боље било, он поручи вјерној љуби својој: „Не чекај ме у двору бјелому, ни у двору, ни у роду мому“. Кад кадуна рјечи разумјела, још је јадна у тој мисли стала, јека стаде коња око двора; тад побјеже Хасанагиница да врат ломи кули низ пенџере; за њом трче дв'је ћере дјевојке: „Врати нем се, мила мајко наша! Није ово бабо Хасан-ага, већ даиџа Пинторовић беже“. И врати се Хасанагиница, тер се вјеша брату око врата: „Да, мој брате, велике срамоте, гдје ме шаље од петоро дјеце!“ Беже мучи, ништа не говори, већ се маша у џепе свионе и вади јој књигу опрошћења, да гре с њиме мајци унатраге. Кад кадуна књигу проучила, два је сина у чело љубила, и дв'је ћере у румена лица, а с малахним у бешици синком одјелит се никако не могла; већ је братац под руке узео и једва је с синком раставио, тер је меће к себи на коњица, с њоме греде двору бијелому. У роду је мало врјеме стала, мало врјеме, ни недељу дана. Добра када и од рода добра, добру каду просе са свих страна, а највише имотски кадија. Кадуна се брату своме моли: „Ај тако те не желила, брацо, немој мене дават ни за кога, да не пуца јадно срце моје гледајући сиротице своје“. Али беже ништа не хајаше, већ њу даје имотском кадији. Још кадуна брату се мољаше да напише листак бјеле књиге, да је шаље имотском кадији: „Дјевојка те лјепо поздрављаше, а у књизи лјепо те мољаше: кад покупиш господу сватове, и кад пођеш њеном бјелу двору, дуг покривач носи на дјевојку, када буде аги мимо двора, да не види сиротице своје“. Кад кадији бјела књига дође, господу је свате покупио, свате купи, греде по дјевојку. Добро свати дошли до дјевојке, и здраво се повратили с њоме; а кад били аги мимо двора, двје је ћерце с пенџера гледаху, а два сина пред њу исхођаху, тере својој мајци говораху: „Сврати нам се, мила мајко наша, да ми тебе ужинати дамо“. Кад то чула Хасанагиница, старјешини свата говорила: „Богом брате, свата старјешина, устави ми коње уза двора да дарујем сиротице моје“. Уставише коње уза двора. Своју дјецу лјепо даровала: сваком сину ноже позлаћене, свакој ћери чоху од пољане, а малому у бешици синку, њему шаље у бошци хаљине. А то гледа јунак Хасан-ага, пак дозивље до два сина своја: „Ход'те амо, сиротице моје, кад се неће смиловати на вас мајка ваша срца каменога“. Кад то чула хасанагиница, б‘јелим лицем у земљу уд'рила, успут се је с душом раставила од жалости гледајућ' сироте. </poem> {{Википедија|Хасанагиница}} == Избори == * Сабрана дела Вука Караџића, Српске народне пјесме, издање о стогодишњици смрти Вука Стефановића Караџића 1864-1964 и двестогодишњици његова рођења 1787-1987, Просвета. Пјесме јуначке средњијех времена, књига трећа 1846, Београд, 1988., стр. 372-376. * Саит Ораховац: Севдалинке, баладе и романсе Босне и Херцеговине. Сарајево: "Свјетлост", 1968. (Библиотека Културно наслијеђе Босне и Херцеговине), стр. 464-466. [[Категорија:Баладе]] [[Категорија:Саит Ораховац: Севдалинке, баладе и романсе Босне и Херцеговине]] [[Категорија:Српске епске народне песме]] [[Категорија:Збирка народних песама Вук књига трећа]] lb4y16g639n2ff6alk0hfjs8zbudq17 0 10665 147896 135807 2026-10-23T18:49:53Z Coaorao 19106 /* Трећа група */ 147896 wikitext text/x-wiki Валтазар Богишић: Народне пјесме из старијих, највише приморских записа, књ. 1, Биоград, 1878. * 1. [[Кад је погинуо кнез Лазар и Милош Обилић на Косову.|Кад је погинуо кнез Лазар и Милош Обилић на Косову В(иђи) Качића Миошића: Разговор угодни народа словинскога л(ист) 115 и 123.]] * 2. [[Како Милош Драгиловић или Обиловић, рањен на Косову|Како Милош Драгиловић или Обиловић, рањен на Косову на 15 липања г(одишта) господи нова) 1389 примину, и што нареди на концу од живота и поручи Вукосави љуби својој по својој пуници Милици љуби Лазара кнеза од Србља а кћери Угљеше Мрњавића. В(иђи) Мавра Орбини 314 и 315]] * 3. [[Како Марко Вукашиновић Краљевић би од Босанкиње дјевојке изружен|Како Марко Вукашиновић Краљевић би од Босанкиње дјевојке изружен око г. 1360 B(иђи) Мавра Орбини 278.]] * 4. [[Кад је Марко Краљевић пољубио вјереницу, а она га није познала]] * 5. [[Краљевић Марко казује матери, како је убио Арапку дјевојку]] * 6. [[Марко Краљевић и брат му Андријаш]] * 7. [[Марко Краљевић и Миња Костуранин]] * 8. [[Деспот Стјепан Лазаревић и Сибињка дјевојка, родитељи Сибињанин Јанка]] * 9. [[Кад је Јанко војвода ударао Ђорђа деспота буздоханом]] * 10. [[Кад је Ђурађ деспот ставио Јанка војеводу у тамницу]] * 11. [[Јерина жена Ђурђа деспота, њезина братаница и Дамјан Шајновић]] * 12. [[Барбара, сестра краља босанскога, краљ угарски и деспот Вук]] * 13. [[Кад се Вук Огњени оженио]] * 14. [[Кад се свадио Огњени Вук и Бан Пав'о Стриjeмљанин]] * 15. [[Кад је Вук Огњени одмијенио од копја краља босанскога и кад је убио његова заточника]] * 39. [[Како је Новаку утекла вила његова љубовца]] * 76. [[Како Иван Војихновић доби оклад у Котору]] * 85. [[Краљ Вукашин ухвати вилу и жени се њоме]] * 86. [[Поп’јевка Краљевића Марка кад је Михну Костуранина погубио а Костур освојио]] * 87 [[Опет Марко и Миња али инако]] * 88. [[Мегдан Краљевића Марка са Сибињанин Јанком]] * 89. [[Марко Краљевић освети брата Андријаша кога му Турци погубише]] * 90. [[Марко Краљевић пије уз рамазан вино, носи зелену доламу и игра уз Туркиње уз пркос царевој забрани]] * 91. [[Марко Краљевић и царева хасна]] * 92. [[Пјесна од Краљевића Марка како погуби царева поклисара]] * 93. [[Иво и Јелица и мајка им будимска краљица]] * 94. [[Алија припјевањем опет задоби препрошену дјевојку]] * 106. [[Кавга Радојица и трговац Иван]] * 107. [[Новак продаје Радивоја]] * 109.[[Иво Сењанин ослобађа Јатовић Ивана, кога паша босански хтијаше објесити]] * 110 [[Сењанин Иво узе град Јајце од аге Асан-аге]] * 111 [[Иво Сењанин доби Виоград]] * 112 [[Како Никола бан Зрински силни витез освети Радивоја слугу свога погубљена од Малкоча бега, и како Малкоч на запов’јед цареву погину]] * 113 [[Поп’јевка од Кандије кад су је Турци узели]] * 114 [[Од Беча краљ разби Турке под Бечом]] * 115 [[Како краљ Ракоција погибе на Мукачу]] * 116 [[Од Беча ћесар, Петар од Москова итд. освојише Биоград]] * 117 [[Како Иван Крушић сењсви капетан хитро уграби Јелицу своју сестру заробљену из рукух Муја Јелешковића Турчина]] * 118 [[Свадба Ришњанин Селима и Лимун хајдук]] * 119 [[Херцег Стјепан и благо му у Дубровник донесено]] === Трећа група === * 120 [[Тужење Кате Сарајевке (у Дубровнику)]] * 121 [[Како дубровачке дјевојке грда лица хитро пољепшују]] * 122 [[Кужна дјевојка и огледало]] * 123 [[Љепота Данице, брштана и дјевојке]] * 124 [[Пјесма кад се вјерила сојка са врапцом]] * 125 [[Влашко коло и туђин јунак]] * 126 [[Заклетва младе Трстенке]] * 127 [[Маре и паун]] * 128 [[Почашница (Богишић)|Почашница]] * 129 [[Тужба Вилслава Сењанина кадар борављаше у турској земљи на далеко од своје љубовце]] * 130 [[Плачно двоговорје Вилслава Сењанина с младом својом љубовцом]] * [[Рјечник]] * [[Исправци у пјесмама и штампарске погрјешке]] * [[Штампарске погрјешке у предговору]] * [[Штамиарске погрјешке у рјечнику]] {{Википедија|Народне пјесме из старијих, највише приморских записа}} [[Категорија:Српске епске народне песме|*]] [[Категорија:Збирке народних песама]] [[Категорија:Збирка песама Валтезара Богишића]] np8blj1fcwuv5rx7oq1hgbhjzm7b1yd 100 15525 147907 146598 2026-10-24T11:08:22Z Coaorao 19106 /* Напомена */ 147907 wikitext text/x-wiki {{Аутор | име = Бранко | презиме = Радичевић | иницијал_презимена = Р | годинарођења = 1824 | годинасмрти = 1853 | опис = '''Бранко Радичевић''' је био најзначајнији песник српског романтизма. | слика = Branko Radičević 2.jpg | опис_слике = | википедија = Бранко Радичевић | вики_цитати = Бранко Радичевић | остава = | остава_кат = Branko Radičević }} == Поезија == *I **[[Мини Караџић (у споменицу)]] **[[Ђачки растанак]] **[[Пут]] **[[Путу крај]] **[[Девојка на студенцу]] **[[Циц!]] **[[Молитва (Бранко Радичевић)|Молитва]] **[[Гусле моје]] **[[Моје сунце]] **[[Путник на уранку]] **[[Путник и тица]] **[[Ноћ па ноћ]] **[[Туђин]] **[[Ајдук]] **[[Сретан пастир]] **[[Драги]] **[[Жеља (Бранко Радичевић)|Жеља]] **[[Јадна драга]] **[[Нека сунца]] **[[Ране]] **[[Слатка мисли!]] **[[Јади изненада]] **[[Клетва (Бранко Радичевић)|Клетва]] **[[?]] **[[Натписи (Бранко Радичевић)|Натписи]] *II **[[Гојко]] **[[Хајдуков гроб]] Песме објављене изван збирки *[[Јуриш, Србе!]] Из заоставштине *Лирске песме **[[Девојка драгом]] **[[Сонети (Бранко Радичевић)|Сонети]] **[[(О красна ти певања сјајна висо)]] **[[Српско момче]] **[[(Претпев из једног малог епоса)]] **[[(Убица у незнању)]] **[[Моје сунце]] **[[(Дете и гуслар)]] **[[Перивој]] **[[Кад млидијах умрети]] **[[Песма умрлом брату Стевану]] **[[(Певам дању, певам ноћу)]] **[[(Нуто јада за момице)]] **[[(Писмо у стиховима)]] **[[Петру Петровићу Његошу, Владици Црногорском]] **[[Кајгана]] **[[(Радост и жалост)]] **[[(Укор)]] **[[Ој Мораво, што би без Србиња]] **[[(Берачице)]] **[[Њени јади]] **[[Два камена]] **[[(Та напи се)]] **[[Успомене старог јунака]] **[[Болесникова тужба]] **[[(Де су наши дивни цари?)]] **[[(Ето нешто крај бела Будима)]] *Поеме и епске песме **[[Туга и опомена]] **[[Стојан]] **[[Безимена]] **[[(1 песма)]] **[[II песма]] **[[III песма]] **[[Утопљеница]] **[[Освета (Бранко Радичевић)|Освета]] **[[Урош]] **[[(Одломак)]] Ђачке песме на немачком *[[Ode seiner Exellenz]] *[[Abchied vom Karlovitz]] Друге редакције *Песмe *I **[[Рибарчета сан]] **[[Враголије]] **[[Опроштај драгог и драгe]] **[[Драги на путу]] **[[Долазак драгога — 6/1. Ујутру]] **[[Моја молитва (Бранко Радичевић)|Моја молитва]] **[[Опроштај од Карловаца]] **[[Милета]] Из заоставштине *Лирске песме **[[Убица без да зна]] **[[(Кад Млидија умрети)]] Преводи *[[Де станак мој]] Записи *[[(1)(Јао књиго, ала си ми дивна)]] *[[(2)(Ал' узаман, мио побратиме)]] == Напомена == '''Песме нису наведене по реду.''' {{википедија|Бранко Радичевић}} {{оставакат|Branko Radičević}} {{DEFAULTSORT:Радичевић,_Бранко}} [[Категорија:Бранко Радичевић| ]] [[Категорија:Српски књижевници]] [[Категорија:Српски песници]] [[Категорија:Романтизам]] ggxeihijezvlhooa61v31fdjdaus3ti 147908 147907 2026-10-24T11:08:41Z Coaorao 19106 /* Напомена */ 147908 wikitext text/x-wiki {{Аутор | име = Бранко | презиме = Радичевић | иницијал_презимена = Р | годинарођења = 1824 | годинасмрти = 1853 | опис = '''Бранко Радичевић''' је био најзначајнији песник српског романтизма. | слика = Branko Radičević 2.jpg | опис_слике = | википедија = Бранко Радичевић | вики_цитати = Бранко Радичевић | остава = | остава_кат = Branko Radičević }} == Поезија == *I **[[Мини Караџић (у споменицу)]] **[[Ђачки растанак]] **[[Пут]] **[[Путу крај]] **[[Девојка на студенцу]] **[[Циц!]] **[[Молитва (Бранко Радичевић)|Молитва]] **[[Гусле моје]] **[[Моје сунце]] **[[Путник на уранку]] **[[Путник и тица]] **[[Ноћ па ноћ]] **[[Туђин]] **[[Ајдук]] **[[Сретан пастир]] **[[Драги]] **[[Жеља (Бранко Радичевић)|Жеља]] **[[Јадна драга]] **[[Нека сунца]] **[[Ране]] **[[Слатка мисли!]] **[[Јади изненада]] **[[Клетва (Бранко Радичевић)|Клетва]] **[[?]] **[[Натписи (Бранко Радичевић)|Натписи]] *II **[[Гојко]] **[[Хајдуков гроб]] Песме објављене изван збирки *[[Јуриш, Србе!]] Из заоставштине *Лирске песме **[[Девојка драгом]] **[[Сонети (Бранко Радичевић)|Сонети]] **[[(О красна ти певања сјајна висо)]] **[[Српско момче]] **[[(Претпев из једног малог епоса)]] **[[(Убица у незнању)]] **[[Моје сунце]] **[[(Дете и гуслар)]] **[[Перивој]] **[[Кад млидијах умрети]] **[[Песма умрлом брату Стевану]] **[[(Певам дању, певам ноћу)]] **[[(Нуто јада за момице)]] **[[(Писмо у стиховима)]] **[[Петру Петровићу Његошу, Владици Црногорском]] **[[Кајгана]] **[[(Радост и жалост)]] **[[(Укор)]] **[[Ој Мораво, што би без Србиња]] **[[(Берачице)]] **[[Њени јади]] **[[Два камена]] **[[(Та напи се)]] **[[Успомене старог јунака]] **[[Болесникова тужба]] **[[(Де су наши дивни цари?)]] **[[(Ето нешто крај бела Будима)]] *Поеме и епске песме **[[Туга и опомена]] **[[Стојан]] **[[Безимена]] **[[(1 песма)]] **[[II песма]] **[[III песма]] **[[Утопљеница]] **[[Освета (Бранко Радичевић)|Освета]] **[[Урош]] **[[(Одломак)]] Ђачке песме на немачком *[[Ode seiner Exellenz]] *[[Abchied vom Karlovitz]] Друге редакције *Песмe *I **[[Рибарчета сан]] **[[Враголије]] **[[Опроштај драгог и драгe]] **[[Драги на путу]] **[[Долазак драгога — 6/1. Ујутру]] **[[Моја молитва (Бранко Радичевић)|Моја молитва]] **[[Опроштај од Карловаца]] **[[Милета]] Из заоставштине *Лирске песме **[[Убица без да зна]] **[[(Кад Млидија умрети)]] Преводи *[[Де станак мој]] Записи *[[(1)(Јао књиго, ала си ми дивна)]] *[[(2)(Ал' узаман, мио побратиме)]] == Напомена == '''Песме нису наведене по реду.''' {{DEFAULTSORT:Радичевић,_Бранко}} [[Категорија:Бранко Радичевић| ]] [[Категорија:Српски књижевници]] [[Категорија:Српски песници]] [[Категорија:Романтизам]] da0ko1kj4g69vnxers0b0slx2x5kkby 0 17134 147887 38804 2026-10-23T14:55:56Z Coaorao 19106 147887 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Богобој Атанацковић|Богобој Атанацковић]] | Два идола | 1893. | | Садржај | }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> -{I}- [[Два идола/I|Родољубац и издајица]]<br> -{II}- [[Два идола/II|Рањено срце]]<br> -{III}- [[Два идола/III|Борба у души]]<br> -{IV}- [[Два идола/IV|Нада]]<br> -{V}- [[Два идола/V|Удар]]<br> -{VI}- [[Два идола/VI|Незнана делија]]<br> -{VII}- [[Два идола/VII|Постојбина и два гроба]]<br> -{VIII}- [[Два идола/VIII|Борци и мученици]]<br> -{IX}- [[Два идола/IX|Суботица]]<br> -{X}- [[Два идола/X|Састанак]]<br> -{XI}- [[Два идола/XI|С. Томашка пропаст]]<br> -{XII}- [[Два идола/XII|Сироче]]<br> -{XIII}- [[Два идола/XIII|Отац и кћи]]<br> -{XIV}- [[Два идола/XIV|Тамница]]<br> -{XV}- [[Два идола/XV|Крвави суд]]<br> -{XVI}- [[Два идола/XVI|Бео хлебац]]<br> -{XVII}- [[Два идола/XVII|Исповест]]<br> -{XVIII}- [[Два идола/XVIII|Губилиште]]<br> -{XIX}- [[Два идола/XIX|Освета]]<br> -{XX}- [[Два идола/XX|Свршетак]]<br> </div> </div> [[Категорија:Богобој Атанацковић]] o2d85zucmoorry4sgbc89p0qdqn2m7c 100 26774 147881 138662 2026-10-23T13:53:19Z Coaorao 19106 /* */ 147881 wikitext text/x-wiki {{Аутор | име = Вилијам | презиме = Шекспир | иницијал_презимена = Ш | годинарођења = 1564 | годинасмрти = 1616 | опис = '''Вилијам Шекспир''' био је енглески песник и драмски писац. | слика = Shakespeare.jpg | опис_слике = | википедија = Вилијам Шекспир | вики_цитати = Вилијам Шекспир | остава = | остава_кат = William Shakespeare }} == Дела == ===Комедије=== * [[Узалудни љубавни труд]] (-{Love's Labour's Lost}-; 1590) * [[Два витеза из Вероне]] (-{The Two Gentlmen of Verona}-; 1591) * [[Забуне]] (-{The Comedy of Errors}-; 1593—1594) * [[Сан летње ноћи]] (-{A Midsummer Night's Dream}-; 1594) * [[Млетачки трговац]] (-{The Merchant of Venice}-; 1595) * [[Укроћена горопад]] (-{The Taming of the Shrew}-; 1596) * [[Много вике ни око чега]] (-{Much Ado About Nothing}-; 1599) * [[Веселе жене виндсорске]] (-{The Merry Wives of Windsor}-; 1599) * [[Богојављенска ноћ]] (-{Twelfth Night}-; 1599—1600) * [[Како вам драго]] (-{As You Like It}-; 1600) * [[Све је добро што се добро сврши]] (-{All's Well That Ends Well}-; 1602—1604) * [[Равном мером]] (-{Measure for measure}-; 1604) * [[Перикле]] (1608) * [[Зимска прича]] (-{The Winter's Tale}-; 1610) * [[Бура]] (-{The Tempest}-; 1611) === Трагедије === * [[Троил и Кресида]] (-{Troilus and Cressida}-; 1601—1602) * [[Тимон Атињанин]] (The Life of Timon of Athens) – 1607. * [[Антоније и Клеопатра]] (-{Antony and Cleopatra}-; 1607) * [[Кориолан (драма)|Кориолан]] (-{Coriolanus}-; 1608) * [[Цимбелин]] (-{Cymbeline}-; 1610) * [[Хамлет]] (The Tragedy of Hamlet, Prince of Denmark) – 1599. * [[Јулије Цезар (драма)|Јулије Цезар]] (The Tragedy of Julius Caesar) – 1599. * [[Краљ Лир (драма)|Краљ Лир]] (The Tragedy of King Lear) – 1605. * [[Макбет]] (-{Macbeth}-; 1606) * [[Отело (драма)|Отело]] (The Tragedy of Othello, The Moor of Venice) – 1604. * [[Ромео и Јулија]] (-{Romeo and Juliet}-; 1593) * [[Тит Андроник]] (-{Titus Andronicus}-; 1594) – оспорено ауторство * [[Два племенита рођака]] (The Two Noble Kinsmen) – 1613. – 1614. – Коаутор: Џон Флечер ===Историјске драме=== *[[Краљ Џон]] (The Life and Death of King John) – 1596. *[[Ричард II]] (The Tragedy of King Richard the Second) – 1597. *[[Ричард III]] (The Tragedy of Richard the Third) – 1593. *[[Хенри IV (Први део)]] (The First Part of King Henry the Fourth) – 1597. *[[Хенри IV (Други део)]] (The Second Part of King Henry the Fourth – 1597. *[[Хенри V]] (The Life of Henry the Fifth) – 1599. *[[Хенри VI (Први део)]] (The First Part of King Henry the Sixth) – 1592. *[[Хенри VI (Други део)]] (The Second Part of King Henry the Sixth) – 1593. *[[Хенри VI (Трећи део)]] (The Third Part of King Henry the Sixth) – 1595. *[[Хенри VIII]] (The Life of King Henry the Eighth) – 1613. – оспорено ауторство ===Песме=== *[[Љубавников приговор]] (A Lover's Complaint) – 1609. – оспорено ауторство *[[Страствени ходочасник]] (The Passionate Pilgrim) – 1599 *[[Феникс и корњача]] (The Phoenix and the Turtle) – 1601. *[[Отмица Лукреције]] (The Rape of Lucrece) – 1594. *[[Сонети (Шекспир)|Сонети]] (The Shakespeare's Sonnets) – 1609. *[[Венера и Адон]] (Venus and Adonis) – 1593. {{Википедија|Виљем Шекспир}} {{DEFAULTSORT:Шекспир, Виљем}} [[Категорија:Енглески књижевници]] [[Категорија:Виљем Шекспир]] taqvo8d920h2yi7lpmqeb12yh8s3oer 147882 147881 2026-10-23T13:54:32Z Coaorao 19106 Coaorao преместио је страницу [[Аутор:Виљем Шекспир]] на [[Аутор:Вилијам Шекспир]]: Уобичајен назив 147881 wikitext text/x-wiki {{Аутор | име = Вилијам | презиме = Шекспир | иницијал_презимена = Ш | годинарођења = 1564 | годинасмрти = 1616 | опис = '''Вилијам Шекспир''' био је енглески песник и драмски писац. | слика = Shakespeare.jpg | опис_слике = | википедија = Вилијам Шекспир | вики_цитати = Вилијам Шекспир | остава = | остава_кат = William Shakespeare }} == Дела == ===Комедије=== * [[Узалудни љубавни труд]] (-{Love's Labour's Lost}-; 1590) * [[Два витеза из Вероне]] (-{The Two Gentlmen of Verona}-; 1591) * [[Забуне]] (-{The Comedy of Errors}-; 1593—1594) * [[Сан летње ноћи]] (-{A Midsummer Night's Dream}-; 1594) * [[Млетачки трговац]] (-{The Merchant of Venice}-; 1595) * [[Укроћена горопад]] (-{The Taming of the Shrew}-; 1596) * [[Много вике ни око чега]] (-{Much Ado About Nothing}-; 1599) * [[Веселе жене виндсорске]] (-{The Merry Wives of Windsor}-; 1599) * [[Богојављенска ноћ]] (-{Twelfth Night}-; 1599—1600) * [[Како вам драго]] (-{As You Like It}-; 1600) * [[Све је добро што се добро сврши]] (-{All's Well That Ends Well}-; 1602—1604) * [[Равном мером]] (-{Measure for measure}-; 1604) * [[Перикле]] (1608) * [[Зимска прича]] (-{The Winter's Tale}-; 1610) * [[Бура]] (-{The Tempest}-; 1611) === Трагедије === * [[Троил и Кресида]] (-{Troilus and Cressida}-; 1601—1602) * [[Тимон Атињанин]] (The Life of Timon of Athens) – 1607. * [[Антоније и Клеопатра]] (-{Antony and Cleopatra}-; 1607) * [[Кориолан (драма)|Кориолан]] (-{Coriolanus}-; 1608) * [[Цимбелин]] (-{Cymbeline}-; 1610) * [[Хамлет]] (The Tragedy of Hamlet, Prince of Denmark) – 1599. * [[Јулије Цезар (драма)|Јулије Цезар]] (The Tragedy of Julius Caesar) – 1599. * [[Краљ Лир (драма)|Краљ Лир]] (The Tragedy of King Lear) – 1605. * [[Макбет]] (-{Macbeth}-; 1606) * [[Отело (драма)|Отело]] (The Tragedy of Othello, The Moor of Venice) – 1604. * [[Ромео и Јулија]] (-{Romeo and Juliet}-; 1593) * [[Тит Андроник]] (-{Titus Andronicus}-; 1594) – оспорено ауторство * [[Два племенита рођака]] (The Two Noble Kinsmen) – 1613. – 1614. – Коаутор: Џон Флечер ===Историјске драме=== *[[Краљ Џон]] (The Life and Death of King John) – 1596. *[[Ричард II]] (The Tragedy of King Richard the Second) – 1597. *[[Ричард III]] (The Tragedy of Richard the Third) – 1593. *[[Хенри IV (Први део)]] (The First Part of King Henry the Fourth) – 1597. *[[Хенри IV (Други део)]] (The Second Part of King Henry the Fourth – 1597. *[[Хенри V]] (The Life of Henry the Fifth) – 1599. *[[Хенри VI (Први део)]] (The First Part of King Henry the Sixth) – 1592. *[[Хенри VI (Други део)]] (The Second Part of King Henry the Sixth) – 1593. *[[Хенри VI (Трећи део)]] (The Third Part of King Henry the Sixth) – 1595. *[[Хенри VIII]] (The Life of King Henry the Eighth) – 1613. – оспорено ауторство ===Песме=== *[[Љубавников приговор]] (A Lover's Complaint) – 1609. – оспорено ауторство *[[Страствени ходочасник]] (The Passionate Pilgrim) – 1599 *[[Феникс и корњача]] (The Phoenix and the Turtle) – 1601. *[[Отмица Лукреције]] (The Rape of Lucrece) – 1594. *[[Сонети (Шекспир)|Сонети]] (The Shakespeare's Sonnets) – 1609. *[[Венера и Адон]] (Venus and Adonis) – 1593. {{Википедија|Виљем Шекспир}} {{DEFAULTSORT:Шекспир, Виљем}} [[Категорија:Енглески књижевници]] [[Категорија:Виљем Шекспир]] taqvo8d920h2yi7lpmqeb12yh8s3oer 147886 147882 2026-10-23T14:07:42Z Coaorao 19106 147886 wikitext text/x-wiki {{Аутор | име = Вилијам | презиме = Шекспир | иницијал_презимена = Ш | годинарођења = 1564 | годинасмрти = 1616 | опис = '''Вилијам Шекспир''' био је енглески песник и драмски писац. | слика = Shakespeare.jpg | опис_слике = | википедија = Вилијам Шекспир | вики_цитати = Вилијам Шекспир | остава = | остава_кат = William Shakespeare }} == Дела == ===Комедије=== * [[Узалудни љубавни труд]] (-{Love's Labour's Lost}-; 1590) * [[Два витеза из Вероне]] (-{The Two Gentlmen of Verona}-; 1591) * [[Забуне]] (-{The Comedy of Errors}-; 1593—1594) * [[Сан летње ноћи]] (-{A Midsummer Night's Dream}-; 1594) * [[Млетачки трговац]] (-{The Merchant of Venice}-; 1595) * [[Укроћена горопад]] (-{The Taming of the Shrew}-; 1596) * [[Много вике ни око чега]] (-{Much Ado About Nothing}-; 1599) * [[Веселе жене виндсорске]] (-{The Merry Wives of Windsor}-; 1599) * [[Богојављенска ноћ]] (-{Twelfth Night}-; 1599—1600) * [[Како вам драго]] (-{As You Like It}-; 1600) * [[Све је добро што се добро сврши]] (-{All's Well That Ends Well}-; 1602—1604) * [[Равном мером]] (-{Measure for measure}-; 1604) * [[Перикле]] (1608) * [[Зимска прича]] (-{The Winter's Tale}-; 1610) * [[Бура]] (-{The Tempest}-; 1611) === Трагедије === * [[Троил и Кресида]] (-{Troilus and Cressida}-; 1601—1602) * [[Тимон Атињанин]] (The Life of Timon of Athens) – 1607. * [[Антоније и Клеопатра]] (-{Antony and Cleopatra}-; 1607) * [[Кориолан (драма)|Кориолан]] (-{Coriolanus}-; 1608) * [[Цимбелин]] (-{Cymbeline}-; 1610) * [[Хамлет]] (The Tragedy of Hamlet, Prince of Denmark) – 1599. * [[Јулије Цезар (драма)|Јулије Цезар]] (The Tragedy of Julius Caesar) – 1599. * [[Краљ Лир (драма)|Краљ Лир]] (The Tragedy of King Lear) – 1605. * [[Макбет]] (-{Macbeth}-; 1606) * [[Отело (драма)|Отело]] (The Tragedy of Othello, The Moor of Venice) – 1604. * [[Ромео и Јулија]] (-{Romeo and Juliet}-; 1593) * [[Тит Андроник]] (-{Titus Andronicus}-; 1594) – оспорено ауторство * [[Два племенита рођака]] (The Two Noble Kinsmen) – 1613. – 1614. – Коаутор: Џон Флечер ===Историјске драме=== *[[Краљ Џон]] (The Life and Death of King John) – 1596. *[[Ричард II]] (The Tragedy of King Richard the Second) – 1597. *[[Ричард III]] (The Tragedy of Richard the Third) – 1593. *[[Хенри IV (Први део)]] (The First Part of King Henry the Fourth) – 1597. *[[Хенри IV (Други део)]] (The Second Part of King Henry the Fourth – 1597. *[[Хенри V]] (The Life of Henry the Fifth) – 1599. *[[Хенри VI (Први део)]] (The First Part of King Henry the Sixth) – 1592. *[[Хенри VI (Други део)]] (The Second Part of King Henry the Sixth) – 1593. *[[Хенри VI (Трећи део)]] (The Third Part of King Henry the Sixth) – 1595. *[[Хенри VIII]] (The Life of King Henry the Eighth) – 1613. – оспорено ауторство ===Песме=== *[[Љубавников приговор]] (A Lover's Complaint) – 1609. – оспорено ауторство *[[Страствени ходочасник]] (The Passionate Pilgrim) – 1599 *[[Феникс и корњача]] (The Phoenix and the Turtle) – 1601. *[[Отмица Лукреције]] (The Rape of Lucrece) – 1594. *[[Сонети (Шекспир)|Сонети]] (The Shakespeare's Sonnets) – 1609. *[[Венера и Адон]] (Venus and Adonis) – 1593. {{DEFAULTSORT:Шекспир,_Вилијам}} [[Категорија:Енглески књижевници]] [[Категорија:Виљем Шекспир]] 3if9wl2k4q5bq6dhxsmhflvn2pz7x61 2 59976 147880 147560 2026-10-23T13:49:01Z Coaorao 19106 /* О доприносима на Викизворнику */ 147880 wikitext text/x-wiki {{Корисник Вики/Администратор}} {{gap}}<span style="color: #3CB371;">'''''„Млого тео, млого започео…”'''''</span> ~ <small>[[Бранко Радичевић]]</small><br /> {{gap}}Погледајте моје корисничке странице на '''[[w:Корисник:Coaorao| Википедији]]''' и '''[[q:Корисник:Coaorao|Викицитатима]]''' {{quote|<small>'''„​Ах, антимонисти српски и хрватски, какав грех мичете себи на душу! Један исти народ, једнак и по језику, једнак и по потчињености, једнак и по беди, једнак и по незнању, поделили сте у два крвничка табора! Песница им за вратом, колено туђинско им на грудима, народни живот систематски се трује, бесправност народна скоро потпуна, а они се свађају око Звонимира и Душана! Упропашћен и српски и хрватски сељак оставља земљу коју му је дед крвљу а он знојем натапао, и за крухом емигрирају чак у Бразилију; у дубинама народним мрак, незнање, неписменост, а они се препиру о српској и хрватској „култури”! Спорта ради и шпекулације ради, политичари се препиру ко је коме „покрао” језик, а народ, муж загорски и паор сремски, вапије за лебом само на једном језику којим можда још неће дуго говорити!”''' — [[q:Јован Скерлић|Скерлић]], ''[[s:Писма из Загреба|Писма из Загреба]]'' (1899), II</small>}} {{quote|<small>'''„Некад су наше пешчане плаже биле једно од оних чистих места природе где је се најјасније, кроз буре и бонаце, плиме и осеке, уочавао ритам таласа Реда. Данас таласи мора, враћају, избацују на плаже, људско ђубриште, делове хибридног амбијента човека, коме нема места у Реду.”''' — [[q:Драгош Калајић|Калајић]]</small>}} {{quote|<small>'''„Ко зна када би Месец могао пасти на Земљу и када би цела ова планета могла нестати у пламену и пепелу. Без обзира на то, наша мисија мора бити извршавање дужности до самог краја.”''' — Анонимно</small>}} {{quote|<small>'''„У људима је смртно само оно што је у њима људско, а вечно живи само оно што је у њима лавовско…”''' — [[q:Јован Дучић|Дучић]]</small>}} == О доприносима на Викизворнику == * Постављам текстове из области српске и стране књижености, * Сви текстови и преводи су у јавном власништву, * Користим примарне изворе (старе новине, књижевне листове из 19. и 20. века, које пронађем на интернету), * У дну сваког текста наводим тачан извор и да је дело аутора (или преводиоца) у јавном власништву, * Пазим да нема нити једне грешке приликом прекуцавања текстова (тежим квалитету), * За прекуцавање користим „''[[w:Google Gemini|Вешца]]''”, али после обавезно проверим да ли је све онако како је у извору… * На Викизворнику сам <small>активан</small> [[Викизворник:Списак администратора|администратор]] од 8. маја 2026. == Главно == '''почето, незавршено или скоро да је завршено'''<br /> [[Патриотизам у Књижевности]] • [[Омладински конгреси]] • [[Шала (Чехов)|Шала]] • [[Болес]] • [[Тамница (Горки) |Тамница]] • [[„До краја!”]] • [[Флорентинске ноћи]] • [[„Љубомир у Јелисијуму“ од Милована Видаковића (Будим, 1814)]] • [[Благо Цара Радована]] • [[Српски рјечник]] • [[Тартарен на Алпима]]<br /> '''проверити и уредити''':<br /> [[Житије Ајдук-Вељка Петровића]], [[Макар Чудра]], [[Мцири]], [[Писма из Загреба]] (I - проверити, II-завршено), [[„Песме” Милана Ракића]] (почето), [[Парламентаризам и децентрализација]], [[Наше окупационо поробљавање]] * [[Ја сам стена]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1862-07-B020] '''додати текст или допунити'''<br /> [[Вук Ст. Караџић (Јован Скерлић)]], [[Злочин и казна]], [[Спасова ноћ]] '''намере'''<br /> —Уклонити непотребна преусмерења: [[Демон (Милан Јовановић Морски)]] * [[Лутања]] * [[Три приповијетке]] (уредити) '''завршено'''<br /> [[Начело солидарности]], [[Краљица (Ђура Јакшић)]], [[Црни Гавран]], [[Реч Југославија]] {{Центар|'''Пројекат: ''[[Јован Дучић|Дучић]]'''''}} ''проверити и уредити''<br /> - [[Светислав Симић (Ј. Дучић)|Светислав Симић]] - [[Благо Цара Радована]] - [[Наши писци и наши читаоци]] - [[Два нова уметника]] - [[Слободан Јовановић (Ј. Дучић)|Слободан Јовановић]] - [[Мисли о песнику]] - [[Писмо из Рима]] - [[Моја отаџбина (Јован Дучић)|Моја отаџбина]] - [[Југословенска идеологија: истина о „југославизму”]](VI,X,XI,XII) - [[Споменик Војиславу]] * Непотребно? [[Српска проза]]([[Српско народно прозно стваралаштво]], [[Српска уметничка проза]]) * Уредити: [[Аутор:Жан Баптист Поклен Молијер]] Draga Gavrilović == Забелешке == [https://pretraziva.rs/show/delo--1906-04-01.pdf] Едгар По, и Милосав Јелић Стр. 462. О Богдану Поповићу од П. С. Талетова, у Делу, 1914. (у истој књизи се налазе Браћа Карамазов у јав валсништву и Религија од Диркема) 3 превода Пушкинових песама[https://digital.bms.rs/ebiblioteka/pageFlip/reader/index.php?type=numerated&id=4319&m=2#page/4/mode/2up] ''Пушкин'' Пикова дама:[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_CE2D0CBD3BD7FB6A7BB908799516AB0B-1890-B048][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_CE2D0CBD3BD7FB6A7BB908799516AB0B-1890-B049][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_CE2D0CBD3BD7FB6A7BB908799516AB0B-1890-B050]; Преводилац:[https://pseudonimi.unilib.rs/pregled/j-117](завршено) — још један превод из 1875. Србадија (мана: нечитко), 218- (преводилац:анониман) Мећава:[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B9519DE2273A99FFBF4D16A4CFBF4823-1868-12-B034][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B9519DE2273A99FFBF4D16A4CFBF4823-1868-12-B035], превео [[Аутор:Ђура Јанковић]] ''Едгар По'' Златна буба: завршница[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_DBBF8191E59823DBD747FA1965AD240C-1900-10-B043];тражити следеће стр:1195(бр.38),1223, 1253, 1290, 1320,1357(бр.43);Бр коло, 1900. — Преводилац: Е[вжен]. Дероко? .......... Подсетници: Летопис, 1882,Мера за меру;1881 Шилер;Драгутин Ј Илијћ, О опадању нар поезије,1883;Основно начело...ЛКостић и критика о Замјевим Ђул.у1884;Бранко Радичевић, од Д.Ј.Илијћа1884;Ж.Расин Федра1884;Златоуст Деспота Лазара,1886;Оцене приповедака Л.К.Лазаревић од М.Савића,1886;О змају као педагогу,1887;Хамлет,Л.Костић,1887;о пушкину,1888;о књ патриотизму, Марко Цар,1890;Српска демокр у сред веку,Даргутин Илијћ,1890;1891:критка о Л.К.Лазаревићу...;1892:о М.Стојадиновић о М.Савића—Прича од Змаја;1894:Цар Лир, Л.Костић,Ноћ на Фрушкој гори Милан Савића;1895.Платонов дијалог о храбрости,1895речи којих нема у Вука;1896:садржај;Лаза Костић о преводу,и прево гетеове драме;1900:три превода Пушкина;1902:Цигани од Пушкина од Дучића;1902:Скерлић о Недићу;1904:превод Костићев;1905 одломци од Шилера/М.ССрпскиња од Скерлића;1907:Лаза костић о драми својој ......... * Окица Глушчевић[https://pretraziva.rs/pregled/delo/1899-01-01]1.1.1899.Дело * [[Српска поезија]] * [[Српска уметничка поезија]] [https://digital.bms.rs/ebiblioteka/pageFlip/reader/index.php?type=numerated&id=5084&m=2#page/82/mode/2up] Јевђеније Оњегин [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_CE2D0CBD3BD7FB6A7BB908799516AB0B-1885-B001] А.Хаџић [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_CE2D0CBD3BD7FB6A7BB908799516AB0B-1882-B030] [[https://anno.onb.ac.at/cgi-content/anno?aid=dne&datum=18601225&seite=1&zoom=33]] [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B9519DE2273A99FFBF4D16A4CFBF4823-1867-01-B001] - песме и преводи; Кујунџић? [https://anno.onb.ac.at/cgi-content/anno?aid=dne&datum=18610430&seite=1&zoom=33][https://anno.onb.ac.at/cgi-content/anno?aid=dne&datum=18610518&seite=1&zoom=33]- Полит-Десанчић [https://anno.onb.ac.at/cgi-content/anno?aid=dne&datum=18610507&seite=1&zoom=33]- Јован Ђорђевић [https://digital.bms.rs/ebiblioteka/pageFlip/reader/index.php?type=numerated&id=33458&m=2#page/100/mode/2up]-Милетић подаци... [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_36505B1F073C4A37D00885FF2B17E74B-1942-01-19];[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_36505B1F073C4A37D00885FF2B17E74B-1942-02-03]... [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_36505B1F073C4A37D00885FF2B17E74B-1943-10-26]- Ј. Дучић [[Аутор:Милан Кујунџић Абердар]] [[30. новембар]] - уредити и ускладити с извором [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_CE2D0CBD3BD7FB6A7BB908799516AB0B-1881-B032]! [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_CE2D0CBD3BD7FB6A7BB908799516AB0B-1883-B001]-Л.К. Поповић, С. 1872. Божићни дар. Нови Сад: Српска народна задружна штампарија. стр. 80. [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_DBBF8191E59823DBD747FA1965AD240C-1898-01-B003]Ј. Ђорђевић [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B23ACC13C096C0AC62D73D55CF57B785-1900-11-B022]-Ј. Д. Гете:[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1868-04-B011] ---- Аутор:Мирко Цветковић Аутор:Јован Златоусти == Аутори и Ауторке == &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Драга Димитријевић Дејановић]]'''<br /> [[Српкиња сам]] • [[Помозʼ, Боже!]] • [[Ох жељо...]] • [[Жена сам...]] • [[Мрзим...]] • [[Певај ми...]] • [[Моја душа]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1863-07-B030], [[Питај зору]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1863-07-B028],[[Очи твоје (Драга Дејановић)]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1863-07-B027], [[Сузе (Драга Дејановић)]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1863-06-B026]<br /> Проза: [[Српским мајкама]] [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_5849377EC458C379EAF950CFD2074A6F-1871-03-B006][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_5849377EC458C379EAF950CFD2074A6F-1871-04-B007]<br /> Подаци:[https://odknjigedoduse.com/2018/09/23/draga-dejanovic-ja-sam-zena-ali-smem/]Писала у Застави; 45 песама (нашао 41) &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Јелена Ј. Димитријевић]]'''<br /> '''''Поезија:''''' [[Њена исповест]], [[На Морави]];<br /> '''''Проза:''''' [[Американка]], [[Сафи-Ханум]], [[]], [[]]<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Љубомир Недић]]'''<br /> [[Песме Милете Јакшића]] • [[Хрваштина у српскоме језику]] • [[Л. К. Лазаревић]]<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Проспер Мериме]]'''<br /> [[Таманго]] • [[Илска венера]] • [[Визија Карла XI]](завршити) • [[Хроника о владавини Карла IX]]<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Јован Скерлић]]'''<br /> • [[О Коштани]] • [[Анте Старчевић]] • [[Омладински конгреси]]📝 • [[Догматичка и импресионистичка критика]] • [[Пјесме Алексе Шантића]] • [[Лажни модернизам у српској књижевности]] * [[Тренуци, од Данице Марковић]] (1905) &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Јелица Беловић Бернаджиковска]]'''<br /> [[Модерне жене]](завршено) • [[Жена будућности]] • [[Хенрик Шјенкијевић]] •? [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B23ACC13C096C0AC62D73D55CF57B785-1910-06-B012-15]230.стр.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Максим Горки]]'''<br /> [[Кан и син]] • [[Прича о добром ђаволу]] • [[Песма о соколу]] • [[Једном с јесени...]] • [[У степи]] • [[Зазубрина]] • [[Пред животом]] • [[Сат (Горки)|Сат]] • [[Болес]]📝 • [[Легенда (Горки)|Легенда]] • [[Пролетње мелодије]] • [[Тамница (Горки) |Тамница]]📝 • [[„До краја!”]]📝• [[Макар Чудра]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_E74E1D9A175FE5728805716D3DEA6D36-1901-K003][https://pseudonimi.unilib.rs/pregled-lat/r-177] у јав.власништву:[https://pseudonimi.unilib.rs/pretraga-lat?search=%D0%9C%D0%B0%D0%BA%D0%B0%D1%80+%D0%A7%D1%83%D0%B4%D1%80%D0%B0] • Читалац[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B23ACC13C096C0AC62D73D55CF57B785-1912-04-B007] преводилац:В. Ћ. (Владимир Ћоровић?[https://pseudonimi.unilib.rs/pregled-lat/auth-11406183])<br /> Подсетник, стр. 398:[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_E74E1D9A175FE5728805716D3DEA6D36-1936-K002],[https://pseudonimi.unilib.rs/pregled/g-089] &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Шарл Бодлер]]'''<br /> [[Везе]] • [[]] • [[]] &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Јохан Волфганг Гете]]'''<br /> [[Невера (Гете)|Невера]] • [[Пастирева тужна песма]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1867-10-B029] • [[Истовјетност]] &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Хајнрих Хајне]]'''<br /> '''''Поезија:''''' [[Пут у Кевлар]] • [[Ја те љубим... (Хајнрих Хајне)|Ја те љубим...]] • [[Вечерњи се сутон спушта...]] • [[Лотосов цвет]] • [[Порука (Хајне)|Порука]] • [[Белзацер]] • [[Јадни Петар]] • [[Ти тако мила си, лепа]] • [[Шта ћеш више]] • '''[[Лорелај]]'''<br /> '''''Проза:''''' [[Флорентинске ноћи]](није завршено), &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Михаил Љермонтов]]'''<br /> [[Мцири]] • [[Жеља (Љермонтов)|Жеља]] • [[Анђео]] • [[Чаша живота]] • [[Молитва (Љермонтов)|Молитва]] • [[Порука (Љермонтов)|Порука]] • [[Палестинска гранчица]] • [[Козачка песма уз колевку]] • [[Крст на Кавказу]] &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Јован Дучић]]'''<br /> '''''Поезија:''''' [[Аида]] • [[Истоку]]<br /> [[Прољетне мелодије]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B23ACC13C096C0AC62D73D55CF57B785-1895-04-B008], [[*** (О шта те из сна буди)]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B23ACC13C096C0AC62D73D55CF57B785-1895-01-B002], [[Једном пјеснику]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B23ACC13C096C0AC62D73D55CF57B785-1895-06-B012], [[*** (Кад се спусти сјенка)]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B23ACC13C096C0AC62D73D55CF57B785-1895-08-B016], [[*** (Тебе тражим дан кад мине)]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B23ACC13C096C0AC62D73D55CF57B785-1895-10-B020] (још неке информације, наћи изворе:[https://srbiubih.com/rs8569id97yp0/][https://jovanducicpesnik.blogspot.com/2013/10/kratka-biografija-jovana-ducica.html?m=1][https://etrafika.net/moze-i-drugacije/63684/slavisa-pavlovic-za-etrafiku-jovan-ducic-je-zelio-pokazati-da-jugoslovenstvo-ubija-srbe/]), сва дела: [https://leo.rs/wp-content/uploads/2018/07/sabrana-dela-jovan-ducic-nekoliko-strana.pdf] - преводилачки рад:[https://dais.sanu.ac.rs/bitstream/id/55058/rad11.pdf] - Споменик Војиславу: Дело, 1.4.1902.[[https://pretraziva.rs/show/delo--1902-04-01.pdf]] &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Александар Пушкин]]'''<br /> [[Анџело]] • [[Кавказ]] • [[Зимње вече]] • [[Село (Пушкин)|Село]] • [[Руслан и Људмила]] • [[Шкотска песма]] • [[Песник (Пушкин)|Песник]] • [[Сужањ (Пушкин)|Сужањ]] • [[Безверје]] • [[Песнику (Пушкин)|Песнику]] • [[Посланица у Сибир]] • [[Наслада]][https://pretraziva.rs/show/zvezda--1899-07-11.pdf] • [[Кавкаски роб]] • [[Камени гост]][https://digitalna.bgb.rs/jsp/RcWebImageMViewer.jsp?doc_id=2cd71b09-0309-49a3-9d5f-e005ced64606/bgbper01/00000011/00000246 48][https://digitalna.bgb.rs/jsp/RcWebImageMViewer.jsp?doc_id=2cd71b09-0309-49a3-9d5f-e005ced64606/bgbper01/00000011/00000247 49][https://digitalna.bgb.rs/jsp/RcWebImageMViewer.jsp?doc_id=2cd71b09-0309-49a3-9d5f-e005ced64606/bgbper01/00000011/00000248 50][https://digitalna.bgb.rs/jsp/RcWebImageMViewer.jsp?doc_id=2cd71b09-0309-49a3-9d5f-e005ced64606/bgbper01/00000011/00000249 51][https://digitalna.bgb.rs/jsp/RcWebImageMViewer.jsp?doc_id=2cd71b09-0309-49a3-9d5f-e005ced64606/bgbper01/00000011/00000250 52][https://digitalna.bgb.rs/jsp/RcWebImageMViewer.jsp?doc_id=2cd71b09-0309-49a3-9d5f-e005ced64606/bgbper01/00000011/00000251 53]-Београд, 1894.-Драгутин ([[Драгутин Илић]]?)-превод је у јв; [[Пикова дама]] (завршено) &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Виктор Иго]]'''<br /> [[Песма о свечаности Нероновој]] • [[Сиротиња (Иго)|Сиротиња]] --[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_CE2D0CBD3BD7FB6A7BB908799516AB0B-1879-B001] &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Пол Верлен]]'''<br /> [[Срећа (Верлен)|Срећа]] • [[Савитри]] • [[Сумрак мистичног вечера]] • [[Бели месец]] &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Милосав Јелић]]'''<br /> [[Клеопатра]] • [[Кујунџића мајка]] • [[Страст]] • [[Са забаве]] • [[Пролазни дани]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_E74E1D9A175FE5728805716D3DEA6D36-1904-K002] &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Милорад Митровић]]'''<br /> [[Пенелопа]] • [[Три сузе]] • [[Окови]] -- Убојица[https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-11-27.pdf] &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Лаза Костић]]'''<br /> [[Наше]] • [[Опрости ми...]] • [[Не гледај ме...]] • [[Срце куца...]] • [[Даници]] • [[Српкиња (Лаза Костић)|Српкиња]] • [[Наискап...]] • [[Љубавни двори]] • [[Моја дангуба]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1866-01-B003] • [[Одговор на „Мњење о Костићевој „Беседи””, од Глише Гершића и А. Хаџића (Л. Костић)]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_9BEA001DC0587D1826CD8F5355315702-1865-10-B001] Проза: Чедо вилино[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_CE2D0CBD3BD7FB6A7BB908799516AB0B-1862-B001] • [[Јелисавета кнегиња црногорска, од Ђуре Јакшића (Л. Костић)]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_9BEA001DC0587D1826CD8F5355315702-1870-02-B006] Информације[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_E74E1D9A175FE5728805716D3DEA6D36-1910-K002] &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Ђура Јакшић]]'''<br /> '''''Поезија:''''' [[Барјактаровићи]] • [[Бура на мору]] • [[Прве жртве]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1860-09-B022][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1860-09-B023], [[Стража]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_5849377EC458C379EAF950CFD2074A6F-1871-05-B012] • [[Херцеговачка бојна песма]] • [[Бојна песма (Ђура Јакшић)|Бојна песма]] • [[Караула на Вучјој Пољани]] • [[На горбу кнеза Михаила]][https://digital.bms.rs/ebiblioteka/pageFlip/reader/index.php?type=publications&id=5410&m=2#page/4/mode/2up]<br /> '''''Проза:''''' Сељаци, Бела кућица[https://pretraziva.rs/show/otadzbina--1875-01-01.pdf] • [[Краљица (Ђура Јакшић)]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1860-05-B011][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1860-06-B012] • [[Син седога Гамзе]][][] • [[Сужањ (Ђура Јакшић|Сужањ]][][] • [[Невеста]][][] [[Куршум]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_CE2D0CBD3BD7FB6A7BB908799516AB0B-1874-B001] &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Јован Јовановић Змај]]'''<br /> '''''Поезија:''''' [[Народна имна]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1865-07-B020] • [[Бојна песма]] • [[„Српска војска приближује се Косову”]] • [[Мајка српскога јунака]] [[Аутор:Светислав Симић]], [[Аутор:Павле Поповић]] - намера &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Едгар Алан По]]'''<br /> [[Гавран (Шапчанин)]] - превод Шапчанина, [[Бунар и Шеталица]]-Драгољуб Јевтић(?)[https://pretraziva.rs/show/delo--1906-04-01.pdf] • [[Слика]]-Рајић(?)[https://pretraziva.rs/show/zvezda--1898-10-11.pdf] • [[]] &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Светозар Марковић]]'''<br /> „Нова социјална начела”[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_BCB8508390B053A30831C2B27F5610F7-1871-11-09] [[Милорад Митровић]], [[Утонула круна]] ≈ [[Потонула круна]][https://pretraziva.rs/show/zvezda--1898-11-10.pdf] [[Аутор:Милена Миладиновић]], [[Аутор:Ристо Ј. Одавић]] - додати садржај [[Аутор:Радоје Домановић]]! Споменик Растко Петровић[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_1A56D94244E063C8AA82BCB286D15C21-1922-01-B001] [[Аутор:Станислав Винавер]] * [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_1A56D94244E063C8AA82BCB286D15C21-1922-02-B002] [[Аутор:Иво Ћипико]] [[Аутор:Светозар Милетић]] Достојевски: Злочин и казна: Полицијски гласник[https://pretraziva.rs/pregled/policijski-glasnik]: 1. део 1. гл, 1.2.1899.[https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-02-13.pdf]---17.6.1901.[https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1901-06-17.pdf]; о преводиоцу Јефти Угричићу:[https://pseudonimi.unilib.rs/pregled-lat/auth-78620681] — изгледа да је у јв:[https://teatroslov.mpus.org.rs/licnost.php?id=5471]! [[Аутор:Алфонс де Ламартин]] [[Аутор:Васа Пелагић]] [[Аутор:Владимир Јовановић]] [[Аутор:Јован Живојновић]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B23ACC13C096C0AC62D73D55CF57B785-1910-05-B009-11] [[Аутор:Антоније Хаџић]]А. Хаџић[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B23ACC13C096C0AC62D73D55CF57B785-1910-05-B009-11] == Завршено == ''али ваљало би још који пут опет ишчитати и прегледати:''<br /> [[Житије Ајдук-Вељка Петровића]] • [[Карађорђе Петровић]] • [[Хрваштина у српскоме језику]] • [[Песме Милете Јакшића]] • [[Поглед на политичку и социјалну француску поезију од 1830. до 1848.]] • [[Чучук-Стана]] • [[Бој у Фундини]] • [[Једна војничка успомена]] • [[Сава Дангубић и Карађорђе]] • [[Визија Карла XI]] • [[О српским женама]] • [[Анте Старчевић]] • [[Аутор:Илија Пламенац]] • [[Аутор:Јоле Пилетић]] • [[Певање и мишљење]] • [[За Србију]] [[Благо цара Радована: О херојима (Глава 1)]]<br /> [[Благо цара Радована: О херојима (Глава 2)]]<br /> [[Благо цара Радована: О херојима (Глава 3)]] == Нацрти == &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;[[Аутор:Ги де Мопасан|'''Ги де Мопасан''']]<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;[[Аутор:Ханс Кристијан Андерсен|'''Ханс Кристијан Андерсен''']]<br /> * Мала Русаљка[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_CE2D0CBD3BD7FB6A7BB908799516AB0B-1877-B016]-преводилац:Таса Ј. М. - [[w:Танасије Миленковић|Таса Ј. Миленковић]]?<br /> * [[Аутор:Паја Путник]] * [[Аутор:Нићифор Дучић]] ** [[Искрена ријеч Српкињама]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_5849377EC458C379EAF950CFD2074A6F-1871-05-B012] и бр. пре * [[Аутор:Милојко Веселиновић]] * [[Аутор:Марко Цар]] * [[Аутор:Јован Мишковић]] * [[Аутор:Павле Поповић]] ! * [[Аутор:Милан Шевић Максимовић]] ! (10.1901.) * [[Аутор:Хенрик Ибсен]] * [[Аутор:Коста Протић]] * [[Аутор:Јован Стефановић Виловски]] * [[Аутор:Пјер Корнеј]] * [[Аутор:Исидора Секулић]][(https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B23ACC13C096C0AC62D73D55CF57B785-1912-01-B002]) * [[Аутор:Алфонс Доде]] * [[Пут из Минхена у Ђенову]] (укп.гл.XXXIV)- Хајне;01.07.1910.С.к.г. * [[Аутор:Богдан Поповић]] * Богдан Поповић о песмама Алексе Шантића[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_E74E1D9A175FE5728805716D3DEA6D36-1901-K003] [[Аутор:Тихомир Остојић]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B23ACC13C096C0AC62D73D55CF57B785-1910-04-B007-08] === Допунити === * [[Аутор:Милица Стојадиновић Српкиња]] * [[Аутор:Вид Вулетић Вукасовић]] * [[Аутор:Светислав Стефановић]] * [[Аутор:Милорад Митровић]]1-2-1905 * [[Аутор:Антон Павлович Чехов]] * [[Аутор:Тихомир Ђорђевић]] * [[Index:Pesme Jaše Tomića.pdf|Песме Јаше Томића]] == Уређивано == ''овде су наведене странице у које сам унео веће измене'' * [[Ђачки растанак]] * [[Смрт мајке Југовића]] * [[Успомене]], [[Неверна Тијана]] - нашао извор; ускладити с тренутним текстовима. * [[Спомен на Руварца]] - проверити * [[Међу звездама]] - проверити * [[Хамлет]] - није у јав власништву * [[Примјери чојства и јунаштва]] * [[Као српски Плутарх, или житија знатни Србаља у Србији нашега времена]] *'''[[Живот и обичаји народа српскога]]''': &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;[[Живот и обичаји народа српскога/Додатак]]<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;[[Живот и обичаји народа српскога/8]]<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;[[Живот и обичаји народа српскога/7]] == Нацрт_1 == * Француска књижевност: [[Проспер Мериме]], [[Алфонс Доде]], [[Виктор Иго]], [[Шарл Бодлер]], [[Пол Верлен]], [[Ги де Мопасан]] * Руска књижевност: [[Љермонтов]], [[Чехов]], [[Александар Пушкин]], [[Максим Горки]], [[Гогољ]] * Немачка књижевност: [[Хајне]], [[Гете]], [[Шилер]] == Нацрт_2: Скерлић == === 1899. === * [[Писма из Загреба]] === 1901. === * [[О Коштани]] * [[Поглед на политичку и социјалну француску поезију од 1830. до 1848.]]-зора ::''књ. 1.'' * [[Примјери чојства и јунаштва, од Марка Миљанова (Ј. Скерлић)]]-473. ::''књ. 4.'' * [[Проспер Мериме и његова мистификација српских народних песама]]-355. === 1902. === * [[Почетак Самуилове владе, од Божидара А. Прокића (Ј. Скерлић)]]-70. * [[Песме Петра Прерадовића од др Милана Шевића (Ј. Скерлић)]]-73. * [[Из прошлих дана, од др Милана Савића (Ј. Скерлић)]]-74. * [[Чикино дете, од Тадије Костића (Ј. Скерлић)]]-146. * [[Поглед на данашњу француску књижевност]] * [[Догматичка и импресионистичка критика]]-208. * [[Сељанчице, од Милорада Петровића (Ј. Скерлић)]]-386. ::''књ. 2.'' * [[Како нас деца уче, од Ср. Пашића (Ј. Скерлић)]]-707. * [[На селу и прелу, од П. Марковића-Адамова (Ј. Скерлић)]]-765. * [[Литерарни програм Српске Књижевне Задруге]]-1256. ... === 1903. === * [[Француски романтичари и српска народна поезија]] * [[Омладински конгреси]] * [[„Пригодне песме”, од Милорада Митровића]] * [[Један социјалистички песник]] === 1904. === * [[Једна дужност наших старијих писаца]] * [[Начело солидарности]] === 1905. === * [[Милован Ђ. Глишић (Скерлић)]] * [[Тренуци од Данице Марковић]] === 1907. === * [[Филолошки догматичари и књижеван језик]] * [[Хумор и сатира Г. Бранислава Нушића]] * [[Војислав Ј. Илић (Ј. Скерлић)]] === 1909. === * [[Једна књижевна зараза]] === 1910. === * [[Србија, њена култура и њена књижевност]] ::''књ. 1.'' * [[Пауци, од Ива Ћипика (Ј. Скерлић)]]-66. * [[Моје успомене (1867—1881), од Тодора Стефановића Виловског (Ј. Скерлић)]]-66. * [[Прве школске позоришне представе]]-108. * [[Нечиста крв, од Борисава Станковића (Ј. Скерлић)]]-629. * [[Карло Маркс о Србима]]-631. * [[Српске књиге у Босни и Херцеговини око 1830. године]]-688. * [[Прилози за историју српске књижевности, од Димитрија Руварца (Ј. Скерлић)]]-705. ::''књ. 2.'' * [[Владимир М. Јовановић, од Александра Арнаутовића (Ј. Скерлић)]]-153. * [[Н. Г. Чарнишевски, од Г. В. Плехановића (Ј. Скерлић)]]-312. * [[Н. Г. Чарнишевски о српским народним песмама]]-383. * [[Светозар Марковић у емиграцији]]-427. * [[Оцена Г. Станоја Станојевића о „Српском Књижевности у XVIII веку” (Ј. Скерлић)]]-457. === 1911. === :: ''књ. 1.'' * [[Дошљаци, од Милутина Ускоковића (Ј. Скерлић)]]-53. * [[О оцу Бранкову, Тодору Радичевића, од Љубомира Лотића (Ј. Скерлић)]]-238. * [[Забрана „Шумадинке”, од М. К. Барисављевић (Ј. Скерлић)]]-327. * [[Нови прилози о српским писцима у XVIII веку]]-405. * [[Живот Доситеја Обрадовића, од др Тихомира Остојића (Ј. Скерлић)]]-493. * [[Доситеј Обрадовић као просветитељ народа српског, од др Јована Миодраговића (Ј. Скерлић)]]-494. * [[„Гусле” Проспера Меримеа, од Војислава М. Јовановића (Ј. Скерлић)]]-874. * [[Бранич језика хрватскога, од др Николе Андрића (Ј. Скерлић)]]-962. :: ''књ. 2.'' * [[Руски револуционари и српски ратови 1875–1876.]]-74. * [[Срби и бугарско ослобођење]]-149. * [[Сукоби, од др Светислава Стефановића (Ј. Скерлић)]]-308. * [[Лажни модернизам у српској књижевности]]-348. * [[Пушкин, од Емила Омана (Ј. Скерлић)]]-473. * [[Питања о језику и правопису]]-713. * [[Доситеј Обрадовић и наши западни писци]]-766. * [[Пјесме Алексе Шантића]]-784. * [[Хрватске прилике и народно јединство Срба и Хрвата]]-867. * [[„Женидба Максима Црнојевића” у српској књижевности]]-931. * [[Религија Његошева, од Николе Велимировића]]-933. === 1912. === * [[Анте Старчевић]]-56. * [[Родољубиве песме, од Вељка Петровића (Ј. Скерлић)]]-394. * [[Генерал Симеон Зорић]]-427. * [[Дани и Ноћу, од Симе Пандуровића (Ј. Скерлић)]]-466. * [[Нове песме, од М. М. Ракића]]-703. * [[Један „превод” са српскога на „илирски”]]-711. * [[Штампарије у Србији у XIX веку, од Александра Арнаутовића (Ј. Скерлић)]]-795. * [[Дела Јована Ристића (Бечкеречанина)]]-872. === 1913. === ::''књ. 1.'' * [[Беспуће, од Вељка Милићевића (Ј. Скерлић)]]-73. * [[Приче које су изгубиле равнотежу, од Станислава Винавера (Ј. Скерлић)]]-78. * [[Нови омладински листови и наш нови нараштај]]-212. * [[Руско-српска књижарска трговина терезијског доба, од др Мите Костића (Ј. Скерлић)]]-315. * [[Модерна Германија, од Мирка М. Косића (Ј. Скерлић)]]-630. * [[Вукова преписка]]-777. ::''књ. 2.'' * [[Од Балкана до Адрије, од Стефана Влад. Каћанског (Ј. Скерлић)]]-153. * [[Вук Ст. Караџић (Јован Скерлић)]]-195. * [[Две женске књиге]]-379 * [[Источно или јужно наречје?]]-756. === 1914. === * [[Песме Милутина Бојића]] == Нацрт_3: [[Мопасан]] == [[Растанак (Мопасан)|Растанак]] • [[Две мале приче]] • [[Коко]] • [[Самоубиство]] • [[Он?]] • [[Два пријатеља]] • [[Ко зна?]] • [[Чика Монжиле]] • [[Старудије]] • [[Растанак (Мопасан) |Растанак]] • [[Са села]] • [[Исповест (Мопасан)|Исповест]] • [[У пролеће (Мопасан)|У пролеће]] (СКГ,1904.Књ.2.Стр.971) • [[Симонов тата]]<br /> * [[Јака као смрт]][https://pretraziva.rs/show/delo--1906-04-01.pdf] - превео Владислав Росић[https://www.snp.org.rs/enciklopedija/?p=15152], питање да ли је у јв. * [[Једна Луда]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-10-23.pdf]Пера С. Талетов([[w:Петар Талетов]]) == Нацрт_4: Чехов == [[Мој живот (Чехов)]]-22.[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_E74E1D9A175FE5728805716D3DEA6D36-1909-K001](у јв Синиша Св. Буђевац 1916[https://pretraziva.rs/show/spomenica-studentima/36]) == Нацрт_5: [[Винавер]] == * [[Бетовен]] * [[Из земље сунца које сажиже]] (1910)[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_E74E1D9A175FE5728805716D3DEA6D36-1910-K001] - стр. 481 == Нацрт_6: [[Аутор:Милан Кујунџић Абердар|Абердар]] == Даница:<br /> 1861:[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1861-01-B001]<br /> [[Првој жени]] • [[Хеј смрти, смрти!]] • [[Потајница]] • [[Пазите, вуци!]] • [[Животе мој!]] • [[Бршљан и стужа]] • [[Невеста хајдукова]] • [[Да сам тобом]] • [[Гледајте огањ]] • [[Лаку ноћ! (Абердар)]] • [[Ала сам срећан!]] • [[Поздрав светковачима успомене текелијине]] • [[Сабљо наша!]] • [[Жеље]] • [[Цура]] • [[Моје вино]]<br /> 1862:[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1862-01-B001]<br /> [[Суро стење]] • [[Чекам]] • [[Зора]] • [[С гробља]] • [[Хеј будале]] • [[Бог милости]]<br /> 1863:[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1863-01-B001]<br /> [[Збогом]] • [[Ново лето]] • [[Јеретик]] • [[Ускрс]] • [[Тише ветар]] • [[Хеј крчмарко]] • [[Научићу]] • [[Братац у туђини]]<br /> 1864:[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1864-01-B001]<br /> [[Граничарка, из похода наполеоновог]] • [[Пријатељи стари]] Вила:<br /> 1865:[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B9519DE2273A99FFBF4D16A4CFBF4823-1865-01-B001]<br /> [[Сиње море]] • [[Ластавица]] • [[Бисер се круни с мора дубока...]] • [[Беседина поступаоница]] • [[Трепавица свилна...]]<br /> 1867:[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B9519DE2273A99FFBF4D16A4CFBF4823-1867-01-B001]<br /> [[Ватрица букће...]] • [[Зовни ме момче...]] • [[Спалиште]] • [[Удаћеш се...]] • [[Мрзим...]] • [[У Ружицу цркву...]] • [[Ој позориште!...]]<br /> 1868:[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B9519DE2273A99FFBF4D16A4CFBF4823-1868-01-B001]<br /> [[Месија]] • [[Наше слуге]] • [[Хај!]] • [[Завојевач]] • [[Сенка кнеза Михаила]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B9519DE2273A99FFBF4D16A4CFBF4823-1868-12-B035] Јавор:<br /> 1876:[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_CE2D0CBD3BD7FB6A7BB908799516AB0B-1876-B001] [[Луда]] • [[Абер је!]] Матица:<br /> 1870:[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_9BEA001DC0587D1826CD8F5355315702-1870-01-B001] [[Спаваш ли злато моје...]] • [[Поред свирке]] • [[Ха, Бога ми]] Млада Србадија:<br /> 1871:[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_5849377EC458C379EAF950CFD2074A6F-1871-02-B001] [[Стари министар]] • [[Деспотова ћерка]] Србски летопис, Словенци Проза (потреби извори): Filozofija u Srba, Kratki pregled harmonije u svetu i Ide li svet nabolje ili nagore? • [[Наука о осећању]] (1867) • [[Филозофија у Срба]] (1868) • [[Наука о свести]] (1872) == Нацрт_7: [[Алекса Шантић]] == ''навести изворе испод песама и проверити тачност'' 1887. *[[Бог се смиловао]]*[[Молитва мале Зорице]]*[[На гробу миле ми сестре]]*[[Прољетна зора]]*[[Прољеће (1887)|Прољеће]] *[[Рањеник]]*[[Србину]]*[[У слађаном гласу...]]*[[Звијезда јато]]*[[Љубим ли те?]]*[[На мјесечини (1887)|На мјесечини]] 1888. *[[Тици у затвору]]*[[Пјесма]]*[[Немилосном богаташу (1888)|Немилосном богаташу]]*[[Мати (1888)|Мати]]*[[Поздрав (1888)|Поздрав]]*[[На Стражилову]]*[[Мору]]*[[Ој поточе...]]*[[На мјесечини (1888)|На мјесечини]]*[[Гледао сам]]*[[Мај]]*[[Волим књигу]]*[[Гори]]*[[У гају (1888)|У гају]]*[[Пред иконом Светог Саве]]*[[Борба]]*[[Ђачка песма]]*[[Славују]]*[[На Дунаву]]*[[У равном Сријему]]*[[Нашој гори]]*[[Љубимо се]]*[[На рад]]*[[Моме брату у даљини]]*[[Неименована песма Алексе Шантића 50]]*[[Ђури Јакшићу]]*[[Мити Поповићу]]*[[Вида]]*[[Ноћна пјесма малијех Српкиња]]*[[Поноћи је...]] == Нацрт_8: Злочин и казна == {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Фјодор Достојевски]] | [[Злочин и казна]]<br>(''-{Преступление и наказание}-'') | Превео: Јефта Угричић (1864–1927) | | Садржај: | [[Злочин и казна/Део први/I|I]] }} <Center>'''ДЕО ПРВИ'''<br> [[Злочин и казна/Део први/I|I]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-02-13.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-02-20.pdf]<br> [[Злочин и казна/Део први/II|II]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-02-27.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-03-06.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-03-13.pdf]<br> [[Злочин и казна/Део први/III|III]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-03-13.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-03-20.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-03-27.pdf]<br> [[Злочин и казна/Део први/IV|IV]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-03-27.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-04-03.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-04-15.pdf]<br> [[Злочин и казна/Део први/V|V]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-04-15.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-04-30.pdf]<br> [[Злочин и казна/Део први/VI|VI]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-04-30.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-05-06.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-05-15.pdf]<br> [[Злочин и казна/Део први/VII|VII]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-05-15.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-05-21.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-05-29.pdf]<br> '''ДЕО ДРУГИ'''<br> [[Злочин и казна/Део други/I|I]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-05-29.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-06-05.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-06-26.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-07-10.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-07-17.pdf]<br> [[Злочин и казна/Део други/II|II]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-07-24.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-07-31.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-08-14.pdf]<br> [[Злочин и казна/Део други/III|III]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-08-14.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-08-21.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-08-28.pdf]<br> [[Злочин и казна/Део други/IV|IV]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-08-28.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-09-04.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-09-11.pdf]<br> [[Злочин и казна/Део други/V|V]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-09-11.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-09-18.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-10-02.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-10-09.pdf]<br> [[Злочин и казна/Део други/VI|VI]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-10-30.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-11-06.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-11-13.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-12-11.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-12-25.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1900-01-09.pdf]<br> [[Злочин и казна/Део други/VII|VII]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1900-01-09.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1900-01-18.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1900-01-23.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1900-01-30.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1900-02-06.pdf]<br> '''ДЕО ТРЕЋИ'''<br> [[Злочин и казна/Део трећи/I|I]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1900-02-06.pdf]<br> '''ДЕО ЧЕТВРТИ'''<br> '''ДЕО ПЕТИ'''<br> '''ДЕО ШЕСТИ'''<br> '''ЕПИЛОГ'''<br> [[Злочин и казна/Епилог/I|I]]<br> [[Злочин и казна/Епилог/II|II]]<br> </Center> == Нацрт_9:[[Јован Дучић]]== <center>IV<br>[[Плаве легенде (Дучићеве песме)|'''Плаве легенде''']]</center> :[[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Човек и пас|Човек и пас]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Црна песма|Црна песма]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Срца|Срца]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Прича о јаком|Прича о јаком]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#На стени|На стени]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Мала принцеза|Мала принцеза]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Вечерње|Вечерње]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Једне ведре ноћи|Једне ведре ноћи]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Дубровачка јесен|Дубровачка јесен]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Равнодушност|Равнодушност]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Љубав|Љубав]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Дело|Дело]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Прехисторијска љубав|Прехисторијска љубав]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Пролетња песма|Пролетња песма]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Вечерње песме|Вечерње песме]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Човек|Човек]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Сунце|Сунце]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Острво папагаја|Острво папагаја]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Рука|Рука]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Огледала|Огледала]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Отров|Отров]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Зохра|Зохра]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Пророци|Пророци]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Дубровачка песма|Дубровачка песма]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Казна|Казна]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Светлост|Светлост]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Срећа|Срећа]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Песма о Богу|Песма о Богу]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Другови|Другови]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Песма о жени|Песма о жени]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Јеврејска песма|Јеврејска песма]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Светац|Светац]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Зизема|Зизема]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Семе|Семе]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Стари запис|Стари запис]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Песма Христу|Песма Христу]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#На раскршћу|На раскршћу]]. <nowiki> ==Човек и пас==(''Српски књижевни гласник'', 1. јануар 1905. Књига XIV, Број 1. Стр. 24.) ==Црна песма== &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;То је било док она беше најлепша и најтужнија жена у мрачном Ескуријалу; то је било обично у дуге дане, у вртовима где су живели сунцокрети пуни једне болне носталгије.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Кад су се с пролећа враћале ласте у своме калуђеричком оделу од свиле црно-беле, певале су јој неки тамни напев с мора.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Певале су јој јер је она волела њихову чудну песму, и јер им је давала из своје црне рукавице неко ситно зрње са далеких острва да јој могу по цео дан певати о Тузи.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;А кад је први пут, обучена у белу евилу, са два миртина цвета у руци, отпочинула под сребрним мрамором над којим је мрки чемпрес шумио једним дугим црним шумом —<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Она зажели да чује један рефрен Среће, само један.<br /> (''Српски књижевни гласник'', 1. јануар 1905. Књига XIV, Број 1. Стр. 23.) ==Прича о јаком== &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;На једном истом ланцу, чврсто везани за руке и за врат, била су два робијаша, један јаки и један слаби. Слаби је мислио на ропство и био је тужан, а јаки је мислио на слободу и био је ведар. Јаки је неколико пута хтео да једним напоном поцепа гвожђе и побегне, али је то слабог давило, крвавило, усмрћавало.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Једне ноћи јаки је бдио. Мислио је на своја брда где је до скора ходио силан и свиреп као природа; где су га се бојали вепрови; где је окрвављеним рукама ишао до орловских гнезда, старе давио а младе крао; и одакле је рушио стене да у понорима чује њихову смрт; и где је живио силан, разуздан и шуман као водопад.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Ноћ је била тамна и стражари су спавали. Неодољива илузија слободе испуни његов свирепи дух. Гвожђе се напе и поцепа. Он јурну преко удављеног другара, преко стражарâ, преко поља с црном травом, преко реке с црном водом, у коју се баци као млада, страсна звер, и дохвати за слободну обалу. Иза његових гора изгреја крупан крвав поноћни месец.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Који је то морал могао да повиче том човеку: Стој!<br /> (''Српски књижевни гласник'', 1. јануар 1905. Књига XIV, Број 1. Стр. 24-25.) ==Вечерње== &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Мала, снежна сеоска црква, на рудини, покрај грозничаве зелене реке. Рудина је неограђена, пуна траве, и на њој пасе један крупан млад магарац. У трави лежи неколико огромних напуштених старинских стећака, можда гробови какве патаренске господе. Магарац лагано чупка траву око старих знамења и племићских грбова.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Тако цео дан. Најзад сунце уђе међу планине и просу на реку свој последњи крвав зрак. Сељак-црквењак затресе у торњу мало вечерње звоно, које одјекну многократно у оближњој црној смрчевој шуми. Река се лагано гасила.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Магарац подиже главу, крупан и силан. Два његова мокра, светла, широка ока загледаше се несвесно у долину која је била пуна звука. Тада он пусти свој глас гадан, сиров, рапав, али пун младости, силе, и неког дивљег весеља што живи.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;И, као побожни глас звона, и тај се глас подиже у небо.<br /> (''Српски књижевни гласник'', 1. јануар 1905. Књига XIV, Број 1. Стр. 26.) ==Равнодушност== &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Те ноћи, у звонари једне катедрале, поред црних готских звона, седио је Мефисто, блед и нем, налакћен на своју суву руку. Његове студене очи од челика биле су упрте на огромни град, залеђен у једном страшном сну. Стотине празних мостова гурили су се над белом реком у којој је тињало неколико звезда. Ноћ је била студена и тужна.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Мефисто сећаше исто онако грозан и блед као некад над Тебом, над Вавилоном и Јерусалимом у сате њихове пропасти. У тамном и непомичном ваздуху око њега стршиле су танке готске цркве у којима је те ноћи био утамничен један немоћни Бог. Али је Мефисто оклевао.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Је ли се у њему пренуо глас некадањег доброг херувима, глас Љубави? И он који је стајао изван Свега и против Свега, је ли осетио да се најзад враћа у вечиту тиху и топлу Хармонију? Или је, напротив, те ноћи смишљао своју најстрашнију оргију, свој највеличанственији поем Разорења?<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Не, непомичан и нем, у студеној ноћи без неба, поред заглувелих звона, он осети срце празно и мало. У њему не беше више ни Љубави ни Мржње; у њему беше сада једна студена Равнодушност, као зелено море отрова и жучи. И Мефисто позна тај непознати осећај кога никад није имао ни Бог ни Сатана, и који је само осећај Човеков. Тада Бог Зла увиде сву дубину понижења и осети најсвирепији од свих болова.<br /> (''Српски књижевни гласник'', 1. јануар 1905. Књига XIV, Број 1. Стр. 23–24.) ==Љубав== &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Једне ноћи у дубини океана, у једној долини покривеној алгама, пробудио се један млад полип. Свуд око њега владала је дубока водена тишина. То је било место вечитог студеног мира и глухе непомичности.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Вода је била у висини нешто беличаста, сребрна: мора да је високо на површини била пала тешка киша месечине. Те ноћи млади сенсуални полип осети први пут у својим микроскопским венама једну дугу ватрену струју, страст од које је задрхтао у бесаници, осети чежњу непознату и слатку. И он се ухвати лагано за неки предмет. То је био један мали златни прстен у меким алгама.<br /> (''Српски књижевни гласник'', 1. јануар 1905. Књига XIV, Број 1. Стр. 26.) ==Дело== &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Гледам како црни шумски паук цело после подне тка на тамном чворнатом стасу једног престарелог дрвета своју широку мрежу. Он тка неуморно и непрестано. Ситни конци које испреда, излазе из његових груди, из срца, и његово ткиво постаје све чвршће и све лепше.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Шума је пуна топлоте и звука. По њој зеленкаста сунчана светлост пада са екстазом. За то време читави мали хорови прате ритмично тога мрачнога уметника, тога неуморнога ткача. А он преде све веселије, све страсније, све нестрпљивије, правећи по своме ткању неразумљиве и чудне фигуре.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Црни шумски паук знаде ли шта значи та његова уметност, знаде ли да испреда замку? Ко зна? Али је немоћан да се и мало уздржи, и неспособан да малакше и за тренутак. И мали артиста са заносом испреда из својих груди, из свога срца, и у своје ткиво уткива кончиће што се извијају из танких гласова са гнездА. А када је све било готово, он се — као Творац некада — блажено загледа у своје свилено Дело.<br /> (''Српски књижевни гласник'', 1. март 1905. Књига XIV, Број 5. Стр. 350.) ==Прехисторијска љубав== &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;На једној каменој равници над понором, на неком планинском хрбату, ухваћени су били у страховити коштац прехисторијски човек и горила. Подједнако свирепи и силни ломили су се у том очајном загрљају у коме треба да умре један од њих двоје.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;То је било због човекове жене, која је стајала на стени поред њих са једним крвавим цветом у устима, и гледала љубоморног мужа у освети. Нема, зарасла у длаку, и гадна, држала је она на очајним борцима свој поглед пун несвесног задовољства.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Негде у даљини чуо се шум: можда шум младог мора, или шум стада мамута у каквој оближњој шуми. Небо је било пуно светлости, страсти и пожуде, и као да је из њега падала нека нечујна азурна киша.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;А када се окрвављени и изнемогли рвачи, учинивши свој задњи безнадежни напор, сурваше обојица у понор за њима, њихов се пад није чуо, толико је понор био бесконачан. Женка, са крвавим цветом у својим ружним устима, осмехну се тихо једним нежним осмејком.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;То је био први осмех једне Фрине и у исто време први осмех једне Офелије.<br /> (''Српски књижевни гласник'', 1. јануар 1905. Књига XIV, Број 1. Стр. 25-26.) ==Човек== &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;На пједесталу седи мајка од бронзе и доји сина својом тешком мрком дојком. Осећа се како жељезно млијеко струји и улази у детиње тело од метала и како дете буји и расте нечувено силно.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Ах, када то чудно сисанче сиђе са пједестала међу људе и постане човек, колико ће величанство од снаге да покаже у животу. Његово гвоздено срце зазвечаће у додиру с јадима, триумфално и весело, као што звече мачеви. Његов ће гест да значи пораз, а његов корак победу. Изгледаће као какав страсни и млади антички бог из доба када су богови силазили међу људе, с њима живели и борили се, и отимали њихове жене.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Једног дана дете је постало човек. У његовим венама узрујавала се силна жељезна крв и о његове прси са гвозденим ребрима јади су се разбијали и скршени падали пред његове ноге. Победнички и гордо он је стајао међу гомилама.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Али јаде које није нашао изван себе, он је ипак нашао, а нашао их је у себи: једног дана он осети да у њему живи Душа. Она је била узбуђена и немирна, мучила га је својим неодољивим и болним питањима, и разједала његово метално срце. Мисли, често налик на змије, црне и хладне, тумарале су дном његове душе, уједале га, и остављале за собом трагове отрова и студени; оне су га прогониле онако исто као што прогоне смртне и ништавне. И силан међу другима, он се осетио слаб и ситан пред самим собом.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Тада је осетио колико је леденог и страшног бола само у томе: не бити као остали а бити ипак само Човек.<br /> (''Српски књижевни гласник'', 1. август 1903. Књига IX, Број 7. Стр. 509.) </nowiki> == Нацрт_10 == * [[Усташки злочини у концентрационом логору Јасеновац]] 11.4.[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_36505B1F073C4A37D00885FF2B17E74B-1944-04-11] 12.4 [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_36505B1F073C4A37D00885FF2B17E74B-1944-04-12] 17[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_36505B1F073C4A37D00885FF2B17E74B-1944-04-17]18[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_36505B1F073C4A37D00885FF2B17E74B-1944-04-18] == Нацрт_11 == ''Хамлет, Шекспир (Превод: Лаза Костић)'' Лица [[Хамлет/Шекспир (Л. Костић)/I. чин]]... == Остало == <nowiki>{{Аутор | име = Владимир | презиме = Јовановић | иницијал_презимена = ... | годинарођења =1833- | годинасмрти =1922 | опис = '''Владимир Јовановић''' био је српски политичар, економиста, аутор, новинар и академик. | слика = | опис_слике = | википедија = Владимир Јовановић | вики_цитати = | остава = | остава_кат = Vladimir Jovanović }} == Дела ==</nowiki> * [[Основи снаге и величине Србске]] (1870) * [[О нашем ослобођењу и уједињењу]] (1871)[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_5849377EC458C379EAF950CFD2074A6F-1871-07-B018][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_5849377EC458C379EAF950CFD2074A6F-1871-08-B020] == Нацрт == * Категорија:Књижевност ** Категорија:Романтизам * Категорија:Поезија ** Категорија:Поезија по земљама *** '''Српска''',немачка поезија, енглеска, руска, француска,мађарска... ** Песме према врсти *** Елегије *** Описне (дескриптивне) песме *** Љубавне песме *** Социјалне песме *** Родољубиве песме *** Мисаоне (рефлексивне) песме *** Сатиричне песме *** Хумористичке песме * Категорија:Народна поезија ** Категорија:Епска народна поезија ** Категорија:Лирска народна поезија * Категорија:Српска поезија ** Српски песници Аутор:Јулка Стратимировић == Нацрт_Градови и химере (1930) == <nowiki>{{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | Градови и химере (1930) | | | '''Садржај''' | }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> [[Градови и химере (1932)/Прво писмо из Швајцарске|Прво писмо из Швајцарске — ''Алпи'']]<br /> [[Градови и химере (1932)/Други писмо из Швајцарске|Друго писмо из Швајцарске — ''Женева'']]<br /> [[Градови и химере (1932)/Писмо из Француске|Писмо из Француске — ''Париз'']]<br /> [[Градови и химере (1932)/Писмо с Јонског Мора|Писмо с Јонског Мора — ''Крф'']]<br /> [[Градови и химере (1932)/Писмо из Италије|Писмо из Италије — ''Рим'']]<br /> [[Градови и химере (1932)/Прво писмо из Грчке|Прво писмо из Грчке — ''Делфи'']]<br /> [[Градови и химере (1932)/Писмо из Шпаније|Писмо из Шпаније — ''Авила'']]<br /> [[Градови и химере (1932)/Друго писмо из Грчке|Друго писмо из Грчке — ''Атина'']] </div> </div> ''Пријатељу<br />Д-р. Кости Кумануди''</nowiki> 3yxxh65zxbwo3gikimghs7a9gx61zmy 100 61815 147897 147634 2026-10-23T19:13:31Z Galicijac 19151 Додао остала дела. 147897 wikitext text/x-wiki {{аутор | име = Татомир | презиме = Вукановић | иницијал_презимена = В | годинарођења = 1907 | годинасмрти = 1997 | википедија = Татомир Вукановић | опис = Српски етнолог и историчар. }} ==Дела== *[[Једна арбанашка народна песма о Марку Миљанову]] (1931) *[[Неколико народних прича о Светом Сави]] (1936) *[[Лена самовила са Косова]] (1938) *[[Писмо Тихомиру Ђорђевићу]] (1938) *[[Култ цара Уроша]] (1938) *[[Мутавџије у Приштини]] (1939) *[[Српска рударска колонија у Етропољу у Бугарској]] (1940) *[[Копаничарство код Мијака]] (1941) *[[Ношње балканских Словена у средњем веку]] (1956) *[[Трачки коњаник]] (1958) *[[Вирџине]] (1961) *[[Библиографија косовско-метохијске области]] (књ. I–VI; 1964) *[[Средњевековна жупа Врање]] (1965) *[[Бујановац]] (1966) *[[Прешево]] (1966) *[[Српске народне партизанске песме]] (1966) *[[Стрижба]] (1967) *[[Сурдулица]] (1967) *[[Владичин Хан]] (1968) *[[Арбанашки народни устанци 1826–1832]] (1969) *[[Манастир Бањска]] (1970) *[[Дуборез манастира Св. Прохор Пчињски]] (1971) *[[Хајдучија у врањским дервенима крајем 17. столећа]] (1972) *[[Српске народне бајке]] (1972) *[[Српске народне епске песме (Вукановић)|Српске народне епске песме]] (1972) *[[Народне тужбалице]]: фолклорна грађа сабрана у Срба пореклом из Црне Горе на Косову и Косаници (1972) *[[Средњевековни млат из Призрена]] (1973) *[[Студије из балканског фолклора]] (књ. I–V; 1970–1973) *[[Српске народне пословице]]: благослови, грдње, доскочице, заклетве, клетве, питалице, претње, псовке и узречице (1974) *[[Етногенеза Јужних Словена]] (1974) *[[Српске народне лирске песме]] (1975) *[[Змија као апликација на неолитској пластици централног Балкана]] (1975) *[[Дечја колевка у балканских народа]] (1979) *[[Роми у Југославији]] (1983) *[[Врањске народне пословице]] (1983) *[[Срби на Косову]] (књ. I–III; 1986) *[[Музичка култура у старом Врању]] (1987) *[[Kulla krenash – Ћеле кула]]: арбанашка народна песма из Дренице (1990) *[[Дреница]]: друга српска Света Гора: антропогеографска и етнолошка разматрања на терену и у народу вршена 1934–1937. године (1998) *[[Речник древног рударства]]: у земљама централног Балкана XII–XVIII века (1998) *[[Енциклопедија]]: народног живота, обичаја и веровања у Срба на Косову и Метохији: VI век – почетак XX века (2001) [[Категорија:Татомир Вукановић]] [[Категорија:Српски књижевници]] q2nu119w32u6hee9irgosanqtr32mt2 0 61835 147905 147877 2026-10-23T20:52:13Z Galicijac 19151 Додао три почетна поглавља. 147905 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Татомир Вукановић|Татомир Вукановић]] | [[Етногенеза Јужних Словена]] | | | Садржај | [[Етногенеза Јужних Словена/1|Словени]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> [[Етногенеза Јужних Словена/Предговор|Предговор]]<br> [[Етногенеза Јужних Словена/Увод|Увод]]<br> [[Етногенеза Јужних Словена/Географске регије обитовања и границе Јужних Словена|Географске регије обитовања и границе Јужних Словена]]<br> ЕПОХА ПЛЕМЕНА И ЕТНИЧКИХ СКУПИНА<br> 1 [[Етногенеза Јужних Словена/1|Словени]]<br> {{Tab}}1.1 [[Етногенеза Јужних Словена/1.1|Постојбина]]<br> {{Tab}}1.2 [[Етногенеза Јужних Словена/1.2|Антрополошке особине и карактеристике]]<br> {{Tab}}1.3 [[Етногенеза Јужних Словена/1.3|Занимање, друштвени живот и карактерне особине<br>{{Tab}}словенског становништва]]<br> 2 [[Етногенеза Јужних Словена/2|Словени у дунавском подручју]]<br> 3 [[Етногенеза Јужних Словена/3|Словени у симбиози са Обрима]]<br> 4 [[Етногенеза Јужних Словена/4|Словенско насељавање на Балканско полуострво]]<br> 5 [[Етногенеза Јужних Словена/5|Карактер словенског насељавања на Балканско полуострво<br>(Словенци, Хрвати, Срби, Македонски Словени)]] ЕПОХА ПЛЕМЕНА И НАРОДА<br> 6 [[Етногенеза Јужних Словена/6|Словени са Протобугарима и формирање бугарског народа]]<br> 7 [[Етногенеза Јужних Словена/7|Франачка етничка струјања на Балканско полуострво<br>и њихов утицај на етногенезу Јужних Словена<br>(Словенце, Хрвате, Србе, Бугаре, Македонске Словене)]]<br> 8 [[Етногенеза Јужних Словена/8|Географски аутохтони насеобински лик<br>Балканског полуострва у континуитету<br>и генези словенских насеља]]<br> 9 [[Етногенеза Јужних Словена/9|Континуитет старобалканске ономастике<br>у оронимији Јужних Словена]]<br> 10 [[Етногенеза Јужних Словена/10|Улога хришћанства у континуитету византијске<br>и римске културе и генези у Јужних Словена]]<br> 11 [[Етногенеза Јужних Словена/11|Улога ислама у континуитету источњачке културе<br>у Јужних Словена]]<br> 12 [[Етногенеза Јужних Словена/12|Генеза антрополошке компоненте<br>савремених јужнословенских народа]]<br> 13 [[Етногенеза Јужних Словена/13|Елементи старобалканске културе у генези<br>материјалне културе Јужних Словена]] ЕПОХА НАРОДА И НАЦИЈА<br> 14 [[Етногенеза Јужних Словена/14|Старобалканске економско-културне творбе<br>у континуитету Јужних Словена]]<br> 15 [[Етногенеза Јужних Словена/15|Елементи континуитета старобалканског<br>друштвеног уређења у социјалној структури<br>Јужних Словена]]<br> 16 [[Етногенеза Јужних Словена/16|Континуитет византијске уметности<br>у уметности централних предела<br>средњовековних српских земаља]]<br> 17 [[Етногенеза Јужних Словена/17|Континуитет српског накита у хрватском<br>средњовековном накиту]]<br> 18 [[Етногенеза Јужних Словена/18|Континуитет српског одевања у хрватској<br>средњовековној ношњи]]<br> 19 [[Етногенеза Јужних Словена/19|Корени византијско-српске културне баштине<br>у континуитету црногорске културе<br>у опсегу етногенезе црногорског народа]]<br> 20 [[Етногенеза Јужних Словена/20|Континуитет византијске културне баштине<br>у македонској култури]]<br> 21 [[Етногенеза Јужних Словена/21|Континуитет византијско-српске културне баштине<br>у македонској култури]]<br> 22 [[Етногенеза Јужних Словена/22|Значај миграција становништва новијега доба<br>за етногенезу Јужних Словена]]<br> 23 [[Етногенеза Јужних Словена/23|Језик, писмо, говор и дијалекти Јужних Словена<br>као карактеристика заједничке<br>словенске језичке баштине<br>и улога балканске географске средине<br>на њихово диференцирање, прожимање<br>и оформљавање у опсегу етногенезе]]<br> 24 [[Етногенеза Јужних Словена/24|Савремени јужнословенски народи]]<br> </div> </div> == Извор == * [https://macedonia.kroraina.com/tvet/tvet_1.htm Етногенеза Јужних Словена] [[Категорија:Етногенеза Јужних Словена]] dxqlbndfhxt042bl0j2ikgssdocv1at 0 61859 147899 147846 2026-10-23T20:06:50Z Galicijac 19151 Исправио ситне грешке. 147899 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Татомир Вукановић|Татомир Вукановић]] | [[Етногенеза Јужних Словена]] | | [[Етногенеза Јужних Словена|Садржај]] | [[Етногенеза Јужних Словена/1|Словени]] | [[Етногенеза Јужних Словена/1.1|Постојбина]] }} Проблем порекла Словена, као што је познато, веома је важан, и то како y етничком погледу, тако и y иеторијском. Важност овога проблема, од старине, добро су осећали сви истакнути научници слависти и детаљно су се њиме позабавили. Име ''Словěнинъ'' и ''Славјанинъ'', свакако означава човека и етничку скупину или племе које станује y крајевима око река, језера и вода,{{Напомена|О одређивању словенске прадомовине на основу хидронима cfr. ''J. Razwadowski'', R SI. VI, 39—58.}} са именом изведеним од основе *слов — *слав — из *kleu *klou y значењу тећи{{Напомена|За старија тумачења cfr. ''Ј. Миккола'', Зборникъ статеј... Фортунатову, 270—273; ''L. Niederle'': Slov. Starožitnosti II, 2, 482; ''Fr. Miklosich'': Etymologisches Wörterbuch der slavischen Sprachen, Wien, 1886, s. v. За новија тумачења cfr. ''M. Budimir'': Ievr. *kleu-, plaviti, prati, čistiti. — Зборник филолошких и лингвистичких студија A. Белићу, Београд, 1921, 97—112; ''J. Razwadowski'': Encore une étymologie — ou pseudologie — du nom slave. — Нав. Зборник, 129—131; cfr. Историја на македонскиот народ, кн. I, 59 sq.}}. Тих имена има приличан број. Помињемо и Пајскерове речи: „The Slav is the son and product of the marsh“.{{Напомена|The Cambridge Medieval History II, 426.}} Сва племена и етничке скупине y првим столећима средњега века, зову се општим називом Словена, који је очито живео и код писаца и y народу ('''Словѣнинъ''', '''словѣнъскъ'''), по коме су остала све до данас многа локална и покрајинска имена и назив једном читавом народу Јужних Словена — ''Словенци''. Први пут се помиње словенско име као ознака племина y теолошким питањима и одговорима Псеудо Цезара Назијанског y VI столећу. Значи, помен је из доба, када су углавном, Словени били становници око Дунава, непосредно на домаку Римскога Царства, где их мало после наводи и Прокопије y неколико махова као и други писци из VI столећа.{{Напомена|O веродостојности овога списа cfr. ''O. Seeck'', Pauly-Wissowa R. E, III, 1300; ''E. Norden'': Die german. Urgesch. in Tac. Germania, 495.}} Данашња се Влашка звала тада неко време ''словенском земљом''. Још y IX столећу, y панонским легендама, када се говори о раду Ћирила и Методија, наводи се само да су оба књижевника знала Словене и њихов језик и да су превели за народ обредне књиге '''ѡтъ грьчьска ı-азыка въ словѣньскъ'''{{Напомена|Кад је 862. год. византијски цар Михаило послао као мисионаре y Моравску Солуњане браћу Ћирила и Методија, ради ширења хришћанске проповеди на словенском језику, казао им је: „Ви сте Солуњани, a Солуњани сви говоре чисто словенски.“ — ''Теодоровъ'' — ''Баланъ'': Кирилъ и Методи I, София, 1920, 88, гл. V.}}. Латински хроничар Јордание изричито вели: „Макар што им се имена сад мењају према различитим породицама и местима, они се ипак углавном називају Скалавени и Анти“.{{Напомена|Ст. ''Станојевић'' — В. ''Ћоровић'': Одабрани извори за српску историју. Београд, 1921, 1.}} И стара руска хроника казује, да су словенска племена имала најпре само један општи назив Словена, a да су касније, разишавши се са својих првобитних седишта, добила нова имена „'''къде сѣдьше на, которѣмѣ мѣстѣ'''“.{{Напомена|Ст. ''Станојевић'' — В. ''Ћоровић'': нав. дело, 38.}} Од VII до X столећа византијски писци зову „''εκλαβιωία'', ''εκλαβίαι''“, а латински „Sclaveni“ и „Sclavonia“ читаву земљу између Истре и Задра на западу, a до Родопа и Солуна на ЈИ.{{Напомена|''К. Jireček'': Staat und Gesellschaft im mittelalterlichen Serbien I. (1912), 1—2.}} Још је П. Ј. Шафарик потпуно убедљиво и за своје време према расположивим научним подацима доказао, да су Словени аутохтони y Европи. To је самобитно становништво, које није ниодкуда дошло, већ је одувек живело y својим исконским земљама.{{Напомена|''P. J. Šafarik'': Slovanský Narodopis. Praha, 1842. У Јужних Словена најпре су ову теорију прихватили В. Шулек и A. Мажуранић. Подробан преглед те литературе дао је ''A. Белић'': Језичко јединство Срба, Хрвата и Словенаца код Ђуре Даничића и његових савременика. — Даничићев зборник. GAH, књ. LV, Београд — Љубљана, 1925, 28 sq.}} Л. Нидерле је затим знатно обогатио и повећао аргументе Шафарикове.{{Напомена|''L. Niederle'': Slovanské Starožitnosti II, 1—2. Puvod a počatku Slovanu jižnih, 1906, 71 sq., 93—99.}} Нидерлеова је огромна заслуга, што је извршио систематизацију богатог археолошког материјала. Концепције овог ученог чешког научника, не могу се сасвим прихватити, јер је он тражио већ „готове“ Словене и због тога, много што-шта, несумњиво словенског или протословенског, што се појављивало y разним облицима, одбацивао је y страну.{{Напомена|Cfr. B. ''Дитякин'': Советская наука о происхождении Славян. — Славяне 8—9, Москва, 1945, 28.}} Праисторијске етничке скупине, једна врста протоплемена, могу се сматрати као субстрати, као база доцнијих племена и народа. Процес стварања Словена, као етноса из тог субстрата, још није y науци разјашњен. Међутим, основни етнички масив из кога су даље израсли сви словенски народи, један је за све њих. To су били прастари становници централне, источне и југоисточне Европе, њени исконски становници од палеолита па до свавремене историје. To су тзв. „јефетиди“, или ''алародске'' етничке скупине и племена. Te етничке скупине и племена, налазили су се y непрекидном мешању и исчезавању. Имена многих од њих уошпте нису доспела до историјске епохе, и тек нека постају позната y другој половини друге хиљаде година пре н. ере. Само y односу на то време, могуће је говорити о ближим прецима Словена, односно о етничким скупинама, племенима и народима, који се налазе између етничке скупине прастарог пeриода и племена и народа историјске Европе.{{Напомена|Cfr. В. ''Дитякин'': нав. рад, 29.}} Почев од VIII столећа пре н. ере, па све до II столећа н. ере, на тлу источне Европе, живи група племена и етничких скупина, позната код класичних писаца под општим именом Скити, раније Кимери. Савремена славистика је утврдила, да термин Скити, као и скоро сва друга племенска имена и скупине древних времена, је заједнички термин за низ племена, етничких скупина и народа северне обале Црног мора, међу којима су били и протословенске етничке скупине, племена и народи, ближи преци Словена. Скити су себе називали Сколоти, што се сматра као протооснова термина „Скловен — Словен“. Суседе Скита — Невре, који су обитовали на територији садање Подолије, Волиније, Галиције и дела Пољске, давно су већ сматрали словенски научници као Словене.{{Напомена|До тих резултата су дошли y својим научним истраживањима: Карамзин, Лелевел, Нидерле и Шафарик. Cfr. В. ''Дитякин'': нав. рад, стр. 29.}} У IV столећу пре наше ере на територији Украјине, јављају се етничке и племенске скупине, познате под именом Сармати.{{Напомена|В. ''Дитякин'': на нав. месту.}} Нешто раније, постају позната имена и других предака словенских народа. To су Венеди, Венети, које знају још Херодот и Софокле (V ст. пре н. ере).{{Напомена|В. ''Дитякин'': на нав. месту.}} Са Скитима и Венедима, као с именима етничких скупина и целих савеза племена, a не појединих народа, ступа се y период стварања Словена као засебног етноса, сачињеног из скупина и племена. Протословени, тј. Словени y стадију дословенског етничког оформљења — такав је исконски, y дубокој старини, народ, племена и етничке скупине y Европи, као и њихови доцнији суседи — Германи и Келти, првобитно Протогермани и Протокелти на западу или Протолитавци и Протофини на истоку.{{Напомена|В. ''Дитякин'': на нав. месту; ''Th. Mommsen'': Jordanis Romana et Getica, Berolini 1882, Getica. V, 34—35.}} По својим језичким особинама, Словени припадају доиндоевропској заједници, a њихови језици групи сатем језика. Сродност и сличност словенских језика врло је велика. Главни разлози за то јесу следећи. Наиме, Словени су дуго времена живели y једној непрекидној етничкој маси, груписани на територији која се простирала недељена великим морима и све до X столећа, нису били раскидани од других туђих народа. Затим, словенски етнос није ушао y онакве етничке амалгамирајуће процесе с туђим етничким елементима, y какве су улазили нпр. Илири — Арбанаси или Дако Романи, него су, изузевши једино Бугаре и њихове ондашње словенске претке још не оформљене y словенски етнос, одржавали свој етничко лингвистички карактер углавном чист, y колико није сасвим подлегао физички моћнијем страном утицају. Најзад, свест о словенској заједници била је доста жива и везе између појединих етничких скупина, племена и народа, трајале су кроз читаву прошлост са изграђеним уверењем о сродној етничкој припадности.{{Напомена|Cfr. ''J. J. Mikola'': Urslavische Gramatik. Heidelberg, 1913. 1—12.}} Као што је оштроумни В. Јагић истакао, сви словенски језици или наречја одржали су верно и чисто до сада стари заједничко словенски језични тип, истина е различитим губицима или модификацијама. При том је доста значајан моменат, који се не сме изгубити из вида, да се управо оне карактеристичне особине, по којима данас разликујемо словенске језике, највише слажу баш y тим истим тачкама и да се те тачке разлика шире по правилу преко више језика, само y неједнаким размерама.{{Напомена|''V. Jagić'': Einige Streitfragen. — Archiv für slav. Phil., XXII (1900), 30.}} Језичка заједница и непосредно сродство претпоставља и једну заједничку језичку и општу културу. Проучавања y том правцу дала су видне резултате. Ту се на првом месту истиче питање, где су и на каквом терену становали Словени и одакле су нарочито Јужни Словени по својој постојбини. == Напомене == {{напомене}} == Извор == * [https://macedonia.kroraina.com/tvet/tvet_1.htm Етногенеза Јужних Словена] [[Категорија:Етногенеза Јужних Словена]] qjh2n69jvmaeaenjrfxdpfjavxckgrm 147906 147899 2026-10-23T20:54:36Z Galicijac 19151 Исправио везу ка претходном поглављу. 147906 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Татомир Вукановић|Татомир Вукановић]] | [[Етногенеза Јужних Словена]] | | [[Етногенеза Јужних Словена/Географске регије обитовања и границе Јужних Словена|Географске регије обитовања и границе Јужних Словена]] | [[Етногенеза Јужних Словена/1|Словени]] | [[Етногенеза Јужних Словена/1.1|Постојбина]] }} Проблем порекла Словена, као што је познато, веома је важан, и то како y етничком погледу, тако и y иеторијском. Важност овога проблема, од старине, добро су осећали сви истакнути научници слависти и детаљно су се њиме позабавили. Име ''Словěнинъ'' и ''Славјанинъ'', свакако означава човека и етничку скупину или племе које станује y крајевима око река, језера и вода,{{Напомена|О одређивању словенске прадомовине на основу хидронима cfr. ''J. Razwadowski'', R SI. VI, 39—58.}} са именом изведеним од основе *слов — *слав — из *kleu *klou y значењу тећи{{Напомена|За старија тумачења cfr. ''Ј. Миккола'', Зборникъ статеј... Фортунатову, 270—273; ''L. Niederle'': Slov. Starožitnosti II, 2, 482; ''Fr. Miklosich'': Etymologisches Wörterbuch der slavischen Sprachen, Wien, 1886, s. v. За новија тумачења cfr. ''M. Budimir'': Ievr. *kleu-, plaviti, prati, čistiti. — Зборник филолошких и лингвистичких студија A. Белићу, Београд, 1921, 97—112; ''J. Razwadowski'': Encore une étymologie — ou pseudologie — du nom slave. — Нав. Зборник, 129—131; cfr. Историја на македонскиот народ, кн. I, 59 sq.}}. Тих имена има приличан број. Помињемо и Пајскерове речи: „The Slav is the son and product of the marsh“.{{Напомена|The Cambridge Medieval History II, 426.}} Сва племена и етничке скупине y првим столећима средњега века, зову се општим називом Словена, који је очито живео и код писаца и y народу ('''Словѣнинъ''', '''словѣнъскъ'''), по коме су остала све до данас многа локална и покрајинска имена и назив једном читавом народу Јужних Словена — ''Словенци''. Први пут се помиње словенско име као ознака племина y теолошким питањима и одговорима Псеудо Цезара Назијанског y VI столећу. Значи, помен је из доба, када су углавном, Словени били становници око Дунава, непосредно на домаку Римскога Царства, где их мало после наводи и Прокопије y неколико махова као и други писци из VI столећа.{{Напомена|O веродостојности овога списа cfr. ''O. Seeck'', Pauly-Wissowa R. E, III, 1300; ''E. Norden'': Die german. Urgesch. in Tac. Germania, 495.}} Данашња се Влашка звала тада неко време ''словенском земљом''. Још y IX столећу, y панонским легендама, када се говори о раду Ћирила и Методија, наводи се само да су оба књижевника знала Словене и њихов језик и да су превели за народ обредне књиге '''ѡтъ грьчьска ı-азыка въ словѣньскъ'''{{Напомена|Кад је 862. год. византијски цар Михаило послао као мисионаре y Моравску Солуњане браћу Ћирила и Методија, ради ширења хришћанске проповеди на словенском језику, казао им је: „Ви сте Солуњани, a Солуњани сви говоре чисто словенски.“ — ''Теодоровъ'' — ''Баланъ'': Кирилъ и Методи I, София, 1920, 88, гл. V.}}. Латински хроничар Јордание изричито вели: „Макар што им се имена сад мењају према различитим породицама и местима, они се ипак углавном називају Скалавени и Анти“.{{Напомена|Ст. ''Станојевић'' — В. ''Ћоровић'': Одабрани извори за српску историју. Београд, 1921, 1.}} И стара руска хроника казује, да су словенска племена имала најпре само један општи назив Словена, a да су касније, разишавши се са својих првобитних седишта, добила нова имена „'''къде сѣдьше на, которѣмѣ мѣстѣ'''“.{{Напомена|Ст. ''Станојевић'' — В. ''Ћоровић'': нав. дело, 38.}} Од VII до X столећа византијски писци зову „''εκλαβιωία'', ''εκλαβίαι''“, а латински „Sclaveni“ и „Sclavonia“ читаву земљу између Истре и Задра на западу, a до Родопа и Солуна на ЈИ.{{Напомена|''К. Jireček'': Staat und Gesellschaft im mittelalterlichen Serbien I. (1912), 1—2.}} Још је П. Ј. Шафарик потпуно убедљиво и за своје време према расположивим научним подацима доказао, да су Словени аутохтони y Европи. To је самобитно становништво, које није ниодкуда дошло, већ је одувек живело y својим исконским земљама.{{Напомена|''P. J. Šafarik'': Slovanský Narodopis. Praha, 1842. У Јужних Словена најпре су ову теорију прихватили В. Шулек и A. Мажуранић. Подробан преглед те литературе дао је ''A. Белић'': Језичко јединство Срба, Хрвата и Словенаца код Ђуре Даничића и његових савременика. — Даничићев зборник. GAH, књ. LV, Београд — Љубљана, 1925, 28 sq.}} Л. Нидерле је затим знатно обогатио и повећао аргументе Шафарикове.{{Напомена|''L. Niederle'': Slovanské Starožitnosti II, 1—2. Puvod a počatku Slovanu jižnih, 1906, 71 sq., 93—99.}} Нидерлеова је огромна заслуга, што је извршио систематизацију богатог археолошког материјала. Концепције овог ученог чешког научника, не могу се сасвим прихватити, јер је он тражио већ „готове“ Словене и због тога, много што-шта, несумњиво словенског или протословенског, што се појављивало y разним облицима, одбацивао је y страну.{{Напомена|Cfr. B. ''Дитякин'': Советская наука о происхождении Славян. — Славяне 8—9, Москва, 1945, 28.}} Праисторијске етничке скупине, једна врста протоплемена, могу се сматрати као субстрати, као база доцнијих племена и народа. Процес стварања Словена, као етноса из тог субстрата, још није y науци разјашњен. Међутим, основни етнички масив из кога су даље израсли сви словенски народи, један је за све њих. To су били прастари становници централне, источне и југоисточне Европе, њени исконски становници од палеолита па до свавремене историје. To су тзв. „јефетиди“, или ''алародске'' етничке скупине и племена. Te етничке скупине и племена, налазили су се y непрекидном мешању и исчезавању. Имена многих од њих уошпте нису доспела до историјске епохе, и тек нека постају позната y другој половини друге хиљаде година пре н. ере. Само y односу на то време, могуће је говорити о ближим прецима Словена, односно о етничким скупинама, племенима и народима, који се налазе између етничке скупине прастарог пeриода и племена и народа историјске Европе.{{Напомена|Cfr. В. ''Дитякин'': нав. рад, 29.}} Почев од VIII столећа пре н. ере, па све до II столећа н. ере, на тлу источне Европе, живи група племена и етничких скупина, позната код класичних писаца под општим именом Скити, раније Кимери. Савремена славистика је утврдила, да термин Скити, као и скоро сва друга племенска имена и скупине древних времена, је заједнички термин за низ племена, етничких скупина и народа северне обале Црног мора, међу којима су били и протословенске етничке скупине, племена и народи, ближи преци Словена. Скити су себе називали Сколоти, што се сматра као протооснова термина „Скловен — Словен“. Суседе Скита — Невре, који су обитовали на територији садање Подолије, Волиније, Галиције и дела Пољске, давно су већ сматрали словенски научници као Словене.{{Напомена|До тих резултата су дошли y својим научним истраживањима: Карамзин, Лелевел, Нидерле и Шафарик. Cfr. В. ''Дитякин'': нав. рад, стр. 29.}} У IV столећу пре наше ере на територији Украјине, јављају се етничке и племенске скупине, познате под именом Сармати.{{Напомена|В. ''Дитякин'': на нав. месту.}} Нешто раније, постају позната имена и других предака словенских народа. To су Венеди, Венети, које знају још Херодот и Софокле (V ст. пре н. ере).{{Напомена|В. ''Дитякин'': на нав. месту.}} Са Скитима и Венедима, као с именима етничких скупина и целих савеза племена, a не појединих народа, ступа се y период стварања Словена као засебног етноса, сачињеног из скупина и племена. Протословени, тј. Словени y стадију дословенског етничког оформљења — такав је исконски, y дубокој старини, народ, племена и етничке скупине y Европи, као и њихови доцнији суседи — Германи и Келти, првобитно Протогермани и Протокелти на западу или Протолитавци и Протофини на истоку.{{Напомена|В. ''Дитякин'': на нав. месту; ''Th. Mommsen'': Jordanis Romana et Getica, Berolini 1882, Getica. V, 34—35.}} По својим језичким особинама, Словени припадају доиндоевропској заједници, a њихови језици групи сатем језика. Сродност и сличност словенских језика врло је велика. Главни разлози за то јесу следећи. Наиме, Словени су дуго времена живели y једној непрекидној етничкој маси, груписани на територији која се простирала недељена великим морима и све до X столећа, нису били раскидани од других туђих народа. Затим, словенски етнос није ушао y онакве етничке амалгамирајуће процесе с туђим етничким елементима, y какве су улазили нпр. Илири — Арбанаси или Дако Романи, него су, изузевши једино Бугаре и њихове ондашње словенске претке још не оформљене y словенски етнос, одржавали свој етничко лингвистички карактер углавном чист, y колико није сасвим подлегао физички моћнијем страном утицају. Најзад, свест о словенској заједници била је доста жива и везе између појединих етничких скупина, племена и народа, трајале су кроз читаву прошлост са изграђеним уверењем о сродној етничкој припадности.{{Напомена|Cfr. ''J. J. Mikola'': Urslavische Gramatik. Heidelberg, 1913. 1—12.}} Као што је оштроумни В. Јагић истакао, сви словенски језици или наречја одржали су верно и чисто до сада стари заједничко словенски језични тип, истина е различитим губицима или модификацијама. При том је доста значајан моменат, који се не сме изгубити из вида, да се управо оне карактеристичне особине, по којима данас разликујемо словенске језике, највише слажу баш y тим истим тачкама и да се те тачке разлика шире по правилу преко више језика, само y неједнаким размерама.{{Напомена|''V. Jagić'': Einige Streitfragen. — Archiv für slav. Phil., XXII (1900), 30.}} Језичка заједница и непосредно сродство претпоставља и једну заједничку језичку и општу културу. Проучавања y том правцу дала су видне резултате. Ту се на првом месту истиче питање, где су и на каквом терену становали Словени и одакле су нарочито Јужни Словени по својој постојбини. == Напомене == {{напомене}} == Извор == * [https://macedonia.kroraina.com/tvet/tvet_1.htm Етногенеза Јужних Словена] [[Категорија:Етногенеза Јужних Словена]] k7i1lywgezrpmvmyxh84fcjexbnb0nj 0 61860 147901 147851 2026-10-23T20:13:26Z Galicijac 19151 Исправио ситне грешке. 147901 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Татомир Вукановић|Татомир Вукановић]] | [[Етногенеза Јужних Словена]] | | [[Етногенеза Јужних Словена/1.1|Постојбина]] | [[Етногенеза Јужних Словена/1.2|Антрополошке особине и карактеристике]] | [[Етногенеза Јужних Словена/1.3|Занимање, друштвени живот и карактерне особине<br>словенског становништва]] }} Антрополошки тип Старих Словена није сигурно утврђен, Л. Нидерле је успео да докаже, да трвдња о њиховој брахикефалији нема никаква основа и да новија ископаваља и мерења дају исто толико процената и мезикефалије и долихокефалије.{{Напомена|''L. Niederle'': Slovanské starožitnosti I, 80—110; cfr. и његов Manuel de l’antiquité Slave. Paris, 1923, 10—12.}} Да старо-словенски антрополошки тип није сасвим поуздано утврђен, главни је разлог y оскудици поузданих гробних налаза и y њиховом честом мешању и заједници с елементима симбиозе и етничке мимикрије са етничким групама, племенима и народима сасвим етнички несродних елемената. Читав низ готских племена и етничких скупина смељивао се, после распада Атилине државе, као становници и господари подручја на левој обали балканског Дунава: Готи, Гепиди, Херули, Ругијци, Лангобарди. Са остацима Хуна, с бугарским етничким скупинама и са гомилама Словена које су се туда налазиле, они су правили једну етничку мешавину, за коју етнологија не познаје много аналогија. Опасно је стога оперисати са подацима који нису тачно утврђени на кога се односе. Дунавске Словене описују византијски писци као врло јаке и високе. Сам цар Маврикије се једном приликом чудио величини њихових телеса и развијености удова.{{Напомена|''Prokopie'': De bello Goth., 14, 294; ''Simokata'': нав. дело, VI, 224.}} Прокопије каже за њих, да им је боја косе била риђа.{{Напомена|''Prokopie'': нав. дело.}} To потврђују и неки арапски писци, који Словене приказују руменим и са русом косом. Један је чак писац њихов назван Словеном, што је био стасит, светле косе и модрих очију.{{Напомена|''L. Niederle'': нав. дело, 97—98; ''A. Я. Гаркави'': Сказанія мусльманскихъ писателей о Славянахъ. Спб., 1870, 5—6.}} Код старих писаца, који карактеришу спољашње особине појединих раса, плави тип није само карактеристика Словена, него северних народа уопште, за разлику од смеђег и мрког типа јужњака. У Илијади, и y неким другим старијим списима, налази се често пута, да су чак и стари грчки јунаци били плави. Мешања с другим народима, племенима и етничким скупинама и на подручју старе постојбине, и после y Дунавској котлини, и најзад на Балканском полуострву, изменила су y знатној мери антрополошка обележја Словена, као и свих народа, племена и етничких скупина упоште, који су били y честом покрету. Да су сви Стари Словени били долихокефали, како се чешће тврди y науци, тешко је примити без велике резерве.{{Напомена|Некои проблеми о српском народу. Београд, 1927, 3; ''Ј. Ердељановић'', Јубиларни зборник живота и рада СХС. Београд, 1928, 18.}} Јужнословенски антрополошки нордијски тип, има највише особина из старе словенске постојбине: висок раст, белу кожу, светле очи, русу косу, али уза све то је брахикефалан. „Због тога што је тај тип посвему другоме сличан са нордијским, a само се по облику главе од њега разликује ми га називамо нордијским“.{{Напомена|Јубиларни зборник, 18—19.}} У крајевима Словеније, Штајерске и Доње Аустрије, краниолошки материјал из раносредњовековних некропола, указује да су лобање нординоидног фенотипа (дугуљасти облик, мезокраног фенотипа, долихокефални антрополошки тип).{{Напомена|''N. Županić'': Etnogeneza Jugoslavena. — Rad JAZU, knj. 222. Zagreb, 1920, 167—170.}} У другој фази раног средњег века, краниолошки налази показују делимично измењену слику фенотипа словенских популација које су населиле данашње крајеве Југославије. To говори о великој етничкој мешаниви, где су поред основног нордионоидног фенотипа, запажају и елементи других расних типова.{{Напомена|''F. Ivaniček'': Staroslavenska nekropola u Ptuju. — Razp. SAZU, Ljubljana, 1951, 85, tabl. 105.}} Јужни Словени, углавном, припадају још увек долихокефалном антрополошком типу (дугоглаве лобање). Кратке лобање нађене су код источнословенских племена и етничких скупина и народа, a код Јужних Словена само y Брестовику и y бугарским словенским некрополама. Ту и тамо, има и брахикефалних мешања са долихокефалним антрополошким типом.{{Напомена|''G. Pilarić'': Antropološka istraživanja starohrvatskog groblja u Daraz — Bošnjacima 1961. god. — JAZU Arheološki radovi i rasprave IV—V. Zagreb, 1967, 188; cfr. ''B. Skerlj'': Srednjeveška okostja z Bieda, izkopana leta 1949. — Razpr. SAZU, delà 3, Ljubljana, 1953, 313—333; ''B. Skerlj'' — ''Z. Dolinar'': Staroslovenska okostja z Bieda. — SAZU delà 2, Ljubljana, 1950, 67—103; ''Z. Dolinar'': Staroslovenska okostja iz Dobrače pri Kragujevcu. — Arh. vest., 5. Ljubljana, 1954, 63—91.}} Kao што је y науци истакнуто, још није дефинитивно приказана и проучена морфологија словенских етничких скупина, племена и народа, насељених на данашњем подручју Југославије. Исто, тако, нема ни довољно података који би нам осветлили којем је културном кругу припадао поједини антрополошки фенотип, као значајна карактеристика неке популације. Интересантан прилог за решавање ових проблема, пружају нам антрополошка истраживања словенских некропола некадашњег Илирика, где је брахикефални антрополошки тип био знатно застуљен, a који је данас опет доминирајући антрополошки тип становника тих крајева.{{Напомена|''G. Pilarić'': nav. rad, 186; ''T. И. Алекceeвa'': Этногенез Восточных Славян по данным антропологии. Москва 1973, 41.}} Још је код старих Трачана y Македонији био обичај y првом столећу наше ере, да се новорођенчад и одојчад вежу за даску, да би им потиљак био широк.{{Напомена|''H. Ploss'' — ''В. Renz'': Das Kind II, Leipzig, 1912, 85.}} Трагови овог обичаја запажају се y балканских Словена местимично све до данашњих дана (околина Тузле, Косово),{{Напомена|''P. Јеремић'': О пореклу становништва тузланске области. — Гл. Геогр. др. VII—VIII, Београд, 1922, 154—157; ''М. С. Филиповић'': Деформисање лубање y Југославији. — Гл. Етн. музеја y Београду X (1935), 18 sq.; ''T. Р. Vukanović'': Antropološko-folklorni prilozi sa Kosova i Metohije. — Glasnik Muzeja K. i M. VI, Priština, 1961, 150—156.}} што јасно сведочи о траговима етногенезе, наслеђене достигнућима антрополошких обичаја и навика, о чему ће касније бити посебно разлагано. Спољашњи изглед Словена није каткад правио добар утисак. „Живе тешко и убого као Масагети“, пише Прокопије. Овај његов податак изгледа сасвим чудноват и по свој прилици односи се само на извесне словенске етничке скупине и племена, јер знамо сигурно, да су Словени радо и често ишли y воду и да су, при једној опсади Солуна, неки Словени били принуђени на предају при купању.{{Напомена|''Prokopie'': нав. дело.}} Иначе, хвали се нарочито словенска издржљивост. Гоњени од Хуна и Обара они нису били нимало разнежени. По Стратегикону, Словени „лако подносе и врућину и студен и мокрину и голотињу тела и оскудицу y намирницама.“ Као сви стари народи тога времена из тих и суседних крајева, нарочито као њихови трачки суседи, воле да пију и пијући без мере опијају се и страдају због тога. == Напомене == {{напомене}} == Извор == * [https://macedonia.kroraina.com/tvet/tvet_1.htm Етногенеза Јужних Словена] [[Категорија:Етногенеза Јужних Словена]] 1ypncg0o0tfxrumrsf4b2uh1i10xj42 0 61861 147904 147854 2026-10-23T20:46:54Z Galicijac 19151 Исправио ситне грешке. 147904 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Татомир Вукановић|Татомир Вукановић]] | [[Етногенеза Јужних Словена]] | | [[Етногенеза Јужних Словена/3|Словени у симбиози са Обрима]] | [[Етногенеза Јужних Словена/4|Словенско насељавање на Балканско полуострво]] | [[Етногенеза Јужних Словена/5|Карактер словенског насељавања на Балканско полуострво<br>(Словенци, Хрвати, Срби, Македонски Словени)]] }} Првих деценија VII столећа y Византији настају ванредно тешке прилике. Дошљаци су се осилили на све стране, a y самој држави пољуљан је ауторитет централне власти. Готово све покрајине захватила је невоља било непријатељских упада, било узајамних обрачунавања после једног режима самовоље и обести. Дунавска граница је лишена војске и готово напуштена; финансије су биле потпуно поремећене a општа невоља врло велика; и што је најгоре, услед узурпације византијских царева, који су се одржавали само терором подивљале су нарави, порасли прохтеви, a уторитет и царске и феудалне државне власти силно је пао. Византија је све мање могла да делује на дунавској граници. Поред тога, y Цариграду се веровало да је Персија, као моћна и организована држава, више опасна од словенских племена и етничких скупина, макар они били и y заједници с Обрима. За Персију треба велик напор да буде савладана, a са Словенима и Обрима, после успеха византијских чета против њих, сматрало се да су војнички лакше на ударцу и мање отпорни. Последица тога било је систематско надирање Словена, с Обрима заједно, преко ранијих државних граница и све јаче потискивање и иначе проређеног ромејског етноса из северних балканских земаља.{{Напомена|Cfr. ''Анастасијевић Н. Д.'': Година савеза Фокина с Бугарима против Руса. Гласник Скопског научног друштва, књ. XI. Скопље, 1932, стр. 51—59; ''Antoljak S.'': Unsere Sklavinnen. — Actes du XIIe Congrès International d’Etudes Byzanitines. Ochride, 10—16. septembre 1961, t. II. Beograd, 1964; ''исти''; „Македонија” и „Македонците“ во средниот век. (Прилог кон етногенезата на македонскиот народ). — Гласник XVI, бр. 1 (Институт за национална историја). Скопје 1972, стр. 111—123; ''Баласчевъ, Г.'': Най-старата славянска държава на Балканския полуостровъ презъ VII и нейния етнически състав съ две карти. София 1924; ''Баришић: Ф.'': Чуда Димитрија Солунског „као историјски извор.“ — Византолошки институт књ. 2. Београд, 1953, стр. 52 sq.; ''исти'': Цар Фока (602—610) и подунавски Аваро—Словени. — Зборник радова Визант. инст. књ. IV. Београд, 1956, стр. 73—86; ''Белић A.'': Дијалекти источне и јулсне Србије. Београд, 1905; исти; Диалектологическая карта сербскаго языка, Спб. 1906; ''Benac A.'': Neke karakteristične pojave па zapadnom Balkanu pri proučavanju kulturnih i etničkih kretanja. VI Kongres arheol. Jugosl. 1964, str. 47 sq.; ''Bratanić B.'': Uz problem doseljenja Južnih Slavena. Zbornik radova Filozofskog fakulteta u Zagrebu I (1951), str. 221—250; ''Брикнер A.'': O паганству код Старих Словена. — Књига о Балкану II. Београд, 1937, стр. 51—61; ''Brozović D.'': Doseljenje Slovena i njihovi dodiri sa starosjediocima u svijtlu lingvističkih istraživanja. — Simpozijum. — Akad. nauka i umjetn. B. i H., pos. izd. lmj. XII, Sarajevo, 1969, str. 129—137; ''isti'': Dialekatska slika hrvatsko-srpskoga jezičkog prostora. Radovi Filozofskog fakulteta u Zadru. 5. Zadar, 1970; ''Будимир M.'': Antai Antes Anti Anticus. — Зборник радова Византолошког института САНУ, књ. VIII, 2, Београд, 1964, стр. 37—45; ''Vukanović P. Т.'': Selo kao socijalna zajednica kod Srba. Priština, 1965, str. 11—14; ''Гарашанин M. и Ковачевић Ј.'': Преглед материјалне културе Јужних Словена y раном средњем веку. Београд, 1950; ''Grafenauer В.'': Nekaj vprašanj in dobe naseljavanja Južnih Slovanov ZC. 4 (1950); ''isti'': Razmerje med Slovani in Obri do obleganja Carigrada (626) in njegove gospodarsko-družbene pođlage. ZC. 9 (1955); ''isti'': Kronološka vprasanja selitke Južnih Slovanov ob podatkih spisa: Miracula s. Demetrii. — Zbornik Fil. fak. II. Ljubljana 1955, str. 23—39; ''isti'': Slovanski naselitvenl valovi na Balkanski polotok. ZC. 18 (1964), str. 219—227; ''isti'': Naselitev slovenov v Vrhodnih Alpah in vprašanje kontinatiete. — Arheološki vestnik XXI—XXII, Ljubljana 1970—1971, str. 23 sq.; ''Dvornik F.'': The Slaves, Their Early History and Civilisation. Boston 1956, str. 29—42; ''Dimitrijević D.'': O etničkom problemu Vojvodine u vreme doseljavanja Slovena, — Simpozijum. Akad. nauka i umjetn. B. i H. poseb. izd. knj. XII. Sarajevo, 1969, str. 85—94; ''Djurdjev B.'': Osnovna istorijsko-etnčka pitanja u razvitku južnoslovenskih naroda do obrazovanja nacija. „Pregled", Sarajevo, 1960, XII, sv. 2, br. 7—8, str. 1—13; ''Zlatarski N. V.'': Die Besiedelungen der Balkanhalbinsel durch die Slaven — Revue intern. des etudes balkanique, II. Beograd 1936, str. 358—375; ''Ивановски O.'': Борбите на Македонските Словени за завладување на градот Солун во VI—VII век. Гласник Инст. за нац. ист. III, 1, Скопје 1959, стр. 237—267; ''Lemerle P.'': Invasions et migrations dans les Balkans depuis la fin de l’époque romane jusqu’au VIIIe siècle. — Revue historique CCXI (1954), str. 287—293; ''Korošec J.'': Razmerje med Sloveni in Obri do obleganja Carigrad (626) in njegove gospodarsko družbene podlage. ZČ. 9 (1955); ''Максимовић Љ.'': О хронологији словенских упада на византијску територију крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година VI века. — Зборник радова Византолошког института САН, књ. VIII, 2. Београд, 1964, стр. 263—271; ''Nestor I.'': La pénétration des Slaves dans la péninsula Balkanique et la Grèce continentale. — Revue des Etudes Sud-est Européennes 1 (1963), str. 45—48; ''Острогорски Г.'': Византија и Јужни Словени. Београд, 1970; ''Панов Б.'': За етногенезата на македонскиот народ. Гласник Инст. за нац. ист. XVI, 3, Скопје 1972, стр. 77—90; ''Skok Р.'': Slovensvo i romanstvo na jadranskim otocima I — II. Zagreb, 1950; ''Ćirković S.'': Ostaci starije društvene strukture u bosanskom feudalnom društvu. — Istorijski glasnik, 3—4 (1958), str. 155—169; ''Hauptmann Lj.'': Seoba Hrvata i Srba. JIČ III, Beograd, 1937; Tapkova — ''Zaimova N.'': Sur quelques aspects de la colonisation slave en Macédoine et en Grèce, Etudes balkanique I, str. 111—124.}} Без нарочитих борба с редовном византијском војском, које је на Балкану било мало, они су освајали читава подручја, с мање или више суровости, и током друге и треће десетине VII столећа они су већ становници предела испод Дунава и целих области Илирика, Далмације и дубоко y Македонији. Словени су били веома експанзивни. Ноихова насеља захватају од Црног мора, па све до баварске границе, и судећи по јачини њихових чета, насеља су била честа. Ha западу, као подложна форојулијанским војводама помиње се непозната „Sclavorum regio“ од „Сеlie“ од „Megarie“;{{Напомена|''П. Ђакон'': нав. дело, 166—167. Celie ће бити Цеље код Кормона y Горици. — ''L. Hauptmann'', Mitteilungen des Instituts für öster. Geschichtsforschung, XXXVI (1915), 230—231; cfr. ''W. Scmid'', Mitteilungen des Musealver. für Krain XVIII (1905), 94—96; ''F. Kos'', Izvestja Muz. društva za Kranjsko XI 1901), 119—121.}} источни део, од Горице отприлике, био је под Обрима. Словенске борбе наводе се на обе стране. Године 611. они проваљују y Истру и плене је, a туку се и по Баварској.{{Напомена|''F. Kos'': нав. рад, 166—168.}} Исто су тако чести упади Обара, и с њима Словена, и y источне делове Византије. Солунска легенда св. Димитрија казује, како се дигао огроман словенски народ разних племена, и то: Дрогувита — Друговића, Сагудата, Велегезита, Војунита, Брзита и других племена, која сва, као и нека од набројених, судећи по називу, нису била потпуно словенска;{{Напомена|Ни име вође тог похода Χάῖφων није словенског типа.}} и како је опленио не само унутрашњност, него како је, на чуновима, стигао и опленио и сву Тесалију, околна острва заједно са Цикладима, сву Ахају, Епир, велик део Илирика и чак један део Азије; опустошио многе градове и покрајине и напао најзад и сам Солун. Напад је био и са мора и са сува. Да то није био обичан пљачкашки поход закључивало се y Солуну по том, што су с нападачима биле и њихове жене са покућством, спремне да се настане ту одмах после пада града.{{Напомена|Димитријева легенда, 118; cfr. ''Н. Gelzer'': Die Genesis der byzantinischen Themenverfassung. — Abhandlungen der sächs. Gesellshaft der Wissenschaften XVIII. Leipzig, 1899, 42 sq.}} Значи, да је насељавање Словена већ вршено на тај начин и да су, пре те опсаде Солуна, сасвим доле на југу Византије, други неки градови, севернији и ближи непријатељу, прешли тако y словенске руке. Као избеглице y Солуну доиста се помињу становници Наиса и Сардике, и други с обала Дунава, из Паноније, Дакије и Дарданије. Словенски напад на Солун и овог је пута био безуспешан. Словенски бродари, с намештеним на чуновима покривачем од дасака и кожа, заштићени од стрелица, што су на њих падале са градских зидова, удешавали су под самим бедемом припремна ухођења и припреме за јуриш, али нису приметили вешта и лукава средства одбране. Кад је почео општи напад на град, тако су збијено појурили и лоше маневрисали, да се велик број лађа сопственом кривицом сударао и извртао и изазвао тим општу забуну целе флоте. Сам словенски вођа експедиције, Хацон, био је заробљен и каменован. Иза тог пораза Словени се обраћају Обрима и траже помоћ, односно „савезнииггво“. Мислило се, на основу тога позива, да су ово радили слободни Словени, који су подузели читаву акцију на своју руку. Међутим, може се рећи, на основу имена, да y овом читавом походу нису учесници сами Словени, a позивање Обара y помоћ или y „савезништво“, још не значи потпуну слободу према њима. To су по свој прилици били делови оних источних Словена са Балкана, који су им давали обавезе на данак, a иначе многе ствари радили по својој вољи, као y Маврикијево доба, били некако сматрани и као независни од Обара и опет y вези с њима. Обри су се одазвали позиву, али тек после две године. Легенда не каже поближе, шта су за то дуго време радили Словени, али је највероватније да су се задржали негде y непосредној околини Солуна, на подручју Егејске Македоније. Обри су, вели легенда, покупили „сва племена варварска” са Словенима и Протобугарима и онда послали коњицу, да хитро посвршава претходне послове и изврши потребни препад. Сам хаган је дошао мало касније са огромном војском и са потребним справама за опсаду. Епископ солунски Јован организовао је енергичну одбрану града. После опсаде од 33 дана хаган се са Обрима и Словенима повукао од вароши с неком малом оштетом плаћеном од грађана.{{Напомена|Димитријева легенда, 118—140.}} У то време Словени су се толико измешали и саживели са Обрима, да су ове стали претапати и асимиловати y се, оформљавајући се y дугом историјском процесу y словенски етнос. У време тих ратничких похода словенских по свему ондашњем грчком подручју на Балкану, чак и по острвима, пада по свој прилици, и обарско-словенско освајање Далмације.{{Напомена|''F. Bulić'', Bulletino di archeologia e storia dalmata, XXIX (1906), 268—304.}} Вести о том потичу од писаца после неколико столећа, кад су елементи историјског предања могли да добију нешто легендарних особина. По К. Профирогениту Словени „звани Обри“, Славообри, напали су Салону преодевени као ромејски војници и, успевши y том подухвату, побили су и протерали грађане и пошто су се ту сами настанили, почели су одатле испаде на друге стране. Ромеји су могли да се одрже само y тврдим приморским градовима.{{Напомена|''C. Porphyrogenitus'', Ed. Bonn (1840), 126—128, 141—143; cfr. ''J. D. Bury'': Slavonic Settlements, 9—11, 19—20.}} Архиђакон Тома, описује по историјском предању, читаву борбу нешто друкчије и вероватније. Готи — Словени заузели су том приликом Сплит и Диоклицијанову палачу. Поред Салоне, страдања су захватила Епидаур.{{Напомена|''Thomas archidiaconus'': Historia Salonitana. Ed. F. Rački, Zagrabiae, 1898, 26—28; ''C. Jireček'': Die Romanen I, 28; Chronicon Baschale I, Ed. Bonn (1832), 704—705.}} Негде око 617. године Обри су имали огромног успеха ратујући и пустошећи Тракију, тако да су продрли до самог Цариграда.{{Напомена|Cfr. ''E. Gerland'', Byzantinische Zeitschrift III (1894), 330—339; ''Pernice'': нав. дело, 96—97; Dölger: нав. дело, 19.}} Словени су се y то време били већ потпуно усталили на подручју око Византијске Царевине и y њој самој. У војничком спису цара Маврикија, наводи се да Словени станују y шумама, око река, мочвара и језера, на местима тешко приступачним. Спис изрично каже, да су y вештини прелаза преко река спретнији од свих других људи. Они имају и посебан начин ратовања. Тако, изненада нападнути, брзо скачу y воду узимајући y уста дуге трстике, пробушене и нарочито удешене за то, па легнувши наузначке, дишу кроз те трстике и остају y води, све док опасност не прође.{{Напомена|''Strategikon'' XI, 5; ''P. J. Šafarik'': Slowanske starožitnosti. V Praze, 1837, 967—968; ''Ст. Станојевић и B. Ћоровић'': Одабрани извори за српску историју I, Београд, 1921, 27—32.}} Може се претпостављати да и име Србин долази отуд. У литавском нашем сркати — *србкати одговара не само surbiù, suřbt, него и srēbliu и srēbli; y летском surbt, y латинском sorbeo, y грчком φςφέω и φνφεω. У руском има глагол cepбáть, y малоруском высербинути (дакле *сьрб). Као што старијем *дьрж одговара црквенословенско дрьжати, тако облику сьрб одговара срьб. Важно је, да нас најстарији латински текстови зову Sorabi, a земљу Sorbulia. Срби би, према том, били етнос вода, као што су Древљани етнос шума, a Пољани етнос поља и равница. Има још и тумачење, да је реч сьрбь означавала најближе крвно сродство.{{Напомена|Cfr. ''A. Brikner'', Slavia III (1924), 207—209.}} Видели смо, да су Словени припремали Обрима лађе за прелаз преко Дунава. Њихова флота, из лаких чамаца, обилази Егејско и Јонско море и наноси знатне штете Византији. У 623. години забележено је чак, да су Словени са својим лађама допрли чак до Крита и опленили га.{{Напомена|Cfr. ''С. Jireček'': нав. дело, 29; ''Ст. Станојевић'': нав. дело, 21—22, 210.}} Словенска флота била је добро позната и њој је наскоро била намењена једна врло видна улога. Почетком лета 626. год. кренули су се Обри са Протобугарима, Гепидима и Словенима и опседоше Цариград. Обри позваше y помоћ, преко својих Словена, и оне Словене, који им нису били y обавези. Сишавши лађама преко Црног мора Словени су, као раније при опсади Солуна, водили са собом и жене, које су им вршиле извесне послове на лађама. Ha једној страни нападали су Обри, a на другој Словени, који су имали прве редове „голих пешака“, a друге y оклолима. Но, опсада није уродила ратном победом. Словенска је погибија била страховита, јер су их y ратном окршају, преваром Византинци потукли, a уз то напали су их и савезници Обри.{{Напомена|Cfr. ''Teofan'': нав. дело, 315—316; ''Пасхалина хроника'', 716—726; ''Nikifor'': нав. дело, 17—18; ''L. Sternbach'': Analecta avarica. Cracorial, 190; ''G. Pisades'': Bellum Avaricum. Ed. Bonn. (1836), 47 sq. Опис Влахерна види ''G. Schlumberger'': Les iles des princes. Paris, 1925, 307 sq.}} Пораз је завршен 8. августа 626. године. Обарско-словенски пораз под Цариградом почиње нову фазу y односима између та два народа. Поступање Обара са Словенима настрадалим y борби за њихову ствар, на очиглед непријатељу, деловало је тешко на све који су учествовали y борби. Огорчење је, природно, појачавало и то, што се осетило, да снага господара није толика колика се њима чинила, и што је византијска победа обуставила сва богата финансијска средства, која су дотад јачала Обре и осигуравала им престиж над осталим народима с оне стране Дунава. A своју власт они су дотле искоришћавали на најсвирепији начин. Фредегар, германски историчар, бележи, да су Словени, „које зову Венеди“, били подложни Обрима и трпели од њих врло много. Кад би Хуни — Обри ишли против кога y бој, они су стајали по страни, a Словени су се морали борити за њих. Ако победе, истрче Обри да узму плен, a тек ако подлегну, они би им давали помоћ. Стога су их Обри и звали Bifulei.{{Напомена|У талијанском bifolco, од lat. bubulcus, означава оног, који с воловима обрађује земљу, после земљорадника уопште.}} После ратовања, зими, долазили би они међу Словене да се нахране, спавали им са женама и кћерима и одузимали им плен. Морали су им, наравно, плаћати и данак. Te вести потврђује и Несторова хроника. У њој се прича, да су Обри војевали на Словене, посебно на племе Дуљеба, и да „насили творı-ахоу женамъ доулѣбвскимъ“. Место коња запрезали би y кола по три до пет словенских жена, па их нагонили да вуку.{{Напомена|''F. Miklosich'': Chronica Nestoris. Vindabona, 1860, 6.}} По том робовању Словена Обрима, настала је вероватно y западних писаца општа ознака и етимологија имена Словена од sclavus. Они су их претежно познали по том односу. Стога, чим се дала прилика, да може бити успеха y акцији против Обра, Словени дижу устанак против њих, исто као и друга обарском кагану подложна племена и етничке скупине. Искоришћавајући одлазак хагана и доброг дела ратничких Обара према Цариграду, на најсевернијем делу обарске државе, отприлике на подручју данашње Аустрије и Чешке, диже се један део Словена, да стресе са себе несносни јарам. Ha чело устанка стави се франачки трговац Само, који је од раније имао пословних веза са Словенима. Устанак, који је почео око 624. године, развио се нарочито после пораза под Цариградом и Само је с успехом одбио све навале и организовао прву словенску слободну државу. Може се претпостављати да је устанак дело византијске дипломатије, која је, да одврати Обре од Цариграда и Византије, још од 623. год. радила да им на властитом подручју или y непосредном суседству зада посла. Касније казивања К. Порфирогенита о борбама Хрвата с Обрима без непосреднијег доказа, о том, не могу се сматрати конкретним. Уосталом, то је стара и опробана тактика Византије, којом се она y исто време послужила и код Протобугара, добивши их на своју страну. Хаганов сурови поступак према Словенима под Цариградом могао би се тумачити тим, да је он сумњао y њихове везе с Византинцима, чувши, можда, о држању Словена y далекој Панонији и верујући y такву могућност и ту, пред престоницом. Самова словенска држава једним делом се ослањала и на Словенце, бар на њихове северне крајеве.{{Напомена|''F. Kos'', Izvestija Muz. društva XI (1901), 124; ''Vj. Klaić'': Slike iz slavenske povjesti, Zagreb, 1903, 18—21; ''Lj. Hauptmann'': нав, дело, 245—259; ''K. Кадлец'': Првобитно словенско право. Београд, 1924, 46—47, сматра да је Самова граница ишла и преко Драве, али то не изгледа вероватно.}} Очевидно, само ради Словенаца, ушли су y борбу против Сама Лангобарди, којима је успело, да своје суседе покоре и одвоје од новостворене словенске заједнице. Само је y својој држави срећно владао 35 година (624—659), опирући се не само Обрима, него и моћним франачким владарима.{{Напомена|С разлогом је одбачена комбинација да је Само идентичан с Пшемислом. — Cfr. Vierteljahrschrift für Sozial- und Wirtschaftsgeschichte V (1907) 197—238. Недовољни разлози за, код ''Е. Goldmana'', Mitteilungen der Instituts für öster. Geschichtsforschung, XXX (1909), 327—337.}} После веће борбе, коју је 631—632. год. водио с краљем Дагобертом, Саму се, као победиоцу, придружио Дрван, кнез тзв. Лужичких Срба, „dux gente Surbiorum, que ex genere Sclavinorum erant“, који се дотле налазио под франачком влашћу.{{Напомена|''Fredegar'': нав. дело, 154—155.}} To је најстарији историјски спомен српског имена уопште, које ће се после јавити и код словенских племена и етничких скупина на југу. Веома успешан покрет против Обара био је Протобугара на истоку, званих Уногундура. Њихова пребивалишта налазила су се на подручју око Црног и Азовског мора. „Стара Бугарска је велика“, напомиње Теофан давајући ближе обавештење о земљи и њеним племенима.{{Напомена|''Fredegar'': нав, дело, 157; ''П. Ђакон'': нав, дело, 196—197.}} Из историјских извора није познато тачно, докле је ту допирала обарска власт и колико је притискала Протобугаре. Знамо само да су они устали против Обара, из извесних места протерали обарске претставнике, и одмах се наслонили уз Византију, односно уз Куврата. Око овог енергичног вође прикупио се добар број Протобугара, слободних и ослобођених, и он је, као што је исти случај код свих народа с Истока, за час створио моћну и велику државу. Византија је направила Куврата својим патрицијем и слала му богате поклоне. Он јој је до краја живота остао пријатељ и исправан сусед.{{Напомена|''Nikifor'': нав. дело, 24; ''Teofan'': нав. дело, 356—357; cfr. ''B. Н. Златарски'': нав. дело, 86 sq.}} Византији је један нови противник Обара увек добро дошао и она је са своје стране настојала, да га одржи y том расположењу према хагану и оданости према себи. У првој половини VII столећа, на темељима Мухамедове науке, настала је нова арапска држава, обједињавајући бројна арапска племена и етничке скупине. У опсегу арапске државе налазе се: Сирија, Палестина, Ирак, западна Персија, Месопотамија. Арапи избијају на обале Средоземног и Црног мора. Ислам постаје вера готово целе Мале Азије. Брза арапска коњица продире и y Африку и осваја Египат и Триполис. Већ пре средине VII столећа, нова арапска држава, постаје један од главних фактора y Средоземном базену и један од најделотворнијих елемената y цивилизацији Европе, Азије и Африке VII — X столећа. Византија је и опет била угрожена, овога пута од арапског насртаја.{{Напомена|Cfr. ''Gobineau'': Religions et philozophies l’Asie centrale Ed. Gallimard, 40—45.}} == Напомене == {{напомене}} == Извор == * [https://macedonia.kroraina.com/tvet/tvet_1.htm Етногенеза Јужних Словена] [[Категорија:Етногенеза Јужних Словена]] 1zgt2k3gv1vfsz733iorffa3vmfbz0l 0 61863 147900 147858 2026-10-23T20:12:15Z Galicijac 19151 Исправио ситне грешке. 147900 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Татомир Вукановић|Татомир Вукановић]] | [[Етногенеза Јужних Словена]] | | [[Етногенеза Јужних Словена/1|Словени]] | [[Етногенеза Јужних Словена/1.1|Постојбина]] | [[Етногенеза Јужних Словена/1.2|Антрополошке особине и карактеристике)]] }} Писаних помена о Старим Словенима, као што смо видели, нема ни y једног писца до VI столећа. Крајеви источне Европе, далеко од државних амбиција римских и од грчких колонија на Црном мору, били су за старе писце нека полумитска насеља и све вести о њима биле су или врло опште, кад су дошле по непосреднијем сазнању, или врло легендарне, кад су се препричавале. Од неких општих имена, која се тамо помињу, као Скити, Сармати и др., може се поуздано знати, да се баш сигурно односе на Словене. С нешто више сигурности и чврстине, могло би се то примити и за Венете (Veneti, Venedi, Οὐενέβαι, Vinithōs, Vënëthäs, Winden, Wenden), чије име још живи код извесних народа као ознака неких словенских племена. Али ту је опрезност више него потребна, јер је то име раширено по свој Европи (у Италији, Галији и Шпанији) и јер је постојало венетско племе или народ, који је допирао северно до Салцаха и Ина, а обитавао y данашњој млетачкој области, одакле и потиче име Венеције. Под именом Венети изрично подразумева Словене тек латински писац Јорданис y VI столећу, који казује, да „многобројни народ Венета станује од извора реке Вистуле преко огромних подручја“. „Макар што им се имена сад мењају према различитим породицама и местима“, напомиње он, „Они се углавном ипак називају Склавени и Анти“. Њихова пребивалишта означена су y тог писца овако: „Склавени пребивају од града Новијетунемског и језера које се зове Мурзијанско све до Данастри и на север све до Вискле. Они имају за насеља мочвари и шуме. A Анти, који су од њих најхрабрији, тамо где се савија Понтијско море, протежу се од Данастра све до Данапра“.{{Напомена|''Th. Mommsen'': Jordanis Romana et Getica. — Monummenta Germaniae historica, V, 1, Berlini, 1882, Getica, V, 34—35.}} Ha том терену, под истим именом, постоје и ранији помени може бити баш наших племена и етничких скупина, али се ни код једног писца не да овако сигурно утврдити на кога непосредно мисли. Већ Плиније наводи међу племенима што допиру до Висле уз Сармате и Сцире и Венеде,{{Напомена|У јужнословенској науци дуго се одржавао старији ''Шафариков'' навод, да се код Плинија и Птоломеја помињу Срби. Међутим, Плиније каже, да су становници око Меотског језера народи: Хали, Серни, Сереи (Serrei), Сцизи и Гниси. — Slovanske starožitnosti I, V Praze, 1862, 115 sq.; cfr. ''L. Janus'': c. Plinii secundi naturalis hisoriae libri. Lipsae, 1870. I—VI, 220; ''W. Sieglin'': Quellen und Forschungen zur alten Geschichte und Geographie; ''D. Detlefsen'': Die geographischen Bücher. Berlin, 1904, 131. Томе одговарају Птолемејеви Οὔαλοι, Εέρβοι, Ἄριχροι, Ζιγχοι, Χήσσοι. — ''C. Müller'': Claudii Ptolomaei Geographia I, Parisis, 919. Према томе, то одговара имену Серни и Сереи y Плинија (варијанте места: Εέρβοι долази и Είρβοι и Εέριοι). Стога, идентифицирање није сигурно. Затим, Птолемејеви преписи рукописа потичу из доцнијег доба (византијског), y време грчког општења са Србима, и отуд је врло лако могућа замена (cfr. име Εερβίνον — Servitium).}} a Тацит, нешто опредењеније, одбија да доведе y зајадницу Венете са Германима и Сарматима, иако су, сматра, ближи првима.{{Напомена|Germaniae, cap. 46.}} Птоломеј их означава као становнике Сарматије и према њима даје географско име Οὐενεδικὸς κόλπος за подручје где станују. Ha Пајтингеровој карти обележени су Венеди међу Дунавом и Дњестром, a y северној Дакији су Venedi Sarmatae. Њихова станишта беху тако уопштено означавана од Висле до Дњестра и на том месту они остају углавном кроз читаво доба историје, ширећи се одатле на југ, исток и нарочито на запад. Код већине писаца, исто тако, они су приказани као „врло велик народ“ или као „безбројна племена“. У тим областима још много пре, код Херодота, помињу се извесна племена, чији називи изгледају словенски и које извесни писци сматрају као уже ознаке појединих етничких скупина Тако, на пр. Nevpoi — *Noypы, βουδτνοι — Будини.{{Напомена|По ''Шафарику'', нав. дело, 213 sq. извео је то y Јужних Словена ''Т. Maretić'': Slaveni u davnini. Zagreb, 1889. To су примили и ''K. Јиречек'': Историја Срба I, 47; ''F. Šišić'': Poviest Hrvata str. 186; ''L. Niederle'': Manuel de l’antiqueite slave. Paris, 1923, 22—23.}} У руском нурь означава земљу; од истог корена је нырять (тонути), nurzyć y пољском, y нас по-нирати; нырище — јама. У Босни има месно име Нурићи, као и y Пољској Nura, Nur, Нигзес. У имену Будини корен је један од најобичнијих y личним и географским именима целог словенског света: Буда, Будајева, Будишче, Будим, Будишин, Будашево, Будимља итд.; y пољ. budowal значи градити, као и y ческом budavati. Међутим, још није сигурно да су то баш била словенска племена; могуће је да су се ови називи задржали само код Словена од првобитних Скита.{{Напомена|Cfr. ''G. A. Gerhard'': да су скитски Будини „могли фигурирати као кинички пример са својим — животом на колима — слично као Анахарзис Плутархове гозбе седам мудраца.“ — Phoinix von kolophon. Leipzig und Berlin, 1909, all.}} Јер назив Нура може бити y вези и са основом ныривъ — malus, ныра, проныра — петљанац, ὄ πονηρος.{{Напомена|''A. Brückner'', Slavia III (1924), 193—194. ''K. Oštir'' одбија да су Неури Словени. — Etnolog II (1928), 47.}} Херодот код њих нарочито истиче култ вукодлака, и то оних правих, с вером да се људи извесно време претварају y вукове. Ст. Романски{{Напомена|Българска ист. библиотека, II (1929), 68—69.}} упозорава на врло важну чињеницу, да y прастаром словенском језику нема никаквих утицаја грчког језика, из чега он, с правом, закључује да није било непосредног додира између Грка и Словена. Како су Грци имали своје јаке колоније на Црном мору и y „Скитији“ то је очевидно, да Словени, y то старо доба, нису још допирали до црноморских обала. Стару постојбину Словена К. Јиречек обележава на подручје y сливу горње Висле, горњега Дњестра и Буга и y западном делу дњепарског краја, углавном y подручју западно од Припјата. Карактер једне земље најбоље обележавају њени народни топографски називи. Арапи и Персијанци имају безброј имена за све врсте степа и равница; Шпањолци за планине, a код Словена истиче се богатство назива за текуће и стајаће воде, за изворе и студенце, језера и брље, баре и мочвари; за шуме, жбуње и гајеве. Ретки су заједнички словенски називи за облике планина, те је локална терминологија y Карпатима, источним Алпима, y карсту на Адрији и на Балканском полустрву врло различита.{{Напомена|''К. Јиречек'': Историја Срба I, 45.}} Кад су Словени сишли y данашњу Румунију они, како је то лепо приметио истакнути румунски историчар Н. Јорга, нису мењали имена великих река као Прута и Серета, али су зато дали своја имена читавом низу мањих река, као Димбовица, Путна, Бистрица.{{Напомена|''N. Jorga'': La place des Roumains, 83.}} Значи, дакле, да су Словени живели y неком крају пуном шума и вода. To потврђују и извесни арапски и персијски писци X и XI столећа. „Између Печенега и Словена“, писао је Ал Бекри, „има растојања од десет дана, па нема тамо правог пута, него се путује кроз изворе и кроз многе шуме. Словенска земља је једна велика равница са многим шумама, и Словени станују већином усред шуме“.{{Напомена|''K. Кадлец — Ф. Тарановски'': Првобитно словенско право пре X века, Београд, 1924, 11.}} К. Кадлец је врло добро упозорио на многубројне називе насеља, која говоре да су Словени становали y мочварним областима. Такви су: Блато, Слатина, Луже, Рохозец (Рогожно — Рогозно), Рокитна (Ракитна), Каљуга, (означава мочвар), Мозир и др. Неки се од наведених назива сретају врло често.{{Напомена|''К. Кадлец — Ф. Тарановски'': нав. дело, 13.}} Пољски научник Ростафински повлачи границе старе словенске постојбине нешто уже. Словени нису имали свог назива за букву, него су га добили од Германа (*boka — букъ). Према томе, y њиховој првобитној постојбини није било тог дрвета. A такво подручје постоји на средњем Дњепру, углавном на данашњем широком Полесју, и он стога узима тај крај до Висле као првобитну отаџбину словенског племена.{{Напомена|О pierwornych siedzibach i gospodarstwie Slowian w przedhistoryeznych czasach. — Sprawozolania XIII, 3 (1908), 11—25.}} Наведеним подацима треба додати и следеће: да су Словени вешти бродари на својим за реке прављеним малим лађама и да их Обри нарочито употребљавају за грађење лађа и прелаз преко река. У Псевдомаврикијевом спису налази се, даље, ова врло важна карактеристика: „Насеља Склава и Анта леже уз реке једна за другим и једна с другим y вези тако, да нема између њих празнине достојне помена, a око њих су најчешће непосредно шума или баре или ритови“.{{Напомена|''Ст. Станојевић — B. Ћоровић'': Одабрани извори за српску историју, 29.}} Напокон, посебно се истиче словенска вештина задржавања и маневрисања y води. Српски научник М. Будимир тумачи и словенско име с тим y вези. Од корена *kleu — тећи, пловити, дошло је словенско *слов, *слав. У целом словенском свету имамо имена планина и вода. Као: Словац, Словин, Славница, Слововица, Слављан , Слава и сл. Реку Дњепар звали су Словени Славут. У народу се и сад каже „Ославило је пролеће“, кад потеку одмрзле воде. Словѣнин, би, према том, означавао „Човека и племе, које станује y крајевима око река, језера и вода“.{{Напомена|''М. Budimir'': pevr. *kleu-, plaviti, prati čistiti. — Зборник A. Велића I (1921), 97—112. C њим се слаже ''J. Розвадовски'', нав. дело, 129—131. To тумачење не прихвата ''A. Brückner'', Slavia III, 199—203.}} Руски научник A. Шахматов је, међутим, мишљења, да су Словени негда живели више на северу, y балтичком приморју, y доњем току Њемена и северне Двине. Њихови источни суседи били су Балтијци, Литавци, Латажи и Пруси; западни Финци, који су заузимали Полесје y базену западног Буга, били су им јужни, a Германи југозападни суседи. После су се Словени иза Германа померили y Повисље. Ирански елементи дошли су Словенима не непосредно, него преко Финаца. Ако су Словени, истиче Шахматов, од давнина живели y Волонији, зашто главним рекама, Дњепру, Дњестру, Бугу, Ибру, Кодри, Стиру нису дали своја имена? Само име Волиније није словенско него германско (Valhuni, Velhuni). Од Гота, који су себе звали Thinda, Словени имају реч тјудъ, штюдъ и назив Чудь за Финце. Ту смешта Словене и друге народе и Тацит, a донекле и Птоломеј. Тек доцние од III столећа, по одласку Гота, померили су се Словени y Повисље и ту је тек настала диференцијација међу њима.{{Напомена|Введениіе въ курсъ исторіи рус. языка. Петроградъ, 1916, 32—42. Л. Нидерле мисли да северна граница није ишла даље од Смоленска; на истоку узима као границу средњи Дњепар, али се коначно не опредељује по питању западне границе: да ли је првобитно ишла до Висле или до Лабе. Ha југу Словени нису прелазили Карпате, a обухватали су северну Украјину до кијевског краја са Десном. Он одбија Шахматовљеву теорију. — Manuel de l’antiqueité slave, 20—26.}} За стару постојбину Срба казује Константин Порфирогенит y свом важном спису De administando imperio, да Срби „потичу од некрштених Срба, прозваних и Белих, што обитавају с оне стране Турске на подручју, које они зову Бојки — Војки (Bóïki), где граничи Франгија као и велика некрштена Хрватска, прозвана и Бела“. За Хрвате наводи да су становали „с оне стране Багиварије, где су сад „Белохрвати“. Ови Бели Хрвати станују „уз Франачку“, a „подложни су Отоку великом краљу франачком и саском и некрштени су; a с Турцима се орођавају и пријатељују“. Ha Балканско полуострво досељени Хрвати потичу од тих Белих Хрвата, који станују с оне стране Турске, a близу Франачке, a суседи су Славима, непокрштеним Србима“. Ta Бела Хрватска слабија је и по својој коњаничкој и по својој пешачкој снази од балканске покрштене Хрватске, „Јер бивају чешће нападани од Франака, Турака и Печенега“. Немају као земља без мора, ни значајније флоте. Од ње до мора, које се зове Црно, има читавих тридесет дана хода.{{Напомена|Ed. Bonn., 143—144, 147—148, 151—152; ''J. D. Bury'': Slavonic Settlements. London 1920, 20—21, 24, 27—28.}} Ha основу пажљиве, студије извора мисли хрватски научник Л. Хауптман, да је Бела Хрватска заузимала подручје горњег Повисља, односно Мале Пољске. Око 955. год. та се област налазила под влашћу Чеха, који су признавали Отона Великог као врховног господара. Границе Велике Хрватске ишле су преко Шлеске, све до лужичких међа. Руски кнез Владимир покушавао је да ту област придобије за своју државу, али није успео. Крајем X столећа, 999. године, Болеслав Храбри подвластио је својој пољској држави.{{Напомена|''L. Hauptmann'': Dolazak Hrvata. Zbornik kralja Tomislava. JAZU, Zagreb, 1925 93—111.}} Истакнути хрватски лингвиста П. Скок, међутим, верује, да су Срби и Хрвати били становници Чешке, где још y топономастици има њихових трагова,{{Напомена|Cfr. ''F. Rački'', Rad JAZU, LII (1880), 141 sq.}} и то Хрвати ближе Баварској, a Срби ближе Мађарској. Њихов назив Бели, који им даје Порфирогенит, дошао је по реци Лаби, која се раније звала Албис, a око које су они становали. Скок сматра, да је Бели узето по лат. albus и да је бѣлъ, по грчком читању вѣлъ, дало повода, да Порфирогенит ту Хрватску назове не само Белом него и Великом. Такав процес Скок претпоставља чак и y Летопису попа Дукљанина.{{Напомена|Starohrvatska prosvjeta I (1927), 69—72.}} „Није никаква смјелост ако узмемо да је извор Дукљанинов створио по граду или племену Лаб Бијелу Хрватску (Croatia alba)“. Он нешто слично претпоставља и код назива „Црвене Хрватске“. Ово многоструко замељивање и учестано и доста сложено претпостављање даје на први поглед повода сумњи; a кад знамо да називи Бели и Црвени нису осамљени само за Србе и Хрвате, него да их налазимо и код Руса, онда ово тумачење Скоково не може да задовољи. Простирање и хрватских и српских племена и етничких скупина до запада, y Чешку, које је дошло померањем било једног дела племена и етничких скупина, или племенских огранака, не би претстављало нимало необичну ствар. Турска држава, која се овде помиње, то је Мађарска. Срби су становали, по Порфирогениту, близу Хрвата, a y суседству Франачке. По свој прилици српска насеља хватала су од Лужице, где је српско име до данас очувано, од Лабе до Одре и Висле и хрватске границе. Осим тих Срба на франачкој граници помиње један источни писац српско племе (Surbin) као становнике „који се простиру према истоку, a далеко су од запада“.{{Напомена|''L. Niederle'': нав. дело, 274—275.}} Један анонимни географ баварски из IX столећа написао је познато и много навођено место, да су „Zerinani (Цервиани, Церивани) толика држава, да су из ње настала сва словенска племена и да, као што тврде, отуд воде порекло“. Постоји y Галицији доиста и име Бојки као име једне мале области и племена, али није нимало сигурно, да су се Срби налазили y том доста ограниченом крају.{{Напомена|Cfr. ''Ј. Werchratskij'': Woher Stammt der Name „Boйkй? — Archiv f. sl. Philologie XVI (1894), 591—594.}} Сем тога, та област не одговара оним географским границама, које наводи Профирогенитов спис. Стога ће бити вероватније, да Бојка означава Чешку, или један њен део, земљу старих Боја, по којима јој је дошло и име Boio hoemum (terra Boiorum).{{Напомена|M. Барада мисли да би ''Boiki'' могла бити коруптела за Vilki, Вилце, којим се именом зову Љутићи. — Seoba Hrvata i Srba, 7. J. Маркарт налази, да се Zerinani не може односите на Србе, него да се мислило на червенишке градове, прозване по граду Червен. Име села Червоногрод још се налази y чартковској области y Галицији, a y историји се помиње град Чрвен и област червенска. To је област Црвене Русије. — Osteuropäische und ostasiatische Straifzüge. Leipzig, 1903, 148.}} Само лингивстика ту долази y извесну противност са историјском етнологијом. Наиме, језик Лужичких Срба има језичке црте знатно друкчије од српскохрватских, односно хрватскосрпских. Временска разлика од 1500 до 1600 година није довољна да објасни толику промену, нарочито кад се узме y обзир да Срби и Хрвати на југ нису дошли као појединци или мање групе, него ипак y збијенијим и већим етничким масама: племенима и етничким скупинама. По овој географској смештености и Срби и Хрвати налазили би се између Пољака и Чеха, a добро је познато, да су Срби и Хрвати по неким језичким цртама и нарочито по степену акцентуације ближи Украјинцима него Чесима и Пољацима. Или је, доиста, средња и источна Галиција имала становништво ближе по језику Србима и Хрватима, него Пољацима. Питање је, даље, да ли су на тако широком простору живели само Срби и Хрвати, или су под њиховим именом, племенским и етничким, била обухваћена и друга словенска племена и етничке скупине, која су се, вероватно ту налазила? Дуљебе, познато слвенско племе, налазимо на Сану и Стрију и далеко y Чешкој. Слично можда стоји ствар и са Србима и Хрватима.{{Напомена|''J. Werchratskij'': na nav. mestu.}} Они су се, врло вероватно, столећима померали од истока ка западу и југу, као скупине, ратничке и исељеничке, па су, натурајући своју власт или мешајући се са покореним племенима и етничким скупинама, ширили своје подручје и своје име. Ha тај начин биле би нам лакше разумљиве крупније дејалектаске разлике, иако тај проблем y словенској филологији није још довољно расветљен. Још је К. Порфирогенит забележио хумску традицију, по којој је род њихових владара Вушевућа, несумњиво Вишевића, дошао „од некрштених становника око реке Висле“.{{Напомена|''М. Barada'': нав. дело, 100—101.}} Тешко је не веровати, да ова вест није, y тако рано доба, доиста израз стварног предања. Чак су се и до данас одржала код македонске етничке скупине Мијака y области Река, избледела предања о њиховој прапостојбини, о Галичу, Галицији, Пољској. Везу, уосталом, са Галичем, показује непосредно име македонског Галичника. Да је било баш са тих страна сеоба y балканске крајеве показује овај податак. За Абодрите забележио је Ајнхард y својим Аналима, да једно њихово племе Преденеценти станује у Дакији уз Дунав и да су суседи Бугарима. Абодрити су свакако са Обре, из те старе српскохрватске области.{{Напомена|MGH, ed. ''G. H. Pertz'', Hannoverae, 1826, 213; cfr. ''F. Rački'': Documenta, 327; ''L. Niederle'', нав. дело, 418—420. Да су Praedenecenti — Враничевци не да се ничим утврдити и није друго него претпостављати. С именом Водрића био је y вези и назив бачко-бодрошке жупаније.}} У Цивидалском јеванђељу постоји и запис једног Љутића (Lintisti), који је дошао, вероватно, између северних Љутића.{{Напомена|''V. Jagić'': Einige Streitfragen. — Archiv f. sl. Phil. XX (1898), 35.}} Хрватски историчар Л. Хауптман није постављао себи питање откуд долази та толика и несумњиво утврђена раширеност српског и хрватског имена{{Напомена|O раширености хрватског имена cfr. ''V. Klajić'': Hrvati i Hrvatska. Zagreb, 1930, 57—73. Помињемо и домишљања ''J. Pyca'', Etnolog V—VI (1933), 31—43.}} y средњем веку и с тим y вези и њихових насеља y Повисљу и Полабљу. У питању српске традиције код Порфирогенита за ту прву старину он се није знао право да определи и дошао је до релативно најлакшег закључка, да Порфирогенит о њој није знао ништа поуздано,{{Напомена|''Lj. Hauptmann'': Konstantin Porfirogenit o porijeklu stanovištva dubrovačkog zaleđa. — Zbornik iz dubrovačke prošlosti M. Rešetaru. Dubrovnik, 1931, 17—24.}} иако је дао читав низ конкретних података. Историчар М. Барада има право, кад тај Хауптманов закључак одбацује, кад се узме да су се Хрвати, углавном, налазили y Повисљу, a Срби y Полабљу. Барада мисли, да су се Белохрвати граничили са Србима негде око Бобре и њене притоке Хвизде.{{Напомена|''M. Barada'': Seoba Hrvata i Srba, 3—7.}} Међутим, мислимо, да између Хрвата и Срба строго повучене границе y то доба није било, него да су се они на добром делу граничног подручја мешали, као што је то био и касније случај на Балканском полуострву. За то y првом реду говори утврђена заједница њихова језика, која је постојала пре њихова доласка на југ. У општем покрету сеобе и од истока према западу и од севера према југу, било је врло много мешања разних словенских племенских маса и етничких скупина. Надирање Хуна, Бугара, Обара, повлачење Гота и других германских племена, y једном великом миграционом метежу, кретало је собом и словенска племена и етничке скупине, и то не по неком реду, него просто онако како је које захватило, гурајући их, измешане, y разним правцима. У даљим излагањима, указаћемо на то, каквих све делова словенских племена и етничких скупина није било на Балканском полуострву, куда су их одвели ти општи покрети миграционих кретања. Тако ћемо видети где се све јављају имена великих словенских племена и значајниих етничких скупина, a моћићемо делимично и пратити како се губе и како се њихови припадници претапају y друге сродне етничке групе и народе. Словенска цасеља на западу допирала су врло далеко. Она су силазила чак до фурланске равнице и до извора, река Зиље, Драве, Муре и Аниже. У првој половини VII столећа Словени се боре са Баварцима код старог Агунта, тј. при данашњем селу Стрибаху код Линца y Тиролској. Ta насеља су се држала река и старих путева, a избегавала су високе планине и нису се за прво време спуштала до самих морских обала. Пут y равнице Италије затварали су Лангобарди (Ломбарди), који су израдили читав систем једне дефанзивне војничке границе. Западну границу словенских насеља повлачи словеначки историчар М. Кос од Кристенбаха, који је 769. год. означен као словенска међа, на гребен деферешких планина, па преко Високих тура, где превој Виндишарте одржава траг старе племенске ознаке, преко Анкогела на Ниске туре до Радштетер тауерна. Отуд иде међа y долину Аниже и на дахштајнско погорје, па је допирала до Алтауса и Грундлсе до горњоаустријског предгорја. И словенска насеља око Дунава била су доста густа. Крај међу рекама Анижом и Трауном звао се једно враме „pars Sclavanorum“. Словена је било много и y такозваном Милфиртелу, северно од Дунава. У поречју десних притока Молдаве имена насеља говоре за јужнословенско, a не чешко порекло. Северно од Дунава, од Нарна до Кремса, било је исто тако словенских насеља, која су се додиривала са насељима Чеха и Мораваца.{{Напомена|''М. Kos'': Zgodovina Slovencev. Ljubljana, 1933, 32—51.}} Од племенских назива овде налазимо трагова y Стодерпалу, на штајерској граници, имену северних браниборских словенских Стодорана, a y имену forestum Susel налази се траг руско — полапских Сузелаца.{{Напомена|''L. Niederle'': нав. дело, стр. 370. A. Брикнер идеитификује речи *стодор и стобор, која је на југу веома раширена. — Slavia III (1924), 215.}} Ha овом подручју за Словене Немци су употребљавали y много прилика поред њихова словенског назива још и назив Wenden и Winden. Он је очевидно дошао од старог Венети. Словеначки научник К. Оштир мисли, да је прединдогерманско илирски народ Венета, који је становао од Карпата до Балтичког мора, био „индогерманизиран“ од Германа и Балтословена и да је словенски племенски назив Анта дериват од тог имена, али y вези са алародским *ant(h) — човек.{{Напомена|''К. Oštir'', Etnolog II (1928), 46—73. O Антима је више пута писао ''H. Жупанић''. По његовом мишљењу и они су пореклом с Кавказа и Алародијци. Данашњи Анди на Кавказу њихови су остаци. — Etnolog VII (1934), 68—97.}} Поменути руски лингиста A. Шахматов сматра, да су именом Венеда Германи од давнина звали Словене, па су тај назив примили од њих и Финци за Русију (venājä, venä). Међу њима Шахматов Анте сматра као део Словена, и то источних, пошто Прокопије изрично каже да су Словени и Анти истог порекла, a Анти су y свим изворима наведени као онај део који оперише на истоку. У тим источним Словенима он види Русе и са њима почиње историју руског народа.{{Напомена|Введеніе въ курсъ исторіи рус. языка. Петроградъ, 1916, 39, 45—46.}} A. Погодин наглашава, да се називи као Venedotia, Venta, Vindona и сл. налазе најчешће на подручју Британије и да долазе од келтског придева vindos, који значи бели. За Словене употребљен је тај назив стога што су били бели (отуд Бела Русија, Бела Хрватска), за разлику од црвених Германа и Келта.{{Напомена|Изъ исторіи славянскихъ передвиженій. Спб. 1901, 18.}} И за само име Анта налазимо паралелу y старом имину Андес, за које се филолози још споре да ли је келтско или илирско.{{Напомена|''Н. Krähe'': Die alten balkanillyrischen geographischen Namen. Heidelberg, 1925, 8.}} Име Венда и Винда све се више ограничавало током времена на југу на саме Словенце, a y том означавању одржало се скоро до наших дана. За поменути многобројни народ савременици дају само ова имена: Словени и Анти. Према речима Прокопијевим „Оба имају исти језик“, a затим наглашава „а ни по спољашности не разликују се једни од других“ „Па и име Словенима и Антима било је некада заједничко“. Мада им се имена сад мењају према различитим породицама и местима, они се углавном ипак називају Словени и Анти“ казује Јорданис. „Племена Склава и Анта истог су начина живота и обичаја“, забележено је y једном војничком спису који се приписивао цару Маврикију. И други писци VI и VII столећа не помињу друго име сем словенског. Они га не пишу сви једнако. Једни га пишу с осећањем или уверењем као да је основа имена y латинској речи sclavus, отуд Sclavi, Σκλάβοι; међутим, они који су га писали с том речи y основи, као Sclaveni, Σκλαβηνοι, Ἐσκλαβῖνοι према наставцима које су дали y њој — eni, inoi, види се да су је бележили по словенском изговору. Словени су себе звали Словѣнинъ, Словѣне, а свој језик словенским. Тако су се уопште звали и наши најстарији преци на Балканском полуострву. У првим нашим оригиналним саставима, y биографијама Ћирила и Методија, писаним y IX столећу, каже се да је Ћирило био „први наставник словенском народу“, да је спремао „словенске ученике“, да се његова служба вршила „словенским језиком“. У Методијеву житију наводи се, да је он y Византији био добио на управу једно „словенско кнежевство“. По том општем имену знају балканске Словене и сви суседи. Извесни западни писци и власти звали су Sclavonia или Σκλαβινια поједине веће групе и области словенских насеља; тако се Славонијом звала сва землуа од Истре до Бојане и од приморја до Дунава; чак y Дубровнику и Котору XIII и XIV столећа Славонија је почешће идентификована са Србијом, а још и иза XIII столећа Славонија је била назив за подручје Хрватске и данашње Славоније од Петрове горе до близу Ср. Митровице. Данашња Славонија је остатак тог назива. Код Словенаца тај се шири словенски назив одржао уопште као њихова племенска и етничка ознака. Архаизовани облици словенског племенског назива налазе се код старих балканских народа, код Арбанаса: Shk’a, Shk’la = Словен; словенска земља y дијалекту Гега зове се Shkenija, Shkinikea (од Sclavonica) и код Румуна: Schein, Scheie. Словенима (Sakalib) зову нас и стари арапски писци. Чак y старофранцуском епу помињемо се као Esclev од Eschavers.{{Напомена|''П. Скок'', Зборник Богдана Поповића. Београд, 1929, 287—293.}} Колико се тај назив одржао и код нас самих добар је доказ оно место y Копоринском летопису из XIV столећа, где се за краља Милутина каже, да се његов добар глас пронео „и по свој грчкој и словенској земљи“. Словенску распрострањеност тумачи довољно њихов начин живота. Без чврсте унутрашње организације они су живели y етничким скупинама и племенима, не признавајући воћство или власт једне врховне управе. „Овим племенима, Склавенима и Антима“, вели Прокопије, „не влада један човек, него од старине живе y демократији“. Ta општа управа имала је с једне стране за последицу немоћ Словена, који су иначе били бројно јаки, да се организовани одупру нападима својих непријатеља, па су растројени постајали њихов лак плен. Кад је, чак иза врло рђава искуства, требало организовати устанак и борбу против Обара, онда им се за вођу натура франачки трговац Само и после његове смрти добар део покрета пропада услед словенске невештине да наставе почето дело. Мало наивно, али y основи тачно казује Кијевска хроника, како су Словени, после међусобних борби, сами пристали да од Варјага приме господара. „Землı-а наша велика и обильна, a нарюда въ ней нѣсть, да поидѣте кнı-ажить и владѣть нами“. Тим се, уосталом, да донекле тумачити и појава, да су Хуни, Обри и Бугари, бројем несумњиво слабији од њих, могли да им се натуре као господари не само y првим годинама препада, него за читаве деценије и столећа. С друге стране, такав начин живота и управа, са личним изражајем појединаца и самоодлучивањем братства y свакој акцији, изазивао је љубав за личном и народном слободом. Ту црту Словена запажају многи стари писци, несумњиво по њиховим примерима личног прегалаштва, a што она није дала увек жељене резултате био је понајглавнији разлог y том, y чему им је био и узрок те љубави. За илустрацију тога наводимо поносни словенски одговор хагановим посланицима: „Какав је то човек што се греје сунчаним зрацима, који ће учинити да се покоримо?“ Псеудо Маврикијев спис изрично наводи, како се Словени „никако не дају y ропство или подаништво, a нарочито y својој земљи“. Демократске особине уређења прастарих примитивних организација претежно су карактеристика земљорадничких елемената, док се код сточара лакше развија разлика поседа. Нема сталежа, који је толико упућен на узајамну помоћ, као што је то случај са земљорадницима и код њих, осим тога, док сами обрађују земљу, не може бити великих разлика y обиму обделаног поседа. Сточари, међутим, нису y тој мери зависни један од другог и код њих, случајем или отимачином, лакше може настати разлика, и најзад они до свог благостања не долазе искључиво својим трудом. С тим y вези стоји и љубав за земљу хранитељку. Земљорадник је несумњиво више везан за земљу коју сам обрађује, него сточар, који ради потреба naine има номадских склоности. Отуд је он лакше покретан и мање спреман, да се за одбрану земље, односно њене слободе, заложи y оноликој мери y којој то чини земљорадник.{{Напомена|Cfr. ''Н. Hirt'': Die Indogermanen II, Strassburg, 1907, 433.}} == Напомене == {{напомене}} == Извор == * [https://macedonia.kroraina.com/tvet/tvet_1.htm Етногенеза Јужних Словена] [[Категорија:Етногенеза Јужних Словена]] a8ze5rofxjws5sguxnx5ejshgl3qsi1 0 61865 147903 147867 2026-10-23T20:41:31Z Galicijac 19151 Исправио ситне грешке. 147903 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Татомир Вукановић|Татомир Вукановић]] | [[Етногенеза Јужних Словена]] | | [[Етногенеза Јужних Словена/2|Словени у дунавском подручју]] | [[Етногенеза Јужних Словена/3|Словени у симбиози са Обрима]] | [[Етногенеза Јужних Словена/4|Словенско насељавање на Балканско полуострво]] }} У седмој деценији VI столећа Византија је променила држање према народима на граници. Место попуштања и поклона, који су више сматрани као последица слабости, него нарочитих обзира, она y то време истиче државни ауторитет и тражи да на противнике делује снага државе. Тај метод одмах примењује према Обрима. Они су, у то време, послали једно посланство y Цариград, тражећи не само уобичајене дарове, него и њихово повећавање. Хвалисави посланици помињали су, поред своје велике снаге још и своје заслуге за Византију, a нарочито то, шту су, њиховом акцијом престали они раније уобичајени нападаји и пљачкања варвара кроз Тракију.{{Напомена|''Menander'': нав. дело, 34.}} У њиховим речима било је колико понуде толико и претње. Али Византија, даде одговор императорски и нимало склон за погодбу. Она је нагласила да ће према њима бити опредељенија, него што је то било раније, и византијско одлучно понашање довешће их најзад до памети. Нису они ни потреба ни страх Византије и ово све, што се чини за њих, више је милост, него обавеза. Одбивши, да им да оно, што су тражили, Византија им је y једној реченици дала програм своје нове политике: место новаца и откупа вас ће одбијати од Византије страх пред њеном снагом. Одговор, прек и отсечан, имао је свог дејства и збуњени и преплашени обарски посланици напустише Цариград.{{Напомена|''Menander'': нав. дело, 33—36. Јован Ефески казује, да је византијски цар Јустин II, наследник цара Јустинијана, посланике обарске прогнао, њих око 300, затворио их y Халкедон и ту их држао шест месеци. — Нав. дело, 2S3—254; cfr. ''N. Nodllo'': Historija srednjega vijeka III, Zagreb, 1905, 4—10.}} Окупивши око себе све остатке сродних хунских племена и y источној Европи и y долини Дунава, Обри постају један од најмоћнијих етноса на том подручју. Коњаници, y широким пољанама ових предела, они имају пространо поприште за своје испаде и врло брзо након њихове појаве на границама Византије они знаду за Панонију и желе да је добију и исто тако брзо већ искрсавају и на франачким границама и имају сукоба са њиховим четама.{{Напомена|''Menander'': на нав. месту.}} У страху од Византије они осетивши из близа обарско суседство, искористе промену управе y Италији и сукобе унутар држава, и кренуше тамо 568. год., „са женама и децом и свим покућством“, заузеше Обри и њихове земље. Западни извори казују, да су их Лангобарди сами уступили Обрима с погодбом, да их опет узму, ако им буде нужда да се враћају. Занимљиво је, доиста, да везе Обара и Лангобарда и иза тога остају доста срдачне, иако је овде тако лако претпоставити, да су Лангобарди на свом терену више узмицали, него што су га даривали. Тако се Обри раширише доста брзо по свој Панонији. За свега десет година, од 558 до 568, они су успели да постану један од најмоћнијих чинилаца y Дунавској долини.{{Напомена|''Menander'': нав. дело, 58—66.}} За то сво време о Словенима нема ближих вести. Византија је више забављена Обрима него њима и не обраћа им пуне пажње; по свој прилици и Словени су, да ли због унутрашњих борби или из страха пред византијским припремама, потпуно неактивни према њој. Иако је Византија још од 572. год. била уплетена y поновни рат с Персијом, Словени готово до 578. год. нису ни једном кренули против Византије. Тек око те године, њихови упади почињу поново и бивају, као и раније, врло опасни.{{Напомена|''Th. Simocattae'': Нав. дело, 128. У то време y Византији је владао Јустин. Крајем 574. год. иза једногодишње владавине царице Софије, одређен му је као сувладар, услед болести, посињеник Тиберије Константин. Приликом предаје власти или пред смрт Јустин је одржао Тиберију врло занимљиву беседу, која историјски није поуздана ради неслагања y изворима, али је занимљива за схватања о монархији y VI столећу. — Cfr. ''В. Валденберг'', Известия Академии наук, VII серия, 1928, № 2, 111—140.}} Није познат разлог, ради кога су 578. год.{{Напомена|Бикларененс ставља тај поход словенски y 576, кад су и Обри с мора напали трачке обале. — ''Th. Simocattae'': нав. дело, 214.}} Словени y огромном броју, на 100.000, провалили y Тракију да је плене. Византија се нашла y невољи. Везана на Истоку, где су беснеле побуне, она није могла да сама сузбије нове провале. Стога, уздајући се y обновљне везе с Обрима, према којима је од раније променила стару политику, шаље посланство Обрима, да је ови заштите од Словена тим, што ће их напасти y њиховој земљи. Обри пристадоше. Византијски изасланик пређе тад са обарском војском која је бројала око 60.000 оклопника, на ромејско подручје и преко Илирика, заобилазним путем, стиже на доњи Дунав, до тзв. „Скитске земље“. Прешавши Дунав y лађама са по две крме, нападоше одмах словенске земље и разграбише сво, јер су се словенска племена и етничке скупине разбежали, не дајући отпора. Разлог, ради кога су се Обри тако драговољно одазвали византијском позиву, био је и Византинцима познат и они га, разуме се, нису много тумачили ни неком љубављу ни захвалношћу обарском. Про тога, y свом ставу господара, био је вођа Обара Бајан, послао словенским поглавицама и вођи им Лаврентију своје посланство тражећи, да признају његову власт и да му плаћају данак. Један грчки писац казује, да су Словени одговорили том приликом: „Какав је то човек што се греје сунчаним зрацима, који ће учинити да се покоримо? Ми нисмо научили да други влада нашом земљом. A то друкчје не може бити док траје ратова и мачева“. Ha то је дошло до препирке, y којој заглави обарско посланство. Памтећи то и кивни, Обри су били лако спремни, да се потпором Византије нападну на Словене и освете нанету увреду, a и надали су се уз то „да ће наћи земљу пуну богатства, пошто су пре Словени пленили ромејско подручје, a њихово није нико други од осталих народа“.{{Напомена|''Menander'': нав. дело, 98—100. Biklarenzis, помутивши догађаје, помиње 577: Обре како плене Тракију, „Et regiam urbem a muro longo obsident.“ — Нав. дело, 215.}} Словени су y том рату прошли, изгледа, ипак без нарочито тешких губитака. Обри су успели, да ради словенског повлачења ослободе више хиљада византијских заробљеника, што су се налазили y словенском ропству, и да натерају Словене на обећање плаћања годишњег данка. Али, чим су се они повукли, Словени су брзо дигли главу, продирали поново y трачке пределе и нису давали ништа од уговорених намета.{{Напомена|''Menander'', нав. дело, 122—123. ''Biklarenzis'': нав. дело, 216. Код ''В. Јагића'': Ein Kapitel aus der Geschichte der südslavischen Sprachen. Archiv für slav. Philologie XVII (1895), 56, погрешно, да су Обри, прешавши том приликом код Сингидуна, јужно од реке већ наишли на Словене. И ради ових догађаја, и ради словенских продирања y Византију четрдесетих и педесетих година VI столећа, за време готских ратова, не може се примити мишљење Н. Јорге, да су Обри били она сила „која је гонила Словене према (Балканском) полуострву.“ Они су их, y другој половини VI столећа, само потстицали понекад на то или експлоатисали њихову снагу. — Cfr. Formes byzantines et réalités balcaniques. Bucarest — Paris, 1922, 50.}} Обри су осећали да је Византија приморана да их за борбу ангажује, те одлуче, да сами заузму раније тражени Сирмиј. Подигли су велику војску и пали између Сирмија и Сингидунума. Њихова је флота посела Саву и Дунав, која је имала служити као одбрана приликом изградње моста на Сави.{{Напомена|Јован Ефески казује, да су тражили од Византије веште мајсторе, да им за Бајана начине палату и купалиште, и да су онда те мајсторе присилили, да граде мост. — Нав. дело, 254.}} To је изазвало забринутост код Византинаца. Заповедник сингидунски распита се код хагана шта то све има да значи и ради чега долази кршење уговора и подизање моста без знања Византије и њенога цара. Обри и Бајан су уверавали сингидунског заповедника, и били су вољни да се закуну, да то није против Ромеја, него да поново хоће да иду на Словене, који не испунише према њима утврђених уговора. Тражили су, тобоже због тога, да им се пропусти посланство Византији, како би од ње добили потребан број лађа за превоз. Истодобно су изјавили, да ће, одапне ли се ма једна стрела против оних што ће градити мост, сматрати Ромеје као кршитење уговора и примиће понуђену борбу. Без довољно војске, сингидунска посада пристаде, да Обри и Бајан даду заклетву на све речено и исто тако допусти подизање моста.{{Напомена|О овом проблему cfr. ''Ст. Станојевић'': Три прилога историјској географији. — Глас САН XXVI (1927), 77—78.}} Обарски посланик говорио је y Цариграду, како је потреба ићи на „заједничке непријатеље нас и Ромеја“, на Словене, тражећи дозволу за мост, y ствари обмањујући Византију, да ова не предузме ништа, док Обри сврше посао. Византија је брзо разумела y чему је ствар, али, немајући војске, није имала другог средства, него да Обре препада тобожњом појавом Турака око Херзона, и, дајући најзад вољу за невољу, посла њихова посланика с даровима натраг. Ha повратку сретне обарско посланство једна чета Словена, што је била тамо упала, убије га и опљачка. Иза тога стигао је y престоницу други посланик обарски, послат од хагана, који је сад отворено казао шта се хоће. Мост је већ готов, Сирмиј отсечен, и сад нема друге, него или ратовати ради тог једног града или дозволити, да он постане обарски, пошто из њега, по њиховом пристанку, изиђу ромејски војници и становници са својом покретном имовином. Обри су, казивао је посланик, обавештени о paту с Персијом и имају разлога мислити, да ће Византија, чим склопи тамо мир, окренути своју војску на њих. Они знају византијску непоузданост према ранијим народима па том подручју и, поучени искуством, неће да доживе њихову судбину. Византија, иако није могла много да помогне, не хтеде ипак пристати. Пад Сирмија значи много више него пад једног обичног града с реда. И, сви покушаји да се Сирмиј задржи, остали су без успеха, мада се град храбро држао. Тако је 582. год. предат Обрима. Са Сирмијем је пала предња византијска кула на северној граници, најважнији мостовни браник за прелаз преко Саве и тим падом створена је прва рупа на бедему Царевине.{{Напомена|''Menander'': нав. дело, 123—131; ''Ј. Efeski'': нав. дело, 254—255, 261—263. Он помиње, да је 582. Сирмиј сасвим изгорео. — ''F. Rački'': Documenta historiae chroaticae. Zagrabiae, 1877, 228—234, доноси латински превод Менандра с напоменама. Cfr. ''Stein'': нав. дело 113—116.}} Словенска племена нису била y први мах много задржана обарском акцијом против њих. Кренувши y онако великом броју y византијско подручје, дубоко y унутрашњост, она можда нису ни знала за њих, a после се нису дала вратити не свршивши оно, што су наумила и не намиривши штету. Као обично, и тог пута они су опленили широка византијска подручја, и то, како каже један источни писац, „Читаву Хеладу, тесалске и грчке покрајине“, заузевши многе вароши и градове. Али, они, као што се већ и раније понекад дешавало, не напуштају одмах земљу, y коју су дошли, него, као што су пре ту проводили зиму, како каже Прокопије, живећи „као y својој земљи“, тако и сад остају овде многи од њих „и станују ту сасвим слободно и без страха, као на свом властитом подручју“. Јован Ефески, који то казује, изрично вели, да Словени „до данашњег дана, то је година 895 (= 584), станују, седе и почивају y ромејским покрајинама, без бриге и страха; пленећи, убијајући и палећи, обогатили су се, имају злата и сребра, ергеле коња и много оружја и научили су ратовати боље него Ромеји“.{{Напомена|Нав. дело, 255; cfr. ''A. Васиљев'': Славяне въ Греціи. Византійскій временикъ, V (1898), 410—412; ''Ј. Радонић'': Ко су Гети y хроници Комеса Марцелина. — Глас САН, књ. LX (1901), 204—214; cfr. ''L. Niederle'': нав. дело, II, 1, стр. 212; Историја на македонскиот народ, кн. I. 79—83.}} Иако те његове речи не треба узети дословно, јер сам казује, да су Словени били и истеривани (после четири године пребивања y Византији) и да, још увек припрости, не излазе изван шумских предела и да не знају за оружје осим копља, ипак оне казује толико, да Словени почињу да се привикавају на византијске земље и да иза ратничких упада ради плена остају и понеки, који се ту настањују. Да је тог постепеног настањивања било y доста приметној мери крајем VI или почетком VII столећа види се из једног детаља војничког стратешког списа, који се приписивао цару Маврикију. Описујући Словене и Анте, тај спис наводи, како су та племена слободољубива и никако вољна да робују или да неко њима влада, „а нарочито y властитој земљи“. У Тактици цара Лава изрично се прецизира, да је њихова земља с оне стране Дунава. Значи, дакле, да је с њима било искуства и на другој страни реке, где су чували своје атавистичке особине, иако на новозадобијеном тлу.{{Напомена|''N. Vári'', Byzantinische Zeitshrift XV (1906), 74. Он не сматра да је овај спис с краја VI столећа, како се то y науци обично узима.}} Почетком девете деценије VI столећа била су знатна напредовања Обара y византијским земљама. Они пролазе Сингидунум и продиру све до Анхијала, где попале околна села, али поштеде бању с лековитом водом. Византија, налазећи се y шкрипцу, склапа с Обрима мир, који ови диктују, обавезујући Византију на данак од 100.000 златника.{{Напомена|''J. Marquart'': Osteuropäishe und ostasiatische Streifzüge. Leipzig, 1903, 482. О том како је хаган ca Обрима опљачкао Анхијал прича Михаило Сирски. ''Ј. Marquart'': нав. дело, 483—484. ''Simokata'': нав. дело, 45—52. Чувени византолог из прве половине XIX столећа, ''J. F. Falmerajer'' створио је своју теорију, да је од тих напада и истребљивања, од 590. до 1200, настала потпуна „материјална револуција“ y становништву старе Грчке, y којој је „углавном ишчезла и изумрла стара раса са својим градовима и уметностима, са свом својом уљуђеношћу и својим старим идејама“. Данашња Грчка потиче од смесе „сарматских народа“, Словена и нарочито Арбанаса. — Geschichte der Halbinsel Morea während des Mittelalteras, I. Stuttgart, 1830, II, 1836. O тој теорији најопрезније и најтрезненије разлаже указујући с документима на њена претеривања. — ''A. Васиљев'': нав. дело, 626—670.}} Али стварног мира ипак није било. Словени, који су видели немоћ Византије, нису хтели да прођу без удела y добити. У време кад Обри склапају мир с Византијом, по свој прилици да се припреме за нове походе, јављају се и Словени са својим нападима. По казивању Михаила Сирског Словени су y овом походу „били бесни као лав“ и веома огорчени стога, што су Византинци, да би их одвратили од своје земље, били кренули против њих Анте. Ови су им опљачкали незаштићена насеља. Стога су сад Словени учинили „неописиву пустош“. Поменуто је нарочито како су опљачкали цркве, y Коринту и по другим местима.{{Напомена|''J. Marquart'': нав. дело, 482—484.}} Византијски писци сматрају, да су те нападе директно потакли Обри. Ствар није немогућа иако је мало необична иза оних упада обарских на словенско подручје за рачун Византије. Објаснити се може или тако, да су и Обри и Словени увидели, да им је много успешније и издашније заједнички нападати на слабу Византију, него се трошити y узајамној борби; или да су Словени, притешњени и заплашени од обарске силе, примили на се дужност њихових претходница. Упад Словена, после мира са Обрима, дошао је неочекивано и имао је, услед тога, с почетка, известан успех. Били су продрли чак до Дугог зида и Византија је, y опасности за престоницу, организовала одбрану под руководством самога цара. Извесни одреди византијске војске, међутим, с трачке стране припремали су поход и онда, једнога дана, код реке Ергиније, изненада су извршили напад и знатно су потукли неке словенске ратничке одреде, који су трагали за пленом. Словени су се ипак задржали y земљи, и Византија их је морала напасти по другипут код Адријанопоља, близу тврђаве Ансина, где су били под воћством Радогоста.{{Напомена|''Simokata'': нав. дело, 53.}} Тек после тога, била је богата Астика сасвим ослобођена. Наскоро се против Византије крену и Обри, које је предводио Бајан, y јесен исте године (585), можда y помоћ Словенима. С променљивом ратном срећом, Обри су имали y овом походу великог успеха, продирући чак до Адријанопоља. Ту им се супротставила ромејска војска, која је успела y ратном сукобу да Обре победи и растера.{{Напомена|Cfr. ''Simokata'': нав. дело, 52—55, 90—105; F. ''Anssaresses'': L’armée byzantine e la fin du VIe siècle. Bordeaux, 1909; ''Павле Ђакон'': нав. дело, 125—126.}} У то време пада и први словенски поход против Солуна, који је допро све до Пелопонеза, a остао је дуго y народној и црквеној традицији. У легенди св. Димитрија казује се, да су 22. септембра 586. године, једне недеље, упућени од хагана и Обара, многобројни Словени (наводи се број од 100.000) осванули ненадно пред градом. Задржали су се најпре око тврђавице св. Матроне, a онда су свом снагом јурнули на град носећи већ спремљене лествице, да би могли ускочити на зидове. Градска посада, најпре изненађена, a касније прибрана и помогнута грађанима храбро се опирала, иако су Словени имали све опседне справе, огромне балисте и чак тзв. корњаче, кoje су, да би с балистима биле заштићене, биле прекривене сухим кожама, али, да се не би запалиле, на њих су стављане воловске и камилске коже. Бацали су камење, каже хагиограф, које је изгледало као читава хумка. Нападај је, дакле, спремљен са свом војном опремом и показивао знатну умешност нападача y ратној виштини. Али је и вештина и срчаност бранилаца била већа и они су успели, да једним испадом препану и отерају неке нападаче, који се, изгледа, уопште нису надали озбиљном отпору, a друге да изненаде вештином свог гађања, како да ослабе ударце из балиста. Седми дан, кад је требало да буде општи јуриш, Словени су нагло узмакли.{{Напомена|''L’abbé A. Tougard'': De l’histoire profane dans les actes grecs des Bollandistes. Paris, 1874, 86—116. O датирању тог нападаја ''Ст. Станојевић'': Византија и Срби II (1906), 208; cfr. ''L. Niederle'': нав. дело II, 1, стр. 210—216.}} Оставивши Солун, они су продрли дубоко y Грчку и пленили тамо све до 589. год. Кад је окончан рат y Персији, Византија је одмах пребацила војску y Европу једва дочекавши, да са довољном снагом обезбеди северне границе и са средствима достојним византијске државе иступи пред варваре. Своју војску почела је да прибира око Анхијала, који је био највише угрожен и одатле су биле најповољније погодбе за акцију. Лично тадањи византијски цар Маврикије, као ниједан владалац пре њега, кренуо је тамо, да прегледа стање земље и градова и да изврши смотру војске. Том приликом била су ухваћена и пред њега доведена три Словенина, који уза се нису имали ништа од оружја, него само своје китаре. Ha царево питање ко су и шта раде y његовој земљи, они су одговорили врло уопштено и нимало вероватно. Они рекоше да су родом Словени, a да станују на западном океану; њима је хаган послао људе с богатим поклонима за поглавице, да би ту могли купити народ за војску. Они су, истина, примили поклоне, али одбили понуду, изговарајући се на тегобе пута. Њих тројица су били послани, да то саопште хагану, a он их је, заборављајући општи закон о посланицима, силом задржавао. Они су, најзад, чувши за ромејску земљу, добегли y Тракију. Носе китаре, јер се y њиховој земљи не зна за оружје; певају уз лире, a не уз бојне трубе. Цару су се свиделе њихове песме и дивио се узрасту њихових телеса; погости их стога лепо и упути y Хераклеју.{{Напомена|''Simokata'': нав. дело, 218—224.}} Сасвим је оправдано, што се мисли, да приче ових Словена нису много веродостојне и да су они, с тим казивањем, имали да прикрију своју праву службу ухода. Важно је y саопштењу то, да су Обри, спремајући се за напад, тражили да се добро снабдеју војском и из даљих области, посебно баш словенских, и да се, истодобно, смире са осталим противницима. Године 591. они су склопили мир с Лангобардима. Византинцима су опет понудили савез Франци тражећи за то новчане помоћи, али је Византија то одбила, верујући довољно y своју снагу.{{Напомена|''Павле Ђакон'': нав. дело, 136, 145. Ту приказане Франачке везе с Цариградом 590. године; ''Simokata'': нав. дело, 225.}} Рат се спремао на обе стране и по свим тражењима веза и припремама могло се мислити, да ће бити тежак и врло крвав. Непријатељства су почела још 591. год. Византија је одбила Обрима повишење годишњих плаћања, што су ови, по свој прилици намерно удесили као повод за рат. Са Обрима ратују и Словени и то, судећи по наводима неких грчких извора, као њихови подложници. У Димитријевој легенди изрично се вели, да је обарском хагану подложно цело племе Словена, бива, Хаган је, ῖὸ ἕθνος, ἅπαν{{Напомена|''L’abbé A. Tougard'': нав. дело, 90.}} казује Симотката, „наредио“ Словенима, да му приправе много лађа, како би на њима прешао Дунав. Ови су почели посао близу ушћа Саве y Дунав, али их је y том ометала сингидунска посада, која је често испадала из града и палила грађу. За сваку сигурност опседну обарске и словенске чете град, али их седми дан позове хаган, да га оставе. Као цену напуштања узму Обри од грађана две хиљаде златника, једну скупоцену хаљину и златом окићен сто. Припреме за прелаз почете су онда на другом, западнијем месту, близу Сирмија. Хаган „припреми мноштво Словена да тешу дрво“. Кад су лађе биле готове, он пошаље једно одељење војске напред, да задаје страх; a сам са војском крену према Бононији. Обри доспу до Хераклеје, носећи свуда победу над Византинцима. Ha концу, Византија се спасла помоћу лукавства, дајући Обрима дарове и склопивши примирје.{{Напомена|''Simokata'': нав. дело, 225—320. За датирање cfr. F. ''Dölger'': Corpus der griechisehen Urkunden I, München und Berlin, 1924, 12—13.}} С пролећа 592. год. посла Византија велику војску на Дунав, да настоји спречити словенска упадања и плењења по Тракији. Византија је овом приликом истакла, да се непријатељ сигурно неће смирити, док се не увери, да према себи има опасна такмаца, односно ако се солидном одбраном и утврђивањем дунавских граница не онемогуће њихови насртаји. Ромејска војска, сабравши се y Хераклеји, дође до Доростола потпуно спремна за борбу. Обри упутише тој војсци посланство тражећи објашњења, чему има да служи тај војни поход, кад је између њих прошли пут склошљен мир. Предводништво византијске војске је одговорило, да се Византинци не спремају на Обре, него на Словене и према том, онда, о повреди уговора о миру нема ни говора. Дванаести дан после тога, пошто су лађе биле готове, пређу Византинци Дунав. Ноћу, сасвим изненада, напала је византијска војска Радагоста и његове чете и нагнала их y бег; сам Радагост једва је скочио нанеоседлана коња, да спасе главу. Изненађени Словени били су тучени од византијске војске и сва им тамошња земља опустошена. Добивени плен послали су византијске војсковође царској породици, ради чега је било приговора код војника. Плен је пратило 300 војника с вођом Татимиром, можда погрченим Словенином, али их на шестом конаку, y подне, нападне једно одељење Словена, који су се нашли y Тракији, и збуни их толико, да је њихов вођа почео да бежи и y бегу био је рањен. Транспорт је спасла једна друга ромејска чета, која је првима дошла y помоћ и одбила нападаче, заробивши 50 људи. Овај је случај врло карактеристичан за етничке прилике y залеђини византијске војске, за слободу и распрострањење словенског живља и словенских чета y унутрашњности Византије, a можда и за њихове везе са саплеменицима преко Дунава. Византија је после првог успеха, наставила ратовање против Словена. Тај ратни подухват имао је огромног успеха, понајвише преко услуга коje јој је пружио један Гепид, који је разним преварама издавао Словене. Тако је допао ропства и словенски поглавица Мужок, након даће коју је давао y спомен свога умрлог брата. Након повољно извршених акција, византијска војска одлучи да се повуче на своје подручје.{{Напомена|''Simokata'': нав. дело, 230—239; ''Teofan'', Ed. de Boor, I, 270; ''N. Nodilo'': нав. дело, III, 104.}} Обрима је било необично ово повлачење грчке војске и они послаше људе Византинцима да извиде ствар. После три дана већ су били почели припреме, да они са своје стране напану Византинце и хаган је дао наредбу, да словенске чете пређу Дунав. Очевидно је, дакле, ма колико иначе вести биле нејасне, да су словенска насеља не само на западу, око Саве, била y извесној зависности од Обара, него да је то био случај и са онима y Дакији, само што је ту та зависност, због удаљености од обарског средишта, долазила мање до изражаја. Уосталом, постоје од раније извесне вести, да је хаган баш овим Словенима слао посланства, да му плаћају данак и да их је, кад су они одбијали, присиљавао на то. Кад је чула за те припреме, византијска војска пошаље Обрима свог посланика, умна човека, неког лекара Теодора, да их одврати од те акције. И пред њим се хаган хвалио, да је господар „целог народа“, и да је византијски војни заповедник Приск „ступио на моју земљу и напао на моје поданике“. Тражио је стога учешће y плену. Приск је с муком наговорио војнике да пристану на то. Хагану су враћени заробљени Словени, 5000 на броју, и он се тим задовољио, приставши да византијска војска може проћи преко његовог подручја. Византија је ради тога оштро прекорила Приска, осећајући врло добро, да је тим хаганов положај знатно појачан и да ће, услед овог успелог посредовања, утицај Обара на Словене бити још већи. Чак, уколико су се Словени раније опирали Обрима, они ће сад с једне стране из страха због Византије, a с друге осећајући стварну и респектовану снагу хаганову, почети, да се друже с њим. Словенска насеља на западу ширила су се y вези с обарском моћи. После пропасти Гепида, трагом Лангобарда, освојивши Панонију, кретали су према западу и поједина словенска племена и етничке скупине и ту су, с Обрима заједно, долазили y сукоб са франачким владарима или њиховим заступницима. Њихово име на тој страни, на подручју данашње Словеније и Корушке, помиње се за време баварског војводе Тосила, око 595. године, кад се казује, да је он с војском ушао y „покрајину Словена“ (cum exercitu in Sclavorum provinciam introiens), добио победу и вратио се са великим пленом.{{Напомена|''Павле Ђакон'': нав. дело, 146.}} Иза тога, борбе између Бавараца и Словена помињу се чешће. Словенима долазе y помоћ 596. год. Обри, проваливши из Паноније. Они упадају y Тирингију и воде љуте борбе, bella gravissima, са Францима, док краљица Брунхилда богатим новчаним откупом не добије мир. Утицај хаганов и његове везе врло су широке. У исто време он шаље своје посланике и миланском војводи Агилуфу и склапа с њим поново мир. Од њега су Обри добили и мајсторе за прављење лађа, које су им, како је било јављено, потребне за рат y Тракији.{{Напомена|Нав. дело, 150, 154.}} Словени су и на том подручју били нека врста експонената обарских. Обри су им били врховни господари и искоришћавали су њихове етничке скупине, које су с планом започеле главне прометне везе и долине са Италијом. Да се власт Обара осећала непосредније y Дунавској низији може се узети с обзиром на тај за њих важни предео, али да је била утицајна и y овим алпијским областима и о том нема сумње.{{Напомена|''A. Leeper'', The Slavonic review XII (1933), 122—123.}} Уосталом, за то сведоче најбоље важна обарска средишта са „ринговима“ y доњој Аустрији на Кампу и код Кенигштетена. С пролећа 597. год. отпочело је и ново ратовање на Дунаву. Византијска војска била је скупљена y Одиси (Варна) доста поколебана y дисциплини и не много одушевљена извесним намераваним царским реформама. Словени су већ били делимично прешли преко Дунава и почели пљачкања. Византијско војно заповедништво пређе из Одисе y Марцијанопољ, a посла 1000 коњаника као извидницу. Ова се сукоби са једном четом од 600 Словена, која је опленила неке градове и гонила богат плен, водећи са собом и доста заробљеника. Кад опазише византијску војску Словени почеше убијати заробљенике, остављајући само жене и децу, a од кола направише бедем. Византинци су се устручували да их нападну, јер су словенске стреле добро гађале њихове коње. Стога они, сјахаше и тако, личним јунаштвом, разбију непријатеља. Словени су y јарости секли и остале заробљенике, што је нарочито подјарило нападаче и донело им победу. Међутим, остала ромејска војска оста дуго неактивна. У самој престоници Цариграду, шириле су се вести да Словени спремају напад на сам Цариград. Због тога је византијска војска имала да поседне Тракију. Том приликом, једна византијска извидница од 1000 људи наиђе на исто толики број Протобугара, исто обарских поданика, који су, тобоже знајући да њихов владар не ратује, хтели мирно проћи поред Византинаца. Византинци, сматрајући да је то само изговор, напану их. Али Протобугари храбро дочекају напад и натерају Ромеје y бег, па се онда и сами повуку, бојећи се веће силе. Потужили су се уједно хагану на тај неизазван насртај. Хаган је одмах упутио посланство Византији, да тражи објашњење. Ова се извињавала тим, да јој није била позната читава ствар и да то као потврди, посла хагану као пријатељу сјајне дарове. Након неколико дана, опет је дошло до сукоба између једне византијске војничке извиднице и Словена. Вазантијска извидница је била заробљена. Приликом преласка византијске војске преко Дунава, дошло је до сукоба са Словенима, које је предводио Пирогост. У првом сукобу, пало је око хиљаду византијских војника, али y каснијем окршају, погинуо је и словенски предводитељ Пирогост, погођен од византијске стреле. Након тога, y два наредна сукоба, победу односе словенске ратничке чете, те приморавају византијску војску да се, без икаквог успеха, врати преко Дунава.{{Напомена|Cfr. ''Simokata'': нав. дело, 245—254.}} У пролеће 598. год. прибрала је Византија војску y Астици, и с војском, коja је била веома проређена, пређу Дунав и дођу до Нова. To је зачудило Обре, те траже објашњење од Византинаца, шта ће они y обарској земљи. Заповедник византијске војске је одговорио, да је земља византијска и да Византинци с правом долазе ту. Обри су, дакле, стали потпуно уз Словене, штитећи их као своје поданике. Стога су на тај византијски упад, одговорили освајањем Сингидунума, који нису успели да задрже y својој власти, већ поново долази y византијске руке, која га стале чврсто утврђивати. Обри су то узели за повод да објаве рат Византији. Обарска војска овог пута није упала y источне византијске земље, већ се определила на Истру и Далмацију. Овамо је хаган имао више изгледа на плен, јер су крајеви били раније неисцрпени. Исто тако, можда се и устручавао да прими борбу с византијском војском y непроходним балканским кланцима, где су се Грци били добро припремили. Незаштићена Далмација страдала је много; помиње се да су Обри и Словени том приликом разорили на 40 градова. Византија посла за њима одред од 2000 војника, да их извиђа и узнемирава. Избегавајући војнички пут, опрезни византијски одред верао се кроз кланце с успехом изненађивао и робио обарске страже и комору.{{Напомена|''Simokata'': nav. delo, 256, 262—266.}} Једна таква победа над већим једним одељењем Словена и Обара силно је овеселила папу Гргура Великог, кад га је о њој обавистио екзарх Италије.{{Напомена|''F. Rački'': nav. delo, 255.}} При борбама на западу Обри су хтели да имају и савезника. Са старим пријатељима Лангобардима утврдили су „вечни мир“ и савез и стога су упутили посланство франачком краљу, да га упозоре, да буде y миру како с њима, тако и са Лангобардима. С овима заједно словенске и обарске чете продиру y Истру, палећи и пустошећи свет.{{Напомена|''П. Ђакон'': нав. дело, 156.}} У јулу 600. године папа Гргур, пишући солинском епископу Максиму, каже му, да ce много брине и жалости поводом тога, што му овај јавља о опасности „de Sclavorum gente“ и то тим више, „јер кроз пролаз Истре почеше већ улазити и y Италију“.{{Напомена|''F. Bulić'', Supplemento al „Bulletino di archeologia e storia dalmata“. (1904), 46; cfr. ''A. Guillou'': Migration et présence Slaves en Italie du VIe au IXe siècle. — Зборник радова Византолошког института, св. 14—15. Београд, 1973, стр. 11—16.}} A тешећи га резигнирано примећује, да се не жалости сасвим ради тога, „јер они, који ће живети после нас, видеће још гора времена“. После катастрофалног пораза Византинаца y бици код града Јастре са Обрима, цариградски сенат одлучи да тражи мир. Ho, y то време је међу Обрима завладао страшни помор. Византијско посланство нашло је хагана y Дризипери, ожалошћена за помрлом породицом (за један дан хагану је умрло 7. деце) и склона за преговоре. Уговор је гласио да Дунав постане међа између Византинаца и Обара, и да се може прећи само y борби против Словена. По том уговору Византинци су добили као признато оно, што је византијски војсковођа Приск обележавао Обрима и хагану као ромејску сферу на почетку рата. Тако су Обри препустили источне (дачке) Словене њиховој судбини, не одричући се права да примају данак и од њих.{{Напомена|''Simokata'': нав. дело, 266—273. Теофан, који се дотле служио, углавном, само њим има од приказа ових догађаја и друге изворе. Cfr. Ed. de Boor, I, 278 sq, O том ''O. Adamek'': Beiträge zur Gesehichte des byzantinischen kaisers Mauricius. Jahresbericht des K.K. ersten Staats — Gymnaziums in Graz, 1890, 4—32; ''E. Patzig'', Jahresbericht der Thomasschule in Leipzig über das Schuljahr 1891, 1892,7—13.}} Сви ратови које су y то време водили Обри с Византијом, завршили су се византијским победама. У једној од тих битака (600), Византици су заробили 8000 Словена, 3000 Обара и 6200 разних варвара. И поред таквих успеха, овај рат y Византији није био много популаран. У Византији је владала пометња и несносно стање. Обри су упали y Тракију и опленили је, a онда, склопивши погодбу с Византијом, која им је повисила годишње давање, окренуше се према западу. Тамо беше дошло до борбе између Ромеја из Равене и Лангобарда. Обри послаше y помоћ свом савезнику Лангобардима известан број словенских чета. С њима y друштву почеше Лангобарди опседати Кремону, па је и заузеше и порушише 603. год. a тако су пали и неки други градови.{{Напомена|''Simokata'': нав. дело, 284—314; ''Teofan'': нав. дело, 283—292; ''Nicephori'': Archiepiscopi Constantinopolitani, opuscula historica, Ed. C. de Boor. Lipsiae, 1880.3.}} Северне границе Византије, после одласка гарнизона y борбе против Персије, остале су незаштићене, те почињу и чести упади Словена и Обара. Осетивши да немају озбиљна отпора, a кивни ради претрпљених губитака y минулим ратовима и увек спремни на ратни поход, они пустоше и харају по целом Балканском полуострву. Несумњиво је, да су „Обри y то време опустошили Европу“ (европске области Византије). По речима Исидора Севиљског, тада су „Словени отели Ромејима Грчку“.{{Напомена|Cfr. ''C. Jireček'': Die Romanen in den Städten Dalmatiens. (Denkschriften dez K. Akademie in Wien XLIII), I, 26.}} Несметани од грчке војске, Словени су се, узевши извесна места и пределе, и задржали y њима, не више појединачно и y мањим групама као пре, него овог пута већ и y већим племенским заједницама и етничким скупинама. Појединости о њиховом продирању нема, и тај процес можемо само замишљати и претпостављати. Пошто је задовољен први бес разарања и плењено све што је било од вредности, зауставило се и на оцени земље Балканско полуострво било је и климатски и по култури повољно делимично повољније од територије Добруџе и Баната. Осећала се можда и потреба мењања места, нешто да се склоне с оног подручја коje је било угрожено непријатељским и непријатним суседством и служило за пролазе многим туђим народима, a можда, делимично, и да се избегне обарској власти. У слабо насељеним подручјима северног и западног Балкана било је довољно места, да се, без непосредног притиска ромејских власти, могло живети на свој начин. Опште линије кретања ишле су, главном, овако: према западу, кроз Панонију, продирали су Обри са Словенима y Далмацију, y алпијске земље и y Истру, где су 611. год. разбили и потиснули римске чете. Обарски трагови очувани су до данас на Балканском полуострву углавном на подручју Босне и Херцеговине, северне Далмације и Лике. Словени су ишли делом с Обрима, a делом сами, нарочито они из Дакије. Они су се спуштали понајвише y подручје Протобугарске, где их се око 680. год. налазило осам племена, чему свакако треба додати и знатан број етничких скупина, само са братсвеничким друштвеним уређењем, и долином Тимока и Мораве, те Ибра и Вардара y Србију и Македонију. С почетка су упади имали ратнички карактер ради плена или витешке пљачке, a после све више колонизациони; првих година VII столећа превлађивао је први, a доцније други тип. == Напомене == {{напомене}} == Извор == * [https://macedonia.kroraina.com/tvet/tvet_1.htm Етногенеза Јужних Словена] [[Категорија:Етногенеза Јужних Словена]] ldspcvwcamtxsf8mxhc2eq055mh16lg 0 61866 147902 147876 2026-10-23T20:35:01Z Galicijac 19151 Исправио ситне грешке. 147902 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Татомир Вукановић|Татомир Вукановић]] | [[Етногенеза Јужних Словена]] | | [[Етногенеза Јужних Словена/1.2|Антрополошке особине и карактеристике]] | [[Етногенеза Јужних Словена/1.3|Занимање, друштвени живот и карактерне особине<br>словенског становништва]] | [[Етногенеза Јужних Словена/2|Словени у дунавском подручју]] }} Моралне особине Словена имају неколико занимљивих карактеристика и показују, поред примитивне суровости, доста често и особине вишег степена. Прокопије отуд и казује за њих, да нису хрђави ни зликовци, али наводи да су прости. И Менандер их, исто тако, приказује као варварски просте и напрасите, који y срџби убијају чак и иначе неповредиме туђе посланике. Јован Ефески каже за њих, дa су „прости људи, који се не усуђују изићи ван шума y пределе без дрвета; не знају шта је оружје, осом две-три лонхадије тј. копља“. Псеудо Маврикије нарочито подвлачи њихову пажњу према странцима. „Чувајући проводе их из места y место где им устреба, па, ако се небрижљивошћу угоститеља догоди да странац настрада, напане на угоститеља онај што му га је предао, по дужном обичају да освети странца“. Прадеду Павла Ђакона, на бегу y отаџбину, спасла је милостиво једна старица Словенка сакривши га од потере и хранећи га потпуно изгладнелог постепеним повећањем оброка, „да не би, кад би му дала хране да се засити, одмах и умро“. Чак ни заробљенике не држе цело време као робље. После извесног времена, казује један грчки војни писац, они остављају на вољу тим заробљеницима да се одлуче „да ли се хоће вратити y своју земљу уз неки откуп или остати онде слободни и као пријатељи“. Као народ с племенским друштвеним уређењем они иначи нису много поуздани и не цене увек створене уговоре, али је занимљиво, да им се тај недостатак више приписује страху него грамжљивости. Наравно, да није недостајало и ње. Као сви примитивни људи они воле да присвоје туђе и стога, пише Стратегикон, „своје вредне ствари потајно затрпавају не поседујући јавно ничег преко мере“. У друштву и ропству примитивних азијских народа и племена, a и сами још сирови, Словени су понекад били врло опаки; и набијање на колац, и бацање живих људи y ватру, и дерање коже с леђа, нису ретки случајеви, који се приписују словенским ратничким скупинама и племенима. И y породичном животу Словена било је много примитивности. Као старе галске поглавице и као Германи, који имају по више жена, како Тацит каже, „non libidine sed ob nobilitatem“, тако се и за старе словенске кнезове зна, да су живели y полигамији. Владар Само имао је дванаест жена „винидског порекла“; y полигамији је живео и руски кнез Владимир, који је имао пет жена и 800 суложница. Пољски кнез Мешко имао је седам жена пре него се покрстио. Уосталом, тога је било и y савремених франачких владара. Краљ Клотар I имао је две жене, Кариберт I држао их је више, a код Дагоберта I биле су три жене и више суложница. У самом народу не изгледа да је било таквог живота y већем обиму. Помиње се унеколико код Чеха, за које Хагек каже, да су „све жене биле заједничке“ и код извесних руских племена. Међу овима Кијевска хроника нарочито истиче путена неваљалства Радимираца, Вјатича и Севера, који се разликују од осталих чинећи јавно блуд пред очевима и снахама и држећи по две и по три жене. Правог брака није било и ми знамо, да је Сава Немањић још y XIII столећу међу Србима нарочито деловао, да их приведе „законитом благослову“ и да чак Душанов Законик прописује, да не сме бити свадбе без венчања. За време Ћирила и Методија било је пак y Моравској много „женитвъ бесчьстныихъ“. У Русији народ је за дуго избегавао црквени брак, сматрајући да је он само за кнезове и бољаре, a све до XVII столећа налази се осуда оних, који имају по неколико жена. Отмице и куповине девојака и жена (невесте) биле су често y обичају и код владара и код народа. У свим тим приликама муж је био онај, који је имао више права и по својим ћудима узимао и пуштао жене, које су стално остајале више пасивне. За њих казује Псеудо Маврикијев спис, да су честите „преко сваког људског начина“ и да често пута иду добровољно y смрт за својим мужем, „не желећи проводити живот y удовиштву“. Оне су биле и жртве за обарске прохтеве. Не само што су им морале да служе као суложнице, него су, по раније наведеним речима Кијевске хронике, надомештавале чак и теглећу стоку.{{Напомена|Cfr. занимљива излагања ''A. Брикнера'', Slavia V (1927), 417—438.}} Кренути притиском из своје старе постојбине и поремећени општим метежом y свом редовном животу Словени су, y прва времена, могли остављати утисак номадских племина и етничких скупина. Прокопије казује за њих да „станују y бедним колибама удаљени знатно једни од друтих, a мењајући сви често места становања“. Али чим се мало смире Словени се добрим делом враћају земљорадњи, којом су се претежно бавили на старим огњиштима, и поново се вежу за земљу хранитељку. У Дунавској долини већ истиче Стратегикон богатство њихових амбара, нарочито y житу и просу. За просо саопштава Ибрахим Ибн Јакуб, да је главни производ словенског житарства. Менандер помиње византијске нападе ватром на словенска поља, несумњиво обрађена. Уосталом, да су Стари Словени били земљорадници, и познавали више врста жита сведоче њихови заједнички називи за гумно, па за жито, влат, клас, зрно и за врсте житарица: просо, пшеницу, овас, јечам, раж. Њихово рало прешло је и Немцима, a од њих су, можда, наши стари примили после савршенији плуг.{{Напомена|''А. Брикнер'' сматра га за словенску реч. — Encykl. polska IV, 2, 194.}} Ту реч плуг примили су после од нас Румуни. Међутим, глагол орати дошао је нама од лат. arare, према коме су балкански Аромуни задржали до данас ознаку рала aratrum > aratu.{{Напомена|''Р. Skok'', Slavia III (1924), 120.}} Највећи део пољопривредне терминологије код Румуна и Арбанаса : словенског је порекла. „Арбанаси као горштаци немају, на пример, свога израза за косити. Они употребљавају за овај појам словенски ирзаз (me kosit). У области грчкога језика констатовани су словенски пољопривредни изрази чак y Пелопонезу.“{{Напомена|''P. Skok'': Dolazak Slovena, 60; cfr. ''B. Ћоровић'': Хисторија Босне, Београд, 1940, стр. 123.}} Храна словенска била је доста разноврсна. Жито су млели на камене ручне жрвње (жрьны) или на водени мълынъ, да добију брашно мѫка, муку. Знали су за крупу, затим за кашу и тесто. Печени хлеб — хлѣбъ — познали су врло вероватно од Германа, јер та наша реч потиче од гот. hlaifs, hlaiba. После су га употребљавали сви Словени. Од поврћа наши стари су знали за репу, сочиво, грах, лећу, боб, чешњак, тикву, лук, па чак и мак. Служили су се сви сољу. Млеко и од њега добијени сир опште су познате ствари. Од воћа су познавали и ваљда неговали: јабуку, крушку, вишњу, трешњу — чрѣшьнı-а — сливу; затим лешник, малину и јагоду. Пчела — бъчела — била је одувек негована код свих словенских племена и етничких скупина и њен мед цењен и код Словена и код странаца. Старим баварским манастирима додељивани су увек словенски пчелари као највештији.{{Напомена|''М. Murko'': Geschichte der älter. Südslav. Litteraturen. Leipzig, 1908, 209.}} Мед је прва словенска реч забележена y V столећу по н. ери, и то баш од будућих Јужних Словена, на Атилином подручју. Арапски писци помињу, да су њега, y 20 врчева, доносили на хумке покојника.{{Напомена|''Marquart'': нав. дело, 112.}} Од меда се правило као опојно пиће и данас вољена медовина. Имали су пиво, најпре без хмеља (олъ, оловина), a после су га правили са хмељем од јечма и овса. Вино је доста рано ушло y промет, али га није било y њиховој првобитној постојбини. Да су Словени занали и за обилатије гозбе, с јелом и пићем, сведочи најбоље њихова опште позната реч пир. Појам за одевање заједнички је свима Словенима одѣти, *обълѣшти, али им је много речи за поједине делове одела дошло из страних језика: нпр. кошуља од лат. cosula, капа од cappa, гуњ од gunna. Познат је свима Словенима глагол шити и шило (šidlo); реч игла дошла је, међутим, од другог корена.{{Напомена|Cfr. ''V. Machek'', Slavia III (1926), 593—597.}} Одело словенско није било сасвим једноставнога кроја; рана појава скута (од готског skut) најбољи је доказ за то. Истина, реч је ограничена само на Источне и Јужне Словене.{{Напомена|Slavia IX (1930), 351.}} За одевање су много искоришћаване коже разних животиња, којих је на њиховом подручју било y изобиљу. Кожух су познавали сви Словени; користили су се, даље, вуном; знали су за сукно и платно. Од чисто словенских делова одела зна се за гаће, рубину, сукњу, појас, свиту и плашт. Ha глави су носили већином шубаре, од коже. Обућа се носила несумњиво. Опште су речи крпа, опанак, лапот, саног и цревље. Са истока су Стари Словени примили широке шараваре, шалваре, још y врло рано доба, даље кабат (код нас звани кавад), кафтан. Од источ. kalpak сви су Словени добили реч клобукъ као назив за ниску сукнену капу опшивену кожом. У старој постојбини Словени су имали своја села звана вьсь, очувана y топономастичким називима по свим словенским земљама као вес и вас. Опште је познат и назив село, истина првобитно само y појму несталног или појединачног насеља (ср. селити). Кѫшта је била y употреби код свих Словена и посебно је y њој поштовано огњиште. Реч ''дом'' исто је тако општепозната. ''Град'' је било првобитно само ограђено место за склониште. Словени, становници шума и мочвара, знали су само за природне заклоне. Од Германа су научили подизање високих ограда — тынъ је од *tūnaz — и стварање градова. Реч ''град'', мисли се, да је од герм. *gordaz.{{Напомена|Slavia IX (1930), 346.}} Реч ''варош'' прешла нам је доцније из мађарског vár и значила је првобитно утврђено место. Француска до XI столећа разликује ville и chateau a отад се та два назива идентификују;{{Напомена|''Funck — Brentano'': Le Moyen age. Paris, 1923, 22.}} y нас, међутим, разлика између села и града и града и насеља око њега (подграђе) траје до XV столећа. Саставни делови куће: кров, стреха, слеме, клет, стена, праг, двери, врата, чак и окно, опште су словенске ознаке, и ако неке од њих (нпр. кров, према старонор. krōf или стѣна, од гот. stains) нису домаћег порекла. Један нешто доцнији извор правда, ради чега су словенске куће простим лепом на плетер биле убого подизане. Кад дође непријатељ, који их је често тражио, губитак таквих кућица могао се лака срца прежалити и није био мамац за плен. Међу Словенима било је и других занимања, осим сточарства и земљорадње, за шта сведоче заједнички појмови за дрвног занатлију *ремесло, па изрази као плести, прѫсти (с њим y вези врѣтено, нитъ, повѣсмо, кѫдел, тъкати). Знаду и за лан. Од обуће К. Порфирогенит помиње код Срба њихове цревље — чрѣвіјь — по свој прилици неку врсту опанка, напомињући да су „бедне и јевтине“, али су биле дело домаће производње. Живећи y шумама, Словени су знали не само за просту сечу дрвета, него и за тесање, и као што смо поменули, они су служили Обрима као главни мајстори за прављење лађа и мостова. Упадљив је велик број тачнијих ознака за разне врсте лађа: плавь, бродъ, ладки, прамъ, члънъ, и из грчког позајмљени корабль.{{Напомена|О овим питањима даје подробна обавештења дело ''G. Krek'': Einleitung in die slavische Literaturgeschichte. Graz, 1887, које смо за ова излагања користили. Главни извори за ова питања јесу: ''F. Miklosich'': Etym. Wörterbuch der slav. Sprachen, Wien, 1886; ''E. Berneker'': Slav. Etymologisches Wärterbuch I, Heidelberg I, 1908—1913; ''L. Niederle'': Slov. starožitnosti I—III; ''P. Skok'': Etimologijski rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika, I, II, III. JAZU, Zagreb, 1971—1973.}} Има и назив дуб за лађу направљену од једног комада стабла (копаница, моноксилон). Од домаћих животиња Стари Словени гајили су говеда (вола, бика и бивола, краву); затим овцу, брава (који је најпре означавао „ушкољену животињу“); козу, свињу, коња, пса, осла (од герм. asilus); после јелена. Појам скотъ означавао је стоку, али y исто време и новац као његову вредност. Ово значење развило се несумњиво под утицајем гот. skatta — „новац.“ Под азијским утицајем извесни словенски и естонски кнезови пили су кобиље млеко и кумас.{{Напомена|''J. Peisker'': Die älteren Beziehungen der Slawen zu Turkotataren und Germanen. Berlin, 1905. У овом делу аутор покушава да порече сточарство код Словена, ради робовања Туркотатарима, који то нису дали, с тим y вези тврди, да су Словени живели без млека. Ова аргуметација је лишена логике и због претераности, потпуно је одбијена y науци. Међутим, Пајскер има право, да је турскотатарски утицај био на Словене знатно већи, него што се то дотад узимало. Вернекер, y новије време, изводи реч ''хорѫги'', која се досад сматрала као германског порекла, из многол. ''orongo''. Тако, даље реч ''бојарин'', ''бољарин'' није домаћа са неком основом ''бољи'', нити је дошла од тур.-монг. ''бојар'', већ је позајмица из румунског. Cfr. ''Р. Skok'': Etimologijski rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika I, 186—187.}} Као доказ за рибарско занимање може послужити реч мрежа, заједничка свим Словенима. Унутрашње уређење Словена било је y ствари племенско, и то, како смо видели, без јаче племенске организације, с елементима етничких скупина. „Живе без власти, y међусобној мржњи, и не познају реда“ казује за њих војни спис Маврикијева времена. „Словени су неустрашиви и ратоборни“, пише Ибрахим Ибн Јакуб, „и кад међусобно не би били несложни због многоструког грањања њихових племена и расцепканости њихових братства, не би се ниједан народ на земљи могао с њима мерити по снази“.{{Напомена|Arch. für slav. Philologie XXXI (1910), 585.}} У опису Псеудо Цезарија вели се за Словене око Дунава, да су „дрски, самовласни и без вођа“.{{Напомена|''К. Müllenhoff'': Donau — Dunavъ — Dunaj. — Arch. für slav. Philologie I (1876), 294.}} Међутим, није веродостојно да су Словени били без икакних вођа и власти. Они нису имали једног заједничког вођу или поглавара над више племена, a да су поједина мања племена имала своје поглавице о томе нема сумње. Исти војни спис изрично бележи: „Како је међу Словенима много поглавара, па су несложни међу собом, није неумесно неке од њих премамити или речима или поклонима“. И Менандер помиње једног словенског поглавара Даврентија и народне вође с њим. Код Теофилакта Симокате ухваћена три Словенина изјављују, да је Хаган послао људе с богатим даровима, да дарују словенске поглавице. Он чак, с оне стране Дунава, наводи једног поглавара Мужока с очевидно већом влашћу, дајући му назив rex. Занимљиво је, да арапски писац X столећа Масуди помиње велики углед словенског племена Волињана и њихова поглавара, који се звао Mağar, a који је био уједно и врховни поглавар осталих поглавица. Народно име за те поглавице, y то доба није сигурно познато, али врло рано превлађује реч жупан. Братства и племена обухватала су извесне мале области, зване жупе, које су биле и посебне управне јединице. К. Бругман доводио је ту реч y везу са староинд. gopá „чувар“, „чување“ и „паша“, па онда „оно што је узето y негу и на чување“.{{Напомена|Indogermanische Forschungen XI (1900), 111—112.}} Ст. Младенов је упозорио, да жупа означава y пољском и староруском удубину и јаму, одакле се после развио појам за предео.{{Напомена|''St. Mladenov'': Die labiale Tenuis als wortbildendes Element im Slavischen. — Arch. für slav. Philologie XXXVI (1916), 133—136.}} Други сматрају, да је реч несловенског, можда хунско-обарског порекла, јер се први пут јавља око IV столећа по н. ери на натписима y Нађи Сент Миклошу, по трагу Атилином.{{Напомена|''A. Brückner'', Indogermaniseue Forschungen XXIII (1908—1909), 217—218; ''K. Kadlec'', Encklopedya polska IV, 2, 68; ''P. Skok'': нав. дело III, 687—688.}} Реч је рано ушла y општи словенски промет; од *жпан постало је чешко hpan, пољско pan и после мађарско ispan. Други назив за поглавицу, ''кънѫзь'', дошао је Словенима од Германа, од речи *kuningiaz. Словени изгледа нису били нарочити ратнички народ. Њихово оружје било је оскудно и начин ратовања врло примитиван, Нису били коњаници као Хуни и Обри, него углавном пешаци и поморци.{{Напомена|У друштву с Хунима и Обрима они су се после привикли на коње. Вести о њима као коњаницима сабрао је ''Ст. Станојевић'': О Јужним Словенима y VI, VII и VIII веку. — Глас САН LXXX (1909), 148—149.}} Као пешаци нису имали оклопа (панцира), него су ишли y борбу са копљима и малим штитовима. Као такве познао их је Прокопије и Јован Ефески, који после додаје, да су се Словени y борбама по Византији знатно извештили. „Обогатили су се“, вели он, „и имају злата и сребра, ергеле коња и много оружја и научили су се ратовати више него Ромеји“. Војни списи грчки доста детаљно оцртавају бојну тактику Словена. Навикли на борбе с добро увежбаном редовном војском они углавном настоје да искористе погодности свог терена, који одлично познају. Обично кушају, да навуку противника y густеж својих шума, y кланце и опасна места где ови не знају да се снађу и где не могу да се развију. „Служе се вешто заседама, препадима и подвалама, по дану и по ноћи, удешавајући многоструке начине.“ За оружје немају ножева, него носе „по два мала копља“, a „понеки од њих“ иду „и са штитовима добрим али тешким“. Служе се уз то дрвеним луковима и врло опасним малим стрелицама натопљеним јаким отровом.{{Напомена|Cfr. ''Г. Шкриванић'': Оружје y средњовековној Србији, Босни и Дубровнику. САН, књ. CCXCIII, Београд, 1957, 6 — passim.}} „Кад се доходи да се усуде упустити y праву битку, заједно вичући крену се мало напред, па ако се противници поплаше од њихове вике нападају свом жестином. A ако не, беже натраг не журећи се да се из близа сукобе са снагом свог непријатеља“. Византијски тактичар препоручује ради тога, да походи против Словена бивају y зимско доба, кад се замрзну реке и постану згодне за прелаз, кад оголи шума и кад настану тегобе за исхрану и снабдевање код словенских породица. „Како насеља Словена и Анта леже уз реке једна за другим y вези, тако, те нема између њих празнине достојне помена, a око њих су најобичније непосредно шума или баре и ритови, то се често дешава y походима против њих да, одмах с ударом на прво село, док је ту сабрана сва војска, остала села, пошто су суседна и близу шуме, осетивши њихово врење, лако избегну испред непријатеља.“ Te своје особине вешта препада Словени су изводили и y византијској војсци, y којој су са Антима, почели појединачно да ступају већ y првој половини VI столећа. У походима против Византије понајвише су се држали горских коса, намерно избегавајући долине и опасности, које им је тамо могла створити редовна војска. Занимљиво је, да су y четама витешког плена и на већим експедицијама, као при великом нападу на Цариград 626. год., са Словенима ишле и њихове жене, и то не као при опсади Солуна с намером да се тамо настане, него директно с одлуком, да помажу мушкарце y борби, слично као што су до скора чиниле жене код Црногораца и Херцеговаца приликом ратних похода и сукоба. У бојној вештини Јужни Словени су се извежбали током честих борби и већ y другој половини VI столећа они знају за убојне справе при опсади градова, носе „корњаче“ и бацаче за камење и служе се лествицама. У легенди Димитрија Солунског истиче се чак и њихова довитљивост после стеченог ратног искуства. To је нашло одраза y средњовековном цликарству и иконографији код наших народа. Довољно је поменути само фреску y Манастиру Дечанима, која врло живописно представља ратни поход Словена на Солун. Да би пак сачували своје веслаче од камења и стрела, које на њих бацају браниоци са зидова, Словени су своје лађе покривали даскама и огуљеним свежим кожама, штитећи y исти мах своје људе од пламенова, који су бацани на њих. У борбу не иду сасвим без реда, него имају своје војводе који се старају о ратном поретку.{{Напомена|Cfr. ''Ст. Станојевић'': на нав. месту.}} Главне врсте оружја примили су Словени од својих германских суседа. Стрѣла долази од старонем. strāla; мьчъь, мачь и мечь, од готског mēkeis, mēkja; шлѣмъ од старонем. *helmaz. Одатле је чак и назив витѫзь од нем. Vithungi. Из иранског је, међутим, топоръ — секира, a само име секира из скитског sagiris. Тесла, трећи назив, узет је из староневд. dëhsala. Ратни оклоп бръниı-а, брънı-а, за који се знало да код Словена дуго није био y употреби, узет је од гот. *brunnjōm. Словенско је копиѥ и штитъ. To баш изрично наглашавају неки стари арапски писци.{{Напомена|''Marquart'': нав. дело, 468; ''Р. Skok'': нав. дело II, 148, 345—346; III, 345 405, 415, 483.}} Врло су тесне биле и иначе везе Словена са Германима на читавој западној граници словенској и нових насеља. Германског су порекла многе речи словенске материјалне културе: слов. истьба (*јьстъба), дошло је из латинског германским посредништвом, од stuba. Код Руса је, нарочито y погледу кућне културе, огроман утицај нордијских елемената. Они имају изразе шомнуша и шолнуша од старошвед. sömphus; полъ од сканд. pallr; голбецъ од старонорд. golf; чулинъ од старонорд. kylna, kjulna и сл. Од гот. *hlaiwam, лош стан, дрвена зграда, дошло је слов. хлѣвъ, хлѣвина. И код Јужних Словена је хыза, хыжа дошла од гот. hūs; тынъ од старонорд. tun; кухиња од старонем. kuchina; чак и реч црькы долази од старонем. chiriha, односно kyrkā, a крстъ од старонем. hrist. Реси као палата, бања, трпеза, са вишом културом, потичу из грчког. И друге многе речи из материјалног промета развиле су се код Словена y дотицају с Германима. Реч купити германског је порекла, kaupian. Германске су и ознаке за новце: пѣнѫзь од xphenningos и стыслѫѕь — стьлѫѕь од гот. skillings. Реч мѣто, „плата, царина“ y вези је с гот. mōta, старонем. mūta. Од Словена примили су опет Германи нарочито много речи за крзна, којима су Словени обилато трговали: Zobel од соболв; Zisel, Zisemus — сусолч.; Lasten, Lasteken — ласочка, ласица; Merlitzen — мерлица; Chursina — крзно; Schube — шуба. Крзно се на западу уопште звало „sclavine“ франц. „esclavine.“ Од Словена они попримају и назив за азијску, односно византијску свилу: sëlecho — silcko — шелкъ.{{Напомена|''О. Schräder'': Indogerm. Forschungen XVII (1904—1905), 29—36.; ''Р. Skok'': нав. дело, I, 275, II, 224, 239, 434.}} Име великог словенског народа Руса дошло је, мисли се, од нордијског Ruotsi, које је узето од финске ознаке Шведа, a и имена руских главара исто су тако норманско-нордијског порекла: Олег — Helgi, Олга — Helga, Игор — Ingvar и др. Чак нордијски бог Top поштован је y Кијеву и помиње се Турова божьница. Tor нордијског и германског утицаја било је, исто тако, врло много код Полапских Словена. Чак и вест о писмености дошла је отуда. Боукы y значењу азбуке, односно слова потиче од бōка, бōк, одакле је buoch и Buch. За ознаку тих германских странаца, речи чоуждь и тоуждь, узели су Стари Словени чак њихов назив pinda „народ“, одакле се после развило diutisk и најзад deutsch. Неке од старих народа, племена и етничких скупина, познали су Словени још за време своје заједнице. Тако Хуне, за које је најстарији облик хынъ (слов. ы према ȳ y Hunus, Οὖννο, hūn,{{Напомена|''A. Соболевскій'': Altrussische хынъ. — Archiv für slav. Philologie XXX, (1909), 474.}} затим Готе, чије име y староруском гласи „Гътинъ“.{{Напомена|''A. Соболевскій'': Die slavischen Benennungen deutscher Volksstämme. — Archiv für slav. Philologie XXXII (1910), 309.}} Сасъ, Сасинъ, означава Сасе y свим словенским језицима. Имена Саса, Рашке реке и сл. честа су на нашем подручју, али се јављају тек од XIII столећа. У билећком крају y Херцеговини, задржао се, међутим, од њих донесени назив Хина глава још из тог старог периода. Име народа Спала, који је живео негде око Висле (у источној Пруској имају два села Spalienen) остало је y словенској традицији као ознака за неко силније људско биће y појму Спалинъ, Исполин.{{Напомена|''A. Шахматов'', Живая старина XX (1911), 21—26; cfr. ''A. Brikner'', Slavia III (1924), 196.}} Исто се тако y чешком овог, сораб, hobr, и пољском obrzym одржао траг и Обрима као дивовима. Тек после примања хришњанства постао је за Старе Словене назив Ѥлини идентичан са поганин. Од немачког pinda y вези је и назив Штоудинъ, Штоудовинъ, који има значење туђина, a понекад и дива. Код наших народа се верује да су „Мацуре дугачки људи, који су били пре овог света“,{{Напомена|''Тих. P. Ђорђевић'', Старинар III (1908), 161—162.}} a име је дошло од становника оног племена, од кога су добила име и Мазурска језера y источној Пруској. Облик Sermush, y Саској, Seromunti међу античким Србима и Шеремет, међу Русима и Јужним Словенима дошао је од имена племена Сарамата. Арапски путописац Харун Б. Јахија, који је прошао из Солуна копном за Италију крајем X столећа, a чији је извештај сачуван y фрагментима, казује да га је пут водио „посред Словена“.{{Напомена|''Marquart'': нав. дело, 240—242.}} Скоро месец дана пут га је водио кроз шуму и шикару док је дошао до града Балатиса (Спалатиса?). Овај путописац каже да су словенске куће дрвене, што је сасвим разумљиво при ондашњем обиљу шуме. И данас y планинским балканским селима, нарочито y Босни, кућа је претежно од дрвета. У средњем веку и владарски су дворови прављени највише од дрвне грађе. У Дубровнику све до XIII столећа највећи део кућа био је од дрвета (de lignamine). У Русији се изрично помињу земунице, станишта направљена y земљи, где су се породице увлачиле да се заштите од зиме. Таквих је земуница било и код Јужних Словена y Војводини и источној Србији све до почетка XIX столећа. Један арапски писац казује за Словене, суседе Мађара, да се лети најчешће баве y шуми, a зими y „градовима“ подигнутим за одбрану.{{Напомена|''Marquart'': нав. дело, 468—469.}} Добар део наших старих градова носио је име землвнв и землвникв очевидно по својим одбрамбеним опкомима од земље. Иначе, наши градови као и други словенски, носе обично имена Самобор (одатле и Сомбор), Вишеград, Добој или Добуј, Борач, Самоград. Према проучавањима В. Скарића, на местима, званим „Самоград“, нема солидније грађе и конструкције, што упућује на неко давно време, када Словени још нису били вешти подизању већих и солиднијих градова. У ту групу долази и град Подзвизд y Босанској крајини, чије име долази свакако од апелатива позвиздв, што значи подземни ходник (ров, канал).{{Напомена|Гласник Географског друштва XIII (1927), 38—40.}} Код Словена се често пута помиње љубав за музику. Теофилакт Симоката, саопштава, како су једном приликом била ухваћена три Словенина без икаква оружја. „Имали су китаре, и ништа друго нису носили“. Мада се њиховим речима y датој ситуацији не може веровати, ипак је интересантно поменути, како су они говорили пред царем Маврикијем, да им је „рат био непознат и да су им, природно, милија вежбања y музици". Једном приликом, кад је поопијане Словене имао да превари y некој заседи, један Гепид им се приближавао на пријатељски начин „певајући обарске песме“ њима сигурно познате. Арапски писци помињу, како Словени познају више врста инструмената и са струнама и за дување.{{Напомена|''Krek'': нав. дело, 376.}} У једном тобожњем писму хазарског владара Јосифа каже се за Словене како свака породица на својој баштини живи „са радошћу и песмама“.{{Напомена|''Marquart'': нав. дело, XLIII—XLIV.}} Заједнички је израз свима пѣти — поѭ и одатле пѣснь, a опште позната је свирѣль. Стара словенска књижевност зна за свирце и гудце.{{Напомена|Cfr. ''С. Матић'', СК Гласник, XLVIII (1936), 435—436; ''Т. П. Вукановић'': Студије из балканског фолклора. III. Народни гуслари као певачи, творци и носиоци епоса код Јужних Словена. — Врањски гласник V (1969), 324—134.}} Грчка κιθάρα преводи се y нас како гѫсль, а потом и καλοήρων; а κιθαρίφειν са гѫсти. Та врста музичког инструмента, позната и y илирских племена, везана за епску традицију, постала је најбитнији елеменат духовне културе наших народа. У религиозном погледу живот Старих Словена био је доста једноставан и далеко од богатства божанских лица и појмова, не само грчке, него и полутамне германске митологије, И ту, као и y општим обавештењима о њима, недстају они веома важни и занимљиви епови теогонских и козмогонских особина. Словени су били y неку руку монотеистични; две врло важне вести за Словене то сасвим потврђују. „Верују да постоји само један бог, творац муње“, казује Прокопије, „и да је он једини господар свега и жртвују му говеда и друге жртве. Усуда нити познају нити иначе признају да има каква утицаја на људе, али кад им је већ смрт на домаку, или их савлада болест или су y рату, заветују се, ако избегну, да ће одмах за душу жртвовати богу и спасивши се жртвују, као што су обећали, и мисле да су откупили свој спас том жртвом. Поштују уз то и реке и нимфе — виле — и друга нека божанства и свима жртвују и врачају по тим жртвама“. Хелмолд, хроничар Западних Словена, казује, да и они верују y једног бога, који је на небу, господар и творац свега.{{Напомена|Chronicon slavorum, ed. Hann., I, 83.}} To схаватање, настало према родовско — племенској организацији, није, истина, онако монотеистичко као y Старом завету, али је блиско схватању Старих Грка, код којих је Зевс, станујући на небу, „отац људи и богова“, или код Римљана Јупитер. Божанства која се помињу код Западних Словена y великом броју нису утврђена код Јужних Словена. Несумњиво је опште познат Перун, бог силног удара и грома (κέραυνος; лит. perkúnas „олуја“, инд. бог; олује Parjányas). Њега су сматрали да одговара Зевсу, што је изражено y једном преводу из XII—XIII столећа: сūъ бжūи Пороуна велика.{{Напомена|''J. Grimm''; Deutsche Mythologie II. Berlin 1876, str. 645; ''Й. Ивановъ'': Култь Перуна y Южнихъ Славянъ. — Извѣстія отд. рус. языка и словесности IV (1903), 5—9; cfr. ''V. Ј. Mansikka'': Die Religion der Ostslaven (FF Communications 43), 379 sq.; ''A. Брикнер'': O паганству код старих Словена. Књига о Балкану, књ. II. Београд, 1937, стр. 57, 60; ''В. Чајкановић'': О српском врховном богу. Београд, 1941, стр. 150; ''М. С. Филиповић'': Трагови Перунова култа код Јужних Словена. — Гласник Земаљ. музеја III (1948), 66 sq.; ''П. Ж. Петровић'': Култ Перуна код Јужних Словена. Гласник Етнографског института САН, књ. 1. Београд, 1952, стр. 373—380.}} Заклетве y старој руској држави чињене су y име бога и Перена и Кијевска хроника наводи их више пута. Кнез Владимир руски поставио је био његов кип на хуму пред двором, и кип тај беше издељан од дрвета са сребрном главом и златним брковима. Кад је ујак Владимиров Добриња дошао y Новгород поставио је Перунов кип над реком Волховом „и жьряху ему людие новъгородьстии акы богу“. Код Јужних Словена име Перуново, чији култ није престао све до почетка XX столећа, очувано је нарочито y топономастици, и то понајчешће за имена висова и брда, и можда y цвету перуници, коју y Дубровнику зовју још и богиша.{{Напомена|''С. Тројановић'': Главни српски жртвени обичаји. СЕЗб. књ. XVII. Београд, 1911, стр. 112—121.}} Бог Сварег, за кога један извор полапских Словена казује, да се „уважава и поштује мимо друге“ и да је први међу боговима, познат и под именом Сварожић, заменио је y једном старом преводу, насталом можда код бугарских Словена, грчког бога Хефаиста. У староиндијском сунчева кугла зове се свар. Сварог је, према том, бог огња и сунца. Код свих Словена, a нарочито код Руса, има о њему доста помена. Његов је син Дажбог, бог благодети.{{Напомена|Cfr. разлагања ''V. Jagić'': Zur slavishen Mythologie. — Archiv für slav. Philologie XXXVI (1920), 495—499; cfr. Критику: ''A. Brückner'': Mitologija slowianska. V Krakowie 1918, str. 1—152; cfr. ''W. Antoniewicz'': O religii downych Slowian. „Swlatowit“, knj. XX (1948—1949), str. 327—343; cfr. ''E. Gasparini'': Questioni di mitologia Slava. — Slovenski etnograf, tom XIII (1960), str. 91—114; tom XIV (1961), str. 91—114.}} Пада y очи да код Словенаца има доста назива за горе Творог, Тварог, Тварожна гора, Тварожић, коje налазимо и у Моравској источно од Брна и коме одговара Сварожина јужно од Гданска. Ј. Пајскер те не доводи y везу са старом нашом речју тварог, која значи усирено млеко (аналогно изгледу снега на планинама), него сматра да су то остаци старих светишта y свима оним случајевима где тој годи одговара, преко каква потока и драге, каква друга гора с називима као Страшиделник, Коболд и сл. Он y том, с пуно разних комбинација, види остатке старе словенске предзороастричке религије.{{Напомена|Starohrvatska prosvjeta II (1928), 55 sq.; cfr. ''E. Anjičkov'', Slavia II (1923) 530—532, 539—540; ''A. Брикнер'': O паганству код старих Словена. — Књига о Балкану II, стр. 56.}} Идеја није неприхватљива y начелу, јер је несумњива ствар да код Словена има врло много источњачких, посебно иранских, утицаја y многим религијским појмовима, a нарочито y козмогонским веровањима. Словенски бог Волос, бог стоке, кога Кијевска хроника означава као „скотья бога“, y вези је са св. Власијом, кападокијским пастиром. Његов се култ развио под хришћанским утицајем, као и култ св. Леонарда, заштитника стоке y алпијским земљама.{{Напомена|То је утврдио још ''F. Mîklosich'': Jenaer Literaturzeitung (1875), 431; cfr. ''Mansikka'': нав. дело, 386 sq.; ''E. Anjičkov'', Slavia II, 533, 544—547.}} Од нижих божанства, управо неке врсте полумитских бића, натприродних бића, одржале су се y народном веровању све до данас виле (αἴνύμφαι, како их означује Прокопије). A. Н. Веселовски је њихово име доводио y везу са ήλος лит. wēlis, *вѣла — Valholl. Пролећни празник љубица, држан 23. марта, познат под називом viola, dies violae, имао је, можда, исто тако неке далеке везе са култом вила.{{Напомена|Сборникъ Руске академие XLVI (1889), 288 sq.}} Јужнословенске народне песме, као и народно веровање уопште, знају за више врста вила, злих и добрих.{{Напомена|Cfr. ''L. Ilić'': Narodni slavonski običaji. Zagreb, 1846, 279—281.}} Виле много потсећају на музе по Хеликону, које воле да играју и певају y планини око извора. Човек кога виле усреће назива се вилаш, док је вилењак човек хитар, вешт, коме све иде за руком, али нечист. И за коња се каже да је вилен или виловит кад је снажан и брз.{{Напомена|Cfr. o вилама ''T. P. Vukanović'': Les éléments de mythologie païenne et de traditions chrétiennes dans l’épopée serbo — croate. — L’Ethnographie, № 54, Année 1960, 18—27.}} Код Македонаца и Бугара чест је помен самовила, које се замишљају као и добре и рђаве. У једној народној македонској песми из Ђевђелије каже се „Ha врф на Пирина, има самовилско блато“.{{Напомена|Cfr. ''K. A. Шапкаревъ'', Сборникъ отъ бълг. нар. умотворния I, София, 1891, 3.}} Понекад се вила замишља као нека демонска сила, коју y извесним случајевима треба умирити или задовољити посебним жртвама. Такад је случај, нпр. по народној песми, са зидањем Скадра на Бојани.{{Напомена|''T. Р. Vukanović'': на нав. месту.}} Поред вила, народ верује и y рођенице, суђаје или ориснице, које, као Парке, одређују људску судбину унапред, на дан рођења (античко балканско порекло). Као сви старији народи и Словени су били пуни празноверица. Већ Херодот y опису Скитије (IV, 105), говорећи о Неурима — Нурима, наводи, како се код њих „сваке године један пут свако за неколико дана претвори y вука, па се опет враћа y старо обличје“. Одатле је дошло и чудно име вукодлак. Код Грка то је λυκάνθρωπος y Римљана versipellis, код Германа wermolf. Данас се код балканских Словена вукодлак обично подудара с појмом вампира, a замена је дошла услед тога, што се, као y старим германским скаскама, веровало, да умрли људи узимају вучји облик.{{Напомена|Cfr. ''Ј. Hoops'': Reallexikon der germanischen Altertumskunde IV. Strassburg, 1918—1919, 511—512; ''B. Чајкановић'': Убијање вампира. CK гласник IX (1923), 266—284; ''Тих. Р. Ђорђевић'': Вампир y веровању нашег народа. — СЕЗб. књ. LXVI Београд, 1953, 149—219; ''T. Р. Vukanović'', Glasnik Muzeja K. i M. II, Priština, 1957, 145—151.}} Исто је тако опште веровање старих народа y вештице. С тим y вези ваља навести, да се вукодлак и вештица код балканских Словена понекад зову лепир. To долази од општег народног веровања, да се душа често појављује y облику лепира (у грч. ψυχή значи и душу и лепира).{{Напомена|''S. Ivšić'': S—h vukodlak dijal. „lepir“ — Јужнословенски филолог II (1921), 132—135.}} Против вештица и туђих демона, заштитник своје области је према народном веровању ведогоња или здухаћ, здувач. To је, како се y народу верује, човек или извесна домаћа животиња, чији дух, оставивши тело, лута y облику птице, или као ваздушна силина, па сам или y друштву с другима води борбу „о царство над морем и над земљом.“ Ово веровање врло је живо код Црногораца и Арбанаса, где су борбе природних елемената страховито потенциране, и где је главна брига, да ли ће превладати природне стихије с мора и планина или њихова „добра срећа“. Према народном поимању, борбе се између здухаћа воде свачим, „камењем, гредама, лишћем, млинскијем колима, воденијем капиада, дрвљем, кладама, коријењем и бог те пита чим ли не још“.{{Напомена|''Р. Т. Перовић — Невесињски'': Горштакиње. Београд, 1906, 131 sq.}} У народу за њих постоји и израз стухе, иако су то мушка бића. „Гдје њих има ту благо оној кући и ономе селу.“{{Напомена|Босанска вила VIII (1893), 9.}} У Арбанаса се верује, да стихи, стихјо од гр. Ϛῖσιχεῖα, срп. стихија, изгледају као змајеви који сипају ватру, имају крила и људски облик. Мишљење, да су балкански Словени то веровање, као и реч здухаћ, примили преко Арбанаса од Грка, неће бити тачно.{{Напомена|''Е. Çabej'', Revue des études balkaniques II (1935), 565.}} Реч здухаћ је y вези с његовим битним условом, да је једно време без духа. To је веровање y домаће заштитне духове, домаће претке, сјене или сјеновнике, који се могу претворити и јављати и као људи и као животиње. Нарочито је то веровање везано за змиje кућнице. Код Литаваца, Пољака, Чеха, Срба, Македонаца, Хрвата, Црногораца и Бугара, то поштовање кућне змије било је готово општа појава. Убити њу значило је не само несрећу за целу породицу, него и саму смрт домаћинову.{{Напомена|''A. Brückner'': Mythologische Studien. — Archiv für slav. Philologie XIV (1892), 179—180; cfr. ''E. Çabej'', нав. рад, 565.}} Посве истоветно веровање постоји и код Арбанаса. Своје заштитне духове имају и језера, планине и шуме и стога се понекад догађа, да извесни људи, од страха пред њима, не смеју да дирају y њихова подручја. Шуме су имале важно место y митологији, религији и магији Старих Словена. Тако, гајеви су били култна места и сматрани су седиштем богова, и ту су исто тако одлазиле и душе покојних предака.{{Напомена|''J. Kostrzewski'': Les origines de la civilisation polonaise. Paris 1949, str. 436.}} Хелмолд наводи да су мекленбуршки Словенци поштовали гајеве и свето дрвеће, a веровали су и y демоне за које су замишљали да су y шумама били настањени. За Старе Русе се зна исто да су поштовали шумске демоне. Из жалбе новгородског епископа Макарија, упућене цару Ивану Грозном 1534. године, види се да је његова паства y то доба била још верна паганским претхришћанским схватањима и да се ради молитве окупљала по шумама. Поштовање гајева обичавало се и y Пољској.{{Напомена|''L. Niederle'': Život starych Slovanu II. Praha 1924, str. 28, 30, 32.}} Као и многи стари народи на свету, исто тако су и Словени поштовали небеска тела. Култ Сунца и Истока стара је појава, али је развијен и култ Месеца. Његово рашћење и опадање верује се и код Јужних Словена да утиче нарочито на ток људске болести. Кад је, нпр. дете тешко болесно, износи се на пун месец, и говори се: „Мјесече, или ову тикву налиј или разбиј“.{{Напомена|Cfr. ''A. Radić'', Zbornik za narodni život i običaje Južnih Slavena, III (1898), 18.}} У Срба сељака y Врањској котлини (с. Павловац), на Бадње вече, домаћин куће ставља на главу култни колач са запаљеном воштаном свећом, излази y двориште и три пута виче: „Добро вече, месечино, сад се видимо, па преко годину никад!“ После тога се враћа y кућу и говори: „Ајде, Боже, да вечерамо!“ Још из XV столећа постоје код Јужних Словена црквене забране против оних који би се клањали Сунцу и Месецу. За дугу се верује да утиче на промену пола: ко се испод ње провуче постаће од мушка женско или обратно. За звезде има и врло многу лепих народних имена и легенди. За „репате звезде“, односно комете, верује се да претходе врло крупним догађајима. Словени су сви, каже Ибн Руста, y почетку X столећа, обожаваоци огња.{{Напомена|''C. H. Mayer'': Fontes historiae religionis slavical, Berolini, 1931, 93.}} Трагова тога обожавања остало је све до данашњих дана ту и тамо међу Јужним Словенима; прескакање ватара, које треба да донесе здравље, уочи Ивањдана непосредан је пример за то, исто као и палење лила код Срба. Св. Илија y народном веровању има много елемената пренесених на њ са неког старог божанства ватре, a за Огњену Марију, тобоже хришћанску светицу, везано је много старих веровања. Она чак убија громом, кад се њен празник не светкује. „Жива ватра“, која се добија трљањем два сува дрвета, верује се да је лековита и „вади се“ или „извија“ кад се појави јак помор стоке или људи, да се, уз друге елементе, примени за њихово лечење.{{Напомена|''С. Тројановић'': Ватра y обичајима и животу српског народа, СЕЗб. XLV. Београд, 1930, стр. 58—189.}} Код Јужних Словена, као и иначе на свету уопште, раширено је чарање, бајање, гатање и врачање. Врача се, чара и баје с намером да се одбију зли духови и демони, односно да се умилостиве, као и да се добри духови придобију. За то се употребљавају каткад посебни амулети, животиње или биљке, који према народном веровању имају чаролијску моћ (вучји зуб, бели лук, детелина са четири листа, црна мачка, крило слепог миша, реп од зеца или лисице, плаве перле и сл.), или неки записи (врло је популарно тзв. Соломоново слово). Чарања се често врше y посебне дане, на посебним местима и y посебно доба. Гатања се врше да се дозна судбина. Гата се y кућни дим, y боб и грах, y бацање „жреба“, као и кретања и гласове и појаве појединих животиња.{{Напомена|Cfr. ''Тих. Р. Ђорђевић'': Зле очи y веровању Јужних Словена СЕЗб. LIII. Београд, 1938, 304—324.}} Код полапских Словена био је посвећен бели коњ богу Световиду, y чије се покрете веровало да претсказују коб.{{Напомена|Код Срба је ''Д. Костић'' име кобиле доводио y везу са коб, a ждребета са жребијем. — Староверски божанствени коњ. Београд, 1931.}} Развијена је била и хидрамантија: гледање судбине y текућој води или бунару. Комбинован је метод да се с тим y вези хвата и месец y тепсији с водом.{{Напомена|''В. Чајкановић'', Зборник y славу Ф. Вишњића. Београд, 1935, 93—97.}} Нарочито је y старини раширено било међу балканским народима гатање y овнујску плећку или кокошињу кобилицу. Трагови овог обичаја очували су се ту и тамо до данашњих дана код Срба, Црногораца и Арбанаса. Стари Словени, и с њима Јужни Словени, имали су своје идоле. В. Чајкановић је то y једној својој студији несумњиво утврдио, a Т. Вукановић потом доказао на случају олујних, сушних и аграрних идола. Чајкановић је упозорио на обичај y бољевачком крају, да се на зимски Јовањдан иконе и крстови носе на реку или кладенац да се ту оперу. To прање, баш на тај дан (пошто истеку „некрштени дани“), има ритуалан карактер, који се y римском култу звао lavatio. Тај обичај нису Словени, односно Срби примили из хришћанске цркве, јер y српском православљу такав обичај не постоји, већ су га очевидно пренели готовог из своје паганске старине.{{Напомена|''В. Чајкановић'': Студије из религије и фолклора. СЕЗб. књ. XXXI. Београд, 1924, одељак: Да ли су стари Срби знали за идоле, стр. 103—105; cfr. ''Т. П. Вукановић'': Студије из балканског фолклора II, одељак I. Сушни и олујни идоли y фолклору балканских народа; одељак III. Арбанашка свадбена песма: Опрасти се са стожером. — Врањски гласник VI (1970), стр. 215—226, 233—241.}} Идоли су били прављени од дрвета, врло примитивног облика. Реч соха y српскохрв. значи „колац, батина“, a y чешк. „статуа, фигура“; реч балван y српскохрв., рус. и пољ. значи поред „греда“, „дирек“ јаш и „идол“. Да је и прављење крстова и обичај ношења крстова с тим y вези не изгледа много вероватно. Пре ће бити да се ради о утицају хришћанства и хришћанских култова (нпр. литија).{{Напомена|Cfr. ''В. Чајкановић'': нав. рад, 99—108; ''Т. П. Вукановић'': Студије из балканског фолклора III. Одељак 6. Домаћи крст. Врањски гласник VII (1971), стр. 192—193.}} Да су кипови y Старих Словена били дрвени види се јасно по старој руској хроници, која каже, приликом њихова уништавања y Кијеву, да су неке исекли, a друге спалили. Напоредо с изнетим, помињемо, бројне идолаторске појаве попримили су Јужни Словени на Балканском полуострву y средњем веку од балканских старинаца, и то како путем културног наслеђа, тако и преку етногенезе. Трагови тих појава, сачували су се као окаменотине (сирвивали), све до почетка XX столећа. Места где су била словенска светишта зову се требишта. Вредно је помена да се једно сеоско насеље y области Река y Македонији и данас зове именом Требиште. Стари извори говоре да су Словени жртвовали водама, језерима, кладенцима и да су поштовали извесна дрвећа и камење. Нарочито су поштовали дуб или храст и липу. Словенски култови вршили су се обично y гајевима. Још из XVII столећа имамо један извештај из пожешке области, y ком се каже како народ поштује неку липу на једном пустом, али ближе не означеном, месту, и ту се скупља сваке прве недеље деветог месеца, и то и хришћани и муслимани, доносећи разне дарове. Целивају то дрво „као да је какво свето тело“ и тврде да чини чудеса и исцељује.{{Напомена|''Е. Fermendžin'': Acta Bosnae. Zagrabiae, 1892, 391.}} Једна липа код манастира Девича y Дреници (Косово), позната је y народу под именом света липа или и као луда липа. Ту се народ скупља y разне прилике преко године и прилаже дарове уз разноврсне култне радње. Ha концу, верује се да та липа исцељује умоболне и отуда јој и име „луда липа“. Поклоници су православни хришћани и муслимани, и то како Срби и Црногорци, тако и Арбанаси.{{Напомена|''T. P. Vukanović'': Traitement des aliénés dans les monastères chez les Slaves du Sud. — L’Ethnographie, № 52, Paris, 1958, 72—76.}} Код балканских Словена још се ту и тамо верује y „сеновита“ дрвета. П. Булат упозорава, по Вуку, на грбаљско веровање, да онај ко посече сеновито дрво или одмах умре, или остаје дуго болестан; a ко жели да избегне ту неизвесност или коб ваља да на пању таквог дрвета отсече живој кокошки главу оном секиром, којом је секао дрво. To је, подвлачи он, траг некадашњег приношења крвне жртве „у име експиације за повреду учињену духу сечењем дрвета y којему он борави“.{{Напомена|''P. Bulat'': Pogled u slovensku botaničku mitologiju. Zagreb, 1932, 7.}} За орах се верује да се на њему купе вештице, али и он може бити сеновит. Од ситнијег растиња нарочито се код Јужних Словена негује и поштује босиљак. To је „божји цвет“ и према народном веровању делује као сигуран апотропајон.{{Напомена|''B. Чајкановић'', Гласник Етнографског музеја y Београду X (1935), 4—9; ''Тих. Р. Ђорђевић'': Природа y веровању и предању нашега народа, књ. I. Београд, 1958, 82, 84.}} Један део народних обичаја и веровања примили су Словени на Балканском полуострву, од староседелаца са којима су се y дуготрајном историјском процесу стапали y јединствене јужнословенске етносе, и од Романа, са којима су долазили y додир (о томе се y овој студији посебно расправља). Коледе су несумњиво латинске calendae и одржале су се претежно y јужнословенским западним областима, a ту и тамо познају их сви балкански Словени. Против њих је говорио још y IV столећу Јован Златоусти. „Ђаволске ноћне светковине, које се данас приређују и ругалице и псовке и игре и ноћна бдења и презира вредне комедије теже од сваког непријатеља задесиле су наш град“. У Малој Русији сама је црква направила компромис с тим обичајем, јачим од њених забрана. Тамо су коледе певали чланови неких „братстава“, a „оно што би скупили идући од куће до куће и певајући своје песме искоришћавала је црква за своје потребе“. Напоредо с тим, „румунске коледе готово искључиво су црквене садржине“.{{Напомена|''Е. Ањичков'', Гласник Скопског научног друштва XV—XVI (1936), 223 — 225; ''I. Milčetić'': Koleda u Južnih Slovena. ZbNŽJSl. XXII, Zagreb, 1917; ''Sl. Zečević'': Elementi naše mitologije u narodnim obredima uz igru. Zenica, 1973, 17—61.}} Реч додола позајмљена је од Јужних Словена y Арбанаса,{{Напомена|O њима cfr. студије ''A. Веселовског'' y рус. академијском Сборнику XXXI (1883), 97—291; ''Н. Barić'', Prilozi I, str. 231—233; ''V. Culinović-Konstantinović'': Dodole i prporuše. — Narodna umjetnost, knj. II. Zagreb, 1963, str. 73—95; ''P. Skok'': Etimologijski rječnik I, str. 421, s. v. dodola; ''S. Zečević'': Elementi naše mitologije u narodnim obredima uz igru, 125—144.}} a с њом вероватно и тај обичај. Прпоруше познају сви други балкански народи, a реч по своме облику види се јасно да није словенска.{{Напомена|Cfr. ''P. Skok'': nav. delo, knj. III (1973), str. 55, s. v. prpor.}} Стари римски мртвачки обред, dies rosae, rosaria, rosalia, јавља се код Старих Словена као русаља, a код Јужних Словена, с новим значењем речи, ружичало и дружичало.{{Напомена|Cfr. ''M. J. Мајзнер'': Дубочке русаље. ГН Чупића XXXIV (1921), 226—257.}} Нарочито се чува тај обичај међу Власима источне Србије. И y крсној слави, посвећеној првенствено култу предака, има несумњивих романских утицаја. В. Скарић је упозорио на везу између лат. funus и српскохрватске речи пуње (вино за славу, сакрално пиће).{{Напомена|Гласник Зем. музеја XXXII (1920), 245 sq.; cfr. ''В. Чајкановић'', Гласник Географ. друштва VII—VIII (1922), 336—368.}} М. Будимир мисли с тим y вези, да је пуње од умбријског pçne дошло Словенима преко Илира.{{Напомена|Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор II (1922), 317—318. Није успела студија ''Ћ. Трухелка'': Ларизам и крсна слава. — Гласник Ск. н. др. VII—VIII (1930), 1—33. Темељита расправа о крсној слави је ''Рад. М. Грујић'': Црквени елементи крсне славе. — Гласник Ск. н. др. св. VII-VIII, 35 sq. cfr. ''М. Kuzmić'', Nastavni vjesnik XXXV (1927).}} Жртвовања ради помоћи извесног божанства или из захвалности због спаса и данас су y обичају код Јужних Словена, као што су била и као што постоје и сад код многих етничких група, племена и народа на свету, поред извесних жртвовања одржаваних из предања. Исто тако y обичају је „заветовање“ за жртве, односно за неко прегарање, кад се људи налазе y невољи или опасности. Приморске цркве јужнословенских западних крајева пуне су разноврсних прилога, коje спашени морнари приносе свецима, које су позивали y невољи и код којих су се као обавезали. Истог су таквог карактера и заветовања, нпр. и походе извесним свецима, као y Херцеговини и Црној Гори ходочашћа св. Василију Острошком, y ЈИ Босни чајничкој Красници, y Хрватској Марији Бистричкој, на Косову Краљу Дечанском и Богородици Летничкој, y Македонији св. Науму и y Бугарској св. Ј. Рилском. С. Тројановић, који је прикупио главне српске жртвене обичаје, наглашава, да се за људске и сточне болести „увек жртвује животиња, a никад биљка или што од ње“.{{Напомена|''С. Тројановић'': Главни српски жртвени обичаји. CE Зборник XVII (1911), 48. Идење свецима код Хрвата се зове „проштење“ и одржава се као обавеза, „Заговор се мора и одржати“ каже ''М. Ланг'' за Самобор. — Zbornik za narodni život i običaje Južnih Slavena, XVII (1912), 290. Cfr. ''A. Брикнер'': O паганству код старих Словена. Књига о Балкану II, стр. 51—61.}} Непосредан пример старословенских жртвовања очуван је код Јужних Словена y обичају бадњака и божићне веселице, a код југословенских Муслимана y курбану. Док се за северне Словене казује, да су једно време приносили и људске жртве, за Јужне Словене нема о томе нигде помена. Једино y народном предању постоји казивање често уосталом и код других народа, да се y темеље неког града, моста или уопште знатније грађевине, мора узидати ако не увек живо људско биће, оно бар за накнаду његова сенка. Епископ Титмар, наводи за Западне Словене, да они нису веровали y загробни живот. „Словени сматрају да се са временском смрћу све завршава“. Ta тврдња, међутим, изгледа претерана и чак нетачна. Познат је обичај, да се мртвима носи храна, да се они умилостивљавају, и да се јављају понекад поново, ма y наказном облику вампира или тенаца. Мртваци су код Словена бивали понекад спаљивани, нарочито се тај обичај дуго одржавао код Руса и Литаваца. Спаљени су били, можда због журбе, и изгинули Словени код Цариграда 626. године. Сахрањивање је ушло y обичај нарочито утицајем хришћанства, али га је било и раније судећи по остацима старих гробљишта. Реч гроб позната је свим Словенима. Шта је бивало е душом после смрти није јасно, али је њено постојање било y веровању ван сумње, исто као и извесна чарања с тим y вези. Мртвима су се давале даће (грч. δαίς, δαιῖη) — помени. Теофилакт Симоката наводи, како је словенски кнез Мужок давао даћу свом noкојном брату и како су се сви том приликом понапијали. У старом језику познате су те посмртне гозбе под именом тризна. Један источни писац помиње, да се том приликом дели сво имање умрлог на три дела, један од њих иде на то, да се за њ пије за душу умрлог. To потсећа на народну традицију изражену y јужнословенском епосу о смрти Краљевића Марка, који, исто тако, своје имање дели на троје, и један део даје „кљасту и слијепу“, „да пјевају и спомињу Марка“. Уз мртваца се често пута сахрањивало и његово оружје. Тризни слична је страва, која се помиње код Хуна y V столећу, a која је готстког порекла. Реч је данас позната код свих Западних Словена, a занимљиво је, да није распрострањена код Јужних Словена, где би се најприродније могла очекивати. == Напомене == {{напомене}} == Извор == * [https://macedonia.kroraina.com/tvet/tvet_1.htm Етногенеза Јужних Словена] [[Категорија:Етногенеза Јужних Словена]] nes0to3kv2kuk1kspaoqoh05vdpm3y0 100 61867 147883 2026-10-23T13:54:32Z Coaorao 19106 Coaorao преместио је страницу [[Аутор:Виљем Шекспир]] на [[Аутор:Вилијам Шекспир]]: Уобичајен назив 147883 wikitext text/x-wiki #Преусмери [[Аутор:Вилијам Шекспир]] rbozk9shoebvchi87g4k3l7it1v40x0 0 61868 147885 2026-10-23T13:57:57Z Coaorao 19106 Преусмерена страница на [[Аутор:Вилијам Шекспир]] 147885 wikitext text/x-wiki #Преусмери [[Аутор:Вилијам Шекспир]] rbozk9shoebvchi87g4k3l7it1v40x0 0 61869 147888 2026-10-23T15:06:59Z Coaorao 19106 Нова страница: {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Богобој Атанацковић|Богобој Атанацковић]] | Два идола | 1893. | [[Два идола/II|Рањено срце]] | Борба у души | [[Два идола/IV|Нада]] }} III. БОРБА У ДУШИ Мене побра у сватове зове, Да му будем девер уз девојку. С. Н. П. После последње и… 147888 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Богобој Атанацковић|Богобој Атанацковић]] | Два идола | 1893. | [[Два идола/II|Рањено срце]] | Борба у души | [[Два идола/IV|Нада]] }} III. БОРБА У ДУШИ Мене побра у сватове зове, Да му будем девер уз девојку. С. Н. П. После последње игранке прошло је доста времена, прошла била зима, пролеће и настануло лето; после студене зиме топло и тихо време, после овога врели и жестоки дани, који шћаху земљу попалити, који шћаху свет уморити. Хеј, ал’ што Младена уморити шћаше, то не беше пуста врућина и припека од сунца, већ то беше грдна и страсна ватра љубави, која му је срце спаљивала, јер је он у свом срцу претајати шћаше. Страхота би шта се од њега учини за кратко време. Лице, које бејаше светло, бело и румено, постаде тамно и бледо; власи је запустио и ове нарастоше дуге; усне, чело намрштено без живости и осмеја. Тако је изгледао као да је био на мукама; рекао би самртника гледаш пред собом кад му не би била два ока, у којима је и сад горео жесток поглед. Једно после подне била је већа врућина него обично, мислио си зрак се запалио, те хоће свет да уништи, ниси могао једног човека видети на улици, све се то прикрило под сенку. Младен сеђаше у својој соби на угодном дивану, са цигаром у устима, из које се дизао леп плаветникаст дим у малим прстенчићима. Младен се загледао у те прстенчиће и чињаше му се да је то сваки један небесан перваз, који обвија у себи Ружину слику. О како је он био срећан у овом занимању! Целу би вечност он овако могао проводити. Њему се представљало да се свака слика на њега осмешкује. Зар то не бејаше леп санак? Та на јави се он томе никад није надао. Њему овај санак мио беше — хеј, а како му је неугодно било кад га је његов друг Иван пробудио на свет. „Младене мој рођени брате!“ рече му овај кад је у собу ушао. Младен љубљаше Ивана као што љубе своје пријатеље, искрено верно, жарко и постојано. Њему он увек беше добро дошао, али сад, сад му беше у неугодно доба досадио, и то први пут у животу њиховог пријатељства. „Који бес, Младене, — рече Иван — ја мнијах ти ћеш ми се на врат обесити кад ме видиш, па сам се већ приправљао како ћу се бранити да ме не угушиш од милине.“ Младен не одговори му ништа, већ му руком покаже место до себе на дивану. Иван седе, па се мало замисли, после погледа позорно свог друга. „Младене, правиш ти календаре?“ Младен је вртео главом. „Не? — настави Иван — а оно заиста размишљаш о томе како ће се уздигнути царство Душаново.“ Младен подигне своје светле очи у којима беху две велике сузе на Ивана, па љупко али жалостиво рече: „Бадава бих о томе размишљао, то памет обичних људи неће достићи, нити начин за то изнаћи, али ће царство Душаново још ускрснути. Бог је срушио српско господарство ради неслоге српске, вера моја! Бог ће га ускрснути ради постојанства, верности и чврстоће српске!“ У Ивану жилице се заиграју, срце му се стесни; ове две три речи, које Младен изусти, учине му се пророчанство које овај говори из магнетичног сна. Зато се и мане шале, већ узе једну цигару из завежљаја, који беше пред њима, запали је па се баци комотно на диван. „Честите цигаре, какав леп плаветникаст дим дају из себе, како дивно горе! Гле, већ сам је скоро испушио а она све једнако држи свој пепео. Па после, кака арома! Е, та дивно ти је то пушење. Младене, како се зову ове цигаре?“ „Хавана регалија.“ „Хавана регалија? Одмах сам помислио да је од американског листа. Бадава, нема ти тога мириса ниједан други дуван, који има американски. Баш фала Колумбу што се потрудио да нађе Америку — а слава и дебелом Никоцију што нас је упознао са овим биљем.“ Док је Иван овако подушевљен био и фалио американски дуван, дотле се Младен опет загледа у своје прстенчиће, и сањаше своје лепе сне гледајући у њима Ружину слику. Ивану незгодно бејаше то ћутање и хладноћа његова друга, зато и устане са дивана говорећи: „Младене, ја морам данас још и другим мојим пријатељима у истом послу у ком сам и к теби дошао.“ „У каквом послу?“ „У недељу ћу се венчати са својом Милком, па позивљем своје другове у сватове. Ти ћеш ми бити девер уз невесту... Но, шта се мрштиш? зар имам ја кога ближег од тебе?“ „Не знам, ал’ ја сад нисам за весеље, па зато нећу ти у сватове ни доћи, да ти не кварим весеље.“ „Ни ако Ружа буде у сватовима?“ Младену бледо лице облије слабо руменило. „А она ће за цело бити, драги мој друже, јер она се обећала.“ „Ал’ ти знаш да код нас није обичај имати девера кад се удаје удовица,“ опровргаваше Младен. „Е, што удовица? Ја нећу да знам да је Милка имала већ једног мужа, ја сам њу миловао још кад је девојка била, па ја себи то представљам и сад да је узимам као девојку, и хоћу да ти будеш девер уз њу. Хоћеш ти бити девер уз невесту?“ „Хоћу.“ „За цело?“ „Ево руке!“ „Добро, сад с Богом док се опет не видимо.“ „Срећно!“ mlkib3jqeh7133908a642lw1gvx2fj8 0 61870 147889 2026-10-23T15:12:15Z Coaorao 19106 Нова страница: V. У Д А Р Синоћ ми се испросила драга. С. Н. П. Младену мило и драго бејаше да има приступ у кући Ружине мајке; то бејаше велика срећа за њега и ову срећу уживати хтеде. Но опет се устезао, и од дана на дан одлагао је поход, Бог би знао зашто, кад је горео од жеље… 147889 wikitext text/x-wiki V. У Д А Р Синоћ ми се испросила драга. С. Н. П. Младену мило и драго бејаше да има приступ у кући Ружине мајке; то бејаше велика срећа за њега и ову срећу уживати хтеде. Но опет се устезао, и од дана на дан одлагао је поход, Бог би знао зашто, кад је горео од жеље видети дражесну Ружу и у њеном кругу бити. Е, то су својствености тихе али дубоке и прекомерне љубави. А Младенова љубав према Ружи граничила је с обожавањем. Први пут после отишао је са Иваном и беху обадвоје врло лепо примљени. После је ишао још неколико пута, и бивао је увек свесрдно примљен, понајвише од стране домаћице. Ружин дочек бејаше као обично, разговор међу њима измерен, проесапљен, и задржавао се само око свакидашњих ствари. О љубави, о осећању и чувствовању никад се није говорило. И кад би оваки обичан разговор — по природи — без забаве постао, а друге забаве не би било, онда би Ружа села за фортепијано и свирком веселила себе и свога госта. Један пут је певала сентименталну немачку песму која се овако почиње: Sehet ihr drei Pferde Vor dem Wagen Und den jungen Postillion. У тој песми је изражена туга младог поштарчета које путује па спомиње своју плавооку деву, која му је врло драга и мила била, и коју он више не може видети, спомиње своју отаџбину, коју оставља, и у њој све што му је срцу мило и драго. Ова је песма њему постала најмилија од овог дана; јесте та песма пуна изражаја и нежности, али њему је зато тако неисказано омилела што ју је Ружа радо певала. Ружа, Ружа! — Што је год она чинила, све што је на њој и око ње било, то је било њему дражесно. Истина, ова је девојка имала својствено лепо појетично нешто у себи, али спољашњост њена бејаше преко мере господска, изражај црта на њеном лику био је хладан и као презрителан; њу гледајући, по лицу и ношењу нико не би рекао да она није најпоноситије светско створење. Зато она није имала пријатеља у омладини, с њом никад нико није проговорио о љубави — а многа је срца она већ присвојила била. Ово беше што је и Младена одбијало од њихове куће. — Један пут цео месец дана није био код њих, а кад их је после месец дана опет походио, то је било срце, које га је против његове воље одвукло у дом ове лепе женске. Кад је ступио у собу, у којој је обично дочекиван бивао, нека га језа обузме, срце му се стегне у прсима — то бејаше слутња. На спретном једном дивану од плаветног свиленог предива са белим шарама сидела је с десне стране Ружина мајка, а с леве до ње Ружа, а на столици са наслонком — fauteuil — до Руже један млад човек. „Ах, господине Младене, — рече Ружина мајка — ви већ давно не дадосте се код нас видети.“ После, и не допустивши да се одговара, окрене се младом човеку: „Господин Младен, наш кућевни пријатељ.“ „Господин Лацика, Ружин младожења.“ Млади људи погледаше један другог, странца облије црвенило до ушију. Младеново лице већ одавно бејаше бледо, црте на лицу већ одавно без изражаја, на његовом лицу не могаше се ништа опазити. Ал’ да му је ко у срце могао погледати? Домаћица га понуди да седне. Срећа бејаше то за њега, јер би се иначе био строштао. Глас који је изненада дошао да је Ружа испрошена, бејаше за њега из неба гром. Сваки себи може представити како се ту забављало. Прво, друго, треће тренуће сви бејаху тронути; после се поведе неки разговор, који је хладан, неприродан и усиљен био. На последтку Ружа устане и седне за фортепијано. Испод њених прстију захује акорди; после умиљатим али дубоким гласом поведе своју песму: „Видите ли она три коња, и поштарче које их пред колима гони? „Из далека му се чује таман тужан глас као звоно, које самртника оглашује. „Пуста је шума, тихе су долине, где је он своју песму удесио. „Пева о очима своје плавооке деве, коју он више не може гледати. „О, плаве очи, красне очи моје нежне драге! ви задајете мени веље јаде. „Зашто вас не могу више видети, очи плаве, очи, које тако миле бејасте моме срцу? „С Богом остај, лепа нежна дево, ти рају живота мог. „С Богом остај и ти, отаџбино Москво, где сам све, ах, све драго оставио!!!“ Кад је Ружа ову песму певала то бејаше из дубине свега срца; у свакој станци глас јој је слабији и дубљи бивао; последње речи је тек у јецању изговорила; у то магновење њен се поглед сукоби са Младеновим погледом, који се у њу са очима пуним суза био загледао. Девојка није могла издржати овај поглед, него спусти своје очи, руке саме од себе се ставе у движење, а она и не знајући шта чини поведе нову песму: „Сећаш ли се оног јада Кад глас дође из ненада Кâ из ведрог неба гром. Да ја морам одлазити Тебе драгу оставити И мој мили драги дом.“ Младена љути болови спопадну, као да му је варница из пакла у глави плаховиту ватру потпалила; очи као да су му се устаклиле, а срце као да му је ујела љута гуја. Обадвема рукама стисне своје прси да му се не распадну од љутог бола. Устане да пође — посрне, после надвлада своју слабост па поуздано корачајући остави собу. Кад се собна врата за њим затворише, у соби се зачу дубок уздисај и лупа као кад се што о земљу стропошта. Младен то и не слушаше, већ са највећом натегом надвлађујући себе до дворишта се дотетура. У дворишту за руку га ухвати једна стара, те га заустави са речима, које је једва кроз плач могла изговорити: „Господине, именом Божијим вас преклињем, саслушајте ме један часак да вам кажем шта ми на души лежи.“ „Ко сте ви?“ „Ружина дојкиња, ја сам однеговала то несрећно дете.“ Младен се отме од ње и нагло, не обзирући се више, изгуби се испред старе. А она паде на колена, и руке к небу подигнувши уздахне: „Боже милостиви, немој ме оставити, него умудри ме шта да чиним!“ 7kwak8u010rae1oxajjrginj1scl9xa 0 61871 147890 2026-10-23T15:13:41Z Coaorao 19106 Нова страница: IV. НАДА Шат и мене моје сунце дође, Шат и мене данак не мимође Бранко Р. Освану недеља красни данак. Младен устаде пре зоре; радујући се срећи, која тај дан на њега чека, не бејаше му могуће наслађавати се сном. После се молио Богу. То је тако добро и пуно утехе… 147890 wikitext text/x-wiki IV. НАДА Шат и мене моје сунце дође, Шат и мене данак не мимође Бранко Р. Освану недеља красни данак. Младен устаде пре зоре; радујући се срећи, која тај дан на њега чека, не бејаше му могуће наслађавати се сном. После се молио Богу. То је тако добро и пуно утехе Богу се поверити, кад се човеку на срцу стешча. За тим се стаде облачити. У оделу свом учинио је најбољи избор; што му је од свега одела најбоље и најприкладније било, то је на себе удрио А кад бејаше обучен чисто, укусно, али просто, онда се баци у једне опште каруце — fiacre — и тако довезе се до обиталишта Иванове невесте. Ту бејаше већ скупа много господског света, врло изабрана дружба. После мало времена господски сватови подигоше се светој цркви, где се Иван са својом невестом венча по обичају православне цркве; после венчања врате се сви невестиној кући где их је велика част чекала. Дан је за госте прошао као обично у српским сватовима — весело. А за Младена? Намером и пажњом његовог друга Ивана и овог младе невесте, један се мали круг оцепио од великог сватовског круга у једну собицу за себе. У овом кругу беху две три поносите госпе, с овима Ружа и њена мајка. Млада домаћица доведе и Младена у овај круг. Дружбена забава и разговор овог круга беше доста хладан — тако је у сваком кругу где се пази на степен, који у животу заузима овај или онај у дружини, и где се регуле етикета преко мере држе. Нешто живости донела беше млада домаћица у овај круг са својом шалом. Ружа сеђаше према Младену, али као да се никад нису ни видели тако се мало пријатељски с њим владала. Један пут тек кад се реч повела о његовом дугом боловању и о његовој бледоћи она му рече али са свим немарљивим гласом: „Бледоћа добро стоји на беломе лицу.“ Kakвим је гласом ово изрекла, човек би од сваког другог за подсмех морао примити, али који је Ружу познавао онај је знао да Ружа у свом животу ником толико ласкања није рекла, колико сад Младену у ово неколико речи. Што се мајке Ружине тиче, она је надокнадила хладноћу своје кћери са уљудним, пријатељским и скоро поверителним разговором са Младеном, шта више допусти му и узме од њега обећање да ће их походити у њиховом обиталишту. И тако се у опште на овај дан није могао ни Младен тужити, јер овај дан он осети наду боље будућности. 483d64l6zrkz4ai38ajg7se0dv1ph0z 0 61872 147891 2026-10-23T15:16:39Z Coaorao 19106 Нова страница: VIII. БОРЦИ И МУЧЕНИЦИ Срб се бије и крв лије За своју слободу. С. Милетић. Бог им дао у рају насеље! Срп. Нар. П. Прошао беше 1-ви мај 1848-е године. Српски народ у карловачкој скупштини изрекао беше своје тегобе и своје жеље, и тим изјаснио свој ултимат. Властољуб… 147891 wikitext text/x-wiki VIII. БОРЦИ И МУЧЕНИЦИ Срб се бије и крв лије За своју слободу. С. Милетић. Бог им дао у рају насеље! Срп. Нар. П. Прошао беше 1-ви мај 1848-е године. Српски народ у карловачкој скупштини изрекао беше своје тегобе и своје жеље, и тим изјаснио свој ултимат. Властољубље, надувена охолост и пакосно напрезање Маџара одговори праведним српским жељама са мачем, пушком и — ужетом. Лицем на Духове пале су прве српске жртве; тог дана управо се и заметнуо рат између српског и маџарског народа. А како се овај рат започе, одмах у целом Српству закуца једно срце; од тог дана сви Срби имађаху одну намеру, једну жељу. Којима је могло бити скупљаху се уједно, и дизаху оружје на обрану своје народности. А којима ово не могаше бити, они се мољаху Богу за своју браћу у боју, и жељаху да дође згода и њима показати се, и — умрети за народ. Младен је био међу првима. Он је одмах заишао по народу и позивао људе да оставе своје послове и своје куће па да се лате оружја. А простаци њега одмах послушаше па се купише гомилама око њега; оставише своје жене, своју децу и све своје мило и драго па пођоше за њим у српски око̄, који се на Јарку био утврдио. Од како је света и века није ни једна војска ишла на бој с таким весељем као ова, коју је Младен скупио. Та Младен беше њихов утешитељ, њихов анђео хранитељ и обранитељ у њиховој беди, он њих никад није на зло наводио, па они зато њему и сад вероваху, да их он и сад на добро води и да ће их и од сад од беде и напасти одбрањивати. А кад је касније до битке дошло, кад су топови загрмели, кад се крв пролевала, онда су се ови људи јуначки, одважно и постојано борили, јер Младен беше увек међу њима; где је била највећа невоља, ту је био он међу њима и сносио невољу заједно са својом браћом, те их је храбрио своим речима и своим примером; где беху највеће опасности, тамо је он напред ишао. Ал’ од куд у њему толико постојанства и снаге? Од куд је дошла утеха његовој болној души? Од куд њему то ведро лице, од куд у његовим ватреним очима то задовољство, од куд осмех на његовим уснама? Шта се то с њим догодило, да је бацио од себе своју обичну туробност? Ништа! Ништа! У његовом срцу бешњаху стари болови, — али он је знао околности и људе међу којима се налажаше, па се усиљавао и чинио да је и весео и задовољан. Та шта би мислили простаци, да се он жалостан показивао, како би могла бити одушевљена шака људи пред јаким непријатељем, да је видела жалост и тугу на оном који ју је повео за собом? Младену је тешко било учинити се веселим, али он је знао да то тако мора бити. Он се здраво усиљавао тим што је морао на свом лицу носити притворне изражаје весеља и унутрашњег задовољства, ал’ он је себе победио па је све чинио, све, све за народност — која бејаше његов идол. И тако је он добро извршивао своју дужност међу онима, који се могоше уједно скупити и оружје подићи за обрану своје народности. А ово беху честите и племените душе, које се бише и крвише за своју слободу и драгу народност. Но међу тим док су се гдекоји борили и крв лили за Српство, беху у српском народу многи, који би драговољно били оружје дизали и са својом се браћом сајединили, ал’ то не могаху чинити по положају, у коме се налажаху. Ови се мољаху Богу за срећу и напредак своје браће, који носе оружје на обрану српских народних права и на обрану цара свога. Међу овима беше Иван, Младенов друг, који је са својом младом љубом живео у таком месту, где је много више Маџара него Срба било, а Маџари здраво мотрише на сваког оног, за ког су знали да је заузет за Србе. Али било је и Божијих несрећника, који су се отпадили били од свога рода, и одрекли своје крви; ти се беху одавна већ отпадили и од Бога и свога поштења. Међ овима беше и — Ружин муж. Отпадник и издајица, Бог га убио! Ови, ови су много криви. што је српски народ тако љуто пострадао; ови су много криви том несрећном рату, у коме се толико крви пролило, у ком је толико народа пропало! Па још да су само они гинули који су изашли на бојно поље за своју народност, за правицу и за свога цара! Онда још и Боже помози, јер благо онима, који гину у јуначком боју, њихова се дела славе, њихов се прах и пепео благосиља. Али колико је њих погинуло, који не носише ни пушке ни сабље, који ништа друго не чинише за свој народ и свог цара но само Богу се молише! Осим тога колико је њих изгубило своју главу на губилишту, као највећи зликовци! Многи, многи! Од Бога им у рају насеље! Од људи на земљи спомен! А од тебе, лепа читатељко, једна суза; твоја ће суза и мртвом награда бити. i7wphn1it5uwf4txq2792ut4q8auydg 147892 147891 2026-10-23T15:23:50Z Coaorao 19106 147892 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Богобој Атанацковић|Богобој Атанацковић]] | Два идола | 1893. | [[Два идола/VII|Постојбина и два гроба]] | Борци и мученици | [[Два идола/IX|Суботица]] }} {{Центар|VIII. БОРЦИ И МУЧЕНИЦИ}} <poem> Срб се бије и крв лије За своју слободу. '''С. Милетић.''' Бог им дао у рају насеље! '''Срп. Нар. П.''' </poem> {{gap}}Прошао беше 1-ви мај 1848-е године. Српски народ у карловачкој скупштини изрекао беше своје тегобе и своје жеље, и тим изјаснио свој ултимат.<br /> {{gap}}Властољубље, надувена охолост и пакосно напрезање Маџара одговори праведним српским жељама са мачем, пушком и — ужетом.<br /> {{gap}}Лицем на Духове пале су прве српске жртве; тог дана управо се и заметнуо рат између српског и маџарског народа.<br /> {{gap}}А како се овај рат започе, одмах у целом Српству закуца једно срце; од тог дана сви Срби имађаху одну намеру, једну жељу. Којима је могло бити скупљаху се уједно, и дизаху оружје на обрану своје народности. А којима ово не могаше бити, они се мољаху Богу за своју браћу у боју, и жељаху да дође згода и њима показати се, и — умрети за народ.<br /> {{gap}}Младен је био међу првима. Он је одмах заишао по народу и позивао људе да оставе своје послове и своје куће па да се лате оружја. А простаци њега одмах послушаше па се купише гомилама око њега; оставише своје жене, своју децу и све своје мило и драго па пођоше за њим у српски око̄, који се на Јарку био утврдио.<br /> {{gap}}Од како је света и века није ни једна војска ишла на бој с таким весељем као ова, коју је Младен скупио.<br /> {{gap}}Та Младен беше њихов утешитељ, њихов анђео хранитељ и обранитељ у њиховој беди, он њих никад није на зло наводио, па они зато њему и сад вероваху, да их он и сад на добро води и да ће их и од сад од беде и напасти одбрањивати.<br /> {{gap}}А кад је касније до битке дошло, кад су топови загрмели, кад се крв пролевала, онда су се ови људи јуначки, одважно и постојано борили, јер Младен беше увек међу њима; где је била највећа невоља, ту је био он међу њима и сносио невољу заједно са својом браћом, те их је храбрио своим речима и своим примером; где беху највеће опасности, тамо је он напред ишао.<br /> {{gap}}Ал’ од куд у њему толико постојанства и снаге? Од куд је дошла утеха његовој болној души? Од куд њему то ведро лице, од куд у његовим ватреним очима то задовољство, од куд осмех на његовим уснама?<br /> {{gap}}Шта се то с њим догодило, да је бацио од себе своју обичну туробност?<br /> {{gap}}Ништа! Ништа!<br /> {{gap}}У његовом срцу бешњаху стари болови, — али он је знао околности и људе међу којима се налажаше, па се усиљавао и чинио да је и весео и задовољан.<br /> {{gap}}Та шта би мислили простаци, да се он жалостан показивао, како би могла бити одушевљена шака људи пред јаким непријатељем, да је видела жалост и тугу на оном који ју је повео за собом?<br /> {{gap}}Младену је тешко било учинити се веселим, али он је знао да то тако мора бити. Он се здраво усиљавао тим што је морао на свом лицу носити притворне изражаје весеља и унутрашњег задовољства, ал’ он је себе победио па је све чинио, све, све за народност — која бејаше његов идол.<br /> {{gap}}И тако је он добро извршивао своју дужност међу онима, који се могоше уједно скупити и оружје подићи за обрану своје народности.<br /> {{gap}}А ово беху честите и племените душе, које се бише и крвише за своју слободу и драгу народност.<br /> {{gap}}Но међу тим док су се гдекоји борили и крв лили за Српство, беху у српском народу многи, који би драговољно били оружје дизали и са својом се браћом сајединили, ал’ то не могаху чинити по положају, у коме се налажаху.<br /> {{gap}}Ови се мољаху Богу за срећу и напредак своје браће, који носе оружје на обрану српских народних права и на обрану цара свога.<br /> {{gap}}Међу овима беше Иван, Младенов друг, који је са својом младом љубом живео у таком месту, где је много више Маџара него Срба било, а Маџари здраво мотрише на сваког оног, за ког су знали да је заузет за Србе.<br /> {{gap}}Али било је и Божијих несрећника, који су се отпадили били од свога рода, и одрекли своје крви; ти се беху одавна већ отпадили и од Бога и свога поштења.<br /> {{gap}}Међ овима беше и — Ружин муж. Отпадник и издајица, Бог га убио!<br /> {{gap}}Ови, ови су много криви. што је српски народ тако љуто пострадао; ови су много криви том несрећном рату, у коме се толико крви пролило, у ком је толико народа пропало!<br /> {{gap}}Па још да су само они гинули који су изашли на бојно поље за своју народност, за правицу и за свога цара! Онда још и Боже помози, јер благо онима, који гину у јуначком боју, њихова се дела славе, њихов се прах и пепео благосиља.<br /> {{gap}}Али колико је њих погинуло, који не носише ни пушке ни сабље, који ништа друго не чинише за свој народ и свог цара но само Богу се молише!<br /> {{gap}}Осим тога колико је њих изгубило своју главу на губилишту, као највећи зликовци!<br /> {{gap}}Многи, многи!<br /> {{gap}}Од Бога им у рају насеље!<br /> {{gap}}Од људи на земљи спомен!<br /> {{gap}}А од тебе, лепа читатељко, једна суза; твоја ће суза и мртвом награда бити. {{ЈВ-аутор|Богобој Атанацковић|1858}} mqt6g6qfqobw9dxq2bnhz90t076m2l3 147893 147892 2026-10-23T15:39:10Z Coaorao 19106 Проверено и уређено 147893 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Богобој Атанацковић|Богобој Атанацковић]] | Два идола | 1893. | [[Два идола/VII|Постојбина и два гроба]] | Борци и мученици | [[Два идола/IX|Суботица]] }} <center><div style="text-indent:0%; width:90%; text-align:justify" > {{Центар|VIII. БОРЦИ И МУЧЕНИЦИ}} <poem> Срб се бије и крв лије За своју слободу. '''С. Милетић.''' Бог им дао у рају насеље! '''Срп. Нар. П.''' </poem> {{gap}}Прошао беше 1-ви мај 1848-е године. Српски народ у карловачкој скупштини изрекао беше своје тегобе и своје жеље, и тим изјаснио свој ултимат.<br /> {{gap}}Властољубље, надувена охолост и пакосно напрезање Маџара одговори праведним српским жељама са мачем, пушком и — ужетом.<br /> {{gap}}Лицем на Духове пале су прве српске жртве; тог дана управо се и заметнуо рат између српског и маџарског народа.<br /> {{gap}}А како се овај рат започе, одмах у целом Српству закуца једно срце; од тог дана сви Срби имађаху једну намеру, једну жељу. Којима је могло бити скупљаху се уједно, и дизаху оружје на обрану своје народности. А којима ово не могаше бити, они се мољаху Богу за своју браћу у боју, и жељаху да дође згода и њима показати се, и — умрети за народ.<br /> {{gap}}Младен је био међу првима. Он је одмах заишао по народу и позивао људе да оставе своје послове и своје куће па да се лате оружја. А простаци њега одмах послушаше па се купише гомилама око њега; оставише своје жене, своју децу и све своје мило и драго па пођоше за њим у српски òкȏ, који се на Јарку био утврдио.<br /> {{gap}}Од како је света и века није ни једна војска ишла на бој с таким весељем као ова, коју је Младен скупио.<br /> {{gap}}Та Младен беше њихов утешитељ, њихов анђео хранитељ и обранитељ у њиховој беди, он њих никад није на зло наводио, па они зато њему и сад вероваху, да их он и сад на добро води и да ће их и од сад од беде и напасти одбрањивати.<br /> {{gap}}А кад је касније до битке дошло, кад су топови загрмели, кад се крв пролевала, онда су се ови људи јуначки, одважно и постојано борили, јер Младен беше увек међу њима; где је била највећа невоља, ту је био он међу њима и сносио невољу заједно са својом браћом, те их је храбрио својим речима и својим примером; где беху највеће опасности, тамо је он напред ишао.<br /> {{gap}}Ал’ од куд у њему толико постојанства и снаге? Од куд је дошла утеха његовој болној души? Од куд њему то ведро лице, од куд у његовим ватреним очима то задовољство, од куд осмех на његовим уснама?<br /> {{gap}}Шта се то с њим догодило, да је бацио од себе своју обичну туробност?<br /> {{gap}}Ништа! Ништа!<br /> {{gap}}У његовом срцу бешњаху стари болови, — али он је знао околности и људе међу којима се налажаше, па се усиљавао и чинио да је и весео и задовољан.<br /> {{gap}}Та шта би мислили простаци, да се он жалостан показивао, како би могла бити одушевљена шака људи пред јаким непријатељем, да је видела жалост и тугу на оном који ју је повео за собом?<br /> {{gap}}Младену је тешко било учинити се веселим, али он је знао да то тако мора бити. Он се здраво усиљавао тим што је морао на свом лицу носити притворне изражаје весеља и унутрашњег задовољства, ал’ он је себе победио па је све чинио, све, све за народност — која бејаше његов идол.<br /> {{gap}}И тако је он добро извршивао своју дужност међу онима, који се могоше уједно скупити и оружје подићи за обрану своје народности.<br /> {{gap}}А ово беху честите и племените душе, које се бише и крвише за своју слободу и драгу народност.<br /> {{gap}}Но међу тим док су се гдекоји борили и крв лили за Српство, беху у српском народу многи, који би драговољно били оружје дизали и са својом се браћом сајединили, ал’ то не могаху чинити по положају, у коме се налажаху.<br /> {{gap}}Ови се мољаху Богу за срећу и напредак своје браће, који носе оружје на обрану српских народних права и на обрану цара свога.<br /> {{gap}}Међу овима беше Иван, Младенов друг, који је са својом младом љубом живео у таком месту, где је много више Маџара него Срба било, а Маџари здраво мотрише на сваког оног, за ког су знали да је заузет за Србе.<br /> {{gap}}Али било је и Божјих несрећника, који су се отпадили били од свога рода, и одрекли своје крви; ти се беху одавна већ отпадили и од Бога и свога поштења.<br /> {{gap}}Међ овима беше и — Ружин муж. Отпадник и издајица, Бог га убио!<br /> {{gap}}Ови, ови су много криви. што је српски народ тако љуто пострадао; ови су много криви том несрећном рату, у коме се толико крви пролило, у ком је толико народа пропало!<br /> {{gap}}Па још да су само они гинули који су изашли на бојно поље за своју народност, за правицу и за свога цара! Онда још и Боже помози, јер благо онима, који гину у јуначком боју, њихова се дела славе, њихов се прах и пепео благосиља.<br /> {{gap}}Али колико је њих погинуло, који не носише ни пушке ни сабље, који ништа друго не чинише за свој народ и свог цара но само Богу се молише!<br /> {{gap}}Осим тога колико је њих изгубило своју главу на губилишту, као највећи зликовци!<br /> {{gap}}Многи, многи!<br /> {{gap}}Од Бога им у рају насеље!<br /> {{gap}}Од људи на земљи спомен!<br /> {{gap}}А од тебе, лепа читатељко, једна суза; твоја ће суза и мртвом награда бити. </div></center> {{ЈВ-аутор|Богобој Атанацковић|1858}} cuyew5afqslwibrfwp78nbmkx4e60jf 147894 147893 2026-10-23T15:43:46Z Coaorao 19106 147894 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Богобој Атанацковић|Богобој Атанацковић]] | Два идола | 1893. | [[Два идола/VII|Постојбина и два гроба]] | Борци и мученици | [[Два идола/IX|Суботица]] }} <center><font size="+2">'''VIII. БОРЦИ И МУЧЕНИЦИ'''</center> <div style="width:20em; margin-left:auto;"><poem> Срб се бије и крв лије За своју слободу. {{gap}}'''С. Милетић.''' Бог им дао у рају насеље! {{gap}}'''Срп. Нар. П.''' </poem></div> <center><div style="text-indent:0%; width:90%; text-align:justify" > {{gap}}Прошао беше 1-ви мај 1848-е године. Српски народ у карловачкој скупштини изрекао беше своје тегобе и своје жеље, и тим изјаснио свој ултимат.<br /> {{gap}}Властољубље, надувена охолост и пакосно напрезање Маџара одговори праведним српским жељама са мачем, пушком и — ужетом.<br /> {{gap}}Лицем на Духове пале су прве српске жртве; тог дана управо се и заметнуо рат између српског и маџарског народа.<br /> {{gap}}А како се овај рат започе, одмах у целом Српству закуца једно срце; од тог дана сви Срби имађаху једну намеру, једну жељу. Којима је могло бити скупљаху се уједно, и дизаху оружје на обрану своје народности. А којима ово не могаше бити, они се мољаху Богу за своју браћу у боју, и жељаху да дође згода и њима показати се, и — умрети за народ.<br /> {{gap}}Младен је био међу првима. Он је одмах заишао по народу и позивао људе да оставе своје послове и своје куће па да се лате оружја. А простаци њега одмах послушаше па се купише гомилама око њега; оставише своје жене, своју децу и све своје мило и драго па пођоше за њим у српски òкȏ, који се на Јарку био утврдио.<br /> {{gap}}Од како је света и века није ни једна војска ишла на бој с таким весељем као ова, коју је Младен скупио.<br /> {{gap}}Та Младен беше њихов утешитељ, њихов анђео хранитељ и обранитељ у њиховој беди, он њих никад није на зло наводио, па они зато њему и сад вероваху, да их он и сад на добро води и да ће их и од сад од беде и напасти одбрањивати.<br /> {{gap}}А кад је касније до битке дошло, кад су топови загрмели, кад се крв пролевала, онда су се ови људи јуначки, одважно и постојано борили, јер Младен беше увек међу њима; где је била највећа невоља, ту је био он међу њима и сносио невољу заједно са својом браћом, те их је храбрио својим речима и својим примером; где беху највеће опасности, тамо је он напред ишао.<br /> {{gap}}Ал’ од куд у њему толико постојанства и снаге? Од куд је дошла утеха његовој болној души? Од куд њему то ведро лице, од куд у његовим ватреним очима то задовољство, од куд осмех на његовим уснама?<br /> {{gap}}Шта се то с њим догодило, да је бацио од себе своју обичну туробност?<br /> {{gap}}Ништа! Ништа!<br /> {{gap}}У његовом срцу бешњаху стари болови, — али он је знао околности и људе међу којима се налажаше, па се усиљавао и чинио да је и весео и задовољан.<br /> {{gap}}Та шта би мислили простаци, да се он жалостан показивао, како би могла бити одушевљена шака људи пред јаким непријатељем, да је видела жалост и тугу на оном који ју је повео за собом?<br /> {{gap}}Младену је тешко било учинити се веселим, али он је знао да то тако мора бити. Он се здраво усиљавао тим што је морао на свом лицу носити притворне изражаје весеља и унутрашњег задовољства, ал’ он је себе победио па је све чинио, све, све за народност — која бејаше његов идол.<br /> {{gap}}И тако је он добро извршивао своју дужност међу онима, који се могоше уједно скупити и оружје подићи за обрану своје народности.<br /> {{gap}}А ово беху честите и племените душе, које се бише и крвише за своју слободу и драгу народност.<br /> {{gap}}Но међу тим док су се гдекоји борили и крв лили за Српство, беху у српском народу многи, који би драговољно били оружје дизали и са својом се браћом сајединили, ал’ то не могаху чинити по положају, у коме се налажаху.<br /> {{gap}}Ови се мољаху Богу за срећу и напредак своје браће, који носе оружје на обрану српских народних права и на обрану цара свога.<br /> {{gap}}Међу овима беше Иван, Младенов друг, који је са својом младом љубом живео у таком месту, где је много више Маџара него Срба било, а Маџари здраво мотрише на сваког оног, за ког су знали да је заузет за Србе.<br /> {{gap}}Али било је и Божјих несрећника, који су се отпадили били од свога рода, и одрекли своје крви; ти се беху одавна већ отпадили и од Бога и свога поштења.<br /> {{gap}}Међ овима беше и — Ружин муж. Отпадник и издајица, Бог га убио!<br /> {{gap}}Ови, ови су много криви. што је српски народ тако љуто пострадао; ови су много криви том несрећном рату, у коме се толико крви пролило, у ком је толико народа пропало!<br /> {{gap}}Па још да су само они гинули који су изашли на бојно поље за своју народност, за правицу и за свога цара! Онда још и Боже помози, јер благо онима, који гину у јуначком боју, њихова се дела славе, њихов се прах и пепео благосиља.<br /> {{gap}}Али колико је њих погинуло, који не носише ни пушке ни сабље, који ништа друго не чинише за свој народ и свог цара но само Богу се молише!<br /> {{gap}}Осим тога колико је њих изгубило своју главу на губилишту, као највећи зликовци!<br /> {{gap}}Многи, многи!<br /> {{gap}}Од Бога им у рају насеље!<br /> {{gap}}Од људи на земљи спомен!<br /> {{gap}}А од тебе, лепа читатељко, једна суза; твоја ће суза и мртвом награда бити. </div> </div> {{ЈВ-аутор|Богобој Атанацковић|1858}} 476zp5vw4wraf3tqk4cnlcc57wstkb1 147895 147894 2026-10-23T15:44:36Z Coaorao 19106 147895 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Богобој Атанацковић|Богобој Атанацковић]] | Два идола | 1893. | [[Два идола/VII|Постојбина и два гроба]] | Борци и мученици | [[Два идола/IX|Суботица]] }} <center><font size="+1">'''VIII. БОРЦИ И МУЧЕНИЦИ'''</center> <div style="width:20em; margin-left:auto;"><poem> Срб се бије и крв лије За своју слободу. {{gap}}'''С. Милетић.''' Бог им дао у рају насеље! {{gap}}'''Срп. Нар. П.''' </poem></div> <center><div style="text-indent:0%; width:90%; text-align:justify" > {{gap}}Прошао беше 1-ви мај 1848-е године. Српски народ у карловачкој скупштини изрекао беше своје тегобе и своје жеље, и тим изјаснио свој ултимат.<br /> {{gap}}Властољубље, надувена охолост и пакосно напрезање Маџара одговори праведним српским жељама са мачем, пушком и — ужетом.<br /> {{gap}}Лицем на Духове пале су прве српске жртве; тог дана управо се и заметнуо рат између српског и маџарског народа.<br /> {{gap}}А како се овај рат започе, одмах у целом Српству закуца једно срце; од тог дана сви Срби имађаху једну намеру, једну жељу. Којима је могло бити скупљаху се уједно, и дизаху оружје на обрану своје народности. А којима ово не могаше бити, они се мољаху Богу за своју браћу у боју, и жељаху да дође згода и њима показати се, и — умрети за народ.<br /> {{gap}}Младен је био међу првима. Он је одмах заишао по народу и позивао људе да оставе своје послове и своје куће па да се лате оружја. А простаци њега одмах послушаше па се купише гомилама око њега; оставише своје жене, своју децу и све своје мило и драго па пођоше за њим у српски òкȏ, који се на Јарку био утврдио.<br /> {{gap}}Од како је света и века није ни једна војска ишла на бој с таким весељем као ова, коју је Младен скупио.<br /> {{gap}}Та Младен беше њихов утешитељ, њихов анђео хранитељ и обранитељ у њиховој беди, он њих никад није на зло наводио, па они зато њему и сад вероваху, да их он и сад на добро води и да ће их и од сад од беде и напасти одбрањивати.<br /> {{gap}}А кад је касније до битке дошло, кад су топови загрмели, кад се крв пролевала, онда су се ови људи јуначки, одважно и постојано борили, јер Младен беше увек међу њима; где је била највећа невоља, ту је био он међу њима и сносио невољу заједно са својом браћом, те их је храбрио својим речима и својим примером; где беху највеће опасности, тамо је он напред ишао.<br /> {{gap}}Ал’ од куд у њему толико постојанства и снаге? Од куд је дошла утеха његовој болној души? Од куд њему то ведро лице, од куд у његовим ватреним очима то задовољство, од куд осмех на његовим уснама?<br /> {{gap}}Шта се то с њим догодило, да је бацио од себе своју обичну туробност?<br /> {{gap}}Ништа! Ништа!<br /> {{gap}}У његовом срцу бешњаху стари болови, — али он је знао околности и људе међу којима се налажаше, па се усиљавао и чинио да је и весео и задовољан.<br /> {{gap}}Та шта би мислили простаци, да се он жалостан показивао, како би могла бити одушевљена шака људи пред јаким непријатељем, да је видела жалост и тугу на оном који ју је повео за собом?<br /> {{gap}}Младену је тешко било учинити се веселим, али он је знао да то тако мора бити. Он се здраво усиљавао тим што је морао на свом лицу носити притворне изражаје весеља и унутрашњег задовољства, ал’ он је себе победио па је све чинио, све, све за народност — која бејаше његов идол.<br /> {{gap}}И тако је он добро извршивао своју дужност међу онима, који се могоше уједно скупити и оружје подићи за обрану своје народности.<br /> {{gap}}А ово беху честите и племените душе, које се бише и крвише за своју слободу и драгу народност.<br /> {{gap}}Но међу тим док су се гдекоји борили и крв лили за Српство, беху у српском народу многи, који би драговољно били оружје дизали и са својом се браћом сајединили, ал’ то не могаху чинити по положају, у коме се налажаху.<br /> {{gap}}Ови се мољаху Богу за срећу и напредак своје браће, који носе оружје на обрану српских народних права и на обрану цара свога.<br /> {{gap}}Међу овима беше Иван, Младенов друг, који је са својом младом љубом живео у таком месту, где је много више Маџара него Срба било, а Маџари здраво мотрише на сваког оног, за ког су знали да је заузет за Србе.<br /> {{gap}}Али било је и Божјих несрећника, који су се отпадили били од свога рода, и одрекли своје крви; ти се беху одавна већ отпадили и од Бога и свога поштења.<br /> {{gap}}Међ овима беше и — Ружин муж. Отпадник и издајица, Бог га убио!<br /> {{gap}}Ови, ови су много криви. што је српски народ тако љуто пострадао; ови су много криви том несрећном рату, у коме се толико крви пролило, у ком је толико народа пропало!<br /> {{gap}}Па још да су само они гинули који су изашли на бојно поље за своју народност, за правицу и за свога цара! Онда још и Боже помози, јер благо онима, који гину у јуначком боју, њихова се дела славе, њихов се прах и пепео благосиља.<br /> {{gap}}Али колико је њих погинуло, који не носише ни пушке ни сабље, који ништа друго не чинише за свој народ и свог цара но само Богу се молише!<br /> {{gap}}Осим тога колико је њих изгубило своју главу на губилишту, као највећи зликовци!<br /> {{gap}}Многи, многи!<br /> {{gap}}Од Бога им у рају насеље!<br /> {{gap}}Од људи на земљи спомен!<br /> {{gap}}А од тебе, лепа читатељко, једна суза; твоја ће суза и мртвом награда бити. </div> </div> {{ЈВ-аутор|Богобој Атанацковић|1858}} 84bz3nbaor35rl4p7kquxeey911qlfa 0 61873 147898 2026-10-23T20:04:16Z Galicijac 19151 израда странице 147898 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Татомир Вукановић|Татомир Вукановић]] | [[Етногенеза Јужних Словена]] | | [[Етногенеза Јужних Словена/1.3|Занимање, друштвени живот и карактерне особине<br>словенског становништва]] | [[Етногенеза Јужних Словена/2|Словени у дунавском подручју]] | [[Етногенеза Јужних Словена/3|Словени у симбиози са Обрима]] }} Полет Римске Империје почео је од III столећа по н.е. осетно да опада. Да би се увело више реда y језгру државе и да би се бар привремено спасло што се може спасти, напуштају се удаљене и сувише изложене периферијске области. Место старог ширења y свим правцима, које је сувише црпело снагу, долази повлачење на погодне границе и покушаји унутрашњег прибирања. Тако је, вероватно 271. год. по н.е.,{{Напомена|Cfr. ''Н. Вулић'': Аурелијанова подела Горње Мезије. — Глас САН LXXXII (1910), 1. Cfr. ''A. Ременников'': Борьба племен Подунавья и северного причерноморья с Римом в 275—279. г. г. н. э., Вестник древней истории 4, стр. 131—138.}} цар Аурелијан напустио Дакију и Дунав направио природном границом Римског Царства на Балканском полуострву. Ha тој граници водиле су се неколико столећа главне борбе између Источног Римског Царства и разнородних народа, који, узнемирени и кренути великом струјом сеобе народа, y масама прелазе подручје средње Европе, a нарочито насрћу на Балканско полуострво. Дунавка војничка линија, римски лимес, био је углавном пробијен већ 376 — 377. године.{{Напомена|Cfr. ''С. Patsch'': Die Völkerbewegung an der unteren Donau in der Zeit von Diokletien bis Heraklius. Wien und Leipzig, 1928, 62—63; Историја на македонскиот народ, кн. I, 60—61.}} Године 455. постао је Рим пленом Вандала и Западно Римско Царство рушило се, минирано изнутра борбом класа, као дубоко поткопани брег. Источно Царство успело је да се одржи још хиљаду година, али са много жртава и понекад под врло тешким условима. Првих столећа по н.е. Римско Царство имало је највише тешкоћа са Готима и другим борбеним германским племенима, која постадоше активна већ првог столећа по н.е., a која се беху још и раније почела расипати по свету. Још при опису погреба Иродова, помињу се поред Трачана и Гала и Германи као чланови његове телесне гарде.{{Напомена|''Ј. Jeremias'': Jerusalem zur Zeit Jesu. Leipzig, 1923, 72.}} Они су y неколико махова упадали y балканске покрајине и допирали дубоко пленећи и пустошећи; за њихове пљачкашке походе наводе се понекад бројеви од по 300.000 људи. Готска опасност по Римско Царство показала се најбоље y страховитој погибији римској код Адријанопоља 378. године. Војску је водио сам цар Валенс. У тој борби несатало је њега, a две трећине војске било је уништено. Тај пораз значи y истину почетак краја римске светске државе, „војна снага источног дела државе, чије су најбоље трупе пропале са својим царем, била је тим потпуно растројена“.{{Напомена|''E. Stein'': Vom römischen zum byzantinischen Staate. Wien, 1928, 293—295.}} Наследник Валенсов, цар Теодосије морао је да призна створено стање и да попуштањем и дипломатијом настоји доћи до споразума. Готима се, 382. год. уступила широка област изнад Балкана, давани су им поклони, узимани њихови људи као „савезници“ или y другим својстима y редове војске. Ha свом подручју они су били сасвим аутономни и ослобођени од свих државних пореза, a њихове вође имале су значај правих владара, Њихов утицај на Балканском полуострву осећао се и етнички, и војнички, и политички, мада не с оном интензивношћу као y Италији, где су они и друга германска племена и етничке скупине стварно господарили и водили скоро све акције. To учешће њихово није било без крупних криза и опасности за Римско Царство; ови пљачкашки народи нису се увек задовољавали тим да буду најамници и извршиоци риских одлука, него су хтели и да утичу на њих и да се користе слабим моментима Царства. Најпосле, 488. год., успе некако цар Зенон, да крене најсилнијег вођу Гота, краља Теодориха, јунака старе народне поезије германске, да се као његов мандатор упути y Италију да сруши моћног Одоакара и да се тамо смести као његов наследник.{{Напомена|Cfr. ''Д. Н. Анастасијевић'': Остроготски одлазак са Балкана y Италију. — Прилази за књижевност, језик, историју и фолклор I (1921), 216—223.}} Цариградска политика хтела је овом приликом да постигне двоје: да уклони с Балкана Готе, који беху постали и сувише велика опасност не устручавајући се од нападаја на саму престоницу; и да, y исти мах, ослаби и Одоакара и Теодориха и њихова племена и народе y узајамној борби. Теодор је остао победник и узео је Италију под своју власт. Готи су за извесно дуже време били чувари северних граница Источног Царства на читавој дунавској линији од Београда до Црног мора,{{Напомена|''F. Martroye'': L’occident à l’epoque byzantine. Goths et Vandales. Paris, 1904; ''W. Barth'': Kaiser Zeno. Basel, 1894; ''E. Stein'': нав. дело, 499 sq.}} станујући понајвише y облаској Дакији и Доњој Мезији (данашња северна Србија и Бугарска). За њихова пребивања на том подручју није успело ниједном новом племену и народу, да y већим масата трајно пређе Дунав и покуша срећу са пленом и пљачкањем или настањивањем. Провале Хуна четрдесетих година V столећа биле су као нека елементарна катастрофа, којој није могла одолети ни снага царевине. После пада Атилине државе настале су борбе германских племена, која су се ослободила његове власти. Te борбе, које цар Лав (457—474) није знао увек на време да каналише, доносиле су понекад тешке кризе на Балкан и нагониле Царсгво на врлo велике уступке, a с друге стране изазивале су прохтеве код варвара. Али, ипак, мада трошени и y међусобним борбама, Готи су ипак, y свом интересу, чували подручја испод Дунава од других варвара. Али кад они 488. год. оставише ове области, y масама, како су се обично кретали варвари оних времена, нарочито кад с Теодорихом одоше најбољи ратници, северне границе остадоше отворене и врло брзо кроз њих прокуљаше разне чете европских и азијских етничких скупина и гомила. Цар Зенон, слаб организатор, није осетио потребу да y прави час обезбеди северне границе тим, што би их посео добрим пооадама. И стога, одмах последње десетине V столећа, римске покрајине испод Дунава посташе поприште честих пљачкашких и ратничких похода и борби између слабих римских војничких одреда и варвара насртача. Међу ратничким племенима и етничким скупинама која крајем V столећа беху главни нападачи нарочито се помињу Бугари, често под тим именом, a често и под именом Хуна, запамћених по злу још из времена Атиле „Бича господњег“. Бугари су протопореклом хунско — турско племе јужније антрополошке провинијенције (чагатај) са нешто доцније финске примасе. Такво је њихово етничко стање било y време првих столећа по н.е. када су се усталили и почели оформљавати као јужнословенске етничке скупине, племена и народ на Балкану. Остаци њихова старог елемента очувани су y неким старим властитим именима и називима, y хијераршкој терминологији, y бројењу и y извесним антрополошким особинама.{{Напомена|''И. Шишманов'' употребљава за те старе Бугаре, за разлику од данашњих пословењених, назив Палеобугара. — Сборъникъ за нар. умотв. наука и книжнина, XVI—XVII (1900), 505—506. Вредно је помена да је дао ''Г. Ценов'', Произходътъ на българитѣ. София, 1910, где приказује да су Хуни и Готи сродна племена, a да су Бугари стари становници Паноније и Илирије.}} По археолошким ископинама, према палеоетнологији, на основу историјских извора и палеолингвистике, даде ce закључити да су по језику Бугари најсроднији оној алтајској групи, којој је један од главних представника данашњи чувашки језик, y области Поволожја y СССР-у. Само њихово име долази, вероватно, од турско-монголског глагола bulgha (bulghār), који значи „мешати“. Бугари би према томе, били „измешани“ или „мешавинци“.{{Напомена|''H. Н. Попс'': Чувашский язык. — Известия рос. Академии наук VI сер. (1924), 297; cfr. ''A. Иширковъ'': Името България. — Известия на народния Етнографски музей въ София VI. София 1926, стр. 1—6; ''Р. Skok'': Etimologijski rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika knj. I, Zagreb, 1971, str. 228—229.}} Друга група филолога тумачи њихово име по реци Волги (Болга — äp, Болга, — ар, Болгар, Българ, Бугар), на чијим су обалама живели извесно време. Ово тумачење познато је код Јужних Словена од Летописа попа Дукљанина, који каже да се „а Volga flumine Vulgari usque in praesenten diem rocantur“.{{Напомена|''Ф. Шишић'': Летопис попа Дукљанина. САН књ. LXVII, Београд — Загреб, 1928, 297.}} Византијски писци обично их означавају као Хуне. За два хунска племена Кутригуре и Утигуре може се узети као сигурно, да представљају два главна огранка бугарског народа; први западни, a други његов источни део. Угледни бугарски историчар М. Дринов, још 1871. год. није могао да се помири с мишљу, да су Бугари јужнословенски народ, оформљен кроз дуги процес од старих балканских народа, те од Хуна и Јужних Словена, него их је држао једноставно потомцима правих Словена. При надирању источних народа према средњој Европи, Бугари се приближују све више црноморском прибрежју, потискују одатле готске остатке и допиру све до дњепарске линије. У метежу који је настао после Атилине смрти, Хуни губе своју дунавску државу и разбијају се на више страна, али не пропадају. Њихови саплеменици из далеких степа збијају се поново жељни да поврате изгубљено.{{Напомена|Cfr. ''B. Н. Златарски'': История на българската държава, I, София, 1918, 26—42; ''Ст. Станојевић'': Византија и Срби I. Нови Сад, 1903, 135.}} Византијска средновековна феудална дипломатија искоришћавала је похлепне варваре за посед Дунавске котлине упућујући једне против других, да се узајамним борбама троше и да увек једну страну учини зависном од своје потпоре. Бојећи се велике снаге Гота цар Зенон је против љих подбадао један део хунских сродника, и то баш Бугаре, који су y кубанском крају, ближе од старих седишта, образовали јаку своју државу. Први помен бугарског имена, βουλγάροι, долази y вези с тим догађајима, 482. године.{{Напомена|Сочинения II, София, 1915, 214—215.}} Продирању поменутих ратничких народа и племена помогле су, поред одласка Источних Гота, и мутне прилике самог Источног Царства y коме је врело од борбе класа. У Византији је иза смрти цара Зенона (491. год.) настала борба за престо. Дворски чиновник Анастасије{{Напомена|''W. G. Holmes'': The age of Iustinian and Theodora. I (II ch., The Roman Empire under Anastasius). London, 1905, 127—294.}} уз помоћ удовице царице, долази на престо. Против њих се диже Зенонов брат Лонгин са својим земљацима Изаурима. Тај устанак, иако му је вођа брзо савладан, узе опсежне размере. Три године требало је византијској војсци док је угушила буну. Да би, унеколико, постао сигурним од евентуалних нових побуна с те стране цар Анастасије нареди, те се велик део Изаура расели с њихових огњништа и насели по Тракији. Друга и дуга унутрашња борба беше y крилу цркве проузрокована одлукама Халкедонског сабора од 451. год., који је осудио Етихијево монофизитство. Читаве покрајине Мале Азије и Африке устадоше против цариградских одлука и постајаше озбиљна опасност да покрет не пређе и на чисто народно — политичко поље. Цар Анастасије гледао је с почетка, да избегава опредељење било на једну било на другу страну; он је желео углавном да се одржава y сваком месту она традиција, која се тамо одомаћила.{{Напомена|Cfr. ''H. Gelcer'', Byzantinische Zeitschrift I (1892), 41—46; ''A. A. Vasiliev'': History of the Byzantine Empire I. Madison, 1928, 135—136.}} Ови сукоби y Византији, који нису били без метежа, нису остали непознати ни оним народима и племенима на доњем делу Дунава, чија се жудња за војевањима и пленом једва, и то само од страха, била зауставила на границама Царства. Бугари, позвани y борбу противу Гота, могли су лако доћи на помисао, да Царевина не би звала њих, да је сама могла да прими опасне борбе. Бугарске чете војују с Готима чак на подручју данашњег Срема (око 485. год.) и имају довољно прилике да упознају слабо стање суседних грчких поседа и да се обавесте о привредном стању области на обе обале Дунава све до иза линија тврдог Сингидунума. Свакако није случајно, да управ оне исте године, 493, кад y Византији бесни изаурски устанак, варварске чете прелазе Дунав, упадају y Тракију и тамо с успехом војују. Према дунавским нападачима цар Анастасије спремао се на отпор. Али y ратним подвизима византијска војска није имала среће. Код реке Цурте, 499. год., 15.000 византијских војника ca 520 ратних кола би разјурено и потучено; четири вође и више од 4000 војника беше изгубљено. „Ту је“, по речима једног савременика, „пропао цвет илирских војника“.{{Напомена|Monumenta Germaniae XI. Chronica Minora, ed. T. Mommsen, 94—96.}} Охрабрени том својом победом Бугари наставише борбу и 502. год., не наишавши ни на какав отпор византијске војске, опленише Тракију. Није немогуће да су Изаури, које је Анастасије силом насељавао по тим крајевима, из жеље за осветом суделовали с Бугарима или им помагали за разна обавештења. У ово исто време Византија се била заплела y рат са Персијом и није могла да сву снагу баци на европско подручје. За то време Готи су, држећи Италију, проширили границе свог поседа и на источну обалу Јадранског мора, заузевши сву Далмацију y њеним римским границама и читав Срем заједно са Сингидунумом. Источно од њих, око ушћа Мораве, један варварски ратник, неизвесног порекла, Мундо, помаган од Гота, беше окупио око себе једну шарену војску разних племена, изгледајући неко време као господар неке нове државе. С њим y вези помињу се и Бугари, који су час савезници Источног Царства, час његови пленитељи. У борби с Мундом и Бугарима, 505. год., била је византијска војска негде на Морави поново потучена, и то тако да се дух побеђених „никако више није могао опоравити“.{{Напомена|Ib., 116. Cassiodori Senatonis chronica, ib., 160.}} Заузета на више страна Царевина је била почела да губи веру y снагу свог људског материјала, односно y могућност да се он y потребни час може извести на угрожено место. Озбиљно забринут због надирања варвара, цар одлучује, да престоницу опаше јаким заштитним зидом, за који је, изгледа, већ раније био почео неке радове цар Зенон. Тај његов „дуги зид“, који је хватао два мора, y линији од Селимврије до Хераклеје, био је дугачак неких 40 римских миља, висок и дебео по 20 стопа и снабдевен тврдим кулама за посаде.{{Напомена|Cfr. ''П. H. Орешков'', Списание на бълг. акад. X (1915), 74 sq.}} Поред тога, a из истих разлога, по свршетку Дугог зида (512), цар колонизује y доње крајеве око Дунава германско племе Херула као жив бедем против варвара. To племе се пре тога потуцало по многим крајевима Европе и једним делом, y V столећу, сачињавало пратњу и помагаче Атилиних Хуна, a y ово доба било је пријатељ и савезник Источних Гота.{{Напомена|Cfr. ''Prokopie'': De bello gothico, II, 15; ''J. Pflugk — Hartung'': Geschichte des Mittelalters. Berlin, 1886, 198—199, 342.}} Овај систем одбране стварањем малих држава на својим границама и насељавањем других народа, који имају својим грудима да заустављају туђе етничке бујице, развијало је Римско Царство III — IV столећа на свима својим границама, на Дунаву, Рајни и Еуфрату. У Византији ту Анастасијеву већ делимично наслеђену политику наставио је и употпунио касније цар Јустинијан; она је била једна од првих мера y одбрани царевине.{{Напомена|''G. Stadtmüller'', Acts du IVe congrès internat. des études byzantines. Sofia, 1935 394.}} Крај Анастасијеве владавине био је врло буран. Својом израбљивачком финансијском политиком беше огорчио народ, a својим пристајањем уз монофизите, велик део православног грчког свештенства. Против цара се јављаху праве побуне. Незадовољство против цара које је избило y Тракији, покренуло је народ на устанак, на чијем челу се ставио војвода Виталијан.{{Напомена|Н. Јорга налази узрок овоме сукобу: „Што је антагонизам расе нашао ту прилику да се истакне“. — ''N. Jorga'': Relations entre l’Orient et l’Occident au Moyen âge, Paris, 1923, 31.}} У тој дунавској области било је становништво словенско и полулатинско, y старој традицији древних народа, Трачана и римских колониста. Да би ојачали своје редове, устаници позову y помоћ Хуне и Бугаре. Масовна устаничка војска разби неколике цареве војске и пленећи продре готово до Цариграда. Одатле су устаници били одбачени, после једне неуспеле поморске битке, те се повлаче y унутрашњост, крстарећи кроз Тракију, Мезију, Илирик и Епир.{{Напомена|Cfr. ''A. Marrast'': La vie byzantine au VIe siècle. Paris, 1881, 350 sq.; ''Hefele'': Concilingeschichte II, 666, 671—674; ''N. Nodilo'': Historia srednjega veka II, Zagreb, 1900, 98—106; ''Ст. Станојевић'': Византија и Срби I, 224—225; видети казивања Јована Антиохијског ''С. Müllrus'': Fragmenta historicorum graecorum, IV, Parisiis, 1885, 621.}} Византија је нудила устаницима споразум, али до споразума није дошло. Тако је успех овога устанка био од великога значаја, јер је директно угрожавао Византијско Царство. Након тих збивања, на византијски престо долази цар Јустин. За његову владавину се пак тврди да је била „једна више од интерегнума и припреме за дугогодишњу и тако значајну владу његова сестрића“.{{Напомена|Примедба ''H. Gelcera'' y Крумбахеровој : Geschichte der byzantinische Literatur. München, 1897, 928; cfr. ''Б. Панченко'': O тайной исторіи Прокопія. — Византійскій временикъ III (1896), 97—103.}} Иза тога, Јустинијан је преузео потпуну владу y Византији. За Јустинијана ce једно време на основу измишљених вести Томка Мрнавића из 1619. год. држало, да је био пореклом Словенин и да се звао Управда.{{Напомена|''A. Васильевъ'': Вопростъ о славянскомъ происхожденіи Юстиніана. Византійскій временикъ I (1894), 469—492; ''F. Šišić'': Kako је vizantijski car Justinijan postao Slaven. Zagreb. 1901. O Јустинијану темељита студија: ''Charles Diehl'': Justinien et la civilisation byzantine an VIe siècle. Paris, 1901; приказ ''K. Крумбахера'', Populöre Aufsätze. Leiprig, 1909, 153—168; cfr. ''H. Вуљић'': Из античке историје наше земље. — Глас САН CLX (1934), 72—81.}} Успеси Византије за његова времена, поред свег његовог несумњивог полета, више су релативни. Са свешћу о свом императорству, прецењујући снаге и средства којима је држава располагала, он је ишао за циљевима већим од оних који су се могли постићи; напори и жртве нису били сразмерни с постигнутим резултатима. Увукавши Византију y сукобе готово с целим светом, он је толико трошио њене изворе и животне сокове, да је довео најпосле y једно стање клонулости, које је личило на изнуреност.{{Напомена|''Hayry'', Byzantinische Zeitschrift XXXV (1935), 294—295.}} Из нешто сувеше општих вести сазнајемо, да је већ пред крај Јустинове и на почетку Јустинијанове владе настала на Дунаву живља активност разних сталноседелачких и колонизованих етничких скупина, племена и народа.{{Напомена|О тим бројним племенима око Дунава подробно говори ''Прокопије''. — De aedificiis, ed. Haury, 103; cfr. ''L. Niederle'': Slovanske starožitnosti II, 1, v Praze, 1906, 191—193. Он прве борбе ставља y Јустинијаново време. Исто и y Француском издању тог дела: Manuel de l’antiquité Slave I, Paris, 1923, 61—62.}} Сваке године, казује Прокопије y спису који није објективан и који y многом претерује,{{Напомена|Historia orcana, Ed. Bonn., 108.}} проваљују Хуни, Анти и Словени Σκλαβηνοί бива назив је преузет од самих Словена и одговара њиховом Словѣнинъ, y византијске покрајине, и то не само y Тракију и Мезију него и кроз Илирик, од Јонског мора до предграђа Цариграда. Ако узмемо да Прокопије претерује и да упади нису одмах узимали тако велике размере, они су ипак својим учесталим појавама морали скретати пажњу на себе. Међутим, управ y време тих навала, Византија је морала да наставља рат с Персијом, који је избио пред смрт Јустинову ради Ивираца, што су, y опасности од Персијанаца, примили, као и Лази, византијско покровитељство. Византијску војску је предводио Јустинијан. Његов савременик на персијском престолу био је Хозрије или Хусрев, врло популаран y народу, кога је после песник Фирдуси славио y својој Шахнами „као савршен идеал краљевске мудрости и праведности“.{{Напомена|''Ф. Барјактаревић'': Рустем и Сухраб. Београд, 1928, LVIII.}} Ради тог рата Јустинијан није имао на расположењу довољно војске, да је баци према дунавским народима, који су y масама надирали на Балкан.{{Напомена|''К. Güterbock'': Byzant und Persien in ihren diplomatisch — völkerechtlichen Beziehungen im Zeitalter Justinians. Berlin, 1906.}} Словени, чије име овом приликом сречамо први пут y историји, живели су као врло многобројан народ, y дунавско — потиском подручју, до иза карпатских гора, „кроз непрегледна подручја“, до Азовског мора. Белешке старијих писаца потврђују речи Јорданиса, хроничара из VI столећа, који каже: — Народ Венети, многобројан, који се углавном зове Словени („Sclavani, Sclaveni“) и Анти („чија се имена сад мењају према различитим породицама и местима“), станује од места Новијетунског (град Нове) и Мурзијанског језера до реке Дњестра.{{Напомена|''Jordanis'', Ed. Mommsen, Monumenta Germaniae, Get. V, 34—35.}} Тек су y VI столећу Словени дошли y ближи додир са Грцима и Римљанима имајући своје јасно етничко обележје; дотле, уколико су били повучени y вртлогу сеобе народа масовно са Истока према Дунаву, и одатле на Балканско полуострво, стари писци их не бележе са јасним етничким обележјем као посебне етничке групе, племена или народ, већ y скупини или маси са осталим народима.{{Напомена|Cfr. ''E. Э. Липшиц'': Византийское крестьянство и славянская колонизация. — Византийский сборник. Ed. Академии наук СССР. Москва — Ленинград. 1945, 96.}} Први помен словенског имена јавља се, као што смо напред навели, y теолошким питањима и одговорима Псеудо Цезара Назијанског, на почетку VI столећа: οἴ Σκλαωηνοί καί φνςωνῖται, οἴ καί Δανούβιοι προσαγορενομενοι.{{Напомена|''K. Müllenhoff'': Donau — Dunavъ. — Archiv für slav. Philologie 3 (1876), 294—295.}} Словени су се, према том помену, y прастара времена спустили y долину Дунава и y њену непосредну близину. Ту их домало познаје и Прокопије, који наводи да Словени око Дунава с једнокрвним Антима, с којима да су се некада заједнички звали Спори, заузимају највећи део простора с горње стране река.{{Напомена|De bello gothico III, 14. Име Спори, Σπόροι, дошло је код Прокопија највероватније од βοσποροι и није карактеристично за Словене. ''L. Niederle'': Ueber die σποροι des Prokopios. — Archiv für slav. Philologie, XXIII (1901), 130—133.}} Тамо их изрично помињу и сви други писци VI столећа. „У другој половини V столећа“ каже К. Јиречек, „заузели су већ Словени за леђима Гепида Седмоградску, y чијој су топографској номенклатури оставили тако много трагова. Одатле, исто као кроз Молдавску, почели су да продиру према доњем Дунаву, до ког су већ сигурно допрли y доба одласка Источних Гота y Италију“.{{Напомена|''K. Јиречек — J. Радонић'': Историја Срба I, 48—49.}} Данашња се Влашка звала тад неко време словенском земљом. Велико германско племе Гепиди, које је 527. год. допрло до Срема, задржавало је, y извесној мери, за дужи низ година, словенско напредовање до самог Дунава, на његовој, од прилике, данашњој југословенској линији. Али га није могло задржати стално и на целом дунавском подручју. A кад су се Гепиди померили више према западу, ка Срему и Панонији, вероватно извесним делом под притиском нападача, онда је Дакија све више и неодољивије била плављена словенским етничким масама. To се y Цариграду видело врло брзо. Али, како Византија y тај мах, није имала довољно војске на расположењу, она је решила да y први мах своју дефанзиву на тој граници развије, место ратним походима, читавим системом утврђења. Нагло су подизани мањи и већи градићи, карауле и утврђења, да спречавају и заустављају непријатеља; а y исто време почело се и са оправљањем старих градова. На дунавској линији подигло се око осамдесет утврђења, а после се тај систем пренео и y унутрашњост. За заповедника на тој страни цар је поставио свог синовца Германа, као енергичног и ратоборног вођу. Овај је, доиста, с успехом одбијао упаде Словена, Анта и Бугара, али није дуго остао на својој дужности. Место њега дошао је 531. год. Хилвуд, можда пореклом Словенин или Ант, кога је међу својим дворанима био запазио Јустинијан. Хилвуд се показао достојан поверења. Борио се храбро, утерао противницима велик страх, прелазио чак, гонећи их, на њихову страну. Али је, после три године, и пао y борби с њима. Иза њега не дође нико ко би га достојно заменио. A можда се, y то време, није нико ни тражио, јер је цар имао тежих брига на другој страни.{{Напомена|Cfr. ''A. Rambaud'': De byzantino hippodromo et circensibus factionibus. Paris, 3870; ''T. Успенскій'': Партіи цирка и димы въ Константинополѣ. Виз. временникъ I, 1—16; ''G. Manojlović'': Carigradski narod od god. 400—800 po Is. Zagreb, 1904; ''K. Jaždžewski'': Das gegenseitliche Verhältnis slavischer und germanischer Elemente in Mitteleuropa seit dem Hunneneinfall bis zur Anarischen Landnahme ander mittleren Donau. Archaeologia Palona II. Warszawa 1959, str. 56—57.}} Једна борба између Словена и Анта y 533. год. омела је за неко време њихове покрете против Византије. Али су за то Бугари искористили y обилатој мери заузетост Византије на толиким странама. Од 535. год. не престају њихови упади. Године 538, под двојицом угледних вођа (византијски извори зову их изрично „владарима" — ρῆγες), као организоване дружине, y великом броју, упали су они y Тракију. Тамо се против њих скупила сва расположива војна снага Византије на северу Балкана са заповедницима Мале Скитије, Мезије и Илирика. Бугари су разбили y једној борби скитско-мезијске одреде, али су, продревши дубље y земљу, настрадали од удружених и са свих страна довучених византијских чета. Изгубили су чак и обе вође. Но, убрзо на Византинце, задовољне успехом, напале су нове гомиле Бугара и потукле их страховито. Сам заповедник Илирика, Аскум, изгледа бугарског порекла, би ухваћен и одвучен преко Дунава. Другог заробљеног византијског заповедника Бугари су искористили за богат откуп од 1000 златника, али свог саплемег ника, Аскума, на ког су били кивни, не хтедоше да ослободе. После таквог успеха природно је, да су нови нападаји били већи и још силнији. Нарочито је био жесток напад 539—540. год. Читаво Балканско полуострво, од Далмације до близу Цариграда, било је поприште варвара, који су харали и пустошили. У самом Илирику они су продрли y 32 града, a одвели су y плен на 120.000 душа. У борбама против Гота, Византији, после заузећа Понтуса, долази помоћ од 1600 коњаника, којима су заповедници, истина, Ромеји, али y којој су већину људи сачињавали Словени, Анти и Хуни, и то они са леве обале Дунава. Византијске вође познале су чак и особености словенског начина борбе. Они су, каже се, вешти да се сакрију за грм или за камен и да, искочивши изненада, заробе жива непријатеља, баш као што је случај код Црногораца и Херцеговаца све до балканских ратова (1912—1913), што је y народу познато под именом „уфати крвника“, a ратник који хвата жива непријатеља зове се „фати крвник“. „Око Дунава, где станују, тако су увек нападали Грке и остале варваре“. Тако је исто било и y византијској војсци против Персије не само словенских и антских војника, него чак и заповедника; по имену се од њих помињу Дабрагезас (Даброгост), Вишиград и Сварунас.{{Напомена|''Prokopie'': De bello Gothico, I, 27; II, 26; ''Agatija'', IV, 6, 20; cfr. ''J. Jung'': Roemer und Romanen in den Donaulaendern. Innsbruck, 1887, 230.}} Ово служење y царској војсци знатно је допринело, да Словени, Анти, Протобугари и други изближе познају и начин византијске војне организације и њихове тактичке маневре и врсте оружја и да се тим после сами користе.{{Напомена|Cfr. ''Е. Gibbon — J. B. Bury'': The history of the decline and fall of the Roman Empire IV, 346. Ty се наводи ова карактеристика: „The military art was unknown to the Sclavonians, their name was obscure, and their conquests were inglorius.“}} Сем тога, то, што су њих Византинци примали y војску и служили се њима, давало је свима извесно самопоуздање, стварало код њих свест о својој вредности и после давало могућности за понекад смеле замисли и одлучан став. Византија, међутим, трошена многим борбама с једне стране са спољашњим непријатељима, a с друге стране услед унутрашњих борби сукоба класа, требала је стално доста људства и кад није могла да изведе y довољној мери своје, она се морала служити тим што јoj се нудило. Дуготрајни рат y Италији, са сваковрсним обртима, очевидно је слабио снаге Византијског Царства и изазивао својим током не само незадовољство y самом народу, него и нове непријатеље. Ускоро, y покореној Африци избили су нереди, ради којих су се морале тамо држати и обнављати јаче посаде. У исто време пустошили су Персијанци области Мале Азије, Арменију, Месопотамију и нарочито Сирију. Најпосле, 542. год., пошто се и пре јављала на махове, обухвати страховита куга европски свет. Нарочито пострада y улице збијени, густо насељени и никад довољно хигијенски Цариград, али и места по унутрашњности, заједно с војничким посадама, не беху поштеђена. Te све невоље Византије покушавају да искористе међу другима и Словени. И они су прелазили Дунав и ишли по ратни плен, али су на једном таквом походу страдали од германских Херула, тада царских савезника на подручју око Београда. Византија је настојала, да Словене и њихове сроднике Анте или придобије за се, као и друге варваре, или да их крвно завади између себе, не би ли их се ослободила на тај начин. Антима је нудила уз новчане награде чак и један град с околном земљом, y коју би се по потреби преселили. Понуђени, али још непознати град звао се Турис. Очевидно је, да тих Анта није било много, кад им је за насеље могао бити нуђен само један град с околином, односно да се могло овде радити само о једној дружини ратника. Цена те понуде била је, да Анти са Словенима бране дунавску границу од протобугарских упада. Ови су дали пристанак, мислећи на нове уцене. Као предмет те уцене био је један човек, који је, из користољубља, с извесне стране био оглашен за оног Словенима и Антима добро познатог, a недавно погинулог византијског заповедника Хилвуда.{{Напомена|Лажни Хилвуд је први наш авантуриста, који личи на Шћепана Малог, познатог авантуристу из новије историјске прошлости Црне Горе. Ухваћен је y лажи. — ''Prokopie'': De bello Gothico, III, 14.}} Али су Византинци наскоро ухватили Хилвуда и онемоћули све даље планове с њим (544. год.). Упадајући y византијске облаети, понекад далеко y унутрашњост, Словени се почињу постепено и привикавати на везе с њима, a појединци се чак одлучују, да тамо и презимљују и после тога се ту и настањују. Посредници су им донекле сродници y византијској служби. Византија није могла да прати све њихове покрете на пространом и разним туђим народима проширеном земљишту. Сем тога, она стварно задуго није ни имала y свјој власти западни део Балканског полуострва. Осећајући да треба обезбедити свој посед y Италији, не заборављајући богатство напуштених предела, групишући се, из много привредних и војничких разлога, око обала Јадранског мора, Готи беху 504—505. год., као што смо поменули, проширили своју власт на истоку до Сингидунума, a на југу до близу средње Арбаније. Они су тад важили као византијски савезници и та акција није им се морала тумачити као акт непријатељства, y Цариграду се, разумљиво, ипак гледала преким оком. Стога, чим су међу Готима настале унутрашње борбе око власти, 534—535. год., употребила је Византија прву прилику, да покуша обнову византијске власти на тој страни Балкана y вези с борбама y Италији. Када су борбе између Византије и Гота узеле маха, почеле су словенске чете да прелазе Дунав и да се користе ратним метежима. Византијска војска уз помоћ флоте груписала се углавном на обалама Далмације, сузбијајући готске покушаје, да се искрцају и поврате изгубљене територије. Унутрашњности се није обраћала довољна пажња и то се, међу етничким скупинама и племенима око Дунава, одмах осетило. Кад је византијска војска прешла y Италију, нагрнуше Словени на Балканско полуострво y већим масама. Њихове чете допиру све до Драча, ударајући и на тврде градове и узимајући их чак, јер, како вели један савременик, „није било никог да их брани“.{{Напомена|''Prokopie'': De bello Gothico, III, 29.}} Сва византијска војска према њима ценила се на 15.000 људи, али се није усуђивала да су упушта y борбе, што ће рећи, да су Словени били многоборјнији и јачи. Рат Византије против Гота трајао је двадесет година, имао много критичних фаза за византијско оружје, и давао довољно могућности свим противницима Царства и пљачкашима и уцењивачима, да му направе много неприлика. Нарочито страдају Илирик и Тракија, y које често упадају варвари, за које Прокопије с болом казује, како су „већ постали непосредни суседи“ царских поданика. Године 536. преотели су Сирмиј од Гота, преко воље цареве, Гепиди, y чијој власти беше подручје Бачке и Баната; a другом племену Лангобардима, уступила је Византија панонске тврђаве, град Норикум и још нека места, да би их добила за савезнике против Гота. Не верујући Гепидима Византија је поново предала утврђени Сингидунум Херулима, да јој буду стража на граници, давајући им за одану службу годишње поклоне, које је некад давала Гепидима. Наскоро су та племена почела љуту борбу до истраге. Нарочито беху жестоке борбе између Гепида и Лангобарда, који су се све више примицали дунавској линији. Словени постепено шире свој утицај и посед на границама. С почетка, они се јављају с упадима само на Дунаву допирући до њега или преко местимично пустих или незаштићених простора из унутрашњости, где су им била главна станишта, или преко туђег подручја. Њихових сталних поседа на Дунаву није било скоро до четрдесетих година VI столећа. У то доба их Византинци траже по два-три дана марша са главне операционе дунавске линије. Али од четрдесетих година словенске масе y залеђини бивају гушће и продиру постепено све више према западу и допиру до линије Саве. Ha тим подручјима они су наилазили на Гепиде, који су били јако ратничко племе. Док су Гепиди имали слободне руке словенска продирања нису ишла лако, али кад су Гепиди запали y тешке борбе с Лонгобардима они нису могли давати Словенима отпор, који би спречио сваку акцију. Њихова линија постепено попушта пред словенским масама. Словени тако продиру све ближе према обали и добијају све више маха. Гепиди се према њима не могу да понашају више као моћнији него воде пријатељске преговоре; помажу им при прелазима и учествују, y извесној мери, y добити. Тако се, постепено, учвршћују Словени на доста широкој линији све до граница провинције Далмације. Један свиреп поход Словена y унутрашњост Византије забележен је 548. године. Једна њихова чета, не већа од 3000 људи, прешла је без препреке Дунав, па без икакве муке и Марицу и ту се поделила y две групе. Већа група имала је 1800 људи, a мања остатак од 1200 људи. Пролазећи y ратном пустошењу Илирик и Тракију оне су тукле византијска одељења, с којима би се сукобиле, иако су биле слабије бројем. Једно јако византијско одељење коњице, кoje се налазило y трачкој тврђави Цурулу, под заповедништвом Азбада, царског дворјанина, покуша напад, али би исто тако разбијено и до ноге потучено, a Азбад заробљен. Њему су Словени најпре скидали ремење с коже на леђима, па га онда бацили y ватру. Несметано су после тога пустошили Тракију и Илирик. Чак су сад заузимали и то не јуришем, него понегде и опсадом многе тврђаве, стекавши искуства и ратне вештине; a пре, каже Прокопије, нити се усуђиваху сићи y равницу нити борити се око градова. Тако заузеше и приморски град Топер y Тракији, дванаест дана хода од самог Цариграда. Градско мушко становништво, око 15.000, поубијаше, a жене и децу са свим благом поведоше y робље. Словенске борбе y граду Топеру, много личе на хунска ратовања, по својој свирепости.{{Напомена|''Prokopie'': De bello gothico, III, 38.}} Готи, после повлачења Византинаца из Италије, имали су да савладају преостале ромејске посаде, које су се храбро опирале, али су без помоћи из отаџбине биле осуђене да пропадну. Кад су, вршећи тај посао, добили Регијум и напали Сицилију и Месану, потакну то Византију, да још једном покуша срећу y Италији. Неповерљива и неодлучна, она се с почетка колебала коме да повери врховно воћство, па се најзад одлучила за једнога од великаша из владајуће династије (Герман). Овај, да обезебди успех, ожени се чак једном Готкињом из владајуће куће, рачунајући, да ће тако стећи везе с непријатељима и један им део довести y немогућност да се бори, с успехом је, исто тако, организовао и прикупљање војске, y коју се јављаху не само византијски поданици, него и многи од народа с горње стране Дунава. Док се ова војска опремала y Илирику, y Сардици, пређоше Словени, y броју као никад дотле, y Византију и утабориште се пред Нишем. Неке од њих, који су се расули по земљи, да би пљачкали, ухвате Византинци и испитају, па, чувши да намеравају поћи на Солун и околне градове, обавесте одмах о том свога владара. Византијски владар се забрину и нареди да спремљена војска засад одустане од похода на Италију, a да свакако гледа сузбити Словене. Ови, међутим, дознавши за то и рачунајући са спремљеном војском не усудише се да приме борбу, него прешавши y илирске горе, спустише се y Далмацију. Герман, кад је минула та опасност, нареди, да се војска спреми за Италију, али му не би суђено да наум изведе. Изненада се разболи и наскоро умре. Место њега беху одређени други предводитељи из реда феудалних великаша. Они с војском дођоше y Далмацију, y Салону, да ту презиме, јер би због студени било тешко сувим предузети пут y Италију, 550. године. У то време преко Дунава пређе нова група Словена и споји се са онима, који већ од раније беху на доњој страни. Већ је онда упадало y очи то прелажење и наваљивање Словена на Византију, кадгод ова подузима јаче акције против Гота. Није чудо стога, што се код Грка јављало подозрење, да то не бива случајно и да између Тотиле и Словена постоје неке везе. Они су их тумачили подмићивањем од стране Тотилине; углавном, оним средством, којим су се Византинци служили употребљавајући и изигравајући суседне народе y своје сврхе. У ствари, Словени су само искоришћавали прилике, кад је византијска војска заузета на другој страни, да несметани врше свој посао. Словени се, y записима из ових времена, приказују већ као људи, који се y унутрашњности Византије почињу задржавати проводећи ту зиму, и то, по изричном казивању, „као y својој земљи нимало се не бојећи непријатеља“.{{Напомена|''Prokopie'': De bello Gothico, III, 466.}} Византија је овог пута кренула против њих знатну војску. Ta војска наиђе на једно одељење Словена код Адријанопоља. Ови су се, претоварени пленом, једва кретали. Кад приметише грчку војску, учврстише се на једном брежуљку, a Византинци стајаху y долини не улазећи y борбу. Најзад, кад се због узалудног чекања јавило незадовољство y ромејској војсци и отворена пребацивања вођама, да су y свом обиљу занемарили војнике, покушаше ови напад на Словене, али бише, поред све храбрости војника, потпуно разбијени. Изгубили су y борби чак и једну заставу. Несметани, Словени су сад пошли да плене и даље. Од њих овога пута пострада и Астика, једна покрајина, за коју се дотле није памтило да је било пустошена, и која је, према том, дала ретко богат плен. Овако харајући Словени су допрли до самог Великог зида, нешто мало више него дан хода удаљеног од самог Цариграда. Појачана ромејска војска, y потери, стигла је једну словенску чету тих пљачкаша и повратила један део плена и заробљеника, алу су други успели да се, још увек с богатим ратним пленом, врате кућама.{{Напомена|''Prokopie'': De bello Gothico, III, 34—40.}} Док су се водиле борбе по Италији, Византија је y исто време ушла y нови рат с Персијом, који се није могао да сврши брзо и повољно из истог разлога из кога се није свршио ни рат с Готима: заузета на толико удаљеним странама Византија ни на једној није могла да концентрише сву своју војничку снагу, па да изведе прави ударац; с половичним средствима постизавани су y најбољу руку само половични успеси. Очекујући то и сама, Византија је, после узалудних трошкова и жртава, једва дочекала прву прилику да се измири с Персијом, чак и по цену угледа Царевине, пристајући да персијским владарима даје једну врсту годишњег данка y облику поклона. Док је војска y Италији, на главном ратишту, месецима остајала без плате и губила с тога доста лица, која су чак понекад пребегавала и непријатељу, дотле се, на другој страни, куповао скупим златом мир, за који се није било сигурно да је на доброј основи. To је, природно, још и онда изазивало прекоре и осуде. Још и пре коначног мира са Персијом организовала је Византија нови поход на Италију. У помоћ су дошла и нека варварска племена: Лангобарди, Гепиди и Херули, a уз њих и нешто Хуна, па чак и Персијанаца. Али, управо y то време беху дошли y помоћ Гепидима против Лангобарда Хуни, по свој прилици Бугари. Они се појавише пре времена y најнезгоднији час, кад су оба племена имала да, место међусобних обрачуна, изврше заједнички једну обавезу према Византији. Да их се некако ослободе Гепиди их без великих устручавања упутише y византијско подручје, из своје области, са Саве, јер су Византинци, поучени искуством и можда y намери, да несметано проведу прибирање војске, били поставили врло пажљиве страже, да спречавају прелаз са Дунава y Илирик и Тракију. Док су Хуни пљачкали по унутрашњости и чак ометали кретања византијске војске. Византија је смислила да их се реши тако, што ће их међусобно завадити.{{Напомена|''Prokopie'': De bello Gothico, IV, 18.}} Тих Хуна била су два племена, Утригури и Кутригури. Као што смо већ поменули, постоји мишљење, да су то били y ствари Протобугари. Они су, y општем померању народа, прешли Меотско море и сукобили се ту с Готима, па их потиснули и заузели њихова подручја. To су били Кутригури, који су од цара добивали годишње поклоне, па ипак готово редовно ишли y пљачку по његовој држави, „будући Ромејима и савезници и непријатељи“.{{Напомена|''Prokopie'': De bello Gothico, IV, 5. O њима и ''Agatija'': Historici graeci minores, Ed. L. Dindorf, II, Lipsiae, 1871, 365.}} Утригури су остали y старој постојбини, y унутрашњости Русије, далеко од Ромеја и без опасности за њих. И овога пута y борбу је пошло оно друго ближе племе. Византија, да их одбије, посла богате дарове Утригурима тужећи се на њихове саплеменике и стављајући им y изглед и нове добитке, ако устану на њих. Ови пристану и са Готима из свога суседства, под воћством Сандиља (Сандилха), нападоше на Кутригуре, прешавши Танаис, и потуку их y једној дуготрајној бици. Користећи се тим борбама спасоше се многе хиљаде грчких заробљеника и несметано се вратише y отаџбину. Византија обавести о томе и Кутригуре, који су пљачкали по Византији, и да се што пре уклоне даде им јаш и много новца и обећања, да ће их примити и населити и по Тракији, да је бране од осталих варвара, ако им више не буде могуће да се стане на свом подручју. Византија је тако одбила Протобугаре од границе. Али се одмах идуће године, 552, јављају Словени са својим упадима y Илирик. Ту су овог пута, као пре y Тракији, починили многе грозоте. Византија посла на њих једну војску, међу чијим вођама беху и Гермаnови синови. Слабији бројем, Византиnци нису смели да се упусте y борбу, него су пратили словенске чете, тукли позадину и хватали појединце. Али то није нимало ометало Словене; они су гонили свој плен и убијали и задобијали плен где су стизали. Ромејска војска није могла ни да им спречи повратак преко Дунава. Гепиди су Словене превозили узимајући по златник на главу и тако им омогућили да преведу кући читав, судећи по тој цени, веома богати плен. Да спречи y будуће те везе, Византија намисли да се нагоди са Гепадима и осами Словене. Али јој се за освету даде боља прилика. У борби између Гепида и Лангобарда, која ускоро настаlе, она се стави nа страну Лангобарда, упутивши им y помоћ само једну малу чету Гота, и тим је осетно припомогла победи Лангобарда.{{Напомена|Нав. дело IV, 25.}} После Тотилине погибије 552. год., иза пораза код Тагипа и пропасти готске државе, престају за неко време упади Словена и других народа с Дунава. Уплашила их је свакако могућност, да се сад обрати против њих војска победnица, a престале су, можда, и све везе с Тотилом, уколико их је било. По свој прилици и Визанtија је сад, покоривши Италију, могла да одвоји, бар y први мах, нешто више војске за посаде y градовима унутрашњости и да појача страже око Дунава, ако никојима другима, a оно Трачанима и Илирима, које је y великом броју била покупила за задњи напор тог похода против Тотиле.{{Напомена|Нав. дело, 202.}} Византија је остала победник на неколико страна, скршила је опасне државе и Вандала и Гота, успела је чак да закорачи и y Италију, мучену унутрашњим борбама Визигота, али је то све донело врло мале, или готово никакве користи снажењу матице Царства. Непрестано ратовање тражило је силне људске жртве, варварисало нарави и менталитет и рушило општа добра и материјалне и духовне културе. Италија је постала гомила згаришта и поприште завојевачких хорди. Северна Африка осим Египта, од рата и куге, опустела је готово сасвим и стала све наглије да пропада. Државне финансије потпуно су се пореметиле и као последица тога дошао је с једне стране притисак на народ, да се створе нови извори прихода, a с друге стране опште падање вредности новца и поскупљивање живота. Чиновници, нарочито виши, посебно логотети y војсци, чинили су велике злоупотребе с државним новцем и ишли за личним богатством; сам чувени војвода Велизар сабрао је толико блага, да је то било зазорно чак и двору. Како су средства за државу требала, наметали су се порези без много обзира на расположење земље и на могућност остварења. Ратни кулук, δυνωνή на који је био обавезан сваки власник земље, a који се састојао, да се за војску спреме извесне нужне ствари опскрбе, изметнуо се током рата y насилне реквизиције и извесне присилне коморџијске службе; a како ратовање за све време VI ст. по н.е. није готово никако престајало, то је намет постојао све тежи и стално све несноснији. Тај озлоглашени намет, y облику реквизиције, употребљавао се y неколико махова и за прехрану престонице и давао тамо прилике појединцима, да се несавесно користе бедом једних и беспомоћношћу других. A осим тога било је и других намета. Од њих је, опет земљевласнику, најтеже падао порез зван επιβολή, који је, да фискус не би изгубио приходе, обавезивао суседе да плаћају порез за опустела комшијска земљишта, макар и не била увек обрађена. Чиновници су за своје издржавање ударали посебан намет ἀερικόν. Подигнуте су државне царине и пристојбе; чињена многа ограничења трговине; долази се на мисао извесног монополисања робе y корист државе, нпр. свиле, коja је давала врло велике приходе. Поједини чиновници монополисали су за државу, a y ствари више за своју корист, и друге предмете трговачког промета, нарочито оне нужне за прехрану као со, па чак и хлеб. Све добре раније намере државне управе, да поправи администрацију, пропале су, јер су y злу уврежени систем и невоље и намети изазвани ратом и недоследна и недовољно солидна контрола онемогућавали свако стварно побољшање.{{Напомена|Joannis Lydi de magistratibus populi romani. Lipsiae 1903, 152; cfr. ''Панченко'', Виз. временикъ, III, 461—527.}} У Византији се осећала замореност и потиштеност. Државни режим нема срца ни за један одлучан потез. Нарочито се примећује опадање државнога интереса за војску. Ова, ослабљена дугим ратовањима и деморалисана многим злоуоптребама, постаје чак непријатна царској управи и прве мере за уређење државне финансијске равнотеже траже и доносе смањење војске. Место 645.000 људи, колико је требало бити y војсци, остало је једва 150.000, расутих по свима покрајинама државе. И ова сведена на минимум стајаћа војска, бедно је издржавана.{{Напомена|''Agatija'', нав. дело, 369—371; ''Ch. Diehl'': Justinien, 415—418.}} Место војском цареви се баве верским питањима и ради њих запостављају све друге државне послове. У првој половини VI столећа по н.е. опасност од варвара запретила је непосредно и самом Цариграду и очевидно показивала зло по Византију, које, поред свих далеких успеха на западу, није могло да се спречи на кућњем прагу. Година 558. била је врло тешка. Силан земљотрес оштетио је многе зграде y вароши и саму Аја Софију, a Анастасијев зид, занемарен и иначе, развалио се на неколико места. Зима је била ретко оштра тако, да се Дунав следио и омогућавао прелаз не само људима, него и тешким колима. Ову прилику употребе Кутригури, који су се нашли y близини, и пређу с војском замрзнуту реку. Ha пут им није стао нико. Чак се изрично наводи, да су нашли пусте тамошње придунавске крајеве и да су без муке прошли све до Тракије. Јустинијанове тврђаве беху голо камење. Осетивши то Хуни се поделише, па један одред оде y пљачку пут Хеладе, која исто тако не беше чувана, a други пут трачког херонеза, намеравајући да се отуд превезе и y Азију. Гро војске, на броју 7.000 коњаника крену на Цариград, да казни престоницу тобоже ради тога, што је Византија помагала њихове противнике Утригуре. Немајући никог да их спречи, Кутригури су пленили што су стигли, и нарочито су отимали жене за своје сексуалне прохтеве. Злочини су били ужасни и вршени пред самим Цариградом. Проваљени велики зид није им могао правити озбиљне сметње и варвари су продрли на неколико километара до престонице и утаборили се код Мелантијаде. У граду наста велик метеж добеглица и неописан страх. Сама византијска државна управа била је очито збуњена и преплашена. Војске способне за праву борбу није било и то је страву чинило још воћом. Царска гарда, схоларији, беше војска за параду и невична боју, a и она је једва дотицала, да запоседне најважније тачке на самим градским зидинама. У невољи, покупише се стари византијски ратни ветерани, њима се придружише сељаци из околине, који су страдали и бежали од Хуна, и тако удружена ордија крену ван града y сусрет Хунима, запаливши многе ватре, и копајући шанчеве ради утврђења и одбране. Овако организована византијска маса успела је да одбије Хуне. И остала два хунска одреда нису имала y рату успеха ни на копну ни на мору. Трећи одред хунске војске, сузбили су Грци y термопилском кланцу, па се и тај вратио првом одреду, водећи, као и остали, силан плен и много робље. Ујединивши се, Кутригури осетише своју снагу поново и почеше уцењивати Цариград. Тражили су исту плату колику добивају и Утригури и откуп за робље, које ће, не буде ли избављено, све поклати. Византија им испуни те услове, једва дочекавши да их се може ослободити, али са планом да завади Кутригуре са Утригурима. У тој жељи, Византија поручи Утригурима, ако желе и даље имати њену милост, нека Кутригуре учине безопасним и покажу своју већу вредност. Осим тога, они треба да испуне и своје савезничке обавезе према Ромејима y погледу њихових непријатеља. Оваква је порука код варвара одмах деловала. Утригури кренуше на Кутригуре, уђоше y њихово подручје, попљачкаше их и заробише много жена и деце, a онда крену на Дунав, да пресретну и главне снаге куртигурске. Ту су их такође разбили и отели им сав плен и новац. Од тога времена не престају борбе између та два племена, крваве до истраге, које их готово доводе до пропасти. За Византинце, наравно, тако завађени и узајамно закрвљени, нису више значили никакву озбиљну опасност. За њих се није y Византији касније знало ни где станују.{{Напомена|''Agatija'', V, gl. 11—25; ''Menander Protektor'': Historici graeci minores, II, 3, казује да су Утригури одговорили с почетка Византији, како им је тешко одлучити се на ту борбу, пошто су оба племена сродна. Међутим, суровост и дивљања, којима су се узајамно трли, не говори за то, да је код њих било много дубљег осећања о тој сродности. — Доцнији грчки писци казују, да су и Словени учествовали y нападу око Цариграда. — Cfr. ''Ст. Станојевић'': нав. дело, 229—230. Савремени извори не помињу њихова имена, што, уосталом, не значи да их није било. ''Виктор Тоненски'', необавештен, ставља овај напад y 560. год., a приписује га Бугарима. — М. G. H., XI, 205; cfr. ''Златарски'': нав. дело, 68—71.}} У то време долази на византијске границе једно ново азијско племе, које ће неколико столећа бити једно од најважнијих y етничкој историји средње Европе. To су Авари или Словенима познати под именом Обри.{{Напомена|''М. Будимир'' мисли, да имена ''Обри'' и ''Авари'' „не морају бити истог порекла, јер се слов. ''обри'' „моћан“ због имена Обрен може сматрати старим наслеђем из индоевропске језичке заједнице“. — Југословински историјски часопис I (1936), 541.}} Обри{{Напомена|''Abere'' или abre y кабадинско-черкеском, истиче ''Н. Жупанић'', значи дива, као и чешком obr. — Гласник Етнографског музеја y Београду X (1935), 14.}} су неко турско-татарско племе, које је становало иза Каспијског језера.{{Напомена|''J. Bidez and L. Parwentier'': The ecclesiastical history of Enagrius V. London, 1898, cfr. ''Vamberijevo'' разлагање, Der Ursprung der Magyaren, Leipzig, 1882, 28—31, 35—37. Популарну њихову историју дао је ''М. Brion'': La vie des Huns. Paris, 1931, 158, sq.}} У Дагестану још и данас има „Авара“, где их сматрају „као најмоћније и најславније од лезгинских племена“.{{Напомена|''E. Orsolle'': Le Coucase. Paris, 1885, 19.}} Као и Хуни имају све особине Шамана и уралско-алтајског начина живота и толико су им блиски бојом лица и општим изгледом, да их многи од старијих писаца или потпуно мешају или свесно идентификују с њима.{{Напомена|Dux haec nomina illorum Hunni et Abares (vel Avares) erant praecipna; sed hoc alterum serius tandem innouit. — ''F. F. Otrokosci'': Origines hungaricae, I, Franequerac, 1693, 145.}} Теофилакт Симоката, византијски писац који је понајбоље обавештен о Обрима, не сматра ове Обре, што су дошли y Европу, правим Обрима, оним моћним племеном, чији је глас био врло велик, него тврди, да је то y ствари једно хунско племе, што се само прозвало Обрима управ ради гласа оних првих.{{Напомена|Theophylacti Simocattae Historiae. Ed. C. Boor. Lipsiae, 1887, 257—258. Ороним ''Хина глава'' (околина Билеће y Херцеговини), дошао је по Хунима. Наш најстарији облик за тај израз је Хынъ. — ''A. Соболевски'', Archiv für slav. Philologie XXX (1909), str. 474.}} Обри су номадско племе, које нигде није имало потпуно сталних седишта.{{Напомена|''K. Porfirogenit''; De administrando imperio. Ed. Bonn., 141; cfr. ''H. Kutschera'': Die Chazaren, Wien, 1909, 48.}} Ha основу свих вести, што их имамо о њима, као и о највећем делу западних азијских народа и племена, долази се до општег утиска, да је стално пребивалиште била код њих уопште ретка појава. Услед узајамних борби, они се непрестано померају и непрестано угрожавају једни друге. У турском avar уопште значи бегунац и скитач.{{Напомена|''К. Јиречек'': Историја Срба, I, 80.}} Као y Хазара, Персијанаца и Татара вођа им се зове каган χάγ — ανος, χάγανος, контракцијом кâн и хâн.{{Напомена|Име βάϊανος (ὅ ῖῶν Ἀβάρων ῆιεμων), ''Menander'': нав, дело, 58, очувало се код нас као бâн (исто у стегнутом облику).}} Као и Хуни, они су ванредни коњаници. Коњ и човек не растављају се чак ни после смрти.{{Напомена|''Ј. Hampel'': Alterthümer des Grühen Mittelalters in Ungarn, I, Braunschweig, 1905, 77—80.}} Кобиле им дају главну народну храну, своје млеко за кисели кимис. И ношња им је, као y Хуна, и читав изглед.{{Напомена|''Teofan'', Ed. Bonn., I, 359.}} Вероломни су, каже се за њих, и потпуно непоуздани, „најгори y том од свих што живе номадским животом“.{{Напомена|Theophylacti Simocattae Historiae, 44.}} Хвалисавци су без мере;{{Напомена|''Menander'': нав. дело, 4.}} уз то су лакоми и блудници. Имају, уопште, и све друге рђаве особине варварских азијских племена и народа, кoje су тлачили или служили. Потчињени су били Турцима и много су зазирали од њих. Кад се 552. год. турски султан Силзивул дигао против њих и потукао их, они почеше да беже испод његове власти. Један њихов део, на 20.000 лица, на том бегу, остављајући Меотски Босфор и обале Црног мора, стиже на Дунав, потискујући пред собом племена, која су живела једна уз друге онуда, куд су они пролазили.{{Напомена|''Euagrije'': нав. дело, 190.}} Тај бег Обара био је добро запамћен и Византинци су им га чешће пребацивали, док су Турци сваком приликом наглашавали, да су Обри још увек њихови поданици.{{Напомена|Има помена, да су Турци с поклонима молили још цара Јустина, да не прими Обре. — ''Teofan Vizantinac'': Historici graeci minores, I, 446—447; cfr. ''Th. Simocattae'': нав. дело, 258; ''K. Kopf'': Ersch. — Gruberische Encyklopädie, Bd. 85, Leipzig, 1867, 83; ''Ст. Станојевић'': нав. дело, 230—231.}} Сам им је султан претио, сазнавши да су дошли византијском цару, да, ма где били, не могу измаћи његовој сабљи.{{Напомена|''Menander'', нав. дело, 9.}} Повлачење Обара испред Турака према западу, и борбе, које су настале услед њихова надирања, као и међусобна клања хунских племена изнад Дунава, изазваше општу пометеност и несигурност на том подручју. Помућена племена нису знала, шта све може изићи из тог општег непријатељства и стога се, y невољи, обраћају Цариграду и нудећи тобоже своје услуге y ствари тражећи, да отуд буду подржани. Тако раде многа хунска племена као Сарагури и Уроги и Оногури. Византија их, усвојивши једном ту тактику, прима усрдно и отпушта са даровима. Исто тако опет поступају и Обри.{{Напомена|''Prisk'': Hist. Graeci min. I, 341.}} Они се обраћају 558. год. Аланима, да их доведу y везу с Грцима. Тај покушај је успео, и Обри послаше посланство y престоницу. Ha тражење обарског посланства, Обри и Византија склопише савез, по коме Обри затражише дарове, сталну плату и радну земљу за насеље. Византија пристаде на све то. Судећи по Менандру, овај је савез наилазио на одобравање, јер се Византинцима чинило, да је главно да други за њих свршавају послове, па свеједно, да ли ће Обри победити или бити побеђени.{{Напомена|''Menander'', нав. дело, 4—5.}} Јован Ефески казује да се варварима допадало то богато византијско поклањање и они су често под разним изговорима долазили y Цариград, y гомилама, и стално били награђивани. A свет, заједно са сенатом, бунио се против тога и корио цара ради тако „широке руке“.{{Напомена|Die Kirchen — Geschichte des Johannes von Ephesus. Aus dem Syrischen, übersetzt von ''J. M. Schönfelder'', München, 1862, 253.}} У тим и таквим осудама било је често и неразумевања за праве мотиве понеких поступака Византије. Византија је, доиста, давала понекад поклоне да извесне варваре „скине с врата“; давала их је, како смо рекли, и с намером да их тим поклонима завађа и квари; али их је давала доста често и стога, што су јој поклони, ипак, били јевтинији од издржавања какве веће војске, или организације неког већег похода. У ствари, Обри су одмах почели нападаје за рачун Византије и борили су се са Утигурима, Залима и Сабирима и жестоко потукли Анте.{{Напомена|''Menander'': нав. дело, 5—6.}} Око 562. год. послаше Обри своје посланство Византији, да им одреди земљу за насеља. Византија им понуди бившу постојбину Херула, тзв. „Другу Панонију“. Обри не пристадоше на то и изјавише да остају y Скитији. Али, Византија беше поверљиво сазнала, да је жеља Обара била y ствари друга; они нису тражили земљу као стално насеље, него као погодно подручје за пљачку и стога су хтели дозволу, да пређу на десну обалу Дунава. Тако Византија задржаваше обарске посланике што дуже, и даде се да што боље осигура одбрану реке. Обарски посланици видевши да не могу постићи што су желели, приме уобичајено поклоне и, покуповавши што им је требало и доста оружја, крену кућама. Ha путу, Византинци им одузеше то оружје. Стога се Обри разљуте, као и због неуспеха посланства y Цариграду, те између њих и Византије изби отворено непријатељство.{{Напомена|''Menander'': нав. дело, 7—9; ''E. Stein'': Studien zur Geschichte des byzantinischen Reiches. Stuttgart, 1919, 2—5.}} == Напомене == {{напомене}} == Извор == * [https://macedonia.kroraina.com/tvet/tvet_1.htm Етногенеза Јужних Словена] [[Категорија:Етногенеза Јужних Словена]] f2l1dhrs0orp1bp9x4wdeu2mqhr0np7