Викизворник srwikisource https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%93%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%B0_%D1%81%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B0 MediaWiki 1.48.0-wmf.1 first-letter Медиј Посебно Разговор Корисник Разговор с корисником Викизворник Разговор о Викизворнику Датотека Разговор о датотеци Медијавики Разговор о Медијавикију Шаблон Разговор о шаблону Помоћ Разговор о помоћи Категорија Разговор о категорији Аутор Разговор о аутору Додатак Разговор о додатку Page Page talk Index Index talk TimedText TimedText talk Модул Разговор о модулу Догађај Разговор о догађају 100 1655 148091 145788 2026-10-30T15:52:15Z Coaorao 19106 /* Поезија */ 148091 wikitext text/x-wiki {{Аутор | име = Ђура | презиме = Јакшић | иницијал_презимена = Ј | годинарођења = 1832 | годинасмрти = 1878 | опис = '''Ђура Јакшић''' (1832—1878) био је српски песник, приповедач, драмски писац, сликар, учитељ и боем. Највећи је лиричар српског романтизма и један од најдаровитијих и најзначајнијих српских сликара 19. века. У свом књижевном опусу има преко стотину песама, четрдесетак приповедака, три драме у стиху и недовршени историјски роман о српско-турским односима. Међу најпознатије Јакшићеве песме спадају [[На Липару]], [[Отаџбина]], [[Падајте, браћо!]], [[Поноћ]]. Опус Ђуре Јакшића представљен је, на овој страници, по књижевним врстама и хронолошки, према настанку. Хронологија стварања дела̂, као и сами текстови, дати су према Живановић (1931)<ref>Живановић Ј. 1931. Ђура Јакшић. <small>ЦЕЛОКУПНА ДЕЛА, КЊИГА ПРВА</small>. Народна просвета: Београд.</ref><ref>Живановић Ј. 1931. Ђура Јакшић. <small>ЦЕЛОКУПНА ДЕЛА, КЊИГА ДРУГА</small>. Народна просвета: Београд.</ref>. | слика = Đura Jakšić - Autoportret, 1857‒1858, Narodni muzej.jpg | опис_слике = | википедија = Ђура Јакшић | остава = Creator:Đura Jakšić | остава_кат = Đura Jakšić | вики_цитати = Ђура Јакшић }} == Поезија == ==== 1853. ==== * [[Првенчад]] * [[Емил Костовић]] ==== 1854. ==== * [[Недеља]] ==== 1855. ==== * [[Спомен (Ђура Јакшић)|Спомен]] * [[Госпођици... у спомен]] * [[Ах, животу...]] * [[Путник (Ђура Јакшић)|Путник]] ==== 1856. ==== * [[Гле красоте...]] * [[Што не пијеш...]] * [[Све је прошло...]] * [[Моји болови]] * [[Мома]] * [[Из делаонице]] * [[Зашто ме...]] * [[Осмех]] * [[Господину Каритону Ј.]] * [[Мила (Ђура Јакшић)|Мила]] * [[Госпођици Л.]] * [[Ал' ми сада..]] * [[Стазе]] * [[Где ја...]] * [[Још...]] * [[Уочи Нове године]] ==== 1857. ==== * [[На ново лето]] * [[Шта ће...]] * [[Пут у Горњак]] * [[Ноћ у Горњаку]] * [[На ноћишту]] * [[Старо доба]] * [[Вече (Ђура Јакшић)|Вече]] * [[Грешник]] * [[Косово]] * [[Његовој Светлости Књазу Александру Карађорђевићу]] ==== 1858. ==== * [[Награда]] * [[Каткад]] * [[Плен]] * [[Осман-ага]] * [[Искушеник]] * [[Рањен Вељко]] * [[Друг]] * [[Моја Милка]] * [[Орао (Ђура Јакшић)|Орао]] * [[Врачар]] * [[Пуста је...]] * [[После смрти]] * [[Ти си била...]] * [[Сунце]] * [[Ја]] * [[Првозвани Андреја]] * [[12. декембар 1858. у Београду]] * [[Збогом 1858-ој години]] * [[Повратак Кнеза Милоша]] * [[На дан рођења Кнеза Милоша]] * [[Добродошлица Кнегињи Јулији]] ==== 1860. ==== * [[Божји дар]] * [[Ја сам стена]] * [[Ћутите ћут'те!]] * [[Прве жртве]] * [[Бура на мору]] * [[Небо моје...]] * [[Кога да љубим...]] ==== 1861. ==== * [[Збогом!]] * [[Пијем...]] * [[Осили се...]] ==== 1862. ==== * [[Кроз поноћ...]] * [[Поток жубори...]] * [[Раја]] * [[Љубав (Ђура Јакшић)|Љубав...]] * [[Братоубица (Ђура Јакшић)|Братоубица]] * [[Мученица]] * [[Падајте, браћо!]] * [[Осећам...]] * [[Што нисам...]] * [[Црногорац Црногорки]] * [[Барјактаровићи]] * [[Невеста Пивљанина Баја]] * [[Причест]] ==== 1865. ==== * [[На колена!]] ==== 1866. ==== * [[На Липару]] * [[Поноћ]] * [[Зора (Ђура Јакшић)|Зора]] * [[Јевропи]] * [[Код нас]] * [[На гробу Кнеза Михаила]] ==== 1867. ==== * [[Бојна песма (Ђура Јакшић)|Бојна песма]] * [[Макса шнајдер и ђаво]] * [[Јевропски мир]] * [[Чивутова исповест]] ==== 1871. ==== * [[Стража]] * [[Да л' то]] * [[Отац и син]] * [[Кнезу Милану 10. августа]] * [[Две заставе]] * [[Посвета Кнезу Милану]] * [[При подизању »Вилажа«]] ==== 1875. ==== * [[Отаџбина]] * [[Једној несташној девојци]] * [[Херцеговачка бојна песма]] * [[На Врачару (Ђура Јакшић)|На Врачару]] * [[Кнезу Милану на дан венчања]] * [[Ратар]] * [[Шваља]] * [[Караула на Вучјој Пољани]] * [[Успомене]] ==== 1876. ==== * [[Као кроз маглу]] * [[Земља]] * [[Сироче]] * [[Љубичица (Ђура Јакшић)|Љубичица]] * [[Поздрав (Ђура Јакшић)|Поздрав]] * [[Још једна убојна]] * [[Добродошлица Ј. Меркусовој]] * [[Спомен Ђ. Хорватовићу]] ==== 1877. ==== * [[Јан Хус (Ђура Јакшић)|Јан Хус]] * [[Калуђери]] * [[Кнезу Милану по повратку с бојног поља]] * [[Стражар]] ==== 1878. ==== * [[О прослави 10. августа 1878.]] * [[Дарови чувеноме Андрашу]] * [[Алимпију критичару]] * [[Писмо (Ђура Јакшић)|Писмо]] == Приповетке == [[Краљица (Ђура Јакшић)|Краљица]] (1860) • [[Син седога Гамзе]] (1861) • [[Сужањ (Ђура Јакшић)|Сужањ]] (1861) • [[Невеста]] (1861) • [[Неверна Тијана]] (1862) • [[У планини]] (1862) • [[Мати (Ђура Јакшић)|Мати]] (? нађена у рукопису) • [[Два престола]] (? нађена у рукопису) • [[Куршум (Ђура Јакшић)|Куршум]] (1874) • [[Комадић швајцарског сира]] • [[Сирота Банаћанка]] • [[Невеста]] • [[Успомене]] (1871) • [[Сељаци (Ђура Јакшић)|Сељаци]] • [[Бела кућица]] • [[Милан (Ђура Јакшић)|Милан]] (1875) • [[Попа-Тихомир]] (1875) • [[Једна ноћ (Ђура Јакшић)|Једна ноћ]] (1875) • [[Ускок (Ђура Јакшић)|Ускок]] • [[Чича-Тима]] • [[На мртвој стражи (Ђура Јакшић)|На мртвој стражи]] • [[Мале слике за време рата]] • [[Рускиња]] == Остала дела == драме у стиху: [[Станоје Главаш]] • [[Сеоба Србаља]] • [[Јелисавета]]<br> недовршен историјски роман: [[Ратници]] == Извори == <references/> [[Категорија:Ђура Јакшић]] [[Категорија:Српски књижевници]] [[Категорија:Српски песници]] [[Категорија:Романтизам]] 7hxpu27nk2odkr59lll9ivvvihbmwrs 148092 148091 2026-10-30T15:52:27Z Coaorao 19106 148092 wikitext text/x-wiki {{Аутор | име = Ђура | презиме = Јакшић | иницијал_презимена = Ј | годинарођења = 1832 | годинасмрти = 1878 | опис = '''Ђура Јакшић''' (1832—1878) био је српски песник, приповедач, драмски писац, сликар, учитељ и боем. Највећи је лиричар српског романтизма и један од најдаровитијих и најзначајнијих српских сликара 19. века. У свом књижевном опусу има преко стотину песама, четрдесетак приповедака, три драме у стиху и недовршени историјски роман о српско-турским односима. Међу најпознатије Јакшићеве песме спадају [[На Липару]], [[Отаџбина]], [[Падајте, браћо!]], [[Поноћ]]. Опус Ђуре Јакшића представљен је, на овој страници, по књижевним врстама и хронолошки, према настанку. Хронологија стварања дела̂, као и сами текстови, дати су према Живановић (1931)<ref>Живановић Ј. 1931. Ђура Јакшић. <small>ЦЕЛОКУПНА ДЕЛА, КЊИГА ПРВА</small>. Народна просвета: Београд.</ref><ref>Живановић Ј. 1931. Ђура Јакшић. <small>ЦЕЛОКУПНА ДЕЛА, КЊИГА ДРУГА</small>. Народна просвета: Београд.</ref>. | слика = Đura Jakšić - Autoportret, 1857‒1858, Narodni muzej.jpg | опис_слике = | википедија = Ђура Јакшић | остава = Creator:Đura Jakšić | остава_кат = Đura Jakšić | вики_цитати = Ђура Јакшић }} == Песме == ==== 1853. ==== * [[Првенчад]] * [[Емил Костовић]] ==== 1854. ==== * [[Недеља]] ==== 1855. ==== * [[Спомен (Ђура Јакшић)|Спомен]] * [[Госпођици... у спомен]] * [[Ах, животу...]] * [[Путник (Ђура Јакшић)|Путник]] ==== 1856. ==== * [[Гле красоте...]] * [[Што не пијеш...]] * [[Све је прошло...]] * [[Моји болови]] * [[Мома]] * [[Из делаонице]] * [[Зашто ме...]] * [[Осмех]] * [[Господину Каритону Ј.]] * [[Мила (Ђура Јакшић)|Мила]] * [[Госпођици Л.]] * [[Ал' ми сада..]] * [[Стазе]] * [[Где ја...]] * [[Још...]] * [[Уочи Нове године]] ==== 1857. ==== * [[На ново лето]] * [[Шта ће...]] * [[Пут у Горњак]] * [[Ноћ у Горњаку]] * [[На ноћишту]] * [[Старо доба]] * [[Вече (Ђура Јакшић)|Вече]] * [[Грешник]] * [[Косово]] * [[Његовој Светлости Књазу Александру Карађорђевићу]] ==== 1858. ==== * [[Награда]] * [[Каткад]] * [[Плен]] * [[Осман-ага]] * [[Искушеник]] * [[Рањен Вељко]] * [[Друг]] * [[Моја Милка]] * [[Орао (Ђура Јакшић)|Орао]] * [[Врачар]] * [[Пуста је...]] * [[После смрти]] * [[Ти си била...]] * [[Сунце]] * [[Ја]] * [[Првозвани Андреја]] * [[12. декембар 1858. у Београду]] * [[Збогом 1858-ој години]] * [[Повратак Кнеза Милоша]] * [[На дан рођења Кнеза Милоша]] * [[Добродошлица Кнегињи Јулији]] ==== 1860. ==== * [[Божји дар]] * [[Ја сам стена]] * [[Ћутите ћут'те!]] * [[Прве жртве]] * [[Бура на мору]] * [[Небо моје...]] * [[Кога да љубим...]] ==== 1861. ==== * [[Збогом!]] * [[Пијем...]] * [[Осили се...]] ==== 1862. ==== * [[Кроз поноћ...]] * [[Поток жубори...]] * [[Раја]] * [[Љубав (Ђура Јакшић)|Љубав...]] * [[Братоубица (Ђура Јакшић)|Братоубица]] * [[Мученица]] * [[Падајте, браћо!]] * [[Осећам...]] * [[Што нисам...]] * [[Црногорац Црногорки]] * [[Барјактаровићи]] * [[Невеста Пивљанина Баја]] * [[Причест]] ==== 1865. ==== * [[На колена!]] ==== 1866. ==== * [[На Липару]] * [[Поноћ]] * [[Зора (Ђура Јакшић)|Зора]] * [[Јевропи]] * [[Код нас]] * [[На гробу Кнеза Михаила]] ==== 1867. ==== * [[Бојна песма (Ђура Јакшић)|Бојна песма]] * [[Макса шнајдер и ђаво]] * [[Јевропски мир]] * [[Чивутова исповест]] ==== 1871. ==== * [[Стража]] * [[Да л' то]] * [[Отац и син]] * [[Кнезу Милану 10. августа]] * [[Две заставе]] * [[Посвета Кнезу Милану]] * [[При подизању »Вилажа«]] ==== 1875. ==== * [[Отаџбина]] * [[Једној несташној девојци]] * [[Херцеговачка бојна песма]] * [[На Врачару (Ђура Јакшић)|На Врачару]] * [[Кнезу Милану на дан венчања]] * [[Ратар]] * [[Шваља]] * [[Караула на Вучјој Пољани]] * [[Успомене]] ==== 1876. ==== * [[Као кроз маглу]] * [[Земља]] * [[Сироче]] * [[Љубичица (Ђура Јакшић)|Љубичица]] * [[Поздрав (Ђура Јакшић)|Поздрав]] * [[Још једна убојна]] * [[Добродошлица Ј. Меркусовој]] * [[Спомен Ђ. Хорватовићу]] ==== 1877. ==== * [[Јан Хус (Ђура Јакшић)|Јан Хус]] * [[Калуђери]] * [[Кнезу Милану по повратку с бојног поља]] * [[Стражар]] ==== 1878. ==== * [[О прослави 10. августа 1878.]] * [[Дарови чувеноме Андрашу]] * [[Алимпију критичару]] * [[Писмо (Ђура Јакшић)|Писмо]] == Приповетке == [[Краљица (Ђура Јакшић)|Краљица]] (1860) • [[Син седога Гамзе]] (1861) • [[Сужањ (Ђура Јакшић)|Сужањ]] (1861) • [[Невеста]] (1861) • [[Неверна Тијана]] (1862) • [[У планини]] (1862) • [[Мати (Ђура Јакшић)|Мати]] (? нађена у рукопису) • [[Два престола]] (? нађена у рукопису) • [[Куршум (Ђура Јакшић)|Куршум]] (1874) • [[Комадић швајцарског сира]] • [[Сирота Банаћанка]] • [[Невеста]] • [[Успомене]] (1871) • [[Сељаци (Ђура Јакшић)|Сељаци]] • [[Бела кућица]] • [[Милан (Ђура Јакшић)|Милан]] (1875) • [[Попа-Тихомир]] (1875) • [[Једна ноћ (Ђура Јакшић)|Једна ноћ]] (1875) • [[Ускок (Ђура Јакшић)|Ускок]] • [[Чича-Тима]] • [[На мртвој стражи (Ђура Јакшић)|На мртвој стражи]] • [[Мале слике за време рата]] • [[Рускиња]] == Остала дела == драме у стиху: [[Станоје Главаш]] • [[Сеоба Србаља]] • [[Јелисавета]]<br> недовршен историјски роман: [[Ратници]] == Извори == <references/> [[Категорија:Ђура Јакшић]] [[Категорија:Српски књижевници]] [[Категорија:Српски песници]] [[Категорија:Романтизам]] l7yr3wkpkniz6zo5p3y2i9noejp54ja 148093 148092 2026-10-30T15:52:46Z Coaorao 19106 /* Песме */ 148093 wikitext text/x-wiki {{Аутор | име = Ђура | презиме = Јакшић | иницијал_презимена = Ј | годинарођења = 1832 | годинасмрти = 1878 | опис = '''Ђура Јакшић''' (1832—1878) био је српски песник, приповедач, драмски писац, сликар, учитељ и боем. Највећи је лиричар српског романтизма и један од најдаровитијих и најзначајнијих српских сликара 19. века. У свом књижевном опусу има преко стотину песама, четрдесетак приповедака, три драме у стиху и недовршени историјски роман о српско-турским односима. Међу најпознатије Јакшићеве песме спадају [[На Липару]], [[Отаџбина]], [[Падајте, браћо!]], [[Поноћ]]. Опус Ђуре Јакшића представљен је, на овој страници, по књижевним врстама и хронолошки, према настанку. Хронологија стварања дела̂, као и сами текстови, дати су према Живановић (1931)<ref>Живановић Ј. 1931. Ђура Јакшић. <small>ЦЕЛОКУПНА ДЕЛА, КЊИГА ПРВА</small>. Народна просвета: Београд.</ref><ref>Живановић Ј. 1931. Ђура Јакшић. <small>ЦЕЛОКУПНА ДЕЛА, КЊИГА ДРУГА</small>. Народна просвета: Београд.</ref>. | слика = Đura Jakšić - Autoportret, 1857‒1858, Narodni muzej.jpg | опис_слике = | википедија = Ђура Јакшић | остава = Creator:Đura Jakšić | остава_кат = Đura Jakšić | вики_цитати = Ђура Јакшић }} == Песме == ==== 1853. ==== * [[Првенчад]] * [[Емил Костовић]] ==== 1854. ==== * [[Недеља]] ==== 1855. ==== * [[Спомен (Ђура Јакшић)|Спомен]] * [[Госпођици... у спомен]] * [[Ах, животу...]] * [[Путник (Ђура Јакшић)|Путник]] ==== 1856. ==== * [[Гле красоте...]] * [[Што не пијеш...]] * [[Све је прошло...]] * [[Моји болови]] * [[Мома]] * [[Из делаонице]] * [[Зашто ме...]] * [[Осмех]] * [[Господину Каритону Ј.]] * [[Мила (Ђура Јакшић)|Мила]] * [[Госпођици Л.]] * [[Ал' ми сада..]] * [[Стазе]] * [[Где ја...]] * [[Још...]] * [[Уочи Нове године]] ==== 1857. ==== * [[На ново лето]] * [[Шта ће...]] * [[Пут у Горњак]] * [[Ноћ у Горњаку]] * [[На ноћишту]] * [[Старо доба]] * [[Вече (Ђура Јакшић)|Вече]] * [[Грешник]] * [[Косово]] * [[Његовој Светлости Књазу Александру Карађорђевићу]] ==== 1858. ==== * [[Награда]] * [[Каткад]] * [[Плен]] * [[Осман-ага]] * [[Искушеник]] * [[Рањен Вељко]] * [[Друг]] * [[Моја Милка]] * [[Орао (Ђура Јакшић)|Орао]] * [[Врачар]] * [[Пуста је...]] * [[После смрти]] * [[Ти си била...]] * [[Сунце]] * [[Ја]] * [[Првозвани Андреја]] * [[12. декембар 1858. у Београду]] * [[Збогом 1858-ој години]] * [[Повратак Кнеза Милоша]] * [[На дан рођења Кнеза Милоша]] * [[Добродошлица Кнегињи Јулији]] ==== 1860. ==== * [[Божји дар]] * [[Ја сам стена]] * [[Ћутите ћут'те!]] * [[Прве жртве]] * [[Бура на мору]] * [[Небо моје...]] * [[Кога да љубим...]] ==== 1861. ==== * [[Збогом!]] * [[Пијем...]] * [[Осили се...]] ==== 1862. ==== * [[Кроз поноћ...]] * [[Поток жубори...]] * [[Раја]] * [[Љубав (Ђура Јакшић)|Љубав...]] * [[Братоубица (Ђура Јакшић)|Братоубица]] * [[Мученица]] * [[Падајте, браћо!]] * [[Осећам...]] * [[Што нисам...]] * [[Црногорац Црногорки]] * [[Барјактаровићи]] * [[Невеста Пивљанина Баја]] * [[Причест]] ==== 1865. ==== * [[На колена!]] ==== 1866. ==== * [[На Липару]] * [[Поноћ]] * [[Зора (Ђура Јакшић)|Зора]] * [[Јевропи]] * [[Код нас]] * [[На гробу Кнеза Михаила]] ==== 1867. ==== * [[Бојна песма (Ђура Јакшић)|Бојна песма]] * [[Макса шнајдер и ђаво]] * [[Јевропски мир]] * [[Чивутова исповест]] ==== 1871. ==== * [[Стража]] * [[Да л' то]] * [[Отац и син]] * [[Кнезу Милану 10. августа]] * [[Две заставе]] * [[Посвета Кнезу Милану]] * [[При подизању »Вилажа«]] ==== 1875. ==== * [[Отаџбина]] * [[Једној несташној девојци]] * [[Херцеговачка бојна песма]] * [[На Врачару (Ђура Јакшић)|На Врачару]] * [[Кнезу Милану на дан венчања]] * [[Ратар]] * [[Шваља]] * [[Караула на Вучјој Пољани]] ==== 1876. ==== * [[Као кроз маглу]] * [[Земља]] * [[Сироче]] * [[Љубичица (Ђура Јакшић)|Љубичица]] * [[Поздрав (Ђура Јакшић)|Поздрав]] * [[Још једна убојна]] * [[Добродошлица Ј. Меркусовој]] * [[Спомен Ђ. Хорватовићу]] ==== 1877. ==== * [[Јан Хус (Ђура Јакшић)|Јан Хус]] * [[Калуђери]] * [[Кнезу Милану по повратку с бојног поља]] * [[Стражар]] ==== 1878. ==== * [[О прослави 10. августа 1878.]] * [[Дарови чувеноме Андрашу]] * [[Алимпију критичару]] * [[Писмо (Ђура Јакшић)|Писмо]] == Приповетке == [[Краљица (Ђура Јакшић)|Краљица]] (1860) • [[Син седога Гамзе]] (1861) • [[Сужањ (Ђура Јакшић)|Сужањ]] (1861) • [[Невеста]] (1861) • [[Неверна Тијана]] (1862) • [[У планини]] (1862) • [[Мати (Ђура Јакшић)|Мати]] (? нађена у рукопису) • [[Два престола]] (? нађена у рукопису) • [[Куршум (Ђура Јакшић)|Куршум]] (1874) • [[Комадић швајцарског сира]] • [[Сирота Банаћанка]] • [[Невеста]] • [[Успомене]] (1871) • [[Сељаци (Ђура Јакшић)|Сељаци]] • [[Бела кућица]] • [[Милан (Ђура Јакшић)|Милан]] (1875) • [[Попа-Тихомир]] (1875) • [[Једна ноћ (Ђура Јакшић)|Једна ноћ]] (1875) • [[Ускок (Ђура Јакшић)|Ускок]] • [[Чича-Тима]] • [[На мртвој стражи (Ђура Јакшић)|На мртвој стражи]] • [[Мале слике за време рата]] • [[Рускиња]] == Остала дела == драме у стиху: [[Станоје Главаш]] • [[Сеоба Србаља]] • [[Јелисавета]]<br> недовршен историјски роман: [[Ратници]] == Извори == <references/> [[Категорија:Ђура Јакшић]] [[Категорија:Српски књижевници]] [[Категорија:Српски песници]] [[Категорија:Романтизам]] t5zjxkzgaaddplohpivqdjfq0okv8bg 148094 148093 2026-10-30T15:54:01Z Coaorao 19106 /* */ 148094 wikitext text/x-wiki {{Аутор | име = Ђура | презиме = Јакшић | иницијал_презимена = Ј | годинарођења = 1832 | годинасмрти = 1878 | опис = '''Ђура Јакшић''' (1832—1878) био је српски сликар, књижевник и учитељ. | слика = Đura Jakšić - Autoportret, 1857‒1858, Narodni muzej.jpg | опис_слике = | википедија = Ђура Јакшић | остава = Creator:Đura Jakšić | остава_кат = Đura Jakšić | вики_цитати = Ђура Јакшић }} == Песме == ==== 1853. ==== * [[Првенчад]] * [[Емил Костовић]] ==== 1854. ==== * [[Недеља]] ==== 1855. ==== * [[Спомен (Ђура Јакшић)|Спомен]] * [[Госпођици... у спомен]] * [[Ах, животу...]] * [[Путник (Ђура Јакшић)|Путник]] ==== 1856. ==== * [[Гле красоте...]] * [[Што не пијеш...]] * [[Све је прошло...]] * [[Моји болови]] * [[Мома]] * [[Из делаонице]] * [[Зашто ме...]] * [[Осмех]] * [[Господину Каритону Ј.]] * [[Мила (Ђура Јакшић)|Мила]] * [[Госпођици Л.]] * [[Ал' ми сада..]] * [[Стазе]] * [[Где ја...]] * [[Још...]] * [[Уочи Нове године]] ==== 1857. ==== * [[На ново лето]] * [[Шта ће...]] * [[Пут у Горњак]] * [[Ноћ у Горњаку]] * [[На ноћишту]] * [[Старо доба]] * [[Вече (Ђура Јакшић)|Вече]] * [[Грешник]] * [[Косово]] * [[Његовој Светлости Књазу Александру Карађорђевићу]] ==== 1858. ==== * [[Награда]] * [[Каткад]] * [[Плен]] * [[Осман-ага]] * [[Искушеник]] * [[Рањен Вељко]] * [[Друг]] * [[Моја Милка]] * [[Орао (Ђура Јакшић)|Орао]] * [[Врачар]] * [[Пуста је...]] * [[После смрти]] * [[Ти си била...]] * [[Сунце]] * [[Ја]] * [[Првозвани Андреја]] * [[12. декембар 1858. у Београду]] * [[Збогом 1858-ој години]] * [[Повратак Кнеза Милоша]] * [[На дан рођења Кнеза Милоша]] * [[Добродошлица Кнегињи Јулији]] ==== 1860. ==== * [[Божји дар]] * [[Ја сам стена]] * [[Ћутите ћут'те!]] * [[Прве жртве]] * [[Бура на мору]] * [[Небо моје...]] * [[Кога да љубим...]] ==== 1861. ==== * [[Збогом!]] * [[Пијем...]] * [[Осили се...]] ==== 1862. ==== * [[Кроз поноћ...]] * [[Поток жубори...]] * [[Раја]] * [[Љубав (Ђура Јакшић)|Љубав...]] * [[Братоубица (Ђура Јакшић)|Братоубица]] * [[Мученица]] * [[Падајте, браћо!]] * [[Осећам...]] * [[Што нисам...]] * [[Црногорац Црногорки]] * [[Барјактаровићи]] * [[Невеста Пивљанина Баја]] * [[Причест]] ==== 1865. ==== * [[На колена!]] ==== 1866. ==== * [[На Липару]] * [[Поноћ]] * [[Зора (Ђура Јакшић)|Зора]] * [[Јевропи]] * [[Код нас]] * [[На гробу Кнеза Михаила]] ==== 1867. ==== * [[Бојна песма (Ђура Јакшић)|Бојна песма]] * [[Макса шнајдер и ђаво]] * [[Јевропски мир]] * [[Чивутова исповест]] ==== 1871. ==== * [[Стража]] * [[Да л' то]] * [[Отац и син]] * [[Кнезу Милану 10. августа]] * [[Две заставе]] * [[Посвета Кнезу Милану]] * [[При подизању »Вилажа«]] ==== 1875. ==== * [[Отаџбина]] * [[Једној несташној девојци]] * [[Херцеговачка бојна песма]] * [[На Врачару (Ђура Јакшић)|На Врачару]] * [[Кнезу Милану на дан венчања]] * [[Ратар]] * [[Шваља]] * [[Караула на Вучјој Пољани]] ==== 1876. ==== * [[Као кроз маглу]] * [[Земља]] * [[Сироче]] * [[Љубичица (Ђура Јакшић)|Љубичица]] * [[Поздрав (Ђура Јакшић)|Поздрав]] * [[Још једна убојна]] * [[Добродошлица Ј. Меркусовој]] * [[Спомен Ђ. Хорватовићу]] ==== 1877. ==== * [[Јан Хус (Ђура Јакшић)|Јан Хус]] * [[Калуђери]] * [[Кнезу Милану по повратку с бојног поља]] * [[Стражар]] ==== 1878. ==== * [[О прослави 10. августа 1878.]] * [[Дарови чувеноме Андрашу]] * [[Алимпију критичару]] * [[Писмо (Ђура Јакшић)|Писмо]] == Приповетке == [[Краљица (Ђура Јакшић)|Краљица]] (1860) • [[Син седога Гамзе]] (1861) • [[Сужањ (Ђура Јакшић)|Сужањ]] (1861) • [[Невеста]] (1861) • [[Неверна Тијана]] (1862) • [[У планини]] (1862) • [[Мати (Ђура Јакшић)|Мати]] (? нађена у рукопису) • [[Два престола]] (? нађена у рукопису) • [[Куршум (Ђура Јакшић)|Куршум]] (1874) • [[Комадић швајцарског сира]] • [[Сирота Банаћанка]] • [[Невеста]] • [[Успомене]] (1871) • [[Сељаци (Ђура Јакшић)|Сељаци]] • [[Бела кућица]] • [[Милан (Ђура Јакшић)|Милан]] (1875) • [[Попа-Тихомир]] (1875) • [[Једна ноћ (Ђура Јакшић)|Једна ноћ]] (1875) • [[Ускок (Ђура Јакшић)|Ускок]] • [[Чича-Тима]] • [[На мртвој стражи (Ђура Јакшић)|На мртвој стражи]] • [[Мале слике за време рата]] • [[Рускиња]] == Остала дела == драме у стиху: [[Станоје Главаш]] • [[Сеоба Србаља]] • [[Јелисавета]]<br> недовршен историјски роман: [[Ратници]] == Извори == <references/> [[Категорија:Ђура Јакшић]] [[Категорија:Српски књижевници]] [[Категорија:Српски песници]] [[Категорија:Романтизам]] sukyw7r9mxi0nvdfc7e44n1tzypm002 148095 148094 2026-10-30T15:54:52Z Coaorao 19106 /* Извори */ 148095 wikitext text/x-wiki {{Аутор | име = Ђура | презиме = Јакшић | иницијал_презимена = Ј | годинарођења = 1832 | годинасмрти = 1878 | опис = '''Ђура Јакшић''' (1832—1878) био је српски сликар, књижевник и учитељ. | слика = Đura Jakšić - Autoportret, 1857‒1858, Narodni muzej.jpg | опис_слике = | википедија = Ђура Јакшић | остава = Creator:Đura Jakšić | остава_кат = Đura Jakšić | вики_цитати = Ђура Јакшић }} == Песме == ==== 1853. ==== * [[Првенчад]] * [[Емил Костовић]] ==== 1854. ==== * [[Недеља]] ==== 1855. ==== * [[Спомен (Ђура Јакшић)|Спомен]] * [[Госпођици... у спомен]] * [[Ах, животу...]] * [[Путник (Ђура Јакшић)|Путник]] ==== 1856. ==== * [[Гле красоте...]] * [[Што не пијеш...]] * [[Све је прошло...]] * [[Моји болови]] * [[Мома]] * [[Из делаонице]] * [[Зашто ме...]] * [[Осмех]] * [[Господину Каритону Ј.]] * [[Мила (Ђура Јакшић)|Мила]] * [[Госпођици Л.]] * [[Ал' ми сада..]] * [[Стазе]] * [[Где ја...]] * [[Још...]] * [[Уочи Нове године]] ==== 1857. ==== * [[На ново лето]] * [[Шта ће...]] * [[Пут у Горњак]] * [[Ноћ у Горњаку]] * [[На ноћишту]] * [[Старо доба]] * [[Вече (Ђура Јакшић)|Вече]] * [[Грешник]] * [[Косово]] * [[Његовој Светлости Књазу Александру Карађорђевићу]] ==== 1858. ==== * [[Награда]] * [[Каткад]] * [[Плен]] * [[Осман-ага]] * [[Искушеник]] * [[Рањен Вељко]] * [[Друг]] * [[Моја Милка]] * [[Орао (Ђура Јакшић)|Орао]] * [[Врачар]] * [[Пуста је...]] * [[После смрти]] * [[Ти си била...]] * [[Сунце]] * [[Ја]] * [[Првозвани Андреја]] * [[12. декембар 1858. у Београду]] * [[Збогом 1858-ој години]] * [[Повратак Кнеза Милоша]] * [[На дан рођења Кнеза Милоша]] * [[Добродошлица Кнегињи Јулији]] ==== 1860. ==== * [[Божји дар]] * [[Ја сам стена]] * [[Ћутите ћут'те!]] * [[Прве жртве]] * [[Бура на мору]] * [[Небо моје...]] * [[Кога да љубим...]] ==== 1861. ==== * [[Збогом!]] * [[Пијем...]] * [[Осили се...]] ==== 1862. ==== * [[Кроз поноћ...]] * [[Поток жубори...]] * [[Раја]] * [[Љубав (Ђура Јакшић)|Љубав...]] * [[Братоубица (Ђура Јакшић)|Братоубица]] * [[Мученица]] * [[Падајте, браћо!]] * [[Осећам...]] * [[Што нисам...]] * [[Црногорац Црногорки]] * [[Барјактаровићи]] * [[Невеста Пивљанина Баја]] * [[Причест]] ==== 1865. ==== * [[На колена!]] ==== 1866. ==== * [[На Липару]] * [[Поноћ]] * [[Зора (Ђура Јакшић)|Зора]] * [[Јевропи]] * [[Код нас]] * [[На гробу Кнеза Михаила]] ==== 1867. ==== * [[Бојна песма (Ђура Јакшић)|Бојна песма]] * [[Макса шнајдер и ђаво]] * [[Јевропски мир]] * [[Чивутова исповест]] ==== 1871. ==== * [[Стража]] * [[Да л' то]] * [[Отац и син]] * [[Кнезу Милану 10. августа]] * [[Две заставе]] * [[Посвета Кнезу Милану]] * [[При подизању »Вилажа«]] ==== 1875. ==== * [[Отаџбина]] * [[Једној несташној девојци]] * [[Херцеговачка бојна песма]] * [[На Врачару (Ђура Јакшић)|На Врачару]] * [[Кнезу Милану на дан венчања]] * [[Ратар]] * [[Шваља]] * [[Караула на Вучјој Пољани]] ==== 1876. ==== * [[Као кроз маглу]] * [[Земља]] * [[Сироче]] * [[Љубичица (Ђура Јакшић)|Љубичица]] * [[Поздрав (Ђура Јакшић)|Поздрав]] * [[Још једна убојна]] * [[Добродошлица Ј. Меркусовој]] * [[Спомен Ђ. Хорватовићу]] ==== 1877. ==== * [[Јан Хус (Ђура Јакшић)|Јан Хус]] * [[Калуђери]] * [[Кнезу Милану по повратку с бојног поља]] * [[Стражар]] ==== 1878. ==== * [[О прослави 10. августа 1878.]] * [[Дарови чувеноме Андрашу]] * [[Алимпију критичару]] * [[Писмо (Ђура Јакшић)|Писмо]] == Приповетке == [[Краљица (Ђура Јакшић)|Краљица]] (1860) • [[Син седога Гамзе]] (1861) • [[Сужањ (Ђура Јакшић)|Сужањ]] (1861) • [[Невеста]] (1861) • [[Неверна Тијана]] (1862) • [[У планини]] (1862) • [[Мати (Ђура Јакшић)|Мати]] (? нађена у рукопису) • [[Два престола]] (? нађена у рукопису) • [[Куршум (Ђура Јакшић)|Куршум]] (1874) • [[Комадић швајцарског сира]] • [[Сирота Банаћанка]] • [[Невеста]] • [[Успомене]] (1871) • [[Сељаци (Ђура Јакшић)|Сељаци]] • [[Бела кућица]] • [[Милан (Ђура Јакшић)|Милан]] (1875) • [[Попа-Тихомир]] (1875) • [[Једна ноћ (Ђура Јакшић)|Једна ноћ]] (1875) • [[Ускок (Ђура Јакшић)|Ускок]] • [[Чича-Тима]] • [[На мртвој стражи (Ђура Јакшић)|На мртвој стражи]] • [[Мале слике за време рата]] • [[Рускиња]] == Остала дела == драме у стиху: [[Станоје Главаш]] • [[Сеоба Србаља]] • [[Јелисавета]]<br> недовршен историјски роман: [[Ратници]] == Извори == * Живановић Ј. 1931. Ђура Јакшић. <small>ЦЕЛОКУПНА ДЕЛА, КЊИГА ПРВА</small>. Народна просвета: Београд. * Живановић Ј. 1931. Ђура Јакшић. <small>ЦЕЛОКУПНА ДЕЛА, КЊИГА ДРУГА</small>. Народна просвета: Београд. [[Категорија:Ђура Јакшић]] [[Категорија:Српски књижевници]] [[Категорија:Српски песници]] [[Категорија:Романтизам]] lfw39qg3aajuwvplp0ewtxtnn6x628k 148096 148095 2026-10-30T15:57:37Z Coaorao 19106 148096 wikitext text/x-wiki {{Аутор | име = Ђура | презиме = Јакшић | иницијал_презимена = Ј | годинарођења = 1832 | годинасмрти = 1878 | опис = '''Ђура Јакшић''' (1832—1878) био је српски сликар, књижевник и учитељ. | слика = Đura Jakšić - Autoportret, 1857‒1858, Narodni muzej.jpg | опис_слике = | википедија = Ђура Јакшић | остава = Creator:Đura Jakšić | остава_кат = Đura Jakšić | вики_цитати = Ђура Јакшић }} == Песме == ==== 1853. ==== * [[Првенчад]] * [[Емил Костовић]] ==== 1854. ==== * [[Недеља]] ==== 1855. ==== * [[Спомен (Ђура Јакшић)|Спомен]] * [[Госпођици... у спомен]] * [[Ах, животу...]] * [[Путник (Ђура Јакшић)|Путник]] ==== 1856. ==== * [[Гле красоте...]] * [[Што не пијеш...]] * [[Све је прошло...]] * [[Моји болови]] * [[Мома]] * [[Из делаонице]] * [[Зашто ме...]] * [[Осмех]] * [[Господину Каритону Ј.]] * [[Мила (Ђура Јакшић)|Мила]] * [[Госпођици Л.]] * [[Ал' ми сада..]] * [[Стазе]] * [[Где ја...]] * [[Још...]] * [[Уочи Нове године]] ==== 1857. ==== * [[На ново лето]] * [[Шта ће...]] * [[Пут у Горњак]] * [[Ноћ у Горњаку]] * [[На ноћишту]] * [[Старо доба]] * [[Вече (Ђура Јакшић)|Вече]] * [[Грешник]] * [[Косово]] * [[Његовој Светлости Књазу Александру Карађорђевићу]] ==== 1858. ==== * [[Награда]] * [[Каткад]] * [[Плен]] * [[Осман-ага]] * [[Искушеник]] * [[Рањен Вељко]] * [[Друг]] * [[Моја Милка]] * [[Орао (Ђура Јакшић)|Орао]] * [[Врачар]] * [[Пуста је...]] * [[После смрти]] * [[Ти си била...]] * [[Сунце]] * [[Ја]] * [[Првозвани Андреја]] * [[12. декембар 1858. у Београду]] * [[Збогом 1858-ој години]] * [[Повратак Кнеза Милоша]] * [[На дан рођења Кнеза Милоша]] * [[Добродошлица Кнегињи Јулији]] ==== 1860. ==== * [[Божји дар]] * [[Ја сам стена]] * [[Ћутите ћут'те!]] * [[Прве жртве]] * [[Бура на мору]] * [[Небо моје...]] * [[Кога да љубим...]] ==== 1861. ==== * [[Збогом!]] * [[Пијем...]] * [[Осили се...]] ==== 1862. ==== * [[Кроз поноћ...]] * [[Поток жубори...]] * [[Раја]] * [[Љубав (Ђура Јакшић)|Љубав...]] * [[Братоубица (Ђура Јакшић)|Братоубица]] * [[Мученица]] * [[Падајте, браћо!]] * [[Осећам...]] * [[Што нисам...]] * [[Црногорац Црногорки]] * [[Барјактаровићи]] * [[Невеста Пивљанина Баја]] * [[Причест]] ==== 1865. ==== * [[На колена!]] ==== 1866. ==== * [[На Липару]] * [[Поноћ]] * [[Зора (Ђура Јакшић)|Зора]] * [[Јевропи]] * [[Код нас]] * [[На гробу Кнеза Михаила]] ==== 1867. ==== * [[Бојна песма (Ђура Јакшић)|Бојна песма]] * [[Макса шнајдер и ђаво]] * [[Јевропски мир]] * [[Чивутова исповест]] ==== 1871. ==== * [[Стража]] * [[Да л' то]] * [[Отац и син]] * [[Кнезу Милану 10. августа]] * [[Две заставе]] * [[Посвета Кнезу Милану]] * [[При подизању »Вилажа«]] ==== 1875. ==== * [[Отаџбина]] * [[Једној несташној девојци]] * [[Херцеговачка бојна песма]] * [[На Врачару (Ђура Јакшић)|На Врачару]] * [[Кнезу Милану на дан венчања]] * [[Ратар]] * [[Шваља]] * [[Караула на Вучјој Пољани]] ==== 1876. ==== * [[Као кроз маглу]] * [[Земља]] * [[Сироче]] * [[Љубичица (Ђура Јакшић)|Љубичица]] * [[Поздрав (Ђура Јакшић)|Поздрав]] * [[Још једна убојна]] * [[Добродошлица Ј. Меркусовој]] * [[Спомен Ђ. Хорватовићу]] ==== 1877. ==== * [[Јан Хус (Ђура Јакшић)|Јан Хус]] * [[Калуђери]] * [[Кнезу Милану по повратку с бојног поља]] * [[Стражар]] ==== 1878. ==== * [[О прослави 10. августа 1878.]] * [[Дарови чувеноме Андрашу]] * [[Алимпију критичару]] * [[Писмо (Ђура Јакшић)|Писмо]] == Проза == === Приповетке === * [[Краљица (Ђура Јакшић)|Краљица]] (1860) * [[Син седога Гамзе]] (1861) * [[Сужањ (Ђура Јакшић)|Сужањ]] (1861) * [[Невеста]] (1861) * [[Неверна Тијана]] (1862) * [[У планини]] (1862) * [[Мати (Ђура Јакшић)|Мати]] (? нађена у рукопису) * [[Два престола]] (? нађена у рукопису) * [[Куршум (Ђура Јакшић)|Куршум]] (1874) * [[Комадић швајцарског сира]] * [[Сирота Банаћанка]] * [[Невеста]] * [[Успомене]] (1871) * [[Сељаци (Ђура Јакшић)|Сељаци]] * [[Бела кућица]] * [[Милан (Ђура Јакшић)|Милан]] (1875) * [[Попа-Тихомир]] (1875) * [[Једна ноћ (Ђура Јакшић)|Једна ноћ]] (1875) * [[Ускок (Ђура Јакшић)|Ускок]] * [[Чича-Тима]] * [[На мртвој стражи (Ђура Јакшић)|На мртвој стражи]] * [[Мале слике за време рата]] * [[Рускиња]] === Драме у стиху === * [[Станоје Главаш]] * [[Сеоба Србаља]] * [[Јелисавета]] === Недовршен историјски роман === * [[Ратници]] == Извори == * Живановић Ј. 1931. Ђура Јакшић. <small>ЦЕЛОКУПНА ДЕЛА, КЊИГА ПРВА</small>. Народна просвета: Београд. * Живановић Ј. 1931. Ђура Јакшић. <small>ЦЕЛОКУПНА ДЕЛА, КЊИГА ДРУГА</small>. Народна просвета: Београд. [[Категорија:Ђура Јакшић]] [[Категорија:Српски књижевници]] [[Категорија:Српски песници]] [[Категорија:Романтизам]] cnjb54sg3ckis17mn1scdgwfkzz30fy 148122 148096 2026-10-31T11:24:56Z Coaorao 19106 /* 1862. */ 148122 wikitext text/x-wiki {{Аутор | име = Ђура | презиме = Јакшић | иницијал_презимена = Ј | годинарођења = 1832 | годинасмрти = 1878 | опис = '''Ђура Јакшић''' (1832—1878) био је српски сликар, књижевник и учитељ. | слика = Đura Jakšić - Autoportret, 1857‒1858, Narodni muzej.jpg | опис_слике = | википедија = Ђура Јакшић | остава = Creator:Đura Jakšić | остава_кат = Đura Jakšić | вики_цитати = Ђура Јакшић }} == Песме == ==== 1853. ==== * [[Првенчад]] * [[Емил Костовић]] ==== 1854. ==== * [[Недеља]] ==== 1855. ==== * [[Спомен (Ђура Јакшић)|Спомен]] * [[Госпођици... у спомен]] * [[Ах, животу...]] * [[Путник (Ђура Јакшић)|Путник]] ==== 1856. ==== * [[Гле красоте...]] * [[Што не пијеш...]] * [[Све је прошло...]] * [[Моји болови]] * [[Мома]] * [[Из делаонице]] * [[Зашто ме...]] * [[Осмех]] * [[Господину Каритону Ј.]] * [[Мила (Ђура Јакшић)|Мила]] * [[Госпођици Л.]] * [[Ал' ми сада..]] * [[Стазе]] * [[Где ја...]] * [[Још...]] * [[Уочи Нове године]] ==== 1857. ==== * [[На ново лето]] * [[Шта ће...]] * [[Пут у Горњак]] * [[Ноћ у Горњаку]] * [[На ноћишту]] * [[Старо доба]] * [[Вече (Ђура Јакшић)|Вече]] * [[Грешник]] * [[Косово]] * [[Његовој Светлости Књазу Александру Карађорђевићу]] ==== 1858. ==== * [[Награда]] * [[Каткад]] * [[Плен]] * [[Осман-ага]] * [[Искушеник]] * [[Рањен Вељко]] * [[Друг]] * [[Моја Милка]] * [[Орао (Ђура Јакшић)|Орао]] * [[Врачар]] * [[Пуста је...]] * [[После смрти]] * [[Ти си била...]] * [[Сунце]] * [[Ја]] * [[Првозвани Андреја]] * [[12. декембар 1858. у Београду]] * [[Збогом 1858-ој години]] * [[Повратак Кнеза Милоша]] * [[На дан рођења Кнеза Милоша]] * [[Добродошлица Кнегињи Јулији]] ==== 1860. ==== * [[Божји дар]] * [[Ја сам стена]] * [[Ћутите ћут'те!]] * [[Прве жртве]] * [[Бура на мору]] * [[Небо моје...]] * [[Кога да љубим...]] ==== 1861. ==== * [[Збогом!]] * [[Пијем...]] * [[Осили се...]] ==== 1862. ==== * [[Кроз поноћ...]] * [[Поток жубори...]] * [[Раја]] * [[Љубав (Ђура Јакшић)|Љубав]] * [[Братоубица (Ђура Јакшић)|Братоубица]] * [[Мученица]] * [[Падајте, браћо!]] * [[Осећам...]] * [[Што нисам...]] * [[Црногорац Црногорки]] * [[Барјактаровићи]] * [[Невеста Пивљанина Баја]] * [[Причест]] ==== 1865. ==== * [[На колена!]] ==== 1866. ==== * [[На Липару]] * [[Поноћ]] * [[Зора (Ђура Јакшић)|Зора]] * [[Јевропи]] * [[Код нас]] * [[На гробу Кнеза Михаила]] ==== 1867. ==== * [[Бојна песма (Ђура Јакшић)|Бојна песма]] * [[Макса шнајдер и ђаво]] * [[Јевропски мир]] * [[Чивутова исповест]] ==== 1871. ==== * [[Стража]] * [[Да л' то]] * [[Отац и син]] * [[Кнезу Милану 10. августа]] * [[Две заставе]] * [[Посвета Кнезу Милану]] * [[При подизању »Вилажа«]] ==== 1875. ==== * [[Отаџбина]] * [[Једној несташној девојци]] * [[Херцеговачка бојна песма]] * [[На Врачару (Ђура Јакшић)|На Врачару]] * [[Кнезу Милану на дан венчања]] * [[Ратар]] * [[Шваља]] * [[Караула на Вучјој Пољани]] ==== 1876. ==== * [[Као кроз маглу]] * [[Земља]] * [[Сироче]] * [[Љубичица (Ђура Јакшић)|Љубичица]] * [[Поздрав (Ђура Јакшић)|Поздрав]] * [[Још једна убојна]] * [[Добродошлица Ј. Меркусовој]] * [[Спомен Ђ. Хорватовићу]] ==== 1877. ==== * [[Јан Хус (Ђура Јакшић)|Јан Хус]] * [[Калуђери]] * [[Кнезу Милану по повратку с бојног поља]] * [[Стражар]] ==== 1878. ==== * [[О прослави 10. августа 1878.]] * [[Дарови чувеноме Андрашу]] * [[Алимпију критичару]] * [[Писмо (Ђура Јакшић)|Писмо]] == Проза == === Приповетке === * [[Краљица (Ђура Јакшић)|Краљица]] (1860) * [[Син седога Гамзе]] (1861) * [[Сужањ (Ђура Јакшић)|Сужањ]] (1861) * [[Невеста]] (1861) * [[Неверна Тијана]] (1862) * [[У планини]] (1862) * [[Мати (Ђура Јакшић)|Мати]] (? нађена у рукопису) * [[Два престола]] (? нађена у рукопису) * [[Куршум (Ђура Јакшић)|Куршум]] (1874) * [[Комадић швајцарског сира]] * [[Сирота Банаћанка]] * [[Невеста]] * [[Успомене]] (1871) * [[Сељаци (Ђура Јакшић)|Сељаци]] * [[Бела кућица]] * [[Милан (Ђура Јакшић)|Милан]] (1875) * [[Попа-Тихомир]] (1875) * [[Једна ноћ (Ђура Јакшић)|Једна ноћ]] (1875) * [[Ускок (Ђура Јакшић)|Ускок]] * [[Чича-Тима]] * [[На мртвој стражи (Ђура Јакшић)|На мртвој стражи]] * [[Мале слике за време рата]] * [[Рускиња]] === Драме у стиху === * [[Станоје Главаш]] * [[Сеоба Србаља]] * [[Јелисавета]] === Недовршен историјски роман === * [[Ратници]] == Извори == * Живановић Ј. 1931. Ђура Јакшић. <small>ЦЕЛОКУПНА ДЕЛА, КЊИГА ПРВА</small>. Народна просвета: Београд. * Живановић Ј. 1931. Ђура Јакшић. <small>ЦЕЛОКУПНА ДЕЛА, КЊИГА ДРУГА</small>. Народна просвета: Београд. [[Категорија:Ђура Јакшић]] [[Категорија:Српски књижевници]] [[Категорија:Српски песници]] [[Категорија:Романтизам]] his4bbikdj6rv7g41knklqxbrrzytwt 0 10103 148083 73518 2026-10-30T13:19:42Z Coaorao 19106 148083 wikitext text/x-wiki Пошетала царица Милица<br> испод града бијела Крушевца;<br> с коме шећу двије миле кћери:<br> Вукосава и лијепа Мара.<br> К њима језди Владета војвода<br> на дорату, на коњу доброме;<br> Владета је коња ознојио<br> и у б'јелу пјену обукао.<br> Пита њега царица Милица:<br> "Ој, бога ти, кнежева војводо,<br> што си тако коња ознојио?<br> Не идеш ли са поља Косова?<br> Не виђе'ли честитога кнеза,<br> господара и мога и твога?"<br> Ал' бесједи Владета војвода:<br> "Ој, бога ми, царице Милице,<br> та ја идем са поља Косова,<br> ал' не виђех честитога кнеза,<br> већ ја виђех кнежева зеленка,<br> ћерају га по Косову Турци,<br> а кнез мислим да је погинуо".<br> Кад то зачу царица Милица,<br> проли сузе низ бијело лице,<br> пак још пита Владету војводу:<br> "Још ми кажи, кнежева војводо,<br> кад си био на Косову равну,<br> не виђе ли девет Југовића<br> и десетог старог Југ-Богдана?"<br> Ал' бесједи Владета војвода:<br> "Та ја прођох кроз Косово равно,<br> и ја виђех девет Југовића<br> и десетог старог Југ-Богдана:<br> они бјеху у пола Косова,<br> крваве им руке до рамена<br> и зелени мачи до балчака,<br> али су им малаксале руке<br> сијекући по Косову Турке".<br> Још му рече царица Милица:<br> "Стан', почекај, кнежева војводо!<br> Не виђе ли још два зета моја:<br> Бранковића, Милош-Обилића?"<br> Ал' бесједи Владета војвода:<br> "Та ја прођох кроз Косово равно,<br> и ја виђех Милош-Обилића:<br> он стајаше у пољу Косову,<br> на бојно се копље наслонио,<br> бојно му се копље преломило,<br> пак на њега Турци навалише,<br> досад мислим да је погинуо;<br> ал' не виђех Вука Бранковића,<br> не виђех га, не вид'ло га сунце!<br> Он издаде честитога кнеза,<br> господара и мога и твога". {{Википедија|Царица Милица и Владета војвода}} [[Категорија:Српске епске народне песме]] kfv526slzrufs6x4dgajknu9i1f63ab 0 15531 148099 145468 2026-10-30T16:21:51Z Coaorao 19106 148099 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Ђачки растанак | одељак= | аутор= Бранко Радичевић | година= 1847 | белешке= }} <center>{{Поезија| Неси, бреже, чудо ти за око, Не дижеш се до неба високо, Неси гора умилнога латка, Кад ко шеће да је шетња слатка, Ни се вода са камена слива, {{стих|5}} Кад ко легне да слађе почива, А ко тражи за весеље цвеће — Заман тражи, ту га наћи неће. Неколико овде је дрвета, Алʼ де расту, то су места света, {{стих|10}} Њи је тужно посадило доба, Свако сʼ вије више једног гроба, По гробови трава обилата, На декоме цвећа умиљата, Ко зна кога гроб овај покрива, {{стих|15}} Можда цветак ту какав почива, Па је цвеће поитило амо Да се самцит братац не би тешкô, Веће мирно у гробници лешкô. Спавај, брате, ту санак слађани, {{стих|20}} Кити, цвеће, гроб њему лађани, Та све му је можда овог света Уграбила ова рака клета, Та од свију његови милина Сада њему остала једина, {{стих|25}} Све нестало, све га је издало, Ти једино верно му остало, Млого тео, млого започео, Час умрли њега је помео, Место данка спустила се тама, {{стих|30}} Место славе тебе има сама, Ти си понос, ти си цела дика, Ти му слава можда свеколика. А ти, брате, крока веселога, Кад туд минеш, де сети се тога, {{стих|35}} Па уздани, па сузицу проли, Цвет не дирај, веће ајде доли, Не кидај га, тако тʼ бога, брате, Друго цвеће тамо цвати за те, Ајдʼ ти тамо, а ја ћу онамо {{стих|40}} Де без цвећа трава расте само, Без дрвета, без икаква жбуна — Два, три крока — ето мене туна. Ведро небо онде нада мноме, Брдо травно овде пода мноме, {{стих|45}} Околине око мене миле, Да ништа се несте промениле! Ја ту стојим, око душе моје Слатки часи умиљато сʼ роје, Око пламти, срце јаче бије — {{стих|50}} Који часак да споменем прије?! Кратко је доба, ето иде вече, Злаћано сунашце већ западу тече, Тавна ће нојца скоро овде бити, Па ће ми драго све тамом обвити. {{стих|55}} О стани сунце, стани, не заоди, Бела дана собом не одводи, Да погледим сва местанца редом Још једанпут млађаним погледом, Часе млоге дено своји лета {{стих|60}} Кâ у рају весело прошета. Ој Карловци, место моје драго, Кô детенце дошао сам амо, Игра беше једино ми благо, Слатко зва ја мед и смокву само. {{стих|65}} Дете мало — голушаво тиче, Дође тиче па се ту навиче, Овде, овде, де криоце мало Први пут је сретно огледало, Из почетка од гране до гране, {{стих|70}} Од дрвета једног до другога, Док је смело сетити се стране, Сетити се неба високога, Док је могло крила своја лака Небу дићи тамо под облака. {{стих|75}} Под небо се дигô тић и сада, Алʼ весео није кô некада, Гледа доле, реку, врело, луга, Дрва, жбуне, горе и врлети, Па му сʼ чине до толико друга, {{стих|80}} До толико успомена свети, С кима дане прелепо пробави, Па и сада мора да остави. Тешко му се, тешко раставити, Али шта ће када мора бити, {{стих|85}} За њи срце њему младо туче, Али нешто на далеко вуче, Он не може више одолети, Па се вине и у свет полети. Ој Карловци, лепо лʼ живе туде, {{стих|90}} Алʼ што мора бити нека буде, Та и мене нешто даље вуче, Ево пружам свога раја кључе. Па када би имô каку жељу, Једну бʼ имô само али вељу, {{стих|85}} Кад би тако смањао се туди Да те могу притиснут на груди, Та на груди и на своја уста, Ох жељице, ала си ми пуста! — Лака песмо, оди у помоћ, {{стих|90}} Јера оно већ је близу ноћ, Де пригрли песмо, моја снаго, Па ижљуби све мило и драго! Сунце јарко, та колико реда Тако тебе ја седати гледа, {{стих|95}} Гледа твоје големе красоте Пун радости и веље милоте, Гледа тамо па мисли назада, Како красно бијаше некада, Осети се српске царевине, {{стих|100}} Српске славе, српске госпоштине, Осети се последњега доба, Та краснога на Косову гроба. Збогом, сунце, на западу јасно, Алʼ за гору заилазиш красно, {{стих|105}} Тако красно и у таке славе Јуначке су тада пале главе, Угледô се један на другога, Попадао један код другога, Та рад оне красне домовине {{стих|110}} Не жалио нико да погине. Ти већ зађе, небо је црвено, Као да је крвљу обливено, Ао сунце, као небо ово Тако беше црвено Косово, {{стих|115}} Од србињски тешки палошина Крв сʼ отвори кâ морска пучина, Дивно ли је тада Србаљ био, Дивно лʼ сваки главу заменио, Дивну лʼ крвцу злотворску пролио, {{стих|120}} У њој данак дивно утопио. Ој сунашце жића мог убаво! Када зађеш, о зађи крваво, Сред копаља, звеке и мачева, Зађʼ за гору душмански лешева, {{стих|125}} Кô што онда тим јунаком зађе — Та шта море јоште бити слађе! Сунце зађе, а спушта се тама, На небу је вечерњача сама, Небо ведро, а река се чиста {{стих|130}} Тамо-амо у пругама блиста, Ој Дунаво, о ти реко силна, Ала си умилна! Колико сам пута превесео Са друговимʼ у лађицу сео, {{стих|135}} Заватио веслом и десницом, Отиснуо сʼ водом и матицом, Ни се буре ни громовне буке Поплашиле поуздане руке, Кад гром рикну, када муња севну, {{стих|140}} Тада млађан понајслађе певну, Север дува, водом пољуљива, Вода бурна у чун запљускива, Вал за валом у часак нагрну, Лати чамац па га и преврну, {{стих|145}} Све у воду — ао красне муке! Шчекасмо се на ноге и руке, Па за часак ето браћа луда Догрцаше до брега и пруда. Млого ли се тако кадикада {{стих|150}} У се глава поуздала млада, Тело чило, а умешна рука, Сретно сам се ја увек извукâ, Ја сам теби младо тело предô Кâно оцу своме што би чедо, {{стих|155}} Јер да теде, могаше ме једном Руком својом задржати ледном, Та кад оно у води неука Доватила та самртна мука, Кад се вода нада мноме склопи, {{стих|160}} Ој Дунаво, ти ме не утопи, Ти ме диже, привати обала, Зато теби до небеса фала, Реко онда па ћу и свакада, Али збогом остај мени сада! {{стих|165}} Виногради, збогом умиљати, Збогом грожђе, нећу те ја брати, Ао бербо, тебе жалим клету, Та шта лепше од тебе на свету? Ко тебека никад не видео, {{стих|170}} Шта је јоште сиротан видео? Ао брацо, амо у то доба Дођи, види, чуј, па ајдʼ у гроба. Зора зори, све поустајало, Па сʼ уз брдо весело нагнало, {{стих|175}} Свирац свира, пушке попуцују, Моме поју, момци подвикују, Јоште мало, ето винограда, Гледај сада убавога рада: Бери, носи, час доле, час горе, {{стих|180}} Момци кликћу, а песме се оре, „Живо, живо!” један другог кори, Живо сʼ ради, алʼ нико сʼ не мори, Гледни само после ује сваке, Гледни, брате, оне ноге лаке, {{стих|185}} Та тек што се свирац чује, Већ у колу сʼ поскакује, Коло, коло, свирац свира, Нога земљу не додира, „Ситно, брате, ијујују!” {{стих|190}} Момци чили подвикују: „Свирац свира, Не да мира, А још више девојчице, Њине очи и ножице, {{стих|195}} Деде, брате, ијујуј! Де поскочи, не лудуј, Ко би јако момак био Па се не би помамио! Ао селе босонога, {{стих|200}} Зла ти маја дозлабога, Не дала ти чарапица Ни лагани папучица, Да учиниш клепа-клапа — За тобоме, душо, скапа. {{стих|205}} Охо, селе, вита стаса, Држʼсе браци око паса, Коловођа колом вија, Коло лети, зној пробија, Алʼ у твоји недри туце {{стих|215}} Окле снега до две груде? Чудо, селе, дивно чудо, Ала би се млађан грудô!” Коло, коло, наша дика, Пушка пуца: цика, цика! {{стих|220}} Па све тако пуцај, бери, Певај, играј до вечери, А кад сунце веће седа, Бесна момчад још се не да, Иде кући, подвикује, {{стих|225}} Пуни пушке, попуцује, Свирац свира, мома поје: „Коловођа, злато моје!” Па у крчму, те до зоре, Коло игра, песме сʼ оре, {{стих|230}} А у зору сʼ зајухуче, Удри опет кâ и јуче. Збогом, песме, збогом, коло, Збогом, момци, наоколо, Збогом, кито мома млади, {{стих|235}} Збогом, грожђе, збогом, виногради! Збогом, горе, места моја слатка, Пуна липа и дебела латка, Пуна тица, пуна јагодица, Јагодица, прелепа ђурђица; {{стих|240}} Збогом, доле, збогом мирисаве Пуне оне љубице убаве; Збогом и ви по њима извори, Веља сласти када жеца мори; Збогом остај, убаво Белило, {{стих|235}} Ти ми беше увек место мило, Свуд по теби деклице танане, Свака од њи лака кâно лане, Лица бела па мало румена, Сукња борна дивно придевена, {{стих|240}} Сунце сјаје са небеса златно, Моме шећу па ми беле платно, Сунце сјаје, лице одсјајује, Сукња сʼ дигла, нона провирује, Ао лишце, ао ноно бела, {{стих|245}} Кога не би ти овде занела? Сунце јарко, јаче сјати нагни, Па им лице, па им ноне смагни. Сунце јарко зашло већ одавна, Очо данак, дошла нојца тавна, {{стих|250}} Моме платно давно покупиле, Па сʼ одавде мене изгубиле, Све ми мило нојца расплашила, Што не могла, у таму завила, Нигде трага од дана бијела, {{стих|255}} Црна нојца сасвим преотела. Алʼ опета чини се менека Као бела да зорица зори, Тице поју, горе стоји јека, А крај мене поточић жубори; {{стих|260}} Ја се шетам, дружина са мноме, Ми идемо Стражилову томе, Под ногама она росна трава, А са стране брда мирисава, А овде се поток пошалио {{стих|265}} Па нам пута младим препречио, Преко њега скачемо лагани, И ево нас на другојзи страни, А одавде све још убавије: Како само долина се вије, {{стих|270}} Како гора подигла се густа, А по гори све та липа пуста, Липа цвета, цветићи миришу, А уз мирис ветрићи уздишу, А уз ветрић коси покликују, {{стих|275}} Уз косове браћа подвикују: „Ао данче, ала си ми бео! Још би дуго гледати те тео, Алʼ кад ми се веће смрћи мора, Нек се смркне измеђ ови гора, {{стих|280}} Ту нек ми се ладна копа рака, Ту ће мене земља бити лака.” Па потрчи бистроме извору, Па довати ту липову кору, Па се напиј водице лађане, {{стих|285}} Па убрзај те ноге лагане, Удри гором, по стењу се вери, Па јагоде, па цветиће бери. Збогом остај, красно Стражилово, Млоги те је у звездице ковô, {{стих|290}} Млоги рече: „Ао рајска слико!” Алʼ кô ја те рад не имô нико. Данка бела нестало већ давна, Све покрила она нојца тавна, Небеса су свуд звездица пуна, {{стих|295}} Алʼ месеца јоште нема туна; Доцне данас он ће обасјати, Ја не могу на њʼга ту чекати, Срце младо јоште једном жели Са другови да се провесели. {{стих|300}} Соба ниска, а доста и тесна, Око стола седи раја бесна, Радује се оном вину ледну, Па свећицу запалила једну: Гори свећа као да издише, {{стих|305}} Алʼ де раја да запали више, Кад весела штоно год имаде, До парице све за вино даде? Амо вина и у тога ћупа, Па ондака запевајмо скупа, {{стих|310}} Па још песму дено Арапину Марко војске поби половину, Те задоби тог крвавог дана Седамдесет они тешки рана, Гледа царе ове ране љуте, {{стих|315}} Па дукате повадио жуте, Па говори: „Ко излечи Марка, Ево њему иљада дуката!” Сину дукат кâно сунце јарко, Плану Марко, па дукате вата: {{стих|310}} „Вина амо, крчмарице драга!” Па замало од рана ни трага. Брже, браћо, чаше напунимо, Напунимо оног вина жарка, Куцнимо се па онда напимо {{стих|315}} Та десници Краљевића Марка, Што удари силном Маџарину, Од бедра му отрже мачину, Сева мачу — Филип на две поле — Мач пролеће, па у камен доле, {{стих|320}} Пуца камен, ватра иза њ сева, Марко гледа, брк му се осмева, Алʼ да јʼ камен винцем потекао, Би тад Марко богме закликтао. Кликни, брате, кô што чини соко, {{стих|325}} Испи чашу да тʼ засузи око, Ох тако се за Марком јадује, Таком сузом он се оплакује. Умре Марко, њега нам нестаде, Али ништа, бар винца остаде, {{стих|330}} Јер да јʼ Марко још живео дуже, Све би винце попио нам, друже. Та знаће се Марко убојица, Убојица, љута пијаница, Докле мачи, докле чаше звече, {{стих|335}} Докле сунца, докле винца тече. Тамбур, тамбур, ситна тамбурице, — Удри, побро, у сићане жице, Данас има, а сутра нас нема, Ајдʼ у коло, ко ће ту да дрема? {{стих|340}} Он у среди у тамбуру бије, А коло се око њега вије, Ао брацо, ао тамбурице, Удри жешће у те ситне жице, Ситне жице — ситнији кораци, {{стих|345}} Нек се знаде кад играју ђаци! Ој ви српски витезови, Ви змајеви, соколови, Та има вас на иљаде, Алʼ бројити немам каде, {{стих|350}} Та кад би вас све бројио, Кад би јадан винца пио! Ој Шубићу, Јуранићу, Турске главе {{стих|355}} Беу траве, Мачи ваши бритка коса, Крвца ваша беше роса, Роса росну, јавор сʼ диже, Певац иза њ гусле здеља, {{стих|360}} Па бугари што сте били, Што лʼ десницом починили, Дела ваша сунцу равна Неће скрити нојца тавна. Ноћи, ноћи, тавна ноћи — {{стих|365}} Ко би Србу у помоћи? Ој Чупићу, љута гујо, Ој Ћурчијо, мрки вујо, Ао Луко, Турска муко, {{стих|370}} Ао Петре, Плаи ветре, Што довати турско море Па о српске разби горе! Ој Поцерче, ој Милошу, {{стих|375}} Наш соколе, славо мила, Алʼ на славу Турком лошу, Јер им сломи пуста крила, Сруши Дрини у дубину Ону страшну орлушину: {{стих|380}} Ви звездице нашег неба, Што сијасте кô што треба, Звезде трепте, звезде сјају, Али данка још не дају, Ђорђе дође, сунце грану, {{стих|385}} А Србији дан освану. Коло, коло Наоколо, Виловито, Плаовито, {{стих|390}} Наплетено, Навезено, Окићено, Зачињено, Брже, браћо, амо, амо {{стих|395}} Да се скупа поиграмо. Србијанче, огњу живи, Ко се тебе још не диви! Рваћане, не од лане Одувек си ти без мане! {{стих|400}} Ој Босанче, стара славо, Тврдо срце, тврда главо, Тврд си као кремен камен, Де станује живи пламен! Ао Еро, тврда веро, {{стих|405}} Ко је тебе јоште терô? Ти си кано итра муња Што никада не покуња. Ао Сремче, гујо љута, Сваки јунак по сто пута! {{стих|410}} Црногорче, царе мали, Ко те овде још не фали? Мачем бијеш, мачем сечеш, Мачем себи благо течеш, Благо турска глава сува, {{стих|415}} Кроз њу ветар горски дува. Ој соколе далматинче, Дивна мора дивни синче! Ој ти красни Дубровчане, Наш и данас бели дане, {{стих|420}} Та са песме из старине Пуне славе и милине! Ој Славонче танани! Банаћане лагани! Ој Бачвани, здраво, здраво, {{стих|425}} Ко јʼ у песми већи ђаво! И ви други дуж Дунава, И ви други де је Драва, И сви други тамо-амо, Амо да се поиграмо! {{стих|430}} Ватите се кола тога, Од вишњег је оно Бога: Руком држи братац брата, Близу срца њега вата, Свирац свира, {{стих|435}} Срце дира, Рука сʼ диже на посао, Да лʼ ће коме бити жао? Нога лупа, диже пра, Наоколо свуда стра. {{стих|440}} Нога лака, срце здраво, Коло лети, коло ђаво, Поскочица ђаволица, Што је тела, то и смела, Алʼ је жеца одолела. {{стих|445}} Ој ти секо Кâно млеко Белолика, Кâно винце руменика, Кâно паун поносита, {{стих|450}} Кâно јела, селе вита, Амо брже па наточи, Да ти браца боље скочи, Амо, селе, а за Бога, Видиш е сам изнемогâ, {{стих|455}} Тако, злато, тако, тако, Сад је коло играт лако, Амо, чедо милооко, Дај да тʼ љубне браца око. Она бежи — за њом сʼ вини, {{стих|460}} Љубни, брате, пипни, штини, Така игра, шала така Таман, брате, за јунака! Ајдук Вељко зна љубити, Алʼ и сабљом дивно бити, {{стих|465}} Ајдук Вељко љути вуја, Турци стадо јагањаца, Ајдук Вељко кâ олуја Кад у јесен из кланаца Свати лишће то по гори, {{стих|470}} Па обори, Крши грање, па силена Чупа раста из корена — Сече Вељко и натиче, Гони, стиже што измиче, {{стих|475}} Сече аге посред паса — „Ала, Ала!” оде с гласа, Ломи коње и јунаке, Чини јаде свакојаке, Кушља тлачи, сабља сева, {{стих|480}} Кликће Вељко, Туре зева, О тле чалма, о тле глава, Алʼ под небо српска слава! Ведро небо на високо, Равно поље на широко, {{стих|485}} А на пољу два окола, Средом гледни сина гола, Татарин је — ватра жива — Прети мачем па дозива: „Ој Угрине, курво, амо, {{стих|490}} Амо да се огледамо!” Угри гледе сви у траву, Јакшић горе диже главу, Вата штита гвоздена, Вата мача пламена, {{стих|495}} Лако врда, маше лако, Али бије врло јако, Сада звекну, сада ману, Сада севну, сада плану, Доле паде Татарин, {{стих|500}} Погуби га Србљанин! Плао коло, тече зној, Де још мало, брате мој! Мало цупни, Мало лупни, {{стих|505}} Да се тресе цео дом, Оком севни, Грлом певни, Као муња, као гром — Стреле, копља, бојни мачи, {{стих|510}} Јунак бије, а коњ тлачи, Звека, Јека, Вриска, Писка, {{стих|510}} Гором, долом, јунак врви, Гора, дола, сва у крви. Све од мора Јадранскога И од града тог Белога, Све од оног Дренопоља {{стих|515}} Што сʼ отеже мору Црну, Све то Душан себи згрну, То учини Божа воља, Душан, Душан, бујна река, Србин јунак па до века! {{стих|520}} Ао века, Млада века, Сад на коњу, сада пешке, Сад код Јаше, сад код сешке, Сад при чаши, сад у колу — {{стих|525}} Гледај, Боже, браћу голу! Голи брацо, што си стао, Ваљда неси већ сустао, Цупни, скочи, Ситно крочи, {{стих|530}} Па заведи, Па проведи, Опа цупа, Па на ћупа! Алʼ ти сʼ, брате, светле очи, {{стих|535}} Али ништа, само точи, Кака чаша така срећа, Дајде ону, та је већа, Још и у ту винца ледна, Мени треба јоште једна — {{стих|540}} Браћо мила, здраво, здраво! Ја сам други кнеже Павô: Павô беше соко сиви, Чудио се сваки живи, Е он шчепа Туре устимʼ, {{стих|545}} А два друга рукамʼ пустим, Па заигра по мртваци Као муња по облаци; Ја у руци једној чашу, А у другој — опет чашу, {{стих|550}} У устима песмицу, Вама, браћо, здравицу, По винскима капљицама Играм весô међу вама, Браћо мила, здраво, здраво! {{стих|555}} Вина доста, то је право, И момицу белу, једру, И пламени мач о бедру. Оде коло, оде цела лупа, Ви стојите око мене скупа, {{стих|560}} Све ту соко један до другога, Само нема међ вама једнога, Очи вам се грозни суза пуне, Оне веле: Арса нама труне, Ох без збогом и без опроштаја {{стих|565}} Он се од нас сирома утаја, Лоша срећа нама га отрже Па у црну земљицу га врже, И верноме не остави другу Ништа друго до на срцу тугу, {{стих|570}} Туга јадна само мучи груди, Алʼ не може мртве да пробуди. Зато, браћо, будимо весели, Благо оном ком се дан још бели! Гробница је кућица опака, {{стих|575}} Зато мртвим буди земља лака. Ао Симо, чу ли, драги Симо, Зар са сузамʼ да се опростимо? Та заједно дане смо провели, Па бијасмо свакада весели, {{стих|580}} Истина је, грдне су нам бриге Задавале те проклете књиге, Алʼ кад књига понајвише тишта, Латисмо се красна шуровишта, Или чамац лагани узесмо {{стих|585}} Па сʼ на Дунав ладни навезосмо, Свукосмо се па за часак тили Поскакасмо у водицу чили, Опружисмо ногу и мишицу, Пресекосмо воду и матицу, {{стих|590}} Испливасмо преко на обалу, Па зачесмо ону дивну шалу, Час скакасмо скока јуначкога, Час трчасмо што поднела нога, Час Дунаву до на дно ронисмо {{стих|595}} И у шаци песка износисмо. Играсмо се тако без престанка, Без престанка док трајало данка, Па кад беше сунце веће село И дан лице посакрио бело, {{стих|600}} Ми у чамац — па све певајући Отидосмо утруђени кући. Дивна труда, ох велике сласти! И спомен ће њиов слатко пасти, Како сада тако и свакада, {{стих|605}} Симо, брате, збогом остај сада! О Јулије, чу ли, драги брате, Кадикада ја сʼ ражљути на те, Плану на те кâно огањ живи, А мој брате, за то ме не криви; {{стих|610}} Та и оно ведро небо горе, Тако увек остати не море, И оно се за часак навуче, Бура дуне, громови зауче, Да помислиш свијет се распаде, {{стих|615}} Алʼ замало — па свега нестаде, Гром умукне, небо се разгали, Па се уци пређашњојзи смеје, Сунце гране, па грејат навали, Те још лепше него пређе греје. {{стих|620}} Тако сʼ моја мирила љутина, И прва се враћала тишина, Зачас оде цела луда врева, Брат на брата опет се осмева, Па што било, то и битисало, {{стих|625}} Ни на ум нам више није пало, Обојица дивно помирени, Латисмо се горе и зелени, Пограбисмо пушке, те о рамо, Па се вери и тамо и амо; {{стих|630}} Боже мили, да лʼ веће милине, Да ли има што на свету слађе Негʼ са пушком одат по планине, Па уморан сести у залађе, У залађе крај каквога врела, {{стих|635}} Ту отрти тешки зној са чела, Латити се беле погачице, Присмочити каке печенице, Повратити срце гладно, трудно, Воде ладне напојити жудно; {{стих|640}} Воду пијеш, а врело жубори, А над тобом липа мирисава, А славуји свуд поју по гори, А крај тебе цветићи и трава! Цвеће љупко ми смо млади брали, {{стих|645}} Песме славља убаве слушали, Цвеће лежи у артији суво, Песме славља ветар је одувô, Алʼ ми ћемо као што смо били Један другом свагда бити мили. {{стих|650}} Глете, браћо, кроз прозора само, Како месец дивно сјаје амо, Амо сјаје, на нас погледује, Познаницимʼ својим се радује, Ајдʼмо на двор, ох ајдемо тамо, {{стих|655}} Јоште једном да га сʼ нагледамо. Колико смо спрама месечине Тако, браћо, ми стајали пута, Сећали се прелепе старине, Проклињали сад времена љута, {{стих|660}} Па се клели ноћом и тишином, Клели, браћо, Богом и истином, Ударити тешкој маглуштини, Маглуштини, тешкој облачини, Ударити оној страшној ноћи, {{стих|665}} Та лудилу и клетојзи злоћи, Па пробудит ону српску зору Зору ону, онај данак бели, У дивноме тако разговору До по ноћи често смо провели, {{стих|670}} Онда дому сваки, и ја своме, Још се моли Богу истиноме Да што пређе оде ноћна тама, Да што пре се посастанем с вама, Браћо мила, тако сʼ моли тада, {{стих|675}} Алʼ би тео ја друкчије сада, Сада мени било би милије Да се данак укаже доцније, Да са вама могу дуже бити, Јер кад сване, морам одлазити. {{стих|680}} Али веће учестали петли, Ето веће де се зора светли, Дан се бели на истоку спрема, Мене станка више овде нема. Одо, браћо, збогом мени сада, {{стих|685}} Збогом, браћо, можда за свакада! Сећајте се мене, друга свога, Сећајте се красна доба тога, Ох заклетве оне дивне, свете, Браћо мила, заборавит нете, {{стих|690}} Ње сʼ сећајте увек и свакада, Мене млада само кадикада, Само онда кад чашу узмете, Па весели до дна испијете, Тада само, тада веселога {{стих|695}} Сетите се, браћо, друга свога, Кажʼте само макар у памети: Млогу лʼ с нама он осуши клети! То је доста, ја не тражим више, — Збогом, браћо, мила и сувише, {{стих|700}} Били живи, весели и здрави Никада вас ја не заборави. (1844, јан.) }}</center> {{Википедија|Ђачки растанак}} == Извори == * ''Песме Бранка Радичевића I.'', У Бечу у јерменскоме намастиру, 1847. {{ЈВ-аутор|Бранко Радичевић|1853}} [[Категорија:Српска поезија]] [[Категорија:Српска уметничка поезија]] [[Категорија:Бранко Радичевић]] [[Категорија:Песме Бранка Радичевића]] rzxe4h7lk9wvrvyq0od834w15b69xti 0 15535 148086 141568 2026-10-30T15:32:29Z Coaorao 19106 /* */ 148086 wikitext text/x-wiki <poem> Лисје жути веће по дрвећу, Лисје жутo доле веће пада, Зеленога више ја никада Видет' нећу! Глава клону, лице потамнило, Боловање око ми попило, Рука ломна, тело измождено, А клеца ми слабачко колено! Дође доба да идем у гроба. Збогом житку, мој прелепи санче! Збогом зоро, збогом, бели данче! Збогом, свете, некадањи рају. — Ја сад морам другом ићи крају! О, да те тако ја не љубљах жарко, Још бих гледо твоје сунце јарко, — Слушо у грома, слушао олују, Чудио се твојему славују, твојој реци и твојем извиру, — Мог живота вир је на увиру! О, песме моје, јадна сирочади, Децо мила мојих лета млади'! Тедох дугу да са неба свучем, Дугом шарном да све вас обучем, Да накитим сјајнијем звездама, Да обасјам сунчаним лучама ... Дуга била, па се изгубила, звезде сјале, па су и пресјале, А сунашце оно огријало И оно је са неба ми пало! Све нестаде што вам дати справља' — У траљама отац вас оставља. </poem> {{Википедија|Кад млидијах умрети (пјесма)}} [[Категорија:Бранко Радичевић]] [[Категорија:Српска поезија]] jccdf32mrwpayurnei0grz19wprpv4f 148087 148086 2026-10-30T15:33:24Z Coaorao 19106 /* */ 148087 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Кад млидијах умрети | одељак= | аутор=Бранко Радичевић | белешке= }} <poem> Лисје жути веће по дрвећу, Лисје жутo доле веће пада, Зеленога више ја никада Видет' нећу! Глава клону, лице потамнило, Боловање око ми попило, Рука ломна, тело измождено, А клеца ми слабачко колено! Дође доба да идем у гроба. Збогом житку, мој прелепи санче! Збогом зоро, збогом, бели данче! Збогом, свете, некадањи рају. — Ја сад морам другом ићи крају! О, да те тако ја не љубљах жарко, Још бих гледо твоје сунце јарко, — Слушо у грома, слушао олују, Чудио се твојему славују, твојој реци и твојем извиру, — Мог живота вир је на увиру! О, песме моје, јадна сирочади, Децо мила мојих лета млади'! Тедох дугу да са неба свучем, Дугом шарном да све вас обучем, Да накитим сјајнијем звездама, Да обасјам сунчаним лучама ... Дуга била, па се изгубила, звезде сјале, па су и пресјале, А сунашце оно огријало И оно је са неба ми пало! Све нестаде што вам дати справља' — У траљама отац вас оставља. </poem> {{Википедија|Кад млидијах умрети (пјесма)}} {{ЈВ-аутор|Бранко Радичевић|1853}} [[Категорија:Бранко Радичевић]] [[Категорија:Српска поезија]] gfpikcxs97lpl8lyluw0bx1hzxjq4e1 0 15538 148102 43703 2026-10-30T16:25:24Z Coaorao 19106 148102 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Девојка на студенцу | одељак= | аутор=Бранко Радичевић | белешке= }} [[Слика:Branko_Radičević.gif |80п|десно]] <font size="+2">Девојка на студенцу</font> <poem> Kад сам синоћ овде била И водице заитила, Дође момче црна ока На коњицу лака скока, Поздрави ме, зборит оде: „Дајде, селе, мало воде!“ Ове речи — слатке стреле — Минуше ми груди беле, Скочи млада, њему стиго, Диго крчаг, руку диго, Рука дркта — крчаг доле — Оде на две — на три поле. Још од њега леже црепи, Али де је онај лепи? Кад би сада опет дошô, Ма и овај други прошô! </poem> (1843, јул) == Извори == * ''Песме Бранка Радичевића I.'', У Бечу у јерменскоме намастиру, 1847. {{ЈВ-аутор|Бранко Радичевић|1853}} [[Категорија:Српска поезија]] [[Категорија:Љубавна поезија]] [[Категорија:Српска љубавна поезија]] [[Категорија:Бранко Радичевић]] [[Категорија:Песме Бранка Радичевића]] sdmyzthrfc4xz827evzg0mzn1uikegl 148103 148102 2026-10-30T16:25:57Z Coaorao 19106 148103 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Девојка на студенцу | одељак= | аутор=Бранко Радичевић | белешке= }} <font size="+2">Девојка на студенцу</font> <poem> Kад сам синоћ овде била И водице заитила, Дође момче црна ока На коњицу лака скока, Поздрави ме, зборит оде: „Дајде, селе, мало воде!“ Ове речи — слатке стреле — Минуше ми груди беле, Скочи млада, њему стиго, Диго крчаг, руку диго, Рука дркта — крчаг доле — Оде на две — на три поле. Још од њега леже црепи, Али де је онај лепи? Кад би сада опет дошô, Ма и овај други прошô! </poem> (1843, јул) == Извори == * ''Песме Бранка Радичевића I.'', У Бечу у јерменскоме намастиру, 1847. {{ЈВ-аутор|Бранко Радичевић|1853}} [[Категорија:Српска поезија]] [[Категорија:Љубавна поезија]] [[Категорија:Српска љубавна поезија]] [[Категорија:Бранко Радичевић]] [[Категорија:Песме Бранка Радичевића]] g8wj5214gu5zxu81n5zsphee56e8dzd 148104 148103 2026-10-30T16:26:04Z Coaorao 19106 /* Извор */ 148104 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Девојка на студенцу | одељак= | аутор=Бранко Радичевић | белешке= }} <font size="+2">Девојка на студенцу</font> <poem> Kад сам синоћ овде била И водице заитила, Дође момче црна ока На коњицу лака скока, Поздрави ме, зборит оде: „Дајде, селе, мало воде!“ Ове речи — слатке стреле — Минуше ми груди беле, Скочи млада, њему стиго, Диго крчаг, руку диго, Рука дркта — крчаг доле — Оде на две — на три поле. Још од њега леже црепи, Али де је онај лепи? Кад би сада опет дошô, Ма и овај други прошô! </poem> (1843, јул) == Извор == * ''Песме Бранка Радичевића I.'', У Бечу у јерменскоме намастиру, 1847. {{ЈВ-аутор|Бранко Радичевић|1853}} [[Категорија:Српска поезија]] [[Категорија:Љубавна поезија]] [[Категорија:Српска љубавна поезија]] [[Категорија:Бранко Радичевић]] [[Категорија:Песме Бранка Радичевића]] tvijy0i5a9ch6e9qycttg39q7p15zt1 0 19550 148107 84287 2026-10-30T16:28:28Z Coaorao 19106 148107 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Циц! | одељак= | аутор= Бранко Радичевић | година=1843 | белешке= }} <font size="+2">Циц!</font> <poem> Aл' се небо осмеива, Ал' се река плави, А рибарче у чун снива Јасно кô на јави. Он итнуо удичицу, Рибицу је стекô, Метнуо на жеравицу, Па је тако пекô. „Жеравицо, де се труди, Немој тако споро.“ Рибица му веће руди, Готова је скоро. Руди риба — јоште мало — Сад му је печена, Срце му се заиграло: „Амо сад, милена! Доле ћемо јако сести, Ал' ће да се слади, Морô би те, рибо, јести И да није глади.“ Па је узе, па њом брже Да примакне к усти, Чун се љуљну, он се трже, Оде санак пусти. </poem> (1843, 27. нов.) == Извор == * ''Песме Бранка Радичевића I.'', У Бечу у јерменскоме намастиру, 1847. {{ЈВ-аутор|Бранко Радичевић|1853}} [[Категорија:Српска поезија]] [[Категорија:Бранко Радичевић]] [[Категорија:Песме Бранка Радичевића]] p14cwhaygww6rtlwg7i7yckdrx53ivl 0 19556 148108 43717 2026-10-30T16:29:34Z Coaorao 19106 148108 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Драги | одељак= | аутор= Бранко Радичевић | година= 1843 | белешке= }} <font size="+2">Драги</font> <poem> Петли поју, ето зоре, Збогом, драга, ја одлазим, Туђе доле, туђе горе Ваља мени да полазим, Та за лето, за читаво Одо, злато, остај здраво! „О мани се туђа света, Код куће је, веруј, боље, Ман' се, драги, пута клета, Ман' се зноја и невоље, Ох кад сунце летно плане, Оће јунак да сустане.“ Гором ладни ветри пире, Па знојаво ладе чело, Из камена вода вире, Ладна вода крепи тело, А кад легнем, густе гране Од сунчане јаре бране. „Но кад вијар страшно дуне, Небом тресну плаи громи, Кад из неба киша груне, Врело надме, мост поломи, Нигде стана, вода свуда, Куд ћеш онда, драги, куда?“ Нека пљуска, нека воде, Нека грома и ветрине, Гора има красне згоде, Има стене и пећине, Ту ћу, мила, да се скријем, Па олуји да се смијем. „Ал' тек што ти нога крочи Да униђе у пећину, Ал' на сусрет звер ти скочи, Гладна зверка на те зину, Немој, драги, немој ићи, Лоша коб те може стићи.“ Прођи ме се, тако т' Бога, Сунце моје, душо мила, Док је мене мача мога, Младе крвце док по жила, У пакô би јунак сишô Па весео ван изишô. „Но кад прође летни пламен, Мраз кад земљу стегне љути, Пуца дрво, пуца камен, Кад западну пусти пути, Када страшни нагну смети, Чим ћеш њима одолети?“ Док је срца веселога, Док је зеке виловита, Док је Бога силенога Што се громом амо ита, Залуду се смете сили, Кад ће Боже да закрили. „Дакле иде сунце моје, Оће дакле да се скрије, Гледни, драги, злато своје Гледни срце како бије, О моме могу ми т' отети, Ја ћу дане своје клети.“ Красни мома има доста, Кô ти нигде и никада, Код тебе ми срце оста, Зато с' прођи свега јада, Збогом, драга, руку на, Верна буди кâно ја. Оде лето и омара, Лишће жути, пада магла, Север душе, лист обара, Већ и зима силно нагла. Ал' и зима оде љута, Смеју с' доли и планине, А наш путник јоште лута Тамо, амо по туђине. „Ој стазице, кад ћеш витка Да се дома мени винеш, Ој сунашце мога житка, Кад ћеш опет да ми синеш!“ Тако путник тужи, поје, Па горицом даље ити, Ал' крај пута двори стоје, двори једни поносити. Ити путник, нуто среће! Већ да прође поред двора, Кад ал' озго красно цвеће Сави с' на њ'га са прозора. Диже главу он високо Па девојче спази тамо, Дивно чедо милооко Проговара: „Оди амо.“ „Секо, селе, дивна ли си, Око твоје красно ли је, Ал' за мене, душо, ниси, Кад за другом срце бије.“ Ево сада годиница Откако му не глам лица, И нојца се веће спрема, Њега јоште овде нема, Низа лице роним сузе, — Да л' га, Боже, себи узе? Да ли њега жеца љута Сред врелога згуби пута? Еда ли га валовита Бурна вода де занела? Еда ли је громовита Удрила га дегод стрела? Да ли су ми де сметови Драго моје завејали? Да ли су му де зверови Младо тело покидали? Бело грло штоно грли, Бело лице штоно љуби, Све су можда, све потрли, А са своји страшни зуби. Али можда здрав он ода, Можда другу сада вода, Сузе моје, тешке сузе, Драги другу можда узе! Сузе моје, вељи јаде, Другу грли драги саде, Другу стиска он на груди, А ја сама, сама туди! Усред мора гле врлетак, Онде самцит један цветак, Наоколо морске пене, Нема друга, па он вене. Тако и ја друга свога Немам овде миленога, Тако и ја тужим, венем, Па да завек скоро тренем. Ал' каки се пра то диже, Каки коњик пред двор стиже? С коња сјаа — шкрипе врата — Помоз' Боже, ето злата! </poem> (1843, 25. дек.) == Извор == * ''Песме Бранка Радичевића I.'', У Бечу у јерменскоме намастиру, 1847. {{ЈВ-аутор|Бранко Радичевић|1853}} [[Категорија:Српска поезија]] [[Категорија:Љубавна поезија]] [[Категорија:Српска љубавна поезија]] [[Категорија:Бранко Радичевић]] [[Категорија:Песме Бранка Радичевића]] fzkdzpz6l3sqy67r5w1ac04rgv23q9o 0 19560 148105 43722 2026-10-30T16:26:56Z Coaorao 19106 148105 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Нека сунца | одељак= | аутор=Бранко Радичевић | белешке= }} <font size="+2">Нека сунца</font> <poem> Jарко сунце седа, Травка њега гледа Оборена лица А пуна сузица. Ја ни лица кријем, Нити суза лијем, Већ с' ето осмевам, И вако попевам: Нека сунца, нека, Мене драга чека, Драга сунца два Мени ће да дā. </poem> (1844, 16. окт.) == Извор == * ''Песме Бранка Радичевића I.'', У Бечу у јерменскоме намастиру, 1847. {{ЈВ-аутор|Бранко Радичевић|1853}} [[Категорија:Српска поезија]] [[Категорија:Љубавна поезија]] [[Категорија:Српска љубавна поезија]] [[Категорија:Бранко Радичевић]] [[Категорија:Песме Бранка Радичевића]] 8ar49cbxtur669wunszd05nm02t6mgq 148106 148105 2026-10-30T16:27:09Z Coaorao 19106 /* */ 148106 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Нека сунца | одељак= | аутор= Бранко Радичевић | година=1844 | белешке= }} <font size="+2">Нека сунца</font> <poem> Jарко сунце седа, Травка њега гледа Оборена лица А пуна сузица. Ја ни лица кријем, Нити суза лијем, Већ с' ето осмевам, И вако попевам: Нека сунца, нека, Мене драга чека, Драга сунца два Мени ће да дā. </poem> (1844, 16. окт.) == Извор == * ''Песме Бранка Радичевића I.'', У Бечу у јерменскоме намастиру, 1847. {{ЈВ-аутор|Бранко Радичевић|1853}} [[Категорија:Српска поезија]] [[Категорија:Љубавна поезија]] [[Категорија:Српска љубавна поезија]] [[Категорија:Бранко Радичевић]] [[Категорија:Песме Бранка Радичевића]] 5inth5yad7p68wjcyuw8cgc7nbjgowq 0 19562 148109 43726 2026-10-30T16:30:30Z Coaorao 19106 148109 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Слатка мисли! | одељак= | аутор= Бранко Радичевић | година= 1846 | белешке= }} <font size="+2">Слатка мисли!</font> <poem> Mисли моја слађана А о драгој мојој, Кад на руци млађана Лежаше на мојој, Кад јој срце куцаше Да пробије груди, Кад јој усна муцаше: „Та ево те туди!“ Кад ми оно весела Око врата паде, Кад сузица она врела Низ лице јој тећи стаде, Ох када се зарумене, Кад полете оно к мене Кâно зора белу дану Једва дочекану. — Мила моја, зоро моја, Сунце дану моме, О слађана мисли моја А о злату моме! </poem> (1846, 6. јун) == Извор == * ''Песме Бранка Радичевића I.'', У Бечу у јерменскоме намастиру, 1847. {{ЈВ-аутор|Бранко Радичевић|1853}} [[Категорија:Српска поезија]] [[Категорија:Љубавна поезија]] [[Категорија:Српска љубавна поезија]] [[Категорија:Бранко Радичевић]] [[Категорија:Песме Бранка Радичевића]] km0w6kuhlmop1k6wzbljrznooiiv17f 0 19568 148110 43740 2026-10-30T16:32:59Z Coaorao 19106 148110 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Гојко | одељак= | аутор= Бранко Радичевић | година=1848 | белешке= }} <font size="+2">Гојко</font> <poem> Гусле моје, овамоте мало, Амо и ти, танано гудало, Да превучем, да мало загудим, Да ми срцу одлане у грудим', Та пуно је и препуно среће, Чудо дивно што не пукне веће. Зоро бела, сунце огрејано, Лисна горо, поље обасјано, Цвеће мило, росо, бистро врело, Па ти јоште, моје чедо бело — Ко да гледне чарне очи твоје Па у срцу да му не запоје! Ао свете, мио и премио, Красно ли те Вишњи удесио, Само, само, да још мрети није, Ал' већ нека, кад инако није. Данас-сутра час ће ударити, Јарко сунце мени заклонити, Из руку ми јасне гусле тргнут, Моје тело под земљицу вргнут. Ал' што певах неће пропанути, Након мене хоће останути, Док се поје, док се винце пије, Док се коло око свирца вије, Докле срце за срцем уздише, — Е па дотле, а куда ћу више. Ох олује, ао грмљавине, Погнале се небом облачине, Посуктале оне муње лаке Па раздиру небо и облаке, Дршће земља, помиче се стена, Вихар чупа дрвље из корена, Мрак је сада, све сад опет гори — А мој Боже, света не умори! Севну муња — гледај тамо горе Оне беле поносите дворе, Стоје двори, слава нека стара, Кажу двори силна господара, Ударени на стење високо — Баш се види где царује соко. Та соко је кâ му отац био, Што му красно име оставио, Баш кâ таком приликује тићу — Њега зову Гојко Змајевићу. Јутрос рано пре румене зоре Гојко беле оставио дворе. До оружа и срдашца свога Он не крену друга ниједнога. Да лов лови, у горицу зађе, Јутро прође, он лова не нађе, Прође подне, лова ниоткуда — Нуто јада и његова чуда! Па још бура што сад осилила, Те растреса над горицом крила — Ох гњеван је, ал' не са ветрине, Не са пљуска и те грмљавине, Давно све то јунак савикао, Ал' му мука што је забасао: „Севај, муњо!“ гњеван покликује, Муња сева, гору осветљује, Ал' све заман, клета нигде пута, Он једнако по беспућу лута. Буре неста — ноћ је — ведро — тио — Давно данас месец поранио, Па већ зађе — већ је пола ноћи — Јоште мало и зора ће доћи — И ето је, веће се помоли — А наш јунак да л' је спази, што ли? Да л' још лута, да л' санак борави? Зора сјаје — ма где он се бави? Ено њега тамо крај извора, Где клонуо од тешког умора, Пуно гњевних мисли премислио, Ма га најзад санак преварио. Још он спава, за зору не хаје, Бела зора за њега не сјаје, Зора сјаје, диван свиће данак, Ал' наш Гојко грдан снива санак. Снива јунак, е ка јуче лови, Па не може ништа да улови, Па кâ јуче, диже с' олујина, Пљусак пљушти, јечи грмљавина, А он лута гором кроз планину, Те пред једну стигао пећину. Шћаше улест, али се устави, Коса му се подиже на глави, Чудно нешто отуд на њ се сјаје, Мисли јунак: ко је, Боже, шта је? Ал' се крену то чудо из мрака, Те спопаде у страху јунака. Медвед беше — заман он се брани, Никако се не мож' да одбрани, — Већ ноктима спопао га тешко, Већ му кида то месо витешко, Већ на земљу хладну га обара, Већ му чупа срце из недара, Већ — ох муко! он се из сна прену, Па десницом ка срдашцу крену. Још погледа — јао мили Боже! Таре очи, вероват не може: Близу њега једно чедо бело, Сан је и то, мисли он зацело: „Сан је сан је —“, гледа, — „ал' опета —“ Та лепа је, прелепа је клета. Прва буна ето већ га прође, Он устаде, па зборити пође: „Богом сестро, право ми говори, Што ли чиниш у тој пустој гори? Ко те младу догнао овамо, Где живују дивље зверке само? Кажи брату ако си девојка И људска те одојила дојка, Кажи брату, ол' девојка била, Оли чарне ове горе вила, Јера чуда, веруј ми, такога Још не видех за живота свога, Па оли си из горице вила, Ол' те барем вила одојила.“ Тако јунак, а девојка заче: „Богом брате, незнани јуначе, Ни сам, брате, ове горе вила, Ни ме вила младу одојила. На дому ми останула мајка, Имам тамо и старог бабајка, Дођох амо да умијем лице, Да донесем мајци јутрошњице.“ Ово рече, ка извору оде, Лице уми, И наточи воде: „Сада идем, мајка мене чека, Но, јуначе, ти си из далека, Јера мислиш, кâ што рече амо, Да овдена живе зверке само, А не знадеш сред ове горице Беле двора Рајка Жеравице. Гледни само — видиш тамо горе Оне беле поносите дворе, То су двори Жеравице Рајка, То су двори мојега бабајка. Дођи к нама, свак те радо чека, Јер си, видим, путник из далека, Мајка, сеја за тебе се боје, Јер си самац оставио своје — Но љуто се млада заговори, Ваљало је да сам већ на двори, Збогом сада, ал' кад отле пођеш, Немој наших двора да мимођеш.“ То изусти, оде двору мома, Оста самац, Гојко наш сирома, Оста чудан, у мисли се дао: „Зашто“, вели, „пре то несам знао? Али ништа, шат још доцне није“, Те полако дворима се вије. И у дворе Гојко улегао, А лепо га Рајко дочекао, Понудио кâ што ваља госта, Мудрих речи прозборио доста, Па је онда вако започео: „Чу ли, сине, што бих знати хтео: Откуда си и ко ти је мајка, Кога кажу родног ти бабајка?“ На то Гојко брзо реч прихвати: „Право ћу ти све ја казивати. Оца свога једва сам познао, За детињства мога он је пао, Са Турцима у боју крваву Он је славно изгубио главу, Њега зваху Змају Милутине.“ — „Змај Милутин — та Бога ти, сине! Кликну старац, мило му бејаше, Па овако даље бесеђаше: „Та ја и он кâ браћа смо били, Заједно смо некад Турке били. Знаш ли оно — ал' било је давно, Дваест лета сад ће бити равно, Ти си онда једва на свет стао, Но зацело веће си слушао — Крваво је сунце излазило, Крваво је онда залазило, А сувише два крвава данка Гореаше огањ без престанка, За небо се пусти дим машао — Онда сам ти оца упознао. Хеј мој сине, какав ти бејаше, Какве л' Турком јаде удараше, Та не бејах ни ја кукавица, Ал' он беше наша перјаница. За једнога боја жестокога Беше муке доста за свакога, Свак чињаше колико могаше, И пред собом Турке разгоњаше. Ја од чете бејах понајпрви, А вас црвен од турачке крви, Кад гле на ме једне јуначине Као какве мутне облачине: „Стани“, викну, „стани, копилане, Грдне си ми ударио ране, Пуно си ми другова згубио, Но и тебе сад је Бог убио.“ Па је пушку малу потргнуо, Удрио ме амо под пазуо, Врела крвца из ране покуља, Ја у седлу мало се заљуља, Шћах из боја окренут коњица, Ал' не даде силна потурица. Још из пушке једне удари ме, Јоште једном љуто обрани ме, Испаде ми бритки нож из руке, Вас ти клонух, — јао моје муке!, Украј мене Срба ниједнога, Све прснуло а од јада мога, Већ прискочи проклети Турчине, Већ замахну да ми главу скине, Већ помислих: збогом, бели дане! Ал' сва срећа не хте да ме мане. Јер у тај час Турчин с коња клону, Сабљу пусти, па на земљу тону. Ох Милутин недалеко био, И јаде ми љуте опазио, Дохватио ону шару дугу, И помогâ од самрти другу. Од то доба проше две године, И погибе Змају Милутине. Змај је био, кâ змај је и пао, Сам је онда триест сасекао, И што ћу ти хвалити га веће, Нигда мајка родити га неће.“ А мој побре, ала ти се жари, Ал' се кува, ала ти се вари, Ал' се врти крај огња пециво, Ал' се спрема то румено пиво. Та части нам Српчића старина, Част господска под небом милина: Већ дан један — већ и други ето — Пате јањци, пати винце клето — Већ и трећи — амо, побре мио, Но већ си се, брате, задоцнио. Веће Гојко окрочи коњица Што поклони њему Жеравица: „Збогом, збогом!“ веће га ободе, Већ кâ муња пут горице оде, Већ замаче још се види мало — Но сад га је већ сасвим нестало. Тужна Цвета у двор похитала, У потаји сузе лити стала — Бог би дао те са већих јада Нигде никад не сузила млада. Зора зори, ни сам не знам која, Ал' је красна, па била ма која, Гором језде два коњика млада, Једно Гојко, а друго је Рада. Јесу красна два та побратима, Само трећег да је још међ њима Па би рекâ Милош је устао, И са браћом овуд појахао. Ал' је Стојан на крајину макâ, Па он чува стражу од Турака, И давно је како тамо крену, Њему Раде иде на измену, Радивоја побро Гојко прати, Па га моли и овако брати: „Хајде, брате, хајде, Радивоје, Да ти злато ја покажем своје. Та чудо је, побратиме мио, Ни у сну га неси никад снио: Каква стаса — лице кâ зорица, Око бистро лепше нег Даница, Даница нам носи белог данка — Та лепша је од најлепшег данка.“ Тако збори, побра с пута свраћа, Па са њим се странпутице лаћа. Лаки коњи, а прелепо доба, Ала лете побратима оба! Јутро бежи, подне се примиче, Из горице бео дворац ниче: „Моје сунце ено сјаје онде, Деде, зеко, још понеси донде.“ Код Рајка су обојица били, Частили се, рујно винце пили, Узјахали мамене коњице, Хватили се зелене горице. Језде гором они обадвоје — Ал' је нешто чудан Радивоје, Вас се нешто јунак променио, У мисао неку заронио, Баш у неку мутну и немилу, Мало збори и то кâ на силу, Мучно језди украј побратима, А све жешће унапред се прима, Кâ од њега да би умакао — Спази Гојко, и беже му жао, Сети с' Цвете, па се и препаде, Па овако говорити стаде: „Што је теби, брате Радивоје Откад злато ти угледа моје? Нешто тешко носиш у недрима, Па од свога тајиш побратима. Још ме чудно гледнеш понекада, Да ме страва свег спопадне млада. Та мислиш ли о Цвети мојојзи? Нађе л' мане ти какве на њојзи? Кажи, брате, ако Бога знадеш, Што на срцу својему имадеш, Мој по Богу ти си побратим — Казуј брже, да се не мучим.“ На ово је јунак Радивоје Мало лице разведрио своје, Јоште рече: „Хеј мој побре мио! Какве мане — куд си замислио? Та што год је на свету дивоте, Све то Цвета за себека оте. Ох узми је, нећеш се кајати, Она ће ти данке да позлати. А што мало потамне ми лице, Своје сам се сетио сестрице, Њу, кâ знадеш, земља већ покрива, Ја помислих: да је сада жива! Красна л' беше кад беше на свету, И на твоју доста налик Цвету. Ето, брате, што си знати хтео — Стога сам ти мало невесео.“ Ово рече, оде на крајину, А Змајевић кући кроз планину, Оде кући песму певајући, Певајући злато спомињући. Ох та певај ко год злато има, А ко нема, певај кô да има, Није л' злата, има штогод друго — Певај само, не разбирај дуго, То ил' оно, све је, брате, једно, Што је мило, све је песме вредно. Ето моје, па нек ми је проста, Јер за сада свакако је доста. Песмо моја, песмо од некада, Где је оно красно доба сада, Кад те сретан ја певати почех? Ох давно је, ма ја те не дочех: Четир пута веће зима љута Пограбила лишће са дрвета, Четир пута сину прамалеће, Лишће врати, окити дрвеће. И тако ће док је века бити, Једно грабит, друго доносити, Ал' што зима уграби менека Не поврну нико ни довека. Даничићу! тебе сад братимим, Да са срца мало јаде снимим: Ја имадох брата рођенога, Рођенога брата јединога, Црна земља менека га узе, Ја за њиме пролих горке сузе, Ал' све заман — ништа не помогох, Из гроба га подићи не могох. Богом брате, кад роднога немам, Не дај самац да се на пут спремам, Хајде са мном, јер без братског друста, Веруј, веруј, земљица је пуста. Нојца оде, сину зора бела, А оживе околина цела: Одсвуда се момци помолише, По два, по три, однекуд и више, Сви на коњма, коњи им милина, Ма јунаци чудо и милина. Весело им око и оруже — Куд су нагли, љубазиви друже? Ето језде и зборе о Гојку — Да л' ће са њим по Цвету девојку, Спремили се, па од пусте жеље Похитали њему на весеље? Опет зборе, али за крајину, И спомињу нешто о Турчину, И о крвци што ће да се лије — Да л' ће бојак да се какав бије? Бојак богме каквог још не беше, Јер се мучни гласови разнеше, Кажу: Турци нешто не мирују, Дању, ноћу брзе коње кују, Прах намичу, оштре јатагане, Честе књиге прате на све стране, Још помрко на 'ве горе гледе — Бојати се од злотвора беде. Па зато се момчад узбунила, Разавила соколова крила, Те ка кули Змајевој се крећу, И туце се на рочиште слећу, А отле ће к осталој дружини, Па са њоме крвавој крајини, Да не даду, већ да је утврде, Да је како Турци не нагрде. Већ је подне, већ и превалило, Под кулом се све већ искупило, Већ и Гојко озго је сишао, Те по друсту разгледати стао; Тражи јунак Богом побратима, Ал' у чети јунака не има, Гледну даље, и заман бејаше, Већ за њега запитати шћаше, Ал' ето га, ето сивог тића, Иде Стојан и води вранчића, За њим ступа љуба вереница, Тужна јадна кâно робињица. Ал' где не би тужна јадна била, Какав ноћас санак је уснила: У сну њојзи сунце помрчало, Па с' на земљу доле саурвало, А кром војна њезино срдашце И не знаде за друго сунашце: „Дакле, сунце, само јоште сада, Само сада па више никада!“ Тако Мила, — заман је зборио, Узаман је њен Стојан корио, Она опет: „Никад, ох никада Више ми те не има назада.“ Од по ноћи тако процвилела, Од по ноћи ока није свела. Већ је време, доста би праштања, Доста збора, доста световања, Јунаци се коњица хватају, Мајке, љубе, сеје одступају, Али многа тајом засузила, Ма не сузи Стојанова Мила, Тешки јад јој срце покосио, И у оку сузе засушио, Око стало па се укочило, Она гледа своје сунце мило, Сунце мило, али на западу — Помоз', Боже, ње големом јаду. Веће Стојан од земљице скочи, Већ коњица претилог окрочи, Већ — та глени љубе несретнице, Она скочи вранцу за вођице: „Нећеш — нећеш!“ кô ван себе врисну, Па вођице оберучке стисну. Ох срамоте што с' на Срба оте! Од срамоте пламом запламтио: „Пуштај, љубо, Вишњи те убио!“ Ал' ништ' за то и не хаје млада, Већ још чвршће вођице спопада. Наже јунак снагом из мишица, Отклопи јој руке од вођица, Од коњица отури је јадну, Она паде на земљицу хладну, Паде доле па се обнезнани — А мој брате, таке јаде мани, Гле Стојана, гледни сивог тића, Он удари претилог вранчића, Срдит био, срдито удрио, Срдито му коњиц захватио — Сви за њиме — коњи се слегоше, Па за собом поље отискоше, Сунце зађе — ноћ је — свуда тавно, Догорели огњи већ одавно, Коњи пасу, ма јунаци пали, Крај пушака тананих заспали, Гојко дуго на злато мислио, Ма га најзад санак оборио. Спава и он, спавају главари — Али један за сан још не мари. Јоште Стојан не склапа очију, Чудне мисли по глави му с' вију, Растанак му на срдашце пао, Па кâ сињи камен притискао, Своје љубе јаднице се сећа, Тад, ох тада сва га мину срећа, Та кад оно прискочила млада, Сва ван себе од слутње и јада, Кад дохвати вранца за вођице, Како ли је тиште немилице. Па ко знаде како може бити, Може тужна јоште погодити. И слутња му срдашце прихвати Да је неће више угледати, И што даље, већма га спопада: „Никад више — дакле баш пикада?“ Заман мучи, заман се отима, Све га већма слутња обузима: „Дакле никад — дакле баш занаго Никад више, кâ што рече драго — Никад више —“ ту му коњиц рже, Он из мисли претешких се трже, Те погледа небу ка истоку, Гледа боље, не верује оку: Црвēн пред њим, кâ да небо гори: „Шта је оно — зар већ зора зори?“ Још ослушну — да ли штогод чује? Је л' то топот што се приближује? Богме коњик — Бог му у помоћи! Што л' га гони овако по ноћи? Већ је близу, већ и пушка цикну, А уз цику јунак вако викну: „Та на ноге! Турци ударише, Ударише, воду прегазише, Бију, кољу, робе, пале, руше — Јао, Срби, куд ће ваше душе.“ Цело поље већ се уздрмало, Пешац, коњик, све с' опремат стало, А Змајевић брзо похитао, Па гласника распитиват стао, Да све знаде што је и како је, Понајвише где је Радивоје. Гласник оде: „Бог то један знаде, А ја само да њега нестаде. Синоћ јунак кâ и увек оде Да уходи Турке украј воде, Одмах затим Турци ударише, И зачас нас љуто нагрдише. Јао, брате, кад се сетим јада Што нас хвати онда изненада: Ни сад не знам како све бејаше Ма зачас нас Турци опасаше, Баш из земље кâ да поникоше — Све бих рекô, издаде нас неко, Баш издаде, другаче никако, Ево главе ако није тако. Ал' куда се деде Радивоје, Не знам, брате, а душе ми моје, Како оде, од онога часа Нигде њему ни трага ни гласа, Ох јунак је Радивоје био, Па је гдегод главу изгубио.“ Ово рече, ал' рече и више, — Ма се веће Срби опремише — Гојко миче коњанике своје, А уздише: „Хеј мој Радивоје!“ И цела се веће војска крену — Већ стигоше у гору зелену, Већ стигоше, већ и замакоше — Мало прође — већ Турке сретоше: Поцикташе те пушке танане, А зајеча гора на све стране, Огањ суну, и до беле зоре Много срце турачко сагоре. 3оро бела — ма гле турског јада! Сунце грану — ох јад тек је сада. Пламте њима браде на све стране, А полећу тикве обријане, Срб удара и тамо и амо — Но да махнем кад је игра само, Скоро свуд их Срби већ сломише — Ма ће сутра бити муке више. Ено зађе сунце огрејано, А врћу се чете непрестано Од горице од оне каурске, Чете иду, а чете су турске, Што серашћер унапред послао, Па какве их назад види јао: Поломљене, огњем опаљене, Бритким гвожђем љуто нагрђене, Ага пешке, а бег без сарука, Жива, брате, овог света брука, Ни по бруке да је још од кога, Већ од раје, скоро од никога — Шкрипи зубим' Арслан Сулејмане, „Ох ђауре, чекај докле сване“. И гле свану, и сунашце грану, Ал' већ бојак притискâ пољану, Е се Турци макли пређе зоре, А испали Србињи из горе, Сусрели се, заметнули јаде — Али сад тек прави бој настаде. Хај Србиња, хај пусте жестине, Хај јунаштва што ми дивни чине, Гледни оне — али нашто, брате, Давно зна се за тиће крилате, Па кâ увек тако је и сада, Где Срб бије, ту је пуно јада. Бој се бије — подне превалило, А са неба сунце запламтило, Ал' је Турком око срца зима, Јер све даље Србаљ преотима, Понајдаље Гојкови коњици, Та јесу ти красни убојници: Поломише, Турке замрсише, За срце им војску ухватише, Па је на све размахују стране — То опази Арслан Сулејмане, Гледну Руста, десно крило своје, Русто гледну на спахије своје: „Јала за мном!“ то само изусти, Па коњица у коб Гојку пусти. Дочека га Гојко — удрише се — Пода њима земља се затресе, А над њима сабље се сретоше, Али Турчин беше среће лоше: Живо одби, живље Србин ману, Обори му главу на пољану — Русто паде — кликну Србадија, А уздахну листом Турадија, Задрхташе јадни на све стране, Понајвише Арслан Сулејмане, Обамре му срце у недрима, Али окле, кад га и не има, Давно срце у Хајке је младе — Камо срећа да је не познаде. Ње се сети, препаде се тешко, Заборави поштење витешко, Плећи даде, па коњица сави Ка чадору где злато остави, Да је узме па да бега с њоме — Ох зашто је маче са собоме! Живо Турчин низ пољану нага, Опази га Гојко, потера га, Још кликује: „Стани, тако т' Бога, Та један ће само на једнога.“ Али Арслан главе не обраћа, Само ђога бакрачлијом лаћа. Бежи ђого кâно див из горе, Види Гојко, стићи га не море, Па се пушке са рамена сећа, Пушка цикну, а поможе срећа, Арслан паде, заклаше га змије, Звекнуше му празне бакрачлије. Паде Русто, паде Сулејмане, Збунише се Турци на све стране, И пре Срб им пуно удри мука, Ма сад тек им обрте нерука. Али ко ће све ти казивати, Ко л' им редом јаде прикупљати, Ето једном: поцрвене трава, Оставише пет хиљада глава, Што претече, стругну без обзира — Ал' ко рече да у Срба дира. Ено беже — баш их поломише — И чадоре Турци оставише, А Србињи у њих улегоше, Па их дивно преметати поше, И подоста беше у некоме, Понајвише у Арслановоме, Баш у њему на гомиле благо — Али где је Арсланово драго, Где му сунце, где Хајкуна бела, Благо стоји — куд се она дела? О Хајкуна, ружа тек развита, Па у киту са љиљаном свита, Тако ти је румена и бела, Ко је виде, срце му понела. Ама слабо очију бејаше Што дивоту ову сагледаше, А међ овим неко момче Тале, Красан јунак, сви га Турци хвале. Ја сад не знам како с' надесило, Ал' је једном Туре припазило, Једном само, али доста беше, Све му мисли за њом се отеше, И давно је уграбити шћаше, Ма с' никако згода не даваше. Ал' кад Арслан на ограшју паде, Тад се Талу и згодица даде: „О Хајкуна“, рече, „сад си моја.“ Дирну коња, утече из боја Право Хајци, — весела му мајка! Јоште кликну: „Бежи са мном, Хајка!“ Што би даље, то песма не знаде, Ал' и да зна, скратити ваљаде, Ње ту нема, а нема ни Тала, Где су да су — помогâ им Ала. Сунце седа поносито, тио, Гојко у њег' очи управио, За горицу злаћано заходи, Чини му се срећу му одводи, Нешто му је и чудно и тешко, Чудно куца срце му витешко, Да је јутрос, кад бој запламтио, Лако би се чуду још довио, Ма су Труци у неврат расути, Па на што ли ово сада слути! Сунце зађе, а Гојко уздану, Спусти очи, глену низ пољану, И опази једнога коњика, Ал' још не мож' разазнат му лика. Коњик ближе — ох сад га познаде, И мучнија мука га спопаде, Позна Мирка, слугу Рајковога, Ма какав је за милог му бога: Вас у крви, а сетнога лица, Једва свога што с' држи коњица, Шинуле га гује наопако, Гојко скочи: „Окле, брате, тако? Бог ти вишњи дао срећу бољу, Ал' ти носиш јаде и невољу.“ „Носим своју и твоју невољу, Бог ће теби дати срећу бољу, Теби можда, ал' мени никако, Него деде прихвати ме јако, Тешке су ме освојиле ране.“ Ово збори, љуља се да пане. Прихвата га, с коња му помаже, На земљицу Гојко га полаже, Полаже га, а мозак му гори: „А Мој брате, говори, говори!“ Мирко заче: „Ноћас све бејаше — Баш се зора помолити шћаше, А зачу се цика од пушака, И поклика: ето нам Турака! Откуд — како — једва ко запита, Свако скочи, пред Турке похита, Сретосмо се, па се покрвисмо, Изгибосмо, љуто с' изранисмо, Без ране нас не оста једнога, Сваки братски бранио је свога, И сам Рајко у бој се нагнао, И он ране у руку допао — То су, брате, то су јади наши, Али ево и твоји и наши. Побисмо се и Турке узбисмо, Што могосмо, оно одбранисмо, Али Цвету, али злато твоје, Уграби нам пусти Радивоје, Проклет да је, догод света траје, Ова љута рана од њега је.“ То говори, а с душом се бори, То изусти, лаку душу пусти. А Змајевић — ох махни му јаде, Бог нам таквих не дао никаде — Ма је чудно испод овог неба, Од свуда нас лоша срећа вреба, Зато брже лозовине амо, Да се њоме, браћо, оружамо, Да несрећу, како откуд муне, Дочекамо на те чаше пуне, Да с' куцнемо, чашама звекнемо, Шат немилу како одбијемо. Побратимство под ноге вргао, Родну земљу злотвору издао, На крст часни сабљу повадио, Украј Бога место изгубио, Па све заман — ох ти јаде тешки! Врти му се тај мозак витешки, Цели свет се око њег' окреће — Чини му се ни ђаво га неће. Зборио је што је лепше знао, Чинио је што боље могао, Ал' кад виде да не може тако, Домисли се, обрте инако, И нареди лажне гласоноше, Те на душу своју потегоше: Е њен Гојко на ограшју паде, Ал' се Цвета преварит не даде: „Е па добро, дад' његову главу, Да је видим мртву и крваву, И целивам место драгог свога, Кад га жива грлити не мога, А ти брже копај раку ладну — У њу лећу, издајице нећу.“ Тако Цвета, па лице одврати, Својих мисли јађаних се лати, Од образа сузе јој удрише — Радивоја јади покосише, Од јада му пуца срце живо: Зашто он баш да јој чини криво! Те проклиње која га родила, И за таке муке одојила, Е кроз пакâ до неба улега, Небо пред њим, а не мож' у њега. Ох када би време врнут могâ До онога часа злосретнога Кад је првом дивну угледао, Чини му се: би је прегорео — Би зацело, и могâ би ласно — Али сада — сад је веће касно. Гле град турски — мрко л' кроза тмину На србињску гледа покрајину, Мрко гледа, али залуд му је, Лоше су му за каменом гује. Што утекло па се не разбегло, Све из боја у њ се Турак' слегло, Ту мишљаху јадни да одахну, Ал' несрећа још их се не махну. И ако је као што се збори, Онда богме у час понајгори, Е ђауру није још до мира, Војску купи, све најбоље бира, Гради справе, какве још никада, Кô да хоће баш амо на града, Тако збори и тако се слути, А Турцима у срцу се мути, Свак се боја последњег спомиње, Те понеки вако започиње: „Вала, кардаш, то бојак бејаше, Није шала, баш нас покрхаше, Баш кô да се сваки помамио, И чујте ме, а што бих вам крио: Ако буде кâ што неки слуте, И ђаури амо се упуте, Ко год хоће нека куша срећу, Нек их чека, ја их чекат нећу, С пола сам им још и утећ могâ, Ал' са града охронуће ђога. Ту је Тале, ту је Радивоје, Свак крај себе чува драго своје. Радивоје јадан и несретан, Али Тале, је л' он јунак сретан? Ох и њему с' небо наоблачи Како амо у града корачи. Угледала жестока Туркиња, Угледала краснога Србиња, Угледала и запе јој око, Ал' и јесте Радивоје соко, Баш је мало такових јунака И у Срба, камол' у Турака. Сјајан Тале дотле њојзи био, Ал' крај Срба сјајност изгубио Кано месец кад гране сунашце — Утече јој на око срдашце: Тек спазила па Хајка планула, И у срцу своме покликнула: „Ето мени красна господара!“ Јао Хајка, ал' те срећа вара. Нојца бежи, а зорица зори, Стижу гласи гори иза гори. И зацело веће Турци знаду, Е ће ђаур ударит им граду, Па ниједном остат се не хоће, Свако гледа куд ће и како ће, Заман уче, заман вође коре, — „Беж'мо, беж'мо!“ сви изгласа зборе, И умало града не пустише, Ма их најзад вође надмудрише: Да чекају још до тамне ноћи, „Тад ће“, веле, „жесток индат доћи: Војске пуно, а све момка љута, Све самога кардаш Арнаута.“ Па сићане књиге повадише: „Гледај само како султан пише — Сто хиљада“ — Турци загледаше, Ал' на срећу читати не знаше. Ох на срећу, али не на своју, Већ Бога ми, Србине, на твоју. Сунце седе, ено тамне ноћи, Ал' Турцима ниокле помоћи, Па да им је јоште јада више, Ето страже у град се сломише: „Иде ђаур — броја му не има!“ Помами се срце у Турцима, Поскочише, к вратим' полетеше, А вође их устављат не смеше, — И сва војска већ остави града — Јао Турци, зарашта и сада. Иду Срби, јечи поље равно — Ма туд проше други већ одавно, Е су чули како је у граду, Чули Срби о турскоме јаду, Па се вешто на ноге дигнули, Две-три страже њима укинули, Поред града прошли странпутице, Хватили се зелене горице, Ту запали згодно у потају, Ако Турци нагну завичају. Хоће Срби да освоје града, Ал' га неће без турскога јада, А саде им тако шака паде, Унапред се већ срећице сладе, Свима игра срце у недрима — Ал' је Гојку око срца зима. Ено Турак' — ох ти његов јаде! — Међ њима је зацело и Раде, Носи Цвету, Бог јој помогао! Ма је Гојку кам на срце пао. Ох ето их — Гојко ослушкује, Спрема ватру, друсто разређује, Па оли је задобити тако, Оли тако ол' тужан никако, Гњевно јунак зуб'ма зашкрипио: „А мој побре, баш си ме убио.“ Глени Турке — већ су близу горе, Већ веселе започеше зборе: „Јала, кардаш!“ — тако један кликну, Ал' из горе танка пушка цикну, Турчин паде — и што ћу ти више, Већ из горе пушке окупише, Веће Турчин за Турчином пада, Већ се кају што пустише града. Би сад назад, ал' је доцне, јао, Већ им ђаур пута пресекао, Та јад спреда, а јад је одзаде, А највећи: срца им нестаде. Месец сину — а мој побре, глени, Већ су одсвуд Турци опкољени, Ђаур стискâ кâ никад дојако, Бар Турцима учини се тако, Те зовнуше Мухамеда свога, — Јао Турци, прођите се тога, У се, јадни, јер тако ми среће, Ни капе вам тако претећ неће. И бију се, а да што ће друго? Отимљу се, ама неће дуго, Сваки час им носи муке грђе, Све их Србаљ опасује тврђе, Удара им са стране свакоје, Понајљуће где је Радивоје, Ту је покољ, ту без нада мука, Дршће Турком и срце и рука, Сваки види е све већ пропаде, Ма се бију — ал' заш не и Раде? Са коња је јунак сајахао, Мучно гледи — да л' му жића жао? Да ли жића, да л' другога чега И од жића јоште милијега? Живот, име, и све што му било Негда тако и драго и мило, Све прежали, све веће прегоре, Само једно још јунак не море, Цвету не мож' — ох да ј' мртва веће — И ка њојзи брзо се окреће, И види је е земљи клекнула, Па ка небу руке подигнула, Богу с' моли, грозне сузе лије — Ох он знаде е то за њег' није. И љута га нека мука прима, Дохвата му срце у недрима, У срцу се страшне буде змије, Гледа Цвету — Боже, закрили је! Једно Туре ка њему долеће Уплашено не мож' бити веће: „Вала ето“ — кâ без душе поче, Поче јадно, ма речи не доче, Једно зрно удри га у главу, Туре паде пред Рада у траву: „Дакле тако, дакле још замало, Можда одмах па ме је нестало — Али она преживети може, Па да други — страшан ли си, Боже!“ Вас се тресе — но шта с' оно чује? — Радивоје плахо погледује, И опази — а што ће му више, Већ од свуда Срби проломише, Турци беже — Србињи за њима, Гоне, бију — Гојко међ првима. Познаде га, кликну Радивоје: „Јао Цвето, јао сунце моје! Кад не можеш бит на срцу моме, Та не дам те, богме, ни другоме.“ Ово рече, севнуше му очи, Сабљу трже, плахим кроком крочи, Већ је близу, већ до Цвете стиже, Већ јој сабљу изнад главе диже! „Умри!“ викну, ал' то и све беше, Синџирлије срце му разнеше. Радивоје паде на земљицу, А прискочи Гојко на коњицу, Узе Цвету, на коња је хити, Па са њоме из крешева хити. Ал' ко гони друмом кроз горицу Бело чедо на плахом коњицу? Обазре се — весела му мајка! То је Тале, и са њиме Хајка. Она Талу срце је понела, Ал' га. неће ево Хајка бела, Њено сунце остало назада: „Пуштај, пуштај!“ повикује млада, Отима се, ма заман јој муке, У јунака јакосније руке. Бежи Тале с Хајком кроз горицу, Опази га Стојан на коњицу, Женску главу добро распознаје, Сећа с' љубе, мисли Српкиња је, Чија можда љуба вереница Што уграби негде потурица, Па га тера, а вако кликује: „Пуштај роба, ол' т' заклаше гује.“ Већ га стиже, већ — ох љутих јада! Обрте се Тале изненада, Пушку малу на Срба обара, Погоди га сред живих недара, Паде Стојан с коњица претила: „Збогом, Мило, јеси погодила.“ Тале оде — оста бојна вика, Оста за њим од пушака цика, Далеко је већ јунак умакô — Што ће Хајка кукавица јако? Молила се — он је чуо није, Отимала — помогло јој није, И јоште би да још јадна може, Али ето сва већ изнеможе, Па на муци к небу погледала, Озго Алу у помоћ позвала, Ала чуо па јој помогао, У душу јој чудну мисâ дао. Престаде се Хајка отимати, Да је пусти, престаде молити, Крошто — зашто — ко то јоште знаде? Тале мисли е му се подаде, Те јој беле руке попустио, Јао Тале, баш те Бог убио. Тек Хајкуна што то осетила, Па од паса ножа повадила, Удри Тала у срдашце живо — Ал' му млада не учини криво, Што тражио, оно и нашао, Заш отимâ што му Бог не дао, Та срце је од самога Бога, Кад те неће, не гони никога. Једва зора забелела млада, На мртваце бистра роса пада, Кроз мртваце сузна и крвава Иде, лута једна женска глава, Све прегледа, а тражи једнога, То је Хајка, Ала јој помогâ. Брзо Хајка мимо прве хити: „Тамо“, вели, „тамо мора бити.“ Где гомиле стоје понајвеће Тамо јадна Хајкуна се шеће, Мало било, за дуго не било, Срце Хајку није преварило, Тамо она нађе сунце своје, Тамо лежи њезин Радивоје. Познаде га Хајка, прихвати га, Из мртаца мало износи га, Полаже га на зелену траву, Белу руку меће му под главу, И гледа га Хајкуна сирота, Не би л' нашла трага од живота, Огледа га са свакоје стране, Али само грдне види ране: „Мртав, мртав — ох помози, Ала!“ Ово рекла па ножа спопала, У срце се живо ударила, Па крај драгог на земљицу пала, — И уби се од тешке жалости, Ал' што знаде, Боже ми опрости! Красно Срби освојише града, Па већ неки врћу се назада — Већ и хладне ископаше раке, У њих мртве спустише јунаке, У славу им песме запеваше — Ал' и других песама бејаше: Мајке, сеје, љубе веренице Закукаше кано кукавице, Свака своје јаде удесила, Понајљуће Стојанова Мила. Сваки дан га Мила полазила, На гробу му грозне сузе лила. Сузе лила, јаде набрајала, Име њему често спомињала, Тужно, јадно — кам би заплакао, Ма јад отај дуго не трајао. Једно јутро пред зору румену Нађоше је хладну и студену, На гроб војнов тело наклонила, Око крста руке обавила, Прошâ живот, прошâ јад и боља — А мој Боже, буди твоја воља, Ја се теби и чудим и дивим, Прими мртве, ма ја идем живим. Гледни живе, гле красних јунака На све стране цика од пушака, Сватови су — гле пустог чауша, С њим чутура, та сватовска душа. Хеј чаушу, овамо и к мени! Ма ко с' ово, побратиме, жени? „Та Змајевић, да ли не знаш Гојка?“ А млада му — „Цвета је девојка, Мила ћерка — но пиј, што си стао — Де још једном — па с Богом остао!“ И весеље беше, па и прође, Гојко с Цветом живовати пође Лепо, красно, Бог их погледао, Па им свога благосова дао. Роди Цвета синке једнолике, Четир сина, очине прилике, Још очиног срца и деснице, Та деснице па још и срећице. Затим Цвета роди две ћерчице, Као мајка беху лепотице. И тако сам песму довршио, Па те молим, побратиме мио, Опрости ми што ми није боља, А најпосле како ти је воља, Свакојако жив и здрав ми био, И кад имâ, рујно винце пио! </poem> 1848, у пролеће. == Извор == * ''Песме Бранка Радичевића II.'', У Бечу у јерменскоме намастиру, 1851. {{ЈВ-аутор|Бранко Радичевић|1853}} [[Категорија:Српска поезија]] [[Категорија:Бранко Радичевић]] [[Категорија:Песме Бранка Радичевића]] 1uxd70sknhlej6jpwihbkv4a51q4eei 0 19581 148088 142945 2026-10-30T15:34:54Z Coaorao 19106 /* */ 148088 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= (Певам дању, певам ноћу) | одељак= | аутор=Бранко Радичевић | белешке= }} [[Слика:Branko_Radičević.gif |80п|десно]] <font size="+2">(Певам дању, певам ноћу)</font> <poem> Певам дању, певам ноћу, Певам, селе, што год оћу: И што оћу, оно могу, Само једно још не могу: Да запевам гласовито, Гласовито, силовито, Да те дигнем са земљице, Да те метнем међ звездице. Кад си звезда, селе моја, Да си међу звездицама, Међу својим, селе моја, Милим сестрицама. </poem> 1847. {{ЈВ-аутор|Бранко Радичевић|1853}} [[Категорија:Бранко Радичевић]] [[Категорија:Љубавна поезија| ]] [[Категорија:Српска љубавна поезија| ]] 4l7kg6y7znn3dersh671e1qvl3artp1 0 46692 148084 136598 2026-10-30T13:40:50Z ~2026-57829-14 20179 Куцачке грешке. 148084 wikitext text/x-wiki ;[[w:Божо Ђурановић|Божо Ђурановић]] '''<center>Смрт попа Мила Јововића</center>''' <center><poem> У данима кад на Никшић Црногорци ударише, Кад бијаху дошли дани Да не буде турски више. У логору црногорском, Покрај куле Лековића, Неко књазу оклевета Попа Мила Јововића. А књаз Мила дозиваше У присуству свих војвода Па му рече: „Попе Мило, Нит'си вино, нит'си вода!“ Плану Мило као муња, Полеће му сабљи рука, А два ока ко стријеле Сијевнуше у хајдука. Војводе се уплашише Од изгледа вука горског, Да оружје не потегне На владара црногорског. Као да му оштрим мачем Срце мушко расијече, Па завика: „Господару! Бог са тобом, шта то рече? Зар признање то је твоје Што учињех Црној Гори, И зар има неко ко би Мого Мила да прекори?“ Књаз не рече ништа више, Већ у страну некуд гледа, Док чувеном харамбаши Срце пуца од иједа. Па се с тешком љутњом бори, Савлађује бијес у се А на прси златне токе Од иједа тресу му се. Па љутито напуштио Господара и војводе, И под шатор свој свилени Са мислима тешким оде. Јекну као лав рањени, Неправда га пече, боли; Мисли како осветит' се Господару – књаз Николи? Па у љутњи гусле зграби Одјекнуше танке струне Кликну Мило као соко, Па се мајком, Ћетном, куне. Да ће поћи у град Никшић, Сам, без иког истог дана, И на мегдан позват силног Мушовића капетана. Баци гусле, узја вранца, Преко Зете пређе воде, И на хату помамноме Преко поља граду оде. Лети вранац низ Растоке, Као да га носе крила, Док с бедема турска стража Опазила попа Мила. Па излазе из шанаца да чуднога госта виде, А питају један другог: „Ко је, куд ће, откуд иде? То је неко полудио, Или иде на предају, Или иде да погине?!“ Турске страже нагађају. А поп Мило све је ближе До Турака и шанаца, Пред собом је заморио Бијеснога свога вранца. Као што му доликује Бира турске породице; На најтврђе иде шанце, На најљуће градске злице. Па ако би погинуо Да погине од јунака, Од чувених и признатих, Феризових потомака. Устави га турска стража На капији од Никшића. Каза им се, и нареди, „Зовите ми Мушовића!“ Када чуше Турци ко је, Отрчаше капетану; Мало затим и Мушовић На капију градску бану. Па кад виђе попа Мила На бијесном вранцу своме, Доласку се изненадном Обрадова његовоме. „Откуд јутрос, Јововићу?“ Веселијем гласом рече, „Зар од књаза црногорског У мој тврди град утече? Примамо те објеручке, Све ћемо ти опростити, Живот ћу ти, харамбашо, Вјеруј, неће ништа бити!“ Плану Мило: „Доста више! Не будали без потребе; Ја сам доша, капетане, Да на мегдан зовем тебе! Да докажем господару, Да нијесам што он каже, И ономе што ме пањка И о мени свашта лаже. Но се спреми и изиђи Бирај мјесто за мегдана!“ Те ријечи као муња Погодише капетана. Преблијеђе пред хајдуком Из јуначке Марковине, Јер је знао да од сабље Његове се лако гине. Не смје мегдан да прихвати, Препаде се својој глави, А на славу и на прошлост Куће своје заборави. Нијесу му као и он, Страшљивице били стари, Но јуначки, три вијека, Са Никшићем управљали. Излазили на мегдане Најбољијем јунацима, Сјекли главе црногорске По брдима и кланцима. Данас сабља Мујагина Наче славу куће ове; Нема срца да позиву Јуначком се одазове. Већ у страху, кукавички, Знак на кулу стражи даде; Јекну плотун са главице, Поп погођен с коња паде. Вранац стрекну и побјеже Натраг, преко воде Зете, А на Мила са сабљама, Низ главицу Турци лете. Па се грабе ко ће прије Махнут сабљом по соколу, За чије је име чуо И цар Хамид у Стамболу. На мртвога попа стиже Феризовић Хасан први; Звизну сабља – глава паде У сточену локву крви. На највећу градску кулу, На врх хара Мушовића, Истакнуше Турци главу Попа Мила Јововића. Са стржевог оштрог коца Гледа Мило са висине, Како му се Турци зоре И по граду шенлук чине. А гавран се – црна птица, Обрадова изненада, Кад крваву виђе главу, Па се вије изнад града. Примиче се изнад табље Да на бедем падне тврди, По старијем навикама Мушку главу да нагрди. А кријући – из харема, Кроз пенџере вире буле, Да чувену виде главу Српског попа на врх куле. Не могу се нагледати Ни ишчудит буле младе, Па питају једна другу: „Што поповске нема браде?“ Но кад вранац зарзао Пред шатором попа Мила, Сва се војска црногорска У логору узбунила. Јер се јаду досјетише, Па планове тајне граде; Мало затим турска стража Обезглављен леш предаде. Кад видјеше труп без главе Чувенога харамбаше, Све војводе и војници, У логору заплакаше. Смркнуло се књазу лице, Много жали попа Мила, Јер његова ријеч, јутрос, Повод му је смрти била. Па дозива перјанике И овако каже њима: „Сахраните попа Мила Са највећим почастима! Јер је Мило заслужио Кроз сто тешких окршаја, Да с јуначким почастима Сахранимо љутог змаја. Учесник је свих битака, Од Бојане па до Дрине, Па иако данас лудо Оде у град да погине!“ А ујутро, у свитање, Једна храбра жена млада Провуче се кроз шанчеве Из Никшића – турског града. Устави је наша стража, А Госпава њима каза: „Носим нешто много важно За Николу – вашег књаза.“ Кад је прими књаз Никола Црногорка кршна ова, Дар потеже необични Господара те дарова. Књаз мараму одвезао, Кад крвава у њој глава, Али познат не могаше Попа Мила, љутог лава. Крв се смрзла и покрила Дивно лице у јунака, Познати га не би могла Ни рођена Ћетна мајка. Крвљу очи заливене, Умршена коса дуга, Кад господар дозна ко је, На срце му паде туга. А Госпава причат поче: „По поноћи ноћас, књаже, Провукох се кроз шанчеве И кроз густе турске страже. Успузах се кроз зидине Тврдог хара Мушовића, И украдох са врх табље Главу Мила Јововића. Зар јуначку главу ову Гледат како кљују птице, А да срце наслађују Никшићани – љуте злице!“ Књаз крваву узе главу И овако проговара: „Попе Мило, зашто јутрос Ожалости господара? Ја се с тобом нашалио А ти као муња плану, И однесе на дар главу Никшићкоме капетану. Ко би мога помислити Да ћеш тако учинити И без ништа, без потребе, Главу своју изгубити. По јунаштву и памети У прве те бројих људе, Данас твојој црној смрти Црногорци сви се чуде!“ Па Новаку Рамовоме Књаз Милову главу даде; Новак главу пољубио И овако зборит' стаде: „Стрико Мило, грдна рано, Какве су те тешке муке Наћерале да улетиш, У град Никшић – међу Турке? Ко те, стрико, оклевета И отрова љутом злобом; Што ме не зва када пође, Да погинем и ја с тобом? Тебе Турци не убише, Већ лаж, мржња и клевета, Оних што им твоја слава И јуначко име смета!“ Погледа га књаз љутито, Па наредбу хитну дава Да се Милов гроб откопа И сахрани с трупом глава. Ето тако попа Мила Плаховитост скупо кошта, Под тврдијем зидинама Крвавога Оногошта. Да докаже своју вјерност Пред Николом господаром, Ко Обилић некад што је На Косово пред Лазаром </center></poem> <ref>http://bozodjuranovic.blogspot.com/2012/03/blog-post_447.html</ref> [[Категорија:Српске епске народне песме]] kb7blr9zu61wp39yenlnyat4pcpzu52 0 59908 148067 148066 2026-10-30T12:00:47Z Čarobni akord 20178 /* Н */ 148067 wikitext text/x-wiki '''[[Аутор:Вук Стефановић Караџић|Вук Стефановић Караџић]]''' {{Википедија|Српске народне пословице}} ---- <center><big>'''Српске народне пословице и друге различне као оне у обичај узете речи'''</big></center> ---- <center>'''Београд, 1900.'''</center> ---- ''Скупио их и на свијет издао Вук Стеф. Караџић.<br>'' ''Београд, Српска краљевска државна штампарија 1900.'' ---- == Ваше Високопреосвештенство == === Премилостиви Господару!=== == Предговор пређашњи == == Предговор садашњи == == А == '''1. Авизан на пола скапулан.'''<br /> '''2. А да за што те имам кад ми у невољи не ћеш помоћи?''' Кад ко пријатеља моли за што. У Црној Гори.<br /> '''3. Адамско кољено.''' Каже се за врло поштену жену.<br /> '''4. А за што шиче на свеца.''' Курјак се зарекао да не коље више ништа и да не једе меса, и пошао у пустињу да се посвети. Ударивши у том путу негђе поред гусака, гусак по обичају своме дигне главу и стане шикати, а он га ухвати и поједе. Кад га доведу на суд и стану га питати за што је то учинио, он одговори: „А за што шиче на свеца?“<br /> '''5. Ако био торбоноша, био мајци жив!''' Ако био гочобија, не био јој жив! Казала Циганка кад јој се син родио; јер ће торбоноша просити, па хранити себе и њу, а гочобија, т. д. бубњар, отићи ће у свијет.<br /> '''6. Ако Бог да!''' Штагоћ Срби уговарају да раде, свагда обично говоре: „Ако Бог да!“ Некакав Турчин запита у вече свога комшију Србина хоће ли и он сјутра на панађур, а Србин му по обичају одговори: „Хоћу, ако Бог да!“ Онда Турчин рече: „Вала, ја хоћу, Бог дао, не дао.“ Кад буде у јутру Србин се спреми, и дошавши Турчину више куће зовне га: „Хајде комшија, да идемо на панађур;“ али му он одговори: „Богме ја не могу, ујели ми ноћас вуци коња.“<br /> '''7. Ако Бог да?''' Мјесто: ''куда'' ћеш, ''куда'' си пошао или ''куда'' си наумио, које ниједно кажу да не ваља рећи: ако ли би се ко заборавио те запитао кога са ''куда,'' ђекоји му одговоре: Идем у ''Кудиљево'' да те ''скудим.''<br /> '''8. Ако буде по реду мријети.''' Кад се говори н. п. да од старијега остане што млађему.<br /> '''9. Ако були Турчин нестане, други јој настане''' (јер се може одмах удати макар који пут било, или макар била пуштеница). У Рисну.<br /> '''10. Ако Веље не вељује, Маре опакује.''' У Боци. Гледај: Кад Вељача не дажди, Марач добра не мисли.<br /> '''11. Ако враг није разбио колијевку, разбиће гроб.''' Ако се чоеку несрећа не догоди у младости, догодиће се у старости.<br /> '''12. Ако га Бог зна колико ја, зло поњ.''' Кад ко пита за кога ко је, а онај који се пита не познаје га.<br /> '''13. Ако га је ударио, није га убио.'''<br /> '''14. Ако дође прав, не изиђе здрав; ако дође крив, не изиђе жив.''' Приповиједа се да је ова пословица постала од некаква Млетачкога суда.<br /> '''15. Ако ђе знаш боље, зови и мене.''' Кад ко, н. п. слуга, неће да остане онђе ђе би га ради имати, и значи: иди куда ти драго.<br /> '''16. Ако зима устима не уједе, она репом ошине.''' Гледај: Курјак није зиме изио.<br /> '''17. Ако злотвора немаш, мајка ти га је родила.''' У Црној Гори. Гледај: Брат брату најдубље очи вади.<br /> '''18. Ако знамо ђе смо се родили, не знамо ђе ћемо умријети.'''<br /> '''19. Ако знамо шта је било, не знамо шта ће бити.'''<br /> '''20. Ако знаш што ти је било, не знаш што ће ти бити'''<br /> '''22. Ако има много посла, има и дана.'''<br /> '''23. Ако је бедем далеко, аршин је у руци.''' Из р.<br /> '''24. Ако је Бог дао, није записао''' (да ће тако до вијека остати, него може ласно и натраг узети, н. п. власт, богатство).<br /> '''25. Ако је Бог узео коњу ноге, није њисак.''' Кад стар чоек говори као младић.<br /> '''26. Ако је далеко Багдат, близу је аршин.''' Рекли некоме који се хвалио да је у Багдату врло далеко.<br /> '''27. Ако је димњак накриво, управо дим излази.''' Казала нека разрока ђевојка, кад су просци гледајући је рекли између себе: Лијепа кућа, али димњак стоји накриво.<br /> '''28. Ако је дуг, одужио сам, ако је ред, одредио сам. Више нијесам дужан ништа.'''<br /> '''29. Ако је зборено, није створено.'''<br /> '''30. Ако језик не излаја, глава не исклима.''' Или:<br /> '''31. Ако језиком не изланда, главом не исклима.'''<br /> '''32. Ако је и амбар, варићак је мјера.''' Не ваља преко мјере узимати ако има и доста онога што се узима.<br /> '''33. Ако је и Богу, много је.''' Калуђер и ђак дошли код некаке бабе да свете водицу. Кад калуђер заиште свијећу, баба му донесе велики сирац воска, говорећи да нема свијеће готове, већ нека је с ђаком начини. Калуђер видећи велики сирац воска, и знаjући да свијећа она што у такијем догађајима претече, остаје њему, повиче на ђака да донесе с коња улар, да око њега од свега онога воска граде свијећу. Кад ђак улар донесе, и баба види шта они хоће, она истргне калуђеру восак из руку говорећи: Не ћеш, Бога ми! Ако је и Богу, много је.<br /> '''34. Ако је и го, али је соко.'''<br /> '''35. Ако је и доцкан, али је с образом''' (кад се ко задоцни с какијем послом, али га сврши као што треба).<br /> '''36. Ако је и зло, моје је.'''<br /> '''37. Ако је и змија, од срца је.''' Ако је и најгоре дијете, опет је родитељима мило и жале га. Може бити да је ова пословица још од оне приповијетке што се пјева и приповиједа, како је жена змију родила. Гледај: Змијо шарена! '''38. Ако је и рђаво вријеме, путници путују.''' Казала баба, кад су неки путници били засјели око ватре, те ђеца нијесу могла приступити да се грију.<br /> '''39. Ако је и цар, није Цигански харачлија.''' Казао Циганин кад му је неко рекао да устане, или да се уклони с пута: ето цара ђе иде; јер се Цигани највише боје харачлије, који је њихов највећи господар и судија.<br /> '''40. Ако је и црна крава, бијело млијеко даје.'''<br /> '''41. Ако је ко јачи, но и Бог је свачиј.''' У Црној Гори.<br /> '''42. Ако је коњу погинуо трк, није прдњава''' (у Црној Гори). Гледај: Ако је Бог коњу узео ноге, није њисак.<br /> '''43. Ако је кратак дан, дуга је година.''' Што се данас свршити не може, свршиће се други пут.<br /> '''44. Ако је (куга) у Срему, биће у трему.'''<br /> '''45. Ако је мало млијека, а оно је близу ријека.'''<br /> '''46. Ако је мед и сладак, ма не ваља прот угризати.'''<br /> '''47. Ако је мука трпљети, није памтити.''' Кад се пријети осветом. == Б == '''161. Баба баби гребла лан,<br />Да јој заман прође дан.'''<br /> '''162. Баба старца звала уз врбопуц, а старац јој се одазвао уз винобер.''' Кад ко не одговори одмах на питање, него тек послије.<br /> '''163. Бабине среће (коме посао иде у назадак).''' У Котору.<br /> '''164. Бадавад се ни Божиј гроб не чува.'''<br /> '''165. Бадањ меса, а кашика јухе. Велики тијелом, а мален ђелом.''' У Дубровнику.<br /> '''166. Бака реплије! Кад се ко кити.''' У Црној Гори.<br /> '''167. Батина има два краја.''' Кад ко пријети коме да ће га тући, и значи да онај кога пођу да бију може бранећи се отети батину, па избити онога који пође да бије.<br /> '''168. Батина је из раја изашла.''' Ј. П.<br /> '''169. Батрга се ногама као удовац у колу.'''<br /> '''170. Бацио као у мутну воду. Кад се што узалуд потроши.'''<br /> '''352. Божиј сам и твој.''' Кад се ко коме препоручује. У Херцеговини и у Црној Гори.<br /> '''353. Божић дође, зима прође.''' Казао Циганин молећи некаква чоека да му да сијена, а пошто сијено излаже, онда рекне:<br /> '''354. Божић је јесенски светац.'''<br /> '''355. Божић је Божић, а пециво му је брат.''' Божић без печенице не може бити. У Рисну.<br /> '''356. Божја кућа и ваша!''' Овако се обично почиње, кад се зове на крено име.<br /> '''357. Божја (ти) вјера (и по трипут)!''' Заклетва. У Херцеговини и по околини.<br /> '''358. Боји га се као врана скелеџије.'''<br /> '''359. Боји га се као нека ствар кише.'''<br /> '''360. Боји се да се испод њега ћебе не извуче''' (да га не преваре).<br /> '''361. Боји се да се у њему људско сјеме не затре.''' Кад који свој живот врло жали и чува, као да ће сав род људски с њиме пропасти.<br /> :'''362. Бој не бије свијетло оружје,'''<br /> ::'''Већ бој бије срце од јунака.'''<br /> '''363. Бој се злога као Бога.''' Б. Пр.<br /> '''364. Бој се најприје Бога па мужа.''' Свјет ђевојци кад се удаје.<br /> '''365. Болан да се лијечиш.''' Кад се хвали какво јело.<br /> '''366. Болан се пита, а здравоме се даје.''' Гледај: Болесни се људи питају.<br /> '''367. Болесник мало једе, али много троши.'''<br /> '''368. Болесни се питају.''' Гледај: Здрави се људи не нитају.<br /> '''369. Болест га јела!''' Женска клетва.<br /> == В == '''558. Вазда и Марија!''' Одговоре кршћани око Спљета. кад им се назове: Фаљен Исус!<br /> '''559. Ва истину васкрс!''' Гледај: Христос васкре!<br /> '''560. Ва истину роди!''' Гледај: Христос се роди!<br /> '''561. Валај си и чоек и жена.''' У Рисну рече се ваљаној жени.<br /> '''562. Вакуп хуп!''' Приповиједа се како су питали некаквог хоцу који је управљао вакупом: „Камо, хора. вакуп?" а он ухвативши се шаком испод носа и повукавши је преко уста доље низ браду одговорио: „Вакуп хуп!" т. д. појео га. '''563. Вала нам је све једно, немамо никаква посла ни код куће.''' Казали пси болесном коњу, кад су они чекали више њега док липше, а он им говорио да иду кући, јер он не ће липсати.<br /> '''564. Ваља баба прасе, наваља га на се.''' М. Шкр.<br /> '''565. Ваља да је нестало воде или дрва.''' Казао магарац, кад су га позвали на свадбу.<br /> '''566. Ваља да ће једанпут бити и у паклу вашар.''' Кад се нада да ће се што обрнути на боље. У војводству.<br /> '''567. Ваља запети, па запјевати.''' Без труда не може се ништа учинити.<br /> '''568. Ваљало би га бити, па му не дати плакати.'''<br /> '''569. Ваљало би га по трбуху бити''' (а не куд се људи бију).<br /> '''570. Ваљало би му читати велику молитву.''' Кад који што лудо говори, као да није при себи.<br /> '''571. Ваља посрати поњаву, док се умре.''' Гледај: Пије тако, ласно умријети.<br /> == Г == == Д == == Ђ == == Е == == Ж == == З == '''1519. Забада трн у здраву ногу.'''<br /> '''1520. За Бога просити, а за душу дијелити''' (није право).<br /> '''1521. Забоље и одоље.'''<br /> '''1522. Забости папак у ледину.''' Побјећи.<br /> '''1523. Забринуо се као курјак у јами.''' Гледај: Стиди се као курјак у рупи.<br /> '''1524. Заборавио сам и (за) своје име.''' Или:<br /> '''1525. Заборавио сам и име како ми је.'''<br /> '''1526. Забринуо се као јемин о Марту''' (jep ce o Марту мијењају јемини).<br /> '''1527. Забунио се као Циганин у луку,''' Ваља да кад су га, као што се приповиједа, нашли ђе краде лук, пак га запитали што то чини, а он одговорио да не чупа лук да краде, него се ухватио зањ да га вјетар не обори на земљу, па се лук сам ишчупао из земље. А кад га господар од лука запита: да што ти је то у торби?" из које су вирила пера од покраденога лука, он видећи да се већ нема куда одговори: То зло и јест што је у торби.<br /> '''1585. Зао је, и гору је задерао.''' Рече се за зла човка. У Црној Гори.<br /> '''1586. Зао је комшија велико зло.'''<br /> '''1587. Зао као кучак.'''<br /> '''1588. Зао као пас.'''<br /> '''1589. За оно што је било не да Чивутин ни Динара.'''<br /> '''1590. Зао спахија оћера једну краву, а добар двије.''' Јер се од зла чоек чува, а добар лакше превари и излаже. Приповиједа се како су људи из некаквога села тужили и кренули између себе субашу што није шћео с њима да се мијеша и лијепо разговара. Дознавши то нови њихов субаша заповједи да се данас зготови част код једнога сељака и ту да дођу сви да се часте и веселе, а сјутра код другога, и тако редом док се сви не изреде, па онда опет из почетка. Кад сељаци виде не само да хоће тако да поједу све што имају него и да не могу својијех послова да раде, онда се дигну те туже и овога субашу; а кад их запита онај коме су се тужили: „каквога ћете сад да вам дам?" они му одговоре: Дај нам онога првога.<br /> '''1591. Зао ти божић!''' Као клетва. У Дубровнику.<br /> '''1592. Зао ти сам! зло ти ми је!'''<br /> '''1593. Зао ум готов суд.'''<br /> '''1594. Зао чобан а још горе овце''' (особито се говори за свештенство и за народ).<br /> '''1595. Зао чоек с тобом једе и пије, а јаму ти копа.'''<br /> '''1596. Запануло (запало) Циганину царство, па објесио свог оца.'''<br /> == И == == Ј == == К == == Л == == Љ == == М == == Н == Навадио се као Турчин на крметину.<br> Невалио сес као зима на гола чоека.<br> Навести кога на танак лед (преварити га).<br> Навика је једна мука, а одвика двије муке.<br> На врат на нос (брзо, н. п. иде, или ради што).<br> На врби свирала. Од тога нема ништа.<br> На живот и на здравље! (кад се што први пут ове године види - н.п. ново воће, ждралови и т.д. - или се чује - п.п. кукавица.)<br> Најгоре прасе најбољу крушку добије.<br> На језику мед, а на срцу јед.<br> Најмилијег госта три дана доста.<br> Најпре скочи, па онда реци: хоп!<br> На кратко насађен. Који не зна много за шалу.<br> Наммрштио се као да ће му киша из чела ударити.<br> Не можеш дланом сунце заклонити.<br> Нико не може цијелом свијету колача намијесити (да о њему сви добро говоре).<br> Нико се није научен родио.<br> <ref>'''Српске народне пословице и друге различне као оне у обичај узете РИЈЕЧИ, издао их ВУК СТЕФ. КАРАЏИЋ'''''У Бечу у штампарији Јерменскога манастира 1849.''</ref> == Њ == == О == == П == == Р == == С == == Т == == Ћ == == У == == Ф == == Х == == Ц == == Ч == == Џ == == Ш == 68k0wke53ialjrq1e7gcjud5v72fxtf 148097 148067 2026-10-30T16:06:05Z Coaorao 19106 /* Н */ 148097 wikitext text/x-wiki '''[[Аутор:Вук Стефановић Караџић|Вук Стефановић Караџић]]''' {{Википедија|Српске народне пословице}} ---- <center><big>'''Српске народне пословице и друге различне као оне у обичај узете речи'''</big></center> ---- <center>'''Београд, 1900.'''</center> ---- ''Скупио их и на свијет издао Вук Стеф. Караџић.<br>'' ''Београд, Српска краљевска државна штампарија 1900.'' ---- == Ваше Високопреосвештенство == === Премилостиви Господару!=== == Предговор пређашњи == == Предговор садашњи == == А == '''1. Авизан на пола скапулан.'''<br /> '''2. А да за што те имам кад ми у невољи не ћеш помоћи?''' Кад ко пријатеља моли за што. У Црној Гори.<br /> '''3. Адамско кољено.''' Каже се за врло поштену жену.<br /> '''4. А за што шиче на свеца.''' Курјак се зарекао да не коље више ништа и да не једе меса, и пошао у пустињу да се посвети. Ударивши у том путу негђе поред гусака, гусак по обичају своме дигне главу и стане шикати, а он га ухвати и поједе. Кад га доведу на суд и стану га питати за што је то учинио, он одговори: „А за што шиче на свеца?“<br /> '''5. Ако био торбоноша, био мајци жив!''' Ако био гочобија, не био јој жив! Казала Циганка кад јој се син родио; јер ће торбоноша просити, па хранити себе и њу, а гочобија, т. д. бубњар, отићи ће у свијет.<br /> '''6. Ако Бог да!''' Штагоћ Срби уговарају да раде, свагда обично говоре: „Ако Бог да!“ Некакав Турчин запита у вече свога комшију Србина хоће ли и он сјутра на панађур, а Србин му по обичају одговори: „Хоћу, ако Бог да!“ Онда Турчин рече: „Вала, ја хоћу, Бог дао, не дао.“ Кад буде у јутру Србин се спреми, и дошавши Турчину више куће зовне га: „Хајде комшија, да идемо на панађур;“ али му он одговори: „Богме ја не могу, ујели ми ноћас вуци коња.“<br /> '''7. Ако Бог да?''' Мјесто: ''куда'' ћеш, ''куда'' си пошао или ''куда'' си наумио, које ниједно кажу да не ваља рећи: ако ли би се ко заборавио те запитао кога са ''куда,'' ђекоји му одговоре: Идем у ''Кудиљево'' да те ''скудим.''<br /> '''8. Ако буде по реду мријети.''' Кад се говори н. п. да од старијега остане што млађему.<br /> '''9. Ако були Турчин нестане, други јој настане''' (јер се може одмах удати макар који пут било, или макар била пуштеница). У Рисну.<br /> '''10. Ако Веље не вељује, Маре опакује.''' У Боци. Гледај: Кад Вељача не дажди, Марач добра не мисли.<br /> '''11. Ако враг није разбио колијевку, разбиће гроб.''' Ако се чоеку несрећа не догоди у младости, догодиће се у старости.<br /> '''12. Ако га Бог зна колико ја, зло поњ.''' Кад ко пита за кога ко је, а онај који се пита не познаје га.<br /> '''13. Ако га је ударио, није га убио.'''<br /> '''14. Ако дође прав, не изиђе здрав; ако дође крив, не изиђе жив.''' Приповиједа се да је ова пословица постала од некаква Млетачкога суда.<br /> '''15. Ако ђе знаш боље, зови и мене.''' Кад ко, н. п. слуга, неће да остане онђе ђе би га ради имати, и значи: иди куда ти драго.<br /> '''16. Ако зима устима не уједе, она репом ошине.''' Гледај: Курјак није зиме изио.<br /> '''17. Ако злотвора немаш, мајка ти га је родила.''' У Црној Гори. Гледај: Брат брату најдубље очи вади.<br /> '''18. Ако знамо ђе смо се родили, не знамо ђе ћемо умријети.'''<br /> '''19. Ако знамо шта је било, не знамо шта ће бити.'''<br /> '''20. Ако знаш што ти је било, не знаш што ће ти бити'''<br /> '''22. Ако има много посла, има и дана.'''<br /> '''23. Ако је бедем далеко, аршин је у руци.''' Из р.<br /> '''24. Ако је Бог дао, није записао''' (да ће тако до вијека остати, него може ласно и натраг узети, н. п. власт, богатство).<br /> '''25. Ако је Бог узео коњу ноге, није њисак.''' Кад стар чоек говори као младић.<br /> '''26. Ако је далеко Багдат, близу је аршин.''' Рекли некоме који се хвалио да је у Багдату врло далеко.<br /> '''27. Ако је димњак накриво, управо дим излази.''' Казала нека разрока ђевојка, кад су просци гледајући је рекли између себе: Лијепа кућа, али димњак стоји накриво.<br /> '''28. Ако је дуг, одужио сам, ако је ред, одредио сам. Више нијесам дужан ништа.'''<br /> '''29. Ако је зборено, није створено.'''<br /> '''30. Ако језик не излаја, глава не исклима.''' Или:<br /> '''31. Ако језиком не изланда, главом не исклима.'''<br /> '''32. Ако је и амбар, варићак је мјера.''' Не ваља преко мјере узимати ако има и доста онога што се узима.<br /> '''33. Ако је и Богу, много је.''' Калуђер и ђак дошли код некаке бабе да свете водицу. Кад калуђер заиште свијећу, баба му донесе велики сирац воска, говорећи да нема свијеће готове, већ нека је с ђаком начини. Калуђер видећи велики сирац воска, и знаjући да свијећа она што у такијем догађајима претече, остаје њему, повиче на ђака да донесе с коња улар, да око њега од свега онога воска граде свијећу. Кад ђак улар донесе, и баба види шта они хоће, она истргне калуђеру восак из руку говорећи: Не ћеш, Бога ми! Ако је и Богу, много је.<br /> '''34. Ако је и го, али је соко.'''<br /> '''35. Ако је и доцкан, али је с образом''' (кад се ко задоцни с какијем послом, али га сврши као што треба).<br /> '''36. Ако је и зло, моје је.'''<br /> '''37. Ако је и змија, од срца је.''' Ако је и најгоре дијете, опет је родитељима мило и жале га. Може бити да је ова пословица још од оне приповијетке што се пјева и приповиједа, како је жена змију родила. Гледај: Змијо шарена! '''38. Ако је и рђаво вријеме, путници путују.''' Казала баба, кад су неки путници били засјели око ватре, те ђеца нијесу могла приступити да се грију.<br /> '''39. Ако је и цар, није Цигански харачлија.''' Казао Циганин кад му је неко рекао да устане, или да се уклони с пута: ето цара ђе иде; јер се Цигани највише боје харачлије, који је њихов највећи господар и судија.<br /> '''40. Ако је и црна крава, бијело млијеко даје.'''<br /> '''41. Ако је ко јачи, но и Бог је свачиј.''' У Црној Гори.<br /> '''42. Ако је коњу погинуо трк, није прдњава''' (у Црној Гори). Гледај: Ако је Бог коњу узео ноге, није њисак.<br /> '''43. Ако је кратак дан, дуга је година.''' Што се данас свршити не може, свршиће се други пут.<br /> '''44. Ако је (куга) у Срему, биће у трему.'''<br /> '''45. Ако је мало млијека, а оно је близу ријека.'''<br /> '''46. Ако је мед и сладак, ма не ваља прот угризати.'''<br /> '''47. Ако је мука трпљети, није памтити.''' Кад се пријети осветом. == Б == '''161. Баба баби гребла лан,<br />Да јој заман прође дан.'''<br /> '''162. Баба старца звала уз врбопуц, а старац јој се одазвао уз винобер.''' Кад ко не одговори одмах на питање, него тек послије.<br /> '''163. Бабине среће (коме посао иде у назадак).''' У Котору.<br /> '''164. Бадавад се ни Божиј гроб не чува.'''<br /> '''165. Бадањ меса, а кашика јухе. Велики тијелом, а мален ђелом.''' У Дубровнику.<br /> '''166. Бака реплије! Кад се ко кити.''' У Црној Гори.<br /> '''167. Батина има два краја.''' Кад ко пријети коме да ће га тући, и значи да онај кога пођу да бију може бранећи се отети батину, па избити онога који пође да бије.<br /> '''168. Батина је из раја изашла.''' Ј. П.<br /> '''169. Батрга се ногама као удовац у колу.'''<br /> '''170. Бацио као у мутну воду. Кад се што узалуд потроши.'''<br /> '''352. Божиј сам и твој.''' Кад се ко коме препоручује. У Херцеговини и у Црној Гори.<br /> '''353. Божић дође, зима прође.''' Казао Циганин молећи некаква чоека да му да сијена, а пошто сијено излаже, онда рекне:<br /> '''354. Божић је јесенски светац.'''<br /> '''355. Божић је Божић, а пециво му је брат.''' Божић без печенице не може бити. У Рисну.<br /> '''356. Божја кућа и ваша!''' Овако се обично почиње, кад се зове на крено име.<br /> '''357. Божја (ти) вјера (и по трипут)!''' Заклетва. У Херцеговини и по околини.<br /> '''358. Боји га се као врана скелеџије.'''<br /> '''359. Боји га се као нека ствар кише.'''<br /> '''360. Боји се да се испод њега ћебе не извуче''' (да га не преваре).<br /> '''361. Боји се да се у њему људско сјеме не затре.''' Кад који свој живот врло жали и чува, као да ће сав род људски с њиме пропасти.<br /> :'''362. Бој не бије свијетло оружје,'''<br /> ::'''Већ бој бије срце од јунака.'''<br /> '''363. Бој се злога као Бога.''' Б. Пр.<br /> '''364. Бој се најприје Бога па мужа.''' Свјет ђевојци кад се удаје.<br /> '''365. Болан да се лијечиш.''' Кад се хвали какво јело.<br /> '''366. Болан се пита, а здравоме се даје.''' Гледај: Болесни се људи питају.<br /> '''367. Болесник мало једе, али много троши.'''<br /> '''368. Болесни се питају.''' Гледај: Здрави се људи не нитају.<br /> '''369. Болест га јела!''' Женска клетва.<br /> == В == '''558. Вазда и Марија!''' Одговоре кршћани око Спљета. кад им се назове: Фаљен Исус!<br /> '''559. Ва истину васкрс!''' Гледај: Христос васкре!<br /> '''560. Ва истину роди!''' Гледај: Христос се роди!<br /> '''561. Валај си и чоек и жена.''' У Рисну рече се ваљаној жени.<br /> '''562. Вакуп хуп!''' Приповиједа се како су питали некаквог хоцу који је управљао вакупом: „Камо, хора. вакуп?" а он ухвативши се шаком испод носа и повукавши је преко уста доље низ браду одговорио: „Вакуп хуп!" т. д. појео га. '''563. Вала нам је све једно, немамо никаква посла ни код куће.''' Казали пси болесном коњу, кад су они чекали више њега док липше, а он им говорио да иду кући, јер он не ће липсати.<br /> '''564. Ваља баба прасе, наваља га на се.''' М. Шкр.<br /> '''565. Ваља да је нестало воде или дрва.''' Казао магарац, кад су га позвали на свадбу.<br /> '''566. Ваља да ће једанпут бити и у паклу вашар.''' Кад се нада да ће се што обрнути на боље. У војводству.<br /> '''567. Ваља запети, па запјевати.''' Без труда не може се ништа учинити.<br /> '''568. Ваљало би га бити, па му не дати плакати.'''<br /> '''569. Ваљало би га по трбуху бити''' (а не куд се људи бију).<br /> '''570. Ваљало би му читати велику молитву.''' Кад који што лудо говори, као да није при себи.<br /> '''571. Ваља посрати поњаву, док се умре.''' Гледај: Пије тако, ласно умријети.<br /> == Г == == Д == == Ђ == == Е == == Ж == == З == '''1519. Забада трн у здраву ногу.'''<br /> '''1520. За Бога просити, а за душу дијелити''' (није право).<br /> '''1521. Забоље и одоље.'''<br /> '''1522. Забости папак у ледину.''' Побјећи.<br /> '''1523. Забринуо се као курјак у јами.''' Гледај: Стиди се као курјак у рупи.<br /> '''1524. Заборавио сам и (за) своје име.''' Или:<br /> '''1525. Заборавио сам и име како ми је.'''<br /> '''1526. Забринуо се као јемин о Марту''' (jep ce o Марту мијењају јемини).<br /> '''1527. Забунио се као Циганин у луку,''' Ваља да кад су га, као што се приповиједа, нашли ђе краде лук, пак га запитали што то чини, а он одговорио да не чупа лук да краде, него се ухватио зањ да га вјетар не обори на земљу, па се лук сам ишчупао из земље. А кад га господар од лука запита: да што ти је то у торби?" из које су вирила пера од покраденога лука, он видећи да се већ нема куда одговори: То зло и јест што је у торби.<br /> '''1585. Зао је, и гору је задерао.''' Рече се за зла човка. У Црној Гори.<br /> '''1586. Зао је комшија велико зло.'''<br /> '''1587. Зао као кучак.'''<br /> '''1588. Зао као пас.'''<br /> '''1589. За оно што је било не да Чивутин ни Динара.'''<br /> '''1590. Зао спахија оћера једну краву, а добар двије.''' Јер се од зла чоек чува, а добар лакше превари и излаже. Приповиједа се како су људи из некаквога села тужили и кренули између себе субашу што није шћео с њима да се мијеша и лијепо разговара. Дознавши то нови њихов субаша заповједи да се данас зготови част код једнога сељака и ту да дођу сви да се часте и веселе, а сјутра код другога, и тако редом док се сви не изреде, па онда опет из почетка. Кад сељаци виде не само да хоће тако да поједу све што имају него и да не могу својијех послова да раде, онда се дигну те туже и овога субашу; а кад их запита онај коме су се тужили: „каквога ћете сад да вам дам?" они му одговоре: Дај нам онога првога.<br /> '''1591. Зао ти божић!''' Као клетва. У Дубровнику.<br /> '''1592. Зао ти сам! зло ти ми је!'''<br /> '''1593. Зао ум готов суд.'''<br /> '''1594. Зао чобан а још горе овце''' (особито се говори за свештенство и за народ).<br /> '''1595. Зао чоек с тобом једе и пије, а јаму ти копа.'''<br /> '''1596. Запануло (запало) Циганину царство, па објесио свог оца.'''<br /> == И == == Ј == == К == == Л == == Љ == == М == == Н == 3578. Навадио се као Турчин на крметину.<br> 3579. Навађеник је гори него крвник.<br> 3580. Навалили част као на шарова коље.<br> 3581. Навалио као Вуја на јеванђеље.<br> 3582. Навалио као зима на гола чоека.<br> 3583. Навалио као Мухамед у рaj.<br> 3584. Навалио као попадија у клијет.<br> 3585. Навалио као пратор у појату. ''А. Ст.''<br> 3586. Навалише као Аламани.<br> 3587. Навалише као џамоглани.<br> 3588. Навести кога на танак лед <small>(преварити га).</small><br> 3589. Навика је једна мука,<br>А одвика двије муке.<br> На врат на нос (брзо, н. п. иде, или ради што).<br> На врби свирала. Од тога нема ништа.<br> На живот и на здравље! (кад се што први пут ове године види - н.п. ново воће, ждралови и т.д. - или се чује - п.п. кукавица.)<br> Најгоре прасе најбољу крушку добије.<br> На језику мед, а на срцу јед.<br> Најмилијег госта три дана доста.<br> Најпре скочи, па онда реци: хоп!<br> На кратко насађен. Који не зна много за шалу.<br> Наммрштио се као да ће му киша из чела ударити.<br> Не можеш дланом сунце заклонити.<br> Нико не може цијелом свијету колача намијесити (да о њему сви добро говоре).<br> Нико се није научен родио.<br> <ref>'''Српске народне пословице и друге различне као оне у обичај узете РИЈЕЧИ, издао их ВУК СТЕФ. КАРАЏИЋ'''''У Бечу у штампарији Јерменскога манастира 1849.''</ref> == Њ == == О == == П == == Р == == С == == Т == == Ћ == == У == == Ф == == Х == == Ц == == Ч == == Џ == == Ш == 1m9du64r3s8xn4b93sernyxsj8skjdx 148098 148097 2026-10-30T16:06:36Z Coaorao 19106 /* Н */ 148098 wikitext text/x-wiki '''[[Аутор:Вук Стефановић Караџић|Вук Стефановић Караџић]]''' {{Википедија|Српске народне пословице}} ---- <center><big>'''Српске народне пословице и друге различне као оне у обичај узете речи'''</big></center> ---- <center>'''Београд, 1900.'''</center> ---- ''Скупио их и на свијет издао Вук Стеф. Караџић.<br>'' ''Београд, Српска краљевска државна штампарија 1900.'' ---- == Ваше Високопреосвештенство == === Премилостиви Господару!=== == Предговор пређашњи == == Предговор садашњи == == А == '''1. Авизан на пола скапулан.'''<br /> '''2. А да за што те имам кад ми у невољи не ћеш помоћи?''' Кад ко пријатеља моли за што. У Црној Гори.<br /> '''3. Адамско кољено.''' Каже се за врло поштену жену.<br /> '''4. А за што шиче на свеца.''' Курјак се зарекао да не коље више ништа и да не једе меса, и пошао у пустињу да се посвети. Ударивши у том путу негђе поред гусака, гусак по обичају своме дигне главу и стане шикати, а он га ухвати и поједе. Кад га доведу на суд и стану га питати за што је то учинио, он одговори: „А за што шиче на свеца?“<br /> '''5. Ако био торбоноша, био мајци жив!''' Ако био гочобија, не био јој жив! Казала Циганка кад јој се син родио; јер ће торбоноша просити, па хранити себе и њу, а гочобија, т. д. бубњар, отићи ће у свијет.<br /> '''6. Ако Бог да!''' Штагоћ Срби уговарају да раде, свагда обично говоре: „Ако Бог да!“ Некакав Турчин запита у вече свога комшију Србина хоће ли и он сјутра на панађур, а Србин му по обичају одговори: „Хоћу, ако Бог да!“ Онда Турчин рече: „Вала, ја хоћу, Бог дао, не дао.“ Кад буде у јутру Србин се спреми, и дошавши Турчину више куће зовне га: „Хајде комшија, да идемо на панађур;“ али му он одговори: „Богме ја не могу, ујели ми ноћас вуци коња.“<br /> '''7. Ако Бог да?''' Мјесто: ''куда'' ћеш, ''куда'' си пошао или ''куда'' си наумио, које ниједно кажу да не ваља рећи: ако ли би се ко заборавио те запитао кога са ''куда,'' ђекоји му одговоре: Идем у ''Кудиљево'' да те ''скудим.''<br /> '''8. Ако буде по реду мријети.''' Кад се говори н. п. да од старијега остане што млађему.<br /> '''9. Ако були Турчин нестане, други јој настане''' (јер се може одмах удати макар који пут било, или макар била пуштеница). У Рисну.<br /> '''10. Ако Веље не вељује, Маре опакује.''' У Боци. Гледај: Кад Вељача не дажди, Марач добра не мисли.<br /> '''11. Ако враг није разбио колијевку, разбиће гроб.''' Ако се чоеку несрећа не догоди у младости, догодиће се у старости.<br /> '''12. Ако га Бог зна колико ја, зло поњ.''' Кад ко пита за кога ко је, а онај који се пита не познаје га.<br /> '''13. Ако га је ударио, није га убио.'''<br /> '''14. Ако дође прав, не изиђе здрав; ако дође крив, не изиђе жив.''' Приповиједа се да је ова пословица постала од некаква Млетачкога суда.<br /> '''15. Ако ђе знаш боље, зови и мене.''' Кад ко, н. п. слуга, неће да остане онђе ђе би га ради имати, и значи: иди куда ти драго.<br /> '''16. Ако зима устима не уједе, она репом ошине.''' Гледај: Курјак није зиме изио.<br /> '''17. Ако злотвора немаш, мајка ти га је родила.''' У Црној Гори. Гледај: Брат брату најдубље очи вади.<br /> '''18. Ако знамо ђе смо се родили, не знамо ђе ћемо умријети.'''<br /> '''19. Ако знамо шта је било, не знамо шта ће бити.'''<br /> '''20. Ако знаш што ти је било, не знаш што ће ти бити'''<br /> '''22. Ако има много посла, има и дана.'''<br /> '''23. Ако је бедем далеко, аршин је у руци.''' Из р.<br /> '''24. Ако је Бог дао, није записао''' (да ће тако до вијека остати, него може ласно и натраг узети, н. п. власт, богатство).<br /> '''25. Ако је Бог узео коњу ноге, није њисак.''' Кад стар чоек говори као младић.<br /> '''26. Ако је далеко Багдат, близу је аршин.''' Рекли некоме који се хвалио да је у Багдату врло далеко.<br /> '''27. Ако је димњак накриво, управо дим излази.''' Казала нека разрока ђевојка, кад су просци гледајући је рекли између себе: Лијепа кућа, али димњак стоји накриво.<br /> '''28. Ако је дуг, одужио сам, ако је ред, одредио сам. Више нијесам дужан ништа.'''<br /> '''29. Ако је зборено, није створено.'''<br /> '''30. Ако језик не излаја, глава не исклима.''' Или:<br /> '''31. Ако језиком не изланда, главом не исклима.'''<br /> '''32. Ако је и амбар, варићак је мјера.''' Не ваља преко мјере узимати ако има и доста онога што се узима.<br /> '''33. Ако је и Богу, много је.''' Калуђер и ђак дошли код некаке бабе да свете водицу. Кад калуђер заиште свијећу, баба му донесе велики сирац воска, говорећи да нема свијеће готове, већ нека је с ђаком начини. Калуђер видећи велики сирац воска, и знаjући да свијећа она што у такијем догађајима претече, остаје њему, повиче на ђака да донесе с коња улар, да око њега од свега онога воска граде свијећу. Кад ђак улар донесе, и баба види шта они хоће, она истргне калуђеру восак из руку говорећи: Не ћеш, Бога ми! Ако је и Богу, много је.<br /> '''34. Ако је и го, али је соко.'''<br /> '''35. Ако је и доцкан, али је с образом''' (кад се ко задоцни с какијем послом, али га сврши као што треба).<br /> '''36. Ако је и зло, моје је.'''<br /> '''37. Ако је и змија, од срца је.''' Ако је и најгоре дијете, опет је родитељима мило и жале га. Може бити да је ова пословица још од оне приповијетке што се пјева и приповиједа, како је жена змију родила. Гледај: Змијо шарена! '''38. Ако је и рђаво вријеме, путници путују.''' Казала баба, кад су неки путници били засјели око ватре, те ђеца нијесу могла приступити да се грију.<br /> '''39. Ако је и цар, није Цигански харачлија.''' Казао Циганин кад му је неко рекао да устане, или да се уклони с пута: ето цара ђе иде; јер се Цигани највише боје харачлије, који је њихов највећи господар и судија.<br /> '''40. Ако је и црна крава, бијело млијеко даје.'''<br /> '''41. Ако је ко јачи, но и Бог је свачиј.''' У Црној Гори.<br /> '''42. Ако је коњу погинуо трк, није прдњава''' (у Црној Гори). Гледај: Ако је Бог коњу узео ноге, није њисак.<br /> '''43. Ако је кратак дан, дуга је година.''' Што се данас свршити не може, свршиће се други пут.<br /> '''44. Ако је (куга) у Срему, биће у трему.'''<br /> '''45. Ако је мало млијека, а оно је близу ријека.'''<br /> '''46. Ако је мед и сладак, ма не ваља прот угризати.'''<br /> '''47. Ако је мука трпљети, није памтити.''' Кад се пријети осветом. == Б == '''161. Баба баби гребла лан,<br />Да јој заман прође дан.'''<br /> '''162. Баба старца звала уз врбопуц, а старац јој се одазвао уз винобер.''' Кад ко не одговори одмах на питање, него тек послије.<br /> '''163. Бабине среће (коме посао иде у назадак).''' У Котору.<br /> '''164. Бадавад се ни Божиј гроб не чува.'''<br /> '''165. Бадањ меса, а кашика јухе. Велики тијелом, а мален ђелом.''' У Дубровнику.<br /> '''166. Бака реплије! Кад се ко кити.''' У Црној Гори.<br /> '''167. Батина има два краја.''' Кад ко пријети коме да ће га тући, и значи да онај кога пођу да бију може бранећи се отети батину, па избити онога који пође да бије.<br /> '''168. Батина је из раја изашла.''' Ј. П.<br /> '''169. Батрга се ногама као удовац у колу.'''<br /> '''170. Бацио као у мутну воду. Кад се што узалуд потроши.'''<br /> '''352. Божиј сам и твој.''' Кад се ко коме препоручује. У Херцеговини и у Црној Гори.<br /> '''353. Божић дође, зима прође.''' Казао Циганин молећи некаква чоека да му да сијена, а пошто сијено излаже, онда рекне:<br /> '''354. Божић је јесенски светац.'''<br /> '''355. Божић је Божић, а пециво му је брат.''' Божић без печенице не може бити. У Рисну.<br /> '''356. Божја кућа и ваша!''' Овако се обично почиње, кад се зове на крено име.<br /> '''357. Божја (ти) вјера (и по трипут)!''' Заклетва. У Херцеговини и по околини.<br /> '''358. Боји га се као врана скелеџије.'''<br /> '''359. Боји га се као нека ствар кише.'''<br /> '''360. Боји се да се испод њега ћебе не извуче''' (да га не преваре).<br /> '''361. Боји се да се у њему људско сјеме не затре.''' Кад који свој живот врло жали и чува, као да ће сав род људски с њиме пропасти.<br /> :'''362. Бој не бије свијетло оружје,'''<br /> ::'''Већ бој бије срце од јунака.'''<br /> '''363. Бој се злога као Бога.''' Б. Пр.<br /> '''364. Бој се најприје Бога па мужа.''' Свјет ђевојци кад се удаје.<br /> '''365. Болан да се лијечиш.''' Кад се хвали какво јело.<br /> '''366. Болан се пита, а здравоме се даје.''' Гледај: Болесни се људи питају.<br /> '''367. Болесник мало једе, али много троши.'''<br /> '''368. Болесни се питају.''' Гледај: Здрави се људи не нитају.<br /> '''369. Болест га јела!''' Женска клетва.<br /> == В == '''558. Вазда и Марија!''' Одговоре кршћани око Спљета. кад им се назове: Фаљен Исус!<br /> '''559. Ва истину васкрс!''' Гледај: Христос васкре!<br /> '''560. Ва истину роди!''' Гледај: Христос се роди!<br /> '''561. Валај си и чоек и жена.''' У Рисну рече се ваљаној жени.<br /> '''562. Вакуп хуп!''' Приповиједа се како су питали некаквог хоцу који је управљао вакупом: „Камо, хора. вакуп?" а он ухвативши се шаком испод носа и повукавши је преко уста доље низ браду одговорио: „Вакуп хуп!" т. д. појео га. '''563. Вала нам је све једно, немамо никаква посла ни код куће.''' Казали пси болесном коњу, кад су они чекали више њега док липше, а он им говорио да иду кући, јер он не ће липсати.<br /> '''564. Ваља баба прасе, наваља га на се.''' М. Шкр.<br /> '''565. Ваља да је нестало воде или дрва.''' Казао магарац, кад су га позвали на свадбу.<br /> '''566. Ваља да ће једанпут бити и у паклу вашар.''' Кад се нада да ће се што обрнути на боље. У војводству.<br /> '''567. Ваља запети, па запјевати.''' Без труда не може се ништа учинити.<br /> '''568. Ваљало би га бити, па му не дати плакати.'''<br /> '''569. Ваљало би га по трбуху бити''' (а не куд се људи бију).<br /> '''570. Ваљало би му читати велику молитву.''' Кад који што лудо говори, као да није при себи.<br /> '''571. Ваља посрати поњаву, док се умре.''' Гледај: Пије тако, ласно умријети.<br /> == Г == == Д == == Ђ == == Е == == Ж == == З == '''1519. Забада трн у здраву ногу.'''<br /> '''1520. За Бога просити, а за душу дијелити''' (није право).<br /> '''1521. Забоље и одоље.'''<br /> '''1522. Забости папак у ледину.''' Побјећи.<br /> '''1523. Забринуо се као курјак у јами.''' Гледај: Стиди се као курјак у рупи.<br /> '''1524. Заборавио сам и (за) своје име.''' Или:<br /> '''1525. Заборавио сам и име како ми је.'''<br /> '''1526. Забринуо се као јемин о Марту''' (jep ce o Марту мијењају јемини).<br /> '''1527. Забунио се као Циганин у луку,''' Ваља да кад су га, као што се приповиједа, нашли ђе краде лук, пак га запитали што то чини, а он одговорио да не чупа лук да краде, него се ухватио зањ да га вјетар не обори на земљу, па се лук сам ишчупао из земље. А кад га господар од лука запита: да што ти је то у торби?" из које су вирила пера од покраденога лука, он видећи да се већ нема куда одговори: То зло и јест што је у торби.<br /> '''1585. Зао је, и гору је задерао.''' Рече се за зла човка. У Црној Гори.<br /> '''1586. Зао је комшија велико зло.'''<br /> '''1587. Зао као кучак.'''<br /> '''1588. Зао као пас.'''<br /> '''1589. За оно што је било не да Чивутин ни Динара.'''<br /> '''1590. Зао спахија оћера једну краву, а добар двије.''' Јер се од зла чоек чува, а добар лакше превари и излаже. Приповиједа се како су људи из некаквога села тужили и кренули између себе субашу што није шћео с њима да се мијеша и лијепо разговара. Дознавши то нови њихов субаша заповједи да се данас зготови част код једнога сељака и ту да дођу сви да се часте и веселе, а сјутра код другога, и тако редом док се сви не изреде, па онда опет из почетка. Кад сељаци виде не само да хоће тако да поједу све што имају него и да не могу својијех послова да раде, онда се дигну те туже и овога субашу; а кад их запита онај коме су се тужили: „каквога ћете сад да вам дам?" они му одговоре: Дај нам онога првога.<br /> '''1591. Зао ти божић!''' Као клетва. У Дубровнику.<br /> '''1592. Зао ти сам! зло ти ми је!'''<br /> '''1593. Зао ум готов суд.'''<br /> '''1594. Зао чобан а још горе овце''' (особито се говори за свештенство и за народ).<br /> '''1595. Зао чоек с тобом једе и пије, а јаму ти копа.'''<br /> '''1596. Запануло (запало) Циганину царство, па објесио свог оца.'''<br /> == И == == Ј == == К == == Л == == Љ == == М == == Н == 3578. Навадио се као Турчин на крметину.<br> 3579. Навађеник је гори него крвник.<br> 3580. Навалили част као на шарова коље.<br> 3581. Навалио као Вуја на јеванђеље.<br> 3582. Навалио као зима на гола чоека.<br> 3583. Навалио као Мухамед у рaj.<br> 3584. Навалио као попадија у клијет.<br> 3585. Навалио као пратор у појату. ''А. Ст.''<br> 3586. Навалише као Аламани.<br> 3587. Навалише као џамоглани.<br> 3588. Навести кога на танак лед <small>(преварити га).</small><br> 3589. Навика је једна мука,<br>А одвика двије муке.<br> На врат на нос (брзо, н. п. иде, или ради што).<br> На врби свирала. Од тога нема ништа.<br> На живот и на здравље! (кад се што први пут ове године види - н.п. ново воће, ждралови и т.д. - или се чује - п.п. кукавица.)<br> Најгоре прасе најбољу крушку добије.<br> На језику мед, а на срцу јед.<br> Најмилијег госта три дана доста.<br> Најпре скочи, па онда реци: хоп!<br> На кратко насађен. Који не зна много за шалу.<br> Наммрштио се као да ће му киша из чела ударити.<br> Не можеш дланом сунце заклонити.<br> Нико не може цијелом свијету колача намијесити (да о њему сви добро говоре).<br> Нико се није научен родио. == Њ == == О == == П == == Р == == С == == Т == == Ћ == == У == == Ф == == Х == == Ц == == Ч == == Џ == == Ш == fxdl0sm2d7ju5o8ihgvad54lkhx1pin 148120 148098 2026-10-31T11:11:31Z Coaorao 19106 /* В */ 148120 wikitext text/x-wiki '''[[Аутор:Вук Стефановић Караџић|Вук Стефановић Караџић]]''' {{Википедија|Српске народне пословице}} ---- <center><big>'''Српске народне пословице и друге различне као оне у обичај узете речи'''</big></center> ---- <center>'''Београд, 1900.'''</center> ---- ''Скупио их и на свијет издао Вук Стеф. Караџић.<br>'' ''Београд, Српска краљевска државна штампарија 1900.'' ---- == Ваше Високопреосвештенство == === Премилостиви Господару!=== == Предговор пређашњи == == Предговор садашњи == == А == '''1. Авизан на пола скапулан.'''<br /> '''2. А да за што те имам кад ми у невољи не ћеш помоћи?''' Кад ко пријатеља моли за што. У Црној Гори.<br /> '''3. Адамско кољено.''' Каже се за врло поштену жену.<br /> '''4. А за што шиче на свеца.''' Курјак се зарекао да не коље више ништа и да не једе меса, и пошао у пустињу да се посвети. Ударивши у том путу негђе поред гусака, гусак по обичају своме дигне главу и стане шикати, а он га ухвати и поједе. Кад га доведу на суд и стану га питати за што је то учинио, он одговори: „А за што шиче на свеца?“<br /> '''5. Ако био торбоноша, био мајци жив!''' Ако био гочобија, не био јој жив! Казала Циганка кад јој се син родио; јер ће торбоноша просити, па хранити себе и њу, а гочобија, т. д. бубњар, отићи ће у свијет.<br /> '''6. Ако Бог да!''' Штагоћ Срби уговарају да раде, свагда обично говоре: „Ако Бог да!“ Некакав Турчин запита у вече свога комшију Србина хоће ли и он сјутра на панађур, а Србин му по обичају одговори: „Хоћу, ако Бог да!“ Онда Турчин рече: „Вала, ја хоћу, Бог дао, не дао.“ Кад буде у јутру Србин се спреми, и дошавши Турчину више куће зовне га: „Хајде комшија, да идемо на панађур;“ али му он одговори: „Богме ја не могу, ујели ми ноћас вуци коња.“<br /> '''7. Ако Бог да?''' Мјесто: ''куда'' ћеш, ''куда'' си пошао или ''куда'' си наумио, које ниједно кажу да не ваља рећи: ако ли би се ко заборавио те запитао кога са ''куда,'' ђекоји му одговоре: Идем у ''Кудиљево'' да те ''скудим.''<br /> '''8. Ако буде по реду мријети.''' Кад се говори н. п. да од старијега остане што млађему.<br /> '''9. Ако були Турчин нестане, други јој настане''' (јер се може одмах удати макар који пут било, или макар била пуштеница). У Рисну.<br /> '''10. Ако Веље не вељује, Маре опакује.''' У Боци. Гледај: Кад Вељача не дажди, Марач добра не мисли.<br /> '''11. Ако враг није разбио колијевку, разбиће гроб.''' Ако се чоеку несрећа не догоди у младости, догодиће се у старости.<br /> '''12. Ако га Бог зна колико ја, зло поњ.''' Кад ко пита за кога ко је, а онај који се пита не познаје га.<br /> '''13. Ако га је ударио, није га убио.'''<br /> '''14. Ако дође прав, не изиђе здрав; ако дође крив, не изиђе жив.''' Приповиједа се да је ова пословица постала од некаква Млетачкога суда.<br /> '''15. Ако ђе знаш боље, зови и мене.''' Кад ко, н. п. слуга, неће да остане онђе ђе би га ради имати, и значи: иди куда ти драго.<br /> '''16. Ако зима устима не уједе, она репом ошине.''' Гледај: Курјак није зиме изио.<br /> '''17. Ако злотвора немаш, мајка ти га је родила.''' У Црној Гори. Гледај: Брат брату најдубље очи вади.<br /> '''18. Ако знамо ђе смо се родили, не знамо ђе ћемо умријети.'''<br /> '''19. Ако знамо шта је било, не знамо шта ће бити.'''<br /> '''20. Ако знаш што ти је било, не знаш што ће ти бити'''<br /> '''22. Ако има много посла, има и дана.'''<br /> '''23. Ако је бедем далеко, аршин је у руци.''' Из р.<br /> '''24. Ако је Бог дао, није записао''' (да ће тако до вијека остати, него може ласно и натраг узети, н. п. власт, богатство).<br /> '''25. Ако је Бог узео коњу ноге, није њисак.''' Кад стар чоек говори као младић.<br /> '''26. Ако је далеко Багдат, близу је аршин.''' Рекли некоме који се хвалио да је у Багдату врло далеко.<br /> '''27. Ако је димњак накриво, управо дим излази.''' Казала нека разрока ђевојка, кад су просци гледајући је рекли између себе: Лијепа кућа, али димњак стоји накриво.<br /> '''28. Ако је дуг, одужио сам, ако је ред, одредио сам. Више нијесам дужан ништа.'''<br /> '''29. Ако је зборено, није створено.'''<br /> '''30. Ако језик не излаја, глава не исклима.''' Или:<br /> '''31. Ако језиком не изланда, главом не исклима.'''<br /> '''32. Ако је и амбар, варићак је мјера.''' Не ваља преко мјере узимати ако има и доста онога што се узима.<br /> '''33. Ако је и Богу, много је.''' Калуђер и ђак дошли код некаке бабе да свете водицу. Кад калуђер заиште свијећу, баба му донесе велики сирац воска, говорећи да нема свијеће готове, већ нека је с ђаком начини. Калуђер видећи велики сирац воска, и знаjући да свијећа она што у такијем догађајима претече, остаје њему, повиче на ђака да донесе с коња улар, да око њега од свега онога воска граде свијећу. Кад ђак улар донесе, и баба види шта они хоће, она истргне калуђеру восак из руку говорећи: Не ћеш, Бога ми! Ако је и Богу, много је.<br /> '''34. Ако је и го, али је соко.'''<br /> '''35. Ако је и доцкан, али је с образом''' (кад се ко задоцни с какијем послом, али га сврши као што треба).<br /> '''36. Ако је и зло, моје је.'''<br /> '''37. Ако је и змија, од срца је.''' Ако је и најгоре дијете, опет је родитељима мило и жале га. Може бити да је ова пословица још од оне приповијетке што се пјева и приповиједа, како је жена змију родила. Гледај: Змијо шарена! '''38. Ако је и рђаво вријеме, путници путују.''' Казала баба, кад су неки путници били засјели око ватре, те ђеца нијесу могла приступити да се грију.<br /> '''39. Ако је и цар, није Цигански харачлија.''' Казао Циганин кад му је неко рекао да устане, или да се уклони с пута: ето цара ђе иде; јер се Цигани највише боје харачлије, који је њихов највећи господар и судија.<br /> '''40. Ако је и црна крава, бијело млијеко даје.'''<br /> '''41. Ако је ко јачи, но и Бог је свачиј.''' У Црној Гори.<br /> '''42. Ако је коњу погинуо трк, није прдњава''' (у Црној Гори). Гледај: Ако је Бог коњу узео ноге, није њисак.<br /> '''43. Ако је кратак дан, дуга је година.''' Што се данас свршити не може, свршиће се други пут.<br /> '''44. Ако је (куга) у Срему, биће у трему.'''<br /> '''45. Ако је мало млијека, а оно је близу ријека.'''<br /> '''46. Ако је мед и сладак, ма не ваља прот угризати.'''<br /> '''47. Ако је мука трпљети, није памтити.''' Кад се пријети осветом. == Б == '''161. Баба баби гребла лан,<br />Да јој заман прође дан.'''<br /> '''162. Баба старца звала уз врбопуц, а старац јој се одазвао уз винобер.''' Кад ко не одговори одмах на питање, него тек послије.<br /> '''163. Бабине среће (коме посао иде у назадак).''' У Котору.<br /> '''164. Бадавад се ни Божиј гроб не чува.'''<br /> '''165. Бадањ меса, а кашика јухе. Велики тијелом, а мален ђелом.''' У Дубровнику.<br /> '''166. Бака реплије! Кад се ко кити.''' У Црној Гори.<br /> '''167. Батина има два краја.''' Кад ко пријети коме да ће га тући, и значи да онај кога пођу да бију може бранећи се отети батину, па избити онога који пође да бије.<br /> '''168. Батина је из раја изашла.''' Ј. П.<br /> '''169. Батрга се ногама као удовац у колу.'''<br /> '''170. Бацио као у мутну воду. Кад се што узалуд потроши.'''<br /> '''352. Божиј сам и твој.''' Кад се ко коме препоручује. У Херцеговини и у Црној Гори.<br /> '''353. Божић дође, зима прође.''' Казао Циганин молећи некаква чоека да му да сијена, а пошто сијено излаже, онда рекне:<br /> '''354. Божић је јесенски светац.'''<br /> '''355. Божић је Божић, а пециво му је брат.''' Божић без печенице не може бити. У Рисну.<br /> '''356. Божја кућа и ваша!''' Овако се обично почиње, кад се зове на крено име.<br /> '''357. Божја (ти) вјера (и по трипут)!''' Заклетва. У Херцеговини и по околини.<br /> '''358. Боји га се као врана скелеџије.'''<br /> '''359. Боји га се као нека ствар кише.'''<br /> '''360. Боји се да се испод њега ћебе не извуче''' (да га не преваре).<br /> '''361. Боји се да се у њему људско сјеме не затре.''' Кад који свој живот врло жали и чува, као да ће сав род људски с њиме пропасти.<br /> :'''362. Бој не бије свијетло оружје,'''<br /> ::'''Већ бој бије срце од јунака.'''<br /> '''363. Бој се злога као Бога.''' Б. Пр.<br /> '''364. Бој се најприје Бога па мужа.''' Свјет ђевојци кад се удаје.<br /> '''365. Болан да се лијечиш.''' Кад се хвали какво јело.<br /> '''366. Болан се пита, а здравоме се даје.''' Гледај: Болесни се људи питају.<br /> '''367. Болесник мало једе, али много троши.'''<br /> '''368. Болесни се питају.''' Гледај: Здрави се људи не нитају.<br /> '''369. Болест га јела!''' Женска клетва.<br /> == В == '''558. Вазда и Марија!''' Одговоре кршћани око Спљета. кад им се назове: Фаљен Исус!<br /> '''559. Ва истину васкрс!''' Гледај: Христос васкре!<br /> '''560. Ва истину роди!''' Гледај: Христос се роди!<br /> '''561. Валај си и чоек и жена.''' У Рисну рече се ваљаној жени.<br /> '''562. Вакуп хуп!''' Приповиједа се како су питали некаквог хоцу који је управљао вакупом: „Камо, хора. вакуп?" а он ухвативши се шаком испод носа и повукавши је преко уста доље низ браду одговорио: „Вакуп хуп!" т. д. појео га.<br /> '''563. Вала нам је све једно, немамо никаква посла ни код куће.''' Казали пси болесном коњу, кад су они чекали више њега док липше, а он им говорио да иду кући, јер он не ће липсати.<br /> '''564. Ваља баба прасе, наваља га на се.''' М. Шкр.<br /> '''565. Ваља да је нестало воде или дрва.''' Казао магарац, кад су га позвали на свадбу.<br /> '''566. Ваља да ће једанпут бити и у паклу вашар.''' Кад се нада да ће се што обрнути на боље. У војводству.<br /> '''567. Ваља запети, па запјевати.''' Без труда не може се ништа учинити.<br /> '''568. Ваљало би га бити, па му не дати плакати.'''<br /> '''569. Ваљало би га по трбуху бити''' (а не куд се људи бију).<br /> '''570. Ваљало би му читати велику молитву.''' Кад који што лудо говори, као да није при себи.<br /> '''571. Ваља посрати поњаву, док се умре.''' Гледај: Пије тако, ласно умријети.<br /> == Г == == Д == == Ђ == == Е == == Ж == == З == '''1519. Забада трн у здраву ногу.'''<br /> '''1520. За Бога просити, а за душу дијелити''' (није право).<br /> '''1521. Забоље и одоље.'''<br /> '''1522. Забости папак у ледину.''' Побјећи.<br /> '''1523. Забринуо се као курјак у јами.''' Гледај: Стиди се као курјак у рупи.<br /> '''1524. Заборавио сам и (за) своје име.''' Или:<br /> '''1525. Заборавио сам и име како ми је.'''<br /> '''1526. Забринуо се као јемин о Марту''' (jep ce o Марту мијењају јемини).<br /> '''1527. Забунио се као Циганин у луку,''' Ваља да кад су га, као што се приповиједа, нашли ђе краде лук, пак га запитали што то чини, а он одговорио да не чупа лук да краде, него се ухватио зањ да га вјетар не обори на земљу, па се лук сам ишчупао из земље. А кад га господар од лука запита: да што ти је то у торби?" из које су вирила пера од покраденога лука, он видећи да се већ нема куда одговори: То зло и јест што је у торби.<br /> '''1585. Зао је, и гору је задерао.''' Рече се за зла човка. У Црној Гори.<br /> '''1586. Зао је комшија велико зло.'''<br /> '''1587. Зао као кучак.'''<br /> '''1588. Зао као пас.'''<br /> '''1589. За оно што је било не да Чивутин ни Динара.'''<br /> '''1590. Зао спахија оћера једну краву, а добар двије.''' Јер се од зла чоек чува, а добар лакше превари и излаже. Приповиједа се како су људи из некаквога села тужили и кренули између себе субашу што није шћео с њима да се мијеша и лијепо разговара. Дознавши то нови њихов субаша заповједи да се данас зготови част код једнога сељака и ту да дођу сви да се часте и веселе, а сјутра код другога, и тако редом док се сви не изреде, па онда опет из почетка. Кад сељаци виде не само да хоће тако да поједу све што имају него и да не могу својијех послова да раде, онда се дигну те туже и овога субашу; а кад их запита онај коме су се тужили: „каквога ћете сад да вам дам?" они му одговоре: Дај нам онога првога.<br /> '''1591. Зао ти божић!''' Као клетва. У Дубровнику.<br /> '''1592. Зао ти сам! зло ти ми је!'''<br /> '''1593. Зао ум готов суд.'''<br /> '''1594. Зао чобан а још горе овце''' (особито се говори за свештенство и за народ).<br /> '''1595. Зао чоек с тобом једе и пије, а јаму ти копа.'''<br /> '''1596. Запануло (запало) Циганину царство, па објесио свог оца.'''<br /> == И == == Ј == == К == == Л == == Љ == == М == == Н == 3578. Навадио се као Турчин на крметину.<br> 3579. Навађеник је гори него крвник.<br> 3580. Навалили част као на шарова коље.<br> 3581. Навалио као Вуја на јеванђеље.<br> 3582. Навалио као зима на гола чоека.<br> 3583. Навалио као Мухамед у рaj.<br> 3584. Навалио као попадија у клијет.<br> 3585. Навалио као пратор у појату. ''А. Ст.''<br> 3586. Навалише као Аламани.<br> 3587. Навалише као џамоглани.<br> 3588. Навести кога на танак лед <small>(преварити га).</small><br> 3589. Навика је једна мука,<br>А одвика двије муке.<br> На врат на нос (брзо, н. п. иде, или ради што).<br> На врби свирала. Од тога нема ништа.<br> На живот и на здравље! (кад се што први пут ове године види - н.п. ново воће, ждралови и т.д. - или се чује - п.п. кукавица.)<br> Најгоре прасе најбољу крушку добије.<br> На језику мед, а на срцу јед.<br> Најмилијег госта три дана доста.<br> Најпре скочи, па онда реци: хоп!<br> На кратко насађен. Који не зна много за шалу.<br> Наммрштио се као да ће му киша из чела ударити.<br> Не можеш дланом сунце заклонити.<br> Нико не може цијелом свијету колача намијесити (да о њему сви добро говоре).<br> Нико се није научен родио. == Њ == == О == == П == == Р == == С == == Т == == Ћ == == У == == Ф == == Х == == Ц == == Ч == == Џ == == Ш == q1x5unbbyyfmyb6oqpbhbzcn4gmwc04 148121 148120 2026-10-31T11:11:57Z Coaorao 19106 /* Н */ 148121 wikitext text/x-wiki '''[[Аутор:Вук Стефановић Караџић|Вук Стефановић Караџић]]''' {{Википедија|Српске народне пословице}} ---- <center><big>'''Српске народне пословице и друге различне као оне у обичај узете речи'''</big></center> ---- <center>'''Београд, 1900.'''</center> ---- ''Скупио их и на свијет издао Вук Стеф. Караџић.<br>'' ''Београд, Српска краљевска државна штампарија 1900.'' ---- == Ваше Високопреосвештенство == === Премилостиви Господару!=== == Предговор пређашњи == == Предговор садашњи == == А == '''1. Авизан на пола скапулан.'''<br /> '''2. А да за што те имам кад ми у невољи не ћеш помоћи?''' Кад ко пријатеља моли за што. У Црној Гори.<br /> '''3. Адамско кољено.''' Каже се за врло поштену жену.<br /> '''4. А за што шиче на свеца.''' Курјак се зарекао да не коље више ништа и да не једе меса, и пошао у пустињу да се посвети. Ударивши у том путу негђе поред гусака, гусак по обичају своме дигне главу и стане шикати, а он га ухвати и поједе. Кад га доведу на суд и стану га питати за што је то учинио, он одговори: „А за што шиче на свеца?“<br /> '''5. Ако био торбоноша, био мајци жив!''' Ако био гочобија, не био јој жив! Казала Циганка кад јој се син родио; јер ће торбоноша просити, па хранити себе и њу, а гочобија, т. д. бубњар, отићи ће у свијет.<br /> '''6. Ако Бог да!''' Штагоћ Срби уговарају да раде, свагда обично говоре: „Ако Бог да!“ Некакав Турчин запита у вече свога комшију Србина хоће ли и он сјутра на панађур, а Србин му по обичају одговори: „Хоћу, ако Бог да!“ Онда Турчин рече: „Вала, ја хоћу, Бог дао, не дао.“ Кад буде у јутру Србин се спреми, и дошавши Турчину више куће зовне га: „Хајде комшија, да идемо на панађур;“ али му он одговори: „Богме ја не могу, ујели ми ноћас вуци коња.“<br /> '''7. Ако Бог да?''' Мјесто: ''куда'' ћеш, ''куда'' си пошао или ''куда'' си наумио, које ниједно кажу да не ваља рећи: ако ли би се ко заборавио те запитао кога са ''куда,'' ђекоји му одговоре: Идем у ''Кудиљево'' да те ''скудим.''<br /> '''8. Ако буде по реду мријети.''' Кад се говори н. п. да од старијега остане што млађему.<br /> '''9. Ако були Турчин нестане, други јој настане''' (јер се може одмах удати макар који пут било, или макар била пуштеница). У Рисну.<br /> '''10. Ако Веље не вељује, Маре опакује.''' У Боци. Гледај: Кад Вељача не дажди, Марач добра не мисли.<br /> '''11. Ако враг није разбио колијевку, разбиће гроб.''' Ако се чоеку несрећа не догоди у младости, догодиће се у старости.<br /> '''12. Ако га Бог зна колико ја, зло поњ.''' Кад ко пита за кога ко је, а онај који се пита не познаје га.<br /> '''13. Ако га је ударио, није га убио.'''<br /> '''14. Ако дође прав, не изиђе здрав; ако дође крив, не изиђе жив.''' Приповиједа се да је ова пословица постала од некаква Млетачкога суда.<br /> '''15. Ако ђе знаш боље, зови и мене.''' Кад ко, н. п. слуга, неће да остане онђе ђе би га ради имати, и значи: иди куда ти драго.<br /> '''16. Ако зима устима не уједе, она репом ошине.''' Гледај: Курјак није зиме изио.<br /> '''17. Ако злотвора немаш, мајка ти га је родила.''' У Црној Гори. Гледај: Брат брату најдубље очи вади.<br /> '''18. Ако знамо ђе смо се родили, не знамо ђе ћемо умријети.'''<br /> '''19. Ако знамо шта је било, не знамо шта ће бити.'''<br /> '''20. Ако знаш што ти је било, не знаш што ће ти бити'''<br /> '''22. Ако има много посла, има и дана.'''<br /> '''23. Ако је бедем далеко, аршин је у руци.''' Из р.<br /> '''24. Ако је Бог дао, није записао''' (да ће тако до вијека остати, него може ласно и натраг узети, н. п. власт, богатство).<br /> '''25. Ако је Бог узео коњу ноге, није њисак.''' Кад стар чоек говори као младић.<br /> '''26. Ако је далеко Багдат, близу је аршин.''' Рекли некоме који се хвалио да је у Багдату врло далеко.<br /> '''27. Ако је димњак накриво, управо дим излази.''' Казала нека разрока ђевојка, кад су просци гледајући је рекли између себе: Лијепа кућа, али димњак стоји накриво.<br /> '''28. Ако је дуг, одужио сам, ако је ред, одредио сам. Више нијесам дужан ништа.'''<br /> '''29. Ако је зборено, није створено.'''<br /> '''30. Ако језик не излаја, глава не исклима.''' Или:<br /> '''31. Ако језиком не изланда, главом не исклима.'''<br /> '''32. Ако је и амбар, варићак је мјера.''' Не ваља преко мјере узимати ако има и доста онога што се узима.<br /> '''33. Ако је и Богу, много је.''' Калуђер и ђак дошли код некаке бабе да свете водицу. Кад калуђер заиште свијећу, баба му донесе велики сирац воска, говорећи да нема свијеће готове, већ нека је с ђаком начини. Калуђер видећи велики сирац воска, и знаjући да свијећа она што у такијем догађајима претече, остаје њему, повиче на ђака да донесе с коња улар, да око њега од свега онога воска граде свијећу. Кад ђак улар донесе, и баба види шта они хоће, она истргне калуђеру восак из руку говорећи: Не ћеш, Бога ми! Ако је и Богу, много је.<br /> '''34. Ако је и го, али је соко.'''<br /> '''35. Ако је и доцкан, али је с образом''' (кад се ко задоцни с какијем послом, али га сврши као што треба).<br /> '''36. Ако је и зло, моје је.'''<br /> '''37. Ако је и змија, од срца је.''' Ако је и најгоре дијете, опет је родитељима мило и жале га. Може бити да је ова пословица још од оне приповијетке што се пјева и приповиједа, како је жена змију родила. Гледај: Змијо шарена! '''38. Ако је и рђаво вријеме, путници путују.''' Казала баба, кад су неки путници били засјели око ватре, те ђеца нијесу могла приступити да се грију.<br /> '''39. Ако је и цар, није Цигански харачлија.''' Казао Циганин кад му је неко рекао да устане, или да се уклони с пута: ето цара ђе иде; јер се Цигани највише боје харачлије, који је њихов највећи господар и судија.<br /> '''40. Ако је и црна крава, бијело млијеко даје.'''<br /> '''41. Ако је ко јачи, но и Бог је свачиј.''' У Црној Гори.<br /> '''42. Ако је коњу погинуо трк, није прдњава''' (у Црној Гори). Гледај: Ако је Бог коњу узео ноге, није њисак.<br /> '''43. Ако је кратак дан, дуга је година.''' Што се данас свршити не може, свршиће се други пут.<br /> '''44. Ако је (куга) у Срему, биће у трему.'''<br /> '''45. Ако је мало млијека, а оно је близу ријека.'''<br /> '''46. Ако је мед и сладак, ма не ваља прот угризати.'''<br /> '''47. Ако је мука трпљети, није памтити.''' Кад се пријети осветом. == Б == '''161. Баба баби гребла лан,<br />Да јој заман прође дан.'''<br /> '''162. Баба старца звала уз врбопуц, а старац јој се одазвао уз винобер.''' Кад ко не одговори одмах на питање, него тек послије.<br /> '''163. Бабине среће (коме посао иде у назадак).''' У Котору.<br /> '''164. Бадавад се ни Божиј гроб не чува.'''<br /> '''165. Бадањ меса, а кашика јухе. Велики тијелом, а мален ђелом.''' У Дубровнику.<br /> '''166. Бака реплије! Кад се ко кити.''' У Црној Гори.<br /> '''167. Батина има два краја.''' Кад ко пријети коме да ће га тући, и значи да онај кога пођу да бију може бранећи се отети батину, па избити онога који пође да бије.<br /> '''168. Батина је из раја изашла.''' Ј. П.<br /> '''169. Батрга се ногама као удовац у колу.'''<br /> '''170. Бацио као у мутну воду. Кад се што узалуд потроши.'''<br /> '''352. Божиј сам и твој.''' Кад се ко коме препоручује. У Херцеговини и у Црној Гори.<br /> '''353. Божић дође, зима прође.''' Казао Циганин молећи некаква чоека да му да сијена, а пошто сијено излаже, онда рекне:<br /> '''354. Божић је јесенски светац.'''<br /> '''355. Божић је Божић, а пециво му је брат.''' Божић без печенице не може бити. У Рисну.<br /> '''356. Божја кућа и ваша!''' Овако се обично почиње, кад се зове на крено име.<br /> '''357. Божја (ти) вјера (и по трипут)!''' Заклетва. У Херцеговини и по околини.<br /> '''358. Боји га се као врана скелеџије.'''<br /> '''359. Боји га се као нека ствар кише.'''<br /> '''360. Боји се да се испод њега ћебе не извуче''' (да га не преваре).<br /> '''361. Боји се да се у њему људско сјеме не затре.''' Кад који свој живот врло жали и чува, као да ће сав род људски с њиме пропасти.<br /> :'''362. Бој не бије свијетло оружје,'''<br /> ::'''Већ бој бије срце од јунака.'''<br /> '''363. Бој се злога као Бога.''' Б. Пр.<br /> '''364. Бој се најприје Бога па мужа.''' Свјет ђевојци кад се удаје.<br /> '''365. Болан да се лијечиш.''' Кад се хвали какво јело.<br /> '''366. Болан се пита, а здравоме се даје.''' Гледај: Болесни се људи питају.<br /> '''367. Болесник мало једе, али много троши.'''<br /> '''368. Болесни се питају.''' Гледај: Здрави се људи не нитају.<br /> '''369. Болест га јела!''' Женска клетва.<br /> == В == '''558. Вазда и Марија!''' Одговоре кршћани око Спљета. кад им се назове: Фаљен Исус!<br /> '''559. Ва истину васкрс!''' Гледај: Христос васкре!<br /> '''560. Ва истину роди!''' Гледај: Христос се роди!<br /> '''561. Валај си и чоек и жена.''' У Рисну рече се ваљаној жени.<br /> '''562. Вакуп хуп!''' Приповиједа се како су питали некаквог хоцу који је управљао вакупом: „Камо, хора. вакуп?" а он ухвативши се шаком испод носа и повукавши је преко уста доље низ браду одговорио: „Вакуп хуп!" т. д. појео га.<br /> '''563. Вала нам је све једно, немамо никаква посла ни код куће.''' Казали пси болесном коњу, кад су они чекали више њега док липше, а он им говорио да иду кући, јер он не ће липсати.<br /> '''564. Ваља баба прасе, наваља га на се.''' М. Шкр.<br /> '''565. Ваља да је нестало воде или дрва.''' Казао магарац, кад су га позвали на свадбу.<br /> '''566. Ваља да ће једанпут бити и у паклу вашар.''' Кад се нада да ће се што обрнути на боље. У војводству.<br /> '''567. Ваља запети, па запјевати.''' Без труда не може се ништа учинити.<br /> '''568. Ваљало би га бити, па му не дати плакати.'''<br /> '''569. Ваљало би га по трбуху бити''' (а не куд се људи бију).<br /> '''570. Ваљало би му читати велику молитву.''' Кад који што лудо говори, као да није при себи.<br /> '''571. Ваља посрати поњаву, док се умре.''' Гледај: Пије тако, ласно умријети.<br /> == Г == == Д == == Ђ == == Е == == Ж == == З == '''1519. Забада трн у здраву ногу.'''<br /> '''1520. За Бога просити, а за душу дијелити''' (није право).<br /> '''1521. Забоље и одоље.'''<br /> '''1522. Забости папак у ледину.''' Побјећи.<br /> '''1523. Забринуо се као курјак у јами.''' Гледај: Стиди се као курјак у рупи.<br /> '''1524. Заборавио сам и (за) своје име.''' Или:<br /> '''1525. Заборавио сам и име како ми је.'''<br /> '''1526. Забринуо се као јемин о Марту''' (jep ce o Марту мијењају јемини).<br /> '''1527. Забунио се као Циганин у луку,''' Ваља да кад су га, као што се приповиједа, нашли ђе краде лук, пак га запитали што то чини, а он одговорио да не чупа лук да краде, него се ухватио зањ да га вјетар не обори на земљу, па се лук сам ишчупао из земље. А кад га господар од лука запита: да што ти је то у торби?" из које су вирила пера од покраденога лука, он видећи да се већ нема куда одговори: То зло и јест што је у торби.<br /> '''1585. Зао је, и гору је задерао.''' Рече се за зла човка. У Црној Гори.<br /> '''1586. Зао је комшија велико зло.'''<br /> '''1587. Зао као кучак.'''<br /> '''1588. Зао као пас.'''<br /> '''1589. За оно што је било не да Чивутин ни Динара.'''<br /> '''1590. Зао спахија оћера једну краву, а добар двије.''' Јер се од зла чоек чува, а добар лакше превари и излаже. Приповиједа се како су људи из некаквога села тужили и кренули између себе субашу што није шћео с њима да се мијеша и лијепо разговара. Дознавши то нови њихов субаша заповједи да се данас зготови част код једнога сељака и ту да дођу сви да се часте и веселе, а сјутра код другога, и тако редом док се сви не изреде, па онда опет из почетка. Кад сељаци виде не само да хоће тако да поједу све што имају него и да не могу својијех послова да раде, онда се дигну те туже и овога субашу; а кад их запита онај коме су се тужили: „каквога ћете сад да вам дам?" они му одговоре: Дај нам онога првога.<br /> '''1591. Зао ти божић!''' Као клетва. У Дубровнику.<br /> '''1592. Зао ти сам! зло ти ми је!'''<br /> '''1593. Зао ум готов суд.'''<br /> '''1594. Зао чобан а још горе овце''' (особито се говори за свештенство и за народ).<br /> '''1595. Зао чоек с тобом једе и пије, а јаму ти копа.'''<br /> '''1596. Запануло (запало) Циганину царство, па објесио свог оца.'''<br /> == И == == Ј == == К == == Л == == Љ == == М == == Н == 3578. Навадио се као Турчин на крметину.<br> 3579. Навађеник је гори него крвник.<br> 3580. Навалили част као на шарова коље.<br> 3581. Навалио као Вуја на јеванђеље.<br> 3582. Навалио као зима на гола чоека.<br> 3583. Навалио као Мухамед у рaj.<br> 3584. Навалио као попадија у клијет.<br> 3585. Навалио као пратор у појату. ''А. Ст.''<br> 3586. Навалише као Аламани.<br> 3587. Навалише као џамоглани.<br> 3588. Навести кога на танак лед <small>(преварити га).</small><br> 3589. Навика је једна мука,<br>А одвика двије муке.<br> На врат на нос (брзо, н. п. иде, или ради што).<br> На врби свирала. Од тога нема ништа.<br> На живот и на здравље! (кад се што први пут ове године види - н.п. ново воће, ждралови и т.д. - или се чује - п.п. кукавица.)<br> Најгоре прасе најбољу крушку добије.<br> На језику мед, а на срцу јед.<br> Најмилијег госта три дана доста.<br> Најпре скочи, па онда реци: хоп!<br> На кратко насађен. Који не зна много за шалу.<br> Намрштио се као да ће му киша из чела ударити.<br> Не можеш дланом сунце заклонити.<br> Нико не може цијелом свијету колача намијесити (да о њему сви добро говоре).<br> Нико се није научен родио. == Њ == == О == == П == == Р == == С == == Т == == Ћ == == У == == Ф == == Х == == Ц == == Ч == == Џ == == Ш == iv1ratlkn8z6p63m2qsmq9gy5kfghb4 100 59929 148085 145430 2026-10-30T15:29:43Z Coaorao 19106 /* Дела */ 148085 wikitext text/x-wiki {{аутор | име =Јован | презиме =Скерлић | иницијал_презимена =С | годинарођења =1877 | годинасмрти =1914 | слика =Jovan Skerlic.jpg | опис ='''Јован Скерлић''' је био српски књижевник и књижевни критичар. | википедија =Јован Скерлић | вики_цитати =Јован Скерлић | остава = | остава_кат =Jovan Skerlić }} == Дела == ==== 1899. ==== * [[Писма из Загреба]] ==== 1900. ==== * [[Научни метод књижевне историје]] * [[Гете (Мурет)]], од -{Maurice Muret}- * [[Џон Рускин]] ==== 1901. ==== * [[О Коштани]] * [[Примјери чојства и јунаштва (Јован Скерлић)]] * [[Поглед на политичку и социјалну француску поезију од 1830. до 1848.]] * [[Проспер Мериме и његова мистификација српских народних песама]] * [[„Пјесме” Јована Дучића]] ==== 1902. ==== * [[Поглед на данашњу француску књижевност]] * [[Догматичка и импресионистичка критика]] ==== 1903. ==== * [[Француски романтичари и српска народна поезија]] * [[Омладински конгреси]] * [[„Пригодне песме”, од Милорада Митровића]] * [[Један социјалистички песник]] ==== 1904. ==== * [[„Песме” Милана Ракића]] * [[Једна дужност наших старијих писаца]] * [[Начело солидарности]] ==== 1905. ==== * [[Милован Ђ. Глишић (Скерлић)]] * [[Тренуци од Данице Марковић]] ==== 1907. ==== * [[Филолошки догматичари и књижеван језик]] * [[Хумор и сатира Г. Бранислава Нушића]] * [[Војислав Ј. Илић (Ј. Скерлић)]] ==== 1908. ==== * [[Откуд Вуку „Зидање Скадра”, од др Николе Андрића (Ј. Скерлић)]] * [[Обнова наше родољубиве поезије]] ==== 1909. ==== * [[Песме од Војислава Ј. Илића, млађег (Ј. Скерлић)|Песме од Војислава Ј. Илића, млађег]] * [[Једна књижевна зараза]] ==== 1910. ==== * [[Србија, њена култура и њена књижевност]] * [[Нечиста крв, од Борисава Станковића (Ј. Скерлић)|Нечиста крв, од Борисава Станковића]] * [[Карло Маркс о Србима]] ==== 1911. ==== * [[Руски револуционари и српски ратови 1875–1876.]] * [[Срби и бугарско ослобођење]] * [[Лажни модернизам у српској књижевности]] * [[Пјесме Алексе Шантића]] ==== 1912. ==== * [[Анте Старчевић]] * [[Нове песме, од М. М. Ракића]] * [[Један „превод” са српскога на „илирски”]] ==== 1913. ==== * [[Вук Ст. Караџић (Јован Скерлић)|Вук Ст. Караџић]] * [[Две женске књиге]] ==== 1914. ==== * [[Песме Милутина Бојића]] === Преводи === * ''[[Песма о свечаности Нероновој]]'' (1899), од [[Виктор Иго|Виктора Игоа]] == Дела о Јовану Скерлићу == * ''[[Јован Скерлић (Б. Поповић)|Јован Скерлић]]'' (1914), од [[Аутор:Богдан Поповић|Богдана Поповића]] * ''Трећега маја 1914.'' (1914), од Исидоре Секулић * ''[[Наш апостол]]'' (1914), од [[Шантић|Алексе Шантића]] {{DEFAULTSORT:Скерлић,_Јован}} [[Категорија:Српски књижевници]] [[Категорија:Српски књижевни критичари]] 1qoaj570lc5pikzqnn9tf60ls8p4nku 2 59976 148070 147880 2026-10-30T12:11:23Z Coaorao 19106 /* */ 148070 wikitext text/x-wiki {{Корисник Вики/Администратор}} {{gap}}<span style="color: #3CB371;">'''''„Млого тео, млого започео…”'''''</span> ~ <small>[[Бранко Радичевић]]</small><br /> {{gap}}Погледајте моје корисничке странице на '''[[w:Корисник:Coaorao| Википедији]]''' и '''[[q:Корисник:Coaorao|Викицитатима]]''' == О доприносима на Викизворнику == * Постављам текстове из области српске и стране књижености, * Сви текстови и преводи су у јавном власништву, * Користим примарне изворе (старе новине, књижевне листове из 19. и 20. века, које пронађем на интернету), * У дну сваког текста наводим тачан извор и да је дело аутора (или преводиоца) у јавном власништву, * Пазим да нема нити једне грешке приликом прекуцавања текстова (тежим квалитету), * За прекуцавање користим „''[[w:Google Gemini|Вешца]]''”, али после обавезно проверим да ли је све онако како је у извору… * На Викизворнику сам <small>активан</small> [[Викизворник:Списак администратора|администратор]] од 8. маја 2026. == Главно == '''почето, незавршено или скоро да је завршено'''<br /> [[Патриотизам у Књижевности]] • [[Омладински конгреси]] • [[Шала (Чехов)|Шала]] • [[Болес]] • [[Тамница (Горки) |Тамница]] • [[„До краја!”]] • [[Флорентинске ноћи]] • [[„Љубомир у Јелисијуму“ од Милована Видаковића (Будим, 1814)]] • [[Благо Цара Радована]] • [[Српски рјечник]] • [[Тартарен на Алпима]]<br /> '''проверити и уредити''':<br /> [[Житије Ајдук-Вељка Петровића]], [[Макар Чудра]], [[Мцири]], [[Писма из Загреба]] (I - проверити, II-завршено), [[„Песме” Милана Ракића]] (почето), [[Парламентаризам и децентрализација]], [[Наше окупационо поробљавање]] * [[Ја сам стена]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1862-07-B020] '''додати текст или допунити'''<br /> [[Вук Ст. Караџић (Јован Скерлић)]], [[Злочин и казна]], [[Спасова ноћ]] '''намере'''<br /> —Уклонити непотребна преусмерења: [[Демон (Милан Јовановић Морски)]] * [[Лутања]] * [[Три приповијетке]] (уредити) '''завршено'''<br /> [[Начело солидарности]], [[Краљица (Ђура Јакшић)]], [[Црни Гавран]], [[Реч Југославија]] {{Центар|'''Пројекат: ''[[Јован Дучић|Дучић]]'''''}} ''проверити и уредити''<br /> - [[Светислав Симић (Ј. Дучић)|Светислав Симић]] - [[Благо Цара Радована]] - [[Наши писци и наши читаоци]] - [[Два нова уметника]] - [[Слободан Јовановић (Ј. Дучић)|Слободан Јовановић]] - [[Мисли о песнику]] - [[Писмо из Рима]] - [[Моја отаџбина (Јован Дучић)|Моја отаџбина]] - [[Југословенска идеологија: истина о „југославизму”]](VI,X,XI,XII) - [[Споменик Војиславу]] * Непотребно? [[Српска проза]]([[Српско народно прозно стваралаштво]], [[Српска уметничка проза]]) * Уредити: [[Аутор:Жан Баптист Поклен Молијер]] Draga Gavrilović == Забелешке == [https://pretraziva.rs/show/delo--1906-04-01.pdf] Едгар По, и Милосав Јелић Стр. 462. О Богдану Поповићу од П. С. Талетова, у Делу, 1914. (у истој књизи се налазе Браћа Карамазов у јав валсништву и Религија од Диркема) 3 превода Пушкинових песама[https://digital.bms.rs/ebiblioteka/pageFlip/reader/index.php?type=numerated&id=4319&m=2#page/4/mode/2up] ''Пушкин'' Пикова дама:[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_CE2D0CBD3BD7FB6A7BB908799516AB0B-1890-B048][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_CE2D0CBD3BD7FB6A7BB908799516AB0B-1890-B049][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_CE2D0CBD3BD7FB6A7BB908799516AB0B-1890-B050]; Преводилац:[https://pseudonimi.unilib.rs/pregled/j-117](завршено) — још један превод из 1875. Србадија (мана: нечитко), 218- (преводилац:анониман) Мећава:[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B9519DE2273A99FFBF4D16A4CFBF4823-1868-12-B034][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B9519DE2273A99FFBF4D16A4CFBF4823-1868-12-B035], превео [[Аутор:Ђура Јанковић]] ''Едгар По'' Златна буба: завршница[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_DBBF8191E59823DBD747FA1965AD240C-1900-10-B043];тражити следеће стр:1195(бр.38),1223, 1253, 1290, 1320,1357(бр.43);Бр коло, 1900. — Преводилац: Е[вжен]. Дероко? .......... Подсетници: Летопис, 1882,Мера за меру;1881 Шилер;Драгутин Ј Илијћ, О опадању нар поезије,1883;Основно начело...ЛКостић и критика о Замјевим Ђул.у1884;Бранко Радичевић, од Д.Ј.Илијћа1884;Ж.Расин Федра1884;Златоуст Деспота Лазара,1886;Оцене приповедака Л.К.Лазаревић од М.Савића,1886;О змају као педагогу,1887;Хамлет,Л.Костић,1887;о пушкину,1888;о књ патриотизму, Марко Цар,1890;Српска демокр у сред веку,Даргутин Илијћ,1890;1891:критка о Л.К.Лазаревићу...;1892:о М.Стојадиновић о М.Савића—Прича од Змаја;1894:Цар Лир, Л.Костић,Ноћ на Фрушкој гори Милан Савића;1895.Платонов дијалог о храбрости,1895речи којих нема у Вука;1896:садржај;Лаза Костић о преводу,и прево гетеове драме;1900:три превода Пушкина;1902:Цигани од Пушкина од Дучића;1902:Скерлић о Недићу;1904:превод Костићев;1905 одломци од Шилера/М.ССрпскиња од Скерлића;1907:Лаза костић о драми својој ......... * Окица Глушчевић[https://pretraziva.rs/pregled/delo/1899-01-01]1.1.1899.Дело * [[Српска поезија]] * [[Српска уметничка поезија]] [https://digital.bms.rs/ebiblioteka/pageFlip/reader/index.php?type=numerated&id=5084&m=2#page/82/mode/2up] Јевђеније Оњегин [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_CE2D0CBD3BD7FB6A7BB908799516AB0B-1885-B001] А.Хаџић [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_CE2D0CBD3BD7FB6A7BB908799516AB0B-1882-B030] [[https://anno.onb.ac.at/cgi-content/anno?aid=dne&datum=18601225&seite=1&zoom=33]] [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B9519DE2273A99FFBF4D16A4CFBF4823-1867-01-B001] - песме и преводи; Кујунџић? [https://anno.onb.ac.at/cgi-content/anno?aid=dne&datum=18610430&seite=1&zoom=33][https://anno.onb.ac.at/cgi-content/anno?aid=dne&datum=18610518&seite=1&zoom=33]- Полит-Десанчић [https://anno.onb.ac.at/cgi-content/anno?aid=dne&datum=18610507&seite=1&zoom=33]- Јован Ђорђевић [https://digital.bms.rs/ebiblioteka/pageFlip/reader/index.php?type=numerated&id=33458&m=2#page/100/mode/2up]-Милетић подаци... [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_36505B1F073C4A37D00885FF2B17E74B-1942-01-19];[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_36505B1F073C4A37D00885FF2B17E74B-1942-02-03]... [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_36505B1F073C4A37D00885FF2B17E74B-1943-10-26]- Ј. Дучић [[Аутор:Милан Кујунџић Абердар]] [[30. новембар]] - уредити и ускладити с извором [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_CE2D0CBD3BD7FB6A7BB908799516AB0B-1881-B032]! [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_CE2D0CBD3BD7FB6A7BB908799516AB0B-1883-B001]-Л.К. Поповић, С. 1872. Божићни дар. Нови Сад: Српска народна задружна штампарија. стр. 80. [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_DBBF8191E59823DBD747FA1965AD240C-1898-01-B003]Ј. Ђорђевић [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B23ACC13C096C0AC62D73D55CF57B785-1900-11-B022]-Ј. Д. Гете:[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1868-04-B011] ---- Аутор:Мирко Цветковић Аутор:Јован Златоусти == Аутори и Ауторке == &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Драга Димитријевић Дејановић]]'''<br /> [[Српкиња сам]] • [[Помозʼ, Боже!]] • [[Ох жељо...]] • [[Жена сам...]] • [[Мрзим...]] • [[Певај ми...]] • [[Моја душа]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1863-07-B030], [[Питај зору]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1863-07-B028],[[Очи твоје (Драга Дејановић)]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1863-07-B027], [[Сузе (Драга Дејановић)]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1863-06-B026]<br /> Проза: [[Српским мајкама]] [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_5849377EC458C379EAF950CFD2074A6F-1871-03-B006][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_5849377EC458C379EAF950CFD2074A6F-1871-04-B007]<br /> Подаци:[https://odknjigedoduse.com/2018/09/23/draga-dejanovic-ja-sam-zena-ali-smem/]Писала у Застави; 45 песама (нашао 41) &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Јелена Ј. Димитријевић]]'''<br /> '''''Поезија:''''' [[Њена исповест]], [[На Морави]];<br /> '''''Проза:''''' [[Американка]], [[Сафи-Ханум]], [[]], [[]]<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Љубомир Недић]]'''<br /> [[Песме Милете Јакшића]] • [[Хрваштина у српскоме језику]] • [[Л. К. Лазаревић]]<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Проспер Мериме]]'''<br /> [[Таманго]] • [[Илска венера]] • [[Визија Карла XI]](завршити) • [[Хроника о владавини Карла IX]]<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Јован Скерлић]]'''<br /> • [[О Коштани]] • [[Анте Старчевић]] • [[Омладински конгреси]]📝 • [[Догматичка и импресионистичка критика]] • [[Пјесме Алексе Шантића]] • [[Лажни модернизам у српској књижевности]] * [[Тренуци, од Данице Марковић]] (1905) &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Јелица Беловић Бернаджиковска]]'''<br /> [[Модерне жене]](завршено) • [[Жена будућности]] • [[Хенрик Шјенкијевић]] •? [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B23ACC13C096C0AC62D73D55CF57B785-1910-06-B012-15]230.стр.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Максим Горки]]'''<br /> [[Кан и син]] • [[Прича о добром ђаволу]] • [[Песма о соколу]] • [[Једном с јесени...]] • [[У степи]] • [[Зазубрина]] • [[Пред животом]] • [[Сат (Горки)|Сат]] • [[Болес]]📝 • [[Легенда (Горки)|Легенда]] • [[Пролетње мелодије]] • [[Тамница (Горки) |Тамница]]📝 • [[„До краја!”]]📝• [[Макар Чудра]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_E74E1D9A175FE5728805716D3DEA6D36-1901-K003][https://pseudonimi.unilib.rs/pregled-lat/r-177] у јав.власништву:[https://pseudonimi.unilib.rs/pretraga-lat?search=%D0%9C%D0%B0%D0%BA%D0%B0%D1%80+%D0%A7%D1%83%D0%B4%D1%80%D0%B0] • Читалац[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B23ACC13C096C0AC62D73D55CF57B785-1912-04-B007] преводилац:В. Ћ. (Владимир Ћоровић?[https://pseudonimi.unilib.rs/pregled-lat/auth-11406183])<br /> Подсетник, стр. 398:[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_E74E1D9A175FE5728805716D3DEA6D36-1936-K002],[https://pseudonimi.unilib.rs/pregled/g-089] &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Шарл Бодлер]]'''<br /> [[Везе]] • [[]] • [[]] &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Јохан Волфганг Гете]]'''<br /> [[Невера (Гете)|Невера]] • [[Пастирева тужна песма]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1867-10-B029] • [[Истовјетност]] &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Хајнрих Хајне]]'''<br /> '''''Поезија:''''' [[Пут у Кевлар]] • [[Ја те љубим... (Хајнрих Хајне)|Ја те љубим...]] • [[Вечерњи се сутон спушта...]] • [[Лотосов цвет]] • [[Порука (Хајне)|Порука]] • [[Белзацер]] • [[Јадни Петар]] • [[Ти тако мила си, лепа]] • [[Шта ћеш више]] • '''[[Лорелај]]'''<br /> '''''Проза:''''' [[Флорентинске ноћи]](није завршено), &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Михаил Љермонтов]]'''<br /> [[Мцири]] • [[Жеља (Љермонтов)|Жеља]] • [[Анђео]] • [[Чаша живота]] • [[Молитва (Љермонтов)|Молитва]] • [[Порука (Љермонтов)|Порука]] • [[Палестинска гранчица]] • [[Козачка песма уз колевку]] • [[Крст на Кавказу]] &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Јован Дучић]]'''<br /> '''''Поезија:''''' [[Аида]] • [[Истоку]]<br /> [[Прољетне мелодије]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B23ACC13C096C0AC62D73D55CF57B785-1895-04-B008], [[*** (О шта те из сна буди)]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B23ACC13C096C0AC62D73D55CF57B785-1895-01-B002], [[Једном пјеснику]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B23ACC13C096C0AC62D73D55CF57B785-1895-06-B012], [[*** (Кад се спусти сјенка)]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B23ACC13C096C0AC62D73D55CF57B785-1895-08-B016], [[*** (Тебе тражим дан кад мине)]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B23ACC13C096C0AC62D73D55CF57B785-1895-10-B020] (још неке информације, наћи изворе:[https://srbiubih.com/rs8569id97yp0/][https://jovanducicpesnik.blogspot.com/2013/10/kratka-biografija-jovana-ducica.html?m=1][https://etrafika.net/moze-i-drugacije/63684/slavisa-pavlovic-za-etrafiku-jovan-ducic-je-zelio-pokazati-da-jugoslovenstvo-ubija-srbe/]), сва дела: [https://leo.rs/wp-content/uploads/2018/07/sabrana-dela-jovan-ducic-nekoliko-strana.pdf] - преводилачки рад:[https://dais.sanu.ac.rs/bitstream/id/55058/rad11.pdf] - Споменик Војиславу: Дело, 1.4.1902.[[https://pretraziva.rs/show/delo--1902-04-01.pdf]] &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Александар Пушкин]]'''<br /> [[Анџело]] • [[Кавказ]] • [[Зимње вече]] • [[Село (Пушкин)|Село]] • [[Руслан и Људмила]] • [[Шкотска песма]] • [[Песник (Пушкин)|Песник]] • [[Сужањ (Пушкин)|Сужањ]] • [[Безверје]] • [[Песнику (Пушкин)|Песнику]] • [[Посланица у Сибир]] • [[Наслада]][https://pretraziva.rs/show/zvezda--1899-07-11.pdf] • [[Кавкаски роб]] • [[Камени гост]][https://digitalna.bgb.rs/jsp/RcWebImageMViewer.jsp?doc_id=2cd71b09-0309-49a3-9d5f-e005ced64606/bgbper01/00000011/00000246 48][https://digitalna.bgb.rs/jsp/RcWebImageMViewer.jsp?doc_id=2cd71b09-0309-49a3-9d5f-e005ced64606/bgbper01/00000011/00000247 49][https://digitalna.bgb.rs/jsp/RcWebImageMViewer.jsp?doc_id=2cd71b09-0309-49a3-9d5f-e005ced64606/bgbper01/00000011/00000248 50][https://digitalna.bgb.rs/jsp/RcWebImageMViewer.jsp?doc_id=2cd71b09-0309-49a3-9d5f-e005ced64606/bgbper01/00000011/00000249 51][https://digitalna.bgb.rs/jsp/RcWebImageMViewer.jsp?doc_id=2cd71b09-0309-49a3-9d5f-e005ced64606/bgbper01/00000011/00000250 52][https://digitalna.bgb.rs/jsp/RcWebImageMViewer.jsp?doc_id=2cd71b09-0309-49a3-9d5f-e005ced64606/bgbper01/00000011/00000251 53]-Београд, 1894.-Драгутин ([[Драгутин Илић]]?)-превод је у јв; [[Пикова дама]] (завршено) &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Виктор Иго]]'''<br /> [[Песма о свечаности Нероновој]] • [[Сиротиња (Иго)|Сиротиња]] --[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_CE2D0CBD3BD7FB6A7BB908799516AB0B-1879-B001] &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Пол Верлен]]'''<br /> [[Срећа (Верлен)|Срећа]] • [[Савитри]] • [[Сумрак мистичног вечера]] • [[Бели месец]] &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Милосав Јелић]]'''<br /> [[Клеопатра]] • [[Кујунџића мајка]] • [[Страст]] • [[Са забаве]] • [[Пролазни дани]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_E74E1D9A175FE5728805716D3DEA6D36-1904-K002] &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Милорад Митровић]]'''<br /> [[Пенелопа]] • [[Три сузе]] • [[Окови]] -- Убојица[https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-11-27.pdf] &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Лаза Костић]]'''<br /> [[Наше]] • [[Опрости ми...]] • [[Не гледај ме...]] • [[Срце куца...]] • [[Даници]] • [[Српкиња (Лаза Костић)|Српкиња]] • [[Наискап...]] • [[Љубавни двори]] • [[Моја дангуба]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1866-01-B003] • [[Одговор на „Мњење о Костићевој „Беседи””, од Глише Гершића и А. Хаџића (Л. Костић)]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_9BEA001DC0587D1826CD8F5355315702-1865-10-B001] Проза: Чедо вилино[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_CE2D0CBD3BD7FB6A7BB908799516AB0B-1862-B001] • [[Јелисавета кнегиња црногорска, од Ђуре Јакшића (Л. Костић)]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_9BEA001DC0587D1826CD8F5355315702-1870-02-B006] Информације[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_E74E1D9A175FE5728805716D3DEA6D36-1910-K002] &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Ђура Јакшић]]'''<br /> '''''Поезија:''''' [[Барјактаровићи]] • [[Бура на мору]] • [[Прве жртве]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1860-09-B022][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1860-09-B023], [[Стража]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_5849377EC458C379EAF950CFD2074A6F-1871-05-B012] • [[Херцеговачка бојна песма]] • [[Бојна песма (Ђура Јакшић)|Бојна песма]] • [[Караула на Вучјој Пољани]] • [[На горбу кнеза Михаила]][https://digital.bms.rs/ebiblioteka/pageFlip/reader/index.php?type=publications&id=5410&m=2#page/4/mode/2up]<br /> '''''Проза:''''' Сељаци, Бела кућица[https://pretraziva.rs/show/otadzbina--1875-01-01.pdf] • [[Краљица (Ђура Јакшић)]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1860-05-B011][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1860-06-B012] • [[Син седога Гамзе]][][] • [[Сужањ (Ђура Јакшић|Сужањ]][][] • [[Невеста]][][] [[Куршум]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_CE2D0CBD3BD7FB6A7BB908799516AB0B-1874-B001] &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Јован Јовановић Змај]]'''<br /> '''''Поезија:''''' [[Народна имна]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1865-07-B020] • [[Бојна песма]] • [[„Српска војска приближује се Косову”]] • [[Мајка српскога јунака]] [[Аутор:Светислав Симић]], [[Аутор:Павле Поповић]] - намера &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Едгар Алан По]]'''<br /> [[Гавран (Шапчанин)]] - превод Шапчанина, [[Бунар и Шеталица]]-Драгољуб Јевтић(?)[https://pretraziva.rs/show/delo--1906-04-01.pdf] • [[Слика]]-Рајић(?)[https://pretraziva.rs/show/zvezda--1898-10-11.pdf] • [[]] &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Светозар Марковић]]'''<br /> „Нова социјална начела”[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_BCB8508390B053A30831C2B27F5610F7-1871-11-09] [[Милорад Митровић]], [[Утонула круна]] ≈ [[Потонула круна]][https://pretraziva.rs/show/zvezda--1898-11-10.pdf] [[Аутор:Милена Миладиновић]], [[Аутор:Ристо Ј. Одавић]] - додати садржај [[Аутор:Радоје Домановић]]! Споменик Растко Петровић[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_1A56D94244E063C8AA82BCB286D15C21-1922-01-B001] [[Аутор:Станислав Винавер]] * [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_1A56D94244E063C8AA82BCB286D15C21-1922-02-B002] [[Аутор:Иво Ћипико]] [[Аутор:Светозар Милетић]] Достојевски: Злочин и казна: Полицијски гласник[https://pretraziva.rs/pregled/policijski-glasnik]: 1. део 1. гл, 1.2.1899.[https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-02-13.pdf]---17.6.1901.[https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1901-06-17.pdf]; о преводиоцу Јефти Угричићу:[https://pseudonimi.unilib.rs/pregled-lat/auth-78620681] — изгледа да је у јв:[https://teatroslov.mpus.org.rs/licnost.php?id=5471]! [[Аутор:Алфонс де Ламартин]] [[Аутор:Васа Пелагић]] [[Аутор:Владимир Јовановић]] [[Аутор:Јован Живојновић]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B23ACC13C096C0AC62D73D55CF57B785-1910-05-B009-11] [[Аутор:Антоније Хаџић]]А. Хаџић[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B23ACC13C096C0AC62D73D55CF57B785-1910-05-B009-11] == Завршено == ''али ваљало би још који пут опет ишчитати и прегледати:''<br /> [[Житије Ајдук-Вељка Петровића]] • [[Карађорђе Петровић]] • [[Хрваштина у српскоме језику]] • [[Песме Милете Јакшића]] • [[Поглед на политичку и социјалну француску поезију од 1830. до 1848.]] • [[Чучук-Стана]] • [[Бој у Фундини]] • [[Једна војничка успомена]] • [[Сава Дангубић и Карађорђе]] • [[Визија Карла XI]] • [[О српским женама]] • [[Анте Старчевић]] • [[Аутор:Илија Пламенац]] • [[Аутор:Јоле Пилетић]] • [[Певање и мишљење]] • [[За Србију]] [[Благо цара Радована: О херојима (Глава 1)]]<br /> [[Благо цара Радована: О херојима (Глава 2)]]<br /> [[Благо цара Радована: О херојима (Глава 3)]] == Нацрти == &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;[[Аутор:Ги де Мопасан|'''Ги де Мопасан''']]<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;[[Аутор:Ханс Кристијан Андерсен|'''Ханс Кристијан Андерсен''']]<br /> * Мала Русаљка[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_CE2D0CBD3BD7FB6A7BB908799516AB0B-1877-B016]-преводилац:Таса Ј. М. - [[w:Танасије Миленковић|Таса Ј. Миленковић]]?<br /> * [[Аутор:Паја Путник]] * [[Аутор:Нићифор Дучић]] ** [[Искрена ријеч Српкињама]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_5849377EC458C379EAF950CFD2074A6F-1871-05-B012] и бр. пре * [[Аутор:Милојко Веселиновић]] * [[Аутор:Марко Цар]] * [[Аутор:Јован Мишковић]] * [[Аутор:Павле Поповић]] ! * [[Аутор:Милан Шевић Максимовић]] ! (10.1901.) * [[Аутор:Хенрик Ибсен]] * [[Аутор:Коста Протић]] * [[Аутор:Јован Стефановић Виловски]] * [[Аутор:Пјер Корнеј]] * [[Аутор:Исидора Секулић]][(https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B23ACC13C096C0AC62D73D55CF57B785-1912-01-B002]) * [[Аутор:Алфонс Доде]] * [[Пут из Минхена у Ђенову]] (укп.гл.XXXIV)- Хајне;01.07.1910.С.к.г. * [[Аутор:Богдан Поповић]] * Богдан Поповић о песмама Алексе Шантића[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_E74E1D9A175FE5728805716D3DEA6D36-1901-K003] [[Аутор:Тихомир Остојић]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B23ACC13C096C0AC62D73D55CF57B785-1910-04-B007-08] === Допунити === * [[Аутор:Милица Стојадиновић Српкиња]] * [[Аутор:Вид Вулетић Вукасовић]] * [[Аутор:Светислав Стефановић]] * [[Аутор:Милорад Митровић]]1-2-1905 * [[Аутор:Антон Павлович Чехов]] * [[Аутор:Тихомир Ђорђевић]] * [[Index:Pesme Jaše Tomića.pdf|Песме Јаше Томића]] == Уређивано == ''овде су наведене странице у које сам унео веће измене'' * [[Ђачки растанак]] * [[Смрт мајке Југовића]] * [[Успомене]], [[Неверна Тијана]] - нашао извор; ускладити с тренутним текстовима. * [[Спомен на Руварца]] - проверити * [[Међу звездама]] - проверити * [[Хамлет]] - није у јав власништву * [[Примјери чојства и јунаштва]] * [[Као српски Плутарх, или житија знатни Србаља у Србији нашега времена]] *'''[[Живот и обичаји народа српскога]]''': &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;[[Живот и обичаји народа српскога/Додатак]]<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;[[Живот и обичаји народа српскога/8]]<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;[[Живот и обичаји народа српскога/7]] == Нацрт_1 == * Француска књижевност: [[Проспер Мериме]], [[Алфонс Доде]], [[Виктор Иго]], [[Шарл Бодлер]], [[Пол Верлен]], [[Ги де Мопасан]] * Руска књижевност: [[Љермонтов]], [[Чехов]], [[Александар Пушкин]], [[Максим Горки]], [[Гогољ]] * Немачка књижевност: [[Хајне]], [[Гете]], [[Шилер]] == Нацрт_2: Скерлић == === 1899. === * [[Писма из Загреба]] === 1901. === * [[О Коштани]] * [[Поглед на политичку и социјалну француску поезију од 1830. до 1848.]]-зора ::''књ. 1.'' * [[Примјери чојства и јунаштва, од Марка Миљанова (Ј. Скерлић)]]-473. ::''књ. 4.'' * [[Проспер Мериме и његова мистификација српских народних песама]]-355. === 1902. === * [[Почетак Самуилове владе, од Божидара А. Прокића (Ј. Скерлић)]]-70. * [[Песме Петра Прерадовића од др Милана Шевића (Ј. Скерлић)]]-73. * [[Из прошлих дана, од др Милана Савића (Ј. Скерлић)]]-74. * [[Чикино дете, од Тадије Костића (Ј. Скерлић)]]-146. * [[Поглед на данашњу француску књижевност]] * [[Догматичка и импресионистичка критика]]-208. * [[Сељанчице, од Милорада Петровића (Ј. Скерлић)]]-386. ::''књ. 2.'' * [[Како нас деца уче, од Ср. Пашића (Ј. Скерлић)]]-707. * [[На селу и прелу, од П. Марковића-Адамова (Ј. Скерлић)]]-765. * [[Литерарни програм Српске Књижевне Задруге]]-1256. ... === 1903. === * [[Француски романтичари и српска народна поезија]] * [[Омладински конгреси]] * [[„Пригодне песме”, од Милорада Митровића]] * [[Један социјалистички песник]] === 1904. === * [[Једна дужност наших старијих писаца]] * [[Начело солидарности]] === 1905. === * [[Милован Ђ. Глишић (Скерлић)]] * [[Тренуци од Данице Марковић]] === 1907. === * [[Филолошки догматичари и књижеван језик]] * [[Хумор и сатира Г. Бранислава Нушића]] * [[Војислав Ј. Илић (Ј. Скерлић)]] === 1909. === * [[Једна књижевна зараза]] === 1910. === * [[Србија, њена култура и њена књижевност]] ::''књ. 1.'' * [[Пауци, од Ива Ћипика (Ј. Скерлић)]]-66. * [[Моје успомене (1867—1881), од Тодора Стефановића Виловског (Ј. Скерлић)]]-66. * [[Прве школске позоришне представе]]-108. * [[Нечиста крв, од Борисава Станковића (Ј. Скерлић)]]-629. * [[Карло Маркс о Србима]]-631. * [[Српске књиге у Босни и Херцеговини око 1830. године]]-688. * [[Прилози за историју српске књижевности, од Димитрија Руварца (Ј. Скерлић)]]-705. ::''књ. 2.'' * [[Владимир М. Јовановић, од Александра Арнаутовића (Ј. Скерлић)]]-153. * [[Н. Г. Чарнишевски, од Г. В. Плехановића (Ј. Скерлић)]]-312. * [[Н. Г. Чарнишевски о српским народним песмама]]-383. * [[Светозар Марковић у емиграцији]]-427. * [[Оцена Г. Станоја Станојевића о „Српском Књижевности у XVIII веку” (Ј. Скерлић)]]-457. === 1911. === :: ''књ. 1.'' * [[Дошљаци, од Милутина Ускоковића (Ј. Скерлић)]]-53. * [[О оцу Бранкову, Тодору Радичевића, од Љубомира Лотића (Ј. Скерлић)]]-238. * [[Забрана „Шумадинке”, од М. К. Барисављевић (Ј. Скерлић)]]-327. * [[Нови прилози о српским писцима у XVIII веку]]-405. * [[Живот Доситеја Обрадовића, од др Тихомира Остојића (Ј. Скерлић)]]-493. * [[Доситеј Обрадовић као просветитељ народа српског, од др Јована Миодраговића (Ј. Скерлић)]]-494. * [[„Гусле” Проспера Меримеа, од Војислава М. Јовановића (Ј. Скерлић)]]-874. * [[Бранич језика хрватскога, од др Николе Андрића (Ј. Скерлић)]]-962. :: ''књ. 2.'' * [[Руски револуционари и српски ратови 1875–1876.]]-74. * [[Срби и бугарско ослобођење]]-149. * [[Сукоби, од др Светислава Стефановића (Ј. Скерлић)]]-308. * [[Лажни модернизам у српској књижевности]]-348. * [[Пушкин, од Емила Омана (Ј. Скерлић)]]-473. * [[Питања о језику и правопису]]-713. * [[Доситеј Обрадовић и наши западни писци]]-766. * [[Пјесме Алексе Шантића]]-784. * [[Хрватске прилике и народно јединство Срба и Хрвата]]-867. * [[„Женидба Максима Црнојевића” у српској књижевности]]-931. * [[Религија Његошева, од Николе Велимировића]]-933. === 1912. === * [[Анте Старчевић]]-56. * [[Родољубиве песме, од Вељка Петровића (Ј. Скерлић)]]-394. * [[Генерал Симеон Зорић]]-427. * [[Дани и Ноћу, од Симе Пандуровића (Ј. Скерлић)]]-466. * [[Нове песме, од М. М. Ракића]]-703. * [[Један „превод” са српскога на „илирски”]]-711. * [[Штампарије у Србији у XIX веку, од Александра Арнаутовића (Ј. Скерлић)]]-795. * [[Дела Јована Ристића (Бечкеречанина)]]-872. === 1913. === ::''књ. 1.'' * [[Беспуће, од Вељка Милићевића (Ј. Скерлић)]]-73. * [[Приче које су изгубиле равнотежу, од Станислава Винавера (Ј. Скерлић)]]-78. * [[Нови омладински листови и наш нови нараштај]]-212. * [[Руско-српска књижарска трговина терезијског доба, од др Мите Костића (Ј. Скерлић)]]-315. * [[Модерна Германија, од Мирка М. Косића (Ј. Скерлић)]]-630. * [[Вукова преписка]]-777. ::''књ. 2.'' * [[Од Балкана до Адрије, од Стефана Влад. Каћанског (Ј. Скерлић)]]-153. * [[Вук Ст. Караџић (Јован Скерлић)]]-195. * [[Две женске књиге]]-379 * [[Источно или јужно наречје?]]-756. === 1914. === * [[Песме Милутина Бојића]] == Нацрт_3: [[Мопасан]] == [[Растанак (Мопасан)|Растанак]] • [[Две мале приче]] • [[Коко]] • [[Самоубиство]] • [[Он?]] • [[Два пријатеља]] • [[Ко зна?]] • [[Чика Монжиле]] • [[Старудије]] • [[Растанак (Мопасан) |Растанак]] • [[Са села]] • [[Исповест (Мопасан)|Исповест]] • [[У пролеће (Мопасан)|У пролеће]] (СКГ,1904.Књ.2.Стр.971) • [[Симонов тата]]<br /> * [[Јака као смрт]][https://pretraziva.rs/show/delo--1906-04-01.pdf] - превео Владислав Росић[https://www.snp.org.rs/enciklopedija/?p=15152], питање да ли је у јв. * [[Једна Луда]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-10-23.pdf]Пера С. Талетов([[w:Петар Талетов]]) == Нацрт_4: Чехов == [[Мој живот (Чехов)]]-22.[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_E74E1D9A175FE5728805716D3DEA6D36-1909-K001](у јв Синиша Св. Буђевац 1916[https://pretraziva.rs/show/spomenica-studentima/36]) == Нацрт_5: [[Винавер]] == * [[Бетовен]] * [[Из земље сунца које сажиже]] (1910)[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_E74E1D9A175FE5728805716D3DEA6D36-1910-K001] - стр. 481 == Нацрт_6: [[Аутор:Милан Кујунџић Абердар|Абердар]] == Даница:<br /> 1861:[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1861-01-B001]<br /> [[Првој жени]] • [[Хеј смрти, смрти!]] • [[Потајница]] • [[Пазите, вуци!]] • [[Животе мој!]] • [[Бршљан и стужа]] • [[Невеста хајдукова]] • [[Да сам тобом]] • [[Гледајте огањ]] • [[Лаку ноћ! (Абердар)]] • [[Ала сам срећан!]] • [[Поздрав светковачима успомене текелијине]] • [[Сабљо наша!]] • [[Жеље]] • [[Цура]] • [[Моје вино]]<br /> 1862:[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1862-01-B001]<br /> [[Суро стење]] • [[Чекам]] • [[Зора]] • [[С гробља]] • [[Хеј будале]] • [[Бог милости]]<br /> 1863:[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1863-01-B001]<br /> [[Збогом]] • [[Ново лето]] • [[Јеретик]] • [[Ускрс]] • [[Тише ветар]] • [[Хеј крчмарко]] • [[Научићу]] • [[Братац у туђини]]<br /> 1864:[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1864-01-B001]<br /> [[Граничарка, из похода наполеоновог]] • [[Пријатељи стари]] Вила:<br /> 1865:[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B9519DE2273A99FFBF4D16A4CFBF4823-1865-01-B001]<br /> [[Сиње море]] • [[Ластавица]] • [[Бисер се круни с мора дубока...]] • [[Беседина поступаоница]] • [[Трепавица свилна...]]<br /> 1867:[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B9519DE2273A99FFBF4D16A4CFBF4823-1867-01-B001]<br /> [[Ватрица букће...]] • [[Зовни ме момче...]] • [[Спалиште]] • [[Удаћеш се...]] • [[Мрзим...]] • [[У Ружицу цркву...]] • [[Ој позориште!...]]<br /> 1868:[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B9519DE2273A99FFBF4D16A4CFBF4823-1868-01-B001]<br /> [[Месија]] • [[Наше слуге]] • [[Хај!]] • [[Завојевач]] • [[Сенка кнеза Михаила]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B9519DE2273A99FFBF4D16A4CFBF4823-1868-12-B035] Јавор:<br /> 1876:[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_CE2D0CBD3BD7FB6A7BB908799516AB0B-1876-B001] [[Луда]] • [[Абер је!]] Матица:<br /> 1870:[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_9BEA001DC0587D1826CD8F5355315702-1870-01-B001] [[Спаваш ли злато моје...]] • [[Поред свирке]] • [[Ха, Бога ми]] Млада Србадија:<br /> 1871:[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_5849377EC458C379EAF950CFD2074A6F-1871-02-B001] [[Стари министар]] • [[Деспотова ћерка]] Србски летопис, Словенци Проза (потреби извори): Filozofija u Srba, Kratki pregled harmonije u svetu i Ide li svet nabolje ili nagore? • [[Наука о осећању]] (1867) • [[Филозофија у Срба]] (1868) • [[Наука о свести]] (1872) == Нацрт_7: [[Алекса Шантић]] == ''навести изворе испод песама и проверити тачност'' 1887. *[[Бог се смиловао]]*[[Молитва мале Зорице]]*[[На гробу миле ми сестре]]*[[Прољетна зора]]*[[Прољеће (1887)|Прољеће]] *[[Рањеник]]*[[Србину]]*[[У слађаном гласу...]]*[[Звијезда јато]]*[[Љубим ли те?]]*[[На мјесечини (1887)|На мјесечини]] 1888. *[[Тици у затвору]]*[[Пјесма]]*[[Немилосном богаташу (1888)|Немилосном богаташу]]*[[Мати (1888)|Мати]]*[[Поздрав (1888)|Поздрав]]*[[На Стражилову]]*[[Мору]]*[[Ој поточе...]]*[[На мјесечини (1888)|На мјесечини]]*[[Гледао сам]]*[[Мај]]*[[Волим књигу]]*[[Гори]]*[[У гају (1888)|У гају]]*[[Пред иконом Светог Саве]]*[[Борба]]*[[Ђачка песма]]*[[Славују]]*[[На Дунаву]]*[[У равном Сријему]]*[[Нашој гори]]*[[Љубимо се]]*[[На рад]]*[[Моме брату у даљини]]*[[Неименована песма Алексе Шантића 50]]*[[Ђури Јакшићу]]*[[Мити Поповићу]]*[[Вида]]*[[Ноћна пјесма малијех Српкиња]]*[[Поноћи је...]] == Нацрт_8: Злочин и казна == {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Фјодор Достојевски]] | [[Злочин и казна]]<br>(''-{Преступление и наказание}-'') | Превео: Јефта Угричић (1864–1927) | | Садржај: | [[Злочин и казна/Део први/I|I]] }} <Center>'''ДЕО ПРВИ'''<br> [[Злочин и казна/Део први/I|I]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-02-13.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-02-20.pdf]<br> [[Злочин и казна/Део први/II|II]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-02-27.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-03-06.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-03-13.pdf]<br> [[Злочин и казна/Део први/III|III]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-03-13.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-03-20.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-03-27.pdf]<br> [[Злочин и казна/Део први/IV|IV]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-03-27.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-04-03.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-04-15.pdf]<br> [[Злочин и казна/Део први/V|V]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-04-15.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-04-30.pdf]<br> [[Злочин и казна/Део први/VI|VI]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-04-30.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-05-06.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-05-15.pdf]<br> [[Злочин и казна/Део први/VII|VII]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-05-15.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-05-21.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-05-29.pdf]<br> '''ДЕО ДРУГИ'''<br> [[Злочин и казна/Део други/I|I]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-05-29.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-06-05.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-06-26.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-07-10.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-07-17.pdf]<br> [[Злочин и казна/Део други/II|II]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-07-24.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-07-31.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-08-14.pdf]<br> [[Злочин и казна/Део други/III|III]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-08-14.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-08-21.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-08-28.pdf]<br> [[Злочин и казна/Део други/IV|IV]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-08-28.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-09-04.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-09-11.pdf]<br> [[Злочин и казна/Део други/V|V]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-09-11.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-09-18.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-10-02.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-10-09.pdf]<br> [[Злочин и казна/Део други/VI|VI]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-10-30.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-11-06.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-11-13.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-12-11.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-12-25.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1900-01-09.pdf]<br> [[Злочин и казна/Део други/VII|VII]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1900-01-09.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1900-01-18.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1900-01-23.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1900-01-30.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1900-02-06.pdf]<br> '''ДЕО ТРЕЋИ'''<br> [[Злочин и казна/Део трећи/I|I]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1900-02-06.pdf]<br> '''ДЕО ЧЕТВРТИ'''<br> '''ДЕО ПЕТИ'''<br> '''ДЕО ШЕСТИ'''<br> '''ЕПИЛОГ'''<br> [[Злочин и казна/Епилог/I|I]]<br> [[Злочин и казна/Епилог/II|II]]<br> </Center> == Нацрт_9:[[Јован Дучић]]== <center>IV<br>[[Плаве легенде (Дучићеве песме)|'''Плаве легенде''']]</center> :[[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Човек и пас|Човек и пас]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Црна песма|Црна песма]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Срца|Срца]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Прича о јаком|Прича о јаком]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#На стени|На стени]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Мала принцеза|Мала принцеза]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Вечерње|Вечерње]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Једне ведре ноћи|Једне ведре ноћи]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Дубровачка јесен|Дубровачка јесен]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Равнодушност|Равнодушност]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Љубав|Љубав]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Дело|Дело]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Прехисторијска љубав|Прехисторијска љубав]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Пролетња песма|Пролетња песма]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Вечерње песме|Вечерње песме]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Човек|Човек]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Сунце|Сунце]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Острво папагаја|Острво папагаја]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Рука|Рука]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Огледала|Огледала]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Отров|Отров]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Зохра|Зохра]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Пророци|Пророци]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Дубровачка песма|Дубровачка песма]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Казна|Казна]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Светлост|Светлост]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Срећа|Срећа]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Песма о Богу|Песма о Богу]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Другови|Другови]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Песма о жени|Песма о жени]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Јеврејска песма|Јеврејска песма]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Светац|Светац]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Зизема|Зизема]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Семе|Семе]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Стари запис|Стари запис]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Песма Христу|Песма Христу]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#На раскршћу|На раскршћу]]. <nowiki> ==Човек и пас==(''Српски књижевни гласник'', 1. јануар 1905. Књига XIV, Број 1. Стр. 24.) ==Црна песма== &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;То је било док она беше најлепша и најтужнија жена у мрачном Ескуријалу; то је било обично у дуге дане, у вртовима где су живели сунцокрети пуни једне болне носталгије.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Кад су се с пролећа враћале ласте у своме калуђеричком оделу од свиле црно-беле, певале су јој неки тамни напев с мора.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Певале су јој јер је она волела њихову чудну песму, и јер им је давала из своје црне рукавице неко ситно зрње са далеких острва да јој могу по цео дан певати о Тузи.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;А кад је први пут, обучена у белу евилу, са два миртина цвета у руци, отпочинула под сребрним мрамором над којим је мрки чемпрес шумио једним дугим црним шумом —<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Она зажели да чује један рефрен Среће, само један.<br /> (''Српски књижевни гласник'', 1. јануар 1905. Књига XIV, Број 1. Стр. 23.) ==Прича о јаком== &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;На једном истом ланцу, чврсто везани за руке и за врат, била су два робијаша, један јаки и један слаби. Слаби је мислио на ропство и био је тужан, а јаки је мислио на слободу и био је ведар. Јаки је неколико пута хтео да једним напоном поцепа гвожђе и побегне, али је то слабог давило, крвавило, усмрћавало.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Једне ноћи јаки је бдио. Мислио је на своја брда где је до скора ходио силан и свиреп као природа; где су га се бојали вепрови; где је окрвављеним рукама ишао до орловских гнезда, старе давио а младе крао; и одакле је рушио стене да у понорима чује њихову смрт; и где је живио силан, разуздан и шуман као водопад.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Ноћ је била тамна и стражари су спавали. Неодољива илузија слободе испуни његов свирепи дух. Гвожђе се напе и поцепа. Он јурну преко удављеног другара, преко стражарâ, преко поља с црном травом, преко реке с црном водом, у коју се баци као млада, страсна звер, и дохвати за слободну обалу. Иза његових гора изгреја крупан крвав поноћни месец.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Који је то морал могао да повиче том човеку: Стој!<br /> (''Српски књижевни гласник'', 1. јануар 1905. Књига XIV, Број 1. Стр. 24-25.) ==Вечерње== &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Мала, снежна сеоска црква, на рудини, покрај грозничаве зелене реке. Рудина је неограђена, пуна траве, и на њој пасе један крупан млад магарац. У трави лежи неколико огромних напуштених старинских стећака, можда гробови какве патаренске господе. Магарац лагано чупка траву око старих знамења и племићских грбова.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Тако цео дан. Најзад сунце уђе међу планине и просу на реку свој последњи крвав зрак. Сељак-црквењак затресе у торњу мало вечерње звоно, које одјекну многократно у оближњој црној смрчевој шуми. Река се лагано гасила.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Магарац подиже главу, крупан и силан. Два његова мокра, светла, широка ока загледаше се несвесно у долину која је била пуна звука. Тада он пусти свој глас гадан, сиров, рапав, али пун младости, силе, и неког дивљег весеља што живи.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;И, као побожни глас звона, и тај се глас подиже у небо.<br /> (''Српски књижевни гласник'', 1. јануар 1905. Књига XIV, Број 1. Стр. 26.) ==Равнодушност== &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Те ноћи, у звонари једне катедрале, поред црних готских звона, седио је Мефисто, блед и нем, налакћен на своју суву руку. Његове студене очи од челика биле су упрте на огромни град, залеђен у једном страшном сну. Стотине празних мостова гурили су се над белом реком у којој је тињало неколико звезда. Ноћ је била студена и тужна.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Мефисто сећаше исто онако грозан и блед као некад над Тебом, над Вавилоном и Јерусалимом у сате њихове пропасти. У тамном и непомичном ваздуху око њега стршиле су танке готске цркве у којима је те ноћи био утамничен један немоћни Бог. Али је Мефисто оклевао.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Је ли се у њему пренуо глас некадањег доброг херувима, глас Љубави? И он који је стајао изван Свега и против Свега, је ли осетио да се најзад враћа у вечиту тиху и топлу Хармонију? Или је, напротив, те ноћи смишљао своју најстрашнију оргију, свој највеличанственији поем Разорења?<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Не, непомичан и нем, у студеној ноћи без неба, поред заглувелих звона, он осети срце празно и мало. У њему не беше више ни Љубави ни Мржње; у њему беше сада једна студена Равнодушност, као зелено море отрова и жучи. И Мефисто позна тај непознати осећај кога никад није имао ни Бог ни Сатана, и који је само осећај Човеков. Тада Бог Зла увиде сву дубину понижења и осети најсвирепији од свих болова.<br /> (''Српски књижевни гласник'', 1. јануар 1905. Књига XIV, Број 1. Стр. 23–24.) ==Љубав== &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Једне ноћи у дубини океана, у једној долини покривеној алгама, пробудио се један млад полип. Свуд око њега владала је дубока водена тишина. То је било место вечитог студеног мира и глухе непомичности.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Вода је била у висини нешто беличаста, сребрна: мора да је високо на површини била пала тешка киша месечине. Те ноћи млади сенсуални полип осети први пут у својим микроскопским венама једну дугу ватрену струју, страст од које је задрхтао у бесаници, осети чежњу непознату и слатку. И он се ухвати лагано за неки предмет. То је био један мали златни прстен у меким алгама.<br /> (''Српски књижевни гласник'', 1. јануар 1905. Књига XIV, Број 1. Стр. 26.) ==Дело== &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Гледам како црни шумски паук цело после подне тка на тамном чворнатом стасу једног престарелог дрвета своју широку мрежу. Он тка неуморно и непрестано. Ситни конци које испреда, излазе из његових груди, из срца, и његово ткиво постаје све чвршће и све лепше.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Шума је пуна топлоте и звука. По њој зеленкаста сунчана светлост пада са екстазом. За то време читави мали хорови прате ритмично тога мрачнога уметника, тога неуморнога ткача. А он преде све веселије, све страсније, све нестрпљивије, правећи по своме ткању неразумљиве и чудне фигуре.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Црни шумски паук знаде ли шта значи та његова уметност, знаде ли да испреда замку? Ко зна? Али је немоћан да се и мало уздржи, и неспособан да малакше и за тренутак. И мали артиста са заносом испреда из својих груди, из свога срца, и у своје ткиво уткива кончиће што се извијају из танких гласова са гнездА. А када је све било готово, он се — као Творац некада — блажено загледа у своје свилено Дело.<br /> (''Српски књижевни гласник'', 1. март 1905. Књига XIV, Број 5. Стр. 350.) ==Прехисторијска љубав== &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;На једној каменој равници над понором, на неком планинском хрбату, ухваћени су били у страховити коштац прехисторијски човек и горила. Подједнако свирепи и силни ломили су се у том очајном загрљају у коме треба да умре један од њих двоје.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;То је било због човекове жене, која је стајала на стени поред њих са једним крвавим цветом у устима, и гледала љубоморног мужа у освети. Нема, зарасла у длаку, и гадна, држала је она на очајним борцима свој поглед пун несвесног задовољства.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Негде у даљини чуо се шум: можда шум младог мора, или шум стада мамута у каквој оближњој шуми. Небо је било пуно светлости, страсти и пожуде, и као да је из њега падала нека нечујна азурна киша.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;А када се окрвављени и изнемогли рвачи, учинивши свој задњи безнадежни напор, сурваше обојица у понор за њима, њихов се пад није чуо, толико је понор био бесконачан. Женка, са крвавим цветом у својим ружним устима, осмехну се тихо једним нежним осмејком.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;То је био први осмех једне Фрине и у исто време први осмех једне Офелије.<br /> (''Српски књижевни гласник'', 1. јануар 1905. Књига XIV, Број 1. Стр. 25-26.) ==Човек== &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;На пједесталу седи мајка од бронзе и доји сина својом тешком мрком дојком. Осећа се како жељезно млијеко струји и улази у детиње тело од метала и како дете буји и расте нечувено силно.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Ах, када то чудно сисанче сиђе са пједестала међу људе и постане човек, колико ће величанство од снаге да покаже у животу. Његово гвоздено срце зазвечаће у додиру с јадима, триумфално и весело, као што звече мачеви. Његов ће гест да значи пораз, а његов корак победу. Изгледаће као какав страсни и млади антички бог из доба када су богови силазили међу људе, с њима живели и борили се, и отимали њихове жене.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Једног дана дете је постало човек. У његовим венама узрујавала се силна жељезна крв и о његове прси са гвозденим ребрима јади су се разбијали и скршени падали пред његове ноге. Победнички и гордо он је стајао међу гомилама.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Али јаде које није нашао изван себе, он је ипак нашао, а нашао их је у себи: једног дана он осети да у њему живи Душа. Она је била узбуђена и немирна, мучила га је својим неодољивим и болним питањима, и разједала његово метално срце. Мисли, често налик на змије, црне и хладне, тумарале су дном његове душе, уједале га, и остављале за собом трагове отрова и студени; оне су га прогониле онако исто као што прогоне смртне и ништавне. И силан међу другима, он се осетио слаб и ситан пред самим собом.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Тада је осетио колико је леденог и страшног бола само у томе: не бити као остали а бити ипак само Човек.<br /> (''Српски књижевни гласник'', 1. август 1903. Књига IX, Број 7. Стр. 509.) </nowiki> == Нацрт_10 == * [[Усташки злочини у концентрационом логору Јасеновац]] 11.4.[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_36505B1F073C4A37D00885FF2B17E74B-1944-04-11] 12.4 [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_36505B1F073C4A37D00885FF2B17E74B-1944-04-12] 17[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_36505B1F073C4A37D00885FF2B17E74B-1944-04-17]18[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_36505B1F073C4A37D00885FF2B17E74B-1944-04-18] == Нацрт_11 == ''Хамлет, Шекспир (Превод: Лаза Костић)'' Лица [[Хамлет/Шекспир (Л. Костић)/I. чин]]... == Остало == <nowiki>{{Аутор | име = Владимир | презиме = Јовановић | иницијал_презимена = ... | годинарођења =1833- | годинасмрти =1922 | опис = '''Владимир Јовановић''' био је српски политичар, економиста, аутор, новинар и академик. | слика = | опис_слике = | википедија = Владимир Јовановић | вики_цитати = | остава = | остава_кат = Vladimir Jovanović }} == Дела ==</nowiki> * [[Основи снаге и величине Србске]] (1870) * [[О нашем ослобођењу и уједињењу]] (1871)[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_5849377EC458C379EAF950CFD2074A6F-1871-07-B018][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_5849377EC458C379EAF950CFD2074A6F-1871-08-B020] == Нацрт == * Категорија:Књижевност ** Категорија:Романтизам * Категорија:Поезија ** Категорија:Поезија по земљама *** '''Српска''',немачка поезија, енглеска, руска, француска,мађарска... ** Песме према врсти *** Елегије *** Описне (дескриптивне) песме *** Љубавне песме *** Социјалне песме *** Родољубиве песме *** Мисаоне (рефлексивне) песме *** Сатиричне песме *** Хумористичке песме * Категорија:Народна поезија ** Категорија:Епска народна поезија ** Категорија:Лирска народна поезија * Категорија:Српска поезија ** Српски песници Аутор:Јулка Стратимировић == Нацрт_Градови и химере (1930) == <nowiki>{{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | Градови и химере (1930) | | | '''Садржај''' | }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> [[Градови и химере (1932)/Прво писмо из Швајцарске|Прво писмо из Швајцарске — ''Алпи'']]<br /> [[Градови и химере (1932)/Други писмо из Швајцарске|Друго писмо из Швајцарске — ''Женева'']]<br /> [[Градови и химере (1932)/Писмо из Француске|Писмо из Француске — ''Париз'']]<br /> [[Градови и химере (1932)/Писмо с Јонског Мора|Писмо с Јонског Мора — ''Крф'']]<br /> [[Градови и химере (1932)/Писмо из Италије|Писмо из Италије — ''Рим'']]<br /> [[Градови и химере (1932)/Прво писмо из Грчке|Прво писмо из Грчке — ''Делфи'']]<br /> [[Градови и химере (1932)/Писмо из Шпаније|Писмо из Шпаније — ''Авила'']]<br /> [[Градови и химере (1932)/Друго писмо из Грчке|Друго писмо из Грчке — ''Атина'']] </div> </div> ''Пријатељу<br />Д-р. Кости Кумануди''</nowiki> tag4by4f9bk5hxg6zz49yjo8qw7b23v 0 60300 148090 145534 2026-10-30T15:35:53Z Coaorao 19106 /* Извор */ 148090 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= „Српска војска приближује се Косову” | одељак= | аутор= Јован Јовановић Змај | година= 1877 | белешке= }} <poem> Од Косова до Косова Пет стотина лета; — Свршује се она борба. Давно започета. А век веку довикује Шта је мука љута: Векови се загрлили Да нам кажу пута. „На Косово, на Косово!” Оре им се клици, — „Не клоните, соколови, Стари мученици!” Са Авале, са Ловћена Једна труба труби, — Авала се приближује Да Ловћен пољуби; Ловћен увек спреман да јој На сусрет корачи, На Косову, на Косову, Ту ћеду се наћи. Није Ловћен, ни Авала, — У њих срца нема — Братац брату руке пружа И загрљај спрема. Чују браћа како горко Очајници пиште; — На Косову, на Косову, Ту им је рочиште. И сад ће се на Косову Војска да причести, Ал’ је црква Самодрежа Сад у нашој свести. Ту ће сада да се згазе Змије и јакрепи, — Ту ће сунце да се роди — Аој, санче лепи! Ако јʼ санак, — леп је санак, Свет некʼ му се диви… Векови нам дугуједу Да тај сан оживи. </poem> == Извор == ''Илустрована ратна кроника'', свеска IV, новембра 1877. стр. 241–242. {{ЈВ-аутор|Јован Јовановић Змај|1904}} [[Категорија:Српска поезија| ]] [[Категорија:Српска уметничка поезија| ]] [[Категорија:Јован Јовановић Змај| ]] [[Категорија:Песме Јована Јовановића Змаја| ]] 2wbtfnt9lsweb93fwdplhx1z58yocom 0 60593 148113 144917 2026-10-30T16:36:15Z Coaorao 19106 /* Извор */ 148113 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Хај | одељак= | аутор=Стеван Владислав Каћански | година=1861 | белешке= }} <div style="text-align:center; margin-left:2em;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> <poem> Де је србска Војводина? У Маџарској, ил’ Угарској, Или у сну, ил’ на јави — У Банату, ил’ у Бачкој, Ил’ у Срема старој слави? — Није сада тамо, није — Већ у ''души'' Србадије. Је ли жива Војводина? Жива нам је сарањена — Ал’ умрети донде неће, Док сва крвца неистече Из јуначка срца њена — А то ''живо'' срце ди је? — У ''срцама'' Србадије! Кад ће сијнут’ Војводина? Када ''правде'' сунце сијне, И устану деца њена Чистом слогом умивена, Па загрме од милине: Стан’, Будине! стани, мајчин сине! Ево ''главе!'' не дам ''Војводине!'' </poem> </div> </div> {{Википедија|Где је српска Војводина}} == Извор == ''Даница'', 20. март 1861. Број 8. Година II, стр. 529. {{ЈВ-аутор|Стеван Владислав Каћански|1890}} [[Категорија:Стеван Владислав Каћански]] nkyzedu6n30zcgzdgeij1g5ob3nyr6k 0 61740 148089 147388 2026-10-30T15:35:32Z Coaorao 19106 /* Извор */ 148089 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= * | одељак= | аутор= Аница Савић Ребац | година= 1920 | белешке= }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> <center><font size="+1">*</font></center> <poem> Ходимо двоје по снегу, у сенци некада цветних јабука. Сребрни конци сећања везују тихе пахуљице хладне са давним цветањем. Заборављен мирис се душом разлива, и она опет немо тоне У самоћу једног давног сна. Тада, ја немадох друго до мир и сан своје душе, И ружична сјајна кубета над главом: Као Мадоне древних сликара, у цветном заробљене врту, Ишла сам блажено сетна, и љубила најтише цвеће и траву. Боли ли те, друже, што бежим за час од тебе у самоћу стару? Друже, ја хоћу да зађем, носећи прегршт румених радости, Вртом где сија јабучин цвет у мртвој месечини снôва, Да гране упитам и стазе, хоће ли ме примити натраг, Хоће ли примити натраг када им поново дођем, Носећи тешку прегршт туге, — Тада, када ти моји снови и душа већ не буду дражи од свега. <div style="text-align:right;">'''Аница Савић.'''</div> </poem> </div> </div> == Види још == * [[Стазе (Аница Сабић Ребац)|Стазе]] (1930) == Извор == 1920. ''Српски књижевни гласник'', стр. 181. {{ЈВ-аутор|Аница Савић Ребац|1953}} [[Категорија:Српска поезија| ]] [[Категорија:Српска уметничка поезија| ]] [[Категорија:Аница Савић Ребац]] 4n9b2z8vujphqskmruronaaal5npkdf 0 61859 148074 147906 2026-10-30T12:17:29Z Galicijac 19151 /* Извор */ Заменио извор бољим. 148074 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Татомир Вукановић|Татомир Вукановић]] | [[Етногенеза Јужних Словена]] | | [[Етногенеза Јужних Словена/Географске регије обитовања и границе Јужних Словена|Географске регије обитовања и границе Јужних Словена]] | [[Етногенеза Јужних Словена/1|Словени]] | [[Етногенеза Јужних Словена/1.1|Постојбина]] }} Проблем порекла Словена, као што је познато, веома је важан, и то како y етничком погледу, тако и y иеторијском. Важност овога проблема, од старине, добро су осећали сви истакнути научници слависти и детаљно су се њиме позабавили. Име ''Словěнинъ'' и ''Славјанинъ'', свакако означава човека и етничку скупину или племе које станује y крајевима око река, језера и вода,{{Напомена|О одређивању словенске прадомовине на основу хидронима cfr. ''J. Razwadowski'', R SI. VI, 39—58.}} са именом изведеним од основе *слов — *слав — из *kleu *klou y значењу тећи{{Напомена|За старија тумачења cfr. ''Ј. Миккола'', Зборникъ статеј... Фортунатову, 270—273; ''L. Niederle'': Slov. Starožitnosti II, 2, 482; ''Fr. Miklosich'': Etymologisches Wörterbuch der slavischen Sprachen, Wien, 1886, s. v. За новија тумачења cfr. ''M. Budimir'': Ievr. *kleu-, plaviti, prati, čistiti. — Зборник филолошких и лингвистичких студија A. Белићу, Београд, 1921, 97—112; ''J. Razwadowski'': Encore une étymologie — ou pseudologie — du nom slave. — Нав. Зборник, 129—131; cfr. Историја на македонскиот народ, кн. I, 59 sq.}}. Тих имена има приличан број. Помињемо и Пајскерове речи: „The Slav is the son and product of the marsh“.{{Напомена|The Cambridge Medieval History II, 426.}} Сва племена и етничке скупине y првим столећима средњега века, зову се општим називом Словена, који је очито живео и код писаца и y народу ('''Словѣнинъ''', '''словѣнъскъ'''), по коме су остала све до данас многа локална и покрајинска имена и назив једном читавом народу Јужних Словена — ''Словенци''. Први пут се помиње словенско име као ознака племина y теолошким питањима и одговорима Псеудо Цезара Назијанског y VI столећу. Значи, помен је из доба, када су углавном, Словени били становници око Дунава, непосредно на домаку Римскога Царства, где их мало после наводи и Прокопије y неколико махова као и други писци из VI столећа.{{Напомена|O веродостојности овога списа cfr. ''O. Seeck'', Pauly-Wissowa R. E, III, 1300; ''E. Norden'': Die german. Urgesch. in Tac. Germania, 495.}} Данашња се Влашка звала тада неко време ''словенском земљом''. Још y IX столећу, y панонским легендама, када се говори о раду Ћирила и Методија, наводи се само да су оба књижевника знала Словене и њихов језик и да су превели за народ обредне књиге '''ѡтъ грьчьска ı-азыка въ словѣньскъ'''{{Напомена|Кад је 862. год. византијски цар Михаило послао као мисионаре y Моравску Солуњане браћу Ћирила и Методија, ради ширења хришћанске проповеди на словенском језику, казао им је: „Ви сте Солуњани, a Солуњани сви говоре чисто словенски.“ — ''Теодоровъ'' — ''Баланъ'': Кирилъ и Методи I, София, 1920, 88, гл. V.}}. Латински хроничар Јордание изричито вели: „Макар што им се имена сад мењају према различитим породицама и местима, они се ипак углавном називају Скалавени и Анти“.{{Напомена|Ст. ''Станојевић'' — В. ''Ћоровић'': Одабрани извори за српску историју. Београд, 1921, 1.}} И стара руска хроника казује, да су словенска племена имала најпре само један општи назив Словена, a да су касније, разишавши се са својих првобитних седишта, добила нова имена „'''къде сѣдьше на, которѣмѣ мѣстѣ'''“.{{Напомена|Ст. ''Станојевић'' — В. ''Ћоровић'': нав. дело, 38.}} Од VII до X столећа византијски писци зову „''εκλαβιωία'', ''εκλαβίαι''“, а латински „Sclaveni“ и „Sclavonia“ читаву земљу између Истре и Задра на западу, a до Родопа и Солуна на ЈИ.{{Напомена|''К. Jireček'': Staat und Gesellschaft im mittelalterlichen Serbien I. (1912), 1—2.}} Још је П. Ј. Шафарик потпуно убедљиво и за своје време према расположивим научним подацима доказао, да су Словени аутохтони y Европи. To је самобитно становништво, које није ниодкуда дошло, већ је одувек живело y својим исконским земљама.{{Напомена|''P. J. Šafarik'': Slovanský Narodopis. Praha, 1842. У Јужних Словена најпре су ову теорију прихватили В. Шулек и A. Мажуранић. Подробан преглед те литературе дао је ''A. Белић'': Језичко јединство Срба, Хрвата и Словенаца код Ђуре Даничића и његових савременика. — Даничићев зборник. GAH, књ. LV, Београд — Љубљана, 1925, 28 sq.}} Л. Нидерле је затим знатно обогатио и повећао аргументе Шафарикове.{{Напомена|''L. Niederle'': Slovanské Starožitnosti II, 1—2. Puvod a počatku Slovanu jižnih, 1906, 71 sq., 93—99.}} Нидерлеова је огромна заслуга, што је извршио систематизацију богатог археолошког материјала. Концепције овог ученог чешког научника, не могу се сасвим прихватити, јер је он тражио већ „готове“ Словене и због тога, много што-шта, несумњиво словенског или протословенског, што се појављивало y разним облицима, одбацивао је y страну.{{Напомена|Cfr. B. ''Дитякин'': Советская наука о происхождении Славян. — Славяне 8—9, Москва, 1945, 28.}} Праисторијске етничке скупине, једна врста протоплемена, могу се сматрати као субстрати, као база доцнијих племена и народа. Процес стварања Словена, као етноса из тог субстрата, још није y науци разјашњен. Међутим, основни етнички масив из кога су даље израсли сви словенски народи, један је за све њих. To су били прастари становници централне, источне и југоисточне Европе, њени исконски становници од палеолита па до свавремене историје. To су тзв. „јефетиди“, или ''алародске'' етничке скупине и племена. Te етничке скупине и племена, налазили су се y непрекидном мешању и исчезавању. Имена многих од њих уошпте нису доспела до историјске епохе, и тек нека постају позната y другој половини друге хиљаде година пре н. ере. Само y односу на то време, могуће је говорити о ближим прецима Словена, односно о етничким скупинама, племенима и народима, који се налазе између етничке скупине прастарог пeриода и племена и народа историјске Европе.{{Напомена|Cfr. В. ''Дитякин'': нав. рад, 29.}} Почев од VIII столећа пре н. ере, па све до II столећа н. ере, на тлу источне Европе, живи група племена и етничких скупина, позната код класичних писаца под општим именом Скити, раније Кимери. Савремена славистика је утврдила, да термин Скити, као и скоро сва друга племенска имена и скупине древних времена, је заједнички термин за низ племена, етничких скупина и народа северне обале Црног мора, међу којима су били и протословенске етничке скупине, племена и народи, ближи преци Словена. Скити су себе називали Сколоти, што се сматра као протооснова термина „Скловен — Словен“. Суседе Скита — Невре, који су обитовали на територији садање Подолије, Волиније, Галиције и дела Пољске, давно су већ сматрали словенски научници као Словене.{{Напомена|До тих резултата су дошли y својим научним истраживањима: Карамзин, Лелевел, Нидерле и Шафарик. Cfr. В. ''Дитякин'': нав. рад, стр. 29.}} У IV столећу пре наше ере на територији Украјине, јављају се етничке и племенске скупине, познате под именом Сармати.{{Напомена|В. ''Дитякин'': на нав. месту.}} Нешто раније, постају позната имена и других предака словенских народа. To су Венеди, Венети, које знају још Херодот и Софокле (V ст. пре н. ере).{{Напомена|В. ''Дитякин'': на нав. месту.}} Са Скитима и Венедима, као с именима етничких скупина и целих савеза племена, a не појединих народа, ступа се y период стварања Словена као засебног етноса, сачињеног из скупина и племена. Протословени, тј. Словени y стадију дословенског етничког оформљења — такав је исконски, y дубокој старини, народ, племена и етничке скупине y Европи, као и њихови доцнији суседи — Германи и Келти, првобитно Протогермани и Протокелти на западу или Протолитавци и Протофини на истоку.{{Напомена|В. ''Дитякин'': на нав. месту; ''Th. Mommsen'': Jordanis Romana et Getica, Berolini 1882, Getica. V, 34—35.}} По својим језичким особинама, Словени припадају доиндоевропској заједници, a њихови језици групи сатем језика. Сродност и сличност словенских језика врло је велика. Главни разлози за то јесу следећи. Наиме, Словени су дуго времена живели y једној непрекидној етничкој маси, груписани на територији која се простирала недељена великим морима и све до X столећа, нису били раскидани од других туђих народа. Затим, словенски етнос није ушао y онакве етничке амалгамирајуће процесе с туђим етничким елементима, y какве су улазили нпр. Илири — Арбанаси или Дако Романи, него су, изузевши једино Бугаре и њихове ондашње словенске претке још не оформљене y словенски етнос, одржавали свој етничко лингвистички карактер углавном чист, y колико није сасвим подлегао физички моћнијем страном утицају. Најзад, свест о словенској заједници била је доста жива и везе између појединих етничких скупина, племена и народа, трајале су кроз читаву прошлост са изграђеним уверењем о сродној етничкој припадности.{{Напомена|Cfr. ''J. J. Mikola'': Urslavische Gramatik. Heidelberg, 1913. 1—12.}} Као што је оштроумни В. Јагић истакао, сви словенски језици или наречја одржали су верно и чисто до сада стари заједничко словенски језични тип, истина е различитим губицима или модификацијама. При том је доста значајан моменат, који се не сме изгубити из вида, да се управо оне карактеристичне особине, по којима данас разликујемо словенске језике, највише слажу баш y тим истим тачкама и да се те тачке разлика шире по правилу преко више језика, само y неједнаким размерама.{{Напомена|''V. Jagić'': Einige Streitfragen. — Archiv für slav. Phil., XXII (1900), 30.}} Језичка заједница и непосредно сродство претпоставља и једну заједничку језичку и општу културу. Проучавања y том правцу дала су видне резултате. Ту се на првом месту истиче питање, где су и на каквом терену становали Словени и одакле су нарочито Јужни Словени по својој постојбини. == Напомене == {{напомене}} == Извор == * [http://www.promacedonia.org/tvet/vukanovich_etnogeneza_juzhnih_slovena_1974.pdf Етногенеза Јужних Словена] [[Категорија:Етногенеза Јужних Словена]] sx52t5hr65s2qg9f63buhmm7fmtgd9n 0 61860 148077 147901 2026-10-30T12:18:34Z Galicijac 19151 /* Извор */ Заменио извор бољим. 148077 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Татомир Вукановић|Татомир Вукановић]] | [[Етногенеза Јужних Словена]] | | [[Етногенеза Јужних Словена/1.1|Постојбина]] | [[Етногенеза Јужних Словена/1.2|Антрополошке особине и карактеристике]] | [[Етногенеза Јужних Словена/1.3|Занимање, друштвени живот и карактерне особине<br>словенског становништва]] }} Антрополошки тип Старих Словена није сигурно утврђен, Л. Нидерле је успео да докаже, да трвдња о њиховој брахикефалији нема никаква основа и да новија ископаваља и мерења дају исто толико процената и мезикефалије и долихокефалије.{{Напомена|''L. Niederle'': Slovanské starožitnosti I, 80—110; cfr. и његов Manuel de l’antiquité Slave. Paris, 1923, 10—12.}} Да старо-словенски антрополошки тип није сасвим поуздано утврђен, главни је разлог y оскудици поузданих гробних налаза и y њиховом честом мешању и заједници с елементима симбиозе и етничке мимикрије са етничким групама, племенима и народима сасвим етнички несродних елемената. Читав низ готских племена и етничких скупина смељивао се, после распада Атилине државе, као становници и господари подручја на левој обали балканског Дунава: Готи, Гепиди, Херули, Ругијци, Лангобарди. Са остацима Хуна, с бугарским етничким скупинама и са гомилама Словена које су се туда налазиле, они су правили једну етничку мешавину, за коју етнологија не познаје много аналогија. Опасно је стога оперисати са подацима који нису тачно утврђени на кога се односе. Дунавске Словене описују византијски писци као врло јаке и високе. Сам цар Маврикије се једном приликом чудио величини њихових телеса и развијености удова.{{Напомена|''Prokopie'': De bello Goth., 14, 294; ''Simokata'': нав. дело, VI, 224.}} Прокопије каже за њих, да им је боја косе била риђа.{{Напомена|''Prokopie'': нав. дело.}} To потврђују и неки арапски писци, који Словене приказују руменим и са русом косом. Један је чак писац њихов назван Словеном, што је био стасит, светле косе и модрих очију.{{Напомена|''L. Niederle'': нав. дело, 97—98; ''A. Я. Гаркави'': Сказанія мусльманскихъ писателей о Славянахъ. Спб., 1870, 5—6.}} Код старих писаца, који карактеришу спољашње особине појединих раса, плави тип није само карактеристика Словена, него северних народа уопште, за разлику од смеђег и мрког типа јужњака. У Илијади, и y неким другим старијим списима, налази се често пута, да су чак и стари грчки јунаци били плави. Мешања с другим народима, племенима и етничким скупинама и на подручју старе постојбине, и после y Дунавској котлини, и најзад на Балканском полуострву, изменила су y знатној мери антрополошка обележја Словена, као и свих народа, племена и етничких скупина упоште, који су били y честом покрету. Да су сви Стари Словени били долихокефали, како се чешће тврди y науци, тешко је примити без велике резерве.{{Напомена|Некои проблеми о српском народу. Београд, 1927, 3; ''Ј. Ердељановић'', Јубиларни зборник живота и рада СХС. Београд, 1928, 18.}} Јужнословенски антрополошки нордијски тип, има највише особина из старе словенске постојбине: висок раст, белу кожу, светле очи, русу косу, али уза све то је брахикефалан. „Због тога што је тај тип посвему другоме сличан са нордијским, a само се по облику главе од њега разликује ми га називамо нордијским“.{{Напомена|Јубиларни зборник, 18—19.}} У крајевима Словеније, Штајерске и Доње Аустрије, краниолошки материјал из раносредњовековних некропола, указује да су лобање нординоидног фенотипа (дугуљасти облик, мезокраног фенотипа, долихокефални антрополошки тип).{{Напомена|''N. Županić'': Etnogeneza Jugoslavena. — Rad JAZU, knj. 222. Zagreb, 1920, 167—170.}} У другој фази раног средњег века, краниолошки налази показују делимично измењену слику фенотипа словенских популација које су населиле данашње крајеве Југославије. To говори о великој етничкој мешаниви, где су поред основног нордионоидног фенотипа, запажају и елементи других расних типова.{{Напомена|''F. Ivaniček'': Staroslavenska nekropola u Ptuju. — Razp. SAZU, Ljubljana, 1951, 85, tabl. 105.}} Јужни Словени, углавном, припадају још увек долихокефалном антрополошком типу (дугоглаве лобање). Кратке лобање нађене су код источнословенских племена и етничких скупина и народа, a код Јужних Словена само y Брестовику и y бугарским словенским некрополама. Ту и тамо, има и брахикефалних мешања са долихокефалним антрополошким типом.{{Напомена|''G. Pilarić'': Antropološka istraživanja starohrvatskog groblja u Daraz — Bošnjacima 1961. god. — JAZU Arheološki radovi i rasprave IV—V. Zagreb, 1967, 188; cfr. ''B. Skerlj'': Srednjeveška okostja z Bieda, izkopana leta 1949. — Razpr. SAZU, delà 3, Ljubljana, 1953, 313—333; ''B. Skerlj'' — ''Z. Dolinar'': Staroslovenska okostja z Bieda. — SAZU delà 2, Ljubljana, 1950, 67—103; ''Z. Dolinar'': Staroslovenska okostja iz Dobrače pri Kragujevcu. — Arh. vest., 5. Ljubljana, 1954, 63—91.}} Kao што је y науци истакнуто, још није дефинитивно приказана и проучена морфологија словенских етничких скупина, племена и народа, насељених на данашњем подручју Југославије. Исто, тако, нема ни довољно података који би нам осветлили којем је културном кругу припадао поједини антрополошки фенотип, као значајна карактеристика неке популације. Интересантан прилог за решавање ових проблема, пружају нам антрополошка истраживања словенских некропола некадашњег Илирика, где је брахикефални антрополошки тип био знатно застуљен, a који је данас опет доминирајући антрополошки тип становника тих крајева.{{Напомена|''G. Pilarić'': nav. rad, 186; ''T. И. Алекceeвa'': Этногенез Восточных Славян по данным антропологии. Москва 1973, 41.}} Још је код старих Трачана y Македонији био обичај y првом столећу наше ере, да се новорођенчад и одојчад вежу за даску, да би им потиљак био широк.{{Напомена|''H. Ploss'' — ''В. Renz'': Das Kind II, Leipzig, 1912, 85.}} Трагови овог обичаја запажају се y балканских Словена местимично све до данашњих дана (околина Тузле, Косово),{{Напомена|''P. Јеремић'': О пореклу становништва тузланске области. — Гл. Геогр. др. VII—VIII, Београд, 1922, 154—157; ''М. С. Филиповић'': Деформисање лубање y Југославији. — Гл. Етн. музеја y Београду X (1935), 18 sq.; ''T. Р. Vukanović'': Antropološko-folklorni prilozi sa Kosova i Metohije. — Glasnik Muzeja K. i M. VI, Priština, 1961, 150—156.}} што јасно сведочи о траговима етногенезе, наслеђене достигнућима антрополошких обичаја и навика, о чему ће касније бити посебно разлагано. Спољашњи изглед Словена није каткад правио добар утисак. „Живе тешко и убого као Масагети“, пише Прокопије. Овај његов податак изгледа сасвим чудноват и по свој прилици односи се само на извесне словенске етничке скупине и племена, јер знамо сигурно, да су Словени радо и често ишли y воду и да су, при једној опсади Солуна, неки Словени били принуђени на предају при купању.{{Напомена|''Prokopie'': нав. дело.}} Иначе, хвали се нарочито словенска издржљивост. Гоњени од Хуна и Обара они нису били нимало разнежени. По Стратегикону, Словени „лако подносе и врућину и студен и мокрину и голотињу тела и оскудицу y намирницама.“ Као сви стари народи тога времена из тих и суседних крајева, нарочито као њихови трачки суседи, воле да пију и пијући без мере опијају се и страдају због тога. == Напомене == {{напомене}} == Извор == * [http://www.promacedonia.org/tvet/vukanovich_etnogeneza_juzhnih_slovena_1974.pdf Етногенеза Јужних Словена] [[Категорија:Етногенеза Јужних Словена]] h8z65gqn0y3v9m3xegyda45jsxnfxxb 0 61861 148081 147904 2026-10-30T12:19:49Z Galicijac 19151 /* Извор */ Заменио извор бољим. 148081 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Татомир Вукановић|Татомир Вукановић]] | [[Етногенеза Јужних Словена]] | | [[Етногенеза Јужних Словена/3|Словени у симбиози са Обрима]] | [[Етногенеза Јужних Словена/4|Словенско насељавање на Балканско полуострво]] | [[Етногенеза Јужних Словена/5|Карактер словенског насељавања на Балканско полуострво<br>(Словенци, Хрвати, Срби, Македонски Словени)]] }} Првих деценија VII столећа y Византији настају ванредно тешке прилике. Дошљаци су се осилили на све стране, a y самој држави пољуљан је ауторитет централне власти. Готово све покрајине захватила је невоља било непријатељских упада, било узајамних обрачунавања после једног режима самовоље и обести. Дунавска граница је лишена војске и готово напуштена; финансије су биле потпуно поремећене a општа невоља врло велика; и што је најгоре, услед узурпације византијских царева, који су се одржавали само терором подивљале су нарави, порасли прохтеви, a уторитет и царске и феудалне државне власти силно је пао. Византија је све мање могла да делује на дунавској граници. Поред тога, y Цариграду се веровало да је Персија, као моћна и организована држава, више опасна од словенских племена и етничких скупина, макар они били и y заједници с Обрима. За Персију треба велик напор да буде савладана, a са Словенима и Обрима, после успеха византијских чета против њих, сматрало се да су војнички лакше на ударцу и мање отпорни. Последица тога било је систематско надирање Словена, с Обрима заједно, преко ранијих државних граница и све јаче потискивање и иначе проређеног ромејског етноса из северних балканских земаља.{{Напомена|Cfr. ''Анастасијевић Н. Д.'': Година савеза Фокина с Бугарима против Руса. Гласник Скопског научног друштва, књ. XI. Скопље, 1932, стр. 51—59; ''Antoljak S.'': Unsere Sklavinnen. — Actes du XIIe Congrès International d’Etudes Byzanitines. Ochride, 10—16. septembre 1961, t. II. Beograd, 1964; ''исти''; „Македонија” и „Македонците“ во средниот век. (Прилог кон етногенезата на македонскиот народ). — Гласник XVI, бр. 1 (Институт за национална историја). Скопје 1972, стр. 111—123; ''Баласчевъ, Г.'': Най-старата славянска държава на Балканския полуостровъ презъ VII и нейния етнически състав съ две карти. София 1924; ''Баришић: Ф.'': Чуда Димитрија Солунског „као историјски извор.“ — Византолошки институт књ. 2. Београд, 1953, стр. 52 sq.; ''исти'': Цар Фока (602—610) и подунавски Аваро—Словени. — Зборник радова Визант. инст. књ. IV. Београд, 1956, стр. 73—86; ''Белић A.'': Дијалекти источне и јулсне Србије. Београд, 1905; исти; Диалектологическая карта сербскаго языка, Спб. 1906; ''Benac A.'': Neke karakteristične pojave па zapadnom Balkanu pri proučavanju kulturnih i etničkih kretanja. VI Kongres arheol. Jugosl. 1964, str. 47 sq.; ''Bratanić B.'': Uz problem doseljenja Južnih Slavena. Zbornik radova Filozofskog fakulteta u Zagrebu I (1951), str. 221—250; ''Брикнер A.'': O паганству код Старих Словена. — Књига о Балкану II. Београд, 1937, стр. 51—61; ''Brozović D.'': Doseljenje Slovena i njihovi dodiri sa starosjediocima u svijtlu lingvističkih istraživanja. — Simpozijum. — Akad. nauka i umjetn. B. i H., pos. izd. lmj. XII, Sarajevo, 1969, str. 129—137; ''isti'': Dialekatska slika hrvatsko-srpskoga jezičkog prostora. Radovi Filozofskog fakulteta u Zadru. 5. Zadar, 1970; ''Будимир M.'': Antai Antes Anti Anticus. — Зборник радова Византолошког института САНУ, књ. VIII, 2, Београд, 1964, стр. 37—45; ''Vukanović P. Т.'': Selo kao socijalna zajednica kod Srba. Priština, 1965, str. 11—14; ''Гарашанин M. и Ковачевић Ј.'': Преглед материјалне културе Јужних Словена y раном средњем веку. Београд, 1950; ''Grafenauer В.'': Nekaj vprašanj in dobe naseljavanja Južnih Slovanov ZC. 4 (1950); ''isti'': Razmerje med Slovani in Obri do obleganja Carigrada (626) in njegove gospodarsko-družbene pođlage. ZC. 9 (1955); ''isti'': Kronološka vprasanja selitke Južnih Slovanov ob podatkih spisa: Miracula s. Demetrii. — Zbornik Fil. fak. II. Ljubljana 1955, str. 23—39; ''isti'': Slovanski naselitvenl valovi na Balkanski polotok. ZC. 18 (1964), str. 219—227; ''isti'': Naselitev slovenov v Vrhodnih Alpah in vprašanje kontinatiete. — Arheološki vestnik XXI—XXII, Ljubljana 1970—1971, str. 23 sq.; ''Dvornik F.'': The Slaves, Their Early History and Civilisation. Boston 1956, str. 29—42; ''Dimitrijević D.'': O etničkom problemu Vojvodine u vreme doseljavanja Slovena, — Simpozijum. Akad. nauka i umjetn. B. i H. poseb. izd. knj. XII. Sarajevo, 1969, str. 85—94; ''Djurdjev B.'': Osnovna istorijsko-etnčka pitanja u razvitku južnoslovenskih naroda do obrazovanja nacija. „Pregled", Sarajevo, 1960, XII, sv. 2, br. 7—8, str. 1—13; ''Zlatarski N. V.'': Die Besiedelungen der Balkanhalbinsel durch die Slaven — Revue intern. des etudes balkanique, II. Beograd 1936, str. 358—375; ''Ивановски O.'': Борбите на Македонските Словени за завладување на градот Солун во VI—VII век. Гласник Инст. за нац. ист. III, 1, Скопје 1959, стр. 237—267; ''Lemerle P.'': Invasions et migrations dans les Balkans depuis la fin de l’époque romane jusqu’au VIIIe siècle. — Revue historique CCXI (1954), str. 287—293; ''Korošec J.'': Razmerje med Sloveni in Obri do obleganja Carigrad (626) in njegove gospodarsko družbene podlage. ZČ. 9 (1955); ''Максимовић Љ.'': О хронологији словенских упада на византијску територију крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година VI века. — Зборник радова Византолошког института САН, књ. VIII, 2. Београд, 1964, стр. 263—271; ''Nestor I.'': La pénétration des Slaves dans la péninsula Balkanique et la Grèce continentale. — Revue des Etudes Sud-est Européennes 1 (1963), str. 45—48; ''Острогорски Г.'': Византија и Јужни Словени. Београд, 1970; ''Панов Б.'': За етногенезата на македонскиот народ. Гласник Инст. за нац. ист. XVI, 3, Скопје 1972, стр. 77—90; ''Skok Р.'': Slovensvo i romanstvo na jadranskim otocima I — II. Zagreb, 1950; ''Ćirković S.'': Ostaci starije društvene strukture u bosanskom feudalnom društvu. — Istorijski glasnik, 3—4 (1958), str. 155—169; ''Hauptmann Lj.'': Seoba Hrvata i Srba. JIČ III, Beograd, 1937; Tapkova — ''Zaimova N.'': Sur quelques aspects de la colonisation slave en Macédoine et en Grèce, Etudes balkanique I, str. 111—124.}} Без нарочитих борба с редовном византијском војском, које је на Балкану било мало, они су освајали читава подручја, с мање или више суровости, и током друге и треће десетине VII столећа они су већ становници предела испод Дунава и целих области Илирика, Далмације и дубоко y Македонији. Словени су били веома експанзивни. Ноихова насеља захватају од Црног мора, па све до баварске границе, и судећи по јачини њихових чета, насеља су била честа. Ha западу, као подложна форојулијанским војводама помиње се непозната „Sclavorum regio“ од „Сеlie“ од „Megarie“;{{Напомена|''П. Ђакон'': нав. дело, 166—167. Celie ће бити Цеље код Кормона y Горици. — ''L. Hauptmann'', Mitteilungen des Instituts für öster. Geschichtsforschung, XXXVI (1915), 230—231; cfr. ''W. Scmid'', Mitteilungen des Musealver. für Krain XVIII (1905), 94—96; ''F. Kos'', Izvestja Muz. društva za Kranjsko XI 1901), 119—121.}} источни део, од Горице отприлике, био је под Обрима. Словенске борбе наводе се на обе стране. Године 611. они проваљују y Истру и плене је, a туку се и по Баварској.{{Напомена|''F. Kos'': нав. рад, 166—168.}} Исто су тако чести упади Обара, и с њима Словена, и y источне делове Византије. Солунска легенда св. Димитрија казује, како се дигао огроман словенски народ разних племена, и то: Дрогувита — Друговића, Сагудата, Велегезита, Војунита, Брзита и других племена, која сва, као и нека од набројених, судећи по називу, нису била потпуно словенска;{{Напомена|Ни име вође тог похода Χάῖφων није словенског типа.}} и како је опленио не само унутрашњност, него како је, на чуновима, стигао и опленио и сву Тесалију, околна острва заједно са Цикладима, сву Ахају, Епир, велик део Илирика и чак један део Азије; опустошио многе градове и покрајине и напао најзад и сам Солун. Напад је био и са мора и са сува. Да то није био обичан пљачкашки поход закључивало се y Солуну по том, што су с нападачима биле и њихове жене са покућством, спремне да се настане ту одмах после пада града.{{Напомена|Димитријева легенда, 118; cfr. ''Н. Gelzer'': Die Genesis der byzantinischen Themenverfassung. — Abhandlungen der sächs. Gesellshaft der Wissenschaften XVIII. Leipzig, 1899, 42 sq.}} Значи, да је насељавање Словена већ вршено на тај начин и да су, пре те опсаде Солуна, сасвим доле на југу Византије, други неки градови, севернији и ближи непријатељу, прешли тако y словенске руке. Као избеглице y Солуну доиста се помињу становници Наиса и Сардике, и други с обала Дунава, из Паноније, Дакије и Дарданије. Словенски напад на Солун и овог је пута био безуспешан. Словенски бродари, с намештеним на чуновима покривачем од дасака и кожа, заштићени од стрелица, што су на њих падале са градских зидова, удешавали су под самим бедемом припремна ухођења и припреме за јуриш, али нису приметили вешта и лукава средства одбране. Кад је почео општи напад на град, тако су збијено појурили и лоше маневрисали, да се велик број лађа сопственом кривицом сударао и извртао и изазвао тим општу забуну целе флоте. Сам словенски вођа експедиције, Хацон, био је заробљен и каменован. Иза тог пораза Словени се обраћају Обрима и траже помоћ, односно „савезнииггво“. Мислило се, на основу тога позива, да су ово радили слободни Словени, који су подузели читаву акцију на своју руку. Међутим, може се рећи, на основу имена, да y овом читавом походу нису учесници сами Словени, a позивање Обара y помоћ или y „савезништво“, још не значи потпуну слободу према њима. To су по свој прилици били делови оних источних Словена са Балкана, који су им давали обавезе на данак, a иначе многе ствари радили по својој вољи, као y Маврикијево доба, били некако сматрани и као независни од Обара и опет y вези с њима. Обри су се одазвали позиву, али тек после две године. Легенда не каже поближе, шта су за то дуго време радили Словени, али је највероватније да су се задржали негде y непосредној околини Солуна, на подручју Егејске Македоније. Обри су, вели легенда, покупили „сва племена варварска” са Словенима и Протобугарима и онда послали коњицу, да хитро посвршава претходне послове и изврши потребни препад. Сам хаган је дошао мало касније са огромном војском и са потребним справама за опсаду. Епископ солунски Јован организовао је енергичну одбрану града. После опсаде од 33 дана хаган се са Обрима и Словенима повукао од вароши с неком малом оштетом плаћеном од грађана.{{Напомена|Димитријева легенда, 118—140.}} У то време Словени су се толико измешали и саживели са Обрима, да су ове стали претапати и асимиловати y се, оформљавајући се y дугом историјском процесу y словенски етнос. У време тих ратничких похода словенских по свему ондашњем грчком подручју на Балкану, чак и по острвима, пада по свој прилици, и обарско-словенско освајање Далмације.{{Напомена|''F. Bulić'', Bulletino di archeologia e storia dalmata, XXIX (1906), 268—304.}} Вести о том потичу од писаца после неколико столећа, кад су елементи историјског предања могли да добију нешто легендарних особина. По К. Профирогениту Словени „звани Обри“, Славообри, напали су Салону преодевени као ромејски војници и, успевши y том подухвату, побили су и протерали грађане и пошто су се ту сами настанили, почели су одатле испаде на друге стране. Ромеји су могли да се одрже само y тврдим приморским градовима.{{Напомена|''C. Porphyrogenitus'', Ed. Bonn (1840), 126—128, 141—143; cfr. ''J. D. Bury'': Slavonic Settlements, 9—11, 19—20.}} Архиђакон Тома, описује по историјском предању, читаву борбу нешто друкчије и вероватније. Готи — Словени заузели су том приликом Сплит и Диоклицијанову палачу. Поред Салоне, страдања су захватила Епидаур.{{Напомена|''Thomas archidiaconus'': Historia Salonitana. Ed. F. Rački, Zagrabiae, 1898, 26—28; ''C. Jireček'': Die Romanen I, 28; Chronicon Baschale I, Ed. Bonn (1832), 704—705.}} Негде око 617. године Обри су имали огромног успеха ратујући и пустошећи Тракију, тако да су продрли до самог Цариграда.{{Напомена|Cfr. ''E. Gerland'', Byzantinische Zeitschrift III (1894), 330—339; ''Pernice'': нав. дело, 96—97; Dölger: нав. дело, 19.}} Словени су се y то време били већ потпуно усталили на подручју око Византијске Царевине и y њој самој. У војничком спису цара Маврикија, наводи се да Словени станују y шумама, око река, мочвара и језера, на местима тешко приступачним. Спис изрично каже, да су y вештини прелаза преко река спретнији од свих других људи. Они имају и посебан начин ратовања. Тако, изненада нападнути, брзо скачу y воду узимајући y уста дуге трстике, пробушене и нарочито удешене за то, па легнувши наузначке, дишу кроз те трстике и остају y води, све док опасност не прође.{{Напомена|''Strategikon'' XI, 5; ''P. J. Šafarik'': Slowanske starožitnosti. V Praze, 1837, 967—968; ''Ст. Станојевић и B. Ћоровић'': Одабрани извори за српску историју I, Београд, 1921, 27—32.}} Може се претпостављати да и име Србин долази отуд. У литавском нашем сркати — *србкати одговара не само surbiù, suřbt, него и srēbliu и srēbli; y летском surbt, y латинском sorbeo, y грчком φςφέω и φνφεω. У руском има глагол cepбáть, y малоруском высербинути (дакле *сьрб). Као што старијем *дьрж одговара црквенословенско дрьжати, тако облику сьрб одговара срьб. Важно је, да нас најстарији латински текстови зову Sorabi, a земљу Sorbulia. Срби би, према том, били етнос вода, као што су Древљани етнос шума, a Пољани етнос поља и равница. Има још и тумачење, да је реч сьрбь означавала најближе крвно сродство.{{Напомена|Cfr. ''A. Brikner'', Slavia III (1924), 207—209.}} Видели смо, да су Словени припремали Обрима лађе за прелаз преко Дунава. Њихова флота, из лаких чамаца, обилази Егејско и Јонско море и наноси знатне штете Византији. У 623. години забележено је чак, да су Словени са својим лађама допрли чак до Крита и опленили га.{{Напомена|Cfr. ''С. Jireček'': нав. дело, 29; ''Ст. Станојевић'': нав. дело, 21—22, 210.}} Словенска флота била је добро позната и њој је наскоро била намењена једна врло видна улога. Почетком лета 626. год. кренули су се Обри са Протобугарима, Гепидима и Словенима и опседоше Цариград. Обри позваше y помоћ, преко својих Словена, и оне Словене, који им нису били y обавези. Сишавши лађама преко Црног мора Словени су, као раније при опсади Солуна, водили са собом и жене, које су им вршиле извесне послове на лађама. Ha једној страни нападали су Обри, a на другој Словени, који су имали прве редове „голих пешака“, a друге y оклолима. Но, опсада није уродила ратном победом. Словенска је погибија била страховита, јер су их y ратном окршају, преваром Византинци потукли, a уз то напали су их и савезници Обри.{{Напомена|Cfr. ''Teofan'': нав. дело, 315—316; ''Пасхалина хроника'', 716—726; ''Nikifor'': нав. дело, 17—18; ''L. Sternbach'': Analecta avarica. Cracorial, 190; ''G. Pisades'': Bellum Avaricum. Ed. Bonn. (1836), 47 sq. Опис Влахерна види ''G. Schlumberger'': Les iles des princes. Paris, 1925, 307 sq.}} Пораз је завршен 8. августа 626. године. Обарско-словенски пораз под Цариградом почиње нову фазу y односима између та два народа. Поступање Обара са Словенима настрадалим y борби за њихову ствар, на очиглед непријатељу, деловало је тешко на све који су учествовали y борби. Огорчење је, природно, појачавало и то, што се осетило, да снага господара није толика колика се њима чинила, и што је византијска победа обуставила сва богата финансијска средства, која су дотад јачала Обре и осигуравала им престиж над осталим народима с оне стране Дунава. A своју власт они су дотле искоришћавали на најсвирепији начин. Фредегар, германски историчар, бележи, да су Словени, „које зову Венеди“, били подложни Обрима и трпели од њих врло много. Кад би Хуни — Обри ишли против кога y бој, они су стајали по страни, a Словени су се морали борити за њих. Ако победе, истрче Обри да узму плен, a тек ако подлегну, они би им давали помоћ. Стога су их Обри и звали Bifulei.{{Напомена|У талијанском bifolco, од lat. bubulcus, означава оног, који с воловима обрађује земљу, после земљорадника уопште.}} После ратовања, зими, долазили би они међу Словене да се нахране, спавали им са женама и кћерима и одузимали им плен. Морали су им, наравно, плаћати и данак. Te вести потврђује и Несторова хроника. У њој се прича, да су Обри војевали на Словене, посебно на племе Дуљеба, и да „насили творı-ахоу женамъ доулѣбвскимъ“. Место коња запрезали би y кола по три до пет словенских жена, па их нагонили да вуку.{{Напомена|''F. Miklosich'': Chronica Nestoris. Vindabona, 1860, 6.}} По том робовању Словена Обрима, настала је вероватно y западних писаца општа ознака и етимологија имена Словена од sclavus. Они су их претежно познали по том односу. Стога, чим се дала прилика, да може бити успеха y акцији против Обра, Словени дижу устанак против њих, исто као и друга обарском кагану подложна племена и етничке скупине. Искоришћавајући одлазак хагана и доброг дела ратничких Обара према Цариграду, на најсевернијем делу обарске државе, отприлике на подручју данашње Аустрије и Чешке, диже се један део Словена, да стресе са себе несносни јарам. Ha чело устанка стави се франачки трговац Само, који је од раније имао пословних веза са Словенима. Устанак, који је почео око 624. године, развио се нарочито после пораза под Цариградом и Само је с успехом одбио све навале и организовао прву словенску слободну државу. Може се претпостављати да је устанак дело византијске дипломатије, која је, да одврати Обре од Цариграда и Византије, још од 623. год. радила да им на властитом подручју или y непосредном суседству зада посла. Касније казивања К. Порфирогенита о борбама Хрвата с Обрима без непосреднијег доказа, о том, не могу се сматрати конкретним. Уосталом, то је стара и опробана тактика Византије, којом се она y исто време послужила и код Протобугара, добивши их на своју страну. Хаганов сурови поступак према Словенима под Цариградом могао би се тумачити тим, да је он сумњао y њихове везе с Византинцима, чувши, можда, о држању Словена y далекој Панонији и верујући y такву могућност и ту, пред престоницом. Самова словенска држава једним делом се ослањала и на Словенце, бар на њихове северне крајеве.{{Напомена|''F. Kos'', Izvestija Muz. društva XI (1901), 124; ''Vj. Klaić'': Slike iz slavenske povjesti, Zagreb, 1903, 18—21; ''Lj. Hauptmann'': нав, дело, 245—259; ''K. Кадлец'': Првобитно словенско право. Београд, 1924, 46—47, сматра да је Самова граница ишла и преко Драве, али то не изгледа вероватно.}} Очевидно, само ради Словенаца, ушли су y борбу против Сама Лангобарди, којима је успело, да своје суседе покоре и одвоје од новостворене словенске заједнице. Само је y својој држави срећно владао 35 година (624—659), опирући се не само Обрима, него и моћним франачким владарима.{{Напомена|С разлогом је одбачена комбинација да је Само идентичан с Пшемислом. — Cfr. Vierteljahrschrift für Sozial- und Wirtschaftsgeschichte V (1907) 197—238. Недовољни разлози за, код ''Е. Goldmana'', Mitteilungen der Instituts für öster. Geschichtsforschung, XXX (1909), 327—337.}} После веће борбе, коју је 631—632. год. водио с краљем Дагобертом, Саму се, као победиоцу, придружио Дрван, кнез тзв. Лужичких Срба, „dux gente Surbiorum, que ex genere Sclavinorum erant“, који се дотле налазио под франачком влашћу.{{Напомена|''Fredegar'': нав. дело, 154—155.}} To је најстарији историјски спомен српског имена уопште, које ће се после јавити и код словенских племена и етничких скупина на југу. Веома успешан покрет против Обара био је Протобугара на истоку, званих Уногундура. Њихова пребивалишта налазила су се на подручју око Црног и Азовског мора. „Стара Бугарска је велика“, напомиње Теофан давајући ближе обавештење о земљи и њеним племенима.{{Напомена|''Fredegar'': нав, дело, 157; ''П. Ђакон'': нав, дело, 196—197.}} Из историјских извора није познато тачно, докле је ту допирала обарска власт и колико је притискала Протобугаре. Знамо само да су они устали против Обара, из извесних места протерали обарске претставнике, и одмах се наслонили уз Византију, односно уз Куврата. Око овог енергичног вође прикупио се добар број Протобугара, слободних и ослобођених, и он је, као што је исти случај код свих народа с Истока, за час створио моћну и велику државу. Византија је направила Куврата својим патрицијем и слала му богате поклоне. Он јој је до краја живота остао пријатељ и исправан сусед.{{Напомена|''Nikifor'': нав. дело, 24; ''Teofan'': нав. дело, 356—357; cfr. ''B. Н. Златарски'': нав. дело, 86 sq.}} Византији је један нови противник Обара увек добро дошао и она је са своје стране настојала, да га одржи y том расположењу према хагану и оданости према себи. У првој половини VII столећа, на темељима Мухамедове науке, настала је нова арапска држава, обједињавајући бројна арапска племена и етничке скупине. У опсегу арапске државе налазе се: Сирија, Палестина, Ирак, западна Персија, Месопотамија. Арапи избијају на обале Средоземног и Црног мора. Ислам постаје вера готово целе Мале Азије. Брза арапска коњица продире и y Африку и осваја Египат и Триполис. Већ пре средине VII столећа, нова арапска држава, постаје један од главних фактора y Средоземном базену и један од најделотворнијих елемената y цивилизацији Европе, Азије и Африке VII — X столећа. Византија је и опет била угрожена, овога пута од арапског насртаја.{{Напомена|Cfr. ''Gobineau'': Religions et philozophies l’Asie centrale Ed. Gallimard, 40—45.}} == Напомене == {{напомене}} == Извор == * [http://www.promacedonia.org/tvet/vukanovich_etnogeneza_juzhnih_slovena_1974.pdf Етногенеза Јужних Словена] [[Категорија:Етногенеза Јужних Словена]] t8fy9fr754vc2370cy3u1xuxqvpkpz8 0 61863 148075 147900 2026-10-30T12:17:47Z Galicijac 19151 /* Извор */ Заменио извор бољим. 148075 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Татомир Вукановић|Татомир Вукановић]] | [[Етногенеза Јужних Словена]] | | [[Етногенеза Јужних Словена/1|Словени]] | [[Етногенеза Јужних Словена/1.1|Постојбина]] | [[Етногенеза Јужних Словена/1.2|Антрополошке особине и карактеристике)]] }} Писаних помена о Старим Словенима, као што смо видели, нема ни y једног писца до VI столећа. Крајеви источне Европе, далеко од државних амбиција римских и од грчких колонија на Црном мору, били су за старе писце нека полумитска насеља и све вести о њима биле су или врло опште, кад су дошле по непосреднијем сазнању, или врло легендарне, кад су се препричавале. Од неких општих имена, која се тамо помињу, као Скити, Сармати и др., може се поуздано знати, да се баш сигурно односе на Словене. С нешто више сигурности и чврстине, могло би се то примити и за Венете (Veneti, Venedi, Οὐενέβαι, Vinithōs, Vënëthäs, Winden, Wenden), чије име још живи код извесних народа као ознака неких словенских племена. Али ту је опрезност више него потребна, јер је то име раширено по свој Европи (у Италији, Галији и Шпанији) и јер је постојало венетско племе или народ, који је допирао северно до Салцаха и Ина, а обитавао y данашњој млетачкој области, одакле и потиче име Венеције. Под именом Венети изрично подразумева Словене тек латински писац Јорданис y VI столећу, који казује, да „многобројни народ Венета станује од извора реке Вистуле преко огромних подручја“. „Макар што им се имена сад мењају према различитим породицама и местима“, напомиње он, „Они се углавном ипак називају Склавени и Анти“. Њихова пребивалишта означена су y тог писца овако: „Склавени пребивају од града Новијетунемског и језера које се зове Мурзијанско све до Данастри и на север све до Вискле. Они имају за насеља мочвари и шуме. A Анти, који су од њих најхрабрији, тамо где се савија Понтијско море, протежу се од Данастра све до Данапра“.{{Напомена|''Th. Mommsen'': Jordanis Romana et Getica. — Monummenta Germaniae historica, V, 1, Berlini, 1882, Getica, V, 34—35.}} Ha том терену, под истим именом, постоје и ранији помени може бити баш наших племена и етничких скупина, али се ни код једног писца не да овако сигурно утврдити на кога непосредно мисли. Већ Плиније наводи међу племенима што допиру до Висле уз Сармате и Сцире и Венеде,{{Напомена|У јужнословенској науци дуго се одржавао старији ''Шафариков'' навод, да се код Плинија и Птоломеја помињу Срби. Међутим, Плиније каже, да су становници око Меотског језера народи: Хали, Серни, Сереи (Serrei), Сцизи и Гниси. — Slovanske starožitnosti I, V Praze, 1862, 115 sq.; cfr. ''L. Janus'': c. Plinii secundi naturalis hisoriae libri. Lipsae, 1870. I—VI, 220; ''W. Sieglin'': Quellen und Forschungen zur alten Geschichte und Geographie; ''D. Detlefsen'': Die geographischen Bücher. Berlin, 1904, 131. Томе одговарају Птолемејеви Οὔαλοι, Εέρβοι, Ἄριχροι, Ζιγχοι, Χήσσοι. — ''C. Müller'': Claudii Ptolomaei Geographia I, Parisis, 919. Према томе, то одговара имену Серни и Сереи y Плинија (варијанте места: Εέρβοι долази и Είρβοι и Εέριοι). Стога, идентифицирање није сигурно. Затим, Птолемејеви преписи рукописа потичу из доцнијег доба (византијског), y време грчког општења са Србима, и отуд је врло лако могућа замена (cfr. име Εερβίνον — Servitium).}} a Тацит, нешто опредењеније, одбија да доведе y зајадницу Венете са Германима и Сарматима, иако су, сматра, ближи првима.{{Напомена|Germaniae, cap. 46.}} Птоломеј их означава као становнике Сарматије и према њима даје географско име Οὐενεδικὸς κόλπος за подручје где станују. Ha Пајтингеровој карти обележени су Венеди међу Дунавом и Дњестром, a y северној Дакији су Venedi Sarmatae. Њихова станишта беху тако уопштено означавана од Висле до Дњестра и на том месту они остају углавном кроз читаво доба историје, ширећи се одатле на југ, исток и нарочито на запад. Код већине писаца, исто тако, они су приказани као „врло велик народ“ или као „безбројна племена“. У тим областима још много пре, код Херодота, помињу се извесна племена, чији називи изгледају словенски и које извесни писци сматрају као уже ознаке појединих етничких скупина Тако, на пр. Nevpoi — *Noypы, βουδτνοι — Будини.{{Напомена|По ''Шафарику'', нав. дело, 213 sq. извео је то y Јужних Словена ''Т. Maretić'': Slaveni u davnini. Zagreb, 1889. To су примили и ''K. Јиречек'': Историја Срба I, 47; ''F. Šišić'': Poviest Hrvata str. 186; ''L. Niederle'': Manuel de l’antiqueite slave. Paris, 1923, 22—23.}} У руском нурь означава земљу; од истог корена је нырять (тонути), nurzyć y пољском, y нас по-нирати; нырище — јама. У Босни има месно име Нурићи, као и y Пољској Nura, Nur, Нигзес. У имену Будини корен је један од најобичнијих y личним и географским именима целог словенског света: Буда, Будајева, Будишче, Будим, Будишин, Будашево, Будимља итд.; y пољ. budowal значи градити, као и y ческом budavati. Међутим, још није сигурно да су то баш била словенска племена; могуће је да су се ови називи задржали само код Словена од првобитних Скита.{{Напомена|Cfr. ''G. A. Gerhard'': да су скитски Будини „могли фигурирати као кинички пример са својим — животом на колима — слично као Анахарзис Плутархове гозбе седам мудраца.“ — Phoinix von kolophon. Leipzig und Berlin, 1909, all.}} Јер назив Нура може бити y вези и са основом ныривъ — malus, ныра, проныра — петљанац, ὄ πονηρος.{{Напомена|''A. Brückner'', Slavia III (1924), 193—194. ''K. Oštir'' одбија да су Неури Словени. — Etnolog II (1928), 47.}} Херодот код њих нарочито истиче култ вукодлака, и то оних правих, с вером да се људи извесно време претварају y вукове. Ст. Романски{{Напомена|Българска ист. библиотека, II (1929), 68—69.}} упозорава на врло важну чињеницу, да y прастаром словенском језику нема никаквих утицаја грчког језика, из чега он, с правом, закључује да није било непосредног додира између Грка и Словена. Како су Грци имали своје јаке колоније на Црном мору и y „Скитији“ то је очевидно, да Словени, y то старо доба, нису још допирали до црноморских обала. Стару постојбину Словена К. Јиречек обележава на подручје y сливу горње Висле, горњега Дњестра и Буга и y западном делу дњепарског краја, углавном y подручју западно од Припјата. Карактер једне земље најбоље обележавају њени народни топографски називи. Арапи и Персијанци имају безброј имена за све врсте степа и равница; Шпањолци за планине, a код Словена истиче се богатство назива за текуће и стајаће воде, за изворе и студенце, језера и брље, баре и мочвари; за шуме, жбуње и гајеве. Ретки су заједнички словенски називи за облике планина, те је локална терминологија y Карпатима, источним Алпима, y карсту на Адрији и на Балканском полустрву врло различита.{{Напомена|''К. Јиречек'': Историја Срба I, 45.}} Кад су Словени сишли y данашњу Румунију они, како је то лепо приметио истакнути румунски историчар Н. Јорга, нису мењали имена великих река као Прута и Серета, али су зато дали своја имена читавом низу мањих река, као Димбовица, Путна, Бистрица.{{Напомена|''N. Jorga'': La place des Roumains, 83.}} Значи, дакле, да су Словени живели y неком крају пуном шума и вода. To потврђују и извесни арапски и персијски писци X и XI столећа. „Између Печенега и Словена“, писао је Ал Бекри, „има растојања од десет дана, па нема тамо правог пута, него се путује кроз изворе и кроз многе шуме. Словенска земља је једна велика равница са многим шумама, и Словени станују већином усред шуме“.{{Напомена|''K. Кадлец — Ф. Тарановски'': Првобитно словенско право пре X века, Београд, 1924, 11.}} К. Кадлец је врло добро упозорио на многубројне називе насеља, која говоре да су Словени становали y мочварним областима. Такви су: Блато, Слатина, Луже, Рохозец (Рогожно — Рогозно), Рокитна (Ракитна), Каљуга, (означава мочвар), Мозир и др. Неки се од наведених назива сретају врло често.{{Напомена|''К. Кадлец — Ф. Тарановски'': нав. дело, 13.}} Пољски научник Ростафински повлачи границе старе словенске постојбине нешто уже. Словени нису имали свог назива за букву, него су га добили од Германа (*boka — букъ). Према томе, y њиховој првобитној постојбини није било тог дрвета. A такво подручје постоји на средњем Дњепру, углавном на данашњем широком Полесју, и он стога узима тај крај до Висле као првобитну отаџбину словенског племена.{{Напомена|О pierwornych siedzibach i gospodarstwie Slowian w przedhistoryeznych czasach. — Sprawozolania XIII, 3 (1908), 11—25.}} Наведеним подацима треба додати и следеће: да су Словени вешти бродари на својим за реке прављеним малим лађама и да их Обри нарочито употребљавају за грађење лађа и прелаз преко река. У Псевдомаврикијевом спису налази се, даље, ова врло важна карактеристика: „Насеља Склава и Анта леже уз реке једна за другим и једна с другим y вези тако, да нема између њих празнине достојне помена, a око њих су најчешће непосредно шума или баре или ритови“.{{Напомена|''Ст. Станојевић — B. Ћоровић'': Одабрани извори за српску историју, 29.}} Напокон, посебно се истиче словенска вештина задржавања и маневрисања y води. Српски научник М. Будимир тумачи и словенско име с тим y вези. Од корена *kleu — тећи, пловити, дошло је словенско *слов, *слав. У целом словенском свету имамо имена планина и вода. Као: Словац, Словин, Славница, Слововица, Слављан , Слава и сл. Реку Дњепар звали су Словени Славут. У народу се и сад каже „Ославило је пролеће“, кад потеку одмрзле воде. Словѣнин, би, према том, означавао „Човека и племе, које станује y крајевима око река, језера и вода“.{{Напомена|''М. Budimir'': pevr. *kleu-, plaviti, prati čistiti. — Зборник A. Велића I (1921), 97—112. C њим се слаже ''J. Розвадовски'', нав. дело, 129—131. To тумачење не прихвата ''A. Brückner'', Slavia III, 199—203.}} Руски научник A. Шахматов је, међутим, мишљења, да су Словени негда живели више на северу, y балтичком приморју, y доњем току Њемена и северне Двине. Њихови источни суседи били су Балтијци, Литавци, Латажи и Пруси; западни Финци, који су заузимали Полесје y базену западног Буга, били су им јужни, a Германи југозападни суседи. После су се Словени иза Германа померили y Повисље. Ирански елементи дошли су Словенима не непосредно, него преко Финаца. Ако су Словени, истиче Шахматов, од давнина живели y Волонији, зашто главним рекама, Дњепру, Дњестру, Бугу, Ибру, Кодри, Стиру нису дали своја имена? Само име Волиније није словенско него германско (Valhuni, Velhuni). Од Гота, који су себе звали Thinda, Словени имају реч тјудъ, штюдъ и назив Чудь за Финце. Ту смешта Словене и друге народе и Тацит, a донекле и Птоломеј. Тек доцние од III столећа, по одласку Гота, померили су се Словени y Повисље и ту је тек настала диференцијација међу њима.{{Напомена|Введениіе въ курсъ исторіи рус. языка. Петроградъ, 1916, 32—42. Л. Нидерле мисли да северна граница није ишла даље од Смоленска; на истоку узима као границу средњи Дњепар, али се коначно не опредељује по питању западне границе: да ли је првобитно ишла до Висле или до Лабе. Ha југу Словени нису прелазили Карпате, a обухватали су северну Украјину до кијевског краја са Десном. Он одбија Шахматовљеву теорију. — Manuel de l’antiqueité slave, 20—26.}} За стару постојбину Срба казује Константин Порфирогенит y свом важном спису De administando imperio, да Срби „потичу од некрштених Срба, прозваних и Белих, што обитавају с оне стране Турске на подручју, које они зову Бојки — Војки (Bóïki), где граничи Франгија као и велика некрштена Хрватска, прозвана и Бела“. За Хрвате наводи да су становали „с оне стране Багиварије, где су сад „Белохрвати“. Ови Бели Хрвати станују „уз Франачку“, a „подложни су Отоку великом краљу франачком и саском и некрштени су; a с Турцима се орођавају и пријатељују“. Ha Балканско полуострво досељени Хрвати потичу од тих Белих Хрвата, који станују с оне стране Турске, a близу Франачке, a суседи су Славима, непокрштеним Србима“. Ta Бела Хрватска слабија је и по својој коњаничкој и по својој пешачкој снази од балканске покрштене Хрватске, „Јер бивају чешће нападани од Франака, Турака и Печенега“. Немају као земља без мора, ни значајније флоте. Од ње до мора, које се зове Црно, има читавих тридесет дана хода.{{Напомена|Ed. Bonn., 143—144, 147—148, 151—152; ''J. D. Bury'': Slavonic Settlements. London 1920, 20—21, 24, 27—28.}} Ha основу пажљиве, студије извора мисли хрватски научник Л. Хауптман, да је Бела Хрватска заузимала подручје горњег Повисља, односно Мале Пољске. Око 955. год. та се област налазила под влашћу Чеха, који су признавали Отона Великог као врховног господара. Границе Велике Хрватске ишле су преко Шлеске, све до лужичких међа. Руски кнез Владимир покушавао је да ту област придобије за своју државу, али није успео. Крајем X столећа, 999. године, Болеслав Храбри подвластио је својој пољској држави.{{Напомена|''L. Hauptmann'': Dolazak Hrvata. Zbornik kralja Tomislava. JAZU, Zagreb, 1925 93—111.}} Истакнути хрватски лингвиста П. Скок, међутим, верује, да су Срби и Хрвати били становници Чешке, где још y топономастици има њихових трагова,{{Напомена|Cfr. ''F. Rački'', Rad JAZU, LII (1880), 141 sq.}} и то Хрвати ближе Баварској, a Срби ближе Мађарској. Њихов назив Бели, који им даје Порфирогенит, дошао је по реци Лаби, која се раније звала Албис, a око које су они становали. Скок сматра, да је Бели узето по лат. albus и да је бѣлъ, по грчком читању вѣлъ, дало повода, да Порфирогенит ту Хрватску назове не само Белом него и Великом. Такав процес Скок претпоставља чак и y Летопису попа Дукљанина.{{Напомена|Starohrvatska prosvjeta I (1927), 69—72.}} „Није никаква смјелост ако узмемо да је извор Дукљанинов створио по граду или племену Лаб Бијелу Хрватску (Croatia alba)“. Он нешто слично претпоставља и код назива „Црвене Хрватске“. Ово многоструко замељивање и учестано и доста сложено претпостављање даје на први поглед повода сумњи; a кад знамо да називи Бели и Црвени нису осамљени само за Србе и Хрвате, него да их налазимо и код Руса, онда ово тумачење Скоково не може да задовољи. Простирање и хрватских и српских племена и етничких скупина до запада, y Чешку, које је дошло померањем било једног дела племена и етничких скупина, или племенских огранака, не би претстављало нимало необичну ствар. Турска држава, која се овде помиње, то је Мађарска. Срби су становали, по Порфирогениту, близу Хрвата, a y суседству Франачке. По свој прилици српска насеља хватала су од Лужице, где је српско име до данас очувано, од Лабе до Одре и Висле и хрватске границе. Осим тих Срба на франачкој граници помиње један источни писац српско племе (Surbin) као становнике „који се простиру према истоку, a далеко су од запада“.{{Напомена|''L. Niederle'': нав. дело, 274—275.}} Један анонимни географ баварски из IX столећа написао је познато и много навођено место, да су „Zerinani (Цервиани, Церивани) толика држава, да су из ње настала сва словенска племена и да, као што тврде, отуд воде порекло“. Постоји y Галицији доиста и име Бојки као име једне мале области и племена, али није нимало сигурно, да су се Срби налазили y том доста ограниченом крају.{{Напомена|Cfr. ''Ј. Werchratskij'': Woher Stammt der Name „Boйkй? — Archiv f. sl. Philologie XVI (1894), 591—594.}} Сем тога, та област не одговара оним географским границама, које наводи Профирогенитов спис. Стога ће бити вероватније, да Бојка означава Чешку, или један њен део, земљу старих Боја, по којима јој је дошло и име Boio hoemum (terra Boiorum).{{Напомена|M. Барада мисли да би ''Boiki'' могла бити коруптела за Vilki, Вилце, којим се именом зову Љутићи. — Seoba Hrvata i Srba, 7. J. Маркарт налази, да се Zerinani не може односите на Србе, него да се мислило на червенишке градове, прозване по граду Червен. Име села Червоногрод још се налази y чартковској области y Галицији, a y историји се помиње град Чрвен и област червенска. To је област Црвене Русије. — Osteuropäische und ostasiatische Straifzüge. Leipzig, 1903, 148.}} Само лингивстика ту долази y извесну противност са историјском етнологијом. Наиме, језик Лужичких Срба има језичке црте знатно друкчије од српскохрватских, односно хрватскосрпских. Временска разлика од 1500 до 1600 година није довољна да објасни толику промену, нарочито кад се узме y обзир да Срби и Хрвати на југ нису дошли као појединци или мање групе, него ипак y збијенијим и већим етничким масама: племенима и етничким скупинама. По овој географској смештености и Срби и Хрвати налазили би се између Пољака и Чеха, a добро је познато, да су Срби и Хрвати по неким језичким цртама и нарочито по степену акцентуације ближи Украјинцима него Чесима и Пољацима. Или је, доиста, средња и источна Галиција имала становништво ближе по језику Србима и Хрватима, него Пољацима. Питање је, даље, да ли су на тако широком простору живели само Срби и Хрвати, или су под њиховим именом, племенским и етничким, била обухваћена и друга словенска племена и етничке скупине, која су се, вероватно ту налазила? Дуљебе, познато слвенско племе, налазимо на Сану и Стрију и далеко y Чешкој. Слично можда стоји ствар и са Србима и Хрватима.{{Напомена|''J. Werchratskij'': na nav. mestu.}} Они су се, врло вероватно, столећима померали од истока ка западу и југу, као скупине, ратничке и исељеничке, па су, натурајући своју власт или мешајући се са покореним племенима и етничким скупинама, ширили своје подручје и своје име. Ha тај начин биле би нам лакше разумљиве крупније дејалектаске разлике, иако тај проблем y словенској филологији није још довољно расветљен. Још је К. Порфирогенит забележио хумску традицију, по којој је род њихових владара Вушевућа, несумњиво Вишевића, дошао „од некрштених становника око реке Висле“.{{Напомена|''М. Barada'': нав. дело, 100—101.}} Тешко је не веровати, да ова вест није, y тако рано доба, доиста израз стварног предања. Чак су се и до данас одржала код македонске етничке скупине Мијака y области Река, избледела предања о њиховој прапостојбини, о Галичу, Галицији, Пољској. Везу, уосталом, са Галичем, показује непосредно име македонског Галичника. Да је било баш са тих страна сеоба y балканске крајеве показује овај податак. За Абодрите забележио је Ајнхард y својим Аналима, да једно њихово племе Преденеценти станује у Дакији уз Дунав и да су суседи Бугарима. Абодрити су свакако са Обре, из те старе српскохрватске области.{{Напомена|MGH, ed. ''G. H. Pertz'', Hannoverae, 1826, 213; cfr. ''F. Rački'': Documenta, 327; ''L. Niederle'', нав. дело, 418—420. Да су Praedenecenti — Враничевци не да се ничим утврдити и није друго него претпостављати. С именом Водрића био је y вези и назив бачко-бодрошке жупаније.}} У Цивидалском јеванђељу постоји и запис једног Љутића (Lintisti), који је дошао, вероватно, између северних Љутића.{{Напомена|''V. Jagić'': Einige Streitfragen. — Archiv f. sl. Phil. XX (1898), 35.}} Хрватски историчар Л. Хауптман није постављао себи питање откуд долази та толика и несумњиво утврђена раширеност српског и хрватског имена{{Напомена|O раширености хрватског имена cfr. ''V. Klajić'': Hrvati i Hrvatska. Zagreb, 1930, 57—73. Помињемо и домишљања ''J. Pyca'', Etnolog V—VI (1933), 31—43.}} y средњем веку и с тим y вези и њихових насеља y Повисљу и Полабљу. У питању српске традиције код Порфирогенита за ту прву старину он се није знао право да определи и дошао је до релативно најлакшег закључка, да Порфирогенит о њој није знао ништа поуздано,{{Напомена|''Lj. Hauptmann'': Konstantin Porfirogenit o porijeklu stanovištva dubrovačkog zaleđa. — Zbornik iz dubrovačke prošlosti M. Rešetaru. Dubrovnik, 1931, 17—24.}} иако је дао читав низ конкретних података. Историчар М. Барада има право, кад тај Хауптманов закључак одбацује, кад се узме да су се Хрвати, углавном, налазили y Повисљу, a Срби y Полабљу. Барада мисли, да су се Белохрвати граничили са Србима негде око Бобре и њене притоке Хвизде.{{Напомена|''M. Barada'': Seoba Hrvata i Srba, 3—7.}} Међутим, мислимо, да између Хрвата и Срба строго повучене границе y то доба није било, него да су се они на добром делу граничног подручја мешали, као што је то био и касније случај на Балканском полуострву. За то y првом реду говори утврђена заједница њихова језика, која је постојала пре њихова доласка на југ. У општем покрету сеобе и од истока према западу и од севера према југу, било је врло много мешања разних словенских племенских маса и етничких скупина. Надирање Хуна, Бугара, Обара, повлачење Гота и других германских племена, y једном великом миграционом метежу, кретало је собом и словенска племена и етничке скупине, и то не по неком реду, него просто онако како је које захватило, гурајући их, измешане, y разним правцима. У даљим излагањима, указаћемо на то, каквих све делова словенских племена и етничких скупина није било на Балканском полуострву, куда су их одвели ти општи покрети миграционих кретања. Тако ћемо видети где се све јављају имена великих словенских племена и значајниих етничких скупина, a моћићемо делимично и пратити како се губе и како се њихови припадници претапају y друге сродне етничке групе и народе. Словенска цасеља на западу допирала су врло далеко. Она су силазила чак до фурланске равнице и до извора, река Зиље, Драве, Муре и Аниже. У првој половини VII столећа Словени се боре са Баварцима код старог Агунта, тј. при данашњем селу Стрибаху код Линца y Тиролској. Ta насеља су се држала река и старих путева, a избегавала су високе планине и нису се за прво време спуштала до самих морских обала. Пут y равнице Италије затварали су Лангобарди (Ломбарди), који су израдили читав систем једне дефанзивне војничке границе. Западну границу словенских насеља повлачи словеначки историчар М. Кос од Кристенбаха, који је 769. год. означен као словенска међа, на гребен деферешких планина, па преко Високих тура, где превој Виндишарте одржава траг старе племенске ознаке, преко Анкогела на Ниске туре до Радштетер тауерна. Отуд иде међа y долину Аниже и на дахштајнско погорје, па је допирала до Алтауса и Грундлсе до горњоаустријског предгорја. И словенска насеља око Дунава била су доста густа. Крај међу рекама Анижом и Трауном звао се једно враме „pars Sclavanorum“. Словена је било много и y такозваном Милфиртелу, северно од Дунава. У поречју десних притока Молдаве имена насеља говоре за јужнословенско, a не чешко порекло. Северно од Дунава, од Нарна до Кремса, било је исто тако словенских насеља, која су се додиривала са насељима Чеха и Мораваца.{{Напомена|''М. Kos'': Zgodovina Slovencev. Ljubljana, 1933, 32—51.}} Од племенских назива овде налазимо трагова y Стодерпалу, на штајерској граници, имену северних браниборских словенских Стодорана, a y имену forestum Susel налази се траг руско — полапских Сузелаца.{{Напомена|''L. Niederle'': нав. дело, стр. 370. A. Брикнер идеитификује речи *стодор и стобор, која је на југу веома раширена. — Slavia III (1924), 215.}} Ha овом подручју за Словене Немци су употребљавали y много прилика поред њихова словенског назива још и назив Wenden и Winden. Он је очевидно дошао од старог Венети. Словеначки научник К. Оштир мисли, да је прединдогерманско илирски народ Венета, који је становао од Карпата до Балтичког мора, био „индогерманизиран“ од Германа и Балтословена и да је словенски племенски назив Анта дериват од тог имена, али y вези са алародским *ant(h) — човек.{{Напомена|''К. Oštir'', Etnolog II (1928), 46—73. O Антима је више пута писао ''H. Жупанић''. По његовом мишљењу и они су пореклом с Кавказа и Алародијци. Данашњи Анди на Кавказу њихови су остаци. — Etnolog VII (1934), 68—97.}} Поменути руски лингиста A. Шахматов сматра, да су именом Венеда Германи од давнина звали Словене, па су тај назив примили од њих и Финци за Русију (venājä, venä). Међу њима Шахматов Анте сматра као део Словена, и то источних, пошто Прокопије изрично каже да су Словени и Анти истог порекла, a Анти су y свим изворима наведени као онај део који оперише на истоку. У тим источним Словенима он види Русе и са њима почиње историју руског народа.{{Напомена|Введеніе въ курсъ исторіи рус. языка. Петроградъ, 1916, 39, 45—46.}} A. Погодин наглашава, да се називи као Venedotia, Venta, Vindona и сл. налазе најчешће на подручју Британије и да долазе од келтског придева vindos, који значи бели. За Словене употребљен је тај назив стога што су били бели (отуд Бела Русија, Бела Хрватска), за разлику од црвених Германа и Келта.{{Напомена|Изъ исторіи славянскихъ передвиженій. Спб. 1901, 18.}} И за само име Анта налазимо паралелу y старом имину Андес, за које се филолози још споре да ли је келтско или илирско.{{Напомена|''Н. Krähe'': Die alten balkanillyrischen geographischen Namen. Heidelberg, 1925, 8.}} Име Венда и Винда све се више ограничавало током времена на југу на саме Словенце, a y том означавању одржало се скоро до наших дана. За поменути многобројни народ савременици дају само ова имена: Словени и Анти. Према речима Прокопијевим „Оба имају исти језик“, a затим наглашава „а ни по спољашности не разликују се једни од других“ „Па и име Словенима и Антима било је некада заједничко“. Мада им се имена сад мењају према различитим породицама и местима, они се углавном ипак називају Словени и Анти“ казује Јорданис. „Племена Склава и Анта истог су начина живота и обичаја“, забележено је y једном војничком спису који се приписивао цару Маврикију. И други писци VI и VII столећа не помињу друго име сем словенског. Они га не пишу сви једнако. Једни га пишу с осећањем или уверењем као да је основа имена y латинској речи sclavus, отуд Sclavi, Σκλάβοι; међутим, они који су га писали с том речи y основи, као Sclaveni, Σκλαβηνοι, Ἐσκλαβῖνοι према наставцима које су дали y њој — eni, inoi, види се да су је бележили по словенском изговору. Словени су себе звали Словѣнинъ, Словѣне, а свој језик словенским. Тако су се уопште звали и наши најстарији преци на Балканском полуострву. У првим нашим оригиналним саставима, y биографијама Ћирила и Методија, писаним y IX столећу, каже се да је Ћирило био „први наставник словенском народу“, да је спремао „словенске ученике“, да се његова служба вршила „словенским језиком“. У Методијеву житију наводи се, да је он y Византији био добио на управу једно „словенско кнежевство“. По том општем имену знају балканске Словене и сви суседи. Извесни западни писци и власти звали су Sclavonia или Σκλαβινια поједине веће групе и области словенских насеља; тако се Славонијом звала сва землуа од Истре до Бојане и од приморја до Дунава; чак y Дубровнику и Котору XIII и XIV столећа Славонија је почешће идентификована са Србијом, а још и иза XIII столећа Славонија је била назив за подручје Хрватске и данашње Славоније од Петрове горе до близу Ср. Митровице. Данашња Славонија је остатак тог назива. Код Словенаца тај се шири словенски назив одржао уопште као њихова племенска и етничка ознака. Архаизовани облици словенског племенског назива налазе се код старих балканских народа, код Арбанаса: Shk’a, Shk’la = Словен; словенска земља y дијалекту Гега зове се Shkenija, Shkinikea (од Sclavonica) и код Румуна: Schein, Scheie. Словенима (Sakalib) зову нас и стари арапски писци. Чак y старофранцуском епу помињемо се као Esclev од Eschavers.{{Напомена|''П. Скок'', Зборник Богдана Поповића. Београд, 1929, 287—293.}} Колико се тај назив одржао и код нас самих добар је доказ оно место y Копоринском летопису из XIV столећа, где се за краља Милутина каже, да се његов добар глас пронео „и по свој грчкој и словенској земљи“. Словенску распрострањеност тумачи довољно њихов начин живота. Без чврсте унутрашње организације они су живели y етничким скупинама и племенима, не признавајући воћство или власт једне врховне управе. „Овим племенима, Склавенима и Антима“, вели Прокопије, „не влада један човек, него од старине живе y демократији“. Ta општа управа имала је с једне стране за последицу немоћ Словена, који су иначе били бројно јаки, да се организовани одупру нападима својих непријатеља, па су растројени постајали њихов лак плен. Кад је, чак иза врло рђава искуства, требало организовати устанак и борбу против Обара, онда им се за вођу натура франачки трговац Само и после његове смрти добар део покрета пропада услед словенске невештине да наставе почето дело. Мало наивно, али y основи тачно казује Кијевска хроника, како су Словени, после међусобних борби, сами пристали да од Варјага приме господара. „Землı-а наша велика и обильна, a нарюда въ ней нѣсть, да поидѣте кнı-ажить и владѣть нами“. Тим се, уосталом, да донекле тумачити и појава, да су Хуни, Обри и Бугари, бројем несумњиво слабији од њих, могли да им се натуре као господари не само y првим годинама препада, него за читаве деценије и столећа. С друге стране, такав начин живота и управа, са личним изражајем појединаца и самоодлучивањем братства y свакој акцији, изазивао је љубав за личном и народном слободом. Ту црту Словена запажају многи стари писци, несумњиво по њиховим примерима личног прегалаштва, a што она није дала увек жељене резултате био је понајглавнији разлог y том, y чему им је био и узрок те љубави. За илустрацију тога наводимо поносни словенски одговор хагановим посланицима: „Какав је то човек што се греје сунчаним зрацима, који ће учинити да се покоримо?“ Псеудо Маврикијев спис изрично наводи, како се Словени „никако не дају y ропство или подаништво, a нарочито y својој земљи“. Демократске особине уређења прастарих примитивних организација претежно су карактеристика земљорадничких елемената, док се код сточара лакше развија разлика поседа. Нема сталежа, који је толико упућен на узајамну помоћ, као што је то случај са земљорадницима и код њих, осим тога, док сами обрађују земљу, не може бити великих разлика y обиму обделаног поседа. Сточари, међутим, нису y тој мери зависни један од другог и код њих, случајем или отимачином, лакше може настати разлика, и најзад они до свог благостања не долазе искључиво својим трудом. С тим y вези стоји и љубав за земљу хранитељку. Земљорадник је несумњиво више везан за земљу коју сам обрађује, него сточар, који ради потреба naine има номадских склоности. Отуд је он лакше покретан и мање спреман, да се за одбрану земље, односно њене слободе, заложи y оноликој мери y којој то чини земљорадник.{{Напомена|Cfr. ''Н. Hirt'': Die Indogermanen II, Strassburg, 1907, 433.}} == Напомене == {{напомене}} == Извор == * [http://www.promacedonia.org/tvet/vukanovich_etnogeneza_juzhnih_slovena_1974.pdf Етногенеза Јужних Словена] [[Категорија:Етногенеза Јужних Словена]] hgk51lrfjx7ckefwaeq54ckiyta3z2o 148076 148075 2026-10-30T12:18:17Z Galicijac 19151 Исправио грешку у куцању. 148076 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Татомир Вукановић|Татомир Вукановић]] | [[Етногенеза Јужних Словена]] | | [[Етногенеза Јужних Словена/1|Словени]] | [[Етногенеза Јужних Словена/1.1|Постојбина]] | [[Етногенеза Јужних Словена/1.2|Антрополошке особине и карактеристике]] }} Писаних помена о Старим Словенима, као што смо видели, нема ни y једног писца до VI столећа. Крајеви источне Европе, далеко од државних амбиција римских и од грчких колонија на Црном мору, били су за старе писце нека полумитска насеља и све вести о њима биле су или врло опште, кад су дошле по непосреднијем сазнању, или врло легендарне, кад су се препричавале. Од неких општих имена, која се тамо помињу, као Скити, Сармати и др., може се поуздано знати, да се баш сигурно односе на Словене. С нешто више сигурности и чврстине, могло би се то примити и за Венете (Veneti, Venedi, Οὐενέβαι, Vinithōs, Vënëthäs, Winden, Wenden), чије име још живи код извесних народа као ознака неких словенских племена. Али ту је опрезност више него потребна, јер је то име раширено по свој Европи (у Италији, Галији и Шпанији) и јер је постојало венетско племе или народ, који је допирао северно до Салцаха и Ина, а обитавао y данашњој млетачкој области, одакле и потиче име Венеције. Под именом Венети изрично подразумева Словене тек латински писац Јорданис y VI столећу, који казује, да „многобројни народ Венета станује од извора реке Вистуле преко огромних подручја“. „Макар што им се имена сад мењају према различитим породицама и местима“, напомиње он, „Они се углавном ипак називају Склавени и Анти“. Њихова пребивалишта означена су y тог писца овако: „Склавени пребивају од града Новијетунемског и језера које се зове Мурзијанско све до Данастри и на север све до Вискле. Они имају за насеља мочвари и шуме. A Анти, који су од њих најхрабрији, тамо где се савија Понтијско море, протежу се од Данастра све до Данапра“.{{Напомена|''Th. Mommsen'': Jordanis Romana et Getica. — Monummenta Germaniae historica, V, 1, Berlini, 1882, Getica, V, 34—35.}} Ha том терену, под истим именом, постоје и ранији помени може бити баш наших племена и етничких скупина, али се ни код једног писца не да овако сигурно утврдити на кога непосредно мисли. Већ Плиније наводи међу племенима што допиру до Висле уз Сармате и Сцире и Венеде,{{Напомена|У јужнословенској науци дуго се одржавао старији ''Шафариков'' навод, да се код Плинија и Птоломеја помињу Срби. Међутим, Плиније каже, да су становници око Меотског језера народи: Хали, Серни, Сереи (Serrei), Сцизи и Гниси. — Slovanske starožitnosti I, V Praze, 1862, 115 sq.; cfr. ''L. Janus'': c. Plinii secundi naturalis hisoriae libri. Lipsae, 1870. I—VI, 220; ''W. Sieglin'': Quellen und Forschungen zur alten Geschichte und Geographie; ''D. Detlefsen'': Die geographischen Bücher. Berlin, 1904, 131. Томе одговарају Птолемејеви Οὔαλοι, Εέρβοι, Ἄριχροι, Ζιγχοι, Χήσσοι. — ''C. Müller'': Claudii Ptolomaei Geographia I, Parisis, 919. Према томе, то одговара имену Серни и Сереи y Плинија (варијанте места: Εέρβοι долази и Είρβοι и Εέριοι). Стога, идентифицирање није сигурно. Затим, Птолемејеви преписи рукописа потичу из доцнијег доба (византијског), y време грчког општења са Србима, и отуд је врло лако могућа замена (cfr. име Εερβίνον — Servitium).}} a Тацит, нешто опредењеније, одбија да доведе y зајадницу Венете са Германима и Сарматима, иако су, сматра, ближи првима.{{Напомена|Germaniae, cap. 46.}} Птоломеј их означава као становнике Сарматије и према њима даје географско име Οὐενεδικὸς κόλπος за подручје где станују. Ha Пајтингеровој карти обележени су Венеди међу Дунавом и Дњестром, a y северној Дакији су Venedi Sarmatae. Њихова станишта беху тако уопштено означавана од Висле до Дњестра и на том месту они остају углавном кроз читаво доба историје, ширећи се одатле на југ, исток и нарочито на запад. Код већине писаца, исто тако, они су приказани као „врло велик народ“ или као „безбројна племена“. У тим областима још много пре, код Херодота, помињу се извесна племена, чији називи изгледају словенски и које извесни писци сматрају као уже ознаке појединих етничких скупина Тако, на пр. Nevpoi — *Noypы, βουδτνοι — Будини.{{Напомена|По ''Шафарику'', нав. дело, 213 sq. извео је то y Јужних Словена ''Т. Maretić'': Slaveni u davnini. Zagreb, 1889. To су примили и ''K. Јиречек'': Историја Срба I, 47; ''F. Šišić'': Poviest Hrvata str. 186; ''L. Niederle'': Manuel de l’antiqueite slave. Paris, 1923, 22—23.}} У руском нурь означава земљу; од истог корена је нырять (тонути), nurzyć y пољском, y нас по-нирати; нырище — јама. У Босни има месно име Нурићи, као и y Пољској Nura, Nur, Нигзес. У имену Будини корен је један од најобичнијих y личним и географским именима целог словенског света: Буда, Будајева, Будишче, Будим, Будишин, Будашево, Будимља итд.; y пољ. budowal значи градити, као и y ческом budavati. Међутим, још није сигурно да су то баш била словенска племена; могуће је да су се ови називи задржали само код Словена од првобитних Скита.{{Напомена|Cfr. ''G. A. Gerhard'': да су скитски Будини „могли фигурирати као кинички пример са својим — животом на колима — слично као Анахарзис Плутархове гозбе седам мудраца.“ — Phoinix von kolophon. Leipzig und Berlin, 1909, all.}} Јер назив Нура може бити y вези и са основом ныривъ — malus, ныра, проныра — петљанац, ὄ πονηρος.{{Напомена|''A. Brückner'', Slavia III (1924), 193—194. ''K. Oštir'' одбија да су Неури Словени. — Etnolog II (1928), 47.}} Херодот код њих нарочито истиче култ вукодлака, и то оних правих, с вером да се људи извесно време претварају y вукове. Ст. Романски{{Напомена|Българска ист. библиотека, II (1929), 68—69.}} упозорава на врло важну чињеницу, да y прастаром словенском језику нема никаквих утицаја грчког језика, из чега он, с правом, закључује да није било непосредног додира између Грка и Словена. Како су Грци имали своје јаке колоније на Црном мору и y „Скитији“ то је очевидно, да Словени, y то старо доба, нису још допирали до црноморских обала. Стару постојбину Словена К. Јиречек обележава на подручје y сливу горње Висле, горњега Дњестра и Буга и y западном делу дњепарског краја, углавном y подручју западно од Припјата. Карактер једне земље најбоље обележавају њени народни топографски називи. Арапи и Персијанци имају безброј имена за све врсте степа и равница; Шпањолци за планине, a код Словена истиче се богатство назива за текуће и стајаће воде, за изворе и студенце, језера и брље, баре и мочвари; за шуме, жбуње и гајеве. Ретки су заједнички словенски називи за облике планина, те је локална терминологија y Карпатима, источним Алпима, y карсту на Адрији и на Балканском полустрву врло различита.{{Напомена|''К. Јиречек'': Историја Срба I, 45.}} Кад су Словени сишли y данашњу Румунију они, како је то лепо приметио истакнути румунски историчар Н. Јорга, нису мењали имена великих река као Прута и Серета, али су зато дали своја имена читавом низу мањих река, као Димбовица, Путна, Бистрица.{{Напомена|''N. Jorga'': La place des Roumains, 83.}} Значи, дакле, да су Словени живели y неком крају пуном шума и вода. To потврђују и извесни арапски и персијски писци X и XI столећа. „Између Печенега и Словена“, писао је Ал Бекри, „има растојања од десет дана, па нема тамо правог пута, него се путује кроз изворе и кроз многе шуме. Словенска земља је једна велика равница са многим шумама, и Словени станују већином усред шуме“.{{Напомена|''K. Кадлец — Ф. Тарановски'': Првобитно словенско право пре X века, Београд, 1924, 11.}} К. Кадлец је врло добро упозорио на многубројне називе насеља, која говоре да су Словени становали y мочварним областима. Такви су: Блато, Слатина, Луже, Рохозец (Рогожно — Рогозно), Рокитна (Ракитна), Каљуга, (означава мочвар), Мозир и др. Неки се од наведених назива сретају врло често.{{Напомена|''К. Кадлец — Ф. Тарановски'': нав. дело, 13.}} Пољски научник Ростафински повлачи границе старе словенске постојбине нешто уже. Словени нису имали свог назива за букву, него су га добили од Германа (*boka — букъ). Према томе, y њиховој првобитној постојбини није било тог дрвета. A такво подручје постоји на средњем Дњепру, углавном на данашњем широком Полесју, и он стога узима тај крај до Висле као првобитну отаџбину словенског племена.{{Напомена|О pierwornych siedzibach i gospodarstwie Slowian w przedhistoryeznych czasach. — Sprawozolania XIII, 3 (1908), 11—25.}} Наведеним подацима треба додати и следеће: да су Словени вешти бродари на својим за реке прављеним малим лађама и да их Обри нарочито употребљавају за грађење лађа и прелаз преко река. У Псевдомаврикијевом спису налази се, даље, ова врло важна карактеристика: „Насеља Склава и Анта леже уз реке једна за другим и једна с другим y вези тако, да нема између њих празнине достојне помена, a око њих су најчешће непосредно шума или баре или ритови“.{{Напомена|''Ст. Станојевић — B. Ћоровић'': Одабрани извори за српску историју, 29.}} Напокон, посебно се истиче словенска вештина задржавања и маневрисања y води. Српски научник М. Будимир тумачи и словенско име с тим y вези. Од корена *kleu — тећи, пловити, дошло је словенско *слов, *слав. У целом словенском свету имамо имена планина и вода. Као: Словац, Словин, Славница, Слововица, Слављан , Слава и сл. Реку Дњепар звали су Словени Славут. У народу се и сад каже „Ославило је пролеће“, кад потеку одмрзле воде. Словѣнин, би, према том, означавао „Човека и племе, које станује y крајевима око река, језера и вода“.{{Напомена|''М. Budimir'': pevr. *kleu-, plaviti, prati čistiti. — Зборник A. Велића I (1921), 97—112. C њим се слаже ''J. Розвадовски'', нав. дело, 129—131. To тумачење не прихвата ''A. Brückner'', Slavia III, 199—203.}} Руски научник A. Шахматов је, међутим, мишљења, да су Словени негда живели више на северу, y балтичком приморју, y доњем току Њемена и северне Двине. Њихови источни суседи били су Балтијци, Литавци, Латажи и Пруси; западни Финци, који су заузимали Полесје y базену западног Буга, били су им јужни, a Германи југозападни суседи. После су се Словени иза Германа померили y Повисље. Ирански елементи дошли су Словенима не непосредно, него преко Финаца. Ако су Словени, истиче Шахматов, од давнина живели y Волонији, зашто главним рекама, Дњепру, Дњестру, Бугу, Ибру, Кодри, Стиру нису дали своја имена? Само име Волиније није словенско него германско (Valhuni, Velhuni). Од Гота, који су себе звали Thinda, Словени имају реч тјудъ, штюдъ и назив Чудь за Финце. Ту смешта Словене и друге народе и Тацит, a донекле и Птоломеј. Тек доцние од III столећа, по одласку Гота, померили су се Словени y Повисље и ту је тек настала диференцијација међу њима.{{Напомена|Введениіе въ курсъ исторіи рус. языка. Петроградъ, 1916, 32—42. Л. Нидерле мисли да северна граница није ишла даље од Смоленска; на истоку узима као границу средњи Дњепар, али се коначно не опредељује по питању западне границе: да ли је првобитно ишла до Висле или до Лабе. Ha југу Словени нису прелазили Карпате, a обухватали су северну Украјину до кијевског краја са Десном. Он одбија Шахматовљеву теорију. — Manuel de l’antiqueité slave, 20—26.}} За стару постојбину Срба казује Константин Порфирогенит y свом важном спису De administando imperio, да Срби „потичу од некрштених Срба, прозваних и Белих, што обитавају с оне стране Турске на подручју, које они зову Бојки — Војки (Bóïki), где граничи Франгија као и велика некрштена Хрватска, прозвана и Бела“. За Хрвате наводи да су становали „с оне стране Багиварије, где су сад „Белохрвати“. Ови Бели Хрвати станују „уз Франачку“, a „подложни су Отоку великом краљу франачком и саском и некрштени су; a с Турцима се орођавају и пријатељују“. Ha Балканско полуострво досељени Хрвати потичу од тих Белих Хрвата, који станују с оне стране Турске, a близу Франачке, a суседи су Славима, непокрштеним Србима“. Ta Бела Хрватска слабија је и по својој коњаничкој и по својој пешачкој снази од балканске покрштене Хрватске, „Јер бивају чешће нападани од Франака, Турака и Печенега“. Немају као земља без мора, ни значајније флоте. Од ње до мора, које се зове Црно, има читавих тридесет дана хода.{{Напомена|Ed. Bonn., 143—144, 147—148, 151—152; ''J. D. Bury'': Slavonic Settlements. London 1920, 20—21, 24, 27—28.}} Ha основу пажљиве, студије извора мисли хрватски научник Л. Хауптман, да је Бела Хрватска заузимала подручје горњег Повисља, односно Мале Пољске. Око 955. год. та се област налазила под влашћу Чеха, који су признавали Отона Великог као врховног господара. Границе Велике Хрватске ишле су преко Шлеске, све до лужичких међа. Руски кнез Владимир покушавао је да ту област придобије за своју државу, али није успео. Крајем X столећа, 999. године, Болеслав Храбри подвластио је својој пољској држави.{{Напомена|''L. Hauptmann'': Dolazak Hrvata. Zbornik kralja Tomislava. JAZU, Zagreb, 1925 93—111.}} Истакнути хрватски лингвиста П. Скок, међутим, верује, да су Срби и Хрвати били становници Чешке, где још y топономастици има њихових трагова,{{Напомена|Cfr. ''F. Rački'', Rad JAZU, LII (1880), 141 sq.}} и то Хрвати ближе Баварској, a Срби ближе Мађарској. Њихов назив Бели, који им даје Порфирогенит, дошао је по реци Лаби, која се раније звала Албис, a око које су они становали. Скок сматра, да је Бели узето по лат. albus и да је бѣлъ, по грчком читању вѣлъ, дало повода, да Порфирогенит ту Хрватску назове не само Белом него и Великом. Такав процес Скок претпоставља чак и y Летопису попа Дукљанина.{{Напомена|Starohrvatska prosvjeta I (1927), 69—72.}} „Није никаква смјелост ако узмемо да је извор Дукљанинов створио по граду или племену Лаб Бијелу Хрватску (Croatia alba)“. Он нешто слично претпоставља и код назива „Црвене Хрватске“. Ово многоструко замељивање и учестано и доста сложено претпостављање даје на први поглед повода сумњи; a кад знамо да називи Бели и Црвени нису осамљени само за Србе и Хрвате, него да их налазимо и код Руса, онда ово тумачење Скоково не може да задовољи. Простирање и хрватских и српских племена и етничких скупина до запада, y Чешку, које је дошло померањем било једног дела племена и етничких скупина, или племенских огранака, не би претстављало нимало необичну ствар. Турска држава, која се овде помиње, то је Мађарска. Срби су становали, по Порфирогениту, близу Хрвата, a y суседству Франачке. По свој прилици српска насеља хватала су од Лужице, где је српско име до данас очувано, од Лабе до Одре и Висле и хрватске границе. Осим тих Срба на франачкој граници помиње један источни писац српско племе (Surbin) као становнике „који се простиру према истоку, a далеко су од запада“.{{Напомена|''L. Niederle'': нав. дело, 274—275.}} Један анонимни географ баварски из IX столећа написао је познато и много навођено место, да су „Zerinani (Цервиани, Церивани) толика држава, да су из ње настала сва словенска племена и да, као што тврде, отуд воде порекло“. Постоји y Галицији доиста и име Бојки као име једне мале области и племена, али није нимало сигурно, да су се Срби налазили y том доста ограниченом крају.{{Напомена|Cfr. ''Ј. Werchratskij'': Woher Stammt der Name „Boйkй? — Archiv f. sl. Philologie XVI (1894), 591—594.}} Сем тога, та област не одговара оним географским границама, које наводи Профирогенитов спис. Стога ће бити вероватније, да Бојка означава Чешку, или један њен део, земљу старих Боја, по којима јој је дошло и име Boio hoemum (terra Boiorum).{{Напомена|M. Барада мисли да би ''Boiki'' могла бити коруптела за Vilki, Вилце, којим се именом зову Љутићи. — Seoba Hrvata i Srba, 7. J. Маркарт налази, да се Zerinani не може односите на Србе, него да се мислило на червенишке градове, прозване по граду Червен. Име села Червоногрод још се налази y чартковској области y Галицији, a y историји се помиње град Чрвен и област червенска. To је област Црвене Русије. — Osteuropäische und ostasiatische Straifzüge. Leipzig, 1903, 148.}} Само лингивстика ту долази y извесну противност са историјском етнологијом. Наиме, језик Лужичких Срба има језичке црте знатно друкчије од српскохрватских, односно хрватскосрпских. Временска разлика од 1500 до 1600 година није довољна да објасни толику промену, нарочито кад се узме y обзир да Срби и Хрвати на југ нису дошли као појединци или мање групе, него ипак y збијенијим и већим етничким масама: племенима и етничким скупинама. По овој географској смештености и Срби и Хрвати налазили би се између Пољака и Чеха, a добро је познато, да су Срби и Хрвати по неким језичким цртама и нарочито по степену акцентуације ближи Украјинцима него Чесима и Пољацима. Или је, доиста, средња и источна Галиција имала становништво ближе по језику Србима и Хрватима, него Пољацима. Питање је, даље, да ли су на тако широком простору живели само Срби и Хрвати, или су под њиховим именом, племенским и етничким, била обухваћена и друга словенска племена и етничке скупине, која су се, вероватно ту налазила? Дуљебе, познато слвенско племе, налазимо на Сану и Стрију и далеко y Чешкој. Слично можда стоји ствар и са Србима и Хрватима.{{Напомена|''J. Werchratskij'': na nav. mestu.}} Они су се, врло вероватно, столећима померали од истока ка западу и југу, као скупине, ратничке и исељеничке, па су, натурајући своју власт или мешајући се са покореним племенима и етничким скупинама, ширили своје подручје и своје име. Ha тај начин биле би нам лакше разумљиве крупније дејалектаске разлике, иако тај проблем y словенској филологији није још довољно расветљен. Још је К. Порфирогенит забележио хумску традицију, по којој је род њихових владара Вушевућа, несумњиво Вишевића, дошао „од некрштених становника око реке Висле“.{{Напомена|''М. Barada'': нав. дело, 100—101.}} Тешко је не веровати, да ова вест није, y тако рано доба, доиста израз стварног предања. Чак су се и до данас одржала код македонске етничке скупине Мијака y области Река, избледела предања о њиховој прапостојбини, о Галичу, Галицији, Пољској. Везу, уосталом, са Галичем, показује непосредно име македонског Галичника. Да је било баш са тих страна сеоба y балканске крајеве показује овај податак. За Абодрите забележио је Ајнхард y својим Аналима, да једно њихово племе Преденеценти станује у Дакији уз Дунав и да су суседи Бугарима. Абодрити су свакако са Обре, из те старе српскохрватске области.{{Напомена|MGH, ed. ''G. H. Pertz'', Hannoverae, 1826, 213; cfr. ''F. Rački'': Documenta, 327; ''L. Niederle'', нав. дело, 418—420. Да су Praedenecenti — Враничевци не да се ничим утврдити и није друго него претпостављати. С именом Водрића био је y вези и назив бачко-бодрошке жупаније.}} У Цивидалском јеванђељу постоји и запис једног Љутића (Lintisti), који је дошао, вероватно, између северних Љутића.{{Напомена|''V. Jagić'': Einige Streitfragen. — Archiv f. sl. Phil. XX (1898), 35.}} Хрватски историчар Л. Хауптман није постављао себи питање откуд долази та толика и несумњиво утврђена раширеност српског и хрватског имена{{Напомена|O раширености хрватског имена cfr. ''V. Klajić'': Hrvati i Hrvatska. Zagreb, 1930, 57—73. Помињемо и домишљања ''J. Pyca'', Etnolog V—VI (1933), 31—43.}} y средњем веку и с тим y вези и њихових насеља y Повисљу и Полабљу. У питању српске традиције код Порфирогенита за ту прву старину он се није знао право да определи и дошао је до релативно најлакшег закључка, да Порфирогенит о њој није знао ништа поуздано,{{Напомена|''Lj. Hauptmann'': Konstantin Porfirogenit o porijeklu stanovištva dubrovačkog zaleđa. — Zbornik iz dubrovačke prošlosti M. Rešetaru. Dubrovnik, 1931, 17—24.}} иако је дао читав низ конкретних података. Историчар М. Барада има право, кад тај Хауптманов закључак одбацује, кад се узме да су се Хрвати, углавном, налазили y Повисљу, a Срби y Полабљу. Барада мисли, да су се Белохрвати граничили са Србима негде око Бобре и њене притоке Хвизде.{{Напомена|''M. Barada'': Seoba Hrvata i Srba, 3—7.}} Међутим, мислимо, да између Хрвата и Срба строго повучене границе y то доба није било, него да су се они на добром делу граничног подручја мешали, као што је то био и касније случај на Балканском полуострву. За то y првом реду говори утврђена заједница њихова језика, која је постојала пре њихова доласка на југ. У општем покрету сеобе и од истока према западу и од севера према југу, било је врло много мешања разних словенских племенских маса и етничких скупина. Надирање Хуна, Бугара, Обара, повлачење Гота и других германских племена, y једном великом миграционом метежу, кретало је собом и словенска племена и етничке скупине, и то не по неком реду, него просто онако како је које захватило, гурајући их, измешане, y разним правцима. У даљим излагањима, указаћемо на то, каквих све делова словенских племена и етничких скупина није било на Балканском полуострву, куда су их одвели ти општи покрети миграционих кретања. Тако ћемо видети где се све јављају имена великих словенских племена и значајниих етничких скупина, a моћићемо делимично и пратити како се губе и како се њихови припадници претапају y друге сродне етничке групе и народе. Словенска цасеља на западу допирала су врло далеко. Она су силазила чак до фурланске равнице и до извора, река Зиље, Драве, Муре и Аниже. У првој половини VII столећа Словени се боре са Баварцима код старог Агунта, тј. при данашњем селу Стрибаху код Линца y Тиролској. Ta насеља су се држала река и старих путева, a избегавала су високе планине и нису се за прво време спуштала до самих морских обала. Пут y равнице Италије затварали су Лангобарди (Ломбарди), који су израдили читав систем једне дефанзивне војничке границе. Западну границу словенских насеља повлачи словеначки историчар М. Кос од Кристенбаха, који је 769. год. означен као словенска међа, на гребен деферешких планина, па преко Високих тура, где превој Виндишарте одржава траг старе племенске ознаке, преко Анкогела на Ниске туре до Радштетер тауерна. Отуд иде међа y долину Аниже и на дахштајнско погорје, па је допирала до Алтауса и Грундлсе до горњоаустријског предгорја. И словенска насеља око Дунава била су доста густа. Крај међу рекама Анижом и Трауном звао се једно враме „pars Sclavanorum“. Словена је било много и y такозваном Милфиртелу, северно од Дунава. У поречју десних притока Молдаве имена насеља говоре за јужнословенско, a не чешко порекло. Северно од Дунава, од Нарна до Кремса, било је исто тако словенских насеља, која су се додиривала са насељима Чеха и Мораваца.{{Напомена|''М. Kos'': Zgodovina Slovencev. Ljubljana, 1933, 32—51.}} Од племенских назива овде налазимо трагова y Стодерпалу, на штајерској граници, имену северних браниборских словенских Стодорана, a y имену forestum Susel налази се траг руско — полапских Сузелаца.{{Напомена|''L. Niederle'': нав. дело, стр. 370. A. Брикнер идеитификује речи *стодор и стобор, која је на југу веома раширена. — Slavia III (1924), 215.}} Ha овом подручју за Словене Немци су употребљавали y много прилика поред њихова словенског назива још и назив Wenden и Winden. Он је очевидно дошао од старог Венети. Словеначки научник К. Оштир мисли, да је прединдогерманско илирски народ Венета, који је становао од Карпата до Балтичког мора, био „индогерманизиран“ од Германа и Балтословена и да је словенски племенски назив Анта дериват од тог имена, али y вези са алародским *ant(h) — човек.{{Напомена|''К. Oštir'', Etnolog II (1928), 46—73. O Антима је више пута писао ''H. Жупанић''. По његовом мишљењу и они су пореклом с Кавказа и Алародијци. Данашњи Анди на Кавказу њихови су остаци. — Etnolog VII (1934), 68—97.}} Поменути руски лингиста A. Шахматов сматра, да су именом Венеда Германи од давнина звали Словене, па су тај назив примили од њих и Финци за Русију (venājä, venä). Међу њима Шахматов Анте сматра као део Словена, и то источних, пошто Прокопије изрично каже да су Словени и Анти истог порекла, a Анти су y свим изворима наведени као онај део који оперише на истоку. У тим источним Словенима он види Русе и са њима почиње историју руског народа.{{Напомена|Введеніе въ курсъ исторіи рус. языка. Петроградъ, 1916, 39, 45—46.}} A. Погодин наглашава, да се називи као Venedotia, Venta, Vindona и сл. налазе најчешће на подручју Британије и да долазе од келтског придева vindos, који значи бели. За Словене употребљен је тај назив стога што су били бели (отуд Бела Русија, Бела Хрватска), за разлику од црвених Германа и Келта.{{Напомена|Изъ исторіи славянскихъ передвиженій. Спб. 1901, 18.}} И за само име Анта налазимо паралелу y старом имину Андес, за које се филолози још споре да ли је келтско или илирско.{{Напомена|''Н. Krähe'': Die alten balkanillyrischen geographischen Namen. Heidelberg, 1925, 8.}} Име Венда и Винда све се више ограничавало током времена на југу на саме Словенце, a y том означавању одржало се скоро до наших дана. За поменути многобројни народ савременици дају само ова имена: Словени и Анти. Према речима Прокопијевим „Оба имају исти језик“, a затим наглашава „а ни по спољашности не разликују се једни од других“ „Па и име Словенима и Антима било је некада заједничко“. Мада им се имена сад мењају према различитим породицама и местима, они се углавном ипак називају Словени и Анти“ казује Јорданис. „Племена Склава и Анта истог су начина живота и обичаја“, забележено је y једном војничком спису који се приписивао цару Маврикију. И други писци VI и VII столећа не помињу друго име сем словенског. Они га не пишу сви једнако. Једни га пишу с осећањем или уверењем као да је основа имена y латинској речи sclavus, отуд Sclavi, Σκλάβοι; међутим, они који су га писали с том речи y основи, као Sclaveni, Σκλαβηνοι, Ἐσκλαβῖνοι према наставцима које су дали y њој — eni, inoi, види се да су је бележили по словенском изговору. Словени су себе звали Словѣнинъ, Словѣне, а свој језик словенским. Тако су се уопште звали и наши најстарији преци на Балканском полуострву. У првим нашим оригиналним саставима, y биографијама Ћирила и Методија, писаним y IX столећу, каже се да је Ћирило био „први наставник словенском народу“, да је спремао „словенске ученике“, да се његова служба вршила „словенским језиком“. У Методијеву житију наводи се, да је он y Византији био добио на управу једно „словенско кнежевство“. По том општем имену знају балканске Словене и сви суседи. Извесни западни писци и власти звали су Sclavonia или Σκλαβινια поједине веће групе и области словенских насеља; тако се Славонијом звала сва землуа од Истре до Бојане и од приморја до Дунава; чак y Дубровнику и Котору XIII и XIV столећа Славонија је почешће идентификована са Србијом, а још и иза XIII столећа Славонија је била назив за подручје Хрватске и данашње Славоније од Петрове горе до близу Ср. Митровице. Данашња Славонија је остатак тог назива. Код Словенаца тај се шири словенски назив одржао уопште као њихова племенска и етничка ознака. Архаизовани облици словенског племенског назива налазе се код старих балканских народа, код Арбанаса: Shk’a, Shk’la = Словен; словенска земља y дијалекту Гега зове се Shkenija, Shkinikea (од Sclavonica) и код Румуна: Schein, Scheie. Словенима (Sakalib) зову нас и стари арапски писци. Чак y старофранцуском епу помињемо се као Esclev од Eschavers.{{Напомена|''П. Скок'', Зборник Богдана Поповића. Београд, 1929, 287—293.}} Колико се тај назив одржао и код нас самих добар је доказ оно место y Копоринском летопису из XIV столећа, где се за краља Милутина каже, да се његов добар глас пронео „и по свој грчкој и словенској земљи“. Словенску распрострањеност тумачи довољно њихов начин живота. Без чврсте унутрашње организације они су живели y етничким скупинама и племенима, не признавајући воћство или власт једне врховне управе. „Овим племенима, Склавенима и Антима“, вели Прокопије, „не влада један човек, него од старине живе y демократији“. Ta општа управа имала је с једне стране за последицу немоћ Словена, који су иначе били бројно јаки, да се организовани одупру нападима својих непријатеља, па су растројени постајали њихов лак плен. Кад је, чак иза врло рђава искуства, требало организовати устанак и борбу против Обара, онда им се за вођу натура франачки трговац Само и после његове смрти добар део покрета пропада услед словенске невештине да наставе почето дело. Мало наивно, али y основи тачно казује Кијевска хроника, како су Словени, после међусобних борби, сами пристали да од Варјага приме господара. „Землı-а наша велика и обильна, a нарюда въ ней нѣсть, да поидѣте кнı-ажить и владѣть нами“. Тим се, уосталом, да донекле тумачити и појава, да су Хуни, Обри и Бугари, бројем несумњиво слабији од њих, могли да им се натуре као господари не само y првим годинама препада, него за читаве деценије и столећа. С друге стране, такав начин живота и управа, са личним изражајем појединаца и самоодлучивањем братства y свакој акцији, изазивао је љубав за личном и народном слободом. Ту црту Словена запажају многи стари писци, несумњиво по њиховим примерима личног прегалаштва, a што она није дала увек жељене резултате био је понајглавнији разлог y том, y чему им је био и узрок те љубави. За илустрацију тога наводимо поносни словенски одговор хагановим посланицима: „Какав је то човек што се греје сунчаним зрацима, који ће учинити да се покоримо?“ Псеудо Маврикијев спис изрично наводи, како се Словени „никако не дају y ропство или подаништво, a нарочито y својој земљи“. Демократске особине уређења прастарих примитивних организација претежно су карактеристика земљорадничких елемената, док се код сточара лакше развија разлика поседа. Нема сталежа, који је толико упућен на узајамну помоћ, као што је то случај са земљорадницима и код њих, осим тога, док сами обрађују земљу, не може бити великих разлика y обиму обделаног поседа. Сточари, међутим, нису y тој мери зависни један од другог и код њих, случајем или отимачином, лакше може настати разлика, и најзад они до свог благостања не долазе искључиво својим трудом. С тим y вези стоји и љубав за земљу хранитељку. Земљорадник је несумњиво више везан за земљу коју сам обрађује, него сточар, који ради потреба naine има номадских склоности. Отуд је он лакше покретан и мање спреман, да се за одбрану земље, односно њене слободе, заложи y оноликој мери y којој то чини земљорадник.{{Напомена|Cfr. ''Н. Hirt'': Die Indogermanen II, Strassburg, 1907, 433.}} == Напомене == {{напомене}} == Извор == * [http://www.promacedonia.org/tvet/vukanovich_etnogeneza_juzhnih_slovena_1974.pdf Етногенеза Јужних Словена] [[Категорија:Етногенеза Јужних Словена]] 40m7zf2u06jdpzq5av89h7qad58eez4 0 61865 148080 147903 2026-10-30T12:19:30Z Galicijac 19151 /* Извор */ Заменио извор бољим. 148080 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Татомир Вукановић|Татомир Вукановић]] | [[Етногенеза Јужних Словена]] | | [[Етногенеза Јужних Словена/2|Словени у дунавском подручју]] | [[Етногенеза Јужних Словена/3|Словени у симбиози са Обрима]] | [[Етногенеза Јужних Словена/4|Словенско насељавање на Балканско полуострво]] }} У седмој деценији VI столећа Византија је променила држање према народима на граници. Место попуштања и поклона, који су више сматрани као последица слабости, него нарочитих обзира, она y то време истиче државни ауторитет и тражи да на противнике делује снага државе. Тај метод одмах примењује према Обрима. Они су, у то време, послали једно посланство y Цариград, тражећи не само уобичајене дарове, него и њихово повећавање. Хвалисави посланици помињали су, поред своје велике снаге још и своје заслуге за Византију, a нарочито то, шту су, њиховом акцијом престали они раније уобичајени нападаји и пљачкања варвара кроз Тракију.{{Напомена|''Menander'': нав. дело, 34.}} У њиховим речима било је колико понуде толико и претње. Али Византија, даде одговор императорски и нимало склон за погодбу. Она је нагласила да ће према њима бити опредељенија, него што је то било раније, и византијско одлучно понашање довешће их најзад до памети. Нису они ни потреба ни страх Византије и ово све, што се чини за њих, више је милост, него обавеза. Одбивши, да им да оно, што су тражили, Византија им је y једној реченици дала програм своје нове политике: место новаца и откупа вас ће одбијати од Византије страх пред њеном снагом. Одговор, прек и отсечан, имао је свог дејства и збуњени и преплашени обарски посланици напустише Цариград.{{Напомена|''Menander'': нав. дело, 33—36. Јован Ефески казује, да је византијски цар Јустин II, наследник цара Јустинијана, посланике обарске прогнао, њих око 300, затворио их y Халкедон и ту их држао шест месеци. — Нав. дело, 2S3—254; cfr. ''N. Nodllo'': Historija srednjega vijeka III, Zagreb, 1905, 4—10.}} Окупивши око себе све остатке сродних хунских племена и y источној Европи и y долини Дунава, Обри постају један од најмоћнијих етноса на том подручју. Коњаници, y широким пољанама ових предела, они имају пространо поприште за своје испаде и врло брзо након њихове појаве на границама Византије они знаду за Панонију и желе да је добију и исто тако брзо већ искрсавају и на франачким границама и имају сукоба са њиховим четама.{{Напомена|''Menander'': на нав. месту.}} У страху од Византије они осетивши из близа обарско суседство, искористе промену управе y Италији и сукобе унутар држава, и кренуше тамо 568. год., „са женама и децом и свим покућством“, заузеше Обри и њихове земље. Западни извори казују, да су их Лангобарди сами уступили Обрима с погодбом, да их опет узму, ако им буде нужда да се враћају. Занимљиво је, доиста, да везе Обара и Лангобарда и иза тога остају доста срдачне, иако је овде тако лако претпоставити, да су Лангобарди на свом терену више узмицали, него што су га даривали. Тако се Обри раширише доста брзо по свој Панонији. За свега десет година, од 558 до 568, они су успели да постану један од најмоћнијих чинилаца y Дунавској долини.{{Напомена|''Menander'': нав. дело, 58—66.}} За то сво време о Словенима нема ближих вести. Византија је више забављена Обрима него њима и не обраћа им пуне пажње; по свој прилици и Словени су, да ли због унутрашњих борби или из страха пред византијским припремама, потпуно неактивни према њој. Иако је Византија још од 572. год. била уплетена y поновни рат с Персијом, Словени готово до 578. год. нису ни једном кренули против Византије. Тек око те године, њихови упади почињу поново и бивају, као и раније, врло опасни.{{Напомена|''Th. Simocattae'': Нав. дело, 128. У то време y Византији је владао Јустин. Крајем 574. год. иза једногодишње владавине царице Софије, одређен му је као сувладар, услед болести, посињеник Тиберије Константин. Приликом предаје власти или пред смрт Јустин је одржао Тиберију врло занимљиву беседу, која историјски није поуздана ради неслагања y изворима, али је занимљива за схватања о монархији y VI столећу. — Cfr. ''В. Валденберг'', Известия Академии наук, VII серия, 1928, № 2, 111—140.}} Није познат разлог, ради кога су 578. год.{{Напомена|Бикларененс ставља тај поход словенски y 576, кад су и Обри с мора напали трачке обале. — ''Th. Simocattae'': нав. дело, 214.}} Словени y огромном броју, на 100.000, провалили y Тракију да је плене. Византија се нашла y невољи. Везана на Истоку, где су беснеле побуне, она није могла да сама сузбије нове провале. Стога, уздајући се y обновљне везе с Обрима, према којима је од раније променила стару политику, шаље посланство Обрима, да је ови заштите од Словена тим, што ће их напасти y њиховој земљи. Обри пристадоше. Византијски изасланик пређе тад са обарском војском која је бројала око 60.000 оклопника, на ромејско подручје и преко Илирика, заобилазним путем, стиже на доњи Дунав, до тзв. „Скитске земље“. Прешавши Дунав y лађама са по две крме, нападоше одмах словенске земље и разграбише сво, јер су се словенска племена и етничке скупине разбежали, не дајући отпора. Разлог, ради кога су се Обри тако драговољно одазвали византијском позиву, био је и Византинцима познат и они га, разуме се, нису много тумачили ни неком љубављу ни захвалношћу обарском. Про тога, y свом ставу господара, био је вођа Обара Бајан, послао словенским поглавицама и вођи им Лаврентију своје посланство тражећи, да признају његову власт и да му плаћају данак. Један грчки писац казује, да су Словени одговорили том приликом: „Какав је то човек што се греје сунчаним зрацима, који ће учинити да се покоримо? Ми нисмо научили да други влада нашом земљом. A то друкчје не може бити док траје ратова и мачева“. Ha то је дошло до препирке, y којој заглави обарско посланство. Памтећи то и кивни, Обри су били лако спремни, да се потпором Византије нападну на Словене и освете нанету увреду, a и надали су се уз то „да ће наћи земљу пуну богатства, пошто су пре Словени пленили ромејско подручје, a њихово није нико други од осталих народа“.{{Напомена|''Menander'': нав. дело, 98—100. Biklarenzis, помутивши догађаје, помиње 577: Обре како плене Тракију, „Et regiam urbem a muro longo obsident.“ — Нав. дело, 215.}} Словени су y том рату прошли, изгледа, ипак без нарочито тешких губитака. Обри су успели, да ради словенског повлачења ослободе више хиљада византијских заробљеника, што су се налазили y словенском ропству, и да натерају Словене на обећање плаћања годишњег данка. Али, чим су се они повукли, Словени су брзо дигли главу, продирали поново y трачке пределе и нису давали ништа од уговорених намета.{{Напомена|''Menander'', нав. дело, 122—123. ''Biklarenzis'': нав. дело, 216. Код ''В. Јагића'': Ein Kapitel aus der Geschichte der südslavischen Sprachen. Archiv für slav. Philologie XVII (1895), 56, погрешно, да су Обри, прешавши том приликом код Сингидуна, јужно од реке већ наишли на Словене. И ради ових догађаја, и ради словенских продирања y Византију четрдесетих и педесетих година VI столећа, за време готских ратова, не може се примити мишљење Н. Јорге, да су Обри били она сила „која је гонила Словене према (Балканском) полуострву.“ Они су их, y другој половини VI столећа, само потстицали понекад на то или експлоатисали њихову снагу. — Cfr. Formes byzantines et réalités balcaniques. Bucarest — Paris, 1922, 50.}} Обри су осећали да је Византија приморана да их за борбу ангажује, те одлуче, да сами заузму раније тражени Сирмиј. Подигли су велику војску и пали између Сирмија и Сингидунума. Њихова је флота посела Саву и Дунав, која је имала служити као одбрана приликом изградње моста на Сави.{{Напомена|Јован Ефески казује, да су тражили од Византије веште мајсторе, да им за Бајана начине палату и купалиште, и да су онда те мајсторе присилили, да граде мост. — Нав. дело, 254.}} To је изазвало забринутост код Византинаца. Заповедник сингидунски распита се код хагана шта то све има да значи и ради чега долази кршење уговора и подизање моста без знања Византије и њенога цара. Обри и Бајан су уверавали сингидунског заповедника, и били су вољни да се закуну, да то није против Ромеја, него да поново хоће да иду на Словене, који не испунише према њима утврђених уговора. Тражили су, тобоже због тога, да им се пропусти посланство Византији, како би од ње добили потребан број лађа за превоз. Истодобно су изјавили, да ће, одапне ли се ма једна стрела против оних што ће градити мост, сматрати Ромеје као кршитење уговора и примиће понуђену борбу. Без довољно војске, сингидунска посада пристаде, да Обри и Бајан даду заклетву на све речено и исто тако допусти подизање моста.{{Напомена|О овом проблему cfr. ''Ст. Станојевић'': Три прилога историјској географији. — Глас САН XXVI (1927), 77—78.}} Обарски посланик говорио је y Цариграду, како је потреба ићи на „заједничке непријатеље нас и Ромеја“, на Словене, тражећи дозволу за мост, y ствари обмањујући Византију, да ова не предузме ништа, док Обри сврше посао. Византија је брзо разумела y чему је ствар, али, немајући војске, није имала другог средства, него да Обре препада тобожњом појавом Турака око Херзона, и, дајући најзад вољу за невољу, посла њихова посланика с даровима натраг. Ha повратку сретне обарско посланство једна чета Словена, што је била тамо упала, убије га и опљачка. Иза тога стигао је y престоницу други посланик обарски, послат од хагана, који је сад отворено казао шта се хоће. Мост је већ готов, Сирмиј отсечен, и сад нема друге, него или ратовати ради тог једног града или дозволити, да он постане обарски, пошто из њега, по њиховом пристанку, изиђу ромејски војници и становници са својом покретном имовином. Обри су, казивао је посланик, обавештени о paту с Персијом и имају разлога мислити, да ће Византија, чим склопи тамо мир, окренути своју војску на њих. Они знају византијску непоузданост према ранијим народима па том подручју и, поучени искуством, неће да доживе њихову судбину. Византија, иако није могла много да помогне, не хтеде ипак пристати. Пад Сирмија значи много више него пад једног обичног града с реда. И, сви покушаји да се Сирмиј задржи, остали су без успеха, мада се град храбро држао. Тако је 582. год. предат Обрима. Са Сирмијем је пала предња византијска кула на северној граници, најважнији мостовни браник за прелаз преко Саве и тим падом створена је прва рупа на бедему Царевине.{{Напомена|''Menander'': нав. дело, 123—131; ''Ј. Efeski'': нав. дело, 254—255, 261—263. Он помиње, да је 582. Сирмиј сасвим изгорео. — ''F. Rački'': Documenta historiae chroaticae. Zagrabiae, 1877, 228—234, доноси латински превод Менандра с напоменама. Cfr. ''Stein'': нав. дело 113—116.}} Словенска племена нису била y први мах много задржана обарском акцијом против њих. Кренувши y онако великом броју y византијско подручје, дубоко y унутрашњост, она можда нису ни знала за њих, a после се нису дала вратити не свршивши оно, што су наумила и не намиривши штету. Као обично, и тог пута они су опленили широка византијска подручја, и то, како каже један источни писац, „Читаву Хеладу, тесалске и грчке покрајине“, заузевши многе вароши и градове. Али, они, као што се већ и раније понекад дешавало, не напуштају одмах земљу, y коју су дошли, него, као што су пре ту проводили зиму, како каже Прокопије, живећи „као y својој земљи“, тако и сад остају овде многи од њих „и станују ту сасвим слободно и без страха, као на свом властитом подручју“. Јован Ефески, који то казује, изрично вели, да Словени „до данашњег дана, то је година 895 (= 584), станују, седе и почивају y ромејским покрајинама, без бриге и страха; пленећи, убијајући и палећи, обогатили су се, имају злата и сребра, ергеле коња и много оружја и научили су ратовати боље него Ромеји“.{{Напомена|Нав. дело, 255; cfr. ''A. Васиљев'': Славяне въ Греціи. Византійскій временикъ, V (1898), 410—412; ''Ј. Радонић'': Ко су Гети y хроници Комеса Марцелина. — Глас САН, књ. LX (1901), 204—214; cfr. ''L. Niederle'': нав. дело, II, 1, стр. 212; Историја на македонскиот народ, кн. I. 79—83.}} Иако те његове речи не треба узети дословно, јер сам казује, да су Словени били и истеривани (после четири године пребивања y Византији) и да, још увек припрости, не излазе изван шумских предела и да не знају за оружје осим копља, ипак оне казује толико, да Словени почињу да се привикавају на византијске земље и да иза ратничких упада ради плена остају и понеки, који се ту настањују. Да је тог постепеног настањивања било y доста приметној мери крајем VI или почетком VII столећа види се из једног детаља војничког стратешког списа, који се приписивао цару Маврикију. Описујући Словене и Анте, тај спис наводи, како су та племена слободољубива и никако вољна да робују или да неко њима влада, „а нарочито y властитој земљи“. У Тактици цара Лава изрично се прецизира, да је њихова земља с оне стране Дунава. Значи, дакле, да је с њима било искуства и на другој страни реке, где су чували своје атавистичке особине, иако на новозадобијеном тлу.{{Напомена|''N. Vári'', Byzantinische Zeitshrift XV (1906), 74. Он не сматра да је овај спис с краја VI столећа, како се то y науци обично узима.}} Почетком девете деценије VI столећа била су знатна напредовања Обара y византијским земљама. Они пролазе Сингидунум и продиру све до Анхијала, где попале околна села, али поштеде бању с лековитом водом. Византија, налазећи се y шкрипцу, склапа с Обрима мир, који ови диктују, обавезујући Византију на данак од 100.000 златника.{{Напомена|''J. Marquart'': Osteuropäishe und ostasiatische Streifzüge. Leipzig, 1903, 482. О том како је хаган ca Обрима опљачкао Анхијал прича Михаило Сирски. ''Ј. Marquart'': нав. дело, 483—484. ''Simokata'': нав. дело, 45—52. Чувени византолог из прве половине XIX столећа, ''J. F. Falmerajer'' створио је своју теорију, да је од тих напада и истребљивања, од 590. до 1200, настала потпуна „материјална револуција“ y становништву старе Грчке, y којој је „углавном ишчезла и изумрла стара раса са својим градовима и уметностима, са свом својом уљуђеношћу и својим старим идејама“. Данашња Грчка потиче од смесе „сарматских народа“, Словена и нарочито Арбанаса. — Geschichte der Halbinsel Morea während des Mittelalteras, I. Stuttgart, 1830, II, 1836. O тој теорији најопрезније и најтрезненије разлаже указујући с документима на њена претеривања. — ''A. Васиљев'': нав. дело, 626—670.}} Али стварног мира ипак није било. Словени, који су видели немоћ Византије, нису хтели да прођу без удела y добити. У време кад Обри склапају мир с Византијом, по свој прилици да се припреме за нове походе, јављају се и Словени са својим нападима. По казивању Михаила Сирског Словени су y овом походу „били бесни као лав“ и веома огорчени стога, што су Византинци, да би их одвратили од своје земље, били кренули против њих Анте. Ови су им опљачкали незаштићена насеља. Стога су сад Словени учинили „неописиву пустош“. Поменуто је нарочито како су опљачкали цркве, y Коринту и по другим местима.{{Напомена|''J. Marquart'': нав. дело, 482—484.}} Византијски писци сматрају, да су те нападе директно потакли Обри. Ствар није немогућа иако је мало необична иза оних упада обарских на словенско подручје за рачун Византије. Објаснити се може или тако, да су и Обри и Словени увидели, да им је много успешније и издашније заједнички нападати на слабу Византију, него се трошити y узајамној борби; или да су Словени, притешњени и заплашени од обарске силе, примили на се дужност њихових претходница. Упад Словена, после мира са Обрима, дошао је неочекивано и имао је, услед тога, с почетка, известан успех. Били су продрли чак до Дугог зида и Византија је, y опасности за престоницу, организовала одбрану под руководством самога цара. Извесни одреди византијске војске, међутим, с трачке стране припремали су поход и онда, једнога дана, код реке Ергиније, изненада су извршили напад и знатно су потукли неке словенске ратничке одреде, који су трагали за пленом. Словени су се ипак задржали y земљи, и Византија их је морала напасти по другипут код Адријанопоља, близу тврђаве Ансина, где су били под воћством Радогоста.{{Напомена|''Simokata'': нав. дело, 53.}} Тек после тога, била је богата Астика сасвим ослобођена. Наскоро се против Византије крену и Обри, које је предводио Бајан, y јесен исте године (585), можда y помоћ Словенима. С променљивом ратном срећом, Обри су имали y овом походу великог успеха, продирући чак до Адријанопоља. Ту им се супротставила ромејска војска, која је успела y ратном сукобу да Обре победи и растера.{{Напомена|Cfr. ''Simokata'': нав. дело, 52—55, 90—105; F. ''Anssaresses'': L’armée byzantine e la fin du VIe siècle. Bordeaux, 1909; ''Павле Ђакон'': нав. дело, 125—126.}} У то време пада и први словенски поход против Солуна, који је допро све до Пелопонеза, a остао је дуго y народној и црквеној традицији. У легенди св. Димитрија казује се, да су 22. септембра 586. године, једне недеље, упућени од хагана и Обара, многобројни Словени (наводи се број од 100.000) осванули ненадно пред градом. Задржали су се најпре око тврђавице св. Матроне, a онда су свом снагом јурнули на град носећи већ спремљене лествице, да би могли ускочити на зидове. Градска посада, најпре изненађена, a касније прибрана и помогнута грађанима храбро се опирала, иако су Словени имали све опседне справе, огромне балисте и чак тзв. корњаче, кoje су, да би с балистима биле заштићене, биле прекривене сухим кожама, али, да се не би запалиле, на њих су стављане воловске и камилске коже. Бацали су камење, каже хагиограф, које је изгледало као читава хумка. Нападај је, дакле, спремљен са свом војном опремом и показивао знатну умешност нападача y ратној виштини. Али је и вештина и срчаност бранилаца била већа и они су успели, да једним испадом препану и отерају неке нападаче, који се, изгледа, уопште нису надали озбиљном отпору, a друге да изненаде вештином свог гађања, како да ослабе ударце из балиста. Седми дан, кад је требало да буде општи јуриш, Словени су нагло узмакли.{{Напомена|''L’abbé A. Tougard'': De l’histoire profane dans les actes grecs des Bollandistes. Paris, 1874, 86—116. O датирању тог нападаја ''Ст. Станојевић'': Византија и Срби II (1906), 208; cfr. ''L. Niederle'': нав. дело II, 1, стр. 210—216.}} Оставивши Солун, они су продрли дубоко y Грчку и пленили тамо све до 589. год. Кад је окончан рат y Персији, Византија је одмах пребацила војску y Европу једва дочекавши, да са довољном снагом обезбеди северне границе и са средствима достојним византијске државе иступи пред варваре. Своју војску почела је да прибира око Анхијала, који је био највише угрожен и одатле су биле најповољније погодбе за акцију. Лично тадањи византијски цар Маврикије, као ниједан владалац пре њега, кренуо је тамо, да прегледа стање земље и градова и да изврши смотру војске. Том приликом била су ухваћена и пред њега доведена три Словенина, који уза се нису имали ништа од оружја, него само своје китаре. Ha царево питање ко су и шта раде y његовој земљи, они су одговорили врло уопштено и нимало вероватно. Они рекоше да су родом Словени, a да станују на западном океану; њима је хаган послао људе с богатим поклонима за поглавице, да би ту могли купити народ за војску. Они су, истина, примили поклоне, али одбили понуду, изговарајући се на тегобе пута. Њих тројица су били послани, да то саопште хагану, a он их је, заборављајући општи закон о посланицима, силом задржавао. Они су, најзад, чувши за ромејску земљу, добегли y Тракију. Носе китаре, јер се y њиховој земљи не зна за оружје; певају уз лире, a не уз бојне трубе. Цару су се свиделе њихове песме и дивио се узрасту њихових телеса; погости их стога лепо и упути y Хераклеју.{{Напомена|''Simokata'': нав. дело, 218—224.}} Сасвим је оправдано, што се мисли, да приче ових Словена нису много веродостојне и да су они, с тим казивањем, имали да прикрију своју праву службу ухода. Важно је y саопштењу то, да су Обри, спремајући се за напад, тражили да се добро снабдеју војском и из даљих области, посебно баш словенских, и да се, истодобно, смире са осталим противницима. Године 591. они су склопили мир с Лангобардима. Византинцима су опет понудили савез Франци тражећи за то новчане помоћи, али је Византија то одбила, верујући довољно y своју снагу.{{Напомена|''Павле Ђакон'': нав. дело, 136, 145. Ту приказане Франачке везе с Цариградом 590. године; ''Simokata'': нав. дело, 225.}} Рат се спремао на обе стране и по свим тражењима веза и припремама могло се мислити, да ће бити тежак и врло крвав. Непријатељства су почела још 591. год. Византија је одбила Обрима повишење годишњих плаћања, што су ови, по свој прилици намерно удесили као повод за рат. Са Обрима ратују и Словени и то, судећи по наводима неких грчких извора, као њихови подложници. У Димитријевој легенди изрично се вели, да је обарском хагану подложно цело племе Словена, бива, Хаган је, ῖὸ ἕθνος, ἅπαν{{Напомена|''L’abbé A. Tougard'': нав. дело, 90.}} казује Симотката, „наредио“ Словенима, да му приправе много лађа, како би на њима прешао Дунав. Ови су почели посао близу ушћа Саве y Дунав, али их је y том ометала сингидунска посада, која је често испадала из града и палила грађу. За сваку сигурност опседну обарске и словенске чете град, али их седми дан позове хаган, да га оставе. Као цену напуштања узму Обри од грађана две хиљаде златника, једну скупоцену хаљину и златом окићен сто. Припреме за прелаз почете су онда на другом, западнијем месту, близу Сирмија. Хаган „припреми мноштво Словена да тешу дрво“. Кад су лађе биле готове, он пошаље једно одељење војске напред, да задаје страх; a сам са војском крену према Бононији. Обри доспу до Хераклеје, носећи свуда победу над Византинцима. Ha концу, Византија се спасла помоћу лукавства, дајући Обрима дарове и склопивши примирје.{{Напомена|''Simokata'': нав. дело, 225—320. За датирање cfr. F. ''Dölger'': Corpus der griechisehen Urkunden I, München und Berlin, 1924, 12—13.}} С пролећа 592. год. посла Византија велику војску на Дунав, да настоји спречити словенска упадања и плењења по Тракији. Византија је овом приликом истакла, да се непријатељ сигурно неће смирити, док се не увери, да према себи има опасна такмаца, односно ако се солидном одбраном и утврђивањем дунавских граница не онемогуће њихови насртаји. Ромејска војска, сабравши се y Хераклеји, дође до Доростола потпуно спремна за борбу. Обри упутише тој војсци посланство тражећи објашњења, чему има да служи тај војни поход, кад је између њих прошли пут склошљен мир. Предводништво византијске војске је одговорило, да се Византинци не спремају на Обре, него на Словене и према том, онда, о повреди уговора о миру нема ни говора. Дванаести дан после тога, пошто су лађе биле готове, пређу Византинци Дунав. Ноћу, сасвим изненада, напала је византијска војска Радагоста и његове чете и нагнала их y бег; сам Радагост једва је скочио нанеоседлана коња, да спасе главу. Изненађени Словени били су тучени од византијске војске и сва им тамошња земља опустошена. Добивени плен послали су византијске војсковође царској породици, ради чега је било приговора код војника. Плен је пратило 300 војника с вођом Татимиром, можда погрченим Словенином, али их на шестом конаку, y подне, нападне једно одељење Словена, који су се нашли y Тракији, и збуни их толико, да је њихов вођа почео да бежи и y бегу био је рањен. Транспорт је спасла једна друга ромејска чета, која је првима дошла y помоћ и одбила нападаче, заробивши 50 људи. Овај је случај врло карактеристичан за етничке прилике y залеђини византијске војске, за слободу и распрострањење словенског живља и словенских чета y унутрашњности Византије, a можда и за њихове везе са саплеменицима преко Дунава. Византија је после првог успеха, наставила ратовање против Словена. Тај ратни подухват имао је огромног успеха, понајвише преко услуга коje јој је пружио један Гепид, који је разним преварама издавао Словене. Тако је допао ропства и словенски поглавица Мужок, након даће коју је давао y спомен свога умрлог брата. Након повољно извршених акција, византијска војска одлучи да се повуче на своје подручје.{{Напомена|''Simokata'': нав. дело, 230—239; ''Teofan'', Ed. de Boor, I, 270; ''N. Nodilo'': нав. дело, III, 104.}} Обрима је било необично ово повлачење грчке војске и они послаше људе Византинцима да извиде ствар. После три дана већ су били почели припреме, да они са своје стране напану Византинце и хаган је дао наредбу, да словенске чете пређу Дунав. Очевидно је, дакле, ма колико иначе вести биле нејасне, да су словенска насеља не само на западу, око Саве, била y извесној зависности од Обара, него да је то био случај и са онима y Дакији, само што је ту та зависност, због удаљености од обарског средишта, долазила мање до изражаја. Уосталом, постоје од раније извесне вести, да је хаган баш овим Словенима слао посланства, да му плаћају данак и да их је, кад су они одбијали, присиљавао на то. Кад је чула за те припреме, византијска војска пошаље Обрима свог посланика, умна човека, неког лекара Теодора, да их одврати од те акције. И пред њим се хаган хвалио, да је господар „целог народа“, и да је византијски војни заповедник Приск „ступио на моју земљу и напао на моје поданике“. Тражио је стога учешће y плену. Приск је с муком наговорио војнике да пристану на то. Хагану су враћени заробљени Словени, 5000 на броју, и он се тим задовољио, приставши да византијска војска може проћи преко његовог подручја. Византија је ради тога оштро прекорила Приска, осећајући врло добро, да је тим хаганов положај знатно појачан и да ће, услед овог успелог посредовања, утицај Обара на Словене бити још већи. Чак, уколико су се Словени раније опирали Обрима, они ће сад с једне стране из страха због Византије, a с друге осећајући стварну и респектовану снагу хаганову, почети, да се друже с њим. Словенска насеља на западу ширила су се y вези с обарском моћи. После пропасти Гепида, трагом Лангобарда, освојивши Панонију, кретали су према западу и поједина словенска племена и етничке скупине и ту су, с Обрима заједно, долазили y сукоб са франачким владарима или њиховим заступницима. Њихово име на тој страни, на подручју данашње Словеније и Корушке, помиње се за време баварског војводе Тосила, око 595. године, кад се казује, да је он с војском ушао y „покрајину Словена“ (cum exercitu in Sclavorum provinciam introiens), добио победу и вратио се са великим пленом.{{Напомена|''Павле Ђакон'': нав. дело, 146.}} Иза тога, борбе између Бавараца и Словена помињу се чешће. Словенима долазе y помоћ 596. год. Обри, проваливши из Паноније. Они упадају y Тирингију и воде љуте борбе, bella gravissima, са Францима, док краљица Брунхилда богатим новчаним откупом не добије мир. Утицај хаганов и његове везе врло су широке. У исто време он шаље своје посланике и миланском војводи Агилуфу и склапа с њим поново мир. Од њега су Обри добили и мајсторе за прављење лађа, које су им, како је било јављено, потребне за рат y Тракији.{{Напомена|Нав. дело, 150, 154.}} Словени су и на том подручју били нека врста експонената обарских. Обри су им били врховни господари и искоришћавали су њихове етничке скупине, које су с планом започеле главне прометне везе и долине са Италијом. Да се власт Обара осећала непосредније y Дунавској низији може се узети с обзиром на тај за њих важни предео, али да је била утицајна и y овим алпијским областима и о том нема сумње.{{Напомена|''A. Leeper'', The Slavonic review XII (1933), 122—123.}} Уосталом, за то сведоче најбоље важна обарска средишта са „ринговима“ y доњој Аустрији на Кампу и код Кенигштетена. С пролећа 597. год. отпочело је и ново ратовање на Дунаву. Византијска војска била је скупљена y Одиси (Варна) доста поколебана y дисциплини и не много одушевљена извесним намераваним царским реформама. Словени су већ били делимично прешли преко Дунава и почели пљачкања. Византијско војно заповедништво пређе из Одисе y Марцијанопољ, a посла 1000 коњаника као извидницу. Ова се сукоби са једном четом од 600 Словена, која је опленила неке градове и гонила богат плен, водећи са собом и доста заробљеника. Кад опазише византијску војску Словени почеше убијати заробљенике, остављајући само жене и децу, a од кола направише бедем. Византинци су се устручували да их нападну, јер су словенске стреле добро гађале њихове коње. Стога они, сјахаше и тако, личним јунаштвом, разбију непријатеља. Словени су y јарости секли и остале заробљенике, што је нарочито подјарило нападаче и донело им победу. Међутим, остала ромејска војска оста дуго неактивна. У самој престоници Цариграду, шириле су се вести да Словени спремају напад на сам Цариград. Због тога је византијска војска имала да поседне Тракију. Том приликом, једна византијска извидница од 1000 људи наиђе на исто толики број Протобугара, исто обарских поданика, који су, тобоже знајући да њихов владар не ратује, хтели мирно проћи поред Византинаца. Византинци, сматрајући да је то само изговор, напану их. Али Протобугари храбро дочекају напад и натерају Ромеје y бег, па се онда и сами повуку, бојећи се веће силе. Потужили су се уједно хагану на тај неизазван насртај. Хаган је одмах упутио посланство Византији, да тражи објашњење. Ова се извињавала тим, да јој није била позната читава ствар и да то као потврди, посла хагану као пријатељу сјајне дарове. Након неколико дана, опет је дошло до сукоба између једне византијске војничке извиднице и Словена. Вазантијска извидница је била заробљена. Приликом преласка византијске војске преко Дунава, дошло је до сукоба са Словенима, које је предводио Пирогост. У првом сукобу, пало је око хиљаду византијских војника, али y каснијем окршају, погинуо је и словенски предводитељ Пирогост, погођен од византијске стреле. Након тога, y два наредна сукоба, победу односе словенске ратничке чете, те приморавају византијску војску да се, без икаквог успеха, врати преко Дунава.{{Напомена|Cfr. ''Simokata'': нав. дело, 245—254.}} У пролеће 598. год. прибрала је Византија војску y Астици, и с војском, коja је била веома проређена, пређу Дунав и дођу до Нова. To је зачудило Обре, те траже објашњење од Византинаца, шта ће они y обарској земљи. Заповедник византијске војске је одговорио, да је земља византијска и да Византинци с правом долазе ту. Обри су, дакле, стали потпуно уз Словене, штитећи их као своје поданике. Стога су на тај византијски упад, одговорили освајањем Сингидунума, који нису успели да задрже y својој власти, већ поново долази y византијске руке, која га стале чврсто утврђивати. Обри су то узели за повод да објаве рат Византији. Обарска војска овог пута није упала y источне византијске земље, већ се определила на Истру и Далмацију. Овамо је хаган имао више изгледа на плен, јер су крајеви били раније неисцрпени. Исто тако, можда се и устручавао да прими борбу с византијском војском y непроходним балканским кланцима, где су се Грци били добро припремили. Незаштићена Далмација страдала је много; помиње се да су Обри и Словени том приликом разорили на 40 градова. Византија посла за њима одред од 2000 војника, да их извиђа и узнемирава. Избегавајући војнички пут, опрезни византијски одред верао се кроз кланце с успехом изненађивао и робио обарске страже и комору.{{Напомена|''Simokata'': nav. delo, 256, 262—266.}} Једна таква победа над већим једним одељењем Словена и Обара силно је овеселила папу Гргура Великог, кад га је о њој обавистио екзарх Италије.{{Напомена|''F. Rački'': nav. delo, 255.}} При борбама на западу Обри су хтели да имају и савезника. Са старим пријатељима Лангобардима утврдили су „вечни мир“ и савез и стога су упутили посланство франачком краљу, да га упозоре, да буде y миру како с њима, тако и са Лангобардима. С овима заједно словенске и обарске чете продиру y Истру, палећи и пустошећи свет.{{Напомена|''П. Ђакон'': нав. дело, 156.}} У јулу 600. године папа Гргур, пишући солинском епископу Максиму, каже му, да ce много брине и жалости поводом тога, што му овај јавља о опасности „de Sclavorum gente“ и то тим више, „јер кроз пролаз Истре почеше већ улазити и y Италију“.{{Напомена|''F. Bulić'', Supplemento al „Bulletino di archeologia e storia dalmata“. (1904), 46; cfr. ''A. Guillou'': Migration et présence Slaves en Italie du VIe au IXe siècle. — Зборник радова Византолошког института, св. 14—15. Београд, 1973, стр. 11—16.}} A тешећи га резигнирано примећује, да се не жалости сасвим ради тога, „јер они, који ће живети после нас, видеће још гора времена“. После катастрофалног пораза Византинаца y бици код града Јастре са Обрима, цариградски сенат одлучи да тражи мир. Ho, y то време је међу Обрима завладао страшни помор. Византијско посланство нашло је хагана y Дризипери, ожалошћена за помрлом породицом (за један дан хагану је умрло 7. деце) и склона за преговоре. Уговор је гласио да Дунав постане међа између Византинаца и Обара, и да се може прећи само y борби против Словена. По том уговору Византинци су добили као признато оно, што је византијски војсковођа Приск обележавао Обрима и хагану као ромејску сферу на почетку рата. Тако су Обри препустили источне (дачке) Словене њиховој судбини, не одричући се права да примају данак и од њих.{{Напомена|''Simokata'': нав. дело, 266—273. Теофан, који се дотле служио, углавном, само њим има од приказа ових догађаја и друге изворе. Cfr. Ed. de Boor, I, 278 sq, O том ''O. Adamek'': Beiträge zur Gesehichte des byzantinischen kaisers Mauricius. Jahresbericht des K.K. ersten Staats — Gymnaziums in Graz, 1890, 4—32; ''E. Patzig'', Jahresbericht der Thomasschule in Leipzig über das Schuljahr 1891, 1892,7—13.}} Сви ратови које су y то време водили Обри с Византијом, завршили су се византијским победама. У једној од тих битака (600), Византици су заробили 8000 Словена, 3000 Обара и 6200 разних варвара. И поред таквих успеха, овај рат y Византији није био много популаран. У Византији је владала пометња и несносно стање. Обри су упали y Тракију и опленили је, a онда, склопивши погодбу с Византијом, која им је повисила годишње давање, окренуше се према западу. Тамо беше дошло до борбе између Ромеја из Равене и Лангобарда. Обри послаше y помоћ свом савезнику Лангобардима известан број словенских чета. С њима y друштву почеше Лангобарди опседати Кремону, па је и заузеше и порушише 603. год. a тако су пали и неки други градови.{{Напомена|''Simokata'': нав. дело, 284—314; ''Teofan'': нав. дело, 283—292; ''Nicephori'': Archiepiscopi Constantinopolitani, opuscula historica, Ed. C. de Boor. Lipsiae, 1880.3.}} Северне границе Византије, после одласка гарнизона y борбе против Персије, остале су незаштићене, те почињу и чести упади Словена и Обара. Осетивши да немају озбиљна отпора, a кивни ради претрпљених губитака y минулим ратовима и увек спремни на ратни поход, они пустоше и харају по целом Балканском полуострву. Несумњиво је, да су „Обри y то време опустошили Европу“ (европске области Византије). По речима Исидора Севиљског, тада су „Словени отели Ромејима Грчку“.{{Напомена|Cfr. ''C. Jireček'': Die Romanen in den Städten Dalmatiens. (Denkschriften dez K. Akademie in Wien XLIII), I, 26.}} Несметани од грчке војске, Словени су се, узевши извесна места и пределе, и задржали y њима, не више појединачно и y мањим групама као пре, него овог пута већ и y већим племенским заједницама и етничким скупинама. Појединости о њиховом продирању нема, и тај процес можемо само замишљати и претпостављати. Пошто је задовољен први бес разарања и плењено све што је било од вредности, зауставило се и на оцени земље Балканско полуострво било је и климатски и по култури повољно делимично повољније од територије Добруџе и Баната. Осећала се можда и потреба мењања места, нешто да се склоне с оног подручја коje је било угрожено непријатељским и непријатним суседством и служило за пролазе многим туђим народима, a можда, делимично, и да се избегне обарској власти. У слабо насељеним подручјима северног и западног Балкана било је довољно места, да се, без непосредног притиска ромејских власти, могло живети на свој начин. Опште линије кретања ишле су, главном, овако: према западу, кроз Панонију, продирали су Обри са Словенима y Далмацију, y алпијске земље и y Истру, где су 611. год. разбили и потиснули римске чете. Обарски трагови очувани су до данас на Балканском полуострву углавном на подручју Босне и Херцеговине, северне Далмације и Лике. Словени су ишли делом с Обрима, a делом сами, нарочито они из Дакије. Они су се спуштали понајвише y подручје Протобугарске, где их се око 680. год. налазило осам племена, чему свакако треба додати и знатан број етничких скупина, само са братсвеничким друштвеним уређењем, и долином Тимока и Мораве, те Ибра и Вардара y Србију и Македонију. С почетка су упади имали ратнички карактер ради плена или витешке пљачке, a после све више колонизациони; првих година VII столећа превлађивао је први, a доцније други тип. == Напомене == {{напомене}} == Извор == * [http://www.promacedonia.org/tvet/vukanovich_etnogeneza_juzhnih_slovena_1974.pdf Етногенеза Јужних Словена] [[Категорија:Етногенеза Јужних Словена]] ewpp2n8c16pfd1wpya5nosc0s0w811f 0 61866 148078 147902 2026-10-30T12:18:53Z Galicijac 19151 /* Извор */ Заменио извор бољим. 148078 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Татомир Вукановић|Татомир Вукановић]] | [[Етногенеза Јужних Словена]] | | [[Етногенеза Јужних Словена/1.2|Антрополошке особине и карактеристике]] | [[Етногенеза Јужних Словена/1.3|Занимање, друштвени живот и карактерне особине<br>словенског становништва]] | [[Етногенеза Јужних Словена/2|Словени у дунавском подручју]] }} Моралне особине Словена имају неколико занимљивих карактеристика и показују, поред примитивне суровости, доста често и особине вишег степена. Прокопије отуд и казује за њих, да нису хрђави ни зликовци, али наводи да су прости. И Менандер их, исто тако, приказује као варварски просте и напрасите, који y срџби убијају чак и иначе неповредиме туђе посланике. Јован Ефески каже за њих, дa су „прости људи, који се не усуђују изићи ван шума y пределе без дрвета; не знају шта је оружје, осом две-три лонхадије тј. копља“. Псеудо Маврикије нарочито подвлачи њихову пажњу према странцима. „Чувајући проводе их из места y место где им устреба, па, ако се небрижљивошћу угоститеља догоди да странац настрада, напане на угоститеља онај што му га је предао, по дужном обичају да освети странца“. Прадеду Павла Ђакона, на бегу y отаџбину, спасла је милостиво једна старица Словенка сакривши га од потере и хранећи га потпуно изгладнелог постепеним повећањем оброка, „да не би, кад би му дала хране да се засити, одмах и умро“. Чак ни заробљенике не држе цело време као робље. После извесног времена, казује један грчки војни писац, они остављају на вољу тим заробљеницима да се одлуче „да ли се хоће вратити y своју земљу уз неки откуп или остати онде слободни и као пријатељи“. Као народ с племенским друштвеним уређењем они иначи нису много поуздани и не цене увек створене уговоре, али је занимљиво, да им се тај недостатак више приписује страху него грамжљивости. Наравно, да није недостајало и ње. Као сви примитивни људи они воле да присвоје туђе и стога, пише Стратегикон, „своје вредне ствари потајно затрпавају не поседујући јавно ничег преко мере“. У друштву и ропству примитивних азијских народа и племена, a и сами још сирови, Словени су понекад били врло опаки; и набијање на колац, и бацање живих људи y ватру, и дерање коже с леђа, нису ретки случајеви, који се приписују словенским ратничким скупинама и племенима. И y породичном животу Словена било је много примитивности. Као старе галске поглавице и као Германи, који имају по више жена, како Тацит каже, „non libidine sed ob nobilitatem“, тако се и за старе словенске кнезове зна, да су живели y полигамији. Владар Само имао је дванаест жена „винидског порекла“; y полигамији је живео и руски кнез Владимир, који је имао пет жена и 800 суложница. Пољски кнез Мешко имао је седам жена пре него се покрстио. Уосталом, тога је било и y савремених франачких владара. Краљ Клотар I имао је две жене, Кариберт I држао их је више, a код Дагоберта I биле су три жене и више суложница. У самом народу не изгледа да је било таквог живота y већем обиму. Помиње се унеколико код Чеха, за које Хагек каже, да су „све жене биле заједничке“ и код извесних руских племена. Међу овима Кијевска хроника нарочито истиче путена неваљалства Радимираца, Вјатича и Севера, који се разликују од осталих чинећи јавно блуд пред очевима и снахама и држећи по две и по три жене. Правог брака није било и ми знамо, да је Сава Немањић још y XIII столећу међу Србима нарочито деловао, да их приведе „законитом благослову“ и да чак Душанов Законик прописује, да не сме бити свадбе без венчања. За време Ћирила и Методија било је пак y Моравској много „женитвъ бесчьстныихъ“. У Русији народ је за дуго избегавао црквени брак, сматрајући да је он само за кнезове и бољаре, a све до XVII столећа налази се осуда оних, који имају по неколико жена. Отмице и куповине девојака и жена (невесте) биле су често y обичају и код владара и код народа. У свим тим приликама муж је био онај, који је имао више права и по својим ћудима узимао и пуштао жене, које су стално остајале више пасивне. За њих казује Псеудо Маврикијев спис, да су честите „преко сваког људског начина“ и да често пута иду добровољно y смрт за својим мужем, „не желећи проводити живот y удовиштву“. Оне су биле и жртве за обарске прохтеве. Не само што су им морале да служе као суложнице, него су, по раније наведеним речима Кијевске хронике, надомештавале чак и теглећу стоку.{{Напомена|Cfr. занимљива излагања ''A. Брикнера'', Slavia V (1927), 417—438.}} Кренути притиском из своје старе постојбине и поремећени општим метежом y свом редовном животу Словени су, y прва времена, могли остављати утисак номадских племина и етничких скупина. Прокопије казује за њих да „станују y бедним колибама удаљени знатно једни од друтих, a мењајући сви често места становања“. Али чим се мало смире Словени се добрим делом враћају земљорадњи, којом су се претежно бавили на старим огњиштима, и поново се вежу за земљу хранитељку. У Дунавској долини већ истиче Стратегикон богатство њихових амбара, нарочито y житу и просу. За просо саопштава Ибрахим Ибн Јакуб, да је главни производ словенског житарства. Менандер помиње византијске нападе ватром на словенска поља, несумњиво обрађена. Уосталом, да су Стари Словени били земљорадници, и познавали више врста жита сведоче њихови заједнички називи за гумно, па за жито, влат, клас, зрно и за врсте житарица: просо, пшеницу, овас, јечам, раж. Њихово рало прешло је и Немцима, a од њих су, можда, наши стари примили после савршенији плуг.{{Напомена|''А. Брикнер'' сматра га за словенску реч. — Encykl. polska IV, 2, 194.}} Ту реч плуг примили су после од нас Румуни. Међутим, глагол орати дошао је нама од лат. arare, према коме су балкански Аромуни задржали до данас ознаку рала aratrum > aratu.{{Напомена|''Р. Skok'', Slavia III (1924), 120.}} Највећи део пољопривредне терминологије код Румуна и Арбанаса : словенског је порекла. „Арбанаси као горштаци немају, на пример, свога израза за косити. Они употребљавају за овај појам словенски ирзаз (me kosit). У области грчкога језика констатовани су словенски пољопривредни изрази чак y Пелопонезу.“{{Напомена|''P. Skok'': Dolazak Slovena, 60; cfr. ''B. Ћоровић'': Хисторија Босне, Београд, 1940, стр. 123.}} Храна словенска била је доста разноврсна. Жито су млели на камене ручне жрвње (жрьны) или на водени мълынъ, да добију брашно мѫка, муку. Знали су за крупу, затим за кашу и тесто. Печени хлеб — хлѣбъ — познали су врло вероватно од Германа, јер та наша реч потиче од гот. hlaifs, hlaiba. После су га употребљавали сви Словени. Од поврћа наши стари су знали за репу, сочиво, грах, лећу, боб, чешњак, тикву, лук, па чак и мак. Служили су се сви сољу. Млеко и од њега добијени сир опште су познате ствари. Од воћа су познавали и ваљда неговали: јабуку, крушку, вишњу, трешњу — чрѣшьнı-а — сливу; затим лешник, малину и јагоду. Пчела — бъчела — била је одувек негована код свих словенских племена и етничких скупина и њен мед цењен и код Словена и код странаца. Старим баварским манастирима додељивани су увек словенски пчелари као највештији.{{Напомена|''М. Murko'': Geschichte der älter. Südslav. Litteraturen. Leipzig, 1908, 209.}} Мед је прва словенска реч забележена y V столећу по н. ери, и то баш од будућих Јужних Словена, на Атилином подручју. Арапски писци помињу, да су њега, y 20 врчева, доносили на хумке покојника.{{Напомена|''Marquart'': нав. дело, 112.}} Од меда се правило као опојно пиће и данас вољена медовина. Имали су пиво, најпре без хмеља (олъ, оловина), a после су га правили са хмељем од јечма и овса. Вино је доста рано ушло y промет, али га није било y њиховој првобитној постојбини. Да су Словени занали и за обилатије гозбе, с јелом и пићем, сведочи најбоље њихова опште позната реч пир. Појам за одевање заједнички је свима Словенима одѣти, *обълѣшти, али им је много речи за поједине делове одела дошло из страних језика: нпр. кошуља од лат. cosula, капа од cappa, гуњ од gunna. Познат је свима Словенима глагол шити и шило (šidlo); реч игла дошла је, међутим, од другог корена.{{Напомена|Cfr. ''V. Machek'', Slavia III (1926), 593—597.}} Одело словенско није било сасвим једноставнога кроја; рана појава скута (од готског skut) најбољи је доказ за то. Истина, реч је ограничена само на Источне и Јужне Словене.{{Напомена|Slavia IX (1930), 351.}} За одевање су много искоришћаване коже разних животиња, којих је на њиховом подручју било y изобиљу. Кожух су познавали сви Словени; користили су се, даље, вуном; знали су за сукно и платно. Од чисто словенских делова одела зна се за гаће, рубину, сукњу, појас, свиту и плашт. Ha глави су носили већином шубаре, од коже. Обућа се носила несумњиво. Опште су речи крпа, опанак, лапот, саног и цревље. Са истока су Стари Словени примили широке шараваре, шалваре, још y врло рано доба, даље кабат (код нас звани кавад), кафтан. Од источ. kalpak сви су Словени добили реч клобукъ као назив за ниску сукнену капу опшивену кожом. У старој постојбини Словени су имали своја села звана вьсь, очувана y топономастичким називима по свим словенским земљама као вес и вас. Опште је познат и назив село, истина првобитно само y појму несталног или појединачног насеља (ср. селити). Кѫшта је била y употреби код свих Словена и посебно је y њој поштовано огњиште. Реч ''дом'' исто је тако општепозната. ''Град'' је било првобитно само ограђено место за склониште. Словени, становници шума и мочвара, знали су само за природне заклоне. Од Германа су научили подизање високих ограда — тынъ је од *tūnaz — и стварање градова. Реч ''град'', мисли се, да је од герм. *gordaz.{{Напомена|Slavia IX (1930), 346.}} Реч ''варош'' прешла нам је доцније из мађарског vár и значила је првобитно утврђено место. Француска до XI столећа разликује ville и chateau a отад се та два назива идентификују;{{Напомена|''Funck — Brentano'': Le Moyen age. Paris, 1923, 22.}} y нас, међутим, разлика између села и града и града и насеља око њега (подграђе) траје до XV столећа. Саставни делови куће: кров, стреха, слеме, клет, стена, праг, двери, врата, чак и окно, опште су словенске ознаке, и ако неке од њих (нпр. кров, према старонор. krōf или стѣна, од гот. stains) нису домаћег порекла. Један нешто доцнији извор правда, ради чега су словенске куће простим лепом на плетер биле убого подизане. Кад дође непријатељ, који их је често тражио, губитак таквих кућица могао се лака срца прежалити и није био мамац за плен. Међу Словенима било је и других занимања, осим сточарства и земљорадње, за шта сведоче заједнички појмови за дрвног занатлију *ремесло, па изрази као плести, прѫсти (с њим y вези врѣтено, нитъ, повѣсмо, кѫдел, тъкати). Знаду и за лан. Од обуће К. Порфирогенит помиње код Срба њихове цревље — чрѣвіјь — по свој прилици неку врсту опанка, напомињући да су „бедне и јевтине“, али су биле дело домаће производње. Живећи y шумама, Словени су знали не само за просту сечу дрвета, него и за тесање, и као што смо поменули, они су служили Обрима као главни мајстори за прављење лађа и мостова. Упадљив је велик број тачнијих ознака за разне врсте лађа: плавь, бродъ, ладки, прамъ, члънъ, и из грчког позајмљени корабль.{{Напомена|О овим питањима даје подробна обавештења дело ''G. Krek'': Einleitung in die slavische Literaturgeschichte. Graz, 1887, које смо за ова излагања користили. Главни извори за ова питања јесу: ''F. Miklosich'': Etym. Wörterbuch der slav. Sprachen, Wien, 1886; ''E. Berneker'': Slav. Etymologisches Wärterbuch I, Heidelberg I, 1908—1913; ''L. Niederle'': Slov. starožitnosti I—III; ''P. Skok'': Etimologijski rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika, I, II, III. JAZU, Zagreb, 1971—1973.}} Има и назив дуб за лађу направљену од једног комада стабла (копаница, моноксилон). Од домаћих животиња Стари Словени гајили су говеда (вола, бика и бивола, краву); затим овцу, брава (који је најпре означавао „ушкољену животињу“); козу, свињу, коња, пса, осла (од герм. asilus); после јелена. Појам скотъ означавао је стоку, али y исто време и новац као његову вредност. Ово значење развило се несумњиво под утицајем гот. skatta — „новац.“ Под азијским утицајем извесни словенски и естонски кнезови пили су кобиље млеко и кумас.{{Напомена|''J. Peisker'': Die älteren Beziehungen der Slawen zu Turkotataren und Germanen. Berlin, 1905. У овом делу аутор покушава да порече сточарство код Словена, ради робовања Туркотатарима, који то нису дали, с тим y вези тврди, да су Словени живели без млека. Ова аргуметација је лишена логике и због претераности, потпуно је одбијена y науци. Међутим, Пајскер има право, да је турскотатарски утицај био на Словене знатно већи, него што се то дотад узимало. Вернекер, y новије време, изводи реч ''хорѫги'', која се досад сматрала као германског порекла, из многол. ''orongo''. Тако, даље реч ''бојарин'', ''бољарин'' није домаћа са неком основом ''бољи'', нити је дошла од тур.-монг. ''бојар'', већ је позајмица из румунског. Cfr. ''Р. Skok'': Etimologijski rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika I, 186—187.}} Као доказ за рибарско занимање може послужити реч мрежа, заједничка свим Словенима. Унутрашње уређење Словена било је y ствари племенско, и то, како смо видели, без јаче племенске организације, с елементима етничких скупина. „Живе без власти, y међусобној мржњи, и не познају реда“ казује за њих војни спис Маврикијева времена. „Словени су неустрашиви и ратоборни“, пише Ибрахим Ибн Јакуб, „и кад међусобно не би били несложни због многоструког грањања њихових племена и расцепканости њихових братства, не би се ниједан народ на земљи могао с њима мерити по снази“.{{Напомена|Arch. für slav. Philologie XXXI (1910), 585.}} У опису Псеудо Цезарија вели се за Словене око Дунава, да су „дрски, самовласни и без вођа“.{{Напомена|''К. Müllenhoff'': Donau — Dunavъ — Dunaj. — Arch. für slav. Philologie I (1876), 294.}} Међутим, није веродостојно да су Словени били без икакних вођа и власти. Они нису имали једног заједничког вођу или поглавара над више племена, a да су поједина мања племена имала своје поглавице о томе нема сумње. Исти војни спис изрично бележи: „Како је међу Словенима много поглавара, па су несложни међу собом, није неумесно неке од њих премамити или речима или поклонима“. И Менандер помиње једног словенског поглавара Даврентија и народне вође с њим. Код Теофилакта Симокате ухваћена три Словенина изјављују, да је Хаган послао људе с богатим даровима, да дарују словенске поглавице. Он чак, с оне стране Дунава, наводи једног поглавара Мужока с очевидно већом влашћу, дајући му назив rex. Занимљиво је, да арапски писац X столећа Масуди помиње велики углед словенског племена Волињана и њихова поглавара, који се звао Mağar, a који је био уједно и врховни поглавар осталих поглавица. Народно име за те поглавице, y то доба није сигурно познато, али врло рано превлађује реч жупан. Братства и племена обухватала су извесне мале области, зване жупе, које су биле и посебне управне јединице. К. Бругман доводио је ту реч y везу са староинд. gopá „чувар“, „чување“ и „паша“, па онда „оно што је узето y негу и на чување“.{{Напомена|Indogermanische Forschungen XI (1900), 111—112.}} Ст. Младенов је упозорио, да жупа означава y пољском и староруском удубину и јаму, одакле се после развио појам за предео.{{Напомена|''St. Mladenov'': Die labiale Tenuis als wortbildendes Element im Slavischen. — Arch. für slav. Philologie XXXVI (1916), 133—136.}} Други сматрају, да је реч несловенског, можда хунско-обарског порекла, јер се први пут јавља око IV столећа по н. ери на натписима y Нађи Сент Миклошу, по трагу Атилином.{{Напомена|''A. Brückner'', Indogermaniseue Forschungen XXIII (1908—1909), 217—218; ''K. Kadlec'', Encklopedya polska IV, 2, 68; ''P. Skok'': нав. дело III, 687—688.}} Реч је рано ушла y општи словенски промет; од *жпан постало је чешко hpan, пољско pan и после мађарско ispan. Други назив за поглавицу, ''кънѫзь'', дошао је Словенима од Германа, од речи *kuningiaz. Словени изгледа нису били нарочити ратнички народ. Њихово оружје било је оскудно и начин ратовања врло примитиван, Нису били коњаници као Хуни и Обри, него углавном пешаци и поморци.{{Напомена|У друштву с Хунима и Обрима они су се после привикли на коње. Вести о њима као коњаницима сабрао је ''Ст. Станојевић'': О Јужним Словенима y VI, VII и VIII веку. — Глас САН LXXX (1909), 148—149.}} Као пешаци нису имали оклопа (панцира), него су ишли y борбу са копљима и малим штитовима. Као такве познао их је Прокопије и Јован Ефески, који после додаје, да су се Словени y борбама по Византији знатно извештили. „Обогатили су се“, вели он, „и имају злата и сребра, ергеле коња и много оружја и научили су се ратовати више него Ромеји“. Војни списи грчки доста детаљно оцртавају бојну тактику Словена. Навикли на борбе с добро увежбаном редовном војском они углавном настоје да искористе погодности свог терена, који одлично познају. Обично кушају, да навуку противника y густеж својих шума, y кланце и опасна места где ови не знају да се снађу и где не могу да се развију. „Служе се вешто заседама, препадима и подвалама, по дану и по ноћи, удешавајући многоструке начине.“ За оружје немају ножева, него носе „по два мала копља“, a „понеки од њих“ иду „и са штитовима добрим али тешким“. Служе се уз то дрвеним луковима и врло опасним малим стрелицама натопљеним јаким отровом.{{Напомена|Cfr. ''Г. Шкриванић'': Оружје y средњовековној Србији, Босни и Дубровнику. САН, књ. CCXCIII, Београд, 1957, 6 — passim.}} „Кад се доходи да се усуде упустити y праву битку, заједно вичући крену се мало напред, па ако се противници поплаше од њихове вике нападају свом жестином. A ако не, беже натраг не журећи се да се из близа сукобе са снагом свог непријатеља“. Византијски тактичар препоручује ради тога, да походи против Словена бивају y зимско доба, кад се замрзну реке и постану згодне за прелаз, кад оголи шума и кад настану тегобе за исхрану и снабдевање код словенских породица. „Како насеља Словена и Анта леже уз реке једна за другим y вези, тако, те нема између њих празнине достојне помена, a око њих су најобичније непосредно шума или баре и ритови, то се често дешава y походима против њих да, одмах с ударом на прво село, док је ту сабрана сва војска, остала села, пошто су суседна и близу шуме, осетивши њихово врење, лако избегну испред непријатеља.“ Te своје особине вешта препада Словени су изводили и y византијској војсци, y којој су са Антима, почели појединачно да ступају већ y првој половини VI столећа. У походима против Византије понајвише су се држали горских коса, намерно избегавајући долине и опасности, које им је тамо могла створити редовна војска. Занимљиво је, да су y четама витешког плена и на већим експедицијама, као при великом нападу на Цариград 626. год., са Словенима ишле и њихове жене, и то не као при опсади Солуна с намером да се тамо настане, него директно с одлуком, да помажу мушкарце y борби, слично као што су до скора чиниле жене код Црногораца и Херцеговаца приликом ратних похода и сукоба. У бојној вештини Јужни Словени су се извежбали током честих борби и већ y другој половини VI столећа они знају за убојне справе при опсади градова, носе „корњаче“ и бацаче за камење и служе се лествицама. У легенди Димитрија Солунског истиче се чак и њихова довитљивост после стеченог ратног искуства. To је нашло одраза y средњовековном цликарству и иконографији код наших народа. Довољно је поменути само фреску y Манастиру Дечанима, која врло живописно представља ратни поход Словена на Солун. Да би пак сачували своје веслаче од камења и стрела, које на њих бацају браниоци са зидова, Словени су своје лађе покривали даскама и огуљеним свежим кожама, штитећи y исти мах своје људе од пламенова, који су бацани на њих. У борбу не иду сасвим без реда, него имају своје војводе који се старају о ратном поретку.{{Напомена|Cfr. ''Ст. Станојевић'': на нав. месту.}} Главне врсте оружја примили су Словени од својих германских суседа. Стрѣла долази од старонем. strāla; мьчъь, мачь и мечь, од готског mēkeis, mēkja; шлѣмъ од старонем. *helmaz. Одатле је чак и назив витѫзь од нем. Vithungi. Из иранског је, међутим, топоръ — секира, a само име секира из скитског sagiris. Тесла, трећи назив, узет је из староневд. dëhsala. Ратни оклоп бръниı-а, брънı-а, за који се знало да код Словена дуго није био y употреби, узет је од гот. *brunnjōm. Словенско је копиѥ и штитъ. To баш изрично наглашавају неки стари арапски писци.{{Напомена|''Marquart'': нав. дело, 468; ''Р. Skok'': нав. дело II, 148, 345—346; III, 345 405, 415, 483.}} Врло су тесне биле и иначе везе Словена са Германима на читавој западној граници словенској и нових насеља. Германског су порекла многе речи словенске материјалне културе: слов. истьба (*јьстъба), дошло је из латинског германским посредништвом, од stuba. Код Руса је, нарочито y погледу кућне културе, огроман утицај нордијских елемената. Они имају изразе шомнуша и шолнуша од старошвед. sömphus; полъ од сканд. pallr; голбецъ од старонорд. golf; чулинъ од старонорд. kylna, kjulna и сл. Од гот. *hlaiwam, лош стан, дрвена зграда, дошло је слов. хлѣвъ, хлѣвина. И код Јужних Словена је хыза, хыжа дошла од гот. hūs; тынъ од старонорд. tun; кухиња од старонем. kuchina; чак и реч црькы долази од старонем. chiriha, односно kyrkā, a крстъ од старонем. hrist. Реси као палата, бања, трпеза, са вишом културом, потичу из грчког. И друге многе речи из материјалног промета развиле су се код Словена y дотицају с Германима. Реч купити германског је порекла, kaupian. Германске су и ознаке за новце: пѣнѫзь од xphenningos и стыслѫѕь — стьлѫѕь од гот. skillings. Реч мѣто, „плата, царина“ y вези је с гот. mōta, старонем. mūta. Од Словена примили су опет Германи нарочито много речи за крзна, којима су Словени обилато трговали: Zobel од соболв; Zisel, Zisemus — сусолч.; Lasten, Lasteken — ласочка, ласица; Merlitzen — мерлица; Chursina — крзно; Schube — шуба. Крзно се на западу уопште звало „sclavine“ франц. „esclavine.“ Од Словена они попримају и назив за азијску, односно византијску свилу: sëlecho — silcko — шелкъ.{{Напомена|''О. Schräder'': Indogerm. Forschungen XVII (1904—1905), 29—36.; ''Р. Skok'': нав. дело, I, 275, II, 224, 239, 434.}} Име великог словенског народа Руса дошло је, мисли се, од нордијског Ruotsi, које је узето од финске ознаке Шведа, a и имена руских главара исто су тако норманско-нордијског порекла: Олег — Helgi, Олга — Helga, Игор — Ingvar и др. Чак нордијски бог Top поштован је y Кијеву и помиње се Турова божьница. Tor нордијског и германског утицаја било је, исто тако, врло много код Полапских Словена. Чак и вест о писмености дошла је отуда. Боукы y значењу азбуке, односно слова потиче од бōка, бōк, одакле је buoch и Buch. За ознаку тих германских странаца, речи чоуждь и тоуждь, узели су Стари Словени чак њихов назив pinda „народ“, одакле се после развило diutisk и најзад deutsch. Неке од старих народа, племена и етничких скупина, познали су Словени још за време своје заједнице. Тако Хуне, за које је најстарији облик хынъ (слов. ы према ȳ y Hunus, Οὖννο, hūn,{{Напомена|''A. Соболевскій'': Altrussische хынъ. — Archiv für slav. Philologie XXX, (1909), 474.}} затим Готе, чије име y староруском гласи „Гътинъ“.{{Напомена|''A. Соболевскій'': Die slavischen Benennungen deutscher Volksstämme. — Archiv für slav. Philologie XXXII (1910), 309.}} Сасъ, Сасинъ, означава Сасе y свим словенским језицима. Имена Саса, Рашке реке и сл. честа су на нашем подручју, али се јављају тек од XIII столећа. У билећком крају y Херцеговини, задржао се, међутим, од њих донесени назив Хина глава још из тог старог периода. Име народа Спала, који је живео негде око Висле (у источној Пруској имају два села Spalienen) остало је y словенској традицији као ознака за неко силније људско биће y појму Спалинъ, Исполин.{{Напомена|''A. Шахматов'', Живая старина XX (1911), 21—26; cfr. ''A. Brikner'', Slavia III (1924), 196.}} Исто се тако y чешком овог, сораб, hobr, и пољском obrzym одржао траг и Обрима као дивовима. Тек после примања хришњанства постао је за Старе Словене назив Ѥлини идентичан са поганин. Од немачког pinda y вези је и назив Штоудинъ, Штоудовинъ, који има значење туђина, a понекад и дива. Код наших народа се верује да су „Мацуре дугачки људи, који су били пре овог света“,{{Напомена|''Тих. P. Ђорђевић'', Старинар III (1908), 161—162.}} a име је дошло од становника оног племена, од кога су добила име и Мазурска језера y источној Пруској. Облик Sermush, y Саској, Seromunti међу античким Србима и Шеремет, међу Русима и Јужним Словенима дошао је од имена племена Сарамата. Арапски путописац Харун Б. Јахија, који је прошао из Солуна копном за Италију крајем X столећа, a чији је извештај сачуван y фрагментима, казује да га је пут водио „посред Словена“.{{Напомена|''Marquart'': нав. дело, 240—242.}} Скоро месец дана пут га је водио кроз шуму и шикару док је дошао до града Балатиса (Спалатиса?). Овај путописац каже да су словенске куће дрвене, што је сасвим разумљиво при ондашњем обиљу шуме. И данас y планинским балканским селима, нарочито y Босни, кућа је претежно од дрвета. У средњем веку и владарски су дворови прављени највише од дрвне грађе. У Дубровнику све до XIII столећа највећи део кућа био је од дрвета (de lignamine). У Русији се изрично помињу земунице, станишта направљена y земљи, где су се породице увлачиле да се заштите од зиме. Таквих је земуница било и код Јужних Словена y Војводини и источној Србији све до почетка XIX столећа. Један арапски писац казује за Словене, суседе Мађара, да се лети најчешће баве y шуми, a зими y „градовима“ подигнутим за одбрану.{{Напомена|''Marquart'': нав. дело, 468—469.}} Добар део наших старих градова носио је име землвнв и землвникв очевидно по својим одбрамбеним опкомима од земље. Иначе, наши градови као и други словенски, носе обично имена Самобор (одатле и Сомбор), Вишеград, Добој или Добуј, Борач, Самоград. Према проучавањима В. Скарића, на местима, званим „Самоград“, нема солидније грађе и конструкције, што упућује на неко давно време, када Словени још нису били вешти подизању већих и солиднијих градова. У ту групу долази и град Подзвизд y Босанској крајини, чије име долази свакако од апелатива позвиздв, што значи подземни ходник (ров, канал).{{Напомена|Гласник Географског друштва XIII (1927), 38—40.}} Код Словена се често пута помиње љубав за музику. Теофилакт Симоката, саопштава, како су једном приликом била ухваћена три Словенина без икаква оружја. „Имали су китаре, и ништа друго нису носили“. Мада се њиховим речима y датој ситуацији не може веровати, ипак је интересантно поменути, како су они говорили пред царем Маврикијем, да им је „рат био непознат и да су им, природно, милија вежбања y музици". Једном приликом, кад је поопијане Словене имао да превари y некој заседи, један Гепид им се приближавао на пријатељски начин „певајући обарске песме“ њима сигурно познате. Арапски писци помињу, како Словени познају више врста инструмената и са струнама и за дување.{{Напомена|''Krek'': нав. дело, 376.}} У једном тобожњем писму хазарског владара Јосифа каже се за Словене како свака породица на својој баштини живи „са радошћу и песмама“.{{Напомена|''Marquart'': нав. дело, XLIII—XLIV.}} Заједнички је израз свима пѣти — поѭ и одатле пѣснь, a опште позната је свирѣль. Стара словенска књижевност зна за свирце и гудце.{{Напомена|Cfr. ''С. Матић'', СК Гласник, XLVIII (1936), 435—436; ''Т. П. Вукановић'': Студије из балканског фолклора. III. Народни гуслари као певачи, творци и носиоци епоса код Јужних Словена. — Врањски гласник V (1969), 324—134.}} Грчка κιθάρα преводи се y нас како гѫсль, а потом и καλοήρων; а κιθαρίφειν са гѫсти. Та врста музичког инструмента, позната и y илирских племена, везана за епску традицију, постала је најбитнији елеменат духовне културе наших народа. У религиозном погледу живот Старих Словена био је доста једноставан и далеко од богатства божанских лица и појмова, не само грчке, него и полутамне германске митологије, И ту, као и y општим обавештењима о њима, недстају они веома важни и занимљиви епови теогонских и козмогонских особина. Словени су били y неку руку монотеистични; две врло важне вести за Словене то сасвим потврђују. „Верују да постоји само један бог, творац муње“, казује Прокопије, „и да је он једини господар свега и жртвују му говеда и друге жртве. Усуда нити познају нити иначе признају да има каква утицаја на људе, али кад им је већ смрт на домаку, или их савлада болест или су y рату, заветују се, ако избегну, да ће одмах за душу жртвовати богу и спасивши се жртвују, као што су обећали, и мисле да су откупили свој спас том жртвом. Поштују уз то и реке и нимфе — виле — и друга нека божанства и свима жртвују и врачају по тим жртвама“. Хелмолд, хроничар Западних Словена, казује, да и они верују y једног бога, који је на небу, господар и творац свега.{{Напомена|Chronicon slavorum, ed. Hann., I, 83.}} To схаватање, настало према родовско — племенској организацији, није, истина, онако монотеистичко као y Старом завету, али је блиско схватању Старих Грка, код којих је Зевс, станујући на небу, „отац људи и богова“, или код Римљана Јупитер. Божанства која се помињу код Западних Словена y великом броју нису утврђена код Јужних Словена. Несумњиво је опште познат Перун, бог силног удара и грома (κέραυνος; лит. perkúnas „олуја“, инд. бог; олује Parjányas). Њега су сматрали да одговара Зевсу, што је изражено y једном преводу из XII—XIII столећа: сūъ бжūи Пороуна велика.{{Напомена|''J. Grimm''; Deutsche Mythologie II. Berlin 1876, str. 645; ''Й. Ивановъ'': Култь Перуна y Южнихъ Славянъ. — Извѣстія отд. рус. языка и словесности IV (1903), 5—9; cfr. ''V. Ј. Mansikka'': Die Religion der Ostslaven (FF Communications 43), 379 sq.; ''A. Брикнер'': O паганству код старих Словена. Књига о Балкану, књ. II. Београд, 1937, стр. 57, 60; ''В. Чајкановић'': О српском врховном богу. Београд, 1941, стр. 150; ''М. С. Филиповић'': Трагови Перунова култа код Јужних Словена. — Гласник Земаљ. музеја III (1948), 66 sq.; ''П. Ж. Петровић'': Култ Перуна код Јужних Словена. Гласник Етнографског института САН, књ. 1. Београд, 1952, стр. 373—380.}} Заклетве y старој руској држави чињене су y име бога и Перена и Кијевска хроника наводи их више пута. Кнез Владимир руски поставио је био његов кип на хуму пред двором, и кип тај беше издељан од дрвета са сребрном главом и златним брковима. Кад је ујак Владимиров Добриња дошао y Новгород поставио је Перунов кип над реком Волховом „и жьряху ему людие новъгородьстии акы богу“. Код Јужних Словена име Перуново, чији култ није престао све до почетка XX столећа, очувано је нарочито y топономастици, и то понајчешће за имена висова и брда, и можда y цвету перуници, коју y Дубровнику зовју још и богиша.{{Напомена|''С. Тројановић'': Главни српски жртвени обичаји. СЕЗб. књ. XVII. Београд, 1911, стр. 112—121.}} Бог Сварег, за кога један извор полапских Словена казује, да се „уважава и поштује мимо друге“ и да је први међу боговима, познат и под именом Сварожић, заменио је y једном старом преводу, насталом можда код бугарских Словена, грчког бога Хефаиста. У староиндијском сунчева кугла зове се свар. Сварог је, према том, бог огња и сунца. Код свих Словена, a нарочито код Руса, има о њему доста помена. Његов је син Дажбог, бог благодети.{{Напомена|Cfr. разлагања ''V. Jagić'': Zur slavishen Mythologie. — Archiv für slav. Philologie XXXVI (1920), 495—499; cfr. Критику: ''A. Brückner'': Mitologija slowianska. V Krakowie 1918, str. 1—152; cfr. ''W. Antoniewicz'': O religii downych Slowian. „Swlatowit“, knj. XX (1948—1949), str. 327—343; cfr. ''E. Gasparini'': Questioni di mitologia Slava. — Slovenski etnograf, tom XIII (1960), str. 91—114; tom XIV (1961), str. 91—114.}} Пада y очи да код Словенаца има доста назива за горе Творог, Тварог, Тварожна гора, Тварожић, коje налазимо и у Моравској источно од Брна и коме одговара Сварожина јужно од Гданска. Ј. Пајскер те не доводи y везу са старом нашом речју тварог, која значи усирено млеко (аналогно изгледу снега на планинама), него сматра да су то остаци старих светишта y свима оним случајевима где тој годи одговара, преко каква потока и драге, каква друга гора с називима као Страшиделник, Коболд и сл. Он y том, с пуно разних комбинација, види остатке старе словенске предзороастричке религије.{{Напомена|Starohrvatska prosvjeta II (1928), 55 sq.; cfr. ''E. Anjičkov'', Slavia II (1923) 530—532, 539—540; ''A. Брикнер'': O паганству код старих Словена. — Књига о Балкану II, стр. 56.}} Идеја није неприхватљива y начелу, јер је несумњива ствар да код Словена има врло много источњачких, посебно иранских, утицаја y многим религијским појмовима, a нарочито y козмогонским веровањима. Словенски бог Волос, бог стоке, кога Кијевска хроника означава као „скотья бога“, y вези је са св. Власијом, кападокијским пастиром. Његов се култ развио под хришћанским утицајем, као и култ св. Леонарда, заштитника стоке y алпијским земљама.{{Напомена|То је утврдио још ''F. Mîklosich'': Jenaer Literaturzeitung (1875), 431; cfr. ''Mansikka'': нав. дело, 386 sq.; ''E. Anjičkov'', Slavia II, 533, 544—547.}} Од нижих божанства, управо неке врсте полумитских бића, натприродних бића, одржале су се y народном веровању све до данас виле (αἴνύμφαι, како их означује Прокопије). A. Н. Веселовски је њихово име доводио y везу са ήλος лит. wēlis, *вѣла — Valholl. Пролећни празник љубица, држан 23. марта, познат под називом viola, dies violae, имао је, можда, исто тако неке далеке везе са култом вила.{{Напомена|Сборникъ Руске академие XLVI (1889), 288 sq.}} Јужнословенске народне песме, као и народно веровање уопште, знају за више врста вила, злих и добрих.{{Напомена|Cfr. ''L. Ilić'': Narodni slavonski običaji. Zagreb, 1846, 279—281.}} Виле много потсећају на музе по Хеликону, које воле да играју и певају y планини око извора. Човек кога виле усреће назива се вилаш, док је вилењак човек хитар, вешт, коме све иде за руком, али нечист. И за коња се каже да је вилен или виловит кад је снажан и брз.{{Напомена|Cfr. o вилама ''T. P. Vukanović'': Les éléments de mythologie païenne et de traditions chrétiennes dans l’épopée serbo — croate. — L’Ethnographie, № 54, Année 1960, 18—27.}} Код Македонаца и Бугара чест је помен самовила, које се замишљају као и добре и рђаве. У једној народној македонској песми из Ђевђелије каже се „Ha врф на Пирина, има самовилско блато“.{{Напомена|Cfr. ''K. A. Шапкаревъ'', Сборникъ отъ бълг. нар. умотворния I, София, 1891, 3.}} Понекад се вила замишља као нека демонска сила, коју y извесним случајевима треба умирити или задовољити посебним жртвама. Такад је случај, нпр. по народној песми, са зидањем Скадра на Бојани.{{Напомена|''T. Р. Vukanović'': на нав. месту.}} Поред вила, народ верује и y рођенице, суђаје или ориснице, које, као Парке, одређују људску судбину унапред, на дан рођења (античко балканско порекло). Као сви старији народи и Словени су били пуни празноверица. Већ Херодот y опису Скитије (IV, 105), говорећи о Неурима — Нурима, наводи, како се код њих „сваке године један пут свако за неколико дана претвори y вука, па се опет враћа y старо обличје“. Одатле је дошло и чудно име вукодлак. Код Грка то је λυκάνθρωπος y Римљана versipellis, код Германа wermolf. Данас се код балканских Словена вукодлак обично подудара с појмом вампира, a замена је дошла услед тога, што се, као y старим германским скаскама, веровало, да умрли људи узимају вучји облик.{{Напомена|Cfr. ''Ј. Hoops'': Reallexikon der germanischen Altertumskunde IV. Strassburg, 1918—1919, 511—512; ''B. Чајкановић'': Убијање вампира. CK гласник IX (1923), 266—284; ''Тих. Р. Ђорђевић'': Вампир y веровању нашег народа. — СЕЗб. књ. LXVI Београд, 1953, 149—219; ''T. Р. Vukanović'', Glasnik Muzeja K. i M. II, Priština, 1957, 145—151.}} Исто је тако опште веровање старих народа y вештице. С тим y вези ваља навести, да се вукодлак и вештица код балканских Словена понекад зову лепир. To долази од општег народног веровања, да се душа често појављује y облику лепира (у грч. ψυχή значи и душу и лепира).{{Напомена|''S. Ivšić'': S—h vukodlak dijal. „lepir“ — Јужнословенски филолог II (1921), 132—135.}} Против вештица и туђих демона, заштитник своје области је према народном веровању ведогоња или здухаћ, здувач. To је, како се y народу верује, човек или извесна домаћа животиња, чији дух, оставивши тело, лута y облику птице, или као ваздушна силина, па сам или y друштву с другима води борбу „о царство над морем и над земљом.“ Ово веровање врло је живо код Црногораца и Арбанаса, где су борбе природних елемената страховито потенциране, и где је главна брига, да ли ће превладати природне стихије с мора и планина или њихова „добра срећа“. Према народном поимању, борбе се између здухаћа воде свачим, „камењем, гредама, лишћем, млинскијем колима, воденијем капиада, дрвљем, кладама, коријењем и бог те пита чим ли не још“.{{Напомена|''Р. Т. Перовић — Невесињски'': Горштакиње. Београд, 1906, 131 sq.}} У народу за њих постоји и израз стухе, иако су то мушка бића. „Гдје њих има ту благо оној кући и ономе селу.“{{Напомена|Босанска вила VIII (1893), 9.}} У Арбанаса се верује, да стихи, стихјо од гр. Ϛῖσιχεῖα, срп. стихија, изгледају као змајеви који сипају ватру, имају крила и људски облик. Мишљење, да су балкански Словени то веровање, као и реч здухаћ, примили преко Арбанаса од Грка, неће бити тачно.{{Напомена|''Е. Çabej'', Revue des études balkaniques II (1935), 565.}} Реч здухаћ је y вези с његовим битним условом, да је једно време без духа. To је веровање y домаће заштитне духове, домаће претке, сјене или сјеновнике, који се могу претворити и јављати и као људи и као животиње. Нарочито је то веровање везано за змиje кућнице. Код Литаваца, Пољака, Чеха, Срба, Македонаца, Хрвата, Црногораца и Бугара, то поштовање кућне змије било је готово општа појава. Убити њу значило је не само несрећу за целу породицу, него и саму смрт домаћинову.{{Напомена|''A. Brückner'': Mythologische Studien. — Archiv für slav. Philologie XIV (1892), 179—180; cfr. ''E. Çabej'', нав. рад, 565.}} Посве истоветно веровање постоји и код Арбанаса. Своје заштитне духове имају и језера, планине и шуме и стога се понекад догађа, да извесни људи, од страха пред њима, не смеју да дирају y њихова подручја. Шуме су имале важно место y митологији, религији и магији Старих Словена. Тако, гајеви су били култна места и сматрани су седиштем богова, и ту су исто тако одлазиле и душе покојних предака.{{Напомена|''J. Kostrzewski'': Les origines de la civilisation polonaise. Paris 1949, str. 436.}} Хелмолд наводи да су мекленбуршки Словенци поштовали гајеве и свето дрвеће, a веровали су и y демоне за које су замишљали да су y шумама били настањени. За Старе Русе се зна исто да су поштовали шумске демоне. Из жалбе новгородског епископа Макарија, упућене цару Ивану Грозном 1534. године, види се да је његова паства y то доба била још верна паганским претхришћанским схватањима и да се ради молитве окупљала по шумама. Поштовање гајева обичавало се и y Пољској.{{Напомена|''L. Niederle'': Život starych Slovanu II. Praha 1924, str. 28, 30, 32.}} Као и многи стари народи на свету, исто тако су и Словени поштовали небеска тела. Култ Сунца и Истока стара је појава, али је развијен и култ Месеца. Његово рашћење и опадање верује се и код Јужних Словена да утиче нарочито на ток људске болести. Кад је, нпр. дете тешко болесно, износи се на пун месец, и говори се: „Мјесече, или ову тикву налиј или разбиј“.{{Напомена|Cfr. ''A. Radić'', Zbornik za narodni život i običaje Južnih Slavena, III (1898), 18.}} У Срба сељака y Врањској котлини (с. Павловац), на Бадње вече, домаћин куће ставља на главу култни колач са запаљеном воштаном свећом, излази y двориште и три пута виче: „Добро вече, месечино, сад се видимо, па преко годину никад!“ После тога се враћа y кућу и говори: „Ајде, Боже, да вечерамо!“ Још из XV столећа постоје код Јужних Словена црквене забране против оних који би се клањали Сунцу и Месецу. За дугу се верује да утиче на промену пола: ко се испод ње провуче постаће од мушка женско или обратно. За звезде има и врло многу лепих народних имена и легенди. За „репате звезде“, односно комете, верује се да претходе врло крупним догађајима. Словени су сви, каже Ибн Руста, y почетку X столећа, обожаваоци огња.{{Напомена|''C. H. Mayer'': Fontes historiae religionis slavical, Berolini, 1931, 93.}} Трагова тога обожавања остало је све до данашњих дана ту и тамо међу Јужним Словенима; прескакање ватара, које треба да донесе здравље, уочи Ивањдана непосредан је пример за то, исто као и палење лила код Срба. Св. Илија y народном веровању има много елемената пренесених на њ са неког старог божанства ватре, a за Огњену Марију, тобоже хришћанску светицу, везано је много старих веровања. Она чак убија громом, кад се њен празник не светкује. „Жива ватра“, која се добија трљањем два сува дрвета, верује се да је лековита и „вади се“ или „извија“ кад се појави јак помор стоке или људи, да се, уз друге елементе, примени за њихово лечење.{{Напомена|''С. Тројановић'': Ватра y обичајима и животу српског народа, СЕЗб. XLV. Београд, 1930, стр. 58—189.}} Код Јужних Словена, као и иначе на свету уопште, раширено је чарање, бајање, гатање и врачање. Врача се, чара и баје с намером да се одбију зли духови и демони, односно да се умилостиве, као и да се добри духови придобију. За то се употребљавају каткад посебни амулети, животиње или биљке, који према народном веровању имају чаролијску моћ (вучји зуб, бели лук, детелина са четири листа, црна мачка, крило слепог миша, реп од зеца или лисице, плаве перле и сл.), или неки записи (врло је популарно тзв. Соломоново слово). Чарања се често врше y посебне дане, на посебним местима и y посебно доба. Гатања се врше да се дозна судбина. Гата се y кућни дим, y боб и грах, y бацање „жреба“, као и кретања и гласове и појаве појединих животиња.{{Напомена|Cfr. ''Тих. Р. Ђорђевић'': Зле очи y веровању Јужних Словена СЕЗб. LIII. Београд, 1938, 304—324.}} Код полапских Словена био је посвећен бели коњ богу Световиду, y чије се покрете веровало да претсказују коб.{{Напомена|Код Срба је ''Д. Костић'' име кобиле доводио y везу са коб, a ждребета са жребијем. — Староверски божанствени коњ. Београд, 1931.}} Развијена је била и хидрамантија: гледање судбине y текућој води или бунару. Комбинован је метод да се с тим y вези хвата и месец y тепсији с водом.{{Напомена|''В. Чајкановић'', Зборник y славу Ф. Вишњића. Београд, 1935, 93—97.}} Нарочито је y старини раширено било међу балканским народима гатање y овнујску плећку или кокошињу кобилицу. Трагови овог обичаја очували су се ту и тамо до данашњих дана код Срба, Црногораца и Арбанаса. Стари Словени, и с њима Јужни Словени, имали су своје идоле. В. Чајкановић је то y једној својој студији несумњиво утврдио, a Т. Вукановић потом доказао на случају олујних, сушних и аграрних идола. Чајкановић је упозорио на обичај y бољевачком крају, да се на зимски Јовањдан иконе и крстови носе на реку или кладенац да се ту оперу. To прање, баш на тај дан (пошто истеку „некрштени дани“), има ритуалан карактер, који се y римском култу звао lavatio. Тај обичај нису Словени, односно Срби примили из хришћанске цркве, јер y српском православљу такав обичај не постоји, већ су га очевидно пренели готовог из своје паганске старине.{{Напомена|''В. Чајкановић'': Студије из религије и фолклора. СЕЗб. књ. XXXI. Београд, 1924, одељак: Да ли су стари Срби знали за идоле, стр. 103—105; cfr. ''Т. П. Вукановић'': Студије из балканског фолклора II, одељак I. Сушни и олујни идоли y фолклору балканских народа; одељак III. Арбанашка свадбена песма: Опрасти се са стожером. — Врањски гласник VI (1970), стр. 215—226, 233—241.}} Идоли су били прављени од дрвета, врло примитивног облика. Реч соха y српскохрв. значи „колац, батина“, a y чешк. „статуа, фигура“; реч балван y српскохрв., рус. и пољ. значи поред „греда“, „дирек“ јаш и „идол“. Да је и прављење крстова и обичај ношења крстова с тим y вези не изгледа много вероватно. Пре ће бити да се ради о утицају хришћанства и хришћанских култова (нпр. литија).{{Напомена|Cfr. ''В. Чајкановић'': нав. рад, 99—108; ''Т. П. Вукановић'': Студије из балканског фолклора III. Одељак 6. Домаћи крст. Врањски гласник VII (1971), стр. 192—193.}} Да су кипови y Старих Словена били дрвени види се јасно по старој руској хроници, која каже, приликом њихова уништавања y Кијеву, да су неке исекли, a друге спалили. Напоредо с изнетим, помињемо, бројне идолаторске појаве попримили су Јужни Словени на Балканском полуострву y средњем веку од балканских старинаца, и то како путем културног наслеђа, тако и преку етногенезе. Трагови тих појава, сачували су се као окаменотине (сирвивали), све до почетка XX столећа. Места где су била словенска светишта зову се требишта. Вредно је помена да се једно сеоско насеље y области Река y Македонији и данас зове именом Требиште. Стари извори говоре да су Словени жртвовали водама, језерима, кладенцима и да су поштовали извесна дрвећа и камење. Нарочито су поштовали дуб или храст и липу. Словенски култови вршили су се обично y гајевима. Још из XVII столећа имамо један извештај из пожешке области, y ком се каже како народ поштује неку липу на једном пустом, али ближе не означеном, месту, и ту се скупља сваке прве недеље деветог месеца, и то и хришћани и муслимани, доносећи разне дарове. Целивају то дрво „као да је какво свето тело“ и тврде да чини чудеса и исцељује.{{Напомена|''Е. Fermendžin'': Acta Bosnae. Zagrabiae, 1892, 391.}} Једна липа код манастира Девича y Дреници (Косово), позната је y народу под именом света липа или и као луда липа. Ту се народ скупља y разне прилике преко године и прилаже дарове уз разноврсне култне радње. Ha концу, верује се да та липа исцељује умоболне и отуда јој и име „луда липа“. Поклоници су православни хришћани и муслимани, и то како Срби и Црногорци, тако и Арбанаси.{{Напомена|''T. P. Vukanović'': Traitement des aliénés dans les monastères chez les Slaves du Sud. — L’Ethnographie, № 52, Paris, 1958, 72—76.}} Код балканских Словена још се ту и тамо верује y „сеновита“ дрвета. П. Булат упозорава, по Вуку, на грбаљско веровање, да онај ко посече сеновито дрво или одмах умре, или остаје дуго болестан; a ко жели да избегне ту неизвесност или коб ваља да на пању таквог дрвета отсече живој кокошки главу оном секиром, којом је секао дрво. To је, подвлачи он, траг некадашњег приношења крвне жртве „у име експиације за повреду учињену духу сечењем дрвета y којему он борави“.{{Напомена|''P. Bulat'': Pogled u slovensku botaničku mitologiju. Zagreb, 1932, 7.}} За орах се верује да се на њему купе вештице, али и он може бити сеновит. Од ситнијег растиња нарочито се код Јужних Словена негује и поштује босиљак. To је „божји цвет“ и према народном веровању делује као сигуран апотропајон.{{Напомена|''B. Чајкановић'', Гласник Етнографског музеја y Београду X (1935), 4—9; ''Тих. Р. Ђорђевић'': Природа y веровању и предању нашега народа, књ. I. Београд, 1958, 82, 84.}} Један део народних обичаја и веровања примили су Словени на Балканском полуострву, од староседелаца са којима су се y дуготрајном историјском процесу стапали y јединствене јужнословенске етносе, и од Романа, са којима су долазили y додир (о томе се y овој студији посебно расправља). Коледе су несумњиво латинске calendae и одржале су се претежно y јужнословенским западним областима, a ту и тамо познају их сви балкански Словени. Против њих је говорио још y IV столећу Јован Златоусти. „Ђаволске ноћне светковине, које се данас приређују и ругалице и псовке и игре и ноћна бдења и презира вредне комедије теже од сваког непријатеља задесиле су наш град“. У Малој Русији сама је црква направила компромис с тим обичајем, јачим од њених забрана. Тамо су коледе певали чланови неких „братстава“, a „оно што би скупили идући од куће до куће и певајући своје песме искоришћавала је црква за своје потребе“. Напоредо с тим, „румунске коледе готово искључиво су црквене садржине“.{{Напомена|''Е. Ањичков'', Гласник Скопског научног друштва XV—XVI (1936), 223 — 225; ''I. Milčetić'': Koleda u Južnih Slovena. ZbNŽJSl. XXII, Zagreb, 1917; ''Sl. Zečević'': Elementi naše mitologije u narodnim obredima uz igru. Zenica, 1973, 17—61.}} Реч додола позајмљена је од Јужних Словена y Арбанаса,{{Напомена|O њима cfr. студије ''A. Веселовског'' y рус. академијском Сборнику XXXI (1883), 97—291; ''Н. Barić'', Prilozi I, str. 231—233; ''V. Culinović-Konstantinović'': Dodole i prporuše. — Narodna umjetnost, knj. II. Zagreb, 1963, str. 73—95; ''P. Skok'': Etimologijski rječnik I, str. 421, s. v. dodola; ''S. Zečević'': Elementi naše mitologije u narodnim obredima uz igru, 125—144.}} a с њом вероватно и тај обичај. Прпоруше познају сви други балкански народи, a реч по своме облику види се јасно да није словенска.{{Напомена|Cfr. ''P. Skok'': nav. delo, knj. III (1973), str. 55, s. v. prpor.}} Стари римски мртвачки обред, dies rosae, rosaria, rosalia, јавља се код Старих Словена као русаља, a код Јужних Словена, с новим значењем речи, ружичало и дружичало.{{Напомена|Cfr. ''M. J. Мајзнер'': Дубочке русаље. ГН Чупића XXXIV (1921), 226—257.}} Нарочито се чува тај обичај међу Власима источне Србије. И y крсној слави, посвећеној првенствено култу предака, има несумњивих романских утицаја. В. Скарић је упозорио на везу између лат. funus и српскохрватске речи пуње (вино за славу, сакрално пиће).{{Напомена|Гласник Зем. музеја XXXII (1920), 245 sq.; cfr. ''В. Чајкановић'', Гласник Географ. друштва VII—VIII (1922), 336—368.}} М. Будимир мисли с тим y вези, да је пуње од умбријског pçne дошло Словенима преко Илира.{{Напомена|Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор II (1922), 317—318. Није успела студија ''Ћ. Трухелка'': Ларизам и крсна слава. — Гласник Ск. н. др. VII—VIII (1930), 1—33. Темељита расправа о крсној слави је ''Рад. М. Грујић'': Црквени елементи крсне славе. — Гласник Ск. н. др. св. VII-VIII, 35 sq. cfr. ''М. Kuzmić'', Nastavni vjesnik XXXV (1927).}} Жртвовања ради помоћи извесног божанства или из захвалности због спаса и данас су y обичају код Јужних Словена, као што су била и као што постоје и сад код многих етничких група, племена и народа на свету, поред извесних жртвовања одржаваних из предања. Исто тако y обичају је „заветовање“ за жртве, односно за неко прегарање, кад се људи налазе y невољи или опасности. Приморске цркве јужнословенских западних крајева пуне су разноврсних прилога, коje спашени морнари приносе свецима, које су позивали y невољи и код којих су се као обавезали. Истог су таквог карактера и заветовања, нпр. и походе извесним свецима, као y Херцеговини и Црној Гори ходочашћа св. Василију Острошком, y ЈИ Босни чајничкој Красници, y Хрватској Марији Бистричкој, на Косову Краљу Дечанском и Богородици Летничкој, y Македонији св. Науму и y Бугарској св. Ј. Рилском. С. Тројановић, који је прикупио главне српске жртвене обичаје, наглашава, да се за људске и сточне болести „увек жртвује животиња, a никад биљка или што од ње“.{{Напомена|''С. Тројановић'': Главни српски жртвени обичаји. CE Зборник XVII (1911), 48. Идење свецима код Хрвата се зове „проштење“ и одржава се као обавеза, „Заговор се мора и одржати“ каже ''М. Ланг'' за Самобор. — Zbornik za narodni život i običaje Južnih Slavena, XVII (1912), 290. Cfr. ''A. Брикнер'': O паганству код старих Словена. Књига о Балкану II, стр. 51—61.}} Непосредан пример старословенских жртвовања очуван је код Јужних Словена y обичају бадњака и божићне веселице, a код југословенских Муслимана y курбану. Док се за северне Словене казује, да су једно време приносили и људске жртве, за Јужне Словене нема о томе нигде помена. Једино y народном предању постоји казивање често уосталом и код других народа, да се y темеље неког града, моста или уопште знатније грађевине, мора узидати ако не увек живо људско биће, оно бар за накнаду његова сенка. Епископ Титмар, наводи за Западне Словене, да они нису веровали y загробни живот. „Словени сматрају да се са временском смрћу све завршава“. Ta тврдња, међутим, изгледа претерана и чак нетачна. Познат је обичај, да се мртвима носи храна, да се они умилостивљавају, и да се јављају понекад поново, ма y наказном облику вампира или тенаца. Мртваци су код Словена бивали понекад спаљивани, нарочито се тај обичај дуго одржавао код Руса и Литаваца. Спаљени су били, можда због журбе, и изгинули Словени код Цариграда 626. године. Сахрањивање је ушло y обичај нарочито утицајем хришћанства, али га је било и раније судећи по остацима старих гробљишта. Реч гроб позната је свим Словенима. Шта је бивало е душом после смрти није јасно, али је њено постојање било y веровању ван сумње, исто као и извесна чарања с тим y вези. Мртвима су се давале даће (грч. δαίς, δαιῖη) — помени. Теофилакт Симоката наводи, како је словенски кнез Мужок давао даћу свом noкојном брату и како су се сви том приликом понапијали. У старом језику познате су те посмртне гозбе под именом тризна. Један источни писац помиње, да се том приликом дели сво имање умрлог на три дела, један од њих иде на то, да се за њ пије за душу умрлог. To потсећа на народну традицију изражену y јужнословенском епосу о смрти Краљевића Марка, који, исто тако, своје имање дели на троје, и један део даје „кљасту и слијепу“, „да пјевају и спомињу Марка“. Уз мртваца се често пута сахрањивало и његово оружје. Тризни слична је страва, која се помиње код Хуна y V столећу, a која је готстког порекла. Реч је данас позната код свих Западних Словена, a занимљиво је, да није распрострањена код Јужних Словена, где би се најприродније могла очекивати. == Напомене == {{напомене}} == Извор == * [http://www.promacedonia.org/tvet/vukanovich_etnogeneza_juzhnih_slovena_1974.pdf Етногенеза Јужних Словена] [[Категорија:Етногенеза Јужних Словена]] 3q2o2jmmaiziz606l4uazwik0ysvby1 0 61873 148079 147898 2026-10-30T12:19:12Z Galicijac 19151 /* Извор */ Заменио извор бољим. 148079 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Татомир Вукановић|Татомир Вукановић]] | [[Етногенеза Јужних Словена]] | | [[Етногенеза Јужних Словена/1.3|Занимање, друштвени живот и карактерне особине<br>словенског становништва]] | [[Етногенеза Јужних Словена/2|Словени у дунавском подручју]] | [[Етногенеза Јужних Словена/3|Словени у симбиози са Обрима]] }} Полет Римске Империје почео је од III столећа по н.е. осетно да опада. Да би се увело више реда y језгру државе и да би се бар привремено спасло што се може спасти, напуштају се удаљене и сувише изложене периферијске области. Место старог ширења y свим правцима, које је сувише црпело снагу, долази повлачење на погодне границе и покушаји унутрашњег прибирања. Тако је, вероватно 271. год. по н.е.,{{Напомена|Cfr. ''Н. Вулић'': Аурелијанова подела Горње Мезије. — Глас САН LXXXII (1910), 1. Cfr. ''A. Ременников'': Борьба племен Подунавья и северного причерноморья с Римом в 275—279. г. г. н. э., Вестник древней истории 4, стр. 131—138.}} цар Аурелијан напустио Дакију и Дунав направио природном границом Римског Царства на Балканском полуострву. Ha тој граници водиле су се неколико столећа главне борбе између Источног Римског Царства и разнородних народа, који, узнемирени и кренути великом струјом сеобе народа, y масама прелазе подручје средње Европе, a нарочито насрћу на Балканско полуострво. Дунавка војничка линија, римски лимес, био је углавном пробијен већ 376 — 377. године.{{Напомена|Cfr. ''С. Patsch'': Die Völkerbewegung an der unteren Donau in der Zeit von Diokletien bis Heraklius. Wien und Leipzig, 1928, 62—63; Историја на македонскиот народ, кн. I, 60—61.}} Године 455. постао је Рим пленом Вандала и Западно Римско Царство рушило се, минирано изнутра борбом класа, као дубоко поткопани брег. Источно Царство успело је да се одржи још хиљаду година, али са много жртава и понекад под врло тешким условима. Првих столећа по н.е. Римско Царство имало је највише тешкоћа са Готима и другим борбеним германским племенима, која постадоше активна већ првог столећа по н.е., a која се беху још и раније почела расипати по свету. Још при опису погреба Иродова, помињу се поред Трачана и Гала и Германи као чланови његове телесне гарде.{{Напомена|''Ј. Jeremias'': Jerusalem zur Zeit Jesu. Leipzig, 1923, 72.}} Они су y неколико махова упадали y балканске покрајине и допирали дубоко пленећи и пустошећи; за њихове пљачкашке походе наводе се понекад бројеви од по 300.000 људи. Готска опасност по Римско Царство показала се најбоље y страховитој погибији римској код Адријанопоља 378. године. Војску је водио сам цар Валенс. У тој борби несатало је њега, a две трећине војске било је уништено. Тај пораз значи y истину почетак краја римске светске државе, „војна снага источног дела државе, чије су најбоље трупе пропале са својим царем, била је тим потпуно растројена“.{{Напомена|''E. Stein'': Vom römischen zum byzantinischen Staate. Wien, 1928, 293—295.}} Наследник Валенсов, цар Теодосије морао је да призна створено стање и да попуштањем и дипломатијом настоји доћи до споразума. Готима се, 382. год. уступила широка област изнад Балкана, давани су им поклони, узимани њихови људи као „савезници“ или y другим својстима y редове војске. Ha свом подручју они су били сасвим аутономни и ослобођени од свих државних пореза, a њихове вође имале су значај правих владара, Њихов утицај на Балканском полуострву осећао се и етнички, и војнички, и политички, мада не с оном интензивношћу као y Италији, где су они и друга германска племена и етничке скупине стварно господарили и водили скоро све акције. To учешће њихово није било без крупних криза и опасности за Римско Царство; ови пљачкашки народи нису се увек задовољавали тим да буду најамници и извршиоци риских одлука, него су хтели и да утичу на њих и да се користе слабим моментима Царства. Најпосле, 488. год., успе некако цар Зенон, да крене најсилнијег вођу Гота, краља Теодориха, јунака старе народне поезије германске, да се као његов мандатор упути y Италију да сруши моћног Одоакара и да се тамо смести као његов наследник.{{Напомена|Cfr. ''Д. Н. Анастасијевић'': Остроготски одлазак са Балкана y Италију. — Прилази за књижевност, језик, историју и фолклор I (1921), 216—223.}} Цариградска политика хтела је овом приликом да постигне двоје: да уклони с Балкана Готе, који беху постали и сувише велика опасност не устручавајући се од нападаја на саму престоницу; и да, y исти мах, ослаби и Одоакара и Теодориха и њихова племена и народе y узајамној борби. Теодор је остао победник и узео је Италију под своју власт. Готи су за извесно дуже време били чувари северних граница Источног Царства на читавој дунавској линији од Београда до Црног мора,{{Напомена|''F. Martroye'': L’occident à l’epoque byzantine. Goths et Vandales. Paris, 1904; ''W. Barth'': Kaiser Zeno. Basel, 1894; ''E. Stein'': нав. дело, 499 sq.}} станујући понајвише y облаској Дакији и Доњој Мезији (данашња северна Србија и Бугарска). За њихова пребивања на том подручју није успело ниједном новом племену и народу, да y већим масата трајно пређе Дунав и покуша срећу са пленом и пљачкањем или настањивањем. Провале Хуна четрдесетих година V столећа биле су као нека елементарна катастрофа, којој није могла одолети ни снага царевине. После пада Атилине државе настале су борбе германских племена, која су се ослободила његове власти. Te борбе, које цар Лав (457—474) није знао увек на време да каналише, доносиле су понекад тешке кризе на Балкан и нагониле Царсгво на врлo велике уступке, a с друге стране изазивале су прохтеве код варвара. Али, ипак, мада трошени и y међусобним борбама, Готи су ипак, y свом интересу, чували подручја испод Дунава од других варвара. Али кад они 488. год. оставише ове области, y масама, како су се обично кретали варвари оних времена, нарочито кад с Теодорихом одоше најбољи ратници, северне границе остадоше отворене и врло брзо кроз њих прокуљаше разне чете европских и азијских етничких скупина и гомила. Цар Зенон, слаб организатор, није осетио потребу да y прави час обезбеди северне границе тим, што би их посео добрим пооадама. И стога, одмах последње десетине V столећа, римске покрајине испод Дунава посташе поприште честих пљачкашких и ратничких похода и борби између слабих римских војничких одреда и варвара насртача. Међу ратничким племенима и етничким скупинама која крајем V столећа беху главни нападачи нарочито се помињу Бугари, често под тим именом, a често и под именом Хуна, запамћених по злу још из времена Атиле „Бича господњег“. Бугари су протопореклом хунско — турско племе јужније антрополошке провинијенције (чагатај) са нешто доцније финске примасе. Такво је њихово етничко стање било y време првих столећа по н.е. када су се усталили и почели оформљавати као јужнословенске етничке скупине, племена и народ на Балкану. Остаци њихова старог елемента очувани су y неким старим властитим именима и називима, y хијераршкој терминологији, y бројењу и y извесним антрополошким особинама.{{Напомена|''И. Шишманов'' употребљава за те старе Бугаре, за разлику од данашњих пословењених, назив Палеобугара. — Сборъникъ за нар. умотв. наука и книжнина, XVI—XVII (1900), 505—506. Вредно је помена да је дао ''Г. Ценов'', Произходътъ на българитѣ. София, 1910, где приказује да су Хуни и Готи сродна племена, a да су Бугари стари становници Паноније и Илирије.}} По археолошким ископинама, према палеоетнологији, на основу историјских извора и палеолингвистике, даде ce закључити да су по језику Бугари најсроднији оној алтајској групи, којој је један од главних представника данашњи чувашки језик, y области Поволожја y СССР-у. Само њихово име долази, вероватно, од турско-монголског глагола bulgha (bulghār), који значи „мешати“. Бугари би према томе, били „измешани“ или „мешавинци“.{{Напомена|''H. Н. Попс'': Чувашский язык. — Известия рос. Академии наук VI сер. (1924), 297; cfr. ''A. Иширковъ'': Името България. — Известия на народния Етнографски музей въ София VI. София 1926, стр. 1—6; ''Р. Skok'': Etimologijski rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika knj. I, Zagreb, 1971, str. 228—229.}} Друга група филолога тумачи њихово име по реци Волги (Болга — äp, Болга, — ар, Болгар, Българ, Бугар), на чијим су обалама живели извесно време. Ово тумачење познато је код Јужних Словена од Летописа попа Дукљанина, који каже да се „а Volga flumine Vulgari usque in praesenten diem rocantur“.{{Напомена|''Ф. Шишић'': Летопис попа Дукљанина. САН књ. LXVII, Београд — Загреб, 1928, 297.}} Византијски писци обично их означавају као Хуне. За два хунска племена Кутригуре и Утигуре може се узети као сигурно, да представљају два главна огранка бугарског народа; први западни, a други његов источни део. Угледни бугарски историчар М. Дринов, још 1871. год. није могао да се помири с мишљу, да су Бугари јужнословенски народ, оформљен кроз дуги процес од старих балканских народа, те од Хуна и Јужних Словена, него их је држао једноставно потомцима правих Словена. При надирању источних народа према средњој Европи, Бугари се приближују све више црноморском прибрежју, потискују одатле готске остатке и допиру све до дњепарске линије. У метежу који је настао после Атилине смрти, Хуни губе своју дунавску државу и разбијају се на више страна, али не пропадају. Њихови саплеменици из далеких степа збијају се поново жељни да поврате изгубљено.{{Напомена|Cfr. ''B. Н. Златарски'': История на българската държава, I, София, 1918, 26—42; ''Ст. Станојевић'': Византија и Срби I. Нови Сад, 1903, 135.}} Византијска средновековна феудална дипломатија искоришћавала је похлепне варваре за посед Дунавске котлине упућујући једне против других, да се узајамним борбама троше и да увек једну страну учини зависном од своје потпоре. Бојећи се велике снаге Гота цар Зенон је против љих подбадао један део хунских сродника, и то баш Бугаре, који су y кубанском крају, ближе од старих седишта, образовали јаку своју државу. Први помен бугарског имена, βουλγάροι, долази y вези с тим догађајима, 482. године.{{Напомена|Сочинения II, София, 1915, 214—215.}} Продирању поменутих ратничких народа и племена помогле су, поред одласка Источних Гота, и мутне прилике самог Источног Царства y коме је врело од борбе класа. У Византији је иза смрти цара Зенона (491. год.) настала борба за престо. Дворски чиновник Анастасије{{Напомена|''W. G. Holmes'': The age of Iustinian and Theodora. I (II ch., The Roman Empire under Anastasius). London, 1905, 127—294.}} уз помоћ удовице царице, долази на престо. Против њих се диже Зенонов брат Лонгин са својим земљацима Изаурима. Тај устанак, иако му је вођа брзо савладан, узе опсежне размере. Три године требало је византијској војсци док је угушила буну. Да би, унеколико, постао сигурним од евентуалних нових побуна с те стране цар Анастасије нареди, те се велик део Изаура расели с њихових огњништа и насели по Тракији. Друга и дуга унутрашња борба беше y крилу цркве проузрокована одлукама Халкедонског сабора од 451. год., који је осудио Етихијево монофизитство. Читаве покрајине Мале Азије и Африке устадоше против цариградских одлука и постајаше озбиљна опасност да покрет не пређе и на чисто народно — политичко поље. Цар Анастасије гледао је с почетка, да избегава опредељење било на једну било на другу страну; он је желео углавном да се одржава y сваком месту она традиција, која се тамо одомаћила.{{Напомена|Cfr. ''H. Gelcer'', Byzantinische Zeitschrift I (1892), 41—46; ''A. A. Vasiliev'': History of the Byzantine Empire I. Madison, 1928, 135—136.}} Ови сукоби y Византији, који нису били без метежа, нису остали непознати ни оним народима и племенима на доњем делу Дунава, чија се жудња за војевањима и пленом једва, и то само од страха, била зауставила на границама Царства. Бугари, позвани y борбу противу Гота, могли су лако доћи на помисао, да Царевина не би звала њих, да је сама могла да прими опасне борбе. Бугарске чете војују с Готима чак на подручју данашњег Срема (око 485. год.) и имају довољно прилике да упознају слабо стање суседних грчких поседа и да се обавесте о привредном стању области на обе обале Дунава све до иза линија тврдог Сингидунума. Свакако није случајно, да управ оне исте године, 493, кад y Византији бесни изаурски устанак, варварске чете прелазе Дунав, упадају y Тракију и тамо с успехом војују. Према дунавским нападачима цар Анастасије спремао се на отпор. Али y ратним подвизима византијска војска није имала среће. Код реке Цурте, 499. год., 15.000 византијских војника ca 520 ратних кола би разјурено и потучено; четири вође и више од 4000 војника беше изгубљено. „Ту је“, по речима једног савременика, „пропао цвет илирских војника“.{{Напомена|Monumenta Germaniae XI. Chronica Minora, ed. T. Mommsen, 94—96.}} Охрабрени том својом победом Бугари наставише борбу и 502. год., не наишавши ни на какав отпор византијске војске, опленише Тракију. Није немогуће да су Изаури, које је Анастасије силом насељавао по тим крајевима, из жеље за осветом суделовали с Бугарима или им помагали за разна обавештења. У ово исто време Византија се била заплела y рат са Персијом и није могла да сву снагу баци на европско подручје. За то време Готи су, држећи Италију, проширили границе свог поседа и на источну обалу Јадранског мора, заузевши сву Далмацију y њеним римским границама и читав Срем заједно са Сингидунумом. Источно од њих, око ушћа Мораве, један варварски ратник, неизвесног порекла, Мундо, помаган од Гота, беше окупио око себе једну шарену војску разних племена, изгледајући неко време као господар неке нове државе. С њим y вези помињу се и Бугари, који су час савезници Источног Царства, час његови пленитељи. У борби с Мундом и Бугарима, 505. год., била је византијска војска негде на Морави поново потучена, и то тако да се дух побеђених „никако више није могао опоравити“.{{Напомена|Ib., 116. Cassiodori Senatonis chronica, ib., 160.}} Заузета на више страна Царевина је била почела да губи веру y снагу свог људског материјала, односно y могућност да се он y потребни час може извести на угрожено место. Озбиљно забринут због надирања варвара, цар одлучује, да престоницу опаше јаким заштитним зидом, за који је, изгледа, већ раније био почео неке радове цар Зенон. Тај његов „дуги зид“, који је хватао два мора, y линији од Селимврије до Хераклеје, био је дугачак неких 40 римских миља, висок и дебео по 20 стопа и снабдевен тврдим кулама за посаде.{{Напомена|Cfr. ''П. H. Орешков'', Списание на бълг. акад. X (1915), 74 sq.}} Поред тога, a из истих разлога, по свршетку Дугог зида (512), цар колонизује y доње крајеве око Дунава германско племе Херула као жив бедем против варвара. To племе се пре тога потуцало по многим крајевима Европе и једним делом, y V столећу, сачињавало пратњу и помагаче Атилиних Хуна, a y ово доба било је пријатељ и савезник Источних Гота.{{Напомена|Cfr. ''Prokopie'': De bello gothico, II, 15; ''J. Pflugk — Hartung'': Geschichte des Mittelalters. Berlin, 1886, 198—199, 342.}} Овај систем одбране стварањем малих држава на својим границама и насељавањем других народа, који имају својим грудима да заустављају туђе етничке бујице, развијало је Римско Царство III — IV столећа на свима својим границама, на Дунаву, Рајни и Еуфрату. У Византији ту Анастасијеву већ делимично наслеђену политику наставио је и употпунио касније цар Јустинијан; она је била једна од првих мера y одбрани царевине.{{Напомена|''G. Stadtmüller'', Acts du IVe congrès internat. des études byzantines. Sofia, 1935 394.}} Крај Анастасијеве владавине био је врло буран. Својом израбљивачком финансијском политиком беше огорчио народ, a својим пристајањем уз монофизите, велик део православног грчког свештенства. Против цара се јављаху праве побуне. Незадовољство против цара које је избило y Тракији, покренуло је народ на устанак, на чијем челу се ставио војвода Виталијан.{{Напомена|Н. Јорга налази узрок овоме сукобу: „Што је антагонизам расе нашао ту прилику да се истакне“. — ''N. Jorga'': Relations entre l’Orient et l’Occident au Moyen âge, Paris, 1923, 31.}} У тој дунавској области било је становништво словенско и полулатинско, y старој традицији древних народа, Трачана и римских колониста. Да би ојачали своје редове, устаници позову y помоћ Хуне и Бугаре. Масовна устаничка војска разби неколике цареве војске и пленећи продре готово до Цариграда. Одатле су устаници били одбачени, после једне неуспеле поморске битке, те се повлаче y унутрашњост, крстарећи кроз Тракију, Мезију, Илирик и Епир.{{Напомена|Cfr. ''A. Marrast'': La vie byzantine au VIe siècle. Paris, 1881, 350 sq.; ''Hefele'': Concilingeschichte II, 666, 671—674; ''N. Nodilo'': Historia srednjega veka II, Zagreb, 1900, 98—106; ''Ст. Станојевић'': Византија и Срби I, 224—225; видети казивања Јована Антиохијског ''С. Müllrus'': Fragmenta historicorum graecorum, IV, Parisiis, 1885, 621.}} Византија је нудила устаницима споразум, али до споразума није дошло. Тако је успех овога устанка био од великога значаја, јер је директно угрожавао Византијско Царство. Након тих збивања, на византијски престо долази цар Јустин. За његову владавину се пак тврди да је била „једна више од интерегнума и припреме за дугогодишњу и тако значајну владу његова сестрића“.{{Напомена|Примедба ''H. Gelcera'' y Крумбахеровој : Geschichte der byzantinische Literatur. München, 1897, 928; cfr. ''Б. Панченко'': O тайной исторіи Прокопія. — Византійскій временикъ III (1896), 97—103.}} Иза тога, Јустинијан је преузео потпуну владу y Византији. За Јустинијана ce једно време на основу измишљених вести Томка Мрнавића из 1619. год. држало, да је био пореклом Словенин и да се звао Управда.{{Напомена|''A. Васильевъ'': Вопростъ о славянскомъ происхожденіи Юстиніана. Византійскій временикъ I (1894), 469—492; ''F. Šišić'': Kako је vizantijski car Justinijan postao Slaven. Zagreb. 1901. O Јустинијану темељита студија: ''Charles Diehl'': Justinien et la civilisation byzantine an VIe siècle. Paris, 1901; приказ ''K. Крумбахера'', Populöre Aufsätze. Leiprig, 1909, 153—168; cfr. ''H. Вуљић'': Из античке историје наше земље. — Глас САН CLX (1934), 72—81.}} Успеси Византије за његова времена, поред свег његовог несумњивог полета, више су релативни. Са свешћу о свом императорству, прецењујући снаге и средства којима је држава располагала, он је ишао за циљевима већим од оних који су се могли постићи; напори и жртве нису били сразмерни с постигнутим резултатима. Увукавши Византију y сукобе готово с целим светом, он је толико трошио њене изворе и животне сокове, да је довео најпосле y једно стање клонулости, које је личило на изнуреност.{{Напомена|''Hayry'', Byzantinische Zeitschrift XXXV (1935), 294—295.}} Из нешто сувеше општих вести сазнајемо, да је већ пред крај Јустинове и на почетку Јустинијанове владе настала на Дунаву живља активност разних сталноседелачких и колонизованих етничких скупина, племена и народа.{{Напомена|О тим бројним племенима око Дунава подробно говори ''Прокопије''. — De aedificiis, ed. Haury, 103; cfr. ''L. Niederle'': Slovanske starožitnosti II, 1, v Praze, 1906, 191—193. Он прве борбе ставља y Јустинијаново време. Исто и y Француском издању тог дела: Manuel de l’antiquité Slave I, Paris, 1923, 61—62.}} Сваке године, казује Прокопије y спису који није објективан и који y многом претерује,{{Напомена|Historia orcana, Ed. Bonn., 108.}} проваљују Хуни, Анти и Словени Σκλαβηνοί бива назив је преузет од самих Словена и одговара њиховом Словѣнинъ, y византијске покрајине, и то не само y Тракију и Мезију него и кроз Илирик, од Јонског мора до предграђа Цариграда. Ако узмемо да Прокопије претерује и да упади нису одмах узимали тако велике размере, они су ипак својим учесталим појавама морали скретати пажњу на себе. Међутим, управ y време тих навала, Византија је морала да наставља рат с Персијом, који је избио пред смрт Јустинову ради Ивираца, што су, y опасности од Персијанаца, примили, као и Лази, византијско покровитељство. Византијску војску је предводио Јустинијан. Његов савременик на персијском престолу био је Хозрије или Хусрев, врло популаран y народу, кога је после песник Фирдуси славио y својој Шахнами „као савршен идеал краљевске мудрости и праведности“.{{Напомена|''Ф. Барјактаревић'': Рустем и Сухраб. Београд, 1928, LVIII.}} Ради тог рата Јустинијан није имао на расположењу довољно војске, да је баци према дунавским народима, који су y масама надирали на Балкан.{{Напомена|''К. Güterbock'': Byzant und Persien in ihren diplomatisch — völkerechtlichen Beziehungen im Zeitalter Justinians. Berlin, 1906.}} Словени, чије име овом приликом сречамо први пут y историји, живели су као врло многобројан народ, y дунавско — потиском подручју, до иза карпатских гора, „кроз непрегледна подручја“, до Азовског мора. Белешке старијих писаца потврђују речи Јорданиса, хроничара из VI столећа, који каже: — Народ Венети, многобројан, који се углавном зове Словени („Sclavani, Sclaveni“) и Анти („чија се имена сад мењају према различитим породицама и местима“), станује од места Новијетунског (град Нове) и Мурзијанског језера до реке Дњестра.{{Напомена|''Jordanis'', Ed. Mommsen, Monumenta Germaniae, Get. V, 34—35.}} Тек су y VI столећу Словени дошли y ближи додир са Грцима и Римљанима имајући своје јасно етничко обележје; дотле, уколико су били повучени y вртлогу сеобе народа масовно са Истока према Дунаву, и одатле на Балканско полуострво, стари писци их не бележе са јасним етничким обележјем као посебне етничке групе, племена или народ, већ y скупини или маси са осталим народима.{{Напомена|Cfr. ''E. Э. Липшиц'': Византийское крестьянство и славянская колонизация. — Византийский сборник. Ed. Академии наук СССР. Москва — Ленинград. 1945, 96.}} Први помен словенског имена јавља се, као што смо напред навели, y теолошким питањима и одговорима Псеудо Цезара Назијанског, на почетку VI столећа: οἴ Σκλαωηνοί καί φνςωνῖται, οἴ καί Δανούβιοι προσαγορενομενοι.{{Напомена|''K. Müllenhoff'': Donau — Dunavъ. — Archiv für slav. Philologie 3 (1876), 294—295.}} Словени су се, према том помену, y прастара времена спустили y долину Дунава и y њену непосредну близину. Ту их домало познаје и Прокопије, који наводи да Словени око Дунава с једнокрвним Антима, с којима да су се некада заједнички звали Спори, заузимају највећи део простора с горње стране река.{{Напомена|De bello gothico III, 14. Име Спори, Σπόροι, дошло је код Прокопија највероватније од βοσποροι и није карактеристично за Словене. ''L. Niederle'': Ueber die σποροι des Prokopios. — Archiv für slav. Philologie, XXIII (1901), 130—133.}} Тамо их изрично помињу и сви други писци VI столећа. „У другој половини V столећа“ каже К. Јиречек, „заузели су већ Словени за леђима Гепида Седмоградску, y чијој су топографској номенклатури оставили тако много трагова. Одатле, исто као кроз Молдавску, почели су да продиру према доњем Дунаву, до ког су већ сигурно допрли y доба одласка Источних Гота y Италију“.{{Напомена|''K. Јиречек — J. Радонић'': Историја Срба I, 48—49.}} Данашња се Влашка звала тад неко време словенском земљом. Велико германско племе Гепиди, које је 527. год. допрло до Срема, задржавало је, y извесној мери, за дужи низ година, словенско напредовање до самог Дунава, на његовој, од прилике, данашњој југословенској линији. Али га није могло задржати стално и на целом дунавском подручју. A кад су се Гепиди померили више према западу, ка Срему и Панонији, вероватно извесним делом под притиском нападача, онда је Дакија све више и неодољивије била плављена словенским етничким масама. To се y Цариграду видело врло брзо. Али, како Византија y тај мах, није имала довољно војске на расположењу, она је решила да y први мах своју дефанзиву на тој граници развије, место ратним походима, читавим системом утврђења. Нагло су подизани мањи и већи градићи, карауле и утврђења, да спречавају и заустављају непријатеља; а y исто време почело се и са оправљањем старих градова. На дунавској линији подигло се око осамдесет утврђења, а после се тај систем пренео и y унутрашњост. За заповедника на тој страни цар је поставио свог синовца Германа, као енергичног и ратоборног вођу. Овај је, доиста, с успехом одбијао упаде Словена, Анта и Бугара, али није дуго остао на својој дужности. Место њега дошао је 531. год. Хилвуд, можда пореклом Словенин или Ант, кога је међу својим дворанима био запазио Јустинијан. Хилвуд се показао достојан поверења. Борио се храбро, утерао противницима велик страх, прелазио чак, гонећи их, на њихову страну. Али је, после три године, и пао y борби с њима. Иза њега не дође нико ко би га достојно заменио. A можда се, y то време, није нико ни тражио, јер је цар имао тежих брига на другој страни.{{Напомена|Cfr. ''A. Rambaud'': De byzantino hippodromo et circensibus factionibus. Paris, 3870; ''T. Успенскій'': Партіи цирка и димы въ Константинополѣ. Виз. временникъ I, 1—16; ''G. Manojlović'': Carigradski narod od god. 400—800 po Is. Zagreb, 1904; ''K. Jaždžewski'': Das gegenseitliche Verhältnis slavischer und germanischer Elemente in Mitteleuropa seit dem Hunneneinfall bis zur Anarischen Landnahme ander mittleren Donau. Archaeologia Palona II. Warszawa 1959, str. 56—57.}} Једна борба између Словена и Анта y 533. год. омела је за неко време њихове покрете против Византије. Али су за то Бугари искористили y обилатој мери заузетост Византије на толиким странама. Од 535. год. не престају њихови упади. Године 538, под двојицом угледних вођа (византијски извори зову их изрично „владарима" — ρῆγες), као организоване дружине, y великом броју, упали су они y Тракију. Тамо се против њих скупила сва расположива војна снага Византије на северу Балкана са заповедницима Мале Скитије, Мезије и Илирика. Бугари су разбили y једној борби скитско-мезијске одреде, али су, продревши дубље y земљу, настрадали од удружених и са свих страна довучених византијских чета. Изгубили су чак и обе вође. Но, убрзо на Византинце, задовољне успехом, напале су нове гомиле Бугара и потукле их страховито. Сам заповедник Илирика, Аскум, изгледа бугарског порекла, би ухваћен и одвучен преко Дунава. Другог заробљеног византијског заповедника Бугари су искористили за богат откуп од 1000 златника, али свог саплемег ника, Аскума, на ког су били кивни, не хтедоше да ослободе. После таквог успеха природно је, да су нови нападаји били већи и још силнији. Нарочито је био жесток напад 539—540. год. Читаво Балканско полуострво, од Далмације до близу Цариграда, било је поприште варвара, који су харали и пустошили. У самом Илирику они су продрли y 32 града, a одвели су y плен на 120.000 душа. У борбама против Гота, Византији, после заузећа Понтуса, долази помоћ од 1600 коњаника, којима су заповедници, истина, Ромеји, али y којој су већину људи сачињавали Словени, Анти и Хуни, и то они са леве обале Дунава. Византијске вође познале су чак и особености словенског начина борбе. Они су, каже се, вешти да се сакрију за грм или за камен и да, искочивши изненада, заробе жива непријатеља, баш као што је случај код Црногораца и Херцеговаца све до балканских ратова (1912—1913), што је y народу познато под именом „уфати крвника“, a ратник који хвата жива непријатеља зове се „фати крвник“. „Око Дунава, где станују, тако су увек нападали Грке и остале варваре“. Тако је исто било и y византијској војсци против Персије не само словенских и антских војника, него чак и заповедника; по имену се од њих помињу Дабрагезас (Даброгост), Вишиград и Сварунас.{{Напомена|''Prokopie'': De bello Gothico, I, 27; II, 26; ''Agatija'', IV, 6, 20; cfr. ''J. Jung'': Roemer und Romanen in den Donaulaendern. Innsbruck, 1887, 230.}} Ово служење y царској војсци знатно је допринело, да Словени, Анти, Протобугари и други изближе познају и начин византијске војне организације и њихове тактичке маневре и врсте оружја и да се тим после сами користе.{{Напомена|Cfr. ''Е. Gibbon — J. B. Bury'': The history of the decline and fall of the Roman Empire IV, 346. Ty се наводи ова карактеристика: „The military art was unknown to the Sclavonians, their name was obscure, and their conquests were inglorius.“}} Сем тога, то, што су њих Византинци примали y војску и служили се њима, давало је свима извесно самопоуздање, стварало код њих свест о својој вредности и после давало могућности за понекад смеле замисли и одлучан став. Византија, међутим, трошена многим борбама с једне стране са спољашњим непријатељима, a с друге стране услед унутрашњих борби сукоба класа, требала је стално доста људства и кад није могла да изведе y довољној мери своје, она се морала служити тим што јoj се нудило. Дуготрајни рат y Италији, са сваковрсним обртима, очевидно је слабио снаге Византијског Царства и изазивао својим током не само незадовољство y самом народу, него и нове непријатеље. Ускоро, y покореној Африци избили су нереди, ради којих су се морале тамо држати и обнављати јаче посаде. У исто време пустошили су Персијанци области Мале Азије, Арменију, Месопотамију и нарочито Сирију. Најпосле, 542. год., пошто се и пре јављала на махове, обухвати страховита куга европски свет. Нарочито пострада y улице збијени, густо насељени и никад довољно хигијенски Цариград, али и места по унутрашњности, заједно с војничким посадама, не беху поштеђена. Te све невоље Византије покушавају да искористе међу другима и Словени. И они су прелазили Дунав и ишли по ратни плен, али су на једном таквом походу страдали од германских Херула, тада царских савезника на подручју око Београда. Византија је настојала, да Словене и њихове сроднике Анте или придобије за се, као и друге варваре, или да их крвно завади између себе, не би ли их се ослободила на тај начин. Антима је нудила уз новчане награде чак и један град с околном земљом, y коју би се по потреби преселили. Понуђени, али још непознати град звао се Турис. Очевидно је, да тих Анта није било много, кад им је за насеље могао бити нуђен само један град с околином, односно да се могло овде радити само о једној дружини ратника. Цена те понуде била је, да Анти са Словенима бране дунавску границу од протобугарских упада. Ови су дали пристанак, мислећи на нове уцене. Као предмет те уцене био је један човек, који је, из користољубља, с извесне стране био оглашен за оног Словенима и Антима добро познатог, a недавно погинулог византијског заповедника Хилвуда.{{Напомена|Лажни Хилвуд је први наш авантуриста, који личи на Шћепана Малог, познатог авантуристу из новије историјске прошлости Црне Горе. Ухваћен је y лажи. — ''Prokopie'': De bello Gothico, III, 14.}} Али су Византинци наскоро ухватили Хилвуда и онемоћули све даље планове с њим (544. год.). Упадајући y византијске облаети, понекад далеко y унутрашњост, Словени се почињу постепено и привикавати на везе с њима, a појединци се чак одлучују, да тамо и презимљују и после тога се ту и настањују. Посредници су им донекле сродници y византијској служби. Византија није могла да прати све њихове покрете на пространом и разним туђим народима проширеном земљишту. Сем тога, она стварно задуго није ни имала y свјој власти западни део Балканског полуострва. Осећајући да треба обезбедити свој посед y Италији, не заборављајући богатство напуштених предела, групишући се, из много привредних и војничких разлога, око обала Јадранског мора, Готи беху 504—505. год., као што смо поменули, проширили своју власт на истоку до Сингидунума, a на југу до близу средње Арбаније. Они су тад важили као византијски савезници и та акција није им се морала тумачити као акт непријатељства, y Цариграду се, разумљиво, ипак гледала преким оком. Стога, чим су међу Готима настале унутрашње борбе око власти, 534—535. год., употребила је Византија прву прилику, да покуша обнову византијске власти на тој страни Балкана y вези с борбама y Италији. Када су борбе између Византије и Гота узеле маха, почеле су словенске чете да прелазе Дунав и да се користе ратним метежима. Византијска војска уз помоћ флоте груписала се углавном на обалама Далмације, сузбијајући готске покушаје, да се искрцају и поврате изгубљене територије. Унутрашњности се није обраћала довољна пажња и то се, међу етничким скупинама и племенима око Дунава, одмах осетило. Кад је византијска војска прешла y Италију, нагрнуше Словени на Балканско полуострво y већим масама. Њихове чете допиру све до Драча, ударајући и на тврде градове и узимајући их чак, јер, како вели један савременик, „није било никог да их брани“.{{Напомена|''Prokopie'': De bello Gothico, III, 29.}} Сва византијска војска према њима ценила се на 15.000 људи, али се није усуђивала да су упушта y борбе, што ће рећи, да су Словени били многоборјнији и јачи. Рат Византије против Гота трајао је двадесет година, имао много критичних фаза за византијско оружје, и давао довољно могућности свим противницима Царства и пљачкашима и уцењивачима, да му направе много неприлика. Нарочито страдају Илирик и Тракија, y које често упадају варвари, за које Прокопије с болом казује, како су „већ постали непосредни суседи“ царских поданика. Године 536. преотели су Сирмиј од Гота, преко воље цареве, Гепиди, y чијој власти беше подручје Бачке и Баната; a другом племену Лангобардима, уступила је Византија панонске тврђаве, град Норикум и још нека места, да би их добила за савезнике против Гота. Не верујући Гепидима Византија је поново предала утврђени Сингидунум Херулима, да јој буду стража на граници, давајући им за одану службу годишње поклоне, које је некад давала Гепидима. Наскоро су та племена почела љуту борбу до истраге. Нарочито беху жестоке борбе између Гепида и Лангобарда, који су се све више примицали дунавској линији. Словени постепено шире свој утицај и посед на границама. С почетка, они се јављају с упадима само на Дунаву допирући до њега или преко местимично пустих или незаштићених простора из унутрашњости, где су им била главна станишта, или преко туђег подручја. Њихових сталних поседа на Дунаву није било скоро до четрдесетих година VI столећа. У то доба их Византинци траже по два-три дана марша са главне операционе дунавске линије. Али од четрдесетих година словенске масе y залеђини бивају гушће и продиру постепено све више према западу и допиру до линије Саве. Ha тим подручјима они су наилазили на Гепиде, који су били јако ратничко племе. Док су Гепиди имали слободне руке словенска продирања нису ишла лако, али кад су Гепиди запали y тешке борбе с Лонгобардима они нису могли давати Словенима отпор, који би спречио сваку акцију. Њихова линија постепено попушта пред словенским масама. Словени тако продиру све ближе према обали и добијају све више маха. Гепиди се према њима не могу да понашају више као моћнији него воде пријатељске преговоре; помажу им при прелазима и учествују, y извесној мери, y добити. Тако се, постепено, учвршћују Словени на доста широкој линији све до граница провинције Далмације. Један свиреп поход Словена y унутрашњост Византије забележен је 548. године. Једна њихова чета, не већа од 3000 људи, прешла је без препреке Дунав, па без икакве муке и Марицу и ту се поделила y две групе. Већа група имала је 1800 људи, a мања остатак од 1200 људи. Пролазећи y ратном пустошењу Илирик и Тракију оне су тукле византијска одељења, с којима би се сукобиле, иако су биле слабије бројем. Једно јако византијско одељење коњице, кoje се налазило y трачкој тврђави Цурулу, под заповедништвом Азбада, царског дворјанина, покуша напад, али би исто тако разбијено и до ноге потучено, a Азбад заробљен. Њему су Словени најпре скидали ремење с коже на леђима, па га онда бацили y ватру. Несметано су после тога пустошили Тракију и Илирик. Чак су сад заузимали и то не јуришем, него понегде и опсадом многе тврђаве, стекавши искуства и ратне вештине; a пре, каже Прокопије, нити се усуђиваху сићи y равницу нити борити се око градова. Тако заузеше и приморски град Топер y Тракији, дванаест дана хода од самог Цариграда. Градско мушко становништво, око 15.000, поубијаше, a жене и децу са свим благом поведоше y робље. Словенске борбе y граду Топеру, много личе на хунска ратовања, по својој свирепости.{{Напомена|''Prokopie'': De bello gothico, III, 38.}} Готи, после повлачења Византинаца из Италије, имали су да савладају преостале ромејске посаде, које су се храбро опирале, али су без помоћи из отаџбине биле осуђене да пропадну. Кад су, вршећи тај посао, добили Регијум и напали Сицилију и Месану, потакну то Византију, да још једном покуша срећу y Италији. Неповерљива и неодлучна, она се с почетка колебала коме да повери врховно воћство, па се најзад одлучила за једнога од великаша из владајуће династије (Герман). Овај, да обезебди успех, ожени се чак једном Готкињом из владајуће куће, рачунајући, да ће тако стећи везе с непријатељима и један им део довести y немогућност да се бори, с успехом је, исто тако, организовао и прикупљање војске, y коју се јављаху не само византијски поданици, него и многи од народа с горње стране Дунава. Док се ова војска опремала y Илирику, y Сардици, пређоше Словени, y броју као никад дотле, y Византију и утабориште се пред Нишем. Неке од њих, који су се расули по земљи, да би пљачкали, ухвате Византинци и испитају, па, чувши да намеравају поћи на Солун и околне градове, обавесте одмах о том свога владара. Византијски владар се забрину и нареди да спремљена војска засад одустане од похода на Италију, a да свакако гледа сузбити Словене. Ови, међутим, дознавши за то и рачунајући са спремљеном војском не усудише се да приме борбу, него прешавши y илирске горе, спустише се y Далмацију. Герман, кад је минула та опасност, нареди, да се војска спреми за Италију, али му не би суђено да наум изведе. Изненада се разболи и наскоро умре. Место њега беху одређени други предводитељи из реда феудалних великаша. Они с војском дођоше y Далмацију, y Салону, да ту презиме, јер би због студени било тешко сувим предузети пут y Италију, 550. године. У то време преко Дунава пређе нова група Словена и споји се са онима, који већ од раније беху на доњој страни. Већ је онда упадало y очи то прелажење и наваљивање Словена на Византију, кадгод ова подузима јаче акције против Гота. Није чудо стога, што се код Грка јављало подозрење, да то не бива случајно и да између Тотиле и Словена постоје неке везе. Они су их тумачили подмићивањем од стране Тотилине; углавном, оним средством, којим су се Византинци служили употребљавајући и изигравајући суседне народе y своје сврхе. У ствари, Словени су само искоришћавали прилике, кад је византијска војска заузета на другој страни, да несметани врше свој посао. Словени се, y записима из ових времена, приказују већ као људи, који се y унутрашњности Византије почињу задржавати проводећи ту зиму, и то, по изричном казивању, „као y својој земљи нимало се не бојећи непријатеља“.{{Напомена|''Prokopie'': De bello Gothico, III, 466.}} Византија је овог пута кренула против њих знатну војску. Ta војска наиђе на једно одељење Словена код Адријанопоља. Ови су се, претоварени пленом, једва кретали. Кад приметише грчку војску, учврстише се на једном брежуљку, a Византинци стајаху y долини не улазећи y борбу. Најзад, кад се због узалудног чекања јавило незадовољство y ромејској војсци и отворена пребацивања вођама, да су y свом обиљу занемарили војнике, покушаше ови напад на Словене, али бише, поред све храбрости војника, потпуно разбијени. Изгубили су y борби чак и једну заставу. Несметани, Словени су сад пошли да плене и даље. Од њих овога пута пострада и Астика, једна покрајина, за коју се дотле није памтило да је било пустошена, и која је, према том, дала ретко богат плен. Овако харајући Словени су допрли до самог Великог зида, нешто мало више него дан хода удаљеног од самог Цариграда. Појачана ромејска војска, y потери, стигла је једну словенску чету тих пљачкаша и повратила један део плена и заробљеника, алу су други успели да се, још увек с богатим ратним пленом, врате кућама.{{Напомена|''Prokopie'': De bello Gothico, III, 34—40.}} Док су се водиле борбе по Италији, Византија је y исто време ушла y нови рат с Персијом, који се није могао да сврши брзо и повољно из истог разлога из кога се није свршио ни рат с Готима: заузета на толико удаљеним странама Византија ни на једној није могла да концентрише сву своју војничку снагу, па да изведе прави ударац; с половичним средствима постизавани су y најбољу руку само половични успеси. Очекујући то и сама, Византија је, после узалудних трошкова и жртава, једва дочекала прву прилику да се измири с Персијом, чак и по цену угледа Царевине, пристајући да персијским владарима даје једну врсту годишњег данка y облику поклона. Док је војска y Италији, на главном ратишту, месецима остајала без плате и губила с тога доста лица, која су чак понекад пребегавала и непријатељу, дотле се, на другој страни, куповао скупим златом мир, за који се није било сигурно да је на доброј основи. To је, природно, још и онда изазивало прекоре и осуде. Још и пре коначног мира са Персијом организовала је Византија нови поход на Италију. У помоћ су дошла и нека варварска племена: Лангобарди, Гепиди и Херули, a уз њих и нешто Хуна, па чак и Персијанаца. Али, управо y то време беху дошли y помоћ Гепидима против Лангобарда Хуни, по свој прилици Бугари. Они се појавише пре времена y најнезгоднији час, кад су оба племена имала да, место међусобних обрачуна, изврше заједнички једну обавезу према Византији. Да их се некако ослободе Гепиди их без великих устручавања упутише y византијско подручје, из своје области, са Саве, јер су Византинци, поучени искуством и можда y намери, да несметано проведу прибирање војске, били поставили врло пажљиве страже, да спречавају прелаз са Дунава y Илирик и Тракију. Док су Хуни пљачкали по унутрашњости и чак ометали кретања византијске војске. Византија је смислила да их се реши тако, што ће их међусобно завадити.{{Напомена|''Prokopie'': De bello Gothico, IV, 18.}} Тих Хуна била су два племена, Утригури и Кутригури. Као што смо већ поменули, постоји мишљење, да су то били y ствари Протобугари. Они су, y општем померању народа, прешли Меотско море и сукобили се ту с Готима, па их потиснули и заузели њихова подручја. To су били Кутригури, који су од цара добивали годишње поклоне, па ипак готово редовно ишли y пљачку по његовој држави, „будући Ромејима и савезници и непријатељи“.{{Напомена|''Prokopie'': De bello Gothico, IV, 5. O њима и ''Agatija'': Historici graeci minores, Ed. L. Dindorf, II, Lipsiae, 1871, 365.}} Утригури су остали y старој постојбини, y унутрашњости Русије, далеко од Ромеја и без опасности за њих. И овога пута y борбу је пошло оно друго ближе племе. Византија, да их одбије, посла богате дарове Утригурима тужећи се на њихове саплеменике и стављајући им y изглед и нове добитке, ако устану на њих. Ови пристану и са Готима из свога суседства, под воћством Сандиља (Сандилха), нападоше на Кутригуре, прешавши Танаис, и потуку их y једној дуготрајној бици. Користећи се тим борбама спасоше се многе хиљаде грчких заробљеника и несметано се вратише y отаџбину. Византија обавести о томе и Кутригуре, који су пљачкали по Византији, и да се што пре уклоне даде им јаш и много новца и обећања, да ће их примити и населити и по Тракији, да је бране од осталих варвара, ако им више не буде могуће да се стане на свом подручју. Византија је тако одбила Протобугаре од границе. Али се одмах идуће године, 552, јављају Словени са својим упадима y Илирик. Ту су овог пута, као пре y Тракији, починили многе грозоте. Византија посла на њих једну војску, међу чијим вођама беху и Гермаnови синови. Слабији бројем, Византиnци нису смели да се упусте y борбу, него су пратили словенске чете, тукли позадину и хватали појединце. Али то није нимало ометало Словене; они су гонили свој плен и убијали и задобијали плен где су стизали. Ромејска војска није могла ни да им спречи повратак преко Дунава. Гепиди су Словене превозили узимајући по златник на главу и тако им омогућили да преведу кући читав, судећи по тој цени, веома богати плен. Да спречи y будуће те везе, Византија намисли да се нагоди са Гепадима и осами Словене. Али јој се за освету даде боља прилика. У борби између Гепида и Лангобарда, која ускоро настаlе, она се стави nа страну Лангобарда, упутивши им y помоћ само једну малу чету Гота, и тим је осетно припомогла победи Лангобарда.{{Напомена|Нав. дело IV, 25.}} После Тотилине погибије 552. год., иза пораза код Тагипа и пропасти готске државе, престају за неко време упади Словена и других народа с Дунава. Уплашила их је свакако могућност, да се сад обрати против њих војска победnица, a престале су, можда, и све везе с Тотилом, уколико их је било. По свој прилици и Визанtија је сад, покоривши Италију, могла да одвоји, бар y први мах, нешто више војске за посаде y градовима унутрашњости и да појача страже око Дунава, ако никојима другима, a оно Трачанима и Илирима, које је y великом броју била покупила за задњи напор тог похода против Тотиле.{{Напомена|Нав. дело, 202.}} Византија је остала победник на неколико страна, скршила је опасне државе и Вандала и Гота, успела је чак да закорачи и y Италију, мучену унутрашњим борбама Визигота, али је то све донело врло мале, или готово никакве користи снажењу матице Царства. Непрестано ратовање тражило је силне људске жртве, варварисало нарави и менталитет и рушило општа добра и материјалне и духовне културе. Италија је постала гомила згаришта и поприште завојевачких хорди. Северна Африка осим Египта, од рата и куге, опустела је готово сасвим и стала све наглије да пропада. Државне финансије потпуно су се пореметиле и као последица тога дошао је с једне стране притисак на народ, да се створе нови извори прихода, a с друге стране опште падање вредности новца и поскупљивање живота. Чиновници, нарочито виши, посебно логотети y војсци, чинили су велике злоупотребе с државним новцем и ишли за личним богатством; сам чувени војвода Велизар сабрао је толико блага, да је то било зазорно чак и двору. Како су средства за државу требала, наметали су се порези без много обзира на расположење земље и на могућност остварења. Ратни кулук, δυνωνή на који је био обавезан сваки власник земље, a који се састојао, да се за војску спреме извесне нужне ствари опскрбе, изметнуо се током рата y насилне реквизиције и извесне присилне коморџијске службе; a како ратовање за све време VI ст. по н.е. није готово никако престајало, то је намет постојао све тежи и стално све несноснији. Тај озлоглашени намет, y облику реквизиције, употребљавао се y неколико махова и за прехрану престонице и давао тамо прилике појединцима, да се несавесно користе бедом једних и беспомоћношћу других. A осим тога било је и других намета. Од њих је, опет земљевласнику, најтеже падао порез зван επιβολή, који је, да фискус не би изгубио приходе, обавезивао суседе да плаћају порез за опустела комшијска земљишта, макар и не била увек обрађена. Чиновници су за своје издржавање ударали посебан намет ἀερικόν. Подигнуте су државне царине и пристојбе; чињена многа ограничења трговине; долази се на мисао извесног монополисања робе y корист државе, нпр. свиле, коja је давала врло велике приходе. Поједини чиновници монополисали су за државу, a y ствари више за своју корист, и друге предмете трговачког промета, нарочито оне нужне за прехрану као со, па чак и хлеб. Све добре раније намере државне управе, да поправи администрацију, пропале су, јер су y злу уврежени систем и невоље и намети изазвани ратом и недоследна и недовољно солидна контрола онемогућавали свако стварно побољшање.{{Напомена|Joannis Lydi de magistratibus populi romani. Lipsiae 1903, 152; cfr. ''Панченко'', Виз. временикъ, III, 461—527.}} У Византији се осећала замореност и потиштеност. Државни режим нема срца ни за један одлучан потез. Нарочито се примећује опадање државнога интереса за војску. Ова, ослабљена дугим ратовањима и деморалисана многим злоуоптребама, постаје чак непријатна царској управи и прве мере за уређење државне финансијске равнотеже траже и доносе смањење војске. Место 645.000 људи, колико је требало бити y војсци, остало је једва 150.000, расутих по свима покрајинама државе. И ова сведена на минимум стајаћа војска, бедно је издржавана.{{Напомена|''Agatija'', нав. дело, 369—371; ''Ch. Diehl'': Justinien, 415—418.}} Место војском цареви се баве верским питањима и ради њих запостављају све друге државне послове. У првој половини VI столећа по н.е. опасност од варвара запретила је непосредно и самом Цариграду и очевидно показивала зло по Византију, које, поред свих далеких успеха на западу, није могло да се спречи на кућњем прагу. Година 558. била је врло тешка. Силан земљотрес оштетио је многе зграде y вароши и саму Аја Софију, a Анастасијев зид, занемарен и иначе, развалио се на неколико места. Зима је била ретко оштра тако, да се Дунав следио и омогућавао прелаз не само људима, него и тешким колима. Ову прилику употребе Кутригури, који су се нашли y близини, и пређу с војском замрзнуту реку. Ha пут им није стао нико. Чак се изрично наводи, да су нашли пусте тамошње придунавске крајеве и да су без муке прошли све до Тракије. Јустинијанове тврђаве беху голо камење. Осетивши то Хуни се поделише, па један одред оде y пљачку пут Хеладе, која исто тако не беше чувана, a други пут трачког херонеза, намеравајући да се отуд превезе и y Азију. Гро војске, на броју 7.000 коњаника крену на Цариград, да казни престоницу тобоже ради тога, што је Византија помагала њихове противнике Утригуре. Немајући никог да их спречи, Кутригури су пленили што су стигли, и нарочито су отимали жене за своје сексуалне прохтеве. Злочини су били ужасни и вршени пред самим Цариградом. Проваљени велики зид није им могао правити озбиљне сметње и варвари су продрли на неколико километара до престонице и утаборили се код Мелантијаде. У граду наста велик метеж добеглица и неописан страх. Сама византијска државна управа била је очито збуњена и преплашена. Војске способне за праву борбу није било и то је страву чинило још воћом. Царска гарда, схоларији, беше војска за параду и невична боју, a и она је једва дотицала, да запоседне најважније тачке на самим градским зидинама. У невољи, покупише се стари византијски ратни ветерани, њима се придружише сељаци из околине, који су страдали и бежали од Хуна, и тако удружена ордија крену ван града y сусрет Хунима, запаливши многе ватре, и копајући шанчеве ради утврђења и одбране. Овако организована византијска маса успела је да одбије Хуне. И остала два хунска одреда нису имала y рату успеха ни на копну ни на мору. Трећи одред хунске војске, сузбили су Грци y термопилском кланцу, па се и тај вратио првом одреду, водећи, као и остали, силан плен и много робље. Ујединивши се, Кутригури осетише своју снагу поново и почеше уцењивати Цариград. Тражили су исту плату колику добивају и Утригури и откуп за робље, које ће, не буде ли избављено, све поклати. Византија им испуни те услове, једва дочекавши да их се може ослободити, али са планом да завади Кутригуре са Утригурима. У тој жељи, Византија поручи Утригурима, ако желе и даље имати њену милост, нека Кутригуре учине безопасним и покажу своју већу вредност. Осим тога, они треба да испуне и своје савезничке обавезе према Ромејима y погледу њихових непријатеља. Оваква је порука код варвара одмах деловала. Утригури кренуше на Кутригуре, уђоше y њихово подручје, попљачкаше их и заробише много жена и деце, a онда крену на Дунав, да пресретну и главне снаге куртигурске. Ту су их такође разбили и отели им сав плен и новац. Од тога времена не престају борбе између та два племена, крваве до истраге, које их готово доводе до пропасти. За Византинце, наравно, тако завађени и узајамно закрвљени, нису више значили никакву озбиљну опасност. За њих се није y Византији касније знало ни где станују.{{Напомена|''Agatija'', V, gl. 11—25; ''Menander Protektor'': Historici graeci minores, II, 3, казује да су Утригури одговорили с почетка Византији, како им је тешко одлучити се на ту борбу, пошто су оба племена сродна. Међутим, суровост и дивљања, којима су се узајамно трли, не говори за то, да је код њих било много дубљег осећања о тој сродности. — Доцнији грчки писци казују, да су и Словени учествовали y нападу око Цариграда. — Cfr. ''Ст. Станојевић'': нав. дело, 229—230. Савремени извори не помињу њихова имена, што, уосталом, не значи да их није било. ''Виктор Тоненски'', необавештен, ставља овај напад y 560. год., a приписује га Бугарима. — М. G. H., XI, 205; cfr. ''Златарски'': нав. дело, 68—71.}} У то време долази на византијске границе једно ново азијско племе, које ће неколико столећа бити једно од најважнијих y етничкој историји средње Европе. To су Авари или Словенима познати под именом Обри.{{Напомена|''М. Будимир'' мисли, да имена ''Обри'' и ''Авари'' „не морају бити истог порекла, јер се слов. ''обри'' „моћан“ због имена Обрен може сматрати старим наслеђем из индоевропске језичке заједнице“. — Југословински историјски часопис I (1936), 541.}} Обри{{Напомена|''Abere'' или abre y кабадинско-черкеском, истиче ''Н. Жупанић'', значи дива, као и чешком obr. — Гласник Етнографског музеја y Београду X (1935), 14.}} су неко турско-татарско племе, које је становало иза Каспијског језера.{{Напомена|''J. Bidez and L. Parwentier'': The ecclesiastical history of Enagrius V. London, 1898, cfr. ''Vamberijevo'' разлагање, Der Ursprung der Magyaren, Leipzig, 1882, 28—31, 35—37. Популарну њихову историју дао је ''М. Brion'': La vie des Huns. Paris, 1931, 158, sq.}} У Дагестану још и данас има „Авара“, где их сматрају „као најмоћније и најславније од лезгинских племена“.{{Напомена|''E. Orsolle'': Le Coucase. Paris, 1885, 19.}} Као и Хуни имају све особине Шамана и уралско-алтајског начина живота и толико су им блиски бојом лица и општим изгледом, да их многи од старијих писаца или потпуно мешају или свесно идентификују с њима.{{Напомена|Dux haec nomina illorum Hunni et Abares (vel Avares) erant praecipna; sed hoc alterum serius tandem innouit. — ''F. F. Otrokosci'': Origines hungaricae, I, Franequerac, 1693, 145.}} Теофилакт Симоката, византијски писац који је понајбоље обавештен о Обрима, не сматра ове Обре, што су дошли y Европу, правим Обрима, оним моћним племеном, чији је глас био врло велик, него тврди, да је то y ствари једно хунско племе, што се само прозвало Обрима управ ради гласа оних првих.{{Напомена|Theophylacti Simocattae Historiae. Ed. C. Boor. Lipsiae, 1887, 257—258. Ороним ''Хина глава'' (околина Билеће y Херцеговини), дошао је по Хунима. Наш најстарији облик за тај израз је Хынъ. — ''A. Соболевски'', Archiv für slav. Philologie XXX (1909), str. 474.}} Обри су номадско племе, које нигде није имало потпуно сталних седишта.{{Напомена|''K. Porfirogenit''; De administrando imperio. Ed. Bonn., 141; cfr. ''H. Kutschera'': Die Chazaren, Wien, 1909, 48.}} Ha основу свих вести, што их имамо о њима, као и о највећем делу западних азијских народа и племена, долази се до општег утиска, да је стално пребивалиште била код њих уопште ретка појава. Услед узајамних борби, они се непрестано померају и непрестано угрожавају једни друге. У турском avar уопште значи бегунац и скитач.{{Напомена|''К. Јиречек'': Историја Срба, I, 80.}} Као y Хазара, Персијанаца и Татара вођа им се зове каган χάγ — ανος, χάγανος, контракцијом кâн и хâн.{{Напомена|Име βάϊανος (ὅ ῖῶν Ἀβάρων ῆιεμων), ''Menander'': нав, дело, 58, очувало се код нас као бâн (исто у стегнутом облику).}} Као и Хуни, они су ванредни коњаници. Коњ и човек не растављају се чак ни после смрти.{{Напомена|''Ј. Hampel'': Alterthümer des Grühen Mittelalters in Ungarn, I, Braunschweig, 1905, 77—80.}} Кобиле им дају главну народну храну, своје млеко за кисели кимис. И ношња им је, као y Хуна, и читав изглед.{{Напомена|''Teofan'', Ed. Bonn., I, 359.}} Вероломни су, каже се за њих, и потпуно непоуздани, „најгори y том од свих што живе номадским животом“.{{Напомена|Theophylacti Simocattae Historiae, 44.}} Хвалисавци су без мере;{{Напомена|''Menander'': нав. дело, 4.}} уз то су лакоми и блудници. Имају, уопште, и све друге рђаве особине варварских азијских племена и народа, кoje су тлачили или служили. Потчињени су били Турцима и много су зазирали од њих. Кад се 552. год. турски султан Силзивул дигао против њих и потукао их, они почеше да беже испод његове власти. Један њихов део, на 20.000 лица, на том бегу, остављајући Меотски Босфор и обале Црног мора, стиже на Дунав, потискујући пред собом племена, која су живела једна уз друге онуда, куд су они пролазили.{{Напомена|''Euagrije'': нав. дело, 190.}} Тај бег Обара био је добро запамћен и Византинци су им га чешће пребацивали, док су Турци сваком приликом наглашавали, да су Обри још увек њихови поданици.{{Напомена|Има помена, да су Турци с поклонима молили још цара Јустина, да не прими Обре. — ''Teofan Vizantinac'': Historici graeci minores, I, 446—447; cfr. ''Th. Simocattae'': нав. дело, 258; ''K. Kopf'': Ersch. — Gruberische Encyklopädie, Bd. 85, Leipzig, 1867, 83; ''Ст. Станојевић'': нав. дело, 230—231.}} Сам им је султан претио, сазнавши да су дошли византијском цару, да, ма где били, не могу измаћи његовој сабљи.{{Напомена|''Menander'', нав. дело, 9.}} Повлачење Обара испред Турака према западу, и борбе, које су настале услед њихова надирања, као и међусобна клања хунских племена изнад Дунава, изазваше општу пометеност и несигурност на том подручју. Помућена племена нису знала, шта све може изићи из тог општег непријатељства и стога се, y невољи, обраћају Цариграду и нудећи тобоже своје услуге y ствари тражећи, да отуд буду подржани. Тако раде многа хунска племена као Сарагури и Уроги и Оногури. Византија их, усвојивши једном ту тактику, прима усрдно и отпушта са даровима. Исто тако опет поступају и Обри.{{Напомена|''Prisk'': Hist. Graeci min. I, 341.}} Они се обраћају 558. год. Аланима, да их доведу y везу с Грцима. Тај покушај је успео, и Обри послаше посланство y престоницу. Ha тражење обарског посланства, Обри и Византија склопише савез, по коме Обри затражише дарове, сталну плату и радну земљу за насеље. Византија пристаде на све то. Судећи по Менандру, овај је савез наилазио на одобравање, јер се Византинцима чинило, да је главно да други за њих свршавају послове, па свеједно, да ли ће Обри победити или бити побеђени.{{Напомена|''Menander'', нав. дело, 4—5.}} Јован Ефески казује да се варварима допадало то богато византијско поклањање и они су често под разним изговорима долазили y Цариград, y гомилама, и стално били награђивани. A свет, заједно са сенатом, бунио се против тога и корио цара ради тако „широке руке“.{{Напомена|Die Kirchen — Geschichte des Johannes von Ephesus. Aus dem Syrischen, übersetzt von ''J. M. Schönfelder'', München, 1862, 253.}} У тим и таквим осудама било је често и неразумевања за праве мотиве понеких поступака Византије. Византија је, доиста, давала понекад поклоне да извесне варваре „скине с врата“; давала их је, како смо рекли, и с намером да их тим поклонима завађа и квари; али их је давала доста често и стога, што су јој поклони, ипак, били јевтинији од издржавања какве веће војске, или организације неког већег похода. У ствари, Обри су одмах почели нападаје за рачун Византије и борили су се са Утигурима, Залима и Сабирима и жестоко потукли Анте.{{Напомена|''Menander'': нав. дело, 5—6.}} Око 562. год. послаше Обри своје посланство Византији, да им одреди земљу за насеља. Византија им понуди бившу постојбину Херула, тзв. „Другу Панонију“. Обри не пристадоше на то и изјавише да остају y Скитији. Али, Византија беше поверљиво сазнала, да је жеља Обара била y ствари друга; они нису тражили земљу као стално насеље, него као погодно подручје за пљачку и стога су хтели дозволу, да пређу на десну обалу Дунава. Тако Византија задржаваше обарске посланике што дуже, и даде се да што боље осигура одбрану реке. Обарски посланици видевши да не могу постићи што су желели, приме уобичајено поклоне и, покуповавши што им је требало и доста оружја, крену кућама. Ha путу, Византинци им одузеше то оружје. Стога се Обри разљуте, као и због неуспеха посланства y Цариграду, те између њих и Византије изби отворено непријатељство.{{Напомена|''Menander'': нав. дело, 7—9; ''E. Stein'': Studien zur Geschichte des byzantinischen Reiches. Stuttgart, 1919, 2—5.}} == Напомене == {{напомене}} == Извор == * [http://www.promacedonia.org/tvet/vukanovich_etnogeneza_juzhnih_slovena_1974.pdf Етногенеза Јужних Словена] [[Категорија:Етногенеза Јужних Словена]] c0ydpyuvxe98csflgg8vicuz72y3bvr 0 61880 148082 147951 2026-10-30T12:20:03Z Galicijac 19151 /* Извор */ Заменио извор бољим. 148082 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Татомир Вукановић|Татомир Вукановић]] | [[Етногенеза Јужних Словена]] | | [[Етногенеза Јужних Словена/4|Словенско насељавање на Балканско полуострво]] | [[Етногенеза Јужних Словена/5|Карактер словенског насељавања на Балканско полуострво<br>(Словенци, Хрвати, Срби, Македонски Словени)]] | [[Етногенеза Јужних Словена/6|Словени са Протобугарима и формирање бугарског народа]] }} Константин Порфирогенит (прва пол. X ст.) бележи неколико веома важних и особито занимљивих казивања о словенском досељавању на Балканско полуострво, a посебно о досељаваљу Срба и Хрвата. Ta казивања, основана на предањима, имају као сва предања која се бележе после готово три столећа, доста помућеног и легендарног, али нису, y својој основи, лишена своје праве историјске подлоге. Њих стога треба пажљиво узети y претрес и не оглашавати их као просту легенду, као што је досад радио известан број критичара: археолога, историчара и етнолога. К. Порфирогенит углавном казује ово: Обри су заузели Салону и настанили се y Далмацији, пошто је та земља „веома лепа“. Пре тога, поменуо је, смушено, да су то Обри урадили заједно са Словенима, „словенска племена која су се звала и Авари“. Један део Белих Хрвата, „с оне стране Баварске, петоро браће и две сестре, отисло се y свет, дошли су y Далмацију, започели борбу с Обрима и на крају их савладали.“{{Напомена|''М. Будимир'' је упозорио на Херодотово казивање, како су две женске и пет мушкараца дошли као хиперборејско посланство Аполонове свечаности y Делфима и на острву Делу. — Jugoslovenski istorijski časopns I, 3—4 (1935) 540.}} Отад Хрвати завладаше Далмацијом, али је y земљи још остало Обара и могу да се још увек распознају. Бели Хрвати потичу од некрштених Хрвата, који станују иза Угарске, близу Франачке, a y суседству Срба. Они су „добегли“ цару Ираклију пре Срба, y време кад су Обри господарили и беснили y Далмацији. Хрвати су савладали Обре „по наредби“ цара Ираклија и по његову одобрењу остали су y тој земљи. Ово казивање можемо довести y везу с чињеницама, које смо досад приказали. Наиме, временски је колонизација Словена добро везана за владавину цара Ираклија; y то доба она је заиста, имала своју одлучну и завршну фазу. Освајање Далмације извршили су Обри заједно са Словенима, али како су словенска племена и етничке скупине били под врховиом влашћу и воћством Обара, то је сасвим разумљиво, да се освајање и запамтило по Обрима, као господарима. Из Порфирогенитова текста не види се јасно, како су ти Бели Хрвати „добегли“ цару Ираклију и како је он баш њих, као бегунце, употребио за борбу против Обара. Очевидно је, да тим и истицањем, да су Хрвати по царевој наредби почели борбу и настанили се y Далмацији с његовим одобрењем, грчки писац жели да очува легитимно право византијске круне на те области и да иницијативу за све задржи код цара. Али је исто тако вероватно, да су Хрвати доиста имали извесног споразума с царем Ираклијем и можда били помагани од њега. Обри, као агресивнији, и као бољи организатори, били су за Византију свакако опаснији од више пасивних Словена. Како је Византија помагала Протобугаре против Обара, кивна на њих из много разлога, a нарочито после догађаја пре и за опсаде Цариграда, тако је врло вероватно давала извесне помоћи и Словенима. Уосталом, за Византију је могло бити само од користи, да се та два народа што крвавије заведе и да с једне стране остану што дуже y неприј атељству, a с друге да се што више y узајамним борбама ослабе, како би и једни и други постали неспособни за веће подвиге против Византије. Л. Хауптман је пажљивом студијом утврдио, да је казивање Порфирогенитово, које је састављено из више бележака писаних y различита времена његове владе, о постојању и границама Беле Хрватске y основи тачно и да се она налазила доиста на подручју горњег Повисља и Шлеске. Он узима, да су Бели Хрвати, не каже да ли непосредно из те области, за време општег устанка против Обара, продрли y Далмацију, савладали Обре и „место њих као племство завладали подложним Словенима“.{{Напомена|''Lj. Hauptmann'', Zbornik kralja Tomislava. JAZU, Zagreb, 1925, 86—127; cfr. Друштво и држава Јужних словена y првим вековима њихове историје. — Коларчев универзитет. — Предавање Л. Хауптмана. — „Политика“, 4.IV 1934. Cfr. ''Bulić F.'': Dolazak Hrvata i pohrvaćivanje Dalmacije. Sveslovenski zbornik. Zagreb, 1930, str. 1—5; ''Жупанић H.'': Хрвати код Атине. — Старинар VI. Београд, 1914, str. 95—153; ''Karaman I.'': Osnovna obilježja društveno—ekonomske i nacionalne strukture gradskog stanovništva u sjevernoj Hrvatskoj potkraj XIX i na početku XX stoljeća. JIČ, br. 4 (1969), str. 129—136; ''Klaić N.'': Marginalia uz problem doseljenja Hrviata. SAZU (1966), str. 17—36; ''ista'': Etnički odnosi u Bizantskoj, Dalmaciji (od VII do XII st.), JIČ, br. 4 (1969), str. 23—28; ''Lučić J.'': Etnički odnosi na dubrovačkom teritoriju u XIII stoljeću. JIČ, br. 4 (1969), str 28—31; ''Hauptmann Lj.'': Prihod Hrvatov. — Bulićev zbornik (1929), str. 515—545; isti: Karantanska Hrvatska. Zbornik kralja Tomislava. Zagreb, 1925, str. 297—317; ''isti'': Seobe Hrvata i Srba. JIČ, III, sv. 1—4, str. 30—61.}} Без двојбе, за потискивање Обара y Далмацији, требао је један прилив нове словенске снаге, и да су, y то време, појачане словенске колоније на Балканском полуострву новим досељеницима. Међу тим досењеницима y Далмацији провлађивала су свакако хрватска племена. Али није вероватно, да се Хрвати уопште тек тада јављају на подручју Балканског полуострва. Ми ћемо мало даље видети, кад будемо говорили о распореду словенских племена и етничких скупина на Балканском полуострву, како има повише трагова хрватских насеља далеко на југу Балкана, где их је, y већој или мањој маси, повукла заједничка етничка бујица Словена, када је надирала као освајач или као колонизатор иза освајача. Очевидно је, да су ти Хрвати били y заједници или блиском суседству негде с оним другим словенским племенима и етничким скупинама изнад Саве и Дунава, која су углавном вршила те нападаје. Ти Хрвати кренули су, можда, за време општег устанка против Обара и своје даље саплеменике, да им y борби некако помогну. Извесни хрватски родољубиви писци налазе чак y Порфирогенита и то, да је цар Ираклије „затражио помоћ“ и позвао Хрвате из Беле Хрватске против Обара.{{Напомена|''K. S. Gjalski'': Dolazak Hrvata — Savremnik XIX (1926), 41—47.}} Да је цар „затражио помоћ“ не код Сама који му је био ближи и уз то познат по успесима против Обара, него y далеких Хрвата y Малој Пољској и Шлеској није нимало вероватно, али да је хрватску борбу с Обрима прихватио и помагао, то се готово може узети као сигурно. Има једна ствар, која нарочито говори против тога, да су Хрвати из Беле Хрватске непосредно продрли до Далмације. Куд су прошли? Ако су ишли преко Паноније, што би био најкраћи и највероватнији пут, они би морали ударити на Обре. Како би они могли доћи y Далмацију као победитељи, a да обарска Панонија не буде савладана? Међутим, y Панонији, Обри су се одржали y својој власти, a били су од Сама потиснути само на западним и северозападним границама. Можда су Хрвати ишли преко Самова подручја? Али и онда би пре требало ослобађати словенска насеља y Норикуму и јужној Панонији, па тек онда доћи до Далмације. Стога, може се мислити, да су Словени, односно Хрвати, који се помињу као победници Обара y Далмацији, прешли на Балканско полуострво из Паноније, где су се одметнули од дотадашњих господара, и да су на далматинском подручју потисли Обре захваљујући византијској моћи. Међутим, постоји мишљење да су Хрвати ишли преко Самове државе.{{Напомена|''M. Barada'': Seoba Hrvata i Srba. Zagreb, 1934, 12—13.}} Има извесних писаца, који заступају мишљење, да су Хрвати, дошавши на Балканско полуострво, представљали према другим Словенима, који су на то подручје долазили раније, као обарски подложници и савезници, неки нов етнички елеменат „друкчији од елемента, који је пословенио ове крајеве, или друкчији социјално.“ О пореклу Хрвата расправљаћемо касније посебно; a овде можемо рећи, да о њиховом друкчијем етничком елементу y ово доба, y VII столећу, не може бити ни говора. Уколико је међу Хрватима и било исконски туђе крви и туђе етничке примесе, она се временом, y словенској маси, прилично изгубила. Хрвати су одавно ушли y састав словенских племена и етничких скупина, пословенили се потпуно и делили с њима сублизу исту судбину. Што се тиче њихова друкчијег социјалног положаја, ту ствар заслужује посебну пажњу. Међу балканским научницима има известан број људи који мисле, да Срби и Хрвати нису Протословени, него да је то била једна повећа ратничка дружина или активан део једног пословењеног етноса, који је покорио пасивна словенска племена и етничке скупине, па од њих примио њихов језик или дијалекат и временом се с њима стопио, a њима дао своје име. Аналогије за то дају им међу Словема Руси и Бугари. Име Хрват, које се y II—III столећу јавља као лично иранско име y једном танаидском натпису, y облику χορσασος, χορονασος, није по свој прилици словенског, него иранско-сарматског порекла. Словенски се етимолози одавно узалуд муче, да му нађу корен и право објашњење.{{Напомена|Cfr. преглед теорија о хрватском и српском имену код ''Ф. Шишића''. Годишњица НЧ XXXV (1923), 15; ''исти'': Povjest Hrvata, Zagreb, 1925, 236—239. О тумачењима ових имена cfr. ''Г. Иљински'', Јужнословенски филолог III (1923), 36—30; ''К. Oštir'', Архив за арбанаску старину, језик и етнологију I (1923), 103; Etnolog, I (1927), 10—12; ''М. Budimir'', Šišićev zbornik, Zagreb, 1929, 609—617. ''H. Жупанић'' сматра племе Харимата између Кубана и Кавказа, као старе Хрвате. — Etnolog, I, 131—138.}} Међу именима петоро хрватске браће, који се y народном предању наводе као вође Хрвата на Балканско полуострво, помињу се Клукас и Мухло, која очевидно, нису словенског, него турско-иранског типа. И име хрватског племена Могоровића није словенско, него има источњачко порекло.{{Напомена|Cfr. библиографију код ''М. Šuflaja'', Hrvatska revija III (1930), 52—55; ''K. Oštir'', Etnolog I, 32—34, сматра предсловенским имена свих хрватских вођа сеобе.}} Име Буге, једне од хрватских женских вођа, „то је турско име које се често јавља“.{{Напомена|''J. Mikkola'', Archiv für slav. Philologie XVI (1927), 159.}} Исто тако ни за српско име није још нађена етимологија, која би могла бити примљена без поговора. Поред те полазне тачке, да је хрватско име несловенско, као даљи разлог за горње схватање долази овај социјални моменат. Код старих Словенаца постојао је посебан сталеж зван „касази“, односно по немачком Edlinge, чије се име y њиховим насељима још држи y неколико назива вдеста. Данашње место Казазе код Цеља звало се y XIII—XIV столећу Edling. Име места касази налазило се и y Лици још y XVI столећу; оно је, како истиче Ф. Рамоуш, ограничено само на Хрватску и Словенију. Сама реч касаз туђег је порекла, a означавала је с почетка народног главара. К. Оштир, који је, да је објасни, писао велику расправу, налази да је касаз предсловенска реч, која се очувала на терену старе закарпатске домовине и коју су Словени ту затекли. Дошла је, мисли, од прасл. *kaiosegr.{{Напомена|Cfr. Etnolog I, 1 sq. литература предмета тамо. Оштирово тумачење није убедљиво.}} Међу Словенцима насеља тих касаза подударају се потпуно са старим насељима Хрвата. „Непосредно под Целовцем“, наводи Л. Хауптман, „само два-три километра к југу налазе се Казаза — Харбах, a унутар тога великог круга диже се Госпа света, где су се касазта скупљали, да устоличавају свога владара. Сва та покрајина је, дакле, права жупа касаза. A то је одлучно за схватање њихова порекла. Јер за седам села к северозападу од Госпе свете вели се y десетом столећу, да леже y „хрватској жупи“; данашња пак имена — Krabathen код Гланега, Krautkogel итд. — сведоче, да се „хрватска жупа“ простирала још даље, преко истих крајева као и касашка, да је дакле касаз и Хрват исто“.{{Напомена|Zbornik kralja Tomislava, 316.}} П. Скок даје, међутим, тој речи друкчије и вероватније тумачење. Он реч касаз идентификује са кубанско-турском речју касаг, којој одговара данас добро познати назив козак.{{Напомена|''P. Skok'': Dolazak Slovena na Mediteran. Split, 1934, 75; ''isti'': Etimologijski rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika, II, str. 174.}} Казак је, каже Ј. Маркарт, још и данас осетска ознака за Черкезе, a значи „охол, обесан“.{{Напомена|''J. Markart'': Osteuropäische und ostasiatische Sterifzüge. Leipzig, 1903, 479.}} Према том, то би био као виши, „племенити“, слој обарског порекла, који се тако звао и код Хрвата и код Словенаца, a одржао се, како знамо, знатно измењен међу руско-словенским племенима на подручју јужне Русије. Што се, може бити, идентификовао, на словенском подручју доста рано назив Хрвата са касазима могу бити два разлога: 1. да су Хрвати, као победитељи Обара на том подручју, узели доиста извесни повлашћени став према осталим Словенима које су ослободили, по примеру из своје старе постојбине или из заједнице са Обрима; или 2. да је међу Хрватима самим, кад су се борили са Обрима, био један део повлашћених лица, или читаве групе нарочитих бораца, казаси y Русији, зна се, нису били с почетка толико племенске колико борбене дружине. Сетимо се само Гогољевих верних сцена из козачког живота. „Кад се врши рат, казује он y Тарасу Буљби, војник је одлазио y ливаде и њиве, на дњепарске бродове, ловио рибу, трговао, правио пиво, и био слободан козак“. Иначе, он се, услед потребе, развио y борца, a као борац он је извојевао себи и бољи социјални положај. У прилог веродостојности хрватске народне традиције о доласку на Балканско полуострво, наводе се још и ови моменти, које треба узети y обзир. Име хрватског вође Муха очувало се y називу села Мохљићима y Лици, a име Клукар можда је y вези са племеном Кукара (Κλουκάς — Κλουκάρ, Клъкаръ — Кукар). Име Туге и Буге је y вези c личним племенским називима Тугомирића и Бужана. Ј. Модестин мисли да је од имена Κλυκας дошло име села Кукљића y госпићком крају, да је од Λόβελος — Ловинац, а од Κογένισης — Косињ(ац), сва y Лици. Али и његовим тумачењима ова два последња имена он је мењао наставке y грчкој графији и тако је дошао до закључка, који су занимљиви, али нису сигурни.{{Напомена|''J. Modestin'', Nastavni vjesnik XXXIV (1925)- 9—14; XXXVI (1928), 288— 296; cfr. ''P. Skok'', Starohrvatska prosvjeta II (1928), 173—174; ''K. Oštir'', Etnolog I (1927), 1 sq.}} Порфирогенитово казивање, како су Обри са Словенима заузели Салону и целу Далмацију не мора све бити чист елеменат бајке, како то узимају извесни научници.{{Напомена|''C. Jireček'': Die Romannen I, 27—28.}} Казивање о том, да су из Салоне ишле војничке трупе да чувају на Дунаву границе од обарско-словенских упада сасвим је прихватљиво, исто као и могућност да су ромејске чете упале једном приликом на обарско подручје, кад људи није било кућама због одласка y неки војнички поход, па да су га похарали и одвели y плен много њихових жена и деце. Такви односи на границама обична су ствар. Вероватно је исто тако, да је та похара покренула Обре и Словене на освету и на поход чак против Салоне. Том приликом, казује Порфирогенит, послужили су се они преваром. Запали су y заседу, сачекали смену војног одреда, пресрели га па му људе делом побили а делом заробили, дочепали се његових одела, оружја и застава и тако, преобучени, кренули према кланцу пред Салоном и на саму Салону. Грађани су помислили да су то њихови војници, који се, по обичају, пред Ускрс, враћају са смене, па су им отворили капије и пустили их y град. Обри и Словени су онда јурнули међу њих и савладали их лако овако изненађене. Тако су постали, без велике муке, господари не само Салоне, него и целе земље. A кад су видели, прича Порфирогенит даље, како је та земља веома лепа, онда се они ту и настанише. Овде, нема сумње, има доста приповедачког елемента са познатим мотивима о заузимању градова преваром. Сумњиво је, већ на први поглед и то, што се заузимање града сматра као да је успело и извршено само једним препадом, док се зна, како је цео процес продирања Обара и Словена трајао дуже и како је пад Салоне, као и Сирмија и Сингидунума и толиких других градова, био припремљен догађајима. Наиван је и онај део, како им се после тог освајања Далмација свидела и како су се, онда, решили да ту остану. Ово све, доиста, компромитује y извесној мери Порфирогенитово казивање и ставља га y област приповедачких мотива; али, ма колико одбијали ову последњу главу, ипак не можемо одбацити све. Народно предање је, по обичају, од једне епизоде направило централни догађај, везало га за најважнији објекат и окитило га накнадним мотивима, али да је y њему апсолутно све нетачно не изгледа вероватно ни пријемљиво. П. Скок претпоставља, држећи се казивања Порфирогенитова, да y Далмацији и Грчкој имамо две словенске колонизације. Једна би била она завојевачка обарско-словенска, а друга би била српско-хрватска, изведена за време цара Ираклија, и с њим y споразуму.{{Напомена|''Р. Skok'': Dolazak Slovena па Mediteran, 110—112. С њим се слаже и ''M. Barada'', Seoba Hrvata i Srba, 9; cfr. ''B. Ћоровић'': Хисторија Босне, стр. 100.}} Прва је изведена под обарским именом, a друга под народним. Скок то своје мишљење заснива првенствено на том царевом разликовању имена учесника и сматра, да је прва колонизација била борбена, a друга више мирна, иако се завршила победом над Обрима. Међутим, то тако строго одвајање не треба узимати сувише буквално. Да су обарски упади на Балканско полуострво y већим размерама били извођени y заједници са словенским етничким масама то је више него сигурно; да је карактер словенских упада био најпре карактера витешког плена и тек временом добио тенденције за настањивање сигурно је исто тако; посигурно да су словенска насеља на Балканском полуострву занављана новим доласцима са оне стране Саве и Дунава. Долазак Хрвата и Срба, треба схватити као природни наставак тих кретања. A да су они од Византије били употребљени, после устанка y Панонији, против обарских господара не само да није за порицање, него је чак потпуно прихватљиво. Само, и та је колонизација била сва y знаку борбе. Обри су свакако упорно бранили своје положаје и подлегли су под навалом Словена јачих бројем и помаганих од Византије. М. Барада за ову другу сеобу даје и нешто ближу хронологију. Он сматра да је Само после своје победе над Францима 630. год. код Вогастицбурга наставио борбу против Обара a за ослобођење Словена. Како није још могао ударити на средиште обарске државе y Панонији, он се окренуо против периферних делова Паноније и Далмације. Провале Срба и Хрвата према Балкану, падају y време 630—640. год., али оне нису спонтане, не долазе чак ни по жељи Византије, него су то поданици Самови и, како изгледа, од њега упућени.{{Напомена|''M. Barada'': нав. дело, 12.}} Ово излагање Барадино y погледу Самова учешћа y борбама на југу чиста је претпоставка; a што се тиче времена борби оно се прилично поклапа с временом после опсаде Цариграда од 626. године. И за Србе постоји слично приповедање. Два су брата, казује Порфирогенит,{{Напомена|''Porfirogenit'': нав. дело, 143—144, 148, 152—153. Cfr. ''Ивић П.'': Српски народ и његов језик. СКЗ. 429, коло LXIV. Београд. 1971, 1—228; ''Петровић Н.'': О неким специфичностима развитка српске нације y Хабсбуршкој Империји. JIČ, 1—2. Beograd, 1970, str. 41—52; ''Радојичић Сп. Ђ.'': Име „Србија“ y нашим домаћим изворима средњега века. — Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор IX. Београд, 1929, стр. 199 sq.; ''исти'': Неколико напомена о постанку српског народа и српске феудалне државе. — Споменица y част новоизабраних чланова САНУ, књ. 30. Београд, 1967, стр. 219—228; ''Станојевић С.'': Српски национализам y средњем веку. — Из српске прошлости Београд, 1923, стр. 115—117.}} наследила y власти оца; па је један с пола народа кренуо y Византију и дошао, ваљда познатим трагом, све до Солуна. Отуд је остало име једног тамошњег насеља Србљија, τὰ Σέρβλια. После неког времена ти се Словени упуте натраг, али, прешавши Дунав, предомисле се и замоле цара, преко београдског заповедника, да им уступи другу земљу за настањивање. Цар им даде ове земље опустошене од Обара: Рашку, Зету, Неретљанску област, Захумље, Травунију и Конавле. Већ смо поменули словенске походе на Солун; они по свој прилици, чине основу за ово предање. За Србе се не каже да су се борли против Обара. Традиција y том погледу не веже се за њих, и стога је још вероватније да се надовезивало само на њихово продирање доле до југа. Порфирогенит изрично ставља долазак Срба на Балканско полуострво после доласка Хрвата. По њему би излазило, да су Хрвати савладали Обре, a Срби су само заузели опустеле обарске области, пошто су их ваљда савладани Обри напустили или се y њима покорили новим господарима. Обарских трагова остало је y балканских Словена приличан број. По речима Порфирогенитовим још је y X столећу могао међу Хрватима да се препознаје њихов антрополошки тип. По њима читав низ јужнословенских места још и данас носи своје име. У словенским крајевима постоје називи Вовбре y Корушкој, и Обри, Обрје и Обров по разним другим местима; y Далмацији се помињу четири Обровца и град Обров; y Босанској крајини два Обровца и Обров y Поуњу; y источној Босни налази се село Обре. У коњичком крају уз Обре налази се и Обрина. Ha Обре подсећају y околини Бијељине Велика и Мала Обарска. Код Загреба је постојало једно имање звано Обров или Оброва. За манастир Вујан y рудничком крају (Србија), казује се, да се раније звао Обрович. У северној Далмацији и y Лици, очувао се код народа придев обарски: „викати обарски“, „шчепати обарски“, каже се „кад се хоће да истакне како је нешто учињено јако, снажно“.{{Напомена|Cfr. ''F. Šišić'': Poviest Hrvata, 678—680; ''B. Ћоровић'': Историја Југославије Београд, 1933, стр. 14; ''исти'': Хисторија Босне, стр. 101—102; Историја Црне Горе, I Одељак; ''Ј. Ковачевић'': Од доласка Словена до краја XII в., стр. 285, са скицом 26. Распоред топонима типа Обар — на магистрали Sirmium — Narona — Epidaurum. Погрешно код ''A. Погодина'', да имена Обара нема y језицима Јужних Словена. Изъ историіи славянскихъ передвиженій. Спб. 1901, 58; cfr. ''В. Grafenauer'': Razmerje med Slovani in Obri do obleganja Carigrada 626) in njegove gospodarsko-družbene podlage. — Zgodovinski časopis sv. 9 (1955).}} Ови су називи одржани, углавном, на подручју од Дрине до Јадранског мора, на територији старе географске Далмације, простирући се до Неретве. Тих назива источно од Дрине и Неретве или нема или су веома ретки (на Обре подсећа и назив с. Обриње на Косову). Важна је чињеница, y науци већ истакнута, да се и назив бана и владара који је изнад жупана, јавља y прво време само на том подручју; a назив бана, зна се, долази од обарско-хунског имена бајан и речи бајан, која је означавала најпре човека имућна, па моћна.{{Напомена|Cfr. ''B. Ћоровић'': Хисторија Босне, стр. 102, 112—113.}} Интензивнији словенско-обарски додир и узајамни утицај вршен је, дакле, првобитно y Панонској котлини, a после и на целом подручју до морских обала, од Истре до Неретве; углавном на северозападном делу Балканског полуострва. Што обарских трагова нема и на источном делу y већој мери, да се објаснити тим, што су се главна седишта њихове државе налазила више y Панонији него y Дакији. H. Жупанић, који и за Србе мисли да потичу однекуд са средњег Кубана, сматра, да су они, y броју од неколико хиљада, доиста дошли y Српчиште, и то по позиву цареву, као његови савезници против Обара. To y ствари није било насеље, него ратничка дружина; Српчиште, према томе, било би „као једно војничко логориште“.{{Напомена|''N. Županić'': Bela Srbija. Zagreb, 1922; Etnolog II (1928), str. 26—31.}} Али је то мишљење неприхватљиво. Ако су Срби, као и Хрвати, позвани од Византије, да се боре против Обара, шта ће им онда војни логор y Српчишту, y једном крају где Обара није било и одакле би поход против њих представљао читаву експедицију? Српско име y том крају остало је и од неких насељеника, које је тамо довео било поход витешког плена, било намера да се ту населе; a цар је по етимологији месног имена и по традицији словенских етничких струјања према југу, комбиновао своје излагање о српском насељавању.{{Напомена|Cfr. теорије o досељавању Срба и Хрвата ''F. Šišić'': Poviest Hrvata, str. 236 sq.; ''D. Gruber'': Smještanje Hrvata u novoj postojbini poslije seobe. Hrvatsko kolo V (1909), str. 3—54; ''Lj. Hauptmann'', Rešetarov zbornik. Dubrovnik 1931, str. 17—24.}} Обара, како видимо, није било y знатнијем броју y источној половини Балканског полуострва. Ст. Новаковић је упозорио на појаву, да ни Протобугари, пошто су покорили источне Словене, нису могли да дођу y тешњи додир са западнима, ни да се учврсте на западном делу Балканског полуострва. Он је тој појави придавао велики значај. Налазио је, y суштини, да је Балканско полуострво било, по некој дубљој сили оправданости, подељено y две велике сфере Источног и Западног Римског Царства и да је та подела, и после пада Западног Царства, још увек имала неке иманентне снаге и деловала и на Јужне Словене.{{Напомена|Годишњица H. Чупића, књ. XXXII (1913), стр. 1—14.}} У својој студији о „Историјским основама јужнословенског језичног гранања“ отишао је A. Маргуљес још и даље, и налази да би се могле тумачити разлике између источних и западних Јужних Словена тиме што су се данашњи Бугари населили на грчком језичком подручју, a Срби и Хрвати на латинском.{{Напомена|Archiv für slav. Philologie XL (1926), str. 197—222.}} Међутим, таква схватања нису y науци прихватљива. Не зна се поуздано који су од Словена сишли из Паноније, a који из Дакије y поједине крајеве Балканског полуострва. Може се, с много вероватности; претпоставити, да су панонски Словени највећим делом ишли према западу, a дачки према истоку и југу Балканског полуострва; али немамо никакве сигурности за порекло Словена y долини Мораве, Косова и Вардара. У нападима на Солун учествовали су, нпр. „сви Словени“, и дачки и панонски и моравски, вардарски и косовски. Нека одређенија граница између њих тешко да је икад постојала; они су се, подељени на братства и племена, мешали и додиривали и ту као и y оним подручјима кроз која су прошли. Што су после настала међу тим племенима нова груписања и приближавања, томе су били многи узроци; али, углавном, сви се они могу свести на нове политичке прилике, и не треба их тумачити као последицу неких старих административно-географских традиција. Да су на развој словенских етничких маса вршили разноврстан утицај конфигурација земљишта, културна средина и етничке разлике y саставу становништва оних крајева y које су словенске етничке масе дошле, разуме се само по себи; то је, може се посигурно рећи, заједно узето, једна од основних компонената y образовању и етногенези словенских етничких маса као политичких чинилаца и народа уопште. Не види се никакав доказ који би говорио за то да је „фикција римске географске организације“, како наводи Новаковић, штитила западне Словене да постану више отпорни него источни; a још мање да би се могле осетити етничке разлике између Словена који су се настанили на грчом и оних који су се населели на латинском језичком подручју. Разлике које настају између једноплемених насеља на подручјима разних језика и њихове цивилизације могу бити само културне и одржавати се y манифестацијама цивилизаторске активности дотичних језика, a никако y њиховом етничком карактеру. Народи и нације на овим подручјима, формирали су се тек током времена, y дуготрајном историјском процесу развоја балканских етноса. У словенском продирању на Балканско полуострво није било никаквог система. Они су кренути, с почетка, иницијативом других, Хуна, Протобугара, Обара; сретали су се после и сами, са разних страна, y разним комбинацијама; ишли су да витешки оплене па да се врате, али их је било, врло рано, и таквих, који су остајали на новом подручју; ишли су y огромним етничким масама, a понекад и са малим четама; изненађивали су каткад наивношћу, a запањивали понекад свирепошћу и ратним лукавством и вештином војевања. Али је процес, углавном, излазио на то, да се све више јављала тежња да се заузму на Балканском полуострву мање-више стална седишта било борбом, било споразумом, или пак и једним и другим. Процес словенске колонизације је убрзала с једне стране анархија и после заузетост Византије на Истоку, a с друге тежак сукоб с Обрима и тежња да се ослободе њихова јарма. Словенски упади y Византију нису извођени ни војнички подједнако. Много пута, кад су ишли y великом броју, Словени су употребљавали старе римске путеве, с Дунава на Ниш, или низ Вардар до Солуна. Држећи се y заједници, они су тад имали и неке своје таборе. Више пута, зазирући од византијске војске, они су избегавали да иду путевима и долинама, него су се држали гора и кланаца. Чинили су то стога, што их тад није могла свуда прогонити војска, која се y Византији од V столећа, све више састојала од коњаничких одреда.{{Напомена|''G. Grosse'', Byzantinische Zeitschrift XXII (1913), 102.}} Чак има вести да су словенске чете, имајући и тад свој ред, правиле по потреби неке таборе y горама, на извесним брежуљцима. За Словене се стога проносио глас код савременика, као нпр. код Ј. Ефеског, како су прости и како се „не усуђују изићи ван шума y пределе без дрвета“. У стратешком спису Псевдо Маврикија говори се, како Словени „воле да се са својим непријатељима сукобљавају y густину кланаца и на стрмим местима.“ To очевидно долази отуд, што њихови одреди немају довољно издржљивости, вештине и дисциплине да се боре са редовном војском; овако, y горама, они су слободнији, јер тамо редовне чете, нарочито коњаничке, теже маневришу, a и иницијатива за борбу условљена је више од присебности појединаца. За Словенце изнеоje Ф. Рамоуш, да су они долазили y алпијске крајеве с истока од Дунава уз Саву, Драву, Муру и Анижу, служећи се y великој мери старим римским путевима. И при словенским етничким струјањима према северу искоришћаван је римски пут, као и y осталим крајевима на десној страни Дунава.{{Напомена|Časopis za slov. jezik, književnost in zgodovino II (1920), 100. Cfr. ''Bezlaj F.'': Jezikovne priče slovenske etnogeneze. Eseji o slovenskem jeziku. Ljubljana 1967, str. 73—184; ''Kos M.'': Naselitev Gorenjske v ranem srednjem veku. — Arheol. vestnik, knj. XXI—XXII, Ljubljana 1971, str. 7—15.}} Очевидно је тако водио пут Словене и y главна места приморја, y Салону и Нарону. Само, пут Словенима на Балканско полуострво спречавале су, ипак, коликогод су могле, византијске војске и посаде; на западу, међутим, y VI столећу још није било организоване државне силе која би се супроставила словенском надирању. И стога је оно тамо, после повлачења Лангобарда и слома Гепида, ишло линијом најмањег теренског отпора. Хроничари о том продирању немају много непосреднијих података, што може бити разлог да њиховом надирању није ни био увек стављан опасан или упоран отпор. Путем, којим су ишли ти Словени, пролазиле су пре тога више пута масе германских и других ратника, и предели су, врло вероватно, били прилично запустели, a преостало становништво примало је нове етничке струје као неку природну периодику етничких збивања. Запустелошћу предела и проређеношћу становништва може се објаснити појава, што су Словени тако густо посели тај крај и успели да му даду y релативно кратком времену своје обележје. Ратнички подвизи Словена против Византије не помињу се никако после 626. године. Ha Истоку, између Дунава и Балкана, Словени y првој половини VII столећа станују y толиком броју, да се већ тада читава покрајина прозвала Σκλαβινια. Процес колонизације извршен је тамо, изгледа, без крви и тежих сукоба; бар византијски писци нигде не помињу, да је било борбе, кад је успело да се на том подручју настани седам племена еловенских и да се ту рашире.{{Напомена|''Teofan'': нав. дело, 359; ''Г. Острогорски'': Византија и Словени. Београд, 1970, стр. 10. Почетком VII столећа пада насељавање словенских етничких скупина y лесковачко подручје. О томе сведочи словенска кућна архитектура, керамика са урезима таласастих линија и гробови с краја VI столећа, нађени ириликом археолошких ископавања Царичина града. — ''A. Дероко — Св. Paдојчић'': Откопавање Царичина града 1947. год. — Старинар I (1950), стр. 13, 15, 21.}} И сва је Далмација, исто тако, средином VII столећа, била већ y словенским рукама. Чак је одношај њених становника с Италијом био већ толико нормализован, да је папа Иван IV, сам пореклом Далматинац, око 642. год. слао свог опата Мортиона с много новаца, да по Истри и Далмацији откупљује робље и светачке мошти.{{Напомена|''Fr. Rački'': nav. delo, str. 277.}} Да су Словени y то доба већ имали упоришта на противној обали следи донекле и отуд, што су 642. год. с великом флотом напали беневедтско кнежевство искрцавши се близу Сепонта. У борбама с тим Словенима, који су око свог табора били направили вучје јаме, заглавио је y једној од њих сам беневентски владар Ајо, али су Словени мало доцније били y ратном окршају савладани.{{Напомена|''Павле Ђакон'': нав. дело, стр. 170.}} Од балканских покрајина једино још Моравска долина, главна артерија Византије, беше прилично слободна од Словена. Њихова насеља на том подручју нису, уколико их је уопште било, обраћала на се већу пажњу, нити с неком акцијом долазила до изражаја. У византијској власти остадоше Наис и источнија Сердика све до IX столећа. Остали делови источног и западног Балкана, до Бара с једне и Балкана с друге стране, изузимајући приморске градове и подручја, беше већ словенска земља. Према томе се може као сасвим сигурно узети, да је током прве половине VII столећа углавном извршена колонизација Словена на Балканском полуострву. == Напомене == {{напомене}} == Извор == * [http://www.promacedonia.org/tvet/vukanovich_etnogeneza_juzhnih_slovena_1974.pdf Етногенеза Јужних Словена] [[Категорија:Етногенеза Јужних Словена]] 5zuf8dfkawr3w9xmm2hf8yq8syl2fcm 0 61881 148073 147952 2026-10-30T12:17:12Z Galicijac 19151 /* Извор */ Заменио извор бољим. 148073 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Татомир Вукановић|Татомир Вукановић]] | [[Етногенеза Јужних Словена]] | | [[Етногенеза Јужних Словена/Увод|Увод]] | [[Етногенеза Јужних Словена/Географске регије обитовања и границе Јужних Словена|Географске регије обитовања и границе Јужних Словена]] | [[Етногенеза Јужних Словена/1|Словени]] }} Велико померање сеобе народа кренуло је Словене према југу, ка Дунаву, Драви и Сави, y стару Дакију и Панонију. Они су се делом ту задржали, насељавајући широко подручје од Салцаха и Муре на западу, до дунавске делте на истоку, a делом су прешли y простране области Балканскога полуострва, и то y честим борбама на три-четири стране, y друштву с разним ратничким народима тога времена, продирући y Норик, Горњу и Доњу Панонију, Либурнију, Далмацију, Горњу и Доњу Мезију, Тракију, Илирик и Македонију, где је већ од VI столећа ова земља насељена Словенима и назива се као ἤ Σκλανινια, αἳ σκλανινίαι, Sclavinia, Sclavenia, Sclavonia и слично.{{Напомена|''L. Niederle'': Slovanske starožitnosti II, 1—2, Puvod a počatku Slovanu južnih. V Praze, 1906, 181, 217, 236—237, 291, 360, 366, 387, 421. 435, 440; ''M. Vasmer'': Die Slaven in Griechenland. — Aus den Abhandlungen der Preustischen Akademie der Wiss. Jahrg. 1941, Phil.-hist. Klasse, № 12, Berlin, 1941, 15.}} Током VII столећа Словени се, после дугих борби, устаљују на Балканском полуострву, заузивајући све земљиште од Црног мора до Соче и Јадранског мора, допирући до Солуна и долином Марице до Адријанопоља, a преко Грчке чак до Пелопонеза.{{Напомена|''Konstantin Porfirogenit'', ed. Bonn., str. 220—221; ''M. Vasmer'': нав. дело, 1, 14 sq.}} Подручје географских регија на коме су се Словени настанили, колонизовали и потом y току столећа оформили, није било никаква целина. Није то y целини ни само Балканско полуострво, иако се оно доста природно ограничава са три стране морима, a са севера Савом и Дунавом. Карпатски венац одваја подручје данашње Румуније од Панонске котлине као што, с друге стране, огранци Алпа затварају на западу ову иначе пространу и плодну котлину. Цело подручје, на коме су се Словени саживели током V и VI столећа, није, према томе, имало природних граница, и стога се словенско ширење, разливало целим простором куда су га упућивали тадашњи услови развитка и формирања. Ha тој широкој линији словенско се насељавање развило и постепено оформило, али колико је хватало не може се свуда утврдити. За запад, СЗ и ЈЗ, донекле можемо знати, ослањајући се на поуздане изворе. Међутим, за словенско живљење и формирање етничких маса и племена на подручју Паноније, y целом току Дунава и Тисе, y пространој равници, нема много вести, те се мора прибегавати претпоставкама које, ма како формулисане, ипак остају хипотезе. Једно је ипак сигурно: словенско насеље y тој низији, није било дубоко и интензивно, као што је било y разним крајевима Балканског полуострва. Стога, очевидно, није y етничкој историји дошло до свог пуног изражаја.{{Напомена|Cfr. ''Ј. Цвијић'': Балканско полуострво и јужнословенске земље, I. Београд, 1922, стр. 5.}} Учени Ј. Цвијић, истакао је y једном свом раду велику разлику која постоји y насељавању Панонског базена и Балканског полуострва. Плодан, натопљен великим, рибама богатим рекама, које знатно помажу саобраћај, оивичен планинама пуним рудног блага, Панонски базен је од прастарих времена привлачио најразноврсније народе, који су се ту борили, смењивали, мешали и оформљавали. „Многе од ових инвазија зауставиле су се пред побрђем око Београда. Народи који су прешли ову прву брану Балканског полуострва претрпели су нарочити утицај рељефа. Ово полуострво са севера гостољубиво, сужава се и постаје све заплетеније пластике y правцу према југу, a нарочито y динарском делу његовом. Што су се инвазије више упуштале y унутрашњост, све су се више разбијале и губиле, и долазило је до тога да народи који се тако пусте не могу више да се врате. Само они који су били многобројни и јаки успели су да сачувају свој етнографски карактер и да се развијају. Напротив, народи који су се спуштали са Балканског полуострва и Карпата сливали су се без сметње y Панонски базен прелазећи лако реке и продирући чак са оне стране Будимпеште“.{{Напомена|''Ј. Цвијић'': Северна граница Јужних Словена. Говори и чланци II, Београд, 1921, 135—166.}} Ова појава, особито карактеристична, пада нарочито y очи при посматрању словенске колонизације на Балканском полуострву.{{Напомена|За овој проблем cfr. ''М. С. Дрмнов'': Заселение Балканскаго полуострва Славян (1872.); ''К. Јиречек'': История на Българитѣ, Търново, 1888; ''исти'': Историја Срба I; ''L. Niederle'': Slov, sttar. II, 1, v Praze, 1906; ''A. Л. Погодин'': Из истории славянских передвижений, Спб., 1901; ''Ст. Станојевић'': Византија и Срби I—II, Нови Сад, 1903—1906; ''исти'': О Јужним Словенима y VI, VII и VIII веку. Глас САН, LXXX (1909), 124—154; ''F. Šišić'': Povijest Hrvata, Zagreb, 1925; ''H.C. Державин'': Славяне и Византия в VI в., Язык и литература, T. VI, Ленинград, 1931; ''Р. Skok'': Dolazak Slovena па Mediteran. Split, 1934; ''M. B. Левченко'': Византия и Славяне в VI—VII вв. — Весник древней истории, кн. 4 (5). Москва, 1938; ''A. В. Мишулин'': Древние Славяне и судьбы Восточно — Римской Империи. — Вестник древней истории, кн. 1 (7), Москва, 1949; ''М. Vasmer'': Die Slaven in Griechenland, 1 sq.; ''H. C. Державин'': История Болгарии I, 66, кап. 2; ''E. Э. Липшиц'': Византииское крестьянство и словянская колонизация. — Византииский сборник, Москва — Ленинград, 1945, 96 sq.; Историја на македонскиот народ, кн. I. Ed. Институт за национална историја, Скопје, 1969, 67—72, 79—83; ''Г. Острогорски'': Византија и Словени, Београд, 1970.}} Протословени су живели y древној старини претежно y шумовитим и рекама и мочварама богатим крајевима данашње источне Пољске и ЈЗ Русије, понајвише y равницама. Кад су, y стара времена, дошли y области Панонског базена и данашње Румуније, они су само y неколико променили географску средину. Панонске пусте имале су много сличног са руским степама; кроз оба подручја пролазиле су велике реке правећи око себе широке ритове и мочваре; извесни били су и ту прекривени густим шумама. Обикнути се на тај терен и остати на њему није стога представљало никакву тешкоћу. Дакако, било би веома важно и од вишеструког значаја пратити, кад би за то било поузданих извора, цео процес словенске колонизације, устаљивања и оформљивања на том подручју, на Балканском полуострву и y алпијским пределима Норикума, y сасвим новој географској средини, на земљишту чија је култура била из основа друкчија и плодност далеко слабија. Ha панонском подручју Словени су имали да се боре углавном са људима, a на подручју Балканског полуострва и са људима и са природом.{{Напомена|Cfr. ''Jordanis'', Ed. Mommsen, Monumenta Germaniae, Get. V, 34—35; ''K. Müllenhoff'': Donau — Dunavъ. Archiv für slav. Philologie I (1876), 294—295; ''K. Јиречек'': Историја Срба I, 48—49.}} Словенска племена и етничке скупине, који су се ширили и етнички оформљавали према западу, до алпијских огранака, до изворишта Саве и Драве, доста рано су развили извесну политичку активноег. Исти је случај, y знатно мањој мери, и са словенским племенима и етничким скупинама на доњем Дунаву. Ови су били врло поносни на своју слободољубивост. Међутим, она словенска племена и етничке скупине, који су живели између њих, y правој Панонској котлини, били су y власти и симбиози аварској. Ова појава изазива читав низ проблема. Да ли су Словени, приликом колонизације y древној старини, били само из једне области, из мочварних и шумовитих предела између Дњепра и Дњестра, или, што је много вероватније, са далеко ширег подручја. Брзо свикавање и оформљавање извесних словенских племена и етничких скупина на планинском подручју Карантаније, говори y ствари за то, да су они могли потицати из неких планинских предела матичних словенских земаља. To потврђује, исто тако, и њихова прилична борбена активност. Код тих словенских племена и етничких скупина, опажа се и следећа важна карактеристика. Они су успели да се y компактнијим етничким масама устале и оформе на подручју које је било од великог саобраћајног значаја. Преко словенског подручја Истре и Крањске на СЗ водио је пут из Ломбардије y средњу Европу и обратно. Обри, завојевачи панонских Словена, упустили су тај терен y сукобима са суседима с југа и запада, a Словени су, тражећи y борбама наслона и лево и десно, бранећи своја слободарска права, успели да се ипак ту одрже највећим делом кроз столећа. Из овога да се видети много. Код словенских становника и првих вођа њихових, морамо претпоставити много више смисла за реалност живота, него што су га досадашњи научници били вољни да код њих претпоставе. Зашто ти Словени нису могли да дођу до неког већег израза y историји или да створе државу, која би се одржала за дужи низ столећа. Као одговор на то, не може бити да је узрок томе y њима самим, колико y чињеницама изван њих. Они су се сместили на подручју које је било стари европски пут из Ломбардије према дунавском базену, до кога је било много стало етничком елементу много јачем од њихова. Моћне етничке германске струје, које су, столећима пре тога надирале тим путевима и тражиле слободан пролаз преко алпијеких масива y северну Италију или тежиле да већ утртим путевима, изађу на средњи Дунав, нису могле дозволити, да им то спречава једна моћна словенска држава. У борбама које су настале, Словени се нису мотли потпуно одржати према Германцима ни ту као ни y Сарској и y Померанији. Једно зато што су ту били војнички слабији, a друго што су то били периферијски делови велике словенске етничке масе, коју је на рубовима било лако сузбијати. Међутим, ако се нису могли одржати потпуно, они су се одржали ипак y надмоћности, захваљујући свом великом броју и својој чврстој отпорној снази. Германи су својим државним системом били успели y прошлости да их прилично растроје, да својом феудалном, a касније капиталистичком административном поделом y посебва феудална подручја раздвоје и ослабе, да им, како на једном месту истиче Л. Хауптман, „парцелирају душе“, али нису успели да их претопе и отуђе.{{Напомена|Jugoslovenska njiva II, 118.}} Словенци су били и остали трајан бедем на западној граници Јужних Словена, који је ту зауставио германску етничку струју. Географско-политички моменти хрватске етничке историје били су трајно условљени јадранским питањем. Хрвати су посели углавном подручје од Драве до Врбаса на истоку и дуж скоро целе далматинске обале. Хрватски феудални владари водили су хрватску унутрашњу политику тако, да су фаворизовали романску хијерархију, клер и становништво чак на штету хрватског етноса и изазивали не мале кризе y земљи. Кад су y X столећу Мађари већ усталили своју државу y Панонији, њихове тежње почеле су да се управљају према Јадранском мору, да крајем XI столећа уследи њихово неодољиво стремљење. Од XII столећа борба за Далмацију између Млетака и Мађарске води се с упорношћу која траје више од два столећа са тешким кризама за обе стране. Иако су дефинитивно од XIV столећа y свим градовима Далмације освајала словенска насеља, градска култура је све до средине XIX столећа имала y себи много елемената древнога античкога Балкана. Док су поменути мађарски освајачи израбљивали економски Словене, дотле су се они са старинцима ових крајева формирали y јединствене словенске етносе.{{Напомена|Cfr. ''F. Lukas'': Geografska osnovica hrvatskoga naroda. — Zbornik Matice hrvatske. Zagreb, 1925, 19 sq.; ''Fr. Bulić'': Dolazak Hrvata i pohrvaćivanje Dalmacije. — Sveslovenski zbornik. Zagreb, 1930, 1-5; ''N. Radojčić'': Jezgra najstarije hrvatske istorije. — Misel in delo V, Ljubljana, 1939, 83—92.}} Ни код Хрвата, као ни код Словенаца није могла да се одржи њихова држава, слабија од других такмаца, али су успели да се одрже народи и створе нације. При томе, треба нагласити и везе које су везивале Рим, престоницу Римскога Царства са овим јужнословенским и осталим средоземним земљама, које су му служиле као пиједестал. Ha динарском подручју које захвата простор од Соче до Проклетија и до Ибра и Западне Мораве на истоку, временом је настала жива динарска етничка смеса старих илирских остатака, романских и романизираних елемената и нових словенских досељеника, колониста. Процес тога етничког стапања и оформљавања трајао је дуго и може се за извесне периоде и историјски подробније пратити. Људе је, y тим крајевима, приближило сточарско занимање, које је од прастарих времена било ту главна народна привреда. Ha њих је осетно нивелишући деловала и природа земљишта. У својој студији „Карст и човек“, истакао је Ј. Цвијић, стваралачке особине људи карстног подручја.{{Напомена|Цвијићева књига. СКЗ, бр. 201, стр. 66 sq.}} Тежак живот на подручју кршевитом и оголелом, без живих вода, са мало земље за обрађивање, стална борба са природом начинила је од тих људи етнички елеменат скроман y прохтевима, издржљив и прекаљен, a уз то и довитљив. „Одликују се живом уобразиљом која се развија можда и под утицајима чудних карсних појава“. Ha њихову природу утиче, с друге стране, и иарочита ведрина, јер је „ваздух чист, прозрачан“, пошто нема бара и испарења. „Услед ових узрока, развило се y динарском карсту врло здраво становништво, уз то једно од најплоднијих y Европи“. To становништво, које се развило y унутрашњости, патријархално по начину живота, демократско по начелима, a активно по сили природе географских регија, највише је утицало y историјском животу јужнословенских народа. Међу тим елементом, образовале су се и прве српске државе, тзв. Рашка, као прво државно средиште, и Зета, као друго државно средиште; од Цетине и Врбаса до Мораве и до Зете на ЈЗ и до Спрече и Колубаре на северу. Тај етнички елеменат унео је y историјски живот јужнословенских народа борбеност, која се дотле, y толикој активности, није показивала код Јужних Словена; тај етнички елеменат успео је да створи државу, која је била најтрајнија код њих и да је, после губитка, обнови са напорима, који показују изузетан и необичан виталитет и y другом светском рату од 1941. до 1945. год., што се такође осведочило, уз устаничку револуционарну борбеност осталих јужнословенских и других балканских народа и етничких припадности. За Византијску Царевину било је једно од важних животних питања, да после словенске колонизације на Балканском полуострву, одржи y својој власти, коликогод може дуже, лонгитудиналне и трансверзалне комуникације, путеве који су из престонице водили y знаменити Сингидунум на Дунаву и одатле y средњу Европу на једној страни и Via Egnatia, коja је везивала Драч и Јадранско море са Солуном и Егејским морем и тек преко њега са Цариградом. Оба су та пута била веома стара, њима се вековима комуницирало, и сасвим је природно што су y државном и привредном животу представљали не само наслеђе на које се све ослањало и везивало, него и једну живу потребу, без које би се цео организам осећао као осакаћен. Ta два пута Византија је држала веома дуго. Византијска царска власт није могла спречити да се словенске етничке масе кoje су прешле Дунав, не почну насељавати y подручје око Мораве, једно стога што је број досељеника на тој страни, y богатој, иако шумама покривецој моравској долини, био велик, a друго стога што је, немогући више водити борбе на две стране, више полагала на то да за себе спасе пре хоризонталну линију Цариград—Драч, која је спајала, ипак онда претежно Грцима ближе и важније области него уздужну Цариград—Сингидунум, коју су од IX столећа обујмљивали Бугари и која је етнички за Царство била већ пре тога изгубљена. Кад није могла да их спречи, Византија је толерирала и туђе државне организације на северном и СЗ делу Балканског полуострва, али се упорно бранила да трпи словенске државне формације на југу Македоније. Јер те би не само пресецале везу са Епиром и Тесалијом и морем на тој страни, него и са самом Еладом и остављали би Византију ограничену y ствари, на подручје Тракије. Стога је словенски етнички елеменат y Македонији био одавно изложен осетном притиску политичком; византијске су га власти или гониле, или насилно пресељавале, или утицале на њ својом надмоћнијом културом. Међутим, и ту се егничка издржљивост Словена показала веома солидном и чврстом. Подлегле су само сувише изложене и далеко отишле поједине веће и мање етничке групе и племена, али је већина не само остала, него чак и успела да свим деловима Македоније даде изразито македонско словенско обележје, како y Вардарској, тако и y Пиринској и Егејској Македонији. Један део успеха дошао је несумњиво отуда, што је број Словена био на том подручју велики и што су се етничке масе налазиле y непосредном додиру. Снага словенског етноса на Балканском полуострву за време првих епоха н.е. види се уосталом најбоље по том, што су успели да оформе Протобугаре y дуготрајном етничком процесу развоја, под именом Бугари y Јужне Словене. Природну границу Балканског полуострва на СЗ обележава Ј. Цвијић „узводно од ушћа Купе долином Саве и Љубљанским базеном до веза система Динарских планина са Алпима. Ha копну је његова граница јасно обележена Сочом“.{{Напомена|''Ј. Цвијић'': Балканско полуострво и јужнословенске земље I. Београд, 1922, 5; cfr. ''isti'': Oblik Balkanskog poluostrva. Iz Glasnika Hrv. naravoslov. društva, X (1892), 1 sq.}} Остале границе су природне. Северну обележавају Сава и Дунав, a све друге три Црно, Јегејско и Средоземно са његовим заливима Јонским и Јадранским морем. Тако омеђено Балканско полуострво изгледа, као природна географска целина, оно то није и y ствари својим врло изукрштаним и разнородним планинским системама, оно је разбијено на неколико сасвим оделитих области. Динарска планинска система која хвата од Алпа на СЗ y косој линији, ка ЈЗ, са својим високим врлетним странама, одваја подручја Босне и Далмације, исто као што њени горовити и планински наставци y Босни на развођу између река Црног и Јадранског мора, растављају Босну од Херцеговине. Уопште узев, од великог је значаја веза залеђа са знаменитошћу Медуанског залива и промена правца планинских ланаца ЈЗ од Јадранског мора, Масид, Шар-планине и њених суседа испречио се између Македоније и Србије и представља климатску и донекле вегетациону границу између севера и југа Балканског полуострва. Огромни венац Балкана стара је граница између Бугарске и Румелије, a маса Родопе уоквирује Трачку равницу. Систем Пинда, сав изломљен, разбио је јужни део Балканског полуострва y више котлина и дао му посебан, сасвим неуједначен рељеф. Te планине нису горостасне; ни један врх на Балканском полуострву не прелази 3000 м висине. Али су својим масивима настале тако да чине неку врсту тешко проходних, природних граница, преко којих су прелази могући само кроз поједине речне долине или на извесним превојима. Путовање по њима, даје слику да су ти ланци безбројни; тек што се савлада један, јављају се други, још већи или исти такви, што се понавља наизменично. Распоред планина и вода y јужнословенским земљама, као и различити смерови њиховог географског гравитирања условљавали су разноврсне културне, етничке и политичке формације. Ту се ништа не савлађује једним махом и залетом; ту се y исти мах губи преглед целине. Отуд она знаменита историјско-етничка појава, која се оцртава кроз све ере историјске прошлости, да на Балканском полуострву ни један његов народ није успео да завлада његовом целином; уколико је било таквих освајања, њих су изводили освајачки народи Римљани и Турци, којима је ово подручје падало као плен других и одлучнијих успеха. Византинци, који су га наследили од Римљана, нису га могли одржати као целину, a и кад су га привремено држали, било је то y ствари привидно и са врло скупим жртвама. Као што је y науци добро познато, Балканско полуострво нема једног свог природног средишта. Значај Цариграда је y томе, што се налази као мост између Европе и Азије, на споју Црног са Средоземним морем, али за само Балканско полуострво он је био и сувише на граничној територији, и стога увек далеко од тога да за њега представља центар. Значај Солуна пак је y томе, што се налази као спона између Европе и Блиског истока, али за само Балканско полуострво, исто као и Цариград, овај древни град, био је сувише на периферији. У самим балканским државама, средишта и престонице померали су се према политичким потребама. Ни y једној од њих државно средиште није се географски наместило и остало стално. Бугари су имали Плисков, Трново, Софију; Срби Рас, Приштину, Призрен, Скопље, Крушевац, Смедерево, Београд. У Босни су се престонице премештале и бивале y Сутјесци, Бобовцу, Јајцу, Врхбосни, Бањој Луци, Травнику; y Хрватској y Биограду, Книну, Бихаћу. У Црној Гори Прапратна, Скадар, Цетиње; y Македонји Преспа и Охрид. Словенци су имали Госпу Свету код Целовца и административна средишта Крањ и Љубљану.{{Напомена|Cfr. о миграцијама престоница, ''O. Vallaux'': Le sol et l’état, Paris, 1911, 355—356. Код Срба се јавља као зимска престоница Котор; Дебрц, као Драгутинова престоница, није важан; a као летње сезонске престонице вредно је споменути: Рас, Пауни и Неродимље. — Cfr. ''Ст. Новаковић'': Немањићке престонице: Рас — Пауни — Неродимље. — Глас САН LXXXVIII, (1911), 1 sq.}} Као последицу тога имамо појаву да је јужнословенска разбијеност још више долазила до изражаја. Зна се, шта је за духовну формацију Чешке значио Праг или за Француску Париз; познато је да је моћна Руска Царевина настала као природан развој једне политике, кад је y Москви имала своје исходиште и ту задржала све главне нити акције. Ни бугарска, ни српска, ни хрватска, ни босанска, ни словеначка, ни црногорска, ни македонска држава кроз читав средњи и нови век, нису могле да изведу трајно окупљање свих својих етничких елемената y свом оквиру; сви покушаји y том правцу били су кратког даха. Узрок томе налазио се y систему владавине, најпре феудалне, a потом капиталистичке. И све до другог светског рата, те традиције географског и историјско-етничког наслеђа, осећале су се y животу Јужних Словена. Након другог светског рата, Југословени су се сврстали y државну организацију која је самоуправна социјалистичка заједница, a по страни су остали само Бугари, y својој својеврсној социјалистичкој демократији. Најстарије тло јужнословенских земаља, истиче познати геолог Ј. Жујовић, појавило се y Србији и Македонији „у области моравско-вардарској. Оно се простирало на југ y садашњу област Егејског мора и на север по јужном делу Панонског басена“.{{Напомена|''Ј. Жујовић'': Постанак земље и наше домовине. Београд, 1920, 151.}} Ta област је кичма Балканског полуострва, и то како по свом централном положају, тако и по свом природном и привредном богатству и саобраћајном значају. Кроз ту област води најкраћи пут из Средњоевропског басена на Јегејско море. Велика линија Мораве и Вардара од старина је спајала лонгитудинално цело Балканско полуострво. Ha тој линији налазе се главне балканске области спајања и прожимања.{{Напомена|''Ј. Цвијић'': Балканско полуострво I, 17—18.}} Разуђена далматинска обала с многобројним острвима, каналима и заливима, често врло пространим и добро заштићеним, била је као створена за веома погодан развој поморства, слично као и грчка обала на југу Балканског полуострва, са читавим низом острва око себе.{{Напомена|''Н. Hummel — W. Siewert'': Der Mittelmeerraum. Heidelberg — Berlin, 1936, 88 sq.}} Ha далматинској обали се стога развило доста рано више места од значаја и веома жив трговачки и политички промет. Међугим, сувише уска и расцепкана Далмација, као ни Македонија, која је успела y прошлости да створи државу само за владе цара Самуила, — није никад могла да створи сама већу државну јединицу, a како је високим планинама и доста тешким превојима била као одвојена од свог залеђа, није се природно везала ни за једно унутрашње средиште као одређену гравитациону тачку. Источна обала Јадранског мора, од Трста до Драча има неколико својих унутрашњих центара y залеђу и неколико привлачних тачака и средишта на Балканском полуострву. Стога се она y ондашњим феудалним и каснијим капиталистичким односшуга и условима, ретко кад налазила под једном влашћу и y једној оријентацији. Стално је била предмет борбе између копнених сила унутрашњности, које су тежиле да ту обезбеде своју обалу и везу са светом, и поморских држава које су хтеле и из политичких и привредних интереса да за себе искоришћавају јужнословенске далматинске луке и њихове везе. Тај део Балкана био је изложен тешким борбама и кризама, и скоро ниједно столеће није прошло без великих политичких промена на њему. To је све изазивало разноврсна етничка збивања и поремећаје, те се намеће проблем утврђивања и сагледавања, шта је древно балканско, шта пак самоникло словенско, a шта је пак страни етнички нанос y томе делу Балканског полуострва, као и који су и какви путеви етногенезе словенског етноса на том подручју. Између једнога и другога, древног балканског и словенског, са елементима ту и тамо и трећег етничког наноса, створила се чврста етничка кохезија, нов етнички амалгам, који је произашао и формирао се као јужнословенска етничка творевина, оформљена од свих ових елемената y јединствену јужнословенску етничку целину. Македонија, чија је култура и етничка прошлост била исто тако значајна као и далматинска, и чија је политичка улога y Средоземном басену од прворазредне важности територијално је далеко мање постајала предмет прохтева оноликог броја сила, као што је био случај са Далмацијом. To је долазило свакако отуд, што су македонско словенско становништво и македонска култура били одувек веома хомогени. У 1923. години y Егејској Македонији извршене су знатне етничке промене путем насилног расељавања Македонаца од стране грчких власти.{{Напомена|О потискивању, расељавању и етничком уништавању Македонаца и Турака y Егејској Македонији од стране грчког капиталистичког режима, након првог светског рата cfr. ''Herbert Lehmann'', Zeitschr. d. Ges. f. Erdkunde zu Berlin 1929, 116; ''Papenhusen'', nav. časopis, 1933, 34; cfr. „Борба“, бр. 204, год. XI, од 26.VIII 1946, стр. 1; бр. 205, год. XI, од 27. VIII 1946, стр. 2.}} У Пиринској Македонији, словенски македонски елеменат, столећима се одржао y својој етничкој припадности. Од 1913. односно 1948. год. он доживљава сличну судбину Македонских Словена Егејске Македоније. Насупрот томе, y Далмацији, y прошлости, јављају се велике противности. Док је огромна маса становништва Далмације још од VII столећа чисто словенска, градско становништво било је столећима етничка мешавина, y знатном броју чисти Романи или романизовани колонисти, које је одржавала и дуга владавина Млечана. У Динарској системи као природне географске целине јављају се жупе, које представљају поједине мање или веће речне долине или карсна поља, уоквирена и отсечена високим планинама и кланцима. Te географске целине имале су често тенденцију да постану ако не и посебне политичке целине, a оно свакако области са својим посебним интересима и особеностима. Није ретка појава да поједине од тих већих жупа имају неке посебне дијалекатске особине y језику или ношњи, или y неким обичајима. Као последица географске расцепканости, која је отежавала саобраћај и етничка струјања и мешања становништва, јавља се особито велики број јужнословенских дијалеката. Још је оштроумни В. Ст. Караџић приметио локалне разлике појединих изговора и тачно их је објашљавао, y случају Пераштана и Доброћана, тим „што су ова мјеста које водом које камењацима тако затворена, да се из њих без невоље никуд маћи не може, па се житељи њихови (a особито жене и дјеца) слабо мијешају са околним сусједима“.{{Напомена|''В. Ст. Караџић'': Скупљени граматички и полемички списи III. Београд, 1894, 7—8.}} Између Конавља и Драчевице разлика је y ношњи толика, да се скоро ниједан део одела потпуно не подудара, a те су области политички ишле једна с другом све до XV столећа. Сличан је случај са женском ношњом y жупи Врхбосни и y суседној жупи Прачи. Сличну појаву огромне разлике код женске народне ношње налазимо и другде код Јужних Словена, y Србији, Бугарској и Македонији. Мијачка народна ношња, на коју се надовезују ношње Мавровског поља, Горњег и Доњег полога, непосредан додир између становника тих жупа и крајева, није био толики, да изједначи разлике и изврши неки узајамни утицај; подвојеност се одржавала столећима, уз то, помињемо, као веома важан факат, y многим крајевима код Јужних Словена, традиционалан је обичај да се древна старина чува. Иако се y жупама од старине чува тзв. жупска ендогамија, увек су жупе биле под непосредним угицајем града, док су планински предели архаични. Подвојеност је подржавало, даље, и то што се географски обим предела и жупа обично поклапао с етничким групама и племенским подручјем словенских насељеника-колониста, и под утицајем старинаца на Балканском полуострву формираних јужнословенских етничких група и племена. И данас y Црној Гори налазимо сасвим добро очуване појаве да поједина племена држе читаве жупе и природне мале области. Област Ћеклића, y науци се описује овако:{{Напомена|''Ј. Ердељановић'': Стара Црна Гора. Етничка прошлост и формирање црногорских племена СЕЗб. XXXIX, Насеља XXIV, Београд, 1926, 125—126, 129, 132—133.}} „Са свих страна су по ивици области висока брда и планине“, a за област Бјелица каже се да је „ограђена са свих страна високим брдима и планинама“. Племе Озринића сасвим се поклапа са облашћу Чева, као што су племенска имена Корјенића, Зубаца и Никшића, потисла старије називе Врма, Врсиња и Оногошта. Многа од старих племена изгубила су чак своје посебне називе и добила су име по географским објектима своје нове средине, као што је случај са Цетињанима, на Цетињском пољу, Требињцима и Неретљанима. To што се већ y X столећу извесне територијалне племенске ознаке по географским објектима односе на доста широке области, као што је случај са Требињцима, то не значи да су оне и првобитно биле толике. Требињци су с почетка заузимали само ужу требињску област, па су после временом, свом подручју придружили и суседне крајеве. Област Неретве коју помиње Летопис попа Дукљанина као жупанију Неретву испред Раме, не подудара се са неретљанском облашћу К. Порфирогенита.{{Напомена|''Fr. Rački'': Documenta historiae croatiae periodum antiquam illustrantia. Monumenta, VII (1877), 409—410, 415.}} Неретљани, по Порфирогениту, заузимају област Јадранског приморја од ушћа Неретве до Цетине са четири велика суседна острва, док је попа Дукљанина (XIV столеће) Неретва очевидно крај око ушћа Неретвице y Неретву, предео испод Коњица, који је и до данас сачувао то име.{{Напомена|''F. Šišić'': Letopis popa Dukljanina, SAN. Beograd — Zagreb, 1928, 327, 453.}} Ово је добар пример, како се око једне веће реке, коja има више својих жупних долина, образовалао више племенских организација, које осим заједничког порекла, не веже ништа ближе. Сличан је случај и са насељима око реке Босне. Све до XIV столећа, Босанцима су се сматрали само становници око те реке до Врандука, док је раније и та граница била ужа и име се везало само за становнике жупе Врхбосне. Ова раздробљеност рељефа целог подручја западног дела Балканског полуострва имала је од старине знатан утицај на живот његовог становништва. За Илире, многубројан народ и особито активан, истакнуто је y науци да се дели y велики број братства и племина, као што је и данас случај донекле са њиховим етничким следбеницима Арбанасима и Црногорцима. Врло је карактеристично, да Илири нису могли да створе своје државе и да изведу заједничку организацију свих својих племена и етничких скупина, чак и y временима најопаснијих угрожавања. Поједине њихове државне творевине настајале су само y Јадранском приморју и нису никад могле под ондашњим условима да окупе око себе више од неколико племена. Ta традиција, чије облике можемо да пратимо кроз столећа, нпр. y Арбанији и Црној Гори, утицала је несумњиво и на словенске етничке скупине и племена y древна времена и чак омогућивала извесан непосредни додир између њих и прастарих староседелаца.{{Напомена|Cfr. ''A. Stipčević'': Iliri, Zagreb, 1974, str. 19—82.}} Балканско полуострво, од праисторијских времена, било је подручје разних етничких скупина, племена и народа. Ha њему су настајале разне етничке формације, мешавином старинаца и колониста, стога су историјско-етнички процеси ту увек били сложени, a истодобно и веома динамични. Ta етничка мешавина, која је од времена праисторије па до данашњих дана, услед датог географског положаја Балканског полуострва, који је представљао најкраћу и скоро копнену везу Европе са Малом Азијом с једне, и Европе с Африком с друге стране, учинили су да етничка историја Балканског полуострва има од свих европских крајева најбурнију, најразноврснију и најсложенију прошлост. Ко све није владао на њему и какве све културе и етнички утицаји и процеси нису ту укрштени. Задаје огромних тешкоћа све то пратити по поузданим траговима, a још више проучити, те утврдити шта је од тога обухватила етногенеза Јужних Словена. Више националне географске регије увек су веома значајан проблем етногенезе тих народности. Заправо, y таквим регијама проблем етногенезе садржи y себи знатан број појава културних позајмица, што је условљено понајвише географском средином. За илустрацију тога наводимо следеће примере. Наиме, проблем етногенезе ЈИ Србије представља веома интересантан етнички мозаик. Цела ЈИ Србија, имала је y првим столећима средњовековног словенског живота на Балканском полуострву, читаве етничке скупине македословенске и српске етничке припадности. Томе треба додати и извесне скупине бугарске народности. Ослобођењем ових крајева од завојевачке бугарске власти и њиховим присаједињењем српским државама средњега века, бугарски етнички елеменат, делимично се повукао y матичну земљу Бугарску, a делимично је остао y српским земљама, претапајући се постепено y Србе, a делом и y Влахе. Касније, y XVII, XVIII и XIX столећу била су извесна етничка освежавања бугарских популационих група из земље матице y српске крајеве ЈИ Србије, све до срца Шумадије (Баточина) и околине Београда. У наведеним географским пределима од старине је било претапања Влаха y Србе, што се исто тако завршило y раздобљу од XVII до XIX столећа. Проблем етногенезе западне Бугарске представља веома интересантан етнички мозаик. Цела западна Бугарска заједно са Софијом, имала је задњих столећа средњега века главни етнички елеменат македословенске, српске и влашке народне припадности. У дуготрајном историјском процесу развоја, сви ти крајеви западне Бугарске претопили су се углавном y Бугаре. Само су се ту и тамо одржале извесне влашке етничке скупине и Македонци y Пиринској Македонији, као посебан етнос. == Напомене == {{напомене}} == Извор == * [http://www.promacedonia.org/tvet/vukanovich_etnogeneza_juzhnih_slovena_1974.pdf Етногенеза Јужних Словена] [[Категорија:Етногенеза Јужних Словена]] 68vhfmcpu0z27bcvdwux2h74iz9ymyb 0 61914 148115 148037 2026-10-30T16:46:09Z Coaorao 19106 /* Извор */ 148115 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Бог и Бајадера | одељак= | аутор= Јохан Волфганг Гете | преводилац= Јован Јовановић Змај | година= | белешке= }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> <center><font size="+1">'''Бог и Бајадера.'''</font><br /><small>Индијска легенда од Гета.</small></center> <poem> ::Махадеј, господар земљи, ::Шести пут се сишʼо доле, ::Нама раван да осети ::Наше сласти, наше боле. ::Пре негʼ казни, илʼ дарује, ::Пре негʼ почне збиљски суд, ::Човечијим хоће оком ::Да прогледа људску груд. Од села до града неуморан хита, Па кад велʼке, мале, искуша, испита, Даље, даље иде, не жалећи труд. ::На крај места, гле, дивоте! ::У пупољку свога бића, ::На прозору стоји мома ::Шаренкастих образчића. ::„Добар вечер!” — Хвала лепо! ::Ево мене за тобом, — ::„Ко си, душо?” — Бајадера, ::А љубави ово јʼ дом! Те поскочи доле, у цимбалу бије, Игра, па се вије, стане, па се смије, И цветак му пружи лаким поклоном. ::Љупко му се умиљује, ::Па у кућу с њиме хити: ::„Лепи странче, уморан си, ::Одмор ће ти сладак бити; ::Ужећʼћу ти стотинʼ свећа, ::Ако ти је мрзак мрак, ::Хоћеш радост? Хоћеш шалу? ::Заповедај, — дај ми знак!” Служи га и двори, јаде му разбија, А бог мило гледа, како лепо сија Кроз дубину греха људског срца зрак. ::Што бог веће службе иште, ::Све радије она двори, ::Па уметно њено биће ::У саму се нарав створи. ::И, гле! Како после цвећа ::Наједаред и плод зре, ::Поштовање и покорност ::Праву љубав доводе. Алʼ Махадеј хоће, да је позна боље, А ту су му слуге: страсти и невоље, Препасти големе и жалости зле. ::Шарено јој лице љуби, ::А љубав јој тугу носи, ::И већ цура не зна куда, ::Првом сузом лице роси; ::Пред ноге му нице пада, ::Ту је гони срца жар, ::Ту је срећна, не иштући ::Ни разблуду, нити дар. А поноћни часи у брзаном лету Све тамнији шатор хладном руком плету, Да под њим ужива богоземни пар. ::После дуга сладовања, ::Тек девојче очи свело, ::И кад хтеде љубитʼ с нова, ::Код ње лежи мртво тело. ::Скочила је, плакала је, ::Кукала је нада њим, ::Алʼ већ ено огањ ложе, ::Ено огањ, ено дим! Попови се крећу, тужним гласом поју, Она кроз њих трчи, тражи жалост своју. „Ко си? Шта јадујеш за мртвацем тим?” ::Код сандука доле клече, ::Обара је тешка туга — ::„Мужа мога тражим, људи, ::У гробници наћи ћу га; ::Зашʼ да умре, зашʼ да гори ::ʼвака тела ʼваки строј? ::Мој је био једну ноћцу, ::Срцем, душом — само мој!” А попови поју: „Ми носимо стара, Да се од живота у гробу одмара, Алʼ и млађан мора удес трпетʼ свој”. ::„Ово није муж ти био, ::Ти си дева Бајадера, ::Од тебека ништʼ не тражи, ::Ништʼ не иште наша вера, ::Само сенка телу следи ::У гробове у пропаст, ::Само жена с мужем гори, — ::То је дужност, то је част! Ложите ватру силно, носимо момче младо, Богови наши стари, примʼте га себи радо, Увек је ваша слава, ваша је власт!” ::Тако поју свећеници, ::Не слушају врисак њен; ::Она беле руке шири, ::Па улети у пламен, ::Алʼ ко сʼ оно небу диже ::Из пламена жестоког? — ::На рукама носи драгу ::Диван момак, — силан бог. Ко се каје, лако до милости стиже, Поклизне ли дете, бесмртни га диже Пламеним рукама до дворишта свог! </poem> </div> </div> == Извор == ''Певанија Змај-Јована Јовановића: одабране целокупне умотворине у песми и прози са опширним животописом Змај-песниковим: 1849-1882'', Нови Сад: Српска књижара Браће М. Поповића, 1882 (Нови Сад: Српска штампарија Дра Светозара Милетића) 1882. Стр. 145. {{ЈВ-аутор|Јован Јовановић Змај|1912}} [[Категорија:Немачка књижевност]] [[Категорија:Немачка поезија]] [[Категорија:Јохан Волфганг Гете]] [[Категорија:Преводи]] [[Категорија:Јован Јовановић Змај]] 1hzebr8a77fvdldfdhysb91dym66sj1 0 61915 148117 148040 2026-10-30T16:48:15Z Coaorao 19106 /* Извор */ 148117 wikitext text/x-wiki {{квалитет|100%}} {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Два гаврана (''-{Ворон к ворону летит}-'') | одељак= | аутор= Александар Пушкин | преводилац= Јован Јовановић Змај | година= | белешке= }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> <center><font size="+1">'''Два гаврана.'''</font><br /><small>(По Пушкину.)</small></center> <poem> Мртав гладан гавран лети, Не можʼ више глад поднети, Већ умоли друга свога: Казуј хране, тако тʼ Бога! Знам ја хране, друг му вели, Колико ти срце жели, Под планином, крвав, бледан, Мртав лежи коњик један. Ко га стиже, ко га смаче Његов сиви соко знаће, Знаће његов вранац вити — И љуба му — може бити. Соко тужан пао нице, Вранац тужи код убице, Љуба чека љубљенога — Алʼ не војна — већ другога. </poem> </div> </div> == Извор == ==Извор== ''Певанија Змај-Јована Јовановића: одабране целокупне умотворине у песми и прози са опширним животописом Змај-песниковим: 1849-1882'', Нови Сад: Српска књижара Браће М. Поповића, 1882 (Нови Сад: Српска штампарија Дра Светозара Милетића) 1882. Стр. 153. {{ЈВ-аутор|Јован Јовановић Змај|1912}} [[Категорија:Руска књижевност]] [[Категорија:Руска поезија]] [[Категорија:Александар Пушкин]] [[Категорија:Преводи]] [[Категорија:Јован Јовановић Змај]] [[ru:Ворон к ворону летит (Пушкин)]] n8ag75qhxjd0de143q9utqleljyhp6y 148118 148117 2026-10-30T16:48:24Z Coaorao 19106 /* Извор */ 148118 wikitext text/x-wiki {{квалитет|100%}} {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Два гаврана (''-{Ворон к ворону летит}-'') | одељак= | аутор= Александар Пушкин | преводилац= Јован Јовановић Змај | година= | белешке= }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> <center><font size="+1">'''Два гаврана.'''</font><br /><small>(По Пушкину.)</small></center> <poem> Мртав гладан гавран лети, Не можʼ више глад поднети, Већ умоли друга свога: Казуј хране, тако тʼ Бога! Знам ја хране, друг му вели, Колико ти срце жели, Под планином, крвав, бледан, Мртав лежи коњик један. Ко га стиже, ко га смаче Његов сиви соко знаће, Знаће његов вранац вити — И љуба му — може бити. Соко тужан пао нице, Вранац тужи код убице, Љуба чека љубљенога — Алʼ не војна — већ другога. </poem> </div> </div> ==Извор== ''Певанија Змај-Јована Јовановића: одабране целокупне умотворине у песми и прози са опширним животописом Змај-песниковим: 1849-1882'', Нови Сад: Српска књижара Браће М. Поповића, 1882 (Нови Сад: Српска штампарија Дра Светозара Милетића) 1882. Стр. 153. {{ЈВ-аутор|Јован Јовановић Змај|1912}} [[Категорија:Руска књижевност]] [[Категорија:Руска поезија]] [[Категорија:Александар Пушкин]] [[Категорија:Преводи]] [[Категорија:Јован Јовановић Змај]] [[ru:Ворон к ворону летит (Пушкин)]] dbwc3s3upgsztz6oesv2eg9pgmx745i 148119 148118 2026-10-30T16:48:38Z Coaorao 19106 148119 wikitext text/x-wiki {{квалитет|100%}} {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Два гаврана (''-{Ворон к ворону летит}-'') | одељак= | аутор= Александар Пушкин | преводилац= Јован Јовановић Змај | година= | белешке= }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> <center><font size="+1">'''Два гаврана.'''</font><br /><small>(По Пушкину.)</small></center> <poem> Мртав гладан гавран лети, Не можʼ више глад поднети, Већ умоли друга свога: Казуј хране, тако тʼ Бога! Знам ја хране, друг му вели, Колико ти срце жели, Под планином, крвав, бледан, Мртав лежи коњик један. Ко га стиже, ко га смаче Његов сиви соко знаће, Знаће његов вранац вити — И љуба му — може бити. Соко тужан пао нице, Вранац тужи код убице, Љуба чека љубљенога — Алʼ не војна — већ другога. </poem> </div> </div> == Извор == ''Певанија Змај-Јована Јовановића: одабране целокупне умотворине у песми и прози са опширним животописом Змај-песниковим: 1849-1882'', Нови Сад: Српска књижара Браће М. Поповића, 1882 (Нови Сад: Српска штампарија Дра Светозара Милетића) 1882. Стр. 153. {{ЈВ-аутор|Јован Јовановић Змај|1912}} [[Категорија:Руска књижевност]] [[Категорија:Руска поезија]] [[Категорија:Александар Пушкин]] [[Категорија:Преводи]] [[Категорија:Јован Јовановић Змај]] [[ru:Ворон к ворону летит (Пушкин)]] 86l81eysyvjedhlxookq7k9xa6s8wgp 0 61916 148116 148043 2026-10-30T16:47:20Z Coaorao 19106 /* Извор */ 148116 wikitext text/x-wiki {{квалитет|100%}} {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Црни вео (''-{Чёрная шаль}-'') | одељак= | аутор= Александар Пушкин | преводилац= Јован Јовановић Змај | година= | белешке= }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> <center><font size="+1">'''Црни вео.'''</font><br /><small>(Молдавска песма из Пушкина.)</small></center> <poem> Као махнит зверам у црн вео сад, А ледену душу раздире ми јад. У младости лудој, лаковерју слепом, Гинуло ми срце за Гркињом лепом. Ласкала ми цура, сретан бејах с њом, Алʼ на скоро, брате, удари ме гром. Пирујући једном с неколико друга, Презрени ме Жида изазва из круга. „Ти пирујеш” (шапну), „браћа тʼ време крате, А Гркиња твоја изневерила те!” „Не било те!” рекох, па му просух злата; Роб доведе коње, јурнусмо на врата. Огрезнуше коњи у крвавој пени — А кратка је жалост ћутала у мени. А кад доро стаде код позната прага, Западе ме тама, издаде ме снага.... Кад у собу падох, шкрипућући зубиʼ — Неверница моја с Јерменом се љуби. Смрче ми се оку — мач се диже... спусти — Раскомада пољуб на душманскиʼ устиʼ. Газио сам тело крвљу обливено, Гледао сам дуго бледо лице њено. Ох, сећам се вриске невернице моме — Погинула љуба, па и љубав с њоме. Скидох црни вео с њене мртве главе, Да отарем мачу оштрице крваве. А кад наста ноћца после дана врела, Роб је побацао у Дунаво тела. И од тад не љубим више чарне очи, Од тад више не знам за веселе ноћи. Као махнит зверам у црни вео сад, И ледену душу раздире ми јад. </poem> </div> </div> == Извор == ==Извор== ''Певанија Змај-Јована Јовановића: одабране целокупне умотворине у песми и прози са опширним животописом Змај-песниковим: 1849-1882'', Нови Сад: Српска књижара Браће М. Поповића, 1882 (Нови Сад: Српска штампарија Дра Светозара Милетића) 1882. Стр. 155. {{ЈВ-аутор|Јован Јовановић Змај|1912}} [[Категорија:Руска књижевност]] [[Категорија:Руска поезија]] [[Категорија:Александар Пушкин]] [[Категорија:Преводи]] [[Категорија:Јован Јовановић Змај]] [[ru:Чёрная шаль (Пушкин)]] mwmor9oda4x12z8vy1u7hm2kxeohyai 0 61917 148072 148046 2026-10-30T12:16:55Z Galicijac 19151 /* Извор */ Заменио извор бољим. 148072 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Татомир Вукановић|Татомир Вукановић]] | [[Етногенеза Јужних Словена]] | | [[Етногенеза Јужних Словена/Предговор|Предговор]] | [[Етногенеза Јужних Словена/Увод|Увод]] | [[Етногенеза Јужних Словена/Географске регије обитовања и границе Јужних Словена|Географске регије обитовања и границе Јужних Словена]] }} Етногенеза означава старо порекло народа. Бројне друштвене науке, као и неки њихови огранци, баве се проучувањима и расветљавањем тога проблема. Пре свега, то је један од најважнијих проблема етнолошке науке и с тога гледишта прилазимо решавању овог проблема у Јужних Словена. Проблем методологије етногенезе, како га ми схватамо и обрађујемо у овој студији, веома је сложен и компликован и он се с једне стране сажима, а с друге преплиће са проблемима методологије извесних етнологији сродних наука. Проблем етногенезе Јужних Словена, кроз призму сагледавања историјске етнолошје, спада у најзначајније проблеме словенске етнологије, а истодобно је и од прворазредне вредности и за светску науку о народима. Ово понајвише због тога, што су јужнословенски народи, кроз дуготрајни историјски процес своје еволуције и етничког биствовања, пролазили кроз разне епохе и историјска збивања. Ту игра знатну улогу и сама конфигурација Балканског полуострва и географска средина овога поднебља, на шта се је као надградња појављивао читав сплет разноврсних појава и проблема историјског и економског карактера. Етногенеза Јужних Словена је веома компликован и особито комплексан проблем. Она је нешто специфично и сасвим различито, од етногенезе осталих словенских и других народа на свету. Комбиновано испитивање података археологије, палеоетнологије, палеолингвистике, историје, историјске етнологије и осталих сродних јој наука, дају могућност да се проблем етногенезе балканских Словена сагледа са доста основа. Етногенеза Јужних Словена спада у опсег историјске етнологије. Њено проучавање вршили смо етнолошком функционалном методологијом, уз надградњу свих осталих етнолошких методологија, које су биле применљиве; као и методологија обухваћених помоћних етнолошких наука. Пре свега, помињемо, тло јужнословенских земаља од прастарих времена било је настањено људским родом. На првом месту ту долази најважнија насеобина палеолитског човека код Крапине, где су се нашли остаци човечијих костура и обиље предмета из тога времена. Из те епохе, вредно је поменути и палеолитско налазиште у Поточкој зијалки. Из доба неолита, нашао се знатан број насеобина, од којих помињемо: Старчево, Лепенски вир, Павловац, Плочник, Винчу, Караново и Кремиково (Бугарска), Вршник (Македонија), Вучедол и Бутмир. Бакарно доба је оставило неколико веома карактеристичних трагова у балканским земљама. Бакарних налаза нашло се највише у Словенији и Босни. Бронзаних налаза има широм Балканског полуострва и подунавских земаља. Са остацима гвозденог доба нарочито обилују Лика и Далмација. Познато је да су носиоци железне културе били Трачани, Илири и Келти. Посебно помињемо из тих времена Хелене (стари Грци). Напоредо с изнетим, истичемо, етногенеза Јужних Словена је и „тврд орах”, који није тако лако научно сагледати, а камо ли научно савладати и решити. Сасвим смо свесни тога, и сматрамо да ће овај наш рад, и овако дат, бити од користи науци. И, док је уназад око сто деведесет година, историографија мењала своје назирање о Словенима и почецима старословенских држава, почев од Хердера и Колара, лреко огавних великогерманских причања песника Хебела, иза чега следују трудољубива Пајскерова разматрања, тако да је надаље кроз цело XIX столеће, овај проблем у словенској историографији био често пута разматран. У XX столећу, настављена је започета традиција из претходног столећа, а местимично је било и расправљања о етногенези Јужних Словена. На концу, томе проблему је поклоњена обилата пажња у словенским земљама, тек иза другог светског рата, у ери социјалистичког развоја. За илустрацију тога помињемо изложбу „Етногенеза Јужних Словена”, одржану у Народном музеју у Београду 1950. год. и симпозијум, одржан у Мостару у раздобљу 24—26. октобар 1968. год. у организацији Академије наука и умјетности Босне и Херцеговине — Центар за балканолошка истраживања, са проблематиком: „Предсловенски етнички елементи на Балкану у етногенези Јужних Словена”. Без двојбе, можемо устврдити, да је поменута изложба са проблематиком „етногенезе” Јужних Словена, била само један вредан покушај; а да је симпозјум био на завидној научној висини, и као такав да је од знатне користи за проблем етногенезе Јужних Словена, како по обиљу проблема и појава које је третирао, тако и по њиховом постављању и делимично решењу. Дакако, ваља нам поменути, ниједно од датих питања није било усмерено колотечном историјске етнологије, што је свакако очит пропуст организатора. На концу, сва новија истраживања из области етногенезе Јужних Словена, односно савремених балканских народа, преоптерећена су „илиризмом”, што иде на уштрб, како мишљења фактичном стању етногенезе балканских Словена и народа уопште, у односу на порекло илирско. Надаље, та претерана наглашавања о учешћу Илира у етногенизи Јужних Словена и Арбанаса, делимично су и погрешна, јер се ту не ради само о тековинама илирским, већ о културној баштини много старијих етничких скупина и племена на Балкану, коју су попримили Протоилири, у доба праисторије па је континуирано пренели савременим балканским народима, на првом месту Арбанасима и Јужним Словенима. Сматра се, да су Трачани првобитно обитавали углавном на источном делу Балканског полуострва, али су се простирали и широм Полуострва, од Црног до Јадранског мора,{{Напомена|''Detschew D.'': Die thrakischen Sprachreste, Wien 1957; ''Dragoslović D.'': Tračko kulturno i kultsko nasledje kod balkanskih Slovena. — Godišnjak knj. IX. Centar za balkanološka ispitivanja, knj. 7. Sarajevo, 1972, str. 177—186; ''Kazarov G.'': Beiträge zur Kulturgeschichte der Thraker. Sarajevo, 1916; cfr. PWRE VI A. 414—452; ''Tomaschek W.'': Untersuchung über die alten Thraker veröffentlicht. — Sitzungsberichten der Wiener Akademie, Phil. — hist. Klasse, B. 128, 130, 131.}} Потом се ту истичу и формирају Илири, древни сточарски народ, који Потискује Трачане на Исток.{{Напомена|''A. Stipčević'': Bibliografija Illyrica, Sarajevo, 1967, Ed. ANU BiH, knj. VI; ''D. Rendić-Miočević'': Problemi romanizacije Ilira s osobitim obzirom na kultove i onomastiku. — Simpozijum 2, Sarajevo, 1967, str. 139—153; ''M. Suić'': Nekoliko etnoloških podataka o antičkim Ilirima u djelima grčkih i rimskih pisaca. Simpozium 2, Sarajevo, 1967, str. 99—108; ''D. Garašanin'': Iliri. — Iliri i Dačani. Ed. Narodni muzej u Beogradu i Istorijski muzej Transilvanije — Kluž — Beograd, 1971, str. 17—30; ''M. Mirković'': Die südillyrischen Stämme im Iliyrischen Kriege Octavians in den Jahren 35—33 v. u. h. 113—127. Živa Antika XVIII, sv. 1. Skoplje 1968; H. ''Спремо — Петровић'': Пропорцијски односи у базиликама илирске префектуре. Београд, 1971. Ed. Арх. институт. кн. 7; ''R. Katičić'': Drei altbalkanische nomina Sacra. — Godišnjak IX. Centar za balkanološka ispitivanja 7. Sarajevo, 1972. str. 105—119; ''A. Stipčević'': Iliri. Zagreb, 1974, str. 19—82; ''A. Mayer'': Die Sprache der alten Illyrier. Bd. I—II. Wien 1957—1959. O ulozi Ilira u genezi Arbanasa u Tirani је održan simpozijum (3—4. mart 1969.). Rezultati su saopšteni u posebnoj publikaciji (Iliret dhe gjeneza e shqiptareve. Tirane, 1969, str. 1—268).}} У то доба падају и келтска етничка миграциона кретања и биствовање на Балканском полуострву, запремајући северне и северозападне пределе Полуострва, гранајући се надаље у остале европске земље.{{Напомена|''J. Todorović'': Kelti u jugoistočnoj Evropi. Beograd, 1968, 1—180, T. I—LXIV; ''D. Ellmers'': Keltischer Schiffbau. — Jahrbuch des Römisch — Germanischen Zentrraimuseums Mainz. 16. jahrgang (1969), Mainz, 1971, 73—122; Archeologicke rozhledy; Keltische oppida. Symposium 1970, knj. XXIII, (1971); ''V. Zirra'': Beiträge zur Kenntnis des keltischen, Latène in Rumänien. — Dacia XV. Bucarest 1971, 171—238; ''I. Stanczik — A. Vaday'': Keltische Bronzegürtel „ungarischen" Typs im Karpatenbecven. — Folia archaeologica XXII. Budapest 1971, str. 7—27; ''J. Todorović'': Skordisci. Novi Sad — Beograd, 1974, 22—44, 126—145.}} Све су ово народи, племена и етничке скупине, који су живели у прастара времена, пре Ромеја и Римљана, који су ту обитавали у доба појаве Словена на Балканском полуострву и суседним земљама. У знатној мери, сви ови народи, племена и етничке скупине, преко јужнословенских народа и данас живе у балканским земљама. О томе јасно сведоче археолошки налази, историјска етнологија и палеолингвистика: имена река и брда, чиме се баве тзв. јафетидска или алародска истраживања. Етничко-биолошка збивања и оформљавање Јужних Словена, као веома сложен и дуготрајан историјски процес, одиграо се кроз низ столећа, уз разнородне историјско-етничке и етнопсихолошке појаве и збивања, y оквирима историјске прошлости разнородних народа, племена и етничких скупина Балканског полуострва. После мађарских етничких миграционих кретања према централној Европи y IX столећу, која су поплавивши Средњодунавско-потиску котлину раздвојила Словене, балкански Словени сматрају се као Јужни, за разлику од Источних: Руса, Белоруса, Украјинаца и Западних: Пољака, Лужичких Срба, Чеха и Словака. Са овим последњима једино Словенци могоше да одржавају известан географски контакт бар за прва три-четири столећа њихове етничке историје на балканском полуострву и суседним земљама. Појам Јужних Словена, према томе, шири је од појма Југословена, како се он данас узима. Југословенство је синтеза Срба, Хрвата, Словенаца, Црногораца, Македонаца, Муслимана и бројних народних припадности: Арбанаса, Мађара, Турака, Румуна, Русина, Украјинаца, Рома и др. y националном и политичко-географском смислу; СФР Југославија данас се и код нас и y осталом свету сматра као једна политичко-географска целина. Бугари, иако Јужни Словени, не сматрају се стога као Југословени. Ми смо y овој студији узели y проучавања и њихову етногенезу, која је сва испреплетана с етногенезам осталих јужнословенских народа, са којима чини сродну целовитост. Иначе, називи Јужни Словени и Југословени, значе y суштини, једно исто; чак је први облик језички правилнији од другога.{{Напомена|''Фр. Илешић'': О постанку израза „југословенски“. Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор. IX, Београд, 1929, стр. 163—164.}} Проблеми етногенезе Јужних Словена су многобројни. Они сви нису ни до данас постављени, a камо ли проучени.{{Напомена|Cfr. ''Алексеев П. В. — Бромлей В. Ю.'': К изучению роли переселений народов в формировании новых этнических общностей. Советская этнография, № 2 (1968), стр. 36—38; ''исти'': К вопросу о роли автохтонного населения в этногенезе южных славян. — История, культура, этнография и фольклор славянских народов. VII международный съезд славистов. Варшава, август 1973. Москва 1973, стр. 223—236; ''Алексеев И. Т. — Алексеев П. В.'': Этногенез славянских народов по данным антропологии. — История, культура, этнография и фольклор славянских народов, Москва 1973, стр. 211—222; ''Grafenauer В.'': Pitanje srednjovekovne etničke strukture prostora jugoslovenskih naroda i njenog razvoja. — Jugoslovenski istorijski časopis, br. 1—2. Beograd, 1966, str. 5—36; ''isti'': Etnička struktura in zgodovinski pomen jugosloveskih narodov v srednjem veku. Zgodovinski časopis, br. 19—20 (1965—1966) str. 103—114; br. 21 (1967), str. 7—48; ''Ердељановић J.'': Неколико етничких проблема код Јужних Словена. Из Зборника радова посвећеног Ј. Цвијићу. Београд, 1924, стр. 1—25; ''исти'': Етнички проблеми Југославије, Видици (1939); ''Županić N.'': Etnogeneza Jugoslavena. Rad JAZU, knj. 222, Zagreb, 1920; ''Якимов П. B.'': Ранние стадии антропогенеза. — Труды Института Этнографии. Н.С. XVI. Москва 1951; ''Ljubinković М.'': Ka problemu kontinuiteta Iliri — Sloveni. — Simpozijum Akad. n. i. umjetn. B. i H. posebna izdanja knj. XII. Sarajevo, 1969, str. 201—213; ''Maнo Зиси Ђ. — Гарашанин М. — Љубинковић М.'': Етногенеза Јужних Словена y раном средњем веку кроз материјалну културу. Београд, 1950; ''Poulianos A.'': Антропологический состав народов на територии между Эгейским морем и Дунаем. — Ier congrès international des études Balkaniques et Sudeuropéennes. — Résumés des communications. Ethnographie et arts. София 1966; ''Третьяков П. H.''; Этногенетический процес и археология. Советская археология (1962) № 4; ''Филин Ф. П.'': Язык и этногенез. — Историчо-филолог. исследования. Москва 1967.}} Ми ћемо y овој студији покушати да их прикажемо и по могућству поставимо и решимо. Ha концу, помињемо, да ли ће се и како извесне постојеће етничке масе и скупине оформити y посебне јужнословенске народе и нације, то је проблем будућности, који не спада y домен изучавања y овој студији. Ми сматрамо да су Словени на Балканском полуострву y доба колонизације, устаљивања и етничког оформљавања, имали две социјалне структуре. To темељимо на добро организованој словенској војсци као саставном делу феудалне класе и брзом оснивању словенских држава, нарочито y западним јужнословенским крајевима, зашта не би био y то средњовековно доба, услов само један друштвени ред, неорганизовано сељаштво. Значи, Словени су y другој половини прве деценије VI столећа по н.е. на Балканском полуострву били и као војска, војнички формирани народ, и као племенска и скупинска етничка маса. Тако имамо од друге половине прве деценије VI столећа код Словена на Балканском полустрву, сукоб два класе. Ta се појава сукоба класа код Јужних Словена да пратити кроз цело средњовековно феудално доба, те и y време када се стварају нове класе, нарочито пролетерска y време капиталистичке епохе.{{Напомена|Помињемо теорију пољског научника Gumplowitz-а, по којој је племство код Срба и Хрвата y средњем веку било од словенизираних Татара. — ''Gumplowicz''; Allgemeines Staatsrecht. — Innsbruck, 1907, 527 sq.; cfr. ''F. Šišić'': Povijest Hrvata u vrijeme narodnih vladara. Zagreb, 1925, 257. O натпису на гробу Болеслава Храброга, од кога је пошао Gumpolowić y својој хипотези cfr. ''К. Pátkánski'': Napis grobowy Boleslawa Ghrabrego. Pisma posmiertne, II, Krakow, 1924.}} Јужнословенске земље средњега века биле су добро насељене и веома богате y стоци, житу, вину, воћу и рудама. Као такве описују их сви западњаци.{{Напомена|''G. Adam'': Recueil des historiens des croisades. — Documents arméniens II (1906), 479—482.}} Међутим, Византинцима су оне изгледале сиромашне и заостале, па према томе да народи ових земаља немају свега y изобиљу.{{Напомена|''Pachymeres'': Mich. Palaeologus V. cap. 6; Nikephoros Gregoras VII, cap. 5, § 10.}} Сеоска насеља јужнословенских земаља средњег вета, била су посве патријархална, поготову y поређењу са културом византијских и римских провинција. Кроз цео средњи век y народном иметку јужнословенских земаља стока је долазила на првом месту. Од XIII столећа порасла је вредност земљорадње, нарочито y македонским крајевима. Истодобно, као обилат извор богатства јавља се и рударство. Јужнословенске земље биле су подељене између владаоца, велике властеле, многобројног малог племства и манастира, који су постали економска снага.{{Напомена|''K. Јиречек — J. Радонић'': Историја Срба, III, Београд, 1923, 170—171.}} Планински сточари јужнословенских земаља били су y средњем веку најснажнији популациони елеменат. Пастире су мање захватали ратови, неродице, помори и сличне недаће, него земљораднике y равници, рударске раднике по рудницима и занатлије и трговце по градовима. Планински венци између Јадранског мора и Подунавља, били су увек излазне тачке насељавања нижих крајева. Све до данашњих дана су Црна Гора, Херцеговина, Бугарска, планинске долине Македоније активне, док су насупрот томе Србија и Далмација пасивне, постепено насељене досељавањем новога становништва из планина, понајвише наведених земаља.{{Напомена|''К. Јиречек — Ј. Радонић'': наведено дело, I, Београд, 1922, 6; III, 171; ''Ј. Цвијић'': Антропогеографски проблеми Балканског полуострва. СЕЗб. IV. Насеља и порекло становништва књ. 1. Београд, 1902, стр. ССХ.}} Етничко струјање јужнословенских горштака кретало се y раном средњем веку највише према јадранској обали. Од XI столећа ова етничка струјања била су више на исток, док на концу нису велики успеси према Грцима изазвали нову струју етничких кретања y правцу југа. Овај је развој био заустављен 1371. год. турским освојачким походима. Након тога почиње етничко струјање јужнословенског становништва на север и запад, y Панонију и Јадранско приморје и острва.{{Напомена|''К. Јиречек — Ј. Радонић'': нав. дело, III, 171—172.}} После пропасти Кумана и Татара, спустили су се карпатски Румуни низ Дунав и Прут и засновали су Влашку и Молдавску. Исто тако, Арбанаси су сишли са својих планина y Тесалију и Епир, те населише веома опустеле пределе y Јелади. Ha крају, продирање Турака из Мале Азије кроз плодне речне долине Балканског полуострва, y ствари је победа сточара над земљорадницима и градским становништвом.{{Напомена|''К. Јиречек — Ј. Радонић'': на нав. месту.}} Кад су се Турци усталили на Балканском полуострву, нарочито је опустела Македонија. За време турске владавине балканским земљама, особито y времену од XVI до почетка XIX столећа, јужнословенско становништво са Косова, Македоније и јужне Србије, одступало је спорадично испред етничких струјања арбанашких сточара.{{Напомена|Cfr. ''Л. Урошевић'': Косово y главним географским карактеристикама. — Отисак из „Јужног прегледа“ бр. 11—12. Скопље, 1939, 7—13.}} У средњовековним јужнословенским писаним споменицима, местимично се помињу напуштена насеља. Каткада је реч о праисторијским oppidum-има, римским градовима и кастелима. Напуштена влашка катуништа, долазе као последица номадског живота сточара. Но, и земљорадничка насеља — села, лако су постајала напуштена места или селишта, a исто тако брзо су и насељавана. Било је и пустих села од давнина.{{Напомена|''Ст. Новаковић'': Село из дела „Народ и земља y старој српској држави.” — Глас CAII, књ. XXIV, Београд, 1891, 144 sq.}} Напоредо с изнетим, под притиском извесних терета и дужности, јужнословенско становништво се селило из једног места y друго, тражећи повољније услове за живот. Од XII па до краја XIX столећа, ова и њима сродна етничка струјања имају каткад карактер метанастазичких кретања јужнословенских народа на Балканском полуострву и суседним земљама.{{Напомена|Cfr. ''К. Јиречек — Ј. Радонић'': нав. дело, III, 177—178; ''Т. П. Вукановић'': Српска рударска колонија y Етропољу y Бугарској. — Отисак из „Годишњака Музеја”, Скопље, 1940, стр. 205; ''Ј. Цвијић'': Метанастазичка кретања, њихови узроци и последице. Насеља књ. XXIV. Београд, 1922.}} == Напомене == {{напомене}} == Извор == * [http://www.promacedonia.org/tvet/vukanovich_etnogeneza_juzhnih_slovena_1974.pdf Етногенеза Јужних Словена] [[Категорија:Етногенеза Јужних Словена]] q3o868hwncpo2xztoky7m7yzpun9waf 0 61918 148071 148047 2026-10-30T12:16:32Z Galicijac 19151 /* Извор */ Заменио извор бољим. 148071 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Татомир Вукановић|Татомир Вукановић]] | [[Етногенеза Јужних Словена]] | | [[Етногенеза Јужних Словена|Садржај]] | [[Етногенеза Јужних Словена/Предговор|Предговор]] | [[Етногенеза Јужних Словена/Увод|Увод]] }} Етногенеза Јужних Словена, коју дајемо у овој. студији, произашла је као плод наших дугогодишњих повремених истраживања и проучавања овог проблема (1936—1974. год.). Ми смо сасвим свесни тога, да је проблем етногенезе Јужних Словена, веома сложен и компликован, а с гледишта друштвених наукај нарочито историје, особито осетљив. Ми сматрамо да је за братство и јединство појединих народа, одособитог значаја и улога континуитета у култури и етногенези неког другог народа. Њих етнотенеза зближава, а не разједињава их. За етногенезу Јужних Словена, има обиље историјских података, који јасно говоре о етничком пореклу Јужних Словена и континуитету древне културе Балканског полуострва у култури јужнословенских народа. Ту се с једне стране види континуитет и етногенеза старих етничких скупина, племена и народа у јужнословенском етносу, а с друге стране запажају се особито бројни утицаји хришћанства и ислама у континуитету културе и етногенези Јужних Словена. А као доминатна појава, виде се појединачне народне и међусобне улоге јужнословенских народа у њиховој етногенези и континуитету културних тековина. Процеси етногенезе Јужних Словена, од старине, били су општег и регионалног карактера. Они процеси општег карактера, захватили су више пута, два или више јужнословенска народа, док су они регионалног карактера нашли примену махом у континуитету једне етничке скупине, племена или народа. То је све пак увек условљено географским и друштвено-историјским и економским условима. Процес етногенезе Јужних Словена обухвата разноврсне периоде друштвено-историјског развоја: 1. епоху етничких скупина и племена, која пада у доба протословенског и старословенског живота Словена; 2. доба племена и народа, које обухвата етничке словенске формације племенског живота и стварање јужнословенских народа; 3. фазу етничког обликовања јужнословенских народа и стварања нација. У овој фази се, углавном, налазе јужнословенски народи данас. Све поменуте историјско-етничке фазе постанка и развоја етногенезе Јужних Словена, нису се развијале истодобно у свим географским регијама балканских и осталих јужнословенских земаља и по једном калупу и узору. Напротив, корени етногенезе и удео континуитета културних тековина разних племена и народа, веома често су сасвим разноврсни унутар појединих јужнословенских етничких скупина, племена, народа и нација, у опсегу наведених епоха и процеса етногенезе Јужних Словена. Етничка симбиоза и континуитет бројних етничких појава и проблема у опсегу етногенезе Јужних Словена коју дајемо у овој студији, без обзира што није систематски свеобухватно дата, надамо се да ће корисно послужити науци. Даља истраживања употпуниће проблематику на коју се ми нисмо осврнули, или нам је промакла приликом расправљања, а исто тако и исправиће ту и тамо учињене наше извесне пропусте и омашке, до којих је евентуално у нашој студији дошло, али дакако не намерно. Етногенезу Јужних Словена пратићемо, како према писаним изворима и литератури, тако и према народној традицији и хроникама. Сагледавање путева етничких процеса: етно-симбиозе, етно-културних континуитета и на крају етногенезе, која у основи базира на антрополошком етничком учешћу, а поред тога и на надградњи етно-симбиозе и етно-културних континуитета међу Јужним Словенима на Балканском полуострву, веома је комплексан етно-историјски проблем. Те процесе пратити, сагледати и по могућству поставити, тумачити и решити, од најстаријих времена древне етничке прошлости, до данашњих дана, према речима Ф. Енгелса „виводит вся все гнще".{{Напомена|''К. Маркс'' и ''Ф. Енгелс'': Твори, Кіев, 1963, т. XIII, стр. 461.}} И, колико смо у томе успели, оцениће читаоци. == Напомене == {{напомене}} == Извор == * [http://www.promacedonia.org/tvet/vukanovich_etnogeneza_juzhnih_slovena_1974.pdf Етногенеза Јужних Словена] [[Категорија:Етногенеза Јужних Словена]] jwh40c4n8tdz16mgc45luy7hjbh48ma 0 61920 148112 148063 2026-10-30T16:35:20Z Coaorao 19106 /* */ 148112 wikitext text/x-wiki #Преусмери [[Хај]] [[Категорија:Српска уметничка поезија]] 7oqj76kubs931cftxep9wnxhoe8vqza 148114 148112 2026-10-30T16:36:35Z Coaorao 19106 /* */ 148114 wikitext text/x-wiki #Преусмери [[Хај]] [[Категорија:Српска поезија]] [[Категорија:Српска уметничка поезија]] [[Категорија:Родољубиве песме]] r5a61irtvudc8k11146a4c9mm4krsew 3 61921 148068 2026-10-30T12:09:10Z Coaorao 19106 /* Савет */ нови одељак 148068 wikitext text/x-wiki == Савет == Поздрав. Хвала Вам на доприносу на страници [[Српске народне пословице (1900)]], али уместо ''Српске народне пословице и друге различне као оне у обичај узете РИЈЕЧИ, издао их ВУК СТЕФ. КАРАЏИЋУ Бечу у штампарији Јерменскога манастира 1849.'' користите овај извор: [https://www.antikvarne-knjige.com/elektronskeknjige/assets/uploads/Vuk-Karadzic-Poslovice.pdf]. Ако имате нека питања слободно ме можете питати [[Корисник:Coaorao|Coaorao]] ([[Разговор с корисником:Coaorao|разговор]]) 13:09, 30. октобар 2026. (CET) rwbpff31pnl6sbl36kz1yo7nvykmzxu 148069 148068 2026-10-30T12:10:45Z Coaorao 19106 /* */ 148069 wikitext text/x-wiki {{добродошлица}} —[[Корисник:Coaorao|Coaorao]] ([[Разговор с корисником:Coaorao|разговор]]) 13:10, 30. октобар 2026. (CET) == Савет == Поздрав. Хвала Вам на доприносу на страници [[Српске народне пословице (1900)]], али уместо ''Српске народне пословице и друге различне као оне у обичај узете РИЈЕЧИ, издао их ВУК СТЕФ. КАРАЏИЋУ Бечу у штампарији Јерменскога манастира 1849.'' користите овај извор: [https://www.antikvarne-knjige.com/elektronskeknjige/assets/uploads/Vuk-Karadzic-Poslovice.pdf]. Ако имате нека питања слободно ме можете питати [[Корисник:Coaorao|Coaorao]] ([[Разговор с корисником:Coaorao|разговор]]) 13:09, 30. октобар 2026. (CET) 951o5tewr3yvcnrzr3jkktm5mm3avpm 14 61922 148100 2026-10-30T16:22:44Z Coaorao 19106 Нова страница: [[Категорија:1840-е|7]] 148100 wikitext text/x-wiki [[Категорија:1840-е|7]] jo959dxdzjtxa3pj0xaml7ucpx43qi2 14 61923 148101 2026-10-30T16:24:02Z Coaorao 19106 Нова страница: [[Категорија:Српска уметничка поезија]] 148101 wikitext text/x-wiki [[Категорија:Српска уметничка поезија]] fd48lwiji9jteayjwynuna5o0x2guiw 148111 148101 2026-10-30T16:33:49Z Coaorao 19106 /* */ 148111 wikitext text/x-wiki [[Категорија:Српска уметничка поезија]] [[Категорија:Бранко Радичевић]] 6vmodjogte97h22k4esn6isonib2ee4 0 61924 148123 2026-10-31T11:33:39Z Coaorao 19106 Нова страница: {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Братоубица | одељак= | аутор= Ђура Јакшић | година= 1862 | белешке= }} {{Центар|'''Братоубица.'''<br>(Од Ђорђа Јакшића.)}} <poem> Тама је пала голема, пуста, Страхом је заст’о поток планински, А листак дркће на сувој грани, Чека на ви… 148123 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Братоубица | одељак= | аутор= Ђура Јакшић | година= 1862 | белешке= }} {{Центар|'''Братоубица.'''<br>(Од Ђорђа Јакшића.)}} <poem> Тама је пала голема, пуста, Страхом је заст’о поток планински, А листак дркће на сувој грани, Чека на вихар, да га захрани. Борови стари, чеда косовска, С тавне висине кршних врхова Гледају небо, голо и црно, Равно понору дубоком, немом, Ил’ боље, гробу тавном, големом. — Грање се ломи, а гора тресе, Студено стење љуља и грози — Је л’ ово силних громова хука, Што тавна ноћћ на крилу носи ? Или се земља са небом брука ? Ил’ можда није — да л’ пушка бије Милога сина, горског ајдука ? . . . Ноћћ је пала. — Пламен се вије Низ хладну стену, кроз црно грање, Те својим модрим језиком пише Ноћћних слика грозно играње. Ал’ да л’ су и то тек слике само, Што испод стења, на тврдом каму, Са застрављеном душом гледамо ? — То срце згрева ледена змија — На пламену се јатаган сија. А хајдук ћути главом погнутом, Тек кадкад зирне погледом мрачним У ноћћ мрку, у небо црно ; Пак му се чини од грдних слика, Што му пред очи планина ствара, Пуна је гора — пуна крвника, Гмиже и кипи од јаничара. „На ноге! браћо!“ шапће, и ороз На цевердару запиње смртном. Са зуби шкрипи, а огањ грми По седам пута смртна одјека — А зорна дружба слуша и чека . . . Поноћћ је пуста, црна, голема — У црној гори душмана нема . . . И гора спава, наде и клону, На стење спушта главу смијону. Ал’ хајдук нема ни у сну санка. Срце му бије, душа се стреса, А чело бледи страхом и муком, И крупне капи хладнога зноја Низ слепе очи у косу слева. А после дахом дркћућим стане И руке шири већ малаксане — Па се у сану тихо осмева . . . Кћи неба — земље пред њиме стоји, Осмехом зоре, лакошћу душе, По плавом зраку слобода плива — А он је љуби, грли, целива. — У дванаест један још будан стоји. -- Давно је, како одмора незна, Те бајна чеда благих санова У души својој видео није. На две је руке, коштане, суве, Суморну главу спустио доле; А седе власи низ снажна плећа Голема старост смерно повија. — Прошлост је давна, које се сећа, Убава прошлост сјајних пролећа Са горском сузом у оку сија. Смрт је већ давно презрео своју; Не боји с’ грома, крста, ни неба — Та само небо од њега преда — С поругом горком у олтар гледа ! Олтар и причест тајну и свету, Дирнуо није са грешним дахом; А благог попа благослов свети Примио није грешник проклети. Не боји с’ неба — небо га неће, Ни гроб га неће — земља измеђе ... Он страха нема, гора га чува, И ноћћ мрка, и ханџар љути. Ал’ опет дркти, к’о листак бледи, Када у суро небо погледни. У грудма нак’о, у души покај Пламеним бичем живот му киње, И срч потоњу костима цеде, Страшилом грде образе бледе. Често на земљу студену пада, Те ноктом тврдим по земљи рије, А бледим челом камење бије, Док крв и сузу у кап на слије. Онда се диже, мртав, суморан, И с тупим гласом, бујућим срцем, Кајање немо гори изриче : „Срце ме боли! Ох, боли — боли! Чело ми гори! Ох, гори — гори! На њему капка смрзнуте крви Живот ми мори — ох, страшно мори ! Он ми је душа и срце био — Ја сам га љубио ! . . . убио . . . убио ! . . . Ал’ шта и кога — то гора незна, Нит’ ико знаде од живих саде. Виде га само суморна, бледа, Где ода сваког листића преда. — Ал’ када јекну лугови мрачни, И пушка плане пламом и смрћу, Крвца му јурине на бледо чело, У црној крви с’ око замути — Тад ће и дружба осмеха чути. Цевердар баца и пушке мале, Са голим ножем у борбу ступа И мразно гвожђе у крви купа. После га глади са меким дланом, Загледа, брише, док се засија На врелом сунцу ледена змија ; — Ал’ једна нега на сјајном гвожђу — Не славан спомен душманске крви, Но тешка рана из прошлих дана — У бритком је ножу захрђана. Свет му је мрзак, живот и дружба, Само је ноћћ, која га служи. Њу верно грли, с њоме се дружи, Она му знаде, што груди таје — Ван ноћћи брата непознаје . . . Ал’ прошлост стоји — и ње се сећа, У њој је им’о лепших пролећа, Убавих дана, милих санова — Сећа се — сећа рајских часова, Старице мајке, оца и брата, Високих двора, пустара, стаја, И лепих коња аранске крви — Свега је имао — био је први. Често ј’ на коњу јашио бесном, А за њим братац умилно следи, К’о поред звезде звездица сјајна. — Једнако рухо, једнаке ђуди, А једна љубав у двоје груди. Па кад их мајка види и позна, По старом лицу осмеха блага Затрепти суза радости веље; С коња их прима, грли, целива — О већој срећи никад не снива. „Хајд’, брале, јаши твога лабуда ! Срце ми игра у врелим грудима, Кад те на њему угледам лака, Као да видим бела голуба На мекој грани златна облака ! А ја ћу и сад мога Жерава; Он ми је мио, радо га имам, Радо се с њиме горице примам!“ — По мекој трави, шареном цвећу Поносни коњи лако прелећу. А стара мајка умилан пород Са бистром сузом, тихим осмехом, С молитвом благом небу и Богу, Кроз равно поље у гору прати, Да јој се опет на груди врати. У мрачној гори, зеленом лугу, Не где злочинство грехове крије, Но где тишина, света и нема, Трудноме телу одмора спрема — Смерно се диже колеба мала. Често је она у росној зори К’о зора сама росом блистала. Ох, много пута овде су браћа У жарком дану сунца и жеге, Или у хладу бледих звездица Пустили коње вољи и гори, Нека их она понудом нуди, Са меком травом са својих груди — Нека их гора чува и двори. А они млади, љубави пуни, У загрљају невине душе, Одоше сами колеби смерној. Онде их чека небо са рајем, Са уздисајем, са загрљајем — У мрачној гори девојка бела — Пак им је оба срца занела. . . Лепа је била, сјајна и мила — Пак су је оба брата љубила . . . Ох, осмех беше један једини, С којим се небо млађем осмехну — Тај један срце старијем следи, Те грозним страхом румени, бледи, У себи куне себе и небо, Што му је срце, да љуби, дало, Што му је живот с тим отровало! Ох, само један осмех је био — Пак је за њега . . . брата убио ! . . . Ноћ беше грозна, небо се тресело; Али у цrној и грешној тами Не засја пламен муње и грома, Да види чела бледило смртно Нит’ капка кану небеске дажде, Да крвцу с руку и с руха спере — Поноћ је тешка малаксала, С теретом црним на душу пала. — С дркћућим срцем гледе хајдуци Зламење грозно вечитих мука, Чекају гласак, та један само, Да их осуди небо крваво. — Слушају, ћуте — ал’ ништа нема; Сад к’о да чују — уздисај тешки . . . И грозну клетву . . . и гром . . . и пак’о! Ближе се тихо, јече полако . . . Па ко то дође у глухо доба ? Душа ли пакла, смрт ли из гроба ? Чело му беше жигом убице, Бледилом смртним крваво лице — А попрекано свилено рухо Погледрат страшно у доба глухо. — У таквом виду клетва је стала, Страхом је нема дружба дрктала: — „Шта ћеш? . . . И ко си?“ . . . „Ах, мене клетва овамо носи — Страхота свака — свако бездеље — Крвавог срца крвније жеље!“… Двадесет дугих прођоше лета У смртном боју, вечном кајању. Многи из дружбе попадали су. Ал’ њему јоште ханџар и тане Сломљено срце дирнули нису. Он живи, каје, уздише, дише, И црном клетвом, у црним грудима, Часова горких векове пише... У спомену је и рај и пак’о; — Живот и клетва заједно греду, Парају лице, чупају косе, И сваку радост из срца носе. Кадкад покажу у своме теку Милих образа осмејак рајски, Да кој га види, затрепти душом, А врелим срцем онамо жели, Где су милине, небо, анђели... Ал’ брзо поток прошлости давне Узмути вале бистрих капљица, И преко грдног јурећи стења, У мутној пени образе мења. Ту, лица бледа, ледени дахом Додиркујући несрећне груди, Кајање црно у срцу буди. . . Тако он многе ноћћи будан Слуша на шумор горе и таме, Боји се, стрепи од самог себе, С’ својих грехова дркће и зебе. А кад зашушти листак у гори, Буљина гласом храпавим крикне, Срце се стресе, живот дркће, Са бледим унам’ у тупом звуку Изриче срца паклену муку : „Ћути, планино! . . . Не куни, брате! Ти си у души — у срцу био — Ја сам те љубио . . . убио . . . убио!“... Будни хајдуци у зору гледе, У мио зрачак румена сунца, У плаво небо, што са милином Невину душу и срце пуни — Ал’ хајдук стрепи, дркће од дана, Крије се, ћути, чека и слути, Запетом пушком, са голим ножем, Да своја дела, грозна и грешна, Спере и збрише борбом крвавом, А своју турском замени главом. У влажном хладу роса трепери, У њој се златна зора огледа, А по њој дрски хајдуци леже. Само очајник стари и седи Кроз мрачну гору у небо гледи, Бришућ’ са лица сузу и росу, Што му са листа ветрићи носу. Пушка му паде с рамена стара, Те се на хладној земљи одмара. Али он незна за одмор свети — Мучи се, бори — боли га — гори, Шапћући јадно са собом збори: „Он ми је братац једини био — Ја сам га љубио . . . убио . . . убио . . . Ко вечно дркти у страху вечном, На сваки шушањ душа се стреса. Чули су шумор горе и листа, Видоше гвожђе, где гором блиста. „На ноге! Напред! Пушку и пази! Ено га душман, где гором гази!“ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Седи очајник трже се, плану, Ледени ханџар у руке суче — Ал’ чуо није, где пушка пуче !... Јекнуше стене грозним одјеком, Он мртав рањен снагу крваву Спушта на росну зелену траву. Ал’ не та рана, тај час ак клети — Далека прошлост њему се свети: „Ја сам га љубио . . . убио . . . убио !“... Нестаде боја, неста убице, Још само стоји студено лице. Хајдуци гледе — и у том часу Бога и неба и вечних мука Сећа се круто срце хајдука. „Моли се Богу!“... „Ја немам Бога! — Он ми је брат богодан био — Ја сам га љубио ! . . . убио . . . убио!“... </poem> == Извор == ''Даница'', 10. април 1862. Бр. 10. Год. -{III}-, стр. 153-156. {{ЈВ-аутор|Ђура Јакшић|1878}} [[Категорија:Српска поезија]] [[Категорија:Српска уметничка поезија]] [[Категорија:Ђура Јакшић]] [[Категорија:Песме Ђуре Јакшића]] p6gt2ifwc6girsiyd6lo5dbpq9wxfv0