Викизворник srwikisource https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%93%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%B0_%D1%81%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B0 MediaWiki 1.48.0-wmf.1 first-letter Медиј Посебно Разговор Корисник Разговор с корисником Викизворник Разговор о Викизворнику Датотека Разговор о датотеци Медијавики Разговор о Медијавикију Шаблон Разговор о шаблону Помоћ Разговор о помоћи Категорија Разговор о категорији Аутор Разговор о аутору Додатак Разговор о додатку Page Page talk Index Index talk TimedText TimedText talk Модул Разговор о модулу Догађај Разговор о догађају 100 1655 148125 148122 2026-10-31T12:08:24Z Coaorao 19106 /* Песме */ 148125 wikitext text/x-wiki {{Аутор | име = Ђура | презиме = Јакшић | иницијал_презимена = Ј | годинарођења = 1832 | годинасмрти = 1878 | опис = '''Ђура Јакшић''' (1832—1878) био је српски сликар, књижевник и учитељ. | слика = Đura Jakšić - Autoportret, 1857‒1858, Narodni muzej.jpg | опис_слике = | википедија = Ђура Јакшић | остава = Creator:Đura Jakšić | остава_кат = Đura Jakšić | вики_цитати = Ђура Јакшић }} == Песме == ==== 1853. ==== * [[Првенчад]] * [[Емил Костовић]] ==== 1854. ==== * [[Недеља]] ==== 1855. ==== * [[Спомен (Ђура Јакшић)|Спомен]] * [[Госпођици... у спомен]] * [[Ах, животу...]] * [[Путник (Ђура Јакшић)|Путник]] ==== 1856. ==== * [[Гле красоте...]] * [[Што не пијеш...]] * [[Све је прошло...]] * [[Моји болови]] * [[Мома]] * [[Из делаонице]] * [[Зашто ме...]] * [[Осмех]] * [[Господину Каритону Ј.]] * [[Мила (Ђура Јакшић)|Мила]] * [[Госпођици Л.]] * [[Ал' ми сада..]] * [[Стазе]] * [[Где ја...]] * [[Још...]] * [[Уочи Нове године]] ==== 1857. ==== * [[На ново лето]] * [[Шта ће...]] * [[Пут у Горњак]] * [[Ноћ у Горњаку]] * [[На ноћишту]] * [[Старо доба]] * [[Вече (Ђура Јакшић)|Вече]] * [[Грешник]] * [[Косово]] * [[Његовој Светлости Књазу Александру Карађорђевићу]] ==== 1858. ==== * [[Награда]] * [[Каткад]] * [[Плен]] * [[Осман-ага]] * [[Искушеник]] * [[Рањен Вељко]] * [[Друг]] * [[Моја Милка]] * [[Орао (Ђура Јакшић)|Орао]] * [[Врачар]] * [[Пуста је...]] * [[После смрти]] * [[Ти си била...]] * [[Сунце]] * [[Ја]] * [[Првозвани Андреја]] * [[12. декембар 1858. у Београду]] * [[Збогом 1858-ој години]] * [[Повратак Кнеза Милоша]] * [[На дан рођења Кнеза Милоша]] * [[Добродошлица Кнегињи Јулији]] ==== 1860. ==== * [[Божји дар]] * [[Ја сам стена]] * [[Ћутите ћут'те!]] * [[Прве жртве]] * [[Бура на мору]] * [[Небо моје...]] * [[Кога да љубим...]] ==== 1861. ==== * [[Збогом!]] * [[Пијем...]] * [[Осили се...]] ==== 1862. ==== * [[Кроз поноћ...]] * [[Поток жубори...]] * [[Раја]] * [[Љубав (Ђура Јакшић)|Љубав]] * [[Братоубица (Ђура Јакшић)|Братоубица]] * [[Мученица]] * [[Падајте, браћо!]] * [[Осећам...]] * [[Што нисам...]] * [[Црногорац Црногорки]] * [[Барјактаровићи]] * [[Невеста Пивљанина Баја]] * [[Причест]] ==== 1865. ==== * [[На колена!]] ==== 1866. ==== * [[На Липару]] * [[Поноћ]] * [[Зора (Ђура Јакшић)|Зора]] * [[Јевропи]] * [[Код нас]] * [[На гробу Кнеза Михаила]] ==== 1867. ==== * [[Макса шнајдер и ђаво]] * [[Јевропски мир]] * [[Чивутова исповест]] ==== 1871. ==== * [[Бојна песма (Ђура Јакшић)|Бојна песма]] * [[Стража]] * [[Да л' то]] * [[Отац и син]] * [[Кнезу Милану 10. августа]] * [[Две заставе]] * [[Посвета Кнезу Милану]] * [[При подизању »Вилажа«]] ==== 1875. ==== * [[Отаџбина]] * [[Једној несташној девојци]] * [[Херцеговачка бојна песма]] * [[На Врачару (Ђура Јакшић)|На Врачару]] * [[Кнезу Милану на дан венчања]] * [[Ратар]] * [[Шваља]] * [[Караула на Вучјој Пољани]] ==== 1876. ==== * [[Као кроз маглу]] * [[Земља]] * [[Сироче]] * [[Љубичица (Ђура Јакшић)|Љубичица]] * [[Поздрав (Ђура Јакшић)|Поздрав]] * [[Још једна убојна]] * [[Добродошлица Ј. Меркусовој]] * [[Спомен Ђ. Хорватовићу]] ==== 1877. ==== * [[Јан Хус (Ђура Јакшић)|Јан Хус]] * [[Калуђери]] * [[Кнезу Милану по повратку с бојног поља]] * [[Стражар]] ==== 1878. ==== * [[О прослави 10. августа 1878.]] * [[Дарови чувеноме Андрашу]] * [[Алимпију критичару]] * [[Писмо (Ђура Јакшић)|Писмо]] == Проза == === Приповетке === * [[Краљица (Ђура Јакшић)|Краљица]] (1860) * [[Син седога Гамзе]] (1861) * [[Сужањ (Ђура Јакшић)|Сужањ]] (1861) * [[Невеста]] (1861) * [[Неверна Тијана]] (1862) * [[У планини]] (1862) * [[Мати (Ђура Јакшић)|Мати]] (? нађена у рукопису) * [[Два престола]] (? нађена у рукопису) * [[Куршум (Ђура Јакшић)|Куршум]] (1874) * [[Комадић швајцарског сира]] * [[Сирота Банаћанка]] * [[Невеста]] * [[Успомене]] (1871) * [[Сељаци (Ђура Јакшић)|Сељаци]] * [[Бела кућица]] * [[Милан (Ђура Јакшић)|Милан]] (1875) * [[Попа-Тихомир]] (1875) * [[Једна ноћ (Ђура Јакшић)|Једна ноћ]] (1875) * [[Ускок (Ђура Јакшић)|Ускок]] * [[Чича-Тима]] * [[На мртвој стражи (Ђура Јакшић)|На мртвој стражи]] * [[Мале слике за време рата]] * [[Рускиња]] === Драме у стиху === * [[Станоје Главаш]] * [[Сеоба Србаља]] * [[Јелисавета]] === Недовршен историјски роман === * [[Ратници]] == Извори == * Живановић Ј. 1931. Ђура Јакшић. <small>ЦЕЛОКУПНА ДЕЛА, КЊИГА ПРВА</small>. Народна просвета: Београд. * Живановић Ј. 1931. Ђура Јакшић. <small>ЦЕЛОКУПНА ДЕЛА, КЊИГА ДРУГА</small>. Народна просвета: Београд. [[Категорија:Ђура Јакшић]] [[Категорија:Српски књижевници]] [[Категорија:Српски песници]] [[Категорија:Романтизам]] gwru5i1d3ls065r0pcynj062qxobxap 0 1776 148135 94175 2026-10-31T17:17:05Z Coaorao 19106 /* */ 148135 wikitext text/x-wiki Никола Рушиновић, Павелићев изасланик при Ватикану известио је (из Рима) 6. марта 1942. (у име »Посланства Независне Државе Хрватске«, како стоји у заглављу тог акта под бр. 4-1942.) усташку владу у Загребу о свом разговору са секретаром ватиканске Конгрегације за Источну цркву, Еженом Тисераном. Кардинал Тисеран (Eugen Tisserant) је изразио своје негодовање због владавине у НДХ и чудио се, како он (Рушиновић) као Далматинац може представљати НДХ. »... Па како то — питао је кардинал Рушиновића — да су вам ваши велики пријатељи и савезници Талијани могли узети Далмацију?« (Рушиновић код тога биљежи — »Још угодније питање за мене!«). Кад му је Рушиновић узвратио како је сад »Хрватска слободна«, додавши како »често и велики народи за своју слободу морају се одрећи и најдражих делова свога државног и народног тиела«, кардинал Тиссерант му је казао: »...Ви сте дакле слободни? Зар не радите све што хоће Њемци, кад то раде сви народи у Европи данас? Зар се то може назвати слободом? Након што му је Рушиновић упорно понављао да се ипак ради о слободи, кардинал је продужио: — »Да, ваша је слобода слична оној нашега Петаина. И он је слободан, да Њемцима мора давати 80% свих живежних намирница, а народ француски при томе умире од глади. То нису приче, јер ја то врло добро знам... Ви сте као и сви остали, економски заробљени, а без економске слободе, нема ни политичке ... Ваши пријатељи фашисти смеју се вашој самосталности и слободи... као и егзистенцији Хрватске државе. То ја чујем изравно од њихових великих глава. Ваш краљ, војвода од Сполета, никада неће доћи у Хрватску, јер су га учинили краљем у краљевини, која није краљевина, јер је зависна од Њемачке, као и од Италије. У Хрватској свак више влада, него ли Хрвати. Тако Вам је то. А кад би знали шта говоре о вама талијански официри, који се налазе у обалном појасу, то је управо страшно. <b>По њима, таквих зверстава тешко је и замислити, да је икада било.</b> Убијања, палежи, разбојства, пљачке на дневном су реду у тим крајевима. Не знам, да ли је све тако, али знам позитивно, да су и сами фрањевци, као напр. отац Шимић у Книну, узимали учешћа код нападаја на православни живаљ и на рушење православне цркве. Отац Шимић сам је предводио групу људи са оружјем у руци, који су рушили православну цркву. Исто тако порушили сте православну цркву у Бањалуци. Знам сигурно, да су се фрањевци у Босни и Херцеговини исто тако јадно понели. Такве ствари не може радити одгојен, културан и цивилизован човек, а камоли свештеник...« (Фотоснимак овог документа објављен је у зборнику »Тајни документи...«, у додатку под насловом »Документи«). {{Википедија|Ежен Тисеран}} [[Категорија:Документи НДХ]] [[Категорија:Ратни злочини у Другом светском рату у Југославији]] nk6wly785hzzobrsv9ucywids58mhv6 0 7767 148134 101123 2026-10-31T17:16:14Z Coaorao 19106 /* */ 148134 wikitext text/x-wiki Саопштење БР. 22.<br> Земаљска комисија Хрватске за утврђивање злочина окупатора и његових помагача<br> Дана 14. априла 1941. ушла је италијанска војска у Грачац. Под заштитом италијанске војске долазе и усташе, те успостављају усташки стан.<br> Усташки стан у Грачацу састојао се од гимназијалаца из Госпића и сеоских младића из Перушића (сви између 17 до 22 године) укупно њих око 18. те Грачачких кољача Дошена, Измаиловића, Анте Павичића, а из Госпића двојице браће Бален и Наглића, све под водством "повереника" Габеле Шикића млађег. Крајем маја 1941. на очиглед италијанске команде места у Грачацу усташе су по Грачацу и ближој околици похапсили око 80 најистакнутијих наших грађана, међу њима српско православног проту Мандића, лекара др. Вељка Торбицу, опшинског благајника Проку Лалића, официјала котарског суда Стеву Гачешу и друге.<br> Ухапшене су одвели у усташки стан и мучили их свакојако. Проти Мандићу старцу од преко 60 година чупали су и палили браду и косу, резали лице са ножићима за бријање, те му изломили удове испребијали га тако, да су га касније у камион морали унијети у шаторском крилу, јер је био тако изломљен, да га се на рукама није могло носити. Након тога су га зверски убили.<br> Врисак и запомагање жртава чуо се из усташког стана особито ноћу. Не могу спавати од јаука мучених. Но италијанска окупациона војна власт ништа није предузела да се ово дивљање усташа заустави.<br> Овако измучене ухапшенике одвезли су усташе камионима на очиглед италијанских официра. Ове ухапшенике усташе одвозе до Метка, до т.зв. Плантажа и ту су их опет мучили. Лекару др. Торбици исекли су кожу на прсима и под њу гурали сол, огулили му кожу с главе (скалпирали га) и коначно му живом извадили срце. Након тих мучења убијају те људе, а неке још живе бацају у бездан. Италијани за све то знају, али не спречавају усташе, чак шта више Италијани за све то знају, али не спречавају усташе, чак шта више италијанска војска под претњом смртне казне одузима становништву оружје, а онда у јулу 1941. год. напушта Грачац и голоруки народ предаје усташама. Усташки стан сели се у кућу убијеног проте Мандића. Подрум те куће постаје мучилиште за Србе, мушкарце и жене, нејаку дјецу и старце, из Грачаца и околице. Живима копају очи, режу уши, носове и језике, кидају ремење са леђију, пребијају удове, све их пале. Врше силовања и над дјевојчицама од 12 год. и на старицама од 60 и 70 год. Тако је 17 усташа силовало 60 годишњу старицу Даринку Угрица из Грачаца, а затим су је живу резали и коначно убили. Љешине, а неке још и живе, из усташког стана возио је на колима [[Анте Тиљак]] из Тиљковог гаја крај Грачаца, па их онда бацају у бездане у грачачким барама, од којих бездана најпознатији је [[Тучић]]. Неке су закопали, ни пуни педаљ испод земље, у врту куће, гдје се налазио усташки стан. Рачуна се, да су усташе тако, у самом усташком стану, побили око 400 особа.<br> Истовремено усташе из Грачачког усташког стана обилазе околна српска села и заселке, пљачкају, пале и убијају све, мушко и женске, старо и младо, што није успјело на вријеме побјећи у шуму. У селу Штикади, пошто су из тог села побрали и након мучења, побили све мушкарце, који нису успјели побјећи, једног су дана побрали жене и дјецу, њих око 100, одвели их на баре, крај самог села, те их присилили да сами себи копају гроб.<br> Затим су их све побили крамповима, лопатама и колцима, те их побацали у те јаме. Само из тог села побијено је тада око 400 особа.<br> Талијанска војска налази се посвуда наоколо осигурава и потстрекава, те мирно посматра све ово дивљаштво.<br> Ово усташко дивљање трајало је до 27. јула 1941. кад су Грачац напале прве партизанске групе. Усташе су тада сви побјегли. <br> Претсједник у.з. Ст. Цаница Опачић пуковник у.р. {{Википедија|Грачац (Лика)}} [[Категорија:Документи НДХ]] [[Категорија:Ратни злочини у Другом светском рату у Југославији]] iimvb38iz3lpesq5qpodhdfztmg5iqq 0 7768 148133 121498 2026-10-31T17:14:40Z Coaorao 19106 /* Масакри над којима ће се згражавати човечанство */ 148133 wikitext text/x-wiki ==Масакри над којима ће се згражавати човечанство== Јула 1942. године у Крајини »крвавој хаљини«, како се већ била прочула по стравичним масакрима, над којима ће се човјечанство згражавати, дешавале су се страшне ствари. Ево једног записа очевица тих страхова, из »Дневника« Владимира Дедијера: »Ишао сам обичним, сеоским путем (село Урија, негдје код Дувна — прим. прир.) обичног љетног јутра, нешто ведријег због кишице, која је преко ноћи росила. Било ми је тешко и хтио сам да заплачем, јер ми из памети нијесу излазили дивни другови, који су изгинули у јучерашњим окршајима с усташама, ту, негдје, преда мном, на бујним њивама и ливадама. Али оно што сам видио тога јутра, а о чему сам толико пута читао, слушао, и што сам вјеровао — тако ме је запањило својим ужасом, да је збрисало сваки бол за милим друговима... да, ипак је све то изгледало друкчије него кад се чита... Најприје сам крај пута, под широком крошњом огромне крушке, наишао на два сељака. Лежали су на трави, у хладу, у онаквом истом хладу у каквом се одмарају косачи. Убијени су у потиљак, куршуми су изашли испод десног уха и отворили огромне ране, тако велике да је кроз њих исцурио мозак, ту, на ледину. Ту је убијено још шест сељака. Трагови крви, црни, масни на трави влажној од росе, мучни биљег посљедњег даха шест тежачких живота. Али тих шест сељака склонио је неко од оно мало преживјелих. Даље, с обје стране живице од љесковог прућа и папрати, на сред пута, не сјећам се већ тачно броја, десет, дванаест лешева. Чини ми се само два средњовјечна човјека, остало — жене, дјеца, дјевојке, дјечаци. На три-четири корака од ове гомиле, колијевка празна — без пелена, без дјетета, са сламом увоштаном дјечјом мокраћом, а дијете је лежало у гомили лешева, главе здробљене, без тјемена, без капи крви у празној лобањи. Мозак — да ли тог дјетета? — управо мало густе, бијеле каше, лежало је поред његове главе, помијешано с комадићима меса. Чиме је убијено ово дијете? Можда куршумом, можда кундаком, можда камом, а можда је и клинцима потковане усташке чизме била довољно мека дјечја главица. Лежало је лица окренутог небу, ручица скупљених уза се, грудни кош био је здробљен и испод прљаве кошуљице, врло мало крваве, вирио је трбушчић... И остали лешеви били су унакажени. Лице једног десетогодишњака било је изранављено по челу и јагодицама убодима ножа. Неки дјечак, исто тако празне лобање, лежао је згрчен око жбуна крај пута, прикупљених босих ногу и танких, мршавих руку. Да није био тако унакажен, рекло би се да спава у хладу... Кренуо сам даље. На раскршћу, на помолу према граду, двадесет и пет до тридесет лешева. Гомила људских, женских лешева, дјечјих тјелашаца, удова, глава. Мрка женска витица, преплетена при врху црвеном траком, измијешала се с тужно објешеним брковима старијег човјека... Међу њима бјеху и двије мајке с дојенчадима. Ако се раније није могло препознати ко су мајке оне дјеце, овдје се то видјело. Једна од њих, млада, црномањаста, држала је у наручје своје дијете, и како је ничице пала, скоро га је притисла својим тијелом, као да је хтјела да га заштити. Дијете се ухватило рукама за мајчине груди. Друга је лежала на леђима, покрај ње, згрчено, дијете, испуштено, зарозане кошуљице уз груди... Повратио сам се и срео два сељака. Педесетогодишњак без капе, показује крваву отеклину на десној вилици. Прича: Склонили смо се од пуцњаве у кућу. Покупише нас. Све, и дјецу. Питају, јесу ли били партизани. Ми им потврђујемо. А што их нијесте побили? — Одакле у Србина пушка? — велим ја. Почеше ме тући, те ја преко врзине. Пуцаше, али, ето, остадох. А жена и двоје дјеце, не знам...« Други сељак у шубари, просијед, говори: »Ми се склонили од пуцњаве у магазу. Двије фамилије. Он убаци бомбу, и прије но што пуче, ја низ њиву. Бацио је још једну, а послије пушком. Два сина и снаха — не знам гдје су. Убише моју стару...« Мала магаза, камених зидова. Креч и крв, крв високо на зиду, а тамо у полутами — гомила искиданих тијела, изломљених удова, руке танке а ране тако велике, веће од ширине руке... Тако свуда од куће до куће — све побијено, уништено, опљачкано... Живих нема да сахране мртве!« [[Категорија:Документи НДХ]] [[Категорија:Ратни злочини у Другом светском рату у Југославији]] 45tc9d06vs9d0ainyxnogpto2m0kelh 100 8342 148137 148057 2026-11-01T09:33:44Z Coaorao 19106 /* 1903. */ 148137 wikitext text/x-wiki {{Аутор | име = Јован | презиме = Дучић | иницијал_презимена = Д | годинарођења = 1874 | годинасмрти = 1943 | опис = '''Јован Дучић''' био је српски и југословенски песник-дипломата, писац и академик. | слика = Ducic.jpg | опис_слике = | википедија = Јован Дучић | вики_цитати = Јован Дучић | остава = | остава_кат = Jovan Dučić }} == Песме == ==== 1886. ==== * [[Самохрана мајка]] ==== 1887. ==== * [[Анаграми]] * [[Два гроба]] * [[Двоје сирочади]] * [[Зора (Јован Дучић)]] * [[Поздрав Фрушке Горе]] * [[Слијепац]] ==== 1888. ==== * [[Вече (На западу у румени)]] * [[Мелем болу]] * [[Пастир (Јован Дучић)]] * [[Прољетна зора (Јован Дучић)]] * [[Три Црногорца]] ==== 1889. ==== * [[Браћи на ново љето]] * [[Гори (Јован Дучић)]] * [[Мислио сам....]] * [[На 500-љетни Видов-дан]] * [[Не клони (Јован Дучић)]] * [[Ој ти небо]] * [[Отпало лишће]] * [[Сиротанова клетва]] * [[У болести (Јован Дучић)]] * [[У зиму]] * [[Црква у самоћи]] ==== 1890. ==== * [[Васкрс]] * [[Ластама]] * [[На гробу Леонтије Радуловића, владике херцеговачког]] * [[На мору (Јован Дучић)]] * [[На рад!....]] * [[Небу (Јован Дучић)|Небу]] * [[Поздрав „Босанско херцеговачком источнику” на нову 1890 год.]] * [[Прољеће (Јован Дучић)]] * [[Пустињак]] * [[Сељеницима]] * [[Сироче (Јован Дучић)]] * [[Србин (Јован Дучић)]] * [[У јесен]] ==== 1891. ==== * [[Д* (Минуће и ово доба)]] * [[Домовини (Јован Дучић)]] * [[Митрополиту Ђорђу Николајевићу]] * [[На гробу Исидора Стојковића]] * [[*** (На пољу силна бура)]] * [[Прољетно цвијеће]] ==== 1892. ==== * [[*** Давно je на свʼјет пала]] * [[*** (Збогом!.., Ти света земљо)]] * [[*** (Kaд јато зв’језда распе се по ноћи)]] * [[*** (Као изгнаник тужни из раја љубави и среће)]] * [[На обали (На обали мекој, покрај р’јеке плаве)]] * [[Oј, гдје сте]] * [[Покрај чаше]] * [[*** (Ти си к’о звијезда што чаровно блиста)]] * [[У пролеће (Јован Дучић)]] * [[У спомен]] * [[Ходи ближе!....]] ==== 1893. ==== * [[Анђео (Јован Дучић)]] * [[Браћа (Јован Дучић)]] * [[*** (Запали искру свете вере и жарке наде)]] * [[Звезда (Јован Дучић)]] * [[Из даљине (Јован Дучић)]] * [[*** (Je л’ то анђелак твој, што трепће на крилих лаки)]] * [[Немојте тако!]] * [[*** (Ти љупко чедо мојих ведрих дана)]] * [[*** (У недоглед даљни пучина се вије)]] * [[*** (Угушио сам терет туге тајне)]] ==== 1894. ==== * [[*** (За што мири слађан вјетрић)]] * [[Jесења елегија]] * [[*** (Љуби је, срце моје)]] * [[На гробовима бораца]] * [[Ноћ у Деволу]] * [[Ноћна песма (Бледо светило ноћи)]] * [[Први цвет]] * [[Прича (Јован Дучић)]] * [[Прометеј (Јован Дучић)]] * [[Пророк]] * [[*** (Ти си одбјегла)]] * [[Уз пехар]] * [[*** (Храм разорен стоји)]] ==== 1895. ==== * [[Војиславу над гробом]] * [[Једном пјеснику]] * [[*** (Кад се спусти сјенка)]] * [[*** (Не питај како је мени)]] * [[*** (О шта те из сна буди)]] * [[Под липом (Јован Дучић)]] * [[Пред једном статуом]] * [[Прољетне мелодије]] * [[Расуће се...]] * [[Сестри (Над гробом)]] * [[*** (Тебе тражим дан кад мине)]] ==== 1896. ==== * [[На обали (Јован Дучић)]] * [[Српски борац]] * [[Гусар]] * [[Пут (Јован Дучић)|Пут]] * [[Пјесникова молитва]] ==== 1897. ==== * [[Не чекај ме...]] * [[Гроб]] * [[Вјетре!]] * [[Куда ћеш... (Јован Дучић)|Куда ћеш...]] * [[Салангана]] ==== 1899. ==== * [[Моја отаџбина (Јован Дучић)|Моја отаџбина]] ==== 1900. ==== * [[Писмо другу]] * [[Аида]] * [[Истоку]] ==== 1901. ==== * [[Драма]] * [[Залазак сунца (1901)|Залазак сунца]] * [[Зашто?...]] ==== 1903. ==== * [[Брачна песма]] * [[Антички мотиви]] ==== 1908. ==== * [[Химера (Невидљивом сунцу, 1908)|Химера]] ==== 1941. ==== * [[Врбас]] * [[На царев Аранђеловдан]] * [[Вечној Србији]] ==== 1943. ==== * [[Молитва (Јован Дучић)|Молитва]] * [[Сатира]] * [[Нова влада]] * [[На обали Неретве]] * [[Лички мученици]] * [[Босна (Јован Дучић)|Босна]] * [[Песма (Мој добри роде)]] * [[Југославија]] * [[Француској]] * [[Сину тисућљетне културе]] (194?) === Преводи === * [[Поцрњело лице]] (1889), од Ј. Х. Фогла * ''[[Ехо]]'' (1896), од [[Пушкин|Пушкина]] * ''[[Романца]]'' (1896), од Пушкина * ''[[Суза]]'' (1898), од Пушкина * ''[[Анџело]]'' (1898), од Пушкина * ''[[Бахчисарајски шедрван]]'' (1900), од Пушкина * ''[[Голуб]]'' (1900), од Пушкина * ''[[Цигани]]'' (1902), од Пушкина * ''[[Кажи...]]'' (1896), од [[Хајне|Хајнеа]] * ''[[Гле и опет...]]'' (1896), од Хајнеа * ''[[Не смиј се над мојом пророчанском тугом]]'' (1896), од [[Љермонтов|Љермонтова]] * ''[[Кинџалу]]'' (1896), од Љермонтова * ''[[Сужањ]]'' (1896), од Љермонтова * ''[[Не, тако силно ја не љубим тебе]]'' (1896), од Љермонтова * ''[[Песма младости]]'' (1902), од Маня Давидовна Штейнбергъ == Збирке песaма == * [[Пјесме (Јован Дучић)|Пјесме]] (1901) * [[Песме (Јован Дучић, 1911)|Песме]] (1911) * [[Песме сунца]] (1929) * [[Песме љубави и смрти]] (1929) * [[Царски сонети]] (1930) * [[Плаве легенде]] (1930) * [[Лирика]] (1943) == Проза == * [[Патриотизам у Књижевности]] (1899) * [[Писмо из Женеве]] (1900) * [[Писмо из Алпа]] (1906) * [[Писмо с Јонског мора]] (1911) * [[Светислав Симић (Ј. Дучић)|Светислав Симић]] (1911) * [[Мисли о песнику]] (1924) * [[Писмо из Рима]] (1929) * [[Благо Цара Радована]] (1932) * [[Писмо из Палестине]] (1938) * [[Писмо из Египта]] (1940) * [[Градови и химере (1930)|Градови и химере]] (1930) * [[Градови и химере (1940)|Градови и химере]] (1940) === Преводи === * [[Гете и Шилер]] (1900), од [[w:Госпођа де Стал|Госпође де Стал]] === Верзије есеја === * [[Борисав Станковић (Ј. Дучић)|Борисав Станковић]] (1907) * [[Петар Кочић (Ј. Дучић, 1911)|Петар Кочић]] (1911) * [[Петар Кочић (Ј. Дучић, 1912)|Петар Кочић]] (1912) === Књижевни прикази и белешке === * [[Споменик Војиславу]] (1902) * [[Наши писци и наши читаоци]] (1908) * [[Историја образованости]] (1908) * [[Два нова уметника]] (1922) * [[Књижевни космополитизам]] (1928) * [[Наше књижевно време]] (1929) * [[Вера и Сталеж]] (1929) * [[За вечни спомен Змају]] (1929) === Политички радови === * [[Београђани, отаџбина је у опасности!]] (1908) * [[Словени и Босна]] (1908) * [[Два Рибникара]] (1924) * [[Реч Југославија]] (1929) * [[Велика Србија и Србија Велика]] (1941) * [[Слободан Јовановић (Ј. Дучић)|Слободан Јовановић]] (1942) * [[Др Влатко Мачек и Југославија]] (1942) * [[Југословенска идеологија: истина о „југославизму”]] (1942) * [[Федерализам или централизам: истина о „спорном питању” у бившој Југославији]] (1943) == Дела о Јовану Дучићу == * ''[[Јован Дучић, српски пјесник]]'' (1900), Босанска вила * ''[[„Пјесме” Јована Дучића]]'' (1901), од [[Јован Скерлић|Јована Скерлића]] * ''[[Јована Дучић, Пјесме (Марко Цар)|Јована Дучић, Пјесме]]'' (1902), од [[Марко Цар|Марка Цара]] * ''[[Јована Дучић (Марко Цар)|Јована Дучић]]'' (1909), од Марка Цара (Босанска вила, бр. 5.) * ''[[Дучићева задужбина]]'' (1902), од [[Павле Поповић|Павла Поповића]] (Српски књижевни гласник, књ.2.) * ''[[Једна критичка анализа]]'' (1914), од [[Богдан Поповић|Богдана Поповића]] (Скг, књ.1.) * ''[[Песник Царских Сонета]]'' (1924), од [[Аутор:Аница Савић Ребац|Анице Савић Ребац]] * ''Поводом издања сабраних дела Јована Дучића'' (1929), од Исидоре Секулић * ''[[„Пештански Лојд” о Јовану Дучићу и Светиславу Стефановићу]]'' (1932), од Карла Шебешћена (—1945) (Скг, књ. 2. Прикази и белешке, стр. 554.) * ''[[Јован Дучић (Н. Мирковић)|Јован Дучић]]'' (1936), од [[Аутор:Никола Мирковић|Николе Мирковић]] === Новински чланци === * ''[[Дучићева љубавна авантура]]'' (1910), Мали журнал * ''[[Дучићева авантура]]'' (1910), Мали журнал * ''[[Г. Дучић у аудијенцији код Регента Хортија]]'' (1932), Политика * ''[[Велики српски песник г. Јован Дучић стигао у Америку]]'' (1941), Американски Србобран * ''Слава Јовану Дучићу'' (1943), Американски Србобран [[Категорија:Јован Дучић| ]] [[Категорија:Српски књижевници]] [[Категорија:Српски песници]] euad49jocgp50mkpdp61ps4u12qf6b7 148141 148137 2026-11-01T09:52:37Z Coaorao 19106 /* 1903. */ 148141 wikitext text/x-wiki {{Аутор | име = Јован | презиме = Дучић | иницијал_презимена = Д | годинарођења = 1874 | годинасмрти = 1943 | опис = '''Јован Дучић''' био је српски и југословенски песник-дипломата, писац и академик. | слика = Ducic.jpg | опис_слике = | википедија = Јован Дучић | вики_цитати = Јован Дучић | остава = | остава_кат = Jovan Dučić }} == Песме == ==== 1886. ==== * [[Самохрана мајка]] ==== 1887. ==== * [[Анаграми]] * [[Два гроба]] * [[Двоје сирочади]] * [[Зора (Јован Дучић)]] * [[Поздрав Фрушке Горе]] * [[Слијепац]] ==== 1888. ==== * [[Вече (На западу у румени)]] * [[Мелем болу]] * [[Пастир (Јован Дучић)]] * [[Прољетна зора (Јован Дучић)]] * [[Три Црногорца]] ==== 1889. ==== * [[Браћи на ново љето]] * [[Гори (Јован Дучић)]] * [[Мислио сам....]] * [[На 500-љетни Видов-дан]] * [[Не клони (Јован Дучић)]] * [[Ој ти небо]] * [[Отпало лишће]] * [[Сиротанова клетва]] * [[У болести (Јован Дучић)]] * [[У зиму]] * [[Црква у самоћи]] ==== 1890. ==== * [[Васкрс]] * [[Ластама]] * [[На гробу Леонтије Радуловића, владике херцеговачког]] * [[На мору (Јован Дучић)]] * [[На рад!....]] * [[Небу (Јован Дучић)|Небу]] * [[Поздрав „Босанско херцеговачком источнику” на нову 1890 год.]] * [[Прољеће (Јован Дучић)]] * [[Пустињак]] * [[Сељеницима]] * [[Сироче (Јован Дучић)]] * [[Србин (Јован Дучић)]] * [[У јесен]] ==== 1891. ==== * [[Д* (Минуће и ово доба)]] * [[Домовини (Јован Дучић)]] * [[Митрополиту Ђорђу Николајевићу]] * [[На гробу Исидора Стојковића]] * [[*** (На пољу силна бура)]] * [[Прољетно цвијеће]] ==== 1892. ==== * [[*** Давно je на свʼјет пала]] * [[*** (Збогом!.., Ти света земљо)]] * [[*** (Kaд јато зв’језда распе се по ноћи)]] * [[*** (Као изгнаник тужни из раја љубави и среће)]] * [[На обали (На обали мекој, покрај р’јеке плаве)]] * [[Oј, гдје сте]] * [[Покрај чаше]] * [[*** (Ти си к’о звијезда што чаровно блиста)]] * [[У пролеће (Јован Дучић)]] * [[У спомен]] * [[Ходи ближе!....]] ==== 1893. ==== * [[Анђео (Јован Дучић)]] * [[Браћа (Јован Дучић)]] * [[*** (Запали искру свете вере и жарке наде)]] * [[Звезда (Јован Дучић)]] * [[Из даљине (Јован Дучић)]] * [[*** (Je л’ то анђелак твој, што трепће на крилих лаки)]] * [[Немојте тако!]] * [[*** (Ти љупко чедо мојих ведрих дана)]] * [[*** (У недоглед даљни пучина се вије)]] * [[*** (Угушио сам терет туге тајне)]] ==== 1894. ==== * [[*** (За што мири слађан вјетрић)]] * [[Jесења елегија]] * [[*** (Љуби је, срце моје)]] * [[На гробовима бораца]] * [[Ноћ у Деволу]] * [[Ноћна песма (Бледо светило ноћи)]] * [[Први цвет]] * [[Прича (Јован Дучић)]] * [[Прометеј (Јован Дучић)]] * [[Пророк]] * [[*** (Ти си одбјегла)]] * [[Уз пехар]] * [[*** (Храм разорен стоји)]] ==== 1895. ==== * [[Војиславу над гробом]] * [[Једном пјеснику]] * [[*** (Кад се спусти сјенка)]] * [[*** (Не питај како је мени)]] * [[*** (О шта те из сна буди)]] * [[Под липом (Јован Дучић)]] * [[Пред једном статуом]] * [[Прољетне мелодије]] * [[Расуће се...]] * [[Сестри (Над гробом)]] * [[*** (Тебе тражим дан кад мине)]] ==== 1896. ==== * [[На обали (Јован Дучић)]] * [[Српски борац]] * [[Гусар]] * [[Пут (Јован Дучић)|Пут]] * [[Пјесникова молитва]] ==== 1897. ==== * [[Не чекај ме...]] * [[Гроб]] * [[Вјетре!]] * [[Куда ћеш... (Јован Дучић)|Куда ћеш...]] * [[Салангана]] ==== 1899. ==== * [[Моја отаџбина (Јован Дучић)|Моја отаџбина]] ==== 1900. ==== * [[Писмо другу]] * [[Аида]] * [[Истоку]] ==== 1901. ==== * [[Драма]] * [[Залазак сунца (1901)|Залазак сунца]] * [[Зашто?...]] ==== 1903. ==== * [[Брачна песма]] * [[Антички мотиви]] * [[* (Доћи ће и тренут)]] ==== 1908. ==== * [[Химера (Невидљивом сунцу, 1908)|Химера]] ==== 1941. ==== * [[Врбас]] * [[На царев Аранђеловдан]] * [[Вечној Србији]] ==== 1943. ==== * [[Молитва (Јован Дучић)|Молитва]] * [[Сатира]] * [[Нова влада]] * [[На обали Неретве]] * [[Лички мученици]] * [[Босна (Јован Дучић)|Босна]] * [[Песма (Мој добри роде)]] * [[Југославија]] * [[Француској]] * [[Сину тисућљетне културе]] (194?) === Преводи === * [[Поцрњело лице]] (1889), од Ј. Х. Фогла * ''[[Ехо]]'' (1896), од [[Пушкин|Пушкина]] * ''[[Романца]]'' (1896), од Пушкина * ''[[Суза]]'' (1898), од Пушкина * ''[[Анџело]]'' (1898), од Пушкина * ''[[Бахчисарајски шедрван]]'' (1900), од Пушкина * ''[[Голуб]]'' (1900), од Пушкина * ''[[Цигани]]'' (1902), од Пушкина * ''[[Кажи...]]'' (1896), од [[Хајне|Хајнеа]] * ''[[Гле и опет...]]'' (1896), од Хајнеа * ''[[Не смиј се над мојом пророчанском тугом]]'' (1896), од [[Љермонтов|Љермонтова]] * ''[[Кинџалу]]'' (1896), од Љермонтова * ''[[Сужањ]]'' (1896), од Љермонтова * ''[[Не, тако силно ја не љубим тебе]]'' (1896), од Љермонтова * ''[[Песма младости]]'' (1902), од Маня Давидовна Штейнбергъ == Збирке песaма == * [[Пјесме (Јован Дучић)|Пјесме]] (1901) * [[Песме (Јован Дучић, 1911)|Песме]] (1911) * [[Песме сунца]] (1929) * [[Песме љубави и смрти]] (1929) * [[Царски сонети]] (1930) * [[Плаве легенде]] (1930) * [[Лирика]] (1943) == Проза == * [[Патриотизам у Књижевности]] (1899) * [[Писмо из Женеве]] (1900) * [[Писмо из Алпа]] (1906) * [[Писмо с Јонског мора]] (1911) * [[Светислав Симић (Ј. Дучић)|Светислав Симић]] (1911) * [[Мисли о песнику]] (1924) * [[Писмо из Рима]] (1929) * [[Благо Цара Радована]] (1932) * [[Писмо из Палестине]] (1938) * [[Писмо из Египта]] (1940) * [[Градови и химере (1930)|Градови и химере]] (1930) * [[Градови и химере (1940)|Градови и химере]] (1940) === Преводи === * [[Гете и Шилер]] (1900), од [[w:Госпођа де Стал|Госпође де Стал]] === Верзије есеја === * [[Борисав Станковић (Ј. Дучић)|Борисав Станковић]] (1907) * [[Петар Кочић (Ј. Дучић, 1911)|Петар Кочић]] (1911) * [[Петар Кочић (Ј. Дучић, 1912)|Петар Кочић]] (1912) === Књижевни прикази и белешке === * [[Споменик Војиславу]] (1902) * [[Наши писци и наши читаоци]] (1908) * [[Историја образованости]] (1908) * [[Два нова уметника]] (1922) * [[Књижевни космополитизам]] (1928) * [[Наше књижевно време]] (1929) * [[Вера и Сталеж]] (1929) * [[За вечни спомен Змају]] (1929) === Политички радови === * [[Београђани, отаџбина је у опасности!]] (1908) * [[Словени и Босна]] (1908) * [[Два Рибникара]] (1924) * [[Реч Југославија]] (1929) * [[Велика Србија и Србија Велика]] (1941) * [[Слободан Јовановић (Ј. Дучић)|Слободан Јовановић]] (1942) * [[Др Влатко Мачек и Југославија]] (1942) * [[Југословенска идеологија: истина о „југославизму”]] (1942) * [[Федерализам или централизам: истина о „спорном питању” у бившој Југославији]] (1943) == Дела о Јовану Дучићу == * ''[[Јован Дучић, српски пјесник]]'' (1900), Босанска вила * ''[[„Пјесме” Јована Дучића]]'' (1901), од [[Јован Скерлић|Јована Скерлића]] * ''[[Јована Дучић, Пјесме (Марко Цар)|Јована Дучић, Пјесме]]'' (1902), од [[Марко Цар|Марка Цара]] * ''[[Јована Дучић (Марко Цар)|Јована Дучић]]'' (1909), од Марка Цара (Босанска вила, бр. 5.) * ''[[Дучићева задужбина]]'' (1902), од [[Павле Поповић|Павла Поповића]] (Српски књижевни гласник, књ.2.) * ''[[Једна критичка анализа]]'' (1914), од [[Богдан Поповић|Богдана Поповића]] (Скг, књ.1.) * ''[[Песник Царских Сонета]]'' (1924), од [[Аутор:Аница Савић Ребац|Анице Савић Ребац]] * ''Поводом издања сабраних дела Јована Дучића'' (1929), од Исидоре Секулић * ''[[„Пештански Лојд” о Јовану Дучићу и Светиславу Стефановићу]]'' (1932), од Карла Шебешћена (—1945) (Скг, књ. 2. Прикази и белешке, стр. 554.) * ''[[Јован Дучић (Н. Мирковић)|Јован Дучић]]'' (1936), од [[Аутор:Никола Мирковић|Николе Мирковић]] === Новински чланци === * ''[[Дучићева љубавна авантура]]'' (1910), Мали журнал * ''[[Дучићева авантура]]'' (1910), Мали журнал * ''[[Г. Дучић у аудијенцији код Регента Хортија]]'' (1932), Политика * ''[[Велики српски песник г. Јован Дучић стигао у Америку]]'' (1941), Американски Србобран * ''Слава Јовану Дучићу'' (1943), Американски Србобран [[Категорија:Јован Дучић| ]] [[Категорија:Српски књижевници]] [[Категорија:Српски песници]] h9e8d0sjs9iirkt1ve9abyyap6amt0z 148143 148141 2026-11-01T09:59:19Z Coaorao 19106 /* 1903. */ 148143 wikitext text/x-wiki {{Аутор | име = Јован | презиме = Дучић | иницијал_презимена = Д | годинарођења = 1874 | годинасмрти = 1943 | опис = '''Јован Дучић''' био је српски и југословенски песник-дипломата, писац и академик. | слика = Ducic.jpg | опис_слике = | википедија = Јован Дучић | вики_цитати = Јован Дучић | остава = | остава_кат = Jovan Dučić }} == Песме == ==== 1886. ==== * [[Самохрана мајка]] ==== 1887. ==== * [[Анаграми]] * [[Два гроба]] * [[Двоје сирочади]] * [[Зора (Јован Дучић)]] * [[Поздрав Фрушке Горе]] * [[Слијепац]] ==== 1888. ==== * [[Вече (На западу у румени)]] * [[Мелем болу]] * [[Пастир (Јован Дучић)]] * [[Прољетна зора (Јован Дучић)]] * [[Три Црногорца]] ==== 1889. ==== * [[Браћи на ново љето]] * [[Гори (Јован Дучић)]] * [[Мислио сам....]] * [[На 500-љетни Видов-дан]] * [[Не клони (Јован Дучић)]] * [[Ој ти небо]] * [[Отпало лишће]] * [[Сиротанова клетва]] * [[У болести (Јован Дучић)]] * [[У зиму]] * [[Црква у самоћи]] ==== 1890. ==== * [[Васкрс]] * [[Ластама]] * [[На гробу Леонтије Радуловића, владике херцеговачког]] * [[На мору (Јован Дучић)]] * [[На рад!....]] * [[Небу (Јован Дучић)|Небу]] * [[Поздрав „Босанско херцеговачком источнику” на нову 1890 год.]] * [[Прољеће (Јован Дучић)]] * [[Пустињак]] * [[Сељеницима]] * [[Сироче (Јован Дучић)]] * [[Србин (Јован Дучић)]] * [[У јесен]] ==== 1891. ==== * [[Д* (Минуће и ово доба)]] * [[Домовини (Јован Дучић)]] * [[Митрополиту Ђорђу Николајевићу]] * [[На гробу Исидора Стојковића]] * [[*** (На пољу силна бура)]] * [[Прољетно цвијеће]] ==== 1892. ==== * [[*** Давно je на свʼјет пала]] * [[*** (Збогом!.., Ти света земљо)]] * [[*** (Kaд јато зв’језда распе се по ноћи)]] * [[*** (Као изгнаник тужни из раја љубави и среће)]] * [[На обали (На обали мекој, покрај р’јеке плаве)]] * [[Oј, гдје сте]] * [[Покрај чаше]] * [[*** (Ти си к’о звијезда што чаровно блиста)]] * [[У пролеће (Јован Дучић)]] * [[У спомен]] * [[Ходи ближе!....]] ==== 1893. ==== * [[Анђео (Јован Дучић)]] * [[Браћа (Јован Дучић)]] * [[*** (Запали искру свете вере и жарке наде)]] * [[Звезда (Јован Дучић)]] * [[Из даљине (Јован Дучић)]] * [[*** (Je л’ то анђелак твој, што трепће на крилих лаки)]] * [[Немојте тако!]] * [[*** (Ти љупко чедо мојих ведрих дана)]] * [[*** (У недоглед даљни пучина се вије)]] * [[*** (Угушио сам терет туге тајне)]] ==== 1894. ==== * [[*** (За што мири слађан вјетрић)]] * [[Jесења елегија]] * [[*** (Љуби је, срце моје)]] * [[На гробовима бораца]] * [[Ноћ у Деволу]] * [[Ноћна песма (Бледо светило ноћи)]] * [[Први цвет]] * [[Прича (Јован Дучић)]] * [[Прометеј (Јован Дучић)]] * [[Пророк]] * [[*** (Ти си одбјегла)]] * [[Уз пехар]] * [[*** (Храм разорен стоји)]] ==== 1895. ==== * [[Војиславу над гробом]] * [[Једном пјеснику]] * [[*** (Кад се спусти сјенка)]] * [[*** (Не питај како је мени)]] * [[*** (О шта те из сна буди)]] * [[Под липом (Јован Дучић)]] * [[Пред једном статуом]] * [[Прољетне мелодије]] * [[Расуће се...]] * [[Сестри (Над гробом)]] * [[*** (Тебе тражим дан кад мине)]] ==== 1896. ==== * [[На обали (Јован Дучић)]] * [[Српски борац]] * [[Гусар]] * [[Пут (Јован Дучић)|Пут]] * [[Пјесникова молитва]] ==== 1897. ==== * [[Не чекај ме...]] * [[Гроб]] * [[Вјетре!]] * [[Куда ћеш... (Јован Дучић)|Куда ћеш...]] * [[Салангана]] ==== 1899. ==== * [[Моја отаџбина (Јован Дучић)|Моја отаџбина]] ==== 1900. ==== * [[Писмо другу]] * [[Аида]] * [[Истоку]] ==== 1901. ==== * [[Драма]] * [[Залазак сунца (1901)|Залазак сунца]] * [[Зашто?...]] ==== 1903. ==== * [[* (Доћи ће и тренут)]] * [[Антички мотиви]] * [[Брачна песма]] ==== 1908. ==== * [[Химера (Невидљивом сунцу, 1908)|Химера]] ==== 1941. ==== * [[Врбас]] * [[На царев Аранђеловдан]] * [[Вечној Србији]] ==== 1943. ==== * [[Молитва (Јован Дучић)|Молитва]] * [[Сатира]] * [[Нова влада]] * [[На обали Неретве]] * [[Лички мученици]] * [[Босна (Јован Дучић)|Босна]] * [[Песма (Мој добри роде)]] * [[Југославија]] * [[Француској]] * [[Сину тисућљетне културе]] (194?) === Преводи === * [[Поцрњело лице]] (1889), од Ј. Х. Фогла * ''[[Ехо]]'' (1896), од [[Пушкин|Пушкина]] * ''[[Романца]]'' (1896), од Пушкина * ''[[Суза]]'' (1898), од Пушкина * ''[[Анџело]]'' (1898), од Пушкина * ''[[Бахчисарајски шедрван]]'' (1900), од Пушкина * ''[[Голуб]]'' (1900), од Пушкина * ''[[Цигани]]'' (1902), од Пушкина * ''[[Кажи...]]'' (1896), од [[Хајне|Хајнеа]] * ''[[Гле и опет...]]'' (1896), од Хајнеа * ''[[Не смиј се над мојом пророчанском тугом]]'' (1896), од [[Љермонтов|Љермонтова]] * ''[[Кинџалу]]'' (1896), од Љермонтова * ''[[Сужањ]]'' (1896), од Љермонтова * ''[[Не, тако силно ја не љубим тебе]]'' (1896), од Љермонтова * ''[[Песма младости]]'' (1902), од Маня Давидовна Штейнбергъ == Збирке песaма == * [[Пјесме (Јован Дучић)|Пјесме]] (1901) * [[Песме (Јован Дучић, 1911)|Песме]] (1911) * [[Песме сунца]] (1929) * [[Песме љубави и смрти]] (1929) * [[Царски сонети]] (1930) * [[Плаве легенде]] (1930) * [[Лирика]] (1943) == Проза == * [[Патриотизам у Књижевности]] (1899) * [[Писмо из Женеве]] (1900) * [[Писмо из Алпа]] (1906) * [[Писмо с Јонског мора]] (1911) * [[Светислав Симић (Ј. Дучић)|Светислав Симић]] (1911) * [[Мисли о песнику]] (1924) * [[Писмо из Рима]] (1929) * [[Благо Цара Радована]] (1932) * [[Писмо из Палестине]] (1938) * [[Писмо из Египта]] (1940) * [[Градови и химере (1930)|Градови и химере]] (1930) * [[Градови и химере (1940)|Градови и химере]] (1940) === Преводи === * [[Гете и Шилер]] (1900), од [[w:Госпођа де Стал|Госпође де Стал]] === Верзије есеја === * [[Борисав Станковић (Ј. Дучић)|Борисав Станковић]] (1907) * [[Петар Кочић (Ј. Дучић, 1911)|Петар Кочић]] (1911) * [[Петар Кочић (Ј. Дучић, 1912)|Петар Кочић]] (1912) === Књижевни прикази и белешке === * [[Споменик Војиславу]] (1902) * [[Наши писци и наши читаоци]] (1908) * [[Историја образованости]] (1908) * [[Два нова уметника]] (1922) * [[Књижевни космополитизам]] (1928) * [[Наше књижевно време]] (1929) * [[Вера и Сталеж]] (1929) * [[За вечни спомен Змају]] (1929) === Политички радови === * [[Београђани, отаџбина је у опасности!]] (1908) * [[Словени и Босна]] (1908) * [[Два Рибникара]] (1924) * [[Реч Југославија]] (1929) * [[Велика Србија и Србија Велика]] (1941) * [[Слободан Јовановић (Ј. Дучић)|Слободан Јовановић]] (1942) * [[Др Влатко Мачек и Југославија]] (1942) * [[Југословенска идеологија: истина о „југославизму”]] (1942) * [[Федерализам или централизам: истина о „спорном питању” у бившој Југославији]] (1943) == Дела о Јовану Дучићу == * ''[[Јован Дучић, српски пјесник]]'' (1900), Босанска вила * ''[[„Пјесме” Јована Дучића]]'' (1901), од [[Јован Скерлић|Јована Скерлића]] * ''[[Јована Дучић, Пјесме (Марко Цар)|Јована Дучић, Пјесме]]'' (1902), од [[Марко Цар|Марка Цара]] * ''[[Јована Дучић (Марко Цар)|Јована Дучић]]'' (1909), од Марка Цара (Босанска вила, бр. 5.) * ''[[Дучићева задужбина]]'' (1902), од [[Павле Поповић|Павла Поповића]] (Српски књижевни гласник, књ.2.) * ''[[Једна критичка анализа]]'' (1914), од [[Богдан Поповић|Богдана Поповића]] (Скг, књ.1.) * ''[[Песник Царских Сонета]]'' (1924), од [[Аутор:Аница Савић Ребац|Анице Савић Ребац]] * ''Поводом издања сабраних дела Јована Дучића'' (1929), од Исидоре Секулић * ''[[„Пештански Лојд” о Јовану Дучићу и Светиславу Стефановићу]]'' (1932), од Карла Шебешћена (—1945) (Скг, књ. 2. Прикази и белешке, стр. 554.) * ''[[Јован Дучић (Н. Мирковић)|Јован Дучић]]'' (1936), од [[Аутор:Никола Мирковић|Николе Мирковић]] === Новински чланци === * ''[[Дучићева љубавна авантура]]'' (1910), Мали журнал * ''[[Дучићева авантура]]'' (1910), Мали журнал * ''[[Г. Дучић у аудијенцији код Регента Хортија]]'' (1932), Политика * ''[[Велики српски песник г. Јован Дучић стигао у Америку]]'' (1941), Американски Србобран * ''Слава Јовану Дучићу'' (1943), Американски Србобран [[Категорија:Јован Дучић| ]] [[Категорија:Српски књижевници]] [[Категорија:Српски песници]] 57vf2c5p23s7zrtrcu4k5v7cmwox1g0 0 10110 148146 69595 2026-11-01T11:17:05Z Coaorao 19106 /* */ 148146 wikitext text/x-wiki Или грми, ил се земља тресе?<br> Нити грми, нит' се земља тресе,<br> Већ пуцају на граду топови,<br> На тврдоме граду Варадину:<br> Шенлук чини Вуча џенерале,<br> Јер Је Вуча шићар задобио,<br> Три војводе Српске уватио:<br> Једно јесте Милош од Поцерја,<br> Друго јесте Топлица Милане,<br> А треће је Косанчић Иване,<br> Бацио их на дно у тавницу,<br> Ђено лежи вода до кољена,<br> А јуначке кости до рамена<br> Цвили јунак Милош од Поцерја,<br> Цвили Милош, како љута гуја;<br> Јер се Милош није научио<br> Подносити муку и невољу;<br> Цвили Милош као љута гуја,<br> Привлачи се на пенџер тавници,<br> Те он гледа јунак по сокаци,<br> Не би л' кога знана опазио,<br> Ал' припази пошту књигоношу,<br> Па дозивље Милош од Поцерја:<br> "Богом брате, пошта књигоноша,<br> "Донеси ми један лист хартије,<br> "Да ти градим једну ситну књигу"<br> То је пошта за Бога примио,<br> Донесе му један лист хартије,<br> Сједе Милош ситну књигу писат'<br> У Прилипа у бијела града,<br> Своме побру Краљевићу Марку:<br> "Богом брате, Краљевићу Марко!<br> "Ил' не чујеш, ил' не хајеш за ме?<br> "Тешке сам ти муке допануо,<br> "Побратиме, у Маџарске руке.<br> "Увати ме Вуча џенерале,<br> "И још моја оба побратима;<br> "Бацио нас на дно у тавницу,<br> "Ђено лежи вода до кољена,<br> "А јуначке кости до рамена,<br> "Лежим, брате, три бијела дана,<br> "Ако будем, брате, још три дана,<br> "Никада ме више виђет' не ћеш,<br> "Избављај ме, побратиме Марко,<br> "Јал' за благо, јали на јунаштво."<br> Па у лице пером ударио,<br> Од образа крви наточио,<br> С крви њему књигу запечати,<br> Па је даде пошти књигоноши,<br> И даде му дванаест дуката;<br> Па је пошти Милош говорио:<br> "Носи књигу бијелу Прилипу<br> "На кољено Краљевићу Марку."<br> Оде пошта бијелу Прилипу,<br> У њег' стиже у свету неђељу,<br> Када Србљи у цркви бијаху;<br> Стаде пошта пред бијелом црквом,<br> Докле Марко изиђе из цркве;<br> Кад изиђе Краљевићу Марко,<br> Пошта капу под мишицу баци,<br> Поклања се до земљице Марку,<br> Па му даде лист књиге танане.<br> Када Марко ситну књигу прими,<br> Стојећи је књигу проучио;<br> Када виђе, што му књига каже,<br> Уд'рише му сузе од очију,<br> Па је онда Марко бесједио:<br> "Авај мене, драги побратиме!<br> "Ту ли си ми, болан, допаднуо!<br> "Ал' тако ми моје вјере тврде!<br> "Хоће тебе побро избавити<br> "Јал' за благо, јали на јунаштво."<br> Па он оде својој танкој кули,<br> Сједе мало, те се напи вина,<br> Па припаса сабљу оковану,<br> И пригрну ћурак од курјака,<br> А на главу капу од курјака,<br> Привеза је мрком јеменијом;<br> Па узимље копље убојито,<br> Па се спушта у подруме Шарцу;<br> Те опреми Шарца од мејдана:<br> Притеже му седморе колане,<br> Заузда га уздом позлаћеном;<br> Па наточи тулумину вина,<br> Објеси је о ункаш Шарину,<br> С десне стране тешку топузину,<br> Да не крива ни тамо ни амо;<br> Па се Шарцу на рамена баци,<br> Окрену га од Прилипа града,<br> Оде право стојну Бијограду.<br> Кад је био покрај Бијограда,<br> Уврати се,те се напи вина;<br> Па одатле поклопи Шарина,<br> За Дунавом скела догоди се;<br> Двапут Марко скелеџију викну,<br> Па га више ни чекати не шће,<br> Већ наћера Шарца на Дунаво,<br> Оде право граду Варадину,<br> Под Варадин у поље зелено.<br> Ту устави Шарца од мејдана,<br> Па удари копље у ледину,<br> За копље је привез'о Шарина,<br> Тулумину скиде са ункаша<br> И врже је у зелену траву,<br> Па он сједе пити мрко вино;<br> Не пије га чим се вино пије,<br> Већ леђеном од дванаест ока,<br> Пола пије, пола Шарцу даје.<br> Кад у јутру јутро освануло,<br> Пошетала Велимировица,<br> Мила снаха Вуче џенерала,<br> По бедену града Варадина,<br> Она гледа низ поље зелено,<br> У пољу је опазила Марка;<br> Кад угледа Краљевића Марка,<br> Трољетна је увати грозница,<br> Па побјеже у бијеле дворе.<br> Њу ми пита Вуча џенерале:<br> "Што је тебе, моја снахо драга?"<br> Казује му Велимировица:<br> "О мој свекре, Вуча џенерале!<br> "Сједи јунак у пољу широку,<br> "У ледину копље ударио,<br> "За копље је коња привезао,<br> "А пред њиме стоји тулум вина;<br> "Не пије га чим се пије вино,<br> "Већ леђеном од дванаест ока,<br> "Пола пије пола коњу даје;<br> "Коњ му није каквино су коњи,<br> "Веће шарен, како и говече;<br> "Јунак није какви су јунаци:<br> "На плећима ћурак од курјака,<br> "На глави му капа од курјака,<br> "Привез'о је мрком јеменијом;<br> "Нешто црно држи у зубима<br> "Колик' јагње од пола године."<br> Вели њојзи Вуча џенерале:<br> "Не плаши се, моја снахо драга!<br> "Ја онаких имам у тавници,<br> "И њега ћу сада добавити."<br> Па дозива сина Велимира:<br> "Велимире, моје чедо драго!<br> "Узми, сине, за триста катана,<br> "Иди доље у поље широко,<br> "Доведи ми онога јунака."<br> Велимир је на ноге скочио,<br> Па узима триста катаније,<br> Он усједе вранца помамнога,<br> И изиђе граду на капију,<br> Сколи Марка са четири стране,<br> Марко сједи, пије мрко вино,<br> Ал' катане Шарац опазио,<br> Поче ногам' о земљицу тући,<br> Примиче се своме господару.<br> Кад погледа Краљевићу Марко,<br> Ал' катане њега опколиле;<br> Попи Марко леђенину вина,<br> Баци леђен у зелену траву,<br> Па се тури на рамена Шарцу,<br> А катане на њег' ударише.<br> Да је коме погледати било,<br> Кад удари у катане Марко,<br> Како соко међу голубове:<br> Што погуби сабљом окованом,<br> Што погази Шарцем од мејдана,<br> Што подави у тихом Дунаву;<br> Побјеже му Велимир дијете,<br> Ћера њега на шарину Марко,<br> Достиже га у пољу широку,<br> Довати га мало топузином,<br> Паде дите у зелену траву;<br> Одја Марко од коња Шарина,<br> Савеза му и ноге и руке,<br> Па г' објеси Шарцу о ункашу;<br> Па он оде својој тулумини,<br> Баци дите у зелену траву,<br> А он опет сједе пити вино.<br> То гледала Велимировица,<br> Па отиде Вучи џенералу:<br> "Зло ти вино, Вуча џенерале!<br> "Зло ти вино, а горе ти било!<br> "Све катане тебе изгибоше,<br> "Велимиру јунак свеза руке,<br> "Савеза му и ноге и руке,<br> "Па ено га пије рујно вино,<br> А Велимир у травици лежи."<br> Проговара Вуча џенерале:<br> "Не бој ми се, моја снахо драга!<br> "Сад ћеш виђет', док се старац кр<br> Па он дрмну на граду топове,<br> Три хиљаде састави катана,<br> Па посједе своју бедевију,<br> И изиђе граду на капију;<br> Он нареди низ поље катане,<br> Опколише са четири стране,<br> А то ништа и не види Марко,<br> Ал' припази Шарац од мејдана,<br> Па ногама о земљицу туче,<br> Примиче се своме господару;<br> Кад погледа Краљевићу Марко,<br> Ал' катане њега опколиле,<br> Он поскочи на ноге лагане,<br> Па се маши Шарцу на рамена;<br> Да је коме сјести, те виђети!<br> Кад поћера по пољу катане!<br> Сабља му је у десници руци,<br> У лијевој копље убојито,<br> У зубима дизген од Шарина;<br> Кога Марко сабљом удараше,<br> По двојицу од једног грађаше;<br> Кога Марко копљем удараше,<br> Преко себе њега претураше;<br> Док с' окрену неколико пута,<br> Оде к врагу млада катанија;<br> Побјеже му Вуча џенерале<br> На његовој танкој бедевији,<br> Поћера га на Шарину Марко;<br> Брза му је пуста бедевија,<br> Шћаше утећ' граду Варадину;<br> Љуљну Марко тешком топузином,<br> Па је пушта за њим преко поља,<br> Удари га сапом од топуза,<br> Паде Вуча у зелену траву,<br> Тад' допаде од Прилипа Марко,<br> Свеза Вучи руке наопако,<br> Савеза му и ноге и руке,<br> Објеси га шарцу о ункашу,<br> И увати танку бедевију,<br> Па он оде сину Велимиру,<br> Привеза их једног за другога,<br> Па пребаци преко бедевије,<br> Бедевију свеза за Шарина,<br> Оде право бијелу Прилипу;<br> Обојицу баци у тавницу.<br> Књигу пише џенераловица,<br> Те је шаље бијелу Прилипу:<br> "Богом брате, Краљевићу Марко!<br> "Не губи ми Вуче џенерала<br> "И мојега сина Велимира;<br> "Ишти, Марко, што је тебе драго."<br> Дође књига Краљевићу Марку,<br> Када виђе, што му књига каже,<br> Онда Марко другу књигу пише:<br> "Вјерна љубо Вуче џенерала!<br> "Пусти мене до три побратима,<br> "И подај им три товара блага;<br> "И пусти ми старога Топлицу,<br> "И подај му три товара блага,<br> "Јер је јунак млого дангубио;<br> "И дај мене три товара блага?,<br> "Што сам мога мучио Шарина;<br> "Иза тога, џенераловице,<br> "Ето тамо Милош' од Поцерја,<br> "Па ви с њиме како начините."<br> Оде књига граду Варадину;<br> Када дође џенераловици,<br> Књигу гледа џенераловица,<br> Шаље благо од Прилипа Марку,<br> Па узима од тавнице кључе,<br> Те отвори проклету тавницу,<br> И извади три војводе младе<br> И са њима старога Топлицу;<br> Па их води на бијелу кулу;<br> Па бербере хитре добавила:<br> Једни: мију, други косу брију,<br> А трећи им нокте сарезују;<br> Донесе им вина и ракије<br> И лијепе сваке ђаконије,<br> Показа им, што учини Марко;<br> Па говори Милошу војводи:<br> "Богом брате, војвода Милошу!<br> "Пустите ми мога господара<br> "И мојега сина Велимира."<br> Њој говори Милош од Поцерја;<br> "Не бој ми се, џенераловице;<br> "Дај ми вранца Вуче џенерала,<br> "Што га јаше једном у години,<br> "Када иде у Текију цркви,<br> "Опреми га, како г' Вуча спрема,<br> "Да поиграм преко Њемадије;<br> "И дај мене од злата каруце,<br> "И у њима дванаест вранаца,<br> "Што их преже Вуча џенерале,<br> "Када иде од Беча ћесару,<br> "Да м' однесу старога Топлицу.<br> "Дај ми рухо Вуче џенерала,<br> "Што га носи о васкрсенију,<br> "Да обучем мојега Топлицу."<br> Све му даде џенераловица,<br> И свакоме хиљаду дуката,<br> Што ће пити вино до Прилипа,<br> Па одоше бијелу Прилипу.<br> Лијепо их дочекао Марко.<br> Пусти Марко Вуче џенерала,<br> И његова сина Велимира,<br> И даде му млоге пратиоце<br> До његова града Варадина.<br> А војводе дијелише благо,<br> Па се рујна накитише вина,<br> И у б'јело изљубише лице,<br> Сваки Марка у бијелу руку,<br> Па одоше сваки своме двору. {{Википедија|Марко Краљевић и Вуча џенерал}} [[Категорија:Српске епске народне песме]] [[Категорија:Циклус песама о Марку Краљевићу]] [[en:Marko Kraljević and General Vuča]] 77qeoxwo6mw1ahj2dijiplv9mqnslw9 148147 148146 2026-11-01T11:29:34Z Coaorao 19106 /* */ 148147 wikitext text/x-wiki Или грми, ил се земља тресе?<br> Нити грми, нит' се земља тресе,<br> Већ пуцају на граду топови,<br> На тврдоме граду Варадину:<br> Шенлук чини Вуча џенерале,<br> Јер је Вуча шићар задобио,<br> Три војводе Српске уватио:<br> Једно јесте Милош од Поцерја,<br> Друго јесте Топлица Милане,<br> А треће је Косанчић Иване,<br> Бацио их на дно у тавницу,<br> Ђено лежи вода до кољена,<br> А јуначке кости до рамена<br> Цвили јунак Милош од Поцерја,<br> Цвили Милош, како љута гуја;<br> Јер се Милош није научио<br> Подносити муку и невољу;<br> Цвили Милош као љута гуја,<br> Привлачи се на пенџер тавници,<br> Те он гледа јунак по сокаци,<br> Не би л' кога знана опазио,<br> Ал' припази пошту књигоношу,<br> Па дозивље Милош од Поцерја:<br> "Богом брате, пошта књигоноша,<br> "Донеси ми један лист хартије,<br> "Да ти градим једну ситну књигу"<br> То је пошта за Бога примио,<br> Донесе му један лист хартије,<br> Сједе Милош ситну књигу писат'<br> У Прилипа у бијела града,<br> Своме побру Краљевићу Марку:<br> "Богом брате, Краљевићу Марко!<br> "Ил' не чујеш, ил' не хајеш за ме?<br> "Тешке сам ти муке допануо,<br> "Побратиме, у Маџарске руке.<br> "Увати ме Вуча џенерале,<br> "И још моја оба побратима;<br> "Бацио нас на дно у тавницу,<br> "Ђено лежи вода до кољена,<br> "А јуначке кости до рамена,<br> "Лежим, брате, три бијела дана,<br> "Ако будем, брате, још три дана,<br> "Никада ме више виђет' не ћеш,<br> "Избављај ме, побратиме Марко,<br> "Јал' за благо, јали на јунаштво."<br> Па у лице пером ударио,<br> Од образа крви наточио,<br> С крви њему књигу запечати,<br> Па је даде пошти књигоноши,<br> И даде му дванаест дуката;<br> Па је пошти Милош говорио:<br> "Носи књигу бијелу Прилипу<br> "На кољено Краљевићу Марку."<br> Оде пошта бијелу Прилипу,<br> У њег' стиже у свету неђељу,<br> Када Србљи у цркви бијаху;<br> Стаде пошта пред бијелом црквом,<br> Докле Марко изиђе из цркве;<br> Кад изиђе Краљевићу Марко,<br> Пошта капу под мишицу баци,<br> Поклања се до земљице Марку,<br> Па му даде лист књиге танане.<br> Када Марко ситну књигу прими,<br> Стојећи је књигу проучио;<br> Када виђе, што му књига каже,<br> Уд'рише му сузе од очију,<br> Па је онда Марко бесједио:<br> "Авај мене, драги побратиме!<br> "Ту ли си ми, болан, допаднуо!<br> "Ал' тако ми моје вјере тврде!<br> "Хоће тебе побро избавити<br> "Јал' за благо, јали на јунаштво."<br> Па он оде својој танкој кули,<br> Сједе мало, те се напи вина,<br> Па припаса сабљу оковану,<br> И пригрну ћурак од курјака,<br> А на главу капу од курјака,<br> Привеза је мрком јеменијом;<br> Па узимље копље убојито,<br> Па се спушта у подруме Шарцу;<br> Те опреми Шарца од мејдана:<br> Притеже му седморе колане,<br> Заузда га уздом позлаћеном;<br> Па наточи тулумину вина,<br> Објеси је о ункаш Шарину,<br> С десне стране тешку топузину,<br> Да не крива ни тамо ни амо;<br> Па се Шарцу на рамена баци,<br> Окрену га од Прилипа града,<br> Оде право стојну Бијограду.<br> Кад је био покрај Бијограда,<br> Уврати се, те се напи вина;<br> Па одатле поклопи Шарина,<br> За Дунавом скела догоди се;<br> Двапут Марко скелеџију викну,<br> Па га више ни чекати не шће,<br> Већ наћера Шарца на Дунаво,<br> Оде право граду Варадину,<br> Под Варадин у поље зелено.<br> Ту устави Шарца од мејдана,<br> Па удари копље у ледину,<br> За копље је привезʼо Шарина,<br> Тулумину скиде са ункаша<br> И врже је у зелену траву,<br> Па он сједе пити мрко вино;<br> Не пије га чим се вино пије,<br> Већ леђеном од дванаест ока,<br> Пола пије, пола Шарцу даје.<br> Кад у јутру јутро освануло,<br> Пошетала Велимировица,<br> Мила снаха Вуче џенерала,<br> По бедену града Варадина,<br> Она гледа низ поље зелено,<br> У пољу је опазила Марка;<br> Кад угледа Краљевића Марка,<br> Трољетна је увати грозница,<br> Па побјеже у бијеле дворе.<br> Њу ми пита Вуча џенерале:<br> "Што је тебе, моја снахо драга?"<br> Казује му Велимировица:<br> "О мој свекре, Вуча џенерале!<br> "Сједи јунак у пољу широку,<br> "У ледину копље ударио,<br> "За копље је коња привезао,<br> "А пред њиме стоји тулум вина;<br> "Не пије га чим се пије вино,<br> "Већ леђеном од дванаест ока,<br> "Пола пије пола коњу даје;<br> "Коњ му није каквино су коњи,<br> "Веће шарен, како и говече;<br> "Јунак није какви су јунаци:<br> "На плећима ћурак од курјака,<br> "На глави му капа од курјака,<br> "Привез'о је мрком јеменијом;<br> "Нешто црно држи у зубима<br> "Колик' јагње од пола године."<br> Вели њојзи Вуча џенерале:<br> "Не плаши се, моја снахо драга!<br> "Ја онаких имам у тавници,<br> "И њега ћу сада добавити."<br> Па дозива сина Велимира:<br> "Велимире, моје чедо драго!<br> "Узми, сине, за триста катана,<br> "Иди доље у поље широко,<br> "Доведи ми онога јунака."<br> Велимир је на ноге скочио,<br> Па узима триста катаније,<br> Он усједе вранца помамнога,<br> И изиђе граду на капију,<br> Сколи Марка са четири стране,<br> Марко сједи, пије мрко вино,<br> Ал' катане Шарац опазио,<br> Поче ногам' о земљицу тући,<br> Примиче се своме господару.<br> Кад погледа Краљевићу Марко,<br> Ал' катане њега опколиле;<br> Попи Марко леђенину вина,<br> Баци леђен у зелену траву,<br> Па се тури на рамена Шарцу,<br> А катане на њег' ударише.<br> Да је коме погледати било,<br> Кад удари у катане Марко,<br> Како соко међу голубове:<br> Што погуби сабљом окованом,<br> Што погази Шарцем од мејдана,<br> Што подави у тихом Дунаву;<br> Побјеже му Велимир дијете,<br> Ћера њега на шарину Марко,<br> Достиже га у пољу широку,<br> Довати га мало топузином,<br> Паде дите у зелену траву;<br> Одја Марко од коња Шарина,<br> Савеза му и ноге и руке,<br> Па г' објеси Шарцу о ункашу;<br> Па он оде својој тулумини,<br> Баци дите у зелену траву,<br> А он опет сједе пити вино.<br> То гледала Велимировица,<br> Па отиде Вучи џенералу:<br> "Зло ти вино, Вуча џенерале!<br> "Зло ти вино, а горе ти било!<br> "Све катане тебе изгибоше,<br> "Велимиру јунак свеза руке,<br> "Савеза му и ноге и руке,<br> "Па ено га пије рујно вино,<br> А Велимир у травици лежи."<br> Проговара Вуча џенерале:<br> "Не бој ми се, моја снахо драга!<br> "Сад ћеш виђетʼ, док се старац крене.”<br> Па он дрмну на граду топове,<br> Три хиљаде састави катана,<br> Па посједе своју бедевију,<br> И изиђе граду на капију;<br> Он нареди низ поље катане,<br> Опколише са четири стране,<br> А то ништа и не види Марко,<br> Ал' припази Шарац од мејдана,<br> Па ногама о земљицу туче,<br> Примиче се своме господару;<br> Кад погледа Краљевићу Марко,<br> Ал' катане њега опколиле,<br> Он поскочи на ноге лагане,<br> Па се маши Шарцу на рамена;<br> Да је коме сјести, те виђети!<br> Кад поћера по пољу катане!<br> Сабља му је у десници руци,<br> У лијевој копље убојито,<br> У зубима дизген од Шарина;<br> Кога Марко сабљом удараше,<br> По двојицу од једног грађаше;<br> Кога Марко копљем удараше,<br> Преко себе њега претураше;<br> Док с' окрену неколико пута,<br> Оде к врагу млада катанија;<br> Побјеже му Вуча џенерале<br> На његовој танкој бедевији,<br> Поћера га на Шарину Марко;<br> Брза му је пуста бедевија,<br> Шћаше утећ' граду Варадину;<br> Љуљну Марко тешком топузином,<br> Па је пушта за њим преко поља,<br> Удари га сапом од топуза,<br> Паде Вуча у зелену траву,<br> Тад' допаде од Прилипа Марко,<br> Свеза Вучи руке наопако,<br> Савеза му и ноге и руке,<br> Објеси га шарцу о ункашу,<br> И увати танку бедевију,<br> Па он оде сину Велимиру,<br> Привеза их једног за другога,<br> Па пребаци преко бедевије,<br> Бедевију свеза за Шарина,<br> Оде право бијелу Прилипу;<br> Обојицу баци у тавницу.<br> Књигу пише џенераловица,<br> Те је шаље бијелу Прилипу:<br> "Богом брате, Краљевићу Марко!<br> "Не губи ми Вуче џенерала<br> "И мојега сина Велимира;<br> "Ишти, Марко, што је тебе драго."<br> Дође књига Краљевићу Марку,<br> Када виђе, што му књига каже,<br> Онда Марко другу књигу пише:<br> "Вјерна љубо Вуче џенерала!<br> "Пусти мене до три побратима,<br> "И подај им три товара блага;<br> "И пусти ми старога Топлицу,<br> "И подај му три товара блага,<br> "Јер је јунак млого дангубио;<br> "И дај мене три товара блага?,<br> "Што сам мога мучио Шарина;<br> "Иза тога, џенераловице,<br> "Ето тамо Милош' од Поцерја,<br> "Па ви с њиме како начините."<br> Оде књига граду Варадину;<br> Када дође џенераловици,<br> Књигу гледа џенераловица,<br> Шаље благо од Прилипа Марку,<br> Па узима од тавнице кључе,<br> Те отвори проклету тавницу,<br> И извади три војводе младе<br> И са њима старога Топлицу;<br> Па их води на бијелу кулу;<br> Па бербере хитре добавила:<br> Једни: мију, други косу брију,<br> А трећи им нокте сарезују;<br> Донесе им вина и ракије<br> И лијепе сваке ђаконије,<br> Показа им, што учини Марко;<br> Па говори Милошу војводи:<br> "Богом брате, војвода Милошу!<br> "Пустите ми мога господара<br> "И мојега сина Велимира."<br> Њој говори Милош од Поцерја;<br> "Не бој ми се, џенераловице;<br> "Дај ми вранца Вуче џенерала,<br> "Што га јаше једном у години,<br> "Када иде у Текију цркви,<br> "Опреми га, како г' Вуча спрема,<br> "Да поиграм преко Њемадије;<br> "И дај мене од злата каруце,<br> "И у њима дванаест вранаца,<br> "Што их преже Вуча џенерале,<br> "Када иде од Беча ћесару,<br> "Да м' однесу старога Топлицу.<br> "Дај ми рухо Вуче џенерала,<br> "Што га носи о васкрсенију,<br> "Да обучем мојега Топлицу."<br> Све му даде џенераловица,<br> И свакоме хиљаду дуката,<br> Што ће пити вино до Прилипа,<br> Па одоше бијелу Прилипу.<br> Лијепо их дочекао Марко.<br> Пусти Марко Вуче џенерала,<br> И његова сина Велимира,<br> И даде му млоге пратиоце<br> До његова града Варадина.<br> А војводе дијелише благо,<br> Па се рујна накитише вина,<br> И у б'јело изљубише лице,<br> Сваки Марка у бијелу руку,<br> Па одоше сваки своме двору. {{Википедија|Марко Краљевић и Вуча џенерал}} [[Категорија:Српске епске народне песме]] [[Категорија:Циклус песама о Марку Краљевићу]] [[en:Marko Kraljević and General Vuča]] 5ranpigaock97hxnsczx944y5vdz9gp 0 17045 148145 73566 2026-11-01T10:11:42Z Coaorao 19106 /* */ 148145 wikitext text/x-wiki '''''Чежња''''' може да се односи на: * [[Чежња (Алекса Шантић)]] * [[Чежња (Милан Ракић)]] * [[Чежња (Коста Поповић)]] * [[Песме сунца/Сенке по води/Чекање|Чежња (Јован Дучић)]] {{вишезначна одредница}} iggdjfiekd3783u0ydwr1piw3hht8gs 0 52980 148126 115404 2026-10-31T12:09:06Z Coaorao 19106 /* */ 148126 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Да л' то | одељак= | аутор=Ђура Јакшић | белешке= }} <poem> Да л’ то поноћ на снег пада, Те му сенчи бели свет? Ил’ је поноћ мога јада, Црне косе свилоплет? Ил’ је зора мога нада, Витог тела лаки крет? Ах, она је, она, млада... А то ми је цео свет! </poem> == Извор == * Ненад Грујичић приредио: ''Антологија српске поезије (1847-2000)'', Бранково Коло, Ср. Карловци, 2012, стр. 121 {{ЈВ-аутор|Ђура Јакшић|1878}} [[Категорија:Ђура Јакшић]] [[Категорија:Поезија]] 081wm7c6zoa1pzkum8gxx61bbfvyfu5 0 61716 148127 147753 2026-10-31T12:21:48Z Coaorao 19106 /* */ 148127 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | [[Градови и химере (1930)|Градови и химере]] (1930) | | [[Градови и химере (1930)/Писмо из Италије|Писмо из Италије]] | Прво писмо из Грчке | [[Градови и химере (1930)/Писмо из Шпаније|Писмо из Шпаније]] }} <center><font size="+2"> Прво писмо из Грчке. </font></center> <center><div style="text-indent:0%; width:90%; text-align:justify" > {{right|''ДЕЛФИ, априла 19**''}} {{gap}}Подне ме је срело изненада, као што вас сретне човек који наједном искрсне из шуме. То је било на великом путу пред самом Херонејом.<br /> {{gap}}Пут је био румен од јучерашњих киша, а у даљини је био сав крвав. Парнас облачни и громовни држи у зениту своје две сунчане куле. По падинама његовим котрљају се облаци од олова и леда, и прете новим кишама и тучама. Хеликон, по којем је Хезиод пасао своје свилене овце, стоји као кристална палата ни на небу ни на земљи. Виде се издалека у једној страни мршава беотијска стада, ситна као пужеви, растурена по трави која је избила те ноћи. Нигде никог. У небу је нагло пролазио један висок облак пун ватре, и брзо се изгубио на југу. Ласте, које су тако грлате у оваквој немој пустоши, бацају из себе хиљаде звучних и сјајних конаца.<br /> {{gap}}Одједном се појави на једној падини, увек окренут далекој тачци видика, стари херонејски Лав, са слепим зеницама, сâм и замрзао у свом тамном граниту. Зури пред мртвим пределом, и слепим очима више слуша него што гледа. Он није леп него страшан. У његовом ставу има више пркоса него бола. Као да хоће да каже: у људима је смртно само оно што је у њима људско, а вечно живи само оно што је у њима лавовско… Ова архаичка наказа не изазива дивљење него страх; и више прети него што оплакује. Као да на овом страшном бојишту није било ни победиоца ни побеђених. Јер једни који су одавде однели све трофеје, оставили су овде све ловоре.<br /> {{gap}}Овај је херонејски гранитни Лав можда најжалоснији белег који се налази на једном раскршћу историје. Јер ово поље, једно од највећих у грчкој земљи, некад славно са својих ружа и љиљана, и својих ириса и асфодела, постало је најзад гробницом грчке слободе, грчке државне независности, и најзад ненадмашне грчке културе старог века. Овде је Атину и Тебу победио македонски краљ Филип у један дан који је био најтрагичнији дан људске повести. Видео сам много предела на свету где су решаване велике судбине. Ни једно од тих бојишта није језивије од ове сунчане равнице, недалеко од Хеликона, и у самом подножју Парнаса. Каква коб и каква иронија: с ону страну једне тамне планине, стајао је тај дан индиферентно на свом престолу Аполон, с громом у руци, у својим Делфима… Атињани су своје мртве однели одавде у Атину где им је Демостен, велики пророк те коби, и сâм војник и борац код Херонеје, одржао чемерни посмртни говор. А Тебанци су своје хероје сахранили овде, на месту пораза, у једну заједничку раку, и на њу поставили овог страшног гранитног Лава као језиву реч: да је често довољан један дан и један кобан човек да погаси сва светила људска на земљи. Филип је овде победио саму Минерву која је још од хомерског доба чувала на Акрополису народ који је био највеће чудо људског соја. Победа на Херонеји је равна победи тмине над сунцем. Веће и дубље гробнице није било на земљи, него што је ова где још стоји црни гранитни Лав, сада толико усамљен у овом пољу и на овом свету.<br /> {{gap}}Филип је победио, али кога? Атињане што су победили персијске цареве који су владали највећим царством на земљи, небројним покрајинама од Кавказа до у средину Африке. Ученик трогодишњи Аристотелов, краљевић Александар, као младић у шеснаестој години, био је лично победилац Тебанаца. У једном налету сломио је некадашње чете Епаминонде које су имале хегемонију у једно време над целом грчком отаџбином; и потукао целу тебанску легију коју дотле нико није победио. Млади краљевић се овде напио из чаше у којој је слава била помешана с људском крвљу, и од које се нико није отрезнио! Атина и Теба, први и најјачи отпор македонске најезде, лежали су овде на херонејском пољу у заједничкој локви крви.<br /> {{gap}}Филип и Александар су били, одиста, највећи рушиоци у историји. Први је разорио независност Грчке која је била најкултурније друштво на свету; а други је разорио Персију која је до тог доба била највећа организација на земљи. Истина, у Грчкој је већ било расуло и растројство у целом животу, и чекао се само први ударац. А у сатрапској Персији је био толики раздор међу великашима, да се чекао само први непријатељ. А после овог великог разорења, два победиоца су се изгубили у једној епопеји у којој има више блеска него поноса, и више чуда него лепота.<br /> {{gap}}Први пут су код Херонеје Атињани и Тебанци били овако везали своју судбину. Никад међу њима није било везе срца ни духа. Атињани су увек презирали људе из ове Беотије. Најпре зато што су за време персијске најезде били Тебанци на страни грчког непријатеља; и док се Ескил борио на Саламини, Пиндар је у Теби препоручивао неутралност… Али су људе из Беотије мрзели Атињани највећма због њихове грубости и ситног духовног живота. Међутим, овде је Аскра дала великог Хезиода, Теба је имала Пиндара којег је цео грчки свет сматрао божанственим, а доцније је Херонеја родила Плутарха који је грчке врлине истакао као моралне вредности равне римским. Истина, учешће овог народа у грчкој мисли било је свега у томе. Теба је имала још само једног историчара Анаксиса и једног сликара Аристида, али су обојица били брзо заборављени. Ни Пиндар није рођен у самој Теби. — Али није тебанска величина била у стварима идеја. Било је овде врлина какве нису ни Атињани имали. Атињани су били филозофи, Спартанци су били солдати, а Тебанци су били витезови. Епаминонда је био велики војсковођа али и велики мудрац-питагорист. Као војсковођа био је идеал свих генерала до доба Јулија Цезара. Али као морална личност, он то остаје и данас, и никому није раван међу великим војницима античког грчког света. Оличење патриоте у највећем смислу, нешто невиђено у хелинском народу. Као господар Тебе, он је био други Марко Аурелије, филозоф и владар, значи идеал свих векова. Његов друг Пелопидас вратио је Теби демократију коју су јој оборили Спартанци, а Епаминонда је вратио слободу свима грчким државама, уништивши спартанску хегемонију.<br /> {{gap}}Теба је одиста имала само једно кратко доба блеска и славе. Цела историја у два листа и у два велика имена. Ни већих политичких идеја, ни иначе друкчег патриотизма него локалног, ни културе друкче него пролазне. Али кад се узме да је овај град био увек зависан од других грчких држава, необорива и огромна слава било је доба Епаминонде које вреди целе једне културе. Корнелиус Непос је добро рекао: «Ово је доказ да један човек може да вреди више него једна држава». Епаминонда је командовао највећим бројем четâ које је икад грчки народ извео на бојиште. Али за атинске филозофе то није било довољно. Они се нису дивили оружју. И Тројански рат је опевао Хомер већма као један љубавни роман него војнички успех. У свакој слави може бити још нечег туђег и случајног, и само велики писци и уметници могу имати славу која је чиста и недељива. Зато су и за своју победу на Акрополису подигли Атињани храмове боговима а не споменике грчком оружју.<br /> {{gap}}Било је у Теби још нешто достојно обожавања: њихова тебанска легија, свештена чета коју је инспирисао Зевс а помагао Херкул. Ти су војници били заклети хероју Јолаису да ће умирати само на његов начин: с раном добивеном само у груди. Били су као неки калуђери-војници, везани божанским концем један за другог. У Теби је постојао култ пријатељства какав је другде постојао само у књигама Платона, Аристотела, Емпедокла или Теогниса из Мегаре. Сјајни Епаминонда и Пелопидас борили су се у биткама састављених штитова. Епаминонда је био питагорист, а Питагора је од пријатељства био направио свештену доктрину. Кажу да су у Теби правили празнике пријатељства, као на Родосу празнике Сунцу, или у Елеузису празнике Земљи, а у Атини празнике Мудрости! — Само епско српско побратимство било је слично тебанском. Са Милошем Обилићем отишли су Милан Топлица и Иван Косанчић да умру не више као војводе него само као побратими… У завету тебанских побратима била је највећа реч частољубља која се видела међу људима. Софокле каже: «Теба са седам капија је једино место где смртни људи рађају богове.» Једино овај песник атински оставља овакво ретко мишљење о Тебанцима.<br /> {{gap}}Много сам пута пролазио кроз стару Тебу, која је недалеко од овог поља. Некад град са седам врата, са зидовима чији су каменови слагани уз звуке лире Амфиона да би били хармонични. Историја овог града је малена, али је његова легенда лепша и од атинске, и од легенде ма којег другог града! Предвођен једном кравом коју су му богови дали за вођу, први краљ Кадмос је застао онде где је она легла уморна и ту подигао Тебу. Ту је убио и аждају на неком извору, као што је Аполон убио змаја-жену на извору Касталије, која и сад тече у Делфима. Посејавши зубе од тог звера по пољу, поникоше оружани гиганти који исти час поубијаше један другог. Остадоше само петорица који изродише Тебанце, међу којима и претке несрећног краља Едипа… Какав раскош визије и речитости! Зар није оваква легенда виша од једног града? Грчки народ није оставио ни педаљ земље без његове легенде. Према таквом случају цео други свет изгледа без љубави за земљу и без везе са божанством. Величина једног народа, одиста, није у његовој историји, него у његовој легенди. Стварају само они народи који имају легенде, јер историја није довољна. Историја без легенде је убога, и кад је највећа.<br /> {{gap}}Синоћ, ходећи по старом камењу Тебе, гледао сам залазак сунца над овим градом по стотину пута рушеном до темеља. У пољу се дижу брегови који имају облике ноћних привиђења. Они су горели према вечерњем сунцу као упаљени шатори. По пољу и по брдима била је борба између светлости и мрака, где су пламенови један другог прождирали, као гиганти из поменуте легенде. Сваки грчки град има своје посебно сунце и месечину; али Теба има осветљење које не наличи ни на какво друго на земљи. Месечина у Теби, то је једна слава овог града. Кад се Кадмос женио кћерком бога Ареса и богиње Афродите, божанском Хармонијом, која је грчки народ научила музици, певале су овде на свадби музе са Хеликона своје нежне контилене, а богови донели свадбене дарове за невесту: пеплос који је везла Минерва, и ђердан који је исковао Хефаистос. И кћи ове краљице, лепа Семеле, родила је овде бога Бахуса.<br /> {{gap}}Па ипак има нечег невеселог у овом пределу где се родио бог радости. Најтрагичније мотиве старе трагедије узели су атински песници одавде. Језива анатема пала је овде на злосрећну лозу Едипову. И зато кад у Теби падне помрчина, изгледа да на небу није остало више ни једно небеско тело да засија у овом простору. А кад најзад одете из Тебе, изгледа вам да нико тамо неће остати да преноћи ту мртву и глуху ноћ. Дан и ноћ су у Теби највећи апсурдуми белог и црног који постоје на свету.<br /> {{gap}}Сатима сам остао код Херонеје.<br /> {{gap}}Безмерно је ово поље од падина Парнаса до некадањег језера Копаиса. Језеро је сад исушено; ја сам био у последњој генерацији која се огледнула у његовим водама. — Беотијски април има сјај и мирноћу атинске јесени. Док је Хеликон сав у сребру, врхови су Парнаса румени као врхови Етне. Небо је светло али студено. Планине су овде пуне магле и грмљавине; то је алпијски крај бачен на исток. По херонејском пољу и од румених облака пада црна сенка.<br /> {{gap}}Филип је после свршене битке ишао овим пољем посрћући пијан од вина и славе. Најкрволочнија сујета једног човека била је остварена. Теба је била побеђена, а његов син ће је доцније разорити и изгорети. Тебанску легију је Филип нашао целу у једној локви крви; сваки херој је имао рану само на грудима. Кажу да се варварски краљ заплакао од дивљења. Македонске фаланге су овде победиле, али су се вратиле односећи у очима страх од мртвих.<br /> {{gap}}Они су пали, али не као смртни људи него као млада божанства; и не од оружја него од анатеме. У овој Беотији све је било неизмерно трагично, јер је било велико: и Теба са својим зидовима које су рушиле све војске старог и средњег века, и Херонеја који је најсвирепији спомен на слободу и на отаџбину. — Из сваког џбуна на Херонеји певали су хиљаду ситних гласова, и јата шева, сва румена, у сврдлу узлетала у сунце. У Теби су синоћ цела јата дивљих патака, на путу за север, бацала свој крик у неми ваздух античке вечери. Над Едиповим градом лепршају светла платна неба у распусној светлости; било је пуно птичјих гласова ту где се извршила највећа освета божанског над човечанским. Нема, међутим, нигде овакво сунце које учини да се сви ти ужаси тако лако забораве, и да људске судбине изгледају тако ништавне пред догађајима у природи и у лепоти једног априлског дана.<br /> {{gap}}Победе у античком свету не изгледају да су биле сразмерне броју војника који су се борили међу собом. Чак ни по релативном броју губитака. Изгледа скоро смешно кад читамо Херодота и Плутарха и Цезара, а наиђемо на бројеве жртава у једном боју пресудном, у најважнијим биткама старог века. Херодот каже да су Грци на Маратону изгубили стотину деведесет и два војника, али да су ипак поразили Даријуса, и однели победу Европе над Азијом… Плутарх каже да је Александар у битци на Гранику изгубио свега сто и двадесет војника, у битци на Исису пет стотина, а у страшној битци на Арбалесу хиљаду и пет стотина, и да је тиме Персија, најјача држава на земљи, била коначно сатрвена и заузета… Јулије Цезар пише сам у својим коментарима да је у великој битци на Фарсали у Тесалији изгубио свега две стотине људи, у што се не може сумњати; а у тој битци је решена судбина Рима и републике… Ни у битци овде код Херонеје губитци нису били велики, кад су Атињани могли све своје мртве однети собом у Атину да их сахране на Керамикону, гробљу атинском. За Тебанце се зна да су у гробницу, над којом су поставили свог гранитног Лава, закопали својих хиљаду бораца. А овде је решена судбина једне расе, а не само једног режима или државе…<br /> {{gap}}Овај мали број губитака не долази отуд што су антички генерали били гори или бољи него данашњи. Читајући Ксенофона јасно се види како је тај философ био у Азији истовремено и одличан стратег, и да су и друге војсковође биле веште у свима родовима оружја. Није недостајало ни крволоштво хришћанских народа; напротив, антички рат је био немилосрдан: рушени су градови, продавани грађани као робови, а сва имања постајала својином непријатеља. Али су ови случајеви великих бојева са малим бројем жртава разумљиви чисто психолошки. Побеђивало се у свима горњим биткама не снагом нападача него моралним стањем противника. И Персија на Арбалесу, и Грчка на Херонеји биле су побеђене пре прве капи крви, својом сопственом слабошћу и расулом у држави; и на Фарсали је Помпеј побеђен само генијем Цезара. Краљ Лидије, богати Крезуз, како прича Ксенофон, бранио је своју утврђену Сузу не може бити лабавије, јер је свој пораз сматрао сигурнијим него сваки отпор. — Тада су војске водили философи. Они су знали за средства која су изван моћи оружја. У животу се побеђује на два начина: или својом снагом, или слабошћу противника.<br /> {{gap}}Грчка раса је била увек изванредно савитљива и брза на опоравак. Она је свагда црпела своју снагу у нарочитим и чисто расним средствима за живот; можда најмање у оружју. Црпела је у културној надмоћи, несравњивој присебности, у ведрини која је долазила од њеног неба и њене вере, чак и у свом лукавству које је било увек бодро пред замкама и сплеткама непријатеља. Осим тога, Атина је имала увек свог једног великог човека за један свој велики тренутак. Сви ови огромни расни оклопи попуцали су само кад се јавио Филип, како га је већ навестио био Демостен. Борба није више била између једнаких ни једнако решљивих. Да су на Херонеји победили Атињани, растројена Атина би можда поново изишла из победе подмлађена, јер је велика победа увек једна нова младост. Али изгубивши ову битку, у њеној судбини се јавља сада Филип опаснији од Ксеркса. Демостен је говорио: «Није довољно Филипу да Атину потчини, него да је уништи». А после пораза, није више било лека за једно морално пропало друштво. Пелопонески рат је почео, а македонска најезда продужила атинску пропаст; римска окупација ће најзад доћи као природна последица. Народе може други само да победе; али народи једино сами себе могу да упропасте.<br > {{gap}}У грчким градовима има сад две врсте грађана: бојажљиви апостоли за отпор и борбу, али и дрски партизани македонски. Није се више бирало између атинске демокрације и спартанске аристокрације, него између олигархије македонске или, кратко македонских гувернера и гарнизона… Један велики атински беседник, Фокијон, славан генерал, ућуткује Демостена на Пниксу: «Или победимо, ако смо јачи; или слушајмо, ако смо слабији.» Ништа се више не оставља на историјску правду, на геније расе, на срећу случаја, на достојанство државе. Вера у себе постаје опасност за отаџбину! На каменој трибуни на Пниксу, генијални Демостен позива на борбу, а продани Ескинес на покорност; а једна иста пометена и бестидна гомила кличе и једном и другом. Било је све свршено. Кратко затим, свештени савез хелински, амфиктионске скупштине, губе национални карактер од кад краљ и странац добија у њима право гласа; затим грчка војска престаје бити национална од кад Филип, њен победилац, добија титулу грчког генералисима против Персије. Стварно, тиме Филип постаје суверен целе Грчке.<br /> {{gap}}Ето зашто мрачни Лав код Херонеје, пред којим нико и не застане, значи један белег који чува највећи спомен људског очајања. Дотле је Палас-Атена ишла као грчка богиња, а одатле иде као македонска куртизанка. {{gap}}Седео сам данас дуго у сенци овог поноситог гранитног Лава. Та је сенка била модра, течна, лелујава, радосна. Парнас се све већма дизао у свод, колико сам га диже гледао. Преврћу се у ваздуху ласте, пијане од првог сунца. Небо се очистило и подигло још хиљаду копаља више. Светлост се претворила у блиставо ткиво; сјаји у тишини сваки камичак и травка. Брегови који су пре били далеки, одједном приђоше близу. По њима заблиста нешто бело и помично: села, или снегови, или стада. Иде по земљи поветарац сјајан и топао.<br /> {{gap}}Што највећма помете мисао на оваквим старим бојиштима, то је оваква савршена равнодушност ствари у природи, према трагичности ствари у људском животу. Сва некадашња бојишта имају нечег благог у својој горчини. Нигде није мирније него на овим страшним местима. Сва су гробља тужна само док их време не поравња, и док не зазелене у једном општем сјајном бусу; а после тога немају више ничег заједничког с људима. За наше очи не остаје ту више ничег. Али за слух остаје још све. Гласови избијају испод сваког камена, и из сваког грма, и нанесе их сваки ветрић који мине. Све је за увек остало у ваздуху. Покличи неких људи који ћуте; трубе неких који и немају даха; у дрхтају листа падне нека реч и обнови се нечији глас. То је једно насељење и град који не постоји друкче него у шуштању ваздуха. Као да се очима само гледа, а само слухом живи. Мени се чини да нисам овде ништа видео, али да сам све чуо. Музика овог страшног и немог предела остаће ми у памћењу као сопствени доживљај. Чини ми се да би једну за другом могао поновити сваку од тих фраза које су до мене долазиле из једне опште летаргије камења. Наше су импресије неодољиве кад се облаче у слике, али су свемоћне кад се облаче у звуке. Јер све је музика; и само оно што није музичко, мртво је за навек. {{gap}}Оно што ме највећма засењује у старој историји, то су карактери, и можда нарочито карактери античких генерала, који су највећим делом били истовремено филозофи, песници, беседници, државници. Рат је био без механике, војска без касарне. Место на стручност, рачунало се на геније расе и на лични таленат војсковође. Памет се није делила; мудрац је био најмудрији за све ствари људске памети. Храброст је сматрана за продукт уверења и дужност частољубља. Поверење државе везивано је за једно и иначе значајно име; људски животи предавани су онима који су били не само већи него и виши. Антички карактер је био интегралан. Солон је био трговац, песник, законодавац и војник. Аристид и Кимон били су велики беседници и војници. Периклес је био олимпијски беседник, али и генерал, адмирал и државник. Тукидид је био шеф аристократске странке и војсковођа. Ксенофон је био писац, моралист, историчар и велики капетан. Софоклес је добио за команданта на флоти против Самоса после успеха његове ''Антигоне'' у театру. Фокијон, беседник, једини којег се бојао Демостен, био је славан генерал. Епаминонда је био филозоф питагорист, али и генерал чија слава засењује цео антички свет све до Јулија Цезара. Филип је био лични пријатељ Платона, а Александар ученик Аристотела. — Тако је било и у Риму. Генерали из великог европског рата изгледају скромни подофицири према овој великој фаланги из старе повести. Велике војсковође које нам је описао Плутарх, и беседници-генерали из пелопонеског рата које нам је оставио Тукидид, изражавају силније своја столећа него и сами догађаји. Они постају све већи и сугестивнији колико наш савремени човек постаје све више непотпун. У осталом, ни рат није више авантура као за Александра и Деметријуса; ни лични подвиг против тираније, као за Пелопида, ни, као за Цезара, једна основа за организацију новог света. Рат се више не везује за карактере ни идеје; ни за амбиције и сујете; ни за маније и лудила појединих визионера. С временом он губи све идеалне стране старих утакмица у расној врлини и личној храбрости; и постајући усавршен, постаје одвратан. После скоро сваког античког великог рата настала је већа цивилизација; после сваког новог рата и за побеђене и за победиоце настаје од данас само периода помрачења и пораз цивилизације.<br /> {{gap}}Александар остаје несумњиво личност која у старом веку највећма засењује. Дете, а већ херој са Херонеје; син једног великог краља, ученик једног великог филозофа, плавокос и плавоок, ванредно лепог стаса, најбољи коњаник у војсци, без личних порока, искрени љубитељ науке, и један од ретких краљева који су у исто време били и господа; и исто тако речит с генералима и војницима, као са атинским првим ораторима који му долазе у мисије. Младић од двадесет година иде са тридесет хиљада војника, и без новаца, да покори најјачу државу на свету. И покорава је, и оснива једно фантастично царство на једном другом континенту. Увек зна шта ће да ради чак и кад не зна куд иде: јер је веровао на Индусу да је нашао извор Нила који оданде силази у Арабију и иде у Египат. Као доцније за Цезаром и Наполеоном, војници иду за њим омађијани и заслепљени, до Хифаса, и бију се целим путем с народима којима не знају ни право име. То је без сумње све огромно. Али никад нисам разумео зашто многи писци иду, кад говоре о Александру, из дивљења у обожавање. Сенека га мрзи, али га један Монтескје обожава.<br /> {{gap}}Јер ако је Александар однео до Хималаја грчко оружје, он је онамо закопао најлепшу грчку младеж. Ако је свугде побеђивао варваре, утрошио је за те победе најлепшу елиту грчких градова, једино што се било родило после ужасног пелопонеског рата, војнике који су са њиме читали Хомера и Пиндара. Ако су онамо у Азији ницале грчке победе као свечаности, отаџбина је грчка остајала за њима поражена и у помрчини. Ако је Грчкој вратио стара средишта јонске културе, отаџбину песника ''Илиаде'' и филозофа Хераклита, он је погасио све ватре живота у граду Есхилеса, Софоклеса и Фидијаса. Ако су после њега постали онамо нови културни центри у Пергаму, Смирни и Александрији, то је зато да смрт Атине буде бржа и потпунија. Ако је велики освајач везао грчким концем три континента, Европу, Азију и Африку, он је ипак умањио Грчку, везујући најпре Палас Атену за своја триумфална кола. Ако је за навек поразио Персију, опасну, али која је иначе била у распадању на сатрапије, он је оставио онамо за собом династије својих генерала које нису постале мање опасне за Грчку него Ксерксови наследници. Он се давио по Индусу и ломио по Бактријани да му се, као што је сâм желео, диве мудраци у Атини, али је само његова смрт прослављена у Атини као коначни триумф и знак ослобођења. Отишла је грчка култура до Хифаса и Гангеса, али је ипак грчка цивилизација мање хеленизирала Азију него што је она поазијатила Грчку, шаљући тек овај пут дефинитивну инвазију својих варварских култова и дивљих нарави.<br /> {{gap}}Да је и ујединио све грчке државе под својом влашћу, то јединство не би опстало, као што није опстала ни његова азијска држава, јер за државно јединство Грци никад нису имали ни природне склоности ни историјске услове. Да је остварио опште човечанско царство, оно би било само један историјски парадокс; јер такву мисију не извршује ни један способан краљ који побеђује, чак ни једна висока култура, него један Буда или један Христос који омађија истином већом него што је једна политика или једна цивилизација. Најзад да се и вратио у Европу, он се не би вратио као грчки војник, него грчки господар; ни као грчки државник, него као азијски сатрап. Већ у Египту, у разговору са филозофом Псамоном, стекао је уверење да је божанског порекла, и примио поздрав свештеника Амоновог као син божји. По природи прек и насилан, у Азији је добио навике да убија својом руком људе око себе. Филозоф и херој, он се не устеже да разори напредни Тир, као што је пре тога у Грчкој разорио демократску Тебу, и као што ће доцније сагорети царски Персополис. Пун великодушности за заробљену Даријусову мајку и жену, и Даријусову кћерку којом се најзад оженио, он ипак распиње на крст две хиљаде персијских заробљеника дуж морске обале.<br /> {{gap}}Атина није познавала политичких убистава. Људе који су се опили влашћу и срљали у тиранију, уклањала је из земље острахизмом, који је био мера само за часне грађане, којима затим ни имања нису била конфискована. Зато Атина никад не би разумела једног мрачног азијског тирана, који је већ био огрезао у разврату и био мајстор у злочину. Атина је најбоље своје људе протеривала, не ни зато што су били најбољи, но што су били најјачи; а најјачи су увек најопаснији. Александар је још из македонске Пеле тражио да му противници Атињани пошаљу главе десеторице својих најсјајнијих патриота-говорника, међу којима Демостена, Фокијона, Хиперида и Ескинеса. Он је презрео Аристотела, свога учитеља. Он је, по примеру своје мајке Олимпије, мучио у кавезу филозофа Калистена, што му није ласкао. Носио је собом ''Илијаду'', не из дивљења према Хомеру, него из љубоморе према Ахилу. Јадао се што нема песника да га опева. Егоист, он хоће за себе не само сву силу него и филозофију: прекорава Аристотела чак из Азије зашто је публиковао један део метафизике у чије је тајне учитељ био посветио само њега. Помагао је уметност коју није осећао, и то помажући Лизипоса који је само њега вајао, и Апелеса који је само њега сликао… Води собом у Азију целу гомилу филозофа, Анаксарка из Абдере, Пирона из Елиса, и Калистена из Атине, да се доцније врати у Атину грчка филозофија трула од скептицизма, сва омађијана утицајем индијских аскета. — Цела Александрова мисија то је један блистав роман, једна величанствена авантура, али и биографија једне мегаломаније; хроника једног херојског карактера, али и бајка о једној сујети којој ништа на свету није остало слично. Њега је више водила војничка амбиција, него владарска идеја; више авантура него идеал. Нису такви људи створени за срећу света, него свет створен за такве људе и њихове маније. Онај који све победи, најзад све унизи. На месту где је закопан у Азији његов коњ Буцефал, он је подигао град Буцефалију; на другом месту где је закопан његов пас Перитас, он је сазидао град Перитас. Свугде је зидао Александрије, али нигде није зидао Атине. {{gap}}Мало више од Херонеје стоје висока и тамна врата Парнаса кроз која се улази у његове студене и фантастичне тамнице. Ваздух се овде наједном зацрне од мрачних четинара. У каменом гротлу закотрља се један мутан поток. У висини остане да виси само уско парче неба, безбојно и сетно. Високи масиви са снегом у врховима и са тмином у подножјима, срљају брзо у небо, једно за другим. Ни зрачак сунца да залута у ове хладне котлине. Са четинарâ цури црна вода; низ раскисле падине руше се жути слапови. Ако се отисне која стена, она се сручи у понор нечујно, јер овде ни један глас нема свога одјека. Све се разбије о нешто црно и хладно што не даје гласа од себе. Парнас није сунчано брдо, него планина пуна тмине. Под самим хрбатима брегова помоли се које село, које прође у висини и замине за брег, лагано и лено, као у небу пачје јато. За једно време душа се осећа притиснута овим огромним и студеним стварима, и тело пробијено влагом као ножевима. Поремете се све импресије и измучи мисао. Једино живо и радосно, то су орлови. Већ од почетка они облећу сваки врхунац, надлећу сваки пут, и спуштају се до мојих кола, као голубице, па се враћају, не препознавши човека. Вода изливена по друму, котрља песак и вуче црвену земљу. Далеко је одавде сјајни пејзаж Атике, вечито провидан и лелујав, сав спиритуалан, нереалан, обмана вида, митолошка илузија.<br /> {{gap}}Онамо су ниске шуме од јасно зелених борића и сребрних маслина. Сенке се вешају од гране до гране, плавичасте и толико танке да једва падају до земље. Сви жбунови сјају пуни љубичастог вреска. Ваздух носи смолу и благи мирис тимаре. Ако која гранчица затрепери, то је да замирише. Ако се кроз крошњу стабла отвори прозорчић, то је да се укаже мали морски затон, типски мотив античког пејзажа: једно модро огледалце, један румен облачић, једно сребрно једро… Цврчци певају да лето никад неће проћи. Ако из даљине што затутњи, то се негде у долини играју деца кентаури. Ако у шумарку зазвижди, то је Пан, којем се виде јареће ноге на некој светлој стени, или му стрше уши иза неког звучног грма. Тако траје до у предвече, кад се цео тај предео истопи у светлост, и раствори у ваздух, и изгуби испред очију, као обмана. Све је још тамо сјани старински мит, архаички панô, античка буколика. {{gap}}А у овим затвореним и тамним собама Парнаса, данас је кишовити и студени април породио једног минотаура који је својим дахом окаменио целу ову палату очајања. Као да су сунце однеле непријатељи, и затим затворили планину леденим сантама. Долине Парнаса су радосне у повести о боговима, али ништа нема суморније у причи о људима. Кроз ове исте јазбине прошли су, као небројне поворке шакала и хијена, сви народи паликућа, пљачкаша, убица, и гробара. Народи обучени у зверске коже, и други у злато и челик; народи босоноги и голоруки, и други на коњима лепим као из апотеозе. Сви језици, све сујете, сва крволоштва, сва божанства. Народи бели и црни; хорде које не знају куда иду; војске чији се војници не разумеју у језицима међу собом. Сва оружја од камене секире до златног штита и кациге… Персијске војске, којима нису грчке реке имале довољно воде за пиће. И Спартанци кад су ишли да руше Тебу, и Тебанци кад су ишли да руше Спарту! И македонске фаланге, којима нису довољно изгледале дуге њихове сарисе, копља од шест метара. И галске хорде, које су дошле само да се огреју на пожару грчких градова. И римске легије које су увек завладале једном земљом тек пошто су у њој претвориле све у прах и пепео. И словенска племена, која су тумарала овуда као деца, идући за сунцем, и остављајући за собом само своја блага имена рекама и планинама. И турске армије, које су разбијале главе боговима и обарале стубове храмовима кад им је требало да пале креч. И франачки пустолови, који су доносили овамо своју жеђ за пљачку и љубав за насиље.<br /> {{gap}}Цело човечанство се кретало у бој против овог народа који је први прогледао пред лепотом и први се усхитио пред слободом. Па ипак он је и даље оставио да на овим истим кристалним врховима остану његова божанства и музе; и да занавек стражаре на раскршћу између светлости и мрака, вере и сујевере, слободе и тираније. Тако ови масиви стоје као сведоци о фаталности историје: да увек један руши оно што други сазида; да је мир увек само једна кратка интервала између убистава међу народима; да се диже и ствара само у ситним почивкама између обарањâ; да велики зидају само у времену које отму од малих који све разиђују; и да су људи по инстинкту противници прогреса и непријатељи поретка.<br /> {{gap}}Овај пут од Брала до Амфисе, пун је трзаја и приказа. После мрачних и влажних увала, пут се пење у висине. Наједном, видици почињу да се брзо измењују. Небо постаје све дубље и шире; светлост све чистија и ваздух лакши; обимне висоравни почињу да се протежу у недоглед. Искрсавају нови брегови, једни блиски који се сунчају, други далеко по којима сипа киша или снег. Али на крају свега, као каква блистава одгонетка, откри се пода мном једна блага библијска долина. Сва је у сунцу, покривена сивим и густим шумама маслина што иду у крупним каскадама из предела у предео. Цео се ваздух поче да растаче у боје; избијају села од црвене земље; излећу сјајна јата дивљих голубова. Осећа се у дисању близина мора. А оно што се види у самом дну ових маслинових таласа, то је стара Амфиса. Сто пута рушена и поново дизана, лежи под једним травним брегом на којем стоје румене франачке тврђаве, зарђале од небројних сунаца, и пуне птичјих јата. — Хиљаде година су пролазиле кроз светлост ове долине, индиферентно, као да се нису дотицале земље; а стара Амфиса стоји непрестано на свом месту. За хиљаде година кроз њу су пролазиле са грчког севера на грчки југ паганске хаџије у Делфе, где је било светилиште, и где је Аполон прорицао грчке судбине. Ишли су онамо у оном страху од неизвесности, који је, откад људи постоје, био увек већи него страх од смрти. Затим су се враћали опет овуда, носећи собом неколико замршених речи божанствених, које су биле загонетније него и сама судбина. Хиљаде година у животу најмудријег народа играле су овакве пророчке изреке већу улогу него и саме хомирске и орфичке химне, или епиграми мудрости исписани на храму светилишта. Хексаметри у којима је говорио Аполон, били су невешти, и незграпнији од ичег што је остало од старе речитости. Аполон је био бог песништва, али то није довољно: он није био песник.<br /> {{gap}}Ништа се не да замислити лепше и блиставије од ове амфијске долине која силази до на Коринтски залив. У опште, ништа није на земљи равно путевима кроз грчке крајеве. Свугде по свету изгледају наша путовања бесплодна и беспослена према оваквим доживљајима. Све људске славе изгледају ситне према онима чији се трагови овде осећају на сваком месту. Има других земаља које су чувене због својих шума, својих снегова, свога цвећа или својих животиња. Али је убого свако парче земље на којем се не види стопа великог човека, или не чита запис једног великог времена. Ми се на свету не дивимо ономе који га је створио, него ономе који га је покорио. Све лепоте нису равне једном великом гласу из историје. И сва су неба бледа према овом своду по којем је Фоибос терао своја огњена кола. — По свима путевима ове земље осећао сам да је она за свагда дубоко паганска, и по својим рељефима и по својем блистању. Ништа тако није дубоко нехришћанско. Ништа у овој земљи не повреди очи колико једна хришћанска капела, нити озловољи слух колико звук хришћанског звона у оваквим долинама. Јер овде све припада другом времену и другим људима. Још свугде стара Грчка говори у овој земљи као божанство у Додони: у шумору свог лишћа и у звуку свог метала.<br /> {{gap}}Зато, долазећи овамо треба оставити на граници своје хришћанске заблуде и хришћанске истине; и отурити витлејемски штап и скинути назаретске сандале. Овамо не треба долазити преко Јерусалима. У овим долинама и по овим бреговима велико хришћанство је, не победилац, него насилник и уљез; њему овде ништа не припада, нити му је припадало. Чак треба овде доћи као рђав хришћанин, па све осетити без лажи и без збрке. Бити Гете и Анатол Франс, а не Ренан и Барес. Није могуће волети паганизам и бити истовремено добар хришћанин. И данас још културни људи, у своје недеље, једни иду Аполону, а други Христу, и не разазнају се међу собом. Борба између старог божанства које је све решило у лепоти, и доцнијег божанства које је све сконцентрисало у љубави, постојаће и даље, за сва времена. Јер нарочито у сјају и тишини ових сунчаних долина, човек не верује да је пагански мит победила хришћанска парабола. И није, бар не овде у његовој колевци. Пагански мит, који је грчки, нападнут је у Риму а не овде. — Рим је почео пропадати од кад је постао космополитиски; римска држава је посрнула од кад је успела да буде царство света; она је престала бити сопственик здравог и снажног запада од кад је постала господар сјајног и перверсног истока. Пагански мит је најзад искварен шаренилом источњачких богова, комедијаштвом њихових култова, шарлатанством њихових врачева, и сујевером која је одвела у ругобу и подсмех. У Риму је, са пропадањем угледа Сената, све лагано испропадало. У трећем веку није било више старе побожности, али није било ни свега другог што је из ње излазило: ни науке, ни морала, ни уметности, ни књижевности. Паганска вера је била државна, и она се гасила са државом заједно; са пропашћу царства, морала је и она нестати. Али сâм мит није побеђен новом вером која је дуго остала конфузна, нити је паганска култура побеђена једном другом културом, јер нове културе није ни било. Паганиство је зато и даље дуго живело у култу најбољег света. Варвари су долазили да освајају Рим и били су већ хришћани, а римски грађани су још и тад били паганци. Рим није слушао Теодосија да окрене леђа старим божанствима, ни његовог сина који је заповедао указима да се по царству оборе сви стари храмови и полупају главе старим боговима. На Истоку су били већ разбили сва мраморна дела Поликлета и Скопаса, док је Рим још чувао, колико је могао, спомене старог култа и старе уметности. И кад су владике са истока писале папи у Рим хвалећи се колико је који од њих спалио дела паганских филозофа и песника, паганизам је у Риму још био у свима навикама породичног живота и укусима елите. — Најзад, хришћанство дугује своју победу једном случају који је ван сваког мерења духовних вредности. Битка између Максенција и Константина није решила само питање трона него и питање олтара. Са побеђеним паганским императором је компромитовано и старо божанство. Са Константином је царство добило императора хришћанина; хришћанска је вера сада постала државном; хришћани су измилели из својих катакомби да окруже престо у новој престоници која је била хришћанска. Није хришћанство узрок пропасти римског царства. Али је пропаст римског царства била пропаст паганизма. Јер је с цезарем падао и -{pontifex maximus}-.<br /> {{gap}}Зато је паганизам испао више као мученик него као побеђен. То се осетило у две три прилике кад је мало требало да Аполон обори Христа и ''Илијада'' потисне Библију. То се видело за време Ренесансе. Ко зна да се то опет неће видети и сваки други пут кад се исти полет духова за културу буде манифестовао са онолико жестине. Паганизам још постоји и постојаће за навек: у основима науке, узорима уметности, принципима права, моделима својих држава. Благи и радосни хомерски мит, који је извор свих тих величина, још држи свет под својим чаром. И данас свима онима који имају култ паганског генија, хришћанско друштво изгледа једно дегенерисано и назадно доба, у којем би човек појео човека кад би се људима поново оставило да живе од хомерског мита и јонске филозофије.<br /> {{gap}}У старој Атини су странци за своја божанства имали свагда сва грађанска права; чак су Атињани та божанства усвајали и за своје богове. Али бог хришћански није био примљен. Апостол Павле је за време говора овде на Ареопагу био исмејан, јер атински филозофи нису разумели његове објаве да је нови бог дошао. Да је тај апостол то објављивао пет столећа пре тога, кад је Атина била слободна а не римска, ко зна какав би отпор нашао нови бог код софиста, у Академији, код песника, у аристофанском позоришту, и код смејача на агори. Грчки дух не би никад примио сличну веру ма колико да је већ имао и питагорску и орфичку прошлост, и секте и мистерије, истина све заједно од мањег утицаја на живот него једна једина хришћанска догма.<br /> {{gap}}Рим је примио и Астарту, и Сераписа, и Митру, и цело коло азијских богова. Али се и он одупрео хришћанском Богу, и тај отпор је ишао до крвавих прогањања. Зашто само према том богу? Није хришћанство било прво које је говорило о једнобоштву, по примеру синагоге. Већ Анаксагора, мудрац од највећег утицаја у златном веку Атине, говори: «Бог једини је онај који уређује материју и ствара свет!» И у једној орфичкој химни каже се: «Једини он је изишао из себе самог, а од Једног је изишло све што постоји.» Монотеизам није дакле био разлог тог отпора. Али се Рим одупро хришћанству зато што је хришћански Бог носио собом друкчу идеју о организацији света него што је имао цезар и сенат римски. Бог хришћански је био аутократ и није трпео других богова поред себе; све ван хришћанства било је хулење и идол. Хришћани су донели нови смисао о општој људској заједници као општој породици; то је нешто друго него што је држава римска која је сматрана за лепшу и вишу него свемир. Црква место државе; свештеник место цезара; божји закони о љубави место римских закона о правди и кривици! Место Капитола, Сион! За шефа такве цркве, Христос, један јеврејски проповедник за којег су већ римски прокуратори помогли да се осуди као кривац!… Нова вера ишла је, дакле, да обори све дотадање вредности. Тако је постао сукоб, не између једне старе вере и једне нове, него између једне старе политичке организације друштва и једне нове идеје о заједници. Грчком миту је било суђено да падне са римским царством које је било са њим тесно везано.<br /> {{gap}}Али овде, у самој Грчкој, тај мит је удављен, нечујно. Та се смрт није осетила, и можда није ни постојала него површно и привремено. Бар тако ми изгледа овде у светлости и радости свију ствари на овом тлу. На свему стоје још трагови старог и великог човечанства; одасвуд гледају њихове крупне очи; одасвуд се чује само њихов глас и њихове речи. Свугде мртви стоје испред живих. Још звуче у овом ваздуху речи: логос, психи, етхос… Још ова земља изгледа један посебни сунчани континент, одвојен од света. Нека други народи гледају у будућност; сунце ове земље још стоји у средини свега што живи и што се креће. Стари хероји су убили лава из Немеје, змију из Лерна, птице из Стимфале, вепрове из Калидона и Ериманте, змију из Кадмоса, и бика из Маратона. Путеви су одавно слободни, и слава ове земље може да по њима иде несметано, не гледајући ни десно ни лево. И њена Нике носи још штит који није нико сломио, и копље које није никад бачено у траву. А прави и коначни двобој између два божанства и два света, доћи ће, можда, некад доцније, и ко зна када. {{gap}}Пут којим се из равнице пред Амфисом иде за старо светилиште, изгледа као пут у небо. Нашао сам Делфе под самим сводом. То је у врху једне падине Парнаса, над једном котлином која је затворена са свих страна, и наличи на изврнуто звоно. Како су кише падале и прекодан, високе литице пуштале су из себе беле и сјајне магле, и све се пушило на све стране, да је изгледало да се цео овај предео диже у небо. Доле на дну увале падају у сјајним каскадама сребрни маслиници, иде један танак поточић, и вуче се једна сребрна стазица. Неизбројни мрамори храмовâ и бедеми који су их опасивали, почињу да румене. На све се одједном просу крв и злато вечерњег сунца.<br /> {{gap}}Аполон који је азијско божанство, као и Посејдон, дуго је био странац за овдашње Грке. Код Троје је био непријатељ народа одавде; палио је ахајске бродове и убијао ахајске војнике. Најзад је прешао море, и са светог острва Делоса дошао у Македонију, и оданде у старе Делфе. Ту је отео Геји, богињи земље, ово пророчиште и ову долину која је затим постала центар побожног и политичког света. Само је један бог могао пронаћи овакву долину за своје седиште и овакво место за прорицање људских судбина. Ја никад на Акрополису нисам имао утисак да су стари Грци били одиста побожни, и да су веровали да богови постоје и ван стихова, и ван мраморâ. Али ова чудна долина, којој ништа на земљи није слично, даје импресију да је и старо божанство мучило душу људску као и наше. И нарочито, да је сујевера увек силнија него вера; и да широке масе и не знају за друго него за сујеверу; и да је за њих бог увек већма судија који убија него који награђује. Ова је долина и данас једно место пуно страха и слутње. Њене тишине — за пуну недељу дана колико сам овде остао, — изгледале су као тишина после пропасти света. Оне тиште као ледени прст притиснут на нашу вену. Ни једно хришћанско светилиште нема језовитост овог краја где је Аполон држао у једној руци сунчану муњу, а у другој лиру. Само један народ искрено религиозан, и слепо сујеверан, и који је своје религиозне легенде морао друкче тумачити него што их ми тумачимо, могао је да овај предео узме за средиште свог целокупног духовног живота. Није чудо што га је сматрао и за центар земље, пупак света, кад се зна да су два гаврана, које је Зевс пустио да лете, један са истока а други са запада, срели се најзад над овом уском долином. {{gap}}Брзо је пала помрчина, и небо је целу ноћ остало тамно. У ваздуху ове провалије чуо се врло хучан само онај танки кончић потока што гмили дању на дну долине потпуно нечујан. Тишина је ноћас била толика да се његов шум развио најзад као брјујање читаве какве крупне реке што котрља камење или гвожђе. Ваздух се разредио и све је постало звучно; ствари се нису виделе, али све су се чуле. Затим је јутро дошло нагло и одмах све прелило сунцем. Пробудили су ме орлови, лепи и велики, који су цело време летели поред самих мојих прозора. Све поста одједном неизмерно јасно. У литицама руменим и високим појавише се, квадратне и празне, некадашње гробнице или капелице. Цео крај доби одмах свој мистичан изглед и издвоји се од свега другог што сам видео на овом путу. {{gap}}Да сте долазили овамо за време Аполона, из Атине би дошли једрењачом доле до једне мале луке, и одатле до Хрисе. Путем до Делфи би ишли између великих грмова ловора и мирте, са каквом поворком у којој би се видели људи свих крајева, свих одела, свакаквих диалеката и ћуди. Какав Аригнотус из Самоса, носи божанству једну статуу; какав Филимон из Карије, један бронзани троножац; какав Дамофанес из Тасоса, једну рељефну плочу; какав Тимотеос из Книда, неколико лепих ваза са ликом божанства или ликовима хетера; какав Лакаратидес из Спарте, са трофејима из последње победе над неким градом пелопонеским; какав Тимофанос, корег из Смирне, са неколико својих плаћеника певача за хор богу у Делфима; најзад какав богаташ из Ефесе, са мирисима и новцем… Можда и какав архонт спартански, или филозоф атински, или скулптор из Аргоса, или мистик из Кротоне, или генерал из Аркадије… Ту су можда фруле, ситаре, стихови, смех. Сви се хвалишу, размећу и друге потцењују… Атињани презиру Тесалијце јер су били против њих са персијским војскама; Аркађани мрзе Спартанце као крвне непријатеље; људи из Егине мрзе Атињане као перфидне и насилнике. Али идући даљим путем сви ти људи неједнаког изгледа, али једнаких осећања, осете и подједнак удар срца и страх што се већма приближују Делфима.<br /> {{gap}}Свакако, у међувремену, један је причао лепоте Атине, други можда свој бродолом на неком предгорју Циклада, трећи своје оргије у Коринту, где су се хиљадама свештеница Афродите давале за новац у корист касе божанства. Такмичећи се у лагаријама, духовитости и мудрости, дошли би у подножје Хиампеје и Родони, два висока брега међу којима, као између два листа, стоји ово светилиште. Пут је доводио овамо дном саме долине, поред оног поточића. Изглед који су морали имати одоздо на светилиште, морао је наличити на неки догађај у небу. Можда на недељу дана пре тога у Делфима су заседали амфиктиони, религиозна конфедерација свих грчких државица, које овамо шаљу двапут годишње своје амбасадоре. Или је то био крај недеље кад су овде биле питијске игре које се држе сваке четири године у дугачком стадијону, који и сад стоји на свом месту. — Овакве хаџије би се попеле до извора Касталија, који и данас баца своје ледене воде, и ту би се најпре опрали од греха: „Једна је кап довољна добром, а ни море неће опрати рђавог”. Ту би се преобукли у чисто одело; метнули ловоров венац на главу, узели у руку гранчицу обвијену вуном, и пошли на велику капију тврђаве у којој чека божанство. Од капије почиње свети пут. Одмах с десне стране један бронзани бик са Крфа; затим група, споменик, спартанске победе над Атињанима после Егос-Потамоса. То је Лисандрос са свима својим генералима и адмиралима, сви врло космати и врло брадати, по спартанском обичају; и Аполон и Посејдон који их крунишу… Али, одмах пред њима, постављен је споменик који их све оставља у сенци: споменик Аркађана после њине победе над Спартанцима… Већ ту почињу свађе и хвалисања: полемика у бронзи и мрамору, целим Светим Путем…<br /> {{gap}},,Са две стране, два реда лепих грађевина у минијатури: то су благајне свих савезничких држава које су овде под протекцијом божанства чуване од међусобних ратова и међусобних лупежа. Атинска благајна стоји и сад, и изгледа један мали кокетни храм; то је у ствари споменик дигнут још после победе на Маратону; у њему су били трофеји из славне битке; а ту је и Фидијас поставио великог Милтијада са читавом групом богова, за дивљење целог ослобођеног грчког света... Близу је и Лесхе, галерија најбољих сликара. Статуе на све стране! Њихов број је износио до три хиљаде; сам Нерон их је однео у Рим до пет стотина. На једном месту поред самог краља Филипа Македонског била је једна женска статуа од злата. То је Фрине, славна хетера, модел и љубавница Праксителова, најлепша скулптура старог века, чију копију и сад имамо у Риму. Зашто Фрине у Делфима и поред Филипа?... У светилишту Делфи све је било полемика, реплика, алузија и сарказам. Лепа хетера коринтска за којом су лудовали и Праксител, и Сократов ученик Аристип, и мудри Диоген из бурета, славна је и због тога што је хтела да обнови порушену Тебу, али под условом да се, из пркоса према македонском краљу, на зиду запише: «Александар краљ оборио, Фрине, куртизанка, обновила». А у Делфима је Фрине, сва гола, била Афродита од Пракситела! Је ли то био доказ паганског атеизма? Не, то је био само знак да дубоки људи никад нису разликовали љубав од религије. Цео свет застаје и пред лепим трезором острва Книда. Свако диже главу пред једним високим стубом крај светог пута: архаички Сфинкс стоји у дубоком небу делфијском где се говори само о судбинама. Тај Сфинкс и сад постоји у овом месту, недавно ископан. — Сам храм Аполонов је огроман и грађен тридесет година, са фронтонима испуњеним олимпијским божанствима, али је ту и Бахус, скоројевић и уљез. На архитравима висе штитови и сјајне опреме из победе код Платеје над Мардонијусом. На уласку статуа Хомерова, затим престо овенчаног Пиндара са којег је читао своје песме. Унутра једна архајичка наказа, Аполон. Ту је и соба, адитон, где Питија (најпре какво неуко сеоско девојче, а после једног скандала, каква ста- [радови у току] </div></center> <center>{{ЈВ-аутор|Јован Дучић|1943}}</center> [[Категорија:Градови и химере]] [[Категорија:Градови и химере (1930)]] iwp89v3pxu4aw05xy5ywnt184tmm2yq 148128 148127 2026-10-31T12:22:56Z Coaorao 19106 /* */ 148128 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | [[Градови и химере (1930)|Градови и химере]] (1930) | | [[Градови и химере (1930)/Писмо из Италије|Писмо из Италије]] | Прво писмо из Грчке | [[Градови и химере (1930)/Писмо из Шпаније|Писмо из Шпаније]] }} <center><font size="+2"> Прво писмо из Грчке. </font></center> <center><div style="text-indent:0%; width:90%; text-align:justify" > {{right|''ДЕЛФИ, априла 19**''}} {{gap}}Подне ме је срело изненада, као што вас сретне човек који наједном искрсне из шуме. То је било на великом путу пред самом Херонејом.<br /> {{gap}}Пут је био румен од јучерашњих киша, а у даљини је био сав крвав. Парнас облачни и громовни држи у зениту своје две сунчане куле. По падинама његовим котрљају се облаци од олова и леда, и прете новим кишама и тучама. Хеликон, по којем је Хезиод пасао своје свилене овце, стоји као кристална палата ни на небу ни на земљи. Виде се издалека у једној страни мршава беотијска стада, ситна као пужеви, растурена по трави која је избила те ноћи. Нигде никог. У небу је нагло пролазио један висок облак пун ватре, и брзо се изгубио на југу. Ласте, које су тако грлате у оваквој немој пустоши, бацају из себе хиљаде звучних и сјајних конаца.<br /> {{gap}}Одједном се појави на једној падини, увек окренут далекој тачци видика, стари херонејски Лав, са слепим зеницама, сâм и замрзао у свом тамном граниту. Зури пред мртвим пределом, и слепим очима више слуша него што гледа. Он није леп него страшан. У његовом ставу има више пркоса него бола. Као да хоће да каже: у људима је смртно само оно што је у њима људско, а вечно живи само оно што је у њима лавовско… Ова архаичка наказа не изазива дивљење него страх; и више прети него што оплакује. Као да на овом страшном бојишту није било ни победиоца ни побеђених. Јер једни који су одавде однели све трофеје, оставили су овде све ловоре.<br /> {{gap}}Овај је херонејски гранитни Лав можда најжалоснији белег који се налази на једном раскршћу историје. Јер ово поље, једно од највећих у грчкој земљи, некад славно са својих ружа и љиљана, и својих ириса и асфодела, постало је најзад гробницом грчке слободе, грчке државне независности, и најзад ненадмашне грчке културе старог века. Овде је Атину и Тебу победио македонски краљ Филип у један дан који је био најтрагичнији дан људске повести. Видео сам много предела на свету где су решаване велике судбине. Ни једно од тих бојишта није језивије од ове сунчане равнице, недалеко од Хеликона, и у самом подножју Парнаса. Каква коб и каква иронија: с ону страну једне тамне планине, стајао је тај дан индиферентно на свом престолу Аполон, с громом у руци, у својим Делфима… Атињани су своје мртве однели одавде у Атину где им је Демостен, велики пророк те коби, и сâм војник и борац код Херонеје, одржао чемерни посмртни говор. А Тебанци су своје хероје сахранили овде, на месту пораза, у једну заједничку раку, и на њу поставили овог страшног гранитног Лава као језиву реч: да је често довољан један дан и један кобан човек да погаси сва светила људска на земљи. Филип је овде победио саму Минерву која је још од хомерског доба чувала на Акрополису народ који је био највеће чудо људског соја. Победа на Херонеји је равна победи тмине над сунцем. Веће и дубље гробнице није било на земљи, него што је ова где још стоји црни гранитни Лав, сада толико усамљен у овом пољу и на овом свету.<br /> {{gap}}Филип је победио, али кога? Атињане што су победили персијске цареве који су владали највећим царством на земљи, небројним покрајинама од Кавказа до у средину Африке. Ученик трогодишњи Аристотелов, краљевић Александар, као младић у шеснаестој години, био је лично победилац Тебанаца. У једном налету сломио је некадашње чете Епаминонде које су имале хегемонију у једно време над целом грчком отаџбином; и потукао целу тебанску легију коју дотле нико није победио. Млади краљевић се овде напио из чаше у којој је слава била помешана с људском крвљу, и од које се нико није отрезнио! Атина и Теба, први и најјачи отпор македонске најезде, лежали су овде на херонејском пољу у заједничкој локви крви.<br /> {{gap}}Филип и Александар су били, одиста, највећи рушиоци у историји. Први је разорио независност Грчке која је била најкултурније друштво на свету; а други је разорио Персију која је до тог доба била највећа организација на земљи. Истина, у Грчкој је већ било расуло и растројство у целом животу, и чекао се само први ударац. А у сатрапској Персији је био толики раздор међу великашима, да се чекао само први непријатељ. А после овог великог разорења, два победиоца су се изгубили у једној епопеји у којој има више блеска него поноса, и више чуда него лепота.<br /> {{gap}}Први пут су код Херонеје Атињани и Тебанци били овако везали своју судбину. Никад међу њима није било везе срца ни духа. Атињани су увек презирали људе из ове Беотије. Најпре зато што су за време персијске најезде били Тебанци на страни грчког непријатеља; и док се Ескил борио на Саламини, Пиндар је у Теби препоручивао неутралност… Али су људе из Беотије мрзели Атињани највећма због њихове грубости и ситног духовног живота. Међутим, овде је Аскра дала великог Хезиода, Теба је имала Пиндара којег је цео грчки свет сматрао божанственим, а доцније је Херонеја родила Плутарха који је грчке врлине истакао као моралне вредности равне римским. Истина, учешће овог народа у грчкој мисли било је свега у томе. Теба је имала још само једног историчара Анаксиса и једног сликара Аристида, али су обојица били брзо заборављени. Ни Пиндар није рођен у самој Теби. — Али није тебанска величина била у стварима идеја. Било је овде врлина какве нису ни Атињани имали. Атињани су били филозофи, Спартанци су били солдати, а Тебанци су били витезови. Епаминонда је био велики војсковођа али и велики мудрац-питагорист. Као војсковођа био је идеал свих генерала до доба Јулија Цезара. Али као морална личност, он то остаје и данас, и никому није раван међу великим војницима античког грчког света. Оличење патриоте у највећем смислу, нешто невиђено у хелинском народу. Као господар Тебе, он је био други Марко Аурелије, филозоф и владар, значи идеал свих векова. Његов друг Пелопидас вратио је Теби демократију коју су јој оборили Спартанци, а Епаминонда је вратио слободу свима грчким државама, уништивши спартанску хегемонију.<br /> {{gap}}Теба је одиста имала само једно кратко доба блеска и славе. Цела историја у два листа и у два велика имена. Ни већих политичких идеја, ни иначе друкчег патриотизма него локалног, ни културе друкче него пролазне. Али кад се узме да је овај град био увек зависан од других грчких држава, необорива и огромна слава било је доба Епаминонде које вреди целе једне културе. Корнелиус Непос је добро рекао: «Ово је доказ да један човек може да вреди више него једна држава». Епаминонда је командовао највећим бројем четâ које је икад грчки народ извео на бојиште. Али за атинске филозофе то није било довољно. Они се нису дивили оружју. И Тројански рат је опевао Хомер већма као један љубавни роман него војнички успех. У свакој слави може бити још нечег туђег и случајног, и само велики писци и уметници могу имати славу која је чиста и недељива. Зато су и за своју победу на Акрополису подигли Атињани храмове боговима а не споменике грчком оружју.<br /> {{gap}}Било је у Теби још нешто достојно обожавања: њихова тебанска легија, свештена чета коју је инспирисао Зевс а помагао Херкул. Ти су војници били заклети хероју Јолаису да ће умирати само на његов начин: с раном добивеном само у груди. Били су као неки калуђери-војници, везани божанским концем један за другог. У Теби је постојао култ пријатељства какав је другде постојао само у књигама Платона, Аристотела, Емпедокла или Теогниса из Мегаре. Сјајни Епаминонда и Пелопидас борили су се у биткама састављених штитова. Епаминонда је био питагорист, а Питагора је од пријатељства био направио свештену доктрину. Кажу да су у Теби правили празнике пријатељства, као на Родосу празнике Сунцу, или у Елеузису празнике Земљи, а у Атини празнике Мудрости! — Само епско српско побратимство било је слично тебанском. Са Милошем Обилићем отишли су Милан Топлица и Иван Косанчић да умру не више као војводе него само као побратими… У завету тебанских побратима била је највећа реч частољубља која се видела међу људима. Софокле каже: «Теба са седам капија је једино место где смртни људи рађају богове.» Једино овај песник атински оставља овакво ретко мишљење о Тебанцима.<br /> {{gap}}Много сам пута пролазио кроз стару Тебу, која је недалеко од овог поља. Некад град са седам врата, са зидовима чији су каменови слагани уз звуке лире Амфиона да би били хармонични. Историја овог града је малена, али је његова легенда лепша и од атинске, и од легенде ма којег другог града! Предвођен једном кравом коју су му богови дали за вођу, први краљ Кадмос је застао онде где је она легла уморна и ту подигао Тебу. Ту је убио и аждају на неком извору, као што је Аполон убио змаја-жену на извору Касталије, која и сад тече у Делфима. Посејавши зубе од тог звера по пољу, поникоше оружани гиганти који исти час поубијаше један другог. Остадоше само петорица који изродише Тебанце, међу којима и претке несрећног краља Едипа… Какав раскош визије и речитости! Зар није оваква легенда виша од једног града? Грчки народ није оставио ни педаљ земље без његове легенде. Према таквом случају цео други свет изгледа без љубави за земљу и без везе са божанством. Величина једног народа, одиста, није у његовој историји, него у његовој легенди. Стварају само они народи који имају легенде, јер историја није довољна. Историја без легенде је убога, и кад је највећа.<br /> {{gap}}Синоћ, ходећи по старом камењу Тебе, гледао сам залазак сунца над овим градом по стотину пута рушеном до темеља. У пољу се дижу брегови који имају облике ноћних привиђења. Они су горели према вечерњем сунцу као упаљени шатори. По пољу и по брдима била је борба између светлости и мрака, где су пламенови један другог прождирали, као гиганти из поменуте легенде. Сваки грчки град има своје посебно сунце и месечину; али Теба има осветљење које не наличи ни на какво друго на земљи. Месечина у Теби, то је једна слава овог града. Кад се Кадмос женио кћерком бога Ареса и богиње Афродите, божанском Хармонијом, која је грчки народ научила музици, певале су овде на свадби музе са Хеликона своје нежне контилене, а богови донели свадбене дарове за невесту: пеплос који је везла Минерва, и ђердан који је исковао Хефаистос. И кћи ове краљице, лепа Семеле, родила је овде бога Бахуса.<br /> {{gap}}Па ипак има нечег невеселог у овом пределу где се родио бог радости. Најтрагичније мотиве старе трагедије узели су атински песници одавде. Језива анатема пала је овде на злосрећну лозу Едипову. И зато кад у Теби падне помрчина, изгледа да на небу није остало више ни једно небеско тело да засија у овом простору. А кад најзад одете из Тебе, изгледа вам да нико тамо неће остати да преноћи ту мртву и глуху ноћ. Дан и ноћ су у Теби највећи апсурдуми белог и црног који постоје на свету.<br /> {{gap}}Сатима сам остао код Херонеје.<br /> {{gap}}Безмерно је ово поље од падина Парнаса до некадањег језера Копаиса. Језеро је сад исушено; ја сам био у последњој генерацији која се огледнула у његовим водама. — Беотијски април има сјај и мирноћу атинске јесени. Док је Хеликон сав у сребру, врхови су Парнаса румени као врхови Етне. Небо је светло али студено. Планине су овде пуне магле и грмљавине; то је алпијски крај бачен на исток. По херонејском пољу и од румених облака пада црна сенка.<br /> {{gap}}Филип је после свршене битке ишао овим пољем посрћући пијан од вина и славе. Најкрволочнија сујета једног човека била је остварена. Теба је била побеђена, а његов син ће је доцније разорити и изгорети. Тебанску легију је Филип нашао целу у једној локви крви; сваки херој је имао рану само на грудима. Кажу да се варварски краљ заплакао од дивљења. Македонске фаланге су овде победиле, али су се вратиле односећи у очима страх од мртвих.<br /> {{gap}}Они су пали, али не као смртни људи него као млада божанства; и не од оружја него од анатеме. У овој Беотији све је било неизмерно трагично, јер је било велико: и Теба са својим зидовима које су рушиле све војске старог и средњег века, и Херонеја који је најсвирепији спомен на слободу и на отаџбину. — Из сваког џбуна на Херонеји певали су хиљаду ситних гласова, и јата шева, сва румена, у сврдлу узлетала у сунце. У Теби су синоћ цела јата дивљих патака, на путу за север, бацала свој крик у неми ваздух античке вечери. Над Едиповим градом лепршају светла платна неба у распусној светлости; било је пуно птичјих гласова ту где се извршила највећа освета божанског над човечанским. Нема, међутим, нигде овакво сунце које учини да се сви ти ужаси тако лако забораве, и да људске судбине изгледају тако ништавне пред догађајима у природи и у лепоти једног априлског дана.<br /> {{gap}}Победе у античком свету не изгледају да су биле сразмерне броју војника који су се борили међу собом. Чак ни по релативном броју губитака. Изгледа скоро смешно кад читамо Херодота и Плутарха и Цезара, а наиђемо на бројеве жртава у једном боју пресудном, у најважнијим биткама старог века. Херодот каже да су Грци на Маратону изгубили стотину деведесет и два војника, али да су ипак поразили Даријуса, и однели победу Европе над Азијом… Плутарх каже да је Александар у битци на Гранику изгубио свега сто и двадесет војника, у битци на Исису пет стотина, а у страшној битци на Арбалесу хиљаду и пет стотина, и да је тиме Персија, најјача држава на земљи, била коначно сатрвена и заузета… Јулије Цезар пише сам у својим коментарима да је у великој битци на Фарсали у Тесалији изгубио свега две стотине људи, у што се не може сумњати; а у тој битци је решена судбина Рима и републике… Ни у битци овде код Херонеје губитци нису били велики, кад су Атињани могли све своје мртве однети собом у Атину да их сахране на Керамикону, гробљу атинском. За Тебанце се зна да су у гробницу, над којом су поставили свог гранитног Лава, закопали својих хиљаду бораца. А овде је решена судбина једне расе, а не само једног режима или државе…<br /> {{gap}}Овај мали број губитака не долази отуд што су антички генерали били гори или бољи него данашњи. Читајући Ксенофона јасно се види како је тај философ био у Азији истовремено и одличан стратег, и да су и друге војсковође биле веште у свима родовима оружја. Није недостајало ни крволоштво хришћанских народа; напротив, антички рат је био немилосрдан: рушени су градови, продавани грађани као робови, а сва имања постајала својином непријатеља. Али су ови случајеви великих бојева са малим бројем жртава разумљиви чисто психолошки. Побеђивало се у свима горњим биткама не снагом нападача него моралним стањем противника. И Персија на Арбалесу, и Грчка на Херонеји биле су побеђене пре прве капи крви, својом сопственом слабошћу и расулом у држави; и на Фарсали је Помпеј побеђен само генијем Цезара. Краљ Лидије, богати Крезуз, како прича Ксенофон, бранио је своју утврђену Сузу не може бити лабавије, јер је свој пораз сматрао сигурнијим него сваки отпор. — Тада су војске водили философи. Они су знали за средства која су изван моћи оружја. У животу се побеђује на два начина: или својом снагом, или слабошћу противника.<br /> {{gap}}Грчка раса је била увек изванредно савитљива и брза на опоравак. Она је свагда црпела своју снагу у нарочитим и чисто расним средствима за живот; можда најмање у оружју. Црпела је у културној надмоћи, несравњивој присебности, у ведрини која је долазила од њеног неба и њене вере, чак и у свом лукавству које је било увек бодро пред замкама и сплеткама непријатеља. Осим тога, Атина је имала увек свог једног великог човека за један свој велики тренутак. Сви ови огромни расни оклопи попуцали су само кад се јавио Филип, како га је већ навестио био Демостен. Борба није више била између једнаких ни једнако решљивих. Да су на Херонеји победили Атињани, растројена Атина би можда поново изишла из победе подмлађена, јер је велика победа увек једна нова младост. Али изгубивши ову битку, у њеној судбини се јавља сада Филип опаснији од Ксеркса. Демостен је говорио: «Није довољно Филипу да Атину потчини, него да је уништи». А после пораза, није више било лека за једно морално пропало друштво. Пелопонески рат је почео, а македонска најезда продужила атинску пропаст; римска окупација ће најзад доћи као природна последица. Народе може други само да победе; али народи једино сами себе могу да упропасте.<br > {{gap}}У грчким градовима има сад две врсте грађана: бојажљиви апостоли за отпор и борбу, али и дрски партизани македонски. Није се више бирало између атинске демокрације и спартанске аристокрације, него између олигархије македонске или, кратко македонских гувернера и гарнизона… Један велики атински беседник, Фокијон, славан генерал, ућуткује Демостена на Пниксу: «Или победимо, ако смо јачи; или слушајмо, ако смо слабији.» Ништа се више не оставља на историјску правду, на геније расе, на срећу случаја, на достојанство државе. Вера у себе постаје опасност за отаџбину! На каменој трибуни на Пниксу, генијални Демостен позива на борбу, а продани Ескинес на покорност; а једна иста пометена и бестидна гомила кличе и једном и другом. Било је све свршено. Кратко затим, свештени савез хелински, амфиктионске скупштине, губе национални карактер од кад краљ и странац добија у њима право гласа; затим грчка војска престаје бити национална од кад Филип, њен победилац, добија титулу грчког генералисима против Персије. Стварно, тиме Филип постаје суверен целе Грчке.<br /> {{gap}}Ето зашто мрачни Лав код Херонеје, пред којим нико и не застане, значи један белег који чува највећи спомен људског очајања. Дотле је Палас-Атена ишла као грчка богиња, а одатле иде као македонска куртизанка. {{gap}}Седео сам данас дуго у сенци овог поноситог гранитног Лава. Та је сенка била модра, течна, лелујава, радосна. Парнас се све већма дизао у свод, колико сам га диже гледао. Преврћу се у ваздуху ласте, пијане од првог сунца. Небо се очистило и подигло још хиљаду копаља више. Светлост се претворила у блиставо ткиво; сјаји у тишини сваки камичак и травка. Брегови који су пре били далеки, одједном приђоше близу. По њима заблиста нешто бело и помично: села, или снегови, или стада. Иде по земљи поветарац сјајан и топао.<br /> {{gap}}Што највећма помете мисао на оваквим старим бојиштима, то је оваква савршена равнодушност ствари у природи, према трагичности ствари у људском животу. Сва некадашња бојишта имају нечег благог у својој горчини. Нигде није мирније него на овим страшним местима. Сва су гробља тужна само док их време не поравња, и док не зазелене у једном општем сјајном бусу; а после тога немају више ничег заједничког с људима. За наше очи не остаје ту више ничег. Али за слух остаје још све. Гласови избијају испод сваког камена, и из сваког грма, и нанесе их сваки ветрић који мине. Све је за увек остало у ваздуху. Покличи неких људи који ћуте; трубе неких који и немају даха; у дрхтају листа падне нека реч и обнови се нечији глас. То је једно насељење и град који не постоји друкче него у шуштању ваздуха. Као да се очима само гледа, а само слухом живи. Мени се чини да нисам овде ништа видео, али да сам све чуо. Музика овог страшног и немог предела остаће ми у памћењу као сопствени доживљај. Чини ми се да би једну за другом могао поновити сваку од тих фраза које су до мене долазиле из једне опште летаргије камења. Наше су импресије неодољиве кад се облаче у слике, али су свемоћне кад се облаче у звуке. Јер све је музика; и само оно што није музичко, мртво је за навек. {{gap}}Оно што ме највећма засењује у старој историји, то су карактери, и можда нарочито карактери античких генерала, који су највећим делом били истовремено филозофи, песници, беседници, државници. Рат је био без механике, војска без касарне. Место на стручност, рачунало се на геније расе и на лични таленат војсковође. Памет се није делила; мудрац је био најмудрији за све ствари људске памети. Храброст је сматрана за продукт уверења и дужност частољубља. Поверење државе везивано је за једно и иначе значајно име; људски животи предавани су онима који су били не само већи него и виши. Антички карактер је био интегралан. Солон је био трговац, песник, законодавац и војник. Аристид и Кимон били су велики беседници и војници. Периклес је био олимпијски беседник, али и генерал, адмирал и државник. Тукидид је био шеф аристократске странке и војсковођа. Ксенофон је био писац, моралист, историчар и велики капетан. Софоклес је добио за команданта на флоти против Самоса после успеха његове ''Антигоне'' у театру. Фокијон, беседник, једини којег се бојао Демостен, био је славан генерал. Епаминонда је био филозоф питагорист, али и генерал чија слава засењује цео антички свет све до Јулија Цезара. Филип је био лични пријатељ Платона, а Александар ученик Аристотела. — Тако је било и у Риму. Генерали из великог европског рата изгледају скромни подофицири према овој великој фаланги из старе повести. Велике војсковође које нам је описао Плутарх, и беседници-генерали из пелопонеског рата које нам је оставио Тукидид, изражавају силније своја столећа него и сами догађаји. Они постају све већи и сугестивнији колико наш савремени човек постаје све више непотпун. У осталом, ни рат није више авантура као за Александра и Деметријуса; ни лични подвиг против тираније, као за Пелопида, ни, као за Цезара, једна основа за организацију новог света. Рат се више не везује за карактере ни идеје; ни за амбиције и сујете; ни за маније и лудила појединих визионера. С временом он губи све идеалне стране старих утакмица у расној врлини и личној храбрости; и постајући усавршен, постаје одвратан. После скоро сваког античког великог рата настала је већа цивилизација; после сваког новог рата и за побеђене и за победиоце настаје од данас само периода помрачења и пораз цивилизације.<br /> {{gap}}Александар остаје несумњиво личност која у старом веку највећма засењује. Дете, а већ херој са Херонеје; син једног великог краља, ученик једног великог филозофа, плавокос и плавоок, ванредно лепог стаса, најбољи коњаник у војсци, без личних порока, искрени љубитељ науке, и један од ретких краљева који су у исто време били и господа; и исто тако речит с генералима и војницима, као са атинским првим ораторима који му долазе у мисије. Младић од двадесет година иде са тридесет хиљада војника, и без новаца, да покори најјачу државу на свету. И покорава је, и оснива једно фантастично царство на једном другом континенту. Увек зна шта ће да ради чак и кад не зна куд иде: јер је веровао на Индусу да је нашао извор Нила који оданде силази у Арабију и иде у Египат. Као доцније за Цезаром и Наполеоном, војници иду за њим омађијани и заслепљени, до Хифаса, и бију се целим путем с народима којима не знају ни право име. То је без сумње све огромно. Али никад нисам разумео зашто многи писци иду, кад говоре о Александру, из дивљења у обожавање. Сенека га мрзи, али га један Монтескје обожава.<br /> {{gap}}Јер ако је Александар однео до Хималаја грчко оружје, он је онамо закопао најлепшу грчку младеж. Ако је свугде побеђивао варваре, утрошио је за те победе најлепшу елиту грчких градова, једино што се било родило после ужасног пелопонеског рата, војнике који су са њиме читали Хомера и Пиндара. Ако су онамо у Азији ницале грчке победе као свечаности, отаџбина је грчка остајала за њима поражена и у помрчини. Ако је Грчкој вратио стара средишта јонске културе, отаџбину песника ''Илиаде'' и филозофа Хераклита, он је погасио све ватре живота у граду Есхилеса, Софоклеса и Фидијаса. Ако су после њега постали онамо нови културни центри у Пергаму, Смирни и Александрији, то је зато да смрт Атине буде бржа и потпунија. Ако је велики освајач везао грчким концем три континента, Европу, Азију и Африку, он је ипак умањио Грчку, везујући најпре Палас Атену за своја триумфална кола. Ако је за навек поразио Персију, опасну, али која је иначе била у распадању на сатрапије, он је оставио онамо за собом династије својих генерала које нису постале мање опасне за Грчку него Ксерксови наследници. Он се давио по Индусу и ломио по Бактријани да му се, као што је сâм желео, диве мудраци у Атини, али је само његова смрт прослављена у Атини као коначни триумф и знак ослобођења. Отишла је грчка култура до Хифаса и Гангеса, али је ипак грчка цивилизација мање хеленизирала Азију него што је она поазијатила Грчку, шаљући тек овај пут дефинитивну инвазију својих варварских култова и дивљих нарави.<br /> {{gap}}Да је и ујединио све грчке државе под својом влашћу, то јединство не би опстало, као што није опстала ни његова азијска држава, јер за државно јединство Грци никад нису имали ни природне склоности ни историјске услове. Да је остварио опште човечанско царство, оно би било само један историјски парадокс; јер такву мисију не извршује ни један способан краљ који побеђује, чак ни једна висока култура, него један Буда или један Христос који омађија истином већом него што је једна политика или једна цивилизација. Најзад да се и вратио у Европу, он се не би вратио као грчки војник, него грчки господар; ни као грчки државник, него као азијски сатрап. Већ у Египту, у разговору са филозофом Псамоном, стекао је уверење да је божанског порекла, и примио поздрав свештеника Амоновог као син божји. По природи прек и насилан, у Азији је добио навике да убија својом руком људе око себе. Филозоф и херој, он се не устеже да разори напредни Тир, као што је пре тога у Грчкој разорио демократску Тебу, и као што ће доцније сагорети царски Персополис. Пун великодушности за заробљену Даријусову мајку и жену, и Даријусову кћерку којом се најзад оженио, он ипак распиње на крст две хиљаде персијских заробљеника дуж морске обале.<br /> {{gap}}Атина није познавала политичких убистава. Људе који су се опили влашћу и срљали у тиранију, уклањала је из земље острахизмом, који је био мера само за часне грађане, којима затим ни имања нису била конфискована. Зато Атина никад не би разумела једног мрачног азијског тирана, који је већ био огрезао у разврату и био мајстор у злочину. Атина је најбоље своје људе протеривала, не ни зато што су били најбољи, но што су били најјачи; а најјачи су увек најопаснији. Александар је још из македонске Пеле тражио да му противници Атињани пошаљу главе десеторице својих најсјајнијих патриота-говорника, међу којима Демостена, Фокијона, Хиперида и Ескинеса. Он је презрео Аристотела, свога учитеља. Он је, по примеру своје мајке Олимпије, мучио у кавезу филозофа Калистена, што му није ласкао. Носио је собом ''Илијаду'', не из дивљења према Хомеру, него из љубоморе према Ахилу. Јадао се што нема песника да га опева. Егоист, он хоће за себе не само сву силу него и филозофију: прекорава Аристотела чак из Азије зашто је публиковао један део метафизике у чије је тајне учитељ био посветио само њега. Помагао је уметност коју није осећао, и то помажући Лизипоса који је само њега вајао, и Апелеса који је само њега сликао… Води собом у Азију целу гомилу филозофа, Анаксарка из Абдере, Пирона из Елиса, и Калистена из Атине, да се доцније врати у Атину грчка филозофија трула од скептицизма, сва омађијана утицајем индијских аскета. — Цела Александрова мисија то је један блистав роман, једна величанствена авантура, али и биографија једне мегаломаније; хроника једног херојског карактера, али и бајка о једној сујети којој ништа на свету није остало слично. Њега је више водила војничка амбиција, него владарска идеја; више авантура него идеал. Нису такви људи створени за срећу света, него свет створен за такве људе и њихове маније. Онај који све победи, најзад све унизи. На месту где је закопан у Азији његов коњ Буцефал, он је подигао град Буцефалију; на другом месту где је закопан његов пас Перитас, он је сазидао град Перитас. Свугде је зидао Александрије, али нигде није зидао Атине. {{gap}}Мало више од Херонеје стоје висока и тамна врата Парнаса кроз која се улази у његове студене и фантастичне тамнице. Ваздух се овде наједном зацрне од мрачних четинара. У каменом гротлу закотрља се један мутан поток. У висини остане да виси само уско парче неба, безбојно и сетно. Високи масиви са снегом у врховима и са тмином у подножјима, срљају брзо у небо, једно за другим. Ни зрачак сунца да залута у ове хладне котлине. Са четинарâ цури црна вода; низ раскисле падине руше се жути слапови. Ако се отисне која стена, она се сручи у понор нечујно, јер овде ни један глас нема свога одјека. Све се разбије о нешто црно и хладно што не даје гласа од себе. Парнас није сунчано брдо, него планина пуна тмине. Под самим хрбатима брегова помоли се које село, које прође у висини и замине за брег, лагано и лено, као у небу пачје јато. За једно време душа се осећа притиснута овим огромним и студеним стварима, и тело пробијено влагом као ножевима. Поремете се све импресије и измучи мисао. Једино живо и радосно, то су орлови. Већ од почетка они облећу сваки врхунац, надлећу сваки пут, и спуштају се до мојих кола, као голубице, па се враћају, не препознавши човека. Вода изливена по друму, котрља песак и вуче црвену земљу. Далеко је одавде сјајни пејзаж Атике, вечито провидан и лелујав, сав спиритуалан, нереалан, обмана вида, митолошка илузија.<br /> {{gap}}Онамо су ниске шуме од јасно зелених борића и сребрних маслина. Сенке се вешају од гране до гране, плавичасте и толико танке да једва падају до земље. Сви жбунови сјају пуни љубичастог вреска. Ваздух носи смолу и благи мирис тимаре. Ако која гранчица затрепери, то је да замирише. Ако се кроз крошњу стабла отвори прозорчић, то је да се укаже мали морски затон, типски мотив античког пејзажа: једно модро огледалце, један румен облачић, једно сребрно једро… Цврчци певају да лето никад неће проћи. Ако из даљине што затутњи, то се негде у долини играју деца кентаури. Ако у шумарку зазвижди, то је Пан, којем се виде јареће ноге на некој светлој стени, или му стрше уши иза неког звучног грма. Тако траје до у предвече, кад се цео тај предео истопи у светлост, и раствори у ваздух, и изгуби испред очију, као обмана. Све је још тамо сјани старински мит, архаички панô, античка буколика. {{gap}}А у овим затвореним и тамним собама Парнаса, данас је кишовити и студени април породио једног минотаура који је својим дахом окаменио целу ову палату очајања. Као да су сунце однеле непријатељи, и затим затворили планину леденим сантама. Долине Парнаса су радосне у повести о боговима, али ништа нема суморније у причи о људима. Кроз ове исте јазбине прошли су, као небројне поворке шакала и хијена, сви народи паликућа, пљачкаша, убица, и гробара. Народи обучени у зверске коже, и други у злато и челик; народи босоноги и голоруки, и други на коњима лепим као из апотеозе. Сви језици, све сујете, сва крволоштва, сва божанства. Народи бели и црни; хорде које не знају куда иду; војске чији се војници не разумеју у језицима међу собом. Сва оружја од камене секире до златног штита и кациге… Персијске војске, којима нису грчке реке имале довољно воде за пиће. И Спартанци кад су ишли да руше Тебу, и Тебанци кад су ишли да руше Спарту! И македонске фаланге, којима нису довољно изгледале дуге њихове сарисе, копља од шест метара. И галске хорде, које су дошле само да се огреју на пожару грчких градова. И римске легије које су увек завладале једном земљом тек пошто су у њој претвориле све у прах и пепео. И словенска племена, која су тумарала овуда као деца, идући за сунцем, и остављајући за собом само своја блага имена рекама и планинама. И турске армије, које су разбијале главе боговима и обарале стубове храмовима кад им је требало да пале креч. И франачки пустолови, који су доносили овамо своју жеђ за пљачку и љубав за насиље.<br /> {{gap}}Цело човечанство се кретало у бој против овог народа који је први прогледао пред лепотом и први се усхитио пред слободом. Па ипак он је и даље оставио да на овим истим кристалним врховима остану његова божанства и музе; и да занавек стражаре на раскршћу између светлости и мрака, вере и сујевере, слободе и тираније. Тако ови масиви стоје као сведоци о фаталности историје: да увек један руши оно што други сазида; да је мир увек само једна кратка интервала између убистава међу народима; да се диже и ствара само у ситним почивкама између обарањâ; да велики зидају само у времену које отму од малих који све разиђују; и да су људи по инстинкту противници прогреса и непријатељи поретка.<br /> {{gap}}Овај пут од Брала до Амфисе, пун је трзаја и приказа. После мрачних и влажних увала, пут се пење у висине. Наједном, видици почињу да се брзо измењују. Небо постаје све дубље и шире; светлост све чистија и ваздух лакши; обимне висоравни почињу да се протежу у недоглед. Искрсавају нови брегови, једни блиски који се сунчају, други далеко по којима сипа киша или снег. Али на крају свега, као каква блистава одгонетка, откри се пода мном једна блага библијска долина. Сва је у сунцу, покривена сивим и густим шумама маслина што иду у крупним каскадама из предела у предео. Цео се ваздух поче да растаче у боје; избијају села од црвене земље; излећу сјајна јата дивљих голубова. Осећа се у дисању близина мора. А оно што се види у самом дну ових маслинових таласа, то је стара Амфиса. Сто пута рушена и поново дизана, лежи под једним травним брегом на којем стоје румене франачке тврђаве, зарђале од небројних сунаца, и пуне птичјих јата. — Хиљаде година су пролазиле кроз светлост ове долине, индиферентно, као да се нису дотицале земље; а стара Амфиса стоји непрестано на свом месту. За хиљаде година кроз њу су пролазиле са грчког севера на грчки југ паганске хаџије у Делфе, где је било светилиште, и где је Аполон прорицао грчке судбине. Ишли су онамо у оном страху од неизвесности, који је, откад људи постоје, био увек већи него страх од смрти. Затим су се враћали опет овуда, носећи собом неколико замршених речи божанствених, које су биле загонетније него и сама судбина. Хиљаде година у животу најмудријег народа играле су овакве пророчке изреке већу улогу него и саме хомирске и орфичке химне, или епиграми мудрости исписани на храму светилишта. Хексаметри у којима је говорио Аполон, били су невешти, и незграпнији од ичег што је остало од старе речитости. Аполон је био бог песништва, али то није довољно: он није био песник.<br /> {{gap}}Ништа се не да замислити лепше и блиставије од ове амфијске долине која силази до на Коринтски залив. У опште, ништа није на земљи равно путевима кроз грчке крајеве. Свугде по свету изгледају наша путовања бесплодна и беспослена према оваквим доживљајима. Све људске славе изгледају ситне према онима чији се трагови овде осећају на сваком месту. Има других земаља које су чувене због својих шума, својих снегова, свога цвећа или својих животиња. Али је убого свако парче земље на којем се не види стопа великог човека, или не чита запис једног великог времена. Ми се на свету не дивимо ономе који га је створио, него ономе који га је покорио. Све лепоте нису равне једном великом гласу из историје. И сва су неба бледа према овом своду по којем је Фоибос терао своја огњена кола. — По свима путевима ове земље осећао сам да је она за свагда дубоко паганска, и по својим рељефима и по својем блистању. Ништа тако није дубоко нехришћанско. Ништа у овој земљи не повреди очи колико једна хришћанска капела, нити озловољи слух колико звук хришћанског звона у оваквим долинама. Јер овде све припада другом времену и другим људима. Још свугде стара Грчка говори у овој земљи као божанство у Додони: у шумору свог лишћа и у звуку свог метала.<br /> {{gap}}Зато, долазећи овамо треба оставити на граници своје хришћанске заблуде и хришћанске истине; и отурити витлејемски штап и скинути назаретске сандале. Овамо не треба долазити преко Јерусалима. У овим долинама и по овим бреговима велико хришћанство је, не победилац, него насилник и уљез; њему овде ништа не припада, нити му је припадало. Чак треба овде доћи као рђав хришћанин, па све осетити без лажи и без збрке. Бити Гете и Анатол Франс, а не Ренан и Барес. Није могуће волети паганизам и бити истовремено добар хришћанин. И данас још културни људи, у своје недеље, једни иду Аполону, а други Христу, и не разазнају се међу собом. Борба између старог божанства које је све решило у лепоти, и доцнијег божанства које је све сконцентрисало у љубави, постојаће и даље, за сва времена. Јер нарочито у сјају и тишини ових сунчаних долина, човек не верује да је пагански мит победила хришћанска парабола. И није, бар не овде у његовој колевци. Пагански мит, који је грчки, нападнут је у Риму а не овде. — Рим је почео пропадати од кад је постао космополитиски; римска држава је посрнула од кад је успела да буде царство света; она је престала бити сопственик здравог и снажног запада од кад је постала господар сјајног и перверсног истока. Пагански мит је најзад искварен шаренилом источњачких богова, комедијаштвом њихових култова, шарлатанством њихових врачева, и сујевером која је одвела у ругобу и подсмех. У Риму је, са пропадањем угледа Сената, све лагано испропадало. У трећем веку није било више старе побожности, али није било ни свега другог што је из ње излазило: ни науке, ни морала, ни уметности, ни књижевности. Паганска вера је била државна, и она се гасила са државом заједно; са пропашћу царства, морала је и она нестати. Али сâм мит није побеђен новом вером која је дуго остала конфузна, нити је паганска култура побеђена једном другом културом, јер нове културе није ни било. Паганиство је зато и даље дуго живело у култу најбољег света. Варвари су долазили да освајају Рим и били су већ хришћани, а римски грађани су још и тад били паганци. Рим није слушао Теодосија да окрене леђа старим божанствима, ни његовог сина који је заповедао указима да се по царству оборе сви стари храмови и полупају главе старим боговима. На Истоку су били већ разбили сва мраморна дела Поликлета и Скопаса, док је Рим још чувао, колико је могао, спомене старог култа и старе уметности. И кад су владике са истока писале папи у Рим хвалећи се колико је који од њих спалио дела паганских филозофа и песника, паганизам је у Риму још био у свима навикама породичног живота и укусима елите. — Најзад, хришћанство дугује своју победу једном случају који је ван сваког мерења духовних вредности. Битка између Максенција и Константина није решила само питање трона него и питање олтара. Са побеђеним паганским императором је компромитовано и старо божанство. Са Константином је царство добило императора хришћанина; хришћанска је вера сада постала државном; хришћани су измилели из својих катакомби да окруже престо у новој престоници која је била хришћанска. Није хришћанство узрок пропасти римског царства. Али је пропаст римског царства била пропаст паганизма. Јер је с цезарем падао и -{pontifex maximus}-.<br /> {{gap}}Зато је паганизам испао више као мученик него као побеђен. То се осетило у две три прилике кад је мало требало да Аполон обори Христа и ''Илијада'' потисне Библију. То се видело за време Ренесансе. Ко зна да се то опет неће видети и сваки други пут кад се исти полет духова за културу буде манифестовао са онолико жестине. Паганизам још постоји и постојаће за навек: у основима науке, узорима уметности, принципима права, моделима својих држава. Благи и радосни хомерски мит, који је извор свих тих величина, још држи свет под својим чаром. И данас свима онима који имају култ паганског генија, хришћанско друштво изгледа једно дегенерисано и назадно доба, у којем би човек појео човека кад би се људима поново оставило да живе од хомерског мита и јонске филозофије.<br /> {{gap}}У старој Атини су странци за своја божанства имали свагда сва грађанска права; чак су Атињани та божанства усвајали и за своје богове. Али бог хришћански није био примљен. Апостол Павле је за време говора овде на Ареопагу био исмејан, јер атински филозофи нису разумели његове објаве да је нови бог дошао. Да је тај апостол то објављивао пет столећа пре тога, кад је Атина била слободна а не римска, ко зна какав би отпор нашао нови бог код софиста, у Академији, код песника, у аристофанском позоришту, и код смејача на агори. Грчки дух не би никад примио сличну веру ма колико да је већ имао и питагорску и орфичку прошлост, и секте и мистерије, истина све заједно од мањег утицаја на живот него једна једина хришћанска догма.<br /> {{gap}}Рим је примио и Астарту, и Сераписа, и Митру, и цело коло азијских богова. Али се и он одупрео хришћанском Богу, и тај отпор је ишао до крвавих прогањања. Зашто само према том богу? Није хришћанство било прво које је говорило о једнобоштву, по примеру синагоге. Већ Анаксагора, мудрац од највећег утицаја у златном веку Атине, говори: «Бог једини је онај који уређује материју и ствара свет!» И у једној орфичкој химни каже се: «Једини он је изишао из себе самог, а од Једног је изишло све што постоји.» Монотеизам није дакле био разлог тог отпора. Али се Рим одупро хришћанству зато што је хришћански Бог носио собом друкчу идеју о организацији света него што је имао цезар и сенат римски. Бог хришћански је био аутократ и није трпео других богова поред себе; све ван хришћанства било је хулење и идол. Хришћани су донели нови смисао о општој људској заједници као општој породици; то је нешто друго него што је држава римска која је сматрана за лепшу и вишу него свемир. Црква место државе; свештеник место цезара; божји закони о љубави место римских закона о правди и кривици! Место Капитола, Сион! За шефа такве цркве, Христос, један јеврејски проповедник за којег су већ римски прокуратори помогли да се осуди као кривац!… Нова вера ишла је, дакле, да обори све дотадање вредности. Тако је постао сукоб, не између једне старе вере и једне нове, него између једне старе политичке организације друштва и једне нове идеје о заједници. Грчком миту је било суђено да падне са римским царством које је било са њим тесно везано.<br /> {{gap}}Али овде, у самој Грчкој, тај мит је удављен, нечујно. Та се смрт није осетила, и можда није ни постојала него површно и привремено. Бар тако ми изгледа овде у светлости и радости свију ствари на овом тлу. На свему стоје још трагови старог и великог човечанства; одасвуд гледају њихове крупне очи; одасвуд се чује само њихов глас и њихове речи. Свугде мртви стоје испред живих. Још звуче у овом ваздуху речи: логос, психи, етхос… Још ова земља изгледа један посебни сунчани континент, одвојен од света. Нека други народи гледају у будућност; сунце ове земље још стоји у средини свега што живи и што се креће. Стари хероји су убили лава из Немеје, змију из Лерна, птице из Стимфале, вепрове из Калидона и Ериманте, змију из Кадмоса, и бика из Маратона. Путеви су одавно слободни, и слава ове земље може да по њима иде несметано, не гледајући ни десно ни лево. И њена Нике носи још штит који није нико сломио, и копље које није никад бачено у траву. А прави и коначни двобој између два божанства и два света, доћи ће, можда, некад доцније, и ко зна када. {{gap}}Пут којим се из равнице пред Амфисом иде за старо светилиште, изгледа као пут у небо. Нашао сам Делфе под самим сводом. То је у врху једне падине Парнаса, над једном котлином која је затворена са свих страна, и наличи на изврнуто звоно. Како су кише падале и прекодан, високе литице пуштале су из себе беле и сјајне магле, и све се пушило на све стране, да је изгледало да се цео овај предео диже у небо. Доле на дну увале падају у сјајним каскадама сребрни маслиници, иде један танак поточић, и вуче се једна сребрна стазица. Неизбројни мрамори храмовâ и бедеми који су их опасивали, почињу да румене. На све се одједном просу крв и злато вечерњег сунца.<br /> {{gap}}Аполон који је азијско божанство, као и Посејдон, дуго је био странац за овдашње Грке. Код Троје је био непријатељ народа одавде; палио је ахајске бродове и убијао ахајске војнике. Најзад је прешао море, и са светог острва Делоса дошао у Македонију, и оданде у старе Делфе. Ту је отео Геји, богињи земље, ово пророчиште и ову долину која је затим постала центар побожног и политичког света. Само је један бог могао пронаћи овакву долину за своје седиште и овакво место за прорицање људских судбина. Ја никад на Акрополису нисам имао утисак да су стари Грци били одиста побожни, и да су веровали да богови постоје и ван стихова, и ван мраморâ. Али ова чудна долина, којој ништа на земљи није слично, даје импресију да је и старо божанство мучило душу људску као и наше. И нарочито, да је сујевера увек силнија него вера; и да широке масе и не знају за друго него за сујеверу; и да је за њих бог увек већма судија који убија него који награђује. Ова је долина и данас једно место пуно страха и слутње. Њене тишине — за пуну недељу дана колико сам овде остао, — изгледале су као тишина после пропасти света. Оне тиште као ледени прст притиснут на нашу вену. Ни једно хришћанско светилиште нема језовитост овог краја где је Аполон држао у једној руци сунчану муњу, а у другој лиру. Само један народ искрено религиозан, и слепо сујеверан, и који је своје религиозне легенде морао друкче тумачити него што их ми тумачимо, могао је да овај предео узме за средиште свог целокупног духовног живота. Није чудо што га је сматрао и за центар земље, пупак света, кад се зна да су два гаврана, које је Зевс пустио да лете, један са истока а други са запада, срели се најзад над овом уском долином. {{gap}}Брзо је пала помрчина, и небо је целу ноћ остало тамно. У ваздуху ове провалије чуо се врло хучан само онај танки кончић потока што гмили дању на дну долине потпуно нечујан. Тишина је ноћас била толика да се његов шум развио најзад као брјујање читаве какве крупне реке што котрља камење или гвожђе. Ваздух се разредио и све је постало звучно; ствари се нису виделе, али све су се чуле. Затим је јутро дошло нагло и одмах све прелило сунцем. Пробудили су ме орлови, лепи и велики, који су цело време летели поред самих мојих прозора. Све поста одједном неизмерно јасно. У литицама руменим и високим појавише се, квадратне и празне, некадашње гробнице или капелице. Цео крај доби одмах свој мистичан изглед и издвоји се од свега другог што сам видео на овом путу. {{gap}}Да сте долазили овамо за време Аполона, из Атине би дошли једрењачом доле до једне мале луке, и одатле до Хрисе. Путем до Делфи би ишли између великих грмова ловора и мирте, са каквом поворком у којој би се видели људи свих крајева, свих одела, свакаквих диалеката и ћуди. Какав Аригнотус из Самоса, носи божанству једну статуу; какав Филимон из Карије, један бронзани троножац; какав Дамофанес из Тасоса, једну рељефну плочу; какав Тимотеос из Книда, неколико лепих ваза са ликом божанства или ликовима хетера; какав Лакаратидес из Спарте, са трофејима из последње победе над неким градом пелопонеским; какав Тимофанос, корег из Смирне, са неколико својих плаћеника певача за хор богу у Делфима; најзад какав богаташ из Ефесе, са мирисима и новцем… Можда и какав архонт спартански, или филозоф атински, или скулптор из Аргоса, или мистик из Кротоне, или генерал из Аркадије… Ту су можда фруле, ситаре, стихови, смех. Сви се хвалишу, размећу и друге потцењују… Атињани презиру Тесалијце јер су били против њих са персијским војскама; Аркађани мрзе Спартанце као крвне непријатеље; људи из Егине мрзе Атињане као перфидне и насилнике. Али идући даљим путем сви ти људи неједнаког изгледа, али једнаких осећања, осете и подједнак удар срца и страх што се већма приближују Делфима.<br /> {{gap}}Свакако, у међувремену, један је причао лепоте Атине, други можда свој бродолом на неком предгорју Циклада, трећи своје оргије у Коринту, где су се хиљадама свештеница Афродите давале за новац у корист касе божанства. Такмичећи се у лагаријама, духовитости и мудрости, дошли би у подножје Хиампеје и Родони, два висока брега међу којима, као између два листа, стоји ово светилиште. Пут је доводио овамо дном саме долине, поред оног поточића. Изглед који су морали имати одоздо на светилиште, морао је наличити на неки догађај у небу. Можда на недељу дана пре тога у Делфима су заседали амфиктиони, религиозна конфедерација свих грчких државица, које овамо шаљу двапут годишње своје амбасадоре. Или је то био крај недеље кад су овде биле питијске игре које се држе сваке четири године у дугачком стадијону, који и сад стоји на свом месту. — Овакве хаџије би се попеле до извора Касталија, који и данас баца своје ледене воде, и ту би се најпре опрали од греха: «Једна је кап довољна добром, а ни море неће опрати рђавог». Ту би се преобукли у чисто одело; метнули ловоров венац на главу, узели у руку гранчицу обвијену вуном, и пошли на велику капију тврђаве у којој чека божанство. Од капије почиње свети пут. Одмах с десне стране један бронзани бик са Крфа; затим група, споменик, спартанске победе над Атињанима после Егос-Потамоса. То је Лисандрос са свима својим генералима и адмиралима, сви врло космати и врло брадати, по спартанском обичају; и Аполон и Посејдон који их крунишу… Али, одмах пред њима, постављен је споменик који их све оставља у сенци: споменик Аркађана после њине победе над Спартанцима… Већ ту почињу свађе и хвалисања: полемика у бронзи и мрамору, целим Светим Путем…<br /> {{gap}},,Са две стране, два реда лепих грађевина у минијатури: то су благајне свих савезничких држава које су овде под протекцијом божанства чуване од међусобних ратова и међусобних лупежа. Атинска благајна стоји и сад, и изгледа један мали кокетни храм; то је у ствари споменик дигнут још после победе на Маратону; у њему су били трофеји из славне битке; а ту је и Фидијас поставио великог Милтијада са читавом групом богова, за дивљење целог ослобођеног грчког света... Близу је и Лесхе, галерија најбољих сликара. Статуе на све стране! Њихов број је износио до три хиљаде; сам Нерон их је однео у Рим до пет стотина. На једном месту поред самог краља Филипа Македонског била је једна женска статуа од злата. То је Фрине, славна хетера, модел и љубавница Праксителова, најлепша скулптура старог века, чију копију и сад имамо у Риму. Зашто Фрине у Делфима и поред Филипа?... У светилишту Делфи све је било полемика, реплика, алузија и сарказам. Лепа хетера коринтска за којом су лудовали и Праксител, и Сократов ученик Аристип, и мудри Диоген из бурета, славна је и због тога што је хтела да обнови порушену Тебу, али под условом да се, из пркоса према македонском краљу, на зиду запише: «Александар краљ оборио, Фрине, куртизанка, обновила». А у Делфима је Фрине, сва гола, била Афродита од Пракситела! Је ли то био доказ паганског атеизма? Не, то је био само знак да дубоки људи никад нису разликовали љубав од религије. Цео свет застаје и пред лепим трезором острва Книда. Свако диже главу пред једним високим стубом крај светог пута: архаички Сфинкс стоји у дубоком небу делфијском где се говори само о судбинама. Тај Сфинкс и сад постоји у овом месту, недавно ископан. — Сам храм Аполонов је огроман и грађен тридесет година, са фронтонима испуњеним олимпијским божанствима, али је ту и Бахус, скоројевић и уљез. На архитравима висе штитови и сјајне опреме из победе код Платеје над Мардонијусом. На уласку статуа Хомерова, затим престо овенчаног Пиндара са којег је читао своје песме. Унутра једна архајичка наказа, Аполон. Ту је и соба, адитон, где Питија (најпре какво неуко сеоско девојче, а после једног скандала, каква ста- [радови у току] </div></center> <center>{{ЈВ-аутор|Јован Дучић|1943}}</center> [[Категорија:Градови и химере]] [[Категорија:Градови и химере (1930)]] 4d01oa99akjm3o23wf1hdjtn0y91103 0 61924 148124 148123 2026-10-31T12:06:49Z Coaorao 19106 /* */ Текст проверен 148124 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Братоубица | одељак= | аутор= Ђура Јакшић | година= 1862 | белешке= }} {{Центар|'''Братоубица.'''<br>(Од Ђорђа Јакшића.)}} <poem> :Тама је пала голема, пуста, Страхом је заст’о поток планински, А листак дркће на сувој грани, Чека на вихар, да га захрани. Борови стари, чеда косовска, С тавне висине кршних врхова Гледају небо, голо и црно, Равно понору дубоком, немом, Ил’ боље, гробу тавном, големом. — Грање се ломи, а гора тресе, Студено стење љуља и грози — Је л’ ово силних громова хука, Што тавна поноћ на крилу носи? Или се земља са небом брука? Ил’ можда није — да л’ пушка бије Милога сина, горског ајдука?... :Поноћ је пала. — Пламен се вије Низ хладну стену, кроз црно грање, Те својим модрим језиком пише Поноћних слика грозно играње. Ал’ да л’ су и то тек слике само, Што испод стења, на тврдом каму, Са застрављеном душом гледамо? — То срце згрева ледена змија — На пламену се јатаган сија. А хајдук ћути главом погнутом, Тек кадкад зирне погледом мрачним У поноћ мрку, у небо црно; Пак му се чини од грдних слика, Што му пред очи планина ствара, Пуна је гора — пуна крвника, Гмиже и кипи од јаничара. „На ноге! браћо!” шапће, и ороз На џевердару запиње смртном. Са зуби шкрипи, а огањ грми По седам пута смртна одјека — А зорна дружба слуша и чека... Поноћ је пуста, црна, голема — У црној гори душмана нема... :И гора спава, наде и клону, На стење спушта главу смијону. Ал’ хајдук нема ни у сну санка. Срце му бије, душа се стреса, А чело бледи страхом и муком, И крупне капи хладнога зноја Низ слепе очи у косу слева. А после дахом дркћућим стане И руке шири већ малаксане — Па се у сану тихо осмева... Кћи неба — земље пред њиме стоји, Осмехом зоре, лакошћу душе, По плавом зраку слобода плива — А он је љуби, грли, целива. — :У дванајст један још будан стоји. — Давно је, како одмора незна, Те бајна чеда благих санова У души својој видео није. На две је руке, коштане, суве, Суморну главу спустио доле; А седе власи низ снажна плећа Голема старост смерно повија. — Прошлост је давна, које се сећа, Убава прошлост сјајних пролећа Са горском сузом у оку сија. :Смрт је већ давно презрео своју; Не боји с’ грома, крста, ни неба — Та само небо од њега преда — С поругом горком у олтар гледа! Олтар и причест тајну и свету, Дирнуо није са грешним дахом; А благог попа благослов свети Примио није грешник проклети. :Не боји с’ неба — небо га неће, Ни гроб га неће — земља измеће... Он страха нема, гора га чува, И поноћ мрка, и ханџар љути. Ал’ опет дркти, к’о листак бледи, Када у суро небо погледи. У грудма пак’о, у души покај Пламеним бичем живот му киње, И срч потоњу костима цеде, Страшилом грде образе бледе. :Често на земљу студену пада, Те ноктом тврдим по земљи рије, А бледим челом камење бије, Док крв и сузу у кап на слије. Онда се диже, мртав, суморан, И с тупим гласом, бујућим срцем, Кајање немо гори изриче: „Срце ме боли! Ох, боли — боли! Чело ми гори! Ох, гори — гори! На њему капка смрзнуте крви Живот ми мори — ох, страшно мори! Он ми је душа и срце био — Ја сам га љубио!...убио...убио!... :Ал’ шта и кога — то гора незна, Нит’ ико знаде од живих саде. Виде га само суморна, бледа, Где ода сваког листића преда. — Ал’ када јекну лугови мрачни, И пушка плане пламом и смрћу, Крвца му јурне на бледо чело, У црној крви с’ око замути — Тад ће и дружба осмеха чути. Џевердар баца и пушке мале, Са голим ножем у борбу ступа И мразно гвожђе у крви купа. После га глади са меким дланом, Загледа, брише, док се засија На врелом сунцу ледена змија; — Ал’ једна нега на сјајном гвожђу — Не славан спомен душманске крви, Но тешка рана из прошлих дана — У бритком је ножу захрђана. * :Свет му је мрзак, живот и дружба, Само је поноћ, која га служи. Њу верно грли, с њоме се дружи, Она му знаде, што груди таје — Ван поноћи брата непознаје... :Ал’ прошлост стоји — и ње се сећа, У њој је им’о лепших пролећа, Убавих дана, милих санова — Сећа се — сећа рајских часова, Старице мајке, оца и брата, Високих двора, пустара, стаја, И лепих коња арапске крви — Свега је имао — био је први. :Често ј’ на коњу јашио бесном, А за њим братац умилно следи, К’о поред звезде звездица сјајна. — Једнако рухо, једнаке ћуди, А једна љубав у двоје груди. Па кад их мајка види и позна, По старом лицу осмеха блага Затрепти суза радости веље; С коња их прима, грли, целива — О већој срећи никад не снива. ...... „Хајд’, брале, јаши твога лабуда! Срце ми игра у врелим грудма, Кад те на њему угледам лака, Као да видим бела голуба На мекој грани златна облака! А ја ћу и сад мога Жерава; Он ми је мио, радо га имам, Радо се с њиме горице примам!” — По мекој трави, шареном цвећу Поносни коњи лако прелећу. А стара мајка умилан пород Са бистром сузом, тихим осмехом, С молитвом благом небу и Богу, Кроз равно поље у гору прати, Да јој се опет на груди врати. :У мрачној гори, зеленом лугу, Не где злочинство грехове крије, Но где тишина, света и нема, Трудноме телу одмора спрема — Смерно се диже колеба мала. Често је она у росној зори К’о зора сама росом блистала. Ох, много пута овде су браћа У жарком дану сунца и жеге, Или у хладу бледих звездица Пустили коње вољи и гори, Нека их она понудом нуди, Са меком травом са својих груди — Нека их гора чува и двори. А они млади, љубави пуни, У загрљају невине душе, Одоше сами колеби смерној. Онде их чека небо са рајем, Са уздисајем, са загрљајем — У мрачној гори девојка бела — Пак им је оба срца занела... :Лепа је била, сјајна и мила — Пак су је оба брата љубила... ....... Ох, осмех беше један једини, С којим се небо млађем осмехну — Тај ''један'' срце старијем следи, Те грозним страхом румени, бледи, У себи куне себе и небо, Што му је срце, да љуби, дало, Што му је живот с тим отровало! ........ Ох, само ''један'' осмех је био — Пак је за њега... брата убио!... :Ноћ беше грозна, небо се тресло; Али у црној и грешној тами Не засја пламен муње и грома, Да види чела бледило смртно Нит’ капка кану небеске дажде, Да крвцу с руку и с руха спере — Поноћ је тешка малаксала, С теретом црним на душу пала. — :С дркћућим срцем гледе хајдуци Зламење грозно вечитих мука, Чекају гласак, та један само, Да их осуди небо крваво. — Слушају, ћуте — ал’ ништа нема; Сад к’о да чују — уздисај тешки... И грозну клетву... и гром... и пак’о! Ближе се тихо, јече полако... Па ко то дође у глухо доба? Душа ли пакла, смрт ли из гроба? :Чело му беше жигом убице, Бледилом смртним крваво лице — А попрскано свилено рухо Погледат страшно у доба глухо. — У таком виду клетва је стала, Страхом је нема дружба дрктала: — „Шта ћеш?... И ко си?”... „Ах, мене клетва овамо носи — Страхота свака — свако бездеље — Крвавог срца крвније жеље!”... :Двадесет дугих прођоше лета У смртном боју, вечном кајању. Многи из дружбе попадали су. Ал’ њему јоште ханџар и тане Сломјено срце дирнули нису. Он живи, каје, уздише, дише, И црном клетвом, у црним грудма, Часова горких векове пише... :У спомену је и рај и пак’о; — Живот и клетва заједно греду, Парају лице, чупају косе, И сваку радост из срца носе. Кадкад покажу у своме теку Милих образа осмејак рајски, Да кој га види, затрепти душом, А врелим срцем онамо жели, Где су милине, небо, анђели... Ал’ брзо поток прошлости давне Узмути вале бистрих капљица, И преко грдног јурећи стења, У мутној пени образе мења. Ту, лица бледа, леденим дахом Додиркујући несрећне груди, Кајање црно у срцу буди... :Тако он многе поноћи будан Слуша на шумор горе и таме, Боји се, стрепи од самог себе, С’ својих грехова дркће и зебе. А кад зашушти листак у гори, Буљина гласом храпавим крикне, Срце се стресе, а живот дркће, Са бледим уснам’ у тупом звуку Изриче срца паклену муку: „Ћути, планино!... Не куни, брате! Ти си у души — у срцу био — Ја сам те љубио... убио... убио!”... * :Будни хајдуци у зору гледе, У мио зрачак румена сунца, У плаво небо, што са милином Невину душу и срце пуни — Ал’ хајдук стрепи, дркће од дана, Крије се, ћути, чека и слути, Запетом пушком, са голим ножем, Да своја дела, грозна и грешна, Спере и збрише борбом крвавом, А своју турском замени главом. :У влажном хладу роса трепери, У њој се златна зора огледа, А по њој дрски хајдуци леже. Само очајник стари и седи Кроз мрачну гору у небо гледи, Бришућ’ са лица сузу и росу, Што му са листа ветрићи носу. Пушка му паде с рамена стара, Те се на хладној земљи одмара. Али он незна за одмор свети — Мучи се, бори — боли га — гори, Шапћући јадно са собом збори: „Он ми је братац једини био — Ја сам га љубио... убио... убио... :Ко вечно дркти у страху вечном, На сваки шушањ душа се стреса. Чули су шумор горе и листа, Видоше гвожђе, где гором блиста. „На ноге! Напред! Пушку и пази! Ено га душман, где гором гази!” . . . . . . . . . . . . . . . . . Седи очајник трже се, плану, Ледени ханџар у руке суче — Ал’ чуо није, где пушка пуче!... Јекнуше стене грозним одјеком, Он мртав рањен снагу крваву Спушта на росну зелену траву. Ал’ не та рана, тај часак клети — Далека прошлост њему се свети: „Ја сам га љубио... убио... убио!”... :Нестаде боја, неста убице, Још само стоји студено лице. Хајдуци гледе — и у том часу Бога и неба и вечних мука Сећа се круто срце хајдука. „Моли се Богу!”... „Ја немам Бога! — „Он ми је брат богодан био — Ја сам га љубио!... убио... убио!”... </poem> == Извор == ''Даница'', 10. април 1862. Бр. 10. Год. -{III}-, стр. 153-156. {{ЈВ-аутор|Ђура Јакшић|1878}} [[Категорија:Српска поезија]] [[Категорија:Српска уметничка поезија]] [[Категорија:Ђура Јакшић]] [[Категорија:Песме Ђуре Јакшића]] 2xg4adulx7zrdt3kkwrw2mqkjwj9x9n 148129 148124 2026-10-31T12:25:03Z Coaorao 19106 /* */ 148129 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Братоубица | одељак= | аутор= Ђура Јакшић | година= 1862 | белешке= }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> <center><font size="+2">'''Братоубица.'''</font><br>(Од Ђорђа Јакшића.)</center> <poem> :Тама је пала голема, пуста, Страхом је заст’о поток планински, А листак дркће на сувој грани, Чека на вихар, да га захрани. Борови стари, чеда косовска, С тавне висине кршних врхова Гледају небо, голо и црно, Равно понору дубоком, немом, Ил’ боље, гробу тавном, големом. — Грање се ломи, а гора тресе, Студено стење љуља и грози — Је л’ ово силних громова хука, Што тавна поноћ на крилу носи? Или се земља са небом брука? Ил’ можда није — да л’ пушка бије Милога сина, горског ајдука?... :Поноћ је пала. — Пламен се вије Низ хладну стену, кроз црно грање, Те својим модрим језиком пише Поноћних слика грозно играње. Ал’ да л’ су и то тек слике само, Што испод стења, на тврдом каму, Са застрављеном душом гледамо? — То срце згрева ледена змија — На пламену се јатаган сија. А хајдук ћути главом погнутом, Тек кадкад зирне погледом мрачним У поноћ мрку, у небо црно; Пак му се чини од грдних слика, Што му пред очи планина ствара, Пуна је гора — пуна крвника, Гмиже и кипи од јаничара. „На ноге! браћо!” шапће, и ороз На џевердару запиње смртном. Са зуби шкрипи, а огањ грми По седам пута смртна одјека — А зорна дружба слуша и чека... Поноћ је пуста, црна, голема — У црној гори душмана нема... :И гора спава, наде и клону, На стење спушта главу смијону. Ал’ хајдук нема ни у сну санка. Срце му бије, душа се стреса, А чело бледи страхом и муком, И крупне капи хладнога зноја Низ слепе очи у косу слева. А после дахом дркћућим стане И руке шири већ малаксане — Па се у сану тихо осмева... Кћи неба — земље пред њиме стоји, Осмехом зоре, лакошћу душе, По плавом зраку слобода плива — А он је љуби, грли, целива. — :У дванајст један још будан стоји. — Давно је, како одмора незна, Те бајна чеда благих санова У души својој видео није. На две је руке, коштане, суве, Суморну главу спустио доле; А седе власи низ снажна плећа Голема старост смерно повија. — Прошлост је давна, које се сећа, Убава прошлост сјајних пролећа Са горском сузом у оку сија. :Смрт је већ давно презрео своју; Не боји с’ грома, крста, ни неба — Та само небо од њега преда — С поругом горком у олтар гледа! Олтар и причест тајну и свету, Дирнуо није са грешним дахом; А благог попа благослов свети Примио није грешник проклети. :Не боји с’ неба — небо га неће, Ни гроб га неће — земља измеће... Он страха нема, гора га чува, И поноћ мрка, и ханџар љути. Ал’ опет дркти, к’о листак бледи, Када у суро небо погледи. У грудма пак’о, у души покај Пламеним бичем живот му киње, И срч потоњу костима цеде, Страшилом грде образе бледе. :Често на земљу студену пада, Те ноктом тврдим по земљи рије, А бледим челом камење бије, Док крв и сузу у кап на слије. Онда се диже, мртав, суморан, И с тупим гласом, бујућим срцем, Кајање немо гори изриче: „Срце ме боли! Ох, боли — боли! Чело ми гори! Ох, гори — гори! На њему капка смрзнуте крви Живот ми мори — ох, страшно мори! Он ми је душа и срце био — Ја сам га љубио!...убио...убио!... :Ал’ шта и кога — то гора незна, Нит’ ико знаде од живих саде. Виде га само суморна, бледа, Где ода сваког листића преда. — Ал’ када јекну лугови мрачни, И пушка плане пламом и смрћу, Крвца му јурне на бледо чело, У црној крви с’ око замути — Тад ће и дружба осмеха чути. Џевердар баца и пушке мале, Са голим ножем у борбу ступа И мразно гвожђе у крви купа. После га глади са меким дланом, Загледа, брише, док се засија На врелом сунцу ледена змија; — Ал’ једна нега на сјајном гвожђу — Не славан спомен душманске крви, Но тешка рана из прошлих дана — У бритком је ножу захрђана. * :Свет му је мрзак, живот и дружба, Само је поноћ, која га служи. Њу верно грли, с њоме се дружи, Она му знаде, што груди таје — Ван поноћи брата непознаје... :Ал’ прошлост стоји — и ње се сећа, У њој је им’о лепших пролећа, Убавих дана, милих санова — Сећа се — сећа рајских часова, Старице мајке, оца и брата, Високих двора, пустара, стаја, И лепих коња арапске крви — Свега је имао — био је први. :Често ј’ на коњу јашио бесном, А за њим братац умилно следи, К’о поред звезде звездица сјајна. — Једнако рухо, једнаке ћуди, А једна љубав у двоје груди. Па кад их мајка види и позна, По старом лицу осмеха блага Затрепти суза радости веље; С коња их прима, грли, целива — О већој срећи никад не снива. ...... „Хајд’, брале, јаши твога лабуда! Срце ми игра у врелим грудма, Кад те на њему угледам лака, Као да видим бела голуба На мекој грани златна облака! А ја ћу и сад мога Жерава; Он ми је мио, радо га имам, Радо се с њиме горице примам!” — По мекој трави, шареном цвећу Поносни коњи лако прелећу. А стара мајка умилан пород Са бистром сузом, тихим осмехом, С молитвом благом небу и Богу, Кроз равно поље у гору прати, Да јој се опет на груди врати. :У мрачној гори, зеленом лугу, Не где злочинство грехове крије, Но где тишина, света и нема, Трудноме телу одмора спрема — Смерно се диже колеба мала. Често је она у росној зори К’о зора сама росом блистала. Ох, много пута овде су браћа У жарком дану сунца и жеге, Или у хладу бледих звездица Пустили коње вољи и гори, Нека их она понудом нуди, Са меком травом са својих груди — Нека их гора чува и двори. А они млади, љубави пуни, У загрљају невине душе, Одоше сами колеби смерној. Онде их чека небо са рајем, Са уздисајем, са загрљајем — У мрачној гори девојка бела — Пак им је оба срца занела... :Лепа је била, сјајна и мила — Пак су је оба брата љубила... ....... Ох, осмех беше један једини, С којим се небо млађем осмехну — Тај ''један'' срце старијем следи, Те грозним страхом румени, бледи, У себи куне себе и небо, Што му је срце, да љуби, дало, Што му је живот с тим отровало! ........ Ох, само ''један'' осмех је био — Пак је за њега... брата убио!... :Ноћ беше грозна, небо се тресло; Али у црној и грешној тами Не засја пламен муње и грома, Да види чела бледило смртно Нит’ капка кану небеске дажде, Да крвцу с руку и с руха спере — Поноћ је тешка малаксала, С теретом црним на душу пала. — :С дркћућим срцем гледе хајдуци Зламење грозно вечитих мука, Чекају гласак, та један само, Да их осуди небо крваво. — Слушају, ћуте — ал’ ништа нема; Сад к’о да чују — уздисај тешки... И грозну клетву... и гром... и пак’о! Ближе се тихо, јече полако... Па ко то дође у глухо доба? Душа ли пакла, смрт ли из гроба? :Чело му беше жигом убице, Бледилом смртним крваво лице — А попрскано свилено рухо Погледат страшно у доба глухо. — У таком виду клетва је стала, Страхом је нема дружба дрктала: — „Шта ћеш?... И ко си?”... „Ах, мене клетва овамо носи — Страхота свака — свако бездеље — Крвавог срца крвније жеље!”... :Двадесет дугих прођоше лета У смртном боју, вечном кајању. Многи из дружбе попадали су. Ал’ њему јоште ханџар и тане Сломјено срце дирнули нису. Он живи, каје, уздише, дише, И црном клетвом, у црним грудма, Часова горких векове пише... :У спомену је и рај и пак’о; — Живот и клетва заједно греду, Парају лице, чупају косе, И сваку радост из срца носе. Кадкад покажу у своме теку Милих образа осмејак рајски, Да кој га види, затрепти душом, А врелим срцем онамо жели, Где су милине, небо, анђели... Ал’ брзо поток прошлости давне Узмути вале бистрих капљица, И преко грдног јурећи стења, У мутној пени образе мења. Ту, лица бледа, леденим дахом Додиркујући несрећне груди, Кајање црно у срцу буди... :Тако он многе поноћи будан Слуша на шумор горе и таме, Боји се, стрепи од самог себе, С’ својих грехова дркће и зебе. А кад зашушти листак у гори, Буљина гласом храпавим крикне, Срце се стресе, а живот дркће, Са бледим уснам’ у тупом звуку Изриче срца паклену муку: „Ћути, планино!... Не куни, брате! Ти си у души — у срцу био — Ја сам те љубио... убио... убио!”... * :Будни хајдуци у зору гледе, У мио зрачак румена сунца, У плаво небо, што са милином Невину душу и срце пуни — Ал’ хајдук стрепи, дркће од дана, Крије се, ћути, чека и слути, Запетом пушком, са голим ножем, Да своја дела, грозна и грешна, Спере и збрише борбом крвавом, А своју турском замени главом. :У влажном хладу роса трепери, У њој се златна зора огледа, А по њој дрски хајдуци леже. Само очајник стари и седи Кроз мрачну гору у небо гледи, Бришућ’ са лица сузу и росу, Што му са листа ветрићи носу. Пушка му паде с рамена стара, Те се на хладној земљи одмара. Али он незна за одмор свети — Мучи се, бори — боли га — гори, Шапћући јадно са собом збори: „Он ми је братац једини био — Ја сам га љубио... убио... убио... :Ко вечно дркти у страху вечном, На сваки шушањ душа се стреса. Чули су шумор горе и листа, Видоше гвожђе, где гором блиста. „На ноге! Напред! Пушку и пази! Ено га душман, где гором гази!” . . . . . . . . . . . . . . . . . Седи очајник трже се, плану, Ледени ханџар у руке суче — Ал’ чуо није, где пушка пуче!... Јекнуше стене грозним одјеком, Он мртав рањен снагу крваву Спушта на росну зелену траву. Ал’ не та рана, тај часак клети — Далека прошлост њему се свети: „Ја сам га љубио... убио... убио!”... :Нестаде боја, неста убице, Још само стоји студено лице. Хајдуци гледе — и у том часу Бога и неба и вечних мука Сећа се круто срце хајдука. „Моли се Богу!”... „Ја немам Бога! — „Он ми је брат богодан био — Ја сам га љубио!... убио... убио!”... </poem> </div> </div> == Извор == ''Даница'', 10. април 1862. Бр. 10. Год. -{III}-, стр. 153-156. {{ЈВ-аутор|Ђура Јакшић|1878}} [[Категорија:Српска поезија]] [[Категорија:Српска уметничка поезија]] [[Категорија:Ђура Јакшић]] [[Категорија:Песме Ђуре Јакшића]] 2wd6xv5367r4v7o0vij069tk8904yrk 148130 148129 2026-10-31T12:27:12Z Coaorao 19106 /* */ 148130 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Братоубица | одељак= | аутор= Ђура Јакшић | година= 1862 | белешке= }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> <center><font size="+2">'''Братоубица.'''</font><br>(Од Ђорђа Јакшића.)</center> <poem> :Тама је пала голема, пуста, Страхом је заст’о поток планински, А листак дркће на сувој грани, Чека на вихар, да га захрани. Борови стари, чеда косовска, С тавне висине кршних врхова Гледају небо, голо и црно, Равно понору дубоком, немом, Ил’ боље, гробу тавном, големом. — Грање се ломи, а гора тресе, Студено стење љуља и грози — Је л’ ово силних громова хука, Што тавна поноћ на крилу носи? Или се земља са небом брука? Ил’ можда није — да л’ пушка бије Милога сина, горског ајдука?... :Поноћ је пала. — Пламен се вије Низ хладну стену, кроз црно грање, Те својим модрим језиком пише Поноћних слика грозно играње. Ал’ да л’ су и то тек слике само, Што испод стења, на тврдом каму, Са застрављеном душом гледамо? — То срце згрева ледена змија — На пламену се јатаган сија. А хајдук ћути главом погнутом, Тек кадкад зирне погледом мрачним У поноћ мрку, у небо црно; Пак му се чини од грдних слика, Што му пред очи планина ствара, Пуна је гора — пуна крвника, Гмиже и кипи од јаничара. „На ноге! браћо!” шапће, и ороз На џевердару запиње смртном. Са зуби шкрипи, а огањ грми По седам пута смртна одјека — А зорна дружба слуша и чека... Поноћ је пуста, црна, голема — У црној гори душмана нема... :И гора спава, наде и клону, На стење спушта главу смијону. Ал’ хајдук нема ни у сну санка. Срце му бије, душа се стреса, А чело бледи страхом и муком, И крупне капи хладнога зноја Низ слепе очи у косу слева. А после дахом дркћућим стане И руке шири већ малаксане — Па се у сану тихо осмева... Кћи неба — земље пред њиме стоји, Осмехом зоре, лакошћу душе, По плавом зраку слобода плива — А он је љуби, грли, целива. — :У дванајст један још будан стоји. — Давно је, како одмора незна, Те бајна чеда благих санова У души својој видео није. На две је руке, коштане, суве, Суморну главу спустио доле; А седе власи низ снажна плећа Голема старост смерно повија. — Прошлост је давна, које се сећа, Убава прошлост сјајних пролећа Са горском сузом у оку сија. :Смрт је већ давно презрео своју; Не боји с’ грома, крста, ни неба — Та само небо од њега преда — С поругом горком у олтар гледа! Олтар и причест тајну и свету, Дирнуо није са грешним дахом; А благог попа благослов свети Примио није грешник проклети. :Не боји с’ неба — небо га неће, Ни гроб га неће — земља измеће... Он страха нема, гора га чува, И поноћ мрка, и ханџар љути. Ал’ опет дркти, к’о листак бледи, Када у суро небо погледи. У грудма пак’о, у души покај Пламеним бичем живот му киње, И срч потоњу костима цеде, Страшилом грде образе бледе. :Често на земљу студену пада, Те ноктом тврдим по земљи рије, А бледим челом камење бије, Док крв и сузу у кап на слије. Онда се диже, мртав, суморан, И с тупим гласом, бујућим срцем, Кајање немо гори изриче: „Срце ме боли! Ох, боли — боли! Чело ми гори! Ох, гори — гори! На њему капка смрзнуте крви Живот ми мори — ох, страшно мори! Он ми је душа и срце био — Ја сам га љубио!...убио...убио!... :Ал’ шта и кога — то гора незна, Нит’ ико знаде од живих саде. Виде га само суморна, бледа, Где ода сваког листића преда. — Ал’ када јекну лугови мрачни, И пушка плане пламом и смрћу, Крвца му јурне на бледо чело, У црној крви с’ око замути — Тад ће и дружба осмеха чути. Џевердар баца и пушке мале, Са голим ножем у борбу ступа И мразно гвожђе у крви купа. После га глади са меким дланом, Загледа, брише, док се засија На врелом сунцу ледена змија; — Ал’ једна нега на сјајном гвожђу — Не славан спомен душманске крви, Но тешка рана из прошлих дана — У бритком је ножу захрђана. <center><nowiki>*</nowiki></center> :Свет му је мрзак, живот и дружба, Само је поноћ, која га служи. Њу верно грли, с њоме се дружи, Она му знаде, што груди таје — Ван поноћи брата непознаје... :Ал’ прошлост стоји — и ње се сећа, У њој је им’о лепших пролећа, Убавих дана, милих санова — Сећа се — сећа рајских часова, Старице мајке, оца и брата, Високих двора, пустара, стаја, И лепих коња арапске крви — Свега је имао — био је први. :Често ј’ на коњу јашио бесном, А за њим братац умилно следи, К’о поред звезде звездица сјајна. — Једнако рухо, једнаке ћуди, А једна љубав у двоје груди. Па кад их мајка види и позна, По старом лицу осмеха блага Затрепти суза радости веље; С коња их прима, грли, целива — О већој срећи никад не снива. ...... „Хајд’, брале, јаши твога лабуда! Срце ми игра у врелим грудма, Кад те на њему угледам лака, Као да видим бела голуба На мекој грани златна облака! А ја ћу и сад мога Жерава; Он ми је мио, радо га имам, Радо се с њиме горице примам!” — По мекој трави, шареном цвећу Поносни коњи лако прелећу. А стара мајка умилан пород Са бистром сузом, тихим осмехом, С молитвом благом небу и Богу, Кроз равно поље у гору прати, Да јој се опет на груди врати. :У мрачној гори, зеленом лугу, Не где злочинство грехове крије, Но где тишина, света и нема, Трудноме телу одмора спрема — Смерно се диже колеба мала. Често је она у росној зори К’о зора сама росом блистала. Ох, много пута овде су браћа У жарком дану сунца и жеге, Или у хладу бледих звездица Пустили коње вољи и гори, Нека их она понудом нуди, Са меком травом са својих груди — Нека их гора чува и двори. А они млади, љубави пуни, У загрљају невине душе, Одоше сами колеби смерној. Онде их чека небо са рајем, Са уздисајем, са загрљајем — У мрачној гори девојка бела — Пак им је оба срца занела... :Лепа је била, сјајна и мила — Пак су је оба брата љубила... ....... Ох, осмех беше један једини, С којим се небо млађем осмехну — Тај ''један'' срце старијем следи, Те грозним страхом румени, бледи, У себи куне себе и небо, Што му је срце, да љуби, дало, Што му је живот с тим отровало! ........ Ох, само ''један'' осмех је био — Пак је за њега... брата убио!... :Ноћ беше грозна, небо се тресло; Али у црној и грешној тами Не засја пламен муње и грома, Да види чела бледило смртно Нит’ капка кану небеске дажде, Да крвцу с руку и с руха спере — Поноћ је тешка малаксала, С теретом црним на душу пала. — :С дркћућим срцем гледе хајдуци Зламење грозно вечитих мука, Чекају гласак, та један само, Да их осуди небо крваво. — Слушају, ћуте — ал’ ништа нема; Сад к’о да чују — уздисај тешки... И грозну клетву... и гром... и пак’о! Ближе се тихо, јече полако... Па ко то дође у глухо доба? Душа ли пакла, смрт ли из гроба? :Чело му беше жигом убице, Бледилом смртним крваво лице — А попрскано свилено рухо Погледат страшно у доба глухо. — У таком виду клетва је стала, Страхом је нема дружба дрктала: — „Шта ћеш?... И ко си?”... „Ах, мене клетва овамо носи — Страхота свака — свако бездеље — Крвавог срца крвније жеље!”... :Двадесет дугих прођоше лета У смртном боју, вечном кајању. Многи из дружбе попадали су. Ал’ њему јоште ханџар и тане Сломјено срце дирнули нису. Он живи, каје, уздише, дише, И црном клетвом, у црним грудма, Часова горких векове пише... :У спомену је и рај и пак’о; — Живот и клетва заједно греду, Парају лице, чупају косе, И сваку радост из срца носе. Кадкад покажу у своме теку Милих образа осмејак рајски, Да кој га види, затрепти душом, А врелим срцем онамо жели, Где су милине, небо, анђели... Ал’ брзо поток прошлости давне Узмути вале бистрих капљица, И преко грдног јурећи стења, У мутној пени образе мења. Ту, лица бледа, леденим дахом Додиркујући несрећне груди, Кајање црно у срцу буди... :Тако он многе поноћи будан Слуша на шумор горе и таме, Боји се, стрепи од самог себе, С’ својих грехова дркће и зебе. А кад зашушти листак у гори, Буљина гласом храпавим крикне, Срце се стресе, а живот дркће, Са бледим уснам’ у тупом звуку Изриче срца паклену муку: „Ћути, планино!... Не куни, брате! Ти си у души — у срцу био — Ја сам те љубио... убио... убио!”... <center><nowiki>*</nowiki></center> :Будни хајдуци у зору гледе, У мио зрачак румена сунца, У плаво небо, што са милином Невину душу и срце пуни — Ал’ хајдук стрепи, дркће од дана, Крије се, ћути, чека и слути, Запетом пушком, са голим ножем, Да своја дела, грозна и грешна, Спере и збрише борбом крвавом, А своју турском замени главом. :У влажном хладу роса трепери, У њој се златна зора огледа, А по њој дрски хајдуци леже. Само очајник стари и седи Кроз мрачну гору у небо гледи, Бришућ’ са лица сузу и росу, Што му са листа ветрићи носу. Пушка му паде с рамена стара, Те се на хладној земљи одмара. Али он незна за одмор свети — Мучи се, бори — боли га — гори, Шапћући јадно са собом збори: „Он ми је братац једини био — Ја сам га љубио... убио... убио... :Ко вечно дркти у страху вечном, На сваки шушањ душа се стреса. Чули су шумор горе и листа, Видоше гвожђе, где гором блиста. „На ноге! Напред! Пушку и пази! Ено га душман, где гором гази!” . . . . . . . . . . . . . . . . . Седи очајник трже се, плану, Ледени ханџар у руке суче — Ал’ чуо није, где пушка пуче!... Јекнуше стене грозним одјеком, Он мртав рањен снагу крваву Спушта на росну зелену траву. Ал’ не та рана, тај часак клети — Далека прошлост њему се свети: „Ја сам га љубио... убио... убио!”... :Нестаде боја, неста убице, Још само стоји студено лице. Хајдуци гледе — и у том часу Бога и неба и вечних мука Сећа се круто срце хајдука. „Моли се Богу!”... „Ја немам Бога! — „Он ми је брат богодан био — Ја сам га љубио!... убио... убио!”... </poem> </div> </div> == Извор == ''Даница'', 10. април 1862. Бр. 10. Год. -{III}-, стр. 153-156. {{ЈВ-аутор|Ђура Јакшић|1878}} [[Категорија:Српска поезија]] [[Категорија:Српска уметничка поезија]] [[Категорија:Ђура Јакшић]] [[Категорија:Песме Ђуре Јакшића]] jv426epslgzerqt1gwv60qt1jna32lb 148131 148130 2026-10-31T12:28:18Z Coaorao 19106 /* */ 148131 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Братоубица | одељак= | аутор= Ђура Јакшић | година= 1862 | белешке= }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> <center><font size="+2">'''Братоубица.'''</font><br>(Од Ђорђа Јакшића.)</center> <poem> :Тама је пала голема, пуста, Страхом је заст’о поток планински, А листак дркће на сувој грани, Чека на вихар, да га захрани. Борови стари, чеда косовска, С тавне висине кршних врхова Гледају небо, голо и црно, Равно понору дубоком, немом, Ил’ боље, гробу тавном, големом. — Грање се ломи, а гора тресе, Студено стење љуља и грози — Је л’ ово силних громова хука, Што тавна поноћ на крилу носи? Или се земља са небом брука? Ил’ можда није — да л’ пушка бије Милога сина, горског ајдука?... :Поноћ је пала. — Пламен се вије Низ хладну стену, кроз црно грање, Те својим модрим језиком пише Поноћних слика грозно играње. Ал’ да л’ су и то тек слике само, Што испод стења, на тврдом каму, Са застрављеном душом гледамо? — То срце згрева ледена змија — На пламену се јатаган сија. А хајдук ћути главом погнутом, Тек кадкад зирне погледом мрачним У поноћ мрку, у небо црно; Пак му се чини од грдних слика, Што му пред очи планина ствара, Пуна је гора — пуна крвника, Гмиже и кипи од јаничара. „На ноге! браћо!” шапће, и ороз На џевердару запиње смртном. Са зуби шкрипи, а огањ грми По седам пута смртна одјека — А зорна дружба слуша и чека... Поноћ је пуста, црна, голема — У црној гори душмана нема... :И гора спава, наде и клону, На стење спушта главу смијону. Ал’ хајдук нема ни у сну санка. Срце му бије, душа се стреса, А чело бледи страхом и муком, И крупне капи хладнога зноја Низ слепе очи у косу слева. А после дахом дркћућим стане И руке шири већ малаксане — Па се у сану тихо осмева... Кћи неба — земље пред њиме стоји, Осмехом зоре, лакошћу душе, По плавом зраку слобода плива — А он је љуби, грли, целива. — :У дванајст један још будан стоји. — Давно је, како одмора незна, Те бајна чеда благих санова У души својој видео није. На две је руке, коштане, суве, Суморну главу спустио доле; А седе власи низ снажна плећа Голема старост смерно повија. — Прошлост је давна, које се сећа, Убава прошлост сјајних пролећа Са горском сузом у оку сија. :Смрт је већ давно презрео своју; Не боји с’ грома, крста, ни неба — Та само небо од њега преда — С поругом горком у олтар гледа! Олтар и причест тајну и свету, Дирнуо није са грешним дахом; А благог попа благослов свети Примио није грешник проклети. :Не боји с’ неба — небо га неће, Ни гроб га неће — земља измеће... Он страха нема, гора га чува, И поноћ мрка, и ханџар љути. Ал’ опет дркти, к’о листак бледи, Када у суро небо погледи. У грудма пак’о, у души покај Пламеним бичем живот му киње, И срч потоњу костима цеде, Страшилом грде образе бледе. :Често на земљу студену пада, Те ноктом тврдим по земљи рије, А бледим челом камење бије, Док крв и сузу у кап на слије. Онда се диже, мртав, суморан, И с тупим гласом, бујућим срцем, Кајање немо гори изриче: „Срце ме боли! Ох, боли — боли! Чело ми гори! Ох, гори — гори! На њему капка смрзнуте крви Живот ми мори — ох, страшно мори! Он ми је душа и срце био — Ја сам га љубио!...убио...убио!... :Ал’ шта и кога — то гора незна, Нит’ ико знаде од живих саде. Виде га само суморна, бледа, Где ода сваког листића преда. — Ал’ када јекну лугови мрачни, И пушка плане пламом и смрћу, Крвца му јурне на бледо чело, У црној крви с’ око замути — Тад ће и дружба осмеха чути. Џевердар баца и пушке мале, Са голим ножем у борбу ступа И мразно гвожђе у крви купа. После га глади са меким дланом, Загледа, брише, док се засија На врелом сунцу ледена змија; — Ал’ једна нега на сјајном гвожђу — Не славан спомен душманске крви, Но тешка рана из прошлих дана — У бритком је ножу захрђана. <center><nowiki>*</nowiki></center> :Свет му је мрзак, живот и дружба, Само је поноћ, која га служи. Њу верно грли, с њоме се дружи, Она му знаде, што груди таје — Ван поноћи брата непознаје... :Ал’ прошлост стоји — и ње се сећа, У њој је им’о лепших пролећа, Убавих дана, милих санова — Сећа се — сећа рајских часова, Старице мајке, оца и брата, Високих двора, пустара, стаја, И лепих коња арапске крви — Свега је имао — био је први. :Често ј’ на коњу јашио бесном, А за њим братац умилно следи, К’о поред звезде звездица сјајна. — Једнако рухо, једнаке ћуди, А једна љубав у двоје груди. Па кад их мајка види и позна, По старом лицу осмеха блага Затрепти суза радости веље; С коња их прима, грли, целива — О већој срећи никад не снива. . . . . . . . . . . . . . . . . „Хајд’, брале, јаши твога лабуда! Срце ми игра у врелим грудма, Кад те на њему угледам лака, Као да видим бела голуба На мекој грани златна облака! А ја ћу и сад мога Жерава; Он ми је мио, радо га имам, Радо се с њиме горице примам!” — По мекој трави, шареном цвећу Поносни коњи лако прелећу. А стара мајка умилан пород Са бистром сузом, тихим осмехом, С молитвом благом небу и Богу, Кроз равно поље у гору прати, Да јој се опет на груди врати. :У мрачној гори, зеленом лугу, Не где злочинство грехове крије, Но где тишина, света и нема, Трудноме телу одмора спрема — Смерно се диже колеба мала. Често је она у росној зори К’о зора сама росом блистала. Ох, много пута овде су браћа У жарком дану сунца и жеге, Или у хладу бледих звездица Пустили коње вољи и гори, Нека их она понудом нуди, Са меком травом са својих груди — Нека их гора чува и двори. А они млади, љубави пуни, У загрљају невине душе, Одоше сами колеби смерној. Онде их чека небо са рајем, Са уздисајем, са загрљајем — У мрачној гори девојка бела — Пак им је оба срца занела... :Лепа је била, сјајна и мила — Пак су је оба брата љубила... . . . . . . . . . . . . . . . . Ох, осмех беше један једини, С којим се небо млађем осмехну — Тај ''један'' срце старијем следи, Те грозним страхом румени, бледи, У себи куне себе и небо, Што му је срце, да љуби, дало, Што му је живот с тим отровало! . . . . . . . . . . . . . . . . Ох, само ''један'' осмех је био — Пак је за њега... брата убио!... :Ноћ беше грозна, небо се тресло; Али у црној и грешној тами Не засја пламен муње и грома, Да види чела бледило смртно Нит’ капка кану небеске дажде, Да крвцу с руку и с руха спере — Поноћ је тешка малаксала, С теретом црним на душу пала. — :С дркћућим срцем гледе хајдуци Зламење грозно вечитих мука, Чекају гласак, та један само, Да их осуди небо крваво. — Слушају, ћуте — ал’ ништа нема; Сад к’о да чују — уздисај тешки... И грозну клетву... и гром... и пак’о! Ближе се тихо, јече полако... Па ко то дође у глухо доба? Душа ли пакла, смрт ли из гроба? :Чело му беше жигом убице, Бледилом смртним крваво лице — А попрскано свилено рухо Погледат страшно у доба глухо. — У таком виду клетва је стала, Страхом је нема дружба дрктала: — „Шта ћеш?... И ко си?”... „Ах, мене клетва овамо носи — Страхота свака — свако бездеље — Крвавог срца крвније жеље!”... :Двадесет дугих прођоше лета У смртном боју, вечном кајању. Многи из дружбе попадали су. Ал’ њему јоште ханџар и тане Сломјено срце дирнули нису. Он живи, каје, уздише, дише, И црном клетвом, у црним грудма, Часова горких векове пише... :У спомену је и рај и пак’о; — Живот и клетва заједно греду, Парају лице, чупају косе, И сваку радост из срца носе. Кадкад покажу у своме теку Милих образа осмејак рајски, Да кој га види, затрепти душом, А врелим срцем онамо жели, Где су милине, небо, анђели... Ал’ брзо поток прошлости давне Узмути вале бистрих капљица, И преко грдног јурећи стења, У мутној пени образе мења. Ту, лица бледа, леденим дахом Додиркујући несрећне груди, Кајање црно у срцу буди... :Тако он многе поноћи будан Слуша на шумор горе и таме, Боји се, стрепи од самог себе, С’ својих грехова дркће и зебе. А кад зашушти листак у гори, Буљина гласом храпавим крикне, Срце се стресе, а живот дркће, Са бледим уснам’ у тупом звуку Изриче срца паклену муку: „Ћути, планино!... Не куни, брате! Ти си у души — у срцу био — Ја сам те љубио... убио... убио!”... <center><nowiki>*</nowiki></center> :Будни хајдуци у зору гледе, У мио зрачак румена сунца, У плаво небо, што са милином Невину душу и срце пуни — Ал’ хајдук стрепи, дркће од дана, Крије се, ћути, чека и слути, Запетом пушком, са голим ножем, Да своја дела, грозна и грешна, Спере и збрише борбом крвавом, А своју турском замени главом. :У влажном хладу роса трепери, У њој се златна зора огледа, А по њој дрски хајдуци леже. Само очајник стари и седи Кроз мрачну гору у небо гледи, Бришућ’ са лица сузу и росу, Што му са листа ветрићи носу. Пушка му паде с рамена стара, Те се на хладној земљи одмара. Али он незна за одмор свети — Мучи се, бори — боли га — гори, Шапћући јадно са собом збори: „Он ми је братац једини био — Ја сам га љубио... убио... убио... :Ко вечно дркти у страху вечном, На сваки шушањ душа се стреса. Чули су шумор горе и листа, Видоше гвожђе, где гором блиста. „На ноге! Напред! Пушку и пази! Ено га душман, где гором гази!” . . . . . . . . . . . . . . . . . Седи очајник трже се, плану, Ледени ханџар у руке суче — Ал’ чуо није, где пушка пуче!... Јекнуше стене грозним одјеком, Он мртав рањен снагу крваву Спушта на росну зелену траву. Ал’ не та рана, тај часак клети — Далека прошлост њему се свети: „Ја сам га љубио... убио... убио!”... :Нестаде боја, неста убице, Још само стоји студено лице. Хајдуци гледе — и у том часу Бога и неба и вечних мука Сећа се круто срце хајдука. „Моли се Богу!”... „Ја немам Бога! — „Он ми је брат богодан био — Ја сам га љубио!... убио... убио!”... </poem> </div> </div> == Извор == ''Даница'', 10. април 1862. Бр. 10. Год. -{III}-, стр. 153-156. {{ЈВ-аутор|Ђура Јакшић|1878}} [[Категорија:Српска поезија]] [[Категорија:Српска уметничка поезија]] [[Категорија:Ђура Јакшић]] [[Категорија:Песме Ђуре Јакшића]] j49613s5wetfjujv1v0jhrcwka3goj0 2 61925 148132 2026-10-31T17:10:51Z ЛавДрина 20182 148132 wikitext text/x-wiki Еј чија Фрула еј Чија фрула овим шором свира, еј чија фрула овим шором свира, еј то је фрула младога пастира, еј то је фрула младога пастира. Еј кад се сунце на починак спрема, Еј кад се сунце на починак спрема, Еј лепше песме од фрулице нема, Еј лепше песме од фрулице нема. egulb0cthtqmgpv9zlf5hvcm8x5f1hq 148136 148132 2026-10-31T17:20:33Z Coaorao 19106 /* */ 148136 wikitext text/x-wiki Еј чија Фрула <poem> еј Чија фрула овим шором свира, еј чија фрула овим шором свира, еј то је фрула младога пастира, еј то је фрула младога пастира. Еј кад се сунце на починак спрема, Еј кад се сунце на починак спрема, Еј лепше песме од фрулице нема, Еј лепше песме од фрулице нема. </poem> i0ucnqp83kr1jo7nrg53ytm7dt697vu 0 61926 148138 2026-11-01T09:43:02Z Coaorao 19106 Нова страница: {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Брачна песма | одељак= | аутор= Јован Дучић | година=1903 | белешке= }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> <center><font size="+2">'''БРАЧНА ПЕСМА.'''</font></center> <poem> Ја бих да проведем наше вече брачно У долини једној међу љиљ… 148138 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Брачна песма | одељак= | аутор= Јован Дучић | година=1903 | белешке= }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> <center><font size="+2">'''БРАЧНА ПЕСМА.'''</font></center> <poem> Ја бих да проведем наше вече брачно У долини једној међу љиљанима, Крај замрле реке; док тужно над њима Кʼо мртвачки покров лебди небо мрачно. Мир је туде хладан, укочене сени, И све сећа на Смрт. Туде, моја драга, Ја бих у то вече да страсна и нага Свој најлепши пољуб даднеш жељном мени: Сједињујућʼ тако сред пољупца тога Са слашћу живота, у немој долини, Символ добре Смрти… док шуми у тмини Широко и страшно крило вечитога. </poem> <div style="text-align:right;">'''Ј. Дучић.''' </div> == Извор == ''Српски књижевни гласник'', 16. август 1903. Књига -{IX}-, број 8. Стр. 594. {{ЈВ-аутор|Јован Дучић|1943}} [[Категорија:Песме Јована Дучића]] sgv4n87b624hdsmuuxr4t8ucog0jiz1 148139 148138 2026-11-01T09:43:29Z Coaorao 19106 /* */ 148139 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Брачна песма | одељак= | аутор= Јован Дучић | година=1903 | белешке= }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> <center><font size="+2">'''БРАЧНА ПЕСМА.'''</font></center> <poem> Ја бих да проведем наше вече брачно У долини једној међу љиљанима, Крај замрле реке; док тужно над њима Кʼо мртвачки покров лебди небо мрачно. Мир је туде хладан, укочене сени, И све сећа на Смрт. Туде, моја драга, Ја бих у то вече да страсна и нага Свој најлепши пољуб даднеш жељном мени: Сједињујућʼ тако сред пољупца тога Са слашћу живота, у немој долини, Символ добре Смрти… док шуми у тмини Широко и страшно крило вечитога. <div style="text-align:right;">'''Ј. Дучић.''' </poem> </div> </div> == Извор == ''Српски књижевни гласник'', 16. август 1903. Књига -{IX}-, број 8. Стр. 594. {{ЈВ-аутор|Јован Дучић|1943}} [[Категорија:Песме Јована Дучића]] ntwzn1i9ws27ouqrabx4gg498r5lcm2 148140 148139 2026-11-01T09:44:59Z Coaorao 19106 148140 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Брачна песма | одељак= | аутор= Јован Дучић | година=1903 | белешке= }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> <center><font size="+2">'''БРАЧНА ПЕСМА.'''</font></center> <poem> Ја бих да проведем наше вече брачно У долини једној међу љиљанима, Крај замрле реке; док тужно над њима Кʼо мртвачки покров лебди небо мрачно. Мир је туде хладан, укочене сени, И све сећа на Смрт. Туде, моја драга, Ја бих у то вече да страсна и нага Свој најлепши пољуб даднеш жељном мени: Сједињујућʼ тако сред пољупца тога Са слашћу живота, у немој долини, Символ добре Смрти… док шуми у тмини Широко и страшно крило вечитога. <div style="text-align:right;">'''Ј. Дучић.'''</div> </poem> </div> </div> == Извор == ''Српски књижевни гласник'', 16. август 1903. Књига -{IX}-, број 8. Стр. 594. {{ЈВ-аутор|Јован Дучић|1943}} [[Категорија:Песме Јована Дучића]] dwtt5mrhishg6cmc5e1xhy7ikvz6sge 0 61927 148142 2026-11-01T09:58:12Z Coaorao 19106 Нова страница: {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= * | одељак= | аутор= Јован Дучић | година=1903 | белешке= }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> <center><font size="+2">*</font></center> <poem> Доћи ће и тренут побожни и свети Када ћемо једном, мирно чекајући, Рећи једно другом: ври… 148142 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= * | одељак= | аутор= Јован Дучић | година=1903 | белешке= }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> <center><font size="+2">*</font></center> <poem> Доћи ће и тренут побожни и свети Када ћемо једном, мирно чекајући, Рећи једно другом: вријеме је мрети. Као што се каже: вријеме је кући. У хоризонт празан гледајући тада, На ивици где се мрак и светлост дели, Замрзнуће мирно задња суза јада, Јада, што се никад, никад нисмо срели — У вечери топле тражећʼ једно друго Крај зелених река; или ноћ кад броди И док месечина непомично, дуго, Лежи хладна, бела, на заспалој води. Док се приближавʼо час повратка свети Уморни, тај сусрет вечно чекајући, Када ћемо рећи: вријеме је мрети Као што се каже: вријеме је кући. <div style="text-align:right;">'''Ј. Дучић.'''</div> </poem> </div> </div> == Извор == ''Српски књижевни гласник'', 16. јануар 1903. Књига -{VIII}-, број 2. Стр. 112. {{ЈВ-аутор|Јован Дучић|1943}} [[Категорија:Песме Јована Дучића]] 4lchqyzddja01q940q3z9nmnav4jfp9 148144 148142 2026-11-01T10:01:32Z Coaorao 19106 /* */ 148144 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= * | одељак= | аутор= Јован Дучић | година=1903 | белешке= }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> <center><font size="+2">*</font></center> <poem> Доћи ће и тренут побожни и свети Када ћемо једном, мирно чекајући, Рећи једно другом: вријеме је мрети. Као што се каже: вријеме је кући. У хоризонт празан гледајући тада, На ивици где се мрак и светлост дели, Замрзнуће мирно задња суза јада, Јада, што се никад, никад нисмо срели — У вечери топле тражећʼ једно друго Крај зелених река; или ноћ кад броди И док месечина непомично, дуго, Лежи хладна, бела, на заспалој води. Док се приближавʼо час повратка свети Уморни, тај сусрет вечно чекајући, Када ћемо рећи: вријеме је мрети Као што се каже: вријеме је кући. <div style="text-align:right;">'''Ј. Дучић.'''</div> </poem> </div> </div> == Види још == * [[Песме сунца/Сенке по води/Чекање|Чекање]] == Извор == ''Српски књижевни гласник'', 16. јануар 1903. Књига -{VIII}-, број 2. Стр. 112. {{ЈВ-аутор|Јован Дучић|1943}} [[Категорија:Песме Јована Дучића]] jjjespmzph4vacubynv31vfcob1cbd2