Женидба Марка Краљевића

<mediawiki xmlns="http://www.mediawiki.org/xml/export-0.11/" xmlns:xsi="http://www.w3.org/2001/XMLSchema-instance" xsi:schemaLocation="http://www.mediawiki.org/xml/export-0.11/ http://www.mediawiki.org/xml/export-0.11.xsd" version="0.11" xml:lang="sr">
  <siteinfo>
    <sitename>Викизворник</sitename>
    <dbname>srwikisource</dbname>
    <base>https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%93%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%B0_%D1%81%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B0</base>
    <generator>MediaWiki 1.48.0-wmf.1</generator>
    <case>first-letter</case>
    <namespaces>
      <namespace key="-2" case="first-letter">Медиј</namespace>
      <namespace key="-1" case="first-letter">Посебно</namespace>
      <namespace key="0" case="first-letter" />
      <namespace key="1" case="first-letter">Разговор</namespace>
      <namespace key="2" case="first-letter">Корисник</namespace>
      <namespace key="3" case="first-letter">Разговор с корисником</namespace>
      <namespace key="4" case="first-letter">Викизворник</namespace>
      <namespace key="5" case="first-letter">Разговор о Викизворнику</namespace>
      <namespace key="6" case="first-letter">Датотека</namespace>
      <namespace key="7" case="first-letter">Разговор о датотеци</namespace>
      <namespace key="8" case="first-letter">Медијавики</namespace>
      <namespace key="9" case="first-letter">Разговор о Медијавикију</namespace>
      <namespace key="10" case="first-letter">Шаблон</namespace>
      <namespace key="11" case="first-letter">Разговор о шаблону</namespace>
      <namespace key="12" case="first-letter">Помоћ</namespace>
      <namespace key="13" case="first-letter">Разговор о помоћи</namespace>
      <namespace key="14" case="first-letter">Категорија</namespace>
      <namespace key="15" case="first-letter">Разговор о категорији</namespace>
      <namespace key="100" case="first-letter">Аутор</namespace>
      <namespace key="101" case="first-letter">Разговор о аутору</namespace>
      <namespace key="102" case="first-letter">Додатак</namespace>
      <namespace key="103" case="first-letter">Разговор о додатку</namespace>
      <namespace key="250" case="first-letter">Page</namespace>
      <namespace key="251" case="first-letter">Page talk</namespace>
      <namespace key="252" case="first-letter">Index</namespace>
      <namespace key="253" case="first-letter">Index talk</namespace>
      <namespace key="710" case="first-letter">TimedText</namespace>
      <namespace key="711" case="first-letter">TimedText talk</namespace>
      <namespace key="828" case="first-letter">Модул</namespace>
      <namespace key="829" case="first-letter">Разговор о модулу</namespace>
      <namespace key="1728" case="first-letter">Догађај</namespace>
      <namespace key="1729" case="first-letter">Разговор о догађају</namespace>
    </namespaces>
  </siteinfo>
  <page>
    <title>Женидба Марка Краљевића</title>
    <ns>0</ns>
    <id>10113</id>
    <revision>
      <id>148155</id>
      <parentid>60686</parentid>
      <timestamp>2026-11-02T17:40:05Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>Coaorao</username>
        <id>19106</id>
      </contributor>
      <comment>/* */</comment>
      <origin>148155</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="16097" sha1="iq99juczko9f2sj1ojuux9zmoeavdky" xml:space="preserve">Сједе Марко за вечеру с мајком,&lt;br&gt;
Стаде мати Марку бесједити:&lt;br&gt;
&quot;О мој синко, Краљевићу Марко!&lt;br&gt;
&quot;Већ је твоја остарјела мајка,&lt;br&gt;
&quot;Не може ти приправљат' вечере,&lt;br&gt;
&quot;А не може служит' мрка вина,&lt;br&gt;
&quot;А не може лучем свијетлити:&lt;br&gt;
&quot;Ожени се, мој премили сине,&lt;br&gt;
&quot;Да замјену стечем за живота.&quot;&lt;br&gt;
Вели Марко остарилој мајци:&lt;br&gt;
&quot;Ој Бога ми, моја стара мајко!&lt;br&gt;
&quot;Прошао сам девет краљевина,&lt;br&gt;
&quot;И десету Турску царевину;&lt;br&gt;
&quot;Ђе ја нађох за мене ђевојку,&lt;br&gt;
&quot;Онђе нема за те пријатеља:&lt;br&gt;
&quot;Ђе ја нађох за те пријатеља,&lt;br&gt;
&quot;Онђе нема за мене ђевојке,&lt;br&gt;
&quot;Осим једну, моја стара мајко,&lt;br&gt;
&quot;А под двором краља Шишманина,&lt;br&gt;
&quot;Мати моја, у земљи Бугарској,&lt;br&gt;
&quot;Ја је нађох на води чатрњи,&lt;br&gt;
&quot;Кад је виђех, моја стара мајко!&lt;br&gt;
&quot;Око мене трава окрену се.&lt;br&gt;
&quot;Ено, мати, за мене ђевојке,&lt;br&gt;
&quot;Ено за те добра пријатеља;&lt;br&gt;
&quot;Спреми мене танке брашњенице,&lt;br&gt;
&quot;Да ја идем просити ђевојку.&quot;&lt;br&gt;
Стара мати једва дочекала,&lt;br&gt;
Та не чека док јутро осване,&lt;br&gt;
Већ му гради шећерли колаче&lt;br&gt;
Кад у јутру јутро освануло,&lt;br&gt;
Спреми Марко себе и Шарина,&lt;br&gt;
Па наточи тулумину вина,&lt;br&gt;
Објеси је о седлу Шарину,&lt;br&gt;
С другу страну топузину тешку,&lt;br&gt;
Па посједе помамна Шарина,&lt;br&gt;
Оде право у земљу Бугарску,&lt;br&gt;
Б'јелу двору краља Шишманина.&lt;br&gt;
Далеко га краљу угледао,&lt;br&gt;
Мало ближе пред њег' ишетао:&lt;br&gt;
Руке шире, у лице се љубе,&lt;br&gt;
За јуначко питају се здравље;&lt;br&gt;
Слуге вјерне коње приватише,&lt;br&gt;
Одведоше у подруме доње,&lt;br&gt;
Краљу Марка на бијелу кулу,&lt;br&gt;
За готову софру засједоше,&lt;br&gt;
Па стадоше мрко пити вино&lt;br&gt;
А када се понапише вина,&lt;br&gt;
Марко скочи на ноге лагане,&lt;br&gt;
Капу скида. до земље се свија,&lt;br&gt;
Он у краља запроси ђевојку,&lt;br&gt;
Краљ је даде, не рече ријечи.&lt;br&gt;
Док постави прстен и јабуку,&lt;br&gt;
И пореза рухо на ђевојку.&lt;br&gt;
И дарива свасти и пунице,&lt;br&gt;
Даде Марко три товара блага.&lt;br&gt;
Одгодио до мјесеца дана,&lt;br&gt;
Док отиде бијелу Прилипу&lt;br&gt;
И покупи кићене сватове.&lt;br&gt;
Бесједи му ђевојачка мајка:&lt;br&gt;
&quot;О мој зете, од Прилипа Марко!&lt;br&gt;
&quot;Немој водит' туђина ђевера,&lt;br&gt;
&quot;Већ јал' брата, јали братучеда:&lt;br&gt;
&quot;Ђевојка је одвише лијепа,&lt;br&gt;
&quot;Бојимо се големе срамоте.&quot;&lt;br&gt;
Ту је ноћцу преноћио Марко,&lt;br&gt;
Па у јутру опреми Шарина,&lt;br&gt;
Оде право бијелу Прилипу.&lt;br&gt;
Кад је био до Прилипа града,&lt;br&gt;
Далеко га мати опазила,&lt;br&gt;
Мало ближе пред њег' ишетала,&lt;br&gt;
Руке шири, у лице га љуби,&lt;br&gt;
Марко мајку у бијелу руку.&lt;br&gt;
Пита мајка Краљевића Марка:&lt;br&gt;
&quot;О мој сине, Краљевићу Марко!&lt;br&gt;
&quot;Јеси л' мене мирно путовао?&lt;br&gt;
&quot;Јеси л' мене снаху испросио?&lt;br&gt;
&quot;Мене снаху, себе вјерну љубу&quot;&lt;br&gt;
Рече Марко остарилој мајци:&lt;br&gt;
&quot;Јесам, мати, мирно путовао,&lt;br&gt;
&quot;И ђевојку себе испросио,&lt;br&gt;
&quot;Потрошио три товара блага,&lt;br&gt;
&quot;И кад пођох двору бијеломе,&lt;br&gt;
&quot;Рече мени ђевојачка мајка:&lt;br&gt;
&quot;&quot;О мој зете, Краљевићу Марко!&lt;br&gt;
&quot;&quot;Немој водит' туђина ђевера,&lt;br&gt;
&quot;&quot;Већ јал' брата, јали братучеда:&lt;br&gt;
&quot;&quot;Ђевојка је одвише лијепа,&lt;br&gt;
&quot;&quot;Бојимо се големе срамоте.&quot;&quot;&lt;br&gt;
&quot;А ја, мати, брата не имадем,&lt;br&gt;
&quot;Брата немам, братучеда немам.&quot;&lt;br&gt;
Вели њему остарила мајка:&lt;br&gt;
&quot;О мој сине, од Прилипа Марко!&lt;br&gt;
&quot;За то немај бриге николико,&lt;br&gt;
&quot;Већ начини једну ситну књигу,&lt;br&gt;
&quot;Те је пошљи дужду од Млетака,&lt;br&gt;
&quot;Нек ти пође на кумство вјенчано,&lt;br&gt;
&quot;Нек поведе пет стотина свата,&lt;br&gt;
&quot;Другу шаљи Земљићу Стјепану,&lt;br&gt;
&quot;Да ти буде ђевер код ђевојке,&lt;br&gt;
&quot;Нек поведе свата пет стотина,&lt;br&gt;
&quot;Па се не бој никакве срамоте.&lt;br&gt;
Када Марко разумијо р'јечи,&lt;br&gt;
Онда своју послушао мајку,&lt;br&gt;
Он начини књиге на кољену,&lt;br&gt;
Једну шаље дужду Млетачкоме,&lt;br&gt;
Другу побру Земљићу Стјепану&lt;br&gt;
Мало време за тим постојало,&lt;br&gt;
Ал' ето ти дужда од Млетака,&lt;br&gt;
Са њим иде пет стотина свата;&lt;br&gt;
Дужде оде на танану кулу,&lt;br&gt;
А сватови у поље широко;&lt;br&gt;
Мало за тим, ето и Стјепана,&lt;br&gt;
И он води пет стотина свата&lt;br&gt;
Састаше се на кули тананој,&lt;br&gt;
Те се мрка понапише вина.&lt;br&gt;
Одатле се свати подигоше,&lt;br&gt;
Отидоше у земљу Бугарску,&lt;br&gt;
Право двору краља Шишманина&lt;br&gt;
Лијепо их краљу дочекао&lt;br&gt;
Воде коње у подруме доње,&lt;br&gt;
А јунаке на бијеле куле;&lt;br&gt;
Придржа их три бијела дана,&lt;br&gt;
Починуше коњи и јунаци&lt;br&gt;
Кад четврто јутро освануло,&lt;br&gt;
Повикаше кићени чауши.&lt;br&gt;
&quot;Азурала, кита и сватови!&lt;br&gt;
&quot;Кратки данци, а дуги конаци,&lt;br&gt;
&quot;Хоће нам се дома застарати.&quot;&lt;br&gt;
Краљ изнесе господске дарове:&lt;br&gt;
Ком јаглука, коме бошчалука,&lt;br&gt;
Куму даде од злата синију,&lt;br&gt;
А ђеверу од злата кошуљу&lt;br&gt;
И даде му коња и ђевојку;&lt;br&gt;
Још ђеверу краље говораше&lt;br&gt;
&quot;Ето тебе коња и ђевојке&lt;br&gt;
&quot;До Маркова двора бијелога,&lt;br&gt;
&quot;Подај Марку лијепу ђевојку,&lt;br&gt;
&quot;На част тебе коњиц од мејдана&quot;&lt;br&gt;
Дигоше се кићени сватови&lt;br&gt;
Путовати уз поље Бугарско&lt;br&gt;
Ђе је срећа, има и несреће&lt;br&gt;
Дуну вјетар у пољу широку,&lt;br&gt;
Те подиже дувак на ђевојци,&lt;br&gt;
Указа се лице у ђевојке,&lt;br&gt;
Виђе лице дужде од Млетака,&lt;br&gt;
Од муке га глава забољела,&lt;br&gt;
Једва чека, кад ће ноћца доћи&lt;br&gt;
Кад сватови на конак падоше,&lt;br&gt;
Тад' пошета дужде од Млетака&lt;br&gt;
До чадора Земљића Стјепана,&lt;br&gt;
Па Стјепану тихо говораше:&lt;br&gt;
&quot;О ђевере, Земљићу Стјепане!&lt;br&gt;
&quot;Дај ти мене твоју милу снаху&lt;br&gt;
&quot;Једну ноћцу за вјерну љубовцу,&lt;br&gt;
&quot;Ево тебе једна чизма блага,&lt;br&gt;
&quot;Мој Стјепане, жутијех дуката&quot;&lt;br&gt;
Вели њему Земљићу Стјепане&lt;br&gt;
&quot;Шути, дужде, окаменио се!&lt;br&gt;
&quot;Пало ти је на ум погинути?&quot;&lt;br&gt;
Поврати се дужде од Млетака.&lt;br&gt;
Кад су били на другом конаку,&lt;br&gt;
Шета дужде бијелу чадору,&lt;br&gt;
Па говори Земљићу Стјепану:&lt;br&gt;
&quot;Дај, Стјепане, твоју милу снаху&lt;br&gt;
&quot;Једну ноћцу за вјерну љубовцу,&lt;br&gt;
&quot;Ево тебе двије чизме блага,&lt;br&gt;
&quot;Мој Стјепане, жутијех дуката&quot;&lt;br&gt;
Стјепан њему горко одговори:&lt;br&gt;
&quot;Иди, дужде, изгубио главу!&lt;br&gt;
&quot;Како ће се обљубити кума!&quot;&lt;br&gt;
Поврати се дужде под чадора.&lt;br&gt;
Кад су били на трећем конаку,&lt;br&gt;
Иде дужде ђеверу Стјепану:&lt;br&gt;
&quot;Дај, ђевере, твоју милу снаху&lt;br&gt;
&quot;Једну ноћцу за вјерну љубовцу,&lt;br&gt;
&quot;Ево тебе три чизме дуката.&quot;&lt;br&gt;
Превари се Земљићу Стјепане&lt;br&gt;
На три чизме жутијех дуката,&lt;br&gt;
Даде дужду своју снаху милу.&lt;br&gt;
Узе њему три чизме дуката,&lt;br&gt;
А дужд куму за бијелу руку,&lt;br&gt;
Одведе је под чадоре своје,&lt;br&gt;
Па је куми тихо бесједио&quot;&lt;br&gt;
&quot;Сједи доље, моја мила кумо!&lt;br&gt;
&quot;Да с' грлимо и да с' милујемо.&quot;&lt;br&gt;
Вели њему Бугарка ђевојка&lt;br&gt;
&quot;Болан куме, дужде од Млетака!&lt;br&gt;
&quot;Под нам' ће се земља провалити,&lt;br&gt;
&quot;А више нас небо проломити,&lt;br&gt;
&quot;Како ће се кума миловати?&quot;&lt;br&gt;
Рече ријеч дужде од Млетака&lt;br&gt;
&quot;Ој не лудуј, моја мила кумо!&lt;br&gt;
&quot;Ја сам до сад девет обљубио,&lt;br&gt;
&quot;Кумо моја! кума крштенијех,&lt;br&gt;
&quot;А вјенчане двадест и четири;&lt;br&gt;
&quot;Ни једном се земља не провали,&lt;br&gt;
&quot;Нит' се небо више нас проломи;&lt;br&gt;
&quot;Већ ти сједи, да се милујемо.&quot;&lt;br&gt;
А ђевојка куму говораше:&lt;br&gt;
&quot;А мој куме, дужде од Млетака!&lt;br&gt;
&quot;Мене стара проклињала мајка,&lt;br&gt;
&quot;Да не љубим брадата јунак,&lt;br&gt;
&quot;Већ јунака млада голобрада,&lt;br&gt;
&quot;Као што је Краљевићу Марко.&quot;&lt;br&gt;
Кад то чуо дужде од Млетака,&lt;br&gt;
Он бербере хитре добавио,&lt;br&gt;
Један мије, други браду брије;&lt;br&gt;
Поклања се лијепа ђевојка,&lt;br&gt;
Купи браду, у јаглук завија.&lt;br&gt;
Па бербере дужде изгонио,&lt;br&gt;
Својој куми тихо бесједио:&lt;br&gt;
&quot;Сједи доље, моја мила кумо.&quot;&lt;br&gt;
А Бугарка њему бесјеђаше:&lt;br&gt;
&quot;А мој куме, дужде од Млетака!&lt;br&gt;
&quot;Ако чује Краљевићу Марко,&lt;br&gt;
&quot;Обоје ћем' изгубити главе.&quot;&lt;br&gt;
Вели дужде лијепој ђевојци:&lt;br&gt;
&quot;Сједи доље, немој лудовати!&lt;br&gt;
&quot;Ено Марка на среди сватова,&lt;br&gt;
&quot;Ђе је бијел чадор разапео,&lt;br&gt;
&quot;На чадору јабука од злата,&lt;br&gt;
&quot;У јабуци два камена драга,&lt;br&gt;
&quot;Те се види до полу сватова;&lt;br&gt;
&quot;Већ ти сједи, да се милујемо.&quot;&lt;br&gt;
Рече њему лијепа ђевојка:&lt;br&gt;
&quot;Стани мало, мој предраги куме!&lt;br&gt;
&quot;Док изиђем пред чадоре б'јеле,&lt;br&gt;
&quot;Да погледам небу под облаке,&lt;br&gt;
&quot;Ил' је ведро, или је облачно.&quot;&lt;br&gt;
Кад изиђе млада пред чадоре,&lt;br&gt;
Виђе чадор Краљевића Марка,&lt;br&gt;
Заигра се млада низ сватове,&lt;br&gt;
Кано јелен од године дана,&lt;br&gt;
До чадора Краљевића Марка.&lt;br&gt;
Марко лег'о санак боравити,&lt;br&gt;
А ђевојка стаде више њега,&lt;br&gt;
Рони сузе од бијела лица,&lt;br&gt;
Кад се прену Марко Краљевићу,&lt;br&gt;
Онда рече Бугарци ђевојци:&lt;br&gt;
&quot;Хорјаткињо, Бугарка ђевојко!&lt;br&gt;
&quot;Зар не може мене причекати&lt;br&gt;
&quot;Док дођемо до бијела двора&lt;br&gt;
&quot;И ришћански закон савршимо?&quot;&lt;br&gt;
Привати се сабље оковане.&lt;br&gt;
Поклони се лијепа ђевојка,&lt;br&gt;
Па говори Краљевићу Марку:&lt;br&gt;
&quot;Господару, Краљевићу Марко!&lt;br&gt;
&quot;Ја нијесам рода хорјатскога,&lt;br&gt;
&quot;Већ једнога рода господскога,&lt;br&gt;
&quot;Ти са собом водиш хорјатине:&lt;br&gt;
&quot;Хорјатина кума и ђевера;&lt;br&gt;
&quot;Продаде ме Земљићу Стјепане&lt;br&gt;
&quot;Дужду куму за три чизме блага;&lt;br&gt;
&quot;Ако ми се, Марко, не вјерујеш,&lt;br&gt;
&quot;Ево браде дужда од Млетака.&quot;&lt;br&gt;
Па просипа браду из јаглука.&lt;br&gt;
Када виђе Краљевићу Марко,&lt;br&gt;
Он ђевојци бјеше говорио:&lt;br&gt;
&quot;Сједи доље, лијепа ђевојко,&lt;br&gt;
&quot;У јутру ће потражити Марко.&quot;&lt;br&gt;
Па он леже санак боравити.&lt;br&gt;
Када свану и ограну сунце,&lt;br&gt;
Уста Марко на ноге лагане,&lt;br&gt;
И пригрну ћурак наопако,&lt;br&gt;
А у руку топузину тешку,&lt;br&gt;
Оде право куму и ђеверу,&lt;br&gt;
Те он њима добро јутро даје:&lt;br&gt;
&quot;Добро јутро, куме и ђевере!&lt;br&gt;
&quot;Ој ђевере! камо твоја снаша?&lt;br&gt;
&quot;А ти куме! камо твоја кума?&quot;&lt;br&gt;
Шути ђевер, ништа не говори,&lt;br&gt;
Проговори дужде од Млетака:&lt;br&gt;
&quot;О мој куме, Краљевићу Марко!&lt;br&gt;
&quot;Сад су људи свакојаке ћуди,&lt;br&gt;
&quot;Сад се није ни нашалит' с миром.&quot;&lt;br&gt;
Вели њему Краљевићу Марко:&lt;br&gt;
&quot;Зла ти шала, дужде од Млетака!&lt;br&gt;
&quot;Није шала обријана брада!&lt;br&gt;
&quot;Камо тебе брада јучерања?&quot;&lt;br&gt;
Још му ћаше дужде говорити,&lt;br&gt;
Ал' не даде Краљевићу Марко.&lt;br&gt;
Ману сабљом, откиде му главу.&lt;br&gt;
Побјеже му Земљићу Стјепане,&lt;br&gt;
Стиже њега Краљевићу Марко,&lt;br&gt;
И њега је сабљом ударио,&lt;br&gt;
Од једнога двојицу огради.&lt;br&gt;
Па се врати натраг до чадора,&lt;br&gt;
Те опреми себе и Шарина.&lt;br&gt;
Подиже се кита и сватови,&lt;br&gt;
Здрав' одоше бијелу Прилипу.

{{Википедија|Женидба Марка Краљевића}}

[[Категорија:Српске епске народне песме]]
[[Категорија:Циклус песама о Марку Краљевићу]]</text>
      <sha1>iq99juczko9f2sj1ojuux9zmoeavdky</sha1>
    </revision>
  </page>
  <page>
    <title>Градови и химере (1930)/Прво писмо из Грчке</title>
    <ns>0</ns>
    <id>61716</id>
    <revision>
      <id>148152</id>
      <parentid>148128</parentid>
      <timestamp>2026-11-02T15:30:06Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>Coaorao</username>
        <id>19106</id>
      </contributor>
      <comment>/* */ Проверено</comment>
      <origin>148152</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="91590" sha1="abr3c486xx2c10sz60ut1p5ujph6nnd" xml:space="preserve">{{Квалитет|100%}}{{Навигација глава
| [[Јован Дучић]]
| [[Градови и химере (1930)|Градови и химере]] (1930)
|
| [[Градови и химере (1930)/Писмо из Италије|Писмо из Италије]]
| Прво писмо из Грчке
| [[Градови и химере (1930)/Писмо из Шпаније|Писмо из Шпаније]]
}}

&lt;center&gt;&lt;font size=&quot;+2&quot;&gt; Прво писмо из Грчке. &lt;/font&gt;&lt;/center&gt;
&lt;center&gt;&lt;div style=&quot;text-indent:0%; width:90%; text-align:justify&quot; &gt;

{{right|''ДЕЛФИ, априла 19**''}}

{{gap}}Подне ме је срело изненада, као што вас сретне човек који наједном искрсне из шуме. То је било на великом путу пред самом Херонејом.&lt;br /&gt;
{{gap}}Пут је био румен од јучерашњих киша, а у даљини је био сав крвав. Парнас облачни и громовни држи у зениту своје две сунчане куле. По падинама његовим котрљају се облаци од олова и леда, и прете новим кишама и тучама. Хеликон, по којем је Хезиод пасао своје свилене овце, стоји као кристална палата ни на небу ни на земљи. Виде се издалека у једној страни мршава беотијска стада, ситна као пужеви, растурена по трави која је избила те ноћи. Нигде никог. У небу је нагло пролазио један висок облак пун ватре, и брзо се изгубио на југу. Ласте, које су тако грлате у оваквој немој пустоши, бацају из себе хиљаде звучних и сјајних конаца.&lt;br /&gt;
{{gap}}Одједном се појави на једној падини, увек окренут далекој тачци видика, стари херонејски Лав, са слепим зеницама, сâм и замрзао у свом тамном граниту. Зури пред мртвим пределом, и слепим очима више слуша него што гледа. Он није леп него страшан. У његовом ставу има више пркоса него бола. Као да хоће да каже: у људима је смртно само оно што је у њима људско, а вечно живи само оно што је у њима лавовско… Ова архаичка наказа не изазива дивљење него страх; и више прети него што оплакује. Као да на овом страшном бојишту није било ни победиоца ни побеђених. Јер једни који су одавде однели све трофеје, оставили су овде све ловоре.&lt;br /&gt;
{{gap}}Овај је херонејски гранитни Лав можда најжалоснији белег који се налази на једном раскршћу историје. Јер ово поље, једно од највећих у грчкој земљи, некад славно са својих ружа и љиљана, и својих ириса и асфодела, постало је најзад гробницом грчке слободе, грчке државне независности, и најзад ненадмашне грчке културе старог века. Овде је Атину и Тебу победио македонски краљ Филип у један дан који је био најтрагичнији дан људске повести. Видео сам много предела на свету где су решаване велике судбине. Ни једно од тих бојишта није језивије од ове сунчане равнице, недалеко од Хеликона, и у самом подножју Парнаса. Каква коб и каква иронија: с ону страну једне тамне планине, стајао је тај дан индиферентно на свом престолу Аполон, с громом у руци, у својим Делфима… Атињани су своје мртве однели одавде у Атину где им је Демостен, велики пророк те коби, и сâм војник и борац код Херонеје, одржао чемерни посмртни говор. А Тебанци су своје хероје сахранили овде, на месту пораза, у једну заједничку раку, и на њу поставили овог страшног гранитног Лава као језиву реч: да је често довољан један дан и један кобан човек да погаси сва светила људска на земљи. Филип је овде победио саму Минерву која је још од хомерског доба чувала на Акрополису народ који је био највеће чудо људског соја. Победа на Херонеји је равна победи тмине над сунцем. Веће и дубље гробнице није било на земљи, него што је ова где још стоји црни гранитни Лав, сада толико усамљен у овом пољу и на овом свету.&lt;br /&gt;
{{gap}}Филип је победио, али кога? Атињане што су победили персијске цареве који су владали највећим царством на земљи, небројним покрајинама од Кавказа до у средину Африке. Ученик трогодишњи Аристотелов, краљевић Александар, као младић у шеснаестој години, био је лично победилац Тебанаца. У једном налету сломио је некадашње чете Епаминонде које су имале хегемонију у једно време над целом грчком отаџбином; и потукао целу тебанску легију коју дотле нико није победио. Млади краљевић се овде напио из чаше у којој је слава била помешана с људском крвљу, и од које се нико није отрезнио! Атина и Теба, први и најјачи отпор македонске најезде, лежали су овде на херонејском пољу у заједничкој локви крви.&lt;br /&gt;
{{gap}}Филип и Александар су били, одиста, највећи рушиоци у историји. Први је разорио независност Грчке која је била најкултурније друштво на свету; а други је разорио Персију која је до тог доба била највећа организација на земљи. Истина, у Грчкој је већ било расуло и растројство у целом животу, и чекао се само први ударац. А у сатрапској Персији је био толики раздор међу великашима, да се чекао само први непријатељ. А после овог великог разорења, два победиоца су се изгубили у једној епопеји у којој има више блеска него поноса, и више чуда него лепота.&lt;br /&gt;
{{gap}}Први пут су код Херонеје Атињани и Тебанци били овако везали своју судбину. Никад међу њима није било везе срца ни духа. Атињани су увек презирали људе из ове Беотије. Најпре зато што су за време персијске најезде били Тебанци на страни грчког непријатеља; и док се Ескил борио на Саламини, Пиндар је у Теби препоручивао неутралност… Али су људе из Беотије мрзели Атињани највећма због њихове грубости и ситног духовног живота. Међутим, овде је Аскра дала великог Хезиода, Теба је имала Пиндара којег је цео грчки свет сматрао божанственим, а доцније је Херонеја родила Плутарха који је грчке врлине истакао као моралне вредности равне римским. Истина, учешће овог народа у грчкој мисли било је свега у томе. Теба је имала још само једног историчара Анаксиса и једног сликара Аристида, али су обојица били брзо заборављени. Ни Пиндар није рођен у самој Теби. — Али није тебанска величина била у стварима идеја. Било је овде врлина какве нису ни Атињани имали. Атињани су били филозофи, Спартанци су били солдати, а Тебанци су били витезови. Епаминонда је био велики војсковођа али и велики мудрац-питагорист. Као војсковођа био је идеал свих генерала до доба Јулија Цезара. Али као морална личност, он то остаје и данас, и никому није раван међу великим војницима античког грчког света. Оличење патриоте у највећем смислу, нешто невиђено у хелинском народу. Као господар Тебе, он је био други Марко Аурелије, филозоф и владар, значи идеал свих векова. Његов друг Пелопидас вратио је Теби демократију коју су јој оборили Спартанци, а Епаминонда је вратио слободу свима грчким државама, уништивши спартанску хегемонију.&lt;br /&gt;
{{gap}}Теба је одиста имала само једно кратко доба блеска и славе. Цела историја у два листа и у два велика имена. Ни већих политичких идеја, ни иначе друкчег патриотизма него локалног, ни културе друкче него пролазне. Али кад се узме да је овај град био увек зависан од других грчких држава, необорива и огромна слава било је доба Епаминонде које вреди целе једне културе. Корнелиус Непос је добро рекао: «Ово је доказ да један човек може да вреди више него једна држава». Епаминонда је командовао највећим бројем четâ које је икад грчки народ извео на бојиште. Али за атинске филозофе то није било довољно. Они се нису дивили оружју. И Тројански рат је опевао Хомер већма као један љубавни роман него војнички успех. У свакој слави може бити још нечег туђег и случајног, и само велики писци и уметници могу имати славу која је чиста и недељива. Зато су и за своју победу на Акрополису подигли Атињани храмове боговима а не споменике грчком оружју.&lt;br /&gt;
{{gap}}Било је у Теби још нешто достојно обожавања: њихова тебанска легија, свештена чета коју је инспирисао Зевс а помагао Херкул. Ти су војници били заклети хероју Јолаису да ће умирати само на његов начин: с раном добивеном само у груди. Били су као неки калуђери-војници, везани божанским концем један за другог. У Теби је постојао култ пријатељства какав је другде постојао само у књигама Платона, Аристотела, Емпедокла или Теогниса из Мегаре. Сјајни Епаминонда и Пелопидас борили су се у биткама састављених штитова. Епаминонда је био питагорист, а Питагора је од пријатељства био направио свештену доктрину. Кажу да су у Теби правили празнике пријатељства, као на Родосу празнике Сунцу, или у Елеузису празнике Земљи, а у Атини празнике Мудрости! — Само епско српско побратимство било је слично тебанском. Са Милошем Обилићем отишли су Милан Топлица и Иван Косанчић да умру не више као војводе него само као побратими… У завету тебанских побратима била је највећа реч частољубља која се видела међу људима. Софокле каже: «Теба са седам капија је једино место где смртни људи рађају богове.» Једино овај песник атински оставља овакво ретко мишљење о Тебанцима.&lt;br /&gt;
{{gap}}Много сам пута пролазио кроз стару Тебу, која је недалеко од овог поља. Некад град са седам врата, са зидовима чији су каменови слагани уз звуке лире Амфиона да би били хармонични. Историја овог града је малена, али је његова легенда лепша и од атинске, и од легенде ма којег другог града! Предвођен једном кравом коју су му богови дали за вођу, први краљ Кадмос је застао онде где је она легла уморна и ту подигао Тебу. Ту је убио и аждају на неком извору, као што је Аполон убио змаја-жену на извору Касталије, која и сад тече у Делфима. Посејавши зубе од тог звера по пољу, поникоше оружани гиганти који исти час поубијаше један другог. Остадоше само петорица који изродише Тебанце, међу којима и претке несрећног краља Едипа… Какав раскош визије и речитости! Зар није оваква легенда виша од једног града? Грчки народ није оставио ни педаљ земље без његове легенде. Према таквом случају цео други свет изгледа без љубави за земљу и без везе са божанством. Величина једног народа, одиста, није у његовој историји, него у његовој легенди. Стварају само они народи који имају легенде, јер историја није довољна. Историја без легенде је убога, и кад је највећа.&lt;br /&gt;
{{gap}}Синоћ, ходећи по старом камењу Тебе, гледао сам залазак сунца над овим градом по стотину пута рушеном до темеља. У пољу се дижу брегови који имају облике ноћних привиђења. Они су горели према вечерњем сунцу као упаљени шатори. По пољу и по брдима била је борба између светлости и мрака, где су пламенови један другог прождирали, као гиганти из поменуте легенде. Сваки грчки град има своје посебно сунце и месечину; али Теба има осветљење које не наличи ни на какво друго на земљи. Месечина у Теби, то је једна слава овог града. Кад се Кадмос женио кћерком бога Ареса и богиње Афродите, божанском Хармонијом, која је грчки народ научила музици, певале су овде на свадби музе са Хеликона своје нежне контилене, а богови донели свадбене дарове за невесту: пеплос који је везла Минерва, и ђердан који је исковао Хефаистос. И кћи ове краљице, лепа Семеле, родила је овде бога Бахуса.&lt;br /&gt;
{{gap}}Па ипак има нечег невеселог у овом пределу где се родио бог радости. Најтрагичније мотиве старе трагедије узели су атински песници одавде. Језива анатема пала је овде на злосрећну лозу Едипову. И зато кад у Теби падне помрчина, изгледа да на небу није остало више ни једно небеско тело да засија у овом простору. А кад најзад одете из Тебе, изгледа вам да нико тамо неће остати да преноћи ту мртву и глуху ноћ. Дан и ноћ су у Теби највећи апсурдуми белог и црног који постоје на свету.&lt;br /&gt;
{{gap}}Сатима сам остао код Херонеје.&lt;br /&gt;
{{gap}}Безмерно је ово поље од падина Парнаса до некадањег језера Копаиса. Језеро је сад исушено; ја сам био у последњој генерацији која се огледнула у његовим водама. — Беотијски април има сјај и мирноћу атинске јесени. Док је Хеликон сав у сребру, врхови су Парнаса румени као врхови Етне. Небо је светло али студено. Планине су овде пуне магле и грмљавине; то је алпијски крај бачен на исток. По херонејском пољу и од румених облака пада црна сенка.&lt;br /&gt;
{{gap}}Филип је после свршене битке ишао овим пољем посрћући пијан од вина и славе. Најкрволочнија сујета једног човека била је остварена. Теба је била побеђена, а његов син ће је доцније разорити и изгорети. Тебанску легију је Филип нашао целу у једној локви крви; сваки херој је имао рану само на грудима. Кажу да се варварски краљ заплакао од дивљења. Македонске фаланге су овде победиле, али су се вратиле односећи у очима страх од мртвих.&lt;br /&gt;
{{gap}}Они су пали, али не као смртни људи него као млада божанства; и не од оружја него од анатеме. У овој Беотији све је било неизмерно трагично, јер је било велико: и Теба са својим зидовима које су рушиле све војске старог и средњег века, и Херонеја који је најсвирепији спомен на слободу и на отаџбину. — Из сваког џбуна на Херонеји певали су хиљаду ситних гласова, и јата шева, сва румена, у сврдлу узлетала у сунце. У Теби су синоћ цела јата дивљих патака, на путу за север, бацала свој крик у неми ваздух античке вечери. Над Едиповим градом лепршају светла платна неба у распусној светлости; било је пуно птичјих гласова ту где се извршила највећа освета божанског над човечанским. Нема, међутим, нигде овакво сунце које учини да се сви ти ужаси тако лако забораве, и да људске судбине изгледају тако ништавне пред догађајима у природи и у лепоти једног априлског дана.&lt;br /&gt;
{{gap}}Победе у античком свету не изгледају да су биле сразмерне броју војника који су се борили међу собом. Чак ни по релативном броју губитака. Изгледа скоро смешно кад читамо Херодота и Плутарха и Цезара, а наиђемо на бројеве жртава у једном боју пресудном, у најважнијим биткама старог века. Херодот каже да су Грци на Маратону изгубили стотину деведесет и два војника, али да су ипак поразили Даријуса, и однели победу Европе над Азијом… Плутарх каже да је Александар у битци на Гранику изгубио свега сто и двадесет војника, у битци на Исису пет стотина, а у страшној битци на Арбалесу хиљаду и пет стотина, и да је тиме Персија, најјача држава на земљи, била коначно сатрвена и заузета… Јулије Цезар пише сам у својим коментарима да је у великој битци на Фарсали у Тесалији изгубио свега две стотине људи, у што се не може сумњати; а у тој битци је решена судбина Рима и републике… Ни у битци овде код Херонеје губитци нису били велики, кад су Атињани могли све своје мртве однети собом у Атину да их сахране на Керамикону, гробљу атинском. За Тебанце се зна да су у гробницу, над којом су поставили свог гранитног Лава, закопали својих хиљаду бораца. А овде је решена судбина једне расе, а не само једног режима или државе…&lt;br /&gt;
{{gap}}Овај мали број губитака не долази отуд што су антички генерали били гори или бољи него данашњи. Читајући Ксенофона јасно се види како је тај философ био у Азији истовремено и одличан стратег, и да су и друге војсковође биле веште у свима родовима оружја. Није недостајало ни крволоштво хришћанских народа; напротив, антички рат је био немилосрдан: рушени су градови, продавани грађани као робови, а сва имања постајала својином непријатеља. Али су ови случајеви великих бојева са малим бројем жртава разумљиви чисто психолошки. Побеђивало се у свима горњим биткама не снагом нападача него моралним стањем противника. И Персија на Арбалесу, и Грчка на Херонеји биле су побеђене пре прве капи крви, својом сопственом слабошћу и расулом у држави; и на Фарсали је Помпеј побеђен само генијем Цезара. Краљ Лидије, богати Крезуз, како прича Ксенофон, бранио је своју утврђену Сузу не може бити лабавије, јер је свој пораз сматрао сигурнијим него сваки отпор. — Тада су војске водили философи. Они су знали за средства која су изван моћи оружја. У животу се побеђује на два начина: или својом снагом, или слабошћу противника.&lt;br /&gt;
{{gap}}Грчка раса је била увек изванредно савитљива и брза на опоравак. Она је свагда црпела своју снагу у нарочитим и чисто расним средствима за живот; можда најмање у оружју. Црпела је у културној надмоћи, несравњивој присебности, у ведрини која је долазила од њеног неба и њене вере, чак и у свом лукавству које је било увек бодро пред замкама и сплеткама непријатеља. Осим тога, Атина је имала увек свог једног великог човека за један свој велики тренутак. Сви ови огромни расни оклопи попуцали су само кад се јавио Филип, како га је већ навестио био Демостен. Борба није више била између једнаких ни једнако решљивих. Да су на Херонеји победили Атињани, растројена Атина би можда поново изишла из победе подмлађена, јер је велика победа увек једна нова младост. Али изгубивши ову битку, у њеној судбини се јавља сада Филип опаснији од Ксеркса. Демостен је говорио: «Није довољно Филипу да Атину потчини, него да је уништи». А после пораза, није више било лека за једно морално пропало друштво. Пелопонески рат је почео, а македонска најезда продужила атинску пропаст; римска окупација ће најзад доћи као природна последица. Народе може други само да победе; али народи једино сами себе могу да упропасте.&lt;br &gt;
{{gap}}У грчким градовима има сад две врсте грађана: бојажљиви апостоли за отпор и борбу, али и дрски партизани македонски. Није се више бирало између атинске демокрације и спартанске аристокрације, него између олигархије македонске или, кратко македонских гувернера и гарнизона… Један велики атински беседник, Фокијон, славан генерал, ућуткује Демостена на Пниксу: «Или победимо, ако смо јачи; или слушајмо, ако смо слабији.» Ништа се више не оставља на историјску правду, на геније расе, на срећу случаја, на достојанство државе. Вера у себе постаје опасност за отаџбину! На каменој трибуни на Пниксу, генијални Демостен позива на борбу, а продани Ескинес на покорност; а једна иста пометена и бестидна гомила кличе и једном и другом. Било је све свршено. Кратко затим, свештени савез хелински, амфиктионске скупштине, губе национални карактер од кад краљ и странац добија у њима право гласа; затим грчка војска престаје бити национална од кад Филип, њен победилац, добија титулу грчког генералисима против Персије. Стварно, тиме Филип постаје суверен целе Грчке.&lt;br /&gt;
{{gap}}Ето зашто мрачни Лав код Херонеје, пред којим нико и не застане, значи један белег који чува највећи спомен људског очајања. Дотле је Палас-Атена ишла као грчка богиња, а одатле иде као македонска куртизанка.

{{gap}}Седео сам данас дуго у сенци овог поноситог гранитног Лава. Та је сенка била модра, течна, лелујава, радосна. Парнас се све већма дизао у свод, колико сам га диже гледао. Преврћу се у ваздуху ласте, пијане од првог сунца. Небо се очистило и подигло још хиљаду копаља више. Светлост се претворила у блиставо ткиво; сјаји у тишини сваки камичак и травка. Брегови који су пре били далеки, одједном приђоше близу. По њима заблиста нешто бело и помично: села, или снегови, или стада. Иде по земљи поветарац сјајан и топао.&lt;br /&gt;
{{gap}}Што највећма помете мисао на оваквим старим бојиштима, то је оваква савршена равнодушност ствари у природи, према трагичности ствари у људском животу. Сва некадашња бојишта имају нечег благог у својој горчини. Нигде није мирније него на овим страшним местима. Сва су гробља тужна само док их време не поравња, и док не зазелене у једном општем сјајном бусу; а после тога немају више ничег заједничког с људима. За наше очи не остаје ту више ничег. Али за слух остаје још све. Гласови избијају испод сваког камена, и из сваког грма, и нанесе их сваки ветрић који мине. Све је за увек остало у ваздуху. Покличи неких људи који ћуте; трубе неких који и немају даха; у дрхтају листа падне нека реч и обнови се нечији глас. То је једно насељење и град који не постоји друкче него у шуштању ваздуха. Као да се очима само гледа, а само слухом живи. Мени се чини да нисам овде ништа видео, али да сам све чуо. Музика овог страшног и немог предела остаће ми у памћењу као сопствени доживљај. Чини ми се да би једну за другом могао поновити сваку од тих фраза које су до мене долазиле из једне опште летаргије камења. Наше су импресије неодољиве кад се облаче у слике, али су свемоћне кад се облаче у звуке. Јер све је музика; и само оно што није музичко, мртво је за навек.

{{gap}}Оно што ме највећма засењује у старој историји, то су карактери, и можда нарочито карактери античких генерала, који су највећим делом били истовремено филозофи, песници, беседници, државници. Рат је био без механике, војска без касарне. Место на стручност, рачунало се на геније расе и на лични таленат војсковође. Памет се није делила; мудрац је био најмудрији за све ствари људске памети. Храброст је сматрана за продукт уверења и дужност частољубља. Поверење државе везивано је за једно и иначе значајно име; људски животи предавани су онима који су били не само већи него и виши. Антички карактер је био интегралан. Солон је био трговац, песник, законодавац и војник. Аристид и Кимон били су велики беседници и војници. Периклес је био олимпијски беседник, али и генерал, адмирал и државник. Тукидид је био шеф аристократске странке и војсковођа. Ксенофон је био писац, моралист, историчар и велики капетан. Софоклес је добио за команданта на флоти против Самоса после успеха његове ''Антигоне'' у театру. Фокијон, беседник, једини којег се бојао Демостен, био је славан генерал. Епаминонда је био филозоф питагорист, али и генерал чија слава засењује цео антички свет све до Јулија Цезара. Филип је био лични пријатељ Платона, а Александар ученик Аристотела. — Тако је било и у Риму. Генерали из великог европског рата изгледају скромни подофицири према овој великој фаланги из старе повести. Велике војсковође које нам је описао Плутарх, и беседници-генерали из пелопонеског рата које нам је оставио Тукидид, изражавају силније своја столећа него и сами догађаји. Они постају све већи и сугестивнији колико наш савремени човек постаје све више непотпун. У осталом, ни рат није више авантура као за Александра и Деметријуса; ни лични подвиг против тираније, као за Пелопида, ни, као за Цезара, једна основа за организацију новог света. Рат се више не везује за карактере ни идеје; ни за амбиције и сујете; ни за маније и лудила појединих визионера. С временом он губи све идеалне стране старих утакмица у расној врлини и личној храбрости; и постајући усавршен, постаје одвратан. После скоро сваког античког великог рата настала је већа цивилизација; после сваког новог рата и за побеђене и за победиоце настаје од данас само периода помрачења и пораз цивилизације.&lt;br /&gt;
{{gap}}Александар остаје несумњиво личност која у старом веку највећма засењује. Дете, а већ херој са Херонеје; син једног великог краља, ученик једног великог филозофа, плавокос и плавоок, ванредно лепог стаса, најбољи коњаник у војсци, без личних порока, искрени љубитељ науке, и један од ретких краљева који су у исто време били и господа; и исто тако речит с генералима и војницима, као са атинским првим ораторима који му долазе у мисије. Младић од двадесет година иде са тридесет хиљада војника, и без новаца, да покори најјачу државу на свету. И покорава је, и оснива једно фантастично царство на једном другом континенту. Увек зна шта ће да ради чак и кад не зна куд иде: јер је веровао на Индусу да је нашао извор Нила који оданде силази у Арабију и иде у Египат. Као доцније за Цезаром и Наполеоном, војници иду за њим омађијани и заслепљени, до Хифаса, и бију се целим путем с народима којима не знају ни право име. То је без сумње све огромно. Али никад нисам разумео зашто многи писци иду, кад говоре о Александру, из дивљења у обожавање. Сенека га мрзи, али га један Монтескје обожава.&lt;br /&gt;
{{gap}}Јер ако је Александар однео до Хималаја грчко оружје, он је онамо закопао најлепшу грчку младеж. Ако је свугде побеђивао варваре, утрошио је за те победе најлепшу елиту грчких градова, једино што се било родило после ужасног пелопонеског рата, војнике који су са њиме читали Хомера и Пиндара. Ако су онамо у Азији ницале грчке победе као свечаности, отаџбина је грчка остајала за њима поражена и у помрчини. Ако је Грчкој вратио стара средишта јонске културе, отаџбину песника ''Илиаде'' и филозофа Хераклита, он је погасио све ватре живота у граду Есхилеса, Софоклеса и Фидијаса. Ако су после њега постали онамо нови културни центри у Пергаму, Смирни и Александрији, то је зато да смрт Атине буде бржа и потпунија. Ако је велики освајач везао грчким концем три континента, Европу, Азију и Африку, он је ипак умањио Грчку, везујући најпре Палас Атену за своја триумфална кола. Ако је за навек поразио Персију, опасну, али која је иначе била у распадању на сатрапије, он је оставио онамо за собом династије својих генерала које нису постале мање опасне за Грчку него Ксерксови наследници. Он се давио по Индусу и ломио по Бактријани да му се, као што је сâм желео, диве мудраци у Атини, али је само његова смрт прослављена у Атини као коначни триумф и знак ослобођења. Отишла је грчка култура до Хифаса и Гангеса, али је ипак грчка цивилизација мање хеленизирала Азију него што је она поазијатила Грчку, шаљући тек овај пут дефинитивну инвазију својих варварских култова и дивљих нарави.&lt;br /&gt;
{{gap}}Да је и ујединио све грчке државе под својом влашћу, то јединство не би опстало, као што није опстала ни његова азијска држава, јер за државно јединство Грци никад нису имали ни природне склоности ни историјске услове. Да је остварио опште човечанско царство, оно би било само један историјски парадокс; јер такву мисију не извршује ни један способан краљ који побеђује, чак ни једна висока култура, него један Буда или један Христос који омађија истином већом него што је једна политика или једна цивилизација. Најзад да се и вратио у Европу, он се не би вратио као грчки војник, него грчки господар; ни као грчки државник, него као азијски сатрап. Већ у Египту, у разговору са филозофом Псамоном, стекао је уверење да је божанског порекла, и примио поздрав свештеника Амоновог као син божји. По природи прек и насилан, у Азији је добио навике да убија својом руком људе око себе. Филозоф и херој, он се не устеже да разори напредни Тир, као што је пре тога у Грчкој разорио демократску Тебу, и као што ће доцније сагорети царски Персополис. Пун великодушности за заробљену Даријусову мајку и жену, и Даријусову кћерку којом се најзад оженио, он ипак распиње на крст две хиљаде персијских заробљеника дуж морске обале.&lt;br /&gt;
{{gap}}Атина није познавала политичких убистава. Људе који су се опили влашћу и срљали у тиранију, уклањала је из земље острахизмом, који је био мера само за часне грађане, којима затим ни имања нису била конфискована. Зато Атина никад не би разумела једног мрачног азијског тирана, који је већ био огрезао у разврату и био мајстор у злочину. Атина је најбоље своје људе протеривала, не ни зато што су били најбољи, но што су били најјачи; а најјачи су увек најопаснији. Александар је још из македонске Пеле тражио да му противници Атињани пошаљу главе десеторице својих најсјајнијих патриота-говорника, међу којима Демостена, Фокијона, Хиперида и Ескинеса. Он је презрео Аристотела, свога учитеља. Он је, по примеру своје мајке Олимпије, мучио у кавезу филозофа Калистена, што му није ласкао. Носио је собом ''Илијаду'', не из дивљења према Хомеру, него из љубоморе према Ахилу. Јадао се што нема песника да га опева. Егоист, он хоће за себе не само сву силу него и филозофију: прекорава Аристотела чак из Азије зашто је публиковао један део метафизике у чије је тајне учитељ био посветио само њега. Помагао је уметност коју није осећао, и то помажући Лизипоса који је само њега вајао, и Апелеса који је само њега сликао… Води собом у Азију целу гомилу филозофа, Анаксарка из Абдере, Пирона из Елиса, и Калистена из Атине, да се доцније врати у Атину грчка филозофија трула од скептицизма, сва омађијана утицајем индијских аскета. — Цела Александрова мисија то је један блистав роман, једна величанствена авантура, али и биографија једне мегаломаније; хроника једног херојског карактера, али и бајка о једној сујети којој ништа на свету није остало слично. Њега је више водила војничка амбиција, него владарска идеја; више авантура него идеал. Нису такви људи створени за срећу света, него свет створен за такве људе и њихове маније. Онај који све победи, најзад све унизи. На месту где је закопан у Азији његов коњ Буцефал, он је подигао град Буцефалију; на другом месту где је закопан његов пас Перитас, он је сазидао град Перитас. Свугде је зидао Александрије, али нигде није зидао Атине.

{{gap}}Мало више од Херонеје стоје висока и тамна врата Парнаса кроз која се улази у његове студене и фантастичне тамнице. Ваздух се овде наједном зацрне од мрачних четинара. У каменом гротлу закотрља се један мутан поток. У висини остане да виси само уско парче неба, безбојно и сетно. Високи масиви са снегом у врховима и са тмином у подножјима, срљају брзо у небо, једно за другим. Ни зрачак сунца да залута у ове хладне котлине. Са четинарâ цури црна вода; низ раскисле падине руше се жути слапови. Ако се отисне која стена, она се сручи у понор нечујно, јер овде ни један глас нема свога одјека. Све се разбије о нешто црно и хладно што не даје гласа од себе. Парнас није сунчано брдо, него планина пуна тмине. Под самим хрбатима брегова помоли се које село, које прође у висини и замине за брег, лагано и лено, као у небу пачје јато. За једно време душа се осећа притиснута овим огромним и студеним стварима, и тело пробијено влагом као ножевима. Поремете се све импресије и измучи мисао. Једино живо и радосно, то су орлови. Већ од почетка они облећу сваки врхунац, надлећу сваки пут, и спуштају се до мојих кола, као голубице, па се враћају, не препознавши човека. Вода изливена по друму, котрља песак и вуче црвену земљу. Далеко је одавде сјајни пејзаж Атике, вечито провидан и лелујав, сав спиритуалан, нереалан, обмана вида, митолошка илузија.&lt;br /&gt;
{{gap}}Онамо су ниске шуме од јасно зелених борића и сребрних маслина. Сенке се вешају од гране до гране, плавичасте и толико танке да једва падају до земље. Сви жбунови сјају пуни љубичастог вреска. Ваздух носи смолу и благи мирис тимаре. Ако која гранчица затрепери, то је да замирише. Ако се кроз крошњу стабла отвори прозорчић, то је да се укаже мали морски затон, типски мотив античког пејзажа: једно модро огледалце, један румен облачић, једно сребрно једро… Цврчци певају да лето никад неће проћи. Ако из даљине што затутњи, то се негде у долини играју деца кентаури. Ако у шумарку зазвижди, то је Пан, којем се виде јареће ноге на некој светлој стени, или му стрше уши иза неког звучног грма. Тако траје до у предвече, кад се цео тај предео истопи у светлост, и раствори у ваздух, и изгуби испред очију, као обмана. Све је још тамо сјани старински мит, архаички панô, античка буколика.

{{gap}}А у овим затвореним и тамним собама Парнаса, данас је кишовити и студени април породио једног минотаура који је својим дахом окаменио целу ову палату очајања. Као да су сунце однеле непријатељи, и затим затворили планину леденим сантама. Долине Парнаса су радосне у повести о боговима, али ништа нема суморније у причи о људима. Кроз ове исте јазбине прошли су, као небројне поворке шакала и хијена, сви народи паликућа, пљачкаша, убица, и гробара. Народи обучени у зверске коже, и други у злато и челик; народи босоноги и голоруки, и други на коњима лепим као из апотеозе. Сви језици, све сујете, сва крволоштва, сва божанства. Народи бели и црни; хорде које не знају куда иду; војске чији се војници не разумеју у језицима међу собом. Сва оружја од камене секире до златног штита и кациге… Персијске војске, којима нису грчке реке имале довољно воде за пиће. И Спартанци кад су ишли да руше Тебу, и Тебанци кад су ишли да руше Спарту! И македонске фаланге, којима нису довољно изгледале дуге њихове сарисе, копља од шест метара. И галске хорде, које су дошле само да се огреју на пожару грчких градова. И римске легије које су увек завладале једном земљом тек пошто су у њој претвориле све у прах и пепео. И словенска племена, која су тумарала овуда као деца, идући за сунцем, и остављајући за собом само своја блага имена рекама и планинама. И турске армије, које су разбијале главе боговима и обарале стубове храмовима кад им је требало да пале креч. И франачки пустолови, који су доносили овамо своју жеђ за пљачку и љубав за насиље.&lt;br /&gt;
{{gap}}Цело човечанство се кретало у бој против овог народа који је први прогледао пред лепотом и први се усхитио пред слободом. Па ипак он је и даље оставио да на овим истим кристалним врховима остану његова божанства и музе; и да занавек стражаре на раскршћу између светлости и мрака, вере и сујевере, слободе и тираније. Тако ови масиви стоје као сведоци о фаталности историје: да увек један руши оно што други сазида; да је мир увек само једна кратка интервала између убистава међу народима; да се диже и ствара само у ситним почивкама између обарањâ; да велики зидају само у времену које отму од малих који све разиђују; и да су људи по инстинкту противници прогреса и непријатељи поретка.&lt;br /&gt;
{{gap}}Овај пут од Брала до Амфисе, пун је трзаја и приказа. После мрачних и влажних увала, пут се пење у висине. Наједном, видици почињу да се брзо измењују. Небо постаје све дубље и шире; светлост све чистија и ваздух лакши; обимне висоравни почињу да се протежу у недоглед. Искрсавају нови брегови, једни блиски који се сунчају, други далеко по којима сипа киша или снег. Али на крају свега, као каква блистава одгонетка, откри се пода мном једна блага библијска долина. Сва је у сунцу, покривена сивим и густим шумама маслина што иду у крупним каскадама из предела у предео. Цео се ваздух поче да растаче у боје; избијају села од црвене земље; излећу сјајна јата дивљих голубова. Осећа се у дисању близина мора. А оно што се види у самом дну ових маслинових таласа, то је стара Амфиса. Сто пута рушена и поново дизана, лежи под једним травним брегом на којем стоје румене франачке тврђаве, зарђале од небројних сунаца, и пуне птичјих јата. — Хиљаде година су пролазиле кроз светлост ове долине, индиферентно, као да се нису дотицале земље; а стара Амфиса стоји непрестано на свом месту. За хиљаде година кроз њу су пролазиле са грчког севера на грчки југ паганске хаџије у Делфе, где је било светилиште, и где је Аполон прорицао грчке судбине. Ишли су онамо у оном страху од неизвесности, који је, откад људи постоје, био увек већи него страх од смрти. Затим су се враћали опет овуда, носећи собом неколико замршених речи божанствених, које су биле загонетније него и сама судбина. Хиљаде година у животу најмудријег народа играле су овакве пророчке изреке већу улогу него и саме хомирске и орфичке химне, или епиграми мудрости исписани на храму светилишта. Хексаметри у којима је говорио Аполон, били су невешти, и незграпнији од ичег што је остало од старе речитости. Аполон је био бог песништва, али то није довољно: он није био песник.&lt;br /&gt;
{{gap}}Ништа се не да замислити лепше и блиставије од ове амфијске долине која силази до на Коринтски залив. У опште, ништа није на земљи равно путевима кроз грчке крајеве. Свугде по свету изгледају наша путовања бесплодна и беспослена према оваквим доживљајима. Све људске славе изгледају ситне према онима чији се трагови овде осећају на сваком месту. Има других земаља које су чувене због својих шума, својих снегова, свога цвећа или својих животиња. Али је убого свако парче земље на којем се не види стопа великог човека, или не чита запис једног великог времена. Ми се на свету не дивимо ономе који га је створио, него ономе који га је покорио. Све лепоте нису равне једном великом гласу из историје. И сва су неба бледа према овом своду по којем је Фоибос терао своја огњена кола. — По свима путевима ове земље осећао сам да је она за свагда дубоко паганска, и по својим рељефима и по својем блистању. Ништа тако није дубоко нехришћанско. Ништа у овој земљи не повреди очи колико једна хришћанска капела, нити озловољи слух колико звук хришћанског звона у оваквим долинама. Јер овде све припада другом времену и другим људима. Још свугде стара Грчка говори у овој земљи као божанство у Додони: у шумору свог лишћа и у звуку свог метала.&lt;br /&gt;
{{gap}}Зато, долазећи овамо треба оставити на граници своје хришћанске заблуде и хришћанске истине; и отурити витлејемски штап и скинути назаретске сандале. Овамо не треба долазити преко Јерусалима. У овим долинама и по овим бреговима велико хришћанство је, не победилац, него насилник и уљез; њему овде ништа не припада, нити му је припадало. Чак треба овде доћи као рђав хришћанин, па све осетити без лажи и без збрке. Бити Гете и Анатол Франс, а не Ренан и Барес. Није могуће волети паганизам и бити истовремено добар хришћанин. И данас још културни људи, у своје недеље, једни иду Аполону, а други Христу, и не разазнају се међу собом. Борба између старог божанства које је све решило у лепоти, и доцнијег божанства које је све сконцентрисало у љубави, постојаће и даље, за сва времена. Јер нарочито у сјају и тишини ових сунчаних долина, човек не верује да је пагански мит победила хришћанска парабола. И није, бар не овде у његовој колевци. Пагански мит, који је грчки, нападнут је у Риму а не овде. — Рим је почео пропадати од кад је постао космополитиски; римска држава је посрнула од кад је успела да буде царство света; она је престала бити сопственик здравог и снажног запада од кад је постала господар сјајног и перверсног истока. Пагански мит је најзад искварен шаренилом источњачких богова, комедијаштвом њихових култова, шарлатанством њихових врачева, и сујевером која је одвела у ругобу и подсмех. У Риму је, са пропадањем угледа Сената, све лагано испропадало. У трећем веку није било више старе побожности, али није било ни свега другог што је из ње излазило: ни науке, ни морала, ни уметности, ни књижевности. Паганска вера је била државна, и она се гасила са државом заједно; са пропашћу царства, морала је и она нестати. Али сâм мит није побеђен новом вером која је дуго остала конфузна, нити је паганска култура побеђена једном другом културом, јер нове културе није ни било. Паганиство је зато и даље дуго живело у култу најбољег света. Варвари су долазили да освајају Рим и били су већ хришћани, а римски грађани су још и тад били паганци. Рим није слушао Теодосија да окрене леђа старим божанствима, ни његовог сина који је заповедао указима да се по царству оборе сви стари храмови и полупају главе старим боговима. На Истоку су били већ разбили сва мраморна дела Поликлета и Скопаса, док је Рим још чувао, колико је могао, спомене старог култа и старе уметности. И кад су владике са истока писале папи у Рим хвалећи се колико је који од њих спалио дела паганских филозофа и песника, паганизам је у Риму још био у свима навикама породичног живота и укусима елите. — Најзад, хришћанство дугује своју победу једном случају који је ван сваког мерења духовних вредности. Битка између Максенција и Константина није решила само питање трона него и питање олтара. Са побеђеним паганским императором је компромитовано и старо божанство. Са Константином је царство добило императора хришћанина; хришћанска је вера сада постала државном; хришћани су измилели из својих катакомби да окруже престо у новој престоници која је била хришћанска. Није хришћанство узрок пропасти римског царства. Али је пропаст римског царства била пропаст паганизма. Јер је с цезарем падао и -{pontifex maximus}-.&lt;br /&gt;
{{gap}}Зато је паганизам испао више као мученик него као побеђен. То се осетило у две три прилике кад је мало требало да Аполон обори Христа и ''Илијада'' потисне Библију. То се видело за време Ренесансе. Ко зна да се то опет неће видети и сваки други пут кад се исти полет духова за културу буде манифестовао са онолико жестине. Паганизам још постоји и постојаће за навек: у основима науке, узорима уметности, принципима права, моделима својих држава. Благи и радосни хомерски мит, који је извор свих тих величина, још држи свет под својим чаром. И данас свима онима који имају култ паганског генија, хришћанско друштво изгледа једно дегенерисано и назадно доба, у којем би човек појео човека кад би се људима поново оставило да живе од хомерског мита и јонске филозофије.&lt;br /&gt;
{{gap}}У старој Атини су странци за своја божанства имали свагда сва грађанска права; чак су Атињани та божанства усвајали и за своје богове. Али бог хришћански није био примљен. Апостол Павле је за време говора овде на Ареопагу био исмејан, јер атински филозофи нису разумели његове објаве да је нови бог дошао. Да је тај апостол то објављивао пет столећа пре тога, кад је Атина била слободна а не римска, ко зна какав би отпор нашао нови бог код софиста, у Академији, код песника, у аристофанском позоришту, и код смејача на агори. Грчки дух не би никад примио сличну веру ма колико да је већ имао и питагорску и орфичку прошлост, и секте и мистерије, истина све заједно од мањег утицаја на живот него једна једина хришћанска догма.&lt;br /&gt;
{{gap}}Рим је примио и Астарту, и Сераписа, и Митру, и цело коло азијских богова. Али се и он одупрео хришћанском Богу, и тај отпор је ишао до крвавих прогањања. Зашто само према том богу? Није хришћанство било прво које је говорило о једнобоштву, по примеру синагоге. Већ Анаксагора, мудрац од највећег утицаја у златном веку Атине, говори: «Бог једини је онај који уређује материју и ствара свет!» И у једној орфичкој химни каже се: «Једини он је изишао из себе самог, а од Једног је изишло све што постоји.» Монотеизам није дакле био разлог тог отпора. Али се Рим одупро хришћанству зато што је хришћански Бог носио собом друкчу идеју о организацији света него што је имао цезар и сенат римски. Бог хришћански је био аутократ и није трпео других богова поред себе; све ван хришћанства било је хулење и идол. Хришћани су донели нови смисао о општој људској заједници као општој породици; то је нешто друго него што је држава римска која је сматрана за лепшу и вишу него свемир. Црква место државе; свештеник место цезара; божји закони о љубави место римских закона о правди и кривици! Место Капитола, Сион! За шефа такве цркве, Христос, један јеврејски проповедник за којег су већ римски прокуратори помогли да се осуди као кривац!… Нова вера ишла је, дакле, да обори све дотадање вредности. Тако је постао сукоб, не између једне старе вере и једне нове, него између једне старе политичке организације друштва и једне нове идеје о заједници. Грчком миту је било суђено да падне са римским царством које је било са њим тесно везано.&lt;br /&gt;
{{gap}}Али овде, у самој Грчкој, тај мит је удављен, нечујно. Та се смрт није осетила, и можда није ни постојала него површно и привремено. Бар тако ми изгледа овде у светлости и радости свију ствари на овом тлу. На свему стоје још трагови старог и великог човечанства; одасвуд гледају њихове крупне очи; одасвуд се чује само њихов глас и њихове речи. Свугде мртви стоје испред живих. Још звуче у овом ваздуху речи: логос, психи, етхос… Још ова земља изгледа један посебни сунчани континент, одвојен од света. Нека други народи гледају у будућност; сунце ове земље још стоји у средини свега што живи и што се креће. Стари хероји су убили лава из Немеје, змију из Лерна, птице из Стимфале, вепрове из Калидона и Ериманте, змију из Кадмоса, и бика из Маратона. Путеви су одавно слободни, и слава ове земље може да по њима иде несметано, не гледајући ни десно ни лево. И њена Нике носи још штит који није нико сломио, и копље које није никад бачено у траву. А прави и коначни двобој између два божанства и два света, доћи ће, можда, некад доцније, и ко зна када.

{{gap}}Пут којим се из равнице пред Амфисом иде за старо светилиште, изгледа као пут у небо. Нашао сам Делфе под самим сводом. То је у врху једне падине Парнаса, над једном котлином која је затворена са свих страна, и наличи на изврнуто звоно. Како су кише падале и прекодан, високе литице пуштале су из себе беле и сјајне магле, и све се пушило на све стране, да је изгледало да се цео овај предео диже у небо. Доле на дну увале падају у сјајним каскадама сребрни маслиници, иде један танак поточић, и вуче се једна сребрна стазица. Неизбројни мрамори храмовâ и бедеми који су их опасивали, почињу да румене. На све се одједном просу крв и злато вечерњег сунца.&lt;br /&gt;
{{gap}}Аполон који је азијско божанство, као и Посејдон, дуго је био странац за овдашње Грке. Код Троје је био непријатељ народа одавде; палио је ахајске бродове и убијао ахајске војнике. Најзад је прешао море, и са светог острва Делоса дошао у Македонију, и оданде у старе Делфе. Ту је отео Геји, богињи земље, ово пророчиште и ову долину која је затим постала центар побожног и политичког света. Само је један бог могао пронаћи овакву долину за своје седиште и овакво место за прорицање људских судбина. Ја никад на Акрополису нисам имао утисак да су стари Грци били одиста побожни, и да су веровали да богови постоје и ван стихова, и ван мраморâ. Али ова чудна долина, којој ништа на земљи није слично, даје импресију да је и старо божанство мучило душу људску као и наше. И нарочито, да је сујевера увек силнија него вера; и да широке масе и не знају за друго него за сујеверу; и да је за њих бог увек већма судија који убија него који награђује. Ова је долина и данас једно место пуно страха и слутње. Њене тишине — за пуну недељу дана колико сам овде остао, — изгледале су као тишина после пропасти света. Оне тиште као ледени прст притиснут на нашу вену. Ни једно хришћанско светилиште нема језовитост овог краја где је Аполон држао у једној руци сунчану муњу, а у другој лиру. Само један народ искрено религиозан, и слепо сујеверан, и који је своје религиозне легенде морао друкче тумачити него што их ми тумачимо, могао је да овај предео узме за средиште свог целокупног духовног живота. Није чудо што га је сматрао и за центар земље, пупак света, кад се зна да су два гаврана, које је Зевс пустио да лете, један са истока а други са запада, срели се најзад над овом уском долином.

{{gap}}Брзо је пала помрчина, и небо је целу ноћ остало тамно. У ваздуху ове провалије чуо се врло хучан само онај танки кончић потока што гмили дању на дну долине потпуно нечујан. Тишина је ноћас била толика да се његов шум развио најзад као брјујање читаве какве крупне реке што котрља камење или гвожђе. Ваздух се разредио и све је постало звучно; ствари се нису виделе, али све су се чуле. Затим је јутро дошло нагло и одмах све прелило сунцем. Пробудили су ме орлови, лепи и велики, који су цело време летели поред самих мојих прозора. Све поста одједном неизмерно јасно. У литицама руменим и високим појавише се, квадратне и празне, некадашње гробнице или капелице. Цео крај доби одмах свој мистичан изглед и издвоји се од свега другог што сам видео на овом путу.

{{gap}}Да сте долазили овамо за време Аполона, из Атине би дошли једрењачом доле до једне мале луке, и одатле до Хрисе. Путем до Делфи би ишли између великих грмова ловора и мирте, са каквом поворком у којој би се видели људи свих крајева, свих одела, свакаквих диалеката и ћуди. Какав Аригнотус из Самоса, носи божанству једну статуу; какав Филимон из Карије, један бронзани троножац; какав Дамофанес из Тасоса, једну рељефну плочу; какав Тимотеос из Книда, неколико лепих ваза са ликом божанства или ликовима хетера; какав Лакаратидес из Спарте, са трофејима из последње победе над неким градом пелопонеским; какав Тимофанос, корег из Смирне, са неколико својих плаћеника певача за хор богу у Делфима; најзад какав богаташ из Ефесе, са мирисима и новцем… Можда и какав архонт спартански, или филозоф атински, или скулптор из Аргоса, или мистик из Кротоне, или генерал из Аркадије… Ту су можда фруле, ситаре, стихови, смех. Сви се хвалишу, размећу и друге потцењују… Атињани презиру Тесалијце јер су били против њих са персијским војскама; Аркађани мрзе Спартанце као крвне непријатеље; људи из Егине мрзе Атињане као перфидне и насилнике. Али идући даљим путем сви ти људи неједнаког изгледа, али једнаких осећања, осете и подједнак удар срца и страх што се већма приближују Делфима.&lt;br /&gt;
{{gap}}Свакако, у међувремену, један је причао лепоте Атине, други можда свој бродолом на неком предгорју Циклада, трећи своје оргије у Коринту, где су се хиљадама свештеница Афродите давале за новац у корист касе божанства. Такмичећи се у лагаријама, духовитости и мудрости, дошли би у подножје Хиампеје и Родони, два висока брега међу којима, као између два листа, стоји ово светилиште. Пут је доводио овамо дном саме долине, поред оног поточића. Изглед који су морали имати одоздо на светилиште, морао је наличити на неки догађај у небу. Можда на недељу дана пре тога у Делфима су заседали амфиктиони, религиозна конфедерација свих грчких државица, које овамо шаљу двапут годишње своје амбасадоре. Или је то био крај недеље кад су овде биле питијске игре које се држе сваке четири године у дугачком стадијону, који и сад стоји на свом месту. — Овакве хаџије би се попеле до извора Касталија, који и данас баца своје ледене воде, и ту би се најпре опрали од греха: «Једна је кап довољна добром, а ни море неће опрати рђавог». Ту би се преобукли у чисто одело; метнули ловоров венац на главу, узели у руку гранчицу обвијену вуном, и пошли на велику капију тврђаве у којој чека божанство. Од капије почиње свети пут. Одмах с десне стране један бронзани бик са Крфа; затим група, споменик, спартанске победе над Атињанима после Егос-Потамоса. То је Лисандрос са свима својим генералима и адмиралима, сви врло космати и врло брадати, по спартанском обичају; и Аполон и Посејдон који их крунишу… Али, одмах пред њима, постављен је споменик који их све оставља у сенци: споменик Аркађана после њине победе над Спартанцима… Већ ту почињу свађе и хвалисања: полемика у бронзи и мрамору, целим Светим Путем…&lt;br /&gt;
{{gap}}Са две стране, два реда лепих грађевина у миниатури: то су благајне свих савезничких држава које су овде под протекцијом божанства чуване од међусобних ратова и међусобних лупежа. Атинска благајна стоји и сад, и изгледа један мали кокетни храм; то је у ствари споменик дигнут још после победе на Маратону; у њему су били трофеји из славне битке; а ту је и Фидијас поставио великог Милтијада са читавом групом богова, за дивљење целог ослобођеног грчког света… Близу је и Лесхе, галерија најбољих сликара. Статуе на све стране! Њихов број је износио до три хиљаде; сам Нерон их је однео у Рим до пет стотина. На једном месту поред самог краља Филипа Македонског била је једна женска статуа од злата. То је Фрине, славна хетера, модел и љубавница Праксителова, најлепша скулптура старог века, чију копију и сад имамо у Риму. Зашто Фрине у Делфима и поред Филипа?… У светилишту Делфи све је било полемика, реплика, алузија и сарказам. Лепа хетера коринтска за којом су лудовали и Праксител, и Сократов ученик Аристип, и мудри Диоген из бурета, славна је и због тога што је хтела да обнови порушену Тебу, али под условом да се, из пркоса према македонском краљу, на зиду запише: «Александар краљ оборио, Фрине, куртизанка, обновила». А у Делфима је Фрине, сва гола, била Афродита од Пракситела! Је ли то био доказ паганског атеизма? Не, то је био само знак да дубоки људи никад нису разликовали љубав од религије.&lt;br /&gt;
{{gap}}Цео свет застаје и пред лепим трезором острва Книда. Свако диже главу пред једним високим стубом крај светог пута: архаички Сфинкс стоји у дубоком небу делфијском где се говори само о судбинама. Тај Сфинкс и сад постоји у овом месту, недавно ископан. — Сам храм Аполонов је огроман и грађен тридесет година, са фронтонима испуњеним олимпијским божанствима, али је ту и Бахус, скоројевић и уљез. На архитравима висе штитови и сјајне опреме из победе код Платеје над Мардонијусом. На уласку статуа Хомерова, затим престо овенчаног Пиндара са којег је читао своје песме. Унутра једна архајичка наказа, Аполон. Ту је и соба, адитон, где Питија (најпре какво неуко сеоско девојче, а после једног скандала, каква ста-

[радови у току]
&lt;/div&gt;&lt;/center&gt;

&lt;center&gt;{{ЈВ-аутор|Јован Дучић|1943}}&lt;/center&gt;

[[Категорија:Градови и химере]]
[[Категорија:Градови и химере (1930)]]</text>
      <sha1>abr3c486xx2c10sz60ut1p5ujph6nnd</sha1>
    </revision>
    <revision>
      <id>148153</id>
      <parentid>148152</parentid>
      <timestamp>2026-11-02T15:33:40Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>Coaorao</username>
        <id>19106</id>
      </contributor>
      <comment>/* */ Додат остатак који морам да проверим и уредим</comment>
      <origin>148153</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="118884" sha1="p72gjpcppqm3yjuotstsfx871cx6w32" xml:space="preserve">{{Квалитет|100%}}{{Навигација глава
| [[Јован Дучић]]
| [[Градови и химере (1930)|Градови и химере]] (1930)
|
| [[Градови и химере (1930)/Писмо из Италије|Писмо из Италије]]
| Прво писмо из Грчке
| [[Градови и химере (1930)/Писмо из Шпаније|Писмо из Шпаније]]
}}

&lt;center&gt;&lt;font size=&quot;+2&quot;&gt; Прво писмо из Грчке. &lt;/font&gt;&lt;/center&gt;
&lt;center&gt;&lt;div style=&quot;text-indent:0%; width:90%; text-align:justify&quot; &gt;

{{right|''ДЕЛФИ, априла 19**''}}

{{gap}}Подне ме је срело изненада, као што вас сретне човек који наједном искрсне из шуме. То је било на великом путу пред самом Херонејом.&lt;br /&gt;
{{gap}}Пут је био румен од јучерашњих киша, а у даљини је био сав крвав. Парнас облачни и громовни држи у зениту своје две сунчане куле. По падинама његовим котрљају се облаци од олова и леда, и прете новим кишама и тучама. Хеликон, по којем је Хезиод пасао своје свилене овце, стоји као кристална палата ни на небу ни на земљи. Виде се издалека у једној страни мршава беотијска стада, ситна као пужеви, растурена по трави која је избила те ноћи. Нигде никог. У небу је нагло пролазио један висок облак пун ватре, и брзо се изгубио на југу. Ласте, које су тако грлате у оваквој немој пустоши, бацају из себе хиљаде звучних и сјајних конаца.&lt;br /&gt;
{{gap}}Одједном се појави на једној падини, увек окренут далекој тачци видика, стари херонејски Лав, са слепим зеницама, сâм и замрзао у свом тамном граниту. Зури пред мртвим пределом, и слепим очима више слуша него што гледа. Он није леп него страшан. У његовом ставу има више пркоса него бола. Као да хоће да каже: у људима је смртно само оно што је у њима људско, а вечно живи само оно што је у њима лавовско… Ова архаичка наказа не изазива дивљење него страх; и више прети него што оплакује. Као да на овом страшном бојишту није било ни победиоца ни побеђених. Јер једни који су одавде однели све трофеје, оставили су овде све ловоре.&lt;br /&gt;
{{gap}}Овај је херонејски гранитни Лав можда најжалоснији белег који се налази на једном раскршћу историје. Јер ово поље, једно од највећих у грчкој земљи, некад славно са својих ружа и љиљана, и својих ириса и асфодела, постало је најзад гробницом грчке слободе, грчке државне независности, и најзад ненадмашне грчке културе старог века. Овде је Атину и Тебу победио македонски краљ Филип у један дан који је био најтрагичнији дан људске повести. Видео сам много предела на свету где су решаване велике судбине. Ни једно од тих бојишта није језивије од ове сунчане равнице, недалеко од Хеликона, и у самом подножју Парнаса. Каква коб и каква иронија: с ону страну једне тамне планине, стајао је тај дан индиферентно на свом престолу Аполон, с громом у руци, у својим Делфима… Атињани су своје мртве однели одавде у Атину где им је Демостен, велики пророк те коби, и сâм војник и борац код Херонеје, одржао чемерни посмртни говор. А Тебанци су своје хероје сахранили овде, на месту пораза, у једну заједничку раку, и на њу поставили овог страшног гранитног Лава као језиву реч: да је често довољан један дан и један кобан човек да погаси сва светила људска на земљи. Филип је овде победио саму Минерву која је још од хомерског доба чувала на Акрополису народ који је био највеће чудо људског соја. Победа на Херонеји је равна победи тмине над сунцем. Веће и дубље гробнице није било на земљи, него што је ова где још стоји црни гранитни Лав, сада толико усамљен у овом пољу и на овом свету.&lt;br /&gt;
{{gap}}Филип је победио, али кога? Атињане што су победили персијске цареве који су владали највећим царством на земљи, небројним покрајинама од Кавказа до у средину Африке. Ученик трогодишњи Аристотелов, краљевић Александар, као младић у шеснаестој години, био је лично победилац Тебанаца. У једном налету сломио је некадашње чете Епаминонде које су имале хегемонију у једно време над целом грчком отаџбином; и потукао целу тебанску легију коју дотле нико није победио. Млади краљевић се овде напио из чаше у којој је слава била помешана с људском крвљу, и од које се нико није отрезнио! Атина и Теба, први и најјачи отпор македонске најезде, лежали су овде на херонејском пољу у заједничкој локви крви.&lt;br /&gt;
{{gap}}Филип и Александар су били, одиста, највећи рушиоци у историји. Први је разорио независност Грчке која је била најкултурније друштво на свету; а други је разорио Персију која је до тог доба била највећа организација на земљи. Истина, у Грчкој је већ било расуло и растројство у целом животу, и чекао се само први ударац. А у сатрапској Персији је био толики раздор међу великашима, да се чекао само први непријатељ. А после овог великог разорења, два победиоца су се изгубили у једној епопеји у којој има више блеска него поноса, и више чуда него лепота.&lt;br /&gt;
{{gap}}Први пут су код Херонеје Атињани и Тебанци били овако везали своју судбину. Никад међу њима није било везе срца ни духа. Атињани су увек презирали људе из ове Беотије. Најпре зато што су за време персијске најезде били Тебанци на страни грчког непријатеља; и док се Ескил борио на Саламини, Пиндар је у Теби препоручивао неутралност… Али су људе из Беотије мрзели Атињани највећма због њихове грубости и ситног духовног живота. Међутим, овде је Аскра дала великог Хезиода, Теба је имала Пиндара којег је цео грчки свет сматрао божанственим, а доцније је Херонеја родила Плутарха који је грчке врлине истакао као моралне вредности равне римским. Истина, учешће овог народа у грчкој мисли било је свега у томе. Теба је имала још само једног историчара Анаксиса и једног сликара Аристида, али су обојица били брзо заборављени. Ни Пиндар није рођен у самој Теби. — Али није тебанска величина била у стварима идеја. Било је овде врлина какве нису ни Атињани имали. Атињани су били филозофи, Спартанци су били солдати, а Тебанци су били витезови. Епаминонда је био велики војсковођа али и велики мудрац-питагорист. Као војсковођа био је идеал свих генерала до доба Јулија Цезара. Али као морална личност, он то остаје и данас, и никому није раван међу великим војницима античког грчког света. Оличење патриоте у највећем смислу, нешто невиђено у хелинском народу. Као господар Тебе, он је био други Марко Аурелије, филозоф и владар, значи идеал свих векова. Његов друг Пелопидас вратио је Теби демократију коју су јој оборили Спартанци, а Епаминонда је вратио слободу свима грчким државама, уништивши спартанску хегемонију.&lt;br /&gt;
{{gap}}Теба је одиста имала само једно кратко доба блеска и славе. Цела историја у два листа и у два велика имена. Ни већих политичких идеја, ни иначе друкчег патриотизма него локалног, ни културе друкче него пролазне. Али кад се узме да је овај град био увек зависан од других грчких држава, необорива и огромна слава било је доба Епаминонде које вреди целе једне културе. Корнелиус Непос је добро рекао: «Ово је доказ да један човек може да вреди више него једна држава». Епаминонда је командовао највећим бројем четâ које је икад грчки народ извео на бојиште. Али за атинске филозофе то није било довољно. Они се нису дивили оружју. И Тројански рат је опевао Хомер већма као један љубавни роман него војнички успех. У свакој слави може бити још нечег туђег и случајног, и само велики писци и уметници могу имати славу која је чиста и недељива. Зато су и за своју победу на Акрополису подигли Атињани храмове боговима а не споменике грчком оружју.&lt;br /&gt;
{{gap}}Било је у Теби још нешто достојно обожавања: њихова тебанска легија, свештена чета коју је инспирисао Зевс а помагао Херкул. Ти су војници били заклети хероју Јолаису да ће умирати само на његов начин: с раном добивеном само у груди. Били су као неки калуђери-војници, везани божанским концем један за другог. У Теби је постојао култ пријатељства какав је другде постојао само у књигама Платона, Аристотела, Емпедокла или Теогниса из Мегаре. Сјајни Епаминонда и Пелопидас борили су се у биткама састављених штитова. Епаминонда је био питагорист, а Питагора је од пријатељства био направио свештену доктрину. Кажу да су у Теби правили празнике пријатељства, као на Родосу празнике Сунцу, или у Елеузису празнике Земљи, а у Атини празнике Мудрости! — Само епско српско побратимство било је слично тебанском. Са Милошем Обилићем отишли су Милан Топлица и Иван Косанчић да умру не више као војводе него само као побратими… У завету тебанских побратима била је највећа реч частољубља која се видела међу људима. Софокле каже: «Теба са седам капија је једино место где смртни људи рађају богове.» Једино овај песник атински оставља овакво ретко мишљење о Тебанцима.&lt;br /&gt;
{{gap}}Много сам пута пролазио кроз стару Тебу, која је недалеко од овог поља. Некад град са седам врата, са зидовима чији су каменови слагани уз звуке лире Амфиона да би били хармонични. Историја овог града је малена, али је његова легенда лепша и од атинске, и од легенде ма којег другог града! Предвођен једном кравом коју су му богови дали за вођу, први краљ Кадмос је застао онде где је она легла уморна и ту подигао Тебу. Ту је убио и аждају на неком извору, као што је Аполон убио змаја-жену на извору Касталије, која и сад тече у Делфима. Посејавши зубе од тог звера по пољу, поникоше оружани гиганти који исти час поубијаше један другог. Остадоше само петорица који изродише Тебанце, међу којима и претке несрећног краља Едипа… Какав раскош визије и речитости! Зар није оваква легенда виша од једног града? Грчки народ није оставио ни педаљ земље без његове легенде. Према таквом случају цео други свет изгледа без љубави за земљу и без везе са божанством. Величина једног народа, одиста, није у његовој историји, него у његовој легенди. Стварају само они народи који имају легенде, јер историја није довољна. Историја без легенде је убога, и кад је највећа.&lt;br /&gt;
{{gap}}Синоћ, ходећи по старом камењу Тебе, гледао сам залазак сунца над овим градом по стотину пута рушеном до темеља. У пољу се дижу брегови који имају облике ноћних привиђења. Они су горели према вечерњем сунцу као упаљени шатори. По пољу и по брдима била је борба између светлости и мрака, где су пламенови један другог прождирали, као гиганти из поменуте легенде. Сваки грчки град има своје посебно сунце и месечину; али Теба има осветљење које не наличи ни на какво друго на земљи. Месечина у Теби, то је једна слава овог града. Кад се Кадмос женио кћерком бога Ареса и богиње Афродите, божанском Хармонијом, која је грчки народ научила музици, певале су овде на свадби музе са Хеликона своје нежне контилене, а богови донели свадбене дарове за невесту: пеплос који је везла Минерва, и ђердан који је исковао Хефаистос. И кћи ове краљице, лепа Семеле, родила је овде бога Бахуса.&lt;br /&gt;
{{gap}}Па ипак има нечег невеселог у овом пределу где се родио бог радости. Најтрагичније мотиве старе трагедије узели су атински песници одавде. Језива анатема пала је овде на злосрећну лозу Едипову. И зато кад у Теби падне помрчина, изгледа да на небу није остало више ни једно небеско тело да засија у овом простору. А кад најзад одете из Тебе, изгледа вам да нико тамо неће остати да преноћи ту мртву и глуху ноћ. Дан и ноћ су у Теби највећи апсурдуми белог и црног који постоје на свету.&lt;br /&gt;
{{gap}}Сатима сам остао код Херонеје.&lt;br /&gt;
{{gap}}Безмерно је ово поље од падина Парнаса до некадањег језера Копаиса. Језеро је сад исушено; ја сам био у последњој генерацији која се огледнула у његовим водама. — Беотијски април има сјај и мирноћу атинске јесени. Док је Хеликон сав у сребру, врхови су Парнаса румени као врхови Етне. Небо је светло али студено. Планине су овде пуне магле и грмљавине; то је алпијски крај бачен на исток. По херонејском пољу и од румених облака пада црна сенка.&lt;br /&gt;
{{gap}}Филип је после свршене битке ишао овим пољем посрћући пијан од вина и славе. Најкрволочнија сујета једног човека била је остварена. Теба је била побеђена, а његов син ће је доцније разорити и изгорети. Тебанску легију је Филип нашао целу у једној локви крви; сваки херој је имао рану само на грудима. Кажу да се варварски краљ заплакао од дивљења. Македонске фаланге су овде победиле, али су се вратиле односећи у очима страх од мртвих.&lt;br /&gt;
{{gap}}Они су пали, али не као смртни људи него као млада божанства; и не од оружја него од анатеме. У овој Беотији све је било неизмерно трагично, јер је било велико: и Теба са својим зидовима које су рушиле све војске старог и средњег века, и Херонеја који је најсвирепији спомен на слободу и на отаџбину. — Из сваког џбуна на Херонеји певали су хиљаду ситних гласова, и јата шева, сва румена, у сврдлу узлетала у сунце. У Теби су синоћ цела јата дивљих патака, на путу за север, бацала свој крик у неми ваздух античке вечери. Над Едиповим градом лепршају светла платна неба у распусној светлости; било је пуно птичјих гласова ту где се извршила највећа освета божанског над човечанским. Нема, међутим, нигде овакво сунце које учини да се сви ти ужаси тако лако забораве, и да људске судбине изгледају тако ништавне пред догађајима у природи и у лепоти једног априлског дана.&lt;br /&gt;
{{gap}}Победе у античком свету не изгледају да су биле сразмерне броју војника који су се борили међу собом. Чак ни по релативном броју губитака. Изгледа скоро смешно кад читамо Херодота и Плутарха и Цезара, а наиђемо на бројеве жртава у једном боју пресудном, у најважнијим биткама старог века. Херодот каже да су Грци на Маратону изгубили стотину деведесет и два војника, али да су ипак поразили Даријуса, и однели победу Европе над Азијом… Плутарх каже да је Александар у битци на Гранику изгубио свега сто и двадесет војника, у битци на Исису пет стотина, а у страшној битци на Арбалесу хиљаду и пет стотина, и да је тиме Персија, најјача држава на земљи, била коначно сатрвена и заузета… Јулије Цезар пише сам у својим коментарима да је у великој битци на Фарсали у Тесалији изгубио свега две стотине људи, у што се не може сумњати; а у тој битци је решена судбина Рима и републике… Ни у битци овде код Херонеје губитци нису били велики, кад су Атињани могли све своје мртве однети собом у Атину да их сахране на Керамикону, гробљу атинском. За Тебанце се зна да су у гробницу, над којом су поставили свог гранитног Лава, закопали својих хиљаду бораца. А овде је решена судбина једне расе, а не само једног режима или државе…&lt;br /&gt;
{{gap}}Овај мали број губитака не долази отуд што су антички генерали били гори или бољи него данашњи. Читајући Ксенофона јасно се види како је тај философ био у Азији истовремено и одличан стратег, и да су и друге војсковође биле веште у свима родовима оружја. Није недостајало ни крволоштво хришћанских народа; напротив, антички рат је био немилосрдан: рушени су градови, продавани грађани као робови, а сва имања постајала својином непријатеља. Али су ови случајеви великих бојева са малим бројем жртава разумљиви чисто психолошки. Побеђивало се у свима горњим биткама не снагом нападача него моралним стањем противника. И Персија на Арбалесу, и Грчка на Херонеји биле су побеђене пре прве капи крви, својом сопственом слабошћу и расулом у држави; и на Фарсали је Помпеј побеђен само генијем Цезара. Краљ Лидије, богати Крезуз, како прича Ксенофон, бранио је своју утврђену Сузу не може бити лабавије, јер је свој пораз сматрао сигурнијим него сваки отпор. — Тада су војске водили философи. Они су знали за средства која су изван моћи оружја. У животу се побеђује на два начина: или својом снагом, или слабошћу противника.&lt;br /&gt;
{{gap}}Грчка раса је била увек изванредно савитљива и брза на опоравак. Она је свагда црпела своју снагу у нарочитим и чисто расним средствима за живот; можда најмање у оружју. Црпела је у културној надмоћи, несравњивој присебности, у ведрини која је долазила од њеног неба и њене вере, чак и у свом лукавству које је било увек бодро пред замкама и сплеткама непријатеља. Осим тога, Атина је имала увек свог једног великог човека за један свој велики тренутак. Сви ови огромни расни оклопи попуцали су само кад се јавио Филип, како га је већ навестио био Демостен. Борба није више била између једнаких ни једнако решљивих. Да су на Херонеји победили Атињани, растројена Атина би можда поново изишла из победе подмлађена, јер је велика победа увек једна нова младост. Али изгубивши ову битку, у њеној судбини се јавља сада Филип опаснији од Ксеркса. Демостен је говорио: «Није довољно Филипу да Атину потчини, него да је уништи». А после пораза, није више било лека за једно морално пропало друштво. Пелопонески рат је почео, а македонска најезда продужила атинску пропаст; римска окупација ће најзад доћи као природна последица. Народе може други само да победе; али народи једино сами себе могу да упропасте.&lt;br &gt;
{{gap}}У грчким градовима има сад две врсте грађана: бојажљиви апостоли за отпор и борбу, али и дрски партизани македонски. Није се више бирало између атинске демокрације и спартанске аристокрације, него између олигархије македонске или, кратко македонских гувернера и гарнизона… Један велики атински беседник, Фокијон, славан генерал, ућуткује Демостена на Пниксу: «Или победимо, ако смо јачи; или слушајмо, ако смо слабији.» Ништа се више не оставља на историјску правду, на геније расе, на срећу случаја, на достојанство државе. Вера у себе постаје опасност за отаџбину! На каменој трибуни на Пниксу, генијални Демостен позива на борбу, а продани Ескинес на покорност; а једна иста пометена и бестидна гомила кличе и једном и другом. Било је све свршено. Кратко затим, свештени савез хелински, амфиктионске скупштине, губе национални карактер од кад краљ и странац добија у њима право гласа; затим грчка војска престаје бити национална од кад Филип, њен победилац, добија титулу грчког генералисима против Персије. Стварно, тиме Филип постаје суверен целе Грчке.&lt;br /&gt;
{{gap}}Ето зашто мрачни Лав код Херонеје, пред којим нико и не застане, значи један белег који чува највећи спомен људског очајања. Дотле је Палас-Атена ишла као грчка богиња, а одатле иде као македонска куртизанка.

{{gap}}Седео сам данас дуго у сенци овог поноситог гранитног Лава. Та је сенка била модра, течна, лелујава, радосна. Парнас се све већма дизао у свод, колико сам га диже гледао. Преврћу се у ваздуху ласте, пијане од првог сунца. Небо се очистило и подигло још хиљаду копаља више. Светлост се претворила у блиставо ткиво; сјаји у тишини сваки камичак и травка. Брегови који су пре били далеки, одједном приђоше близу. По њима заблиста нешто бело и помично: села, или снегови, или стада. Иде по земљи поветарац сјајан и топао.&lt;br /&gt;
{{gap}}Што највећма помете мисао на оваквим старим бојиштима, то је оваква савршена равнодушност ствари у природи, према трагичности ствари у људском животу. Сва некадашња бојишта имају нечег благог у својој горчини. Нигде није мирније него на овим страшним местима. Сва су гробља тужна само док их време не поравња, и док не зазелене у једном општем сјајном бусу; а после тога немају више ничег заједничког с људима. За наше очи не остаје ту више ничег. Али за слух остаје још све. Гласови избијају испод сваког камена, и из сваког грма, и нанесе их сваки ветрић који мине. Све је за увек остало у ваздуху. Покличи неких људи који ћуте; трубе неких који и немају даха; у дрхтају листа падне нека реч и обнови се нечији глас. То је једно насељење и град који не постоји друкче него у шуштању ваздуха. Као да се очима само гледа, а само слухом живи. Мени се чини да нисам овде ништа видео, али да сам све чуо. Музика овог страшног и немог предела остаће ми у памћењу као сопствени доживљај. Чини ми се да би једну за другом могао поновити сваку од тих фраза које су до мене долазиле из једне опште летаргије камења. Наше су импресије неодољиве кад се облаче у слике, али су свемоћне кад се облаче у звуке. Јер све је музика; и само оно што није музичко, мртво је за навек.

{{gap}}Оно што ме највећма засењује у старој историји, то су карактери, и можда нарочито карактери античких генерала, који су највећим делом били истовремено филозофи, песници, беседници, државници. Рат је био без механике, војска без касарне. Место на стручност, рачунало се на геније расе и на лични таленат војсковође. Памет се није делила; мудрац је био најмудрији за све ствари људске памети. Храброст је сматрана за продукт уверења и дужност частољубља. Поверење државе везивано је за једно и иначе значајно име; људски животи предавани су онима који су били не само већи него и виши. Антички карактер је био интегралан. Солон је био трговац, песник, законодавац и војник. Аристид и Кимон били су велики беседници и војници. Периклес је био олимпијски беседник, али и генерал, адмирал и државник. Тукидид је био шеф аристократске странке и војсковођа. Ксенофон је био писац, моралист, историчар и велики капетан. Софоклес је добио за команданта на флоти против Самоса после успеха његове ''Антигоне'' у театру. Фокијон, беседник, једини којег се бојао Демостен, био је славан генерал. Епаминонда је био филозоф питагорист, али и генерал чија слава засењује цео антички свет све до Јулија Цезара. Филип је био лични пријатељ Платона, а Александар ученик Аристотела. — Тако је било и у Риму. Генерали из великог европског рата изгледају скромни подофицири према овој великој фаланги из старе повести. Велике војсковође које нам је описао Плутарх, и беседници-генерали из пелопонеског рата које нам је оставио Тукидид, изражавају силније своја столећа него и сами догађаји. Они постају све већи и сугестивнији колико наш савремени човек постаје све више непотпун. У осталом, ни рат није више авантура као за Александра и Деметријуса; ни лични подвиг против тираније, као за Пелопида, ни, као за Цезара, једна основа за организацију новог света. Рат се више не везује за карактере ни идеје; ни за амбиције и сујете; ни за маније и лудила појединих визионера. С временом он губи све идеалне стране старих утакмица у расној врлини и личној храбрости; и постајући усавршен, постаје одвратан. После скоро сваког античког великог рата настала је већа цивилизација; после сваког новог рата и за побеђене и за победиоце настаје од данас само периода помрачења и пораз цивилизације.&lt;br /&gt;
{{gap}}Александар остаје несумњиво личност која у старом веку највећма засењује. Дете, а већ херој са Херонеје; син једног великог краља, ученик једног великог филозофа, плавокос и плавоок, ванредно лепог стаса, најбољи коњаник у војсци, без личних порока, искрени љубитељ науке, и један од ретких краљева који су у исто време били и господа; и исто тако речит с генералима и војницима, као са атинским првим ораторима који му долазе у мисије. Младић од двадесет година иде са тридесет хиљада војника, и без новаца, да покори најјачу државу на свету. И покорава је, и оснива једно фантастично царство на једном другом континенту. Увек зна шта ће да ради чак и кад не зна куд иде: јер је веровао на Индусу да је нашао извор Нила који оданде силази у Арабију и иде у Египат. Као доцније за Цезаром и Наполеоном, војници иду за њим омађијани и заслепљени, до Хифаса, и бију се целим путем с народима којима не знају ни право име. То је без сумње све огромно. Али никад нисам разумео зашто многи писци иду, кад говоре о Александру, из дивљења у обожавање. Сенека га мрзи, али га један Монтескје обожава.&lt;br /&gt;
{{gap}}Јер ако је Александар однео до Хималаја грчко оружје, он је онамо закопао најлепшу грчку младеж. Ако је свугде побеђивао варваре, утрошио је за те победе најлепшу елиту грчких градова, једино што се било родило после ужасног пелопонеског рата, војнике који су са њиме читали Хомера и Пиндара. Ако су онамо у Азији ницале грчке победе као свечаности, отаџбина је грчка остајала за њима поражена и у помрчини. Ако је Грчкој вратио стара средишта јонске културе, отаџбину песника ''Илиаде'' и филозофа Хераклита, он је погасио све ватре живота у граду Есхилеса, Софоклеса и Фидијаса. Ако су после њега постали онамо нови културни центри у Пергаму, Смирни и Александрији, то је зато да смрт Атине буде бржа и потпунија. Ако је велики освајач везао грчким концем три континента, Европу, Азију и Африку, он је ипак умањио Грчку, везујући најпре Палас Атену за своја триумфална кола. Ако је за навек поразио Персију, опасну, али која је иначе била у распадању на сатрапије, он је оставио онамо за собом династије својих генерала које нису постале мање опасне за Грчку него Ксерксови наследници. Он се давио по Индусу и ломио по Бактријани да му се, као што је сâм желео, диве мудраци у Атини, али је само његова смрт прослављена у Атини као коначни триумф и знак ослобођења. Отишла је грчка култура до Хифаса и Гангеса, али је ипак грчка цивилизација мање хеленизирала Азију него што је она поазијатила Грчку, шаљући тек овај пут дефинитивну инвазију својих варварских култова и дивљих нарави.&lt;br /&gt;
{{gap}}Да је и ујединио све грчке државе под својом влашћу, то јединство не би опстало, као што није опстала ни његова азијска држава, јер за државно јединство Грци никад нису имали ни природне склоности ни историјске услове. Да је остварио опште човечанско царство, оно би било само један историјски парадокс; јер такву мисију не извршује ни један способан краљ који побеђује, чак ни једна висока култура, него један Буда или један Христос који омађија истином већом него што је једна политика или једна цивилизација. Најзад да се и вратио у Европу, он се не би вратио као грчки војник, него грчки господар; ни као грчки државник, него као азијски сатрап. Већ у Египту, у разговору са филозофом Псамоном, стекао је уверење да је божанског порекла, и примио поздрав свештеника Амоновог као син божји. По природи прек и насилан, у Азији је добио навике да убија својом руком људе око себе. Филозоф и херој, он се не устеже да разори напредни Тир, као што је пре тога у Грчкој разорио демократску Тебу, и као што ће доцније сагорети царски Персополис. Пун великодушности за заробљену Даријусову мајку и жену, и Даријусову кћерку којом се најзад оженио, он ипак распиње на крст две хиљаде персијских заробљеника дуж морске обале.&lt;br /&gt;
{{gap}}Атина није познавала политичких убистава. Људе који су се опили влашћу и срљали у тиранију, уклањала је из земље острахизмом, који је био мера само за часне грађане, којима затим ни имања нису била конфискована. Зато Атина никад не би разумела једног мрачног азијског тирана, који је већ био огрезао у разврату и био мајстор у злочину. Атина је најбоље своје људе протеривала, не ни зато што су били најбољи, но што су били најјачи; а најјачи су увек најопаснији. Александар је још из македонске Пеле тражио да му противници Атињани пошаљу главе десеторице својих најсјајнијих патриота-говорника, међу којима Демостена, Фокијона, Хиперида и Ескинеса. Он је презрео Аристотела, свога учитеља. Он је, по примеру своје мајке Олимпије, мучио у кавезу филозофа Калистена, што му није ласкао. Носио је собом ''Илијаду'', не из дивљења према Хомеру, него из љубоморе према Ахилу. Јадао се што нема песника да га опева. Егоист, он хоће за себе не само сву силу него и филозофију: прекорава Аристотела чак из Азије зашто је публиковао један део метафизике у чије је тајне учитељ био посветио само њега. Помагао је уметност коју није осећао, и то помажући Лизипоса који је само њега вајао, и Апелеса који је само њега сликао… Води собом у Азију целу гомилу филозофа, Анаксарка из Абдере, Пирона из Елиса, и Калистена из Атине, да се доцније врати у Атину грчка филозофија трула од скептицизма, сва омађијана утицајем индијских аскета. — Цела Александрова мисија то је један блистав роман, једна величанствена авантура, али и биографија једне мегаломаније; хроника једног херојског карактера, али и бајка о једној сујети којој ништа на свету није остало слично. Њега је више водила војничка амбиција, него владарска идеја; више авантура него идеал. Нису такви људи створени за срећу света, него свет створен за такве људе и њихове маније. Онај који све победи, најзад све унизи. На месту где је закопан у Азији његов коњ Буцефал, он је подигао град Буцефалију; на другом месту где је закопан његов пас Перитас, он је сазидао град Перитас. Свугде је зидао Александрије, али нигде није зидао Атине.

{{gap}}Мало више од Херонеје стоје висока и тамна врата Парнаса кроз која се улази у његове студене и фантастичне тамнице. Ваздух се овде наједном зацрне од мрачних четинара. У каменом гротлу закотрља се један мутан поток. У висини остане да виси само уско парче неба, безбојно и сетно. Високи масиви са снегом у врховима и са тмином у подножјима, срљају брзо у небо, једно за другим. Ни зрачак сунца да залута у ове хладне котлине. Са четинарâ цури црна вода; низ раскисле падине руше се жути слапови. Ако се отисне која стена, она се сручи у понор нечујно, јер овде ни један глас нема свога одјека. Све се разбије о нешто црно и хладно што не даје гласа од себе. Парнас није сунчано брдо, него планина пуна тмине. Под самим хрбатима брегова помоли се које село, које прође у висини и замине за брег, лагано и лено, као у небу пачје јато. За једно време душа се осећа притиснута овим огромним и студеним стварима, и тело пробијено влагом као ножевима. Поремете се све импресије и измучи мисао. Једино живо и радосно, то су орлови. Већ од почетка они облећу сваки врхунац, надлећу сваки пут, и спуштају се до мојих кола, као голубице, па се враћају, не препознавши човека. Вода изливена по друму, котрља песак и вуче црвену земљу. Далеко је одавде сјајни пејзаж Атике, вечито провидан и лелујав, сав спиритуалан, нереалан, обмана вида, митолошка илузија.&lt;br /&gt;
{{gap}}Онамо су ниске шуме од јасно зелених борића и сребрних маслина. Сенке се вешају од гране до гране, плавичасте и толико танке да једва падају до земље. Сви жбунови сјају пуни љубичастог вреска. Ваздух носи смолу и благи мирис тимаре. Ако која гранчица затрепери, то је да замирише. Ако се кроз крошњу стабла отвори прозорчић, то је да се укаже мали морски затон, типски мотив античког пејзажа: једно модро огледалце, један румен облачић, једно сребрно једро… Цврчци певају да лето никад неће проћи. Ако из даљине што затутњи, то се негде у долини играју деца кентаури. Ако у шумарку зазвижди, то је Пан, којем се виде јареће ноге на некој светлој стени, или му стрше уши иза неког звучног грма. Тако траје до у предвече, кад се цео тај предео истопи у светлост, и раствори у ваздух, и изгуби испред очију, као обмана. Све је још тамо сјани старински мит, архаички панô, античка буколика.

{{gap}}А у овим затвореним и тамним собама Парнаса, данас је кишовити и студени април породио једног минотаура који је својим дахом окаменио целу ову палату очајања. Као да су сунце однеле непријатељи, и затим затворили планину леденим сантама. Долине Парнаса су радосне у повести о боговима, али ништа нема суморније у причи о људима. Кроз ове исте јазбине прошли су, као небројне поворке шакала и хијена, сви народи паликућа, пљачкаша, убица, и гробара. Народи обучени у зверске коже, и други у злато и челик; народи босоноги и голоруки, и други на коњима лепим као из апотеозе. Сви језици, све сујете, сва крволоштва, сва божанства. Народи бели и црни; хорде које не знају куда иду; војске чији се војници не разумеју у језицима међу собом. Сва оружја од камене секире до златног штита и кациге… Персијске војске, којима нису грчке реке имале довољно воде за пиће. И Спартанци кад су ишли да руше Тебу, и Тебанци кад су ишли да руше Спарту! И македонске фаланге, којима нису довољно изгледале дуге њихове сарисе, копља од шест метара. И галске хорде, које су дошле само да се огреју на пожару грчких градова. И римске легије које су увек завладале једном земљом тек пошто су у њој претвориле све у прах и пепео. И словенска племена, која су тумарала овуда као деца, идући за сунцем, и остављајући за собом само своја блага имена рекама и планинама. И турске армије, које су разбијале главе боговима и обарале стубове храмовима кад им је требало да пале креч. И франачки пустолови, који су доносили овамо своју жеђ за пљачку и љубав за насиље.&lt;br /&gt;
{{gap}}Цело човечанство се кретало у бој против овог народа који је први прогледао пред лепотом и први се усхитио пред слободом. Па ипак он је и даље оставио да на овим истим кристалним врховима остану његова божанства и музе; и да занавек стражаре на раскршћу између светлости и мрака, вере и сујевере, слободе и тираније. Тако ови масиви стоје као сведоци о фаталности историје: да увек један руши оно што други сазида; да је мир увек само једна кратка интервала између убистава међу народима; да се диже и ствара само у ситним почивкама између обарањâ; да велики зидају само у времену које отму од малих који све разиђују; и да су људи по инстинкту противници прогреса и непријатељи поретка.&lt;br /&gt;
{{gap}}Овај пут од Брала до Амфисе, пун је трзаја и приказа. После мрачних и влажних увала, пут се пење у висине. Наједном, видици почињу да се брзо измењују. Небо постаје све дубље и шире; светлост све чистија и ваздух лакши; обимне висоравни почињу да се протежу у недоглед. Искрсавају нови брегови, једни блиски који се сунчају, други далеко по којима сипа киша или снег. Али на крају свега, као каква блистава одгонетка, откри се пода мном једна блага библијска долина. Сва је у сунцу, покривена сивим и густим шумама маслина што иду у крупним каскадама из предела у предео. Цео се ваздух поче да растаче у боје; избијају села од црвене земље; излећу сјајна јата дивљих голубова. Осећа се у дисању близина мора. А оно што се види у самом дну ових маслинових таласа, то је стара Амфиса. Сто пута рушена и поново дизана, лежи под једним травним брегом на којем стоје румене франачке тврђаве, зарђале од небројних сунаца, и пуне птичјих јата. — Хиљаде година су пролазиле кроз светлост ове долине, индиферентно, као да се нису дотицале земље; а стара Амфиса стоји непрестано на свом месту. За хиљаде година кроз њу су пролазиле са грчког севера на грчки југ паганске хаџије у Делфе, где је било светилиште, и где је Аполон прорицао грчке судбине. Ишли су онамо у оном страху од неизвесности, који је, откад људи постоје, био увек већи него страх од смрти. Затим су се враћали опет овуда, носећи собом неколико замршених речи божанствених, које су биле загонетније него и сама судбина. Хиљаде година у животу најмудријег народа играле су овакве пророчке изреке већу улогу него и саме хомирске и орфичке химне, или епиграми мудрости исписани на храму светилишта. Хексаметри у којима је говорио Аполон, били су невешти, и незграпнији од ичег што је остало од старе речитости. Аполон је био бог песништва, али то није довољно: он није био песник.&lt;br /&gt;
{{gap}}Ништа се не да замислити лепше и блиставије од ове амфијске долине која силази до на Коринтски залив. У опште, ништа није на земљи равно путевима кроз грчке крајеве. Свугде по свету изгледају наша путовања бесплодна и беспослена према оваквим доживљајима. Све људске славе изгледају ситне према онима чији се трагови овде осећају на сваком месту. Има других земаља које су чувене због својих шума, својих снегова, свога цвећа или својих животиња. Али је убого свако парче земље на којем се не види стопа великог човека, или не чита запис једног великог времена. Ми се на свету не дивимо ономе који га је створио, него ономе који га је покорио. Све лепоте нису равне једном великом гласу из историје. И сва су неба бледа према овом своду по којем је Фоибос терао своја огњена кола. — По свима путевима ове земље осећао сам да је она за свагда дубоко паганска, и по својим рељефима и по својем блистању. Ништа тако није дубоко нехришћанско. Ништа у овој земљи не повреди очи колико једна хришћанска капела, нити озловољи слух колико звук хришћанског звона у оваквим долинама. Јер овде све припада другом времену и другим људима. Још свугде стара Грчка говори у овој земљи као божанство у Додони: у шумору свог лишћа и у звуку свог метала.&lt;br /&gt;
{{gap}}Зато, долазећи овамо треба оставити на граници своје хришћанске заблуде и хришћанске истине; и отурити витлејемски штап и скинути назаретске сандале. Овамо не треба долазити преко Јерусалима. У овим долинама и по овим бреговима велико хришћанство је, не победилац, него насилник и уљез; њему овде ништа не припада, нити му је припадало. Чак треба овде доћи као рђав хришћанин, па све осетити без лажи и без збрке. Бити Гете и Анатол Франс, а не Ренан и Барес. Није могуће волети паганизам и бити истовремено добар хришћанин. И данас још културни људи, у своје недеље, једни иду Аполону, а други Христу, и не разазнају се међу собом. Борба између старог божанства које је све решило у лепоти, и доцнијег божанства које је све сконцентрисало у љубави, постојаће и даље, за сва времена. Јер нарочито у сјају и тишини ових сунчаних долина, човек не верује да је пагански мит победила хришћанска парабола. И није, бар не овде у његовој колевци. Пагански мит, који је грчки, нападнут је у Риму а не овде. — Рим је почео пропадати од кад је постао космополитиски; римска држава је посрнула од кад је успела да буде царство света; она је престала бити сопственик здравог и снажног запада од кад је постала господар сјајног и перверсног истока. Пагански мит је најзад искварен шаренилом источњачких богова, комедијаштвом њихових култова, шарлатанством њихових врачева, и сујевером која је одвела у ругобу и подсмех. У Риму је, са пропадањем угледа Сената, све лагано испропадало. У трећем веку није било више старе побожности, али није било ни свега другог што је из ње излазило: ни науке, ни морала, ни уметности, ни књижевности. Паганска вера је била државна, и она се гасила са државом заједно; са пропашћу царства, морала је и она нестати. Али сâм мит није побеђен новом вером која је дуго остала конфузна, нити је паганска култура побеђена једном другом културом, јер нове културе није ни било. Паганиство је зато и даље дуго живело у култу најбољег света. Варвари су долазили да освајају Рим и били су већ хришћани, а римски грађани су још и тад били паганци. Рим није слушао Теодосија да окрене леђа старим божанствима, ни његовог сина који је заповедао указима да се по царству оборе сви стари храмови и полупају главе старим боговима. На Истоку су били већ разбили сва мраморна дела Поликлета и Скопаса, док је Рим још чувао, колико је могао, спомене старог култа и старе уметности. И кад су владике са истока писале папи у Рим хвалећи се колико је који од њих спалио дела паганских филозофа и песника, паганизам је у Риму још био у свима навикама породичног живота и укусима елите. — Најзад, хришћанство дугује своју победу једном случају који је ван сваког мерења духовних вредности. Битка између Максенција и Константина није решила само питање трона него и питање олтара. Са побеђеним паганским императором је компромитовано и старо божанство. Са Константином је царство добило императора хришћанина; хришћанска је вера сада постала државном; хришћани су измилели из својих катакомби да окруже престо у новој престоници која је била хришћанска. Није хришћанство узрок пропасти римског царства. Али је пропаст римског царства била пропаст паганизма. Јер је с цезарем падао и -{pontifex maximus}-.&lt;br /&gt;
{{gap}}Зато је паганизам испао више као мученик него као побеђен. То се осетило у две три прилике кад је мало требало да Аполон обори Христа и ''Илијада'' потисне Библију. То се видело за време Ренесансе. Ко зна да се то опет неће видети и сваки други пут кад се исти полет духова за културу буде манифестовао са онолико жестине. Паганизам још постоји и постојаће за навек: у основима науке, узорима уметности, принципима права, моделима својих држава. Благи и радосни хомерски мит, који је извор свих тих величина, још држи свет под својим чаром. И данас свима онима који имају култ паганског генија, хришћанско друштво изгледа једно дегенерисано и назадно доба, у којем би човек појео човека кад би се људима поново оставило да живе од хомерског мита и јонске филозофије.&lt;br /&gt;
{{gap}}У старој Атини су странци за своја божанства имали свагда сва грађанска права; чак су Атињани та божанства усвајали и за своје богове. Али бог хришћански није био примљен. Апостол Павле је за време говора овде на Ареопагу био исмејан, јер атински филозофи нису разумели његове објаве да је нови бог дошао. Да је тај апостол то објављивао пет столећа пре тога, кад је Атина била слободна а не римска, ко зна какав би отпор нашао нови бог код софиста, у Академији, код песника, у аристофанском позоришту, и код смејача на агори. Грчки дух не би никад примио сличну веру ма колико да је већ имао и питагорску и орфичку прошлост, и секте и мистерије, истина све заједно од мањег утицаја на живот него једна једина хришћанска догма.&lt;br /&gt;
{{gap}}Рим је примио и Астарту, и Сераписа, и Митру, и цело коло азијских богова. Али се и он одупрео хришћанском Богу, и тај отпор је ишао до крвавих прогањања. Зашто само према том богу? Није хришћанство било прво које је говорило о једнобоштву, по примеру синагоге. Већ Анаксагора, мудрац од највећег утицаја у златном веку Атине, говори: «Бог једини је онај који уређује материју и ствара свет!» И у једној орфичкој химни каже се: «Једини он је изишао из себе самог, а од Једног је изишло све што постоји.» Монотеизам није дакле био разлог тог отпора. Али се Рим одупро хришћанству зато што је хришћански Бог носио собом друкчу идеју о организацији света него што је имао цезар и сенат римски. Бог хришћански је био аутократ и није трпео других богова поред себе; све ван хришћанства било је хулење и идол. Хришћани су донели нови смисао о општој људској заједници као општој породици; то је нешто друго него што је држава римска која је сматрана за лепшу и вишу него свемир. Црква место државе; свештеник место цезара; божји закони о љубави место римских закона о правди и кривици! Место Капитола, Сион! За шефа такве цркве, Христос, један јеврејски проповедник за којег су већ римски прокуратори помогли да се осуди као кривац!… Нова вера ишла је, дакле, да обори све дотадање вредности. Тако је постао сукоб, не између једне старе вере и једне нове, него између једне старе политичке организације друштва и једне нове идеје о заједници. Грчком миту је било суђено да падне са римским царством које је било са њим тесно везано.&lt;br /&gt;
{{gap}}Али овде, у самој Грчкој, тај мит је удављен, нечујно. Та се смрт није осетила, и можда није ни постојала него површно и привремено. Бар тако ми изгледа овде у светлости и радости свију ствари на овом тлу. На свему стоје још трагови старог и великог човечанства; одасвуд гледају њихове крупне очи; одасвуд се чује само њихов глас и њихове речи. Свугде мртви стоје испред живих. Још звуче у овом ваздуху речи: логос, психи, етхос… Још ова земља изгледа један посебни сунчани континент, одвојен од света. Нека други народи гледају у будућност; сунце ове земље још стоји у средини свега што живи и што се креће. Стари хероји су убили лава из Немеје, змију из Лерна, птице из Стимфале, вепрове из Калидона и Ериманте, змију из Кадмоса, и бика из Маратона. Путеви су одавно слободни, и слава ове земље може да по њима иде несметано, не гледајући ни десно ни лево. И њена Нике носи још штит који није нико сломио, и копље које није никад бачено у траву. А прави и коначни двобој између два божанства и два света, доћи ће, можда, некад доцније, и ко зна када.

{{gap}}Пут којим се из равнице пред Амфисом иде за старо светилиште, изгледа као пут у небо. Нашао сам Делфе под самим сводом. То је у врху једне падине Парнаса, над једном котлином која је затворена са свих страна, и наличи на изврнуто звоно. Како су кише падале и прекодан, високе литице пуштале су из себе беле и сјајне магле, и све се пушило на све стране, да је изгледало да се цео овај предео диже у небо. Доле на дну увале падају у сјајним каскадама сребрни маслиници, иде један танак поточић, и вуче се једна сребрна стазица. Неизбројни мрамори храмовâ и бедеми који су их опасивали, почињу да румене. На све се одједном просу крв и злато вечерњег сунца.&lt;br /&gt;
{{gap}}Аполон који је азијско божанство, као и Посејдон, дуго је био странац за овдашње Грке. Код Троје је био непријатељ народа одавде; палио је ахајске бродове и убијао ахајске војнике. Најзад је прешао море, и са светог острва Делоса дошао у Македонију, и оданде у старе Делфе. Ту је отео Геји, богињи земље, ово пророчиште и ову долину која је затим постала центар побожног и политичког света. Само је један бог могао пронаћи овакву долину за своје седиште и овакво место за прорицање људских судбина. Ја никад на Акрополису нисам имао утисак да су стари Грци били одиста побожни, и да су веровали да богови постоје и ван стихова, и ван мраморâ. Али ова чудна долина, којој ништа на земљи није слично, даје импресију да је и старо божанство мучило душу људску као и наше. И нарочито, да је сујевера увек силнија него вера; и да широке масе и не знају за друго него за сујеверу; и да је за њих бог увек већма судија који убија него који награђује. Ова је долина и данас једно место пуно страха и слутње. Њене тишине — за пуну недељу дана колико сам овде остао, — изгледале су као тишина после пропасти света. Оне тиште као ледени прст притиснут на нашу вену. Ни једно хришћанско светилиште нема језовитост овог краја где је Аполон држао у једној руци сунчану муњу, а у другој лиру. Само један народ искрено религиозан, и слепо сујеверан, и који је своје религиозне легенде морао друкче тумачити него што их ми тумачимо, могао је да овај предео узме за средиште свог целокупног духовног живота. Није чудо што га је сматрао и за центар земље, пупак света, кад се зна да су два гаврана, које је Зевс пустио да лете, један са истока а други са запада, срели се најзад над овом уском долином.

{{gap}}Брзо је пала помрчина, и небо је целу ноћ остало тамно. У ваздуху ове провалије чуо се врло хучан само онај танки кончић потока што гмили дању на дну долине потпуно нечујан. Тишина је ноћас била толика да се његов шум развио најзад као брјујање читаве какве крупне реке што котрља камење или гвожђе. Ваздух се разредио и све је постало звучно; ствари се нису виделе, али све су се чуле. Затим је јутро дошло нагло и одмах све прелило сунцем. Пробудили су ме орлови, лепи и велики, који су цело време летели поред самих мојих прозора. Све поста одједном неизмерно јасно. У литицама руменим и високим појавише се, квадратне и празне, некадашње гробнице или капелице. Цео крај доби одмах свој мистичан изглед и издвоји се од свега другог што сам видео на овом путу.

{{gap}}Да сте долазили овамо за време Аполона, из Атине би дошли једрењачом доле до једне мале луке, и одатле до Хрисе. Путем до Делфи би ишли између великих грмова ловора и мирте, са каквом поворком у којој би се видели људи свих крајева, свих одела, свакаквих диалеката и ћуди. Какав Аригнотус из Самоса, носи божанству једну статуу; какав Филимон из Карије, један бронзани троножац; какав Дамофанес из Тасоса, једну рељефну плочу; какав Тимотеос из Книда, неколико лепих ваза са ликом божанства или ликовима хетера; какав Лакаратидес из Спарте, са трофејима из последње победе над неким градом пелопонеским; какав Тимофанос, корег из Смирне, са неколико својих плаћеника певача за хор богу у Делфима; најзад какав богаташ из Ефесе, са мирисима и новцем… Можда и какав архонт спартански, или филозоф атински, или скулптор из Аргоса, или мистик из Кротоне, или генерал из Аркадије… Ту су можда фруле, ситаре, стихови, смех. Сви се хвалишу, размећу и друге потцењују… Атињани презиру Тесалијце јер су били против њих са персијским војскама; Аркађани мрзе Спартанце као крвне непријатеље; људи из Егине мрзе Атињане као перфидне и насилнике. Али идући даљим путем сви ти људи неједнаког изгледа, али једнаких осећања, осете и подједнак удар срца и страх што се већма приближују Делфима.&lt;br /&gt;
{{gap}}Свакако, у међувремену, један је причао лепоте Атине, други можда свој бродолом на неком предгорју Циклада, трећи своје оргије у Коринту, где су се хиљадама свештеница Афродите давале за новац у корист касе божанства. Такмичећи се у лагаријама, духовитости и мудрости, дошли би у подножје Хиампеје и Родони, два висока брега међу којима, као између два листа, стоји ово светилиште. Пут је доводио овамо дном саме долине, поред оног поточића. Изглед који су морали имати одоздо на светилиште, морао је наличити на неки догађај у небу. Можда на недељу дана пре тога у Делфима су заседали амфиктиони, религиозна конфедерација свих грчких државица, које овамо шаљу двапут годишње своје амбасадоре. Или је то био крај недеље кад су овде биле питијске игре које се држе сваке четири године у дугачком стадијону, који и сад стоји на свом месту. — Овакве хаџије би се попеле до извора Касталија, који и данас баца своје ледене воде, и ту би се најпре опрали од греха: «Једна је кап довољна добром, а ни море неће опрати рђавог». Ту би се преобукли у чисто одело; метнули ловоров венац на главу, узели у руку гранчицу обвијену вуном, и пошли на велику капију тврђаве у којој чека божанство. Од капије почиње свети пут. Одмах с десне стране један бронзани бик са Крфа; затим група, споменик, спартанске победе над Атињанима после Егос-Потамоса. То је Лисандрос са свима својим генералима и адмиралима, сви врло космати и врло брадати, по спартанском обичају; и Аполон и Посејдон који их крунишу… Али, одмах пред њима, постављен је споменик који их све оставља у сенци: споменик Аркађана после њине победе над Спартанцима… Већ ту почињу свађе и хвалисања: полемика у бронзи и мрамору, целим Светим Путем…&lt;br /&gt;
{{gap}}Са две стране, два реда лепих грађевина у миниатури: то су благајне свих савезничких држава које су овде под протекцијом божанства чуване од међусобних ратова и међусобних лупежа. Атинска благајна стоји и сад, и изгледа један мали кокетни храм; то је у ствари споменик дигнут још после победе на Маратону; у њему су били трофеји из славне битке; а ту је и Фидијас поставио великог Милтијада са читавом групом богова, за дивљење целог ослобођеног грчког света… Близу је и Лесхе, галерија најбољих сликара. Статуе на све стране! Њихов број је износио до три хиљаде; сам Нерон их је однео у Рим до пет стотина. На једном месту поред самог краља Филипа Македонског била је једна женска статуа од злата. То је Фрине, славна хетера, модел и љубавница Праксителова, најлепша скулптура старог века, чију копију и сад имамо у Риму. Зашто Фрине у Делфима и поред Филипа?… У светилишту Делфи све је било полемика, реплика, алузија и сарказам. Лепа хетера коринтска за којом су лудовали и Праксител, и Сократов ученик Аристип, и мудри Диоген из бурета, славна је и због тога што је хтела да обнови порушену Тебу, али под условом да се, из пркоса према македонском краљу, на зиду запише: «Александар краљ оборио, Фрине, куртизанка, обновила». А у Делфима је Фрине, сва гола, била Афродита од Пракситела! Је ли то био доказ паганског атеизма? Не, то је био само знак да дубоки људи никад нису разликовали љубав од религије.&lt;br /&gt;
{{gap}}Цео свет застаје и пред лепим трезором острва Книда. Свако диже главу пред једним високим стубом крај светог пута: архаички Сфинкс стоји у дубоком небу делфијском где се говори само о судбинама. Тај Сфинкс и сад постоји у овом месту, недавно ископан. — Сам храм Аполонов је огроман и грађен тридесет година, са фронтонима испуњеним олимпијским божанствима, али је ту и Бахус, скоројевић и уљез. На архитравима висе штитови и сјајне опреме из победе код Платеје над Мардонијусом. На уласку статуа Хомерова, затим престо овенчаног Пиндара са којег је читао своје песме. Унутра једна архајичка наказа, Аполон. Ту је и соба, адитон, где Питија (најпре какво неуко сеоско девојче, а после једног скандала, каква ста,,

рица), хипнотизирана, у једној пари што избија из земље, бунца неразговетне речи које јој говори Аполон, а које затим свештеници бележе у рђаве хексаметре; то су пророчанства онима који су по њих послани из Грчке, Египта, Азије, са Сицилије и из Рима... И философима као Питагора и Платон, и владарима од Крезуса до Нерона.
Ови свештеници су били држава у држави. По њиховој жељи су вођени свештени ратови против Хрисе и Амфисе, противно свима традицијама грчким. Рђави патриоти, које су поткупљивали чак и странци. За време персијске инвазије саветују Крићанима да не помажу грчкој војсци. За време Филипа, они су тајно на његовој страни, и Демостен очајно узвикује: Питија филипизира! Мешају се у све. И противници су науке: проричу Периандросу, који је био коринтски Периклес, да одустане од намере да прокопава коринтски канал, јер би то богови сами урадили да су хтели! — Поред самог светилишта спушта се из неба једна огромна литица, сва крвава, до самог извора Касталија. Та стена опомиње на Езопа. Сатиричар је био озловољио делфијске свештенике својим подсмехом, и кад се враћао својој кући из Делфа, њему су у Хриси преметнули торбе и нашли неке свете утвари које су му сами свештеници подметнули. Затим је Езоп враћен у Делфе као крадљивац и бачен одозго са литице у смрт као хулитељ. — Делфи најчешће нису служили за пророчиште друго него за општи политички живот грчких градова, али некад и за све друго; као што је и пророчиште у Додони говорило о кишама и ветровима.
Хулење је било већи злочин него неверовање. Аполон није трпео непријатеља: он је држао у левој руци лиру само кад у десној није држао гром. Ни његова лира није инструмент за забаву људи, него да њеним звуцима доводи у ред кретање звезда, ход сати, смену дана и ноћи, и редовни ток годишњих времена. Од звукова његове лире долазила је сва музика сфера и ред у небу и по земљи. Повреда таквог божанства значила би повратак света у хаос.
Сада избија трава и сунчају се гуштери по последњим мраморима овог светилишта. Између стубова расту грмови трња и дивљих ружа. Избија између плоча на Светом Путу млада коприва и чкаљ. На старе плоче са записима, пење се жалостиви бршљан, та чудна врежа која иде само путима смрти и заборава. Млади бог је умро овде стојећи горд на свом постољу и у свом храму, кад је свет већ био отишао за новим богом. Римске легије, које је водио Сула, почеле су прва рушења, а за Нерона почеле су прве пљачке. Затим су дошли хришћански императори: Костантин, који је однео све што је могао да украси улице цариградске; затим Теодосије, који је наредио да се све обара; најзад син његов Хоноријус, који је заповедио да се доврши уништавање, «ако још што има непорушено». На тај начин су нестала дела славних старих мајстора, која су сад звана просто идолима. — Остала су у историји хришћанска претеривања о томе да су варвари опустошили Рим. Кад су варвари долазили, сва су стара велика дела већ била оборена; сачувани су само били Акрополис и неколико римских храмова које су чували њихови грађани, још увек потајно паганци. Аларик, који је највише оптужен, остао је у Риму непуна три дана; а хришћани Теодосије и Хоноријус, рушили су и разбијали једно цело столеће. Жалосна је истина да је цела паганска уметност пропала од хришћанске руке.
Паганство је то вратило хришћанству племенитијом мером: све што има највишег у хришћанској уметности, као за Ренесансе, све је инспирисано паганством.
Ако и лице Христово није сликано лепо као аполонско, и као што су га доцније већ радили Рафаел и Анибал Караче, то је што је питање о томе је ли Христос био леп или ружан дуго мучило старе мајсторе. Јер су Јован Дамаскин и свети Бернардо говорили да је Христос лепши од свих анђела; а Тертулијан, свети Василије и свети Кирило уверавали су да је само у ружном телу могла бити лепа душа. Христос је зато дуго времена сликан без лепоте човекове и узвишености божанске, и стајао на своме олтару као ругоба младости и иронија мужевности. Абелар, свети Доминик, и свети Фрања Асиски проклињали су уметност проповедајући против сваког украса хришћанских цркава. Папе, као Јулије II и Леон X, били су велике мецене само што су били ученици паганизма, као што је онај сјајни кардинал Бембо говорио да неће да чита библију да не би покварио дивни језик Сенеке!... Хришћанство ипак је морало своје фигуре небеске сликати лепим, што значи грчким, да би освојиле сва срца. Грчка је лепота све улепшала чега се дотакла; азијски богови постали су лепи само кад су дошли у Атину. Азијска Афродита је била једна сиријска и финичанска ругоба кад је на својој школци допловила из Азије овамо на Китеру. Тек од тада је она сликана као богиња која је само физичком лепотом господарила светом; и добила је плаве очи, јер је рођена из језера Тризониса од љубави једне нимфе и Посејдона, бога са плавим очима. Само од кад се родила овде из пене грчког мора, Афродита је постала принцип лепоте пре принципа спола и плођења. Лепота је у овој земљи имала карактер свештени; све што је свето морало је бити и лепо; и ништа ружно није могло бити обожавано. — Христос је био противник уметности кад је богатство прогласио за грех и порок; јер уметност, за своје постајање, тражи не само богатство, него и луксуз и беспослење. Можда хришћанство не би ни дало своју уметност да се до краја ишло за еванђељем; или да — срећом — уметнички инстинкат у човеку није виталнији и већи и од религиозног.
Али ако су стари Грци имали сталну потребу да све учине лепим, имали су исту такву потребу да све направе светим. Ништа у овој сјајној и лепој земљи није остало непосвећено! Стари Грци су веровали у божанство зверова: лава, вука, медведа; и у божанство питомих животиња: бика, коња, краве, овце, козе, пса; и у божанство птица: орла, лабуда, петла, гаврана, голуба; и у божанство биљака и шума: у маслину Палас-Атене, лозу Бахусову, ловоре Аполонове, храст Зевсов; и у божанство змије и разних риба; и у божанство извора, река и мора, насељених колико и Олимп; и у божанство брегова, стена и пећина; и у божанство камења, и у божанство ватре... На сваком месту је за старог Грка било нешто свето; али и нешто кобно: какав судбоносни камен, или извесни лет птица, извесна биљка или поврће, које угледа пред собом. Према томе на који је начин изгорела једна гранчица маслине, решавала се је важна ствар у животу. Једно га је могло утврдити у срећи и намерама, друго забринути и одвратити од свих намера. Стари Грк је стално у страху од кобног, и у свакој ствари у животу тражи заштиту божанства. Има три олтара: један у свом дому, један на гробници својих предака, један заједнички и државни. У кући је жртвеник чисто породични, који нико не сме оскврнути ни погледом, који храни домаћица, а пред којим домаћин служи као једини свештеник. Над гробницом породичном праве се жртве за мртве претке, који су покровитељи ако им се нарочито служи, а прогониоци ако им се не служи. Тек после долази општи олтар Града, божанства у која обавезно верују и жртвују грађани једне исте државе. Посвећују: Зевсу бика, Хери јуницу, Деметри свиње, Бахусу јарца. Домаћи олтар нема ничег заједничког са олтаром другог грчког дома, али ни државни олтар са олтаром друге државе. Има толико Хера, Афродита, Хермеса и Аполона различичних, колико има различичних грчких држава. Атена у Атини је друго божанство него Атена у Аргосу; Афродита у Книду је друго божанство него Афродита у Сикијону. Јер је ону у Книду вајао Праксител, а ову је у Сикијону вајао Скопас. Зато книдска Афродита брани Книд, а сикијонска Афродита брани Сикијон.
Па поред све безбројности ових богова, и старе грчке побожности која је била у толико дубља и мрачнија што су богови, имајући људске страсти, сматрани несавршени, самољубиви и подмитљиви — осећај религиозни био је непотпун. Бог није могао бити прави бог за људство, које живи престрављено на овом свету, кад није био у исто време и принцип добра и љубави. У грчком политетизму нема ни каузалитета, ни финалитет, и зато није он ни инкарнација морала, ни збир симбола правичности. Грчка религија је постала из посматрања самих догађаја у природи, и зато је она сва у материјализму и детерминизму. Природа се састоји од елемената који се међусобом или бију или спарују; тако исто и богови, који и нису ништа друго него ти физички принципи обучени у шарене симболе. Збир свих тих блиставих легенди, који се зове митологија, то је само физика коју су радили песници и направили је неизмерном поезијом. Али у природи не постоји друго него физички закони; грчки су богови, неморални јер је природа аморална. — Свако грчко божанство је зато остало азијски тиран и источњачки блудник; они не деле правду него своје прохтеве; не врше доброту, него деле милости; али и то ако су подмићени молитвама и даровима, и ако су пре свега на жртвенику нахрањени масним јелима и почашћени слатким пићима.
Међутим, ако није могло бити побожности у нашем смислу, било је страха од божанства какав и данас постоји. Било је, као увек међу људима, богољубаца, теофила, што је један сентименталитет нарочите врсте. Али ма како да су стари свештеници могли тумачити легенде о хомерским божанствима, од својих богова се стари Грци нису могли научити ничем добром. Па ипак велики број божанстава уносио је у живот извесно спокојство: јер зло које учини Хера могао је поправити Зевс; или што окрвави Артемис, залечиће Афродита. Тај политеизам није можда дозвољавао да се код старих Грка утврди фанатизам; било је много богова и сваки је себи бирао бога по својој ћуди. Отуда једна непобитна корист: што стари никад нису знали за верске ратове у нашем смислу. Водила су се два свештена рата против Хрисе и Амфисе због узурпирања Аполоновог земљишта у околини Делфи, и један против Фокиде због једног жртвеника, али то је због хулења а не због прозелитизма. Никад није вођен рат у име свог бога против једног народа зато што верује у другог бога. Варваре су звали тим именом само зато што су били странци, мање просвећени али не зато рђави људи, јер Ксенофон пише о Персијанцима с дивљењем. Нису знали за невернике и кривовернике; било је хулитеља али не јеретика. — Чак у честим међусобним ратовима, освајајући туђу престоницу, једини Грци су подмићивали бога нападнутих других Грка да пређе у њихов табор. Освојивши град нису рушили његов олтар; напротив, они који су били побеђени, бацали су се камењем на своје сопствено божанство што их није одбранило или што их је издало! Зато, да се ово не би догодило у Атини, повлачећи се поред Ксерксом у Саламину, најпре је Темистоклес објавио да је Палас-Атена прва онамо избегла.
Само је стари грчки геније могао да поред онаквог свог политеизма имадне ипак онакво законодавство. Осећање једнакости и правде јавља се рано. Већ Солон није давао грађанска права него само онима који имају занимања и рада. Периклес није дао да на храмовима атинским раде робови него слободни људи, као што се види из Хераклида из Понта, и, нарочито, из Плутарха. Најзад Аристотелово правдање робовања као институције (на што хришћани нарочито указују кад говоре о својој супериорности), то правдање долази, — као што се види и из његовог самог дела, — тек после великих дискусија које су се већ дотле водиле међу Атињанима о једнакости људи и неправичности робовања. Још пре тога, Ксенофон каже да не може да у Атини његовог времена распозна слободног грађанина од неслободног, ни господара од роба. — Ако је Сократ суђен што је хулио на богове, то је што кажу да је хулио на божанства атинска а не грчка; а то није само верски злочин него још више политички, патриотски, противдржавни, јер заједничка божанства значила су само заједничку државу. Због овог је осуђен и Алкибијад. Ако су из верских разлога прогоњени Есхил и Анксагора, Дијагора и Протагора, ни то није било питање атеизма ни јереси, него хулења. Нарочито хулења на тајну храма у Елеузису, који је био свети за све Грке али припадао Атини, и којиг је чувао један од десет атинских стратега и један атински гарнизон ефеба. Колико је духовног либерализма било у паганском друштву грчком, где је увек држављанин долазио пре личности, види се из толеранције према идеалистичком политеизму Платоновом који је био потпуно противан чисто материјалистичкој теогонији Хезиода, која се, међутим, сматрала званичном.
После подне је пала по долини делфијској и њеним старим мраморима једна химерична светлост. Све је добило душевну благост и мекоту. Није било више ничег од оног свирепог и црног што избија из земље у овој котлини у којој су божанска пророчанства претходила толиким људским бедама. Ништа није одавало трагичност једног предела у којем је умро млади и лепи бог, који је оставио толико лепоте за собом, и који је најзад напуштен и исмејан. Сунце се није видело над Аполоновом долином, и хладна светлост је долазила са празног неба.
Ничег данас од онога чега се опомињемо у овој долини као нарочито горког у људској судбини: да увек већма живимо у хипокризији према божанствима него према самим тиранима на овој земљи. Замењујемо једно божанство другим као краљеве, не толико из љубави за оно божанство које долази, колико да се светимо над оним боговима у која смо веровали дотле с очајањем. Човеку на земљи није довољно да зна да божанство суди по правди и заслузи; он се бога увек бојао, али га никад није волео. Веровање у божју милост и човекови напори да је задобије, то је повод антагонизма који иде до мржње, јер је страх свагда извор мржње. Урођена мржња човекова за божанство, то је сва трагичност његовога живота на овоме свету. Од кад постоји човек, живи у борби са богом. Лепота и величина божанства, постоје одиста само за оне који га виде ван малих људских судбина, и који ништа не моле и не очекују. Све у природи уверава о егзистенцији божјој; само противуречности у људској судбини воде у сумњу и атеизам. Зато ће се бог ослободити неверних само кад за свагда престане да буде највећа инкарнација морала и правде, и тако себе одреши од учешћа у животу човековом. Како ће то учинити, и ипак остати богом, то је његово да знаде јер је бог. Дакле једно божанство које више нема ни своја пророчишта ни своје пророке, ни своје Делфе ни своје Сионе. Један бог који ће заборавити да је на једном атому прашине у космосу населио и човека који га тражи само у себи и за себе, и који ће вечито одрицати његову извесност и логику само због неизвесности и нелогичности у својим срећама и несрећама. Епикур је покушао да човека ослободи од бога: објашњавајући постанак свега чистом механиком. А Платон је покушао да измири човека са богом: стављајући, као принципе постања и поретка, Нужност и Божанство; прво, које је материја од које долазе сви нереди и погрешке, и друго, које је дух од којег долази сва хармонија и доброта. Али то није било довољно за човеково спокојство на земљи. Људи су пошли за Христом зато што је објавио Бога који је више бог човека него бог свемира.
Стазице по долини, које се нису јасно виделе, наједном заблисташе и раштркаше се, небројне, на све стране. На један стари мрамор, крај светог пута, паде моја сенка, плавичаста као вода. То се сунце опет појавило за неколико тренутака, осветлило све по глухој долини, и затим се лагано изгубило за једним брегом.
Али овде, где се више ништа не догађа, ни једна ствар није погледала за њим.

[радови у току]
&lt;/div&gt;&lt;/center&gt;

&lt;center&gt;{{ЈВ-аутор|Јован Дучић|1943}}&lt;/center&gt;

[[Категорија:Градови и химере]]
[[Категорија:Градови и химере (1930)]]</text>
      <sha1>p72gjpcppqm3yjuotstsfx871cx6w32</sha1>
    </revision>
    <revision>
      <id>148154</id>
      <parentid>148153</parentid>
      <timestamp>2026-11-02T15:37:59Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>Coaorao</username>
        <id>19106</id>
      </contributor>
      <comment>/* */</comment>
      <origin>148154</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="118895" sha1="46248x8sgx8po53i2yb95acw4jm4kwb" xml:space="preserve">{{Квалитет|100%}}{{Навигација глава
| [[Јован Дучић]]
| [[Градови и химере (1930)|Градови и химере]] (1930)
|
| [[Градови и химере (1930)/Писмо из Италије|Писмо из Италије]]
| Прво писмо из Грчке
| [[Градови и химере (1930)/Писмо из Шпаније|Писмо из Шпаније]]
}}

&lt;center&gt;&lt;font size=&quot;+2&quot;&gt; Прво писмо из Грчке. &lt;/font&gt;&lt;/center&gt;
&lt;center&gt;&lt;div style=&quot;text-indent:0%; width:90%; text-align:justify&quot; &gt;

{{right|''ДЕЛФИ, априла 19**''}}

{{gap}}Подне ме је срело изненада, као што вас сретне човек који наједном искрсне из шуме. То је било на великом путу пред самом Херонејом.&lt;br /&gt;
{{gap}}Пут је био румен од јучерашњих киша, а у даљини је био сав крвав. Парнас облачни и громовни држи у зениту своје две сунчане куле. По падинама његовим котрљају се облаци од олова и леда, и прете новим кишама и тучама. Хеликон, по којем је Хезиод пасао своје свилене овце, стоји као кристална палата ни на небу ни на земљи. Виде се издалека у једној страни мршава беотијска стада, ситна као пужеви, растурена по трави која је избила те ноћи. Нигде никог. У небу је нагло пролазио један висок облак пун ватре, и брзо се изгубио на југу. Ласте, које су тако грлате у оваквој немој пустоши, бацају из себе хиљаде звучних и сјајних конаца.&lt;br /&gt;
{{gap}}Одједном се појави на једној падини, увек окренут далекој тачци видика, стари херонејски Лав, са слепим зеницама, сâм и замрзао у свом тамном граниту. Зури пред мртвим пределом, и слепим очима више слуша него што гледа. Он није леп него страшан. У његовом ставу има више пркоса него бола. Као да хоће да каже: у људима је смртно само оно што је у њима људско, а вечно живи само оно што је у њима лавовско… Ова архаичка наказа не изазива дивљење него страх; и више прети него што оплакује. Као да на овом страшном бојишту није било ни победиоца ни побеђених. Јер једни који су одавде однели све трофеје, оставили су овде све ловоре.&lt;br /&gt;
{{gap}}Овај је херонејски гранитни Лав можда најжалоснији белег који се налази на једном раскршћу историје. Јер ово поље, једно од највећих у грчкој земљи, некад славно са својих ружа и љиљана, и својих ириса и асфодела, постало је најзад гробницом грчке слободе, грчке државне независности, и најзад ненадмашне грчке културе старог века. Овде је Атину и Тебу победио македонски краљ Филип у један дан који је био најтрагичнији дан људске повести. Видео сам много предела на свету где су решаване велике судбине. Ни једно од тих бојишта није језивије од ове сунчане равнице, недалеко од Хеликона, и у самом подножју Парнаса. Каква коб и каква иронија: с ону страну једне тамне планине, стајао је тај дан индиферентно на свом престолу Аполон, с громом у руци, у својим Делфима… Атињани су своје мртве однели одавде у Атину где им је Демостен, велики пророк те коби, и сâм војник и борац код Херонеје, одржао чемерни посмртни говор. А Тебанци су своје хероје сахранили овде, на месту пораза, у једну заједничку раку, и на њу поставили овог страшног гранитног Лава као језиву реч: да је често довољан један дан и један кобан човек да погаси сва светила људска на земљи. Филип је овде победио саму Минерву која је још од хомерског доба чувала на Акрополису народ који је био највеће чудо људског соја. Победа на Херонеји је равна победи тмине над сунцем. Веће и дубље гробнице није било на земљи, него што је ова где још стоји црни гранитни Лав, сада толико усамљен у овом пољу и на овом свету.&lt;br /&gt;
{{gap}}Филип је победио, али кога? Атињане што су победили персијске цареве који су владали највећим царством на земљи, небројним покрајинама од Кавказа до у средину Африке. Ученик трогодишњи Аристотелов, краљевић Александар, као младић у шеснаестој години, био је лично победилац Тебанаца. У једном налету сломио је некадашње чете Епаминонде које су имале хегемонију у једно време над целом грчком отаџбином; и потукао целу тебанску легију коју дотле нико није победио. Млади краљевић се овде напио из чаше у којој је слава била помешана с људском крвљу, и од које се нико није отрезнио! Атина и Теба, први и најјачи отпор македонске најезде, лежали су овде на херонејском пољу у заједничкој локви крви.&lt;br /&gt;
{{gap}}Филип и Александар су били, одиста, највећи рушиоци у историји. Први је разорио независност Грчке која је била најкултурније друштво на свету; а други је разорио Персију која је до тог доба била највећа организација на земљи. Истина, у Грчкој је већ било расуло и растројство у целом животу, и чекао се само први ударац. А у сатрапској Персији је био толики раздор међу великашима, да се чекао само први непријатељ. А после овог великог разорења, два победиоца су се изгубили у једној епопеји у којој има више блеска него поноса, и више чуда него лепота.&lt;br /&gt;
{{gap}}Први пут су код Херонеје Атињани и Тебанци били овако везали своју судбину. Никад међу њима није било везе срца ни духа. Атињани су увек презирали људе из ове Беотије. Најпре зато што су за време персијске најезде били Тебанци на страни грчког непријатеља; и док се Ескил борио на Саламини, Пиндар је у Теби препоручивао неутралност… Али су људе из Беотије мрзели Атињани највећма због њихове грубости и ситног духовног живота. Међутим, овде је Аскра дала великог Хезиода, Теба је имала Пиндара којег је цео грчки свет сматрао божанственим, а доцније је Херонеја родила Плутарха који је грчке врлине истакао као моралне вредности равне римским. Истина, учешће овог народа у грчкој мисли било је свега у томе. Теба је имала још само једног историчара Анаксиса и једног сликара Аристида, али су обојица били брзо заборављени. Ни Пиндар није рођен у самој Теби. — Али није тебанска величина била у стварима идеја. Било је овде врлина какве нису ни Атињани имали. Атињани су били филозофи, Спартанци су били солдати, а Тебанци су били витезови. Епаминонда је био велики војсковођа али и велики мудрац-питагорист. Као војсковођа био је идеал свих генерала до доба Јулија Цезара. Али као морална личност, он то остаје и данас, и никому није раван међу великим војницима античког грчког света. Оличење патриоте у највећем смислу, нешто невиђено у хелинском народу. Као господар Тебе, он је био други Марко Аурелије, филозоф и владар, значи идеал свих векова. Његов друг Пелопидас вратио је Теби демократију коју су јој оборили Спартанци, а Епаминонда је вратио слободу свима грчким државама, уништивши спартанску хегемонију.&lt;br /&gt;
{{gap}}Теба је одиста имала само једно кратко доба блеска и славе. Цела историја у два листа и у два велика имена. Ни већих политичких идеја, ни иначе друкчег патриотизма него локалног, ни културе друкче него пролазне. Али кад се узме да је овај град био увек зависан од других грчких држава, необорива и огромна слава било је доба Епаминонде које вреди целе једне културе. Корнелиус Непос је добро рекао: «Ово је доказ да један човек може да вреди више него једна држава». Епаминонда је командовао највећим бројем четâ које је икад грчки народ извео на бојиште. Али за атинске филозофе то није било довољно. Они се нису дивили оружју. И Тројански рат је опевао Хомер већма као један љубавни роман него војнички успех. У свакој слави може бити још нечег туђег и случајног, и само велики писци и уметници могу имати славу која је чиста и недељива. Зато су и за своју победу на Акрополису подигли Атињани храмове боговима а не споменике грчком оружју.&lt;br /&gt;
{{gap}}Било је у Теби још нешто достојно обожавања: њихова тебанска легија, свештена чета коју је инспирисао Зевс а помагао Херкул. Ти су војници били заклети хероју Јолаису да ће умирати само на његов начин: с раном добивеном само у груди. Били су као неки калуђери-војници, везани божанским концем један за другог. У Теби је постојао култ пријатељства какав је другде постојао само у књигама Платона, Аристотела, Емпедокла или Теогниса из Мегаре. Сјајни Епаминонда и Пелопидас борили су се у биткама састављених штитова. Епаминонда је био питагорист, а Питагора је од пријатељства био направио свештену доктрину. Кажу да су у Теби правили празнике пријатељства, као на Родосу празнике Сунцу, или у Елеузису празнике Земљи, а у Атини празнике Мудрости! — Само епско српско побратимство било је слично тебанском. Са Милошем Обилићем отишли су Милан Топлица и Иван Косанчић да умру не више као војводе него само као побратими… У завету тебанских побратима била је највећа реч частољубља која се видела међу људима. Софокле каже: «Теба са седам капија је једино место где смртни људи рађају богове.» Једино овај песник атински оставља овакво ретко мишљење о Тебанцима.&lt;br /&gt;
{{gap}}Много сам пута пролазио кроз стару Тебу, која је недалеко од овог поља. Некад град са седам врата, са зидовима чији су каменови слагани уз звуке лире Амфиона да би били хармонични. Историја овог града је малена, али је његова легенда лепша и од атинске, и од легенде ма којег другог града! Предвођен једном кравом коју су му богови дали за вођу, први краљ Кадмос је застао онде где је она легла уморна и ту подигао Тебу. Ту је убио и аждају на неком извору, као што је Аполон убио змаја-жену на извору Касталије, која и сад тече у Делфима. Посејавши зубе од тог звера по пољу, поникоше оружани гиганти који исти час поубијаше један другог. Остадоше само петорица који изродише Тебанце, међу којима и претке несрећног краља Едипа… Какав раскош визије и речитости! Зар није оваква легенда виша од једног града? Грчки народ није оставио ни педаљ земље без његове легенде. Према таквом случају цео други свет изгледа без љубави за земљу и без везе са божанством. Величина једног народа, одиста, није у његовој историји, него у његовој легенди. Стварају само они народи који имају легенде, јер историја није довољна. Историја без легенде је убога, и кад је највећа.&lt;br /&gt;
{{gap}}Синоћ, ходећи по старом камењу Тебе, гледао сам залазак сунца над овим градом по стотину пута рушеном до темеља. У пољу се дижу брегови који имају облике ноћних привиђења. Они су горели према вечерњем сунцу као упаљени шатори. По пољу и по брдима била је борба између светлости и мрака, где су пламенови један другог прождирали, као гиганти из поменуте легенде. Сваки грчки град има своје посебно сунце и месечину; али Теба има осветљење које не наличи ни на какво друго на земљи. Месечина у Теби, то је једна слава овог града. Кад се Кадмос женио кћерком бога Ареса и богиње Афродите, божанском Хармонијом, која је грчки народ научила музици, певале су овде на свадби музе са Хеликона своје нежне контилене, а богови донели свадбене дарове за невесту: пеплос који је везла Минерва, и ђердан који је исковао Хефаистос. И кћи ове краљице, лепа Семеле, родила је овде бога Бахуса.&lt;br /&gt;
{{gap}}Па ипак има нечег невеселог у овом пределу где се родио бог радости. Најтрагичније мотиве старе трагедије узели су атински песници одавде. Језива анатема пала је овде на злосрећну лозу Едипову. И зато кад у Теби падне помрчина, изгледа да на небу није остало више ни једно небеско тело да засија у овом простору. А кад најзад одете из Тебе, изгледа вам да нико тамо неће остати да преноћи ту мртву и глуху ноћ. Дан и ноћ су у Теби највећи апсурдуми белог и црног који постоје на свету.&lt;br /&gt;
{{gap}}Сатима сам остао код Херонеје.&lt;br /&gt;
{{gap}}Безмерно је ово поље од падина Парнаса до некадањег језера Копаиса. Језеро је сад исушено; ја сам био у последњој генерацији која се огледнула у његовим водама. — Беотијски април има сјај и мирноћу атинске јесени. Док је Хеликон сав у сребру, врхови су Парнаса румени као врхови Етне. Небо је светло али студено. Планине су овде пуне магле и грмљавине; то је алпијски крај бачен на исток. По херонејском пољу и од румених облака пада црна сенка.&lt;br /&gt;
{{gap}}Филип је после свршене битке ишао овим пољем посрћући пијан од вина и славе. Најкрволочнија сујета једног човека била је остварена. Теба је била побеђена, а његов син ће је доцније разорити и изгорети. Тебанску легију је Филип нашао целу у једној локви крви; сваки херој је имао рану само на грудима. Кажу да се варварски краљ заплакао од дивљења. Македонске фаланге су овде победиле, али су се вратиле односећи у очима страх од мртвих.&lt;br /&gt;
{{gap}}Они су пали, али не као смртни људи него као млада божанства; и не од оружја него од анатеме. У овој Беотији све је било неизмерно трагично, јер је било велико: и Теба са својим зидовима које су рушиле све војске старог и средњег века, и Херонеја који је најсвирепији спомен на слободу и на отаџбину. — Из сваког џбуна на Херонеји певали су хиљаду ситних гласова, и јата шева, сва румена, у сврдлу узлетала у сунце. У Теби су синоћ цела јата дивљих патака, на путу за север, бацала свој крик у неми ваздух античке вечери. Над Едиповим градом лепршају светла платна неба у распусној светлости; било је пуно птичјих гласова ту где се извршила највећа освета божанског над човечанским. Нема, међутим, нигде овакво сунце које учини да се сви ти ужаси тако лако забораве, и да људске судбине изгледају тако ништавне пред догађајима у природи и у лепоти једног априлског дана.&lt;br /&gt;
{{gap}}Победе у античком свету не изгледају да су биле сразмерне броју војника који су се борили међу собом. Чак ни по релативном броју губитака. Изгледа скоро смешно кад читамо Херодота и Плутарха и Цезара, а наиђемо на бројеве жртава у једном боју пресудном, у најважнијим биткама старог века. Херодот каже да су Грци на Маратону изгубили стотину деведесет и два војника, али да су ипак поразили Даријуса, и однели победу Европе над Азијом… Плутарх каже да је Александар у битци на Гранику изгубио свега сто и двадесет војника, у битци на Исису пет стотина, а у страшној битци на Арбалесу хиљаду и пет стотина, и да је тиме Персија, најјача држава на земљи, била коначно сатрвена и заузета… Јулије Цезар пише сам у својим коментарима да је у великој битци на Фарсали у Тесалији изгубио свега две стотине људи, у што се не може сумњати; а у тој битци је решена судбина Рима и републике… Ни у битци овде код Херонеје губитци нису били велики, кад су Атињани могли све своје мртве однети собом у Атину да их сахране на Керамикону, гробљу атинском. За Тебанце се зна да су у гробницу, над којом су поставили свог гранитног Лава, закопали својих хиљаду бораца. А овде је решена судбина једне расе, а не само једног режима или државе…&lt;br /&gt;
{{gap}}Овај мали број губитака не долази отуд што су антички генерали били гори или бољи него данашњи. Читајући Ксенофона јасно се види како је тај философ био у Азији истовремено и одличан стратег, и да су и друге војсковође биле веште у свима родовима оружја. Није недостајало ни крволоштво хришћанских народа; напротив, антички рат је био немилосрдан: рушени су градови, продавани грађани као робови, а сва имања постајала својином непријатеља. Али су ови случајеви великих бојева са малим бројем жртава разумљиви чисто психолошки. Побеђивало се у свима горњим биткама не снагом нападача него моралним стањем противника. И Персија на Арбалесу, и Грчка на Херонеји биле су побеђене пре прве капи крви, својом сопственом слабошћу и расулом у држави; и на Фарсали је Помпеј побеђен само генијем Цезара. Краљ Лидије, богати Крезуз, како прича Ксенофон, бранио је своју утврђену Сузу не може бити лабавије, јер је свој пораз сматрао сигурнијим него сваки отпор. — Тада су војске водили философи. Они су знали за средства која су изван моћи оружја. У животу се побеђује на два начина: или својом снагом, или слабошћу противника.&lt;br /&gt;
{{gap}}Грчка раса је била увек изванредно савитљива и брза на опоравак. Она је свагда црпела своју снагу у нарочитим и чисто расним средствима за живот; можда најмање у оружју. Црпела је у културној надмоћи, несравњивој присебности, у ведрини која је долазила од њеног неба и њене вере, чак и у свом лукавству које је било увек бодро пред замкама и сплеткама непријатеља. Осим тога, Атина је имала увек свог једног великог човека за један свој велики тренутак. Сви ови огромни расни оклопи попуцали су само кад се јавио Филип, како га је већ навестио био Демостен. Борба није више била између једнаких ни једнако решљивих. Да су на Херонеји победили Атињани, растројена Атина би можда поново изишла из победе подмлађена, јер је велика победа увек једна нова младост. Али изгубивши ову битку, у њеној судбини се јавља сада Филип опаснији од Ксеркса. Демостен је говорио: «Није довољно Филипу да Атину потчини, него да је уништи». А после пораза, није више било лека за једно морално пропало друштво. Пелопонески рат је почео, а македонска најезда продужила атинску пропаст; римска окупација ће најзад доћи као природна последица. Народе може други само да победе; али народи једино сами себе могу да упропасте.&lt;br &gt;
{{gap}}У грчким градовима има сад две врсте грађана: бојажљиви апостоли за отпор и борбу, али и дрски партизани македонски. Није се више бирало између атинске демокрације и спартанске аристокрације, него између олигархије македонске или, кратко македонских гувернера и гарнизона… Један велики атински беседник, Фокијон, славан генерал, ућуткује Демостена на Пниксу: «Или победимо, ако смо јачи; или слушајмо, ако смо слабији.» Ништа се више не оставља на историјску правду, на геније расе, на срећу случаја, на достојанство државе. Вера у себе постаје опасност за отаџбину! На каменој трибуни на Пниксу, генијални Демостен позива на борбу, а продани Ескинес на покорност; а једна иста пометена и бестидна гомила кличе и једном и другом. Било је све свршено. Кратко затим, свештени савез хелински, амфиктионске скупштине, губе национални карактер од кад краљ и странац добија у њима право гласа; затим грчка војска престаје бити национална од кад Филип, њен победилац, добија титулу грчког генералисима против Персије. Стварно, тиме Филип постаје суверен целе Грчке.&lt;br /&gt;
{{gap}}Ето зашто мрачни Лав код Херонеје, пред којим нико и не застане, значи један белег који чува највећи спомен људског очајања. Дотле је Палас-Атена ишла као грчка богиња, а одатле иде као македонска куртизанка.

{{gap}}Седео сам данас дуго у сенци овог поноситог гранитног Лава. Та је сенка била модра, течна, лелујава, радосна. Парнас се све већма дизао у свод, колико сам га диже гледао. Преврћу се у ваздуху ласте, пијане од првог сунца. Небо се очистило и подигло још хиљаду копаља више. Светлост се претворила у блиставо ткиво; сјаји у тишини сваки камичак и травка. Брегови који су пре били далеки, одједном приђоше близу. По њима заблиста нешто бело и помично: села, или снегови, или стада. Иде по земљи поветарац сјајан и топао.&lt;br /&gt;
{{gap}}Што највећма помете мисао на оваквим старим бојиштима, то је оваква савршена равнодушност ствари у природи, према трагичности ствари у људском животу. Сва некадашња бојишта имају нечег благог у својој горчини. Нигде није мирније него на овим страшним местима. Сва су гробља тужна само док их време не поравња, и док не зазелене у једном општем сјајном бусу; а после тога немају више ничег заједничког с људима. За наше очи не остаје ту више ничег. Али за слух остаје још све. Гласови избијају испод сваког камена, и из сваког грма, и нанесе их сваки ветрић који мине. Све је за увек остало у ваздуху. Покличи неких људи који ћуте; трубе неких који и немају даха; у дрхтају листа падне нека реч и обнови се нечији глас. То је једно насељење и град који не постоји друкче него у шуштању ваздуха. Као да се очима само гледа, а само слухом живи. Мени се чини да нисам овде ништа видео, али да сам све чуо. Музика овог страшног и немог предела остаће ми у памћењу као сопствени доживљај. Чини ми се да би једну за другом могао поновити сваку од тих фраза које су до мене долазиле из једне опште летаргије камења. Наше су импресије неодољиве кад се облаче у слике, али су свемоћне кад се облаче у звуке. Јер све је музика; и само оно што није музичко, мртво је за навек.

{{gap}}Оно што ме највећма засењује у старој историји, то су карактери, и можда нарочито карактери античких генерала, који су највећим делом били истовремено филозофи, песници, беседници, државници. Рат је био без механике, војска без касарне. Место на стручност, рачунало се на геније расе и на лични таленат војсковође. Памет се није делила; мудрац је био најмудрији за све ствари људске памети. Храброст је сматрана за продукт уверења и дужност частољубља. Поверење државе везивано је за једно и иначе значајно име; људски животи предавани су онима који су били не само већи него и виши. Антички карактер је био интегралан. Солон је био трговац, песник, законодавац и војник. Аристид и Кимон били су велики беседници и војници. Периклес је био олимпијски беседник, али и генерал, адмирал и државник. Тукидид је био шеф аристократске странке и војсковођа. Ксенофон је био писац, моралист, историчар и велики капетан. Софоклес је добио за команданта на флоти против Самоса после успеха његове ''Антигоне'' у театру. Фокијон, беседник, једини којег се бојао Демостен, био је славан генерал. Епаминонда је био филозоф питагорист, али и генерал чија слава засењује цео антички свет све до Јулија Цезара. Филип је био лични пријатељ Платона, а Александар ученик Аристотела. — Тако је било и у Риму. Генерали из великог европског рата изгледају скромни подофицири према овој великој фаланги из старе повести. Велике војсковође које нам је описао Плутарх, и беседници-генерали из пелопонеског рата које нам је оставио Тукидид, изражавају силније своја столећа него и сами догађаји. Они постају све већи и сугестивнији колико наш савремени човек постаје све више непотпун. У осталом, ни рат није више авантура као за Александра и Деметријуса; ни лични подвиг против тираније, као за Пелопида, ни, као за Цезара, једна основа за организацију новог света. Рат се више не везује за карактере ни идеје; ни за амбиције и сујете; ни за маније и лудила појединих визионера. С временом он губи све идеалне стране старих утакмица у расној врлини и личној храбрости; и постајући усавршен, постаје одвратан. После скоро сваког античког великог рата настала је већа цивилизација; после сваког новог рата и за побеђене и за победиоце настаје од данас само периода помрачења и пораз цивилизације.&lt;br /&gt;
{{gap}}Александар остаје несумњиво личност која у старом веку највећма засењује. Дете, а већ херој са Херонеје; син једног великог краља, ученик једног великог филозофа, плавокос и плавоок, ванредно лепог стаса, најбољи коњаник у војсци, без личних порока, искрени љубитељ науке, и један од ретких краљева који су у исто време били и господа; и исто тако речит с генералима и војницима, као са атинским првим ораторима који му долазе у мисије. Младић од двадесет година иде са тридесет хиљада војника, и без новаца, да покори најјачу државу на свету. И покорава је, и оснива једно фантастично царство на једном другом континенту. Увек зна шта ће да ради чак и кад не зна куд иде: јер је веровао на Индусу да је нашао извор Нила који оданде силази у Арабију и иде у Египат. Као доцније за Цезаром и Наполеоном, војници иду за њим омађијани и заслепљени, до Хифаса, и бију се целим путем с народима којима не знају ни право име. То је без сумње све огромно. Али никад нисам разумео зашто многи писци иду, кад говоре о Александру, из дивљења у обожавање. Сенека га мрзи, али га један Монтескје обожава.&lt;br /&gt;
{{gap}}Јер ако је Александар однео до Хималаја грчко оружје, он је онамо закопао најлепшу грчку младеж. Ако је свугде побеђивао варваре, утрошио је за те победе најлепшу елиту грчких градова, једино што се било родило после ужасног пелопонеског рата, војнике који су са њиме читали Хомера и Пиндара. Ако су онамо у Азији ницале грчке победе као свечаности, отаџбина је грчка остајала за њима поражена и у помрчини. Ако је Грчкој вратио стара средишта јонске културе, отаџбину песника ''Илиаде'' и филозофа Хераклита, он је погасио све ватре живота у граду Есхилеса, Софоклеса и Фидијаса. Ако су после њега постали онамо нови културни центри у Пергаму, Смирни и Александрији, то је зато да смрт Атине буде бржа и потпунија. Ако је велики освајач везао грчким концем три континента, Европу, Азију и Африку, он је ипак умањио Грчку, везујући најпре Палас Атену за своја триумфална кола. Ако је за навек поразио Персију, опасну, али која је иначе била у распадању на сатрапије, он је оставио онамо за собом династије својих генерала које нису постале мање опасне за Грчку него Ксерксови наследници. Он се давио по Индусу и ломио по Бактријани да му се, као што је сâм желео, диве мудраци у Атини, али је само његова смрт прослављена у Атини као коначни триумф и знак ослобођења. Отишла је грчка култура до Хифаса и Гангеса, али је ипак грчка цивилизација мање хеленизирала Азију него што је она поазијатила Грчку, шаљући тек овај пут дефинитивну инвазију својих варварских култова и дивљих нарави.&lt;br /&gt;
{{gap}}Да је и ујединио све грчке државе под својом влашћу, то јединство не би опстало, као што није опстала ни његова азијска држава, јер за државно јединство Грци никад нису имали ни природне склоности ни историјске услове. Да је остварио опште човечанско царство, оно би било само један историјски парадокс; јер такву мисију не извршује ни један способан краљ који побеђује, чак ни једна висока култура, него један Буда или један Христос који омађија истином већом него што је једна политика или једна цивилизација. Најзад да се и вратио у Европу, он се не би вратио као грчки војник, него грчки господар; ни као грчки државник, него као азијски сатрап. Већ у Египту, у разговору са филозофом Псамоном, стекао је уверење да је божанског порекла, и примио поздрав свештеника Амоновог као син божји. По природи прек и насилан, у Азији је добио навике да убија својом руком људе око себе. Филозоф и херој, он се не устеже да разори напредни Тир, као што је пре тога у Грчкој разорио демократску Тебу, и као што ће доцније сагорети царски Персополис. Пун великодушности за заробљену Даријусову мајку и жену, и Даријусову кћерку којом се најзад оженио, он ипак распиње на крст две хиљаде персијских заробљеника дуж морске обале.&lt;br /&gt;
{{gap}}Атина није познавала политичких убистава. Људе који су се опили влашћу и срљали у тиранију, уклањала је из земље острахизмом, који је био мера само за часне грађане, којима затим ни имања нису била конфискована. Зато Атина никад не би разумела једног мрачног азијског тирана, који је већ био огрезао у разврату и био мајстор у злочину. Атина је најбоље своје људе протеривала, не ни зато што су били најбољи, но што су били најјачи; а најјачи су увек најопаснији. Александар је још из македонске Пеле тражио да му противници Атињани пошаљу главе десеторице својих најсјајнијих патриота-говорника, међу којима Демостена, Фокијона, Хиперида и Ескинеса. Он је презрео Аристотела, свога учитеља. Он је, по примеру своје мајке Олимпије, мучио у кавезу филозофа Калистена, што му није ласкао. Носио је собом ''Илијаду'', не из дивљења према Хомеру, него из љубоморе према Ахилу. Јадао се што нема песника да га опева. Егоист, он хоће за себе не само сву силу него и филозофију: прекорава Аристотела чак из Азије зашто је публиковао један део метафизике у чије је тајне учитељ био посветио само њега. Помагао је уметност коју није осећао, и то помажући Лизипоса који је само њега вајао, и Апелеса који је само њега сликао… Води собом у Азију целу гомилу филозофа, Анаксарка из Абдере, Пирона из Елиса, и Калистена из Атине, да се доцније врати у Атину грчка филозофија трула од скептицизма, сва омађијана утицајем индијских аскета. — Цела Александрова мисија то је један блистав роман, једна величанствена авантура, али и биографија једне мегаломаније; хроника једног херојског карактера, али и бајка о једној сујети којој ништа на свету није остало слично. Њега је више водила војничка амбиција, него владарска идеја; више авантура него идеал. Нису такви људи створени за срећу света, него свет створен за такве људе и њихове маније. Онај који све победи, најзад све унизи. На месту где је закопан у Азији његов коњ Буцефал, он је подигао град Буцефалију; на другом месту где је закопан његов пас Перитас, он је сазидао град Перитас. Свугде је зидао Александрије, али нигде није зидао Атине.

{{gap}}Мало више од Херонеје стоје висока и тамна врата Парнаса кроз која се улази у његове студене и фантастичне тамнице. Ваздух се овде наједном зацрне од мрачних четинара. У каменом гротлу закотрља се један мутан поток. У висини остане да виси само уско парче неба, безбојно и сетно. Високи масиви са снегом у врховима и са тмином у подножјима, срљају брзо у небо, једно за другим. Ни зрачак сунца да залута у ове хладне котлине. Са четинарâ цури црна вода; низ раскисле падине руше се жути слапови. Ако се отисне која стена, она се сручи у понор нечујно, јер овде ни један глас нема свога одјека. Све се разбије о нешто црно и хладно што не даје гласа од себе. Парнас није сунчано брдо, него планина пуна тмине. Под самим хрбатима брегова помоли се које село, које прође у висини и замине за брег, лагано и лено, као у небу пачје јато. За једно време душа се осећа притиснута овим огромним и студеним стварима, и тело пробијено влагом као ножевима. Поремете се све импресије и измучи мисао. Једино живо и радосно, то су орлови. Већ од почетка они облећу сваки врхунац, надлећу сваки пут, и спуштају се до мојих кола, као голубице, па се враћају, не препознавши човека. Вода изливена по друму, котрља песак и вуче црвену земљу. Далеко је одавде сјајни пејзаж Атике, вечито провидан и лелујав, сав спиритуалан, нереалан, обмана вида, митолошка илузија.&lt;br /&gt;
{{gap}}Онамо су ниске шуме од јасно зелених борића и сребрних маслина. Сенке се вешају од гране до гране, плавичасте и толико танке да једва падају до земље. Сви жбунови сјају пуни љубичастог вреска. Ваздух носи смолу и благи мирис тимаре. Ако која гранчица затрепери, то је да замирише. Ако се кроз крошњу стабла отвори прозорчић, то је да се укаже мали морски затон, типски мотив античког пејзажа: једно модро огледалце, један румен облачић, једно сребрно једро… Цврчци певају да лето никад неће проћи. Ако из даљине што затутњи, то се негде у долини играју деца кентаури. Ако у шумарку зазвижди, то је Пан, којем се виде јареће ноге на некој светлој стени, или му стрше уши иза неког звучног грма. Тако траје до у предвече, кад се цео тај предео истопи у светлост, и раствори у ваздух, и изгуби испред очију, као обмана. Све је још тамо сјани старински мит, архаички панô, античка буколика.

{{gap}}А у овим затвореним и тамним собама Парнаса, данас је кишовити и студени април породио једног минотаура који је својим дахом окаменио целу ову палату очајања. Као да су сунце однеле непријатељи, и затим затворили планину леденим сантама. Долине Парнаса су радосне у повести о боговима, али ништа нема суморније у причи о људима. Кроз ове исте јазбине прошли су, као небројне поворке шакала и хијена, сви народи паликућа, пљачкаша, убица, и гробара. Народи обучени у зверске коже, и други у злато и челик; народи босоноги и голоруки, и други на коњима лепим као из апотеозе. Сви језици, све сујете, сва крволоштва, сва божанства. Народи бели и црни; хорде које не знају куда иду; војске чији се војници не разумеју у језицима међу собом. Сва оружја од камене секире до златног штита и кациге… Персијске војске, којима нису грчке реке имале довољно воде за пиће. И Спартанци кад су ишли да руше Тебу, и Тебанци кад су ишли да руше Спарту! И македонске фаланге, којима нису довољно изгледале дуге њихове сарисе, копља од шест метара. И галске хорде, које су дошле само да се огреју на пожару грчких градова. И римске легије које су увек завладале једном земљом тек пошто су у њој претвориле све у прах и пепео. И словенска племена, која су тумарала овуда као деца, идући за сунцем, и остављајући за собом само своја блага имена рекама и планинама. И турске армије, које су разбијале главе боговима и обарале стубове храмовима кад им је требало да пале креч. И франачки пустолови, који су доносили овамо своју жеђ за пљачку и љубав за насиље.&lt;br /&gt;
{{gap}}Цело човечанство се кретало у бој против овог народа који је први прогледао пред лепотом и први се усхитио пред слободом. Па ипак он је и даље оставио да на овим истим кристалним врховима остану његова божанства и музе; и да занавек стражаре на раскршћу између светлости и мрака, вере и сујевере, слободе и тираније. Тако ови масиви стоје као сведоци о фаталности историје: да увек један руши оно што други сазида; да је мир увек само једна кратка интервала између убистава међу народима; да се диже и ствара само у ситним почивкама између обарањâ; да велики зидају само у времену које отму од малих који све разиђују; и да су људи по инстинкту противници прогреса и непријатељи поретка.&lt;br /&gt;
{{gap}}Овај пут од Брала до Амфисе, пун је трзаја и приказа. После мрачних и влажних увала, пут се пење у висине. Наједном, видици почињу да се брзо измењују. Небо постаје све дубље и шире; светлост све чистија и ваздух лакши; обимне висоравни почињу да се протежу у недоглед. Искрсавају нови брегови, једни блиски који се сунчају, други далеко по којима сипа киша или снег. Али на крају свега, као каква блистава одгонетка, откри се пода мном једна блага библијска долина. Сва је у сунцу, покривена сивим и густим шумама маслина што иду у крупним каскадама из предела у предео. Цео се ваздух поче да растаче у боје; избијају села од црвене земље; излећу сјајна јата дивљих голубова. Осећа се у дисању близина мора. А оно што се види у самом дну ових маслинових таласа, то је стара Амфиса. Сто пута рушена и поново дизана, лежи под једним травним брегом на којем стоје румене франачке тврђаве, зарђале од небројних сунаца, и пуне птичјих јата. — Хиљаде година су пролазиле кроз светлост ове долине, индиферентно, као да се нису дотицале земље; а стара Амфиса стоји непрестано на свом месту. За хиљаде година кроз њу су пролазиле са грчког севера на грчки југ паганске хаџије у Делфе, где је било светилиште, и где је Аполон прорицао грчке судбине. Ишли су онамо у оном страху од неизвесности, који је, откад људи постоје, био увек већи него страх од смрти. Затим су се враћали опет овуда, носећи собом неколико замршених речи божанствених, које су биле загонетније него и сама судбина. Хиљаде година у животу најмудријег народа играле су овакве пророчке изреке већу улогу него и саме хомирске и орфичке химне, или епиграми мудрости исписани на храму светилишта. Хексаметри у којима је говорио Аполон, били су невешти, и незграпнији од ичег што је остало од старе речитости. Аполон је био бог песништва, али то није довољно: он није био песник.&lt;br /&gt;
{{gap}}Ништа се не да замислити лепше и блиставије од ове амфијске долине која силази до на Коринтски залив. У опште, ништа није на земљи равно путевима кроз грчке крајеве. Свугде по свету изгледају наша путовања бесплодна и беспослена према оваквим доживљајима. Све људске славе изгледају ситне према онима чији се трагови овде осећају на сваком месту. Има других земаља које су чувене због својих шума, својих снегова, свога цвећа или својих животиња. Али је убого свако парче земље на којем се не види стопа великог човека, или не чита запис једног великог времена. Ми се на свету не дивимо ономе који га је створио, него ономе који га је покорио. Све лепоте нису равне једном великом гласу из историје. И сва су неба бледа према овом своду по којем је Фоибос терао своја огњена кола. — По свима путевима ове земље осећао сам да је она за свагда дубоко паганска, и по својим рељефима и по својем блистању. Ништа тако није дубоко нехришћанско. Ништа у овој земљи не повреди очи колико једна хришћанска капела, нити озловољи слух колико звук хришћанског звона у оваквим долинама. Јер овде све припада другом времену и другим људима. Још свугде стара Грчка говори у овој земљи као божанство у Додони: у шумору свог лишћа и у звуку свог метала.&lt;br /&gt;
{{gap}}Зато, долазећи овамо треба оставити на граници своје хришћанске заблуде и хришћанске истине; и отурити витлејемски штап и скинути назаретске сандале. Овамо не треба долазити преко Јерусалима. У овим долинама и по овим бреговима велико хришћанство је, не победилац, него насилник и уљез; њему овде ништа не припада, нити му је припадало. Чак треба овде доћи као рђав хришћанин, па све осетити без лажи и без збрке. Бити Гете и Анатол Франс, а не Ренан и Барес. Није могуће волети паганизам и бити истовремено добар хришћанин. И данас још културни људи, у своје недеље, једни иду Аполону, а други Христу, и не разазнају се међу собом. Борба између старог божанства које је све решило у лепоти, и доцнијег божанства које је све сконцентрисало у љубави, постојаће и даље, за сва времена. Јер нарочито у сјају и тишини ових сунчаних долина, човек не верује да је пагански мит победила хришћанска парабола. И није, бар не овде у његовој колевци. Пагански мит, који је грчки, нападнут је у Риму а не овде. — Рим је почео пропадати од кад је постао космополитиски; римска држава је посрнула од кад је успела да буде царство света; она је престала бити сопственик здравог и снажног запада од кад је постала господар сјајног и перверсног истока. Пагански мит је најзад искварен шаренилом источњачких богова, комедијаштвом њихових култова, шарлатанством њихових врачева, и сујевером која је одвела у ругобу и подсмех. У Риму је, са пропадањем угледа Сената, све лагано испропадало. У трећем веку није било више старе побожности, али није било ни свега другог што је из ње излазило: ни науке, ни морала, ни уметности, ни књижевности. Паганска вера је била државна, и она се гасила са државом заједно; са пропашћу царства, морала је и она нестати. Али сâм мит није побеђен новом вером која је дуго остала конфузна, нити је паганска култура побеђена једном другом културом, јер нове културе није ни било. Паганиство је зато и даље дуго живело у култу најбољег света. Варвари су долазили да освајају Рим и били су већ хришћани, а римски грађани су још и тад били паганци. Рим није слушао Теодосија да окрене леђа старим божанствима, ни његовог сина који је заповедао указима да се по царству оборе сви стари храмови и полупају главе старим боговима. На Истоку су били већ разбили сва мраморна дела Поликлета и Скопаса, док је Рим још чувао, колико је могао, спомене старог култа и старе уметности. И кад су владике са истока писале папи у Рим хвалећи се колико је који од њих спалио дела паганских филозофа и песника, паганизам је у Риму још био у свима навикама породичног живота и укусима елите. — Најзад, хришћанство дугује своју победу једном случају који је ван сваког мерења духовних вредности. Битка између Максенција и Константина није решила само питање трона него и питање олтара. Са побеђеним паганским императором је компромитовано и старо божанство. Са Константином је царство добило императора хришћанина; хришћанска је вера сада постала државном; хришћани су измилели из својих катакомби да окруже престо у новој престоници која је била хришћанска. Није хришћанство узрок пропасти римског царства. Али је пропаст римског царства била пропаст паганизма. Јер је с цезарем падао и -{pontifex maximus}-.&lt;br /&gt;
{{gap}}Зато је паганизам испао више као мученик него као побеђен. То се осетило у две три прилике кад је мало требало да Аполон обори Христа и ''Илијада'' потисне Библију. То се видело за време Ренесансе. Ко зна да се то опет неће видети и сваки други пут кад се исти полет духова за културу буде манифестовао са онолико жестине. Паганизам још постоји и постојаће за навек: у основима науке, узорима уметности, принципима права, моделима својих држава. Благи и радосни хомерски мит, који је извор свих тих величина, још држи свет под својим чаром. И данас свима онима који имају култ паганског генија, хришћанско друштво изгледа једно дегенерисано и назадно доба, у којем би човек појео човека кад би се људима поново оставило да живе од хомерског мита и јонске филозофије.&lt;br /&gt;
{{gap}}У старој Атини су странци за своја божанства имали свагда сва грађанска права; чак су Атињани та божанства усвајали и за своје богове. Али бог хришћански није био примљен. Апостол Павле је за време говора овде на Ареопагу био исмејан, јер атински филозофи нису разумели његове објаве да је нови бог дошао. Да је тај апостол то објављивао пет столећа пре тога, кад је Атина била слободна а не римска, ко зна какав би отпор нашао нови бог код софиста, у Академији, код песника, у аристофанском позоришту, и код смејача на агори. Грчки дух не би никад примио сличну веру ма колико да је већ имао и питагорску и орфичку прошлост, и секте и мистерије, истина све заједно од мањег утицаја на живот него једна једина хришћанска догма.&lt;br /&gt;
{{gap}}Рим је примио и Астарту, и Сераписа, и Митру, и цело коло азијских богова. Али се и он одупрео хришћанском Богу, и тај отпор је ишао до крвавих прогањања. Зашто само према том богу? Није хришћанство било прво које је говорило о једнобоштву, по примеру синагоге. Већ Анаксагора, мудрац од највећег утицаја у златном веку Атине, говори: «Бог једини је онај који уређује материју и ствара свет!» И у једној орфичкој химни каже се: «Једини он је изишао из себе самог, а од Једног је изишло све што постоји.» Монотеизам није дакле био разлог тог отпора. Али се Рим одупро хришћанству зато што је хришћански Бог носио собом друкчу идеју о организацији света него што је имао цезар и сенат римски. Бог хришћански је био аутократ и није трпео других богова поред себе; све ван хришћанства било је хулење и идол. Хришћани су донели нови смисао о општој људској заједници као општој породици; то је нешто друго него што је држава римска која је сматрана за лепшу и вишу него свемир. Црква место државе; свештеник место цезара; божји закони о љубави место римских закона о правди и кривици! Место Капитола, Сион! За шефа такве цркве, Христос, један јеврејски проповедник за којег су већ римски прокуратори помогли да се осуди као кривац!… Нова вера ишла је, дакле, да обори све дотадање вредности. Тако је постао сукоб, не између једне старе вере и једне нове, него између једне старе политичке организације друштва и једне нове идеје о заједници. Грчком миту је било суђено да падне са римским царством које је било са њим тесно везано.&lt;br /&gt;
{{gap}}Али овде, у самој Грчкој, тај мит је удављен, нечујно. Та се смрт није осетила, и можда није ни постојала него површно и привремено. Бар тако ми изгледа овде у светлости и радости свију ствари на овом тлу. На свему стоје још трагови старог и великог човечанства; одасвуд гледају њихове крупне очи; одасвуд се чује само њихов глас и њихове речи. Свугде мртви стоје испред живих. Још звуче у овом ваздуху речи: логос, психи, етхос… Још ова земља изгледа један посебни сунчани континент, одвојен од света. Нека други народи гледају у будућност; сунце ове земље још стоји у средини свега што живи и што се креће. Стари хероји су убили лава из Немеје, змију из Лерна, птице из Стимфале, вепрове из Калидона и Ериманте, змију из Кадмоса, и бика из Маратона. Путеви су одавно слободни, и слава ове земље може да по њима иде несметано, не гледајући ни десно ни лево. И њена Нике носи још штит који није нико сломио, и копље које није никад бачено у траву. А прави и коначни двобој између два божанства и два света, доћи ће, можда, некад доцније, и ко зна када.

{{gap}}Пут којим се из равнице пред Амфисом иде за старо светилиште, изгледа као пут у небо. Нашао сам Делфе под самим сводом. То је у врху једне падине Парнаса, над једном котлином која је затворена са свих страна, и наличи на изврнуто звоно. Како су кише падале и прекодан, високе литице пуштале су из себе беле и сјајне магле, и све се пушило на све стране, да је изгледало да се цео овај предео диже у небо. Доле на дну увале падају у сјајним каскадама сребрни маслиници, иде један танак поточић, и вуче се једна сребрна стазица. Неизбројни мрамори храмовâ и бедеми који су их опасивали, почињу да румене. На све се одједном просу крв и злато вечерњег сунца.&lt;br /&gt;
{{gap}}Аполон који је азијско божанство, као и Посејдон, дуго је био странац за овдашње Грке. Код Троје је био непријатељ народа одавде; палио је ахајске бродове и убијао ахајске војнике. Најзад је прешао море, и са светог острва Делоса дошао у Македонију, и оданде у старе Делфе. Ту је отео Геји, богињи земље, ово пророчиште и ову долину која је затим постала центар побожног и политичког света. Само је један бог могао пронаћи овакву долину за своје седиште и овакво место за прорицање људских судбина. Ја никад на Акрополису нисам имао утисак да су стари Грци били одиста побожни, и да су веровали да богови постоје и ван стихова, и ван мраморâ. Али ова чудна долина, којој ништа на земљи није слично, даје импресију да је и старо божанство мучило душу људску као и наше. И нарочито, да је сујевера увек силнија него вера; и да широке масе и не знају за друго него за сујеверу; и да је за њих бог увек већма судија који убија него који награђује. Ова је долина и данас једно место пуно страха и слутње. Њене тишине — за пуну недељу дана колико сам овде остао, — изгледале су као тишина после пропасти света. Оне тиште као ледени прст притиснут на нашу вену. Ни једно хришћанско светилиште нема језовитост овог краја где је Аполон држао у једној руци сунчану муњу, а у другој лиру. Само један народ искрено религиозан, и слепо сујеверан, и који је своје религиозне легенде морао друкче тумачити него што их ми тумачимо, могао је да овај предео узме за средиште свог целокупног духовног живота. Није чудо што га је сматрао и за центар земље, пупак света, кад се зна да су два гаврана, које је Зевс пустио да лете, један са истока а други са запада, срели се најзад над овом уском долином.

{{gap}}Брзо је пала помрчина, и небо је целу ноћ остало тамно. У ваздуху ове провалије чуо се врло хучан само онај танки кончић потока што гмили дању на дну долине потпуно нечујан. Тишина је ноћас била толика да се његов шум развио најзад као брјујање читаве какве крупне реке што котрља камење или гвожђе. Ваздух се разредио и све је постало звучно; ствари се нису виделе, али све су се чуле. Затим је јутро дошло нагло и одмах све прелило сунцем. Пробудили су ме орлови, лепи и велики, који су цело време летели поред самих мојих прозора. Све поста одједном неизмерно јасно. У литицама руменим и високим појавише се, квадратне и празне, некадашње гробнице или капелице. Цео крај доби одмах свој мистичан изглед и издвоји се од свега другог што сам видео на овом путу.

{{gap}}Да сте долазили овамо за време Аполона, из Атине би дошли једрењачом доле до једне мале луке, и одатле до Хрисе. Путем до Делфи би ишли између великих грмова ловора и мирте, са каквом поворком у којој би се видели људи свих крајева, свих одела, свакаквих диалеката и ћуди. Какав Аригнотус из Самоса, носи божанству једну статуу; какав Филимон из Карије, један бронзани троножац; какав Дамофанес из Тасоса, једну рељефну плочу; какав Тимотеос из Книда, неколико лепих ваза са ликом божанства или ликовима хетера; какав Лакаратидес из Спарте, са трофејима из последње победе над неким градом пелопонеским; какав Тимофанос, корег из Смирне, са неколико својих плаћеника певача за хор богу у Делфима; најзад какав богаташ из Ефесе, са мирисима и новцем… Можда и какав архонт спартански, или филозоф атински, или скулптор из Аргоса, или мистик из Кротоне, или генерал из Аркадије… Ту су можда фруле, ситаре, стихови, смех. Сви се хвалишу, размећу и друге потцењују… Атињани презиру Тесалијце јер су били против њих са персијским војскама; Аркађани мрзе Спартанце као крвне непријатеље; људи из Егине мрзе Атињане као перфидне и насилнике. Али идући даљим путем сви ти људи неједнаког изгледа, али једнаких осећања, осете и подједнак удар срца и страх што се већма приближују Делфима.&lt;br /&gt;
{{gap}}Свакако, у међувремену, један је причао лепоте Атине, други можда свој бродолом на неком предгорју Циклада, трећи своје оргије у Коринту, где су се хиљадама свештеница Афродите давале за новац у корист касе божанства. Такмичећи се у лагаријама, духовитости и мудрости, дошли би у подножје Хиампеје и Родони, два висока брега међу којима, као између два листа, стоји ово светилиште. Пут је доводио овамо дном саме долине, поред оног поточића. Изглед који су морали имати одоздо на светилиште, морао је наличити на неки догађај у небу. Можда на недељу дана пре тога у Делфима су заседали амфиктиони, религиозна конфедерација свих грчких државица, које овамо шаљу двапут годишње своје амбасадоре. Или је то био крај недеље кад су овде биле питијске игре које се држе сваке четири године у дугачком стадијону, који и сад стоји на свом месту. — Овакве хаџије би се попеле до извора Касталија, који и данас баца своје ледене воде, и ту би се најпре опрали од греха: «Једна је кап довољна добром, а ни море неће опрати рђавог». Ту би се преобукли у чисто одело; метнули ловоров венац на главу, узели у руку гранчицу обвијену вуном, и пошли на велику капију тврђаве у којој чека божанство. Од капије почиње свети пут. Одмах с десне стране један бронзани бик са Крфа; затим група, споменик, спартанске победе над Атињанима после Егос-Потамоса. То је Лисандрос са свима својим генералима и адмиралима, сви врло космати и врло брадати, по спартанском обичају; и Аполон и Посејдон који их крунишу… Али, одмах пред њима, постављен је споменик који их све оставља у сенци: споменик Аркађана после њине победе над Спартанцима… Већ ту почињу свађе и хвалисања: полемика у бронзи и мрамору, целим Светим Путем…&lt;br /&gt;
{{gap}}Са две стране, два реда лепих грађевина у миниатури: то су благајне свих савезничких држава које су овде под протекцијом божанства чуване од међусобних ратова и међусобних лупежа. Атинска благајна стоји и сад, и изгледа један мали кокетни храм; то је у ствари споменик дигнут још после победе на Маратону; у њему су били трофеји из славне битке; а ту је и Фидијас поставио великог Милтијада са читавом групом богова, за дивљење целог ослобођеног грчког света… Близу је и Лесхе, галерија најбољих сликара. Статуе на све стране! Њихов број је износио до три хиљаде; сам Нерон их је однео у Рим до пет стотина. На једном месту поред самог краља Филипа Македонског била је једна женска статуа од злата. То је Фрине, славна хетера, модел и љубавница Праксителова, најлепша скулптура старог века, чију копију и сад имамо у Риму. Зашто Фрине у Делфима и поред Филипа?… У светилишту Делфи све је било полемика, реплика, алузија и сарказам. Лепа хетера коринтска за којом су лудовали и Праксител, и Сократов ученик Аристип, и мудри Диоген из бурета, славна је и због тога што је хтела да обнови порушену Тебу, али под условом да се, из пркоса према македонском краљу, на зиду запише: «Александар краљ оборио, Фрине, куртизанка, обновила». А у Делфима је Фрине, сва гола, била Афродита од Пракситела! Је ли то био доказ паганског атеизма? Не, то је био само знак да дубоки људи никад нису разликовали љубав од религије.&lt;br /&gt;
{{gap}}Цео свет застаје и пред лепим трезором острва Книда. Свако диже главу пред једним високим стубом крај светог пута: архаички Сфинкс стоји у дубоком небу делфијском где се говори само о судбинама. Тај Сфинкс и сад постоји у овом месту, недавно ископан. — Сам храм Аполонов је огроман и грађен тридесет година, са фронтонима испуњеним олимпијским божанствима, али је ту и Бахус, скоројевић и уљез. На архитравима висе штитови и сјајне опреме из победе код Платеје над Мардонијусом. На уласку статуа Хомерова, затим престо овенчаног Пиндара са којег је читао своје песме. Унутра једна архајичка наказа, Аполон. Ту је и соба, адитон, где Питија (најпре какво неуко сеоско девојче, а после једног скандала, каква старица), хипнотизирана, у једној пари што избија из земље, бунца неразговетне речи које јој говори Аполон, а које затим свештеници бележе у рђаве хексаметре; то су пророчанства онима који су по њих послани из Грчке, Египта, Азије, са Сицилије и из Рима… И философима као Питагора и Платон, и владарима од Крезуса до Нерона.&lt;br /&gt;
{{gap}},,Ови свештеници су били држава у држави. По њиховој жељи су вођени свештени ратови против Хрисе и Амфисе, противно свима традицијама грчким. Рђави патриоти, које су поткупљивали чак и странци. За време персијске инвазије саветују Крићанима да не помажу грчкој војсци. За време Филипа, они су тајно на његовој страни, и Демостен очајно узвикује: Питија филипизира! Мешају се у све. И противници су науке: проричу Периандросу, који је био коринтски Периклес, да одустане од намере да прокопава коринтски канал, јер би то богови сами урадили да су хтели! — Поред самог светилишта спушта се из неба једна огромна литица, сва крвава, до самог извора Касталија. Та стена опомиње на Езопа. Сатиричар је био озловољио делфијске свештенике својим подсмехом, и кад се враћао својој кући из Делфа, њему су у Хриси преметнули торбе и нашли неке свете утвари које су му сами свештеници подметнули. Затим је Езоп враћен у Делфе као крадљивац и бачен одозго са литице у смрт као хулитељ. — Делфи најчешће нису служили за пророчиште друго него за општи политички живот грчких градова, али некад и за све друго; као што је и пророчиште у Додони говорило о кишама и ветровима.
Хулење је било већи злочин него неверовање. Аполон није трпео непријатеља: он је држао у левој руци лиру само кад у десној није држао гром. Ни његова лира није инструмент за забаву људи, него да њеним звуцима доводи у ред кретање звезда, ход сати, смену дана и ноћи, и редовни ток годишњих времена. Од звукова његове лире долазила је сва музика сфера и ред у небу и по земљи. Повреда таквог божанства значила би повратак света у хаос.
Сада избија трава и сунчају се гуштери по последњим мраморима овог светилишта. Између стубова расту грмови трња и дивљих ружа. Избија између плоча на Светом Путу млада коприва и чкаљ. На старе плоче са записима, пење се жалостиви бршљан, та чудна врежа која иде само путима смрти и заборава. Млади бог је умро овде стојећи горд на свом постољу и у свом храму, кад је свет већ био отишао за новим богом. Римске легије, које је водио Сула, почеле су прва рушења, а за Нерона почеле су прве пљачке. Затим су дошли хришћански императори: Костантин, који је однео све што је могао да украси улице цариградске; затим Теодосије, који је наредио да се све обара; најзад син његов Хоноријус, који је заповедио да се доврши уништавање, «ако још што има непорушено». На тај начин су нестала дела славних старих мајстора, која су сад звана просто идолима. — Остала су у историји хришћанска претеривања о томе да су варвари опустошили Рим. Кад су варвари долазили, сва су стара велика дела већ била оборена; сачувани су само били Акрополис и неколико римских храмова које су чували њихови грађани, још увек потајно паганци. Аларик, који је највише оптужен, остао је у Риму непуна три дана; а хришћани Теодосије и Хоноријус, рушили су и разбијали једно цело столеће. Жалосна је истина да је цела паганска уметност пропала од хришћанске руке.
Паганство је то вратило хришћанству племенитијом мером: све што има највишег у хришћанској уметности, као за Ренесансе, све је инспирисано паганством.
Ако и лице Христово није сликано лепо као аполонско, и као што су га доцније већ радили Рафаел и Анибал Караче, то је што је питање о томе је ли Христос био леп или ружан дуго мучило старе мајсторе. Јер су Јован Дамаскин и свети Бернардо говорили да је Христос лепши од свих анђела; а Тертулијан, свети Василије и свети Кирило уверавали су да је само у ружном телу могла бити лепа душа. Христос је зато дуго времена сликан без лепоте човекове и узвишености божанске, и стајао на своме олтару као ругоба младости и иронија мужевности. Абелар, свети Доминик, и свети Фрања Асиски проклињали су уметност проповедајући против сваког украса хришћанских цркава. Папе, као Јулије II и Леон X, били су велике мецене само што су били ученици паганизма, као што је онај сјајни кардинал Бембо говорио да неће да чита библију да не би покварио дивни језик Сенеке!... Хришћанство ипак је морало своје фигуре небеске сликати лепим, што значи грчким, да би освојиле сва срца. Грчка је лепота све улепшала чега се дотакла; азијски богови постали су лепи само кад су дошли у Атину. Азијска Афродита је била једна сиријска и финичанска ругоба кад је на својој школци допловила из Азије овамо на Китеру. Тек од тада је она сликана као богиња која је само физичком лепотом господарила светом; и добила је плаве очи, јер је рођена из језера Тризониса од љубави једне нимфе и Посејдона, бога са плавим очима. Само од кад се родила овде из пене грчког мора, Афродита је постала принцип лепоте пре принципа спола и плођења. Лепота је у овој земљи имала карактер свештени; све што је свето морало је бити и лепо; и ништа ружно није могло бити обожавано. — Христос је био противник уметности кад је богатство прогласио за грех и порок; јер уметност, за своје постајање, тражи не само богатство, него и луксуз и беспослење. Можда хришћанство не би ни дало своју уметност да се до краја ишло за еванђељем; или да — срећом — уметнички инстинкат у човеку није виталнији и већи и од религиозног.
Али ако су стари Грци имали сталну потребу да све учине лепим, имали су исту такву потребу да све направе светим. Ништа у овој сјајној и лепој земљи није остало непосвећено! Стари Грци су веровали у божанство зверова: лава, вука, медведа; и у божанство питомих животиња: бика, коња, краве, овце, козе, пса; и у божанство птица: орла, лабуда, петла, гаврана, голуба; и у божанство биљака и шума: у маслину Палас-Атене, лозу Бахусову, ловоре Аполонове, храст Зевсов; и у божанство змије и разних риба; и у божанство извора, река и мора, насељених колико и Олимп; и у божанство брегова, стена и пећина; и у божанство камења, и у божанство ватре... На сваком месту је за старог Грка било нешто свето; али и нешто кобно: какав судбоносни камен, или извесни лет птица, извесна биљка или поврће, које угледа пред собом. Према томе на који је начин изгорела једна гранчица маслине, решавала се је важна ствар у животу. Једно га је могло утврдити у срећи и намерама, друго забринути и одвратити од свих намера. Стари Грк је стално у страху од кобног, и у свакој ствари у животу тражи заштиту божанства. Има три олтара: један у свом дому, један на гробници својих предака, један заједнички и државни. У кући је жртвеник чисто породични, који нико не сме оскврнути ни погледом, који храни домаћица, а пред којим домаћин служи као једини свештеник. Над гробницом породичном праве се жртве за мртве претке, који су покровитељи ако им се нарочито служи, а прогониоци ако им се не служи. Тек после долази општи олтар Града, божанства у која обавезно верују и жртвују грађани једне исте државе. Посвећују: Зевсу бика, Хери јуницу, Деметри свиње, Бахусу јарца. Домаћи олтар нема ничег заједничког са олтаром другог грчког дома, али ни државни олтар са олтаром друге државе. Има толико Хера, Афродита, Хермеса и Аполона различичних, колико има различичних грчких држава. Атена у Атини је друго божанство него Атена у Аргосу; Афродита у Книду је друго божанство него Афродита у Сикијону. Јер је ону у Книду вајао Праксител, а ову је у Сикијону вајао Скопас. Зато книдска Афродита брани Книд, а сикијонска Афродита брани Сикијон.
Па поред све безбројности ових богова, и старе грчке побожности која је била у толико дубља и мрачнија што су богови, имајући људске страсти, сматрани несавршени, самољубиви и подмитљиви — осећај религиозни био је непотпун. Бог није могао бити прави бог за људство, које живи престрављено на овом свету, кад није био у исто време и принцип добра и љубави. У грчком политетизму нема ни каузалитета, ни финалитет, и зато није он ни инкарнација морала, ни збир симбола правичности. Грчка религија је постала из посматрања самих догађаја у природи, и зато је она сва у материјализму и детерминизму. Природа се састоји од елемената који се међусобом или бију или спарују; тако исто и богови, који и нису ништа друго него ти физички принципи обучени у шарене симболе. Збир свих тих блиставих легенди, који се зове митологија, то је само физика коју су радили песници и направили је неизмерном поезијом. Али у природи не постоји друго него физички закони; грчки су богови, неморални јер је природа аморална. — Свако грчко божанство је зато остало азијски тиран и источњачки блудник; они не деле правду него своје прохтеве; не врше доброту, него деле милости; али и то ако су подмићени молитвама и даровима, и ако су пре свега на жртвенику нахрањени масним јелима и почашћени слатким пићима.
Међутим, ако није могло бити побожности у нашем смислу, било је страха од божанства какав и данас постоји. Било је, као увек међу људима, богољубаца, теофила, што је један сентименталитет нарочите врсте. Али ма како да су стари свештеници могли тумачити легенде о хомерским божанствима, од својих богова се стари Грци нису могли научити ничем добром. Па ипак велики број божанстава уносио је у живот извесно спокојство: јер зло које учини Хера могао је поправити Зевс; или што окрвави Артемис, залечиће Афродита. Тај политеизам није можда дозвољавао да се код старих Грка утврди фанатизам; било је много богова и сваки је себи бирао бога по својој ћуди. Отуда једна непобитна корист: што стари никад нису знали за верске ратове у нашем смислу. Водила су се два свештена рата против Хрисе и Амфисе због узурпирања Аполоновог земљишта у околини Делфи, и један против Фокиде због једног жртвеника, али то је због хулења а не због прозелитизма. Никад није вођен рат у име свог бога против једног народа зато што верује у другог бога. Варваре су звали тим именом само зато што су били странци, мање просвећени али не зато рђави људи, јер Ксенофон пише о Персијанцима с дивљењем. Нису знали за невернике и кривовернике; било је хулитеља али не јеретика. — Чак у честим међусобним ратовима, освајајући туђу престоницу, једини Грци су подмићивали бога нападнутих других Грка да пређе у њихов табор. Освојивши град нису рушили његов олтар; напротив, они који су били побеђени, бацали су се камењем на своје сопствено божанство што их није одбранило или што их је издало! Зато, да се ово не би догодило у Атини, повлачећи се поред Ксерксом у Саламину, најпре је Темистоклес објавио да је Палас-Атена прва онамо избегла.
Само је стари грчки геније могао да поред онаквог свог политеизма имадне ипак онакво законодавство. Осећање једнакости и правде јавља се рано. Већ Солон није давао грађанска права него само онима који имају занимања и рада. Периклес није дао да на храмовима атинским раде робови него слободни људи, као што се види из Хераклида из Понта, и, нарочито, из Плутарха. Најзад Аристотелово правдање робовања као институције (на што хришћани нарочито указују кад говоре о својој супериорности), то правдање долази, — као што се види и из његовог самог дела, — тек после великих дискусија које су се већ дотле водиле међу Атињанима о једнакости људи и неправичности робовања. Још пре тога, Ксенофон каже да не може да у Атини његовог времена распозна слободног грађанина од неслободног, ни господара од роба. — Ако је Сократ суђен што је хулио на богове, то је што кажу да је хулио на божанства атинска а не грчка; а то није само верски злочин него још више политички, патриотски, противдржавни, јер заједничка божанства значила су само заједничку државу. Због овог је осуђен и Алкибијад. Ако су из верских разлога прогоњени Есхил и Анксагора, Дијагора и Протагора, ни то није било питање атеизма ни јереси, него хулења. Нарочито хулења на тајну храма у Елеузису, који је био свети за све Грке али припадао Атини, и којиг је чувао један од десет атинских стратега и један атински гарнизон ефеба. Колико је духовног либерализма било у паганском друштву грчком, где је увек држављанин долазио пре личности, види се из толеранције према идеалистичком политеизму Платоновом који је био потпуно противан чисто материјалистичкој теогонији Хезиода, која се, међутим, сматрала званичном.
После подне је пала по долини делфијској и њеним старим мраморима једна химерична светлост. Све је добило душевну благост и мекоту. Није било више ничег од оног свирепог и црног што избија из земље у овој котлини у којој су божанска пророчанства претходила толиким људским бедама. Ништа није одавало трагичност једног предела у којем је умро млади и лепи бог, који је оставио толико лепоте за собом, и који је најзад напуштен и исмејан. Сунце се није видело над Аполоновом долином, и хладна светлост је долазила са празног неба.
Ничег данас од онога чега се опомињемо у овој долини као нарочито горког у људској судбини: да увек већма живимо у хипокризији према божанствима него према самим тиранима на овој земљи. Замењујемо једно божанство другим као краљеве, не толико из љубави за оно божанство које долази, колико да се светимо над оним боговима у која смо веровали дотле с очајањем. Човеку на земљи није довољно да зна да божанство суди по правди и заслузи; он се бога увек бојао, али га никад није волео. Веровање у божју милост и човекови напори да је задобије, то је повод антагонизма који иде до мржње, јер је страх свагда извор мржње. Урођена мржња човекова за божанство, то је сва трагичност његовога живота на овоме свету. Од кад постоји човек, живи у борби са богом. Лепота и величина божанства, постоје одиста само за оне који га виде ван малих људских судбина, и који ништа не моле и не очекују. Све у природи уверава о егзистенцији божјој; само противуречности у људској судбини воде у сумњу и атеизам. Зато ће се бог ослободити неверних само кад за свагда престане да буде највећа инкарнација морала и правде, и тако себе одреши од учешћа у животу човековом. Како ће то учинити, и ипак остати богом, то је његово да знаде јер је бог. Дакле једно божанство које више нема ни своја пророчишта ни своје пророке, ни своје Делфе ни своје Сионе. Један бог који ће заборавити да је на једном атому прашине у космосу населио и човека који га тражи само у себи и за себе, и који ће вечито одрицати његову извесност и логику само због неизвесности и нелогичности у својим срећама и несрећама. Епикур је покушао да човека ослободи од бога: објашњавајући постанак свега чистом механиком. А Платон је покушао да измири човека са богом: стављајући, као принципе постања и поретка, Нужност и Божанство; прво, које је материја од које долазе сви нереди и погрешке, и друго, које је дух од којег долази сва хармонија и доброта. Али то није било довољно за човеково спокојство на земљи. Људи су пошли за Христом зато што је објавио Бога који је више бог човека него бог свемира.
Стазице по долини, које се нису јасно виделе, наједном заблисташе и раштркаше се, небројне, на све стране. На један стари мрамор, крај светог пута, паде моја сенка, плавичаста као вода. То се сунце опет појавило за неколико тренутака, осветлило све по глухој долини, и затим се лагано изгубило за једним брегом.
Али овде, где се више ништа не догађа, ни једна ствар није погледала за њим.

[радови у току]
&lt;/div&gt;&lt;/center&gt;

&lt;center&gt;{{ЈВ-аутор|Јован Дучић|1943}}&lt;/center&gt;

[[Категорија:Градови и химере]]
[[Категорија:Градови и химере (1930)]]</text>
      <sha1>46248x8sgx8po53i2yb95acw4jm4kwb</sha1>
    </revision>
  </page>
  <page>
    <title>Бој на Радојини</title>
    <ns>0</ns>
    <id>61929</id>
    <revision>
      <id>148156</id>
      <timestamp>2026-11-03T08:33:46Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>BrankaVV</username>
        <id>13641</id>
      </contributor>
      <comment>Нова страница: '''Бој на Радојини''' (''спевао:'' Јеврем Ђаповић)  &lt;poem&gt; : У хиљаду и осмој стотини, : Седамдесет и шестој години, : У шестоме јунију мјесецу,{{напомена|Битка у Радоињи (Нова Варош), одиграла се 6/18. јула 1876. године у равници са леве стране Увца између Добровољачког кор…</comment>
      <origin>148156</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="22500" sha1="kuer44w45vcuyaeuc8j2uzgs824qvsj" xml:space="preserve">'''Бој на Радојини''' (''спевао:'' Јеврем Ђаповић)

&lt;poem&gt;
: У хиљаду и осмој стотини,
: Седамдесет и шестој години,
: У шестоме јунију мјесецу,{{напомена|Битка у Радоињи (Нова Варош), одиграла се 6/18. јула 1876. године у равници са леве стране Увца између Добровољачког кора Ибарске војске којим је командовао архимандрит Нићифор Дучић (1832-1900) и турске војске коју је предводио Селман-паша (генерал Мустај-паша зворнички).}}
: Кликовала са Китоње вила,
: Те дозива војводу Дучића,
: У широку пољу Радојини:
: „О Дучићу, од војске главаре!
: Али чујеш, ал’ ништа не хајеш,
: Ето нате силовите војске,
: А пред војском Селман-паша иде;
: Војске има тридесет табора,
: Све пјешака, за боја јунака,
: И тридесет стотина коњика,
: Све ерлије, љутога војника,
: Још са њима четир’ батерије.
: Стиже Селман у Бању широку,
: Гдје је силну уставио војску,
: И закле се Турчин на вијећу:
: Да ће сјутра удрит’ Радојини
: И да ће те ухватити жива,
: И са тобом попа Љешевића,
: И до попа Леовца Маринка,
: И са њиме Вука и Јована.
: Да ће свјема осијећи главе,
: А сву војску српску поробити,
: И под сабљу оштру окренути,
: Саде гледај како ти је драго!”
: Кад је Дучић разумио гласа,
: Добро чуо шта му вила каза,
: Мисли Дучић, шта ће и како ће.
: Све мислио, на једно смислио:
: Сву господу од војске скупио,
: Па међу њих бесједити стао:
: „Браћо моја, српски поглавари!
: Ево на нас Селман-паша иде,
: Су тридесет табора низама,
: И тридесет стотина коњика,
: И уза њих четир’ батерије.
: Заклео се Турчин на вијећу:
: У Србију да ће превест’ војску,
: И да ће нас свију похватати,
: И под оштру сабљу окренути,
: Ма шта ћемо, ако Бога знате?
: Нас је мало, а Турака много,
: Смијемо ли сачекати Турке?”
: Сва господа ником поникнула,
: И у црну земљу погледала,
: Ал’ не ниче Ковачевић Мито,
: Већ Дучићу овако говори:
: „Господине, војвода Дучићу,
: Не плаши се од много Турака,
: Јер је у нас војска сва јуначна,
: Све хајдуци, турски крвопилци,
: Изгинут’ ће један код другога,
: Неће утећ’ један од другога,
: Ни пуштити у Србију Турке.
: Већ чули ме, војвода Дучићу,
: Ако хоћеш мене послушати,
: Узми војске колико ти драго,
: Са њом иди у Брезна широка,
: Гледај тамо да не прођу Турци,
: Ја ћу остат’ у пољу широку,
: У широку пољу Радојини,
: Са мојијех седам стотин’ људи,
: Да причекам силу Селманову;
: С батеријом преко Увца ’ладна,
: Нека иде Црногорац Ристо,
: Нека узме висе за топове,
: Да Турцима јачи отпор дамо.”
: Сви су туне Мита послушали,
: И распоред његов похвалили.
: Оде Дучић у Брезна широка,
: А са њиме сва господа редом,
: И одведе што му треба војске.
: Сам остаде Ковачевић Мито,
: Па дозива Глушчевић Јована:
: „Војсковођа, Глушчевић Јоване!
: Ја познајем добро храброст твоју,
: Виш’ ћуприје војску своју крени
: И у ланац одмах је разреди.”
: Још дозива Јоловића Вука:
: „Ао, Вуче, мој соколе сиви!
: Узми чету, хајде до Јована,
: Па разреди и ти ланцем војску,
: Те јуначки дочекајте Турке.”
: Затим виче Даковић Андрију:
: „Црногорче, Даковић Андрија!
: Узми чету, хајде Чоловини,
: Те до Вука ти ланац састави –
: Добро гледај, те дочекај Турке.”
: Још дозива Поповића Васа:
: „Четовођа, Поповићу Васо!
: Чету крени, хајде код Јована,
: До Јована ти ланац састави;
: Не бојте се, моји витезови,
: Што ће силна ударити војска,
: Јер имамо сивога сокола,
: Сив’ сокола, Црногорца Риста,
: Командира мерзер батерије –
: У њега су све добре тобџије,
: Који знаду топовима тући –
: А Ристо је јунак од мегдана:
: Погинут ће, уклонит’ се неће.”
: Истом Мито разредио војску,
: Док дотрча са страже стражарче,
: Па овако Миту зборит’ стаде:
: „Господине, Ковачевић Мито,
: Бјежи с војском, ако бога знадеш!
: Ево има три пуна сахата,
: Како Турчин разређује војску,
: И већ ево с једном војском сиђе
: У широко поље Радојину;
: Друга војска Чоловини оде
: А трећа му на Вранеша стиже!”
: Насмија се Ковачевић Мито:
: „О јуначе, мој соколе сиви,
: Не бој ми се силе од Турака,
: Ласно ћемо причекати Турке.”
: Таман они у ријечи бјаху,
: А у пољу Турци ижљегоше
: И по пољу ланац разасуше;
: Пред њима су брзи коњаници,
: Кренули су, хоће у Србију.
: Тад завика Глушчевић Јоване:
: „Господине, Ковачевић Мито!
: Да л’ да живу ватру оборимо?”
: Проговара Ковачевић Мито:
: „Не, Јоване, ако бога знадеш!
: Већ да близу припуштимо Турке.”
: Кад су близу припуштили Турке,
: Тад се осу ватра од усташа,
: Бој се држа за полак од сата;
: Док се зачу Црногорац Ристо,
: Па кад Ристо Турке опазио,
: На тобџије вику учинио,
: И Турке је бити започео.
: Мили Боже, на свему ти хвала!
: Све је поље притиснула тама,
: А у тами српски витезови,
: Све се боре као соколови,
: Ал’ је веља сила у Турчина.
: Кад је Миту ватра додијала,
: Онда стаде ситну књигу писат’,
: Па је спреми војводи Дучићу,
: Овако му у књизи говори:
: „Господине, војвода Дучићу:
: Ево има четир’ пуна сата,
: Како су ми ударили Турци,
: Брже с војском низа Брезна крени,
: Те потеци пољу Радојини,
: Што скорије, ако Бога знадеш,
: Сва ће мени изгинути војска!
: Још да није Црногорац Риста,
: Колика је сила у Турчина,
: Ми би давно погубили главе,
: Но нас Ристо топовима брани.”
: Кад је Дучић књигу прихватио,
: Књигу чита, а по војсци хода,
: Док ето ти попа Љешевића,
: А са њиме Леовца Маринка,
: Па питају војводу Дучића:
: „Откуд књига, Бога ти једнога?
: Те је тебе јутрос замислила?”
: Кад то зачу војвода Дучићу,
: Даде књигу попу Љешевићу,
: А поп чита, те је сваки чује.
: Кад то виђе Леовац Маринко,
: Он повика Зелена Кулића:
: „Чика Зеко, ако Бога знадеш,
: Радојини ударише Турци,
: Потецимо што брже можемо,
: Да будемо браћи на помоћи.”
: Па Маринко до зеленка дође,
: На зеленку притеже колане;
: Зелен Кулић до дората дође,
: На дорату притеже колане;
: Тад повика Леовац Маринко:
: „О, Секуле, млади барјактаре!
: Барјак узми, пред војском ми пођи!”
: Маринка је Секул послушао,
: Секул пође, за њим с’ војска крену,
: Па ево их низ Брезна широка
: Те стигоше на врх Радојине,
: На Црквине тада дошли бјеху.
: Сад повика Завишићу Јанко:
: „О, Секуле, нови барјактаре!
: Нису јунак, ниси од јунака,
: Ни барјактар ниси за барјака;
: Ето доље у долини Турци,
: Ко ће барјак у Турке ун’јети,
: С голим ножем у бијеле руке,
: И с Турцима бојак започети?”
: Кад то зачу дијете Секуле,
: Он свакоме њему одговара:
: „Чика Јанко, Бога ми једнога,
: Ја заклетву погазити нећу,
: Ја ћу први ударит’ у Турке.”
: То изрече, а Бога помену,
: Па повади крвава ханџара,
: Барјак узе у лијеву руку,
: Па у Турке јуриш учинио.
: Шћаше Секул барјак пронијети
: У широко поље Радојину,
: Ама турске пушке ухиташе,
: Те погибе дијете Секуле,
: Бранећ’ барјак, бранећ’ отаџбину.
: Шћаху Турци барјак уграбити,
: Но дотрча Леовац Новица,
: Мио братац Леовца Маринка,
: С голим ножем у бијеле руке,
: Узе барјак у лијеву руку,
: Па он први удари у Турке,
: Да продере и барјак пронесе,
: Ама турске пушке не дадоше:
: Ту погибе Леовац Новица.
: Шћаху Турци барјак прихватити,
: Но допаде Шћепан Лазовићу,
: Узе барјак у лијеву руку,
: Па извади двије пушке мале
: И обадвије у Турке опали.
: Шћаше Шћепан барјак пронијети,
: И кроз турску војску продријети,
: Ма турске му пушке не дадоше,
: Јер је много сила их склопила,
: Док погибе Шћепан Лазовићу.
: Шћаху Турци барјак уграбити,
: Ал’ не даде Драгићевић Божо:
: Узе барјак у лијеву руку,
: А у десну леденицу сјајну,
: Па са њоме удари у Турке.
: Шћаше Божо барјак пронијети,
: У српску га војску донијети,
: Ама турске пушке не дадоше:
: Док погибе Драгићевић Божо.
: Шћаху Турци барјак уграбити,
: Но не даде Вучић Радојевић,
: Момче младо, ама је јуначно:
: Узе барјак у лијеву руку,
: А са другом прихватио диљку,
: Па са њоме удари у Турке.
: Шћаше Вучић барјак пронијети,
: У српску га војску донијети,
: Ама турске пушке не дадоше,
: Већ погибе Вучић Радојевић.
: Све по један гине до једнога,
: Док погибе четрн’ест момака,
: Бранећ’ барјак, бранећ’ отаџбину.
: Када виђе Црногорац Ристо
: Гдје ту паде погибија грдна,
: Он окрену на л’јево топове,
: Стаде тући по Црквини Турке
: И разбијат’ групе и колоне.
: Отален се повратише Турци
: И на Мита јуриш учинише,
: На сокола Ковачевић Мита,
: И његову убојиту војску.
: Из првих их шанца ишћераше,
: Али војска други уфатила.
: Трчи Мито кроз цијелу војску,
: Те јуначи Србе соколове;
: Бој се бије, нигда не престаје,
: И на л’јевом и на десном крилу.
: Тада десно уступише Турци,
: На лијево крило ударише,
: Да разбију Србе витезове,
: И да продру с војском у Србију.
: Ама не да Леовац Маринко,
: Са Зеленом и са својом војском,
: Испод кућа Гојковић Малише,
: Ватра сипа, нигда не патише,
: Око Увца с обадвије стране,
: Док се у том Турци препадоше,
: Те се мало натраг повукоше,
: И бусије своје напустише,
: Повлачећ’ се Китоњи планини.
: Утом кличе неко од дружине:
: „Нестаде ми праха од олова!”
: Кад то зачу бијесна катана,
: Из Ужица Бакале Стеване,
: У бисаге вишека понио,
: На кобили дизгин покупио,
: Па на Увац воду нагонио.
: Кад је Стево воду пребродио,
: Вишека је био извадио,
: Па повика танко гласовито:
: „Коме нема праха ни олова?”
: Но се Стево љуто преварио,
: У турску је војску угазио,
: Док повика Туре из бусије:
: „Амо к мени понеси вишека!”
: Стево мисли е га Србин виче,
: Превари се, уједе га гуја,
: Одја’ коња, понесе вишеке,
: Док га сколи силна потурица.
: Кад се Стево виђе на невољи,
: Вишеке је преда се бацио,
: За оштру се сабљу прихватио,
: Нагнаше се један на другога.
: Ал’ је Турчин пушку потурио,
: Те је Стеву сабљу саломио,
: За прса се оба ухватише,
: Покрај воде они се пон’јеше.
: Док је Турчин Стева преварио,
: Јер је комад сабље дохватио
: И њом Стева по глави ранио,
: Шћаше Стево туне погинути,
: Но то виђе ужичка катана,
: Из Ужица Савићу Милане,
: На вранчићу, коњу од мегдана,
: Па на Увац натјера гаврана,
: Преко Увца он је претрчао
: И Стевану у помоћ стигао,
: Па извади двије кубурлије,
: Те Турчина уби код Стевана,
: Пак Стевана за руку прихвати,
: Па је ране Стевану превио
: И Сјеништу њега оправио.
: У том с Турци натраг повратише,
: И са ц’јелом силом ударише,
: Ударише Увцу на ћуприју,
: Не би л’ како прешли у Србију.
: Ма их српска дочекала војска:
: Око воде и око отоке,
: Леши су се турски поваљали
: И камење крвљу обојили.
: Кад је турска војска увиђела,
: У Србију да проћи не може,
: Поврати се пољу Чоловини,
: Ђе’но турска караула б’јаше,
: А испод ње Ковачевић Мито,
: И до њега Глушчевић Јоване,
: До Јована Јоловићу Вуче,
: А до Вука Пејовићу Миле,
: А до Мила Глушчевић Маринко
: – Два је брата своја изгубио,
: Данас, брате, у пољу широку –
: А са њима још двјеста војника,
: Убојнога као ватре живе.
: Тад на кулу навалише Турци,
: Али кличе Глушчевић Јоване,
: Па дозива Црногорца Риста.
: Јован кличе, нико с’ не одазива,
: Тада кличе Милић Ивановић,
: И он зовну Црногорца Риста:
: „Брже, Ристо, топове окрени!”
: Кад то зачу Црногорац Ристо,
: На Турке је топове окрен’о,
: И стао их живом ватром тући.
: Кад видјеше Турци убојници,
: Ђе ниједан главе изн’јет неће,
: Плећа даше, а бјежати сташе,
: Остављајућ’ хате и парипе,
: И бацајућ’ из руку оружје.
: Када виђе Ковачевић Мито,
: Ђе низ поље утекоше Турци,
: Од куле је војску покренуо,
: На Турке је јуриш учинио.
: Док пред Тикву догонише Турке,
: Равно тридест глава посјекоше,
: И шићара доста задобише.
: Ма ђе ј’ срећа, ту је и несрећа:
: Препаде се Поповићу Васо,
: Четовођа чете бјелобрдске,
: Што ћуприју на Увцу чуваше,
: Препаде се од ватре жестоке,
: Па не знајућ’ шта је било с Митом,
: И његовом убојитом војском,
: Он је својој чети говорио:
: „Бјежте, браћо, ако Бога знате,
: Све изгибе, нико се не врати!”
: Препаде се чета свеколика,
: Па у Увац воду све поскака,
: Те с’ утопи осамдесет људи,
: Све јунака, бирана војника.
: Оде Селим на Тикву широку,
: Не мислећи ићи у Србију.
: Кад је Селим на Тикву изиш’о,
: И на прелисту своју војску уз’о,
: Нема њему тридесет стотина,
: Све низама, редовних војника,
: А безбројно јоште рањеника
: Што све оста у пољу широку.
: Кад је Мито рашћеравши Турке,
: У Србију с војском се вратио,
: На препис је своје људе уз’о:
: На мртво је двајест погинуло,
: Осамдесет вода однијела –
: Што погибе, а што се потопи;
: Сто и двајест свега је војника,
: А четерес тешких рањеника.
: Све је српска изнијела војска,
: Изнијела мртве и рањене.
: Селман-паша на Китоњи сједи,
: Па сеири војводу Дучића
: И његову сву јуначку војску;
: А кол’ко му јада грдних даде!
: Тада тужан Селман проговара:
: „Авај мени, до Бога милога!
: С ким сам данас боја учинио!
: Са три чете горскијех хајдука,
: И опет ми потукоше војску!”
: Па с’ отолен Селман покренуо,
: Право оде ка Новој Вароши,
: Оде Селман с војском кукајући,
: Оста Дучић с војском пјевајући.
: Ту сам био, очима гледао,
: Те вам пјесму ову испјевао.{{напомена|Песму је забележио Сретен А. Поповић од Јеврема Ђаповића, пандура ужичког начелства, који је и сам учестовао у боју.}}
&lt;/poem&gt;

== Напомене ==
{{напомене}} 

===Извор===
Добрило Аранитовић, Старовлашке теме, ауторско издање, Земун 2024.

[[Категорија:Српске епске народне песме]]</text>
      <sha1>kuer44w45vcuyaeuc8j2uzgs824qvsj</sha1>
    </revision>
  </page>
</mediawiki>