Frederic Chopin
From Wikipedia
Фредерик Франсоа Шопен (право име Fryderyk Franciszek Chopin), (1. марта 1810, Желазова Вола, Пољска - 17. октобра 1849, Париз, Француска), је био пољски композитор и пијанист. Најистакнутији представник пољске музичке културе и један од најзначајнијих пијаниста и композитора свих времена. У својој двадесетој години Фредерик Шопен се сели у Париз са циљем да се усарвши. До тада је већ компоновао своја два клавирска концерта. Никад се више није враћао у Пољску.
Sadržaj/Садржај |
[uredi - уреди] Биографија
Фредерик Шопен родио се у близини Варшаве као син неутрализованог Француза, који се доселио у Пољску 1787. године и мајке пољакиње. Родио се 1. марта и увек је тога дана славио свој рођендан, иако његова крштеница вероватно погрешно наводи да је датум рођења 22. фебруар.
[uredi - уреди] Детињство
1810. године Шопенова породица се сели у Варшаву. Већ као дечак Шопен показује свој таленат. Док још није био ни десет година, новине су писали о њему хвалећи га. Са седам година је већ компоновао два музичка дела. Наступао је на разним аристократским забавама као главна атракција. Шопенов први учитељ је био његов отац који је брзо одустао. Затим је добио другог учитеља који је након пар година признао да га Шопен музикално превазилази, па је одговорност за Шопенов развој пала на познатог музичког педагога Јожефа Елснера. Εлснеров утицај на Шопена је недискутабилан. Премда му је дозвољавао да сам управља својим свирањем, био је строг што се тиче теоретског образовања, комбинација која се показала делотворном. Шопен је тако стекао стил који ће прожимати његов будући рад. У ово доба настају и оба Шопенова клавирска концерта. Рану младост проводи и на путовањима у Берлину, Бечу и Дрездену.
[uredi - уреди] Париз
1830. године избија револуција у Варшави против руског окупатора. Шопен се тада налазио у Бечу и бурно је реаговао на вест. Захватила га је снажна жеља за повратком у отаџбину, али су га пријатељи наговорили да не иде. Уместо тога, Шопен се сели у Париз и никад се није вратио кући. У свом дневнику Шопен описује јаке емоције које има у вези са стањем у домовини. Након пар месеци Руси су побили револуцију.
Шопен се у Паризу дружио са другим пољским исељеницима. Неки други његови пријатељи били су музичари Франц Лист, Хектор Берлиоз и Роберт Шуман, сликар Ежен Делакроа и писци Оноре де Балзак и Жорж Санд. Задње поменута је била и Шопенова љубавница. Њих двоје били су познат пар тог времена и о њима је писана обухватна литература. У ово време Шопеново здравље бива све лошије. Зиму 1838-1839. Шопен је са Жоржом Санд провео на Маљорци и тада му се здравље знатно погоршало. Нешто пре смрти, Шопен и Санд су се растали. Санд га није посетила док је лежао на самрти, иако је Шопен изразио жељу за тим.
[uredi - уреди] Смрт
Кратко пре своје смрти, Шопен се дао наговорити да иде на турнеју по Енглеској. То је била кобна одлука. Тамошња влажна клима негативно је утицала на Шопена, који је боловао од туберкулозе. Преминуо је убрзо по повратку у Париз, 1849. године, у окружењу пријатеља и рођене сестре. Сахрањен је у Паризу, а срце му је пренето у једну цркву у Пољској, у складу са његовим тестаментом.
[uredi - уреди] Дела
Осим мањег броја оркестралних и коморних дела, седамнаест пољских песама за глас и клавир, Шопен је компоновао искључиво клавирску музику коју је обогатио новим изражајним средствима. Био је јединствен као пијанист, извођач сопствених дела и сасвим осoбен као аутор. Увео је нове техничке сложености у интерпретацији - слободан дух и променљивост темпа који само наговештава, а не и прецизно метрономски одређује, али ништа у његовој музици није срачунато на спољашњи ефекат. Зато извођење његових композиција захтева велику техничку и интерпретаторску спремност. Шопен је био без узора у пређашњим раздобљима класичне музике и готово без наследника. Оставио је опус од 74 штампана дела која по својој формалној структури и поетским обележјима немају премца у европској музици. Својом је уметношћу утицао на клавирску музику и интерпретативни стил, утицај који допире и у -{XXI}- век.
Једну групу Шопенових дела сачињавају збирке игара-полонеза, мазурки, валцера, дубоке садржајности. Уобичајене салонске комаде уздиже до ранга истинских уметничких дела. Шопен је дао допринос и стварању нових типова великих форми-балада, фантазија, скреца. Етида која је до Шопена била инструктивна композиција, кориштена у настави клавира да би се савладао одређени технички проблем, код њега постаје концертни комад.
[uredi - уреди] Клавирски концерти
Поред бројних клавирских комада које је написао и удахнуо им класичан, антологијски концертни карактер и форму и у мањој мери камерне музике, два клавирска концерта и једна балетска свита -{Silfide}-, једина су дела где је користио оркестар. Посебно су значајна његова два клавирска концерта, компонована у класичној троставачној форми зрелог концерта -{XIX}- века. Са правом је Берлиоз за њих написао да је оркестар у њима „само пратња, такорећи хладна и некорисна”. Клавир је у првом плану. Шопенови клавирски концерти, стандардни су део светског концертног репертоара и свуда се радо изводе. Млади пијанисти их радо узимају за своја међународна такмичења.
[uredi - уреди] Први концерт, опус 11, е-мол
Овај концерт је довршен 1830. а објављен и премијерно изведен 1833. године. Обилује вируозитетин у клавиру и посвећен је пијанисти Фридриху Калкбренеру. Три његова става образују целину трајања 37 минута. Први став је -{Allegro maestoso}-, сав у сонатном облику и траје половину укупног времена концерта. Обе његове теме су веома изражајне и елегантне, са призвуком сете, без снажнијих контраста. Само, друга тема модулира у Е-Дур, а оркестар се кроз цео став третира као стереотипна пратња веома вируозном клавиру. Други став је -{Romansa - Larghetto}- у E-Дуру и по свом карактеру је један ноктурно. Инспирисан је Шопеновом љубави према Констанци Глатковској, а о вируозности клавира сведочи податак да се овај став може изводити и као самосталан комад, писан само за клавир. Овде је оркестар још хладнија пратња једној дражесној мелодици клавира. Трећи и финални став је -{Rondo - Allegro}-, опет у E-Дуру, на крају се враћа у основни тоналитет, а главна тема му је заснована на ритмовима краковјака, пољске народне игре. Клавир је овде још виртуознији, кроз све своје регистре, а у другој теми, Шопен без икаквих украса даје маха левој руци да наступа за октаву испод десне. Овај став, кроз увод, разраду и финалну каденцу и коду, даје маха солисти да искаже све бравуре клавира као инструмента.
[uredi - уреди] Други концерт, опус 21, ф-мол
Овај је концерт довршен исте 1830. године, само нешто пре првог концерта, али је публикован и премијерно изведен тек 1835. године. Инспирисан је Шопнеовом љубави према Констанци Глатковској, али је касније кад је објављен, посвећен другој Шопеновој љубави, Делфини Поточкој. Мада је и овај концерт доста виртуозан, бриљантност је нешто потиснута у корист поетског израза. Три његова става образују целину трајања 35 минута. Први став је опсежни сонатни -{Maestoso}-. Карактеришу га ритмички изразита прва и лирска друга тема. У развојном делу и репризи наступају карактеристични Шопенови осећаји за обиље маштовитих фигурација, орнамената и блиставе пасаже и терцне низове. Други став је -{Romansa - Larghetto}- и по свом карактеру је опет ноктурно, као и у првом концерту. Само, у његовом средњем делу се јавља један снажан пролом у оркестру из кога солиста у завршном делу, уз благо фигурирање, враћа првобитно расположење става. Финални трећи став је -{Rondo - Allegro}-, писан у стилу сонате, где прва тема опет доноси, само сада лирскију, пољску народну игру кујавјак. Епизоде става се смењују у форми мазурке у оркестру и лирских соло партија у клавиру, да би након бурних ритмова пољског оберека, у каденци и коди, солиста поново добио прилику да искаже све вируозне могућности соло клавира.
[uredi - уреди] Изабрана дела
- Баладе - Бр. 1 Oп. 23, Бр. 2 Oп. 38, Бр. 3 Оп. 47, Бр. 4 Оп. 52.
- Eтиде - Оп. 10 & 25
- Mазурке
- Noктурни
- Два концерта за клавир - Оп. 11 & 21
- Полонезе-Фантазија - Oп. 61
- Прелиде - Oп. 28
- Соната - Oп. 35
- Песма - Оп. 74
- Валцери - Oп. 32 & 64
[uredi - уреди] Спољашње везе
18. stoljeće - 19. stoljeće | |
Glazbenici: Beethoven - Berlioz - Brahms - Chopin - Grieg - Liszt - Puccini - Schumann - Čajkovski - Petorica - Verdi - Wagner | |
Književnici: Blake - Burns - Byron - Coleridge - Goethe - Hölderlin - Hugo - Keats - Lamartine - Leopardi - Ljermontov - Mickiewicz - Nerval - Novalis - Puškin - Shelley - Słowacki - Wordsworth | |
Umjetnost i arhitektura: Brjulov - Constable - Corot - Delacroix - Friedrich - Géricault - Goya - Hudson škola - Leutze - Nazarene pokret - Palmer - Turner | |
Kultura romantizma: Bohemizam - Romantički nacionalizam | |
<< Prosvjetiteljstvo | Viktorijanizam >> Realizam >> |