Јован Дучић

<mediawiki xmlns="http://www.mediawiki.org/xml/export-0.11/" xmlns:xsi="http://www.w3.org/2001/XMLSchema-instance" xsi:schemaLocation="http://www.mediawiki.org/xml/export-0.11/ http://www.mediawiki.org/xml/export-0.11.xsd" version="0.11" xml:lang="sr">
  <siteinfo>
    <sitename>Викицитат</sitename>
    <dbname>srwikiquote</dbname>
    <base>https://sr.wikiquote.org/wiki/%D0%93%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%B0_%D1%81%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B0</base>
    <generator>MediaWiki 1.47.0-wmf.2</generator>
    <case>first-letter</case>
    <namespaces>
      <namespace key="-2" case="first-letter">Медиј</namespace>
      <namespace key="-1" case="first-letter">Посебно</namespace>
      <namespace key="0" case="first-letter" />
      <namespace key="1" case="first-letter">Разговор</namespace>
      <namespace key="2" case="first-letter">Корисник</namespace>
      <namespace key="3" case="first-letter">Разговор с корисником</namespace>
      <namespace key="4" case="first-letter">Викицитат</namespace>
      <namespace key="5" case="first-letter">Разговор о Викицитату</namespace>
      <namespace key="6" case="first-letter">Датотека</namespace>
      <namespace key="7" case="first-letter">Разговор о датотеци</namespace>
      <namespace key="8" case="first-letter">Медијавики</namespace>
      <namespace key="9" case="first-letter">Разговор о Медијавикију</namespace>
      <namespace key="10" case="first-letter">Шаблон</namespace>
      <namespace key="11" case="first-letter">Разговор о шаблону</namespace>
      <namespace key="12" case="first-letter">Помоћ</namespace>
      <namespace key="13" case="first-letter">Разговор о помоћи</namespace>
      <namespace key="14" case="first-letter">Категорија</namespace>
      <namespace key="15" case="first-letter">Разговор о категорији</namespace>
      <namespace key="710" case="first-letter">TimedText</namespace>
      <namespace key="711" case="first-letter">TimedText talk</namespace>
      <namespace key="828" case="first-letter">Модул</namespace>
      <namespace key="829" case="first-letter">Разговор о модулу</namespace>
      <namespace key="1728" case="first-letter">Event</namespace>
      <namespace key="1729" case="first-letter">Event talk</namespace>
    </namespaces>
  </siteinfo>
  <page>
    <title>Јован Дучић</title>
    <ns>0</ns>
    <id>934</id>
    <revision>
      <id>67834</id>
      <parentid>67781</parentid>
      <timestamp>2026-05-19T11:49:20Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>Coaorao</username>
        <id>6170</id>
      </contributor>
      <comment>/* Цитати о Јовану Дучићу */</comment>
      <origin>67834</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="80151" sha1="iz2mrldkirre4385lfigtoh4ex2jdh5" xml:space="preserve">[[Датотека:ducic.jpg|мини|Верујем у Бога и у Српство.]]
'''[[w:Јован Дучић|Јован Дучић]]''' (15. фебруар 1874 — 7. април 1943) је био [[Срби|српски]] [[песник]] и академик. Један је од најзначајнијих песника српског модернизма и најзначајнији лиричар.

: '''Види још:'''
:: '''''[[Благо цара Радована]]''''' (1932)
:: '''''[[Градови и химере]]''''' (1940)

== Цитати ==
[[Датотека:Elisabeth Sonrel - Jeune fille en jaune.jpg|мини|Ја не мећем на те ђинђуве са траком,&lt;br /&gt;Него жуте руже у те косе дуге:&lt;br /&gt;Буди одвећ лепа да се свиђаш сваком,&lt;br /&gt;Одвећ горда да би живела за друге.]]
[[Датотека:Le poeme de lAme-17-Louis Janmot-MBA Lyon-IMG 0500.jpg|мини|Ја сневам о [[Жена|жени]], већој но све жене,&lt;br /&gt;Чија ће [[лепота]] бити тајна свима,&lt;br /&gt;Што је као божји дах у просторима,&lt;br /&gt;Који не дотаче никог осим мене.]]
[[Датотека:Karl Wilhelm Diefenbach - Asking the stars.jpg|мини|Бледа, као чежња, непозната жена,&lt;br /&gt;С круном и у сјају, седи, мислећ’ на ме.&lt;br /&gt;Тешка је, бескрајна, вечна туга њена&lt;br /&gt;На домаку ноћи, тишине и таме.]]
[[Датотека:British Museum, Fujifilm - 51796618007.jpg|мини|Небеса су празна; немо вече слази,&lt;br /&gt;Негде у алеји задњи зрачак блиста,&lt;br /&gt;Венус архаичка сама је на стази,&lt;br /&gt;Гола, и сва стидна, без смоквова листа.]]
[[Датотека:Il Bacio, by Francesco Hayez.jpg|мини|[[Пољубац]] је сусрет најлепши на свету.]]
[[Датотека:Цар Душан у Дубровнику.jpg|мини|Сав у злату, титан, риђ и модра ока,&lt;br /&gt;Цар слуша реч Кнеза у Великом Већу.&lt;br /&gt;У луци пурпурна једрила широка,&lt;br /&gt;Цело море плине посуто у цвећу.]]
[[Датотека:Serbian Emperor Stefan Dušan, cropped.jpg|мини|За твоју Славу, [[Стефан Душан|светли Царе]],&lt;br /&gt;Што и сад владаш у нама,&lt;br /&gt;Који чувамо славе старе&lt;br /&gt;У молитви и на струнама!]]
[[Датотека:Jasenovac 2.jpg|мини|Бранио си земљу од нејачи наше,&lt;br /&gt;Из колевке пио крв невине деце,&lt;br /&gt;Под знамење срама уз име [[w:усташе|усташе]],&lt;br /&gt;Ставио си [[Исус|Христа]], [[Слобода|Слободу]] и Свеце.]]
[[Датотека:Трг у Краљеву.jpg|мини|Само буктињама збори се кроз тмине.]]

* Мирна као мрамор, хладна као сена,&lt;br /&gt;Ти се бледо тихо девојче што снева.&lt;br /&gt;Пусти песма других нека буде жена,&lt;br /&gt;Која по нечистим улицама пева.
** ''[[s:Песме сунца 1 (Дучићеве песме)#Поезија|Поезија]]'', строфа 1.

* Не постоји Живот другде нег’ у Смрти.
** ''[[s:Песме сунца 1 (Дучићеве песме)#Падање лишћа|Падање лишћа]]'', строфа 5.

* Љубав је без сутра вечнија од свега:&lt;br /&gt;Јер и после смрти још је увек иста.
** ''[[s:Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Тренуци|Тренуци]]'', строфа 2.

* Ја сневам о [[Жена|жени]], већој но све жене,&lt;br /&gt;Чија ће [[лепота]] бити тајна свима,&lt;br /&gt;Што је као божји дах у просторима,&lt;br /&gt;Који не дотаче никог осим мене.
** ''[[s:Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Жена|Жена]]'', строфа 1.

* И ја кључар чудне лепоте, да с тајном&lt;br /&gt;'''Срећом видим јасно да је ова жена'''&lt;br /&gt;'''Од истога светлог ткива начињена'''&lt;br /&gt;'''Од кога и болни мој сан о бескрајном.'''
** ''Жена'', строфа 5.

* Опет једно вече… И мени се чини&lt;br /&gt;Да негде далеко, преко трију мора,&lt;br /&gt;При заласку сунца у првој тишини,&lt;br /&gt;У блиставој сенци смарагдових гора —&lt;br /&gt;'''Бледа, као чежња, непозната жена''',&lt;br /&gt;'''С круном и у сјају, седи, мислећ’ на ме'''.&lt;br /&gt;'''Тешка је, бескрајна, вечна туга њена'''&lt;br /&gt;'''На домаку ноћи, тишине и таме'''.
** ''[[s:Песме сунца 1 (Дучићеве песме)#Залазак сунца|Залазак сунца]]'', строфа 2.

* И ја, коме не зна имена ни лица,&lt;br /&gt;Све сам њене мисли испунио саде.&lt;br /&gt;Верност се заклиње с тих бледих усница.&lt;br /&gt;'''Као смрт су верне љубави без наде'''!&lt;br /&gt;Вај, не реците ми никад: није тако,&lt;br /&gt;Ни да моје срце све то лаже себи,&lt;br /&gt;'''Јер ја бих тада плакô, ја бих вечно плакô''',&lt;br /&gt;'''И никад се више утешио не би'''’.
** ''Залазак сунца'', строфа 4.

* Небеса су празна; немо вече слази,&lt;br /&gt;Негде у алеји задњи зрачак блиста,&lt;br /&gt;Венус архаичка сама је на стази,&lt;br /&gt;Гола, и сва стидна, без смоквова листа.
** ''[[s:Песме сунца 1 (Дучићеве песме)#Чежња|Чежња]]'', строфа 1.

* Кад мој прах, Творче, мирно пређе&lt;br /&gt;У грумен глине ужежене,&lt;br /&gt;Тад неће више бити међе&lt;br /&gt;Између тебе и измеђ мене.
** ''[[s:Песме сунца 5 (Дучићеве песме)#Повратак|Повратак]]'', строфа 1.

* Гледам твоје крупне очи заљубљене,&lt;br /&gt;Где сја ватра — ко зна — грешна или света.&lt;br /&gt;Свеједно љубиш ли другог или мене:&lt;br /&gt;Ти љубиш невино као цвет што цвета.
** ''[[s:Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Симбол|Символ]]'', строфа 1.

* Твоје сунце носе сад на заставама,&lt;br /&gt;Ти живиш у бесном поносу синова;&lt;br /&gt;Твоје светло небо понели смо с нама,&lt;br /&gt;И зоре да зраче на путима снова.
** ''[[s:Царски сонети 2 (Дучићеве песме)#Ave Serbia|Ave Serbia]]'' (1916), строфа 1.

* Млеком своје дојке нас си отровала,&lt;br /&gt;У болу и слави да будемо први:&lt;br /&gt;Јер су два близанца што си на свет дала —&lt;br /&gt;Мученик и херој, кап сузе и крви.
** ''Ave Serbia'' (1916), строфа 4.

* Пресити се земља од крвавог вала,&lt;br /&gt;Али вам победа не осветли лице;&lt;br /&gt;'''Јер ловор не ниче с буњишта и кала,'''&lt;br /&gt;'''Он је за [[јунак|хероје]], а не за убице!'''
** ''[[s:Царски сонети 2 (Дучићеве песме)#Хорда|Хорда]]'' (1916), строфа 5.

* Сав у злату, титан, риђ и модра ока,&lt;br /&gt;Цар слуша реч Кнеза у Великом Већу.&lt;br /&gt;У луци пурпурна једрила широка,&lt;br /&gt;Цело море плине посуто у цвећу.
** ''[[s:Царски сонети 1 (Дучићеве песме)#Дубровник|Дубровник]]'' (1918), строфа 1.

* '''Јер је [[отаџбина]] само оно куда'''&lt;br /&gt;'''Наш зној падне где је крв очева пала;'''&lt;br /&gt;И плод благословен рађа само груда&lt;br /&gt;Где су мач зарђан деца ископала.
** ''[[s:Царски сонети 2 (Дучићеве песме)#Химна победника|Химна победника]]'' (1918), строфа 4.

* '''Само буктињама збори се кроз тмине;'''&lt;br /&gt;У зрцалу мача будућност се слика;&lt;br /&gt;Преко палих иду пути величине;&lt;br /&gt;'''[[Слава]], то је страшно сунце мученика.'''
** ''Химна победника'' (1918), строфа 5.

* Ти си мој тренутак, и мој сeн, и сјајна&lt;br /&gt;Mоја реч у шуму; мој корак, и блудња;&lt;br /&gt;Само си лепота колико си тајна;&lt;br /&gt;И само истина колико си жудња.
** ''[[s:Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Песма жени|Песма жени]]'' (1920), строфа 1.

* Остај недостижна, нема и далека —&lt;br /&gt;'''Јер је сан о срећи виши него срећа'''.&lt;br /&gt;Буди бесповратна као младост; нека&lt;br /&gt;Твоја сен и ехо буду све што сећа.
** ''Песма жени'' (1920), строфа 2.

* Срце има повест у сузи што лева;&lt;br /&gt;У великом болу љубав своју мету;&lt;br /&gt;'''[[Истина]] је само што душа проснева''';&lt;br /&gt;'''[[Пољубац]] је сусрет најлепши на свету'''.
** ''Песма жени'' (1920), строфа 3.

* А ти не постојиш нит си постојала;&lt;br /&gt;Рођена у мојој тишини и тами,&lt;br /&gt;На сунцу мог срца ти си само сјала:&lt;br /&gt;'''Јер све што љубимо створили смо сами'''.
** ''Песма жени'' (1920), строфа 5.

* Како мало треба да се буде сретан,&lt;br /&gt;И сто пута мање да се вечно пати.
** ''[[s:Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Рефрен|Рефрен]]'', строфа 2.

* '''Носи, српска реко, крв наших синова''',&lt;br /&gt;'''јер крваве реке свуд су наше међе''';&lt;br /&gt;'''Мачеви убица сви су истог кова''' —&lt;br /&gt;'''Сад носи унуке куд носаше пређе'''.
** ''[[s:Додатак (Дучићеве песме)#Врбас|Врбас]]'' (1941), строфа 1.

* Наше су победе и заставе наше&lt;br /&gt;Твој велики завет гордости и беса —&lt;br /&gt;Једине у теби што се огледаше,&lt;br /&gt;И једине овде дигле до небеса.
** ''Врбас'' (1941), строфа 3.

* Носи мора крви да их не покраду,&lt;br /&gt;Носи реко српска, крв невиних жртви:&lt;br /&gt;'''Радосне победе хероји нам даду''',&lt;br /&gt;'''Али страшну правду извојују мртви'''.
** ''Врбас'' (1941), строфа 5.

* Ти не знаде мрети крај сломљеног мача,&lt;br /&gt;На пољима родним, бранећи их часно&lt;br /&gt;Китио си цвећем сваког освајача,&lt;br /&gt;Певајућ’ му химне, бестидно и гласно.
**  ''[[s:Додатак (Дучићеве песме)#Сину тисућљетне културе|Сину тисућљетне културе]]'' (1943), строфа 1.

* Покажи ми редом Витезе твог рода,&lt;br /&gt;Што балчаком с руку сломише ти ланце,&lt;br /&gt;'''Где је [[Карађорђе Петровић|Карађорђе]] твојега народа,'''&lt;br /&gt;'''Покажи ми твоје термопилске кланце.'''
** ''Сину тисућљетне културе'' (1943), строфа 3.

* Бранио си земљу од нејачи наше,&lt;br /&gt;Из колевке пио крв невине деце,&lt;br /&gt;Под знамење срама уз име [[w:усташе|усташе]],&lt;br /&gt;Ставио си [[Исус|Христа]], [[Слобода|Слободу]] и Свеце.
** ''Сину тисућљетне културе'' (1943), строфа 6. 

* '''Чувај се, мој роде, својих странпутица,'''&lt;br /&gt;'''Јер пут неизвестан увек је пут вражији'''&lt;br /&gt;Не бој се јастреба него кукавица,&lt;br /&gt;Не бој се лажова него њине лажи.
** ''[[s:Додатак (Дучићеве песме)#Вечној Србији|Вечној Србији]]'' (1943), строфа 1.
 
* Бог нека те спасе твојих спасилаца,&lt;br /&gt;На свакоме углу има их по један.&lt;br /&gt;'''Презри мудрост глупих и глупост мудраца!'''&lt;br /&gt;'''Нож твог издајника биће увек жедан.'''
** ''Вечној Србији'' (1943), строфа 2.

* Носи, роде славни, тај мач без корица —&lt;br /&gt;Знамен крстоносца и Божјег војника!
** ''Вечној Србији'' (1943), строфа 7.

* Знај само из крви хероја се рађа&lt;br /&gt;Звезда путовођа за далеке путе…&lt;br /&gt;'''Ветром неба иде мученичка лађа''',&lt;br /&gt;'''Сузе су невиних до неба дигнуте…'''
** ''Вечној Србији'' (1943), строфа 9.

* За твоју Славу, [[Стефан Душан|светли Царе]],&lt;br /&gt;Што и сад владаш у нама,&lt;br /&gt;Који чувамо славе старе&lt;br /&gt;У молитви и на струнама!
** ''[[s:Додатак (Дучићеве песме)#На царев Аранђеловдан|На царев Аранђеловдан]]'' (1943), строфа 1.

* '''За твоју Славу, светли Царе,'''&lt;br /&gt;'''Царе над трима морима!'''&lt;br /&gt;Зли жреци данас причест кваре;&lt;br /&gt;Губа је у свим торима…&lt;br /&gt;Над твојим царством мрак се шири,&lt;br /&gt;Ветрови црни дувају:&lt;br /&gt;Сад нашу савест бране жбири,&lt;br /&gt;Лупежи благо чувају.
** ''На царев Аранђеловдан'' (1943), строфа 3.

* '''Не желим никакве венце нити цвеће у случају моје смрти. Сав новац намењен у ту сврху нека се преда у фонд за Српску Ратну Сирочад и четнике мог [[Драгољуб Михаиловић|Драже Михаиловића]].'''
** Последње речи, [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_36505B1F073C4A37D00885FF2B17E74B-1943-04-08 ''Американски Србобран, 8. април 1943.'']

* Можда је права срећа што поједини људи не знају како о њима мисли остали свет. Човек живи целог живота и у обманама о себи, и у предрасудама о другима, а то можда чини суму његове среће на овој земљи. Један велики део света живи на тај начин спокојно у својој лажи као свилена буба у својој свиленој чаури.

* Велика је несрећа што се други људи упињу да и најбоље међу нама увере како их сматрају најгорим, и како је њихова заслуга ташта, а њихово дело без вредности; али је још жалосније што и најбољи међу творцима понекад поверују у такве туђе речи брже него у своју истину.

* Људи најчешће направе оно што су највише избегавали и изговоре оно што су највише желели да прећуте. Стога не хватајте људе у грешкама, праштајте увреде и не памтите речи. Од стотину ствари које човек уради, он их је највише урадио у лудилу, или у бунилу, или бар случајно, али свакако најмање промишљено.

* Најбоље ћете човека ценити по ономе што он уради баш случајно и несвесно, а не по ономе што ради размишљено и намерно. Јер да кажемо у парадоксу: слепа природа јесте једини видовити разум.

* Хрвати су најхрабрији народ на свету, не зато што се никога не боје, већ зато што се ничега не стиде.
** Ненаведен извор. 

* Лепа је свака жена, осим оне која мисли да то није, и оне која мисли да то јесте.
** Ненаведен извор.

=== ''[[w:Градови и химере|Градови и химере]]'' (1930) ===
:&lt;small&gt;Ово је само неколико примера; за више цитата из овог дела, погледајте  ''[[Градови и химере]]''&lt;/small&gt;
[[Датотека:Куинджи - Море. Крым..jpg|мини|Треба ли мору да захвалим што никад нисам био скептик? Све велико што није било истином за мој дух, било је истином за моје срце. Тако је и [[Бог]] једна истина срца.]]
[[Датотека:Vinzenz Katzler, The Takovo Uprising, 1862, Historical Museum of Serbia.jpg|мини|У [[Срби|Срба]] је одиста само [[светосавље]] спасло православље: идеја о цркви је била нераздвојна од идеје о држави.]]
[[Датотека:Girl with a Bible (Faith of Our Fathers).jpg|мини|[[Жена|Жене]] су велики чувари [[Вера|вере]], јер су сентименталне, јер имају [[Срце|срца]] и [[Машта|маште]], и то је једна страна њихове величине.]]
[[Датотека:Giovanni battista salvi called sassoferrato madonna and child d6272789052951).jpg|мини|Ми [[Религија|религију]] примамо пре од [[Мајка|мајке]] неголи од [[Црква|цркве]] или друштва.]]
[[Датотека:Kosovo Maiden, Uroš Predić, 1919.jpg|мини|Величина једног народа није у његовој историји, него у његовој [[легенда|легенди]].]]
[[Датотека:Zichy Mihály A démon fegyverei.jpg|мини|После скоро сваког античког великог рата настала је већа цивилизација; после сваког новог рата и за побеђене и за победиоце настаје од данас само периода помрачења и пораз цивилизације.]]
[[Датотека:Siemiradzki-Za przykładem bogów.jpg|мини|Дубоки људи никад нису разликовали [[љубав]] од религије.]]
[[Датотека:Politicians in the smoking room of the House of Commons; Wellcome V0011375.jpg|мини|На [[власт]] долазе људи једном механиком [[демократија|изборних система]] која избацује на чело државне управе људе без имена, без талента, без [[морал]]а, без побожности.]]
[[Датотека:Down with the eagle (2).jpeg|мини|Где ли ће наћи свој довољно велик Зид плача моја православна браћа Руси да се исплачу за оно што су им у земљи и у душама, потпуно недужним, порушили војници Карла Маркса, мало страшнији него легионари цара Тита, рушитеља Јерусалима.]]
[[Датотека:The Triumph Of Christianity Over Paganism. (Detail).jpg|мини|Истина [[Исус|Христова]] је била неизмерно шира него ма колики оквир и ма какво слово. Њу нису наметнули ни људи ни светитељи, него је та [[истина]] сама собом крчила пут као највиши закони природе.]]

* '''Рђави људи не умеју да се смеју; а од смеха лице постане човечанскије и лепше јер постане светлије.'''

* Треба народе учити да се смеју. Ничим се човек не може толико допасти колико лепим смехом.

* Људи који се више не чуде, и ни у што не загледају по сто пута, то су несрећници који никад нису стварно ни видели ништа на овом свету.

* Има људи, који су у свом животу видели свега неколико залазака сунца, а још мање има људи који су видели свитање и оргије сунчевог изласка.

* Обожавају [[природа|природу]] само деца и лудаци; само они говоре с биљкама по путу и с камењем у пољу.

* '''Немогуће се уопште одрећи [[отаџбина|отаџбине]] и родног краја, а да се човек не одрече и самог себе.'''

* Онај који мрзи Француску, није само лош по интелекту и некултуран човек, и простак, него је и лош и по срцу, неправедан и злочест неваљалац.

* '''Без велике маште нема велике љубави.''' Љубав која није поникла из фантазије, има тужну присебност у којој је све изморено, све предвиђено и све категорисано; она не зна за срећу изненађења ни за радост великих препада.

* [[Жена]] без маште је плитка, празна и вулгарна, као човек који нема духа.

* Ја мислим и да се мисао о Богу зачела пред великом пучином или усред [[пустиња|пустиње]], јер се само тамо могла стећи идеја о неизмерном и вечном.

* Треба ли мору да захвалим што никад нисам био [[скептицизам|скептик]]? Све велико што није било истином за мој дух, било је истином за моје срце. Тако је и Бог једна истина срца. Зато га неће ни убити разум јер га он није ни саздао; а '''мисао о Богу нестаће међу људима само кад људско срце падне ниско.''' Вера, то је чиста сентименталност; јер не постоји идеја о Богу него осећај о Богу, и машта о Богу. '''Жене су стога велики чувари вере, јер су сентименталне, јер имају срца и маште, и то је једна страна њихове величине.'''

* '''Ми религију примамо пре од [[Мајка|мајке]] неголи од цркве или друштва.''' Поред оца и поред попа, сви би људи остали без вере.

* Нема данас ни великих љубави, јер су лежерна познанства прогутала дубока [[пријатељство|пријатељства]].

* Српски су свештеници били вође народа и војсковође у устанцима. '''У Срба је одиста само [[светосавље]] спасло [[православље]]: идеја о [[црква|цркви]] је била нераздвојна од идеје о [[држава|држави]].'''

* Коме се год у духу настанила једна велика идеја или у срцу велико осећање, он се повлачи у самоћу [[шума|шуме]] и поља, или у један угао собе, да ту сазру у њему највеће његове истине.

* Ако данас нема великих љубави, то је зато што нема великих [[самоћа]].

* Бог убитава [[пустиња|пустињу]] и тамо га сви нађоше. Мржња не клија него по путевима хучних гомила и у хуци језика. У самоћи нема мржње: осамити се, то значи очистити се. Све у самоћи постаје узвишено, највише, најдубље.

* [[Буда]] и [[Исус|Христос]] су отишли у пустињу да се разговоре с вечношћу, што значи да у самоћи пречисте себе, и затим се врате међу гомиле које треба обасјати.

* Све велике творевине су дело самоће; све се велико родило у пустињаку.

* '''Величина једног народа, одиста, није у његовој историји, него у његовој легенди.''' Стварају само они народи који имају легенде, јер историја није довољна. '''Историја без легенде је убога, и кад је највећа.''' Због овог је српски народ виши данас од свију суседних народа: јер је сва његова историја у народним песмама претворена у митове, реке и планине пуне вила, хероји, као [[Милош Обилић|Милош]] и [[Марко Краљевић|Марко]], дигнути до ванчовечанског, а краљеви, цареви и кнежеви претворени у светитеље.

* '''Народе може други само да победе; али народи једино сами себе могу да упропасте.'''

* Рат се више не везује за карактере ни идеје; ни за амбиције и сујете; ни за маније и лудила појединих визионера. С временом он губи све идеалне стране старих утакмица у расној врлини и личној храбрости; и постајући усавршен, постаје одвратан. '''После скоро сваког античког великог рата настала је већа цивилизација; после сваког новог рата и за побеђене и за победиоце настаје од данас само периода помрачења и пораз цивилизације.'''

* '''Има жена које не носе свој чар у линијама лица, него у изразу лица;  ни у боји очију, него у погледу; ни у црти уста, него у осмеху; ни у говору, него у музици гласа; ни у формама тела, него у покретима.'''

* А у Делфима је [[:en:w:Phryne|Фрина]], сва гола, била представљена као Афродита од Пракситела! Је ли то био доказ паганског атеизма? Не, то је био само знак да '''дубоки људи никад нису разликовали љубав од религије.'''

* Наше народне песме сам радије слушао по димљивим херцеговачким кућама гуслара, у тескобним крчмама поред пута или пред црквом после летургије, сав срећан што спадам још међу оне који су доживели да чују гуслара, што временом ишчезавају као што су нестали и њихови претходници који су на исти начин носили путних пет столећа [[Хомер]]ове стихове док нису били забележени и сређени у два велика епоса.

* '''[[Православље]] је било и остало вера невина и чиста, весела и полупаганска, пуна благородног јелинског духа за радост на земљи и мир међу људима, без својих инквизиција и Торквемада, вартоломејских ноћи и енглеских прогона.'''

* '''Код Срба [[светосавље]] значи идеју која уједињује веру, државу и нацију.'''

* Само глупаци су једини људи који своје погрешке не увиђају; јер када би глупаци увиђали своју [[глупост]], и они би већ тиме постали атинским филозофима…

* [[демократија|Демокрација]] више можда него и један други систем — као и данас, и као увек, била је у рукама једне духовне олигархије. Међутим, у нашем данашњем добу, '''на власт долазе људи једном механиком изборних система која избацује на чело државне управе људе без имена, без талента, без морала, без побожности.''' Али у граду мудраца, владали су одиста мудраци.

* Земља је остарела; и људи, верујући у хиљаде [[истина]], не верују више ни у једну.

* Истина Христова је била, дакле, неизмерно шира него ма колики оквир и ма какво слово. Њу нису наметнули ни људи ни светитељи, него је та [[истина]] сама собом крчила пут као највиши закони природе.

* Један млад Јеврејин са црвеном брадом и модрим очима нарочито се много чуо и обливао сузе. Запитах га одакле је. „Из Забуња, у руској Пољској… или у пољској Русији…” одговори збуњено, не знајући коме говори. Питах га да ли овде плаче за себе или за кога другог. А он ми рече да га је одиста послао овамо један јеврејски богаташ из Пољске да плаче за њега… Ја сам био истински потресен овим чудним призором. Сетих се нашег српског плача за [[Косово]] и за царством славних Немањића. Осетио сам зато, боље него остали Европљани, сузе ових невољних синова Израиља, који су ипак на свету учинили више добра него зла. Али сам се и питао: '''где ли ће наћи свој довољно велик Зид плача моја православна браћа Руси да се исплачу за оно што су им у земљи и у душама, потпуно недужним, порушили војници Карла Маркса, мало страшнији него легионари цара Тита, рушитеља Јерусалима.'''

* Осећање хришћанског идеала који су имали Срби, види се и по том што су, по примеру Светог Саве, скоро сви српски архиепископи били из редова највише власеле. Затим скоро сви владари који су били ктитори задужбина, били су од народа награђени проглашењем за хришћанске светитеље. '''Срби су тако исто својим мученицима дали венац светитеља хришћанских. Ово нико други од Словена није радио.''' У средњем веку је српство и хришћанство било, дакле, исти појам. Као документ за моралну садржину српског народа ови случајеви су несравњива и ненадмашна сведочанства.

=== ''[[w:Благо цара Радована|Благо цара Радована]]'' (1932) ===
:&lt;small&gt;Ово је само неколико примера; за више цитата из овог дела, погледајте  ''[[Благо цара Радована]]''&lt;/small&gt;
[[Датотека:Caspar David Friedrich - Wanderer above the sea of fog.jpg|десно|мини|Многи се људи туже да им прође цео век тражећи животу његов смисао, који, ако уопште постоји, и није другде него у самом тражењу.]]
[[Датотека:Fugel David gegen Goliath.jpg|десно|мини|[[Страх]], то је животињски осећај у човека; потпун човек се не плаши ничег осим срамоте и кукавиштва.]]
[[Датотека:Sack of Rome by the Visigoths on 24 August 410 by JN Sylvestre 1890.jpg|десно|мини|Све велике ствари изграђују само велики људи, а људске гомиле само руше; мали људи све сравњују са земљом.]]
[[Датотека:Youth and Time 1901.jpg|десно|мини|Човек се заљуби гледајући жену, а жена се најчешће заљуби слушајући човека.]]
[[Датотека:George Romney - Emma Hart, later Lady Hamilton, in a White Turban.jpg|десно|мини|Осмех, то је [[зора]] и свитање тела, највећи догађај и најлепши израз душевног у материји.]]
[[Датотека:Jean-Jacques-François Le Barbier - A Spartan Woman Giving a Shield to Her Son.jpg|мини|Ми смо хероји у бојној ватри, а жене у хладној свакидашњици; ми смо храбри пред смрћу, а оне пред животом; ми пред другим човеком, а оне пред целом судбином.]]
[[Датотека:Edmund Blair Leighton - The End of the Song (1902).jpg|десно|мини|[[Младост]] не види кобне ствари [[живот]]а, и зато је младост виша него живот.]]
[[Датотека:Macon (Saône-et-Loire) - Musée des Ursulines - &quot;Elsa et Lohengrin&quot; (Gaston Bussière).jpg|мини|Жена је најбољи спасилац од чамотиње.]]
[[Датотека:La Mort de la pourpre.jpg|десно|мини|Данашња [[уметност]] очевидно стоји на беспућу једног човечанства које је изгубило сву снагу да у нешто верује онако као што је пре веровало у [[Бог]]а.]]
[[Датотека:Monsiau - Alexandre et Diogène.jpg|десно|мини|Само људи великог [[Срце|срца]] цене људе великог [[ум]]а.]]
[[Датотека:Prince Lazar Renounces All Worldly Empires.jpg|мини|[[Лазар Хребељановић|Лазарево]] царство небеско, то је идеја о [[Слобода|слободи]].]]

* '''Многи се људи туже да им прође цео век тражећи животу његов смисао, који, ако уопште постоји, и није другде него у самом тражењу.''' Ко смисао живота није тражио, тај није живео; али ко га је тражио, тај никад није био довољно срећан.

* Страх, то је животињски осећај у човека; потпун човек се не плаши ничег осим срамоте и кукавиштва.

* Највиши степен човековог учешћа, то је у стварима отаџбине, јер је [[отаџбина]] збир свих других љубави и осећања.

* '''Све велике ствари изграђују само велики људи, а људске гомиле само руше; мали људи све сравњују са земљом.'''

* Људе треба судити само по њиховим врлинама, а не по њиховим манама; међутим, по врлинама нас оцењују само наши пријатељи, а наши непријатељи нас оцењују само по нашим манама.

* Од свега што је човек посејао, ништа није рађало брже него [[мржња]]. Народ се брже [[Фанатизам|фанатизује]] него васпита. '''Користољубље је увек недељиво од мржње; из користољубља се људи одричу отаџбине, породице и вере.'''

* [[Фанатизам]] је остатак варварства, а са културом требало би да човек иде само за хладним осведочењем; међутим, нажалост, изгледа баш напротив, да је фанатизам једно слепило нашег инстинкта, које неће моћи ништа искоренити. '''Што је најжалосније, људи се фанатизују у мржњи, али се не фанатизују у љубави.''' Једини лек противу овог инстинкта била је вера хришћанска, која је прва фанатизовала људе у љубави. Свака мржња је сугестија самог себе, и зато човек мудрац може себе фанатизовати у љубави, противно и својим инстинктима, који су иначе увек склони само мржњи. '''Фанатизовати се у добру, то значи постати човек истински побожан.'''

* '''Само је младост стваралачка. Ма у којим годинама, ако човек још ствара, он је младић.'''

* Покажите самом себи да можете живети са врло мало друштвених веза, и бити срећан и с половину или трећину свог имања, и да се можете осећати снажним и само с двојицом пријатеља, место безбројних и блиставих познанстава, и да можете спокојно становати у предграђу, место у средишту великог града, чак и у селу, место у вароши. Одреците се, на крају крајева, и својих непријатеља, као да не постоје, јер и они представљају један терет, беспотребан, на вашим колима. Нарочито уверите сами себе како је сасвим могућно све материјалне среће заменити моралним и духовним, да сујету можемо заменити поносом, а самољубље заменити частољубљем.

* Љубав све испуни и све замени. Рађање љубави у души, то је више и лепше него рађање сунца на океану.

* Жена хоће више да буде вољена, него да сама воли; и више да је желе, него да је воле.

* '''Човек се заљуби гледајући жену, а жена се најчешће заљуби слушајући човека.'''

* Највећа сласт живота за снажне и непорочне људе, то је здрава физичка љубав. Човековом духу остаје само да физичкој љубави направи декор, а човековој души остаје да све обојадише и позлати, и оплемени, и опева. Никад се љубав не задржи само на физичком уживању, осим код жена глупих и код људи вулгарних. '''Никад не постоји перверзија код здравих и физички силних. Све су пороке измислили слаби и дегенерисани људи.'''

* […] '''само кроз љубав може и обични човек да буде дигнут до великог човека, и да пигмеј пође у корак са гигантом. Само се у љубави и у смрти људи могу да изједначе, и да последњи стигне првог.'''

* Пронаћи добру жену, то је тешко као пронаћи у свом врту извор петролеума.

* Просечни човек увек воли више жену него љубав. Код жене је сасвим обратно: ретко је којој жени довољан само човек, и која не чезне да буде и вољена.

* Љубав на свету одржавају само жене и песници.

* Девојка која унапред показује да не жели децу, неће никад бити ни добра жена, ни добра мајка, ни добра другарка, него будућа распикућа и опасан полиандар, која воли свет већма него кућу, себе него икаквог човека; то је пустолов којој ће муж служити само за пратњу и подвођење.

* '''Први знак да једна жена одиста љуби, то је кад се у њој јави неодољива и болна жеља да добије дете од човека којег воли.'''

* Свака је жена досадна осим оне коју волимо.

* Најлепша је жена у љубави она за коју кажемо да је лепа а не знамо зашто.

* [[Лепота]] је племство и благодет коју је Бог спустио на нарочито изабране међу људима; лепота је и благословена, јер она као сунце изазива живот, носи здравље, и инспирише религиозно осећање.

* '''Осмех, то је зора и свитање тела, највећи догађај и најлепши израз душевног у материји.'''

* Телесни порок је природна последица друштва, а не природе, јер је сељак чеднији од грађанина. У многим земљама сељак спава у кући заједно са свом осталом чељади, и чак са својим животињама, и никад се он и његова жена не свуку потпуно голи. Он до смрти не види своју жену друкче него обучену, а можда би га било страх и стид да је види без одела. '''Порок се развија у љубавној доколици и голотињи; порок је умногоме ствар маште колико и темперамента. Свакако, порок је ствар богатих и беспослених.'''

* Има међу женама више хероја него што их има међу људима, али су људи целу историју приграбили за себе, и за приче о себи. Међутим, '''ми смо хероји у бојној ватри, а жене у хладној свакидашњици; ми смо храбри пред смрћу, а оне пред животом; ми пред другим човеком, а оне пред целом судбином.'''

* '''[[Љубомора]] је једна форма глупости.'''

* Ја памет човека рачунам по оном шта каже, а памет жене по оном што не каже.

* Човек и жена се измирују само у љубави чистог срца, и у љубави бесполној, одакле избија искра поезије, која је магија света, сунце сунаца.

* '''[[Младост]] не види кобне ствари живота, и зато је младост виша него живот.'''

* Жена је најбољи спасилац од чамотиње.

* Досада је дошла од цивилизације: претерано умножавање забаве доводи до очајне пресићености и затим до мрачне досаде.

* Цивилизација је напредак, али напредак није цела срећа. Цивилизација је бацила у назадак религију која је некад била довољна за живот на земљи. И раскош је убио укус који је некад био довољан за живот у лепоти.

* Заједница интереса не може се ни назвати именом пријатељства. Уосталом, како би неко био пријатељ из интереса?

* […] не треба говорити зло ни о најгорим људима. '''Иза горких речи остају горка уста.''' Кад говорите о лепом граду, о цвећу, и о лепој жени, ви постајете радосни; а говорећи о рђавом човеку, ви постанете тужни. '''Ко се дотакне прљавог предмета, он упрља своје тело, а ко се дотакне прљавог човека, он упрља своју душу.'''

* […] али о непријатељу, ако не треба рећи добро, треба ћутати разумно. '''Више нам шкоде у животу рђави језици него рђава срца.''' Никад један рђав човек није у стању да учини људима онолико зла колико један зао језик: јер ружне речи остану и када се оговарач заборави. Уосталом, језик страсти је увек непријатан, и језик мржње је сваком одвратан. '''Покушајте само један дан говорити лепо о свима људима, а о злим не говорити ни рђаво ни добро, и видећете свој огромни унутрашњи мир. Ни о тиранима не говорите рђаво, јер је неко рекао: ако нам великаши не чине зло, то је довољно да их већ зато сматрамо својим добротворима. Наше лепе речи су, одиста, најкраћи пут ка успеху у животу.'''

* '''Требало би у народу подићи љубав пријатељства до парадокса, и дружељубље до религије, јер би то био најсигурнији услов за срећу.'''

* Кажу да постоје неки инсекти у ваздуху који за време великих врућина сами себе поједу, и тако угину. '''Такав је случај и са мржњама које су врло разнолике.'''

* '''Има таквих људи који више припадају некој групи неголи и породици и отаџбини.'''

* Истински умни и дубоки људи немају мржње нити подништавају друге. '''Мржња је ствар непотпуног ума, колико и непотпуне главе.''' Прва особина примитивног човека, то је да се боји свега што не разуме; а на првом месту се боји памети. '''Глуп човек не може мирно да саслуша паметну реч, јер га она ошине као бич по очима.''' Глуп човек сматра паметног човека као своју карикатуру. Зато је он по природи и по свом генију нетолерантан; пошто је нетолеранција ствар глупости а не мудрости.

* Не зна се шта је кобније и одвратније: самовоља и насиље тирана, или кукавиштво њихових народа.

* '''Храброст је ствар васпитања колико је и ствар урођена.'''

* '''Рђави људи мрзе и уметност и филозофију, јер обе иду за истим, и јер су чисте.''' Рђав човек није никад био пријатељ мудрости и муза, и то сасвим природно, јер ни њега мудрост и музе не воле.

* Страх је особина дивљака и животиња, јер они немају презирање смрти, него имају само слепило и за смрт и за живот. '''Све врлине, па и храброст, јесу плод цивилизације.'''

* '''[[Младост]], то је богатство и краљевање; то је чар телесне лепоте и духовне свежине; лепота физичке снаге; бесконачност надања; раскош у плановима од којих је сваки огроман и безмеран, и од којих сваки изгледа вероватан и кад је немогућ.''' Младост, то су радости пречесте и пренагле; сви извори оптимизма отворени; а сан стављен изнад истине, и љубав изнад живота. То су намере од којих су увек половина херојских а половина разбојничких. Младић, то је завереник; а млада жена, то је усташ. Сваки је оквир узак, и свака се река даје прескочити. Свака идеја је престарела, и сваки је ауторитет насиље. Сви су људи супарници, и све су несреће само љубавне.

* '''Мерило за младост и старост сад је мање принцип физички него принцип духовни.''' Најзад, и срећом, старост је болест само глупих људи и ружних жена. '''За умне људе и за лепе жене не постоји старост. Уман не сме остарети, а лепа жена не може да остари.''' Ум и лепота се само мењају, али с временом не пропадају. '''Ко је једном био одиста млад, тај не може постати одиста стар, као што човек који је одиста паметан, не може постати глуп.'''

* '''Геније, који је лепота виша и од младости, нема својих година. Геније ствара до последњег даха.'''

* […] као и у свему човековом, жена стојећи у средишту свих срећа и несрећа, постала је и главним мерилом човековог века на земљи.

* '''Велики људи немају времена да броје године које су прошле, него године које им још остају да остваре своје крупне намере.'''

* Издајства, [[Револуција|револуције]], подлости, браколомство, злочини, долазе од наше жеље за уживањима.

* Песник је свагда и непомирљиво идеалист, јер све гледа кроз идеал, то јест кроз призму савршенства.

* Песник је тумач божанства, јер је божанство слика човековог идеала.

* [[Бог]] просвећених народа има све мудрости и врлине које човек у свом сну о идеалу сматра за највише.

* '''Песник је религиозан, јер су песници и измислили [[Религија|религију]].'''

* Први просвећени човек је био највећи патриота. '''[[Отаџбина]], то је савест друштва.''' Осећање љубави почиње с родитељима, наставља одмах с отаџбином, и свршава, тек на трећем месту, у љубави за жену. Песник је зато увек огледало своје расе.

* '''Најпросвећенији човек није неминовно и највећи патриота, али је највећи патриот неоспорно онај човек који је најдубљи; значи најдушевнији, и значи најраснији.'''

* [[Лепота]] и божанство се не дају изразити речима; покушајте то па ћете видети колико је велико сиромаштво људског говора. Једини песник успе да нађе речи и да се приближи тим неприступачним и неизрецивим величинама.

* '''Данашња уметност очевидно стоји на беспућу једног човечанства које је изгубило сву снагу да у нешто верује онако као што је пре веровало у Бога.'''

* Песме воле само деца и мудраци. Први у песничким мислима виде шарене слике, а други у тим шареним сликама виде дубоке мисли. Песме не воле људи рђавог срца и лошег васпитања.

* '''Нема великана за мале људе. Велики човек вас суди по вашим врлинама, а мали човек вас суди по вашим манама. Великан нађе начина да вас и на тај начин увелича а мали човек вас унизи и смањи. Ситан човек се бави само ситницама.'''

* Колико се један геније све више пење на висине, утолико више ишчезава с видика за оне који остају увек у низинама. Само они који сами иду навише, знаду шта су то величине неког циља, и докле допру висине једног духа.

* '''Хероизам, то је снага у којој ратује божанство добра против божанства зла, [[Бог]] против сотоне, [[правда]] против неправде.'''

* Српски је херој [[Лазар Хребељановић|Лазар]] који гине за веру, и [[Милош Обилић|Милош]] који гине за своју војничку част, и [[Марко Краљевић|Марко]] који умире од за мора што се целог века борио бранећи нејаке. Херој хришћанства је мученик.

* Српски народ можда није ни грешио што је херојство Лазарево ставио и изнад херојства Милошевог. Лазарево је херојство чистије и ближе божанству.

* '''Највећа врлина женина јесте душевност, а највећа врлина човекова јесте храброст.''' Плашљивост је узрок небројених погрешака човекових, често и самих његових злочина. Највећи део хероја били су у свему племенити и благи људи, а плашљиви су редовно врло рђави али и дрски људи. Плашљив човек, пошто је истовремено и зао, мање се боји хероја што је храбар него што је [[Частност|частан]]; пошто добро зна да је частан човек одвећ строг у својим суђењима. '''Добар човек је прав као мач, али и оштар као мач.'''

* '''Хришћанство је религија љубави, што значи песма срца.''' [[Исус|Христос]] је показао да је Песник-Херој једини господар и победилац у свемиру.

* '''Срби су једини европски народ који има култ хероја, као што су га имали некад стари Грци.'''

* Скоро је заслепљујућа потреба владара да истовремено загосподаре људима, стварима, морима и животињама. Појединци су стављали на коцку целу велику отаџбину, и све своје саплеменике да би само они стали на чело других.

* Нема народа који је један режим признао да је добар; а ако је признао, то је само кад је тај режим био прошао, или кад је дошао други који је увек изгледао гори.

* Гомила је увек у стању лудила; човек долази до памети и свести само кад се издвоји из масе. Гомиле и не живе од идеје него од страсти. 

* Жеђ за влашћу је снажнија него него жеђ за водом.

* Гомиле иду за војводама а не за мудрацима, кад год је у питању велико решење судбине.

* […] цела историја то је смена једне тираније за другом: борба између јаких за њихов рачун.

=== ''[[s:Југословенска идеологија: истина о „југославизму”|Југословенска идеологија: истина о „југославизму”]]'' (1942) ===
* Никад се Хрвати нису могли да навикну на идеју да су они у Европи један мали народић, једва историјски.

* Хрвати никад нису имали својих народних песама. '''Срби су народ гусларски, а Хрвати народ тамбурашки; и док су Срби изграђивали своје [[Српске народне епске песме|славне епосе]], Хрвати су изграђивали поскочице.'''

* [[sr:w:Илиризам|Илирци]] су узели српски језик најпре да присвоје дубровачку књижевност, која је цела изграђена на том језику, а затим да по Босни могу (цинизмом који се у нашој поштеној кући не да ни замислити) да похарају српске народне песме, и онако их бестидно штампају у Загребу као хрватску народну поезију.

* Кад је Србија 1804. под [[Карађорђе Петровић|Карађорђем]], а затим под [[Милош Обреновић|Милошем]], дизала велике устанке за ослобођење Балкана, и кад су стварали прву хришћанску државу у нехришћанском и варварском царству на европском Истоку, ни један Хрват није, као Словен или Хришћанин, дошао као добровољац да помогне тај Устанак У Србији су се јављали осим Црногораца, још и Херцеговци, који су дали једног славног војводу; и Маћедонци, који су дали две војводе; и Босанци, који су дали великог песника [[Филип Вишњић|Филипа Вишњића]], Тиртеја овог Устанка; и Бокељи; и Војвођани; који су давали веште официре и учене саветнике; чак и Грци. који су се солидарисали са својом ''Хетеријом'', и дали Србији једног свог хероја, Ригу од Фере. Само ни једног Хрвата ни од спомена! — Није дошао онамо Хрват добровољац ни кад, је Србија доцније војевала 1875. са Турском, ни 1885. са Бугарском, ни 1914. са Аустро-Угарском! Напротив, најкрволочнији на Дрини и Церу, на фронту, а нарочито по српским селима, били су Хрвати…

* Југославизам је идеологија без свог идеолога; идеал који је, као што смо видели, поникао из интриге; утопија која је потисла и онемогућила идеју; закон који је брањен безакоњем. Југославизам ће у нашој историји бити синоним диктатура, за које је од првог тренутка био тесно везан.

* Југославизам је био странпутица и беспуће, вратоломија и самоубиство.

* Српски народ, а то је не само Србија, него и цело Уједињено Српство, место да се 1918. формирало у једну огромну и етнички хомогену групу, и следствено у једну велику државу, примило је на себе дужност да пристане на границе Југославије које су само на мору имале дужину од ништа мање него 1.000 километара од Сушака до Улциња; а на суху, двоструко толико, од Ђевђелије до Крањске! За одбрану онолике обале, требала би једна прескупа ратна морнарица какве од великих сила, а какву ми никад нисмо могли ни замислити са нашим малим буџетом. За одбрану сувоземне онако бескрајне границе, требала је тако исто војска једне велике силе, са оружањем, које је изискивало огромне трошкове, и за набавку и за уздржавање!

* Уопште, ни о каквим заједничким херојствима нису Хрвати дали да се говори широм целе њихове земље. '''Они су окретали чак на смешно српску ратничку историју, славу српске војске, која је била слављена као херојска и од свих непријатеља, а не само од пријатеља.''' Не признавајући да је ишта Србија допринела ослобођењу њихове земље, један хрватски министар, др Крајач, повикао је једном цинично у Скупштини, и то кратко након уједињења: „Реците нам колико кошта та крв коју сте пролили за Хрватску, да вам је платимо…”

* '''Никакав њихов производ, ни природни ни индустријски, није био Србији неопходан, пошто је Српска Земља имала све исте природне производе и сама у изобиљу; а индустријске је могла јевтиније набавити из Мађарске и Италије.''' Међутим, Хрватска своју индустрију није могла продати ни у Италији, ни у Мађарској, пошто су обе индустријски богатије; а могла их је продати само српским аграрне.

== Цитати о Јовану Дучићу ==
[[Датотека:Slobodan Jovanović, by Uroš Predić (1931).jpg|мини|У данима великог српског страдања и мучеништва Дучић је нашао речи које су могле бити мелем народном болу. ~ [[Слободан Јовановић]]]]
[[Датотека:Matija Bećković, reading Serbian war newspapers from exile (Corfu, 1916).jpg|мини|Дучић је своје оспороватеље подавио у капи мастила. Данас је Дучић изнесен на онај видик који нико не може заклонити. ~ [[Матија Бећковић]]]]

* Основни тон целе поезије Дучићеве има нечега магловитог, мутног, далеког. [[Љубав]] коју он пева иста је коју је [[Алфонс де Ламартин|Ламартин]] певао, која се збива незнано где, незнано кад, негде далеко, у плавој земљи снова. Има у њима нечега флуидног, таласавог, оне карактеристичне неодређености најновије модерне поезије, нешто што подсећа на [[Пол Верлен|Верленове]] ''Романсе без речи''. Видите само које су његове омиљене [[реч]]и, оне које се сваки час понављају: мутан, мрачан, блед, сив, суморан, пуст, мртав, хладан, нем, тајанствен, дубок, глув, магла, шум, тама, осама. У [[музика|музици]] и асоцијацији ових речи налази се већи део песама Дучићевих. 
** [[Јован Скерлић]], ''Јован Дучић'' (1901)

* Погледајте Дучићеву поезију, погледајте му прозу, и узмите да читате гдегод хоћете. Ништа разасуто, откинуто, пуштено, неодговорно, случајно — ни у садржини ни у форми. У данашње време, кад је дошло на ред да се, и дрско и бесмислено, прескачу све границе, негује сваки апсурд — гудалом слика и четкицом свира — у ово време кад је истина и одвише јака за душе, данас, нарочито, Дучићево је дело сведочанство дисциплинованог рада.
** [[Исидора Секулић]], [https://digitalna.nb.rs/wb/NBS/Periodika/SD_E74E1D9A175FE5728805716D3DEA6D36/1929/k002?fullscreen#page/123/mode/1up ''Поводом издања сабраних дела Јована Дучића''] (1929)

* Југословенско исељеништво треба да је поносно, што се у његовој средини налази највећи живи југословенски песник и један од најистакнутијих југословенских интелектуалаца. Јован Дучић је живи сведок наше велике националне културне вредности. Он иде у ред великих духовних својина, које је наш народ дао кроз векове. Син поносне Херцеговине, која данас, као и увек у нашим легендарним епохама, даје највећег отпора туђину и тиранину, он представља највише што је дао наш народни геније.
** Из чланка ''Велики српски песник г. Јован Дучић стигао у Америку'', објављен у [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_36505B1F073C4A37D00885FF2B17E74B-1941-08-20 ''Американском Србобрану, 20. августа 1941.'']

* Српски народ ће увек носити у свом срцу успомену на бесмртног песника, Јована Дучића. Вечито ће се сећати имена човека у коме су се у данашња тешка времена најбоље били изразили: поштење, образ, јунаштво, чојство, патње због народа, бол за изгубљеном Отаџбином и борба за њезино ослобођење.
** [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_36505B1F073C4A37D00885FF2B17E74B-1943-04-08 ''Американски Србобран, 8. април 1943.'']

* Дучић је сав живот провео у иностранству, али је мислим ипак био присутан у Србији. Срећан што је из Требиња које је имало, не једанпут, пресудну улогу у српској историји, Дучић је једнаким очима гледао на све српске земље, стављајући изнад свих Србију и изнад свега национално јединство (''Отаџбина није тло, ни племе, ни језик, него колективни дух једног народа''). Његово гледање на нашу судбину, не у једном тренутку и у једном крају, него свуд и кроз сву историју, било је у њега колико одређено толико непроменљиво.
** [[Милан Кашанин]], ''Судбине и људи''  (1968), стр. 226.

* Ваше дело је постало својина једног народа. Вашим именом се заклињу покољења. Али, кад би нешто било могућно да једном буде заборављено ваше име и изгубљено ваше дело, тврдо верујем да би младићи и девојке тих далеких нараштаја хтијући да изразе оно што је најлепше у њима од бола и љубави, проговорили језиком ваше поезије, нашли исте, ваше, речи и усклике. То је судбина великих песника.
** [[Иво Андрић]], у посвети његових ''Приповедака''

* Његова песма ''[[s:Додатак (Дучићеве песме)#Врбас|Врбас]]'', испевана поводом покоља Срба у Босни, биће забележена у свакој антологији нашег патриотског песништва, исто онако као [[Јован Јовановић Змај|Змајева]] ''Вила'', [[Ђура Јакшић|Јакшићево]] ''[[s:Падајте, браћо!|Падајте браћо]]'', [[Војислав Илић|Војислављево]] ''[[s:На Вардару|На Вардару]]'', [[Милан Ракић|Ракићево]] ''[[s:На Гази-Местану|На Газиместану]]''… '''У данима великог српског страдања и мучеништва Дучић је нашао речи које су могле бити мелем народном болу.'''
** [[Слободан Јовановић]] о песми ''Врбас''

* Последње речи Јована Дучића биле су ''Верујем у Бога и Српство''. Написао их је већ изнемоћалом руком у недоба, када је и у Бога и у Српство могао веровати једино Јован Дучић. У невреме, кад су се и Бог и Српство и Дучић нашли међу инкриминисаним појмовима његовога језика, кад су их, као цара Радована, ''спомињали још само људи који су полудели.'' […] Али, гле чуда! Јован Дучић се по трећи пут сахрањује и по други пут рађа, и то друго рођење указује се као истинитије, важније и славније од оног првог у Хрупјелима. […] Дучић је своје оспороватеље подавио у капи мастила. '''Данас је Дучић изнесен на онај видик који нико не може заклонити.'''
** [[Матија Бећковић]], „Јован Дучић је и задужбинар”, у: Радослав Милошевић, ''Земаљско и небеско Јована Дучића'', Требиње: Удружење књижевника Српске: Подружница за Херцеговину, стр. 310–314.

== Спољашње везе ==
{{Википедија|Јован Дучић}} 
{{Викизворник|Јован Дучић}}

* [https://balasevic.in.rs/jovan-ducic/ ''Јован Дучић – Песме, Цитати, Књиге, Биографија, Занимљивости'']

*[https://wannabemagazine.com/najlepsi-citati-jovan-ducic-1-deo/ ''Најлепши цитати: Јован Дучић (1. део)'']

* [https://www.opsteobrazovanje.in.rs/citati/jovan-ducic/ ''Јован Дучић – цитати'']

* [https://edukacija.rs/izreke-i-citati/jovan-ducic ''Јован Дучић – цитати и изреке'']

{{DEFAULTSORT:Дучић, Јован}}
[[Категорија:Рођени 1874.]]
[[Категорија:Умрли 1943.]]
[[Категорија:Српски филозофи]]
[[Категорија:Српски књижевници]]
[[Категорија:Српски песници]]
[[Категорија:Југословенски књижевници]]
[[Категорија:Југословенски песници]]
[[Категорија:Српске дипломате]]
[[Категорија:Југословенске дипломате]]
[[Категорија:Херцеговци]]</text>
      <sha1>iz2mrldkirre4385lfigtoh4ex2jdh5</sha1>
    </revision>
  </page>
  <page>
    <title>Слобода</title>
    <ns>0</ns>
    <id>8949</id>
    <revision>
      <id>67835</id>
      <parentid>67689</parentid>
      <timestamp>2026-05-19T11:52:23Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>Coaorao</username>
        <id>6170</id>
      </contributor>
      <comment>/* Ш */</comment>
      <origin>67835</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="11538" sha1="kzlh9qmkil3g6f3o4hc8i3fobo4uyfp" xml:space="preserve">[[Датотека:Spomen-kompleks Drugi srpski ustanak (66).jpg|мини|Волови јарам трпе, а не људи —&lt;br /&gt;[[Бог]] је слободу дао за човјека.&lt;br /&gt;~ [[Алекса Шантић]]]]

'''[[w:Слобода|Слобода]]''' се односи, у најопштијем смислу, на тврдњу „бити слободан” (неспутан, незаробљен) и означава стање у којем субјект може да делује без присиле и забране. Положај човека потпуно супротан слободи јесте [[ропство]]. У модерној политици, слобода се састоји од социјалних, политичких и економских слобода на које имају право сви чланови заједнице.

[[Датотека:La Liberté guidant le peuple - Eugène Delacroix - Musée du Louvre Peintures RF 129 - après restauration 2024.jpg|мини|Одрећи се своје слободе, то значи одрећи се сваког својства човека. ~ [[Жан-Жак Русо]]]]

:::[[Слобода#А|А]] · [[Слобода#Б|Б]] · [[Слобода#В|В]] · [[Слобода#Г|Г]] · [[Слобода#Д|Д]] · [[Слобода#Ђ|Ђ]] · [[Слобода#Е|Е]] · [[Слобода#Ж|Ж]] · [[Слобода#З|З]] · [[Слобода#И|И]] · [[Слобода#Ј|Ј]] · [[Слобода#К|К]] · [[Слобода#Л|Л]] · [[Слобода#Љ|Љ]] · [[Слобода#М|М]] · [[Слобода#Н|Н]] · [[Слобода#Њ|Њ]] · [[Слобода#О|О]] · [[Слобода#П|П]] · [[Слобода#Р|Р]] · [[Слобода#С|С]] · [[Слобода#Т|Т]] · [[Слобода#Ћ|Ћ]] · [[Слобода#У|У]] · [[Слобода#Ф|Ф]] · [[Слобода#Х|Х]] · [[Слобода#Ц|Ц]] · [[Слобода#Ч|Ч]] · [[Слобода#Џ|Џ]] · [[Слобода#Ш|Ш]]

== А ==
* Слобода је прави извор —&lt;br /&gt;И радости и врлине.
** [[Коста Абрашевић]], ''[[s:Слобода (Абрашевић)|Слобода]]'' (1894), строфа 2.

* Слобода, пуна слобода, то је сан, сан коме понајчешће није суђено да се оствари, али јадник је сваки онај ко га никад није сањао.
** [[Иво Андрић]], ''[[Знакови поред пута]]''

== Б ==
* Народи обожавају слободу као идола; али где је на земљи слободан град? 
** [[Оноре де Балзак]], ''[[Чича Горио]]''

* Јер ветар слободе мој сан је и срећа,&lt;br /&gt;Њим ћу да се храним, њега ћу да пијем.&lt;br /&gt;А он тамо струји, где ја стег свој вијем&lt;br /&gt;И расте из моје мишице и плећа.
** [[Милутин Бојић]], ''[[s:Бело усијање|Бело усијање]]'' (1917), строфа 3.

== В ==
* Небо је високо, а земљом ходе душмани. Шума је бранила слободу, нека она очува и нејач!
** [[Јанко Веселиновић]], ''[[Хајдук Станко]]'', III део

== Г ==
* Једино је слободан онај, који се може уздржату од свих [[жеља]], да се потпуно [[жртвовање|жртвује]] једној јединој изабратој мети. 
** [[Максим Горки]], ''[[s:Пред животом|Пред животом]]'' (1900)

== Д ==
* Слободан народ он само живи,&lt;br /&gt;Робови чаме у црној тами!
** [[Драга Димитријевић Дејановић]], ''[[s:Јан Хус (Драга Дејановић)|Јан Хус]]'' (1869), строфа 3.

* Права срећа човекова биће ако постигне своје ослобођење од других људи; а ослободити се, то је најпре одвојити своју судбину од пресије туђих примера, дајући свом животу печат своје сопствене природе и својих укуса. 
** [[Јован Дучић]], ''[[Благо цара Радована]]'', „О срећи”

== И ==
* Слобода је освешћеном човеку важнија од удобности.
** [[Иван Ивачковић]], ''Безверје''

== Ј ==
* Ви сте рођени за слободу, и ви ћете бити слободни! Живела слобода!
** [[Ђура Јакшић]], ''На мртвој стражи'' (1876)

* Слобода је лепа дева&lt;br /&gt;Ко најлепши сан,&lt;br /&gt;Пуна миља и осмева&lt;br /&gt;Као добар дан.
** Ђура Јакшић, ''[[s:Љубичица (Ђура Јакшић)|Љубичица]]'' (1876), IV

* Пре слободе мора бити&lt;br /&gt;Крвавих покора.
** [[Јован Јовановић Змај]], '' Ђулићи'', [[s:ЂУЛИЋИ LXX|LXX]], строфа 6.

== К ==
* Овај свет је једна од арена космичке Игре, а у њему ти си један од играча. Ти не знаш, нити можеш знати, сва правила, те не можеш предвидети исходе своје игре; то се зове слобода.
** [[Драгош Калајић]], ''Кодекс соларног реда'' (1985)

* Слободу нам носи&lt;br /&gt;Само горка смрт!…
** Риза бег Капетановић, ''[[s:Слобода (Риза бег Капетановић)|Слобода]]'' (1896), строфа 2.

* Пропасти неће [[Срби|српска]] слобода,&lt;br /&gt;Нису бадава патили век!
** [[Лаза Костић]], ''[[s:Омладини на збору|Омладини на збору]]'' (1881), строфа 17.

* Многи су вијекови, многа покољења и пјесници славили Тебе. Многа се свјежа крв лила за Те и у име Твоје! 
** [[Петар Кочић]], ''[[s:Слободи|Слободи]]''

* Ко слободу свету љуби&lt;br /&gt;Руку руци дај!
** [[Милан Кујунџић Абердар]], ''[[s:Хај!|Хај!]]'', строфа 1.

== М ==
* Сами себи намећемо глупа правила и окове. А зашто? Једино је важно да дишемо слободно и да можемо поред неког да се смејемо.
** [[Сузана Манчић]], ''Неукротиво срце'' (2012), први део

== Н ==
* Мој мач некʼ буде&lt;br /&gt;Зрачак слободе.
** [[Димитрије Нешковић]], ''Србин сам…'' (1862), строфа 4.

== Њ ==
* Момци дивни, исто ка звијезде;&lt;br /&gt;Што су досад ове горе дале,&lt;br /&gt;Сви падали у крваве борбе,&lt;br /&gt;Пали за чест, име и свободу.
** [[Петар II Петровић Његош]], ''[[Горски вијенац]]''

* Благо мени, моји соколови,&lt;br /&gt;Благо мени, јуначка свободо!&lt;br /&gt;Јутрос си ми дивно воскреснула&lt;br /&gt;Из гробовах нашијех ђедовах!
** Петар II Петровић Његош, ''Горски вијенац''

== П ==
* Сто мишица&lt;br /&gt;Да имадем,&lt;br /&gt;Сто мишица, сто срдаца,&lt;br /&gt;Па све да их дадем&lt;br /&gt;Нека служе&lt;br /&gt;Своме роду,&lt;br /&gt;Нека служе, нека падну&lt;br /&gt;За златну слободу.
** [[Дамјан Павловић]], ''[[s:Роду (Дамјан Павловић)|Роду]]'', строфа 1.

* Слобода се не добија на тањиру, већ крвљу најбољих синова.
** [[Ратко Павловић Ћићко]], ''[[s:Говор Ратка Павловића Ћићка|Говор Ратка Павловића Ћићка]]'' (1941)

* Утуви осведочену истину [[Срби]]не, да се слобода не поклања но силом отима, а од Турчина још лакше ју је отети, почем ће и сами мухамедовци уз нас пристати, јер и њима је дошла у подгрлац душа, тако да на све стране и у Малој Азији говоре: „блажени они који у рату одбегну”, јер веле, немамо се за кога бити, по чем ће свака влада, ма чија била, од цариградске боља бити.
** [[Васа Пелагић]], ''[[s:Неколико рјечи на Велики петак браћи и милом народу српском|Неколико рјечи на Велики петак браћи и милом народу српском]]'' (1871)

* Ја вам нећу рећи никада црвену плиму слободе,&lt;br /&gt;Ја вам нећу споменути никада&lt;br /&gt;Прашумски занос слободе!
** [[Растко Петровић]], ''Откровење'' (1922), „Тајна рођења”

== Р ==
* ʼОћу ићи у слободе бој,&lt;br /&gt;Макар живот изгубио мој!
** [[Бранко Радичевић]], ''[[s:Српско момче|Српско момче]]''

* Одрећи се своје слободе, то значи одрећи се сваког својства човека, човечанских права, чак и своје дужности… Одузети сваку слободу својој вољи значи одузети сваку моралност својим делима. 
** [[Жан-Жак Русо]], ''Друштвени уговор'', „О ропству”

== С ==
* Људи се највише жале на немање слободе, и чекају је од правде. Не знају да и слобода зависи од унутрашњих напора човечијих. 
** [[Исидора Секулић]], ''Белешка'' (1940)

* Не приличи [[јунак]]у невеста&lt;br /&gt;Без зеленог од слободе венца.
** [[Милица Стојадиновић Српкиња]], ''[[s:Песма (Милица Стојадиновић)|Песма]]'' (1852)

== Ш ==
* Волови јарам трпе, а не људи —&lt;br /&gt;[[Бог]] је слободу дао за човјека. 
** [[Алекса Шантић]], ''[[s:Ми знамо судбу...|Ми знамо судбу…]]'' (1907), строфа 1.

* Она ће доћи! Ја видим: кроз таму&lt;br /&gt; Пробија свјетлост божанскога лика,&lt;br /&gt;Тирани гнусни даве се у сраму —&lt;br /&gt;Док ланци прште силних мученика. 
** Алекса Шантић, ''[[s:Слобода|Слобода]]'' (1907), строфа 2. 


{{Википедија}}
[[Категорија:Теме]]</text>
      <sha1>kzlh9qmkil3g6f3o4hc8i3fobo4uyfp</sha1>
    </revision>
  </page>
  <page>
    <title>Јован Скерлић</title>
    <ns>0</ns>
    <id>13141</id>
    <revision>
      <id>67831</id>
      <parentid>67800</parentid>
      <timestamp>2026-05-19T11:37:30Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>Coaorao</username>
        <id>6170</id>
      </contributor>
      <comment>/* Цитати */</comment>
      <origin>67831</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="46930" sha1="c6au6viablf8pk4038un98enayqjnxc" xml:space="preserve">[[Датотека:Jovan Skerlic.jpg|thumb|[[Критика|Критичар]] треба да има интелектуалну несебичност, способност да се удвоји, да поред свога рођенога [[живот]]а живи и животом дела. За то је потребна не само јака осетљивост, уметничко осећање [[лепота|лепога]], но и широка, гипка [[интелигенција]], вазда отворена најразличнијим схватањима, способност [[w:Протеј|Протеја]] да се непрестано може мењати.]]
[[Датотека:Jovan Skerlić 1899.jpg|thumb|[[Писац]] треба да буде не у предмету но над предметом, да доминира [[живот]]ом и светом, да гледа озго, да разуме и друге и друго, да казује сву разноликост других и разних људских душа и приказује богату скалу свих људских осећања.]]

'''[[w:Јован Скерлић|Јован Скерлић]]''' (20. август 1877 — 15. мај 1914) био је српски књижевник и књижевни критичар.

== Цитати ==
* ​Ах, антимонисти српски и хрватски, какав грех мичете себи на душу! '''Један исти народ, једнак и по језику, једнак и по потчињености, једнак и по беди, једнак и по незнању, поделили сте у два крвничка табора!''' Песница им за вратом, колено туђинско им на грудима, народни живот систематски се трује, бесправност народна скоро потпуна, а они се свађају око Звонимира и Душана! Упропашћен и српски и хрватски сељак оставља земљу коју му је дед крвљу а он знојем натапао, и за крухом емигрирају чак у Бразилију; у дубинама народним мрак, незнање, неписменост, а они се препиру о српској и хрватској „култури”! Спорта ради и шпекулације ради, политичари се препиру ко је коме „покрао” језик, а народ, муж загорски и паор сремски, вапије за лебом само на једном језику којим можда још неће дуго говорити!
** ''[[s:Писма из Загреба|Писма из Загреба]]'', II

* …трагични утисак није у стиховима но у ономе што је иза њих, у страхобном и језивом предмету који они причају.
** ''[[s:Песме од Војислава Ј. Илића, млађег (Ј. Скерлић)|Песме од Војислава Ј. Илића, млађег]]'' (1909)

* …ми смо жртве наше болешљиве радозналости и перверсне маније за ретким и јаким осећајима…
** ''Песме од Војислава Ј. Илића, млађег'' (1909)

* Ја сам рашчистио ситуацију и показао да писмени савремени здрави разумни и искрени људи треба да воде литературу. Али сада, ја то осећам, појављују се и други задаци.
** Према сећањима Станислава Винавера „Скерлић као врхунски судија” ''[https://digitalna.nb.rs/wb/NBS/Periodika/SD_0833799904969554DA96E0026F768924/1934/10/20?fullscreen#mode/1up Идеје 1934. Бр. 3.]''

=== ''Јован Дучић: Пјесме'' (1901) === 
* Основни тон целе поезије [[Јован Дучић|Дучићеве]] има нечега магловитог, мутног, далеког. [[Љубав]] коју он пева иста је коју је [[Алфонс де Ламартин|Ламартин]] певао, која се збива незнано где, незнано кад, негде далеко, у плавој земљи снова. Има у њима нечега флуидног, таласавог, оне карактеристичне неодређености најновије модерне поезије, нешто што подсећа на [[Пол Верлен|Верленове]] ''Романсе без речи''. Видите само које су његове омиљене [[реч]]и, оне које се сваки час понављају: мутан, мрачан, блед, сив, суморан, пуст, мртав, хладан, нем, тајанствен, дубок, глув, магла, шум, тама, осама. У [[музика|музици]] и асоцијацији ових речи налази се већи део песама Дучићевих.&lt;br &gt;

=== ''[[s:Догматичка и импресионистичка критика|Догматичка и импресионистичка критика]]'' (1902) ===
[[Датотека:Book of my Remembrance-smaller.jpg|мини|Тражи се слободан дух, без предрасуда и без предубеђења, решеност да се све критикује и све да се каже, уверење да је на овом свету само једна ствар суверена, а то је слободна мисао људска.]] 
* Као и сваки писац, критичар ставља у своја дела свој лични темпераменат, и своје схватање и осећање [[живот]]а. Праву вредност једнога дела не треба тражити у његовој саобразности мртвим и произвољним правилима пожутелих реторика; '''један писац у толико вреди у колико је у стању да види, да осети, да добро изнесе оно што је његово особено и што га одликује од других људи.'''
* Чим човек каже да је једно дело [[лепота|лепо]] или ружно, или тврди да је један писац бољи или гори од другога, по себи се разуме да он има мерила према коме то тврди. 
**  Поглавље III
* '''Да се једно дело добро оцени треба добро да се разуме, да се схвати основна идеја, да се, тако рећи, продре у суштину његову.''' Критичар треба да има интелектуалну несебичност, способност да се удвоји, да поред свога рођенога живота живи и животом дела. За то је потребна не само јака осетљивост, уметничко осећање лепога, но и широка, гипка интелигенција, вазда отворена најразличнијим схватањима, способност Протеја да се непрестано може мењати. '''Тражи се слободан дух, без предрасуда и без предубеђења, решеност да се све критикује и све да се каже, уверење да је на овом свету само једна ствар суверена, а то је слободна мисао људска.'''
** Поглавље IV

=== ''Тренуци од Данице Марковић'' (1905)===
* Треба имати храбрости па рећи сву своју мисао, не правити се ни гори ни бољи но што је, певати само оно што се истински осетило и од чега је душа затрептала.

=== ''[[Лаза Костић]]'' (''Омладина и њена књижевност'', књига V: Омладински писци) ===
* Лаза Костић је читао стране узоре не да обогати свој дух и прошири свој видик, но једино да би успешније могао изводити своје књижевне опсенарије, да би могао бацати прах у очи, изазивати дивљење код својих „коншколара” у Пешти, код редовних посетилаца више-мање књижевних кавана у Новом Саду, и код учасника омладинских скупштина. Он чита да би у згодном тренутку могао просути кишу грчких, латинских, талијанских, енглеских, па чак и санскритских цитата, запрепастити невероватним именима светске књижевности, служити се речима које је у доколици могао ишчепркати само по лексиконима.

* Његова је девиза не узбудити него зачудити, дати неслућене везе идеја, неочекиване ефекте. 

* '''Пун је неологизама, чудних речи, монструозних метафора.''' Код Шекспира он није нашао онај моћан реализам, ону интензивну поезију, ону као море дубоку психологију, дубоко познавање људског срца и гвоздену енглеску логичност. Он је из Шекспира узео јамб и несликован стих, али њему се код његовог „Вилија” нарочито допало оно што је најниже и најслабије: емфаза, каламбури, титрање речима, све песникови уступци вулгарном укусу ондашње публике енглеске.

* '''Силом свога генија он је ковао нове речи, правио нову синтаксу, стварао свој, особени српски језик.''' Обични људи и недовољно генијални песници рекли би костур, а он ће рећи коштаник. У својој песничкој врућици он ће рећи речи које ни пре ни после њега жив и паметан Србин није изговорио: изниклица, неокрунка, санци полетанци, плакајница, покајка, сунчанарка, плетисанка, узданак, битангаш, осалка, гуд, жур, стен, вир, вап, дуј, кив, подоб, тез, неверад, увојан коситрес, векотрај, ликомет, скотомир, непровар, недровир, севље, кајне, измичар, и тако даље, стотинама!

* Оно што спасава ''Максима Црнојевића'', драму песничке младости Костићеве, што јој даје релативну вредност према данашњој јадној драми српској, '''то су извесна лирска места, са полетом, са поезијом, са снажним изразом, са тирадама, са успелом реториком.'''

* […] Костићеве драме, поред свих својих фантазија, имају нечег много литерарнијега но драме, нарочито историјске, доцнијих српских драматичара. Не само да су личности сложеније и више, да је језик књижевнији, но каткада има и умешности у извођењу сцене и у задобијању јаких драмских ефеката. Најзад, '''то је прва српска драма испевана јамбом, који у српској метрици има нечега особено крепког и енергичког.'''

* Он је био и остаће само као песник, и то као жалостан пример како се зло може проћи са нешто талента а са много таштине. За његову поезију, даје се рећи оно што је Хајне говорио о једном спису романтичара Брентана: „Рекао би човек да присуствује маскованом балу речи и слика. Све то хуји у красном нереду, и махнитост која влада даје ствари извесно јединство”. Овај још живи човек, пред чијим се генијалним песмама некада падало на колена, већ данас припада књижевној историји, и '''ту ће бити забележен као први наш писац који је почео писати живим јамбом уместо тромог српског трохеја, и као један од оснивача уметничке драме српске.'''

=== ''[[Милорад Митровић (песник)|Милорад Ј. Митровић]]: Књижевна скица'' (1908) ===
* Он је написао целу једну ''Књигу о љубави'', али не као [[Франческо Петрарка|Петрарка]] своје сонете, [[Хајнрих Хајне|Хајне]] своју ''Књигу песама'', или [[Јован Јовановић Змај|Змај]] своје [[s:Аутор:Јован Јовановић Змај#Ђулићи|Ђулиће]] и [[s:Јован Јовановић Змај#Ђулићи увеоци|Ђулиће увеоке]], као књигу о својој љубави, но књигу о општој људској љубави, Љубави једном речју. 

* Једна од његових најбољих и најпознатијих песама, која се Змају толико допадала да ју је превео на немачки, и која је и компонована, јесте ''[[s:Била једном ружа једна|Била једном ружа једна]]''… У ствари, то је мала и лепа балада, дирљива проста драма срца у три симетричне строфе, развијање једнога општега осећања, и сасвим објективно лирско јесте оно опевање остављене девојке, остављене за [[љубав]] и за руку друге.

* Баладе и романсе, ''Књига о љубави'', јесу најглавнији и најбољи део његова рада, и карактеристично је да већи део те књиге сачињавају баладе, које су ближе епу, и да правих романса, које су ближе лирици, готово никако и нема.

* Митровић […] поред свега свога политичкога реализма, имао је пуно романтичкога у себи (она његова фотографија из зрелих година, у бајроновском плашту и са краватом која се лепрша на ветру!) и њему се допадале романсе и баладе, које су битно романтични књижевни родови.

* Његове баладе и романсе дешавају се незнано где, незнано кад, ван времена и ван простора, у царству плавих снова и чезнућа.

* Цела модерна поезија је индивидуалистичка, и оно што нас занима код једнога песника то је његова особеност, његов дух и његова осећајност, начин како он схвата и осећа [[живот]] и [[природа|природу]], како прима и исказује утиске спољњег света. '''Без индивидуализма, без дубоке искрености и топле непосредности, поезија губи свој чар, а можда и своју вредност.'''

* Митровић је угладио и усавршио баладу као нико пре њега, и, како је нико после није радио, може се рећи: и као нико после њега. Форма у тим његовим малим спевовима врло је израђена. '''Песник је успео да да̂ концизност свакој песми, а нарочито да догађај исприча у крепким, довршеним стиховима, који иду у најбоље послове српске версификације.'''

* Оно што се уопште може дати баладама и романсама Митровић је готово све дао. Он је угладио и усавршио баладу и романсу у нашој књижевности и подигао је до висине до које пре њега није била. 

* Има неколико његових пажљиво и са љубављу рађених, глађених и вештачки углађених и врло срећно изведених балада и романса, пријатних и мелодичних, без којих се неће моћи замислити ниједна антологија поезије српске.

=== ''Једна књижевна зараза'' (1909) ===

* [[Сима Пандуровић|Г. Пандуровић]] је један од бољих и оригиналнијих млађих песника наших, и његова књига је врло карактеристична по душевни живот и књижевна схватања нашега најмлађега нараштаја. И поводом те карактеристичне књиге једног даровитог младог песника, '''поводом тог особеног књижевног случаја који има општи карактер, прилика је отворено проговорити коју реч о једној опасној књижевној болести, која код нас почиње чинити много зла.'''

* У српској књижевности, у последње време, ми смо већ навикли да сретамо наслове који као да су преписани са надгробних споменика, и корице које су у црнини посмртних листа или са трновим венцем испод кога капљу крваве сузе. Наше најмлађе песничко поколење пева песме чији наслови казују садржај: ''Један плач'', ''Рани увелак'', ''Тужне песме'', ''Тужан дан'', ''На гробљу'', ''Мрачно је и пусто'', ''Плач'', ''Погреб'', ''Сузе'', ''Нирвана'', ''De profundis'', и готово нема млађег песника који нема своје ''Finale''. '''Ми смо већ придављени књишким песимизмом наших најмлађих писаца, али треба признати да тако црнога песимизма још није било као што се налази у ''Посмртним почастима'' г. Симе Пандуровића.'''

* Г. Пандуровић је безуслован песимист, каквог ми до данас нисмо видели, песимист не са системом, но без система, упркос свакоме систему.

* Живот за нашега песника нема никакве цене. Живот је за њ „болестан и злурад”, само један глуп случај, „једна ружна мрља”, једна мрска ругоба, један мучан терет којега се човек опрашта тек у самртној раци. Једина његова жеља је лећи у гроб, „са венцем снова преко мртвих груди”, док ваздух мирише не на пролетње руже но на „дах мртва смиља”.

* Наш песник не пева више ни онај стари „светски бол”, који су романтичари, „жртве живота”, тако поетизовали, ону „стару рану од живота”, која свакога човека више или мање тишти. '''Болесни и болеснички песимизам г. Пандуровића је из декадентске „поезије трулежи”.'''

* И ето где падосмо у чисто безумље! То је крајња тачка до које се у српској књижевности дотерало у трци за оригиналношћу, за ретким и јаким сензацијама и неочекиваним ефектима! Али  ми, обични смртни, који нисмо у стању казати као песник: „наш се разум жалосно копрца”, ми, нормални људи, банални духови, неизузетне природе, који са нашим „наивним реализмом” верујемо да има три димензије и да су два пута два четири, '''ми профана публика која чита књиге и због које се најзад и књиге ако не пишу а оно у сваком случају штампају, ми остајемо запрепашћени пред том безумном визијом двоје драгих који се у дугим белим кошуљама шетају по лудничком парку'''…

* […] г. Пандуровић јако греши што у своје стихове гомила, без потребе и без мере, стране речи. У њега има: декор, комплот, сфера, зона, пејзаж, инстинкт, регион, сплин, лаички, перифраза, гест, хигијена, апстракција, парализа, епоха, хипноза, перспектива, авантура, креатура, и тако даље. '''Све то може да буде врло учено, али то није ни најмање лепо.'''

* '''Песнички језик, „језик богова”, како су говорили стари, или је чист, или није песнички.''' У сувој прози, где је главно излагање и доказивање, где се тражи разлог и истина а не естетичко осећање, страна реч, по потреби, и може проћи. Али '''у течном песничком стилу, у хармонији ритма и осећања, она долази као камен спотицања, зауставља пажњу, прекида непрекидност естетичког уживања и квари књижевни утисак.'''

* Али, има у г. Пандуровића, поред свих чудноватости, врло оригиналних, интимних и јаких осећања, сасвим особено, каткада врло сложено душевно стање, врло личан акценат, нешто што се није налазило ни код једнога од ранијих песника наших, нити код оних који данас пишу. Онда када је јасан и када не претера, у својим ''lucida intervalla'', г. Пандуровић успева да баци сонду у трагичну дубину људскога бола, казујући га јаким и срећно нађеним речима које остају урезане. Он има оно јасно, дубоко и болно продирање у ствари које имају у луцидним часовима врло уморни људи или болесници у тешкој грозници. Затим г. Пандуровић има не само лепих стихова […], но и лепих целих песама, које свакако иду у најбоље производе наше најмлађе поезије (''У пролазу јуче'', ''Са својима'', ''Потрес'', ''Резигнација'').

=== ''[[s:Лажни модернизам у српској књижевности|Лажни модернизам у српској књижевности]]'' (1911) ===
[[Датотека:Allegory of Poetry, by Jean-Francois de Troy, 1733, oil on canvas - Portland Art Museum - Portland, Oregon - DSC09068.jpg|мини|Данас се у [[Поезија|поезији]] захтева искреност и спонтаност.]]

* Као што су стари песници имали лицемерство врлине, тако [[Владислав Петковић Дис|г. Петковић]], са декадентима нашега времена, има лицемерство порока. Он је један од оних људи који су се у доба романтизма називали „фаталним људима”, и које је у новије време [[Пол Верлен]] назвао „проклетим песницима”, а [[Шарл Бодлер|Бодлер]] „љубимцима пакла”, чије душе су гробља којих се и месец плаши и по којима се само дугачки црви вуку. Као и ти „злокобници”, г. Петковић је Порок, Проклетство, [[Зло]], Фаталност, [[Пакао]], Каин, Сотона.

* Поезија г. Петковића има све карактеристичне црте које је Гијо клинички одредио код дегенерика, у целој „litérature des déséquilibrés”: „горко осећање унутрашње аномалије и промашене судбине”; разнородан израз сујете која је изнад осредње, манија за аутобиографијом, склоност да се истичу најситније црте свог дневног живота, непрестано посматрање самог себе, обртање најмањих ствари у читаве епопеје; вољење „мрачних и страшних слика”; потреба за средствима за раздраживање (оргије, полна љубав, и тако даље); „опсесија речи”, у свој духовној немоћи и у нереду идеја.

* Наши романтичари имали су за музу или белу Равијојлу вилу, која гони облаке и натпева се са [[јунак|јунацима]] у гори зеленој, или смерну Косовку девојку, која на бојном пољу пребира рањенике и рида над пропалим царством; код наших модерних, код [[Јован Дучић|Јована Дучића]], муза је „бледо, тихо девојче што снева”, муза г. Петковића је „дивна блудница”, која је сву ноћ оргијала, и ујутру, још полупијана и крмељива, пише стихове за које би се могла рећи она ружна, али тачна реч једног песника: да су „повраћања једне покварене душе”.

* Цела поезија г. Петковића није ништа друго до грубо јаукање и досадно стењање, низање у свим нотама: „ах”, „ох”, „авај”, „јао”, „куку”, — али он не воли „људе што ропћу и пиште”, и пошто се у својој књизи сит изјадао и накукао, проглашује да се њега не тичу туђи болови!

* Логику треба бацити под ноге, ваља презрети смисао [[реч]]и, спаривати речи које никакве везе немају, говорити све што на ум падне. Само, таквих „песника” било је и пре декадената и симболиста, али су им људи давали другојаче име…

* '''Поезија г. Владислава Петковића је поезија не бола душевног но болести душевне, али исто тако, ако не и више, поезија подражавалачка, књишка, ђачка.''' Од ''Утопљеног звона'' Герхарда Хауптмана, у преводу г. [[w:Риста Одавић|Ристе Одавића]], ''Млаких душа'' г. [[w:Вељко Милићевић|Вељка Милићевића]], скрпљен је наслов: ''Утопљене душе''. Са г. Петковићем се десио један занимљив случај: '''тај песник са силним претензијама на оригиналност, присталица теорије „ретко, то је добро”, који све чини само да не изгледа као други, у ствари је један обичан подражавалац.'''

* Бодлер и Верлен су истински песници. Верлен се у појединим тренуцима пењао до висина великога песника и на блатавом дну његове душе било је толико зрневља бисера. И „бедни Лелијан”, сав разривен душевно и телесно, у отимањима између затвора и болнице, певао је искрено, са искреношћу дубоком и дирљивом, сву ту своју душевну и телесну беду. Бодлер, о коме су последњих година писане читаве психопатолошке студије, по сопственим речима „култивисао је своју хистерију са уживањем и ужасом”, поредио своју душу са гробницом, а своје срце са застртим добошом, на коме се добују посмртни маршеви, и молио [[Бог]]а да му да [[снага|снагу]] и [[храброст]] да своје [[срце]] посматра „без одвратности”. И један и други били су добри [[песник|песници]] зато што су стварно осећали оно што су певали, и што су пуном искреношћу изражавали ''своју'' душу.

* '''Данас се у поезији захтева искреност и спонтаност. А то је оно чега у поезији г. Петковића никако нема.''' Његова поезија је афектација болова које он не осећа, подражавање песницима које у ствари не схвата, песничка вежбања ђака који је научио нешто стихова да пише. Има у њега и Бодлера и Верлена, из треће или четврте руке, има и наше романтике шездесетих година, има [[Милан Ракић|Милана Ракића]], [[Сима Пандуровић|Симе Пандуровића]], па чак и веселог ''Arman-a Dival-a''.

* […] г. Петковић и остали подражаваоци нису схватили и примили оно што је најбоље код [[Милан Ракић|Ракића]]: онај висок интелектуализам његове поезије, оно „силно задовољство осећати све”, што није свакоме дато, морални стоицизам којим он одговара на земаљске болове, ону кристалну јасност његовог изражавања, и најзад оно интелектуализовано, модернизовано, пречишћено и отмено национално осећање које се огледа у његовим последњим песмама.

* Овде-онде, штавише, нађе се код г. Петковића и по који добар стих. Само, то је онда када подражава. Иначе, његове, лично његове песничке способности су незнатне. '''Какав је он када не подражава, колико је мало код њега талента, како су му осећања банална и прозаична, а језик сиромашан и старински, најбоље се види из његове оригиналне песме ''[[s:Идила (Владислав Петковић Дис)|Идила]]''.'''

* Млади људи, „они који долазе”, који у својој необавештености и наивности склони су да у свему што је другаче виде ново и напредно, могу у овој књизи боље но игде видети колико моралне и духовне беде, колико лажи и глупости има у том проблематичном модернизму и у тој поабаној „новој уметности”.

* „Нове” и „модерне” књиге као што су ''Утопљене душе'' гоне нас да готово без икаква ограничења примамо Тенову одредбу: „Поезија, то је здравље”; оне нас упућују да ценимо искреност, природност, чистоту, веру, полет и духовни и душевни идеализам у поезији: оне нас мире са нашим старим и ранијим песницима, са [[Петар II Петровић Његош|Његошем]], [[Јован Јовановић Змај|Змајем]], [[Ђура Јакшић|Јакшићем]] и [[Војислав Илић|Војиславом Илићем]], и '''уче нас да код њих верно волимо праву, живу и животворну поезију, поезију њиховога живота која је у исти мах и поезија нашега живота, увек младу и увек модерну општечовечанску поезију, — Поезију једном речју.'''

=== ''[[s:Анте Старчевић|Анте Старчевић]]'' (1912) ===
* За нас [[Срби|Србе]] у опште [[Анте Старчевић|Старчевић]] је у толико занимљивији што никада нико о нама није толико зла рекао колико он. Њега више нема, али његово име и његове идеје су остале.
* Када један Србин прочита целога Старчевића не може се отети општем утиску да је пред њиме један сасвим наш човек, са свима манама и врлинама наше расе, који да је живео у Београду или Новом Саду шездесетих година потпуно би оличавао оно што се у то ултра-националистичко доба звало Србенда.
* Велика Хрватска Анта Старчевића у ствари је исто што и Велика Србија наших [[Патриотизам|патриота]]. Разлика је формална, само у имену.

=== ''„Песме” Милана Ракића'' (1912) ===
* Једна велика врлина [[Милан Ракић|Ракићевих]] песама је што су јасне: једна особина која данас и у нас постаје све ређа и ређа.
* Из француске школе, чији је он ђак, Ракић је донео љубав према јасности, уверен у лепу реч Вовнаргову да јасност краси дубоке мисли и да као што је логика основ прозе тако је јасност погодба поезије.
* Оно што пада у очи одмах у целој његовој поезији то је не само песимистичка но чисто будистичка жица, констатовање свеопште беде људске и пролазности свега на свету, уверење да је цео живот само једно једнолико вечито клаћење шеталице од обмане до разочарања, да је цео наш опстанак само поступно крхање ломних илузија наших под маљем грубе стварности, и да је смрт једини мир и једина утеха уморенима и изубијанима од живота.

=== ''Две женске књиге: [[w:Исидора Секулић|Исидора Секулић]], „Сапутници”; [[w:Милица Јанковић|Милица Јанковић]] (Л. Михајловић), „Исповести”'' (1913) ===
[[Датотека:'Young Girl Writing a Love Letter' by Pietro Antonio Rotari, Norton Simon Museum.JPG|мини|Субјективизам, лични и интимни тон у књижевности, данас је особина жена-писаца.]]
* '''Субјективизам, лични и интимни тон у књижевности, данас је особина жена-писаца.''' У данашњем нелиричном и неромантичном добу човек-писац, који је некада толико и тако радо причао о себи, добио је неку врсту књижевног стида, постаје све одмеренији и уздржљивији; док жена-писац говори готово искључиво о себи, исповеда се, проказује своје унутрашње тајне, разголићује своју душу.
* '''Један од правих услова за књижевни рад јесте дар за непосредно осећање и непосредно изражавање природе и живота.''' Треба бити душом и духом широм отворен, пријемљив као фотографска плоча, примати одмах и непосредно одговарати на спољне утиске. Велики писци имају увек ту непосредну визију ствари, они гледају свет очима и осећају га душом, без посредништва мозга. '''Људи који су се многим читањима и умовањима интелектуализовали, губе драгоцену моћ непосредног посматрања.'''
* Негде је излагање тако мутно и замршено, да се не види што се желело рећи; негде се за љубав стила промакне и штошта што нема никаквог људског смисла. Што се мене тиче, ја признајем да ''Мучење'' нисам разумео, а одвећ трансцендентални ''Круг'' ми изгледа с ону страну разума. 
* Гђица [[Исидора Секулић|Секулић]] воли да се игра речима, она је она ''Worttänzerin'' у њеном ''Растанку'', која уме да „заплеће и расплеће” речи. '''Она злоупотребљава своје способности стила, и гомила усиљене речи и претеране фигуре ради стилског ефекта.''' На пример: „А њој је сваке ноћи нешто лупало на прозор гранчица дивљег кестена која не може да спава и долазили би тада гласови из провалије времена и из царства проклетих душа, и говорили јој да је њихов растанак стража на вратима великог разочарања и мржње, да ватра и страсти нису више богови и да обуче црну сомотску хаљину нелепих паметних девојака, и увене у њој као што се суши биљка у црној вази која светлост не пропушта”.
* [[Писац]] треба да буде не у предмету но над предметом, да доминира животом и светом, да гледа озго, да разуме и друге и друго, да казује сву разноликост других и разних људских душа и приказује богату скалу свих људских осећања.

== Цитати о Јовану Скерлићу ==
* Између свих тих наших крупних људи, ја не знам ''ни једнога'' поред којега, све у свему узевши, Скерлић не би могао стати као потпуно раван. И по особинама моралним, и по особинама умним и по активности, он је био један од ретких људи новога Српства. Ја који га познајем двадесет година, који сам га гледао како се развија као ђак, човек, [[писац]], јавни радник, сведочим пред својим народом — а моје ће сведочанство потврдити огроман број људи чија реч важи бар као моја — да нисам видео, понекипут под нешто опоријом спољашношћу, чистије срце, правију душу, смелијег, неустрашивијег борца за [[правда|правду]] и [[истина|истину]] од њега. 
**  [[Богдан Поповић]], ''Јован Скерлић'' (1914).

* О оценама Скерлићевим може се дискутовати, али је једно извесно, да је он данас најјача утицајем и најмаркантнија личност у нашој књижевности. 
** Речи [[Сима Пандуровић|Симе Пандуровића]] према сећањима Богдана Поповића, ''Јован Скерлић'' (1914).

* Не, облаци смрти покрили те нису,&lt;br /&gt;У рукама твојим јоште зубље горе!&lt;br /&gt;Ми видимо јасно где се сваке зоре&lt;br /&gt;У лепоти рађаш на далеком вису.
** [[Алекса Шантић]], ''[[s:Наш апостол|Наш апостол]]'' (1914), строфа 1.

* Ма колико да је књижевно дело и значење Скерлићево, за наш нараштај он је у првом реду био и остао символ ослобођења, које је искупљено, и уједињења на ком ваља радити.
** [[Иво Андрић]], ''О Скерлићу'' (1924) [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_E74E1D9A175FE5728805716D3DEA6D36-1924-K002]

== Спољашње везе ==
{{Википедија|Јован Скерлић}}
{{Викизворник|Јован Скерлић}}

{{DEFAULTSORT:Скерлић, Јован}}
[[Категорија:Рођени 1877.]]
[[Категорија:Умрли 1914.]]
[[Категорија:Српски књижевници]]
[[Категорија:Српски књижевни критичари]]</text>
      <sha1>c6au6viablf8pk4038un98enayqjnxc</sha1>
    </revision>
    <revision>
      <id>67832</id>
      <parentid>67831</parentid>
      <timestamp>2026-05-19T11:45:23Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>Coaorao</username>
        <id>6170</id>
      </contributor>
      <comment>/* Цитати */</comment>
      <origin>67832</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="47538" sha1="qpl40mcypwww63ilhy16m3ynzlbclmz" xml:space="preserve">[[Датотека:Jovan Skerlic.jpg|thumb|[[Критика|Критичар]] треба да има интелектуалну несебичност, способност да се удвоји, да поред свога рођенога [[живот]]а живи и животом дела. За то је потребна не само јака осетљивост, уметничко осећање [[лепота|лепога]], но и широка, гипка [[интелигенција]], вазда отворена најразличнијим схватањима, способност [[w:Протеј|Протеја]] да се непрестано може мењати.]]
[[Датотека:Jovan Skerlić 1899.jpg|thumb|[[Писац]] треба да буде не у предмету но над предметом, да доминира [[живот]]ом и светом, да гледа озго, да разуме и друге и друго, да казује сву разноликост других и разних људских душа и приказује богату скалу свих људских осећања.]]

'''[[w:Јован Скерлић|Јован Скерлић]]''' (20. август 1877 — 15. мај 1914) био је српски књижевник и књижевни критичар.

== Цитати ==
[[Датотека:Flag of Croatia and Serbia.svg|мини|Један исти народ, једнак и по језику, једнак и по потчињености, једнак и по беди, једнак и по незнању, поделили сте у два крвничка табора! Песница им за вратом, колено туђинско им на грудима, народни живот систематски се трује, бесправност народна скоро потпуна, а они се свађају око Звонимира и Душана!]]

* ​Ах, антимонисти српски и хрватски, какав грех мичете себи на душу! '''Један исти народ, једнак и по језику, једнак и по потчињености, једнак и по беди, једнак и по незнању, поделили сте у два крвничка табора!''' Песница им за вратом, колено туђинско им на грудима, народни живот систематски се трује, бесправност народна скоро потпуна, а они се свађају око Звонимира и Душана! Упропашћен и српски и хрватски сељак оставља земљу коју му је дед крвљу а он знојем натапао, и за крухом емигрирају чак у Бразилију; у дубинама народним мрак, незнање, неписменост, а они се препиру о српској и хрватској „култури”! Спорта ради и шпекулације ради, политичари се препиру ко је коме „покрао” језик, а народ, муж загорски и паор сремски, вапије за лебом само на једном језику којим можда још неће дуго говорити!
** ''[[s:Писма из Загреба|Писма из Загреба]]'', II

* …трагични утисак није у стиховима но у ономе што је иза њих, у страхобном и језивом предмету који они причају.
** ''[[s:Песме од Војислава Ј. Илића, млађег (Ј. Скерлић)|Песме од Војислава Ј. Илића, млађег]]'' (1909)

* …ми смо жртве наше болешљиве радозналости и перверсне маније за ретким и јаким осећајима…
** ''Песме од Војислава Ј. Илића, млађег'' (1909)

* Ја сам рашчистио ситуацију и показао да писмени савремени здрави разумни и искрени људи треба да воде литературу. Али сада, ја то осећам, појављују се и други задаци.
** Према сећањима Станислава Винавера „Скерлић као врхунски судија” ''[https://digitalna.nb.rs/wb/NBS/Periodika/SD_0833799904969554DA96E0026F768924/1934/10/20?fullscreen#mode/1up Идеје 1934. Бр. 3.]''

=== ''Јован Дучић: Пјесме'' (1901) === 
* Основни тон целе поезије [[Јован Дучић|Дучићеве]] има нечега магловитог, мутног, далеког. [[Љубав]] коју он пева иста је коју је [[Алфонс де Ламартин|Ламартин]] певао, која се збива незнано где, незнано кад, негде далеко, у плавој земљи снова. Има у њима нечега флуидног, таласавог, оне карактеристичне неодређености најновије модерне поезије, нешто што подсећа на [[Пол Верлен|Верленове]] ''Романсе без речи''. Видите само које су његове омиљене [[реч]]и, оне које се сваки час понављају: мутан, мрачан, блед, сив, суморан, пуст, мртав, хладан, нем, тајанствен, дубок, глув, магла, шум, тама, осама. У [[музика|музици]] и асоцијацији ових речи налази се већи део песама Дучићевих.&lt;br &gt;

=== ''[[s:Догматичка и импресионистичка критика|Догматичка и импресионистичка критика]]'' (1902) ===
[[Датотека:Book of my Remembrance-smaller.jpg|мини|Тражи се слободан дух, без предрасуда и без предубеђења, решеност да се све критикује и све да се каже, уверење да је на овом свету само једна ствар суверена, а то је слободна мисао људска.]] 
* Као и сваки писац, критичар ставља у своја дела свој лични темпераменат, и своје схватање и осећање [[живот]]а. Праву вредност једнога дела не треба тражити у његовој саобразности мртвим и произвољним правилима пожутелих реторика; '''један писац у толико вреди у колико је у стању да види, да осети, да добро изнесе оно што је његово особено и што га одликује од других људи.'''
* Чим човек каже да је једно дело [[лепота|лепо]] или ружно, или тврди да је један писац бољи или гори од другога, по себи се разуме да он има мерила према коме то тврди. 
**  Поглавље III
* '''Да се једно дело добро оцени треба добро да се разуме, да се схвати основна идеја, да се, тако рећи, продре у суштину његову.''' Критичар треба да има интелектуалну несебичност, способност да се удвоји, да поред свога рођенога живота живи и животом дела. За то је потребна не само јака осетљивост, уметничко осећање лепога, но и широка, гипка интелигенција, вазда отворена најразличнијим схватањима, способност Протеја да се непрестано може мењати. '''Тражи се слободан дух, без предрасуда и без предубеђења, решеност да се све критикује и све да се каже, уверење да је на овом свету само једна ствар суверена, а то је слободна мисао људска.'''
** Поглавље IV

=== ''Тренуци од Данице Марковић'' (1905)===
* Треба имати храбрости па рећи сву своју мисао, не правити се ни гори ни бољи но што је, певати само оно што се истински осетило и од чега је душа затрептала.

=== ''[[Лаза Костић]]'' (''Омладина и њена књижевност'', књига V: Омладински писци) ===
* Лаза Костић је читао стране узоре не да обогати свој дух и прошири свој видик, но једино да би успешније могао изводити своје књижевне опсенарије, да би могао бацати прах у очи, изазивати дивљење код својих „коншколара” у Пешти, код редовних посетилаца више-мање књижевних кавана у Новом Саду, и код учасника омладинских скупштина. Он чита да би у згодном тренутку могао просути кишу грчких, латинских, талијанских, енглеских, па чак и санскритских цитата, запрепастити невероватним именима светске књижевности, служити се речима које је у доколици могао ишчепркати само по лексиконима.

* Његова је девиза не узбудити него зачудити, дати неслућене везе идеја, неочекиване ефекте. 

* '''Пун је неологизама, чудних речи, монструозних метафора.''' Код Шекспира он није нашао онај моћан реализам, ону интензивну поезију, ону као море дубоку психологију, дубоко познавање људског срца и гвоздену енглеску логичност. Он је из Шекспира узео јамб и несликован стих, али њему се код његовог „Вилија” нарочито допало оно што је најниже и најслабије: емфаза, каламбури, титрање речима, све песникови уступци вулгарном укусу ондашње публике енглеске.

* '''Силом свога генија он је ковао нове речи, правио нову синтаксу, стварао свој, особени српски језик.''' Обични људи и недовољно генијални песници рекли би костур, а он ће рећи коштаник. У својој песничкој врућици он ће рећи речи које ни пре ни после њега жив и паметан Србин није изговорио: изниклица, неокрунка, санци полетанци, плакајница, покајка, сунчанарка, плетисанка, узданак, битангаш, осалка, гуд, жур, стен, вир, вап, дуј, кив, подоб, тез, неверад, увојан коситрес, векотрај, ликомет, скотомир, непровар, недровир, севље, кајне, измичар, и тако даље, стотинама!

* Оно што спасава ''Максима Црнојевића'', драму песничке младости Костићеве, што јој даје релативну вредност према данашњој јадној драми српској, '''то су извесна лирска места, са полетом, са поезијом, са снажним изразом, са тирадама, са успелом реториком.'''

* […] Костићеве драме, поред свих својих фантазија, имају нечег много литерарнијега но драме, нарочито историјске, доцнијих српских драматичара. Не само да су личности сложеније и више, да је језик књижевнији, но каткада има и умешности у извођењу сцене и у задобијању јаких драмских ефеката. Најзад, '''то је прва српска драма испевана јамбом, који у српској метрици има нечега особено крепког и енергичког.'''

* Он је био и остаће само као песник, и то као жалостан пример како се зло може проћи са нешто талента а са много таштине. За његову поезију, даје се рећи оно што је Хајне говорио о једном спису романтичара Брентана: „Рекао би човек да присуствује маскованом балу речи и слика. Све то хуји у красном нереду, и махнитост која влада даје ствари извесно јединство”. Овај још живи човек, пред чијим се генијалним песмама некада падало на колена, већ данас припада књижевној историји, и '''ту ће бити забележен као први наш писац који је почео писати живим јамбом уместо тромог српског трохеја, и као један од оснивача уметничке драме српске.'''

=== ''[[Милорад Митровић (песник)|Милорад Ј. Митровић]]: Књижевна скица'' (1908) ===
* Он је написао целу једну ''Књигу о љубави'', али не као [[Франческо Петрарка|Петрарка]] своје сонете, [[Хајнрих Хајне|Хајне]] своју ''Књигу песама'', или [[Јован Јовановић Змај|Змај]] своје [[s:Аутор:Јован Јовановић Змај#Ђулићи|Ђулиће]] и [[s:Јован Јовановић Змај#Ђулићи увеоци|Ђулиће увеоке]], као књигу о својој љубави, но књигу о општој људској љубави, Љубави једном речју. 

* Једна од његових најбољих и најпознатијих песама, која се Змају толико допадала да ју је превео на немачки, и која је и компонована, јесте ''[[s:Била једном ружа једна|Била једном ружа једна]]''… У ствари, то је мала и лепа балада, дирљива проста драма срца у три симетричне строфе, развијање једнога општега осећања, и сасвим објективно лирско јесте оно опевање остављене девојке, остављене за [[љубав]] и за руку друге.

* Баладе и романсе, ''Књига о љубави'', јесу најглавнији и најбољи део његова рада, и карактеристично је да већи део те књиге сачињавају баладе, које су ближе епу, и да правих романса, које су ближе лирици, готово никако и нема.

* Митровић […] поред свега свога политичкога реализма, имао је пуно романтичкога у себи (она његова фотографија из зрелих година, у бајроновском плашту и са краватом која се лепрша на ветру!) и њему се допадале романсе и баладе, које су битно романтични књижевни родови.

* Његове баладе и романсе дешавају се незнано где, незнано кад, ван времена и ван простора, у царству плавих снова и чезнућа.

* Цела модерна поезија је индивидуалистичка, и оно што нас занима код једнога песника то је његова особеност, његов дух и његова осећајност, начин како он схвата и осећа [[живот]] и [[природа|природу]], како прима и исказује утиске спољњег света. '''Без индивидуализма, без дубоке искрености и топле непосредности, поезија губи свој чар, а можда и своју вредност.'''

* Митровић је угладио и усавршио баладу као нико пре њега, и, како је нико после није радио, може се рећи: и као нико после њега. Форма у тим његовим малим спевовима врло је израђена. '''Песник је успео да да̂ концизност свакој песми, а нарочито да догађај исприча у крепким, довршеним стиховима, који иду у најбоље послове српске версификације.'''

* Оно што се уопште може дати баладама и романсама Митровић је готово све дао. Он је угладио и усавршио баладу и романсу у нашој књижевности и подигао је до висине до које пре њега није била. 

* Има неколико његових пажљиво и са љубављу рађених, глађених и вештачки углађених и врло срећно изведених балада и романса, пријатних и мелодичних, без којих се неће моћи замислити ниједна антологија поезије српске.

=== ''Једна књижевна зараза'' (1909) ===

* [[Сима Пандуровић|Г. Пандуровић]] је један од бољих и оригиналнијих млађих песника наших, и његова књига је врло карактеристична по душевни живот и књижевна схватања нашега најмлађега нараштаја. И поводом те карактеристичне књиге једног даровитог младог песника, '''поводом тог особеног књижевног случаја који има општи карактер, прилика је отворено проговорити коју реч о једној опасној књижевној болести, која код нас почиње чинити много зла.'''

* У српској књижевности, у последње време, ми смо већ навикли да сретамо наслове који као да су преписани са надгробних споменика, и корице које су у црнини посмртних листа или са трновим венцем испод кога капљу крваве сузе. Наше најмлађе песничко поколење пева песме чији наслови казују садржај: ''Један плач'', ''Рани увелак'', ''Тужне песме'', ''Тужан дан'', ''На гробљу'', ''Мрачно је и пусто'', ''Плач'', ''Погреб'', ''Сузе'', ''Нирвана'', ''De profundis'', и готово нема млађег песника који нема своје ''Finale''. '''Ми смо већ придављени књишким песимизмом наших најмлађих писаца, али треба признати да тако црнога песимизма још није било као што се налази у ''Посмртним почастима'' г. Симе Пандуровића.'''

* Г. Пандуровић је безуслован песимист, каквог ми до данас нисмо видели, песимист не са системом, но без система, упркос свакоме систему.

* Живот за нашега песника нема никакве цене. Живот је за њ „болестан и злурад”, само један глуп случај, „једна ружна мрља”, једна мрска ругоба, један мучан терет којега се човек опрашта тек у самртној раци. Једина његова жеља је лећи у гроб, „са венцем снова преко мртвих груди”, док ваздух мирише не на пролетње руже но на „дах мртва смиља”.

* Наш песник не пева више ни онај стари „светски бол”, који су романтичари, „жртве живота”, тако поетизовали, ону „стару рану од живота”, која свакога човека више или мање тишти. '''Болесни и болеснички песимизам г. Пандуровића је из декадентске „поезије трулежи”.'''

* И ето где падосмо у чисто безумље! То је крајња тачка до које се у српској књижевности дотерало у трци за оригиналношћу, за ретким и јаким сензацијама и неочекиваним ефектима! Али  ми, обични смртни, који нисмо у стању казати као песник: „наш се разум жалосно копрца”, ми, нормални људи, банални духови, неизузетне природе, који са нашим „наивним реализмом” верујемо да има три димензије и да су два пута два четири, '''ми профана публика која чита књиге и због које се најзад и књиге ако не пишу а оно у сваком случају штампају, ми остајемо запрепашћени пред том безумном визијом двоје драгих који се у дугим белим кошуљама шетају по лудничком парку'''…

* […] г. Пандуровић јако греши што у своје стихове гомила, без потребе и без мере, стране речи. У њега има: декор, комплот, сфера, зона, пејзаж, инстинкт, регион, сплин, лаички, перифраза, гест, хигијена, апстракција, парализа, епоха, хипноза, перспектива, авантура, креатура, и тако даље. '''Све то може да буде врло учено, али то није ни најмање лепо.'''

* '''Песнички језик, „језик богова”, како су говорили стари, или је чист, или није песнички.''' У сувој прози, где је главно излагање и доказивање, где се тражи разлог и истина а не естетичко осећање, страна реч, по потреби, и може проћи. Али '''у течном песничком стилу, у хармонији ритма и осећања, она долази као камен спотицања, зауставља пажњу, прекида непрекидност естетичког уживања и квари књижевни утисак.'''

* Али, има у г. Пандуровића, поред свих чудноватости, врло оригиналних, интимних и јаких осећања, сасвим особено, каткада врло сложено душевно стање, врло личан акценат, нешто што се није налазило ни код једнога од ранијих песника наших, нити код оних који данас пишу. Онда када је јасан и када не претера, у својим ''lucida intervalla'', г. Пандуровић успева да баци сонду у трагичну дубину људскога бола, казујући га јаким и срећно нађеним речима које остају урезане. Он има оно јасно, дубоко и болно продирање у ствари које имају у луцидним часовима врло уморни људи или болесници у тешкој грозници. Затим г. Пандуровић има не само лепих стихова […], но и лепих целих песама, које свакако иду у најбоље производе наше најмлађе поезије (''У пролазу јуче'', ''Са својима'', ''Потрес'', ''Резигнација'').

=== ''[[s:Лажни модернизам у српској књижевности|Лажни модернизам у српској књижевности]]'' (1911) ===
[[Датотека:Allegory of Poetry, by Jean-Francois de Troy, 1733, oil on canvas - Portland Art Museum - Portland, Oregon - DSC09068.jpg|мини|Данас се у [[Поезија|поезији]] захтева искреност и спонтаност.]]

* Као што су стари песници имали лицемерство врлине, тако [[Владислав Петковић Дис|г. Петковић]], са декадентима нашега времена, има лицемерство порока. Он је један од оних људи који су се у доба романтизма називали „фаталним људима”, и које је у новије време [[Пол Верлен]] назвао „проклетим песницима”, а [[Шарл Бодлер|Бодлер]] „љубимцима пакла”, чије душе су гробља којих се и месец плаши и по којима се само дугачки црви вуку. Као и ти „злокобници”, г. Петковић је Порок, Проклетство, [[Зло]], Фаталност, [[Пакао]], Каин, Сотона.

* Поезија г. Петковића има све карактеристичне црте које је Гијо клинички одредио код дегенерика, у целој „litérature des déséquilibrés”: „горко осећање унутрашње аномалије и промашене судбине”; разнородан израз сујете која је изнад осредње, манија за аутобиографијом, склоност да се истичу најситније црте свог дневног живота, непрестано посматрање самог себе, обртање најмањих ствари у читаве епопеје; вољење „мрачних и страшних слика”; потреба за средствима за раздраживање (оргије, полна љубав, и тако даље); „опсесија речи”, у свој духовној немоћи и у нереду идеја.

* Наши романтичари имали су за музу или белу Равијојлу вилу, која гони облаке и натпева се са [[јунак|јунацима]] у гори зеленој, или смерну Косовку девојку, која на бојном пољу пребира рањенике и рида над пропалим царством; код наших модерних, код [[Јован Дучић|Јована Дучића]], муза је „бледо, тихо девојче што снева”, муза г. Петковића је „дивна блудница”, која је сву ноћ оргијала, и ујутру, још полупијана и крмељива, пише стихове за које би се могла рећи она ружна, али тачна реч једног песника: да су „повраћања једне покварене душе”.

* Цела поезија г. Петковића није ништа друго до грубо јаукање и досадно стењање, низање у свим нотама: „ах”, „ох”, „авај”, „јао”, „куку”, — али он не воли „људе што ропћу и пиште”, и пошто се у својој књизи сит изјадао и накукао, проглашује да се њега не тичу туђи болови!

* Логику треба бацити под ноге, ваља презрети смисао [[реч]]и, спаривати речи које никакве везе немају, говорити све што на ум падне. Само, таквих „песника” било је и пре декадената и симболиста, али су им људи давали другојаче име…

* '''Поезија г. Владислава Петковића је поезија не бола душевног но болести душевне, али исто тако, ако не и више, поезија подражавалачка, књишка, ђачка.''' Од ''Утопљеног звона'' Герхарда Хауптмана, у преводу г. [[w:Риста Одавић|Ристе Одавића]], ''Млаких душа'' г. [[w:Вељко Милићевић|Вељка Милићевића]], скрпљен је наслов: ''Утопљене душе''. Са г. Петковићем се десио један занимљив случај: '''тај песник са силним претензијама на оригиналност, присталица теорије „ретко, то је добро”, који све чини само да не изгледа као други, у ствари је један обичан подражавалац.'''

* Бодлер и Верлен су истински песници. Верлен се у појединим тренуцима пењао до висина великога песника и на блатавом дну његове душе било је толико зрневља бисера. И „бедни Лелијан”, сав разривен душевно и телесно, у отимањима између затвора и болнице, певао је искрено, са искреношћу дубоком и дирљивом, сву ту своју душевну и телесну беду. Бодлер, о коме су последњих година писане читаве психопатолошке студије, по сопственим речима „култивисао је своју хистерију са уживањем и ужасом”, поредио своју душу са гробницом, а своје срце са застртим добошом, на коме се добују посмртни маршеви, и молио [[Бог]]а да му да [[снага|снагу]] и [[храброст]] да своје [[срце]] посматра „без одвратности”. И један и други били су добри [[песник|песници]] зато што су стварно осећали оно што су певали, и што су пуном искреношћу изражавали ''своју'' душу.

* '''Данас се у поезији захтева искреност и спонтаност. А то је оно чега у поезији г. Петковића никако нема.''' Његова поезија је афектација болова које он не осећа, подражавање песницима које у ствари не схвата, песничка вежбања ђака који је научио нешто стихова да пише. Има у њега и Бодлера и Верлена, из треће или четврте руке, има и наше романтике шездесетих година, има [[Милан Ракић|Милана Ракића]], [[Сима Пандуровић|Симе Пандуровића]], па чак и веселог ''Arman-a Dival-a''.

* […] г. Петковић и остали подражаваоци нису схватили и примили оно што је најбоље код [[Милан Ракић|Ракића]]: онај висок интелектуализам његове поезије, оно „силно задовољство осећати све”, што није свакоме дато, морални стоицизам којим он одговара на земаљске болове, ону кристалну јасност његовог изражавања, и најзад оно интелектуализовано, модернизовано, пречишћено и отмено национално осећање које се огледа у његовим последњим песмама.

* Овде-онде, штавише, нађе се код г. Петковића и по који добар стих. Само, то је онда када подражава. Иначе, његове, лично његове песничке способности су незнатне. '''Какав је он када не подражава, колико је мало код њега талента, како су му осећања банална и прозаична, а језик сиромашан и старински, најбоље се види из његове оригиналне песме ''[[s:Идила (Владислав Петковић Дис)|Идила]]''.'''

* Млади људи, „они који долазе”, који у својој необавештености и наивности склони су да у свему што је другаче виде ново и напредно, могу у овој књизи боље но игде видети колико моралне и духовне беде, колико лажи и глупости има у том проблематичном модернизму и у тој поабаној „новој уметности”.

* „Нове” и „модерне” књиге као што су ''Утопљене душе'' гоне нас да готово без икаква ограничења примамо Тенову одредбу: „Поезија, то је здравље”; оне нас упућују да ценимо искреност, природност, чистоту, веру, полет и духовни и душевни идеализам у поезији: оне нас мире са нашим старим и ранијим песницима, са [[Петар II Петровић Његош|Његошем]], [[Јован Јовановић Змај|Змајем]], [[Ђура Јакшић|Јакшићем]] и [[Војислав Илић|Војиславом Илићем]], и '''уче нас да код њих верно волимо праву, живу и животворну поезију, поезију њиховога живота која је у исти мах и поезија нашега живота, увек младу и увек модерну општечовечанску поезију, — Поезију једном речју.'''

=== ''[[s:Анте Старчевић|Анте Старчевић]]'' (1912) ===
* За нас [[Срби|Србе]] у опште [[Анте Старчевић|Старчевић]] је у толико занимљивији што никада нико о нама није толико зла рекао колико он. Њега више нема, али његово име и његове идеје су остале.
* Када један Србин прочита целога Старчевића не може се отети општем утиску да је пред њиме један сасвим наш човек, са свима манама и врлинама наше расе, који да је живео у Београду или Новом Саду шездесетих година потпуно би оличавао оно што се у то ултра-националистичко доба звало Србенда.
* Велика Хрватска Анта Старчевића у ствари је исто што и Велика Србија наших [[Патриотизам|патриота]]. Разлика је формална, само у имену.

=== ''„Песме” Милана Ракића'' (1912) ===
* Једна велика врлина [[Милан Ракић|Ракићевих]] песама је што су јасне: једна особина која данас и у нас постаје све ређа и ређа.
* Из француске школе, чији је он ђак, Ракић је донео љубав према јасности, уверен у лепу реч Вовнаргову да јасност краси дубоке мисли и да као што је логика основ прозе тако је јасност погодба поезије.
* Оно што пада у очи одмах у целој његовој поезији то је не само песимистичка но чисто будистичка жица, констатовање свеопште беде људске и пролазности свега на свету, уверење да је цео живот само једно једнолико вечито клаћење шеталице од обмане до разочарања, да је цео наш опстанак само поступно крхање ломних илузија наших под маљем грубе стварности, и да је смрт једини мир и једина утеха уморенима и изубијанима од живота.

=== ''Две женске књиге: [[w:Исидора Секулић|Исидора Секулић]], „Сапутници”; [[w:Милица Јанковић|Милица Јанковић]] (Л. Михајловић), „Исповести”'' (1913) ===
[[Датотека:'Young Girl Writing a Love Letter' by Pietro Antonio Rotari, Norton Simon Museum.JPG|мини|Субјективизам, лични и интимни тон у књижевности, данас је особина жена-писаца.]]
* '''Субјективизам, лични и интимни тон у књижевности, данас је особина жена-писаца.''' У данашњем нелиричном и неромантичном добу човек-писац, који је некада толико и тако радо причао о себи, добио је неку врсту књижевног стида, постаје све одмеренији и уздржљивији; док жена-писац говори готово искључиво о себи, исповеда се, проказује своје унутрашње тајне, разголићује своју душу.
* '''Један од правих услова за књижевни рад јесте дар за непосредно осећање и непосредно изражавање природе и живота.''' Треба бити душом и духом широм отворен, пријемљив као фотографска плоча, примати одмах и непосредно одговарати на спољне утиске. Велики писци имају увек ту непосредну визију ствари, они гледају свет очима и осећају га душом, без посредништва мозга. '''Људи који су се многим читањима и умовањима интелектуализовали, губе драгоцену моћ непосредног посматрања.'''
* Негде је излагање тако мутно и замршено, да се не види што се желело рећи; негде се за љубав стила промакне и штошта што нема никаквог људског смисла. Што се мене тиче, ја признајем да ''Мучење'' нисам разумео, а одвећ трансцендентални ''Круг'' ми изгледа с ону страну разума. 
* Гђица [[Исидора Секулић|Секулић]] воли да се игра речима, она је она ''Worttänzerin'' у њеном ''Растанку'', која уме да „заплеће и расплеће” речи. '''Она злоупотребљава своје способности стила, и гомила усиљене речи и претеране фигуре ради стилског ефекта.''' На пример: „А њој је сваке ноћи нешто лупало на прозор гранчица дивљег кестена која не може да спава и долазили би тада гласови из провалије времена и из царства проклетих душа, и говорили јој да је њихов растанак стража на вратима великог разочарања и мржње, да ватра и страсти нису више богови и да обуче црну сомотску хаљину нелепих паметних девојака, и увене у њој као што се суши биљка у црној вази која светлост не пропушта”.
* [[Писац]] треба да буде не у предмету но над предметом, да доминира животом и светом, да гледа озго, да разуме и друге и друго, да казује сву разноликост других и разних људских душа и приказује богату скалу свих људских осећања.

== Цитати о Јовану Скерлићу ==
* Између свих тих наших крупних људи, ја не знам ''ни једнога'' поред којега, све у свему узевши, Скерлић не би могао стати као потпуно раван. И по особинама моралним, и по особинама умним и по активности, он је био један од ретких људи новога Српства. Ја који га познајем двадесет година, који сам га гледао како се развија као ђак, човек, [[писац]], јавни радник, сведочим пред својим народом — а моје ће сведочанство потврдити огроман број људи чија реч важи бар као моја — да нисам видео, понекипут под нешто опоријом спољашношћу, чистије срце, правију душу, смелијег, неустрашивијег борца за [[правда|правду]] и [[истина|истину]] од њега. 
**  [[Богдан Поповић]], ''Јован Скерлић'' (1914).

* О оценама Скерлићевим може се дискутовати, али је једно извесно, да је он данас најјача утицајем и најмаркантнија личност у нашој књижевности. 
** Речи [[Сима Пандуровић|Симе Пандуровића]] према сећањима Богдана Поповића, ''Јован Скерлић'' (1914).

* Не, облаци смрти покрили те нису,&lt;br /&gt;У рукама твојим јоште зубље горе!&lt;br /&gt;Ми видимо јасно где се сваке зоре&lt;br /&gt;У лепоти рађаш на далеком вису.
** [[Алекса Шантић]], ''[[s:Наш апостол|Наш апостол]]'' (1914), строфа 1.

* Ма колико да је књижевно дело и значење Скерлићево, за наш нараштај он је у првом реду био и остао символ ослобођења, које је искупљено, и уједињења на ком ваља радити.
** [[Иво Андрић]], ''О Скерлићу'' (1924) [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_E74E1D9A175FE5728805716D3DEA6D36-1924-K002]

== Спољашње везе ==
{{Википедија|Јован Скерлић}}
{{Викизворник|Јован Скерлић}}

{{DEFAULTSORT:Скерлић, Јован}}
[[Категорија:Рођени 1877.]]
[[Категорија:Умрли 1914.]]
[[Категорија:Српски књижевници]]
[[Категорија:Српски књижевни критичари]]</text>
      <sha1>qpl40mcypwww63ilhy16m3ynzlbclmz</sha1>
    </revision>
    <revision>
      <id>67833</id>
      <parentid>67832</parentid>
      <timestamp>2026-05-19T11:45:51Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>Coaorao</username>
        <id>6170</id>
      </contributor>
      <comment>/* Цитати */</comment>
      <origin>67833</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="47538" sha1="bi4svl6cdnyu6smnn00g6ha6xawnzs5" xml:space="preserve">[[Датотека:Jovan Skerlic.jpg|thumb|[[Критика|Критичар]] треба да има интелектуалну несебичност, способност да се удвоји, да поред свога рођенога [[живот]]а живи и животом дела. За то је потребна не само јака осетљивост, уметничко осећање [[лепота|лепога]], но и широка, гипка [[интелигенција]], вазда отворена најразличнијим схватањима, способност [[w:Протеј|Протеја]] да се непрестано може мењати.]]
[[Датотека:Jovan Skerlić 1899.jpg|thumb|[[Писац]] треба да буде не у предмету но над предметом, да доминира [[живот]]ом и светом, да гледа озго, да разуме и друге и друго, да казује сву разноликост других и разних људских душа и приказује богату скалу свих људских осећања.]]

'''[[w:Јован Скерлић|Јован Скерлић]]''' (20. август 1877 — 15. мај 1914) био је српски књижевник и књижевни критичар.

== Цитати ==
[[Датотека:Flag of Serbia and Croatia.svg|мини|Један исти народ, једнак и по језику, једнак и по потчињености, једнак и по беди, једнак и по незнању, поделили сте у два крвничка табора! Песница им за вратом, колено туђинско им на грудима, народни живот систематски се трује, бесправност народна скоро потпуна, а они се свађају око Звонимира и Душана!]]

* ​Ах, антимонисти српски и хрватски, какав грех мичете себи на душу! '''Један исти народ, једнак и по језику, једнак и по потчињености, једнак и по беди, једнак и по незнању, поделили сте у два крвничка табора!''' Песница им за вратом, колено туђинско им на грудима, народни живот систематски се трује, бесправност народна скоро потпуна, а они се свађају око Звонимира и Душана! Упропашћен и српски и хрватски сељак оставља земљу коју му је дед крвљу а он знојем натапао, и за крухом емигрирају чак у Бразилију; у дубинама народним мрак, незнање, неписменост, а они се препиру о српској и хрватској „култури”! Спорта ради и шпекулације ради, политичари се препиру ко је коме „покрао” језик, а народ, муж загорски и паор сремски, вапије за лебом само на једном језику којим можда још неће дуго говорити!
** ''[[s:Писма из Загреба|Писма из Загреба]]'', II

* …трагични утисак није у стиховима но у ономе што је иза њих, у страхобном и језивом предмету који они причају.
** ''[[s:Песме од Војислава Ј. Илића, млађег (Ј. Скерлић)|Песме од Војислава Ј. Илића, млађег]]'' (1909)

* …ми смо жртве наше болешљиве радозналости и перверсне маније за ретким и јаким осећајима…
** ''Песме од Војислава Ј. Илића, млађег'' (1909)

* Ја сам рашчистио ситуацију и показао да писмени савремени здрави разумни и искрени људи треба да воде литературу. Али сада, ја то осећам, појављују се и други задаци.
** Према сећањима Станислава Винавера „Скерлић као врхунски судија” ''[https://digitalna.nb.rs/wb/NBS/Periodika/SD_0833799904969554DA96E0026F768924/1934/10/20?fullscreen#mode/1up Идеје 1934. Бр. 3.]''

=== ''Јован Дучић: Пјесме'' (1901) === 
* Основни тон целе поезије [[Јован Дучић|Дучићеве]] има нечега магловитог, мутног, далеког. [[Љубав]] коју он пева иста је коју је [[Алфонс де Ламартин|Ламартин]] певао, која се збива незнано где, незнано кад, негде далеко, у плавој земљи снова. Има у њима нечега флуидног, таласавог, оне карактеристичне неодређености најновије модерне поезије, нешто што подсећа на [[Пол Верлен|Верленове]] ''Романсе без речи''. Видите само које су његове омиљене [[реч]]и, оне које се сваки час понављају: мутан, мрачан, блед, сив, суморан, пуст, мртав, хладан, нем, тајанствен, дубок, глув, магла, шум, тама, осама. У [[музика|музици]] и асоцијацији ових речи налази се већи део песама Дучићевих.&lt;br &gt;

=== ''[[s:Догматичка и импресионистичка критика|Догматичка и импресионистичка критика]]'' (1902) ===
[[Датотека:Book of my Remembrance-smaller.jpg|мини|Тражи се слободан дух, без предрасуда и без предубеђења, решеност да се све критикује и све да се каже, уверење да је на овом свету само једна ствар суверена, а то је слободна мисао људска.]] 
* Као и сваки писац, критичар ставља у своја дела свој лични темпераменат, и своје схватање и осећање [[живот]]а. Праву вредност једнога дела не треба тражити у његовој саобразности мртвим и произвољним правилима пожутелих реторика; '''један писац у толико вреди у колико је у стању да види, да осети, да добро изнесе оно што је његово особено и што га одликује од других људи.'''
* Чим човек каже да је једно дело [[лепота|лепо]] или ружно, или тврди да је један писац бољи или гори од другога, по себи се разуме да он има мерила према коме то тврди. 
**  Поглавље III
* '''Да се једно дело добро оцени треба добро да се разуме, да се схвати основна идеја, да се, тако рећи, продре у суштину његову.''' Критичар треба да има интелектуалну несебичност, способност да се удвоји, да поред свога рођенога живота живи и животом дела. За то је потребна не само јака осетљивост, уметничко осећање лепога, но и широка, гипка интелигенција, вазда отворена најразличнијим схватањима, способност Протеја да се непрестано може мењати. '''Тражи се слободан дух, без предрасуда и без предубеђења, решеност да се све критикује и све да се каже, уверење да је на овом свету само једна ствар суверена, а то је слободна мисао људска.'''
** Поглавље IV

=== ''Тренуци од Данице Марковић'' (1905)===
* Треба имати храбрости па рећи сву своју мисао, не правити се ни гори ни бољи но што је, певати само оно што се истински осетило и од чега је душа затрептала.

=== ''[[Лаза Костић]]'' (''Омладина и њена књижевност'', књига V: Омладински писци) ===
* Лаза Костић је читао стране узоре не да обогати свој дух и прошири свој видик, но једино да би успешније могао изводити своје књижевне опсенарије, да би могао бацати прах у очи, изазивати дивљење код својих „коншколара” у Пешти, код редовних посетилаца више-мање књижевних кавана у Новом Саду, и код учасника омладинских скупштина. Он чита да би у згодном тренутку могао просути кишу грчких, латинских, талијанских, енглеских, па чак и санскритских цитата, запрепастити невероватним именима светске књижевности, служити се речима које је у доколици могао ишчепркати само по лексиконима.

* Његова је девиза не узбудити него зачудити, дати неслућене везе идеја, неочекиване ефекте. 

* '''Пун је неологизама, чудних речи, монструозних метафора.''' Код Шекспира он није нашао онај моћан реализам, ону интензивну поезију, ону као море дубоку психологију, дубоко познавање људског срца и гвоздену енглеску логичност. Он је из Шекспира узео јамб и несликован стих, али њему се код његовог „Вилија” нарочито допало оно што је најниже и најслабије: емфаза, каламбури, титрање речима, све песникови уступци вулгарном укусу ондашње публике енглеске.

* '''Силом свога генија он је ковао нове речи, правио нову синтаксу, стварао свој, особени српски језик.''' Обични људи и недовољно генијални песници рекли би костур, а он ће рећи коштаник. У својој песничкој врућици он ће рећи речи које ни пре ни после њега жив и паметан Србин није изговорио: изниклица, неокрунка, санци полетанци, плакајница, покајка, сунчанарка, плетисанка, узданак, битангаш, осалка, гуд, жур, стен, вир, вап, дуј, кив, подоб, тез, неверад, увојан коситрес, векотрај, ликомет, скотомир, непровар, недровир, севље, кајне, измичар, и тако даље, стотинама!

* Оно што спасава ''Максима Црнојевића'', драму песничке младости Костићеве, што јој даје релативну вредност према данашњој јадној драми српској, '''то су извесна лирска места, са полетом, са поезијом, са снажним изразом, са тирадама, са успелом реториком.'''

* […] Костићеве драме, поред свих својих фантазија, имају нечег много литерарнијега но драме, нарочито историјске, доцнијих српских драматичара. Не само да су личности сложеније и више, да је језик књижевнији, но каткада има и умешности у извођењу сцене и у задобијању јаких драмских ефеката. Најзад, '''то је прва српска драма испевана јамбом, који у српској метрици има нечега особено крепког и енергичког.'''

* Он је био и остаће само као песник, и то као жалостан пример како се зло може проћи са нешто талента а са много таштине. За његову поезију, даје се рећи оно што је Хајне говорио о једном спису романтичара Брентана: „Рекао би човек да присуствује маскованом балу речи и слика. Све то хуји у красном нереду, и махнитост која влада даје ствари извесно јединство”. Овај још живи човек, пред чијим се генијалним песмама некада падало на колена, већ данас припада књижевној историји, и '''ту ће бити забележен као први наш писац који је почео писати живим јамбом уместо тромог српског трохеја, и као један од оснивача уметничке драме српске.'''

=== ''[[Милорад Митровић (песник)|Милорад Ј. Митровић]]: Књижевна скица'' (1908) ===
* Он је написао целу једну ''Књигу о љубави'', али не као [[Франческо Петрарка|Петрарка]] своје сонете, [[Хајнрих Хајне|Хајне]] своју ''Књигу песама'', или [[Јован Јовановић Змај|Змај]] своје [[s:Аутор:Јован Јовановић Змај#Ђулићи|Ђулиће]] и [[s:Јован Јовановић Змај#Ђулићи увеоци|Ђулиће увеоке]], као књигу о својој љубави, но књигу о општој људској љубави, Љубави једном речју. 

* Једна од његових најбољих и најпознатијих песама, која се Змају толико допадала да ју је превео на немачки, и која је и компонована, јесте ''[[s:Била једном ружа једна|Била једном ружа једна]]''… У ствари, то је мала и лепа балада, дирљива проста драма срца у три симетричне строфе, развијање једнога општега осећања, и сасвим објективно лирско јесте оно опевање остављене девојке, остављене за [[љубав]] и за руку друге.

* Баладе и романсе, ''Књига о љубави'', јесу најглавнији и најбољи део његова рада, и карактеристично је да већи део те књиге сачињавају баладе, које су ближе епу, и да правих романса, које су ближе лирици, готово никако и нема.

* Митровић […] поред свега свога политичкога реализма, имао је пуно романтичкога у себи (она његова фотографија из зрелих година, у бајроновском плашту и са краватом која се лепрша на ветру!) и њему се допадале романсе и баладе, које су битно романтични књижевни родови.

* Његове баладе и романсе дешавају се незнано где, незнано кад, ван времена и ван простора, у царству плавих снова и чезнућа.

* Цела модерна поезија је индивидуалистичка, и оно што нас занима код једнога песника то је његова особеност, његов дух и његова осећајност, начин како он схвата и осећа [[живот]] и [[природа|природу]], како прима и исказује утиске спољњег света. '''Без индивидуализма, без дубоке искрености и топле непосредности, поезија губи свој чар, а можда и своју вредност.'''

* Митровић је угладио и усавршио баладу као нико пре њега, и, како је нико после није радио, може се рећи: и као нико после њега. Форма у тим његовим малим спевовима врло је израђена. '''Песник је успео да да̂ концизност свакој песми, а нарочито да догађај исприча у крепким, довршеним стиховима, који иду у најбоље послове српске версификације.'''

* Оно што се уопште може дати баладама и романсама Митровић је готово све дао. Он је угладио и усавршио баладу и романсу у нашој књижевности и подигао је до висине до које пре њега није била. 

* Има неколико његових пажљиво и са љубављу рађених, глађених и вештачки углађених и врло срећно изведених балада и романса, пријатних и мелодичних, без којих се неће моћи замислити ниједна антологија поезије српске.

=== ''Једна књижевна зараза'' (1909) ===

* [[Сима Пандуровић|Г. Пандуровић]] је један од бољих и оригиналнијих млађих песника наших, и његова књига је врло карактеристична по душевни живот и књижевна схватања нашега најмлађега нараштаја. И поводом те карактеристичне књиге једног даровитог младог песника, '''поводом тог особеног књижевног случаја који има општи карактер, прилика је отворено проговорити коју реч о једној опасној књижевној болести, која код нас почиње чинити много зла.'''

* У српској књижевности, у последње време, ми смо већ навикли да сретамо наслове који као да су преписани са надгробних споменика, и корице које су у црнини посмртних листа или са трновим венцем испод кога капљу крваве сузе. Наше најмлађе песничко поколење пева песме чији наслови казују садржај: ''Један плач'', ''Рани увелак'', ''Тужне песме'', ''Тужан дан'', ''На гробљу'', ''Мрачно је и пусто'', ''Плач'', ''Погреб'', ''Сузе'', ''Нирвана'', ''De profundis'', и готово нема млађег песника који нема своје ''Finale''. '''Ми смо већ придављени књишким песимизмом наших најмлађих писаца, али треба признати да тако црнога песимизма још није било као што се налази у ''Посмртним почастима'' г. Симе Пандуровића.'''

* Г. Пандуровић је безуслован песимист, каквог ми до данас нисмо видели, песимист не са системом, но без система, упркос свакоме систему.

* Живот за нашега песника нема никакве цене. Живот је за њ „болестан и злурад”, само један глуп случај, „једна ружна мрља”, једна мрска ругоба, један мучан терет којега се човек опрашта тек у самртној раци. Једина његова жеља је лећи у гроб, „са венцем снова преко мртвих груди”, док ваздух мирише не на пролетње руже но на „дах мртва смиља”.

* Наш песник не пева више ни онај стари „светски бол”, који су романтичари, „жртве живота”, тако поетизовали, ону „стару рану од живота”, која свакога човека више или мање тишти. '''Болесни и болеснички песимизам г. Пандуровића је из декадентске „поезије трулежи”.'''

* И ето где падосмо у чисто безумље! То је крајња тачка до које се у српској књижевности дотерало у трци за оригиналношћу, за ретким и јаким сензацијама и неочекиваним ефектима! Али  ми, обични смртни, који нисмо у стању казати као песник: „наш се разум жалосно копрца”, ми, нормални људи, банални духови, неизузетне природе, који са нашим „наивним реализмом” верујемо да има три димензије и да су два пута два четири, '''ми профана публика која чита књиге и због које се најзад и књиге ако не пишу а оно у сваком случају штампају, ми остајемо запрепашћени пред том безумном визијом двоје драгих који се у дугим белим кошуљама шетају по лудничком парку'''…

* […] г. Пандуровић јако греши што у своје стихове гомила, без потребе и без мере, стране речи. У њега има: декор, комплот, сфера, зона, пејзаж, инстинкт, регион, сплин, лаички, перифраза, гест, хигијена, апстракција, парализа, епоха, хипноза, перспектива, авантура, креатура, и тако даље. '''Све то може да буде врло учено, али то није ни најмање лепо.'''

* '''Песнички језик, „језик богова”, како су говорили стари, или је чист, или није песнички.''' У сувој прози, где је главно излагање и доказивање, где се тражи разлог и истина а не естетичко осећање, страна реч, по потреби, и може проћи. Али '''у течном песничком стилу, у хармонији ритма и осећања, она долази као камен спотицања, зауставља пажњу, прекида непрекидност естетичког уживања и квари књижевни утисак.'''

* Али, има у г. Пандуровића, поред свих чудноватости, врло оригиналних, интимних и јаких осећања, сасвим особено, каткада врло сложено душевно стање, врло личан акценат, нешто што се није налазило ни код једнога од ранијих песника наших, нити код оних који данас пишу. Онда када је јасан и када не претера, у својим ''lucida intervalla'', г. Пандуровић успева да баци сонду у трагичну дубину људскога бола, казујући га јаким и срећно нађеним речима које остају урезане. Он има оно јасно, дубоко и болно продирање у ствари које имају у луцидним часовима врло уморни људи или болесници у тешкој грозници. Затим г. Пандуровић има не само лепих стихова […], но и лепих целих песама, које свакако иду у најбоље производе наше најмлађе поезије (''У пролазу јуче'', ''Са својима'', ''Потрес'', ''Резигнација'').

=== ''[[s:Лажни модернизам у српској књижевности|Лажни модернизам у српској књижевности]]'' (1911) ===
[[Датотека:Allegory of Poetry, by Jean-Francois de Troy, 1733, oil on canvas - Portland Art Museum - Portland, Oregon - DSC09068.jpg|мини|Данас се у [[Поезија|поезији]] захтева искреност и спонтаност.]]

* Као што су стари песници имали лицемерство врлине, тако [[Владислав Петковић Дис|г. Петковић]], са декадентима нашега времена, има лицемерство порока. Он је један од оних људи који су се у доба романтизма називали „фаталним људима”, и које је у новије време [[Пол Верлен]] назвао „проклетим песницима”, а [[Шарл Бодлер|Бодлер]] „љубимцима пакла”, чије душе су гробља којих се и месец плаши и по којима се само дугачки црви вуку. Као и ти „злокобници”, г. Петковић је Порок, Проклетство, [[Зло]], Фаталност, [[Пакао]], Каин, Сотона.

* Поезија г. Петковића има све карактеристичне црте које је Гијо клинички одредио код дегенерика, у целој „litérature des déséquilibrés”: „горко осећање унутрашње аномалије и промашене судбине”; разнородан израз сујете која је изнад осредње, манија за аутобиографијом, склоност да се истичу најситније црте свог дневног живота, непрестано посматрање самог себе, обртање најмањих ствари у читаве епопеје; вољење „мрачних и страшних слика”; потреба за средствима за раздраживање (оргије, полна љубав, и тако даље); „опсесија речи”, у свој духовној немоћи и у нереду идеја.

* Наши романтичари имали су за музу или белу Равијојлу вилу, која гони облаке и натпева се са [[јунак|јунацима]] у гори зеленој, или смерну Косовку девојку, која на бојном пољу пребира рањенике и рида над пропалим царством; код наших модерних, код [[Јован Дучић|Јована Дучића]], муза је „бледо, тихо девојче што снева”, муза г. Петковића је „дивна блудница”, која је сву ноћ оргијала, и ујутру, још полупијана и крмељива, пише стихове за које би се могла рећи она ружна, али тачна реч једног песника: да су „повраћања једне покварене душе”.

* Цела поезија г. Петковића није ништа друго до грубо јаукање и досадно стењање, низање у свим нотама: „ах”, „ох”, „авај”, „јао”, „куку”, — али он не воли „људе што ропћу и пиште”, и пошто се у својој књизи сит изјадао и накукао, проглашује да се њега не тичу туђи болови!

* Логику треба бацити под ноге, ваља презрети смисао [[реч]]и, спаривати речи које никакве везе немају, говорити све што на ум падне. Само, таквих „песника” било је и пре декадената и симболиста, али су им људи давали другојаче име…

* '''Поезија г. Владислава Петковића је поезија не бола душевног но болести душевне, али исто тако, ако не и више, поезија подражавалачка, књишка, ђачка.''' Од ''Утопљеног звона'' Герхарда Хауптмана, у преводу г. [[w:Риста Одавић|Ристе Одавића]], ''Млаких душа'' г. [[w:Вељко Милићевић|Вељка Милићевића]], скрпљен је наслов: ''Утопљене душе''. Са г. Петковићем се десио један занимљив случај: '''тај песник са силним претензијама на оригиналност, присталица теорије „ретко, то је добро”, који све чини само да не изгледа као други, у ствари је један обичан подражавалац.'''

* Бодлер и Верлен су истински песници. Верлен се у појединим тренуцима пењао до висина великога песника и на блатавом дну његове душе било је толико зрневља бисера. И „бедни Лелијан”, сав разривен душевно и телесно, у отимањима између затвора и болнице, певао је искрено, са искреношћу дубоком и дирљивом, сву ту своју душевну и телесну беду. Бодлер, о коме су последњих година писане читаве психопатолошке студије, по сопственим речима „култивисао је своју хистерију са уживањем и ужасом”, поредио своју душу са гробницом, а своје срце са застртим добошом, на коме се добују посмртни маршеви, и молио [[Бог]]а да му да [[снага|снагу]] и [[храброст]] да своје [[срце]] посматра „без одвратности”. И један и други били су добри [[песник|песници]] зато што су стварно осећали оно што су певали, и што су пуном искреношћу изражавали ''своју'' душу.

* '''Данас се у поезији захтева искреност и спонтаност. А то је оно чега у поезији г. Петковића никако нема.''' Његова поезија је афектација болова које он не осећа, подражавање песницима које у ствари не схвата, песничка вежбања ђака који је научио нешто стихова да пише. Има у њега и Бодлера и Верлена, из треће или четврте руке, има и наше романтике шездесетих година, има [[Милан Ракић|Милана Ракића]], [[Сима Пандуровић|Симе Пандуровића]], па чак и веселог ''Arman-a Dival-a''.

* […] г. Петковић и остали подражаваоци нису схватили и примили оно што је најбоље код [[Милан Ракић|Ракића]]: онај висок интелектуализам његове поезије, оно „силно задовољство осећати све”, што није свакоме дато, морални стоицизам којим он одговара на земаљске болове, ону кристалну јасност његовог изражавања, и најзад оно интелектуализовано, модернизовано, пречишћено и отмено национално осећање које се огледа у његовим последњим песмама.

* Овде-онде, штавише, нађе се код г. Петковића и по који добар стих. Само, то је онда када подражава. Иначе, његове, лично његове песничке способности су незнатне. '''Какав је он када не подражава, колико је мало код њега талента, како су му осећања банална и прозаична, а језик сиромашан и старински, најбоље се види из његове оригиналне песме ''[[s:Идила (Владислав Петковић Дис)|Идила]]''.'''

* Млади људи, „они који долазе”, који у својој необавештености и наивности склони су да у свему што је другаче виде ново и напредно, могу у овој књизи боље но игде видети колико моралне и духовне беде, колико лажи и глупости има у том проблематичном модернизму и у тој поабаној „новој уметности”.

* „Нове” и „модерне” књиге као што су ''Утопљене душе'' гоне нас да готово без икаква ограничења примамо Тенову одредбу: „Поезија, то је здравље”; оне нас упућују да ценимо искреност, природност, чистоту, веру, полет и духовни и душевни идеализам у поезији: оне нас мире са нашим старим и ранијим песницима, са [[Петар II Петровић Његош|Његошем]], [[Јован Јовановић Змај|Змајем]], [[Ђура Јакшић|Јакшићем]] и [[Војислав Илић|Војиславом Илићем]], и '''уче нас да код њих верно волимо праву, живу и животворну поезију, поезију њиховога живота која је у исти мах и поезија нашега живота, увек младу и увек модерну општечовечанску поезију, — Поезију једном речју.'''

=== ''[[s:Анте Старчевић|Анте Старчевић]]'' (1912) ===
* За нас [[Срби|Србе]] у опште [[Анте Старчевић|Старчевић]] је у толико занимљивији што никада нико о нама није толико зла рекао колико он. Њега више нема, али његово име и његове идеје су остале.
* Када један Србин прочита целога Старчевића не може се отети општем утиску да је пред њиме један сасвим наш човек, са свима манама и врлинама наше расе, који да је живео у Београду или Новом Саду шездесетих година потпуно би оличавао оно што се у то ултра-националистичко доба звало Србенда.
* Велика Хрватска Анта Старчевића у ствари је исто што и Велика Србија наших [[Патриотизам|патриота]]. Разлика је формална, само у имену.

=== ''„Песме” Милана Ракића'' (1912) ===
* Једна велика врлина [[Милан Ракић|Ракићевих]] песама је што су јасне: једна особина која данас и у нас постаје све ређа и ређа.
* Из француске школе, чији је он ђак, Ракић је донео љубав према јасности, уверен у лепу реч Вовнаргову да јасност краси дубоке мисли и да као што је логика основ прозе тако је јасност погодба поезије.
* Оно што пада у очи одмах у целој његовој поезији то је не само песимистичка но чисто будистичка жица, констатовање свеопште беде људске и пролазности свега на свету, уверење да је цео живот само једно једнолико вечито клаћење шеталице од обмане до разочарања, да је цео наш опстанак само поступно крхање ломних илузија наших под маљем грубе стварности, и да је смрт једини мир и једина утеха уморенима и изубијанима од живота.

=== ''Две женске књиге: [[w:Исидора Секулић|Исидора Секулић]], „Сапутници”; [[w:Милица Јанковић|Милица Јанковић]] (Л. Михајловић), „Исповести”'' (1913) ===
[[Датотека:'Young Girl Writing a Love Letter' by Pietro Antonio Rotari, Norton Simon Museum.JPG|мини|Субјективизам, лични и интимни тон у књижевности, данас је особина жена-писаца.]]
* '''Субјективизам, лични и интимни тон у књижевности, данас је особина жена-писаца.''' У данашњем нелиричном и неромантичном добу човек-писац, који је некада толико и тако радо причао о себи, добио је неку врсту књижевног стида, постаје све одмеренији и уздржљивији; док жена-писац говори готово искључиво о себи, исповеда се, проказује своје унутрашње тајне, разголићује своју душу.
* '''Један од правих услова за књижевни рад јесте дар за непосредно осећање и непосредно изражавање природе и живота.''' Треба бити душом и духом широм отворен, пријемљив као фотографска плоча, примати одмах и непосредно одговарати на спољне утиске. Велики писци имају увек ту непосредну визију ствари, они гледају свет очима и осећају га душом, без посредништва мозга. '''Људи који су се многим читањима и умовањима интелектуализовали, губе драгоцену моћ непосредног посматрања.'''
* Негде је излагање тако мутно и замршено, да се не види што се желело рећи; негде се за љубав стила промакне и штошта што нема никаквог људског смисла. Што се мене тиче, ја признајем да ''Мучење'' нисам разумео, а одвећ трансцендентални ''Круг'' ми изгледа с ону страну разума. 
* Гђица [[Исидора Секулић|Секулић]] воли да се игра речима, она је она ''Worttänzerin'' у њеном ''Растанку'', која уме да „заплеће и расплеће” речи. '''Она злоупотребљава своје способности стила, и гомила усиљене речи и претеране фигуре ради стилског ефекта.''' На пример: „А њој је сваке ноћи нешто лупало на прозор гранчица дивљег кестена која не може да спава и долазили би тада гласови из провалије времена и из царства проклетих душа, и говорили јој да је њихов растанак стража на вратима великог разочарања и мржње, да ватра и страсти нису више богови и да обуче црну сомотску хаљину нелепих паметних девојака, и увене у њој као што се суши биљка у црној вази која светлост не пропушта”.
* [[Писац]] треба да буде не у предмету но над предметом, да доминира животом и светом, да гледа озго, да разуме и друге и друго, да казује сву разноликост других и разних људских душа и приказује богату скалу свих људских осећања.

== Цитати о Јовану Скерлићу ==
* Између свих тих наших крупних људи, ја не знам ''ни једнога'' поред којега, све у свему узевши, Скерлић не би могао стати као потпуно раван. И по особинама моралним, и по особинама умним и по активности, он је био један од ретких људи новога Српства. Ја који га познајем двадесет година, који сам га гледао како се развија као ђак, човек, [[писац]], јавни радник, сведочим пред својим народом — а моје ће сведочанство потврдити огроман број људи чија реч важи бар као моја — да нисам видео, понекипут под нешто опоријом спољашношћу, чистије срце, правију душу, смелијег, неустрашивијег борца за [[правда|правду]] и [[истина|истину]] од њега. 
**  [[Богдан Поповић]], ''Јован Скерлић'' (1914).

* О оценама Скерлићевим може се дискутовати, али је једно извесно, да је он данас најјача утицајем и најмаркантнија личност у нашој књижевности. 
** Речи [[Сима Пандуровић|Симе Пандуровића]] према сећањима Богдана Поповића, ''Јован Скерлић'' (1914).

* Не, облаци смрти покрили те нису,&lt;br /&gt;У рукама твојим јоште зубље горе!&lt;br /&gt;Ми видимо јасно где се сваке зоре&lt;br /&gt;У лепоти рађаш на далеком вису.
** [[Алекса Шантић]], ''[[s:Наш апостол|Наш апостол]]'' (1914), строфа 1.

* Ма колико да је књижевно дело и значење Скерлићево, за наш нараштај он је у првом реду био и остао символ ослобођења, које је искупљено, и уједињења на ком ваља радити.
** [[Иво Андрић]], ''О Скерлићу'' (1924) [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_E74E1D9A175FE5728805716D3DEA6D36-1924-K002]

== Спољашње везе ==
{{Википедија|Јован Скерлић}}
{{Викизворник|Јован Скерлић}}

{{DEFAULTSORT:Скерлић, Јован}}
[[Категорија:Рођени 1877.]]
[[Категорија:Умрли 1914.]]
[[Категорија:Српски књижевници]]
[[Категорија:Српски књижевни критичари]]</text>
      <sha1>bi4svl6cdnyu6smnn00g6ha6xawnzs5</sha1>
    </revision>
    <revision>
      <id>67837</id>
      <parentid>67833</parentid>
      <timestamp>2026-05-19T11:55:40Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>Coaorao</username>
        <id>6170</id>
      </contributor>
      <comment>/* Цитати */</comment>
      <origin>67837</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="47545" sha1="kagdezvrmme2rzg2b8v87e1wvibruqy" xml:space="preserve">[[Датотека:Jovan Skerlic.jpg|thumb|[[Критика|Критичар]] треба да има интелектуалну несебичност, способност да се удвоји, да поред свога рођенога [[живот]]а живи и животом дела. За то је потребна не само јака осетљивост, уметничко осећање [[лепота|лепога]], но и широка, гипка [[интелигенција]], вазда отворена најразличнијим схватањима, способност [[w:Протеј|Протеја]] да се непрестано може мењати.]]
[[Датотека:Jovan Skerlić 1899.jpg|thumb|[[Писац]] треба да буде не у предмету но над предметом, да доминира [[живот]]ом и светом, да гледа озго, да разуме и друге и друго, да казује сву разноликост других и разних људских душа и приказује богату скалу свих људских осећања.]]

'''[[w:Јован Скерлић|Јован Скерлић]]''' (20. август 1877 — 15. мај 1914) био је српски књижевник и књижевни критичар.

== Цитати ==
[[Датотека:Flag of Serbia and Croatia.svg|мини|Један исти народ, једнак и по језику, једнак и по потчињености, једнак и по беди, једнак и по незнању, поделили сте у два крвничка табора! Песница им за вратом, колено туђинско им на грудима, народни живот систематски се трује, бесправност народна скоро потпуна, а они се свађају око Звонимира и Душана!]]

* ​Ах, антимонисти српски и хрватски, какав грех мичете себи на душу! '''Један исти народ, једнак и по језику, једнак и по потчињености, једнак и по беди, једнак и по незнању, поделили сте у два крвничка табора!''' Песница им за вратом, колено туђинско им на грудима, народни живот систематски се трује, бесправност народна скоро потпуна, а они се свађају око Звонимира и Душана! Упропашћен и српски и хрватски сељак оставља земљу коју му је дед крвљу а он знојем натапао, и за крухом емигрирају чак у Бразилију; у дубинама народним мрак, незнање, неписменост, а они се препиру о српској и хрватској „култури”! Спорта ради и шпекулације ради, политичари се препиру ко је коме „покрао” језик, а народ, муж загорски и паор сремски, вапије за лебом само на једном језику којим можда још неће дуго говорити!
** ''[[s:Писма из Загреба|Писма из Загреба]]'', II (1899)

* …трагични утисак није у стиховима но у ономе што је иза њих, у страхобном и језивом предмету који они причају.
** ''[[s:Песме од Војислава Ј. Илића, млађег (Ј. Скерлић)|Песме од Војислава Ј. Илића, млађег]]'' (1909)

* …ми смо жртве наше болешљиве радозналости и перверсне маније за ретким и јаким осећајима…
** ''Песме од Војислава Ј. Илића, млађег'' (1909)

* Ја сам рашчистио ситуацију и показао да писмени савремени здрави разумни и искрени људи треба да воде литературу. Али сада, ја то осећам, појављују се и други задаци.
** Према сећањима Станислава Винавера „Скерлић као врхунски судија” ''[https://digitalna.nb.rs/wb/NBS/Periodika/SD_0833799904969554DA96E0026F768924/1934/10/20?fullscreen#mode/1up Идеје 1934. Бр. 3.]''

=== ''Јован Дучић: Пјесме'' (1901) === 
* Основни тон целе поезије [[Јован Дучић|Дучићеве]] има нечега магловитог, мутног, далеког. [[Љубав]] коју он пева иста је коју је [[Алфонс де Ламартин|Ламартин]] певао, која се збива незнано где, незнано кад, негде далеко, у плавој земљи снова. Има у њима нечега флуидног, таласавог, оне карактеристичне неодређености најновије модерне поезије, нешто што подсећа на [[Пол Верлен|Верленове]] ''Романсе без речи''. Видите само које су његове омиљене [[реч]]и, оне које се сваки час понављају: мутан, мрачан, блед, сив, суморан, пуст, мртав, хладан, нем, тајанствен, дубок, глув, магла, шум, тама, осама. У [[музика|музици]] и асоцијацији ових речи налази се већи део песама Дучићевих.&lt;br &gt;

=== ''[[s:Догматичка и импресионистичка критика|Догматичка и импресионистичка критика]]'' (1902) ===
[[Датотека:Book of my Remembrance-smaller.jpg|мини|Тражи се слободан дух, без предрасуда и без предубеђења, решеност да се све критикује и све да се каже, уверење да је на овом свету само једна ствар суверена, а то је слободна мисао људска.]] 
* Као и сваки писац, критичар ставља у своја дела свој лични темпераменат, и своје схватање и осећање [[живот]]а. Праву вредност једнога дела не треба тражити у његовој саобразности мртвим и произвољним правилима пожутелих реторика; '''један писац у толико вреди у колико је у стању да види, да осети, да добро изнесе оно што је његово особено и што га одликује од других људи.'''
* Чим човек каже да је једно дело [[лепота|лепо]] или ружно, или тврди да је један писац бољи или гори од другога, по себи се разуме да он има мерила према коме то тврди. 
**  Поглавље III
* '''Да се једно дело добро оцени треба добро да се разуме, да се схвати основна идеја, да се, тако рећи, продре у суштину његову.''' Критичар треба да има интелектуалну несебичност, способност да се удвоји, да поред свога рођенога живота живи и животом дела. За то је потребна не само јака осетљивост, уметничко осећање лепога, но и широка, гипка интелигенција, вазда отворена најразличнијим схватањима, способност Протеја да се непрестано може мењати. '''Тражи се слободан дух, без предрасуда и без предубеђења, решеност да се све критикује и све да се каже, уверење да је на овом свету само једна ствар суверена, а то је слободна мисао људска.'''
** Поглавље IV

=== ''Тренуци од Данице Марковић'' (1905)===
* Треба имати храбрости па рећи сву своју мисао, не правити се ни гори ни бољи но што је, певати само оно што се истински осетило и од чега је душа затрептала.

=== ''[[Лаза Костић]]'' (''Омладина и њена књижевност'', књига V: Омладински писци) ===
* Лаза Костић је читао стране узоре не да обогати свој дух и прошири свој видик, но једино да би успешније могао изводити своје књижевне опсенарије, да би могао бацати прах у очи, изазивати дивљење код својих „коншколара” у Пешти, код редовних посетилаца више-мање књижевних кавана у Новом Саду, и код учасника омладинских скупштина. Он чита да би у згодном тренутку могао просути кишу грчких, латинских, талијанских, енглеских, па чак и санскритских цитата, запрепастити невероватним именима светске књижевности, служити се речима које је у доколици могао ишчепркати само по лексиконима.

* Његова је девиза не узбудити него зачудити, дати неслућене везе идеја, неочекиване ефекте. 

* '''Пун је неологизама, чудних речи, монструозних метафора.''' Код Шекспира он није нашао онај моћан реализам, ону интензивну поезију, ону као море дубоку психологију, дубоко познавање људског срца и гвоздену енглеску логичност. Он је из Шекспира узео јамб и несликован стих, али њему се код његовог „Вилија” нарочито допало оно што је најниже и најслабије: емфаза, каламбури, титрање речима, све песникови уступци вулгарном укусу ондашње публике енглеске.

* '''Силом свога генија он је ковао нове речи, правио нову синтаксу, стварао свој, особени српски језик.''' Обични људи и недовољно генијални песници рекли би костур, а он ће рећи коштаник. У својој песничкој врућици он ће рећи речи које ни пре ни после њега жив и паметан Србин није изговорио: изниклица, неокрунка, санци полетанци, плакајница, покајка, сунчанарка, плетисанка, узданак, битангаш, осалка, гуд, жур, стен, вир, вап, дуј, кив, подоб, тез, неверад, увојан коситрес, векотрај, ликомет, скотомир, непровар, недровир, севље, кајне, измичар, и тако даље, стотинама!

* Оно што спасава ''Максима Црнојевића'', драму песничке младости Костићеве, што јој даје релативну вредност према данашњој јадној драми српској, '''то су извесна лирска места, са полетом, са поезијом, са снажним изразом, са тирадама, са успелом реториком.'''

* […] Костићеве драме, поред свих својих фантазија, имају нечег много литерарнијега но драме, нарочито историјске, доцнијих српских драматичара. Не само да су личности сложеније и више, да је језик књижевнији, но каткада има и умешности у извођењу сцене и у задобијању јаких драмских ефеката. Најзад, '''то је прва српска драма испевана јамбом, који у српској метрици има нечега особено крепког и енергичког.'''

* Он је био и остаће само као песник, и то као жалостан пример како се зло може проћи са нешто талента а са много таштине. За његову поезију, даје се рећи оно што је Хајне говорио о једном спису романтичара Брентана: „Рекао би човек да присуствује маскованом балу речи и слика. Све то хуји у красном нереду, и махнитост која влада даје ствари извесно јединство”. Овај још живи човек, пред чијим се генијалним песмама некада падало на колена, већ данас припада књижевној историји, и '''ту ће бити забележен као први наш писац који је почео писати живим јамбом уместо тромог српског трохеја, и као један од оснивача уметничке драме српске.'''

=== ''[[Милорад Митровић (песник)|Милорад Ј. Митровић]]: Књижевна скица'' (1908) ===
* Он је написао целу једну ''Књигу о љубави'', али не као [[Франческо Петрарка|Петрарка]] своје сонете, [[Хајнрих Хајне|Хајне]] своју ''Књигу песама'', или [[Јован Јовановић Змај|Змај]] своје [[s:Аутор:Јован Јовановић Змај#Ђулићи|Ђулиће]] и [[s:Јован Јовановић Змај#Ђулићи увеоци|Ђулиће увеоке]], као књигу о својој љубави, но књигу о општој људској љубави, Љубави једном речју. 

* Једна од његових најбољих и најпознатијих песама, која се Змају толико допадала да ју је превео на немачки, и која је и компонована, јесте ''[[s:Била једном ружа једна|Била једном ружа једна]]''… У ствари, то је мала и лепа балада, дирљива проста драма срца у три симетричне строфе, развијање једнога општега осећања, и сасвим објективно лирско јесте оно опевање остављене девојке, остављене за [[љубав]] и за руку друге.

* Баладе и романсе, ''Књига о љубави'', јесу најглавнији и најбољи део његова рада, и карактеристично је да већи део те књиге сачињавају баладе, које су ближе епу, и да правих романса, које су ближе лирици, готово никако и нема.

* Митровић […] поред свега свога политичкога реализма, имао је пуно романтичкога у себи (она његова фотографија из зрелих година, у бајроновском плашту и са краватом која се лепрша на ветру!) и њему се допадале романсе и баладе, које су битно романтични књижевни родови.

* Његове баладе и романсе дешавају се незнано где, незнано кад, ван времена и ван простора, у царству плавих снова и чезнућа.

* Цела модерна поезија је индивидуалистичка, и оно што нас занима код једнога песника то је његова особеност, његов дух и његова осећајност, начин како он схвата и осећа [[живот]] и [[природа|природу]], како прима и исказује утиске спољњег света. '''Без индивидуализма, без дубоке искрености и топле непосредности, поезија губи свој чар, а можда и своју вредност.'''

* Митровић је угладио и усавршио баладу као нико пре њега, и, како је нико после није радио, може се рећи: и као нико после њега. Форма у тим његовим малим спевовима врло је израђена. '''Песник је успео да да̂ концизност свакој песми, а нарочито да догађај исприча у крепким, довршеним стиховима, који иду у најбоље послове српске версификације.'''

* Оно што се уопште може дати баладама и романсама Митровић је готово све дао. Он је угладио и усавршио баладу и романсу у нашој књижевности и подигао је до висине до које пре њега није била. 

* Има неколико његових пажљиво и са љубављу рађених, глађених и вештачки углађених и врло срећно изведених балада и романса, пријатних и мелодичних, без којих се неће моћи замислити ниједна антологија поезије српске.

=== ''Једна књижевна зараза'' (1909) ===

* [[Сима Пандуровић|Г. Пандуровић]] је један од бољих и оригиналнијих млађих песника наших, и његова књига је врло карактеристична по душевни живот и књижевна схватања нашега најмлађега нараштаја. И поводом те карактеристичне књиге једног даровитог младог песника, '''поводом тог особеног књижевног случаја који има општи карактер, прилика је отворено проговорити коју реч о једној опасној књижевној болести, која код нас почиње чинити много зла.'''

* У српској књижевности, у последње време, ми смо већ навикли да сретамо наслове који као да су преписани са надгробних споменика, и корице које су у црнини посмртних листа или са трновим венцем испод кога капљу крваве сузе. Наше најмлађе песничко поколење пева песме чији наслови казују садржај: ''Један плач'', ''Рани увелак'', ''Тужне песме'', ''Тужан дан'', ''На гробљу'', ''Мрачно је и пусто'', ''Плач'', ''Погреб'', ''Сузе'', ''Нирвана'', ''De profundis'', и готово нема млађег песника који нема своје ''Finale''. '''Ми смо већ придављени књишким песимизмом наших најмлађих писаца, али треба признати да тако црнога песимизма још није било као што се налази у ''Посмртним почастима'' г. Симе Пандуровића.'''

* Г. Пандуровић је безуслован песимист, каквог ми до данас нисмо видели, песимист не са системом, но без система, упркос свакоме систему.

* Живот за нашега песника нема никакве цене. Живот је за њ „болестан и злурад”, само један глуп случај, „једна ружна мрља”, једна мрска ругоба, један мучан терет којега се човек опрашта тек у самртној раци. Једина његова жеља је лећи у гроб, „са венцем снова преко мртвих груди”, док ваздух мирише не на пролетње руже но на „дах мртва смиља”.

* Наш песник не пева више ни онај стари „светски бол”, који су романтичари, „жртве живота”, тако поетизовали, ону „стару рану од живота”, која свакога човека више или мање тишти. '''Болесни и болеснички песимизам г. Пандуровића је из декадентске „поезије трулежи”.'''

* И ето где падосмо у чисто безумље! То је крајња тачка до које се у српској књижевности дотерало у трци за оригиналношћу, за ретким и јаким сензацијама и неочекиваним ефектима! Али  ми, обични смртни, који нисмо у стању казати као песник: „наш се разум жалосно копрца”, ми, нормални људи, банални духови, неизузетне природе, који са нашим „наивним реализмом” верујемо да има три димензије и да су два пута два четири, '''ми профана публика која чита књиге и због које се најзад и књиге ако не пишу а оно у сваком случају штампају, ми остајемо запрепашћени пред том безумном визијом двоје драгих који се у дугим белим кошуљама шетају по лудничком парку'''…

* […] г. Пандуровић јако греши што у своје стихове гомила, без потребе и без мере, стране речи. У њега има: декор, комплот, сфера, зона, пејзаж, инстинкт, регион, сплин, лаички, перифраза, гест, хигијена, апстракција, парализа, епоха, хипноза, перспектива, авантура, креатура, и тако даље. '''Све то може да буде врло учено, али то није ни најмање лепо.'''

* '''Песнички језик, „језик богова”, како су говорили стари, или је чист, или није песнички.''' У сувој прози, где је главно излагање и доказивање, где се тражи разлог и истина а не естетичко осећање, страна реч, по потреби, и може проћи. Али '''у течном песничком стилу, у хармонији ритма и осећања, она долази као камен спотицања, зауставља пажњу, прекида непрекидност естетичког уживања и квари књижевни утисак.'''

* Али, има у г. Пандуровића, поред свих чудноватости, врло оригиналних, интимних и јаких осећања, сасвим особено, каткада врло сложено душевно стање, врло личан акценат, нешто што се није налазило ни код једнога од ранијих песника наших, нити код оних који данас пишу. Онда када је јасан и када не претера, у својим ''lucida intervalla'', г. Пандуровић успева да баци сонду у трагичну дубину људскога бола, казујући га јаким и срећно нађеним речима које остају урезане. Он има оно јасно, дубоко и болно продирање у ствари које имају у луцидним часовима врло уморни људи или болесници у тешкој грозници. Затим г. Пандуровић има не само лепих стихова […], но и лепих целих песама, које свакако иду у најбоље производе наше најмлађе поезије (''У пролазу јуче'', ''Са својима'', ''Потрес'', ''Резигнација'').

=== ''[[s:Лажни модернизам у српској књижевности|Лажни модернизам у српској књижевности]]'' (1911) ===
[[Датотека:Allegory of Poetry, by Jean-Francois de Troy, 1733, oil on canvas - Portland Art Museum - Portland, Oregon - DSC09068.jpg|мини|Данас се у [[Поезија|поезији]] захтева искреност и спонтаност.]]

* Као што су стари песници имали лицемерство врлине, тако [[Владислав Петковић Дис|г. Петковић]], са декадентима нашега времена, има лицемерство порока. Он је један од оних људи који су се у доба романтизма називали „фаталним људима”, и које је у новије време [[Пол Верлен]] назвао „проклетим песницима”, а [[Шарл Бодлер|Бодлер]] „љубимцима пакла”, чије душе су гробља којих се и месец плаши и по којима се само дугачки црви вуку. Као и ти „злокобници”, г. Петковић је Порок, Проклетство, [[Зло]], Фаталност, [[Пакао]], Каин, Сотона.

* Поезија г. Петковића има све карактеристичне црте које је Гијо клинички одредио код дегенерика, у целој „litérature des déséquilibrés”: „горко осећање унутрашње аномалије и промашене судбине”; разнородан израз сујете која је изнад осредње, манија за аутобиографијом, склоност да се истичу најситније црте свог дневног живота, непрестано посматрање самог себе, обртање најмањих ствари у читаве епопеје; вољење „мрачних и страшних слика”; потреба за средствима за раздраживање (оргије, полна љубав, и тако даље); „опсесија речи”, у свој духовној немоћи и у нереду идеја.

* Наши романтичари имали су за музу или белу Равијојлу вилу, која гони облаке и натпева се са [[јунак|јунацима]] у гори зеленој, или смерну Косовку девојку, која на бојном пољу пребира рањенике и рида над пропалим царством; код наших модерних, код [[Јован Дучић|Јована Дучића]], муза је „бледо, тихо девојче што снева”, муза г. Петковића је „дивна блудница”, која је сву ноћ оргијала, и ујутру, још полупијана и крмељива, пише стихове за које би се могла рећи она ружна, али тачна реч једног песника: да су „повраћања једне покварене душе”.

* Цела поезија г. Петковића није ништа друго до грубо јаукање и досадно стењање, низање у свим нотама: „ах”, „ох”, „авај”, „јао”, „куку”, — али он не воли „људе што ропћу и пиште”, и пошто се у својој књизи сит изјадао и накукао, проглашује да се њега не тичу туђи болови!

* Логику треба бацити под ноге, ваља презрети смисао [[реч]]и, спаривати речи које никакве везе немају, говорити све што на ум падне. Само, таквих „песника” било је и пре декадената и симболиста, али су им људи давали другојаче име…

* '''Поезија г. Владислава Петковића је поезија не бола душевног но болести душевне, али исто тако, ако не и више, поезија подражавалачка, књишка, ђачка.''' Од ''Утопљеног звона'' Герхарда Хауптмана, у преводу г. [[w:Риста Одавић|Ристе Одавића]], ''Млаких душа'' г. [[w:Вељко Милићевић|Вељка Милићевића]], скрпљен је наслов: ''Утопљене душе''. Са г. Петковићем се десио један занимљив случај: '''тај песник са силним претензијама на оригиналност, присталица теорије „ретко, то је добро”, који све чини само да не изгледа као други, у ствари је један обичан подражавалац.'''

* Бодлер и Верлен су истински песници. Верлен се у појединим тренуцима пењао до висина великога песника и на блатавом дну његове душе било је толико зрневља бисера. И „бедни Лелијан”, сав разривен душевно и телесно, у отимањима између затвора и болнице, певао је искрено, са искреношћу дубоком и дирљивом, сву ту своју душевну и телесну беду. Бодлер, о коме су последњих година писане читаве психопатолошке студије, по сопственим речима „култивисао је своју хистерију са уживањем и ужасом”, поредио своју душу са гробницом, а своје срце са застртим добошом, на коме се добују посмртни маршеви, и молио [[Бог]]а да му да [[снага|снагу]] и [[храброст]] да своје [[срце]] посматра „без одвратности”. И један и други били су добри [[песник|песници]] зато што су стварно осећали оно што су певали, и што су пуном искреношћу изражавали ''своју'' душу.

* '''Данас се у поезији захтева искреност и спонтаност. А то је оно чега у поезији г. Петковића никако нема.''' Његова поезија је афектација болова које он не осећа, подражавање песницима које у ствари не схвата, песничка вежбања ђака који је научио нешто стихова да пише. Има у њега и Бодлера и Верлена, из треће или четврте руке, има и наше романтике шездесетих година, има [[Милан Ракић|Милана Ракића]], [[Сима Пандуровић|Симе Пандуровића]], па чак и веселог ''Arman-a Dival-a''.

* […] г. Петковић и остали подражаваоци нису схватили и примили оно што је најбоље код [[Милан Ракић|Ракића]]: онај висок интелектуализам његове поезије, оно „силно задовољство осећати све”, што није свакоме дато, морални стоицизам којим он одговара на земаљске болове, ону кристалну јасност његовог изражавања, и најзад оно интелектуализовано, модернизовано, пречишћено и отмено национално осећање које се огледа у његовим последњим песмама.

* Овде-онде, штавише, нађе се код г. Петковића и по који добар стих. Само, то је онда када подражава. Иначе, његове, лично његове песничке способности су незнатне. '''Какав је он када не подражава, колико је мало код њега талента, како су му осећања банална и прозаична, а језик сиромашан и старински, најбоље се види из његове оригиналне песме ''[[s:Идила (Владислав Петковић Дис)|Идила]]''.'''

* Млади људи, „они који долазе”, који у својој необавештености и наивности склони су да у свему што је другаче виде ново и напредно, могу у овој књизи боље но игде видети колико моралне и духовне беде, колико лажи и глупости има у том проблематичном модернизму и у тој поабаној „новој уметности”.

* „Нове” и „модерне” књиге као што су ''Утопљене душе'' гоне нас да готово без икаква ограничења примамо Тенову одредбу: „Поезија, то је здравље”; оне нас упућују да ценимо искреност, природност, чистоту, веру, полет и духовни и душевни идеализам у поезији: оне нас мире са нашим старим и ранијим песницима, са [[Петар II Петровић Његош|Његошем]], [[Јован Јовановић Змај|Змајем]], [[Ђура Јакшић|Јакшићем]] и [[Војислав Илић|Војиславом Илићем]], и '''уче нас да код њих верно волимо праву, живу и животворну поезију, поезију њиховога живота која је у исти мах и поезија нашега живота, увек младу и увек модерну општечовечанску поезију, — Поезију једном речју.'''

=== ''[[s:Анте Старчевић|Анте Старчевић]]'' (1912) ===
* За нас [[Срби|Србе]] у опште [[Анте Старчевић|Старчевић]] је у толико занимљивији што никада нико о нама није толико зла рекао колико он. Њега више нема, али његово име и његове идеје су остале.
* Када један Србин прочита целога Старчевића не може се отети општем утиску да је пред њиме један сасвим наш човек, са свима манама и врлинама наше расе, који да је живео у Београду или Новом Саду шездесетих година потпуно би оличавао оно што се у то ултра-националистичко доба звало Србенда.
* Велика Хрватска Анта Старчевића у ствари је исто што и Велика Србија наших [[Патриотизам|патриота]]. Разлика је формална, само у имену.

=== ''„Песме” Милана Ракића'' (1912) ===
* Једна велика врлина [[Милан Ракић|Ракићевих]] песама је што су јасне: једна особина која данас и у нас постаје све ређа и ређа.
* Из француске школе, чији је он ђак, Ракић је донео љубав према јасности, уверен у лепу реч Вовнаргову да јасност краси дубоке мисли и да као што је логика основ прозе тако је јасност погодба поезије.
* Оно што пада у очи одмах у целој његовој поезији то је не само песимистичка но чисто будистичка жица, констатовање свеопште беде људске и пролазности свега на свету, уверење да је цео живот само једно једнолико вечито клаћење шеталице од обмане до разочарања, да је цео наш опстанак само поступно крхање ломних илузија наших под маљем грубе стварности, и да је смрт једини мир и једина утеха уморенима и изубијанима од живота.

=== ''Две женске књиге: [[w:Исидора Секулић|Исидора Секулић]], „Сапутници”; [[w:Милица Јанковић|Милица Јанковић]] (Л. Михајловић), „Исповести”'' (1913) ===
[[Датотека:'Young Girl Writing a Love Letter' by Pietro Antonio Rotari, Norton Simon Museum.JPG|мини|Субјективизам, лични и интимни тон у књижевности, данас је особина жена-писаца.]]
* '''Субјективизам, лични и интимни тон у књижевности, данас је особина жена-писаца.''' У данашњем нелиричном и неромантичном добу човек-писац, који је некада толико и тако радо причао о себи, добио је неку врсту књижевног стида, постаје све одмеренији и уздржљивији; док жена-писац говори готово искључиво о себи, исповеда се, проказује своје унутрашње тајне, разголићује своју душу.
* '''Један од правих услова за књижевни рад јесте дар за непосредно осећање и непосредно изражавање природе и живота.''' Треба бити душом и духом широм отворен, пријемљив као фотографска плоча, примати одмах и непосредно одговарати на спољне утиске. Велики писци имају увек ту непосредну визију ствари, они гледају свет очима и осећају га душом, без посредништва мозга. '''Људи који су се многим читањима и умовањима интелектуализовали, губе драгоцену моћ непосредног посматрања.'''
* Негде је излагање тако мутно и замршено, да се не види што се желело рећи; негде се за љубав стила промакне и штошта што нема никаквог људског смисла. Што се мене тиче, ја признајем да ''Мучење'' нисам разумео, а одвећ трансцендентални ''Круг'' ми изгледа с ону страну разума. 
* Гђица [[Исидора Секулић|Секулић]] воли да се игра речима, она је она ''Worttänzerin'' у њеном ''Растанку'', која уме да „заплеће и расплеће” речи. '''Она злоупотребљава своје способности стила, и гомила усиљене речи и претеране фигуре ради стилског ефекта.''' На пример: „А њој је сваке ноћи нешто лупало на прозор гранчица дивљег кестена која не може да спава и долазили би тада гласови из провалије времена и из царства проклетих душа, и говорили јој да је њихов растанак стража на вратима великог разочарања и мржње, да ватра и страсти нису више богови и да обуче црну сомотску хаљину нелепих паметних девојака, и увене у њој као што се суши биљка у црној вази која светлост не пропушта”.
* [[Писац]] треба да буде не у предмету но над предметом, да доминира животом и светом, да гледа озго, да разуме и друге и друго, да казује сву разноликост других и разних људских душа и приказује богату скалу свих људских осећања.

== Цитати о Јовану Скерлићу ==
* Између свих тих наших крупних људи, ја не знам ''ни једнога'' поред којега, све у свему узевши, Скерлић не би могао стати као потпуно раван. И по особинама моралним, и по особинама умним и по активности, он је био један од ретких људи новога Српства. Ја који га познајем двадесет година, који сам га гледао како се развија као ђак, човек, [[писац]], јавни радник, сведочим пред својим народом — а моје ће сведочанство потврдити огроман број људи чија реч важи бар као моја — да нисам видео, понекипут под нешто опоријом спољашношћу, чистије срце, правију душу, смелијег, неустрашивијег борца за [[правда|правду]] и [[истина|истину]] од њега. 
**  [[Богдан Поповић]], ''Јован Скерлић'' (1914).

* О оценама Скерлићевим може се дискутовати, али је једно извесно, да је он данас најјача утицајем и најмаркантнија личност у нашој књижевности. 
** Речи [[Сима Пандуровић|Симе Пандуровића]] према сећањима Богдана Поповића, ''Јован Скерлић'' (1914).

* Не, облаци смрти покрили те нису,&lt;br /&gt;У рукама твојим јоште зубље горе!&lt;br /&gt;Ми видимо јасно где се сваке зоре&lt;br /&gt;У лепоти рађаш на далеком вису.
** [[Алекса Шантић]], ''[[s:Наш апостол|Наш апостол]]'' (1914), строфа 1.

* Ма колико да је књижевно дело и значење Скерлићево, за наш нараштај он је у првом реду био и остао символ ослобођења, које је искупљено, и уједињења на ком ваља радити.
** [[Иво Андрић]], ''О Скерлићу'' (1924) [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_E74E1D9A175FE5728805716D3DEA6D36-1924-K002]

== Спољашње везе ==
{{Википедија|Јован Скерлић}}
{{Викизворник|Јован Скерлић}}

{{DEFAULTSORT:Скерлић, Јован}}
[[Категорија:Рођени 1877.]]
[[Категорија:Умрли 1914.]]
[[Категорија:Српски књижевници]]
[[Категорија:Српски књижевни критичари]]</text>
      <sha1>kagdezvrmme2rzg2b8v87e1wvibruqy</sha1>
    </revision>
    <revision>
      <id>67838</id>
      <parentid>67837</parentid>
      <timestamp>2026-05-19T11:55:56Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>Coaorao</username>
        <id>6170</id>
      </contributor>
      <comment>/* Цитати */</comment>
      <origin>67838</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="47545" sha1="7dl9hmf5sclclpoxueaw2ag89z8vc72" xml:space="preserve">[[Датотека:Jovan Skerlic.jpg|thumb|[[Критика|Критичар]] треба да има интелектуалну несебичност, способност да се удвоји, да поред свога рођенога [[живот]]а живи и животом дела. За то је потребна не само јака осетљивост, уметничко осећање [[лепота|лепога]], но и широка, гипка [[интелигенција]], вазда отворена најразличнијим схватањима, способност [[w:Протеј|Протеја]] да се непрестано може мењати.]]
[[Датотека:Jovan Skerlić 1899.jpg|thumb|[[Писац]] треба да буде не у предмету но над предметом, да доминира [[живот]]ом и светом, да гледа озго, да разуме и друге и друго, да казује сву разноликост других и разних људских душа и приказује богату скалу свих људских осећања.]]

'''[[w:Јован Скерлић|Јован Скерлић]]''' (20. август 1877 — 15. мај 1914) био је српски књижевник и књижевни критичар.

== Цитати ==
[[Датотека:Flag of Serbia and Croatia.svg|мини|Један исти народ, једнак и по језику, једнак и по потчињености, једнак и по беди, једнак и по незнању, поделили сте у два крвничка табора! Песница им за вратом, колено туђинско им на грудима, народни живот систематски се трује, бесправност народна скоро потпуна, а они се свађају око Звонимира и Душана!]]

* ​Ах, антимонисти српски и хрватски, какав грех мичете себи на душу! '''Један исти народ, једнак и по језику, једнак и по потчињености, једнак и по беди, једнак и по незнању, поделили сте у два крвничка табора!''' Песница им за вратом, колено туђинско им на грудима, народни живот систематски се трује, бесправност народна скоро потпуна, а они се свађају око Звонимира и Душана! Упропашћен и српски и хрватски сељак оставља земљу коју му је дед крвљу а он знојем натапао, и за крухом емигрирају чак у Бразилију; у дубинама народним мрак, незнање, неписменост, а они се препиру о српској и хрватској „култури”! Спорта ради и шпекулације ради, политичари се препиру ко је коме „покрао” језик, а народ, муж загорски и паор сремски, вапије за лебом само на једном језику којим можда још неће дуго говорити!
** ''[[s:Писма из Загреба|Писма из Загреба]]'' (1899), II

* …трагични утисак није у стиховима но у ономе што је иза њих, у страхобном и језивом предмету који они причају.
** ''[[s:Песме од Војислава Ј. Илића, млађег (Ј. Скерлић)|Песме од Војислава Ј. Илића, млађег]]'' (1909)

* …ми смо жртве наше болешљиве радозналости и перверсне маније за ретким и јаким осећајима…
** ''Песме од Војислава Ј. Илића, млађег'' (1909)

* Ја сам рашчистио ситуацију и показао да писмени савремени здрави разумни и искрени људи треба да воде литературу. Али сада, ја то осећам, појављују се и други задаци.
** Према сећањима Станислава Винавера „Скерлић као врхунски судија” ''[https://digitalna.nb.rs/wb/NBS/Periodika/SD_0833799904969554DA96E0026F768924/1934/10/20?fullscreen#mode/1up Идеје 1934. Бр. 3.]''

=== ''Јован Дучић: Пјесме'' (1901) === 
* Основни тон целе поезије [[Јован Дучић|Дучићеве]] има нечега магловитог, мутног, далеког. [[Љубав]] коју он пева иста је коју је [[Алфонс де Ламартин|Ламартин]] певао, која се збива незнано где, незнано кад, негде далеко, у плавој земљи снова. Има у њима нечега флуидног, таласавог, оне карактеристичне неодређености најновије модерне поезије, нешто што подсећа на [[Пол Верлен|Верленове]] ''Романсе без речи''. Видите само које су његове омиљене [[реч]]и, оне које се сваки час понављају: мутан, мрачан, блед, сив, суморан, пуст, мртав, хладан, нем, тајанствен, дубок, глув, магла, шум, тама, осама. У [[музика|музици]] и асоцијацији ових речи налази се већи део песама Дучићевих.&lt;br &gt;

=== ''[[s:Догматичка и импресионистичка критика|Догматичка и импресионистичка критика]]'' (1902) ===
[[Датотека:Book of my Remembrance-smaller.jpg|мини|Тражи се слободан дух, без предрасуда и без предубеђења, решеност да се све критикује и све да се каже, уверење да је на овом свету само једна ствар суверена, а то је слободна мисао људска.]] 
* Као и сваки писац, критичар ставља у своја дела свој лични темпераменат, и своје схватање и осећање [[живот]]а. Праву вредност једнога дела не треба тражити у његовој саобразности мртвим и произвољним правилима пожутелих реторика; '''један писац у толико вреди у колико је у стању да види, да осети, да добро изнесе оно што је његово особено и што га одликује од других људи.'''
* Чим човек каже да је једно дело [[лепота|лепо]] или ружно, или тврди да је један писац бољи или гори од другога, по себи се разуме да он има мерила према коме то тврди. 
**  Поглавље III
* '''Да се једно дело добро оцени треба добро да се разуме, да се схвати основна идеја, да се, тако рећи, продре у суштину његову.''' Критичар треба да има интелектуалну несебичност, способност да се удвоји, да поред свога рођенога живота живи и животом дела. За то је потребна не само јака осетљивост, уметничко осећање лепога, но и широка, гипка интелигенција, вазда отворена најразличнијим схватањима, способност Протеја да се непрестано може мењати. '''Тражи се слободан дух, без предрасуда и без предубеђења, решеност да се све критикује и све да се каже, уверење да је на овом свету само једна ствар суверена, а то је слободна мисао људска.'''
** Поглавље IV

=== ''Тренуци од Данице Марковић'' (1905)===
* Треба имати храбрости па рећи сву своју мисао, не правити се ни гори ни бољи но што је, певати само оно што се истински осетило и од чега је душа затрептала.

=== ''[[Лаза Костић]]'' (''Омладина и њена књижевност'', књига V: Омладински писци) ===
* Лаза Костић је читао стране узоре не да обогати свој дух и прошири свој видик, но једино да би успешније могао изводити своје књижевне опсенарије, да би могао бацати прах у очи, изазивати дивљење код својих „коншколара” у Пешти, код редовних посетилаца више-мање књижевних кавана у Новом Саду, и код учасника омладинских скупштина. Он чита да би у згодном тренутку могао просути кишу грчких, латинских, талијанских, енглеских, па чак и санскритских цитата, запрепастити невероватним именима светске књижевности, служити се речима које је у доколици могао ишчепркати само по лексиконима.

* Његова је девиза не узбудити него зачудити, дати неслућене везе идеја, неочекиване ефекте. 

* '''Пун је неологизама, чудних речи, монструозних метафора.''' Код Шекспира он није нашао онај моћан реализам, ону интензивну поезију, ону као море дубоку психологију, дубоко познавање људског срца и гвоздену енглеску логичност. Он је из Шекспира узео јамб и несликован стих, али њему се код његовог „Вилија” нарочито допало оно што је најниже и најслабије: емфаза, каламбури, титрање речима, све песникови уступци вулгарном укусу ондашње публике енглеске.

* '''Силом свога генија он је ковао нове речи, правио нову синтаксу, стварао свој, особени српски језик.''' Обични људи и недовољно генијални песници рекли би костур, а он ће рећи коштаник. У својој песничкој врућици он ће рећи речи које ни пре ни после њега жив и паметан Србин није изговорио: изниклица, неокрунка, санци полетанци, плакајница, покајка, сунчанарка, плетисанка, узданак, битангаш, осалка, гуд, жур, стен, вир, вап, дуј, кив, подоб, тез, неверад, увојан коситрес, векотрај, ликомет, скотомир, непровар, недровир, севље, кајне, измичар, и тако даље, стотинама!

* Оно што спасава ''Максима Црнојевића'', драму песничке младости Костићеве, што јој даје релативну вредност према данашњој јадној драми српској, '''то су извесна лирска места, са полетом, са поезијом, са снажним изразом, са тирадама, са успелом реториком.'''

* […] Костићеве драме, поред свих својих фантазија, имају нечег много литерарнијега но драме, нарочито историјске, доцнијих српских драматичара. Не само да су личности сложеније и више, да је језик књижевнији, но каткада има и умешности у извођењу сцене и у задобијању јаких драмских ефеката. Најзад, '''то је прва српска драма испевана јамбом, који у српској метрици има нечега особено крепког и енергичког.'''

* Он је био и остаће само као песник, и то као жалостан пример како се зло може проћи са нешто талента а са много таштине. За његову поезију, даје се рећи оно што је Хајне говорио о једном спису романтичара Брентана: „Рекао би човек да присуствује маскованом балу речи и слика. Све то хуји у красном нереду, и махнитост која влада даје ствари извесно јединство”. Овај још живи човек, пред чијим се генијалним песмама некада падало на колена, већ данас припада књижевној историји, и '''ту ће бити забележен као први наш писац који је почео писати живим јамбом уместо тромог српског трохеја, и као један од оснивача уметничке драме српске.'''

=== ''[[Милорад Митровић (песник)|Милорад Ј. Митровић]]: Књижевна скица'' (1908) ===
* Он је написао целу једну ''Књигу о љубави'', али не као [[Франческо Петрарка|Петрарка]] своје сонете, [[Хајнрих Хајне|Хајне]] своју ''Књигу песама'', или [[Јован Јовановић Змај|Змај]] своје [[s:Аутор:Јован Јовановић Змај#Ђулићи|Ђулиће]] и [[s:Јован Јовановић Змај#Ђулићи увеоци|Ђулиће увеоке]], као књигу о својој љубави, но књигу о општој људској љубави, Љубави једном речју. 

* Једна од његових најбољих и најпознатијих песама, која се Змају толико допадала да ју је превео на немачки, и која је и компонована, јесте ''[[s:Била једном ружа једна|Била једном ружа једна]]''… У ствари, то је мала и лепа балада, дирљива проста драма срца у три симетричне строфе, развијање једнога општега осећања, и сасвим објективно лирско јесте оно опевање остављене девојке, остављене за [[љубав]] и за руку друге.

* Баладе и романсе, ''Књига о љубави'', јесу најглавнији и најбољи део његова рада, и карактеристично је да већи део те књиге сачињавају баладе, које су ближе епу, и да правих романса, које су ближе лирици, готово никако и нема.

* Митровић […] поред свега свога политичкога реализма, имао је пуно романтичкога у себи (она његова фотографија из зрелих година, у бајроновском плашту и са краватом која се лепрша на ветру!) и њему се допадале романсе и баладе, које су битно романтични књижевни родови.

* Његове баладе и романсе дешавају се незнано где, незнано кад, ван времена и ван простора, у царству плавих снова и чезнућа.

* Цела модерна поезија је индивидуалистичка, и оно што нас занима код једнога песника то је његова особеност, његов дух и његова осећајност, начин како он схвата и осећа [[живот]] и [[природа|природу]], како прима и исказује утиске спољњег света. '''Без индивидуализма, без дубоке искрености и топле непосредности, поезија губи свој чар, а можда и своју вредност.'''

* Митровић је угладио и усавршио баладу као нико пре њега, и, како је нико после није радио, може се рећи: и као нико после њега. Форма у тим његовим малим спевовима врло је израђена. '''Песник је успео да да̂ концизност свакој песми, а нарочито да догађај исприча у крепким, довршеним стиховима, који иду у најбоље послове српске версификације.'''

* Оно што се уопште може дати баладама и романсама Митровић је готово све дао. Он је угладио и усавршио баладу и романсу у нашој књижевности и подигао је до висине до које пре њега није била. 

* Има неколико његових пажљиво и са љубављу рађених, глађених и вештачки углађених и врло срећно изведених балада и романса, пријатних и мелодичних, без којих се неће моћи замислити ниједна антологија поезије српске.

=== ''Једна књижевна зараза'' (1909) ===

* [[Сима Пандуровић|Г. Пандуровић]] је један од бољих и оригиналнијих млађих песника наших, и његова књига је врло карактеристична по душевни живот и књижевна схватања нашега најмлађега нараштаја. И поводом те карактеристичне књиге једног даровитог младог песника, '''поводом тог особеног књижевног случаја који има општи карактер, прилика је отворено проговорити коју реч о једној опасној књижевној болести, која код нас почиње чинити много зла.'''

* У српској књижевности, у последње време, ми смо већ навикли да сретамо наслове који као да су преписани са надгробних споменика, и корице које су у црнини посмртних листа или са трновим венцем испод кога капљу крваве сузе. Наше најмлађе песничко поколење пева песме чији наслови казују садржај: ''Један плач'', ''Рани увелак'', ''Тужне песме'', ''Тужан дан'', ''На гробљу'', ''Мрачно је и пусто'', ''Плач'', ''Погреб'', ''Сузе'', ''Нирвана'', ''De profundis'', и готово нема млађег песника који нема своје ''Finale''. '''Ми смо већ придављени књишким песимизмом наших најмлађих писаца, али треба признати да тако црнога песимизма још није било као што се налази у ''Посмртним почастима'' г. Симе Пандуровића.'''

* Г. Пандуровић је безуслован песимист, каквог ми до данас нисмо видели, песимист не са системом, но без система, упркос свакоме систему.

* Живот за нашега песника нема никакве цене. Живот је за њ „болестан и злурад”, само један глуп случај, „једна ружна мрља”, једна мрска ругоба, један мучан терет којега се човек опрашта тек у самртној раци. Једина његова жеља је лећи у гроб, „са венцем снова преко мртвих груди”, док ваздух мирише не на пролетње руже но на „дах мртва смиља”.

* Наш песник не пева више ни онај стари „светски бол”, који су романтичари, „жртве живота”, тако поетизовали, ону „стару рану од живота”, која свакога човека више или мање тишти. '''Болесни и болеснички песимизам г. Пандуровића је из декадентске „поезије трулежи”.'''

* И ето где падосмо у чисто безумље! То је крајња тачка до које се у српској књижевности дотерало у трци за оригиналношћу, за ретким и јаким сензацијама и неочекиваним ефектима! Али  ми, обични смртни, који нисмо у стању казати као песник: „наш се разум жалосно копрца”, ми, нормални људи, банални духови, неизузетне природе, који са нашим „наивним реализмом” верујемо да има три димензије и да су два пута два четири, '''ми профана публика која чита књиге и због које се најзад и књиге ако не пишу а оно у сваком случају штампају, ми остајемо запрепашћени пред том безумном визијом двоје драгих који се у дугим белим кошуљама шетају по лудничком парку'''…

* […] г. Пандуровић јако греши што у своје стихове гомила, без потребе и без мере, стране речи. У њега има: декор, комплот, сфера, зона, пејзаж, инстинкт, регион, сплин, лаички, перифраза, гест, хигијена, апстракција, парализа, епоха, хипноза, перспектива, авантура, креатура, и тако даље. '''Све то може да буде врло учено, али то није ни најмање лепо.'''

* '''Песнички језик, „језик богова”, како су говорили стари, или је чист, или није песнички.''' У сувој прози, где је главно излагање и доказивање, где се тражи разлог и истина а не естетичко осећање, страна реч, по потреби, и може проћи. Али '''у течном песничком стилу, у хармонији ритма и осећања, она долази као камен спотицања, зауставља пажњу, прекида непрекидност естетичког уживања и квари књижевни утисак.'''

* Али, има у г. Пандуровића, поред свих чудноватости, врло оригиналних, интимних и јаких осећања, сасвим особено, каткада врло сложено душевно стање, врло личан акценат, нешто што се није налазило ни код једнога од ранијих песника наших, нити код оних који данас пишу. Онда када је јасан и када не претера, у својим ''lucida intervalla'', г. Пандуровић успева да баци сонду у трагичну дубину људскога бола, казујући га јаким и срећно нађеним речима које остају урезане. Он има оно јасно, дубоко и болно продирање у ствари које имају у луцидним часовима врло уморни људи или болесници у тешкој грозници. Затим г. Пандуровић има не само лепих стихова […], но и лепих целих песама, које свакако иду у најбоље производе наше најмлађе поезије (''У пролазу јуче'', ''Са својима'', ''Потрес'', ''Резигнација'').

=== ''[[s:Лажни модернизам у српској књижевности|Лажни модернизам у српској књижевности]]'' (1911) ===
[[Датотека:Allegory of Poetry, by Jean-Francois de Troy, 1733, oil on canvas - Portland Art Museum - Portland, Oregon - DSC09068.jpg|мини|Данас се у [[Поезија|поезији]] захтева искреност и спонтаност.]]

* Као што су стари песници имали лицемерство врлине, тако [[Владислав Петковић Дис|г. Петковић]], са декадентима нашега времена, има лицемерство порока. Он је један од оних људи који су се у доба романтизма називали „фаталним људима”, и које је у новије време [[Пол Верлен]] назвао „проклетим песницима”, а [[Шарл Бодлер|Бодлер]] „љубимцима пакла”, чије душе су гробља којих се и месец плаши и по којима се само дугачки црви вуку. Као и ти „злокобници”, г. Петковић је Порок, Проклетство, [[Зло]], Фаталност, [[Пакао]], Каин, Сотона.

* Поезија г. Петковића има све карактеристичне црте које је Гијо клинички одредио код дегенерика, у целој „litérature des déséquilibrés”: „горко осећање унутрашње аномалије и промашене судбине”; разнородан израз сујете која је изнад осредње, манија за аутобиографијом, склоност да се истичу најситније црте свог дневног живота, непрестано посматрање самог себе, обртање најмањих ствари у читаве епопеје; вољење „мрачних и страшних слика”; потреба за средствима за раздраживање (оргије, полна љубав, и тако даље); „опсесија речи”, у свој духовној немоћи и у нереду идеја.

* Наши романтичари имали су за музу или белу Равијојлу вилу, која гони облаке и натпева се са [[јунак|јунацима]] у гори зеленој, или смерну Косовку девојку, која на бојном пољу пребира рањенике и рида над пропалим царством; код наших модерних, код [[Јован Дучић|Јована Дучића]], муза је „бледо, тихо девојче што снева”, муза г. Петковића је „дивна блудница”, која је сву ноћ оргијала, и ујутру, још полупијана и крмељива, пише стихове за које би се могла рећи она ружна, али тачна реч једног песника: да су „повраћања једне покварене душе”.

* Цела поезија г. Петковића није ништа друго до грубо јаукање и досадно стењање, низање у свим нотама: „ах”, „ох”, „авај”, „јао”, „куку”, — али он не воли „људе што ропћу и пиште”, и пошто се у својој књизи сит изјадао и накукао, проглашује да се њега не тичу туђи болови!

* Логику треба бацити под ноге, ваља презрети смисао [[реч]]и, спаривати речи које никакве везе немају, говорити све што на ум падне. Само, таквих „песника” било је и пре декадената и симболиста, али су им људи давали другојаче име…

* '''Поезија г. Владислава Петковића је поезија не бола душевног но болести душевне, али исто тако, ако не и више, поезија подражавалачка, књишка, ђачка.''' Од ''Утопљеног звона'' Герхарда Хауптмана, у преводу г. [[w:Риста Одавић|Ристе Одавића]], ''Млаких душа'' г. [[w:Вељко Милићевић|Вељка Милићевића]], скрпљен је наслов: ''Утопљене душе''. Са г. Петковићем се десио један занимљив случај: '''тај песник са силним претензијама на оригиналност, присталица теорије „ретко, то је добро”, који све чини само да не изгледа као други, у ствари је један обичан подражавалац.'''

* Бодлер и Верлен су истински песници. Верлен се у појединим тренуцима пењао до висина великога песника и на блатавом дну његове душе било је толико зрневља бисера. И „бедни Лелијан”, сав разривен душевно и телесно, у отимањима између затвора и болнице, певао је искрено, са искреношћу дубоком и дирљивом, сву ту своју душевну и телесну беду. Бодлер, о коме су последњих година писане читаве психопатолошке студије, по сопственим речима „култивисао је своју хистерију са уживањем и ужасом”, поредио своју душу са гробницом, а своје срце са застртим добошом, на коме се добују посмртни маршеви, и молио [[Бог]]а да му да [[снага|снагу]] и [[храброст]] да своје [[срце]] посматра „без одвратности”. И један и други били су добри [[песник|песници]] зато што су стварно осећали оно што су певали, и што су пуном искреношћу изражавали ''своју'' душу.

* '''Данас се у поезији захтева искреност и спонтаност. А то је оно чега у поезији г. Петковића никако нема.''' Његова поезија је афектација болова које он не осећа, подражавање песницима које у ствари не схвата, песничка вежбања ђака који је научио нешто стихова да пише. Има у њега и Бодлера и Верлена, из треће или четврте руке, има и наше романтике шездесетих година, има [[Милан Ракић|Милана Ракића]], [[Сима Пандуровић|Симе Пандуровића]], па чак и веселог ''Arman-a Dival-a''.

* […] г. Петковић и остали подражаваоци нису схватили и примили оно што је најбоље код [[Милан Ракић|Ракића]]: онај висок интелектуализам његове поезије, оно „силно задовољство осећати све”, што није свакоме дато, морални стоицизам којим он одговара на земаљске болове, ону кристалну јасност његовог изражавања, и најзад оно интелектуализовано, модернизовано, пречишћено и отмено национално осећање које се огледа у његовим последњим песмама.

* Овде-онде, штавише, нађе се код г. Петковића и по који добар стих. Само, то је онда када подражава. Иначе, његове, лично његове песничке способности су незнатне. '''Какав је он када не подражава, колико је мало код њега талента, како су му осећања банална и прозаична, а језик сиромашан и старински, најбоље се види из његове оригиналне песме ''[[s:Идила (Владислав Петковић Дис)|Идила]]''.'''

* Млади људи, „они који долазе”, који у својој необавештености и наивности склони су да у свему што је другаче виде ново и напредно, могу у овој књизи боље но игде видети колико моралне и духовне беде, колико лажи и глупости има у том проблематичном модернизму и у тој поабаној „новој уметности”.

* „Нове” и „модерне” књиге као што су ''Утопљене душе'' гоне нас да готово без икаква ограничења примамо Тенову одредбу: „Поезија, то је здравље”; оне нас упућују да ценимо искреност, природност, чистоту, веру, полет и духовни и душевни идеализам у поезији: оне нас мире са нашим старим и ранијим песницима, са [[Петар II Петровић Његош|Његошем]], [[Јован Јовановић Змај|Змајем]], [[Ђура Јакшић|Јакшићем]] и [[Војислав Илић|Војиславом Илићем]], и '''уче нас да код њих верно волимо праву, живу и животворну поезију, поезију њиховога живота која је у исти мах и поезија нашега живота, увек младу и увек модерну општечовечанску поезију, — Поезију једном речју.'''

=== ''[[s:Анте Старчевић|Анте Старчевић]]'' (1912) ===
* За нас [[Срби|Србе]] у опште [[Анте Старчевић|Старчевић]] је у толико занимљивији што никада нико о нама није толико зла рекао колико он. Њега више нема, али његово име и његове идеје су остале.
* Када један Србин прочита целога Старчевића не може се отети општем утиску да је пред њиме један сасвим наш човек, са свима манама и врлинама наше расе, који да је живео у Београду или Новом Саду шездесетих година потпуно би оличавао оно што се у то ултра-националистичко доба звало Србенда.
* Велика Хрватска Анта Старчевића у ствари је исто што и Велика Србија наших [[Патриотизам|патриота]]. Разлика је формална, само у имену.

=== ''„Песме” Милана Ракића'' (1912) ===
* Једна велика врлина [[Милан Ракић|Ракићевих]] песама је што су јасне: једна особина која данас и у нас постаје све ређа и ређа.
* Из француске школе, чији је он ђак, Ракић је донео љубав према јасности, уверен у лепу реч Вовнаргову да јасност краси дубоке мисли и да као што је логика основ прозе тако је јасност погодба поезије.
* Оно што пада у очи одмах у целој његовој поезији то је не само песимистичка но чисто будистичка жица, констатовање свеопште беде људске и пролазности свега на свету, уверење да је цео живот само једно једнолико вечито клаћење шеталице од обмане до разочарања, да је цео наш опстанак само поступно крхање ломних илузија наших под маљем грубе стварности, и да је смрт једини мир и једина утеха уморенима и изубијанима од живота.

=== ''Две женске књиге: [[w:Исидора Секулић|Исидора Секулић]], „Сапутници”; [[w:Милица Јанковић|Милица Јанковић]] (Л. Михајловић), „Исповести”'' (1913) ===
[[Датотека:'Young Girl Writing a Love Letter' by Pietro Antonio Rotari, Norton Simon Museum.JPG|мини|Субјективизам, лични и интимни тон у књижевности, данас је особина жена-писаца.]]
* '''Субјективизам, лични и интимни тон у књижевности, данас је особина жена-писаца.''' У данашњем нелиричном и неромантичном добу човек-писац, који је некада толико и тако радо причао о себи, добио је неку врсту књижевног стида, постаје све одмеренији и уздржљивији; док жена-писац говори готово искључиво о себи, исповеда се, проказује своје унутрашње тајне, разголићује своју душу.
* '''Један од правих услова за књижевни рад јесте дар за непосредно осећање и непосредно изражавање природе и живота.''' Треба бити душом и духом широм отворен, пријемљив као фотографска плоча, примати одмах и непосредно одговарати на спољне утиске. Велики писци имају увек ту непосредну визију ствари, они гледају свет очима и осећају га душом, без посредништва мозга. '''Људи који су се многим читањима и умовањима интелектуализовали, губе драгоцену моћ непосредног посматрања.'''
* Негде је излагање тако мутно и замршено, да се не види што се желело рећи; негде се за љубав стила промакне и штошта што нема никаквог људског смисла. Што се мене тиче, ја признајем да ''Мучење'' нисам разумео, а одвећ трансцендентални ''Круг'' ми изгледа с ону страну разума. 
* Гђица [[Исидора Секулић|Секулић]] воли да се игра речима, она је она ''Worttänzerin'' у њеном ''Растанку'', која уме да „заплеће и расплеће” речи. '''Она злоупотребљава своје способности стила, и гомила усиљене речи и претеране фигуре ради стилског ефекта.''' На пример: „А њој је сваке ноћи нешто лупало на прозор гранчица дивљег кестена која не може да спава и долазили би тада гласови из провалије времена и из царства проклетих душа, и говорили јој да је њихов растанак стража на вратима великог разочарања и мржње, да ватра и страсти нису више богови и да обуче црну сомотску хаљину нелепих паметних девојака, и увене у њој као што се суши биљка у црној вази која светлост не пропушта”.
* [[Писац]] треба да буде не у предмету но над предметом, да доминира животом и светом, да гледа озго, да разуме и друге и друго, да казује сву разноликост других и разних људских душа и приказује богату скалу свих људских осећања.

== Цитати о Јовану Скерлићу ==
* Између свих тих наших крупних људи, ја не знам ''ни једнога'' поред којега, све у свему узевши, Скерлић не би могао стати као потпуно раван. И по особинама моралним, и по особинама умним и по активности, он је био један од ретких људи новога Српства. Ја који га познајем двадесет година, који сам га гледао како се развија као ђак, човек, [[писац]], јавни радник, сведочим пред својим народом — а моје ће сведочанство потврдити огроман број људи чија реч важи бар као моја — да нисам видео, понекипут под нешто опоријом спољашношћу, чистије срце, правију душу, смелијег, неустрашивијег борца за [[правда|правду]] и [[истина|истину]] од њега. 
**  [[Богдан Поповић]], ''Јован Скерлић'' (1914).

* О оценама Скерлићевим може се дискутовати, али је једно извесно, да је он данас најјача утицајем и најмаркантнија личност у нашој књижевности. 
** Речи [[Сима Пандуровић|Симе Пандуровића]] према сећањима Богдана Поповића, ''Јован Скерлић'' (1914).

* Не, облаци смрти покрили те нису,&lt;br /&gt;У рукама твојим јоште зубље горе!&lt;br /&gt;Ми видимо јасно где се сваке зоре&lt;br /&gt;У лепоти рађаш на далеком вису.
** [[Алекса Шантић]], ''[[s:Наш апостол|Наш апостол]]'' (1914), строфа 1.

* Ма колико да је књижевно дело и значење Скерлићево, за наш нараштај он је у првом реду био и остао символ ослобођења, које је искупљено, и уједињења на ком ваља радити.
** [[Иво Андрић]], ''О Скерлићу'' (1924) [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_E74E1D9A175FE5728805716D3DEA6D36-1924-K002]

== Спољашње везе ==
{{Википедија|Јован Скерлић}}
{{Викизворник|Јован Скерлић}}

{{DEFAULTSORT:Скерлић, Јован}}
[[Категорија:Рођени 1877.]]
[[Категорија:Умрли 1914.]]
[[Категорија:Српски књижевници]]
[[Категорија:Српски књижевни критичари]]</text>
      <sha1>7dl9hmf5sclclpoxueaw2ag89z8vc72</sha1>
    </revision>
  </page>
  <page>
    <title>Хрвати</title>
    <ns>0</ns>
    <id>18990</id>
    <revision>
      <id>67836</id>
      <parentid>62695</parentid>
      <timestamp>2026-05-19T11:54:40Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>Coaorao</username>
        <id>6170</id>
      </contributor>
      <comment>/* Цитати */</comment>
      <origin>67836</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="7119" sha1="8minttc41sg3knq3m3eqnj4sennuti7" xml:space="preserve">[[Датотека:Map of the Croatian Diaspora in the World (2022).png|thumb]]

'''[[w:Хрвати|Хрвати]]''' су јужнословенски [[народ]], који претежно живи у [[Хрватска|Хрватској]], где чине око 90% становништва.

== Цитати ==
{{cquote|​Ах, антимонисти [[Срби|српски]] и хрватски, какав грех мичете себи на душу! Један исти народ, једнак и по језику, једнак и по потчињености, једнак и по беди, једнак и по незнању, поделили сте у два крвничка табора! Песница им за вратом, колено туђинско им на грудима, народни живот систематски се трује, бесправност народна скоро потпуна, а они се свађају око Звонимира и Душана! Упропашћен и српски и хрватски сељак оставља земљу коју му је дед крвљу а он знојем натапао, и за крухом емигрирају чак у Бразилију; у дубинама народним мрак, незнање, неписменост, а они се препиру о српској и хрватској „култури”! Спорта ради и шпекулације ради, политичари се препиру ко је коме „покрао” језик, а народ, муж загорски и паор сремски, вапије за лебом само на једном језику којим можда још неће дуго говорити! ([[Јован Скерлић]])}}&lt;br /&gt;

{{cquote|Паметан [[Срби|Србин]] никада не може озбиљно рећи: „Српсто ми је доста“, Срби, Хрвати, [[Чеси]], [[Словенци]], [[Пољаци]], [[Бугари]] - јаки су само ако им се народност развија и утврђује у славјанству. Ако изађу из тог скупа, туђин ће их лако погубити. Ми смо разне гране једног стабла, струне истих гусала, делови смо једног тела. Кад је само један његов део рањен, цело тело пати. ([[Људевит Вуличевић]])}}&lt;br /&gt;

{{cquote|Хрвати су најхрабрији народ на свету, не зато што се никога не боје, већ зато што се ничега не стиде. ([[Јован Дучић]])}}&lt;br /&gt;

{{cquote|У [[Други светски рат|Другом светском рату]], видите, Хрвати су два пута победили и ми немамо разлога да се никоме извињавамо. Оно што траже од Хрвата - ’ајде идите у [[Јасеновац]], клекните овде... Ми немамо ни пред ким’ шта клечати! Ми смо два пута победили, а сви други само по једном. Ми смо победили 10. 4. кад су нам Силе осовине признале Хрватску и победили смо после рата када смо се нашли с победницима, за победничким столом. ([[Стјепан Месић]])}}&lt;br /&gt;

{{cquote|Ако хрватском народу дамо право да напусти [[Југославија|Југославију]], онда Хрвати не могу ни другима ускратити право да сами бирају. ([[Слободан Милошевић]])}}&lt;br /&gt;

{{cquote|Хрвати нису имали литературе осим српске литературе. ([[Милан Парошки]])}}&lt;br /&gt;

{{cquote|Хрвати су измет људског рода. ([[Адолф Хитлер]])}}&lt;br /&gt;

{{cquote|Политичке повјеснице с овим простором свједоче како Хрватска војска никада није имала освајачке циљеве, као што ни хрватска политика није имала намјере присвајања туђих простора. Одувијек је хрватски бранитељ и бојовник, стога био чувар свога, а не нападач, провалник или разаратељ. Одувијек су Хрвати бранили свој дом и домовину на начелима која се темеље на праву и правди, а они су се развили из хрватске државотворне традиције и понајбоље одређују бит хрватских националних обрамбених задатака. И управо, захваљујући таквој оријентацији хрватску државотворну кронику налазимо у законодавству, у цивилизацијским нормама и у правним стандардима свјетске разине. ([[Гојко Шушак]])}}&lt;br /&gt;

{{cquote|Хрвати, о којима је [[Вук Караџић|Вук]] онако добро рекао да имају државу (какву то је њихова ствар) и да им треба још само народ, сасвим су право судили када су прионули да створе себи језик: није ли језик најбитнија одлика народа? Тако је постао од српског једног диалекта хрватски језик; онако исто као што је, постао и један ''земаљски'' (по аналогији, са ''нашки''?), по Г. Јагићу, босански језик. Ако је Хрватима тај језик добар, и они се њим споразумевају, ми против тога немамо ништа. Ми смо им дали основу, облике, и законе; речи, ако им нису добре оне које смо им ми дали, могу, слободно, и сами правити; могу их, по нама, ако хоће, узимати и из Волапика. То је њихов, ''хрватски'' језик, и они га могу удешавати како хоће. Нас се тиче наш, српски језик; њега морамо чувати од свега што би могло штетно утицати на чистоту његову, па и од Хрваштина. ([[Љубомир Недић]])}}

{{Википедија|Хрвати}}

{{DEFAULTSORT:Хрвати}}
[[Категорија:Народи]]
[[Категорија:Хрвати]]</text>
      <sha1>8minttc41sg3knq3m3eqnj4sennuti7</sha1>
    </revision>
  </page>
</mediawiki>