Викизворник srwikisource https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%93%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%B0_%D1%81%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B0 MediaWiki 1.47.0-wmf.2 first-letter Медиј Посебно Разговор Корисник Разговор с корисником Викизворник Разговор о Викизворнику Датотека Разговор о датотеци Медијавики Разговор о Медијавикију Шаблон Разговор о шаблону Помоћ Разговор о помоћи Категорија Разговор о категорији Аутор Разговор о аутору Додатак Разговор о додатку Page Page talk Index Index talk TimedText TimedText talk Модул Разговор о модулу Event Event talk 0 54333 143603 121520 2026-05-19T06:11:42Z Coaorao 19106 Coaorao преместио је страницу [[??? (Павле Поповић)]] на [[??? (Павле Поповић Чупић)]]: Правилан назив 121520 wikitext text/x-wiki {{квалитет|100%}} {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Искре поезије | одељак= '''???''' | аутор= Павле Поповић Чупић | преводилац= | година= 1892 | белешке= }} <poem> Кад нико не би смио Самог себе хвалити Ни другога кудити, Онда би свијет цио — Слободно рећи смијем — Био потпуно ''нијем''. </poem> == Извор == 1892. Босанска вила, лист за забаву, поуку и књижевност. Година седма, број 20-21, стр. 308. {{ЈВ-аутор|Павле Поповић Чупић|1902}} [[Категорија:Павле Поповић Чупић]] 847brgkzdhx6z3qbtmbkikdey33wgxk 100 54340 143605 121527 2026-05-19T06:12:52Z Coaorao 19106 /* Дела */ 143605 wikitext text/x-wiki {{Аутор | име = Павле | презиме = Поповић Чупић | иницијал_презимена = П | годинарођења = 1859 | годинасмрти = 1902 | опис = '''Павле Поповић Чупић''' (Загарач, 1859 — Београд, 1902), потписиван и као '''Црногорац''', био је књижевник и професор у Црној Гори, носилац Даниловог ордена четвртог степена. | слика = | опис_слике = | википедија = | остава = | остава_кат = }} == Дела == * '''Искре поезије''' :: [[Зла ал' практична препорука]] :: [[??? (Павле Поповић Чупић)|???]] :: [[Паметан и будала]] :: [[Гријех]] :: [[Биједа на попа И...]] :: [[Богаство као божи дар]] :: [[Једна пословица]] * [[Драгој у албум]] * [[Свијет (Павле Поповић)|Свијет]] * [[Пред краљем]] [[Категорија:Павле Поповић Чупић]] [[Категорија:Српски књижевници]] [[Категорија:Црногорски књижевници]] phbulsqfpgrgt6bfcmfwl5gqmbdc7xi 0 60959 143606 143599 2026-05-19T07:04:53Z Coaorao 19106 143606 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Скерлић]] | [[Писма из Загреба]] (1899) | | [[Писма из Загреба|Садржај]] | '''-{I}-''' | [[Писма из Загреба/II|-{II}-]] }} ​{{Центар|ВЕЧЕРЊА СВЕТЛОСТ}} {{gap}}Велика дворана Форстерова хотела била је дупке пуна. За столовима је седело до пет стотина лица, која су дошла да одаду почаст заслужноме Старцу. Седе власи његових вршњака који су слушали звона на буну Четрдесет Осме, и црне, бујне косе младога нараштаја; бела, фина лица женска и широка плећа људска, декорисани фракови и живописно босанско народно одело, високи фесови и ниске личке капице, све се то стопило у једну дивну и хармоничну целину. Био је престао звекет ножева и виљушака, келнери су мање журно прелетали кроз дугачке редове столова, и већ су почеле утврђене здравице. На много љубазних и топлих речи устао је и Змај да одговори. Стари песник је много остарио, бразде су испрекрштале његово лице, глас му је тако тих, да су једва најближи могли чути. Захваљивао се свима, простим, топлим, скромним речима. А скромност је увек била једна од његових најлепших особина, и то у толико пре што су људи његова поколења толико волели позирати. Сетите се г. Лазе Костића! Из благодарности на лепим речима и лепим жељама, он је целу ову свечаност назвао ''вечерњом светлошћу'' свога живота!<br /> {{gap}}Вечерња светлост! Срећан израз! Да, то је одиста била светла захвалност целога једнога народа сину своме који му је пуних педесет година тако предано, тако честито и тако корисно служио! То је вече одиста било светло, осветљено жарком, рујном светлошћу једног лепог, топлог, летњег дана! ​<center>*</center> ​У суботу, 11 јуна, доста мртве улице загребачке почеле су оживљавати. Многобројна изасланства са свију страна долазила су. У вече је био састанак гостију, а универзитетска омладина (из Загреба, Беча, Пеште, Петрограда, Граца, Инсбрука и Београда) састала се у гостионици ''код Гундулића''.<br /> {{gap}}Осванула је недеља, дан саме свечаности. За време службе у цркви омладина је држала састанак у српској основној школи. Било је речи о приликама у којима живи и наша омладина, о циљевима њеним и начинима како да се отргне из тога општег мртвила и нерада. После тога, нас неколико били смо се нешто мало задржали пред школом, и када смо дошли до зграде ''Хрватскога сокола'', где је требала да буде свечаност, издалека чусмо нејасну вику, а затим јасно: „Apcug Vlasi! Pereant! Pereant!” Затим, једна гомила од 50–60 ђака, бежи ка Универзитету, и један жандарм, који голом сабљом удара где кога стигне. Пред самом зградом, г. Сандић, професор из Новога Сада, сав искаљан јајима, причао је свој доживљај и препирку са једним католичким попом који је дражио демонстранте; г. Бимбић из Београда, (велики поштовалац поезије у опште, а Змаја на посе, који је не као изасланик него као одушевљен човек дошао на прославу), био је такође испрљан и исправљао је улубљени цилиндер. Једна госпођа исто тако брисала је своју црну свилену хаљину.<br /> {{gap}}Лепа и велика зграда ''Хрватскога сокола'' била је препуна. Свечаност је отворио председник приређивачког одбора за прославу др Богдан Медаковић. Затим је изабрана депутација која је имала у име збора да позове и доведе Змаја на саму прославу. У депутацију су ушли: Сандић, професор из Новога Сада, загребачки прота Амбросије Павловић, Шантић из Мостара, Бешевић из Загреба и ја. Одмах после тога почео је читати свој говор Андра Гавриловић, који нисам никако чуо. Кад смо стигли у Змајев стан, затекли смо га узбуђена, и пажљиво је саслушао кратак говор Павловића. ​Када смо се са Змајем вратили на свечаност, Гавриловић је био свршио говор. При Змајеву уласку цела дворана скочи на ноге и неколико минута зграда се у правом смислу речи тресла од силнога клицања. Медаковић поздрави слављеника, и тада отпочеше честитања појединих корпорација. Др Ажбот, на приличном српском, поздравио је у име Мађарске академије Змаја, нагласивши његове заслуге на превођењу мађарских песника. Гершић је говорио у име наше Академије, Пера Ђорђевић у име Књижевне задруге, Антоније Хаџић у име Матице српске и Кишфалудијева друштва, Таушановић у име нашег Новинарског удружења, С. Поповић у име Текелијанума у Будимпешти, наша маленкост прочитала је адресу Београдске великошколске омладине и казала неколико речи уз то, Душан Поповић из Загреба прочитао је адресу српске универзитетске омладине из Загреба, Беча, Пеште, Граца, Париза, Петрограда, Инсбрука, Шантић је предао леп сребрн венац од мостарског друштва „Гусле“. Затим су се низале многобројне корпорације, представници општина (нарочито босанских), читаоница, певачких друштава, говорила је поред осталих и једна госпођа и једно дете. Сви нису могли лично честитати, и свечаност се морала недовршена закључити, јер је било већ један и по по подне. ​Банкет је почео у два часа, а трајао је до шест увече. Сви изасланици и приличан број загребачких Срба, на пет стотина лица оба пола, било је на окупу. Од изасланика било је из Војводине врло мало, из Србије прилично, али скоро највише из Босне и Херцеговине, међу којима и неколико мухамеданаца. Говорили су Медаковић, Димовић, Јован Живковић, Гершић, Љуба Живковић и госпођа Савка др Јована Суботића. ​Увече је био концерат са игранком у Хрватском соколу. Поред Загребачког српског певачког друштва учествовали су још: Жарко Савић, Митровичко и Карловачко певачко друштво. Домобранска музика, која је имала да свира, била је отказана, и тек кад се телеграфисало мађарском војном министру, наређено је да мора свирати. Војска је била око целе зграде, али демонстрација се извршила на други начин. Демонстранти су у групацијама ишли по вароши. Разбијали су прозоре на колима и бацали јаја унутра, хватали појединце и банци, Основној школи, српској гостионици, на стану Медаковића и још неколицине познатијих Срба. ​Сутрадан, како је време било рђаво, није се ишло на Плитвичка језера. ​И тако је вечерња светлост песникова, ова лепа културна слава целога српскога народа, помућена црним облацима, кишом и градом убилачкога и одвратног обостранога шовинизма. О овим срамним и жалосним догађајима писаћу у идућем чланку и онако како је било, отворено и искрено. У овом случају рећи истину не само да је дужност него је и потреба. == Извор == ''Звезда'', 20. јун 1899. Бр. 62. Стр. 494—496. {{ЈВ-аутор|Јован Скерлић|1914}} si0c5mxr0pehuf7tlfx0c7o8pbs8v2j 0 60960 143607 143600 2026-05-19T07:20:35Z Coaorao 19106 /* */ 143607 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Скерлић]] | [[Писма из Загреба]] (1899) | | [[Писма из Загреба/I|-{I}-]] | '''-{II}-''' | }} ​{{Центар|ПЛОДОВИ ШОВИНИЗМА}} <poem> ​Не онако, него яко! Домовина – нијел’ Нашка? А Илирска – нијел’ Србска? – Ей да яко, свееднако, Езикъ явля сардца’ глась! ​ ''Антун Михановић'': „Гласъ оли чуть?” („Уранія” за год. 1837.) </poem> ​Тако је пре шездесет и две године, у једном старом градском алманаху певао песник хрватске химне Лијепа наша домовино! Половина века је прошла а ми, и Срби и Хрвати, не само да нисмо у томе погледу иједан корак учинили напред, него смо, на жалост и на срамоту, још и назадовали. Време нас ничему новоме није научило, и оно добро што се знало, заборавило се. Фаталност народа и људи који се котрљају у пропаст! ​Један од наших одличних публициста рекао је једном приликом да је такозвано српско-хрватско питање највећи политички парадокс који је икада постојао. И то колико је лепо, толико је тачно казано. Јер, то племенско прогоњење и бесциљно супарништво није национална, етничка борба, то је нешто налик на средњовековне међусобице талијанских републичица, француских вазалија и малих немачких кнежевина. У њима, уколико су стране биле слабије, уколико је било мање разлога и смисла за крвљења, утолико су те борбе биле луђе и огорченије. Данас су и материјални услови живота и најбочнији здрав разум утрли сваку успомену на крваву и братоубилачку прошлост, и о тим борбама причају само пожутеле хронике. Али, на жалост, тако нешто ми гледамо својим очима! ​Данас се народи не групишу по религији; историја и филологија, археологија и палеографија данас не решавају о националним споровима; прву реч данас воде реалне потребе, реални услови живота једнога народа. Мање јединице националне, у великој борби која се води, саме за се не могу опстати и напредовати, и оне, место борбе за опстанак, стварају удружења за опстанак. Из покрајинске анархије кристалисале су се велике државне агломерације: Саксонац и Баварац, Малорус и Великорус, Француз са севера и Провансалац, Ломбарђанин и Калабрезац данас су локална имена. И тако је морало бити; у томе је било питање бити или не бити! ​Те тако просте и појамне истине ми мали, буцаклијски народићи никако не можемо да схватимо. Из исте материје од које би се на Западу направио један здрав и снажан народ, код нас се створило три или четири слаба народића, претенциозна, нетрпељива, искључива, слепа према рођеним интересима. Борба коју воде међу собом, то је апсурд који се једва може појмити, комедија исто толико жалосна колико и смешна. Последња сцена која се одиграла у Загребу, приликом прославе Змајеве, у томе погледу је врло карактеристична. ​У овој ствари, коју сам рођеним очима гледао, и о којој сам имао прилике да се разговорим „на лицу места“ и са Хрватима, мислим да могу рећи ако не целу истину, а оно мишљење које садржи један део истине. ​Као што је познато, српска бирократија – ја хотимично не кажем Срби, српски народ – у Хрватској је стуб владе бана Хедерварија, и врши скоро ону исту улогу коју и хрватска бирократија у Босни и Херцеговини. Одмах ће се рећи да је њих невоља отерала у владин табор. Србима је било много горе када је власт била у рукама чистих Хрвата; „бан пучанин“, песник Мажуранић, сурово је гонио Србе, и поред духовне дао и телесну слику једнога аге Ченгијића. Но то је изговор да се остане у топлим чиновничким гнездима, да се утишка рођена савест, али да није тако, сведок је незадовољство народно, избори за српски сабор у Карловцима, на којима су потпуно пропале те скутоноше владине, и незадовољство је у круговима истински родољубиве младе интелигенције, саме омладине. Хрвати страдају од садашњег стања у Хрватској исто онолико колико и маса тамошњег српског народа, и они бацају кривицу на Србе. Грешка је њихова у томе што су сами они допринели таквоме стању ствари, и што прекор може да падне само на српску бирократију и српску буржоазију у Загребу. ​Када ствари тако стоје, можда није било најтактичније држати прославу у Загребу, или је требало изводити је бар са више такта и обзира. Претпоставите случај да ми у Србији имамо румунски национални покрет, да наши Румуни приређују румунску националну свечаност у Београду и да на њу дођу Румуни из Румуније и Ердеља! Ми срећом нисмо шовинисти, али нам одиста не би било пријатно! Рећи ће се: али Срби и Хрвати су један народ, у Хрватској је једна трећина становништва чисто српска. Срби су ону земљу крвљу својом затапали и на својим је леђима подизали, они нису у туђини него у својој кући. Тако би требало да буде, жалосно је што се другаче мисли, али овде није реч о ономе што би требало да буде него о ономе што сада јесте. И када је све тако, онда је била дужност људи који су спремали прославу да буду што тактичнији. ​Уверавао ме је један млад Хрват да је било могућности да и Хрвати узму учешћа у овој свечаности, штавише, да се обе завађене стране још и зближе, Хрвати воле Змаја. Усред оних скандала ниједан хрватски лист није рекао ниједне ружне речи о Змају. Виенац је донео једну песму и један чланак о њему, друштва и појединци су писмено и усмено честитали, на чему се Змај на прослави захвалио. У томе је једна врло лепа страна његове поезије, што је био добар Србин без трунке шовинизма – а то и јесте право родољубље. Он је чувао своје, али није туђе отимао. У ражареној борби са Мађарима он је лепо умео да одвоји званичну, бирократску Мађарску од народа мађарског, кога она исто тако дави као и српски народ, и Змај има само симпатичних речи за Мађаре; у најгорим тренуцима, када је кретенска реч Нема Срба! била девиза болесних апостола Старчевићевих, он је проповедао слогу између оба дела нашега народа. Име Змајево у српско-хрватском питању значи један програм, програм слоге и заједничкога рада. Од прославе Змајеве, са нешто добре воље са обе стране, могла се направити једна величанствена манифестација братства. Место тога, шта је шовинизам учинио! ​Половину греха сносе приређивачи, и то утолико више што су врло добро знали каквих лудака има међу Хрватима. Приређивачи су чинили низ грешака које нама овде, који смо на те ствари у стању трезвено да гледамо, могу изгледати ситне, али које тамо, у оној електричној атмосфери, значе читаве догађаје. Када су позивана хрватска друштва, хотимично се избегавала реч: хрватски. Хрватском ђачком друштву „Звонимир“ послата је позивница са оваквом чудовишном адресом: „Славјанском општеству Звонимир“! Прослава је била у згради „Хрватског сокола“, а објављено је да ће бити у згради „Сокола“! На неколико дана пре прославе писао је Српски глас ово: „Док ви причате о хрватском територију, који је и мртво слово и мртва ствар, ми ћемо Срби, живи и весели, скакати по њему и на њему ћемо славити најсрпскије славе.“¹ Шта је то? То је нова варијација песме „Нема Срба“, шовинизам, ординаран шовинизам! ​Код једнога дела Хрвата те махнитости су традиција, оне су духовни завештај њиховога пророка Антуна. За све време док смо били у Загребу, ми смо за њихове листове били ћирилаши, грчко-источњаци, „Срби“, Власи и тако даље! Они су том приликом протестовали како у Загребу смеју излазити српски листови! Као хистеричне жене њих је све раздраживало: зашто је ћирилица на некојим зградама, како смеју ићи кроз варош колица са натписом „Српска штампарија“! Сама демонстрација је била једна саблазан. Образовани људи су се дотле срозали да нападају слабе жене и да се пиљарички бацају јајима. Ако су мислили на кога да пљуну, пљунули су сами себи на лице. То је толико одвратно да већ не личи ни на шта! ​<center>*</center> ​У средњем веку лекари су били једном великом препирком подељени у два непријатељска табора. Једни су тврдили да је антимон дар небесни, лек од свију могућих болести, други су додавали да је то најстрашнији отров који је икада постојао. Свађало се и на катедри и на калдрми; на универзитетским диспутима долазило је до туче и до разбијених глава – све због тога да ли је антимон лековит! Лекар Еузеб Ренодо писао је књигу Оправдан антимон, у којој је одмах у почетку изјавио да неће вређати своје противнике, „мада се, вели, с правом могу назвати највећим злочинцима и највећим убицама“. ​Ах, антимонисти српски и хрватски, какав грех мичете себи на душу! Један исти народ, једнак и по језику, једнак и по потчињености, једнак и по беди, једнак и по незнању, поделили сте у два крвничка табора! Песница им за вратом, колено туђинско на грудима, народни живот систематски се трује, бесправност народна скоро потпуна, а они се свађају око Звонимира и Душана! Упропашћен и српски и хрватски сељак оставља земљу коју му је дед крвљу а он знојем натапао, и за крухом емигрира чак у Бразилију; у дубинама народним мрак, незнање, неписменост, а они се препиру о српској и хрватској „култури“! Спорта ради и шпекулације ради, политичари се препиру ко је коме „покрао“ језик, а народ, муж загорски и паор сремски, вапије за хлебом само на једном језику којим можда неће још дуго говорити! ​Ма како јеретични изгледали ови редови, ја сам их написао са најдубљим уверењем да овакво стање ствари води нашој заједничкој пропасти. У Хрватској маса народа почиње са здравим својим инстинктом осећати апсурдност такве борбе, у млађем нараштају, и хрватском и српском, постоји уверење да има само једно родољубље: заједнички рад на слободи и благостању овога измученога и растрзанога народа. == Извор == ''Звезда'', 24. јун 1899. Бр. 62. Стр. 501—502. {{ЈВ-аутор|Јован Скерлић|1914}} 5ci0cvm5ghyx0e4tjmgbesmvhajq4qp 143608 143607 2026-05-19T09:00:22Z Coaorao 19106 /* */ 143608 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Скерлић]] | [[Писма из Загреба]] (1899) | | [[Писма из Загреба/I|-{I}-]] | '''-{II}-''' | }} ​{{Центар|ПЛОДОВИ ШОВИНИЗМА}} <poem> ​Не онако, него яко! Домовина – нијел’ Нашка? А Илирска – нијел’ Србска? – Ей да яко, свееднако, Езикъ явля сардца’ глась! ​ ''Антун Михановић'': „Гласъ оли чуть?” („Уранія” за год. 1837.) </poem> {{gap}}Тако је пре шездесет и две године, у једном старом градском алманаху певао песник хрватске химне Лијепа наша домовино! Половина века је прошла а ми, и Срби и Хрвати, не само да нисмо у томе погледу иједан корак учинили напред, него смо, на жалост и на срамоту, још и назадовали. Време нас ничему новоме није научило, и оно добро што се знало, заборавило се. Фаталност народа и људи који се котрљају у пропаст! ​Један од наших одличних публициста рекао је једном приликом да је такозвано српско-хрватско питање највећи политички парадокс који је икада постојао. И то колико је лепо, толико је тачно казано. Јер, то племенско прогоњење и бесциљно супарништво није национална, етничка борба, то је нешто налик на средњовековне међусобице талијанских републичица, француских вазалија и малих немачких кнежевина. У њима, уколико су стране биле слабије, уколико је било мање разлога и смисла за крвљења, утолико су те борбе биле луђе и огорченије. Данас су и материјални услови живота и најбочнији здрав разум утрли сваку успомену на крваву и братоубилачку прошлост, и о тим борбама причају само пожутеле хронике. Али, на жалост, тако нешто ми гледамо својим очима! ​Данас се народи не групишу по религији; историја и филологија, археологија и палеографија данас не решавају о националним споровима; прву реч данас воде реалне потребе, реални услови живота једнога народа. Мање јединице националне, у великој борби која се води, саме за се не могу опстати и напредовати, и оне, место борбе за опстанак, стварају удружења за опстанак. Из покрајинске анархије кристалисале су се велике државне агломерације: Саксонац и Баварац, Малорус и Великорус, Француз са севера и Провансалац, Ломбарђанин и Калабрезац данас су локална имена. И тако је морало бити; у томе је било питање бити или не бити! ​Те тако просте и појамне истине ми мали, буцаклијски народићи никако не можемо да схватимо. Из исте материје од које би се на Западу направио један здрав и снажан народ, код нас се створило три или четири слаба народића, претенциозна, нетрпељива, искључива, слепа према рођеним интересима. Борба коју воде међу собом, то је апсурд који се једва може појмити, комедија исто толико жалосна колико и смешна. Последња сцена која се одиграла у Загребу, приликом прославе Змајеве, у томе погледу је врло карактеристична. ​У овој ствари, коју сам рођеним очима гледао, и о којој сам имао прилике да се разговорим „на лицу места“ и са Хрватима, мислим да могу рећи ако не целу истину, а оно мишљење које садржи један део истине. ​Као што је познато, српска бирократија – ја хотимично не кажем Срби, српски народ – у Хрватској је стуб владе бана Хедерварија, и врши скоро ону исту улогу коју и хрватска бирократија у Босни и Херцеговини. Одмах ће се рећи да је њих невоља отерала у владин табор. Србима је било много горе када је власт била у рукама чистих Хрвата; „бан пучанин“, песник Мажуранић, сурово је гонио Србе, и поред духовне дао и телесну слику једнога аге Ченгијића. Но то је изговор да се остане у топлим чиновничким гнездима, да се утишка рођена савест, али да није тако, сведок је незадовољство народно, избори за српски сабор у Карловцима, на којима су потпуно пропале те скутоноше владине, и незадовољство је у круговима истински родољубиве младе интелигенције, саме омладине. Хрвати страдају од садашњег стања у Хрватској исто онолико колико и маса тамошњег српског народа, и они бацају кривицу на Србе. Грешка је њихова у томе што су сами они допринели таквоме стању ствари, и што прекор може да падне само на српску бирократију и српску буржоазију у Загребу. ​Када ствари тако стоје, можда није било најтактичније држати прославу у Загребу, или је требало изводити је бар са више такта и обзира. Претпоставите случај да ми у Србији имамо румунски национални покрет, да наши Румуни приређују румунску националну свечаност у Београду и да на њу дођу Румуни из Румуније и Ердеља! Ми срећом нисмо шовинисти, али нам одиста не би било пријатно! Рећи ће се: али Срби и Хрвати су један народ, у Хрватској је једна трећина становништва чисто српска. Срби су ону земљу крвљу својом затапали и на својим је леђима подизали, они нису у туђини него у својој кући. Тако би требало да буде, жалосно је што се другаче мисли, али овде није реч о ономе што би требало да буде него о ономе што сада јесте. И када је све тако, онда је била дужност људи који су спремали прославу да буду што тактичнији. ​Уверавао ме је један млад Хрват да је било могућности да и Хрвати узму учешћа у овој свечаности, штавише, да се обе завађене стране још и зближе, Хрвати воле Змаја. Усред оних скандала ниједан хрватски лист није рекао ниједне ружне речи о Змају. Виенац је донео једну песму и један чланак о њему, друштва и појединци су писмено и усмено честитали, на чему се Змај на прослави захвалио. У томе је једна врло лепа страна његове поезије, што је био добар Србин без трунке шовинизма – а то и јесте право родољубље. Он је чувао своје, али није туђе отимао. У ражареној борби са Мађарима он је лепо умео да одвоји званичну, бирократску Мађарску од народа мађарског, кога она исто тако дави као и српски народ, и Змај има само симпатичних речи за Мађаре; у најгорим тренуцима, када је кретенска реч Нема Срба! била девиза болесних апостола Старчевићевих, он је проповедао слогу између оба дела нашега народа. Име Змајево у српско-хрватском питању значи један програм, програм слоге и заједничкога рада. Од прославе Змајеве, са нешто добре воље са обе стране, могла се направити једна величанствена манифестација братства. Место тога, шта је шовинизам учинио! ​Половину греха сносе приређивачи, и то утолико више што су врло добро знали каквих лудака има међу Хрватима. Приређивачи су чинили низ грешака које нама овде, који смо на те ствари у стању трезвено да гледамо, могу изгледати ситне, али које тамо, у оној електричној атмосфери, значе читаве догађаје. Када су позивана хрватска друштва, хотимично се избегавала реч: хрватски. Хрватском ђачком друштву „Звонимир“ послата је позивница са оваквом чудовишном адресом: „Славјанском општеству Звонимир“! Прослава је била у згради „Хрватског сокола“, а објављено је да ће бити у згради „Сокола“! На неколико дана пре прославе писао је Српски глас ово: „Док ви причате о хрватском територију, који је и мртво слово и мртва ствар, ми ћемо Срби, живи и весели, скакати по њему и на њему ћемо славити најсрпскије славе.“¹ Шта је то? То је нова варијација песме „Нема Срба“, шовинизам, ординаран шовинизам! ​Код једнога дела Хрвата те махнитости су традиција, оне су духовни завештај њиховога пророка Антуна. За све време док смо били у Загребу, ми смо за њихове листове били ћирилаши, грчко-источњаци, „Срби“, Власи и тако даље! Они су том приликом протестовали како у Загребу смеју излазити српски листови! Као хистеричне жене њих је све раздраживало: зашто је ћирилица на некојим зградама, како смеју ићи кроз варош колица са натписом „Српска штампарија“! Сама демонстрација је била једна саблазан. Образовани људи су се дотле срозали да нападају слабе жене и да се пиљарички бацају јајима. Ако су мислили на кога да пљуну, пљунули су сами себи на лице. То је толико одвратно да већ не личи ни на шта! ​<center>*</center> ​У средњем веку лекари су били једном великом препирком подељени у два непријатељска табора. Једни су тврдили да је антимон дар небесни, лек од свију могућих болести, други су додавали да је то најстрашнији отров који је икада постојао. Свађало се и на катедри и на калдрми; на универзитетским диспутима долазило је до туче и до разбијених глава – све због тога да ли је антимон лековит! Лекар Еузеб Ренодо писао је књигу Оправдан антимон, у којој је одмах у почетку изјавио да неће вређати своје противнике, „мада се, вели, с правом могу назвати највећим злочинцима и највећим убицама“. ​Ах, антимонисти српски и хрватски, какав грех мичете себи на душу! Један исти народ, једнак и по језику, једнак и по потчињености, једнак и по беди, једнак и по незнању, поделили сте у два крвничка табора! Песница им за вратом, колено туђинско на грудима, народни живот систематски се трује, бесправност народна скоро потпуна, а они се свађају око Звонимира и Душана! Упропашћен и српски и хрватски сељак оставља земљу коју му је дед крвљу а он знојем натапао, и за крухом емигрира чак у Бразилију; у дубинама народним мрак, незнање, неписменост, а они се препиру о српској и хрватској „култури“! Спорта ради и шпекулације ради, политичари се препиру ко је коме „покрао“ језик, а народ, муж загорски и паор сремски, вапије за хлебом само на једном језику којим можда неће још дуго говорити! ​Ма како јеретични изгледали ови редови, ја сам их написао са најдубљим уверењем да овакво стање ствари води нашој заједничкој пропасти. У Хрватској маса народа почиње са здравим својим инстинктом осећати апсурдност такве борбе, у млађем нараштају, и хрватском и српском, постоји уверење да има само једно родољубље: заједнички рад на слободи и благостању овога измученога и растрзанога народа. == Извор == ''Звезда'', 24. јун 1899. Бр. 62. Стр. 501—502. {{ЈВ-аутор|Јован Скерлић|1914}} d6jfphn5u5p1adofoyeix33gmrzqvbr