Викизворник srwikisource https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%93%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%B0_%D1%81%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B0 MediaWiki 1.47.0-wmf.3 first-letter Медиј Посебно Разговор Корисник Разговор с корисником Викизворник Разговор о Викизворнику Датотека Разговор о датотеци Медијавики Разговор о Медијавикију Шаблон Разговор о шаблону Помоћ Разговор о помоћи Категорија Разговор о категорији Аутор Разговор о аутору Додатак Разговор о додатку Page Page talk Index Index talk TimedText TimedText talk Модул Разговор о модулу Event Event talk 0 8384 143652 143290 2026-05-21T16:25:24Z Coaorao 19106 143652 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | [[Благо Цара Радована]] (1932) | '''О срећи''' | [[Благо Цара Радована/О срећи/8.|-{8.}-]] | '''9.''' | [[Благо Цара Радована/О срећи/10.|-{10.}-]] }} {{gap}}Стојици су истицали две своје познате максиме: мудрац је срећан и све припада мудром, — истичући тип мудраца као пример свима људима. Али сва стојичка мудрост и сва срећа јесте у идеји о дужности. Највеће добро јесте част; част нам нико не може отети, а све друго није наше. Стојик сматра да кад изгубимо имање и породицу, ми смо их само варали Богу; а једино наше имање, то је врлина, част за коју треба живети и умрети. Стојицизам је морал без Бога, и не признаје бесмртност душе, нити верује да ишта друго треба чекати од Бога. Бог стоикâ је Провиђење, душа света, Јупитер који је Бог-Све, који није персоналан ни моралан, него фаталност хладна и немилосрдна. Стојици су били човекољубиви; и Епиктет говори о љубави према непријатељу, као да је одиста хришћанин. Али ово је стварно једна религија господе, сујетне на свој понос и идеал, који су били далеки и неприступачни гомили, и нико није ишао да ту доктрину шири и неуким намеће. Чак и Епиктет, који је био роб, пише о малим људима: „Ко је икад мислио да се забавља с магаретом, и да с њим пасе траву.” Стојицизам је био философија само за философе и обраћала се само памет, противно од хришћанства, које се обраћало нечем вишем: срцу, и зато је победило. Стојицизам је хладан и прек, сводећи целу мудрост на чување достојанства. Стојици су проповедали самоубиство као средсво да се изиђе из живота неокаљан. Плутарх каже да је љубав за живот срамна болест. Он са презирањем говори о последњем македонском краљу Персеју који, побеђен од Римљана, није хтео да изврши самоубиство. Цео стојицизам тврди једино да је срећа човекова само у части човековој, али ништа више.<br /> {{gap}}Сократ говори у „Критону”: Прво, не чини неправду ни у којем смислу; друго, не чини неправду ни оном који ти је неправду учинио; и, најзад, треће, никад не враћај зло за зло. Има огромне разлике између ових потпуно хришћанских идеја и себичног частољубља стојичког. Уосталом, стојици су говорили о частољубљу и о дужности као о једном добру, али не као о човековој обавези. Сколастика Томе Аквинског дели врлине и пороке, али и она не зна за дужност. Први је Кант направио теорију о дужности, као идеју о притиску разума на вољу. То је његов славни категорички императив. Кант је морал ставио изнад религије; он је од дужности направио нешто силније од свега: вољу која заповеда и која изискује да јој се све покорава као закону природе. Та дужност, то је Бог; а тај морал, то је религија. Из морала излази Бог, пошто сам морал тражи да Бог постоји. Ово је Кантов доказ и да Бог одиста постоји. За Канта је дужност — Бог средиште људског живота; али Бог постоји и у природи као творац највишег добра, а то је као творац хармоније врлине и среће. Тако је, према овом философу, морал и теодисеја једно исто. — Извесно, антички мудраци који су толико говорили о добру и о врлини, никад не би лако разумели овакву нашу идеју о дужности. Они нису Бога доказивали, јер нису били теолози; али немачка философија осамнаестог века, која је стварно била толико теолошка направила је на овај начин религију непотребном, ставивши морал изнад догме. {{gap}},,Епикурова идеја о срећи, то је идеја да је људска срећа само у уживању. Задовољити треба све жеље велике и мале, истовремено; јер, како епикурејци говораху, ако једна жеља није задовољена, то је довољно да душа тугује. Међутим, они су говорили и да постоји једна јерархија уживања, пошто има уживања која треба избећи како бисмо избегли несрећу, а има болова које треба примити да бисмо тако дошли до једне више среће. Физичка задовољства постају уживањима само ако дају истовремено и духовну срећу, јер су свагда душевна уживања виша. Највећа уживања јесу врлина и частољубље. Важна врлина за Епикура, то је избегавање властољубља, пошто је највећа срећа у животу мир без узбурканости, такозвана атараксија. Епикур проповеда умереност, јер ко има комадић јечменог хлеба и воде, раван је Јупитеру. – Па ипак, сама реч уживање, избачена као принцип живота, направила је неспоразум у питању Епикурове науке. Тај сјајни Атињанин је мислио само на уживања духовна и душевна, а после се под епикурејством подразумевало само вулгарно уживање у физичким сластима. Епикурејци, то је значило свет паразита који проповедају доктрину сладострасника. Међутим, ово је скроз погрешно. Сам Епикур је изгледао не само најобичнији човек у Атини, него и најсиромашнији човек у његовом селу Гаргети, близу Атине. Зна се да је живео хранећи се само хлебом и сиром. Зачудо, епикурејство одиста није избацило никаквог великог човека, нити икакав велики покрет или пример. Истина, Касије је био епикурејац, чак и велики песник Лукреције. Али је ипак стоицизам била једина доктрина која је задахнула највеће лепоте римског карактера и римске мудрости. Ни данас обични духови не разликују два разна појма које су стари Грци имали у теорији о уживању; једно је Аристипова хедонија, блаженство ниске врсте, а сасвим је друго Епикурова атараксија, идеја о узвишеној мирноћи духа и савести. Углавном, античко грчко доба је стављало за идеал свету тип мудраца, као што је за Римљанина био модел херој-грађанин. Тај мудрац је имао све главне врлине човекове, нарочито мудрости и скромност, а то је био Сократ. Доцније је хришћанство поставило човеку за идеал самог Христа, а то значи мученика, или љубав према ближњем. Као Сократ, тако и Христос, има све врлине човекове, али с том разликом што Христос није, као Сократ, затворен у себе, и добар ради себе, ни активан само ради усавршавања своје сопствене личности, него Христос живи и ствара ради другог, само у љубави за остале људе. Оваква хришћанска љубав човека за човека, презирање егоизма, чак и у његовој најсавршенијој форми, (као што је грчки мудрац, који је стварно пасиван), и ово бегање од сваког ограничења на личној срећи, створило је идеју о свеобимној љубави човечанској, у којој затим сваки човек плива као у сјајном и топлом мору. Хришћанство је тако прокламовало да човек није вук другом човеку, како су говорили неки мудраци, а о чему је и филозоф Хобс дао читаву теорију, него да је, напротив, човек човеку пријатељ, и да изнад свију људи стоји Бог који је пријатељ целог људског рода. Направивши Христа представником свих врлина, хришћанска религија га је на тај начин поставила главним условом саме вере. Ово није био случај ни са Мојсијем, ни са Мухамедом, јер ни један од њих не заузима у свом учењу овакво место. Они су пророци и доносиоци верског учења, али нису инкарнације тог учења. Довољно је било паганском грчком човеку ићи за његовим Сократом, а Римљанину за Сципионом па да буду мудраци и хероји у кругу других људи; али ко иде за Христовим идеалом, тај је узвишен и пред лицем његовог Бога. Христос, то је љубав за ближњег колико и за себе самог, љубав за непријатеља, претпостављање царства небеског сваком царству земаљском; а то значи ставити врлину изнад сваког уживања. Истина, Христос је ишао да дадне један нови морал, а не нову религију. Тек његови ученици оснажују тај морал направивши га религијом. Христос је зато морао остати средиште и оличени принцип новог учења. [[Категорија:Благо цара Радована]] bimz2v30u7b9nln30ovjg49hm1ci9az 0 10030 143653 137715 2026-05-21T18:01:23Z ~2026-30660-98 19903 143653 wikitext text/x-wiki '''Kad ja pođoh na Bembašu''', <br/> na Bembašu na vodu.<br/> Ja povedoh belo janje, <br/> bjelo janje sa sobom. Sve djevojke Bembašanke <br/> na kapiji stajahu,<br/> Samo moja mila draga<br/> na demirli pendžeru. (Instrumenska pauza) Ja joj rekoh Dobro veče, dobro veče djevojce.<br/> Ona meni <br/> Dođ` doveče, dođ` doveče dilberče Ja ne odoh isto veče <br/> već ja odoh sutradan,<br/> ali moja mila draga za drugog se udala. {{vikipedija|Кад ја пођох на Бембашу|Kad ja pođoh na Bembašu}} {{DEFAULTSORT:Кад ја пођох на Бембашу}} [[Категорија:Севдалинке]] [[Категорија:Српске староградске песме]] n7lx4wct05p6cavhjf8y38wjk26uofa 143656 143653 2026-05-22T05:44:57Z ~2026-30559-43 19905 143656 wikitext text/x-wiki '''Kad ja pođoh na Bembašu''', <br/> na Bembašu na vodu.<br/> Ja povedoh bjelo janje, <br/> bjelo janje sa sobom. Sve djevojke Bembašanke <br/> na kapiji stajahu,<br/> Samo moja mila draga<br/> na demirli pendžeru. (Instrumenska pauza) Ja joj rekoh Dobro veče, dobro veče djevojce.<br/> Ona meni <br/> Dođ` doveče, dođ` doveče dilberče Ja ne odoh isto veče <br/> već ja odoh sutradan,<br/> ali moja mila draga za drugog se udala. {{vikipedija|Кад ја пођох на Бембашу|Kad ja pođoh na Bembašu}} {{DEFAULTSORT:Кад ја пођох на Бембашу}} [[Категорија:Севдалинке]] [[Категорија:Српске староградске песме]] sulm7t58xu6kmgqwkrii1nnmvmd3mxl 0 60885 143661 143457 2026-05-22T09:44:55Z Coaorao 19106 /* */ 143661 wikitext text/x-wiki #Преусмери [[Песме сунца/Сенке по води/Јабланови]] [[Категорија:Српска поезија]] pw3653lp7vpubha1ojv68698ivktby8 0 60962 143650 143613 2026-05-21T12:59:11Z Coaorao 19106 /* */ 143650 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= „Пјесме” Јована Дучића | одељак= | аутор= Јован Скерлић | година= 1901 | белешке= }} Јован Дучић: Пјесме. (Прва књига. Издање уредништва Зоре. У Мостару, 1901.) ​Обиље млађих песника појав је за размишљање. За ове последње две године наша књижевност је добила неколико збирака песама. Да ли је само ово доба тако погодно за поезију, живимо ли одиста у времену великих осећања, када се пуне душе преливају и избивају у кристалним млазевима поезије? Или је разлог далеко мање узвишен? Старих великих песника нема више, изузев Змаја, за кога се може рећи оно што је Војислав казао за свој грм: ​И зима дође већ и својом студеном руком, Покида накит сав и гору обнажи сву, Ал’ многа зима још са хладним ветром ће доћи А он ће бити ту. ​И како има довољно упражњених места, велики број више мање озбиљних кандидата истакао је своју песничку кандидацију у облику свезака песама. Дучићева збирка, давно објављена и жељно ишчекивана, изишла је ових дана. Велим: жељно ишчекивана, јер је Дучић један од оно два или три млађа песника који су у наше суво доба умели и могли певати, и то добро певати. *       *       * ​Одмах у почетку да се остави на страну онај стални рђав утицај који је Војислав имао на наше млађе песнике. Песник Рибара улепшао је, проширио форму наше поезије, дао јој више метрова, више мелодичности, улио јој неко особено осећање речи, ако је слободно тако рећи; али зато, он је сузио круг идеја, осиромашио основ, свео је на реторска и музичка вежбања. Срећом, примећује се, да тај утицај стално слаби. Дучић који је био ревносан војиславист, не пева готово никако класичну старину, код њега нема оних игара са именима богова и предугачких метрова. Но ипак, остало је доста очевидних трагова учитељевих. Моја пјесма, и инспирацијом, и метром, и ритмом, и основним тоном, подсећа на Војислављеву Исповест; Јесење елегије, посвећене „сјени Војислава Ј. Илијића“, исто тако опомињу на лепу Елегију, можда најбољу ствар што је Војислав написао. ​Основни тон целе поезије Дучићеве има нечега магловитог, мутног, далеког. Љубав коју он пева иста је коју је Ламартин певао, која се збива незнано где, незнано кад, негде далеко, у плавој земљи снова. Има у њима нечега флуидног, таласавог, оне карактеристичне неодређености најновије модерне поезије, нешто што подсећа на Верленове Романсе без речи. Видите само које су његове омиљене речи, оне које се сваки час понављају: мутан, мрачан, блед, сив, суморан, пуст, мртав, хладан, нем, тајанствен, дубок, сив, глув, магла, шум, тама, осама. У музици и асоцијацији ових речи налази се већи део песама Дучићевих. ​Све те песме збивају се далеко од нас. У њима је толико замкова, да би човек рекао да је у сред романтичне епохе, када су песници носили дуге косе и хтели да личе на Ларе и Манфреде. Као Митровић, као толики млађи, код Дучића кипте „стари замци“, „неки двори“. То је тако постало опште место, да данас није ништа лакше него написати песму те врсте: ваља само поменути: замак, обвити га бршљаном, у засенку ставити двоје младих, дати одсев ножа у мраку, језеро на чијем дну лежи мртва љубав, и месец, бледи месец, који се огледа на мирној површини језерској. Сем тих свакога поштовања достојних грађевина, има и морских обала са кипарисима и са невероватним бројем сирена; има пустиња са оазама и облацима песка, са дромедарима и бедуинима, ту су римски циркови са аренама и гладијаторима, Казбек са грузијским цвећем, Гренада са Алхамбром, Венеција са Понте деи Соспири, гитарама, гондолама и баркаролама. Нема спора, његово је право да пева што хоће, али ја се чудим Дучићу, који боље но ико од наших млађих песника познаје модерну уметност, који има укус и смисао модерности, како он да не увиђа да ти проблематични описи пустиње и Шпаније, са оно две три речи које зна цео свет, исто тако одговарају стварности, колико хромолитографске репродукције сликама великих мајстора. Када данашњи сликари хоће да сликају призоре из Библије или из старог Рима, они иду на лице места да проучавају игре боја и светлости. ​Већи део поезије Дучићеве је дескриптиван; знатан део песама само је лепо изведена и импресивно изражена слика. Као за многе песнике, за њега је пејзаж état d'âme; са Теофилом Готијеом, он би рекао за поједини кутић земље: ово је Клод Лорен, ово Руисдал. Ову процедуру унео је у нашу поезију Војислав, или је бар нарочито истакао и предао другима. Ко се не би сетио из његове поезије мршавога кљусета, које, по каљавом путу, под ситном кишом, измиче опруживши дуги врат, док се цео спровод креће „побожно и полако“; или оних бакарних шлемова ахајских чета које сунце злати; или треске која се повија под ветром и месеца који се огледа у језерском огледалу. Као и остали, Дучић не само да нарочито гледа на форму, он чак и осећа формом, оним што је спољно, непосредно дато. Он је више дескриптиван но интелектуалан, више песник осећаја но осећања. ​Било би логично помислити да је код њега осећај боје поглавито развијен, што треба да је код песника те врсте. Но не, он боје слабо распознаје. Боја коју он поглавито види, управо и није боја: то је сиво, мутно, тамно, безбојно како он сам каже („безбојан свод“). Друга боја коју добро осећа доказује исту претпоставку: он види јако црвенило, рујну, бакарну боју. За остале, судите по томе, што је за њега запад плав, небо љубичасто, „љубичасте глухе горе“, магла рујна. Осећај прелива готово се и не опажа. Али у накнаду за то, што је веома занимљива, Дучић има ванредно јако развијен осећај шумова.¹) Мало који од наших песника тако јако и тако потпуно осећа та треперења звука. Он добро распознаје све могуће шумове, каткада изгледа као слепац који сав живи тим чулом; читави описи нису ништа друго до вешто ухваћен и преведен звук. Он нарочито воли ноћ која се спушта и диже са немим шумом, јер у њеној тишини осећа све могуће шумове, он тада чује зборове, олује, хујања река, роморење потока. Када види пусту цркву, први ће му утисак бити да је она без гласа и без звона; небеса му немо блистају; ваздух је „без гласа, без звука, без јава“; вал јеца; мрак је глув; пустиња је нема; за своје песме вели да су „плач вјетрова у дрвећу голом“, плач јесењих ветрова који, промукли од бола, дубоко јецају и умиру у јесењем зраку. У ноћи, када умукне свака врева, ​Сваки цвјетак, камен, талас, лист са горе, Звук свој има у њој; сви шапћу и струје... И мој дух се мрачни јасно у њој чује... ​Или овај опис, чудан и силан, ​Мир, тишина смрти. Али испод мора, Често ко да чујем глас далеког хора, Тајанственог, страшног у дугој тишина. ​То се буди гробље под широком водом! Почиње оп’јело... Ноћ под црним сводом Шуми псалме, палећ’ св’јеће у висини. ¹) Разуме се по себи да та примедба важи само када се ти наводи налазе у тексту, на своме месту, а не овако извађени из своје природне средине. ​И услед тога живота осећаја спољног света, Дучићеви описи тако су потпуни, импресивни, лепи да им је мало равних у целој нашој поезији. И извесна суптилност, и у исти мах старање о реалистичкој, тачној појединости која изазива жељено осећање, одаје човека који добро познаје модерну, нарочито француску поезију. И одиста, као што се Матавуљ међу свима нашим приповедачима одликује књижевним образовањем, тако је и Дучић међу свима нашим млађим песницима најбоље упознат са великим туђинским узорима. Ко да не види модернизам у стиху: ​А дубоки снови на валима броде, ​што подсећа на ону мистичну реч о „гласу господњем над водама“? Зар нема нечега за нас новог када он пева како „мрак засипа шуму...“? Ко се не би сетио француских парнасоваца, који су своје стихове не писали но резали, када Дучић пева мраморну Венеру, која се ноћу, са косом посутом поноћним ињем, купа „у мирису ружа и у чистој роси“ и ишчекује, док јој „чежњом дршћу прси и удови голи“. ​Спи небо и земља, и не знаде нико, За ту страшну љубав сред мртве алеје. ​У лепом циклусу Јадранских сонета има неколико описа који чине част нашој младој песничкој школи. Песник описује острво насред „пустих вода“, валови му бију црне стене, из маслина и ива види се врх звоника, а из даљине чује се звук звона: ​Зарасло острво у шуми олива̂, Ко црни галеб лежи насред морских вала̂, Опет паде вече поврх мирних жала̂, И морска магла сребрна и сива. ​А у песми: Стани с полупцима има ванредна визија поноћи, — ноћи ваљда? —, која сањиво измиче усамљеним стазама: ​И у грању лисном, пуном крупне росе, Заплела одијело и дугачке косе. Гле, врх трња ено магла полуб’јела, То јој оста комад растрганог вела. ​Слика је исто толико поетска колико и тачна, тако импресивна и сликовита, да се човек мора сетити какве летње ноћи проведене у сред поља, оног тајанственог дељења ноћи од дана, које је старима утеривало неки чудан страх, а нас испуњава неодређеним осећањем поезије ствари. Па онај други, канда симболичан, опис ноћи (У сумраку), са усамљеним сеоским гробљем, са врбама које су отпустиле своје гране, са погашеним ватрама у селу, са оном фантастичношћу ноћи, када и природа и људи добију изглед фантома: ​Ноћ, и ту се спава... А ко сабласт чудна, Међ гробљем и селом још кривуда стаза, Бијела и гола, кратка, вјечно будна... ​Исто тако када описује обичан пејзаж, он је у стању да у свакодневном оквиру истакне појединости које дају рељефности, пружа нам ону интимну поезију која има толико чари. Песма На починку подсећа на неколико лепих реалистичких пејзажа које је Милета Јакшић испевао у својим добрим тренуцима. Подне је: хлад топола, бршљани, дивља ружа, смрчак, жега сипа по трави и по цвећу; река као претучена змија жури „да умре у хладу“; зрикавци; лишће топола шушти над главом; негде далеко у буковој шуми детлић удара кљуном. — Да наведем само још један опис — они су тако обилни у песмама Дучићевим, и тако карактеристични по целу поезију његову! У заласку сунца; бакарно црвено небо, црна шума борова са црвеним врховима, ​Негдје далеко чује се где хукти Воденички точак промуклијем гласом; Ал’ над долином док још небо букти Цв’јет водени већ је засп’о над таласом. *       *       * ​До сада је било речи о спољашњој, описној страни Дучићеве поезије, из простога разлога што је она код њега претежнија и јаче пада у очи. Што се тиче унутрашње стране, садржине, онога шта је певао, прва ствар која се даје приметити јесте да је љубав главна, искључива преокупација његова. И то не љубав здрава, ведра, и нормална, но болесна, разривена, помућена. Она је сенсуална, песник често помиње свој „дивљи пламен немирнога срца“, и говори о својој „бурној младости врелој“. Дучић је много љубио и грешио, и као Алфреду де Мисеу, кога он иначе јако воли и много чита, после оног манитог расипања свега што је било чисто у првој младости, после пароксизма страсти, које ако не сагоревају, а оно бар суше човека, остало му је горко осећање свеопште илузије. То је вечита историја: илузија, дезилузија, непромењиво клаћење шеталице живота. Као де Мисе, који је за највећу срећу свога живота сматрао што је по који пут заплакао, тако и наш песник слави „величанство бола“, свету тугу која се не казује речју но се прелива у бледило лица. ​У једном срцу цио свемир има, У једној сузи има живот цио! ​ „Летопис“ 210.                             ​Иста та мисао је у оном изразитом стиху: ​Суза једна слеће у крвави пјесак... Нико не зна да је крила суза она Свјет већи нег небо, него васиона. ​Најбоље ствари које нам је Дучић дао у овој збирци јесу неколико мањих песама за које се осећа да их је проживео, да су истекле непосредно из његова срца. У многим његовим песмама осећа се инспирација из књига, да је писана под утицајем какве песме коју је прочитао, да се упињао да се створи у датом осећању, примећује се неискреност и литература, и обликом и садржином. Такве су све оне више мање „егзотичне“ песме његове. Али у овим другим, које нису више реминисценције, осећа се нешто непосредно, дубоко, живот збивен у једру форму, емоција која се не да задржати, која нас заражује, и читалац осећа да је то она права, велика поезија, која одјекује у дубинама душе, од које „пламен букне у образе“, како би рекао Јанко. ​И та је поезија проста, проста као што су сва јака осећања у човеку. Узмите пример ону историју двоје младих, чији је цео живот био један дуг полубац: ​Ја немам ништа да ти причам за њих, Без приче тихи живот им је био: Љубав је вјечна! урезаше туде, Полубише се и умр’јеше тио. ​Новембар, вече у природи и вече у срцу, један од оних оловних дана када човек тупим погледом гледа кроз прозор прљаво небо и раскаљану земљу, и страховито јасно види сву бесмислицу егзистенције: ​Мраз се ухватио над трулом стрњиком Мокре су стазе и блатњави пути; С њих црна јата одбјегла су с криком У мртво вече. Пусто. Небо ћути. ​Ја не знам само зашто тугу снијем А нит што жалећ’ нит што жудећ’ друго И не знам зашто тражим да се скријем И негдје плачем дуго, дуго, дуго... ​Послије много година можда је најбоља ствар у целој овој збирци. Када ми је ту песму Дучић први пут читао у јесен 1899 у Женеви, уз звиждање ветра са Салева и хучање Арве, ја сам осетио силну емоцију, и сада када је понова читам, ја осећам да је то можда најимпресивнија, најпоетичнија ствар што је из његова пера изишла. Предмет је прост, обичан, вечан, као бол људски. Песник се обраћа гробару, који није онако брбљив и весео као гробар у Хамлету, него сед, изнурен, и погрбљен, и сав посрће под теретом година: ​Да ли памтиш — давно, прије много љета, У дан један мутни, јесењски и мокри, Кад капаше вода са дрвља и цвјета, И кад мртви данак тешко магла покри: ​Спровод један стиже, хрпа мрачних лица, И у пусто гробље утјераше кљусе... ​И младу, преварену и остављену девојку, чије је нежно срце било посечено „оштрицом невјерства“, спуштају у блатњаву земљу. Коса јој је густа и свилена, горак јој је осмех на залеђеним усницама. ​И кад црни сандук, на конопце дуге У дубину спуштен, крупна земља засу, Само врисак мајке, глас бескрајне туге, Очаја и бола, по гробљу се расу... И дубоко у ноћ звонио је тамо, Као глас из гроба промук’о од бола; А ледено небо ћутало је само: И капала вода са дрвећа гола... ​Без икаквога претеривања сме се рећи да ови емотивни стихови, ова истинска песма, долази међу најбоље што их је дала цела наша млада песничка школа, и да је могла изићи из пера само правога песника. ​Још само једну реч о унутрашњој анализи Дучићевих песама. Поменуо сам раније, говорећи о форми, да је он више песник описа, но песник идеја. Одиста, интелектуална страна његове поезије је недовољна, круг његових идеја је нешто сужен. Опис, добар опис, и љубав, интензивна љубав, то су његове добре стране; друго што он нам слабо даје. Он није у стању да изиђе из себе, у животу види само облике и контуре, он чује само шумове, он осећа само љубавну френезију и горчину која после тога остаје. За ствари вишег, ширег, опште-човечанског значаја, он нема довољно осећања. И када хоће да се вине даље, осећа се немоћ, тромост, укоченост, као тежак лет барских тица. У песми На провидном небу има извесна хуманитарна жица: Христос је сишао Млечним Путем и спустио се у кланце које су две војске покриле својим лешевима. Звезде се гасе на мртвом небу, црни хрбати планински дижу се у тишини, и све се свршава сликом: ​Ни гласа, ни шума... Још се чуо само Дуги плач Господа негдје у долини. ​Моја пјесма, то је Исповест његова. Боља но икоја, она је у стању да нам да појма о томе шта он мисли, какав је његов унутрашњи живот. Али, у њој нема ништа друго до неодређености речи и идеја, он види веру мртву, подлост која тријумфује, истину обешчашћену, правду под ногама: ​Себичност подла гдје царује саде, Тргујућ’ сл’јепо са слободом људи. ​И у том душевном мраку он назире један зрачак; у општем хаосу, види један сигуран пут: ​Хтједох да мрзим... Ал’ бједници голи, У чијем оку суза јада сја, Љубав за људе они су ми спасли, Да љутом мржњом не прекипим ја. ​И нини јади оживише опет, Љубави моје замрзнули цв’јет! И мислећ’ на њих, разумј’ем што често Пожудно хитам да обгрлим св’јет... ​Идеја тачна, то је случај са многим и многим од наших савременика, али се у тим стиховима осећа нешто реторике, литерарно развијање једне допадљиве идеје, и Дучић ће и сам осетити да то нису они акценти које смо једне зимске вечери заједно слушали у Бретањској улици у Паризу. ​Исто тако, национално осећање у њега је слабо, и то је тим чудније што је Дучић из крајева, где је то осећање најјаче и најискреније. Далеко је од мене да му замерам што није изложио низ оних страховитих патриотских дитирамба од којих се човеку коса диже на глави, али његов друг Шантић је доказао својом песмом Остајте овдје, да тај предмет има своју, извесну поезију. Дучића хипнотише успомена Душанова; као Виктор Иго за Наполеона, он би могао рећи: „Ја га стављам свуда, јер га видим свуда“. „Изабраник вјечне славе, цар пространог Балкана“, „Цар Силни мога рода“, не импонује му тиме што је означавао животну моћ једнога младога народа, он га пева исто онако како су француски песници, од Беранжеа и Казимира Делавиња па до Ростана, славили Наполеона, као великог песника делатности, као елементарну силу, као згодан предмет поетских развијања. *       *       * ​После наведених стихова, има ли још потребе рећи да је стих Дучићев гладак, мелодичан, врло ритмичан, и да има пуно гипкости? Ево како тачно и лако почињу Елегије: ​Видим Јесен гдје корача Крај потока смрзла, гола, Око јој је пуно плача, Чело јој је пуно бола. Мјесто вјенца љубичица, И китице од споменка, Изнад чела, изнад лица, Плови црне туге сенка. ​Само има друга једна ствар коју је скоро излишно помињати после магистралне критике Г. Богдана Поповића о Шантићевим песмама, где је изнета „тајна целога света“ са толико силине и храбрости, за које нису способни уредници српских књижевних листова. Тиче се онога суверенога презирања које млађи песници имају према граматици и логици. Не мора да човек буде ма какав професор или какав сув естетичар који је неспособан да осети лепу песму, па да на леђима несрећних песника изиграва са граматичким вежбањима, или да с најозбиљнијим лицем не свету доказује како се не сме рећи „медна песма“, не мора бити тако мумијаст, па ипак да се одлучно буни против многих слобода које већ прелазе сваке границе. Ко може да одобри када нађе оваке ствари: пребјен, блеђан поред плесак, считакем, ​Ветар цичи, млата и церека, ​или оно стално и упорно бркање дрва, дрвета и дрвећа? Доде се чудио како „има људи који не црвене кад напишу: столетни грм, мелодични нагласак, божанствени звуци“. — Дучић мирне душе пише: црна смрт, мрачан сумрак, звучна харфа, рогато стадо, трули Визант, потоци крви течне! Зашто да се служи поабаним „појетским“ речима, као што су мирити, мај? Зар не види рђав укус када се песма почне са „Умрла ми љубав“, када каже „старог бола пропала небјеса“; зашто тако често употребљавати оне тачкице (...), чиме се служе само невешти писци, који се ради постизавања књижевног ефекта служе типографијом а не избором, распоредом и ритмом речи. Да ли је Белерофон одиста појео своје срце, Белерофон, син Глауков и унук Сизифов, који је убио Химеру, и који се у књижевним алузијама употребљава у смислу човека што носи писма која му смрт доносе. Да ли најзад камелије одиста миришу? ​И ако су ове песме од пре три или четири године, пре писчева пута на западну Меку, и ако сва та поезија није довољно интелектуална и често је оскудна надахнућем, ипак је то модерна, права, чиста лирика. Неколико од тих песама иду у најбоље што наша поезија има. Нико од млађих песника није на бољем путу, и буде ли се Дучић ослободио ранијих веза, буде ли проширио свој унутрашњи живот и усвојио онај златан савет Гетеов: „Напуните ваш дух и ваше срце, па ма како они широки били, идеама и осећањима вашега века, и дело ће доћи“, буде ли Дучић сачувао и развио оно што сада има и држао се савета великог песника немачког, нико не може предвидети докле ће дотерати. У овај мах, како се Митровић све више клони ка епској поезији, Дучић је најбољи млађи лиричар у нашој књижевности. ​Београд.                                           95mae9irzg93ojuh8toz2jgwx6e4x7i 143651 143650 2026-05-21T12:59:58Z Coaorao 19106 /* */ 143651 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= „Пјесме” Јована Дучића | одељак= | аутор= Јован Скерлић | година= 1901 | белешке= }} Јован Дучић: Пјесме. (Прва књига. Издање уредништва Зоре. У Мостару, 1901.) ​Обиље млађих песника појав је за размишљање. За ове последње две године наша књижевност је добила неколико збирака песама. Да ли је само ово доба тако погодно за поезију, живимо ли одиста у времену великих осећања, када се пуне душе преливају и избивају у кристалним млазевима поезије? Или је разлог далеко мање узвишен? Старих великих песника нема више, изузев Змаја, за кога се може рећи оно што је Војислав казао за свој грм: ​И зима дође већ и својом студеном руком, Покида накит сав и гору обнажи сву, Ал’ многа зима још са хладним ветром ће доћи А он ће бити ту. ​И како има довољно упражњених места, велики број више мање озбиљних кандидата истакао је своју песничку кандидацију у облику свезака песама. Дучићева збирка, давно објављена и жељно ишчекивана, изишла је ових дана. Велим: жељно ишчекивана, јер је Дучић један од оно два или три млађа песника који су у наше суво доба умели и могли певати, и то добро певати. *       *       * ​Одмах у почетку да се остави на страну онај стални рђав утицај који је Војислав имао на наше млађе песнике. Песник Рибара улепшао је, проширио форму наше поезије, дао јој више метрова, више мелодичности, улио јој неко особено осећање речи, ако је слободно тако рећи; али зато, он је сузио круг идеја, осиромашио основ, свео је на реторска и музичка вежбања. Срећом, примећује се, да тај утицај стално слаби. Дучић који је био ревносан војиславист, не пева готово никако класичну старину, код њега нема оних игара са именима богова и предугачких метрова. Но ипак, остало је доста очевидних трагова учитељевих. Моја пјесма, и инспирацијом, и метром, и ритмом, и основним тоном, подсећа на Војислављеву Исповест; Јесење елегије, посвећене „сјени Војислава Ј. Илијића“, исто тако опомињу на лепу Елегију, можда најбољу ствар што је Војислав написао. ​Основни тон целе поезије Дучићеве има нечега магловитог, мутног, далеког. Љубав коју он пева иста је коју је Ламартин певао, која се збива незнано где, незнано кад, негде далеко, у плавој земљи снова. Има у њима нечега флуидног, таласавог, оне карактеристичне неодређености најновије модерне поезије, нешто што подсећа на Верленове Романсе без речи. Видите само које су његове омиљене речи, оне које се сваки час понављају: мутан, мрачан, блед, сив, суморан, пуст, мртав, хладан, нем, тајанствен, дубок, сив, глув, магла, шум, тама, осама. У музици и асоцијацији ових речи налази се већи део песама Дучићевих. ​Све те песме збивају се далеко од нас. У њима је толико замкова, да би човек рекао да је у сред романтичне епохе, када су песници носили дуге косе и хтели да личе на Ларе и Манфреде. Као Митровић, као толики млађи, код Дучића кипте „стари замци“, „неки двори“. То је тако постало опште место, да данас није ништа лакше него написати песму те врсте: ваља само поменути: замак, обвити га бршљаном, у засенку ставити двоје младих, дати одсев ножа у мраку, језеро на чијем дну лежи мртва љубав, и месец, бледи месец, који се огледа на мирној површини језерској. Сем тих свакога поштовања достојних грађевина, има и морских обала са кипарисима и са невероватним бројем сирена; има пустиња са оазама и облацима песка, са дромедарима и бедуинима, ту су римски циркови са аренама и гладијаторима, Казбек са грузијским цвећем, Гренада са Алхамбром, Венеција са Понте деи Соспири, гитарама, гондолама и баркаролама. Нема спора, његово је право да пева што хоће, али ја се чудим Дучићу, који боље но ико од наших млађих песника познаје модерну уметност, који има укус и смисао модерности, како он да не увиђа да ти проблематични описи пустиње и Шпаније, са оно две три речи које зна цео свет, исто тако одговарају стварности, колико хромолитографске репродукције сликама великих мајстора. Када данашњи сликари хоће да сликају призоре из Библије или из старог Рима, они иду на лице места да проучавају игре боја и светлости. ​Већи део поезије Дучићеве је дескриптиван; знатан део песама само је лепо изведена и импресивно изражена слика. Као за многе песнике, за њега је пејзаж état d'âme; са Теофилом Готијеом, он би рекао за поједини кутић земље: ово је Клод Лорен, ово Руисдал. Ову процедуру унео је у нашу поезију Војислав, или је бар нарочито истакао и предао другима. Ко се не би сетио из његове поезије мршавога кљусета, које, по каљавом путу, под ситном кишом, измиче опруживши дуги врат, док се цео спровод креће „побожно и полако“; или оних бакарних шлемова ахајских чета које сунце злати; или треске која се повија под ветром и месеца који се огледа у језерском огледалу. Као и остали, Дучић не само да нарочито гледа на форму, он чак и осећа формом, оним што је спољно, непосредно дато. Он је више дескриптиван но интелектуалан, више песник осећаја но осећања. ​Било би логично помислити да је код њега осећај боје поглавито развијен, што треба да је код песника те врсте. Но не, он боје слабо распознаје. Боја коју он поглавито види, управо и није боја: то је сиво, мутно, тамно, безбојно како он сам каже („безбојан свод“). Друга боја коју добро осећа доказује исту претпоставку: он види јако црвенило, рујну, бакарну боју. За остале, судите по томе, што је за њега запад плав, небо љубичасто, „љубичасте глухе горе“, магла рујна. Осећај прелива готово се и не опажа. Али у накнаду за то, што је веома занимљива, Дучић има ванредно јако развијен осећај шумова.¹) Мало који од наших песника тако јако и тако потпуно осећа та треперења звука. Он добро распознаје све могуће шумове, каткада изгледа као слепац који сав живи тим чулом; читави описи нису ништа друго до вешто ухваћен и преведен звук. Он нарочито воли ноћ која се спушта и диже са немим шумом, јер у њеној тишини осећа све могуће шумове, он тада чује зборове, олује, хујања река, роморење потока. Када види пусту цркву, први ће му утисак бити да је она без гласа и без звона; небеса му немо блистају; ваздух је „без гласа, без звука, без јава“; вал јеца; мрак је глув; пустиња је нема; за своје песме вели да су „плач вјетрова у дрвећу голом“, плач јесењих ветрова који, промукли од бола, дубоко јецају и умиру у јесењем зраку. У ноћи, када умукне свака врева, ​Сваки цвјетак, камен, талас, лист са горе, Звук свој има у њој; сви шапћу и струје... И мој дух се мрачни јасно у њој чује... ​Или овај опис, чудан и силан, ​Мир, тишина смрти. Али испод мора, Често ко да чујем глас далеког хора, Тајанственог, страшног у дугој тишина. ​То се буди гробље под широком водом! Почиње оп’јело... Ноћ под црним сводом Шуми псалме, палећ’ св’јеће у висини. ¹) Разуме се по себи да та примедба важи само када се ти наводи налазе у тексту, на своме месту, а не овако извађени из своје природне средине. ​И услед тога живота осећаја спољног света, Дучићеви описи тако су потпуни, импресивни, лепи да им је мало равних у целој нашој поезији. И извесна суптилност, и у исти мах старање о реалистичкој, тачној појединости која изазива жељено осећање, одаје човека који добро познаје модерну, нарочито француску поезију. И одиста, као што се Матавуљ међу свима нашим приповедачима одликује књижевним образовањем, тако је и Дучић међу свима нашим млађим песницима најбоље упознат са великим туђинским узорима. Ко да не види модернизам у стиху: ​А дубоки снови на валима броде, ​што подсећа на ону мистичну реч о „гласу господњем над водама“? Зар нема нечега за нас новог када он пева како „мрак засипа шуму...“? Ко се не би сетио француских парнасоваца, који су своје стихове не писали но резали, када Дучић пева мраморну Венеру, која се ноћу, са косом посутом поноћним ињем, купа „у мирису ружа и у чистој роси“ и ишчекује, док јој „чежњом дршћу прси и удови голи“. ​Спи небо и земља, и не знаде нико, За ту страшну љубав сред мртве алеје. ​У лепом циклусу Јадранских сонета има неколико описа који чине част нашој младој песничкој школи. Песник описује острво насред „пустих вода“, валови му бију црне стене, из маслина и ива види се врх звоника, а из даљине чује се звук звона: ​Зарасло острво у шуми олива̂, Ко црни галеб лежи насред морских вала̂, Опет паде вече поврх мирних жала̂, И морска магла сребрна и сива. ​А у песми: Стани с полупцима има ванредна визија поноћи, — ноћи ваљда? —, која сањиво измиче усамљеним стазама: ​И у грању лисном, пуном крупне росе, Заплела одијело и дугачке косе. Гле, врх трња ено магла полуб’јела, То јој оста комад растрганог вела. ​Слика је исто толико поетска колико и тачна, тако импресивна и сликовита, да се човек мора сетити какве летње ноћи проведене у сред поља, оног тајанственог дељења ноћи од дана, које је старима утеривало неки чудан страх, а нас испуњава неодређеним осећањем поезије ствари. Па онај други, канда симболичан, опис ноћи (У сумраку), са усамљеним сеоским гробљем, са врбама које су отпустиле своје гране, са погашеним ватрама у селу, са оном фантастичношћу ноћи, када и природа и људи добију изглед фантома: ​Ноћ, и ту се спава... А ко сабласт чудна, Међ гробљем и селом још кривуда стаза, Бијела и гола, кратка, вјечно будна... ​Исто тако када описује обичан пејзаж, он је у стању да у свакодневном оквиру истакне појединости које дају рељефности, пружа нам ону интимну поезију која има толико чари. Песма На починку подсећа на неколико лепих реалистичких пејзажа које је Милета Јакшић испевао у својим добрим тренуцима. Подне је: хлад топола, бршљани, дивља ружа, смрчак, жега сипа по трави и по цвећу; река као претучена змија жури „да умре у хладу“; зрикавци; лишће топола шушти над главом; негде далеко у буковој шуми детлић удара кљуном. — Да наведем само још један опис — они су тако обилни у песмама Дучићевим, и тако карактеристични по целу поезију његову! У заласку сунца; бакарно црвено небо, црна шума борова са црвеним врховима, ​Негдје далеко чује се где хукти Воденички точак промуклијем гласом; Ал’ над долином док још небо букти Цв’јет водени већ је засп’о над таласом. *       *       * ​До сада је било речи о спољашњој, описној страни Дучићеве поезије, из простога разлога што је она код њега претежнија и јаче пада у очи. Што се тиче унутрашње стране, садржине, онога шта је певао, прва ствар која се даје приметити јесте да је љубав главна, искључива преокупација његова. И то не љубав здрава, ведра, и нормална, но болесна, разривена, помућена. Она је сенсуална, песник често помиње свој „дивљи пламен немирнога срца“, и говори о својој „бурној младости врелој“. Дучић је много љубио и грешио, и као Алфреду де Мисеу, кога он иначе јако воли и много чита, после оног манитог расипања свега што је било чисто у првој младости, после пароксизма страсти, које ако не сагоревају, а оно бар суше човека, остало му је горко осећање свеопште илузије. То је вечита историја: илузија, дезилузија, непромењиво клаћење шеталице живота. Као де Мисе, који је за највећу срећу свога живота сматрао што је по који пут заплакао, тако и наш песник слави „величанство бола“, свету тугу која се не казује речју но се прелива у бледило лица. ​У једном срцу цио свемир има, У једној сузи има живот цио! ​ „Летопис“ 210.                             ​Иста та мисао је у оном изразитом стиху: ​Суза једна слеће у крвави пјесак... Нико не зна да је крила суза она Свјет већи нег небо, него васиона. ​Најбоље ствари које нам је Дучић дао у овој збирци јесу неколико мањих песама за које се осећа да их је проживео, да су истекле непосредно из његова срца. У многим његовим песмама осећа се инспирација из књига, да је писана под утицајем какве песме коју је прочитао, да се упињао да се створи у датом осећању, примећује се неискреност и литература, и обликом и садржином. Такве су све оне више мање „егзотичне“ песме његове. Али у овим другим, које нису више реминисценције, осећа се нешто непосредно, дубоко, живот збивен у једру форму, емоција која се не да задржати, која нас заражује, и читалац осећа да је то она права, велика поезија, која одјекује у дубинама душе, од које „пламен букне у образе“, како би рекао Јанко. ​И та је поезија проста, проста као што су сва јака осећања у човеку. Узмите пример ону историју двоје младих, чији је цео живот био један дуг полубац: ​Ја немам ништа да ти причам за њих, Без приче тихи живот им је био: Љубав је вјечна! урезаше туде, Полубише се и умр’јеше тио. ​Новембар, вече у природи и вече у срцу, један од оних оловних дана када човек тупим погледом гледа кроз прозор прљаво небо и раскаљану земљу, и страховито јасно види сву бесмислицу егзистенције: ​Мраз се ухватио над трулом стрњиком Мокре су стазе и блатњави пути; С њих црна јата одбјегла су с криком У мртво вече. Пусто. Небо ћути. ​Ја не знам само зашто тугу снијем А нит што жалећ’ нит што жудећ’ друго И не знам зашто тражим да се скријем И негдје плачем дуго, дуго, дуго... ​Послије много година можда је најбоља ствар у целој овој збирци. Када ми је ту песму Дучић први пут читао у јесен 1899 у Женеви, уз звиждање ветра са Салева и хучање Арве, ја сам осетио силну емоцију, и сада када је понова читам, ја осећам да је то можда најимпресивнија, најпоетичнија ствар што је из његова пера изишла. Предмет је прост, обичан, вечан, као бол људски. Песник се обраћа гробару, који није онако брбљив и весео као гробар у Хамлету, него сед, изнурен, и погрбљен, и сав посрће под теретом година: ​Да ли памтиш — давно, прије много љета, У дан један мутни, јесењски и мокри, Кад капаше вода са дрвља и цвјета, И кад мртви данак тешко магла покри: ​Спровод један стиже, хрпа мрачних лица, И у пусто гробље утјераше кљусе... ​И младу, преварену и остављену девојку, чије је нежно срце било посечено „оштрицом невјерства“, спуштају у блатњаву земљу. Коса јој је густа и свилена, горак јој је осмех на залеђеним усницама. ​И кад црни сандук, на конопце дуге У дубину спуштен, крупна земља засу, Само врисак мајке, глас бескрајне туге, Очаја и бола, по гробљу се расу... И дубоко у ноћ звонио је тамо, Као глас из гроба промук’о од бола; А ледено небо ћутало је само: И капала вода са дрвећа гола... ​Без икаквога претеривања сме се рећи да ови емотивни стихови, ова истинска песма, долази међу најбоље што их је дала цела наша млада песничка школа, и да је могла изићи из пера само правога песника. ​Још само једну реч о унутрашњој анализи Дучићевих песама. Поменуо сам раније, говорећи о форми, да је он више песник описа, но песник идеја. Одиста, интелектуална страна његове поезије је недовољна, круг његових идеја је нешто сужен. Опис, добар опис, и љубав, интензивна љубав, то су његове добре стране; друго што он нам слабо даје. Он није у стању да изиђе из себе, у животу види само облике и контуре, он чује само шумове, он осећа само љубавну френезију и горчину која после тога остаје. За ствари вишег, ширег, опште-човечанског значаја, он нема довољно осећања. И када хоће да се вине даље, осећа се немоћ, тромост, укоченост, као тежак лет барских тица. У песми На провидном небу има извесна хуманитарна жица: Христос је сишао Млечним Путем и спустио се у кланце које су две војске покриле својим лешевима. Звезде се гасе на мртвом небу, црни хрбати планински дижу се у тишини, и све се свршава сликом: ​Ни гласа, ни шума... Још се чуо само Дуги плач Господа негдје у долини. ​Моја пјесма, то је Исповест његова. Боља но икоја, она је у стању да нам да појма о томе шта он мисли, какав је његов унутрашњи живот. Али, у њој нема ништа друго до неодређености речи и идеја, он види веру мртву, подлост која тријумфује, истину обешчашћену, правду под ногама: ​Себичност подла гдје царује саде, Тргујућ’ сл’јепо са слободом људи. ​И у том душевном мраку он назире један зрачак; у општем хаосу, види један сигуран пут: ​Хтједох да мрзим... Ал’ бједници голи, У чијем оку суза јада сја, Љубав за људе они су ми спасли, Да љутом мржњом не прекипим ја. ​И нини јади оживише опет, Љубави моје замрзнули цв’јет! И мислећ’ на њих, разумј’ем што често Пожудно хитам да обгрлим св’јет... ​Идеја тачна, то је случај са многим и многим од наших савременика, али се у тим стиховима осећа нешто реторике, литерарно развијање једне допадљиве идеје, и Дучић ће и сам осетити да то нису они акценти које смо једне зимске вечери заједно слушали у Бретањској улици у Паризу. ​Исто тако, национално осећање у њега је слабо, и то је тим чудније што је Дучић из крајева, где је то осећање најјаче и најискреније. Далеко је од мене да му замерам што није изложио низ оних страховитих патриотских дитирамба од којих се човеку коса диже на глави, али његов друг Шантић је доказао својом песмом Остајте овдје, да тај предмет има своју, извесну поезију. Дучића хипнотише успомена Душанова; као Виктор Иго за Наполеона, он би могао рећи: „Ја га стављам свуда, јер га видим свуда“. „Изабраник вјечне славе, цар пространог Балкана“, „Цар Силни мога рода“, не импонује му тиме што је означавао животну моћ једнога младога народа, он га пева исто онако како су француски песници, од Беранжеа и Казимира Делавиња па до Ростана, славили Наполеона, као великог песника делатности, као елементарну силу, као згодан предмет поетских развијања. *       *       * ​После наведених стихова, има ли још потребе рећи да је стих Дучићев гладак, мелодичан, врло ритмичан, и да има пуно гипкости? Ево како тачно и лако почињу Елегије: ​Видим Јесен гдје корача Крај потока смрзла, гола, Око јој је пуно плача, Чело јој је пуно бола. Мјесто вјенца љубичица, И китице од споменка, Изнад чела, изнад лица, Плови црне туге сенка. ​Само има друга једна ствар коју је скоро излишно помињати после магистралне критике Г. Богдана Поповића о Шантићевим песмама, где је изнета „тајна целога света“ са толико силине и храбрости, за које нису способни уредници српских књижевних листова. Тиче се онога суверенога презирања које млађи песници имају према граматици и логици. Не мора да човек буде ма какав професор или какав сув естетичар који је неспособан да осети лепу песму, па да на леђима несрећних песника изиграва са граматичким вежбањима, или да с најозбиљнијим лицем не свету доказује како се не сме рећи „медна песма“, не мора бити тако мумијаст, па ипак да се одлучно буни против многих слобода које већ прелазе сваке границе. Ко може да одобри када нађе оваке ствари: пребјен, блеђан поред плесак, считакем, ​Ветар цичи, млата и церека, ​или оно стално и упорно бркање дрва, дрвета и дрвећа? Доде се чудио како „има људи који не црвене кад напишу: столетни грм, мелодични нагласак, божанствени звуци“. — Дучић мирне душе пише: црна смрт, мрачан сумрак, звучна харфа, рогато стадо, трули Визант, потоци крви течне! Зашто да се служи поабаним „појетским“ речима, као што су мирити, мај? Зар не види рђав укус када се песма почне са „Умрла ми љубав“, када каже „старог бола пропала небјеса“; зашто тако често употребљавати оне тачкице (...), чиме се служе само невешти писци, који се ради постизавања књижевног ефекта служе типографијом а не избором, распоредом и ритмом речи. Да ли је Белерофон одиста појео своје срце, Белерофон, син Глауков и унук Сизифов, који је убио Химеру, и који се у књижевним алузијама употребљава у смислу човека што носи писма која му смрт доносе. Да ли најзад камелије одиста миришу? ​И ако су ове песме од пре три или четири године, пре писчева пута на западну Меку, и ако сва та поезија није довољно интелектуална и често је оскудна надахнућем, ипак је то модерна, права, чиста лирика. Неколико од тих песама иду у најбоље што наша поезија има. Нико од млађих песника није на бољем путу, и буде ли се Дучић ослободио ранијих веза, буде ли проширио свој унутрашњи живот и усвојио онај златан савет Гетеов: „Напуните ваш дух и ваше срце, па ма како они широки били, идеама и осећањима вашега века, и дело ће доћи“, буде ли Дучић сачувао и развио оно што сада има и држао се савета великог песника немачког, нико не може предвидети докле ће дотерати. У овај мах, како се Митровић све више клони ка епској поезији, Дучић је најбољи млађи лиричар у нашој књижевности. ​Београд. == Извор == {{ЈВ-аутор|Јован Скерлић|1914}}              6usjzzh0olxo8izsyhbnyeycp8t4k8x 0 60975 143654 2026-05-21T21:35:57Z SerbianVojvoda 19899 Нова страница: {{Поезија| <center>'''Ја сам била без нафаку'''</center> Ја сам била без нафаку, без нафаку и без татка, и без татка и без мајку, продја ме чича за грош паре, за грош паре на долеко, на долеко за Ашанина. Ја се кунем да не идем, триста свата у мене дођоше, зазор мене на коња к… 143654 wikitext text/x-wiki {{Поезија| <center>'''Ја сам била без нафаку'''</center> Ја сам била без нафаку, без нафаку и без татка, и без татка и без мајку, продја ме чича за грош паре, за грош паре на долеко, на долеко за Ашанина. Ја се кунем да не идем, триста свата у мене дођоше, зазор мене на коња качише. Ја се кривим да не паднем, триста свата мене задржујев, самрктар мене кара, како ће ми триста свата да срамиш. Однесоше ме у једно ћелевче, три девојке песму ми појаше, кад ми дође младожења, не ми бија младожења, но ми бија млад Ашанин. На њега су до две гуње, једну гуњу јогрнуја, другу гуњу на раму турија, ју сељапу два пиштоља, два пиштоља два тагара, кад поче да се распасује, девет лакта завијачи, петнајс лакта широке чершије, тријес лакта голема гуња, на сваку баскију закачија, на сваку чивију обесија, а ја станујем кућа да не падне. Саг говори млад Ашанин: ''Чуј овамо бре невесто ''да ти кажем изен да ми чишиш ''за девет сата лочку да заметеш ''девет мазге да напојиш ''да напојиш да нараниш ''и на трло да откараш. ... снимак се даље губи }} ===Извор=== Певао Живоин Ђекић село Коретиште (Гњилане) sdp0282g1xwxtgd4llpjd1gz8h72uxt 143655 143654 2026-05-21T21:36:50Z SerbianVojvoda 19899 143655 wikitext text/x-wiki {{Поезија| <center>'''Ја сам била без нафаку'''</center> Ја сам била без нафаку, без нафаку и без татка, и без татка и без мајку, продја ме чича за грош паре, за грош паре на долеко, на долеко за Ашанина. Ја се кунем да не идем, триста свата у мене дођоше, зазор мене на коња качише. Ја се кривим да не паднем, триста свата мене задржујев, самрктар мене кара: ''како ће ми триста свата да срамиш. Однесоше ме у једно ћелевче, три девојке песму ми појаше, кад ми дође младожења, не ми бија младожења, но ми бија млад Ашанин. На њега су до две гуње, једну гуњу јогрнуја, другу гуњу на раму турија, ју сељапу два пиштоља, два пиштоља два тагара, кад поче да се распасује, девет лакта завијачи, петнајс лакта широке чершије, тријес лакта голема гуња, на сваку баскију закачија, на сваку чивију обесија, а ја станујем кућа да не падне. Саг говори млад Ашанин: ''Чуј овамо бре невесто ''да ти кажем изен да ми чишиш ''за девет сата лочку да заметеш ''девет мазге да напојиш ''да напојиш да нараниш ''и на трло да откараш. ... снимак се даље губи }} ===Извор=== Певао Живоин Ђекић село Коретиште (Гњилане) qi5nad70adirxcmletvlt9ynmtimte1 0 60976 143657 2026-05-22T08:06:34Z Coaorao 19106 Нова страница: {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | [[Песме сунца]] (1929) | | [[Песме сунца/Душа и ноћ/Душа|Душа]] | Носталгија | [[Песме сунца/Душа и ноћ/Напор|Напор]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> {{Центар|НОСТАЛГИЈА}} <poem> Јесење поподне мре у завесам… 143657 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | [[Песме сунца]] (1929) | | [[Песме сунца/Душа и ноћ/Душа|Душа]] | Носталгија | [[Песме сунца/Душа и ноћ/Напор|Напор]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> {{Центар|НОСТАЛГИЈА}} <poem> Јесење поподне мре у завесама, Тужно цвили ветар из далеког грања. Мир. То је свечани тренут кад се сања. И кад душа хоће да остане сама. Често у те сате са сузом у оку, Ја осећам тихо у болима дугим: Све је покидано са мном и са другим, И чекам однекуд нову реч дубоку, И докле се деле светлости и тмине, И ноћ пада као паучина мека: Све надпêва хучна музика тишине! Све надвиси неми глас који се чека!... </poem> </div> </div> {{ЈВ-аутор|Јован Дучић|1943}} draans8y15bop9ny5erotpuunqkehzm 0 60977 143658 2026-05-22T08:09:46Z Coaorao 19106 Нова страница: {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | [[Песме сунца]] (1929) | | [[Песме сунца/Душа и ноћ/Носталгија|Носталгија]] | Напор | [[Песме сунца/Душа и ноћ/Соната|Соната]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> {{Центар|НАПОР}} <poem> Када ме замори равнодушн… 143658 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | [[Песме сунца]] (1929) | | [[Песме сунца/Душа и ноћ/Носталгија|Носталгија]] | Напор | [[Песме сунца/Душа и ноћ/Соната|Соната]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> {{Центар|НАПОР}} <poem> Када ме замори равнодушно, бедно Време, у часима безбојним и сивим, Рађа ми се жеља: ја бих да доживим Или срећу или несрећу, свеједно. И та тамна жеља негде у дну груди Расте, кȏ поплава какве мрачне сене. И свакога јутра будна је пре мене; И често загреје, и често застуди. У души засветли. . . које је то доба: Зора или вече? Плам што је заблистȏ; Шта је? Мислим љубав, а оно је злоба!.. А мени се чини тако једно исто. . . </poem> </div> </div> {{ЈВ-аутор|Јован Дучић|1943}} c15t4ja55qn7h0iibmyvq5u0519rqxs 143660 143658 2026-05-22T08:12:52Z Coaorao 19106 /* */ 143660 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | [[Песме сунца]] (1929) | | [[Песме сунца/Душа и ноћ/Носталгија|Носталгија]] | Напор | [[Песме сунца/Душа и ноћ/Сапутници|Сапутници]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> {{Центар|НАПОР}} <poem> Када ме замори равнодушно, бедно Време, у часима безбојним и сивим, Рађа ми се жеља: ја бих да доживим Или срећу или несрећу, свеједно. И та тамна жеља негде у дну груди Расте, кȏ поплава какве мрачне сене. И свакога јутра будна је пре мене; И често загреје, и често застуди. У души засветли. . . које је то доба: Зора или вече? Плам што је заблистȏ; Шта је? Мислим љубав, а оно је злоба!.. А мени се чини тако једно исто. . . </poem> </div> </div> {{ЈВ-аутор|Јован Дучић|1943}} 33vjse0rxtf20c1wkgxdft8sga6fv02 0 60978 143659 2026-05-22T08:12:30Z Coaorao 19106 Нова страница: {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | [[Песме сунца]] (1929) | | [[Песме сунца/Душа и ноћ/Напор|Напор]] | Сапутници | [[Песме сунца/Душа и ноћ/Љубав|Љубав]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> {{Центар|САПУТНИЦИ}} <poem> Све за својим путем, ја сам жу… 143659 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | [[Песме сунца]] (1929) | | [[Песме сунца/Душа и ноћ/Напор|Напор]] | Сапутници | [[Песме сунца/Душа и ноћ/Љубав|Љубав]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> {{Центар|САПУТНИЦИ}} <poem> Све за својим путем, ја сам жудно хтео Све за својим путем! Али заман муке: На раскршћу сваком увек сам се срео С кажипрстом кобним невидљиве руке. Хтедох у свом срцу да глас себе чујем, А ја чух у слуху глас ко зна од куда. . . Хтедох да се отмем, да сневам, да снујем: Друштво невидљивих пратило ме свуда. . . Ја где сам? завапих. Моје дело где је? Кога следим вечно, несвесно и страсно? И у мени самом колико је мене? Колико?.. Све ћути. Ах! то је ужасно. </poem> </div> </div> {{ЈВ-аутор|Јован Дучић|1943}} f6y9grx2pq6b4nawnthbcqcez6t3153