Викизворник srwikisource https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%93%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%B0_%D1%81%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B0 MediaWiki 1.47.0-wmf.4 first-letter Медиј Посебно Разговор Корисник Разговор с корисником Викизворник Разговор о Викизворнику Датотека Разговор о датотеци Медијавики Разговор о Медијавикију Шаблон Разговор о шаблону Помоћ Разговор о помоћи Категорија Разговор о категорији Аутор Разговор о аутору Додатак Разговор о додатку Page Page talk Index Index talk TimedText TimedText talk Модул Разговор о модулу Event Event talk Краљевска прокламација од 20. октобра 1918. 0 15042 143763 138192 2026-05-27T08:36:34Z نوفاك اتشمان 856 ситно 143763 wikitext text/x-wiki <center>[[Слика:Coat of arms of the Kingdom of Montenegro.svg|125п]]</center> {{наслов|ЈУГОСЛОВЕНИМА}} {| |- |{{центрирано|БРАЋО!}} Кад сам дознао данас за мужевски и праведни одговор великога Предсједника Сједињених Америчких Држава нашем вјековном непријатељу Аустрији: кад сам видио проглашено право слободе и уједињења Југословена, узбудио сам се од радости пред правдом, учињеном онима од нашега племена, који су за то страдали и мучили се у Домовини и изван ње. Кад сам, крајем јула 1914., објавио рат Аустрији, рекао сам: „Тржем мач за уједињење Југословена“. Борих се до живота и скрхана мача, па ипак, ево, Богу свава, видјех остварење мојих замисли, видјех Југославију једру, ослобођену. Замишљам је већ велику, напредну и просвијећену, како се развија у демократском духу на удивљење цивилизације и слободних људи. Ево ме, браћо, данас ево пао вазда с вама и уз вас. Југославија не може се замислити без свих Словенаца, Хрвата и Срба. У нашој Црној Гори, добро знате, од давнина живе најбољи Срби и Југословени. Њихова прошлост, њихове муке и њихове борбе познате су цијелом свијету као и вама. Нема народа који је претрпео толико мука и јада у борби за драгу слободу. Браћо, са највећим заносом, радошћу и одушевљењем данас свечано изјављујем да желим — а увјерен сам да исту жељу има и сав мој вјерни народ у Црној Гори — да и наша мила Црна Гора буде саставан дио Југославије, да часно уђе у југословенску заједницу, као што је часно и до краја за њу ратовала и страдала. Желим, да се сложимо и братски уредимо у југословенску конфедерацију, у којој ће свак сачувати своја права, своју вјеру, уредбе и обичаје, и у којој нико неће смјети наметати првијенство, већ да сви будемо једнаки у чедрим њедрима мајке Југославије, те да свак братски и сложно ради на њену напретку и величини у друштву слободних и просвијећених народа. Радуј се, мајко Југославијо, овоме доживљеноме дану и ти у њој. Народе, око поноситих наших гора Триглава, Велебита, Биокова и Ловћена горе, и оно лијепе свете српске Фрушке Горе, Авале, Романије и Велеша! И радујмо се васкрсу независности браће Чехо-Словака и много напаћених Пољака! Зажелимо подизање Русије од страшнога њеног пада, да се брзо освијести и исправи, и да види нас, своју, млађу браћу, сједињену и радосну у стеченој слободи! Поздравимо спори повратак Алзаса и Лорена великој и благородној им Отаџбини! Славна Италија убрзо се загрлила са потлаченом дјецом. Нека златна слобода сијне свијема који су за њом чезнули. Поздрав свој драгој браћи Југословенима од стране дугонапаћеног, а данас најсрећнијег и најрадоснијег Југословенина — Краља Црне Горе. ЖИВИО ПРЕДСЈЕДНИК ВИЛСОН! ЖИВЈЕЛИ САВЕЗНИЦИ! | [[Слика:List Glas Crnogoraca LVI broj.pdf|thumb|205px|''Глас Црногорца'']] |} <br> ---- '''''Неји код Париза''', 7. (20.) октобра 1918'' <br> <center><big>'''НИКОЛА'''</big> <small>С. Р.</small></center> <br> <center>''Предсједник Министарстког Савјета,''</center> <center>''Министар Спољних Послова''</center> <center>'''ЕВГЕНИЈЕ ПОПОВИЋ''' с. р.</center> <br> <center>''Министар Финансија и Грађевина''</center> <center>'''М. ВУЈОВИЋ''' с. р.</center> <br> <center>''Министар Унутрашњих Послова,''</center> <center>''Заступник Министра Војног''</center> <center>'''НИКО ХАЈДУКОВИЋ''' с. р.</center> <br> <center>''Министар Просвјете и Црквених Послова,''</center> <center>''Заступник Министра Правде''</center> <center>'''Д-Р ПЕРО Ђ. ШОЋ''' с. р.</center> == Извори == * ''Глас Црногорца'', бр. 56 од понедељка 8. октобра 1918. {{ЈВ-аутор|Никола I Петровић|1921}} [[Категорија:Краљевина Црна Гора]] [[Категорија:Први светски рат]] [[Категорија:Никола I Петровић Његош]] [[Категорија:1918.]] jn8rj71tc0ghj9m3oux1w18wcp64rbq Поглед на политичку и социјалну француску поезију од 1830. до 1848. 0 59930 143750 141731 2026-05-26T17:08:04Z Coaorao 19106 /* Референце */ 143750 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= ПОГЛЕД НА ПОЛИТИЧКУ И СОЦИЈАЛНУ ФРАНЦУСКУ ПОЕЗИЈУ ОД 1830. ДО 1848.<ref>Закључак из тезе нашега сарадника Г. Др. Јована Скерлића. (''L' opinion publique en France d'après la poésie politique et sociale de 1830 à 1848.'' Dissertation de doctorat, presentée à la Faculté des lettres de l' Université de Lausanne par Jean Skerlitch, licencié és-lettres. Lausanne. Imprimerie Constant Pache-Varidel. 1901. p. 237.)</ref> | одељак= | аутор= Јован Скерлић | година= 1901 | белешке= }} &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Доба од 1830. до 1848. било је у Француској тренутак највећег интелектуалног вријења у ХІХ вијеку, и једна од најљепших епоха људскога духа. Живот је текао таласима, и нека грозничава дјелатност подстицала је све душе. То је био тренутак грађења и преправљања свију идеја, свију вјеровања које дадоше особени жиг вијеку који се сада навршио.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;То је златно доба романтизма, вријеме његових великих побједа. Реализам, у моћним романима Балзаковим изилазио је на видик и објављивао нову једну књижевност, аналитичну и невеселу. На религиозном пољу, једни, као опет Шател и његови ђаци, хтјели су да у литургији замијене латински народним језиком, други, као Ламене, мирили су догму и слободно испитивање, вјеру и разум, Цркву и Демократију. У политици, нове странке су се стварале и постављале озбиљна и тешка питања која пак потомство има да ријеши: догматични либерализам, који је хтио да замијени старо племство обогаћеном буржоазијом, одбацујући сваку реформу у економском стању ствари; радикализам, који тражи опште право гласања, демократизацију власти и интервенцију Државе у односе између Капитала и Рада; реформистички социјализам, који хоће економску демократију и тежи ка поступној социализацији својине; револуционарни комунизам који рачуна на ''coups de maiu'' да оствари цјелокупан идеал комунистички. Најзад, то је било цвјетање теорије друштвенога преображаја. Утописте, те безазлене и узвишене душе, апсолутне и пуне презирања стварности, снијевали су да саграде једно идеално друштво на рушевинама прошлости и у хаосу нових идеја и вјеровања. Они су говорили да људи морају бити уморни од тога што међусобно шкоде једни другима, и да добра воља, морална снага, примјена здравога разума у људским пословима довољна су да у прах оборе то друштво без равнотеже, бесмислено и мрско, и да ''организују срећу'', према њином јаком изразу. Сви ти рационалисти имали су апсолутну вјеру у бескрајну усавршљивост човјечанства, у неограничену ширину разума, и, са Ламартином су говорили:<br /> :::Нико не зна колико свјетлости<br /> :::Може имати наша трепавица.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Посред тога хучнога и задиханога хода ка будућности, у тој бици идеја, испрекиданој пуцњима из пушака, поезија је морала претрпјети много утицаја, прожети се страстима и идејама свога времена, постати борбеном и играти улогу хора у античкој трагедији. Она пјева велике наде, расцвјетале под сјајним сунцем Јулским, оно мистично чекање среће која мора да сиђе на земљу; она слави солидарност, братство народâ, религију човјечанства. Она изражава мржњу на Бурбоне, оборене краљеве, који представљају угњетачку и понижавајућу прошлост; она одаје ватрен култ ''Човјеку'', Наполеону подигнутом у ред полу-богова, који оличава национално осјећање. Поезијом осјећамо горчине првих разочарања која су дошла послије полета и повјерења Јулских дана. Ми у њој налазимо одјек борба које је републиканска странка водила ријечју и оружјем, слику свега што је она волила и мрзила, дивила се и проклињала. Исто тако, она нас подсјећа на неповјерење и одвратност консервативаца према политици напретка или револуције. Ми у њој видимо ону карактеристичну неодлучност душа у беспрестаним промјенама, моралну и интелектуалну нелагодност, одвратност деликатних душа пред индустриализмом и меркантилизмом који су наступили. Поезијом присуствујемо изблиза еволуцији политичких и социјалних идеја цијелога прошлога вијека, њоме видимо како стара идеја милосрђа постаје модерна идеја социјалне правде, како плашљиве тежње и једва изражени смјерови преображују се у солидне системе. У очи 1848, поезија пламти од гњева противу финансијских спекулација и кварежи која нагриза цијело тијело социјално; она очајно криче пред пољима која је глад опустошила и пред биједом која десеткује радно становништво по варошима; она изражава сву ватрену борбу за добијање грађанских права и њоме ми осјећамо оне тајанствене ударе и трзања који јављају велике политичке и социјалне потресе.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Схватање да умјетност треба да буде цивилизаторска, корисна, борбена, тенденциозна, да треба да буде одјек идеја и нада свога доба, да њен циљ, чак њен разлог опстанка јесте да допринесе триумфу правде и истине, то схватање припада XVIII вијеку, његовој рационалистичкој и ослободилачкој филозофији. Она би примијењена у Револуцији и надахну слике Давидове, дрхтаве акценте ''Марсељанке'' и ''Пјесме Понаске'', као и осредње драме јакобинске из 1794. Гвоздена рукавица Наполеона била је спријечила слободну ријеч, али сенсимонизам прихвати ту идеју демократске и моралишуће умјетности, и поезија Беранжеа и Казимира Делавиња предсказивала је бојну поезију Јулске монархије.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Стихови постадоше једна врста оружја; у општој борби, сликови и каденције изразише све гњевове, све наде страначке. Све странке имадоше своје витезе слика. Али, што се има нарочито примјетити, то је да и количином и каквоћом, демократска поезија куд и камо више стоји. Што се више приближује 1848, браниоци реда постају све рјеђи. Влада и њени приjатељи су радили; опозиција, поборници нових учења, имали су потребу да шире своје идеје, да силно оглашују све што су мрзили и све чему су се надали. Узроци овога зближења наступајуће демократије и поезије веома су занимљиви и јако сложени.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Прије свега то је душевно стање цијелог романтичног покољења. Сви ти духови били су рођени у једној од оних прелазних периода које су вазда тако болне. Они су били видјели страховите буре које су чистиле стари свијет и ваздух прошлости бучним ударима грома. Негдашње идеје, стара вјеровања бјеху пале у прашину, и мало је ствари било остало на ногама. Али многе велике наде рође не у XVIII вијеку нијесу се биле оствариле, разуздане амбиције биле су укроћене, и, послије 1815, осјећање атоније, морална и интелектуална нелагодност јела је душе тих младих људи. Они су имали ''одерану душу'', како је говорио Мирабо; сваки од њих могао је рећи са Ламенеом: „Моја је душа рођена са једном раном”. Најзад, они нијесу јасно видјели у животу. Са Виктором Игом, они су патили од тога ''сумрачнога стања'' душâ, са Алфредом де Вињиом пјевали су:<br /> :::Дан се није родио. — Ми смо још у првом<br /> :::бијелом зраку који претходи зори<br /> :::И оцртава земљу на ивицама хоризонта.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;И у тој анемији духова, у том ослабљењу воља, они су осјећали тежак терет јадне ружне стварности гдје крши идеал, и у виховим паћеничким срцима клијало је незадовољство са животом и потреба за општим ослобођењем, а у исто доба необична способност да се разњеже.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Хуманитарно осјећање одатле долази. Ти малинхоличари који, у својој тузи и душевном немиру, лијеваху сузе, жалостише се пред стварним и опипљивим боловима. Та сумњом изједена срца широко се расплињаху у осјећању човјечанског братства, пред ''величанством људских страдања''. Бијада онога доба није била ''социјална биједа'' у нашим данима, то јест релативна биједа, која долази од разлике извеђу вриједности рада, кориснога по друштво и подјеле добара, то је била ''физичка биједа'', глад, лишеност предмета најпотребнијих за живот, најстварнија и највећа биједа коју је Француска познала у ХІХ вијеку. Индустрија је ишла преко људских лешина; увођење парних машина упропашћивало је хиљаде малих занатлија и радника Огорчена конкуренција, индустријске кризе, неизбјежне у капиталистичкој производњи, довршивале су гњечење радних класа. Калдрма великих вароши покри се овим жалосним жртвама новога економскога поретка, тих ''бескорисних'' који су били дотјерани у страховиту дилему, бити пушкаран или умријети од глади. Глад, неродице пустошиле су села, и дешавали су се призори који су подсјећали на се сељачке ратове у XIV вијеку, крваве борбе ''magri'' противу ''grassi'' у талијанским републикама. Радничко законодавство није постојало, а влада, послушно оруђе у рукама плутократије, ништа није хтјела ни да чује о томе.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Мисаона елита буржоазије, ''интелектуалци'' тога доба, искрено су осјећали ту дубоку и незаслужену бијаду. Религиозни, они се осјетише бpaћа тих биједних робова званога неправеднога друштва, те безимене гомиле мученика. Идеалисти, ови се осјећали рањени том мрском стварношћу, том бруталном силом материје и фаталности. И ништа природније но да је једна жена најбоље изразила ту њежност, то саучешће за паћенике. Жорж Сандова, „Изида сувременога романа, добра богиња са дојкама из којих вазда млијеко шиба”, у својим романима, у тој „ријеци од млијека”<ref>Jules Lemaître: ''Les contemporains'', T. IV., p. 168.</ref> показује силину тога наивнога и дирљивога хуманитаризма. Најљепша епопеја људскога милосрђа, ''Јадници'', схваћена је и почета у то доба. Један од најстаријих највјернијих пријатеља [[Виктор Иго|Виктора Ига]], Огист Вакери, у својим ''Профилима и гримасама'', црта једну сцену из 1847: велики пјесник пред неколико ученика довршује читање првих глава болне историје Жана Валжана. Дан се рађа, лампа и лице блиједе, а млади ентузијасти, влажна и грозничава ока, осјећају како им се срце шири у безмјерној љубави за све што се пати.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;С друге стране, романтици су осјећали само мржњу, свирепу мржњу за буржоазе. У опште, заљубљени у јаке и интензивне боје, у егзотизам, они нијесу волили садашњост. Бајрон, његов учитељ, у својим ''Мемоарима'' дефинише на занимљив начин поезију као „осјећање старога свијета и осјећање свијета који долази". Они нијесу волили тај вијек практичан и тужан, без отмјености и без јаких страсти, гдје је идеја згњечена фактом а лијепо корисним. Нова класа господар друштва била је предмет њихове мржње. Они нијесу имали довољно презирања за ''бакале'', за ''дућанџије'', за ''филишћане'', безначајне, плитке, никакве; они су их обасипали истим презирањем којим и слике Делароша и поезију Делавиња. Флобер, у средини тијех Бувара и тијех Пекишеâ, констатовао је да „буржоази мрзе књижевност”, и говорио: „Ја називам буржоа све што мисли ниско”.<ref>Ренан, у 1848, овако је писао: „Ја се боље споразумијевам са простим људима, са сељаком, са радником, са старим војником. Ми говоримо готово исти језик, ја се по потреби могу разговарати са њима: то ми је потпуно немогућно са једним простачким буржоазом: ми нијесмо од исте врсте”. ''L' Avenir de la science. Pensées de 1848. Sixième Édition. Paris. 1890. p. 467.''</ref> Жозеф Придом, „ученик Брара и Сент-Омера, заклети вјештак код суда”, ― „синтеза за буржоаске глупости“ како је говорио Теофил Готие, ― датира из тога времена. И Бодлер врло добро показује „ту аристократску мржњу без граница, без ограничења, без милосрђа на краљеве и на буржоазију”.<ref>Charles Baudelaire: ''L'art romantique'', p. 353.-354.</ref><br /> Због тога орлеанска династија и побједничка буржоазија немадоше својих пјевача. Нова династија представљала је интересе и идеје буржоазије, није волила помпу и сјај Бурбона, и Алфред де Вињи, у своме дневнику хладно говори о „протестантском крунисању” Луја Филипа. Скиптар Бурбона, и сиви реденгот Наполеонов бјеху замијењени кишобраном краља-грађанина, што је било мало у стању да избије поетске изворе из тих препуних душа. На тај начин, поезија с једне стране, орлеанистичка династија и буржоазија с друге, за навијек се раздвојише.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Млада демократија привлачила је пјеснике, она им је говорила:<br /> :::Мислимо мање на пастире и мислимо више на људе.<br /> :::Има других предмета у свијету у коме смо, :::Има муклих борба и страховитих зала.<ref>Almanach de la France démocratique, pour 1846. Alphonse Esquiros: „Aux poètes”.</ref><br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;И они одговорише на тај позив.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;У ''судбини поезије'', Ламартин дефинише ту умјетност на овај начин. „То је сам човјек, то је нагон свију епоха, то је унутрашњи одјек свију људских утисака, то је глас човјечанства које мисли и осјећа, сведен и изведен извјесним људима који су више луди но остали, ''mens divinior'', и који лебди над том хучном и збуњеном вревом покољења и траје послије њих, и који свједочи потомству о њиховим јецањима или њиховим радостима, о њиховим дјелима или њиховим идејама”. Он је ишао тијем путем, и нико боље од њега није пјевао велике хуманитарне идеје. Виктор Иго, остајући у интелектуалној неизвјесности, не разликујући ништа јасно, очекујући свјетлост Јунских дана 1848, ипак је чинио свој ''посао буктиње'', и имао акценте који су јављали будућега пјесника ''Казна'' и ''Легенде'' вијекова. Беранже не издаде народну ствар, и вријеме не остари срце старога пјесника. Алфред де Вињи извоље који пут сићи са своје ''куле од слонове кости'', и показа душу отворену идејама времена. Алфред де Мисе, са својим аристократским презирањем гомиле, њених потреба и болова, имао је тренутке када му је дух био широк и када је осјетио људско милосрђе. Исто тако, Теофил Готие, који, скицирајући нову пластичну и неузбудљиву поезију, јављао је долазак пјесника заљубљених у боје, вајаре строфа и резаче сликова.<ref>''Кариатиде'' Банвиљеве датирају из 1841, а ''Сталактити'' из 1843.</ref> Огист Барбие, са мушким и снажним талентом, запостављеним у наше доба, поста осветник јавне савјести и храбар заточник Идеје. Кондотиер пера, Бартелеми, у језику сировом и живописном, подиже за једно вријеме борбену поезију до њена врхунца. Ежезип Моро и Пјер Дипон, људи из народа, бише најовлашћенији и најслађи пјесници нових идеја.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Иза њих је ишла једна мрачна гомила, каткада пјесника, али готово увијек стихотвораца, који су остављали пушку и узимали перо да испуне своју грађанску дужност и послуже ствари која им је била драга. Поезија је за њих била неки виши позив, и они су у њу стављали сву своју вјерујућу и топлу душу. Праве, високе поезије готово никада нема у њиховим дјелима, тон је емфатичан, декламаторски, усиљен, израз је нетачан, стихови су често осакаћени, идеја није свагда јасна и схватљива, али из тих пожутјелих и прашином покривених књижица диже се мирис искрености, емоције, који изазива сву ту бујну и немирну епоху.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Данас, ми још не можемо да оцијенимо идеје, наде, мржње те епохе. Ми још дишемо готово исту атмосферу, и мучни проблеми које су ти људи обиљежили, остају нам да их ријешимо. Вријеме, врховни судија, још није изрекло о њима своју пресуду. Али, рећи ће је. Тада ће се цијело човјечанство сматрати као један човјек који увијек живи и који се стално учи. Тада ће се имати поштовања и према најочигледнијим заблудама, јер су оне биле корисне у трајању истине, ограничавајући поступно број неовјерених претпоставака. Цио свијет биће сагласан да нема апсолутне и непромјењиве истине, но пролазних и релативних истина; да је у бескрајној разноликости свијета немогућно дати једно једино ријешење свим проблемима. И у тим ''temple serena'', пречишћене и слободне мисли, боље и уједначеније човјечанство, са широком и благом интелигенцијом, биће у стању да суди то ишчезло покољење. Али ми, који смо наслиједили њихове страсти и њихова неспокојства, не наслиједивши њихову моралну снагу и моћ рада, ми који идемо као и они пипајући у блиједој тами једнога свијета који се диже и другога који неће да умре, ми осјећамо за те старије наше њежности и дивљења. Као антични филозоф који је доказао покрет идући, тако су они показали смисао живота и доказали вриједност опстанка тврђењем, дјелатношћу, животом интензивним и утрошеним у напоре који не могу остати бесплодни. :''Београд.'' == Напомене == <references/> == Извор == ''Зорa'', 1. децембар 1901. Година шеста. Стр. 398-402. {{ЈВ-аутор|Јован Скерлић|1914}} [[Категорија:Српска књижевност]] [[Категорија:Јован Скерлић]] rao3xc9njlxjqx62mwsn9w8zdg9sis9 Хрваштина у српскоме језику 0 59934 143758 140721 2026-05-26T17:25:24Z Coaorao 19106 143758 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= ХРВАШТИНА У СРПСКОМЕ ЈЕЗИКУ | одељак= | аутор=Љубомир Недић | година= 1900 | белешке= }} &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Свак ко је пратио књижевност српску ван граница Краљевине морао је опазити у језику, независно од извесних покрајинских особености, које су, засада бар, неизбежне, још и једну другу појаву која прети чистоти нашег књижевнога језика. Та је појава у томе што се у књижевност, од толико година већ, стално увлаче и одомаћавају свакојаке хрватске речи које се противе нашему језику. Упоредо с њима иду обично и синтактичке конструкције које такође нису у духу нашега језика; као год ни стил какав се, опет по угледању на Хрвате, покадшто опажа у писању у тим крајевима, тако, да никоме ко иоле има осећања за језик и зна шта у српскоме језику може бити а шта не може, није тешко, по самоме језику и стилу, познати да ли је што писано у Краљевини, или ван ове, — jep cy све друге покрајине наше, посредно или непосредно, под утицајем Хрваштине. Тако је бар засада; а доцније, ако се буде овако настављало како се почело, неће томе утицају избећи ни књижевност у њој. И пошто ми ценимо чистоту језика и стила, и сматрамо да је то двоје од највеће важности за сваку књижевност, хоћемо да се зауставимо мало на овој појави и укажемо на последице од ње.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Може се, на први поглед, учинити као да у тој појави самој по себи нема ничега што би могло штетно утицати на чистоту српскога језика и начина писања. Нису ли српски и хрватски ''један'' језик, и није ли корисно да се они, у нечему провинцијално различни, приближују један другоме, да се узајамно прожимљу, да се те провинцијалне разлике тако изгладе, а они на послетку стопе у језик који ће онда доиста бити један и исти?<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Ми, пре свега, не мислимо да се јединству нашега књижевнога језика служи када се овоме дају два имена. Језик је тај или ''српски'', или је ''хрватски''; никако он не може бити српски ''или'' хрватски (а још мање хрватски или српски). Но да то оставимо на страну, пошто би нас оно одвело на друго, не књижевно поље, — ми не мислимо ни да се јединству књижевнога језика служи када се у њ много уносе провинцијализми. Колико је корисно поједине провинцијалне речи уносити у књижевни језик, те га, тим начином, богатити, и у томе има мере. С провинцијалним је речима као и с оним, чисто локалним речима што се чују само у појединим градовима (argot, slang); и провинцијализми су такве локалне речи, argot покрајински. И као што је недопуштено уносити оне месне речи у књижевност, тако исто треба бити пажљиви при уношењу провинцијализама. Има речи које никада неће моћи постати речима књижевнима, него ће вазда остати само провинцијализми; речи на пр. као што је ''дајбуди'' не могу се никада асимиловати књижевноме језику, и зато им није места у њему. Тако је с провинцијализмима у свима језицима; тако мора бити и у нашему. И ми морамо једном почети мислити о јединству књижевнога језика нашег. А ако би ко налазио да се тиме баш помаже то јединство, ми бисмо му приметили да се јединство у опште не састоји само у придодавању нових елемената, него још и у стапању њихову са оним чему се они придодају. Тако је у свему; па тако је и у језику.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;У осталом, ово питање о провинцијализмима није оно о чему смо овде хтели расправљати. Ми смо хтели говорити о Хрваштини у српском језику, а то значи о увлачењу извесних ''страних'' речи у наш језик. Јер ''хрватске'' речи, мислимо оне праве, ''згољне'', хрватске речи, то су стране речи; то нису више речи онога језика што га је Даничић обележавао као хрватски ''или'' српски. То су нове речи новог језика, хрватског. Хрвати, о којима је Вук онако добро рекао да имају државу (какву то је њихова ствар) и да им треба још само народ, сасвим су право судили када су прионули да створе себи језик: није ли језик најбитнија одлика народа? Тако је постао од српског једног диалекта хрватски језик; онако исто као што је, постао и један ''земаљски'' (по аналогији, са ''нашки?''), по Г. Јагићу, ''босански'' језик. Ако је Хрватима тај језик добар, и они се њим споразумевају, ми против тога немамо ништа. Ми смо им дали основу, облике, и законе; речи, ако им нису добре оне које смо им ми дали, могу, слободно, и сами правити; могу их, по нама, ако хоће, узимати и из Волапика. То је њихов, ''хрватски'' језик, и они га могу удешавати како хоће. Нас се тиче наш, српски језик; њега морамо чувати од свега што би могло штетно утицати на чистоту његову, па и од Хрваштине.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Нећемо овде набрајати све оне речи што су се из ''хрватскога'' увукле у наш, српски језик. То је немогућно, а и непотребно. Важније је потражити откуда је дошло да се оне у њега увуку. Томе се, како нама изгледа, није тешко домислити. Многе су, управо све, покрајине српске у којима се негује књижевност, осим Краљевине, у додиру с Хрваштином; оне су, без мало, све под утицајем Хрваштине, једне, по томе што су под хрватском управом, а друге зато што се у њима иде на руку Хрваштини. Званични називи су хрватски; поједине речи што се у саобраћају употребљују, исто тако. Неизбежно је да се сви ти изрази одомаће, најпре у обичном говору, да после пређу и у књижевност. Када се на пр. управник зове ''равнатељ'', или када се у званичним огласима објављује каква ''дражба'', свет се напослетку, навикне на те речи, и оне временом стекну право грађанства и у књижевности и одомаће се у њој. Исто је тако и с толиким другим речима; и оне се поступно, неосетно, али и неминовно, увлаче у језик; и ми можемо читати у српским књигама и листовима на пр. ''светло'', место ''светлост''; можемо читати ''дакако'' тамо где Србин ту реч не би никада употребио („о томе, ''дакако'', треба размислити”); можемо читати ''исказе'' о ''милодарима'', речи које обичан школовани Србин, који, поред својега матерњег српског, не влада још и хрватским језиком (или бар немачким, по чијим су речима ове речи сковане) никако и не разуме. Да не помињемо даљих примера, навешћемо још само како смо, у више прилика, у изводима из записникâ Матице Српске, читали о решењима да се ''зготове'' слике неких народних добротвора. ''Готови'' се што за јело, и тако би, по тим изводима, могло изгледати да је решено да се они добротвори (из захвалности, зар?) ''in effigie'' поједу. Нека се не мисли да ми овим хоћемо да правимо јевтине досетке: ствар је ова и сувише озбиљна да би око ње требало водити шалу.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Оваквих, ''хрватских'', управо никаквих речи може се читати у књигама и листовима што излазе ван Краљевине пуно; неки од њих могу се покадшто читати и у листовима што у Београду излазе, нарочито откако су у њима почели писати извесни новинари из такозване Троједне Краљевине. Да такве речи не богате наш језик, мислимо да не треба нарочито доказивати. Оне му могу само удити, и зато им није места у српскоме писању. И не само да овим речима што су узете непосредно из ''хрватскога'' није места у српскоме писању, него ни онима које су, по угледању на Хрвате, сковане по немачким неким речима. И то је, у неколико, и посредно, утицај Хрваштине: ми видимо како Хрвати раде, и мислимо да и ми треба тако да радимо. Ми мислимо да у нашем језику ''мора'' бити свију оних речи што их има у немачкоме, и мислимо, још, да нам их ваља ковати по немачкоме, ропски, да у свему, по основи и како су из ње изведене, изгледају на оне немачке речи. Они који такве речи кују изгледа да не воде никаква рачуна о томе да сваки језик има ''својих'' речи и да оне које су добре у једном језику не морају зато бити добре, исто такве, и у другоме; и да зато, ако се оне већ морају ковати, треба их удесити онако како ће оне најбоље одговарати језику у који се уводе. Узмимо, примера ради, у нас, по готово, већ одомаћену реч ''уџбеник''. Ми о тој речи, истина, не знамо да ли је она узета од Хрвата или је она у нас скована; толико је извесно да је она скована онако како Хрвати себи кују сличне речи. Исто је тако, за нас бар, извесно да је то неспретна, какофонична реч. Али то не чини ништа: нама ''треба'' таква реч, а ми је бољу не можемо сковати но овакву каква је. И доиста не можемо, — ако се вежемо за немачку реч. Али зашто бисмо се везивали за њу? Зашто бисмо ми своју реч морали удешавати према Lehrbuch, када Французи за оно што та реч треба да означи кажу traité, а Енглези text-book? И ако је ове речи још незгодније узимати за основу новој српској речи но ону немачку, — толико из њих бар можемо видети да се не морамо везивати ни за једну страну, него сасвим самостално удесити своју реч као што су и други удесили своју.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Као што је с овом тако је и с многим другим речима: и оне се, исто тако, кују како ће у свему изгледати на немачке по којима су сковане. Ми и у томе, као што рекосмо, видимо, донекле бар, и посредно, утицај Хрваштине. И тај посредни, као год и онај непосредни утицај треба сузбијати, — ако нећемо да нам, једнога дана, књижевни језик ''доиста'' буде српски ''или'' хрватски. == Извор == ''Зора'', 1. 9. 1900. Година пета. стр. 267-270. {{ЈВ-аутор|Љубомир Недић|1902}} [[Категорија:Српска књижевност]] [[Категорија:Српска књижевна критика]] [[Категорија:Љубомир Недић]] 9119a44be8g592gwhkc43nia61n87mv Песме Милете Јакшића 0 59970 143755 141702 2026-05-26T17:23:40Z Coaorao 19106 143755 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= ПЕСМЕ МИЛЕТЕ ЈАКШИЋА<ref>Велика Кикинда; Штампарија Јована Радака. 1889; мала осмина; стр. 186.</ref> | одељак= | аутор=Љубомир Недић | година= 1900 | белешке= }} &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Ова књига песама, која је с толико страна с великом хвалом и радосно поздрављена, на нас није учинила особита утиска. То не долази отуда што бисмо ми, по хвалама које смо о овим песмама читали, сувише много били очекивали, јер смо ми многе од њих већ раније били читали у разним књижевним листовима српским. Али и да нисмо, искуство које смо у томе погледу стекли научило нас је да не полажемо много на хвале које читамо о онима што данас у нас певају. Ако је у опште било каква предубеђења с наше стране, то је, мњење које се поодавно утврдило у нас, да после Војислава нисмо више имали песника; да је то био последњи истински песник наш, који је испевао лабудову песму Српске Лирике. И, ако је тога предубеђења у нас било, оно је, сад, пошто смо ове песме прочитали, постало стално наше убеђење, — и остаће то, бојимо се, још задуго… &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Као што рекосмо, [[Милета Јакшић|песме Милете Јакшића]] на нас нису учиниле особита утиска. Ми смо у њима нашли стихова, али нисмо нашли песама, а још мање смо у њима нашли песника. Јер, оно што чини песму и чини песника, то нису само стихови, него још, и пре свега, осећање. А овога ми у песмама његовим нисмо могли наћи, — мислимо, правог, истинитог осећања. Он не пева из своје душе, него пева по угледању на друге; његово је осећање позајмљено, из друге руке: њега су инспирисали песници, — чешће и прости стихотворци. Та околност, сама по себи, очевидно, није од толика значаја да би јој требало посвећивати нарочити чланак; нити бисмо ми, зарад ње саме, ово писали. Што ово пишемо, то је зато што ми у М. Јакшићу видимо представника читавог једног кола млађих песника наших и, више но то, представника наше данашње лирике у опште; и што мислимо да је време једном повести озбиљнију реч о данашњим песницима нашим. Њих бар не морамо митити, ни гледати им кроз прсте, — ''песникА'' смо бар имали да можемо бити и без ових данашњих. И ово што пишемо о М. Јакшићу има, отуда, шири смисао. Његове су нам песме само повод писању; а прави предмет, и ако посредно, данашњи српски песници у опште. Јер оно што важи о њему, важи, врло великим делом, и о њима: његове су песме огледало, у којему се верно огледа слика данашње Српске Лирике. &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Песме М. Јакшића могу се поделити у две врсте: једне, у којима се опажа утицај Змајев; и друге, у којима се опажа угледање на Војислава. Ова ће два песника наша, како мени изгледа, највише имати да одговарају на страшноме суду потоње историје српскога песништва. Сви, скоро, песници без талента угледали су се на њих; неки на једнога, неки на другога, а неки, као М. Јакшић, и на обојицу. И, било је сасвим природно да се угледају на њих, — јер је на њих најлакше угледати се. За угледање на Ј. Илијћа треба, поред песничкога осећања, још и осећања у чисто српскоме духу, какво се у нас већ изгубило; за угледање на [[Ђура Јакшић|Ђ. Јакшића]], снаге и силан поетски темпераменат (који се, у осталоме, противи подражавању другоме); за угледање на [[Лаза Костић|Л. Костића]] није довољна само настраност у идејама, него треба још и духа, који је с њоме, врло често, удружен у песмама његовим. Ништа од свега тога изгледа да не треба те да се у песми подражава Змају или Војиславу. За подражавање Змају треба само наћи идеју, идеју у смислу наших лиричара; а идеја има свак, па и песници без талента. Код Војислава изгледа да не треба ни тога; треба само узети какав предео, у које било доба дана или године, описати га у стиховима, и песма је готова, — и да се позајмљују поједине Војислављеве речи. &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;На ова два песника наша угледао се, као што смо већ рекли, и М. Јакшић; и то (ако је судити по томе што су оне песме које су постале угледањем на Змајеве дошле напред у збирци), прво на Змаја. Шта је оно што чини карактер Змајеве лирике, нарочито његових љубавних песама, то сам једном ранијом приликом изнео: одсутност, или бар оскудност, у осећању, и место овога мисао, поређења, поента, духовита реч. Све се то може примити и научити од другога, — онако бар како то видимо у оних који су му подражавали, и којима је он показао како ће певати а да не осећају певајући. То је примио и научио од Змаја и М. Јакшић. Узмите на пр. ову његову песму: <poem> :Гледала је у дубокој ноћи :Црно небо пуно вечне тајне, :На очи јој две звезде слетеше: :Зато су јој очи тако сјајне. :Љубила се са ружицом младом :Кад се јутром у лехи развија, :Па јој листак на уснице оста: :Зато су јој уста руменија. :Гледала је када облак букне, :Муња суне, храст доле обори; :Па када је на ме погледала, :Моје срце у пепео створи. </poem> Што је у овој песми главно, то није осећање: њега у песми и нема; него идеја. Тако је исто и у овој: <poem> :Не срди се злато моје, :Што ти гучем речи миле, :Опрости ми што су песме :Моје кʼ теби полетиле: :Песма моја — дете лудо — :Невинашце моје мало :Опазило мајку своју, :Па је кʼ мајци потрчало </poem> — опет идеја. И, ако се о идеји у оној првој песми не може рећи да је ни врло сретна, ни врло оригинална, о овој се у другој не може рећи ни да има обична смисла. Каква је то идеја, звати драгу мајком, ако ће бити и својих песама? Змај, треба признати, такву идеју не би никад у песми изнео; он би нашао другу, мање бесмислену. Ипак ми у њему видимо „по греху родитеља стара”, не само ове, него и највећега броја љубавних песама М. Јакшића. Оне су, махом, постале угледањем на Змајеве овакве песме, с том само разликом што у песмама Змајевим, ако, обично, и нема истинитог осећања, има свакада смисла, често и духа, док у овима М. Јакшића, врло често, нема, ни духа, него ни смисла. Прочитајте на пр. ове две строфе из једне песме у циклу [[Nocturni flores]]: <poem> :Високо, више! Да ли осећаш :Силовит ветар ко струју јаку :Што нас подиже? Под нама доле. :Дубоко земља тоне у мраку :Ко мрачна кугла. Неста равнина, :Провала, шума, потока, брега, :На мрачној земљи само се бели :Колеба твоја ко мрва снега. </poem> — има ли у њима смисла? Не видети брег, а видети колибу, — зар то није као у оној причи о баби која је видела иглу на торњу, а није видела торња?<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Или у овоме: <poem> :Знадох рајска пића лежи :У том срцу тамо, :Подметно сам гладну душу: :Мрву, мрву само! :Ломила је златно срце, :Другом расипала, :Алʼ на моју душу није :Ни мрвица пала. </poem> Чија то може бити кривица што на песникову душу није пала ни мрвица њенога срца, него његова рођена? што није како треба подметнуо душу. То он, међутим, није мислио да каже у својој песми; његова је идеја била друга: да жали на драгу (а не на своју невештину, — на коју, у осталом, ''ми'' жалимо). Само је та идеја била збуњена, и, као и толике збуњене идеје, испала је бесмислена. &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;То нису једини примери несмисла у песмама М. Јакшића: да су једини, ми их не бисмо били ни помињали; махнули бисмо, можда, били главом, па бисмо ћутом ишли даље. Али је то стална појава у овим песмама, и ми се, отуда, на њој морамо мало зауставити. Јер, то је извесно: ако ништа више, толико имамо права тражити од песника да му песма, кад у њој већ нема осећања, има бар смисла и не противи се здравоме разуму. Има ли, међутим, каква год смисла у стиховима као што су ови: <poem> :Ко весело дете :Које анђо штити а незнање теши, :Не знам ни за патње, ни усуд потајни? </poem> Како може незнање тешити, и нашто утехе ономе који не зна за патње, када се теше само они који за њих знају? То је бесмислица; као год и ово: <poem> :Хуји гора: по каменом ждрелу :Мутан поток ваља се и пени, :Са обале ''радосно'' га мотри :Дивљи стручак цветак безимени. </poem> Или, још боље, ово: <poem> :Уска је стаза, којом ми идемо :''Образ уз образ, груди уз груди.'' </poem> Како двоје може ићи да им образ буде уз образ и груди уз груди? Ако иду образ уз образ, не могу ићи груди уз груди; а ако иду груди уз груди, не могу ићи образ уз образ, — и мора, још, једно ићи натрашке: што не чини ни најзаљубљенији пар, све и да је стаза уска. &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Но није само да у појединим стиховима нема смисла: читаве песме испеване су без смисла. Узмите песму ''[[Ноћна Тајна]]'': славуј у ноћи пева над бистрим горским потоком, у којему се „огледа са висине звезда тиха и бледа”; облак заклони звезду, а славуј мисли да су је однели таласи; он је престао певати: <poem> :А кад сутра зора цвеће :Ороси :Мртву птицу студен поток :Проноси... </poem> То треба да је нежно, поетски; у ствари је то бесмислено: прича о једној лудој птици. &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Није боља ни ''Балада:'' како је у планини, у малој дупљи у борићу, самовала грлица, док јој није однекуда долетео бели голуб, и они свили себи заједничко гнездо. <poem> :...Тако мину четир лета млада века, :Тад долеће дивљи јастреб из далека. :Па однесе голубицу из тих страна, :Голуб пада у вигове код душмана. :Голубица плаче, не зна шта је с њиме, :Од јастреба не сме рећи мило име. :Голуб тужи, ломи крила, мира нема: :„Збогом, драга, моја љубав смрт ми спрема.” </poem> Пре свега, (као што смо, у своје време, приметили и Л. Костићу), у младом дрвећу нема дупљA, — у боровом, мислимо, нема их ни матором. Исто тако није ни пар голубова од четири и више година млад; за јастреба, вероватно да јесте, само што он, кад би уловио голубицу, не би је водио својем гнезду, као да је извршио отмицу и преотео је голубу, — како изгледа по томе што она од њега не сме рећи мило име, — него би је рашчупао и прождрО. И на послетку, откуд да голуб, који се ухватио у замке, жали на своју љубав, када то с њоме нема никакве везе? И како може голуб ломити крила? Може нам се одговорити да је то у фигури речено, да се представи његово очајање. То и сами знамо. Али исто тако знамо и то да су фигуре за то да себи што лакше и јасније представимо, а не за то да се мучимо како ћемо представити себи нешто што се не да представити. И зато је та фигура бесмислена, као и цела песма. И, ако би се о овој рекло да је више као нека алегорија, онда би и о тој алегорији важило што смо рекли о оној фигури: да је бесмислена; јер и алегорије морају имати своје логике, те да се њима може постићи што се њима хоће да постигне.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Како је са смислом, тако је и са укусом у песмама М. Јакшића. У једној песми, ''Ноћ,'' читамо: <poem> :Топло у ваздуху дах јој се разлева :Да упали жудње нејасне и тамне, :Да заљуља груди болом и милином :Спомињућʼ ми сласти среће узајамне: :Да немах уздарја за дарове моје :Што их њојзи дадох с радошћу и слепо :Источивши младост, почупавши бисер, :А с њим из корена све добро и лепо. </poem> Да оставимо на страну ону бесмислицу о ''почупаном'' бисеру, има ли у овим стиховима каква год укуса?<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Или на пр. у овима: <poem> :Слети амо, не бој ми се, :Твоја добра мајка спава, :Па и чује лʼ шум у клети, :Помислиће: одозгоре :То анђео лети тајно :Миром дворе да посети? </poem> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;М. Јакшић, изгледа, није дуго остао на томе да подражава Змају, — да ли зато што је наилазио на тешкоће у тражењу идеја, или што му се више допао Војислав, то нас се овде не тиче; довољно да је он после Змаја подражавао Војиславу, који му је остао главни углед у песми. Истина се у песмама његовим опажа и утицај Л. Костића; као на пр. у оним стиховима у песми [[Крчмарици (Милета Јакшић)|''Крчмарици'']]: <poem> :Еј, тешко сам луд у пићу :— Не наваљуј и не точи — :У тренутку искапићу, :Место чаше — твоје очи. </poem> Али то је више местимице, свега у две-три прилике. Његови су прави учитељи Змај и Војислав. И пошто смо видели утицај Змајев, треба сад да покажемо и утицај Војислављев. &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Као што смо, пишући раније о њему, рекли, Војислав је био уметник песник, сликар у песми; он је речима сликао, најчешће природу, пределе у разно доба године; са чега је Слободан Јовановић, у једноме пуном духа чланку, о њему рекао да је песник годишњих времена. То би се исто могло рећи и о М. Јакшићу: и он је сликар у песми; и он пева годишња времена; и више но то, — да је он песник времена у опште; јер он пева не само годишња четири времена, него још и разна времена дана и, сувише, време у смислу погоде. То се види из самих наслова његових песама које ћемо овде исписати (да и не помињемо оних у којима се то исто пева али се не види из самог наслова). И тако имамо: &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;''Песме о Четири Годишња Времена.'' Пред Пролеће; У Пролеће; Пролетње Јутро на Селу; Једног Пролетњег Дана; У Шуми с Пролећа; Летња Ноћ; Јесен; Јесењи Дан; Јесењи Дарови; Зима; Зимска Ноћ; (опет); Зимски Осећај; Лето и Зима. &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;''Песме о Доба Дана.'' Пред Зору; Рано Јутро; Јутро; Пред Подне; Вече; Вече на Трави; У Ноћи; Ноћ; Ноћ у Пољу; Ноћ на Реци; Ноћ у Шуми. &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;''Песме о Времену'' (погоди). На Месечини; На Омори; На Припеци; После Кише; У Бури; У Магли; Суша; Ветру; Пролетњи Облаци. &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;То, напослетку, не чини ништа, — свак пева што се њему допада; то је његово право. Наше је, опет, да тражимо да песма коју спева буде лепа. А како пева М. Јакшић? Једна или две од ове врсте песама његових, треба признати, нису сасвим рђаве: њих је могао испевати и Војислав, — док се учио певати; као на пр. ову песму [[Рано јутро|''Рано Јутро'']]: <poem> :Бели се Исток. Спаваћиве сени :По гори ћуте. Дубоко на Jyгy :Ко далек пожар зора се румени :И једва светли тамном видокругу. :Ближе у мраку тихе равни леже, :Ноћ задоцнела још на њима спава; :Тамо к’о меко сребро се растеже, :То јутро беле магле размотава. :Гасну звездице. . . . . . . . . . . . . . . . . :Већ хладно јутро стоји на планини, :Под росом трепте шумице увеле :Тихо се дими село у долини, :Јутро отвара очи невесела. . . . . </poem> Остале су све слабе и без вредности. М. Јакшић не уме описивати природу; он мисли да је за песму у којој се износи каква слика из природе довољно само побројати оно што се у њој види, и да је слика коју треба да нам да, готова; и за то савесно набраја, као у песми [[На брегу (Милета Јакшић)|''На Брегу'']]: <poem> :Тихо је… На вису ветрић само ћарка. :Летају лептири и грају скакавци. :Далеко на Југу видокруг се праши :И дими се раван; села расејана :Као беле птице на зеленој паши (!) :Блистају кроз маглу сунчанога дана. </poem> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Исто тако и у песми [[Пролетње јутро на селу|''Пролетње Јутро на Селу'']]: <poem> :Кућице трепте у јутарњем сјају, :По крововима маховинама гори, :На прозорима окна; врапци грају, :Рог говедарев весело се хори. :Над сеоцем се високо надвило :Плаветно небо, тихо се покреће :Млак поветарац, таре слабо крило :О сјајно џбуње, сунчано дрвеће… </poem> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Тако певати и тако описивати може свак; то нити су песме, ни описи. Ми знамо шта ће нам се одговорити: да песник не може све, и да треба и онај ко песму чита да донесе нешто. Само што је оно што овај треба да донесе, примчивост, да је кадар осетити оно што се у песми изнесе, а не способност да покренут песмом он сам ствара; иначе би тај захтев излазио на то да ми, ако ће бити и у мислима, испевамо песму, или испишемо слику, а песник, или сликар, да нам за то даду само податке. Онда не би било ни рђавих песама, ни рђавих слика. Војислав није тако радио; он није просто набрајао, него је, вођен својим поетским инстинктом, и не тражећи, изналазио у свему што је описивао оно што ће у нашој души изазвати праву слику онога што је хтео да нам у песми представи. То његови подражавачи нису знали; па није знао ни М. Јакшић. Он је видео да Војислав слика, па је и он невештом руком сликао. Галерија тих слика налази се у његовим песмама. &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Показали смо како М. Јакшић нема не само инспирације, него ни оригиналности; да није свој у песми. Када тога нема, да ли бар има вештине, да уме саставити песму којој спољно, како је она у стихове сложена, неће бити замерке? Кад није песник, да ли је бар вештак, да уме спевати? То још мање. То је обичан стихотворац, од оних којима се одмах, док се књига узме у руку, позна како су натезали како ће угодити слик; који не знају за ритам; и не сањају о оној тајанственој алхемијској вештини која просте и обичне речи вештим слагањем претвара у сухо злато поезије. &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Песничка невештина М. Јакшића види се у свему, и ми ћемо, пре но што редом пређемо све што се сте стране има приметити, изнети је у једној већој песми његовој, у песми [[Жртва (Милета Јакшић)|''Жртва'']]. Предмет је у овој песми стара библијска легенда о Јефтајевој Кћери, коју су обрађивали толики песници, сваки на свој начин. Како је тај предмет обрадио М. Јакшић? Он је просто препричао стару легенду у стиховима. Каква је добит од тога што је она сложена у стихове, када се ни бољи стихови ношто су његови не могу мерити с узвишеном простотом библијскога причања? И да нам је бар испричао како треба, ако ће бити и у рђавим стиховима. Али ни то није; него је, без икаква разлога, ''изменио'' легенду: као да се Јефтај, ''враћајући се'' из боја, ''из захвалности'' Богу што му је даровао победу над непријатељем, заветовао принети му на жртву првог који преда-њ изиђе, — док је, по легенди, он такав завет учинио ''полазећи'' у бој, ''ако'' би му Бог даровао победу. Нема сумње да је песнику слободно у нечему и одступити од легенде; као што му је слободно одступити и од историје. Само то одступање треба да је мотивисано; а овде то није случај, — осим ако би се узело као мотивација то што је мислио да му треба поправљати легенду. Али то није допуштено. Исто тако није допуштено ни говорити о круни и пурпуру: <poem> :„Кидајте ми венце с главе, :Уклонʼте ми ''круну,'' сјај, :Шта ће ''пурпур'' оном, кога :Чека туга и очај?” — </poem> пошто је Јефтај био судија, т. ј. изабрани поглавар, а не цар у Израиљу. Из истог разлога недопуштено је звати га и ''ајдуком:'' <poem> :Шта то грми кроз долине :У јудејској земљи тој — :То с тираном ''ајдук'' љути :Јефтај бије крвав бој; </poem> и на другом месту: <poem> :Пред борцима Јефтај ступа, :''Ајдук'' стари, лаве млад, </poem> — све да би се ајдуковање и могло сложити с круном и пурпуром. &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Да је у М. Јакшића иоле било разумевања, он ових погрешака не би био учинио; него би, место да препричава и квари легенду, нашао у њој мотива за песму, као што су их и други песници налазили. Могао је је, на пример, узети онај моменат у последњем стиху: <poem> :Па не види народ, тиску, :Само види очев лик, :Где укочен поглед баца :На пламени жртвеник, </poem> — и дати нам тако слику која је могла бити врло ефектна. Али он то није видео, и прошао је поред тога и не слутећи. Да је, угледајући се на Војислава, ушао у дух његов, и примио нешто од његове јединствене уметности, а не само споља јој подражавао, он би то, несумњиво, и био видео. &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;А сад пошто смо овако, у цело, прегледали једну већу песму, и видели какав је у избору мотива и у општој својој обради, — да видимо какав је и у сполној, чисто техничкој страни својег певања. &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Пре свега, он нема својега стиха, онога по чему разазнајемо једнога песника од других, да можемо, док их узмемо у руку, казати о стиху чији је. Његови стихови подсећају на стихове сад овога сад онога песника; као на пр. ови на Бранка: (Нада мном се ветрић наг’о) „па у строфу вири”; „ил’ се брене гране прима”; овај на Јакшића: „у глуво доба, у тајни час”; ови на Змаја: „Жедна травка уздисала,”; „Ведро јутро сунце носи”; „Ветар гуди песму пева”; овај на Војислава: „И пажљиви шапат тихих огранака” (разуме се, без онога епитета за шапат); а неки и на оне безимене песнике песама што се певају по забавама или у колу. &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Затим, нема онога што је, после осећања, најважније, важније и од стиха и од слика (јер песма се може испевати и у прози), нема својег језика. М. Јакшић није без ''својих речи''; али њих имају не само песници, него свак у опште: свак има у говору, па, према томе, ако пише или пева, и у писању и певању, речи које он нарочито употребљује. Али оне су само ствар навике, и у употреби њиховој нема нарочите заслуге, — а најмање када је таква једна омиљена реч ''слукти'', као у М. Јакшића („гора невесела ''слукти''“, „ја недахнимице ''слукшим''”; „пастири ''слукше''”, „''слукшећи'' шуштање заштитничких крила”). Нама се ова реч, и ако је народна, не допада много, и ми је не бисмо употребили ни у својој сухој критичарској прози, много мање у песмама (да их откуд пишемо). То је, напослетку, ствар личног укуса. Али није ствар личног укуса када је језик у песника какав је у М. Јакшића: баналан, и, горе но то, бесмислен, — као да пева туђим језиком који није добро научио. Да оставимо на страну што се у његовим песмама нађе и по која хрватска реч, као што је ''нујно'', коју читаоци, који, као ми, не владају хрватским језиком, не могу разумети, — и да видимо његов српски језик. Ми ћемо овде исписати неке од његових речи, са стиховима у којима оне долазе; по њима ће се најбоље видети како он стоји с језиком. &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Ево, дакле, тих речи: „''гамиже'' небо од сјајних звезда”, „небом облак ''мили''”, „кʼо дете ''трептим'' и у болу плачем”, „певајте песмице ''громке''”, „славуј ''цвркуће'' у сумачној сени”, „''цврчи'' стара грана на високом бресту”, „тек један цветак на сунцу се ''пржи''”, „и како души ''циче'' и јаучу”, „с црвоточних стабала ''труо'' ветар пири”, „реч излети, труба ''врисну''”, „љубави мртве глухи клик”, „пољупца слатка ''јека''”, „а зора када ''цикне''”, „тихо ''гуди'' на ведром дану звоно у даљини”, „звижди кос у шуми, славуј ''кликће'', пева”, „где ми усуд моје гнездо ''плете''”, „летају лептири и ''грају'' скакавци”; „и негде ''громко'' кокошке какоћу”. &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Треба ли сад, после ових речи што их наведосмо, нарочито још помињати и неке речи које су, истина, правилно употребљене, али које изгледају баналне тамо где их је он употребио; речи какве се налазе у овим стиховима: <poem> <center>Тисућу путева Што спокојству воде, ''тек'' мог пута нема?</center> </poem> или поетске реченице као што је ова: <poem> <center>Минуће љубав као сан И ''сметнућеш ме с ума?''</center> </poem> Или, помињати епитете као што су, примера (и чуда) ради, ови у овим стиховима: „Алʼ ми злато оте крвник ''млади''”; „твоја ''медна'' песма ту се не разлеже”;<ref>Овај епитет за песму налазимо и у М. Митровића. Али то не доказује да је он добар. Може се рећи ''слатка'' песма, али се не може рећи ''медна'' песма; зато што она прва реч има и преносно значење, док ова друга таква значења нема. А ако ко мисли да јој се такво значење може ''дати'', по томе што је синонимна с оном првом, он се вара. Иначе би се могло говорити и о ''шећерној'' песми.</ref> „црквице ''вите'', сеоца бела”; „пева ''добри'' славујак”; „те трептиш к'о лист ил' срна ''плаха''”? Нашто, када би оне речи, и да је језик његов, иначе, најодабранији, и епитети његови најтачнији и најлепши, биле довољно да покваре сваку песму у којој се налазе онако употребљене? &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;И ако бисмо се, сад, запитали откуда долази да М. Јакшић пише ''оваквим'' српским језиком, одговор на то питање не би био тежак: због песме, да има слика, или да му слогови изиђу под број. Због слика је срна ''плаха'':<br /> <poem> :Да лʼ ти од студи удови стрепе (!) :Те трептиш кʼо лист ил' срна ''плаха''? :Што у мрак шириш зенице лепе, :И пријањаш (!) ми од тајног ''страха''? </poem> Због тога се и цветак ''пржи'' на сунцу: <poem> :Тек један цветак на сунцу се ''пржи'', :Мутне му очи за облаком гледе, :И једва главу на стаблици ''држи''. </poem> Због слогова, да су му под број, имамо у овим стиховима ''дружба'', место ''дружина'': <poem> :Што остави ''дружбу'' храбру, :Бојно поље, крв и плам? </poem> Због тога двојег, нарочито због слика, је, осим наопаке и бесмислене употребе толиких речи, и много друго што. Тако он, за љубав слику, употребљује старословенске облике какви се, истина, налазе и у народној песми, али нас код књижевног песника буне, што видимо намеру: <poem> :Кишица мине с тамним ''облаком'', :Умије поља, пламен угаси, :Благодат стоци, вредним ''тежаком'' :Шумица блиста, жуборе гласи (!) </poem> Тако он прави деминутиве код којих се такође види да су начињени само заради слика: <poem> :Глуха поља, тамне ''долинице'' — :Сетна ноћца са истока гледа, :Сузне су јој црне ''трепавице''. </poem> Он то, у осталом, и не крије; као што се види из ових стихова: <poem> :Ах, да се попне то море ''сиње'' :На небо, и да једнако пада, :Поплавило би горе, ''растиње'' :Алʼ само љубав моју никада. </poem> Или, још боље, из ових: <poem> :Алʼ ће дати, да јој љубим очи, ''веђе'', (!) :Све док жега мине и док бура ''пређе''… </poem> Он у томе иде и даље, и не зазире ни од бласфемије, само да истера слик: у песми ''Голгота'' могу се читати ови стихови: <poem> :Тама је ''пала'', :Суморно ћуте троја ''вешала''… :С њих су недавно скинуте жртве: :Два разбојника и Божји син. </poem> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Нема, у опште, те жртве коју овај стихотворац не би учинио заради слика. И да му је бар слик како треба. Али ни то није; његови су сликови најчешће погрешни, сликови само за око, ''типографски'' сликови. Да не тражимо других, нарочитих примера, узмимо само последње примере што смо их навели не за то да покажемо какви су му сликови, него шта је све кадар учинити за слик: òблаком — тежа́ком; долѝнице — трѐпавице; си́ње — ра́стиње; вѐђе — пре́ђе; па̀ла — вѐшала, — све су то погрешни сликови, у којима се не води рачуна о акценту. Готово да човек, због оваквих стихотвораца, одобри [[w:Драгиша Станојевић|Драгиши Станојевићу]] што је, у своме преводу Ариоста, ударао оне силне акценте. &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Тако је са сликом у песмама М. Јакшића. И како је с овим, тако је, врло често, и с ритмом; и с њим натеже, као год и са сликом. Он почне на пр.: <poem> :Он се трза — али зашто :Кад је свршен славни бој, :Кад слободи песма јечи :А Јефтају славопој? </poem> и онда наставља: <poem> :Је лʼ умор од борбе славне, — </poem> Или пева: <poem> Вук вије пред селом, глас му се разлеже По белим пољима; бурна вејавица Бесни ми на прагу; мраз и цича стеже Дрвеће и небо без сјајних звездица? </poem> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Чудновато! После толиких жртава што их М. Јакшић чини за љубав слика и за љубав ритма, песме његове не само да немају свакада права ритма ни правилних сликова, него, покадшто изгледају да нису ни у стиховима. Прочитајте на пр. ово: <poem> :Кућице трепте у јутарњем сјају, :По крововима маховина гори, :На прозорима окна; врапци грају :Рог говедарев весело се хори. :Над сеоцем се високо наднело :Плаветно небо; тихо се покреће :Млак поветарац, таре слабо крило :О сјајно џбуње, сунчано дрвеће. </poem> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Толике жртве, — за шта? За ништа: зато да се испевају песме које најчешће немају правилних сликова, врло често немају ритма, а доста пута немају никаква смисла и противе се здравом разуму. &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Ми разумемо песничку слободу. Али она је прерогатива само песника по Божјој милости, никако узурпатора стихотвораца. Слободе, у осталом, какве допушта себи М. Јакшић, нису допуштене ни правим песницима, а још мање су оне допуштене простим стихотворцима као што је он. &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;И зато ми против тих слобода протестујемо, протестујемо у име српскога језика, у име укуса, у име поезије, у име здравога разума. == Фусноте == <references/> == Извор == ''Зора'', 1. 6. 1900. Година V, Број VI, стр. 207-215. {{ЈВ-аутор|Љубомир Недић|1902}} [[Категорија:Српска књижевност]] [[Категорија:Српска књижевна критика]] [[Категорија:Љубомир Недић]] jb87hz3d8hyzyjg27speax6bgjszzei Корисник:Coaorao 2 59976 143761 143715 2026-05-26T17:33:30Z Coaorao 19106 /* Нацрт */ 143761 wikitext text/x-wiki {{Корисник Вики/Администратор}} {{gap}}<span style="color: #3CB371;">''„Млого тео, млого започео…”''</span> ~ [[Бранко Радичевић|Б.Р.]]<br /> {{gap}}Погледајте моју корисничку страницу на [[w:Корисник:Coaorao| Википедији]] и [[q:Корисник:Coaorao|Викицитатима]] * Постављам текстове из области српске и стране књижености, * Сви текстови и преводи су у јавном власништву, * Користим примарне изворе (старе новине, књижевне листове из 19. и 20. века…), * У дну сваког текста наводим тачан извор и да је дело аутора (или преводиоца) у јавном власништву, * Пазим да нема нити једне грешке приликом прекуцавања текстова (тежим квалитету), * За прекуцавање користим „''[[w:Google Gemini|Вешца]]''”, али после обавезно проверим да ли је све онако како је у извору… == Главно == '''почето, незавршено или скоро да је завршено'''<br /> [[Патриотизам у Књижевности]] • [[Омладински конгреси]] • [[Шала (Чехов)|Шала]] • [[Болес]] • [[Тамница (Горки) |Тамница]] • [[„До краја!”]] • [[Флорентинске ноћи]] • [[„Љубомир у Јелисијуму“ од Милована Видаковића (Будим, 1814)]] • [[Благо Цара Радована]] • [[Српски рјечник]] • [[Тартарен на Алпима]]<br /> '''проверити и уредити''':<br /> [[Макар Чудра]], [[Мцири]], [[„Пјесме” Јована Дучића]], [[Писма из Загреба]], [[„Песме” Милана Ракића]] '''додати текст или допунити'''<br /> [[Вук Ст. Караџић (Јован Скерлић)]], [[Начело солидарности]], [[Злочин и казна]] '''намере'''<br /> [[Тартарен Тарасконац]] == Забелешке == * [[Српска поезија]] * [[Српска уметничка поезија]] [https://digital.bms.rs/ebiblioteka/pageFlip/reader/index.php?type=numerated&id=5084&m=2#page/82/mode/2up] Јевђеније Оњегин [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_CE2D0CBD3BD7FB6A7BB908799516AB0B-1885-B001] А.Хаџић [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_CE2D0CBD3BD7FB6A7BB908799516AB0B-1882-B030] [[https://anno.onb.ac.at/cgi-content/anno?aid=dne&datum=18601225&seite=1&zoom=33]] [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B9519DE2273A99FFBF4D16A4CFBF4823-1867-01-B001] - песме и преводи; Кујунџић? [https://anno.onb.ac.at/cgi-content/anno?aid=dne&datum=18610430&seite=1&zoom=33][https://anno.onb.ac.at/cgi-content/anno?aid=dne&datum=18610518&seite=1&zoom=33]- Полит-Десанчић [https://anno.onb.ac.at/cgi-content/anno?aid=dne&datum=18610507&seite=1&zoom=33]- Јован Ђорђевић [https://digital.bms.rs/ebiblioteka/pageFlip/reader/index.php?type=numerated&id=33458&m=2#page/100/mode/2up]-Милетић подаци... [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_36505B1F073C4A37D00885FF2B17E74B-1942-01-19];[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_36505B1F073C4A37D00885FF2B17E74B-1942-02-03]... [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_36505B1F073C4A37D00885FF2B17E74B-1943-10-26]- Ј. Дучић [[Аутор:Милан Кујунџић Абердар]] [[30. новембар]] - уредити и ускладити с извором [[Корисник:Coaorao/Песак]] [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_CE2D0CBD3BD7FB6A7BB908799516AB0B-1881-B032]! [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_CE2D0CBD3BD7FB6A7BB908799516AB0B-1883-B001]-Л.К. Поповић, С. 1872. Божићни дар. Нови Сад: Српска народна задружна штампарија. стр. 80. [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_DBBF8191E59823DBD747FA1965AD240C-1898-01-B003]Ј. Ђорђевић [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B23ACC13C096C0AC62D73D55CF57B785-1900-11-B022]-Ј. Д. Гете:[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1868-04-B011] ===Проверити=== * [[Ја сам стена]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1862-07-B020] == Аутори и Ауторке == &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Драга Димитријевић Дејановић]]'''<br /> [[Српкиња сам]] • [[Помозʼ, Боже!]] • [[Ох жељо...]] • [[Жена сам...]] • [[Мрзим...]] • [[Певај ми...]] • [[Моја душа]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1863-07-B030], [[Питај зору]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1863-07-B028],[[Очи твоје (Драга Дејановић)]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1863-07-B027], [[Сузе (Драга Дејановић)]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1863-06-B026]<br /> Проза: [[Српским мајкама]] [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_5849377EC458C379EAF950CFD2074A6F-1871-03-B006][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_5849377EC458C379EAF950CFD2074A6F-1871-04-B007]<br /> Подаци:[https://odknjigedoduse.com/2018/09/23/draga-dejanovic-ja-sam-zena-ali-smem/]Писала у Застави; 45 песама (нашао 41) &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Јелена Ј. Димитријевић]]'''<br /> '''''Поезија:''''' [[Њена исповест]], [[На Морави]];<br /> '''''Проза:''''' [[Американка]], [[Сафи-Ханум]], [[]], [[]]<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Љубомир Недић]]'''<br /> [[Песме Милете Јакшића]] • [[Хрваштина у српскоме језику]] • [[Л. К. Лазаревић]]<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Проспер Мериме]]'''<br /> [[Таманго]] • [[Илска венера]] • [[Визија Карла XI]](завршити) • [[Хроника о владавини Карла IX]]<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Јован Скерлић]]'''<br /> • [[О Коштани]] • [[Анте Старчевић]] • [[Омладински конгреси]]📝 • [[Догматичка и импресионистичка критика]] • [[Пјесме Алексе Шантића]] • [[Лажни модернизам у српској књижевности]] * [[Тренуци, од Данице Марковић]] (1905) &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Јелица Беловић Бернаджиковска]]'''<br /> [[Модерне жене]](завршено) • [[Жена будућности]] • [[Хенрик Шјенкијевић]] •? [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B23ACC13C096C0AC62D73D55CF57B785-1910-06-B012-15]230.стр.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Максим Горки]]'''<br /> [[Кан и син]] • [[Прича о добром ђаволу]] • [[Песма о соколу]] • [[Једном с јесени...]] • [[У степи]] • [[Зазубрина]] • [[Пред животом]] • [[Сат (Горки)|Сат]] • [[Болес]]📝 • [[Легенда (Горки)|Легенда]] • [[Пролетње мелодије]] • [[Тамница (Горки) |Тамница]]📝 • [[„До краја!”]]📝• [[Макар Чудра]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_E74E1D9A175FE5728805716D3DEA6D36-1901-K003][https://pseudonimi.unilib.rs/pregled-lat/r-177] у јав.власништву:[https://pseudonimi.unilib.rs/pretraga-lat?search=%D0%9C%D0%B0%D0%BA%D0%B0%D1%80+%D0%A7%D1%83%D0%B4%D1%80%D0%B0] • Читалац[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B23ACC13C096C0AC62D73D55CF57B785-1912-04-B007] преводилац:В. Ћ. (Владимир Ћоровић?[https://pseudonimi.unilib.rs/pregled-lat/auth-11406183])<br /> Подсетник, стр. 398:[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_E74E1D9A175FE5728805716D3DEA6D36-1936-K002],[https://pseudonimi.unilib.rs/pregled/g-089] &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Шарл Бодлер]]'''<br /> [[Везе]] • [[]] • [[]] &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Јохан Волфганг Гете]]'''<br /> [[Невера (Гете)|Невера]] • [[Пастирева тужна песма]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1867-10-B029] • [[Истовјетност]] &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Хајнрих Хајне]]'''<br /> '''''Поезија:''''' [[Пут у Кевлар]] • [[Ја те љубим... (Хајнрих Хајне)|Ја те љубим...]] • [[Вечерњи се сутон спушта...]] • [[Лотосов цвет]] • [[Порука (Хајне)|Порука]] • [[Белзацер]] • [[Јадни Петар]] • [[Ти тако мила си, лепа]] • [[Шта ћеш више]] • '''[[Лорелај]]'''<br /> '''''Проза:''''' [[Флорентинске ноћи]](није завршено), &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Михаил Љермонтов]]'''<br /> [[Мцири]] • [[Жеља (Љермонтов)|Жеља]] • [[Анђео]] • [[Чаша живота]] • [[Молитва (Љермонтов)|Молитва]] • [[Порука (Љермонтов)|Порука]] • [[Палестинска гранчица]] • [[Козачка песма уз колевку]] • [[Крст на Кавказу]] &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Јован Дучић]]'''<br /> '''''Поезија:''''' [[Аида]] • [[Истоку]] • [[Плаве легенде (Дучићеве песме)|Плаве легенде]]<br /> [[Прољетне мелодије]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B23ACC13C096C0AC62D73D55CF57B785-1895-04-B008], [[*** (О шта те из сна буди)]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B23ACC13C096C0AC62D73D55CF57B785-1895-01-B002], [[Једном пјеснику]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B23ACC13C096C0AC62D73D55CF57B785-1895-06-B012], [[*** (Кад се спусти сјенка)]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B23ACC13C096C0AC62D73D55CF57B785-1895-08-B016], [[*** (Тебе тражим дан кад мине)]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B23ACC13C096C0AC62D73D55CF57B785-1895-10-B020] (још неке информације, наћи изворе:[https://srbiubih.com/rs8569id97yp0/][https://jovanducicpesnik.blogspot.com/2013/10/kratka-biografija-jovana-ducica.html?m=1][https://etrafika.net/moze-i-drugacije/63684/slavisa-pavlovic-za-etrafiku-jovan-ducic-je-zelio-pokazati-da-jugoslovenstvo-ubija-srbe/]), сва дела: [https://leo.rs/wp-content/uploads/2018/07/sabrana-dela-jovan-ducic-nekoliko-strana.pdf] &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Александар Пушкин]]'''<br /> [[Анџело]] • [[Кавказ]] • [[Зимње вече]] • [[Село (Пушкин)|Село]] • [[Руслан и Људмила]] • [[Шкотска песма]] • [[Песник (Пушкин)|Песник]] • [[Сужањ (Пушкин)|Сужањ]] • [[Безверје]] • [[Песнику (Пушкин)|Песнику]] • [[Посланица у Сибир]] • [[Наслада]][https://pretraziva.rs/show/zvezda--1899-07-11.pdf] • [[Кавкаски роб]] • [[Камени гост]][https://digitalna.bgb.rs/jsp/RcWebImageMViewer.jsp?doc_id=2cd71b09-0309-49a3-9d5f-e005ced64606/bgbper01/00000011/00000246 48][https://digitalna.bgb.rs/jsp/RcWebImageMViewer.jsp?doc_id=2cd71b09-0309-49a3-9d5f-e005ced64606/bgbper01/00000011/00000247 49][https://digitalna.bgb.rs/jsp/RcWebImageMViewer.jsp?doc_id=2cd71b09-0309-49a3-9d5f-e005ced64606/bgbper01/00000011/00000248 50][https://digitalna.bgb.rs/jsp/RcWebImageMViewer.jsp?doc_id=2cd71b09-0309-49a3-9d5f-e005ced64606/bgbper01/00000011/00000249 51][https://digitalna.bgb.rs/jsp/RcWebImageMViewer.jsp?doc_id=2cd71b09-0309-49a3-9d5f-e005ced64606/bgbper01/00000011/00000250 52][https://digitalna.bgb.rs/jsp/RcWebImageMViewer.jsp?doc_id=2cd71b09-0309-49a3-9d5f-e005ced64606/bgbper01/00000011/00000251 53]-Београд, 1894.-Драгутин ([[Драгутин Илић]]?)-превод је у јв &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Виктор Иго]]'''<br /> [[Песма о свечаности Нероновој]] • [[Сиротиња (Иго)|Сиротиња]] --[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_CE2D0CBD3BD7FB6A7BB908799516AB0B-1879-B001] &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Пол Верлен]]'''<br /> [[Срећа (Верлен)|Срећа]] • [[Савитри]] • [[Сумрак мистичног вечера]] • [[Бели месец]] &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Милосав Јелић]]'''<br /> [[Клеопатра]] • [[Кујунџића мајка]] • [[Страст]] • [[Са забаве]] • [[Пролазни дани]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_E74E1D9A175FE5728805716D3DEA6D36-1904-K002] &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Милорад Митровић]]'''<br /> [[Пенелопа]] • [[Три сузе]] • [[Окови]] -- Убојица[https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-11-27.pdf] &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Лаза Костић]]'''<br /> [[Наше]] • [[Опрости ми...]] • [[Не гледај ме...]] • [[Срце куца...]] • [[Даници]] • [[Српкиња (Лаза Костић)|Српкиња]] • [[Наискап...]] • [[Љубавни двори]] • [[Моја дангуба]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1866-01-B003] • [[Одговор на „Мњење о Костићевој „Беседи””, од Глише Гершића и А. Хаџића (Л. Костић)]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_9BEA001DC0587D1826CD8F5355315702-1865-10-B001] Проза: Чедо вилино[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_CE2D0CBD3BD7FB6A7BB908799516AB0B-1862-B001] • [[Јелисавета кнегиња црногорска, од Ђуре Јакшића (Л. Костић)]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_9BEA001DC0587D1826CD8F5355315702-1870-02-B006] Информације[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_E74E1D9A175FE5728805716D3DEA6D36-1910-K002] &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Ђура Јакшић]]'''<br /> '''''Поезија:''''' [[Барјактаровићи]] • [[Бура на мору]] • [[Прве жртве]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1860-09-B022][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1860-09-B023], [[Стража]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_5849377EC458C379EAF950CFD2074A6F-1871-05-B012] • [[Херцеговачка бојна песма]] • [[Бојна песма (Ђура Јакшић)|Бојна песма]] • [[Караула на Вучјој Пољани]] • [[На горбу кнеза Михаила]][https://digital.bms.rs/ebiblioteka/pageFlip/reader/index.php?type=publications&id=5410&m=2#page/4/mode/2up]<br /> '''''Проза:''''' Сељаци, Бела кућица[https://pretraziva.rs/show/otadzbina--1875-01-01.pdf] • [[Краљица (Ђура Јакшић)]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1860-05-B011][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1860-06-B012] • [[Син седога Гамзе]][][] • [[Сужањ (Ђура Јакшић|Сужањ]][][] • [[Невеста]][][] [[Куршум]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_CE2D0CBD3BD7FB6A7BB908799516AB0B-1874-B001] &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Јован Јовановић Змај]]'''<br /> '''''Поезија:''''' [[Народна имна]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1865-07-B020] • [[Бојна песма]] • [[„Српска војска приближује се Косову”]] • [[Мајка српскога јунака]] [[Аутор:Светислав Симић]], [[Аутор:Павле Поповић]] - намера &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Едгар Алан По]]'''<br /> [[Гавран (Шапчанин)]] - превод Шапчанина, [[Бунар и Шеталица]]-Драгољуб Јевтић(?)[https://pretraziva.rs/show/delo--1906-04-01.pdf] • [[Слика]]-Рајић(?)[https://pretraziva.rs/show/zvezda--1898-10-11.pdf] • [[]] &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Светозар Марковић]]'''<br /> „Нова социјална начела”[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_BCB8508390B053A30831C2B27F5610F7-1871-11-09] [[Милорад Митровић]], [[Утонула круна]] ≈ [[Потонула круна]][https://pretraziva.rs/show/zvezda--1898-11-10.pdf] [[Аутор:Милена Миладиновић]], [[Аутор:Ристо Ј. Одавић]] - додати садржај [[Аутор:Радоје Домановић]]! Споменик Растко Петровић[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_1A56D94244E063C8AA82BCB286D15C21-1922-01-B001] [[Аутор:Станислав Винавер]] * [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_1A56D94244E063C8AA82BCB286D15C21-1922-02-B002] [[Аутор:Иво Ћипико]] [[Аутор:Светозар Милетић]] Достојевски: Злочин и казна: Полицијски гласник[https://pretraziva.rs/pregled/policijski-glasnik]: 1. део 1. гл, 1.2.1899.[https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-02-13.pdf]---17.6.1901.[https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1901-06-17.pdf]; о преводиоцу Јефти Угричићу:[https://pseudonimi.unilib.rs/pregled-lat/auth-78620681] — изгледа да је у јв:[https://teatroslov.mpus.org.rs/licnost.php?id=5471]! [[Аутор:Алфонс де Ламартин]] [[Аутор:Димитрије Љотић]] [[Аутор:Васа Пелагић]] [[Аутор:Владимир Јовановић]] [[Аутор:Јован Живојновић]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B23ACC13C096C0AC62D73D55CF57B785-1910-05-B009-11] [[Аутор:Антоније Хаџић]]А. Хаџић[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B23ACC13C096C0AC62D73D55CF57B785-1910-05-B009-11] == Завршено == ''али ваљало би још који пут опет ишчитати и прегледати:''<br /> [[Житије Ајдук-Вељка Петровића]] • [[Карађорђе Петровић]] • [[Хрваштина у српскоме језику]] • [[Песме Милете Јакшића]] • [[Поглед на политичку и социјалну француску поезију од 1830. до 1848.]] • [[Чучук-Стана]] • [[Бој у Фундини]] • [[Једна војничка успомена]] • [[Сава Дангубић и Карађорђе]] • [[Визија Карла XI]] • [[О српским женама]] • [[Анте Старчевић]] • [[Аутор:Илија Пламенац]] • [[Аутор:Јоле Пилетић]] • [[Певање и мишљење]] • [[За Србију]] [[Благо цара Радована: О херојима (Глава 1)]]<br /> [[Благо цара Радована: О херојима (Глава 2)]]<br /> [[Благо цара Радована: О херојима (Глава 3)]] == Нацрти == &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;[[Аутор:Ги де Мопасан|'''Ги де Мопасан''']]<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;[[Аутор:Ханс Кристијан Андерсен|'''Ханс Кристијан Андерсен''']]<br /> * Мала Русаљка[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_CE2D0CBD3BD7FB6A7BB908799516AB0B-1877-B016]-преводилац:Таса Ј. М. - [[w:Танасије Миленковић|Таса Ј. Миленковић]]?<br /> * [[Аутор:Паја Путник]] * [[Аутор:Нићифор Дучић]] ** [[Искрена ријеч Српкињама]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_5849377EC458C379EAF950CFD2074A6F-1871-05-B012] и бр. пре * [[Аутор:Милојко Веселиновић]] * [[Аутор:Марко Цар]] * [[Аутор:Јован Мишковић]] * [[Аутор:Павле Поповић]] ! * [[Аутор:Милан Шевић Максимовић]] ! (10.1901.) * [[Аутор:Хенрик Ибсен]] * [[Аутор:Коста Протић]] * [[Аутор:Јован Стефановић Виловски]] * [[Аутор:Пјер Корнеј]] * [[Аутор:Исидора Секулић]][(https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B23ACC13C096C0AC62D73D55CF57B785-1912-01-B002]) * [[Аутор:Алфонс Доде]] * [[Пут из Минхена у Ђенову]] (укп.гл.XXXIV)- Хајне;01.07.1910.С.к.г. * [[Аутор:Богдан Поповић]] * Богдан Поповић о песмама Алексе Шантића[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_E74E1D9A175FE5728805716D3DEA6D36-1901-K003] [[Аутор:Велибор Јонић]] * [[Не партија, већ патрија]] * [[Светосавски национализам]] [[Аутор:Тихомир Остојић]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B23ACC13C096C0AC62D73D55CF57B785-1910-04-B007-08] === Допунити === * [[Аутор:Милица Стојадиновић Српкиња]] * [[Аутор:Вид Вулетић Вукасовић]] * [[Аутор:Светислав Стефановић]] * [[Аутор:Милорад Митровић]]1-2-1905 * [[Аутор:Антон Павлович Чехов]] * [[Аутор:Тихомир Ђорђевић]] * [[Index:Pesme Jaše Tomića.pdf|Песме Јаше Томића]] == Уређивано == ''овде су наведене странице у које сам унео веће измене'' * [[Ђачки растанак]] * [[Смрт мајке Југовића]] * [[Успомене]], [[Неверна Тијана]] - нашао извор; ускладити с тренутним текстовима. * [[Спомен на Руварца]] - проверити * [[Међу звездама]] - проверити * [[Хамлет]] - није у јав власништву * [[Примјери чојства и јунаштва]] * [[Као српски Плутарх, или житија знатни Србаља у Србији нашега времена]] *'''[[Живот и обичаји народа српскога]]''': &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;[[Живот и обичаји народа српскога/Додатак]]<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;[[Живот и обичаји народа српскога/8]]<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;[[Живот и обичаји народа српскога/7]] == Нацрт_1 == * Француска књижевност: [[Проспер Мериме]], [[Алфонс Доде]], [[Виктор Иго]], [[Шарл Бодлер]], [[Пол Верлен]], [[Ги де Мопасан]] * Руска књижевност: [[Љермонтов]], [[Чехов]], [[Александар Пушкин]], [[Максим Горки]], [[Гогољ]] * Немачка књижевност: [[Хајне]], [[Гете]], [[Шилер]] == Нацрт_2: Скерлић == === 1899. === * [[Писма из Загреба]] === 1901. === * [[О Коштани]] * [[Поглед на политичку и социјалну француску поезију од 1830. до 1848.]]-зора ::''књ. 1.'' * [[Примјери чојства и јунаштва, од Марка Миљанова (Ј. Скерлић)]]-473. ::''књ. 4.'' * [[Проспер Мериме и његова мистификација српских народних песама]]-355. === 1902. === * [[Почетак Самуилове владе, од Божидара А. Прокића (Ј. Скерлић)]]-70. * [[Песме Петра Прерадовића од др Милана Шевића (Ј. Скерлић)]]-73. * [[Из прошлих дана, од др Милана Савића (Ј. Скерлић)]]-74. * [[Чикино дете, од Тадије Костића (Ј. Скерлић)]]-146. * [[Поглед на данашњу француску књижевност]] * [[Догматичка и импресионистичка критика]]-208. * [[Сељанчице, од Милорада Петровића (Ј. Скерлић)]]-386. ::''књ. 2.'' * [[Како нас деца уче, од Ср. Пашића (Ј. Скерлић)]]-707. * [[На селу и прелу, од П. Марковића-Адамова (Ј. Скерлић)]]-765. * [[Литерарни програм Српске Књижевне Задруге]]-1256. ... === 1903. === * [[Француски романтичари и српска народна поезија]] * [[Омладински конгреси]] * [[„Пригодне песме”, од Милорада Митровића]] * [[Један социјалистички песник]] === 1904. === * [[Једна дужност наших старијих писаца]] * [[Начело солидарности]] === 1905. === * [[Милован Ђ. Глишић (Скерлић)]] * [[Тренуци од Данице Марковић]] === 1907. === * [[Филолошки догматичари и књижеван језик]] * [[Хумор и сатира Г. Бранислава Нушића]] * [[Војислав Ј. Илић (Ј. Скерлић)]] === 1909. === * [[Једна књижевна зараза]] === 1910. === * [[Србија, њена култура и њена књижевност]] ::''књ. 1.'' * [[Пауци, од Ива Ћипика (Ј. Скерлић)]]-66. * [[Моје успомене (1867—1881), од Тодора Стефановића Виловског (Ј. Скерлић)]]-66. * [[Прве школске позоришне представе]]-108. * [[Нечиста крв, од Борисава Станковића (Ј. Скерлић)]]-629. * [[Карло Маркс о Србима]]-631. * [[Српске књиге у Босни и Херцеговини око 1830. године]]-688. * [[Прилози за историју српске књижевности, од Димитрија Руварца (Ј. Скерлић)]]-705. ::''књ. 2.'' * [[Владимир М. Јовановић, од Александра Арнаутовића (Ј. Скерлић)]]-153. * [[Н. Г. Чарнишевски, од Г. В. Плехановића (Ј. Скерлић)]]-312. * [[Н. Г. Чарнишевски о српским народним песмама]]-383. * [[Светозар Марковић у емиграцији]]-427. * [[Оцена Г. Станоја Станојевића о „Српском Књижевности у XVIII веку” (Ј. Скерлић)]]-457. === 1911. === :: ''књ. 1.'' * [[Дошљаци, од Милутина Ускоковића (Ј. Скерлић)]]-53. * [[О оцу Бранкову, Тодору Радичевића, од Љубомира Лотића (Ј. Скерлић)]]-238. * [[Забрана „Шумадинке”, од М. К. Барисављевић (Ј. Скерлић)]]-327. * [[Нови прилози о српским писцима у XVIII веку]]-405. * [[Живот Доситеја Обрадовића, од др Тихомира Остојића (Ј. Скерлић)]]-493. * [[Доситеј Обрадовић као просветитељ народа српског, од др Јована Миодраговића (Ј. Скерлић)]]-494. * [[„Гусле” Проспера Меримеа, од Војислава М. Јовановића (Ј. Скерлић)]]-874. * [[Бранич језика хрватскога, од др Николе Андрића (Ј. Скерлић)]]-962. :: ''књ. 2.'' * [[Руски револуционари и српски ратови 1875–1876.]]-74. * [[Срби и бугарско ослобођење]]-149. * [[Сукоби, од др Светислава Стефановића (Ј. Скерлић)]]-308. * [[Лажни модернизам у српској књижевности]]-348. * [[Пушкин, од Емила Омана (Ј. Скерлић)]]-473. * [[Питања о језику и правопису]]-713. * [[Доситеј Обрадовић и наши западни писци]]-766. * [[Пјесме Алексе Шантића]]-784. * [[Хрватске прилике и народно јединство Срба и Хрвата]]-867. * [[„Женидба Максима Црнојевића” у српској књижевности]]-931. * [[Религија Његошева, од Николе Велимировића]]-933. === 1912. === * [[Анте Старчевић]]-56. * [[Родољубиве песме, од Вељка Петровића (Ј. Скерлић)]]-394. * [[Генерал Симеон Зорић]]-427. * [[Дани и Ноћу, од Симе Пандуровића (Ј. Скерлић)]]-466. * [[Нове песме, од М. М. Ракића]]-703. * [[Један „превод” са српскога на „илирски”]]-711. * [[Штампарије у Србији у XIX веку, од Александра Арнаутовића (Ј. Скерлић)]]-795. * [[Дела Јована Ристића (Бечкеречанина)]]-872. === 1913. === ::''књ. 1.'' * [[Беспуће, од Вељка Милићевића (Ј. Скерлић)]]-73. * [[Приче које су изгубиле равнотежу, од Станислава Винавера (Ј. Скерлић)]]-78. * [[Нови омладински листови и наш нови нараштај]]-212. * [[Руско-српска књижарска трговина терезијског доба, од др Мите Костића (Ј. Скерлић)]]-315. * [[Модерна Германија, од Мирка М. Косића (Ј. Скерлић)]]-630. * [[Вукова преписка]]-777. ::''књ. 2.'' * [[Од Балкана до Адрије, од Стефана Влад. Каћанског (Ј. Скерлић)]]-153. * [[Вук Ст. Караџић (Јован Скерлић)]]-195. * [[Две женске књиге]]-379 * [[Источно или јужно наречје?]]-756. === 1914. === * [[Песме Милутина Бојића]] == Нацрт_3: Мопасан == [[Растанак (Мопасан)|Растанак]] • [[Две мале приче]] • [[Коко]] • [[Самоубиство]] • [[Он?]] • [[Два пријатеља]] • [[Ко зна?]] • [[Чика Монжиле]] • [[Старудије]] • [[Растанак (Мопасан) |Растанак]] • [[Са села]] • [[Исповест (Мопасан)|Исповест]] • [[У пролеће (Мопасан)|У пролеће]] • [[Симонов тата]]<br /> * [[Јака као смрт]][https://pretraziva.rs/show/delo--1906-04-01.pdf] - превео Владислав Росић[https://www.snp.org.rs/enciklopedija/?p=15152], питање да ли је у јв. * [[Једна Луда]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-10-23.pdf]Пера С. Талетов([[w:Петар Талетов]]) == Нацрт_4: Чехов == [[Мој живот (Чехов)]]-22.[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_E74E1D9A175FE5728805716D3DEA6D36-1909-K001](у јв Синиша Св. Буђевац 1916[https://pretraziva.rs/show/spomenica-studentima/36]) == Нацрт_5: Винавер == * [[Бетовен]] * [[Из земље сунца које сажиже]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_E74E1D9A175FE5728805716D3DEA6D36-1910-K001] == Нацрт_6: [[Аутор:Милан Кујунџић Абердар|Абердар]] == Даница:<br /> 1861:[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1861-01-B001]<br /> [[Првој жени]] • [[Хеј смрти, смрти!]] • [[Потајница]] • [[Пазите, вуци!]] • [[Животе мој!]] • [[Бршљан и стужа]] • [[Невеста хајдукова]] • [[Да сам тобом]] • [[Гледајте огањ]] • [[Лаку ноћ! (Абердар)]] • [[Ала сам срећан!]] • [[Поздрав светковачима успомене текелијине]] • [[Сабљо наша!]] • [[Жеље]] • [[Цура]] • [[Моје вино]]<br /> 1862:[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1862-01-B001]<br /> [[Суро стење]] • [[Чекам]] • [[Зора]] • [[С гробља]] • [[Хеј будале]] • [[Бог милости]]<br /> 1863:[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1863-01-B001]<br /> [[Збогом]] • [[Ново лето]] • [[Јеретик]] • [[Ускрс]] • [[Тише ветар]] • [[Хеј крчмарко]] • [[Научићу]] • [[Братац у туђини]]<br /> 1864:[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1864-01-B001]<br /> [[Граничарка, из похода наполеоновог]] • [[Пријатељи стари]] Вила:<br /> 1865:[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B9519DE2273A99FFBF4D16A4CFBF4823-1865-01-B001]<br /> [[Сиње море]] • [[Ластавица]] • [[Бисер се круни с мора дубока...]] • [[Беседина поступаоница]] • [[Трепавица свилна...]]<br /> 1867:[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B9519DE2273A99FFBF4D16A4CFBF4823-1867-01-B001]<br /> [[Ватрица букће...]] • [[Зовни ме момче...]] • [[Спалиште]] • [[Удаћеш се...]] • [[Мрзим...]] • [[У Ружицу цркву...]] • [[Ој позориште!...]]<br /> 1868:[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B9519DE2273A99FFBF4D16A4CFBF4823-1868-01-B001]<br /> [[Месија]] • [[Наше слуге]] • [[Хај!]] • [[Завојевач]] • [[Сенка кнеза Михаила]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B9519DE2273A99FFBF4D16A4CFBF4823-1868-12-B035] Јавор:<br /> 1876:[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_CE2D0CBD3BD7FB6A7BB908799516AB0B-1876-B001] [[Луда]] • [[Абер је!]] Матица:<br /> 1870:[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_9BEA001DC0587D1826CD8F5355315702-1870-01-B001] [[Спаваш ли злато моје...]] • [[Поред свирке]] • [[Ха, Бога ми]] Млада Србадија:<br /> 1871:[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_5849377EC458C379EAF950CFD2074A6F-1871-02-B001] [[Стари министар]] • [[Деспотова ћерка]] Србски летопис, Словенци Проза (потреби извори): Filozofija u Srba, Kratki pregled harmonije u svetu i Ide li svet nabolje ili nagore? • [[Наука о осећању]] (1867) • [[Филозофија у Срба]] (1868) • [[Наука о свести]] (1872) == Нацрт_7: [[Алекса Шантић]] == ''навести изворе испод песама и проверити тачност'' 1887. *[[Бог се смиловао]]*[[Молитва мале Зорице]]*[[На гробу миле ми сестре]]*[[Прољетна зора]]*[[Прољеће (1887)|Прољеће]] *[[Рањеник]]*[[Србину]]*[[У слађаном гласу...]]*[[Звијезда јато]]*[[Љубим ли те?]]*[[На мјесечини (1887)|На мјесечини]] 1888. *[[Тици у затвору]]*[[Пјесма]]*[[Немилосном богаташу (1888)|Немилосном богаташу]]*[[Мати (1888)|Мати]]*[[Поздрав (1888)|Поздрав]]*[[На Стражилову]]*[[Мору]]*[[Ој поточе...]]*[[На мјесечини (1888)|На мјесечини]]*[[Гледао сам]]*[[Мај]]*[[Волим књигу]]*[[Гори]]*[[У гају (1888)|У гају]]*[[Пред иконом Светог Саве]]*[[Борба]]*[[Ђачка песма]]*[[Славују]]*[[На Дунаву]]*[[У равном Сријему]]*[[Нашој гори]]*[[Љубимо се]]*[[На рад]]*[[Моме брату у даљини]]*[[Неименована песма Алексе Шантића 50]]*[[Ђури Јакшићу]]*[[Мити Поповићу]]*[[Вида]]*[[Ноћна пјесма малијех Српкиња]]*[[Поноћи је...]] == Нацрт_8: Злочин и казна == {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Фјодор Достојевски]] | [[Злочин и казна]]<br>(''-{Преступление и наказание}-'') | Превео: Јефта Угричић (1864–1927) | | Садржај: | [[Злочин и казна/Део први/I|I]] }} <Center>'''ДЕО ПРВИ'''<br> [[Злочин и казна/Део први/I|I]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-02-13.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-02-20.pdf]<br> [[Злочин и казна/Део први/II|II]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-02-27.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-03-06.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-03-13.pdf]<br> [[Злочин и казна/Део први/III|III]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-03-13.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-03-20.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-03-27.pdf]<br> [[Злочин и казна/Део први/IV|IV]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-03-27.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-04-03.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-04-15.pdf]<br> [[Злочин и казна/Део први/V|V]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-04-15.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-04-30.pdf]<br> [[Злочин и казна/Део први/VI|VI]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-04-30.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-05-06.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-05-15.pdf]<br> [[Злочин и казна/Део први/VII|VII]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-05-15.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-05-21.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-05-29.pdf]<br> '''ДЕО ДРУГИ'''<br> [[Злочин и казна/Део други/I|I]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-05-29.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-06-05.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-06-26.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-07-10.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-07-17.pdf]<br> [[Злочин и казна/Део други/II|II]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-07-24.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-07-31.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-08-14.pdf]<br> [[Злочин и казна/Део други/III|III]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-08-14.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-08-21.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-08-28.pdf]<br> [[Злочин и казна/Део други/IV|IV]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-08-28.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-09-04.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-09-11.pdf]<br> [[Злочин и казна/Део други/V|V]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-09-11.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-09-18.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-10-02.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-10-09.pdf]<br> [[Злочин и казна/Део други/VI|VI]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-10-30.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-11-06.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-11-13.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-12-11.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-12-25.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1900-01-09.pdf]<br> [[Злочин и казна/Део други/VII|VII]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1900-01-09.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1900-01-18.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1900-01-23.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1900-01-30.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1900-02-06.pdf]<br> '''ДЕО ТРЕЋИ'''<br> [[Злочин и казна/Део трећи/I|I]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1900-02-06.pdf]<br> '''ДЕО ЧЕТВРТИ'''<br> '''ДЕО ПЕТИ'''<br> '''ДЕО ШЕСТИ'''<br> '''ЕПИЛОГ'''<br> [[Злочин и казна/Епилог/I|I]]<br> [[Злочин и казна/Епилог/II|II]]<br> </Center> == Нацрт_9:[[Јован Дучић]]== <poem> Категорија:Дела Јована Дучића Категорија:Песме Јована Дучића Категорија:Збирке песама Јована Дучића [[Песме сунца/Залазак сунца]] [[Песме сунца/У сумрак]] [[Песме сунца/Падање лишћа]] [[Песме сунца/Акорди]] [[Песме сунца/Познанство]] [[Песме сунца/Тишина]] </poem> == Нацрт_10 == * [[Усташки злочини у концентрационом логору Јасеновац]] 11.4.[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_36505B1F073C4A37D00885FF2B17E74B-1944-04-11] 12.4 [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_36505B1F073C4A37D00885FF2B17E74B-1944-04-12] 17[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_36505B1F073C4A37D00885FF2B17E74B-1944-04-17]18[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_36505B1F073C4A37D00885FF2B17E74B-1944-04-18] == Нацрт_11 == ''Хамлет, Шекспир (Превод: Лаза Костић)'' Лица [[Хамлет/Шекспир (Л. Костић)/I. чин]]... == Остало == {{Аутор | име = Владимир | презиме = Јовановић | иницијал_презимена = ... | годинарођења = | годинасмрти = | опис = '''Владимир Јовановић''' био је српски политичар, економиста, аутор, новинар и академик. | слика = | опис_слике = | википедија = Владимир Јовановић | вики_цитати = | остава = | остава_кат = Vladimir Jovanović }} 1833-1922 === Дела === * [[Основи снаге и величине Србске]] (1870) * [[О нашем ослобођењу и уједињењу]] (1871)[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_5849377EC458C379EAF950CFD2074A6F-1871-07-B018][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_5849377EC458C379EAF950CFD2074A6F-1871-08-B020] == Нацрт == * Категорија:Књижевност ** Категорија:Романтизам * Категорија:Поезија ** Категорија:Поезија по земљама *** '''Српска''',немачка поезија, енглеска, руска, француска,мађарска... ** Песме према врсти *** Елегије *** Описне (дескриптивне) песме *** Љубавне песме *** Социјалне песме *** Родољубиве песме *** Мисаоне (рефлексивне) песме *** Сатиричне песме *** Хумористичке песме * Категорија:Народна поезија ** Категорија:Епска народна поезија ** Категорија:Лирска народна поезија * Категорија:Српска поезија ** Српски песници Аутор:Јулка Стратимировић q3nyrm5tv8lh5l9nwj44wwu0zborbq2 Л. К. Лазаревић 0 60013 143759 139950 2026-05-26T17:25:42Z Coaorao 19106 143759 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Љубомир Недић|Љубомир Недић]] | [[Л. К. Лазаревић]] | 1904. | | Садржај: | [[Л. К. Лазаревић/Почетак|-{Почетак}-]] }} <Center> [[Л. К. Лазаревић/Почетак|-{Почетак}-]]<br> [[Л. К. Лазаревић/I|-{I}-]]<br> [[Л. К. Лазаревић/II|-{II}-]]<br> [[Л. К. Лазаревић/III|-{III}-]]<br> [[Л. К. Лазаревић/IV|-{IV}-]]<br> [[Л. К. Лазаревић/V|-{V}-]]<br> </Center> <center>{{ЈВ-аутор|Љубомир Недић|1902}}</center> [[Категорија:Српска књижевна критика]] [[Категорија:Љубомир Недић]] 4i10vkn5spvjef2zktq1ntlktk81tz4 Српски писци у страним преводима 0 60076 143757 143419 2026-05-26T17:25:01Z Coaorao 19106 143757 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= СРПСКИ ПИСЦИ У СТРАНИМ ПРЕВОДИМА | одељак= | аутор=Љубомир Недић | белешке= }} &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;С времена на време читамо у нашим књижевним листовима белешке о томе како је од овог или оног писца српског понешто преведено на какав страни језик. Те су белешке обично кратке, и осим чисто српског интереса што се за њих везује, оне, по правилу, немају друге до библиографске вредности. И ако ова последња није врло велика, ми против оваквих бележака немамо ништа. Исто тако немамо ништа ни против тога што их уредништва обично пропраћају родољубивим примедбама и хвалом писца који нам је, тако, осветлао образ пред страним светом. Али и ако против свега тога немамо ништа, држимо да није некорисно обавестити се тачније о правоме значају ових појава да се што преводи с нашега језика на стране; добро је, мислимо, бити на чисто с тим шта оне управо значе. То смо ради показати у овоме чланку.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Пре свега, неколико речи о самим овим белешкама о преводима из наше књижевности. Те су белешке, као што рекосмо, обично кратке; оне, по правилу, не доносе ништа више до просте вести о томе да је ово или оно преведено с нашега језика на овај или онај страни језик. Како је преведено, добро или рђаво, то се у њима обично не каже. И сама вест ''да'' је нешто преведено сматра се да је довољна да нас обрадује.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Исто тако изгледа и да нам је свеједно ''шта'' се преводи, само ''кад'' је наше. И ту се задовољавамо тиме ''што'' је нешто преведено с нашега језика, не питајући много за писца ''који'' је преведен, ни ''шта'' је од њега преведено. Нас подједнако радује било да чујемо да је преведена каква приповетка [[Лаза Лазаревић|Л. К. Лазаревића]], било каква криминална историја из ''Тасиног Дневника''.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Ми, у осталом, и не можемо никоме прописивати које ће српске писце, ни шта од њих, ни како преводити. Свак преводи оно што он хоће, или што мисли да ће се допасти публици којој свој превод намењује, и преводи онако како уме. Ми једино можемо жалити што се не преводи само оно што имамо најбољега у нашој књижевности, те да се што боље прикажемо страноме свету, него се преводи много што без чега би и наша књижевност могла бити без велике своје штете. И, у томе би, можда, уредништва наших књижевних листова могла, везама што их имају с уредништвима књижевних листова бар блиских нам и сродних народа, обавештавањем и упућивањем, учинити услуга нашој књижевности.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Није, међутим, ово што смо хтели изнети у овој речи коју поведосмо о преводима с нашега језика на стране. Што наши књижевни листови доносе само кратке белешке о тим преводима, место да о њима доносе праве оцене, то, напослетку, с погледом на то шта се, махом, преводи на друге, нарочито сродне језике, бугарски и словеначки, није толика несрећа; нити би о томе требало трошити многих речи. Има друга једна ствар, далеко важнија коју треба једном начисто извести. То су, глас и цена коју писци који буду преведени на какав страни језик, уживају после код српске публике. Тај факат да их преводе подиже им углед, тако да они постају готово неприкосновени за домаћу критику. На супрот оценама њеним истиче се то да су они, како се вели, стекли признања у образованоме свету; а то је, у очима публике, довољно да сматра да је српска критика у неправу. Кад је оно што они пишу добро за друге, велике и напредне књижевности, што да не би било добро за нашу, малу и сиромашну књижевност? То изгледа врло убедљиво; а за публику је обично довољно да каква ствар ''изгледа'' убедљива те да је она прими. Ми, међутим, којима се такво разлагање не чини тако убедљиво, хоћемо да мало дубље уђемо у ову ствар.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Шта су то, да се запитамо, преводи, и зашто се, у опште, преводе књижевни производи с једних језика на друге? Преводи су копија, а превођење позајмица коју једна књижевност чини у друге. Оно што се лепог, великог, и узоритог јави у књижевности једнога народа, то прихватају други, и чине га, преводом, доступним и себи. На тај начин, превођење појединих дела с једног језика на друге важи као неко признање вредности тих дела; и што се које дело, или какав писац, — то на исто излази, — више преводи, у толико су, природно, и признање дела и углед писца већи. Али такво сматрање важи само у опште, никако апсолутно. Нити је најбоље дело које је највише превођено, нити је, обрнуто, дело које није никако превођено по томе што није, изостало иза других, која су превођена. С делима је што се преводе као и с онима која доживе више издања. Као што о правој вредности њиховој не пресуђује свакада број издања која доживе, (јер овај, често пута, зависи од многога чега што с унутарњом вредношћу дела нема никакве везе), — тако исто не пресуђује ни о вредности преведеног дела то само ''што'' је оно преведено. Осим његове праве, унутарње вредности, има још много шта што чини да се једно дело преведе пре но друго какво; укус и интересовање публике за коју се преводи могу учинити да се преведе какво дело које нема велике књижевне вредности, а не преведе, зато што не одговара укусу публике, или што је превођење његово скопчано с великим тешкоћама, друго какво, далеко веће вредности.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Да је доиста тако, могли бисмо потврдити небројеним примерима. Де Квинси на пр., не само велики прозни писац енглески овога столећа, него и признат класичар, и данас је у Немачкој сасвим непознат, нити је и једно дело његово преведено на немачки, док су други писци енглески нижега реда преведени, неки од њих и више пута. ''Живот Гетеов'' од Лујса доживео је у немачком преводу врло много издања, више но у енглескоме оригиналу. То је доиста изврсна биографија; али, ипак, она по вредности својој далеко заостаје иза ''Живота Џонсонова'' од Босвела, о којему је Маколеј рекао да је најбоља биографија што је икада написана, а за коју у Немачкој осим професора Енглеске Књижевности мало ко и да зна. Зашто? Зато што Немце више интересује њихов Гете но стари енглески лексикограф Џонсон. — Али нашто наводити даљих примера, када је то ствар која је и без њих, сама по себи, јасна? Превод јесте одликовање; али одликовање као и многа друга одликовања што су: титуле, ордени, почасне дипломе, и др., која сва доказују ''нешто'' за онога ко их има, али не доказују онолико колико се обично мисли, и не доказују апсолутно.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Али и оно што преводи ''релативно'' доказују о вредности оригинала, они обично доказују само онда када се преводи из великих, или, бар, из напредних књижевности. Што се преводи из малих књижевности, преводи се, када се не преводи из разлога случајних, из других, а не чисто литерарних разлога. Мале књижевност не улазе у светску књижевност; што оне производе, то је само за домаћу потребу, никако за то да снабдевају велики светски трг, ни за утакмицу на њему. Отуда и интересовање за њих није свагда чисто литерарно; и када се што из њих и пресади у стране књижевности, онда то, врло често, бива из чисто ''етнографског'' интереса, да се мали народи познаду и са стране духовног живота њиховог. Преводи из њих могли би, место у књижеван, ући, готово исто тако, и у какав етнографски часопис.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;То што важи о преводима из малих књижевности у опште, важи и о преводима из наше српске књижевности. Што се из ње преводи, не преводи се, бар не на велике културне језике, толико са литерарне вредности његове, колико се преводи за то да нас упознају с једне стране више. Нема сумње да није све што је превођено без вредности, — много је што и горе превођено са страних језика на наш. Али то су само изузетци: ''[[Горски вијенац|Горски Вијенац]]'', доиста велико књижевно дело, какво би у свакој, и највећој књижевности, важило као класично; [[Бранко Радичевић|Бранкове песме]]; приповетке [[Лаза Лазаревић|Л. К. Лазаревића]]; неке од приповедака [[Јанко Веселиновић|Јанка Веселиновића]]; ''[[Ивкова слава|Ивкова Слава]]'', — да се ''може'' превести, и још понешто чега се за овај мах не можемо опоменути. Остало што је превођено има за то да захвали поглавито овоме што рекосмо.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;С тиме треба бити на чисто, и не предавати се у томе погледу никаквим илузијама. Нарочито се треба чувати да се не падне у погрешку што је напред наговестисмо: да се на супрот домаћој, образложеној критици дела које се, случајно, преведе на какав стран језик, као пресудан истиче факат да је оно преведено на овај или онај страни језик, и да она, као што рекосмо, постају за њу неприкосновена. Ми смо се, однекуд, навикли сматрати да је сваки, и најопскурнији, страни писац, и онај којега у његовој отаџбини нико и не зна, бољи и од најбољега нашег, по томе само што је стран, а није наш. У критикама, у полемикама наводе се у нас страни писци свакада као крајњи и пресудан разлог; њима се увек запуше уста противнику. Ко је, и какав је тај страни писац, не пита нико; довољно је само да је он стран. Али то не иде у оно што смо у овоме чланку хтели изнети; и зато ћемо то засад оставити, да, можда, другом приликом, нарочито о томе проговоримо. == Извор == ''Зора'', 1. 7. 1900. Година V, Број VII, стр. 233-236. {{ЈВ-аутор|Љубомир Недић|1902}} [[Категорија:Српска књижевна критика]] [[Категорија:Љубомир Недић]] ndssn7lvwvrich326yattb6zzsbdyhs 143760 143757 2026-05-26T17:26:16Z Coaorao 19106 143760 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= СРПСКИ ПИСЦИ У СТРАНИМ ПРЕВОДИМА | одељак= | аутор= Љубомир Недић | година= 1900 | белешке= }} &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;С времена на време читамо у нашим књижевним листовима белешке о томе како је од овог или оног писца српског понешто преведено на какав страни језик. Те су белешке обично кратке, и осим чисто српског интереса што се за њих везује, оне, по правилу, немају друге до библиографске вредности. И ако ова последња није врло велика, ми против оваквих бележака немамо ништа. Исто тако немамо ништа ни против тога што их уредништва обично пропраћају родољубивим примедбама и хвалом писца који нам је, тако, осветлао образ пред страним светом. Али и ако против свега тога немамо ништа, држимо да није некорисно обавестити се тачније о правоме значају ових појава да се што преводи с нашега језика на стране; добро је, мислимо, бити на чисто с тим шта оне управо значе. То смо ради показати у овоме чланку.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Пре свега, неколико речи о самим овим белешкама о преводима из наше књижевности. Те су белешке, као што рекосмо, обично кратке; оне, по правилу, не доносе ништа више до просте вести о томе да је ово или оно преведено с нашега језика на овај или онај страни језик. Како је преведено, добро или рђаво, то се у њима обично не каже. И сама вест ''да'' је нешто преведено сматра се да је довољна да нас обрадује.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Исто тако изгледа и да нам је свеједно ''шта'' се преводи, само ''кад'' је наше. И ту се задовољавамо тиме ''што'' је нешто преведено с нашега језика, не питајући много за писца ''који'' је преведен, ни ''шта'' је од њега преведено. Нас подједнако радује било да чујемо да је преведена каква приповетка [[Лаза Лазаревић|Л. К. Лазаревића]], било каква криминална историја из ''Тасиног Дневника''.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Ми, у осталом, и не можемо никоме прописивати које ће српске писце, ни шта од њих, ни како преводити. Свак преводи оно што он хоће, или што мисли да ће се допасти публици којој свој превод намењује, и преводи онако како уме. Ми једино можемо жалити што се не преводи само оно што имамо најбољега у нашој књижевности, те да се што боље прикажемо страноме свету, него се преводи много што без чега би и наша књижевност могла бити без велике своје штете. И, у томе би, можда, уредништва наших књижевних листова могла, везама што их имају с уредништвима књижевних листова бар блиских нам и сродних народа, обавештавањем и упућивањем, учинити услуга нашој књижевности.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Није, међутим, ово што смо хтели изнети у овој речи коју поведосмо о преводима с нашега језика на стране. Што наши књижевни листови доносе само кратке белешке о тим преводима, место да о њима доносе праве оцене, то, напослетку, с погледом на то шта се, махом, преводи на друге, нарочито сродне језике, бугарски и словеначки, није толика несрећа; нити би о томе требало трошити многих речи. Има друга једна ствар, далеко важнија коју треба једном начисто извести. То су, глас и цена коју писци који буду преведени на какав страни језик, уживају после код српске публике. Тај факат да их преводе подиже им углед, тако да они постају готово неприкосновени за домаћу критику. На супрот оценама њеним истиче се то да су они, како се вели, стекли признања у образованоме свету; а то је, у очима публике, довољно да сматра да је српска критика у неправу. Кад је оно што они пишу добро за друге, велике и напредне књижевности, што да не би било добро за нашу, малу и сиромашну књижевност? То изгледа врло убедљиво; а за публику је обично довољно да каква ствар ''изгледа'' убедљива те да је она прими. Ми, међутим, којима се такво разлагање не чини тако убедљиво, хоћемо да мало дубље уђемо у ову ствар.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Шта су то, да се запитамо, преводи, и зашто се, у опште, преводе књижевни производи с једних језика на друге? Преводи су копија, а превођење позајмица коју једна књижевност чини у друге. Оно што се лепог, великог, и узоритог јави у књижевности једнога народа, то прихватају други, и чине га, преводом, доступним и себи. На тај начин, превођење појединих дела с једног језика на друге важи као неко признање вредности тих дела; и што се које дело, или какав писац, — то на исто излази, — више преводи, у толико су, природно, и признање дела и углед писца већи. Али такво сматрање важи само у опште, никако апсолутно. Нити је најбоље дело које је највише превођено, нити је, обрнуто, дело које није никако превођено по томе што није, изостало иза других, која су превођена. С делима је што се преводе као и с онима која доживе више издања. Као што о правој вредности њиховој не пресуђује свакада број издања која доживе, (јер овај, често пута, зависи од многога чега што с унутарњом вредношћу дела нема никакве везе), — тако исто не пресуђује ни о вредности преведеног дела то само ''што'' је оно преведено. Осим његове праве, унутарње вредности, има још много шта што чини да се једно дело преведе пре но друго какво; укус и интересовање публике за коју се преводи могу учинити да се преведе какво дело које нема велике књижевне вредности, а не преведе, зато што не одговара укусу публике, или што је превођење његово скопчано с великим тешкоћама, друго какво, далеко веће вредности.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Да је доиста тако, могли бисмо потврдити небројеним примерима. Де Квинси на пр., не само велики прозни писац енглески овога столећа, него и признат класичар, и данас је у Немачкој сасвим непознат, нити је и једно дело његово преведено на немачки, док су други писци енглески нижега реда преведени, неки од њих и више пута. ''Живот Гетеов'' од Лујса доживео је у немачком преводу врло много издања, више но у енглескоме оригиналу. То је доиста изврсна биографија; али, ипак, она по вредности својој далеко заостаје иза ''Живота Џонсонова'' од Босвела, о којему је Маколеј рекао да је најбоља биографија што је икада написана, а за коју у Немачкој осим професора Енглеске Књижевности мало ко и да зна. Зашто? Зато што Немце више интересује њихов Гете но стари енглески лексикограф Џонсон. — Али нашто наводити даљих примера, када је то ствар која је и без њих, сама по себи, јасна? Превод јесте одликовање; али одликовање као и многа друга одликовања што су: титуле, ордени, почасне дипломе, и др., која сва доказују ''нешто'' за онога ко их има, али не доказују онолико колико се обично мисли, и не доказују апсолутно.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Али и оно што преводи ''релативно'' доказују о вредности оригинала, они обично доказују само онда када се преводи из великих, или, бар, из напредних књижевности. Што се преводи из малих књижевности, преводи се, када се не преводи из разлога случајних, из других, а не чисто литерарних разлога. Мале књижевност не улазе у светску књижевност; што оне производе, то је само за домаћу потребу, никако за то да снабдевају велики светски трг, ни за утакмицу на њему. Отуда и интересовање за њих није свагда чисто литерарно; и када се што из њих и пресади у стране књижевности, онда то, врло често, бива из чисто ''етнографског'' интереса, да се мали народи познаду и са стране духовног живота њиховог. Преводи из њих могли би, место у књижеван, ући, готово исто тако, и у какав етнографски часопис.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;То што важи о преводима из малих књижевности у опште, важи и о преводима из наше српске књижевности. Што се из ње преводи, не преводи се, бар не на велике културне језике, толико са литерарне вредности његове, колико се преводи за то да нас упознају с једне стране више. Нема сумње да није све што је превођено без вредности, — много је што и горе превођено са страних језика на наш. Али то су само изузетци: ''[[Горски вијенац|Горски Вијенац]]'', доиста велико књижевно дело, какво би у свакој, и највећој књижевности, важило као класично; [[Бранко Радичевић|Бранкове песме]]; приповетке [[Лаза Лазаревић|Л. К. Лазаревића]]; неке од приповедака [[Јанко Веселиновић|Јанка Веселиновића]]; ''[[Ивкова слава|Ивкова Слава]]'', — да се ''може'' превести, и још понешто чега се за овај мах не можемо опоменути. Остало што је превођено има за то да захвали поглавито овоме што рекосмо.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;С тиме треба бити на чисто, и не предавати се у томе погледу никаквим илузијама. Нарочито се треба чувати да се не падне у погрешку што је напред наговестисмо: да се на супрот домаћој, образложеној критици дела које се, случајно, преведе на какав стран језик, као пресудан истиче факат да је оно преведено на овај или онај страни језик, и да она, као што рекосмо, постају за њу неприкосновена. Ми смо се, однекуд, навикли сматрати да је сваки, и најопскурнији, страни писац, и онај којега у његовој отаџбини нико и не зна, бољи и од најбољега нашег, по томе само што је стран, а није наш. У критикама, у полемикама наводе се у нас страни писци свакада као крајњи и пресудан разлог; њима се увек запуше уста противнику. Ко је, и какав је тај страни писац, не пита нико; довољно је само да је он стран. Али то не иде у оно што смо у овоме чланку хтели изнети; и зато ћемо то засад оставити, да, можда, другом приликом, нарочито о томе проговоримо. == Извор == ''Зора'', 1. 7. 1900. Година V, Број VII, стр. 233-236. {{ЈВ-аутор|Љубомир Недић|1902}} [[Категорија:Српска књижевна критика]] [[Категорија:Љубомир Недић]] mai4z1u2laz7zjqzgw1q74zodid8ghu Категорија:Јован Скерлић 14 60775 143754 142901 2026-05-26T17:21:49Z Coaorao 19106 143754 wikitext text/x-wiki {{DEFAULTSORT:Скерлић,_Јован}} [[Категорија:Српски књижевници]] [[Категорија:Српски књижевни критичари]] rufnuyh49itodjhq24rcnr7vb5lxy0p Залазак сунца (1901) 0 60957 143762 143717 2026-05-27T06:12:59Z Coaorao 19106 /* Извор */ 143762 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Залазак сунца | одељак= | аутор= Јован Дучић | преводилац= | година= 1901 | белешке= <center>Види још: [[Песме сунца/Сенке по води/Залазак сунца|Залазак сунца]] (1929)</center> }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> <poem> Још бакрено небо у висини сија И црвѐни река од вечерњег жара; Још подмукли пожар као да избија Из црне шуме старих четинара. Негде далеко чује се где хукти Воденички точак промуклијем гласом; Ал’ над долинама док још небо букти Цвет водени већ је засп’о над таласом. ​Опет једно вече . . . И мени се чини Негде далеко, преко трију морâ, При заласку сунца, у првој тишини, Тужна, у сенци смарагдових гора — Бледа, к’о Анђео, непозната жена С круном и у сјају, седи, мислећ’ на ме . . . Тешка је, бескрајна, вечна туга њена На домаку ноћи, тишине и таме. ​Пред вртовима океан се пружа, Разлеће се живо јато галебова, У бокору мртвих, доцветалих ружа Шумори ветар тужну песму снова . . . Два грдна Сфинкса, према небу златном, Стражаре немо и безгласно тако Док она плаче . . . А за морским платном Залази сунце побожно и лако. ​И ја, ком не зна имена ни лица, Све њене мисли испуњавам таде . . . Верност јој збори са бледих усница, Силна к’о самрт, к’о љубав без наде . . . Ах! не реците ми никад: није тако, Ни моје срце да то лаже себи! Јер ја бих плак’о, ја бих вечно плак’о, И никада се утешио не би . . . </poem> </div> </div> == Види још == * [[Песме сунца/Сенке по води/Залазак сунца|Залазак сунца]] (1929) == Извор == ''Српски књижевни гласник'', 16. јуна 1901. Бр. 6. Стр. 425. {{ЈВ-аутор|Јован Дучић|1943}} [[Категорија:Јован Дучић]] [[Категорија:Песме Јована Дучића]] [[Категорија:Српска поезија]] [[Категорија:Српска љубавна поезија]] [[Категорија:Жене]] r2oiclore5mghjicixvqwmpye4dzzxk „Пјесме” Јована Дучића 0 60962 143745 143665 2026-05-26T13:25:23Z Coaorao 19106 143745 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= „Пјесме” Јована Дучића | одељак= | аутор= Јован Скерлић | година= 1901 | белешке= }} {{gap}}Јован Дучић: '''Пјесме.''' (Прва књига. Издање уредништва ''Зоре''. У Мостару, 1901.)<br /> {{gap}}Обиље млађих песника појав [''-{sic}-''] је за размишљање. За ове последње две године наша књижевност је добила неколико збирака песама. Да ли је само ово доба тако погодно за поезију, живимо ли одиста у времену великих осећања, када се пуне душе преливају и избивају у кристалним млазевима поезије? Или је разлог далеко мање узвишен? Старих великих песника нема више, изузев Змаја, за кога се може рећи оно што је Војислав казао за свој грм: <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​И зима дође већ и својом студеном руком, Покида накит сав и гору обнажи сву, Ал’ многа зима још са хладним ветром ће доћи А он ће бити ту. </poem> </div> ​И како има довољно упражњених места, велики број више мање озбиљних кандидата истакао је своју песничку кандидацију у облику свезака песама. Дучићева збирка, давно објављена и жељно ишчекивана, изишла је ових дана. Велим: жељно ишчекивана, јер је Дучић један од оно два или три млађа песника који су у наше суво доба умели и могли певати, и то добро певати. *       *       * ​Одмах у почетку да се остави на страну онај стални рђав утицај који је Војислав имао на наше млађе песнике. Песник Рибара улепшао је, проширио форму наше поезије, дао јој више метрова, више мелодичности, улио јој неко особено осећање речи, ако је слободно тако рећи; али зато, он је сузио круг идеја, осиромашио основ, свео је на реторска и музичка вежбања. Срећом, примећује се, да тај утицај стално слаби. Дучић који је био ревносан војиславист, не пева готово никако класичну старину, код њега нема оних игара са именима богова и предугачких метрова. Но ипак, остало је доста очевидних трагова учитељевих. Моја пјесма, и инспирацијом, и метром, и ритмом, и основним тоном, подсећа на Војислављеву Исповест; Јесење елегије, посвећене „сјени Војислава Ј. Илијића“, исто тако опомињу на лепу Елегију, можда најбољу ствар што је Војислав написао. ​Основни тон целе поезије Дучићеве има нечега магловитог, мутног, далеког. Љубав коју он пева иста је коју је Ламартин певао, која се збива незнано где, незнано кад, негде далеко, у плавој земљи снова. Има у њима нечега флуидног, таласавог, оне карактеристичне неодређености најновије модерне поезије, нешто што подсећа на Верленове Романсе без речи. Видите само које су његове омиљене речи, оне које се сваки час понављају: мутан, мрачан, блед, сив, суморан, пуст, мртав, хладан, нем, тајанствен, дубок, сив, глув, магла, шум, тама, осама. У музици и асоцијацији ових речи налази се већи део песама Дучићевих. ​Све те песме збивају се далеко од нас. У њима је толико замкова, да би човек рекао да је у сред романтичне епохе, када су песници носили дуге косе и хтели да личе на Ларе и Манфреде. Као Митровић, као толики млађи, код Дучића кипте „стари замци“, „неки двори“. То је тако постало опште место, да данас није ништа лакше него написати песму те врсте: ваља само поменути: замак, обвити га бршљаном, у засенку ставити двоје младих, дати одсев ножа у мраку, језеро на чијем дну лежи мртва љубав, и месец, бледи месец, који се огледа на мирној површини језерској. Сем тих свакога поштовања достојних грађевина, има и морских обала са кипарисима и са невероватним бројем сирена; има пустиња са оазама и облацима песка, са дромедарима и бедуинима, ту су римски циркови са аренама и гладијаторима, Казбек са грузијским цвећем, Гренада са Алхамбром, Венеција са Понте деи Соспири, гитарама, гондолама и баркаролама. Нема спора, његово је право да пева што хоће, али ја се чудим Дучићу, који боље но ико од наших млађих песника познаје модерну уметност, који има укус и смисао модерности, како он да не увиђа да ти проблематични описи пустиње и Шпаније, са оно две три речи које зна цео свет, исто тако одговарају стварности, колико хромолитографске репродукције сликама великих мајстора. Када данашњи сликари хоће да сликају призоре из Библије или из старог Рима, они иду на лице места да проучавају игре боја и светлости. ​Већи део поезије Дучићеве је дескриптиван; знатан део песама само је лепо изведена и импресивно изражена слика. Као за многе песнике, за њега је пејзаж état d'âme; са Теофилом Готијеом, он би рекао за поједини кутић земље: ово је Клод Лорен, ово Руисдал. Ову процедуру унео је у нашу поезију Војислав, или је бар нарочито истакао и предао другима. Ко се не би сетио из његове поезије мршавога кљусета, које, по каљавом путу, под ситном кишом, измиче опруживши дуги врат, док се цео спровод креће „побожно и полако“; или оних бакарних шлемова ахајских чета које сунце злати; или треске која се повија под ветром и месеца који се огледа у језерском огледалу. Као и остали, Дучић не само да нарочито гледа на форму, он чак и осећа формом, оним што је спољно, непосредно дато. Он је више дескриптиван но интелектуалан, више песник осећаја но осећања. ​Било би логично помислити да је код њега осећај боје поглавито развијен, што треба да је код песника те врсте. Но не, он боје слабо распознаје. Боја коју он поглавито види, управо и није боја: то је сиво, мутно, тамно, безбојно како он сам каже („безбојан свод“). Друга боја коју добро осећа доказује исту претпоставку: он види јако црвенило, рујну, бакарну боју. За остале, судите по томе, што је за њега запад плав, небо љубичасто, „љубичасте глухе горе“, магла рујна. Осећај прелива готово се и не опажа. Али у накнаду за то, што је веома занимљива, Дучић има ванредно јако развијен осећај шумова.¹) Мало који од наших песника тако јако и тако потпуно осећа та треперења звука. Он добро распознаје све могуће шумове, каткада изгледа као слепац који сав живи тим чулом; читави описи нису ништа друго до вешто ухваћен и преведен звук. Он нарочито воли ноћ која се спушта и диже са немим шумом, јер у њеној тишини осећа све могуће шумове, он тада чује зборове, олује, хујања река, роморење потока. Када види пусту цркву, први ће му утисак бити да је она без гласа и без звона; небеса му немо блистају; ваздух је „без гласа, без звука, без јава“; вал јеца; мрак је глув; пустиња је нема; за своје песме вели да су „плач вјетрова у дрвећу голом“, плач јесењих ветрова који, промукли од бола, дубоко јецају и умиру у јесењем зраку. У ноћи, када умукне свака врева, ​Сваки цвјетак, камен, талас, лист са горе, Звук свој има у њој; сви шапћу и струје... И мој дух се мрачни јасно у њој чује... ​Или овај опис, чудан и силан, ​Мир, тишина смрти. Али испод мора, Често ко да чујем глас далеког хора, Тајанственог, страшног у дугој тишина. ​То се буди гробље под широком водом! Почиње оп’јело... Ноћ под црним сводом Шуми псалме, палећ’ св’јеће у висини. ¹) Разуме се по себи да та примедба важи само када се ти наводи налазе у тексту, на своме месту, а не овако извађени из своје природне средине. ​И услед тога живота осећаја спољног света, Дучићеви описи тако су потпуни, импресивни, лепи да им је мало равних у целој нашој поезији. И извесна суптилност, и у исти мах старање о реалистичкој, тачној појединости која изазива жељено осећање, одаје човека који добро познаје модерну, нарочито француску поезију. И одиста, као што се Матавуљ међу свима нашим приповедачима одликује књижевним образовањем, тако је и Дучић међу свима нашим млађим песницима најбоље упознат са великим туђинским узорима. Ко да не види модернизам у стиху: ​А дубоки снови на валима броде, ​што подсећа на ону мистичну реч о „гласу господњем над водама“? Зар нема нечега за нас новог када он пева како „мрак засипа шуму...“? Ко се не би сетио француских парнасоваца, који су своје стихове не писали но резали, када Дучић пева мраморну Венеру, која се ноћу, са косом посутом поноћним ињем, купа „у мирису ружа и у чистој роси“ и ишчекује, док јој „чежњом дршћу прси и удови голи“. ​Спи небо и земља, и не знаде нико, За ту страшну љубав сред мртве алеје. ​У лепом циклусу Јадранских сонета има неколико описа који чине част нашој младој песничкој школи. Песник описује острво насред „пустих вода“, валови му бију црне стене, из маслина и ива види се врх звоника, а из даљине чује се звук звона: ​Зарасло острво у шуми олива̂, Ко црни галеб лежи насред морских вала̂, Опет паде вече поврх мирних жала̂, И морска магла сребрна и сива. ​А у песми: Стани с полупцима има ванредна визија поноћи, — ноћи ваљда? —, која сањиво измиче усамљеним стазама: ​И у грању лисном, пуном крупне росе, Заплела одијело и дугачке косе. Гле, врх трња ено магла полуб’јела, То јој оста комад растрганог вела. ​Слика је исто толико поетска колико и тачна, тако импресивна и сликовита, да се човек мора сетити какве летње ноћи проведене у сред поља, оног тајанственог дељења ноћи од дана, које је старима утеривало неки чудан страх, а нас испуњава неодређеним осећањем поезије ствари. Па онај други, канда симболичан, опис ноћи (У сумраку), са усамљеним сеоским гробљем, са врбама које су отпустиле своје гране, са погашеним ватрама у селу, са оном фантастичношћу ноћи, када и природа и људи добију изглед фантома: ​Ноћ, и ту се спава... А ко сабласт чудна, Међ гробљем и селом још кривуда стаза, Бијела и гола, кратка, вјечно будна... ​Исто тако када описује обичан пејзаж, он је у стању да у свакодневном оквиру истакне појединости које дају рељефности, пружа нам ону интимну поезију која има толико чари. Песма На починку подсећа на неколико лепих реалистичких пејзажа које је Милета Јакшић испевао у својим добрим тренуцима. Подне је: хлад топола, бршљани, дивља ружа, смрчак, жега сипа по трави и по цвећу; река као претучена змија жури „да умре у хладу“; зрикавци; лишће топола шушти над главом; негде далеко у буковој шуми детлић удара кљуном. — Да наведем само још један опис — они су тако обилни у песмама Дучићевим, и тако карактеристични по целу поезију његову! У заласку сунца; бакарно црвено небо, црна шума борова са црвеним врховима, ​Негдје далеко чује се где хукти Воденички точак промуклијем гласом; Ал’ над долином док још небо букти Цв’јет водени већ је засп’о над таласом. *       *       * ​До сада је било речи о спољашњој, описној страни Дучићеве поезије, из простога разлога што је она код њега претежнија и јаче пада у очи. Што се тиче унутрашње стране, садржине, онога шта је певао, прва ствар која се даје приметити јесте да је љубав главна, искључива преокупација његова. И то не љубав здрава, ведра, и нормална, но болесна, разривена, помућена. Она је сенсуална, песник често помиње свој „дивљи пламен немирнога срца“, и говори о својој „бурној младости врелој“. Дучић је много љубио и грешио, и као Алфреду де Мисеу, кога он иначе јако воли и много чита, после оног манитог расипања свега што је било чисто у првој младости, после пароксизма страсти, које ако не сагоревају, а оно бар суше човека, остало му је горко осећање свеопште илузије. То је вечита историја: илузија, дезилузија, непромењиво клаћење шеталице живота. Као де Мисе, који је за највећу срећу свога живота сматрао што је по који пут заплакао, тако и наш песник слави „величанство бола“, свету тугу која се не казује речју но се прелива у бледило лица. ​У једном срцу цио свемир има, У једној сузи има живот цио! ​ „Летопис“ 210.                             ​Иста та мисао је у оном изразитом стиху: ​Суза једна слеће у крвави пјесак... Нико не зна да је крила суза она Свјет већи нег небо, него васиона. ​Најбоље ствари које нам је Дучић дао у овој збирци јесу неколико мањих песама за које се осећа да их је проживео, да су истекле непосредно из његова срца. У многим његовим песмама осећа се инспирација из књига, да је писана под утицајем какве песме коју је прочитао, да се упињао да се створи у датом осећању, примећује се неискреност и литература, и обликом и садржином. Такве су све оне више мање „егзотичне“ песме његове. Али у овим другим, које нису више реминисценције, осећа се нешто непосредно, дубоко, живот збивен у једру форму, емоција која се не да задржати, која нас заражује, и читалац осећа да је то она права, велика поезија, која одјекује у дубинама душе, од које „пламен букне у образе“, како би рекао Јанко. ​И та је поезија проста, проста као што су сва јака осећања у човеку. Узмите пример ону историју двоје младих, чији је цео живот био један дуг полубац: ​Ја немам ништа да ти причам за њих, Без приче тихи живот им је био: Љубав је вјечна! урезаше туде, Полубише се и умр’јеше тио. ​Новембар, вече у природи и вече у срцу, један од оних оловних дана када човек тупим погледом гледа кроз прозор прљаво небо и раскаљану земљу, и страховито јасно види сву бесмислицу егзистенције: ​Мраз се ухватио над трулом стрњиком Мокре су стазе и блатњави пути; С њих црна јата одбјегла су с криком У мртво вече. Пусто. Небо ћути. ​Ја не знам само зашто тугу снијем А нит што жалећ’ нит што жудећ’ друго И не знам зашто тражим да се скријем И негдје плачем дуго, дуго, дуго... ​Послије много година можда је најбоља ствар у целој овој збирци. Када ми је ту песму Дучић први пут читао у јесен 1899 у Женеви, уз звиждање ветра са Салева и хучање Арве, ја сам осетио силну емоцију, и сада када је понова читам, ја осећам да је то можда најимпресивнија, најпоетичнија ствар што је из његова пера изишла. Предмет је прост, обичан, вечан, као бол људски. Песник се обраћа гробару, који није онако брбљив и весео као гробар у Хамлету, него сед, изнурен, и погрбљен, и сав посрће под теретом година: ​Да ли памтиш — давно, прије много љета, У дан један мутни, јесењски и мокри, Кад капаше вода са дрвља и цвјета, И кад мртви данак тешко магла покри: ​Спровод један стиже, хрпа мрачних лица, И у пусто гробље утјераше кљусе... ​И младу, преварену и остављену девојку, чије је нежно срце било посечено „оштрицом невјерства“, спуштају у блатњаву земљу. Коса јој је густа и свилена, горак јој је осмех на залеђеним усницама. ​И кад црни сандук, на конопце дуге У дубину спуштен, крупна земља засу, Само врисак мајке, глас бескрајне туге, Очаја и бола, по гробљу се расу... И дубоко у ноћ звонио је тамо, Као глас из гроба промук’о од бола; А ледено небо ћутало је само: И капала вода са дрвећа гола... ​Без икаквога претеривања сме се рећи да ови емотивни стихови, ова истинска песма, долази међу најбоље што их је дала цела наша млада песничка школа, и да је могла изићи из пера само правога песника. ​Још само једну реч о унутрашњој анализи Дучићевих песама. Поменуо сам раније, говорећи о форми, да је он више песник описа, но песник идеја. Одиста, интелектуална страна његове поезије је недовољна, круг његових идеја је нешто сужен. Опис, добар опис, и љубав, интензивна љубав, то су његове добре стране; друго што он нам слабо даје. Он није у стању да изиђе из себе, у животу види само облике и контуре, он чује само шумове, он осећа само љубавну френезију и горчину која после тога остаје. За ствари вишег, ширег, опште-човечанског значаја, он нема довољно осећања. И када хоће да се вине даље, осећа се немоћ, тромост, укоченост, као тежак лет барских тица. У песми На провидном небу има извесна хуманитарна жица: Христос је сишао Млечним Путем и спустио се у кланце које су две војске покриле својим лешевима. Звезде се гасе на мртвом небу, црни хрбати планински дижу се у тишини, и све се свршава сликом: ​Ни гласа, ни шума... Још се чуо само Дуги плач Господа негдје у долини. ​Моја пјесма, то је Исповест његова. Боља но икоја, она је у стању да нам да појма о томе шта он мисли, какав је његов унутрашњи живот. Али, у њој нема ништа друго до неодређености речи и идеја, он види веру мртву, подлост која тријумфује, истину обешчашћену, правду под ногама: ​Себичност подла гдје царује саде, Тргујућ’ сл’јепо са слободом људи. ​И у том душевном мраку он назире један зрачак; у општем хаосу, види један сигуран пут: ​Хтједох да мрзим... Ал’ бједници голи, У чијем оку суза јада сја, Љубав за људе они су ми спасли, Да љутом мржњом не прекипим ја. ​И нини јади оживише опет, Љубави моје замрзнули цв’јет! И мислећ’ на њих, разумј’ем што често Пожудно хитам да обгрлим св’јет... ​Идеја тачна, то је случај са многим и многим од наших савременика, али се у тим стиховима осећа нешто реторике, литерарно развијање једне допадљиве идеје, и Дучић ће и сам осетити да то нису они акценти које смо једне зимске вечери заједно слушали у Бретањској улици у Паризу. ​Исто тако, национално осећање у њега је слабо, и то је тим чудније што је Дучић из крајева, где је то осећање најјаче и најискреније. Далеко је од мене да му замерам што није изложио низ оних страховитих патриотских дитирамба од којих се човеку коса диже на глави, али његов друг Шантић је доказао својом песмом Остајте овдје, да тај предмет има своју, извесну поезију. Дучића хипнотише успомена Душанова; као Виктор Иго за Наполеона, он би могао рећи: „Ја га стављам свуда, јер га видим свуда“. „Изабраник вјечне славе, цар пространог Балкана“, „Цар Силни мога рода“, не импонује му тиме што је означавао животну моћ једнога младога народа, он га пева исто онако како су француски песници, од Беранжеа и Казимира Делавиња па до Ростана, славили Наполеона, као великог песника делатности, као елементарну силу, као згодан предмет поетских развијања. *       *       * ​После наведених стихова, има ли још потребе рећи да је стих Дучићев гладак, мелодичан, врло ритмичан, и да има пуно гипкости? Ево како тачно и лако почињу Елегије: ​Видим Јесен гдје корача Крај потока смрзла, гола, Око јој је пуно плача, Чело јој је пуно бола. Мјесто вјенца љубичица, И китице од споменка, Изнад чела, изнад лица, Плови црне туге сенка. ​Само има друга једна ствар коју је скоро излишно помињати после магистралне критике Г. Богдана Поповића о Шантићевим песмама, где је изнета „тајна целога света“ са толико силине и храбрости, за које нису способни уредници српских књижевних листова. Тиче се онога суверенога презирања које млађи песници имају према граматици и логици. Не мора да човек буде ма какав професор или какав сув естетичар који је неспособан да осети лепу песму, па да на леђима несрећних песника изиграва са граматичким вежбањима, или да с најозбиљнијим лицем не свету доказује како се не сме рећи „медна песма“, не мора бити тако мумијаст, па ипак да се одлучно буни против многих слобода које већ прелазе сваке границе. Ко може да одобри када нађе оваке ствари: пребјен, блеђан поред плесак, считакем, ​Ветар цичи, млата и церека, ​или оно стално и упорно бркање дрва, дрвета и дрвећа? Доде се чудио како „има људи који не црвене кад напишу: столетни грм, мелодични нагласак, божанствени звуци“. — Дучић мирне душе пише: црна смрт, мрачан сумрак, звучна харфа, рогато стадо, трули Визант, потоци крви течне! Зашто да се служи поабаним „појетским“ речима, као што су мирити, мај? Зар не види рђав укус када се песма почне са „Умрла ми љубав“, када каже „старог бола пропала небјеса“; зашто тако често употребљавати оне тачкице (...), чиме се служе само невешти писци, који се ради постизавања књижевног ефекта служе типографијом а не избором, распоредом и ритмом речи. Да ли је Белерофон одиста појео своје срце, Белерофон, син Глауков и унук Сизифов, који је убио Химеру, и који се у књижевним алузијама употребљава у смислу човека што носи писма која му смрт доносе. Да ли најзад камелије одиста миришу? ​И ако су ове песме од пре три или четири године, пре писчева пута на западну Меку, и ако сва та поезија није довољно интелектуална и често је оскудна надахнућем, ипак је то модерна, права, чиста лирика. Неколико од тих песама иду у најбоље што наша поезија има. Нико од млађих песника није на бољем путу, и буде ли се Дучић ослободио ранијих веза, буде ли проширио свој унутрашњи живот и усвојио онај златан савет Гетеов: „Напуните ваш дух и ваше срце, па ма како они широки били, идеама и осећањима вашега века, и дело ће доћи“, буде ли Дучић сачувао и развио оно што сада има и држао се савета великог песника немачког, нико не може предвидети докле ће дотерати. У овај мах, како се Митровић све више клони ка епској поезији, Дучић је најбољи млађи лиричар у нашој књижевности. ​Београд. == Извор == {{ЈВ-аутор|Јован Скерлић|1914}}              9cm3v34au6lgsx16b24q1jyzekapu4b 143746 143745 2026-05-26T13:41:56Z Coaorao 19106 143746 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= „Пјесме” Јована Дучића | одељак= | аутор= Јован Скерлић | година= 1901 | белешке= }} {{gap}}Јован Дучић: '''Пјесме.''' (Прва књига. Издање уредништва ''Зоре''. У Мостару, 1901.)<br /> {{gap}}Обиље млађих песника појав [''-{sic}-''] је за размишљање. За ове последње две године наша књижевност је добила неколико збирака песама. Да ли је само ово доба тако погодно за поезију, живимо ли одиста у времену великих осећања, када се пуне душе преливају и избивају у кристалним млазевима поезије? Или је разлог далеко мање узвишен? Старих великих песника нема више, изузев Змаја, за кога се може рећи оно што је Војислав казао за свој грм: <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​И зима дође већ и својом студеном руком, Покида накит сав и гору обнажи сву, Ал’ многа зима још са хладним ветром ће доћи А он ће бити ту. </poem> </div> ​И како има довољно упражњених места, велики број више мање озбиљних кандидата истакао је своју песничку кандидацију у облику свезака песама. Дучићева збирка, давно објављена и жељно ишчекивана, изишла је ових дана. Велим: жељно ишчекивана, јер је Дучић један од оно два или три млађа песника који су у наше суво доба умели и могли певати, и то добро певати. *       *       * ​{{gap}}Одмах у почетку да се остави на страну онај стални рђав утицај који је Војислав имао на наше млађе песнике. Песник ''Рибара'' улепшао је, проширио форму наше поезије, дао јој више метрова, више мелодичности, улио јој неко особено осећање речи, ако је слободно тако рећи; али зато, он је сузио круг идеја, осиромашио основ, свео је на реторска и музичка вежбања. Срећом, примећује се, да тај утицај стално слаби. Дучић који је био ревносан војeславист, не пева готово никако класичну старину, код њега нема оних игара са именима богова и предугачких метрова. Но ипак, остало је доста очевидних трагова учитељевих. ''Моја пјесма'', и инспирацијом, и метром, и ритмом, и основним тоном, подсећа на Војислављеву ''Исповест; Јесење елегије'', посвећене „сјени Војислава Ј. Илијћа”, исто тако опомињу на лепу ''Елегију'', можда најбољу ствар што је Војислав написао.<br /> {{gap}}​Основни тон целе поезије Дучићеве има нечега магловитог, мутног, далеког. Љубав коју он пева иста је коју је Ламартин певао, која се збива незнано где, незнано кад, негде далеко, у плавој земљи снова. Има у њима нечега флуидног, таласавог, оне карактеристичне неодређености најновије модерне поезије, нешто што подсећа на Верленове ''Романсе без речи''. Видите само које су његове омиљене речи, оне које се сваки час понављају: мутан, мрачан, блед, сив, суморан, пуст, мртав, хладан, нем, тајанствен, дубок, сив, глув, магла, шум, тама, осама. У музици и асоцијацији ових речи налази се већи део песама Дучићевих.<br /> {{gap}}Све те песме збивају се далеко од нас. У њима је толико замкова, да би човек рекао да је у сред романтичне епохе, када су песници носили дуге косе и хтели да личе на Ларе и Манфреде. Као Митровић, као толики млађи, код Дучића кипте „стари замци”, „неки двори”. То је тако постало опште место, да данас није ништа лакше него написати песму те врсте: ваља само поменути: замак, обвити га бршљаном, у засенку ставити двоје младих, дати одсев ножа у мраку, језеро на чијем дну лежи мртва љубав, и месец, бледи месец, који се огледа на мирној површини језерској. Сем тих свакога поштовања достојних грађевина, има и морских обала са кипарисима и са невероватним бројем сирена; има пустиња са оазама и облацима песка, са дромедарима и бедуинима, ту су римски циркови са аренама и гладијаторима, Казбек са грузијским цвећем, Гренада са Алхамбром, Венеција са Понте деи Соспири, гитарима, гондолама и баркаролама. Нема спора, његово је право да пева што хоће, али ја се чудим Дучићу, који боље но ико од наших млађих песника познаје модерну уметност, који има укус и смисао модерности, како он да не увиђа да ти проблематични описи пустиње и Шпаније, са оно две три речи које зна цео свет, исто тако одговарају стварности, колико хромолитографске репродукције сликама великих мајстора. Када данашњи сликари хоће да сликају призоре из Библије или из старог Рима, они иду на лице места да проучавају игре боја и светлости.<br /> {{gap}}Већи део поезије Дучићеве је дескриптиван; знатан део песама само је лепо изведена и импресивно изражена слика. Као за многе песнике, за њега је пејзаж état d'âme; са Теофилом Готијеом, он би рекао за поједини кутић земље: ово је Клод Лорен, ово Руисдал. Ову процедуру унео је у нашу поезију Војислав, или је бар нарочито истакао и предао другима. Ко се не би сетио из његове поезије мршавога кљусета, које, по каљавом путу, под ситном кишом, измиче опруживши дуги врат, док се цео спровод креће „побожно и полако“; или оних бакарних шлемова ахајских чета које сунце злати; или треске која се повија под ветром и месеца који се огледа у језерском огледалу. Као и остали, Дучић не само да нарочито гледа на форму, он чак и осећа формом, оним што је спољно, непосредно дато. Он је више дескриптиван но интелектуалан, више песник осећаја но осећања. ​Било би логично помислити да је код њега осећај боје поглавито развијен, што треба да је код песника те врсте. Но не, он боје слабо распознаје. Боја коју он поглавито види, управо и није боја: то је сиво, мутно, тамно, безбојно како он сам каже („безбојан свод“). Друга боја коју добро осећа доказује исту претпоставку: он види јако црвенило, рујну, бакарну боју. За остале, судите по томе, што је за њега запад плав, небо љубичасто, „љубичасте глухе горе“, магла рујна. Осећај прелива готово се и не опажа. Али у накнаду за то, што је веома занимљива, Дучић има ванредно јако развијен осећај шумова.¹) Мало који од наших песника тако јако и тако потпуно осећа та треперења звука. Он добро распознаје све могуће шумове, каткада изгледа као слепац који сав живи тим чулом; читави описи нису ништа друго до вешто ухваћен и преведен звук. Он нарочито воли ноћ која се спушта и диже са немим шумом, јер у њеној тишини осећа све могуће шумове, он тада чује зборове, олује, хујања река, роморење потока. Када види пусту цркву, први ће му утисак бити да је она без гласа и без звона; небеса му немо блистају; ваздух је „без гласа, без звука, без јава“; вал јеца; мрак је глув; пустиња је нема; за своје песме вели да су „плач вјетрова у дрвећу голом“, плач јесењих ветрова који, промукли од бола, дубоко јецају и умиру у јесењем зраку. У ноћи, када умукне свака врева, ​Сваки цвјетак, камен, талас, лист са горе, Звук свој има у њој; сви шапћу и струје... И мој дух се мрачни јасно у њој чује... ​Или овај опис, чудан и силан, ​Мир, тишина смрти. Али испод мора, Често ко да чујем глас далеког хора, Тајанственог, страшног у дугој тишина. ​То се буди гробље под широком водом! Почиње оп’јело... Ноћ под црним сводом Шуми псалме, палећ’ св’јеће у висини. ¹) Разуме се по себи да та примедба важи само када се ти наводи налазе у тексту, на своме месту, а не овако извађени из своје природне средине. ​И услед тога живота осећаја спољног света, Дучићеви описи тако су потпуни, импресивни, лепи да им је мало равних у целој нашој поезији. И извесна суптилност, и у исти мах старање о реалистичкој, тачној појединости која изазива жељено осећање, одаје човека који добро познаје модерну, нарочито француску поезију. И одиста, као што се Матавуљ међу свима нашим приповедачима одликује књижевним образовањем, тако је и Дучић међу свима нашим млађим песницима најбоље упознат са великим туђинским узорима. Ко да не види модернизам у стиху: ​А дубоки снови на валима броде, ​што подсећа на ону мистичну реч о „гласу господњем над водама“? Зар нема нечега за нас новог када он пева како „мрак засипа шуму...“? Ко се не би сетио француских парнасоваца, који су своје стихове не писали но резали, када Дучић пева мраморну Венеру, која се ноћу, са косом посутом поноћним ињем, купа „у мирису ружа и у чистој роси“ и ишчекује, док јој „чежњом дршћу прси и удови голи“. ​Спи небо и земља, и не знаде нико, За ту страшну љубав сред мртве алеје. ​У лепом циклусу Јадранских сонета има неколико описа који чине част нашој младој песничкој школи. Песник описује острво насред „пустих вода“, валови му бију црне стене, из маслина и ива види се врх звоника, а из даљине чује се звук звона: ​Зарасло острво у шуми олива̂, Ко црни галеб лежи насред морских вала̂, Опет паде вече поврх мирних жала̂, И морска магла сребрна и сива. ​А у песми: Стани с полупцима има ванредна визија поноћи, — ноћи ваљда? —, која сањиво измиче усамљеним стазама: ​И у грању лисном, пуном крупне росе, Заплела одијело и дугачке косе. Гле, врх трња ено магла полуб’јела, То јој оста комад растрганог вела. ​Слика је исто толико поетска колико и тачна, тако импресивна и сликовита, да се човек мора сетити какве летње ноћи проведене у сред поља, оног тајанственог дељења ноћи од дана, које је старима утеривало неки чудан страх, а нас испуњава неодређеним осећањем поезије ствари. Па онај други, канда симболичан, опис ноћи (У сумраку), са усамљеним сеоским гробљем, са врбама које су отпустиле своје гране, са погашеним ватрама у селу, са оном фантастичношћу ноћи, када и природа и људи добију изглед фантома: ​Ноћ, и ту се спава... А ко сабласт чудна, Међ гробљем и селом још кривуда стаза, Бијела и гола, кратка, вјечно будна... ​Исто тако када описује обичан пејзаж, он је у стању да у свакодневном оквиру истакне појединости које дају рељефности, пружа нам ону интимну поезију која има толико чари. Песма На починку подсећа на неколико лепих реалистичких пејзажа које је Милета Јакшић испевао у својим добрим тренуцима. Подне је: хлад топола, бршљани, дивља ружа, смрчак, жега сипа по трави и по цвећу; река као претучена змија жури „да умре у хладу“; зрикавци; лишће топола шушти над главом; негде далеко у буковој шуми детлић удара кљуном. — Да наведем само још један опис — они су тако обилни у песмама Дучићевим, и тако карактеристични по целу поезију његову! У заласку сунца; бакарно црвено небо, црна шума борова са црвеним врховима, ​Негдје далеко чује се где хукти Воденички точак промуклијем гласом; Ал’ над долином док још небо букти Цв’јет водени већ је засп’о над таласом. *       *       * ​До сада је било речи о спољашњој, описној страни Дучићеве поезије, из простога разлога што је она код њега претежнија и јаче пада у очи. Што се тиче унутрашње стране, садржине, онога шта је певао, прва ствар која се даје приметити јесте да је љубав главна, искључива преокупација његова. И то не љубав здрава, ведра, и нормална, но болесна, разривена, помућена. Она је сенсуална, песник често помиње свој „дивљи пламен немирнога срца“, и говори о својој „бурној младости врелој“. Дучић је много љубио и грешио, и као Алфреду де Мисеу, кога он иначе јако воли и много чита, после оног манитог расипања свега што је било чисто у првој младости, после пароксизма страсти, које ако не сагоревају, а оно бар суше човека, остало му је горко осећање свеопште илузије. То је вечита историја: илузија, дезилузија, непромењиво клаћење шеталице живота. Као де Мисе, који је за највећу срећу свога живота сматрао што је по који пут заплакао, тако и наш песник слави „величанство бола“, свету тугу која се не казује речју но се прелива у бледило лица. ​У једном срцу цио свемир има, У једној сузи има живот цио! ​ „Летопис“ 210.                             ​Иста та мисао је у оном изразитом стиху: ​Суза једна слеће у крвави пјесак... Нико не зна да је крила суза она Свјет већи нег небо, него васиона. ​Најбоље ствари које нам је Дучић дао у овој збирци јесу неколико мањих песама за које се осећа да их је проживео, да су истекле непосредно из његова срца. У многим његовим песмама осећа се инспирација из књига, да је писана под утицајем какве песме коју је прочитао, да се упињао да се створи у датом осећању, примећује се неискреност и литература, и обликом и садржином. Такве су све оне више мање „егзотичне“ песме његове. Али у овим другим, које нису више реминисценције, осећа се нешто непосредно, дубоко, живот збивен у једру форму, емоција која се не да задржати, која нас заражује, и читалац осећа да је то она права, велика поезија, која одјекује у дубинама душе, од које „пламен букне у образе“, како би рекао Јанко. ​И та је поезија проста, проста као што су сва јака осећања у човеку. Узмите пример ону историју двоје младих, чији је цео живот био један дуг полубац: ​Ја немам ништа да ти причам за њих, Без приче тихи живот им је био: Љубав је вјечна! урезаше туде, Полубише се и умр’јеше тио. ​Новембар, вече у природи и вече у срцу, један од оних оловних дана када човек тупим погледом гледа кроз прозор прљаво небо и раскаљану земљу, и страховито јасно види сву бесмислицу егзистенције: ​Мраз се ухватио над трулом стрњиком Мокре су стазе и блатњави пути; С њих црна јата одбјегла су с криком У мртво вече. Пусто. Небо ћути. ​Ја не знам само зашто тугу снијем А нит што жалећ’ нит што жудећ’ друго И не знам зашто тражим да се скријем И негдје плачем дуго, дуго, дуго... ​Послије много година можда је најбоља ствар у целој овој збирци. Када ми је ту песму Дучић први пут читао у јесен 1899 у Женеви, уз звиждање ветра са Салева и хучање Арве, ја сам осетио силну емоцију, и сада када је понова читам, ја осећам да је то можда најимпресивнија, најпоетичнија ствар што је из његова пера изишла. Предмет је прост, обичан, вечан, као бол људски. Песник се обраћа гробару, који није онако брбљив и весео као гробар у Хамлету, него сед, изнурен, и погрбљен, и сав посрће под теретом година: ​Да ли памтиш — давно, прије много љета, У дан један мутни, јесењски и мокри, Кад капаше вода са дрвља и цвјета, И кад мртви данак тешко магла покри: ​Спровод један стиже, хрпа мрачних лица, И у пусто гробље утјераше кљусе... ​И младу, преварену и остављену девојку, чије је нежно срце било посечено „оштрицом невјерства“, спуштају у блатњаву земљу. Коса јој је густа и свилена, горак јој је осмех на залеђеним усницама. ​И кад црни сандук, на конопце дуге У дубину спуштен, крупна земља засу, Само врисак мајке, глас бескрајне туге, Очаја и бола, по гробљу се расу... И дубоко у ноћ звонио је тамо, Као глас из гроба промук’о од бола; А ледено небо ћутало је само: И капала вода са дрвећа гола... ​Без икаквога претеривања сме се рећи да ови емотивни стихови, ова истинска песма, долази међу најбоље што их је дала цела наша млада песничка школа, и да је могла изићи из пера само правога песника. ​Још само једну реч о унутрашњој анализи Дучићевих песама. Поменуо сам раније, говорећи о форми, да је он више песник описа, но песник идеја. Одиста, интелектуална страна његове поезије је недовољна, круг његових идеја је нешто сужен. Опис, добар опис, и љубав, интензивна љубав, то су његове добре стране; друго што он нам слабо даје. Он није у стању да изиђе из себе, у животу види само облике и контуре, он чује само шумове, он осећа само љубавну френезију и горчину која после тога остаје. За ствари вишег, ширег, опште-човечанског значаја, он нема довољно осећања. И када хоће да се вине даље, осећа се немоћ, тромост, укоченост, као тежак лет барских тица. У песми На провидном небу има извесна хуманитарна жица: Христос је сишао Млечним Путем и спустио се у кланце које су две војске покриле својим лешевима. Звезде се гасе на мртвом небу, црни хрбати планински дижу се у тишини, и све се свршава сликом: ​Ни гласа, ни шума... Још се чуо само Дуги плач Господа негдје у долини. ​Моја пјесма, то је Исповест његова. Боља но икоја, она је у стању да нам да појма о томе шта он мисли, какав је његов унутрашњи живот. Али, у њој нема ништа друго до неодређености речи и идеја, он види веру мртву, подлост која тријумфује, истину обешчашћену, правду под ногама: ​Себичност подла гдје царује саде, Тргујућ’ сл’јепо са слободом људи. ​И у том душевном мраку он назире један зрачак; у општем хаосу, види један сигуран пут: ​Хтједох да мрзим... Ал’ бједници голи, У чијем оку суза јада сја, Љубав за људе они су ми спасли, Да љутом мржњом не прекипим ја. ​И нини јади оживише опет, Љубави моје замрзнули цв’јет! И мислећ’ на њих, разумј’ем што често Пожудно хитам да обгрлим св’јет... ​Идеја тачна, то је случај са многим и многим од наших савременика, али се у тим стиховима осећа нешто реторике, литерарно развијање једне допадљиве идеје, и Дучић ће и сам осетити да то нису они акценти које смо једне зимске вечери заједно слушали у Бретањској улици у Паризу. ​Исто тако, национално осећање у њега је слабо, и то је тим чудније што је Дучић из крајева, где је то осећање најјаче и најискреније. Далеко је од мене да му замерам што није изложио низ оних страховитих патриотских дитирамба од којих се човеку коса диже на глави, али његов друг Шантић је доказао својом песмом Остајте овдје, да тај предмет има своју, извесну поезију. Дучића хипнотише успомена Душанова; као Виктор Иго за Наполеона, он би могао рећи: „Ја га стављам свуда, јер га видим свуда“. „Изабраник вјечне славе, цар пространог Балкана“, „Цар Силни мога рода“, не импонује му тиме што је означавао животну моћ једнога младога народа, он га пева исто онако како су француски песници, од Беранжеа и Казимира Делавиња па до Ростана, славили Наполеона, као великог песника делатности, као елементарну силу, као згодан предмет поетских развијања. *       *       * ​После наведених стихова, има ли још потребе рећи да је стих Дучићев гладак, мелодичан, врло ритмичан, и да има пуно гипкости? Ево како тачно и лако почињу Елегије: ​Видим Јесен гдје корача Крај потока смрзла, гола, Око јој је пуно плача, Чело јој је пуно бола. Мјесто вјенца љубичица, И китице од споменка, Изнад чела, изнад лица, Плови црне туге сенка. ​Само има друга једна ствар коју је скоро излишно помињати после магистралне критике Г. Богдана Поповића о Шантићевим песмама, где је изнета „тајна целога света“ са толико силине и храбрости, за које нису способни уредници српских књижевних листова. Тиче се онога суверенога презирања које млађи песници имају према граматици и логици. Не мора да човек буде ма какав професор или какав сув естетичар који је неспособан да осети лепу песму, па да на леђима несрећних песника изиграва са граматичким вежбањима, или да с најозбиљнијим лицем не свету доказује како се не сме рећи „медна песма“, не мора бити тако мумијаст, па ипак да се одлучно буни против многих слобода које већ прелазе сваке границе. Ко може да одобри када нађе оваке ствари: пребјен, блеђан поред плесак, считакем, ​Ветар цичи, млата и церека, ​или оно стално и упорно бркање дрва, дрвета и дрвећа? Доде се чудио како „има људи који не црвене кад напишу: столетни грм, мелодични нагласак, божанствени звуци“. — Дучић мирне душе пише: црна смрт, мрачан сумрак, звучна харфа, рогато стадо, трули Визант, потоци крви течне! Зашто да се служи поабаним „појетским“ речима, као што су мирити, мај? Зар не види рђав укус када се песма почне са „Умрла ми љубав“, када каже „старог бола пропала небјеса“; зашто тако често употребљавати оне тачкице (...), чиме се служе само невешти писци, који се ради постизавања књижевног ефекта служе типографијом а не избором, распоредом и ритмом речи. Да ли је Белерофон одиста појео своје срце, Белерофон, син Глауков и унук Сизифов, који је убио Химеру, и који се у књижевним алузијама употребљава у смислу човека што носи писма која му смрт доносе. Да ли најзад камелије одиста миришу? ​И ако су ове песме од пре три или четири године, пре писчева пута на западну Меку, и ако сва та поезија није довољно интелектуална и често је оскудна надахнућем, ипак је то модерна, права, чиста лирика. Неколико од тих песама иду у најбоље што наша поезија има. Нико од млађих песника није на бољем путу, и буде ли се Дучић ослободио ранијих веза, буде ли проширио свој унутрашњи живот и усвојио онај златан савет Гетеов: „Напуните ваш дух и ваше срце, па ма како они широки били, идеама и осећањима вашега века, и дело ће доћи“, буде ли Дучић сачувао и развио оно што сада има и држао се савета великог песника немачког, нико не може предвидети докле ће дотерати. У овај мах, како се Митровић све више клони ка епској поезији, Дучић је најбољи млађи лиричар у нашој књижевности. ​Београд. == Извор == {{ЈВ-аутор|Јован Скерлић|1914}}              pyka731lrmahcypyoedgs7e56pjx0um 143747 143746 2026-05-26T16:17:25Z Coaorao 19106 143747 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= „Пјесме” Јована Дучића | одељак= | аутор= Јован Скерлић | година= 1901 | белешке= }} {{gap}}Јован Дучић: '''Пјесме.''' (Прва књига. Издање уредништва ''Зоре''. У Мостару, 1901.)<br /> {{gap}}Обиље млађих песника појав [''-{sic}-''] је за размишљање. За ове последње две године наша књижевност је добила неколико збирака песама. Да ли је само ово доба тако погодно за поезију, живимо ли одиста у времену великих осећања, када се пуне душе преливају и избивају у кристалним млазевима поезије? Или је разлог далеко мање узвишен? Старих великих песника нема више, изузев Змаја, за кога се може рећи оно што је Војислав казао за свој грм: <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​И зима дође већ и својом студеном руком, Покида накит сав и гору обнажи сву, Ал’ многа зима још са хладним ветром ће доћи А он ће бити ту. </poem> </div> ​И како има довољно упражњених места, велики број више мање озбиљних кандидата истакао је своју песничку кандидацију у облику свезака песама. Дучићева збирка, давно објављена и жељно ишчекивана, изишла је ових дана. Велим: жељно ишчекивана, јер је Дучић један од оно два или три млађа песника који су у наше суво доба умели и могли певати, и то добро певати. *       *       * ​{{gap}}Одмах у почетку да се остави на страну онај стални рђав утицај који је Војислав имао на наше млађе песнике. Песник ''Рибара'' улепшао је, проширио форму наше поезије, дао јој више метрова, више мелодичности, улио јој неко особено осећање речи, ако је слободно тако рећи; али зато, он је сузио круг идеја, осиромашио основ, свео је на реторска и музичка вежбања. Срећом, примећује се, да тај утицај стално слаби. Дучић који је био ревносан војeславист, не пева готово никако класичну старину, код њега нема оних игара са именима богова и предугачких метрова. Но ипак, остало је доста очевидних трагова учитељевих. ''Моја пјесма'', и инспирацијом, и метром, и ритмом, и основним тоном, подсећа на Војислављеву ''Исповест; Јесење елегије'', посвећене „сјени Војислава Ј. Илијћа”, исто тако опомињу на лепу ''Елегију'', можда најбољу ствар што је Војислав написао.<br /> {{gap}}​Основни тон целе поезије Дучићеве има нечега магловитог, мутног, далеког. Љубав коју он пева иста је коју је Ламартин певао, која се збива незнано где, незнано кад, негде далеко, у плавој земљи снова. Има у њима нечега флуидног, таласавог, оне карактеристичне неодређености најновије модерне поезије, нешто што подсећа на Верленове ''Романсе без речи''. Видите само које су његове омиљене речи, оне које се сваки час понављају: мутан, мрачан, блед, сив, суморан, пуст, мртав, хладан, нем, тајанствен, дубок, сив, глув, магла, шум, тама, осама. У музици и асоцијацији ових речи налази се већи део песама Дучићевих.<br /> {{gap}}Све те песме збивају се далеко од нас. У њима је толико замкова, да би човек рекао да је у сред романтичне епохе, када су песници носили дуге косе и хтели да личе на Ларе и Манфреде. Као Митровић, као толики млађи, код Дучића кипте „стари замци”, „неки двори”. То је тако постало опште место, да данас није ништа лакше него написати песму те врсте: ваља само поменути: замак, обвити га бршљаном, у засенку ставити двоје младих, дати одсев ножа у мраку, језеро на чијем дну лежи мртва љубав, и месец, бледи месец, који се огледа на мирној површини језерској. Сем тих свакога поштовања достојних грађевина, има и морских обала са кипарисима и са невероватним бројем сирена; има пустиња са оазама и облацима песка, са дромедарима и бедуинима, ту су римски циркови са аренама и гладијаторима, Казбек са грузијским цвећем, Гренада са Алхамбром, Венеција са Понте деи Соспири, гитарима, гондолама и баркаролама. Нема спора, његово је право да пева што хоће, али ја се чудим Дучићу, који боље но ико од наших млађих песника познаје модерну уметност, који има укус и смисао модерности, како он да не увиђа да ти проблематични описи пустиње и Шпаније, са оно две три речи које зна цео свет, исто тако одговарају стварности, колико хромолитографске репродукције сликама великих мајстора. Када данашњи сликари хоће да сликају призоре из Библије или из старог Рима, они иду на лице места да проучавају игре боја и светлости.<br /> {{gap}}Већи део поезије Дучићеве је дескриптиван; знатан део песама само је лепо изведена и импресивно изражена слика. Као за многе песнике, за њега је пејзаж ''-{état d’âme}-''; са Теофилом Готијеом, он би рекао за поједини кутић земље: ово је Клод Лорен, ово Руисдал. Ову процедуру унео је у нашу поезију Војислав, или је бар нарочито истакао и предао другима. Ко се не би сетио из његове поезије мршавога кљусета, које, по каљавом путу, под ситном кишом, измиче опруживши дуги врат, док се цео спровод креће „побожно и полако”; или оних бакарних шлемова ахајских чета које сунце злати; или трске која се повија под ветром и месеца који се огледа у језерском огледалу. Као и остали, Дучић не само да нарочито гледа на форму, он чак и осећа формом, оним што је спољно, непосредно дато. Он је више дескриптиван но интелектуалан, више песник осећаја но осећања.<br /> {{gap}}Било би логично помислити да је код њега осећај боје поглавито развијен, што треба да је код песника те врсте. Но не, он боје слабо распознаје. Боја коју он поглавито види, управо и није боја: то је сиво, мутно, тамно, безбојно како он сам каже („безбојан свод”). Друга боја коју добро осећа доказује исту претпоставку: он види јако црвенило, рујну, бакарну боју. За остале, судите по томе, што је за њега запад плав, небо љубичасто, „љубичасте глухе горе”, магла рујна. Осећај прелива готово се и не опажа. Али у накнаду за то, што је веома занимљива, Дучић има ванредно јако развијен осећај шумова.<ref>Разуме се по себи да та примедба важи само када се ти наводи налазе у тексту, на своме месту, а не овако извађени из своје природне средине.</ref> Мало који од наших песника тако јако и тако потпуно осећа та треперења звука. Он добро распознаје све могуће шумове, каткада изгледа као слепац који сав живи тим чулом; читави описи нису ништа друго до вешто ухваћен и преведен звук. Он нарочито воли ноћ која се спушта и диже са немим шумом, јер у њеној тишини осећа све могуће шумове, он тада чује зборове, олује, хујања река, роморење потока. Када види пусту цркву, први ће му утисак бити да је она без гласа и без звона; небеса му немо блистају; ваздух је „без гласа, без звука, без јава”; вал јеца; мрак је глув; пустиња је нема; за своје песме вели да су „плач вјетрова у дрвећу голом”, плач јесењих ветрова који, проукли од бола, дубоко јецају и умиру у јесењем зраку. У ноћи, када умукне свака врева, <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​Сваки цвјетак, камен, талас, лист са горе, Звук свој има у њој; сви шапћу и струје. . . И мој дух се мрачни јасно у њој чује. . . </poem> </div> {{gap}}Или овај опис, чудан и силан, <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​Мир, тишина смрти. Али испод мора, Често ко да чујем глас далеког хора, Тајанственог, страшног у дугој тишина. ​То се буди гробље под широком водом! Почиње оп’јело. . . Ноћ под црним сводом Шуми псалме, палећ’ св’јеће у висини. </poem> </div> ​{{gap}}И услед тога живога осећаја спољног света, Дучићеви описи тако су потпуни, импресивни, лепи да им је мало равних у целој нашој поезији. И извесна суптилност, и у исти мах старање о реалистичкој, тачној појединости која изазива жељено осећање, одаје човека који добро познаје модерну, нарочито француску поезију. И одиста, као што се Матавуљ међу свима нашим приповедачима одликује књижевним образовањем, тако је и Дучић међу свима нашим млађим песницима најбоље упознат са великим туђинским узорима. Ко да не види модернизам у стиху: <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​А дубоки снови на валима броде, </poem> </div> ​што подсећа на ону мистичну реч о „гласу господњем над водама”? Зар нема нечега за нас новог када он пева како „мрак засипа шуму. . .”? Ко се не би сетио француских парнасоваца, који су своје стихове не писали но резали, када Дучић пева мраморну Венеру, која се ноћу, са косом посутом поноћним ињем, купа „у мирису ружа и у чистој роси” и ишчекује, док јој „чежњом дршћу прси и удови голи”. <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​Спи небо и земља, и не знаде нико, За ту страшну љубав сред мртве алеје. </poem> </div> ​{{gap}}У лепом циклусу ''Јадранских сонета'' има неколико описа који чине част нашој младој песничкој школи. Песник описује острво насред „пустих вода”, валови му бију црне стене, из маслина и ива види се врх звоника, а из даљине чује се звук звона: <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​Зарасло острво у шуми оливȃ, Ко црни галеб лежи насред морских валȃ, Опет паде вече поврх мирних жалȃ, И морска магла сребрна и сива. </poem> </div> ​А у песми: ''Стани с пољупцима'' има ванредна визија поноћи, — ноћи ваљда? —, која сањиво измиче усамљеним стазама:,, ​И у грању лисном, пуном крупне росе, Заплела одијело и дугачке косе. Гле, врх трња ено магла полуб’јела, То јој оста комад растрганог вела. ​Слика је исто толико поетска колико и тачна, тако импресивна и сликовита, да се човек мора сетити какве летње ноћи проведене у сред поља, оног тајанственог дељења ноћи од дана, које је старима утеривало неки чудан страх, а нас испуњава неодређеним осећањем поезије ствари. Па онај други, канда симболичан, опис ноћи (У сумраку), са усамљеним сеоским гробљем, са врбама које су отпустиле своје гране, са погашеним ватрама у селу, са оном фантастичношћу ноћи, када и природа и људи добију изглед фантома: ​Ноћ, и ту се спава... А ко сабласт чудна, Међ гробљем и селом још кривуда стаза, Бијела и гола, кратка, вјечно будна... ​Исто тако када описује обичан пејзаж, он је у стању да у свакодневном оквиру истакне појединости које дају рељефности, пружа нам ону интимну поезију која има толико чари. Песма На починку подсећа на неколико лепих реалистичких пејзажа које је Милета Јакшић испевао у својим добрим тренуцима. Подне је: хлад топола, бршљани, дивља ружа, смрчак, жега сипа по трави и по цвећу; река као претучена змија жури „да умре у хладу“; зрикавци; лишће топола шушти над главом; негде далеко у буковој шуми детлић удара кљуном. — Да наведем само још један опис — они су тако обилни у песмама Дучићевим, и тако карактеристични по целу поезију његову! У заласку сунца; бакарно црвено небо, црна шума борова са црвеним врховима, ​Негдје далеко чује се где хукти Воденички точак промуклијем гласом; Ал’ над долином док још небо букти Цв’јет водени већ је засп’о над таласом. *       *       * ​До сада је било речи о спољашњој, описној страни Дучићеве поезије, из простога разлога што је она код њега претежнија и јаче пада у очи. Што се тиче унутрашње стране, садржине, онога шта је певао, прва ствар која се даје приметити јесте да је љубав главна, искључива преокупација његова. И то не љубав здрава, ведра, и нормална, но болесна, разривена, помућена. Она је сенсуална, песник често помиње свој „дивљи пламен немирнога срца“, и говори о својој „бурној младости врелој“. Дучић је много љубио и грешио, и као Алфреду де Мисеу, кога он иначе јако воли и много чита, после оног манитог расипања свега што је било чисто у првој младости, после пароксизма страсти, које ако не сагоревају, а оно бар суше човека, остало му је горко осећање свеопште илузије. То је вечита историја: илузија, дезилузија, непромењиво клаћење шеталице живота. Као де Мисе, који је за највећу срећу свога живота сматрао што је по који пут заплакао, тако и наш песник слави „величанство бола“, свету тугу која се не казује речју но се прелива у бледило лица. ​У једном срцу цио свемир има, У једној сузи има живот цио! ​ „Летопис“ 210.                             ​Иста та мисао је у оном изразитом стиху: ​Суза једна слеће у крвави пјесак... Нико не зна да је крила суза она Свјет већи нег небо, него васиона. ​Најбоље ствари које нам је Дучић дао у овој збирци јесу неколико мањих песама за које се осећа да их је проживео, да су истекле непосредно из његова срца. У многим његовим песмама осећа се инспирација из књига, да је писана под утицајем какве песме коју је прочитао, да се упињао да се створи у датом осећању, примећује се неискреност и литература, и обликом и садржином. Такве су све оне више мање „егзотичне“ песме његове. Али у овим другим, које нису више реминисценције, осећа се нешто непосредно, дубоко, живот збивен у једру форму, емоција која се не да задржати, која нас заражује, и читалац осећа да је то она права, велика поезија, која одјекује у дубинама душе, од које „пламен букне у образе“, како би рекао Јанко. ​И та је поезија проста, проста као што су сва јака осећања у човеку. Узмите пример ону историју двоје младих, чији је цео живот био један дуг полубац: ​Ја немам ништа да ти причам за њих, Без приче тихи живот им је био: Љубав је вјечна! урезаше туде, Полубише се и умр’јеше тио. ​Новембар, вече у природи и вече у срцу, један од оних оловних дана када човек тупим погледом гледа кроз прозор прљаво небо и раскаљану земљу, и страховито јасно види сву бесмислицу егзистенције: ​Мраз се ухватио над трулом стрњиком Мокре су стазе и блатњави пути; С њих црна јата одбјегла су с криком У мртво вече. Пусто. Небо ћути. ​Ја не знам само зашто тугу снијем А нит што жалећ’ нит што жудећ’ друго И не знам зашто тражим да се скријем И негдје плачем дуго, дуго, дуго... ​Послије много година можда је најбоља ствар у целој овој збирци. Када ми је ту песму Дучић први пут читао у јесен 1899 у Женеви, уз звиждање ветра са Салева и хучање Арве, ја сам осетио силну емоцију, и сада када је понова читам, ја осећам да је то можда најимпресивнија, најпоетичнија ствар што је из његова пера изишла. Предмет је прост, обичан, вечан, као бол људски. Песник се обраћа гробару, који није онако брбљив и весео као гробар у Хамлету, него сед, изнурен, и погрбљен, и сав посрће под теретом година: ​Да ли памтиш — давно, прије много љета, У дан један мутни, јесењски и мокри, Кад капаше вода са дрвља и цвјета, И кад мртви данак тешко магла покри: ​Спровод један стиже, хрпа мрачних лица, И у пусто гробље утјераше кљусе... ​И младу, преварену и остављену девојку, чије је нежно срце било посечено „оштрицом невјерства“, спуштају у блатњаву земљу. Коса јој је густа и свилена, горак јој је осмех на залеђеним усницама. ​И кад црни сандук, на конопце дуге У дубину спуштен, крупна земља засу, Само врисак мајке, глас бескрајне туге, Очаја и бола, по гробљу се расу... И дубоко у ноћ звонио је тамо, Као глас из гроба промук’о од бола; А ледено небо ћутало је само: И капала вода са дрвећа гола... ​Без икаквога претеривања сме се рећи да ови емотивни стихови, ова истинска песма, долази међу најбоље што их је дала цела наша млада песничка школа, и да је могла изићи из пера само правога песника. ​Још само једну реч о унутрашњој анализи Дучићевих песама. Поменуо сам раније, говорећи о форми, да је он више песник описа, но песник идеја. Одиста, интелектуална страна његове поезије је недовољна, круг његових идеја је нешто сужен. Опис, добар опис, и љубав, интензивна љубав, то су његове добре стране; друго што он нам слабо даје. Он није у стању да изиђе из себе, у животу види само облике и контуре, он чује само шумове, он осећа само љубавну френезију и горчину која после тога остаје. За ствари вишег, ширег, опште-човечанског значаја, он нема довољно осећања. И када хоће да се вине даље, осећа се немоћ, тромост, укоченост, као тежак лет барских тица. У песми На провидном небу има извесна хуманитарна жица: Христос је сишао Млечним Путем и спустио се у кланце које су две војске покриле својим лешевима. Звезде се гасе на мртвом небу, црни хрбати планински дижу се у тишини, и све се свршава сликом: ​Ни гласа, ни шума... Још се чуо само Дуги плач Господа негдје у долини. ​Моја пјесма, то је Исповест његова. Боља но икоја, она је у стању да нам да појма о томе шта он мисли, какав је његов унутрашњи живот. Али, у њој нема ништа друго до неодређености речи и идеја, он види веру мртву, подлост која тријумфује, истину обешчашћену, правду под ногама: ​Себичност подла гдје царује саде, Тргујућ’ сл’јепо са слободом људи. ​И у том душевном мраку он назире један зрачак; у општем хаосу, види један сигуран пут: ​Хтједох да мрзим... Ал’ бједници голи, У чијем оку суза јада сја, Љубав за људе они су ми спасли, Да љутом мржњом не прекипим ја. ​И нини јади оживише опет, Љубави моје замрзнули цв’јет! И мислећ’ на њих, разумј’ем што често Пожудно хитам да обгрлим св’јет... ​Идеја тачна, то је случај са многим и многим од наших савременика, али се у тим стиховима осећа нешто реторике, литерарно развијање једне допадљиве идеје, и Дучић ће и сам осетити да то нису они акценти које смо једне зимске вечери заједно слушали у Бретањској улици у Паризу. ​Исто тако, национално осећање у њега је слабо, и то је тим чудније што је Дучић из крајева, где је то осећање најјаче и најискреније. Далеко је од мене да му замерам што није изложио низ оних страховитих патриотских дитирамба од којих се човеку коса диже на глави, али његов друг Шантић је доказао својом песмом Остајте овдје, да тај предмет има своју, извесну поезију. Дучића хипнотише успомена Душанова; као Виктор Иго за Наполеона, он би могао рећи: „Ја га стављам свуда, јер га видим свуда“. „Изабраник вјечне славе, цар пространог Балкана“, „Цар Силни мога рода“, не импонује му тиме што је означавао животну моћ једнога младога народа, он га пева исто онако како су француски песници, од Беранжеа и Казимира Делавиња па до Ростана, славили Наполеона, као великог песника делатности, као елементарну силу, као згодан предмет поетских развијања. *       *       * ​После наведених стихова, има ли још потребе рећи да је стих Дучићев гладак, мелодичан, врло ритмичан, и да има пуно гипкости? Ево како тачно и лако почињу Елегије: ​Видим Јесен гдје корача Крај потока смрзла, гола, Око јој је пуно плача, Чело јој је пуно бола. Мјесто вјенца љубичица, И китице од споменка, Изнад чела, изнад лица, Плови црне туге сенка. ​Само има друга једна ствар коју је скоро излишно помињати после магистралне критике Г. Богдана Поповића о Шантићевим песмама, где је изнета „тајна целога света“ са толико силине и храбрости, за које нису способни уредници српских књижевних листова. Тиче се онога суверенога презирања које млађи песници имају према граматици и логици. Не мора да човек буде ма какав професор или какав сув естетичар који је неспособан да осети лепу песму, па да на леђима несрећних песника изиграва са граматичким вежбањима, или да с најозбиљнијим лицем не свету доказује како се не сме рећи „медна песма“, не мора бити тако мумијаст, па ипак да се одлучно буни против многих слобода које већ прелазе сваке границе. Ко може да одобри када нађе оваке ствари: пребјен, блеђан поред плесак, считакем, ​Ветар цичи, млата и церека, ​или оно стално и упорно бркање дрва, дрвета и дрвећа? Доде се чудио како „има људи који не црвене кад напишу: столетни грм, мелодични нагласак, божанствени звуци“. — Дучић мирне душе пише: црна смрт, мрачан сумрак, звучна харфа, рогато стадо, трули Визант, потоци крви течне! Зашто да се служи поабаним „појетским“ речима, као што су мирити, мај? Зар не види рђав укус када се песма почне са „Умрла ми љубав“, када каже „старог бола пропала небјеса“; зашто тако често употребљавати оне тачкице (...), чиме се служе само невешти писци, који се ради постизавања књижевног ефекта служе типографијом а не избором, распоредом и ритмом речи. Да ли је Белерофон одиста појео своје срце, Белерофон, син Глауков и унук Сизифов, који је убио Химеру, и који се у књижевним алузијама употребљава у смислу човека што носи писма која му смрт доносе. Да ли најзад камелије одиста миришу? ​И ако су ове песме од пре три или четири године, пре писчева пута на западну Меку, и ако сва та поезија није довољно интелектуална и често је оскудна надахнућем, ипак је то модерна, права, чиста лирика. Неколико од тих песама иду у најбоље што наша поезија има. Нико од млађих песника није на бољем путу, и буде ли се Дучић ослободио ранијих веза, буде ли проширио свој унутрашњи живот и усвојио онај златан савет Гетеов: „Напуните ваш дух и ваше срце, па ма како они широки били, идеама и осећањима вашега века, и дело ће доћи“, буде ли Дучић сачувао и развио оно што сада има и држао се савета великог песника немачког, нико не може предвидети докле ће дотерати. У овај мах, како се Митровић све више клони ка епској поезији, Дучић је најбољи млађи лиричар у нашој књижевности. ​Београд. == Извор == {{ЈВ-аутор|Јован Скерлић|1914}}              9ycireupdzprbhspa2t15749fqz5h6y 143748 143747 2026-05-26T16:47:05Z Coaorao 19106 143748 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= „Пјесме” Јована Дучића | одељак= | аутор= Јован Скерлић | година= 1901 | белешке= }} {{gap}}Јован Дучић: '''Пјесме.''' (Прва књига. Издање уредништва ''Зоре''. У Мостару, 1901.)<br /> {{gap}}Обиље млађих песника појав [''-{sic}-''] је за размишљање. За ове последње две године наша књижевност је добила неколико збирака песама. Да ли је само ово доба тако погодно за поезију, живимо ли одиста у времену великих осећања, када се пуне душе преливају и избивају у кристалним млазевима поезије? Или је разлог далеко мање узвишен? Старих великих песника нема више, изузев Змаја, за кога се може рећи оно што је Војислав казао за свој грм: <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​И зима дође већ и својом студеном руком, Покида накит сав и гору обнажи сву, Ал’ многа зима још са хладним ветром ће доћи А он ће бити ту. </poem> </div> ​И како има довољно упражњених места, велики број више мање озбиљних кандидата истакао је своју песничку кандидацију у облику свезака песама. Дучићева збирка, давно објављена и жељно ишчекивана, изишла је ових дана. Велим: жељно ишчекивана, јер је Дучић један од оно два или три млађа песника који су у наше суво доба умели и могли певати, и то добро певати. *       *       * ​{{gap}}Одмах у почетку да се остави на страну онај стални рђав утицај који је Војислав имао на наше млађе песнике. Песник ''Рибара'' улепшао је, проширио форму наше поезије, дао јој више метрова, више мелодичности, улио јој неко особено осећање речи, ако је слободно тако рећи; али зато, он је сузио круг идеја, осиромашио основ, свео је на реторска и музичка вежбања. Срећом, примећује се, да тај утицај стално слаби. Дучић који је био ревносан војeславист, не пева готово никако класичну старину, код њега нема оних игара са именима богова и предугачких метрова. Но ипак, остало је доста очевидних трагова учитељевих. ''Моја пјесма'', и инспирацијом, и метром, и ритмом, и основним тоном, подсећа на Војислављеву ''Исповест; Јесење елегије'', посвећене „сјени Војислава Ј. Илијћа”, исто тако опомињу на лепу ''Елегију'', можда најбољу ствар што је Војислав написао.<br /> {{gap}}​Основни тон целе поезије Дучићеве има нечега магловитог, мутног, далеког. Љубав коју он пева иста је коју је Ламартин певао, која се збива незнано где, незнано кад, негде далеко, у плавој земљи снова. Има у њима нечега флуидног, таласавог, оне карактеристичне неодређености најновије модерне поезије, нешто што подсећа на Верленове ''Романсе без речи''. Видите само које су његове омиљене речи, оне које се сваки час понављају: мутан, мрачан, блед, сив, суморан, пуст, мртав, хладан, нем, тајанствен, дубок, сив, глув, магла, шум, тама, осама. У музици и асоцијацији ових речи налази се већи део песама Дучићевих.<br /> {{gap}}Све те песме збивају се далеко од нас. У њима је толико замкова, да би човек рекао да је у сред романтичне епохе, када су песници носили дуге косе и хтели да личе на Ларе и Манфреде. Као Митровић, као толики млађи, код Дучића кипте „стари замци”, „неки двори”. То је тако постало опште место, да данас није ништа лакше него написати песму те врсте: ваља само поменути: замак, обвити га бршљаном, у засенку ставити двоје младих, дати одсев ножа у мраку, језеро на чијем дну лежи мртва љубав, и месец, бледи месец, који се огледа на мирној површини језерској. Сем тих свакога поштовања достојних грађевина, има и морских обала са кипарисима и са невероватним бројем сирена; има пустиња са оазама и облацима песка, са дромедарима и бедуинима, ту су римски циркови са аренама и гладијаторима, Казбек са грузијским цвећем, Гренада са Алхамбром, Венеција са Понте деи Соспири, гитарима, гондолама и баркаролама. Нема спора, његово је право да пева што хоће, али ја се чудим Дучићу, који боље но ико од наших млађих песника познаје модерну уметност, који има укус и смисао модерности, како он да не увиђа да ти проблематични описи пустиње и Шпаније, са оно две три речи које зна цео свет, исто тако одговарају стварности, колико хромолитографске репродукције сликама великих мајстора. Када данашњи сликари хоће да сликају призоре из Библије или из старог Рима, они иду на лице места да проучавају игре боја и светлости.<br /> {{gap}}Већи део поезије Дучићеве је дескриптиван; знатан део песама само је лепо изведена и импресивно изражена слика. Као за многе песнике, за њега је пејзаж ''-{état d’âme}-''; са Теофилом Готијеом, он би рекао за поједини кутић земље: ово је Клод Лорен, ово Руисдал. Ову процедуру унео је у нашу поезију Војислав, или је бар нарочито истакао и предао другима. Ко се не би сетио из његове поезије мршавога кљусета, које, по каљавом путу, под ситном кишом, измиче опруживши дуги врат, док се цео спровод креће „побожно и полако”; или оних бакарних шлемова ахајских чета које сунце злати; или трске која се повија под ветром и месеца који се огледа у језерском огледалу. Као и остали, Дучић не само да нарочито гледа на форму, он чак и осећа формом, оним што је спољно, непосредно дато. Он је више дескриптиван но интелектуалан, више песник осећаја но осећања.<br /> {{gap}}Било би логично помислити да је код њега осећај боје поглавито развијен, што треба да је код песника те врсте. Но не, он боје слабо распознаје. Боја коју он поглавито види, управо и није боја: то је сиво, мутно, тамно, безбојно како он сам каже („безбојан свод”). Друга боја коју добро осећа доказује исту претпоставку: он види јако црвенило, рујну, бакарну боју. За остале, судите по томе, што је за њега запад плав, небо љубичасто, „љубичасте глухе горе”, магла рујна. Осећај прелива готово се и не опажа. Али у накнаду за то, што је веома занимљива, Дучић има ванредно јако развијен осећај шумова.<ref>Разуме се по себи да та примедба важи само када се ти наводи налазе у тексту, на своме месту, а не овако извађени из своје природне средине.</ref> Мало који од наших песника тако јако и тако потпуно осећа та треперења звука. Он добро распознаје све могуће шумове, каткада изгледа као слепац који сав живи тим чулом; читави описи нису ништа друго до вешто ухваћен и преведен звук. Он нарочито воли ноћ која се спушта и диже са немим шумом, јер у њеној тишини осећа све могуће шумове, он тада чује зборове, олује, хујања река, роморење потока. Када види пусту цркву, први ће му утисак бити да је она без гласа и без звона; небеса му немо блистају; ваздух је „без гласа, без звука, без јава”; вал јеца; мрак је глув; пустиња је нема; за своје песме вели да су „плач вјетрова у дрвећу голом”, плач јесењих ветрова који, проукли од бола, дубоко јецају и умиру у јесењем зраку. У ноћи, када умукне свака врева, <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​Сваки цвјетак, камен, талас, лист са горе, Звук свој има у њој; сви шапћу и струје. . . И мој дух се мрачни јасно у њој чује. . . </poem> </div> {{gap}}Или овај опис, чудан и силан, <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​Мир, тишина смрти. Али испод мора, Често ко да чујем глас далеког хора, Тајанственог, страшног у дугој тишина. ​То се буди гробље под широком водом! Почиње оп’јело. . . Ноћ под црним сводом Шуми псалме, палећ’ св’јеће у висини. </poem> </div> ​{{gap}}И услед тога живога осећаја спољног света, Дучићеви описи тако су потпуни, импресивни, лепи да им је мало равних у целој нашој поезији. И извесна суптилност, и у исти мах старање о реалистичкој, тачној појединости која изазива жељено осећање, одаје човека који добро познаје модерну, нарочито француску поезију. И одиста, као што се Матавуљ међу свима нашим приповедачима одликује књижевним образовањем, тако је и Дучић међу свима нашим млађим песницима најбоље упознат са великим туђинским узорима. Ко да не види модернизам у стиху: <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​А дубоки снови на валима броде, </poem> </div> ​што подсећа на ону мистичну реч о „гласу господњем над водама”? Зар нема нечега за нас новог када он пева како „мрак засипа шуму. . .”? Ко се не би сетио француских парнасоваца, који су своје стихове не писали но резали, када Дучић пева мраморну Венеру, која се ноћу, са косом посутом поноћним ињем, купа „у мирису ружа и у чистој роси” и ишчекује, док јој „чежњом дршћу прси и удови голи”. <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​Спи небо и земља, и не знаде нико, За ту страшну љубав сред мртве алеје. </poem> </div> ​{{gap}}У лепом циклусу ''Јадранских сонета'' има неколико описа који чине част нашој младој песничкој школи. Песник описује острво насред „пустих вода”, валови му бију црне стене, из маслина и ива види се врх звоника, а из даљине чује се звук звона: <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​Зарасло острво у шуми оливȃ, Ко црни галеб лежи насред морских валȃ, Опет паде вече поврх мирних жалȃ, И морска магла сребрна и сива. </poem> </div> ​А у песми: ''Стани с пољупцима'' има ванредна визија поноћи, — ноћи ваљда? —, која сањиво измиче усамљеним стазама: <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​И у грању лисном, пуном крупне росе, Заплела одијело и дугачке косе. Гле, врх трња ено магла полуб’јела, То јој оста комад растрганог вела. </poem> </div> ​Слика је исто толико поетска колико и тачна, тако импресивна и сликовита, да се човек мора сетити какве летње ноћи проведене у сред поља, оног тајанственог дељења ноћи од дана, које је старима утеривало неки чудан страх, а нас испуњава неодређеним осећањем поезије ствари̑. Па онај други, канда симболичан, опис ноћи ''(У сумраку)'', са усамљеним сеоским гробљем, са врбама које су отпустиле своје гране, са погашеним ватрама у селу, са оном фантастичношћу ноћи, када и природа и људи добију изглед фантома: <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​Ноћ, и ту се спава . . . А ко сабласт чудна, Међ гробљем и селом још кривуда стаза, Бијела и гола, кратка, вјечно будна . . . </poem> </div> ​Исто тако када описује обичан пејзаж, он је у стању да у свакодневном оквиру истакне појединости које дају рељефности, пружа нам ону интимну поезију која има толико чари. Песма ''На починку'' подсећа на неколико лепих реалистичких пејзажа које је Милета Јакшић испевао у својим добрим тренуцима. Подне је: хлад топола, бршљани, дивља ружа, смрчак, жега сипа по трави и по цвећу; река као претучена змија жури „да умре у хладу”; зрикавци; лишће топола шушти над главом; негде далеко у буковој шуми детлић удара кљуном. — Да наведем само још један опис — они су тако обилни у песмама Дучићевим, и тако карактеристични по целу поезију његову! У ''Заласку сунца''; бакарно црвено небо, црна шума борова са црвеним врховима, <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​Негдје далеко чује се где хукти Воденички точак промуклијем гласом; Ал’ над долином док још небо букти Цв’јет водени већ је засп’о над таласом. </poem> </div> *       *       * {{gap}}​До сада је било речи о спољашњој, описној страни Дучићеве поезије, из простоа разлога што је она код њега претежнија и јаче пада у очи. Што се тиче унутрашње стране, садржине, онога шта је певао, прва ствар која се даје приметити јесте да је љубав главна, искључива преокупација његова. И то не љубав здрава, ведра, и нормална, но болесна, разривена, помућена. Она је сенсуална, песник често помиње свој „дивљи пламен немирнога срца”, и говори о својој „бурној младости врелој”. Дучић је много љубио и грешио, и као Алфреду де Мисеу, кога он иначе јако воли и много чита, после оног манитога расипања свега што је било чисто у првој младости, после пароксизама страсти, које ако не сагревају, а оно бар суше човека, остало му је горко осећање свеопште илузије. То је вечита историја: илузија, дезилузија, непромењиво клаћење шеталице живота. Као де Мисе, који је за највећу срећу свога живота сматрао што је по који пут заплакао, тако и наш песник слави „величанство бола”, свету тугу која се не казује речју но се прелива у бледило лица. <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​У једном срцу цио свемир има, У једној сузи има живот цио! ​</poem> </div>                           ​{{gap}}Иста та мисао је у оном изразитом слику: <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​Суза једна слеће у крвави пјесак . . . Нико не зна да је крила суза она Свјет већи нег небо, него васиона. </poem> </div> {{gap}}​Најбоље ствари које нам је Дучић дао у овој збирци јесу неколико мањих песама за које се осећа да их је проживео, да су истекле непосредно из његова срца. У многим његовим песмама осећа се инспирација из књига, да је писана под утицајем какве песме коју је прочитао, да се упињао да се створи у датом осећању, примећује се неискреност и литература, и обликом и садржином. Такве су све оне више мање „егзотичне” песме његове. Али у овим другим, које нису више реминисценције, осећа се нешто непосредно, дубоко, живот збивен у једру форму, емоција која се не да задржати, која нас заражује, и читалац осећа да је то она права, велика поезија, која одјекује у дубинама душе, од које „пламен букне у образе”, како би рекао Јанко.<br /> {{gap}}​И та је поезија проста, проста као што су сва јака осећања у човеку. Узмите пример ону историју двоје младих, чији је цео живот био један дуг полубац: <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​Ја немам ништа да ти причам за њих, Без приче тихи живот им је био: ''Љубав је вјечна!'' урезаше туде, Пољубише се и умр’јеше тио. </poem> </div> ​''Новембар'', вече у природи и вече у срцу, један од оних оловних дана када човек тупим погледом гледа кроз прозор прљаво небо и раскаљану земљу, и страховито јасно види сву бесмислицу егзистенције: <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​Мраз се ухватио над трулом стрњиком Мокре су стазе и блатњави пути; С њих црна јата одбјегла су с криком У мртво вече. Пусто. Небо ћути. ​Ја не знам само зашто тугу снијем А нит што жалећ’ нит што жудећ’ друго И не знам зашто тражим да се скријем И негдје плачем дуго, дуго, дуго . . . </poem> </div> ​{{gap}}''Послије много година'' можда је најбоља ствар у целој овој збирци. Када ми је ту песму Дучић први пут читао у јесен 1899 у Женеви, уз звиждање ветра са Салева и хучање Арве, ја сам осетио силну емоцију, и сада када је понова читам, ја осећам да је то можда најимпресивнија, најпоетичнија ствар што је из његова пера изишла. Предмет је прост, обичан, вечан, као бол људски. Песник се обраћа гробару, који није онако брбљав и весео као гробар у ''Хамлету'', него сед, изнурен, и погрбљен, и сав посрће под теретом година: <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​Да ли памтиш — давно, прије много љета, У дан један мутни, јесењски и мокри, Кад капаше вода са дрвља и цвјета, И кад мртви данак тешко магла покри: ​Спровод један стиже, хрпа мрачних лица, И у пусто гробље утјераше кљусе . . . </poem> </div> ​И младу, преварену и остављену девојку, чије је нежно срце било посечено „оштрицом невјерства”, спуштају у блатњаву земљу. Коса јој је густа и свилена, горак јој је осмех на залеђеним усницама. <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​И кад црни сандук, на конопце дуге У дубину спуштен, крупна земља засу, Само врисак мајке, глас бескрајне туге, Очаја и бола, по гробљу се расу . . . И дубоко у ноћ звонио је тамо, Као глас из гроба промук’о од бола; А ледено небо ћутало је само: И капала вода са дрвећа гола . . . </poem> </div> ​Без икаквога претеривања сме се рећи да ови емотивни стихови, ова истинска песма, долази међу најбоље што их је дала цела наша млада песничка школа, и да је могла изићи из пера само правога песника.<br /> {{gap}}Још само једну реч о унутрашњој анализи Дучићевих песама. Поменуо сам раније, говорећи о форми, да је он више песник описа, но песник идеја. Одиста, интелектуална страна његове поезије је недовољна, круг његових идеја је нешто сужен. Опис, добар опис, и љубав, интензивна љубав, то су његове добре стране; друго што он нам слабо даје. Он није у стању да изиђе из себе, у животу види само облике и контуре, он чује само шумове, он осећа само љубавну френезију и горчину која после тога остаје. За ствари вишег, ширег, опште-човечанског значаја, он нема довољно осећања. И када хоће да се вине даље, осећа се немоћ, тромост, укоченост, као тежак лет барских тица. У песми ''На провидном небу'' има извесна хуманитарна жица: Христос је сишао Млечним Путем и спустио се у кланце које су две војске покриле својим лешевима. Звезде се гасе на мртвом небу, црни хрбати планински дижу се у тишини, и све се свршава сликом: <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​Ни гласа, ни шума. . . Још се чуо само Дуги плач Господа негдје у долини. </poem> </div> ''Моја пјесма'', то је ''Исповест'' његова. Боља но икоја, она је у стању да нам да појма о томе шта он мисли, какав је његов унутрашњи живот. Али, у њој нема ништа друго до неодређености речи и идеја, он види веру мртву, подлост која триумфује, истину обешчашћену, правду под ногама: <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​Себичност подла гдје царује саде, Тргујућ’ сл’јепо са слободом људи. </poem> </div> ​И у том душевном мраку он назире један зрачак; у општем хаосу, види један сигуран пут: <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​Хтједох да мрзим. . . Ал’ бједници голи, У чијем оку суза јада сја, Љубав за људе они су ми спасли, Да љутом мржњом не прекипим ја. ​И њини јади оживише опет, Љубави моје замрзнули цв’јет! И мислећ’ на њих, разумј’ем што често Пожудно хитам да обгрлим св’јет. . . </poem> </div> ​Идеја тачна, то је случај са многим и многим од наших савременика, али се у тим стиховима осећа нешто реторике, литерарно развијање једне допадљиве идеје, и Дучић ће и сам осетити да то нису они акценти које смо једне зимске вечери заједно слушали у Бретањској улици у Паризу. ​Исто тако, национално осећање у њега је слабо, и то је тим чудније што је Дучић из крајева, где је то осећање најјаче и најискреније. Далеко је од мене да му замерам што није изложио низ оних страховитих патриотских дитирамба од којих се човеку коса диже на глави, али његов друг Шантић је доказао својом песмом Остајте овдје, да тај предмет има своју, извесну поезију. Дучића хипнотише успомена Душанова; као Виктор Иго за Наполеона, он би могао рећи: „Ја га стављам свуда, јер га видим свуда“. „Изабраник вјечне славе, цар пространог Балкана“, „Цар Силни мога рода“, не импонује му тиме што је означавао животну моћ једнога младога народа, он га пева исто онако како су француски песници, од Беранжеа и Казимира Делавиња па до Ростана, славили Наполеона, као великог песника делатности, као елементарну силу, као згодан предмет поетских развијања. *       *       * ​После наведених стихова, има ли још потребе рећи да је стих Дучићев гладак, мелодичан, врло ритмичан, и да има пуно гипкости? Ево како тачно и лако почињу Елегије: ​Видим Јесен гдје корача Крај потока смрзла, гола, Око јој је пуно плача, Чело јој је пуно бола. Мјесто вјенца љубичица, И китице од споменка, Изнад чела, изнад лица, Плови црне туге сенка. ​Само има друга једна ствар коју је скоро излишно помињати после магистралне критике Г. Богдана Поповића о Шантићевим песмама, где је изнета „тајна целога света“ са толико силине и храбрости, за које нису способни уредници српских књижевних листова. Тиче се онога суверенога презирања које млађи песници имају према граматици и логици. Не мора да човек буде ма какав професор или какав сув естетичар који је неспособан да осети лепу песму, па да на леђима несрећних песника изиграва са граматичким вежбањима, или да с најозбиљнијим лицем не свету доказује како се не сме рећи „медна песма“, не мора бити тако мумијаст, па ипак да се одлучно буни против многих слобода које већ прелазе сваке границе. Ко може да одобри када нађе оваке ствари: пребјен, блеђан поред плесак, считакем, ​Ветар цичи, млата и церека, ​или оно стално и упорно бркање дрва, дрвета и дрвећа? Доде се чудио како „има људи који не црвене кад напишу: столетни грм, мелодични нагласак, божанствени звуци“. — Дучић мирне душе пише: црна смрт, мрачан сумрак, звучна харфа, рогато стадо, трули Визант, потоци крви течне! Зашто да се служи поабаним „појетским“ речима, као што су мирити, мај? Зар не види рђав укус када се песма почне са „Умрла ми љубав“, када каже „старог бола пропала небјеса“; зашто тако често употребљавати оне тачкице (...), чиме се служе само невешти писци, који се ради постизавања књижевног ефекта служе типографијом а не избором, распоредом и ритмом речи. Да ли је Белерофон одиста појео своје срце, Белерофон, син Глауков и унук Сизифов, који је убио Химеру, и који се у књижевним алузијама употребљава у смислу човека што носи писма која му смрт доносе. Да ли најзад камелије одиста миришу? ​И ако су ове песме од пре три или четири године, пре писчева пута на западну Меку, и ако сва та поезија није довољно интелектуална и често је оскудна надахнућем, ипак је то модерна, права, чиста лирика. Неколико од тих песама иду у најбоље што наша поезија има. Нико од млађих песника није на бољем путу, и буде ли се Дучић ослободио ранијих веза, буде ли проширио свој унутрашњи живот и усвојио онај златан савет Гетеов: „Напуните ваш дух и ваше срце, па ма како они широки били, идеама и осећањима вашега века, и дело ће доћи“, буде ли Дучић сачувао и развио оно што сада има и држао се савета великог песника немачког, нико не може предвидети докле ће дотерати. У овај мах, како се Митровић све више клони ка епској поезији, Дучић је најбољи млађи лиричар у нашој књижевности. ​Београд. == Извор == {{ЈВ-аутор|Јован Скерлић|1914}}              mva8mj2gdlhrqp6sumr00n20g1hj065 143749 143748 2026-05-26T17:07:52Z Coaorao 19106 Проверено и уређено 143749 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= „Пјесме” Јована Дучића | одељак= | аутор= Јован Скерлић | година= 1901 | белешке= }} {{gap}}Јован Дучић: '''Пјесме.''' (Прва књига. Издање уредништва ''Зоре''. У Мостару, 1901.)<br /> {{gap}}Обиље млађих песника појав [''-{sic}-''] је за размишљање. За ове последње две године наша књижевност је добила неколико збирака песама. Да ли је само ово доба тако погодно за поезију, живимо ли одиста у времену великих осећања, када се пуне душе преливају и избивају у кристалним млазевима поезије? Или је разлог далеко мање узвишен? Старих великих песника нема више, изузев Змаја, за кога се може рећи оно што је Војислав казао за свој грм: <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​И зима дође већ и својом студеном руком, Покида накит сав и гору обнажи сву, Ал’ многа зима још са хладним ветром ће доћи А он ће бити ту. </poem> </div> ​И како има довољно упражњених места, велики број више мање озбиљних кандидата истакао је своју песничку кандидацију у облику свезака песама. Дучићева збирка, давно објављена и жељно ишчекивана, изишла је ових дана. Велим: жељно ишчекивана, јер је Дучић један од оно два или три млађа песника који су у наше суво доба умели и могли певати, и то добро певати. *       *       * ​{{gap}}Одмах у почетку да се остави на страну онај стални рђав утицај који је Војислав имао на наше млађе песнике. Песник ''Рибара'' улепшао је, проширио форму наше поезије, дао јој више метрова, више мелодичности, улио јој неко особено осећање речи, ако је слободно тако рећи; али зато, он је сузио круг идеја, осиромашио основ, свео је на реторска и музичка вежбања. Срећом, примећује се, да тај утицај стално слаби. Дучић који је био ревносан војeславист, не пева готово никако класичну старину, код њега нема оних игара са именима богова и предугачких метрова. Но ипак, остало је доста очевидних трагова учитељевих. ''Моја пјесма'', и инспирацијом, и метром, и ритмом, и основним тоном, подсећа на Војислављеву ''Исповест; Јесење елегије'', посвећене „сјени Војислава Ј. Илијћа”, исто тако опомињу на лепу ''Елегију'', можда најбољу ствар што је Војислав написао.<br /> {{gap}}​Основни тон целе поезије Дучићеве има нечега магловитог, мутног, далеког. Љубав коју он пева иста је коју је Ламартин певао, која се збива незнано где, незнано кад, негде далеко, у плавој земљи снова. Има у њима нечега флуидног, таласавог, оне карактеристичне неодређености најновије модерне поезије, нешто што подсећа на Верленове ''Романсе без речи''. Видите само које су његове омиљене речи, оне које се сваки час понављају: мутан, мрачан, блед, сив, суморан, пуст, мртав, хладан, нем, тајанствен, дубок, сив, глув, магла, шум, тама, осама. У музици и асоцијацији ових речи налази се већи део песама Дучићевих.<br /> {{gap}}Све те песме збивају се далеко од нас. У њима је толико замкова, да би човек рекао да је у сред романтичне епохе, када су песници носили дуге косе и хтели да личе на Ларе и Манфреде. Као Митровић, као толики млађи, код Дучића кипте „стари замци”, „неки двори”. То је тако постало опште место, да данас није ништа лакше него написати песму те врсте: ваља само поменути: замак, обвити га бршљаном, у засенку ставити двоје младих, дати одсев ножа у мраку, језеро на чијем дну лежи мртва љубав, и месец, бледи месец, који се огледа на мирној површини језерској. Сем тих свакога поштовања достојних грађевина, има и морских обала са кипарисима и са невероватним бројем сирена; има пустиња са оазама и облацима песка, са дромедарима и бедуинима, ту су римски циркови са аренама и гладијаторима, Казбек са грузијским цвећем, Гренада са Алхамбром, Венеција са Понте деи Соспири, гитарима, гондолама и баркаролама. Нема спора, његово је право да пева што хоће, али ја се чудим Дучићу, који боље но ико од наших млађих песника познаје модерну уметност, који има укус и смисао модерности, како он да не увиђа да ти проблематични описи пустиње и Шпаније, са оно две три речи које зна цео свет, исто тако одговарају стварности, колико хромолитографске репродукције сликама великих мајстора. Када данашњи сликари хоће да сликају призоре из Библије или из старог Рима, они иду на лице места да проучавају игре боја и светлости.<br /> {{gap}}Већи део поезије Дучићеве је дескриптиван; знатан део песама само је лепо изведена и импресивно изражена слика. Као за многе песнике, за њега је пејзаж ''-{état d’âme}-''; са Теофилом Готијеом, он би рекао за поједини кутић земље: ово је Клод Лорен, ово Руисдал. Ову процедуру унео је у нашу поезију Војислав, или је бар нарочито истакао и предао другима. Ко се не би сетио из његове поезије мршавога кљусета, које, по каљавом путу, под ситном кишом, измиче опруживши дуги врат, док се цео спровод креће „побожно и полако”; или оних бакарних шлемова ахајских чета које сунце злати; или трске која се повија под ветром и месеца који се огледа у језерском огледалу. Као и остали, Дучић не само да нарочито гледа на форму, он чак и осећа формом, оним што је спољно, непосредно дато. Он је више дескриптиван но интелектуалан, више песник осећаја но осећања.<br /> {{gap}}Било би логично помислити да је код њега осећај боје поглавито развијен, што треба да је код песника те врсте. Но не, он боје слабо распознаје. Боја коју он поглавито види, управо и није боја: то је сиво, мутно, тамно, безбојно како он сам каже („безбојан свод”). Друга боја коју добро осећа доказује исту претпоставку: он види јако црвенило, рујну, бакарну боју. За остале, судите по томе, што је за њега запад плав, небо љубичасто, „љубичасте глухе горе”, магла рујна. Осећај прелива готово се и не опажа. Али у накнаду за то, што је веома занимљива, Дучић има ванредно јако развијен осећај шумова.<ref>Разуме се по себи да та примедба важи само када се ти наводи налазе у тексту, на своме месту, а не овако извађени из своје природне средине.</ref> Мало који од наших песника тако јако и тако потпуно осећа та треперења звука. Он добро распознаје све могуће шумове, каткада изгледа као слепац који сав живи тим чулом; читави описи нису ништа друго до вешто ухваћен и преведен звук. Он нарочито воли ноћ која се спушта и диже са немим шумом, јер у њеној тишини осећа све могуће шумове, он тада чује зборове, олује, хујања река, роморење потока. Када види пусту цркву, први ће му утисак бити да је она без гласа и без звона; небеса му немо блистају; ваздух је „без гласа, без звука, без јава”; вал јеца; мрак је глув; пустиња је нема; за своје песме вели да су „плач вјетрова у дрвећу голом”, плач јесењих ветрова који, проукли од бола, дубоко јецају и умиру у јесењем зраку. У ноћи, када умукне свака врева, <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​Сваки цвјетак, камен, талас, лист са горе, Звук свој има у њој; сви шапћу и струје. . . И мој дух се мрачни јасно у њој чује. . . </poem> </div> {{gap}}Или овај опис, чудан и силан, <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​Мир, тишина смрти. Али испод мора, Често ко да чујем глас далеког хора, Тајанственог, страшног у дугој тишина. ​То се буди гробље под широком водом! Почиње оп’јело. . . Ноћ под црним сводом Шуми псалме, палећ’ св’јеће у висини. </poem> </div> ​{{gap}}И услед тога живога осећаја спољног света, Дучићеви описи тако су потпуни, импресивни, лепи да им је мало равних у целој нашој поезији. И извесна суптилност, и у исти мах старање о реалистичкој, тачној појединости која изазива жељено осећање, одаје човека који добро познаје модерну, нарочито француску поезију. И одиста, као што се Матавуљ међу свима нашим приповедачима одликује књижевним образовањем, тако је и Дучић међу свима нашим млађим песницима најбоље упознат са великим туђинским узорима. Ко да не види модернизам у стиху: <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​А дубоки снови на валима броде, </poem> </div> ​што подсећа на ону мистичну реч о „гласу господњем над водама”? Зар нема нечега за нас новог када он пева како „мрак засипа шуму. . .”? Ко се не би сетио француских парнасоваца, који су своје стихове не писали но резали, када Дучић пева мраморну Венеру, која се ноћу, са косом посутом поноћним ињем, купа „у мирису ружа и у чистој роси” и ишчекује, док јој „чежњом дршћу прси и удови голи”. <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​Спи небо и земља, и не знаде нико, За ту страшну љубав сред мртве алеје. </poem> </div> ​{{gap}}У лепом циклусу ''Јадранских сонета'' има неколико описа који чине част нашој младој песничкој школи. Песник описује острво насред „пустих вода”, валови му бију црне стене, из маслина и ива види се врх звоника, а из даљине чује се звук звона: <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​Зарасло острво у шуми оливȃ, Ко црни галеб лежи насред морских валȃ, Опет паде вече поврх мирних жалȃ, И морска магла сребрна и сива. </poem> </div> ​А у песми: ''Стани с пољупцима'' има ванредна визија поноћи, — ноћи ваљда? —, која сањиво измиче усамљеним стазама: <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​И у грању лисном, пуном крупне росе, Заплела одијело и дугачке косе. Гле, врх трња ено магла полуб’јела, То јој оста комад растрганог вела. </poem> </div> ​Слика је исто толико поетска колико и тачна, тако импресивна и сликовита, да се човек мора сетити какве летње ноћи проведене у сред поља, оног тајанственог дељења ноћи од дана, које је старима утеривало неки чудан страх, а нас испуњава неодређеним осећањем поезије ствари̑. Па онај други, канда симболичан, опис ноћи ''(У сумраку)'', са усамљеним сеоским гробљем, са врбама које су отпустиле своје гране, са погашеним ватрама у селу, са оном фантастичношћу ноћи, када и природа и људи добију изглед фантома: <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​Ноћ, и ту се спава . . . А ко сабласт чудна, Међ гробљем и селом још кривуда стаза, Бијела и гола, кратка, вјечно будна . . . </poem> </div> ​Исто тако када описује обичан пејзаж, он је у стању да у свакодневном оквиру истакне појединости које дају рељефности, пружа нам ону интимну поезију која има толико чари. Песма ''На починку'' подсећа на неколико лепих реалистичких пејзажа које је Милета Јакшић испевао у својим добрим тренуцима. Подне је: хлад топола, бршљани, дивља ружа, смрчак, жега сипа по трави и по цвећу; река као претучена змија жури „да умре у хладу”; зрикавци; лишће топола шушти над главом; негде далеко у буковој шуми детлић удара кљуном. — Да наведем само још један опис — они су тако обилни у песмама Дучићевим, и тако карактеристични по целу поезију његову! У ''Заласку сунца''; бакарно црвено небо, црна шума борова са црвеним врховима, <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​Негдје далеко чује се где хукти Воденички точак промуклијем гласом; Ал’ над долином док још небо букти Цв’јет водени већ је засп’о над таласом. </poem> </div> *       *       * {{gap}}​До сада је било речи о спољашњој, описној страни Дучићеве поезије, из простоа разлога што је она код њега претежнија и јаче пада у очи. Што се тиче унутрашње стране, садржине, онога шта је певао, прва ствар која се даје приметити јесте да је љубав главна, искључива преокупација његова. И то не љубав здрава, ведра, и нормална, но болесна, разривена, помућена. Она је сенсуална, песник често помиње свој „дивљи пламен немирнога срца”, и говори о својој „бурној младости врелој”. Дучић је много љубио и грешио, и као Алфреду де Мисеу, кога он иначе јако воли и много чита, после оног манитога расипања свега што је било чисто у првој младости, после пароксизама страсти, које ако не сагревају, а оно бар суше човека, остало му је горко осећање свеопште илузије. То је вечита историја: илузија, дезилузија, непромењиво клаћење шеталице живота. Као де Мисе, који је за највећу срећу свога живота сматрао што је по који пут заплакао, тако и наш песник слави „величанство бола”, свету тугу која се не казује речју но се прелива у бледило лица. <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​У једном срцу цио свемир има, У једној сузи има живот цио! ​</poem> </div>                           ​{{gap}}Иста та мисао је у оном изразитом слику: <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​Суза једна слеће у крвави пјесак . . . Нико не зна да је крила суза она Свјет већи нег небо, него васиона. </poem> </div> {{gap}}​Најбоље ствари које нам је Дучић дао у овој збирци јесу неколико мањих песама за које се осећа да их је проживео, да су истекле непосредно из његова срца. У многим његовим песмама осећа се инспирација из књига, да је писана под утицајем какве песме коју је прочитао, да се упињао да се створи у датом осећању, примећује се неискреност и литература, и обликом и садржином. Такве су све оне више мање „егзотичне” песме његове. Али у овим другим, које нису више реминисценције, осећа се нешто непосредно, дубоко, живот збивен у једру форму, емоција која се не да задржати, која нас заражује, и читалац осећа да је то она права, велика поезија, која одјекује у дубинама душе, од које „пламен букне у образе”, како би рекао Јанко.<br /> {{gap}}​И та је поезија проста, проста као што су сва јака осећања у човеку. Узмите пример ону историју двоје младих, чији је цео живот био један дуг полубац: <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​Ја немам ништа да ти причам за њих, Без приче тихи живот им је био: ''Љубав је вјечна!'' урезаше туде, Пољубише се и умр’јеше тио. </poem> </div> ​''Новембар'', вече у природи и вече у срцу, један од оних оловних дана када човек тупим погледом гледа кроз прозор прљаво небо и раскаљану земљу, и страховито јасно види сву бесмислицу егзистенције: <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​Мраз се ухватио над трулом стрњиком Мокре су стазе и блатњави пути; С њих црна јата одбјегла су с криком У мртво вече. Пусто. Небо ћути. ​Ја не знам само зашто тугу снијем А нит што жалећ’ нит што жудећ’ друго И не знам зашто тражим да се скријем И негдје плачем дуго, дуго, дуго . . . </poem> </div> ​{{gap}}''Послије много година'' можда је најбоља ствар у целој овој збирци. Када ми је ту песму Дучић први пут читао у јесен 1899 у Женеви, уз звиждање ветра са Салева и хучање Арве, ја сам осетио силну емоцију, и сада када је понова читам, ја осећам да је то можда најимпресивнија, најпоетичнија ствар што је из његова пера изишла. Предмет је прост, обичан, вечан, као бол људски. Песник се обраћа гробару, који није онако брбљав и весео као гробар у ''Хамлету'', него сед, изнурен, и погрбљен, и сав посрће под теретом година: <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​Да ли памтиш — давно, прије много љета, У дан један мутни, јесењски и мокри, Кад капаше вода са дрвља и цвјета, И кад мртви данак тешко магла покри: ​Спровод један стиже, хрпа мрачних лица, И у пусто гробље утјераше кљусе . . . </poem> </div> ​И младу, преварену и остављену девојку, чије је нежно срце било посечено „оштрицом невјерства”, спуштају у блатњаву земљу. Коса јој је густа и свилена, горак јој је осмех на залеђеним усницама. <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​И кад црни сандук, на конопце дуге У дубину спуштен, крупна земља засу, Само врисак мајке, глас бескрајне туге, Очаја и бола, по гробљу се расу . . . И дубоко у ноћ звонио је тамо, Као глас из гроба промук’о од бола; А ледено небо ћутало је само: И капала вода са дрвећа гола . . . </poem> </div> ​Без икаквога претеривања сме се рећи да ови емотивни стихови, ова истинска песма, долази међу најбоље што их је дала цела наша млада песничка школа, и да је могла изићи из пера само правога песника.<br /> {{gap}}Још само једну реч о унутрашњој анализи Дучићевих песама. Поменуо сам раније, говорећи о форми, да је он више песник описа, но песник идеја. Одиста, интелектуална страна његове поезије је недовољна, круг његових идеја је нешто сужен. Опис, добар опис, и љубав, интензивна љубав, то су његове добре стране; друго што он нам слабо даје. Он није у стању да изиђе из себе, у животу види само облике и контуре, он чује само шумове, он осећа само љубавну френезију и горчину која после тога остаје. За ствари вишег, ширег, опште-човечанског значаја, он нема довољно осећања. И када хоће да се вине даље, осећа се немоћ, тромост, укоченост, као тежак лет барских тица. У песми ''На провидном небу'' има извесна хуманитарна жица: Христос је сишао Млечним Путем и спустио се у кланце које су две војске покриле својим лешевима. Звезде се гасе на мртвом небу, црни хрбати планински дижу се у тишини, и све се свршава сликом: <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​Ни гласа, ни шума. . . Још се чуо само Дуги плач Господа негдје у долини. </poem> </div> ''Моја пјесма'', то је ''Исповест'' његова. Боља но икоја, она је у стању да нам да појма о томе шта он мисли, какав је његов унутрашњи живот. Али, у њој нема ништа друго до неодређености речи и идеја, он види веру мртву, подлост која триумфује, истину обешчашћену, правду под ногама: <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​Себичност подла гдје царује саде, Тргујућ’ сл’јепо са слободом људи. </poem> </div> ​И у том душевном мраку он назире један зрачак; у општем хаосу, види један сигуран пут: <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​Хтједох да мрзим. . . Ал’ бједници голи, У чијем оку суза јада сја, Љубав за људе они су ми спасли, Да љутом мржњом не прекипим ја. ​И њини јади оживише опет, Љубави моје замрзнули цв’јет! И мислећ’ на њих, разумј’ем што често Пожудно хитам да обгрлим св’јет. . . </poem> </div> ​Идеја тачна, то је случај са многим и многим од наших сувременика, али се у тим стиховима осећа нешто реторике, литерарно развијање једне допадљиве идеје, и Дучић ће и сам осетити да то нису они акценти које смо једне зимске вечери заједно слушали у Бретањској улици у Паризу.<br /> {{gap}}​Исто тако, национално осећање у њега је слабо, и то је тим чудније што је Дучић из крајева, где је то осећање најјаче и најискреније. Далеко је од мене да му замерам што није изложио низ оних страховитих патриотских дитирамба од којих се човеку коса диже на глави, али његов друг Шантић је доказао својом песмом ''Остајте овдје'', да тај предмет има своју, извесну поезију. Дучића хипнотише успомена Душанова; као Виктор Иго за Наполеона, он би могао рећи: „Ја га стављам свуда, јер га видим свуда”. „Изабраник вјечне славе, цар пространог Балкана”, „Цар Силни мога рода”, не импонује му тиме што је означавао животну моћ једнога младога народа, он га пева исто онако како су француски песници, од Беранжеа и Казимира Делавиња па до Ростана, славили Наполеона, као великог песника делатности, као елементарну силу, као згодан предмет поетских развијања. *       *       * {{gap}}После наведених стихова, има ли још потребе рећи да је стих Дучићев гладак, мелодичан, врло ритмичан, и да има пуно гипкости? Ево како тачно и лако почињу ''Елегије:'' <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​Видим Јесен гдје корача Крај потока смрзла, гола, Око јој је пуно плача, Чело јој је пуно бола. Мјесто вјенца љубичица, И китице од споменка, Изнад чела, изнад лица, Плови црне туге сенка. </poem> </div> {{gap}}​Само има друга једна ствар коју је скоро излишно помињати после магистралне критике Г. Богдана Поповића о Шантићевим песмама, где је изнета „тајна целога света” са толико силине и храбрости, за које нису способни уредници српских књижевних листова. Тиче се онога суверенога презирања које млађи песници имају према граматици и логици. Не мора да човек буде макакав професор или какав сув естетичар који је неспособан да осети лепу песму, па да на леђима несрећних песника изиграва са граматичким вежбањима, или да с најозбиљнијим лицем не свету доказује како се не сме рећи „медна песма”, не мора човек бити тако мумијаст, па ипак да се одлучно буни против многих слобода које већ прелазе сваке границе. Ко може да одобри када нађе оваке ствари: пребјен, б''љ''еђан поред п''л''есак, считајем, <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​Ветар цичи, млата и ''церека'', </poem> </div> ​или оно стално и упорно бркање дрва, дрвета и дрвећа? Доде се чудио како „има људи који не црвене кад напишу: ''столетњи грм, мелодични нагласак, божанствени звуци''”. — Дучић мирне душе пише: црна смрт, мрачан сумрак, звучна харфа, рогато стадо, трули Визант, потоци крви течне! Зашто да се служи поабаним „појетским” речима, као што су мирити, мај? Зар не види рђав укус када се песма почне са „Умрла ми љубав”, када каже „старог бола пропала небјеса”; зашто тако често употребљавати оне тачкице (. . .), чиме се служе само невешти писци, који се ради постизавања књижевног ефекта служе типографијом а не избором, распоредом и ритмом речи. Да ли је Белерофон одиста појео своје срце, Белерофон, син Глауков и унук Сизифов, који је убио Химеру, и који се у књижевним алузијама употребљава у смислу човека што носи писма која му смрт доносе. Да ли најзад камелије одиста миришу?<br /> {{gap}}​​И ако су ове песме од пре три или четири године, пре пишћева пута на западну Меку, и ако сва та поезија није довољно интелектуална и често је оскудна надахнућем, ипак је то модерна, права, чиста лирика. Неколико од тих песама иду у најбоље што наша поезија има. Нико од млађих песника није на бољем путу, и буде ли се Дучић ослободио ранијих веза, буде ли проширио свој унутрашњи живот и усвојио онај златан савет Гетеов: „Напуните ваш дух и ваше срце, па ма како они широки били, идеама и осећањима вашега века, и дело ће доћи”, буде ли Дучић сачувао и развио оно што сада има и држао се савета великог песника немачког, нико не може предвидети докле ће дотерати. У овај мах, како се Митровић све више клони ка епској поезији, Дучић је најбољи млађи лиричар у нашој књижевности.<br /> ​{{gap}}{{gap}}''Београд.'' == Напомене == <references/> == Извор == ''Летопис Матице српске'', књига 210. Свеска -{VI}-. за годину 1901. У Новом Саду, у издању Матице српске, стр. 77—86. {{ЈВ-аутор|Јован Скерлић|1914}}              [[Категорија:Јован Скерлић]] [[Категорија:Српска књижевна критика]] 6j28jnbnsryfbedce9wrlvtd4litcwu 143751 143749 2026-05-26T17:17:15Z Coaorao 19106 Уређено и завршено 143751 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= „Пјесме” Јована Дучића | одељак= | аутор= Јован Скерлић | година= 1901 | белешке= }} {{gap}}Јован Дучић: '''Пјесме.''' (Прва књига. Издање уредништва ''Зоре''. У Мостару, 1901.)<br /> {{gap}}Обиље млађих песника појав [''-{sic}-''] је за размишљање. За ове последње две године наша књижевност је добила неколико збирака песама. Да ли је само ово доба тако погодно за поезију, живимо ли одиста у времену великих осећања, када се пуне душе преливају и избивају у кристалним млазевима поезије? Или је разлог далеко мање узвишен? Старих великих песника нема више, изузев Змаја, за кога се може рећи оно што је Војислав казао за свој грм: <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​И зима дође већ и својом студеном руком, Покида накит сав и гору обнажи сву, Ал’ многа зима још са хладним ветром ће доћи А он ће бити ту. </poem> </div> ​И како има довољно упражњених места, велики број више мање озбиљних кандидата истакао је своју песничку кандидацију у облику свезака песама. Дучићева збирка, давно објављена и жељно ишчекивана, изишла је ових дана. Велим: жељно ишчекивана, јер је Дучић један од оно два или три млађа песника који су у наше суво доба умели и могли певати, и то добро певати. {{Центар|<nowiki>*</nowiki><br /><nowiki>*      *</nowiki>}} ​{{gap}}Одмах у почетку да се остави на страну онај стални рђав утицај који је Војислав имао на наше млађе песнике. Песник ''Рибара'' улепшао је, проширио форму наше поезије, дао јој више метрова, више мелодичности, улио јој неко особено осећање речи, ако је слободно тако рећи; али зато, он је сузио круг идеја, осиромашио основ, свео је на реторска и музичка вежбања. Срећом, примећује се, да тај утицај стално слаби. Дучић који је био ревносан војeславист, не пева готово никако класичну старину, код њега нема оних игара са именима богова и предугачких метрова. Но ипак, остало је доста очевидних трагова учитељевих. ''Моја пјесма'', и инспирацијом, и метром, и ритмом, и основним тоном, подсећа на Војислављеву ''Исповест; Јесење елегије'', посвећене „сјени Војислава Ј. Илијћа”, исто тако опомињу на лепу ''Елегију'', можда најбољу ствар што је Војислав написао.<br /> {{gap}}​Основни тон целе поезије Дучићеве има нечега магловитог, мутног, далеког. Љубав коју он пева иста је коју је Ламартин певао, која се збива незнано где, незнано кад, негде далеко, у плавој земљи снова. Има у њима нечега флуидног, таласавог, оне карактеристичне неодређености најновије модерне поезије, нешто што подсећа на Верленове ''Романсе без речи''. Видите само које су његове омиљене речи, оне које се сваки час понављају: мутан, мрачан, блед, сив, суморан, пуст, мртав, хладан, нем, тајанствен, дубок, сив, глув, магла, шум, тама, осама. У музици и асоцијацији ових речи налази се већи део песама Дучићевих.<br /> {{gap}}Све те песме збивају се далеко од нас. У њима је толико замкова, да би човек рекао да је у сред романтичне епохе, када су песници носили дуге косе и хтели да личе на Ларе и Манфреде. Као Митровић, као толики млађи, код Дучића кипте „стари замци”, „неки двори”. То је тако постало опште место, да данас није ништа лакше него написати песму те врсте: ваља само поменути: замак, обвити га бршљаном, у засенку ставити двоје младих, дати одсев ножа у мраку, језеро на чијем дну лежи мртва љубав, и месец, бледи месец, који се огледа на мирној површини језерској. Сем тих свакога поштовања достојних грађевина, има и морских обала са кипарисима и са невероватним бројем сирена; има пустиња са оазама и облацима песка, са дромедарима и бедуинима, ту су римски циркови са аренама и гладијаторима, Казбек са грузијским цвећем, Гренада са Алхамбром, Венеција са Понте деи Соспири, гитарима, гондолама и баркаролама. Нема спора, његово је право да пева што хоће, али ја се чудим Дучићу, који боље но ико од наших млађих песника познаје модерну уметност, који има укус и смисао модерности, како он да не увиђа да ти проблематични описи пустиње и Шпаније, са оно две три речи које зна цео свет, исто тако одговарају стварности, колико хромолитографске репродукције сликама великих мајстора. Када данашњи сликари хоће да сликају призоре из Библије или из старог Рима, они иду на лице места да проучавају игре боја и светлости.<br /> {{gap}}Већи део поезије Дучићеве је дескриптиван; знатан део песама само је лепо изведена и импресивно изражена слика. Као за многе песнике, за њега је пејзаж ''-{état d’âme}-''; са Теофилом Готијеом, он би рекао за поједини кутић земље: ово је Клод Лорен, ово Руисдал. Ову процедуру унео је у нашу поезију Војислав, или је бар нарочито истакао и предао другима. Ко се не би сетио из његове поезије мршавога кљусета, које, по каљавом путу, под ситном кишом, измиче опруживши дуги врат, док се цео спровод креће „побожно и полако”; или оних бакарних шлемова ахајских чета које сунце злати; или трске која се повија под ветром и месеца који се огледа у језерском огледалу. Као и остали, Дучић не само да нарочито гледа на форму, он чак и осећа формом, оним што је спољно, непосредно дато. Он је више дескриптиван но интелектуалан, више песник осећаја но осећања.<br /> {{gap}}Било би логично помислити да је код њега осећај боје поглавито развијен, што треба да је код песника те врсте. Но не, он боје слабо распознаје. Боја коју он поглавито види, управо и није боја: то је сиво, мутно, тамно, безбојно како он сам каже („безбојан свод”). Друга боја коју добро осећа доказује исту претпоставку: он види јако црвенило, рујну, бакарну боју. За остале, судите по томе, што је за њега запад плав, небо љубичасто, „љубичасте глухе горе”, магла рујна. Осећај прелива готово се и не опажа. Али у накнаду за то, што је веома занимљива, Дучић има ванредно јако развијен осећај шумова.<ref>Разуме се по себи да та примедба важи само када се ти наводи налазе у тексту, на своме месту, а не овако извађени из своје природне средине.</ref> Мало који од наших песника тако јако и тако потпуно осећа та треперења звука. Он добро распознаје све могуће шумове, каткада изгледа као слепац који сав живи тим чулом; читави описи нису ништа друго до вешто ухваћен и преведен звук. Он нарочито воли ноћ која се спушта и диже са немим шумом, јер у њеној тишини осећа све могуће шумове, он тада чује зборове, олује, хујања река, роморење потока. Када види пусту цркву, први ће му утисак бити да је она без гласа и без звона; небеса му немо блистају; ваздух је „без гласа, без звука, без јава”; вал јеца; мрак је глув; пустиња је нема; за своје песме вели да су „плач вјетрова у дрвећу голом”, плач јесењих ветрова који, проукли од бола, дубоко јецају и умиру у јесењем зраку. У ноћи, када умукне свака врева, <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​Сваки цвјетак, камен, талас, лист са горе, Звук свој има у њој; сви шапћу и струје. . . И мој дух се мрачни јасно у њој чује. . . </poem> </div> {{gap}}Или овај опис, чудан и силан, <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​Мир, тишина смрти. Али испод мора, Често ко да чујем глас далеког хора, Тајанственог, страшног у дугој тишина. ​То се буди гробље под широком водом! Почиње оп’јело. . . Ноћ под црним сводом Шуми псалме, палећ’ св’јеће у висини. </poem> </div> ​{{gap}}И услед тога живога осећаја спољног света, Дучићеви описи тако су потпуни, импресивни, лепи да им је мало равних у целој нашој поезији. И извесна суптилност, и у исти мах старање о реалистичкој, тачној појединости која изазива жељено осећање, одаје човека који добро познаје модерну, нарочито француску поезију. И одиста, као што се Матавуљ међу свима нашим приповедачима одликује књижевним образовањем, тако је и Дучић међу свима нашим млађим песницима најбоље упознат са великим туђинским узорима. Ко да не види модернизам у стиху: <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​А дубоки снови на валима броде, </poem> </div> ​што подсећа на ону мистичну реч о „гласу господњем над водама”? Зар нема нечега за нас новог када он пева како „мрак засипа шуму. . .”? Ко се не би сетио француских парнасоваца, који су своје стихове не писали но резали, када Дучић пева мраморну Венеру, која се ноћу, са косом посутом поноћним ињем, купа „у мирису ружа и у чистој роси” и ишчекује, док јој „чежњом дршћу прси и удови голи”. <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​Спи небо и земља, и не знаде нико, За ту страшну љубав сред мртве алеје. </poem> </div> ​{{gap}}У лепом циклусу ''Јадранских сонета'' има неколико описа који чине част нашој младој песничкој школи. Песник описује острво насред „пустих вода”, валови му бију црне стене, из маслина и ива види се врх звоника, а из даљине чује се звук звона: <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​Зарасло острво у шуми оливȃ, Ко црни галеб лежи насред морских валȃ, Опет паде вече поврх мирних жалȃ, И морска магла сребрна и сива. </poem> </div> ​А у песми: ''Стани с пољупцима'' има ванредна визија поноћи, — ноћи ваљда? —, која сањиво измиче усамљеним стазама: <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​И у грању лисном, пуном крупне росе, Заплела одијело и дугачке косе. Гле, врх трња ено магла полуб’јела, То јој оста комад растрганог вела. </poem> </div> ​Слика је исто толико поетска колико и тачна, тако импресивна и сликовита, да се човек мора сетити какве летње ноћи проведене у сред поља, оног тајанственог дељења ноћи од дана, које је старима утеривало неки чудан страх, а нас испуњава неодређеним осећањем поезије ствари̑. Па онај други, канда симболичан, опис ноћи ''(У сумраку)'', са усамљеним сеоским гробљем, са врбама које су отпустиле своје гране, са погашеним ватрама у селу, са оном фантастичношћу ноћи, када и природа и људи добију изглед фантома: <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​Ноћ, и ту се спава . . . А ко сабласт чудна, Међ гробљем и селом још кривуда стаза, Бијела и гола, кратка, вјечно будна . . . </poem> </div> ​Исто тако када описује обичан пејзаж, он је у стању да у свакодневном оквиру истакне појединости које дају рељефности, пружа нам ону интимну поезију која има толико чари. Песма ''На починку'' подсећа на неколико лепих реалистичких пејзажа које је Милета Јакшић испевао у својим добрим тренуцима. Подне је: хлад топола, бршљани, дивља ружа, смрчак, жега сипа по трави и по цвећу; река као претучена змија жури „да умре у хладу”; зрикавци; лишће топола шушти над главом; негде далеко у буковој шуми детлић удара кљуном. — Да наведем само још један опис — они су тако обилни у песмама Дучићевим, и тако карактеристични по целу поезију његову! У ''Заласку сунца''; бакарно црвено небо, црна шума борова са црвеним врховима, <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​Негдје далеко чује се где хукти Воденички точак промуклијем гласом; Ал’ над долином док још небо букти Цв’јет водени већ је засп’о над таласом. </poem> </div> {{Центар|<nowiki>*</nowiki><br /><nowiki>*      *</nowiki>}} {{gap}}​До сада је било речи о спољашњој, описној страни Дучићеве поезије, из простоа разлога што је она код њега претежнија и јаче пада у очи. Што се тиче унутрашње стране, садржине, онога шта је певао, прва ствар која се даје приметити јесте да је љубав главна, искључива преокупација његова. И то не љубав здрава, ведра, и нормална, но болесна, разривена, помућена. Она је сенсуална, песник често помиње свој „дивљи пламен немирнога срца”, и говори о својој „бурној младости врелој”. Дучић је много љубио и грешио, и као Алфреду де Мисеу, кога он иначе јако воли и много чита, после оног манитога расипања свега што је било чисто у првој младости, после пароксизама страсти, које ако не сагревају, а оно бар суше човека, остало му је горко осећање свеопште илузије. То је вечита историја: илузија, дезилузија, непромењиво клаћење шеталице живота. Као де Мисе, који је за највећу срећу свога живота сматрао што је по који пут заплакао, тако и наш песник слави „величанство бола”, свету тугу која се не казује речју но се прелива у бледило лица. <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​У једном срцу цио свемир има, У једној сузи има живот цио! ​</poem> </div> ​{{gap}}Иста та мисао је у оном изразитом слику: <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​Суза једна слеће у крвави пјесак . . . Нико не зна да је крила суза она Свјет већи нег небо, него васиона. </poem> </div> {{gap}}​Најбоље ствари које нам је Дучић дао у овој збирци јесу неколико мањих песама за које се осећа да их је проживео, да су истекле непосредно из његова срца. У многим његовим песмама осећа се инспирација из књига, да је писана под утицајем какве песме коју је прочитао, да се упињао да се створи у датом осећању, примећује се неискреност и литература, и обликом и садржином. Такве су све оне више мање „егзотичне” песме његове. Али у овим другим, које нису више реминисценције, осећа се нешто непосредно, дубоко, живот збивен у једру форму, емоција која се не да задржати, која нас заражује, и читалац осећа да је то она права, велика поезија, која одјекује у дубинама душе, од које „пламен букне у образе”, како би рекао Јанко.<br /> {{gap}}​И та је поезија проста, проста као што су сва јака осећања у човеку. Узмите пример ону историју двоје младих, чији је цео живот био један дуг полубац: <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​Ја немам ништа да ти причам за њих, Без приче тихи живот им је био: ''Љубав је вјечна!'' урезаше туде, Пољубише се и умр’јеше тио. </poem> </div> ​''Новембар'', вече у природи и вече у срцу, један од оних оловних дана када човек тупим погледом гледа кроз прозор прљаво небо и раскаљану земљу, и страховито јасно види сву бесмислицу егзистенције: <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​Мраз се ухватио над трулом стрњиком Мокре су стазе и блатњави пути; С њих црна јата одбјегла су с криком У мртво вече. Пусто. Небо ћути. ​Ја не знам само зашто тугу снијем А нит што жалећ’ нит што жудећ’ друго И не знам зашто тражим да се скријем И негдје плачем дуго, дуго, дуго . . . </poem> </div> ​{{gap}}''Послије много година'' можда је најбоља ствар у целој овој збирци. Када ми је ту песму Дучић први пут читао у јесен 1899 у Женеви, уз звиждање ветра са Салева и хучање Арве, ја сам осетио силну емоцију, и сада када је понова читам, ја осећам да је то можда најимпресивнија, најпоетичнија ствар што је из његова пера изишла. Предмет је прост, обичан, вечан, као бол људски. Песник се обраћа гробару, који није онако брбљав и весео као гробар у ''Хамлету'', него сед, изнурен, и погрбљен, и сав посрће под теретом година: <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​Да ли памтиш — давно, прије много љета, У дан један мутни, јесењски и мокри, Кад капаше вода са дрвља и цвјета, И кад мртви данак тешко магла покри: ​Спровод један стиже, хрпа мрачних лица, И у пусто гробље утјераше кљусе . . . </poem> </div> ​И младу, преварену и остављену девојку, чије је нежно срце било посечено „оштрицом невјерства”, спуштају у блатњаву земљу. Коса јој је густа и свилена, горак јој је осмех на залеђеним усницама. <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​И кад црни сандук, на конопце дуге У дубину спуштен, крупна земља засу, Само врисак мајке, глас бескрајне туге, Очаја и бола, по гробљу се расу . . . И дубоко у ноћ звонио је тамо, Као глас из гроба промук’о од бола; А ледено небо ћутало је само: И капала вода са дрвећа гола . . . </poem> </div> ​Без икаквога претеривања сме се рећи да ови емотивни стихови, ова истинска песма, долази међу најбоље што их је дала цела наша млада песничка школа, и да је могла изићи из пера само правога песника.<br /> {{gap}}Још само једну реч о унутрашњој анализи Дучићевих песама. Поменуо сам раније, говорећи о форми, да је он више песник описа, но песник идеја. Одиста, интелектуална страна његове поезије је недовољна, круг његових идеја је нешто сужен. Опис, добар опис, и љубав, интензивна љубав, то су његове добре стране; друго што он нам слабо даје. Он није у стању да изиђе из себе, у животу види само облике и контуре, он чује само шумове, он осећа само љубавну френезију и горчину која после тога остаје. За ствари вишег, ширег, опште-човечанског значаја, он нема довољно осећања. И када хоће да се вине даље, осећа се немоћ, тромост, укоченост, као тежак лет барских тица. У песми ''На провидном небу'' има извесна хуманитарна жица: Христос је сишао Млечним Путем и спустио се у кланце које су две војске покриле својим лешевима. Звезде се гасе на мртвом небу, црни хрбати планински дижу се у тишини, и све се свршава сликом: <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​Ни гласа, ни шума. . . Још се чуо само Дуги плач Господа негдје у долини. </poem> </div> ''Моја пјесма'', то је ''Исповест'' његова. Боља но икоја, она је у стању да нам да појма о томе шта он мисли, какав је његов унутрашњи живот. Али, у њој нема ништа друго до неодређености речи и идеја, он види веру мртву, подлост која триумфује, истину обешчашћену, правду под ногама: <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​Себичност подла гдје царује саде, Тргујућ’ сл’јепо са слободом људи. </poem> </div> ​И у том душевном мраку он назире један зрачак; у општем хаосу, види један сигуран пут: <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​Хтједох да мрзим. . . Ал’ бједници голи, У чијем оку суза јада сја, Љубав за људе они су ми спасли, Да љутом мржњом не прекипим ја. ​И њини јади оживише опет, Љубави моје замрзнули цв’јет! И мислећ’ на њих, разумј’ем што често Пожудно хитам да обгрлим св’јет. . . </poem> </div> ​Идеја тачна, то је случај са многим и многим од наших сувременика, али се у тим стиховима осећа нешто реторике, литерарно развијање једне допадљиве идеје, и Дучић ће и сам осетити да то нису они акценти које смо једне зимске вечери заједно слушали у Бретањској улици у Паризу.<br /> {{gap}}​Исто тако, национално осећање у њега је слабо, и то је тим чудније што је Дучић из крајева, где је то осећање најјаче и најискреније. Далеко је од мене да му замерам што није изложио низ оних страховитих патриотских дитирамба од којих се човеку коса диже на глави, али његов друг Шантић је доказао својом песмом ''Остајте овдје'', да тај предмет има своју, извесну поезију. Дучића хипнотише успомена Душанова; као Виктор Иго за Наполеона, он би могао рећи: „Ја га стављам свуда, јер га видим свуда”. „Изабраник вјечне славе, цар пространог Балкана”, „Цар Силни мога рода”, не импонује му тиме што је означавао животну моћ једнога младога народа, он га пева исто онако како су француски песници, од Беранжеа и Казимира Делавиња па до Ростана, славили Наполеона, као великог песника делатности, као елементарну силу, као згодан предмет поетских развијања. {{Центар|<nowiki>*</nowiki><br /><nowiki>*      *</nowiki>}} {{gap}}После наведених стихова, има ли још потребе рећи да је стих Дучићев гладак, мелодичан, врло ритмичан, и да има пуно гипкости? Ево како тачно и лако почињу ''Елегије:'' <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​Видим Јесен гдје корача Крај потока смрзла, гола, Око јој је пуно плача, Чело јој је пуно бола. Мјесто вјенца љубичица, И китице од споменка, Изнад чела, изнад лица, Плови црне туге сенка. </poem> </div> {{gap}}​Само има друга једна ствар коју је скоро излишно помињати после магистралне критике Г. Богдана Поповића о Шантићевим песмама, где је изнета „тајна целога света” са толико силине и храбрости, за које нису способни уредници српских књижевних листова. Тиче се онога суверенога презирања које млађи песници имају према граматици и логици. Не мора да човек буде макакав професор или какав сув естетичар који је неспособан да осети лепу песму, па да на леђима несрећних песника изиграва са граматичким вежбањима, или да с најозбиљнијим лицем не свету доказује како се не сме рећи „медна песма”, не мора човек бити тако мумијаст, па ипак да се одлучно буни против многих слобода које већ прелазе сваке границе. Ко може да одобри када нађе оваке ствари: пребјен, б''љ''еђан поред п''л''есак, считајем, <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​Ветар цичи, млата и ''церека'', </poem> </div> ​или оно стално и упорно бркање дрва, дрвета и дрвећа? Доде се чудио како „има људи који не црвене кад напишу: ''столетњи грм, мелодични нагласак, божанствени звуци''”. — Дучић мирне душе пише: црна смрт, мрачан сумрак, звучна харфа, рогато стадо, трули Визант, потоци крви течне! Зашто да се служи поабаним „појетским” речима, као што су мирити, мај? Зар не види рђав укус када се песма почне са „Умрла ми љубав”, када каже „старог бола пропала небјеса”; зашто тако често употребљавати оне тачкице (. . .), чиме се служе само невешти писци, који се ради постизавања књижевног ефекта служе типографијом а не избором, распоредом и ритмом речи. Да ли је Белерофон одиста појео своје срце, Белерофон, син Глауков и унук Сизифов, који је убио Химеру, и који се у књижевним алузијама употребљава у смислу човека што носи писма која му смрт доносе. Да ли најзад камелије одиста миришу?<br /> {{gap}}​​И ако су ове песме од пре три или четири године, пре пишћева пута на западну Меку, и ако сва та поезија није довољно интелектуална и често је оскудна надахнућем, ипак је то модерна, права, чиста лирика. Неколико од тих песама иду у најбоље што наша поезија има. Нико од млађих песника није на бољем путу, и буде ли се Дучић ослободио ранијих веза, буде ли проширио свој унутрашњи живот и усвојио онај златан савет Гетеов: „Напуните ваш дух и ваше срце, па ма како они широки били, идеама и осећањима вашега века, и дело ће доћи”, буде ли Дучић сачувао и развио оно што сада има и држао се савета великог песника немачког, нико не може предвидети докле ће дотерати. У овај мах, како се Митровић све више клони ка епској поезији, Дучић је најбољи млађи лиричар у нашој књижевности.<br /> ​{{gap}}{{gap}}''Београд.'' == Напомене == <references/> == Извор == ''Летопис Матице српске'', књига 210. Свеска -{VI}-. за годину 1901. У Новом Саду, у издању Матице српске, стр. 77—86. {{ЈВ-аутор|Јован Скерлић|1914}}              [[Категорија:Јован Скерлић]] [[Категорија:Српска књижевна критика]] 1qjti1mj42yp8zgwnmszed74ukre00o 143752 143751 2026-05-26T17:19:17Z Coaorao 19106 143752 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= „Пјесме” Јована Дучића | одељак= | аутор= Јован Скерлић | година= 1901 | белешке= }} {{gap}}Јован Дучић: '''Пјесме.''' (Прва књига. Издање уредништва ''Зоре''. У Мостару, 1901.)<br /> {{gap}}Обиље млађих песника појав [''-{sic}-''] је за размишљање. За ове последње две године наша књижевност је добила неколико збирака песама. Да ли је само ово доба тако погодно за поезију, живимо ли одиста у времену великих осећања, када се пуне душе преливају и избивају у кристалним млазевима поезије? Или је разлог далеко мање узвишен? Старих великих песника нема више, изузев Змаја, за кога се може рећи оно што је Војислав казао за свој грм: <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​И зима дође већ и својом студеном руком, Покида накит сав и гору обнажи сву, Ал’ многа зима још са хладним ветром ће доћи А он ће бити ту. </poem> </div> ​И како има довољно упражњених места, велики број више мање озбиљних кандидата истакао је своју песничку кандидацију у облику свезака песама. Дучићева збирка, давно објављена и жељно ишчекивана, изишла је ових дана. Велим: жељно ишчекивана, јер је Дучић један од оно два или три млађа песника који су у наше суво доба умели и могли певати, и то добро певати. {{Центар|<nowiki>*</nowiki><br /><nowiki>*      *</nowiki>}} ​{{gap}}Одмах у почетку да се остави на страну онај стални рђав утицај који је Војислав имао на наше млађе песнике. Песник ''Рибара'' улепшао је, проширио форму наше поезије, дао јој више метрова, више мелодичности, улио јој неко особено осећање речи, ако је слободно тако рећи; али зато, он је сузио круг идеја, осиромашио основ, свео је на реторска и музичка вежбања. Срећом, примећује се, да тај утицај стално слаби. Дучић који је био ревносан војeславист, не пева готово никако класичну старину, код њега нема оних игара са именима богова и предугачких метрова. Но ипак, остало је доста очевидних трагова учитељевих. ''Моја пјесма'', и инспирацијом, и метром, и ритмом, и основним тоном, подсећа на Војислављеву ''Исповест; Јесење елегије'', посвећене „сјени Војислава Ј. Илијћа”, исто тако опомињу на лепу ''Елегију'', можда најбољу ствар што је Војислав написао.<br /> {{gap}}​Основни тон целе поезије Дучићеве има нечега магловитог, мутног, далеког. Љубав коју он пева иста је коју је Ламартин певао, која се збива незнано где, незнано кад, негде далеко, у плавој земљи снова. Има у њима нечега флуидног, таласавог, оне карактеристичне неодређености најновије модерне поезије, нешто што подсећа на Верленове ''Романсе без речи''. Видите само које су његове омиљене речи, оне које се сваки час понављају: мутан, мрачан, блед, сив, суморан, пуст, мртав, хладан, нем, тајанствен, дубок, сив, глув, магла, шум, тама, осама. У музици и асоцијацији ових речи налази се већи део песама Дучићевих.<br /> {{gap}}Све те песме збивају се далеко од нас. У њима је толико замкова, да би човек рекао да је у сред романтичне епохе, када су песници носили дуге косе и хтели да личе на Ларе и Манфреде. Као Митровић, као толики млађи, код Дучића кипте „стари замци”, „неки двори”. То је тако постало опште место, да данас није ништа лакше него написати песму те врсте: ваља само поменути: замак, обвити га бршљаном, у засенку ставити двоје младих, дати одсев ножа у мраку, језеро на чијем дну лежи мртва љубав, и месец, бледи месец, који се огледа на мирној површини језерској. Сем тих свакога поштовања достојних грађевина, има и морских обала са кипарисима и са невероватним бројем сирена; има пустиња са оазама и облацима песка, са дромедарима и бедуинима, ту су римски циркови са аренама и гладијаторима, Казбек са грузијским цвећем, Гренада са Алхамбром, Венеција са Понте деи Соспири, гитарима, гондолама и баркаролама. Нема спора, његово је право да пева што хоће, али ја се чудим Дучићу, који боље но ико од наших млађих песника познаје модерну уметност, који има укус и смисао модерности, како он да не увиђа да ти проблематични описи пустиње и Шпаније, са оно две три речи које зна цео свет, исто тако одговарају стварности, колико хромолитографске репродукције сликама великих мајстора. Када данашњи сликари хоће да сликају призоре из Библије или из старог Рима, они иду на лице места да проучавају игре боја и светлости.<br /> {{gap}}Већи део поезије Дучићеве је дескриптиван; знатан део песама само је лепо изведена и импресивно изражена слика. Као за многе песнике, за њега је пејзаж ''-{état d’âme}-''; са Теофилом Готијеом, он би рекао за поједини кутић земље: ово је Клод Лорен, ово Руисдал. Ову процедуру унео је у нашу поезију Војислав, или је бар нарочито истакао и предао другима. Ко се не би сетио из његове поезије мршавога кљусета, које, по каљавом путу, под ситном кишом, измиче опруживши дуги врат, док се цео спровод креће „побожно и полако”; или оних бакарних шлемова ахајских чета које сунце злати; или трске која се повија под ветром и месеца који се огледа у језерском огледалу. Као и остали, Дучић не само да нарочито гледа на форму, он чак и осећа формом, оним што је спољно, непосредно дато. Он је више дескриптиван но интелектуалан, више песник осећаја но осећања.<br /> {{gap}}Било би логично помислити да је код њега осећај боје поглавито развијен, што треба да је код песника те врсте. Но не, он боје слабо распознаје. Боја коју он поглавито види, управо и није боја: то је сиво, мутно, тамно, безбојно како он сам каже („безбојан свод”). Друга боја коју добро осећа доказује исту претпоставку: он види јако црвенило, рујну, бакарну боју. За остале, судите по томе, што је за њега запад плав, небо љубичасто, „љубичасте глухе горе”, магла рујна. Осећај прелива готово се и не опажа. Али у накнаду за то, што је веома занимљива, Дучић има ванредно јако развијен осећај шумова.<ref>Разуме се по себи да та примедба важи само када се ти наводи налазе у тексту, на своме месту, а не овако извађени из своје природне средине.</ref> Мало који од наших песника тако јако и тако потпуно осећа та треперења звука. Он добро распознаје све могуће шумове, каткада изгледа као слепац који сав живи тим чулом; читави описи нису ништа друго до вешто ухваћен и преведен звук. Он нарочито воли ноћ која се спушта и диже са немим шумом, јер у њеној тишини осећа све могуће шумове, он тада чује зборове, олује, хујања река, роморење потока. Када види пусту цркву, први ће му утисак бити да је она без гласа и без звона; небеса му немо блистају; ваздух је „без гласа, без звука, без јава”; вал јеца; мрак је глув; пустиња је нема; за своје песме вели да су „плач вјетрова у дрвећу голом”, плач јесењих ветрова који, проукли од бола, дубоко јецају и умиру у јесењем зраку. У ноћи, када умукне свака врева, <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​Сваки цвјетак, камен, талас, лист са горе, Звук свој има у њој; сви шапћу и струје. . . И мој дух се мрачни јасно у њој чује. . . </poem> </div> {{gap}}Или овај опис, чудан и силан, <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​Мир, тишина смрти. Али испод мора, Често ко да чујем глас далеког хора, Тајанственог, страшног у дугој тишина. ​То се буди гробље под широком водом! Почиње оп’јело. . . Ноћ под црним сводом Шуми псалме, палећ’ св’јеће у висини. </poem> </div> ​{{gap}}И услед тога живога осећаја спољног света, Дучићеви описи тако су потпуни, импресивни, лепи да им је мало равних у целој нашој поезији. И извесна суптилност, и у исти мах старање о реалистичкој, тачној појединости која изазива жељено осећање, одаје човека који добро познаје модерну, нарочито француску поезију. И одиста, као што се Матавуљ међу свима нашим приповедачима одликује књижевним образовањем, тако је и Дучић међу свима нашим млађим песницима најбоље упознат са великим туђинским узорима. Ко да не види модернизам у стиху: <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​А дубоки снови на валима броде, </poem> </div> ​што подсећа на ону мистичну реч о „гласу господњем над водама”? Зар нема нечега за нас новог када он пева како „мрак засипа шуму. . .”? Ко се не би сетио француских парнасоваца, који су своје стихове не писали но резали, када Дучић пева мраморну Венеру, која се ноћу, са косом посутом поноћним ињем, купа „у мирису ружа и у чистој роси” и ишчекује, док јој „чежњом дршћу прси и удови голи”. <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​Спи небо и земља, и не знаде нико, За ту страшну љубав сред мртве алеје. </poem> </div> ​{{gap}}У лепом циклусу ''Јадранских сонета'' има неколико описа који чине част нашој младој песничкој школи. Песник описује острво насред „пустих вода”, валови му бију црне стене, из маслина и ива види се врх звоника, а из даљине чује се звук звона: <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​Зарасло острво у шуми оливȃ, Ко црни галеб лежи насред морских валȃ, Опет паде вече поврх мирних жалȃ, И морска магла сребрна и сива. </poem> </div> ​А у песми: ''Стани с пољупцима'' има ванредна визија поноћи, — ноћи ваљда? —, која сањиво измиче усамљеним стазама: <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​И у грању лисном, пуном крупне росе, Заплела одијело и дугачке косе. Гле, врх трња ено магла полуб’јела, То јој оста комад растрганог вела. </poem> </div> ​Слика је исто толико поетска колико и тачна, тако импресивна и сликовита, да се човек мора сетити какве летње ноћи проведене у сред поља, оног тајанственог дељења ноћи од дана, које је старима утеривало неки чудан страх, а нас испуњава неодређеним осећањем поезије ствари̑. Па онај други, канда симболичан, опис ноћи ''(У сумраку)'', са усамљеним сеоским гробљем, са врбама које су отпустиле своје гране, са погашеним ватрама у селу, са оном фантастичношћу ноћи, када и природа и људи добију изглед фантома: <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​Ноћ, и ту се спава . . . А ко сабласт чудна, Међ гробљем и селом још кривуда стаза, Бијела и гола, кратка, вјечно будна . . . </poem> </div> ​Исто тако када описује обичан пејзаж, он је у стању да у свакодневном оквиру истакне појединости које дају рељефности, пружа нам ону интимну поезију која има толико чари. Песма ''На починку'' подсећа на неколико лепих реалистичких пејзажа које је Милета Јакшић испевао у својим добрим тренуцима. Подне је: хлад топола, бршљани, дивља ружа, смрчак, жега сипа по трави и по цвећу; река као претучена змија жури „да умре у хладу”; зрикавци; лишће топола шушти над главом; негде далеко у буковој шуми детлић удара кљуном. — Да наведем само још један опис — они су тако обилни у песмама Дучићевим, и тако карактеристични по целу поезију његову! У ''Заласку сунца''; бакарно црвено небо, црна шума борова са црвеним врховима, <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​Негдје далеко чује се где хукти Воденички точак промуклијем гласом; Ал’ над долином док још небо букти Цв’јет водени већ је засп’о над таласом. </poem> </div> {{Центар|<nowiki>*</nowiki><br /><nowiki>*      *</nowiki>}} {{gap}}​До сада је било речи о спољашњој, описној страни Дучићеве поезије, из простоа разлога што је она код њега претежнија и јаче пада у очи. Што се тиче унутрашње стране, садржине, онога шта је певао, прва ствар која се даје приметити јесте да је љубав главна, искључива преокупација његова. И то не љубав здрава, ведра, и нормална, но болесна, разривена, помућена. Она је сенсуална, песник често помиње свој „дивљи пламен немирнога срца”, и говори о својој „бурној младости врелој”. Дучић је много љубио и грешио, и као Алфреду де Мисеу, кога он иначе јако воли и много чита, после оног манитога расипања свега што је било чисто у првој младости, после пароксизама страсти, које ако не сагревају, а оно бар суше човека, остало му је горко осећање свеопште илузије. То је вечита историја: илузија, дезилузија, непромењиво клаћење шеталице живота. Као де Мисе, који је за највећу срећу свога живота сматрао што је по који пут заплакао, тако и наш песник слави „величанство бола”, свету тугу која се не казује речју но се прелива у бледило лица. <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​У једном срцу цио свемир има, У једној сузи има живот цио! </poem> </div> ​{{gap}}Иста та мисао је у оном изразитом слику: <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​Суза једна слеће у крвави пјесак . . . Нико не зна да је крила суза она Свјет већи нег небо, него васиона. </poem> </div> {{gap}}​Најбоље ствари које нам је Дучић дао у овој збирци јесу неколико мањих песама за које се осећа да их је проживео, да су истекле непосредно из његова срца. У многим његовим песмама осећа се инспирација из књига, да је писана под утицајем какве песме коју је прочитао, да се упињао да се створи у датом осећању, примећује се неискреност и литература, и обликом и садржином. Такве су све оне више мање „егзотичне” песме његове. Али у овим другим, које нису више реминисценције, осећа се нешто непосредно, дубоко, живот збивен у једру форму, емоција која се не да задржати, која нас заражује, и читалац осећа да је то она права, велика поезија, која одјекује у дубинама душе, од које „пламен букне у образе”, како би рекао Јанко.<br /> {{gap}}​И та је поезија проста, проста као што су сва јака осећања у човеку. Узмите пример ону историју двоје младих, чији је цео живот био један дуг полубац: <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​Ја немам ништа да ти причам за њих, Без приче тихи живот им је био: ''Љубав је вјечна!'' урезаше туде, Пољубише се и умр’јеше тио. </poem> </div> ​''Новембар'', вече у природи и вече у срцу, један од оних оловних дана када човек тупим погледом гледа кроз прозор прљаво небо и раскаљану земљу, и страховито јасно види сву бесмислицу егзистенције: <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​Мраз се ухватио над трулом стрњиком Мокре су стазе и блатњави пути; С њих црна јата одбјегла су с криком У мртво вече. Пусто. Небо ћути. ​Ја не знам само зашто тугу снијем А нит што жалећ’ нит што жудећ’ друго И не знам зашто тражим да се скријем И негдје плачем дуго, дуго, дуго . . . </poem> </div> ​{{gap}}''Послије много година'' можда је најбоља ствар у целој овој збирци. Када ми је ту песму Дучић први пут читао у јесен 1899 у Женеви, уз звиждање ветра са Салева и хучање Арве, ја сам осетио силну емоцију, и сада када је понова читам, ја осећам да је то можда најимпресивнија, најпоетичнија ствар што је из његова пера изишла. Предмет је прост, обичан, вечан, као бол људски. Песник се обраћа гробару, који није онако брбљав и весео као гробар у ''Хамлету'', него сед, изнурен, и погрбљен, и сав посрће под теретом година: <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​Да ли памтиш — давно, прије много љета, У дан један мутни, јесењски и мокри, Кад капаше вода са дрвља и цвјета, И кад мртви данак тешко магла покри: ​Спровод један стиже, хрпа мрачних лица, И у пусто гробље утјераше кљусе . . . </poem> </div> ​И младу, преварену и остављену девојку, чије је нежно срце било посечено „оштрицом невјерства”, спуштају у блатњаву земљу. Коса јој је густа и свилена, горак јој је осмех на залеђеним усницама. <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​И кад црни сандук, на конопце дуге У дубину спуштен, крупна земља засу, Само врисак мајке, глас бескрајне туге, Очаја и бола, по гробљу се расу . . . И дубоко у ноћ звонио је тамо, Као глас из гроба промук’о од бола; А ледено небо ћутало је само: И капала вода са дрвећа гола . . . </poem> </div> ​Без икаквога претеривања сме се рећи да ови емотивни стихови, ова истинска песма, долази међу најбоље што их је дала цела наша млада песничка школа, и да је могла изићи из пера само правога песника.<br /> {{gap}}Још само једну реч о унутрашњој анализи Дучићевих песама. Поменуо сам раније, говорећи о форми, да је он више песник описа, но песник идеја. Одиста, интелектуална страна његове поезије је недовољна, круг његових идеја је нешто сужен. Опис, добар опис, и љубав, интензивна љубав, то су његове добре стране; друго што он нам слабо даје. Он није у стању да изиђе из себе, у животу види само облике и контуре, он чује само шумове, он осећа само љубавну френезију и горчину која после тога остаје. За ствари вишег, ширег, опште-човечанског значаја, он нема довољно осећања. И када хоће да се вине даље, осећа се немоћ, тромост, укоченост, као тежак лет барских тица. У песми ''На провидном небу'' има извесна хуманитарна жица: Христос је сишао Млечним Путем и спустио се у кланце које су две војске покриле својим лешевима. Звезде се гасе на мртвом небу, црни хрбати планински дижу се у тишини, и све се свршава сликом: <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​Ни гласа, ни шума. . . Још се чуо само Дуги плач Господа негдје у долини. </poem> </div> ''Моја пјесма'', то је ''Исповест'' његова. Боља но икоја, она је у стању да нам да појма о томе шта он мисли, какав је његов унутрашњи живот. Али, у њој нема ништа друго до неодређености речи и идеја, он види веру мртву, подлост која триумфује, истину обешчашћену, правду под ногама: <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​Себичност подла гдје царује саде, Тргујућ’ сл’јепо са слободом људи. </poem> </div> ​И у том душевном мраку он назире један зрачак; у општем хаосу, види један сигуран пут: <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​Хтједох да мрзим. . . Ал’ бједници голи, У чијем оку суза јада сја, Љубав за људе они су ми спасли, Да љутом мржњом не прекипим ја. ​И њини јади оживише опет, Љубави моје замрзнули цв’јет! И мислећ’ на њих, разумј’ем што често Пожудно хитам да обгрлим св’јет. . . </poem> </div> ​Идеја тачна, то је случај са многим и многим од наших сувременика, али се у тим стиховима осећа нешто реторике, литерарно развијање једне допадљиве идеје, и Дучић ће и сам осетити да то нису они акценти које смо једне зимске вечери заједно слушали у Бретањској улици у Паризу.<br /> {{gap}}​Исто тако, национално осећање у њега је слабо, и то је тим чудније што је Дучић из крајева, где је то осећање најјаче и најискреније. Далеко је од мене да му замерам што није изложио низ оних страховитих патриотских дитирамба од којих се човеку коса диже на глави, али његов друг Шантић је доказао својом песмом ''Остајте овдје'', да тај предмет има своју, извесну поезију. Дучића хипнотише успомена Душанова; као Виктор Иго за Наполеона, он би могао рећи: „Ја га стављам свуда, јер га видим свуда”. „Изабраник вјечне славе, цар пространог Балкана”, „Цар Силни мога рода”, не импонује му тиме што је означавао животну моћ једнога младога народа, он га пева исто онако како су француски песници, од Беранжеа и Казимира Делавиња па до Ростана, славили Наполеона, као великог песника делатности, као елементарну силу, као згодан предмет поетских развијања. {{Центар|<nowiki>*</nowiki><br /><nowiki>*      *</nowiki>}} {{gap}}После наведених стихова, има ли још потребе рећи да је стих Дучићев гладак, мелодичан, врло ритмичан, и да има пуно гипкости? Ево како тачно и лако почињу ''Елегије:'' <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​Видим Јесен гдје корача Крај потока смрзла, гола, Око јој је пуно плача, Чело јој је пуно бола. Мјесто вјенца љубичица, И китице од споменка, Изнад чела, изнад лица, Плови црне туге сенка. </poem> </div> {{gap}}​Само има друга једна ствар коју је скоро излишно помињати после магистралне критике Г. Богдана Поповића о Шантићевим песмама, где је изнета „тајна целога света” са толико силине и храбрости, за које нису способни уредници српских књижевних листова. Тиче се онога суверенога презирања које млађи песници имају према граматици и логици. Не мора да човек буде макакав професор или какав сув естетичар који је неспособан да осети лепу песму, па да на леђима несрећних песника изиграва са граматичким вежбањима, или да с најозбиљнијим лицем не свету доказује како се не сме рећи „медна песма”, не мора човек бити тако мумијаст, па ипак да се одлучно буни против многих слобода које већ прелазе сваке границе. Ко може да одобри када нађе оваке ствари: пребјен, б''љ''еђан поред п''л''есак, считајем, <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​Ветар цичи, млата и ''церека'', </poem> </div> ​или оно стално и упорно бркање дрва, дрвета и дрвећа? Доде се чудио како „има људи који не црвене кад напишу: ''столетњи грм, мелодични нагласак, божанствени звуци''”. — Дучић мирне душе пише: црна смрт, мрачан сумрак, звучна харфа, рогато стадо, трули Визант, потоци крви течне! Зашто да се служи поабаним „појетским” речима, као што су мирити, мај? Зар не види рђав укус када се песма почне са „Умрла ми љубав”, када каже „старог бола пропала небјеса”; зашто тако често употребљавати оне тачкице (. . .), чиме се служе само невешти писци, који се ради постизавања књижевног ефекта служе типографијом а не избором, распоредом и ритмом речи. Да ли је Белерофон одиста појео своје срце, Белерофон, син Глауков и унук Сизифов, који је убио Химеру, и који се у књижевним алузијама употребљава у смислу човека што носи писма која му смрт доносе. Да ли најзад камелије одиста миришу?<br /> {{gap}}​​И ако су ове песме од пре три или четири године, пре пишћева [''-{sic}-''] пута на западну Меку, и ако сва та поезија није довољно интелектуална и често је оскудна надахнућем, ипак је то модерна, права, чиста лирика. Неколико од тих песама иду у најбоље што наша поезија има. Нико од млађих песника није на бољем путу, и буде ли се Дучић ослободио ранијих веза, буде ли проширио свој унутрашњи живот и усвојио онај златан савет Гетеов: „Напуните ваш дух и ваше срце, па ма како они широки били, идеама и осећањима вашега века, и дело ће доћи”, буде ли Дучић сачувао и развио оно што сада има и држао се савета великог песника немачког, нико не може предвидети докле ће дотерати. У овај мах, како се Митровић све више клони ка епској поезији, Дучић је најбољи млађи лиричар у нашој књижевности.<br /> ​{{gap}}{{gap}}''Београд.'' == Напомене == <references/> == Извор == ''Летопис Матице српске'', књига 210. Свеска -{VI}-. за годину 1901. У Новом Саду, у издању Матице српске, стр. 77—86. {{ЈВ-аутор|Јован Скерлић|1914}}              [[Категорија:Јован Скерлић]] [[Категорија:Српска књижевна критика]] 1w8q0q77x7ik7vh6iqw21c1n1qw28s2 143753 143752 2026-05-26T17:20:10Z Coaorao 19106 143753 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= „Пјесме” Јована Дучића | одељак= | аутор= Јован Скерлић | година= 1901 | белешке= }} {{gap}}Јован Дучић: '''Пјесме.''' (Прва књига. Издање уредништва ''Зоре''. У Мостару, 1901.)<br /> {{gap}}Обиље млађих песника појав [''-{sic}-''] је за размишљање. За ове последње две године наша књижевност је добила неколико збирака песама. Да ли је само ово доба тако погодно за поезију, живимо ли одиста у времену великих осећања, када се пуне душе преливају и избивају у кристалним млазевима поезије? Или је разлог далеко мање узвишен? Старих великих песника нема више, изузев Змаја, за кога се може рећи оно што је Војислав казао за свој грм: <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​И зима дође већ и својом студеном руком, Покида накит сав и гору обнажи сву, Ал’ многа зима још са хладним ветром ће доћи А он ће бити ту. </poem> </div> ​И како има довољно упражњених места, велики број више мање озбиљних кандидата истакао је своју песничку кандидацију у облику свезака песама. Дучићева збирка, давно објављена и жељно ишчекивана, изишла је ових дана. Велим: жељно ишчекивана, јер је Дучић један од оно два или три млађа песника који су у наше суво доба умели и могли певати, и то добро певати. {{Центар|<nowiki>*</nowiki><br /><nowiki>*      *</nowiki>}} ​{{gap}}Одмах у почетку да се остави на страну онај стални рђав утицај који је Војислав имао на наше млађе песнике. Песник ''Рибара'' улепшао је, проширио форму наше поезије, дао јој више метрова, више мелодичности, улио јој неко особено осећање речи, ако је слободно тако рећи; али зато, он је сузио круг идеја, осиромашио основ, свео је на реторска и музичка вежбања. Срећом, примећује се, да тај утицај стално слаби. Дучић који је био ревносан војeславист, не пева готово никако класичну старину, код њега нема оних игара са именима богова и предугачких метрова. Но ипак, остало је доста очевидних трагова учитељевих. ''Моја пјесма'', и инспирацијом, и метром, и ритмом, и основним тоном, подсећа на Војислављеву ''Исповест; Јесење елегије'', посвећене „сјени Војислава Ј. Илијћа”, исто тако опомињу на лепу ''Елегију'', можда најбољу ствар што је Војислав написао.<br /> {{gap}}​Основни тон целе поезије Дучићеве има нечега магловитог, мутног, далеког. Љубав коју он пева иста је коју је Ламартин певао, која се збива незнано где, незнано кад, негде далеко, у плавој земљи снова. Има у њима нечега флуидног, таласавог, оне карактеристичне неодређености најновије модерне поезије, нешто што подсећа на Верленове ''Романсе без речи''. Видите само које су његове омиљене речи, оне које се сваки час понављају: мутан, мрачан, блед, сив, суморан, пуст, мртав, хладан, нем, тајанствен, дубок, сив, глув, магла, шум, тама, осама. У музици и асоцијацији ових речи налази се већи део песама Дучићевих.<br /> {{gap}}Све те песме збивају се далеко од нас. У њима је толико замкова, да би човек рекао да је у сред романтичне епохе, када су песници носили дуге косе и хтели да личе на Ларе и Манфреде. Као Митровић, као толики млађи, код Дучића кипте „стари замци”, „неки двори”. То је тако постало опште место, да данас није ништа лакше него написати песму те врсте: ваља само поменути: замак, обвити га бршљаном, у засенку ставити двоје младих, дати одсев ножа у мраку, језеро на чијем дну лежи мртва љубав, и месец, бледи месец, који се огледа на мирној површини језерској. Сем тих свакога поштовања достојних грађевина, има и морских обала са кипарисима и са невероватним бројем сирена; има пустиња са оазама и облацима песка, са дромедарима и бедуинима, ту су римски циркови са аренама и гладијаторима, Казбек са грузијским цвећем, Гренада са Алхамбром, Венеција са Понте деи Соспири, гитарима, гондолама и баркаролама. Нема спора, његово је право да пева што хоће, али ја се чудим Дучићу, који боље но ико од наших млађих песника познаје модерну уметност, који има укус и смисао модерности, како он да не увиђа да ти проблематични описи пустиње и Шпаније, са оно две три речи које зна цео свет, исто тако одговарају стварности, колико хромолитографске репродукције сликама великих мајстора. Када данашњи сликари хоће да сликају призоре из Библије или из старог Рима, они иду на лице места да проучавају игре боја и светлости.<br /> {{gap}}Већи део поезије Дучићеве је дескриптиван; знатан део песама само је лепо изведена и импресивно изражена слика. Као за многе песнике, за њега је пејзаж ''-{état d’âme}-''; са Теофилом Готијеом, он би рекао за поједини кутић земље: ово је Клод Лорен, ово Руисдал. Ову процедуру унео је у нашу поезију Војислав, или је бар нарочито истакао и предао другима. Ко се не би сетио из његове поезије мршавога кљусета, које, по каљавом путу, под ситном кишом, измиче опруживши дуги врат, док се цео спровод креће „побожно и полако”; или оних бакарних шлемова ахајских чета које сунце злати; или трске која се повија под ветром и месеца који се огледа у језерском огледалу. Као и остали, Дучић не само да нарочито гледа на форму, он чак и осећа формом, оним што је спољно, непосредно дато. Он је више дескриптиван но интелектуалан, више песник осећаја но осећања.<br /> {{gap}}Било би логично помислити да је код њега осећај боје поглавито развијен, што треба да је код песника те врсте. Но не, он боје слабо распознаје. Боја коју он поглавито види, управо и није боја: то је сиво, мутно, тамно, безбојно како он сам каже („безбојан свод”). Друга боја коју добро осећа доказује исту претпоставку: он види јако црвенило, рујну, бакарну боју. За остале, судите по томе, што је за њега запад плав, небо љубичасто, „љубичасте глухе горе”, магла рујна. Осећај прелива готово се и не опажа. Али у накнаду за то, што је веома занимљива, Дучић има ванредно јако развијен осећај шумова.<ref>Разуме се по себи да та примедба важи само када се ти наводи налазе у тексту, на своме месту, а не овако извађени из своје природне средине.</ref> Мало који од наших песника тако јако и тако потпуно осећа та треперења звука. Он добро распознаје све могуће шумове, каткада изгледа као слепац који сав живи тим чулом; читави описи нису ништа друго до вешто ухваћен и преведен звук. Он нарочито воли ноћ која се спушта и диже са немим шумом, јер у њеној тишини осећа све могуће шумове, он тада чује зборове, олује, хујања река, роморење потока. Када види пусту цркву, први ће му утисак бити да је она без гласа и без звона; небеса му немо блистају; ваздух је „без гласа, без звука, без јава”; вал јеца; мрак је глув; пустиња је нема; за своје песме вели да су „плач вјетрова у дрвећу голом”, плач јесењих ветрова који, проукли од бола, дубоко јецају и умиру у јесењем зраку. У ноћи, када умукне свака врева, <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​Сваки цвјетак, камен, талас, лист са горе, Звук свој има у њој; сви шапћу и струје. . . И мој дух се мрачни јасно у њој чује. . . </poem> </div> {{gap}}Или овај опис, чудан и силан, <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​Мир, тишина смрти. Али испод мора, Често ко да чујем глас далеког хора, Тајанственог, страшног у дугој тишина. ​То се буди гробље под широком водом! Почиње оп’јело. . . Ноћ под црним сводом Шуми псалме, палећ’ св’јеће у висини. </poem> </div> ​{{gap}}И услед тога живога осећаја спољног света, Дучићеви описи тако су потпуни, импресивни, лепи да им је мало равних у целој нашој поезији. И извесна суптилност, и у исти мах старање о реалистичкој, тачној појединости која изазива жељено осећање, одаје човека који добро познаје модерну, нарочито француску поезију. И одиста, као што се Матавуљ међу свима нашим приповедачима одликује књижевним образовањем, тако је и Дучић међу свима нашим млађим песницима најбоље упознат са великим туђинским узорима. Ко да не види модернизам у стиху: <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​А дубоки снови на валима броде, </poem> </div> ​што подсећа на ону мистичну реч о „гласу господњем над водама”? Зар нема нечега за нас новог када он пева како „мрак засипа шуму. . .”? Ко се не би сетио француских парнасоваца, који су своје стихове не писали но резали, када Дучић пева мраморну Венеру, која се ноћу, са косом посутом поноћним ињем, купа „у мирису ружа и у чистој роси” и ишчекује, док јој „чежњом дршћу прси и удови голи”. <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​Спи небо и земља, и не знаде нико, За ту страшну љубав сред мртве алеје. </poem> </div> ​{{gap}}У лепом циклусу ''Јадранских сонета'' има неколико описа који чине част нашој младој песничкој школи. Песник описује острво насред „пустих вода”, валови му бију црне стене, из маслина и ива види се врх звоника, а из даљине чује се звук звона: <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​Зарасло острво у шуми оливȃ, Ко црни галеб лежи насред морских валȃ, Опет паде вече поврх мирних жалȃ, И морска магла сребрна и сива. </poem> </div> ​А у песми: ''Стани с пољупцима'' има ванредна визија поноћи, — ноћи ваљда? —, која сањиво измиче усамљеним стазама: <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​И у грању лисном, пуном крупне росе, Заплела одијело и дугачке косе. Гле, врх трња ено магла полуб’јела, То јој оста комад растрганог вела. </poem> </div> ​Слика је исто толико поетска колико и тачна, тако импресивна и сликовита, да се човек мора сетити какве летње ноћи проведене у сред поља, оног тајанственог дељења ноћи од дана, које је старима утеривало неки чудан страх, а нас испуњава неодређеним осећањем поезије ствари̑. Па онај други, канда симболичан, опис ноћи ''(У сумраку)'', са усамљеним сеоским гробљем, са врбама које су отпустиле своје гране, са погашеним ватрама у селу, са оном фантастичношћу ноћи, када и природа и људи добију изглед фантома: <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​Ноћ, и ту се спава . . . А ко сабласт чудна, Међ гробљем и селом још кривуда стаза, Бијела и гола, кратка, вјечно будна . . . </poem> </div> ​Исто тако када описује обичан пејзаж, он је у стању да у свакодневном оквиру истакне појединости које дају рељефности, пружа нам ону интимну поезију која има толико чари. Песма ''На починку'' подсећа на неколико лепих реалистичких пејзажа које је Милета Јакшић испевао у својим добрим тренуцима. Подне је: хлад топола, бршљани, дивља ружа, смрчак, жега сипа по трави и по цвећу; река као претучена змија жури „да умре у хладу”; зрикавци; лишће топола шушти над главом; негде далеко у буковој шуми детлић удара кљуном. — Да наведем само још један опис — они су тако обилни у песмама Дучићевим, и тако карактеристични по целу поезију његову! У ''Заласку сунца''; бакарно црвено небо, црна шума борова са црвеним врховима, <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​Негдје далеко чује се где хукти Воденички точак промуклијем гласом; Ал’ над долином док још небо букти Цв’јет водени већ је засп’о над таласом. </poem> </div> {{Центар|<nowiki>*</nowiki><br /><nowiki>*      *</nowiki>}} {{gap}}​До сада је било речи о спољашњој, описној страни Дучићеве поезије, из простоа разлога што је она код њега претежнија и јаче пада у очи. Што се тиче унутрашње стране, садржине, онога шта је певао, прва ствар која се даје приметити јесте да је љубав главна, искључива преокупација његова. И то не љубав здрава, ведра, и нормална, но болесна, разривена, помућена. Она је сенсуална, песник често помиње свој „дивљи пламен немирнога срца”, и говори о својој „бурној младости врелој”. Дучић је много љубио и грешио, и као Алфреду де Мисеу, кога он иначе јако воли и много чита, после оног манитога расипања свега што је било чисто у првој младости, после пароксизама страсти, које ако не сагревају, а оно бар суше човека, остало му је горко осећање свеопште илузије. То је вечита историја: илузија, дезилузија, непромењиво клаћење шеталице живота. Као де Мисе, који је за највећу срећу свога живота сматрао што је по који пут заплакао, тако и наш песник слави „величанство бола”, свету тугу која се не казује речју но се прелива у бледило лица. <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​У једном срцу цио свемир има, У једној сузи има живот цио! </poem> </div> ​{{gap}}Иста та мисао је у оном изразитом слику: <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​Суза једна слеће у крвави пјесак . . . Нико не зна да је крила суза она Свјет већи нег небо, него васиона. </poem> </div> {{gap}}​Најбоље ствари које нам је Дучић дао у овој збирци јесу неколико мањих песама за које се осећа да их је проживео, да су истекле непосредно из његова срца. У многим његовим песмама осећа се инспирација из књига, да је писана под утицајем какве песме коју је прочитао, да се упињао да се створи у датом осећању, примећује се неискреност и литература, и обликом и садржином. Такве су све оне више мање „егзотичне” песме његове. Али у овим другим, које нису више реминисценције, осећа се нешто непосредно, дубоко, живот збивен у једру форму, емоција која се не да задржати, која нас заражује, и читалац осећа да је то она права, велика поезија, која одјекује у дубинама душе, од које „пламен букне у образе”, како би рекао Јанко.<br /> {{gap}}​И та је поезија проста, проста као што су сва јака осећања у човеку. Узмите пример ону историју двоје младих, чији је цео живот био један дуг пољубац: <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​Ја немам ништа да ти причам за њих, Без приче тихи живот им је био: ''Љубав је вјечна!'' урезаше туде, Пољубише се и умр’јеше тио. </poem> </div> ​''Новембар'', вече у природи и вече у срцу, један од оних оловних дана када човек тупим погледом гледа кроз прозор прљаво небо и раскаљану земљу, и страховито јасно види сву бесмислицу егзистенције: <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​Мраз се ухватио над трулом стрњиком Мокре су стазе и блатњави пути; С њих црна јата одбјегла су с криком У мртво вече. Пусто. Небо ћути. ​Ја не знам само зашто тугу снијем А нит што жалећ’ нит што жудећ’ друго И не знам зашто тражим да се скријем И негдје плачем дуго, дуго, дуго . . . </poem> </div> ​{{gap}}''Послије много година'' можда је најбоља ствар у целој овој збирци. Када ми је ту песму Дучић први пут читао у јесен 1899 у Женеви, уз звиждање ветра са Салева и хучање Арве, ја сам осетио силну емоцију, и сада када је понова читам, ја осећам да је то можда најимпресивнија, најпоетичнија ствар што је из његова пера изишла. Предмет је прост, обичан, вечан, као бол људски. Песник се обраћа гробару, који није онако брбљав и весео као гробар у ''Хамлету'', него сед, изнурен, и погрбљен, и сав посрће под теретом година: <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​Да ли памтиш — давно, прије много љета, У дан један мутни, јесењски и мокри, Кад капаше вода са дрвља и цвјета, И кад мртви данак тешко магла покри: ​Спровод један стиже, хрпа мрачних лица, И у пусто гробље утјераше кљусе . . . </poem> </div> ​И младу, преварену и остављену девојку, чије је нежно срце било посечено „оштрицом невјерства”, спуштају у блатњаву земљу. Коса јој је густа и свилена, горак јој је осмех на залеђеним усницама. <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​И кад црни сандук, на конопце дуге У дубину спуштен, крупна земља засу, Само врисак мајке, глас бескрајне туге, Очаја и бола, по гробљу се расу . . . И дубоко у ноћ звонио је тамо, Као глас из гроба промук’о од бола; А ледено небо ћутало је само: И капала вода са дрвећа гола . . . </poem> </div> ​Без икаквога претеривања сме се рећи да ови емотивни стихови, ова истинска песма, долази међу најбоље што их је дала цела наша млада песничка школа, и да је могла изићи из пера само правога песника.<br /> {{gap}}Још само једну реч о унутрашњој анализи Дучићевих песама. Поменуо сам раније, говорећи о форми, да је он више песник описа, но песник идеја. Одиста, интелектуална страна његове поезије је недовољна, круг његових идеја је нешто сужен. Опис, добар опис, и љубав, интензивна љубав, то су његове добре стране; друго што он нам слабо даје. Он није у стању да изиђе из себе, у животу види само облике и контуре, он чује само шумове, он осећа само љубавну френезију и горчину која после тога остаје. За ствари вишег, ширег, опште-човечанског значаја, он нема довољно осећања. И када хоће да се вине даље, осећа се немоћ, тромост, укоченост, као тежак лет барских тица. У песми ''На провидном небу'' има извесна хуманитарна жица: Христос је сишао Млечним Путем и спустио се у кланце које су две војске покриле својим лешевима. Звезде се гасе на мртвом небу, црни хрбати планински дижу се у тишини, и све се свршава сликом: <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​Ни гласа, ни шума. . . Још се чуо само Дуги плач Господа негдје у долини. </poem> </div> ''Моја пјесма'', то је ''Исповест'' његова. Боља но икоја, она је у стању да нам да појма о томе шта он мисли, какав је његов унутрашњи живот. Али, у њој нема ништа друго до неодређености речи и идеја, он види веру мртву, подлост која триумфује, истину обешчашћену, правду под ногама: <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​Себичност подла гдје царује саде, Тргујућ’ сл’јепо са слободом људи. </poem> </div> ​И у том душевном мраку он назире један зрачак; у општем хаосу, види један сигуран пут: <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​Хтједох да мрзим. . . Ал’ бједници голи, У чијем оку суза јада сја, Љубав за људе они су ми спасли, Да љутом мржњом не прекипим ја. ​И њини јади оживише опет, Љубави моје замрзнули цв’јет! И мислећ’ на њих, разумј’ем што често Пожудно хитам да обгрлим св’јет. . . </poem> </div> ​Идеја тачна, то је случај са многим и многим од наших сувременика, али се у тим стиховима осећа нешто реторике, литерарно развијање једне допадљиве идеје, и Дучић ће и сам осетити да то нису они акценти које смо једне зимске вечери заједно слушали у Бретањској улици у Паризу.<br /> {{gap}}​Исто тако, национално осећање у њега је слабо, и то је тим чудније што је Дучић из крајева, где је то осећање најјаче и најискреније. Далеко је од мене да му замерам што није изложио низ оних страховитих патриотских дитирамба од којих се човеку коса диже на глави, али његов друг Шантић је доказао својом песмом ''Остајте овдје'', да тај предмет има своју, извесну поезију. Дучића хипнотише успомена Душанова; као Виктор Иго за Наполеона, он би могао рећи: „Ја га стављам свуда, јер га видим свуда”. „Изабраник вјечне славе, цар пространог Балкана”, „Цар Силни мога рода”, не импонује му тиме што је означавао животну моћ једнога младога народа, он га пева исто онако како су француски песници, од Беранжеа и Казимира Делавиња па до Ростана, славили Наполеона, као великог песника делатности, као елементарну силу, као згодан предмет поетских развијања. {{Центар|<nowiki>*</nowiki><br /><nowiki>*      *</nowiki>}} {{gap}}После наведених стихова, има ли још потребе рећи да је стих Дучићев гладак, мелодичан, врло ритмичан, и да има пуно гипкости? Ево како тачно и лако почињу ''Елегије:'' <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​Видим Јесен гдје корача Крај потока смрзла, гола, Око јој је пуно плача, Чело јој је пуно бола. Мјесто вјенца љубичица, И китице од споменка, Изнад чела, изнад лица, Плови црне туге сенка. </poem> </div> {{gap}}​Само има друга једна ствар коју је скоро излишно помињати после магистралне критике Г. Богдана Поповића о Шантићевим песмама, где је изнета „тајна целога света” са толико силине и храбрости, за које нису способни уредници српских књижевних листова. Тиче се онога суверенога презирања које млађи песници имају према граматици и логици. Не мора да човек буде макакав професор или какав сув естетичар који је неспособан да осети лепу песму, па да на леђима несрећних песника изиграва са граматичким вежбањима, или да с најозбиљнијим лицем не свету доказује како се не сме рећи „медна песма”, не мора човек бити тако мумијаст, па ипак да се одлучно буни против многих слобода које већ прелазе сваке границе. Ко може да одобри када нађе оваке ствари: пребјен, б''љ''еђан поред п''л''есак, считајем, <div style="margin-left:4em;"> <poem> ​Ветар цичи, млата и ''церека'', </poem> </div> ​или оно стално и упорно бркање дрва, дрвета и дрвећа? Доде се чудио како „има људи који не црвене кад напишу: ''столетњи грм, мелодични нагласак, божанствени звуци''”. — Дучић мирне душе пише: црна смрт, мрачан сумрак, звучна харфа, рогато стадо, трули Визант, потоци крви течне! Зашто да се служи поабаним „појетским” речима, као што су мирити, мај? Зар не види рђав укус када се песма почне са „Умрла ми љубав”, када каже „старог бола пропала небјеса”; зашто тако често употребљавати оне тачкице (. . .), чиме се служе само невешти писци, који се ради постизавања књижевног ефекта служе типографијом а не избором, распоредом и ритмом речи. Да ли је Белерофон одиста појео своје срце, Белерофон, син Глауков и унук Сизифов, који је убио Химеру, и који се у књижевним алузијама употребљава у смислу човека што носи писма која му смрт доносе. Да ли најзад камелије одиста миришу?<br /> {{gap}}​​И ако су ове песме од пре три или четири године, пре пишћева [''-{sic}-''] пута на западну Меку, и ако сва та поезија није довољно интелектуална и често је оскудна надахнућем, ипак је то модерна, права, чиста лирика. Неколико од тих песама иду у најбоље што наша поезија има. Нико од млађих песника није на бољем путу, и буде ли се Дучић ослободио ранијих веза, буде ли проширио свој унутрашњи живот и усвојио онај златан савет Гетеов: „Напуните ваш дух и ваше срце, па ма како они широки били, идеама и осећањима вашега века, и дело ће доћи”, буде ли Дучић сачувао и развио оно што сада има и држао се савета великог песника немачког, нико не може предвидети докле ће дотерати. У овај мах, како се Митровић све више клони ка епској поезији, Дучић је најбољи млађи лиричар у нашој књижевности.<br /> ​{{gap}}{{gap}}''Београд.'' == Напомене == <references/> == Извор == ''Летопис Матице српске'', књига 210. Свеска -{VI}-. за годину 1901. У Новом Саду, у издању Матице српске, стр. 77—86. {{ЈВ-аутор|Јован Скерлић|1914}}              [[Категорија:Јован Скерлић]] [[Категорија:Српска књижевна критика]] husg3oxx5m0ywujkr9v62uvb1s310g1 Категорија:Љубомир Недић 14 61002 143756 2026-05-26T17:24:05Z Coaorao 19106 Нова страница: {{DEFAULTSORT:Недић,_Љубомир}} [[Категорија:Српски књижевници]] [[Категорија:Српски књижевни критичари]] 143756 wikitext text/x-wiki {{DEFAULTSORT:Недић,_Љубомир}} [[Категорија:Српски књижевници]] [[Категорија:Српски књижевни критичари]] p8i72bh5vtul5ffyqcs4nfwby7fhnds