Викизворник srwikisource https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%93%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%B0_%D1%81%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B0 MediaWiki 1.47.0-wmf.4 first-letter Медиј Посебно Разговор Корисник Разговор с корисником Викизворник Разговор о Викизворнику Датотека Разговор о датотеци Медијавики Разговор о Медијавикију Шаблон Разговор о шаблону Помоћ Разговор о помоћи Категорија Разговор о категорији Аутор Разговор о аутору Додатак Разговор о додатку Page Page talk Index Index talk TimedText TimedText talk Модул Разговор о модулу Event Event talk 100 1492 143961 143914 2026-06-01T14:48:20Z Coaorao 19106 /* Критике */ 143961 wikitext text/x-wiki {{Аутор | име = Лаза | презиме = Костић | иницијал_презимена = К | годинарођења = 1841 | годинасмрти = 1910 | опис = '''Лаза Костић''' је био српски књижевник, песник, новинар, драмски писац, естетичар и политичар. | слика = Laza Kostic.jpg | опис_слике = | википедија = Лаза Костић | вики_цитати = Лаза Костић | остава = | остава_кат = Laza Kostić }} == Дела == * [[Иза сна (Лаза Костић)|Иза сна]] (1859) * [[Полажници]] (1859) * [[Стари Циго]] (1859) * [[Опрости ми...|Опрости ми…]] * [[Наше]] * [[Не гледај ме...|Не гледај ме…]] * [[Срце куца...|Срце куца…]] * [[Даници]] * [[Српкиња (Лаза Костић)|Српкиња]] * [[Наискап...|Наискап…]] * [[Љубавни двори]] * [[Збогом, дико! писаћу ти...]] * [[Под Варадином]] * [[Дакле тако...]] * [[Синоћ (Костић, 1862)|Синоћ]] * [[Рањеник (Костић, 1862)|Рањеник]] * [[Сад на срцу]] * [[Москви]] * [[Омладини на збору]] * [[Педесета: Побри Змају Јовану Јовановићу]] * [[Једној Српкињи у споменицу]] * [[Ох, жао ми те је!]] * [[Граов лаз]] * [[Јадрански Прометеј]] === Песме === * [[Анђелијина песма]] * [[Све што ми је рекла...]] * [[Снове снивам...]] * [[Што ми вене...]] * [[Два се тића побратила]] * [[Анђелчићу...]] * [[„Прерано —“!]] Место проговора *[[Међу звездама]] Љубавне песме *[[Под прозором (Лаза Костић)|Под прозором]] *[[Погреб (Лаза Костић)|Погреб]] *[[После погреба]] *[[Објесен]] *[[Синоћ]] *[[Љубавна гуја]] *[[Рече господ]] *[[Госпођици Л. Д.]] *[[На поносној лађи]] Еј, ропски свете *[[Вече (Лаза Костић)|Вече]] *[[У Срему]] *[[Еј, несрећо...]] *[[Еј, ропски свете!]] *[[Прометеј]] *[[Коло (Лаза Костић)|Коло]] *[[Разговор]] *[[Паризу]] Међу јавом и мед сном *[[Међу јавом и мед сном]] *[[Дим]] *[[Постанак песме]] *[[У ноћи (Лаза Костић)|У ноћи]] *[[Моја дангуба]] (1866) Спомени *[[Над Костом Руварцем]] *[[Над Корнелијем Станковићем]] *[[На парастосу Вука Ст. Караџића]] *[[О Шекспировој тристагодишњици]] *[[Спомен Јовану Андрејевићу]] *[[Светозару Милетићу]] *[[Спомен на Руварца]] *[[На парастосу Јелене Боздине]] *[[Дон Кихоту]] *[[Пролог за Горски вијенац]] Баладе *[[Ђурђеви ступови]] *[[Минадир]] *[[Самсон и Делила]] Химне и молитве *[[Певачка имна Јовану Дамаскину]] *[[Молитва Богородици]] *[[Santa Maria della Salute]] (1909) === Приповетке === * [[Махараџа]] (1861) * [[Чедо вилино (Лаза Костић)]] (1862) * [[Мученица]] (1863) === Драме === * [[Максим Црнојевић]] * [[Пера Сегединац]] === Критике === * [[Одговор на „Мњење о Костићевој „Беседи””, од Глише Гершића и А. Хаџића (Л. Костић)]] * [[Јелисавета кнегиња црногорска, од Ђуре Јакшића (Л. Костић)]] (1870) * [[Примедбе на „Естетичке одношаје вештине ка природи”]] (1874) === Јавна предавања === * [[О јунацима и женама]] (1867) === Преводи === * [[Превод Илијаде]] (1858), од Хомера * [[Ромео и Јулија (Л. Костић)|Ромео и Јулија]] (1866), од Шекспира * [[Марзељанка]] (1870), од Клод Жозеф Руже де Лил * [[Хамлет (Л. Костић)|Хамлет]] (1887), од Шекспира * [[Краљ Лир (Л. Костић)|Краљ Лир]] (1894), од Шекспира {{DEFAULTSORT:Костић,_Лаза}} [[Категорија:Лаза Костић]] [[Категорија:Српски књижевници]] [[Категорија:Српски песници]] [[Категорија:Романтизам]] i2h1bi3adobxsklik3narwxbfs1p710 143978 143961 2026-06-02T07:15:27Z Coaorao 19106 /* */ 143978 wikitext text/x-wiki {{Аутор | име = Лаза | презиме = Костић | иницијал_презимена = К | годинарођења = 1841 | годинасмрти = 1910 | опис = '''Лаза Костић''' је био српски књижевник, песник, новинар, драмски писац, естетичар и политичар. | слика = Laza Kostić portret.jpg | опис_слике = | википедија = Лаза Костић | вики_цитати = Лаза Костић | остава = | остава_кат = Laza Kostić }} == Дела == * [[Иза сна (Лаза Костић)|Иза сна]] (1859) * [[Полажници]] (1859) * [[Стари Циго]] (1859) * [[Опрости ми...|Опрости ми…]] * [[Наше]] * [[Не гледај ме...|Не гледај ме…]] * [[Срце куца...|Срце куца…]] * [[Даници]] * [[Српкиња (Лаза Костић)|Српкиња]] * [[Наискап...|Наискап…]] * [[Љубавни двори]] * [[Збогом, дико! писаћу ти...]] * [[Под Варадином]] * [[Дакле тако...]] * [[Синоћ (Костић, 1862)|Синоћ]] * [[Рањеник (Костић, 1862)|Рањеник]] * [[Сад на срцу]] * [[Москви]] * [[Омладини на збору]] * [[Педесета: Побри Змају Јовану Јовановићу]] * [[Једној Српкињи у споменицу]] * [[Ох, жао ми те је!]] * [[Граов лаз]] * [[Јадрански Прометеј]] === Песме === * [[Анђелијина песма]] * [[Све што ми је рекла...]] * [[Снове снивам...]] * [[Што ми вене...]] * [[Два се тића побратила]] * [[Анђелчићу...]] * [[„Прерано —“!]] Место проговора *[[Међу звездама]] Љубавне песме *[[Под прозором (Лаза Костић)|Под прозором]] *[[Погреб (Лаза Костић)|Погреб]] *[[После погреба]] *[[Објесен]] *[[Синоћ]] *[[Љубавна гуја]] *[[Рече господ]] *[[Госпођици Л. Д.]] *[[На поносној лађи]] Еј, ропски свете *[[Вече (Лаза Костић)|Вече]] *[[У Срему]] *[[Еј, несрећо...]] *[[Еј, ропски свете!]] *[[Прометеј]] *[[Коло (Лаза Костић)|Коло]] *[[Разговор]] *[[Паризу]] Међу јавом и мед сном *[[Међу јавом и мед сном]] *[[Дим]] *[[Постанак песме]] *[[У ноћи (Лаза Костић)|У ноћи]] *[[Моја дангуба]] (1866) Спомени *[[Над Костом Руварцем]] *[[Над Корнелијем Станковићем]] *[[На парастосу Вука Ст. Караџића]] *[[О Шекспировој тристагодишњици]] *[[Спомен Јовану Андрејевићу]] *[[Светозару Милетићу]] *[[Спомен на Руварца]] *[[На парастосу Јелене Боздине]] *[[Дон Кихоту]] *[[Пролог за Горски вијенац]] Баладе *[[Ђурђеви ступови]] *[[Минадир]] *[[Самсон и Делила]] Химне и молитве *[[Певачка имна Јовану Дамаскину]] *[[Молитва Богородици]] *[[Santa Maria della Salute]] (1909) === Приповетке === * [[Махараџа]] (1861) * [[Чедо вилино (Лаза Костић)]] (1862) * [[Мученица]] (1863) === Драме === * [[Максим Црнојевић]] * [[Пера Сегединац]] === Критике === * [[Одговор на „Мњење о Костићевој „Беседи””, од Глише Гершића и А. Хаџића (Л. Костић)]] * [[Јелисавета кнегиња црногорска, од Ђуре Јакшића (Л. Костић)]] (1870) * [[Примедбе на „Естетичке одношаје вештине ка природи”]] (1874) === Јавна предавања === * [[О јунацима и женама]] (1867) === Преводи === * [[Превод Илијаде]] (1858), од Хомера * [[Ромео и Јулија (Л. Костић)|Ромео и Јулија]] (1866), од Шекспира * [[Марзељанка]] (1870), од Клод Жозеф Руже де Лил * [[Хамлет (Л. Костић)|Хамлет]] (1887), од Шекспира * [[Краљ Лир (Л. Костић)|Краљ Лир]] (1894), од Шекспира {{DEFAULTSORT:Костић,_Лаза}} [[Категорија:Лаза Костић]] [[Категорија:Српски књижевници]] [[Категорија:Српски песници]] [[Категорија:Романтизам]] 9t3xhh7tmc4iakak1v8a8l7dfphk6cj 100 15747 143959 141295 2026-06-01T13:16:00Z Coaorao 19106 /* Дела */ 143959 wikitext text/x-wiki {{аутор | име = Стојан | презиме = Новаковић | иницијал_презимена = Н | годинарођења = 1842 | годинасмрти = 1915 | слика =Stojan Novaković, portrait by Uroš Predić.jpg | опис_слике = Портрет Стојана Новаковића који је насликао Урош Предић | википедија = Стојан Новаковић | вики_цитати = Стојан Новаковић | остава_кат = Stojan Novaković | опис = Српски политичар, дипломата, филолог, историчар књижевности, председник [[w:Српска академија наука и уметности|Српске краљевске академије]]. }} ==Дела== *[[Српска библиографија за новију књижевност 1741-1867]], Српско учено друштво, Београд 1869. (624 стр.) *[[Историја српске књижевности (Стојан Новаковић)|Историја српске књижевности]], Државна штампарија, Београд 1871. (332 стр.) *[[Физиологија гласа и гласови српског језика]], Државна штампарија, Београд 1873. (108 стр.) *[[Српске народне загонетке]], Задужбина Чупићева, Панчево 1877. (283 стр.) *[[Село (Стојан Новаковић)|Село]], Српска краљевска академија, Београд 1891. (261 стр.) *[[Срби и Турци XIV и XV века|Срби и Турци -{XIV}- и -{XV}- века]], Чупићева задужбина, Београд 1893. (397 стр.) *[[Први основи словенске књижевности међу балканским Словенима]], Српска краљевска академија, Београд 1893. (299 стр.) *[[Српска граматика (1894)|Српска граматика]], 1894 *[[С Мораве на Вардар - путне белешке]] Краљ. срп. државна штампарија, Београд 1894. (192 стр.) *[[Српска књига, њени продавци и читаоци у XIX веку]], СКЗ, Београд 1900. (118 стр.) *[[Српска граматика (1902)|Српска граматика]], 1902 *[[Васкрс државе српске]], Српска књижевна задруга, Београд 1904. (252 стр.) *[[Устанак на дахије 1804]], Задужбина Илије М. Коларца, Београд 1904. (208 стр.) *[[Балканска питања и мање историјско-политичке белешке о Балканском полуострву 1886-1905]], Задужбина И. М. Коларца, Београд 1906. (559 стр.) *[[Турско царство пред српски устанак]], Српска књижевна задруга, Београд 1906. (429 стр.) *[[Уставно питање и закони Карађорђева времена]], Задужбина И. М. Коларца, Београд 1907. (131 стр.) *[[Законски споменици српских држава средњег века]], Српска краљевска академија, Београд 1912. (912 стр.) *[[Двадесет година уставне политике у Србији 1883-1903]], Књижаеница С. Б. Цвијановића, Београд 1912. (336 стр.) *[[Калуђер и хајдук]], Задужбина И. М. Коларца, Београд 1913. (296 стр.) === Преводи === * [[Кавкаски роб (С. Новаковић)|Кавкаски роб]] (1863) од [[Пушкин]]а [[Категорија:Стојан Новаковић]] [[Категорија:Српски књижевници]] 3zw5wu2r4lmrsp9frtfsbhgy1oc342x 0 24902 143965 139870 2026-06-01T16:34:00Z Galicijac 19151 додао остатак текста 143965 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=У добри час хајдуци! | одељак= | аутор=Лаза Лазаревић | белешке= }} <poem> Јахао сам сам с пандуром. Био је један од оних летњих дана, кад си готов да тражиш, па да се свађаш с оним што је зимус говорио како му је увек милије и најтоплије лето. него и најблажа зима. Пече звезда — мозак да проври! Са жита трепери нешто провидно и диже се у зрак. Дрва опустила лишће и изгледају као болесник у врућици, кад иште чашу воде. Стока издише на ливади под каквом осамљеном јабуком. Тице нигде једне за лека. Управо ми изгледа цела природа клонула, обезнанила се, исплазила језик, па дакће. У глави, у мозгу, некака пустош — Сахара. И криво ти је и тешко и што мораш да дишеш. Мислио сам да нећу жив стићи у село. А кад већ једанпут дођох, онда сам — као оно гурман што неће одмах да захита лажицом, него најпре натенахни соли и бибери — и ја дражио своју глад за одмором. Хтео сам да ми се ни мишљу на посао не прекида, те похитах да свршим што сам имао, све мислећи како ћу се после спокојно у хладу одморити и проспавати ноћ. Ко није никад цео дан липсавао од жеге, па ноћио у селу, тај не зна шта је уживање. А ја и не сањах да ми је суђено да целу ноћ нећу тренути. Да видите! Механа је била трошна, опала, гадна, ниска, прљава кућа, у којој има једна »соба за господу«, »измолована« тако, да те с необичном упорношћу опомиње на мртвачки ковчег; а удара на рибу и ракију. Можете мислити с каквом сам радошћу примио Угричићеву понуду да ноћим код њега. Он ме прими Бог зна како. Тога истог дана баш му је се синовац вратио из војске — одслужио! Велика кућа, људи богати, весели; баш ме лепо почастише. А од свега ми је најслађе пало гледајући Угричину синовицу. Здрава, свежа, једра лепота, све брекће животом. Крепко стаје на земљу, кад ходи, али на ступај њене ноге не затресе се патос ни полица, већ јој само игра месо и груди. Лако се повија лево и десно, а на леђима, по танком и затегнутом јелечету, праве се тамо-амо танке дугуљасте боре, као оно по млеку, кад се хвата кајмак. Вечерали смо под орахом. Она нас је служила цело вече, ама баш једне да је проговорила. После ме уведоше у кућу, која има у среди један одељак где гори ватра, а с обе стране по једну собицу. Собица с десне стране била је одређена за ме. У њој један кревет од дасака. По њему тазе сено, по сену шареница и два јастука. До кревета један прост сточић, а покрај прозорчића једна клупа. На зиду једна турска сабља, о сасвим отрцаним гајтанима, и два пиштоља на кремен. — То ти је све! Не могу никако да се навикнем на тај луд обичај да ми овака чиста, красна цура изува каљаве и гломазне чизме. Нисам јој ни дао, него зовнем пандура. Она стоји, па гледа у моје чизме, а ја у њу. Е, брате, да ми је да не оде одмах! Да хоће малко да седне — знам да неће! Хајд’ да почнем какав разговор! Шта ћу? — Вечера л’ ти, Стано? — чуо сам да је зову Станија. — Нисам. — А што? — Тако. — А је л' ти увек тако доцне вечераш? — Ја! — А што? — Због посла, Хм ! Шта ћу сад? — Ти, ваљда, најпре старијим даш да једу? — Ја! — Па ти после? — Ја! — А, ви’ш, у нас у вароши и женска чељад једу с нама заједно. Она шаком заклопи уста и половину носа. Окрете мало главу настрану, уста јој се развукоше, па слеже раменима. — Боље је у нас, а? Она не спушташе руке и опет слеже раменима. — Удај се ти, жив ми, у варош! Она спусти руке и ухвати за крај од кошуље, па махаше, као да стреса нешто. Главу сасвим окрете од мене и кроз смех, а као да зиду говори, рече: — Хоћеш да переш ноге ? — Нећу, каке ноге? Иди ти, па вечерај; доста си се данас намучила. — Па збогом! — рече она полако, и не обрћући главе мени, и изиђе, опет онако крећући плећима. Кажем и пандуру да иде да спава. Обесим револвер о стубац од кревета. Скинем се, отворим капак од прозора, запалим цигару, угасим свећу и пружим се, уморан, на кревет. Тако ми је некако слатко било! Кроз прозор ми пирка ветрић и оживљава ме. Пода мном мирише сено некаком идилском воњом. Споља чујем како коњ грицка сено из кола и како покадшто фркне и затресу му се ноздрве. И врата од вајата све ређе лупају. Попац цврчи — све друго спава! А ја не могу да заспим! Нису ме мориле никаке тешке мисли, и било ми је пријатно мислити, мада ноћ биваше све дубља и дубља. По памети ми се час об преплеће Станија. Тако ми је мило било замишљати њену слику. Не беше у њој ништа романтично, баш ни најмање. Али ме чисто запљускује оно здравље, она снага, живот! Мало помало слике све шареније и нејасније. Већ видим кочијаша Трифуна, узјахао на ђерам, па истеже једну крављу кожу. За вратом ме нешто мило галиче; окренем се и видим Станију, смеје се, а у руци држи клас жита. У тај пар точак од кола управо па мени преко стопала! Ја се тргнем, лупим главом о кревет, и сан ми се поново разби. Мрзи ме да палим свећу, а мислим да је скоро по ноћи. Чух како се отворише врата од куће и после неки шапат. Кроз пукотину мојих врата виђааде се да у кухињи још гори ватра. Мало помало шапат постајаше све јаснији. Прво што разговетно чух беше: — Та он зацело спава! То је био мушки глас. Одмах за њим чујем женски: — Јамачно! Тако ми Бога, она, Станија! Е, помислим се, хоћу и ја да устанем, па да идем да седим с њима. Спавати се не може, те не може. И озбиља се дигох. Огрнем капут, којим сам се био покрио, и пођем вратима. Таман да дохватим за скакавицу, а на памет ми паде да могу, може-бити, штогод сметати људима. — Да видим ко је! Провирим кроз пукотину на вратима. — Озбиља, она седи с братом! — Е, ви’ш, сејо, тако сам ти се ја напатио, а и света видео. Е, сад сам и то скинуо с врата — одслужио сам и у војсци. Па сад ... онáј ... да тебе ... онај ... у име Бога удам, па и сам да се женим ... Јȁ... Она ћути. — А знаш шта? Ја, ви’ш, ја знам све! ... Јâ ... ја бих волео да си ми сама казала, него да чујем од света. А, после, ви’ш... ти знаш... ја њега мрзим, и ... и ... онáј ... то ! Она ћути. — Ја, ви’ш, ја њега знам добро! Али нека он то избије из главе ... то што он мисли. Не дам ја тебе горем од себе. Наћи ћу ја теби момка ... још каког ! Она устаде с пања и прође покрај ватре. Не могах је више видети. И он ми окрете леђа. Искашљује се све и, растежући и бирајући речи, наставља: — Ја сам њему и поручивао ... »Онáј . .. Тимо! Немој-де ти чепати око моје куће и ... моје сестре ! Јер ја ... знаш ... ја ... овáј ... не знам за шалу!« Јȁкако. Онда чисто љутито и одсечно, а гласније него досад, настави: — Шта је он и ко је он? — Швабо! ... Он је, брате мој, дошао из Швапске ... Јȁ ... знам ја то све! ... Пре је имао некаких хартија намолованих, све оволишне као длан, па носи у варош Чифутима, те му дају новаца за те хартије; ал’ сад нема ни тога! ... Го к'о пиштољ! ... Само оно мало имањца! ... Пи! ... Ко зна откуд му и за њега новци ! ... Јȁ! ... Јȁ! • • Понда, каке су оне хартије! ... Знам ја, море, све! ... Јȁкако! ... Дошло је пре и писмо од швапског цара нашем капетану, да, веле, ухвате Тиму. Јест, ал’ мој Тима све оне хартије Чифутима, а Чифути њему дукате, а он дукате капетану; а капетан каже: »Иди ти, жив ми, кући, па се поштено владај! Ти си српски поданик, а Маџар је што и Турчин — он не верује у Бога и Богородицу!« ... Јȁкако! ... А шта је то што њему капетан каже? П’ондак, кадгод дође у село, а он пљеска Тиму по рамену, па каже: »Како си, јуначе?« ... Баш је јунак! ... Он се туче само с којекаким згебама, а не сме да удари на оваког ђиду! ... Аја! ... Ја, пре војске, кад сам се оно опио, а ја псујем њему матер швапску, а он не сме ништа, баш ништа! ... Каже: »А зашто, болан?« А ја кажем: »Зато, бре!« А он каже: »Нека, нека, Живко!« А ја кажем: »Ходи, бре, ако смеш! Лако је тући оне прдавце, него ходи овамо!« А он каже: »Нећу, Живко, нећу!« А ја кажем: »Не смеш, синко крвави, ходи, да ти паднем с колена«... Јȁ! ... Јȁ! ... А кад му је Радојица Миличин казао да је Швабо, хтео је да га убије, па после, кажу, почео да плаче, кад је учитељ узео нешто тамо говорити како он није Швабо, него баш прави правцати Србин, и почео псовати наше сељаке, што га зову Швабом ... к'о санћим! ... А што носи оне обојке, па не уме ни кајише да укрсти као ми, него иде као богаљ? ... Јȁ!... И мати му је Швабица, ако носи конђу ... ништа то! ... Знам ја ... И Светог Мрату највише Швабе славе ... а и он! ... Јȁкако! Све се то зна ... Ондак, он косом жање жито! ... А, јес' ... Знам ја да си ти на моби код Стојевићевих била све уз њега, и то све село зна! ... Ја теби кажем ... овај ... нећу ни да га погледаш! ... Ја ћу му опет сутра опсовати матер швапску, да видим ја! ... Не сме он ни ... Нешто силно груну у врата, и она одскочише. Преко прага уђоше три човека. Једног сам само могао видети: леп, млад, с токама на прсима, пушћул га бије по образу, за појасом оружје, у руци пиштољ. — Добро нам вече! — рече осорно овај човек. Девојка врисну, а Живко цикну: — Зло ће ти бити, ако Бог дâ! — И ја само видех како један угарак стаде млатати по ваздуху. Не могах ништа даље видети, јер она три човека затворише за собом врата, уђоше ближе и прођоше поред пукотине кроз коју сам вирио. Само чух неку лупу, стењање, рвање, задављен глас Станијин и једно гласно: »Хајдуци!« Сав сам се био престравио. Брзо докопам револвер и полетим вратима. У тај пар чух с прозора једно »пст!« Окренем се. — Господару, дад’ брже ту пушку Живкову с чивилука! Та не бој се: ја сам, Тима Трифунов, не бој се! Дад’ само брже, ево хајдука! Брже, брже! Опасност је била тренутна. Ја сам брзо промозгао н закључио да је овај човек ''онај'' Тима, »Швабо«, Станин дилбер! Нисам се бојао додати му пиштољ.Та хајдук неће зар од мене тражити пиштоља! Сад је био ред на мене. Извадим шипку из револвера а сав цептим као прут! Први пут у веку ја осетих за што ја вуцарам увек уза се то оружје, и верујте горе сам се уплашио од свог револвера него од хајдука. Та како ја могу убити човека?... Наопако!.. Волео бих да.... — Предајте се, бре! грмну један нов глас са спољних врата. Као да ме сунце огрија! Отворим и ја моја врата, станем на праг, управим револвер у таван и станем се дерати: — Предајте се, предајте се! На вратима угледам човека с упртим пиштољем на гомилу, која се састојала из три хајдука, од којих један држаше Станију за уста, а друга двојица стегли Живана за гушу да је сав помодрио. Хајдуци одмах пуштише њих двоје. Један опали из пиштоља на „избавиоца" на вратима, а други пресече јатаганом вериге. Котао који је о њима висио паде, претури се и погаси ватру. Пукоше још две пушке. Сад је мрак! Ја станем пуцати у таван, само да се куражим, а наравно добро се чувајући да кога не погодим. Унутра наста комешање. У један пут један човек — не видим ко — угура, управо убаци другог једног човека у собу, где сам ја спавао и намаче резу. Једног опет видех да умаче на врата, па онда опет би један убачен и реза наметнута. Опет хрвање. Била су сада очевидно само њих двојица. — А ја ћу тебе већ научити како се хајдукује! Ватра опет малко светлуцну. — Не мене, Тимо! викну Живко, па се испружи на земљу, јер му за вратом пуче песница. У тај пар чу се разговор и вика и на пољу. У кућу уђе стари Угрица са секиром, а млађи укућани који је шта докопао. Једно од њих носаше и свећу. Сви преплашени, како који улази звера тамо амо и пита шта је? шта је? ко је? где је? и т. д. Дотрчаше и суседи, начини се врева и галама пуна кућа и двор људи. Све у један мах пита. А на сред кухине или боље да рекнем предсобља стоји млад, здрав, снажан човек, у шајкачи, с ферменом као што се носи у овом крају. На ногама широке гаће и обојци. Даклем то је Тима ! Око њега ври гомила. Он ћути. — Збунио се. Живко, сав крвав, чеше се иза врата и без воље одговара питачима, Станија сгоји у углу, бледа као крпа, и чисто не може да дође себи. Ето ти кмета с некаким крндељом за појасом, и ћате с двоцевком и учитеља с ногом од столице. — Шта је, шта је то ? како је зло ? Живко се чеше по леђима: — Ето шта је!.... Откуд несрећни Никодије чак у наше село па на нашу кућу. И да не би овога овде — он стидљиво показа на Тиму — ја платих главом и бог зна шта би још било. — Па где су ? Овамо те људи! Оружје ! У потеру Брже! Држи! дере се кмет. — Побегли су! рекоше сви. — Јес' ђаволску матер! рече Тима . Побегао је један а они су други ухваћени. Он показа руком на врата од моје собе. — Е, мој брајко, они су побегли кроз прозор! рекох ја. — Јес' ђаволску матер! Ено вашег пандура под прозором! Сви се зачудисмо. — Потеците по оружје! онколите кућу! Пази сваки на се, они ће се бранити! заповедаше кмет. — Дад' ти само ту секиру! рече Тима. Ето њихових пиштоља ту по земљи. Одиста три четири пиштоља лежаху на поду. Тима пође да отвори врата, али оно подупрта. Он диже секиру у десну руку, па опанком лупи о врата, која одскочише. У тај пар плану из собе пушка; зрно скиде Тими шајкачу и зукну пут тавана. Сви смо били заборавили да је на зиду у соби висио онај други пиштољ Живков, који је хајдуцима добро дошао! — Напред сад, браћо! викаше кмет. Напред бре, ћато, ти имаш пушку! Хајдуци се још хтедоше одупрети, поред ћатине двоцевке, ал' кад Тима замлата секиром, они побацаше јатагане и предаше се. У зиду већ били ножевима ископали рупу, и да смо још мало чекали утекли би нам! Везасмо их. То беше познати харамбаша Никодије и још један његов друг. — Па дад' сад и оног трећег! Андрија ! Дад' тога овамо! викну Тима. — Ког трећег? — Та оног што је чувао стражу, рече Тима. Везао сам га за шљиву под прозором, а господарев га пандур чува.... Ваш Андрија! рече окренув се мени. — Алал ти вера, Тимо! Бе је си ти неки Краљевић Марко! За све то време Живко стоји замишљен и не гледа ни у кога. Онда погледа Тиму, па опет спусти очи и приђе му наокришке. Тими окрете лице. али очију. не диже: — Тимо, брате.... немој да се љутиш. Хвала ти к'о једном брату! Овај.... знаш.... шта?.... Очи му се наводнише: — Овај.... ако ћеш да се побратимо.... и овај.... да се пољубимо! Тима ништа не одговори само обриса рукавом од кошуље уста и оба се цмокнуше. Сад сви навалише да хвале Тиму и да му се чуде, а Живко раздувава жеравицу, да пухаром заспе Тими раницу на глави. — Е сад да частиш, Тимо, рече ћата. Сад ћеш добити оних двеста дуката, што си ухватио Никодија. Тиму нешто штрецну кад то чу. Брзо погледа на Станију, онда поцрвене до ушију, и тако се збуни да пође правце на врата да бежи. — Стани! куда ћеш? викну Живко, који је дотле раздувавао жеравицу и не чу ћатине речи. Зар ти мислиш тако да одеш из моје куће? <center>***</center> Већ свиће. Хајдуке привезаше још боље па их одведоше у бувару. Ракија се немилице лије, а Живко и Тима угрејали се па се непрестано грле. — Знао сам ја, море, тебе.... јȁ како!.... Не знаш ти!... Ал' си јаки, пос' ти твој, к'о једна земља! А Станија? Као дете кад се исплаче за играчком, па је онда добије. Образи се зајаприли, влажни као бресква, кад на њу падне роса, очи се светле па се чисто облизују. <center>***</center> О великој Госпођи видео сам на вашару Тиму са Живком и Станију с мајком. У Станије беше конђа на глави. Чух како Тима рече Живковој мајци »нено!« Нађем и среског капетана. Сетим се и упитам га: — Ама је л', бога ти: ко је овај Тима, и какав је то човек? — Мирна једна и поштена душа, одговори капетан Он је из Прека родом, па је тамо служио у војсци, док му некакав маџарски официр не опсова свеца рацког. Тима официра кундаком у прси, па беж' у Србију! <center>***</center> Хоће сумрак, а коло се све срдачније разиграва. У Тиме тозлуке и кајиши на опанцима, преплетени као и у Живка. Заплеће ногама и цупка. Свет се врзма, гура и дере. Дигла се прашина да те удави. Чвари се печење, праште пушке, ломе се чаше, гуди прдаљка на гајдама, миришу лицидерски колачи, а накићен Живко под чатром хвали свога зета: — Овај ће ђидо за голу сабљу ухватити!.... Јакако!.... Иије се родио онај, који ће се с њим у коштац ухватити. Нема ту.... него.... овај.... Прави србенда!. ..Јакако!... </poem> [[Категорија:Лаза Лазаревић]] [[Категорија:Приповетке]] 1163ehoc954btphqzcftk94spos4cxl 143966 143965 2026-06-01T16:42:04Z Coaorao 19106 143966 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=У добри час хајдуци! | одељак= | аутор=Лаза Лазаревић | белешке= }} <poem> Јахао сам сам с пандуром. Био је један од оних летњих дана, кад си готов да тражиш, па да се свађаш с оним што је зимус говорио како му је увек милије и најтоплије лето. него и најблажа зима. Пече звезда — мозак да проври! Са жита трепери нешто провидно и диже се у зрак. Дрва опустила лишће и изгледају као болесник у врућици, кад иште чашу воде. Стока издише на ливади под каквом осамљеном јабуком. Тице нигде једне за лека. Управо ми изгледа цела природа клонула, обезнанила се, исплазила језик, па дакће. У глави, у мозгу, некака пустош — Сахара. И криво ти је и тешко и што мораш да дишеш. Мислио сам да нећу жив стићи у село. А кад већ једанпут дођох, онда сам — као оно гурман што неће одмах да захита лажицом, него најпре натенахни соли и бибери — и ја дражио своју глад за одмором. Хтео сам да ми се ни мишљу на посао не прекида, те похитах да свршим што сам имао, све мислећи како ћу се после спокојно у хладу одморити и проспавати ноћ. Ко није никад цео дан липсавао од жеге, па ноћио у селу, тај не зна шта је уживање. А ја и не сањах да ми је суђено да целу ноћ нећу тренути. Да видите! Механа је била трошна, опала, гадна, ниска, прљава кућа, у којој има једна »соба за господу«, »измолована« тако, да те с необичном упорношћу опомиње на мртвачки ковчег; а удара на рибу и ракију. Можете мислити с каквом сам радошћу примио Угричићеву понуду да ноћим код њега. Он ме прими Бог зна како. Тога истог дана баш му је се синовац вратио из војске — одслужио! Велика кућа, људи богати, весели; баш ме лепо почастише. А од свега ми је најслађе пало гледајући Угричину синовицу. Здрава, свежа, једра лепота, све брекће животом. Крепко стаје на земљу, кад ходи, али на ступај њене ноге не затресе се патос ни полица, већ јој само игра месо и груди. Лако се повија лево и десно, а на леђима, по танком и затегнутом јелечету, праве се тамо-амо танке дугуљасте боре, као оно по млеку, кад се хвата кајмак. Вечерали смо под орахом. Она нас је служила цело вече, ама баш једне да је проговорила. После ме уведоше у кућу, која има у среди један одељак где гори ватра, а с обе стране по једну собицу. Собица с десне стране била је одређена за ме. У њој један кревет од дасака. По њему тазе сено, по сену шареница и два јастука. До кревета један прост сточић, а покрај прозорчића једна клупа. На зиду једна турска сабља, о сасвим отрцаним гајтанима, и два пиштоља на кремен. — То ти је све! Не могу никако да се навикнем на тај луд обичај да ми овака чиста, красна цура изува каљаве и гломазне чизме. Нисам јој ни дао, него зовнем пандура. Она стоји, па гледа у моје чизме, а ја у њу. Е, брате, да ми је да не оде одмах! Да хоће малко да седне — знам да неће! Хајд’ да почнем какав разговор! Шта ћу? — Вечера л’ ти, Стано? — чуо сам да је зову Станија. — Нисам. — А што? — Тако. — А је л' ти увек тако доцне вечераш? — Ја! — А што? — Због посла, Хм ! Шта ћу сад? — Ти, ваљда, најпре старијим даш да једу? — Ја! — Па ти после? — Ја! — А, ви’ш, у нас у вароши и женска чељад једу с нама заједно. Она шаком заклопи уста и половину носа. Окрете мало главу настрану, уста јој се развукоше, па слеже раменима. — Боље је у нас, а? Она не спушташе руке и опет слеже раменима. — Удај се ти, жив ми, у варош! Она спусти руке и ухвати за крај од кошуље, па махаше, као да стреса нешто. Главу сасвим окрете од мене и кроз смех, а као да зиду говори, рече: — Хоћеш да переш ноге ? — Нећу, каке ноге? Иди ти, па вечерај; доста си се данас намучила. — Па збогом! — рече она полако, и не обрћући главе мени, и изиђе, опет онако крећући плећима. Кажем и пандуру да иде да спава. Обесим револвер о стубац од кревета. Скинем се, отворим капак од прозора, запалим цигару, угасим свећу и пружим се, уморан, на кревет. Тако ми је некако слатко било! Кроз прозор ми пирка ветрић и оживљава ме. Пода мном мирише сено некаком идилском воњом. Споља чујем како коњ грицка сено из кола и како покадшто фркне и затресу му се ноздрве. И врата од вајата све ређе лупају. Попац цврчи — све друго спава! А ја не могу да заспим! Нису ме мориле никаке тешке мисли, и било ми је пријатно мислити, мада ноћ биваше све дубља и дубља. По памети ми се час об преплеће Станија. Тако ми је мило било замишљати њену слику. Не беше у њој ништа романтично, баш ни најмање. Али ме чисто запљускује оно здравље, она снага, живот! Мало помало слике све шареније и нејасније. Већ видим кочијаша Трифуна, узјахао на ђерам, па истеже једну крављу кожу. За вратом ме нешто мило галиче; окренем се и видим Станију, смеје се, а у руци држи клас жита. У тај пар точак од кола управо па мени преко стопала! Ја се тргнем, лупим главом о кревет, и сан ми се поново разби. Мрзи ме да палим свећу, а мислим да је скоро по ноћи. Чух како се отворише врата од куће и после неки шапат. Кроз пукотину мојих врата виђааде се да у кухињи још гори ватра. Мало помало шапат постајаше све јаснији. Прво што разговетно чух беше: — Та он зацело спава! То је био мушки глас. Одмах за њим чујем женски: — Јамачно! Тако ми Бога, она, Станија! Е, помислим се, хоћу и ја да устанем, па да идем да седим с њима. Спавати се не може, те не може. И озбиља се дигох. Огрнем капут, којим сам се био покрио, и пођем вратима. Таман да дохватим за скакавицу, а на памет ми паде да могу, може-бити, штогод сметати људима. — Да видим ко је! Провирим кроз пукотину на вратима. — Озбиља, она седи с братом! — Е, ви’ш, сејо, тако сам ти се ја напатио, а и света видео. Е, сад сам и то скинуо с врата — одслужио сам и у војсци. Па сад ... онáј ... да тебе ... онај ... у име Бога удам, па и сам да се женим ... Јȁ... Она ћути. — А знаш шта? Ја, ви’ш, ја знам све! ... Јâ ... ја бих волео да си ми сама казала, него да чујем од света. А, после, ви’ш... ти знаш... ја њега мрзим, и ... и ... онáј ... то ! Она ћути. — Ја, ви’ш, ја њега знам добро! Али нека он то избије из главе ... то што он мисли. Не дам ја тебе горем од себе. Наћи ћу ја теби момка ... још каког ! Она устаде с пања и прође покрај ватре. Не могах је више видети. И он ми окрете леђа. Искашљује се све и, растежући и бирајући речи, наставља: — Ја сам њему и поручивао ... »Онáј . .. Тимо! Немој-де ти чепати око моје куће и ... моје сестре ! Јер ја ... знаш ... ја ... овáј ... не знам за шалу!« Јȁкако. Онда чисто љутито и одсечно, а гласније него досад, настави: — Шта је он и ко је он? — Швабо! ... Он је, брате мој, дошао из Швапске ... Јȁ ... знам ја то све! ... Пре је имао некаких хартија намолованих, све оволишне као длан, па носи у варош Чифутима, те му дају новаца за те хартије; ал’ сад нема ни тога! ... Го к'о пиштољ! ... Само оно мало имањца! ... Пи! ... Ко зна откуд му и за њега новци ! ... Јȁ! ... Јȁ! • • Понда, каке су оне хартије! ... Знам ја, море, све! ... Јȁкако! ... Дошло је пре и писмо од швапског цара нашем капетану, да, веле, ухвате Тиму. Јест, ал’ мој Тима све оне хартије Чифутима, а Чифути њему дукате, а он дукате капетану; а капетан каже: »Иди ти, жив ми, кући, па се поштено владај! Ти си српски поданик, а Маџар је што и Турчин — он не верује у Бога и Богородицу!« ... Јȁкако! ... А шта је то што њему капетан каже? П’ондак, кадгод дође у село, а он пљеска Тиму по рамену, па каже: »Како си, јуначе?« ... Баш је јунак! ... Он се туче само с којекаким згебама, а не сме да удари на оваког ђиду! ... Аја! ... Ја, пре војске, кад сам се оно опио, а ја псујем њему матер швапску, а он не сме ништа, баш ништа! ... Каже: »А зашто, болан?« А ја кажем: »Зато, бре!« А он каже: »Нека, нека, Живко!« А ја кажем: »Ходи, бре, ако смеш! Лако је тући оне прдавце, него ходи овамо!« А он каже: »Нећу, Живко, нећу!« А ја кажем: »Не смеш, синко крвави, ходи, да ти паднем с колена«... Јȁ! ... Јȁ! ... А кад му је Радојица Миличин казао да је Швабо, хтео је да га убије, па после, кажу, почео да плаче, кад је учитељ узео нешто тамо говорити како он није Швабо, него баш прави правцати Србин, и почео псовати наше сељаке, што га зову Швабом ... к'о санћим! ... А што носи оне обојке, па не уме ни кајише да укрсти као ми, него иде као богаљ? ... Јȁ!... И мати му је Швабица, ако носи конђу ... ништа то! ... Знам ја ... И Светог Мрату највише Швабе славе ... а и он! ... Јȁкако! Све се то зна ... Ондак, он косом жање жито! ... А, јес' ... Знам ја да си ти на моби код Стојевићевих била све уз њега, и то све село зна! ... Ја теби кажем ... овај ... нећу ни да га погледаш! ... Ја ћу му опет сутра опсовати матер швапску, да видим ја! ... Не сме он ни ... Нешто силно груну у врата, и она одскочише. Преко прага уђоше три човека. Једног сам само могао видети: леп, млад, с токама на прсима, пушћул га бије по образу, за појасом оружје, у руци пиштољ. — Добро нам вече! — рече осорно овај човек. Девојка врисну, а Живко цикну: — Зло ће ти бити, ако Бог дâ! — И ја само видех како један угарак стаде млатати по ваздуху. Не могах ништа даље видети, јер она три човека затворише за собом врата, уђоше ближе и прођоше поред пукотине кроз коју сам вирио. Само чух неку лупу, стењање, рвање, задављен глас Станијин и једно гласно: »Хајдуци!« Сав сам се био престравио. Брзо докопам револвер и полетим вратима. У тај пар чух с прозора једно »пст!« Окренем се. — Господару, дад’ брже ту пушку Живкову с чивилука! Та не бој се: ја сам, Тима Трифунов, не бој се! Дад’ само брже, ево хајдука! Брже, брже! Опасност је била тренутна. Ја сам брзо промозгао н закључио да је овај човек ''онај'' Тима, »Швабо«, Станин дилбер! Нисам се бојао додати му пиштољ.Та хајдук неће зар од мене тражити пиштоља! Сад је био ред на мене. Извадим шипку из револвера а сав цептим као прут! Први пут у веку ја осетих за што ја вуцарам увек уза се то оружје, и верујте горе сам се уплашио од свог револвера него од хајдука. Та како ја могу убити човека?... Наопако!.. Волео бих да.... — Предајте се, бре! грмну један нов глас са спољних врата. Као да ме сунце огрија! Отворим и ја моја врата, станем на праг, управим револвер у таван и станем се дерати: — Предајте се, предајте се! На вратима угледам човека с упртим пиштољем на гомилу, која се састојала из три хајдука, од којих један држаше Станију за уста, а друга двојица стегли Живана за гушу да је сав помодрио. Хајдуци одмах пуштише њих двоје. Један опали из пиштоља на „избавиоца" на вратима, а други пресече јатаганом вериге. Котао који је о њима висио паде, претури се и погаси ватру. Пукоше још две пушке. Сад је мрак! Ја станем пуцати у таван, само да се куражим, а наравно добро се чувајући да кога не погодим. Унутра наста комешање. У један пут један човек — не видим ко — угура, управо убаци другог једног човека у собу, где сам ја спавао и намаче резу. Једног опет видех да умаче на врата, па онда опет би један убачен и реза наметнута. Опет хрвање. Била су сада очевидно само њих двојица. — А ја ћу тебе већ научити како се хајдукује! Ватра опет малко светлуцну. — Не мене, Тимо! викну Живко, па се испружи на земљу, јер му за вратом пуче песница. У тај пар чу се разговор и вика и на пољу. У кућу уђе стари Угрица са секиром, а млађи укућани који је шта докопао. Једно од њих носаше и свећу. Сви преплашени, како који улази звера тамо амо и пита шта је? шта је? ко је? где је? и т. д. Дотрчаше и суседи, начини се врева и галама пуна кућа и двор људи. Све у један мах пита. А на сред кухине или боље да рекнем предсобља стоји млад, здрав, снажан човек, у шајкачи, с ферменом као што се носи у овом крају. На ногама широке гаће и обојци. Даклем то је Тима ! Око њега ври гомила. Он ћути. — Збунио се. Живко, сав крвав, чеше се иза врата и без воље одговара питачима, Станија сгоји у углу, бледа као крпа, и чисто не може да дође себи. Ето ти кмета с некаким крндељом за појасом, и ћате с двоцевком и учитеља с ногом од столице. — Шта је, шта је то ? како је зло ? Живко се чеше по леђима: — Ето шта је!.... Откуд несрећни Никодије чак у наше село па на нашу кућу. И да не би овога овде — он стидљиво показа на Тиму — ја платих главом и бог зна шта би још било. — Па где су ? Овамо те људи! Оружје ! У потеру Брже! Држи! дере се кмет. — Побегли су! рекоше сви. — Јес' ђаволску матер! рече Тима . Побегао је један а они су други ухваћени. Он показа руком на врата од моје собе. — Е, мој брајко, они су побегли кроз прозор! рекох ја. — Јес' ђаволску матер! Ено вашег пандура под прозором! Сви се зачудисмо. — Потеците по оружје! онколите кућу! Пази сваки на се, они ће се бранити! заповедаше кмет. — Дад' ти само ту секиру! рече Тима. Ето њихових пиштоља ту по земљи. Одиста три четири пиштоља лежаху на поду. Тима пође да отвори врата, али оно подупрта. Он диже секиру у десну руку, па опанком лупи о врата, која одскочише. У тај пар плану из собе пушка; зрно скиде Тими шајкачу и зукну пут тавана. Сви смо били заборавили да је на зиду у соби висио онај други пиштољ Живков, који је хајдуцима добро дошао! — Напред сад, браћо! викаше кмет. Напред бре, ћато, ти имаш пушку! Хајдуци се још хтедоше одупрети, поред ћатине двоцевке, ал' кад Тима замлата секиром, они побацаше јатагане и предаше се. У зиду већ били ножевима ископали рупу, и да смо још мало чекали утекли би нам! Везасмо их. То беше познати харамбаша Никодије и још један његов друг. — Па дад' сад и оног трећег! Андрија ! Дад' тога овамо! викну Тима. — Ког трећег? — Та оног што је чувао стражу, рече Тима. Везао сам га за шљиву под прозором, а господарев га пандур чува.... Ваш Андрија! рече окренув се мени. — Алал ти вера, Тимо! Бе је си ти неки Краљевић Марко! За све то време Живко стоји замишљен и не гледа ни у кога. Онда погледа Тиму, па опет спусти очи и приђе му наокришке. Тими окрете лице. али очију. не диже: — Тимо, брате.... немој да се љутиш. Хвала ти к'о једном брату! Овај.... знаш.... шта?.... Очи му се наводнише: — Овај.... ако ћеш да се побратимо.... и овај.... да се пољубимо! Тима ништа не одговори само обриса рукавом од кошуље уста и оба се цмокнуше. Сад сви навалише да хвале Тиму и да му се чуде, а Живко раздувава жеравицу, да пухаром заспе Тими раницу на глави. — Е сад да частиш, Тимо, рече ћата. Сад ћеш добити оних двеста дуката, што си ухватио Никодија. Тиму нешто штрецну кад то чу. Брзо погледа на Станију, онда поцрвене до ушију, и тако се збуни да пође правце на врата да бежи. — Стани! куда ћеш? викну Живко, који је дотле раздувавао жеравицу и не чу ћатине речи. Зар ти мислиш тако да одеш из моје куће? <center>***</center> Већ свиће. Хајдуке привезаше још боље па их одведоше у бувару. Ракија се немилице лије, а Живко и Тима угрејали се па се непрестано грле. — Знао сам ја, море, тебе.... јȁ како!.... Не знаш ти!... Ал' си јаки, пос' ти твој, к'о једна земља! А Станија? Као дете кад се исплаче за играчком, па је онда добије. Образи се зајаприли, влажни као бресква, кад на њу падне роса, очи се светле па се чисто облизују. <center>***</center> О великој Госпођи видео сам на вашару Тиму са Живком и Станију с мајком. У Станије беше конђа на глави. Чух како Тима рече Живковој мајци »нено!« Нађем и среског капетана. Сетим се и упитам га: — Ама је л', бога ти: ко је овај Тима, и какав је то човек? — Мирна једна и поштена душа, одговори капетан Он је из Прека родом, па је тамо служио у војсци, док му некакав маџарски официр не опсова свеца рацког. Тима официра кундаком у прси, па беж' у Србију! <center>***</center> Хоће сумрак, а коло се све срдачније разиграва. У Тиме тозлуке и кајиши на опанцима, преплетени као и у Живка. Заплеће ногама и цупка. Свет се врзма, гура и дере. Дигла се прашина да те удави. Чвари се печење, праште пушке, ломе се чаше, гуди прдаљка на гајдама, миришу лицидерски колачи, а накићен Живко под чатром хвали свога зета: — Овај ће ђидо за голу сабљу ухватити!.... Јакако!.... Иије се родио онај, који ће се с њим у коштац ухватити. Нема ту.... него.... овај.... Прави србенда!. ..Јакако!... </poem> [[Категорија:Лаза Лазаревић]] [[Категорија:Приповетке]] bcv7hqqvkoa79979jwc54sgegm7itxy 0 27598 143968 143908 2026-06-01T21:17:10Z K4rammm 19919 /* СЦЕНА ПРВА */ 143968 wikitext text/x-wiki {{заглавље | наслов=Хамлет | аутор=Виљем Шекспир | претходна= | следећа= | година= | белешке=Превод: Живојин Симић и Сима Пандуровић }} == ЛИЦА: == <poem> КЛАУДИЈЕ, дански краљ ГЕРТРУДА, краљица данска, мати Хамлетова ХАМЛЕТ, син прећашњег, а синовац данашњег краља ПОЛОНИЈЕ, велики доглавник ЛАЕРТ, Полонијев син ОФЕЛИЈА, Полонијева кћи ХОРАЦИО, Хамлетов пријатељ ВОЛТИМАНД КОРНЕЛИЈЕ РОЗЕНКРАНЦ ГИЛДЕНСТЕРН дворани ОЗРИК, дворанин ДРУГИ дворанин СВЕШТЕНИК МАРЦЕЛО БЕРНАРДО официри ФРАНЦИСКО, војник РЕЈНАЛДО, слуга Полонијев НОРВЕШКИ КАПЕТАН ЕНГЛЕСКИ ПОКЛИСАРИ ДУХ оца Хамлетова ФОРТИНБРАС, норвешки краљевић Господа, госпоће, официри, војници, глумци, две будале, гробари, морнари, гласници и пратња Догаћа се у Елсинору</poem> == ПРВИ ЧИН == === СЦЕНА ПРВА === <poem> Елсинор. Тераса пред замком. ''(Франциско, на стражи. Прилази му Бернардо.)'' БЕРНАРДО Ко иде? ФРАНЦИСКО Не; ти мени одговарај. Стој! Реци ко си. БЕРНАРДО Нека живи Краљ! ФРАНЦИСКО Бернардо? БЕРНАРДО Он главом. ФРАНЦИСКО Тачно дођосте у свој сат. БЕРНАРДО Малочас поноћ изби баш. Идите, Франциско, на спавање сад. ФРАНЦИСКО На одмени вам хвала велика. Хладноћа је страшна, леди ми се срж. БЕРНАРДО Је ли на стражи мирно било све? ФРАНЦИСКО Ни миш не шушну. БЕРНАРДО Добро. Лаку ноћ! А Хорација сретнеш ли с Марцелом, другове ми на стражи - нек пожуре. ФРАНЦИСКО Ја мислим да их чујем. - Стој! Ко иде? ''(Улазе Хорацио и Марцело.)'' ХОРАЦИО Пријатељи ове земље. МАРЦЕЛО Поданици данског краља. ФРАНЦИСКО Бог вам дао добру ноћ. МАРЦЕЛО Збогом, војниче добри. Ко те смени? ФРАНЦИСКО Бернардо је на мом месту. Добру ноћ. ''(Оде.)'' МАРЦЕЛО О-хој, Бернардо! БЕРНАРДО Је л' то Хорацио? ХОРАЦИО Један део његов. БЕРНАРДО Добро сте нам дошли, Хорацио, и добри Марцело. МАРЦЕЛО Да ли се оно опет јављало ноћас? БЕРНАРДО Ја нисам ништа видео. МАРЦЕЛО Хорацио вели да је то тек само визија наша, а не да да га свлада вера у ово страшно привиђење, које смо двапут видели. Зато сам га позвао да ноћас с нама стражари; па доће л' опет она појава - да призна да нас нису варале рођене очи, и да је ослови. ХОРАЦИО Но, хајд, хајд! Ал' то се неће јавити. БЕРНАРДО Седите мало,и допустите да опет на ваше уши насрнем, што су се тако утврдиле против приче нам о том што смо видели две ноћи већ. ХОРАЦИО Но добро. Поседајмо, па нек нам Бернардо прича. БЕРНАРДО Прошлу ноћ, кад она звезда, западно од пола, пређе пут, да неба осветли овај крај где сада сија, Марцело и ја - на сату је баш један избило... МАРЦЕЛО Мир! Стани! Гледај, опет долази! ''(Улази Дух.)'' БЕРНАРДО Изгледом исти ко покојни краљ. МАРЦЕЛО Хорацио, ви сте учен; ословите га! БЕРНАРДО Није л' исти краљ? Гледај га, Хорацио. ХОРАЦИО Потпуно налик. То ме прожима чуђењем и страхом. БЕРНАРДО Као да би хтео да ословљен буде. МАРЦЕЛО Питај га, Хорацио. ХОРАЦИО Ко си ти што ово доба ноћи крадеш да узмеш лепи облик јуначки, у ком сахрањено величанство Данске иђаше некад? Небом те преклињем! МАРЦЕЛО Увређен је. БЕРНАРДО Гле, одлази гордо! ХОРАЦИО Стани! Говори! Реци - заповедам! ''(Дух одлази.)'' МАРЦЕЛО Оде и не хте да одговори. БЕРНАРДО Но, Хорацио? Бледи сте, дрхћете? Зар то није нешто више но маштање? Шта мислите о том? ХОРАЦИО Тако ми господа, то веровати не бих могао без истините, чулне сведоџбе сопствених својих очију. МАРЦЕЛО Зар није баш исти краљ? ХОРАЦИО Ко што си ти баш ти. Баш таква беше ратна опрема, коју је имао кад се борио са славољубивим краљем норвешким. Тако се једном намргоди кад је у гневној свађи о лед ударио Пољака са санки. - Чудновато! МАРЦЕЛО Двапут већ тако, у глуво доба све, он прође страже ратничким кораком. ХОРАЦИО Ја не знам шта ово све може да значи; ал' држим, по општем схватању, да то држави нашој чудан преврат неки предсказује. МАРЦЕЛО Добро. Поседајте сад, па онај који зна, нека ми каже што овом строгом, вечно будном стражом по сву ноћ муче наше поданике? Што топове тучне лију с дана на дан, и ратну опрему купују на страни? Што тол’ка хитња у градњи бродова, да тешки рад тај недељу не дели од седмице? Шта то тако блиско прети, те ова журба од ноћи и дана сараднике прави? Ко би ме могао обавестити о том? ХОРАЦИО Могу ја. Тако се бар шапће: наш покојни краљ, чија нам се сад баш појавила сен, био је - то знате - на борбу изазван од Фортинбраса, краља норвешког, ког горда завист на то подстаче. У борби тој наш Хамлет јуначки - тако га овај земни назва свет - убије тога Фортинбраса. Овај запечаћеним једним уговором, и овереним на начин витешки, победнику даде, сем живота свог, све земље којима беше владао. У ту сврху је подједнак удео заложио био и наш краљ; а то би у наслеђе пало Фортинбрасу да је он победник био, као што је опет тим уговором, чланом наведеним, удео његов прип’о Хамлету. Сад, пријатељу, млади Фортинбрас, врео и страсти пун необуздане, по брдима је којекуд норвешким скупио руљу дрских разбојника, што су за комад хлеба готови на свако смело, храбро предузеће. А све то треба (држава то зна) да опет од нас силом, принудом поврати земље поменуте већ, што отац његов изгуби. И то главни је, држим, повод нашој спреми, разлог свих наших стража, главни смер те журбе, узбуне у земљи нашој. БЕРНАРДО Ја мислим није друкчије но тако. Отуда, можда, и тај страшни лик оружан иде кроз наше страже, толико сличан краљу, који беше и јесте повод ових ратова. ХОРАЦИО Трунка је то само, да духа смути вид. У славној, силној римској држави, пред сами пад баш свемоћног Цезара, отворише се гробови; мртваци у покровима кричаху, јецаху по улицама Рима; јавише се комете репа ватренога, па роса од крви, а на сунцу несреће. А влажна звезда, под чијим упливом стоји све царство бога Нептуна, помрча као о свом суђен-дану. Претече сличне страшних догађаја, и гласнике што судби претходе, и прологе несрећи, што иде, показали су и земља и небо завичају нашем и нашим људима. ''(Враћа се Дух.)'' Ах, тихо! Гледај: опет долази. Стаћу му на пут, ма ме смождио. Аветињо, стани! Ако имаш звука, или ако се гласом служиш ти, говори ми! Треба л' ма какво добро чинити да ти олакша, а мени спаса да, ти проговори! Знаш ли да твоја земља судбу своју сазнањем каквим може избећи. Говори! Ил' ако си наслаг’о за живота отета блага у утроби земље, рад чега се, кажу, ви дуси дижете често из мртвих, проговори о том! Стој, и говори! ''(Петао кукурекне.)'' Држи га, Марцело! МАРЦЕЛО Хоћу ли да га копљем ударим? ХОРАЦИО Неће л' да стане, ти га удари! БЕРНАРДО Ево га овде сад! ХОРАЦИО Сад овде! МАРЦЕЛО Оде! ''(Духа нестане.)'' Увредисмо га пружајући пример насиља, а он је тако достојанствен! Јер он је, као ваздух, неповредан. Наш промашен удар ругање је злобно. БЕРНАРДО Хтеде рећи нешто кад петао кукурекну. ХОРАЦИО Па се тад трже, ко неки злочинац на позив суда. Ја сам слушао да петао, та труба јутарња, дигнутим својим грлом оштра звука буди дневног бога; и на његов знак из мора, ватре, са земље и из зрака сви неспокојни, блудни дуси журе у своје међе. И ту истину појава ова доказује баш. МАРЦЕЛО Ишчезе баш кад петао кукурекну. Неки још кажу да у време кад се рођење нашег Спаса светкује, јутарња тица пева целу ноћ, а дух ниједан не сме да тумара; ноћи су здраве без коби планете, не стреле виле, вештице без чини; тако је то доба свето, милостиво. ХОРАЦИО Слушао сам и ја и нешто верујем. Ал' погле, јутро у рујном огртачу гази по роси тог виса источног, стражарење своје прекинимо сад, па на мој савет дај да саопштимо Хамлету младом шта смо видели. Јер, живота ми мога, овај дух, нем за нас, њему проговориће. Да л' пристајете да га известимо? То љубав тражи, а дужност налаже. МАРЦЕЛО Учинимо, ја молим; а већ знам где ћемо јутрос најлакше га наћи. ''(Одлазе.)'' </poem> === СЦЕНА ДРУГА === <poem> Свечана дворница у замку. (Улазе Краљ, Краљица, Хамлет, Полоније, Лаерт, Волтиманд, Корнелије, лордови и пратња.) КРАЉ Мада је спомен на смрт драгог брата Хамлета свеж још, те нам приличи да су нам срца тугом погружена, а краљевина цела да нам се у једно чело бола набере - ипак је разум природу толко свладо да с разложном тугом мислимо и на њ, ал' уједно се сећамо и себе. Стог снаху нам негда, а сад краљицу, јуначке земље наше наследницу - ко с пораженом неком радошћу, с веселим једним, једним сузним оком, с клицањем на пратњи, са погребном песмом на свадби, делећ равно сласт и бол - привенчали смо за себе. У том слушасмо ваше боље савете који нам у тој ствари беху драги. За све вам хвала. - Сада долази што ви већ знате: млади Фортинбрас, потцењујући нашу вредност сву, ил' мислећ смрћу драгог брата нам да распад прети нашој држави, охрабрен сном о својој надмоћности, не престаје нам слати поруке тражећ да му се врате земље све што отац његов са свим правима у корист храброг брата нам изгуби. Толко о њему. - А сад о нама и о овом скупу. У овом је ствар: норвешком краљу, стрицу Фортинбраса написали смо писмо - он је слаб и болан, једва зна шта му синовац намерава - да га спречи да не иде овако даље; тим пре што војска та пописује се сва и допуњава од поданика његових. И ми шаљемо хитно вас, Корнелије, и Волтиманде, вас, ко носиоце поздрава овог старом Норвегу, не дајући вам лично даљу власт за преговоре с краљем но што круг већ наведених ставова допушта. Збогом. Нек журба ревност вам похвали. КОРНЕЛИЈЕ И ВОЛТИМАНД Бићемо ревносни у томе и свему. КРАЉ Ми не сумњамо. Срдачно вам збогом! (Волтиманд и Корнелије излазе.) А сад, Лаерте, шта је ново с вама? Споменусте ми неку молбу. Какву? Ви не можете с молбом праведном данскоме краљу залуд зборити. Шта би, Лаерте, мого молити а да ти и без молбе не бих дао? Глава са срцем није сроднија нит устима је рука услужнија но што је престо Данске оцу твом. Шта си, Лаерте, хтео? ЛАЕРТ Господару, ваш допуст да се у Француску вратим. Отуд сам у Данску радо дошао, по дужности, на ваше крунисање; ал' сад, признајем, извршив дужност ту, жеље ми и мисли чезну за Француском. Ваш милостив допуст молим понизно. КРАЉ Пристаје ли отац? Шта вели Полоније? ПОЛОНИЈЕ Мој краљу, он ми спору дозволу ревносном прошњом отрже; и најзад, безвољним пристанком жељу му потврдих. Дајте му, молим, дозволу, нек иде. КРАЉ Избери, Лаерте, час; време је твоје, па што знаш боље ти га искористи! - А сад, синовче, сине, Хамлете... ХАМЛЕТ (за себе) Синовац, не син, неприродни оче. КРАЉ Зашто сте увек у тим облацима? ХАМЛЕТ Не, краљу, ја сам одвише на сунцу. КРАЉлЦА Хамлете добри, промени мрачни лик, па гледај на краља као пријатељ. Немој непрестано оборена ока тражити дичног оца по прашини. Ти знаш: општа ствар је, да све живо мре кроз природу у вечност прелазећ. ХАМЛЕТ Да, госпо; општа ствар. КРАЉлЦА Па кад је то, што теби тако чудна изгледа? ХАМЛЕТ Изгледа, госпо? Не, него башјесте. Ја не знам шта то значи „изгледа". Не приказују ме, добра мајко, верно ни мој огртач црни, нити ова уобичајена свечана црнина, ни стегнутог даха ветровит уздисај, не - нит у оку потоци од суза, нити утучен изглед лица мог са свима начинима, облицима туге. То све, доиста, само изгледа, јер све би то се могло глумити. Ал' у мени је нешто изван глуме; све ово је само рухо, опрема туге. КРАЉ Нежно је то и похвално у вашој природи, Хамлете, што ви оцу свом жалости овај одајете дуг. Ал' морате знати да ваш отац свог изгуби оца, овај, опет, свог; и наследник је дужан неко време по обавези синовљој пазити посмртну жалост. Али истрајати тврдоглаво у тузи, то је пут безбожног упорства и немушки бол. То одаје вољу што небу пркоси, и слабо срце и нестрпљив дух, и разум врло прост и непросвећен јер кад се зна да нешто бити мора, да је обична, најпростија ствар, што бисмо то у пркосном отпору узели к срцу? То је грех спрам неба, грех спрам природе, грех спрам покојника, лудост за разум, чија стална тема смрт је отаца, и он опомиње од првог леша до тог што данас мре: „То тако мора бити." Молим вас, збаците са себе тај неплодни јад и сматрајте нас за оца. Јер нека запамти свет да престолу сте нашем најближи ви, не с мање љубави но што најдражи отац обилује за сина, ја вас волим. Што се тиче намере ваше да се вратите у Витемберг на школе, томе бисмо противни били, па вас молимо покорите се и останите овде у ока нашег нези, милости - наш први дворанин, синовац и наш син. КРАЉлЦА Немој да твоја мати, Хамлете, залуду моли; преклињем те, остај са нама, немој ићи у Витемберг. ХАМЛЕТ Слушаћу вас што боље могу, госпо. КРАЉ Но, то је већ леп, пријатан одговор. Будите као сами ми у Данској. Хајдмо краљице. Овај љубазни, ненаметнути пристанак Хамлетов весели моје срце. У част тога све здравице што данас пије краљ велики топ нек носи у облаке; нека се небо на краљев пир одзива понављајући земаљски гром. - Хајдмо. (Сви одлазе, осим Хамлета.) ХАМЛЕТ О, да се то чврсто, пречврсто месо стопи, у једну росу скопни, раствори се! Ил' да Вечни није дао закон свој против убиства себе! Боже! Боже! Штојадан, празан, бљутав, бескористан изгледа мени сав рад овог света! Гада! О гада! Неоплевљен врт то је, где коров, где биље отровно 1, ружно сасвим је овладало њим. Да дотле дође! Два месеца тек мртав! Ни толко. Ни два! Па још такав краљ што на овог личи ко Аполон на сатира! Па спрам мајке моје мио. да не би дао ветри небесни да одвећ грубо доћу јој до лица. Небо и земљо! Што морам да се сећам! А она му је била одана, ко да је глад јој расла храњењем. Па ипак, тек месец... Да ми је не мислити на то! - Слабости, твоје је име жена! - Тек кратак месец, ил' док јој беху још ципеле нове, у којима је леш мог јадног оца пратила, ко Ниоба у сузама - па она, она, шта! - О боже! Стока без разума па би жалила дуже. - Она се удаје за стрица мог, за брата очевог, мом оцу сличног која Херкулу! За један месец! Пре но што је со највлажнијих суза престала да јој гризе очи црвене и болне од трења - она се удала! О најподлије журбе: са таквом хитњом јурити у родоскрвну постељу! То није, и не може на добро то изићи. Ал' свисни, срце - морам ћутати! (Улазе Хорацио, Марцело и Бернардо.) ХОРАЦИО Поздрав господству вашем! ХАМЛЕТ Мило ми је што видим да сте добро, Хорацио - ако се добро сећам? ХОРАЦИО Главом он, мој господару - ваш бедни слуга вазда. ХАМЛЕТ Не помињите реч слуга; пријатељ једино је име за мене и вас. (Рукују се.) Откуд, Хорацио, ви из Витемберга? - Марцело? (Пружи му руку.) МАРЦЕЛО Добри господару мој?... ХАМЛЕТ Врло ми је мило што вас видим. (Бернарду.) Добро вече, господине. (Поклони се Бернарду.) Ал' збиља, откуд ви из Витемберга? (Одводи Хорација у страну.) ХОРАЦИО Ко беспосличари, мој кнеже, добри кнеже. ХАМЛЕТ Не бих вол'о да непријатељ ваш овако каже; а ни ви ми уво не вређајте тим, правећ га јемцем ваше сопствене сведоџбе против самог себе. Знам да беспосличар нисте. Али каквог посла имате ви у Елсинору? Научићемо вас чаше сушити пре него одете. ХОРАЦИО Ја сам, господару, дошо да видим погреб вашег оца. ХАМЛЕТ Молим те, друже, не ругај ми се. Дошо си, мислим, на свадбу моје мајке? ХОРАЦИО Заиста, кнеже, дошлоје убрзо. ХАМЛЕТ Штедња, Хорацио! На свадбени су сто хладни колачи с даће изнесени. Волео бих више да сам се на небу с најгрђим својим душманином срео но што доживех тај дан, Хорацио! Мој отац! Мени изгледа да видим свог оца. ХОРАЦИО А где, господару мој? ХАМЛЕТ У моме умном оку, Хорацио. ХОРАЦИО Видех га једном: беше то диван краљ! ХАМЛЕТ Био је човек: све у свем узевши, сличнога више нећу видети. ХОРАЦИО Ја мислим да сам га синоћ видео. ХАМЛЕТ Видео? Кога? ХОРАЦИО Краља, вашег оца. ХАМЛЕТ Краља, мог оца? ХОРАЦИО Стишајте чуђење за трен; некје само уво пажљиво, док, уз господе ове сведоџбу, откријем чудо. ХАМЛЕТ Говори, тако ти бога! ХОРАЦИО Две ноћи устопце ова су господа, Марцело и Бернардо, стражарећи, у мртво, пусто доба поноћи имали овај сусрет. Неки створ ко отац ваш, од главе до пете сав, у оклопу се јављао пред њима; свечаним кораком, тих и достојанствен, прошао је крај њих; трипут је шетао пред уплашеним, згранутим очима њиховим, не даље но за скиптар свој. А они, страхом скоро слеђени, стојаху неми не ословивши га. У поверењу страшном рекоше ми то, те ја с њима стражарих трећу ноћ. И свака им се потврдила реч. Појава дође, ко што рекоше, у облику истом и у исти час. Знао сам вашег оца; исти он, ни ове руке нису сличније. ХАМЛЕТ Али где је био? МАРЦЕЛО На тераси, кнеже, где смо стражарили. ХАМЛЕТ Јесте л' га ви ословили? ХОРАЦИО Јесам, кнеже; ал' одговорит не хтеде. Но једном учини ми се да главу подиже и крену, ко да хтеде говорити; ал' тад башјутарњи пето кукурекну; и на тај глас он хитро умаче, те нам се тако изгуби из вида. ХАМЛЕТ То је врло чудно. ХОРАЦИО Као што сам жив, мој уважени кнеже, истина је. И мислили смо, дужност нам налаже, да вас о свему томе обавестимо. ХАМЛЕТ Јест, господо, јест. Али, то ме буни... Јесте л' и ноћас на стражи? МАРЦЕЛО И БЕРНАРДО Јесмо, кнеже. ХАМЛЕТ У оклопу, велите? МАРЦЕЛО И БЕРНАРДО У оклопу, кнеже. ХАМЛЕТ Од главе до пете? МАРЦЕЛО И БЕРНАРДО Од главе до пете, кнеже. ХАМЛЕТ Онда му лице нисте видели? ХОРАЦИО О, јесмо, кнеже; визир је подиго. ХАМЛЕТ Је ли изгледо намрштен? ХОРАЦИО Неки израз ко више болан него разгневљен. ХАМЛЕТ Блед или румен? ХОРАЦИО Не, но врло блед. ХАМЛЕТ И очи је упро у вас? ХОРАЦИО Врло чврсто. ХАМЛЕТ Болео бих да сам и ја био ту. ХОРАЦИО То би вас јако пренеразило. ХАМЛЕТ Врло могуће, врло. - Је л' дуго остао? ХОРАЦИО Док избројиш, не одвећ брзо, сто. МАРЦЕЛО И БЕРНАРДО Дуже, дуже. ХОРАЦИО Кад сам ја га гледо не. ХАМЛЕТ Брада му беше проседа, зар не? ХОРАЦИО Беше ко кад га видех за живота, сребрнастомрка. ХАМЛЕТ Ја хоћу да ноћас с вама стражарим, можда ће се то опет појавити? ХОРАЦИО Свакако да хоће. ХАМЛЕТ Ако се појави у облику мог племенитог оца, ословићу га, ма како рикно сам и позво ме да ћутим. Све вас молим, ако сте досад тај привид тајили, прећутите га неко време још. И ма шта да се деси довече, ви разумејте; ал' о том ни реч! Наградићу вам љубав. Збогом, сад. На тераси измећ једанаест и дванаест посетићу вас. СВИ Наша дужност вашој части на служби. ХАМЛЕТ Не, но ваша љубав, ко моја вама. Збогом пошли. (Одлазе Хорацио, Марцело и Бериардо.) Дух Мог оца, у оклопу? Не. Није добро све. Да подвала није? Што већ није ноћ! Ал' дотле, ти, душо, мируј. Зла ће дела открити се ма их земља крила цела! (Оде.) </poem> === СЦЕНА ТРЕЋА === <poem> Соба у Полонијевој кући. (Улазе Лаерт и Офелија.) ЛАЕРТ Мој пртљагје укрцан. Збогом остај. Па, сестро, кад ветар буде повољан, ил' прилика се пружи - не спавај, већ јави што о себи. ОФЕЛИЈА Сумњаш зар? ЛАЕРТ А што се тиче Хамлета, његова удварања - то сматрај за моду, за прохтев крви, ил' ко љубичицу у младе дане пролетње природе, рану не сталну, слатку ал' не трајну, мирис, разоноду једног тренутка, ал' ништа више. ОФЕЛИЈА Не више, но то? ЛАЕРТ Сматрај да није више. Јер жив човек не расте само растом или телом, већ у том спољном храму шири се и унутрашња служба разума и душе. Он те можда воли сад, и никаква мрља или лаж не прља његову добру вољу. Али се мораш бојати, кад му одмериш величину, да његова воља није његова. Јер он је већ роћења свога роб. Он не може, као неугледни Ијуди, да свој избор има. Од избора тог зависи снага, безбедност државе. Зато је његов избор ограничен пристанком или гласом оног тела ком је он глава. Па каже л' да те воли, ти буди мудра и веруј толико колико због ранга или места свог, он делом, може речи да зајемчи, а то је управо општим гласом Данске. Па одмери шта би губила твоја част, ако му с одвише вере слушаш реч, ил' изгубиш срце, чедности откријеш благо пред необузданим наваљивањима. Чувај се, Офелија, сестро драга, тог. У позадини љубави остани, ван нишана и опасности страсти. Најтврђа је дева распикућа ако лепоту своју месецу открива. Ни врлина неће клевети измаћи! Пролећни пород често гризе црв пре отворених пупољака још; а у јутарњој роси младости заразни је отров најопаснији. Зато знај да нас страх најбоље штити. а младост ће често против себе бити. ОФЕЛИЈА Чуваћу вредност тог доброг савета ко стражу срца свог. Ал', добри брате, немој, ко какав безбожни свештеник, трновит пут ми к небу показиват, док сам ко дрзак, надут распусник корачаш цветном стазом задовољства а не хајеш за своју проповед. ЛАЕРТ За мене се не бој. - Дуго се задржавам. - Ал' ево оца мог где долази. (Долази Полоније.) Благослов двострук двострука је милост. Срећна коб ми пружа опроштај још један. ПОЛОНИЈЕ Зар још сте ту, Лаерте? Срамота! Хајд на брод! Ветар на рамену седи једру твом. Чекају те. С тобом благословје мој! Па ово мало савета упиши у сећање. Не дај мисли језика, ни дела каквој мисли незгодној. Дружеван буди, ал' никада прост; кад_пријатеља имаш опробана, челичном алком за срце га вежи; ал' стиском руке не жуљи свој длан са сваким новим, жутокљуним другом. Клони се кавге; ал' дође ли баш, држањем ули противнику страх. Свима слух поклони, реткима свој глас. Прими суд од сваког, а за се чувај свој. Колко кеса даје, богато се носи, ал' не ко кицош - лепо, не шарено, јер одело често одаје човека. Они у Француској из друштва највишег имају за то укус најбољи. Нит буди дужник, нит поверилац; дуг често губи и себе и друга, а зајам тупи оштрицу штедљивости. Ал' прво: буди веран себи сам, и онда ће доћи, ко за даном ноћ, да нећеш бити кривац никоме. Збогом. Мој благослов нек зачини све. ЛАЕРТ Најсмерније се праштам, оче мој. ПОЛОНИЈЕ Време зове; слуге чекају те Хајд! ЛАЕРТ Збогом, Офелија! И добро упамти што сам ти реко. ОФЕЛИЈА То је закључано у сећање моје, а ти носи кључ! ЛАЕРТ Збогом! (Одлази.) ПОЛОНИЈЕ А шта ти је реко, Офелија? ОФЕЛИЈА Опростите, нешто што се односи на кнеза Хамлета. ПОЛОНИЈЕ Добро се сетио! Рекоше ми да је у последње време заказивао с тобом тајне састанке, а ти си била врло слободна и издашна са састанцима тим. Ако је тако - ко што сам начуо ко опомену - морам да ти кажем: ти све јасно не разумеш још, ко што мојој кћери, а твојој части личи. Шта је мећ вама? Кажи право све. ОФЕЛИЈА Оче, у последње време ми је он многе знаке своје наклоности дао. ПОЛОНИЈЕ Наклоности! Пих-а! Говориш ко створ незрео и неук у кругу опасном. А верујеш у те „знаке", како кажеш? ОФЕЛИЈА Ја не знам, оче, шта бих мислила. ПОЛОНИЈЕ Поучићу те. Знај: лудо си дете, кад за готов новац примаш знаке те који нису злато. Цени себе више, ил' -јадну фразу да не прекинем - дариваћеш ме невинашцетом. ОФЕЛИЈА Он ме, оче, часним начином салето. Љубављу. ПОЛОНШЕ Реци, то је збиља начин. Продужи, продужи. ОФЕЛИЈА И говор је свој потврдио свима светим заклетвама. ПОЛОНИЈЕ Ах! Замке, да се шљуке хватају! Знам, кад_крв узаври, како издашно заклетве срце зајми језику. Тај пламен, кћери, светли, ал' не загрева, у обећању самом се угаси; не сматрај га ватром. Од сада мало штедљивија буди са девојачким својим присуством. За друштво своје већу цену тражи но што је позив на састанак. Што се Хамлета тиче, веруј му толико да је он младић, да у ширем кругу сме да се креће но што можеш ти. Укратко, кћери, не веруј заклетвама. То су посреднице, али не оне боје какву одело њино показује, већ спроводнице молби нечистих; миришу на завете своје, побожне, да тим што боље обману. Укупно, чисто и јасно, немој да од сада ниједан докон тренутак срамотиш у ћаскању са кнезом Хамлетом. Пази се, ја ти заповедам. Иди. ОФЕЛИЈА Слушаћу вас, оче. (Одлазе.)</poem> === СЦЕНА ЧЕТВРТА === <poem> Тераса. (Улазе Хамлет, Хорацио и Марцело.) ХАМЛЕТ Ваздух љуто гризе. Хладно је веома. ХОРАЦИО Оштар мраз, све сече. ХАМЛЕТ Колко је часова? ХОРАЦИО Мислим није поноћ још. МАРЦЕЛО Не, избило је. ХОРАЦИО Збиља? Нисам чуо. Онда је већ близу час кад се обично појављује Дух. (Звук труба и топ иза сцене.) Шта ово значи, кнеже? ХАМЛЕТ Ноћас Краљ не спава, шенлучи и здравице држи, а бесна игра тутњи, ковитла се; па кад он чашу рајнског вина сручи, бубњеви и трубе на све стране тад растреште тријумф његове здравице. ХОРАЦИО Је л' то обичај? ХАМЛЕТ Да, одиста, јесте. Ал' какоја схватам, мада сам рођен ту и одрастао с тиме, тај обичај боље да се гази него што се пази. Те пијанке, што главу тешком праве, на ружан глас нас код народа других с Истока на Запад изнесоше. Нас пијанцима зову и надимак свиње придевају нам имену. И то ма како знатним нашим подвизима одузима славе и језгро и срж. Тако се често дешава да људи због природине какве погрешке на рођењу (за што не могу оити криви јер човек своје не бира порекло) сувишком какве битне склоности што руши долме и тврђаве ума, ил' навиком неком која квари облик понашања лепог - да ти људи, велим, носећи печат једне мане тек, што им природа ил' звезда среће да - ма иначе њине врлине биле све чисте ко милост, у броју толиком колко их човек може имати - презрени буду од јавног мишљења због оне једне погрешке. Драм зла све племенито биће понизи до сопствене срамоте. (Долази Дух:) ХОРАЦИО Гледајте, кнеже, ево долази! ХАМЛЕТ Сви анђели, сви свети, у помоћ! Био рајска душа ил' паклени враг, носио зрак неба или огањ пакла, биле ти намере зле ил' милостиве, ти ми се јављаш у тако чудном лику да хоћу да те ословим. Ја те зовем: Хамлете, краљу, оче, кнеже дански, одазови се! Немој да свиснем с незнања, но реци, што твоје посвећене мошти, чуване у гробу, цепају покров свој? Што костурница твоја, у којој те видесмо мирно погребена, сад отвара тешке мрамор-чељусти избацујућ те опет ван? О, што, ти, мртви лешу, у оклопу сав, на месечев изађе опет сјај стравичном чинећ ноћ, а нама, божјим играчкама тако грозно цепаш свест мислима нашој души недомашним? Зашто? И чему? Шта да радимо? (Дух даје знак Хамлету.) ХОРАЦИО Даје вам знак да пођете за њим. Ко да вам нешто жели да саопшти насамо. МАРЦЕЛО Гледајте, како Ијубазно на неко даље место вас позива. Ал' немојте ићи с њим. ХОРАЦИО Никако не! ХАМЛЕТ Неће да говори. Треба, дакле, поћи. ХОРАЦИО Немојте, кнеже! ХАМЛЕТ Што? Што бих се бојо? Свој живот више од игле не ценим; а шта ми души може учинити, кад је и она бесмртна ко он? Опет ме зове. Поћи ћу за њим. ХОРАЦИО Ал' ако вас, кнеже, на воду намами, ил' на врх оне страшне стене што се над подножјем својим нагла у море - па узме на се какав страшан лик што вас власти ума може лишити и у лудило одвести? - Размислите: само то место, без ичега више, сликама ужаса пуни сваку свест кад толко лаката доле погледа у море, па га чује како бучи. ХАМЛЕТ Једнако ми маше. Ево ме за тобом! МАРЦЕЛО Не смете ићи, кнеже! ХАМЛЕТ Себи руке! ХОРАЦИО Ал' послушајте. Ви не смете ићи. ХАМЛЕТ То моја судба виче, чинећи жилицу сваку овог тела чврстом као мишићи лава немејског. (Дух даје знак.) Зове ме стално. - Пустите, господо! (Отима се из њихових руку.) Неба ми, у дух ћу претворити сваког ко ме задржава! - Даље, кажем. - Напред! Ја идем с тобом! (Дух и Хамлет одлазе.) ХОРАЦИО Страховито га машта заноси. МАРЦЕЛО За њим! Не смемо га сада слушати. ХОРАЦИО Хајдемо за њим. На што ће то изићи? МАРЦЕЛО Нешто је труло у држави Данској. ХОРАЦИО Нек је небо води! МАРЦЕЛО Хајдемо за њим. (Одлазе.)</poem> === СЦЕНА ПЕТА === <poem> Забаченији део терасе. (Улазе Дух и Хамлет.) ХАМЛЕТ Куда ме водиш? Говори. Нећу даље. ДУХ Чуј ме. ХАМЛЕТ Хоћу. ДУХ Ту је скоро већ мој час кад морам да се вратим у сумпорни огањ мучења. ХАМЛЕТ Авај, јадни душе! ДУХ Немој да ме жалиш, но озбиљну пажњу поклони оном што ти сад откривам. ХАМЛЕТ Говори, ја сам дужан слушати. ДУХ Кад чујеш, бићеш дужан светити. ХАМЛЕТ А шта то? ДУХ Ја сам оца твог дух, осућен да неко време ноћу лутам, а дању у огњу гладујем и жедним, док греси што починих за живота очисте се, изгоре. И да нисам спречен причати тајне моје тамнице, приче би ове и најмања реч разорила ум ти, смрзла младу крв, учинила би да ти ока два искоче из својих дупља као звезде из својих сфера; она би ти косе заглаћене дигла сваку за се влас, ко бодље морског јежа, кад је љут. Али то се адско откровење не сме казати уву од меса и крви. Чуј, чуј, о, чуј! Ако си икада волео свог драгог оца... ХАМЛЕТ О, мој Боже! ДУХ Освети његово подло, неприродно убиство. ХАМЛЕТ Убиство? ДУХ Да, подло убиство, јер свако је такво и са мање греха; али је ово од свих најгнусније, најчудније, најмање природно. ХАМЛЕТ Похитај да га сазнам, да на крилима брзим ко мисо ил' Ијубавне жеље освети својој појурити могу. ДУХ Видим да си вољан за то. А био би тежи од густог корова што мирно на обалама Лете трули кад се покренуо не би. Чуј ме, Хамлете! Разгласили су да ме у врту ујела змија на спавању. Тако целоје мњење Данске преварено о смрти мојој измишљеном причом. Ал' знај, мој врли сине, змија та што оца твога уби, носи сад његову круну. ХАМЛЕТ 0, моја пророчка душо! Мој стриц? ДУХ Да, та прељубна, родоскрвна звер, маћијом ума, дарима издајства - 2, проклет био ум и дар што зна завести тако! - задоби за срамну похоту своју вољу краљице моје, што се тако честитом чињаше. 0, Хамлете, какав то тек беше пад! 0д мене, што је љубљах тако верно ко кад јој дадох заклетву на венчању, спасти на једног бедника чији су природни дари ништавни спрам мојих! Ал' ко што врлина завести се неће, ма с рајским ликом удваројој се блуд тако, ма с анћелом светим спојена, похота се сити одра небеског 3, на ћубришту ће ждерати. Ал' тихо! Осећам канда већјутарњи зрак. Бићу кратак. Док сам ја спаво у врту, као и обично свако послеподне, твој стриц се дошуњо у тај згодан час, без одбране кад сам, са бочицом сока велебиља клетог, и у завијутке ува мог сасу раствор губави отровног дејства на човечју крв, што брзо, ко жива, проће кроз канале и природне ходнике нашег тела, те ненадном снагом, ко маја у млеку, чисту и течну прогруша нам крв. Тако је било с мојом. И напречац губа ме покри гнусним крастама по целом телу, ко убогог Лазара. Тако сам руком братовљевом, у сну, лишен живота, круне, краљице, у цвету својих греха истргнут, без припреме, причешћа, помазања, без обрачуна на страшни послат суд, са свима својим гресима на глави. Ужасно, грозно! 0, најгрозније! Па ако у теби има срца још, не допусти, немој дати да краљевска постеља Данске буде лежиште за блуд и срамно родоскрвњење. Али ма како вршио тај чин, не прљај душе нит у духу смишљај штогод против своје мајке. Пусти небу и оном трњу што јој је у грудима нека је тишти и боде. Сад, збогом! Свитац већ јавља да је јутро близу, његов хладни сјај већ почиње да бледи. 0, збогом, збогом, збогом! Памти ме! (Нестане.) ХАМЛЕТ 0, све чете неба! Земљо! И шта још? Да ли и пако позвати? 0 гада! 4, ви, мишићи, не клоните сад но подржите ме чврсто, усправно! Да те памтим! 0 да, јадни душе мој! Док памћења буде у тој сметеној лобањи, ја ћу сећати се! Да! С памћења табле збрисаћу све ситне записе луде, све изреке књишке, све облике, све утиске прошле, што младост и посматрање уписа. 5, само твој ће завет живети у књизи и у свесци мозга мог, непомешан са нижим стварима; да неба ми! 0, жено најпакленија! 0 насмејани, проклет ниткове! Прибелешке моје! -Треба да запишем да се неко може смејати, и смејат, 1 опет бити зликовац; јер знам да таквог може бити бар у Данској! (Пише.) Но, стриче, ту сте! А сад датој ми наредби. 0на је: „Збогом, збогом! Памти ме!" Ја сам се на то заклео. МАРЦЕЛ0 И Х0РАЦИ0 (иза сцене) Кнеже, кнеже! МАРЦЕЛ0 (иза сцене) Кнеже Хамлете! Х0РАЦИ0 (иза сцене) Нека га небо чува! ХАМЛЕТ Да Бог да! Х0РАЦИ0 0ј-хој! ој-хој, кнеже! ХАМЛЕТ Хеј-хој, хеј-хој, деране! Птицо, ходи. (Улазе Хорацио и Марцело.) МАРЦЕЛ0 Како сте, племенити кнеже? Х0РАЦИ0 Шта је, кнеже? ХАМЛЕТ 0, изванредно! ХОРАЦИО Причајте нам, кнеже. ХАМЛЕТ Не; јер ви бисте све то открили. ХОРАЦИО Неба ми, не бих, кнеже. МАРЦЕЛО Ни ја, кнеже. ХАМЛЕТ Шта кажете сад? Би л' икад Ијудска душа то помислила? - Али, ћутаћете? ХОРАЦИО И МАРЦЕЛО Да, тако ми неба, господару мој. ХАМЛЕТ У Данској нема таквога ниткова што не би био преиспољна хуља. ХОРАЦИО Није морао дух из гроба доћи, да нам то каже. ХАМЛЕТ Имаш право, да. Зато, без даљег околишења, мислим руковат нам се ваља, и разићи; ви куд вас посо и жеља упути - јер сваки има жељу, посо свој, ма какав било - а ја, јадан, ето, ја идем да се богу помолим. ХОРАЦИО Да чудних речи, кнеже, збуњених! ХАМЛЕТ Од срца жалим врећају ли вас; вере ми, од срца. ХОРАЦИО Увреде нема, кнеже. ХАМЛЕТ Светог ми Патрика, Хорацио, има увреде, те какве! А ово привиђење, могу вам рећи, то је честит дух. Што се пак тиче жеље да сазнате шта је мећ нама, њу ви савладајте како умете. А сад, пријатељи добри, јер ви сте моји пријатељи, и учењаци, и војници, хајде, услишите ми једну малу молбу. ХОРАЦИО Какву то, кнеже? Хоћемо. ХАМЛЕТ Да никад не одате ово што ноћас видесте. ХОРАЦИО И МАРЦЕЛО Нећемо, кнеже. ХАМЛЕТ Да, ал' закун'те се. ХОРАЦИО Вере ми, кнеже, нећу. МАРЦЕЛО Ни ја не, тако ми вере, кнеже. ХАМЛЕТ На мој мач. МАРЦЕЛО Већ смо се, кнеже, заклели. ХАМЛЕТ Ал' збиљски. На мој мач, озбиљно сад. ДУХ (издубине) Закуните се! ХАМЛЕТ Ха, друже! Тако велиш? Ту ли си, ти верни стари? Прићите. Чујете л' лупежа тог у подруму? Пристајте, закуните се. ХОРАЦИО Кажите заклетву. ХАМЛЕТ Да не причате никад о том што сте видели - на мач се закуните. ДУХ (издубине) Закуните се! ХАМЛЕТ Хиц ет убиqуе! Променимо место. Овамо, господо. И на мој мач положите, своје руке; да не причате никад о том шта сте видели, на мој мач се заклињете. ДУХ(оздо) Закуните се! ХАМЛЕТ Ти добро кажеш, стара кртицо, зар тако брзо земљом ријеш ти, одлични ровче! Још једном, другови, помакнимо се. ХОРАЦИО Дана ми и ноћи, ово је тако чудно, необично! ХАМЛЕТ И поздрав'те га као необично. Има много ствари на небу и земљи о којима ваша мудрост и не сања, мој Хорацио. Али ходите, амо, ко пре, и тако вам вишњи помогао! Закуните се: да никад нећете, ма како чудно понашо се ја - јер можда ћу за сходно наћи кад да узмем на се држање чудака - да никад, таквог видећи ме тад, нећете, с рукама скрштеним овако, ил' главе своје оваквим климањем, ил' било каквом фразом подозривом, као: „добро, добро, знамо", ил' „могли би, кад бисмо хтели", ил' „кад бисмо хтели причати", или, „има их који би, када би смели", или таквим сличним наговештењима двосмисленим рећи да ви о мени знате макар шта - да то учинит нећете, тако вам у највећој беди вишња милост била! Закуните се! ДУХ (испод земље) Закуните се! ХАМЛЕТ Мир, неспокојни душе! (Заклињу се.) Тако, господо. свом Ијубављу се препоручујем, па акоједан овакав сиромах, ко Хамлет, може дати израза Ијубави или пријатељства за вас, то, ако бог да, неће мањкати. Хајдмо унутра заједно. Али молим: увек прст на уста! Ово време је изашло из зглоба. О проклетство, срам, што сам роћен да га ја поправљам сам! Хајдмо, ходите, вратимо се скупа. (Одлазе.)</poem> == ДРУГИ ЧИН == === СЦЕНА ПРВА === <poem> Соба у Полонијевој кући. (Улазе Полоније и Рејналдо.) ПОЛОНИЈЕ Подај му овај новац, писмо то, Рејналдо. РЕЈНАЛДО Хоћу, господару мој. ПОЛОНИЈЕ Учинили бисте, Рејналдо, врло мудро да се, пре него што га посетите, 6, владању му распитате ви. РЕЈНАЛДО Ту намеру сам имао, господару. ПОЛОНИЈЕ Но добро, врло добро. Пазите, сазнајте прво за Данце у Паризу, који су, где су, и чиме се баве, у каквом друштву, са колико трошка; па кад дознате питањима тим да знају мог сина, сазнаћете више но непосредним питањима, ако се правите да га знате издалека; на пример: „Знам му оца, пријатеље, 7, нешто мало о њему." Чујете л', Рејналдо? РЕЈНАЛДО Да, да, тако, врло добро. ПОЛОНИЈЕ „Донекле само", ал' рец'те: „Не добро. Ал' ако је онај о коме мислим, то је распикућа с тим и таквим пороцима"; па измислите шта хоћете за њ, само не баш тако ружно, што би га бешчастити могло - чувајте се тог, већ, тако, погрешке обичније, лакше, што су већ познати пратиоци сваке младости, слободе. РЕЈНАЛДО Картање, на пример. ПОЛОНИЈЕ Да, ил' пијанке, свађе, двобоји, па цуре - дотле можете још ићи. РЕЈНАЛДО Тим бих му част упрљо, господине. ПОЛОНИЈЕ Не; покуда може бити ублажена. Не износ'те друге оптужбе на њега, не рец'те одан је развратности сав, то не мислим. Али дошапните грешке његове умешно, како би личиле на пеге слободе, на необузданост и изливједног духа ватреног, на дивљину крви припитомљене што обично младост обузима. РЕЈНАЛДО Али. добри господару... ПОЛОНИЈЕ Што да чиниш то? РЕЈНАЛДО Да, господару, хтео бих да знам. ПОЛОНИЈЕ Добро, господине, ево вам мој план: та досетка ће, надам се, успети, те мрљице сину износећи мом, као при раду кад се што запрља, видећете да ће онај ког питате - акоје икад у гресима тим нашао крива младића о ком је реч - сложити се с вама, то је посигурно, речима, на пример: „Добри господине", ил' „пријатељу", или „господару", по обичају већ и начину у земљи тој, код људи... РЕЈНАЛДО Врло добро. ПОЛОНИЈЕ И онда, господине, ако ради то - шта сам хтео рећи? - Ако ради то - светог ми, хтедох нешто казати... Где оно стадох? РЕЈНАЛДО Рекосте: он ће се сложити са мном речима: „Господине..." ПОЛОНИЈЕ Ах, да, имате право. Сложиће се с вама и потврдиће: „Знам тог господина. Видех га јуче, или ономад, тада и тад, с тим и тиме, и заиста, игроје карте, претеро у пићу, при лоптању се побио"; ил', можда: „Видех га кад уђе у ту јавну кућу. Виделицет у бурдељ", и тако даље. Сад видите, обмане мамац ваш упеца овог шарана истине. И тако ми Ијуди даљновиди, умни, околишећи ил' идући странпутицом, обилазећи - правац нађемо. Тако ћеш, по мојој поуци, савету, сазнати како влада ми се син. Разумете? Је ли? РЕЈНАЛДО Разумем, господару. ПОЛОНИЈЕ Нек вас бог увек штити! Збогом пошли. РЕЈНАЛДО Добри господару мој! ПОЛОНИЈЕ И мотрите сами навике му. РЕЈНАЛДО Хоћу, господару. ПОЛОНИЈЕ И нека марљиво учи музику. РЕЈНАЛДО Добро, господару. ПОЛОНИЈЕ Сад, срећан вам пут! (Рејналдо одлази. Улази Офелија.) ПОЛОНИЈЕ Офелија, како си? Шта има ново? ОФЕЛИЈА Ох, оче; ја сам тако преплашена! ПОЛОНИЈЕ А зашто, за име божје? ОФЕЛИЈА Ах, оче мој, у својој сам соби седела шијући, кад у прснику кнез Хамлет, раскопчан, без капе на глави, с прљавим чарапама, неподвезаним, палим до чланака ко окови, и као кошуља му блед, а колено му куца о колено, и с једним тако тужним погледом ко да из пакла побеже да прича 8, ужасима - дође преда ме. ПОЛОНИЈЕ Од љубави спрам тебе посто луд! ОФЕЛИЈА Ја не знам, оче, ал' се бојим тога. ПОЛОНИЈЕ Па шта је рекао? ОФЕЛИЈА Он ме ухвати за руку, и тако чврсто држаше, па затим стукну за дужједне руке, а другом руком преко чела пређе, 9, тако ми се унесе у лице ко да га црта. Дуго је осто тако. Најзад затресе мало моју руку, и трипут главом климну горе-доле. Уздахну тако тужно и дубоко ко да му уздах руши целу грађу и односи цео живот. И најпосле без речи ми пусти руку, па са главом ко окренутом преко рамена изгледао је да је без очију нашао пут свој - јер из куће оде не гледећ очима, док је све до краја на мене њихов упирао сјај. ПОЛОНИЈЕ Хајд, пођи са мном. Ја ћу наћи краља. Лудило право љубави је то, што себе саму прождире жестином и води вољу очајноме делу, ко ма која друга испод неба страст што мучи нашу природу. Жао ми - да му ниси скоро рекла какву реч опорију? ОФЕЛИЈА Нисам, оче; али сам, по заповести вашој, одбила његова писма и ускратила му да буде крај мене. ПОЛОНИЈЕ Због тога је луд. Жалим што нисам с више пажње, суда посматрао га. Мишљах да се титра и да те жели упропастити. Проклета да је обазривост та; неба ми, то је знак старости већ кад се у мишљењу пребацимо свом, ко што је општа црта млађег света несмотреност. Хајдмо сад краљу. Он то мора знати. Јер, ако се крије, више ће бити за њих патње зле но мржње спрам нас, кад кажемо све. Хајдемо. (Одлазе.) </poem> === СЦЕНА ДРУГА === <poem> Дворана у замку. (Трубе. Улазе Краљ, Краљица, Розенкранц, Гилденстерн и пратиоци.) КРАЉ Добро нам дошли, драги Розенкранче, и Гилденстерне. Поред жеље све да вас видимо, наш хитан позив је изазван нуждом да нам послужите. Нешто сте, ваљда, чули о промени на Хамлету - назовите тако то - јер ни унутрашњи човек, нити спољни, не личе више на оно што беше. Шта ће друго бити до очева смрт што га је тако много одстранило од самог себе - ја не могу знати. И зато молим вас обојицу, од детињства раног што сте расли с њим, и што му знате и младост и ћуд, да останете на нашем двору ту за неко време; да га друштвом својим разонодите; и да, по прилици, колико каткад можете назрети, сазнате да л' га нешто непознато толико мучи; што бисмо, кад сазнамо, имали моћи и да излечимо. КРАЉИЦА Господо добра, он је много причо 10, вама; и ја верујем да нема два човека жива којима би он оданији био. Ако је по вољи да покажете толко љубазности 11, добре воље да за неко време часове своје са нама трошите, у корист и за успех наших нада - посета ваша добиће захвалност што сећању једног краља доликује. РОЗЕНКРАНЦ Обадва ваша величанства могу, владарском својом влашћу над нама, изложити своје превисоке жеље пре наредбом каквом него молбом том. ГИЛДЕНСТЕРН Обојица се ми покоравамо; залажући се за то потпуно, пред ваше ноге службу стављајућ' да слободно располажете њом. КРАЉ Хвала, Розенкранче, и добри Гилденстерне. КРАЉИЦА Хвала, Гилденстерне, и добри Розенкранче. л молим вас да одмах посетите мог одвећ много промењеног сина. Нек неко од вас пође и одведе господу ову до Хамлета сад. ГИЛДЕНСТЕРН Нек небо да да наше присуство И рад корисни и драги му буду! КРАЉИЦА Тако је. Амин! (Одлазе Розенкранц, Гилденстерн и неколико пратилаца. Улази Полоније.) ПОЛОНИЈЕ Мој добри краљу, наши посланици из Норвешке су стигли весело. КРАЉ Вазда си био отац добрих вести. ПОЛОНИЈЕ Зар нисам, краљу? Ја вас уверавам да дужност своју, ко и душу, дајем мом Богу и мом милостивом краљу. Па мислим - или овај мозак мој не лови више трагом мудрости онако добро као што је пре - да сам пронаш'о, мислим, прави разлог и Хамлетовом лудилу. КРАЉ 12, причај, говори о том, то желим да знам. П0Л0НИЈЕ Пустите најпре посланике; моје новости биће гозби посластица. КРАЉ Сам им част укажи, и уведи њих. (Полоније излази.) Гертруда драга, сад ми каже он да је пронашао и узрок и извор растројености целој сина твог. КРАЉИЦА Сумњам да је нашо други, сем главнога: смрт очеву и наш пренагљени брак. КРАЉ Добро, то ћемо испитати већ. (Враћа се Полоније са Волтимандом и Корнелијем.) Добро нам дошли, добри пријатељи. Но, Волтиманде, шта нам доносите од нашег брата, краља норвешког? В0ЛТИМАНД Најлепше враћа поздраве и жеље. На прву реч нашу, посл'о је да спречи синовца свога војне припреме, за које му се чинило да беху против Пољака; ал' боље разгледав, он збиља виде да су против нас. Растужен тим што болест његова, старост и немоћ беху обмануте на такав начин, он посла наредбу Фортинбрасу, који се покори, би укорен од краља, и најзад закле се пред стрицем да никад више неће кушати рат на ваше величанство. Краљ стари на то, препун радости, шест му хиљада круна годишње даде с одобрењем да војску дигнуту поведе, као и пре, на Пољаке, 13, с молбом, овде изложеном већ, (Предаје Краљу лист.) Да допустите да слободно прође кроз ваше земље на тај подвиг свој, са условима за пропуст, сигурност таквим ко што су предвиђени ту. КРАЉ То нам се веома свиђа. Кад будемо на доколици већој, читаћемо, размотрити и одговорити, и мислити на овај посао. Вама, међутим, хвала за сав труд. Одморите се. Вечерас ћемо скупа на част. У завичај добро сте нам дошли! (Излазе Волтиманд и Корнелије) ПОЛОНИЈЕ Овај је посо добро окончан. - Мој господару - госпо - да излажем шта значи бити владар, шта је дужност, што је дан - дан, време - време, а ноћ - ноћ, значило би траћит' време, дан и ноћ. Стога, зато што је краткоћа срж знања, а опширност спољни накит и удови, бићу кратак. Ваш је племенити син луд; ја велим луд је, јер право лудило одредити, то би било ништа друго до бити луд! - Ал' доста о томе. КРАЉИЦА Више о ствари, а с мање вештине! ПОЛОНИЈЕ Кунем се, госпо, да се не служим баш никада вештином. Он је луд, то је истина; истина, то је штета; а штета што је ово истина. Фраза је луда, ал' - срећан јој пут! Јер нећу да се вештином послужим. Претпоставимо, дакле, да је луд. Остаје онда да нађемо узрок тог ефекта, ил' боље рећи узрок тог дефекта, јер овај дефектни ефекат има свој узрок. Па пронађимо га. А проналазак је ово. Размислите. Ја имам кћер - имам је док је моја - и она ми је у послушности и по дужности, пазите, дала ово. Сад слушајте и закључите. (Чита.) "Идолу моје душе, небесној и најдивнијој Офелији." То је рђава фраза, проста фраза; "најдивнијој" је прост израз. Ал' чујте ево ово: (Чита.) „Ове редове њеним белим, ванредним недрима, итд." КРАЉИЦА Је ли то Хамлет упутио њој? ПОЛОНИЈЕ Чекајте мало, госпо, бићу тачан. (Чита.) „Сумњај да л' су збиља сјајне звезде ове; сумњај да ли сунце зна путању своју; сумњај да ли лаж се истином не зове; али у љубав-не посумњај моју..." „О, драга Офелија, ја сам невешт у бројању А слогова, не умем мерити своје уздисаје, али да те много волим, о врло много! - веруј ми. Збогом! Твој за навек, најмилија госпођице, док је ова машина његова, Хамлет." Послушна кћи ми показала то. л ушима је мојим поверила, штавише, сваку молбу његову: како је дошла, где, у који час. КРАЉ А како је она примила ту љубав? ПОЛОНИЈЕ За шта ме сматрате? КРАЉ За поштена, часна човека. ПОЛОНИЈЕ То бих вам радо баш доказ'о. Али шта бисте помислили ви, видећи ту врелу љубав у полету, - а ја сам, признајем, видео је пре но што ми кћи је одаде; - шта бисте мислили ви, шта њено величанство краљица драга, што је овде сад, да сам изигравао кутију за писма, или срцу дао миг, ил' глув и нем посматрао ту љубав тупим погледом? Шта бисте мислили? - Не, ја правце пређох на дело, и рекох младој госпођици: „Кнез Хамлет је краљевић, и он је ван твојих сфера. То не може бити." Ја је поучих да састанке с њим избегава, да му не прима гласнике ни поклоне. Кад је примила поуку, савети су моји уродили плодом. А он, одбијен - да укратко свршим - паде у тугу, па у пост, а отуд у несаницу, па затим у немоћ, потом у растројство, и са падом тим, у лудило у коме бесни сад; а ми га зато сви оплакујемо. КРАЉ Мислите то је? КРАЉИЦА Да, то може бити; и то врло лако. ПОЛОНИЈЕ Да ли се десило, врло бих да чујем, да вам икад ја одлучно рекох "то је тако", па се, показало ипак да је друкчије? КРАЉ Колико знам, није. ПОЛОНИЈЕ Ако је друкчије, одузмите ово овој... Ако би ме околности само навеле на траг, истину ћу наћи, па ма она била у средишту саме земље сакривена. КРАЉ Како бисмо могли даље трагати? ПОЛОНИЈЕ Ви знате да он шета, каткада, око четири сата овде, у предворју. КРАЉИЦА Он заиста тако ради. ПОЛОНИЈЕ У то доба пустићу једном к њему своју кћер, ви будите са мном иза застора; пазите на сусрет: ако је не воли, и није због тога сишао с ума, - нек нисам више саветник државе, већ нек се бавим плугом и коњарством. КРАЉ Да покушамо. КРАЉИЦА Али погледајте како тужан јадник читајући иде. ПОЛОНИЈЕ Склон'те се, молим вас. Обоје се склоните. Ја ћу га одмах ословити. (Излазе Краљ, Краљица и пратиоци. Улази Хамлет, читајући.) Дозвол'те, мој добри кнеже Хамлете. Како је? ХАМЛЕТ Добро, хвала Богу. ПОЛОНИЈЕ Познајете ли ме, кнеже? ХАМЛЕТ О, сасвим, сасвим добро. Ви сте рибар. ПОЛОНИЈЕ Нисам, кнеже. ХАМЛЕТ Онда бих волео да сте тако поштен. ПОЛОНИЈЕ Поштен, господару? ХАМЛЕТ Да. господине. Бити поштен, какав је данас свет, значи бити одабран измећу десет хиљада. ПОЛОНИЈЕ То је сасвим тачно, господару. ХАМЛЕТ „Јер ако сунце излеже црве у липсалом псу, оно, тај бог што љуби стрвину"... Имате ли ви кћер? ПОЛОНИЈЕ Имам, кнеже. ХАМЛЕТ Немојте је пуштати да шета по сунцу. Зачеће је благослов, али не онако како би ваша кћи могла зачети. - Пријатељу, припазите на то! ПОЛОНИЈЕ (за себе) Шта велите на то? Све око моје кћери. Па ипак ме у почетку није познао. Рече ми да сам рибар. Далеко је застранио, далеко! Додуше, у својој младости и ја сам много патио од љубави, готово исто тако. Да га опет ословим. - Шта то читате, господару? ХАМЛЕТ Речи, речи, речи. ПОЛОНИЈЕ О чему је расправа, кнеже? ХАМЛЕТ Измеђ' кога? ПОЛОНИЈЕ Мислим на садржину коју читате, кнеже. ХАМЛЕТ Клевете, господине. Јер овај подругљиви лупеж каже овде да стари људи имају седе браде; да им је лице смежурано; да им очи луче густу смолу и пекмез од шљива; да обилују недостатком разума и да су им бедра врло слаба; све тако неке ствари, господине, за које држим да није поштено тако их исписивати, иако иначе најјаче и најдубље верујем у њих. Јер, и ви бисте сами, господине, били стари колико и ја кад бисте, као рак, могли натрашке ићи. ПОЛОНИЈЕ (за себе) Лако је то лудило, ипак има у њему методе. - Хоћете ли да изађете из тог ваздуха, кнеже? ХАМЛЕТ У мој гроб? ПОЛОНИЈЕ Одиста, то би значило изићи из ваздуха. (За себе.) Како су му по неки одговори згодни! Лудило често срећно погоди и оно што памет и здрав разум не могу успешно да савладају. Хоћу да га оставим; и одмах ћу измислити пут и начин за састанак измећу њега и моје кћери. - Мој уважени кнеже, најпонизније ћу узети од вас опроштај. ХАМЛЕТ Ви, господине, не можете узети од мене ништа што вам ја не бих драговољно уступио - осим живот мој, осим живот мој, осим живот мој. ПОЛОНИЈЕ Остан'те ми здраво, господару. ХАМЛЕТ Те досадне, маторе будале! (Улазе Розенкранц и Гилденстерн.) ПОЛОНИЈЕ Ви тражите кнеза Хамлета? Он је ту. РОЗЕНКРАНЦ (Полонију) Бог вам помогао, господине. (Полоније излази.) ГИЛДЕНСТЕРН Мој поштовани кнеже! РОЗЕНКРАНЦ Мој најмилији господару! ХАМЛЕТ Моји одлични, добри пријатељи! Како си ти, Гилденстерне? Ах, Розенкранче? Добри моји момци, како сте вас двојица? РОЗЕНКРАНЦ Као обична деца ове земље. ГИЛДЕНСТЕРН Срећни смо утолико, уколико нас срећа не притискује. На Фортуниној капи ми нисмо баш кићанка. ХАМЛЕТ Ни ђонови на њеним ципелама? РОЗЕНКРАНЦ Ни то, кнеже. ХАМЛЕТ Онда ви живите негде око њеног струка, у средини њених милости, како би се рекло. ГИЛДЕНСТЕРН Заиста, кнеже, ми смо јој врло присни пријатељи. ХАМЛЕТ Ви познајете тајне удове Срећине? Да, тако је; она је блудница. - Шта има ново? РОЗЕНКРАНЦ Ништа, господару, осим то да је свет постао поштен. ХАМЛЕТ Онда је близу Страшни суд. Али, ваше новости нису истините. Допустите ми да вас изближе запитам: шта сте ви то, добри моји пријатељи, згрешили срећи кад вас је послала овамо у тамницу? ГИЛДЕНСТЕРН У тамницу, кнеже? ХАМЛЕТ Данска је тамница. РОЗЕНКРАНЦ Онда је и цео свет тамница. ХАМЛЕТ Те још каква; са многим преградама, ћелијама и апсанама; а Данска је једна од најгорих. РОЗЕНКРАНЦ Ми то не бисмо рекли, господару. ХАМЛЕТ Но, онда за вас није. Јер ништа није ни добро ни зло, него га таквим чини наше уверење. Мени је тамница. РОЗЕНКРАНЦ То је стога што је таквом праве ваше тежње. Данска је сувише тесна за ваш дух. ХАМЛЕТ Ах, Боже мој; ја бих се могао затворити у орахову љуску, па се ипак сматрати краљем бескрајног простора, само кад не бих имао ружних снова. ГИЛДЕНСТЕРН Ти снови су у ствари амбиције. Јер сваки онај што има амбиција није ништа друго до сенка једног сна. ХАМЛЕТ И сан је само сенка. РОЗЕНКРАНЦ То је истина; и ја држим да је амбиција тако лаког и ваздушастог бића, да је она само сенка сенке. ХАМЛЕТ Онда су наши просјаци тела, а наши монарси и хероји са њиховом надуваном славом просјачке сенке. - Хоћемо ли у двор? Јер, вере ми, ја не умем да мудрујем. РОЗЕНКРАНЦ И ГИЛДЕНСТЕРН Ми ћемо вас пратити. ХАМЛЕТ То нипошто! Ја нећу да вас убрајам у своје остале слуге. Јер, да вам говорим као поштен човек, моји су пратиоци до зла бога рђави. Али кажите отворено и као стари пријатељи, шта радите у Елсинору? РОЗЕНКРАНЦ Дошли смо да вас посетимо, кнеже; никаквим другим послом. ХАМЛЕТ Какав сам просјак, ја сам сиромашан и самом захвалношћу. Али ја вам захваљујем; а сигурно је, драги пријатељи, да је скупо платити и један новчић за моју захвалност. Да нису послали по вас? Јесте ли ви овде по сопственој побуди? Је ли то драговољна посета? Хајде, будите искрени и поштени према мени. Хо, хајде. Дакле? Кажите! ГИЛДЕНСТЕРН Шта да кажемо, господару? ХАМЛЕТ Што год хоћете, али само право. По вас су послали. У вашим очима је некаква врста признања, али ваше осећање стида нема довољно умешности да га преобра- зи. Знам, вас су позвали добри краљ и краљица. РОЗЕНКРАНЦ А ради чега, кнеже? ХАМЛЕТ То треба ви мени да кажете. Али ја вас заклињем правом нашег друговања, слогом наше младости, обавезом наше вазда очуване љубави и свим што је још драгоценије и што би вам какав речитији говорник могао ставити на срце: будите према мени искрени и отворени. Јесу ли вас позвали, или нису? РОЗЕНКРАНЦ (одвојено, Гилденстерну) Шта ви кажете? ХАМЛЕТ (за себе) Тако? Онда ћу мотрити на вас. - Ако ме волите, немојте се устручавати. ГИЛДЕНСТЕРН Позвали су нас, кнеже. ХАМЛЕТ Ја ћу вам казати зашто. Тако ћу ја пре погодити но што ми ви одате, и ваша верност краљу и краљици неће се ни за длаку променити. Ја сам одскора (не знам ни сам зашто!) изгубио сву своју веселост, запустио све своје навике, и, уистину, моје расположење је тако жалосно, да ми ова дивна грађевина, земља, личи на какав пуст морски гребен; ово сјајно небо, ваздух и - погледајте - тај лепи, племенити и над нама раскриљени свод, тај величанствени кров украшен златном ватром - ах, све ми то личи на ружно, кужно сметлиште испарења! - Какво је ремек-дело човек! Како је племенит умом! Како неограничен по способностима! Како је у облику и покрету складан и целисходан! Како је изразом сличан анђелу! Како по разуму наличи на Бога - украс света, узор свега живота! - Па ипак, шта је за мене та квинтесенција прашине? Човек ми се не мили; не, па ни жена, мада ми изгледа да бисте својим осмехом желели да потврдите то. РОЗЕНКРАНЦ Тако што нисам мислио, господару. ХАМЛЕТ Па зашто сте се онда насмејали, када сам рекао: „Човек ми се не мили”? РОЗЕНКРАНЦ Мислио сам, кнеже, ако вам се човек не мили како ће се глумци код вас мршаво провести. Прошли смо их на друму; они долазе овамо да вам понуде своје услуге. ХАМЛЕТ Онај што игра краља добро ми је дошао; његово величанство ће добити свој данак од мене; витез-луталица ће употребити свој мач и свој штит; љубавник неће залуд уздисати; чудљивац ће на миру свршити своју улогу; лакрдијаш ће насмејати оне чија се плућа лако голицају; а јунакиња ће слободно изразити мисли, па ма због тога храмали стихови. - Који су то глумци? РОЗЕНКРАНЦ Они које сте ви обично веома волели: трагичари из града. ХАМЛЕТ Откуда то да они путују? Кад би остали у граду, боље би било и за њихов глас и за њихову корист. РОЗЕНКРАНЦ Мислим да је њихово путовање дошло због последњих новотарија. ХАМЛЕТ Имају ли исти углед као кад сам ја био у граду? Имају ли још онолику посету? РОЗЕНКРАНЦ Не, доиста немају. ХАМЛЕТ Како то? Да нису зарђали? РОЗЕНКРАНЦ Не; њихов труд још одржава свој уобичајени корак. Али вам се, господару, накотило некакве дечурлије, малих голуждраваца, који се деру из свега гласа, и зато им се немилосрдно пљеска: они су сад у моди и ти су сад толико заграјали по простим позорницама - како их они зову - да су многи што носе папире уплашени од гушчијих пера, и не смеју да се појаве тамо. ХАМЛЕТ Како! Јесу ли ти глумци „такозвана краљева деца"? Ко их издржава? Како су плаћени? Хоће ли продужити своје занимање само дотле док им се глас не олиња? Зар неће рећи некад, доцније, кад и сами постану путујући глумци (а то је врло вероватно, ако немају бољих средстава за издржавање), да им писци чине неправду гонећи их да вичу на своју рођену будућност? РОЗЕНКРАНЦ Богами, било је много посла на обе стране, а народ није сматрао за грех да их напујда на кавгу. Једно време се није могло зарадити на позоришном комаду, ако се због тога писац и глумац нису почупали за косе. ХАМЛЕТ Је ли могућно? ГИЛДЕНСТЕРН О, било је доста полупаних глава. ХАМЛЕТ Односе ли деца победу? РОЗЕНКРАНЦ Да, она, кнеже, односе победу, и Херкула и његов терет с њим. ХАМЛЕТ То није ништа чудновато. Јер мој стриц је краљ Данске, па они што су се на њега кревељили док је мој отац био жив, дају сада двадесет, тридесет, четрдесет, педесет, сто дуката за једну његову слику у минијатури. Триста му мука, има у томе нешто што је над природом, ако би филозофија могла пронаћи шта је то. (Фанфаре и трубе иза сцене.) ГИЛДЕНСТЕРН То су глумци. ХАМЛЕТ Господо, добро ми дошли у Елсинор. (Клања им се.) Пружите ми руке. Љубазност и параде обично су знаци лепог дочека: допустите ми да се према вама понашам на овај начин (Узима их за руке.) јер бих се иначе бојао да би мој дочек глумаца (а ја хоћу да их дочекам с највећом спољном љубазношћу, то вам унапред кажем) могао изгледати лепше него што сам дочекао вас. Добро ми дошли: али мој чика-отац и моја стрина-мајка преварили су се. ГИЛДЕНСТЕРН У чему, драги кнеже? ХАМЛЕТ Ја сам луд само кад дува северозападни ветар; кад дува југ, ја разликујем сокола од чапље. (Улази Полоније.) ПОЛОНИЈЕ Клањам се, господо! ХАМЛЕТ Чујте, Гилденстерне - и ви такође - на свако уво један прислушкивач - ово велико сисанче, које видите пред собом, још није изашло из својих пелена. РОЗЕНКРАНЦ Можда је он поново ушао у њих; јер каже се да је стар човек по други пут дете. ХАМЛЕТ Проричем да долази да ме извести о глумцима; пазите. - Имате право, господине: то је било у понедељак ујутру, заиста тога дана... ПОЛОНИЈЕ Господару, имам да вам саопштим новости. ХАМЛЕТ Господару, имам да вам саопштим новости. Када је Росцијус био у Риму глумац... ПОЛОНИЈЕ Приспели су глумци, господару. ХАМЛЕТ Тра-та-та! ПОЛОНИЈЕ На моју част... ХАМЛЕТ „Сваки глумац доће на магарцу свом." ПОЛОНИЈЕ То су најбољи глумци на свету, за трагедију, комедију, историјску игру, пастирско-шаљиву, историјско-пасторалну, трагично-историјску, трагично-комично-историјско-пасторалну, за драму са јединством места и драму без јединства. Сенека није за њих одвише озбиљан, ни Плаут одвећ весео; у строгом придржавању текста, или у слободном приказу - они су јединствени. ХАМЛЕТ О, Јефтају, судијо Израиља, какво си благо имао! ПОЛОНИЈЕ Какво је благо имао он, кнеже? ХАМЛЕТ Лепу кћер, и ништа више, коју је МНОГО волео. ПОЛОНИЈЕ (за себе) Све о мојој кћери. ХАМЛЕТ Немам ли право, стари Јефтају? ПОЛОНИЈЕ Ако мене зовете Јефтајем, кнеже, ја заиста имам кћер коју много волим. ХАМЛЕТ Заиста, то није логичка консеквенца. ПОЛОНИЈЕ А шта је овде логичка консеквенца, кнеже? ХАМЛЕТ Шта? - Како судба рече, БОГ то зна, а затим, ви знате. Све се стече као - ствар већ вероватна... Прва строфа побожне песме казаће вам више, јер, погледајте, ови ми улазе у реч. (Улази четири-пет глумаца.) ХАМЛЕТ Добро сте ми дошли, господо; добро дошли сви. - Мило ми је што видим да си добро. Добро ми дошли, добри пријатељи. - О, мој стари пријатељу! Твоје лице је обрадатило откад сам те последњи пут видео; да ниси дошао да ми посадиш браду, у Данској? - Шта, моја млада госпођица и госпа! Госпе ми, ви сте за једну потпетицу ближе небу но кад сам вас последњи пут видео. Молићемо бога да ваш глас не буде излизан као какав златник изван оптицаја. - Господо, ви сте ми добродошли. - Одмах ћемо се, као француски соколари, залетети на све што приметимо. Да чујемо одмах какву декламацију. Но, дајте нам један пример свога талента; дете какав страстан говор. ПРВИ ГЛУМАЦ Који говор, кнеже? ХАМЛЕТ Једном сам те слушао, кад си рецитовао један говор - али он се није никад давао на сцени, или ако јесте, не више од једанпут. Јер се комад, сећам се, није допао гомили. То је био кавијар за прост свет. Али, био је то - како сам ја схватио и како су схватили други, чији је суд у оваквим стварима јачи него мој - један изврстан комад, добро распоређен у сцене, написан с исто толико осећања мере колико и вештине. Сећам се да је неко рекао сако у стиховима нема довољног зачина да начине предмет укусним, нити у реченицама има такве садржи- не да би писац могао бити оптужен за извештаченост; али је дело назвао поштеним, здравим колико пријатним, и бескрајно више лепим но накинћуреним. Један говор сам у њему нарочито волео. То је Енејина прича Дидони; а нарочито онај део где он говори о Пријамовој погибијн. Па ако вам је остала у сећању, почните оним стихом - чекајте, чекајте - „Опаки Пир као хирканска звер"... Није тако - почиње са Пиром: „Опаки Пир са оружјем црним, мрачним ко смер му, и налик на ноћ, кад у кобном коњу лежаше сакривен, свој црни, страшни премазао је лик, страшнијим знаком: од главе до пете црвен и ужасан, сав ишаран крвљу отаца, мајки, кћери и синова; умазан сав, спаљеним улицама, што бацају светлост свирепу и клетву на убиство краља, у гневу и огњу и усиреном сав облепљен крвљу, с очима ко алем, тај паклени Пир старога тражи Пријама..." Сад продужите. ПОЛОНИЈЕ Тако ми бога, кнеже, добро изговорено, добрим нагласком и с добрим разумевањем. ПРВИ ГЛУМАЦ „Нађе га у борби с кратким мачем против Грка; непокоран, стари испаде му мач из руке, и како паде, тако оста; у неравном боју насрну Пир на Пријама; он бесно замахну, и беспомоћни старац стропошта се на сам звук и ветар од замаха тог. А мртва Троја ко да осети тај удар, кад се с врхом у пожару до темеља сруши уз ужасан лом што зароби уво Пирово. Јер, гле! Његов мач изнад млечнобеле главе часнога Пријама ко да заста зраком. Тако, као тиран на слици, немаран спрам воље своје и спрам смера свог; не учинив ништа, стајао је Пир. Ал' ко што често видимо пред буру тишину неба, и облаке стале, и умукнули хук ветра, и земљу као смрт мирну, док нагло страшни гром не расцепи небо - тако за почивком осветом кивном би обузет Пир. Киклопа чекићи никад нису пали на Марсов оклоп искован за отпор с кајања мање но Пиров крвав мач на Пријама што паде. Доле са Срећом, доле с блудницом! Сви богови у општем скупу свом, одузмите јој моћ и с њеног точка полом’те спице, сломте наплатке, а главчине јој низ небески брег скотрљајте доле у пакао сам!" ПОЛОНИЈЕ То је одвећ дугачко. ХАМЛЕТ Па послаћемо берберину заједно с вашом брадом. - Молим те, настави. Он је за какву лакрдију или масну причу; иначе спава. Настави; дед Хекубу. ПРВИ ГЛУМАЦ "Ал' ох, ко виде краљицу у велу..." ХАМЛЕТ „Краљицу у велу"? ПОЛОНИЈЕ Да, то је добро. „Краљицу у велу" врло је добро. ПРВИ ГЛУМАЦ „Где боса трчи улицама свима, претећи огњу потоцима суза: крпа јој на глави, где је круна била; место одела, око исцрпених, сувих бедара једно ћебе само зграбљено усред узбуне у журби. Ко би то видо, језиком отровним прогласио би издајство Фортуне. Ах, да је сами богови видеше, кад спази Пира како злобно игра, секући мачем удове њеног мужа, њена би вриска, што се проломи, ватрене очи неба оросила, и (ако се смртне ствари тичу њих) у боговима дигла сажаљење!" ПОЛОНИЈЕ Погледајте, зар он није променио боју лица, и зар му нису сузе у очима! Молим те, престани. ХАМЛЕТ Добро је; замолићу те да ми ускоро изговориш и остатак. - Добри господине, хоћете ли се постарати да глумци буду добро смештени? Чујте, гледаћете да се с њима лепо поступа, јер су они огледало и летопис свога времена. Боље је да после смрти добијете рђав епитаф него да они, док сте живи, шире рђав глас о вама. ПОЛОНИЈЕ Господару, поступићу с њима као што заслужују. ХАМЛЕТ Сто му мука, човече: много боље. Поступај са сваким као што заслужује, па ко ће остати неизбијен? Поступајте с њима према својој сопственој части и свом достојанству; па што они мање заслужују, тим ће више заслуга имати ваша племенитост. - Одведите их унутра. ПОЛОНИЈЕ Хајдете, господо. ХАМЛЕТ Пођите за њим, пријатељи. Сутра ћемо чути један комад. (Одлази Полоније са свима глумцима, осим првог.) Чуј ме, стари пријатељу. Умете ли ви да одиграте Убиство Гонцага? ПРВИ ГЛУМАЦ Умемо, кнеже. ХАМЛЕТ То ћемо имати сутра навече. Да ли бисте, по нужди, могли научити један говор, од једно дванаест или шеснаест стихова, које бих ја написао и уметнуо унутра? Хоћете ли? ПРВИ ГЛУМАЦ Хоћемо, кнеже. ХАМЛЕТ Врло добро. Идите за оним господином, и гледајте да му се не ругате. (Први глумац одлази. Розенкранцу и Гилденстерну.) - Моји добри пријатељи, опраштам се с вама до вечери. Добро сте ми дошли у Елсинор. РОЗЕНКРАНЦ Мој добри кнеже! ХАМЛЕТ Да, нека вас Господ штити. (Розенкранц и Гилденстерн излазе.) Сад сам сам. О, какав подлац, ниски роб сам ја! Није ли страшно, да тај глумац ту у једној песми, једном сну о страсти маштом својом може да присили душу да од њеног дејства пребледи му лик, у оку буду сузе, лицем страх, јецање у гласу, и држање све с његовом маштом да доће у склад? А све низашта? За Хекубу! Шта је Хекуба њему, или он Хекуби, да плаче за њом! Шта би радио тај, да има повод, побуде за бол ко ја? Потопио би сцену сузама, језивом речи цеп’о свету слух, да крив полуди, невин да побледи, непосвећен се збуни, и да чула самога слуха и вида се згрозе. А ја? Глуп, малодушан нитков чамујем ко сањало, и туп за рођену ствар; ништа не знам рећи - ни за краља тога, на чије благо и живот драгоцен паклени један злочин је извршен. Јесам ли ја страшљивац? Ко ме зове нитковом? Ко ме по темену лупа? Чупа ми браду - дува ми у лице? За нос ме вуче? У грло ми лаж до плућа гура? Ко то чини? Ха! Крста ми, ја бих поднео то све. Јер мора да сам голубије јетре, и немам жуч, да увреду загорча; ил' иначе, бих нагојио био све небеске вране овог роба стрвљу! О, крвави и блудни ниткове! Бесавесни, похотни, неприродни! Издајничка хуљо! Освето! Ах, какав сам магарац! Јест „храбро" да ја убијеног, драгог оца син, небом и паклом на освету гоњен, морам, ко курва, да срцу олакшам речима, па сам дао се у псовке, ко права рита, ко судопера. Гадим се на то, фуј! На посао, моја мисли! - Слушао сам да кривци, гледајућ’ какву представу, вештином самом глуме беху толко потресени до срца, да би одмах признали јавно своја недела. Убиство, иако нема језика, проговори органом чуднијим. Приредићу да глумци играју нешто што личи убиству оца мог пред мојим стрицем. Ја ћу пазити на његов поглед, прозират’ до сржи. Тргне л' се само, знаћу већ свој пут! Дух који видех можда је нечастив, а ђаво може на себе узети допадљив облик; штавише и можда, због слабости ми и суморности - а он на такве има силну моћ - на зло ме води, да ме упропасти. Ја хоћу да имам стварније разлоге но овај. Глума замку нек ми дадне, у коју ће савест краљева да падне. (Одлази.) </poem> == ТРЕЋИ ЧИН == === СЦЕНА ПРВА === <poem> Соба у замку. (Улазе Краљ, Краљица, Полоније, Офелија, Розенкранц и Гилденстерн.) КРАЉ Зар не можете околишним путем измамити му реч што је пометен, што све своје мирне дане мучи грубо тим немирним лудилом опасним? РОЗЕНКРАНЦ Признаје да се осећа растројен; ал' зашто, то неће никако да каже. ГИЛДЕНСТЕРН Нити нам даје да га испитамо; већ лудилом се вештим заклања кад год бисмо хтели да га наведемо на какво признање о правоме стању. КРАЉлЦА Је ли вас лепо примио? РОЗЕНКРАНЦ Ко племић. ГИЛДЕНСТЕРН Али ииак зато врло усиљено. РОЗЕНКРАНЦ Склон питањима, ал' врло тврд у одговору на наша питања. КРАЉлЦА Да л' сте га каквом забавом кушали? РОЗЕНКРАНЦ Десило се тако да смо неке глумце престигли на путу; причасмо о њима; и тад се као обрадово беше, што чује о њима. Ти су људи око двора, и, чини ми се, добили су налог да довече пред њим представљају. ПОЛОНИЈЕ Јесте. И молио ме да и вас позовем, да видите и чујете ту ствар. КРАЉ Од свег срца. Врло ми је мило, што чујем да је томе наклоњен. Господо добра, подстакните га ви и даље на склоност спрам забава тих. РОЗЕНКРАНЦ Хоћемо, господару. (Розенкранц и Гилденстерн излазе.) КРАЉ Драга Гертруда, остави нас и ти. Позвали смо тајно Хамлета овамо, да се, као тобож, сусретне случајно са Офелијом. Њен отац и ја, уходе по праву, бићемо ту да гледећ невићени можемо јасно судити и знати по сусрету им, по понашању његовом, је ли то Ијубавни бол. ил' не, због чега пати. КРАЉлЦА Послушаћу. А што се вас тиче, Офелија, желим да ваша лепота буде срећни повод Хамлетовог лудила; јер тад имала бих наде да ће вам врлине вратити га опет на редовни пут, а на част и вама и њему. ОФЕЛљА Ја то и сама, госпо, желела бих радо. (Излази Краљица.) ПОЛОНИЈЕ Офелија, прошетај овуда; а вас, величанство, молим: склонимо се. (Офелији.) Ево, читај ову књигу, та привидна побожност нек ти оправда самоћу. - Због тога смо често за укор; јер то је већ и сувише познато, да лицем на молитву спремним, изразом побожним, пошећеримо и самог ћавола. КРАЉ (за себе) То је и сувише истинито, вај! Како дивно шиба савест моју сад овај укор. Образједне блуднице, улепшан што је вештином мазања, ружнији није испод маске своје но моје дело под шареном речи. О, терете тешки! ПОЛОНИЈЕ Чујем га, долази; склонимо се, краљу. (Краљ и Полоније одлазе.) ХАМЛЕТ Бити ил' не бити? - питање је сад. Је л' лепше у души трпети праћке и стреле судбе обесне, или на оружје против мора беда дићи се, и борбом учинити им крај? Умрети - спавати - ништа више - реци, да спавањем се сврши срца бол и хиљада животних потреса и наследних месу, ето то је циљ и предано му тежи ти. Умрети, спавати - спавати - можда сањати! Да, ту је чвор! Јер у том спавању смртном какви би снови могли доћи, кад живота ово клупче одмотамо? Ту морамо стати; то је обзир тај што беди нашој продужава век! Јер ко би подно светске шибе, руге, неправде силних и злоставе гордих, бол презрене нам љубави, насиља, и обест власти, понижења која од невредних трпи стрпљива заслуга - кад сам себи можеш слободу да даш и голим ножићем? Ко би вукао товар, под умором живота стењући и знојећи се да страх не буни од нечег по смрти, до тајне земље, с чијих мећа још ниједан путник вратио се није? То нам вољу збуни, и чини да раће подносимо зла која су ту већ него да летимо онима другим, непознатим још? Тако свест страшљивце прави од свих нас; и тако природној боји одлуке бледило мисли да болешљив лик, те предузећа велика и смела отуда криво окрену свој ток и губе име дела. - Али, мир! - Лепа Офелија! - Вило, молитвама помени све ми грехе! ОФЕЛИЈА Кнеже мој! Давно вас не видех! Како сте? ХАМЛЕТ Покорно хвала; добро, добро, добро. ОФЕЛИЈА Ја имам, кнеже, ваших поклона, и давно жељах већ да вам их вратим. Примите их сада молим вас. ХАМЛЕТ Не, не; ја вам нисам никад ништа дао. ОФЕЛИЈА Кнеже, ви добро знате то да јесте, и то са тако нежним речима, да спомени беху драгоценији. Без мириса сад су - узмите их натраг јер племенитој души богат дар, без љубави пружен - ништавна је ствар. Ево, кнеже! ХАМЛЕТ Ха, ха! Јесте ли ви поштени? ОФЕЛИЈА Кнеже! ХАМЛЕТ Јесте ли лепи? ОФЕЛИЈА Шта ваше господство мисли? ХАМЛЕТ Да, ако сте поштени и лепи, ваше поштење не би требало да допусти вашој лепоти да се дружи с њим. ОФЕЛИЈА Зар може, кнеже, лепота имати бољег друштва од поштења? ХАМЛЕТ Да, наравно. Јер ће моћ лепоте пре претворити по- штење, од оног што јесте, у подводачицу, него што ће снага поштења преобразити лепоту у нешто слично ње- му. То је некада био парадокс; али је сада доказано. - Ја сам вас некад волео. ОФЕЛИЈА Заиста, кнеже, ви сте учинили да вам поверујем. ХАМЛЕТ Нисте ми требали веровати. Врлина се не може тако нримити на нашем старом деблу да му одузме сав задах. - Ја вас нисам волео. ОФЕЛИЈА Тим сам горе преварена. ХАМЛЕТ Иди у манастир! Зашто да рађаш грешнике? - Ја сам прилично поштен; па ипак бих себе могао оптужити за такве ствари да би боље било да ме мати никада није родила. Ја сам врло охол, осветољубив, славољубив, са више грехова што чекају на мој миг но што имам мисли да их њима оденем, или маште да им дам облик, или времена да их изведем. Шта ће оваква створења, као што сам ја, да се шуњају између земље и неба? Сви смо ми овејани ниткови - сви! Не веруј ниједном од нас. Иди право у манастир! - Где вам је отац? ОФЕЛИЈА Код куће, господару. ХАМЛЕТ Затварајте врата за њим, да нигде не би могао играти будалу, сем код своје куће. Збогом! ОФЕЛИЈА О, милостиво небо, помози му! ХАМЛЕТ Ако се удаш, даћу ти ову клетву за свадбени дар: Бу- ди невина као лед, чиста као снег - нећеш измаћи кле- тви. - Иди у манастир, иди! Збогом! - Али ако баш хо- ћеш да се удаш, пођи за будалу. Јер паметни људи знају врло добро каква чудовишта правите ви од њих. У ма- настир! Иди, и то брзо. Збогом! ОФЕЛИЈА Исцелите га, ви небеске силе! ХАМЛЕТ Слушао сам о вашој навици да се мажете. Бог вам је дао једно лице, а ви себи правите друго: ви скакућете, ви се увијате, ви шапућете; издевате имена божјим ствари- ма из лакомислености, а правите се да је из незнања. Идите! Доста ми је. Полудео сам због тога. Ја кажем, нећемо више имати сватова. Они што су се узели жи- веће, сем једнога. Остали ће остати како су. У манастир, идите! (Одлази.) ОФЕЛИЈА О, какав диван ту посрну дух! То бистро око двора, војске мач, та реч и језик мудрости и знања, а цвет и нада лепе државе, васпитања пример, огледало моде, очима свима и узор и циљ - све је то сада разорено, све! Аја, најбеднија и најнесрећнија од свију жена, што сам пила мед заносне песме завета му свих - сад гледам дивни, краљевски тај ум ко раздешена звона промукао, а несравњену, цветну младост ту у лудилу свелу. И ја, бедна, вај! После прошлих нада, гледам савјад тај! (Враћају се Краљ и Полоније.) КРАЉ Љубав! Нису таква осећања та; а говор му, мада помало без везе, не личи на лудост. У његовој души има нешто над чим сета његова седи и леже; и ја верујем да би се из тога опасност излегла. Да то спречим, брзо одлучих и реших ево ово: Он ће у Енглеску, хитно, да ненаплаћени данак наш потражи. Можда ће море и предели страни, и шаренило утисака моћи из његовог срца истерати тб што се увукло у њега, о чему мислећи стално мучи мозак свој, и што га гони да буде ван себе. Шта мислите ви о томе? ПОЛОНИЈЕ Биће добро. Али ипак држим да извор, почетак његове туге није ништа друго до презрена љубав. - Како је, Офелија? Не мораш причати шта ти је кнез Хамлет говорио: ми смо чули сами све. - Краљу, чините што вам драго. али ако држите за згодно, нек краљица, мати његова, после представе и сама навали да њојзи повери свој бол. Нек буде сасвим отворена с њим; а ја ћу се, ако допустите, скрити, тако да чујем разговор њин. Ако га она не прозре, тада га у Енглеску шаљ'те, или га затвор'те где ваша мудрост за најбоље нађе. КРАЉ Нека тако буде. Кад је племић луда, на лудило треба мотрити му свуда. (Одлазе.)</poem> === СЦЕНА ДРУГА === <poem> Велика дворница у замку. (Улазе Хамлет и неколико глумаца.) ХАМЛЕТ Молим вас, изговорите тај говор онако како сам вам ја показао, да вам готово клизи са језика. Али ако буде- те жвакали, као што чине многи ваши глумци, онда ће ми то бити исто тако пријатно као да сам општинском добошару дао да говори моје стихове. Па немојте суви- ше ни тестерисати ваздух рукама, овако; него будите у свему умерени. Јер и у самој бујици, бури, или, да тако кажем, вихору страсти. морате имати и показати мере, која ће то ублажити. 0, како ме врећа до дна душе, кад чујем каквог плећатог, разбарушеног клипана како у дроњке цепа неку страст, да би пробијао уши најјевти- нијој публици у позоришту, која није ни за шта друго него за неразумљиве пантомиме или за галаму. Волео бих да ишибам таквога дрипца који жели да превазиће и самог Тергаманта; такавје дрипац надиродио Иро- да. Молим вас, избегавајте то. ПРВИ ГЛУМАЦ Ја јамчим за то вашој светлости. ХАМЛЕТ Али не будите ни сувише кротки, већ нека вас учи ваше роћено осећање мере: удесите радњу према речи, а реч према радњи, и нарочито се старајте да никада не прекорачите границе природе. Јер свака таква претера- ност промаши циљ глуме, чији је задатак, у почетку и сад, био и јесте, да буде, тако рећи, огледало природе: да врлини покаже њено сопствено лице, пороку његову роћену слику, а самом садашњем поколењу и бићу све- та његов облик и отисак. Сад, ако се у томе претера, или не дотера, незналице ће се можда смејати, али ће паметнима бити врло мучно. А суд ових, ако допустите, мора претегнути читаво позориште првих. 0, гледао сам игру неких глумаца, и слушао друге да их хвале, и то врло много, који, па да се не изразим простачки, нису имали ни нагласка крштене душе, ни хода крштеног, ни некрштеног, ни човечјег; него се то шепурило и урлало, да сам помислио да је какав надничар природе направио људе, а није их направио добро, тако су наказно подра- жавали човечанству. ПРВИ ГЛУМАЦ Ја се надам да је то код нас углавном поправљено. ХАМЛЕТ 0, поправите сасвим. И нека они што играју ваше будале не говоре више него што је за њих написано. Јер мећу њима има и таквих који ће се сами смејати да би тиме натерали на смех и известан број будаластих гле- далаца иако је баш тада, можда, у питању какав важан тренутак радње. То је ружно, и код будале која се тим служи показује сажаљења достојну амбицију. Идите; спремите се. (Глумци одлазе. Улазе Полоније, Розенкранц и Гилденстерн.) ХАМЛЕТ Но, господине! Хоће ли краљ да чује овај комад? П0Л0НИЈЕ И краљица такоће, и то одмах. ХАМЛЕТ Па реците глумцима нека пожуре. (Полоније излази.) Хоћете ли му и вас двојица помоћи да их пожури? Р0ЗЕНКРАНЦ И ГИЛДЕНСТЕРН Хоћемо, кнеже. ХАМЛЕТ 0ј, хој, Хорацио! (Улази Хорацио.) Х0РАЦИ0 Ево ме добри кнеже; на служби сам. ХАМЛЕТ Ти си најправеднији човек, Хорацио, са којим сам се икад дружио. ХОРАЦИО Мој драги кнеже! ХАМЛЕТ Не мислим да ласкам јер каквој би се надао награди од тебе што немаш другог прихода до ведар дух што те храни и одева? И зашто би се сиротом ласкало? Нек заслаћен језик лиже глупи сјај, а колено свија свој услужни зглоб тамо где корист следује ласкању. Чуј ме. Откад ми мила моја душа господарском поста у избору свом, и откада уме људе делити, твој избор за њу осигуран би. Јер ти беше човек што сносећи све не трпи ништа, један што је примо и ударе и даре судбине сједнаком хвалом. Благословен тај код кога разум и страст тако стоје, да није само фрула на којој би судбина могла свирати што хоће. Дај ми човека што није роб страсти, и носићу га у дну срца свог, у срцу срца свога, као тебе. Ал' сувише је о том. - Вечерас ће одиграти се пред краљем представа, једна је сцена у њој врло слична околностима о којима ти причах поводом смрти мог оца. Молим те, кад видиш да се изводи тај чин, ти с пуном пажњом духа посматрај мог стрица. Ако његов скривени грех не буде једним говором откривен, онда је дух, ког видесмо, нечастив, а претпоставке моје црне су ко ковачница Вулканова. Пази оштро, а ја ћу упрети поглед свој у његово лице, па ћемо заједно удружити своје опаске за суд 14, његовом изгледу. ХОРАЦИО Добро, кнеже. Ако ми он, док се игра глума та, украде ишта, и ја не приметим, платићу целу штету. ХАМЛЕТ Долазе да играју. Морам правити се луд. Заузми једно место. (Дански марш. Звук труба. Улазе Краљ, Краљица, Полоније, Офелија, Розенкранц, Гилденстерн, друга господа 15, стража са буктињама.) КРАЉ Како је сада наш синовац Хамлет? ХАМЛЕТ Изванредно добро, вере ми: на камелеоновој храни; једем ваздух, кљукају ме обећањима. Тако не бисте мо- гли гојити ни копуна. КРАЉ Ја немам ништа са тим одговором. Хамлете, те речи нису моје. ХАМЛЕТ Не, сад више нису ни моје. (Полонију.) Господине, ви кажете да сте некад, на Великој школи, играли? ПОЛОНИЈЕ Играо сам, господару; и сматрали су ме за доброга глумца. ХАМЛЕТ А шта сте приказивали? ПОЛОНИЈЕ Приказивао сам Јулија Цезара: био сам убијен на Ка- питолу; Брут ме убио. ХАМЛЕТ Његова је улога била брутална. Убити тако капитал- но теле! - Јесу ли глумци готови? РОЗЕНКРАНЦ Јесу, кнеже. Чекају вашу заповест. КРАЉлЦА Драги Хамлете, ходи овамо; седи крај мене. ХАМЛЕТ Нећу, добра мајко: овдеје привлачнији метал. ПОЛОНИЈЕ (Краљу) О-хо! Чујете ли ово? ХАМЛЕТ (спусти се код Офелијиних ногу) Смем ли да легнем у ваше крило? ОФЕЛИЈА Не, господару. ХАМЛЕТ Хтео сам рећи, смем ли наслонити главу на ваше крило? ОФЕЛИЈА Можете, господару. ХАМЛЕТ Мислите ли да сам мислио што ружно? ОФЕЛИЈА Ја не мислим ништа, господару. ХАМЛЕТ Лепа је то ствар лежати међу девојачким ногама. ОФЕЛИЈА Шта, кнеже? ХАМЛЕТ Ништа. ОФЕЛИЈА Ви сте весели, кнеже. ХАМЛЕТ Ко, ја? ОФЕЛИЈА Да, кнеже. ХАМЛЕТ О, Боже мој, ја сам само један лакрдијаш. Шта би чо- век могао боље радити него да буде весео? Погледајте како весело изгледа моја мајка, а мој отац је умро нема ни два сата. ОФЕЛИЈА Не, има двапут по два месеца, кнеже. ХАМЛЕТ Већ толико! Онда нек ђаво носи црнину; ја ћу се обу- ћи у самуровину. Господе! Умро пре два месеца, па још није заборављен? Онда има наде да успомена на вели- ког човека преживи његов живот за читаво пола годи- не. Али, Богородиде ми, онда он мора зидати цркве. јер ће иначе бити заборављен, као дрвени коњ са мајске маскараде, чији је епитаф: „Јер ојЈер ој! Заборављен је дрвени коњ." (Обоа. Улазе лица једне пантомиме: краљ и краљица изра- жавајући покретима љубав; она загрли њега и он њу. Она клек- не пред њега, као да га уверава о својој љубави. Он је подигне и спусти главу на њено раме; легне на цветни бедем. Она га оставља кад види да је заспао. У том се појављује неки човек, који скине краљу круну, пољуби је и наливши отрова у краље- ве уши, излази. Краљица се враћа, и кад опази мртвога краља, гестовима изражава бол. Тровач се враћа са две или три неме личности, претварајући се да жали краља заједно са њом. За- тим износе леш. Тровач проси краљицу, дајући јој поклоне. Изгледа као да се она с почетка гнуша ове понуде и да је про- тивтога; али на крају прихвата његову љубав. Најзад излазе.) ОФЕЛИЈА Шта значи ово, кнеже? ХАМЛЕТ Богме, тоје потајно недело, а значи несрећу. ОФЕЛИЈА Можда овај призор представља заплет игре. (Улази Пролог.) ХАМЛЕТ То ћемо дознати од овога. Глумци не знају чувати тајну. Они ће све испричати. ОФЕЛИЈА Хоће ли нам казати шта значи ово што смо видели? ХАМЛЕТ Хоће, а и све друго што бисте му ви показали да ви- ди. Немојте се ви стидети да му*Токажете, а он се неће стидети да каже шта је то. ОФЕЛИЈА Ви сте рћави, ви сте рћави, кнеже. Хоћу да слушам комад. ПРОЛОГ Клањајући се пред милошћу свију, молимо за пажњу стрпљиву и тију, за нас и за нашу трагедију. ХАМЛЕТ Је ли то пролог или запис на каквом прстену?гз ОФЕЛИЈА Кратко је, кнеже. ХАМЛЕТ Као женска љубав. (Улазе два глумца: краљ и краљица.) ГЛУМАЧКИ КРАЉ Триест пута Феб је обишао у лету Нептунов вал и сфере нашем свету, а позајмљени сјај месеца сјаше пуних тридесет лета изнад земље наше, откако нам даше свету везу јаку у срцима љубав, а руке у браку. ГЛУМАЧКА КРАЉИЦА Још толико бројмо пут који обиђе, пре но наша Ијубав своме гробу сиђе. Али, авај! Тебе тишти нека мора; ниси више вес'о, као све доскора. Стрепим за тебе; али због мог страха ти својој стрепњи не поклањај маха. Страх и Ијубав жене другови су верни, обоје ништавни, или неизмерни. Љубавти доказах милоштама својим, и колко те волим, толико се бојим, велику љубав ситне сумње плаше; с нашим страхом расту и љубави наше. ГЛУМАЧКИ КРАЉ Скоро те већ морам оставити, драга; осећам да живот напушта ми снага. А ти ћеш вољена бити, поштована у овоме свету; и једнога дана добићеш можда нежног мужа... ГЛУМАЧКА КРАЉлЦА Ћути! Издајом срца љубав ми не мути. Проклета ако узмем другог мужа; која уби првог, другом руку пружа. ХАМЛЕТ (за себе) Пелен, пелен! ГЛУМАЧКА КРАЉлЦА Други брак још само ниска корист спрема, ал' љубав у њему свог удела нема. Свога мртвог мужа други пут убијам кад се око другог у постељи свијам. ГЛУМАЧКИ КРАЉ Верујем да мислиш што си рекла сада, ал' одлука наша понајчешће пада. Намера се као роб сећања јавља; на рођењу јака, затим слаба здравља, ко зелени плоди она је на грани; а кад сазру, они падну необрани. Човек заборавља - удес је то тужан - да исплати дуг свој, што је себи дужан. И што у свом жару наумимо страсно, кад жар прође, то је учинити касно. Свака радост, туга. у напону страсти и рођено своје дело упропасти; а највећа радост и дубок бол где је, радост зачас плаче, бол се часом смеје. Свет није вечан: што се људи чуде ако с другом срећом друга љубав буде? Јер да ли - ту треба одговора дати - љубав срећу или срећа љубав прати? Падне ли силни, љубимац се скрива; успе ли сиромах, злотвор му драг бива. До данас је љубав следовала срећи; јер богат ће увек пријатеља стећи; а ко у нужди куша друга злога, у злотвора одмах тај претвара тога. Али кад сам почо, да свршим у реду: воља нам и судба разним путем греду, те намере наше увек се измене; мисао је наша, ал' не мете њене. Сад мислиш да нећеш другога узети, ал' ће с мртвим мужем и та мисо мрети. ГЛУМАЧКА КРАЉлЦА Не дала ми земља хране, небо зрака; не имала мира од дана ни мрака; нек пред сваку моју наду очај стане; будућност ми била ћелија апсане; све недаће које лице среће кваре нек ми сваку жељу гоне и сатаре; пратила ме вечна казна кроз времена - кад, удова једном, опет будем жена! ХАМЛЕТ (Офелији) Ако сад прекрши заклетве! ГЛУМАЧКл КРАЉ То је тешка клетва. Остави ме мало. Дух ми је уморан. Мени је сад стало да се сном окрепим. (Легне.) ГЛУМАЧКА КРАЉлЦА Сан ти мира дао; а мећу нас никад не ушао дух зао. (Излази.) ХАМЛЕТ Како вам се, госпоћо, допада ова ствар? КРАЉлЦА Чини ми се да та госпа сувише обећава. ХАМЛЕТ О, она ће одржати реч! КРАЉ Знате ли ви садржај тог комада? Да нема у њему каквог злочина? ХАМЛЕТ Не, не! Они се само шале; трују се од шале. Нема вам ту ни сенке злочина. КРАЉ Како зовете тај комад? ХАМЛЕТ Мишоловка. Како то, запитаћете? Па у преносном значењу. Комад приказује једно убиство у Бечу: кнез се зове Гонцаго, његова жена Батиста. Видећете одмах: зликовачка посла. Али шта мари? То се не тиче нас. ва- шег величанства и мене; наша је савест мирна. Кога сврби, нек се чеше; наша шија је читава. (Улази Лукијан.) ХАМЛЕТ То је неки Лукијан. краљев синовац. ОФЕЛИЈА Ви сте, господару, драгоцени, као какав хор. ХАМЛЕТ Могао бих бити тумач између вас и вашег драгана ако бих видео како се забављају лутке. ОФЕЛИЈА Ви боцкате, кнеже, ви боцкате. ХАМЛЕТ Стало би вас кукњаве док бисте ми отупели врх. ОФЕЛИЈА Све боље и горе. ХАМЛЕТ Све сте ви неверне супруге. - Почни, убицо! Мани се тих одвратних гримаса, и почни. Хајде већ; гракћући, гавран виче: освета! ЛУКИЈАН Црни смер, рука, отров, час згодан толико. Помаже доба. Не види ме нико. Ти, кобна смешо од поноћних трава, што Хеката трипут кле и учарава, покажи сад чини моћ у пуној снази, здрав живот одједном узми и зарази. (Сипа отров у уво заспаломе краљу.) ХАМЛЕТ Отрује га у врту, да му отме државу. Његово је име Гонцаго. Та прича постоји, и писана је одабраним итали- јанским језиком. Одмах ћете видети како убица задоби- ја љубав Гонцагове жене. ОФЕЛИЈА Краљ устаје! ХАМЛЕТ Шта, уплашен привидним пожаром! КРАЉлЦА Шта је мом мужу! ПОЛОНИЈЕ Прекините представу! КРАЉ Осветлите ми! Хајде! сви Буктиње, буктиње, буктиње! (Излазе сви осим Хамлета и Хорација.) ХАМЛЕТ Нек рањен јелен сузе лије: нек игра јелен здрав! Док један спава, други бдије - такав је живот сав. Шта велите, господине мој? Зар ми ова песма, са шу- мом перјаница и с две розете у виду ружа из Дамаска на мојим ципелама на пређице не би донела чланство у каквој глумачкој дружини у случају да се моја преоста- ла срећа буде понашала према мени као Турчин? А, господине? ХОРАЦИО Без сумње, с половином добити. ХАМЛЕТ Са целом, уверен сам. Јер ти, о Дамоне драги, знаш да је с краљевства овог отеран Јупитер сам; а сада влада баш прави, правцати - паун! ХОРАЦИО Требало је да направите слик. ХАМЛЕТ Добри мој, Хорацио, дајем хиљаду фунти да је свака реч духа истинита. Јеси ли приметио? ХОРАЦИО Сасвим добро, господару. ХАМЛЕТ Чим је пала реч о тровању... ХОРАЦИО Одлично сам уочио. ХАМЛЕТ А-ха! Дајте мало музике! Овамо те флауте! Јер ако краљ не воли комедију, онда он, јамачно, не воли ју-ију! Овамо музику! (Улазе Розенкранц и Гилденстерн.) ГИЛДЕНСТЕРН Допустите ми једну реч, добри господару. ХАМЛЕТ И читаву причу, господине, ако је по вољи. ГИЛДЕНСТЕРН Краљ, господару... ХАМЛЕТ Но, господине, шта је с њим? ГИЛДЕНСТЕРН Повукао се у своје одаје необично узрујан. ХАМЛЕТ Од пића,господине? ГИЛДЕНСТЕРН Не; биће од гнева, кнеже. ХАМЛЕТ Ви бисте паметније урадили да о томе известите ње- говог лекара. Јер ако бих му ја дао на чишћење, то би га можда бацило у још већи гнев. ГИЛДЕНСТЕРН Али, добри мој кнеже, уредите мало свој разговор, и не удаљујте се толико од онога што треба да вам кажем. ХАМЛЕТ Питом сам већ. господине. Кажите. ГИЛДЕНСТЕРН Краљица ваша мати, која је у великој душевној уту- чености, послала ме је к вама. ХАМЛЕТ Ви сте ми добродошли. ГИЛДЕНСТЕРН Не, добри кнеже; та учтивост није баш од најбоље врсте. Ако желите да дате здрав одговор, ја ћу изврши- ти наредбу ваше матере; ако не, вашим опроштајем и мојим повратком окончаће се и мој посао. ХАМЛЕТ Ја не могу, господине? ГИЛДЕНСТЕРН Шта, господару? ХАМЛЕТ Да вам дам здрав одговор: мој дух је болестан. Али одговор који бих могао дати стоји на располагању вама, или тачније, као што кажете, мојој матери. Зато доста о том, па на ствар. Моја мати, кажете... РОЗЕНКРАНЦ Дакле, она каже да је њу ваше понашање зачудило и задивило. ХАМЛЕТ О, дивни сине, који умеш тако задивити своју мајку! - Али зар нема ништа што следује томе дивљењу моје матере? Говорите. РОЗЕНКРАНЦ Она жели да говори с вама у својој соби пре но што одете на спавање. ХАМЛЕТ Послушаћемо, ма била десет пута наша мати. - Има- те ли још што да ми кажете? РОЗЕНКРАНЦ Кнеже мој, ви сте ме некад волели. ХАМЛЕТ Ја вас и сад волим, тако ми ових орућа за краћу. РОЗЕНКРАНЦ Добри мој кнеже, шта је узрок вашем растројству? Одбијајући да своје јаде поверите својим пријатељима, ви свакако пречите пут својој властитој слободи. ХАМЛЕТ Господине, мени треба унапрећење. РОЗЕНКРАНЦ Како то кад имате реч самога краља да ћете га ви наследити на престолу Данске? ХАМЛЕТ Да, али ,,до зелене траве" - пословица је мало за- старела. (Улазе глумци са фрулама.) ХАМЛЕТ А, фруле! - Дајте да видим једну. - Ви желите да бу- дем с вама мало насамо. Што ви непрестано облећете око мене, да ми нањушите траг, као да хоћете да ме на- терате у клопку? ГИЛДЕНСТЕРН О, господару, ако је моја ревност одвећ дрска, онда је и моја љубавсувише непристојна. ХАМЛЕТ Ја то не разумем добро. Хоћете ли да свирате на овој фрули? ГИЛДЕНСТЕРН Не умем, кнеже. ХАМЛЕТ Ја вас молим. ГИЛДЕНСТЕРН Верујте ми, не умем. ХАМЛЕТ Преклињем вас. ГИЛДЕНСТЕРН Али ја не умем ни да је држим, кнеже. ХАМЛЕТ То је лако, као лагати. Прстима и палцем хватајте ове рупе, устима дувајте у њу, и она ће дати од себе најречи- тију музику. Ево видите, ово су рупе. ГИЛДЕНСТЕРН Али ја не умем да то доведем у склад, намам дара за то. ХАМЛЕТ Па видите какву тричаву ствар правите ви од мене. Ви хоћете на мени да свирате, хоћете да сазнате за мој кључ; хоћете да ми из срца ишчупате тајну; хтели бисте да учините да одјекнем од најнижег тона до врха своје скале. А ево овог малог инструмента у коме је диван глас и обиље тонова, па га ви ипак не можете натерати да проговори! До сто ђавола, мислите ли ви да се на ме- ни може лакше свирати него на једној фрули? Назовите ме којим хоћете инструментом; ви ме можете пипати, али не можете свирати на мени. (Улази Полоније.) ХАМЛЕТ Бог вас благословио, господине! ПОЛОНИЈЕ Кнеже мој, краљица би желела да говори с вама, и то одмах. ХАМЛЕТ Видите ли ви онај облак који готово има облик ка- миле? ПОЛОНИЈЕ Богами, заиста је налик на камилу. ХАМЛЕТ Чини ми се да личи на ласицу. ПОЛОНИЈЕ Леђа су му као у ласице. ХАМЛЕТ Или на кита? ПОЛОНИЈЕ Врло је сличан киту. ХАМЛЕТ Онда ћу одмах отићи матери. (За себе.) Ови ме тера- ју да глумим будалу до крајње границе мог стрпљења. (Гласно.) Доћи ћу одмах. ПОЛОНИЈЕ Ја ћу јој то казати. (Излази.) ХАМЛЕТ — Одмах је лако рећи. Идите, пријатељи. (Розенкранц, Гилденстерн и глумци излазе. Аветно доба поноћи је сад, кад гробље зја, а пако развејава заразу светом. Сад бих врелу крв могао пити, чинити грозоте, да се дан стресе кад погледа то. Али тихо! Хајдмо сада матери! - О, срце моје, ти се не изроди; нека у моје затворене груди никад Неронов не провали дух. Свиреп ћу бити, неприродан не; из мојих уста ножеви ће ићи, али у руци мојој нек не буду. Језик и душа нек су лицемерни. Ма кол'ко моје кидале је речи, ти, душо, ипак такво дело спречи. (Одлази.) </poem> === СЦЕНА ТРЕЋА === <poem> Дворана у замку. (Улазе Краљ, Розенкранц и Гилденстерн.) КРАЉ Ја га не волим; по нас је опасно пустити лудости његовој ту власт. Зато се спрем'те. Пуномоћ за вас написаћу одмах, и он ће отићи у Енглеску с вама. Наше достојанство не може трпети ту блиску опасност што из лудила му напредује тако свакога часа. ГИЛДЕНСТЕРН Спремићемо се. Јер побожно је и свето старање сачувати безброј Ијуди који се хране и живе од вашег величанства. РОЗЕНКРАНЦ Сваки појединац посебно је дужан свом снагом и сваким оружјем духа свог да себе од штете брани, а још више онај од чије среће зависе животи многих. Јер краљева смрт не долази сама, него као вртлог одвлачи собом све што јој је близу. То је огроман точак, учвршћен наврх највишег брега, на чијим је паоцима огромним десет хиљада ситнијих ствари приковано, стало; па кад он падне, свака мала ствар и ситан додатак дели страшни пад. Никад краљев уздах није сам још осто а да цео народ није тужан посто. КРАЉ Спремите се, молим, за тај хитни пут оковаћемо у ланце опасност што сада хода одвећ слободно. РОЗЕНКРАНЦ И ГИЛДЕНСТЕРН Пожурићемо. (Розенкранц и Гилденстерн излазе. Улази Полоније.) ПОЛОНИЈЕ Краљу мој, он оде к матери у собу. Ја ћу се скрити иза застора, да разговор чујем. Уверен сам већ да ће га она изгрдити ваљано. Јер ви сте рекли - и рекли сте мудро - да ће добро бити да неко, сем мајке, која би пристрасна по природи била, са згодног места разговор чује њин. Будите ми здраво, господару мој. Доћи ћу до вас пре нег легнете, и казати вам што будем сазнао. КРАЉ Захваљујем вам, драги господине! (Полоније одлази.) Мој злочин трули: до неба му смрад диже се, носећ најстарију клетву братоубиства. Молитви не могу, мада је желим колико и хоћу. Јаку ми вољу јачи грех обара; а ја, ко неко везан с посла два, беспослен стојим не знајући где да почнем, те оба занемарујем. Па да је ова рука проклета од братовље крви двапут одебљала, зар добро небо нема доста кише да је спере целу, да буде ко снег? Чему милост доли да погледа грех? Нема ли молитва ту двоструку моћ да, пре но паднемо, предупреди пад, и опрости онда кад паднемо већ? Па погледај горе! Твој је прошо грех, али, о, који би облик молитве пристао за мене? „Опрости ми моје гадно убиство!" -То не може бити; јер ја и сада уживам користи због којих ово убиство изврших: своју круну, своју краљицу и власт. Може ли когод опроштај да тражи, а корист од свога злочина да држи? На путима греха у овоме свету позлаћена рука злочина још може да измакне правди; и често се још пљачком злочина купи закон сам. Ал' тако није на небу. Ту нема врдања, и ту се јавља сваки чин у својој правој природи; а ми, пред очима, лицем својих грехова, приморани смо да признамо све. Па онда? Шта ми остаје? Да кушам шта покајање може ил' не може. Ал' шта то вреди једноме који се не може да каје? О очаја, беде! О, срце црно ко смрт! О, ти душо у мрежи, што се борећ за слободу само још више заплићеш! Помоз'те, анћели добри! Покушајте бар. Савијте се, крута колена; а срце са челичним жицама, омекшај као жиле каквог новороћенчета! Свејош може кренути на добро! (Клекне. Улази Хамлет.) ХАМЛЕТ На молитви је. Могао бих сад свршити; и сад ћу свршити са њим. Па онда, он у рај, а ја ћу бити освећен. - О томе треба размислити. Један ми зликовац оца убио, и зато зар, јединац син му ја шаљем тог истог зликовца у рај! О, то би била плата, награда, а освета никад! Он уби оца мог изненада, тешког од јела, са свима гресима његовим силно набујалим, једрог ко мај. И како с његовим рачуном стоји, то зна само бог! Ал' по мислима и знању смртника, он тешко пати. Па зар сам освећен кад му узмем живот сад, кад чисти душу, и кад је готов и спреман за пут? Не. Стој, мачу, буди страшнијег замаха! Кад буде пијан, заспао, у гневу, у родоскрвној сласти постеље. У коцки, свађи, или ма коме чину што трун спасења у себи не чува - тад га обори: нек се петама копрца к небу, нек му душа буде проклета, црна као пакао у који поће! - Моја мати чека. - Лекти овај муке продужиће; нека! (Оде.) КРАЉ (устајући) Речи би горе, али мисо оста доле. Неће се к небу дићи речи голе. (Одлази.)</poem> === СЦЕНА ЧЕТВРТА === <poem> Друга соба у замку. (Улазе Краљица и Полоније.) ПОЛОНИЈЕ Он ће сад доћи. Добро га укор'те. Рец'те да му шале и одвећ су дрске; и да сте га бранећ изложили се за њ великом гневу. Сакрићу се ту. Молим вас, будите отворени с њим. ХАМЛЕТ (иза сцене) Мати, мати, мати! КРАЉлЦА Не брините за мене, ја вам јамчим то. Склоните се; ја га чујем да долази. (Полоније се сакрије иза застора. Улази Хамлет.) ХАМЛЕТ Но, мати, сад, у чему је ствар? КРАЉлЦА Хамлете, ти тешко увреди оца свог. ХАМЛЕТ Мајко, увредисте тешко оца мог. КРАЉлЦА Хајд! Ти будаластим језиком одговараш. ХАМЛЕТ Хајд, хајд! Ви питате језиком ме злим. КРАЉлЦА Хамлете, шта значи то? ХАМЛЕТ Па шта је сад? КРАЉлЦА Јеси ли заборавио ко сам ја? ХАМЛЕТ Нисам. Вере ми, нисам; ви сте краљица, и жена брата мужевљевог, да, и - кам да нисте! - ви сте моја мати. КРАЉлЦА Но, онда ће други говорити с тобом! ХАМЛЕТ Но, но, ви само седите сад с миром! Не смете се ни маћи. Нећете отићи док вам не дам огледало, у коме ћете видети се сва! КРАЉлЦА Шта хоћеш? Да нећеш да ме убијеш! Упомоћ! Упомоћ! ПОЛОНљЕ (иза завесе) Упомоћ! О-хој! ХАМЛЕТ (извуче мач) Гле: пацов! (Прободе завесу.) Мртав - за дукат! Мртав је. ПОЛОНИЈЕ (иза завесе) Ах, ја сам убијен! (Падне и умре.) КРАЉлЦА Ох, шта учини? ХАМЛЕТ Ја заиста не знам. Да није то краљ? КРАЉлЦА О, како је брз и крвав овај чин! ХАМЛЕТ Да, крвав чин, и скоро тако рћав о, добра мајко, ко убити краља па удати се за брата његовог. КРАЉлЦА Ко убшТш краља! ХАМЛЕТ Да, госпоћо. то је моја реч била. (Открије завесу и види Полонија.) О, ти несрећна. досадна, нагла будало, збогом сад! Мишљах да си госа. Прими своју коб. Сад видиш да бити одвећ ревностан опасно је каткад. - Не ломите руке! Мирно! Седите! Ломићу вам срце. Јер тако ће бити, ако је од граће осетљиве, ако навика проклета није од њега челик створила, да тврћава буде против осећања. КРАЉлЦА Шта учиних да у грубој вици тој свој језик пушташ против мене ти? ХАМЛЕТ О, учинили сте чин што брља нежност и румен скромности, а врлину сву у лицемерност претвара, што скида са светлог чела чисте љубави ружу, а у њега усаћује чир! Што од венчаних заклетава прави подвале гнусне ко коцкарска лаж! О, такво дело што из тела брака чупа саму душу, а од слатке вере прави само пусту збрку бесмислица! Лице се неба румени, и сама та чврста, тешка земља с тужним лицем болна је срцу, ко пред Страшни суд због тога чина. КРАЉлЦА Авај! Какав чин, што већ урла, грми у прологу свбм? ХАМЛЕТ О, погледајте ту слику, и ту - ликове верне два брата. - Гледајте на већама овим ту милошту сву косе Аполона, чело самог Јова, Марсово око, што прети и влада, а држање каогласника Меркура што сиће баш на вис што небо Ијуби тај спој и облик, где је сваки бог поједан печат утиснуо свој, дајући свету јемство за човека! То је био муж ваш. - А гледајте сад то је сада муж ваш: тај метиљав клас што кужи здравог брата. Имате ли очи? Зар не хтесте да се храните на овој лепој гори, рад товљења у овом глибу? Ха! Имате л' очи? Не рец'те ми: то је љубав. Јер у вашем добу је плима крви укроћена и ниска; она се управља по суду. А какавје могућ измећу њих суд? Осећања, свакако, имате - иначе не бисте ни имали жељу - ал' осећање је то, збиља, узето. Јер ни лудост толико не би забасала нит лудилу разум толко био роб, па да од њега не остане трун за избор у оваквој разлици! Који вас тако заварао враг, као у жмури? Да л' очи без дражи, ил' драж без ока. ил' уво без вида, без помоћи руке, ил' мирис без свега; ни болни део једног здравог чула не би се мого тако варати. О, стиде, где ти је румен? Паклу, ти бунтовни, кад се умеш бунити костима матроне - нека буде тад врлина врелој младежи ко восак, и нек се у огњу сопственоме стопи! Нек нема стида, кад нагона жар вуче, јер гори силно и мраз сам, а разумом се воља подводи! КРАЉлЦА О, не говори више, Хамлете, ти моје очи мојој души свраћаш, где видим тако мрке, црне мрље, што никад боју изгубити неће. ХАМЛЕТ У смрдљивоме зноју живети постеље масне, сладити се ту, и парити у свињцу поганом... КРАЉлЦА О, не говори више; речи те ко ножеви ми продиру у слух. Хамлете слатки, доста! ХАМЛЕТ Један лупеж, један убица, тај гад, ни дваести део десетка вашег првог мужа; та спрдња од краља, тај кесарош државе ове, царства, што је укро с полице скупу дијадему ту и метноје у свој џеп! КРАЉлЦА 0, немој више! ХАМЛЕТ Та закрпа и дроња од краља! (Улази Дух.) 0, заштитите ме, закрилите ме ви, чувари неба! -Шта би желео ваш милостиви лик? КРАЉлЦА Ах, он је луд! ХАМЛЕТ Не дође л' да кориш спорог сина свог што, пустив да проће и време и гнев, пропустиоје хитно извршење аманета твога страшнога? 0, кажи! ДУХ Не заборави! - Ја те походим да изоштрим само отупели ти смер. - Ал' види чућење на матери твојој. 0, стани измећ ње и њене душе која се бори. Код најслабијих уображења најјаче дејствују. Говори јој, Хамлете. ХАМЛЕТ Како сте, госпоћо? КРАЉлЦА Авај, како си ти, који очима упиреш у ништа, и што разговараш са бестелесним овако ваздухом? Кроз очи твоје дух твој дивље звера, и ко на узбуну заспали војници, твоје полегле косе, као живе, одскочиле су стршећи усправно. 0, добри сине, на огањ и жар растројства свог стрпљење хладно кропи. На кога гледаш? ХАМЛЕТ На њега, на њега! Гледајте му поглед што бледим сјајем сј»! Здружени тако, то биће и лик осетљивим би учинили кам. 0, не гледај ме, да тим жалосним изгледом чврст ми не измениш план; да чин мој боју не би губио, а сузе, место крви, грунуле! КРАЉлЦА Коме то говориш? ХАМЛЕТ Зар ништа не видите? КРАЉлЦА Ништа баш; иако видим добро све. ХАМЛЕТ л не чусте ништа? КРАЉлЦА Ништа, осим нас. ХАМЛЕТ Ха! погледајте како се открада мој отац, у оделу, као жив! Гледајте, ено, излази на врата! (Дух излази.) КРАЉлЦА Ово је само мозга твога створ. А лудила самог изум је то вешт, то бестелесно биће. ХАМЛЕТ Лудило! Било ми куца правилно, ко ваше, и ствара исту, здраву музику. Мој говор није био лудило. Испитајте ме, па ћу целу ствар поновити вам од речи до речи; а лудило би морало да скреће. - Мати, тако вам вечне милости, не мећ'те на душу лажни балсам тај, да је ово моја лудост, не ваш грех. То покожицом рану ће превући, док прљава трулеж, ровећи под њом, невићено кужи. Повер'те се небу; покајте што је прошло; избегните што ће да доће; и не ћубрите тај коров, да не би јаче бујао. Опростите ми моју проповед, јер у ово време гнојаво од греха, врлина мора порок молити за опроштај; треба пред њим да се свија, молећк да му чини доброчинство. КРАЉлЦА О, Хамлете, срце на двоје ми цепаш! ХАМЛЕТ О, одбаците му половину гору, па с оном другом живите чистије. Добру ноћ! Ал' моме стрицу не идите у постељу, него пригрл'те врлину, ако је немате. Чудовиште то, што навиком зову, која ждере сва осећања наша, тај враг обичаја, анђео је ипак, што уме да да радњама добрим и лепим ливреју и одело што ће стајати им добро. Уздржите се ноћас, па ће тад идућег пута бити вам већ лакше уздржите се, па затим још лакше. Јер навика скоро жиг природе мења, па укроти врага, или га избаци чудноватом снагом. Још једном: лаку ноћ! Па када се будете покајали, ја ћу затражити благослов од вас. А што се овог тиче, (Показујући на Полонија.) жао ми га. Али се небу тако свидело да њега мноме казни, мене њим, да бих му био и слуга и бич. Сахранићу га лепо, и за смрт његову ја ћу одговарати. Тако. И опет: лаку ноћ! Ја морам да будем свиреп, да бих добар био. Зло је почело, а горе још чека. Још једну реч, о госпо! КРАЉлЦА Шта да радим? ХАМЛЕТ Само не ово што вас молих ја, нека вас опет надувени краљ у постељу вуче и за образ штипа, и назива својим мишем; пустите га да за парсмрадних пољубаца својих, ил' прстима вас милујући клетим по врату, сазна тајну; па изрец'те какоја, у самој ствари, нисам луд, већ да сам само луда из лукавства. Добро би било да му то кажете. Ко би, сем краљице, тако лепе, умне, овако важне ствари сакрио од једног жапца, мачка, слепог миша? Ко би то мого? Ал' упркос свести и тајне, отвор'те кавез наврх куће, пустите птице, па ко славни мајмун, огледа ради, у кавез ућите, и сурвавши се изломите врат! КРАЉлЦА Веруј, ако су речи само дах, а дах опет душа, да ја немам душе да издахнем оно што си ми ти реко. ХАМЛЕТ Морам у Енглеску. Знате ли већ то? КРАЉлЦА Ах, то сметнух с ума! Такоје решено. ХАМЛЕТ Печате већ писма. Два ми школска друга - верујем им као змији у процепу - заповест носе. Они морају да прокрче пут мој и да ме одведу неваљалству. Нека тако буде. Биће весело када инжењер полети сопственом бомбом у вис. Биће тешко ал' ја ћу копати један аршин дубље од њених мина, па ћу их бацити на Месец! Биће врло пријатно два лукавства на путу сукобити. - Овај ме човек гони на паковање; у суседну собу одвући ћу леш. Добру ноћ, мати! -Овај саветник озбиљан, ћутљив, кротку има ћуд, а за живота би брбљивац луд. Хајде, господине, да с вама свршим већ. Добру ноћ, мати! (Излазе на разне стране. Хамлет вукући Полонија.)</poem> == ЧЕТВРТИ ЧИН == === СЦЕНА ПРВА === <poem> Соба у замку. (Улазе Краљ, Краљица, Розенкранц и Гилденстерн.) КРАЉ Мора нешто бити у тим уздасима и тој дубокој тузи. Морате ми објаснити шта је, јер треба да знам. Где вам је син? КРАЉлЦА (Розенкранцу и Гилденстерну) Оставите нас овде за тренутак. (Они излазе.) Ах, господару, шта видех ноћас ја! КРАЉ Шта то, Гертруда. Како је с Хамлетом? КРАЉлЦА Луд као ветар и ко море кад се сударе о превласт! У наступу лудом чу да се нешто миче за завесом; истрже свој мач и викну: „Гле, пацов! Пацов!" Па у заносу мозга свога тад уби доброга старца, невиђеног. КРАЉ Да тешка дела! То би снашло нас да смо се нешто тамо десили. Слобода му је опасност за све; и за вас саму, за нас, за свакога. Како тај крвав оправдати чин? Оптужиће за њега још нас, предвићање чије требаше да спречи, обузда или од људи одстрани тог лудог младог човека. Ал' наша љубавје била толика да нисмо разумели оно што је требало, ко човек с гадном болешћу што крије да се она светом не објави свуд, а пушта да му живота ждере срж. Куд је отишао? КРАЉлЦА Да уклони тело што уби; ал' над којим му је лудост, ко злато у руди простијих метала, засијала скоро, те ето га сад плаче над оним штоје учинио. КРАЉ О, Гертруда, хајдмо. Пре но што сунце планине додирне на брод са њиме; а злочин му тај, залажући углед и знање, морамо објаснити, оправдати! - Гилденстерне! (Враћају се Розенкранц и Гилденстерн.) Ви, пријатељи, потражитејош неког. Хамлет у лудилу уби Полонија и одвуче га из собе мајчине. Потражите га; говор'те лепо с њим; а леш у капелу. Брзо, молим вас! (Розенкранц и Гилденстерн излазе.) Хајдмо, Гертруда! Сазвати морамо најмудрије нам пријатеље. па сад рећи шта мислимо учинити ми и оно што се, вај, учини већ. Тако ће, можда, клевета. што носи шапатом својим отровни метак свој по целом свету, сигурно ко топ свом циљу, наше име промашити, и можда само погодити ваздух, а он је неповредан. - Хајдмо сад. У души ми је сам немир и јад. (Излазе.)</poem> === СЦЕНА ДРУГА === <poem> Друга соба у замку. (Улази Хамлет.) ХАМЛЕТ На добром је месту. РОЗЕНКРАНЦ И ГИЛДЕНСТЕРН (споља) Хамлете! Господару! ХАМЛЕТ Ал' тихо! Каква је то граја? Ко то виче: Хамлете! - Аха, ево долазе. (Улазе Розенкранц и Гилденстерн.) РОЗЕНКРАНЦ Шта с мртвим телом учинисте, кнеже? ХАМЛЕТ Помешао га с прахом, ком је род. РОЗЕНКРАНЦ Реците нам где је, да га узмемо и однесемо у капелу. ХАМЛЕТ Немојте то веровати. РОЗЕНКРАНЦ Да не верујемо? Шта? ХАМЛЕТ Да умем чувати вашу тајну, а да своју сопствену не умем. Па онда, допустите да вас испитује један сунђер! Какав би одговор требало да да један краљевић? РОЗЕНКРАНЦ Сматрате ли ви мене за сунђер, господару? ХАМЛЕТ Да, господине, који упија у себе краљев лик, и њего- ве награде, и његове налоге. Уосталом, такве слуге нај- боље и служе једном краљу. Он их држи као што мајмун држи орах у ћошку своје вилице, он их најпре узме у уста, да их ту чува, и да их, најзад, прогута. Кад му тре- ба оно што сте ви накупили, он вас само стегне, и ви сте опет суви, мој сунћеру. РОЗЕНКРАНЦ Ја вас не разумем, кнеже. ХАМЛЕТ Мило ми је: пуст разговор у лудим ушима спава. РОЗЕНКРАНЦ Кнеже, ви нам морате казати где је тело и поћи с на- ма краљу. ХАМЛЕТ Тело је с краљем; али краљ није с телом. Краљ је ствар... ГИЛДЕНСТЕРН Ствар, господару? ХАМЛЕТ Никаква! Водите ме к њему. Сакриј се, лисицо, па сви у лов! (Излазе.) </poem> === СЦЕНА ТРЕЋА === <poem> Друго одељење замка. (Улазе Краљ и пратња.) КРАЉ Послах да га траже, и да наћу леш. Колика опасност што тај човек иде слободно! Ипак, ми не смемо на њ применити строгост закона. Јер њега воли неразумна гомила, а она не памећу својом но очима воли. А где је тако, ту се увек цени казна злочинца, а не злочин сам. Да би све испало згодно и повољно, одлазак му нагли треба да изгледа на смишљен корак. Очајна се болест очајним леком треба и да лечи, ил' никако. (Улази Розенкранц.) Како, шта се десило? РОЗЕНКРАНЦ Где је скривено мртво тело, краљу, ми нисмо могли од њега сазнати. КРАЉ А где је он? РОЗЕНКРАНЦ Налољу, под стражом, господару. Чека на вашу запо- вест. КРАЉ Доведите га пред нас. РОЗЕНКРАНЦ О, Гилденстерне! Уведите кнеза! (Улазе Хамлет и Гилденстерн.) КРАЉ Но, Хамлете, гдеје Полоније? ХАМЛЕТ На вечери. КРАЉ На вечери. Где? ХАМЛЕТ Не тамо где он вечера, но тамо где њега вечерају. Не- какав збор црва сад је баш на њему. Једино се црви хра- не царски. Ми хранимо све животиње да нахранимо се- бе; али себе хранимо за црве. Угојени краљ и мршави просјак само су разна јела, само су два јела на истој тр- пези; то је крај. КРАЉ Ах! Ах! ХАМЛЕТ Човек може пецати црвом што је јео од неког краља, и јести рибу што је појела тог црва. КРАЉ Шта хоћете да кажете тим? ХАМЛЕТ Ништа друго сем то да краљ може проћи кроз црва једног просјака. КРАЉ Где је Полоније? ХАМЛЕТ На небу. Пошљите да га виде. Ако га ваш гласник не наће тамо, онда га ви сами потражите на оном другом месту. Али да, збиља, ако га не наћете за један месец да- на, ваш нос ће га осетити кад се степеницама пењете на галерију. КРАЉ (слугама) Идите, потражите га тамо. ХАМЛЕТ Он ће чекати док ви не дођете. (Слуге излазе.) КРАЉ Хамлете, ово дело жалимо дубоко ради твоје безбедности којој бринемо. Морам те одавде с највећом журбом уклонити сад. Зато се спреми. Готов ти је брод, а повољан ветар, друштво чека већ. Све је већ спремно за пут у Енглеску. ХАМЛЕТ За Енглеску? КРАЉ Јесте, Хамлете. ХАМЛЕТ Но, добро. КРАЉ Биће добро, ако знаш за наш смер. ХАМЛЕТ Видим једног херувима, који га скроз прозире. - Али, хајдмо. У Енглеску! Збогом, драга мати! КРАЉ Твој отац, што те воли, Хамлете! ХАМЛЕТ Моја мати! Отац и мати су човек и жена; човек и же- на су једно тело; и ето, дакле, моја мати. - Хајдмо у Ен- глеску! (Излази.) КРАЉ Сад у стопу за њим! Намамите га ви у лаћу хитно. Не одлажите. Желим да идејош ноћас. Идите. Све је свршено и запечаћено што предат треба. Молим вас, хитајте! (Розенкранц и Гилденстерн излазе.) А ти, Енглеска, ценит ли ме знаш колко си моју осетила моћ - јер ране од данског мача су ти још свеже, те вољан вазал ти је страх - не презри нашу моћну поруку. А порука је у писмима тим: Хамлета смаћи што пре. Па учини, Енглеска, тако. Јер ко грозница он ми крв буни, а ти је излечи. док крај не знам овом предузећу, крај радости радост осетити нећу. </poem> === СЦЕНА ЧЕТВРТА === <poem> Равница у Данској. (Улази Фортинбрас с трупама у маршу.) ФОРТИНБРАС Капетане, идите, поздрав'те од мене данског краља. Рец'те да с његовим допустом Фортинбрас моли за пролаз што му је обећан, кроз његову земљу. Састанка место знате. Ако би његово величанство хтело ма штогод с нама, ми ћемо изразит и њему лично покорност нам сву. Тако му рец'те. КАПЕТАН Хоћу, господару. ФОРТИНБРАС Полако даље кренимо се сад. (Фортинбрас са трупама пролази. Улазе Хамлет, Розенкранц, Гилденстерн и други.) ХАМЛЕТ Добри господине, каква је војска то? КАПЕТАН Норвешка, господине. ХАМЛЕТ Куда иде она сад, молим вас? КАПЕТАН Противједног дела Пољске. ХАМЛЕТ А ко заповеда њоме, господине? КАПЕТАН Синовац старог краља, Фортинбрас. ХАМЛЕТ Идете ли на главну Пољску ви, ил' неки гранични крај, господине? КАПЕТАН Истину рећи, и непретерано, пошли смо рад парчета земље тек, што нема друге вредности до име. За пет дуката, пет, не бих је оро. А ни Пољској не би, нит Норвешкој више вредела да се у својину да. ХАМЛЕТ Онда је Пољаци неће ни бранити. КАПЕТАН Хоће, и већ је војском поседнута. ХАМЛЕТ Две хиљаде душа и двадесет хиљада дуката неће одлучити спор око те сламке. То је оток силног блага и мира, што се сам провали, а споља и не покаже узрока зашто смрт наступа тада. - Хвала вам понизно, господине. КАПЕТАН Останите збогом, господине. (Излази.) РОЗЕНКРАНЦ Хоћете л' да идете, кнеже? ХАМЛЕТ Ето ме за вама. Хајте напред мало. (Излазе сви осим Хамлета.) Како ме прилике оптужују све мамузајућ ми лењу освету! Шта је човек ако добит му живота и главно добро није него сан и јело? - Ништа до једно живинче. Свакако да онај што нас створи с тако широким умом, да гледамо напред и назад, није способност нам ту и тај богу сличан разум дао тек да у нама буде плеснив, некоришћен. Сад, је л' то само заборав живињски, ил' ситничарски обзир што на исход сувише много мисли, то је мисо што разложена има један део мудрости, а три кукавичлука - ал' не знам што сам ту, да кажем још: ,,То треба чинити", кад имам и повод, воље и снаге, и средства да чиним! Примери као земља очевидни опомињу ме. Сведочи војска та, толика сила и спрема под воћством отменог једног, нежног краљевића, чији дух божанским понет частољубљем невидљивоме исходу се руга излажућ што је смртно, несигурно, свему што срећа, смрт, опасност сме - а све за једну љуску од јајета. Бити велик није рад велика циља кренути се, него с величином моћи за једну сламку кренути у борбу кад је на коцки част. А шта сам ја што имам оца убијеног, мајку осрамоћену, све подстреке крви, разума, па пуштам да ипакспава све; док, на срамоту моју, видим смрт над главом ових двадесет хиљада, који за једну ћуд, за сенку славе, гробницама иду као постељама; бију се за комад земље на ком војска не може њина окушати бој, нит има доста простора за гроб свих погинулих. - Одсад нек будете крваве, мисли, ил' без сваке мете! (Оде.)</poem> === СЦЕНА ПЕТА === <poem> Елсинор. Соба у замку. (Улазе Краљица, Хорацио и један племић.) КРАЉлЦА Ја не могу сада да говорим с њом. ПЛЕМлЋ Она је упорна ил' боље, растројена; њено је стање жалосно веома. КРАЉлЦА Па шта би хтела? ПЛЕМлЋ Она говори много о свом оцу; каже како чу да у свету има подвала, па хуче; у прса се бије, па мрско отура ногом и сламке; прича ствари све сумњиве и тако с пола смисла тек. Говор њен није ништа, ал' обликом неодрећеним гони слушаоце на мисли; они му траже смисао, дајући реч'ма мисли сопствене, што, слажући се с њеним покретима, чине да човек помисли: ту има неко зло, иако ништа посигурно. ХОРАЦлО Добро би било говорити с њом; јер посејати може опасне смерове у душе што смишљају зло. КРАЉлЦА Уведите је овамо. (Племић излази.) (За себе.) Грешној, болној души природа је така да је за њу предзнак зла ситница свака; грех, у вечном страху сумњи се предаје, чувајући себе, сам себе одаје. (Враћа се племић са Офелијом.) ОФЕЛљА А где је лепо величанство Данске? КРАЉлЦА Како сте, Офелија? ОФЕЛљА (пева) Како ћу верног драгог познати мећ другим неверама? По његовом шеширу и штапу, и сандал-ципелама. КРАЉлЦА Авај, мила моја девојко, шта значи та песма? ОФЕЛљА Шта желите? Заиста, молим вас, чујте: (пева) Он је умро и отишо, госпо; он је умро, знам; над главом му је зелен-трава, а ниже ногу кам. Ох, ох! КРАЉлЦА Али немојте, Офелија! ОФЕЛљА Молим вас, пазите: (пева) Покров му бео ко горски снег... (Улази Краљ.) КРАЉлЦА Авај, погледајте ово, господару! ОФЕЛљА (пева) Ишаран ружама, које одоше у гроб неорошене Ијубавним сузама. КРАЉ Како сте ви, лепа госпођице? ОФЕЛИЈА Добро, бог вам помогао. Кажу да је сова била кћи једнога пекара. Господе, ми знамо шта смо, али не зна- мо шта можемо бити. Нек бог буде за вашим столом! КРАЉлЦА Она мисли на свога опа. ОФЕЛИЈА Молим вас, немојте да говорите о томе. Али ако за- питају шта то значи, ви кажите овако: (пева) Сутра је празник Светог Валентина: свак уста рано у зору, а мене младе твоме прозору ево, да будем твоја Валентина. А он се диже и обуче. И брзо вратима приђе; девојка уђе, али девојка више отуд не изиђе. КРАЉ Мила Офелија! ОФЕЛИЈА Заиста, и без заклетве, ја ћу свршити с тим. (пева) Исуса ми и Богородице, ах, срамно је то и јадно. Младићи то раде кад имају с киме - петла ми, то је гадно. Она ће: Реко си да ћеш ме узети, пре него ме доби, о срама! А он одговара: Тако ми сунца, то би и било да ниси дошла сама. КРАЉ Откада је она овако? ОФЕЛИЈА Ја се надам да ће све бити добро. Морамо бити стрп- љиви. Али не могу да не заплачем кад помислим да ће га положити у хладну земљу. Мој брат ће дознати то; и тако, ја сам вам захвална на добром савету. Ходите, мо- је кочије. Добру ноћ, госпоће; добру ноћ, миле госпе; до- бру ноћ. добру ноћ. (Излази.) КРАЉ Идите за њом, молим вас, и чувајте је добро. (Хорацио одлази). Да, то је отров дубоке туге, ах, а извор јој је њеног оца смрт. О, Гертруда, Гертруда, кад беде навале, не иду оне посебно ко уходе, него целим четама. Најпре њен отац убијен, па затим ваш син оде, он, главни виновник изгнанства свога праведног; па свет узбуњен, нездрав, груб у шаптањима и мњењу свом о смрти Полонија. А ми смо лудо урадили што га сахранисмо кришом. Јадна Офелија од себе и разума свога одвојена, без којега смо просте слике, звери. Најзад је опасно, колико то све, што њен брат тајно из Француске доће; храни се чудом, држи се тајанствен; а дошаптачи већ му трују слух отровном причом о смрти очевој; и нужна, оскудна у предмету правом, либити се неће да нас оптужује од ува до ува. О, драга Гертруда. ово ми, ко картеч, више рана даје но што би доста за моју било смрт. (Вика иза сцене.) КРАЉлЦА Ах, каква је то вика опет сад? КРАЉ Где су ми Швајцарци? Нек чувају врата! (Улази други племић.) Шта је то? ПЛЕМлЋ Краљу, спасавајте себе! Када океан прескочи свој брег, равнице жешћом не ждере брзином но што млади Лаерт с војском бунтовничком савлаћује ваше слуге. Руља га зове господаром. Као да је свет постао данас, ко да су све старо и обичаји сви заборављени и напуштени, ти подупирачи и стубови сваког права - они вичу: „Бирајмо њега! Нек Лаерт буде краљ!" Узвици, руке, капе кличу то у облаке: „Нек Лаерт буде краљ! Лаерт краљ!" КРАЉлЦА О, како на лажном трагу лају! Погрешили сте, лоши дански пси! КРАЉ Врата су пробијена! (Вика иза сцене. Улази Лаерт, оружан. За њим Данци.) ЛАЕРТ Где је тај краљ? - Господо, стојте вани. ДАНЦл Не, пустите нас унутра! ЛАЕРТ Молим вас, пустите мене! ДАНЦл Хоћемо, хоћемо! (Повуку се иза врата.) ЛАЕРТ Хвала вам. Чувајте врата! - 0, ти краљу неваљали, дај ми оца мог! КРАЉ Полако, Лаерте добри. ЛАЕРТ 0, свака мирна кап у крви мојој виче ми: копиле! Мог оца чини превареним мужем, а измећ чистих већа моје мајке блуднице би ниске ударила жиг! КРАЉ Лаерте добри, из разлога ког твоја буна џински тај узима став? Пусти га, драга; не бој се за мене. Краљевска тако божанска је моћ да издаја сама видевши свој смер тек мало циља свог постигне. - Кажи, Лаерте. што си разјарен толико? Пусти га, драга; говори, пријатељу. ЛАЕРТ Где је мој отац? КРАЉ Мртав! КРАЉлЦА Не кривњом краља. КРАЉ Пусти га нек до миле воље пита. ЛАЕРТ Како је мртав? Варати се не дам. У пакао моја верност поданика! К најцрњем врагу заклетве ми све! Савест и вера у најдубљи ад! Чикам проклетство! Дошао сам дотле да презирем овај, а и онај свет! Нек буде што било. А ја хоћу само да оца свога достојно осветим. КРАЉ Ко вам то брани? ЛАЕРТ Моја воља не, ни цели свет! А што се тиче мојих средстава ја ћу их штедети ваљано, да би се с малим достигло далеко. КРАЉ Лаерте добри, кад желите знати истину о смрти свога оца ви, је ли у освети вашој записано да једним махом нећете извући и пријатеља и непријатеља, оног што губи и тог што добија? ЛАЕРТ Никога осим његовог крвника. КРАЉ Хоћете л' онда да га знате? ЛАЕРТ Ја ћу, ево. овако раширити руке његовим добрим пријатељима те као гем што живот даје свој, напојићу их својом крвљу. КРАЉ Тако! Сад говорите као добар син, и прави племић. Ко вашем оку дан, тако ће вашем уму синути да сам у смрти вашег оца чист, и дубоко да сам ожалошћен њом. ДАНЦИ (иза сцене) Пустите је унутра! ЛАЕРТ Шта је то? Каква је то вика? (Враћа се Офелија.) 0, ватро, исуши мозак мој! О, сузе седмоструко слане, спржите ми чуло и моћи вида! 0, тако ми неба лудило твоје биће плаћено тежином истом, док наш тег претегне! 0, ружо мајска, мила девојко, сестрице нежна, слатка Офелија! 0, Боже! Да ли је могуће да ум девојке младе буде смртан ко живот старца? Природа је нежна у љубави; и таква, она шаље драгоцен спомен саме себе оном што воли. ОФЕЛИЈА (пева) Без покрова је на носилима сада; хој, нани-нини-нена, а многа суза на његовгроб пада... Збогом остај, голубе мој! ЛАЕРТ Да си при свести, па да на освету гониш ме, не би тако ме тронула. ОФЕЛИЈА (пева) Морате певати: доле, доле, ако га зовете доле. О како зврји точак. То је неверни кључар који је украо кћер свога газде. ЛАЕРТ Ово ништа је више него ишта. ОФЕЛИЈА Ево рузмарина, то је за успомену. (Пева.) Молим те, драги, сећај ме се ти. Ево дана и ноћи за љубавне мисли. ЛАЕРТ Смисао у лудилу! Мисли и сећање згодно спојени. ОФЕЛИЈА Ево мироћије, за вас, и кандилке; ево рутвице за вас; а евоје и за мене; назовите је трава милости недељне. О, ви морате своју рутвицу носити из другог разлога. Ево красуљка. Дала бих вам љубичица, али су све увеле кад је мој отац умро. Кажу да је лепо свршио. (Пева.) Јер драги мој мени је све весеље. ЛАЕРТ Мисао, тугу и пако, и патњу она у милост и лепоту ствара. ОФЕЛИЈА (пева) Зар неће опет доћи? О, зар он неће доћи? Не, неће; умро је он већ; хајд и ти на смртну постељу лећ, он никада неће доћи. Брада му била бела ко снег, а ко од лана власи. Он оде, нема га сад; и залуд нам је јад; ти, боже, душу му спаси! И за све хришћанске душе молим бога. Бог нека вас штити! (Одлази.) ЛАЕРТ Видиш ли ово, боже! КРАЉ Лаерте, дужан сам речи болу твом, и то ми право не одреци. Хајдмо. Избери ког хоћеш измећ пријатеља најмудријих, па нек чују и нек суде измећу мене и тебе. Па наћу л' да сам непосредно или посредно крив у томе, ја ћу дати краљевство, круну и живот, све што зовем својим на задовољење теби. Ако не, будите добри па се стрпите, да бисмо у слози са вашом душом тад задовољење пружили јој право. ЛАЕРТ Нек тако буде. Начин смрти те, тајанствен погреб, где ни мач ни грб не стоји над прахом његовим, где нема отменог обреда ни свечане пратње - све то вапије од ове земље до самог неба, да ја морам то да испитам! КРАЉ Тако и учините, па правом кривцу главу скините. Молим вас, хајдете са мном. (Оду.) </poem> === СЦЕНА ШЕСТА === <poem> Друга соба у замку. (Улазе Хорацио и слуга.) ХОРАЦИО А ко су ти што желе да говоре са мном? СЛУГА Морепловци, господине. Кажу да имају нека писма за вас. ХОРАЦИО Нека уђу. (Слуга излази.) Ја не знам с ког бих краја света био поздрављен, сем од кнеза Хамлета. (Улазе морнари.) ПРВИ МОРНАР Бог вас благословио, господине. ХОРАЦИО Нека и тебе благослови. ПРВИ МОРНАР Хоће, господине, ако му буде воља. Ево једног писма за вас, господине. Шаље вам га посланик који је отишао за Енглеску - ако је ваше име Хорацио, као што сам из- вештен да јесте. ХОРАЦИО (чита) „Хорацио, кад прегледаш ово писмо, постарај се да краљ прими ове људе; они имају писма за њега. Нисмо ни два дана били на мору, кад се некаква гусарска лађа, ратнички врло добро опремљена, даде у потеру за нама. Увидевши да пловимо сувише споро, били смо принуђе- ни на храброст, и у гужви ја продрем на њихов брод. Али у истом часу. они се ослободише и ја сам остадох њихов заробљеник. Поступали су са мном као милосрд- ни разбојници; али су знали шта су радили; морам им се достојно одужити. Гледај да краљ прими писмо које му шаљем, и пожури к мени брзином са којом би бежао од смрти. Имам да ти шанем на уво речи од којих ћеш занемети. Али су оне ипак и сувише лаке према тежини саме ствари. Ови добри људи довешће те где сам. Розен- кранц и Гилденстерн путују за Енглеску. О њима имам много да ти причам. Збогом. Онај за кога знаш да је твој Хамлет." Ходите, даћу вам упутства за писма. Пожурите што брже да ме водите оном од кога сте писма донели. (Оду.)</poem> === СЦЕНА СЕДМА === <poem> Друга соба у замку. (Улазе Краљ и Лаерт.) КРАЉ Сад ваша свест нека потврди невиност моју. Нек ме срце ваше за пријатеља прими кад сте чули да онај што вам дичног оца уби и мени самом о глави ради већ. ЛАЕРТ То је сад јасно. Ал' рец'те што нисте спрам дела тако убилачких, злих поступили како, ради безбедности, мудрошћу својом и осталим свим позвани бисте да чините ви? КРАЉ Ох, из нарочита разлога баш два, што за вас могу бити мекушшк ал' за мене су врло јаки. Мати | његова краљица, скоро живи с!а од погледа му. Што се мене тиче - била то врлина или моје проклетство - она је за мој живот везана и душом, као свака звезда својом сфером, теја не могу без ње. Други разлог то је што не желех пред јавни ићи суд, јер велика је љубав света за њ; свет у своју љубав мане му утапа, ко извор што дрво у камен претвара; и оков на њему сматро би неправдом и стреле ми, лаке за тај ветар јак, опет би луку вратиле се свом не погодив никад нанишањен циљ. ЛАЕРТ Тако без дичног оца остах ја а сестра ми у очај срушена - она што врлином - ако прошло смем хвалити - беше на врху овог доба као изазивач својим савршенетвом. Ал' освета ће моја доћи! КРАЉ Зато не губите сан, и не мислите ви да смо од тако просте, тупе граће створени да бисмо пустили опасност да нам чупа браду, а ми да мислимо да је то шала. Чућете ускоро још више. Ја сам волео вашег оца, а волим и самог себе. То ће вам, надам се, помоћи, да би замислили... (Улази гласник.) Шта је сад. Каква новост? ГЛАСНИК Господару, писмо од Хамлета вашем величпнству једно, а друго краљици. КРАЉ Хамлет? Ко их је дон'о? ГЛАСНИК Морнари, кажу, краљу. Нисам их видео. Даде ми Клаудије, а он их.прими од доносилаца. КРАЉ Лаерте, да их чујете. - Остави нас. (Гласник одлази.) (Чита.) „Високи и моћни! Знајте да сам го пао на ваше кра- љевство. Сутра ћу молити за допуштење да видим ваше краљевско лице. И онда ћу, замоливши вас најире за опроштај, испричати вам прилике и удесе мога изненад- ног и врло чудноватог повратка. Хамлет." Шта значи то? Јесу ли с Хамлетом сви дошли натраг? Или је то лаж, а ништа у ствари? ЛАЕРТ Познајете л' руку? КРАЉ ,Хамлетова је. - „Го". - У напомени он каже „сам". Шта ти кажеш на то? ЛАЕРТ Ја се ту губим. Али, нека доће, то бол у моме срцу загрева надом да ћу доживет у лице му рећи: ..Ти си урадио то!" КРАЉ Ако је тако, Лаерте - а како би могло не бити? Ил' како би могло бити друкчије? - Хоћете ли да ме послушате ви? ЛАЕРТ Хоћу, мој краљу, само ако ме на мир не гоните, КРАЉ На твој сопствени мир. Ако се он сада, избегнувши пут, вратио, па више и не мисли на њ, ја ћу га на један подвиг навести, сад баш у мојој мисли сазрео, под којим мора пасти неизбежно. Због смрти му тада ни прекора ћув дунути неће; а мајка му сама приметити неће ову замку тад и назваће је случајем. ЛАЕРТ Мој краљу, слушаћу вас радо, и радијејош, ако бисте тако удесили ствар да оруће будем ја. КРАЉ Сасвим се слаже! Од одласка ђашег причало се много вама, и то пред Хамлетом баш, поводом вештине у којој, кажу, ви блистате. Цео врлина вам збир не измами толко зависти у њега ко та што - мислим - најнижег је реда. ЛАЕРТ Која је то вештина, господару? КРАЉ О, проста трака на капи младости, но ипак зато потребна. Јер њој безбрижна, лака ношња пристаје ко зрелом добу кожуси и бунде, намењене здрављу и озбиљности му. Пре два месеца беше овде неки племић нормандијски. Ја сам посматрао Французе и био против њих; они су веома вешти на коњу; ал' тај племићје знао неке чини ту, он је у седло био урастао таква чуда с коњем правио ко да је једно тело, полубиће с лепом животињом; он надмаши све замисли моје, све радње, облике које замишљах, и ја заостадох за оним штоје он изводио. ЛАЕРТ Један Норманћанин беше? КРАЉ Норманђанин. ЛАЕРТ У живот да је Ламонд. КРАЉ Главом он. ЛАЕРТ Добро га познајем. Он је одиста украс и алем целог народа. КРАЉ Он ми је о вама много причао тад и одао вам толико признања у вежби и вештини одбране, а особито у мачевању, да је узвикнуо: то би био призор кад би неко мого надмашити вас! Клео се да борци земље његове ни покрета, ни пажње немају, ни ока, кад сте ви противу њих. Тај извештај је његов Хамлета завишћу толко отровао да је желео само и бога молио да дођете, да се огледате с њим. Сад из тога... ЛАЕРТ Шта из тог, господару? КРАЉ Лаерте, је л' вам отац био драг? Или сте само једна слика туге, лице без срца? ЛАЕРТ Зашто питате? КРАЉ Не зато што мислим да свог оца нисте волели, већ зато што знам да је љубав плод околности; што примера знам да време стиша жар и огањ њен. У пламену саме љубави већ има пепела, гара који слаби њу, и ништа није исто добро вазда. Кад доброга сама нарасте обиљем, она од сопствене пуноће већ мре. Када хоћемо да радимо, треба радити онда кад хоћемо; јер то „хоћемо" се мења и одлаже, и слаби толико колико има руку, прилика или језика. И тад то „треба" је расипан уздисај што олакшањем озлећује. Сад, у срцечира: Хамлет долази. Шта бисте учинили ви да покажете да сте син свога оца - али више делом но речима само? ЛАЕРТ Ја бих га у цркви заклати мого. КРАЉ Да, никакво место не треба да убиство заштићава, а освета не сме имати граница. Ал', добри Лаерте, ако то желите, будите у својој одаји скривени. Чим се Хамлет врати, знаће да сте ту. Ми ћемо наћи кога да пред њим велича вашу вештину двогубо но онај Француз у својој похвали. Укратко, нека вас сукобе; па тад нек се у ваше главе опкладе. Небрижљив као што је, племенит, превари неук, он мачеве неће испитати, и тако ћете лако, с мало лукавства, изабрати мач незатупљени, и мучким ударцем осветити се за смрт оца свог. ЛАЕРТ Учинићу. А за тај циљ ћу мач намазати. Од једног травара смртоносну неку купио сам маст, у коју кад само замочите нож, те њим крв пустите - ни најрећи мелем, справљен од свију чудотворних трава под месецом, од смрти не спасава оног ко буде огребен. Том кугом додирнућу мог мача врх, да кад га убодем мало - то му буде смрт. КРАЉ Промислићемо о томе и даље; одмерићемо најбољи начин, час, који ће бити згодни за наш смер. Ако бисмо се у том преварили, да се кроз нашу игру провиди наш план, боље би било и не покушати. Због тога тај план мора имати потпоре, или други какав, што би успео, ако први пропадне. Чекајте мало. Ми ћемо правити свечану опкладу за победу вашу... Имам га: кад будете борбом загрејани, жедни - рад тога прав'те што жешће ударце - па он затражи да пије, имаћу спремљен за њега пехар нарочит, из кога кад сркне само, ако неким случајем избегне отровни убод ваш, наш умишљај ће бити већ остварен. Ал' стој, каква је то вика? (Улази Краљица.) Како сте, краљице мила? КРАЉлЦА Једна жалост ступа другој у стопу, тако следе брзо. Лаерте, ваша се сестра утопила. ЛАЕРТ Утопила? Где? КРАЉлЦА Крај потока је једна врба ту, што у огледалу воденом огледа своје сиво лишће. Она је ту дошла са необичним венцем од коприве, од шебоја, божура, кандилке, којој пастири ружно име дају, а девојке је „мртвачки прсти" зову. Ту, на надвијене гране се пењала да на њих цветни венчић обеси, док пуче једна гранчица неверна; а она паде са накитом цветним у сузни поток. Скути раширени донекле је ко вилу носише. За то је време она певушила напеве старих песама: ко сама несвесна своје несреће сопствене, и као створење роћено и вично за тај елеменат. Ал' то брзо би; јер натопљено одело отежа и несрећницу јадну одвуче од њене песме у блатњаву смрт. ЛАЕРТ Авај, онда се она утопила! КРАЉлЦА Утопила се, да, утопила. ЛАЕРТ л одвећ ти је воде, јадна сејо, зато ја своје сузе уздржавам. Па ипак, то су наше навике. Природа држи своје обичаје па ма шта хтео говорити стид, са сузом излази и жена у мени. Збогом, мој краљу. Речи огњене букнути желе, ал' их слабост та утулила! (Оде.) КРАЉ Хајдмо, Гертруда, за њим, колико се мучих да му стишам бес, сад опет стрепим распалиће га то. Зато хајдемо за њим. (Одлазе.) </poem> == ПЕТИ ЧИН == === СЦЕНА ПРВА === <poem> Гробље. (Улазе два гробара с ашовима итд.) ПРВл ГРОБАР Може ли бити сахрањена по хришћанском обреду она која самовољно тражи своје сопствено спасење? ДРУГл ГРОБАР Кажем ти да може. л зато јој одмах прави гроб. Пре- гледач лешева је извршио увићај над њом и нашао да је треба сахранити по хришћанском обреду. ПРВИ ГРОБАР Како то може бити, сем ако се утопила у самоод- брани? ДРУГИ ГРОБАР Ето, нашли су да је тако. ПРВИ ГРОБАР То мора бити ,,се оффендендо"; не може бити друкчи- је. Јер ту је чвор: ако се ја намерно утопим, то доказује један чин; а чин има три учина, то јест: чинити, радити, извршити, и онда, она се утопила намерно. ДРУГИ ГРОБАР Тако је. Него чуј ме, чика-копало... ПРВИ ГРОБАР Допустите ми! Овде је вода - добро; овде стоји човек - добро. Сад, ако овај човек дође овој води и утопи се, онда је то онај који се утапа. хтео-не хтео, јер је он ишао, запамти то. Али ако вода дође к њему и утопи га, онда се он не утапа; ег§о, онај који није крив за своју сопствену смрт не прекраћује свој сопствени живот. ДРУГИ ГРОБАР Али, је ли то по закону? ПРВИ ГРОБАР Дабогме да је по закону; по закону о прегледу лешева. ДРУГИ ГРОБАР Хоћеш ли да ти кажем истину? Да ово није била от- мена госпођа, она не би била сахрањена по хришћан- ском обреду. ПРВИ ГРОБАР Е, сад си рекао како ваља. Утолико жалосније што великаши имају на овоме свету више права да се даве и вешају но њихова браћа у Христу. - Хајде, ашове! Нема старије властеле од баштована, копача и гробара; они настављају Адамов занат. ДРУГИ ГРОБАР Зар је он био властелин? ПРВИ ГРОБАР Па он је први руковао оруђем. ДРУГИ ГРОБАР Е да, није руковао! ПРВИ ГРОБАР Шта! Да ти ниси незнабожац? Како ти разумеш Све- то писмо? Свето писмо каже: Адам је копао. А је ли мо- гао копати без руке и орућа? Задаћу ти друго питање. Ако ми не одговориш како ваља, признај да си... ДРУГИ ГРОБАР Хајде, задај! ПРВИ ГРОБАР Ко гради јаче и од зидара, и од бродара, и од дунђе- рина? ДРУГИ ГРОБАР Онај што гради вешала; јер та грађевина наџиви хиљаду житеља. ПРВИ ГРОБАР Свиђа ми се досетка, вере ми! Вешала, то је добро. Али како је добро? То је добро за оне што чине зло. Сад ти чиниш зло кад кажеш да су вешала јаче грађена од цркве ег§о, вешала могу бити добра за тебе. Још један- пут, хајде. ДРУГИ ГРОБАР . Ко гради јаче и од зидара, и од бродара, и од дунђе- рина? ПРВИ ГРОБАР Хајде, кажи то, и скини јарам. ДРУГИ ГРОБАР Вере ми, казаћу. ПРВИ ГРОБАР Кажи! ДРУГИ ГРОБАР Крста ми, не умем да кажем. (Улазе Хамлет и Хорацио.) ПРВИ ГРОБАР Не мућкај више главом око тога; јер твој глупи мага- рац неће убрзати корак ако га батинаш. Па ако ти дру- ги пут поставе такво питање, ти кажи: гробар! Куће ко- је он гради трају до Страшнога суда. Хајде, иди у крчму код Јована и донеси ми полић ракије. (Други гробар оде.) (Пева.) У младости сам љубио, љубио; то беше тако слатко; досаду сам тиме губио, губио, лепо би, ал' кратко. ХАМЛЕТ Зар тај клипан не осећа шта ради кад пева а копа гроб? ХОРАЦИО Њему је навика олакшала посао. ХАМЛЕТ Сасвим је тако: незапослена рука је осетљивија. ДРУГИ ГРОБАР (пева) Јер старост, ко лопов у кораку лаку дође и својим канџама те свије, и баци те тада у дубоку раку, па био, ко да није. (Избаци једну лобању.) ХАМЛЕТ Ова је лобања имала језик и могла је некада певати. Како је овај лупеж треска о земљу, као да је вилица Ка- инова, првога убице. Тоје можда ћупа каквог полити- чара, коју овај магарац сада надмудрује, или некога што је хтео преварити бога; зар није могуће? ХОРАЦИО Могуће је, кнеже. ХАМЛЕТ Или каквог дворанина који је умео говорити: „Добро јутро, добри господару! Како сте, добри господару?" То је, може бити, тај и тај господин који је певао похвал- нице коњу тога и тога господара, мислећи да га добије на поклон. Зар није могуће? ХОРАЦИО Јесте, кнеже. ХАМЛЕТ Да, да, тако је. А сада је својина госпоће Цркосаве, без усана, и ћушкана тамо-амо мотиком једне гробарске њушке. То је диван преврат, само ако умемо да га види- мо. Зар те кости нису вределе мало више но толико да се сада играју њима шоре? Моје ми кости севају кад помислим на то. ПРВИ ГРОБАР(пева) Мотика, и будак, и ашов, и покров од платна проста, и гробна хумка као кров доста је за таког госта. (Избаци другу лобању.) ХАМЛЕТ Ево друге. Зар то не би могла бити лобања каквог адвоката? Где су му сада његове подвале и досетке, па- раграфи, докази и лукавства? Што трпи да га овај не- зграпни заврзан ћушка око ћупе том глибавом мотиком, и не подиже против њега тужбу за злостављање? Хм! Овај човек је у своје време могао бити великозакупац земаља. са његовим тапијама, облигацијама, његовим таксама, његовим двоструким јемствима и његовим ра- чунима дохотка? Је ли то сума његових добити и завр- шни рачун његових прихода, да његова фина ћупа доби- је пуно финог блата? Зар му његови двоструки јемци неће зајемчити више од ове куповине за дужину и ши- рину једног уговора у дупликату? Ни сва преносна пис- ма његових поседа не би стала у ову кутију; па зар да сопственик нема за себе више од тога? Ха? ХОРАЦИО Ни педи више, господару! ХАМЛЕТ Не прави ли се пергамент од овчије коже? ХОРАЦИО Да, кнеже, и од телеће. ХАМЛЕТ Овце и телад су сви који се на њему обезбећују. - Да ословим овог човека. - Чији је то гроб, пријатељу? ПРВИ ГРОБАР Мој господине. (Пева.) И гробна хумка као кров доста је за таквог госта. ХАМЛЕТ Готово је твој, јер ти си, ето, у њему. ПРВИ ГРОБАР Ви сте ван њега, господине, и зато није ваш; а ја не лежим у њему, па ипакје мој. ХАМЛЕТ Ти лажеш, кад не лежиш у њему, а кажеш да је твој. Он је за мртве, а не за живе; и зато, дакле, лажеш. ПРВИ ГРОБАР То је жива лаж, господине: нобећи ће од мене вама. ХАМЛЕТ За кога копаш ову раку? ПРВИ ГРОБАР Ни за кога. ХАМЛЕТ Онда за коју? ПРВИ ГРОБАР Ни за коју. ХАМЛЕТ Па шта ћете закопати ту? ПРВИ ГРОБАР Нешто што је било жена, господине; али, бог да јој душу прости, она се упокојила. ХАМЛЕТ Како та лола цепидлачи! Морамо му говорити врлс коректно, иначе ће нам досадити својим двосмислица- ма. Богами, Хорацио, приметио сам за ове три године да се свет толико отео да сељак чепа на пете дворанину, Откад си ти гробар? ПРВИ ГРОБАР Измећу свих дана у години постао сам гробар баи онога дана када је наш покојни краљ Хамлет иобедис Фортинбраса. ХАМЛЕТ Колико има од тада? ПРВИ ГРОБАР Зар ви тоде знате? Па то зна свака будала. Тоје билс баш на дан роћења младог Хамлета, онога штоје полу део и штоје послат у Енглеску. ХАМЛЕТ Да, тако је. А што су га послали у Енглеску? ПРВИ ГРОБАР Што? Зато што је полудео. Тамо ће опоравити памет; ако не, толико и чини. ХАМЛЕТ А шта то? ПРВИ ГРОБАР Јер му се тамо неће приметити; тако су сви луди као и он. ХАМЛЕТ Па како је полудео? ПРВИ ГРОБАР Кажу врло чудновато. ХАМЛЕТ Како „чудновато"? ПРВИ ГРОБАР Тако, сишао је управо с ума. ХАМЛЕТ А поводи? ПРВИ ГРОБАР Како поводи! - Овде у Данској, ја сам ту гробар, што дераном - што човеком, већ тридесет година. ХАМЛЕТ Колико човек лежи у земљи док не иструне? ПРВИ ГРОБАР Богме, ако није био труо за живота - јер у данашње време имамо тако много лешева заражених вренгом да се једва одрже и до укопа - трајаће вани неких осам или девет година; кожар ће истрајати девет година. ХАМЛЕТ Зашто он дуже но остали? ПРВИ ГРОБАР Зашто, господине? Његова је кожа тако уштављена његовим занатом да може дуго издржати воду; а вода вам ћаволски раствара лешине. Евоједне лобање; та је лобања лежала у земљи двадесет и три године. ХАМЛЕТ Чија је била? ПРВИ ГРОБАР Била је једне будале. Шта мислите чија је била? ХАМЛЕТ Богами, не знам. ПРВИ ГРОБАР Чума на њега! Била је то лупешка будала. Једном ми је сручио на главу боцу рајнског вина. Та лобања, госпо- дине, била је Јорикова лобања, краљеве будале. ХАМЛЕТ Ова лобања? ПРВИ ГРОБАР Баш та. ХАМЛЕТ Дај да видим. (Узме лобању.) Авај, јадни Јориче! Знао сам га, Хорацио; био је безграничца весео; имао је извр- сне досетке, хиљаду пута ме је носио на лећима; а сад, ка- ко ми је гнусно да гледам ово; грло ми се од тога стеже. Овде су висиле усне које сам пољубио не знам коликс пута. Где су сада твоја заједања, твоје шале, твоје песме твоје муњевите досетке што су за столом стварале бур\ смеха? Зар ничега што би се подсмехнуло вашем креве- љењу? Сасвим отпала губица! Иди сад у госпоћину собА и кажи јој да лице може намазати слојем дебелим кас палац, ипак ће најзад овако изгледати! Нека се наемеје на то! Молим те, Хорацио, кажи ми нешто. г ХОРАЦИО Шта кнеже? ХАМЛЕТ Мислиш ли да је Александар изгледао у земљи ис- то овако? ХОРАЦИО Исто тако. ХАМЛЕТ И тако заударао? Пих! (Спусти лобању.) ХОРАЦИО Исто тако, кнеже. ХАМЛЕТ На какве ли се трице можемо вратити, Хорацио! Зар наша машта не би могла ићи по трагу племенитог пра- ха Александровог док не наће да чепом запушава какву рупу за врањ? ХОРАЦИО Посматрати ствари тако значило би посматратн од- више утанчано! ХАМЛЕТ Ни најмање, вере ми; него ићи са довољно осећања мере и вероватноће која би нас водила отприлике ова- ко: Александар је умро, Александар је сахрањен; Алек- сандар се враћа у прашину; прашина је земља; од земље правимо блато. Па зашто од тог блата, у које је он пре- творен, не бисмо могли зачепити какво буре пива? Царски је Цезар умро, посто прах, чува рупу, ветра да не уђе дах. О, што та земља што свету дава страх, закрпа зиду у исти је мах? Ал' мир! Склонимо се. Ево иде краљ. (Улазе свештеници у поворци; леш Офелијин; за њим Лаерт и тужбалице. Краљ и Краљица са свитом итд.) Краљица? Сав двор? За ким иду то? Па с тако крњом пратњом? Ово значи да је леш који прате одузео очајничком руком живот себи сам; а угледна је личност била то. Уклонимо се мало, да видимо. (Повуче се у страну са Хорацијем.) ЛАЕРТ Хоће ли бити још каквог обреда? ХАМЛЕТ Ово је Лаерт, врло отмен младић. Пази. ЛАЕРТ Има ли још што да се сврши? ПРВИ СВЕШТЕНИК Погреб је био велики колико допуштења беше за њ. Јер њена смрт сумњива беше; и да виша власт није' над каноном била, она би у несвештаној земљи лежала до последње трубе; место молитве камење, шљунак бацали би на њу. Ал' овде су јој допуштени венци, и девојачко цвеће, и сахрана са звонима и пратњом. ЛАЕРТ Више нема ништа да се ради? ПРВИ СВЕШТЕНИК Нема више шта. Обесветили би службу посмртну појањем опела. Реквијема њој, ко душама у миру преминулим. ЛАЕРТ Положитеје у земљу, и нека из њеног лепот тела пречистог изникну љубичице! Кажем ти, окрутни попе, моја сестрица ће у анћеоском хору бити, док ћеш ти урличући лежати. ХАМЛЕТ Шта! Лепа Офелија? КРАЉИЦА Најслаћој -слаткој; збогом отишла! Цвету - цвеће. (Посипа је цвећем.) Ја мишљах бићеш мога Хамлета, па да ти китим, мила девојко, постељу брачну, а не хладни гроб. ЛАЕРТ О трострук јаде, падни десет пута троструко на ону главу проклету чији ти злочин најсветлији ум одузе! Земљо, буди стрпљива, докјејош једном не загрлим ја! (Скочи у гроб.) Гомилајте земљу на мртву и на живог док од те равни не нарасте брег виши но стари Пелион.'" ил" глава небеска плавог Олимпа! ХАМЛЕТ (прилазећи) Ко је тај чији бол толиком снагом говори, што жалосна му реч зачара звезде у лету, те су стале слушати рањене чудом? - А ово сам ја. Данац Хамлет. (Скочи у гроб.) ЛАЕРТ Нек ти душу враг однесе! (Рве се с њим.) ХАМЛЕТ Лоша молитва ти та! Молим те, скидај прсте ми са грла! Јер мада нисам ни жучан ни брз, у мени је ипак нешто опасно, од чега се мудро бојат. Доле руку! КРАЉ Развадите их! КРАЉлЦА Хамлете! Хамлете! СВл Господо! ХОРАЦлО Добри кнеже, стишајте се! (Пратиоци их раздвоје и они изађу из гроба.) ХАМЛЕТ Ах, борићу се с њим за ову ствар док трепавице моје не клону. КРАЉлЦА За коју ствар, мој сине? ХАМЛЕТ Волео сам Офелију. Браће четрдесет хиљада са свом множином своје љубави достигли не би моју. Шта би ти учинио за њу? КРАЉ Лаерте, он је луд! КРАЉлЦА За име бога, остав'те га ви! ХАМЛЕТ Крста му, кажи шта би чинио? Би л' гладово, плако, би л' се тукао? Би л' кидо себе, би ли сирће пио? Крокодиле јео? Видиш, а ја бих. Јели си дошао овамо да слиниш, да пркосиш мени скачућ у њен гроб? Да се са њоме сахраниш? -1 ја ћу! А кад брбљаш о бреговима, нек милионе ари на нас баце, док наша хумка пржећ своје теме о зону огња учини да Оса буде као проста брадавица. Шта, КРАЉлЦА Ово је чисто лудило. Још мало овако ће бити у наступу том; па затим, кротак ко голубица, кад златне своје тичиће излеже, у ћутању ће седети погружен. ХАМЛЕТ Чујте, господине, кажите ми узрок што ви овако са мном поступате? Ја сам вас вазда волео; ал' шта мари! Може се Херкул намучити вас - маукаће мачка, урликаће пас. (Оде.) КРАЉ Молим те, Хорацио добри, пази на њ. (Хорацио одлази.) (Лаерту.) Нек разговором нашим прошле ноћи ојачате своје стрпљење. Ми ћемо убрзати одмах ствар. - Добра Гертруда, ви припазите мало сина свог. Овај гроб ће живи споменик да има; а мирни часи доћи ће нам скоро. Стрпљиво дотле поступати ваља. (Оду.)</poem> === СЦЕНА ДРУГА === <poem> Дворана у замку. (Улазе Хамлет и Хорацио.) ХАМЛЕТ: Толико о том. Видећеш сад даље. Ти се опомињеш околности свих? ХОРАЦИО: Сећам ли се, кнеже? ХАМЛЕТ: У срцу мом беше нека борба што ми не даваше сна; осећах се као окован бунтовник. Брзо - нек је слава баш брзини тој; јер признајмо да нам наша лакоумност послужи каткад када нам избледе планови дубоки; - учимо се том да постоји неко божанство што влада исходима наших намера, ма како да смо замислили њих. ХОРАЦИО: То је сасвим извесно. ХАМЛЕТ: Скочим из моје кабине, огрнем огртач поморски, пипајући у мраку, да их наћем, и то успех. Узмем њин свежањ, па се тад повучем опет у своју собу. Тако дрско да ми страх на учтивост заборави, ја главни њихов налог распечатим: и нађем - о, краљевског подлаштва! - у њему изричан налог, накићен са много разлога разних што се односе на безбедност Данске и Енглеске, као и на страшне ствари, ако будем жив - да то, прочитавши, и без оклевања, брже но секиру што би наоштрили, одсеку моју главу. ХОРАЦИО: Је л' могућно? ХАМЛЕТ Ево прочита кад си доконији. Ал' хоћеш да чујеш шта урадих ја? ХОРАЦИО Молим вас. ХАМЛЕТ Ухваћен тако у лупешку мрежу, пре но што бих пролог посматрања дао мозгу свом, он преће на дело. Ја седнем; смислим нов налог; напишем га лепо. Некад сам сматро, ко наши државници, да је простота лепо писати, и мучих се да се одвикнем од тог; али ми је сад то добро дошло баш. Хоћеш да чујеш шта сам срочио отприлике? ХОРАЦИО Хоћу, добри кнеже мој. ХАМЛЕТ Од стране краља молбу озбиљну. Пошто је енглески краљ клетвеник веран, и да би љубав цветала мећ њима ко палма; да би мир носио свој венац од жита; да би веза њиног пријатељства била чвршћа, и још много све таквих ,,да би" велике важности - он треба, чим види садржај овога, без краћег или дужег премишљања, да доносиоце погуби ненадно, ни за опроштај им не дајући час. ХОРАЦИО А како сте запечатили? ХАМЛЕТ Како! Баш у томе се прст неба показо. У кеси ми беше мога оца жиг, што калуп је за дански печат био. Увијем писмо, ко што прво беше, потпишем, ударим печат и оставим на исто место. Промену није нико могао да примети више. Други дан наш поморски је бој наступио; а затим доће оно што већ знаш. ХОРАЦИО Тако су Гилденстерн и Розенкранц пали? ХАМЛЕТ Па они су се, драги мој, предали и удварали се чисто овом послу. Они моју савест не узнемирују. Наметљивост је донела им пад. Опасно је кад се слабић утакне у гневан двобој моћних противника између замаха, мећ врхове мача. ХОРАЦИО Какав је то краљ? ХАМЛЕТ Мислиш да ми није слободно да тог што ми уби оца, а матер упрља, што се мећ престо и међ моје наде угуро, удицу на мој живот сам бацио, па још с подлошћу толиком - да не би савесно било овом руком наградити га? И зар не бих био проклет када бих пустио тај чир на нашем телу да расте даљим злом? ХОРАЦИО Из Енглеске ће он дознати брзо какавје ове ствари био крај. ХАМЛЕТ Биће то брзо. Интервал је мој; а човеков живот док кажем један тек. Ал' веома жалим. добри Хорацио. спрам Лаерта што се заборавих ја. Видим, додуше, и његову коб у слици своје. Тражићу опроштај. Ал' разметањем тугом ме је збиља бацио у страшан гнев. ХОРАЦИО Мир. Ко је то? (Улази Озрик.) ОЗРИК Ваше господство нам је добро дошло натраг у Данску. ХАМЛЕТ Понизно вам хвала, господине. - (Хорацију) Позна јеш ли ти овога воденог комарца? ХОРАЦИО Не, добри кнеже. ХАМЛЕТ Утолико више наде за твој спас, јер грех је познавати га. Он има много земље, и то плодне. Нека једна живо- тиња буде господар животиња, њене ће јасле стајати уз краљеву трпезу. - Он је сврака и, као што рекох, располаже силном нечистоћом. ОЗРИК Драги кнеже, ако је ваше господство доконо, ја бих вам саопштио једну ствар од стране њеног величанства. ХАМЛЕТ Примићу је, господине, са свом пажњом свога духа. Ставите своју капу на своје место; она је за главу. ОЗРИК Благодарим вашем гостопримству; веома је топло. ХАМЛЕТ А. не, верујте ми. веома је хладно; дува северац. ОЗРИК Заиста је прилично хладно, господару. ХАМЛЕТ Али ипак ми се чини да је запарно и топло; или моја природа... ОЗРИК Да, претерана запара је, кнеже, као да је - не знам ни ја сам да кажем. - Али, господару, његово величанство ми је наредило да вас известим да је оно положило ве- лику опкладу на вашу главу. Ствар је, кнеже, у овоме. ХАМЛЕТ Молим вас, само, не заборавите... (Хамлет му даје знак да стави капу на главу.) ОЗРИК Нека, добри господару; то је ради моје личне удобно- сти, верујте. Ту скоро је, господине, дошао на двор Лаерт; тоје, верујте ми, савршен господин, пун најлепших осо- бина, врло отменог понашања и сјајне спољашњости. И одиста, говорећи о њему како треба, он је читава карта или календар отменога света; јер ћете у њему наћи који било део света који би један племић желео да види. ХАМЛЕТ Господине, његове ознаке нимало не трпе зато што их ви одрећујете; иако знам да би њихов инвентар збу- нио аритметику памћења, а ипакје изостао с погледом на брзину његових једрила. Али, с истинитом похвалом, сматрам да је његова душа тако богата роба, а његова унутрашњост толико ретка и драгоцена да бисмојој, верно осликаној, нашли сличну још само у њеном огле- далу; а сваки који би га хтео подражавати био би само његова сенка, и ништа више. ОЗРИК Ваше господство говори о њему с потпуном непо- грешивошћу. ХАМЛЕТ Али чему све ово господине? Зашто бисмо увијали тога изврсног племића у тмушу наших слабих похвала? ОЗРИК Господару? ХОРАЦИО Зар се не бисмо могли споразумети разумљивијим је- зиком? Ви бисте, господине, то свакако могли. ХАМЛЕТ Шта значи ваше спомињање тога господина? ОЗРИК Лаерта? ХОРАЦИО (по страни Хамлету) Његова кеса је већ испражњена. Он је све своје злат- не речи већ потрошио. ХАМЛЕТ Да, господине. ОЗРИК Ја знам да ви нисте необавештени... ХАМЛЕТ Желео бих, господине, да говррите истину; али, вере ми, кад бисте је казали, то за моју личност не би било особито похвално. Дакле, господине? ОЗРИК Ви нисте необавештени каквом изврсном вештином располаже Лаерт... ХАМЛЕТ То не бих могао рећи, сем да се огледам с њим у тој изврсној вештини; јер добро познати некога човека, значи познати самога себе. ОЗРИК Мислим у погледу његовога оружја, господине. По гласу који ужива он у својој вештини нема себи равна. ХАМЛЕТ Шта му је оружје? ОЗРИК Рапир и нож. ХАМЛЕТ То су два оружја; али, добро. ОЗРИК Краљ се, господине, опкладио с њим у шест арапских коња; а он је, мислим, заложио шест француских рапи- ра са целим прибором, као појасом, каишима и тако да- ље. Три од тих бедрењака, вере ми, веома су лепи за око и врло су згодни за дршке; дивни су ти бедрењаци и врло богато украшени. ХАМЛЕТ Шта ви зовете бедрењацима? ХОРАЦИО (Хамлету) Знао сам да ћете морати затражити објашњење пре но што сте то и учинили. ОЗРИК Бедрењаци су, господине, каиши. ХАМЛЕТ Израз би боље одговарао предмету кад бисмо могли носити топ о бедрима. А донде, волео бих да буду каи- ши. Па онда: шест арапских коња за шест француских рапира са прибором, и три врло богато украшена кат- ша! То је француска опклада против Данске. Зашто је то, да употребим вашу реч, заложено? ОЗРИК Краљ се, господине, клади да вас он у дванаест напа- да неће надмашити три пута више него ви њега. Лаерт се кладио са дванаест на девет и одмах би могло доћи до утакмице ако би ваше господство дало благонаклони одговор... ХАМЛЕТ А ако бих ја одговорио: не? Ја мислим, кнеже, да ставите своју личност за оглед према њему. ХАМЛЕТ Господине, ја ћу шетати овуда по дворани. Сада је време мога дневног одмора; и, ако је његовоме величан- ству по вољи, нека донесу оружје; ако господин пристане и краљ остане при својој намери, ја ћу добити опкладу за њега, ако могу; ако не, нећу добити ништа сем своје срамоте и сувишних удараца. ОЗРИК Хоћу ли тако да известим? ХАМЛЕТ У том смислу, господине, а с украсима који се вашој природи допадну. ОЗРИК Препоручујем своју оданост вашем господству. ХАМЛЕТ Слуга, слуга сам. (Озрик оде.) Добро чини што се сам препоручује; јер му ниједан тући језик не би учинио такву услугу. ХОРАЦИО Тај вивак отрча с љуском на глави. ХАМЛЕТ Тај се удварао брадавици својг матере пре но што би је узео да сиса. Тако је и он (као и многи са таквим ва- спитањем, за којима, знам, ово ништавно доба лудује) примио сам моду времена и спољашњу одећу друштве- ног општења, неку врсту површног, мехурастог знања које њега и њему сличне преноси преко најдубљих и нај- замршенијих мишљења. Али дуни само у њих, огледа ради, и мехур ће се распрснути и видеће се да су они плева, а не овејано жито. (Улази јсдан племић.) ПЛЕМИЋ Господару, његово величанство краљ вам се препо- ручио по младоме Озрику, који му је донео вашу поруку да га очекујете у дворани. Он ме шаље да би дознао да ли вам је по вољи да се огледате с Лаертом, или ћете од- ложити за доцније. ХАМЛЕТ Ја сам веран својим одлукама. Оне се слажу с краље- вим жељама: акоје расположен, ја сам готов, сад или кад му цраго, с претпоставком да будем способан као сад. ПЛЕМИЋ Краљ, краљица и сви остали силазе овамо. ХАМЛЕТ У добри час. ПЛЕМИЋ Краљица жели да проговорите коју нежну реч са Лаертом пре него што почнете борбу. ХАМЛЕТ Она ми даје добру поуку. (Племић излази.) ХОРАЦИО Ви ћете, кнеже, изгубити ову опкладу. ХАМЛЕТ Не верујем. Од његова одласка у Француску ја сам стално вежбао. Добићу, благодарећи повољним услови- ма које ми он даје. Али не можеш појмити како ми је тешко око срца. Но ипак, не мари! ХОРАЦИО Али, добри господару... ХАМЛЕТ Тоје проста будалаштина, али осећам неку врсту слутње која би узнемирила жену. ХОРАЦИО Ако вам срце не мари за нешто, послушајте га. Ја ћу их пресрести на путу и рећи им да вам није добро. ХАМЛЕТ Нипошто. Ја пркосим предсказањима. Има неког про- вићења и у паду једног врапца. Ако буде сад, неће бити после; ако не буде после, биће сад; ако неће бити сад, ипак ће бити после. Бити спреман, то је све. Кад нико не зна шта оставља, шта мари ако рано оставља? Нека буде. (Улазе Краљ. Краљица, Лаерт. племићи, Озрик и други пра- тиоци с мачевима и рукавицама. Сто са боцама вина.) КРАЉ Овамо, Хамлете, прими ову руку. (Краљ ставља Лаертову руку у Хамлетову.) ХАМЛЕТ Опростите ми, увредио сам вас. Али као племић, опростите ми ви. Сви присутни овде знају, господине, а јамачно сте чули, да сам кажњен болним растројством. За све што урадих и чиме грубо изазвах вам част, природу вашу и ваш гнев - ја овде објављујем: то је чиста лудост била. Увреди л' Хамлет Лаерта? - Хамлет не! Ако је Хамлет изван себе сам, то није он, а Лаерта увреди, онда то не чини Хамлет - Хамлет не. Па ко то ради? - Лудост његова. А кад је тако, Хамлет је уврећен. Лудост је душман сиротог Хамлета. Господине, у овом скупу ту нек ме непризнање намернога зла пред племенитим вашим осећањем извини, као кад бих бацио своју стрелу преко куће, па онда њом погодио свога брата. ЛАЕРТ Ја сам тим задовољан у души, због које бих у овом случају највише и требо на освету бити гоњен. Ал' с погледом на част, ја стојим усправно и нећу још да се мирим док нека старија господа, признате части, ми не даду глас за помирење, па да имам тад неукаљано име. До тог часа ја понућену вашу љубав примам ко љубав, и нећу да увредим њу. ХАМЛЕТ Ту изјаву примам срдачно, и радо за опкладу ћу борити се братску. Дајте нам оружје. Хајте! ЛАЕРТ Једно мени! ХАМЛЕТ Ја ћу вам бити оружје, Лаерте. У мом незнању ваша ће вештина, ко звезда каква кроз најцрњу ноћ, огњено да заблиста. ЛАЕРТ Господине, ви ми се ругате. ХАМЛЕТ Не, ове ми руке. КРАЉ Озриче млади, мачеве им дај. Опкладу знате, синовче Хамлете? ХАМЛЕТ Врло добро, краљу мој. Ваша је милост на слабију се страну кладила. КРАЉ Не бојим се зато. Гледао сам вас оба. Он је бољи, али добитак је наш. ЛАЕРТ Овај је тежак; дајте други мач. (Узима други мач.) ХАМЛЕТ Овај је добар. Јесу ли мачеви исте дужине? (Спремају се за борбу.) ОЗРИК Да, мој добри кнеже. КРАЉ Метните чаше вина на тај сто.. Кад Хамлет први или други удар да, ил' ако трећи удар одврати, нек са свих кула груну топови; Хамлетову ће бољем даху краљ напити, у чашу бисер бацити скупљи но што су редом четир краља у данској круни носила. Дајте чаше! И нека бубањ труби говори, труба топовима што напољу стоје, топови небу, а небеса земљи: „Сад краљ напија Хамлету!" Почните. А ви, судије, оштро пазите. ХАМЛЕТ Напред, господине. ЛАЕРТ Напред, кнеже. ХАМЛЕТ Један! ЛАЕРТ Не. ХАМЛЕТ Судије! ОЗРИК Удар. сасвим јасан удар. ЛАЕРТ Добро. Хајд опет! КРАЉ Станите, да напијем, Хамлете, овај бисер твој је. Ево, у твоје здравље! (Трубе и топови иза сцене.) Подајте му чашу. ХАМЛЕТ Да довршим овај оглед. Оставите зачас у страну. Хајте! (Борба.) Шта велите? Други удар. ЛАЕРТ Додирнут, додирнут, ја признајем. КРАЉ Наш ће победити син. КРАЉлЦА Он је гојазан и кратког даха. Ево ти мога рупца, Хамлете; истрљај чело, краљица напија за твоју срећу, Хамлете! ХАМЛЕТ Добра госпо! КРАЉ Гертруда, на пиј! КРАЉлЦА Хоћу, краљу мој. Допусти, молим те. КРАЉ (за себе) То је отрована чаша; ал' касно је већ. ХАМЛЕТ Ја још не смем пити, госпо. Одмах ћу. КРАЉлЦА Да ти убришем лице! ЛАЕРТ Погодићу га, краљу, сад. КРАЉ Не држим. ЛАЕРТ (за себе) Па ипак ми се савест противи. ХАМЛЕТ Хајд, за трећи, Лаерте. Ви се само играте. Молим вас, нападните свом жестином својом. Бојим се да ви правите са мном шалу. ЛАЕРТ Тако зар кажете? Хајд! (Боре се.) ОЗРлК С обе стране - ништа. ЛАЕРТ Сад ћу вас. (Лаерт рани Хамлета. Затим, у распаљености борбе, промеие рапире, и Хамлет рани Лаерта.) КРАЉ Растав'те их! Избезумили се! ХАМЛЕТ Не, хајдете опет. (Краљица падне.) ОЗРИК Гледајте тамо на краљицу, хо! ХОРАЦИО Са обе стране крв. Како сте, кнеже? ОЗРИК Како сте, Лаерте? ЛАЕРТ Ко у замци ћук. Озриче, ја сам праведно убијен сопственом својом подлошћу. ХАМЛЕТ Како је краљица? КРАЉ Пала у несвест видећи крвава оба. КРАЉлЦА Не, не, него пиће. О, драги Хамлете мој, напитак, пиће... Ја сам отрована. (Умре.) ХАМЛЕТ О злочинства! Хо! Затворите врата! Издаја! Да видим! (Лаерт пада.) ЛАЕРТ Она је овде. Ви сте убијени, Хамлете. Никаква медицина света спасти вас неће. У вама нема још ни за пб сата живота. Оруће то издајничко у руци вам је ту, незатупљено и још отровано. Превара се против мене окрену. Гле, ево где лежим, да се никада не дигнем више. - Не могу више. - Краљ, краљ је свему кривац. ХАМЛЕТ Шта, отрован врх? Онда на своје дело, отрове! (Убоде Краља.) СВИ Издаја! Издаја! КРАЉ Одбраните ме, пријатељи! Ја сам још само рањен. ХАМЛЕТ Ево ти, родоскрвни, убилачки, проклети краљу. Испиј то пиће! Је ли ту тај бисер твој? Иди за мојом матером! (Краљ умире.) ЛАЕРТ Послужен по заслузи. Отров спремио је сам. Опростимо један другом, Хамлете. Моја и мога оца смрт на тебе не пада, ни твоја на мене. (Умре.) ХАМЛЕТ Нек небо спасе те од тога! Идем за тобом. - Ја мрем, Хорацио. Несрећна краљице, збогом! А ви, што изгледате бледи и дрхтите овде пред несрећом овом; ви што сте само неми посматрачи овога чина, кад бих имао кад... Али смрт, тај сурови стражар, тачан је када нас хвата! О рекао бих вам... Ал' нека стоји. Ја мрем, Хорацио, ти живиш; па причај необавештеним о мени и мојој ствари праведно. ХОРАЦИО Немојте ни часка веровати то; јер ја сам више Римљанин старински но Данац. Још је остало пића тог. (Он узима чашу.) ХАМЛЕТ (устаје) Ако си човек, дај ми чашу ту. Остави; неба ми, ја ћу је узети. (Хамлет баца чашу на под и пада.) Добри Хорацио, какво рањено име би после мене остало кад се ништа не би знало. Ако икад, икада срцу твоме бејах драг, вечитој срећи немој ићи још, у грубом свету овом вуци дах тегобно, да моју повест приповедаш. (Марш и пуцњава у даљини; Озрик изађе.) Каква је ово ратна узбуна? ОЗРИК (враћајући се) Млади Фортинбрас из Пољске победно иде и енглеским посланицима ратни поздрав даје. ХАМЛЕТ (пада) Ја мрем, Хорацио. Моћни ми отров савлаћује дух. Вести из Енглеске доживети нећу; ал' проричем да је на младом Фортинбрасу избор. Он има мој умирући глас. Реци му то, и крупне и ситне околности што су изазвале слом - остало је ћутање. (Умре.) ХОРАЦИО Племенито једно срце препуче. Добру ноћ, добри кнеже! Хорови анћела нек ти отпевају мир. - (Марш иза сцене.) Откуда добош долази овамо? - (Улазе Фортинбрас и енглески посланици, са бубњевима, заставама и пратњом.) ФОРТИНБРАС Где је тај призор? ХОРАЦИО Шта би желели да видите? Јад, ил' чудо? - Све је ту. ФОРТИНБРАС Та гомила виче: покољ! Горда смрти! Каква је блиска светковина то у пакленој ти ћелији, те сад кнежева толко једним махом тек крваво тако побила си ти! ПРВИ ПОСЛАНИК Призор је грозан, а извештај наш из Енглеске је дошо прекасно. Глуве су уши што би нас слушале кад причамо да смо извршили налог, да Розенкранц и Гилденстерн су мртви, где ћемо наћи за себе захвалност? ХОРАЦИО Из његових уста не, и кад би имо још моћи живота да вам захвали. Он није њину наредио смрт. Ал' кад сте баш на крвав удар тај приспели амо, ви из пољског рата, а ви из Енглеске, издајте наређења да ова тела буду изложена на позорници посматрања ради; и пустите ме да свету испричам, који још не зна, како беше све. Ту ћете чути за дела свирепа, неприродна, крвава, за случај судбине, за уморства случајна, за смрти због лукавог или наметнутог повода, и, на крају свега тога, још плановима тајним што падоше на главе својих твораца баш. Све испричаћу вам верно. ФОРТИНБРАС Похитајмо да чујемо и одабране све да позовемо нек чују, на скуп. Што се мене тиче, ја прихватам с тугом свој срећан удес. И ја имам још старинска нека права у тој земљи, што случајем срећним могу тражит сад. ХОРАЦИО о томе ћу имати повода да говорим, и то из уста онога чији ће глас друге за собом повући. Ал' пожурите да то одмах извршимо док духови су дивље узбуђени, да не би дошло више несреће због заблуда или завођења. ФОРТИНБРАС Нека четир капетана изнесу Хамлета на естраду, као ратника. Јер он би показао се, збиља, прави краљ да оста у животу. А у пратњи нек војничка свирка и обреди ратни за њега гласно проговоре сад. Носите тела. Овај призор тужан за бојиште лепје, а овдеје ружан. Хајте, наредите војницима паљбу! (Посмртни марш. Излазе, носећи лешеве. Затим се чује топовска паљба.) КРАЈ</poem> [[Категорија:Виљем Шекспир]] gnhvjl4tvlhvie6bdcsvkbueyxed8df 143969 143968 2026-06-01T21:41:41Z K4rammm 19919 /* СЦЕНА ДРУГА */ 143969 wikitext text/x-wiki {{заглавље | наслов=Хамлет | аутор=Виљем Шекспир | претходна= | следећа= | година= | белешке=Превод: Живојин Симић и Сима Пандуровић }} == ЛИЦА: == <poem> КЛАУДИЈЕ, дански краљ ГЕРТРУДА, краљица данска, мати Хамлетова ХАМЛЕТ, син прећашњег, а синовац данашњег краља ПОЛОНИЈЕ, велики доглавник ЛАЕРТ, Полонијев син ОФЕЛИЈА, Полонијева кћи ХОРАЦИО, Хамлетов пријатељ ВОЛТИМАНД КОРНЕЛИЈЕ РОЗЕНКРАНЦ ГИЛДЕНСТЕРН дворани ОЗРИК, дворанин ДРУГИ дворанин СВЕШТЕНИК МАРЦЕЛО БЕРНАРДО официри ФРАНЦИСКО, војник РЕЈНАЛДО, слуга Полонијев НОРВЕШКИ КАПЕТАН ЕНГЛЕСКИ ПОКЛИСАРИ ДУХ оца Хамлетова ФОРТИНБРАС, норвешки краљевић Господа, госпоће, официри, војници, глумци, две будале, гробари, морнари, гласници и пратња Догаћа се у Елсинору</poem> == ПРВИ ЧИН == === СЦЕНА ПРВА === <poem> Елсинор. Тераса пред замком. ''(Франциско, на стражи. Прилази му Бернардо.)'' БЕРНАРДО Ко иде? ФРАНЦИСКО Не; ти мени одговарај. Стој! Реци ко си. БЕРНАРДО Нека живи Краљ! ФРАНЦИСКО Бернардо? БЕРНАРДО Он главом. ФРАНЦИСКО Тачно дођосте у свој сат. БЕРНАРДО Малочас поноћ изби баш. Идите, Франциско, на спавање сад. ФРАНЦИСКО На одмени вам хвала велика. Хладноћа је страшна, леди ми се срж. БЕРНАРДО Је ли на стражи мирно било све? ФРАНЦИСКО Ни миш не шушну. БЕРНАРДО Добро. Лаку ноћ! А Хорација сретнеш ли с Марцелом, другове ми на стражи - нек пожуре. ФРАНЦИСКО Ја мислим да их чујем. - Стој! Ко иде? ''(Улазе Хорацио и Марцело.)'' ХОРАЦИО Пријатељи ове земље. МАРЦЕЛО Поданици данског краља. ФРАНЦИСКО Бог вам дао добру ноћ. МАРЦЕЛО Збогом, војниче добри. Ко те смени? ФРАНЦИСКО Бернардо је на мом месту. Добру ноћ. ''(Оде.)'' МАРЦЕЛО О-хој, Бернардо! БЕРНАРДО Је л' то Хорацио? ХОРАЦИО Један део његов. БЕРНАРДО Добро сте нам дошли, Хорацио, и добри Марцело. МАРЦЕЛО Да ли се оно опет јављало ноћас? БЕРНАРДО Ја нисам ништа видео. МАРЦЕЛО Хорацио вели да је то тек само визија наша, а не да да га свлада вера у ово страшно привиђење, које смо двапут видели. Зато сам га позвао да ноћас с нама стражари; па доће л' опет она појава - да призна да нас нису варале рођене очи, и да је ослови. ХОРАЦИО Но, хајд, хајд! Ал' то се неће јавити. БЕРНАРДО Седите мало,и допустите да опет на ваше уши насрнем, што су се тако утврдиле против приче нам о том што смо видели две ноћи већ. ХОРАЦИО Но добро. Поседајмо, па нек нам Бернардо прича. БЕРНАРДО Прошлу ноћ, кад она звезда, западно од пола, пређе пут, да неба осветли овај крај где сада сија, Марцело и ја - на сату је баш један избило... МАРЦЕЛО Мир! Стани! Гледај, опет долази! ''(Улази Дух.)'' БЕРНАРДО Изгледом исти ко покојни краљ. МАРЦЕЛО Хорацио, ви сте учен; ословите га! БЕРНАРДО Није л' исти краљ? Гледај га, Хорацио. ХОРАЦИО Потпуно налик. То ме прожима чуђењем и страхом. БЕРНАРДО Као да би хтео да ословљен буде. МАРЦЕЛО Питај га, Хорацио. ХОРАЦИО Ко си ти што ово доба ноћи крадеш да узмеш лепи облик јуначки, у ком сахрањено величанство Данске иђаше некад? Небом те преклињем! МАРЦЕЛО Увређен је. БЕРНАРДО Гле, одлази гордо! ХОРАЦИО Стани! Говори! Реци - заповедам! ''(Дух одлази.)'' МАРЦЕЛО Оде и не хте да одговори. БЕРНАРДО Но, Хорацио? Бледи сте, дрхћете? Зар то није нешто више но маштање? Шта мислите о том? ХОРАЦИО Тако ми господа, то веровати не бих могао без истините, чулне сведоџбе сопствених својих очију. МАРЦЕЛО Зар није баш исти краљ? ХОРАЦИО Ко што си ти баш ти. Баш таква беше ратна опрема, коју је имао кад се борио са славољубивим краљем норвешким. Тако се једном намргоди кад је у гневној свађи о лед ударио Пољака са санки. - Чудновато! МАРЦЕЛО Двапут већ тако, у глуво доба све, он прође страже ратничким кораком. ХОРАЦИО Ја не знам шта ово све може да значи; ал' држим, по општем схватању, да то држави нашој чудан преврат неки предсказује. МАРЦЕЛО Добро. Поседајте сад, па онај који зна, нека ми каже што овом строгом, вечно будном стражом по сву ноћ муче наше поданике? Што топове тучне лију с дана на дан, и ратну опрему купују на страни? Што тол’ка хитња у градњи бродова, да тешки рад тај недељу не дели од седмице? Шта то тако блиско прети, те ова журба од ноћи и дана сараднике прави? Ко би ме могао обавестити о том? ХОРАЦИО Могу ја. Тако се бар шапће: наш покојни краљ, чија нам се сад баш појавила сен, био је - то знате - на борбу изазван од Фортинбраса, краља норвешког, ког горда завист на то подстаче. У борби тој наш Хамлет јуначки - тако га овај земни назва свет - убије тога Фортинбраса. Овај запечаћеним једним уговором, и овереним на начин витешки, победнику даде, сем живота свог, све земље којима беше владао. У ту сврху је подједнак удео заложио био и наш краљ; а то би у наслеђе пало Фортинбрасу да је он победник био, као што је опет тим уговором, чланом наведеним, удео његов прип’о Хамлету. Сад, пријатељу, млади Фортинбрас, врео и страсти пун необуздане, по брдима је којекуд норвешким скупио руљу дрских разбојника, што су за комад хлеба готови на свако смело, храбро предузеће. А све то треба (држава то зна) да опет од нас силом, принудом поврати земље поменуте већ, што отац његов изгуби. И то главни је, држим, повод нашој спреми, разлог свих наших стража, главни смер те журбе, узбуне у земљи нашој. БЕРНАРДО Ја мислим није друкчије но тако. Отуда, можда, и тај страшни лик оружан иде кроз наше страже, толико сличан краљу, који беше и јесте повод ових ратова. ХОРАЦИО Трунка је то само, да духа смути вид. У славној, силној римској држави, пред сами пад баш свемоћног Цезара, отворише се гробови; мртваци у покровима кричаху, јецаху по улицама Рима; јавише се комете репа ватренога, па роса од крви, а на сунцу несреће. А влажна звезда, под чијим упливом стоји све царство бога Нептуна, помрча као о свом суђен-дану. Претече сличне страшних догађаја, и гласнике што судби претходе, и прологе несрећи, што иде, показали су и земља и небо завичају нашем и нашим људима. ''(Враћа се Дух.)'' Ах, тихо! Гледај: опет долази. Стаћу му на пут, ма ме смождио. Аветињо, стани! Ако имаш звука, или ако се гласом служиш ти, говори ми! Треба л' ма какво добро чинити да ти олакша, а мени спаса да, ти проговори! Знаш ли да твоја земља судбу своју сазнањем каквим може избећи. Говори! Ил' ако си наслаг’о за живота отета блага у утроби земље, рад чега се, кажу, ви дуси дижете често из мртвих, проговори о том! Стој, и говори! ''(Петао кукурекне.)'' Држи га, Марцело! МАРЦЕЛО Хоћу ли да га копљем ударим? ХОРАЦИО Неће л' да стане, ти га удари! БЕРНАРДО Ево га овде сад! ХОРАЦИО Сад овде! МАРЦЕЛО Оде! ''(Духа нестане.)'' Увредисмо га пружајући пример насиља, а он је тако достојанствен! Јер он је, као ваздух, неповредан. Наш промашен удар ругање је злобно. БЕРНАРДО Хтеде рећи нешто кад петао кукурекну. ХОРАЦИО Па се тад трже, ко неки злочинац на позив суда. Ја сам слушао да петао, та труба јутарња, дигнутим својим грлом оштра звука буди дневног бога; и на његов знак из мора, ватре, са земље и из зрака сви неспокојни, блудни дуси журе у своје међе. И ту истину појава ова доказује баш. МАРЦЕЛО Ишчезе баш кад петао кукурекну. Неки још кажу да у време кад се рођење нашег Спаса светкује, јутарња тица пева целу ноћ, а дух ниједан не сме да тумара; ноћи су здраве без коби планете, не стреле виле, вештице без чини; тако је то доба свето, милостиво. ХОРАЦИО Слушао сам и ја и нешто верујем. Ал' погле, јутро у рујном огртачу гази по роси тог виса источног, стражарење своје прекинимо сад, па на мој савет дај да саопштимо Хамлету младом шта смо видели. Јер, живота ми мога, овај дух, нем за нас, њему проговориће. Да л' пристајете да га известимо? То љубав тражи, а дужност налаже. МАРЦЕЛО Учинимо, ја молим; а већ знам где ћемо јутрос најлакше га наћи. ''(Одлазе.)'' </poem> === СЦЕНА ДРУГА === <poem> Свечана дворница у замку. ''(Улазе Краљ, Краљица, Хамлет, Полоније, Лаерт, Волтиманд, Корнелије, лордови и пратња.)'' КРАЉ Мада је спомен на смрт драгог брата Хамлета свеж још, те нам приличи да су нам срца тугом погружена, а краљевина цела да нам се у једно чело бола набере - ипак је разум природу толко свлад’о да с разложном тугом мислимо и на њ, ал' уједно се сећамо и себе. Стог снаху нам негда, а сад краљицу, јуначке земље наше наследницу - ко с пораженом неком радошћу, с веселим једним, једним сузним оком, с клицањем на пратњи, са погребном песмом на свадби, делећ’ равно сласт и бол - привенчали смо за себе. У том слушасмо ваше боље савете који нам у тој ствари беху драги. За све вам хвала. - Сада долази што ви већ знате: млади Фортинбрас, потцењујући нашу вредност сву, ил' мислећ’ смрћу драгог брата нам да распад прети нашој држави, охрабрен сном о својој надмоћности, не престаје нам слати поруке тражећ да му се врате земље све што отац његов са свим правима у корист храброг брата нам изгуби. Толко о њему. - А сад о нама и о овом скупу. У овом је ствар: норвешком краљу, стрицу Фортинбраса написали смо писмо - он је слаб и болан, једва зна шта му синовац намерава - да га спречи да не иде овако даље; тим пре што војска та пописује се сва и допуњава од поданика његових. И ми шаљемо хитно вас, Корнелије и Волтиманде, вас, ко носиоце поздрава овог старом Норвегу, не дајући вам лично даљу власт за преговоре с краљем но што круг већ наведених ставова допушта. Збогом. Нек журба ревност вам похвали. КОРНЕЛИЈЕ И ВОЛТИМАНД Бићемо ревносни у томе и свему. КРАЉ Ми не сумњамо. Срдачно вам збогом! ''(Волтиманд и Корнелије излазе.)'' А сад, Лаерте, шта је ново с Вама? Споменусте ми неку молбу. Какву? Ви не можете с молбом праведном данскоме краљу залуд зборити. Шта би, Лаерте, мог’о молити а да ти и без молбе не бих дао? Глава са срцем није сроднија нит устима је рука услужнија но што је престо Данске оцу твом. Шта си, Лаерте, хтео? ЛАЕРТ Господару, Ваш допуст да се у Француску вратим. Отуд сам у Данску радо дошао, по дужности, на Ваше крунисање; ал' сад, признајем, извршив дужност ту, жеље ми и мисли чезну за Француском. Ваш милостив допуст молим понизно. КРАЉ Пристаје ли отац? Шта вели Полоније? ПОЛОНИЈЕ Мој краљу, он ми спору дозволу ревносном прошњом отрже; и најзад, безвољним пристанком жељу му потврдих. Дајте му, молим, дозволу, нек иде. КРАЉ Изабери, Лаерте, час; време је твоје, па што знаш боље ти га искористи! - А сад, синовче, сине, Хамлете... ХАМЛЕТ ''(за себе)'' Синовац, не син, неприродни оче. КРАЉ Зашто сте увек у тим облацима? ХАМЛЕТ Не, краљу, ја сам одвише на сунцу. КРАЉИЦА Хамлете добри, промени мрачни лик, па гледај на краља као пријатељ. Немој непрестано оборена ока тражити дичног оца по прашини. Ти знаш: општа ствар је, да све живо мре кроз природу у вечност прелазећ’. ХАМЛЕТ Да, госпо; општа ствар. КРАЉИЦА Па кад је то, што теби тако чудна изгледа? ХАМЛЕТ Изгледа, госпо? Не, него баш јесте. Ја не знам шта то значи „изгледа". Не приказују ме, добра мајко, верно ни мој огртач црни, нити ова уобичајена свечана црнина, ни стегнутог даха ветровит уздисај, не - нит у оку потоци од суза, нити утучен изглед лица мог са свима начинима, облицима туге. То све, доиста, само изгледа, јер све би то се могло глумити. Ал' у мени је нешто изван глуме; све ово је само рухо, опрема туге. КРАЉ Нежно је то и похвално у вашој природи, Хамлете, што ви оцу свом жалости овај одајете дуг. Ал' морате знати да Ваш отац свог изгуби оца, овај, опет, свог; и наследник је дужан неко време по обавези синовљој пазити посмртну жалост. Али истрајати тврдоглаво у тузи, то је пут безбожног упорства и немушки бол. То одаје вољу што небу пркоси, и слабо срце и нестрпљив дух, и разум врло прост и непросвећен јер кад се зна да нешто бити мора, да је обична, најпростија ствар, што бисмо то у пркосном отпору узели к срцу? То је грех спрам неба, грех спрам природе, грех спрам покојника, лудост за разум, чија стална тема смрт је отаца, и он опомиње од првог леша до тог што данас мре: „То тако мора бити." Молим вас, збаците са себе тај неплодни јад и сматрајте нас за оца. Јер нека запамти свет да престолу сте нашем најближи ви, не с мање љубави но што најдражи отац обилује за сина, ја Вас волим. Што се тиче намере Ваше да се вратите у Витемберг на школе, томе бисмо противни били, па Вас молимо покорите се и останите овде у ока нашег нези, милости - наш први дворанин, синовац и наш син. КРАЉИЦА Немој да твоја мати, Хамлете, залуду моли; преклињем те, остај са нама, немој ићи у Витемберг. ХАМЛЕТ Слушаћу вас што боље могу, госпо. КРАЉ Но, то је већ леп, пријатан одговор. Будите као сами ми у Данској. Хајдмо краљице. Овај љубазни, ненаметнути пристанак Хамлетов весели моје срце. У част тога све здравице што данас пије краљ велики топ нек носи у облаке; нека се небо на краљев пир одзива понављајући земаљски гром. - Хајдмо. ''(Сви одлазе, осим Хамлета.)'' ХАМЛЕТ О, да се то чврсто, пречврсто месо стопи, у једну росу скопни, раствори се! Ил' да Вечни није дао закон свој против убиства себе! Боже! Боже! Што јадан, празан, бљутав, бескористан изгледа мени сав рад овог света! Гада! О гада! Неоплевљен врт то је, где коров, где биље отровно, ружно сасвим је овладало њим. Да дотле дође! Два месеца тек мртав! Ни толко. Ни два! Па још такав краљ што на овог личи ко Аполон на сатира! Па спрам мајке моје мио. да не би дао ветри небесни да одвећ грубо дођу јој до лица. Небо и земљо! Што морам да се сећам! А она му је била одана, ко да је глад јој расла храњењем. Па ипак, тек месец... Да ми је не мислити на то! - Слабости, твоје је име жена! - Тек кратак месец, ил' док јој беху још ципеле нове, у којима је леш мог јадног оца пратила, ко Ниоба у сузама - па она, она, шта! - О Боже! Стока без разума па би жалила дуже. - Она се удаје за стрица мог, за брата очевог, мом оцу сличног ко ја Херкулу! За један месец! Пре но што је со највлажнијих суза престала да јој гризе очи црвене и болне од трења - она се удала! О најподлије журбе: са таквом хитњом јурити у родоскрвну постељу! То није, и не може на добро то изићи. Ал' свисни, срце - морам ћутати! ''(Улазе Хорацио, Марцело и Бернардо.)'' ХОРАЦИО Поздрав господству Вашем! ХАМЛЕТ Мило ми је што видим да сте добро, Хорацио - ако се добро сећам? ХОРАЦИО Главом он, мој господару - Ваш бедни слуга вазда. ХАМЛЕТ Не помињите реч слуга; пријатељ једино је име за мене и Вас. ''(Рукују се.)'' Откуд, Хорацио, Ви из Витемберга? - Марцело? ''(Пружи му руку.)'' МАРЦЕЛО Добри господару мој?... ХАМЛЕТ Врло ми је мило што Вас видим. ''(Бернарду.)'' Добро вече, господине. ''(Поклони се Бернарду.)'' Ал' збиља, откуд Ви из Витемберга? ''(Одводи Хорација у страну.)'' ХОРАЦИО Ко беспосличари, мој кнеже, добри кнеже. ХАМЛЕТ Не бих вол'о да непријатељ Ваш овако каже; а ни Ви ми уво не вређајте тим, правећ’ га јемцем Ваше сопствене сведоџбе против самог себе. Знам да беспосличар нисте. Али каквог посла имате Ви у Елсинору? Научићемо Вас чаше сушити пре него одете. ХОРАЦИО Ја сам, господару, дошо да видим погреб Вашег оца. ХАМЛЕТ Молим те, друже, не ругај ми се. Дош’о си, мислим, на свадбу моје мајке? ХОРАЦИО Заиста, кнеже, дошло је убрзо. ХАМЛЕТ Штедња, Хорацио! На свадбени су сто хладни колачи с даће изнесени. Волео бих више да сам се на небу с најгрђим својим душманином срео но што доживех тај дан, Хорацио! Мој отац! Мени изгледа да видим свог оца. ХОРАЦИО А где, господару мој? ХАМЛЕТ У моме умном оку, Хорацио. ХОРАЦИО Видех га једном: беше то диван краљ! ХАМЛЕТ Био је човек: све у свем узевши, сличнога више нећу видети. ХОРАЦИО Ја мислим да сам га синоћ видео. ХАМЛЕТ Видео? Кога? ХОРАЦИО Краља, Вашег оца. ХАМЛЕТ Краља, мог оца? ХОРАЦИО Стишајте чуђење за трен; нек је само уво пажљиво, док, уз господе ове сведоџбу, откријем чудо. ХАМЛЕТ Говори, тако ти бога! ХОРАЦИО Две ноћи устопце ова су господа, Марцело и Бернардо, стражарећи, у мртво, пусто доба поноћи имали овај сусрет. Неки створ ко отац Ваш, од главе до пете сав, у оклопу се јављао пред њима; свечаним кораком, тих и достојанствен, прошао је крај њих; трипут је шетао пред уплашеним, згранутим очима њиховим, не даље но за скиптар свој. А они, страхом скоро слеђени, стојаху неми не ословивши га. У поверењу страшном рекоше ми то, те ја с њима стражарих трећу ноћ. И свака им се потврдила реч. Појава дође, ко што рекоше, у облику истом и у исти час. Знао сам Вашег оца; исти он, ни ове руке нису сличније. ХАМЛЕТ Али где је био? МАРЦЕЛО На тераси, кнеже, где смо стражарили. ХАМЛЕТ Јесте л' га Ви ословили? ХОРАЦИО Јесам, кнеже; ал' одговорит не хтеде. Но једном учини ми се да главу подиже и крену, ко да хтеде говорити; ал' тад баш јутарњи пет’о кукурекну; и на тај глас он хитро умаче, те нам се тако изгуби из вида. ХАМЛЕТ То је врло чудно. ХОРАЦИО Као што сам жив, мој уважени кнеже, истина је. И мислили смо, дужност нам налаже, да Вас о свему томе обавестимо. ХАМЛЕТ Јест, господо, јест. Али, то ме буни... Јесте л' и ноћас на стражи? МАРЦЕЛО И БЕРНАРДО Јесмо, кнеже. ХАМЛЕТ У оклопу, велите? МАРЦЕЛО И БЕРНАРДО У оклопу, кнеже. ХАМЛЕТ Од главе до пете? МАРЦЕЛО И БЕРНАРДО Од главе до пете, кнеже. ХАМЛЕТ Онда му лице нисте видели? ХОРАЦИО О, јесмо, кнеже; визир је подиг’о. ХАМЛЕТ Је ли изглед’о намрштен? ХОРАЦИО Неки израз ко више болан него разгневљен. ХАМЛЕТ Блед или румен? ХОРАЦИО Не, но врло блед. ХАМЛЕТ И очи је упро у вас? ХОРАЦИО Врло чврсто. ХАМЛЕТ Болео бих да сам и ја био ту. ХОРАЦИО То би Вас јако пренеразило. ХАМЛЕТ Врло могуће, врло. - Је л' дуго остао? ХОРАЦИО Док избројиш, не одвећ брзо, сто. МАРЦЕЛО И БЕРНАРДО Дуже, дуже. ХОРАЦИО Кад сам ја га глед’о не. ХАМЛЕТ Брада му беше проседа, зар не? ХОРАЦИО Беше ко кад га видех за живота, сребрнастомрка. ХАМЛЕТ Ја хоћу да ноћас с вама стражарим, можда ће се то опет појавити? ХОРАЦИО Свакако да хоће. ХАМЛЕТ Ако се појави у облику мог племенитог оца, ословићу га, ма како рикн’о сам и позв’о ме да ћутим. Све вас молим, ако сте досад тај привид тајили, прећутите га неко време још. И ма шта да се деси довече, ви разумејте; ал' о том ни реч! Наградићу вам љубав. Збогом, сад. На тераси измеђ једанаест и дванаест посетићу вас. СВИ Наша дужност Вашој части на служби. ХАМЛЕТ Не, но ваша љубав, ко моја вама. Збогом пошли. ''(Одлазе Хорацио, Марцело и Бериардо.)'' Дух Мог оца, у оклопу? Не. Није добро све. Да подвала није? Што већ није ноћ! Ал' дотле, ти, душо, мируј. Зла ће дела открити се ма их земља крила цела! ''(Оде.)'' </poem> === СЦЕНА ТРЕЋА === <poem> Соба у Полонијевој кући. (Улазе Лаерт и Офелија.) ЛАЕРТ Мој пртљагје укрцан. Збогом остај. Па, сестро, кад ветар буде повољан, ил' прилика се пружи - не спавај, већ јави што о себи. ОФЕЛИЈА Сумњаш зар? ЛАЕРТ А што се тиче Хамлета, његова удварања - то сматрај за моду, за прохтев крви, ил' ко љубичицу у младе дане пролетње природе, рану не сталну, слатку ал' не трајну, мирис, разоноду једног тренутка, ал' ништа више. ОФЕЛИЈА Не више, но то? ЛАЕРТ Сматрај да није више. Јер жив човек не расте само растом или телом, већ у том спољном храму шири се и унутрашња служба разума и душе. Он те можда воли сад, и никаква мрља или лаж не прља његову добру вољу. Али се мораш бојати, кад му одмериш величину, да његова воља није његова. Јер он је већ роћења свога роб. Он не може, као неугледни Ијуди, да свој избор има. Од избора тог зависи снага, безбедност државе. Зато је његов избор ограничен пристанком или гласом оног тела ком је он глава. Па каже л' да те воли, ти буди мудра и веруј толико колико због ранга или места свог, он делом, може речи да зајемчи, а то је управо општим гласом Данске. Па одмери шта би губила твоја част, ако му с одвише вере слушаш реч, ил' изгубиш срце, чедности откријеш благо пред необузданим наваљивањима. Чувај се, Офелија, сестро драга, тог. У позадини љубави остани, ван нишана и опасности страсти. Најтврђа је дева распикућа ако лепоту своју месецу открива. Ни врлина неће клевети измаћи! Пролећни пород често гризе црв пре отворених пупољака још; а у јутарњој роси младости заразни је отров најопаснији. Зато знај да нас страх најбоље штити. а младост ће често против себе бити. ОФЕЛИЈА Чуваћу вредност тог доброг савета ко стражу срца свог. Ал', добри брате, немој, ко какав безбожни свештеник, трновит пут ми к небу показиват, док сам ко дрзак, надут распусник корачаш цветном стазом задовољства а не хајеш за своју проповед. ЛАЕРТ За мене се не бој. - Дуго се задржавам. - Ал' ево оца мог где долази. (Долази Полоније.) Благослов двострук двострука је милост. Срећна коб ми пружа опроштај још један. ПОЛОНИЈЕ Зар још сте ту, Лаерте? Срамота! Хајд на брод! Ветар на рамену седи једру твом. Чекају те. С тобом благословје мој! Па ово мало савета упиши у сећање. Не дај мисли језика, ни дела каквој мисли незгодној. Дружеван буди, ал' никада прост; кад_пријатеља имаш опробана, челичном алком за срце га вежи; ал' стиском руке не жуљи свој длан са сваким новим, жутокљуним другом. Клони се кавге; ал' дође ли баш, држањем ули противнику страх. Свима слух поклони, реткима свој глас. Прими суд од сваког, а за се чувај свој. Колко кеса даје, богато се носи, ал' не ко кицош - лепо, не шарено, јер одело често одаје човека. Они у Француској из друштва највишег имају за то укус најбољи. Нит буди дужник, нит поверилац; дуг често губи и себе и друга, а зајам тупи оштрицу штедљивости. Ал' прво: буди веран себи сам, и онда ће доћи, ко за даном ноћ, да нећеш бити кривац никоме. Збогом. Мој благослов нек зачини све. ЛАЕРТ Најсмерније се праштам, оче мој. ПОЛОНИЈЕ Време зове; слуге чекају те Хајд! ЛАЕРТ Збогом, Офелија! И добро упамти што сам ти реко. ОФЕЛИЈА То је закључано у сећање моје, а ти носи кључ! ЛАЕРТ Збогом! (Одлази.) ПОЛОНИЈЕ А шта ти је реко, Офелија? ОФЕЛИЈА Опростите, нешто што се односи на кнеза Хамлета. ПОЛОНИЈЕ Добро се сетио! Рекоше ми да је у последње време заказивао с тобом тајне састанке, а ти си била врло слободна и издашна са састанцима тим. Ако је тако - ко што сам начуо ко опомену - морам да ти кажем: ти све јасно не разумеш још, ко што мојој кћери, а твојој части личи. Шта је мећ вама? Кажи право све. ОФЕЛИЈА Оче, у последње време ми је он многе знаке своје наклоности дао. ПОЛОНИЈЕ Наклоности! Пих-а! Говориш ко створ незрео и неук у кругу опасном. А верујеш у те „знаке", како кажеш? ОФЕЛИЈА Ја не знам, оче, шта бих мислила. ПОЛОНИЈЕ Поучићу те. Знај: лудо си дете, кад за готов новац примаш знаке те који нису злато. Цени себе више, ил' -јадну фразу да не прекинем - дариваћеш ме невинашцетом. ОФЕЛИЈА Он ме, оче, часним начином салето. Љубављу. ПОЛОНШЕ Реци, то је збиља начин. Продужи, продужи. ОФЕЛИЈА И говор је свој потврдио свима светим заклетвама. ПОЛОНИЈЕ Ах! Замке, да се шљуке хватају! Знам, кад_крв узаври, како издашно заклетве срце зајми језику. Тај пламен, кћери, светли, ал' не загрева, у обећању самом се угаси; не сматрај га ватром. Од сада мало штедљивија буди са девојачким својим присуством. За друштво своје већу цену тражи но што је позив на састанак. Што се Хамлета тиче, веруј му толико да је он младић, да у ширем кругу сме да се креће но што можеш ти. Укратко, кћери, не веруј заклетвама. То су посреднице, али не оне боје какву одело њино показује, већ спроводнице молби нечистих; миришу на завете своје, побожне, да тим што боље обману. Укупно, чисто и јасно, немој да од сада ниједан докон тренутак срамотиш у ћаскању са кнезом Хамлетом. Пази се, ја ти заповедам. Иди. ОФЕЛИЈА Слушаћу вас, оче. (Одлазе.)</poem> === СЦЕНА ЧЕТВРТА === <poem> Тераса. (Улазе Хамлет, Хорацио и Марцело.) ХАМЛЕТ Ваздух љуто гризе. Хладно је веома. ХОРАЦИО Оштар мраз, све сече. ХАМЛЕТ Колко је часова? ХОРАЦИО Мислим није поноћ још. МАРЦЕЛО Не, избило је. ХОРАЦИО Збиља? Нисам чуо. Онда је већ близу час кад се обично појављује Дух. (Звук труба и топ иза сцене.) Шта ово значи, кнеже? ХАМЛЕТ Ноћас Краљ не спава, шенлучи и здравице држи, а бесна игра тутњи, ковитла се; па кад он чашу рајнског вина сручи, бубњеви и трубе на све стране тад растреште тријумф његове здравице. ХОРАЦИО Је л' то обичај? ХАМЛЕТ Да, одиста, јесте. Ал' какоја схватам, мада сам рођен ту и одрастао с тиме, тај обичај боље да се гази него што се пази. Те пијанке, што главу тешком праве, на ружан глас нас код народа других с Истока на Запад изнесоше. Нас пијанцима зову и надимак свиње придевају нам имену. И то ма како знатним нашим подвизима одузима славе и језгро и срж. Тако се често дешава да људи због природине какве погрешке на рођењу (за што не могу оити криви јер човек своје не бира порекло) сувишком какве битне склоности што руши долме и тврђаве ума, ил' навиком неком која квари облик понашања лепог - да ти људи, велим, носећи печат једне мане тек, што им природа ил' звезда среће да - ма иначе њине врлине биле све чисте ко милост, у броју толиком колко их човек може имати - презрени буду од јавног мишљења због оне једне погрешке. Драм зла све племенито биће понизи до сопствене срамоте. (Долази Дух:) ХОРАЦИО Гледајте, кнеже, ево долази! ХАМЛЕТ Сви анђели, сви свети, у помоћ! Био рајска душа ил' паклени враг, носио зрак неба или огањ пакла, биле ти намере зле ил' милостиве, ти ми се јављаш у тако чудном лику да хоћу да те ословим. Ја те зовем: Хамлете, краљу, оче, кнеже дански, одазови се! Немој да свиснем с незнања, но реци, што твоје посвећене мошти, чуване у гробу, цепају покров свој? Што костурница твоја, у којој те видесмо мирно погребена, сад отвара тешке мрамор-чељусти избацујућ те опет ван? О, што, ти, мртви лешу, у оклопу сав, на месечев изађе опет сјај стравичном чинећ ноћ, а нама, божјим играчкама тако грозно цепаш свест мислима нашој души недомашним? Зашто? И чему? Шта да радимо? (Дух даје знак Хамлету.) ХОРАЦИО Даје вам знак да пођете за њим. Ко да вам нешто жели да саопшти насамо. МАРЦЕЛО Гледајте, како Ијубазно на неко даље место вас позива. Ал' немојте ићи с њим. ХОРАЦИО Никако не! ХАМЛЕТ Неће да говори. Треба, дакле, поћи. ХОРАЦИО Немојте, кнеже! ХАМЛЕТ Што? Што бих се бојо? Свој живот више од игле не ценим; а шта ми души може учинити, кад је и она бесмртна ко он? Опет ме зове. Поћи ћу за њим. ХОРАЦИО Ал' ако вас, кнеже, на воду намами, ил' на врх оне страшне стене што се над подножјем својим нагла у море - па узме на се какав страшан лик што вас власти ума може лишити и у лудило одвести? - Размислите: само то место, без ичега више, сликама ужаса пуни сваку свест кад толко лаката доле погледа у море, па га чује како бучи. ХАМЛЕТ Једнако ми маше. Ево ме за тобом! МАРЦЕЛО Не смете ићи, кнеже! ХАМЛЕТ Себи руке! ХОРАЦИО Ал' послушајте. Ви не смете ићи. ХАМЛЕТ То моја судба виче, чинећи жилицу сваку овог тела чврстом као мишићи лава немејског. (Дух даје знак.) Зове ме стално. - Пустите, господо! (Отима се из њихових руку.) Неба ми, у дух ћу претворити сваког ко ме задржава! - Даље, кажем. - Напред! Ја идем с тобом! (Дух и Хамлет одлазе.) ХОРАЦИО Страховито га машта заноси. МАРЦЕЛО За њим! Не смемо га сада слушати. ХОРАЦИО Хајдемо за њим. На што ће то изићи? МАРЦЕЛО Нешто је труло у држави Данској. ХОРАЦИО Нек је небо води! МАРЦЕЛО Хајдемо за њим. (Одлазе.)</poem> === СЦЕНА ПЕТА === <poem> Забаченији део терасе. (Улазе Дух и Хамлет.) ХАМЛЕТ Куда ме водиш? Говори. Нећу даље. ДУХ Чуј ме. ХАМЛЕТ Хоћу. ДУХ Ту је скоро већ мој час кад морам да се вратим у сумпорни огањ мучења. ХАМЛЕТ Авај, јадни душе! ДУХ Немој да ме жалиш, но озбиљну пажњу поклони оном што ти сад откривам. ХАМЛЕТ Говори, ја сам дужан слушати. ДУХ Кад чујеш, бићеш дужан светити. ХАМЛЕТ А шта то? ДУХ Ја сам оца твог дух, осућен да неко време ноћу лутам, а дању у огњу гладујем и жедним, док греси што починих за живота очисте се, изгоре. И да нисам спречен причати тајне моје тамнице, приче би ове и најмања реч разорила ум ти, смрзла младу крв, учинила би да ти ока два искоче из својих дупља као звезде из својих сфера; она би ти косе заглаћене дигла сваку за се влас, ко бодље морског јежа, кад је љут. Али то се адско откровење не сме казати уву од меса и крви. Чуј, чуј, о, чуј! Ако си икада волео свог драгог оца... ХАМЛЕТ О, мој Боже! ДУХ Освети његово подло, неприродно убиство. ХАМЛЕТ Убиство? ДУХ Да, подло убиство, јер свако је такво и са мање греха; али је ово од свих најгнусније, најчудније, најмање природно. ХАМЛЕТ Похитај да га сазнам, да на крилима брзим ко мисо ил' Ијубавне жеље освети својој појурити могу. ДУХ Видим да си вољан за то. А био би тежи од густог корова што мирно на обалама Лете трули кад се покренуо не би. Чуј ме, Хамлете! Разгласили су да ме у врту ујела змија на спавању. Тако целоје мњење Данске преварено о смрти мојој измишљеном причом. Ал' знај, мој врли сине, змија та што оца твога уби, носи сад његову круну. ХАМЛЕТ 0, моја пророчка душо! Мој стриц? ДУХ Да, та прељубна, родоскрвна звер, маћијом ума, дарима издајства - 2, проклет био ум и дар што зна завести тако! - задоби за срамну похоту своју вољу краљице моје, што се тако честитом чињаше. 0, Хамлете, какав то тек беше пад! 0д мене, што је љубљах тако верно ко кад јој дадох заклетву на венчању, спасти на једног бедника чији су природни дари ништавни спрам мојих! Ал' ко што врлина завести се неће, ма с рајским ликом удваројој се блуд тако, ма с анћелом светим спојена, похота се сити одра небеског 3, на ћубришту ће ждерати. Ал' тихо! Осећам канда већјутарњи зрак. Бићу кратак. Док сам ја спаво у врту, као и обично свако послеподне, твој стриц се дошуњо у тај згодан час, без одбране кад сам, са бочицом сока велебиља клетог, и у завијутке ува мог сасу раствор губави отровног дејства на човечју крв, што брзо, ко жива, проће кроз канале и природне ходнике нашег тела, те ненадном снагом, ко маја у млеку, чисту и течну прогруша нам крв. Тако је било с мојом. И напречац губа ме покри гнусним крастама по целом телу, ко убогог Лазара. Тако сам руком братовљевом, у сну, лишен живота, круне, краљице, у цвету својих греха истргнут, без припреме, причешћа, помазања, без обрачуна на страшни послат суд, са свима својим гресима на глави. Ужасно, грозно! 0, најгрозније! Па ако у теби има срца још, не допусти, немој дати да краљевска постеља Данске буде лежиште за блуд и срамно родоскрвњење. Али ма како вршио тај чин, не прљај душе нит у духу смишљај штогод против своје мајке. Пусти небу и оном трњу што јој је у грудима нека је тишти и боде. Сад, збогом! Свитац већ јавља да је јутро близу, његов хладни сјај већ почиње да бледи. 0, збогом, збогом, збогом! Памти ме! (Нестане.) ХАМЛЕТ 0, све чете неба! Земљо! И шта још? Да ли и пако позвати? 0 гада! 4, ви, мишићи, не клоните сад но подржите ме чврсто, усправно! Да те памтим! 0 да, јадни душе мој! Док памћења буде у тој сметеној лобањи, ја ћу сећати се! Да! С памћења табле збрисаћу све ситне записе луде, све изреке књишке, све облике, све утиске прошле, што младост и посматрање уписа. 5, само твој ће завет живети у књизи и у свесци мозга мог, непомешан са нижим стварима; да неба ми! 0, жено најпакленија! 0 насмејани, проклет ниткове! Прибелешке моје! -Треба да запишем да се неко може смејати, и смејат, 1 опет бити зликовац; јер знам да таквог може бити бар у Данској! (Пише.) Но, стриче, ту сте! А сад датој ми наредби. 0на је: „Збогом, збогом! Памти ме!" Ја сам се на то заклео. МАРЦЕЛ0 И Х0РАЦИ0 (иза сцене) Кнеже, кнеже! МАРЦЕЛ0 (иза сцене) Кнеже Хамлете! Х0РАЦИ0 (иза сцене) Нека га небо чува! ХАМЛЕТ Да Бог да! Х0РАЦИ0 0ј-хој! ој-хој, кнеже! ХАМЛЕТ Хеј-хој, хеј-хој, деране! Птицо, ходи. (Улазе Хорацио и Марцело.) МАРЦЕЛ0 Како сте, племенити кнеже? Х0РАЦИ0 Шта је, кнеже? ХАМЛЕТ 0, изванредно! ХОРАЦИО Причајте нам, кнеже. ХАМЛЕТ Не; јер ви бисте све то открили. ХОРАЦИО Неба ми, не бих, кнеже. МАРЦЕЛО Ни ја, кнеже. ХАМЛЕТ Шта кажете сад? Би л' икад Ијудска душа то помислила? - Али, ћутаћете? ХОРАЦИО И МАРЦЕЛО Да, тако ми неба, господару мој. ХАМЛЕТ У Данској нема таквога ниткова што не би био преиспољна хуља. ХОРАЦИО Није морао дух из гроба доћи, да нам то каже. ХАМЛЕТ Имаш право, да. Зато, без даљег околишења, мислим руковат нам се ваља, и разићи; ви куд вас посо и жеља упути - јер сваки има жељу, посо свој, ма какав било - а ја, јадан, ето, ја идем да се богу помолим. ХОРАЦИО Да чудних речи, кнеже, збуњених! ХАМЛЕТ Од срца жалим врећају ли вас; вере ми, од срца. ХОРАЦИО Увреде нема, кнеже. ХАМЛЕТ Светог ми Патрика, Хорацио, има увреде, те какве! А ово привиђење, могу вам рећи, то је честит дух. Што се пак тиче жеље да сазнате шта је мећ нама, њу ви савладајте како умете. А сад, пријатељи добри, јер ви сте моји пријатељи, и учењаци, и војници, хајде, услишите ми једну малу молбу. ХОРАЦИО Какву то, кнеже? Хоћемо. ХАМЛЕТ Да никад не одате ово што ноћас видесте. ХОРАЦИО И МАРЦЕЛО Нећемо, кнеже. ХАМЛЕТ Да, ал' закун'те се. ХОРАЦИО Вере ми, кнеже, нећу. МАРЦЕЛО Ни ја не, тако ми вере, кнеже. ХАМЛЕТ На мој мач. МАРЦЕЛО Већ смо се, кнеже, заклели. ХАМЛЕТ Ал' збиљски. На мој мач, озбиљно сад. ДУХ (издубине) Закуните се! ХАМЛЕТ Ха, друже! Тако велиш? Ту ли си, ти верни стари? Прићите. Чујете л' лупежа тог у подруму? Пристајте, закуните се. ХОРАЦИО Кажите заклетву. ХАМЛЕТ Да не причате никад о том што сте видели - на мач се закуните. ДУХ (издубине) Закуните се! ХАМЛЕТ Хиц ет убиqуе! Променимо место. Овамо, господо. И на мој мач положите, своје руке; да не причате никад о том шта сте видели, на мој мач се заклињете. ДУХ(оздо) Закуните се! ХАМЛЕТ Ти добро кажеш, стара кртицо, зар тако брзо земљом ријеш ти, одлични ровче! Још једном, другови, помакнимо се. ХОРАЦИО Дана ми и ноћи, ово је тако чудно, необично! ХАМЛЕТ И поздрав'те га као необично. Има много ствари на небу и земљи о којима ваша мудрост и не сања, мој Хорацио. Али ходите, амо, ко пре, и тако вам вишњи помогао! Закуните се: да никад нећете, ма како чудно понашо се ја - јер можда ћу за сходно наћи кад да узмем на се држање чудака - да никад, таквог видећи ме тад, нећете, с рукама скрштеним овако, ил' главе своје оваквим климањем, ил' било каквом фразом подозривом, као: „добро, добро, знамо", ил' „могли би, кад бисмо хтели", ил' „кад бисмо хтели причати", или, „има их који би, када би смели", или таквим сличним наговештењима двосмисленим рећи да ви о мени знате макар шта - да то учинит нећете, тако вам у највећој беди вишња милост била! Закуните се! ДУХ (испод земље) Закуните се! ХАМЛЕТ Мир, неспокојни душе! (Заклињу се.) Тако, господо. свом Ијубављу се препоручујем, па акоједан овакав сиромах, ко Хамлет, може дати израза Ијубави или пријатељства за вас, то, ако бог да, неће мањкати. Хајдмо унутра заједно. Али молим: увек прст на уста! Ово време је изашло из зглоба. О проклетство, срам, што сам роћен да га ја поправљам сам! Хајдмо, ходите, вратимо се скупа. (Одлазе.)</poem> == ДРУГИ ЧИН == === СЦЕНА ПРВА === <poem> Соба у Полонијевој кући. (Улазе Полоније и Рејналдо.) ПОЛОНИЈЕ Подај му овај новац, писмо то, Рејналдо. РЕЈНАЛДО Хоћу, господару мој. ПОЛОНИЈЕ Учинили бисте, Рејналдо, врло мудро да се, пре него што га посетите, 6, владању му распитате ви. РЕЈНАЛДО Ту намеру сам имао, господару. ПОЛОНИЈЕ Но добро, врло добро. Пазите, сазнајте прво за Данце у Паризу, који су, где су, и чиме се баве, у каквом друштву, са колико трошка; па кад дознате питањима тим да знају мог сина, сазнаћете више но непосредним питањима, ако се правите да га знате издалека; на пример: „Знам му оца, пријатеље, 7, нешто мало о њему." Чујете л', Рејналдо? РЕЈНАЛДО Да, да, тако, врло добро. ПОЛОНИЈЕ „Донекле само", ал' рец'те: „Не добро. Ал' ако је онај о коме мислим, то је распикућа с тим и таквим пороцима"; па измислите шта хоћете за њ, само не баш тако ружно, што би га бешчастити могло - чувајте се тог, већ, тако, погрешке обичније, лакше, што су већ познати пратиоци сваке младости, слободе. РЕЈНАЛДО Картање, на пример. ПОЛОНИЈЕ Да, ил' пијанке, свађе, двобоји, па цуре - дотле можете још ићи. РЕЈНАЛДО Тим бих му част упрљо, господине. ПОЛОНИЈЕ Не; покуда може бити ублажена. Не износ'те друге оптужбе на њега, не рец'те одан је развратности сав, то не мислим. Али дошапните грешке његове умешно, како би личиле на пеге слободе, на необузданост и изливједног духа ватреног, на дивљину крви припитомљене што обично младост обузима. РЕЈНАЛДО Али. добри господару... ПОЛОНИЈЕ Што да чиниш то? РЕЈНАЛДО Да, господару, хтео бих да знам. ПОЛОНИЈЕ Добро, господине, ево вам мој план: та досетка ће, надам се, успети, те мрљице сину износећи мом, као при раду кад се што запрља, видећете да ће онај ког питате - акоје икад у гресима тим нашао крива младића о ком је реч - сложити се с вама, то је посигурно, речима, на пример: „Добри господине", ил' „пријатељу", или „господару", по обичају већ и начину у земљи тој, код људи... РЕЈНАЛДО Врло добро. ПОЛОНИЈЕ И онда, господине, ако ради то - шта сам хтео рећи? - Ако ради то - светог ми, хтедох нешто казати... Где оно стадох? РЕЈНАЛДО Рекосте: он ће се сложити са мном речима: „Господине..." ПОЛОНИЈЕ Ах, да, имате право. Сложиће се с вама и потврдиће: „Знам тог господина. Видех га јуче, или ономад, тада и тад, с тим и тиме, и заиста, игроје карте, претеро у пићу, при лоптању се побио"; ил', можда: „Видех га кад уђе у ту јавну кућу. Виделицет у бурдељ", и тако даље. Сад видите, обмане мамац ваш упеца овог шарана истине. И тако ми Ијуди даљновиди, умни, околишећи ил' идући странпутицом, обилазећи - правац нађемо. Тако ћеш, по мојој поуци, савету, сазнати како влада ми се син. Разумете? Је ли? РЕЈНАЛДО Разумем, господару. ПОЛОНИЈЕ Нек вас бог увек штити! Збогом пошли. РЕЈНАЛДО Добри господару мој! ПОЛОНИЈЕ И мотрите сами навике му. РЕЈНАЛДО Хоћу, господару. ПОЛОНИЈЕ И нека марљиво учи музику. РЕЈНАЛДО Добро, господару. ПОЛОНИЈЕ Сад, срећан вам пут! (Рејналдо одлази. Улази Офелија.) ПОЛОНИЈЕ Офелија, како си? Шта има ново? ОФЕЛИЈА Ох, оче; ја сам тако преплашена! ПОЛОНИЈЕ А зашто, за име божје? ОФЕЛИЈА Ах, оче мој, у својој сам соби седела шијући, кад у прснику кнез Хамлет, раскопчан, без капе на глави, с прљавим чарапама, неподвезаним, палим до чланака ко окови, и као кошуља му блед, а колено му куца о колено, и с једним тако тужним погледом ко да из пакла побеже да прича 8, ужасима - дође преда ме. ПОЛОНИЈЕ Од љубави спрам тебе посто луд! ОФЕЛИЈА Ја не знам, оче, ал' се бојим тога. ПОЛОНИЈЕ Па шта је рекао? ОФЕЛИЈА Он ме ухвати за руку, и тако чврсто држаше, па затим стукну за дужједне руке, а другом руком преко чела пређе, 9, тако ми се унесе у лице ко да га црта. Дуго је осто тако. Најзад затресе мало моју руку, и трипут главом климну горе-доле. Уздахну тако тужно и дубоко ко да му уздах руши целу грађу и односи цео живот. И најпосле без речи ми пусти руку, па са главом ко окренутом преко рамена изгледао је да је без очију нашао пут свој - јер из куће оде не гледећ очима, док је све до краја на мене њихов упирао сјај. ПОЛОНИЈЕ Хајд, пођи са мном. Ја ћу наћи краља. Лудило право љубави је то, што себе саму прождире жестином и води вољу очајноме делу, ко ма која друга испод неба страст што мучи нашу природу. Жао ми - да му ниси скоро рекла какву реч опорију? ОФЕЛИЈА Нисам, оче; али сам, по заповести вашој, одбила његова писма и ускратила му да буде крај мене. ПОЛОНИЈЕ Због тога је луд. Жалим што нисам с више пажње, суда посматрао га. Мишљах да се титра и да те жели упропастити. Проклета да је обазривост та; неба ми, то је знак старости већ кад се у мишљењу пребацимо свом, ко што је општа црта млађег света несмотреност. Хајдмо сад краљу. Он то мора знати. Јер, ако се крије, више ће бити за њих патње зле но мржње спрам нас, кад кажемо све. Хајдемо. (Одлазе.) </poem> === СЦЕНА ДРУГА === <poem> Дворана у замку. (Трубе. Улазе Краљ, Краљица, Розенкранц, Гилденстерн и пратиоци.) КРАЉ Добро нам дошли, драги Розенкранче, и Гилденстерне. Поред жеље све да вас видимо, наш хитан позив је изазван нуждом да нам послужите. Нешто сте, ваљда, чули о промени на Хамлету - назовите тако то - јер ни унутрашњи човек, нити спољни, не личе више на оно што беше. Шта ће друго бити до очева смрт што га је тако много одстранило од самог себе - ја не могу знати. И зато молим вас обојицу, од детињства раног што сте расли с њим, и што му знате и младост и ћуд, да останете на нашем двору ту за неко време; да га друштвом својим разонодите; и да, по прилици, колико каткад можете назрети, сазнате да л' га нешто непознато толико мучи; што бисмо, кад сазнамо, имали моћи и да излечимо. КРАЉИЦА Господо добра, он је много причо 10, вама; и ја верујем да нема два човека жива којима би он оданији био. Ако је по вољи да покажете толко љубазности 11, добре воље да за неко време часове своје са нама трошите, у корист и за успех наших нада - посета ваша добиће захвалност што сећању једног краља доликује. РОЗЕНКРАНЦ Обадва ваша величанства могу, владарском својом влашћу над нама, изложити своје превисоке жеље пре наредбом каквом него молбом том. ГИЛДЕНСТЕРН Обојица се ми покоравамо; залажући се за то потпуно, пред ваше ноге службу стављајућ' да слободно располажете њом. КРАЉ Хвала, Розенкранче, и добри Гилденстерне. КРАЉИЦА Хвала, Гилденстерне, и добри Розенкранче. л молим вас да одмах посетите мог одвећ много промењеног сина. Нек неко од вас пође и одведе господу ову до Хамлета сад. ГИЛДЕНСТЕРН Нек небо да да наше присуство И рад корисни и драги му буду! КРАЉИЦА Тако је. Амин! (Одлазе Розенкранц, Гилденстерн и неколико пратилаца. Улази Полоније.) ПОЛОНИЈЕ Мој добри краљу, наши посланици из Норвешке су стигли весело. КРАЉ Вазда си био отац добрих вести. ПОЛОНИЈЕ Зар нисам, краљу? Ја вас уверавам да дужност своју, ко и душу, дајем мом Богу и мом милостивом краљу. Па мислим - или овај мозак мој не лови више трагом мудрости онако добро као што је пре - да сам пронаш'о, мислим, прави разлог и Хамлетовом лудилу. КРАЉ 12, причај, говори о том, то желим да знам. П0Л0НИЈЕ Пустите најпре посланике; моје новости биће гозби посластица. КРАЉ Сам им част укажи, и уведи њих. (Полоније излази.) Гертруда драга, сад ми каже он да је пронашао и узрок и извор растројености целој сина твог. КРАЉИЦА Сумњам да је нашо други, сем главнога: смрт очеву и наш пренагљени брак. КРАЉ Добро, то ћемо испитати већ. (Враћа се Полоније са Волтимандом и Корнелијем.) Добро нам дошли, добри пријатељи. Но, Волтиманде, шта нам доносите од нашег брата, краља норвешког? В0ЛТИМАНД Најлепше враћа поздраве и жеље. На прву реч нашу, посл'о је да спречи синовца свога војне припреме, за које му се чинило да беху против Пољака; ал' боље разгледав, он збиља виде да су против нас. Растужен тим што болест његова, старост и немоћ беху обмануте на такав начин, он посла наредбу Фортинбрасу, који се покори, би укорен од краља, и најзад закле се пред стрицем да никад више неће кушати рат на ваше величанство. Краљ стари на то, препун радости, шест му хиљада круна годишње даде с одобрењем да војску дигнуту поведе, као и пре, на Пољаке, 13, с молбом, овде изложеном већ, (Предаје Краљу лист.) Да допустите да слободно прође кроз ваше земље на тај подвиг свој, са условима за пропуст, сигурност таквим ко што су предвиђени ту. КРАЉ То нам се веома свиђа. Кад будемо на доколици већој, читаћемо, размотрити и одговорити, и мислити на овај посао. Вама, међутим, хвала за сав труд. Одморите се. Вечерас ћемо скупа на част. У завичај добро сте нам дошли! (Излазе Волтиманд и Корнелије) ПОЛОНИЈЕ Овај је посо добро окончан. - Мој господару - госпо - да излажем шта значи бити владар, шта је дужност, што је дан - дан, време - време, а ноћ - ноћ, значило би траћит' време, дан и ноћ. Стога, зато што је краткоћа срж знања, а опширност спољни накит и удови, бићу кратак. Ваш је племенити син луд; ја велим луд је, јер право лудило одредити, то би било ништа друго до бити луд! - Ал' доста о томе. КРАЉИЦА Више о ствари, а с мање вештине! ПОЛОНИЈЕ Кунем се, госпо, да се не служим баш никада вештином. Он је луд, то је истина; истина, то је штета; а штета што је ово истина. Фраза је луда, ал' - срећан јој пут! Јер нећу да се вештином послужим. Претпоставимо, дакле, да је луд. Остаје онда да нађемо узрок тог ефекта, ил' боље рећи узрок тог дефекта, јер овај дефектни ефекат има свој узрок. Па пронађимо га. А проналазак је ово. Размислите. Ја имам кћер - имам је док је моја - и она ми је у послушности и по дужности, пазите, дала ово. Сад слушајте и закључите. (Чита.) "Идолу моје душе, небесној и најдивнијој Офелији." То је рђава фраза, проста фраза; "најдивнијој" је прост израз. Ал' чујте ево ово: (Чита.) „Ове редове њеним белим, ванредним недрима, итд." КРАЉИЦА Је ли то Хамлет упутио њој? ПОЛОНИЈЕ Чекајте мало, госпо, бићу тачан. (Чита.) „Сумњај да л' су збиља сјајне звезде ове; сумњај да ли сунце зна путању своју; сумњај да ли лаж се истином не зове; али у љубав-не посумњај моју..." „О, драга Офелија, ја сам невешт у бројању А слогова, не умем мерити своје уздисаје, али да те много волим, о врло много! - веруј ми. Збогом! Твој за навек, најмилија госпођице, док је ова машина његова, Хамлет." Послушна кћи ми показала то. л ушима је мојим поверила, штавише, сваку молбу његову: како је дошла, где, у који час. КРАЉ А како је она примила ту љубав? ПОЛОНИЈЕ За шта ме сматрате? КРАЉ За поштена, часна човека. ПОЛОНИЈЕ То бих вам радо баш доказ'о. Али шта бисте помислили ви, видећи ту врелу љубав у полету, - а ја сам, признајем, видео је пре но што ми кћи је одаде; - шта бисте мислили ви, шта њено величанство краљица драга, што је овде сад, да сам изигравао кутију за писма, или срцу дао миг, ил' глув и нем посматрао ту љубав тупим погледом? Шта бисте мислили? - Не, ја правце пређох на дело, и рекох младој госпођици: „Кнез Хамлет је краљевић, и он је ван твојих сфера. То не може бити." Ја је поучих да састанке с њим избегава, да му не прима гласнике ни поклоне. Кад је примила поуку, савети су моји уродили плодом. А он, одбијен - да укратко свршим - паде у тугу, па у пост, а отуд у несаницу, па затим у немоћ, потом у растројство, и са падом тим, у лудило у коме бесни сад; а ми га зато сви оплакујемо. КРАЉ Мислите то је? КРАЉИЦА Да, то може бити; и то врло лако. ПОЛОНИЈЕ Да ли се десило, врло бих да чујем, да вам икад ја одлучно рекох "то је тако", па се, показало ипак да је друкчије? КРАЉ Колико знам, није. ПОЛОНИЈЕ Ако је друкчије, одузмите ово овој... Ако би ме околности само навеле на траг, истину ћу наћи, па ма она била у средишту саме земље сакривена. КРАЉ Како бисмо могли даље трагати? ПОЛОНИЈЕ Ви знате да он шета, каткада, око четири сата овде, у предворју. КРАЉИЦА Он заиста тако ради. ПОЛОНИЈЕ У то доба пустићу једном к њему своју кћер, ви будите са мном иза застора; пазите на сусрет: ако је не воли, и није због тога сишао с ума, - нек нисам више саветник државе, већ нек се бавим плугом и коњарством. КРАЉ Да покушамо. КРАЉИЦА Али погледајте како тужан јадник читајући иде. ПОЛОНИЈЕ Склон'те се, молим вас. Обоје се склоните. Ја ћу га одмах ословити. (Излазе Краљ, Краљица и пратиоци. Улази Хамлет, читајући.) Дозвол'те, мој добри кнеже Хамлете. Како је? ХАМЛЕТ Добро, хвала Богу. ПОЛОНИЈЕ Познајете ли ме, кнеже? ХАМЛЕТ О, сасвим, сасвим добро. Ви сте рибар. ПОЛОНИЈЕ Нисам, кнеже. ХАМЛЕТ Онда бих волео да сте тако поштен. ПОЛОНИЈЕ Поштен, господару? ХАМЛЕТ Да. господине. Бити поштен, какав је данас свет, значи бити одабран измећу десет хиљада. ПОЛОНИЈЕ То је сасвим тачно, господару. ХАМЛЕТ „Јер ако сунце излеже црве у липсалом псу, оно, тај бог што љуби стрвину"... Имате ли ви кћер? ПОЛОНИЈЕ Имам, кнеже. ХАМЛЕТ Немојте је пуштати да шета по сунцу. Зачеће је благослов, али не онако како би ваша кћи могла зачети. - Пријатељу, припазите на то! ПОЛОНИЈЕ (за себе) Шта велите на то? Све око моје кћери. Па ипак ме у почетку није познао. Рече ми да сам рибар. Далеко је застранио, далеко! Додуше, у својој младости и ја сам много патио од љубави, готово исто тако. Да га опет ословим. - Шта то читате, господару? ХАМЛЕТ Речи, речи, речи. ПОЛОНИЈЕ О чему је расправа, кнеже? ХАМЛЕТ Измеђ' кога? ПОЛОНИЈЕ Мислим на садржину коју читате, кнеже. ХАМЛЕТ Клевете, господине. Јер овај подругљиви лупеж каже овде да стари људи имају седе браде; да им је лице смежурано; да им очи луче густу смолу и пекмез од шљива; да обилују недостатком разума и да су им бедра врло слаба; све тако неке ствари, господине, за које држим да није поштено тако их исписивати, иако иначе најјаче и најдубље верујем у њих. Јер, и ви бисте сами, господине, били стари колико и ја кад бисте, као рак, могли натрашке ићи. ПОЛОНИЈЕ (за себе) Лако је то лудило, ипак има у њему методе. - Хоћете ли да изађете из тог ваздуха, кнеже? ХАМЛЕТ У мој гроб? ПОЛОНИЈЕ Одиста, то би значило изићи из ваздуха. (За себе.) Како су му по неки одговори згодни! Лудило често срећно погоди и оно што памет и здрав разум не могу успешно да савладају. Хоћу да га оставим; и одмах ћу измислити пут и начин за састанак измећу њега и моје кћери. - Мој уважени кнеже, најпонизније ћу узети од вас опроштај. ХАМЛЕТ Ви, господине, не можете узети од мене ништа што вам ја не бих драговољно уступио - осим живот мој, осим живот мој, осим живот мој. ПОЛОНИЈЕ Остан'те ми здраво, господару. ХАМЛЕТ Те досадне, маторе будале! (Улазе Розенкранц и Гилденстерн.) ПОЛОНИЈЕ Ви тражите кнеза Хамлета? Он је ту. РОЗЕНКРАНЦ (Полонију) Бог вам помогао, господине. (Полоније излази.) ГИЛДЕНСТЕРН Мој поштовани кнеже! РОЗЕНКРАНЦ Мој најмилији господару! ХАМЛЕТ Моји одлични, добри пријатељи! Како си ти, Гилденстерне? Ах, Розенкранче? Добри моји момци, како сте вас двојица? РОЗЕНКРАНЦ Као обична деца ове земље. ГИЛДЕНСТЕРН Срећни смо утолико, уколико нас срећа не притискује. На Фортуниној капи ми нисмо баш кићанка. ХАМЛЕТ Ни ђонови на њеним ципелама? РОЗЕНКРАНЦ Ни то, кнеже. ХАМЛЕТ Онда ви живите негде око њеног струка, у средини њених милости, како би се рекло. ГИЛДЕНСТЕРН Заиста, кнеже, ми смо јој врло присни пријатељи. ХАМЛЕТ Ви познајете тајне удове Срећине? Да, тако је; она је блудница. - Шта има ново? РОЗЕНКРАНЦ Ништа, господару, осим то да је свет постао поштен. ХАМЛЕТ Онда је близу Страшни суд. Али, ваше новости нису истините. Допустите ми да вас изближе запитам: шта сте ви то, добри моји пријатељи, згрешили срећи кад вас је послала овамо у тамницу? ГИЛДЕНСТЕРН У тамницу, кнеже? ХАМЛЕТ Данска је тамница. РОЗЕНКРАНЦ Онда је и цео свет тамница. ХАМЛЕТ Те још каква; са многим преградама, ћелијама и апсанама; а Данска је једна од најгорих. РОЗЕНКРАНЦ Ми то не бисмо рекли, господару. ХАМЛЕТ Но, онда за вас није. Јер ништа није ни добро ни зло, него га таквим чини наше уверење. Мени је тамница. РОЗЕНКРАНЦ То је стога што је таквом праве ваше тежње. Данска је сувише тесна за ваш дух. ХАМЛЕТ Ах, Боже мој; ја бих се могао затворити у орахову љуску, па се ипак сматрати краљем бескрајног простора, само кад не бих имао ружних снова. ГИЛДЕНСТЕРН Ти снови су у ствари амбиције. Јер сваки онај што има амбиција није ништа друго до сенка једног сна. ХАМЛЕТ И сан је само сенка. РОЗЕНКРАНЦ То је истина; и ја држим да је амбиција тако лаког и ваздушастог бића, да је она само сенка сенке. ХАМЛЕТ Онда су наши просјаци тела, а наши монарси и хероји са њиховом надуваном славом просјачке сенке. - Хоћемо ли у двор? Јер, вере ми, ја не умем да мудрујем. РОЗЕНКРАНЦ И ГИЛДЕНСТЕРН Ми ћемо вас пратити. ХАМЛЕТ То нипошто! Ја нећу да вас убрајам у своје остале слуге. Јер, да вам говорим као поштен човек, моји су пратиоци до зла бога рђави. Али кажите отворено и као стари пријатељи, шта радите у Елсинору? РОЗЕНКРАНЦ Дошли смо да вас посетимо, кнеже; никаквим другим послом. ХАМЛЕТ Какав сам просјак, ја сам сиромашан и самом захвалношћу. Али ја вам захваљујем; а сигурно је, драги пријатељи, да је скупо платити и један новчић за моју захвалност. Да нису послали по вас? Јесте ли ви овде по сопственој побуди? Је ли то драговољна посета? Хајде, будите искрени и поштени према мени. Хо, хајде. Дакле? Кажите! ГИЛДЕНСТЕРН Шта да кажемо, господару? ХАМЛЕТ Што год хоћете, али само право. По вас су послали. У вашим очима је некаква врста признања, али ваше осећање стида нема довољно умешности да га преобра- зи. Знам, вас су позвали добри краљ и краљица. РОЗЕНКРАНЦ А ради чега, кнеже? ХАМЛЕТ То треба ви мени да кажете. Али ја вас заклињем правом нашег друговања, слогом наше младости, обавезом наше вазда очуване љубави и свим што је још драгоценије и што би вам какав речитији говорник могао ставити на срце: будите према мени искрени и отворени. Јесу ли вас позвали, или нису? РОЗЕНКРАНЦ (одвојено, Гилденстерну) Шта ви кажете? ХАМЛЕТ (за себе) Тако? Онда ћу мотрити на вас. - Ако ме волите, немојте се устручавати. ГИЛДЕНСТЕРН Позвали су нас, кнеже. ХАМЛЕТ Ја ћу вам казати зашто. Тако ћу ја пре погодити но што ми ви одате, и ваша верност краљу и краљици неће се ни за длаку променити. Ја сам одскора (не знам ни сам зашто!) изгубио сву своју веселост, запустио све своје навике, и, уистину, моје расположење је тако жалосно, да ми ова дивна грађевина, земља, личи на какав пуст морски гребен; ово сјајно небо, ваздух и - погледајте - тај лепи, племенити и над нама раскриљени свод, тај величанствени кров украшен златном ватром - ах, све ми то личи на ружно, кужно сметлиште испарења! - Какво је ремек-дело човек! Како је племенит умом! Како неограничен по способностима! Како је у облику и покрету складан и целисходан! Како је изразом сличан анђелу! Како по разуму наличи на Бога - украс света, узор свега живота! - Па ипак, шта је за мене та квинтесенција прашине? Човек ми се не мили; не, па ни жена, мада ми изгледа да бисте својим осмехом желели да потврдите то. РОЗЕНКРАНЦ Тако што нисам мислио, господару. ХАМЛЕТ Па зашто сте се онда насмејали, када сам рекао: „Човек ми се не мили”? РОЗЕНКРАНЦ Мислио сам, кнеже, ако вам се човек не мили како ће се глумци код вас мршаво провести. Прошли смо их на друму; они долазе овамо да вам понуде своје услуге. ХАМЛЕТ Онај што игра краља добро ми је дошао; његово величанство ће добити свој данак од мене; витез-луталица ће употребити свој мач и свој штит; љубавник неће залуд уздисати; чудљивац ће на миру свршити своју улогу; лакрдијаш ће насмејати оне чија се плућа лако голицају; а јунакиња ће слободно изразити мисли, па ма због тога храмали стихови. - Који су то глумци? РОЗЕНКРАНЦ Они које сте ви обично веома волели: трагичари из града. ХАМЛЕТ Откуда то да они путују? Кад би остали у граду, боље би било и за њихов глас и за њихову корист. РОЗЕНКРАНЦ Мислим да је њихово путовање дошло због последњих новотарија. ХАМЛЕТ Имају ли исти углед као кад сам ја био у граду? Имају ли још онолику посету? РОЗЕНКРАНЦ Не, доиста немају. ХАМЛЕТ Како то? Да нису зарђали? РОЗЕНКРАНЦ Не; њихов труд још одржава свој уобичајени корак. Али вам се, господару, накотило некакве дечурлије, малих голуждраваца, који се деру из свега гласа, и зато им се немилосрдно пљеска: они су сад у моди и ти су сад толико заграјали по простим позорницама - како их они зову - да су многи што носе папире уплашени од гушчијих пера, и не смеју да се појаве тамо. ХАМЛЕТ Како! Јесу ли ти глумци „такозвана краљева деца"? Ко их издржава? Како су плаћени? Хоће ли продужити своје занимање само дотле док им се глас не олиња? Зар неће рећи некад, доцније, кад и сами постану путујући глумци (а то је врло вероватно, ако немају бољих средстава за издржавање), да им писци чине неправду гонећи их да вичу на своју рођену будућност? РОЗЕНКРАНЦ Богами, било је много посла на обе стране, а народ није сматрао за грех да их напујда на кавгу. Једно време се није могло зарадити на позоришном комаду, ако се због тога писац и глумац нису почупали за косе. ХАМЛЕТ Је ли могућно? ГИЛДЕНСТЕРН О, било је доста полупаних глава. ХАМЛЕТ Односе ли деца победу? РОЗЕНКРАНЦ Да, она, кнеже, односе победу, и Херкула и његов терет с њим. ХАМЛЕТ То није ништа чудновато. Јер мој стриц је краљ Данске, па они што су се на њега кревељили док је мој отац био жив, дају сада двадесет, тридесет, четрдесет, педесет, сто дуката за једну његову слику у минијатури. Триста му мука, има у томе нешто што је над природом, ако би филозофија могла пронаћи шта је то. (Фанфаре и трубе иза сцене.) ГИЛДЕНСТЕРН То су глумци. ХАМЛЕТ Господо, добро ми дошли у Елсинор. (Клања им се.) Пружите ми руке. Љубазност и параде обично су знаци лепог дочека: допустите ми да се према вама понашам на овај начин (Узима их за руке.) јер бих се иначе бојао да би мој дочек глумаца (а ја хоћу да их дочекам с највећом спољном љубазношћу, то вам унапред кажем) могао изгледати лепше него што сам дочекао вас. Добро ми дошли: али мој чика-отац и моја стрина-мајка преварили су се. ГИЛДЕНСТЕРН У чему, драги кнеже? ХАМЛЕТ Ја сам луд само кад дува северозападни ветар; кад дува југ, ја разликујем сокола од чапље. (Улази Полоније.) ПОЛОНИЈЕ Клањам се, господо! ХАМЛЕТ Чујте, Гилденстерне - и ви такође - на свако уво један прислушкивач - ово велико сисанче, које видите пред собом, још није изашло из својих пелена. РОЗЕНКРАНЦ Можда је он поново ушао у њих; јер каже се да је стар човек по други пут дете. ХАМЛЕТ Проричем да долази да ме извести о глумцима; пазите. - Имате право, господине: то је било у понедељак ујутру, заиста тога дана... ПОЛОНИЈЕ Господару, имам да вам саопштим новости. ХАМЛЕТ Господару, имам да вам саопштим новости. Када је Росцијус био у Риму глумац... ПОЛОНИЈЕ Приспели су глумци, господару. ХАМЛЕТ Тра-та-та! ПОЛОНИЈЕ На моју част... ХАМЛЕТ „Сваки глумац доће на магарцу свом." ПОЛОНИЈЕ То су најбољи глумци на свету, за трагедију, комедију, историјску игру, пастирско-шаљиву, историјско-пасторалну, трагично-историјску, трагично-комично-историјско-пасторалну, за драму са јединством места и драму без јединства. Сенека није за њих одвише озбиљан, ни Плаут одвећ весео; у строгом придржавању текста, или у слободном приказу - они су јединствени. ХАМЛЕТ О, Јефтају, судијо Израиља, какво си благо имао! ПОЛОНИЈЕ Какво је благо имао он, кнеже? ХАМЛЕТ Лепу кћер, и ништа више, коју је МНОГО волео. ПОЛОНИЈЕ (за себе) Све о мојој кћери. ХАМЛЕТ Немам ли право, стари Јефтају? ПОЛОНИЈЕ Ако мене зовете Јефтајем, кнеже, ја заиста имам кћер коју много волим. ХАМЛЕТ Заиста, то није логичка консеквенца. ПОЛОНИЈЕ А шта је овде логичка консеквенца, кнеже? ХАМЛЕТ Шта? - Како судба рече, БОГ то зна, а затим, ви знате. Све се стече као - ствар већ вероватна... Прва строфа побожне песме казаће вам више, јер, погледајте, ови ми улазе у реч. (Улази четири-пет глумаца.) ХАМЛЕТ Добро сте ми дошли, господо; добро дошли сви. - Мило ми је што видим да си добро. Добро ми дошли, добри пријатељи. - О, мој стари пријатељу! Твоје лице је обрадатило откад сам те последњи пут видео; да ниси дошао да ми посадиш браду, у Данској? - Шта, моја млада госпођица и госпа! Госпе ми, ви сте за једну потпетицу ближе небу но кад сам вас последњи пут видео. Молићемо бога да ваш глас не буде излизан као какав златник изван оптицаја. - Господо, ви сте ми добродошли. - Одмах ћемо се, као француски соколари, залетети на све што приметимо. Да чујемо одмах какву декламацију. Но, дајте нам један пример свога талента; дете какав страстан говор. ПРВИ ГЛУМАЦ Који говор, кнеже? ХАМЛЕТ Једном сам те слушао, кад си рецитовао један говор - али он се није никад давао на сцени, или ако јесте, не више од једанпут. Јер се комад, сећам се, није допао гомили. То је био кавијар за прост свет. Али, био је то - како сам ја схватио и како су схватили други, чији је суд у оваквим стварима јачи него мој - један изврстан комад, добро распоређен у сцене, написан с исто толико осећања мере колико и вештине. Сећам се да је неко рекао сако у стиховима нема довољног зачина да начине предмет укусним, нити у реченицама има такве садржи- не да би писац могао бити оптужен за извештаченост; али је дело назвао поштеним, здравим колико пријатним, и бескрајно више лепим но накинћуреним. Један говор сам у њему нарочито волео. То је Енејина прича Дидони; а нарочито онај део где он говори о Пријамовој погибијн. Па ако вам је остала у сећању, почните оним стихом - чекајте, чекајте - „Опаки Пир као хирканска звер"... Није тако - почиње са Пиром: „Опаки Пир са оружјем црним, мрачним ко смер му, и налик на ноћ, кад у кобном коњу лежаше сакривен, свој црни, страшни премазао је лик, страшнијим знаком: од главе до пете црвен и ужасан, сав ишаран крвљу отаца, мајки, кћери и синова; умазан сав, спаљеним улицама, што бацају светлост свирепу и клетву на убиство краља, у гневу и огњу и усиреном сав облепљен крвљу, с очима ко алем, тај паклени Пир старога тражи Пријама..." Сад продужите. ПОЛОНИЈЕ Тако ми бога, кнеже, добро изговорено, добрим нагласком и с добрим разумевањем. ПРВИ ГЛУМАЦ „Нађе га у борби с кратким мачем против Грка; непокоран, стари испаде му мач из руке, и како паде, тако оста; у неравном боју насрну Пир на Пријама; он бесно замахну, и беспомоћни старац стропошта се на сам звук и ветар од замаха тог. А мртва Троја ко да осети тај удар, кад се с врхом у пожару до темеља сруши уз ужасан лом што зароби уво Пирово. Јер, гле! Његов мач изнад млечнобеле главе часнога Пријама ко да заста зраком. Тако, као тиран на слици, немаран спрам воље своје и спрам смера свог; не учинив ништа, стајао је Пир. Ал' ко што често видимо пред буру тишину неба, и облаке стале, и умукнули хук ветра, и земљу као смрт мирну, док нагло страшни гром не расцепи небо - тако за почивком осветом кивном би обузет Пир. Киклопа чекићи никад нису пали на Марсов оклоп искован за отпор с кајања мање но Пиров крвав мач на Пријама што паде. Доле са Срећом, доле с блудницом! Сви богови у општем скупу свом, одузмите јој моћ и с њеног точка полом’те спице, сломте наплатке, а главчине јој низ небески брег скотрљајте доле у пакао сам!" ПОЛОНИЈЕ То је одвећ дугачко. ХАМЛЕТ Па послаћемо берберину заједно с вашом брадом. - Молим те, настави. Он је за какву лакрдију или масну причу; иначе спава. Настави; дед Хекубу. ПРВИ ГЛУМАЦ "Ал' ох, ко виде краљицу у велу..." ХАМЛЕТ „Краљицу у велу"? ПОЛОНИЈЕ Да, то је добро. „Краљицу у велу" врло је добро. ПРВИ ГЛУМАЦ „Где боса трчи улицама свима, претећи огњу потоцима суза: крпа јој на глави, где је круна била; место одела, око исцрпених, сувих бедара једно ћебе само зграбљено усред узбуне у журби. Ко би то видо, језиком отровним прогласио би издајство Фортуне. Ах, да је сами богови видеше, кад спази Пира како злобно игра, секући мачем удове њеног мужа, њена би вриска, што се проломи, ватрене очи неба оросила, и (ако се смртне ствари тичу њих) у боговима дигла сажаљење!" ПОЛОНИЈЕ Погледајте, зар он није променио боју лица, и зар му нису сузе у очима! Молим те, престани. ХАМЛЕТ Добро је; замолићу те да ми ускоро изговориш и остатак. - Добри господине, хоћете ли се постарати да глумци буду добро смештени? Чујте, гледаћете да се с њима лепо поступа, јер су они огледало и летопис свога времена. Боље је да после смрти добијете рђав епитаф него да они, док сте живи, шире рђав глас о вама. ПОЛОНИЈЕ Господару, поступићу с њима као што заслужују. ХАМЛЕТ Сто му мука, човече: много боље. Поступај са сваким као што заслужује, па ко ће остати неизбијен? Поступајте с њима према својој сопственој части и свом достојанству; па што они мање заслужују, тим ће више заслуга имати ваша племенитост. - Одведите их унутра. ПОЛОНИЈЕ Хајдете, господо. ХАМЛЕТ Пођите за њим, пријатељи. Сутра ћемо чути један комад. (Одлази Полоније са свима глумцима, осим првог.) Чуј ме, стари пријатељу. Умете ли ви да одиграте Убиство Гонцага? ПРВИ ГЛУМАЦ Умемо, кнеже. ХАМЛЕТ То ћемо имати сутра навече. Да ли бисте, по нужди, могли научити један говор, од једно дванаест или шеснаест стихова, које бих ја написао и уметнуо унутра? Хоћете ли? ПРВИ ГЛУМАЦ Хоћемо, кнеже. ХАМЛЕТ Врло добро. Идите за оним господином, и гледајте да му се не ругате. (Први глумац одлази. Розенкранцу и Гилденстерну.) - Моји добри пријатељи, опраштам се с вама до вечери. Добро сте ми дошли у Елсинор. РОЗЕНКРАНЦ Мој добри кнеже! ХАМЛЕТ Да, нека вас Господ штити. (Розенкранц и Гилденстерн излазе.) Сад сам сам. О, какав подлац, ниски роб сам ја! Није ли страшно, да тај глумац ту у једној песми, једном сну о страсти маштом својом може да присили душу да од њеног дејства пребледи му лик, у оку буду сузе, лицем страх, јецање у гласу, и држање све с његовом маштом да доће у склад? А све низашта? За Хекубу! Шта је Хекуба њему, или он Хекуби, да плаче за њом! Шта би радио тај, да има повод, побуде за бол ко ја? Потопио би сцену сузама, језивом речи цеп’о свету слух, да крив полуди, невин да побледи, непосвећен се збуни, и да чула самога слуха и вида се згрозе. А ја? Глуп, малодушан нитков чамујем ко сањало, и туп за рођену ствар; ништа не знам рећи - ни за краља тога, на чије благо и живот драгоцен паклени један злочин је извршен. Јесам ли ја страшљивац? Ко ме зове нитковом? Ко ме по темену лупа? Чупа ми браду - дува ми у лице? За нос ме вуче? У грло ми лаж до плућа гура? Ко то чини? Ха! Крста ми, ја бих поднео то све. Јер мора да сам голубије јетре, и немам жуч, да увреду загорча; ил' иначе, бих нагојио био све небеске вране овог роба стрвљу! О, крвави и блудни ниткове! Бесавесни, похотни, неприродни! Издајничка хуљо! Освето! Ах, какав сам магарац! Јест „храбро" да ја убијеног, драгог оца син, небом и паклом на освету гоњен, морам, ко курва, да срцу олакшам речима, па сам дао се у псовке, ко права рита, ко судопера. Гадим се на то, фуј! На посао, моја мисли! - Слушао сам да кривци, гледајућ’ какву представу, вештином самом глуме беху толко потресени до срца, да би одмах признали јавно своја недела. Убиство, иако нема језика, проговори органом чуднијим. Приредићу да глумци играју нешто што личи убиству оца мог пред мојим стрицем. Ја ћу пазити на његов поглед, прозират’ до сржи. Тргне л' се само, знаћу већ свој пут! Дух који видех можда је нечастив, а ђаво може на себе узети допадљив облик; штавише и можда, због слабости ми и суморности - а он на такве има силну моћ - на зло ме води, да ме упропасти. Ја хоћу да имам стварније разлоге но овај. Глума замку нек ми дадне, у коју ће савест краљева да падне. (Одлази.) </poem> == ТРЕЋИ ЧИН == === СЦЕНА ПРВА === <poem> Соба у замку. (Улазе Краљ, Краљица, Полоније, Офелија, Розенкранц и Гилденстерн.) КРАЉ Зар не можете околишним путем измамити му реч што је пометен, што све своје мирне дане мучи грубо тим немирним лудилом опасним? РОЗЕНКРАНЦ Признаје да се осећа растројен; ал' зашто, то неће никако да каже. ГИЛДЕНСТЕРН Нити нам даје да га испитамо; већ лудилом се вештим заклања кад год бисмо хтели да га наведемо на какво признање о правоме стању. КРАЉлЦА Је ли вас лепо примио? РОЗЕНКРАНЦ Ко племић. ГИЛДЕНСТЕРН Али ииак зато врло усиљено. РОЗЕНКРАНЦ Склон питањима, ал' врло тврд у одговору на наша питања. КРАЉлЦА Да л' сте га каквом забавом кушали? РОЗЕНКРАНЦ Десило се тако да смо неке глумце престигли на путу; причасмо о њима; и тад се као обрадово беше, што чује о њима. Ти су људи око двора, и, чини ми се, добили су налог да довече пред њим представљају. ПОЛОНИЈЕ Јесте. И молио ме да и вас позовем, да видите и чујете ту ствар. КРАЉ Од свег срца. Врло ми је мило, што чујем да је томе наклоњен. Господо добра, подстакните га ви и даље на склоност спрам забава тих. РОЗЕНКРАНЦ Хоћемо, господару. (Розенкранц и Гилденстерн излазе.) КРАЉ Драга Гертруда, остави нас и ти. Позвали смо тајно Хамлета овамо, да се, као тобож, сусретне случајно са Офелијом. Њен отац и ја, уходе по праву, бићемо ту да гледећ невићени можемо јасно судити и знати по сусрету им, по понашању његовом, је ли то Ијубавни бол. ил' не, због чега пати. КРАЉлЦА Послушаћу. А што се вас тиче, Офелија, желим да ваша лепота буде срећни повод Хамлетовог лудила; јер тад имала бих наде да ће вам врлине вратити га опет на редовни пут, а на част и вама и њему. ОФЕЛљА Ја то и сама, госпо, желела бих радо. (Излази Краљица.) ПОЛОНИЈЕ Офелија, прошетај овуда; а вас, величанство, молим: склонимо се. (Офелији.) Ево, читај ову књигу, та привидна побожност нек ти оправда самоћу. - Због тога смо често за укор; јер то је већ и сувише познато, да лицем на молитву спремним, изразом побожним, пошећеримо и самог ћавола. КРАЉ (за себе) То је и сувише истинито, вај! Како дивно шиба савест моју сад овај укор. Образједне блуднице, улепшан што је вештином мазања, ружнији није испод маске своје но моје дело под шареном речи. О, терете тешки! ПОЛОНИЈЕ Чујем га, долази; склонимо се, краљу. (Краљ и Полоније одлазе.) ХАМЛЕТ Бити ил' не бити? - питање је сад. Је л' лепше у души трпети праћке и стреле судбе обесне, или на оружје против мора беда дићи се, и борбом учинити им крај? Умрети - спавати - ништа више - реци, да спавањем се сврши срца бол и хиљада животних потреса и наследних месу, ето то је циљ и предано му тежи ти. Умрети, спавати - спавати - можда сањати! Да, ту је чвор! Јер у том спавању смртном какви би снови могли доћи, кад живота ово клупче одмотамо? Ту морамо стати; то је обзир тај што беди нашој продужава век! Јер ко би подно светске шибе, руге, неправде силних и злоставе гордих, бол презрене нам љубави, насиља, и обест власти, понижења која од невредних трпи стрпљива заслуга - кад сам себи можеш слободу да даш и голим ножићем? Ко би вукао товар, под умором живота стењући и знојећи се да страх не буни од нечег по смрти, до тајне земље, с чијих мећа још ниједан путник вратио се није? То нам вољу збуни, и чини да раће подносимо зла која су ту већ него да летимо онима другим, непознатим још? Тако свест страшљивце прави од свих нас; и тако природној боји одлуке бледило мисли да болешљив лик, те предузећа велика и смела отуда криво окрену свој ток и губе име дела. - Али, мир! - Лепа Офелија! - Вило, молитвама помени све ми грехе! ОФЕЛИЈА Кнеже мој! Давно вас не видех! Како сте? ХАМЛЕТ Покорно хвала; добро, добро, добро. ОФЕЛИЈА Ја имам, кнеже, ваших поклона, и давно жељах већ да вам их вратим. Примите их сада молим вас. ХАМЛЕТ Не, не; ја вам нисам никад ништа дао. ОФЕЛИЈА Кнеже, ви добро знате то да јесте, и то са тако нежним речима, да спомени беху драгоценији. Без мириса сад су - узмите их натраг јер племенитој души богат дар, без љубави пружен - ништавна је ствар. Ево, кнеже! ХАМЛЕТ Ха, ха! Јесте ли ви поштени? ОФЕЛИЈА Кнеже! ХАМЛЕТ Јесте ли лепи? ОФЕЛИЈА Шта ваше господство мисли? ХАМЛЕТ Да, ако сте поштени и лепи, ваше поштење не би требало да допусти вашој лепоти да се дружи с њим. ОФЕЛИЈА Зар може, кнеже, лепота имати бољег друштва од поштења? ХАМЛЕТ Да, наравно. Јер ће моћ лепоте пре претворити по- штење, од оног што јесте, у подводачицу, него што ће снага поштења преобразити лепоту у нешто слично ње- му. То је некада био парадокс; али је сада доказано. - Ја сам вас некад волео. ОФЕЛИЈА Заиста, кнеже, ви сте учинили да вам поверујем. ХАМЛЕТ Нисте ми требали веровати. Врлина се не може тако нримити на нашем старом деблу да му одузме сав задах. - Ја вас нисам волео. ОФЕЛИЈА Тим сам горе преварена. ХАМЛЕТ Иди у манастир! Зашто да рађаш грешнике? - Ја сам прилично поштен; па ипак бих себе могао оптужити за такве ствари да би боље било да ме мати никада није родила. Ја сам врло охол, осветољубив, славољубив, са више грехова што чекају на мој миг но што имам мисли да их њима оденем, или маште да им дам облик, или времена да их изведем. Шта ће оваква створења, као што сам ја, да се шуњају између земље и неба? Сви смо ми овејани ниткови - сви! Не веруј ниједном од нас. Иди право у манастир! - Где вам је отац? ОФЕЛИЈА Код куће, господару. ХАМЛЕТ Затварајте врата за њим, да нигде не би могао играти будалу, сем код своје куће. Збогом! ОФЕЛИЈА О, милостиво небо, помози му! ХАМЛЕТ Ако се удаш, даћу ти ову клетву за свадбени дар: Бу- ди невина као лед, чиста као снег - нећеш измаћи кле- тви. - Иди у манастир, иди! Збогом! - Али ако баш хо- ћеш да се удаш, пођи за будалу. Јер паметни људи знају врло добро каква чудовишта правите ви од њих. У ма- настир! Иди, и то брзо. Збогом! ОФЕЛИЈА Исцелите га, ви небеске силе! ХАМЛЕТ Слушао сам о вашој навици да се мажете. Бог вам је дао једно лице, а ви себи правите друго: ви скакућете, ви се увијате, ви шапућете; издевате имена божјим ствари- ма из лакомислености, а правите се да је из незнања. Идите! Доста ми је. Полудео сам због тога. Ја кажем, нећемо више имати сватова. Они што су се узели жи- веће, сем једнога. Остали ће остати како су. У манастир, идите! (Одлази.) ОФЕЛИЈА О, какав диван ту посрну дух! То бистро око двора, војске мач, та реч и језик мудрости и знања, а цвет и нада лепе државе, васпитања пример, огледало моде, очима свима и узор и циљ - све је то сада разорено, све! Аја, најбеднија и најнесрећнија од свију жена, што сам пила мед заносне песме завета му свих - сад гледам дивни, краљевски тај ум ко раздешена звона промукао, а несравњену, цветну младост ту у лудилу свелу. И ја, бедна, вај! После прошлих нада, гледам савјад тај! (Враћају се Краљ и Полоније.) КРАЉ Љубав! Нису таква осећања та; а говор му, мада помало без везе, не личи на лудост. У његовој души има нешто над чим сета његова седи и леже; и ја верујем да би се из тога опасност излегла. Да то спречим, брзо одлучих и реших ево ово: Он ће у Енглеску, хитно, да ненаплаћени данак наш потражи. Можда ће море и предели страни, и шаренило утисака моћи из његовог срца истерати тб што се увукло у њега, о чему мислећи стално мучи мозак свој, и што га гони да буде ван себе. Шта мислите ви о томе? ПОЛОНИЈЕ Биће добро. Али ипак држим да извор, почетак његове туге није ништа друго до презрена љубав. - Како је, Офелија? Не мораш причати шта ти је кнез Хамлет говорио: ми смо чули сами све. - Краљу, чините што вам драго. али ако држите за згодно, нек краљица, мати његова, после представе и сама навали да њојзи повери свој бол. Нек буде сасвим отворена с њим; а ја ћу се, ако допустите, скрити, тако да чујем разговор њин. Ако га она не прозре, тада га у Енглеску шаљ'те, или га затвор'те где ваша мудрост за најбоље нађе. КРАЉ Нека тако буде. Кад је племић луда, на лудило треба мотрити му свуда. (Одлазе.)</poem> === СЦЕНА ДРУГА === <poem> Велика дворница у замку. (Улазе Хамлет и неколико глумаца.) ХАМЛЕТ Молим вас, изговорите тај говор онако како сам вам ја показао, да вам готово клизи са језика. Али ако буде- те жвакали, као што чине многи ваши глумци, онда ће ми то бити исто тако пријатно као да сам општинском добошару дао да говори моје стихове. Па немојте суви- ше ни тестерисати ваздух рукама, овако; него будите у свему умерени. Јер и у самој бујици, бури, или, да тако кажем, вихору страсти. морате имати и показати мере, која ће то ублажити. 0, како ме врећа до дна душе, кад чујем каквог плећатог, разбарушеног клипана како у дроњке цепа неку страст, да би пробијао уши најјевти- нијој публици у позоришту, која није ни за шта друго него за неразумљиве пантомиме или за галаму. Волео бих да ишибам таквога дрипца који жели да превазиће и самог Тергаманта; такавје дрипац надиродио Иро- да. Молим вас, избегавајте то. ПРВИ ГЛУМАЦ Ја јамчим за то вашој светлости. ХАМЛЕТ Али не будите ни сувише кротки, већ нека вас учи ваше роћено осећање мере: удесите радњу према речи, а реч према радњи, и нарочито се старајте да никада не прекорачите границе природе. Јер свака таква претера- ност промаши циљ глуме, чији је задатак, у почетку и сад, био и јесте, да буде, тако рећи, огледало природе: да врлини покаже њено сопствено лице, пороку његову роћену слику, а самом садашњем поколењу и бићу све- та његов облик и отисак. Сад, ако се у томе претера, или не дотера, незналице ће се можда смејати, али ће паметнима бити врло мучно. А суд ових, ако допустите, мора претегнути читаво позориште првих. 0, гледао сам игру неких глумаца, и слушао друге да их хвале, и то врло много, који, па да се не изразим простачки, нису имали ни нагласка крштене душе, ни хода крштеног, ни некрштеног, ни човечјег; него се то шепурило и урлало, да сам помислио да је какав надничар природе направио људе, а није их направио добро, тако су наказно подра- жавали човечанству. ПРВИ ГЛУМАЦ Ја се надам да је то код нас углавном поправљено. ХАМЛЕТ 0, поправите сасвим. И нека они што играју ваше будале не говоре више него што је за њих написано. Јер мећу њима има и таквих који ће се сами смејати да би тиме натерали на смех и известан број будаластих гле- далаца иако је баш тада, можда, у питању какав важан тренутак радње. То је ружно, и код будале која се тим служи показује сажаљења достојну амбицију. Идите; спремите се. (Глумци одлазе. Улазе Полоније, Розенкранц и Гилденстерн.) ХАМЛЕТ Но, господине! Хоће ли краљ да чује овај комад? П0Л0НИЈЕ И краљица такоће, и то одмах. ХАМЛЕТ Па реците глумцима нека пожуре. (Полоније излази.) Хоћете ли му и вас двојица помоћи да их пожури? Р0ЗЕНКРАНЦ И ГИЛДЕНСТЕРН Хоћемо, кнеже. ХАМЛЕТ 0ј, хој, Хорацио! (Улази Хорацио.) Х0РАЦИ0 Ево ме добри кнеже; на служби сам. ХАМЛЕТ Ти си најправеднији човек, Хорацио, са којим сам се икад дружио. ХОРАЦИО Мој драги кнеже! ХАМЛЕТ Не мислим да ласкам јер каквој би се надао награди од тебе што немаш другог прихода до ведар дух што те храни и одева? И зашто би се сиротом ласкало? Нек заслаћен језик лиже глупи сјај, а колено свија свој услужни зглоб тамо где корист следује ласкању. Чуј ме. Откад ми мила моја душа господарском поста у избору свом, и откада уме људе делити, твој избор за њу осигуран би. Јер ти беше човек што сносећи све не трпи ништа, један што је примо и ударе и даре судбине сједнаком хвалом. Благословен тај код кога разум и страст тако стоје, да није само фрула на којој би судбина могла свирати што хоће. Дај ми човека што није роб страсти, и носићу га у дну срца свог, у срцу срца свога, као тебе. Ал' сувише је о том. - Вечерас ће одиграти се пред краљем представа, једна је сцена у њој врло слична околностима о којима ти причах поводом смрти мог оца. Молим те, кад видиш да се изводи тај чин, ти с пуном пажњом духа посматрај мог стрица. Ако његов скривени грех не буде једним говором откривен, онда је дух, ког видесмо, нечастив, а претпоставке моје црне су ко ковачница Вулканова. Пази оштро, а ја ћу упрети поглед свој у његово лице, па ћемо заједно удружити своје опаске за суд 14, његовом изгледу. ХОРАЦИО Добро, кнеже. Ако ми он, док се игра глума та, украде ишта, и ја не приметим, платићу целу штету. ХАМЛЕТ Долазе да играју. Морам правити се луд. Заузми једно место. (Дански марш. Звук труба. Улазе Краљ, Краљица, Полоније, Офелија, Розенкранц, Гилденстерн, друга господа 15, стража са буктињама.) КРАЉ Како је сада наш синовац Хамлет? ХАМЛЕТ Изванредно добро, вере ми: на камелеоновој храни; једем ваздух, кљукају ме обећањима. Тако не бисте мо- гли гојити ни копуна. КРАЉ Ја немам ништа са тим одговором. Хамлете, те речи нису моје. ХАМЛЕТ Не, сад више нису ни моје. (Полонију.) Господине, ви кажете да сте некад, на Великој школи, играли? ПОЛОНИЈЕ Играо сам, господару; и сматрали су ме за доброга глумца. ХАМЛЕТ А шта сте приказивали? ПОЛОНИЈЕ Приказивао сам Јулија Цезара: био сам убијен на Ка- питолу; Брут ме убио. ХАМЛЕТ Његова је улога била брутална. Убити тако капитал- но теле! - Јесу ли глумци готови? РОЗЕНКРАНЦ Јесу, кнеже. Чекају вашу заповест. КРАЉлЦА Драги Хамлете, ходи овамо; седи крај мене. ХАМЛЕТ Нећу, добра мајко: овдеје привлачнији метал. ПОЛОНИЈЕ (Краљу) О-хо! Чујете ли ово? ХАМЛЕТ (спусти се код Офелијиних ногу) Смем ли да легнем у ваше крило? ОФЕЛИЈА Не, господару. ХАМЛЕТ Хтео сам рећи, смем ли наслонити главу на ваше крило? ОФЕЛИЈА Можете, господару. ХАМЛЕТ Мислите ли да сам мислио што ружно? ОФЕЛИЈА Ја не мислим ништа, господару. ХАМЛЕТ Лепа је то ствар лежати међу девојачким ногама. ОФЕЛИЈА Шта, кнеже? ХАМЛЕТ Ништа. ОФЕЛИЈА Ви сте весели, кнеже. ХАМЛЕТ Ко, ја? ОФЕЛИЈА Да, кнеже. ХАМЛЕТ О, Боже мој, ја сам само један лакрдијаш. Шта би чо- век могао боље радити него да буде весео? Погледајте како весело изгледа моја мајка, а мој отац је умро нема ни два сата. ОФЕЛИЈА Не, има двапут по два месеца, кнеже. ХАМЛЕТ Већ толико! Онда нек ђаво носи црнину; ја ћу се обу- ћи у самуровину. Господе! Умро пре два месеца, па још није заборављен? Онда има наде да успомена на вели- ког човека преживи његов живот за читаво пола годи- не. Али, Богородиде ми, онда он мора зидати цркве. јер ће иначе бити заборављен, као дрвени коњ са мајске маскараде, чији је епитаф: „Јер ојЈер ој! Заборављен је дрвени коњ." (Обоа. Улазе лица једне пантомиме: краљ и краљица изра- жавајући покретима љубав; она загрли њега и он њу. Она клек- не пред њега, као да га уверава о својој љубави. Он је подигне и спусти главу на њено раме; легне на цветни бедем. Она га оставља кад види да је заспао. У том се појављује неки човек, који скине краљу круну, пољуби је и наливши отрова у краље- ве уши, излази. Краљица се враћа, и кад опази мртвога краља, гестовима изражава бол. Тровач се враћа са две или три неме личности, претварајући се да жали краља заједно са њом. За- тим износе леш. Тровач проси краљицу, дајући јој поклоне. Изгледа као да се она с почетка гнуша ове понуде и да је про- тивтога; али на крају прихвата његову љубав. Најзад излазе.) ОФЕЛИЈА Шта значи ово, кнеже? ХАМЛЕТ Богме, тоје потајно недело, а значи несрећу. ОФЕЛИЈА Можда овај призор представља заплет игре. (Улази Пролог.) ХАМЛЕТ То ћемо дознати од овога. Глумци не знају чувати тајну. Они ће све испричати. ОФЕЛИЈА Хоће ли нам казати шта значи ово што смо видели? ХАМЛЕТ Хоће, а и све друго што бисте му ви показали да ви- ди. Немојте се ви стидети да му*Токажете, а он се неће стидети да каже шта је то. ОФЕЛИЈА Ви сте рћави, ви сте рћави, кнеже. Хоћу да слушам комад. ПРОЛОГ Клањајући се пред милошћу свију, молимо за пажњу стрпљиву и тију, за нас и за нашу трагедију. ХАМЛЕТ Је ли то пролог или запис на каквом прстену?гз ОФЕЛИЈА Кратко је, кнеже. ХАМЛЕТ Као женска љубав. (Улазе два глумца: краљ и краљица.) ГЛУМАЧКИ КРАЉ Триест пута Феб је обишао у лету Нептунов вал и сфере нашем свету, а позајмљени сјај месеца сјаше пуних тридесет лета изнад земље наше, откако нам даше свету везу јаку у срцима љубав, а руке у браку. ГЛУМАЧКА КРАЉИЦА Још толико бројмо пут који обиђе, пре но наша Ијубав своме гробу сиђе. Али, авај! Тебе тишти нека мора; ниси више вес'о, као све доскора. Стрепим за тебе; али због мог страха ти својој стрепњи не поклањај маха. Страх и Ијубав жене другови су верни, обоје ништавни, или неизмерни. Љубавти доказах милоштама својим, и колко те волим, толико се бојим, велику љубав ситне сумње плаше; с нашим страхом расту и љубави наше. ГЛУМАЧКИ КРАЉ Скоро те већ морам оставити, драга; осећам да живот напушта ми снага. А ти ћеш вољена бити, поштована у овоме свету; и једнога дана добићеш можда нежног мужа... ГЛУМАЧКА КРАЉлЦА Ћути! Издајом срца љубав ми не мути. Проклета ако узмем другог мужа; која уби првог, другом руку пружа. ХАМЛЕТ (за себе) Пелен, пелен! ГЛУМАЧКА КРАЉлЦА Други брак још само ниска корист спрема, ал' љубав у њему свог удела нема. Свога мртвог мужа други пут убијам кад се око другог у постељи свијам. ГЛУМАЧКИ КРАЉ Верујем да мислиш што си рекла сада, ал' одлука наша понајчешће пада. Намера се као роб сећања јавља; на рођењу јака, затим слаба здравља, ко зелени плоди она је на грани; а кад сазру, они падну необрани. Човек заборавља - удес је то тужан - да исплати дуг свој, што је себи дужан. И што у свом жару наумимо страсно, кад жар прође, то је учинити касно. Свака радост, туга. у напону страсти и рођено своје дело упропасти; а највећа радост и дубок бол где је, радост зачас плаче, бол се часом смеје. Свет није вечан: што се људи чуде ако с другом срећом друга љубав буде? Јер да ли - ту треба одговора дати - љубав срећу или срећа љубав прати? Падне ли силни, љубимац се скрива; успе ли сиромах, злотвор му драг бива. До данас је љубав следовала срећи; јер богат ће увек пријатеља стећи; а ко у нужди куша друга злога, у злотвора одмах тај претвара тога. Али кад сам почо, да свршим у реду: воља нам и судба разним путем греду, те намере наше увек се измене; мисао је наша, ал' не мете њене. Сад мислиш да нећеш другога узети, ал' ће с мртвим мужем и та мисо мрети. ГЛУМАЧКА КРАЉлЦА Не дала ми земља хране, небо зрака; не имала мира од дана ни мрака; нек пред сваку моју наду очај стане; будућност ми била ћелија апсане; све недаће које лице среће кваре нек ми сваку жељу гоне и сатаре; пратила ме вечна казна кроз времена - кад, удова једном, опет будем жена! ХАМЛЕТ (Офелији) Ако сад прекрши заклетве! ГЛУМАЧКл КРАЉ То је тешка клетва. Остави ме мало. Дух ми је уморан. Мени је сад стало да се сном окрепим. (Легне.) ГЛУМАЧКА КРАЉлЦА Сан ти мира дао; а мећу нас никад не ушао дух зао. (Излази.) ХАМЛЕТ Како вам се, госпоћо, допада ова ствар? КРАЉлЦА Чини ми се да та госпа сувише обећава. ХАМЛЕТ О, она ће одржати реч! КРАЉ Знате ли ви садржај тог комада? Да нема у њему каквог злочина? ХАМЛЕТ Не, не! Они се само шале; трују се од шале. Нема вам ту ни сенке злочина. КРАЉ Како зовете тај комад? ХАМЛЕТ Мишоловка. Како то, запитаћете? Па у преносном значењу. Комад приказује једно убиство у Бечу: кнез се зове Гонцаго, његова жена Батиста. Видећете одмах: зликовачка посла. Али шта мари? То се не тиче нас. ва- шег величанства и мене; наша је савест мирна. Кога сврби, нек се чеше; наша шија је читава. (Улази Лукијан.) ХАМЛЕТ То је неки Лукијан. краљев синовац. ОФЕЛИЈА Ви сте, господару, драгоцени, као какав хор. ХАМЛЕТ Могао бих бити тумач између вас и вашег драгана ако бих видео како се забављају лутке. ОФЕЛИЈА Ви боцкате, кнеже, ви боцкате. ХАМЛЕТ Стало би вас кукњаве док бисте ми отупели врх. ОФЕЛИЈА Све боље и горе. ХАМЛЕТ Све сте ви неверне супруге. - Почни, убицо! Мани се тих одвратних гримаса, и почни. Хајде већ; гракћући, гавран виче: освета! ЛУКИЈАН Црни смер, рука, отров, час згодан толико. Помаже доба. Не види ме нико. Ти, кобна смешо од поноћних трава, што Хеката трипут кле и учарава, покажи сад чини моћ у пуној снази, здрав живот одједном узми и зарази. (Сипа отров у уво заспаломе краљу.) ХАМЛЕТ Отрује га у врту, да му отме државу. Његово је име Гонцаго. Та прича постоји, и писана је одабраним итали- јанским језиком. Одмах ћете видети како убица задоби- ја љубав Гонцагове жене. ОФЕЛИЈА Краљ устаје! ХАМЛЕТ Шта, уплашен привидним пожаром! КРАЉлЦА Шта је мом мужу! ПОЛОНИЈЕ Прекините представу! КРАЉ Осветлите ми! Хајде! сви Буктиње, буктиње, буктиње! (Излазе сви осим Хамлета и Хорација.) ХАМЛЕТ Нек рањен јелен сузе лије: нек игра јелен здрав! Док један спава, други бдије - такав је живот сав. Шта велите, господине мој? Зар ми ова песма, са шу- мом перјаница и с две розете у виду ружа из Дамаска на мојим ципелама на пређице не би донела чланство у каквој глумачкој дружини у случају да се моја преоста- ла срећа буде понашала према мени као Турчин? А, господине? ХОРАЦИО Без сумње, с половином добити. ХАМЛЕТ Са целом, уверен сам. Јер ти, о Дамоне драги, знаш да је с краљевства овог отеран Јупитер сам; а сада влада баш прави, правцати - паун! ХОРАЦИО Требало је да направите слик. ХАМЛЕТ Добри мој, Хорацио, дајем хиљаду фунти да је свака реч духа истинита. Јеси ли приметио? ХОРАЦИО Сасвим добро, господару. ХАМЛЕТ Чим је пала реч о тровању... ХОРАЦИО Одлично сам уочио. ХАМЛЕТ А-ха! Дајте мало музике! Овамо те флауте! Јер ако краљ не воли комедију, онда он, јамачно, не воли ју-ију! Овамо музику! (Улазе Розенкранц и Гилденстерн.) ГИЛДЕНСТЕРН Допустите ми једну реч, добри господару. ХАМЛЕТ И читаву причу, господине, ако је по вољи. ГИЛДЕНСТЕРН Краљ, господару... ХАМЛЕТ Но, господине, шта је с њим? ГИЛДЕНСТЕРН Повукао се у своје одаје необично узрујан. ХАМЛЕТ Од пића,господине? ГИЛДЕНСТЕРН Не; биће од гнева, кнеже. ХАМЛЕТ Ви бисте паметније урадили да о томе известите ње- говог лекара. Јер ако бих му ја дао на чишћење, то би га можда бацило у још већи гнев. ГИЛДЕНСТЕРН Али, добри мој кнеже, уредите мало свој разговор, и не удаљујте се толико од онога што треба да вам кажем. ХАМЛЕТ Питом сам већ. господине. Кажите. ГИЛДЕНСТЕРН Краљица ваша мати, која је у великој душевној уту- чености, послала ме је к вама. ХАМЛЕТ Ви сте ми добродошли. ГИЛДЕНСТЕРН Не, добри кнеже; та учтивост није баш од најбоље врсте. Ако желите да дате здрав одговор, ја ћу изврши- ти наредбу ваше матере; ако не, вашим опроштајем и мојим повратком окончаће се и мој посао. ХАМЛЕТ Ја не могу, господине? ГИЛДЕНСТЕРН Шта, господару? ХАМЛЕТ Да вам дам здрав одговор: мој дух је болестан. Али одговор који бих могао дати стоји на располагању вама, или тачније, као што кажете, мојој матери. Зато доста о том, па на ствар. Моја мати, кажете... РОЗЕНКРАНЦ Дакле, она каже да је њу ваше понашање зачудило и задивило. ХАМЛЕТ О, дивни сине, који умеш тако задивити своју мајку! - Али зар нема ништа што следује томе дивљењу моје матере? Говорите. РОЗЕНКРАНЦ Она жели да говори с вама у својој соби пре но што одете на спавање. ХАМЛЕТ Послушаћемо, ма била десет пута наша мати. - Има- те ли још што да ми кажете? РОЗЕНКРАНЦ Кнеже мој, ви сте ме некад волели. ХАМЛЕТ Ја вас и сад волим, тако ми ових орућа за краћу. РОЗЕНКРАНЦ Добри мој кнеже, шта је узрок вашем растројству? Одбијајући да своје јаде поверите својим пријатељима, ви свакако пречите пут својој властитој слободи. ХАМЛЕТ Господине, мени треба унапрећење. РОЗЕНКРАНЦ Како то кад имате реч самога краља да ћете га ви наследити на престолу Данске? ХАМЛЕТ Да, али ,,до зелене траве" - пословица је мало за- старела. (Улазе глумци са фрулама.) ХАМЛЕТ А, фруле! - Дајте да видим једну. - Ви желите да бу- дем с вама мало насамо. Што ви непрестано облећете око мене, да ми нањушите траг, као да хоћете да ме на- терате у клопку? ГИЛДЕНСТЕРН О, господару, ако је моја ревност одвећ дрска, онда је и моја љубавсувише непристојна. ХАМЛЕТ Ја то не разумем добро. Хоћете ли да свирате на овој фрули? ГИЛДЕНСТЕРН Не умем, кнеже. ХАМЛЕТ Ја вас молим. ГИЛДЕНСТЕРН Верујте ми, не умем. ХАМЛЕТ Преклињем вас. ГИЛДЕНСТЕРН Али ја не умем ни да је држим, кнеже. ХАМЛЕТ То је лако, као лагати. Прстима и палцем хватајте ове рупе, устима дувајте у њу, и она ће дати од себе најречи- тију музику. Ево видите, ово су рупе. ГИЛДЕНСТЕРН Али ја не умем да то доведем у склад, намам дара за то. ХАМЛЕТ Па видите какву тричаву ствар правите ви од мене. Ви хоћете на мени да свирате, хоћете да сазнате за мој кључ; хоћете да ми из срца ишчупате тајну; хтели бисте да учините да одјекнем од најнижег тона до врха своје скале. А ево овог малог инструмента у коме је диван глас и обиље тонова, па га ви ипак не можете натерати да проговори! До сто ђавола, мислите ли ви да се на ме- ни може лакше свирати него на једној фрули? Назовите ме којим хоћете инструментом; ви ме можете пипати, али не можете свирати на мени. (Улази Полоније.) ХАМЛЕТ Бог вас благословио, господине! ПОЛОНИЈЕ Кнеже мој, краљица би желела да говори с вама, и то одмах. ХАМЛЕТ Видите ли ви онај облак који готово има облик ка- миле? ПОЛОНИЈЕ Богами, заиста је налик на камилу. ХАМЛЕТ Чини ми се да личи на ласицу. ПОЛОНИЈЕ Леђа су му као у ласице. ХАМЛЕТ Или на кита? ПОЛОНИЈЕ Врло је сличан киту. ХАМЛЕТ Онда ћу одмах отићи матери. (За себе.) Ови ме тера- ју да глумим будалу до крајње границе мог стрпљења. (Гласно.) Доћи ћу одмах. ПОЛОНИЈЕ Ја ћу јој то казати. (Излази.) ХАМЛЕТ — Одмах је лако рећи. Идите, пријатељи. (Розенкранц, Гилденстерн и глумци излазе. Аветно доба поноћи је сад, кад гробље зја, а пако развејава заразу светом. Сад бих врелу крв могао пити, чинити грозоте, да се дан стресе кад погледа то. Али тихо! Хајдмо сада матери! - О, срце моје, ти се не изроди; нека у моје затворене груди никад Неронов не провали дух. Свиреп ћу бити, неприродан не; из мојих уста ножеви ће ићи, али у руци мојој нек не буду. Језик и душа нек су лицемерни. Ма кол'ко моје кидале је речи, ти, душо, ипак такво дело спречи. (Одлази.) </poem> === СЦЕНА ТРЕЋА === <poem> Дворана у замку. (Улазе Краљ, Розенкранц и Гилденстерн.) КРАЉ Ја га не волим; по нас је опасно пустити лудости његовој ту власт. Зато се спрем'те. Пуномоћ за вас написаћу одмах, и он ће отићи у Енглеску с вама. Наше достојанство не може трпети ту блиску опасност што из лудила му напредује тако свакога часа. ГИЛДЕНСТЕРН Спремићемо се. Јер побожно је и свето старање сачувати безброј Ијуди који се хране и живе од вашег величанства. РОЗЕНКРАНЦ Сваки појединац посебно је дужан свом снагом и сваким оружјем духа свог да себе од штете брани, а још више онај од чије среће зависе животи многих. Јер краљева смрт не долази сама, него као вртлог одвлачи собом све што јој је близу. То је огроман точак, учвршћен наврх највишег брега, на чијим је паоцима огромним десет хиљада ситнијих ствари приковано, стало; па кад он падне, свака мала ствар и ситан додатак дели страшни пад. Никад краљев уздах није сам још осто а да цео народ није тужан посто. КРАЉ Спремите се, молим, за тај хитни пут оковаћемо у ланце опасност што сада хода одвећ слободно. РОЗЕНКРАНЦ И ГИЛДЕНСТЕРН Пожурићемо. (Розенкранц и Гилденстерн излазе. Улази Полоније.) ПОЛОНИЈЕ Краљу мој, он оде к матери у собу. Ја ћу се скрити иза застора, да разговор чујем. Уверен сам већ да ће га она изгрдити ваљано. Јер ви сте рекли - и рекли сте мудро - да ће добро бити да неко, сем мајке, која би пристрасна по природи била, са згодног места разговор чује њин. Будите ми здраво, господару мој. Доћи ћу до вас пре нег легнете, и казати вам што будем сазнао. КРАЉ Захваљујем вам, драги господине! (Полоније одлази.) Мој злочин трули: до неба му смрад диже се, носећ најстарију клетву братоубиства. Молитви не могу, мада је желим колико и хоћу. Јаку ми вољу јачи грех обара; а ја, ко неко везан с посла два, беспослен стојим не знајући где да почнем, те оба занемарујем. Па да је ова рука проклета од братовље крви двапут одебљала, зар добро небо нема доста кише да је спере целу, да буде ко снег? Чему милост доли да погледа грех? Нема ли молитва ту двоструку моћ да, пре но паднемо, предупреди пад, и опрости онда кад паднемо већ? Па погледај горе! Твој је прошо грех, али, о, који би облик молитве пристао за мене? „Опрости ми моје гадно убиство!" -То не може бити; јер ја и сада уживам користи због којих ово убиство изврших: своју круну, своју краљицу и власт. Може ли когод опроштај да тражи, а корист од свога злочина да држи? На путима греха у овоме свету позлаћена рука злочина још може да измакне правди; и често се још пљачком злочина купи закон сам. Ал' тако није на небу. Ту нема врдања, и ту се јавља сваки чин у својој правој природи; а ми, пред очима, лицем својих грехова, приморани смо да признамо све. Па онда? Шта ми остаје? Да кушам шта покајање може ил' не може. Ал' шта то вреди једноме који се не може да каје? О очаја, беде! О, срце црно ко смрт! О, ти душо у мрежи, што се борећ за слободу само још више заплићеш! Помоз'те, анћели добри! Покушајте бар. Савијте се, крута колена; а срце са челичним жицама, омекшај као жиле каквог новороћенчета! Свејош може кренути на добро! (Клекне. Улази Хамлет.) ХАМЛЕТ На молитви је. Могао бих сад свршити; и сад ћу свршити са њим. Па онда, он у рај, а ја ћу бити освећен. - О томе треба размислити. Један ми зликовац оца убио, и зато зар, јединац син му ја шаљем тог истог зликовца у рај! О, то би била плата, награда, а освета никад! Он уби оца мог изненада, тешког од јела, са свима гресима његовим силно набујалим, једрог ко мај. И како с његовим рачуном стоји, то зна само бог! Ал' по мислима и знању смртника, он тешко пати. Па зар сам освећен кад му узмем живот сад, кад чисти душу, и кад је готов и спреман за пут? Не. Стој, мачу, буди страшнијег замаха! Кад буде пијан, заспао, у гневу, у родоскрвној сласти постеље. У коцки, свађи, или ма коме чину што трун спасења у себи не чува - тад га обори: нек се петама копрца к небу, нек му душа буде проклета, црна као пакао у који поће! - Моја мати чека. - Лекти овај муке продужиће; нека! (Оде.) КРАЉ (устајући) Речи би горе, али мисо оста доле. Неће се к небу дићи речи голе. (Одлази.)</poem> === СЦЕНА ЧЕТВРТА === <poem> Друга соба у замку. (Улазе Краљица и Полоније.) ПОЛОНИЈЕ Он ће сад доћи. Добро га укор'те. Рец'те да му шале и одвећ су дрске; и да сте га бранећ изложили се за њ великом гневу. Сакрићу се ту. Молим вас, будите отворени с њим. ХАМЛЕТ (иза сцене) Мати, мати, мати! КРАЉлЦА Не брините за мене, ја вам јамчим то. Склоните се; ја га чујем да долази. (Полоније се сакрије иза застора. Улази Хамлет.) ХАМЛЕТ Но, мати, сад, у чему је ствар? КРАЉлЦА Хамлете, ти тешко увреди оца свог. ХАМЛЕТ Мајко, увредисте тешко оца мог. КРАЉлЦА Хајд! Ти будаластим језиком одговараш. ХАМЛЕТ Хајд, хајд! Ви питате језиком ме злим. КРАЉлЦА Хамлете, шта значи то? ХАМЛЕТ Па шта је сад? КРАЉлЦА Јеси ли заборавио ко сам ја? ХАМЛЕТ Нисам. Вере ми, нисам; ви сте краљица, и жена брата мужевљевог, да, и - кам да нисте! - ви сте моја мати. КРАЉлЦА Но, онда ће други говорити с тобом! ХАМЛЕТ Но, но, ви само седите сад с миром! Не смете се ни маћи. Нећете отићи док вам не дам огледало, у коме ћете видети се сва! КРАЉлЦА Шта хоћеш? Да нећеш да ме убијеш! Упомоћ! Упомоћ! ПОЛОНљЕ (иза завесе) Упомоћ! О-хој! ХАМЛЕТ (извуче мач) Гле: пацов! (Прободе завесу.) Мртав - за дукат! Мртав је. ПОЛОНИЈЕ (иза завесе) Ах, ја сам убијен! (Падне и умре.) КРАЉлЦА Ох, шта учини? ХАМЛЕТ Ја заиста не знам. Да није то краљ? КРАЉлЦА О, како је брз и крвав овај чин! ХАМЛЕТ Да, крвав чин, и скоро тако рћав о, добра мајко, ко убити краља па удати се за брата његовог. КРАЉлЦА Ко убшТш краља! ХАМЛЕТ Да, госпоћо. то је моја реч била. (Открије завесу и види Полонија.) О, ти несрећна. досадна, нагла будало, збогом сад! Мишљах да си госа. Прими своју коб. Сад видиш да бити одвећ ревностан опасно је каткад. - Не ломите руке! Мирно! Седите! Ломићу вам срце. Јер тако ће бити, ако је од граће осетљиве, ако навика проклета није од њега челик створила, да тврћава буде против осећања. КРАЉлЦА Шта учиних да у грубој вици тој свој језик пушташ против мене ти? ХАМЛЕТ О, учинили сте чин што брља нежност и румен скромности, а врлину сву у лицемерност претвара, што скида са светлог чела чисте љубави ружу, а у њега усаћује чир! Што од венчаних заклетава прави подвале гнусне ко коцкарска лаж! О, такво дело што из тела брака чупа саму душу, а од слатке вере прави само пусту збрку бесмислица! Лице се неба румени, и сама та чврста, тешка земља с тужним лицем болна је срцу, ко пред Страшни суд због тога чина. КРАЉлЦА Авај! Какав чин, што већ урла, грми у прологу свбм? ХАМЛЕТ О, погледајте ту слику, и ту - ликове верне два брата. - Гледајте на већама овим ту милошту сву косе Аполона, чело самог Јова, Марсово око, што прети и влада, а држање каогласника Меркура што сиће баш на вис што небо Ијуби тај спој и облик, где је сваки бог поједан печат утиснуо свој, дајући свету јемство за човека! То је био муж ваш. - А гледајте сад то је сада муж ваш: тај метиљав клас што кужи здравог брата. Имате ли очи? Зар не хтесте да се храните на овој лепој гори, рад товљења у овом глибу? Ха! Имате л' очи? Не рец'те ми: то је љубав. Јер у вашем добу је плима крви укроћена и ниска; она се управља по суду. А какавје могућ измећу њих суд? Осећања, свакако, имате - иначе не бисте ни имали жељу - ал' осећање је то, збиља, узето. Јер ни лудост толико не би забасала нит лудилу разум толко био роб, па да од њега не остане трун за избор у оваквој разлици! Који вас тако заварао враг, као у жмури? Да л' очи без дражи, ил' драж без ока. ил' уво без вида, без помоћи руке, ил' мирис без свега; ни болни део једног здравог чула не би се мого тако варати. О, стиде, где ти је румен? Паклу, ти бунтовни, кад се умеш бунити костима матроне - нека буде тад врлина врелој младежи ко восак, и нек се у огњу сопственоме стопи! Нек нема стида, кад нагона жар вуче, јер гори силно и мраз сам, а разумом се воља подводи! КРАЉлЦА О, не говори више, Хамлете, ти моје очи мојој души свраћаш, где видим тако мрке, црне мрље, што никад боју изгубити неће. ХАМЛЕТ У смрдљивоме зноју живети постеље масне, сладити се ту, и парити у свињцу поганом... КРАЉлЦА О, не говори више; речи те ко ножеви ми продиру у слух. Хамлете слатки, доста! ХАМЛЕТ Један лупеж, један убица, тај гад, ни дваести део десетка вашег првог мужа; та спрдња од краља, тај кесарош државе ове, царства, што је укро с полице скупу дијадему ту и метноје у свој џеп! КРАЉлЦА 0, немој више! ХАМЛЕТ Та закрпа и дроња од краља! (Улази Дух.) 0, заштитите ме, закрилите ме ви, чувари неба! -Шта би желео ваш милостиви лик? КРАЉлЦА Ах, он је луд! ХАМЛЕТ Не дође л' да кориш спорог сина свог што, пустив да проће и време и гнев, пропустиоје хитно извршење аманета твога страшнога? 0, кажи! ДУХ Не заборави! - Ја те походим да изоштрим само отупели ти смер. - Ал' види чућење на матери твојој. 0, стани измећ ње и њене душе која се бори. Код најслабијих уображења најјаче дејствују. Говори јој, Хамлете. ХАМЛЕТ Како сте, госпоћо? КРАЉлЦА Авај, како си ти, који очима упиреш у ништа, и што разговараш са бестелесним овако ваздухом? Кроз очи твоје дух твој дивље звера, и ко на узбуну заспали војници, твоје полегле косе, као живе, одскочиле су стршећи усправно. 0, добри сине, на огањ и жар растројства свог стрпљење хладно кропи. На кога гледаш? ХАМЛЕТ На њега, на њега! Гледајте му поглед што бледим сјајем сј»! Здружени тако, то биће и лик осетљивим би учинили кам. 0, не гледај ме, да тим жалосним изгледом чврст ми не измениш план; да чин мој боју не би губио, а сузе, место крви, грунуле! КРАЉлЦА Коме то говориш? ХАМЛЕТ Зар ништа не видите? КРАЉлЦА Ништа баш; иако видим добро све. ХАМЛЕТ л не чусте ништа? КРАЉлЦА Ништа, осим нас. ХАМЛЕТ Ха! погледајте како се открада мој отац, у оделу, као жив! Гледајте, ено, излази на врата! (Дух излази.) КРАЉлЦА Ово је само мозга твога створ. А лудила самог изум је то вешт, то бестелесно биће. ХАМЛЕТ Лудило! Било ми куца правилно, ко ваше, и ствара исту, здраву музику. Мој говор није био лудило. Испитајте ме, па ћу целу ствар поновити вам од речи до речи; а лудило би морало да скреће. - Мати, тако вам вечне милости, не мећ'те на душу лажни балсам тај, да је ово моја лудост, не ваш грех. То покожицом рану ће превући, док прљава трулеж, ровећи под њом, невићено кужи. Повер'те се небу; покајте што је прошло; избегните што ће да доће; и не ћубрите тај коров, да не би јаче бујао. Опростите ми моју проповед, јер у ово време гнојаво од греха, врлина мора порок молити за опроштај; треба пред њим да се свија, молећк да му чини доброчинство. КРАЉлЦА О, Хамлете, срце на двоје ми цепаш! ХАМЛЕТ О, одбаците му половину гору, па с оном другом живите чистије. Добру ноћ! Ал' моме стрицу не идите у постељу, него пригрл'те врлину, ако је немате. Чудовиште то, што навиком зову, која ждере сва осећања наша, тај враг обичаја, анђео је ипак, што уме да да радњама добрим и лепим ливреју и одело што ће стајати им добро. Уздржите се ноћас, па ће тад идућег пута бити вам већ лакше уздржите се, па затим још лакше. Јер навика скоро жиг природе мења, па укроти врага, или га избаци чудноватом снагом. Још једном: лаку ноћ! Па када се будете покајали, ја ћу затражити благослов од вас. А што се овог тиче, (Показујући на Полонија.) жао ми га. Али се небу тако свидело да њега мноме казни, мене њим, да бих му био и слуга и бич. Сахранићу га лепо, и за смрт његову ја ћу одговарати. Тако. И опет: лаку ноћ! Ја морам да будем свиреп, да бих добар био. Зло је почело, а горе још чека. Још једну реч, о госпо! КРАЉлЦА Шта да радим? ХАМЛЕТ Само не ово што вас молих ја, нека вас опет надувени краљ у постељу вуче и за образ штипа, и назива својим мишем; пустите га да за парсмрадних пољубаца својих, ил' прстима вас милујући клетим по врату, сазна тајну; па изрец'те какоја, у самој ствари, нисам луд, већ да сам само луда из лукавства. Добро би било да му то кажете. Ко би, сем краљице, тако лепе, умне, овако важне ствари сакрио од једног жапца, мачка, слепог миша? Ко би то мого? Ал' упркос свести и тајне, отвор'те кавез наврх куће, пустите птице, па ко славни мајмун, огледа ради, у кавез ућите, и сурвавши се изломите врат! КРАЉлЦА Веруј, ако су речи само дах, а дах опет душа, да ја немам душе да издахнем оно што си ми ти реко. ХАМЛЕТ Морам у Енглеску. Знате ли већ то? КРАЉлЦА Ах, то сметнух с ума! Такоје решено. ХАМЛЕТ Печате већ писма. Два ми школска друга - верујем им као змији у процепу - заповест носе. Они морају да прокрче пут мој и да ме одведу неваљалству. Нека тако буде. Биће весело када инжењер полети сопственом бомбом у вис. Биће тешко ал' ја ћу копати један аршин дубље од њених мина, па ћу их бацити на Месец! Биће врло пријатно два лукавства на путу сукобити. - Овај ме човек гони на паковање; у суседну собу одвући ћу леш. Добру ноћ, мати! -Овај саветник озбиљан, ћутљив, кротку има ћуд, а за живота би брбљивац луд. Хајде, господине, да с вама свршим већ. Добру ноћ, мати! (Излазе на разне стране. Хамлет вукући Полонија.)</poem> == ЧЕТВРТИ ЧИН == === СЦЕНА ПРВА === <poem> Соба у замку. (Улазе Краљ, Краљица, Розенкранц и Гилденстерн.) КРАЉ Мора нешто бити у тим уздасима и тој дубокој тузи. Морате ми објаснити шта је, јер треба да знам. Где вам је син? КРАЉлЦА (Розенкранцу и Гилденстерну) Оставите нас овде за тренутак. (Они излазе.) Ах, господару, шта видех ноћас ја! КРАЉ Шта то, Гертруда. Како је с Хамлетом? КРАЉлЦА Луд као ветар и ко море кад се сударе о превласт! У наступу лудом чу да се нешто миче за завесом; истрже свој мач и викну: „Гле, пацов! Пацов!" Па у заносу мозга свога тад уби доброга старца, невиђеног. КРАЉ Да тешка дела! То би снашло нас да смо се нешто тамо десили. Слобода му је опасност за све; и за вас саму, за нас, за свакога. Како тај крвав оправдати чин? Оптужиће за њега још нас, предвићање чије требаше да спречи, обузда или од људи одстрани тог лудог младог човека. Ал' наша љубавје била толика да нисмо разумели оно што је требало, ко човек с гадном болешћу што крије да се она светом не објави свуд, а пушта да му живота ждере срж. Куд је отишао? КРАЉлЦА Да уклони тело што уби; ал' над којим му је лудост, ко злато у руди простијих метала, засијала скоро, те ето га сад плаче над оним штоје учинио. КРАЉ О, Гертруда, хајдмо. Пре но што сунце планине додирне на брод са њиме; а злочин му тај, залажући углед и знање, морамо објаснити, оправдати! - Гилденстерне! (Враћају се Розенкранц и Гилденстерн.) Ви, пријатељи, потражитејош неког. Хамлет у лудилу уби Полонија и одвуче га из собе мајчине. Потражите га; говор'те лепо с њим; а леш у капелу. Брзо, молим вас! (Розенкранц и Гилденстерн излазе.) Хајдмо, Гертруда! Сазвати морамо најмудрије нам пријатеље. па сад рећи шта мислимо учинити ми и оно што се, вај, учини већ. Тако ће, можда, клевета. што носи шапатом својим отровни метак свој по целом свету, сигурно ко топ свом циљу, наше име промашити, и можда само погодити ваздух, а он је неповредан. - Хајдмо сад. У души ми је сам немир и јад. (Излазе.)</poem> === СЦЕНА ДРУГА === <poem> Друга соба у замку. (Улази Хамлет.) ХАМЛЕТ На добром је месту. РОЗЕНКРАНЦ И ГИЛДЕНСТЕРН (споља) Хамлете! Господару! ХАМЛЕТ Ал' тихо! Каква је то граја? Ко то виче: Хамлете! - Аха, ево долазе. (Улазе Розенкранц и Гилденстерн.) РОЗЕНКРАНЦ Шта с мртвим телом учинисте, кнеже? ХАМЛЕТ Помешао га с прахом, ком је род. РОЗЕНКРАНЦ Реците нам где је, да га узмемо и однесемо у капелу. ХАМЛЕТ Немојте то веровати. РОЗЕНКРАНЦ Да не верујемо? Шта? ХАМЛЕТ Да умем чувати вашу тајну, а да своју сопствену не умем. Па онда, допустите да вас испитује један сунђер! Какав би одговор требало да да један краљевић? РОЗЕНКРАНЦ Сматрате ли ви мене за сунђер, господару? ХАМЛЕТ Да, господине, који упија у себе краљев лик, и њего- ве награде, и његове налоге. Уосталом, такве слуге нај- боље и служе једном краљу. Он их држи као што мајмун држи орах у ћошку своје вилице, он их најпре узме у уста, да их ту чува, и да их, најзад, прогута. Кад му тре- ба оно што сте ви накупили, он вас само стегне, и ви сте опет суви, мој сунћеру. РОЗЕНКРАНЦ Ја вас не разумем, кнеже. ХАМЛЕТ Мило ми је: пуст разговор у лудим ушима спава. РОЗЕНКРАНЦ Кнеже, ви нам морате казати где је тело и поћи с на- ма краљу. ХАМЛЕТ Тело је с краљем; али краљ није с телом. Краљ је ствар... ГИЛДЕНСТЕРН Ствар, господару? ХАМЛЕТ Никаква! Водите ме к њему. Сакриј се, лисицо, па сви у лов! (Излазе.) </poem> === СЦЕНА ТРЕЋА === <poem> Друго одељење замка. (Улазе Краљ и пратња.) КРАЉ Послах да га траже, и да наћу леш. Колика опасност што тај човек иде слободно! Ипак, ми не смемо на њ применити строгост закона. Јер њега воли неразумна гомила, а она не памећу својом но очима воли. А где је тако, ту се увек цени казна злочинца, а не злочин сам. Да би све испало згодно и повољно, одлазак му нагли треба да изгледа на смишљен корак. Очајна се болест очајним леком треба и да лечи, ил' никако. (Улази Розенкранц.) Како, шта се десило? РОЗЕНКРАНЦ Где је скривено мртво тело, краљу, ми нисмо могли од њега сазнати. КРАЉ А где је он? РОЗЕНКРАНЦ Налољу, под стражом, господару. Чека на вашу запо- вест. КРАЉ Доведите га пред нас. РОЗЕНКРАНЦ О, Гилденстерне! Уведите кнеза! (Улазе Хамлет и Гилденстерн.) КРАЉ Но, Хамлете, гдеје Полоније? ХАМЛЕТ На вечери. КРАЉ На вечери. Где? ХАМЛЕТ Не тамо где он вечера, но тамо где њега вечерају. Не- какав збор црва сад је баш на њему. Једино се црви хра- не царски. Ми хранимо све животиње да нахранимо се- бе; али себе хранимо за црве. Угојени краљ и мршави просјак само су разна јела, само су два јела на истој тр- пези; то је крај. КРАЉ Ах! Ах! ХАМЛЕТ Човек може пецати црвом што је јео од неког краља, и јести рибу што је појела тог црва. КРАЉ Шта хоћете да кажете тим? ХАМЛЕТ Ништа друго сем то да краљ може проћи кроз црва једног просјака. КРАЉ Где је Полоније? ХАМЛЕТ На небу. Пошљите да га виде. Ако га ваш гласник не наће тамо, онда га ви сами потражите на оном другом месту. Али да, збиља, ако га не наћете за један месец да- на, ваш нос ће га осетити кад се степеницама пењете на галерију. КРАЉ (слугама) Идите, потражите га тамо. ХАМЛЕТ Он ће чекати док ви не дођете. (Слуге излазе.) КРАЉ Хамлете, ово дело жалимо дубоко ради твоје безбедности којој бринемо. Морам те одавде с највећом журбом уклонити сад. Зато се спреми. Готов ти је брод, а повољан ветар, друштво чека већ. Све је већ спремно за пут у Енглеску. ХАМЛЕТ За Енглеску? КРАЉ Јесте, Хамлете. ХАМЛЕТ Но, добро. КРАЉ Биће добро, ако знаш за наш смер. ХАМЛЕТ Видим једног херувима, који га скроз прозире. - Али, хајдмо. У Енглеску! Збогом, драга мати! КРАЉ Твој отац, што те воли, Хамлете! ХАМЛЕТ Моја мати! Отац и мати су човек и жена; човек и же- на су једно тело; и ето, дакле, моја мати. - Хајдмо у Ен- глеску! (Излази.) КРАЉ Сад у стопу за њим! Намамите га ви у лаћу хитно. Не одлажите. Желим да идејош ноћас. Идите. Све је свршено и запечаћено што предат треба. Молим вас, хитајте! (Розенкранц и Гилденстерн излазе.) А ти, Енглеска, ценит ли ме знаш колко си моју осетила моћ - јер ране од данског мача су ти још свеже, те вољан вазал ти је страх - не презри нашу моћну поруку. А порука је у писмима тим: Хамлета смаћи што пре. Па учини, Енглеска, тако. Јер ко грозница он ми крв буни, а ти је излечи. док крај не знам овом предузећу, крај радости радост осетити нећу. </poem> === СЦЕНА ЧЕТВРТА === <poem> Равница у Данској. (Улази Фортинбрас с трупама у маршу.) ФОРТИНБРАС Капетане, идите, поздрав'те од мене данског краља. Рец'те да с његовим допустом Фортинбрас моли за пролаз што му је обећан, кроз његову земљу. Састанка место знате. Ако би његово величанство хтело ма штогод с нама, ми ћемо изразит и њему лично покорност нам сву. Тако му рец'те. КАПЕТАН Хоћу, господару. ФОРТИНБРАС Полако даље кренимо се сад. (Фортинбрас са трупама пролази. Улазе Хамлет, Розенкранц, Гилденстерн и други.) ХАМЛЕТ Добри господине, каква је војска то? КАПЕТАН Норвешка, господине. ХАМЛЕТ Куда иде она сад, молим вас? КАПЕТАН Противједног дела Пољске. ХАМЛЕТ А ко заповеда њоме, господине? КАПЕТАН Синовац старог краља, Фортинбрас. ХАМЛЕТ Идете ли на главну Пољску ви, ил' неки гранични крај, господине? КАПЕТАН Истину рећи, и непретерано, пошли смо рад парчета земље тек, што нема друге вредности до име. За пет дуката, пет, не бих је оро. А ни Пољској не би, нит Норвешкој више вредела да се у својину да. ХАМЛЕТ Онда је Пољаци неће ни бранити. КАПЕТАН Хоће, и већ је војском поседнута. ХАМЛЕТ Две хиљаде душа и двадесет хиљада дуката неће одлучити спор око те сламке. То је оток силног блага и мира, што се сам провали, а споља и не покаже узрока зашто смрт наступа тада. - Хвала вам понизно, господине. КАПЕТАН Останите збогом, господине. (Излази.) РОЗЕНКРАНЦ Хоћете л' да идете, кнеже? ХАМЛЕТ Ето ме за вама. Хајте напред мало. (Излазе сви осим Хамлета.) Како ме прилике оптужују све мамузајућ ми лењу освету! Шта је човек ако добит му живота и главно добро није него сан и јело? - Ништа до једно живинче. Свакако да онај што нас створи с тако широким умом, да гледамо напред и назад, није способност нам ту и тај богу сличан разум дао тек да у нама буде плеснив, некоришћен. Сад, је л' то само заборав живињски, ил' ситничарски обзир што на исход сувише много мисли, то је мисо што разложена има један део мудрости, а три кукавичлука - ал' не знам што сам ту, да кажем још: ,,То треба чинити", кад имам и повод, воље и снаге, и средства да чиним! Примери као земља очевидни опомињу ме. Сведочи војска та, толика сила и спрема под воћством отменог једног, нежног краљевића, чији дух божанским понет частољубљем невидљивоме исходу се руга излажућ што је смртно, несигурно, свему што срећа, смрт, опасност сме - а све за једну љуску од јајета. Бити велик није рад велика циља кренути се, него с величином моћи за једну сламку кренути у борбу кад је на коцки част. А шта сам ја што имам оца убијеног, мајку осрамоћену, све подстреке крви, разума, па пуштам да ипакспава све; док, на срамоту моју, видим смрт над главом ових двадесет хиљада, који за једну ћуд, за сенку славе, гробницама иду као постељама; бију се за комад земље на ком војска не може њина окушати бој, нит има доста простора за гроб свих погинулих. - Одсад нек будете крваве, мисли, ил' без сваке мете! (Оде.)</poem> === СЦЕНА ПЕТА === <poem> Елсинор. Соба у замку. (Улазе Краљица, Хорацио и један племић.) КРАЉлЦА Ја не могу сада да говорим с њом. ПЛЕМлЋ Она је упорна ил' боље, растројена; њено је стање жалосно веома. КРАЉлЦА Па шта би хтела? ПЛЕМлЋ Она говори много о свом оцу; каже како чу да у свету има подвала, па хуче; у прса се бије, па мрско отура ногом и сламке; прича ствари све сумњиве и тако с пола смисла тек. Говор њен није ништа, ал' обликом неодрећеним гони слушаоце на мисли; они му траже смисао, дајући реч'ма мисли сопствене, што, слажући се с њеним покретима, чине да човек помисли: ту има неко зло, иако ништа посигурно. ХОРАЦлО Добро би било говорити с њом; јер посејати може опасне смерове у душе што смишљају зло. КРАЉлЦА Уведите је овамо. (Племић излази.) (За себе.) Грешној, болној души природа је така да је за њу предзнак зла ситница свака; грех, у вечном страху сумњи се предаје, чувајући себе, сам себе одаје. (Враћа се племић са Офелијом.) ОФЕЛљА А где је лепо величанство Данске? КРАЉлЦА Како сте, Офелија? ОФЕЛљА (пева) Како ћу верног драгог познати мећ другим неверама? По његовом шеширу и штапу, и сандал-ципелама. КРАЉлЦА Авај, мила моја девојко, шта значи та песма? ОФЕЛљА Шта желите? Заиста, молим вас, чујте: (пева) Он је умро и отишо, госпо; он је умро, знам; над главом му је зелен-трава, а ниже ногу кам. Ох, ох! КРАЉлЦА Али немојте, Офелија! ОФЕЛљА Молим вас, пазите: (пева) Покров му бео ко горски снег... (Улази Краљ.) КРАЉлЦА Авај, погледајте ово, господару! ОФЕЛљА (пева) Ишаран ружама, које одоше у гроб неорошене Ијубавним сузама. КРАЉ Како сте ви, лепа госпођице? ОФЕЛИЈА Добро, бог вам помогао. Кажу да је сова била кћи једнога пекара. Господе, ми знамо шта смо, али не зна- мо шта можемо бити. Нек бог буде за вашим столом! КРАЉлЦА Она мисли на свога опа. ОФЕЛИЈА Молим вас, немојте да говорите о томе. Али ако за- питају шта то значи, ви кажите овако: (пева) Сутра је празник Светог Валентина: свак уста рано у зору, а мене младе твоме прозору ево, да будем твоја Валентина. А он се диже и обуче. И брзо вратима приђе; девојка уђе, али девојка више отуд не изиђе. КРАЉ Мила Офелија! ОФЕЛИЈА Заиста, и без заклетве, ја ћу свршити с тим. (пева) Исуса ми и Богородице, ах, срамно је то и јадно. Младићи то раде кад имају с киме - петла ми, то је гадно. Она ће: Реко си да ћеш ме узети, пре него ме доби, о срама! А он одговара: Тако ми сунца, то би и било да ниси дошла сама. КРАЉ Откада је она овако? ОФЕЛИЈА Ја се надам да ће све бити добро. Морамо бити стрп- љиви. Али не могу да не заплачем кад помислим да ће га положити у хладну земљу. Мој брат ће дознати то; и тако, ја сам вам захвална на добром савету. Ходите, мо- је кочије. Добру ноћ, госпоће; добру ноћ, миле госпе; до- бру ноћ. добру ноћ. (Излази.) КРАЉ Идите за њом, молим вас, и чувајте је добро. (Хорацио одлази). Да, то је отров дубоке туге, ах, а извор јој је њеног оца смрт. О, Гертруда, Гертруда, кад беде навале, не иду оне посебно ко уходе, него целим четама. Најпре њен отац убијен, па затим ваш син оде, он, главни виновник изгнанства свога праведног; па свет узбуњен, нездрав, груб у шаптањима и мњењу свом о смрти Полонија. А ми смо лудо урадили што га сахранисмо кришом. Јадна Офелија од себе и разума свога одвојена, без којега смо просте слике, звери. Најзад је опасно, колико то све, што њен брат тајно из Француске доће; храни се чудом, држи се тајанствен; а дошаптачи већ му трују слух отровном причом о смрти очевој; и нужна, оскудна у предмету правом, либити се неће да нас оптужује од ува до ува. О, драга Гертруда. ово ми, ко картеч, више рана даје но што би доста за моју било смрт. (Вика иза сцене.) КРАЉлЦА Ах, каква је то вика опет сад? КРАЉ Где су ми Швајцарци? Нек чувају врата! (Улази други племић.) Шта је то? ПЛЕМлЋ Краљу, спасавајте себе! Када океан прескочи свој брег, равнице жешћом не ждере брзином но што млади Лаерт с војском бунтовничком савлаћује ваше слуге. Руља га зове господаром. Као да је свет постао данас, ко да су све старо и обичаји сви заборављени и напуштени, ти подупирачи и стубови сваког права - они вичу: „Бирајмо њега! Нек Лаерт буде краљ!" Узвици, руке, капе кличу то у облаке: „Нек Лаерт буде краљ! Лаерт краљ!" КРАЉлЦА О, како на лажном трагу лају! Погрешили сте, лоши дански пси! КРАЉ Врата су пробијена! (Вика иза сцене. Улази Лаерт, оружан. За њим Данци.) ЛАЕРТ Где је тај краљ? - Господо, стојте вани. ДАНЦл Не, пустите нас унутра! ЛАЕРТ Молим вас, пустите мене! ДАНЦл Хоћемо, хоћемо! (Повуку се иза врата.) ЛАЕРТ Хвала вам. Чувајте врата! - 0, ти краљу неваљали, дај ми оца мог! КРАЉ Полако, Лаерте добри. ЛАЕРТ 0, свака мирна кап у крви мојој виче ми: копиле! Мог оца чини превареним мужем, а измећ чистих већа моје мајке блуднице би ниске ударила жиг! КРАЉ Лаерте добри, из разлога ког твоја буна џински тај узима став? Пусти га, драга; не бој се за мене. Краљевска тако божанска је моћ да издаја сама видевши свој смер тек мало циља свог постигне. - Кажи, Лаерте. што си разјарен толико? Пусти га, драга; говори, пријатељу. ЛАЕРТ Где је мој отац? КРАЉ Мртав! КРАЉлЦА Не кривњом краља. КРАЉ Пусти га нек до миле воље пита. ЛАЕРТ Како је мртав? Варати се не дам. У пакао моја верност поданика! К најцрњем врагу заклетве ми све! Савест и вера у најдубљи ад! Чикам проклетство! Дошао сам дотле да презирем овај, а и онај свет! Нек буде што било. А ја хоћу само да оца свога достојно осветим. КРАЉ Ко вам то брани? ЛАЕРТ Моја воља не, ни цели свет! А што се тиче мојих средстава ја ћу их штедети ваљано, да би се с малим достигло далеко. КРАЉ Лаерте добри, кад желите знати истину о смрти свога оца ви, је ли у освети вашој записано да једним махом нећете извући и пријатеља и непријатеља, оног што губи и тог што добија? ЛАЕРТ Никога осим његовог крвника. КРАЉ Хоћете л' онда да га знате? ЛАЕРТ Ја ћу, ево. овако раширити руке његовим добрим пријатељима те као гем што живот даје свој, напојићу их својом крвљу. КРАЉ Тако! Сад говорите као добар син, и прави племић. Ко вашем оку дан, тако ће вашем уму синути да сам у смрти вашег оца чист, и дубоко да сам ожалошћен њом. ДАНЦИ (иза сцене) Пустите је унутра! ЛАЕРТ Шта је то? Каква је то вика? (Враћа се Офелија.) 0, ватро, исуши мозак мој! О, сузе седмоструко слане, спржите ми чуло и моћи вида! 0, тако ми неба лудило твоје биће плаћено тежином истом, док наш тег претегне! 0, ружо мајска, мила девојко, сестрице нежна, слатка Офелија! 0, Боже! Да ли је могуће да ум девојке младе буде смртан ко живот старца? Природа је нежна у љубави; и таква, она шаље драгоцен спомен саме себе оном што воли. ОФЕЛИЈА (пева) Без покрова је на носилима сада; хој, нани-нини-нена, а многа суза на његовгроб пада... Збогом остај, голубе мој! ЛАЕРТ Да си при свести, па да на освету гониш ме, не би тако ме тронула. ОФЕЛИЈА (пева) Морате певати: доле, доле, ако га зовете доле. О како зврји точак. То је неверни кључар који је украо кћер свога газде. ЛАЕРТ Ово ништа је више него ишта. ОФЕЛИЈА Ево рузмарина, то је за успомену. (Пева.) Молим те, драги, сећај ме се ти. Ево дана и ноћи за љубавне мисли. ЛАЕРТ Смисао у лудилу! Мисли и сећање згодно спојени. ОФЕЛИЈА Ево мироћије, за вас, и кандилке; ево рутвице за вас; а евоје и за мене; назовите је трава милости недељне. О, ви морате своју рутвицу носити из другог разлога. Ево красуљка. Дала бих вам љубичица, али су све увеле кад је мој отац умро. Кажу да је лепо свршио. (Пева.) Јер драги мој мени је све весеље. ЛАЕРТ Мисао, тугу и пако, и патњу она у милост и лепоту ствара. ОФЕЛИЈА (пева) Зар неће опет доћи? О, зар он неће доћи? Не, неће; умро је он већ; хајд и ти на смртну постељу лећ, он никада неће доћи. Брада му била бела ко снег, а ко од лана власи. Он оде, нема га сад; и залуд нам је јад; ти, боже, душу му спаси! И за све хришћанске душе молим бога. Бог нека вас штити! (Одлази.) ЛАЕРТ Видиш ли ово, боже! КРАЉ Лаерте, дужан сам речи болу твом, и то ми право не одреци. Хајдмо. Избери ког хоћеш измећ пријатеља најмудријих, па нек чују и нек суде измећу мене и тебе. Па наћу л' да сам непосредно или посредно крив у томе, ја ћу дати краљевство, круну и живот, све што зовем својим на задовољење теби. Ако не, будите добри па се стрпите, да бисмо у слози са вашом душом тад задовољење пружили јој право. ЛАЕРТ Нек тако буде. Начин смрти те, тајанствен погреб, где ни мач ни грб не стоји над прахом његовим, где нема отменог обреда ни свечане пратње - све то вапије од ове земље до самог неба, да ја морам то да испитам! КРАЉ Тако и учините, па правом кривцу главу скините. Молим вас, хајдете са мном. (Оду.) </poem> === СЦЕНА ШЕСТА === <poem> Друга соба у замку. (Улазе Хорацио и слуга.) ХОРАЦИО А ко су ти што желе да говоре са мном? СЛУГА Морепловци, господине. Кажу да имају нека писма за вас. ХОРАЦИО Нека уђу. (Слуга излази.) Ја не знам с ког бих краја света био поздрављен, сем од кнеза Хамлета. (Улазе морнари.) ПРВИ МОРНАР Бог вас благословио, господине. ХОРАЦИО Нека и тебе благослови. ПРВИ МОРНАР Хоће, господине, ако му буде воља. Ево једног писма за вас, господине. Шаље вам га посланик који је отишао за Енглеску - ако је ваше име Хорацио, као што сам из- вештен да јесте. ХОРАЦИО (чита) „Хорацио, кад прегледаш ово писмо, постарај се да краљ прими ове људе; они имају писма за њега. Нисмо ни два дана били на мору, кад се некаква гусарска лађа, ратнички врло добро опремљена, даде у потеру за нама. Увидевши да пловимо сувише споро, били смо принуђе- ни на храброст, и у гужви ја продрем на њихов брод. Али у истом часу. они се ослободише и ја сам остадох њихов заробљеник. Поступали су са мном као милосрд- ни разбојници; али су знали шта су радили; морам им се достојно одужити. Гледај да краљ прими писмо које му шаљем, и пожури к мени брзином са којом би бежао од смрти. Имам да ти шанем на уво речи од којих ћеш занемети. Али су оне ипак и сувише лаке према тежини саме ствари. Ови добри људи довешће те где сам. Розен- кранц и Гилденстерн путују за Енглеску. О њима имам много да ти причам. Збогом. Онај за кога знаш да је твој Хамлет." Ходите, даћу вам упутства за писма. Пожурите што брже да ме водите оном од кога сте писма донели. (Оду.)</poem> === СЦЕНА СЕДМА === <poem> Друга соба у замку. (Улазе Краљ и Лаерт.) КРАЉ Сад ваша свест нека потврди невиност моју. Нек ме срце ваше за пријатеља прими кад сте чули да онај што вам дичног оца уби и мени самом о глави ради већ. ЛАЕРТ То је сад јасно. Ал' рец'те што нисте спрам дела тако убилачких, злих поступили како, ради безбедности, мудрошћу својом и осталим свим позвани бисте да чините ви? КРАЉ Ох, из нарочита разлога баш два, што за вас могу бити мекушшк ал' за мене су врло јаки. Мати | његова краљица, скоро живи с!а од погледа му. Што се мене тиче - била то врлина или моје проклетство - она је за мој живот везана и душом, као свака звезда својом сфером, теја не могу без ње. Други разлог то је што не желех пред јавни ићи суд, јер велика је љубав света за њ; свет у своју љубав мане му утапа, ко извор што дрво у камен претвара; и оков на њему сматро би неправдом и стреле ми, лаке за тај ветар јак, опет би луку вратиле се свом не погодив никад нанишањен циљ. ЛАЕРТ Тако без дичног оца остах ја а сестра ми у очај срушена - она што врлином - ако прошло смем хвалити - беше на врху овог доба као изазивач својим савршенетвом. Ал' освета ће моја доћи! КРАЉ Зато не губите сан, и не мислите ви да смо од тако просте, тупе граће створени да бисмо пустили опасност да нам чупа браду, а ми да мислимо да је то шала. Чућете ускоро још више. Ја сам волео вашег оца, а волим и самог себе. То ће вам, надам се, помоћи, да би замислили... (Улази гласник.) Шта је сад. Каква новост? ГЛАСНИК Господару, писмо од Хамлета вашем величпнству једно, а друго краљици. КРАЉ Хамлет? Ко их је дон'о? ГЛАСНИК Морнари, кажу, краљу. Нисам их видео. Даде ми Клаудије, а он их.прими од доносилаца. КРАЉ Лаерте, да их чујете. - Остави нас. (Гласник одлази.) (Чита.) „Високи и моћни! Знајте да сам го пао на ваше кра- љевство. Сутра ћу молити за допуштење да видим ваше краљевско лице. И онда ћу, замоливши вас најире за опроштај, испричати вам прилике и удесе мога изненад- ног и врло чудноватог повратка. Хамлет." Шта значи то? Јесу ли с Хамлетом сви дошли натраг? Или је то лаж, а ништа у ствари? ЛАЕРТ Познајете л' руку? КРАЉ ,Хамлетова је. - „Го". - У напомени он каже „сам". Шта ти кажеш на то? ЛАЕРТ Ја се ту губим. Али, нека доће, то бол у моме срцу загрева надом да ћу доживет у лице му рећи: ..Ти си урадио то!" КРАЉ Ако је тако, Лаерте - а како би могло не бити? Ил' како би могло бити друкчије? - Хоћете ли да ме послушате ви? ЛАЕРТ Хоћу, мој краљу, само ако ме на мир не гоните, КРАЉ На твој сопствени мир. Ако се он сада, избегнувши пут, вратио, па више и не мисли на њ, ја ћу га на један подвиг навести, сад баш у мојој мисли сазрео, под којим мора пасти неизбежно. Због смрти му тада ни прекора ћув дунути неће; а мајка му сама приметити неће ову замку тад и назваће је случајем. ЛАЕРТ Мој краљу, слушаћу вас радо, и радијејош, ако бисте тако удесили ствар да оруће будем ја. КРАЉ Сасвим се слаже! Од одласка ђашег причало се много вама, и то пред Хамлетом баш, поводом вештине у којој, кажу, ви блистате. Цео врлина вам збир не измами толко зависти у њега ко та што - мислим - најнижег је реда. ЛАЕРТ Која је то вештина, господару? КРАЉ О, проста трака на капи младости, но ипак зато потребна. Јер њој безбрижна, лака ношња пристаје ко зрелом добу кожуси и бунде, намењене здрављу и озбиљности му. Пре два месеца беше овде неки племић нормандијски. Ја сам посматрао Французе и био против њих; они су веома вешти на коњу; ал' тај племићје знао неке чини ту, он је у седло био урастао таква чуда с коњем правио ко да је једно тело, полубиће с лепом животињом; он надмаши све замисли моје, све радње, облике које замишљах, и ја заостадох за оним штоје он изводио. ЛАЕРТ Један Норманћанин беше? КРАЉ Норманђанин. ЛАЕРТ У живот да је Ламонд. КРАЉ Главом он. ЛАЕРТ Добро га познајем. Он је одиста украс и алем целог народа. КРАЉ Он ми је о вама много причао тад и одао вам толико признања у вежби и вештини одбране, а особито у мачевању, да је узвикнуо: то би био призор кад би неко мого надмашити вас! Клео се да борци земље његове ни покрета, ни пажње немају, ни ока, кад сте ви противу њих. Тај извештај је његов Хамлета завишћу толко отровао да је желео само и бога молио да дођете, да се огледате с њим. Сад из тога... ЛАЕРТ Шта из тог, господару? КРАЉ Лаерте, је л' вам отац био драг? Или сте само једна слика туге, лице без срца? ЛАЕРТ Зашто питате? КРАЉ Не зато што мислим да свог оца нисте волели, већ зато што знам да је љубав плод околности; што примера знам да време стиша жар и огањ њен. У пламену саме љубави већ има пепела, гара који слаби њу, и ништа није исто добро вазда. Кад доброга сама нарасте обиљем, она од сопствене пуноће већ мре. Када хоћемо да радимо, треба радити онда кад хоћемо; јер то „хоћемо" се мења и одлаже, и слаби толико колико има руку, прилика или језика. И тад то „треба" је расипан уздисај што олакшањем озлећује. Сад, у срцечира: Хамлет долази. Шта бисте учинили ви да покажете да сте син свога оца - али више делом но речима само? ЛАЕРТ Ја бих га у цркви заклати мого. КРАЉ Да, никакво место не треба да убиство заштићава, а освета не сме имати граница. Ал', добри Лаерте, ако то желите, будите у својој одаји скривени. Чим се Хамлет врати, знаће да сте ту. Ми ћемо наћи кога да пред њим велича вашу вештину двогубо но онај Француз у својој похвали. Укратко, нека вас сукобе; па тад нек се у ваше главе опкладе. Небрижљив као што је, племенит, превари неук, он мачеве неће испитати, и тако ћете лако, с мало лукавства, изабрати мач незатупљени, и мучким ударцем осветити се за смрт оца свог. ЛАЕРТ Учинићу. А за тај циљ ћу мач намазати. Од једног травара смртоносну неку купио сам маст, у коју кад само замочите нож, те њим крв пустите - ни најрећи мелем, справљен од свију чудотворних трава под месецом, од смрти не спасава оног ко буде огребен. Том кугом додирнућу мог мача врх, да кад га убодем мало - то му буде смрт. КРАЉ Промислићемо о томе и даље; одмерићемо најбољи начин, час, који ће бити згодни за наш смер. Ако бисмо се у том преварили, да се кроз нашу игру провиди наш план, боље би било и не покушати. Због тога тај план мора имати потпоре, или други какав, што би успео, ако први пропадне. Чекајте мало. Ми ћемо правити свечану опкладу за победу вашу... Имам га: кад будете борбом загрејани, жедни - рад тога прав'те што жешће ударце - па он затражи да пије, имаћу спремљен за њега пехар нарочит, из кога кад сркне само, ако неким случајем избегне отровни убод ваш, наш умишљај ће бити већ остварен. Ал' стој, каква је то вика? (Улази Краљица.) Како сте, краљице мила? КРАЉлЦА Једна жалост ступа другој у стопу, тако следе брзо. Лаерте, ваша се сестра утопила. ЛАЕРТ Утопила? Где? КРАЉлЦА Крај потока је једна врба ту, што у огледалу воденом огледа своје сиво лишће. Она је ту дошла са необичним венцем од коприве, од шебоја, божура, кандилке, којој пастири ружно име дају, а девојке је „мртвачки прсти" зову. Ту, на надвијене гране се пењала да на њих цветни венчић обеси, док пуче једна гранчица неверна; а она паде са накитом цветним у сузни поток. Скути раширени донекле је ко вилу носише. За то је време она певушила напеве старих песама: ко сама несвесна своје несреће сопствене, и као створење роћено и вично за тај елеменат. Ал' то брзо би; јер натопљено одело отежа и несрећницу јадну одвуче од њене песме у блатњаву смрт. ЛАЕРТ Авај, онда се она утопила! КРАЉлЦА Утопила се, да, утопила. ЛАЕРТ л одвећ ти је воде, јадна сејо, зато ја своје сузе уздржавам. Па ипак, то су наше навике. Природа држи своје обичаје па ма шта хтео говорити стид, са сузом излази и жена у мени. Збогом, мој краљу. Речи огњене букнути желе, ал' их слабост та утулила! (Оде.) КРАЉ Хајдмо, Гертруда, за њим, колико се мучих да му стишам бес, сад опет стрепим распалиће га то. Зато хајдемо за њим. (Одлазе.) </poem> == ПЕТИ ЧИН == === СЦЕНА ПРВА === <poem> Гробље. (Улазе два гробара с ашовима итд.) ПРВл ГРОБАР Може ли бити сахрањена по хришћанском обреду она која самовољно тражи своје сопствено спасење? ДРУГл ГРОБАР Кажем ти да може. л зато јој одмах прави гроб. Пре- гледач лешева је извршио увићај над њом и нашао да је треба сахранити по хришћанском обреду. ПРВИ ГРОБАР Како то може бити, сем ако се утопила у самоод- брани? ДРУГИ ГРОБАР Ето, нашли су да је тако. ПРВИ ГРОБАР То мора бити ,,се оффендендо"; не може бити друкчи- је. Јер ту је чвор: ако се ја намерно утопим, то доказује један чин; а чин има три учина, то јест: чинити, радити, извршити, и онда, она се утопила намерно. ДРУГИ ГРОБАР Тако је. Него чуј ме, чика-копало... ПРВИ ГРОБАР Допустите ми! Овде је вода - добро; овде стоји човек - добро. Сад, ако овај човек дође овој води и утопи се, онда је то онај који се утапа. хтео-не хтео, јер је он ишао, запамти то. Али ако вода дође к њему и утопи га, онда се он не утапа; ег§о, онај који није крив за своју сопствену смрт не прекраћује свој сопствени живот. ДРУГИ ГРОБАР Али, је ли то по закону? ПРВИ ГРОБАР Дабогме да је по закону; по закону о прегледу лешева. ДРУГИ ГРОБАР Хоћеш ли да ти кажем истину? Да ово није била от- мена госпођа, она не би била сахрањена по хришћан- ском обреду. ПРВИ ГРОБАР Е, сад си рекао како ваља. Утолико жалосније што великаши имају на овоме свету више права да се даве и вешају но њихова браћа у Христу. - Хајде, ашове! Нема старије властеле од баштована, копача и гробара; они настављају Адамов занат. ДРУГИ ГРОБАР Зар је он био властелин? ПРВИ ГРОБАР Па он је први руковао оруђем. ДРУГИ ГРОБАР Е да, није руковао! ПРВИ ГРОБАР Шта! Да ти ниси незнабожац? Како ти разумеш Све- то писмо? Свето писмо каже: Адам је копао. А је ли мо- гао копати без руке и орућа? Задаћу ти друго питање. Ако ми не одговориш како ваља, признај да си... ДРУГИ ГРОБАР Хајде, задај! ПРВИ ГРОБАР Ко гради јаче и од зидара, и од бродара, и од дунђе- рина? ДРУГИ ГРОБАР Онај што гради вешала; јер та грађевина наџиви хиљаду житеља. ПРВИ ГРОБАР Свиђа ми се досетка, вере ми! Вешала, то је добро. Али како је добро? То је добро за оне што чине зло. Сад ти чиниш зло кад кажеш да су вешала јаче грађена од цркве ег§о, вешала могу бити добра за тебе. Још један- пут, хајде. ДРУГИ ГРОБАР . Ко гради јаче и од зидара, и од бродара, и од дунђе- рина? ПРВИ ГРОБАР Хајде, кажи то, и скини јарам. ДРУГИ ГРОБАР Вере ми, казаћу. ПРВИ ГРОБАР Кажи! ДРУГИ ГРОБАР Крста ми, не умем да кажем. (Улазе Хамлет и Хорацио.) ПРВИ ГРОБАР Не мућкај више главом око тога; јер твој глупи мага- рац неће убрзати корак ако га батинаш. Па ако ти дру- ги пут поставе такво питање, ти кажи: гробар! Куће ко- је он гради трају до Страшнога суда. Хајде, иди у крчму код Јована и донеси ми полић ракије. (Други гробар оде.) (Пева.) У младости сам љубио, љубио; то беше тако слатко; досаду сам тиме губио, губио, лепо би, ал' кратко. ХАМЛЕТ Зар тај клипан не осећа шта ради кад пева а копа гроб? ХОРАЦИО Њему је навика олакшала посао. ХАМЛЕТ Сасвим је тако: незапослена рука је осетљивија. ДРУГИ ГРОБАР (пева) Јер старост, ко лопов у кораку лаку дође и својим канџама те свије, и баци те тада у дубоку раку, па био, ко да није. (Избаци једну лобању.) ХАМЛЕТ Ова је лобања имала језик и могла је некада певати. Како је овај лупеж треска о земљу, као да је вилица Ка- инова, првога убице. Тоје можда ћупа каквог полити- чара, коју овај магарац сада надмудрује, или некога што је хтео преварити бога; зар није могуће? ХОРАЦИО Могуће је, кнеже. ХАМЛЕТ Или каквог дворанина који је умео говорити: „Добро јутро, добри господару! Како сте, добри господару?" То је, може бити, тај и тај господин који је певао похвал- нице коњу тога и тога господара, мислећи да га добије на поклон. Зар није могуће? ХОРАЦИО Јесте, кнеже. ХАМЛЕТ Да, да, тако је. А сада је својина госпоће Цркосаве, без усана, и ћушкана тамо-амо мотиком једне гробарске њушке. То је диван преврат, само ако умемо да га види- мо. Зар те кости нису вределе мало више но толико да се сада играју њима шоре? Моје ми кости севају кад помислим на то. ПРВИ ГРОБАР(пева) Мотика, и будак, и ашов, и покров од платна проста, и гробна хумка као кров доста је за таког госта. (Избаци другу лобању.) ХАМЛЕТ Ево друге. Зар то не би могла бити лобања каквог адвоката? Где су му сада његове подвале и досетке, па- раграфи, докази и лукавства? Што трпи да га овај не- зграпни заврзан ћушка око ћупе том глибавом мотиком, и не подиже против њега тужбу за злостављање? Хм! Овај човек је у своје време могао бити великозакупац земаља. са његовим тапијама, облигацијама, његовим таксама, његовим двоструким јемствима и његовим ра- чунима дохотка? Је ли то сума његових добити и завр- шни рачун његових прихода, да његова фина ћупа доби- је пуно финог блата? Зар му његови двоструки јемци неће зајемчити више од ове куповине за дужину и ши- рину једног уговора у дупликату? Ни сва преносна пис- ма његових поседа не би стала у ову кутију; па зар да сопственик нема за себе више од тога? Ха? ХОРАЦИО Ни педи више, господару! ХАМЛЕТ Не прави ли се пергамент од овчије коже? ХОРАЦИО Да, кнеже, и од телеће. ХАМЛЕТ Овце и телад су сви који се на њему обезбећују. - Да ословим овог човека. - Чији је то гроб, пријатељу? ПРВИ ГРОБАР Мој господине. (Пева.) И гробна хумка као кров доста је за таквог госта. ХАМЛЕТ Готово је твој, јер ти си, ето, у њему. ПРВИ ГРОБАР Ви сте ван њега, господине, и зато није ваш; а ја не лежим у њему, па ипакје мој. ХАМЛЕТ Ти лажеш, кад не лежиш у њему, а кажеш да је твој. Он је за мртве, а не за живе; и зато, дакле, лажеш. ПРВИ ГРОБАР То је жива лаж, господине: нобећи ће од мене вама. ХАМЛЕТ За кога копаш ову раку? ПРВИ ГРОБАР Ни за кога. ХАМЛЕТ Онда за коју? ПРВИ ГРОБАР Ни за коју. ХАМЛЕТ Па шта ћете закопати ту? ПРВИ ГРОБАР Нешто што је било жена, господине; али, бог да јој душу прости, она се упокојила. ХАМЛЕТ Како та лола цепидлачи! Морамо му говорити врлс коректно, иначе ће нам досадити својим двосмислица- ма. Богами, Хорацио, приметио сам за ове три године да се свет толико отео да сељак чепа на пете дворанину, Откад си ти гробар? ПРВИ ГРОБАР Измећу свих дана у години постао сам гробар баи онога дана када је наш покојни краљ Хамлет иобедис Фортинбраса. ХАМЛЕТ Колико има од тада? ПРВИ ГРОБАР Зар ви тоде знате? Па то зна свака будала. Тоје билс баш на дан роћења младог Хамлета, онога штоје полу део и штоје послат у Енглеску. ХАМЛЕТ Да, тако је. А што су га послали у Енглеску? ПРВИ ГРОБАР Што? Зато што је полудео. Тамо ће опоравити памет; ако не, толико и чини. ХАМЛЕТ А шта то? ПРВИ ГРОБАР Јер му се тамо неће приметити; тако су сви луди као и он. ХАМЛЕТ Па како је полудео? ПРВИ ГРОБАР Кажу врло чудновато. ХАМЛЕТ Како „чудновато"? ПРВИ ГРОБАР Тако, сишао је управо с ума. ХАМЛЕТ А поводи? ПРВИ ГРОБАР Како поводи! - Овде у Данској, ја сам ту гробар, што дераном - што човеком, већ тридесет година. ХАМЛЕТ Колико човек лежи у земљи док не иструне? ПРВИ ГРОБАР Богме, ако није био труо за живота - јер у данашње време имамо тако много лешева заражених вренгом да се једва одрже и до укопа - трајаће вани неких осам или девет година; кожар ће истрајати девет година. ХАМЛЕТ Зашто он дуже но остали? ПРВИ ГРОБАР Зашто, господине? Његова је кожа тако уштављена његовим занатом да може дуго издржати воду; а вода вам ћаволски раствара лешине. Евоједне лобање; та је лобања лежала у земљи двадесет и три године. ХАМЛЕТ Чија је била? ПРВИ ГРОБАР Била је једне будале. Шта мислите чија је била? ХАМЛЕТ Богами, не знам. ПРВИ ГРОБАР Чума на њега! Била је то лупешка будала. Једном ми је сручио на главу боцу рајнског вина. Та лобања, госпо- дине, била је Јорикова лобања, краљеве будале. ХАМЛЕТ Ова лобања? ПРВИ ГРОБАР Баш та. ХАМЛЕТ Дај да видим. (Узме лобању.) Авај, јадни Јориче! Знао сам га, Хорацио; био је безграничца весео; имао је извр- сне досетке, хиљаду пута ме је носио на лећима; а сад, ка- ко ми је гнусно да гледам ово; грло ми се од тога стеже. Овде су висиле усне које сам пољубио не знам коликс пута. Где су сада твоја заједања, твоје шале, твоје песме твоје муњевите досетке што су за столом стварале бур\ смеха? Зар ничега што би се подсмехнуло вашем креве- љењу? Сасвим отпала губица! Иди сад у госпоћину собА и кажи јој да лице може намазати слојем дебелим кас палац, ипак ће најзад овако изгледати! Нека се наемеје на то! Молим те, Хорацио, кажи ми нешто. г ХОРАЦИО Шта кнеже? ХАМЛЕТ Мислиш ли да је Александар изгледао у земљи ис- то овако? ХОРАЦИО Исто тако. ХАМЛЕТ И тако заударао? Пих! (Спусти лобању.) ХОРАЦИО Исто тако, кнеже. ХАМЛЕТ На какве ли се трице можемо вратити, Хорацио! Зар наша машта не би могла ићи по трагу племенитог пра- ха Александровог док не наће да чепом запушава какву рупу за врањ? ХОРАЦИО Посматрати ствари тако значило би посматратн од- више утанчано! ХАМЛЕТ Ни најмање, вере ми; него ићи са довољно осећања мере и вероватноће која би нас водила отприлике ова- ко: Александар је умро, Александар је сахрањен; Алек- сандар се враћа у прашину; прашина је земља; од земље правимо блато. Па зашто од тог блата, у које је он пре- творен, не бисмо могли зачепити какво буре пива? Царски је Цезар умро, посто прах, чува рупу, ветра да не уђе дах. О, што та земља што свету дава страх, закрпа зиду у исти је мах? Ал' мир! Склонимо се. Ево иде краљ. (Улазе свештеници у поворци; леш Офелијин; за њим Лаерт и тужбалице. Краљ и Краљица са свитом итд.) Краљица? Сав двор? За ким иду то? Па с тако крњом пратњом? Ово значи да је леш који прате одузео очајничком руком живот себи сам; а угледна је личност била то. Уклонимо се мало, да видимо. (Повуче се у страну са Хорацијем.) ЛАЕРТ Хоће ли бити још каквог обреда? ХАМЛЕТ Ово је Лаерт, врло отмен младић. Пази. ЛАЕРТ Има ли још што да се сврши? ПРВИ СВЕШТЕНИК Погреб је био велики колико допуштења беше за њ. Јер њена смрт сумњива беше; и да виша власт није' над каноном била, она би у несвештаној земљи лежала до последње трубе; место молитве камење, шљунак бацали би на њу. Ал' овде су јој допуштени венци, и девојачко цвеће, и сахрана са звонима и пратњом. ЛАЕРТ Више нема ништа да се ради? ПРВИ СВЕШТЕНИК Нема више шта. Обесветили би службу посмртну појањем опела. Реквијема њој, ко душама у миру преминулим. ЛАЕРТ Положитеје у земљу, и нека из њеног лепот тела пречистог изникну љубичице! Кажем ти, окрутни попе, моја сестрица ће у анћеоском хору бити, док ћеш ти урличући лежати. ХАМЛЕТ Шта! Лепа Офелија? КРАЉИЦА Најслаћој -слаткој; збогом отишла! Цвету - цвеће. (Посипа је цвећем.) Ја мишљах бићеш мога Хамлета, па да ти китим, мила девојко, постељу брачну, а не хладни гроб. ЛАЕРТ О трострук јаде, падни десет пута троструко на ону главу проклету чији ти злочин најсветлији ум одузе! Земљо, буди стрпљива, докјејош једном не загрлим ја! (Скочи у гроб.) Гомилајте земљу на мртву и на живог док од те равни не нарасте брег виши но стари Пелион.'" ил" глава небеска плавог Олимпа! ХАМЛЕТ (прилазећи) Ко је тај чији бол толиком снагом говори, што жалосна му реч зачара звезде у лету, те су стале слушати рањене чудом? - А ово сам ја. Данац Хамлет. (Скочи у гроб.) ЛАЕРТ Нек ти душу враг однесе! (Рве се с њим.) ХАМЛЕТ Лоша молитва ти та! Молим те, скидај прсте ми са грла! Јер мада нисам ни жучан ни брз, у мени је ипак нешто опасно, од чега се мудро бојат. Доле руку! КРАЉ Развадите их! КРАЉлЦА Хамлете! Хамлете! СВл Господо! ХОРАЦлО Добри кнеже, стишајте се! (Пратиоци их раздвоје и они изађу из гроба.) ХАМЛЕТ Ах, борићу се с њим за ову ствар док трепавице моје не клону. КРАЉлЦА За коју ствар, мој сине? ХАМЛЕТ Волео сам Офелију. Браће четрдесет хиљада са свом множином своје љубави достигли не би моју. Шта би ти учинио за њу? КРАЉ Лаерте, он је луд! КРАЉлЦА За име бога, остав'те га ви! ХАМЛЕТ Крста му, кажи шта би чинио? Би л' гладово, плако, би л' се тукао? Би л' кидо себе, би ли сирће пио? Крокодиле јео? Видиш, а ја бих. Јели си дошао овамо да слиниш, да пркосиш мени скачућ у њен гроб? Да се са њоме сахраниш? -1 ја ћу! А кад брбљаш о бреговима, нек милионе ари на нас баце, док наша хумка пржећ своје теме о зону огња учини да Оса буде као проста брадавица. Шта, КРАЉлЦА Ово је чисто лудило. Још мало овако ће бити у наступу том; па затим, кротак ко голубица, кад златне своје тичиће излеже, у ћутању ће седети погружен. ХАМЛЕТ Чујте, господине, кажите ми узрок што ви овако са мном поступате? Ја сам вас вазда волео; ал' шта мари! Може се Херкул намучити вас - маукаће мачка, урликаће пас. (Оде.) КРАЉ Молим те, Хорацио добри, пази на њ. (Хорацио одлази.) (Лаерту.) Нек разговором нашим прошле ноћи ојачате своје стрпљење. Ми ћемо убрзати одмах ствар. - Добра Гертруда, ви припазите мало сина свог. Овај гроб ће живи споменик да има; а мирни часи доћи ће нам скоро. Стрпљиво дотле поступати ваља. (Оду.)</poem> === СЦЕНА ДРУГА === <poem> Дворана у замку. (Улазе Хамлет и Хорацио.) ХАМЛЕТ: Толико о том. Видећеш сад даље. Ти се опомињеш околности свих? ХОРАЦИО: Сећам ли се, кнеже? ХАМЛЕТ: У срцу мом беше нека борба што ми не даваше сна; осећах се као окован бунтовник. Брзо - нек је слава баш брзини тој; јер признајмо да нам наша лакоумност послужи каткад када нам избледе планови дубоки; - учимо се том да постоји неко божанство што влада исходима наших намера, ма како да смо замислили њих. ХОРАЦИО: То је сасвим извесно. ХАМЛЕТ: Скочим из моје кабине, огрнем огртач поморски, пипајући у мраку, да их наћем, и то успех. Узмем њин свежањ, па се тад повучем опет у своју собу. Тако дрско да ми страх на учтивост заборави, ја главни њихов налог распечатим: и нађем - о, краљевског подлаштва! - у њему изричан налог, накићен са много разлога разних што се односе на безбедност Данске и Енглеске, као и на страшне ствари, ако будем жив - да то, прочитавши, и без оклевања, брже но секиру што би наоштрили, одсеку моју главу. ХОРАЦИО: Је л' могућно? ХАМЛЕТ Ево прочита кад си доконији. Ал' хоћеш да чујеш шта урадих ја? ХОРАЦИО Молим вас. ХАМЛЕТ Ухваћен тако у лупешку мрежу, пре но што бих пролог посматрања дао мозгу свом, он преће на дело. Ја седнем; смислим нов налог; напишем га лепо. Некад сам сматро, ко наши државници, да је простота лепо писати, и мучих се да се одвикнем од тог; али ми је сад то добро дошло баш. Хоћеш да чујеш шта сам срочио отприлике? ХОРАЦИО Хоћу, добри кнеже мој. ХАМЛЕТ Од стране краља молбу озбиљну. Пошто је енглески краљ клетвеник веран, и да би љубав цветала мећ њима ко палма; да би мир носио свој венац од жита; да би веза њиног пријатељства била чвршћа, и још много све таквих ,,да би" велике важности - он треба, чим види садржај овога, без краћег или дужег премишљања, да доносиоце погуби ненадно, ни за опроштај им не дајући час. ХОРАЦИО А како сте запечатили? ХАМЛЕТ Како! Баш у томе се прст неба показо. У кеси ми беше мога оца жиг, што калуп је за дански печат био. Увијем писмо, ко што прво беше, потпишем, ударим печат и оставим на исто место. Промену није нико могао да примети више. Други дан наш поморски је бој наступио; а затим доће оно што већ знаш. ХОРАЦИО Тако су Гилденстерн и Розенкранц пали? ХАМЛЕТ Па они су се, драги мој, предали и удварали се чисто овом послу. Они моју савест не узнемирују. Наметљивост је донела им пад. Опасно је кад се слабић утакне у гневан двобој моћних противника између замаха, мећ врхове мача. ХОРАЦИО Какав је то краљ? ХАМЛЕТ Мислиш да ми није слободно да тог што ми уби оца, а матер упрља, што се мећ престо и међ моје наде угуро, удицу на мој живот сам бацио, па још с подлошћу толиком - да не би савесно било овом руком наградити га? И зар не бих био проклет када бих пустио тај чир на нашем телу да расте даљим злом? ХОРАЦИО Из Енглеске ће он дознати брзо какавје ове ствари био крај. ХАМЛЕТ Биће то брзо. Интервал је мој; а човеков живот док кажем један тек. Ал' веома жалим. добри Хорацио. спрам Лаерта што се заборавих ја. Видим, додуше, и његову коб у слици своје. Тражићу опроштај. Ал' разметањем тугом ме је збиља бацио у страшан гнев. ХОРАЦИО Мир. Ко је то? (Улази Озрик.) ОЗРИК Ваше господство нам је добро дошло натраг у Данску. ХАМЛЕТ Понизно вам хвала, господине. - (Хорацију) Позна јеш ли ти овога воденог комарца? ХОРАЦИО Не, добри кнеже. ХАМЛЕТ Утолико више наде за твој спас, јер грех је познавати га. Он има много земље, и то плодне. Нека једна живо- тиња буде господар животиња, њене ће јасле стајати уз краљеву трпезу. - Он је сврака и, као што рекох, располаже силном нечистоћом. ОЗРИК Драги кнеже, ако је ваше господство доконо, ја бих вам саопштио једну ствар од стране њеног величанства. ХАМЛЕТ Примићу је, господине, са свом пажњом свога духа. Ставите своју капу на своје место; она је за главу. ОЗРИК Благодарим вашем гостопримству; веома је топло. ХАМЛЕТ А. не, верујте ми. веома је хладно; дува северац. ОЗРИК Заиста је прилично хладно, господару. ХАМЛЕТ Али ипак ми се чини да је запарно и топло; или моја природа... ОЗРИК Да, претерана запара је, кнеже, као да је - не знам ни ја сам да кажем. - Али, господару, његово величанство ми је наредило да вас известим да је оно положило ве- лику опкладу на вашу главу. Ствар је, кнеже, у овоме. ХАМЛЕТ Молим вас, само, не заборавите... (Хамлет му даје знак да стави капу на главу.) ОЗРИК Нека, добри господару; то је ради моје личне удобно- сти, верујте. Ту скоро је, господине, дошао на двор Лаерт; тоје, верујте ми, савршен господин, пун најлепших осо- бина, врло отменог понашања и сјајне спољашњости. И одиста, говорећи о њему како треба, он је читава карта или календар отменога света; јер ћете у њему наћи који било део света који би један племић желео да види. ХАМЛЕТ Господине, његове ознаке нимало не трпе зато што их ви одрећујете; иако знам да би њихов инвентар збу- нио аритметику памћења, а ипакје изостао с погледом на брзину његових једрила. Али, с истинитом похвалом, сматрам да је његова душа тако богата роба, а његова унутрашњост толико ретка и драгоцена да бисмојој, верно осликаној, нашли сличну још само у њеном огле- далу; а сваки који би га хтео подражавати био би само његова сенка, и ништа више. ОЗРИК Ваше господство говори о њему с потпуном непо- грешивошћу. ХАМЛЕТ Али чему све ово господине? Зашто бисмо увијали тога изврсног племића у тмушу наших слабих похвала? ОЗРИК Господару? ХОРАЦИО Зар се не бисмо могли споразумети разумљивијим је- зиком? Ви бисте, господине, то свакако могли. ХАМЛЕТ Шта значи ваше спомињање тога господина? ОЗРИК Лаерта? ХОРАЦИО (по страни Хамлету) Његова кеса је већ испражњена. Он је све своје злат- не речи већ потрошио. ХАМЛЕТ Да, господине. ОЗРИК Ја знам да ви нисте необавештени... ХАМЛЕТ Желео бих, господине, да говррите истину; али, вере ми, кад бисте је казали, то за моју личност не би било особито похвално. Дакле, господине? ОЗРИК Ви нисте необавештени каквом изврсном вештином располаже Лаерт... ХАМЛЕТ То не бих могао рећи, сем да се огледам с њим у тој изврсној вештини; јер добро познати некога човека, значи познати самога себе. ОЗРИК Мислим у погледу његовога оружја, господине. По гласу који ужива он у својој вештини нема себи равна. ХАМЛЕТ Шта му је оружје? ОЗРИК Рапир и нож. ХАМЛЕТ То су два оружја; али, добро. ОЗРИК Краљ се, господине, опкладио с њим у шест арапских коња; а он је, мислим, заложио шест француских рапи- ра са целим прибором, као појасом, каишима и тако да- ље. Три од тих бедрењака, вере ми, веома су лепи за око и врло су згодни за дршке; дивни су ти бедрењаци и врло богато украшени. ХАМЛЕТ Шта ви зовете бедрењацима? ХОРАЦИО (Хамлету) Знао сам да ћете морати затражити објашњење пре но што сте то и учинили. ОЗРИК Бедрењаци су, господине, каиши. ХАМЛЕТ Израз би боље одговарао предмету кад бисмо могли носити топ о бедрима. А донде, волео бих да буду каи- ши. Па онда: шест арапских коња за шест француских рапира са прибором, и три врло богато украшена кат- ша! То је француска опклада против Данске. Зашто је то, да употребим вашу реч, заложено? ОЗРИК Краљ се, господине, клади да вас он у дванаест напа- да неће надмашити три пута више него ви њега. Лаерт се кладио са дванаест на девет и одмах би могло доћи до утакмице ако би ваше господство дало благонаклони одговор... ХАМЛЕТ А ако бих ја одговорио: не? Ја мислим, кнеже, да ставите своју личност за оглед према њему. ХАМЛЕТ Господине, ја ћу шетати овуда по дворани. Сада је време мога дневног одмора; и, ако је његовоме величан- ству по вољи, нека донесу оружје; ако господин пристане и краљ остане при својој намери, ја ћу добити опкладу за њега, ако могу; ако не, нећу добити ништа сем своје срамоте и сувишних удараца. ОЗРИК Хоћу ли тако да известим? ХАМЛЕТ У том смислу, господине, а с украсима који се вашој природи допадну. ОЗРИК Препоручујем своју оданост вашем господству. ХАМЛЕТ Слуга, слуга сам. (Озрик оде.) Добро чини што се сам препоручује; јер му ниједан тући језик не би учинио такву услугу. ХОРАЦИО Тај вивак отрча с љуском на глави. ХАМЛЕТ Тај се удварао брадавици својг матере пре но што би је узео да сиса. Тако је и он (као и многи са таквим ва- спитањем, за којима, знам, ово ништавно доба лудује) примио сам моду времена и спољашњу одећу друштве- ног општења, неку врсту површног, мехурастог знања које њега и њему сличне преноси преко најдубљих и нај- замршенијих мишљења. Али дуни само у њих, огледа ради, и мехур ће се распрснути и видеће се да су они плева, а не овејано жито. (Улази јсдан племић.) ПЛЕМИЋ Господару, његово величанство краљ вам се препо- ручио по младоме Озрику, који му је донео вашу поруку да га очекујете у дворани. Он ме шаље да би дознао да ли вам је по вољи да се огледате с Лаертом, или ћете од- ложити за доцније. ХАМЛЕТ Ја сам веран својим одлукама. Оне се слажу с краље- вим жељама: акоје расположен, ја сам готов, сад или кад му цраго, с претпоставком да будем способан као сад. ПЛЕМИЋ Краљ, краљица и сви остали силазе овамо. ХАМЛЕТ У добри час. ПЛЕМИЋ Краљица жели да проговорите коју нежну реч са Лаертом пре него што почнете борбу. ХАМЛЕТ Она ми даје добру поуку. (Племић излази.) ХОРАЦИО Ви ћете, кнеже, изгубити ову опкладу. ХАМЛЕТ Не верујем. Од његова одласка у Француску ја сам стално вежбао. Добићу, благодарећи повољним услови- ма које ми он даје. Али не можеш појмити како ми је тешко око срца. Но ипак, не мари! ХОРАЦИО Али, добри господару... ХАМЛЕТ Тоје проста будалаштина, али осећам неку врсту слутње која би узнемирила жену. ХОРАЦИО Ако вам срце не мари за нешто, послушајте га. Ја ћу их пресрести на путу и рећи им да вам није добро. ХАМЛЕТ Нипошто. Ја пркосим предсказањима. Има неког про- вићења и у паду једног врапца. Ако буде сад, неће бити после; ако не буде после, биће сад; ако неће бити сад, ипак ће бити после. Бити спреман, то је све. Кад нико не зна шта оставља, шта мари ако рано оставља? Нека буде. (Улазе Краљ. Краљица, Лаерт. племићи, Озрик и други пра- тиоци с мачевима и рукавицама. Сто са боцама вина.) КРАЉ Овамо, Хамлете, прими ову руку. (Краљ ставља Лаертову руку у Хамлетову.) ХАМЛЕТ Опростите ми, увредио сам вас. Али као племић, опростите ми ви. Сви присутни овде знају, господине, а јамачно сте чули, да сам кажњен болним растројством. За све што урадих и чиме грубо изазвах вам част, природу вашу и ваш гнев - ја овде објављујем: то је чиста лудост била. Увреди л' Хамлет Лаерта? - Хамлет не! Ако је Хамлет изван себе сам, то није он, а Лаерта увреди, онда то не чини Хамлет - Хамлет не. Па ко то ради? - Лудост његова. А кад је тако, Хамлет је уврећен. Лудост је душман сиротог Хамлета. Господине, у овом скупу ту нек ме непризнање намернога зла пред племенитим вашим осећањем извини, као кад бих бацио своју стрелу преко куће, па онда њом погодио свога брата. ЛАЕРТ Ја сам тим задовољан у души, због које бих у овом случају највише и требо на освету бити гоњен. Ал' с погледом на част, ја стојим усправно и нећу још да се мирим док нека старија господа, признате части, ми не даду глас за помирење, па да имам тад неукаљано име. До тог часа ја понућену вашу љубав примам ко љубав, и нећу да увредим њу. ХАМЛЕТ Ту изјаву примам срдачно, и радо за опкладу ћу борити се братску. Дајте нам оружје. Хајте! ЛАЕРТ Једно мени! ХАМЛЕТ Ја ћу вам бити оружје, Лаерте. У мом незнању ваша ће вештина, ко звезда каква кроз најцрњу ноћ, огњено да заблиста. ЛАЕРТ Господине, ви ми се ругате. ХАМЛЕТ Не, ове ми руке. КРАЉ Озриче млади, мачеве им дај. Опкладу знате, синовче Хамлете? ХАМЛЕТ Врло добро, краљу мој. Ваша је милост на слабију се страну кладила. КРАЉ Не бојим се зато. Гледао сам вас оба. Он је бољи, али добитак је наш. ЛАЕРТ Овај је тежак; дајте други мач. (Узима други мач.) ХАМЛЕТ Овај је добар. Јесу ли мачеви исте дужине? (Спремају се за борбу.) ОЗРИК Да, мој добри кнеже. КРАЉ Метните чаше вина на тај сто.. Кад Хамлет први или други удар да, ил' ако трећи удар одврати, нек са свих кула груну топови; Хамлетову ће бољем даху краљ напити, у чашу бисер бацити скупљи но што су редом четир краља у данској круни носила. Дајте чаше! И нека бубањ труби говори, труба топовима што напољу стоје, топови небу, а небеса земљи: „Сад краљ напија Хамлету!" Почните. А ви, судије, оштро пазите. ХАМЛЕТ Напред, господине. ЛАЕРТ Напред, кнеже. ХАМЛЕТ Један! ЛАЕРТ Не. ХАМЛЕТ Судије! ОЗРИК Удар. сасвим јасан удар. ЛАЕРТ Добро. Хајд опет! КРАЉ Станите, да напијем, Хамлете, овај бисер твој је. Ево, у твоје здравље! (Трубе и топови иза сцене.) Подајте му чашу. ХАМЛЕТ Да довршим овај оглед. Оставите зачас у страну. Хајте! (Борба.) Шта велите? Други удар. ЛАЕРТ Додирнут, додирнут, ја признајем. КРАЉ Наш ће победити син. КРАЉлЦА Он је гојазан и кратког даха. Ево ти мога рупца, Хамлете; истрљај чело, краљица напија за твоју срећу, Хамлете! ХАМЛЕТ Добра госпо! КРАЉ Гертруда, на пиј! КРАЉлЦА Хоћу, краљу мој. Допусти, молим те. КРАЉ (за себе) То је отрована чаша; ал' касно је већ. ХАМЛЕТ Ја још не смем пити, госпо. Одмах ћу. КРАЉлЦА Да ти убришем лице! ЛАЕРТ Погодићу га, краљу, сад. КРАЉ Не држим. ЛАЕРТ (за себе) Па ипак ми се савест противи. ХАМЛЕТ Хајд, за трећи, Лаерте. Ви се само играте. Молим вас, нападните свом жестином својом. Бојим се да ви правите са мном шалу. ЛАЕРТ Тако зар кажете? Хајд! (Боре се.) ОЗРлК С обе стране - ништа. ЛАЕРТ Сад ћу вас. (Лаерт рани Хамлета. Затим, у распаљености борбе, промеие рапире, и Хамлет рани Лаерта.) КРАЉ Растав'те их! Избезумили се! ХАМЛЕТ Не, хајдете опет. (Краљица падне.) ОЗРИК Гледајте тамо на краљицу, хо! ХОРАЦИО Са обе стране крв. Како сте, кнеже? ОЗРИК Како сте, Лаерте? ЛАЕРТ Ко у замци ћук. Озриче, ја сам праведно убијен сопственом својом подлошћу. ХАМЛЕТ Како је краљица? КРАЉ Пала у несвест видећи крвава оба. КРАЉлЦА Не, не, него пиће. О, драги Хамлете мој, напитак, пиће... Ја сам отрована. (Умре.) ХАМЛЕТ О злочинства! Хо! Затворите врата! Издаја! Да видим! (Лаерт пада.) ЛАЕРТ Она је овде. Ви сте убијени, Хамлете. Никаква медицина света спасти вас неће. У вама нема још ни за пб сата живота. Оруће то издајничко у руци вам је ту, незатупљено и још отровано. Превара се против мене окрену. Гле, ево где лежим, да се никада не дигнем више. - Не могу више. - Краљ, краљ је свему кривац. ХАМЛЕТ Шта, отрован врх? Онда на своје дело, отрове! (Убоде Краља.) СВИ Издаја! Издаја! КРАЉ Одбраните ме, пријатељи! Ја сам још само рањен. ХАМЛЕТ Ево ти, родоскрвни, убилачки, проклети краљу. Испиј то пиће! Је ли ту тај бисер твој? Иди за мојом матером! (Краљ умире.) ЛАЕРТ Послужен по заслузи. Отров спремио је сам. Опростимо један другом, Хамлете. Моја и мога оца смрт на тебе не пада, ни твоја на мене. (Умре.) ХАМЛЕТ Нек небо спасе те од тога! Идем за тобом. - Ја мрем, Хорацио. Несрећна краљице, збогом! А ви, што изгледате бледи и дрхтите овде пред несрећом овом; ви што сте само неми посматрачи овога чина, кад бих имао кад... Али смрт, тај сурови стражар, тачан је када нас хвата! О рекао бих вам... Ал' нека стоји. Ја мрем, Хорацио, ти живиш; па причај необавештеним о мени и мојој ствари праведно. ХОРАЦИО Немојте ни часка веровати то; јер ја сам више Римљанин старински но Данац. Још је остало пића тог. (Он узима чашу.) ХАМЛЕТ (устаје) Ако си човек, дај ми чашу ту. Остави; неба ми, ја ћу је узети. (Хамлет баца чашу на под и пада.) Добри Хорацио, какво рањено име би после мене остало кад се ништа не би знало. Ако икад, икада срцу твоме бејах драг, вечитој срећи немој ићи још, у грубом свету овом вуци дах тегобно, да моју повест приповедаш. (Марш и пуцњава у даљини; Озрик изађе.) Каква је ово ратна узбуна? ОЗРИК (враћајући се) Млади Фортинбрас из Пољске победно иде и енглеским посланицима ратни поздрав даје. ХАМЛЕТ (пада) Ја мрем, Хорацио. Моћни ми отров савлаћује дух. Вести из Енглеске доживети нећу; ал' проричем да је на младом Фортинбрасу избор. Он има мој умирући глас. Реци му то, и крупне и ситне околности што су изазвале слом - остало је ћутање. (Умре.) ХОРАЦИО Племенито једно срце препуче. Добру ноћ, добри кнеже! Хорови анћела нек ти отпевају мир. - (Марш иза сцене.) Откуда добош долази овамо? - (Улазе Фортинбрас и енглески посланици, са бубњевима, заставама и пратњом.) ФОРТИНБРАС Где је тај призор? ХОРАЦИО Шта би желели да видите? Јад, ил' чудо? - Све је ту. ФОРТИНБРАС Та гомила виче: покољ! Горда смрти! Каква је блиска светковина то у пакленој ти ћелији, те сад кнежева толко једним махом тек крваво тако побила си ти! ПРВИ ПОСЛАНИК Призор је грозан, а извештај наш из Енглеске је дошо прекасно. Глуве су уши што би нас слушале кад причамо да смо извршили налог, да Розенкранц и Гилденстерн су мртви, где ћемо наћи за себе захвалност? ХОРАЦИО Из његових уста не, и кад би имо још моћи живота да вам захвали. Он није њину наредио смрт. Ал' кад сте баш на крвав удар тај приспели амо, ви из пољског рата, а ви из Енглеске, издајте наређења да ова тела буду изложена на позорници посматрања ради; и пустите ме да свету испричам, који још не зна, како беше све. Ту ћете чути за дела свирепа, неприродна, крвава, за случај судбине, за уморства случајна, за смрти због лукавог или наметнутог повода, и, на крају свега тога, још плановима тајним што падоше на главе својих твораца баш. Све испричаћу вам верно. ФОРТИНБРАС Похитајмо да чујемо и одабране све да позовемо нек чују, на скуп. Што се мене тиче, ја прихватам с тугом свој срећан удес. И ја имам још старинска нека права у тој земљи, што случајем срећним могу тражит сад. ХОРАЦИО о томе ћу имати повода да говорим, и то из уста онога чији ће глас друге за собом повући. Ал' пожурите да то одмах извршимо док духови су дивље узбуђени, да не би дошло више несреће због заблуда или завођења. ФОРТИНБРАС Нека четир капетана изнесу Хамлета на естраду, као ратника. Јер он би показао се, збиља, прави краљ да оста у животу. А у пратњи нек војничка свирка и обреди ратни за њега гласно проговоре сад. Носите тела. Овај призор тужан за бојиште лепје, а овдеје ружан. Хајте, наредите војницима паљбу! (Посмртни марш. Излазе, носећи лешеве. Затим се чује топовска паљба.) КРАЈ</poem> [[Категорија:Виљем Шекспир]] ffby3vnq6ncii2nf2jsmn9fqczfd78e 0 46727 143970 102359 2026-06-01T22:01:42Z Ран-кан 2705 143970 wikitext text/x-wiki {{наслов|Анекс 3}} {{наслов|СПОРАЗУМ О ИЗБОРИМА}} Да би се помогли слободни, поштени и демократски избори, да би се поставили темељи за представничку владу и да би се обезбедило постепено постизање демократских циљева у читавој Босни и Херцеговини, а у складу са релевантним документима Организације за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС), Република Босна и Херцеговина, Федерација Босне и Херцеговине и Република Српска („Стране”), су се сагласиле о следећем: {{Члан|I}} {{центрирано|УСЛОВИ ЗА ДЕМОКРАТСКЕ ИЗБОРЕ}} # Стране ће обезбедити постојање услова за организацију слободних и поштених избора, а посебно политички неутралну средину; заштитиће и спровести право тајног гласања без страха или застрашивања; обезбедиће слободу изражавања и слободу штампе; дозволиће и подстицаће слободу удруживања (укључујући ту удруживање у политичке партије); и обезбедиће слободу кретања. # Стране траже од ОЕБС да потврди да ли избори могу да буду делотворни под садашњим друштвеним условима у оба Ентитета и, ако је потребно, да пружи помоћ Странама у стварању тих услова. # Стране ће у пуној мери поштовати параграфе 7 и 8 Копенхагеншког документа ОЕБС, који су приложени у овом Споразуму. {{Члан|II}} {{центрирано|УЛОГА ОЕБС}} # ОЕБС. Стране траже од ОЕБС да усвоји и спроведе План избора за Босну и Херцеговину који је сачињен у овом Споразуму. # ИЗБОРИ. Стране траже од ОЕБС да надзире, на начин који ће одредити ОЕБС у сарадњи са другим међународним организацијама које ОЕБС сматра потребним, припрему и спровођење избора за Представнички дом Босне и Херцеговине; за Председништво Босне и Херцеговине; за Представнички дом Федерације Босне и Херцеговине; за Народну скупштину Републике Српске; и за председника и потпредседнике Републике Српске и, ако је могуће, за кантонална законодавна тела и општинске власти. # КОМИСИЈА. У том циљу. Стране траже од ОЕБС да установи Привремену изборну комисију („Комисија”). # ВРЕМЕ. Избори ће се одржати на дан („Дан избора”) који пада шест месеци пошто овај Споразум ступи на снагу, или, ако ОЕБС одлучи да је нужно одлагање; најкасније девет месеци пошто овај Споразум ступи на снагу. {{Члан|III}} {{центрирано|ПРИВРЕМЕНА ИЗБОРНА КОМИСИЈА}} # ПРАВИЛА И ПРОПИСИ. Комисија ће усвојити изборна правила и прописе о регистрацији политичких партија и независних кандидата; активном и пасивном бирачком праву; улози домаћих и страних посматрача избора; обезбеђењу отворене и поштене предизборне кампање; и о установљавању, објављивању и оверавању коначних резултата избора. Стране ће у пуној мери поштовати изборна правила и прописе, без обзира на интерна правила и прописе. # МАНДАТ КОМИСИЈЕ. Надлежност комисије, како предвиђају изборна правила и прописи, обухвата: #: (а) надзирање свих аспеката изборног процеса како би се обезбедило постојање структура и институционалних оквира за слободне и поштене изборе; #: (б) одређивање одредби за регистрацију гласача; #: (ц) обезбеђивање поштовања изборних правила и прописа установљених на основу овог Споразума; #: (д) обезбеђење предузимања акција у циљу исправљања свих кршења било којих одредби овог Споразума или изборних правила и прописа установљених на основу овог Споразума, укључујући ту и кажњавање било ког лица или тела које крши те одредбе; и #: (е) акредитацију посматрача, укључујући ту особље међународних организација и домаћих и страних невладиних организација и обезбеђење да све Стране одобре акредитованим посматрачима неометани приступ и кретање. # САСТАВ И ФУНКЦИОНИСАЊЕ КОМИСИЈЕ. Комисија ће се састојати од Шефа Мисије ОЕБС, високог представника или лица које он одреди, представника Страна и других лица о којима ће Шеф Мисије ОЕБС да одлучи, у консултацији са Странама. Шеф Мисије ОЕБС ће деловати као Председник Комисије. У случају спора међу члановима Комисије, одлука Председника биће коначна. # ПРИВИЛЕГИЈЕ И ИМУНИТЕТИ. Председник и Комисија ће имати право да поставе комуникационе уређаје и да унајме локално и административно особље и имаће статус, привилегије и имунитете који се дају дипломатским представницима и мисијама на основу Бечке конвенције о дипломатским односима. {{Члан|IV}} {{центрирано|БИРАЧКО ПРАВО}} # ГЛАСАЧИ. Сваки грађанин Босне и Херцеговине стар 18 година и више, чије се име налази на попису становника Босне и Херцеговине од 1991, имаће право да гласа, у складу са изборним правилима и прописима. Од грађанина који више не живи у општини у којој је пребивао 1991. очекиваће се, по општем правилу, да гласа, лично или давањем гласа у одсуству, у тој општини, уколико се утврди да је то лице било пријављено у тој општини, што ће потврдити локална изборна комисија и Привремена изборна комисија. Међутим, такав грађанин може да се обрати Комисији и да затражи да гласа на другом месту. Коришћење права избеглице да гласа тумачиће се као потврда његове односно њене намере да се врати у Босну и Херцеговину. Требало би да на Дан избора повратак избеглица већ буде у току, па ће тако многи моћи да лично учествују на изборима у Босни и Херцеговини. Комисија може да предвиди у правилима и прописима за изборе да и лица која нису на списковима пописа из 1991. могу да гласају. {{Члан|V}} {{центрирано|СТАЛНА ИЗБОРНА КОМИСИЈА}} Стране се слажу да образују Сталну изборну комисију која ће бити одговорна за спровођење будућих избора у Босни и Херцеговини. {{Члан|VI}} {{центрирано|СТУПАЊЕ НА СНАГУ}} Овај Споразум ће ступити на снагу по потписивању. За Републику Босну и Херцеговину<br> ___________________________________ За Федерацију Босне и Херцеговине<br> ______________________ За Републику Српску<br> ______________________ [[Категорија:Општи оквирни споразум за мир у Босни и Херцеговини]] demy5smhyeq7tjaw51so5v2cy87aamm 100 54915 143921 143890 2026-06-01T12:15:42Z Coaorao 19106 /* Преводиоци */ 143921 wikitext text/x-wiki {{Аутор | име = Александар Сергејевич | презиме = Пушкин | иницијал_презимена = П | годинарођења = 1799 | годинасмрти = 1837 | опис = '''Александар Пушкин''' (рус. -{Алекса́ндр Серге́евич Пу́шкин}-), био је руски књижевник. Многи га сматрају за најбољег руског песника и оца модерне руске књижевности. | слика = AleksandrPushkin.jpg | опис_слике = | википедија = Александар Пушкин | остава = Александр Сергеевич Пушкин | остава_кат = Aleksandr Pushkin | вики_цитати = Александар Пушкин }} == Дела == * [[Анџело]] (''-{Анджело}-'') * [[Бдење (Пушкин)|Бдење]] (''-{Пробуждение}-'') * [[Безверје]] (''-{Безверие}-'') * [[Беси]] * [[Бахчисарајски шедрван]] * [[Голуб]] * [[Елегија (Пушкин)|Елегија]] * [[Елегија (Преживео сам своје бујне жеље...)]] (''-{Я пережил свои желанья}-'') * [[Ехо]] (''-{Эхо}-'') * [[Жудња за славом (Пушкин)|Жудња за славом]] (''-{Желание славы}-'') * [[Зимње вече]] (''-{Зимний вечер}-'') * [[Кавказ]] (''-{Кавказ}-'') * [[Кавкаски роб]] (''-{Кавказский пленник}-'') * [[Камени гост]] (''-{Каменный гость}-'') * [[Мећава (Пушкин)|Мећава]] * [[Наслада]] * [[Песник (Пушкин)|Песник]] (''-{Поэт}-'') * [[Песнику (Пушкин)|Песнику]] (''-{Поэту}-'') * [[Пикова дама]] (''-{Пиковая дама}-'') * [[Посланица у Сибир]] (''-{Во глубине сибирских руд}-'') * [[Романца]] (''-{Я здесь, Инезилья}-'') * [[Руслан и Људмила]] (''-{Руслан и Людмила}-'') * [[Село (Пушкин)|Село]] (''-{Деревня}-'') * [[Сужањ (Пушкин)|Сужањ]] (''-{Узник}-'') * [[Таљиге живота]] (''-{Телега жизни}-'') * [[Тица]] * [[Увелак]] (''-{Цветок}-'') * [[Цигани]] (''-{Цыганы}-'') * [[Шкотска песма]] (''-{Ворон к ворону летит}-'') * [[Што тако мариш?...]] (''-{Что в имени тебе моём}-'') == Преводиоци == * [[Аутор:Стојан Новаковић|Стојан Новаковић]] * [[Јован Дучић]] * [[Аутор:Никола Весин|Никола Весин]] * [[Аутор:Ђура Јанковић|Ђура Јанковић]] * [[Јован Јовановић Змај]] * [[Јован П. Јовановић]] * [[Војислав Илић]] * [[Аутор:Драгутин Илић|Драгутин Ј. Илић]] * [[Петар Деспотовић]] [[Категорија:Руски књижевници]] [[Категорија:Александар Пушкин]] [[Категорија:Романтизам]] argsdlshwmki8em8s940yd7mqqnwqzg 143944 143921 2026-06-01T12:40:38Z Coaorao 19106 /* Песме */ 143944 wikitext text/x-wiki {{Аутор | име = Александар Сергејевич | презиме = Пушкин | иницијал_презимена = П | годинарођења = 1799 | годинасмрти = 1837 | опис = '''Александар Пушкин''' (рус. -{Алекса́ндр Серге́евич Пу́шкин}-), био је руски књижевник. Многи га сматрају за најбољег руског песника и оца модерне руске књижевности. | слика = AleksandrPushkin.jpg | опис_слике = | википедија = Александар Пушкин | остава = Александр Сергеевич Пушкин | остава_кат = Aleksandr Pushkin | вики_цитати = Александар Пушкин }} == Песме == * [[Анџело]] (''-{Анджело}-'') * [[Бдење (Пушкин)|Бдење]] (''-{Пробуждение}-'') * [[Безверје]] (''-{Безверие}-'') * [[Беси]] * [[Бахчисарајски шедрван]] * [[Голуб]] * [[Елегија (Пушкин)|Елегија]] * [[Елегија (Преживео сам своје бујне жеље...)]] (''-{Я пережил свои желанья}-'') * [[Ехо]] (''-{Эхо}-'') * [[Жудња за славом (Пушкин)|Жудња за славом]] (''-{Желание славы}-'') * [[Зимње вече]] (''-{Зимний вечер}-'') * [[Кавказ]] (''-{Кавказ}-'') * [[Кавкаски роб]] (''-{Кавказский пленник}-'') * [[Наслада]] * [[Песник (Пушкин)|Песник]] (''-{Поэт}-'') * [[Песнику (Пушкин)|Песнику]] (''-{Поэту}-'') * [[Посланица у Сибир]] (''-{Во глубине сибирских руд}-'') * [[Романца]] (''-{Я здесь, Инезилья}-'') * [[Руслан и Људмила]] (''-{Руслан и Людмила}-'') * [[Село (Пушкин)|Село]] (''-{Деревня}-'') * [[Сужањ (Пушкин)|Сужањ]] (''-{Узник}-'') * [[Таљиге живота]] (''-{Телега жизни}-'') * [[Тица]] * [[Увелак]] (''-{Цветок}-'') * [[Цигани]] (''-{Цыганы}-'') * [[Шкотска песма]] (''-{Ворон к ворону летит}-'') * [[Што тако мариш?...]] (''-{Что в имени тебе моём}-'') == Драме == * [[Камени гост]] (''-{Каменный гость}-'') == Проза == * [[Мећава (Пушкин)|Мећава]] * [[Пикова дама]] (''-{Пиковая дама}-'') == Преводиоци == * [[Аутор:Стојан Новаковић|Стојан Новаковић]] * [[Јован Дучић]] * [[Аутор:Никола Весин|Никола Весин]] * [[Аутор:Ђура Јанковић|Ђура Јанковић]] * [[Јован Јовановић Змај]] * [[Јован П. Јовановић]] * [[Војислав Илић]] * [[Аутор:Драгутин Илић|Драгутин Ј. Илић]] * [[Петар Деспотовић]] [[Категорија:Руски књижевници]] [[Категорија:Александар Пушкин]] [[Категорија:Романтизам]] 50eeov4ah9uiaf93bp73d8s2odfrewc 143945 143944 2026-06-01T12:41:29Z Coaorao 19106 /* Проза */ 143945 wikitext text/x-wiki {{Аутор | име = Александар Сергејевич | презиме = Пушкин | иницијал_презимена = П | годинарођења = 1799 | годинасмрти = 1837 | опис = '''Александар Пушкин''' (рус. -{Алекса́ндр Серге́евич Пу́шкин}-), био је руски књижевник. Многи га сматрају за најбољег руског песника и оца модерне руске књижевности. | слика = AleksandrPushkin.jpg | опис_слике = | википедија = Александар Пушкин | остава = Александр Сергеевич Пушкин | остава_кат = Aleksandr Pushkin | вики_цитати = Александар Пушкин }} == Песме == * [[Анџело]] (''-{Анджело}-'') * [[Бдење (Пушкин)|Бдење]] (''-{Пробуждение}-'') * [[Безверје]] (''-{Безверие}-'') * [[Беси]] * [[Бахчисарајски шедрван]] * [[Голуб]] * [[Елегија (Пушкин)|Елегија]] * [[Елегија (Преживео сам своје бујне жеље...)]] (''-{Я пережил свои желанья}-'') * [[Ехо]] (''-{Эхо}-'') * [[Жудња за славом (Пушкин)|Жудња за славом]] (''-{Желание славы}-'') * [[Зимње вече]] (''-{Зимний вечер}-'') * [[Кавказ]] (''-{Кавказ}-'') * [[Кавкаски роб]] (''-{Кавказский пленник}-'') * [[Наслада]] * [[Песник (Пушкин)|Песник]] (''-{Поэт}-'') * [[Песнику (Пушкин)|Песнику]] (''-{Поэту}-'') * [[Посланица у Сибир]] (''-{Во глубине сибирских руд}-'') * [[Романца]] (''-{Я здесь, Инезилья}-'') * [[Руслан и Људмила]] (''-{Руслан и Людмила}-'') * [[Село (Пушкин)|Село]] (''-{Деревня}-'') * [[Сужањ (Пушкин)|Сужањ]] (''-{Узник}-'') * [[Таљиге живота]] (''-{Телега жизни}-'') * [[Тица]] * [[Увелак]] (''-{Цветок}-'') * [[Цигани]] (''-{Цыганы}-'') * [[Шкотска песма]] (''-{Ворон к ворону летит}-'') * [[Што тако мариш?...]] (''-{Что в имени тебе моём}-'') == Драме == * [[Камени гост]] (''-{Каменный гость}-'') == Проза == * [[Мећава (Пушкин)|Мећава]] (''-{Метель}-'') * [[Пикова дама]] (''-{Пиковая дама}-'') == Преводиоци == * [[Аутор:Стојан Новаковић|Стојан Новаковић]] * [[Јован Дучић]] * [[Аутор:Никола Весин|Никола Весин]] * [[Аутор:Ђура Јанковић|Ђура Јанковић]] * [[Јован Јовановић Змај]] * [[Јован П. Јовановић]] * [[Војислав Илић]] * [[Аутор:Драгутин Илић|Драгутин Ј. Илић]] * [[Петар Деспотовић]] [[Категорија:Руски књижевници]] [[Категорија:Александар Пушкин]] [[Категорија:Романтизам]] ra3ihu75y5h661mo53sczq33ywkq56n 2 59976 143967 143912 2026-06-01T17:35:12Z Coaorao 19106 /* Забелешке */ 143967 wikitext text/x-wiki {{Корисник Вики/Администратор}} {{gap}}<span style="color: #3CB371;">''„Млого тео, млого започео…”''</span> ~ [[Бранко Радичевић|Б.Р.]]<br /> {{gap}}Погледајте моју корисничку страницу на [[w:Корисник:Coaorao| Википедији]] и [[q:Корисник:Coaorao|Викицитатима]] * Постављам текстове из области српске и стране књижености, * Сви текстови и преводи су у јавном власништву, * Користим примарне изворе (старе новине, књижевне листове из 19. и 20. века…), * У дну сваког текста наводим тачан извор и да је дело аутора (или преводиоца) у јавном власништву, * Пазим да нема нити једне грешке приликом прекуцавања текстова (тежим квалитету), * За прекуцавање користим „''[[w:Google Gemini|Вешца]]''”, али после обавезно проверим да ли је све онако како је у извору… == Главно == '''почето, незавршено или скоро да је завршено'''<br /> [[Патриотизам у Књижевности]] • [[Омладински конгреси]] • [[Шала (Чехов)|Шала]] • [[Болес]] • [[Тамница (Горки) |Тамница]] • [[„До краја!”]] • [[Флорентинске ноћи]] • [[„Љубомир у Јелисијуму“ од Милована Видаковића (Будим, 1814)]] • [[Благо Цара Радована]] • [[Српски рјечник]] • [[Тартарен на Алпима]]<br /> '''проверити и уредити''':<br /> [[Макар Чудра]], [[Мцири]], [[„Пјесме” Јована Дучића]], [[Писма из Загреба]], [[„Песме” Милана Ракића]] '''додати текст или допунити'''<br /> [[Вук Ст. Караџић (Јован Скерлић)]], [[Начело солидарности]], [[Злочин и казна]] '''намере'''<br /> [[Тартарен Тарасконац]] == Забелешке == ''Пушкин'' Пикова дама:[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_CE2D0CBD3BD7FB6A7BB908799516AB0B-1890-B048][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_CE2D0CBD3BD7FB6A7BB908799516AB0B-1890-B049][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_CE2D0CBD3BD7FB6A7BB908799516AB0B-1890-B050]; Преводилац:[https://pseudonimi.unilib.rs/pregled/j-117](завршено) — још један превод из 1875. Србадија (мана: нечитко), 218- (преводилац:анониман) Мећава:[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B9519DE2273A99FFBF4D16A4CFBF4823-1868-12-B034][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B9519DE2273A99FFBF4D16A4CFBF4823-1868-12-B035], превео [[Аутор:Ђура Јанковић]] ''Едгар По'' Златна буба: завршница[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_DBBF8191E59823DBD747FA1965AD240C-1900-10-B043];тражити следеће стр:1195,1223, 1253, 1290, 1320,1357;Бр коло, 1900. .......... Подсетници: Летопис, 1882,Мера за меру;1881 Шилер;Драгутин Ј Илијћ, О опадању нар поезије,1883;Основно начело...ЛКостић и критика о Замјевим Ђул.у1884;Бранко Радичевић, од Д.Ј.Илијћа1884;Ж.Расин Федра1884;Златоуст Деспота Лазара,1886;Оцене приповедака Л.К.Лазаревић од М.Савића,1886;О змају као педагогу,1887;Хамлет,Л.Костић,1887;о пушкину,1888;о књ патриотизму, Марко Цар,1890;Српска демокр у сред веку,Даргутин Илијћ,1890;1891:критка о Л.К.Лазаревићу...;1892:о М.Стојадиновић о М.Савића—Прича од Змаја;1894:Цар Лир, Л.Костић,Ноћ на Фрушкој гори Милан Савића;1895.Платонов дијалог о храбрости,1895речи којих нема у Вука;1896:садржај;Лаза Костић о преводу,и прево гетеове драме;1900:три превода Пушкина;1902:Цигани од Пушкина од Дучића;1902:Скерлић о Недићу;1904:превод Костићев;1905 одломци од Шилера/М.ССрпскиња од Скерлића;1907:Лаза костић о драми својој ......... * Окица Глушчевић[https://pretraziva.rs/pregled/delo/1899-01-01]1.1.1899.Дело * [[Српска поезија]] * [[Српска уметничка поезија]] [https://digital.bms.rs/ebiblioteka/pageFlip/reader/index.php?type=numerated&id=5084&m=2#page/82/mode/2up] Јевђеније Оњегин [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_CE2D0CBD3BD7FB6A7BB908799516AB0B-1885-B001] А.Хаџић [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_CE2D0CBD3BD7FB6A7BB908799516AB0B-1882-B030] [[https://anno.onb.ac.at/cgi-content/anno?aid=dne&datum=18601225&seite=1&zoom=33]] [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B9519DE2273A99FFBF4D16A4CFBF4823-1867-01-B001] - песме и преводи; Кујунџић? [https://anno.onb.ac.at/cgi-content/anno?aid=dne&datum=18610430&seite=1&zoom=33][https://anno.onb.ac.at/cgi-content/anno?aid=dne&datum=18610518&seite=1&zoom=33]- Полит-Десанчић [https://anno.onb.ac.at/cgi-content/anno?aid=dne&datum=18610507&seite=1&zoom=33]- Јован Ђорђевић [https://digital.bms.rs/ebiblioteka/pageFlip/reader/index.php?type=numerated&id=33458&m=2#page/100/mode/2up]-Милетић подаци... [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_36505B1F073C4A37D00885FF2B17E74B-1942-01-19];[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_36505B1F073C4A37D00885FF2B17E74B-1942-02-03]... [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_36505B1F073C4A37D00885FF2B17E74B-1943-10-26]- Ј. Дучић [[Аутор:Милан Кујунџић Абердар]] [[30. новембар]] - уредити и ускладити с извором [[Корисник:Coaorao/Песак]] [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_CE2D0CBD3BD7FB6A7BB908799516AB0B-1881-B032]! [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_CE2D0CBD3BD7FB6A7BB908799516AB0B-1883-B001]-Л.К. Поповић, С. 1872. Божићни дар. Нови Сад: Српска народна задружна штампарија. стр. 80. [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_DBBF8191E59823DBD747FA1965AD240C-1898-01-B003]Ј. Ђорђевић [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B23ACC13C096C0AC62D73D55CF57B785-1900-11-B022]-Ј. Д. Гете:[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1868-04-B011] ===Проверити=== * [[Ја сам стена]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1862-07-B020] == Аутори и Ауторке == &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Драга Димитријевић Дејановић]]'''<br /> [[Српкиња сам]] • [[Помозʼ, Боже!]] • [[Ох жељо...]] • [[Жена сам...]] • [[Мрзим...]] • [[Певај ми...]] • [[Моја душа]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1863-07-B030], [[Питај зору]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1863-07-B028],[[Очи твоје (Драга Дејановић)]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1863-07-B027], [[Сузе (Драга Дејановић)]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1863-06-B026]<br /> Проза: [[Српским мајкама]] [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_5849377EC458C379EAF950CFD2074A6F-1871-03-B006][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_5849377EC458C379EAF950CFD2074A6F-1871-04-B007]<br /> Подаци:[https://odknjigedoduse.com/2018/09/23/draga-dejanovic-ja-sam-zena-ali-smem/]Писала у Застави; 45 песама (нашао 41) &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Јелена Ј. Димитријевић]]'''<br /> '''''Поезија:''''' [[Њена исповест]], [[На Морави]];<br /> '''''Проза:''''' [[Американка]], [[Сафи-Ханум]], [[]], [[]]<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Љубомир Недић]]'''<br /> [[Песме Милете Јакшића]] • [[Хрваштина у српскоме језику]] • [[Л. К. Лазаревић]]<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Проспер Мериме]]'''<br /> [[Таманго]] • [[Илска венера]] • [[Визија Карла XI]](завршити) • [[Хроника о владавини Карла IX]]<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Јован Скерлић]]'''<br /> • [[О Коштани]] • [[Анте Старчевић]] • [[Омладински конгреси]]📝 • [[Догматичка и импресионистичка критика]] • [[Пјесме Алексе Шантића]] • [[Лажни модернизам у српској књижевности]] * [[Тренуци, од Данице Марковић]] (1905) &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Јелица Беловић Бернаджиковска]]'''<br /> [[Модерне жене]](завршено) • [[Жена будућности]] • [[Хенрик Шјенкијевић]] •? [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B23ACC13C096C0AC62D73D55CF57B785-1910-06-B012-15]230.стр.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Максим Горки]]'''<br /> [[Кан и син]] • [[Прича о добром ђаволу]] • [[Песма о соколу]] • [[Једном с јесени...]] • [[У степи]] • [[Зазубрина]] • [[Пред животом]] • [[Сат (Горки)|Сат]] • [[Болес]]📝 • [[Легенда (Горки)|Легенда]] • [[Пролетње мелодије]] • [[Тамница (Горки) |Тамница]]📝 • [[„До краја!”]]📝• [[Макар Чудра]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_E74E1D9A175FE5728805716D3DEA6D36-1901-K003][https://pseudonimi.unilib.rs/pregled-lat/r-177] у јав.власништву:[https://pseudonimi.unilib.rs/pretraga-lat?search=%D0%9C%D0%B0%D0%BA%D0%B0%D1%80+%D0%A7%D1%83%D0%B4%D1%80%D0%B0] • Читалац[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B23ACC13C096C0AC62D73D55CF57B785-1912-04-B007] преводилац:В. Ћ. (Владимир Ћоровић?[https://pseudonimi.unilib.rs/pregled-lat/auth-11406183])<br /> Подсетник, стр. 398:[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_E74E1D9A175FE5728805716D3DEA6D36-1936-K002],[https://pseudonimi.unilib.rs/pregled/g-089] &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Шарл Бодлер]]'''<br /> [[Везе]] • [[]] • [[]] &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Јохан Волфганг Гете]]'''<br /> [[Невера (Гете)|Невера]] • [[Пастирева тужна песма]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1867-10-B029] • [[Истовјетност]] &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Хајнрих Хајне]]'''<br /> '''''Поезија:''''' [[Пут у Кевлар]] • [[Ја те љубим... (Хајнрих Хајне)|Ја те љубим...]] • [[Вечерњи се сутон спушта...]] • [[Лотосов цвет]] • [[Порука (Хајне)|Порука]] • [[Белзацер]] • [[Јадни Петар]] • [[Ти тако мила си, лепа]] • [[Шта ћеш више]] • '''[[Лорелај]]'''<br /> '''''Проза:''''' [[Флорентинске ноћи]](није завршено), &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Михаил Љермонтов]]'''<br /> [[Мцири]] • [[Жеља (Љермонтов)|Жеља]] • [[Анђео]] • [[Чаша живота]] • [[Молитва (Љермонтов)|Молитва]] • [[Порука (Љермонтов)|Порука]] • [[Палестинска гранчица]] • [[Козачка песма уз колевку]] • [[Крст на Кавказу]] &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Јован Дучић]]'''<br /> '''''Поезија:''''' [[Аида]] • [[Истоку]] • [[Плаве легенде (Дучићеве песме)|Плаве легенде]]<br /> [[Прољетне мелодије]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B23ACC13C096C0AC62D73D55CF57B785-1895-04-B008], [[*** (О шта те из сна буди)]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B23ACC13C096C0AC62D73D55CF57B785-1895-01-B002], [[Једном пјеснику]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B23ACC13C096C0AC62D73D55CF57B785-1895-06-B012], [[*** (Кад се спусти сјенка)]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B23ACC13C096C0AC62D73D55CF57B785-1895-08-B016], [[*** (Тебе тражим дан кад мине)]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B23ACC13C096C0AC62D73D55CF57B785-1895-10-B020] (још неке информације, наћи изворе:[https://srbiubih.com/rs8569id97yp0/][https://jovanducicpesnik.blogspot.com/2013/10/kratka-biografija-jovana-ducica.html?m=1][https://etrafika.net/moze-i-drugacije/63684/slavisa-pavlovic-za-etrafiku-jovan-ducic-je-zelio-pokazati-da-jugoslovenstvo-ubija-srbe/]), сва дела: [https://leo.rs/wp-content/uploads/2018/07/sabrana-dela-jovan-ducic-nekoliko-strana.pdf] &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Александар Пушкин]]'''<br /> [[Анџело]] • [[Кавказ]] • [[Зимње вече]] • [[Село (Пушкин)|Село]] • [[Руслан и Људмила]] • [[Шкотска песма]] • [[Песник (Пушкин)|Песник]] • [[Сужањ (Пушкин)|Сужањ]] • [[Безверје]] • [[Песнику (Пушкин)|Песнику]] • [[Посланица у Сибир]] • [[Наслада]][https://pretraziva.rs/show/zvezda--1899-07-11.pdf] • [[Кавкаски роб]] • [[Камени гост]][https://digitalna.bgb.rs/jsp/RcWebImageMViewer.jsp?doc_id=2cd71b09-0309-49a3-9d5f-e005ced64606/bgbper01/00000011/00000246 48][https://digitalna.bgb.rs/jsp/RcWebImageMViewer.jsp?doc_id=2cd71b09-0309-49a3-9d5f-e005ced64606/bgbper01/00000011/00000247 49][https://digitalna.bgb.rs/jsp/RcWebImageMViewer.jsp?doc_id=2cd71b09-0309-49a3-9d5f-e005ced64606/bgbper01/00000011/00000248 50][https://digitalna.bgb.rs/jsp/RcWebImageMViewer.jsp?doc_id=2cd71b09-0309-49a3-9d5f-e005ced64606/bgbper01/00000011/00000249 51][https://digitalna.bgb.rs/jsp/RcWebImageMViewer.jsp?doc_id=2cd71b09-0309-49a3-9d5f-e005ced64606/bgbper01/00000011/00000250 52][https://digitalna.bgb.rs/jsp/RcWebImageMViewer.jsp?doc_id=2cd71b09-0309-49a3-9d5f-e005ced64606/bgbper01/00000011/00000251 53]-Београд, 1894.-Драгутин ([[Драгутин Илић]]?)-превод је у јв; [[Пикова дама]] (завршено) &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Виктор Иго]]'''<br /> [[Песма о свечаности Нероновој]] • [[Сиротиња (Иго)|Сиротиња]] --[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_CE2D0CBD3BD7FB6A7BB908799516AB0B-1879-B001] &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Пол Верлен]]'''<br /> [[Срећа (Верлен)|Срећа]] • [[Савитри]] • [[Сумрак мистичног вечера]] • [[Бели месец]] &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Милосав Јелић]]'''<br /> [[Клеопатра]] • [[Кујунџића мајка]] • [[Страст]] • [[Са забаве]] • [[Пролазни дани]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_E74E1D9A175FE5728805716D3DEA6D36-1904-K002] &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Милорад Митровић]]'''<br /> [[Пенелопа]] • [[Три сузе]] • [[Окови]] -- Убојица[https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-11-27.pdf] &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Лаза Костић]]'''<br /> [[Наше]] • [[Опрости ми...]] • [[Не гледај ме...]] • [[Срце куца...]] • [[Даници]] • [[Српкиња (Лаза Костић)|Српкиња]] • [[Наискап...]] • [[Љубавни двори]] • [[Моја дангуба]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1866-01-B003] • [[Одговор на „Мњење о Костићевој „Беседи””, од Глише Гершића и А. Хаџића (Л. Костић)]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_9BEA001DC0587D1826CD8F5355315702-1865-10-B001] Проза: Чедо вилино[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_CE2D0CBD3BD7FB6A7BB908799516AB0B-1862-B001] • [[Јелисавета кнегиња црногорска, од Ђуре Јакшића (Л. Костић)]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_9BEA001DC0587D1826CD8F5355315702-1870-02-B006] Информације[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_E74E1D9A175FE5728805716D3DEA6D36-1910-K002] &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Ђура Јакшић]]'''<br /> '''''Поезија:''''' [[Барјактаровићи]] • [[Бура на мору]] • [[Прве жртве]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1860-09-B022][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1860-09-B023], [[Стража]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_5849377EC458C379EAF950CFD2074A6F-1871-05-B012] • [[Херцеговачка бојна песма]] • [[Бојна песма (Ђура Јакшић)|Бојна песма]] • [[Караула на Вучјој Пољани]] • [[На горбу кнеза Михаила]][https://digital.bms.rs/ebiblioteka/pageFlip/reader/index.php?type=publications&id=5410&m=2#page/4/mode/2up]<br /> '''''Проза:''''' Сељаци, Бела кућица[https://pretraziva.rs/show/otadzbina--1875-01-01.pdf] • [[Краљица (Ђура Јакшић)]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1860-05-B011][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1860-06-B012] • [[Син седога Гамзе]][][] • [[Сужањ (Ђура Јакшић|Сужањ]][][] • [[Невеста]][][] [[Куршум]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_CE2D0CBD3BD7FB6A7BB908799516AB0B-1874-B001] &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Јован Јовановић Змај]]'''<br /> '''''Поезија:''''' [[Народна имна]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1865-07-B020] • [[Бојна песма]] • [[„Српска војска приближује се Косову”]] • [[Мајка српскога јунака]] [[Аутор:Светислав Симић]], [[Аутор:Павле Поповић]] - намера &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Едгар Алан По]]'''<br /> [[Гавран (Шапчанин)]] - превод Шапчанина, [[Бунар и Шеталица]]-Драгољуб Јевтић(?)[https://pretraziva.rs/show/delo--1906-04-01.pdf] • [[Слика]]-Рајић(?)[https://pretraziva.rs/show/zvezda--1898-10-11.pdf] • [[]] &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Светозар Марковић]]'''<br /> „Нова социјална начела”[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_BCB8508390B053A30831C2B27F5610F7-1871-11-09] [[Милорад Митровић]], [[Утонула круна]] ≈ [[Потонула круна]][https://pretraziva.rs/show/zvezda--1898-11-10.pdf] [[Аутор:Милена Миладиновић]], [[Аутор:Ристо Ј. Одавић]] - додати садржај [[Аутор:Радоје Домановић]]! Споменик Растко Петровић[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_1A56D94244E063C8AA82BCB286D15C21-1922-01-B001] [[Аутор:Станислав Винавер]] * [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_1A56D94244E063C8AA82BCB286D15C21-1922-02-B002] [[Аутор:Иво Ћипико]] [[Аутор:Светозар Милетић]] Достојевски: Злочин и казна: Полицијски гласник[https://pretraziva.rs/pregled/policijski-glasnik]: 1. део 1. гл, 1.2.1899.[https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-02-13.pdf]---17.6.1901.[https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1901-06-17.pdf]; о преводиоцу Јефти Угричићу:[https://pseudonimi.unilib.rs/pregled-lat/auth-78620681] — изгледа да је у јв:[https://teatroslov.mpus.org.rs/licnost.php?id=5471]! [[Аутор:Алфонс де Ламартин]] [[Аутор:Димитрије Љотић]] [[Аутор:Васа Пелагић]] [[Аутор:Владимир Јовановић]] [[Аутор:Јован Живојновић]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B23ACC13C096C0AC62D73D55CF57B785-1910-05-B009-11] [[Аутор:Антоније Хаџић]]А. Хаџић[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B23ACC13C096C0AC62D73D55CF57B785-1910-05-B009-11] == Завршено == ''али ваљало би још који пут опет ишчитати и прегледати:''<br /> [[Житије Ајдук-Вељка Петровића]] • [[Карађорђе Петровић]] • [[Хрваштина у српскоме језику]] • [[Песме Милете Јакшића]] • [[Поглед на политичку и социјалну француску поезију од 1830. до 1848.]] • [[Чучук-Стана]] • [[Бој у Фундини]] • [[Једна војничка успомена]] • [[Сава Дангубић и Карађорђе]] • [[Визија Карла XI]] • [[О српским женама]] • [[Анте Старчевић]] • [[Аутор:Илија Пламенац]] • [[Аутор:Јоле Пилетић]] • [[Певање и мишљење]] • [[За Србију]] [[Благо цара Радована: О херојима (Глава 1)]]<br /> [[Благо цара Радована: О херојима (Глава 2)]]<br /> [[Благо цара Радована: О херојима (Глава 3)]] == Нацрти == &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;[[Аутор:Ги де Мопасан|'''Ги де Мопасан''']]<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;[[Аутор:Ханс Кристијан Андерсен|'''Ханс Кристијан Андерсен''']]<br /> * Мала Русаљка[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_CE2D0CBD3BD7FB6A7BB908799516AB0B-1877-B016]-преводилац:Таса Ј. М. - [[w:Танасије Миленковић|Таса Ј. Миленковић]]?<br /> * [[Аутор:Паја Путник]] * [[Аутор:Нићифор Дучић]] ** [[Искрена ријеч Српкињама]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_5849377EC458C379EAF950CFD2074A6F-1871-05-B012] и бр. пре * [[Аутор:Милојко Веселиновић]] * [[Аутор:Марко Цар]] * [[Аутор:Јован Мишковић]] * [[Аутор:Павле Поповић]] ! * [[Аутор:Милан Шевић Максимовић]] ! (10.1901.) * [[Аутор:Хенрик Ибсен]] * [[Аутор:Коста Протић]] * [[Аутор:Јован Стефановић Виловски]] * [[Аутор:Пјер Корнеј]] * [[Аутор:Исидора Секулић]][(https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B23ACC13C096C0AC62D73D55CF57B785-1912-01-B002]) * [[Аутор:Алфонс Доде]] * [[Пут из Минхена у Ђенову]] (укп.гл.XXXIV)- Хајне;01.07.1910.С.к.г. * [[Аутор:Богдан Поповић]] * Богдан Поповић о песмама Алексе Шантића[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_E74E1D9A175FE5728805716D3DEA6D36-1901-K003] [[Аутор:Велибор Јонић]] * [[Не партија, већ патрија]] * [[Светосавски национализам]] [[Аутор:Тихомир Остојић]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B23ACC13C096C0AC62D73D55CF57B785-1910-04-B007-08] === Допунити === * [[Аутор:Милица Стојадиновић Српкиња]] * [[Аутор:Вид Вулетић Вукасовић]] * [[Аутор:Светислав Стефановић]] * [[Аутор:Милорад Митровић]]1-2-1905 * [[Аутор:Антон Павлович Чехов]] * [[Аутор:Тихомир Ђорђевић]] * [[Index:Pesme Jaše Tomića.pdf|Песме Јаше Томића]] == Уређивано == ''овде су наведене странице у које сам унео веће измене'' * [[Ђачки растанак]] * [[Смрт мајке Југовића]] * [[Успомене]], [[Неверна Тијана]] - нашао извор; ускладити с тренутним текстовима. * [[Спомен на Руварца]] - проверити * [[Међу звездама]] - проверити * [[Хамлет]] - није у јав власништву * [[Примјери чојства и јунаштва]] * [[Као српски Плутарх, или житија знатни Србаља у Србији нашега времена]] *'''[[Живот и обичаји народа српскога]]''': &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;[[Живот и обичаји народа српскога/Додатак]]<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;[[Живот и обичаји народа српскога/8]]<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;[[Живот и обичаји народа српскога/7]] == Нацрт_1 == * Француска књижевност: [[Проспер Мериме]], [[Алфонс Доде]], [[Виктор Иго]], [[Шарл Бодлер]], [[Пол Верлен]], [[Ги де Мопасан]] * Руска књижевност: [[Љермонтов]], [[Чехов]], [[Александар Пушкин]], [[Максим Горки]], [[Гогољ]] * Немачка књижевност: [[Хајне]], [[Гете]], [[Шилер]] == Нацрт_2: Скерлић == === 1899. === * [[Писма из Загреба]] === 1901. === * [[О Коштани]] * [[Поглед на политичку и социјалну француску поезију од 1830. до 1848.]]-зора ::''књ. 1.'' * [[Примјери чојства и јунаштва, од Марка Миљанова (Ј. Скерлић)]]-473. ::''књ. 4.'' * [[Проспер Мериме и његова мистификација српских народних песама]]-355. === 1902. === * [[Почетак Самуилове владе, од Божидара А. Прокића (Ј. Скерлић)]]-70. * [[Песме Петра Прерадовића од др Милана Шевића (Ј. Скерлић)]]-73. * [[Из прошлих дана, од др Милана Савића (Ј. Скерлић)]]-74. * [[Чикино дете, од Тадије Костића (Ј. Скерлић)]]-146. * [[Поглед на данашњу француску књижевност]] * [[Догматичка и импресионистичка критика]]-208. * [[Сељанчице, од Милорада Петровића (Ј. Скерлић)]]-386. ::''књ. 2.'' * [[Како нас деца уче, од Ср. Пашића (Ј. Скерлић)]]-707. * [[На селу и прелу, од П. Марковића-Адамова (Ј. Скерлић)]]-765. * [[Литерарни програм Српске Књижевне Задруге]]-1256. ... === 1903. === * [[Француски романтичари и српска народна поезија]] * [[Омладински конгреси]] * [[„Пригодне песме”, од Милорада Митровића]] * [[Један социјалистички песник]] === 1904. === * [[Једна дужност наших старијих писаца]] * [[Начело солидарности]] === 1905. === * [[Милован Ђ. Глишић (Скерлић)]] * [[Тренуци од Данице Марковић]] === 1907. === * [[Филолошки догматичари и књижеван језик]] * [[Хумор и сатира Г. Бранислава Нушића]] * [[Војислав Ј. Илић (Ј. Скерлић)]] === 1909. === * [[Једна књижевна зараза]] === 1910. === * [[Србија, њена култура и њена књижевност]] ::''књ. 1.'' * [[Пауци, од Ива Ћипика (Ј. Скерлић)]]-66. * [[Моје успомене (1867—1881), од Тодора Стефановића Виловског (Ј. Скерлић)]]-66. * [[Прве школске позоришне представе]]-108. * [[Нечиста крв, од Борисава Станковића (Ј. Скерлић)]]-629. * [[Карло Маркс о Србима]]-631. * [[Српске књиге у Босни и Херцеговини око 1830. године]]-688. * [[Прилози за историју српске књижевности, од Димитрија Руварца (Ј. Скерлић)]]-705. ::''књ. 2.'' * [[Владимир М. Јовановић, од Александра Арнаутовића (Ј. Скерлић)]]-153. * [[Н. Г. Чарнишевски, од Г. В. Плехановића (Ј. Скерлић)]]-312. * [[Н. Г. Чарнишевски о српским народним песмама]]-383. * [[Светозар Марковић у емиграцији]]-427. * [[Оцена Г. Станоја Станојевића о „Српском Књижевности у XVIII веку” (Ј. Скерлић)]]-457. === 1911. === :: ''књ. 1.'' * [[Дошљаци, од Милутина Ускоковића (Ј. Скерлић)]]-53. * [[О оцу Бранкову, Тодору Радичевића, од Љубомира Лотића (Ј. Скерлић)]]-238. * [[Забрана „Шумадинке”, од М. К. Барисављевић (Ј. Скерлић)]]-327. * [[Нови прилози о српским писцима у XVIII веку]]-405. * [[Живот Доситеја Обрадовића, од др Тихомира Остојића (Ј. Скерлић)]]-493. * [[Доситеј Обрадовић као просветитељ народа српског, од др Јована Миодраговића (Ј. Скерлић)]]-494. * [[„Гусле” Проспера Меримеа, од Војислава М. Јовановића (Ј. Скерлић)]]-874. * [[Бранич језика хрватскога, од др Николе Андрића (Ј. Скерлић)]]-962. :: ''књ. 2.'' * [[Руски револуционари и српски ратови 1875–1876.]]-74. * [[Срби и бугарско ослобођење]]-149. * [[Сукоби, од др Светислава Стефановића (Ј. Скерлић)]]-308. * [[Лажни модернизам у српској књижевности]]-348. * [[Пушкин, од Емила Омана (Ј. Скерлић)]]-473. * [[Питања о језику и правопису]]-713. * [[Доситеј Обрадовић и наши западни писци]]-766. * [[Пјесме Алексе Шантића]]-784. * [[Хрватске прилике и народно јединство Срба и Хрвата]]-867. * [[„Женидба Максима Црнојевића” у српској књижевности]]-931. * [[Религија Његошева, од Николе Велимировића]]-933. === 1912. === * [[Анте Старчевић]]-56. * [[Родољубиве песме, од Вељка Петровића (Ј. Скерлић)]]-394. * [[Генерал Симеон Зорић]]-427. * [[Дани и Ноћу, од Симе Пандуровића (Ј. Скерлић)]]-466. * [[Нове песме, од М. М. Ракића]]-703. * [[Један „превод” са српскога на „илирски”]]-711. * [[Штампарије у Србији у XIX веку, од Александра Арнаутовића (Ј. Скерлић)]]-795. * [[Дела Јована Ристића (Бечкеречанина)]]-872. === 1913. === ::''књ. 1.'' * [[Беспуће, од Вељка Милићевића (Ј. Скерлић)]]-73. * [[Приче које су изгубиле равнотежу, од Станислава Винавера (Ј. Скерлић)]]-78. * [[Нови омладински листови и наш нови нараштај]]-212. * [[Руско-српска књижарска трговина терезијског доба, од др Мите Костића (Ј. Скерлић)]]-315. * [[Модерна Германија, од Мирка М. Косића (Ј. Скерлић)]]-630. * [[Вукова преписка]]-777. ::''књ. 2.'' * [[Од Балкана до Адрије, од Стефана Влад. Каћанског (Ј. Скерлић)]]-153. * [[Вук Ст. Караџић (Јован Скерлић)]]-195. * [[Две женске књиге]]-379 * [[Источно или јужно наречје?]]-756. === 1914. === * [[Песме Милутина Бојића]] == Нацрт_3: Мопасан == [[Растанак (Мопасан)|Растанак]] • [[Две мале приче]] • [[Коко]] • [[Самоубиство]] • [[Он?]] • [[Два пријатеља]] • [[Ко зна?]] • [[Чика Монжиле]] • [[Старудије]] • [[Растанак (Мопасан) |Растанак]] • [[Са села]] • [[Исповест (Мопасан)|Исповест]] • [[У пролеће (Мопасан)|У пролеће]] • [[Симонов тата]]<br /> * [[Јака као смрт]][https://pretraziva.rs/show/delo--1906-04-01.pdf] - превео Владислав Росић[https://www.snp.org.rs/enciklopedija/?p=15152], питање да ли је у јв. * [[Једна Луда]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-10-23.pdf]Пера С. Талетов([[w:Петар Талетов]]) == Нацрт_4: Чехов == [[Мој живот (Чехов)]]-22.[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_E74E1D9A175FE5728805716D3DEA6D36-1909-K001](у јв Синиша Св. Буђевац 1916[https://pretraziva.rs/show/spomenica-studentima/36]) == Нацрт_5: Винавер == * [[Бетовен]] * [[Из земље сунца које сажиже]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_E74E1D9A175FE5728805716D3DEA6D36-1910-K001] == Нацрт_6: [[Аутор:Милан Кујунџић Абердар|Абердар]] == Даница:<br /> 1861:[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1861-01-B001]<br /> [[Првој жени]] • [[Хеј смрти, смрти!]] • [[Потајница]] • [[Пазите, вуци!]] • [[Животе мој!]] • [[Бршљан и стужа]] • [[Невеста хајдукова]] • [[Да сам тобом]] • [[Гледајте огањ]] • [[Лаку ноћ! (Абердар)]] • [[Ала сам срећан!]] • [[Поздрав светковачима успомене текелијине]] • [[Сабљо наша!]] • [[Жеље]] • [[Цура]] • [[Моје вино]]<br /> 1862:[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1862-01-B001]<br /> [[Суро стење]] • [[Чекам]] • [[Зора]] • [[С гробља]] • [[Хеј будале]] • [[Бог милости]]<br /> 1863:[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1863-01-B001]<br /> [[Збогом]] • [[Ново лето]] • [[Јеретик]] • [[Ускрс]] • [[Тише ветар]] • [[Хеј крчмарко]] • [[Научићу]] • [[Братац у туђини]]<br /> 1864:[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1864-01-B001]<br /> [[Граничарка, из похода наполеоновог]] • [[Пријатељи стари]] Вила:<br /> 1865:[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B9519DE2273A99FFBF4D16A4CFBF4823-1865-01-B001]<br /> [[Сиње море]] • [[Ластавица]] • [[Бисер се круни с мора дубока...]] • [[Беседина поступаоница]] • [[Трепавица свилна...]]<br /> 1867:[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B9519DE2273A99FFBF4D16A4CFBF4823-1867-01-B001]<br /> [[Ватрица букће...]] • [[Зовни ме момче...]] • [[Спалиште]] • [[Удаћеш се...]] • [[Мрзим...]] • [[У Ружицу цркву...]] • [[Ој позориште!...]]<br /> 1868:[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B9519DE2273A99FFBF4D16A4CFBF4823-1868-01-B001]<br /> [[Месија]] • [[Наше слуге]] • [[Хај!]] • [[Завојевач]] • [[Сенка кнеза Михаила]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B9519DE2273A99FFBF4D16A4CFBF4823-1868-12-B035] Јавор:<br /> 1876:[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_CE2D0CBD3BD7FB6A7BB908799516AB0B-1876-B001] [[Луда]] • [[Абер је!]] Матица:<br /> 1870:[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_9BEA001DC0587D1826CD8F5355315702-1870-01-B001] [[Спаваш ли злато моје...]] • [[Поред свирке]] • [[Ха, Бога ми]] Млада Србадија:<br /> 1871:[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_5849377EC458C379EAF950CFD2074A6F-1871-02-B001] [[Стари министар]] • [[Деспотова ћерка]] Србски летопис, Словенци Проза (потреби извори): Filozofija u Srba, Kratki pregled harmonije u svetu i Ide li svet nabolje ili nagore? • [[Наука о осећању]] (1867) • [[Филозофија у Срба]] (1868) • [[Наука о свести]] (1872) == Нацрт_7: [[Алекса Шантић]] == ''навести изворе испод песама и проверити тачност'' 1887. *[[Бог се смиловао]]*[[Молитва мале Зорице]]*[[На гробу миле ми сестре]]*[[Прољетна зора]]*[[Прољеће (1887)|Прољеће]] *[[Рањеник]]*[[Србину]]*[[У слађаном гласу...]]*[[Звијезда јато]]*[[Љубим ли те?]]*[[На мјесечини (1887)|На мјесечини]] 1888. *[[Тици у затвору]]*[[Пјесма]]*[[Немилосном богаташу (1888)|Немилосном богаташу]]*[[Мати (1888)|Мати]]*[[Поздрав (1888)|Поздрав]]*[[На Стражилову]]*[[Мору]]*[[Ој поточе...]]*[[На мјесечини (1888)|На мјесечини]]*[[Гледао сам]]*[[Мај]]*[[Волим књигу]]*[[Гори]]*[[У гају (1888)|У гају]]*[[Пред иконом Светог Саве]]*[[Борба]]*[[Ђачка песма]]*[[Славују]]*[[На Дунаву]]*[[У равном Сријему]]*[[Нашој гори]]*[[Љубимо се]]*[[На рад]]*[[Моме брату у даљини]]*[[Неименована песма Алексе Шантића 50]]*[[Ђури Јакшићу]]*[[Мити Поповићу]]*[[Вида]]*[[Ноћна пјесма малијех Српкиња]]*[[Поноћи је...]] == Нацрт_8: Злочин и казна == {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Фјодор Достојевски]] | [[Злочин и казна]]<br>(''-{Преступление и наказание}-'') | Превео: Јефта Угричић (1864–1927) | | Садржај: | [[Злочин и казна/Део први/I|I]] }} <Center>'''ДЕО ПРВИ'''<br> [[Злочин и казна/Део први/I|I]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-02-13.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-02-20.pdf]<br> [[Злочин и казна/Део први/II|II]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-02-27.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-03-06.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-03-13.pdf]<br> [[Злочин и казна/Део први/III|III]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-03-13.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-03-20.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-03-27.pdf]<br> [[Злочин и казна/Део први/IV|IV]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-03-27.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-04-03.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-04-15.pdf]<br> [[Злочин и казна/Део први/V|V]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-04-15.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-04-30.pdf]<br> [[Злочин и казна/Део први/VI|VI]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-04-30.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-05-06.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-05-15.pdf]<br> [[Злочин и казна/Део први/VII|VII]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-05-15.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-05-21.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-05-29.pdf]<br> '''ДЕО ДРУГИ'''<br> [[Злочин и казна/Део други/I|I]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-05-29.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-06-05.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-06-26.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-07-10.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-07-17.pdf]<br> [[Злочин и казна/Део други/II|II]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-07-24.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-07-31.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-08-14.pdf]<br> [[Злочин и казна/Део други/III|III]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-08-14.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-08-21.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-08-28.pdf]<br> [[Злочин и казна/Део други/IV|IV]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-08-28.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-09-04.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-09-11.pdf]<br> [[Злочин и казна/Део други/V|V]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-09-11.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-09-18.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-10-02.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-10-09.pdf]<br> [[Злочин и казна/Део други/VI|VI]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-10-30.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-11-06.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-11-13.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-12-11.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-12-25.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1900-01-09.pdf]<br> [[Злочин и казна/Део други/VII|VII]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1900-01-09.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1900-01-18.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1900-01-23.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1900-01-30.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1900-02-06.pdf]<br> '''ДЕО ТРЕЋИ'''<br> [[Злочин и казна/Део трећи/I|I]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1900-02-06.pdf]<br> '''ДЕО ЧЕТВРТИ'''<br> '''ДЕО ПЕТИ'''<br> '''ДЕО ШЕСТИ'''<br> '''ЕПИЛОГ'''<br> [[Злочин и казна/Епилог/I|I]]<br> [[Злочин и казна/Епилог/II|II]]<br> </Center> == Нацрт_9:[[Јован Дучић]]== <poem> Категорија:Дела Јована Дучића Категорија:Песме Јована Дучића Категорија:Збирке песама Јована Дучића [[Песме сунца/Залазак сунца]] [[Песме сунца/У сумрак]] [[Песме сунца/Падање лишћа]] [[Песме сунца/Акорди]] [[Песме сунца/Познанство]] [[Песме сунца/Тишина]] </poem> == Нацрт_10 == * [[Усташки злочини у концентрационом логору Јасеновац]] 11.4.[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_36505B1F073C4A37D00885FF2B17E74B-1944-04-11] 12.4 [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_36505B1F073C4A37D00885FF2B17E74B-1944-04-12] 17[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_36505B1F073C4A37D00885FF2B17E74B-1944-04-17]18[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_36505B1F073C4A37D00885FF2B17E74B-1944-04-18] == Нацрт_11 == ''Хамлет, Шекспир (Превод: Лаза Костић)'' Лица [[Хамлет/Шекспир (Л. Костић)/I. чин]]... == Остало == {{Аутор | име = Владимир | презиме = Јовановић | иницијал_презимена = ... | годинарођења = | годинасмрти = | опис = '''Владимир Јовановић''' био је српски политичар, економиста, аутор, новинар и академик. | слика = | опис_слике = | википедија = Владимир Јовановић | вики_цитати = | остава = | остава_кат = Vladimir Jovanović }} 1833-1922 === Дела === * [[Основи снаге и величине Србске]] (1870) * [[О нашем ослобођењу и уједињењу]] (1871)[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_5849377EC458C379EAF950CFD2074A6F-1871-07-B018][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_5849377EC458C379EAF950CFD2074A6F-1871-08-B020] == Нацрт == * Категорија:Књижевност ** Категорија:Романтизам * Категорија:Поезија ** Категорија:Поезија по земљама *** '''Српска''',немачка поезија, енглеска, руска, француска,мађарска... ** Песме према врсти *** Елегије *** Описне (дескриптивне) песме *** Љубавне песме *** Социјалне песме *** Родољубиве песме *** Мисаоне (рефлексивне) песме *** Сатиричне песме *** Хумористичке песме * Категорија:Народна поезија ** Категорија:Епска народна поезија ** Категорија:Лирска народна поезија * Категорија:Српска поезија ** Српски песници Аутор:Јулка Стратимировић 7aw5ohpzsrqb1b38qhhb9cdlmixo7h9 0 60029 143936 140413 2026-06-01T12:23:09Z Coaorao 19106 143936 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Александар Пушкин|Александар Пушкин]] | [[Руслан и Људмила]]<br />([[:ru:Руслан и Людмила (Пушкин)|''Руслан и Людмила'']]) | '''''Превод: [[Драгутин Илић|Драгутин Ј. Илић]]''''' | [[Руслан и Људмила|-{Садржај}-]] | '''Пролог''' | [[Руслан и Људмила/Песма прва|-{Песма прва}-]] }} <center>{{Поезија| Крај морске луке дуб зелени, Златан је ланац на дубу том. Дан и ноћ мачак ту учени Шета по ланцу сплетеном. У десно — песму он изводи, У лево — бајку наводи. Тамо су чуда, тамʼ дух броди, Русалка седи на грани; Ту, на брвини потајној, Траг видиш звери незнаној; Дом на кокошињим ногама, Без врата и без окана. Ту привиђења шума крије, У зору талас пљуска, бије, По обалама пешчаним; И триест витезова красних Из воде редом иду јасних, А с њима морски деда им. Тамо краљевић, мимоходом, Оплени цара силеног, Тамо у облак, пред народом, Преко мора и свемира, Вештац носи богатира. У ропству, ту, царевна тужи, А мрки вук јој верно служи; Ту ступа са Баба-Јагом Иде и брбља са собом; Цар Коштан ту се на злату нише, Ту руски дух — Русијом дише. Тамо сам био и мед пио, Крај мора видех дуб зелени, А под њим мачак учени, Своје ми бајке зборио! Једне се сећам, и бајку ту, Предајем данас народу… }}</center> == Извор == ''Дело'', 1. април 1904. Тридесет прва књига. Стр. 341–342. {{ЈВ-аутор|Драгутин Илић|1926}} [[Категорија:Руслан и Људмила]] cilru27g9ns69rcawecpenxwma0xl89 0 60062 143938 140415 2026-06-01T12:24:23Z Coaorao 19106 143938 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Александар Пушкин|Александар Пушкин]] | [[Руслан и Људмила]]<br />([[:ru:Руслан и Людмила (Пушкин)|''Руслан и Людмила'']]) | '''''Превод: [[Драгутин Илић|Драгутин Ј. Илић]]''''' | [[Руслан и Људмила/Песма прва|-{Песма прва}-]] | '''Песма друга''' | [[Руслан и Људмила/Песма трећа|-{Песма трећа}-]] }} <center>{{Поезија| Вештине такмаци крваве Не трпте мира благу ћуд, Примајте данак мрачне славе И опијајте распром груд! Нек се камени свет не свикʼо Успехе грозне гледати, За вама неће жалитʼ нико Нитʼ ће вам ико сметати! Вама, такмаци другог рода, Парнаски борци, велим ја, Немојте бити смех народа Нескромним шумом раздора; Борте се, само предострожно. Но ви, такмаци Љељови, Живите братски, буде лʼ можно; Јер, знајте, моји другови: Судбина кога већ намени Девојци, њој је мио тај, Ма и у наточ васелени; Сметати томе, грех је, знај! Када Родгај необуздани, Предосећајем мучен тајним, Остави своје другове, И пође у крај усамљени, Кроз неме, јашећʼ, лугове; Дубоком мишљу замамљени — Злодух је ревно чупао С његове душе љуте ране; И он је мрачно шаптао: „Убићу ко ми на пут стане… Руслане!… знаћеш мене ти… Заплакаће ти нева мила…” И тај час натраг полети, — Коњицу вихар даде крила. Међутим, честити Фарлав, Све јутро слатко продремав, Од жеге заштићен подневне, У поточића свежини, Да силе поткрепи душевне, Руча у мирној тишини. Одједном спази изненада Где неко лети као бес, И, не часећи часа сада, Фарлав, одбацив свој обед, Копље и оклоп до визира, Ухвати маглу без обзира; А онај за њим у нештед. „Бегунче, кукавицо, стани!” — Фарлаву довикну незнани – „Презрени, чекни мало ти, Ја ћу ти главу скинути!” Фарлав, чим позна глас Родгаја, Престрашеном му мрче свет, Сиромах, мисли: ето краја! Па с коњем све у бржи лет; Баш као зечић – не будʼ криво — Заметнув уши бојажљиво, Што граби пољем брзоног, Бежећи испред кера злог. Али на месту славног бега, Од окопнелог хладног снега, Потоци мутни теку свуд И рију земље влажну груд. Долете рову коњ блатљивом, Узмахну репом, белом гривом, Загризе у ђем челични И преко рова прескочи; Коњаник к небу избаци пете, Стрмоглав слете у блатни ров, Из очију му светлаци лете, За смрт је био већ готов. Родгај на сами руб долета, Зазвони мача смртни звон: „Сад гини!” — грмну — „губо клета!” Алʼ ту Фарлава позна он. Гледа и руку мирно спусти, Лице му покри досада, гнев, Челом се надви облак густи, Шкрипећи зубма, онемев, Клонуле главе, препун једа, Одјезди витез ко бачен кам, Беснећи… но тек једва — једва Не засмеја се себи сам. И тада срете под гором Старицу једва живу, бледу, Грбаву, суху, ко снег седу! Путничком она палицом, Према северној страни пружи: „Тамо је” — рече — „тај пут држи!” Весело Родгај закликта И верној смрти похита. А Фарлав наш и дах прекидели, Лежећʼ у рову, од силна стра, Мисли: куда ли то отиде Зликовац? Да лʼ сам још жив ја? Алʼ у том зачу, у добри час, Старице седе гробни глас: „Младићу, устај, пусто је поље, Где хоћеш, можеш миле воље; Доведох, гле, и коња твог, Устани и чуј савета мог!” Сметени витез побауљке Из рова пузи блатњав сав, Плашљиво око себе гледа, Сад чисто живну душа бедна: „Но, хвала Богу, кад сам здрав!” „Чуј ме!” — рече му стара меко: „Тешко је наћи Људмилу, Умакла нам је предалеко, Најмање, ти ћеш наћи њу! Опасно јʼ лутати по свету; Та ни ти ниси томе рад. По моме владај се савету, Окрени коња, па назад. Испод Кијева, у тишини, У наслеђеној дедовини, Безбрижан живот настави: Људмилу нама остави!” Рече, ишчезну. Нестрпљиво Благоразумни наш херој, Тај час пожури у дом свој; Од срца он се махну славе, Нитʼ мисли о неви младој; И шум најмањи са дубраве, Сенице цвркут, водА гред, Бацаху њега у жар и лед. Међутим, Руслан далеко оде; Кроз поља, неме дубраве, Његове мисли удиљ броде Око Људмиле убаве. И збори: да лʼ ћу наћи друга? Премила где је сад супруга? Хоћу лʼ јој чути слатки глас, Гледати лица дивног крас? Илʼ покрај страшног чаробника За слободом ће чезнути, Старећʼ ко дева бледолика, У вечном ропству венути! Или ће такмац дрзовити… Не, не! Никада, цвете вити! Мој верни мач је уза ме још, Још главу удес не скиде лош!” Једном, кад паше ноћне сенке, Над обалама каменим, Јахаше витез поред реке; Тихо је; кад, али у том, Зазвижда од стреле зујање, Оклопа звук и клик, хрзање И топот по пољу немом. „Стој!” громовити грмну глас: Он се осврте: у пољу том, Окомив копље лети ко гром Ужасни коњик — али кнез На сусрет пође такмацу свом. „Аха, стигох те, сад си мој!” Кликну небојша коњаник, Смрт се за живот маша твој; На овом месту падај, мри, — Тамо невесту тражи ти!” И Руслан плану од силна гнева, Тај бујни он познаје глас… Другови моји! а наша нева? Махнимо витезе на час Њима ћемо се вратитʼ скоро. А и време је било већ О кнегињици коју рећʼ И о ужасном Црномору. Ћудљивог свога маштања Миљеник кад-кад нездржани, Причо сам како, у час тамни, Људмила, ко цвет, узабрана, Од успламтела Руслана Ишчезну у мрак као тајна. Јаднице! Злотвор кад те твој Уграби у загрљај свој И са постеље диже брачне, Ко вихар јурну у облак; Кроз густи дим и тмине мрачне У горски с тобом оде мрак — Теби, се узе свест и глас, Па тек у замку вешца тог, Дршћући, лица блеђаног, У неки ти се освести час. Са прага свога тако сам У један летњи видео дан, Кокици кад је плашљивој, Султан кокошињака, пето мој, Преко дворишта јурио, И похотљивим крилима Љубезну већ обгрлио; Баш тад кружаше над њима, Пилића селских стари тАт, Пагубна жеља њега жури, Носи се, лебди, јастреб сури, И, као муња, супостат, Слете, изви се. Летнув гор, У развалине удаљене, Јадницу однесе злотвор. Узалуд тугом саломљени И ледним страхом, очајано Љубезну зове пето сад… Он виде само ужас, јад, Где лети перје рашчупано. До јутра млада кнегиња У заносу је тешком била, Ко страшне снове да је снила, Но, најзад, буди се она; Прену, мучена пламним јадом, Ужасом страшним смућена, Душа јој жуди за насладом, Неког са чежњом чека младом: „Супруже мили, где си ми?” Зовну — и страхом онеми. Плашљиво гледа, туђе све је… Људмила, твоја соба где је? Лежи несрећна невестица Усред постеље перјане, Под гордом сенком балдахина; Завесе, раскошна перина, Китице ту су злаћене; Прострта диба немилице, Трепери смарагд и рубин; А тамо златне кандилнице Свој мирисави вију дим. Алʼ доста! Није преше сада Описивати чаробни дом, Давно је већ Шехеризада Претекла мене у овом. Но жалосна је то наслада, Кад мили супруг није с њом! Три красне моме, у часу том, Одете лаком тканином, Кнегињи младој ступају, До земљице се клањају. Нечујно, прва међу њима, Над њом се тихо паднела, Ваздушним својим прстићима Златне јој власи оплела, И, са вештином горских вила, Бисерни венац обавила Около блеђана чела. За овом, као робињица, Ближи се друга, скромна лица — Сарафан плави у тај час, Људмилин дивни обви стас; Витице златне, плећа нежна И недарца јој скрише снежна Као дим велом прозрачним. Одећа љуби завидљива Дивоту, вредну небеса, Обућа лака обгрлила Ножице, чудо чудеса. Кнегињу трећа девојчица Бисерним пасом обвија, А невидовна певачица Веселе песме извија. Ах, ни бисерне низе те, Сарафан, нити благо све, Ни песме миле и веселе Не блаже душу жалосну: Узалуд црта огледало Лепоту њену, накит њен, Њезин је поглед оборен, Болом јој срце опхрвало. Они, што воле истину И са дна срца што читају, Без сумње знају јасно то: Ако је жена у очају, Па кроз плач, макар и крадом, У пркос горком јаду свом, У огледало не погледа — Е, ту је онда права беда! Опет је сама Људмила, А та самоћа немила, На решме окна сад је води, И њезин поглед сетно броди Широм по даљи суморној. Мртво је свуд. Неме равнине Под хладном леже снежином; Трепере горске те висине, Под једноликом белином, И дремљу вечном тишином. Не узвија се дим с кровова, Нит видиш траг у снегу том, Ни звонки рог веселог лова Да одјекује пустињом; Изретка само, с тужним писком, Вихар у пољу урла чистом, И далеко, у снежни руб, Љуља се оголели дуб. Плачући очајно, Људмила У ужасу је лице скрила; С удесом, јадна, шта ће злим, Вратима јурну сребрним: Са музиком се пут, отвори И наша нева сад се створи У врту. Чаровити крај: Дражи од вртова Армиде И оних што их уживаше, Цар Соломон илʼ кнез Тавриде. Пред њом се нижу на поглед: Дубраве, ко из вилских снова, Палме и шуме лаворова, И мирисавих мирта ред, И горостасних кедра стас; Зреле се брескве повијају, Над потоком се навијају. Брежуљци, џбуње и долине, Пролећем блеште од милине; Ћарлија благо ветрић мајски Сред очараних пољана, И пева славујак китајски У сенци тананих грана. Ту се пљускају шедрвани, Веселим шумом у дугин плам, Под њима трепте истукани, Ко да су живи; Фидије сам, Миљеник Феба и Паладе, Гледајућʼ на тај дивни рој, Он би чаробни длето свој Из руку швирно од досаде. Прштећʼ мраморној по огради, Подобно дузи блиставој, Тутње и шуме водопади, Поток под сенком мамљивом, Ту шуми песмом сањивом. Склоништа мира и тишине, Кроз зеленило, мимолет, Виде се светле сеничице, Ода свуд ружа читав сплет, Мирисним дахом дише цвет. Но очајна је она била, Несвесно туда пролази; Чаровље залуд стреса крила, На јад јој све то долази. Не знајућʼ ни где стаза води Около врта чаробног ходи, Сузама горким даје мах; Суморни поглед њезин броди У немилостива небеса. Од једном прену мома красна, Принесе прстић к уснама; За цело, мисао ужасна Paђa ce… Међу стазама Пред њом на стуба стоји два, Високи мостић над потоком; У тешком болу, предубоком, Крочи на њега жалосна, Валима хучним поглед прати, Плачући прокле удес љут: Сад ће је талас закопати; Алʼ ипак, к води није нагла, Већ даље, даље узе пут. Моја прелепа Људмила, Ходећи сунцем јутарњим, И сузе већ је осушила, Уморна мисли: доста с тим! На траву седе, осврну се, Одједном над њом шатор, гле, Раскрили своје сенке густе, И богат обед поред ње; Посуђе светло од кристала, А тамо, иза џбунова, Невидна харфа задрхтала. Диви се млада Људмила, Но ипак рече премила: „Кад нема драгог покрај мене, Све су то муке нечувене! О, ти, нагубна чија страст, Растрза мене, проклети, Страши ме, мислиш, твоја власт: Људмила уме умрети. Не требају ми шатре те, Весеље, песме несносне; Нитʼ ћу ти јести нити сести, Смрт гладна нек ме умори!” — Помисли тако и — поче јести. Устаје нева, а шатор, Раскошни и сјајни прибор, И звуци харфе, свег нестаде И мир наново владатʼ стаде. По врту опет Људмила Међʼ џбунићима немо ходи, Небесна трепте кандила, А међу њима месец броди: Маглица слази са свих странʼ, На брежуљке се сутон свила, Над кнегињом се нија сан; Алʼ невидовна у том сила, Пролетњег ветра нежнија, У месечев је узви зрак, Над чаробним се дворцем нија И предстрожно с њом се свија. Кроз тамњан ружа мирисних, На њезин одар жалосни. А у том часу све три моме, Већ приступају послу своме: Скидају накит злаћени; Но њихов израз смућени, Очију сетних мучаљив збор, Одају уздах пригушени И судби немоћни прекор. Но пожуримо: руком меком Скидоше са ње хаљине: Премила, у лепоти нежној, У кошуљици белоснежној, Леже да сАна почине. Сетно се деве поклонише, И журно све се удалише, И тихо приклопише клет; Сад заробљени шта ће цвет? Дркће ко листак, дах престаје; Недра се леде, крв се таје, Тренутни санак махну њу, Не спава, слуша шумор свак, И у несносни мотри мрак… Око ње тама и ћутање Тек срца чује трепетање… Ослухне… шапће тишина; Постељи њеној иду тише; Под јорган сакри се она: Ето… ох!… сумње нема више, Зачу се шум: озарена Затрепта блеском ноћ суморна, Врата су већ отворена. Безшумно, смело ступајући, Сабљама гордо севајући, Арапа иде дуги ред; Два и два, важно и побожно, На свилен душек предострожно Доносе седу брадуру; За брадом гордо, кроз ноћ тију. Величанствено дигнув шију, Грбави кепец пружа крак; Његовој глави ошуреној, Гломазном шапком покривеној, Припадала је брада та. Он се приближи, алʼ у том, Кнегињица је поскочила, За калпак седог грбацу Хитро је руком дохватила; Дршћући диже песницу, И опаучи тако њом, Да је арапе заглушила. У страху он се скљуси свом, Блеђи од неве преплашене, Окломпи уши, бегатʼ стаде, Алʼ у густишу дуге браде, Забатрга се, сав се пружи, Устаде, паде; у тој тмуши Арапа црних рој се тиска, Спотиче, мува, стоји писка, Да га размрсе из те браде; Људмили шапка у ћар паде. Но шта би с нашим витезом, На ненадноме свом сусрећу? Уметним својим потезом Цртај, Орловски, ноћ и сечу! На месечини блеђаној Витези су се дочепали, Пламте у ватри помамној; И копља већ су побацали. Саломљени су мачеви, Оклопи крвљу обливени, Штитови у прах раздробљени:.. Сад се хватају с хатова; К небу се диже густи прах, Коњи се грудма ударају; У коштац витези помамни, Друг друга стежу и остају У седлу као приковани. Мишце се мржњом сплетају, Ни челик од њих тврђи није, Из очију им пламен бије, Груди о груди пуцају. И крају већ се клони бој — Ко ли ће пасти? — Витез мој, Планув притегну борца ближе, Гвозденом руком с коња диже, Узвину силно над собом — И рину с обале у реку: „Пропадај!” — рикну као гром — „Злобо, на путу умри свом!” — Ти већ погађаш, читаоче, Ког рину честити Руслан: То беше борбе љубимац, Родгај, кијевски витез знан, Људмиле мрачни просилац. Около Дњепра дубоког Такмаца тражио је свог, И нађе — но негдашња сила Љубимца свог је оставила; Русије древне богатир У таласима нађе мир. И о Родгају чу се тада, Русалка га је једна млада На хладне груди узела; И жудно љубећи витеза Са смехом на дно однела. И дуго потом у ноћној тмини, Блудећʼ крај тихе обале, Богатирев је призрак силни Плашио смеле рибаре. }}</center> == Извор == ''Дело'', 1. јул 1904. Тридесет друга књига. Година девета. Стр. 56–69. {{ЈВ-аутор|Драгутин Илић|1926}} [[Категорија:Руслан и Људмила]] c54sun4cpsb4yyz8h2b9jgij6lylhq6 0 60113 143937 140414 2026-06-01T12:24:07Z Coaorao 19106 143937 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Александар Пушкин|Александар Пушкин]] | [[Руслан и Људмила]]<br />([[:ru:Руслан и Людмила (Пушкин)|''Руслан и Людмила'']]) | '''''Превод: [[Драгутин Илић|Драгутин Ј. Илић]]''''' | [[Руслан и Људмила/Пролог|-{Пролог}-]] | '''Песма прва''' | [[Руслан и Људмила/Песма друга|-{Песма друга}-]] }} <center>{{Поезија| Дела давно минулих дана, Предања старине дубоке. Међу синцима рода славна, С дружином сред собе високе, Владимир-сунце пирује; Најмлађу ћерку сватује За кнеза храброга Руслана, И медовину из бокана У њихно здравље испија. Није журило претке наше, Нит су дизали наглином Пехаре и сребрне чаше С пенастим пивом и вином. Весеље у срце су лили, Бризгала пена около, Слуге су важно обносили, Госту се ниско клањало. Слила се реч у шум нејасни, Гостију бруји весели лук; А у том јекну глас прекрасни, Гусала јасних бурни звук. Сви ћуте, слушају Бајана: То слави певац миљени Људмилу дивну и Руслана И Љељом венац свијени. Но пламном страшћу уловљени, Не пије Руслан заљубљени, Он милу неву гледа, ври, Уздише, пламти и гори, И грицка брк од нестрпљења, Сваки му часак — дан мучења… А тамо, челом стуштеним, За столом бурним, свадбеним, Витеза троје младих седе И ћуте за празном зделом, Ни рујно вино да погледе Нитʼ руком тичу за јелом; Не чују мудрога Бајана, Мутан им поглед, срушен над, Такмаци то су кнез-Руслана, Тишти им душу боља давна: Љубави и зависти јад. Први је Родгај, мишце кивне, Он мачем доби земље дивне: Кијевска поља богата; Други је Фарлав, хвастун худи, На пировима први свуди, Алʼ увек скроман сред рата. А трећи — препун страсног плама, Млади хазарски хан Ратмир; Сви троје бледи као чама, Весели пир им није пир. И пир се сврши, сви устали, У гомиле се измешали, Младенци ту су, гледају њих; Невеста очи оборила, Стидљивим срцем занемила, А миљем обасјан жених. И тама земљу хвата бледа, Поноћ их глуха нука сном; Бојари дремљиви од меда, С поклоном крећу дому свом. Раздраган женик међу њима, Потајно гледа у мислима Стидљиве невестице чар; А књаз велики, препун миља, Младенце сретне благосиља, Очинског срца то је дар. Време је; милу невестицу Постељи брачној воде лећʼ; Огњи се гасе… и свећицу Поноћну, Љељо пали већ. Испуниле се слатке наде, То љубав нука младенце, И саревњива одећа паде На цариградске веленце… Љубавни да ли чусте говор И пољубаца мили звук И испрекидан тихи шумор, Срамежљив шумор? — И супруг, Осећа сладост већ зарана, Она се ближи… Но, шта би? Грмну и севну кроз ноћ сАну, Утули жижак, густи дим Све зави тамом, дрхте сви, Претрну душа у Руслану… Мир је. У страшној тишини Загрме два пут глас незнани; Неко, у димној густини, Узви се црн ко демон тамни… И опет трем је пуст и тих. Преплашен поскочи жених; Са лица капље зној ледени, Дршћући као листак лак, Рукама пипа неми мрак… Но, јаох, миле друге камо? Постеља пуста стоји ту, Људмиле нема, у мрак, тамо, Незнана сила сакри њу. Љубави патник ако, ах, Мучи се страшћу у безпуће, Ма да је тежак жића дах Живети ипак је могуће. Алʼ после дугих, дугих лета Грлити милу своју другу, Па тек тренутну, ах, супругу Изгубитʼ на век… Друзи, о! И смрт бих рађе него то! Алʼ ипак жив је Руслан јадни; Но шта велики каже књаз? Поражен чудом, кО звер гладни На зета баца муња млаз. Њега и сав двор зове, хита: „Људмила где је?” мрко пита; Са мрачног чела ужас ври. А Руслан ћути. „Децо, друзи! Вазда сам даво по заслузи: О, смилујте се старцу, ви! Реците, ко би од вас, жудан За мојом ћерком кроза свет? Буде лʼ му успех незалудан Том — (стењи, плачи зликовче клет, Кад жену чуватʼ ниси знао) Томʼ за супругу кћер бих дао, С по̑ царства дедова мојих! Ко се одзива, децо, друзи?” — Ja! — кликну очајни жених. — Ja! Ja! — с Родгајем повикаше Фарлав и радосни Ратмир: „Седлајмо одмах коње наше, Прелетећемо света шир. Оче, растанка скрати муке Не брини, сви ћемо за њом!” А старац захвалан у том Пружи им обе своје руке, Плачан, у горком болу свом. Сва четир изађоше скупа: Руслан је тугом убијен, Невестин удес срце чупа, Тишти га као смрти сен. На коње скочише ватрене, Низ Дњепар журно хитају, За њима прах — стреле итлене У недоглед се скривају. Јахаче већ не видиш давно, Али још дуго, нем ко кам, Велики књаз кроз поље равно За њима оком жури сам. Сатрвен болом Руслан мучи, Јадима он је изгубљен сав. Преко рамена гледајући И важно подбочен Фарлав, Надуто јаше за Русланом. Он проговара: једва ја Слободан дахнух, друзи, да! Но да лʼ ћу скоро с великаном? — А већ да видиш крвав бој;… На жртву љубави ћу смело!… Весео буди мачу мој, Коњицу верни, весело!” Хазарски хан, у уму свом, Људмилу већ грлећи сада, Тек што не игра над седлом, У њему кипи крвца млада. Надеждом пламти поглед мрк, Час-по̑ полети у сав трк, Час трза дрскога летуна Около, упропнице час, Илʼ смело уз брег јурне с нова… Родгај, суморан, баш ни слова… Незнане судбе мучи га сен, Завишћу кињен хата жури, Неспокојства је највећи плен; Ужасни поглед често јури На књаза мрачно устремљен. Такмаци једним путем нагле, Заједно јашу цели дан. Над Дњепром већ се слазе магле, С истока ступа ноћ и сан; Тама је над Дњепром дубоким, Коњима ваља одахнутʼ; Под гором, баш друмом широким, Унакрст простран дели се пут. „Разиђимо се!” рекоше они. „Незнана судба стазу нек да̑!” И сваки коњ, без да га гони, По вољи пође у тај мах. Шта радиш, Руслане жалосни, Самац у немој пустињи? Људмиле свадбу, дан пакосни, Ко да си на сну видео ти! На веђе медни визир спушташ, Из моћних руку узде пушташ, Ти кроком ступаш стазом том И нечујно у срцу твом, Надежда гине, трне вера… Но пред витезом, гле, пештера, У њојзи плам. Он право њој, Под дремљиве улази своде Срезане рукама природе; Суморно уђе: шта је то? Унутри старац: свето̑ лик, Спокојна ока, брада седа, Пред њим кандилце — светилник; Над древном књигом старац сед, Прелеће помно сваки ред. „Добро ми дошо̑, о, сине мој!” С осмејком рече он Руслану: Већ дваестʼ лета у шпиљи тој, У мраку стари дани сахну. Но, најзад, ето, и то би, Предвиђо̑ што сам ја одавна, Нас два смо судбом везана, Седи и почуј старца ти. Руслане, ти си без Људмиле; Снажног ти духа копне силе, Али ће брзо минутʼ зло, Привремено је, сине, то. Са надом и вером веселом, Спремај се на све, не тужи; Напред! са мачем, мишцом смелом, Кроз поноћ свој пут продужи. „Но знај, Руслане, твој је злотвор Чаробник, страшни Црномор, Момица дивних отмичар, Поноћних гора господар. Још ничиј поглед не прониче, До овог дана у његов двор, Алʼ ти, праведни осветниче, Продрећеш тамо, и злотвор, Под ножем твојим мора лећи, Даље ти ништа несмем рећи; Судбине твоје будући дни У руци су ти, — господар, ти!” Наш витез старцу у полет, И радосно му љуби руку, У оку затрепери свет, И заборави срце муку. Оживе снова, алʼ опет, На свеже лице паʼше јади: „Витеже, ја те разумем млади Али, разагнај очај клет.” Рече му старац — „тебе плаши Врачара седог гадна страст; Но залуд ти се срце страши, Невестински је нетакнут крас. Он звезде своди с небосклона, Кад звизне, дрхће месец, ноћ, Но против времена закона Науке му је слаба моћ. Ревниви и брижни бранилац Бесрамне своје тврдиње, Немоћни он је тек мучилац Прекрасне, младе робиње. Около ње он немо ходи, Опаки куне удес свој… Но мој витеже, дан проходи, А тебе тражи санак твој”. На меко ма̑ље Руслан лежи, Пред издишућим пламеном; Он жудно изгледа за сном Врти се, мучи, но сан бежи… „Узалуд!” Витез рећ ће сад: „Не спава ми се, оче! Јад Клонулу душу трза живи; Дај, срце моје некʼ оживи Беседе твоје свети над! Питању дрском прости ми; Кажи се, ко си, доброчинче, Непојмљив судбе миљениче? Пустињи ко те догони?” С осмехом тужним главом махну, И рече стари: „љубезни сине, Већ и не памтим земљу даљну Суморни крај. Рођени Фин, Кроз доље, мени знане тада, Околних села гонећʼ стада, Безбрижни младић, знађах ja, Само дубрава сени плавне, Поток, пећине планина И дивље, сиротне забаве. Но у тишини дивотној Живетʼ ми не би удес мој. „Тад у близини наших стена, Ко̑ цветак нежни, усамљена, Наина беше… Међ другама Славило сʼ њено лице бајно. И једног јутра зором рано Изјавих стада у тамни луг; Надувах своје гајде тада; Поточићʼ шуми преда мном, А на обали мома млада Венчић је плела пажњом свом. Њојзи ме вукла судба силна… Ах, сине, беше то Наина! Ја к њој — и пламен слатког нада За дрски поглед би награда; Познадох љубав душом свом, С небесном њеном милином И мученичком горчином. „Кад мину года половина, Са стрепњом бол јој казах свој, Рекох: „љубим те, о, Наина!” Али на уздах скромни мој, Наина гордо погледа ме, Једино себе љуби та, Без срца баци поглед на ме: „„Пастиру, не љубим те ја!”” „И све ми мрачно, дивље стаде, Колеба, шуме зелене, Пастирске игре милене — Не зблажи ништа моје јаде. У болу срце сахнутʼ стаде, И најпосле доконах ја: Са финских отићи поља, Неверних мора пучине С дружином братском бродити И бојном славом добити Наклоност горде Наине. Сакупих јато бораца, Злата и борбе жељних вазда. Први пут тихи крај отаца Витешки зачу звук мачева И шум немирних чунова; Смело су шајке запливале Са јатом храбрих другова, И десет лета снег и вале Багрисмо крвљу врагова. Рашчу се глас: цареви даљни Трепере испред имена мог, Њихни се борци распрштали У бег од мача северног. Весело смо се и смело били, Делили пљачку, бој и мир; С побеђенима братски пили, Другарски с њима водили пир. Но срце, свладано Наином, Под шумом битке, пирова, И растрзано тугом кивном, Жељено је финских брегова. — Време је дома, похитајмо, Оклопе наше повешајмо Под светом сенком крова свог — Рекох и весла замахаше И, страх оставив за собом, У залив краја рођеног Приспеше гордо шајке наше. „Испунише се дивни сни, Извршила се жеља света! О, часу слаткога сусрета И мени једном засја ти! Пред ноге моме омиљене Положих ноже обагрене, Корале, злато и бисер; И пред њом занет жаром дивљим, Окружен ројем завидљивим Друга јој, као уловљен звер, Стајо сам немо и послушно: Но мома, одлазећи, вај! Рече ми хладно, равнодушно: „„Витеже, не љубим те, знај!”” „Нашто да причам, сине мој, Што исказати немам моћи? Ах, у самоћи и сад тој, С душом на прагу вечне ноћи, Осећам тугу, и кад — кад У прошлост мисо̑ мене носи, И по седој ми бради тад Круни се суза, лице роси. „Но чуј, у крају рођеном, Међу браћом ми сиротном, Наука ту се чува дивна; Под оном вечном тишином, Сред шума, у глуши дубокој, Врачари живе од давнина; К мудрости дивној и високој Мисли им дижу полет свој. Свак чује њихов глас ужасни, Шта беше и шта мора бити; Вољи су њиховој подвласни И љубав и гроб страховити. И ја, помамљен душом жедном, Реших, у јаду недогледном, Наину, чарима стећи; И гордо срце моме хладне Љубављу страсном ужећи. Похитах у крило слободе, У удаљених шума сен; Међ врачарима, усамљен, Небројне провео сам годе. И наста давно жељени час; И тајна страхотне природе Мом уму поста прави крас. Упознах силу заклињања, Мету љубави и чекања! Наина, сад си ти моја! Победио сам — мишљах ја — Али истински победилац Беше мој удес, зли гонилац. „Замаштан надом млађахном, У пламу жуднога чекања, Започех своја заклињања Дусима. И у шумској тми Пролете стрела громовита, Чаробни вихар затутњи, Земља се љуљну пода мном… У том се створи преда мном Старица увела и седа, Очима упалима гледа Згрбљена, с главом дрхтавом: Жалосне старости руина, Ах, сине, то беше Наина!… Душу ми следи страшни страх, С грозом сам призрак погледао, Чисто још нисам веровао И од једаред заплаках; Шта видим? Ах, ти си Наина! Где оде твога лица чар? Како ишчезе сјај, милина, Изневерило те небо, зар? Кажи, давно ли, напустив свет, Растах се ја с душом и милом? „„Четрдесетог лета цвет!”” Одговор њезин беше клет. „„Седамдесето већ се свило; Ех, шта ћеш!”” — запишта јој глас, — „Много се лета угасило Пролећа нашег мину крас, И лице нам је остарило. Но чуј, то нека не мучи нас Што мину младост мирисава, Мало сам можда и грбава; Што бејах онда нисам сад, Живахан, мио цветак млад; Но за то” — мигну брбљавица — „Тајну ми чуј — ја сам вештица! „И истину је одала; Нем и као скамењен пред њом, Ја бејах права будала. Са целом мудрошћу својом. Алʼ шта најгоре дочеках ја, Чарање мени нахуди самом, Згрбљена моја богиња Страсно ми приђе с новим пламом. Осмех јој њушку рашири тад, И гробним гласом стари гад, Шушљетну љубавно тепање; Замисли моје очајање! Дркћем, а поглед блуди гор; Тресући главом искашљала Вештица страсни разговор: „Тек сад сам срце искушала; Премили друже, ах, оно За нежну страст је рођено; Чуства се буде, умрех ја! Љубави моје срце жуди, Да те притиснем сад на груди, О, мили, горем, горем сва!” И међутим, да горки дан! Намигну усалим очима, И међутим, за мој кафтан Дохвати коштавим прстима: Ах, у том часу, премирах, Склопивши од ужаса очи; Не могах дуже, нагло скочих Побегох с криком у тај мах. А она тад: „о, недостојни! Ти ми узмути век спокојни, Невине моме трну сни! Наина прими твоје жуди, Ти презре — ето, то су људи, Издајством дишу они сви! Ах, саму себе криви ти: Што он саблазни јадну мене, Дадох му дражи нељубљене… Издајо! Алʼ нек стрепи сад Разбојник мома̑, одљуд, гад!” „Тако се сврши. И од тад Усамљен живим у самоћи, Сносећи мирно удес свој; Старца ће, мних, утешитʼ моћи, Природа, мудрост и покој. Мене изгледа поклопница, Алʼ она чуства немила, Махнула није помамница, И плам познога огњила У злобу сад је обратила. У црној души гајећʼ зло, Вештица стара на тебе сад Коварство своје лије сво; Но није вечан земаљски јад!” Витез је помно слушао Причање старца; будне очи Није му дремеж склапао, И тиха крила тамне ноћи Замишљен није слушао. Но већ се данак јавља жарни… С уздахом витез благодарни Врачара старца загрли; Нада му душу обгрли; Помамног хата свог обисну Руслан је спреман за пут свој, У седло скочи, силно звизну… „Не остављај ме, оче мој!” И по пустоме каса лугу, А седи мудрац младом другу Довикну сада: „срећан пут! Праштај, и љуби своју другу, Савету старца веран будʼ!” }}</center> == Извор == ''Дело'', јун 1904. Свеска трећа. Тридесет прва књига. Стр. 342–355. {{ЈВ-аутор|Драгутин Илић|1926}} [[Категорија:Руслан и Људмила]] jgklgsyrlnqkbrdw981vlnukmguxacs 0 60227 143940 140417 2026-06-01T12:24:47Z Coaorao 19106 143940 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Александар Пушкин|Александар Пушкин]] | [[Руслан и Људмила]]<br />([[:ru:Руслан и Людмила (Пушкин)|''Руслан и Людмила'']]) | '''''Превод: [[Драгутин Илић|Драгутин Ј. Илић]]''''' | [[Руслан и Људмила/Песма трећа|-{Песма трећа}-]] | '''Песма четврта''' | [[Руслан и Људмила/Песма пета|-{Песма пета}-]] }} <center>{{Поезија| Кад год се пренем иза сна, Хвалим те душом, вишњи Бого, Зато, што наша времена, Чаробника немају много. А уз то — част и слава им! — Женидбе су нам безопасне, Нити су више већ ужасне Момку, момама млађахним. Но чаробника иних има, За које баш не марим ја: Осмејком и плавим очима, Гласићем љупким — друзи, да! Не верујте, лукаве су те! Клонте се од њих, као ја, Бежʼте од слатког отрова И живʼте усред тишине! Песништва чудни геније ти, Певче виђења чаровних, Врагова, маште, љубави Гроба и раја жилче верни; И моје музе несташне Љубимче, мили, заштитниче! Праштај Орфеју северни, Што сред повести моје славне За твојим трагом узлетам И лиру музе лакоглаве У лепој лажи ометам. Другови, ви сте сви слушали, Врагу у давној давнини, Зликовац како даде себе И душе кћери невиних; И како после милостињом, Молитвом, вером и постом И непритворним покајањем Заштите доби у Светом; И како умре, како уснуше, Дванаест кћери његових — Алʼ нас пленише, ужаснуше, Причања тајних ноћи тих, И чудновата та виђења, Тај мрачни бес, тај Божји глас, Грешничка ужасна мучења И непорочних дева крас. Плакасмо с њима и бродисмо, Око бедема зупчатих, И срцем дарнутим љубисмо Сужанство тихо, сан им тих; Душом Вадима ми их звасмо, И пробуђене, видʼли их, И ко̂ иноке често њих На гроб очински спровађасмо… Па је лʼ могуће?… Нас су лагали! Но да лʼ ћу слагати и ја? Млађахни Ратмир крете југу Нестрпељиви кас коња, Мишљаше већ до сутона Стићи ће Руслана супругу. Но заход већ се багрио; Залуд је витез пред собом У неме даље мотрио: Све беше пусто над реком. Последњи сунчев блесну зрак Врх јасно позлаћена бора, Наш витез тамног крша мрак Тихано пређе и, погледом, Међ дрвљем тражи одмора. Кад сиђе у до̑ међу крше Угледа замак пред собом, Зупчате стене к небу стрше, Црне се куле бедемом; И по широкој дева стени, ко̂ лабуд морем усамљени, Плови у сјају руменом, И песма јој се једва чује По долу тихом, зеленом: :„Пољем се нија ноћ и сан, :Са реке ле́ће ветар хладни, :Позно је, о, путниче млади, :Склони се у наш дивни стан! :„Овде је одмор слађани, :А дању шум и пировање, :Ходи на братско призивање, :Путниче, ходи млађахни! :„Лепотица је у нас рој, :Слатко је њихно миловање. :Ходи, на тајно призивање, :Ходи, путниче млади, мој! :„А већ у зрачак јутарњи :Пићемо пехар опраштања, :Ходи на мирна призивања, :Путниче, ходи млађани!” Она га мами, она пева; — Под бедем млади хан се креће, А њему у срет, ко̂ да снева Прекрасних дева јато леће; Уз жамор речи ласкавих Опкољен је; с њега не своде Очију својих убавих; Девојке две му коња воде. И ступа хан ко̂ под кров свој; За њим самица дивни рој; Једна му снима шлем крилати, Друга ће оклоп раскопчати, Ова мач скида, она штит; Миловање ће заменитʼ Панцир од гвожђа исковани. Но прво младог хана воде Дивној, удобној руској бањи. Пуше се ту од топле воде Сребром ливени бадани, Прскају хладни шедрвани; А на ћилиму раскошном Уморан хан се већ одмара, Над њим прозрачна трепти јара. Чежњиво, негом милосном, Прелепе деве, полунаге, У нежности се надмећу; Около хана, љупке драге, ко̂ јато, жудно облећу. Изнад витеза једна пише Брезове танке гранчице, Топлина из њих миром дише; А друга, соком ружице, Уморно тело расхлађује И мирисима попрскује Тамних му коса витице. И витез, душе опијене, Већ се не сећа заробљене Некада миле Људмиле; Тоне сред слатког уздисања; Поглед му жељка жудни час, И препун чежње и чекања, Он срцем таје, гори вас. Но сад излази он из бање, Опет у ризе златоткане; И с дивним момама, Ратмир, Богати започиње пир. Ја нисам Хомер; он једини Високим стихом певатʼ зна Витеза грчких весеља, Вино и звук песама дивних. Радије ћу вам, ко̂ Парни, Безбрижном лиром прослављати Наготу у ноћној тами, Пољубац слатки, умиљати! Месецом замак обасјан; Ја видим кутак удаљени, Где витез, жудњом успаљени, Усамљен чека тихи сан; Његово чело, врело лице, У пламену се згарају, И полусклопљене уснице Пољупце тајне чекају. Он страсно и лагано дише, Види их — у заносном сну Покривач грудма вуче више. Но гле, кроз глуху тишину Шкрипнуше врата; по̑д издајни Испод ножица шкрипи бајних, И под месецом сјајаним Промаче дева. Спови лаки, Мичите сад вам ваља поћʼ! Устај — настаје твоја ноћ! Буди се, — скуп је часак сваки! Она приступа, он лежи, У сладострасном дрема сну; Са груди покривач бежи. Осећа даха топлину, Ћутљиво дева, ту, пред њим, Не дишућʼ стоји нема, бајна, Као варљива Дијана Пред милим пастирем својим. И сад на одар свога хана Склања се коленом једним, Уздахну, лице њему наже Чежњиво, с пламом жуђеним, И санак лаки бегатʼ наже Пред пољупцима ватреним… Ах, браћо, девичанска лира Овде прекида звучак свој, И слаби глас се губи мој — Махнимо младог хан — Ратмира; Ја не смем певати о том, Руслан је главно спеву мом, Руслан, тај витез безпримерни, Душом убојник, драган верни. Упорним бојем уморан, Под богатирском оном главом, Он, проспављује слатки сан. Но ево већ и зором плавом Затрепта Исток обасјан. Свануло; јасни зрак јутарњи Космату главу осветли, Диже се Руслан; коњиц харни ко̂ стрела путем полети. И дани журе; зри пшеница, С дрвећа пада листак жут; Јесењи ветар звижди љут Пернате певце заглушава; Магловит и суморни дан Брегове наге омотава, Ближи се зима, но Руслан Свој пут одважно продужава, На даљни север; сваким даном Њему се нова сметња јавља: Или се туче с богатиром, С вештицом или са вампиром, Или под бледим месецом, Чаробним као занет сном, Скривене седом маглицом, Русалке, тихо са грана, Љуљајући се, из сенке тамне, Лукавим смехом с усана Витеза младог себи маме. Но штићен тајним промислом, Он смело језди циљу свом; За невом пламти врела душа; На њих не гледа нит их слуша, — Срце је пуно Људмилом. А тамо, јоште усчувана Од нападаја грбина, Чаробном шапком сачувана, Шта ради моја књагиња, Прекрасна моја Људмила? Жалосна она и суморна По вртовима самује, О другу мисли и тугује, Или маштава жеља орна, Кијевском завичају свом, Облеће жудњом пламеном; Оца и браћу своју грли, Другарицама младим хрли И мамицама премилим. И милином се пуне груди! Но брзо, јадна књагиња, Из маштавих се снова буди И тужи као робиња. А слуге страшног чаровњака, Дању и ноћу без престанка, По замку, врту, јуре свуд; Где ли се сакри ропче красно, Премећу, зову громогласно, Но све им беше узалуд. Људмила им се подсмевала, Измеђʼ чаровних дрвета, Без шапке би се указала, Кличући: амо, ту сам ја! И сви полете у јатима Кад, али тамо пусто све — Нечујним она корацима Испред носа им исчезе. Свуд су се јасно опажали Њезиног бића трагови: Час позлаћени плодови Са гранчица су нестајали, Час капље хлађане струје На изгажен су луг падале; И тад су сви у замку знали, Да пије или благује. Међу кедрима и брезама, У ноћи тако скривена, Бар кратког тражила је сна — Алʼ ноћ би прошла у сузама; Жудећʼ за драгим и за сном, Сву ноћ би тако бденисала, И ретко кад, пред освитом, На грани главом клонулом, Ако би мало продремала. Но чим заруди зорин крас, А она слапу у тај час, Хлађаном струјом лице кваси: Па и сам кепец једном спази, Кроз зору, мотрећи у са̑д, Под невидовном како руком Пљуска и бризга водопад. Са тугом љутом и подмуклом До нове ноћи, тамо — ту, Луташе она по врту; Често су у сумрак слушали И милозвучни гласак њен; Често су тако набасали На венчић њоме одбачен, Илʼ персијскога парче шала, Илʼ рубац сузом наквашен. Жестоком страшћу обрањени, Досадом, злобом помрачени, Вештац у јаду смисли свом, Људмили најзад да доскочи. Тако Лемноса ковач хром Примивши венац супруга, Из руку Цитереје сјајне, Размаче мрежу с пленом дивним, Бозима откри подсмешљивим Киприде најнежније тајне… Тако књагиња суморна, У хладу мраморне сенице Сеђаше покрај прозора, И заљуљане кроз гранчице На цветни гледала је луг. Од једном зачу: „мили друг!” И виде вернога Руслана, Стас и ход његов; а поглед Замагљен, лицем врло блед, А на бедрима љута рана. Задрхта срце: „ах, Руслан! Руслан!… јест, он је!” у часу том Супругу ледну ко̂ стрела, Кроз сузе кличе весела: „Ти… рањен… шта је то с тобом?” Но, стигнув мети жељканој, Исчезну призрак… грдни јаде! То мрежа беше; с чела јој, На земљу, доле, шапка паде, Сад она зачу грозни клик: „Моја је!” и, у овај миг, Вештац се створи пред очима. Одјекну уздах жалостан, Људмила паде — тешки сан Осенчи несретну крилима. Шта ли ће с јадном књагињом! Ужасан час: чаробник гнили, Милује руком порочном Красоте на младој Људмили! Хоће ли сретан бити он? Чуј… одјекује рога звон, То неко грбу изазива; Блед и забуњен страшћу свом, Кепец под шапку деву скрива; А труба зове под замком! И он полети у сусреће, А браду затури за плеће. }}</center> == Извор == ''Дело'', Септембра 1904. Тридесет друга књига. Година девета. Свеска 3. Стр. 377–385. {{ЈВ-аутор|Драгутин Илић|1926}} [[Категорија:Руслан и Људмила]] he0qb6be7cgsn3jf5umteynyacb7bcj 0 60231 143939 140443 2026-06-01T12:24:35Z Coaorao 19106 143939 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Александар Пушкин|Александар Пушкин]] | [[Руслан и Људмила]]<br />([[:ru:Руслан и Людмила (Пушкин)|''Руслан и Людмила'']]) | '''''Превод: [[Драгутин Илић|Драгутин Ј. Илић]]''''' | [[Руслан и Људмила/Песма друга|-{Песма друга}-]] | '''Песма трећа''' | [[Руслан и Људмила/Песма четврта|-{Песма четврта}-]] }} <center>{{Поезија| Залуд се у сенци таисте, За мирну сретну братију Стихови! Ви се несакристе Од гневних, злобних очију. Већ бедни критик, на поругу Питање ставља с прекором, Што Русланову зовем другу Бајаги, на подсмех супругу Час девом а час књагињом? Но читаоче, ти видиш сам Проклете злобе бачен кам! Па, ето, реци замерниче мој, Како да стресем прекор твој? Стиди се, бедни; иди збогом! Не тражим твоје мудрости; Свом душом ја сам невин у том, Ћутим у смерној скромности. Но ти ћеш појмити, Климена, И поникнуће поглед твој, Ти, жртво досадног химена… Да, твојих суза тајни рој Пада на стих мој, срцу, дојмљив! Румениш, магли ока крас: Уздишеш немо — уздах појмљив! Ревнивче, бој се — ту је час! Амор с Досадом тврдоглавом Завере смеле снује нит, И над неславном твојом главом Готов је осветни накит. Јутро је хладно затрептало На тамна брда одозгор; Но у замку је све ћутало. Суморан, мрачан Црномор, Без шапке, јоште необучен С досадом зева, срдњом мучен; Около браде умешно, Облазе немо ропске слуге, Коштаним чешљем успешно Расчешљавају власи дуге. А да лепота блесне јаче, На брчине му безконачне, Источни капљу аромати, Па и коврџе завише; У том, ни мање ни више, Кроз прозор сукну змај крилати: Краљушћу звони немилом, Па се у колут брзо сави, И гле, Наина то се јави Пред избеченом гомилом. „Да си ми здраво!” — замумлала — „Сабрате, давно штовани! Црномора сам, давно знала Само из кажа причаних. Но тајни удес сједињава Нас двоје, мржњом догробном, Теби опасност угрожава, Облак се вије над тобом; И глас увређене ми части На осветнички зове рад.” С погледом, пуним хитре ласти, Кепец јој руку пружа сад, И збори: о, дивна Наина! Савезом тим се орјашим: Посрамићемо сплетке Фина, Алʼ ја се никог не плашим: За мене нико страшан није; Знај, дакле, чудни удес мој: У благодатној бради тој Витештва ми се сила крије. Све докле седе васи те, Мач злоковарни не пресече, Од витезова нико тих, Нико од смртних не претече Ни мојих мисли најмањих. За навек моја је Људмила, А Руслан мора гробу свом!” Ту је вештица поновила: „Некʼ гине он! Некʼ гине он!” Затим је трипут закрештала, Трипут је треснула ногом, И у облак се одвитлала. У свилу вас одевени Вештац вештицом охрабрени Весело спреман трепти сав. Да заробљеној носи деви Брке, покорност и љубав. Накинђен грбоња брадати, Крак пружа њезиној палати, Пролази дугих соба ред: Књегиње нема! Он хајдʼ у сад, Међу ловоре, решетки сада, Око језера, водопада, Испод мостића, сенице… не! Баш нигде, нигде књагиње! Ко̂ да изрази глас чуђења, Урлик и трепет нестрпљења! Последњи мислиш наста час. И дрекну грбин дивљи глас: „Робови, амо! пожурите! Амо! уздам се још у вас! Људмилу одмах пронађите! У час чујете ли, у час! Не буде лʼ — не играјте с јадом, Подавићу вас својом брадом!” Да лʼ да читачу кажем мом Где се лепојка замајала? Сву ноћ се она удесу свом Кроз плач чудила и — смејала. Њу је плашила тек брада, Црномор није већ опасан, Смешан је сад; а никада Са смехом страх није сагласан. У срет лучама јутарњим Постељу оставља Људмила, И сетан поглед обратила Огледалима сјајаним. Невољно злаћане витице Са снежних плећа прихвата, Невољно густе плетенице Немарном руком оплета. Јучерашње је сјајне ризе Из једног угла узела, Уздахнув метну светле низе И — плакати је почела. Но ипак с вернога стакла, Уздишућʼ, није одмакла; И деви на ум паде тад Кроз буру мисли самовољних Да проба шапку Црномора; Међутим, нема никог ту Да буни мому жалосну… А седамнаест лета шта је, Која лʼ ту шапка не пристаје? Гиздатʼ се нико није лен! Људмила шапку је занела, На веђа, мало на јеро, И напред затиљак навела. И шта? О, чуда над чудом! У огледалу моме није: Обрте шапку — пред собом Опет се види ко̂ и прије; Накрену назад — нестаде; Скиде — види се! „Прекрасно! Пао си, вешче на јаде! Одсад ми није ту опасно; Спашена!” Она одахну И шапке зликовца старога, Књагиња, лица веселога, Затиљак напред наману. Но вратимо се ка јунаку; Није ли стидно гледати Толико дуго, браду, шапку, А њега судби предати? Свршив с Родгајем бој жестоки, Сањиве шуме прешав мрак, Пред њим, пуче дол широки, Јутарњег неба блесну зрак. Задрхта Руслан преко воље; Ограшја старог спази поље; Пусто је, тамо-амо, свуд, Жуте се кости; земље груд Оклопи крију разбацати; Ту копља, захрђали штит, У трулој руци ханџар вит; Травом обрасто шлем космати Лубања трули још у њем; Ту костур јуначине смеле, Испречен под мртвим коњем, Лежи и трули; копља, стреле, У влажну земљу заривене, Бршљаном давно покривене… Ништа, сред неме тишине, Пустињу не узнемирава, И сунце с плаве висине Долину смрти обасјава. Уздахнув сетно жалосно, Погледа Руслан по мртвима: „О, поље, ко лʼ је тебе то Мртвачким засејо̂ костима? Чијʼ брзи коњ пређе тебе У задњем часу окршаја? Ко̂ смрћу прослави себе? Молитва чија доспе раја? Зашто онеми поље ти И растеш правом заборава?… Времена вечној тамнини Можда и моја стреми глава! Ко̂ знаде, на хумићу том, — Дизаће с тихи гроб Руслана, И струне љупкога Бајана Имену неће певатʼ мом!” Но ту помисли витез мој, Јунаку добар мач је нужан, Убојни панцир; а херој Из борбе дође разоружан. Обађе пољу места сва; Међ џбуњем, сред костију белих, У грдној хрпи мачева, Оклопа давно опустелих, Оружја себи тражим он. Ко̂ из сна прену нема степа, Кроз поље јекну јасни звон; Негледуш он штит један счепа; Шлем нађе, с њим и звучни рог, Алʼ нигде мача жељеног. Долину смрти обилази: Јест, ту су многи мачеви, Но сваки лак му према снази; А књаз је био витешки Не такав као данас ми. — Тек да се чим игра од муке, Копље у своје узе руке, Нагрудњак стави још на груд, И тако онда узе пут. Румени запад трне веће, Уснула земља тихо спи, Оздо се магла сива креће И плови месец злаћени; Омркну степа. Стазом тамном, Замишљен Руслан ту ће поћʼ, Кад кроз маглену смотри ноћ Огромни хум се црни тамо, И нешто ужасно хрче. Он ближе брду, слуша, ближе: До беса! да лʼ брег ово дише! Пажљиво Руслан мотри све, Неустрашимо, мирним духом; Али преплашен, стрижућʼ ухом, Коњ се узјазби и дрхће, Потреса главом, ватра жива, Од страха му се узви грива; Но у том разби маглен вео, Месеца бледог сетни млаз Над брдом. И ту храбри књаз Угледа чудо нечувено. Како да кажем страву сву? Пред њиме глава жива ту. Огромне очи, сан их прати; Хрчући љуља шлем пернати; Пера у тамној висини, Ко̂ дуге сени нијају се У страшној ноћној тамнини. Над мрачном степом љуљајућʼ се, Кроз поноћ нему и тамну, Пустиње чувар нечувени, Изгледа она Руслану Као брег гробни и маглени. Зачуђен науми Руслан Да руши тајанствени сан. Из близу гледа ове јаде, Около главе обисну, И замишљено пред нос стаде, Ноздрве копљем голисну; А глава смрштено зинула, Открила очи и кинула… Диже се вихор, јекну степа, Запраши; с трепка, са бркова И веђа, слете јато сова; Јекнуше доли пробуђени, Кинуло ехо — коњ пламени Захрза рукну у брз кас, На њем се једва држи књаз; А за њим грмну усклик шумни: Куда, витеже неразумни! Безочни, бежи отуда, Док те прогуто нисам ја!” С презрењем Руслан окрену се, Кружећи глави долети, И гордим лицем насмехну се. „Шта тражиш овде, проклети?” Смрштено глава виче даље: „Гле то ми судба госта шаље! Биће ти боље даље поћʼ, Мени се спава, ово је ноћ; Збогом!” Но витез знаменити Кад зачу грубе прекоре Срдито викну одозгоре: „Умукни, пуста главо ти! Још из давнина то се знало! Велика глава — мозга мало! Ја идем, идем, не смећем, Али кад наиђем не скрећем!” Љутином тада занешена, И силним гневом опијена, Наду се глава: ко̂ жар сам Крваве очи засијаше, У пени зуби зашклоцаше С уста, ушију сукну плам; И што год у њој беше моћи На књаза духну; страшна ћуд; Узалуд коњ, склопивши очи, Склонивши главу напреже груд, Кроз вихор, дажд и сумрак ноћи Преплашен граби, хвата пут; Занешен страхом, заслепљени Он даље лети преморени, Да безопасни нађе кут. Но витез опет натраг мери — Ал’ коњиц штуче ко̂ мало час, А за њим глава у сав глас, Ко̂ сумахнута све се цери, Урла: „Витеже, јуначе, хој! Куда ћеш? Тише, тише, — стој! Не ломи луду шију тамо! Кукавче, куд си одбио? Бар једном удари ме само Док ниси коња сломно! А уз то још се на јунака Плазила страшним језикам. Руслан ко̂ муња из облака, Затресе копљем у гњеву свом, Шкргутну зубма витез млади, И јаросно јој ханџар хладни У дрски језик заби књаз. И из беснога шикну зева Ко̂ бујне реке крви млаз. Заципљена од бола, гнева, Дрскости старе лишена, На младог књаза глава гледи Железо гризе, звера, бледи. — Тако охолост пламена, Који пут, посред наше сцене, Лоши питомац Мелпомене, Ненадном звизгом заглушен, Не види ништа, као смушен, Бледи и своју ролу губи, Уништен, главом клонулом, Престрашен муца, смерно дуби Пред подсмешљивом гомилом. Користећи се сретним треном, Над главом тешко забуњеном, Ко̂ јастреб књаз се узвину; Па узмахнувши сад десницом И својом тешком рукавицом По образу је ошину. Степом одјекну удар нагли, И орошена трава сва Крвавом пеном већ се багри; А она глава ужасна Преврнула се, скотрља, Гвоздени шлем се занија. И тад на месту опустелом Мач богатирски засија. Наш витез, у часу веселом, Мачину зграби и глави, По окрвављеној трави, Потрча гневом са жестоким — Ушима, носу потече; И готов да их осече, Узмахну већ мачем широким, Кад, изненађен у тај час, Молебни главе зачу глас… И мирно мач он доле спусти, Свирепи гнев се стиша пусти, Освете крвне мину јед У души, молбом примирени; Тако у дољи таје лед Подневним жаром растопљени, „Ти ме освести као гром!” С уздахом глава прошаптала: „Десница ти је доказала Да сам ја кривац пред тобом. Теби сам одсад ја послушан; Но и ти буди веледушан! Ах, мој је удес жалостан, И ја сам био витез знан! У страшној борби, супостата Равнога себи незнадох; Сретан, да само немадох. За супарника млађег брата. О, Црноморе коварни, Јест ти си узрок јаду мом Зли удес нашој родбини. Рођен ко̂ кепец са брадом, Никада дивни узраст мој Без срџбе гледатʼније мого, И он у души пакленој Мрзаше свога брата много. Увек сам био мало прост, А он, грбоња, неваљао, Са глупим растом, на пакост, Уман ко̂ ђаво — страшно зао. Но и то знај, витеже мој, У чудној бради његовој, Скрива се нека сила клета, И, презирући све од света, Док му је брада цела сва, Нитков се тај не страши зла. Једном, у тешком неспокоју Лукаво ми је пришао: „Не одбиј” — рече — помоћ своју; Ја сам у књизи сазнао, Тамо, на исток, за горама, На тихим, морским обалама, Под замка немим зидинама, Чува се мач — и тешко нама! Из чаролија видех тамних; По вољи духова помамних, Тај мач злокобан биће нам; Нас оба он ће погубити, Мени ће браду одрубити, А теби главу; реци сам, Зар није вредно дочепати Пакосног духа кобни ков!” — Пристајем! Нашто уздисати? — Рекох кепецу већ готов — Ићи ћу ма и на крај света; И је́лом плеће завргох, А свога брата рад савета, Посадих на плеће друго. Пустих се на пут тих обала, Идем, идем, и — Богу хвала, Пророштву самом ко̂ на зло, Ништа се није случило. За мрачним, далеким горама Нађосмо подрум, и тај час, Ја га разметнух свег рукама И кобни мач допаде нас. Но, ах! судбина хтеде тако, Међ нама свађе плану пако — А имало се и о чем! Питање: ко ће владатʼ мачем? Ја спорих, грба заколута, Но усред бурне свађе те, Он смисли замке лукаве, Стиша се, божно, и ућута. — Махнимо беспослени спор! Озбиљно рече Црномор: Наш савез од тог само пати Нитʼ слози служи завада; Судба ће сама доконати Мач овај коме припада, Пригнимо ухом к земљи оба (Шта измислити неће злоба!) И ко зачује први звон, Некʼ влада мачем тај до гроба. — Рече и леже к земљи он. И ја се, безјак, опружих сав; Лежим, алʼ не чух ничега, Мислим: свараћу ја њега! Но сам се сварах лудоглав. Сред неме злотвор тишине Допуза кришом до мене, И крадом с леђа тек узмахну, Ко̂ вихар звизну мачина, Ни оком тренух, ни узданух, А глава слете с рамена. Но непозната нека сила Њојзи је живот оставила. Мој костур трњак захвати; Далеко тамо, замак гди је Не сахрањени труп ми гније; Главу ми кепец добави Донесе овде, остави, Да вечно чувам тај мач љути, Кога ми данас узе ти: Витеже, с тобом судба ходи, Узми га сада, Бог те води! Но сукобиш ли дана ког Грбоњу — вешца коварног; Сети се мене, у часу том, Исплати злоби осветом. И онда, ја ћу сретан бити, Спокојно дух отићʼ ће мој, И у захвалности својој Шамар ћу твој заборавити. }}</center> == Извор == ''Дело'', Августа 1904. Тридесет друга књига. Година девета. Свеска 2. Стр. 218–230. {{ЈВ-аутор|Драгутин Илић|1926}} [[Категорија:Руслан и Људмила]] i62qq06f2no8nwgxbyhpay3zz2uxi5m 0 60475 143941 141968 2026-06-01T12:24:59Z Coaorao 19106 143941 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Александар Пушкин|Александар Пушкин]] | [[Руслан и Људмила]]<br />([[:ru:Руслан и Людмила (Пушкин)|''Руслан и Людмила'']]) | '''''Превод: [[Драгутин Илић|Драгутин Ј. Илић]]''''' | [[Руслан и Људмила/Песма четврта|-{Песма четврта}-]] | '''Песма пета''' | [[Руслан и Људмила/Песма шеста|-{Песма шеста}-]] }} <center>{{Поезија| Како је мила књегиња! Ћуд јој је дража свију чари: Осетљива је невина Супружној љубави верна, Несташна мало… но шта мари? Баш тим је још и милија! Сваког часа с милином новом Знаде нас она пленити; Па рец’те, ко сме ценити Људмилу с Делфиром суровом? Судба је првој дала дар, Душу и срце да разгори; Осмејци, њени разговори, У мени буде љубавни жар. А друга — у сукњи хусар, Дајте јој само брк, мамузе; Блажен тај, кога у сумрак, У усамљени кутак, Људмила моја очекива И другом срца назива! Но, верујте, блажен и тај, Ко од Делфире даље миче, И непознат је чак са њом. Но сада није реч о том! Већ ко то труби? Чаровника На оглед ко је позвао? Ко је то вешца препао? Руслан. Осветом пламтећи смели Зликовца стиже обители. Већ витез стоји под гором, Призивни рог ко бура вије, Нестрпљив коњиц под замком Снег моћним копитима бије. Књаз грбу чека. Но, у тај трен, По шлему снажном челичному, Ко усов с горе обрушен, Ударац паде, сличан грому. Руслан обрати очи гор’, Ал’ озго, угод над јунаком — Са узмахнутим чворноваком, Узлеће грба, Црномор. Штитом покривши с’, и у страну Затресе мачем и узмахну; Но тај под облак узлети, Ишчезну у час — и снова Озго на књаза полети. Сад витез ко из заседе; И вештац испод мачине На земљу паде — и седе; А Руслан ни речи једине С коња, у гневу скочи свом, У браду ко̂ помамљен лети; Застења кепец, и у том Ненадно с Русланом одлети… Коњ за њим гледа помаман; Под облаком је вештац веће; О бради виси наш Руслан И над горама с вешцем леће; Лете над дивљим горама, Лете над морским безднама; Као кост стврднув од напора, Руслан о бради свог злотвора Упорним виси рукама. Међутим, у зраку слабећи, Надмоћи дивећ’ се руској, Грбоња Руслану гордоме Подмукло рече: књаже мој! Животу нећу сметат твоме; Младићску смелост волем ја, Нек’ ти је проста борба сва; Сићи ћу — али с уговором… „Подмукли чаробниче, ћут’!” Узвикну витез: „с Црномором, Са мучитељем жене ми Руслан не трпи договора! Мач грозни казниће злотвора, У звезде можеш хитати Ал’ ћеш без браде остати!” Обузе страва Црномора, Суморан, блед, у болу свом, Дугачком брадом залуд он Уморено је стресат’ стао: Руслан је није испуштао, Но је још чупка по кад — кад. Два дана вештац њега носи, А трећег смерно милост проси: „Витеже, сажали се сад, Предишем једва (не могу крити) Опрости живот, твој ћу бити; Реци, где хоћеш, куд велиш…” — Аха покоран; сад дрхтиш! Мирно! Предај се руској сили И однеси ме ка Људмили.” Покорно слуша Црномор; С витезом дома завихори, Лети — и у час он се створи Сред страшних гора пред свој двор. Витешки Руслан тада руком Прихвати за мач у тај час, И дохвативши браду муклом, Он је одреза као клас. „Ево ти!” узвикну жестоки; „Шта? куд се дену онај крас? Где сила?” и на шлем високи Старчеве браде веза влас. Звизну на хата пламеног; Весело лети и хрже коњ; А витез грбу препалог, Стрпа у торбу за седлом; А сам да време не утрати Жури брду стрменом; Кад стиже, душом пламеном Полете чаробној палати. Смотривши отуд шлем брадати, Што му победни даде бој, Пред њим арапа црних рој, Јато робиња бојажљивих, Као призраци са свих стран, Беже — скрише се. Он један, сам, Посред одаја гордељивих Супругу милу дозива — Но ехо свода̑ мучаљивих Њему се само одзива; И он узјуран, чуства живих, Отвара врту двари све — Иде ал’ никог не налази; Унакрст оком обилази — Мртве су шуме дремљиве; Сенице пусте, врх стрмнина. Испод потока, сред долина, Људмилин не види се траг, — Бар уздах да јој чује драг! — Књаза захвати очај клет, У очима му помркну свест, Мисао мрачна умом лети: „Можда од туге… плен несретни… Тренутак… река…” Суморна Мисо га тишти. Малаксао, Пониклом главом он је стао, Кињи га, мори грдни страх. Заципљен као неми камен; Ум му се мути, дивљи пламен И очајање, љубави јад, Пале му крвцу, трују над. Но сад књагињин призрак красан Ко да му к усни долети... Одједном помаман, ужасан, Витез по врту полети; Људмилу боно довикује, Са брда стење одваљује, Све крши, мачем руши све; Обара шуме и сенице, Мостове руши немилице, И степа у час оголе! Далеко одјек одјекује, Рика и треска, шум и гром; Свуда мачина звони сева Опустошен је дивни крај; Безумни витез жртве снева, Машући лево, десно; вај! Пустињски ваздух мачем боде… Одједном — ненадни удар, И с невидовне неве оде, Одлете Црномора дар… Мађиска у мах мину сила, Пред њим је лежала Људмила! Заципљен витез умах стаде; О среће дивне, премиле; Опијен срећом Руслан паде К ногама верне Људмиле. Љубећи је мреже кида сад И слатко сузе рони млад, Зове је, али мома спије, Склопљене очи, уста — кам; И сладострасне маште плам Кроза сан младо срце вије. Руслан је гледа, цепти вас, Опет га зграби туга силна… Кад у том зачу знани глас, Глас честитога, доброг Фина: „Не бој се књаже! Већ на пут С уснулом крени ти Људмилом; Поткрепи срце новом силом, Љубави, части веран буд’! Небо ће злобу у беспуће И овладаће тишина, — У светлом Кијеву нева Пред Владимиром устануће Из мађијскога овог сна.” Тим гласом Руслан охрабрени У наруч жену узима, И носећ терет драгоцени Спушта се с ових висина, И слази у дôм усамљени. Ћутећи, с грбом за седлом, Јахаше он по путу свом; На рукама му спи Људмила, Свежа, ко зора пролећа, И на богатирска плећа Мирно је лице приклонила. Коврџаве јој косице, Дотиче ветрић, препун жуди; Покаткад уздахну јој груди, Час по час лице невино Разаспе рујне ружице! Љубав и машта потајна Лице јој драгог дочарава, И име свога Руслана У санку она прошаптава… У слатком миљу лови он Чаробно њено уздисање, Осмејак, сузе, нежни дах, Недара саних таласање. Тако кроз горе, долине, У дан и ноћне тамнине, Наш витез језди непрестано. Станиште жељно још даљно, А дева спи. Но млади књаз, Безплодним пламом прожет вас, Да л’ је страдалник постојани Супругу своју стражио, Нескромних жеља сузбив’ тајну, „Целомудрено” у маштању Блаженство своје тражио? Монах, који је сачувао, Потомству даљноме предање, О богатиру славном мом, Утврдо јамчи баш о том. И ја верујем без двојења, — Нечиста, груба наслеђења, Сродна су с нашим временом; Пастирке, санак књагињице Не беше налик на ваше сне, У благе дане, пролетње, У хладу мекане травице. Сећам се малог шумарка, По среди брезове дубраве, Сећам се једног сумрака И санка Лидије лукаве… Ах! пољуб што га улових, Уздрхтан, лак и нестрпљиви, Разагн’о није, другови, Дремеж јој тврд и трпељиви… Но нашто празан разговор! Љубави нашто помињање? Утеху њену и страдање Забацих давно у тимор; Сада привлачи пажњу моју Књагиња, Руслан, Црномор. Пред њима пукла је равнина, Витких јела ту је ред, И страшног брда на поглед Црни се округла висина, У јарког неба дере зрак. Погледа Руслан — ту се сети Да је то главин боравак. Силније бујни коњ му лети Ту је већ чудо над чудом; Залеђеним га гледа оком, А власи густи ко гора Узрасла на челу високом. На лицу живот угашен, Бледилом глава покривена, Орјашка уста откривена, Огромни зуби стиснути… Над умирућом главом оном Последњи час већ облеће. Њој витез храбри долеће С Људмилом и са Црномором. И викну: „Здраво, главо, ти! Ту сам! Кажњен је издајица Ево, роб ми је твој убијца!” И књажев усклик поносни Поврати мртвој глави дух, За тренут њој се врати слух, Пренула као иза сна, Погледа, страшно застења… Витезу поглед допаде. С ужасом брата познаде. Ноздре се шире; на бледу Образу огањ просијава, У умирућем погледу Последњи гнев се оцртава. Прожета мржњом толиком, Она је зубма шкргутала, И брату хладним језиком, Нечујни прекор шапутала… На очи паде маглен прам, Сврши се патничко страдање: Тренутни с чела трне плам И тешко ослаби дисање. Укочен поглед гледа гор’, А у том књаз и Црномор Спазише смртно трепетање… Почину глава вечним сном. Ћутљиво витез пође даље; Дршћући грба за седлом, Ни дише ни да се промоли, Већ црнокњижним језиком Вразима он се страсно моли. На рубу тамних обала, Где шуми речица незнана, Под шумским хладом заклоњен Кућице кров је нахерен, Опкољен густим јелама. У спором току речица Уз пут је плот од живица Сананим валом умивала, Крај њега тихо протицала Са лаким шумом ветрића. На месту где се тихо свила Самотна љупка, долина, Изгледа да се тишина Од искон века зацарила. Руслан устави коња свог. Све беше тихо, примирено, Под зраком лица зориног, Доља са шумом замагљеном, Трепташе кроз јутарњи дан. Руслан на траву спусти жену И сетан глади косу њену Са болом слатким и немим; Кад ал’ у часу спази неком Чунић под крилом једара, И зачу песму рибара Над тихом и жуборном реком. Бацив у вале мамак свој Рибар, о весло наслоњени, Обали плови зеленој, Кућици под кров нахерени. И гледа Руслан, добри књаз: Обали чунић заокреће, А из кућице плахо леће Девојче мило; танки стас, Безбрижно власи распуштене, Осмејак, њезин поглед благ, Плећа и груди обнажене, — Заносна као санак драг. И једно другом на груд пада, Обала нука хладак свој, Над њима жудња и наслада С љубављу плете венац свој. Но изнурен у том чару, Наш витез у сретном рибару Чији ли ово позна лик? Хазарски-хан, избраник славе, Љубави и војне крваве Ратмир, Русланов супарник. Ратмир сред тихе те пустиње Људмили, слави превери; У загрљају моме дивне За век их он изневери. Приступа витез у тај час; Пустињик познаде Руслана, Полете к њему. Јекну глас… И књаз загрли младог хана. „Шта видим?” запита херој, „Ти овде? Зашто остави Витешки, бурни живот свој И мач ког дивно прослави?” — Мој друже! — на то ће рибар: Додија души бојна слава, Таштине пусте варљив чар; И веруј, невина забава: Љубав и тихи сан дубрава Срцу је драже по стократ. Прош’о је мене крвав санак, Нити безумљу плаћам данак, И срећом истинском богат Све заборавих, друже мили, Па чак и снове о Људмили! „Мој мили хане, том сам рад!” — Рече му Руслан: „Водим је собом.” — Књагиња руска… она с тобом? Каквом је срећом нађе ти? Је л’ то могуће? Па гди је гди? Допусти! не, не нашто мени? Ово је моја једина; И мојој пресретној промени Узрок је њена милина. Она је живот, она радост, Она ми снова врати чар, И изгубљену моју младост, И мир и љубав и чисти жар. Залуд ми срећу обећаше, Усташца мома чаровних, Дванаест, што ме миловаше, Рад ове једне оставих. Напустих њихов дом весели, У хладу густе дубраве, Шлем тешки бацих и мач смели, Махнух се славе крваве. Пустињик мирни и незнани Живим у сретној тишини, С тобом, драгана, цвете бајни, Душе ми, зраче једини! — А пастирка је слушала Разговор срца пламеног, Па погледавши хана свог И смејала се и уздисала. До мркле ноћи, по дану, Рибар и витез преседише, С душом и срцем на длану. Нечујно часи пролетише. Потамне шума, слази ноћ; Звездано јато затрептало, Витезу наста време поћ’. Спустивши меко покривало На деву уснулу, Руслан Појаха коња, на пут креће, А замишљено, немо хан За њиме драгом душом леће, Руслану срећу, радости Победу, љубав братски жели… А санци бујне младости По сетној души лећу смели. Што усуд не рече своје Непостојаној лири мојој Само витештву да поје Уз то (незнано у свету) Љубав и дружбу старине? Песник суморне истине, О, зашто морам, рад потомства, Порок и злобу открити, И мучке сплетке вероломства У песми изобличити? Књагињин просац недостојни, Језиком храбар као лав, Презрени кукавац Фарлав, У степи немој и спокојној Наину чека прикривен. И ето, час је стиг’о њен. Вештица му се јави, збори: „Да л’ се још сећаш ко сам ја? За мном. На коња помамна!” И у мачку се ту промете, Оседлан коњ је… Она крете; Стазама мрачних дубрава Вештица води Фарлава. Тиханим сном је доља спала У ноћи, сетном немилу, Луна је бледа промицала Кроз облак, па је могилу Тренутним блеском обасјала. Под њоме суморни Руслан Седи, (ко увек тужно лице) Крај успаване књагињице; Дубоком мишљу сапутан, Промичу маште за маштама, И несносно лебди сан Над њимe хлађаним крилима. На мому сананим очима Кроз дремеж погледа Руслан, И клонув главом тврдо заспа Крај њених ногу уморан. И чудни сан се над њим вије Он види: као Људмила Над рубом страшне провалије Непомично се надвила… И у час, а ње ко нестаде, Над бездном самац стоји он… И познат глас, уздисај бон Из провале се дизат’ стаде… Руслан полете за женом, Стрмоглав тамнини дубокој… Сад, као види пред собом: Владимир у соби високој У колу седих властела, Између дванаест синова, С гомилом славних гостију, Около богатих столова. И још је гневан стари књаз. Ко у дан страшног растајања; И не чује се ничиј глас Да руши покој од ћутања. Немо је све међу њима, Нит кружи пехар румен сјаја… И виде међу гостима У борби палога Родгаја. Убијен ко жив изгледа, У руци купа злаћана, Весео пије, не гледа На зачуђеног Руслана. Књаз виде и младог хана; Ту друг и недруг… у тај мах Зашуми струна са гусала И поклич славнога Бајана Певца витештва, забава. Сад у одају Фарлав дође, Људмилу он за руку води, Но старац у срет ни да пође, Већ на груд тужно главу своди. Књажеви, бојари и сад Ћуте, од збора сваки преза; И све ишчезну — смртни хлад Обујми уснулога кнеза. Дремежом тешким опхрван Он мученичке лије сузе, Узбуђен мисли: „то је сан!” Мучи се, али кобне узе Прекинути је немоћан. Трепери месец над тмином, Скривене горе тамнином; Долина спи у мртву сну… Издајник језди на коњу. Пред њим се указа пољана, Он спази сумрачни курган;<ref>Реч татарска; што и могила, гроб, насуто брдашце.</ref> Крај ногу неве спи Руслан. А коњ му шеће пут кургана, Фарлав од страха зазире, Вештицу узе магла густа; У њему срце премире, Из хладних руку узде пушта. И мач лагано извуче, Готов је витеза без боја, На поле да раздвоји он… Тихо се краде. Коњ хероја Осетив врага завриска, Копитом бије. Но знак касни Не чује Руслан — сан ужасни Ко олово га притиска… Издајник вештицом храбрени У груди јунаку, презрени, Забоде трипут хладни нож… И оде сад што брже мож’ Добитак носећ’ драгоцени. Сву ноћ прободен, књаз Руслан, У мраку лежа, испод горе, Промиче време. Крви море Из отворених лопи рана. Кад зором откри поглед тамни, Иза њ се одби уздах бон, И с муком подиже се он; Ал’ пред очима све потамни, На узнак паде витез славни. — }}</center> == Фусноте == <references/> == Извор == ''Дело'', 1904. Тридесет трећа књига. Година девета. Стр. 83–97. {{ЈВ-аутор|Драгутин Илић|1926}} [[Категорија:Руслан и Људмила]] 9gktc6gkuq7iqbxqi2pelvh7k2eeaf8 0 60632 143942 142119 2026-06-01T12:25:09Z Coaorao 19106 143942 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Александар Пушкин|Александар Пушкин]] | [[Руслан и Људмила]]<br />([[:ru:Руслан и Людмила (Пушкин)|''Руслан и Людмила'']]) | '''''Превод: [[Драгутин Илић|Драгутин Ј. Илић]]''''' | [[Руслан и Људмила/Песма пета|-{Песма пета}-]] | '''Песма шеста''' | }} <center>{{Поезија| Ти велиш, нежни друже мој, На лири лакој безбрижној, Давнину древну да сањам И верној музи поклањам Одмора свога доколице… Но ти знаш, мила другарице: У свађи с мнењем ветрастим, Твој друг, блаженством запојени, Напусти пос’о усамљени И звуке лире милене. Од складне, сликовне забаве Одвратих свој блажени лик… Сад дишем тобом — и горде славе Не слушам више јасни клик! Напустио је тајни гениј Творачке маште, разум мој; Љубављу страсном занешени Наслади палим тамњан свој. Но ти си, велиш, зажелила Пређашњих прича убавих, Предања славе, љубави; Мој богатир, моја Људмила, Владимир, вештица, Црномор, И Фина боли истинити Твоју су машту заносили; Ти си, слушајућ’ лак ми збор, С осмејком кад-када сустала; Но кад-кад погледавши гор’ На певца нежни зрак бацала… Па добро; брбљов заљубљен, Позивам лире гласак лен, Крај ножица ти ево седам И о витезу приповедам. Где стадох ја? Где је Руслан? Мртав је он сред поља равна; Не лопи крвца већ из рана, Над њим облеће гладни вран; Не звучи рог ни мач врхати, Нит се лелуја шлем космати. Покрај Руслана коњиц сам, Сетан, са главом обореном, Из очију му исчез’о плам, Ни маше гривом он злаћеном, Ни поиграва жалостан. Око Руслана немо шеће… Но мртвачки је књажев сан, Штит му блеснути скоро неће! А Црномор? За седлом он, У бисазима заборављен, Збуњен је јоште о злу свом, Срдит и сањив и заморен, Књагињу и витеза мог Псује, од муке, полугласно; Но кад из кута торбиног Погледа — тад узвикну јасно. Он виде: богатир мртав, У врелој крви окупан сав; Људмиле нема, пусто поље; Уздрхта злотвор радостан Мислећи: сад сам слободан! Али се вара Црномор. Међутим, заштићен Наином Са тихо уснулом Људмилом, Фарлав у књажев жури двор; И нада и страх њега пали, Већ Дњепра пред њим шуме вали, Пасишта знана ту су сад; И златоглави ту је град, У Кијев већ се Фарлав тисну; По улицама пуче глас, И одушевљен народ вас Око коњика град притисну. На радост трче оцу сви — Издајник стиже пред врати. Сносећи душом тужно бреме, Владимир — сунце у то време, У своме дому високом, Сеђаше, мучен горким болом, Бојари с тугом дубоком Седе у јаду немилом. Одједном шум пред капијом, Узбуна, крици; холуј прави Затутња бучно; и у том Непознати се воин јави; Усташе сви са шапатом, У чуду закликташе своме: „Људмила овде! Фарлав… с њоме?” С лица им мину туге мраз; Од стола уста стари књаз, Кораком тешким он приступа До кћери своје невољне; Очинско срце бурно лупа, И он се жељно таче ње. Ал’ не осећа мила дева, Заманђиана она снева На руци врага. Дружина На књаза пази, сви чекају, А узбуђени старина Витеза гледа у очају. Но Фарлав к устима прстом: „Људмила спава!” рече он; „Такву је нађох ја недавно У непроходним шумама, У злога духа рукама; Тамо се сврши дело славно, Три дана с њим се борих ја, Над борбом месец трипут прође; Дух паде; млада књегиња Мени уснула у плен дође. Но кад ће чудни престати сан? Кад ће гранути пробуђење? Судби је само тај час знан! А нама нада и стрпљење Остају тек на утешење.” И брзо вешћу немилом Кажа је градом полетела, И пијаца је узаврела Народа густом гомилом. Тужни дом стоји отворен; И народ јури узбуђен. Тамо, на одру где високом, На узглављима свиленим, Књагиња спи у сну дубоком. Витези, књази снуждени, Око ње стоје; гласи трубни, Тимпани, рози, гусле, бубњи Грме над њоме. Отац њен, Претешком тугом изнурен, Крај ногу кћери у сузама Припао немо с сединама; А близу њега блед Фарлав, — На лицу страх му и досада — Од раскајања трепти сав. Настаде ноћ. Нико сред града Не склопи трепке уморне; Тискајући се, другар другу, О чуду сваки умује, И супруг млад своју супругу Заборављаше ноћи те. Но таман месец, ноћи владар Пред зором скри се у затон, Кијево снађе нови удар. Узбуна, клици, шум и звон, Одјекну свуда. Кијевљани Над грацким врве бедемом… А тамо: сред магла јутарњих Шатори бели за реком, Штитови јасно одблескују, Коњици пољем подвикују, За собом дижућ’ густи прах; Таљиге у ратничкој спрези И огањ по брдашцима. Несрећа! то су Печењези! Но у то време мудри Фин, Духова моћни властелин, Суморне своје сред пустиње Мирним је срцем чекао, На неизбежни дан судбине Који је давно жељкао. У немој пусти степа знојних, За дивљих гора даљни сплет, Станишту ветра, бура громних, Где и вештица смели лет У позни час се не узвија, Долина чудна ту се свија, А у тој дољи кључа два: Из једног ''жива'' вода бије, Жубори шумно весела; Из другог ''мртва'' вода лије. Свуда је тихо, ветар спи, Пролетњи не трепери чар, Столетно борје не шуми, Не лећу птице: у летњи жар Ту јелен не сме жеђ да блажи; Суморна, нема, с искон света, Духова овде страшна чета Обале сане помно стражи… Пустињик с празним крчазима Створи се пред тим изворима; Пренуше дуси иза сна, И расуше се у забуни, А старац тајним водама Сагнув се, оба суда пуни. Затим, ишчезну као сен. И обрете се изубаха Тамо где Руслан убијен Лежи у крви и без даха. Наже се он над витезом И попрска га мртвом водом, И засја рана за раном, А труп лепотом блесну дивном: Старина потом водом живом Покропи њега, и у трен Силама новим поткрепљен, Младошћу заблиставши дивном, Устаде Руслан на ведар дан; Очима жељним немо гледи И као сенка, несвесни сан, Пред њиме прошлост трне, бледи. Но где је мила? Он је сам! У том се трже. Мудри Фин Зовну га и загрли живо: „Сврши се судба, сине мој! Блаженство тебе чека само: Крвави сад те зове пир, Ужасом мач ће севнут твој; На Кијев сић’ ће тихи мир, И Људмилу ћеш наћи тамо. Ево ти прстен заветни, Њим такни чело Људмиле И мађиске ће минут силе, Врази ће дрхтат проклети; Настаће мир и пашће злоба, Достојни среће буд’те оба. Збогом на дуго, витеже мој! Дај руку… там, за врати гроба Пријатељ ће те видет твој!” Рече, ишчезну. Опијени, Изненађењем пламеним, Руслан, у живот повраћени, Подиже руке пут за њим… Но ништа више не чу потом, Руслан је сам у пољу пустом. Скочи, с кепецом за седлом, А нестрпељив Русланов коњ, Трчи и хрже, машућ’ гривом; И већ је Руслан у седлу свом, Коњиц га носи здрава, силна Преко дубрава и долина. Но какав страх и ужас жив Показа Кијев опсађени! На њиве поглед обратив Народ, невољом престрављени, Стоји на кули, стенама, Небесној он се казни нада, Тужно је свуд по кућама, Страх и тишина свуда влада. Сам, покрај кћери уснуле, Владимир молитви се дао; А храбрих витезова збор, Верних кнезова с њима хор, Крвном је пољу хитао. Ограну дан. И врази сви С гора су зором потекли; И необуздане те гомиле Ко талас доље поплавиле И јуре стени Кијевској; У граду трубе загрмеше, Плануше борци полетеше, На сусрет борби јуначкој; Сукобише, се плану бој. На помол смрти лете коњи, Мачеви гребу, оклоп звони, Од стрела облак узви се; Ко муње борци похитали Коњаници се измешали. Збијени, као густи рој, Са стројем ту се коље строј; С коњаником се пешак хвата, Ту преплашеног видиш хата; Рус пада, тамо Печењег, Тамо клик битке, онде бе́с; Тај опаучен чворноваком, Онај прострељен стрелом лаком. Онај под штитом придављен, Помамним коњем разгажен. И бој се био све до ноћи, Победу нико не слави. За гором тела крвавих Склопише борци сане очи. И крепак беше њихов сан; Који пут тек на пољу битке Чуо се уздах немоћан, И руских витеза молитве. Пред зору трне, бледи сан. Сребри се талас у потоку, Плашљиво помаља се дан Замагљеноме на истоку. Брда су тихо рудила И небеса се будила; Још само немо и спокојно Санак што чува поље бојно. Но шта би: печењега стан, Узбуђен шумно из сна прену, Ненадно бурни сукоб севну; Задрхта срцем Кијевљан Безредно стреми у јатима; Кад: ал’ у пољу међ вразима, Под штитом, блештећ’ ко у пламу, Чудноват витез, у помаму, Ко бура тутњи, коље, руби, У рог громовно, с коња труби… Руслан је то. Ко божји гром Наш витез бије басурмана, Јури, с кепецом за седлом, Преплашенога посред стана. Где грозним мачем он завитла, Где срдит коњиц пролети, Свуд глава с плећа полети, Гомила пада валовита. У часу покривен је луг Са гором трупина крвавих, Смрвљених, живих и безглавих; Сломљена копља, стреле, лук. На трубне звуке на глас боја, Витези храбро славенски Хрле за трагом свог хероја… О, гин’те, басурмански пси! И печењеге ужас сколи, Налетач бурни и охоли Коњима лети расутим. За борбу нико нема воље, Већ с дивљим кликом кроз прашно поље Беже пред мачем кијевским, Намењени на жртву аду; Мач руски ствара крвав пир, Ликује Кијев… Већ по граду Витешки лети богатир; У десници му мач победни, Копље, ко јела голема, И крв низ оклоп лије медни, Лелуја брада са шлема; Лети надеждом занесени, Кроз народ бурни у књажев дом. Радошћу народ опијени Кличући стреми витезу свом — Књаза је радост оживила. У неми он улази трем, Где чудним санком спи Људмила; Владимир тугом саломљен Крај њених ногу сетан стоји; Он беше сам. Другове све Одвуче собом бој крвави, Но с њим је Фарлав, незнан слави, У књажев двор се забио, Презревши душом буру стана, Собна је врата стражио. Но чим угледа он Руслана, Смрзну се крвца у тај час, У грлу страшљив премре глас, Без чуства на колена паде… Издајник чека руку правде! Но Руслан с тајним прстеном Уснулој Људмили одлети, Принесе к лицу њезином… О, чуда! — млада Људмила, Уздахнув откри светле очи! Чини се да се премила Дивила тако дугој ноћи; Изгледало јој: санак бон, Чараше маште њој нејасне; Погледа боље — то је он! У загрљају је књаз прекрасне. Ускрснув, душом пламеном Не чује ништа Руслан врли; Старац у часу радосном, Плачући, милу децу грли. Чиме да свршим дуги спев, Ти се досећаш друже мили! Неправи старчев гасну гнев; Фарлав пред њиме и Људмилом Пред ноге Руслану паде, Коварство мрачно признаде; А сретни књаз му милост даде. Мађијске силе лишеног Примише грбу у двор тај; И светкујући беде крај Владимир, сред собе високе, Пирује међу својима. Дела давно минулих дана Предања старине дубоке. }}</center> == Извор == ''Дело'', новембра 1904. Тридесет трећа књига. Свеска друга. Стр. 249–258. {{ЈВ-аутор|Драгутин Илић|1926}} [[Категорија:Руслан и Људмила]] 6676rt4u18n3hag8jm06x0lhv0iiafh 0 60687 143947 142310 2026-06-01T12:49:35Z Coaorao 19106 143947 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Марзељанка | одељак= | аутор= Клод Жозеф Руже де Лил | преводилац= Лаза Костић | година= | белешке= }} <poem> :::'''1.''' Ајдемо, децо родовине, Славе је наше сван’о дан, Диже се на нас робовине Крвави барјак завитлан. Чујете л’ како на бојишту У дивљем бесу риче звер, Подавиће вам сина, ћер; Другаре ваше, браћу ишту! За мач, браћо, за мач!… У ред, у бојни ред! Напред, напред, Нек скотска крв залива сваки гред! :::'''2.''' Па шта ће ропска чета ова, Та подла царска завера? Коме тај оков што га кова Крвничка стара намера? Французи, нама, ох! срамоте! Да силно дражи врашки глас! Та нама прети, оће нас У старо ропство све да воде!… За мач, браћо, за мач!… У ред, у бојни ред! Напред, напред, Нек скотска крв залива сваки гред! :::'''3.''' Шта, да та чорда туђиника По нашем прагу шири власт! Продане чете најамника Јунаке сруше у пропаст! Ох, Боже! везаније руку Да нам под јармом гори лик, А поган какав насилник Ужива нашу живу муку! За мач, браћо, за мач!… У ред, у бојни ред! Напред, напред, Нек скотска крв залива сваки гред! :::'''4.''' Тирани, стреп’те, стреп’те, кривци, Де вас је год нек’ вас је стра! Слободе младе верни синци Наплатиће сад сва вам зла. Војник је сваки, да вас бије, Падну ли млади соколи, Мајка нам нове одоји И сваки за њу, сваки мрије; За мач, браћо, за мач!… У ред, у бојни ред! Напред, напред, Нек скотска крв залива сваки гред! :::'''5.''' Французи, буд’те јунач права, Пуштајте, ал’ и држ’те ма, Поштед’те главе јадни мрава Што силом дижу на вас пра! Ал’ деспоте, крвнике старе, Ненасићене краљеве, Те немилосне змајеве, Што мајци својој недра жаре!… За мач, браћо, за мач!… У ред, у бојни ред! Напред, напред, Нек скотска крв залива сваки гред! :::'''6.''' А омладина мач нек паше, Кад стариј’ наши погину, Из њиног пра нек’ стопе наше Врлине њине подигну. Преживити их зар нам вреди Ко делит’ шњима гроба мрак? Ал’ понос ће нам бити јак Осветити их ил’ умрети. За мач, браћо, за мач!… У ред, у бојни ред! Напред, напред, Нек скотска крв залива сваки гред! :::'''7.''' Милино света домовине, Оснажи осветнички бој, А ко за тебе радо гине, Слободо драга, уза њ стој! Нек дође нама под заставу Победа на твој подвик драг; Нек издишући види враг И понос твој и нашу славу! За мач, браћо, за мач!… У ред, у бојни ред! Напред, напред, Нек скотска крв залива сваки гред! </poem> {{Википедија|Марсељеза}} == Извор == ''Млада Србадија'', 15. новембар 1870. Број 8. Година I, стр. 386-387. {{ЈВ-аутор|Лаза Костић|1910}} [[Категорија:Лаза Костић]] [[Категорија:Марсељеза]] mx9ilc5nn6fjd6yfqlq6uwj5xhgwh79 0 60697 143948 142873 2026-06-01T12:58:51Z Coaorao 19106 Coaorao преместио је страницу [[Кавкаски роб]] на [[Кавкаски роб (П. Деспотовић)]]: Правилан назив 142873 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Александар Пушкин|Александар Пушкин]] | [[Кавкаски роб]] <br /> ([[:ru:Кавказский пленник (Пушкин)|''Кавказский пленник'']]) | '''''Превод: [[Петар Деспотовић]]''''' | | '''Садржај''' | [[Кавкаски роб/Први део|-{Први део}-]] }} <Center> [[Кавкаски роб/Први део|-{Први део}-]]<br> [[Кавкаски роб/Други део|-{Други део}-]]<br> </Center> {{ЈВ-аутор|Петар Деспотовић|1917}} [[Категорија:Руска поезија]] [[Категорија:Александар Пушкин]] [[Категорија:Петар Деспотовић]] [[Категорија:Преводи]] m0t6g8gra529dxiskoknn3knjd2mgxz 143973 143948 2026-06-02T05:41:37Z Coaorao 19106 /* */ 143973 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Александар Пушкин|Александар Пушкин]] | [[Кавкаски роб]] <br /> ([[:ru:Кавказский пленник (Пушкин)|''Кавказский пленник'']]) | '''''Превод: [[Петар Деспотовић]]''''' | | '''Садржај''' | [[Кавкаски роб/Први део|-{Први део}-]] }} <Center> [[Кавкаски роб/Први део|-{Први део}-]]<br> [[Кавкаски роб/Други део|-{Други део}-]]<br> </Center> {{ЈВ-аутор|Петар Деспотовић|1917}} [[Категорија:Петар Деспотовић]] [[Категорија:Преводи]] 85moibkyjwartdq360adq7j00ieb8vt 0 60698 143931 142279 2026-06-01T12:20:31Z Coaorao 19106 143931 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Александар Пушкин|Александар Пушкин]] | [[Кавкаски роб]]<br />([[:ru:Кавказский пленник (Пушкин)|''Кавказский пленник'']]) | '''''Превод: [[Петар Деспотовић]]''''' | [[Кавкаски роб|-{Садржај}-]] | '''Песма прва''' | [[Кавкаски роб/Други део|-{Други део}-]] }} <center>{{Поезија| Там’ у аулу<ref>''Аул'', черкеско село.</ref> на свом прагу Черкези вам ваздан седе, Па у друштву свом беседе: О биткама, о свом врагу, О лепоти своји ата, О дивљима насладама, О прошлости пуној злата, Што не дође у тал нама, О лукавству узда<ref>''Узди'', витези и племићи черкески.</ref> своји, Како им је шашка била<ref>''Шашка'', черкеска сабља.</ref>, Како стрела тек летила, Како млога лепа села Разорише до пепела, И какве су заробљене Црнооке лепе жене. ​Теку збори у тишини, Месец сија на висини; Наједанпут ево њима Черкез један роба тера; Роб је везан у ланцима. „Ево Руса, ево звера!” На тај глас се све узруја, К’о да наста бес, холуја. Око роба сви су ено, А роб смућен саг’о главу, Чело му је замишљено, Црна коса расчупана, А хаљина подерана. Он не види ту крваву Разбојничку дивљу чету, Он не чује псовке њине, Он не чује ништ’ на свету Од грозничне дрктавине. Као у сну он се нија, Леден зној га свог пробија. ​И дуго је бедник овај Стај’о у том забораву. Већ је подне, и сунчев сјај Жарко пали бедну главу; Истом сад се он пробуди, Душа у њем оживела Од сунчева зрака врела, А уздах му ломи груди Око себе баца поглед, Баца око на недоглед Неприступних горских стена, На тај тврди град слободе, На то гњездо од племена Разбојнички, што су овде. Па удубљен у мислима Заборавља своје стање, Док не зачу на ногама Ропског ланца звекетање Тај ланчани звек ужасни, Тај му судбу сву разјасни, Смрче му се сва природа, Минула је њег’ слобода, Он је роб… ​За оградом Трновитом иза гора Стоји роб тај без надзора С порушеном својом надом. Пред њим пуста та равнина, К’о веленац се зелени, Пред њим брешци узвишени, Једнолика површина. А по среди вијуга се пут, Вијуга се у даљини, А млађаног роба овог груд Задрктала у жестини. У Русију далњи пут тај води, Где ј’ пламену он провео младост, И гдено га мила мајка роди, Где је прву он познао радост, Где је млого он драгих љубио, Где га нађе и грозно страдање, Где је бурним жићем изгубио Наду, радост, сво имање, И где лепших дана је сећање У увелом срцу завршило. ​Он је позн’о свет и људе, Пријатеље своје худе, Који су га преварили. Он неверни живот знаде, Једну машту што имаде, Машту и сан преварљиви. Он се ниј’о у наручју Давно презрене сујете, На поштење је клевете Бац’о у свом двујезичју. Одмет света, друг природе, Он остави домовину, Па се вину у даљину Жељан зрака од слободе. ​И сада му све одплови; Он без наде, без ничега, О, па и ви, задњи снови, Скрили сте се испред њега; Та он је роб. Тешка глава Измучена малаксава, А срце му бије груди, Смео роб за гробом жуди! ​Сунце село за горама, Из даљина јек се чује, Народ весео подвикује На рамену са косама, Па са поља кући хити, Где ће ватру наложити, И где ће се одморити. Шум престаје, све помало, И најзад га је нестало. Све је мирно, све почива, Све се у сну благом нија, Са брда се поток слива, Па се сјаје, па прелива, Један талас други вија. Бледи месец с неба сија, А неко се тајним кроком Нашем робу ближе краде, И у лице моме младе Рус умиљним гледну оком. Лепој моми Рус се диви, Мислећ’ то је сан варљиви. ​Месечином осветљена, Заданута сажаљењем, Клече она узбуђена Пред козака, са тим мњењем, Да га млада чим послужи, Па с кумисом<ref>''Кумис'', кобиље млеко, омиљено свима кавкаским и номадским народима; добро, укусно и врло здраво пиће. Кад хоће да им кобиље млеко укисне, пљују у њега, јер најстарији познати квасац (т. ј. средство за врење) човечија је пљувачка.</ref> суд му пружи. Али на суд он не гледи, Он жеђаном душом пази, Шта му мома та беседи, И како јој изилази Зрак за зраком из очију, Што у срце момка бију. Њеним речма неверује Да их слуша, да их чује, Он се само њојзи диви, Њен му поглед срце жари, Њен глас њиме господари: Живи! и роб тај оживи; И прикупив задње силе, Да покорност посведочи, Па у грло све источи, Што пружаше руке миле. Тад на камен малаксала Клону глава под теретом. А поглед му оде летом Черкезкињи, што ј’ дрктала Пред њим као сламка мала. И дуго је још стајала, Замишљена, невесела, К’о да га је утешити Са учешћем својим тела. Често теде да отвори Усне своје, да говори, Ал’ уздах јој речи узе, А на очи јурну сузе. ​К’о сен, тако беже дани; У горама пасе стада Роб у ланци оковани. Пећине му дају хлада, Чувају га од припеке, А кад месец своје меке Зраке проспе са висине, Черкескиња из даљине, Из лужића сеновити, Носећ’ кумис, мед и вино, Овом бедном робу ити, Ком је онда дан засијн’о. Тајни обед ш њиме дели, А при том га нежно гледи, Нико речи не беседи, Али су се разумели: Зборили су са погледи. Тад запева, да се ори, Грузијанска песма мила, Да се ори по тој гори Пуној свежег зеленила. Код ње прва љубав пламти, Ал’ код Руса тог већ није, Она сретна, најсретнија, А у Руса срце бије, Што неможе да с’ одзове Звању млада срца њена; Код њега је сарањена Свака искра љубве ове. Та он стрепи, он се боји Успомена стари своји. ​Често бива, и незнамо, Како прође наша младост; Често, кад се ненадамо, Засијне нам веља радост; Само прва љубав мила Живот млади кад позлати, Је л’ нас једном оставила, Никада се неповрати. ............ Већ се бедник тај без наде Ропском жићу привикао, Своју жалост, своје јаде У себи је сакривао. Кад би међу стене стао Јутром, када сија зора, Са жудњом би погледао На те хрпе снежних гора, Што су беле и румене Од њег врло удаљене. Какве дивне то су слике! Престоли су вечног снега, Кроз векове већ толике Отуд никад што не бега. Двоглави се колос сјаје У леденом венцу томе, А Елбрус се величаствен Диже небу плаветноме. Кол’ко пути беше бура, Грмило је, пуцало је, А под кровом тих клисура Руско момче седило је. У пустињи вихор хуји, Под ногама поток струји, Што се пени сав од буре; Јелен бежи у клисуре, Оро леће из пећине Над облаке, у висине… Не чује се рика стада Од громова, кише, града, Што с муњама доле пада, А бујица руши стење, Носи собом и камење. Заробљеник један само У тој бури бедан стоји, Муње, грома што с’ не боји. Радује се бесу буре, Што не гађа у клисуре, Где он чека, да бес мине, И да сунце лепше сијне. ​Живећ’ дуго међу тима Полудивљим Черкезима, Привик’о се вери њивој И њивоме обичају, Не бљештању, нити сјају, Већ простоти, слици живој Од природе мајке наше. Гостопримство он љубљаше; У итленом брзом скоку, Мишци снажној и одважној, Млади козак уживаше. По читаве кадгод часе Черкезе је гледат’ мог’о, Када стада своја пасе, Како их се млого, млого, По пустињи и по гори Ратовању вештом уче; Ен’ онај се тамо бори, А у нишан онај туче; Онај лети преко поља, Куд је брзом коњу воља, И одећа сасвим проста, Кол’ко је тек борцу доста, Срце му је придобила, Била му је врло мила; И оруже, што га Черкез За највећи држи урес: На њем оклоп око тела, На њем праћка, на њем стрела, Осим тога шашка дуга — Никуд без тог верног друга. Ил’ на коњу, ил’ пешице, Черкез на то ништ’ не гледи, Он је гроза за козака, Што га не мож’ да победи. Највеће је њима благо Коњ итлени брзи ногу, Та на њему куд му драго Одјездити брзо могу. У пећини, ил’ у трави Он се мукло шњиме скрије, Кад се путник где појави, Из потаје он га бије. И у циглом том тренуту Путник лежи на том путу, А он му је већ сапео Дуго уже око њега, Па на коњу брзом бега, Преко стења и камења, Преко бара и мочара; А за њим се бедник вуче, Ил’ уздише, ил’ јауче; Куд је прошао, крв је свуда. Ево поток ту кривуда; Он без страха у њег скаче, Бедник за њим кука, плаче, Моли смрт, да прије дође, Да га ова мука прође. А коњ итлен као стрела Јахача је прен’о веће, Али бедни путник више Путовати нигда неће. ​Кадкад опет на обали Нађе пањ, што бура свали, Па у ноћи, кад све спава, Кад мрак људе ушишкава, Он панцире с’ себе скине И оруже скупоцено, Па да дело умишљено Извршити боље може, У реку се брзо баци, Де с’ таласи струјни гложе; Под небом је мрак, облаци, Осим воде што жубори, Све је немо у тој гори. Река брзо напред јури, С Черкезом се доле жури, У широку ону долу, Де козаци у околу За рат спремни мирно седе, Па с обале реку гледе. Виде, по њој нешто плива, Нико од њих и не снива, Да то Черкез тамо плови, Кога од њих да улови. ​О чем мислиш хеј, козаче? Сећаш ли се прошли војни, Ил’ песама милопојни О победи, еј јуначе! Сећаш ли се домовине, Где Дон ладни тече тијо, Твоје мајке и родбине, Где си некад сретан био? Сећаш ли се? Али јао, Реци збогом љуби, мајци, Брату, сестри и бабајци, У којим си уживао; Јер Черкез је одапео Из потаје своју стрелу, А козак је очи свео, Душе нема већ у телу. ​Кадгод опет са домаћи Око банка свога седи, Ту познати, ту су седи. Не можеш се никуд маћи, Јер на пољу ветар шушти А из неба киша пљушти. У гори је путник заш’о, Је ли дош’о до тог дома, Силази се с коња одма, Вес’о, што је заклон наш’о, Па у друштву место вата Око банка, да се згреје; Домаћин се вес’о смеје, Сусрета га као брата, У весељу, у радости, Износи му чишир<ref>''Чишир'', рујно вино грузијанско.</ref> рујни И шта нађе још у кујни, Да пришелца тог угости. А он бацив бурку на се Легао је мирно спати, Да мож’ славуј кад запоје Опет даље путовати.<ref>Черкези одликују се својим гостољубљем. Код њих се гост сматра као света особа. За највеће безчашће држи се код њих, незакрилити госта, или га још издати. Кунак (пријатељ, знанац) одговара животом за вашу безбедност, и ш њиме можете слободно и безопасно у срце планина кабардински отићи.</ref> ​Кад је светла бајрам-слава, Искупи се момчадија, Па се почне сигранија Лете стреле испод плава Неба тога у облаке И у лету брзе, лаке Орле бију у висини. Ил’ се кладе, у брзини Ко ће с брда сићи прије. Знак се даде, срце бије, Земља тутњи, прах се вије, Они лете ка’ јелени, Сви до мете доћи жељни. ​Често им се мир досади, Дуго им је чекат’ рата, Па у страсти, у наслади, Сваки оштру шашку вата, Па се грозна шала збија: Раскалашна момчадија Бедном робљу главе руби, И ту шалу Черкез љуби. ​Равнодушно Рус је глед’о Те крваве игре њиве, И њему су оне некад Биле тако опчинљиве. Колко пути у двобоју На себе је пуцат’ дао, Без страха је за част своју Ладнокрвно пред смрт стао. Истом сад се он сећао Прошли дана жића свога, Сећ’о доба веселога, Кад је с браћом пировао. Но где су ти лепи дани, Где другари раздрагани? Ох, све га је оставило, Све је њега преварило! Ћутао је, сносећ’ горку Своју судбу трпељиво, У срцу је своје јаде И терете горке скрив’о, Од черкезке шашке оштре Поштеђен је до сад био, Са јуначким робом овим Душманин се поносио. }}</center> == Фусноте == <references/> == Извор == ''Даница'', 31. јул 1870. Година XI, број 21. Стр. 324–326.<br /> ''Даница'', 10. август 1870. Година XI, број 22. Стр. 337–339. {{ЈВ-аутор|Петар Деспотовић|1917}} [[Категорија:Александар Пушкин]] [[Категорија:Петар Деспотовић]] [[Категорија:Преводи]] [[Категорија:Кавкаски роб]] cxjb9o5snls5ix8n3vcfzsf0gcdsw86 143935 143931 2026-06-01T12:22:04Z Coaorao 19106 143935 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Александар Пушкин|Александар Пушкин]] | [[Кавкаски роб]]<br />([[:ru:Кавказский пленник (Пушкин)|''Кавказский пленник'']]) | '''''Превод: [[Петар Деспотовић]]''''' | [[Кавкаски роб|-{Садржај}-]] | '''Песма прва''' | [[Кавкаски роб/Други део|-{Други део}-]] }} <center>{{Поезија| Там’ у аулу<ref>''Аул'', черкеско село.</ref> на свом прагу Черкези вам ваздан седе, Па у друштву свом беседе: О биткама, о свом врагу, О лепоти своји ата, О дивљима насладама, О прошлости пуној злата, Што не дође у тал нама, О лукавству узда<ref>''Узди'', витези и племићи черкески.</ref> своји, Како им је шашка била<ref>''Шашка'', черкеска сабља.</ref>, Како стрела тек летила, Како млога лепа села Разорише до пепела, И какве су заробљене Црнооке лепе жене. ​Теку збори у тишини, Месец сија на висини; Наједанпут ево њима Черкез један роба тера; Роб је везан у ланцима. „Ево Руса, ево звера!” На тај глас се све узруја, К’о да наста бес, холуја. Око роба сви су ено, А роб смућен саг’о главу, Чело му је замишљено, Црна коса расчупана, А хаљина подерана. Он не види ту крваву Разбојничку дивљу чету, Он не чује псовке њине, Он не чује ништ’ на свету Од грозничне дрктавине. Као у сну он се нија, Леден зној га свог пробија. ​И дуго је бедник овај Стај’о у том забораву. Већ је подне, и сунчев сјај Жарко пали бедну главу; Истом сад се он пробуди, Душа у њем оживела Од сунчева зрака врела, А уздах му ломи груди Око себе баца поглед, Баца око на недоглед Неприступних горских стена, На тај тврди град слободе, На то гњездо од племена Разбојнички, што су овде. Па удубљен у мислима Заборавља своје стање, Док не зачу на ногама Ропског ланца звекетање Тај ланчани звек ужасни, Тај му судбу сву разјасни, Смрче му се сва природа, Минула је њег’ слобода, Он је роб… ​За оградом Трновитом иза гора Стоји роб тај без надзора С порушеном својом надом. Пред њим пуста та равнина, К’о веленац се зелени, Пред њим брешци узвишени, Једнолика површина. А по среди вијуга се пут, Вијуга се у даљини, А млађаног роба овог груд Задрктала у жестини. У Русију далњи пут тај води, Где ј’ пламену он провео младост, И гдено га мила мајка роди, Где је прву он познао радост, Где је млого он драгих љубио, Где га нађе и грозно страдање, Где је бурним жићем изгубио Наду, радост, сво имање, И где лепших дана је сећање У увелом срцу завршило. ​Он је позн’о свет и људе, Пријатеље своје худе, Који су га преварили. Он неверни живот знаде, Једну машту што имаде, Машту и сан преварљиви. Он се ниј’о у наручју Давно презрене сујете, На поштење је клевете Бац’о у свом двујезичју. Одмет света, друг природе, Он остави домовину, Па се вину у даљину Жељан зрака од слободе. ​И сада му све одплови; Он без наде, без ничега, О, па и ви, задњи снови, Скрили сте се испред њега; Та он је роб. Тешка глава Измучена малаксава, А срце му бије груди, Смео роб за гробом жуди! ​Сунце село за горама, Из даљина јек се чује, Народ весео подвикује На рамену са косама, Па са поља кући хити, Где ће ватру наложити, И где ће се одморити. Шум престаје, све помало, И најзад га је нестало. Све је мирно, све почива, Све се у сну благом нија, Са брда се поток слива, Па се сјаје, па прелива, Један талас други вија. Бледи месец с неба сија, А неко се тајним кроком Нашем робу ближе краде, И у лице моме младе Рус умиљним гледну оком. Лепој моми Рус се диви, Мислећ’ то је сан варљиви. ​Месечином осветљена, Заданута сажаљењем, Клече она узбуђена Пред козака, са тим мњењем, Да га млада чим послужи, Па с кумисом<ref>''Кумис'', кобиље млеко, омиљено свима кавкаским и номадским народима; добро, укусно и врло здраво пиће. Кад хоће да им кобиље млеко укисне, пљују у њега, јер најстарији познати квасац (т. ј. средство за врење) човечија је пљувачка.</ref> суд му пружи. Али на суд он не гледи, Он жеђаном душом пази, Шта му мома та беседи, И како јој изилази Зрак за зраком из очију, Што у срце момка бију. Њеним речма неверује Да их слуша, да их чује, Он се само њојзи диви, Њен му поглед срце жари, Њен глас њиме господари: Живи! и роб тај оживи; И прикупив задње силе, Да покорност посведочи, Па у грло све источи, Што пружаше руке миле. Тад на камен малаксала Клону глава под теретом. А поглед му оде летом Черкезкињи, што ј’ дрктала Пред њим као сламка мала. И дуго је још стајала, Замишљена, невесела, К’о да га је утешити Са учешћем својим тела. Често теде да отвори Усне своје, да говори, Ал’ уздах јој речи узе, А на очи јурну сузе. ​К’о сен, тако беже дани; У горама пасе стада Роб у ланци оковани. Пећине му дају хлада, Чувају га од припеке, А кад месец своје меке Зраке проспе са висине, Черкескиња из даљине, Из лужића сеновити, Носећ’ кумис, мед и вино, Овом бедном робу ити, Ком је онда дан засијн’о. Тајни обед ш њиме дели, А при том га нежно гледи, Нико речи не беседи, Али су се разумели: Зборили су са погледи. Тад запева, да се ори, Грузијанска песма мила, Да се ори по тој гори Пуној свежег зеленила. Код ње прва љубав пламти, Ал’ код Руса тог већ није, Она сретна, најсретнија, А у Руса срце бије, Што неможе да с’ одзове Звању млада срца њена; Код њега је сарањена Свака искра љубве ове. Та он стрепи, он се боји Успомена стари своји. ​Често бива, и незнамо, Како прође наша младост; Често, кад се ненадамо, Засијне нам веља радост; Само прва љубав мила Живот млади кад позлати, Је л’ нас једном оставила, Никада се неповрати. ............ Већ се бедник тај без наде Ропском жићу привикао, Своју жалост, своје јаде У себи је сакривао. Кад би међу стене стао Јутром, када сија зора, Са жудњом би погледао На те хрпе снежних гора, Што су беле и румене Од њег врло удаљене. Какве дивне то су слике! Престоли су вечног снега, Кроз векове већ толике Отуд никад што не бега. Двоглави се колос сјаје У леденом венцу томе, А Елбрус се величаствен Диже небу плаветноме. Кол’ко пути беше бура, Грмило је, пуцало је, А под кровом тих клисура Руско момче седило је. У пустињи вихор хуји, Под ногама поток струји, Што се пени сав од буре; Јелен бежи у клисуре, Оро леће из пећине Над облаке, у висине… Не чује се рика стада Од громова, кише, града, Што с муњама доле пада, А бујица руши стење, Носи собом и камење. Заробљеник један само У тој бури бедан стоји, Муње, грома што с’ не боји. Радује се бесу буре, Што не гађа у клисуре, Где он чека, да бес мине, И да сунце лепше сијне. ​Живећ’ дуго међу тима Полудивљим Черкезима, Привик’о се вери њивој И њивоме обичају, Не бљештању, нити сјају, Већ простоти, слици живој Од природе мајке наше. Гостопримство он љубљаше; У итленом брзом скоку, Мишци снажној и одважној, Млади козак уживаше. По читаве кадгод часе Черкезе је гледат’ мог’о, Када стада своја пасе, Како их се млого, млого, По пустињи и по гори Ратовању вештом уче; Ен’ онај се тамо бори, А у нишан онај туче; Онај лети преко поља, Куд је брзом коњу воља, И одећа сасвим проста, Кол’ко је тек борцу доста, Срце му је придобила, Била му је врло мила; И оруже, што га Черкез За највећи држи урес: На њем оклоп око тела, На њем праћка, на њем стрела, Осим тога шашка дуга — Никуд без тог верног друга. Ил’ на коњу, ил’ пешице, Черкез на то ништ’ не гледи, Он је гроза за козака, Што га не мож’ да победи. Највеће је њима благо Коњ итлени брзи ногу, Та на њему куд му драго Одјездити брзо могу. У пећини, ил’ у трави Он се мукло шњиме скрије, Кад се путник где појави, Из потаје он га бије. И у циглом том тренуту Путник лежи на том путу, А он му је већ сапео Дуго уже око њега, Па на коњу брзом бега, Преко стења и камења, Преко бара и мочара; А за њим се бедник вуче, Ил’ уздише, ил’ јауче; Куд је прошао, крв је свуда. Ево поток ту кривуда; Он без страха у њег скаче, Бедник за њим кука, плаче, Моли смрт, да прије дође, Да га ова мука прође. А коњ итлен као стрела Јахача је прен’о веће, Али бедни путник више Путовати нигда неће. ​Кадкад опет на обали Нађе пањ, што бура свали, Па у ноћи, кад све спава, Кад мрак људе ушишкава, Он панцире с’ себе скине И оруже скупоцено, Па да дело умишљено Извршити боље може, У реку се брзо баци, Де с’ таласи струјни гложе; Под небом је мрак, облаци, Осим воде што жубори, Све је немо у тој гори. Река брзо напред јури, С Черкезом се доле жури, У широку ону долу, Де козаци у околу За рат спремни мирно седе, Па с обале реку гледе. Виде, по њој нешто плива, Нико од њих и не снива, Да то Черкез тамо плови, Кога од њих да улови. ​О чем мислиш хеј, козаче? Сећаш ли се прошли војни, Ил’ песама милопојни О победи, еј јуначе! Сећаш ли се домовине, Где Дон ладни тече тијо, Твоје мајке и родбине, Где си некад сретан био? Сећаш ли се? Али јао, Реци збогом љуби, мајци, Брату, сестри и бабајци, У којим си уживао; Јер Черкез је одапео Из потаје своју стрелу, А козак је очи свео, Душе нема већ у телу. ​Кадгод опет са домаћи Око банка свога седи, Ту познати, ту су седи. Не можеш се никуд маћи, Јер на пољу ветар шушти А из неба киша пљушти. У гори је путник заш’о, Је ли дош’о до тог дома, Силази се с коња одма, Вес’о, што је заклон наш’о, Па у друштву место вата Око банка, да се згреје; Домаћин се вес’о смеје, Сусрета га као брата, У весељу, у радости, Износи му чишир<ref>''Чишир'', рујно вино грузијанско.</ref> рујни И шта нађе још у кујни, Да пришелца тог угости. А он бацив бурку на се Легао је мирно спати, Да мож’ славуј кад запоје Опет даље путовати.<ref>Черкези одликују се својим гостољубљем. Код њих се гост сматра као света особа. За највеће безчашће држи се код њих, незакрилити госта, или га још издати. Кунак (пријатељ, знанац) одговара животом за вашу безбедност, и ш њиме можете слободно и безопасно у срце планина кабардински отићи.</ref> ​Кад је светла бајрам-слава, Искупи се момчадија, Па се почне сигранија Лете стреле испод плава Неба тога у облаке И у лету брзе, лаке Орле бију у висини. Ил’ се кладе, у брзини Ко ће с брда сићи прије. Знак се даде, срце бије, Земља тутњи, прах се вије, Они лете ка’ јелени, Сви до мете доћи жељни. ​Често им се мир досади, Дуго им је чекат’ рата, Па у страсти, у наслади, Сваки оштру шашку вата, Па се грозна шала збија: Раскалашна момчадија Бедном робљу главе руби, И ту шалу Черкез љуби. ​Равнодушно Рус је глед’о Те крваве игре њиве, И њему су оне некад Биле тако опчинљиве. Колко пути у двобоју На себе је пуцат’ дао, Без страха је за част своју Ладнокрвно пред смрт стао. Истом сад се он сећао Прошли дана жића свога, Сећ’о доба веселога, Кад је с браћом пировао. Но где су ти лепи дани, Где другари раздрагани? Ох, све га је оставило, Све је њега преварило! Ћутао је, сносећ’ горку Своју судбу трпељиво, У срцу је своје јаде И терете горке скрив’о, Од черкезке шашке оштре Поштеђен је до сад био, Са јуначким робом овим Душманин се поносио. }}</center> == Фусноте == <references/> == Извор == ''Даница'', 31. јул 1870. Година XI, број 21. Стр. 324–326.<br /> ''Даница'', 10. август 1870. Година XI, број 22. Стр. 337–339. {{ЈВ-аутор|Петар Деспотовић|1917}} [[Категорија:Преводи]] [[Категорија:Петар Деспотовић]] [[Категорија:Кавкаски роб]] hgqmexsetd71cgdb295ze7m7x8n7br5 143952 143935 2026-06-01T12:58:51Z Coaorao 19106 Coaorao преместио је страницу [[Кавкаски роб/Први део]] на [[Кавкаски роб (П. Деспотовић)/Први део]]: Правилан назив 143935 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Александар Пушкин|Александар Пушкин]] | [[Кавкаски роб]]<br />([[:ru:Кавказский пленник (Пушкин)|''Кавказский пленник'']]) | '''''Превод: [[Петар Деспотовић]]''''' | [[Кавкаски роб|-{Садржај}-]] | '''Песма прва''' | [[Кавкаски роб/Други део|-{Други део}-]] }} <center>{{Поезија| Там’ у аулу<ref>''Аул'', черкеско село.</ref> на свом прагу Черкези вам ваздан седе, Па у друштву свом беседе: О биткама, о свом врагу, О лепоти своји ата, О дивљима насладама, О прошлости пуној злата, Што не дође у тал нама, О лукавству узда<ref>''Узди'', витези и племићи черкески.</ref> своји, Како им је шашка била<ref>''Шашка'', черкеска сабља.</ref>, Како стрела тек летила, Како млога лепа села Разорише до пепела, И какве су заробљене Црнооке лепе жене. ​Теку збори у тишини, Месец сија на висини; Наједанпут ево њима Черкез један роба тера; Роб је везан у ланцима. „Ево Руса, ево звера!” На тај глас се све узруја, К’о да наста бес, холуја. Око роба сви су ено, А роб смућен саг’о главу, Чело му је замишљено, Црна коса расчупана, А хаљина подерана. Он не види ту крваву Разбојничку дивљу чету, Он не чује псовке њине, Он не чује ништ’ на свету Од грозничне дрктавине. Као у сну он се нија, Леден зној га свог пробија. ​И дуго је бедник овај Стај’о у том забораву. Већ је подне, и сунчев сјај Жарко пали бедну главу; Истом сад се он пробуди, Душа у њем оживела Од сунчева зрака врела, А уздах му ломи груди Око себе баца поглед, Баца око на недоглед Неприступних горских стена, На тај тврди град слободе, На то гњездо од племена Разбојнички, што су овде. Па удубљен у мислима Заборавља своје стање, Док не зачу на ногама Ропског ланца звекетање Тај ланчани звек ужасни, Тај му судбу сву разјасни, Смрче му се сва природа, Минула је њег’ слобода, Он је роб… ​За оградом Трновитом иза гора Стоји роб тај без надзора С порушеном својом надом. Пред њим пуста та равнина, К’о веленац се зелени, Пред њим брешци узвишени, Једнолика површина. А по среди вијуга се пут, Вијуга се у даљини, А млађаног роба овог груд Задрктала у жестини. У Русију далњи пут тај води, Где ј’ пламену он провео младост, И гдено га мила мајка роди, Где је прву он познао радост, Где је млого он драгих љубио, Где га нађе и грозно страдање, Где је бурним жићем изгубио Наду, радост, сво имање, И где лепших дана је сећање У увелом срцу завршило. ​Он је позн’о свет и људе, Пријатеље своје худе, Који су га преварили. Он неверни живот знаде, Једну машту што имаде, Машту и сан преварљиви. Он се ниј’о у наручју Давно презрене сујете, На поштење је клевете Бац’о у свом двујезичју. Одмет света, друг природе, Он остави домовину, Па се вину у даљину Жељан зрака од слободе. ​И сада му све одплови; Он без наде, без ничега, О, па и ви, задњи снови, Скрили сте се испред њега; Та он је роб. Тешка глава Измучена малаксава, А срце му бије груди, Смео роб за гробом жуди! ​Сунце село за горама, Из даљина јек се чује, Народ весео подвикује На рамену са косама, Па са поља кући хити, Где ће ватру наложити, И где ће се одморити. Шум престаје, све помало, И најзад га је нестало. Све је мирно, све почива, Све се у сну благом нија, Са брда се поток слива, Па се сјаје, па прелива, Један талас други вија. Бледи месец с неба сија, А неко се тајним кроком Нашем робу ближе краде, И у лице моме младе Рус умиљним гледну оком. Лепој моми Рус се диви, Мислећ’ то је сан варљиви. ​Месечином осветљена, Заданута сажаљењем, Клече она узбуђена Пред козака, са тим мњењем, Да га млада чим послужи, Па с кумисом<ref>''Кумис'', кобиље млеко, омиљено свима кавкаским и номадским народима; добро, укусно и врло здраво пиће. Кад хоће да им кобиље млеко укисне, пљују у њега, јер најстарији познати квасац (т. ј. средство за врење) човечија је пљувачка.</ref> суд му пружи. Али на суд он не гледи, Он жеђаном душом пази, Шта му мома та беседи, И како јој изилази Зрак за зраком из очију, Што у срце момка бију. Њеним речма неверује Да их слуша, да их чује, Он се само њојзи диви, Њен му поглед срце жари, Њен глас њиме господари: Живи! и роб тај оживи; И прикупив задње силе, Да покорност посведочи, Па у грло све источи, Што пружаше руке миле. Тад на камен малаксала Клону глава под теретом. А поглед му оде летом Черкезкињи, што ј’ дрктала Пред њим као сламка мала. И дуго је још стајала, Замишљена, невесела, К’о да га је утешити Са учешћем својим тела. Често теде да отвори Усне своје, да говори, Ал’ уздах јој речи узе, А на очи јурну сузе. ​К’о сен, тако беже дани; У горама пасе стада Роб у ланци оковани. Пећине му дају хлада, Чувају га од припеке, А кад месец своје меке Зраке проспе са висине, Черкескиња из даљине, Из лужића сеновити, Носећ’ кумис, мед и вино, Овом бедном робу ити, Ком је онда дан засијн’о. Тајни обед ш њиме дели, А при том га нежно гледи, Нико речи не беседи, Али су се разумели: Зборили су са погледи. Тад запева, да се ори, Грузијанска песма мила, Да се ори по тој гори Пуној свежег зеленила. Код ње прва љубав пламти, Ал’ код Руса тог већ није, Она сретна, најсретнија, А у Руса срце бије, Што неможе да с’ одзове Звању млада срца њена; Код њега је сарањена Свака искра љубве ове. Та он стрепи, он се боји Успомена стари своји. ​Често бива, и незнамо, Како прође наша младост; Често, кад се ненадамо, Засијне нам веља радост; Само прва љубав мила Живот млади кад позлати, Је л’ нас једном оставила, Никада се неповрати. ............ Већ се бедник тај без наде Ропском жићу привикао, Своју жалост, своје јаде У себи је сакривао. Кад би међу стене стао Јутром, када сија зора, Са жудњом би погледао На те хрпе снежних гора, Што су беле и румене Од њег врло удаљене. Какве дивне то су слике! Престоли су вечног снега, Кроз векове већ толике Отуд никад што не бега. Двоглави се колос сјаје У леденом венцу томе, А Елбрус се величаствен Диже небу плаветноме. Кол’ко пути беше бура, Грмило је, пуцало је, А под кровом тих клисура Руско момче седило је. У пустињи вихор хуји, Под ногама поток струји, Што се пени сав од буре; Јелен бежи у клисуре, Оро леће из пећине Над облаке, у висине… Не чује се рика стада Од громова, кише, града, Што с муњама доле пада, А бујица руши стење, Носи собом и камење. Заробљеник један само У тој бури бедан стоји, Муње, грома што с’ не боји. Радује се бесу буре, Што не гађа у клисуре, Где он чека, да бес мине, И да сунце лепше сијне. ​Живећ’ дуго међу тима Полудивљим Черкезима, Привик’о се вери њивој И њивоме обичају, Не бљештању, нити сјају, Већ простоти, слици живој Од природе мајке наше. Гостопримство он љубљаше; У итленом брзом скоку, Мишци снажној и одважној, Млади козак уживаше. По читаве кадгод часе Черкезе је гледат’ мог’о, Када стада своја пасе, Како их се млого, млого, По пустињи и по гори Ратовању вештом уче; Ен’ онај се тамо бори, А у нишан онај туче; Онај лети преко поља, Куд је брзом коњу воља, И одећа сасвим проста, Кол’ко је тек борцу доста, Срце му је придобила, Била му је врло мила; И оруже, што га Черкез За највећи држи урес: На њем оклоп око тела, На њем праћка, на њем стрела, Осим тога шашка дуга — Никуд без тог верног друга. Ил’ на коњу, ил’ пешице, Черкез на то ништ’ не гледи, Он је гроза за козака, Што га не мож’ да победи. Највеће је њима благо Коњ итлени брзи ногу, Та на њему куд му драго Одјездити брзо могу. У пећини, ил’ у трави Он се мукло шњиме скрије, Кад се путник где појави, Из потаје он га бије. И у циглом том тренуту Путник лежи на том путу, А он му је већ сапео Дуго уже око њега, Па на коњу брзом бега, Преко стења и камења, Преко бара и мочара; А за њим се бедник вуче, Ил’ уздише, ил’ јауче; Куд је прошао, крв је свуда. Ево поток ту кривуда; Он без страха у њег скаче, Бедник за њим кука, плаче, Моли смрт, да прије дође, Да га ова мука прође. А коњ итлен као стрела Јахача је прен’о веће, Али бедни путник више Путовати нигда неће. ​Кадкад опет на обали Нађе пањ, што бура свали, Па у ноћи, кад све спава, Кад мрак људе ушишкава, Он панцире с’ себе скине И оруже скупоцено, Па да дело умишљено Извршити боље може, У реку се брзо баци, Де с’ таласи струјни гложе; Под небом је мрак, облаци, Осим воде што жубори, Све је немо у тој гори. Река брзо напред јури, С Черкезом се доле жури, У широку ону долу, Де козаци у околу За рат спремни мирно седе, Па с обале реку гледе. Виде, по њој нешто плива, Нико од њих и не снива, Да то Черкез тамо плови, Кога од њих да улови. ​О чем мислиш хеј, козаче? Сећаш ли се прошли војни, Ил’ песама милопојни О победи, еј јуначе! Сећаш ли се домовине, Где Дон ладни тече тијо, Твоје мајке и родбине, Где си некад сретан био? Сећаш ли се? Али јао, Реци збогом љуби, мајци, Брату, сестри и бабајци, У којим си уживао; Јер Черкез је одапео Из потаје своју стрелу, А козак је очи свео, Душе нема већ у телу. ​Кадгод опет са домаћи Око банка свога седи, Ту познати, ту су седи. Не можеш се никуд маћи, Јер на пољу ветар шушти А из неба киша пљушти. У гори је путник заш’о, Је ли дош’о до тог дома, Силази се с коња одма, Вес’о, што је заклон наш’о, Па у друштву место вата Око банка, да се згреје; Домаћин се вес’о смеје, Сусрета га као брата, У весељу, у радости, Износи му чишир<ref>''Чишир'', рујно вино грузијанско.</ref> рујни И шта нађе још у кујни, Да пришелца тог угости. А он бацив бурку на се Легао је мирно спати, Да мож’ славуј кад запоје Опет даље путовати.<ref>Черкези одликују се својим гостољубљем. Код њих се гост сматра као света особа. За највеће безчашће држи се код њих, незакрилити госта, или га још издати. Кунак (пријатељ, знанац) одговара животом за вашу безбедност, и ш њиме можете слободно и безопасно у срце планина кабардински отићи.</ref> ​Кад је светла бајрам-слава, Искупи се момчадија, Па се почне сигранија Лете стреле испод плава Неба тога у облаке И у лету брзе, лаке Орле бију у висини. Ил’ се кладе, у брзини Ко ће с брда сићи прије. Знак се даде, срце бије, Земља тутњи, прах се вије, Они лете ка’ јелени, Сви до мете доћи жељни. ​Често им се мир досади, Дуго им је чекат’ рата, Па у страсти, у наслади, Сваки оштру шашку вата, Па се грозна шала збија: Раскалашна момчадија Бедном робљу главе руби, И ту шалу Черкез љуби. ​Равнодушно Рус је глед’о Те крваве игре њиве, И њему су оне некад Биле тако опчинљиве. Колко пути у двобоју На себе је пуцат’ дао, Без страха је за част своју Ладнокрвно пред смрт стао. Истом сад се он сећао Прошли дана жића свога, Сећ’о доба веселога, Кад је с браћом пировао. Но где су ти лепи дани, Где другари раздрагани? Ох, све га је оставило, Све је њега преварило! Ћутао је, сносећ’ горку Своју судбу трпељиво, У срцу је своје јаде И терете горке скрив’о, Од черкезке шашке оштре Поштеђен је до сад био, Са јуначким робом овим Душманин се поносио. }}</center> == Фусноте == <references/> == Извор == ''Даница'', 31. јул 1870. Година XI, број 21. Стр. 324–326.<br /> ''Даница'', 10. август 1870. Година XI, број 22. Стр. 337–339. {{ЈВ-аутор|Петар Деспотовић|1917}} [[Категорија:Преводи]] [[Категорија:Петар Деспотовић]] [[Категорија:Кавкаски роб]] hgqmexsetd71cgdb295ze7m7x8n7br5 143958 143952 2026-06-01T13:14:57Z Coaorao 19106 /* */ 143958 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Александар Пушкин|Александар Пушкин]] | [[Кавкаски роб (П. Деспотовић)|Кавкаски роб]]<br />([[:ru:Кавказский пленник (Пушкин)|''Кавказский пленник'']]) | '''''Превод: [[Петар Деспотовић]]''''' | [[Кавкаски роб|-{Садржај}-]] | '''Песма прва''' | [[Кавкаски роб/Други део|-{Други део}-]] }} <center>{{Поезија| Там’ у аулу<ref>''Аул'', черкеско село.</ref> на свом прагу Черкези вам ваздан седе, Па у друштву свом беседе: О биткама, о свом врагу, О лепоти своји ата, О дивљима насладама, О прошлости пуној злата, Што не дође у тал нама, О лукавству узда<ref>''Узди'', витези и племићи черкески.</ref> своји, Како им је шашка била<ref>''Шашка'', черкеска сабља.</ref>, Како стрела тек летила, Како млога лепа села Разорише до пепела, И какве су заробљене Црнооке лепе жене. ​Теку збори у тишини, Месец сија на висини; Наједанпут ево њима Черкез један роба тера; Роб је везан у ланцима. „Ево Руса, ево звера!” На тај глас се све узруја, К’о да наста бес, холуја. Око роба сви су ено, А роб смућен саг’о главу, Чело му је замишљено, Црна коса расчупана, А хаљина подерана. Он не види ту крваву Разбојничку дивљу чету, Он не чује псовке њине, Он не чује ништ’ на свету Од грозничне дрктавине. Као у сну он се нија, Леден зној га свог пробија. ​И дуго је бедник овај Стај’о у том забораву. Већ је подне, и сунчев сјај Жарко пали бедну главу; Истом сад се он пробуди, Душа у њем оживела Од сунчева зрака врела, А уздах му ломи груди Око себе баца поглед, Баца око на недоглед Неприступних горских стена, На тај тврди град слободе, На то гњездо од племена Разбојнички, што су овде. Па удубљен у мислима Заборавља своје стање, Док не зачу на ногама Ропског ланца звекетање Тај ланчани звек ужасни, Тај му судбу сву разјасни, Смрче му се сва природа, Минула је њег’ слобода, Он је роб… ​За оградом Трновитом иза гора Стоји роб тај без надзора С порушеном својом надом. Пред њим пуста та равнина, К’о веленац се зелени, Пред њим брешци узвишени, Једнолика површина. А по среди вијуга се пут, Вијуга се у даљини, А млађаног роба овог груд Задрктала у жестини. У Русију далњи пут тај води, Где ј’ пламену он провео младост, И гдено га мила мајка роди, Где је прву он познао радост, Где је млого он драгих љубио, Где га нађе и грозно страдање, Где је бурним жићем изгубио Наду, радост, сво имање, И где лепших дана је сећање У увелом срцу завршило. ​Он је позн’о свет и људе, Пријатеље своје худе, Који су га преварили. Он неверни живот знаде, Једну машту што имаде, Машту и сан преварљиви. Он се ниј’о у наручју Давно презрене сујете, На поштење је клевете Бац’о у свом двујезичју. Одмет света, друг природе, Он остави домовину, Па се вину у даљину Жељан зрака од слободе. ​И сада му све одплови; Он без наде, без ничега, О, па и ви, задњи снови, Скрили сте се испред њега; Та он је роб. Тешка глава Измучена малаксава, А срце му бије груди, Смео роб за гробом жуди! ​Сунце село за горама, Из даљина јек се чује, Народ весео подвикује На рамену са косама, Па са поља кући хити, Где ће ватру наложити, И где ће се одморити. Шум престаје, све помало, И најзад га је нестало. Све је мирно, све почива, Све се у сну благом нија, Са брда се поток слива, Па се сјаје, па прелива, Један талас други вија. Бледи месец с неба сија, А неко се тајним кроком Нашем робу ближе краде, И у лице моме младе Рус умиљним гледну оком. Лепој моми Рус се диви, Мислећ’ то је сан варљиви. ​Месечином осветљена, Заданута сажаљењем, Клече она узбуђена Пред козака, са тим мњењем, Да га млада чим послужи, Па с кумисом<ref>''Кумис'', кобиље млеко, омиљено свима кавкаским и номадским народима; добро, укусно и врло здраво пиће. Кад хоће да им кобиље млеко укисне, пљују у њега, јер најстарији познати квасац (т. ј. средство за врење) човечија је пљувачка.</ref> суд му пружи. Али на суд он не гледи, Он жеђаном душом пази, Шта му мома та беседи, И како јој изилази Зрак за зраком из очију, Што у срце момка бију. Њеним речма неверује Да их слуша, да их чује, Он се само њојзи диви, Њен му поглед срце жари, Њен глас њиме господари: Живи! и роб тај оживи; И прикупив задње силе, Да покорност посведочи, Па у грло све источи, Што пружаше руке миле. Тад на камен малаксала Клону глава под теретом. А поглед му оде летом Черкезкињи, што ј’ дрктала Пред њим као сламка мала. И дуго је још стајала, Замишљена, невесела, К’о да га је утешити Са учешћем својим тела. Често теде да отвори Усне своје, да говори, Ал’ уздах јој речи узе, А на очи јурну сузе. ​К’о сен, тако беже дани; У горама пасе стада Роб у ланци оковани. Пећине му дају хлада, Чувају га од припеке, А кад месец своје меке Зраке проспе са висине, Черкескиња из даљине, Из лужића сеновити, Носећ’ кумис, мед и вино, Овом бедном робу ити, Ком је онда дан засијн’о. Тајни обед ш њиме дели, А при том га нежно гледи, Нико речи не беседи, Али су се разумели: Зборили су са погледи. Тад запева, да се ори, Грузијанска песма мила, Да се ори по тој гори Пуној свежег зеленила. Код ње прва љубав пламти, Ал’ код Руса тог већ није, Она сретна, најсретнија, А у Руса срце бије, Што неможе да с’ одзове Звању млада срца њена; Код њега је сарањена Свака искра љубве ове. Та он стрепи, он се боји Успомена стари своји. ​Често бива, и незнамо, Како прође наша младост; Често, кад се ненадамо, Засијне нам веља радост; Само прва љубав мила Живот млади кад позлати, Је л’ нас једном оставила, Никада се неповрати. ............ Већ се бедник тај без наде Ропском жићу привикао, Своју жалост, своје јаде У себи је сакривао. Кад би међу стене стао Јутром, када сија зора, Са жудњом би погледао На те хрпе снежних гора, Што су беле и румене Од њег врло удаљене. Какве дивне то су слике! Престоли су вечног снега, Кроз векове већ толике Отуд никад што не бега. Двоглави се колос сјаје У леденом венцу томе, А Елбрус се величаствен Диже небу плаветноме. Кол’ко пути беше бура, Грмило је, пуцало је, А под кровом тих клисура Руско момче седило је. У пустињи вихор хуји, Под ногама поток струји, Што се пени сав од буре; Јелен бежи у клисуре, Оро леће из пећине Над облаке, у висине… Не чује се рика стада Од громова, кише, града, Што с муњама доле пада, А бујица руши стење, Носи собом и камење. Заробљеник један само У тој бури бедан стоји, Муње, грома што с’ не боји. Радује се бесу буре, Што не гађа у клисуре, Где он чека, да бес мине, И да сунце лепше сијне. ​Живећ’ дуго међу тима Полудивљим Черкезима, Привик’о се вери њивој И њивоме обичају, Не бљештању, нити сјају, Већ простоти, слици живој Од природе мајке наше. Гостопримство он љубљаше; У итленом брзом скоку, Мишци снажној и одважној, Млади козак уживаше. По читаве кадгод часе Черкезе је гледат’ мог’о, Када стада своја пасе, Како их се млого, млого, По пустињи и по гори Ратовању вештом уче; Ен’ онај се тамо бори, А у нишан онај туче; Онај лети преко поља, Куд је брзом коњу воља, И одећа сасвим проста, Кол’ко је тек борцу доста, Срце му је придобила, Била му је врло мила; И оруже, што га Черкез За највећи држи урес: На њем оклоп око тела, На њем праћка, на њем стрела, Осим тога шашка дуга — Никуд без тог верног друга. Ил’ на коњу, ил’ пешице, Черкез на то ништ’ не гледи, Он је гроза за козака, Што га не мож’ да победи. Највеће је њима благо Коњ итлени брзи ногу, Та на њему куд му драго Одјездити брзо могу. У пећини, ил’ у трави Он се мукло шњиме скрије, Кад се путник где појави, Из потаје он га бије. И у циглом том тренуту Путник лежи на том путу, А он му је већ сапео Дуго уже око њега, Па на коњу брзом бега, Преко стења и камења, Преко бара и мочара; А за њим се бедник вуче, Ил’ уздише, ил’ јауче; Куд је прошао, крв је свуда. Ево поток ту кривуда; Он без страха у њег скаче, Бедник за њим кука, плаче, Моли смрт, да прије дође, Да га ова мука прође. А коњ итлен као стрела Јахача је прен’о веће, Али бедни путник више Путовати нигда неће. ​Кадкад опет на обали Нађе пањ, што бура свали, Па у ноћи, кад све спава, Кад мрак људе ушишкава, Он панцире с’ себе скине И оруже скупоцено, Па да дело умишљено Извршити боље може, У реку се брзо баци, Де с’ таласи струјни гложе; Под небом је мрак, облаци, Осим воде што жубори, Све је немо у тој гори. Река брзо напред јури, С Черкезом се доле жури, У широку ону долу, Де козаци у околу За рат спремни мирно седе, Па с обале реку гледе. Виде, по њој нешто плива, Нико од њих и не снива, Да то Черкез тамо плови, Кога од њих да улови. ​О чем мислиш хеј, козаче? Сећаш ли се прошли војни, Ил’ песама милопојни О победи, еј јуначе! Сећаш ли се домовине, Где Дон ладни тече тијо, Твоје мајке и родбине, Где си некад сретан био? Сећаш ли се? Али јао, Реци збогом љуби, мајци, Брату, сестри и бабајци, У којим си уживао; Јер Черкез је одапео Из потаје своју стрелу, А козак је очи свео, Душе нема већ у телу. ​Кадгод опет са домаћи Око банка свога седи, Ту познати, ту су седи. Не можеш се никуд маћи, Јер на пољу ветар шушти А из неба киша пљушти. У гори је путник заш’о, Је ли дош’о до тог дома, Силази се с коња одма, Вес’о, што је заклон наш’о, Па у друштву место вата Око банка, да се згреје; Домаћин се вес’о смеје, Сусрета га као брата, У весељу, у радости, Износи му чишир<ref>''Чишир'', рујно вино грузијанско.</ref> рујни И шта нађе још у кујни, Да пришелца тог угости. А он бацив бурку на се Легао је мирно спати, Да мож’ славуј кад запоје Опет даље путовати.<ref>Черкези одликују се својим гостољубљем. Код њих се гост сматра као света особа. За највеће безчашће држи се код њих, незакрилити госта, или га још издати. Кунак (пријатељ, знанац) одговара животом за вашу безбедност, и ш њиме можете слободно и безопасно у срце планина кабардински отићи.</ref> ​Кад је светла бајрам-слава, Искупи се момчадија, Па се почне сигранија Лете стреле испод плава Неба тога у облаке И у лету брзе, лаке Орле бију у висини. Ил’ се кладе, у брзини Ко ће с брда сићи прије. Знак се даде, срце бије, Земља тутњи, прах се вије, Они лете ка’ јелени, Сви до мете доћи жељни. ​Често им се мир досади, Дуго им је чекат’ рата, Па у страсти, у наслади, Сваки оштру шашку вата, Па се грозна шала збија: Раскалашна момчадија Бедном робљу главе руби, И ту шалу Черкез љуби. ​Равнодушно Рус је глед’о Те крваве игре њиве, И њему су оне некад Биле тако опчинљиве. Колко пути у двобоју На себе је пуцат’ дао, Без страха је за част своју Ладнокрвно пред смрт стао. Истом сад се он сећао Прошли дана жића свога, Сећ’о доба веселога, Кад је с браћом пировао. Но где су ти лепи дани, Где другари раздрагани? Ох, све га је оставило, Све је њега преварило! Ћутао је, сносећ’ горку Своју судбу трпељиво, У срцу је своје јаде И терете горке скрив’о, Од черкезке шашке оштре Поштеђен је до сад био, Са јуначким робом овим Душманин се поносио. }}</center> == Фусноте == <references/> == Извор == ''Даница'', 31. јул 1870. Година XI, број 21. Стр. 324–326.<br /> ''Даница'', 10. август 1870. Година XI, број 22. Стр. 337–339. {{ЈВ-аутор|Петар Деспотовић|1917}} [[Категорија:Преводи]] [[Категорија:Петар Деспотовић]] [[Категорија:Кавкаски роб]] ogjztmdxg1kqflcensstqjnwkgbsilv 0 60699 143932 142280 2026-06-01T12:20:42Z Coaorao 19106 143932 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Александар Пушкин|Александар Пушкин]] | [[Кавкаски роб]]<br />([[:ru:Кавказский пленник (Пушкин)|''Кавказский пленник'']]) | '''''Превод: [[Петар Деспотовић]]''''' | [[Кавкаски роб/Први део|-{Први део}-]] | '''Други део''' | }} <center>{{Поезија| Горска декло, срце твоје Жића сладост познало је; Твоје око, када гледа, Саму љубав исповеда! Еј у ноћној мрклој тами, А вас двоје кад сте сами Загрљени, немислите, Да још кога живог има! Ти му дркћеш на прсима, Он ти стиск’о руке вите, Па те љуби; ти му збориш: „Робе мили, вес’о буди! Нагни главу ту на груди, С мојим срцем да говориш! Ах! разведри невесело, Тужно, мутно твоје чело! Ја с’ одричем рода мога, Одреци се и ти твога, Па хајдемо у пустињу, О, ти царе душе моје! Де никога живог нема, Никог више, до нас двоје; Па ме љуби… Нико није Очи моје још љубио, И нико се није крио Од черкеске момчадије, Кад мрак ноћни свет покрије, Долазећи тајно мени, Мој драгане омиљени! Сви су рекли, да је строга Воља младог срца мога. О, па шта ће са мном бити, Могу лако погодити; Тврда воља оца мога И суровост мога брата Даће ме за недрагога, За гомилу жута злата; Али ја ћу пред њих пасти, Све, што знадем, све ћу каз’ти; Молићу их; буду л’ неми, Мач и отров остаје ми. Незнам само, каквом силом Ја сам теби привучена; Ја те љубим, душа моја У теби је упојена!” ​Ћутећим је сажаљењем Страсну деву он гледао, И са тешким размишљењем Беседу је он слушао. Успомене из прошлости Пред њиме се чудно вију, А сузе му од жалости Из очију пљуском лију. На срце му ка’ олово Лежи туга без надања, Те пред њоме сад наново Пође јадат’ своја страдања: „Заборав’ ме, не љуби ме, Јер је празно срце моје И за искру љубве твоје. Не љуби ме, не мучи ме! Немој трошит’ скупе дане У љубави са мном бедним, Такве среће већ невредним. Твоје усне замедљане Нека другог момка ране Слатком раном рајска мила, Што ће да те благосиља, Што ће знати заменити Ладовину душе моје, Што ће знати оценити Умиљате очи твоје, Који ће ти веран бити, Који ће те и љубити, Као што и ти жарко љубиш; А ја живим, нит’ шта желим, Нит’ се могу да веселим. Како ћу ти другче каз’ти: Венем, као жртва страсти. Твоја љубав траг несретне Љубави ће да сусретне У жалосној мојој души, Де холуја све поруши. Остави ме, не љуби ме, Сажалевај судбу моју, Утишавај љубав своју! Зашто, друже мој несретни, Не јави се мени прије, Докле вера, љубав, нада Оставила мене није! Сад је доцне… У пустињи Нигде нећеш наћи цвећа; О, а ја сам камен сињи, Који ништа не осећа. ​„Мртве усне, о! како ће моћи Одговорит’ живим пољупцима; Врели суза напуњене очи, Кад се срећу с ладним осмејцима, О, како је тешко на грудима Оне, што те страсно љуби, бити, Па ти даје живот, све, што има, А ти мораш на другу мислити! ​„Кад пољубе с уста моји У љубави слаткој пијеш, Око мене руке вијеш, Па и незнаш, дани твоји Безметежно како лете. Шта те увек тако смете? Као иза сна преда мноме Гледим слику вечно милу, Ал’ на лицу њезиноме Расејаност видим гнилу. Њу ја зовем, њојзи стремим С осећајем мојим немим, Говор, вид, чувење губим, Држећ’ ју у загрљају, Твоју слику, коју љубим У очајном моме вају. Због ње плачем у осами, И тамо ми она сљеди, Из груди ми срце мами, Мами живот са погледи, И навлачи црне јаде Немилосно, у неброју, На сироту душу моју! ​„Остави ме окована, Са маштама слатким мојим; Успомена ја се бојим, Успомена, стари рана, Што су пуне скрби, ваја, Пуне горки уздисаја. Њи да делим с тобом сада, Није можно… не, никада! — Пред тобом сам све признао; Знадеш моју тешку муку, Немој да ти буде жао: Растајмо се! дај ми руку! А ја знам, женске груди Љубав лако и узбуди И умири; тако исто Када буду преварене, Јесу л’ сузе осушене, И срце је њено чисто, Је ли другог загрлила, Све је већ заборавила!” ​Без суза је сад плакала, Тужно га је погледала, Не могаше да говори, Ал’ опет га за то кори… Као сен бледа стаја јадна А рука јој њена хладна У рукама Руса тога, Љубазника њезинога, Беше као уганута. Памет, Бог зна, куда лута. И једва се прибра мало, Да излије своје јаде У речима пред њим саде. ​„О, ти Русе! зашто прије Срце моје тебе није Тако, ка’ сад, упознало, Прије него што с’ предало Сасвим твојој грозној власти! О, како сам рајске сласти Још недавно уживала, Када сам ти почивала На грудима леденима Ништ’ о себи нисам знала, Себе сам заборављала. Па кол’ко сам слатки ноћи Ја провела у радости — Зар те више неће доћи, Ништа нема од сладости, Мила, среће, зар све прође, Никад више да не дође? Могао си, да си тео, Обманути мене младу; Срце си ми провидео, Знао си узрок моме јаду. Па да си се претварао, О! да си ме бар варао, Све би теби веровала, А ја би ти одлакшала Бедну судбу твоју, странче, Брижно би те неговала, Љубећи те, сјајни данче, Над тобом би стражарила, Над тобом би ноћи бдила. Ти не теде, све одбаци… Сад ми јоште реци ону, Што на тебе стрелу баци, О, реци ми ту смиону! Знам, ти љубиш, љубиш, је ли? Ти си љубљен покрај тога; — Поњам, друже невесели, Терет бедног срца твога; Опрости ми, што позледи Твоје ране мој глас смели; Не ругај се мојој беди, Бедан ми је живот цели!” ​И ућута. Вреле сузе Пљуском лију из очију, А јецање страовито Грудима јој моћ одузе Без чуства је пред њег пала, Колена му загрлила Ни дисати није знала, Док његова рука мила Не диже ју нежно горе, Док његове не чу зборе. „О, не плачи! та и мене Као и тебе судба гања, Та и моје срце вене Од тешкога очајања! Та ја нисам љубљен био, Ја сам љубим, ја сам страдам, А бољем се ја не надам. Живот ми се гаси мио, Као пламен у долини, Ког је пастир оставио. Далеко од завичаја Гроб ћу у тој степи наћи, Овде ће ми препун ваја Дан живота у гроб заћи. С ови ланци зарђани Свршиће се моји дани!” ​Већ тавније звезде сјају, А у даљном тамо крају Снежна брда већ се виде; А њи двоје јадни стоје, Не беседе, Већ у црну земљу гледе. И тако се раставише, А ни речце прозборише. ​Од то доба козак лута Невесео сам по гори, Када ноћца дан прогута И зорица кад зазори. Све једнако јадник бедни За слободом милом жедни. Дивокоза или срна Кад искочи иза стене, Задркће му срце јадно, За њоме се он окрене. Зазвекеће ланци своји, Мислећ’, да је козак који Рад’ другова дош’о своји, Да их собом дома води, Да их бедне ослободи. Ал’ залуду само трне, Јер куда се год осврне, Нигде никог. Само река Бесно хуче издалека. Једном чује кроз брегове, На оруже да се зове: „Ајд у табун!” глас се ори; А у гори Сабље звече, пушке сјају, Коњи ржу оседлани, Све готово да се брани. Већ заповед вође дају И с брегова бесне чете К’о бујице доле лете, Да араче, отимају, Жаре, пале, убијају… ​Тишина је у брегови; Сунце жарко с неба пали, Пси у ладу полегали, А дечица распуштена И од сунца опаљена Витлају се тамо амо. А прадеди сви у колу Задовољно гледе само На унучад своју голу, Ил’ слушају песме миле, Што су моме удесиле, Које и сад радо чују, Па се стари подмлађују. ::'''ЧЕРКЕСКА ПЕСМА.''' :::::'''1.''' Струјно жубори река та, Над гором мирно почива мрак, Уморен, жељан мирног сна На копље нагнут спава козак. Пази, козаче, у стану твом, Јер Черкез иде за реком. :::::'''2.''' У чуну лаком на води Козак се вози безбрижно сам, Пази, козаче, не броди, Да на дно реци не одеш там, Пази, козаче, у чуну твом, Јер Черкез иде за реком. ​ :::::'''3.''' На обалама кићеним Богати стани цветају свуд, А гласом својим миленим Лепојке руске певају туд. Бежите, лепе, дому свом, Јер Черкез иде за реком. ​Е тако су лепе декле Песме своје извијале, А мисли су роба текле По брегови, тражећ’ мале, Неприступне какве стазе, Кад побегне, Да га како не опазе. Гледи реке бесне вале, Мишице му задрктале: Скочи, плови!… Али то су празни снови; На рукама негве оне, Тешко гвожђе на дно тоне. У брегови мир, тишина, Тек се само из даљина Тавни кликот орла чује, И таласи реке струје; Ноћца земљу успављује. ​Ал’ ко иде амо ближе? Бели вео ветар диже, И гле! то је она сама, Горак осмеј на уснама, Из очију гледи туга, Свакидашња њена друга, На плећа јој коса пала Црнином их замотала. У рукама мала пила И мач, ког је наоштрила. Мили боже! шта ће с тиме, Оће л’ да се бори с киме? ​И ено је, тужно гледи На козака, па беседи: „Бежи, бежи! глуво доба, Мир је свуд, као у сред гроба. Миран сада можеш ићи. На Черкезе сад наићи Нигде нећеш; ноћ ће глува И трагове да ти чува. Оштар кинжал узми ево, Ако би се с киме срео, Да ти буде у помоћи; Не оклевај, него бежи Под окриљем црне ноћи!” ​Дркће пила у рукама, Она лежи пред ногама Тога роба, па му пили Тешке ланце, што су давно Око њега присавили. Из очију сузе лију. Обоје су уздрктани, Јер су ланци покидани. „Слободан си!” она збори „За чим твоје срце гори, Постиг’о си, па сад бежи, Час је згодан, не отежи!” И на њему око њено Стаја као упијено. Љубав јој се у прсима Савладана сад отима Опет њему, Као да није крај већ свему. Ветар јој је диг’о вео, Још је једном он видео. „Не… не могу, мила моја, Јер ме држи љубав твоја! Твој сам, твој сам ја до гроба! Да бежимо обадвоје Изван ове земље твоје, Да живимо сретно доба!” — ​„Никад, Русе! то никада! Сласт живота изчезла је, Ја за радост незнам сада, Мени срећа већ не сјаје. За мене је све пропало Ништ’ ми није преостало. Но је л’ можно, што сам чула, Ти да другу љубиш саде? Зар је љубав тако трула, Да се тако мењат’ даде? Иди, иди, па њу нађи, С њом уживај час најслађи У љубави, Мене овде сад остави. Шта ме јоште мож’ цвелити, Шта ли већма саломити? Збогом! збогом! мој благослов Тебе неће остављати; Последњи пут дај ми руку, Морамо се растајати!” ​Он јој стиште руку белу, И с последњим „збогом, мила!” Своју љубав жарку, врелу Душа му је млада слила У пољубу пламеноме; Па до реке оде ш њоме. И сад по њој већем плива, Све се даље отискива, И све крају иде ближе, И ено га већ се диже, Доплив’о је до обале. ​Али сада рикну река, Разбацајућ’ вале струјне, И козак је издалека Један сетан уздах чуо; А када се окренуо, Видео је вртлог само, Де се пени тамо амо. Черкескиње није било Ни на брегу, ни код реке. — Све се већем умирило. Сред пустиње те далеке Само месец озго сија И ветричак што ћарлија. ​Поњао је, шта се збило. При растанку није мог’о Да још једном не погледи Она места, где је млого Дана као роб провео, Где је чило пасао стадо, Где је вукао ланце тешке, Где је горко тако страд’о, И на поток, где с’ одмарао, Где је лепе снове стварао. И све ређи мрак је био, У доли се већ светлио Зрак зорице, што долази, Већ и руске страже спази, Око стана што су бдиле, Што су и њег ословиле. }}</center> == Извор == ''Даница'', 20. август 1870. Година XI, број 23. Стр. 353–357. {{ЈВ-аутор|Петар Деспотовић|1917}} [[Категорија:Александар Пушкин]] [[Категорија:Петар Деспотовић]] [[Категорија:Преводи]] [[Категорија:Кавкаски роб]] 5gbbftp5vq6mne7hnxnsmuqbgji1rhd 143934 143932 2026-06-01T12:21:45Z Coaorao 19106 143934 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Александар Пушкин|Александар Пушкин]] | [[Кавкаски роб]]<br />([[:ru:Кавказский пленник (Пушкин)|''Кавказский пленник'']]) | '''''Превод: [[Петар Деспотовић]]''''' | [[Кавкаски роб/Први део|-{Први део}-]] | '''Други део''' | }} <center>{{Поезија| Горска декло, срце твоје Жића сладост познало је; Твоје око, када гледа, Саму љубав исповеда! Еј у ноћној мрклој тами, А вас двоје кад сте сами Загрљени, немислите, Да још кога живог има! Ти му дркћеш на прсима, Он ти стиск’о руке вите, Па те љуби; ти му збориш: „Робе мили, вес’о буди! Нагни главу ту на груди, С мојим срцем да говориш! Ах! разведри невесело, Тужно, мутно твоје чело! Ја с’ одричем рода мога, Одреци се и ти твога, Па хајдемо у пустињу, О, ти царе душе моје! Де никога живог нема, Никог више, до нас двоје; Па ме љуби… Нико није Очи моје још љубио, И нико се није крио Од черкеске момчадије, Кад мрак ноћни свет покрије, Долазећи тајно мени, Мој драгане омиљени! Сви су рекли, да је строга Воља младог срца мога. О, па шта ће са мном бити, Могу лако погодити; Тврда воља оца мога И суровост мога брата Даће ме за недрагога, За гомилу жута злата; Али ја ћу пред њих пасти, Све, што знадем, све ћу каз’ти; Молићу их; буду л’ неми, Мач и отров остаје ми. Незнам само, каквом силом Ја сам теби привучена; Ја те љубим, душа моја У теби је упојена!” ​Ћутећим је сажаљењем Страсну деву он гледао, И са тешким размишљењем Беседу је он слушао. Успомене из прошлости Пред њиме се чудно вију, А сузе му од жалости Из очију пљуском лију. На срце му ка’ олово Лежи туга без надања, Те пред њоме сад наново Пође јадат’ своја страдања: „Заборав’ ме, не љуби ме, Јер је празно срце моје И за искру љубве твоје. Не љуби ме, не мучи ме! Немој трошит’ скупе дане У љубави са мном бедним, Такве среће већ невредним. Твоје усне замедљане Нека другог момка ране Слатком раном рајска мила, Што ће да те благосиља, Што ће знати заменити Ладовину душе моје, Што ће знати оценити Умиљате очи твоје, Који ће ти веран бити, Који ће те и љубити, Као што и ти жарко љубиш; А ја живим, нит’ шта желим, Нит’ се могу да веселим. Како ћу ти другче каз’ти: Венем, као жртва страсти. Твоја љубав траг несретне Љубави ће да сусретне У жалосној мојој души, Де холуја све поруши. Остави ме, не љуби ме, Сажалевај судбу моју, Утишавај љубав своју! Зашто, друже мој несретни, Не јави се мени прије, Докле вера, љубав, нада Оставила мене није! Сад је доцне… У пустињи Нигде нећеш наћи цвећа; О, а ја сам камен сињи, Који ништа не осећа. ​„Мртве усне, о! како ће моћи Одговорит’ живим пољупцима; Врели суза напуњене очи, Кад се срећу с ладним осмејцима, О, како је тешко на грудима Оне, што те страсно љуби, бити, Па ти даје живот, све, што има, А ти мораш на другу мислити! ​„Кад пољубе с уста моји У љубави слаткој пијеш, Око мене руке вијеш, Па и незнаш, дани твоји Безметежно како лете. Шта те увек тако смете? Као иза сна преда мноме Гледим слику вечно милу, Ал’ на лицу њезиноме Расејаност видим гнилу. Њу ја зовем, њојзи стремим С осећајем мојим немим, Говор, вид, чувење губим, Држећ’ ју у загрљају, Твоју слику, коју љубим У очајном моме вају. Због ње плачем у осами, И тамо ми она сљеди, Из груди ми срце мами, Мами живот са погледи, И навлачи црне јаде Немилосно, у неброју, На сироту душу моју! ​„Остави ме окована, Са маштама слатким мојим; Успомена ја се бојим, Успомена, стари рана, Што су пуне скрби, ваја, Пуне горки уздисаја. Њи да делим с тобом сада, Није можно… не, никада! — Пред тобом сам све признао; Знадеш моју тешку муку, Немој да ти буде жао: Растајмо се! дај ми руку! А ја знам, женске груди Љубав лако и узбуди И умири; тако исто Када буду преварене, Јесу л’ сузе осушене, И срце је њено чисто, Је ли другог загрлила, Све је већ заборавила!” ​Без суза је сад плакала, Тужно га је погледала, Не могаше да говори, Ал’ опет га за то кори… Као сен бледа стаја јадна А рука јој њена хладна У рукама Руса тога, Љубазника њезинога, Беше као уганута. Памет, Бог зна, куда лута. И једва се прибра мало, Да излије своје јаде У речима пред њим саде. ​„О, ти Русе! зашто прије Срце моје тебе није Тако, ка’ сад, упознало, Прије него што с’ предало Сасвим твојој грозној власти! О, како сам рајске сласти Још недавно уживала, Када сам ти почивала На грудима леденима Ништ’ о себи нисам знала, Себе сам заборављала. Па кол’ко сам слатки ноћи Ја провела у радости — Зар те више неће доћи, Ништа нема од сладости, Мила, среће, зар све прође, Никад више да не дође? Могао си, да си тео, Обманути мене младу; Срце си ми провидео, Знао си узрок моме јаду. Па да си се претварао, О! да си ме бар варао, Све би теби веровала, А ја би ти одлакшала Бедну судбу твоју, странче, Брижно би те неговала, Љубећи те, сјајни данче, Над тобом би стражарила, Над тобом би ноћи бдила. Ти не теде, све одбаци… Сад ми јоште реци ону, Што на тебе стрелу баци, О, реци ми ту смиону! Знам, ти љубиш, љубиш, је ли? Ти си љубљен покрај тога; — Поњам, друже невесели, Терет бедног срца твога; Опрости ми, што позледи Твоје ране мој глас смели; Не ругај се мојој беди, Бедан ми је живот цели!” ​И ућута. Вреле сузе Пљуском лију из очију, А јецање страовито Грудима јој моћ одузе Без чуства је пред њег пала, Колена му загрлила Ни дисати није знала, Док његова рука мила Не диже ју нежно горе, Док његове не чу зборе. „О, не плачи! та и мене Као и тебе судба гања, Та и моје срце вене Од тешкога очајања! Та ја нисам љубљен био, Ја сам љубим, ја сам страдам, А бољем се ја не надам. Живот ми се гаси мио, Као пламен у долини, Ког је пастир оставио. Далеко од завичаја Гроб ћу у тој степи наћи, Овде ће ми препун ваја Дан живота у гроб заћи. С ови ланци зарђани Свршиће се моји дани!” ​Већ тавније звезде сјају, А у даљном тамо крају Снежна брда већ се виде; А њи двоје јадни стоје, Не беседе, Већ у црну земљу гледе. И тако се раставише, А ни речце прозборише. ​Од то доба козак лута Невесео сам по гори, Када ноћца дан прогута И зорица кад зазори. Све једнако јадник бедни За слободом милом жедни. Дивокоза или срна Кад искочи иза стене, Задркће му срце јадно, За њоме се он окрене. Зазвекеће ланци своји, Мислећ’, да је козак који Рад’ другова дош’о своји, Да их собом дома води, Да их бедне ослободи. Ал’ залуду само трне, Јер куда се год осврне, Нигде никог. Само река Бесно хуче издалека. Једном чује кроз брегове, На оруже да се зове: „Ајд у табун!” глас се ори; А у гори Сабље звече, пушке сјају, Коњи ржу оседлани, Све готово да се брани. Већ заповед вође дају И с брегова бесне чете К’о бујице доле лете, Да араче, отимају, Жаре, пале, убијају… ​Тишина је у брегови; Сунце жарко с неба пали, Пси у ладу полегали, А дечица распуштена И од сунца опаљена Витлају се тамо амо. А прадеди сви у колу Задовољно гледе само На унучад своју голу, Ил’ слушају песме миле, Што су моме удесиле, Које и сад радо чују, Па се стари подмлађују. ::'''ЧЕРКЕСКА ПЕСМА.''' :::::'''1.''' Струјно жубори река та, Над гором мирно почива мрак, Уморен, жељан мирног сна На копље нагнут спава козак. Пази, козаче, у стану твом, Јер Черкез иде за реком. :::::'''2.''' У чуну лаком на води Козак се вози безбрижно сам, Пази, козаче, не броди, Да на дно реци не одеш там, Пази, козаче, у чуну твом, Јер Черкез иде за реком. ​ :::::'''3.''' На обалама кићеним Богати стани цветају свуд, А гласом својим миленим Лепојке руске певају туд. Бежите, лепе, дому свом, Јер Черкез иде за реком. ​Е тако су лепе декле Песме своје извијале, А мисли су роба текле По брегови, тражећ’ мале, Неприступне какве стазе, Кад побегне, Да га како не опазе. Гледи реке бесне вале, Мишице му задрктале: Скочи, плови!… Али то су празни снови; На рукама негве оне, Тешко гвожђе на дно тоне. У брегови мир, тишина, Тек се само из даљина Тавни кликот орла чује, И таласи реке струје; Ноћца земљу успављује. ​Ал’ ко иде амо ближе? Бели вео ветар диже, И гле! то је она сама, Горак осмеј на уснама, Из очију гледи туга, Свакидашња њена друга, На плећа јој коса пала Црнином их замотала. У рукама мала пила И мач, ког је наоштрила. Мили боже! шта ће с тиме, Оће л’ да се бори с киме? ​И ено је, тужно гледи На козака, па беседи: „Бежи, бежи! глуво доба, Мир је свуд, као у сред гроба. Миран сада можеш ићи. На Черкезе сад наићи Нигде нећеш; ноћ ће глува И трагове да ти чува. Оштар кинжал узми ево, Ако би се с киме срео, Да ти буде у помоћи; Не оклевај, него бежи Под окриљем црне ноћи!” ​Дркће пила у рукама, Она лежи пред ногама Тога роба, па му пили Тешке ланце, што су давно Око њега присавили. Из очију сузе лију. Обоје су уздрктани, Јер су ланци покидани. „Слободан си!” она збори „За чим твоје срце гори, Постиг’о си, па сад бежи, Час је згодан, не отежи!” И на њему око њено Стаја као упијено. Љубав јој се у прсима Савладана сад отима Опет њему, Као да није крај већ свему. Ветар јој је диг’о вео, Још је једном он видео. „Не… не могу, мила моја, Јер ме држи љубав твоја! Твој сам, твој сам ја до гроба! Да бежимо обадвоје Изван ове земље твоје, Да живимо сретно доба!” — ​„Никад, Русе! то никада! Сласт живота изчезла је, Ја за радост незнам сада, Мени срећа већ не сјаје. За мене је све пропало Ништ’ ми није преостало. Но је л’ можно, што сам чула, Ти да другу љубиш саде? Зар је љубав тако трула, Да се тако мењат’ даде? Иди, иди, па њу нађи, С њом уживај час најслађи У љубави, Мене овде сад остави. Шта ме јоште мож’ цвелити, Шта ли већма саломити? Збогом! збогом! мој благослов Тебе неће остављати; Последњи пут дај ми руку, Морамо се растајати!” ​Он јој стиште руку белу, И с последњим „збогом, мила!” Своју љубав жарку, врелу Душа му је млада слила У пољубу пламеноме; Па до реке оде ш њоме. И сад по њој већем плива, Све се даље отискива, И све крају иде ближе, И ено га већ се диже, Доплив’о је до обале. ​Али сада рикну река, Разбацајућ’ вале струјне, И козак је издалека Један сетан уздах чуо; А када се окренуо, Видео је вртлог само, Де се пени тамо амо. Черкескиње није било Ни на брегу, ни код реке. — Све се већем умирило. Сред пустиње те далеке Само месец озго сија И ветричак што ћарлија. ​Поњао је, шта се збило. При растанку није мог’о Да још једном не погледи Она места, где је млого Дана као роб провео, Где је чило пасао стадо, Где је вукао ланце тешке, Где је горко тако страд’о, И на поток, где с’ одмарао, Где је лепе снове стварао. И све ређи мрак је био, У доли се већ светлио Зрак зорице, што долази, Већ и руске страже спази, Око стана што су бдиле, Што су и њег ословиле. }}</center> == Извор == ''Даница'', 20. август 1870. Година XI, број 23. Стр. 353–357. {{ЈВ-аутор|Петар Деспотовић|1917}} [[Категорија:Преводи]] [[Категорија:Петар Деспотовић]] [[Категорија:Кавкаски роб]] c43vwb6ds6ehemunykxhknzvgtvbdam 143950 143934 2026-06-01T12:58:51Z Coaorao 19106 Coaorao преместио је страницу [[Кавкаски роб/Други део]] на [[Кавкаски роб (П. Деспотовић)/Други део]]: Правилан назив 143934 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Александар Пушкин|Александар Пушкин]] | [[Кавкаски роб]]<br />([[:ru:Кавказский пленник (Пушкин)|''Кавказский пленник'']]) | '''''Превод: [[Петар Деспотовић]]''''' | [[Кавкаски роб/Први део|-{Први део}-]] | '''Други део''' | }} <center>{{Поезија| Горска декло, срце твоје Жића сладост познало је; Твоје око, када гледа, Саму љубав исповеда! Еј у ноћној мрклој тами, А вас двоје кад сте сами Загрљени, немислите, Да још кога живог има! Ти му дркћеш на прсима, Он ти стиск’о руке вите, Па те љуби; ти му збориш: „Робе мили, вес’о буди! Нагни главу ту на груди, С мојим срцем да говориш! Ах! разведри невесело, Тужно, мутно твоје чело! Ја с’ одричем рода мога, Одреци се и ти твога, Па хајдемо у пустињу, О, ти царе душе моје! Де никога живог нема, Никог више, до нас двоје; Па ме љуби… Нико није Очи моје још љубио, И нико се није крио Од черкеске момчадије, Кад мрак ноћни свет покрије, Долазећи тајно мени, Мој драгане омиљени! Сви су рекли, да је строга Воља младог срца мога. О, па шта ће са мном бити, Могу лако погодити; Тврда воља оца мога И суровост мога брата Даће ме за недрагога, За гомилу жута злата; Али ја ћу пред њих пасти, Све, што знадем, све ћу каз’ти; Молићу их; буду л’ неми, Мач и отров остаје ми. Незнам само, каквом силом Ја сам теби привучена; Ја те љубим, душа моја У теби је упојена!” ​Ћутећим је сажаљењем Страсну деву он гледао, И са тешким размишљењем Беседу је он слушао. Успомене из прошлости Пред њиме се чудно вију, А сузе му од жалости Из очију пљуском лију. На срце му ка’ олово Лежи туга без надања, Те пред њоме сад наново Пође јадат’ своја страдања: „Заборав’ ме, не љуби ме, Јер је празно срце моје И за искру љубве твоје. Не љуби ме, не мучи ме! Немој трошит’ скупе дане У љубави са мном бедним, Такве среће већ невредним. Твоје усне замедљане Нека другог момка ране Слатком раном рајска мила, Што ће да те благосиља, Што ће знати заменити Ладовину душе моје, Што ће знати оценити Умиљате очи твоје, Који ће ти веран бити, Који ће те и љубити, Као што и ти жарко љубиш; А ја живим, нит’ шта желим, Нит’ се могу да веселим. Како ћу ти другче каз’ти: Венем, као жртва страсти. Твоја љубав траг несретне Љубави ће да сусретне У жалосној мојој души, Де холуја све поруши. Остави ме, не љуби ме, Сажалевај судбу моју, Утишавај љубав своју! Зашто, друже мој несретни, Не јави се мени прије, Докле вера, љубав, нада Оставила мене није! Сад је доцне… У пустињи Нигде нећеш наћи цвећа; О, а ја сам камен сињи, Који ништа не осећа. ​„Мртве усне, о! како ће моћи Одговорит’ живим пољупцима; Врели суза напуњене очи, Кад се срећу с ладним осмејцима, О, како је тешко на грудима Оне, што те страсно љуби, бити, Па ти даје живот, све, што има, А ти мораш на другу мислити! ​„Кад пољубе с уста моји У љубави слаткој пијеш, Око мене руке вијеш, Па и незнаш, дани твоји Безметежно како лете. Шта те увек тако смете? Као иза сна преда мноме Гледим слику вечно милу, Ал’ на лицу њезиноме Расејаност видим гнилу. Њу ја зовем, њојзи стремим С осећајем мојим немим, Говор, вид, чувење губим, Држећ’ ју у загрљају, Твоју слику, коју љубим У очајном моме вају. Због ње плачем у осами, И тамо ми она сљеди, Из груди ми срце мами, Мами живот са погледи, И навлачи црне јаде Немилосно, у неброју, На сироту душу моју! ​„Остави ме окована, Са маштама слатким мојим; Успомена ја се бојим, Успомена, стари рана, Што су пуне скрби, ваја, Пуне горки уздисаја. Њи да делим с тобом сада, Није можно… не, никада! — Пред тобом сам све признао; Знадеш моју тешку муку, Немој да ти буде жао: Растајмо се! дај ми руку! А ја знам, женске груди Љубав лако и узбуди И умири; тако исто Када буду преварене, Јесу л’ сузе осушене, И срце је њено чисто, Је ли другог загрлила, Све је већ заборавила!” ​Без суза је сад плакала, Тужно га је погледала, Не могаше да говори, Ал’ опет га за то кори… Као сен бледа стаја јадна А рука јој њена хладна У рукама Руса тога, Љубазника њезинога, Беше као уганута. Памет, Бог зна, куда лута. И једва се прибра мало, Да излије своје јаде У речима пред њим саде. ​„О, ти Русе! зашто прије Срце моје тебе није Тако, ка’ сад, упознало, Прије него што с’ предало Сасвим твојој грозној власти! О, како сам рајске сласти Још недавно уживала, Када сам ти почивала На грудима леденима Ништ’ о себи нисам знала, Себе сам заборављала. Па кол’ко сам слатки ноћи Ја провела у радости — Зар те више неће доћи, Ништа нема од сладости, Мила, среће, зар све прође, Никад више да не дође? Могао си, да си тео, Обманути мене младу; Срце си ми провидео, Знао си узрок моме јаду. Па да си се претварао, О! да си ме бар варао, Све би теби веровала, А ја би ти одлакшала Бедну судбу твоју, странче, Брижно би те неговала, Љубећи те, сјајни данче, Над тобом би стражарила, Над тобом би ноћи бдила. Ти не теде, све одбаци… Сад ми јоште реци ону, Што на тебе стрелу баци, О, реци ми ту смиону! Знам, ти љубиш, љубиш, је ли? Ти си љубљен покрај тога; — Поњам, друже невесели, Терет бедног срца твога; Опрости ми, што позледи Твоје ране мој глас смели; Не ругај се мојој беди, Бедан ми је живот цели!” ​И ућута. Вреле сузе Пљуском лију из очију, А јецање страовито Грудима јој моћ одузе Без чуства је пред њег пала, Колена му загрлила Ни дисати није знала, Док његова рука мила Не диже ју нежно горе, Док његове не чу зборе. „О, не плачи! та и мене Као и тебе судба гања, Та и моје срце вене Од тешкога очајања! Та ја нисам љубљен био, Ја сам љубим, ја сам страдам, А бољем се ја не надам. Живот ми се гаси мио, Као пламен у долини, Ког је пастир оставио. Далеко од завичаја Гроб ћу у тој степи наћи, Овде ће ми препун ваја Дан живота у гроб заћи. С ови ланци зарђани Свршиће се моји дани!” ​Већ тавније звезде сјају, А у даљном тамо крају Снежна брда већ се виде; А њи двоје јадни стоје, Не беседе, Већ у црну земљу гледе. И тако се раставише, А ни речце прозборише. ​Од то доба козак лута Невесео сам по гори, Када ноћца дан прогута И зорица кад зазори. Све једнако јадник бедни За слободом милом жедни. Дивокоза или срна Кад искочи иза стене, Задркће му срце јадно, За њоме се он окрене. Зазвекеће ланци своји, Мислећ’, да је козак који Рад’ другова дош’о своји, Да их собом дома води, Да их бедне ослободи. Ал’ залуду само трне, Јер куда се год осврне, Нигде никог. Само река Бесно хуче издалека. Једном чује кроз брегове, На оруже да се зове: „Ајд у табун!” глас се ори; А у гори Сабље звече, пушке сјају, Коњи ржу оседлани, Све готово да се брани. Већ заповед вође дају И с брегова бесне чете К’о бујице доле лете, Да араче, отимају, Жаре, пале, убијају… ​Тишина је у брегови; Сунце жарко с неба пали, Пси у ладу полегали, А дечица распуштена И од сунца опаљена Витлају се тамо амо. А прадеди сви у колу Задовољно гледе само На унучад своју голу, Ил’ слушају песме миле, Што су моме удесиле, Које и сад радо чују, Па се стари подмлађују. ::'''ЧЕРКЕСКА ПЕСМА.''' :::::'''1.''' Струјно жубори река та, Над гором мирно почива мрак, Уморен, жељан мирног сна На копље нагнут спава козак. Пази, козаче, у стану твом, Јер Черкез иде за реком. :::::'''2.''' У чуну лаком на води Козак се вози безбрижно сам, Пази, козаче, не броди, Да на дно реци не одеш там, Пази, козаче, у чуну твом, Јер Черкез иде за реком. ​ :::::'''3.''' На обалама кићеним Богати стани цветају свуд, А гласом својим миленим Лепојке руске певају туд. Бежите, лепе, дому свом, Јер Черкез иде за реком. ​Е тако су лепе декле Песме своје извијале, А мисли су роба текле По брегови, тражећ’ мале, Неприступне какве стазе, Кад побегне, Да га како не опазе. Гледи реке бесне вале, Мишице му задрктале: Скочи, плови!… Али то су празни снови; На рукама негве оне, Тешко гвожђе на дно тоне. У брегови мир, тишина, Тек се само из даљина Тавни кликот орла чује, И таласи реке струје; Ноћца земљу успављује. ​Ал’ ко иде амо ближе? Бели вео ветар диже, И гле! то је она сама, Горак осмеј на уснама, Из очију гледи туга, Свакидашња њена друга, На плећа јој коса пала Црнином их замотала. У рукама мала пила И мач, ког је наоштрила. Мили боже! шта ће с тиме, Оће л’ да се бори с киме? ​И ено је, тужно гледи На козака, па беседи: „Бежи, бежи! глуво доба, Мир је свуд, као у сред гроба. Миран сада можеш ићи. На Черкезе сад наићи Нигде нећеш; ноћ ће глува И трагове да ти чува. Оштар кинжал узми ево, Ако би се с киме срео, Да ти буде у помоћи; Не оклевај, него бежи Под окриљем црне ноћи!” ​Дркће пила у рукама, Она лежи пред ногама Тога роба, па му пили Тешке ланце, што су давно Око њега присавили. Из очију сузе лију. Обоје су уздрктани, Јер су ланци покидани. „Слободан си!” она збори „За чим твоје срце гори, Постиг’о си, па сад бежи, Час је згодан, не отежи!” И на њему око њено Стаја као упијено. Љубав јој се у прсима Савладана сад отима Опет њему, Као да није крај већ свему. Ветар јој је диг’о вео, Још је једном он видео. „Не… не могу, мила моја, Јер ме држи љубав твоја! Твој сам, твој сам ја до гроба! Да бежимо обадвоје Изван ове земље твоје, Да живимо сретно доба!” — ​„Никад, Русе! то никада! Сласт живота изчезла је, Ја за радост незнам сада, Мени срећа већ не сјаје. За мене је све пропало Ништ’ ми није преостало. Но је л’ можно, што сам чула, Ти да другу љубиш саде? Зар је љубав тако трула, Да се тако мењат’ даде? Иди, иди, па њу нађи, С њом уживај час најслађи У љубави, Мене овде сад остави. Шта ме јоште мож’ цвелити, Шта ли већма саломити? Збогом! збогом! мој благослов Тебе неће остављати; Последњи пут дај ми руку, Морамо се растајати!” ​Он јој стиште руку белу, И с последњим „збогом, мила!” Своју љубав жарку, врелу Душа му је млада слила У пољубу пламеноме; Па до реке оде ш њоме. И сад по њој већем плива, Све се даље отискива, И све крају иде ближе, И ено га већ се диже, Доплив’о је до обале. ​Али сада рикну река, Разбацајућ’ вале струјне, И козак је издалека Један сетан уздах чуо; А када се окренуо, Видео је вртлог само, Де се пени тамо амо. Черкескиње није било Ни на брегу, ни код реке. — Све се већем умирило. Сред пустиње те далеке Само месец озго сија И ветричак што ћарлија. ​Поњао је, шта се збило. При растанку није мог’о Да још једном не погледи Она места, где је млого Дана као роб провео, Где је чило пасао стадо, Где је вукао ланце тешке, Где је горко тако страд’о, И на поток, где с’ одмарао, Где је лепе снове стварао. И све ређи мрак је био, У доли се већ светлио Зрак зорице, што долази, Већ и руске страже спази, Око стана што су бдиле, Што су и њег ословиле. }}</center> == Извор == ''Даница'', 20. август 1870. Година XI, број 23. Стр. 353–357. {{ЈВ-аутор|Петар Деспотовић|1917}} [[Категорија:Преводи]] [[Категорија:Петар Деспотовић]] [[Категорија:Кавкаски роб]] c43vwb6ds6ehemunykxhknzvgtvbdam 143957 143950 2026-06-01T13:14:45Z Coaorao 19106 /* */ 143957 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Александар Пушкин|Александар Пушкин]] | [[Кавкаски роб (П. Деспотовић)|Кавкаски роб]]<br />([[:ru:Кавказский пленник (Пушкин)|''Кавказский пленник'']]) | '''''Превод: [[Петар Деспотовић]]''''' | [[Кавкаски роб/Први део|-{Први део}-]] | '''Други део''' | }} <center>{{Поезија| Горска декло, срце твоје Жића сладост познало је; Твоје око, када гледа, Саму љубав исповеда! Еј у ноћној мрклој тами, А вас двоје кад сте сами Загрљени, немислите, Да још кога живог има! Ти му дркћеш на прсима, Он ти стиск’о руке вите, Па те љуби; ти му збориш: „Робе мили, вес’о буди! Нагни главу ту на груди, С мојим срцем да говориш! Ах! разведри невесело, Тужно, мутно твоје чело! Ја с’ одричем рода мога, Одреци се и ти твога, Па хајдемо у пустињу, О, ти царе душе моје! Де никога живог нема, Никог више, до нас двоје; Па ме љуби… Нико није Очи моје још љубио, И нико се није крио Од черкеске момчадије, Кад мрак ноћни свет покрије, Долазећи тајно мени, Мој драгане омиљени! Сви су рекли, да је строга Воља младог срца мога. О, па шта ће са мном бити, Могу лако погодити; Тврда воља оца мога И суровост мога брата Даће ме за недрагога, За гомилу жута злата; Али ја ћу пред њих пасти, Све, што знадем, све ћу каз’ти; Молићу их; буду л’ неми, Мач и отров остаје ми. Незнам само, каквом силом Ја сам теби привучена; Ја те љубим, душа моја У теби је упојена!” ​Ћутећим је сажаљењем Страсну деву он гледао, И са тешким размишљењем Беседу је он слушао. Успомене из прошлости Пред њиме се чудно вију, А сузе му од жалости Из очију пљуском лију. На срце му ка’ олово Лежи туга без надања, Те пред њоме сад наново Пође јадат’ своја страдања: „Заборав’ ме, не љуби ме, Јер је празно срце моје И за искру љубве твоје. Не љуби ме, не мучи ме! Немој трошит’ скупе дане У љубави са мном бедним, Такве среће већ невредним. Твоје усне замедљане Нека другог момка ране Слатком раном рајска мила, Што ће да те благосиља, Што ће знати заменити Ладовину душе моје, Што ће знати оценити Умиљате очи твоје, Који ће ти веран бити, Који ће те и љубити, Као што и ти жарко љубиш; А ја живим, нит’ шта желим, Нит’ се могу да веселим. Како ћу ти другче каз’ти: Венем, као жртва страсти. Твоја љубав траг несретне Љубави ће да сусретне У жалосној мојој души, Де холуја све поруши. Остави ме, не љуби ме, Сажалевај судбу моју, Утишавај љубав своју! Зашто, друже мој несретни, Не јави се мени прије, Докле вера, љубав, нада Оставила мене није! Сад је доцне… У пустињи Нигде нећеш наћи цвећа; О, а ја сам камен сињи, Који ништа не осећа. ​„Мртве усне, о! како ће моћи Одговорит’ живим пољупцима; Врели суза напуњене очи, Кад се срећу с ладним осмејцима, О, како је тешко на грудима Оне, што те страсно љуби, бити, Па ти даје живот, све, што има, А ти мораш на другу мислити! ​„Кад пољубе с уста моји У љубави слаткој пијеш, Око мене руке вијеш, Па и незнаш, дани твоји Безметежно како лете. Шта те увек тако смете? Као иза сна преда мноме Гледим слику вечно милу, Ал’ на лицу њезиноме Расејаност видим гнилу. Њу ја зовем, њојзи стремим С осећајем мојим немим, Говор, вид, чувење губим, Држећ’ ју у загрљају, Твоју слику, коју љубим У очајном моме вају. Због ње плачем у осами, И тамо ми она сљеди, Из груди ми срце мами, Мами живот са погледи, И навлачи црне јаде Немилосно, у неброју, На сироту душу моју! ​„Остави ме окована, Са маштама слатким мојим; Успомена ја се бојим, Успомена, стари рана, Што су пуне скрби, ваја, Пуне горки уздисаја. Њи да делим с тобом сада, Није можно… не, никада! — Пред тобом сам све признао; Знадеш моју тешку муку, Немој да ти буде жао: Растајмо се! дај ми руку! А ја знам, женске груди Љубав лако и узбуди И умири; тако исто Када буду преварене, Јесу л’ сузе осушене, И срце је њено чисто, Је ли другог загрлила, Све је већ заборавила!” ​Без суза је сад плакала, Тужно га је погледала, Не могаше да говори, Ал’ опет га за то кори… Као сен бледа стаја јадна А рука јој њена хладна У рукама Руса тога, Љубазника њезинога, Беше као уганута. Памет, Бог зна, куда лута. И једва се прибра мало, Да излије своје јаде У речима пред њим саде. ​„О, ти Русе! зашто прије Срце моје тебе није Тако, ка’ сад, упознало, Прије него што с’ предало Сасвим твојој грозној власти! О, како сам рајске сласти Још недавно уживала, Када сам ти почивала На грудима леденима Ништ’ о себи нисам знала, Себе сам заборављала. Па кол’ко сам слатки ноћи Ја провела у радости — Зар те више неће доћи, Ништа нема од сладости, Мила, среће, зар све прође, Никад више да не дође? Могао си, да си тео, Обманути мене младу; Срце си ми провидео, Знао си узрок моме јаду. Па да си се претварао, О! да си ме бар варао, Све би теби веровала, А ја би ти одлакшала Бедну судбу твоју, странче, Брижно би те неговала, Љубећи те, сјајни данче, Над тобом би стражарила, Над тобом би ноћи бдила. Ти не теде, све одбаци… Сад ми јоште реци ону, Што на тебе стрелу баци, О, реци ми ту смиону! Знам, ти љубиш, љубиш, је ли? Ти си љубљен покрај тога; — Поњам, друже невесели, Терет бедног срца твога; Опрости ми, што позледи Твоје ране мој глас смели; Не ругај се мојој беди, Бедан ми је живот цели!” ​И ућута. Вреле сузе Пљуском лију из очију, А јецање страовито Грудима јој моћ одузе Без чуства је пред њег пала, Колена му загрлила Ни дисати није знала, Док његова рука мила Не диже ју нежно горе, Док његове не чу зборе. „О, не плачи! та и мене Као и тебе судба гања, Та и моје срце вене Од тешкога очајања! Та ја нисам љубљен био, Ја сам љубим, ја сам страдам, А бољем се ја не надам. Живот ми се гаси мио, Као пламен у долини, Ког је пастир оставио. Далеко од завичаја Гроб ћу у тој степи наћи, Овде ће ми препун ваја Дан живота у гроб заћи. С ови ланци зарђани Свршиће се моји дани!” ​Већ тавније звезде сјају, А у даљном тамо крају Снежна брда већ се виде; А њи двоје јадни стоје, Не беседе, Већ у црну земљу гледе. И тако се раставише, А ни речце прозборише. ​Од то доба козак лута Невесео сам по гори, Када ноћца дан прогута И зорица кад зазори. Све једнако јадник бедни За слободом милом жедни. Дивокоза или срна Кад искочи иза стене, Задркће му срце јадно, За њоме се он окрене. Зазвекеће ланци своји, Мислећ’, да је козак који Рад’ другова дош’о своји, Да их собом дома води, Да их бедне ослободи. Ал’ залуду само трне, Јер куда се год осврне, Нигде никог. Само река Бесно хуче издалека. Једном чује кроз брегове, На оруже да се зове: „Ајд у табун!” глас се ори; А у гори Сабље звече, пушке сјају, Коњи ржу оседлани, Све готово да се брани. Већ заповед вође дају И с брегова бесне чете К’о бујице доле лете, Да араче, отимају, Жаре, пале, убијају… ​Тишина је у брегови; Сунце жарко с неба пали, Пси у ладу полегали, А дечица распуштена И од сунца опаљена Витлају се тамо амо. А прадеди сви у колу Задовољно гледе само На унучад своју голу, Ил’ слушају песме миле, Што су моме удесиле, Које и сад радо чују, Па се стари подмлађују. ::'''ЧЕРКЕСКА ПЕСМА.''' :::::'''1.''' Струјно жубори река та, Над гором мирно почива мрак, Уморен, жељан мирног сна На копље нагнут спава козак. Пази, козаче, у стану твом, Јер Черкез иде за реком. :::::'''2.''' У чуну лаком на води Козак се вози безбрижно сам, Пази, козаче, не броди, Да на дно реци не одеш там, Пази, козаче, у чуну твом, Јер Черкез иде за реком. ​ :::::'''3.''' На обалама кићеним Богати стани цветају свуд, А гласом својим миленим Лепојке руске певају туд. Бежите, лепе, дому свом, Јер Черкез иде за реком. ​Е тако су лепе декле Песме своје извијале, А мисли су роба текле По брегови, тражећ’ мале, Неприступне какве стазе, Кад побегне, Да га како не опазе. Гледи реке бесне вале, Мишице му задрктале: Скочи, плови!… Али то су празни снови; На рукама негве оне, Тешко гвожђе на дно тоне. У брегови мир, тишина, Тек се само из даљина Тавни кликот орла чује, И таласи реке струје; Ноћца земљу успављује. ​Ал’ ко иде амо ближе? Бели вео ветар диже, И гле! то је она сама, Горак осмеј на уснама, Из очију гледи туга, Свакидашња њена друга, На плећа јој коса пала Црнином их замотала. У рукама мала пила И мач, ког је наоштрила. Мили боже! шта ће с тиме, Оће л’ да се бори с киме? ​И ено је, тужно гледи На козака, па беседи: „Бежи, бежи! глуво доба, Мир је свуд, као у сред гроба. Миран сада можеш ићи. На Черкезе сад наићи Нигде нећеш; ноћ ће глува И трагове да ти чува. Оштар кинжал узми ево, Ако би се с киме срео, Да ти буде у помоћи; Не оклевај, него бежи Под окриљем црне ноћи!” ​Дркће пила у рукама, Она лежи пред ногама Тога роба, па му пили Тешке ланце, што су давно Око њега присавили. Из очију сузе лију. Обоје су уздрктани, Јер су ланци покидани. „Слободан си!” она збори „За чим твоје срце гори, Постиг’о си, па сад бежи, Час је згодан, не отежи!” И на њему око њено Стаја као упијено. Љубав јој се у прсима Савладана сад отима Опет њему, Као да није крај већ свему. Ветар јој је диг’о вео, Још је једном он видео. „Не… не могу, мила моја, Јер ме држи љубав твоја! Твој сам, твој сам ја до гроба! Да бежимо обадвоје Изван ове земље твоје, Да живимо сретно доба!” — ​„Никад, Русе! то никада! Сласт живота изчезла је, Ја за радост незнам сада, Мени срећа већ не сјаје. За мене је све пропало Ништ’ ми није преостало. Но је л’ можно, што сам чула, Ти да другу љубиш саде? Зар је љубав тако трула, Да се тако мењат’ даде? Иди, иди, па њу нађи, С њом уживај час најслађи У љубави, Мене овде сад остави. Шта ме јоште мож’ цвелити, Шта ли већма саломити? Збогом! збогом! мој благослов Тебе неће остављати; Последњи пут дај ми руку, Морамо се растајати!” ​Он јој стиште руку белу, И с последњим „збогом, мила!” Своју љубав жарку, врелу Душа му је млада слила У пољубу пламеноме; Па до реке оде ш њоме. И сад по њој већем плива, Све се даље отискива, И све крају иде ближе, И ено га већ се диже, Доплив’о је до обале. ​Али сада рикну река, Разбацајућ’ вале струјне, И козак је издалека Један сетан уздах чуо; А када се окренуо, Видео је вртлог само, Де се пени тамо амо. Черкескиње није било Ни на брегу, ни код реке. — Све се већем умирило. Сред пустиње те далеке Само месец озго сија И ветричак што ћарлија. ​Поњао је, шта се збило. При растанку није мог’о Да још једном не погледи Она места, где је млого Дана као роб провео, Где је чило пасао стадо, Где је вукао ланце тешке, Где је горко тако страд’о, И на поток, где с’ одмарао, Где је лепе снове стварао. И све ређи мрак је био, У доли се већ светлио Зрак зорице, што долази, Већ и руске страже спази, Око стана што су бдиле, Што су и њег ословиле. }}</center> == Извор == ''Даница'', 20. август 1870. Година XI, број 23. Стр. 353–357. {{ЈВ-аутор|Петар Деспотовић|1917}} [[Категорија:Преводи]] [[Категорија:Петар Деспотовић]] [[Категорија:Кавкаски роб]] 9peqfwv03a6ptyrwt8idaechozid32w 0 60701 143946 142874 2026-06-01T12:46:16Z Coaorao 19106 /* */ 143946 wikitext text/x-wiki {{квалитет|100%}} {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Камени гост (''-{[[:ru:Каменный гость (Пушкин)|Каменный гость]]}-'') | одељак= | аутор= Александар Пушкин | преводилац = Драгутин | година= | белешке= }} <div style="text-align:center; margin-left;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> <poem> ​{{gap}}{{gap}}{{gap}}Seporello: {{gap}}{{gap}}{{gap}}{{gap}}O statua gentilissima {{gap}}{{gap}}{{gap}}{{gap}}Dei gran Commendatore!… {{gap}}{{gap}}{{gap}}{{gap}}Ah, Padroni!… {{gap}}{{gap}}{{gap}}{{gap}}{{gap}}'''Don Giovani.''' ​{{gap}}{{gap}}'''СЦЕНА I''' ​Ноћ. Гробље близу Мадрида. Дон-Жуан и Лепорело. ​{{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' Чекајмо овде ноћ! — Ух! Једва већ Доспесмо и ми до врата Мадрида. Пожурићемо кроз знане улице, Скрив’ брке плаштом, — капом обрве. Шта мислиш ти: хоће л’ те познати? ​{{gap}}{{gap}}'''Лепорело''' Да, Дон-Жуана, морам признати; Имаде налик бездана препуна. {{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' Збиља? Па ко ће познати? ​​{{gap}}{{gap}}'''Лепорело''' Први стражар… Гитана или пјани музикант, Ил’ какав брат, безбрижни каваљер, У плашту, с капом шпадом под мишком. ​​{{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' Шта марим, па баш и да познају! Краљ нек не сретне а већ осталих У Мадриду се нећу плашити. ​​{{gap}}{{gap}}'''Лепорело''' А сутра за све краљ ће дознати: Дон-Жуан да је из свог прогонства, У Мадрид дош’о. — Па сад кажите, Шта ће он рећи? ​​{{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' Прогониће ме. За цело главу неће узети, Јер ја државни нисам преступник. Он мене воли, па ме прогања Рад’ мога мира, испред родбине Убијенога. ​​{{gap}}{{gap}}'''Лепорело''' Ах, то, то! Кам’ да остасмо тамо, боље је! ​​{{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' Слуга покоран! Само што нисам Од муке умро… Па какав је свет? Какова земља? Небо?… прави дом! А њине жене? Небих мењао, Као што видиш глупи Лепорело, Андалузије последњу сељанку Са лепотицама првим њиховим. С почетка ми се беху допале С плавим очима, нежном белином И са скромношћу — беше ново све; Ал’ хвала Богу, брзо дође свест И видех да сам глупо радио. Сувише мртве, као воштане… А наше!… Ал’ гле, сећаш ли се ти, Ово је место нама познато? ​​{{gap}}{{gap}}'''Лепорело''' Како да незнам? Антонов манастир; Познајем, ви сте ишли овуда, У шуми ја сам коње држао. Проклета дужност, признајем, а ви Пријатније сте тад’ уживали Но ја, верујте! {{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' (замишљено) Јадна Инеса! Ње више нема! Јест, ја љубљах њу! ​​{{gap}}{{gap}}'''Лепорело'''} Инесу, црнооку? О, сећам се већ! Три месеца сте облетали је, Док вам лукави није помог’о. ​​{{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' У Јулу… ноћу… чудне милине Нађох у њеном тужном погледу И премрлим уснама. То је чудно. Ти, чини ми се, ниси сматрао Баш да је дивна. И збиља не беше Лепотице праве у њојзи… Очи… Поглед и очи… Таква погледа Сусрео нисам никада! А глас, Слабачак беше к’о у боника. Муж јој је био тиран сурови, То позно сазнах — јадна Инеса! ​​{{gap}}{{gap}}'''Лепорело''' Што? За њом одмах друге дођоше. {{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' Тако је! ​​{{gap}}{{gap}}'''Лепорело''' Па, живи били, биће и других. ​​{{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' И то. ​​{{gap}}{{gap}}'''Лепорело''' Коју ли ћемо сад у Мадриду Да потражимо? ​​{{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' О, Лауру! Њојзи ћу право да похитам сад. {{gap}}{{gap}}'''Лепорело''' Добро. ​​{{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' На врата право; а буде ли ко Унутра већ — на прозор зваћу је. ​​{{gap}}{{gap}}'''Лепорело''' Нек тако буде! Да смо весели! Међер нас мртви дуго не буне. Ко то долази? (Долази монах.) {{gap}}{{gap}}'''Монах''' Она ће доћи сада… Ко је то? Да л’ људи Дона-Ане? ​​{{gap}}{{gap}}'''Лепорело''' Не, ми смо сами своји. — господа. Овуд’ ходамо. {{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' А ви, шта ћете? {{gap}}{{gap}}'''Монах''' У ово доба увек долази, Свом мужу на гроб, Дона-Ана. ​​{{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' Дона Ана де Силва? Шта? Супруга командора Ког’ је убио?… не сећам се ко. {{gap}}{{gap}}'''Монах''' Развратник, хула, Жуан безбожни. ​​{{gap}}{{gap}}'''Лепорело''' Охо! Гле сад! О Дон-Жуану глас И у манастир мирни продире: Оци му Свети химне певају. {{gap}}{{gap}}'''Монах''' Ви њега знате, може бити… {{gap}}{{gap}}'''Лепорело''' Ми? Никако! А где је сада? {{gap}}{{gap}}'''Монах''' Није овде он… У прогонству је негде далеко. ​​{{gap}}{{gap}}'''Лепорело''' И хвала Богу! Што даље боље! Те развратнике У мешину бих, па све у море. {{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' Шта? Шта брбљаш ти? {{gap}}{{gap}}'''Лепорело​''' Ћутите: Ја намерно… ​​{{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' И командор је овде сахрањен? {{gap}}{{gap}}'''Монах''' Јест! Овај му спомен жена подиже, И сваког дана овде долази, За покој душе да се помоли И да проплаче. ​​{{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' Чудна удова! А покојник је љуто ревнов’о Под кључем Дону чувао је он: Од нас је нико није видео. А је ли лепа? ​​{{gap}}{{gap}}'''Монах''' Ми пустињаци, Не заносимо се женском лепотом, Ах’ грех је лагат’ и сам угодник Њену лепоту мора признати. {{gap}}{{gap}}'''Дон Жуан''' Баш желим с њоме да говорим. {{gap}}{{gap}}'''Монах''' О, Дона-Ана, никад с људима Не разговара. ​​{{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' А с вами, оче? {{gap}}{{gap}}'''Монах''' Са мном је друго — са калуђером… Гле, ево и ње. (Долази Дона-Ана) ​{{gap}}{{gap}}'''Дона-Ана''' Отвор’те, оче, ​​{{gap}}{{gap}}'''Монах''' Сад, сад, сењора: ја се не надах… (Дона-Ана оде за монахом) {{gap}}{{gap}}'''Лепорело''' А? Каква је? {{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' Не видех са свим. Под удовичким валом жалосним Опазих само малу петицу. {{gap}}{{gap}}'''Лепорело''' За вас довољно. А машта ваша Досликаће вам за час остало; У том сте бољи и од сликара, Све вам је једно ма где почели — С обрва, с ногу. {{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Чуј, Лепорело, С њоме се морам, збиља, познати. {{gap}}{{gap}}'''Лепорело''' Ено сад! Све како ваља! Мужа убио; Сад би да гледа сузе удовој. Несавесниче! {{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' Већ се смркава. Док месец није таму над нама, У светли сумрак још претворио, Хајд’мо у Мадрид. {{gap}}{{gap}}'''Лепорело''' (за себе) И гранд Шпањолски као разбојник. Ноћ очекује, боји се месеца! Проклето жиће! Боже! Докле ћу Овако с њиме? То се сустаде! (Оду) {{gap}}{{gap}}'''СЦЕНА II''' (Соба. — Ужина код Лауре.) {{gap}}{{gap}}'''I Гост''' Кунем ти се, никада, Лаура, Овако до сад’ ниси играла! Како си ролу дивно схватила! {{gap}}{{gap}}'''II Гост''' И са каквом је снагом развила! {{gap}}{{gap}}'''III Гост''' С каквом вештином! {{gap}}{{gap}}'''Лаура''' Да, ја сам вечерас Сваким покретом, речју владала; Надахнуће ме обузело сву. Речи су лиле ко да их рађа Не памет хладна — срце… {{gap}}{{gap}}'''I Гост''' Истина. Па и сад твоје очи сажижу И лице пламти. Још не пролази То узбуђење. Недај, Лаура, Да се угаси: певај, Лаура, Певај нам што год! {{gap}}{{gap}}'''Лаура''' Дајте Гитару (Пева) {{gap}}Тихи зефир, {{gap}}Струји етир, {{gap}}Шуми, лети, {{gap}}Гвадалкивир. Месечина трепти сјајна, Тише! Чуј, гитаре звон! Шпањолкиња, ено, бајна, Наслања се на балкон. {{gap}}Тихи зефир, {{gap}}Струји етир, {{gap}}Шуми, лети, {{gap}}Гвадалкивир. Скини вео, мили цвете, Сијни као мајски дан, Кроз гвоздене те преплете Дивну нону пружи нам. {{gap}}Тихи зефир, {{gap}}Струји етир, {{gap}}Шуми, лети, {{gap}}Гвадалкивир. {{gap}}{{gap}}'''Сви''' О, bravo! bravo! дивно! прекрасно! {{gap}}{{gap}}'''I Гост''' Нек’ ти је хвала, чаробнице! Ти Опијаш срца. У животу сласти, Љубави само музика уступа; Но и љубав је мелодија. Гле, Карлос је тронут, твој суморни гост. {{gap}}{{gap}}'''II Гост''' Какви су звуци! Духа колико! А ко је спева? {{gap}}{{gap}}'''Лаура''' Дон Жуан. {{gap}}{{gap}}'''Дон-Карлос''' Шта? Дон Жуан! {{gap}}{{gap}}'''Лаура''' Спевао ми је некад, верни друг, Мој ветрењасти, мили, љубавник. {{gap}}{{gap}}'''Дон-Карлос''' Безбожник мрски. Дон Жуан је твој, А ти си луда! {{gap}}{{gap}}'''Лаура''' Ти си безумник! Овог ћу часа слуге позвати, Да те протресу, ма да си шпански гранд! {{gap}}{{gap}}'''Дон-Карлос''' (устаје) Хајде, зови их. {{gap}}{{gap}}'''I Гост''' Лаура, остави!… Не, Дон-Карлосе! Она се не сећа… {{gap}}{{gap}}'''Лаура''' {{gap}}Шта? Да је Жуан, на часном двобоју Рођенога му брата убио? И збиља жалим њега што није. {{gap}}{{gap}}'''Дон-Карлос''' Признајем, глуп сам, што се расрдих. {{gap}}{{gap}}'''Лаура''' Аха! Признајеш да си глуп? Сад ти опраштам. {{gap}}{{gap}}'''Дон-Карлос''' Крив сам, Лаура! Не замерај ми. Но знаш, не могу Да равнодушно слушам име то! {{gap}}{{gap}}'''Лаура''' Јесам ли крива ако који пут С усана ово име полети? {{gap}}{{gap}}'''Гост''' Сад нас увери да ниси срдита, Пој, нам Лаура. {{gap}}{{gap}}'''Лаура''' Још једну само. Позно — већ је ноћ. Но, шта да певам? А, слушајте! (Пева) {{gap}}{{gap}}'''Сви''' Прекрасно! Дивно! {{gap}}{{gap}}'''Лаура''' А сад, лаку ноћ! {{gap}}{{gap}}'''Гости''' Збогом, Лаура. (Сви одлазе. Лаура задржава Дон-Карлоса.) {{gap}}{{gap}}'''Лаура''' Ти, узбеснели, овде остани! Допадаш ми се; на Дон-Жуана Ти ме потсети, кад ме нападе И стиснув’ зубма када зашкрипа. {{gap}}{{gap}}'''Дон-Карлос''' Пресретни! И ти си га љубила? (Лаура потврђује главом.) Врло? {{gap}}{{gap}}'''Лаура''' Врло… {{gap}}{{gap}}'''Дон-Карлос''' И сад га љубиш? {{gap}}{{gap}}'''Лаура''' И овог тренутка?… Не, не љубим га. Двоје не могу. Сад тебе љубим. {{gap}}{{gap}}'''Дон-Карлос''' Реци, Лаура, Која ти је година? {{gap}}{{gap}}'''Лаура''' Осамнаеста. {{gap}}{{gap}}'''Дон-Карлос''' Млада си врло и бићеш млада још Пет, шест ли лета. Око лица твог Шест лета јоште облетаће те, Ласкањем, дворбом, да те дарују, Серенадама да те заносе, Друг другу за те крв да пролије, На раскрсници, ноћу. Али кад Пролети време, очи утону, Борама твоје лице потамни, А седе власи главу обеле, Када те стану звати старицом, Шта велиш, онда?… {{gap}}{{gap}}'''Лаура''' Онда?… Нашто сад О том да мислим? Какав разговор? Ил’ тебе прате увек мисли те? Отвори балкон. Тихо како је! Топал је ваздух: а ноћ, лимуном И лавром, мири; месец блеђани Светли на плавну густом и тамном, И стража виче, отегнуто, јасно!… А у Паризу, на том’ северу, Небо је, можда, облак закрио И киша сипи, ветар завија. Па тиче ли нас се то? — Чуј, Дон-Карлосе, Ја хоћу да се одмах насмејеш! Но? — Тако! {{gap}}{{gap}}'''Дон-Карлос''' Мили Демоне! (На вратима куцање.) {{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' (с поља) Хеј, Лаура! {{gap}}{{gap}}'''Лаура''' Ко је? Чиј’ је ово глас? {{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' Отвори… {{gap}}{{gap}}'''Лаура''' Да није!… Боже!… (Отвара врата; — Улази Дон-Жуан.) {{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' Здраво, Лаура! {{gap}}{{gap}}'''Лаура''' Дон-Жуан?! (Полети му у загрљај.) {{gap}}{{gap}}'''Дон-Карлос''' Шта?! Дон-Жуан?! {{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' Лаура, друже мој! (Пољуби је.) Ко ти је ово, мила Лаура? {{gap}}{{gap}}'''Дон-Карлос''' Ја, — Дон Карлос. {{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' Гле, ненаднога сусрета! Стојим ти сутра сав на услузи… {{gap}}{{gap}}'''Дон-Карлос''' Не! Сад, у овај час. {{gap}}{{gap}}'''Лаура''' Дон-Карлосе, станите! Ви сте код мене — не на улици — Извол’те, на поље! {{gap}}{{gap}}'''Дон-Карлос''' (не слуша је) Чекам. Но, шта је? Ти си при шпади. {{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' Не чека ти се, е па изволи! (Бију се.) {{gap}}{{gap}}'''Лаура''' Јаох, Жуане! (Сакрије лице у постељу. Дон-Карлос пада.) {{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' Устај, Лаура. Свршено је већ. {{gap}}{{gap}}'''Лаура''' Како? Мртав? Прекрасно! У мојој одаји! Шта сад да радим, ти, лоло, ђаволе? Куд’ да га кријем? {{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' Жив је, можда, још. (Прегледа тело.) {{gap}}{{gap}}'''Лаура''' Јест, жив је, жив је! Погле, проклети! У срце право — и не промаши. И крв не цури из ране троугле, Више не дише — и он вели: жив? {{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' Шта му знам? Сам је тако хтео. {{gap}}{{gap}}'''Лаура''' Ех, Дон-Жуане, Баш је досадно… Увек сукоби!… А он све невин… Збиља, откуда? Давно л’ си овде? {{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' Само што стигох, И то све кришом — нисам опроштен. {{gap}}{{gap}}'''Лаура''' И сетио се своје Лауре? Што је добро, добро је. Али ипак ја Неверујем. Прошо си случајно, Па дом кад виде… {{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' Не, моја Лауро, Упитај Лепорела. Мој је стан Тамо за градом, у крчми проклетој. Тек због Лауре дођох у Мадрид. (Љуби је.) {{gap}}{{gap}}'''Лаура''' Мој мили друже! Стани… крај мртвог… с њиме шта ћемо? {{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' Оставимо га, још пре расвитка, На раскрет ћу га кришом однети. {{gap}}{{gap}}'''Лаура''' Ал’ пази да те ко не примети. Добро те дође минут доцније, Ту ужинаше твоји другови! Тек што одоше. Да си их застао! {{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' Лаура, љубиш ли га давно? {{gap}}{{gap}}'''Лаура''' Кога? Ти бунцаш. {{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' Збиља. Кажи ми, За мог’ осуства колко си успела Да ме изневериш? {{gap}}{{gap}}'''Лаура''' А ти, обешењаче? {{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' Реци… ал’ немој, после о томе! {{gap}}{{gap}}'''СЦЕНА III''' (Гробље. Споменик командора.) {{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' (прерушен као калуђер) Лепше за лепшим! Убив’ ненадно Дон-Карлоса, ко смерни калуђер, Сакрих се ту — и гледам сваки дан Прелепу моју удову. И она Смотрила ме је веће. До сада Не прозборисмо речи, ал’ данас, Упустићу се с њоме; време је! Како да почнем? „Приступам”… ил’ не: „Сењора”… ба! Шта севне у памет, То ћу јој рећи и без припреме, Ко импровизатор песме љубавне… И време већ је да дође. Без ње Командор нешто тужан изгледа. Какав је овде, као исполин! Па каква плећа! Шта је Херкулес! А беше мали, кржљав покојник; Ту да се успне на прсте ни руком До свога носа не би досегн’о На Ескуралу кад се скобисмо Натаче ми се на мач и умре Као на игли стршљен; ал’ беше И горд, и смео, и дух сурови… Ах, ево ње. (Долази Дона-Ана.) {{gap}}{{gap}}'''Дона-Ана''' Он опет овде! Оче мој, Узнемирих вам мисли побожне, Простите… {{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' Ја то морам молити Од вас, Сењора, можда сметаћу Жалости вашој да се излива. {{gap}}{{gap}}'''Дона-Ана''' Не, не, оче мој! мој бол је у мени Уз ваше, моје молитве ће к’ небу Пристати смерно. И ја молим вас, Да вашу молбу с мојом здружите. {{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' С вама да молим, Дона Ана, ја? Зар сам достојан тога удела! Са порочнима несмем устима Да вашу свету молбу понављам. Из даљине сам вазда гледао Побожна када тихо клекнувши, На бледи мрамор црне витице Разаспете — тада помишљам: Анђелак тајно на гроб силази. Збуњено срце тада не може Молитве наћи. Ја се дивим само И мислим: ал’ је сретан мрамор тај, Загреван њеним дахом небесним И кропљен њеним љубав-сузама! {{gap}}{{gap}}'''Дона-Ана''' Какве су то речи! {{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' Сењора! {{gap}}{{gap}}'''Дона-Ана''' Мени?… Ви заборављате… {{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' Шта? Недостојни Да сам калуђер? да грешним гласом Спокојства вечног буним светињу? {{gap}}{{gap}}'''Дона-Ана''' Мени се чини… Ја то не схватам… {{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' А видим ви сте све, све дознали! {{gap}}{{gap}}'''Дона-Ана''' Шта сам дознала? {{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' Да нисам монах. Дона, ево ме, Крај ваших ногу, ви се смилујте! {{gap}}{{gap}}'''Дона-Ана''' О Боже! Устајте, устајте! Ко сте ви? {{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' Безнадних жеља жртва несретна. {{gap}}{{gap}}'''Дона-Ана''' О, Боже мој! Овде пред гробом! Одлазите! {{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' Минуту, Дона-Ана! Само минуту! {{gap}}{{gap}}'''Дона-Ана''' Ако ко дође!… {{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' Затворено је. Једну минуту! {{gap}}{{gap}}'''Дона-Ана''' Но, шта је, дакле? Шта ви желите? {{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' Смрти! О, дај да умрем крај тих ножица, Мој бедни прах нек овде сахране, Не поред праха за вас милога, Не ту, не близу — даље одавде: До самог прага, тамо пред врати, Те да се моје плоче коснете Ножицом лаком или одећом Овамо када, на тај горди гроб Косице ваше разаспете ви. {{gap}}{{gap}}'''Дона-Ана''' Ви нисте при себи!… {{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' Зар је безумље, Што желим краја бедном животу? Та да сам махнит ја бих желео Да жив останем; надао бих се Љубављу да ћу таћи срце вам. Да сам безуман по целу бих ноћ Испод балкона вашег стајао И серенадом бунио вам сан. Не бих се скрив’о већ бих у наточ Тражио пута да ме смотрите; Да сам сумахнут не бих верујте Тајно тужио… {{gap}}{{gap}}'''Дона-Ана''' Дакле, ви сте? — Ћутите? {{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' Ох, Дона, случај, он ме доведе! Да није тога ни ви никада Тешку ми тајну неби сазнали. {{gap}}{{gap}}'''Дона-Ана''' И ви љубите мене одавно? {{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' Одавно ил’ не, ни сам незнам већ Но само од тад цену познајем Тренутна жића; само од тада Разумео сам срећа шта значи. {{gap}}{{gap}}'''Дона-Ана''' Уклоните се, ви сте опасан. {{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' Опасан? Како? {{gap}}{{gap}}'''Дона-Ана''' Страх ме да слушам. {{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' Ја ћу ћутати; само не гонте Тог’, који жуди за тим погледом. Надежде дрских нисам гајио Нит’ желим друго но да гледам вас, На живот кад ме Бог осуди већ. {{gap}}{{gap}}'''Дона-Ана''' Идите! — овде није место то, За такве речи, такву махнитост… Сутра… код мене; ал’ дајте ми реч: О понашању како приличи Па да вас примим; — ал’ с вечер’ — доцније… Нисам видела никог од кад сам Обудовила… {{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' Анђеле! Дона Ано! Бог нек вас теши, као што сте ви Патника једног утешили сад! {{gap}}{{gap}}'''Дона-Ана''' А сад, идите! {{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' Још један часак. {{gap}}{{gap}}'''Дона-Ана''' Онда идем ја… И молитва ми Не иде више. Узбунисте ме Речима светским, а слух одавна Од тог одвикну — дакле, до сутра! {{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' {{gap}}Неверујем још! Тој срећи несмем да се радујем, Вас сутра да видим?… И то овде не… И не на кратко?! {{gap}}{{gap}}'''Дона-Ана''' Да, сутра, сутра. Како вас зову? {{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' Дијего де Клавидо. {{gap}}{{gap}}'''Дона-Ана''' Праштајте, Дон-Дијего. (оде) {{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' Лепорело! (Лепорело долази.) {{gap}}{{gap}}'''Лепорело''' Шта захтевате? {{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' Мили Лепорело! Сретан сам! — „Сутра, у ноћ, доцније”… Мој Лепорело, сутра! спремај се… Сретан сам као дете… {{gap}}{{gap}}'''Лепорело''' {{gap}}С Дона-Аном Ви говорили? Она, можда вам, Две три ласкаве речи казала, Ил’ сте је можда, благословили? {{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' Не, Лепорело, састанак ми је Већ назначила! {{gap}}{{gap}}'''Лепорело''' Истина? О, удовице, све сте такве ви! {{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' Како сам сретан! Сада бих пев’о, сав свет грлио! {{gap}}{{gap}}'''Лепорело''' А наш командор? Шта ће рећи он? {{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' Дакле, ти мислиш биће саревњив? О, не: та он је човек разуман, Миран је, ваљда, од кад издахну. {{gap}}{{gap}}'''Лепорело''' Само гледајте на ту статуу. {{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' Што? {{gap}}{{gap}}'''Лепорело''' Ко да вас гледа, па још срдито. {{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' Хајд, Лепорело, Моли статуу да ме посети Код Дона-Ане, где ћу бити ја. {{gap}}{{gap}}'''Лепорело''' Зар статуу у госте? А што? {{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' Свакако не да с њоме говорим! Моли статуу у ноћ, доцније, Код Дона-Ане, да се појави На прагу собе… {{gap}}{{gap}}'''Лепорело''' Воља вам је сад Збијати шале и с ким! {{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' Одлази. {{gap}}{{gap}}'''Лепорело''' Но… {{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' Иди! {{gap}}{{gap}}'''Лепорело''' (долази статуи) Прекрасна и преславна статуо! Мој господар, Дон-Жуан, моли вас Да изволите… Не смем, Бога ми! Мене је страх. {{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' Плашљивче! Сад ћу те! {{gap}}{{gap}}'''Лепорело''' {{gap}}Дозвол’те! Мој господар, Дон-Жуан, моли вас Доцније, сутра, да му дођете Код супруге вам. И станте на врати. (статуа климне главом, у знак пристанка) Ај! {{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' Шта је? {{gap}}{{gap}}'''Лепорело''' Ај, Ај! Ај, ај… умрех! {{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' Но, шта је с тобом? {{gap}}{{gap}}'''Лепорело''' (клима главом) Статуа… ај! {{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' Ти се поклањаш? {{gap}}{{gap}}'''Лепорело''' Не, не ја — она! {{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' Какве глупости? {{gap}}{{gap}}'''Лепорело''' Идите сами. {{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' Но, гледај, плашљивче! (Прилази снатуи) Командоре, молим, дођи ми Код твоје жене, где ћу сутра ја, И стој на врати. Пристајеш ли? Шта? (Статуа климне главом) О, Боже! {{gap}}{{gap}}'''Лепорело''' Шта? Не рекох ли… {{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' Беж’мо! (оду) ​{{gap}}{{gap}}'''СЦЕНА IV''' (Соба Дона-Ане. Дон-Жуан и Дона-Ана.) ​{{gap}}{{gap}}'''Дона-Ана''' Примила сам вас, Дон-Дијего! Само Бојим се, да вам тужни разговор Не буде тежак. Бедна удова Тек боле има. Сузе с осмехом Сличне су као време априлско. А што ћутите? ​{{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' ​{{gap}}Немо уживам, У мисли, да сам сада на само Са Доном-Аном, овде — тамо не, Не пред гробницом сретна мртваца, Нити вас гледам на коленима Како клечите поред мрамора. ​{{gap}}{{gap}}'''Дона-Ана''' Дон-Дијего, Зар саревњиви! И муж у гробу Мучи вас… ​{{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' ​{{gap}}Несмем да сам саревњив, Ви га избрасте. ​{{gap}}{{gap}}'''Дона-Ана''' ​{{gap}}Не, већ мајка ми, Силом ме даде за Дон Алвара, Он беше богат, а ми — сироте. ​{{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' Пресретни! златом, што га принесе Богињи на дар, он је купио Блаженство рајско! Ах, што нисам пре О вама знао — с каквом радошћу, За један поглед дао бих вам све; Мој сан и благо, све бих жртвов’о, И ваше воље постао бих роб! Жеље бих ваше све изучио’ Да говем њима, те да живот ваш Окружим, Дона, рајским чарима! Ах, мени судба друго придели! ​{{gap}}{{gap}}'''Дона-Ана''' Дијего, стан’те! Преступни је грех Да слушам — ја вас несмем љубити: Ја морам бити верна и гробу. Дон-Алвар само кад би знали ви Како ме љубио! О, за цело он Зборио не би с госпом ни којом. Да је удова; брачној љубави Био би веран. ​{{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' ​{{gap}}О, Дона-Ана, Не муч’те срце вечним споменом Супруга. С правом казните ме сад, Можда сам казну заслужио ја. ​{{gap}}{{gap}}'''Дона-Ана''' За што? Везама светим нисте везани Ни скојом — јел те? Што ме љубите Предамном и пред небом чисти сте. ​{{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' Пред вама? Боже! ​{{gap}}{{gap}}'''Дона-Ана''' ​{{gap}}Зар сте криви што Предамном? Каж’те, у чему ли? Но? ​{{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' Не, никада! ​{{gap}}{{gap}}'''Дона-Ана''' ​{{gap}}​Дијего, шта је то? Предамном криви? За што? Кажите! ​{{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' Не, ни за што. ​{{gap}}{{gap}}'''Дона-Ана''' ​{{gap}}Дијего, реците! Ја молим, хоћу сад… ​{{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' Не, не! ​{{gap}}{{gap}}'''Дона-Ана''' А, тако моју вољу слушате! Мало час шта сте говорили ви? Желите мојим робом постати. Расрдићу се, каж’те, Дијего, За што сте криви преда мном?… ​{{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' ​{{gap}}Несмем: Тада ћете ме омрзнути ви. ​{{gap}}{{gap}}'''Дона-Ана''' Не, не! У напред ја вам опраштам Ал’ хоћу да знам. ​{{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' ​{{gap}}За што желите Тајну ужасну и убилачку? ​{{gap}}{{gap}}'''Дона-Ана''' Ужасну тајну?… Ви ме мучите: Радознала сам страшно — шта је то? И како сте ме увредили? Чим? Ја вас незнадох. Нисам имала Непријатеља, осим једнога Убијцу мужа. ​{{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' (за се) ​{{gap}}Ствар се расплета! Реците ми, Дон-Жуан несретни Није л’ вам познат? ​{{gap}}{{gap}}'''Дона-Ана''' ​{{gap}}Од свог рођења Још га невидех. ​{{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' ​{{gap}}А ви свом душом Мрзите њега? ​{{gap}}{{gap}}'''Дона-Ана''' ​{{gap}}То част захтева. Ал’ ви хоћете да избегнете Питање моје, Доне-Дијего; Ја захтевам… ​{{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' ​{{gap}}И с Дон-Жуаном Кад би се видли? ​{{gap}}{{gap}}'''Дона-Ана''' ​{{gap}}Разбојника бих Ножем у срце. ​{{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' ​{{gap}}Дона-Ано, Где ти је нож? Ево моја груд. ​{{gap}}{{gap}}'''Дона-Ана''' Дијего! Шта, ви? ​{{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' Нисам Дијего — ја сам Дон-Жуан. ​{{gap}}{{gap}}'''Дона-Ана''' О, Боже! не, неверујем то! ​{{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' Чуј, ја сам Жуан. ​{{gap}}{{gap}}'''Дона-Ана''' Ја не верујем. ​{{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' Ја сам убио Супруга твога; и чуј, не жалим, Нити се кајем! ​{{gap}}{{gap}}'''Дона-Ана''' Шта чујем сад? Не, није истина! ​{{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' Ја, Дон-Жуан, љубим те… ​{{gap}}{{gap}}'''Дона-Ана''' (падајући) ​{{gap}}О! Мени је тешко! Боже! Где сам ја? ​{{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' Небо! Шта је с њом сада? Дона! Шта вам је? Освестите се: гле, твој Дијего, Твој роб код ногу… ​{{gap}}{{gap}}'''Дона-Ана''' ​{{gap}}Остави ме, ох! (слаба) Ти си убијца, ти ми оте све, Што у животу… ​{{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' ​{{gap}}Мило створење! Вољан сам свиме то да искупим, Код твојих ногу чекам заповест: Да умрем — кажи; или да живим За тебе само… ​{{gap}}{{gap}}'''Дона-Ана''' ​{{gap}}И то, Дон-Жуан? ​{{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' Зар вам га нису они сликали Као злочинца, кугу? О, Дона-Ано; Тај глас и није можда претеран; Можда са многих зала савест ми Посрће; али од тог времена, Кад вас угледах измених се ја, Препорођен сам, чини ми се, сав! Јер вас љубећи љубим честитост И првог пута смерно пред њоме Ја задрхтах својим коленом. ​{{gap}}{{gap}}'''Дона-Ана''' О, Дон-Жуан је слатког говора То сам слушала, да је лукав… Ви, Безбожник ви сте, прави развратник И демон сушти. Кол’ко убисте Сиротих жена? ​{{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' Ни једне до сад нисам љубио. ​{{gap}}{{gap}}'''Дона-Ана''' ​{{gap}}То да верујем: Дон-Жуан тек сад љуби први пут И нове жртве неће у мени! ​{{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' Та да сам хтео да вас обманем, Зар бих вам своје име признао, Које ни чути не можете ви? Какве преваре има у томе? ​{{gap}}{{gap}}'''Дона-Ана''' Ко знаде вас? Ал’ како смедосте Овамо? Та вас могу познати И тада вам је не избежна смрт. ​{{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' Шта значи смрт за слатки састанак? Драге им воље живот поклањам! ​{{gap}}{{gap}}'''Дона-Ана''' ​{{gap}}Али одавде Да ли умаћи можеш, небриго? ​{{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' (љуби јој руку) И ви за живот, бедног Жуана, Бринете? Дакле, мржње нестаје У рајској души Доне премиле? ​{{gap}}{{gap}}'''Дона-Ана''' Ах, кад бих могла да вас омрзнем! Ал’ растати се ипак морамо. ​{{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' Хоћу л’ вас видет’ скоро?… ​{{gap}}{{gap}}'''Дона-Ана''' ​{{gap}}​То незнам! Некада… можда… ​{{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' А сутра? ​{{gap}}{{gap}}'''Дона-Ана''' Где? ​{{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' Овде. ​{{gap}}{{gap}}'''Дона-Ана''' О, Дон-Жуане, ал’ сам слаба ја! ​{{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' У знак растанка мирни пољубац… ​{{gap}}{{gap}}'''Дона-Ана''' Иди време је. ​{{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' Један, хладни, мирни… ​{{gap}}{{gap}}'''Дона-Ана''' Како си несносан! на, ево ти он… (Пољуби га, на вратима лупа.) Ко лупа тамо? Скриј се Жуане! ​{{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' Мој мили друже збогом — до сутра. (Одлази али се брзо враћа бежећи.) А!… ​{{gap}}{{gap}}'''Дона-Ана''' Шта ти би? А? (На улазу се јавља статуа командора. Дона-Ана с вриском пада.) ​{{gap}}{{gap}}'''Статуа''' Дођох на позив. ​{{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' О, Боже! Дона-Ана! ​{{gap}}{{gap}}'''Статуа''' ​{{gap}}Махни је! Све је свршено. Дрхћеш Жуане? ​{{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' Ја? Не!… Звах да те видим. ​{{gap}}{{gap}}'''Статуа''' Дај твоју руку. ​{{gap}}{{gap}}'''Дон-Жуан''' ​{{gap}}Ево ти… О, тежак је твој стисак камени! Остави, пусти — руку пусти ми! Ја гинем — сврших — о, Дона-Ано! (Стропошта се.) 24. Септем. 1894 г. Београд </poem> </div> </div> == Извор == 1894. ''Звезда'', бр. 48, 49, 50, 51, 52. и 53. {{ЈВ-аутор|Драгутин Илић|1926}} [[Категорија:Руска поезија]] [[Категорија:Александар Пушкин]] 88d9xnm46sa0anuo8kuby9f3l1v6x24 0 61021 143922 143858 2026-06-01T12:16:25Z Coaorao 19106 /* */ 143922 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Александар Пушкин|Александар Пушкин]] | Пикова дама <br /> ([[:ru:Пиковая дама (Пушкин)|''Пиковая дама'']]) | '''''Превод: [[Јован П. Јовановић]]''''' | | '''Садржај''' | [[Пикова дама/I|-{I}-]] }} <Center> [[Пикова дама/I|-{I}-]]<br> [[Пикова дама/II|-{II}-]]<br> [[Пикова дама/III|-{III}-]]<br> [[Пикова дама/IV|-{IV}-]]<br> [[Пикова дама/V|-{V}-]]<br> [[Пикова дама/VI|-{VI}-]]<br> [[Пикова дама/Закључак|Закључак]] </Center> {{Википедија|Пикова дама (приповетка)}} {{ЈВ-аутор|Јован П. Јовановић|1935}} [[Категорија:Александар Пушкин]] [[Категорија:Пикова дама]] qke40wd4jpudjtv0x57o197ry70klwj 0 61022 143923 143907 2026-06-01T12:16:41Z Coaorao 19106 /* Извор */ 143923 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Александар Пушкин]] | [[Пикова дама]] <br /> ([[:ru:Пиковая дама (Пушкин)|''Пиковая дама'']]) | '''''Превод: [[Јован П. Јовановић]]''''' | [[Пикова дама|-{Садржај}-]] | '''I''' | [[Пикова дама/II|-{II}-]] }} {{gap}}Једанпут картале се код коњаничкога гардисте Нарумова. Дуга зимска ноћ прође непримјетно; сједоше, ужини у пет сати у јутро. Добитници слатко су јели; други су сједили расијано крај празнијех посуда. Дође ред на шампањац — разговор оживи и сви прихватише га се.<br /> {{gap}}— Како ти прође, Сурине? запита домаћин.<br /> {{gap}}— Изгубио сам, кано обично. Морам признати да сам несретан: играм мирандола, никада се не пренаглим, пазим шта могу боље, а ипак изгубим.<br /> {{gap}}— И ниси се никада завео? никада зар виси [''-{sic}-''] метнуо на руте?.. Дивим се твојој сталности.<br /> {{gap}}— А какав ли је тек Херман! рече један гост, показујући на младога мјерника; никада не узе карте у руке, никада не сави ни једне пароле, а до пет сахати сједи с нами и посматра нашу игру.<br /> {{gap}}— Игра занима ме врло, рече Херман; али ја нисам у стању, да жртвујем нужно у нади да ћу добити излишно.<br /> {{gap}}— Херман је Нијемац. Штедљив је — и то све! примијети Томски. А ако икога не појмим, то не појмим моју бабу, грофицу Ану Федотовну.<br /> {{gap}}— Како, за што? повикаше гости.<br /> {{gap}}— Не могу да схватим, продужи Томски; за што моја баба не понтира.<br /> {{gap}}— А што има у том необичнога, запита Нарумов, ако старица од осамдесет година не понтира?<br /> {{gap}}— Зар ви ништа не знате о њој?<br /> {{gap}}— Не, баш ништа.<br /> {{gap}}— А ви чујте! Има томе шездесет година, да је моја баба путовала у Париз, гдје бијаше у особитој моди. Народ трчао је за њом да види само: -{la Vénus moscovite}-; Ришељ је заљубљен био у њу и баба увјерава, да се је убио због њене ненаклоности.<br /> {{gap}}У то вријеме даме играле су се Ф’аро. Једном на двору однесе јој херцог Орлеански врло много. Не имајући уз себе новца даде му у залог своју ријеч. Кад дође кући, скидајући са лица и тијела свога, што је на њем било туђега саопћи дједу свој губитак и наложи му да га исплати. Покојни дјед колико се сјећам, бијаше кано дворјанин бабин. Бојаше се је кано огња; али ипак, чувши за тако ужасни губитак, разгњеви се, склони рачун и доказа јој, да су за по године потрошили по милијона, да покрај Париза неће сачувати ни подмосковска, ни саратовска села, и једноставно отказа јој послушност. Баба га ћушну и леже само у кревет у знак своје немилости.<br /> {{gap}}Други дан даде звати мужа, надајући се, да је кутња казна подјејствовала на њега, али га нађе непоколебивим. Први пут у животу дође с њим до разрачунавања; мишљаше да ће наговорити га, понизно доказујући му, да је дуг различан дуг од дуга, да је друго принц а друго колар.<br /> {{gap}}Узалуд све! дјед оста при свом. Али јест, да је сад крај. Баба не знађаше, што да почне. Бијаше добро позната с једним знаменитим човјеком. Чули сте за грофа Сен-Жермена, о којем приповједају много чуднога. Знате да се издавао за вјечнога жидова, за изумитеља животног елексира и камена мудрости и т. д. Исмијеваху га кано шарлатана, а Казанова у својим поменима говори, да је он био ухода; у осталом Сен Жермен, не гледећи на његову тајанствену страну, бијаше дивног изгледа и човјек, врло обљубљен у друштву. Баба још и сада воли га и љути се, ако ко говори о њем с неуважењем. Баба знађаше, да Сен Жермен располаже великим новцем. Она се ријеши да се на њега обрати; написа му писмо и замоли га да одмах дође к њој. Стари особењак с мјеста се одазва позиву и затече ју у великој жалости. Она му описа у најцрњој боји варварство својега мужа, те му рече напослетку, да полаже сву своју наду у његово пријатељство и у љубав.<br /> {{gap}}Сен Жермен замисли се. „Могу вас послужити том сумом, рече он; али знам, да ви нећете бити мирни док се са мном не срачунате, а ја не бих рад, да вас доведем у нову неприлику. Има друго срество — можете повратити изгубљено.<br /> {{gap}}— Али, љубазни грофе, одговори му баба, велим вам, да ми немамо ништа новаца.<br /> {{gap}}— За то нису нужни новци, настави Сен Жермен, изволите ви само послушати мене.<br /> {{gap}}Тада откри јој тајну, за коју би сваки нас много платио. . .<br /> {{gap}}Млади играчи удвостручише пажњу. Томски запали лулу, одбаци неколико димова и настави:<br /> {{gap}}— Те исте вечери појави се баба у Версаљу, -{au jeu de la reine}-. Херцог Орлеански исплаћиваше; бака извини му се, да није донела својега дуга, а у оправдање наведе малу историју, те поче да понтира против њега. Изабра три карте, постави једну за другом: све три добише соник и баба поврати свој новац.<br /> {{gap}}— Случај! рече један од гостију.<br /> {{gap}}— Прича! примијети Херман.<br /> {{gap}}— Може бити да су карте биле забиљежене, прихвати трећи.<br /> {{gap}}— Не мислим, одврати важно Томски.<br /> {{gap}}— Што! рече Нарумов; ти имаш бабу, која у три карте добива, а још ниси до сада сазнао од ње кабалистике?<br /> {{gap}}— Да, врага! одговори Томски; она је имала четири сина а у том броју је и мој отац; сва четири су очајни карташи, и ни једном она не откри своје тајне, премда то не би било зло за њих, а такође ни за мене. Али чујте, што ми приповједаше мој ујак, гроф Иван Илић, а што потврди и својом чашћу. Покојни Чаплицки, онај исти, што је умрИИо у сиротињи, протраћив милионе, једанпут у својој младости проигра око три стотине хиљада, а доби их Зорић. Он очајаваше. Баба, која увек бијаше оштра на лакрдије младих људи, смилова се Чаплицком. Она му даде три карте, да би на њих поставио једно за другим и узе од њега поштену ријеч, да више неће никада картати се. Чаплицки оде к својем побједитељу: они сједоше да играју. Чаплицки метну на прву карту педесет тисућа и изигра соника; сави пароли, пароли-пе — поврати своје новце и на ове још доби. . .<br /> {{gap}}— Већ је вријеме за спавање: четврт на шест.<br /> {{gap}}Заиста свитало је. Млади људи испише своје чаше и разиђоше се. == Извор == ''Јавор'', 2. децембар 1890. Бр. 48. Стр. 757-758. {{ЈВ-аутор|Јован П. Јовановић|1935}} [[Категорија:Пикова дама]] 060ccs388nuxokx7mwil6lgq9vwpddm 0 61023 143924 143895 2026-06-01T12:16:54Z Coaorao 19106 /* Извор */ 143924 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Александар Пушкин]] | [[Пикова дама]]<br /> ([[:ru:Пиковая дама (Пушкин)|''Пиковая дама'']]) | '''''Превод: [[Јован П. Јовановић]]''''' | [[Пикова дама/I|-{I}-]] | '''II''' | [[Пикова дама/III|-{III}-]] }} <div style="width:20em; margin-left:auto;"><poem>-{— Il parait que monsieur est Décídément pour les suivantes. — Que voulez-vous madame? Elles sont plus fraiches.}- ''Свјетски разговор.''</poem></div> {{gap}}Стара грофица *** сјеђаше пред зрцалом у соби за облачење. Три дјевојке вртиле се око ње. Једна је држала посудицу личила, друга — котарчицу с укосницама, треба — високу капу, украшену црвенијем пантљикама. Грофица није имала ни трага од лепоте, при свем том задржале је све навике из младости, носила се по моди седамдесетијех година и облачила се дуго и пажљиво кано прије шездесет година.<br /> {{gap}}Покрај прозора сјеђаше једна госпођица, њезина нахранкиња, са ђерђефом у руци.<br /> {{gap}}— Здравствујте, -{grand’ maman}-, рече млади часник, што уђе у собу: -{Bon jour, mademoiselle Lise. Grand’ maman}-, дођох до вас с једном молбом.<br /> {{gap}}— С молбом? па реци је, -{Paul}-!<br /> {{gap}}— Дозволите ми, да вам представим једнога мојега пријатеља и да га у петак доведем на бал.<br /> {{gap}}— Доведи га одмах на бал и онда ми га представи. Јеси ли био синоћ код ***?<br /> {{gap}}— Разумије се! бијаше врло весело: играли смо до пет сахата. Дивна бијаше Јелецкаја!<br /> {{gap}}— О, мој драги! Што има на њој лијепа? Зар није налика на њену бабу, кнегињу Дарју Петровну? . . . Али да! — Она се већ врло постарала, кнегиња Дарја Петровна?<br /> {{gap}}— Како, постарала се? одговори Томски расијано: има седам година како је умрла.<br /> {{gap}}Госпођица подиже очи и даде знак младом човјеку. Он се досјети, да су старој грофици тајили смрт њене врснице и угризе се за језик. Али грофица саслуша врло хладно новост.<br /> {{gap}}— Умрла, рече она; а ја то нијесам знала! Бијасмо заједно позване за дворске госпође, кад се царици представљасмо. И грофица по стоти пут приповиједаше ту своју анекдоту унуку.<br /> {{gap}}— Но, -{Paul}-, рече за тијем: сада ми помози да устанем, Лизањка, гдје је моја бурмутица?<br /> {{gap}}— Кога ви то хоћете да представите? тихо запита Лизавета Ивановна.<br /> {{gap}}— Нарумова. Познате га?<br /> {{gap}}— Не! Је ли војник или цивил?<br /> {{gap}}— Војник.<br /> {{gap}}— Инжињер?<br /> {{gap}}— Не! Коњаник. А зашто мишљасте, да је инжињер?<br /> {{gap}}Госпођица се насмија и не одговори ни ријечи.<br /> {{gap}}— -{Paul}-! викну грофица „пошаљи ми какви нови роман, али само не од садањих.<br /> {{gap}}— А за што? -{grand’ maman}-.<br /> {{gap}}— Ја мислим, један роман, у којем јунак не убија ни оца ни матере, и у којем се нико не утопи. Ја се страшно бојим утопљеника.<br /> {{gap}}— Сада нема таквијех романа. Хоћете ли руских?<br /> {{gap}}— А, зар има рускијех романа? . . . Пошаљи ми их, мили мој, молим те, пошаљи ми.”<br /> {{gap}}— Збогом, -{grand’ maman}-: журим се. . . Збобом [''-{sic}-''], Лизабета Ивановна! Зашто мишљасте, да је Нарумов инжињер?<br /> {{gap}}И Томски изађе из собе.<br /> {{gap}}Лизабета Ивановна остаде сама; остави посао на страну и гледаше кроз прозор. На скоро на другој страни улице иза куће на ћошку указа се млад часник. Руменило покрије јој лице: она се прихвати посла и погну главу на своје дјело. У тај пар уђе грофица, сасвијем обучена.<br /> {{gap}}— Реци, Лизањко, рече она: да упрегну, и ићи ћемо у шетњу.<br /> {{gap}}Лизинка устаде од везива и спремаше своје дјело.<br /> {{gap}}— Што је с тобом, мајко моја! јеси глува, што ли? продера се грофица, подај одмах упрегнути.<br /> {{gap}}— Одмах! тихо одговори госпођица и отрча у предсобље.<br /> {{gap}}Уђе послужитељ и предаде грофици књиге од кнеза Павла Александровича.<br /> {{gap}}— Добро! дала сам се захвалити, рече грофица; Лизањка, Лизањка, а камо трчиш?<br /> {{gap}}— Да се обучем.<br /> {{gap}}— Доспјећеш, дијете. Сједи овдје. Узми прву свеску и читај гласно. . .<br /> {{gap}}Дјевојка узе књигу и прочита неколико редова.<br /> {{gap}}— Гласније! рече грофица; што је с тобом? је си л’ глас изгубила, што ли? . . . Причекај . . потури ми подножник; ближе . . на!<br /> {{gap}}Лизавета Ивановна прочита још двије странице. Грофица зијеваше<br /> {{gap}}— Баци ту књигу, рече она; лудорије! Пошљи је кнезу Павлу и реци да се захваљујем. . . А шта је с каруцама? . .<br /> {{gap}}— Каруце су спремне, рече Лизавета Ивановна, погледавши на улицу.<br /> {{gap}}— Што се ти нијеси обукла? рече грофица; увијек те морам чекати. То је несносно већ.<br /> {{gap}}Лиза одскакута у своју собу. Не прође два минута, грофица стаде звонити што јаче могаше. Три девојке дотрчаше на једна врата, а послужитељ на друга.<br /> {{gap}}— Што је то, да се не дате довикати? рече им грофица; реците Лизавети Ивановни, да је чекам.<br /> {{gap}}Лизавета Ивановна уђе у огртачу и шеширу.<br /> {{gap}}— Једва, мајко моја! рече грофица; на што накит! Зашто то? . . . кога да занесеш? . . . Какво је вријеме? чини ми се, вјетар је.<br /> {{gap}}— Није, ваша свјетлости! врло је мирно! одговори послужитељ.<br /> {{gap}}— Ви увијек говорите у тугањ! Отворите прозор. Ето: вјетар је! и хладно. Нека испрегну коње! Лизанка, не ћемо ићи; узалуд си се накинђурила.<br /> {{gap}}— И то ми је живот! помисли Лизавета Ивановна. Збиља, Лизавета Ивановна бијаше несретно створење. Горак је туђи хлеб, вели Данте, и тешко је уз туђе степенице; а ко зна за горчину одвисности, као биједна нахранкиња свијетле старице? Грофица не бијаше зла срца, али бијаше своје главе, кано жена, свијетом размажена; шкрта и погружена у хладни егоизам, као и сви стари људи, што преживише свој вијек а не уживише се у садашњост. Она је учествовала у свима сујетама великога свијета; долазила је на балове, гдје је сједила у углу, наличена и одјевена по старој моди, као наказни али нужни украс дворане; к њој приступаху дубокијем поклонима долазећи гости, као по угљављеном реду и за тим нико се за њу не занимаше. Код себе примала је цио град, држећи се строге етикете, а никога није познавала у лице. Многобројна њена чељад, удебељена и остарјела у предсобљима и собама, радила је што је хтјела, поткрадајући старицу, која је већ мирисала на кољиво. Лизавета Ивановна бијаше кутњом мученицом. Она је разлијевала чај и примала приговоре за сувишно трошење шећера; она је читала на глас романе — и била окривљивана због свију авторовијех погрешака; она је пратила кнегињу на њенијем шетњама — и одговарала за вријеме и за калдрму. Њој бијаше одређена плаћа, које није никада примала; међу тијем захтевало се од ње, да би била одјевена као све, то јест као не баш врло многе. У друштву играла је жалосну улогу. Сви су је знали, а нико је није примјећавао; на игранкама играла је, кад је мањкао -{vis-à-vis}-, и даме узимале је испод руке, кад им је требало ићи у гардеробу, да што год поправе на себи. Она бијаше славољубива, живо осјећаше свој положај и нестрпљиво ишчекиваше избавитеља. Али млади, људи у својој охолости не обраћаху пажње на њу, и ако је Лизавета Ивановна била сто пута милија од враголастијих и младијех девојака, око којијех се ови увијали. Колико пута оставила је досадну и раскошну гостинску собу, те се повукла да се исплаче у своју сиромашну собу, гдје бијаху шпанске стијене, орман, огледалце, и обојадисани кревет и гдје лојана свијећа гораше слабо, усађена у мједни чирак.<br /> {{gap}}Један пут — то се збило два дана послије вечера, описанога у почетку ове приповјетке и недељу дана пред сценом, код које се ми задржасмо — један пут Лизавета Ивановна, сједећи покрај прозора са својијем везивом, случајно погледа на улицу и опази младога инжињера, гдје непомично стоји и непрестано мотри у њен прозор. Она сагну главу и забави се својијем послом; послије пет минута опет погледи — млади официр стајаше на истом мјесту. Не навикнута кокетирању с часницима, што пролажијаху, она престаде гледати на улицу и занимаше се својијем дјелом скоро два сахата, не дижући главе. Ужина бијаше већ на столу. Она устаде, поче да спрема рамове, погледа случајно на улицу и опет виђе часника. Ово јој се учини доста чудноватим. Послије ужине дође прозору осјећајући неку немирноћу, али часника већ не бијаше — она заборави на њега . . .<br /> {{gap}}Кроз два дана, излазећи с грофицом да сједну у кола — угледа га опет. Стајаше на капији, закривши лице дабровијем колијером: црне очи сијеваху испод капе. Лизавета Ивановна престраши се, сама не знајући за што и сједе у кола непојмљивијем дрхтањем.<br /> {{gap}}Кад су се повратиле кући, она приђе к прозору — часник стајаше на пређашњем мјесту и непомично гледаше ју; она се уклони, мучена љубопитством и узнемирена осјећајем за њу сасвијем новим.<br /> {{gap}}Од тога доба не прође дана а да се млади часник у исто вријеме не појави под прозорима њихове куће. Међу њим и међу њом настадоше одношаји без ријечи. Сједећи на својем мјесту за послом, осјећала је његов долазак — дигла би главу, и мотрила га свакијем даном више и више. Млади човјек, чинило се, бијаше јој за то захвалан; она је опазила била оштријем погледом младости, како румен удари у његово лице сваки пут, кад им се погледи сретну. Послије недјељу дана насмија се на њега . . .<br /> {{gap}}Кад је Томски замолио дозволу, да грофици престави својега пријатеља, задрхта срце сиротој дјевојци. Али кад чу, да је Нарумов коњаник а не инжињер, би јој жао, што непажљивијем питањем исказа своју тајну вјетрењастом Томском.<br /> {{gap}}Херман бијаше син порушенога Нијемца, од којега му остаде мали капитал. Како је ишао за тијем, да осигура своју независност, Херман није дирао у постотке, живио је од своје плаће, није си дозволавао ни најмањега уживања. У осталом он бијаше скроман и частољубив и другови његови ријетко су се када подругивали његовој сувишној штедњи. Бијаше врло страстан и јако уображен; али шкртоћа спасавала га је од обичних младеначкијех заблуда. Тако на примјер, и ако је био одушевљен карташ, никада не узе карата у руке, јер је израчунао, да његов положај не дозвољава му (како је он говорио): „да жртвује нужно, у нади да ће добити излишно” а међу тијем, цијеле ноћи знао је пресједити за карташкијем столом и у грозничавом страху пазио је развој игре.<br /> {{gap}}Анегдота о трима картама јако је дјеловала на његову уобразиљу и цијелу ноћ није се удаљивала из његове главе. Ој, ако — мишљаше сутрадан на вече, шећући по Петрограду — ој, ако ми стара грофица открије своју тајну! или ако ми означи оне три праве карте! А зашто неби окушао своју срећу? . . . Њој се преставити, бацити се њој у милост; постати њен љубавник, па ето; али за све то треба времена, а њој је осамдесет и седам година; она би могла умријети за недјељу, за двије дана! . . . Па опет сама прича . . Да ли јој је вјеровати? . . . Не! прорачун, умјереност и вредноћа то су моје три праве карте, и оне ће уседморостручити мој капитал и прибавити ми мир и независност!” Размишљајући тако, нађе се у једној од главнијих петроградскијех улица, пред кућом саграђеном по старинском укусу. Улица бејаше зајазита екипажама; једна за другом каруца хитила је к освјетланој капији, из каруца сваки час показивала се то лијепа ножица младе лепојке, то шкрипећа чизма, то свилене чарапе и дипломатичке ципеле. Бунде и огртачи јурили су покрај високога вратара. Херман застаде. — Чија је ово кућа? запита стражара на углу.<br /> {{gap}}— Грофице *** одговори стражар.<br /> {{gap}}Хермана подиђоше мравци. Чудновата скаска опет се појави у његовом уображењу. Он поче да хода око куће, мислећи о њеној господарици и о њеној чудној способности. Касно поврати се у свој скромни кутић; дуго не могаше да заспе, и када га савлада сан, непрестано му играху пред очима карте, зелен сто, завежљаји банака и хрпе дуката. Постављао је карту за картом, савијао окрајке, непрестано добивао, носио злато и трпао банке у новчаник. Када се већ касно пробуди, уздахну за изгубљенијем својим фантастичким богатством, пође да лута по граду и опет се заустави пред кућом грофице ***. Нека невидљива сила привлачила га к њој. Он застаде и гледаше у прозоре. На једном опази црнокосу главу, погнуту, вјероватно над књигом или над дјелом. Главица се подиже. Херман виђе свјеже лице и црне очи. Овај час бијаше одсудан за њега. == Извор == 1890. ''Јавор'', 2. и 9. децембар, бр. 48. и 49. Стр. 758-759; 774-775. {{ЈВ-аутор|Јован П. Јовановић|1935}} [[Категорија:Пикова дама]] h8tser96373o8xn0p5hua14acx8plpz 0 61024 143925 143900 2026-06-01T12:17:06Z Coaorao 19106 /* Извор */ 143925 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Александар Пушкин]] | [[Пикова дама]] <br /> ([[:ru:Пиковая дама (Пушкин)|''Пиковая дама'']]) | '''''Превод: [[Јован П. Јовановић]]''''' | [[Пикова дама/II|-{II}-]] | '''III''' | [[Пикова дама/IV|-{IV}-]] }} <div style="width:20em; margin-left:auto;"><poem>-{Vous m’ écrivez, mon ange, des lettres de quatre pages plus vite que je ne puis les lire.}- ''Преписка.''</poem></div> {{gap}}Тек што Лизавета Ивановна скиде огртач и шешир, али већ грофица посла за њом и наложи да се опет упрегну коњи. Пођоше низ степенице. У часу, када два лакеја подигоше старицу на врата, Лизавета Ивановна уз саме каруце опази својега инжињера; ухвати је за руку; она се сва збуни од страха а младога човјека нестаде: писмо било у њеној руци. Она га тури у рукавицу и цијелога пута нити шта виђе, нити шта чу. Грофица имала је наваду да у колих непрестано запиткује: ко се с нама срео? како се зове овај мост? што је оно написано на цимеру? Лизавета Ивановна овога пута одговараше у вјетар и расрди грофицу.<br /> {{gap}}— Шта је с тобом, мајко моја! Јеси ти глува, што ли? Ти мене или не чујеш или не разумеш? . . . Хвала Богу, ја не муцам а ни памети нијесам изгубила!<br /> {{gap}}Лизавета Ивановна није ју слушала. Вративши се кући, она отрча у своју собу, извади писмо из рукавице: оно не бијаше запечаћено. Лизавета Ивановна прочита га Писмо је садржавало у себи изјаву му љубави: оно бијаше нежно, пуно поштовања и ријеч по ријеч узето из немачкога романа. Али Лизавета Ивановна не знађаше немачки те бијаше њим врло задовољна.<br /> {{gap}}Писмо, што га је примила врло ју узнемири. Први пут ступи у тајне, тијесне одношаје с младијем човјеком. Његова одважност поплаши ју. Она се нађе у непредвиђеном положају и не знађаше, шта да ради: да сједне покрај прозора и не обраћањем пажње да у младом часнику охлади наду за даљи покушај? да му пише? да му одговори хладно и одлучно? Није имала никога с ким би се посавјетовала; није имала ни пријатељице, а ни савјетнице. Лизавета Ивановна смисли да му одговори.<br /> {{gap}}Сједе уз писаћи сто, узе перо, папира — и замисли се. Неколико пута започињаше своје писмо — и подере га; израз чињаше јој се то врло понизан, то врло жесток. Напокон пође јој за руком да напише неколико редака, који јој се свиђаху.<br /> {{gap}}„Увјерена сам — писала је — да Ви имате часну намјеру и да ме нисте хјели [''-{sic}-''] увриједити непромишљеним кораком; али наше познанство не треба да се почне таковим начином. Враћам Вам ваше писмо и надам се, да у будуће нећу имати прилике да се тужим на незаслужено малоуважење.”<br /> {{gap}}Други дан Лизавета Ивановна видећи Хермана гдје иде, устаде од посла, уђе у салу, отвори оканце и баци писмо на улицу, уздајући се у окретност младога часника. Херман притрча, подиже га и уђе у једну посластичарницу. Распечати писмо и нађе у њем одговор од Лизавете Ивановне. Он и очекиваше то, и поврати се кући замишљен у своје интриге.<br /> {{gap}}Три дана послије тога, млада јасноока дјевојка донесе Лизавети Ивановној писмо из помодне трговине.<br /> {{gap}}Лизавета Ивановна отвори га у зебњи, предвиђајући у њему потраживање дуга, али наједанпут препознаде херманову руку.<br /> {{gap}}— Ви сте се, душице, преварили, рече она: ово писмо није на мене.<br /> {{gap}}— Јест, на вас је! одговори смјела дјевојчица, не прикривајући лукавога смијеха: изволите прочитати.<br /> {{gap}}Лизавета Ивановна брзо прочита писмо. Херман је тражио да се састану.<br /> {{gap}}Не може бити, рече Лизавета Ивановна, узбезекнувши се на његова потраживања и на начин који је употребио, — за цијело није мени писано! И раздера писмо у ситне комадиће.<br /> {{gap}}— Како није вама, а зашто сте га раздерали? рече мамзел: ја бих повратила га оном, који га је писао.<br /> {{gap}}— У будуће имајте доброту, рече Лизавета Ивановна, те ми не доносите писама. А оном, ко вас је послао, реците, нека га буде срам.<br /> {{gap}}Али Херман не поколеба се. Лизавета Ивановна сваки дан добиваше од њега писма, то на овај, то на онај начин. Више не бијаху превађана с њемачкога. Херман писао их је обузет страшћу и говорио је језиком њему својственим: у њима се изражавала сталност његове жеље и пометња његове необуздане фантазије. Лизавета Ивановна више не мишљаше да их натраг шаље: она се њима занесе; стаде на њих одговарати и њена писма мало по мало биваху дужа и њежнија. Напосљетку добаци му кроз прозор ово писмо:<br /> {{gap}}„Данас је бал у Н-скога посланика. Грофица биће тамо. Остаћемо до два сата. Ето вам прилике да будемо скупа сами. Чим грофица оде, разиће се њена чељад; у предсобљу задржаће се вратар, али ће и он отићи у своју собу. Дођите око пола дванаест. Успните се управо на скалине. Ако сретнете кога у предсобљу, запитајте га, је ли грофица код куће. Ако вам рекну, да није, повратите се. Но сигурно нећете срести никога. Дјевојке су све заједно у једној соби. Из предсобља ступајте на лијево па увијек равно до грофичине собе за спавање. У овој соби иза заслона видјећете двоја мала врата; десна воде — у кабинет, камо грофица никад не залази; лијева — у коридор и ту су узане степенице у ковитлац, које воде у моју собу.”<br /> {{gap}}Херман дрхташе кано тигар, очекујући назначени час. У десет сати на вече већ стајаше пред грофичином кућом. Вријеме било ужасно: вјетар пирио а снијег вијао густо; лампе свјетлиле нејасно; улице биле пусте. Каткада прође таљигаш са своји коли обазирући се не би ли добио пасажира. Херман стајаше само у капуту, а не осјећаше ни вјетра ни снијега.<br /> {{gap}}Напокон појавише се грофичине каруце. Херман виђе, како лакеји изнесоше згрбљену старицу, умотану у собову бунду и како за њом скокну њена нахранкиња, у огртачу а глава јој окићена свјежијем цвијећем. Враташца се затворише. Каруце откотрљаху по снијегу. Вратар затвори врата. Прозори бијаху мрачни. Херман ходаше горе доле око пусте куће; дође под свјетиљку, погледа на сат: било дванаест минута послије једанаест. Он застаде под свјетиљком, упрв очи у сат и очекиваше заказану минуту. Равно у пола дванаест Херман ступи на грофичине степенице пред кућом и уђе у освјетљени тријем. Вратара не бијаше. Он побрза уз степенице, отвори врата од предсобља и угледа слугу, гдје спава под свјетиљком у старом запацканом столцу. Лаким одважним кораком Херман прође мимо њега. Дворана и гостинска соба бијаху мрачне. Освјетљаваше их свјетло из предсобља. Херман уђе у собу за спавање. Пред кивотом начичканим старинским иконама гораше златно кандило. Полињале штофане столице и дивани с кожнатим јастуцима и са опалом позлатом стајаху у худој симетрији око зидова, покритијех кинеским тапетима. На зиду висијаху два портрета, које је цртала у Паризу -{m-me Lebrun}-. Један од њих представљаше мужа од четрдесет љета, руменога и развитога, у свјетлом зеленом мундиру и украшена звијездом; други — младу љепотицу орлова носа, лијепо зачешљану и окићену ружом у напудреној коси. По угловима бијаху смјештени пастири, начињени од порцулана, сати израђени од славнога -{Leroy}-, котарице, рулете, лепезе и друге којекакве госпојинске играчке, изумљене концем прошлог столећа, заједно с монхолферовом лоптом и месмеровим магнетизмом. Херман ступи за заслон. За њим бијаше мали железни кревет: с десна бијаху врата што су водила у кабинет; с лијева друга у коридор. Херман их отвори, опази уске у ковитлац степенице, које су водиле у собу сироте нахранкиње. Али он се поврати и уђе у мрачни кабинет. Вријеме пролазаше споро. Све бијаше мирно. У гостинској соби изби дванаест; по свима собама сати један за другим откуцаше дванаест и — опет завлада тишина. Херман стајаше наслонивши се на хладну пећ. Он бијаше, миран; срце му куцаше правилно кано у човјека, који се спремио да не учини ништа опаснога но нужно. Сати избијаше један и два по поноћи и он чу из далека тутањ кола. Обузе га чудно расположење. Каруце дозврјаше и зауставише се. Чељад се стрча, зачуше се гласови и кућа се освијетли. Три старе собарице утрчаше у собу за спавање и грофица, само што дише, уђе и спусти се у волтерову столицу. Херман гледаше кроз пукотину. Лизавета Ивановна прође мимо њега. Херман чу њезине брзе кораке по степеницама. У срцу осјети кано пребацивање савјести али за мало; бијаше кано од камена.<br /> {{gap}}Грофица свлачила се пред огледалом. Скинуше јој ружама украшену капу; напудрену пароку с њене голе, ћелаве главе. Укоснице као киша падаху око ње. Жута, сребром шивена хаљина паде низ отекле јој ноге. Херман бијаше свједоком одвратних тајна њенога тоалета; напослетку сјеђаше грофица у новом огртачу и ноћној капи; у овом костиму, што одговараше њеној старости, изгледаше страшна и безобразна. Као и сви стари људи у опће, грофица патила је од неспавања. Кад је свукоше, сједе код прозора у волтерову столицу и распусти собарице. Изнесоше свијеће и опет једна свјетиљка освјетљиваше собу. Грофица сјеђаше блиједа, покреташе отромбољене усне и климаше главом на лијево и на десно. У њеним мутним очима огледаше се савршено одсуство мисли; гледећи на њу, могло се мислити, да кретање страшне бабе не бијаше по њеној вољи, но усљед дјеловања потајнога галванизма. Наједанпут то мртво лице преокрену се чудновато. Усне престадоше мицати се, очи оживише; пред грофицом стојаше непознат човјек.<br /> {{gap}}— Не плашите се, за Бога, не плашите се! рече он разговјетно и тихо; нијесам дошао да вас оштетим, но да умолим вас за једну милост.<br /> {{gap}}Старица мучећи гледаше на њега, и изгледаше кано да га не слуша. Херман мишљаше е је глуха и нагне се нуз ухо, те јој понови што је рекао. Старица ћуташе.<br /> {{gap}}— Ви можете, продужи Херман, учинити ме сретним у мом животу, а неће вас ништа стојати; ја знам, да ви можете погодити три карте, једну за другом . . .”<br /> {{gap}}Херман застаде. Видило се грофица је схватила, што је Херман тражио; чинило се, као да хоће нешто да одговори.<br /> {{gap}}— То је била шала, рече она напокон; заклињем вам се, да је била то шала.<br /> {{gap}}— Тим се шалите, плану Херман; сјетите се Чаплицкога, којем помогосте да добије.<br /> {{gap}}Грофица се узбуни. Њене црте исказиваху силно узбуђење душе; али на скоро паде у пређашњу несвијест.<br /> {{gap}}— Били могли, продужи Херман, мени назначити те три поуздане карте?<br /> {{gap}}Грофица ћуташе; Херман продужи:<br /> {{gap}},,— За кога да чувате вашу тајну? За унуке? Они су богати и без тога; а они не знају цијенити новац. Расипачу не помогоше ваше три карте. Ко не умије да чува своје очинство, скончаће у сиротињи, макар му и ђаволи били у помоћи. Ја нијесам расипач; знам цијенити новац. Ваше три карте за мене су благо сачувано. Но! . . .<br /> {{gap}}Он застаде и са страхом очекиваше њен одговор. Она ћуташе; Херман паде на кољена.<br /> {{gap}}— Ако икада, рече он, ваше срце знађаше за љубавни осећај, ако се сјећате миља љубавнога, ако сте се икада насмијали плачу новорођенога сина, ако је и што човјечанскога било икада у вашим грудима, то вас молим осјећајима жене љубавнице, матере, свим, што вам је свето у животу, не одбите ми моје молбе, открите ми вашу тајну. Што вам је стало до ње? . . . Можда је она скопчана с ужасним гријехом, с губитком вјечнога блаженства, с маслом ђаволским. . . Помислите: ви сте стари; нећете још дуго живјети — ја сам спреман да узмем ваш гријех на своју душу. Открите ми вашу тајну. Помислите, да се срећа човека налази у вашијем рукама; та не само ја, но моја дјеца, унуци и праунуци моји благосиљаће ваш помен и поштоваће га кано светињу.<br /> {{gap}}Старица не одговори ни ријечи.<br /> {{gap}}Херман устаде.<br /> {{gap}}— Стара цопреницо! рече он, стиснув зубе, ја ћу те већ натјерати, да говориш. . . . .<br /> {{gap}}На те ријечи извади из џепа пиштољ. Када грофица опази пиштољ, по други пут силно се узбуни. Климаше главом и подизаше руку, да би се заклонила од зрна. . . за тим клону, паде на узнак . . и остаде непокретна.<br /> {{gap}}— Маните се дјетињарија, рече Херман, ухвативши је за руку: последњи пут питам вас: хоћете ли ми рећи за оне три карте, да, или не?<br /> {{gap}}Грофица ћуташе Херман виђе, да је она умрла. == Извор == ''Јавор'', 9. децембар 1890, бр. 49. Стр. 775-777. {{ЈВ-аутор|Јован П. Јовановић|1935}} [[Категорија:Пикова дама]] rtbeur6eq04hwrstwsn5vukty4bxuat 0 61026 143927 143906 2026-06-01T12:18:16Z Coaorao 19106 /* Извор */ 143927 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Александар Пушкин]] | [[Пикова дама]] <br /> ([[:ru:Пиковая дама (Пушкин)|''Пиковая дама'']]) | '''''Превод: [[Јован П. Јовановић]]''''' | [[Пикова дама/III|-{III}-]] | '''IV''' | [[Пикова дама/V|-{V}-]] }} <div style="width:20em; margin-left:auto;"><poem>'''-{Homme sans moeurs et sans religion!}-''' ''Преписка''</poem></div> {{gap}}Лизавета Ивановна сјеђаше у својој соби још у балној својој оправи, зароњена у дубоке мисли. Дошавши кући брже одасла поспану дјевојку и рече јој, да ће се сама свући и дрхћући упути се у своју собу, у нади да ће наћи Хермана и уз то желећи да га не нађе. На први поглед увјери се да га нема и благодари судбини што препријечи да се састану. Она сједе обучена и поче да се сјећа свега, у што се упустила за кратко вријеме. Нијесу прошле ни три недјеље од онда, када први пут кроз прозор угледа младега човјека — већ се с њим дописује и он успје, да потражи од ње ноћнога састанка! Његово име знађаше само отуда, што се на нека пасма потписао био; никада није с њим говорила, није чула његова гласа, никада није чула за њега . . . до тога вечера! Ријетко! исте те вечери, на балу, Томски, набурен на младу кнегињу Полину ***, која против обичаја не хтједе с њим кокетирати, жељаше да јој се освјети показујући се равнодушан прама њој. Он се препоручи за игру Лизавети Ивановној и непрестано играше с њом мазурку. За све вријеме разговараше о њеној наклоности према инжињерском часнику, увјераваше је, да он много више зна, него што и помислити може, и неке његове шале тако су погађале, да је Лизавета Ивановна мислила неколико пута, да је њему позната њена тајна.<br /> {{gap}}— Од кога ви то сазнадосте? рече она осмјешљиво.<br /> {{gap}}— Од пријатеља познате вам особе, одговори Томски: од човјека врло угледнога.<br /> {{gap}}— А ко је тај угледни?<br /> {{gap}}— Зове се Херман!<br /> {{gap}}Лизавета Ивановна не одговори ништа; али руке и ноге охладнеше јој.<br /> {{gap}}— Тај Херман, продужи Томски: личност је сасвијем романтична; има наполеонов профил, а фистофелеву душу. Мислим да он има на души три злочина. Како сте ви поблиједили! . . . .<br /> {{gap}}— Боли ме глава . . . А што вам је говорио Херман . . . или како се већ зове? . . .<br /> {{gap}}— Херман је врло незадовољан са својијем пријатељем; он вели да је на његовом мјесту, поступао би сасвијем другачије . . . Увјеравам вас да Херман радо вас гледа; он баш не слуша равнодушно љубавне доживљаје својега пријатеља.<br /> {{gap}}— А гдје је он мене видио?<br /> {{gap}}— У цркви можда; на шетњи! . . . Бог зна! може бити у вашој соби, док сте спавали; он . . .<br /> {{gap}}Три даме, које су до њих дошле питањем: -{oubli ou regret}-? прекинуше разговор, који за Лизавету Ивановну постаде љубопитан и тежак.<br /> {{gap}}Дама, што је изабра Томски, бијаше кнегиња Полина ***. Њој пође за руком да се с њим споразумје, што је с њим играла више него што се он надао. Кад се Томски поврати на своје мјесто, не мишљаше више ни о Херману, ни о Лизавети Ивановној. Она хтједе да поново прекинути разговор; али мазурка се сврши и наскоро за тијем стара грофица оде кући.<br /> {{gap}}Ријечи Томскове не бијаху ништа друго но празан разговор; али ове се живо дојмише младе сањалице. Портре, што га наслика Томски, одговараше слици, коју она сама себи уображаваше и хвала најновијим романима, то подло лице плашило је и плијенило њено уображење. Она сјеђаше, прекрстивши голе руке, спустивши цвијећем окићену главу на открите груди . . . Наједанпут врата се отворише и Херман уђе. Она задрхта . . .<br /> {{gap}}— Гдје сте били? запита она уплашено.<br /> {{gap}}— У соби старе грофице, одговори Херман: ја управо сада од ње. Грофица је умрла.<br /> {{gap}}— Боже мој! — што велите?<br /> {{gap}}— И чини ми се, продужи Херман, да сам ја узрок њене смрти.<br /> {{gap}}Лизавета Ивановна погледа у њега, и ријечи Томскове: у овога су човјека три злочина на души одјекнуше у њеној души. Херман сједе похрај ње и исприповеди јој све.<br /> {{gap}}Лизавета Ивановна саслуша га с ужасом. И тако, сва страсна писма, оне пламене жеље, дрска и упорна прогањања — све то не бијаше љубав! Новци! — за тим је чезнула његова душа. Она не могаше испунити његове жеље и усрећити га! Сирота нахранкиња не бијаше ништа друго, него слијепа помагачица разбојнику, убици њезине старе добротворке! . . . Она горко заплака, што се даде тако завести. Херман гледаше је ћутећи: срце му се парало; али ни сузе сироте дјевојке, ни чудно миље њезине туге не потресоше његове душе. Он не осјећаше гриже савјести при помисли на мртву старицу. Једно га ужасавало: неповратан губитак тајне, од које ишчекиваше богаства.<br /> {{gap}}— Ви сте чудовиште, рече напокон Лизавета Ивановна.<br /> {{gap}}— Ја не хтедох њезине смрти, одговори Херман: мој пиштољ није пун.<br /> {{gap}}Они заћуташе.<br /> {{gap}}Свиташе зора. Лизавета Ивановна угаси свијећу, што је догоријевала. Блиједо свјетло расу се по њезиној соби. Она убриса уплакане очи и управи их на Хермана: он сјеђаше врло смркнут на даски од прозора, прекрстивши руке. У овом положају врло је подсјећао на Наполеонов портрет. Она сличност порази и Лизавету Ивановну.<br /> {{gap}}— Како ћете изићи из куће? напослетку рече Лизавета Ивановна: ја сам смислила да вас спроведем по тајнијем степеницама; али морали би проћи покрај грофичине собе, а мене је страх.<br /> {{gap}}— Упутите ме како ћу наћи те потајне басамаке; ја ћу отићи.<br /> {{gap}}Лизавета Ивановна устаде, извади из комода кључ, даде га Херману и упути га. Херман стисну њену хладну руку, пољуби је у главу и удаљи се.<br /> {{gap}}Спусти се низ степенице на коритлац и опет уђе у грофичину собу. Мртва старица сјеђаше укочена; лице јој изражаваше дубоки мир. Херман застаде пред њом кано да жели увјерити се о ужасној истини; на пошљетку уђе у кабинет, напипа врата и силазаше низ тамне степенице у чудноватом расположењу. Мишљаше: „може бити је по овјим степеницама прије шездесет љета у ову исту собу, у ово исто доба, у извезеном кафтану, почешљан -{á l’ oiseau royal}-, крадом шуњао се млади добросретник, који је већ давно испрхнуо у гробу; а срце његове престареле љубавнице престало је данас да бије . . .”<br /> {{gap}}Под степеницама Херман нађе врата, која отвори онијем кључем, изађе у коридор, који га изведе на цесту. == Извор == ''Јавор'', 16. децембар 1890, бр. 50. Стр. 790-791. {{ЈВ-аутор|Јован П. Јовановић|1935}} [[Категорија:Пикова дама]] 6huaxb8t4r1mqzw2mwbhpyiejjtnm0l 0 61027 143928 143905 2026-06-01T12:18:26Z Coaorao 19106 /* Извор */ 143928 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Александар Пушкин]] | [[Пикова дама]]<br />([[:ru:Пиковая дама (Пушкин)|''Пиковая дама'']]) | '''''Превод: [[Јован П. Јовановић]]''''' | [[Пикова дама/IV|-{IV}-]] | '''V''' | [[Пикова дама/VI|-{VI}-]] }} <div style="width:20em; margin-left:auto;"><poem>Те ноћи приказа ми се покојна баронеса фон В*. Бијаше сва у бјелини и рече ми „здраво да сте, господине савјетниче!” ''Шведенборг.''</poem></div> {{gap}}Три дана послије оне кобне ноћи, у девет сати из јутра, Херман упути се у манастир Н., гдје се имало опојати тијело покојне грофице. Не осјећајући кајања, ипак не могаше, да утиша глас савјести, која му довикиваше: „ти си убица — старице!” Не имајући истините вјере, бијаше пун предрасуда. Вјеровао је, да би мртва грофица могла имати штетан утицај на његов живот, те одлучи поћи на њен погреб, да би испросио од ње опроста.<br /> {{gap}}Црква бијаше пуна. Херман једва могаше се да протура кроз гомилу свијета. Шкриња бијаше смјештена на богати катафалк под баршуновијем небом. Покојница лежаше у њој, прекрштенијех руку на прсима, на глави јој капа од чипака, а обучена бијаше у свилу. На около стајали су њени укућани; слуге у црнијем кафтанима, украшени лентама с грбовима и држали су у рукама свијеће; родбина сва у великој жалости — дјеца, унучад и праунучад. Нико не плакаше; сузе биле би -{une affectation}-. Грофица бијаше стара, те њена смрт није могла никога поразити, и њени рођаци давно већ сматраху ју покојном. Млади архијереј говорио је надгробно слово. У једноставним а у жалосним изразима престави он мирно успеније праведнице, којој дуге године бијаху лагано, умиљасто приправљање к хришћанској смрти. „Анђео смрти нашао ју је, рече говорник, гдје бдије у благим помислима и у очекивању поноћнога женика.” Опијело се сврши. Рођаци први пођоше, да се опросте с тијелом. За њима упутише се и многобројни гости, који су дошли, да се поклоне оној, што је дуго била учесницом њиховијех таштих увесељавања. Послије ових и укућани. На покон приступи стара куће газдарица, вршњакиња покојничина. Двије младе дјевојке вођаху је испод руке. Не бијаше у стању, да метанише до земље — проли неколике сузе, цјелујући хладну руку своје госпође. Послије ње одлучи се Херман да приђе к одру. Он метаниса к земљи и неколико минута лежаше на хладном поду, настртом чадовином; напокон диже се блијед кано сама покојница, узађе по степеницама катафалка и поклони се . . . У тај час учини му се, да га је покојница подругљиво погледала, шкиљећи на једно око. Херман се тргну назад, нога му се омаче и он паде на земљу. Подигоше га. У то исто доба изнесоше онесвијешћену Лизавету Ивановну у придворје. Овај епизод за час наруши торжество опијела. Међу посјетиоцима настаде потмуло мумлање, а један ислужени дворјанин, ближи рођак покојничин, шапну у ухо једном Енглезу, што је стајао до њега, да је млади часник — њезин незаконити син, што хладнокрвни Енглез попрати са „О”?<br /> {{gap}}Цио дан Херман бијаше врло растројен. Обједоваше у једној удаљеној гостионици, и преко својега обичаја пио је врло много. Али вино још више распаљиваше његово уображење. Вратив се кући и не свлачећи се, спусти се на кревет и заспа тврдо.<br /> {{gap}}Он се пробуди ноћу: мјесец расвијетлио му собу. Погледа на сат; бијаше два сата и три четврти. Нестало му сна; он сједе на кревет и мишљаше на погреб старе грофице.<br /> {{gap}}У тај трен неко с улице погледа на прозор и одмах се удаљи. Херман и не обраћаше пажње на то. За час зачу он, да су се отворила врата у предсобљу. Херман мишљаше, да му се слуга, пијан као обично, враћа са ноћне шетње. Али препозна непознати ход; неко је ишао тихо у пачмагама. Врата отворише се: уђе жена у бијелој одјећи. Херман је држао за своју стару дојкињу и дивио се, што је њу донијело у то доба. Али бијела жена изванредном брзином нађе се пред њим — и Херман препознаде у њој грофицу!<br /> {{gap}}— Дошла сам к теби против своје воље, рече она одлучнијем гласом; али заповјеђено ми би, да испуним твоју молбу. Тројка, седмица и кец донијеће ти добит, али тако, да ти за дан и ноћ само једну карту поставиш а послије цијелога твога живота да не играш. Опраштам ти за моју смрт само тако, ако се ожениш с мојом нахранкињом Лизаветом Ивановном . . .<br /> {{gap}}На те ријечи тихо се окрену, дође к вратима и ишчезну. Херман чу, како се врата затворише у предсобљу и видје, како се опет неко надвири на прозор.<br /> {{gap}}Херман не могаше дуго да се разбере. Оде у другу собу. Слуга му спаваше на поду; једва га Херман пробуди. Слуга бијаше по обичају пијан; од њега не могаше добити какаквога разјашњења. Врата на предсобљу бијаху закључана. Херман поврати се у своју собу, запали свијећу и записа своје привиђење. == Извор == ''Јавор'', 16. децембар 1890, бр. 50. Стр. 791-792. {{ЈВ-аутор|Јован П. Јовановић|1935}} [[Категорија:Пикова дама]] j4s84t0nhhncfmdagnnvgmr9sloy1s3 0 61028 143929 143909 2026-06-01T12:18:35Z Coaorao 19106 143929 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Александар Пушкин]] | [[Пикова дама]]<br />([[:ru:Пиковая дама (Пушкин)|''Пиковая дама'']]) | '''''Превод: [[Јован П. Јовановић]]''''' | [[Пикова дама/V|-{V}-]] | '''VI''' | [[Пикова дама/Закључак|Закључак]] }} <div style="width:20em; margin-left:auto;"><poem>„Атанде!” — Како сте ми смјели рећи атанде? Ваша преузвишености, ја сам рекао атанде-с!”</poem></div> {{gap}}Двије непомичне идеје не могу заједно обитавати у проственој природи, као што два тијела не могу у физичком свијету заузимати једно и исто мјесто. Тројка, седмица, кец наскоро заслонили у Хермановом уображењу слику покојне старице. Тројка, седмица и кец бијаху му увијек на памети и омицаху се са његовијех усана. Ако види младу дјевојку, то рекне: „како је стасита! баш права црвена (каро) тројка” запитају ли га: „колико је сати?” он одговори: „без пет минута седмица.” Сваки дебели човјек наличио му на кеца. Тројка, седмица и кец прогонили су га у сну, приказујући се у свакојакијем видовима; тројка цвјеташе пред њим у слици краснога грандиплора; седмица му изгледала кано готичка капија а кец — кано велики паук. Све мисли слиле се у једну — користити се тајном, која је скупо дошла. Стаде премишљати о оставци и о путовању. Он хтједе у јавнијем карташницама у Паризу покушати своју срећу. Случај избави га од свакога труда.<br /> {{gap}}У Москви саставило се друштво богатијих карташа под председништвом славнога Чекалинскога, који је сав свој вијек провео код карата а милионе добивао, изигравајући вексле а проигравајући готов новац. Дуговремено искуство стече му повјерење другова, а његов отворени дом, славни кувар, његова доброта и весеље стекоше му уважење од публике. Допутовао је у Петроград. Младеж похита к њему, у картама заборављајући балове, и претпостављајући саблазни Фараонове заводљивом ашиковању. Нарумов приведе му Хермана.<br /> {{gap}}Прођоше кроз великољепне собе, пуне услужне служинчади. У свима бијаше много гостију. Неколико ђенерала и тајнијех савјетника играху виста; млађи људи сједили су разузурени на елегантним диванима, јели су сладоледа и пушили на чибуке. У дворани за дугачкијем столом, око којега се гураху до двадесет играча, сједио је домаћин и држао „банк.” Човјек око шездесет година, угледне спољашности; глава му покривена сребрном сједином! пуно и свјеже лице исказивало доброћудност; очи му блистаху, оживљене свагдашњијем осмијехом. Нарумов престави му Хермана Чекалински пријатељски пружи му руку, замоли га да буде кано код своје куће, а продужи метање.<br /> {{gap}}Дијељење дуго трајало. На столу стојало више од тридесет карата. Чекалински застао би код свакога играча, да би се овај размислио, записивао је губитак; учтиво слушао њихове жеље, још брже исправљао ћошкове, што их је расијана рука савинула. На послетку се игра сврши. Чекалински промјеша карте да с нова држи „банк.”<br /> {{gap}}— Дозволите ми да поставим карту, рече Херман, пружајући руку иза дебелога господина, што је понтирао.<br /> {{gap}}Чекалински се насмијеши и поклони се мучећи у знак одобравања. Нарумов, смијехом поздрави Хермана, што се разријешио дуговременога поста и пожели му срећан почетак.<br /> {{gap}}— Иде! рече Херман, записујући кут на својој карти — Колико? запита банкар, зачкиљив оком; извините, ја не видим добро.<br /> {{gap}}— Четирдесет хиљада, одврати Херман.<br /> {{gap}}На те ријечи све главе окренуше се и сви погледи бијаху управљени на Хермана. „Он је сишао с ума!” помисли Нарумов.<br /> {{gap}}— Дозволите једну примједбу, рече Чекалински с непромјењеним својијем осмијехом; ваша игра превелика је, овдје нико не меће више од двије стотине седамдесет и пет семпла.<br /> {{gap}}— Тако? узвикну Херман; ударате ли на моју карту или не?<br /> {{gap}}Чекалински поклони се, показујући да пристаје.<br /> {{gap}}— Само ћу вам примјетити, рече он, будући удостојен вашим повјерењем, не могу иначе метати, него на чисте новце. Са своје стране увјерен сам, да је довољна ваша ријеч, али ради реда у игри и ради рачуна, молим вас да поставите новце на карту.<br /> {{gap}}Херман извади из шпага банкноту „даде ју Чекалинском, који је, брзо прогледав, постави на Херманову карту.<br /> {{gap}}Игра поче. Десно паде деветица, лијево тројка.<br /> {{gap}}— Добила! рече Херман, показујући своју карту.<br /> {{gap}}Међу играчима настаде шапат. Чекалински намршти се; но осмијех одмах се поврати на његово лице.<br /> {{gap}}— Изволите ли одмах добитак? запита он Хермана.<br /> {{gap}}— Молим.<br /> {{gap}}Чекалински извади из шпага неколико банкнота и одмах се срачунаше. Херман узе своје новце и удаљи се од стола. Нарумов не могаше да се доста начуди.<br /> {{gap}}Херман испи чашу лимонаде и оде кући.<br /> {{gap}}Сутра дан у вече, он се опет појави код Чекалинскога.<br /> {{gap}}Домаћин био банкар. Херман приступи к столу; играчи уступише му мјеста. Чекалински наклони му се ласкаво. Игра поче; дође ред на Хермана и метну на једну карту четирдесет и седам хиљада и јучерашњи добитак. Чекалински пристаде. Жандар (пуб) изађе на десно, седмица на лијево.<br /> {{gap}}Херман откри седмицу.<br /> {{gap}}Сви се забезекунуше. Чекалински се узруја. Он изброја деведесет и четир хиљаде и предаде их Херману, Херман прими и хладнокрвно и одмах удаљи се.<br /> {{gap}}Друге вечери Херман опет јави се код стола. Сви га очекиваху; ђенерали и тајни саветници оставише свој вист, да би видјели игру тако необичну. Млади официри скочише са дивана; сви послужитељи сабраше се у дворану. Сви опколише Хермана. Остали играчи престадоше играти, нестрпљиво очекујући, како ће он свршити. Херман стајаше уз сто, спреман сам да понтира против блиједога, али осмјешљивога Чекалинскога. Сваки распечати нове карте. Чекалински је мијешао. Херман пресјече и своју карту покри банкама. Ово изгледаше кано двобој. Гробна тишина владала је.<br /> {{gap}}Чекалински мећаше, руке су му дрхтале. Десно изађе дама а лијево кец.<br /> {{gap}}— Кец добио, рече Херман и откри своју карту.<br /> {{gap}}— Ваша дама убијена, рече ласкаво Чекалински.<br /> {{gap}}Херман задрхта; у самој ствари, мјесто кеца би у њега пиковска дама. Није вјеровао својијем очима, не схваћајући, како се могао преварити.<br /> {{gap}}У тај час учини му се као да се пиковска дама зашкиљи и насмија се. Необична сличност порази га . . .<br /> {{gap}}— Старица! викну у страху.<br /> {{gap}}Чекалински згрну себи добивене банке. Херман стајаше непокретно. Кад се удаљи од стола, наступи бурни говор.<br /> {{gap}}— Лијепо је играо! говорили су играчи.<br /> {{gap}}Чекалински из нова промијеша карте: игра се настави својијем редом. == Извор == ''Јавор'', 16. децембар 1890, бр. 50. Стр. 792-793. {{ЈВ-аутор|Јован П. Јовановић|1935}} [[Категорија:Пикова дама]] e36nxbrdgmu4qryu9sboymwvo4xkis7 0 61029 143930 143910 2026-06-01T12:18:45Z Coaorao 19106 /* Извор */ 143930 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Александар Пушкин]] | [[Пикова дама]]<br />([[:ru:Пиковая дама (Пушкин)|''Пиковая дама'']]) | '''''Превод: [[Јован П. Јовановић]]''''' | [[Пикова дама/VI|-{VI}-]] | '''''Закључак''''' | }} {{gap}}Херман је сишао с ума. Он сједи у Обуховској болници под бројем седамдесет, не одговара на никакво питање и брбља необично брзо: „Тројка, седмица, кец!” Тројка, седмица, дама! . . .<br /> {{gap}}Лизавета Ивановна удала се за врло љубазнога младића; он има своју сталну службу и опскрбу. Син је бившега управитеља старе грофице Лизавета Ивановна узе се васпита једну сироту своју рођаку.<br /> {{gap}}Томски је произведен за капетана и оженио се са кнегињицом Полином.<br /> {{gap}}''1834. г.''{{gap}}'''''У славонском Брестовцу 1889 г.''''' == Извор == ''Јавор'', 16. децембар 1890, бр. 50. Стр. 793. {{ЈВ-аутор|Јован П. Јовановић|1935}} [[Категорија:Пикова дама]] 91l54ot08djqqudxr3265fhpef3aze1 0 61030 143955 143893 2026-06-01T13:12:49Z Coaorao 19106 /* */ 143955 wikitext text/x-wiki {{квалитет|100%}} {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Цигани (''-{Цыганы}-'') | одељак= | аутор= Александар Пушкин | преводилац= Јован Дучић | година= | белешке= }} <div style="text-align:center; margin-left:2em;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> <poem> По пољима Бесарабским Цигански ту карван блуди. Над рʼјеком су данас стали, Коначиће ноћас туди. Ко весели талас водом Њихов конак тако тече; А сан им је благ и миран Ко мирисно љетно вече . . . Међ небројним таљигама Бујним пламом букте ватре; Наоколо породице — Становници мрке шатре . . . Врије јело . . . А пољаном Куда буји детелина Мирно пасу њини коњи Циганска ергела њина. И док тече смʼјех и пјесма Под кубетом неба плава, За чергом је питом медвјед Безбрижно и слатко спава. Дуго степом равном звони Живи жагор породица, Спремних сутра, с првим зраком И с цвркутом првих птица, Да се на пут даље дигну Преко поља̂, гора̂, стена̂, У дугачким поворкама С криком деце, с песмом жена̂. Но гле! паде мир и санак . . . На ноћишту нигдје гласа, Само степом рзну коњи, Илʼ се чује лавеж паса. Сви су огњи погашени, Све у тешком санку спава, Само мјесец с ведрог неба Тихи табор озарава . . . А у черги својој цигло Један старац и сад бдије Покрај огња; мотри степу Куд се густа магла вије: Тамо му је млада ћерка, Свагда пуна самовоље, У дугачке шетње ноћне У далеко зашла поље. Вечера се охладила, И пролазе часи мира, Алʼ под своју топлу чергу Не враћа се још Земфира. Но ево је. Али кога То дјевојка собом води? Непознати младић неки За Земфиром мирно ходи. „Оче, — вели ћерка журно, Ево госта! Доле сада За курганом, у пустињи, На њ наиђох изненада. И позвах га на ноћиште У наш мирни табор туде: Хоће и он, као и ми, Да Циганин од сад буде! Њега јуре страже, закон, Ал ја ћу му другар бити; Алеко га зову тамо, А тако га зови и ти. Он ће за мном ићи свуда Мрачном ноћи, жарким даном, И делиће глад и јаде Свугде с нашим караваном . . .” <span style="margin-left:-2em;">''Старац:'' Лʼјепо, синко. Ту коначи,</span> Ту, под черге наше сјени, Дјелићемо крв и хљебац Друго дʼјете буди мени. Свикни нашу слабу храну, И скитничке мучне дане; А већ сутра, кад зазори, И пре него јутро сване — Сједи с нама у таљиге, Почни да нас слʼједиш слʼједом: Куј жељезо, пјевај пјесмом И облази са медвједом, Свагда ведрог младог чела, И најдаља туђа села. <span style="margin-left:-2em;">''Алеко:'' Хоћу, старче.</span> <span style="margin-left:5em;">''Земфира:'' Мој ће бити</span> Раставитʼ нас нико неће. Ал касно је . . . Мјесец зашʼо . . . Тешки сан ме хвата веће. Зора. Старац већ одавна Обилази чергу тиʼо: „Устај, кћери, дан је свано! Пробуди се, госте мио! Оставите, дјецо моја, Тићи моји, своја легла! . .” Цигани су на ногама, Гомила се хучна слегла. Све су черге савијене Упрегнута кола редом За пут даљни све је спремно И кренуше . . . Дугим слʼједом Све гомила за гомилом Широке се степе прима. Пометани у сепете Кличу дјеца на ослима; А дјевојке, момци, жене, Домаћини стари, млади, Кличу пјесму, са звектањем Дугих кола и звонцади . . . Врева, жагор . . . Мумла медвјед, Око њега ланци звоне; Псине лају с тешком хуком И дугом се степом гоне . . . Како ли је све радосно Тако дивље, тако живо, Весела се граја дигла У јутарње небо сиво! О, наш живот прам томе је Празна прича, блʼједа слика; Ко робовска пјесма пуста, Тако тужна, једнолика . . . Али младић нʼјемо гледа Даљне небо што се зрачи, Бјежећи да тужном себи Тужну тајну протумачи. Крај њега је и Земфира; Јутро блʼјешти, руди, гори . . . Ал што трепти младо срце, Каква ли га брига мори? <span style="display:inline-block; margin-left:3em;">Не зна птица Шта је туга, Нигдје нема Станка дуга — Преко љета Гнјездо свије Ту проспава Ноћи тије, А зорица Кад заруди, Глас је Бога Из сна буди. Њега чује Душа птице, Па с гранчице До гранчице, Њина јата С првом зором, Одзивљу се Бурним хором. И кад јесен Дође дуга, Људско срце Стегне туга; Али тица Летне летом, Преко мора Даљним светом, Тамо пада Из далека Да прољеће Ново чека. </span> Као птица, и Алеко, Млад бјегунац с даљних страна, Нигдје сталног топлог гнјезда, Ни починка давних дана. Свугдје само дуги пути Кратки снови и ноћишта — Али срце у грудима Не зажали никад ништа! И у мутно јутро често Докле руди са истока, Молио се топло Богу, Не влажећи трудног ока. Као звʼјезда кроз ноћ мрклу Са далеког небосклона Јављаху се давни живот И далека прошлост она; Али за њом не завапи, Не заплака срце живо — Одричући силу судбе Он је тихо даље сниво, Вјечно миран и безбрижан Ко у мају, на ведрини, И док буре ношаху се С хиљадама грома њини Изнад њега. Алʼ страст, младост, Кроз срце му зар не струје? Или ћуте, као море Које чека бич олује? . . . <span style="margin-left:-2em;">''Земфира:'' Реци, друже, је л ти душом</span> Јад кајања тешки пао, Што си радост младих дана За циганску патњу дао? <span style="margin-left:-2em;">''Алеко:'' Шта да жалим сада туде? ''Земфира:'' Отаџбину, живот, људе . . . ''Алеко:'' Не жалим их. Ах, да знадеш</span> У веселом шу̑му града Колико се крије суза Колико ли тешких јада! Ту гдје никад не допире Мир циганске ноћи лʼјепе Нити мирис наших шума, Ни свјежина наше степе . . . Љубави се тамо стиде, На пазару воља ту је; Ту се клања идолима А за злато и робује . . . Као звјерје гоне мисо̂. Шта да жалим? Предрасуде? И гоњења њина подла, Приговоре тако луде? . . . <span style="margin-left:-2em;">''Земфира:'' Алʼ тамо су свјетли двори</span> Шумни пири, игре сјајне, И дјевојке окићене У бисерје и колајне . . . <span style="margin-left:-2em;">''Алеко:'' Шта је хучна радост града</span> Гдје љубави свете није? А дјевојке . . . Колко љепше Сиротиња твоја сије — Без накита драгоцјених И бисерних тешких гривна О Земфиро, сунце моје, О пустињска ружо дивна! Буди само свагда така А ја само једно желим: Да све јаде, љубав, судбу И изгнање с тобом д’јелим. <span style="margin-left:-2em;">''Старац:'' Ти нас волиш, ма да рођен</span> Међ богатством срећних људи. Ал, знај, често дођу часи Да нерадо онај блуди По празнини и пустињи, На господство ко је свико! У нас има једна прича Али од кад — не зна нико: Давно некад неки царе Посла к нама с даљнег југа У прогонство неког старца (Године и патња дуга Отеше му мудро име Којим чудног старца зваше . . . Остао ми само спомен Те циганске приче наше). Године га об’јелиле Смрачиле му патње чело Али душа вјечно млада И у грудма срце врело. Бјеше пјесник. Чудном причом Опијаше људе тако; Глас му бјеше ко шум водâ, И љубљаше њега свако. Живио је крај Дунава Не чинећи ником криво; Ходио је по пустињи И самотне снове снив’о. Причао је чудне приче Опијао људе њима; А ко дјете, слаб и страшив — Он чудноват бјеше свима. Странци тако ловљаху му Рибе мрежом, дивљач стр’јелом, А кад би се смрзла р’јека И покрила кором б’јелом; Кад би дуно хладни вјетар И суморну степу смрзно, Облачаху светог старца У вунасто топло крзно. Ал све тежи јади тешки И прогонство увјек теже Смрзаваху успомене Што у старом срцу леже. Скитао се неспокојан Низ ледене степе равне, И причаше: да Бог добри За грјехе га казни давне. Чекајући час спасења Све тужнији он је био; Молио се гњевном Богу, И у Дунав сузе лио. И град неки спомињаше . . . Али пошље дана дости Умирући, даде завјет: Да његове трудне кости На весели југ однесу Тамо да му буде рака, Јер ледена туђа груда Ни пепелу није лака! <span style="margin-left:-2em;">''Алеко:'' Како ли је страшна судба</span> Моћни Риме твојој дјеци! О, пјесниче, ти, што пјеваш Љубав, Бога — ти ми реци: Гдје је слава? . . . Врх гробова? Ил у химни што је кличе? Ил под чергом пуном дима Сред циганске дивље приче? Протекле су две године Ко таласи мирне воде А Цигани, све по старом, Путевима давним ходе. У табору стари покој, За несрећу не зна нико, Презрев прошлост и просвету, И Алеко па све свико. Задовољан, ко сви други Сред циганског каравана, Безбрижна се, л’јена душа И не сјећа старих дана. Сви Цигани ко што живе, Мирно живи и Алеко: Он ноћишта њина воли Ленствовање њино меко; Њихов звучни чудни језик И скитничке часе њине И сеобе вјечно шумне Дугом степом у даљине . . . Крај његове б’једне черге Ваљушка се и лешкари Гост космати, другар вјечни, Припитомљен медвјед стари. И Цигани када стигну Крај молдавског близу двора, Тај бјегунац родних шума Изводи се из табора. И ту тромо игра, мумла Међ свјетином даљних села; А када га дирне шипка Ил омара смучи врела — Полуб’јесан тресе оков И за ланац гризе јаки. И старац је туде сједи На путничкој опрт штаки. Он у добош добошује Алеко уз звјера пјева, А Земфира обилази Купећ новац с десна, с л’јева. Но чим пане степско вече Сви заједно сједе троје Кувајући покрај огња Сиротињско брашно своје. Старац заспе. Згасне ватра. Мир. Сном глухим усни шатра. <span style="margin-left:5em;">———</span> На прољетном сунцу старац Грије крвцу што већ леди, А кћи с лулом, пјева љубав . . . А Алеко? слуша . . . блједи . . . <span style="margin-left:-2em;">''Земфира:'' Стари, грозни муже</span> <span style="display:inline-block; margin-left:2.7em;">Амо нож и плам! Сјеци, пржи! Нећу За страх ни да знам. Ја презирем тебе Ја те не волем; Ја другога љубим И љубећи мрем!</span> <span style="margin-left:-2em;">''Алеко:'' Ах та дивља пјесма, ћути!</span> Омрзно сам пјесме гласе! . . . <span style="margin-left:-2em;">''Земфира:'' Омрзно си? Ни бриге ме,</span> Та, ја пјесму пјевам за се. <span style="display:inline-block; margin-left:2.7em;"> Сјеци ме, пржи ме, Узаман ти све, Ал његово име Не ћеш знати, не. Врео је ко љето Ко прољеће млад; Како ли ме љуби! Јунак, несавлад! Ја га грлим ноћу Докле спаваш ти . . . Колко смјеха тада Твојој старости! Стари, грозни муже Ја те не волем; Ја другога љубим И љубећи мрем! </span> <span style="display:inline-block; margin-left:-2em;">''Алеко:'' Ах, Земфира, доста, стани! ''Земфира:'' Та какве те слутње прате? ''Алеко:'' Ах, Земфира . . .</span> <span style="margin-left:4em;">''Земфира:'' Ти се срдиш?</span> Е, баш пјесму пјевам за те! <span style="margin-left:-1.6em;"><small>(Одлази и пјева: „Стари, грозни мужe . . .” и т. д.)</small></span> <span style="margin-left:-2em;">''Старац:'' Знам, сјећам се, та је пјесма</span> Још из младих дана моји, На веселим забавама И данас је свијет поји. По степама Кагулскијем Док наш табор некад лута Тамо моја Мариула Пјевала је много пута. У дубоку зимску вече Крај колјевке своје кћери Док мећава завијаше Цјеле дане и вечери. Ја осјећам: даљна љета Све тамнија магла скрива — Ал та пјесма у мом уму Како ли је и сад жива! Ноћ. Тишина. Мјесец плива Небосклоном ведрог југа. Глас Земфире трже старца Из поноћног санка дуга. <span style="margin-left:-2em;">''Земфира:'' О, мој оче. Гле, Алеко</span> У сну чудном страшан ли је! Чујеш ли га у ложници: Јеца, стење, сузе лије . . . <span style="margin-left:-2em;">Старац: Не трзај га, кћери, мируј,</span> Једна руска прича има: Да у поноћ дух домаћи Силази се спавачима. Дах им стегне, стисне груди, И мучи их у сну тамном; Ал пред првим знаком зоре Нестаје га. — Сједи са мном. <span style="display:inline-block; margin-left:-2em;">''Земфира:'' Оче, шапће, чуј: Земфира! ''Старац:'' Да, и у сну тебе зове</span> Како ли те силно љуби! <span style="margin-left:-2em;">''Земфира:'' Његова ме мори љубав,</span> Дȍсада ме тешка уби! Ах, ја венем за слободом. Ја већ . . . Ал’ мир! Слушај, оче: Ено сада друго име Шапутати кроз сан поче. <span style="margin-left:-2em;">''Старац:'' Чије име?</span> <span style="margin-left:4em;">''Земфира:'' Слушај: јецај,</span> Шкргут зуба и стењања Тако мукла . . . То је страшно! Пренућу га. <span style="margin-left:4em;">''Старац:'' Не, нек сања.</span> Јер, све заман, духа ноћног Одагнати не ћеш прије. <span style="margin-left:-2em;">''Земфира:'' Преврну се. . . Подиже се. . .</span> Чуј, зове ме. Варка није — Он је будан. Идем к њему . . . Спавај, драги. <span style="margin-left:4em;">''Алеко:'' Гдје си била?</span> <span style="margin-left:-2em;">Земфира: Сједила сам дуго с оцем.</span> Ал реци ми, каква сила И дух какав невиђени Прогони те у час позан? Ти си био на мукама, Тако страшан, тако грозан. Кроза дивљи шкргут зуба Зваше мене. Ти си плако. <span style="margin-left:-2em;">''Алеко:'' Снивао сам тебе. Видјех</span> Ко међ нама једном тако Ах, ужасно! . . . <span style="margin-left:4em;">''Земфира:'' О, не вјеруј</span> У лукаве снове таште. <span style="margin-left:-2em;">''Алеко:'' Ја ни у што не вјерујем . . .</span> Ни у страшне ноћне маште, Ни твом збору слађаноме — Ни невјерном срцу твоме <span style="margin-left:5em;">———</span> <span style="margin-left:-2em;">''Старац:'' Што уздишеш непрестано</span> Безумниче млади, тако, Међ људима, чији дани Ко облаци плове лако ; Гдје је ваздух тако мио Дани ведри, ноћи јасне? Гдје су људи задовољни Гдје су жене тако красне? О, кажи ми, рашта туга Прогонити тебе поче? Ти си блед . . . О, реци, шта је?... <span style="display:inline-block; margin-left:-2em;">''Алеко:'' Не воли ме она, оче. ''Старац:'' Утјеши се, друже млади,</span> Та она је и сад дјете — Бог зна куд јој лута душа Куда ли јој мисли лете. Ти је љубиш жарко, силно, Ал’ зар не знаш срце жене! Гле небеским љетним сводом Куд кроз црне ноћне сјене: Плови луна лијућ свјетлост Куд год пане њена зрака; Нађе облак који воли, Ал док мине тренут лака — У њ загледа, освјетли га, И на друга хитро мине, Да се за час заустави — И поново у висине Да заплови… И ко би јој Мог’о рећи: овдје стани! Тако срцу дјевојачком Ког… пламени гоне дани — Ко би икад мого рећи: Не м’јењај се, једно воли . . . Утјеши се! <span style="margin-left:5em;">''Алеко:'' С каквим жаром</span> Љубљаше ме! Мрачни доли, Дуги кланци, неме стазе И мирисне степске ноћи, Још свједоче нашу љубав Дуге шетње у самоћи; Слатке гласе, кад с брбљањем С пољупцима, као дјете, Умијаше да ми разгна Мутне снове, бриге клете За тренутак . . . А сад, шта је? Све ко санак мину лако — Земфира је моја сада Невјерна и хладна тако. <span style="display:inline-block; margin-left:-2em;">''Старац:'' Причаћу ти о свом срцу</span> Једну причу из давнине. Отад има много љета Ал колико . . . богзна, сине. Још Дунаву љути Москов Загрозио није био. Давно је то, мој Алеко . . . Све ко да сам само снио! Још нас султан не заплаши Не знасмо га до тих дана Буџаком је владо паша С витих кула Акермана Млад сам био. Мојом душом Ораху се среће гласи; На тјемену нисам им’о Још ни једне с’једе власи. Међ младијем дјевојкама Бјеше једна . . . Стари јаде! Као топлим сунцем њоме Гријао сам душу таде. И најзад је назвах својом . . . Ал ко звјезда у тамнину Тако паде младост моја. Ал и од ње брже мину Наша љубав. Ах, тог јада Није земља до сад чула: Јер годину само дана Љубила ме Мариула! Крај Кагулских вода једном Бјесмо туђи табор срели; Ту, покрај нас, и они су Своје черге разапели. И две ноћи крај нас тако Коначише покрај воде, Али треће ноћи тајно Њин караван даље оде, И, оставив малу ћерку, Мариуле неста с њима . . . Ја сам мирно сву ноћ спаво, Ал по сивим небесима Када блисну прва румен Ја се пренух: „Гдје си, драга, Мариула, сунце моје? . . .” Нигдје гласа, нигдје трага! Звао сам је, тражио је И лутао заман тако . . . Земфира се заплакала А и ја сам горко плако . . . Отада је срце моје Омрзнуло л’јепе жене. Никад више срећа слатка Походила није мене. Никад више нисам отад Потражио себи дру́гу, Нити с киме дијелио Моје душе тешку тугу. <span style="margin-left:-2em;">''Алеко:'' Ал што ниси у потјеру</span> Одмах пош’о, старче луди, И кинџалом обојима У невјерне јурно груди. <span style="margin-left:-2em;">''Старац:'' На што, синко, кад је младост</span> Самовољна као птиче. Ко ће љубав да задржи? Заман срце клетву кличе . . . Радост људска иде редом Ко смрт тиха што нас брише. Што је једном било, прошло, Не враћа се никад више. <span style="margin-left:-2em;">''Алеко:'' Ја нападам као звјерје</span> Ко ми драга права руши; У освети, огњу, крви, Ја утјехе тражим души . . . Не! Када бих једног дана Наишао свог злотвoра У сну тешком како спава Над безданом страшног мора — Кунем ти се, ни за часак Милосрђа не бих знао, С осветничком страшном жеђи На њега бих бурно пао, И спавача без заштите Без одбране, ја бих јурно У дубоку црну бездан Гдјено тутњи море бурно! И кад би се са ужасом Пренуо у часу пада Смотрио би на мом лицу Мој свирепи укор тада И чуо би, како горе, Док у црну пропаст рони, Мој сатански кличе смијех И весело над њим звони . . . <span style="margin-left:5em;">———</span> <span style="display:inline-block; margin-left:-2em;">''Млади Циганин:'' Још пољубац, јоште један! ''Земфира:'' Час је! Иди! И у санку</span> Он је зао, љубоморан. <span style="display:inline-block; margin-left:-2em;">''Циганин:'' Ах, још један на растанку! ''Земфира:'' Иди, слутим.</span> <span style="margin-left:4em;">''Циганин:'' Кажи мјесто</span> Час виђењу новом милом. <span style="margin-left:-2em;">''Земфира:'' Вечерас, кад зађе мјесец</span> За курганом, над могилом. <span style="display:inline-block; margin-left:-2em;">''Циганин:'' Вараш, срце моје стрепи . . . ''Земфира:'' Бјежи! Доћ’ ћу, данче л’јепи.</span> Спи Алеко. Ал’ у души Све се нижу слике чудне . . . У мраку се трже с криком И, пун слутње вјечно будне, Пружи руку, а срце му Нестрпљивом тугом бије — Покриваче дирну хладне; Ал’ Земфире туде није . . . Подиже се . . . Са трепетом Прислушкује: свуд тишина! Леденим се осу знојем: Из шатора тада њина Јурну грозан. Обилази Око кола, око шатре. Све је тихо. Мрак. А небом Једва гдјегдје ноћне ватре . . . Зашао је био мјесец Али путем, који иде Ка кургану, још по роси Трагови се стопа виде. Мир је глухи над табором И над степом царовао, Када се је љут и тужан За злослутним трагом дао. Могила је накрај пута . . . Бјеласају даљне горе . . . Али нога све слабија, А све слутње жешће море. Дрхћу усне и кољена, Ал на једном . . . Јава ли је Ил сан страшни? На један пут Близу виђе сјенке двије. Крај могиле, крај злогласне, Блиски шапат, р’јечи јасне: <span style="margin-left:-2em;">''Први глас:'' Вријеме је</span> <span style="margin-left:4em;">''Други глас:'' Још не, чекај.</span> <span style="margin-left:-2em;">''Први глас:'' Вријеме је, драги.</span> <span style="display:inline-block; margin-left:4em;">''Други глас:'' Не, не . . .</span> <span style="margin-left:-2em;">''Први глас:'' Већ је касно.</span> <span style="margin-left:4em;">''Други глас:'' Зашто тако</span> Ти плашљиво грлиш мене? . . Ах, још часак. <span style="margin-left:4em;">''Први глас:'' Убићеш ме.</span> <span style="margin-left:-2em;">''Други глас:'' Ах, још часак . . .</span> <span style="margin-left:4em;">''Први глас:'' О чуј само</span> Муж ће ми се да пробуди У ложници самац тамо. <span style="margin-left:-2em;">''Алеко:'' Пробуђен сам! . . Али куда?</span> Не бјежите у то доба — Добро ће вам и ту бити, За обоје имам гроба! <span style="display:inline-block; margin-left:-2em;">''Земфира:'' Мој драгане, бјежи, бјежи! ''Алеко:'' Стој дјевојко, стој, не жури!</span> <span style="margin-left:4em;"><small>(прободе га ножем)</small></span> <span style="margin-left:-2em;">''Земфира:'' Ах, Алеко.</span> <span style="margin-left:4em;">''Циганин:'' Ја умирем.</span> <span style="margin-left:-2em;">''Земфира:'' Он умире . . . Гле, крв цури.</span> Ти си крвав сав, Алеко! Шта учини? . . . <span style="margin-left:-2em;">Алеко: Ништа. Ето — Сад га љуби. <span style="margin-left:-2em;">''Земфира:'' О, убијцо,</span> Нека ти је све проклето! Не бојим се твојих претња! Мој жар за њим све је већи. Тебе мрзим и проклињем . . . <span style="display:inline-block; margin-left:-2em;">''Алеко:'' Умри и ти! ''Земфира:'' Мрем, љубећи.</span> <span style="margin-left:5em;">———</span> Даница је освјетлила Чистим сјајем исток блједи, Алеко је за брежуљком, Крвав с ножем, нјемо сједи На камену старог гроба; Пред њим лежи мртвих двоје, Страшан ли је лик убијце! Око њега нјемо стоје Жалосни и преплашени Цигани у гомилама. У страни се ашов чује — То се гробна копа јама. И прилазе жене мртвим Цјелујућ им очи редом; Крај мртве је ћерке старац, Бесвјесним је гледа гледом . . . Но дигоше мртва тјела, И спустише мирно оба, Са безгласним тихим болом, У дубину свјежег гроба. Гледао је све Алеко Блед, бесвјесан из даљине, И кад паде задња груда На лешеве хладне њине — За мучну се хвата главу И у меку клону траву. Тад му старац приђе тужан: „Остави нас, горда душо! Ми смо дивљи, и законе Нико од нас није слуш’о: Ал нит кога убијамо Нит освете треба нама — Па наш мирни табор неће Да живује с убијцама. Ниси рођен за наш живот Ни за нашу степу, поље; За друге си безобзиран, За се пунан самовоље. Ти си страшан. Ниси за нас Плашљиве и добре људе. Остави нас. Иди . . . Збогом! Мир нек свагда с тобом буде! И с ноћишта тада страшног Подиже се табор њини И у шумним гомилама Нестаде га у даљини. Таљиге су једне само Покривене шатром бл’једом Остале на пустом пољу . . . Тако кад пред зимским ледом У јесење тужно јутро С даљних страна ждрали летну С јасним кликом јурећ југу У даљину вјечно цвјетну — Док пробијен смртним зрном Сам остаје тужно један, Рањено му крило пало, Сан га хвата црн и ледан . . . Ноћ. У черги тамној нико Свјетли огањ да разгоре, Ни сном топлим грљен тамо Да сачека свјетлост зоре. <span style="margin-left:6em;">''Епилог''</span> Тако светом силом пјесме Из сумрачних успомена Ја подижем давну прошлост, Привиђења чудна њена; Часе свјетле и жалосне А у крају гдје још звони Дуги одјек вјечних војна Из далеких дана они Гдје Рус храбри Цариграду Непрелазне међе стави, Гдје наш древни двоглав оро Још о давној шуми слави . . . Често тамо степом глухом Цигане сам мирне срето, Њине руље и таљиге У пламено жарко љето. За њиховим гомилама Ја пустињом често лута’, С њима ручах. Крај огња им Заспао сам много пута. О, ја љубљах њине пјесме Што мир, радост звоне живо . . . Њежно име Мариуле Ја сам дуго, дуго сниво . . . Ал’ ни у вас нема среће О природе дјецо б’једна! И те черге издрпане Обилази жалост ледна . . . Ни пустиња од невоље Није кадра да вас скрије. Свуд се пати — и од судбе Уточишта нигдје није! <span style="margin-left:-2em;">''Париз.'' '''Јован Дучић.'''</span> </poem> </div> </div> == Извор == ''Летопис Матице српске'', књига 212. Свеска II за годину 1902, у Новом Саду, издање Матице српске, 1902, стр. 62—82. {{ЈВ-аутор|Јован Дучић|1943}} [[Категорија:Руска поезија]] [[Категорија:Александар Пушкин]] [[Категорија:Јован Дучић]] jm335c9tkayjee68gdookay49a2hp6y 14 61032 143926 2026-06-01T12:17:56Z Coaorao 19106 Нова страница: [[Категорија:Александар Пушкин]] 143926 wikitext text/x-wiki [[Категорија:Александар Пушкин]] e03e5b2lzn9j7ogsoj66yaen9s9l4cu 143956 143926 2026-06-01T13:14:01Z Coaorao 19106 /* */ 143956 wikitext text/x-wiki {{Википедија|Пикова дама (приповетка)}} [[Категорија:Александар Пушкин]] 7cu137dvwj4jq2fjyd0up9f2gf7v126 14 61033 143933 2026-06-01T12:21:01Z Coaorao 19106 Нова страница: [[Категорија:Александар Пушкин]] 143933 wikitext text/x-wiki [[Категорија:Александар Пушкин]] e03e5b2lzn9j7ogsoj66yaen9s9l4cu 14 61034 143943 2026-06-01T12:25:27Z Coaorao 19106 Нова страница: [[Категорија:Александар Пушкин]] 143943 wikitext text/x-wiki [[Категорија:Александар Пушкин]] e03e5b2lzn9j7ogsoj66yaen9s9l4cu 143960 143943 2026-06-01T14:12:28Z Coaorao 19106 /* */ 143960 wikitext text/x-wiki {{Википедија|Руслан и Људмила}} [[Категорија:Александар Пушкин]] hvpplbwlx6b0x2pu7wygvpyiygubopq 0 61035 143949 2026-06-01T12:58:51Z Coaorao 19106 Coaorao преместио је страницу [[Кавкаски роб]] на [[Кавкаски роб (П. Деспотовић)]]: Правилан назив 143949 wikitext text/x-wiki #Преусмери [[Кавкаски роб (П. Деспотовић)]] 18lm178osx16948m82fuxow81cshqtr 143954 143949 2026-06-01T13:08:46Z Coaorao 19106 /* */ 143954 wikitext text/x-wiki {{квалитет|100%}} {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Кавкаски роб | одељак= | аутор= Александар Пушкин | година= 1822 | белешке= '''''Кавкаски роб''''' (рс. ''Кавказский пленник'') је песма руског књижевника Александра Пушкина. }} == Преводи на српски == * ''[[Кавкаски роб (С. Новаковић)|Кавкаски роб]]'' (1863), превео [[Стојан Новаковић]] * ''[[Кавкаски роб (П. Деспотовић)|Кавкаски роб]]'' (1870), превео [[Петар Деспотовић]] == Преводиоци == * [[Стојан Новаковић]] * [[Петар Деспотовић]] 8kqh9cqpscn7ervok4paeq24c73wyps 143974 143954 2026-06-02T05:41:48Z Coaorao 19106 /* Преводиоци */ 143974 wikitext text/x-wiki {{квалитет|100%}} {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Кавкаски роб | одељак= | аутор= Александар Пушкин | година= 1822 | белешке= '''''Кавкаски роб''''' (рс. ''Кавказский пленник'') је песма руског књижевника Александра Пушкина. }} == Преводи на српски == * ''[[Кавкаски роб (С. Новаковић)|Кавкаски роб]]'' (1863), превео [[Стојан Новаковић]] * ''[[Кавкаски роб (П. Деспотовић)|Кавкаски роб]]'' (1870), превео [[Петар Деспотовић]] == Преводиоци == * [[Стојан Новаковић]] * [[Петар Деспотовић]] [[Категорија:Руска поезија]] [[Категорија:Александар Пушкин]] lfn84mzz7dnngr11i1uw5qsez5siryd 0 61036 143951 2026-06-01T12:58:51Z Coaorao 19106 Coaorao преместио је страницу [[Кавкаски роб/Други део]] на [[Кавкаски роб (П. Деспотовић)/Други део]]: Правилан назив 143951 wikitext text/x-wiki #Преусмери [[Кавкаски роб (П. Деспотовић)/Други део]] nxc7hjh9u2flmoedem8a0z1eb3pwaqp 0 61037 143953 2026-06-01T12:58:51Z Coaorao 19106 Coaorao преместио је страницу [[Кавкаски роб/Први део]] на [[Кавкаски роб (П. Деспотовић)/Први део]]: Правилан назив 143953 wikitext text/x-wiki #Преусмери [[Кавкаски роб (П. Деспотовић)/Први део]] 766zso3ujj1inixb34a08ajb55vhgt4 0 61038 143962 2026-06-01T14:52:48Z Coaorao 19106 Нова страница: {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Примедбе на „Естетичке одношаје вештине ка природи” | одељак= | аутор= Лаза Костић | година= 1874 | белешке= }} 1. Овде се одмах у почетку промолила основа свеколике заблуде, којом је ова расправа Чернишевскога задахнута:… 143962 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Примедбе на „Естетичке одношаје вештине ка природи” | одељак= | аутор= Лаза Костић | година= 1874 | белешке= }} 1. Овде се одмах у почетку промолила основа свеколике заблуде, којом је ова расправа Чернишевскога задахнута: њему фантазија није реална. То се може разумети, кад се говори о политици, о икономији и о другим наукама, што имају посла са свакидањим животом човечијим или са оном страном природе, што се даје непосредно опипати и сагледати. Али кад је ко наумио научно расправљати естетику, што јој је фантазија, ако не једини, оно бар главни предмет, онда сам одриче својој науци предмет, сушност. — Фантазија је исто тако реална, као ма каква друга функција човечијег мозга, као ма каква друга појава у природи, као падање кише, као севање муње, као сијање сунца. За то, што се њено ницање и стварање не може увребати вивисекцијом или под стаклетом, за то јој одрицати реалност, било би детинасто прикривање своје немоћи, била би научничка надувеност. 2. Овако кусе појаве апсолутнога нихилизма, као што је та условка „ако је још говорити о естетици“ морају неугодно такнути сваког читаоца, у кога је коле здраве свести и осећања за лепо и савршено. Или Чернишевски мисли, да не би требало више говорити о естетици, па онда, што заповеда о њој? или кад већ заповеда, што не каже искрено и правце, да не би требало? или мисли, да ипак још треба говорити о естетици, као што одмах за тим признаје да треба, па на што онда та нихилистичка пресета? 3. Писац је рекао у пређањем правилу, да је значајни правац, који влада данас у науци, „неверовање у априористичке — ипотезе.“ А зар ово, што сам овде рече, није најдебља априористика? Зар питање о томе, шта је вештина и поезија, тек тим постаје значајно, што признајемо „велико значење историје вештине“? Та није ли баш значај саме ствари, што нас приволева, да јој испитујемо историју? Писац очивидно брка наше сазнавање ствари са развитком, са постанком њеним, брка објективност и субјективност, брка ствар и човека. 4. Ово је очевидно противусловље. Ако „за потпуно развијено мишљење има само истина, а лепота и нема,“ онда се никако не да разумети, како да „развитак мишљења у човеку никако не ремети у њему естетичкога чуства.“ 5. Да се писац ограничио на обарање „метафизичког“ појма о лепоме, на обарање особито оне немачке дефиниције лепога, што је њоме започео, његова би заслуга била толика иста, колико је заишао обарајући једну, па још по естетику као науку важнију, половину лепога света, обарајући, уништавајући вештачку лепоту према природној. Како се пребацио, види се из овога, што долази. 6. Овде већ почиње крпеж. Кад се каже о којој дефиницији, да не може издржати критике, онда је ваља са свим оборити, не после ипак подвезати своје умовање на један одрпак те исте рашчупане дефиниције, па једној отвореној рани метафизичког појма надојити своје реалистичко одојче. Како може то дете одрасти здраво? У осталом и не доликује озбиљном научењаку то хватање „за ново опстојатељство,“ то извртање речи, или бар смисла речи, јер она система, у које је дотична дефиниција, јамачно није хтела оно рећи, што Чернишевски из ње извија. 7. Али није довољно ни „лепо написати лице,“ ни „написати лепо лице“ — треба „лепо написати лепо лице!“ — Та то баш и јесте оно, око чега се врземо: армонија суштине и облика, „златан плод у златној здели.“ — Но кад писац одгађа даље разлагање, и ми ћемо дотле одгодити своје примедбе. 8. После ћемо видети, да је писац заборавио на обећање ове белешке, којој је главна мана, што нам је писац остао дужан доказ, да „вештачке израде, пробуђујући естетичку насладу својим вештачким врлинама, могу пробудити досаду па и гнушање суштином израђенога.“ — Ми бисмо се задовољили ма и самим једним примером. У осталом реченица „пробуђујући естетичку насладу својим вештачким врлинама“ никако не доликује чернишевској естетичкој вероисповеди. 9. Та је одредба очевидно и преширока, а с једне стране и тескобна. Првоме не треба доказа, јер у животу има сваки дан ствари, које писцу баш лепе. А да може бити лепоте и у мртвој природи, то зна сваки пејсажиста. 10. Чернишевски јамачно није читао српских народних песама, иначе би знао, да узор-лепотице наших народних песама расту по кавезима, „Пити знаду на чем жито расте „На чем жито, на чем рујно вино и т. д. па камо ту „озбиљнога рада?“ Па и то би знао, да у нас није „врста болести, ако је сеоска девојка дебела.“ То се можда може приписати источном упливу на наш народни укус, али доста да га има у српским песмама, мимо које ни какав западни књижевник не би требао безозирце да прође, кад је у опште разговор о народним песмама, а камо ли словенски. 11. Гуштер гадан као корњача? — На част вам! de gustibus et gusteribus не ћемо да се препиремо. 12. Ако то при најете, онда ћете већ и то морати допустити, да је вештачка лепота научном сматрању естетике претежнија од природне. Но на то ћете ваљада доћи и сами. 13. Имају томе још јаснији узроци за што је вештачка лепота по укусу више лепога у објективној природи. Пре свега вас питамо: даје ли се лепота у објективној природи критиковати, даје ли се објашњењем поправити, усавршити, као што то бива у свету вештачке лепоте? — Не да. — А шта је позив науке о лепоме, за што је на свету? Да буде мерило критици, као закон према суду. — Осим тога и за то је вештачка лепота по науку важнија, што се постајање, ембриологија, лепих вештачких створова даје сматрати и разазнавати, што у објективној природи до сад још није ником пошло за руком. — Ви нам увек можете казати како је замисао за ову или ону песму, ову или ону слику, постала у вама; али како сте удесили да родите ово или оно дете лепше од остале своје деце, то ће вам бити мало теже разложити нам. 14. У осталом то ће, по свој прилици, бити онај разлог Чернишевског, што је тако придобио Св. Марковића, кад је оно доказивао сувишност позоришта тиме, што је потребније јести и пити. — Но да Чернишевски ипак није хтео рећи, да је јести и пити заиста узвишеније од љубави, мржње и т. д. то се види одмах из правила, које долази. Он је само наумио доказати, да није за то узвишенија, што „буди идеју бесконачности својом неодољивошћу,“ већ просто за то, што је страст по себи „далеко силнија од оних свакидањих обичних побуда.“ — Да је хтео више шта рећи, било би више него омашка, била би проста глупост. Но, као што изложисмо, ми мислимо, да му ни оно није пошло за руком, што је заиста хтео. 15. Дакле очовечење, оличавање, персонификација природних сила и појава, то је дивљаштво? Зашто? Јер „наука даје човеку појам о том, да је живот биља и животиња савршено различан од човечијег живота.“ Зар мислите, да сваки дивљак у обичном стању мишљења није кадар боље разазнати живот биља и животиња од човечијег? Па зар тек наука „даје појам о савршеној разлици“ човека и околне му природе? — На против, што се дубље упуштамо у науку, све већма увиђамо, да човечији живот почива на истим основним законима, на којима и животињски и биљни. Свака анализа прелази у својој крајности у синтезу. Свако дубље испитивање у сравњивој науци свршићете пре с уверењем о сличности, него о различности свега живота. Тај пут, на који наука долази тек после дуге Одисеје аналитичке, природа га је створила детињем оку ваших дивљака баш у тим персонификацијама народнога песништва. То није ништа друго, до урођена тежња човека, да се рашири по својој природи, да своју околину себи асимилује, то је онај нагон свакога детета, да све поједе, да је све „његово“ што види; то је, на послетку, у душевеном свету једна појава основног физичког закона васељенског, закона гравитације. Та „детињаста“ тежња може се у доцнијем развитку народа као и појединог човека умерити и ублажити, али избрисати никада. И она наука, која би се латила, да то учини, била би будаласта. 16. „Случај је често штетан за човека?“ — Али је често и користан. Већ по томе видите, да са случајем у естетици не можете никако изаћи на крај, а најмање у разлагању старогрчког појма о судби, а још мање у разјашњају новијег појма о трагичном. Пре би се могло допустити и доказати, да ни у животу, ни у природи нема случаја (слепог случаја, догађаја без повода), него што би се случај могао с разлогом унети у науку, а још мање у науку о уметности, о лепоти. — Она изрека јеванђелска, да „ни длака не падне са главе ваше без његова знања“ има у себи научну језгру у песничком облику пророчанства, мистицизма. 17. Али и то је „усиљена и прека“ дедукција из теорије о трагичноме и о трагичној кривици, што је ви критикујете. — Нико не каже, да је „сваки кривац, који погине,“ јер онда би, не велим Дездемона, не велим Ромео и Јулијета, већ н. пр. и Меркуције морао бити кривац; а то нити ко иште, нити може искати. Разговор је само о јунацима трагичним. Дездемона није јунак. Трагичност Ромеа и Јулијете лежи у сукобу њихне превелике љубави са превеликом мржњом њихових породица, у њих је трагичност наравственога сукоба. — На послетку, ако се може казати, да овај или онај случај у животу не улази у коју естетичку дефиницију, тиме још није дефиниција оборена. Само ако би јој се противио који од већих песничких сговоров, од признатих узора, онда се љуља. Чернишевски није ни једног таког узора напоменуо. 18. И то се зар може рећи у нашем веку, кад људи падају тучућама као мухе по бојиштима? Зар је судба свакога рекрута, што га погоди тане, трагична? Зар је судба сваке бабе, што издахне за пећком, трагична? — И то ми се зове дефиниција, одредба! Зар ви не видите какав несмисао излази из те одредбе, кад се упореди са вашом одредбом лепога? „Лепо је живот,“ „трагично је смрт;“ дакле: трагично није лепо! Ви велите, да је Густав Адолф био трагичне судбине, ма да је „са свим случајно“ погинуо. — Са свим случајно? Случајно је само, што је погинуо баш код Лицена, или што га је погодило баш ово или оно тане. Али кад човек онако лети у смрт, као што је летео тај северни Александар, онда би чудо било, да је уопште изашао жив из рата, особито из оне жестоке битке. 19. Да знате, колико бисте нам угодили тиме, ви бисте нам именовали бар једну из тог „већег дела трагедија Шекспирових;“ у толико пре сте требали то чинити, што сте мало час исповедили, како „већи део производа вештине даје права додати: ужасно, што постиже човека, више или мање неизбежно је.“ Како то, да је „већи део трагедија Шекспирових“ у сукобу са „већим делом производа вештине у опште“?! Сад, или Шекспир није вештак, или — ви немате право. — У осталом ово цело правило, у ком се скупљају резултати дугог нагађања, колико је кратко, толико је у свакој врсти пуно надртости и алкавости. На пр. ви велите: „чини се, да врло често само по навици тражимо у сваком производу вештине неопходни сутицај околности — находимо — .“ Није нам ни на крај памети, да је то, тако рећи, увреда по осетљивог и радозналог читаоца, оставити га у најдубљој неизвесности у важном питању, од куд нама та навика? Је ли оправдана, или није? Можемо ли се, ако није, одвикнути од ње, или не можемо? — Зар вам се не слути, да је баш ту чвор целога питања, да је то она навика, основана у нашој природи, у склопу наших живила, што нам казује, допуњавати маштом својом оне празнине, изравњавати оне случајности и нескладности, што у животу и у природи често кваре армонију учинка? Зар вам се не слути, да је то баш оно, онај „призрак идеје,“ што сте га ви у својој одредби лепога онако на пречац одрицали, а сад га и нехотице признајете у лику „навике.“ 20. Овде је заиста једна ахилова пета немачке теорије. Чернишевски је осетио, да би то било сувише телеологично, сувише за човека удешено схватање, узимати, да је фантазија принуђена прерађивати лепоту објективне природе због њене непотпуности. Чернишевски је опазио ту ахилову пету, али кад је хтео згодити, промашио је. Да фантазија прерађује појаве природе, то стоји; да су те појаве спољне природе обично непотпуне, несавршене, и то стоји. Али не стоји ово: да фантазија за то прерађује те појаве, што су непотпуне. Она би их по свој прилици прерађивала, да су још много потпуније, него што се то и Чернишевскоме чини, јер она то чини по органској потреби, по физиологијским законима оних чувила, оних живила, што посредују сазнавање и сећање у човека. То позитивно доказивати, одвело би нас далеко, морали бисмо и ми развити читаву теорију, што би премашило оквир обичне глосе, те морамо то оставити за други пут. За сад само још нешто о Чернишевсковом „амартемату.“ У место да покаже лабавост логичне копче између „прерађивања фантазије“ и „непотпуности објективне природе;“ он се пребацује, те нас уверава прво, да је фантазија, што прерађује природу, патологијски, болесни појав, — што није истина; друго нас учи, да је здрав човек потпуно задовољан и са осредњом природом, тако да му не треба баш ни мало фантазије, да је попуни, — што опет није истина. 21. Као што већ рекосмо, то, што ви узимате да је болестан појав, није ништа друго, до последица природне радње оних живила, што чине фантазију. Ви презирете фантазију, која се не задовољава ни с чим, не ћете да разговарате с њоме; као да има фантазија, која би се са свим задовољила с којијм створом природе, кад га позна до краја, и као да то стоји до њене воље, задовољити се или не. 22. Да, само што онда, кад их позна „онаке, какви су,“ престају бити лепи. Можда за то и јесте у мојсијевом постању прво познавање уједно и први грех, сеоба из раја, из царства лепоте, света фантазије. — Узмите сами какав леп видик, диван предео, што ће вас са једног или другог гледишта запети, а кад приступите оном дрвећу и стенама, па станете сваки предмет разгледати из ближе, станете га „познавати онаквог, какав је,“ нестане лепоте и заноса, као да га никад није ни било. — Природна је лепота обично светла буба; док је гледате из неке даљине светли се; чим је се дотакнете, потамни. 23. Благо ономе, ко то може. Али задовољити се с чим и увидети да је лепо, то је тек разлика. А разговор је о лепоти, а не о задовољству. 24. То вам нико не пориче, али о том овде није разговор. Разуме се, да ћете се ви та пре та после заситити гледајући ма најдивнији створ вештине; али, ма га гледао сто година, навек ћете морати признати, да је леп. 25. Ти примери не сведоче, да се „естетичко чувство“ брзо и лако задовољава, већ на против, да је ретко дело, што ће га потпуно задовољити. 26. Зар не видите, да се уплећете у контрадикције? — „Естетичко чувство тражи што је ваљано, а не фантастичко-савршено!“ Чим тражи оно, што је ваљано, онда се по себи разуме, да ће тражити све ваљаније и ваљаније и најваљаније, а то је, од прилике, то ваше „фантастичко-савршено.“ == Извор == {{ЈВ-аутор|Лаза Костић|1910}} rmowds1ob6yj4trolde6ecc61dojsg8 143963 143962 2026-06-01T15:57:11Z Coaorao 19106 Проверено и уређено 143963 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Примедбе на „Естетичке одношаје вештине ка природи” | одељак= | аутор= Лаза Костић | година= 1874 | белешке= }} {{gap}}1. Овде се одмах у почетку промолила основа свеколике заблуде, којом је ова расправа Чернишевскога задахнута: њему фантазија ''није реална.'' То се може разумети, кад се говори о политици, о икономији и о другим наукама, што имају посла са свакидањим животом човечијим или са оном страном природе, што се даје непосредно опипати и сагледати. Али кад је ко наумио научно расправљати естетику, што јој је фантазија, ако не једини, оно бар главни предмет, онда сам одриче својој науци предмет, сушност. — Фантазија је исто тако реална, као ма каква друга функција човечијег мозга, као ма каква друга појава у природи, као падање кише, као севање муње, као сијање сунца. За то, што се њено ницање и стварање не може увребати вивисекцијом или под стаклетом, за то јој одрицати реалност, било би детињасто прикривање своје немоћи, била би научничка надувеност.<br /> {{gap}}2. Овако кусе појаве апсолутнога нихилизма, као што је та условка „ако је још говорити о естетици” морају неугодно такнути сваког читаоца, у кога је коле здраве свести и осећања за лепо и савршено. Или Чернишевски мисли, да не би требало више говорити о естетици, па онда, што заподева о њој? или кад већ заподева, што не каже искрено и правце, да не би требало? или мисли, да ипак још треба говорити о естетици, као што одмах за тим признаје да треба, па на што онда та нихилистичка пресета?<br /> {{gap}}3. Писац је рекао у пређањем правилу, да је значајни правац, који влада данас у науци, „неверовање у ''априористичке'' — ипотезе.” А зар ово, што сам овде рече, није најдебља априористика? Зар питање о томе, шта је вештина и поезија, тек тим постаје значајно, што признајемо „велико значење ''историје'' вештине”?<br /> {{gap}}Та није ли баш значај саме ствари, што нас приволева, да јој испитујемо историју? Писац очивидно брка наше сазнавање ствари са развитком, са постанком њеним, брка објективност и субјективност, брка ствар и човека.<br /> {{gap}}4. Ово је очевидно противусловље. Ако „за ''потпуно развијено мишљење'' има само истино, а ''лепота и нема'',” онда се никако не да разумети, како да „развитак мишљења у човеку никако не ремети у њему естетичкога чуства.”<br /> {{gap}}5. Да се писац ограничио на обарање „метафизичког” појма о лепоме, на обарање особито оне немачке дефиниције лепога, што је њоме започео, његова би заслуга била толика иста, колико је заишао обарајући једну, па још по естетику као науку важнију, половину лепога света, обарајући, уништавајући вештачку лепоту према природној. Како се пребацио, види се из овога, што долази.<br /> {{gap}}6. Овде већ почиње крпеж. Кад се каже о којој дефиницији, да не може издржати критике, онда је ваља са свим оборити, не после ипак подвезати своје умовање на један одрпак те исте рашчупане дефиниције, па једној отвореној рани метафизичког појма надојити своје реалистичко одојче. Како може то дете одрасти здраво? У осталом и не доликује озбиљном научењаку то хватање „за ново опстојателство,” то извртање речи, или бар смисла речи, јер она система, у које је дотична дефиниција, јамачно није хтела оно рећи, што Чернишевски из ње извија.<br /> {{gap}}7. Али није довољно ни „''лепо'' написати лице,” ни „написати ''лепо лице''” — треба „''лепо'' написати ''лепо лице!''” — Та то баш и јесте оно, око чега се врземо: армонија суштине и облика, „златан плод у златној здели.” — Но кад писац одгађа даље разлагање, и ми ћемо дотле одгодити своје примедбе.<br /> {{gap}}8. После ћемо видети, да је писац заборавио на обећање ове белешке, којој је главна мана, што нам је писац остао дужан доказ, да „вештачке израде, пробуђујући ''естетичку насладу'' својим вештачким врлинама, могу пробудити досаду па и гнушање суштином израђенога.” — Ми бисмо се задовољили ма и самим једним примером. У осталом реченица „пробуђујући естетичку насладу својим вештачким врлинама” никако не доликује чернишевској естетичкој вероисповеди.<br /> {{gap}}9. Та је одредба очевидно и преширока, а с једне стране и тескобна. Првоме не треба доказа, јер у животу има сваки дан ствари, које нису баш лепе. А да може бити лепоте и у ''мртвој'' природи, то зна сваки пејсажиста.<br /> {{gap}}10. Чернишевски јамачно није читао српских народних песама, иначе би знао, да узор-лепотице наших народних песама расту по кавезима, <center><poem> „Нити знаду на чем жито расте „На чем жито, на чем рујно вино и т. д. </center></poem> па камо ту „озбиљнога рада?” Па и то би знао, да у нас није „врста болести, ако је сеоска девојка дебела.” То се можда може приписати источном упливу на наш народни укус, али доста да га има у српским песмама, мимо које ни какав ''западни'' књижевник не би требао безозирце да прође, кад је у опште разговор о ''народним'' песмама, а камо ли ''словенски.''<br /> {{gap}}11. Гуштер гадан као корњача? — На част вам! -{de gustibus et gusteribus}- не ћемо да се препиремо.<br /> {{gap}}12. Ако то при најете, онда ћете већ и то морати допустити, да је вештачка лепота научном сматрању естетике претежнија од природне. Но на то ћете ваљада доћи и сами.<br /> {{gap}}13. Имају томе још јаснији узроци за што је вештачка лепота ''по науку'' више лепога у објективној природи. Пре свега вас питамо: даје ли се лепота у објективној природи критиковати, даје ли се објашњењем поправити, усавршити, као што то бива у свету вештачке лепоте? — Не да. — А шта је позив науке о лепоме, за што је на свету? Да буде мерило критици, као закон према суду. — Осим тога и за то је вештачка лепота по науку важнија, што се постајање, ембриолођија, лепих вештачких створова даје сматрати и разазнавати, што у објективној природи до сад још није ником пошло за руком. — Ви нам увек можете казати како је замисао за ову или ону песму, ову или ону слику, постала у вама; али како сте удесили да родите ово или оно дете лепше од остале своје деце, то ће вам бити мало теже разложити нам.<br /> {{gap}}14. У осталом то ће, по свој прилици, бити онај разлог Чернишевског, што је тако придобио Св. Марковића, кад је оно доказивао сувишност позоришта тиме, што је потребније јести и пити. — Но да Чернишевски ипак није хтео рећи, да је јести и пити заиста узвишеније од љубави, мржње и т. д. то се види одмах из правила, које долази. Он је само наумио доказати, да није ''зато'' узвишенија, што „буди идеју бесконачности својом неодољивошћу,” већ просто за то, што је страст по себи „далеко силнија од оних свакидањих обичних побуда.” — Да је хтео више шта рећи, било би више него омана, била би проста глупост. Но, као што изложисмо, ми мислимо, да му ни оно није пошло за руком, што је заиста хтео.<br /> {{gap}}15. Дакле очовечење, оличавање, персонификација природних сила и појава, то је ''дивљаштво''? Зашто? Јер „наука даје човеку појам о том, да је живот биља и животиња савршено различан од човечијег живота.” Зар мислите, да сваки дивљак у обичном стању мишљења није кадар боље разазнати живот биља и животиња од човечијег? Па зар тек наука „даје појам о савршеној разлици” човека и околне му природе? — На против, што се дубље упуштамо у науку, све већма увиђамо, да човечији живот почива на истим основним законима, на којима и животињски и биљни. Свака анализа прелази у својој крајности у синтезу. Свако дубље испитивање у сравњивој науци свршићете пре с уверењем о сличности, него о различности свега живота.<br /> {{gap}}Тај пут, на који наука долази тек после дуге Одисеје аналитичке, природа га је отворила детињем оку ваших дивљака баш у тим персонификацијама народнога песништва. То није ништа друго, до урођена тежња човека, да се рашири по свој природи, да своју околину себи асимилује, то је онај нагон свакога детета, да све поједе, да је све „његово” што види; то је, на послетку, у душевеном свету једна појава основног физичког закона васељенског, закона гравитације. Та „детињаста” тежња може се у доцнијем развитку народа као и појединог човека умерити и ублажити, али ''избрисати никада.'' И она наука, која би се латила, да то учини, била би будаласта.<br /> {{gap}}16. „Случај је ''често штетан'' за човека?“ — Али је често и користан. Већ по томе видите, да са случајем у ''естетици'' не можете никако изаћи на крај, а најмање у разлагању старогрчког појма о судби, а још мање у разјашњају новијег појма о трагичном. ''Пре би се могло допустити и доказати, да ни у животу, ни у природи нема случаја'' (слепог случаја, догађаја без повода), ''него што би се случај могао с разлогом унети у науку, а још мање у науку о уметности, о лепоти.'' — Она изрека јеванђелска, да „ни длака не падне са главе ваше без ''његова'' знања” има у себи научну језгру у песничком облику пророчанства, мистицизма.<br /> {{gap}}17. Али и то је „усиљена и прека” дедукција из теорије о трагичноме и о трагичној кривици, што је ви критикујете. — Нико не каже, да је „сваки кривац, који погине,” јер онда би, не велим Дездемона, не велим Ромео и Ђулијета, већ н. пр. и Меркуције морао бити кривац; а то нити ко иште, нити може искати. Разговор је само о ''јунацима'' трагичним. Дездемона није јунак. Трагичност Ромеа и Ђулијете лежи у сукобу њихне превелике љубави са превеликом мржњом њихових породица, у њих је трагичност наравственога сукоба. — На послетку, ако се може казати, да овај или онај случај у ''животу'' не улази у коју естетичку дефиницију, тиме још није дефиниција оборена. Само ако би јој се противио који од већих песничких створова, од признатих узора, онда се љуља. Чернишевски није ни једног таког узора напоменуо.<br /> {{gap}}18. И то се зар може рећи у нашем веку, кад људи падају тусућама као мухе по бојиштима? Зар је судба свакога рекрута, што га погоди тане, трагична? Зар је судба сваке бабе, што издахне за пећком, трагична? — И то ми се зове дефиниција, одредба! Зар ви не видите какав несмисао излази из те одредбе, кад се упореди са вашом одредбом лепога? „Лепо је живот,” „трагично је смрт;” дакле: ''трагично није лепо!'' Ви велите, да је Густав Адолф био трагичне судбине, ма да је „са свим случајно” погинуо. — Са свим случајно? Случајно је само, што је погинуо ''баш код Лицена,'' или што га је погодило баш ово или оно тане. Али кад човек опако лети у смрт, као што је летео тај северни Александар, онда би чудо било, да је у опште изашао жив из рата, особито из оне жестоке битке.<br /> {{gap}}19. Да знате, колико бисте нам угодили тиме, ви бисте нам именовали бар једну из тог „већег дела трагедија Шекспирових;” у толико пре сте требали то чинити, што сте мало час исповедили, како „већи део производа вештине даје права додати: ужасно, што постиже човека, више или мање неизбежно је.” Како то, да је „већи део трагедија Шекспирових” у сукобу са „већим делом производа вештине у опште”?! Сад, или Шекспир није вештак, или — ви немате право. — У осталом ово цело правило, у ком се скупљају резултати дугог нагађања, колико је кратко, толико је у свакој врсти пуно надртости и аљкавости. На пр. ви велите: „чини се, да врло често само по навици тражимо у сваком производу вештине неопходни сутицај околности — — находимо — —.” Није нам ни на крај памети, да је то, тако рећи, увреда по осетљивог и радозналог читаоца, оставити га у најдубљој неизвесности у важном питању, ''од куд нама та навика''? Је ли оправдана, или није? Можемо ли се, ако није, одвикнути од ње, или не можемо? — Зар вам се не слути, да је баш ту чвор целога питања, да је то она навика, основана у нашој природи, у склопу наших живила, што нам казује, допуњавати маштом својом оне празнине, изравњавати оне случајности и нескладности, што у животу и у природи често кваре армонију учинка? Зар вам се не слути, да је то баш оно, онај „призрак идеје”, што сте га ви у својој одредби лепога онако на пречац одрицали, а сад га и нехотице признајете у лику „навике.”<br /> {{gap}}20. Овде је заиста једна ахилова пета немачке теорије. Чернишевски је осетио, да би то било сувише телеологично, сувише за човека удешено схватање, узимати, да је фантазија принуђена прерађивати лепоту објективне природе због њене непотпуности. Чернишевски је опазио ту ахилову пету, али кад је хтео згодити, промашио је. ''Да фантазија прерађује појаве природе,''''Искошен текст'', то стоји: ''да су те појаве спољне природе обично непотпуне, несавршене,'' и то стоји. Али не стоји ово: да фантазија ''за то'' прерађује те појаве, што су непотпуне. Она би их по свој прилици прерађивала, да су још много потпуније, него што се то и Чернишевскоме чини, ''јер она то чини по органској потреби, по физиологијским законима оних чувила, оних живила, што посредују сазнавање и сећање у човека.'' То позитивно доказивати, одвело би нас далеко, морали бисмо и ми развити читаву теорију, што би премашило оквир обичне глосе, те морамо то оставити за други пут. За сад само још нешто о Чернишевсковом „амартемату.” У место да покаже лабавост логичне копче између „прерађивања фантазије” и „непотпуности објективне природе;” он се пребацује, те нас уверава прво, да је фантазија, што прерађује природу, патолођијски, болесни појав, — ''што није истина;'' друго нас учи, да је ''здрав'' човек потпуно задовољан и са ''осредњом природом,'' тако да му не треба баш ни мало фантазије, да је попуни, — ''што опет није истина.''<br /> {{gap}}21. Као што већ рекосмо, то, што ви узимате да је болестан појав, није ништа друго, до последица природне радње оних живила, што чине фантазију. Ви презирете фантазију, која се не задовољава ни с чим, не ћете да разговарате с њоме; као да има фантазија, која би се са свим задовољила с којим створом природе, кад га позна до краја, и као да то стоји до њене воље, задовољити се или не.<br /> {{gap}}22. Да, само што онда, кад их позна „онаке, какви су,” престају бити лепи. Можда за то и јесте у мојсијевом постању прво познавање уједно и први грех, сеоба из раја, из царства лепоте, света фантазије. — Узмите сами какав леп видик, диван предео, што ће вас са једног или другог гледишта занети, а кад приступите оном дрвећу и стенама, па станете сваки предмет разгледати из ближе, станете га „познавати онаквог, какав је,” нестане лепоте и заноса, као да га никад није ни било. — Природна је лепота обично светла буба; док је гледате из неке даљине светли се; чим је се дотакнете, потамни.<br /> {{gap}}23. Благо ономе, ко то може. Али задовољити се с чим и увидети да је лепо, то је тек разлика. А разговор је о ''лепоти,'' а не о ''задовољству.''<br /> {{gap}}24. То вам нико не пориче, али о том овде није разговор. Разуме се, да ћете се ви та пре та после заситити гледајући ма најдивнији створ вештине; али, ма га гледао сто година, навек ћете морати признати, да је леп.<br /> {{gap}}25. Ти примери не сведоче, да се „естетичко чувство” брзо и лако задовољава, ''већ на против, да је ретко дело, што ће га потпуно задовољити.''<br /> {{gap}}26. Зар не видите, да се уплећете у контрадикције? — „Естетичко чуство тражи што је ''ваљано,'' а не ''фантастичко-савршено!''” Чим тражи оно, што је ваљано, онда се по себи разуме, да ће тражити све ваљаније и ваљаније ''па и најваљаније,'' а то је, од прилике, то ваше „фантастичко-савршено.” == Извор == Летопис Матице српске 1874. -{II}-. Књига 117. У НОвом Саду: Српска народна задружна штампарија. Стр. 66-71. {{ЈВ-аутор|Лаза Костић|1910}} pdwr90z1cs6ubmwgqkdbh7gikzrifjp 143964 143963 2026-06-01T15:59:53Z Coaorao 19106 143964 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Примедбе на „Естетичке одношаје вештине ка природи” | одељак= | аутор= Лаза Костић | година= 1874 | белешке= }} {{gap}}1. Овде се одмах у почетку промолила основа свеколике заблуде, којом је ова расправа Чернишевскога задахнута: њему фантазија ''није реална.'' То се може разумети, кад се говори о политици, о икономији и о другим наукама, што имају посла са свакидањим животом човечијим или са оном страном природе, што се даје непосредно опипати и сагледати. Али кад је ко наумио научно расправљати естетику, што јој је фантазија, ако не једини, оно бар главни предмет, онда сам одриче својој науци предмет, сушност. — Фантазија је исто тако реална, као ма каква друга функција човечијег мозга, као ма каква друга појава у природи, као падање кише, као севање муње, као сијање сунца. За то, што се њено ницање и стварање не може увребати вивисекцијом или под стаклетом, за то јој одрицати реалност, било би детињасто прикривање своје немоћи, била би научничка надувеност.<br /> {{gap}}2. Овако кусе појаве апсолутнога нихилизма, као што је та условка „ако је још говорити о естетици” морају неугодно такнути сваког читаоца, у кога је коле здраве свести и осећања за лепо и савршено. Или Чернишевски мисли, да не би требало више говорити о естетици, па онда, што заподева о њој? или кад већ заподева, што не каже искрено и правце, да не би требало? или мисли, да ипак још треба говорити о естетици, као што одмах за тим признаје да треба, па на што онда та нихилистичка пресета?<br /> {{gap}}3. Писац је рекао у пређањем правилу, да је значајни правац, који влада данас у науци, „неверовање у ''априористичке'' — ипотезе.” А зар ово, што сам овде рече, није најдебља априористика? Зар питање о томе, шта је вештина и поезија, тек тим постаје значајно, што признајемо „велико значење ''историје'' вештине”?<br /> {{gap}}Та није ли баш значај саме ствари, што нас приволева, да јој испитујемо историју? Писац очивидно брка наше сазнавање ствари са развитком, са постанком њеним, брка објективност и субјективност, брка ствар и човека.<br /> {{gap}}4. Ово је очевидно противусловље. Ако „за ''потпуно развијено мишљење'' има само истино, а ''лепота и нема'',” онда се никако не да разумети, како да „развитак мишљења у човеку никако не ремети у њему естетичкога чуства.”<br /> {{gap}}5. Да се писац ограничио на обарање „метафизичког” појма о лепоме, на обарање особито оне немачке дефиниције лепога, што је њоме започео, његова би заслуга била толика иста, колико је заишао обарајући једну, па још по естетику као науку важнију, половину лепога света, обарајући, уништавајући вештачку лепоту према природној. Како се пребацио, види се из овога, што долази.<br /> {{gap}}6. Овде већ почиње крпеж. Кад се каже о којој дефиницији, да не може издржати критике, онда је ваља са свим оборити, не после ипак подвезати своје умовање на један одрпак те исте рашчупане дефиниције, па једној отвореној рани метафизичког појма надојити своје реалистичко одојче. Како може то дете одрасти здраво? У осталом и не доликује озбиљном научењаку то хватање „за ново опстојателство,” то извртање речи, или бар смисла речи, јер она система, у које је дотична дефиниција, јамачно није хтела оно рећи, што Чернишевски из ње извија.<br /> {{gap}}7. Али није довољно ни „''лепо'' написати лице,” ни „написати ''лепо лице''” — треба „''лепо'' написати ''лепо лице!''” — Та то баш и јесте оно, око чега се врземо: армонија суштине и облика, „златан плод у златној здели.” — Но кад писац одгађа даље разлагање, и ми ћемо дотле одгодити своје примедбе.<br /> {{gap}}8. После ћемо видети, да је писац заборавио на обећање ове белешке, којој је главна мана, што нам је писац остао дужан доказ, да „вештачке израде, пробуђујући ''естетичку насладу'' својим вештачким врлинама, могу пробудити досаду па и гнушање суштином израђенога.” — Ми бисмо се задовољили ма и самим једним примером. У осталом реченица „пробуђујући естетичку насладу својим вештачким врлинама” никако не доликује чернишевској естетичкој вероисповеди.<br /> {{gap}}9. Та је одредба очевидно и преширока, а с једне стране и тескобна. Првоме не треба доказа, јер у животу има сваки дан ствари, које нису баш лепе. А да може бити лепоте и у ''мртвој'' природи, то зна сваки пејсажиста.<br /> {{gap}}10. Чернишевски јамачно није читао српских народних песама, иначе би знао, да узор-лепотице наших народних песама расту по кавезима, <div style="text-align:center; margin-left;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> <poem> „Нити знаду на чем жито расте „На чем жито, на чем рујно вино и т. д. </poem> </div> </div> па камо ту „озбиљнога рада?” Па и то би знао, да у нас није „врста болести, ако је сеоска девојка дебела.” То се можда може приписати источном упливу на наш народни укус, али доста да га има у српским песмама, мимо које ни какав ''западни'' књижевник не би требао безозирце да прође, кад је у опште разговор о ''народним'' песмама, а камо ли ''словенски.''<br /> {{gap}}11. Гуштер гадан као корњача? — На част вам! -{de gustibus et gusteribus}- не ћемо да се препиремо.<br /> {{gap}}12. Ако то при најете, онда ћете већ и то морати допустити, да је вештачка лепота научном сматрању естетике претежнија од природне. Но на то ћете ваљада доћи и сами.<br /> {{gap}}13. Имају томе још јаснији узроци за што је вештачка лепота ''по науку'' више лепога у објективној природи. Пре свега вас питамо: даје ли се лепота у објективној природи критиковати, даје ли се објашњењем поправити, усавршити, као што то бива у свету вештачке лепоте? — Не да. — А шта је позив науке о лепоме, за што је на свету? Да буде мерило критици, као закон према суду. — Осим тога и за то је вештачка лепота по науку важнија, што се постајање, ембриолођија, лепих вештачких створова даје сматрати и разазнавати, што у објективној природи до сад још није ником пошло за руком. — Ви нам увек можете казати како је замисао за ову или ону песму, ову или ону слику, постала у вама; али како сте удесили да родите ово или оно дете лепше од остале своје деце, то ће вам бити мало теже разложити нам.<br /> {{gap}}14. У осталом то ће, по свој прилици, бити онај разлог Чернишевског, што је тако придобио Св. Марковића, кад је оно доказивао сувишност позоришта тиме, што је потребније јести и пити. — Но да Чернишевски ипак није хтео рећи, да је јести и пити заиста узвишеније од љубави, мржње и т. д. то се види одмах из правила, које долази. Он је само наумио доказати, да није ''зато'' узвишенија, што „буди идеју бесконачности својом неодољивошћу,” већ просто за то, што је страст по себи „далеко силнија од оних свакидањих обичних побуда.” — Да је хтео више шта рећи, било би више него омана, била би проста глупост. Но, као што изложисмо, ми мислимо, да му ни оно није пошло за руком, што је заиста хтео.<br /> {{gap}}15. Дакле очовечење, оличавање, персонификација природних сила и појава, то је ''дивљаштво''? Зашто? Јер „наука даје човеку појам о том, да је живот биља и животиња савршено различан од човечијег живота.” Зар мислите, да сваки дивљак у обичном стању мишљења није кадар боље разазнати живот биља и животиња од човечијег? Па зар тек наука „даје појам о савршеној разлици” човека и околне му природе? — На против, што се дубље упуштамо у науку, све већма увиђамо, да човечији живот почива на истим основним законима, на којима и животињски и биљни. Свака анализа прелази у својој крајности у синтезу. Свако дубље испитивање у сравњивој науци свршићете пре с уверењем о сличности, него о различности свега живота.<br /> {{gap}}Тај пут, на који наука долази тек после дуге Одисеје аналитичке, природа га је отворила детињем оку ваших дивљака баш у тим персонификацијама народнога песништва. То није ништа друго, до урођена тежња човека, да се рашири по свој природи, да своју околину себи асимилује, то је онај нагон свакога детета, да све поједе, да је све „његово” што види; то је, на послетку, у душевеном свету једна појава основног физичког закона васељенског, закона гравитације. Та „детињаста” тежња може се у доцнијем развитку народа као и појединог човека умерити и ублажити, али ''избрисати никада.'' И она наука, која би се латила, да то учини, била би будаласта.<br /> {{gap}}16. „Случај је ''често штетан'' за човека?“ — Али је често и користан. Већ по томе видите, да са случајем у ''естетици'' не можете никако изаћи на крај, а најмање у разлагању старогрчког појма о судби, а још мање у разјашњају новијег појма о трагичном. ''Пре би се могло допустити и доказати, да ни у животу, ни у природи нема случаја'' (слепог случаја, догађаја без повода), ''него што би се случај могао с разлогом унети у науку, а још мање у науку о уметности, о лепоти.'' — Она изрека јеванђелска, да „ни длака не падне са главе ваше без ''његова'' знања” има у себи научну језгру у песничком облику пророчанства, мистицизма.<br /> {{gap}}17. Али и то је „усиљена и прека” дедукција из теорије о трагичноме и о трагичној кривици, што је ви критикујете. — Нико не каже, да је „сваки кривац, који погине,” јер онда би, не велим Дездемона, не велим Ромео и Ђулијета, већ н. пр. и Меркуције морао бити кривац; а то нити ко иште, нити може искати. Разговор је само о ''јунацима'' трагичним. Дездемона није јунак. Трагичност Ромеа и Ђулијете лежи у сукобу њихне превелике љубави са превеликом мржњом њихових породица, у њих је трагичност наравственога сукоба. — На послетку, ако се може казати, да овај или онај случај у ''животу'' не улази у коју естетичку дефиницију, тиме још није дефиниција оборена. Само ако би јој се противио који од већих песничких створова, од признатих узора, онда се љуља. Чернишевски није ни једног таког узора напоменуо.<br /> {{gap}}18. И то се зар може рећи у нашем веку, кад људи падају тусућама као мухе по бојиштима? Зар је судба свакога рекрута, што га погоди тане, трагична? Зар је судба сваке бабе, што издахне за пећком, трагична? — И то ми се зове дефиниција, одредба! Зар ви не видите какав несмисао излази из те одредбе, кад се упореди са вашом одредбом лепога? „Лепо је живот,” „трагично је смрт;” дакле: ''трагично није лепо!'' Ви велите, да је Густав Адолф био трагичне судбине, ма да је „са свим случајно” погинуо. — Са свим случајно? Случајно је само, што је погинуо ''баш код Лицена,'' или што га је погодило баш ово или оно тане. Али кад човек опако лети у смрт, као што је летео тај северни Александар, онда би чудо било, да је у опште изашао жив из рата, особито из оне жестоке битке.<br /> {{gap}}19. Да знате, колико бисте нам угодили тиме, ви бисте нам именовали бар једну из тог „већег дела трагедија Шекспирових;” у толико пре сте требали то чинити, што сте мало час исповедили, како „већи део производа вештине даје права додати: ужасно, што постиже човека, више или мање неизбежно је.” Како то, да је „већи део трагедија Шекспирових” у сукобу са „већим делом производа вештине у опште”?! Сад, или Шекспир није вештак, или — ви немате право. — У осталом ово цело правило, у ком се скупљају резултати дугог нагађања, колико је кратко, толико је у свакој врсти пуно надртости и аљкавости. На пр. ви велите: „чини се, да врло често само по навици тражимо у сваком производу вештине неопходни сутицај околности — — находимо — —.” Није нам ни на крај памети, да је то, тако рећи, увреда по осетљивог и радозналог читаоца, оставити га у најдубљој неизвесности у важном питању, ''од куд нама та навика''? Је ли оправдана, или није? Можемо ли се, ако није, одвикнути од ње, или не можемо? — Зар вам се не слути, да је баш ту чвор целога питања, да је то она навика, основана у нашој природи, у склопу наших живила, што нам казује, допуњавати маштом својом оне празнине, изравњавати оне случајности и нескладности, што у животу и у природи често кваре армонију учинка? Зар вам се не слути, да је то баш оно, онај „призрак идеје”, што сте га ви у својој одредби лепога онако на пречац одрицали, а сад га и нехотице признајете у лику „навике.”<br /> {{gap}}20. Овде је заиста једна ахилова пета немачке теорије. Чернишевски је осетио, да би то било сувише телеологично, сувише за човека удешено схватање, узимати, да је фантазија принуђена прерађивати лепоту објективне природе због њене непотпуности. Чернишевски је опазио ту ахилову пету, али кад је хтео згодити, промашио је. ''Да фантазија прерађује појаве природе,'', то стоји: ''да су те појаве спољне природе обично непотпуне, несавршене,'' и то стоји. Али не стоји ово: да фантазија ''за то'' прерађује те појаве, што су непотпуне. Она би их по свој прилици прерађивала, да су још много потпуније, него што се то и Чернишевскоме чини, ''јер она то чини по органској потреби, по физиологијским законима оних чувила, оних живила, што посредују сазнавање и сећање у човека.'' То позитивно доказивати, одвело би нас далеко, морали бисмо и ми развити читаву теорију, што би премашило оквир обичне глосе, те морамо то оставити за други пут. За сад само још нешто о Чернишевсковом „амартемату.” У место да покаже лабавост логичне копче између „прерађивања фантазије” и „непотпуности објективне природе;” он се пребацује, те нас уверава прво, да је фантазија, што прерађује природу, патолођијски, болесни појав, — ''што није истина;'' друго нас учи, да је ''здрав'' човек потпуно задовољан и са ''осредњом природом,'' тако да му не треба баш ни мало фантазије, да је попуни, — ''што опет није истина.''<br /> {{gap}}21. Као што већ рекосмо, то, што ви узимате да је болестан појав, није ништа друго, до последица природне радње оних живила, што чине фантазију. Ви презирете фантазију, која се не задовољава ни с чим, не ћете да разговарате с њоме; као да има фантазија, која би се са свим задовољила с којим створом природе, кад га позна до краја, и као да то стоји до њене воље, задовољити се или не.<br /> {{gap}}22. Да, само што онда, кад их позна „онаке, какви су,” престају бити лепи. Можда за то и јесте у мојсијевом постању прво познавање уједно и први грех, сеоба из раја, из царства лепоте, света фантазије. — Узмите сами какав леп видик, диван предео, што ће вас са једног или другог гледишта занети, а кад приступите оном дрвећу и стенама, па станете сваки предмет разгледати из ближе, станете га „познавати онаквог, какав је,” нестане лепоте и заноса, као да га никад није ни било. — Природна је лепота обично светла буба; док је гледате из неке даљине светли се; чим је се дотакнете, потамни.<br /> {{gap}}23. Благо ономе, ко то може. Али задовољити се с чим и увидети да је лепо, то је тек разлика. А разговор је о ''лепоти,'' а не о ''задовољству.''<br /> {{gap}}24. То вам нико не пориче, али о том овде није разговор. Разуме се, да ћете се ви та пре та после заситити гледајући ма најдивнији створ вештине; али, ма га гледао сто година, навек ћете морати признати, да је леп.<br /> {{gap}}25. Ти примери не сведоче, да се „естетичко чувство” брзо и лако задовољава, ''већ на против, да је ретко дело, што ће га потпуно задовољити.''<br /> {{gap}}26. Зар не видите, да се уплећете у контрадикције? — „Естетичко чуство тражи што је ''ваљано,'' а не ''фантастичко-савршено!''” Чим тражи оно, што је ваљано, онда се по себи разуме, да ће тражити све ваљаније и ваљаније ''па и најваљаније,'' а то је, од прилике, то ваше „фантастичко-савршено.” == Извор == Летопис Матице српске 1874. -{II}-. Књига 117. У НОвом Саду: Српска народна задружна штампарија. Стр. 66-71. {{ЈВ-аутор|Лаза Костић|1910}} 4tro8jyela0zf7wfcqlg9zzkp97t8dm 143975 143964 2026-06-02T06:18:20Z Coaorao 19106 /* Извор */ 143975 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Примедбе на „Естетичке одношаје вештине ка природи” | одељак= | аутор= Лаза Костић | година= 1874 | белешке= }} {{gap}}1. Овде се одмах у почетку промолила основа свеколике заблуде, којом је ова расправа Чернишевскога задахнута: њему фантазија ''није реална.'' То се може разумети, кад се говори о политици, о икономији и о другим наукама, што имају посла са свакидањим животом човечијим или са оном страном природе, што се даје непосредно опипати и сагледати. Али кад је ко наумио научно расправљати естетику, што јој је фантазија, ако не једини, оно бар главни предмет, онда сам одриче својој науци предмет, сушност. — Фантазија је исто тако реална, као ма каква друга функција човечијег мозга, као ма каква друга појава у природи, као падање кише, као севање муње, као сијање сунца. За то, што се њено ницање и стварање не може увребати вивисекцијом или под стаклетом, за то јој одрицати реалност, било би детињасто прикривање своје немоћи, била би научничка надувеност.<br /> {{gap}}2. Овако кусе појаве апсолутнога нихилизма, као што је та условка „ако је још говорити о естетици” морају неугодно такнути сваког читаоца, у кога је коле здраве свести и осећања за лепо и савршено. Или Чернишевски мисли, да не би требало више говорити о естетици, па онда, што заподева о њој? или кад већ заподева, што не каже искрено и правце, да не би требало? или мисли, да ипак још треба говорити о естетици, као што одмах за тим признаје да треба, па на што онда та нихилистичка пресета?<br /> {{gap}}3. Писац је рекао у пређањем правилу, да је значајни правац, који влада данас у науци, „неверовање у ''априористичке'' — ипотезе.” А зар ово, што сам овде рече, није најдебља априористика? Зар питање о томе, шта је вештина и поезија, тек тим постаје значајно, што признајемо „велико значење ''историје'' вештине”?<br /> {{gap}}Та није ли баш значај саме ствари, што нас приволева, да јој испитујемо историју? Писац очивидно брка наше сазнавање ствари са развитком, са постанком њеним, брка објективност и субјективност, брка ствар и човека.<br /> {{gap}}4. Ово је очевидно противусловље. Ако „за ''потпуно развијено мишљење'' има само истино, а ''лепота и нема'',” онда се никако не да разумети, како да „развитак мишљења у човеку никако не ремети у њему естетичкога чуства.”<br /> {{gap}}5. Да се писац ограничио на обарање „метафизичког” појма о лепоме, на обарање особито оне немачке дефиниције лепога, што је њоме започео, његова би заслуга била толика иста, колико је заишао обарајући једну, па још по естетику као науку важнију, половину лепога света, обарајући, уништавајући вештачку лепоту према природној. Како се пребацио, види се из овога, што долази.<br /> {{gap}}6. Овде већ почиње крпеж. Кад се каже о којој дефиницији, да не може издржати критике, онда је ваља са свим оборити, не после ипак подвезати своје умовање на један одрпак те исте рашчупане дефиниције, па једној отвореној рани метафизичког појма надојити своје реалистичко одојче. Како може то дете одрасти здраво? У осталом и не доликује озбиљном научењаку то хватање „за ново опстојателство,” то извртање речи, или бар смисла речи, јер она система, у које је дотична дефиниција, јамачно није хтела оно рећи, што Чернишевски из ње извија.<br /> {{gap}}7. Али није довољно ни „''лепо'' написати лице,” ни „написати ''лепо лице''” — треба „''лепо'' написати ''лепо лице!''” — Та то баш и јесте оно, око чега се врземо: армонија суштине и облика, „златан плод у златној здели.” — Но кад писац одгађа даље разлагање, и ми ћемо дотле одгодити своје примедбе.<br /> {{gap}}8. После ћемо видети, да је писац заборавио на обећање ове белешке, којој је главна мана, што нам је писац остао дужан доказ, да „вештачке израде, пробуђујући ''естетичку насладу'' својим вештачким врлинама, могу пробудити досаду па и гнушање суштином израђенога.” — Ми бисмо се задовољили ма и самим једним примером. У осталом реченица „пробуђујући естетичку насладу својим вештачким врлинама” никако не доликује чернишевској естетичкој вероисповеди.<br /> {{gap}}9. Та је одредба очевидно и преширока, а с једне стране и тескобна. Првоме не треба доказа, јер у животу има сваки дан ствари, које нису баш лепе. А да може бити лепоте и у ''мртвој'' природи, то зна сваки пејсажиста.<br /> {{gap}}10. Чернишевски јамачно није читао српских народних песама, иначе би знао, да узор-лепотице наших народних песама расту по кавезима, <div style="text-align:center; margin-left;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> <poem> „Нити знаду на чем жито расте „На чем жито, на чем рујно вино и т. д. </poem> </div> </div> па камо ту „озбиљнога рада?” Па и то би знао, да у нас није „врста болести, ако је сеоска девојка дебела.” То се можда може приписати источном упливу на наш народни укус, али доста да га има у српским песмама, мимо које ни какав ''западни'' књижевник не би требао безозирце да прође, кад је у опште разговор о ''народним'' песмама, а камо ли ''словенски.''<br /> {{gap}}11. Гуштер гадан као корњача? — На част вам! -{de gustibus et gusteribus}- не ћемо да се препиремо.<br /> {{gap}}12. Ако то при најете, онда ћете већ и то морати допустити, да је вештачка лепота научном сматрању естетике претежнија од природне. Но на то ћете ваљада доћи и сами.<br /> {{gap}}13. Имају томе још јаснији узроци за што је вештачка лепота ''по науку'' више лепога у објективној природи. Пре свега вас питамо: даје ли се лепота у објективној природи критиковати, даје ли се објашњењем поправити, усавршити, као што то бива у свету вештачке лепоте? — Не да. — А шта је позив науке о лепоме, за што је на свету? Да буде мерило критици, као закон према суду. — Осим тога и за то је вештачка лепота по науку важнија, што се постајање, ембриолођија, лепих вештачких створова даје сматрати и разазнавати, што у објективној природи до сад још није ником пошло за руком. — Ви нам увек можете казати како је замисао за ову или ону песму, ову или ону слику, постала у вама; али како сте удесили да родите ово или оно дете лепше од остале своје деце, то ће вам бити мало теже разложити нам.<br /> {{gap}}14. У осталом то ће, по свој прилици, бити онај разлог Чернишевског, што је тако придобио Св. Марковића, кад је оно доказивао сувишност позоришта тиме, што је потребније јести и пити. — Но да Чернишевски ипак није хтео рећи, да је јести и пити заиста узвишеније од љубави, мржње и т. д. то се види одмах из правила, које долази. Он је само наумио доказати, да није ''зато'' узвишенија, што „буди идеју бесконачности својом неодољивошћу,” већ просто за то, што је страст по себи „далеко силнија од оних свакидањих обичних побуда.” — Да је хтео више шта рећи, било би више него омана, била би проста глупост. Но, као што изложисмо, ми мислимо, да му ни оно није пошло за руком, што је заиста хтео.<br /> {{gap}}15. Дакле очовечење, оличавање, персонификација природних сила и појава, то је ''дивљаштво''? Зашто? Јер „наука даје човеку појам о том, да је живот биља и животиња савршено различан од човечијег живота.” Зар мислите, да сваки дивљак у обичном стању мишљења није кадар боље разазнати живот биља и животиња од човечијег? Па зар тек наука „даје појам о савршеној разлици” човека и околне му природе? — На против, што се дубље упуштамо у науку, све већма увиђамо, да човечији живот почива на истим основним законима, на којима и животињски и биљни. Свака анализа прелази у својој крајности у синтезу. Свако дубље испитивање у сравњивој науци свршићете пре с уверењем о сличности, него о различности свега живота.<br /> {{gap}}Тај пут, на који наука долази тек после дуге Одисеје аналитичке, природа га је отворила детињем оку ваших дивљака баш у тим персонификацијама народнога песништва. То није ништа друго, до урођена тежња човека, да се рашири по свој природи, да своју околину себи асимилује, то је онај нагон свакога детета, да све поједе, да је све „његово” што види; то је, на послетку, у душевеном свету једна појава основног физичког закона васељенског, закона гравитације. Та „детињаста” тежња може се у доцнијем развитку народа као и појединог човека умерити и ублажити, али ''избрисати никада.'' И она наука, која би се латила, да то учини, била би будаласта.<br /> {{gap}}16. „Случај је ''често штетан'' за човека?“ — Али је често и користан. Већ по томе видите, да са случајем у ''естетици'' не можете никако изаћи на крај, а најмање у разлагању старогрчког појма о судби, а још мање у разјашњају новијег појма о трагичном. ''Пре би се могло допустити и доказати, да ни у животу, ни у природи нема случаја'' (слепог случаја, догађаја без повода), ''него што би се случај могао с разлогом унети у науку, а још мање у науку о уметности, о лепоти.'' — Она изрека јеванђелска, да „ни длака не падне са главе ваше без ''његова'' знања” има у себи научну језгру у песничком облику пророчанства, мистицизма.<br /> {{gap}}17. Али и то је „усиљена и прека” дедукција из теорије о трагичноме и о трагичној кривици, што је ви критикујете. — Нико не каже, да је „сваки кривац, који погине,” јер онда би, не велим Дездемона, не велим Ромео и Ђулијета, већ н. пр. и Меркуције морао бити кривац; а то нити ко иште, нити може искати. Разговор је само о ''јунацима'' трагичним. Дездемона није јунак. Трагичност Ромеа и Ђулијете лежи у сукобу њихне превелике љубави са превеликом мржњом њихових породица, у њих је трагичност наравственога сукоба. — На послетку, ако се може казати, да овај или онај случај у ''животу'' не улази у коју естетичку дефиницију, тиме још није дефиниција оборена. Само ако би јој се противио који од већих песничких створова, од признатих узора, онда се љуља. Чернишевски није ни једног таког узора напоменуо.<br /> {{gap}}18. И то се зар може рећи у нашем веку, кад људи падају тусућама као мухе по бојиштима? Зар је судба свакога рекрута, што га погоди тане, трагична? Зар је судба сваке бабе, што издахне за пећком, трагична? — И то ми се зове дефиниција, одредба! Зар ви не видите какав несмисао излази из те одредбе, кад се упореди са вашом одредбом лепога? „Лепо је живот,” „трагично је смрт;” дакле: ''трагично није лепо!'' Ви велите, да је Густав Адолф био трагичне судбине, ма да је „са свим случајно” погинуо. — Са свим случајно? Случајно је само, што је погинуо ''баш код Лицена,'' или што га је погодило баш ово или оно тане. Али кад човек опако лети у смрт, као што је летео тај северни Александар, онда би чудо било, да је у опште изашао жив из рата, особито из оне жестоке битке.<br /> {{gap}}19. Да знате, колико бисте нам угодили тиме, ви бисте нам именовали бар једну из тог „већег дела трагедија Шекспирових;” у толико пре сте требали то чинити, што сте мало час исповедили, како „већи део производа вештине даје права додати: ужасно, што постиже човека, више или мање неизбежно је.” Како то, да је „већи део трагедија Шекспирових” у сукобу са „већим делом производа вештине у опште”?! Сад, или Шекспир није вештак, или — ви немате право. — У осталом ово цело правило, у ком се скупљају резултати дугог нагађања, колико је кратко, толико је у свакој врсти пуно надртости и аљкавости. На пр. ви велите: „чини се, да врло често само по навици тражимо у сваком производу вештине неопходни сутицај околности — — находимо — —.” Није нам ни на крај памети, да је то, тако рећи, увреда по осетљивог и радозналог читаоца, оставити га у најдубљој неизвесности у важном питању, ''од куд нама та навика''? Је ли оправдана, или није? Можемо ли се, ако није, одвикнути од ње, или не можемо? — Зар вам се не слути, да је баш ту чвор целога питања, да је то она навика, основана у нашој природи, у склопу наших живила, што нам казује, допуњавати маштом својом оне празнине, изравњавати оне случајности и нескладности, што у животу и у природи често кваре армонију учинка? Зар вам се не слути, да је то баш оно, онај „призрак идеје”, што сте га ви у својој одредби лепога онако на пречац одрицали, а сад га и нехотице признајете у лику „навике.”<br /> {{gap}}20. Овде је заиста једна ахилова пета немачке теорије. Чернишевски је осетио, да би то било сувише телеологично, сувише за човека удешено схватање, узимати, да је фантазија принуђена прерађивати лепоту објективне природе због њене непотпуности. Чернишевски је опазио ту ахилову пету, али кад је хтео згодити, промашио је. ''Да фантазија прерађује појаве природе,'', то стоји: ''да су те појаве спољне природе обично непотпуне, несавршене,'' и то стоји. Али не стоји ово: да фантазија ''за то'' прерађује те појаве, што су непотпуне. Она би их по свој прилици прерађивала, да су још много потпуније, него што се то и Чернишевскоме чини, ''јер она то чини по органској потреби, по физиологијским законима оних чувила, оних живила, што посредују сазнавање и сећање у човека.'' То позитивно доказивати, одвело би нас далеко, морали бисмо и ми развити читаву теорију, што би премашило оквир обичне глосе, те морамо то оставити за други пут. За сад само још нешто о Чернишевсковом „амартемату.” У место да покаже лабавост логичне копче између „прерађивања фантазије” и „непотпуности објективне природе;” он се пребацује, те нас уверава прво, да је фантазија, што прерађује природу, патолођијски, болесни појав, — ''што није истина;'' друго нас учи, да је ''здрав'' човек потпуно задовољан и са ''осредњом природом,'' тако да му не треба баш ни мало фантазије, да је попуни, — ''што опет није истина.''<br /> {{gap}}21. Као што већ рекосмо, то, што ви узимате да је болестан појав, није ништа друго, до последица природне радње оних живила, што чине фантазију. Ви презирете фантазију, која се не задовољава ни с чим, не ћете да разговарате с њоме; као да има фантазија, која би се са свим задовољила с којим створом природе, кад га позна до краја, и као да то стоји до њене воље, задовољити се или не.<br /> {{gap}}22. Да, само што онда, кад их позна „онаке, какви су,” престају бити лепи. Можда за то и јесте у мојсијевом постању прво познавање уједно и први грех, сеоба из раја, из царства лепоте, света фантазије. — Узмите сами какав леп видик, диван предео, што ће вас са једног или другог гледишта занети, а кад приступите оном дрвећу и стенама, па станете сваки предмет разгледати из ближе, станете га „познавати онаквог, какав је,” нестане лепоте и заноса, као да га никад није ни било. — Природна је лепота обично светла буба; док је гледате из неке даљине светли се; чим је се дотакнете, потамни.<br /> {{gap}}23. Благо ономе, ко то може. Али задовољити се с чим и увидети да је лепо, то је тек разлика. А разговор је о ''лепоти,'' а не о ''задовољству.''<br /> {{gap}}24. То вам нико не пориче, али о том овде није разговор. Разуме се, да ћете се ви та пре та после заситити гледајући ма најдивнији створ вештине; али, ма га гледао сто година, навек ћете морати признати, да је леп.<br /> {{gap}}25. Ти примери не сведоче, да се „естетичко чувство” брзо и лако задовољава, ''већ на против, да је ретко дело, што ће га потпуно задовољити.''<br /> {{gap}}26. Зар не видите, да се уплећете у контрадикције? — „Естетичко чуство тражи што је ''ваљано,'' а не ''фантастичко-савршено!''” Чим тражи оно, што је ваљано, онда се по себи разуме, да ће тражити све ваљаније и ваљаније ''па и најваљаније,'' а то је, од прилике, то ваше „фантастичко-савршено.” == Извор == ''Летопис Матице српске'' 1874. -{II}-. Књига 117. У Новом Саду: Српска народна задружна штампарија. Стр. 66-71. {{ЈВ-аутор|Лаза Костић|1910}} [[Категорија:Лаза Костић]] 73hx77ucagxj6yv1nyamb0la8mkehzj 143976 143975 2026-06-02T06:20:39Z Coaorao 19106 /* Извор */ 143976 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Примедбе на „Естетичке одношаје вештине ка природи” | одељак= | аутор= Лаза Костић | година= 1874 | белешке= }} {{gap}}1. Овде се одмах у почетку промолила основа свеколике заблуде, којом је ова расправа Чернишевскога задахнута: њему фантазија ''није реална.'' То се може разумети, кад се говори о политици, о икономији и о другим наукама, што имају посла са свакидањим животом човечијим или са оном страном природе, што се даје непосредно опипати и сагледати. Али кад је ко наумио научно расправљати естетику, што јој је фантазија, ако не једини, оно бар главни предмет, онда сам одриче својој науци предмет, сушност. — Фантазија је исто тако реална, као ма каква друга функција човечијег мозга, као ма каква друга појава у природи, као падање кише, као севање муње, као сијање сунца. За то, што се њено ницање и стварање не може увребати вивисекцијом или под стаклетом, за то јој одрицати реалност, било би детињасто прикривање своје немоћи, била би научничка надувеност.<br /> {{gap}}2. Овако кусе појаве апсолутнога нихилизма, као што је та условка „ако је још говорити о естетици” морају неугодно такнути сваког читаоца, у кога је коле здраве свести и осећања за лепо и савршено. Или Чернишевски мисли, да не би требало више говорити о естетици, па онда, што заподева о њој? или кад већ заподева, што не каже искрено и правце, да не би требало? или мисли, да ипак још треба говорити о естетици, као што одмах за тим признаје да треба, па на што онда та нихилистичка пресета?<br /> {{gap}}3. Писац је рекао у пређањем правилу, да је значајни правац, који влада данас у науци, „неверовање у ''априористичке'' — ипотезе.” А зар ово, што сам овде рече, није најдебља априористика? Зар питање о томе, шта је вештина и поезија, тек тим постаје значајно, што признајемо „велико значење ''историје'' вештине”?<br /> {{gap}}Та није ли баш значај саме ствари, што нас приволева, да јој испитујемо историју? Писац очивидно брка наше сазнавање ствари са развитком, са постанком њеним, брка објективност и субјективност, брка ствар и човека.<br /> {{gap}}4. Ово је очевидно противусловље. Ако „за ''потпуно развијено мишљење'' има само истино, а ''лепота и нема'',” онда се никако не да разумети, како да „развитак мишљења у човеку никако не ремети у њему естетичкога чуства.”<br /> {{gap}}5. Да се писац ограничио на обарање „метафизичког” појма о лепоме, на обарање особито оне немачке дефиниције лепога, што је њоме започео, његова би заслуга била толика иста, колико је заишао обарајући једну, па још по естетику као науку важнију, половину лепога света, обарајући, уништавајући вештачку лепоту према природној. Како се пребацио, види се из овога, што долази.<br /> {{gap}}6. Овде већ почиње крпеж. Кад се каже о којој дефиницији, да не може издржати критике, онда је ваља са свим оборити, не после ипак подвезати своје умовање на један одрпак те исте рашчупане дефиниције, па једној отвореној рани метафизичког појма надојити своје реалистичко одојче. Како може то дете одрасти здраво? У осталом и не доликује озбиљном научењаку то хватање „за ново опстојателство,” то извртање речи, или бар смисла речи, јер она система, у које је дотична дефиниција, јамачно није хтела оно рећи, што Чернишевски из ње извија.<br /> {{gap}}7. Али није довољно ни „''лепо'' написати лице,” ни „написати ''лепо лице''” — треба „''лепо'' написати ''лепо лице!''” — Та то баш и јесте оно, око чега се врземо: армонија суштине и облика, „златан плод у златној здели.” — Но кад писац одгађа даље разлагање, и ми ћемо дотле одгодити своје примедбе.<br /> {{gap}}8. После ћемо видети, да је писац заборавио на обећање ове белешке, којој је главна мана, што нам је писац остао дужан доказ, да „вештачке израде, пробуђујући ''естетичку насладу'' својим вештачким врлинама, могу пробудити досаду па и гнушање суштином израђенога.” — Ми бисмо се задовољили ма и самим једним примером. У осталом реченица „пробуђујући естетичку насладу својим вештачким врлинама” никако не доликује чернишевској естетичкој вероисповеди.<br /> {{gap}}9. Та је одредба очевидно и преширока, а с једне стране и тескобна. Првоме не треба доказа, јер у животу има сваки дан ствари, које нису баш лепе. А да може бити лепоте и у ''мртвој'' природи, то зна сваки пејсажиста.<br /> {{gap}}10. Чернишевски јамачно није читао српских народних песама, иначе би знао, да узор-лепотице наших народних песама расту по кавезима, <div style="text-align:center; margin-left;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> <poem> „Нити знаду на чем жито расте „На чем жито, на чем рујно вино и т. д. </poem> </div> </div> па камо ту „озбиљнога рада?” Па и то би знао, да у нас није „врста болести, ако је сеоска девојка дебела.” То се можда може приписати источном упливу на наш народни укус, али доста да га има у српским песмама, мимо које ни какав ''западни'' књижевник не би требао безозирце да прође, кад је у опште разговор о ''народним'' песмама, а камо ли ''словенски.''<br /> {{gap}}11. Гуштер гадан као корњача? — На част вам! -{de gustibus et gusteribus}- не ћемо да се препиремо.<br /> {{gap}}12. Ако то при најете, онда ћете већ и то морати допустити, да је вештачка лепота научном сматрању естетике претежнија од природне. Но на то ћете ваљада доћи и сами.<br /> {{gap}}13. Имају томе још јаснији узроци за што је вештачка лепота ''по науку'' више лепога у објективној природи. Пре свега вас питамо: даје ли се лепота у објективној природи критиковати, даје ли се објашњењем поправити, усавршити, као што то бива у свету вештачке лепоте? — Не да. — А шта је позив науке о лепоме, за што је на свету? Да буде мерило критици, као закон према суду. — Осим тога и за то је вештачка лепота по науку важнија, што се постајање, ембриолођија, лепих вештачких створова даје сматрати и разазнавати, што у објективној природи до сад још није ником пошло за руком. — Ви нам увек можете казати како је замисао за ову или ону песму, ову или ону слику, постала у вама; али како сте удесили да родите ово или оно дете лепше од остале своје деце, то ће вам бити мало теже разложити нам.<br /> {{gap}}14. У осталом то ће, по свој прилици, бити онај разлог Чернишевског, што је тако придобио Св. Марковића, кад је оно доказивао сувишност позоришта тиме, што је потребније јести и пити. — Но да Чернишевски ипак није хтео рећи, да је јести и пити заиста узвишеније од љубави, мржње и т. д. то се види одмах из правила, које долази. Он је само наумио доказати, да није ''зато'' узвишенија, што „буди идеју бесконачности својом неодољивошћу,” већ просто за то, што је страст по себи „далеко силнија од оних свакидањих обичних побуда.” — Да је хтео више шта рећи, било би више него омана, била би проста глупост. Но, као што изложисмо, ми мислимо, да му ни оно није пошло за руком, што је заиста хтео.<br /> {{gap}}15. Дакле очовечење, оличавање, персонификација природних сила и појава, то је ''дивљаштво''? Зашто? Јер „наука даје човеку појам о том, да је живот биља и животиња савршено различан од човечијег живота.” Зар мислите, да сваки дивљак у обичном стању мишљења није кадар боље разазнати живот биља и животиња од човечијег? Па зар тек наука „даје појам о савршеној разлици” човека и околне му природе? — На против, што се дубље упуштамо у науку, све већма увиђамо, да човечији живот почива на истим основним законима, на којима и животињски и биљни. Свака анализа прелази у својој крајности у синтезу. Свако дубље испитивање у сравњивој науци свршићете пре с уверењем о сличности, него о различности свега живота.<br /> {{gap}}Тај пут, на који наука долази тек после дуге Одисеје аналитичке, природа га је отворила детињем оку ваших дивљака баш у тим персонификацијама народнога песништва. То није ништа друго, до урођена тежња човека, да се рашири по свој природи, да своју околину себи асимилује, то је онај нагон свакога детета, да све поједе, да је све „његово” што види; то је, на послетку, у душевеном свету једна појава основног физичког закона васељенског, закона гравитације. Та „детињаста” тежња може се у доцнијем развитку народа као и појединог човека умерити и ублажити, али ''избрисати никада.'' И она наука, која би се латила, да то учини, била би будаласта.<br /> {{gap}}16. „Случај је ''често штетан'' за човека?“ — Али је често и користан. Већ по томе видите, да са случајем у ''естетици'' не можете никако изаћи на крај, а најмање у разлагању старогрчког појма о судби, а још мање у разјашњају новијег појма о трагичном. ''Пре би се могло допустити и доказати, да ни у животу, ни у природи нема случаја'' (слепог случаја, догађаја без повода), ''него што би се случај могао с разлогом унети у науку, а још мање у науку о уметности, о лепоти.'' — Она изрека јеванђелска, да „ни длака не падне са главе ваше без ''његова'' знања” има у себи научну језгру у песничком облику пророчанства, мистицизма.<br /> {{gap}}17. Али и то је „усиљена и прека” дедукција из теорије о трагичноме и о трагичној кривици, што је ви критикујете. — Нико не каже, да је „сваки кривац, који погине,” јер онда би, не велим Дездемона, не велим Ромео и Ђулијета, већ н. пр. и Меркуције морао бити кривац; а то нити ко иште, нити може искати. Разговор је само о ''јунацима'' трагичним. Дездемона није јунак. Трагичност Ромеа и Ђулијете лежи у сукобу њихне превелике љубави са превеликом мржњом њихових породица, у њих је трагичност наравственога сукоба. — На послетку, ако се може казати, да овај или онај случај у ''животу'' не улази у коју естетичку дефиницију, тиме још није дефиниција оборена. Само ако би јој се противио који од већих песничких створова, од признатих узора, онда се љуља. Чернишевски није ни једног таког узора напоменуо.<br /> {{gap}}18. И то се зар може рећи у нашем веку, кад људи падају тусућама као мухе по бојиштима? Зар је судба свакога рекрута, што га погоди тане, трагична? Зар је судба сваке бабе, што издахне за пећком, трагична? — И то ми се зове дефиниција, одредба! Зар ви не видите какав несмисао излази из те одредбе, кад се упореди са вашом одредбом лепога? „Лепо је живот,” „трагично је смрт;” дакле: ''трагично није лепо!'' Ви велите, да је Густав Адолф био трагичне судбине, ма да је „са свим случајно” погинуо. — Са свим случајно? Случајно је само, што је погинуо ''баш код Лицена,'' или што га је погодило баш ово или оно тане. Али кад човек опако лети у смрт, као што је летео тај северни Александар, онда би чудо било, да је у опште изашао жив из рата, особито из оне жестоке битке.<br /> {{gap}}19. Да знате, колико бисте нам угодили тиме, ви бисте нам именовали бар једну из тог „већег дела трагедија Шекспирових;” у толико пре сте требали то чинити, што сте мало час исповедили, како „већи део производа вештине даје права додати: ужасно, што постиже човека, више или мање неизбежно је.” Како то, да је „већи део трагедија Шекспирових” у сукобу са „већим делом производа вештине у опште”?! Сад, или Шекспир није вештак, или — ви немате право. — У осталом ово цело правило, у ком се скупљају резултати дугог нагађања, колико је кратко, толико је у свакој врсти пуно надртости и аљкавости. На пр. ви велите: „чини се, да врло често само по навици тражимо у сваком производу вештине неопходни сутицај околности — — находимо — —.” Није нам ни на крај памети, да је то, тако рећи, увреда по осетљивог и радозналог читаоца, оставити га у најдубљој неизвесности у важном питању, ''од куд нама та навика''? Је ли оправдана, или није? Можемо ли се, ако није, одвикнути од ње, или не можемо? — Зар вам се не слути, да је баш ту чвор целога питања, да је то она навика, основана у нашој природи, у склопу наших живила, што нам казује, допуњавати маштом својом оне празнине, изравњавати оне случајности и нескладности, што у животу и у природи често кваре армонију учинка? Зар вам се не слути, да је то баш оно, онај „призрак идеје”, што сте га ви у својој одредби лепога онако на пречац одрицали, а сад га и нехотице признајете у лику „навике.”<br /> {{gap}}20. Овде је заиста једна ахилова пета немачке теорије. Чернишевски је осетио, да би то било сувише телеологично, сувише за човека удешено схватање, узимати, да је фантазија принуђена прерађивати лепоту објективне природе због њене непотпуности. Чернишевски је опазио ту ахилову пету, али кад је хтео згодити, промашио је. ''Да фантазија прерађује појаве природе,'', то стоји: ''да су те појаве спољне природе обично непотпуне, несавршене,'' и то стоји. Али не стоји ово: да фантазија ''за то'' прерађује те појаве, што су непотпуне. Она би их по свој прилици прерађивала, да су још много потпуније, него што се то и Чернишевскоме чини, ''јер она то чини по органској потреби, по физиологијским законима оних чувила, оних живила, што посредују сазнавање и сећање у човека.'' То позитивно доказивати, одвело би нас далеко, морали бисмо и ми развити читаву теорију, што би премашило оквир обичне глосе, те морамо то оставити за други пут. За сад само још нешто о Чернишевсковом „амартемату.” У место да покаже лабавост логичне копче између „прерађивања фантазије” и „непотпуности објективне природе;” он се пребацује, те нас уверава прво, да је фантазија, што прерађује природу, патолођијски, болесни појав, — ''што није истина;'' друго нас учи, да је ''здрав'' човек потпуно задовољан и са ''осредњом природом,'' тако да му не треба баш ни мало фантазије, да је попуни, — ''што опет није истина.''<br /> {{gap}}21. Као што већ рекосмо, то, што ви узимате да је болестан појав, није ништа друго, до последица природне радње оних живила, што чине фантазију. Ви презирете фантазију, која се не задовољава ни с чим, не ћете да разговарате с њоме; као да има фантазија, која би се са свим задовољила с којим створом природе, кад га позна до краја, и као да то стоји до њене воље, задовољити се или не.<br /> {{gap}}22. Да, само што онда, кад их позна „онаке, какви су,” престају бити лепи. Можда за то и јесте у мојсијевом постању прво познавање уједно и први грех, сеоба из раја, из царства лепоте, света фантазије. — Узмите сами какав леп видик, диван предео, што ће вас са једног или другог гледишта занети, а кад приступите оном дрвећу и стенама, па станете сваки предмет разгледати из ближе, станете га „познавати онаквог, какав је,” нестане лепоте и заноса, као да га никад није ни било. — Природна је лепота обично светла буба; док је гледате из неке даљине светли се; чим је се дотакнете, потамни.<br /> {{gap}}23. Благо ономе, ко то може. Али задовољити се с чим и увидети да је лепо, то је тек разлика. А разговор је о ''лепоти,'' а не о ''задовољству.''<br /> {{gap}}24. То вам нико не пориче, али о том овде није разговор. Разуме се, да ћете се ви та пре та после заситити гледајући ма најдивнији створ вештине; али, ма га гледао сто година, навек ћете морати признати, да је леп.<br /> {{gap}}25. Ти примери не сведоче, да се „естетичко чувство” брзо и лако задовољава, ''већ на против, да је ретко дело, што ће га потпуно задовољити.''<br /> {{gap}}26. Зар не видите, да се уплећете у контрадикције? — „Естетичко чуство тражи што је ''ваљано,'' а не ''фантастичко-савршено!''” Чим тражи оно, што је ваљано, онда се по себи разуме, да ће тражити све ваљаније и ваљаније ''па и најваљаније,'' а то је, од прилике, то ваше „фантастичко-савршено.” == Извор == ''Летопис Матице српске'' 1874. -{II}-. Књига 117. У Новом Саду: Српска народна задружна штампарија. Стр. 66-71. {{ЈВ-аутор|Лаза Костић|1910}} [[Категорија:Лаза Костић]] [[Категорија:Српска књижевна критика]] 5ui6bh4wlwtdgk1b1daadd6rzapyojd 143977 143976 2026-06-02T06:27:20Z Coaorao 19106 /* */ Додат наставак 143977 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Примедбе на „Естетичке одношаје вештине ка природи” | одељак= | аутор= Лаза Костић | година= 1874 | белешке= }} {{gap}}1. Овде се одмах у почетку промолила основа свеколике заблуде, којом је ова расправа Чернишевскога задахнута: њему фантазија ''није реална.'' То се може разумети, кад се говори о политици, о икономији и о другим наукама, што имају посла са свакидањим животом човечијим или са оном страном природе, што се даје непосредно опипати и сагледати. Али кад је ко наумио научно расправљати естетику, што јој је фантазија, ако не једини, оно бар главни предмет, онда сам одриче својој науци предмет, сушност. — Фантазија је исто тако реална, као ма каква друга функција човечијег мозга, као ма каква друга појава у природи, као падање кише, као севање муње, као сијање сунца. За то, што се њено ницање и стварање не може увребати вивисекцијом или под стаклетом, за то јој одрицати реалност, било би детињасто прикривање своје немоћи, била би научничка надувеност.<br /> {{gap}}2. Овако кусе појаве апсолутнога нихилизма, као што је та условка „ако је још говорити о естетици” морају неугодно такнути сваког читаоца, у кога је коле здраве свести и осећања за лепо и савршено. Или Чернишевски мисли, да не би требало више говорити о естетици, па онда, што заподева о њој? или кад већ заподева, што не каже искрено и правце, да не би требало? или мисли, да ипак још треба говорити о естетици, као што одмах за тим признаје да треба, па на што онда та нихилистичка пресета?<br /> {{gap}}3. Писац је рекао у пређањем правилу, да је значајни правац, који влада данас у науци, „неверовање у ''априористичке'' — ипотезе.” А зар ово, што сам овде рече, није најдебља априористика? Зар питање о томе, шта је вештина и поезија, тек тим постаје значајно, што признајемо „велико значење ''историје'' вештине”?<br /> {{gap}}Та није ли баш значај саме ствари, што нас приволева, да јој испитујемо историју? Писац очивидно брка наше сазнавање ствари са развитком, са постанком њеним, брка објективност и субјективност, брка ствар и човека.<br /> {{gap}}4. Ово је очевидно противусловље. Ако „за ''потпуно развијено мишљење'' има само истино, а ''лепота и нема'',” онда се никако не да разумети, како да „развитак мишљења у човеку никако не ремети у њему естетичкога чуства.”<br /> {{gap}}5. Да се писац ограничио на обарање „метафизичког” појма о лепоме, на обарање особито оне немачке дефиниције лепога, што је њоме започео, његова би заслуга била толика иста, колико је заишао обарајући једну, па још по естетику као науку важнију, половину лепога света, обарајући, уништавајући вештачку лепоту према природној. Како се пребацио, види се из овога, што долази.<br /> {{gap}}6. Овде већ почиње крпеж. Кад се каже о којој дефиницији, да не може издржати критике, онда је ваља са свим оборити, не после ипак подвезати своје умовање на један одрпак те исте рашчупане дефиниције, па једној отвореној рани метафизичког појма надојити своје реалистичко одојче. Како може то дете одрасти здраво? У осталом и не доликује озбиљном научењаку то хватање „за ново опстојателство,” то извртање речи, или бар смисла речи, јер она система, у које је дотична дефиниција, јамачно није хтела оно рећи, што Чернишевски из ње извија.<br /> {{gap}}7. Али није довољно ни „''лепо'' написати лице,” ни „написати ''лепо лице''” — треба „''лепо'' написати ''лепо лице!''” — Та то баш и јесте оно, око чега се врземо: армонија суштине и облика, „златан плод у златној здели.” — Но кад писац одгађа даље разлагање, и ми ћемо дотле одгодити своје примедбе.<br /> {{gap}}8. После ћемо видети, да је писац заборавио на обећање ове белешке, којој је главна мана, што нам је писац остао дужан доказ, да „вештачке израде, пробуђујући ''естетичку насладу'' својим вештачким врлинама, могу пробудити досаду па и гнушање суштином израђенога.” — Ми бисмо се задовољили ма и самим једним примером. У осталом реченица „пробуђујући естетичку насладу својим вештачким врлинама” никако не доликује чернишевској естетичкој вероисповеди.<br /> {{gap}}9. Та је одредба очевидно и преширока, а с једне стране и тескобна. Првоме не треба доказа, јер у животу има сваки дан ствари, које нису баш лепе. А да може бити лепоте и у ''мртвој'' природи, то зна сваки пејсажиста.<br /> {{gap}}10. Чернишевски јамачно није читао српских народних песама, иначе би знао, да узор-лепотице наших народних песама расту по кавезима, <div style="text-align:center; margin-left;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> <poem> „Нити знаду на чем жито расте „На чем жито, на чем рујно вино и т. д. </poem> </div> </div> па камо ту „озбиљнога рада?” Па и то би знао, да у нас није „врста болести, ако је сеоска девојка дебела.” То се можда може приписати источном упливу на наш народни укус, али доста да га има у српским песмама, мимо које ни какав ''западни'' књижевник не би требао безозирце да прође, кад је у опште разговор о ''народним'' песмама, а камо ли ''словенски.''<br /> {{gap}}11. Гуштер гадан као корњача? — На част вам! -{de gustibus et gusteribus}- не ћемо да се препиремо.<br /> {{gap}}12. Ако то при најете, онда ћете већ и то морати допустити, да је вештачка лепота научном сматрању естетике претежнија од природне. Но на то ћете ваљада доћи и сами.<br /> {{gap}}13. Имају томе још јаснији узроци за што је вештачка лепота ''по науку'' више лепога у објективној природи. Пре свега вас питамо: даје ли се лепота у објективној природи критиковати, даје ли се објашњењем поправити, усавршити, као што то бива у свету вештачке лепоте? — Не да. — А шта је позив науке о лепоме, за што је на свету? Да буде мерило критици, као закон према суду. — Осим тога и за то је вештачка лепота по науку важнија, што се постајање, ембриолођија, лепих вештачких створова даје сматрати и разазнавати, што у објективној природи до сад још није ником пошло за руком. — Ви нам увек можете казати како је замисао за ову или ону песму, ову или ону слику, постала у вама; али како сте удесили да родите ово или оно дете лепше од остале своје деце, то ће вам бити мало теже разложити нам.<br /> {{gap}}14. У осталом то ће, по свој прилици, бити онај разлог Чернишевског, што је тако придобио Св. Марковића, кад је оно доказивао сувишност позоришта тиме, што је потребније јести и пити. — Но да Чернишевски ипак није хтео рећи, да је јести и пити заиста узвишеније од љубави, мржње и т. д. то се види одмах из правила, које долази. Он је само наумио доказати, да није ''зато'' узвишенија, што „буди идеју бесконачности својом неодољивошћу,” већ просто за то, што је страст по себи „далеко силнија од оних свакидањих обичних побуда.” — Да је хтео више шта рећи, било би више него омана, била би проста глупост. Но, као што изложисмо, ми мислимо, да му ни оно није пошло за руком, што је заиста хтео.<br /> {{gap}}15. Дакле очовечење, оличавање, персонификација природних сила и појава, то је ''дивљаштво''? Зашто? Јер „наука даје човеку појам о том, да је живот биља и животиња савршено различан од човечијег живота.” Зар мислите, да сваки дивљак у обичном стању мишљења није кадар боље разазнати живот биља и животиња од човечијег? Па зар тек наука „даје појам о савршеној разлици” човека и околне му природе? — На против, што се дубље упуштамо у науку, све већма увиђамо, да човечији живот почива на истим основним законима, на којима и животињски и биљни. Свака анализа прелази у својој крајности у синтезу. Свако дубље испитивање у сравњивој науци свршићете пре с уверењем о сличности, него о различности свега живота.<br /> {{gap}}Тај пут, на који наука долази тек после дуге Одисеје аналитичке, природа га је отворила детињем оку ваших дивљака баш у тим персонификацијама народнога песништва. То није ништа друго, до урођена тежња човека, да се рашири по свој природи, да своју околину себи асимилује, то је онај нагон свакога детета, да све поједе, да је све „његово” што види; то је, на послетку, у душевеном свету једна појава основног физичког закона васељенског, закона гравитације. Та „детињаста” тежња може се у доцнијем развитку народа као и појединог човека умерити и ублажити, али ''избрисати никада.'' И она наука, која би се латила, да то учини, била би будаласта.<br /> {{gap}}16. „Случај је ''често штетан'' за човека?“ — Али је често и користан. Већ по томе видите, да са случајем у ''естетици'' не можете никако изаћи на крај, а најмање у разлагању старогрчког појма о судби, а још мање у разјашњају новијег појма о трагичном. ''Пре би се могло допустити и доказати, да ни у животу, ни у природи нема случаја'' (слепог случаја, догађаја без повода), ''него што би се случај могао с разлогом унети у науку, а још мање у науку о уметности, о лепоти.'' — Она изрека јеванђелска, да „ни длака не падне са главе ваше без ''његова'' знања” има у себи научну језгру у песничком облику пророчанства, мистицизма.<br /> {{gap}}17. Али и то је „усиљена и прека” дедукција из теорије о трагичноме и о трагичној кривици, што је ви критикујете. — Нико не каже, да је „сваки кривац, који погине,” јер онда би, не велим Дездемона, не велим Ромео и Ђулијета, већ н. пр. и Меркуције морао бити кривац; а то нити ко иште, нити може искати. Разговор је само о ''јунацима'' трагичним. Дездемона није јунак. Трагичност Ромеа и Ђулијете лежи у сукобу њихне превелике љубави са превеликом мржњом њихових породица, у њих је трагичност наравственога сукоба. — На послетку, ако се може казати, да овај или онај случај у ''животу'' не улази у коју естетичку дефиницију, тиме још није дефиниција оборена. Само ако би јој се противио који од већих песничких створова, од признатих узора, онда се љуља. Чернишевски није ни једног таког узора напоменуо.<br /> {{gap}}18. И то се зар може рећи у нашем веку, кад људи падају тусућама као мухе по бојиштима? Зар је судба свакога рекрута, што га погоди тане, трагична? Зар је судба сваке бабе, што издахне за пећком, трагична? — И то ми се зове дефиниција, одредба! Зар ви не видите какав несмисао излази из те одредбе, кад се упореди са вашом одредбом лепога? „Лепо је живот,” „трагично је смрт;” дакле: ''трагично није лепо!'' Ви велите, да је Густав Адолф био трагичне судбине, ма да је „са свим случајно” погинуо. — Са свим случајно? Случајно је само, што је погинуо ''баш код Лицена,'' или што га је погодило баш ово или оно тане. Али кад човек опако лети у смрт, као што је летео тај северни Александар, онда би чудо било, да је у опште изашао жив из рата, особито из оне жестоке битке.<br /> {{gap}}19. Да знате, колико бисте нам угодили тиме, ви бисте нам именовали бар једну из тог „већег дела трагедија Шекспирових;” у толико пре сте требали то чинити, што сте мало час исповедили, како „већи део производа вештине даје права додати: ужасно, што постиже човека, више или мање неизбежно је.” Како то, да је „већи део трагедија Шекспирових” у сукобу са „већим делом производа вештине у опште”?! Сад, или Шекспир није вештак, или — ви немате право. — У осталом ово цело правило, у ком се скупљају резултати дугог нагађања, колико је кратко, толико је у свакој врсти пуно надртости и аљкавости. На пр. ви велите: „чини се, да врло често само по навици тражимо у сваком производу вештине неопходни сутицај околности — — находимо — —.” Није нам ни на крај памети, да је то, тако рећи, увреда по осетљивог и радозналог читаоца, оставити га у најдубљој неизвесности у важном питању, ''од куд нама та навика''? Је ли оправдана, или није? Можемо ли се, ако није, одвикнути од ње, или не можемо? — Зар вам се не слути, да је баш ту чвор целога питања, да је то она навика, основана у нашој природи, у склопу наших живила, што нам казује, допуњавати маштом својом оне празнине, изравњавати оне случајности и нескладности, што у животу и у природи често кваре армонију учинка? Зар вам се не слути, да је то баш оно, онај „призрак идеје”, што сте га ви у својој одредби лепога онако на пречац одрицали, а сад га и нехотице признајете у лику „навике.”<br /> {{gap}}20. Овде је заиста једна ахилова пета немачке теорије. Чернишевски је осетио, да би то било сувише телеологично, сувише за човека удешено схватање, узимати, да је фантазија принуђена прерађивати лепоту објективне природе због њене непотпуности. Чернишевски је опазио ту ахилову пету, али кад је хтео згодити, промашио је. ''Да фантазија прерађује појаве природе,'', то стоји: ''да су те појаве спољне природе обично непотпуне, несавршене,'' и то стоји. Али не стоји ово: да фантазија ''за то'' прерађује те појаве, што су непотпуне. Она би их по свој прилици прерађивала, да су још много потпуније, него што се то и Чернишевскоме чини, ''јер она то чини по органској потреби, по физиологијским законима оних чувила, оних живила, што посредују сазнавање и сећање у човека.'' То позитивно доказивати, одвело би нас далеко, морали бисмо и ми развити читаву теорију, што би премашило оквир обичне глосе, те морамо то оставити за други пут. За сад само још нешто о Чернишевсковом „амартемату.” У место да покаже лабавост логичне копче између „прерађивања фантазије” и „непотпуности објективне природе;” он се пребацује, те нас уверава прво, да је фантазија, што прерађује природу, патолођијски, болесни појав, — ''што није истина;'' друго нас учи, да је ''здрав'' човек потпуно задовољан и са ''осредњом природом,'' тако да му не треба баш ни мало фантазије, да је попуни, — ''што опет није истина.''<br /> {{gap}}21. Као што већ рекосмо, то, што ви узимате да је болестан појав, није ништа друго, до последица природне радње оних живила, што чине фантазију. Ви презирете фантазију, која се не задовољава ни с чим, не ћете да разговарате с њоме; као да има фантазија, која би се са свим задовољила с којим створом природе, кад га позна до краја, и као да то стоји до њене воље, задовољити се или не.<br /> {{gap}}22. Да, само што онда, кад их позна „онаке, какви су,” престају бити лепи. Можда за то и јесте у мојсијевом постању прво познавање уједно и први грех, сеоба из раја, из царства лепоте, света фантазије. — Узмите сами какав леп видик, диван предео, што ће вас са једног или другог гледишта занети, а кад приступите оном дрвећу и стенама, па станете сваки предмет разгледати из ближе, станете га „познавати онаквог, какав је,” нестане лепоте и заноса, као да га никад није ни било. — Природна је лепота обично светла буба; док је гледате из неке даљине светли се; чим је се дотакнете, потамни.<br /> {{gap}}23. Благо ономе, ко то може. Али задовољити се с чим и увидети да је лепо, то је тек разлика. А разговор је о ''лепоти,'' а не о ''задовољству.''<br /> {{gap}}24. То вам нико не пориче, али о том овде није разговор. Разуме се, да ћете се ви та пре та после заситити гледајући ма најдивнији створ вештине; али, ма га гледао сто година, навек ћете морати признати, да је леп.<br /> {{gap}}25. Ти примери не сведоче, да се „естетичко чувство” брзо и лако задовољава, ''већ на против, да је ретко дело, што ће га потпуно задовољити.''<br /> {{gap}}26. Зар не видите, да се уплећете у контрадикције? — „Естетичко чуство тражи што је ''ваљано,'' а не ''фантастичко-савршено!''” Чим тражи оно, што је ваљано, онда се по себи разуме, да ће тражити све ваљаније и ваљаније ''па и најваљаније,'' а то је, од прилике, то ваше „фантастичко-савршено.” 27. То не доказује толико „реалност природне тежње за лепотом,“ колико правилност радње природних сила, неодољивост природних закона. — У осталом позивамо се на своју 13. примедбу. ​28. Како се то разуме? Јер ако мислите, да стоји до воље човека, „до каквог ступња је живот његов испуњен лепим и великим,“ онда се варате; ако пак мислите, да стоји до састава, до личне нарави и снаге, онда нисте казали ништа, јер таки су људи заиста ретки. ​29. Ово је загонетка. Шта је то „дух догађаја?“ Је ли повод? јесу ли последице? или је на послетку начин, којим се догађај збива? — Ако је ово последње, што је по фрази најприличније, онда је „дух догађаја“ то исто што и „догађај.“ ​30. Ми ћемо се навек борити за уставност и уставне заводе; али тако жесток „уставобранитељ“ не ћемо никад бити, да поверимо и пресуду о лепоти — „већини.“ — У вас то још разумемо и праштамо; јер ви Руси толико сте жељни уставности, да бисте и лепоту уживали — уставним путем (што не би било непријатно, кад би етимон речи „устава“ долазио од „уста“.) ​31. То је са свим споредно питање, да ли је лепота у природи ређа или чешћа. Цело разлагање Чернишевскога, у осталом, није ни покушало оборити логичке свезе између „напред намерености“ и „реткости,“ што заиста постоји. — Што се тиче појединих примера, тужбом рафаиловом не може се никако доказати, да лепота није ретка у природи. То је баш један доказ и за онај „призрак,“ на који је Чернишевски нападао обарајући дефиницију лепога. Верујемо, да би се сваки северни сликар занео за многим моделом, што би га Рафаило одбио; па Рафаило га ипак одбија, јер је већ имао лепших. Тако исто ће нас италијанска природа занети, ако долазимо из Русије; али дошавши са Антила или из источне Индије, не ћемо се тако заносити италијанском природом, као пре познавања веће лепоте. — Пример Отела и Макбета још је слабији. И ако узмемо, да је један вреднији од другога ипак знамо, да се ни Макбети не продају на меров. ​32. Није тако. Што ми ретко, па готово и никада не налазимо савршенства, за то не мора бити, да га и не тражимо! На против: што га ређе, што га теже налазимо, тим га чешће, тим га жешће тражимо. На тој очевидној омани, на тој простој „ошипци,“ ви назидасте читаво крило вашег знанственог дворца. — Ви се позивате на примењену математику. Истина, да се она задовољава са приближним количинама, али ипак тражи што веће приближење идеалној тачности, и на том тражењу оснива се управо напредак те науке или вештине. — Ни пример о научнику сваштару није најспретнији Нико не тражи сваштара ни свезналица, али не за то, што би било тешко наћи их, већ за то само, што смо узели на ум, да сувишно раширење знања на многе предмете иде увек на штету дубине знања у појединостима, на штету самосталног замишљања и на штету осталога карактера. ​33. То нема смисла. Зар између лепога и наказнага нема ничега, што не би било ни лепо ни наказно? У том се закључку огледа неспретност свега умовања, што се њим завршује. — Да је пупчина мора математичка мана, и да би морска пучина математички савршенија била, да је са свим равна, — то би врло тешко било доказати, теже можда, од противнога, т. ј. да је баш математички савршеније овако, него што би било, да је равно. ​34. Та баш из правила вашег искуства: similis simili gaudet излази, да нама индивидуална лепота за то годи, што је нама налик, нама свима; а то опет иде на апсолутно. Circulus vitiosus. ​35. Позивамо се на оно што смо већ говорили о томе. Само бележимо признање према нашој 33 белешци, да уз „индивидуалност“ иду „мане.“ — ​36. Свега може нестати, само оне снаге у човеку, што ствара све нове и нове лепоте и зида на старијем основу, те не ће нестати, док је човека, и на то сте заборавили. ​37. Допустите, да вам кажем: Збогом, лаку ноћ. И нама би сваки изгледао смешан, који би хтео доказивати противно. == Извор == ''Летопис Матице српске'' 1874. -{II}-. Књига 117. У Новом Саду: Српска народна задружна штампарија. Стр. 66-71. {{ЈВ-аутор|Лаза Костић|1910}} [[Категорија:Лаза Костић]] [[Категорија:Српска књижевна критика]] 1bgz9yvp9frnyxyvehfiy1eid0t0s1t 0 61039 143971 2026-06-01T23:28:34Z Ран-кан 2705 Нова страница: {{наслов|Анекс 4}} {{наслов|УСТАВ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ}} {{центрирано|Преамбула}} {{gap}}''Полазећи'' од поштовања људског достојанства, слободе и једнакости. {{gap}}''Посвећени'' миру, правди, трпељивости и помирењу, {{gap}}''Уверени'' да демократске државне институције… 143971 wikitext text/x-wiki {{наслов|Анекс 4}} {{наслов|УСТАВ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ}} {{центрирано|Преамбула}} {{gap}}''Полазећи'' од поштовања људског достојанства, слободе и једнакости. {{gap}}''Посвећени'' миру, правди, трпељивости и помирењу, {{gap}}''Уверени'' да демократске државне институције и поштени поступци најбоље доводе до мирних односа у плуралистичком друштву, {{gap}}''У жељи'' да унапреде опште благостање и привредни раст путем заштите приватне својине и унапређења тржишне привреде, {{gap}}''Руковођени'' Циљевима и Начелима Повеље Уједињених нација, {{gap}}''Привржени'' суверенитету, територијалном интегритету и политичкој независности Босне и Херцеговине у складу са међународним правом, {{gap}}''Решени'' да обезбеде пуно поштовање међународног хуманитарног права, {{gap}}''Надахнути'' Универзалном декларацијом о правима човека, Међународним споразумима о грађанским и политичким правима и о економским, друштвеним и културним правима, и Декларацијом о правима припадника националних, етничких, верских и језичких мањина, као и другим инструментима за људска права, {{gap}}''Позивајући'' се на Основне принципе о којима је постигнут споразум у Женеви 8. септембра 1995. и у Њујорку 26. септембра 1995. {{gap}}Бошњаци, Хрвати и Срби, као конститутивни народи (заједно са другима), и грађани Босне и Херцеговине овим одлучују да Устав Босне и Херцеговине гласи: {{Члан|І}} {{центрирано|БОСНА И ХЕРЦЕГОВИНА}} {{gap}}1. ''Континуитет''. Република Босна и Херцеговина, чије ће званично име од сада бити „Босна и Херцеговина”, наставиће своје правно постојање по међународном праву као држава, са унутрашњом структуром измењеном према овим одредбама и са својим садашњим међународно признатим границама. Она ће остати Држава чланица Уједињених нација и може као Босна и Херцеговина да затражи чланство у организацијама у оквиру система Уједињених нација и у другим међународним организацијама. {{gap}}2. ''Демократски принципи''. Босна и Херцеговина ће бити демократска држава, која ће деловати по закону и са слободним и демократским изборима. {{gap}}3. ''Састав''. Босна и Херцеговина ће се састојати од два Ентитета, Федерације Босне и Херцеговине и Републике Српске (у даљем тексту „Ентитети”). {{gap}}4. ''Кретање робе, услуга, капитала и лица''. Постојаће слобода кретања по читавој Босни и Херцеговини. Босна и Херцеговина и Ентитети неће ометати пуну слободу кретања лица, робе, услуга и капитала по читавој Босни и Херцеговини. Ниједан Ентитет неће успостављати контроле на граници између Ентитета. {{gap}}5. ''Главни град''. Главни град Босне и Херцеговине биће Сарајево. {{gap}}6. ''Симболи''. Босна и Херцеговина ће имати симболе које одреди Парламентарна скупштина и потврди Председништво. {{gap}}7. ''Држављанство''. Постојаће држављанство Босне и Херцеговине, које ће регулисати Парламентарна скупштина, и држављанство сваког Ентитета, које ће регулисати сваки Ентитет, с тим да су: : {{gap}}(а) Држављани сваког Ентитета самим тим и држављани Босне и Херцеговине. : {{gap}}(6) Ниједном лицу се не може самовољно одузети држављанство Босне и Херцеговине или Ентитета или тако да буде лишено држављанства. Нико неће бити лишен држављанства Босне и Херцеговине или Ентитета из разлога ко што су пол, раса, боја, језик, вероисповест, политичко или друго мишљење, национално или социјално порекло, припадност националној мањини, имовина, рођење или други статуси. : {{gap}}(в) Сва лица која су била држављани Републике Босне и Херцеговине непосредно пре ступања на снагу овог Устава су држављани Босне и Херцеговине. Држављанство лица која су натурализована после 6. априла 1992. а пре ступања на снагу овог Устава регулисаће Парламентарна скупштина. : {{gap}}(г) Држављани Босне и Херцеговине могу имати држављанство друге државе, уколико постоји билатерални споразум који је одобрила Парламентарна скупштина у складу са Чланом IV (4)(д), између Босне и Херцеговине и те државе који решава то питање. Лица са двојним држављанством могу да гласају у Босни и Херцеговини и у Ентитетима само ако им је Босна и Херцеговина земља пребивалишта. : {{gap}}(д) Држављани Босне и Херцеговине у иностранству уживају заштиту Босне и Херцеговине. Сваки Ентитет може да издаје пасоше Босне и Херцеговине својим грађанима, онако како то одреди Парламентарна скупштина. Босна и Херцеговина може да издаје пасоше грађанима којима Ентитет није издао пасош. Постојаће централни регистар свих пасоша које су издали Ентитети и Босна и Херцеговина. {{Члан|ІІ}} {{центрирано|ЉУДСКА ПРАВА И ОСНОВНЕ СЛОБОДЕ}} {{gap}}1. ''Људска права''. Босна и Херцеговина и оба Ентитета ће обезбедити највиши ниво међународно признатих људских права и основних слобода. У том циљу постојаће Комисија за људска права за Босну и Херцеговину, како предвиђа Анекс 6 Општег оквирног споразума. {{gap}}2. ''Међународни стандарди''. Права и слободе које одређују Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода и њени Протоколи примењиваће се директно у Босни и Херцеговини. Те ће одредбе имати приоритет над свим другим законима. {{gap}}3. ''Набрајање права''. Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживаће људска права и слободе поменуте у тачки 2; та права и слободе обухватају: : {{gap}}(а) Право на живот. : {{gap}}(6) Право да лица не буду подвргнута мучењу или нехуманим понижавајућим поступцима или казнама. : {{gap}}(в) Право да лица не буду држана у ропству или потчињености или обављају принудни рад или обавезне радове. : {{gap}}(г) Право на слободу и безбедност личности. : {{gap}}(д) Право на поштено саслушање у грађанским и кривичним предметима, и друга права у вези са кривичним поступком. : {{gap}}(ђ)) Право на приватан и породични живот, дом и кореспонденцију. : {{gap}}(е) Слободу мисли, савести и вероисповести. : {{gap}}(ж) Слободу изражавања. : {{gap}}(з) Слободу мирног окупљања и слободу удруживања са другима. : {{gap}}(и) Право на брак и заснивање породице. : {{gap}}(ј) Право на својину. : {{gap}}(к) Право на образовање. : {{gap}}(л) Право на слободу кретања и пребивалишта. {{gap}}4. ''Не-дискриминација''. Уживање права и слобода које предвиђају овај Члан или међународни споразуми набројани у Анексу І овог Устава биће обезбеђено за сва лица у Босни и Херцеговини без дискриминације по било ком основу као што су пол, раса, боја, језик, верска, политичка и друга уверења, национално и социјално порекло, припадност националној мањини, имовина, рођење и други статуси. {{gap}}5. ''Избеглице и расељена лица.'' Све избеглице и расељена лица имају право да се слободно врате својим домовима. Они имају право, у складу са Анексом 7 Општег оквирног споразума, на повраћај имовине које су били лишени током непријатељстава од 1991, и на накнаду за било коју имовину која им се не може вратити. Све обавезе или изјаве у вези са таквом имовином дате под принудом су ништавне и непостојеће. {{gap}}6. ''Спровођење''. Босна и Херцеговина и сви судови, установе, државни органи и институције којима управљају Ентитети или се њима управља у Ентитетима, примењиваће и поштоваће људска права и основне слободе поменуте у тачки 2. {{gap}}7. ''Међународни споразуми''. Босна и Херцеговина ће остати или постати чланица међународних споразума набројаних у Анексу І овог Устава. {{gap}}8. ''Сарадња''. Све надлежне власти у Босни и Херцеговини ће сарађивати и обезбедити неограничен приступ: свим међународним механизмима за праћење људских права основаним за Босну и Херцеговину: надзорним органима које установи било који међународни споразум наведен у Анексу І овог Устава; Међународном трибуналу за бившу Југославију (посебно ће се повиновати наређењима издатим на основу Члана 29 Статута Трибунала); и било којој другој организацији коју овласте Уједињене нације са мандатом из области људских права и хуманитарног права. {{Члан|ІІІ}} {{центрирано|НАДЛЕЖНОСТИ И ОДНОСИ ИЗМЕЂУ ИНСТИТУЦИЈА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ И ЕНТИТЕТА}} {{gap}}1. ''Надлежности установа у Босни и Херцеговини''. Следећа питања спадају у надлежност институција Босне и Херцеговине: : {{gap}}(а) Спољна политика. : {{gap}}(б) Спољнотрговинска политика. : {{gap}}(в) Царинска политика. : {{gap}}(г) Монетарна политика, како је одређена Чланом VII. : {{gap}}(д) Финансирање установа и међународних обавеза Босне и Херцеговине. : {{gap}}(ђ) Политика и прописи за усељавање, избеглице и азил. : {{gap}}(е) Спровођење кривичних закона на међународном плану и између Ентитета, укључујући ту односе са Интерполом. : {{gap}}(ж) Увођење и рад средстава за међусобне и међународне комуникације. : {{gap}}(з) Регулисање саобраћаја између Ентитета. : {{gap}}(и) Контрола ваздушног саобраћајa. {{gap}}2. ''Надлежности ентитета''. : {{gap}}(а) Ентитети ће имати право да успостављају специјалне паралелне односе са суседним државама, у складу са суверенитетом и територијалним интегритетом Босне и Херцеговине. : {{gap}}(6) Сваки Ентитет ће пружати потребну помоћ влади Босне и Херцеговине да би јој омогућио да испуњава међународне обавезе Босне и Херцеговине, с тим што ће финансијске обавезе које узме на себе један Ентитет без пристанка другог Ентитета пре избора Парламентарне скупштине и Председништва Босне и Херцеговине пасти на терет тог Ентитета, осим уколико је таква обавеза нужна за продужење чланства Босне и Херцеговине у некој међународној и организацији. : {{gap}}(в) Ентитети ће обезбедити сигурне и безбедне услове у оквирима своје надлежности одржавањем установа за спровођење грађанских закона које ће деловати у складу са међународно признатим стандардима и уз поштовање међународно признатих људских права и основних слобода поменутих у Члану ІІ, и предузимањем других одговарајућих мера. : {{gap}}(г) Сваки Ентитет може да улази у споразуме са државама и међународним организацијама, са пристанком Парламентарне скупштине. Парламентарна скупштина може да одреди законом да за неке врсте споразума такав пристанак није потребан. {{gap}}3. ''Закони и надлежности ентитета и институција''. : {{gap}}(а) Све државне функције и овлашћења која овим Уставном нису изричито додељена институцијама Босне и Херцеговине припадаће Ентитетима. : {{gap}}(6) Ентитети и све ниже заједнице ће у потпуности поштовати овај Устав који превладава неусклађене одредбе закона Босне и Херцеговине и устава и закона Ентитета, и одлуке установа Босне и Херцеговине. Општи принципи међународног права представљаће интегрални део права Босне и Херцеговине и Ентитета. {{gap}}4. ''Координација''. {{gap}}Председништво може да одлучи да олакша координацију међу Ентитетима по питањима која не спадају у надлежност Босне и Херцеговине према овом Уставу, уколико се један Ентитет не противи томе у било ком посебном случају. {{gap}}5. ''Додатне надлежности''. : {{gap}}(а) Босна и Херцеговина ће преузети надлежност за све друге послове о којима се Ентитети сложе; за послове које предвиђају Анекси 5 до 8 Општег оквирног споразума; и за послове који су нужни за очување суверенитета, територијалног интегритета, политичке независности и међународног статуса Босне и Херцеговине, у складу са поделом надлежности међу установама Босне и Херцеговине. По потреби се могу установити додатне установе ради обављања тих послова. : {{gap}}(б) У року од шест месеци од ступања на снагу овог Устава, Ентитети ће започети преговоре са циљем да и друге послове укључе у надлежност Босне и Херцеговине, укључујући ту коришћење енергетских ресурса и сарадњу на привредним пројектима. {{Члан|IV}} {{центрирано|ПАРЛАМЕНТАРНА СКУПШТИНА}} {{gap}}Парламентарна скупштина ће имати два дома: Дом народа и Представнички дом. {{gap}}1. ''Дом народа''. Дом народа ће се састојати од 15 делегата, две трећине из Федерације (пет Хрвата и пет Бошњака) и једном трећином из Републике Српске (пет Срба). : {{gap}}(а) Хрватске и бошњачке делегате ће одабрати хрватски односно бошњачки делегати у Дому народа Федерације. Делегате из Републике Српске ће одабрати Народна скупштина Републике Српске. : {{gap}}(б) Девет чланова Дома народа сачињаваће кворум с тим што најмање три бошњачка, три хрватска и три српска делегата морају бити присутни. {{gap}}2. ''Представнички дом''. Представнички дом састојаће се од 42 члана, две трећине изабраних на територији Федерације, и једном трећином на територији Републике Српске. : {{gap}}(а) Чланови Представничког дома ће се бирати непосредно у свом Ентитету према изборном закону који ће усвојити Парламентарна скупштина. Међутим, први избори ће се одржати у складу са Анексом 3 Општег оквирног споразума. : {{gap}}(б) Већина свих чланова изабраних у Представнички дом сачињаваће кворум. {{gap}}3. ''Процедуре''. : {{gap}}(а) Сваки дом ће се састати у Сарајеву у року од тридесет дана по одабирању односно изборима. : {{gap}}(б)Сваки дом ће већином гласова усвојити свој пословник и одабрати међу својим члановима једног Србина, једног Хрвата и једног Бошњака који ће бити Председници односно заменици Председника, с тим што ће положај Председника да ротира између та три одабрана лица. : {{gap}}(в) Сваки законодавни акт захтеваће пристанак оба дома. : {{gap}}(г) Све одлуке у оба дома доносиће се већином присутних чланова који гласају. Делегати и посланици ће уложити напоре да се постарају да већина садржи најмање једну трећину гласова делегата односно посланика са територије сваког Ентитета. Уколико већина не садржи једну трећину гласова делегата или посланика са територије сваког Ентитета, Председник и заменици Председника ће се састати у комисији и покушаће да обезбеде сагласност у року од три дана од гласања. Уколико ти напори не успеју, одлуке ће ce доносити већином присутних чланова који гласају, с тим што гласови против не смеју да садрже две трећине или више од две трећине делегата или посланика изабраних у једном од Ентитета. : {{gap}}(д) Предложена одлука Парламентарне скупштине може се прогласити деструктивном по виталне интересе бошњачког, хрватског или српског народа већином бошњачких, односно хрватских, односно српских делегата одабраних према тачки 1(а). Таква предложена одлука захтеваће за усвајање у Дому народа већину гласова бошњачких, хрватских и српских делегата који су присутни и гласају. : {{gap}}(ђ) Када се већина бошњачких, хрватских или српских делегата противи позивању на тачку 3(е), Председник Дома народа ће одмах сазвати Заједничку комисију која ће се састојати од три делегата, по једног кога изаберу бошњачки, односно хрватски, односно српски делегати, да реши питање. Уколико Комисија не учини то у року од пет дана, питање ће се упутити Уставном суду, који ће убрзаним поступком проверити процедуралну исправност датога питања. : {{gap}}(е) Дом народа могу да распусте Председништво или сам Дом, под условом да одлуку о распуштању коју доноси Дом одобри већина, која укључује већину од најмање два народа бошњачког, хрватског и српског народа. Међутим, Дом народа изабран на првим изборима по ступању овог Устава на снагу не може да се распусти. : {{gap}}(ж) Одлуке Парламентарне скупштине неће ступати на снагу пре објављивања. : {{gap}}(з) Оба дома ће објављивати потпуне записнике својих расправа и расправљаће јавно, осим у изузетним случајевима предвиђеним пословником. : {{gap}}(и) Делегати и посланици неће бити кривично нити грађански одговорни за дела која почине у оквиру својих дужности у Парламентарној скупштини. {{gap}}4. ''Надлежност''. Парламентарна скупштина ће бити надлежна за: : {{gap}}(а) Доношење закона потребних за спровођење одлука Председништва или за обављање надлежности Скупштине, према овом Уставу. : {{gap}}(6) Одлучивање о изворима и износу прихода за рад установа Босне и Херцеговине и за међународне обавезе Босне и Херцеговине. : {{gap}}(в) Усвајање буџета за институције Босне и Херцеговине. : {{gap}}(г) Одлучивање о пристанку на ратификацију уговора. : {{gap}}(д) Друга питања нужна за обављање својих дужности, или која су јој додељена међусобним споразумом Ентитета. {{Члан|V}} {{центрирано|ПРЕДСЕДНИШТВО}} {{gap}}Председништво Босне и Херцеговине састојаће се од три члана: једног Бошњака и једног Хрвата, који ће бити изабрани непосредно на територији Федерације и једног Србина који ће бити непосредно изабран на територији Републике Српске. {{gap}}1. ''Избор и мандат''. : {{gap}}(а) Чланове Председништва ће непосредно бирати сваки Ентитет (с тим што ће сваки гласач гласати за једно месту у Председништву) према изборном закону који ће усвојити Парламентарна скупштина. Први избори, међутим, одржаће се у складу са Анексом 3 Општег оквирног споразума. Свако упражњено место у Председништву попуниће се из одговарајућег Ентитета, у складу са законом који ће усвојити Парламентарна скупштина. : {{gap}}(б) Мандат чланова Председништва изабраних на првим изборима трајаће две године; мандати касније изабраних чланова трајаће четири године. Чланови ће моћи да се бирају на још један мандат, а затим неће моћи да се бирају током следеће четири године. {{gap}}2. ''Процедуре''. : {{gap}}(а) Председништво ће одредити свој пословник, који ће обезбедити адекватно обавештавање о свим састанцима Председништва. : {{gap}}(б) Чланови Председништва ће међу собом именовати Председника. У првом мандату Председништва, Председник ће бити онај члан који је добио највећи број гласова. После тога ће метод избора Председника, путем ротације или на други начин, одредити Парламентарна скупштина, на основу Члана IV (3). : {{gap}}(в) Председништво ће се трудити да усвоји све одлуке Председништва (тј. одлуке по питањима која произилазе из Члана III (1)(а)-(е) консензусом. Међутим, такве одлуке могу, уз поштовање тачке 2 (д) доле, да усвоје два члана Председништва, ако сви напори за постизање консензуса претрпе неуспех. : {{gap}}(г) Члан Председништва који се противи одлуци може да прогласи да је одлука Председништва деструктивна по животни интерес Ентитета на чијој је територији он изабран, с тим да то мора да учини у року од три дана од дана када је одлука усвојена. Таква одлука ће се одмах упутити Народној скупштини Републике Српске, уколико је такву изјаву дао члан са те територије; бошњачким делегатима у Дому народа Федерације, уколико је изјаву дао члан Бошњак; или хрватским делегатима тог тела ако је изјаву дао члан Хрват. Уколико изјаву потврди двотрећинска већина тих лица у року од десет дана пошто им је одлука упућена, оспорена одлука Председништва неће ступити на снагу. {{gap}}3. ''Надлежности''. Председништво ће бити надлежно за: : {{gap}}(а) Вођење спољне политике Босне и Херцеговине. : {{gap}}(6) Наименовање амбасадора и других међународних представника Босне и Херцеговине, од којих се са територије Федерације не може изабрати више од две трећине. : {{gap}}(в) Представљање Босне и Херцеговине у међународним и европским организацијама и установама и тражење чланства у организацијама и установама у којима Босна и Херцеговина није члан. : {{gap}}(г) Преговарање, проглашавање и, уз пристанак Парламентарне скупштине, ратификација уговора Босне и Херцеговине. : {{gap}}(д) Извршавање одлука Парламентарне скупштине. : {{gap}}(ђ) Предлагање, на препоруку Савета Министара, годишњег буџета Парламентарној скупштини. : {{gap}}(е) Подношење извештаја, на захтев, али најмање једном годишње, Парламентарној скупштини о издацима Председништва. : {{gap}}(ж) Координација, по потреби, са међународним и невладиним организацијама у Босни и Херцеговини. : {{gap}}(з) Обављање других функција које могу бити нужне за обављање његових дужности, или које може да му стави у задатак Парламентарна скупштина, или о којима се сложе Ентитети. {{gap}}4. ''Савет министара''. Председништво ће именовати Председника Савета Министара који ће ступити на дужност пошто га потврди Представнички дом. Председник ће именовати Министра иностраних послова, Министра спољне трговине и друге министре ако то буде потребно, који ће ступити на дужност када их потврди Представнички дом. : {{gap}}(а) Председник и министри ће заједно представљати Савет Министара, који ће бити одговоран за спровођење политике Босне и Херцеговине у областима поменутим у Члану ІІІ (1), (4) и (5) и подносиће извештаје Парламентарној скупштини (укључујући ту, најмање једном годишње, извештаје о издацима Босне и Херцеговине). : {{gap}}(б) Са територије Федерације се не може именовати више од две трећине свих министара. Председник ће такође именовати Заменике министара (који неће припадати истом конститутивном народу којем припадају министри), који ће ступити на дужност пошто их потврди Представнички дом. : {{gap}}(в) Савет министара ће поднети оставку ако му у било које време Парламентарна скупштина изгласа неповерење. {{gap}}5. ''Стални комитет''. : {{gap}}(а) Сваки члан Председништва ће по положају имати цивилну команду над оружаним снагама. Ниједан Ентитет неће претити употребом силе нити употребити силу против другог Ентитета и ни под којим условима оружане снаге било ког Ентитета неће ући нити боравити на територији другог Ентитета без пристанка владе тог Ентитета и Председништва Босне и Херцеговине. Све оружане снаге у Босни и Херцеговини ће деловати у складу са суверенитетом и територијалним интегритетом Босне и Херцеговине. : {{gap}}(6) Чланови Председништва ће изабрати Стални комитет за војна питања који ће координирати активности оружаних снага у Босни и Херцеговини. Чланови Председништва ћe бити чланови Сталног комитета. {{Члан|VI}} {{центрирано|УСТАВНИ СУД}} {{gap}}1. ''Састав''. Уставни суд Босне и Херцеговине ће имати девет чланова. : {{gap}}(а) Четири члана ће бирати Представнички дом Федерације, а два члана Скупштина Републике Српске. Остала три члана изабраће Председник Европског суда за људска права по консултацији са Председништвом. : {{gap}}(б) Судије ће бити истакнути правници високог моралног реномеа. Сваки гласач са правом избора који има такве квалификације може да буде судија Уставног суда. Судије које изабере Председник Европског суда за људска права неће бити грађани Босне и Херцеговине нити било које суседне државе. : {{gap}}(в) Мандат првих наименованих судија трајаће пет година, уколико не поднесу оставку или их, због неког разлога остале судије не смене консензусом. Прве наименоване судије неће моћи да буду поново биране. Мандат касније наименованих судија биће до 70 година старости, уколико не поднесу оставку или их, због неких разлога, остале судије не смене консензусом. : {{gap}}(г) За наименовања после пет година од првог наименовања судија, Парламентарна скупштина може да законом одреди jf42dgkgwi91nwp6ngciqnm4akzh202 143972 143971 2026-06-02T05:28:28Z Coaorao 19106 /* */ Исправке 143972 wikitext text/x-wiki {{наслов|Анекс 4}} {{наслов|УСТАВ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ}} {{центрирано|Преамбула}} {{gap}}''Полазећи'' од поштовања људског достојанства, слободе и једнакости. {{gap}}''Посвећени'' миру, правди, трпељивости и помирењу, {{gap}}''Уверени'' да демократске државне институције и поштени поступци најбоље доводе до мирних односа у плуралистичком друштву, {{gap}}''У жељи'' да унапреде опште благостање и привредни раст путем заштите приватне својине и унапређења тржишне привреде, {{gap}}''Руковођени'' Циљевима и Начелима Повеље Уједињених нација, {{gap}}''Привржени'' суверенитету, територијалном интегритету и политичкој независности Босне и Херцеговине у складу са међународним правом, {{gap}}''Решени'' да обезбеде пуно поштовање међународног хуманитарног права, {{gap}}''Надахнути'' Универзалном декларацијом о правима човека, Међународним споразумима о грађанским и политичким правима и о економским, друштвеним и културним правима, и Декларацијом о правима припадника националних, етничких, верских и језичких мањина, као и другим инструментима за људска права, {{gap}}''Позивајући'' се на Основне принципе о којима је постигнут споразум у Женеви 8. септембра 1995. и у Њујорку 26. септембра 1995. {{gap}}Бошњаци, Хрвати и Срби, као конститутивни народи (заједно са другима), и грађани Босне и Херцеговине овим одлучују да Устав Босне и Херцеговине гласи: {{Члан|І}} {{центрирано|БОСНА И ХЕРЦЕГОВИНА}} {{gap}}1. ''Континуитет''. Република Босна и Херцеговина, чије ће званично име од сада бити „Босна и Херцеговина”, наставиће своје правно постојање по међународном праву као држава, са унутрашњом структуром измењеном према овим одредбама и са својим садашњим међународно признатим границама. Она ће остати Држава чланица Уједињених нација и може као Босна и Херцеговина да затражи чланство у организацијама у оквиру система Уједињених нација и у другим међународним организацијама. {{gap}}2. ''Демократски принципи''. Босна и Херцеговина ће бити демократска држава, која ће деловати по закону и са слободним и демократским изборима. {{gap}}3. ''Састав''. Босна и Херцеговина ће се састојати од два Ентитета, Федерације Босне и Херцеговине и Републике Српске (у даљем тексту „Ентитети”). {{gap}}4. ''Кретање робе, услуга, капитала и лица''. Постојаће слобода кретања по читавој Босни и Херцеговини. Босна и Херцеговина и Ентитети неће ометати пуну слободу кретања лица, робе, услуга и капитала по читавој Босни и Херцеговини. Ниједан Ентитет неће успостављати контроле на граници између Ентитета. {{gap}}5. ''Главни град''. Главни град Босне и Херцеговине биће Сарајево. {{gap}}6. ''Симболи''. Босна и Херцеговина ће имати симболе које одреди Парламентарна скупштина и потврди Председништво. {{gap}}7. ''Држављанство''. Постојаће држављанство Босне и Херцеговине, које ће регулисати Парламентарна скупштина, и држављанство сваког Ентитета, које ће регулисати сваки Ентитет, с тим да су: : {{gap}}(а) Држављани сваког Ентитета самим тим и држављани Босне и Херцеговине. : {{gap}}(6) Ниједном лицу се не може самовољно одузети држављанство Босне и Херцеговине или Ентитета или тако да буде лишено држављанства. Нико неће бити лишен држављанства Босне и Херцеговине или Ентитета из разлога као што су пол, раса, боја, језик, вероисповест, политичко или друго мишљење, национално или социјално порекло, припадност националној мањини, имовина, рођење или други статуси. : {{gap}}(в) Сва лица која су била држављани Републике Босне и Херцеговине непосредно пре ступања на снагу овог Устава су држављани Босне и Херцеговине. Држављанство лица која су натурализована после 6. априла 1992. а пре ступања на снагу овог Устава регулисаће Парламентарна скупштина. : {{gap}}(г) Држављани Босне и Херцеговине могу имати држављанство друге државе, уколико постоји билатерални споразум који је одобрила Парламентарна скупштина у складу са Чланом IV (4)(д), између Босне и Херцеговине и те државе који решава то питање. Лица са двојним држављанством могу да гласају у Босни и Херцеговини и у Ентитетима само ако им је Босна и Херцеговина земља пребивалишта. : {{gap}}(д) Држављани Босне и Херцеговине у иностранству уживају заштиту Босне и Херцеговине. Сваки Ентитет може да издаје пасоше Босне и Херцеговине својим грађанима, онако како то одреди Парламентарна скупштина. Босна и Херцеговина може да издаје пасоше грађанима којима Ентитет није издао пасош. Постојаће централни регистар свих пасоша које су издали Ентитети и Босна и Херцеговина. {{Члан|ІІ}} {{центрирано|ЉУДСКА ПРАВА И ОСНОВНЕ СЛОБОДЕ}} {{gap}}1. ''Људска права''. Босна и Херцеговина и оба Ентитета ће обезбедити највиши ниво међународно признатих људских права и основних слобода. У том циљу постојаће Комисија за људска права за Босну и Херцеговину, како предвиђа Анекс 6 Општег оквирног споразума. {{gap}}2. ''Међународни стандарди''. Права и слободе које одређују Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода и њени Протоколи примењиваће се директно у Босни и Херцеговини. Те ће одредбе имати приоритет над свим другим законима. {{gap}}3. ''Набрајање права''. Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживаће људска права и слободе поменуте у тачки 2; та права и слободе обухватају: : {{gap}}(а) Право на живот. : {{gap}}(6) Право да лица не буду подвргнута мучењу или нехуманим понижавајућим поступцима или казнама. : {{gap}}(в) Право да лица не буду држана у ропству или потчињености или обављају принудни рад или обавезне радове. : {{gap}}(г) Право на слободу и безбедност личности. : {{gap}}(д) Право на поштено саслушање у грађанским и кривичним предметима, и друга права у вези са кривичним поступком. : {{gap}}(ђ) Право на приватан и породични живот, дом и кореспонденцију. : {{gap}}(е) Слободу мисли, савести и вероисповести. : {{gap}}(ж) Слободу изражавања. : {{gap}}(з) Слободу мирног окупљања и слободу удруживања са другима. : {{gap}}(и) Право на брак и заснивање породице. : {{gap}}(ј) Право на својину. : {{gap}}(к) Право на образовање. : {{gap}}(л) Право на слободу кретања и пребивалишта. {{gap}}4. ''Не-дискриминација''. Уживање права и слобода које предвиђају овај Члан или међународни споразуми набројани у Анексу І овог Устава биће обезбеђено за сва лица у Босни и Херцеговини без дискриминације по било ком основу као што су пол, раса, боја, језик, верска, политичка и друга уверења, национално и социјално порекло, припадност националној мањини, имовина, рођење и други статуси. {{gap}}5. ''Избеглице и расељена лица.'' Све избеглице и расељена лица имају право да се слободно врате својим домовима. Они имају право, у складу са Анексом 7 Општег оквирног споразума, на повраћај имовине које су били лишени током непријатељстава од 1991, и на накнаду за било коју имовину која им се не може вратити. Све обавезе или изјаве у вези са таквом имовином дате под принудом су ништавне и непостојеће. {{gap}}6. ''Спровођење''. Босна и Херцеговина и сви судови, установе, државни органи и институције којима управљају Ентитети или се њима управља у Ентитетима, примењиваће и поштоваће људска права и основне слободе поменуте у тачки 2. {{gap}}7. ''Међународни споразуми''. Босна и Херцеговина ће остати или постати чланица међународних споразума набројаних у Анексу І овог Устава. {{gap}}8. ''Сарадња''. Све надлежне власти у Босни и Херцеговини ће сарађивати и обезбедити неограничен приступ: свим међународним механизмима за праћење људских права основаним за Босну и Херцеговину: надзорним органима које установи било који међународни споразум наведен у Анексу І овог Устава; Међународном трибуналу за бившу Југославију (посебно ће се повиновати наређењима издатим на основу Члана 29 Статута Трибунала); и било којој другој организацији коју овласте Уједињене нације са мандатом из области људских права и хуманитарног права. {{Члан|ІІІ}} {{центрирано|НАДЛЕЖНОСТИ И ОДНОСИ ИЗМЕЂУ ИНСТИТУЦИЈА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ И ЕНТИТЕТА}} {{gap}}1. ''Надлежности установа у Босни и Херцеговини''. Следећа питања спадају у надлежност институција Босне и Херцеговине: : {{gap}}(а) Спољна политика. : {{gap}}(б) Спољнотрговинска политика. : {{gap}}(в) Царинска политика. : {{gap}}(г) Монетарна политика, како је одређена Чланом VII. : {{gap}}(д) Финансирање установа и међународних обавеза Босне и Херцеговине. : {{gap}}(ђ) Политика и прописи за усељавање, избеглице и азил. : {{gap}}(е) Спровођење кривичних закона на међународном плану и између Ентитета, укључујући ту односе са Интерполом. : {{gap}}(ж) Увођење и рад средстава за међусобне и међународне комуникације. : {{gap}}(з) Регулисање саобраћаја између Ентитета. : {{gap}}(и) Контрола ваздушног саобраћајa. {{gap}}2. ''Надлежности ентитета''. : {{gap}}(а) Ентитети ће имати право да успостављају специјалне паралелне односе са суседним државама, у складу са суверенитетом и територијалним интегритетом Босне и Херцеговине. : {{gap}}(6) Сваки Ентитет ће пружати потребну помоћ влади Босне и Херцеговине да би јој омогућио да испуњава међународне обавезе Босне и Херцеговине, с тим што ће финансијске обавезе које узме на себе један Ентитет без пристанка другог Ентитета пре избора Парламентарне скупштине и Председништва Босне и Херцеговине пасти на терет тог Ентитета, осим уколико је таква обавеза нужна за продужење чланства Босне и Херцеговине у некој међународној и организацији. : {{gap}}(в) Ентитети ће обезбедити сигурне и безбедне услове у оквирима своје надлежности одржавањем установа за спровођење грађанских закона које ће деловати у складу са међународно признатим стандардима и уз поштовање међународно признатих људских права и основних слобода поменутих у Члану ІІ, и предузимањем других одговарајућих мера. : {{gap}}(г) Сваки Ентитет може да улази у споразуме са државама и међународним организацијама, са пристанком Парламентарне скупштине. Парламентарна скупштина може да одреди законом да за неке врсте споразума такав пристанак није потребан. {{gap}}3. ''Закони и надлежности ентитета и институција''. : {{gap}}(а) Све државне функције и овлашћења која овим Уставом нису изричито додељена институцијама Босне и Херцеговине припадаће Ентитетима. : {{gap}}(6) Ентитети и све ниже заједнице ће у потпуности поштовати овај Устав који превладава неусклађене одредбе закона Босне и Херцеговине и устава и закона Ентитета, и одлуке установа Босне и Херцеговине. Општи принципи међународног права представљаће интегрални део права Босне и Херцеговине и Ентитета. {{gap}}4. ''Координација''. {{gap}}Председништво може да одлучи да олакша координацију међу Ентитетима по питањима која не спадају у надлежност Босне и Херцеговине према овом Уставу, уколико се један Ентитет не противи томе у било ком посебном случају. {{gap}}5. ''Додатне надлежности''. : {{gap}}(а) Босна и Херцеговина ће преузети надлежност за све друге послове о којима се Ентитети сложе; за послове које предвиђају Анекси 5 до 8 Општег оквирног споразума; и за послове који су нужни за очување суверенитета, територијалног интегритета, политичке независности и међународног статуса Босне и Херцеговине, у складу са поделом надлежности међу установама Босне и Херцеговине. По потреби се могу установити додатне установе ради обављања тих послова. : {{gap}}(б) У року од шест месеци од ступања на снагу овог Устава, Ентитети ће започети преговоре са циљем да и друге послове укључе у надлежност Босне и Херцеговине, укључујући ту коришћење енергетских ресурса и сарадњу на привредним пројектима. {{Члан|IV}} {{центрирано|ПАРЛАМЕНТАРНА СКУПШТИНА}} {{gap}}Парламентарна скупштина ће имати два дома: Дом народа и Представнички дом. {{gap}}1. ''Дом народа''. Дом народа ће се састојати од 15 делегата, две трећине из Федерације (пет Хрвата и пет Бошњака) и једном трећином из Републике Српске (пет Срба). : {{gap}}(а) Хрватске и бошњачке делегате ће одабрати хрватски односно бошњачки делегати у Дому народа Федерације. Делегате из Републике Српске ће одабрати Народна скупштина Републике Српске. : {{gap}}(б) Девет чланова Дома народа сачињаваће кворум с тим што најмање три бошњачка, три хрватска и три српска делегата морају бити присутни. {{gap}}2. ''Представнички дом''. Представнички дом састојаће се од 42 члана, две трећине изабраних на територији Федерације, и једном трећином на територији Републике Српске. : {{gap}}(а) Чланови Представничког дома ће се бирати непосредно у свом Ентитету према изборном закону који ће усвојити Парламентарна скупштина. Међутим, први избори ће се одржати у складу са Анексом 3 Општег оквирног споразума. : {{gap}}(б) Већина свих чланова изабраних у Представнички дом сачињаваће кворум. {{gap}}3. ''Процедуре''. : {{gap}}(а) Сваки дом ће се састати у Сарајеву у року од тридесет дана по одабирању односно изборима. : {{gap}}(б) Сваки дом ће већином гласова усвојити свој пословник и одабрати међу својим члановима једног Србина, једног Хрвата и једног Бошњака који ће бити Председници односно заменици Председника, с тим што ће положај Председника да ротира између та три одабрана лица. : {{gap}}(в) Сваки законодавни акт захтеваће пристанак оба дома. : {{gap}}(г) Све одлуке у оба дома доносиће се већином присутних чланова који гласају. Делегати и посланици ће уложити напоре да се постарају да већина садржи најмање једну трећину гласова делегата односно посланика са територије сваког Ентитета. Уколико већина не садржи једну трећину гласова делегата или посланика са територије сваког Ентитета, Председник и заменици Председника ће се састати у комисији и покушаће да обезбеде сагласност у року од три дана од гласања. Уколико ти напори не успеју, одлуке ће ce доносити већином присутних чланова који гласају, с тим што гласови против не смеју да садрже две трећине или више од две трећине делегата или посланика изабраних у једном од Ентитета. : {{gap}}(д) Предложена одлука Парламентарне скупштине може се прогласити деструктивном по виталне интересе бошњачког, хрватског или српског народа већином бошњачких, односно хрватских, односно српских делегата одабраних према тачки 1(а). Таква предложена одлука захтеваће за усвајање у Дому народа већину гласова бошњачких, хрватских и српских делегата који су присутни и гласају. : {{gap}}(ђ) Када се већина бошњачких, хрватских или српских делегата противи позивању на тачку 3(е), Председник Дома народа ће одмах сазвати Заједничку комисију која ће се састојати од три делегата, по једног кога изаберу бошњачки, односно хрватски, односно српски делегати, да реши питање. Уколико Комисија не учини то у року од пет дана, питање ће се упутити Уставном суду, који ће убрзаним поступком проверити процедуралну исправност датога питања. : {{gap}}(е) Дом народа могу да распусте Председништво или сам Дом, под условом да одлуку о распуштању коју доноси Дом одобри већина, која укључује већину од најмање два народа бошњачког, хрватског и српског народа. Међутим, Дом народа изабран на првим изборима по ступању овог Устава на снагу не може да се распусти. : {{gap}}(ж) Одлуке Парламентарне скупштине неће ступати на снагу пре објављивања. : {{gap}}(з) Оба дома ће објављивати потпуне записнике својих расправа и расправљаће јавно, осим у изузетним случајевима предвиђеним пословником. : {{gap}}(и) Делегати и посланици неће бити кривично нити грађански одговорни за дела која почине у оквиру својих дужности у Парламентарној скупштини. {{gap}}4. ''Надлежност''. Парламентарна скупштина ће бити надлежна за: : {{gap}}(а) Доношење закона потребних за спровођење одлука Председништва или за обављање надлежности Скупштине, према овом Уставу. : {{gap}}(6) Одлучивање о изворима и износу прихода за рад установа Босне и Херцеговине и за међународне обавезе Босне и Херцеговине. : {{gap}}(в) Усвајање буџета за институције Босне и Херцеговине. : {{gap}}(г) Одлучивање о пристанку на ратификацију уговора. : {{gap}}(д) Друга питања нужна за обављање својих дужности, или која су јој додељена међусобним споразумом Ентитета. {{Члан|V}} {{центрирано|ПРЕДСЕДНИШТВО}} {{gap}}Председништво Босне и Херцеговине састојаће се од три члана: једног Бошњака и једног Хрвата, који ће бити изабрани непосредно на територији Федерације и једног Србина који ће бити непосредно изабран на територији Републике Српске. {{gap}}1. ''Избор и мандат''. : {{gap}}(а) Чланове Председништва ће непосредно бирати сваки Ентитет (с тим што ће сваки гласач гласати за једно место у Председништву) према изборном закону који ће усвојити Парламентарна скупштина. Први избори, међутим, одржаће се у складу са Анексом 3 Општег оквирног споразума. Свако упражњено место у Председништву попуниће се из одговарајућег Ентитета, у складу са законом који ће усвојити Парламентарна скупштина. : {{gap}}(б) Мандат чланова Председништва изабраних на првим изборима трајаће две године; мандати касније изабраних чланова трајаће четири године. Чланови ће моћи да се бирају на још један мандат, а затим неће моћи да се бирају током следеће четири године. {{gap}}2. ''Процедуре''. : {{gap}}(а) Председништво ће одредити свој пословник, који ће обезбедити адекватно обавештавање о свим састанцима Председништва. : {{gap}}(б) Чланови Председништва ће међу собом именовати Председника. У првом мандату Председништва, Председник ће бити онај члан који је добио највећи број гласова. После тога ће метод избора Председника, путем ротације или на други начин, одредити Парламентарна скупштина, на основу Члана IV (3). : {{gap}}(в) Председништво ће се трудити да усвоји све одлуке Председништва (тј. одлуке по питањима која произилазе из Члана III (1)(а)-(е) консензусом. Међутим, такве одлуке могу, уз поштовање тачке 2 (д) доле, да усвоје два члана Председништва, ако сви напори за постизање консензуса претрпе неуспех. : {{gap}}(г) Члан Председништва који се противи одлуци може да прогласи да је одлука Председништва деструктивна по животни интерес Ентитета на чијој је територији он изабран, с тим да то мора да учини у року од три дана од дана када је одлука усвојена. Таква одлука ће се одмах упутити Народној скупштини Републике Српске, уколико је такву изјаву дао члан са те територије; бошњачким делегатима у Дому народа Федерације, уколико је изјаву дао члан Бошњак; или хрватским делегатима тог тела ако је изјаву дао члан Хрват. Уколико изјаву потврди двотрећинска већина тих лица у року од десет дана пошто им је одлука упућена, оспорена одлука Председништва неће ступити на снагу. {{gap}}3. ''Надлежности''. Председништво ће бити надлежно за: : {{gap}}(а) Вођење спољне политике Босне и Херцеговине. : {{gap}}(6) Наименовање амбасадора и других међународних представника Босне и Херцеговине, од којих се са територије Федерације не може изабрати више од две трећине. : {{gap}}(в) Представљање Босне и Херцеговине у међународним и европским организацијама и установама и тражење чланства у организацијама и установама у којима Босна и Херцеговина није члан. : {{gap}}(г) Преговарање, проглашавање и, уз пристанак Парламентарне скупштине, ратификација уговора Босне и Херцеговине. : {{gap}}(д) Извршавање одлука Парламентарне скупштине. : {{gap}}(ђ) Предлагање, на препоруку Савета Министара, годишњег буџета Парламентарној скупштини. : {{gap}}(е) Подношење извештаја, на захтев, али најмање једном годишње, Парламентарној скупштини о издацима Председништва. : {{gap}}(ж) Координација, по потреби, са међународним и невладиним организацијама у Босни и Херцеговини. : {{gap}}(з) Обављање других функција које могу бити нужне за обављање његових дужности, или које може да му стави у задатак Парламентарна скупштина, или о којима се сложе Ентитети. {{gap}}4. ''Савет министара''. Председништво ће именовати Председника Савета Министара који ће ступити на дужност пошто га потврди Представнички дом. Председник ће именовати Министра иностраних послова, Министра спољне трговине и друге министре ако то буде потребно, који ће ступити на дужност када их потврди Представнички дом. : {{gap}}(а) Председник и министри ће заједно представљати Савет Министара, који ће бити одговоран за спровођење политике Босне и Херцеговине у областима поменутим у Члану ІІІ (1), (4) и (5) и подносиће извештаје Парламентарној скупштини (укључујући ту, најмање једном годишње, извештаје о издацима Босне и Херцеговине). : {{gap}}(б) Са територије Федерације се не може именовати више од две трећине свих министара. Председник ће такође именовати Заменике министара (који неће припадати истом конститутивном народу којем припадају министри), који ће ступити на дужност пошто их потврди Представнички дом. : {{gap}}(в) Савет министара ће поднети оставку ако му у било које време Парламентарна скупштина изгласа неповерење. {{gap}}5. ''Стални комитет''. : {{gap}}(а) Сваки члан Председништва ће по положају имати цивилну команду над оружаним снагама. Ниједан Ентитет неће претити употребом силе нити употребити силу против другог Ентитета и ни под којим условима оружане снаге било ког Ентитета неће ући нити боравити на територији другог Ентитета без пристанка владе тог Ентитета и Председништва Босне и Херцеговине. Све оружане снаге у Босни и Херцеговини ће деловати у складу са суверенитетом и територијалним интегритетом Босне и Херцеговине. : {{gap}}(6) Чланови Председништва ће изабрати Стални комитет за војна питања који ће координирати активности оружаних снага у Босни и Херцеговини. Чланови Председништва ћe бити чланови Сталног комитета. {{Члан|VI}} {{центрирано|УСТАВНИ СУД}} {{gap}}1. ''Састав''. Уставни суд Босне и Херцеговине ће имати девет чланова. : {{gap}}(а) Четири члана ће бирати Представнички дом Федерације, а два члана Скупштина Републике Српске. Остала три члана изабраће Председник Европског суда за људска права по консултацији са Председништвом. : {{gap}}(б) Судије ће бити истакнути правници високог моралног реномеа. Сваки гласач са правом избора који има такве квалификације може да буде судија Уставног суда. Судије које изабере Председник Европског суда за људска права неће бити грађани Босне и Херцеговине нити било које суседне државе. : {{gap}}(в) Мандат првих наименованих судија трајаће пет година, уколико не поднесу оставку или их, због неког разлога остале судије не смене консензусом. Прве наименоване судије неће моћи да буду поново биране. Мандат касније наименованих судија биће до 70 година старости, уколико не поднесу оставку или их, због неких разлога, остале судије не смене консензусом. : {{gap}}(г) За наименовања после пет година од првог наименовања судија, Парламентарна скупштина може да законом одреди s2j9idvgoe303liieltckf6bebath47