Викизворник srwikisource https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%93%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%B0_%D1%81%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B0 MediaWiki 1.47.0-wmf.5 first-letter Медиј Посебно Разговор Корисник Разговор с корисником Викизворник Разговор о Викизворнику Датотека Разговор о датотеци Медијавики Разговор о Медијавикију Шаблон Разговор о шаблону Помоћ Разговор о помоћи Категорија Разговор о категорији Аутор Разговор о аутору Додатак Разговор о додатку Page Page talk Index Index talk TimedText TimedText talk Модул Разговор о модулу Event Event talk 100 8342 144066 144000 2026-06-04T12:08:31Z Coaorao 19106 /* Политички радови */ 144066 wikitext text/x-wiki {{Аутор | име = Јован | презиме = Дучић | иницијал_презимена = Д | годинарођења = 1874 | годинасмрти = 1943 | опис = '''Јован Дучић''' био је српски и југословенски песник-дипломата, писац и академик. | слика = Ducic.jpg | опис_слике = | википедија = Јован Дучић | вики_цитати = Јован Дучић | остава = | остава_кат = Jovan Dučić }} == Песме == * [[Самохрана мајка]] (1886) * [[Слијепац]] (1887) * [[Двоје сирочади]] (1887) * [[Зора (Јован Дучић)]] (1887) * [[Поздрав Фрушке Горе]] (1887) * [[Два гроба]] (1887) * [[У зиму]] (1888) * [[Сиротанова клетва]] (1888) * [[У болести (Јован Дучић)]] (1888) * [[На 500-љетни Видов-дан]] (1888) * [[Не клони (Јован Дучић)]] (1888) * [[Поцрњело лице]] (1888) * [[Ој ти небо]] (1888) * [[Сељеницима]] (1890) * [[Небу (Јован Дучић)|Небу]] (1890) * [[Ластама]] (1890) * [[*** (О шта те из сна буди)]] (1895) * [[Прољетне мелодије]] (1895) * [[Једном пјеснику]] (1895) * [[*** (Кад се спусти сјенка)]] (1895) * [[*** (Тебе тражим дан кад мине)]] (1895) * [[Војиславу над гробом]] (1895) * [[На обали (Јован Дучић)]] (1896) * [[Српски борац]] (1896) * [[Гусар]] (1896) * [[Пут (Јован Дучић)|Пут]] (1896) * [[Пјесникова молитва]] (1896) * [[Не чекај ме...]] (1897) * [[Гроб]] (1897) * [[Вјетре!]] (1897) * [[Куда ћеш... (Јован Дучић)|Куда ћеш...]] (1897) * [[Салангана]] (1897) * [[Моја отаџбина (Јован Дучић)|Моја отаџбина]] (1899) * [[Писмо другу]] (1900) * [[Аида]] (1900) * [[Истоку]] (1900) * [[Драма]] (1901) * [[Залазак сунца (1901)|Залазак сунца]] (1901) * [[Зашто?...]] (1901) * [[Антички мотиви]] (1903) * [[Врбас]] (1941) * [[Додатак (Дучићеве песме)#На царев Аранђеловдан|На царев Аранђеловдан]] (1942) * [[Молитва (Јован Дучић)|Молитва]] (1943) * [[Сатира]] (1943) * [[Нова влада]] (1943) * [[Додатак (Дучићеве песме)#Вечној Србији|Вечној Србији]] * [[Додатак (Дучићеве песме)#На обали Неретве|На обали Неретве]] * [[Додатак (Дучићеве песме)#Врбас|Врбас]] * [[Додатак (Дучићеве песме)#Лички мученици|Лички мученици]] (1943) * [[Додатак (Дучићеве песме)#Босна|Босна]] * [[Додатак (Дучићеве песме)#Молитва|Молитва]] (1943) * [[Сину тисућљетне културе (Дучићеве песме)#Сину тисућљетне културе|Сину тисућљетне културе]] === Преводи === * ''[[Сципион и Ханибал]]'' (1891) * ''[[Ехо]]'' (1896), од [[Пушкин|Пушкина]] * ''[[Романца]]'' (1896), од Пушкина * ''[[Суза]]'' (1898), од Пушкина * ''[[Анџело]]'' (1898), од Пушкина * ''[[Бахчисарајски шедрван]]'' (1900), од Пушкина * ''[[Голуб]]'' (1900), од Пушкина * ''[[Цигани]]'' (1902), од Пушкина * ''[[Кажи...]]'' (1896), од [[Хајне|Хајнеа]] * ''[[Гле и опет...]]'' (1896), од Хајнеа * ''[[Не смиј се над мојом пророчанском тугом]]'' (1896), од [[Љермонтов|Љермонтова]] * ''[[Кинџалу]]'' (1896), од Љермонтова * ''[[Сужањ]]'' (1896), од Љермонтова * ''[[Не, тако силно ја не љубим тебе]]'' (1896), од Љермонтова == Збирке песaма == * [[Песме сунца (Дучићеве песме)|Песме сунца]] (1929) * [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)|Песме љубави и смрти]] (1929) * [[Царски сонети (Дучићеве песме)|Царски сонети]] (1930) * [[Плаве легенде (Дучићеве песме)|Плаве легенде]] (1930) * [[Песме сунца 5 (Дучићеве песме)|Лирика]] (1943) <center>I<br>[[Песме сунца (Дучићеве песме)|'''Песме сунца''']]</center> :[[Песме сунца 1 (Дучићеве песме)|Сенке по води]] ::[[Песме сунца 1 (Дучићеве песме)#Залазак сунца|Залазак сунца]], [[Песме сунца 1 (Дучићеве песме)#У сумраку|У сумраку]], [[Песме сунца 1 (Дучићеве песме)#Падање лишћа|Падање лишћа]], [[Песме сунца 1 (Дучићеве песме)#Акорди|Акорди]], [[Песме сунца 1 (Дучићеве песме)#Познанство|Познанство]], [[Песме сунца 1 (Дучићеве песме)#Тишина|Тишина]], [[Песме сунца 1 (Дучићеве песме)#Једне вечери у сутон|Једне вечери у сутон]], [[Песме сунца 1 (Дучићеве песме)#Јабланови|Јабланови]], [[Песме сунца 1 (Дучићеве песме)#Чекање|Чекање]], [[Песме сунца 1 (Дучићеве песме)#Повратак|Повратак]], [[Песме сунца 1 (Дучићеве песме)#Чежња|Чежња]], [[Песме сунца 1 (Дучићеве песме)#Новембар|Новембар]], [[Песме сунца 1 (Дучићеве песме)#Морска врба|Морска врба]], [[Песме сунца 1 (Дучићеве песме)#Сат|Сат]], [[Песме сунца 1 (Дучићеве песме)#Поноћ|Поноћ]], [[Песме сунца 1 (Дучићеве песме)#Зашто?|Зашто?]], [[Песме сунца 1 (Дучићеве песме)#Поезија|Поезија]], [[Песме сунца 1 (Дучићеве песме)#Зимски пастел|Зимски пастел]], [[Песме сунца 1 (Дучићеве песме)#Подне|Подне]], [[Песме сунца 1 (Дучићеве песме)#Римски сонет|Римски сонет]], [[Песме сунца 1 (Дучићеве песме)#Самоћа|Самоћа]]. :[[Песме сунца 2 (Дучићеве песме)|Јадрански сонети]] ::[[Песме сунца 2 (Дучићеве песме)#Поред воде|Поред воде]], [[Песме сунца 2 (Дучићеве песме)#Крај мора|Крај мора]], [[Песме сунца 2 (Дучићеве песме)#Село|Село]], [[Песме сунца 2 (Дучићеве песме)#Лето|Лето]], [[Песме сунца 2 (Дучићеве песме)#Слушање|Слушање]], [[Песме сунца 2 (Дучићеве песме)#Дубровачки requiem|Дубровачки -{requiem}-]], [[Песме сунца 2 (Дучићеве песме)#Далмација|Далмација]], [[Песме сунца 2 (Дучићеве песме)#Ноћни стихови|Ноћни стихови]], [[Песме сунца 2 (Дучићеве песме)#Јутрењи сонет|Јутрењи сонет]], [[Песме сунца 2 (Дучићеве песме)#Звезде|Звезде]], [[Песме сунца 2 (Дучићеве песме)#Љубав|Љубав]], [[Песме сунца 2 (Дучићеве песме)#Месечина|Месечина]], [[Песме сунца 2 (Дучићеве песме)#Вечерње|Вечерње]]. :[[Песме сунца 3 (Дучићеве песме)|Јутарње песме]] ::[[Песме сунца 3 (Дучићеве песме)#Прича|Прича]], [[Песме сунца 3 (Дучићеве песме)#Напон|Напон]], [[Песме сунца 3 (Дучићеве песме)#Шум|Шум]], [[Песме сунца 3 (Дучићеве песме)#Сусрет|Сусрет]]. :[[Песме сунца 4 (Дучићеве песме)|Вечерње песме]] ::[[Песме сунца 4 (Дучићеве песме)#Рефрен|Рефрен]], [[Песме сунца 4 (Дучићеве песме)#Сунцокрети|Сунцокрети]], [[Песме сунца 4 (Дучићеве песме)#Сета|Сета]], [[Песме сунца 4 (Дучићеве песме)#Песма мрака|Песма мрака]], [[Песме сунца 4 (Дучићеве песме)#Чекање|Чекање]], [[Песме сунца 4 (Дучићеве песме)#Песма|Песма]], [[Песме сунца 4 (Дучићеве песме)#Међа|Међа]]. :[[Песме сунца 6 (Дучићеве песме)|Сунчане песме]] ::[[Песме сунца 6 (Дучићеве песме)#Поље|Поље]], [[Песме сунца 6 (Дучићеве песме)#Свитање|Свитање]], [[Песме сунца 6 (Дучићеве песме)#Суша|Суша]], [[Песме сунца 6 (Дучићеве песме)#Ћук|Ћук]], [[Песме сунца 6 (Дучићеве песме)#Шума|Шума]], [[Песме сунца 6 (Дучићеве песме)#Мрак|Мрак]], [[Песме сунца 6 (Дучићеве песме)#Сунце|Сунце]], [[Песме сунца 6 (Дучићеве песме)#Киша|Киша]], [[Песме сунца 6 (Дучићеве песме)#Оморина|Оморина]], [[Песме сунца 6 (Дучићеве песме)#Бор|Бор]], [[Песме сунца 6 (Дучићеве песме)#Ветар|Ветар]], [[Песме сунца 6 (Дучићеве песме)#Ноћ|Ноћ]], [[Песме сунца 6 (Дучићеве песме)#Април|Април]], [[Песме сунца 6 (Дучићеве песме)#Буква|Буква]], [[Песме сунца 6 (Дучићеве песме)#Мрави|Мрави]], [[Песме сунца 6 (Дучићеве песме)#Недеља|Недеља]]. :[[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)|Душа и ноћ]] ::[[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Душа|Душа]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Носталгија|Носталгија]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Напор|Напор]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Сапутници|Сапутници]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Љубав|Љубав]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Соната|Соната]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Тама|Тама]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Досада|Досада]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Страх|Страх]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Екстаза|Екстаза]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Замор|Замор]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Рефрен|Рефрен]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Враћање|Враћање]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Снови|Снови]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Крај|Крај]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Сати|Сати]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Стихови|Стихови]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Песма|Песма]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Суза|Суза]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Рапсодија|Рапсодија]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Мир|Мир]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Растанак|Растанак]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Вече|Вече]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Измирење|Измирење]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Пут|Пут]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Гама|Гама]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Сусрет|Сусрет]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Резигнација|Резигнација]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Слутње|Слутње]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Срце|Срце]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Симбол|Симбол]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Распуће|Распуће]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Опсена|Опсена]]. <center>II<br>[[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)|'''Песме љубави и смрти''']]</center> :[[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Химера|Химера]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Срце|Срце]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Жена|Жена]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Завет|Завет]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Песма|Песма]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Тајна|Тајна]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Гнездо|Гнездо]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Лепота|Лепота]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Сутон|Сутон]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Бескрајна песма|Бескрајна песма]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Наша срца|Наша срца]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Очи|Очи]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Чедност|Чедност]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Номади|Номади]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Велика ноћ|Велика ноћ]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#За звездама|За звездама]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Стварање|Стварање]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Мирна песма|Мирна песма]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Тренуци|Тренуци]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Непријатељ|Непријатељ]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Крила|Крила]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Песма љубави|Песма љубави]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Песма сутона|Песма сутона]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Песма тишине|Песма тишине]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Песма умирања|Песма умирања]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Последња песма|Последња песма]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Песма|Песма]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Заборав|Заборав]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Песма срца|Песма срца]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Ћутање|Ћутање]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Песма жени|Песма жени]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Сумња|Сумња]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Строфе једној жени|Строфе једној жени]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Најтужнија песма|Најтужнија песма]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Песме Богу|Песме Богу]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Песме смрти|Песме смрти]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Песме жени|Песме жени]]. <center>III<br>[[Царски сонети (Дучићеве песме)|'''Царски сонети''']]</center> :[[Царски сонети 1 (Дучићеве песме)|Царски сонети]] ::[[Царски сонети 1 (Дучићеве песме)#Царица|Царица]], [[Царски сонети 1 (Дучићеве песме)#Двобој|Двобој]], [[Царски сонети 1 (Дучићеве песме)#Цар|Цар]], [[Царски сонети 1 (Дучићеве песме)#Житије|Житије]], [[Царски сонети 1 (Дучићеве песме)#Запис|Запис]], [[Царски сонети 1 (Дучићеве песме)#Копљаници|Копљаници]], [[Царски сонети 1 (Дучићеве песме)#Радовиште|Радовиште]], [[Царски сонети 1 (Дучићеве песме)#Владичица|Владичица]], [[Царски сонети 1 (Дучићеве песме)#Манастир|Манастир]], [[Царски сонети 1 (Дучићеве песме)#Дубровник|Дубровник]], [[Царски сонети 1 (Дучићеве песме)#Слава|Слава]], [[Царски сонети 1 (Дучићеве песме)#Паж|Паж]]. :[[Царски сонети 2 (Дучићеве песме)|Моја отаџбина]] ::[[Царски сонети 2 (Дучићеве песме)#Ave Serbia|-{Ave Serbia}-]], [[Царски сонети 2 (Дучићеве песме)#Маћедонија|Маћедонија]], [[Царски сонети 2 (Дучићеве песме)#Хорда|Хорда]], [[Царски сонети 2 (Дучићеве песме)#Вардар|Вардар]], [[Царски сонети 2 (Дучићеве песме)#Херцеговина|Херцеговина]], [[Царски сонети 2 (Дучићеве песме)#Химна победника|Химна победника]], [[Царски сонети 2 (Дучићеве песме)#Брегалница|Брегалница]]. :[[Царски сонети 3 (Дучићеве песме)|Дубровачке поеме]] ::[[Царски сонети 3 (Дучићеве песме)#Дубровачки мадригал|Дубровачки мадригал]], [[Царски сонети 3 (Дучићеве песме)#Дубровачки поклисар|Дубровачки поклисар]], [[Царски сонети 3 (Дучићеве песме)#Дубровачки пастел|Дубровачки пастел]], [[Царски сонети 3 (Дучићеве песме)#Дубровачко вино|Дубровачко вино]], [[Царски сонети 3 (Дучићеве песме)#Дубровачки карневал|Дубровачки карневал]], [[Царски сонети 3 (Дучићеве песме)#Дубровачки епитаф|Дубровачки епитаф]], [[Царски сонети 3 (Дучићеве песме)#Дубровачки барок|Дубровачки барок]], [[Царски сонети 3 (Дучићеве песме)#Дубровачки сенатор|Дубровачки сенатор]], [[Царски сонети 3 (Дучићеве песме)#Дубровачки арцибискуп|Дубровачки арцибискуп]]. <center>IV<br>[[Плаве легенде (Дучићеве песме)|'''Плаве легенде''']]</center> :[[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Човек и пас|Човек и пас]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Црна песма|Црна песма]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Срца|Срца]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Прича о јаком|Прича о јаком]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#На стени|На стени]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Мала принцеза|Мала принцеза]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Вечерње|Вечерње]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Једне ведре ноћи|Једне ведре ноћи]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Дубровачка јесен|Дубровачка јесен]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Равнодушност|Равнодушност]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Љубав|Љубав]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Дело|Дело]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Прехисторијска љубав|Прехисторијска љубав]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Пролетња песма|Пролетња песма]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Вечерње песме|Вечерње песме]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Човек|Човек]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Сунце|Сунце]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Острво папагаја|Острво папагаја]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Рука|Рука]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Огледала|Огледала]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Отров|Отров]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Зохра|Зохра]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Пророци|Пророци]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Дубровачка песма|Дубровачка песма]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Казна|Казна]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Светлост|Светлост]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Срећа|Срећа]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Песма о Богу|Песма о Богу]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Другови|Другови]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Песма о жени|Песма о жени]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Јеврејска песма|Јеврејска песма]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Светац|Светац]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Зизема|Зизема]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Семе|Семе]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Стари запис|Стари запис]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Песма Христу|Песма Христу]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#На раскршћу|На раскршћу]]. == Проза == * [[Патриотизам у Књижевности]] (1899) * [[Писмо из Женеве]] (1900) * [[Писмо из Алпа]] (1906) * [[Борисав Станковић (Ј. Дучић)|Борисав Станковић]] (1907) * [[Писмо с Јонског мора]] (1911) * [[Мисли о песнику]] (1924) * [[Писмо из Рима]] (1929) * [[Благо Цара Радована]] (1932) * [[Писмо из Египта]] (1940) * [[Градови и химере]] === Преводи === * [[Гете и Шилер]] (1900), од [[w:Госпођа де Стал|Госпође де Стал]] === Политички радови === * [[Београђани, отаџбина је у опасности!]] (1908) * [[Словени и Босна]] (1908) * [[Два Рибникара]] (1924) * [[Реч Југославија]] (1929) * [[Слободан Јовановић (Ј. Дучић)|Слободан Јовановић]] (1942) * [[Др Влатко Мачек и Југославија]] (1942) * [[Југословенска идеологија: истина о „југославизму”]] (1942) * [[Федерализам или централизам: истина о „спорном питању” у бившој Југославији]] (1943) == Дела о Јовану Дучићу == * ''[[Јован Дучић, српски пјесник]]'' (1900), Босанска вила * ''[[„Пјесме” Јована Дучића]]'' (1901), од [[Јован Скерлић]] * ''Поводом издања сабраних дела Јована Дучића'' (1929), од Исидора Секулић * ''Велики српски песник г. Јован Дучић стигао у Америку'' (1941), Американски Србобран * ''Слава Јовану Дучићу'' (1943), Американски Србобран [[Категорија:Јован Дучић]] [[Категорија:Српски књижевници]] [[Категорија:Српски песници]] o2qdulk9kmsyoo28f1wcemxhrsp8zv5 144121 144066 2026-06-05T07:06:06Z Coaorao 19106 /* Збирке песaма */ 144121 wikitext text/x-wiki {{Аутор | име = Јован | презиме = Дучић | иницијал_презимена = Д | годинарођења = 1874 | годинасмрти = 1943 | опис = '''Јован Дучић''' био је српски и југословенски песник-дипломата, писац и академик. | слика = Ducic.jpg | опис_слике = | википедија = Јован Дучић | вики_цитати = Јован Дучић | остава = | остава_кат = Jovan Dučić }} == Песме == * [[Самохрана мајка]] (1886) * [[Слијепац]] (1887) * [[Двоје сирочади]] (1887) * [[Зора (Јован Дучић)]] (1887) * [[Поздрав Фрушке Горе]] (1887) * [[Два гроба]] (1887) * [[У зиму]] (1888) * [[Сиротанова клетва]] (1888) * [[У болести (Јован Дучић)]] (1888) * [[На 500-љетни Видов-дан]] (1888) * [[Не клони (Јован Дучић)]] (1888) * [[Поцрњело лице]] (1888) * [[Ој ти небо]] (1888) * [[Сељеницима]] (1890) * [[Небу (Јован Дучић)|Небу]] (1890) * [[Ластама]] (1890) * [[*** (О шта те из сна буди)]] (1895) * [[Прољетне мелодије]] (1895) * [[Једном пјеснику]] (1895) * [[*** (Кад се спусти сјенка)]] (1895) * [[*** (Тебе тражим дан кад мине)]] (1895) * [[Војиславу над гробом]] (1895) * [[На обали (Јован Дучић)]] (1896) * [[Српски борац]] (1896) * [[Гусар]] (1896) * [[Пут (Јован Дучић)|Пут]] (1896) * [[Пјесникова молитва]] (1896) * [[Не чекај ме...]] (1897) * [[Гроб]] (1897) * [[Вјетре!]] (1897) * [[Куда ћеш... (Јован Дучић)|Куда ћеш...]] (1897) * [[Салангана]] (1897) * [[Моја отаџбина (Јован Дучић)|Моја отаџбина]] (1899) * [[Писмо другу]] (1900) * [[Аида]] (1900) * [[Истоку]] (1900) * [[Драма]] (1901) * [[Залазак сунца (1901)|Залазак сунца]] (1901) * [[Зашто?...]] (1901) * [[Антички мотиви]] (1903) * [[Врбас]] (1941) * [[Додатак (Дучићеве песме)#На царев Аранђеловдан|На царев Аранђеловдан]] (1942) * [[Молитва (Јован Дучић)|Молитва]] (1943) * [[Сатира]] (1943) * [[Нова влада]] (1943) * [[Додатак (Дучићеве песме)#Вечној Србији|Вечној Србији]] * [[Додатак (Дучићеве песме)#На обали Неретве|На обали Неретве]] * [[Додатак (Дучићеве песме)#Врбас|Врбас]] * [[Додатак (Дучићеве песме)#Лички мученици|Лички мученици]] (1943) * [[Додатак (Дучићеве песме)#Босна|Босна]] * [[Додатак (Дучићеве песме)#Молитва|Молитва]] (1943) * [[Сину тисућљетне културе (Дучићеве песме)#Сину тисућљетне културе|Сину тисућљетне културе]] === Преводи === * ''[[Сципион и Ханибал]]'' (1891) * ''[[Ехо]]'' (1896), од [[Пушкин|Пушкина]] * ''[[Романца]]'' (1896), од Пушкина * ''[[Суза]]'' (1898), од Пушкина * ''[[Анџело]]'' (1898), од Пушкина * ''[[Бахчисарајски шедрван]]'' (1900), од Пушкина * ''[[Голуб]]'' (1900), од Пушкина * ''[[Цигани]]'' (1902), од Пушкина * ''[[Кажи...]]'' (1896), од [[Хајне|Хајнеа]] * ''[[Гле и опет...]]'' (1896), од Хајнеа * ''[[Не смиј се над мојом пророчанском тугом]]'' (1896), од [[Љермонтов|Љермонтова]] * ''[[Кинџалу]]'' (1896), од Љермонтова * ''[[Сужањ]]'' (1896), од Љермонтова * ''[[Не, тако силно ја не љубим тебе]]'' (1896), од Љермонтова == Збирке песaма == * [[Пјесме (Јован Дучић)|Пјесме]] (1901) * [[Песме (Јован Дучић)|Песме]] (1911) * [[Песме сунца (Дучићеве песме)|Песме сунца]] (1929) * [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)|Песме љубави и смрти]] (1929) * [[Царски сонети (Дучићеве песме)|Царски сонети]] (1930) * [[Плаве легенде (Дучићеве песме)|Плаве легенде]] (1930) * [[Песме сунца 5 (Дучићеве песме)|Лирика]] (1943) <center>I<br>[[Песме сунца (Дучићеве песме)|'''Песме сунца''']]</center> :[[Песме сунца 1 (Дучићеве песме)|Сенке по води]] ::[[Песме сунца 1 (Дучићеве песме)#Залазак сунца|Залазак сунца]], [[Песме сунца 1 (Дучићеве песме)#У сумраку|У сумраку]], [[Песме сунца 1 (Дучићеве песме)#Падање лишћа|Падање лишћа]], [[Песме сунца 1 (Дучићеве песме)#Акорди|Акорди]], [[Песме сунца 1 (Дучићеве песме)#Познанство|Познанство]], [[Песме сунца 1 (Дучићеве песме)#Тишина|Тишина]], [[Песме сунца 1 (Дучићеве песме)#Једне вечери у сутон|Једне вечери у сутон]], [[Песме сунца 1 (Дучићеве песме)#Јабланови|Јабланови]], [[Песме сунца 1 (Дучићеве песме)#Чекање|Чекање]], [[Песме сунца 1 (Дучићеве песме)#Повратак|Повратак]], [[Песме сунца 1 (Дучићеве песме)#Чежња|Чежња]], [[Песме сунца 1 (Дучићеве песме)#Новембар|Новембар]], [[Песме сунца 1 (Дучићеве песме)#Морска врба|Морска врба]], [[Песме сунца 1 (Дучићеве песме)#Сат|Сат]], [[Песме сунца 1 (Дучићеве песме)#Поноћ|Поноћ]], [[Песме сунца 1 (Дучићеве песме)#Зашто?|Зашто?]], [[Песме сунца 1 (Дучићеве песме)#Поезија|Поезија]], [[Песме сунца 1 (Дучићеве песме)#Зимски пастел|Зимски пастел]], [[Песме сунца 1 (Дучићеве песме)#Подне|Подне]], [[Песме сунца 1 (Дучићеве песме)#Римски сонет|Римски сонет]], [[Песме сунца 1 (Дучићеве песме)#Самоћа|Самоћа]]. :[[Песме сунца 2 (Дучићеве песме)|Јадрански сонети]] ::[[Песме сунца 2 (Дучићеве песме)#Поред воде|Поред воде]], [[Песме сунца 2 (Дучићеве песме)#Крај мора|Крај мора]], [[Песме сунца 2 (Дучићеве песме)#Село|Село]], [[Песме сунца 2 (Дучићеве песме)#Лето|Лето]], [[Песме сунца 2 (Дучићеве песме)#Слушање|Слушање]], [[Песме сунца 2 (Дучићеве песме)#Дубровачки requiem|Дубровачки -{requiem}-]], [[Песме сунца 2 (Дучићеве песме)#Далмација|Далмација]], [[Песме сунца 2 (Дучићеве песме)#Ноћни стихови|Ноћни стихови]], [[Песме сунца 2 (Дучићеве песме)#Јутрењи сонет|Јутрењи сонет]], [[Песме сунца 2 (Дучићеве песме)#Звезде|Звезде]], [[Песме сунца 2 (Дучићеве песме)#Љубав|Љубав]], [[Песме сунца 2 (Дучићеве песме)#Месечина|Месечина]], [[Песме сунца 2 (Дучићеве песме)#Вечерње|Вечерње]]. :[[Песме сунца 3 (Дучићеве песме)|Јутарње песме]] ::[[Песме сунца 3 (Дучићеве песме)#Прича|Прича]], [[Песме сунца 3 (Дучићеве песме)#Напон|Напон]], [[Песме сунца 3 (Дучићеве песме)#Шум|Шум]], [[Песме сунца 3 (Дучићеве песме)#Сусрет|Сусрет]]. :[[Песме сунца 4 (Дучићеве песме)|Вечерње песме]] ::[[Песме сунца 4 (Дучићеве песме)#Рефрен|Рефрен]], [[Песме сунца 4 (Дучићеве песме)#Сунцокрети|Сунцокрети]], [[Песме сунца 4 (Дучићеве песме)#Сета|Сета]], [[Песме сунца 4 (Дучићеве песме)#Песма мрака|Песма мрака]], [[Песме сунца 4 (Дучићеве песме)#Чекање|Чекање]], [[Песме сунца 4 (Дучићеве песме)#Песма|Песма]], [[Песме сунца 4 (Дучићеве песме)#Међа|Међа]]. :[[Песме сунца 6 (Дучићеве песме)|Сунчане песме]] ::[[Песме сунца 6 (Дучићеве песме)#Поље|Поље]], [[Песме сунца 6 (Дучићеве песме)#Свитање|Свитање]], [[Песме сунца 6 (Дучићеве песме)#Суша|Суша]], [[Песме сунца 6 (Дучићеве песме)#Ћук|Ћук]], [[Песме сунца 6 (Дучићеве песме)#Шума|Шума]], [[Песме сунца 6 (Дучићеве песме)#Мрак|Мрак]], [[Песме сунца 6 (Дучићеве песме)#Сунце|Сунце]], [[Песме сунца 6 (Дучићеве песме)#Киша|Киша]], [[Песме сунца 6 (Дучићеве песме)#Оморина|Оморина]], [[Песме сунца 6 (Дучићеве песме)#Бор|Бор]], [[Песме сунца 6 (Дучићеве песме)#Ветар|Ветар]], [[Песме сунца 6 (Дучићеве песме)#Ноћ|Ноћ]], [[Песме сунца 6 (Дучићеве песме)#Април|Април]], [[Песме сунца 6 (Дучићеве песме)#Буква|Буква]], [[Песме сунца 6 (Дучићеве песме)#Мрави|Мрави]], [[Песме сунца 6 (Дучићеве песме)#Недеља|Недеља]]. :[[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)|Душа и ноћ]] ::[[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Душа|Душа]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Носталгија|Носталгија]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Напор|Напор]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Сапутници|Сапутници]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Љубав|Љубав]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Соната|Соната]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Тама|Тама]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Досада|Досада]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Страх|Страх]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Екстаза|Екстаза]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Замор|Замор]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Рефрен|Рефрен]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Враћање|Враћање]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Снови|Снови]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Крај|Крај]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Сати|Сати]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Стихови|Стихови]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Песма|Песма]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Суза|Суза]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Рапсодија|Рапсодија]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Мир|Мир]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Растанак|Растанак]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Вече|Вече]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Измирење|Измирење]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Пут|Пут]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Гама|Гама]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Сусрет|Сусрет]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Резигнација|Резигнација]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Слутње|Слутње]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Срце|Срце]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Симбол|Симбол]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Распуће|Распуће]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Опсена|Опсена]]. <center>II<br>[[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)|'''Песме љубави и смрти''']]</center> :[[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Химера|Химера]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Срце|Срце]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Жена|Жена]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Завет|Завет]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Песма|Песма]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Тајна|Тајна]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Гнездо|Гнездо]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Лепота|Лепота]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Сутон|Сутон]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Бескрајна песма|Бескрајна песма]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Наша срца|Наша срца]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Очи|Очи]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Чедност|Чедност]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Номади|Номади]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Велика ноћ|Велика ноћ]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#За звездама|За звездама]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Стварање|Стварање]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Мирна песма|Мирна песма]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Тренуци|Тренуци]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Непријатељ|Непријатељ]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Крила|Крила]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Песма љубави|Песма љубави]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Песма сутона|Песма сутона]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Песма тишине|Песма тишине]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Песма умирања|Песма умирања]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Последња песма|Последња песма]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Песма|Песма]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Заборав|Заборав]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Песма срца|Песма срца]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Ћутање|Ћутање]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Песма жени|Песма жени]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Сумња|Сумња]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Строфе једној жени|Строфе једној жени]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Најтужнија песма|Најтужнија песма]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Песме Богу|Песме Богу]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Песме смрти|Песме смрти]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Песме жени|Песме жени]]. <center>III<br>[[Царски сонети (Дучићеве песме)|'''Царски сонети''']]</center> :[[Царски сонети 1 (Дучићеве песме)|Царски сонети]] ::[[Царски сонети 1 (Дучићеве песме)#Царица|Царица]], [[Царски сонети 1 (Дучићеве песме)#Двобој|Двобој]], [[Царски сонети 1 (Дучићеве песме)#Цар|Цар]], [[Царски сонети 1 (Дучићеве песме)#Житије|Житије]], [[Царски сонети 1 (Дучићеве песме)#Запис|Запис]], [[Царски сонети 1 (Дучићеве песме)#Копљаници|Копљаници]], [[Царски сонети 1 (Дучићеве песме)#Радовиште|Радовиште]], [[Царски сонети 1 (Дучићеве песме)#Владичица|Владичица]], [[Царски сонети 1 (Дучићеве песме)#Манастир|Манастир]], [[Царски сонети 1 (Дучићеве песме)#Дубровник|Дубровник]], [[Царски сонети 1 (Дучићеве песме)#Слава|Слава]], [[Царски сонети 1 (Дучићеве песме)#Паж|Паж]]. :[[Царски сонети 2 (Дучићеве песме)|Моја отаџбина]] ::[[Царски сонети 2 (Дучићеве песме)#Ave Serbia|-{Ave Serbia}-]], [[Царски сонети 2 (Дучићеве песме)#Маћедонија|Маћедонија]], [[Царски сонети 2 (Дучићеве песме)#Хорда|Хорда]], [[Царски сонети 2 (Дучићеве песме)#Вардар|Вардар]], [[Царски сонети 2 (Дучићеве песме)#Херцеговина|Херцеговина]], [[Царски сонети 2 (Дучићеве песме)#Химна победника|Химна победника]], [[Царски сонети 2 (Дучићеве песме)#Брегалница|Брегалница]]. :[[Царски сонети 3 (Дучићеве песме)|Дубровачке поеме]] ::[[Царски сонети 3 (Дучићеве песме)#Дубровачки мадригал|Дубровачки мадригал]], [[Царски сонети 3 (Дучићеве песме)#Дубровачки поклисар|Дубровачки поклисар]], [[Царски сонети 3 (Дучићеве песме)#Дубровачки пастел|Дубровачки пастел]], [[Царски сонети 3 (Дучићеве песме)#Дубровачко вино|Дубровачко вино]], [[Царски сонети 3 (Дучићеве песме)#Дубровачки карневал|Дубровачки карневал]], [[Царски сонети 3 (Дучићеве песме)#Дубровачки епитаф|Дубровачки епитаф]], [[Царски сонети 3 (Дучићеве песме)#Дубровачки барок|Дубровачки барок]], [[Царски сонети 3 (Дучићеве песме)#Дубровачки сенатор|Дубровачки сенатор]], [[Царски сонети 3 (Дучићеве песме)#Дубровачки арцибискуп|Дубровачки арцибискуп]]. <center>IV<br>[[Плаве легенде (Дучићеве песме)|'''Плаве легенде''']]</center> :[[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Човек и пас|Човек и пас]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Црна песма|Црна песма]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Срца|Срца]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Прича о јаком|Прича о јаком]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#На стени|На стени]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Мала принцеза|Мала принцеза]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Вечерње|Вечерње]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Једне ведре ноћи|Једне ведре ноћи]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Дубровачка јесен|Дубровачка јесен]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Равнодушност|Равнодушност]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Љубав|Љубав]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Дело|Дело]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Прехисторијска љубав|Прехисторијска љубав]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Пролетња песма|Пролетња песма]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Вечерње песме|Вечерње песме]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Човек|Човек]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Сунце|Сунце]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Острво папагаја|Острво папагаја]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Рука|Рука]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Огледала|Огледала]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Отров|Отров]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Зохра|Зохра]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Пророци|Пророци]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Дубровачка песма|Дубровачка песма]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Казна|Казна]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Светлост|Светлост]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Срећа|Срећа]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Песма о Богу|Песма о Богу]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Другови|Другови]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Песма о жени|Песма о жени]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Јеврејска песма|Јеврејска песма]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Светац|Светац]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Зизема|Зизема]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Семе|Семе]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Стари запис|Стари запис]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Песма Христу|Песма Христу]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#На раскршћу|На раскршћу]]. == Проза == * [[Патриотизам у Књижевности]] (1899) * [[Писмо из Женеве]] (1900) * [[Писмо из Алпа]] (1906) * [[Борисав Станковић (Ј. Дучић)|Борисав Станковић]] (1907) * [[Писмо с Јонског мора]] (1911) * [[Мисли о песнику]] (1924) * [[Писмо из Рима]] (1929) * [[Благо Цара Радована]] (1932) * [[Писмо из Египта]] (1940) * [[Градови и химере]] === Преводи === * [[Гете и Шилер]] (1900), од [[w:Госпођа де Стал|Госпође де Стал]] === Политички радови === * [[Београђани, отаџбина је у опасности!]] (1908) * [[Словени и Босна]] (1908) * [[Два Рибникара]] (1924) * [[Реч Југославија]] (1929) * [[Слободан Јовановић (Ј. Дучић)|Слободан Јовановић]] (1942) * [[Др Влатко Мачек и Југославија]] (1942) * [[Југословенска идеологија: истина о „југославизму”]] (1942) * [[Федерализам или централизам: истина о „спорном питању” у бившој Југославији]] (1943) == Дела о Јовану Дучићу == * ''[[Јован Дучић, српски пјесник]]'' (1900), Босанска вила * ''[[„Пјесме” Јована Дучића]]'' (1901), од [[Јован Скерлић]] * ''Поводом издања сабраних дела Јована Дучића'' (1929), од Исидора Секулић * ''Велики српски песник г. Јован Дучић стигао у Америку'' (1941), Американски Србобран * ''Слава Јовану Дучићу'' (1943), Американски Србобран [[Категорија:Јован Дучић]] [[Категорија:Српски књижевници]] [[Категорија:Српски песници]] h10annk85ufmmufmhtfaiha6hmb6jmp 144124 144121 2026-06-05T09:08:13Z Coaorao 19106 /* Песме */ 144124 wikitext text/x-wiki {{Аутор | име = Јован | презиме = Дучић | иницијал_презимена = Д | годинарођења = 1874 | годинасмрти = 1943 | опис = '''Јован Дучић''' био је српски и југословенски песник-дипломата, писац и академик. | слика = Ducic.jpg | опис_слике = | википедија = Јован Дучић | вики_цитати = Јован Дучић | остава = | остава_кат = Jovan Dučić }} == Песме == * [[Самохрана мајка]] (1886) * [[Слијепац]] (1887) * [[Двоје сирочади]] (1887) * [[Зора (Јован Дучић)]] (1887) * [[Поздрав Фрушке Горе]] (1887) * [[Два гроба]] (1887) * [[У зиму]] (1888) * [[Сиротанова клетва]] (1888) * [[У болести (Јован Дучић)]] (1888) * [[На 500-љетни Видов-дан]] (1888) * [[Не клони (Јован Дучић)]] (1888) * [[Поцрњело лице]] (1888) * [[Ој ти небо]] (1888) * [[Сељеницима]] (1890) * [[Небу (Јован Дучић)|Небу]] (1890) * [[Ластама]] (1890) * [[*** (О шта те из сна буди)]] (1895) * [[Прољетне мелодије]] (1895) * [[Једном пјеснику]] (1895) * [[*** (Кад се спусти сјенка)]] (1895) * [[*** (Тебе тражим дан кад мине)]] (1895) * [[Војиславу над гробом]] (1895) * [[На обали (Јован Дучић)]] (1896) * [[Српски борац]] (1896) * [[Гусар]] (1896) * [[Пут (Јован Дучић)|Пут]] (1896) * [[Пјесникова молитва]] (1896) * [[Не чекај ме...]] (1897) * [[Гроб]] (1897) * [[Вјетре!]] (1897) * [[Куда ћеш... (Јован Дучић)|Куда ћеш...]] (1897) * [[Салангана]] (1897) * [[Моја отаџбина (Јован Дучић)|Моја отаџбина]] (1899) * [[Писмо другу]] (1900) * [[Аида]] (1900) * [[Истоку]] (1900) * [[Драма]] (1901) * [[Залазак сунца (1901)|Залазак сунца]] (1901) * [[Зашто?...]] (1901) * [[Антички мотиви]] (1903) * [[Врбас]] (1941) * [[Додатак (Дучићеве песме)#На царев Аранђеловдан|На царев Аранђеловдан]] (1942) * [[Додатак (Дучићеве песме)#Вечној Србији|Вечној Србији]] (1942) * [[Молитва (Јован Дучић)|Молитва]] (1943) * [[Сатира]] (1943) * [[Нова влада]] (1943) * [[Додатак (Дучићеве песме)#На обали Неретве|На обали Неретве]] * [[Додатак (Дучићеве песме)#Врбас|Врбас]] * [[Додатак (Дучићеве песме)#Лички мученици|Лички мученици]] (1943) * [[Додатак (Дучићеве песме)#Босна|Босна]] * [[Додатак (Дучићеве песме)#Молитва|Молитва]] (1943) * [[Сину тисућљетне културе (Дучићеве песме)#Сину тисућљетне културе|Сину тисућљетне културе]] === Преводи === * ''[[Сципион и Ханибал]]'' (1891) * ''[[Ехо]]'' (1896), од [[Пушкин|Пушкина]] * ''[[Романца]]'' (1896), од Пушкина * ''[[Суза]]'' (1898), од Пушкина * ''[[Анџело]]'' (1898), од Пушкина * ''[[Бахчисарајски шедрван]]'' (1900), од Пушкина * ''[[Голуб]]'' (1900), од Пушкина * ''[[Цигани]]'' (1902), од Пушкина * ''[[Кажи...]]'' (1896), од [[Хајне|Хајнеа]] * ''[[Гле и опет...]]'' (1896), од Хајнеа * ''[[Не смиј се над мојом пророчанском тугом]]'' (1896), од [[Љермонтов|Љермонтова]] * ''[[Кинџалу]]'' (1896), од Љермонтова * ''[[Сужањ]]'' (1896), од Љермонтова * ''[[Не, тако силно ја не љубим тебе]]'' (1896), од Љермонтова == Збирке песaма == * [[Пјесме (Јован Дучић)|Пјесме]] (1901) * [[Песме (Јован Дучић)|Песме]] (1911) * [[Песме сунца (Дучићеве песме)|Песме сунца]] (1929) * [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)|Песме љубави и смрти]] (1929) * [[Царски сонети (Дучићеве песме)|Царски сонети]] (1930) * [[Плаве легенде (Дучићеве песме)|Плаве легенде]] (1930) * [[Песме сунца 5 (Дучићеве песме)|Лирика]] (1943) <center>I<br>[[Песме сунца (Дучићеве песме)|'''Песме сунца''']]</center> :[[Песме сунца 1 (Дучићеве песме)|Сенке по води]] ::[[Песме сунца 1 (Дучићеве песме)#Залазак сунца|Залазак сунца]], [[Песме сунца 1 (Дучићеве песме)#У сумраку|У сумраку]], [[Песме сунца 1 (Дучићеве песме)#Падање лишћа|Падање лишћа]], [[Песме сунца 1 (Дучићеве песме)#Акорди|Акорди]], [[Песме сунца 1 (Дучићеве песме)#Познанство|Познанство]], [[Песме сунца 1 (Дучићеве песме)#Тишина|Тишина]], [[Песме сунца 1 (Дучићеве песме)#Једне вечери у сутон|Једне вечери у сутон]], [[Песме сунца 1 (Дучићеве песме)#Јабланови|Јабланови]], [[Песме сунца 1 (Дучићеве песме)#Чекање|Чекање]], [[Песме сунца 1 (Дучићеве песме)#Повратак|Повратак]], [[Песме сунца 1 (Дучићеве песме)#Чежња|Чежња]], [[Песме сунца 1 (Дучићеве песме)#Новембар|Новембар]], [[Песме сунца 1 (Дучићеве песме)#Морска врба|Морска врба]], [[Песме сунца 1 (Дучићеве песме)#Сат|Сат]], [[Песме сунца 1 (Дучићеве песме)#Поноћ|Поноћ]], [[Песме сунца 1 (Дучићеве песме)#Зашто?|Зашто?]], [[Песме сунца 1 (Дучићеве песме)#Поезија|Поезија]], [[Песме сунца 1 (Дучићеве песме)#Зимски пастел|Зимски пастел]], [[Песме сунца 1 (Дучићеве песме)#Подне|Подне]], [[Песме сунца 1 (Дучићеве песме)#Римски сонет|Римски сонет]], [[Песме сунца 1 (Дучићеве песме)#Самоћа|Самоћа]]. :[[Песме сунца 2 (Дучићеве песме)|Јадрански сонети]] ::[[Песме сунца 2 (Дучићеве песме)#Поред воде|Поред воде]], [[Песме сунца 2 (Дучићеве песме)#Крај мора|Крај мора]], [[Песме сунца 2 (Дучићеве песме)#Село|Село]], [[Песме сунца 2 (Дучићеве песме)#Лето|Лето]], [[Песме сунца 2 (Дучићеве песме)#Слушање|Слушање]], [[Песме сунца 2 (Дучићеве песме)#Дубровачки requiem|Дубровачки -{requiem}-]], [[Песме сунца 2 (Дучићеве песме)#Далмација|Далмација]], [[Песме сунца 2 (Дучићеве песме)#Ноћни стихови|Ноћни стихови]], [[Песме сунца 2 (Дучићеве песме)#Јутрењи сонет|Јутрењи сонет]], [[Песме сунца 2 (Дучићеве песме)#Звезде|Звезде]], [[Песме сунца 2 (Дучићеве песме)#Љубав|Љубав]], [[Песме сунца 2 (Дучићеве песме)#Месечина|Месечина]], [[Песме сунца 2 (Дучићеве песме)#Вечерње|Вечерње]]. :[[Песме сунца 3 (Дучићеве песме)|Јутарње песме]] ::[[Песме сунца 3 (Дучићеве песме)#Прича|Прича]], [[Песме сунца 3 (Дучићеве песме)#Напон|Напон]], [[Песме сунца 3 (Дучићеве песме)#Шум|Шум]], [[Песме сунца 3 (Дучићеве песме)#Сусрет|Сусрет]]. :[[Песме сунца 4 (Дучићеве песме)|Вечерње песме]] ::[[Песме сунца 4 (Дучићеве песме)#Рефрен|Рефрен]], [[Песме сунца 4 (Дучићеве песме)#Сунцокрети|Сунцокрети]], [[Песме сунца 4 (Дучићеве песме)#Сета|Сета]], [[Песме сунца 4 (Дучићеве песме)#Песма мрака|Песма мрака]], [[Песме сунца 4 (Дучићеве песме)#Чекање|Чекање]], [[Песме сунца 4 (Дучићеве песме)#Песма|Песма]], [[Песме сунца 4 (Дучићеве песме)#Међа|Међа]]. :[[Песме сунца 6 (Дучићеве песме)|Сунчане песме]] ::[[Песме сунца 6 (Дучићеве песме)#Поље|Поље]], [[Песме сунца 6 (Дучићеве песме)#Свитање|Свитање]], [[Песме сунца 6 (Дучићеве песме)#Суша|Суша]], [[Песме сунца 6 (Дучићеве песме)#Ћук|Ћук]], [[Песме сунца 6 (Дучићеве песме)#Шума|Шума]], [[Песме сунца 6 (Дучићеве песме)#Мрак|Мрак]], [[Песме сунца 6 (Дучићеве песме)#Сунце|Сунце]], [[Песме сунца 6 (Дучићеве песме)#Киша|Киша]], [[Песме сунца 6 (Дучићеве песме)#Оморина|Оморина]], [[Песме сунца 6 (Дучићеве песме)#Бор|Бор]], [[Песме сунца 6 (Дучићеве песме)#Ветар|Ветар]], [[Песме сунца 6 (Дучићеве песме)#Ноћ|Ноћ]], [[Песме сунца 6 (Дучићеве песме)#Април|Април]], [[Песме сунца 6 (Дучићеве песме)#Буква|Буква]], [[Песме сунца 6 (Дучићеве песме)#Мрави|Мрави]], [[Песме сунца 6 (Дучићеве песме)#Недеља|Недеља]]. :[[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)|Душа и ноћ]] ::[[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Душа|Душа]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Носталгија|Носталгија]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Напор|Напор]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Сапутници|Сапутници]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Љубав|Љубав]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Соната|Соната]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Тама|Тама]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Досада|Досада]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Страх|Страх]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Екстаза|Екстаза]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Замор|Замор]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Рефрен|Рефрен]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Враћање|Враћање]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Снови|Снови]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Крај|Крај]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Сати|Сати]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Стихови|Стихови]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Песма|Песма]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Суза|Суза]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Рапсодија|Рапсодија]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Мир|Мир]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Растанак|Растанак]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Вече|Вече]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Измирење|Измирење]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Пут|Пут]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Гама|Гама]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Сусрет|Сусрет]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Резигнација|Резигнација]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Слутње|Слутње]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Срце|Срце]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Симбол|Симбол]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Распуће|Распуће]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Опсена|Опсена]]. <center>II<br>[[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)|'''Песме љубави и смрти''']]</center> :[[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Химера|Химера]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Срце|Срце]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Жена|Жена]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Завет|Завет]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Песма|Песма]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Тајна|Тајна]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Гнездо|Гнездо]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Лепота|Лепота]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Сутон|Сутон]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Бескрајна песма|Бескрајна песма]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Наша срца|Наша срца]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Очи|Очи]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Чедност|Чедност]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Номади|Номади]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Велика ноћ|Велика ноћ]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#За звездама|За звездама]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Стварање|Стварање]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Мирна песма|Мирна песма]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Тренуци|Тренуци]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Непријатељ|Непријатељ]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Крила|Крила]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Песма љубави|Песма љубави]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Песма сутона|Песма сутона]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Песма тишине|Песма тишине]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Песма умирања|Песма умирања]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Последња песма|Последња песма]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Песма|Песма]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Заборав|Заборав]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Песма срца|Песма срца]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Ћутање|Ћутање]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Песма жени|Песма жени]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Сумња|Сумња]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Строфе једној жени|Строфе једној жени]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Најтужнија песма|Најтужнија песма]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Песме Богу|Песме Богу]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Песме смрти|Песме смрти]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Песме жени|Песме жени]]. <center>III<br>[[Царски сонети (Дучићеве песме)|'''Царски сонети''']]</center> :[[Царски сонети 1 (Дучићеве песме)|Царски сонети]] ::[[Царски сонети 1 (Дучићеве песме)#Царица|Царица]], [[Царски сонети 1 (Дучићеве песме)#Двобој|Двобој]], [[Царски сонети 1 (Дучићеве песме)#Цар|Цар]], [[Царски сонети 1 (Дучићеве песме)#Житије|Житије]], [[Царски сонети 1 (Дучићеве песме)#Запис|Запис]], [[Царски сонети 1 (Дучићеве песме)#Копљаници|Копљаници]], [[Царски сонети 1 (Дучићеве песме)#Радовиште|Радовиште]], [[Царски сонети 1 (Дучићеве песме)#Владичица|Владичица]], [[Царски сонети 1 (Дучићеве песме)#Манастир|Манастир]], [[Царски сонети 1 (Дучићеве песме)#Дубровник|Дубровник]], [[Царски сонети 1 (Дучићеве песме)#Слава|Слава]], [[Царски сонети 1 (Дучићеве песме)#Паж|Паж]]. :[[Царски сонети 2 (Дучићеве песме)|Моја отаџбина]] ::[[Царски сонети 2 (Дучићеве песме)#Ave Serbia|-{Ave Serbia}-]], [[Царски сонети 2 (Дучићеве песме)#Маћедонија|Маћедонија]], [[Царски сонети 2 (Дучићеве песме)#Хорда|Хорда]], [[Царски сонети 2 (Дучићеве песме)#Вардар|Вардар]], [[Царски сонети 2 (Дучићеве песме)#Херцеговина|Херцеговина]], [[Царски сонети 2 (Дучићеве песме)#Химна победника|Химна победника]], [[Царски сонети 2 (Дучићеве песме)#Брегалница|Брегалница]]. :[[Царски сонети 3 (Дучићеве песме)|Дубровачке поеме]] ::[[Царски сонети 3 (Дучићеве песме)#Дубровачки мадригал|Дубровачки мадригал]], [[Царски сонети 3 (Дучићеве песме)#Дубровачки поклисар|Дубровачки поклисар]], [[Царски сонети 3 (Дучићеве песме)#Дубровачки пастел|Дубровачки пастел]], [[Царски сонети 3 (Дучићеве песме)#Дубровачко вино|Дубровачко вино]], [[Царски сонети 3 (Дучићеве песме)#Дубровачки карневал|Дубровачки карневал]], [[Царски сонети 3 (Дучићеве песме)#Дубровачки епитаф|Дубровачки епитаф]], [[Царски сонети 3 (Дучићеве песме)#Дубровачки барок|Дубровачки барок]], [[Царски сонети 3 (Дучићеве песме)#Дубровачки сенатор|Дубровачки сенатор]], [[Царски сонети 3 (Дучићеве песме)#Дубровачки арцибискуп|Дубровачки арцибискуп]]. <center>IV<br>[[Плаве легенде (Дучићеве песме)|'''Плаве легенде''']]</center> :[[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Човек и пас|Човек и пас]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Црна песма|Црна песма]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Срца|Срца]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Прича о јаком|Прича о јаком]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#На стени|На стени]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Мала принцеза|Мала принцеза]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Вечерње|Вечерње]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Једне ведре ноћи|Једне ведре ноћи]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Дубровачка јесен|Дубровачка јесен]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Равнодушност|Равнодушност]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Љубав|Љубав]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Дело|Дело]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Прехисторијска љубав|Прехисторијска љубав]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Пролетња песма|Пролетња песма]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Вечерње песме|Вечерње песме]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Човек|Човек]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Сунце|Сунце]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Острво папагаја|Острво папагаја]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Рука|Рука]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Огледала|Огледала]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Отров|Отров]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Зохра|Зохра]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Пророци|Пророци]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Дубровачка песма|Дубровачка песма]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Казна|Казна]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Светлост|Светлост]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Срећа|Срећа]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Песма о Богу|Песма о Богу]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Другови|Другови]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Песма о жени|Песма о жени]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Јеврејска песма|Јеврејска песма]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Светац|Светац]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Зизема|Зизема]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Семе|Семе]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Стари запис|Стари запис]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Песма Христу|Песма Христу]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#На раскршћу|На раскршћу]]. == Проза == * [[Патриотизам у Књижевности]] (1899) * [[Писмо из Женеве]] (1900) * [[Писмо из Алпа]] (1906) * [[Борисав Станковић (Ј. Дучић)|Борисав Станковић]] (1907) * [[Писмо с Јонског мора]] (1911) * [[Мисли о песнику]] (1924) * [[Писмо из Рима]] (1929) * [[Благо Цара Радована]] (1932) * [[Писмо из Египта]] (1940) * [[Градови и химере]] === Преводи === * [[Гете и Шилер]] (1900), од [[w:Госпођа де Стал|Госпође де Стал]] === Политички радови === * [[Београђани, отаџбина је у опасности!]] (1908) * [[Словени и Босна]] (1908) * [[Два Рибникара]] (1924) * [[Реч Југославија]] (1929) * [[Слободан Јовановић (Ј. Дучић)|Слободан Јовановић]] (1942) * [[Др Влатко Мачек и Југославија]] (1942) * [[Југословенска идеологија: истина о „југославизму”]] (1942) * [[Федерализам или централизам: истина о „спорном питању” у бившој Југославији]] (1943) == Дела о Јовану Дучићу == * ''[[Јован Дучић, српски пјесник]]'' (1900), Босанска вила * ''[[„Пјесме” Јована Дучића]]'' (1901), од [[Јован Скерлић]] * ''Поводом издања сабраних дела Јована Дучића'' (1929), од Исидора Секулић * ''Велики српски песник г. Јован Дучић стигао у Америку'' (1941), Американски Србобран * ''Слава Јовану Дучићу'' (1943), Американски Србобран [[Категорија:Јован Дучић]] [[Категорија:Српски књижевници]] [[Категорија:Српски песници]] imxplfy3eq8eelx0f64gu6xljitpqnd 0 11104 144070 144061 2026-06-04T13:39:17Z Coaorao 19106 Coaorao преместио је страницу [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)]] на [[Песме љубави и смрти]]: Правилан назив 144061 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | Песме љубави и смрти (1929) | | | '''Садржај''' | }} <center>''Пријатељу Слободану Јовановићу''</center> <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> * [[Песме љубави и смрти/Химера|Химера]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Срце|Срце]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Жена|Жена]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Завет|Завет]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Песма|Песма]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Тајна|Тајна]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Гнездо|Гнездо]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Лепота|Лепота]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Сутон|Сутон]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Бескрајна песма|Бескрајна песма]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Наша срца|Наша срца]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Моја љубав|Моја љубав]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Очи|Очи]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Чедност|Чедност]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Номади|Номади]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Велика ноћ|Велика ноћ]]<br> * [[Песме љубави и смрти/За звездама|За звездама]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Стварање|Стварање]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Мирна песма|Мирна песма]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Тренуци|Тренуци]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Непријатељ|Непријатељ]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Крила|Крила]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Песма љубави|Песма љубави]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Песма сутона|Песма сутона]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Песма тишине|Песма тишине]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Песма умирања|Песма умирања]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Последња песма|Последња песма]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Песма|Песма]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Заборав|Заборав]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Песма срца|Песма срца]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Ћутање|Ћутање]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Песма жени|Песма жени]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Сумња|Сумња]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Строфе једној жени|Строфе једној жени]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Најтужнија песма|Најтужнија песма]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Песме Богу|Песме Богу]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Песме смрти|Песме смрти]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Песме жени|Песме жени]] </div> </div> ==Химера== Невидљивом сунцу пружам жудне руке,<br> И отварам срце неком кога није;<br> Душа ми је пуна мрачне хармоније,<br> Којој никад нисам саслушао звуке. Просторе сам празне населио собом,<br> И расуо себе, ко орион сјајан,<br> У неки свет срцâ и душâ, бескрајан;<br> И живим над страхом и лебдим над добом. Од истине сам страшнији и већи:<br> Нити ме што врећа и нити што боли.<br> Моја жудна душа неизмерно воли;<br> И сваки мој корак, то је корак срећи. Почнем јутром онде где вечером заста,<br> Увек држећ чврсто краје златне нити;<br> И мој дан безмеран усхићено свити,<br> С песмом јата болно распеваних ласта. И док носим жељу отровану своју,<br> Као плес злих вила живот шуми, врви;<br> И све има ритам моје жедне крви,<br> И све мојих снова има страшну боју. И тако, пун тамне невићене вере,<br> Идем кобном стазом што је увек иста -<br> Ко злокобно сунце, док у мени блиста<br> Насмејано лице вечите Химере. ==Срце== Моје тамно срце, то је део свега -<br> Са звездама трепти, хуји с ветровима;<br> И онда кад стоји безгласно међ свима,<br> Један громки ехо ћути у дну њега. На обали морској моје срце има<br> Жамор неког вала што вечито плине;<br> Што чува свег мора звуке и горчине,<br> И сву хуку давно нестанулих плима. У залазак звезда изнад тамног хума,<br> Кроз сан поју птице у дубокој сени;<br> А безброј се гнезда одзивљу у мени,<br> И трагични одјек замркнулих шума... И то звучно срце када једном заспе,<br> Свој бол откуцавши силним ритмом свега,<br> Неће бити страшног престанка за њега:<br> У звук и у светлост све ће да се распе. Увек заљубљено у вечност, док брује<br> Њиме сјајне сфере, страсно и далеко...<br> И кад очарано куцне срце неко,<br> То је моје срце што се опет чује... ==Жена== Ја сневам о жени, већој но све жене,<br> Чија ће лепота бити тајна свима,<br> Што је као божји дах у просторима,<br> Који не дотаче никог осим мене. Њен чар да је моје велико откриће;<br> Да мирно присуство те чудесне жене<br> Не разуме више нико осим мене,<br> Осим моје вечно очарано биће. И пред чијом гордом лепотом од свију<br> Само ја отворих очи очаране,<br> И срце ко црни цвет из глухе стране,<br> Невидљиве капи док на њега лију. И њена лепота, тако недогледна,<br> Необешчашћена хвалама глупакâ,<br> Да обиђе тихо, као снопље зрака,<br> Све тамне путеве душе, само једне. И ја кључар чудне лепоте, да с тајном<br> Срећом видим јасно да је ова жена<br> Од истога светлог ткива начињена<br> Од кога и болни мој сан о бескрајном. ==Завет== Рече ми мој Творац у велико јутро:<br> Човече, дигни се и јави у плоти.<br> И у свој таштој и пустој наготи,<br> Иди кобном стазом коју будеш утро. Бићеш силник свему кад и жртва свачем;<br> Живеће у теби исти час - знај чуда -<br> Пророк, лакрдијаш, краљ и његов луда,<br> Роб с ланцем о врату, и осветник с мачем. Но бићеш неверан и болу и срећи;<br> Сумња ће ти дојку отровану дати;<br> И без топле вере ти ћеш мене звати,<br> И без праве сумње мене се одрећи. Свагда, као крила, те сумње бескрајне<br> Над свачим ће тебе да држе високо,<br> Докле не затвориш болно своје око<br> На међи вечите истине и тајне. Тако, као одјек у самотну гору,<br> Вратиће се путем који мени води,<br> Твој дух, сав окупан у вечној слободи -<br> Као црна птица у сунчаном мору. ==Песма== Никад не знам куд ће нова песма хтети,<br> Новој срећи или болу старе ране;<br> Да као молитва у небо полети,<br> Или као капља отрова да кане. Само чујем поклич у дну духа свога,<br> Као вест пророчку, кроз ноћ, с брега пуста;<br> И ја чујем благе речи вечитога<br> Како ми пролазе кроз срце и уста. Тад све канда знадем појмити и рећи,<br> И погађам тајну скривену од свију:<br> Да претворим у стих бол од свега већи,<br> И јад у молитву и у хармонију. И љубав што чезне, и јед што се гнуша,<br> Све је само песма; док мре у дубини<br> Сва у чудну светлост обучена душа -<br> Као звезда што се распада у тмини. И док се у миру тка вечито ткиво,<br> Хуји глас стварања и ритам расула,<br> И док у те сате још страсно и живо<br> Све сазнају моја опијена чула - Ја знам да нестајем у шуму што блуди,<br> Са сваким кораком којим нога крочи:<br> Стран за праву срећу и прави бол људи -<br> Упирући к небу зачуђене очи. ==Тајна== Наше две љубави пуне кобне моћи,<br> Од свију скривене, живе у свом стиду,<br> Као под звездама, заспали у ноћи,<br> Два мирна пауна на старинском зиду. Кријем своју љубав као мржњу други -<br> Истом силом лажи и свим подлостима;<br> Као други стакло отрова, свој дуги<br> Свој бол безутешни ја кријем међ свима. Колико је шуман ехо моје лажи,<br> Да не прену никог ударци мог срца!<br> И колико мира у речи где грца<br> Цела једна душа и сан од свег дражи! Сва је моја радост знати бол да скријем;<br> Сва мудрост, љубави дати изглед злобе;<br> Врлина, да презрем сузе које лијем,<br> И покажем срце као празне собе. И тако две наше љубави очајне,<br> Огрнуте лажју вечитом и ниском,<br> Стоје немих уста у дну наше тајне -<br> Два црна пауна на зиду старинском. ==Гнездо== Плетем своје гнездо изнад ваше главе,<br> Топлије од гнезда у орла и ласте;<br> Ветар отме грану или влакно траве,<br> А, ко цвет џиновски, оно ипак расте. Све му мирне звезде светле кад се смркне,<br> И пуно је сунца, као чаша вина;<br> Змија на по пута застане да цркне,<br> Држећ мртви поглед пут наших висина. У гнезду ће бити све ћутање шума,<br> И све песме река у јутру кад свићу,<br> И сав страсни мирис с расцветаних хума -<br> Докле златно перје расте моме тићу. Плетем своје гнездо високо над вама,<br> А још нико не зна место тога гнезда -<br> Оно иде као што над обалама<br> Путује у небу изгубљена звезда. И по мирном путу од мене до Бога,<br> Иде чудно гнездо, као бајка гола;<br> А сви звуци отуд што допру до кога,<br> То је глас још никад нечувеног бола. ==Лепота== На моме узглављу сву ноћ мирисаху<br> Чежњиво и слатко твоје тамне косе,<br> Док се шапат чуо као песма росе,<br> И дуге заклетве у очајном даху. А ја ипак не знам за радост и срећу;<br> Ја се бојим твоје подмукле Лепоте,<br> Да освету једном не затражи већу<br> За свирепа права што јој други оте. Благосиљаш ропство и тегобне узе,<br> Срце ти је пуно небескога плама,<br> И сишла са мном до патње и срама,<br> И пролила си најсветије сузе. А стрепим пред твојом подмуклом Лепотом -<br> Да не дигне једном, као гладна вила,<br> Док жалосна срца и не слуте о том,<br> Два своја у сузе замочена крила. И док љубав гори свим жељама њеним,<br> И ноћ тече дуга, мирисава, собна,<br> Крај нас, као сужањ, бди чудна и кобна<br> Лепота, с очима вечно замишљеним. ==Сутон== Ја те волим једним жаром невеселим,<br> И сумњом у тугу и лепоту јада;<br> Срећа коју имам уништава сада<br> Бесконачну другу срећу коју желим. Заклањаш ми сунце, а дала си сама<br> Сто очију моме срцу, и све путе<br> Души, да би ипак сви нестали у те,<br> Као изгубљени звук у долинама. И сто воља као белих јата к југу,<br> Да сва на твој острв падну очарана;<br> И сто вера да те следе једног дана -<br> Ко сто бледе деце у литију дугу. Дигла си сто мржња да стражаре, као<br> Сто црних једрила, сва пред твојом луком...<br> И тако мом даху принела си руком<br> Цвет твог бића крупан, отрован и зао. И свом страшћу прве и последње жене,<br> Владаш мојом душом, свом и свагда; слична<br> Судби, тако и ти, силна, непомична,<br> Стојиш измеђ мене и свег око мене. Док из сухе стене бије нова вода,<br> И плави цветови из старога пања,<br> И сијају као у сам дан постања<br> Сва звездана кола са великог свода. Моју љубав тамну као мрак у чести,<br> Ја испуних мржњом, кајањем и страхом -<br> Но жеђ за издајством претвори се махом<br> Сва у нови завет и сласт исповести. Тако горко пада неко вече бледо<br> На све моје путе, болно, по све доба,<br> Дубоко у мени: док љубав и злоба,<br> Као два анђела, поју напоредо. ==Бескрајна песма== <br> Ви што се још нисте јавили из гнездâ,<br> Чија срца трепте још у капљи росе,<br> Чију страсну душу још ветрови носе,<br> И чији дах топли струји с мирних звезда - Кад небројне очи отворите, када<br> Пружите спрам сунца безброј својих рука,<br> Све шуме без конца и мора без лука<br> Ваш светли долазак поздравиће тада. И сви поплављени у сунчаној киши,<br> Тамо, где малочас, у тренути страшне,<br> Збацисмо одећу и сандале прашне,<br> Стајаћете бољи, силнији и виши. Тако опијени већ од прве чаше,<br> У екстази звука и сјаја што плине -<br> Пружићете бразду да свирепо мине<br> Њивом, где још чами зимско зрно наше. Али ко ће тада бити међу вама<br> У тај дан без сумње, без бола, без сене,<br> Невидљивом нити привезан за мене,<br> Да одвојен стане међу хиљадама? И као ја некад у данима овим,<br> У вечерњој немој агонији мора,<br> Да донесе, мрачну, као песму бора,<br> Стару песму туге међ људима новим? Да испуњен дугим сутоном и страхом,<br> Потомак мог бола, страсно као и ја,<br> Дигне свој глас, сјајан, као што се сија<br> Млечни Пут покривен усијаним прахом... Но том вечном болу и тој тамној срећи<br> И реч једну нову ако буде дао -<br> Ко ће знати да сам некад ишчезао<br> Јер ту реч чудесну не умедох рећи! ==Наша срца== Ко затвара ваше очи небројене,<br> Срца, срца, срца? И куда се распе,<br> Кад се свако од вас затвори и заспе,<br> Вас свет од свег већи и лакши од сене. И откуд на ове брегове, куд које<br> Падате, о срца, као вихор вила,<br> И сунчате тамна и велика крила,<br> Безумно пијући све звуке и боје. У музици свега што око вас тече,<br> Сва сте увек пуна само вечитога,<br> А мрете, о срца, срца! И зар стога<br> Има среће за вас, срца? Једно рече: „Бескрајне су наше среће небројане,<br> На тој међи измећ вечног и тренутка:<br> Јер, ма смрт и била у дну нашег кутка -<br> Свет је само оно које у нас стане.“ ==Моја љубав== Сва је моја душа испуњена тобом,<br> Као тамна гора студеном тишином;<br> Као морско бездно непровидном тмином;<br> Као вечни покрет невидљивим добом. И тако бескрајна, и силна, и кобна,<br> Течеш мојом крвљу. Жена или машта?<br> Али твога даха препуно је свашта,<br> Свугде си присутна, свему истодобна. Кад побеле звезде, у сутон, над лугом,<br> Рађаш се у мени као сунце ноћи,<br> И у моме телу дрхтиш у самоћи,<br> Распаљена огњем или смрзла тугом. На твом тамном мору лепоте и коби,<br> Цело моје биће то је трепет сене;<br> О љубљена жено, силнија од мене -<br> Ти струјиш кроз моје вене у све доби. Као мрачна тајна лежиш у дну мене,<br> И мој глас је ехо твог ћутања.<br> Ја те Ни не видим где си, а све дуге сате<br> Од тебе су моје очи засењене. ==Очи== Бесконачне твоје очи, млада жено,<br> Две дуге вечери у пустињи мора;<br> Две суморне бајке што узнемирено<br> Имају шум слутње у гранама бора, Две мирне галије с црним заставама;<br> Две жене у црном, на молитви, неме;<br> Две поноћне реке кроз краје од кама;<br> Два гласника бола који кроз ноћ стреме. Очи моје жене, мрачни тријумф плоти,<br> Које вечном тугом опијене беху,<br> Свој су простор нашле у њеној чистоти,<br> А свој чар небески у њеноме греху. Од суза просутих у велика бдења,<br> Те бескрајне очи сијају се стога,<br> Далеким и чудним сјајем усхићења,<br> Као неке очи што видеше Бога. Чувају на својој бесконачној мрежи<br> Све тамне екстазе снова које сања,<br> Очи непрегледне, на чијем дну лежи<br> Велика и мрачна сабласт очајања. ==Чедност== Докле спаваш једна рука невидљива<br> Брижно сву ноћ ваја твоје мале дојке,<br> Брише и поправља, и вуче, и слива,<br> Креће мирне црте и прави увојке. И поставља боје с вечите палете<br> На врх дојки и на усне насмешене;<br> Тка мрежицу ока пуну зла и сете;<br> Преде влас и гибље таласе и сене, И у душу сипа сујету; и смело<br> Свом магијом спола озари врхунце.<br> И док гради своје неизмерно дело,<br> Пристижу је јутра и подневно сунце. Али прсти руке незнане и чудне,<br> Не мирују. Залуд: у телу дубоко<br> Не ври још млад отров жеље нерасудне!<br> Ни глас да засузи, ни потамни око. Тако равнодушна, мирна, ти си стала<br> Измеђ свег и мене; са страхом да не би<br> Сенка сумње на те, као порок, пала -<br> Да ниси над свачим, и циљ сама себи. ==Номади== Очи су ми као очи у номада,<br> Сунцима безбројним вечно опијене:<br> Бране да их умор јучерањи свлада,<br> А већ нов пут мотре неспокојне зене. Хероји покрета, номади, над неким<br> Брегом тако зуре у видик пун дима,<br> У мутној и страшној жеђи за далеким,<br> И у вечном своме боју с просторима... Простором напито, моје срце гледа<br> Сјај нових небеса и фатаморгана;<br> Расплаче га свако сунце које седа,<br> И распева јутро сваког новог дана. Сто очију својих моја душа смела<br> Отвара пред неком земљом недогледном;<br> Никад не захвати двапут с истог врела,<br> И два сна никада на узглављу једном. Као да ме увек с другу страну реке<br> Чека моја срећа, као верна жена,<br> Што упреда тугу љубави далеке<br> У нит од преслице до златног вретена. И као да лежи иза брега тамо<br> Болно наслућена моја страшна тајна;<br> Јер свака ствар коју душа дирне само,<br> Као она сама, постаје бескрајна. Очи су ми као очи у номада,<br> Звезда очајања у којим је сјала;<br> И велика суза која из њих пада;<br> Не познаде никад земљу где је пала. ==Велика ноћ== Кад геније ноћи на крилима сјајним,<br> Крилима од ватре, преко реке мину,<br> Невидљива вода усхићено сину,<br> И запева гласом болним и бескрајним. Кад поноћни ветар поред горе глухе<br> Прође и отресе тешки мрак са грања,<br> Као страсна песма жудног умирања,<br> Чу се глас музике из трстике сухе. Кад за пољем пуним црне детелине,<br> Почеше влашићи да бледе и слазе,<br> Мртво лишће поче да пада на стазе,<br> И као црн уздах да изби из тмине. Сад, у ово дуго вече које пати,<br> Цела моја душа затрепери гола,<br> А челом уморним од труда и бола,<br> Смрт је прешла руком, меком, као мати. ==За звездама== Убрисаћу с уста мучну кап горчине -<br> И као краљевић из старинске бајке,<br> Поћи ћу за гласом што зове из тмине,<br> Као гласи давно нестануле мајке. С очима већ пуним звезда што ће доћи,<br> Ја ћу да се пустим у то море таме;<br> И заиграће у својој самоћи<br> Срце од чекања и од среће саме. Далеко ћу поћи од те кобне горе,<br> Где очајно слушах, по све ноћи пуне,<br> Да сто врела сумње жалосно роморе<br> Гласом који јеца и песмом што куне. И за једром које не зна да кривуда,<br> Морепловац-витез по незнаној води<br> Откриваће острв по острв, да свуда<br> Огласи се краљем и даље заброди. Мој змај непобедни биће на мом штиту,<br> И моје ће име бити на мом мачу;<br> И водићу гордо своју сјајну свиту -<br> Идући за гласом што се једном зачу. И минућу ноћу крај твојих обала,<br> Док ронећи сузе и не слутиш о том;<br> И поћи далеко преко тамних вала -<br> Све у болној жеђи за новом лепотом. И кад паднем, најзад, нико неће знати<br> Мој очаран задњи осмех да прочита;<br> Лицем победника разблудно ће сјати<br> Сунце заробљено у зрцалу штита. ==Стварање== Нису те гласници огласили мени,<br> Нити чух кораке твоје издалека;<br> И не знам кад беше већ минута нека<br> Кад се мој дух напи твоје светле сени. Јер ти си постала у мени, и била<br> Мисао исконска што најзад однемље,<br> Златна нит из стене, и семе из земље,<br> И мах у рамену још нениклог крила. Ти никад не позна тај пут вијугави,<br> Пут којим извана доводи унутра,<br> И којим све мора да се врати сутра;<br> Као цвет у мору, у мени се јави. Из мог сна поникла, и ти беше ташта;<br> Плод мога порока, крволочно јетка;<br> Плод мисли, и ти си била без свршетка;<br> Плод мојих сујета, подлија од свашта. Плод мојих самоћа, беше пуна сете;<br> Плод мржњâ, уста ти беху отрована;<br> И плод мојих сумња, ти си прешла, страна,<br> Сав пут с плачем као изгубљено дете. Но цвет сна отровног не преста да сише!<br> И ја умрех у час кад се беше хтело<br> Задња капља крви, коју немах више,<br> Да окончам лепо и злокобно дело. ==Мирна песма== У зенице ме непрестано гледа:<br> Шта тражи у мојим очима та жена?<br> Сјај магијски неког сунца које седа –<br> Једну другу жену и друга времена? Јер заљубљен поглед жене добро види<br> У очима нашим, кроз сиву дубину,<br> Све трагове којим непријатељ мину,<br> И његов сен као тамни сен на хриди. Дуго сја на оку тугом вечно младом<br> Лик жене што га је очарала једном;<br> Зато једна жена зна кад пође крадом<br> Поглед за одбеглом и за недогледном. Од прошлости је душа направљена;<br> Слике су по цвећу зрак сунца од јуче;<br> Од свачега је пала нека сена;<br> И усахле реке и сад негде хуче. А наше љубави што су давно пале,<br> Као побијена јата на пô пута,<br> Још живе животом свог првог минута<br> У очима што су некад расплакале. ==Тренуци== Та љубав без циља и без сутрадана,<br> Зла сестра вечности, у бесу свог хитног<br> Носи знак највеће коби што је знана:<br> Сав ужас пролазног и бол неумитног. Тај свемир насликан на валу што бега,<br> Сав покрет просторâ у трептању листа –<br> Љубав је без сутра вечнија од свега:<br> Јер и после смрти још је увек иста. Та љубав што умре у напону врелу,<br> Мач скрхан на самим врховима тврђа,<br> Има победничку гордост на свом челу:<br> Јер умре у сјају пре него зарђа, Она прође душом као издалека<br> Залутале птице у светлости маја;<br> У песми су њиној гласи других река,<br> И на крилима им сунце другог краја. И она нестаје пре веселе жетве,<br> Увек неувела у свему што вене,<br> Без свога завета и без своје клетве –<br> У лепоти речи једном изречене. ==Непријатељ== Мој непријатељу са два ока жарка,<br> С ножима у отров замоченим, где си?<br> Ти пред чијим духом падне свака варка,<br> И о штит чији се разбију сви беси! Лепи, силни, грозни! жељан сам те и ја,<br> Да банеш под маском друга или госта;<br> Да такав, полу-бог, половину змија,<br> Вребаш ме кроз лишће и чекаш крај моста. Да ми мисли знате једини бог и ти;<br> Да те за леђима осећам, на миру;<br> Да ни реч ни поглед не могу ти скрити;<br> Да знаш где је отвор на моме панциру. И моја ноћишта, и пратњу на друму;<br> И мој траг на песку, и мој сен на зиду;<br> И као што љубав зрачи једном уму,<br> Да свирепа мржња светли твоме виду. Освајач, злочинац, и херој међ нама,<br> Да те славе људи и нуде се жене;<br> Твој брод да с великим златним катаркама<br> Пун сјајних хорова пролази кроз пене. Да мог бога мрзиш једном мржњом холом,<br> Да се гнушаш моје мудрости: и блажен,<br> Да моју оштрицу хваташ руком голом;<br> Да знаш да ћу бити исмејан и згажен. Нек се само један с раскршћа широка<br> Врати са крвавом рукавицом: ходи!<br> Мој непријатељу с два велика ока,<br> Сви су пути празни и мрак је на води. Да те видим, страшни! Глухе су ми ноћи<br> Без твојих корака: вечно, непрекидно,<br> Без тебе ћу бити бедан и без моћи,<br> Мали, и унижен, и побеђен стидно. ==Крила== Летети, летети, летети високо,<br> Незнаном простору као старом другу,<br> Витлати се као омађијан соко,<br> И умрети, сјајан, у сунчаном кругу. Чути само замах свој у просторима -<br> Музику свог крила! И на самом крају,<br> Свој траг изгубити и циљ међу свима,<br> Ишчезнувши тако у небу и сјају. Да ми жеђ осете кобну и све вишу<br> Очи што су туде дуго светлост пиле,<br> Као вир две овце са руном од свиле,<br> Као крв две ноћне сабласти што сишу. Да не памтим ниско рођење под мраком;<br> Да као гнев светлост сва испуни мене;<br> Да сам као копљем прожет сваким зраком,<br> Ту где горе вечне подневи без сене. И страшна раскршћа сунаца, и пути<br> Куд олуј светлости непрекидно иде,<br> Кроз неми предео где влада и ћути<br> Бог који убија очи кад га виде. Да само с висина за поноре знаднем,<br> Бацивши у простор конце својих жила;<br> И летим вечито, и летим док паднем<br> Само под теретом озарених крила. ==Песма љубави== Свој једини живот ти живиш у мени;<br> Да будеш осећај и сан ти се сазда;<br> Не тражим на путу твој лик наслућени –<br> Далеко ван тебе иде твоја бразда. Очи су ти зато да оплоде звуке,<br> И глас да молитву у срцима роди;<br> Сав покрет изгледа замах твоје руке;<br> Ти сјаш у стварима као дан у води. Твој је дах да семе не смрзне у њиви;<br> Твоја љубав да би било побожности;<br> Твоја равнодушност, да може да живи<br> Гордост очајања и горки чар злости. Ти ниси у себи јер ти нема краја;<br> Твој говор почиње музику свих вода;<br> Речи су ти конци у ткиву свег сјаја;<br> Идеш, ко молитва, од земље до свода. И ти си начело већма него биће...<br> Ноћ да блисну звезде; замах победника,<br> Да буде победа... Лепота, откриће,<br> Пре него мом духу беше реч и слика. ==Песма сутона== Сутони без шума твојих корачаји,<br> И тама без твога шапата, и сати<br> Први кад се нема више шта да таји...<br> Прве празне стазе кроз рогоз и влати. Ова чар чекања празних и без мене!<br> Некад беху у час месечевог сјања<br> Само дух и очи тобом испуњене –<br> А сад те је пуна сва ноћ очајања. Некад чух твој корак или шум одела,<br> А сад те ноћ носи у сваком свом шуму;<br> Звезде у покрету; мирна светлост бела<br> У свим приказима на замрклом хуму. Нема твојих стопа путем што крстари,<br> Али ти сад идеш светлим просторима;<br> И твој печат кобни сад носе све ствари;<br> Твоје су сад очи у водама свима. Знам да нећеш доћи, а чекам; и маште<br> Непознате среће расту у ноћ нему;<br> Нећу више чути твоје речи таште,<br> Да твој глас свемоћни осетим у свему. ==Песма тишине== Зборим ти несталој, док жалосно плави<br> Мртви сјај месечев на планинској рти.<br> Ти си још уза ме; врата су љубави<br> Увек отворена, као врата смрти. Речи неслушане, ви лепоте чисте,<br> Истине у зрачном непорочном руху!<br> Речи у самоћи очајања, ви сте<br> Сетни говор с Богом, његов глас у духу. Из смрти у живот непрекидно ходиш:<br> За мој сан умрла, живиш у мом болу;<br> Мреш у мојој вери, у сумњи се родиш;<br> Бедну, а кроз сузу ја те видим холу! Из мог благослова прешла си у клетву,<br> И бол одрицања; твој век свагда траје...<br> Вечно семе спрема своју вечну жетву,<br> Љубав се зариче и када се каје. Тако се обнављаш вечна, несавладна,<br> И новорађана у мојој самоћи...<br> Док звучни сутони падају и хладна<br> Светлост првих звезда, ти се ткаш од ноћи. ==Песма умирања== Љубави умиру без збогом, сред њине<br> Агоније дуге, неме, неприступне...<br> Ничу и мру у свој лепоти тишине,<br> И кришом затворе своје очи крупне. Зар вечита није љубав, као душа?<br> Зар најлепши део душе није вечан?<br> На морима смрти вал који пенуша,<br> У ноћима смрти млаз сунчани течан? Када цвет увене, нова звезда блисне.<br> Но поглед умрлих љубави куд гледа?<br> Мору иду реке, земљи горе лисне,<br> А љубав ћутању с уснама од леда. Мру у једној речи што се није рекла,<br> А у којој беше сто врела живота...<br> Тако јата звезда што су простор секла,<br> Мру у капи росе на листићу плота. Од љубави наших веће су тишине...<br> Тишина је мати љубави; и така<br> Као голубице од себе их вине,<br> И опет у руке враћа јој се свака. ==Последња песма== Бол је дао овој љубави горчину,<br> Лепоту и тајну; мрачна сумња моја:<br> Сав простор и ужас; коб и очај; њину<br> Свемоћ; задња суза: неба седам боја. Нит знäде за вино у купи од злата,<br> Нити за пољубац у заклетви; сама,<br> Мучки као злотвор, ушла је на врата,<br> С ножем, не у руци, већ у зеницама. Њен је плашт сунчани можда ткиво лажи;<br> Лаж с тих уста каза реч најдубљу њене<br> Страшне мистерије: но док удар тражи,<br> Све цвета под њеном ногом куда крене. Јер од твог отрова мој сан беше јачи:<br> Твој сам појас ткао од сунчаних млаза,<br> И ти си светлила; јер свему куд зрачи<br> Моје сунце дадне сијање екстаза. Своју веру нађох у свом сну о вери...<br> Твој нож не убија него блиста блистом...<br> Јер ти беше тренут у мојој химери,<br> Мој сан о доброти и вера о чистом. ==Песма== Једним истим путем нестаћете обе -<br> Ти и моја младост, лица невесела,<br> И с печатом горког проклетства сред чела,<br> Као неутешне две кћери Ниобе. И кад најзад падне задња страшна сена,<br> Знаћу неумитног очајања радост:<br> Да има сто срећа, али једна младост;<br> Стотину љубави, али једна жена. Тако, као звезде у локви на друму,<br> Умреће та љубав у свом стиду многом,<br> С једном црном раном у срцу и уму -<br> Већ с првим пољупцем и са првим збогом. Док крупни свећњаци догорели гасну;<br> Разбијене чаше испите; док модру<br> Своју сен још бацаш на завесу јасну;<br> Док још жиг твог тела видим на свом одру. Као да је само моје срце хтело<br> Да злурадо позна дан који те оте,<br> И та нема патња да постане врело<br> Моје величине и твоје лепоте. Пиће мога тела и светлост мог духа,<br> Мог сопственог гласа одјек у дну дола,<br> Некад празник мојих очију и слуха,<br> Да сад будеш тајна горчине и бола. Ти у којој љубљах своју илузију,<br> Свој сан о љубави и сан о лепоти,<br> И неку реч страшну казану у плоти,<br> А коју ја појмим силније од свију. Замркнућеш болно са кобима свима,<br> У дну моје сумње и кајања крута,<br> Као да те нагло стигла на по пута<br> Ноћ што силно дажди мрак по бреговима. И стопе у песку избрисаће наше<br> Исти топли ветар, који нежно свима,<br> Нечујан, отвара срце цветовима,<br> Да нове светлости налије у чаше. Мој ће се дан нови да јави с врхунца –<br> И као што некад пловљаше по калу,<br> Заиграће срце на светлости валу,<br> Као цвет очаран, отворен спрам сунца. И ја ћу да видим, из језиве сене<br> Кад излете бела распевана јата,<br> И како је слична та срећа из блата<br> Богињи рођеној из сунчане пене. Сваки шум да сећа твог ћутања;<br> свака Тмина опомене на светлост твог гласа;<br> Да је срце пуно све твојих корака;<br> Да на свачем лежи сенка твога стаса. Увек незаситно, моје срце хоће<br> И задњу кап чаше још неиспијене...<br> Два су кобна врела човекове злоће:<br> Љубав спрам божанства и љубав спрам жене. ==Заборав== Заборав је мирно умирање срца,<br> Бездушно и болно одрицање ћутке;<br> Презриви дах смрти у души што грца;<br> Заборав то значи мрети на тренутке. Ко зна сузе ствâри које оставише?<br> Двоструку смрт гробља где суза не капи?<br> Бол именâ која не помињу више?<br> Крик заборављених љубави што вапи? И страшно ћутање натписа са стене,<br> Што поста нечитљив? И проклетство немо<br> Речи, што сад чаме, непротумачене?<br> Тугу траве путем куд сад не идемо? Ко зна плач идола под земљом? Ко знаде<br> Клетву молитава замуклих? И ране<br> Непамћене среће и престале наде?<br> И горчину једне сузе убрисане? ==Песма срца== Нестати у нечем које срце воле,<br> Умрети у нечем бесмртном! Свог мача<br> Бацити пред ноге неке моћи холе<br> Што је и од руке херојеве јача. Бити пред бескрајним узвишеног ситан;<br> И тражећи горко срећу мећу нама,<br> Веровати најзад, у час неумитан,<br> Да је сан порекло свима истинама. Но тај острв сунца сам пронаћи; сјајни<br> Циљ свију циљева и свег вечитога!<br> Рећи своме срцу да је свет бескрајни,<br> Једно добро за се, ван људи и Бога. Добро, не знајући да има доброта!<br> Храбро, не познавши ловор ни измирне!<br> Чисто, и не чувши да има чистота:<br> Срце, као сунце, да злати што дирне. И сјајно и слично само својој мети,<br> Као озарено сунчаним априлом,<br> Све путеве сумње тако да надлети –<br> Не дирнувши земљу другче него крилом. ==Ћутање== Остале су страшне речи неречене,<br> Само твоје очи, мирне као тмина,<br> Оне су гледале и слушале мене;<br> Мој бол на твом уху певаше тишина. Каква химна срца, та реч неречена!<br> Та реч што не позна беспућа ни блудње!<br> Кад тишина збори место нас, реч њена<br> Има сву чистоту сна и болне жудње. Та блага музика љубави што ћути,<br> Има мир молитве у дубини духа:<br> Никада се речју лажи не помути,<br> Нит се глас порочни дирне нашег слуха. Идеја у неми камен увајана;<br> Вера сва у сузи што неће да кâпи;<br> Та заклетва што је у незнан час дâна;<br> И највиши закон бола који вапи. ==Песма жени== Ти си мој тренутак, и мој сeн, и сјајна<br> Mоја реч у шуму; мој корак, и блудња;<br> Само си лепота колико си тајна;<br> И само истина колико си жудња. Остај недостижна, нема и далека -<br> Јер је сан о срећи више него срећа.<br> Буди бесповратна, као младост; нека<br> Твоја сен и ехо буду све што сећа. Срце има повест у сузи што лева;<br> У великом болу љубав своју мету;<br> Истина је само што душа проснева;<br> Пољубац је сусрет најлепши на свету. Од мог привиђења ти си цела ткана,<br> Твој је плашт сунчани од мог сна испреден;<br> Ти беше мисао моја очарана;<br> Симбол свих таштина поразан и леден. А ти не постојиш нит си постојала;<br> Рођена у мојој тишини и тами,<br> На сунцу мог срца ти си само сјала:<br> Јер све што љубимо створили смо сами. ==Сумња== Моја сумња страсна, и светла, и плодна,<br> Моје друго биће и други вид; јетка,<br> Брани коју чашу да испијем до дна,<br> И да коју срећу познам до свршетка. Моје срце држи прстима од леда,<br> И мој дух напаја кајањем без мере;<br> Мој поглед у небо да очајно гледа,<br> Да мрзим без снаге и љубим без вере. Но она обасја мој ум обеснажен,<br> И даде мом духу, слабом као сламка,<br> Сто крупних очију, да озарен, блажен,<br> Мине сваки понор и зна где је замка. И да је доброта, одрицање; и да<br> У заклетви има издајства и срама;<br> И у победама пораза и стида;<br> Ниске безбожности у свим молитвама. И у чистој вери, празноверја; да је<br> Љубав себичнија него наше злоће;<br> И колико лажи наше сузе таје,<br> И мрачних завера замукле самоће. Тако ослобођен и себе и других,<br> Гледам како пада и последња уза...<br> И горд сам у часу искушења дугих<br> Што бар не зајецам кад ми пође суза. ==Строфе једној жени== Гледаћу твој сјајни сен на таласима,<br> И стопе на песку; с јутром на врхунцу,<br> Као прво гнездо будно међу свима,<br> Ја те певам као химну земље Сунцу. Ти си искра мога мача победнога;<br> Сто музичких врела што брује и плаве;<br> Поглед који хоће да сагледа Бога;<br> Пехар из ког пијем страшно пиће Славе. Кроз тамну је пустош моје крило секло,<br> Где сад сја твој покрет и твоја реч зари;<br> И као да свему ти беше порекло,<br> Сунце што ми откри место свију ствари. Све воде посташе за одсев твог стаса,<br> Простор, да имаднеш душу зачуђену,<br> Мир тамних долина за ехо твог гласа,<br> Сунце да на свету бациш своју сену. Ти си као лађа с крупним једрилима,<br> Што носи поднебља других копна: о, ти,<br> Што се, неумитна, јави међу нама<br> Да даш свој дах земљи и свој глас лепоти. ==Најтужнија песма== Знам за неизмерне и болне самоће,<br> Кад сат мре нечујно, као цвет што вене,<br> И кад срце празно престаје да хоће<br> Ни венце победе ни љубави жене. Знам за непроходне самоће без даха,<br> Кад конци са свачим падну покидани,<br> И у којим срце застане од страха;<br> Кад свему око нас изгледамо страни. Кад нас очи ствари равнодушно мотре,<br> И душа пред собом престрављена стане;<br> И сопствена повест кад се цела потре;<br> И кад је од леда суза која кане. Ни семе у бразди, ни стопа на путу,<br> И како је тешка сена коју вучем!<br> Канда туђе срце бије у мом куту?<br> Све светле палате живота под кључем!... Вај, колико пута умиремо? Ко би<br> Знао за све тмине под сунцем! И зна ли<br> Ико сва беспућа у сутону доби?...<br> И како смо често очи затварали... ==Песме Богу== ==Песме смрти== ==Песме жени== [[Категорија:Јован Дучић]] jtgked8ztfth8jk6fxtc192jagptt3a 144083 144070 2026-06-04T14:18:58Z Coaorao 19106 144083 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | Песме љубави и смрти (1929) | | | '''Садржај''' | }} <center>''Пријатељу Слободану Јовановићу''</center> <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> * [[Песме љубави и смрти/Химера|Химера]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Срце|Срце]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Жена|Жена]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Завет|Завет]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Песма|Песма]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Тајна|Тајна]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Гнездо|Гнездо]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Лепота|Лепота]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Сутон|Сутон]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Бескрајна песма|Бескрајна песма]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Наша срца|Наша срца]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Моја љубав|Моја љубав]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Очи|Очи]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Чедност|Чедност]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Номади|Номади]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Велика ноћ|Велика ноћ]]<br> * [[Песме љубави и смрти/За звездама|За звездама]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Стварање|Стварање]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Мирна песма|Мирна песма]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Тренуци|Тренуци]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Непријатељ|Непријатељ]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Крила|Крила]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Песма љубави|Песма љубави]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Песма сутона|Песма сутона]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Песма тишине|Песма тишине]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Песма умирања|Песма умирања]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Последња песма|Последња песма]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Песма (Једним истим путем)|Песма]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Заборав|Заборав]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Песма срца|Песма срца]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Ћутање|Ћутање]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Песма жени|Песма жени]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Сумња|Сумња]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Строфе једној жени|Строфе једној жени]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Најтужнија песма|Најтужнија песма]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Песме Богу|Песме Богу]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Песме смрти|Песме смрти]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Песме жени|Песме жени]] </div> </div> ==Химера== Невидљивом сунцу пружам жудне руке,<br> И отварам срце неком кога није;<br> Душа ми је пуна мрачне хармоније,<br> Којој никад нисам саслушао звуке. Просторе сам празне населио собом,<br> И расуо себе, ко орион сјајан,<br> У неки свет срцâ и душâ, бескрајан;<br> И живим над страхом и лебдим над добом. Од истине сам страшнији и већи:<br> Нити ме што врећа и нити што боли.<br> Моја жудна душа неизмерно воли;<br> И сваки мој корак, то је корак срећи. Почнем јутром онде где вечером заста,<br> Увек држећ чврсто краје златне нити;<br> И мој дан безмеран усхићено свити,<br> С песмом јата болно распеваних ласта. И док носим жељу отровану своју,<br> Као плес злих вила живот шуми, врви;<br> И све има ритам моје жедне крви,<br> И све мојих снова има страшну боју. И тако, пун тамне невићене вере,<br> Идем кобном стазом што је увек иста -<br> Ко злокобно сунце, док у мени блиста<br> Насмејано лице вечите Химере. ==Срце== Моје тамно срце, то је део свега -<br> Са звездама трепти, хуји с ветровима;<br> И онда кад стоји безгласно међ свима,<br> Један громки ехо ћути у дну њега. На обали морској моје срце има<br> Жамор неког вала што вечито плине;<br> Што чува свег мора звуке и горчине,<br> И сву хуку давно нестанулих плима. У залазак звезда изнад тамног хума,<br> Кроз сан поју птице у дубокој сени;<br> А безброј се гнезда одзивљу у мени,<br> И трагични одјек замркнулих шума... И то звучно срце када једном заспе,<br> Свој бол откуцавши силним ритмом свега,<br> Неће бити страшног престанка за њега:<br> У звук и у светлост све ће да се распе. Увек заљубљено у вечност, док брује<br> Њиме сјајне сфере, страсно и далеко...<br> И кад очарано куцне срце неко,<br> То је моје срце што се опет чује... ==Жена== Ја сневам о жени, већој но све жене,<br> Чија ће лепота бити тајна свима,<br> Што је као божји дах у просторима,<br> Који не дотаче никог осим мене. Њен чар да је моје велико откриће;<br> Да мирно присуство те чудесне жене<br> Не разуме више нико осим мене,<br> Осим моје вечно очарано биће. И пред чијом гордом лепотом од свију<br> Само ја отворих очи очаране,<br> И срце ко црни цвет из глухе стране,<br> Невидљиве капи док на њега лију. И њена лепота, тако недогледна,<br> Необешчашћена хвалама глупакâ,<br> Да обиђе тихо, као снопље зрака,<br> Све тамне путеве душе, само једне. И ја кључар чудне лепоте, да с тајном<br> Срећом видим јасно да је ова жена<br> Од истога светлог ткива начињена<br> Од кога и болни мој сан о бескрајном. ==Завет== Рече ми мој Творац у велико јутро:<br> Човече, дигни се и јави у плоти.<br> И у свој таштој и пустој наготи,<br> Иди кобном стазом коју будеш утро. Бићеш силник свему кад и жртва свачем;<br> Живеће у теби исти час - знај чуда -<br> Пророк, лакрдијаш, краљ и његов луда,<br> Роб с ланцем о врату, и осветник с мачем. Но бићеш неверан и болу и срећи;<br> Сумња ће ти дојку отровану дати;<br> И без топле вере ти ћеш мене звати,<br> И без праве сумње мене се одрећи. Свагда, као крила, те сумње бескрајне<br> Над свачим ће тебе да држе високо,<br> Докле не затвориш болно своје око<br> На међи вечите истине и тајне. Тако, као одјек у самотну гору,<br> Вратиће се путем који мени води,<br> Твој дух, сав окупан у вечној слободи -<br> Као црна птица у сунчаном мору. ==Песма== Никад не знам куд ће нова песма хтети,<br> Новој срећи или болу старе ране;<br> Да као молитва у небо полети,<br> Или као капља отрова да кане. Само чујем поклич у дну духа свога,<br> Као вест пророчку, кроз ноћ, с брега пуста;<br> И ја чујем благе речи вечитога<br> Како ми пролазе кроз срце и уста. Тад све канда знадем појмити и рећи,<br> И погађам тајну скривену од свију:<br> Да претворим у стих бол од свега већи,<br> И јад у молитву и у хармонију. И љубав што чезне, и јед што се гнуша,<br> Све је само песма; док мре у дубини<br> Сва у чудну светлост обучена душа -<br> Као звезда што се распада у тмини. И док се у миру тка вечито ткиво,<br> Хуји глас стварања и ритам расула,<br> И док у те сате још страсно и живо<br> Све сазнају моја опијена чула - Ја знам да нестајем у шуму што блуди,<br> Са сваким кораком којим нога крочи:<br> Стран за праву срећу и прави бол људи -<br> Упирући к небу зачуђене очи. ==Тајна== Наше две љубави пуне кобне моћи,<br> Од свију скривене, живе у свом стиду,<br> Као под звездама, заспали у ноћи,<br> Два мирна пауна на старинском зиду. Кријем своју љубав као мржњу други -<br> Истом силом лажи и свим подлостима;<br> Као други стакло отрова, свој дуги<br> Свој бол безутешни ја кријем међ свима. Колико је шуман ехо моје лажи,<br> Да не прену никог ударци мог срца!<br> И колико мира у речи где грца<br> Цела једна душа и сан од свег дражи! Сва је моја радост знати бол да скријем;<br> Сва мудрост, љубави дати изглед злобе;<br> Врлина, да презрем сузе које лијем,<br> И покажем срце као празне собе. И тако две наше љубави очајне,<br> Огрнуте лажју вечитом и ниском,<br> Стоје немих уста у дну наше тајне -<br> Два црна пауна на зиду старинском. ==Гнездо== Плетем своје гнездо изнад ваше главе,<br> Топлије од гнезда у орла и ласте;<br> Ветар отме грану или влакно траве,<br> А, ко цвет џиновски, оно ипак расте. Све му мирне звезде светле кад се смркне,<br> И пуно је сунца, као чаша вина;<br> Змија на по пута застане да цркне,<br> Држећ мртви поглед пут наших висина. У гнезду ће бити све ћутање шума,<br> И све песме река у јутру кад свићу,<br> И сав страсни мирис с расцветаних хума -<br> Докле златно перје расте моме тићу. Плетем своје гнездо високо над вама,<br> А још нико не зна место тога гнезда -<br> Оно иде као што над обалама<br> Путује у небу изгубљена звезда. И по мирном путу од мене до Бога,<br> Иде чудно гнездо, као бајка гола;<br> А сви звуци отуд што допру до кога,<br> То је глас још никад нечувеног бола. ==Лепота== На моме узглављу сву ноћ мирисаху<br> Чежњиво и слатко твоје тамне косе,<br> Док се шапат чуо као песма росе,<br> И дуге заклетве у очајном даху. А ја ипак не знам за радост и срећу;<br> Ја се бојим твоје подмукле Лепоте,<br> Да освету једном не затражи већу<br> За свирепа права што јој други оте. Благосиљаш ропство и тегобне узе,<br> Срце ти је пуно небескога плама,<br> И сишла са мном до патње и срама,<br> И пролила си најсветије сузе. А стрепим пред твојом подмуклом Лепотом -<br> Да не дигне једном, као гладна вила,<br> Док жалосна срца и не слуте о том,<br> Два своја у сузе замочена крила. И док љубав гори свим жељама њеним,<br> И ноћ тече дуга, мирисава, собна,<br> Крај нас, као сужањ, бди чудна и кобна<br> Лепота, с очима вечно замишљеним. ==Сутон== Ја те волим једним жаром невеселим,<br> И сумњом у тугу и лепоту јада;<br> Срећа коју имам уништава сада<br> Бесконачну другу срећу коју желим. Заклањаш ми сунце, а дала си сама<br> Сто очију моме срцу, и све путе<br> Души, да би ипак сви нестали у те,<br> Као изгубљени звук у долинама. И сто воља као белих јата к југу,<br> Да сва на твој острв падну очарана;<br> И сто вера да те следе једног дана -<br> Ко сто бледе деце у литију дугу. Дигла си сто мржња да стражаре, као<br> Сто црних једрила, сва пред твојом луком...<br> И тако мом даху принела си руком<br> Цвет твог бића крупан, отрован и зао. И свом страшћу прве и последње жене,<br> Владаш мојом душом, свом и свагда; слична<br> Судби, тако и ти, силна, непомична,<br> Стојиш измеђ мене и свег око мене. Док из сухе стене бије нова вода,<br> И плави цветови из старога пања,<br> И сијају као у сам дан постања<br> Сва звездана кола са великог свода. Моју љубав тамну као мрак у чести,<br> Ја испуних мржњом, кајањем и страхом -<br> Но жеђ за издајством претвори се махом<br> Сва у нови завет и сласт исповести. Тако горко пада неко вече бледо<br> На све моје путе, болно, по све доба,<br> Дубоко у мени: док љубав и злоба,<br> Као два анђела, поју напоредо. ==Бескрајна песма== <br> Ви што се још нисте јавили из гнездâ,<br> Чија срца трепте још у капљи росе,<br> Чију страсну душу још ветрови носе,<br> И чији дах топли струји с мирних звезда - Кад небројне очи отворите, када<br> Пружите спрам сунца безброј својих рука,<br> Све шуме без конца и мора без лука<br> Ваш светли долазак поздравиће тада. И сви поплављени у сунчаној киши,<br> Тамо, где малочас, у тренути страшне,<br> Збацисмо одећу и сандале прашне,<br> Стајаћете бољи, силнији и виши. Тако опијени већ од прве чаше,<br> У екстази звука и сјаја што плине -<br> Пружићете бразду да свирепо мине<br> Њивом, где још чами зимско зрно наше. Али ко ће тада бити међу вама<br> У тај дан без сумње, без бола, без сене,<br> Невидљивом нити привезан за мене,<br> Да одвојен стане међу хиљадама? И као ја некад у данима овим,<br> У вечерњој немој агонији мора,<br> Да донесе, мрачну, као песму бора,<br> Стару песму туге међ људима новим? Да испуњен дугим сутоном и страхом,<br> Потомак мог бола, страсно као и ја,<br> Дигне свој глас, сјајан, као што се сија<br> Млечни Пут покривен усијаним прахом... Но том вечном болу и тој тамној срећи<br> И реч једну нову ако буде дао -<br> Ко ће знати да сам некад ишчезао<br> Јер ту реч чудесну не умедох рећи! ==Наша срца== Ко затвара ваше очи небројене,<br> Срца, срца, срца? И куда се распе,<br> Кад се свако од вас затвори и заспе,<br> Вас свет од свег већи и лакши од сене. И откуд на ове брегове, куд које<br> Падате, о срца, као вихор вила,<br> И сунчате тамна и велика крила,<br> Безумно пијући све звуке и боје. У музици свега што око вас тече,<br> Сва сте увек пуна само вечитога,<br> А мрете, о срца, срца! И зар стога<br> Има среће за вас, срца? Једно рече: „Бескрајне су наше среће небројане,<br> На тој међи измећ вечног и тренутка:<br> Јер, ма смрт и била у дну нашег кутка -<br> Свет је само оно које у нас стане.“ ==Моја љубав== Сва је моја душа испуњена тобом,<br> Као тамна гора студеном тишином;<br> Као морско бездно непровидном тмином;<br> Као вечни покрет невидљивим добом. И тако бескрајна, и силна, и кобна,<br> Течеш мојом крвљу. Жена или машта?<br> Али твога даха препуно је свашта,<br> Свугде си присутна, свему истодобна. Кад побеле звезде, у сутон, над лугом,<br> Рађаш се у мени као сунце ноћи,<br> И у моме телу дрхтиш у самоћи,<br> Распаљена огњем или смрзла тугом. На твом тамном мору лепоте и коби,<br> Цело моје биће то је трепет сене;<br> О љубљена жено, силнија од мене -<br> Ти струјиш кроз моје вене у све доби. Као мрачна тајна лежиш у дну мене,<br> И мој глас је ехо твог ћутања.<br> Ја те Ни не видим где си, а све дуге сате<br> Од тебе су моје очи засењене. ==Очи== Бесконачне твоје очи, млада жено,<br> Две дуге вечери у пустињи мора;<br> Две суморне бајке што узнемирено<br> Имају шум слутње у гранама бора, Две мирне галије с црним заставама;<br> Две жене у црном, на молитви, неме;<br> Две поноћне реке кроз краје од кама;<br> Два гласника бола који кроз ноћ стреме. Очи моје жене, мрачни тријумф плоти,<br> Које вечном тугом опијене беху,<br> Свој су простор нашле у њеној чистоти,<br> А свој чар небески у њеноме греху. Од суза просутих у велика бдења,<br> Те бескрајне очи сијају се стога,<br> Далеким и чудним сјајем усхићења,<br> Као неке очи што видеше Бога. Чувају на својој бесконачној мрежи<br> Све тамне екстазе снова које сања,<br> Очи непрегледне, на чијем дну лежи<br> Велика и мрачна сабласт очајања. ==Чедност== Докле спаваш једна рука невидљива<br> Брижно сву ноћ ваја твоје мале дојке,<br> Брише и поправља, и вуче, и слива,<br> Креће мирне црте и прави увојке. И поставља боје с вечите палете<br> На врх дојки и на усне насмешене;<br> Тка мрежицу ока пуну зла и сете;<br> Преде влас и гибље таласе и сене, И у душу сипа сујету; и смело<br> Свом магијом спола озари врхунце.<br> И док гради своје неизмерно дело,<br> Пристижу је јутра и подневно сунце. Али прсти руке незнане и чудне,<br> Не мирују. Залуд: у телу дубоко<br> Не ври још млад отров жеље нерасудне!<br> Ни глас да засузи, ни потамни око. Тако равнодушна, мирна, ти си стала<br> Измеђ свег и мене; са страхом да не би<br> Сенка сумње на те, као порок, пала -<br> Да ниси над свачим, и циљ сама себи. ==Номади== Очи су ми као очи у номада,<br> Сунцима безбројним вечно опијене:<br> Бране да их умор јучерањи свлада,<br> А већ нов пут мотре неспокојне зене. Хероји покрета, номади, над неким<br> Брегом тако зуре у видик пун дима,<br> У мутној и страшној жеђи за далеким,<br> И у вечном своме боју с просторима... Простором напито, моје срце гледа<br> Сјај нових небеса и фатаморгана;<br> Расплаче га свако сунце које седа,<br> И распева јутро сваког новог дана. Сто очију својих моја душа смела<br> Отвара пред неком земљом недогледном;<br> Никад не захвати двапут с истог врела,<br> И два сна никада на узглављу једном. Као да ме увек с другу страну реке<br> Чека моја срећа, као верна жена,<br> Што упреда тугу љубави далеке<br> У нит од преслице до златног вретена. И као да лежи иза брега тамо<br> Болно наслућена моја страшна тајна;<br> Јер свака ствар коју душа дирне само,<br> Као она сама, постаје бескрајна. Очи су ми као очи у номада,<br> Звезда очајања у којим је сјала;<br> И велика суза која из њих пада;<br> Не познаде никад земљу где је пала. ==Велика ноћ== Кад геније ноћи на крилима сјајним,<br> Крилима од ватре, преко реке мину,<br> Невидљива вода усхићено сину,<br> И запева гласом болним и бескрајним. Кад поноћни ветар поред горе глухе<br> Прође и отресе тешки мрак са грања,<br> Као страсна песма жудног умирања,<br> Чу се глас музике из трстике сухе. Кад за пољем пуним црне детелине,<br> Почеше влашићи да бледе и слазе,<br> Мртво лишће поче да пада на стазе,<br> И као црн уздах да изби из тмине. Сад, у ово дуго вече које пати,<br> Цела моја душа затрепери гола,<br> А челом уморним од труда и бола,<br> Смрт је прешла руком, меком, као мати. ==За звездама== Убрисаћу с уста мучну кап горчине -<br> И као краљевић из старинске бајке,<br> Поћи ћу за гласом што зове из тмине,<br> Као гласи давно нестануле мајке. С очима већ пуним звезда што ће доћи,<br> Ја ћу да се пустим у то море таме;<br> И заиграће у својој самоћи<br> Срце од чекања и од среће саме. Далеко ћу поћи од те кобне горе,<br> Где очајно слушах, по све ноћи пуне,<br> Да сто врела сумње жалосно роморе<br> Гласом који јеца и песмом што куне. И за једром које не зна да кривуда,<br> Морепловац-витез по незнаној води<br> Откриваће острв по острв, да свуда<br> Огласи се краљем и даље заброди. Мој змај непобедни биће на мом штиту,<br> И моје ће име бити на мом мачу;<br> И водићу гордо своју сјајну свиту -<br> Идући за гласом што се једном зачу. И минућу ноћу крај твојих обала,<br> Док ронећи сузе и не слутиш о том;<br> И поћи далеко преко тамних вала -<br> Све у болној жеђи за новом лепотом. И кад паднем, најзад, нико неће знати<br> Мој очаран задњи осмех да прочита;<br> Лицем победника разблудно ће сјати<br> Сунце заробљено у зрцалу штита. ==Стварање== Нису те гласници огласили мени,<br> Нити чух кораке твоје издалека;<br> И не знам кад беше већ минута нека<br> Кад се мој дух напи твоје светле сени. Јер ти си постала у мени, и била<br> Мисао исконска што најзад однемље,<br> Златна нит из стене, и семе из земље,<br> И мах у рамену још нениклог крила. Ти никад не позна тај пут вијугави,<br> Пут којим извана доводи унутра,<br> И којим све мора да се врати сутра;<br> Као цвет у мору, у мени се јави. Из мог сна поникла, и ти беше ташта;<br> Плод мога порока, крволочно јетка;<br> Плод мисли, и ти си била без свршетка;<br> Плод мојих сујета, подлија од свашта. Плод мојих самоћа, беше пуна сете;<br> Плод мржњâ, уста ти беху отрована;<br> И плод мојих сумња, ти си прешла, страна,<br> Сав пут с плачем као изгубљено дете. Но цвет сна отровног не преста да сише!<br> И ја умрех у час кад се беше хтело<br> Задња капља крви, коју немах више,<br> Да окончам лепо и злокобно дело. ==Мирна песма== У зенице ме непрестано гледа:<br> Шта тражи у мојим очима та жена?<br> Сјај магијски неког сунца које седа –<br> Једну другу жену и друга времена? Јер заљубљен поглед жене добро види<br> У очима нашим, кроз сиву дубину,<br> Све трагове којим непријатељ мину,<br> И његов сен као тамни сен на хриди. Дуго сја на оку тугом вечно младом<br> Лик жене што га је очарала једном;<br> Зато једна жена зна кад пође крадом<br> Поглед за одбеглом и за недогледном. Од прошлости је душа направљена;<br> Слике су по цвећу зрак сунца од јуче;<br> Од свачега је пала нека сена;<br> И усахле реке и сад негде хуче. А наше љубави што су давно пале,<br> Као побијена јата на пô пута,<br> Још живе животом свог првог минута<br> У очима што су некад расплакале. ==Тренуци== Та љубав без циља и без сутрадана,<br> Зла сестра вечности, у бесу свог хитног<br> Носи знак највеће коби што је знана:<br> Сав ужас пролазног и бол неумитног. Тај свемир насликан на валу што бега,<br> Сав покрет просторâ у трептању листа –<br> Љубав је без сутра вечнија од свега:<br> Јер и после смрти још је увек иста. Та љубав што умре у напону врелу,<br> Мач скрхан на самим врховима тврђа,<br> Има победничку гордост на свом челу:<br> Јер умре у сјају пре него зарђа, Она прође душом као издалека<br> Залутале птице у светлости маја;<br> У песми су њиној гласи других река,<br> И на крилима им сунце другог краја. И она нестаје пре веселе жетве,<br> Увек неувела у свему што вене,<br> Без свога завета и без своје клетве –<br> У лепоти речи једном изречене. ==Непријатељ== Мој непријатељу са два ока жарка,<br> С ножима у отров замоченим, где си?<br> Ти пред чијим духом падне свака варка,<br> И о штит чији се разбију сви беси! Лепи, силни, грозни! жељан сам те и ја,<br> Да банеш под маском друга или госта;<br> Да такав, полу-бог, половину змија,<br> Вребаш ме кроз лишће и чекаш крај моста. Да ми мисли знате једини бог и ти;<br> Да те за леђима осећам, на миру;<br> Да ни реч ни поглед не могу ти скрити;<br> Да знаш где је отвор на моме панциру. И моја ноћишта, и пратњу на друму;<br> И мој траг на песку, и мој сен на зиду;<br> И као што љубав зрачи једном уму,<br> Да свирепа мржња светли твоме виду. Освајач, злочинац, и херој међ нама,<br> Да те славе људи и нуде се жене;<br> Твој брод да с великим златним катаркама<br> Пун сјајних хорова пролази кроз пене. Да мог бога мрзиш једном мржњом холом,<br> Да се гнушаш моје мудрости: и блажен,<br> Да моју оштрицу хваташ руком голом;<br> Да знаш да ћу бити исмејан и згажен. Нек се само један с раскршћа широка<br> Врати са крвавом рукавицом: ходи!<br> Мој непријатељу с два велика ока,<br> Сви су пути празни и мрак је на води. Да те видим, страшни! Глухе су ми ноћи<br> Без твојих корака: вечно, непрекидно,<br> Без тебе ћу бити бедан и без моћи,<br> Мали, и унижен, и побеђен стидно. ==Крила== Летети, летети, летети високо,<br> Незнаном простору као старом другу,<br> Витлати се као омађијан соко,<br> И умрети, сјајан, у сунчаном кругу. Чути само замах свој у просторима -<br> Музику свог крила! И на самом крају,<br> Свој траг изгубити и циљ међу свима,<br> Ишчезнувши тако у небу и сјају. Да ми жеђ осете кобну и све вишу<br> Очи што су туде дуго светлост пиле,<br> Као вир две овце са руном од свиле,<br> Као крв две ноћне сабласти што сишу. Да не памтим ниско рођење под мраком;<br> Да као гнев светлост сва испуни мене;<br> Да сам као копљем прожет сваким зраком,<br> Ту где горе вечне подневи без сене. И страшна раскршћа сунаца, и пути<br> Куд олуј светлости непрекидно иде,<br> Кроз неми предео где влада и ћути<br> Бог који убија очи кад га виде. Да само с висина за поноре знаднем,<br> Бацивши у простор конце својих жила;<br> И летим вечито, и летим док паднем<br> Само под теретом озарених крила. ==Песма љубави== Свој једини живот ти живиш у мени;<br> Да будеш осећај и сан ти се сазда;<br> Не тражим на путу твој лик наслућени –<br> Далеко ван тебе иде твоја бразда. Очи су ти зато да оплоде звуке,<br> И глас да молитву у срцима роди;<br> Сав покрет изгледа замах твоје руке;<br> Ти сјаш у стварима као дан у води. Твој је дах да семе не смрзне у њиви;<br> Твоја љубав да би било побожности;<br> Твоја равнодушност, да може да живи<br> Гордост очајања и горки чар злости. Ти ниси у себи јер ти нема краја;<br> Твој говор почиње музику свих вода;<br> Речи су ти конци у ткиву свег сјаја;<br> Идеш, ко молитва, од земље до свода. И ти си начело већма него биће...<br> Ноћ да блисну звезде; замах победника,<br> Да буде победа... Лепота, откриће,<br> Пре него мом духу беше реч и слика. ==Песма сутона== Сутони без шума твојих корачаји,<br> И тама без твога шапата, и сати<br> Први кад се нема више шта да таји...<br> Прве празне стазе кроз рогоз и влати. Ова чар чекања празних и без мене!<br> Некад беху у час месечевог сјања<br> Само дух и очи тобом испуњене –<br> А сад те је пуна сва ноћ очајања. Некад чух твој корак или шум одела,<br> А сад те ноћ носи у сваком свом шуму;<br> Звезде у покрету; мирна светлост бела<br> У свим приказима на замрклом хуму. Нема твојих стопа путем што крстари,<br> Али ти сад идеш светлим просторима;<br> И твој печат кобни сад носе све ствари;<br> Твоје су сад очи у водама свима. Знам да нећеш доћи, а чекам; и маште<br> Непознате среће расту у ноћ нему;<br> Нећу више чути твоје речи таште,<br> Да твој глас свемоћни осетим у свему. ==Песма тишине== Зборим ти несталој, док жалосно плави<br> Мртви сјај месечев на планинској рти.<br> Ти си још уза ме; врата су љубави<br> Увек отворена, као врата смрти. Речи неслушане, ви лепоте чисте,<br> Истине у зрачном непорочном руху!<br> Речи у самоћи очајања, ви сте<br> Сетни говор с Богом, његов глас у духу. Из смрти у живот непрекидно ходиш:<br> За мој сан умрла, живиш у мом болу;<br> Мреш у мојој вери, у сумњи се родиш;<br> Бедну, а кроз сузу ја те видим холу! Из мог благослова прешла си у клетву,<br> И бол одрицања; твој век свагда траје...<br> Вечно семе спрема своју вечну жетву,<br> Љубав се зариче и када се каје. Тако се обнављаш вечна, несавладна,<br> И новорађана у мојој самоћи...<br> Док звучни сутони падају и хладна<br> Светлост првих звезда, ти се ткаш од ноћи. ==Песма умирања== Љубави умиру без збогом, сред њине<br> Агоније дуге, неме, неприступне...<br> Ничу и мру у свој лепоти тишине,<br> И кришом затворе своје очи крупне. Зар вечита није љубав, као душа?<br> Зар најлепши део душе није вечан?<br> На морима смрти вал који пенуша,<br> У ноћима смрти млаз сунчани течан? Када цвет увене, нова звезда блисне.<br> Но поглед умрлих љубави куд гледа?<br> Мору иду реке, земљи горе лисне,<br> А љубав ћутању с уснама од леда. Мру у једној речи што се није рекла,<br> А у којој беше сто врела живота...<br> Тако јата звезда што су простор секла,<br> Мру у капи росе на листићу плота. Од љубави наших веће су тишине...<br> Тишина је мати љубави; и така<br> Као голубице од себе их вине,<br> И опет у руке враћа јој се свака. ==Последња песма== Бол је дао овој љубави горчину,<br> Лепоту и тајну; мрачна сумња моја:<br> Сав простор и ужас; коб и очај; њину<br> Свемоћ; задња суза: неба седам боја. Нит знäде за вино у купи од злата,<br> Нити за пољубац у заклетви; сама,<br> Мучки као злотвор, ушла је на врата,<br> С ножем, не у руци, већ у зеницама. Њен је плашт сунчани можда ткиво лажи;<br> Лаж с тих уста каза реч најдубљу њене<br> Страшне мистерије: но док удар тражи,<br> Све цвета под њеном ногом куда крене. Јер од твог отрова мој сан беше јачи:<br> Твој сам појас ткао од сунчаних млаза,<br> И ти си светлила; јер свему куд зрачи<br> Моје сунце дадне сијање екстаза. Своју веру нађох у свом сну о вери...<br> Твој нож не убија него блиста блистом...<br> Јер ти беше тренут у мојој химери,<br> Мој сан о доброти и вера о чистом. ==Песма== Једним истим путем нестаћете обе -<br> Ти и моја младост, лица невесела,<br> И с печатом горког проклетства сред чела,<br> Као неутешне две кћери Ниобе. И кад најзад падне задња страшна сена,<br> Знаћу неумитног очајања радост:<br> Да има сто срећа, али једна младост;<br> Стотину љубави, али једна жена. Тако, као звезде у локви на друму,<br> Умреће та љубав у свом стиду многом,<br> С једном црном раном у срцу и уму -<br> Већ с првим пољупцем и са првим збогом. Док крупни свећњаци догорели гасну;<br> Разбијене чаше испите; док модру<br> Своју сен још бацаш на завесу јасну;<br> Док још жиг твог тела видим на свом одру. Као да је само моје срце хтело<br> Да злурадо позна дан који те оте,<br> И та нема патња да постане врело<br> Моје величине и твоје лепоте. Пиће мога тела и светлост мог духа,<br> Мог сопственог гласа одјек у дну дола,<br> Некад празник мојих очију и слуха,<br> Да сад будеш тајна горчине и бола. Ти у којој љубљах своју илузију,<br> Свој сан о љубави и сан о лепоти,<br> И неку реч страшну казану у плоти,<br> А коју ја појмим силније од свију. Замркнућеш болно са кобима свима,<br> У дну моје сумње и кајања крута,<br> Као да те нагло стигла на по пута<br> Ноћ што силно дажди мрак по бреговима. И стопе у песку избрисаће наше<br> Исти топли ветар, који нежно свима,<br> Нечујан, отвара срце цветовима,<br> Да нове светлости налије у чаше. Мој ће се дан нови да јави с врхунца –<br> И као што некад пловљаше по калу,<br> Заиграће срце на светлости валу,<br> Као цвет очаран, отворен спрам сунца. И ја ћу да видим, из језиве сене<br> Кад излете бела распевана јата,<br> И како је слична та срећа из блата<br> Богињи рођеној из сунчане пене. Сваки шум да сећа твог ћутања;<br> свака Тмина опомене на светлост твог гласа;<br> Да је срце пуно све твојих корака;<br> Да на свачем лежи сенка твога стаса. Увек незаситно, моје срце хоће<br> И задњу кап чаше још неиспијене...<br> Два су кобна врела човекове злоће:<br> Љубав спрам божанства и љубав спрам жене. ==Заборав== Заборав је мирно умирање срца,<br> Бездушно и болно одрицање ћутке;<br> Презриви дах смрти у души што грца;<br> Заборав то значи мрети на тренутке. Ко зна сузе ствâри које оставише?<br> Двоструку смрт гробља где суза не капи?<br> Бол именâ која не помињу више?<br> Крик заборављених љубави што вапи? И страшно ћутање натписа са стене,<br> Што поста нечитљив? И проклетство немо<br> Речи, што сад чаме, непротумачене?<br> Тугу траве путем куд сад не идемо? Ко зна плач идола под земљом? Ко знаде<br> Клетву молитава замуклих? И ране<br> Непамћене среће и престале наде?<br> И горчину једне сузе убрисане? ==Песма срца== Нестати у нечем које срце воле,<br> Умрети у нечем бесмртном! Свог мача<br> Бацити пред ноге неке моћи холе<br> Што је и од руке херојеве јача. Бити пред бескрајним узвишеног ситан;<br> И тражећи горко срећу мећу нама,<br> Веровати најзад, у час неумитан,<br> Да је сан порекло свима истинама. Но тај острв сунца сам пронаћи; сјајни<br> Циљ свију циљева и свег вечитога!<br> Рећи своме срцу да је свет бескрајни,<br> Једно добро за се, ван људи и Бога. Добро, не знајући да има доброта!<br> Храбро, не познавши ловор ни измирне!<br> Чисто, и не чувши да има чистота:<br> Срце, као сунце, да злати што дирне. И сјајно и слично само својој мети,<br> Као озарено сунчаним априлом,<br> Све путеве сумње тако да надлети –<br> Не дирнувши земљу другче него крилом. ==Ћутање== Остале су страшне речи неречене,<br> Само твоје очи, мирне као тмина,<br> Оне су гледале и слушале мене;<br> Мој бол на твом уху певаше тишина. Каква химна срца, та реч неречена!<br> Та реч што не позна беспућа ни блудње!<br> Кад тишина збори место нас, реч њена<br> Има сву чистоту сна и болне жудње. Та блага музика љубави што ћути,<br> Има мир молитве у дубини духа:<br> Никада се речју лажи не помути,<br> Нит се глас порочни дирне нашег слуха. Идеја у неми камен увајана;<br> Вера сва у сузи што неће да кâпи;<br> Та заклетва што је у незнан час дâна;<br> И највиши закон бола који вапи. ==Песма жени== Ти си мој тренутак, и мој сeн, и сјајна<br> Mоја реч у шуму; мој корак, и блудња;<br> Само си лепота колико си тајна;<br> И само истина колико си жудња. Остај недостижна, нема и далека -<br> Јер је сан о срећи више него срећа.<br> Буди бесповратна, као младост; нека<br> Твоја сен и ехо буду све што сећа. Срце има повест у сузи што лева;<br> У великом болу љубав своју мету;<br> Истина је само што душа проснева;<br> Пољубац је сусрет најлепши на свету. Од мог привиђења ти си цела ткана,<br> Твој је плашт сунчани од мог сна испреден;<br> Ти беше мисао моја очарана;<br> Симбол свих таштина поразан и леден. А ти не постојиш нит си постојала;<br> Рођена у мојој тишини и тами,<br> На сунцу мог срца ти си само сјала:<br> Јер све што љубимо створили смо сами. ==Сумња== Моја сумња страсна, и светла, и плодна,<br> Моје друго биће и други вид; јетка,<br> Брани коју чашу да испијем до дна,<br> И да коју срећу познам до свршетка. Моје срце држи прстима од леда,<br> И мој дух напаја кајањем без мере;<br> Мој поглед у небо да очајно гледа,<br> Да мрзим без снаге и љубим без вере. Но она обасја мој ум обеснажен,<br> И даде мом духу, слабом као сламка,<br> Сто крупних очију, да озарен, блажен,<br> Мине сваки понор и зна где је замка. И да је доброта, одрицање; и да<br> У заклетви има издајства и срама;<br> И у победама пораза и стида;<br> Ниске безбожности у свим молитвама. И у чистој вери, празноверја; да је<br> Љубав себичнија него наше злоће;<br> И колико лажи наше сузе таје,<br> И мрачних завера замукле самоће. Тако ослобођен и себе и других,<br> Гледам како пада и последња уза...<br> И горд сам у часу искушења дугих<br> Што бар не зајецам кад ми пође суза. ==Строфе једној жени== Гледаћу твој сјајни сен на таласима,<br> И стопе на песку; с јутром на врхунцу,<br> Као прво гнездо будно међу свима,<br> Ја те певам као химну земље Сунцу. Ти си искра мога мача победнога;<br> Сто музичких врела што брује и плаве;<br> Поглед који хоће да сагледа Бога;<br> Пехар из ког пијем страшно пиће Славе. Кроз тамну је пустош моје крило секло,<br> Где сад сја твој покрет и твоја реч зари;<br> И као да свему ти беше порекло,<br> Сунце што ми откри место свију ствари. Све воде посташе за одсев твог стаса,<br> Простор, да имаднеш душу зачуђену,<br> Мир тамних долина за ехо твог гласа,<br> Сунце да на свету бациш своју сену. Ти си као лађа с крупним једрилима,<br> Што носи поднебља других копна: о, ти,<br> Што се, неумитна, јави међу нама<br> Да даш свој дах земљи и свој глас лепоти. ==Најтужнија песма== Знам за неизмерне и болне самоће,<br> Кад сат мре нечујно, као цвет што вене,<br> И кад срце празно престаје да хоће<br> Ни венце победе ни љубави жене. Знам за непроходне самоће без даха,<br> Кад конци са свачим падну покидани,<br> И у којим срце застане од страха;<br> Кад свему око нас изгледамо страни. Кад нас очи ствари равнодушно мотре,<br> И душа пред собом престрављена стане;<br> И сопствена повест кад се цела потре;<br> И кад је од леда суза која кане. Ни семе у бразди, ни стопа на путу,<br> И како је тешка сена коју вучем!<br> Канда туђе срце бије у мом куту?<br> Све светле палате живота под кључем!... Вај, колико пута умиремо? Ко би<br> Знао за све тмине под сунцем! И зна ли<br> Ико сва беспућа у сутону доби?...<br> И како смо често очи затварали... ==Песме Богу== ==Песме смрти== ==Песме жени== [[Категорија:Јован Дучић]] d1fqds83epufgmbpr73k6q8pjs18hlb 144089 144083 2026-06-04T14:21:21Z Coaorao 19106 144089 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | Песме љубави и смрти (1929) | | | '''Садржај''' | }} <center>''Пријатељу Слободану Јовановићу''</center> <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> * [[Песме љубави и смрти/Химера|Химера]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Срце|Срце]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Жена|Жена]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Завет|Завет]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Песма (Никад не знам куд ће)|Песма]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Тајна|Тајна]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Гнездо|Гнездо]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Лепота|Лепота]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Сутон|Сутон]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Бескрајна песма|Бескрајна песма]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Наша срца|Наша срца]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Моја љубав|Моја љубав]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Очи|Очи]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Чедност|Чедност]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Номади|Номади]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Велика ноћ|Велика ноћ]]<br> * [[Песме љубави и смрти/За звездама|За звездама]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Стварање|Стварање]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Мирна песма|Мирна песма]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Тренуци|Тренуци]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Непријатељ|Непријатељ]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Крила|Крила]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Песма љубави|Песма љубави]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Песма сутона|Песма сутона]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Песма тишине|Песма тишине]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Песма умирања|Песма умирања]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Последња песма|Последња песма]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Песма (Једним истим путем)|Песма]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Заборав|Заборав]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Песма срца|Песма срца]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Ћутање|Ћутање]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Песма жени|Песма жени]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Сумња|Сумња]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Строфе једној жени|Строфе једној жени]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Најтужнија песма|Најтужнија песма]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Песме Богу|Песме Богу]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Песме смрти|Песме смрти]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Песме жени|Песме жени]] </div> </div> ==Химера== Невидљивом сунцу пружам жудне руке,<br> И отварам срце неком кога није;<br> Душа ми је пуна мрачне хармоније,<br> Којој никад нисам саслушао звуке. Просторе сам празне населио собом,<br> И расуо себе, ко орион сјајан,<br> У неки свет срцâ и душâ, бескрајан;<br> И живим над страхом и лебдим над добом. Од истине сам страшнији и већи:<br> Нити ме што врећа и нити што боли.<br> Моја жудна душа неизмерно воли;<br> И сваки мој корак, то је корак срећи. Почнем јутром онде где вечером заста,<br> Увек држећ чврсто краје златне нити;<br> И мој дан безмеран усхићено свити,<br> С песмом јата болно распеваних ласта. И док носим жељу отровану своју,<br> Као плес злих вила живот шуми, врви;<br> И све има ритам моје жедне крви,<br> И све мојих снова има страшну боју. И тако, пун тамне невићене вере,<br> Идем кобном стазом што је увек иста -<br> Ко злокобно сунце, док у мени блиста<br> Насмејано лице вечите Химере. ==Срце== Моје тамно срце, то је део свега -<br> Са звездама трепти, хуји с ветровима;<br> И онда кад стоји безгласно међ свима,<br> Један громки ехо ћути у дну њега. На обали морској моје срце има<br> Жамор неког вала што вечито плине;<br> Што чува свег мора звуке и горчине,<br> И сву хуку давно нестанулих плима. У залазак звезда изнад тамног хума,<br> Кроз сан поју птице у дубокој сени;<br> А безброј се гнезда одзивљу у мени,<br> И трагични одјек замркнулих шума... И то звучно срце када једном заспе,<br> Свој бол откуцавши силним ритмом свега,<br> Неће бити страшног престанка за њега:<br> У звук и у светлост све ће да се распе. Увек заљубљено у вечност, док брује<br> Њиме сјајне сфере, страсно и далеко...<br> И кад очарано куцне срце неко,<br> То је моје срце што се опет чује... ==Жена== Ја сневам о жени, већој но све жене,<br> Чија ће лепота бити тајна свима,<br> Што је као божји дах у просторима,<br> Који не дотаче никог осим мене. Њен чар да је моје велико откриће;<br> Да мирно присуство те чудесне жене<br> Не разуме више нико осим мене,<br> Осим моје вечно очарано биће. И пред чијом гордом лепотом од свију<br> Само ја отворих очи очаране,<br> И срце ко црни цвет из глухе стране,<br> Невидљиве капи док на њега лију. И њена лепота, тако недогледна,<br> Необешчашћена хвалама глупакâ,<br> Да обиђе тихо, као снопље зрака,<br> Све тамне путеве душе, само једне. И ја кључар чудне лепоте, да с тајном<br> Срећом видим јасно да је ова жена<br> Од истога светлог ткива начињена<br> Од кога и болни мој сан о бескрајном. ==Завет== Рече ми мој Творац у велико јутро:<br> Човече, дигни се и јави у плоти.<br> И у свој таштој и пустој наготи,<br> Иди кобном стазом коју будеш утро. Бићеш силник свему кад и жртва свачем;<br> Живеће у теби исти час - знај чуда -<br> Пророк, лакрдијаш, краљ и његов луда,<br> Роб с ланцем о врату, и осветник с мачем. Но бићеш неверан и болу и срећи;<br> Сумња ће ти дојку отровану дати;<br> И без топле вере ти ћеш мене звати,<br> И без праве сумње мене се одрећи. Свагда, као крила, те сумње бескрајне<br> Над свачим ће тебе да држе високо,<br> Докле не затвориш болно своје око<br> На међи вечите истине и тајне. Тако, као одјек у самотну гору,<br> Вратиће се путем који мени води,<br> Твој дух, сав окупан у вечној слободи -<br> Као црна птица у сунчаном мору. ==Песма== Никад не знам куд ће нова песма хтети,<br> Новој срећи или болу старе ране;<br> Да као молитва у небо полети,<br> Или као капља отрова да кане. Само чујем поклич у дну духа свога,<br> Као вест пророчку, кроз ноћ, с брега пуста;<br> И ја чујем благе речи вечитога<br> Како ми пролазе кроз срце и уста. Тад све канда знадем појмити и рећи,<br> И погађам тајну скривену од свију:<br> Да претворим у стих бол од свега већи,<br> И јад у молитву и у хармонију. И љубав што чезне, и јед што се гнуша,<br> Све је само песма; док мре у дубини<br> Сва у чудну светлост обучена душа -<br> Као звезда што се распада у тмини. И док се у миру тка вечито ткиво,<br> Хуји глас стварања и ритам расула,<br> И док у те сате још страсно и живо<br> Све сазнају моја опијена чула - Ја знам да нестајем у шуму што блуди,<br> Са сваким кораком којим нога крочи:<br> Стран за праву срећу и прави бол људи -<br> Упирући к небу зачуђене очи. ==Тајна== Наше две љубави пуне кобне моћи,<br> Од свију скривене, живе у свом стиду,<br> Као под звездама, заспали у ноћи,<br> Два мирна пауна на старинском зиду. Кријем своју љубав као мржњу други -<br> Истом силом лажи и свим подлостима;<br> Као други стакло отрова, свој дуги<br> Свој бол безутешни ја кријем међ свима. Колико је шуман ехо моје лажи,<br> Да не прену никог ударци мог срца!<br> И колико мира у речи где грца<br> Цела једна душа и сан од свег дражи! Сва је моја радост знати бол да скријем;<br> Сва мудрост, љубави дати изглед злобе;<br> Врлина, да презрем сузе које лијем,<br> И покажем срце као празне собе. И тако две наше љубави очајне,<br> Огрнуте лажју вечитом и ниском,<br> Стоје немих уста у дну наше тајне -<br> Два црна пауна на зиду старинском. ==Гнездо== Плетем своје гнездо изнад ваше главе,<br> Топлије од гнезда у орла и ласте;<br> Ветар отме грану или влакно траве,<br> А, ко цвет џиновски, оно ипак расте. Све му мирне звезде светле кад се смркне,<br> И пуно је сунца, као чаша вина;<br> Змија на по пута застане да цркне,<br> Држећ мртви поглед пут наших висина. У гнезду ће бити све ћутање шума,<br> И све песме река у јутру кад свићу,<br> И сав страсни мирис с расцветаних хума -<br> Докле златно перје расте моме тићу. Плетем своје гнездо високо над вама,<br> А још нико не зна место тога гнезда -<br> Оно иде као што над обалама<br> Путује у небу изгубљена звезда. И по мирном путу од мене до Бога,<br> Иде чудно гнездо, као бајка гола;<br> А сви звуци отуд што допру до кога,<br> То је глас још никад нечувеног бола. ==Лепота== На моме узглављу сву ноћ мирисаху<br> Чежњиво и слатко твоје тамне косе,<br> Док се шапат чуо као песма росе,<br> И дуге заклетве у очајном даху. А ја ипак не знам за радост и срећу;<br> Ја се бојим твоје подмукле Лепоте,<br> Да освету једном не затражи већу<br> За свирепа права што јој други оте. Благосиљаш ропство и тегобне узе,<br> Срце ти је пуно небескога плама,<br> И сишла са мном до патње и срама,<br> И пролила си најсветије сузе. А стрепим пред твојом подмуклом Лепотом -<br> Да не дигне једном, као гладна вила,<br> Док жалосна срца и не слуте о том,<br> Два своја у сузе замочена крила. И док љубав гори свим жељама њеним,<br> И ноћ тече дуга, мирисава, собна,<br> Крај нас, као сужањ, бди чудна и кобна<br> Лепота, с очима вечно замишљеним. ==Сутон== Ја те волим једним жаром невеселим,<br> И сумњом у тугу и лепоту јада;<br> Срећа коју имам уништава сада<br> Бесконачну другу срећу коју желим. Заклањаш ми сунце, а дала си сама<br> Сто очију моме срцу, и све путе<br> Души, да би ипак сви нестали у те,<br> Као изгубљени звук у долинама. И сто воља као белих јата к југу,<br> Да сва на твој острв падну очарана;<br> И сто вера да те следе једног дана -<br> Ко сто бледе деце у литију дугу. Дигла си сто мржња да стражаре, као<br> Сто црних једрила, сва пред твојом луком...<br> И тако мом даху принела си руком<br> Цвет твог бића крупан, отрован и зао. И свом страшћу прве и последње жене,<br> Владаш мојом душом, свом и свагда; слична<br> Судби, тако и ти, силна, непомична,<br> Стојиш измеђ мене и свег око мене. Док из сухе стене бије нова вода,<br> И плави цветови из старога пања,<br> И сијају као у сам дан постања<br> Сва звездана кола са великог свода. Моју љубав тамну као мрак у чести,<br> Ја испуних мржњом, кајањем и страхом -<br> Но жеђ за издајством претвори се махом<br> Сва у нови завет и сласт исповести. Тако горко пада неко вече бледо<br> На све моје путе, болно, по све доба,<br> Дубоко у мени: док љубав и злоба,<br> Као два анђела, поју напоредо. ==Бескрајна песма== <br> Ви што се још нисте јавили из гнездâ,<br> Чија срца трепте још у капљи росе,<br> Чију страсну душу још ветрови носе,<br> И чији дах топли струји с мирних звезда - Кад небројне очи отворите, када<br> Пружите спрам сунца безброј својих рука,<br> Све шуме без конца и мора без лука<br> Ваш светли долазак поздравиће тада. И сви поплављени у сунчаној киши,<br> Тамо, где малочас, у тренути страшне,<br> Збацисмо одећу и сандале прашне,<br> Стајаћете бољи, силнији и виши. Тако опијени већ од прве чаше,<br> У екстази звука и сјаја што плине -<br> Пружићете бразду да свирепо мине<br> Њивом, где још чами зимско зрно наше. Али ко ће тада бити међу вама<br> У тај дан без сумње, без бола, без сене,<br> Невидљивом нити привезан за мене,<br> Да одвојен стане међу хиљадама? И као ја некад у данима овим,<br> У вечерњој немој агонији мора,<br> Да донесе, мрачну, као песму бора,<br> Стару песму туге међ људима новим? Да испуњен дугим сутоном и страхом,<br> Потомак мог бола, страсно као и ја,<br> Дигне свој глас, сјајан, као што се сија<br> Млечни Пут покривен усијаним прахом... Но том вечном болу и тој тамној срећи<br> И реч једну нову ако буде дао -<br> Ко ће знати да сам некад ишчезао<br> Јер ту реч чудесну не умедох рећи! ==Наша срца== Ко затвара ваше очи небројене,<br> Срца, срца, срца? И куда се распе,<br> Кад се свако од вас затвори и заспе,<br> Вас свет од свег већи и лакши од сене. И откуд на ове брегове, куд које<br> Падате, о срца, као вихор вила,<br> И сунчате тамна и велика крила,<br> Безумно пијући све звуке и боје. У музици свега што око вас тече,<br> Сва сте увек пуна само вечитога,<br> А мрете, о срца, срца! И зар стога<br> Има среће за вас, срца? Једно рече: „Бескрајне су наше среће небројане,<br> На тој међи измећ вечног и тренутка:<br> Јер, ма смрт и била у дну нашег кутка -<br> Свет је само оно које у нас стане.“ ==Моја љубав== Сва је моја душа испуњена тобом,<br> Као тамна гора студеном тишином;<br> Као морско бездно непровидном тмином;<br> Као вечни покрет невидљивим добом. И тако бескрајна, и силна, и кобна,<br> Течеш мојом крвљу. Жена или машта?<br> Али твога даха препуно је свашта,<br> Свугде си присутна, свему истодобна. Кад побеле звезде, у сутон, над лугом,<br> Рађаш се у мени као сунце ноћи,<br> И у моме телу дрхтиш у самоћи,<br> Распаљена огњем или смрзла тугом. На твом тамном мору лепоте и коби,<br> Цело моје биће то је трепет сене;<br> О љубљена жено, силнија од мене -<br> Ти струјиш кроз моје вене у све доби. Као мрачна тајна лежиш у дну мене,<br> И мој глас је ехо твог ћутања.<br> Ја те Ни не видим где си, а све дуге сате<br> Од тебе су моје очи засењене. ==Очи== Бесконачне твоје очи, млада жено,<br> Две дуге вечери у пустињи мора;<br> Две суморне бајке што узнемирено<br> Имају шум слутње у гранама бора, Две мирне галије с црним заставама;<br> Две жене у црном, на молитви, неме;<br> Две поноћне реке кроз краје од кама;<br> Два гласника бола који кроз ноћ стреме. Очи моје жене, мрачни тријумф плоти,<br> Које вечном тугом опијене беху,<br> Свој су простор нашле у њеној чистоти,<br> А свој чар небески у њеноме греху. Од суза просутих у велика бдења,<br> Те бескрајне очи сијају се стога,<br> Далеким и чудним сјајем усхићења,<br> Као неке очи што видеше Бога. Чувају на својој бесконачној мрежи<br> Све тамне екстазе снова које сања,<br> Очи непрегледне, на чијем дну лежи<br> Велика и мрачна сабласт очајања. ==Чедност== Докле спаваш једна рука невидљива<br> Брижно сву ноћ ваја твоје мале дојке,<br> Брише и поправља, и вуче, и слива,<br> Креће мирне црте и прави увојке. И поставља боје с вечите палете<br> На врх дојки и на усне насмешене;<br> Тка мрежицу ока пуну зла и сете;<br> Преде влас и гибље таласе и сене, И у душу сипа сујету; и смело<br> Свом магијом спола озари врхунце.<br> И док гради своје неизмерно дело,<br> Пристижу је јутра и подневно сунце. Али прсти руке незнане и чудне,<br> Не мирују. Залуд: у телу дубоко<br> Не ври још млад отров жеље нерасудне!<br> Ни глас да засузи, ни потамни око. Тако равнодушна, мирна, ти си стала<br> Измеђ свег и мене; са страхом да не би<br> Сенка сумње на те, као порок, пала -<br> Да ниси над свачим, и циљ сама себи. ==Номади== Очи су ми као очи у номада,<br> Сунцима безбројним вечно опијене:<br> Бране да их умор јучерањи свлада,<br> А већ нов пут мотре неспокојне зене. Хероји покрета, номади, над неким<br> Брегом тако зуре у видик пун дима,<br> У мутној и страшној жеђи за далеким,<br> И у вечном своме боју с просторима... Простором напито, моје срце гледа<br> Сјај нових небеса и фатаморгана;<br> Расплаче га свако сунце које седа,<br> И распева јутро сваког новог дана. Сто очију својих моја душа смела<br> Отвара пред неком земљом недогледном;<br> Никад не захвати двапут с истог врела,<br> И два сна никада на узглављу једном. Као да ме увек с другу страну реке<br> Чека моја срећа, као верна жена,<br> Што упреда тугу љубави далеке<br> У нит од преслице до златног вретена. И као да лежи иза брега тамо<br> Болно наслућена моја страшна тајна;<br> Јер свака ствар коју душа дирне само,<br> Као она сама, постаје бескрајна. Очи су ми као очи у номада,<br> Звезда очајања у којим је сјала;<br> И велика суза која из њих пада;<br> Не познаде никад земљу где је пала. ==Велика ноћ== Кад геније ноћи на крилима сјајним,<br> Крилима од ватре, преко реке мину,<br> Невидљива вода усхићено сину,<br> И запева гласом болним и бескрајним. Кад поноћни ветар поред горе глухе<br> Прође и отресе тешки мрак са грања,<br> Као страсна песма жудног умирања,<br> Чу се глас музике из трстике сухе. Кад за пољем пуним црне детелине,<br> Почеше влашићи да бледе и слазе,<br> Мртво лишће поче да пада на стазе,<br> И као црн уздах да изби из тмине. Сад, у ово дуго вече које пати,<br> Цела моја душа затрепери гола,<br> А челом уморним од труда и бола,<br> Смрт је прешла руком, меком, као мати. ==За звездама== Убрисаћу с уста мучну кап горчине -<br> И као краљевић из старинске бајке,<br> Поћи ћу за гласом што зове из тмине,<br> Као гласи давно нестануле мајке. С очима већ пуним звезда што ће доћи,<br> Ја ћу да се пустим у то море таме;<br> И заиграће у својој самоћи<br> Срце од чекања и од среће саме. Далеко ћу поћи од те кобне горе,<br> Где очајно слушах, по све ноћи пуне,<br> Да сто врела сумње жалосно роморе<br> Гласом који јеца и песмом што куне. И за једром које не зна да кривуда,<br> Морепловац-витез по незнаној води<br> Откриваће острв по острв, да свуда<br> Огласи се краљем и даље заброди. Мој змај непобедни биће на мом штиту,<br> И моје ће име бити на мом мачу;<br> И водићу гордо своју сјајну свиту -<br> Идући за гласом што се једном зачу. И минућу ноћу крај твојих обала,<br> Док ронећи сузе и не слутиш о том;<br> И поћи далеко преко тамних вала -<br> Све у болној жеђи за новом лепотом. И кад паднем, најзад, нико неће знати<br> Мој очаран задњи осмех да прочита;<br> Лицем победника разблудно ће сјати<br> Сунце заробљено у зрцалу штита. ==Стварање== Нису те гласници огласили мени,<br> Нити чух кораке твоје издалека;<br> И не знам кад беше већ минута нека<br> Кад се мој дух напи твоје светле сени. Јер ти си постала у мени, и била<br> Мисао исконска што најзад однемље,<br> Златна нит из стене, и семе из земље,<br> И мах у рамену још нениклог крила. Ти никад не позна тај пут вијугави,<br> Пут којим извана доводи унутра,<br> И којим све мора да се врати сутра;<br> Као цвет у мору, у мени се јави. Из мог сна поникла, и ти беше ташта;<br> Плод мога порока, крволочно јетка;<br> Плод мисли, и ти си била без свршетка;<br> Плод мојих сујета, подлија од свашта. Плод мојих самоћа, беше пуна сете;<br> Плод мржњâ, уста ти беху отрована;<br> И плод мојих сумња, ти си прешла, страна,<br> Сав пут с плачем као изгубљено дете. Но цвет сна отровног не преста да сише!<br> И ја умрех у час кад се беше хтело<br> Задња капља крви, коју немах више,<br> Да окончам лепо и злокобно дело. ==Мирна песма== У зенице ме непрестано гледа:<br> Шта тражи у мојим очима та жена?<br> Сјај магијски неког сунца које седа –<br> Једну другу жену и друга времена? Јер заљубљен поглед жене добро види<br> У очима нашим, кроз сиву дубину,<br> Све трагове којим непријатељ мину,<br> И његов сен као тамни сен на хриди. Дуго сја на оку тугом вечно младом<br> Лик жене што га је очарала једном;<br> Зато једна жена зна кад пође крадом<br> Поглед за одбеглом и за недогледном. Од прошлости је душа направљена;<br> Слике су по цвећу зрак сунца од јуче;<br> Од свачега је пала нека сена;<br> И усахле реке и сад негде хуче. А наше љубави што су давно пале,<br> Као побијена јата на пô пута,<br> Још живе животом свог првог минута<br> У очима што су некад расплакале. ==Тренуци== Та љубав без циља и без сутрадана,<br> Зла сестра вечности, у бесу свог хитног<br> Носи знак највеће коби што је знана:<br> Сав ужас пролазног и бол неумитног. Тај свемир насликан на валу што бега,<br> Сав покрет просторâ у трептању листа –<br> Љубав је без сутра вечнија од свега:<br> Јер и после смрти још је увек иста. Та љубав што умре у напону врелу,<br> Мач скрхан на самим врховима тврђа,<br> Има победничку гордост на свом челу:<br> Јер умре у сјају пре него зарђа, Она прође душом као издалека<br> Залутале птице у светлости маја;<br> У песми су њиној гласи других река,<br> И на крилима им сунце другог краја. И она нестаје пре веселе жетве,<br> Увек неувела у свему што вене,<br> Без свога завета и без своје клетве –<br> У лепоти речи једном изречене. ==Непријатељ== Мој непријатељу са два ока жарка,<br> С ножима у отров замоченим, где си?<br> Ти пред чијим духом падне свака варка,<br> И о штит чији се разбију сви беси! Лепи, силни, грозни! жељан сам те и ја,<br> Да банеш под маском друга или госта;<br> Да такав, полу-бог, половину змија,<br> Вребаш ме кроз лишће и чекаш крај моста. Да ми мисли знате једини бог и ти;<br> Да те за леђима осећам, на миру;<br> Да ни реч ни поглед не могу ти скрити;<br> Да знаш где је отвор на моме панциру. И моја ноћишта, и пратњу на друму;<br> И мој траг на песку, и мој сен на зиду;<br> И као што љубав зрачи једном уму,<br> Да свирепа мржња светли твоме виду. Освајач, злочинац, и херој међ нама,<br> Да те славе људи и нуде се жене;<br> Твој брод да с великим златним катаркама<br> Пун сјајних хорова пролази кроз пене. Да мог бога мрзиш једном мржњом холом,<br> Да се гнушаш моје мудрости: и блажен,<br> Да моју оштрицу хваташ руком голом;<br> Да знаш да ћу бити исмејан и згажен. Нек се само један с раскршћа широка<br> Врати са крвавом рукавицом: ходи!<br> Мој непријатељу с два велика ока,<br> Сви су пути празни и мрак је на води. Да те видим, страшни! Глухе су ми ноћи<br> Без твојих корака: вечно, непрекидно,<br> Без тебе ћу бити бедан и без моћи,<br> Мали, и унижен, и побеђен стидно. ==Крила== Летети, летети, летети високо,<br> Незнаном простору као старом другу,<br> Витлати се као омађијан соко,<br> И умрети, сјајан, у сунчаном кругу. Чути само замах свој у просторима -<br> Музику свог крила! И на самом крају,<br> Свој траг изгубити и циљ међу свима,<br> Ишчезнувши тако у небу и сјају. Да ми жеђ осете кобну и све вишу<br> Очи што су туде дуго светлост пиле,<br> Као вир две овце са руном од свиле,<br> Као крв две ноћне сабласти што сишу. Да не памтим ниско рођење под мраком;<br> Да као гнев светлост сва испуни мене;<br> Да сам као копљем прожет сваким зраком,<br> Ту где горе вечне подневи без сене. И страшна раскршћа сунаца, и пути<br> Куд олуј светлости непрекидно иде,<br> Кроз неми предео где влада и ћути<br> Бог који убија очи кад га виде. Да само с висина за поноре знаднем,<br> Бацивши у простор конце својих жила;<br> И летим вечито, и летим док паднем<br> Само под теретом озарених крила. ==Песма љубави== Свој једини живот ти живиш у мени;<br> Да будеш осећај и сан ти се сазда;<br> Не тражим на путу твој лик наслућени –<br> Далеко ван тебе иде твоја бразда. Очи су ти зато да оплоде звуке,<br> И глас да молитву у срцима роди;<br> Сав покрет изгледа замах твоје руке;<br> Ти сјаш у стварима као дан у води. Твој је дах да семе не смрзне у њиви;<br> Твоја љубав да би било побожности;<br> Твоја равнодушност, да може да живи<br> Гордост очајања и горки чар злости. Ти ниси у себи јер ти нема краја;<br> Твој говор почиње музику свих вода;<br> Речи су ти конци у ткиву свег сјаја;<br> Идеш, ко молитва, од земље до свода. И ти си начело већма него биће...<br> Ноћ да блисну звезде; замах победника,<br> Да буде победа... Лепота, откриће,<br> Пре него мом духу беше реч и слика. ==Песма сутона== Сутони без шума твојих корачаји,<br> И тама без твога шапата, и сати<br> Први кад се нема више шта да таји...<br> Прве празне стазе кроз рогоз и влати. Ова чар чекања празних и без мене!<br> Некад беху у час месечевог сјања<br> Само дух и очи тобом испуњене –<br> А сад те је пуна сва ноћ очајања. Некад чух твој корак или шум одела,<br> А сад те ноћ носи у сваком свом шуму;<br> Звезде у покрету; мирна светлост бела<br> У свим приказима на замрклом хуму. Нема твојих стопа путем што крстари,<br> Али ти сад идеш светлим просторима;<br> И твој печат кобни сад носе све ствари;<br> Твоје су сад очи у водама свима. Знам да нећеш доћи, а чекам; и маште<br> Непознате среће расту у ноћ нему;<br> Нећу више чути твоје речи таште,<br> Да твој глас свемоћни осетим у свему. ==Песма тишине== Зборим ти несталој, док жалосно плави<br> Мртви сјај месечев на планинској рти.<br> Ти си још уза ме; врата су љубави<br> Увек отворена, као врата смрти. Речи неслушане, ви лепоте чисте,<br> Истине у зрачном непорочном руху!<br> Речи у самоћи очајања, ви сте<br> Сетни говор с Богом, његов глас у духу. Из смрти у живот непрекидно ходиш:<br> За мој сан умрла, живиш у мом болу;<br> Мреш у мојој вери, у сумњи се родиш;<br> Бедну, а кроз сузу ја те видим холу! Из мог благослова прешла си у клетву,<br> И бол одрицања; твој век свагда траје...<br> Вечно семе спрема своју вечну жетву,<br> Љубав се зариче и када се каје. Тако се обнављаш вечна, несавладна,<br> И новорађана у мојој самоћи...<br> Док звучни сутони падају и хладна<br> Светлост првих звезда, ти се ткаш од ноћи. ==Песма умирања== Љубави умиру без збогом, сред њине<br> Агоније дуге, неме, неприступне...<br> Ничу и мру у свој лепоти тишине,<br> И кришом затворе своје очи крупне. Зар вечита није љубав, као душа?<br> Зар најлепши део душе није вечан?<br> На морима смрти вал који пенуша,<br> У ноћима смрти млаз сунчани течан? Када цвет увене, нова звезда блисне.<br> Но поглед умрлих љубави куд гледа?<br> Мору иду реке, земљи горе лисне,<br> А љубав ћутању с уснама од леда. Мру у једној речи што се није рекла,<br> А у којој беше сто врела живота...<br> Тако јата звезда што су простор секла,<br> Мру у капи росе на листићу плота. Од љубави наших веће су тишине...<br> Тишина је мати љубави; и така<br> Као голубице од себе их вине,<br> И опет у руке враћа јој се свака. ==Последња песма== Бол је дао овој љубави горчину,<br> Лепоту и тајну; мрачна сумња моја:<br> Сав простор и ужас; коб и очај; њину<br> Свемоћ; задња суза: неба седам боја. Нит знäде за вино у купи од злата,<br> Нити за пољубац у заклетви; сама,<br> Мучки као злотвор, ушла је на врата,<br> С ножем, не у руци, већ у зеницама. Њен је плашт сунчани можда ткиво лажи;<br> Лаж с тих уста каза реч најдубљу њене<br> Страшне мистерије: но док удар тражи,<br> Све цвета под њеном ногом куда крене. Јер од твог отрова мој сан беше јачи:<br> Твој сам појас ткао од сунчаних млаза,<br> И ти си светлила; јер свему куд зрачи<br> Моје сунце дадне сијање екстаза. Своју веру нађох у свом сну о вери...<br> Твој нож не убија него блиста блистом...<br> Јер ти беше тренут у мојој химери,<br> Мој сан о доброти и вера о чистом. ==Песма== Једним истим путем нестаћете обе -<br> Ти и моја младост, лица невесела,<br> И с печатом горког проклетства сред чела,<br> Као неутешне две кћери Ниобе. И кад најзад падне задња страшна сена,<br> Знаћу неумитног очајања радост:<br> Да има сто срећа, али једна младост;<br> Стотину љубави, али једна жена. Тако, као звезде у локви на друму,<br> Умреће та љубав у свом стиду многом,<br> С једном црном раном у срцу и уму -<br> Већ с првим пољупцем и са првим збогом. Док крупни свећњаци догорели гасну;<br> Разбијене чаше испите; док модру<br> Своју сен још бацаш на завесу јасну;<br> Док још жиг твог тела видим на свом одру. Као да је само моје срце хтело<br> Да злурадо позна дан који те оте,<br> И та нема патња да постане врело<br> Моје величине и твоје лепоте. Пиће мога тела и светлост мог духа,<br> Мог сопственог гласа одјек у дну дола,<br> Некад празник мојих очију и слуха,<br> Да сад будеш тајна горчине и бола. Ти у којој љубљах своју илузију,<br> Свој сан о љубави и сан о лепоти,<br> И неку реч страшну казану у плоти,<br> А коју ја појмим силније од свију. Замркнућеш болно са кобима свима,<br> У дну моје сумње и кајања крута,<br> Као да те нагло стигла на по пута<br> Ноћ што силно дажди мрак по бреговима. И стопе у песку избрисаће наше<br> Исти топли ветар, који нежно свима,<br> Нечујан, отвара срце цветовима,<br> Да нове светлости налије у чаше. Мој ће се дан нови да јави с врхунца –<br> И као што некад пловљаше по калу,<br> Заиграће срце на светлости валу,<br> Као цвет очаран, отворен спрам сунца. И ја ћу да видим, из језиве сене<br> Кад излете бела распевана јата,<br> И како је слична та срећа из блата<br> Богињи рођеној из сунчане пене. Сваки шум да сећа твог ћутања;<br> свака Тмина опомене на светлост твог гласа;<br> Да је срце пуно све твојих корака;<br> Да на свачем лежи сенка твога стаса. Увек незаситно, моје срце хоће<br> И задњу кап чаше још неиспијене...<br> Два су кобна врела човекове злоће:<br> Љубав спрам божанства и љубав спрам жене. ==Заборав== Заборав је мирно умирање срца,<br> Бездушно и болно одрицање ћутке;<br> Презриви дах смрти у души што грца;<br> Заборав то значи мрети на тренутке. Ко зна сузе ствâри које оставише?<br> Двоструку смрт гробља где суза не капи?<br> Бол именâ која не помињу више?<br> Крик заборављених љубави што вапи? И страшно ћутање натписа са стене,<br> Што поста нечитљив? И проклетство немо<br> Речи, што сад чаме, непротумачене?<br> Тугу траве путем куд сад не идемо? Ко зна плач идола под земљом? Ко знаде<br> Клетву молитава замуклих? И ране<br> Непамћене среће и престале наде?<br> И горчину једне сузе убрисане? ==Песма срца== Нестати у нечем које срце воле,<br> Умрети у нечем бесмртном! Свог мача<br> Бацити пред ноге неке моћи холе<br> Што је и од руке херојеве јача. Бити пред бескрајним узвишеног ситан;<br> И тражећи горко срећу мећу нама,<br> Веровати најзад, у час неумитан,<br> Да је сан порекло свима истинама. Но тај острв сунца сам пронаћи; сјајни<br> Циљ свију циљева и свег вечитога!<br> Рећи своме срцу да је свет бескрајни,<br> Једно добро за се, ван људи и Бога. Добро, не знајући да има доброта!<br> Храбро, не познавши ловор ни измирне!<br> Чисто, и не чувши да има чистота:<br> Срце, као сунце, да злати што дирне. И сјајно и слично само својој мети,<br> Као озарено сунчаним априлом,<br> Све путеве сумње тако да надлети –<br> Не дирнувши земљу другче него крилом. ==Ћутање== Остале су страшне речи неречене,<br> Само твоје очи, мирне као тмина,<br> Оне су гледале и слушале мене;<br> Мој бол на твом уху певаше тишина. Каква химна срца, та реч неречена!<br> Та реч што не позна беспућа ни блудње!<br> Кад тишина збори место нас, реч њена<br> Има сву чистоту сна и болне жудње. Та блага музика љубави што ћути,<br> Има мир молитве у дубини духа:<br> Никада се речју лажи не помути,<br> Нит се глас порочни дирне нашег слуха. Идеја у неми камен увајана;<br> Вера сва у сузи што неће да кâпи;<br> Та заклетва што је у незнан час дâна;<br> И највиши закон бола који вапи. ==Песма жени== Ти си мој тренутак, и мој сeн, и сјајна<br> Mоја реч у шуму; мој корак, и блудња;<br> Само си лепота колико си тајна;<br> И само истина колико си жудња. Остај недостижна, нема и далека -<br> Јер је сан о срећи више него срећа.<br> Буди бесповратна, као младост; нека<br> Твоја сен и ехо буду све што сећа. Срце има повест у сузи што лева;<br> У великом болу љубав своју мету;<br> Истина је само што душа проснева;<br> Пољубац је сусрет најлепши на свету. Од мог привиђења ти си цела ткана,<br> Твој је плашт сунчани од мог сна испреден;<br> Ти беше мисао моја очарана;<br> Симбол свих таштина поразан и леден. А ти не постојиш нит си постојала;<br> Рођена у мојој тишини и тами,<br> На сунцу мог срца ти си само сјала:<br> Јер све што љубимо створили смо сами. ==Сумња== Моја сумња страсна, и светла, и плодна,<br> Моје друго биће и други вид; јетка,<br> Брани коју чашу да испијем до дна,<br> И да коју срећу познам до свршетка. Моје срце држи прстима од леда,<br> И мој дух напаја кајањем без мере;<br> Мој поглед у небо да очајно гледа,<br> Да мрзим без снаге и љубим без вере. Но она обасја мој ум обеснажен,<br> И даде мом духу, слабом као сламка,<br> Сто крупних очију, да озарен, блажен,<br> Мине сваки понор и зна где је замка. И да је доброта, одрицање; и да<br> У заклетви има издајства и срама;<br> И у победама пораза и стида;<br> Ниске безбожности у свим молитвама. И у чистој вери, празноверја; да је<br> Љубав себичнија него наше злоће;<br> И колико лажи наше сузе таје,<br> И мрачних завера замукле самоће. Тако ослобођен и себе и других,<br> Гледам како пада и последња уза...<br> И горд сам у часу искушења дугих<br> Што бар не зајецам кад ми пође суза. ==Строфе једној жени== Гледаћу твој сјајни сен на таласима,<br> И стопе на песку; с јутром на врхунцу,<br> Као прво гнездо будно међу свима,<br> Ја те певам као химну земље Сунцу. Ти си искра мога мача победнога;<br> Сто музичких врела што брује и плаве;<br> Поглед који хоће да сагледа Бога;<br> Пехар из ког пијем страшно пиће Славе. Кроз тамну је пустош моје крило секло,<br> Где сад сја твој покрет и твоја реч зари;<br> И као да свему ти беше порекло,<br> Сунце што ми откри место свију ствари. Све воде посташе за одсев твог стаса,<br> Простор, да имаднеш душу зачуђену,<br> Мир тамних долина за ехо твог гласа,<br> Сунце да на свету бациш своју сену. Ти си као лађа с крупним једрилима,<br> Што носи поднебља других копна: о, ти,<br> Што се, неумитна, јави међу нама<br> Да даш свој дах земљи и свој глас лепоти. ==Најтужнија песма== Знам за неизмерне и болне самоће,<br> Кад сат мре нечујно, као цвет што вене,<br> И кад срце празно престаје да хоће<br> Ни венце победе ни љубави жене. Знам за непроходне самоће без даха,<br> Кад конци са свачим падну покидани,<br> И у којим срце застане од страха;<br> Кад свему око нас изгледамо страни. Кад нас очи ствари равнодушно мотре,<br> И душа пред собом престрављена стане;<br> И сопствена повест кад се цела потре;<br> И кад је од леда суза која кане. Ни семе у бразди, ни стопа на путу,<br> И како је тешка сена коју вучем!<br> Канда туђе срце бије у мом куту?<br> Све светле палате живота под кључем!... Вај, колико пута умиремо? Ко би<br> Знао за све тмине под сунцем! И зна ли<br> Ико сва беспућа у сутону доби?...<br> И како смо често очи затварали... ==Песме Богу== ==Песме смрти== ==Песме жени== [[Категорија:Јован Дучић]] jskbnbstneqlp6fti6f03hy40lgxty0 144115 144089 2026-06-04T17:43:09Z Coaorao 19106 Завршено 144115 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | Песме љубави и смрти (1929) | | | '''Садржај''' | }} <center>''Пријатељу Слободану Јовановићу''</center> <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> * [[Песме љубави и смрти/Химера|Химера]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Срце|Срце]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Жена|Жена]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Завет|Завет]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Песма (Никад не знам куд ће)|Песма]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Тајна|Тајна]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Гнездо|Гнездо]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Лепота|Лепота]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Сутон|Сутон]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Бескрајна песма|Бескрајна песма]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Наша срца|Наша срца]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Моја љубав|Моја љубав]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Очи|Очи]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Чедност|Чедност]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Номади|Номади]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Велика ноћ|Велика ноћ]]<br> * [[Песме љубави и смрти/За звездама|За звездама]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Стварање|Стварање]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Мирна песма|Мирна песма]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Тренуци|Тренуци]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Непријатељ|Непријатељ]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Крила|Крила]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Песма љубави|Песма љубави]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Песма сутона|Песма сутона]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Песма тишине|Песма тишине]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Песма умирања|Песма умирања]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Последња песма|Последња песма]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Песма (Једним истим путем)|Песма]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Заборав|Заборав]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Песма срца|Песма срца]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Ћутање|Ћутање]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Песма жени|Песма жени]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Сумња|Сумња]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Строфе једној жени|Строфе једној жени]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Најтужнија песма|Најтужнија песма]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Песме Богу|Песме Богу]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Песме смрти|Песме смрти]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Песме жени|Песме жени]] </div> </div> [[Категорија:Јован Дучић]] 73s8obmwwsw49t0pi0hh9qqn363dfgb 144116 144115 2026-06-04T17:43:50Z Coaorao 19106 144116 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | Песме љубави и смрти (1929) | | | '''Садржај''' | }} <center>''Пријатељу Слободану Јовановићу''</center> <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> * [[Песме љубави и смрти/Химера|Химера]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Срце|Срце]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Жена|Жена]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Завет|Завет]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Песма (Никад не знам куд ће)|Песма]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Тајна|Тајна]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Гнездо|Гнездо]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Лепота|Лепота]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Сутон|Сутон]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Бескрајна песма|Бескрајна песма]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Наша срца|Наша срца]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Моја љубав|Моја љубав]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Очи|Очи]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Чедност|Чедност]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Номади|Номади]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Велика ноћ|Велика ноћ]]<br> * [[Песме љубави и смрти/За звездама|За звездама]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Стварање|Стварање]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Мирна песма|Мирна песма]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Тренуци|Тренуци]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Непријатељ|Непријатељ]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Крила|Крила]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Песма љубави|Песма љубави]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Песма сутона|Песма сутона]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Песма тишине|Песма тишине]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Песма умирања|Песма умирања]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Последња песма|Последња песма]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Песма (Једним истим путем)|Песма]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Заборав|Заборав]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Песма срца|Песма срца]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Ћутање|Ћутање]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Песма жени|Песма жени]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Сумња|Сумња]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Строфе једној жени|Строфе једној жени]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Најтужнија песма|Најтужнија песма]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Песме Богу|Песме Богу]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Песме смрти|Песме смрти]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Песме жени|Песме жени]] </div> </div> [[Категорија:Јован Дучић]] [[Категорија:Збирке песама Јована Дучића]] 4t82r8868524btpnxlq14x61h7n5fth 144117 144116 2026-06-04T17:48:27Z Coaorao 19106 144117 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | Песме љубави и смрти (1929) | | | '''Садржај''' | }} <center>''Пријатељу Слободану Јовановићу''</center> <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> * [[Песме љубави и смрти/Химера|Химера]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Срце|Срце]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Жена|Жена]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Завет|Завет]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Песма (Никад не знам куд ће)|Песма]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Тајна|Тајна]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Гнездо|Гнездо]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Лепота|Лепота]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Сутон|Сутон]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Бескрајна песма|Бескрајна песма]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Наша срца|Наша срца]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Моја љубав|Моја љубав]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Очи|Очи]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Чедност|Чедност]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Номади|Номади]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Велика ноћ|Велика ноћ]]<br> * [[Песме љубави и смрти/За звездама|За звездама]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Стварање|Стварање]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Мирна песма|Мирна песма]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Тренуци|Тренуци]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Непријатељ|Непријатељ]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Крила|Крила]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Песма љубави|Песма љубави]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Песма сутона|Песма сутона]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Песма тишине|Песма тишине]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Песма умирања|Песма умирања]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Последња песма|Последња песма]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Песма (Једним истим путем)|Песма]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Заборав|Заборав]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Песма срца|Песма срца]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Ћутање|Ћутање]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Песма жени|Песма жени]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Сумња|Сумња]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Строфе једној жени|Строфе једној жени]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Најтужнија песма|Најтужнија песма]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Песме Богу|Песме Богу]]<br> ** [[Песме љубави и смрти/Песме Богу/I|-{I}-]]<br> ** [[Песме љубави и смрти/Песме Богу/II|-{II}-]]<br> ** [[Песме љубави и смрти/Песме Богу/III|-{III}-]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Песме смрти|Песме смрти]]<br> ** [[Песме љубави и смрти/Песме смрти/I|-{I}-]]<br> ** [[Песме љубави и смрти/Песме смрти/II|-{II}-]]<br> ** [[Песме љубави и смрти/Песме смрти/III|-{III}-]]<br> ** [[Песме љубави и смрти/Песме смрти/IV|-{IV}-]]<br> * [[Песме љубави и смрти/Песме жени|Песме жени]] ** [[Песме љубави и смрти/Песме жени/I|-{I}-]]<br> ** [[Песме љубави и смрти/Песме жени/II|-{II}-]]<br> ** [[Песме љубави и смрти/Песме жени/III|-{III}-]]<br> ** [[Песме љубави и смрти/Песме жени/IV|-{IV}-]] </div> </div> [[Категорија:Јован Дучић]] [[Категорија:Збирке песама Јована Дучића]] 109doath4v64qnsa1hi3ye1ydz5xzx2 0 61038 144122 143980 2026-06-05T07:30:16Z Coaorao 19106 /* */ 144122 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Примедбе на „Естетичке одношаје вештине ка природи” | одељак= | аутор= Лаза Костић | година= 1874 | белешке= }} {{gap}}1. Овде се одмах у почетку промолила основа свеколике заблуде, којом је ова расправа Чернишевскога задахнута: њему фантазија ''није реална.'' То се може разумети, кад се говори о политици, о икономији и о другим наукама, што имају посла са свакидањим животом човечијим или са оном страном природе, што се даје непосредно опипати и сагледати. Али кад је ко наумио научно расправљати естетику, што јој је фантазија, ако не једини, оно бар главни предмет, онда сам одриче својој науци предмет, сушност. — Фантазија је исто тако реална, као ма каква друга функција човечијег мозга, као ма каква друга појава у природи, као падање кише, као севање муње, као сијање сунца. За то, што се њено ницање и стварање не може увребати вивисекцијом или под стаклетом, за то јој одрицати реалност, било би детињасто прикривање своје немоћи, била би научничка надувеност.<br /> {{gap}}2. Овако кусе појаве апсолутнога нихилизма, као што је та условка „ако је још говорити о естетици” морају неугодно такнути сваког читаоца, у кога је коле здраве свести и осећања за лепо и савршено. Или Чернишевски мисли, да не би требало више говорити о естетици, па онда, што заподева о њој? или кад већ заподева, што не каже искрено и правце, да не би требало? или мисли, да ипак још треба говорити о естетици, као што одмах за тим признаје да треба, па на што онда та нихилистичка пресета?<br /> {{gap}}3. Писац је рекао у пређањем правилу, да је значајни правац, који влада данас у науци, „неверовање у ''априористичке'' — ипотезе.” А зар ово, што сам овде рече, није најдебља априористика? Зар питање о томе, шта је вештина и поезија, тек тим постаје значајно, што признајемо „велико значење ''историје'' вештине”?<br /> {{gap}}Та није ли баш значај саме ствари, што нас приволева, да јој испитујемо историју? Писац очевидно брка наше сазнавање ствари са развитком, са постанком њеним, брка објективност и субјективност, брка ствар и човека.<br /> {{gap}}4. Ово је очевидно противусловље. Ако „за ''потпуно развијено мишљење'' има само истино, а ''лепота и нема'',” онда се никако не да разумети, како да „развитак мишљења у човеку никако не ремети у њему естетичкога чуства.”<br /> {{gap}}5. Да се писац ограничио на обарање „метафизичког” појма о лепоме, на обарање особито оне немачке дефиниције лепога, што је њоме започео, његова би заслуга била толика иста, колико је заишао обарајући једну, па још по естетику као науку важнију, половину лепога света, обарајући, уништавајући вештачку лепоту према природној. Како се пребацио, види се из овога, што долази.<br /> {{gap}}6. Овде већ почиње крпеж. Кад се каже о којој дефиницији, да не може издржати критике, онда је ваља са свим оборити, не после ипак подвезати своје умовање на један одрпак те исте рашчупане дефиниције, па једној отвореној рани метафизичког појма надојити своје реалистичко одојче. Како може то дете одрасти здраво? У осталом и не доликује озбиљном научењаку то хватање „за ново опстојателство,” то извртање речи, или бар смисла речи, јер она система, у које је дотична дефиниција, јамачно није хтела оно рећи, што Чернишевски из ње извија.<br /> {{gap}}7. Али није довољно ни „''лепо'' написати лице,” ни „написати ''лепо лице''” — треба „''лепо'' написати ''лепо лице!''” — Та то баш и јесте оно, око чега се врземо: армонија суштине и облика, „златан плод у златној здели.” — Но кад писац одгађа даље разлагање, и ми ћемо дотле одгодити своје примедбе.<br /> {{gap}}8. После ћемо видети, да је писац заборавио на обећање ове белешке, којој је главна мана, што нам је писац остао дужан доказ, да „вештачке израде, пробуђујући ''естетичку насладу'' својим вештачким врлинама, могу пробудити досаду па и гнушање суштином израђенога.” — Ми бисмо се задовољили ма и самим једним примером. У осталом реченица „пробуђујући естетичку насладу својим вештачким врлинама” никако не доликује чернишевској естетичкој вероисповеди.<br /> {{gap}}9. Та је одредба очевидно и преширока, а с једне стране и тескобна. Првоме не треба доказа, јер у животу има сваки дан ствари, које нису баш лепе. А да може бити лепоте и у ''мртвој'' природи, то зна сваки пејсажиста.<br /> {{gap}}10. Чернишевски јамачно није читао српских народних песама, иначе би знао, да узор-лепотице наших народних песама расту по кавезима, <div style="text-align:center; margin-left;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> <poem> „Нити знаду на чем жито расте „На чем жито, на чем рујно вино и т. д. </poem> </div> </div> па камо ту „озбиљнога рада?” Па и то би знао, да у нас није „врста болести, ако је сеоска девојка дебела.” То се можда може приписати источном упливу на наш народни укус, али доста да га има у српским песмама, мимо које ни какав ''западни'' књижевник не би требао безозирце да прође, кад је у опште разговор о ''народним'' песмама, а камо ли ''словенски.''<br /> {{gap}}11. Гуштер гадан као корњача? — На част вам! -{de gustibus et gusteribus}- не ћемо да се препиремо.<br /> {{gap}}12. Ако то при најете, онда ћете већ и то морати допустити, да је вештачка лепота научном сматрању естетике претежнија од природне. Но на то ћете ваљада доћи и сами.<br /> {{gap}}13. Имају томе још јаснији узроци за што је вештачка лепота ''по науку'' више лепога у објективној природи. Пре свега вас питамо: даје ли се лепота у објективној природи критиковати, даје ли се објашњењем поправити, усавршити, као што то бива у свету вештачке лепоте? — Не да. — А шта је позив науке о лепоме, за што је на свету? Да буде мерило критици, као закон према суду. — Осим тога и за то је вештачка лепота по науку важнија, што се постајање, ембриолођија, лепих вештачких створова даје сматрати и разазнавати, што у објективној природи до сад још није ником пошло за руком. — Ви нам увек можете казати како је замисао за ову или ону песму, ову или ону слику, постала у вама; али како сте удесили да родите ово или оно дете лепше од остале своје деце, то ће вам бити мало теже разложити нам.<br /> {{gap}}14. У осталом то ће, по свој прилици, бити онај разлог Чернишевског, што је тако придобио Св. Марковића, кад је оно доказивао сувишност позоришта тиме, што је потребније јести и пити. — Но да Чернишевски ипак није хтео рећи, да је јести и пити заиста узвишеније од љубави, мржње и т. д. то се види одмах из правила, које долази. Он је само наумио доказати, да није ''зато'' узвишенија, што „буди идеју бесконачности својом неодољивошћу,” већ просто за то, што је страст по себи „далеко силнија од оних свакидањих обичних побуда.” — Да је хтео више шта рећи, било би више него омана, била би проста глупост. Но, као што изложисмо, ми мислимо, да му ни оно није пошло за руком, што је заиста хтео.<br /> {{gap}}15. Дакле очовечење, оличавање, персонификација природних сила и појава, то је ''дивљаштво''? Зашто? Јер „наука даје човеку појам о том, да је живот биља и животиња савршено различан од човечијег живота.” Зар мислите, да сваки дивљак у обичном стању мишљења није кадар боље разазнати живот биља и животиња од човечијег? Па зар тек наука „даје појам о савршеној разлици” човека и околне му природе? — На против, што се дубље упуштамо у науку, све већма увиђамо, да човечији живот почива на истим основним законима, на којима и животињски и биљни. Свака анализа прелази у својој крајности у синтезу. Свако дубље испитивање у сравњивој науци свршићете пре с уверењем о сличности, него о различности свега живота.<br /> {{gap}}Тај пут, на који наука долази тек после дуге Одисеје аналитичке, природа га је отворила детињем оку ваших дивљака баш у тим персонификацијама народнога песништва. То није ништа друго, до урођена тежња човека, да се рашири по свој природи, да своју околину себи асимилује, то је онај нагон свакога детета, да све поједе, да је све „његово” што види; то је, на послетку, у душевеном свету једна појава основног физичког закона васељенског, закона гравитације. Та „детињаста” тежња може се у доцнијем развитку народа као и појединог човека умерити и ублажити, али ''избрисати никада.'' И она наука, која би се латила, да то учини, била би будаласта.<br /> {{gap}}16. „Случај је ''често штетан'' за човека?“ — Али је често и користан. Већ по томе видите, да са случајем у ''естетици'' не можете никако изаћи на крај, а најмање у разлагању старогрчког појма о судби, а још мање у разјашњају новијег појма о трагичном. ''Пре би се могло допустити и доказати, да ни у животу, ни у природи нема случаја'' (слепог случаја, догађаја без повода), ''него што би се случај могао с разлогом унети у науку, а још мање у науку о уметности, о лепоти.'' — Она изрека јеванђелска, да „ни длака не падне са главе ваше без ''његова'' знања” има у себи научну језгру у песничком облику пророчанства, мистицизма.<br /> {{gap}}17. Али и то је „усиљена и прека” дедукција из теорије о трагичноме и о трагичној кривици, што је ви критикујете. — Нико не каже, да је „сваки кривац, који погине,” јер онда би, не велим Дездемона, не велим Ромео и Ђулијета, већ н. пр. и Меркуције морао бити кривац; а то нити ко иште, нити може искати. Разговор је само о ''јунацима'' трагичним. Дездемона није јунак. Трагичност Ромеа и Ђулијете лежи у сукобу њихне превелике љубави са превеликом мржњом њихових породица, у њих је трагичност наравственога сукоба. — На послетку, ако се може казати, да овај или онај случај у ''животу'' не улази у коју естетичку дефиницију, тиме још није дефиниција оборена. Само ако би јој се противио који од већих песничких створова, од признатих узора, онда се љуља. Чернишевски није ни једног таког узора напоменуо.<br /> {{gap}}18. И то се зар може рећи у нашем веку, кад људи падају тусућама као мухе по бојиштима? Зар је судба свакога рекрута, што га погоди тане, трагична? Зар је судба сваке бабе, што издахне за пећком, трагична? — И то ми се зове дефиниција, одредба! Зар ви не видите какав несмисао излази из те одредбе, кад се упореди са вашом одредбом лепога? „Лепо је живот,” „трагично је смрт;” дакле: ''трагично није лепо!'' Ви велите, да је Густав Адолф био трагичне судбине, ма да је „са свим случајно” погинуо. — Са свим случајно? Случајно је само, што је погинуо ''баш код Лицена,'' или што га је погодило баш ово или оно тане. Али кад човек опако лети у смрт, као што је летео тај северни Александар, онда би чудо било, да је у опште изашао жив из рата, особито из оне жестоке битке.<br /> {{gap}}19. Да знате, колико бисте нам угодили тиме, ви бисте нам именовали бар једну из тог „већег дела трагедија Шекспирових;” у толико пре сте требали то чинити, што сте мало час исповедили, како „већи део производа вештине даје права додати: ужасно, што постиже човека, више или мање неизбежно је.” Како то, да је „већи део трагедија Шекспирових” у сукобу са „већим делом производа вештине у опште”?! Сад, или Шекспир није вештак, или — ви немате право. — У осталом ово цело правило, у ком се скупљају резултати дугог нагађања, колико је кратко, толико је у свакој врсти пуно надртости и аљкавости. На пр. ви велите: „чини се, да врло често само по навици тражимо у сваком производу вештине неопходни сутицај околности — — находимо — —.” Није нам ни на крај памети, да је то, тако рећи, увреда по осетљивог и радозналог читаоца, оставити га у најдубљој неизвесности у важном питању, ''од куд нама та навика''? Је ли оправдана, или није? Можемо ли се, ако није, одвикнути од ње, или не можемо? — Зар вам се не слути, да је баш ту чвор целога питања, да је то она навика, основана у нашој природи, у склопу наших живила, што нам казује, допуњавати маштом својом оне празнине, изравњавати оне случајности и нескладности, што у животу и у природи често кваре армонију учинка? Зар вам се не слути, да је то баш оно, онај „призрак идеје”, што сте га ви у својој одредби лепога онако на пречац одрицали, а сад га и нехотице признајете у лику „навике.”<br /> {{gap}}20. Овде је заиста једна ахилова пета немачке теорије. Чернишевски је осетио, да би то било сувише телеологично, сувише за човека удешено схватање, узимати, да је фантазија принуђена прерађивати лепоту објективне природе због њене непотпуности. Чернишевски је опазио ту ахилову пету, али кад је хтео згодити, промашио је. ''Да фантазија прерађује појаве природе,'', то стоји: ''да су те појаве спољне природе обично непотпуне, несавршене,'' и то стоји. Али не стоји ово: да фантазија ''за то'' прерађује те појаве, што су непотпуне. Она би их по свој прилици прерађивала, да су још много потпуније, него што се то и Чернишевскоме чини, ''јер она то чини по органској потреби, по физиологијским законима оних чувила, оних живила, што посредују сазнавање и сећање у човека.'' То позитивно доказивати, одвело би нас далеко, морали бисмо и ми развити читаву теорију, што би премашило оквир обичне глосе, те морамо то оставити за други пут. За сад само још нешто о Чернишевсковом „амартемату.” У место да покаже лабавост логичне копче између „прерађивања фантазије” и „непотпуности објективне природе;” он се пребацује, те нас уверава прво, да је фантазија, што прерађује природу, патолођијски, болесни појав, — ''што није истина;'' друго нас учи, да је ''здрав'' човек потпуно задовољан и са ''осредњом природом,'' тако да му не треба баш ни мало фантазије, да је попуни, — ''што опет није истина.''<br /> {{gap}}21. Као што већ рекосмо, то, што ви узимате да је болестан појав, није ништа друго, до последица природне радње оних живила, што чине фантазију. Ви презирете фантазију, која се не задовољава ни с чим, не ћете да разговарате с њоме; као да има фантазија, која би се са свим задовољила с којим створом природе, кад га позна до краја, и као да то стоји до њене воље, задовољити се или не.<br /> {{gap}}22. Да, само што онда, кад их позна „онаке, какви су,” престају бити лепи. Можда за то и јесте у мојсијевом постању прво познавање уједно и први грех, сеоба из раја, из царства лепоте, света фантазије. — Узмите сами какав леп видик, диван предео, што ће вас са једног или другог гледишта занети, а кад приступите оном дрвећу и стенама, па станете сваки предмет разгледати из ближе, станете га „познавати онаквог, какав је,” нестане лепоте и заноса, као да га никад није ни било. — Природна је лепота обично светла буба; док је гледате из неке даљине светли се; чим је се дотакнете, потамни.<br /> {{gap}}23. Благо ономе, ко то може. Али задовољити се с чим и увидети да је лепо, то је тек разлика. А разговор је о ''лепоти,'' а не о ''задовољству.''<br /> {{gap}}24. То вам нико не пориче, али о том овде није разговор. Разуме се, да ћете се ви та пре та после заситити гледајући ма најдивнији створ вештине; али, ма га гледао сто година, навек ћете морати признати, да је леп.<br /> {{gap}}25. Ти примери не сведоче, да се „естетичко чувство” брзо и лако задовољава, ''већ на против, да је ретко дело, што ће га потпуно задовољити.''<br /> {{gap}}26. Зар не видите, да се уплећете у контрадикције? — „Естетичко чуство тражи што је ''ваљано,'' а не ''фантастичко-савршено!''” Чим тражи оно, што је ваљано, онда се по себи разуме, да ће тражити све ваљаније и ваљаније ''па и најваљаније,'' а то је, од прилике, то ваше „фантастичко-савршено.”<br /> {{gap}}27. То не доказује толико „реалност природине тежње за лепотом,” колико правилност радње природних сила, неодољивост природних закона. — У осталом позивамо се на своју 13. примедбу.<br /> {{gap}}28. Како се то разуме? Јер ако мислите, да стоји ''до воље'' човека, „до каквог ступња је живот његов испуњен лепим и великим,” онда се варате; ако пак мислите, да стоји до састава, до личне нарави и снаге, онда нисте казали ништа, јер таки су људи ''заиста ретки.''<br /> {{gap}}​29. Ово је загонетка. Шта је то „дух догађаја?” Је ли повод? јесу ли последице? или је на послетку начин, којим се догађај збива? — Ако је ово последње, што је по фрази најприличније, онда је „дух догађаја” то исто што и „догађај.”<br /> {{gap}}30. Ми ћемо се навек борити за уставност и уставне заводе; али тако жесток „уставобранитељ” не ћемо никад бити, да поверимо и пресуду о лепоти — „већини.” — У вас то још разумемо и праштамо; јер ви Руси толико сте жељни уставности, да бисте и лепоту уживали — уставним путем (што не би било непријатно, кад би етимон речи „устава” долазио од „уста”.)<br /> {{gap}}31. То је са свим споредно питање, да ли је лепота у природи ређа или чешћа. Цело разлагање Чернишевскога, у осталом, није ни покушало оборити лођичке свезе између „напреднамерености” и „реткости,” што заиста постоји. — Што се тиче појединих примера, тужбом рафаиловом не може се никако доказати, да лепота није ретка у природи. То је баш један доказ и за онај „призрак,” на који је Чернишевски нападао обарајући дефиницију лепога. Верујемо, да би се сваки северни сликар занео за многим моделом, што би га Рафаило одбио; па Рафаило га ипак одбија, ''јер је већ имао лепших.'' Тако исто ће нас италијанска природа занети, ако долазимо из ''Русије''; али дошавши са Антила или из источне Индије, не ћемо се тако заносити италијанском природом, као пре познавања веће лепоте. — Пример ''Отела'' и Макбета још је слабији. И ако узмемо, да је један вреднији од другога ипак знамо, да се ни Макбети не продају на меров.<br /> {{gap}}32. Није тако. Што ми ретко, па готово и никада не ''налазимо'' савршенства, за то не мора бити, да га и не ''тражимо''! На против: што га ређе, што га теже налазимо, тим га чешће, тим га жешће тражимо. На тој очевидној омани, на тој простој „ошипци,” ви назидасте читаво крило вашег знанственог дворца. — Ви се позивате на примењену математику. Истина, да се она задовољава са приближним количинама, али ипак тражи што веће приближење идеалној тачности, и на том тражењу оснива се управо напредак те науке или вештине. — Ни пример о научнику сваштару није најспретнији. Нико не тражи сваштара ни свезналица, али не за то, што би било тешко наћи их, већ за то само, што смо узели на ум, да сувишно раширење знања на многе предмете иде увек на штету дубине знања у појединостима, на штету самосталног замишљања и на штету осталога карактера.<br /> {{gap}}33. То нема смисла. Зар између ''лепога и наказнага'' нема ничега, што не би било ни лепо ни наказно? У том се закључку огледа неспретност свега умовања, што се њим завршује. — Да је пупчина мора математичка мана, и да би морска пучина математички савршенија била, да је са свим равна, — то би врло тешко било доказати, теже можда, од противнога, т. ј. да је баш ''математички'' савршеније овако, него што би било, да је равно.<br /> {{gap}}​34. Та баш из правила вашег искуства: -{similis simili gaudet}- излази, да нама индивидуална лепота за то годи, што је нама налик, ''нама свима''; а то опет иде на апсолутно. ''Circulus vitiosus.''<br /> {{gap}}35. Позивамо се на оно што смо већ говорили о томе. Само бележимо признање према нашој 33 белешци, да уз „индивидуалност” иду „мане.” —<br /> {{gap}}36. Свега може нестати, само оне снаге у човеку, што ствара све нове и нове лепоте и зида на старијем основу, те не ће нестати, док је човека, и на то сте заборавили.<br /> {{gap}}37. Допустите, да вам кажем: Збогом, лаку ноћ. И нама би сваки изгледао смешан, који би хтео доказивати противно. == Извор == * ''Летопис Матице српске'' 1874. -{II}-. Књига 117. У Новом Саду: Српска народна задружна штампарија. Стр. 66-71.<br /> * ''Летопис Матице српске'' 1875. Књига 118. У Новом Саду 1875: Српска народна задружна штампарија. Стр. 200-201. {{ЈВ-аутор|Лаза Костић|1910}} [[Категорија:Лаза Костић]] [[Категорија:Српска књижевна критика]] hmc2b7wuzn92s55d7fau4zj86r59qwd 0 61075 144067 2026-06-04T13:02:41Z Coaorao 19106 Нова страница: {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Реч Југославије | одељак= | аутор= Јован Дучић | година=1929 | белешке= }} {{gap}}Један велики лист је преврнут, и ми се овог месеца налазимо на једној новој страни историје. Расечен је један чвор онако смело и ведро како то ув… 144067 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Реч Југославије | одељак= | аутор= Јован Дучић | година=1929 | белешке= }} {{gap}}Један велики лист је преврнут, и ми се овог месеца налазимо на једној новој страни историје. Расечен је један чвор онако смело и ведро како то увек уради један снажан народ на великим раскршћима историје. Једно је јасно: да никад и никакав догађај не може више повратити ствари онде где су биле прошлог месеца. Није било ни цепкања ни уједе. Није решен само један проблем материјалног живота него је и завршена једна духовна периода, изграђена на заблудама, на замршеним традицијама, на неповерењу или личним сујетама, стварима које су нас доводиле до очајања и до сумње у себе. Једна крв и једна земља! Један народ и једно име! Једна судбина и једна формула за живот! Једна отаџбина и један патриотизам! Једна будућност и једна дужност! Један језик и једна национална култура! Једна традиција и једна историја! Или у краткој и сјајној дефиницији: једна историја и једна држава! То је та нова и моћна енергија која је добила ономад име Југославија, и која разгони све заблуде и прецизира све појмове. Као све велике ствари, и овај случај се догодио у свој прави час. Није се он могао догодити пре десет година кад смо имали земљу са унутрашњим границама које су изазивале сумњу и двосмислице, које су биле ненаучне и нелогичне, и које није створио наш истокрвни народ него су их створиле прилике и наши историјски непријатељи. Овакве границе нису се могле назвати Југославијом... Али ни нова подела наше земље није даље могла остати под именом какво је она носила за последњих десет година: именима која су наглашавала разлику три племена а не истоветност народне крви и народног идеала. Зато је једна оваква логична и паметна подела земље била неминовно везана за нове име. А пут којим се овде ишло не би извесно нашао сам разум да није било велике илуминације свести и једног истинског подвиг срца. Било је мудраца и песника, чије су речи и данас путокази, и који су веровали да ми нисмо Срби и Хрвати него или Срби или Хрвати, али увек само једно и јединствено. Нико није могао успети да озакони вештачке границе, насупрот везама крви и духа. Ми нисмо браћа него исто биће. Све речи којима су даване вредности биле су само интриге судбине која је често била јача од нас и нашег разума. Ми не говоримо ни српски ни хрватски него нашки како су то увек називали свој језик умни Дубровчани. Оно словинско у Далмацији, свагда толико национално инспирисано, то је било ово наше данашње југословенско. На тој периферији наше груде није било сумње о такој великој истини историје, и центар је то само потврдио и осветлио. То је била већ једна проживљена и окупана идеја коју је центар решио само као готову моралну стварност. Ни Гундулић ни Качић нису имали овде ни најмање двоумице. О заједници своје крви и идентичности свог језика (који је свагда сума свих појмова) нису могли сумњати ни Немањићи ни стари хрватски владари и хероји. Али само време могло је да донесе нашој судбини коначну њену формулу: једна историја и једна држава. Све утрошене вековне енергије витештва и поезије ишле су неминовно овом решењу. Србија је, као увек, имала храбрости да почне од себе. Никад њене жртве нису биле ни веће ни више. Она се није овим одрекла прошлости и њене славе; она је своје државно име променила у име које је тачније одговарало развитку историје и идеала. Тако су радили и Немањићи. Наше државно име мењало се увек према границама државе: од Зете и Дукље направио је Немања своју Рашку, а његови наследници нису више своју државу звали ни Рашком него „Српске земље и Приморске“. Реч Србија није поникла у наша највећа времена историје, него много доцније. Ни кнез Лазар није погинуо на Косову као господар Србије. А снажно име Југославија данас је синтеза свих оних небројних доказа колико су наше националне енергије ишле једним истим смером и како свака реч мора бити највећа мера сваког правилног појма. Идеја о нацији и држави дигнута је овај пут изнад људских страсти. Слика о подели наше земље не представља данас ни једне празнине у којој би непријатељи спољни могли да за себе нађу предмет за интригу или доказ за наше ситничарење и слабост. Ничег што би могло да учини нашу генерацију одговорном пред потомством. Свако наше посебно парче историје замењено је нечим вишим и речитијим; а нешто што је било провизорно, замењено је нечим што има карактер коначног. Ако је Србија престала бити у држави једна велика провинција, изграђивана некад само према могућностима, то је зато што је нација постала сада шира од њених граница! Између лепих имена и једне велике државе направљен је избор. Држава и идеја постале су сада већи фактор него што су биле предрасуде и сујете, ти трагови насиља историје. Оваква слика земље у којој сви њени делови стоје повезани према свима законима живота, само је доказ расне снаге и расне мудрости. Ми смо ситни само у ситним моментима; у великим данима смо увек били велики. Границе наше земље су обруч који ништа више не може сломити. Морално јединство једног народа постиже се најочигледније између материјалних односа и истоветних менталитета. Ово је постигнуто законом релација, највишим законом поретка. Данас када европски народи хоће да остваре Паневропу, прелазећи преко свих традиција међусобне борбе, није било могуће да у самом нашем народу дозволимо ма какво цепање место груписања, ни ма какво раздвајање место кохезије. Овакво брисање свих спомена на раздор, и овакво јасно истраживање само оних закона живота који су неодљиво заједнички, јесте крупни постулат самог времена. Није било могуће да ми не бришемо међу нама границе које су нас раздвајале, када у ове дане, дане идеје о Паневропи, толики разнокрвни и тешко завађени народи сматрају за једино спасење обарање свих традиција које ометају заједницу и изазивају сукобе. Зато прокламовање имена Југославије јесте савремени принцип у вези са логиком свог доба! Свако раздвајање је принцип слабости, и свако груписање у природи значи принцип силе. Логичан пут историје је у томе да се племена спајају у нешто крупније и моћније, у народ; а не да се народ раздваја у племена. Само зла намера или перверзија могла би да то не схваћа. Ако млада реч Југославија нема чар старинске речи, она већ сад има лепоту узвишеног израза о љубави, и већ сад има свој тријумф над заблудама. Та реч је постала религиозном већ самим тим фактом. == Извори == ''Политика'', 30. октобар 1929. Бр. 7719. {{ЈВ-аутор|Јован Дучић|1943}} [[Категорија:Јован Дучић]] [[Категорија:Есеји Јована Дучића]] ffcdyv8gltvpquqf959kunrr03rqmif 144068 144067 2026-06-04T13:02:55Z Coaorao 19106 /* Извор */ 144068 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Реч Југославије | одељак= | аутор= Јован Дучић | година=1929 | белешке= }} {{gap}}Један велики лист је преврнут, и ми се овог месеца налазимо на једној новој страни историје. Расечен је један чвор онако смело и ведро како то увек уради један снажан народ на великим раскршћима историје. Једно је јасно: да никад и никакав догађај не може више повратити ствари онде где су биле прошлог месеца. Није било ни цепкања ни уједе. Није решен само један проблем материјалног живота него је и завршена једна духовна периода, изграђена на заблудама, на замршеним традицијама, на неповерењу или личним сујетама, стварима које су нас доводиле до очајања и до сумње у себе. Једна крв и једна земља! Један народ и једно име! Једна судбина и једна формула за живот! Једна отаџбина и један патриотизам! Једна будућност и једна дужност! Један језик и једна национална култура! Једна традиција и једна историја! Или у краткој и сјајној дефиницији: једна историја и једна држава! То је та нова и моћна енергија која је добила ономад име Југославија, и која разгони све заблуде и прецизира све појмове. Као све велике ствари, и овај случај се догодио у свој прави час. Није се он могао догодити пре десет година кад смо имали земљу са унутрашњим границама које су изазивале сумњу и двосмислице, које су биле ненаучне и нелогичне, и које није створио наш истокрвни народ него су их створиле прилике и наши историјски непријатељи. Овакве границе нису се могле назвати Југославијом... Али ни нова подела наше земље није даље могла остати под именом какво је она носила за последњих десет година: именима која су наглашавала разлику три племена а не истоветност народне крви и народног идеала. Зато је једна оваква логична и паметна подела земље била неминовно везана за нове име. А пут којим се овде ишло не би извесно нашао сам разум да није било велике илуминације свести и једног истинског подвиг срца. Било је мудраца и песника, чије су речи и данас путокази, и који су веровали да ми нисмо Срби и Хрвати него или Срби или Хрвати, али увек само једно и јединствено. Нико није могао успети да озакони вештачке границе, насупрот везама крви и духа. Ми нисмо браћа него исто биће. Све речи којима су даване вредности биле су само интриге судбине која је често била јача од нас и нашег разума. Ми не говоримо ни српски ни хрватски него нашки како су то увек називали свој језик умни Дубровчани. Оно словинско у Далмацији, свагда толико национално инспирисано, то је било ово наше данашње југословенско. На тој периферији наше груде није било сумње о такој великој истини историје, и центар је то само потврдио и осветлио. То је била већ једна проживљена и окупана идеја коју је центар решио само као готову моралну стварност. Ни Гундулић ни Качић нису имали овде ни најмање двоумице. О заједници своје крви и идентичности свог језика (који је свагда сума свих појмова) нису могли сумњати ни Немањићи ни стари хрватски владари и хероји. Али само време могло је да донесе нашој судбини коначну њену формулу: једна историја и једна држава. Све утрошене вековне енергије витештва и поезије ишле су неминовно овом решењу. Србија је, као увек, имала храбрости да почне од себе. Никад њене жртве нису биле ни веће ни више. Она се није овим одрекла прошлости и њене славе; она је своје државно име променила у име које је тачније одговарало развитку историје и идеала. Тако су радили и Немањићи. Наше државно име мењало се увек према границама државе: од Зете и Дукље направио је Немања своју Рашку, а његови наследници нису више своју државу звали ни Рашком него „Српске земље и Приморске“. Реч Србија није поникла у наша највећа времена историје, него много доцније. Ни кнез Лазар није погинуо на Косову као господар Србије. А снажно име Југославија данас је синтеза свих оних небројних доказа колико су наше националне енергије ишле једним истим смером и како свака реч мора бити највећа мера сваког правилног појма. Идеја о нацији и држави дигнута је овај пут изнад људских страсти. Слика о подели наше земље не представља данас ни једне празнине у којој би непријатељи спољни могли да за себе нађу предмет за интригу или доказ за наше ситничарење и слабост. Ничег што би могло да учини нашу генерацију одговорном пред потомством. Свако наше посебно парче историје замењено је нечим вишим и речитијим; а нешто што је било провизорно, замењено је нечим што има карактер коначног. Ако је Србија престала бити у држави једна велика провинција, изграђивана некад само према могућностима, то је зато што је нација постала сада шира од њених граница! Између лепих имена и једне велике државе направљен је избор. Држава и идеја постале су сада већи фактор него што су биле предрасуде и сујете, ти трагови насиља историје. Оваква слика земље у којој сви њени делови стоје повезани према свима законима живота, само је доказ расне снаге и расне мудрости. Ми смо ситни само у ситним моментима; у великим данима смо увек били велики. Границе наше земље су обруч који ништа више не може сломити. Морално јединство једног народа постиже се најочигледније између материјалних односа и истоветних менталитета. Ово је постигнуто законом релација, највишим законом поретка. Данас када европски народи хоће да остваре Паневропу, прелазећи преко свих традиција међусобне борбе, није било могуће да у самом нашем народу дозволимо ма какво цепање место груписања, ни ма какво раздвајање место кохезије. Овакво брисање свих спомена на раздор, и овакво јасно истраживање само оних закона живота који су неодљиво заједнички, јесте крупни постулат самог времена. Није било могуће да ми не бришемо међу нама границе које су нас раздвајале, када у ове дане, дане идеје о Паневропи, толики разнокрвни и тешко завађени народи сматрају за једино спасење обарање свих традиција које ометају заједницу и изазивају сукобе. Зато прокламовање имена Југославије јесте савремени принцип у вези са логиком свог доба! Свако раздвајање је принцип слабости, и свако груписање у природи значи принцип силе. Логичан пут историје је у томе да се племена спајају у нешто крупније и моћније, у народ; а не да се народ раздваја у племена. Само зла намера или перверзија могла би да то не схваћа. Ако млада реч Југославија нема чар старинске речи, она већ сад има лепоту узвишеног израза о љубави, и већ сад има свој тријумф над заблудама. Та реч је постала религиозном већ самим тим фактом. == Извор == ''Политика'', 30. октобар 1929. Бр. 7719. {{ЈВ-аутор|Јован Дучић|1943}} [[Категорија:Јован Дучић]] [[Категорија:Есеји Јована Дучића]] 4zdnex2naai99tds2hjdqcb2dlike7z 144123 144068 2026-06-05T07:38:56Z Coaorao 19106 /* */ 144123 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Реч Југославије | одељак= | аутор= Јован Дучић | година=1929 | белешке= }} {{gap}}Један велики лист је преврнут, и ми се овог месеца налазимо на једној новој страни историје. Расечен је један чвор онако смело и ведро како то увек уради један снажан народ на великим раскршћима историје. Једно је јасно: да никад и никакав догађај не може више повратити ствари онде где су биле прошлог месеца. — Није било ни ценкања ни уцене. Није решен само један проблем материјалног живота него је и завршена једна духовна периода, изграђена на заблудама, на замршеним традицијама, на неповерењу или личним сујетама, стварима које су нас доводиле до очајања и до сумње у себе.<br /> {{gap}}Једна крв и једна земља! Један народ и једно име! Једна судбина и једна формула за живот! Једна отаџбина и један патриотизам! Једна будућност и једна дужност! Један језик и једна национална култура! Једна традиција и једна историја! Или у краткој и сјајној дефиницији: ''једна историја и једна држава!'' То је та нова и моћна енергија која је добила ономад име Југославија, и која разгони све заблуде и прецизира све појмове.<br /> {{gap}}Као све велике ствари, и овај случај се догодио у свој прави час. Није се он могао догодити пре десет година кад смо имали земљу са унутрашњим границама које су изазивале сумњу и двосмислице, које су биле ''ненаучне и нелогичне,'' и које није створио наш истокрвни народ ''него су их створиле прилике и наши историјски непријатељи.'' Овакве границе нису се могле назвати Југославијом… Али ни нова подела наше земље није даље могла остати под именом какво је она носила за последњих десет година: именима која су ''наглашавала разлику три племена'' а не ''истоветност народне крви и народног идеала.'' Зато је једна оваква логична и научна подела земље била неминовно везана за ''нове име.'' А пут којим се овде ишло не би извесно нашао сам разум да није било велике илуминације свести и једног истинског подвиг срца.<br /> {{gap}},,Било је мудраца и песника, чије су речи и данас путокази, и који су веровали да ми нисмо Срби и Хрвати него или Срби или Хрвати, али увек само једно и јединствено. Нико није могао успети да озакони вештачке границе, насупрот везама крви и духа. Ми нисмо браћа него исто биће. Све речи којима су даване вредности биле су само интриге судбине која је често била јача од нас и нашег разума. Ми не говоримо ни српски ни хрватски него нашки како су то увек називали свој језик умни Дубровчани. Оно словинско у Далмацији, свагда толико национално инспирисано, то је било ово наше данашње југословенско. На тој периферији наше груде није било сумње о такој великој истини историје, и центар је то само потврдио и осветлио. То је била већ једна проживљена и окупана идеја коју је центар решио само као готову моралну стварност. Ни Гундулић ни Качић нису имали овде ни најмање двоумице. О заједници своје крви и идентичности свог језика (који је свагда сума свих појмова) нису могли сумњати ни Немањићи ни стари хрватски владари и хероји. Али само време могло је да донесе нашој судбини коначну њену формулу: једна историја и једна држава. Све утрошене вековне енергије витештва и поезије ишле су неминовно овом решењу. Србија је, као увек, имала храбрости да почне од себе. Никад њене жртве нису биле ни веће ни више. Она се није овим одрекла прошлости и њене славе; она је своје државно име променила у име које је тачније одговарало развитку историје и идеала. Тако су радили и Немањићи. Наше државно име мењало се увек према границама државе: од Зете и Дукље направио је Немања своју Рашку, а његови наследници нису више своју државу звали ни Рашком него „Српске земље и Приморске“. Реч Србија није поникла у наша највећа времена историје, него много доцније. Ни кнез Лазар није погинуо на Косову као господар Србије. А снажно име Југославија данас је синтеза свих оних небројних доказа колико су наше националне енергије ишле једним истим смером и како свака реч мора бити највећа мера сваког правилног појма. Идеја о нацији и држави дигнута је овај пут изнад људских страсти. Слика о подели наше земље не представља данас ни једне празнине у којој би непријатељи спољни могли да за себе нађу предмет за интригу или доказ за наше ситничарење и слабост. Ничег што би могло да учини нашу генерацију одговорном пред потомством. Свако наше посебно парче историје замењено је нечим вишим и речитијим; а нешто што је било провизорно, замењено је нечим што има карактер коначног. Ако је Србија престала бити у држави једна велика провинција, изграђивана некад само према могућностима, то је зато што је нација постала сада шира од њених граница! Између лепих имена и једне велике државе направљен је избор. Држава и идеја постале су сада већи фактор него што су биле предрасуде и сујете, ти трагови насиља историје. Оваква слика земље у којој сви њени делови стоје повезани према свима законима живота, само је доказ расне снаге и расне мудрости. Ми смо ситни само у ситним моментима; у великим данима смо увек били велики. Границе наше земље су обруч који ништа више не може сломити. Морално јединство једног народа постиже се најочигледније између материјалних односа и истоветних менталитета. Ово је постигнуто законом релација, највишим законом поретка. Данас када европски народи хоће да остваре Паневропу, прелазећи преко свих традиција међусобне борбе, није било могуће да у самом нашем народу дозволимо ма какво цепање место груписања, ни ма какво раздвајање место кохезије. Овакво брисање свих спомена на раздор, и овакво јасно истраживање само оних закона живота који су неодљиво заједнички, јесте крупни постулат самог времена. Није било могуће да ми не бришемо међу нама границе које су нас раздвајале, када у ове дане, дане идеје о Паневропи, толики разнокрвни и тешко завађени народи сматрају за једино спасење обарање свих традиција које ометају заједницу и изазивају сукобе. Зато прокламовање имена Југославије јесте савремени принцип у вези са логиком свог доба! Свако раздвајање је принцип слабости, и свако груписање у природи значи принцип силе. Логичан пут историје је у томе да се племена спајају у нешто крупније и моћније, у народ; а не да се народ раздваја у племена. Само зла намера или перверзија могла би да то не схваћа. Ако млада реч Југославија нема чар старинске речи, она већ сад има лепоту узвишеног израза о љубави, и већ сад има свој тријумф над заблудама. Та реч је постала религиозном већ самим тим фактом. == Извор == ''Политика'', 30. октобар 1929. Бр. 7719. {{ЈВ-аутор|Јован Дучић|1943}} [[Категорија:Јован Дучић]] [[Категорија:Есеји Јована Дучића]] qxl4afy3l085e7ipygejlbgfnsddb13 0 61076 144069 2026-06-04T13:38:52Z Coaorao 19106 Нова страница: {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | [[Песме љубави и смрти]] (1929) | | | Химера | [[Песме љубави и смрти/Срце|Срце]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> {{Центар|ХИМЕРА}} <poem> Невидљивом сунцу пружам жудне руке, И отварам срце неком кога није;… 144069 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | [[Песме љубави и смрти]] (1929) | | | Химера | [[Песме љубави и смрти/Срце|Срце]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> {{Центар|ХИМЕРА}} <poem> Невидљивом сунцу пружам жудне руке, И отварам срце неком кога није; Душа ми је пуна мрачне хармоније, Којој никад нисам саслушао звуке. Просторе сам празне населио собом, И расуо себе, кȏ орион сјајан, У неки свет срцâ и душâ, бескрајан; И живим над страхом и лебдим над добом. Од истине сам страшнији и већи: Нити ме што вређа и нити што боли. Моја жудна душа неизмерно воли; И сваки мој корак, то је корак срећи. Почнем јутром онде где вечером заста, Увек држећ чврсто краје златне нити; И мој дан безмеран усхићено свити, С песмом јата болно распеваних ласта. И док носим жељу отровану своју, Као плес злих вила живот шуми, врви; И све има ритам моје жедне крви, И све мојих снова има страшну боју. И тако, пун тамне невиђене вере, Идем кобном стазом што је увек иста — Кȏ злокобно сунце, док у мени блиста Насмејано лице вечите Химере. </poem> </div> </div> {{ЈВ-аутор|Јован Дучић|1943}} r3on879cwnaf0e9feloq5vz9er22p53 0 61077 144071 2026-06-04T13:39:17Z Coaorao 19106 Coaorao преместио је страницу [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)]] на [[Песме љубави и смрти]]: Правилан назив 144071 wikitext text/x-wiki #Преусмери [[Песме љубави и смрти]] n1oh13riw3zo719uqm4abjlhui2hu7b 0 61078 144072 2026-06-04T13:48:44Z Coaorao 19106 Нова страница: {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | [[Песме љубави и смрти]] (1929) | | [[Песме љубави и смрти/Химера|Химера]] | Срце | [[Песме љубави и смрти/Жена|Жена]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> {{Центар|СРЦЕ}} <poem> Моје тамно срце, то је део свега —… 144072 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | [[Песме љубави и смрти]] (1929) | | [[Песме љубави и смрти/Химера|Химера]] | Срце | [[Песме љубави и смрти/Жена|Жена]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> {{Центар|СРЦЕ}} <poem> Моје тамно срце, то је део свега — Са звездама трепти, хуји с ветровима; И онда кад стоји безгласно међ свима, Један громки ехо ћути у дну њега. На обали морској моје срце има Жамор неког вала што вечито плине; Што чува свег мора звуке и горчине, И сву хуку давно нестанулих плима. У залазак звезда изнад тамног хума, Кроз сан поју птице у дубокој сени; А безброј се гнезда одзивљу у мени, И трагични одјек замркнулих шума. . . И то звучно срце када једном заспе, Свој бол откуцавши силним ритмом свега, Неће бити страшног престанка за њега: У звук и у светлост све ће да се распе. Увек заљубљено у вечност, док брује Њиме сјајне сфере, страсно и далеко. . . И кад очарано куцне срце неко, То је моје срце што се опет чује. . . </poem> </div> </div> {{ЈВ-аутор|Јован Дучић|1943}} s1hhx99ahvxrmodte6gagdprylqvdj2 0 61079 144073 2026-06-04T13:50:48Z Coaorao 19106 Нова страница: {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | [[Песме љубави и смрти]] (1929) | | [[Песме љубави и смрти/Срце|Срце]] | Жена | [[Песме љубави и смрти/Завет|Завет]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> {{Центар|ЖЕНА}} <poem> Ја сневам о жени, већој но све жене, Ч… 144073 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | [[Песме љубави и смрти]] (1929) | | [[Песме љубави и смрти/Срце|Срце]] | Жена | [[Песме љубави и смрти/Завет|Завет]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> {{Центар|ЖЕНА}} <poem> Ја сневам о жени, већој но све жене, Чија ће лепота бити тајна свима, Што је као божји дах у просторима, Који не дотаче никог осим мене. Њен чар да је моје велико откриће; Да мирно присуство те чудесне жене Не разуме више нико осим мене, Осим моје вечно очарано биће. И пред чијом гордом лепотом од свију Само ја отворих очи очаране, И срце кȏ црни цвет из глухе стране, Невидљиве капи док на њега лију. И њена лепота, тако недогледна, Необешчашћена хвалама глупакâ, Да обиђе тихо, као снопље зрака, Све тамне путеве душе, само једне. И ја кључар чудне лепоте, да с тајном Срећом видим јасно да је ова жена Од истога светлог ткива начињена Од кога и болни мој сан о бескрајном. </poem> </div> </div> {{ЈВ-аутор|Јован Дучић|1943}} puhwrxcfdpv9m66nkumv827huk9tdrh 0 61080 144074 2026-06-04T13:53:14Z Coaorao 19106 Нова страница: {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | [[Песме љубави и смрти]] (1929) | | [[Песме љубави и смрти/Жена|Жена]] | Завет | [[Песме љубави и смрти/Песма|Песма]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> {{Центар|ЗАВЕТ}} <poem> Рече ми мој Творац у велико јутро:… 144074 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | [[Песме љубави и смрти]] (1929) | | [[Песме љубави и смрти/Жена|Жена]] | Завет | [[Песме љубави и смрти/Песма|Песма]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> {{Центар|ЗАВЕТ}} <poem> Рече ми мој Творац у велико јутро: Човече, дигни се и јави у плоти. И у свој таштој и пустој наготи, Иди кобном стазом коју будеш утро. Бићеш силник свему кад и жртва свачем; Живеће у теби исти час, — знај чуда — Пророк, лакрдијаш, краљ и његов луда, Роб с ланцем о врату, и осветник с мачем. Но бићеш неверан и болу и срећи; Сумња ће ти дојку отровану дати; И без топле вере ти ћеш мене звати, И без праве сумње мене се одрећи. Свагда, као крила, те сумње бескрајне Над свачим ће тебе да држе високо, Докле не затвориш болно своје око На међи вечите истине и тајне. Тако, као одјек у самотну гору, Вратиће се путем који мени води, Твој дух, сав окупан у вечној слободи — Као црна птица у сунчаном мору. </poem> </div> </div> {{ЈВ-аутор|Јован Дучић|1943}} 7n6vcga81a9rkxkcy46791ncqyjgow6 144087 144074 2026-06-04T14:20:46Z Coaorao 19106 144087 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | [[Песме љубави и смрти]] (1929) | | [[Песме љубави и смрти/Жена|Жена]] | Завет | [[Песме љубави и смрти/Песма (Никад не знам куд ће)|Песма]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> {{Центар|ЗАВЕТ}} <poem> Рече ми мој Творац у велико јутро: Човече, дигни се и јави у плоти. И у свој таштој и пустој наготи, Иди кобном стазом коју будеш утро. Бићеш силник свему кад и жртва свачем; Живеће у теби исти час, — знај чуда — Пророк, лакрдијаш, краљ и његов луда, Роб с ланцем о врату, и осветник с мачем. Но бићеш неверан и болу и срећи; Сумња ће ти дојку отровану дати; И без топле вере ти ћеш мене звати, И без праве сумње мене се одрећи. Свагда, као крила, те сумње бескрајне Над свачим ће тебе да држе високо, Докле не затвориш болно своје око На међи вечите истине и тајне. Тако, као одјек у самотну гору, Вратиће се путем који мени води, Твој дух, сав окупан у вечној слободи — Као црна птица у сунчаном мору. </poem> </div> </div> {{ЈВ-аутор|Јован Дучић|1943}} i3p9494cb3j4bhoq5v5fgz1fq5vm93i 0 61081 144075 2026-06-04T13:55:47Z Coaorao 19106 Нова страница: {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | [[Песме љубави и смрти]] (1929) | | [[Песме љубави и смрти/Завет|Завет]] | Песма | [[Песме љубави и смрти/Тајна|Тајна]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> {{Центар|ПЕСМА}} <poem> Никад не знам куд ће нова песма… 144075 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | [[Песме љубави и смрти]] (1929) | | [[Песме љубави и смрти/Завет|Завет]] | Песма | [[Песме љубави и смрти/Тајна|Тајна]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> {{Центар|ПЕСМА}} <poem> Никад не знам куд ће нова песма хтети, Новој срећи или болу старе ране; Да као молитва у небо полети, Или као капља отрова да кане. Само чујем поклич у дну духа свога, Као вест пророчку, кроз ноћ, с брега пуста; И ја чујем благе речи вечитога Како ми пролазе кроз срце и уста. Тад све канда знадем појмити и рећи, И погађам тајну скривену од свију: Да претворим у стих бол од свега већи, И јад у молитву и у хармонију. И љубав што чезне, и јед што се гнуша, Све је само песма; док мре у дубини Сва у чудну светлост обучена душа — Као звезда што се распада у тмини. И док се у миру тка вечито ткиво, Хуји глас стварања и ритам расула, И док у те сате још страсно и живо Све сазнају моја опијена чула — Ја знам да нестајем у шу̑му што блуди, Са сваким кораком којим нога крочи: Стран за праву срећу и прави бол људи — Упирући к небу зачуђене очи. </poem> </div> </div> {{ЈВ-аутор|Јован Дучић|1943}} q781f0d9nupml37n5hogko78uepgciq 144084 144075 2026-06-04T14:19:26Z Coaorao 19106 Coaorao преместио је страницу [[Песме љубави и смрти/Песма]] на [[Песме љубави и смрти/Песма (Никад не знам куд ће)]]: Правилан назив 144075 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | [[Песме љубави и смрти]] (1929) | | [[Песме љубави и смрти/Завет|Завет]] | Песма | [[Песме љубави и смрти/Тајна|Тајна]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> {{Центар|ПЕСМА}} <poem> Никад не знам куд ће нова песма хтети, Новој срећи или болу старе ране; Да као молитва у небо полети, Или као капља отрова да кане. Само чујем поклич у дну духа свога, Као вест пророчку, кроз ноћ, с брега пуста; И ја чујем благе речи вечитога Како ми пролазе кроз срце и уста. Тад све канда знадем појмити и рећи, И погађам тајну скривену од свију: Да претворим у стих бол од свега већи, И јад у молитву и у хармонију. И љубав што чезне, и јед што се гнуша, Све је само песма; док мре у дубини Сва у чудну светлост обучена душа — Као звезда што се распада у тмини. И док се у миру тка вечито ткиво, Хуји глас стварања и ритам расула, И док у те сате још страсно и живо Све сазнају моја опијена чула — Ја знам да нестајем у шу̑му што блуди, Са сваким кораком којим нога крочи: Стран за праву срећу и прави бол људи — Упирући к небу зачуђене очи. </poem> </div> </div> {{ЈВ-аутор|Јован Дучић|1943}} q781f0d9nupml37n5hogko78uepgciq 0 61082 144076 2026-06-04T13:58:29Z Coaorao 19106 Нова страница: {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | [[Песме љубави и смрти]] (1929) | | [[Песме љубави и смрти/Песма|Песма]] | Тајна | [[Песме љубави и смрти/Гнездо|Гнездо]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> {{Центар|ТАЈНА}} <poem> Наше две љубави пуне кобне мо… 144076 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | [[Песме љубави и смрти]] (1929) | | [[Песме љубави и смрти/Песма|Песма]] | Тајна | [[Песме љубави и смрти/Гнездо|Гнездо]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> {{Центар|ТАЈНА}} <poem> Наше две љубави пуне кобне моћи, Од свију скривене, живе у свом стиду, Као под звездама, заспали у ноћи, Два мирна пауна на старинском зиду. Кријем своју љубав као мржњу други — Истом силом лажи и свим подлостима; Као други стакло отрова, свој дуги Свој бол безутешни ја кријем међ свима. Колико је шуман ехо моје лажи, Да не прену никог ударци мог срца! И колико мира у речи где грца Цела једна душа и сан од свег дражи! Сва је моја радост знати бол да скријем; Сва мудрост, љубави дати изглед злобе; Врлина, да презрем сузе које лијем, И покажем срце као празне собе. И тако две наше љубави очајне, Огрнуте лажју вечитом и ниском, Стоје немих уста у дну наше тајне — Два црна пауна на зиду старинском. </poem> </div> </div> {{ЈВ-аутор|Јован Дучић|1943}} nkxthj7gp0qc7jld1g7ak7jcwjkl95m 144088 144076 2026-06-04T14:21:04Z Coaorao 19106 144088 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | [[Песме љубави и смрти]] (1929) | | [[Песме љубави и смрти/Песма (Никад не знам куд ће)|Песма]] | Тајна | [[Песме љубави и смрти/Гнездо|Гнездо]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> {{Центар|ТАЈНА}} <poem> Наше две љубави пуне кобне моћи, Од свију скривене, живе у свом стиду, Као под звездама, заспали у ноћи, Два мирна пауна на старинском зиду. Кријем своју љубав као мржњу други — Истом силом лажи и свим подлостима; Као други стакло отрова, свој дуги Свој бол безутешни ја кријем међ свима. Колико је шуман ехо моје лажи, Да не прену никог ударци мог срца! И колико мира у речи где грца Цела једна душа и сан од свег дражи! Сва је моја радост знати бол да скријем; Сва мудрост, љубави дати изглед злобе; Врлина, да презрем сузе које лијем, И покажем срце као празне собе. И тако две наше љубави очајне, Огрнуте лажју вечитом и ниском, Стоје немих уста у дну наше тајне — Два црна пауна на зиду старинском. </poem> </div> </div> {{ЈВ-аутор|Јован Дучић|1943}} 36oml9f45m4zio5sfnvn0kx5ib4v0qi 0 61083 144077 2026-06-04T14:01:49Z Coaorao 19106 Нова страница: {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | [[Песме љубави и смрти]] (1929) | | [[Песме љубави и смрти/Тајна|Тајна]] | Гнездо | [[Песме љубави и смрти/Лепота|Лепота]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> {{Центар|ГНЕЗДО}} <poem> Плетем своје гнездо изнад в… 144077 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | [[Песме љубави и смрти]] (1929) | | [[Песме љубави и смрти/Тајна|Тајна]] | Гнездо | [[Песме љубави и смрти/Лепота|Лепота]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> {{Центар|ГНЕЗДО}} <poem> Плетем своје гнездо изнад ваше главе, Топлије од гнезда у орла и ласте; Ветар отме грану или влакно траве, А, ко̑ цвет џиновски, оно ипак расте. Све му мирне звезде светле кад се смркне, И пуно је сунца, као чаша вина; Змија на по пута застане да цркне, Држећ мртви поглед пут наших висина. У гнезду ће бити све ћутање шума, И све песме рекâ у јутру кад свићу, И сав страсни мирис с расцветаних хума — Докле златно перје расте моме тићу. Плетем своје гнездо високо над вама, А још нико не зна место тога гнезда — Оно иде као што над обалама Путује у небу изгубљена звезда. И по мирном путу од мене до Бога, Иде чудно гнездо, као бајка гола; А сви звуци отуд што допру до кога, То је глас још никад нечувеног бола. </poem> </div> </div> {{ЈВ-аутор|Јован Дучић|1943}} 2lwpbaf13q7qqsliytn0fkcsy0qymvk 0 61084 144078 2026-06-04T14:03:43Z Coaorao 19106 Нова страница: {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | [[Песме љубави и смрти]] (1929) | | [[Песме љубави и смрти/Гнездо|Гнездо]] | Лепота | [[Песме љубави и смрти/Сутон|Сутон]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> {{Центар|ЛЕПОТА}} <poem> На моме узглављу сву ноћ ми… 144078 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | [[Песме љубави и смрти]] (1929) | | [[Песме љубави и смрти/Гнездо|Гнездо]] | Лепота | [[Песме љубави и смрти/Сутон|Сутон]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> {{Центар|ЛЕПОТА}} <poem> На моме узглављу сву ноћ мирисаху Чежњиво и слатко твоје тамне косе, Док се шапат чуо као песма росе, И дуге заклетве у очајном даху. А ја ипак не знам за радост и срећу; Ја се бојим твоје подмукле Лепоте, Да освету једном не затражи већу За свирепа права што јој други оте. Благосиљаш ропство и тегобне узе, Срце ти је пуно небескога плама, И сишла са мном до патње и срама, И пролила си најсветије сузе. А стрепим пред твојом подмуклом Лепотом — Да не дигне једном, као гладна вила, Док жалосна срца и не слуте о том, Два своја у сузе замочена крила. И док љубав гори свим жељама њеним, И ноћ тече дуга, мирисава, собна, Крај нас, као сужањ, бди чудна и кобна Лепота, с очима вечно замишљеним. </poem> </div> </div> {{ЈВ-аутор|Јован Дучић|1943}} tmedw0fuot4cvhe9uvsqcfwy8atrypy 0 61085 144079 2026-06-04T14:08:31Z Coaorao 19106 Нова страница: {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | [[Песме љубави и смрти]] (1929) | | [[Песме љубави и смрти/Лепота|Лепота]] | Сутон | [[Песме љубави и смрти/Бескрајна песма|Бескрајна песма]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> {{Центар|СУТОН}} <poem> Ја те вол… 144079 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | [[Песме љубави и смрти]] (1929) | | [[Песме љубави и смрти/Лепота|Лепота]] | Сутон | [[Песме љубави и смрти/Бескрајна песма|Бескрајна песма]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> {{Центар|СУТОН}} <poem> Ја те волим једним жаром невеселим, И сумњом у тугу и лепоту јада; Срећа коју имам уништава сада Бесконачну другу срећу коју желим. Заклањаш ми сунце а дала си сама Сто очију моме срцу, и све путе Души, да би ипак сви нестали у те, Као изгубљени звук у долинама. И сто воља као белих јата к југу, Да сва на твој острв падну очарана; И сто вера да те следе једног дана — Кȏ сто бледе деце у литију дугу. Дигла си сто мржња да стражаре, као Сто црних једрила, сва пред твојом луком. . . И тако мом даху принела си руком Цвет твог бића крупан, отрован и зао. И свом страшћу прве и последње жене, Владаш мојом душом, свом и свагда; слична Судби, тако и ти, силна, непомична, Стојиш измеђ мене и свег око мене. Док из сухе стене бије нова вода, И плави цветови из старога пања, И сијају као у сȃм дан постања Сва звездана кола са великог свода. Моју љубав тамну као мрак у чести, Ја испуних мржњом, кајањем и страхом — Но жеђ за издајством претвори се махом Сва у нови завет и сласт исповести. Тако горко пада неко вече бледо На све моје путе, болно, по све доба, Дубоко у мени: док љубав и злоба, Као два анђела, поју напоредо. </poem> </div> </div> {{ЈВ-аутор|Јован Дучић|1943}} brq6qc592ws3ktt0u0jp603p7q3upgr 0 61086 144080 2026-06-04T14:12:39Z Coaorao 19106 Нова страница: {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | [[Песме љубави и смрти]] (1929) | | [[Песме љубави и смрти/Сутон|Сутон]] | Бескрајна песма | [[Песме љубави и смрти/Наша срца|Наша срца]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> {{Центар|БЕСКРАЈНА ПЕСМА}} <poem> Ви… 144080 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | [[Песме љубави и смрти]] (1929) | | [[Песме љубави и смрти/Сутон|Сутон]] | Бескрајна песма | [[Песме љубави и смрти/Наша срца|Наша срца]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> {{Центар|БЕСКРАЈНА ПЕСМА}} <poem> Ви што се још нисте јавили из гнездâ, Чија срца трепте још у капљи росе, Чију страсну душу још ветрови носе, И чији дах топли струји с мирних звезда — Кад небројне очи отворите, када Пружите спрам сунца безброј својих рука, Све шуме без конца и мора без лука Ваш светли долазак поздравиће тада. И сви поплављени у сунчаној киши, Тамо, где малочас, у тренути страшне, Збацисмо одећу и сандале прашне, Стајаћете бољи, силнији и виши. Тако опијени већ од прве чаше, У екстази звука и сјаја што плине — Пружићете бразду да свирепо мине Њивом, где још чами зимско зрно наше. Али ко ће тада бити међу вама У тај дан без сумње, без бола, без сене, Невидљивом нити привезан за мене, Да одвојен стане међу хиљадама? И као ја некад у данима овим, У вечерњој немој агонији мора, Да донесе, мрачну, као песму бора, Стару песму туге међ људима новим? Да испуњен дугим сутоном и страхом, Потомак мог бола, страсно као и ја, Дигне свој глас, сјајан, као што се сија Млечни Пут покривен усијаним прахом. . . Но том вечном болу и тој тамној срећи И реч једну нову ако буде дао — Ко ће знати да сам некад ишчезао Јер ту реч чудесну не умедох рећи! </poem> </div> </div> {{ЈВ-аутор|Јован Дучић|1943}} 3rjdx7o6225teooq5xnfkpp577penbl 0 61087 144081 2026-06-04T14:14:46Z Coaorao 19106 Нова страница: {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | [[Песме љубави и смрти]] (1929) | | [[Песме љубави и смрти/Бескрајна песма|Бескрајна песма]] | Наша срца | [[Песме љубави и смрти/Моја љубав|Моја љубав]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> {{Центар|НАША СРЦ… 144081 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | [[Песме љубави и смрти]] (1929) | | [[Песме љубави и смрти/Бескрајна песма|Бескрајна песма]] | Наша срца | [[Песме љубави и смрти/Моја љубав|Моја љубав]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> {{Центар|НАША СРЦА}} <poem> Ко затвара ваше очи небројене, Срца, срца, срца? И куда се распе, Кад се свако од вас затвори и заспе, Вас свет од свег већи и лакши од сене. И откуд на ове брегове, куд које Падате, о срца, као вихор вила, И сунчате тамна и велика крила, Безумно пијући све звуке и боје. У музици свега што око вас тече, Сва сте увек пуна само вечитога, А мрете, о срца, срца! И зар стога Има среће за вас, срца? Једно рече: „Бескрајне су наше среће небројане, На тој међи измеђ вечног и тренутка: Јер, ма смрт и била у дну нашег кутка — Свет је само оно које у нас стане.” </poem> </div> </div> {{ЈВ-аутор|Јован Дучић|1943}} gxl8eoxy083a5868j0b62xkgav6z77e 0 61088 144082 2026-06-04T14:16:42Z Coaorao 19106 Нова страница: {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | [[Песме љубави и смрти]] (1929) | | [[Песме љубави и смрти/Наша срца|Наша срца]] | Моја љубав | [[Песме љубави и смрти/Очи|Очи]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> {{Центар|МОЈА ЉУБАВ}} <poem> Сва је моја душа ис… 144082 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | [[Песме љубави и смрти]] (1929) | | [[Песме љубави и смрти/Наша срца|Наша срца]] | Моја љубав | [[Песме љубави и смрти/Очи|Очи]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> {{Центар|МОЈА ЉУБАВ}} <poem> Сва је моја душа испуњена тобом, Као тамна гора студеном тишином; Као морско бездно непровидном тмином; Као вечни покрет невидљивим добом. И тако бескрајна, и силна, и кобна, Течеш мојом крвљу. Жена или машта? Али твога даха препуно је свашта, Свугде си присутна, свему истодобна. Кад побеле звезде, у сутон, над лугом, Рађаш се у мени као сунце ноћи, И у моме телу дрхтиш у самоћи, Распаљена огњем или смрзла тугом. На твом тамном мору лепоте и коби, Цело моје биће то је трепет сене; О љубљена жено, силнија од мене — Ти струјиш кроз моје вене у све доби. Као мрачна тајна лежиш у дну мене, И мој глас је ехо твог ћутања. Ја те Ни не видим где си, а све дуге сате Од тебе су моје очи засењене. </poem> </div> </div> {{ЈВ-аутор|Јован Дучић|1943}} 8dp4c2asvvcdq6yup5p0z9msx3hnvsm 0 61090 144090 2026-06-04T14:24:28Z Coaorao 19106 Нова страница: {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | [[Песме љубави и смрти]] (1929) | | [[Песме љубави и смрти/Моја љубав|Моја љубав]] | Очи | [[Песме љубави и смрти/Чедност|Чедност]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> {{Центар|ОЧИ}} <poem> Бесконачне твоје очи,… 144090 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | [[Песме љубави и смрти]] (1929) | | [[Песме љубави и смрти/Моја љубав|Моја љубав]] | Очи | [[Песме љубави и смрти/Чедност|Чедност]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> {{Центар|ОЧИ}} <poem> Бесконачне твоје очи, млада жено, Две дуге вечери у пустињи мора; Две суморне бајке што узнемирено Имају шум слутње у гранама бора, Две мирне галије с црним заставама; Две жене у црном, на молитви, неме; Две поноћне реке кроз краје кȃма; Два гласника бола који кроз ноћ стреме. Очи моје жене, мрачни триумф плоти, Које вечном тугом опијене беху, Свој су простор нашле у њеној чистоти, А свој чар небески у њеноме греху. Од суза просутих у велика бдења, Те бескрајне очи сијају се с тога, Далеким и чудним сјајем усхићења, Као неке очи што видеше Бога. Чувају на својој бесконачној мрежи Све тамне екстазе снова које сања, Очи непрегледне, на чијем дну лежи Велика и мрачна сабласт очајања. </poem> </div> </div> {{ЈВ-аутор|Јован Дучић|1943}} q3wkgq6qnt4ml95tykrvtagc3apetzz 0 61091 144091 2026-06-04T14:26:53Z Coaorao 19106 Нова страница: {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | [[Песме љубави и смрти]] (1929) | | [[Песме љубави и смрти/Очи|Очи]] | Чедност | [[Песме љубави и смрти/Номади|Номади]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> {{Центар|ЧЕДНОСТ}} <poem> Докле спаваш једна рука невид… 144091 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | [[Песме љубави и смрти]] (1929) | | [[Песме љубави и смрти/Очи|Очи]] | Чедност | [[Песме љубави и смрти/Номади|Номади]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> {{Центар|ЧЕДНОСТ}} <poem> Докле спаваш једна рука невидљива Брижно сву ноћ ваја твоје мале дојке, Брише и поправља, и вуче, и слива, Креће мирне црте и прави увојке. И поставља боје с вечите палете На врх дојки и на усне насмешене; Тка мрежицу ока пуну зла и сете; Преде влас и гибље таласе и сене, И у душу сипа сујету; и смело Свом магијом спола озари врхунце. И док гради своје неизмерно дело, Пристижу је јутра и подневно сунце. Али прсти руке незнане и чудне, Не мирују. Залуд: у телу дубоко Не ври још млад отров жеље нерасудне! Ни глас да засузи, ни потамни око. Тако равнодушна, мирна, ти си стала Измеђ свег и мене; са страхом да не би Сенка сумње на те, као порок, пала — Да ниси над свачим, и циљ сама себи. </poem> </div> </div> {{ЈВ-аутор|Јован Дучић|1943}} l96funij78xugt6i8aztjg9bs49j150 0 61092 144092 2026-06-04T14:30:30Z Coaorao 19106 Нова страница: {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | [[Песме љубави и смрти]] (1929) | | [[Песме љубави и смрти/Чедност|Чедност]] | Номади | [[Песме љубави и смрти/Велика ноћ|Велика ноћ]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> {{Центар|НОМАДИ}} <poem> Очи су ми као оч… 144092 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | [[Песме љубави и смрти]] (1929) | | [[Песме љубави и смрти/Чедност|Чедност]] | Номади | [[Песме љубави и смрти/Велика ноћ|Велика ноћ]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> {{Центар|НОМАДИ}} <poem> Очи су ми као очи у номада, Сунцима безбројним вечно опијене: Бране да их умор јучерањи свлада, А већ нов пут мотре неспокојне зене. Хероји покрета, номади, над неким Брегом тако зуре у видик пун дима, У мутној и страшној жеђи за далеким, И у вечном своме боју с просторима. . . Простором напито, моје срце гледа Сјај нових небеса и фатаморгана; Расплаче га свако сунце које седа, И распева јутро сваког новог дана. Сто очију својих моја душа смела Отвара пред неком земљом недогледном; Никад не захвати два пут с истог врела, И два сна никада на узглављу једном. Као да ме увек с другу страну реке Чека моја срећа, као верна жена, Што упреда тугу љубави далеке У нит од преслице до златног вретена. И као да лежи иза брега тамо Болно наслућена моја страшна тајна; Јер свака ствар коју душа дирне само, Као она сама, постаје бескрајна. Очи су ми као очи у номада, Звезда очајања у којим је сјала; И велика суза која из њих пада, Не познаде никад земљу где је пала. </poem> </div> </div> {{ЈВ-аутор|Јован Дучић|1943}} 04e5v65mpckfyzb2o0q1mqw6fgaqx7u 0 61093 144093 2026-06-04T14:32:36Z Coaorao 19106 Нова страница: {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | [[Песме љубави и смрти]] (1929) | | [[Песме љубави и смрти/Номади|Номади]] | Велика ноћ | [[Песме љубави и смрти/За звездама|За звездама]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> {{Центар|ВЕЛИКА НОЋ}} <poem> Кад ген… 144093 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | [[Песме љубави и смрти]] (1929) | | [[Песме љубави и смрти/Номади|Номади]] | Велика ноћ | [[Песме љубави и смрти/За звездама|За звездама]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> {{Центар|ВЕЛИКА НОЋ}} <poem> Кад геније ноћи на крилима сјајним, Крилима од ватре, преко реке мину, Невидљива вода усхићено сину, И запева гласом болним и бескрајним. Кад поноћни ветар поред горе глухе Прође и отресе тешки мрак са грања, Као страсна песма жудног умирања, Чу се глас музике из трстике сухе. Кад за пољем пуним црне детелине, Почеше влашићи да бледе и слазе, Мртво лишће поче да пада на стазе, И као црн уздах да изби из тмине. Сад, у ово дуго вече које пати, Цела моја душа затрепери гола, А челом уморним од труда и бола, Смрт је прешла руком, меком, као мати. </poem> </div> </div> {{ЈВ-аутор|Јован Дучић|1943}} 3lc87kef3gyesmehwj64wi6e40ac3ib 0 61094 144094 2026-06-04T14:36:38Z Coaorao 19106 Нова страница: {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | [[Песме љубави и смрти]] (1929) | | [[Песме љубави и смрти/Велика ноћ|Велика ноћ]] | За звездама | [[Песме љубави и смрти/Стварање|Стварање]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> {{Центар|ЗА ЗВЕЗДАМА}} <poem> Убр… 144094 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | [[Песме љубави и смрти]] (1929) | | [[Песме љубави и смрти/Велика ноћ|Велика ноћ]] | За звездама | [[Песме љубави и смрти/Стварање|Стварање]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> {{Центар|ЗА ЗВЕЗДАМА}} <poem> Убрисаћу с уста мучну кап горчине — И као краљевић из старинске бајке, Поћи ћу за гласом што зове из тмине, Као гласи давно нестануле мајке. С очима већ пуним звезда што ће доћи, Ја ћу да се пустим у то море таме; И заиграће у својој самоћи Срце од чекања и од среће саме. Далеко ћу поћи од те кобне горе, Где очајно слушах, по све ноћи пуне, Да сто врела сумње жалосно роморе Гласом који јеца и песмом што куне. И за једром које не зна да кривуда, Морепловац-витез по незнаној води Откриваће острв по острв, да свуда Огласи се краљем и даље заброди. Мој змај непобедни биће на мом штиту, И моје ће име бити на мом мачу; И водићу гордо своју сјајну свиту — Идући за гласом што се једном зачу. И минућу ноћу крај твојих обала, Док ронећи сузе и не слутиш о том; И поћи далеко преко тамних вала — Све у болној жећи за новом лепотом. И кад паднем, најзад, нико неће знати Мој очаран задњи осмех да прочита; Лицем победника разблудно ће сјати Сунце заробљено у зрцалу штита. </poem> </div> </div> {{ЈВ-аутор|Јован Дучић|1943}} llt49h8fr77qjlo60r689zgi5y9r77t 0 61095 144095 2026-06-04T14:42:21Z Coaorao 19106 Нова страница: {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | [[Песме љубави и смрти]] (1929) | | [[Песме љубави и смрти/За звездама|За звездама]] | Стварање | [[Песме љубави и смрти/Мирна песма|Мирна песма]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> {{Центар|СТВАРАЊЕ}} <poem> Н… 144095 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | [[Песме љубави и смрти]] (1929) | | [[Песме љубави и смрти/За звездама|За звездама]] | Стварање | [[Песме љубави и смрти/Мирна песма|Мирна песма]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> {{Центар|СТВАРАЊЕ}} <poem> Нису те гласници огласили мени, Нити чух кораке твоје из далека; И не знам кад беше већ минута нека Кад се мој дух напи твоје светле сени. Јер ти си постала у мени, и била Мисао исконска што најзад однемље, Златна нит из стене, и семе из земље, И мах у рамену још нениклог крила. Ти никад не позна тај пут вијугави, Пут којим извана доводи унутра, И којим све мора да се врати сутра; Као цвет у мору, у мени се јави. Из мог сна поникла, и ти беше ташта; Плод мога порока, крволочно јетка; Плод мисли, и ти си била без свршетка; Плод мојих сујета, подлија од свашта. Плод мојих самоћа, беше пуна сете; Плод мржњâ, уста ти беху отрована; И плод мојих сумња, ти си прешла, страна, Сав пут с плачем као изгубљено дете. Но цвет сна отровног не преста да сише! И ја умрех у час кад се беше хтело Задња капља крви, коју немах више, Да окончам лепо и злокобно дело. </poem> </div> </div> {{ЈВ-аутор|Јован Дучић|1943}} cc4ptsh4u4wlzzbv2y3lnlxvhu6tk87 0 61096 144096 2026-06-04T14:44:31Z Coaorao 19106 Нова страница: {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | [[Песме љубави и смрти]] (1929) | | [[Песме љубави и смрти/Стварање|Стварање]] | Мирна песма | [[Песме љубави и смрти/Тренуци|Тренуци]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> {{Центар|МИРНА ПЕСМА}} <poem> У зенице… 144096 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | [[Песме љубави и смрти]] (1929) | | [[Песме љубави и смрти/Стварање|Стварање]] | Мирна песма | [[Песме љубави и смрти/Тренуци|Тренуци]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> {{Центар|МИРНА ПЕСМА}} <poem> У зенице ме непрестано гледа: Шта тражи у мојим очима та жена? Сјај магијски неког сунца које седа — Једну другу жену и друга времена? Јер заљубљен поглед жене добро види У очима нашим, кроз сиву дубину, Све трагове којим непријатељ мину, И његов сен као тамни сен на хриди. Дуго сја на оку тугом вечно младом Лик жене што га је очарала једном; Зато једна жена зна кад пође крадом Поглед за одбеглом и за недогледном. Од прошлости је душа направљена; Слике су по цвећу зрак сунца од јуче; Од свачега је пала нека сена; И усахле реке и сад негде хуче. А наше љубави што су давно пале, Као побијена јата на по̑ пута, Још живе животом свог првог минута У очима што су некад расплакале. </poem> </div> </div> {{ЈВ-аутор|Јован Дучић|1943}} 4rxqrcxdrzsa02hmegj7w99bzkbpsvh 0 61097 144097 2026-06-04T14:46:39Z Coaorao 19106 Нова страница: {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | [[Песме љубави и смрти]] (1929) | | [[Песме љубави и смрти/Мирна песма|Мирна песма]] | Тренуци | [[Песме љубави и смрти/Непријатељ|Непријатељ]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> {{Центар|ТРЕНУЦИ}} <poem> Та љ… 144097 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | [[Песме љубави и смрти]] (1929) | | [[Песме љубави и смрти/Мирна песма|Мирна песма]] | Тренуци | [[Песме љубави и смрти/Непријатељ|Непријатељ]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> {{Центар|ТРЕНУЦИ}} <poem> Та љубав без циља и без сутрадана, Зла сестра вечности, у бесу свог хитног Носи знак највеће коби што је знана: Сав ужас пролазног и бол неумитног. Тај свемир насликан на валу што бега, Сав покрет просторâ у трептању листа — Љубав је без сутра вечнија од свега: Јер и после смрти још је увек иста. Та љубав што умре у напону врелу, Мач скрхан на самим врховима тврђа, Има победничку гордост на свом челу: Јер умре у сјају пре него зарђа, Она прође душом као из далека Залутале птице у светлости маја; У песми су њиној гласи других река, И на крилима им сунце другог краја. И она нестаје пре веселе жетве, Увек неувела у свему што вене, Без свога завета и без своје клетве — У лепоти речи једном изречене. </poem> </div> </div> {{ЈВ-аутор|Јован Дучић|1943}} mmebdjx2tnr5kdtl9dy0iiwwkge4tyr 0 61098 144098 2026-06-04T14:49:46Z Coaorao 19106 Нова страница: {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | [[Песме љубави и смрти]] (1929) | | [[Песме љубави и смрти/Тренуци|Тренуци]] | Непријатељ | [[Песме љубави и смрти/Крила|Крила]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> {{Центар|НЕПРИЈАТЕЉ}} <poem> Мој непријатељу… 144098 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | [[Песме љубави и смрти]] (1929) | | [[Песме љубави и смрти/Тренуци|Тренуци]] | Непријатељ | [[Песме љубави и смрти/Крила|Крила]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> {{Центар|НЕПРИЈАТЕЉ}} <poem> Мој непријатељу са два ока жарка, С ножима у отров замоченим, где си? Ти пред чијим духом падне свака варка, И о штит чији се разбију сви беси! Лепи, силни, грозни! жељан сам те и ја, Да банеш под маском друга или госта; Да такав, полу-бог, половину змија, Вребаш ме кроз лишће и чекаш крај моста. Да ми мисли знате једини бог и ти; Да те за леђима осећам, на миру; Да ни реч ни поглед не могу ти скрити; Да знаш где је отвор на моме панциру. И моја ноћишта, и пратњу на друму; И мој траг на песку, и мој сен на зиду; И као што љубав зрачи једном уму, Да свирепа мржња светли твоме виду. Освајач, злочинац, и херој међ нама, Да те славе људи и нуде се жене; Твој брод да с великим златним катаркама Пун сјајних хорова пролази кроз пене. Да мог бога мрзиш једном мржњом холом, Да се гнушаш моје мудрости: и блажен, Да моју оштрицу хваташ руком голом; Да знаш да ћу бити исмејан и згажен. Нек се само један с раскршћа широка Врати са крвавом рукавицом: ходи! Мој непријатељу с два велика ока, Сви су пути празни и мрак је на води. Да те видим, страшни! Глухе су ми ноћи Без твојих корака: вечно, непрекидно, Без тебе ћу бити бедан и без моћи, Мали, и унижен, и побеђен стидно. </poem> </div> </div> {{ЈВ-аутор|Јован Дучић|1943}} eg41f2g5y6l1eea9518c1zr353eo90r 0 61099 144099 2026-06-04T14:52:06Z Coaorao 19106 Нова страница: {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | [[Песме љубави и смрти]] (1929) | | [[Песме љубави и смрти/Непријатељ|Непријатељ]] | Крила | [[Песме љубави и смрти/Песма љубави|Песма љубави]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> {{Центар|КРИЛА}} <poem> Летети… 144099 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | [[Песме љубави и смрти]] (1929) | | [[Песме љубави и смрти/Непријатељ|Непријатељ]] | Крила | [[Песме љубави и смрти/Песма љубави|Песма љубави]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> {{Центар|КРИЛА}} <poem> Летети, летети, летети високо, Незнаном простору као старом другу, Витлати се као омађијан соко, И умрети, сјајан, у сунчаном кругу. Чути само замах свој у просторима — Музику свог крила! И на самом крају, Свој траг изгубити и циљ међу свима, Ишчезнувши тако у небу и сјају. Да ми жеђ осете кобну и све вишу Очи што су туде дуго светлост пиле, Као вир две овце са руном од свиле, Као крв две ноћне сабласти што сишу. Да не памтим ниско рођење под мраком; Да као гнев светлост сва испуни мене; Да сам као копљем прожет сваким зраком, Ту где горе вечне подневи без сене. И страшна раскршћа сунаца, и пути Куд олуј светлости непрекидно иде, Кроз неми предео где влада и ћути Бог који убија очи кад га виде. Да само с висина за поноре знаднем, Бацивши у простор конце својих жила; И летим вечито, и летим док паднем Само под теретом озарених крила. </poem> </div> </div> {{ЈВ-аутор|Јован Дучић|1943}} my4fy5pp2e6cmxhiez0wnsupzps6ec1 0 61100 144100 2026-06-04T14:54:24Z Coaorao 19106 Нова страница: {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | [[Песме љубави и смрти]] (1929) | | [[Песме љубави и смрти/Крила|Крила]] | Песма љубави | [[Песме љубави и смрти/Песма сутона|Песма сутона]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> {{Центар|ПЕСМА ЉУБАВИ}} <poem> Сво… 144100 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | [[Песме љубави и смрти]] (1929) | | [[Песме љубави и смрти/Крила|Крила]] | Песма љубави | [[Песме љубави и смрти/Песма сутона|Песма сутона]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> {{Центар|ПЕСМА ЉУБАВИ}} <poem> Свој једини живот ти живиш у мени; Да будеш осећај и сан ти се сазда; Не тражим на путу твој лик наслућени — Далеко ван тебе иде твоја бразда. Очи су ти зато да оплоде звуке, И глас да молитву у срцима роди; Сав покрет изгледа замах твоје руке; Ти сјаш у стварима као дан у води. Твој је дах да семе не смрзне у њиви; Твоја љубав да би било побожности; Твоја равнодушност, да може да живи Гордост очајања и горки чар злости. Ти ниси у себи јер ти нема краја; Твој говор почиње музику свих вода; Речи су ти конци у ткиву свег сјаја; Идеш, кȏ молитва, од земље до свода. И ти си начело већма него биће. . . Ноћ да блисну звезде; замах победника, Да буде победа. . . Лепота, откриће, Пре него мом духу беше реч и слика. </poem> </div> </div> {{ЈВ-аутор|Јован Дучић|1943}} 42cj0iro76bzs6suju0xkq24prnre5t 0 61101 144101 2026-06-04T14:56:47Z Coaorao 19106 Нова страница: {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | [[Песме љубави и смрти]] (1929) | | [[Песме љубави и смрти/Песма љубави|Песма љубави]] | Песма сутона | [[Песме љубави и смрти/Песма тишине|Песма тишине]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> {{Центар|ПЕСМА С… 144101 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | [[Песме љубави и смрти]] (1929) | | [[Песме љубави и смрти/Песма љубави|Песма љубави]] | Песма сутона | [[Песме љубави и смрти/Песма тишине|Песма тишине]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> {{Центар|ПЕСМА СУТОНА}} <poem> Сутони без шума твојих корачаји, И тама без твога шапата, и сати Први кад се нема више шта да таји. . . Прве празне стазе кроз рогоз и влати. Ова чар чекања празних и без мȇне! Некад беху у час месечевог сјаја Само дух и очи тобом испуњене — А сад те је пуна сва ноћ очајања. Некад чух твој корак или шум одела, А сад те ноћ носи у сваком свом шуму; Звезде у покрету; мирна светлост бела У свим приказима на замрклом хуму. Нема твојих стопа путем што крстари, Али ти сад идеш светлим просторима; И твој печат кобни сад носе све ствари; Твоје су сад очи у водама свима. Знам да нећеш доћи, а чекам; и маште Непознате среће расту у ноћ нему; Нећу више чути твоје речи таште, Да твој глас свемоћни осетим у свему. </poem> </div> </div> {{ЈВ-аутор|Јован Дучић|1943}} 7hrqier2reonojal93l312s099s720s 0 61102 144102 2026-06-04T14:59:51Z Coaorao 19106 Нова страница: {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | [[Песме љубави и смрти]] (1929) | | [[Песме љубави и смрти/Песма сутона|Песма сутона]] | Песма тишине | [[Песме љубави и смрти/Песма умирања|Песма умирања]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> {{Центар|ПЕСМ… 144102 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | [[Песме љубави и смрти]] (1929) | | [[Песме љубави и смрти/Песма сутона|Песма сутона]] | Песма тишине | [[Песме љубави и смрти/Песма умирања|Песма умирања]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> {{Центар|ПЕСМА ТИШИНЕ}} <poem> Зборим ти несталој, док жалосно плави Мртви сјај месечев на планинској рти. Ти си још уза ме; врата су љубави Увек отворена, као врата смрти. Речи неслушане, ви лепоте чисте, Истине у зрачном непорочном руху! Речи у самоћи очајања, ви сте Сетни говор с Богом, његов глас у духу. Из смрти у живот непрекидно ходиш: За мој сан умрла, живиш у мом болу; Мреш у мојој вери, у сумњи се родиш; Бедну, а кроз сузу ја те видим холу! Из мог благослова прешла си у клетву, И бол одрицања; твој век свагда траје. . . Вечно семе спрема своју вечну жетву, Љубав се зариче и када се каје. Тако се обнављаш вечна, несавладна, И новорађана у мојој самоћи. . . Док звучни сутони падају и хладна Светлост првих звезда, ти се ткаш од ноћи. </poem> </div> </div> {{ЈВ-аутор|Јован Дучић|1943}} 0c11ovhubguik24yvkm8nwgoqa8rprr 0 61103 144103 2026-06-04T15:01:01Z Galicijac 19151 израда странице 144103 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Симо Матавуљ|Симо Матавуљ]] | [[Бакоња фра Брне]] | -{IX МНОГЕ РАЗЛИЧНОСТИ}- | [[Бакоња фра Брне/VIII|-{VIII УЖАС}-]] | -{}- | [[Бакоња фра Брне/X|-{X КАКО ПЈЕВАЛИЦА ЛИЈЕЧИ}-]] }} <center><big>'''IX МНОГЕ РАЗЛИЧНОСТИ'''</big></center><br> Наста велика тишина, као што бива послије великих потреса. Брне је десетак дана састављао циркулар, намијењен свијем манастирима и саборним црквама, у коме бјеху потанко испричане несреће што задесише дом св. Фране, те се дирљивим ријечима мољаше за братску помоћ. То дугачко писмо требаше разаслати у њекијех двјеста пријеписа, те су сви осим Вртирепа писали по цио дан, Бакоња научи наизуст сав циркулар, од ријечи до ријечи. Бездушном Тодорини морало се штуцати, толико је његово име било спомињато у манастиру, по жупама, на судским хартијама и свуда гдје је циркулар допро; морао је, ако ништа друго, ружне снове снијевати, толико је са свију страна клетава било управљено на његову велику главу. Осим клетава бјеше одређена и уцјена од 300 талијера на поменуту главу, јер се поуздано знало да се Букар налази у планини са Радекином четом. Што се тиче златнијех и сребрнијех ствари, сумњало се да оне прођоше преко руку њекога трговчића у оближњој варошици. суд је преметао кућу тога човјека и њега вргао у тамницу за њеко вријеме, али га, најзад, мораде пустити. И тако, мало-помало, за два мјесеца, ишчезе надање да ће се ишта од покраденијех ствари моћи повратити. А и одзив на циркулар бјеше врло слаб. Понајвише стизаху мали новчани прилози, праћени дугачким писменим сажаљењем, или црквене ствари које бијаху на одмет шиљаоцима. Додуше, опоштенише се постриженици манастирски, који се налажаху по парохијама. Њих седам поревенаше се, те купише четири товне краве („да буде млика шјор!“) и два товарна коња. Само фра-Пињата Ћук, стриц Чимавичин, не приста у ревену, но још посла писмо, пуно грдње новоме гвардијану, кривећи браћу да не пазе како ваља имовину св. Фране. То је све много утјецало на фра-Брну и то, ваљда, поможе да му се чудна болест рашири из палаца у стопала. Онај млади љекар из варошице прописа му њеке капљице, али насамо, пред Тетком и Дувалом, заврти главом. Заиста, то бјеше њеко чудна болест! По читаву недјељу ни трага од болова, па онда дан-два ни да стане на ноге. Фра-Брне се брзо увјери да му капљице нимало не помажу, а да му добро чини гладовање. То му је било загонетно и то га јеђаше, те ће једном Тетки: — Кога ђавла има посла иће са стопама, не разумим! Јето разумим да кад је штумак пун да је онда тежи и да је ослабилим ногама тежа цила тежина тила! То јест, али сам прова и ово: кад, рецимо, не вечерам, па ми је сутрадан боље, ја ондак узмем дви тешке катриге (столице) и носам и’, ако ћеш, по уре, а не ћутим да се тежина одзива у зглобовима! Даклен, видиш да је ствар неразумљива! А њему ће Тетка: — Мој драги Брне, од добра ића јача је крв, па је јача и болест. Зато тебика особито уди спавање посли ручка. Ти не смиш ни трена спавати посли подне, ка шта ти је ликар река. — Не ваља ми исти, не ваља да спавам посли ручка ка шта сам навика има тридесет година, онда шта ће ми живот! — вели Наћвар љутито. Па онда ће блаже: — А како би било, Думе брате, да ја живим ка и до садак, а да чешће мећем пијавице, да се крв разриди, а? — А-а — рече Думе. — Прије свега, сити се они златни ричи скуле шалернитанске инглешкоме краљу: „somnum fuge meridianum“. — Немој ми, брате, спомињати ту твоју скулу! — прекиде га Брне. — Немој даље! Не прође много, а фра-Брне поста мрачан и немаран према свему. За дивно чудо, то се десило у јеку љета, кад не само што не осјећаше никаквијех болова, него кад бјеше увјерен да је потпуно оздравио, те се већ не умјераваше у јелу. И постаде настран. Прекиде своје јутрење шетње до мађупнице и сједење у хладовини пред капијом, па поче тражити самоћу. По читаве часове сјеђаше на тријему, пред својом ћелијом, гледајући укочено у какву стварчицу у дворишту, кокоши или мачке, па чак и дим који се извијаше из кујине. Чим би се упутио њему когод, он би шмугнуо и затворио се изнутра. Бјеше ли то који млађи, који је нарочито дошао да прими њеко упутство, Брне му, у најкраће, каже што има, иза врата. Поњекад је то чинио без икаква очита узрока, тј. не бјежећи ни од кога. О ручку и вечери говораше само колико је најпотребније, али му свака ријеч бијаше на своме мјесту, те говор нимало не показиваше да му се памет помјерила. Штавише, кад га једном Вртиреп запита: — Шта је, оче Брне? Да није... онако шта... да није какав црвић у памети? — Брне мирно одговори: — Моја је памет, фала богу, здрава, а ја се не морам исповидати: шта ми је! У другој прилици одговори Тетки: — Ја се налазим, брате Думе, у ономе стању о коме говори... не знам сад да ли Агуштин или Аквински... еле, у ономе стању кад човик ћути да има само кожу, а изнутра ка да је пун празнине, ка да нема костију, ни меса, ни крви, него ка да је пун само арије... — Ја то не разумим, нити се спомињем да је то река који свети отац — рече Тетка забринут. — Немој, брате Брне, мећати таке мисли у главу. — Ја ти кажем да је река ники отац, а ја не мећем никакве мисли у главу. Више нијесу о томе говорили. Брне настави свој нови начин живота, који је само Бакоња знао у потанкостима. Пошто је стриц дању спавао по два-три часа, а ноћу готово нимало, то би тек с вечера почеле муке Бакоњине. Вра би најприје за дуго слушао клопотање и куцкање часовника, па би легао потрбушке, а Бакоња га мораше чешколити по листовима, по леђима и бискати по глави, што би тако дуго трајало да би Бакоња сам престао, а то не би прошло без ријечи. Затијем би вра покушао да заспи, али би, најдаље до једнога часа, устао и почео ходати по собама, хучући и бобоњећи. Бакоња се учини као да спава, али га вра пробуди и запиткује за ово за оно што је било преко дана, па би га грдио, па би клекао и почео се молити богу, те и њега нагонио да то чини. Једном му нареди да изговори онај циркулар што бјеше научио наизуст. Послије то тражаше сваке ноћи редовно. Еле, види Бакоња да се вра подјетио; и забрину се веома Бакоња, али о томе што се ноћу радило не рече никоме ни ријечи. И манастирци се, мало-помало, навикоше на настраности новога гвардијана, али његова немарност према уобичајеном реду и према опћим пословима као да пријеђе на све њих, управо као да их зарази, те све пође суноврат. Бутре би, истина, савјесно одзвонио будионицу и поспремио што треба у цркви, али би се јутрења (боже опрости!) прегризла; послије доручка фратри би одмах у размет без збора и договора; Балеган већ не надгледаше шта се ради у мађупници, а и у својој кујини ослањаше се сувише на Бакоњу; испред „часова“ нови ђакон и три ђака посједили би у скули, гдје учитељи чешће не дођи до дођи, али је Бакоња похлепно читао, управ гутао све што би му до руку дошло, те је зачуђивао другове и фра-Тетку својим ванредним памћењем, сјем тога он је с љубављу поучавао малога Бутру, а зато је Бакоњи Тетка почео предавати латински у вишој мјери; подневни часови трајали би њеколико тренутака, па би фратри ручали ћутке и брзо као да ће на војску, па би сваки отишао у своју ћелију, само би Срдарина узјахао на свога новога вранца, па пошао са Шкељом преко воде... Послије подне ђаци би се опет скупили у „скулетину“, да лешкаре до вечерњих звона; вечерња би се брзо свршила као за опкладу; вечера је увијек била лоше зготовљена, јер у опћој чами и шјор-Грго почео тражити утјехе у чашици, „што јест грих, али јопет није такав да се не може откајати“, као што он рече Бакоњи, говорећи о покојном Пирији. Видјели смо како је бивало ноћу у главној ћелији, али ни у другима не бјеше редовно стање. Тетка, чим би се затворио, запали лулу, па ходај горе и доље кроза двије собе. Пуши човјек, бобоњи њешто у себи, пије воду, пљуцка, хода и хода, докле не падне мртав сустао. Изјутра, кад би Бутрица растворио прозоре, куљао би дим кроза њих, као из димњака. Брне га једном благо савјетова: — Немој тако, Думе брате, јер ћеш и ти пропасти прије времена, ти који знаш напамет сва поучења шалернитанске скуле!... А Тетка ће њему тужно: — Не брини се за моје здравље, Брне брате! Опрости шта ћу ти рићи, али има причи, млого причи ствари за које би ваљало да се бринеш! Бујас је читао стрицу Блитвару докле би га успавао. Читао је што му драго, и напрескок, и наопачке, само да се тороче, као што њеки млинари не могу заспати, ако им се витао не обрће. Нови ђакон Мачак имађаше тежега посла са ујаком Дувалом, који је, два часа послије вечере, за дуго „киселио“ ноге у млакој води са мекињама, па онда му сестрић „на презуру“ даваше њеке капљице што утољују задуху и њека зрнца што ублажују болове у желуцу, јер — сипљиви дувало јеђаше вечером више но Наћвар, те га, готово сваке ноћи, хваташе рачац. Инокосни Вртиреп није с вечере ни улазио у собу, но би шетао тријемом, пијући ракију и мезетећи је бијелијем луком, као што чине хајдуци. Кад би се ражестио, онда би промијенио шеталиште, онда би ходао испред гвардијанове ћелије, ударајући јако петама. То је Брну много узнемиравало, али не смједе опоменути пакосног Вртирепа. Други инокошњак, Срдарина, јегленисао је са Шкељом. Није доста што се до мрака не раздвајаху, што се „кланчаху по кметови кâ обаћетни паси“ (како једном рече Вртиреп), него су и по ноћи пијанчили у ћелији. Пошто је Срдар био добра срца, опоменуо га једаред Наћвар да је његово понашање против „регула“. А на то ће Срдарина опрхо: — А ко се већ овдинак држи регула, Брне болан!? Зар да се ја уставим на бригу, кад је све пошло суноврат? А, најпослинак, ако ти је криво шта се држим са слугом, онда дај ми Бакоњу да ме разговара! Најзад, у великој трпезарији гораше свијећа по сву ноћ, те се могло нагађати да и Балеган бдије. Еле, у манастиру, и дању, и ноћу, све иђаше суноврат. Слуге су пак радиле што их бјеше воља. Тртак и Бобан, кад би уграбили, поваздан запињаху вршке и ради тога се завађаху са Дундаком и Бељаном, који су тврдили да имају прече право на рибање, или би Дундак и Бељан уранили, те уграбили боља мјеста, пуштајући противнике да се вајкају. Али, одмах свечера, нестало би сваке гложње, но би сви, и ковач и млинар, говедар и оба возара братски посједали иза мађупнице, према води, те би „крвљу Исукрстовом“ блажили тугу за похараном црквом. С почетка се чуђаху шта се догађа у манастиру ноћу: — Који је ђавâ вратринама, на један ма, сад кад би баш било вриме да се разаберу? — вели Бобан. — Брате, кâ да су сви повиленили — приповида Шкељо. — Ма шта то може бити? — Ја мислим, да им се приказује вра-Пирија! — рече Дундак. — Мучи, бештијо, да је то истина, зар се не би и тебика јавија, ка и покојни Шкоранца — рећи ће Тртак, намигујући ковачу. — А ко зна би ли, брате? Он је бија већи господин од дјакона, па, може бити, неће да се дружи са измећарима! — рече говедар. — Ама који је ђавâ Наћварини? Шта је њемукаре? — А сугранија се човик малика — рече озбиљни Бељан, предушујући од пића. — Посли онакога покора, није чуда да увати ника устравица душевна човика. А вра-Брне је јопет душеван. — Липа ми његова душевност, кад одире људе каматом! Ја знам да по свима нашим жупама нема пријуба имућнијега човика, који му не дугује, ники по сто, ники и по двиста и триста талира, са четрнајст посто! — вели Дундак. Бељан се наљути. — То је истина, то ми знамо, али шта кажеш за Дувалину, за Блитвара, за враЋука и многе остале, који позајмљују и по двадесет посто? Па, је ли наш вра-Брне икада кога поруба, кâ шта они чине? И, најпослинак, шта је намика до тога, него реци ти мени: је ли вра-Брне... душеван нами? Кињи ли нас он, кâ шта је чинио манити Вртиреп оно дана кад је бија старишина. — То је истина! — рекоше сви. — Бог да живи вра-Брну! — Знала би нам душа да је онај манитац остâ за гвардијана — настави Бељан. — Он би сад бија усталац и вридан кâ мравак, болан... Човек би могâ помислити да је то нико чудо, јер сви знамо како је Вртиреп провеја младост, сви знамо да је биснија, да је бија раздарушне руке, да су му женетине све појиле, да је данаске један од најсиромашнији вратара. Е, сад се зар тâка душе, па би тâка за св. Врану? Би, кâ и мој покојни ћаћа! Он би приказивâ рачуне тамока ди они шаљу, а себика би напунија кесу, јер човик види како је под старост без јаспри! — То је знâ и провинцијал и сви остали, зато га и не изабраше — вели ковач. — Не бојте се да ће он икад бити старишина. Ако Наћвар отегне (шта не дај бог!) онда би га заминија јали Тетка, јали вра-Томе са парокије. Тако су се слуге разговарале на сијелу. Као што се види нијесу имале што завидјети Шкељу. Баш кад једном бјеше говор о њему, рећи ће говедар: — Ја се све бојим да нас јарчина не прошпија! — Ко да нас прошпија? — викну Дундак. — Зар прожмиреп Шкељо, који је страшљивији од иједне козе, на кога ја пљујем, јер ја не би чинија шта он чини... — А шта чини? — пита говедар. — Рувијан, јето шта! Зашто иђе са Срдарином свакога дана прико воде? — Дундак запјева поскочки: <center>„Тијо, лако, кметице,<br>Тијо, лако, Јелице,<br>Срдарева душице,<br>Наша једра кметице...“</center> — Муч! — викну млинар. — Зашта „муч“? Кога да се бојим? — Букара! — шапну њеки. — Ви се још спрдате са Тодорином! — рече Дундак — али госпе ми и госпина ми сина, ја га не би ни спомињâ! Ја сам га кињија и магарчија мање него иједан од вас, па јопет се бојим да скупо не платим, а телиш ви! Шта мислите да се Тодорина неће светити? — Муч! Муч! — заокупише га сви, јер сви претрнуше. Њеки се и обазрије, баш као да би Букар могао бахнути иза леђа. А тај њихов страх посоколи Дундака, који настави: — Оће се Тодорина светити, тако ми светога Вране, коме је он око ископâ!... Тодорина, ја, Тодорина, болан, кога ми прозвасмо Букаром, који је свакога тренутка говорија: „Ко, је ли ја, је ли?“ М’ ајде шта нас привари, нас неуке, али како је могâ вући за нос редовнике! Е, шта ти је ришћанин... Видите, ја никада не кажем „ркаћ“, него липо ришћанин, јер, најпослинак, дви су здиле, а један је бог, а они су наша браћа! — То није братски од тебека — поче Бобан медено (баш као да га Букар слушаше). — Ми јесно ка мало јегленисали с њим, кâ шалили се, мислећи да је бедујаст, али му нисмо ни зла желили, ни чинили, боже сачувај! Нити ја мрзим Букара. Прековођани се одбише од цркве, али су њеки често долазили у гвардијанову ћелију, а одлазили смућени. Кад би са пак који појавио, Брне би послао њекуд синовца... Тако се низао дан за даном, без велике измјене. Фра-Брни се не повраћаху болови, иако му ноге бјеху отечене, иако ноћу не могаше спавати. Једанпут кад он синовцу нареди да издекламује циркулар, мали ће, чешајући се по глави: — Ако смим, шјор, ја ћу ништа друго издиванити напамет. — Тако! А шта то? — запита вра прилично зачуђен. — Па знам пуно ствари. Знам и житије светога Григорије. — Тако! Зар цило цилцато? — Цило цилцато, само ако ме не прикинете у ричи — вели Бакоња, па, и не чекајући даље, зажмури, прекрсти руке и рече: —„Блажени Григориј поставјен бист патријарк светеј цркви римстеј, а прижде патријарш’ства црнориз’ц би в манастири светаго апостола Андрији...“ Тако је говорио попијевајући, ваљда, полак часа, предушујући само кад би се заморио. Брне га похвали и поче тражити њешто међу својим рукописима, а Бакоња посокољен исприча још њеколико одломака из житијâ, па изређа око двадесет кратких латинских реченица, које је преводио на „нашки“ и које овако излажаху: — Душа је неумрла тило. Је умрло јање иђе. Тица лети стол је. Округао а кућа... — Добро, добро! — прекиде га вра, пружајући му један пожутјели листић, а Бакоња само што прелети очима по њему, рече: — Ја одавно знам ту писмицу напамет. Њу ме научија вра-Закарија. — Немој изговарати „вра“, стотину сам ти пута то рекâ!... Ниси ти болан, више тежак!... А је ли ти казâ фра-Закарије ко је спивâ ту писмицу, а? — Ја знам да је ваша, и да и’ има пуно ваши; а стриц Чагљина уми нике, али и’ изврће... — Добро, добро, де да чујем ту, кад је већ знаш! Бакоња опет зажмури, прекрсти руке и започе: <center>„О Исусе, слатки, мили,<br>Од мене се не одили!<br>Душа моја није жива,<br>Ако тебе не ужива!<br>Ти си радос у жалости,<br>Ти си сунце у тавности... —<br>Послушајте редовници,<br>Свете цркве одвитници...“</center> — Стани! Видиш ли да не знаш! Та послидња два верша, то су од „Муке господинове“. Али свеједно! Сад слушај. Ја ћу ти проштити једну моју нову писму о несрићном догађају који нас је задесија, па ћеш је научити напамет! — И Брне поче своје најновије сачињење, које је било у њеколико стотина стихова, а које се почињаше: <center>„Свемогући на нас сржбу пушти<br>И сотони слободу допушти,<br>Да он уђе у званог Букара,<br>Који дође да манастир ар...“</center> А свршава се: <center>„Тешко теби, Тодорино клети,<br>Кад оћутиш како с’ Фране свети!“</center> Тијем начином Бакоња поново напредоваше у стричевој милости, али га ђаво натента да исприча фра-Тетки те њихове вечерње забаве. Тетки се хтједе да отправи једну шалу Брни, те исписа њеколико латинскијех стихова, које Бакоња брзо научи... — Ако заповидате шјор, знам ништа ново. — Тако! — вели Наћвар сједајући у широку наслоњачу иза стола. — Де, да чујем, ако је шта липо! Бакоња обори очи, дигну кажипрст и поче, сјецајући њим: <center>„Si vis incolumen, si vis te reddere sanum<br>Curas tolle graves: irasci crede profanum,<br>Parce mero, coenato parum: non sit tibi vanum<br>Surgere post epulas: somnum fuge meridianum...“</center> Већ чим је Брне чуо прве ријечи, избуљи очи, па се лагано диже и примаче ка Бакоњи, те га тако жестоко ћуши да му се глава обрну ка рамену. — Магаре од магарета! — рече загушено фратар. — Ти, да смиш... да се усудиш! — Шта сам вам ја скривија? — запита Бакоња измичући се. — Јесу ли то какве ружне ричи? То је фра-Думе... — То је баш оно зашта ћеш ми платити — настави стриц у бјеснилу и спопаде врч, а Бакоња искочи у тријем и побјеже десно да се не сукоби са Вртирепом, који се, као обично, шетао испред својих врата, и који поче викати: — Куда ћеш ти, Јерковићу? Стани! Шта ћеш у ово доба у кужини? — Имам посла! — рече Бакоња не устављајући се, па се попе у трпезарију. Тетка, Срдар, Блитвар и Дувало изађоше из ћелија. Вртиреп ста грдити Бакоњу и хтједе потећи за њим, али га уставише. Па онда Тетка и Срдар отидоше ка гвардијану, кога затекоше готово без свијести. Балеган се, као обично, шетао по дугачкој трпезарији, па склони суд с вином и отвори, а кад видје Бакоњино блиједо лице, устукну престрашен. — Шта се догодило? Да није што стрицу? Да није умра? — За менека је умра — одговори Бакоња, строваливши се на клупу. — Ја с њим не могу више. Боље би ми било да скочим у воду. Прије но што кувар дознаде истину, дође Срдарина и одмах поче љубазно: — Ајде, Иве, ајд врати се, моје дите!... Стриц је стриц, па ако те и покара, то је за твоје добро! — Липо ми је то добро, кад ми дава триске низашта и магарчи ме сваке друге ричи! Мени је дошло фра-Јакове, да штагод учиним од себека. Јево четири године откад га вирно служим и уз њега муке мучим! Шта сам му ја крив? Јесам ли ја крив шта не може да спава по цилу ноћ, што су му ноге отечене. Не, не могу више, него иђем у који други манастир, па ако ме не приме, а ја ћу тражити службе. Могу бити коњушар, ако не ништа друго. — Какво бижање, какав коњушар! Шта све булазниш! — рече Срдар, водећи га. — Ниси ти за то рођен, него да будеш мисник и да другима заповидаш... Добра ноћ, Грго!... Ајдемо, ајдемо! Кад су били на дну стуба Срдар га ухвати за рамена и поче шапатом: — Лудо дите, како не помишљаш само једну ствар, како не видиш да ти је стриц кратка вика, да ти данас-сутра може сванути... Разумиш ли шта оћу да кажем? — А зар све његово не припада манастиру? — запита Бакоња. — Е, баш си дите! — рече Срдарина угодно дирнут, видећи да је Бакоња ипак непокварен. — Е, баш си дите! — понови он, тапшући га по образу... — Ја не мислим да поараш стрица, боже сачувај, него он ће ти сам приручити јаспре, кâ својој крви, кâ шта сви чине! И њему је покојни фра-Вице прида николико стотина талира, и мени је мој ујац ништа оставија, и тако сви раде. Даклен, Иве, у памет се! Сићај се оне: „Ко се дима не надими, тај се ватре не нагрија!“ Трпи и буди покоран још за николико, па ће ти добро бити. А сад ајмо, јер смо се и онако пуно задржали! Пошто пријеђоше двориште, кад су били у дну других стуба, Бакоња стаде. — Ја би вас молија, фра-Јакове, да ми приведете нике латинске верше! — Какве латинске верше? — рече Срдар у чуду. — Шта ти сада пада на ум?... — Ма јето нике... Ја нећу имати мира циле ноћи, ако и’ не разумим!... Ја вас молим, пуно вас за то молим, фра-Јакове. А нема и’ млого... — Добро, де да чујем — прекиде га Срдар једнако у чуду, па скупи обрве и зину, јер бјеше слаб латиниста. Бакоња јасно изговори два стиха, али у половини трећега запе. За њеколико тренутака Срдар стојаше непомичан, са заковрнутијем очима, па одједном удари у такав грохотан смијех, да се одјек морао разлијегати чак до мађупнице. — Ха-ха-ха parce mero... coenato parum... curas tolle graves — понављаше Срдар међу наступима силног смијеха. Фра-Тетка стрча низа стубе. — Доста, за муку Исукрстову, фра-Јакове! Шта чиниш? Оћеш ли да убијеш човика?... А ти (обрнув се Бакоњи), зар мораш све приповидати? — Ја нисам ништа казâ — одговори Бакоња намрачен. — Ја оћу да разумим оне погрдне ричи, због који... — Мучи, мучи, тише говори! — вели Тетка, јер му се учини да шкрипнуше Брнина врата... — Ајмо, одма горека... Нису то погрдне ричи! Нисам ја таки човик! — Ја оћу да и’ разумим! — понови упорни Бакоња. — Па добро, јево да ти и’ приведем — поче Тетка пењући се. — „Ако ћеш да будеш здрав, ако ћеш да оздравиш, одбаци велике бриге, не љути се!“ Видиш да су то липе ричи! Па онда још каже: „Не пиј вина пуно; мало вечерај; устани послин ића; не спавај послин подне...“ — Ма шта је сва та тандара-мандара, фра-Думе, тако ти Исукрста? — пита Срдар. — Оли сам ја полудија, оли није чисто с намикаре! Думе брзо додаде њешто талијански. „Ајде, дите!“ И он уведе Бакоњу у ћелију. Вра је јечао на кревету. Тетка се мало задржа, па их остави. Тада Брне поче своја нарицања: — Проклет бија дан у који сам се радија, кâ шта је рекâ праведни Јоб. Проклет човик који вирује човику, кâ што је јопет рекâ Јоб. Тешко оному, који добра чини, кâ шта каже пук. Дакле, до тога се дошло да вас манастир узбуниш, ако те ја покарам!? Дакле, тако ми одвраћаш за моја доброчинства! Дакле, тако си ми зафалан што сам те од ушију отрибија, шта сам настојâ да те човиком учиним... А, Јурета, Јурета, ти си дида Јурета, болан, онај што је покрâ све Зврљево и сва села наоколо, шта је трунуја у таваници пет година... А, Јурета, ноге ми покри, Јурета, зашушкај ме добро иза леђа, и по трбују ме покриј раканцем, несритно дите, а сутра ћеш добити што је приостало. И куд ће ђаво да нанесе Кушмеља баш сутрадан! Сједи фра-Брне послије доручка на тријему, зловољнији него обично, кад му бахну кнез Кушмељ са торбицом о рамену и с тојагом у руци, па развуче усне са краја тријема: — Ваљен Исус, вра-Брне. Здрав уранија! — Откуда ти у ово доба? — пита фратар надувајући образе. — Ја пошâ још синоћке. Кâ, вељу, липа ладовита ноћ, а по дану врућина... — Добро, добро, па зашта си дошâ, а? Кушмељ се снеби због така дочека. — Богмекарце да виђу тебека и оно дите. Барица је ништа ружно снивала... — Та-ако? Јето си мене видија, а види и дите, па онда ајде од куд си и дошâ! — И Брне уђе у ћелију, па се затвори. Кнезу затрепташе брчине. Заокружи главом, да ли ко видје ту бруку. Срећом не бјеше никога. Он намјести уста на кључаницу, огради уста шакама и поче: — Мој липи вра-Брне, ти си ништа идак, а ја нисам знâ, него опрости... — Носи те враг! — прекиде га изнутра Брне. — Одма да си отишâ, ако не желиш да ми више никад прид очи не изађеш. Одлази! — Оћу, оћу, кад велиш! Оћу, одма, на ма’ с ови исти стопа! Зар ја тебе да не слушам, а? Збогом. Кушмељ отиде другијем лактом тријема, па наишавши на отворену трпезарију, прође кроза њу и кроз малу ђачку па с кујинскијех врата назва: — Ваљен Исус, о шјор-Грго! Здрав уранија? Балеган, који стругаше рибу, нанишани једнијем оком на незваног госта, па одговори сухо: — Вазда бија ваљен Исус и Марија!... Ајде, брате, долика гвардијану. Тада кнеза остави стрпљивост. — Ма нисам дошâ, брате да просим, него сам дошâ да видим своје дите!... Ди ми је дите? — Ајде, брате, код гвардијана! — понови Грго и обрну му плећа. Кушмеља штипну њешто за срце, јер помисли да се Бакоњи што десило, па потече натраг, обиђе опет сав тријем, завири у цркву, али не видјевши нигдје живе душе, викну колико је икад могао из дворишта: — Ооо, Иве Јер-ко-ви-ћу-ууу! Одмах се врата поотвараше на ћелијама. — Шта је?... Ко то виче тако?... Шта се ти дереш, еј? — запита Вртиреп. — Носи те враг, магарчино једна! — вели Брне. — Шта ревеш? Одлази магарчино! — Баш вам фала, гвардијане, што назвасте брата правим именом! — рече Вртиреп. Срдарина пође к њему сав накостријешен. Тетка се упути да раздвоји Вртирепа и Срдара. Наћвар, Блитвар и дувало опет се затворише. Бакоња шкргућући зубма, стрча и изведе оца из дворишта. — Валија си још ти да подјариш смутњу! Зашта ми, болан, ниси поручија по ком слузи?... — Ма, прије свега, кажи ти мени шта се јопет овдинак догодило? Шта је стрицу? Шта је свим вратрима? А шта је и теби несритни синко? Јето си ископнија канда си годину дана боловâ! — Зло је, ћаћа! Није се догодило ништа што би очима мога видити, али је зло велико. Од никог вримена све је пошло суноврат. Нико никога не гледа липим оком, него би једно другога отровало. Да бог сачува! Мени је дошло, да бижим! — Не лудуј, несритно дите! — рече мудри кнез, обзирући се. — Сад, кад баш триба да отвориш очи, а ти... Све ћу ти исказати. Ајдемо даље! Ајдемо даље! Бјеху дошли у шумарак, близу воза, те сједоше у хлад. — Дакле, има ништа нова и код вас, кад велиш да ћеш ми све казати? Да није шта зло? Кнез заврти главом и хукну. — Није зла вала богу и Дивици, него... Али, да иђемо редом! Дакле, јево зашта сам дошâ. Знаш ли ти да стриц шкађа све дугове, све, све, шта и’ има у пуку? Знаш ли ти то? — пита Кушмељ гледајући добро у очи сина. — Не знам! — рече Бакоња немарно. — Па шта онда? — Како: па шта онда? — настави кнез. — Знаш ли да ће до Мале госпојине згрнути силне јаспре у ћелију? Јер до тога рока тражи и главно и добит од свакога. Јето, само у нашем селу, дужни су му Пиждрићи до двиста талира. Вајкају се људи шта ће? Али, пукли, цркли, морају му вратити јаспре, јер је запритија да ће с картама наприд, па јето им онда и судски трошак за прид. Тако је исто запритија и осталима. Сад, зашта то чини? Ћути ли, може бити, да ће брзо умрити? Баш је и Барица ништа ружна снила... — Остави, се ћаћа, крижа ти, снова, него ајде право на оно шта си тија рићи! — Па јето шта: ове ће јесени бити благо код стрица, па... овај... ако би то пало у друге руке... — Ћаћа! — викну Бакоња и сав преблијеђе. Кнезу опет затрепташе брчине, погледа сина зачуђен, па настави: — Ја кажем: отвори добро очи да видиш куда ће стриц с јаспрама, јер не вирујем да ће и’ држати код себе. — Па опет развуче усне и додаде шапћући — а ти си помислија да те наговарам, кâ да и’... Бакоња окрете главу. — Госпе ми, дала би се и о томе рич проговорити... — Немој више ни једне, него ајде кући! — вели Бакоња устајући. — Ма стани, несритно дите, зар ме се и ти одричеш? Зар се и с тобом не могу нашалити, како је то: „Ајде кући, ајде од куда си дошâ!“ Кâ да ће вас човик очима оплинити? И ви, најпослин, немате дирита да тирате људе одавлен, ово је комунско, ово су наши стари подигли. — Ма који: ''ви''? — пита Бакоња. — Сви среда. Први Наћвар, који ми не привати ни Исуса; па онај Балеган, који ме отира из кужине; па ето и ти сад, ти моје рођено дите... Липо ћу обрадовати Барицу и сестру Криву, која се удаје... — Шта? Удаје се Антица? За кога? Па шта то одма не кажеш? — рече Бакоња сједајући поново. — Јето са срећом испросија је онај старији Јурићев. — Је ли Шимета? Шимета Ошкопица? — прекиде га Бакоња. — Па, вире ми, добар и лип младић. Баш се радујем! — Жалосна ми липота, жалосно ми радовање, кад је немам чим опремити! Триба ми најмање двадесет талира готови’ осим домаћега трошка. Стога сам, болан, и дошâ. Надâ сам се даће ми Брне. Сад не знам шта да радим! Ја ћу се јопета навратити послин подне, те... ако буде боље воље кад се испава!... Жалокањ ти сам шта нисам послушâ Барицу! Она ме одма слала, прије него је Јурић дâ злато! „Ајде, каже, одма к Иви. Ред је да Иве зна прије него се злато прими. Он је сад дијак, дакле најпритежнији од нас, па је ред да он први рече: пристајем!“ Јето, мој Иве, моје дите, какву ти новост доносим! Бакоња се замисли. Како се брзо све мијења у свијету! Удаје се Кривица за Ошкопицу, који је, истина, старији од њега седам година, али кога је он, више одједном, каменицама тјерао! Из тога ће брака наскоро измиљети мали Јурићи, који ће га звати „ујцом“ и љубити му коноп кад дође у Зврљево! И маја је хтјела да се он пита пристаје ли да се Крива дâ за Ошкопицу. Сирота, добра маја! То, истина, није учињено, али тек то показује да га она не гледа као дијете, да није више за „триске“. Па онда наскоро ће се удати и Галица, и оженити Чмањак, и дорасти Шкембо,... и сав ситни зврљевски нараштај брзо ће оматорити, а старији у гробове лећи! Па се Бакоњи ражали видећи мају сиједу, погурену, крезубу, и он дубоко уздахну... — Дакленка, кад велиш да му се најавим? — пита отац. То трже Бакоњу из снијевања. — А? Стрицу да се највиш?... Никако! И не мисли о томе! Он већ мисли да си отишâ! Боже сачувај да те јопет види! Помамија би се! — Ма, да шта ћу ја, синко? Мени триба двадесет талира, па ми сад очи штркле, а од кутњега чега не могу и’ извадити... Шта да ти даље говорим, кад сâм знаш! — Ја ти не могу помоћи! — рече Бакоња сјетно. — Притрпи се за њеколико дана, па ћу гледати да искучим стрицу пет-шест талира, па ћу ја да ти и’ донесем. — Аја! Аја! Аја! — рече кнез вртећи главом. — Нити ми је доста пет-шест талира, нити желим да сад долазиш у Зврљево, јер како се сугранула вратрина, могâ би те и не примити натраг... — Ма шта ти, дакле, могу ја? — рече најзад Бакоња устајући. Па онда наду образе и настави — јето замолићу фра-Јакова да ми узајми пет талира, па ћу и’ ја послин тражити од стрица, да и’ човику вратим. — Е, то те сами бог просвитлија и научија! — викну кнез устајући. — Е, златно моје дите... али не пет него двајест, Иве, круно моја! Бакоња одмахну руком и отиде. Послије ручка, кад Брне заспа, Бакоња се сврну у коњушку да прегледа Срдарева вранца, па брзо отиде у шумарак, гдје зачу крупно смијање. Бакоња се устави и познаде гласове Бобана и Дундака, којима је Кушмељ њешто смијешно причао. Кад он дође, слуге одмах отидоше, а отац начини тужно лице. — На, јево ти пет талира и... — немој, молим те, да ишта говориш, немој трошити ричи залуду — додаде видјевши да се Кушмељ мргоди и да хоће њешто да заусти... — Ти си иска двајест, знајући да то доноси пет. То се већ разуми! Сад, дакленка, можеш ићи, и поздрави мају, и Антицу, и Марију, и Јозицу, и Рока, па и стричеве... Збиља, шта они раде? — А, моје дите, како ме вриђаш, па онда забашуриш! — вели кнез, стављајући сребрњаке у кесицу. — Ја да иштем двајест да искучим пет! Еј, еј, мој Иве, не могу те повалити за ту рич! Млого си примија од вратрина у мало вримена! Али, јопет, надам се у бога и светога Врану да ћеш с врименом бити милостивијега срца прима својима... А питаш за стричеве шта раде? Шта и несриће једне. Шунди је изашла живина на листу од десне ноге. Не може макац собом. Неће ти дуго! Рорина брбља као увик, и пије кад има, кад виштичина Цонтрона заради личећи дицу којој је притрунила. Рдало се завадија са вра-Закаријом, због Ане... Кљако је бија у пржуну два мисеца, због једног бравчета. Сад највише приваћа Жмирко Рорин, Кењо је отишâ нигди у свит; кажу да служи у никој крчми. Она наша не говори ни са Бакрицом, ни са Жландром... Куда ћеш ти? — Иђем да проводим коња фра-Јаковљева. Збогом ћаћо! Поздрави све и ајде за рана! — Не могу, дите, ја сам уморан. Овди ћу коначити. Уставија ме ковач на вечеру. Госпе ми, поштенији је ковач од... Ајде, ајде, не бој се, неће ме вратрине видити. Ја ћу спавати овдинак до ноћи. Бакоња се превезе с вранцем, па касом заоколи село у коме није био послије похаре. Кад стиже ка једној стази која из пријека вођаше ка крају села, вранац хтједе да сврне и Бакоња видје иза једне међе пуштеницу Јелицу, која својом једром мишицом бјеше заклонила очи од сунца. Бакоња ободе коња на противну страну и наиђе на њеколико момчади, која лешкаху у хладу код оваца. Сви се љубазно поздравише с њим, па један запита: да се Срдар није разболио, па поручио што у село? А на то се Бакоња зацрвење и пође даље. Али, подаље, срете се с једном дјевојком његовијех година, која вођаше два коња на појило. Обоје се збунише. Она стаде докле он прође, а он устави вранца. — Та тирај, дијаче! — рече цура, сва зажарена и смијући се, али га не погледа. — Молим те, Јело, овај... како би могâ да се вратим к возу, а да се не вратим истим путом — пита Бакоња гледајући преко ње. — А могâ би наоколо, али је далеко... а није далеко на добру коњу! — и отиде. — Збогом! — викну Бакоња за њом и потече у сав трк, па се у трку обазрије, те видје да се и она окренула. Та Јела, кћи једнога имућнога сељака, бијаше повиша од Бакоње, танка у пасу, а широких груди, црне коже, малена чела и благих, плавијех очију. Бакоња се с њом познаде у берби, али су мало говорили, него се често крадом погледали. Па кад су једном прстењкали, Јела га је немилице тукла увијеним рупцем по длану, тако немило да су се њему сузе завртјеле, а сви се остали смијаху. Па, послије, чу како јој другарице припијевају „дијака Бокоњицу“, због чега их је она изгрдила. Сад се Бакоња сјети свега тога и сам себе прекори што није био слободнији пред њом, и зарече се да ће је шалом ословити, онако како чине други момци, чим је опет удеси. Од те замишљене шале исука се читав роман у машти Бакоњиној, те већ ништа није видио до воза. Послије вечере вра и он не проговорише једне ријечи, но је вра лежао потрбушке много дуже него обично, а Бакоња га чешкао. У то доба кнез је јегленисао са слугама иза мађупнице. Говорило се о Букару. Сви су се чудили његову лукавству. Дунда, већ прилично накресан, викну: — Залуду, брате, нема ти мештра над ркаћког лупежа, особито планинског ркаћа! То канда заголица Кушмељов понос, те ће: — Има, брате, и кршћански лупежа, још како вишти, само шта нису бездушни. Неђе, рецимо, да дирају цркве, али остало, да речемо... — Ма, нема и’ вишти кâ шта су њиови! — опет ће Дундак, чисто љутећи се што кршћани толико заостају. Тада кнез поче причати шта је радио у младости са чувеним стрицем Јуретом; како су „приваћали“ стоку по околини; како су једном одјавили плуг волова из дворишта, па су, поред све потјере и пуцњаве, спасли себе и склонили волове; како су једном дочекали личке кириџије у њекој гори, те им узели новац, иако је Личана било много више и сви оружани... — Јер је покојни стриц Јурета, бог да му душу прости, мога свакога трена мињати глас, те би се ти заклеја да чујеш пуно људи... Дакленка, ми запали иза дрва, па покојни викну: „Стој!“ па ондак: „Стани! стој! стан!...“ све тако, ка да десет људи вичу један за другим, а свакога пута натегне пушку, те све чујеш: „Шкљоц! шкљоц!“ И ондак им рече дубоким гласом, заносећи на ришћанску: „Брзо вадите новце и остављајте на цести, јер ће сад, ље, планути петнајес пушака, вјере ми! Сваки нека остави половину од онога шта има!... Мало је, арамбашо!“ викнух ја. „Мало је, мало је, мало је...“ јопет ће Јурета мињајући глас, па одједном затутњи, кâ оно прије: „Доста је! Што реко, не пореко, јер у Јована Кутлаче нијесу двије ријечи, ђецо! Дед, путници, не премишљајте много, јали ћу ја пуштити друштву на вољу.“ А Личани се згледаше, па сваки извади кесу и остави по ништа, нашли смо око двајест талира. — Ја, то је, борме, мајсторски било! — рече ковач. — Мајсторски, борами — потврдише Бељан и Тртак... — А Кутлача је онда ајдуковâ? — Кутлача је онда жарија и палија — рече кнез у заносу, прихваћајући понуђену му букару, па настави: — Али ја сам и сâм ништа учинија, чега се не би постидија ни ваш Букар. А чисто ми не бисте вировали да вам то станем приповидати! — Ја ти јево кажем у брк, да... — прекиде га Дундак — да се Личани... тако... Аја! Личани нису Бодули. Аја, госпе ми! — Мучи, бештијо, зашта би човик лагâ — вели млинар. — Они јесу слободни, али из густе горе, а онако вишто... Сви зачаврљаше. Дундак пришапта њешто говедару, који се изврати наузнак од смијеха. Кад се поврати тишина, Кушмељ, коме такође бјеше језик отежао, поче: — Вирујте, браћо, ове ми свете крви Исусове, никоме то нисам казивâ има двадесет година, али виђу да сам међу пријатељима; а, јопет, то је давно било. — Је ли то, шта си сам учинија, без стрица? — запита млинар. — Де, то нам приповидај! — То, то — рекоше сви, и Дундак. — Иђем ја из града. Било је лито, а придвече. Од силне врућине једва се могло дијати, а прашина цестом, да те задави. Прида мном никога, за меном никога. Кад сам бија дви-три миље од града, а то при дну једнога брига солдати се муштрају, полигају, па потрче, а све пуцајући. Ту сам постаја мало, па пођем даље и видим на једно два пушкомета човика да тира натоварена коња меника насусрит. Колика је врућина, а он зачалмија главу. Видим: горњи човик! Тира у град шеницу. Гледам добро иза њега: надалеко нема живе душе. Тада ми паде на ум шта не би ни ђаволу: полегушим се, па потрчим право к њему и уставим се без дува... „Куда ћеш! јадниче! Биж, докле си на вриме!...“ „Што је то, што?“ — пита горњак, већ приплашен. „Буна брате!“ реко вукући га за руку. „Бижи, док си на вриме. Солдати убијају кога год сриту. Не чујеш ли пушке? Јето се примичу. Са мном је било још седам људи из мог села, и сви су изгинули. Ја једва измакâ. Биж!“ Ја сврнем с цесте и прилегнем испод једне међе, а мој горњак даде ногама маове на другу страну. Коњ остаде насрид цесте. Тада ја брзо дотрчим, пририжем колан, обалим товар, узјашем на гола коња па: ајдеде, ајдедец! — право цестом. Чујем горњака ди се дере, па ’нда: „зи-ју̑“, прозвижда ми крај ува зрно из пушке, али ја утеко здрав, и послин продам коња на сајму у К. Сви га обасуше хвалама. Дундак рече: — Е, госпе ми и госпина ми сина, јеси велики враг! Ја ћу ти јево у брк рићи шта сам до сад мислија о теби. Ја сам чуја ди говоре: „Кушмељ, брат Наћварев, то ти је бештија и спрдња цилога Зврљева!“ А-ну, сад реците има ли му пара. Е, у твоје здравље! А кнез ће скромно: — За млоге се вели да немају памети, зато шта се они притварају, болан, кâ и Букар. И опет се поведе ријеч о Букару. Дивише му се, узносише га мимо људе. <center>***</center> Бакоња опет поче забављати стрица, говорећи наизуст његову дугачку пјесму, коју је вра на махове исправљао. То је трајало њеких десетак ноћи, и Наћвар постајаше све вољнији. Најзад, једнога свечаника, изненади он браћу послије ручка. Разговрао се љубазно, па извади из мантије рукописни свезак. — Ако ћете ми поклонити мало-помње да вам проштијем мој спив — рече не дижући очију. — Дакленка, чујте: „Зафална писма господину, који нас је избавија од великога зла, кад је бија поаран манастир.“ — Па како нас је ослободија, кад је све покрадено и умра фра-Вице? — рече дувало. — Да чујемо! — рече Тетка претјечући Вртирепа. — Најпосли, зар не би било веће зло да су запалили манастир и нас побили!?... Штиј фра-Брне! Брне поче: <center>„Кад господин оће да педипше<br>И у гниву да нас за гри’ кара,<br>Неком шаље ружне, ником липше,<br>Једног болес, другог муња пара...“</center> — Почетак ми се не свиђа! — рече Блитвар. <center>„Свемогући на нас сржбу пушти<br>Пославши нам званога Букара,<br>Јер сотони слободу допушти<br>Да г’ доведе да манастир ара...“</center> — Па то је онда свемогући крив, боже ми опрости! — викну Вртиреп. — Ко је ту кога довија у манастир? Не ваља то зрно боба! Брне се уздрхта. — Како ти можеш судити кад и не знаш шта је писма? — Не ваља зрно боба, ни та нити иједна твоја писма! То кажу и паметнији од менека, само шта ти неће у очи да реку. Јето и фра-Думе... — Шта ја? Шта сам ја рекâ? Кад сам ја то рекâ? — поче Тетка. — Немој ти завађати... — Јеси чуја, Баре! — викну Срдарина, гужвајући покољеник. — Ја сам ти већ рекâ, да ћеш са мном имати посла, ако будеш прилазија границе! Сви заграјаше. Дувало и Блитвар стадоше уз Вртирепа, „који најпосли има дирита да каже шта мисли“. — Нека слуша до краја! па нека онда говори! — рече Тетка. — Нећу да слушам до краја! — викну Вртиреп — него одма спочетка оћу да се то прикине, а ви који ћете да слушате његове писме, ајте у његову камару, а ово је реферторијо!... Па онда има и друга. Све се обија о Букара, али се ја не бих заклеја, да он није имâ другова и у Зврљеву... — Шта говориш? — викну Срдар. Фра-Брне је блиједио и црвенио се. — Немој, болан, притиривати! — вели Тетка. — Кад се ситим да је један лупеж ија с намикар за истим столом, да је укрâ коња брату посли николико дана него шта је довеја сина на наше јасле... Бакоња зашкргута зубима и погну се као лав кад се спрема да скочи на свој плијен, али срећом на вријеме то видје Срдар, те га одвуче у кујину. Међу фратрима наста врдање и граја. Тетка их утиша, па поче благо: — Немој тако, болан! Ми сви знамо како је било! Коња су украли рођаци, а не брат, па се мали Иве ситио да је то њиов посâ, те је отишâ у Зврљево, те он и отац нашли коња и довели. А шта су бацили кривицу на друге, то би болан и сваки од нас учинија. И најпосли, знаш шта ћу ти рићи? Нека свак тури руку у своју шкарпелу, па ће наћи у њој мрвица! Ти ме разумиш добро! Ти имаш браће и рођака, па се може питати: јесу ли сви чисти! — Ја то не знам — преузе Вртиреп — али сад чујте ову. Тај кнез Кушмељ био је ту скорице овдинак. То знате; али не знате, може бити, да је ноћио у мађупници и да се опија, па приповида своје јунаштво. — И Вртиреп поче од ријечи до ријечи да приповиједа као и Кушмељ. Кад доприје до онога како је Кушмељ украо натоварена коња горњаку, Блитвар и дувало почеше се смијати. Међутим врати се и Срдар, те ухвати гвардијана испод руке. — Та-ако?... Је ли то таако фра-Баре? Ја то нисам заслужија од вас! Бог ми је свидок и моја савист да ја то нисам заслужија. А лако би вам се могао осветити, и сад овди ричима и другим начином, само кад би тија. Али ја то нећу, јер држим да се бог служи с вамикарце да ме куша и да ме педипше. Дакленка, нека буде његова воља! Али, нас двојица не можемо више заједно. Даклен, или тражите сами премештај, или ћу вас ја тужити, а за то вам дајем три дана на промишљење. Отада Наћвар не излажаше из ћелије, него му Бакоња доносаше јело, а Тетка и Срдар, похађаху га. С дана на дан Брне је постајао мрачнији. И прође петнаест дана од велике заваде, и Вртиреп отиде да замијени на цијелу јесен њекога болеснога пароха а Наћвар никако да се разабере и да изађе. Залуду су га свјетовали Тетка и Срдар и доказивали му да ће се разбољети, Брне једну те једну: — Ја из камаре не могу, јер ми се чини да би се одма распâ чим би изашâ на велику арију. Тако им је спочетка одговарао, па престаде и да говори. Тетка је морао јавити догађај провинцијалу, од кога стигоше два писма: једно бјеше „дишпеншацијун“ фра-Брни да може штити часове у својој ћелији, само да се причешћује што чешће, докле га болест не мине; друго бијаше наредба фра-Тетки да се одмах прими гвардијанских дужности. {{ЈВ-аутор|Симо Матавуљ|1908}} [[Категорија:Бакоња Фра Брне]] 4opt34i0o6qh27kh6v5wkcfhhrylryx 0 61104 144104 2026-06-04T15:02:31Z Coaorao 19106 Нова страница: {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | [[Песме љубави и смрти]] (1929) | | [[Песме љубави и смрти/Песма тишине|Песма тишине]] | Песма умирања | [[Песме љубави и смрти/Последња песма|Последња песма]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> {{Центар|П… 144104 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | [[Песме љубави и смрти]] (1929) | | [[Песме љубави и смрти/Песма тишине|Песма тишине]] | Песма умирања | [[Песме љубави и смрти/Последња песма|Последња песма]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> {{Центар|ПЕСМА УМИРАЊА}} <poem> Љубави умиру без збогом, сред њине Агоније дуге, неме, неприступне. . . Ничу и мру у свој лепоти тишине, И кришом затворе своје очи крупне. Зар вечита није љубав, као душа? Зар најлепши део душе није вечан? На морима смрти вал који пенуша, У ноћима смрти млаз сунчани течан?. . . Када цвет увене, нова звезда блисне. Но поглед умрлих љубави куд гледа? Мору иду реке, земљи горе лисне, А љубав ћутању с уснама од леда. Мру у једној речи што се није рекла, А у којој беше сто врела живота. . . Тако јата звезда што су простор секла, Мру у капи росе на листићу плота. Од љубави наших веће су тишине. . . Тишина је мати љубави; и така Као голубице од себе их вине, И опет у руке враћа јој се свака. </poem> </div> </div> {{ЈВ-аутор|Јован Дучић|1943}} d70hqw584abb65ekn72wls3zb5omg3f 0 61105 144105 2026-06-04T15:05:44Z Coaorao 19106 Нова страница: {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | [[Песме љубави и смрти]] (1929) | | [[Песме љубави и смрти/Песма умирања|Песма умирања]] | Последња песма | [[Песме љубави и смрти/Песма|Песма]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> {{Центар|ПОСЛЕДЊА ПЕСМА}} <… 144105 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | [[Песме љубави и смрти]] (1929) | | [[Песме љубави и смрти/Песма умирања|Песма умирања]] | Последња песма | [[Песме љубави и смрти/Песма|Песма]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> {{Центар|ПОСЛЕДЊА ПЕСМА}} <poem> Бол је дао овој љубави горчину, Лепоту и тајну; мрачна сумња моја: Сав простор и ужас; коб и очај; њину Свемоћ; задња суза: неба седам боја. Нит знȁде за вино у купи од злата, Нити за пољубац у заклетви; сама, Мучки као злотвор, ушла је на врата, С ножем, не у руци, већ у зеницама. Њен је плашт сунчани можда ткиво лажи; Лаж с тих уста каза реч најдубљу њене Страшне мистерије: но док удар тражи, Све цвета под њеном ногом куда крене. Јер од твог отрова мој сан беше јачи: Твој сам појас ткао од сунчаних млаза, И ти си светлила; јер свему куд зрачи Моје сунце дадне сијање екстаза. Своју веру нађох у свом сну о вери. . . Твој нож не убија него блиста блистом. . . Јер ти беше тренут у мојој химери, Мој сан о доброти и вера о чистом. </poem> </div> </div> {{ЈВ-аутор|Јован Дучић|1943}} aqt0x5zht40jj6orzu1xwiym4xlt7a7 144106 144105 2026-06-04T15:06:51Z Coaorao 19106 144106 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | [[Песме љубави и смрти]] (1929) | | [[Песме љубави и смрти/Песма умирања|Песма умирања]] | Последња песма | [[Песме љубави и смрти/Песма (Једним истим путем)|Песма]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> {{Центар|ПОСЛЕДЊА ПЕСМА}} <poem> Бол је дао овој љубави горчину, Лепоту и тајну; мрачна сумња моја: Сав простор и ужас; коб и очај; њину Свемоћ; задња суза: неба седам боја. Нит знȁде за вино у купи од злата, Нити за пољубац у заклетви; сама, Мучки као злотвор, ушла је на врата, С ножем, не у руци, већ у зеницама. Њен је плашт сунчани можда ткиво лажи; Лаж с тих уста каза реч најдубљу њене Страшне мистерије: но док удар тражи, Све цвета под њеном ногом куда крене. Јер од твог отрова мој сан беше јачи: Твој сам појас ткао од сунчаних млаза, И ти си светлила; јер свему куд зрачи Моје сунце дадне сијање екстаза. Своју веру нађох у свом сну о вери. . . Твој нож не убија него блиста блистом. . . Јер ти беше тренут у мојој химери, Мој сан о доброти и вера о чистом. </poem> </div> </div> {{ЈВ-аутор|Јован Дучић|1943}} n1xbbig55vj3qji6vxcl6rtlf7u3fl1 0 61106 144107 2026-06-04T15:11:47Z Coaorao 19106 Нова страница: {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | [[Песме љубави и смрти]] (1929) | | [[Песме љубави и смрти/Последња песма|Последња песма]] | Песма | [[Песме љубави и смрти/Заборав|Заборав]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> {{Центар|ПЕСМА}} <poem> Једним и… 144107 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | [[Песме љубави и смрти]] (1929) | | [[Песме љубави и смрти/Последња песма|Последња песма]] | Песма | [[Песме љубави и смрти/Заборав|Заборав]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> {{Центар|ПЕСМА}} <poem> Једним истим путем нестаћете обе — Ти и моја младост, лица невесела, И с печатом горког проклетства сред чела, Као неутешне две кћери Ниобе. И кад најзад падне задња страшна сена, Знаћу неумитног очајања радост: Да има сто срећа, али једна младост; Стотину љубави, али једна жена. Тако, као звезде у локви на друму, Умреће та љубав у свом стиду многом, С једном црном раном у срцу и уму — Већ с првим пољупцем и са првим збогом. Док крупни свећњаци догорели гасну; Разбијене чаше испите; док модру Своју сен још бацаш на завесу јасну; Док још жиг твог тела видим на свом одру. Као да је само моје срце хтело Да злурадо позна дан који те оте, И та нема патња да постане врело Моје величине и твоје лепоте. Пиће мога тела и светлост мог духа, Мог сопственог гласа одјек у дну дола, Некад празник мојих очију и слуха, Да сад будеш тајна горчине и бола. Ти у којој љубљах своју илузију, Свој сан о љубави и сан о лепоти, И неку реч страшну казану у плоти, А коју ја појмим силније од свију. Замркнућеш болно са кобима свима, У дну моје сумње и кајања крута, Као да те нагло стигла на по пута Ноћ што силно дажди мрак по бреговима. И стопе у песку избрисаће наше Исти топли ветар, који нежно свима, Нечујан, отвара срце цветовима, Да нове светлости налије у чаше. Мој ће се дан нови да јави с врхунца — И као што некад пловљаше по калу, Заиграће срце на светлости валу, Као цвет очаран, отворен спрам сунца. И ја ћу да видим, из језиве сене Кад излете бела распевана јата, И како је слична та срећа из блата Богињи рођеној из сунчане пене. Сваки шум да сећа твог ћутања; свака Тмина опомене на светлост твог гласа; Да је срце пуно све твојих корака; Да на свем лежи сенка твога стаса. Увек незаситно, моје срце хоће И задњу кап чаше још неиспијене. . . Два су кобна врела човекове злоће: Љубав спрам божанства и љубав спрам жене. </poem> </div> </div> {{ЈВ-аутор|Јован Дучић|1943}} 30m7s9x6uf78xrmdbs6trcilx9bata8 0 61107 144108 2026-06-04T15:14:51Z Coaorao 19106 Нова страница: {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | [[Песме љубави и смрти]] (1929) | | [[Песме љубави и смрти/Песма (Једним истим путем)|Песма]] | Заборав | [[Песме љубави и смрти/Песма срца|Песма срца]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> {{Центар|ЗАБОРАВ}} <p… 144108 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | [[Песме љубави и смрти]] (1929) | | [[Песме љубави и смрти/Песма (Једним истим путем)|Песма]] | Заборав | [[Песме љубави и смрти/Песма срца|Песма срца]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> {{Центар|ЗАБОРАВ}} <poem> Заборав је мирно умирање срца, Бездушно и болно одрицање ћутке; Презриви дах смрти у души што грца; Заборав то значи мрети на тренутке. Ко зна сузе ствȃри које оставише? Двоструку смрт гробља где суза не капи? Бол именâ која не помињу више? Крик заборављених љубави што вапи? И страшно ћутање натписа са стене, Што поста нечитљив? И проклетство немо Речи̑, што сад чаме, непротумачене? Тугу траве путем куд сад не идемо? Ко зна плач идола под земљом? Ко знаде Клетву молитава замуклих? И ране Непамћене среће и престале наде? И горчину једне сузе убрисане? </poem> </div> </div> {{ЈВ-аутор|Јован Дучић|1943}} 1f7pf3iclvck21tc8ud1ijxm16zaqbd 0 61108 144109 2026-06-04T17:29:08Z Coaorao 19106 Нова страница: {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | [[Песме љубави и смрти]] (1929) | | [[Песме љубави и смрти/Заборав|Заборав]] | Песма срца | [[Песме љубави и смрти/Ћутање|Ћутање]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> {{Центар|ПЕСМА СРЦА}} <poem> Нестати у нечем… 144109 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | [[Песме љубави и смрти]] (1929) | | [[Песме љубави и смрти/Заборав|Заборав]] | Песма срца | [[Песме љубави и смрти/Ћутање|Ћутање]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> {{Центар|ПЕСМА СРЦА}} <poem> Нестати у нечем које срце воле, Умрети у нечем бесмртном! Свог мача Бацити пред ноге неке моћи холе Што је и од руке херојеве јача. Бити пред бескрајним узвишеног ситан; И тражећи горко срећу међу нама, Веровати најзад, у час неумитан, Да је сан порекло свима истинама. Но тај острв сунца сам пронаћи; сјајни Циљ свију циљева и свег вечитога! Рећи своме срцу да је свет бескрајни, Једно добро за се, ван људи и Бога. Добро, не знајући да има доброта! Храбро, не познавши ловор ни измирне! Чисто, и не чувши да има чистота: Срце, као сунце, да злȃти што дирне. И сјајно и слично само својој мети, Као озарено сунчаним априлом, Све путеве сумње тако да надлети — Не дирнувши земљу другче него крилом. </poem> </div> </div> {{ЈВ-аутор|Јован Дучић|1943}} 2a84wyaptaclg7sz3shxyijns3ddcdf 0 61109 144110 2026-06-04T17:30:57Z Coaorao 19106 Нова страница: {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | [[Песме љубави и смрти]] (1929) | | [[Песме љубави и смрти/Песма срца|Песма срца]] | Ћутање | [[Песме љубави и смрти/Песма жени|Песма жени]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> {{Центар|ЋУТАЊЕ}} <poem> Остале су… 144110 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | [[Песме љубави и смрти]] (1929) | | [[Песме љубави и смрти/Песма срца|Песма срца]] | Ћутање | [[Песме љубави и смрти/Песма жени|Песма жени]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> {{Центар|ЋУТАЊЕ}} <poem> Остале су страшне речи неречене, Само твоје очи, мирне као тмина, Оне су гледале и слушале мене; Мој бол на твом уху певаше тишина. Каква химна срца, та реч неречена! Та реч што не позна беспућа ни блудње! Кад тишина збори место нас, реч њена Има сву чистоту сна и болне жудње. Та блага музика љубави што ћути, Има мир молитве у дубини духа: Никада се речју лажи не помути, Нит се глас порочни дирне нашег слуха. Идеја у неми камен увајана; Вера сва у сузи што неће да кȃпи; Та заклетва што је у незнан час дȃна; И највиши закон бола који вапи. </poem> </div> </div> {{ЈВ-аутор|Јован Дучић|1943}} sgp3cgxokhmf8lmmk8ktfhjpyt1q1tq 0 61110 144111 2026-06-04T17:34:32Z Coaorao 19106 Нова страница: {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | [[Песме љубави и смрти]] (1929) | | [[Песме љубави и смрти/Ћутање|Ћутање]] | Песма жени | [[Песме љубави и смрти/Сумња|Сумња]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> {{Центар|ПЕСМА ЖЕНИ}} <poem> Ти си мој тренутак,… 144111 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | [[Песме љубави и смрти]] (1929) | | [[Песме љубави и смрти/Ћутање|Ћутање]] | Песма жени | [[Песме љубави и смрти/Сумња|Сумња]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> {{Центар|ПЕСМА ЖЕНИ}} <poem> Ти си мој тренутак, и мој сeн, и сјајна Моја реч у шуму; мој корак, и блудња; Само си лепота колико си тајна; И само истина колико си жудња. Остај недостижна, нема и далека — Јер је сан о срећи виши него срећа. Буди бесповратна, као младост; нека Твоја сен и ехо буду све што сећа. Срце има повест у сузи што лева; У великом болу љубав своју мету; Истина је само што душа проснева; Пољубац је сусрет највећи на свету. Од мог привиђења ти си цела ткана, Твој је плашт сунчани од мог сна испреден; Ти беше мисао моја очарана; Символ свих таштина поразан и леден, А ти не постојиш нит си постојала; Рођена у мојој тишини и тами, На сунцу мог срца ти си само сјала: Јер све што љубимо створили смо сами. </poem> </div> </div> {{ЈВ-аутор|Јован Дучић|1943}} scaktp8iliahwjtx8ccf5b1f6giou69 0 61111 144112 2026-06-04T17:36:47Z Coaorao 19106 Нова страница: {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | [[Песме љубави и смрти]] (1929) | | [[Песме љубави и смрти/Песма жени|Песма жени]] | Сумња | [[Песме љубави и смрти/Строфе једној жени|Строфе једној жени]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> {{Центар|СУМЊА}}… 144112 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | [[Песме љубави и смрти]] (1929) | | [[Песме љубави и смрти/Песма жени|Песма жени]] | Сумња | [[Песме љубави и смрти/Строфе једној жени|Строфе једној жени]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> {{Центар|СУМЊА}} <poem> Моја сумња страсна, и светла, и плодна, Моје друго биће и други вид; јетка, Брани коју чашу да испијем до дна, И да коју срећу познам до свршетка. Моје срце држи прстима од леда, И мој дух напаја кајањем без мере; Мој поглед у небо да очајно гледа, Да мрзим без снаге и љубим без вере. Но она обасја мој ум обеснажен, И даде мом духу, слабом као сламка, Сто крупних очију, да озарен, блажен, Мине сваки понор и зна где је замка. И да је доброта, одрицање; и да У заклетви има издајства и срама; И у победама пораза и стида; Ниске безбожности у свим молитвама. И у чистој вери, празноверја; да је Љубав себичнија него наше злоће; И колико лажи наше сузе таје, И мрачних завера замукле самоће. Тако ослобођен и себе и других, Гледам како пада и последња уза. . . И горд сам у часу искушења дугих Што бар не зајецам кад ми пође суза. </poem> </div> </div> {{ЈВ-аутор|Јован Дучић|1943}} lcp02tl0s9qnjy9segvit6r3n09jc3j 0 61112 144113 2026-06-04T17:39:02Z Coaorao 19106 Нова страница: {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | [[Песме љубави и смрти]] (1929) | | [[Песме љубави и смрти/Сумња|Сумња]] | Строфе једној жени | [[Песме љубави и смрти/Најтужнија песма|Најтужнија песма]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> {{Центар|СТРОФЕ… 144113 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | [[Песме љубави и смрти]] (1929) | | [[Песме љубави и смрти/Сумња|Сумња]] | Строфе једној жени | [[Песме љубави и смрти/Најтужнија песма|Најтужнија песма]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> {{Центар|СТРОФЕ ЈЕДНОЈ ЖЕНИ}} <poem> Гледаћу твој сјајни сен на таласима, И стопе на песку; с јутром на врхунцу, Као прво гнездо будно међу свима, Ја те певам као химну земље Сунцу. Ти си искра мога мача победнога; Сто музичких врела што брује и плаве; Поглед који хоће да сагледа Бога; Пехар из ког пијем страшно пиће Славе. Кроз тамну је пустош моје крило секло, Где сад сја твој покрет и твоја реч зари; И као да свему ти беше порекло, Сунце што ми откри место свију ствари. Све воде посташе за одсев твог стаса, Простор, да имаднеш душу зачуђену, Мир тамних долина за ехо твог гласа, Сунце да на свету бациш своју сену. Ти си као лађа с крупним једрилима, Што носи поднебља других копна: о, ти, Што се, неумитна, јави међу нама Да даш свој дах земљи и свој глас лепоти. </poem> </div> </div> {{ЈВ-аутор|Јован Дучић|1943}} mcbzpytaeslkkugzl4cw5o83adchf8c 0 61113 144114 2026-06-04T17:41:59Z Coaorao 19106 Нова страница: {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | [[Песме љубави и смрти]] (1929) | | [[Песме љубави и смрти/Строфе једној жени|Строфе једној жени]] | Најтужнија песма | [[Песме љубави и смрти/Песме Богу|Песме Богу]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> {{Це… 144114 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | [[Песме љубави и смрти]] (1929) | | [[Песме љубави и смрти/Строфе једној жени|Строфе једној жени]] | Најтужнија песма | [[Песме љубави и смрти/Песме Богу|Песме Богу]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> {{Центар|НАЈТУЖНИЈА ПЕСМА}} <poem> Знам за неизмерне и болне самоће, Кад сат мре нечујно, као цвет што вене, И кад срце празно престаје да хоће Ни венце победе ни љубави жене. Знам за непроходне самоће без даха, Кад конци са свачим падну покидани, И у којим срце застане од страха; Кад свему око нас изгледамо страни. Кад нас очи ствари̑ равнодушно мотре, И душа пред собом престрављена стане; И сопствена повест кад се цела потре; И кад је од леда суза која кане. Ни семе у бразди, ни стопа на путу, И како је тешка сена коју вучем! Канда туђе срце бије у мом куту? Све светле палате живота под кључем!.. Вај, колико пута умиремо? Ко би Знао за све тмине под сунцем! И зна ли Ико сва беспућа у сутону доби? . . . И како смо често очи затварали . . . </poem> </div> </div> {{ЈВ-аутор|Јован Дучић|1943}} ehtb2xw8ozz3ma3fpuzzfb4vry6jxr0 0 61114 144118 2026-06-04T17:53:19Z Coaorao 19106 Преусмерена страница на [[Песме љубави и смрти/Жена]] 144118 wikitext text/x-wiki #Преусмери [[Песме љубави и смрти/Жена]] [[Категорија:Српска поезија]] [[Категорија:Српска уметничка поезија]] [[Категорија:Љубавна поезија]] [[Категорија:Српска љубавна поезија]] [[Категорија:Песме Јована Дучића]] 6ga8ji1p1e4b0zs4emdw1v594hswpaz 0 61115 144119 2026-06-04T20:03:42Z Galicijac 19151 израда странице 144119 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Симо Матавуљ|Симо Матавуљ]] | [[Бакоња фра Брне]] | -{X КАКО ПЈЕВАЛИЦА ЛИЈЕЧИ}- | [[Бакоња фра Брне/IX|-{IX МНОГЕ РАЗЛИЧНОСТИ}-]] | -{}- | [[Бакоња фра Брне/XI|-{XI ДВИЈЕ СИЛЕ КОЈИМА ПОДЛИЈЕЖУ ЉУДИ}-]] }} <center><big>'''X КАКО ПЈЕВАЛИЦА ЛИЈЕЧИ'''</big></center><br> Фра-Тетка живо успостави ред међу млађима. Ковач и млинар прионуше на рад, те прековођани почеше долазити. Возарима свану што се та двојица морадоше отканити рибања. Говедар је боље пазио стоку, а Шкељо коње. Балегану се узе кључ од пивнице. Ђакон и ђаци почеше редовније похађати скулу. Дувало мораде узети на се да биљежи рачуне, а Блитвар да служи у цркви. Срдар је пак у свему био десна рука Теткина, иако је често одлазио преко воде. Бакоњи је било лакше, пошто је стриц мало што од њега изискивао. Изјутра би вра једва се наканио да устане и да пријеђе у предњу ћелију на доручак. Дотле би Бакоња уредио и провјетрио стричеву ложницу, гдје би се фратар опет повратио и сједио крај прозора, читајући и размишљајући по цио дан. Али је Бакоња много жалио стрица, те би куд и камо радији био да му је и теже, само да не види несрећнога старца у онаквоме стању. Тако их затече и берба. Преко воде отидоше: Тетка, Срдар, Мачак, Бујас и Бутре, а остадоше у манастиру: Наћвар, Дувало, Блитвар, кувар и Бакоња, а од слугу само возари, јер о берби затвараху се млин и вињаг. За четири или пет недјења, колико је берба трајала, у манастиру је било као у гробници. Бакоња приону уз књигу, те се за то времена више начита него за двије прошле године. Међутијем разгласи се не само међу прековођанима, него и у Зврљеву и даље да је гвардијан Јерковић излудио. „Метнуја је у главу — веле — да је сав од цакла, па се боји да изађе из камаре, јер би, мисли, одма прснуја у комадиће.“ Тако се говорило. Тај глас запрепасти Кушмеља, а, због других разлога, и дужнике Брнине. Кушмељ дође до воза, али га Дундак не хтједе превести, него га отправи ка новоме гвардијану у кметове, који умири Кушмеља. — Ја сам говорија са ликаром — вели Тетка — и ликар је припоручија да га засад оставимо на миру, а посли ће се видити. Ја те не могу пуштити к њему, јер знам да би га то јаче узнемирило. А ти дођи о св. Франи. У повратку се бербе Тетка и Срдар нађоше Брну гојнијег и мрачнијег него што га оставише. На прозорима бијаху најдебље књиге, а поред њега на дивану огртачи. На њихове замјерке како му је у соби загушљиво, он их плашљиво погледа, као бојећи се да не би ненадно отворили прозоре, па пребаци разговор на љетину, па спомену синовца и препоручи га Тетки, па је распитивао за ђакона, Бујаса и Бутру, па обећа да ће им даље предавати, само нека долазе к њему. Онда им прочита своју оставку на гвардијанство, писмо језгровито и добро смишљено, тако да ни фра-Тетка не знађаше шта би приговорио, иако би то желио, него обећа да ће оставку истога дана послати. Брне им онда каза двије-три тамне изреке њекога светога оца, и каза им како их он тумачи. Докле је он говорио, она се двојица поглéдаху. Кад оде за књигу са тамнијем изрекама, Тетка рече другу: — Видиш ли да су све његове мисли здраве, осим једне, коју не исказује, а која му је повр свију! На растанку рече му Срдар: — Јето, брате Брне, ти би нам могâ бити мештар у свему а завртија си у главу да би прснуја кâ водени мијур чим би изашâ на арију. Како се то може разумити? Брне их опет погледа неповјерљиво, па их замоли да га оставе. — Триба га спасти докле је на вриме — рече Тетка пошто изађоше. — Али шта да се ради? Ликарима не вирује, а неће послушати ничије савите, ничије, ни папине, кад би му и’ дâ. — Како би било да учинимо нику шалу? — рече Срдар. — Рецимо, да се од чега припане, па да искочи из камаре? — И ја сам о томе размишљâ али се бојим да му не пане капља. Та ти знаш како је страшљив... Него, јопет, о томе се дâ разговарати. Видићемо послин, имамо кад!... Бакоња дочека другове, што ’но се каже, као озебао сунце. Особито га разговори мали Бутре, који му је потанко испричао све што се говорило и радило преко воде. Бакоњи је ласкало што су га прековођани често спомињали и што су за њега распитивале женске, а највише црнпураста Јелка. Занимало га је и што је слушао о Срдару, кога би свакога дана послије подне нестало искрај посленика, а већ не само што свак знађаше куд би се дио, него би се у то доба пјевале пјесме „о једрој Јелици, нашој липој кметици!...“ Још недјељу дана трајаше врдање по манастиру, јер су прековођани доносили кљук и кукурузе, па се поврати ред какав бјеше завео Тетка прије бербе. Кад Бакоња први пут поведе Мачка и Бујаса ка стрицу, та двојица не бијаху мирна срца. Ђакон оборене главе и готово дршћући изрече испред врата: — Молитвама свети отаца наши, господине Исукрсте, помилуј нас! — Амен — одговори одмах Брне, па с изразом велике досаде на лицу додаде — затворите врата. — Зашта одма не затворите? Одите наприд, ако оћете, и сидите! Али, мало-помало, поста љубазнији и тако се загрија у говору да су се они чудили. Најзад, заморен, наду образе и леже потрбушке, те га синовац поче чешкати а они изађоше. Бакоња је нестрпељиво очекивао да дозна мишљење својих старијих другова о стрицу, те отрча за њима и затече их пред скулом. Они баш говораху о Брни. Ђакон се обрати Бакоњи. — Мени се чини да сам начисто што је с њим. Његова је памет кâ и прије шта је била, дакле, друго не може бити него ники завит. — И ја садак то мислим! — вели Бујас. — Какав завит? — запита Бакоња. — Липо! Човик се завитовâ да неће излазити из камаре за нико вриме, или, најпослин, и до смрти. Зар се не сићаш да има таки примира у житијама? То је покора кâ и друга, може бити и тежа од други; а не би била покора кад би он то казâ. Ко ти зна какав гри оће да откаје! Истина је, не иђе у цркву, али је за то добија дишпеншацијун и зато се моли у камари двојструко више. Па и шта је с лецијунима прионуја око нас, и то потврђује да је у покори — зар је њему лако онлико смишљати и говорити? А и то шта купи дугове, ја мислим да ће учинити нику задужбину. — Може бити да ће купити нове канделаре светоме Франи! — вели Бујас. Бакоњу веома изненадише та нагађања. То подјари његову бујну машту, те се сјети многих ситница из скорашњег стричевог живота, које као да потврђиваху ту поставку. Најзад, пошто му милије бјеше вјеровати да је стриц изабрао настрану покору, него да је шенуо памећу, повјерова оно прво. Али кад ђакон спомену зашто стриц купи дугове, онда се сјети Срдаревијех савјета и очиних наговијести, те се прво намршти пак се насмија. То ђачко тумачење Брнине настраности примише и слуге, те преко њих распрострије се и међу кметиће. А како фратри нијесу то побијали, и како Брне настави да савјесно предаје ђацима најтежи дио богословске науке, и како се гласно мољаше богу у својој ћелији, тако да се испред манастира могло чути, то оста као истина. Додуше, Балеган би, у подне и увече, одвајајући обилате оброке за фра-Брну, малко посумњао у истинитост те покоре, али га Мачак увјери да се тај „гришчић“ може накнадити богословским „крипостима“... Те године август бјеше веома кишљив. Свако се зло појача. Брне је мало устајао, тако исто и Дувало. Балеган ста једнога дана с великом буком искати од Тетке да му повећа оброке вина, што Тетка и учини. Срдар поста немиран што није могао одлазити преко воде, те је чешће одлазио у нову мађупницу. Блитвар поче закашњавати у цркву. Тетка је опет ноћу ходао по соби и пушио. Једне ноћи Брне и Бакоња легоше доцкан као и обично. Тек што вра закуња, осјети да се часовник на десној стијени уставио. У исти мах угаси се кандиоце на другој страни и други часовник преста куцати. Наћвару се прекиде дихање од страха, те се једва исправи на кревету и једва прикупи пару да викне синовца. Бакоња се не пробуди. Тада Брне дохвати чизму с пода и баци се њом у врата, па рикну као да га когод коље. Бакоња скочи, па, мислећи да су лупежи код стрица, истрча на тријем и поче викати. Сви фратри и ђаци дотрчаше. — Шта је? — пита Срдар. — Не знам. Може бити да је велико зло. Кад сви уђоше за Срдаром и запалише свијећу, а то Брне дахће и зажмурио. Срдар, неопажен, покрену један часовник а Тетка други. Брне се освијести, па им исприча шта је било. Они га увјераваху да је то снио, а да се кандило угасило кад отворише врата. Тетка посла све, па оста с њим докле овај не заспа. Други покушај Теткин и Срдаров испаде смијешан. Било је почетком септембра. Киша је била престала, настала похладна јесен. Тетка и Срдар сјеђаху код Брне до касно у ноћ. Он им је, као обично, опет тумачио њеку нејасну мисао из једне богословске књиге, и баш раширио руке а дигао обрве пред најтежом изреком, кад с поља, испред прозора, сину муња. Небо је било ведро без мјесеца. Тетка и Срдар се згледаше, а Брне избуљи очи у њих. До трена опет пролетје пламен у противном правцу, али се јасно видје њека мрачна пруга која је за пламеном изашла. Она двојица устадоше, али се у тај мах пламен устави пред прозором, те и Брне видје да је то запаљена гука на дугачкој трсци. Срдар нагло отвори прозор и одгурну трску, грдећи, па удари у смијех. Ни Тетка се не може уздржати од смијеха. Брне видећи да се прозор отвара, брзо леже и покри главу раканцем. Иако ствар бјеше сувише очевидна, опет Срдар вјешто забашури измисливши како је видио да се у пукотини улегла њека тичурина, па је наредио слугама да је тијем начином истјерају. Уистини, њих двојица бјеху наговорили Дундака да махне њеколико пута запаљеном крпом кад они буду изашли, што је ваљало да он дозна по њекоме знаку, неће ли Брне искочити, али се Дундак опио, па не сачека знака и још му запе трска за грање од бријеста под прозором. Кад се Брни ријеч поврати, он се страшно наљути на Срдара што је прозор отварао, па зовну Бакоњу да га трља вуненом крпом. Њеколико дана прије Мале госпојине јави се први дужник Брнин. Бјеше то њеки имућни сељак из парохије фра-Томине. Он изброји двјеста талира што главнога што добити, узе признаницу, па се врати с Бакоњом возу. По стричевој наредби Бакоњи је ваљало пазити да се сељак не састаје с којим од слугу. Бакоња осјети као њеки прелом у себи, као да му снага придолази, као да ступа у њеки нови живот. Кад се поврати у стричеву собу, очи му и нехотице прионуше за гвоздени ковчежић, који је једнијем боком вирио испод кревета. Послије, кад ђакон и Бујас дођоше на обично предавање, и њихови погледи (ваљда поводећи се за Бакоњином) прилијепише се за ковчег. Отада, свакога дана послије јутрења, Бакоња иђаше на воз да дочекује дужнике, па би их допратио к стрицу, па испратио, а за то би добио „јабуку”. Ковчег се пунио, али поста невидљив радозналијем очима. Говорећи о томе с друговима, Бакоња је прилично смањивао примљене своте, а кад је дуг био готово утјеран, он је пред њима прћио усне тобож надао се е ће бити више... Почетком новембра у манастиру се чињаху велике припреме за дан светога Фране јесенскога, кад се стјецаше народ и постриженици. Те године је још имао да буде избор новога гвардијана, јер Тетка само замјењиваше Брну, а овај бјеше разријешен. Већ уочи поменутога дана дође осам фратара, међу којима бјеше Вртиреп, Жвалоња и Пињета. Тетка наговори Вртирепа да се измири с Наћваром, на што Вртиреп одмах и пристаде, по свој прилици зато што му је брат био дужник Наћвару, а дуга не платио. Измирење је било свечано и јавно. Вртиреп отиде са Тетком и оном седморицом што с њим дођоше у собу Брнину, па ушавши први, рече раширив руке: — Брате у Исукрсту, прости ми моје увриде!... — Бог нека ти прости кâ и ја — одговори Брне пољубивши се с њим, па и свијем осталијем. Сутрадан освану красан јесењи дан, а већ око прве мисе дође много најближих прековођана. Наста обични метеж. Већина фратара сјеђаше по исповједницама. Људи и жене, подијељени на гомилице, чекаху реда, јер је прва дужност на дан „проштења“ одстојати једну мису, па се исповједити и на другој се миси причестити. Та права најезда опроштеника нареди се с богом, па отиде ка Тетки у трпезарији да пише прилоге, начинивши мјеста другој најезди у цркви. Тетка их прими љубазно, записа свачије и најмање прилоге, а Балеган и Мачак часте по ракијом, па онда људи и жене отидоше, њеки на тријем, њеки у двориште, те посједаше и почеше јести. За тијем првијем колом опроштеника наиђе друго у трпезарију, па и ти уграбише мјеста у манастиру, јер сви желе да се одморе у његовијем зидинама. Бакоња је стражио иза врата предње стричеве ћелије. Стриц му сјеђаше на дивану, стрецајући од сваког корака који би затутњио тријемом, јер се бојаше похода. — Ко је то прошâ? Који су то прошли? — питаше вра свакога тренутка, а Бакоња лагано одшкрине, звири па казује стрицу. Њеколико пута промоли главу напоље и виче да се и даље чује: — Фра-Брне је болестан. Не може вас примити. Не може ни диванити. — Да није који од дужника! — пита стриц. — Да није који спомињâ за дугове, а? Бакоња одмахне главом, с изразом на лицу који је значио: — „Ја то знам! Већ би ја дужника нањушија и да се не јави!“ Међутијем, како је народ навирао (а већ зарана бјеше га много више но другијех година), Бакоњи је машта кипјела. Сјећао се живо прошлијех проштења: првога, кад је био пустођак, кад се оно прославио нашавши стричева кулаша; другога, пред смрт Шкоранчину, кад су се људи чудили како он одмеће и одскаче не само вршњацима, него и старијима; трећега, кад је предвече јахао на дорату и водио још три седланика на појиште, па кад угледа Зврљевљане, а он ситно поиграј, тако да је Маји (онда је била дошла маја с Кривицом и Галицом) срце играло; четвртога, кад је већ био озбиљнији, те се није ачио јунаштвом и хитрином, но је стријељао очима црнпурасту Јелку, с којом се био већ познао... Бакоња дубоко уздахну. Он није сад жалио за којекаквим ситницама, али је тек жалио за слободом, те завидио Бујасу и Бутри, који, истина, имају много посла по цркви, али тек у тишми налазе промајне, а њему се ноге укочањише стражећи иза врата. Па онда то га је и понижавало. Каква је то улога, њему, ђаку пете године, да кришом гледа ко пролази!... Одједном отвори шире врата, те промоли и труп. — Шта је? Ко је? — пита Брне. — А, ништа, ништа — рече он не обзирући се. — Мислија сам да је један дужник, али није, приварија сам се! И загушујући уздах, затвори врата. Бјеше прошла Срдарева „једра Јелица“ са матером, а за њом, послије једне гомилице, друга Јелка са њекијем дјевојкама. Бакоња се тек машта изоглави. Он зажмури и звекећући талијерима, које је имао у шпагу, занесе се на крилима снова. Бакоња видје себе у мантијама, на добру коњу, који под њим подиграва кроз њеко лијепо село. Испред кућа куд он пролази устају жене да му се клањају. Мушки су на работи, по пољу. Њека га баба ђаволасто погледа и даде му прстима знак куда ће окренути, а он одлети на страну, па ће у шуму, или у њеки заклон, гдје га чека Јелка. Она је већ удата: дабоме, у његовој парохији. Па онда се слекну и замисли своју парохијску кућу. Ту је коњушар и кувар, али има више врата. Од једнијех он сам има кључ, а носи увијек уза се и кључић од стричева ковчежића... Стриц је умро, бог да га прости, већ поодавно, а он је нови фра-Брне, Јерковић XXV... — Зар си ти, магарчино, заспа? — викну стриц. — Ко је то исприд врата? Бакоња се тргну, те кад повуче врата себи, ударише га у чело, а у исти мах зачу се више гласова. — А, дите моје, ту ли си? — вели Кушмељ. — Иве мој! — викну Кривица, одјевена као невјеста. — Ваљен Исус, дијаче! — називају Чагљина, Рдало, Рора, Кљако, Цонтрона, Жландра... — Јево пуно наши! — рече Бакоња престрављен, и прије него што је могао примити стричеву наредбу, Зврљевљани га отискоше, па с неописаном грајом сјатише се око фра-Брне, те му љубе руке и коноп. Брне једва дође до ријечи, те викну: — Затвори врата, ђаво те однија!... шта ви... Зар се тако улази, зар оћете да ме овако немоћна загњавите... А, Исусе, увик ли ми неприлике чините, увикарце... — Дико наша — поче Кушмељ — кад је бог да, дâ си таке главе! Богу вала, милостивом богу и Дивици, а ми мислили... а ми чули... — Нисам ја ништа вировâ од свега шта сам чуја — додаде Чагљина, звјерајући очима по соби. — Јето, здрав си... Сви зачаврљаше, тако да Брне затисну уши рукама. Бакоња се једва ослободи из сестрина загрљаја, па тек видје да му је и зет с њима. Овај опет хтједе да му се о врат објеси, али му се Бакоња измаче, па отклони подаље оца и све остале, који једнако грајаху. — Прикините мало, па ћете говорити редом, ако имате шта! — викну Бакоња. — Зар не видите да је фра-Брне немоћан? Њемука шкоди и најмањи немир. Сиди, ћаћа, тамока, и ти стриче... Сви се измакните, тако! — Та-ако! — рече најзад Брне. — Подај им, дите, ракије, па... јето, шта сте то били чули? — Да бог сачува! — рече Чагљина. — Ти знаш да свако говорење нема увике своје мишљење, да је болес ди није лудос, а баш може бити и мудрос ди је затворење... — Да бог сачува и од твога говора! — прекиде га Бакоња љутито. — Шта све дробиш, а... — Е, дијаче, синовче, ниси ни ти сву мудрос посукâ жлицом! — одазва се Чагаљ. — Ја би река... Опет сви заграјаше. Бакоња њешто пришапта оцу, на што овај устаде, поздрави се с братом и пође. Сви се кренуше. У тај мах њеко закуца на вратима. Бакоња отвори, па руком склони своје на страну, јер се помоли фра-Тетка. За њим хтједе ући њеки омален, бркат сељак, дугачка сплетена перчина, који му састраг допираше до паса. Тај човјек бијаше лијепо одјевен, али по кроју хаљина као и зле успомене Букар; за пасом је имао велики нож. Та ношња одмах Бакоњи напомену Букара. Риђи брци, ситне сијере очи, спљоштени нос, даваху му лисичји израз. Па онда и сва снага бјеше му чудновато скројена. Труп му бјеше сувише кратак према ногама, а једна му се нога савила као гудало, али није храмао. Еле, бјеше један од онијех људи, кога кад видиш на сајму, међу хиљадама, или сретнеш на путу, не можеш заборавити. Свима Јерковићима прионуше очи на чудноватог човјека. — Ко је ово? Познајеш ли га? — запита Бакоња Кушмеља, отиснувши непознатог. — Не знам! — вели кнез, тискајући се напоље. — Деде, ако икако можеш, изађи. Ја ћу се одвојити од наших бештија, па ћу те чекати ди ти речеш. — Чекај ме посли ручка иза мађупнице — пришапта Бакоња. — Ајте збогом! Збогом! Пошли збогом! — вели својима. И Тетка застаде докле не изађоше Јерковићи, па махну руком на странца, да причека пред вратима. — Која добра, Думе? — пита Брне, чудећи се што он дође у то доба, а знајући да нема времена на претек. — О, брате, пук навра, кâ никад досад! — вели Тетка дувајући... — Добро је, добро! Има сами велики мисâ досад близу стотину (тј. плаћених великих миса). А помисли, теке је десет ури! Још ће пука доћи! — Е, боже помози и свети Фране! — прихвати Брне. — Сиди, Думе брате, ако имаш мало вримена. Сиди, одмори се! — Не могу! — рече Думе. — Немам ни тренутка вримена. Прид реферторијем чека ме права војска. Сви смо у великом послу. Да је још десет мисника, сви би имали пуне руке посла. Дакле, можеш мислити је ли велика приша, кад сам ја к теби садак дошâ... — Ма то баш не разумим. Шта то може бити? — Није ништа, и јест велика ствар, како узмеш — рече Тетка смијући се. — Дошâ је један сељак из далека, чак из ти страна испод Велебита. Богат човик. Можеш замислити записује двадесет миса! Дакленка каже: „Нисам се још исповидија, али желим да се исповидим!“ „Па ајде, брате!“ — реко ја и помисли да није чисте памети, кад долази из цркве, а није се наредија. „Ајде, брате у цркву, па чекај реда кâ и други кршћани, па послин, кад добијеш проштење, дођи ако ћеш штогод да приложиш.“ „Ма ја оћу да се исповидим код онога болеснога вратра, код вра-Брне, а њега није у цркви...“ — Нећу ни да чујем о томе! — викну Брне устајући. — Ја сам немоћан, ја не могу... — Ма стани, брате. Ти не знаш каква би се шкандала могла излећи из тога — рече Тетка намрштен. — Стани, да чујеш до краја. Сељак настави: „По души — вели — ја не познајем вра-Брну, никад га нисам видија, али сам уснија да се код њега исповидим. Ништо ми дође у сну и рече ми липо и разговитно: ајде у манастир... па се исповиди вра-Брни. Запамти добро да се зове вра-Брне, и још ћеш га познати по томе што га ноге боле. Тако ми оно рече у сну. И јево ја потего два дана хода. Сад, ако је враБрне још дуват, ако само може уснама мицати, нека ме припушти да скинем с душе велико бриме, а, борами, и он са своје, јер се ја другоме не могу исповидити, а имам шта ли! Имам шта ли!...“ Тако вели сељак и још даље развезâ, кâ шта они чине. Сад, брате Брне, да ту није било пука... — Дакле, било је ту још свита? — Било је пуно реферторије, а он још виче, а — чућеш како скичи кад говори, и људи се почеше крстити и рекоше му: „Благо тебика кад си уснија!“ Ти сад видиш каква би се шкандала излегла кад би ти одбија! Зато сам, брате и дошâ! Ти знаш да би се рекло: јето човик посега два дана ода... — Та већ разумим! — прекиде га Брне узнемирен. — А осим тога и јест чудно да је тако сања... ако није шенуја. — Ма није, брате, него здрав и паметан човик. Дојâ је на свом коњу и још води момка уза се. Ја га мислим задржати и на ручак и на вечеру. Једно што је богат, како се види, а друго што је из они крајева одакле досад није нико долазија. Зато, брате Брне, триба да га својски приватимо, збогу млого разлога, а највише... — Па зови га! Ди је? Иве, дај штолу! Метни овди катригу, овди под распело!... Оћу, Думе брате! Зовни га — говораше Брне на предушак, обрћући се на једном мјесту. Слушајући те разговоре, Бакоња чешће отвараше врата и гледаше богатог сељака, који стојаше на тријему оборенијех очију и веома замишљен, тако замишљен да се ни обзирао није на гужву свијета, која се око њега мотала. Особито га жене радознало посматраху. Свакога тренутка могаху се чути овакве опаске: „Ово је онај што је дошâ испод Велебита да се исповиди вра-Јерковићу!... Кажу, дошâ му на сан!... Дакле, вра-Брне је могућ код бога, кад му он шаље људе на исповист!... А шта ники кажу да је вратар полудија!?...“ Кад стриц заиска штолу, Бакоња махну руком странцу. У исти мах Тетка се упути к вратима, вичући: — Оди Пивалица, оди! — Ваљен Исус, дуовниче! — рече, управо векну тај Пивалица ушавши. Глас му бјеше као у јарета, те ко би га слушао а не гледао, могао би помислити да њеко дијете подражава јарића. Бакоњу подуши смијех и обрну главу. — Јев, ово је фра-Брне коме ћеш се исповидати — показа му Тетка, па изађе с Бакоњом. Тетка растјера свијет са тријема, па се устави са ђаком испред своје ћелије. Пивалица преклони главу и пољуби Наћвара у руку. — Тако! А одакле оно ти бише, а? А како је било? Снива си? — пита га фратар, пошто сједе и стави штолу. Пивалица, једнако оборене главе и обрћући капу међу прстима, понови оно што је причао Тетка. — Ајде клекни, кршћанине добри! — рече му најзад Брне. — Видиш, ја сам немоћан и имам ослобођење од својих старјешина да не радим ниједне редовничке дужности, али кад је оваки случај за твоју љубав оћу... Од’, од’, ближе, ближе, да не морам пуно гласно говорити. Пивалица баци капу на столицу, извуче јатаган стави врху капе, па клекну и склопи руке. — Даклен, кршћанине, кад си се исповидија послидњи пут? — поче исповједник. — Има управ дванајс година — одговори Пивалица уздахнувши. — Шта наопако?... Та-ако!... А зашта се ниси исповидâ за толико вримена? — Зато што ми је сотона обузеја душу — рече Пивалица спуштајући главу све ниже. — Ја сам ти, оче, највећи грешник на свиту... Ја сам сав огризнуја у крви... Ја сам заслужија не вишала, него да ме жива пеку... Пивалица заћута. Брне видје како му се рамена малко тресу и чу како му цвокоћу зуби. Брне се згрози, те једва рече: — Ти си, дакле, баш велики гришник. Томе се нисам надâ. Е па кажи све што имаш! — Прије дванајс година убија сам једнога човика. Убија сам га из пушке насрид пута између града и нашега села. То је било у зору. Нико није видија. И данас се мисли да га је нико други убија... Пивалица исприча то напретег, па застаде, као очекујући шта ће на то исповједник, који дихаше као цигански мијех. Пошто је чекнуо њеколико тренутака, настави истијем гласом, а тресући се јаче. — Исте године, посли ники пет мисеци, може бити, чувâ сам свој виноград. Једно сеоско дите прође онуда. Ја га ударим великим каменом у слипо око. Дите пане мртво. Ја га однесем до бунара, недалеко од винограда и бацим га у њ. Ни то се није дознало да сам ја учинија... — Ма зашта си убија човика? Зашта си убија дите? — пита Брне, једва дошав к себи. Али Пивалица канда не чу то, но настави као у некој грозници, говорећи брзо: — Па ’нда сам бија сву другу годину болешљив. Пија сам пуно, опија се сваки дан. Запалија сам комшији сино и заклâ му два вола. Јопет сам убија човика из једне пећине повр села. Па више нисам зла чинија за дви године, али сам јопет убија вратра... — Та јеси ли ти при себи, човиче — викну Брне, сав дркћући, и измаче се. — Камо срића да нисам! — рече Пивалица примичући се на кољенима. — Чуј даље. Најпослинак сам своју жену обисија о тришњу прид кућом, па рекâ да се сама обисила. — Ма зашта си чинија та крвна дила, не кажеш ми? — Зашта? — понови Пивалица спустивши руке низа се. — Зашта? — Да, зашта? Шта ти је учинија они човик, оно дите, они други човик фратар и твоја жена? — Ништа, при богу; нисам ни познавâ оне људе. Нико ми ништа од њих није био крив. — Ма како то? — пита Брне с малом душом. — Јето тако: жедан сам крви. Дође ми ништа, па би онога трена убија свакога, ко ми се намане. Зато сваке ноћи закључавам дицу у један приградак, па обисим кључ високо о једну чукљу... — Ма шта ти дође? Како ти дође? — Не знам. Уђе ми сотона у крв; ухвати ме протезавица, ваљам очима, шкргућем зубма, а рука ми сама тражи нож или пушку. Најслађе ми је заклати... Али, дај оче, свитуј, помози,... ја сам гришник, али, али... — Шта је... шт’! — дрекну Брне клисивши са столице, јер Пивалица силно шкргутну зубма и изврати очима, а рука му пође к јатагану. Докле се Пивалица окрену, Брне је већ био на тријему. Тетка му потече у сусрет. — Шта је, Брне брате? Шта се догодило, ако бога знаш? — Б-б-б, хоће да ме убије! — Ко оће да те убије? — пита Тетка тобож преплашен и узе га под руку. — Та није зар? — Б-б-б, бижмо! — Ма од кога да бижимо? Та ево нема никога за тобом! А онај је Пивалица зар остâ у камари. Је ли се исповија! Брне, изван себе, окрете се, а то Пивалица иде к њима, развукао усне, те му синуше пљосни зуби, и вели: — Ето вам га здрава здравцита! Јесам ли вам ја рекâ да ће он искочити, а да га прстом не дотакнем! Ето нека рече. А не замјерите вра-Брне, шала је од бога, телиш кад је чојеку на добро! — Шта?... Шта је то? — поче Брне. — То је да си ти изашâ из камаре, а и не знаш да си изашâ! — рече Тетка весело. — Јево те у коридору здрава и читава, а ниси прснуја кâ мијур. Ајдемо у моју камару, јер јево свит долази. Ајде, Брне! Ајде, ''Пјевалица'' с нама на ракију. Ајде ти, Иве, затвори стричеву камару... Дакленка (настави, пошто затвори врата, те претече пренераженога Брну, који хоћаше да њешто заусти), ово ти је чувени ликар Пјевалица из Б. Ја сам одавна слушâ за њ и да је вишт ликар и да је велики домишљан. Ја сам поручија по њега и све му исприповидâ шта је с тобом. Какав је домишљан, јето, можеш сам да судиш, а какав је иначе ликар, то ћеш видити посли. А сад, брате, сазуј бичве, да ти обађе ноге. Деде му ти Пјевалица свуци. Брне пусти да чине с њим што хоће. Он их је само гледао. Пјевалица му опипа листове и стопала. Он је то чинио тако њежно, тако лаганом руком, да је Брну само голицало. Пјевалица најпослије зазвижда и одмахну руком. — За њеколико неђеља нестаће свега овога, само да привијаш што ти ја дам, и да одаш! — Ма, дакле, ти си ришћанин? — проговори најзад Брне. У томе се врати Бакоња, који се не могаше ишчудити. Фра-Тетка окрете талијански. Задуго је говорио размахујући рукама. Брне се више и више ведрио, докле му, у потоњу, не заигра осмијак око усана. У тријему наста тутњава и граја. Тетка изађе. — Ма је ли истина, оче, да је вра-Брне оздравија у један ма? Да је бог учинија с њиме чудо кад је исповидâ онога човика? — питају сељаци. — Јест, браћо! Бог увик чини чудеса над добрим људима. Ево нашег фра-Брне здрава. Сад ће с намикарци у цркву. Ајдемо, брате Брне. Није му било друге, но пође. Тетка га узе испод једне руке, а Бакоња испод друге. Пјевалица за њима, а сељаци пошљедњи. У дворишту придружи се велика гомила, те сви уђоше. Фратри који су мисили, видећи фра-Брну, укочањише се пред олтарима; а они који су исповиједали, промолише главе из исповједницâ. Свак повјерова да се њеко чудо десило. Брне се дуго и топло молио, па изађе истијем начином, само што још присташе Кушмељ и Рдало да га држе с леђа. Тетка уђе сам са Пјевалицом и с Брном. Пјевалица извади из фишеклије њекакву жуту смолу и предаде је Брни, поучивши га како ће свечера њом намазати два листа репуха, па их привијати на листове. Послије тога, примивши јабуку, по наговору Теткину он отиде одмах. Брне није излазио нити је пуштао кога к себи на велику жалост Кушмељеву, али сутрадан, први је био на ногама и ходао је по тријему. А ријеч оде од уста до уста, по великом дијелу кршћанства, какво је чудо бог учинио са вра-Брном „кад је исповидâ једнога великог гришника“. А ркаћи под Велебитом причаху како њихов Пјевалица излијечи вра-Брну. {{ЈВ-аутор|Симо Матавуљ|1908}} [[Категорија:Бакоња Фра Брне]] pdzyxlsv0nwfb8vxy575k3cegynljkw 0 61116 144120 2026-06-04T21:07:32Z Galicijac 19151 израда странице 144120 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Симо Матавуљ|Симо Матавуљ]] | [[Бакоња фра Брне]] | -{XII ФРА-ЈЕРКОВИЋ XXV}- | [[Бакоња фра Брне/XI|-{XI ДВИЈЕ СИЛЕ КОЈИМА ПОДЛИЈЕЖУ ЉУДИ}-]] | -{}- | }} <center><big>'''XII ФРА-ЈЕРКОВИЋ XXV'''</big></center><br> Протекла је година дана од смрти фра-Брне Наћвара. Бакоња фраБрне стигао је на своју парохију у К. да замијени фра-Пињату Ћука. Три дана млади фра-Брне бијаше као гост у парохијском дому. Његов лијепи зеленко гризао је у нуглу коњушке а његов сејиз (једно момче Кркотића) либио се уз старога слугу Пињатина. Фра-Брне је имао поваздан службенога посла, пишући инвентар црквених и парохијских ствари. Пакосни Пињата навлаш је одуговлачио и цјепидлачио, али фра-Брне не изгуби стрпљења, но је све, чак и увредљиве ријечи примао са осмијехом. Виђенији сељаци долажаху одвојено и у гомилама да се познаду са новим парохом. Његова слава бијаше га давно претекла. Знало се да је млад као капља, лијеп као уписан, бињаџија као какав бег, снажан као рслан, срчан као хајдук, уз то богат и огранак једне старе свете лозе. да се све те особине налазе при једноме човјеку, то је тешко било вјеровати, али и оне које бијаху на први поглед видљиве заношаху његове парохијане. Фра-Брне је пријатељски сусретао свакојега и сваким начином настојао да они одмах осјете разлику између њега и сухога фра-Пињате. И сељаци одлажаху задовољни. Једино млађи људи врћаху главом, јер по самоме чувењу помамило се, болан „женско уво“ гдје им дође фратар каквога нема Далмација! А шта ће бити кад га виде изблиза и кад га чују како пјева! Јер, збиља, кажу и да пјева дивно... Најзад фра-Пињата очисти стопе. Фра-Брне нареди да се окрече свијех пет соба, па на горњем спрату распореди свој лијепи нови намјештај, који бјеше купио у варошици. Одмах при уласку, где је дотле била соба слугина, биће одсад „канцеларија“, да сељаци не би шврљали по кући тражећи „вратра“. А да би се то озбиљније препријечило, фра-Брне даде направити решетку пред стубама. Осим тога ста уређивати двориште и врт, који бјеху прилично запуштени. Све је то заузело три-четири дана. По селу се пратио сваки његов покрет и разносила свака његова ријеч. Он је свакога јутра „диванио“ малу мису, али како бјеше вријеме највећег пољског рада — окопавање кукуруза — није нико долазио ни у цркву ни иначе к њему. Најпослије ограну и недјеља. Све, и старо и младо, спремаше се цркви. Људи су се бријали, жене су вјетриле зубуне и опрегаче, узајимао се сапун по кућама, натакали се вишци ракијом, бураче вином, тргали се шипци са тавана, брбале су дуње по дну ковчега, задруживала се стока како ће и више чобана моћи на богомољу. Већ чим сунце грану, уз брујање звона, покрену се сав шарени народ, те загуши цркву и притисну пространо гробље око ње. Старци сјеђаху пред фратровим двориштем. Кркота, у новим хаљинама, држећи руке на крстима и звиждукајући, шетукаше по дворишту као војник на стражи. Кад се кнез упути у кућу, Кркота диже главу и замаха њом, само толико. Дуго се чекало и гледало пут отворенијех прозора, на којима лепршаху китњасте завјесе, предмети великог испитивања и нагађања женском „уву“. Стари црквењак, који је служио осамнаесторицу пароха (јер се у К. често мијењаху), сјеђаше пред црквом оборене главе. Можда је премишљао о свијем прошлијем свечаностима при првој миси новога пароха, јер одједном диже главу и рече: „Е, овога није никад било!“ — па отиде у парохијску кућу, не осврћући се на Кркотину забрану. Али се на вратима срете са фра-Брном те устукну. Сав народ поустаја. Сви они који дотле не видјеше фра-Брну зинуше од чуда. А он достојанствен и лак, штитећи бијелом марамом главу од сунца, прође између стараца и уђе у гробље. Све се скркну око њега. За два минута обје му руке и конош бјеху влажне од цјелива. Једва се ослободи те уђе у сакристију да се обуче. Затијем, више од два часа, плијенио је милином срећни пастир своју нову паству. Од тренутка кад својим звонким гласом прво запоја, до тренутка кад послије мисе, на крају своје поздравне бесједе не рече „амен“, нико не скиде очију с њега. Пошто изађе, црквењак и Кркота изнијеше ракију из куће да часте народ, а примљена уздарја стављају пред Брну, који већину тога подијели међу дјецу. Онда се ухвати коло, а старци се с парохом склонише у врт, гдје га узеше на испит, онако, сељачком лукавошћу. Бакоња се добро сјећаше Срдаревих поука, те њеке примијени. Шта га све нијесу питали!? Један је тражио лијека њекој болести, други је искао савјета због њеке парнице, трећи је издалека наводио да му треба новаца, а да не би жалио дати добар залог итд. Бакоња стаде сасвијем потанко, управ досадно потанко, испитивати онога првога о његовој болести, па онда засу савјетима о лијечењу, које је опет толико трајало; тако исто поступаше и са питањем о парници, а учини се да није чуо или да није разумио наговјештај онога трећега. Тако га је вазда Срдарина свјетовао: „Говори у бескрај о ономе што ни мало не засијеца у твоје интересе, а чим се сељак дотакне ствари која би ти могла донијети зановијети, направи се нејасан па, ако хоћеш, и недотупаван.“ Пред подне се народ разиђе. Људи однијеше мишљење да је паметан, жене да је скроман и милостив према дјеци. Још се изнити читава прича како кућу држи чисто и господски, али да се храни сасвим просто, пошто му један његов рођак готови. Још се види да није у души поносит, кад он и другима каже да му је Кркота рођак. Послије подне Бакоња пројаха кроза село, те се пред сваким двориштем устави и поразговара, не гледајући у очи младе женске, иако су га њихве очи пиле. Тога је вечера ипак одјекнуло због њега доста удараца по невјестама — па иако под сасвим другијем изговором. Тако је трајало за њеколико недјеља, докле се народ не утврди у мишљењу да је фратар сасвим друкчији него што би се могло мислити видећи га онако млада и бујна! Једнога раднога дана увече дође из варошице (не оне којој је припадало Зврљево, него оне којој је припадало село К.) један дебељко лацманин и с њим један факин носећи велику котарицу. Факин одмах отиде, а дебељко остаде. То је био кувар, који је дуго времена служио код њекога имућнога самца. Сутрадан пред подне стигоше: поп Илија, Срдар и Тома, Машин син са Велике оштарије. Бакоња им се надао, јер је свакога тренутка излазио из куће и изгледао. Бакоња је одржао ријеч задану попу Илији, јер, прије но што доби парохију, био му је гост два дана. Поп Илија бјеше удовац без дјеце, а на гласу бјеше његова дочекљивост. Сад се Бакоњи образа тицало да му се тако одужи да се и то разгласи, па макар његови парохијани промијенили мишљење о њему; а већ не треба казивати како је својски желио Срдара, и због чега му је добро дошао и Тома. Четири дана непрекидно трајаше гозба. Домаћин и Срдар очатили би мисе, па би тек тада будили попа Илију. Онда би сви у шетњу на коњима. Кувар се управ ачио својом вјештином, те је свакога оброка задивљавао поп Илију, који је могао судити о тијем работама. Он и Срдар особито се издовољише морском рибом, које бијаху жељни и за којом се тако слатко пије. Послије ручка „спавнули“ би сви, па би се опет шетали до вечере, која се доцкан почињаше. Поп Илија и Тома отидоше, али Срдар оста. Сутрадан отиде и Бакоња тобож да походи родбину, како рече главарима, а замијени га Срдар у парохијанским дужностима. На Великој оштарији оста два дана, па оде у Зврљево опет на два дана, јер се Галица удавала. У повратку је опет имао посла на Великој оштарији за један дан, па се врати у своју парохију, и смјеста се увјери да је Срдар већ омиљен међу сељацима, јер га затече с великом гомилом у гробљу гдје пију. Протекао је већ мјесец дана откад Срдар гостује и Бакоња одлази сваке недјеље за један дан. Додуше, зуцкало се о томе, али никоме није криво било што се млади фратар бакочи изван села. У почетку бербе Срдар се врати у манастир, а почеше долазити походе из Зврљева. Најприје дођоше Кушмељ, Шкембо и стари Кркота, те зачамише. Кушмељ и Кркота шврљаху цијелога дана по виноградима, упознајући се са људима. Кнез је свуда лијепо приман био, те се свак чуђаше његовој необичној снази, кад би као из шале дизао бадњеве са кљуком. А Кркота заглушиваше свакога причајући о разним особинама Јерковићева соја. Он је увјеравао да никад не бјеше њихове одиве вјештице, те се женици увијек грабише око њих. Обојица пак од лупежа стрица Јурете направише њекога знатнога јунака, који је био страшило ркаћима. Послије њих дођоше: Осињача, Крива, Чмањак и стриц Чагљина. Како Осињачина намјера бјеше да ожени Чмањка, то она и Крива стадоше врло вјешто сијати ријечи о том, а како се Чагљина досјети томе, а бјеше му потреба од њеких двадесет и пет талијера, то он проглуши село причајући о честитости Кушмеља и Осињаче и њихову великом имању. Најзад, на велико чудо Бакоњино једнога вечера „изуше се“ пред њим. То је Чагљина, разумије се, исказао у једној здравици, у којој привуче пажњу дујову ова изрека: „А да велика богољубнос твоја свеже мало и далеко Зврљево са овим богатим и племенитим селом, то је по сриди наше дите Јозица, које твоја богољубнос може усрићити.“ — Шта је то? — Запита Бакоња намрштено... — Казујте чисто и јасно како то да разумим. Чмањак побјеже. — Бора ми, ствар је наполак готова. Не триба ништа но да ти речеш рич — поче мати. — Ти знаш да мени триба заминица, да... — Знам, знам — прекиде је нестрпљиво син — него с ким сте ви то уговорили, на коју сте око бацили? — Па на нику Вицу Јеретину... — Вицу! — узвикну фратар у чуду, јер она бјеше удовица, старија од Јозице најмање десет година, а тако крупна да би га, што но кажу, могла за пас задјенути. Он одмах разумједе шта их је навело на тај избор. Вица је била имућна удовица без дјеце. — Јесте ли ви при себи? — рече он. — Ди је она за бедуастог Јозицу! Осим тога, да ли је она за наше село и за нашу кућу! Она је навикла живити у равници, па, борме, и у сваком изобиљу. — Лако је за све то, ако ти само оћеш — умијеша се Крива. — А шта ту „крупна“, „богата“, „старија“ и шта ти ја знам — вели Чагљина. — Главна је ствар: част. Она је мудра жена, колико сам ја позна, и она што највише жели, то је да се назове снајом једнога вра-Брне Јерковића. Дуго су о томе распредали, и најзад Бакоња не може друкчије него пристаде, а Чагљина сутрадан предаде злато и смете Вицу и званице једном здравицом какву никад прије није смислио. Трећу најезду сачињаваху: Галица, муж јој, Рора, Кљако и Цонтрона. Ти дођоше испред Божића. Бакоња се веома бојао да Кљако и Рора нијесу дошли да разгледају земљиште, како би им послије лакше било „приваћати“, те су кувар и Кркота имали наредбу да им никако не допусте да се тријезне. То је био једини начин да се парох обезбиједи. Цонтрону пак није могао зауставити да не лијечи дјецу по селу од сугреба и урока... И тако село имаде прилику да позна готово сву родбину Бакоњину. Иако већи дио њих не начини рђав утисак, опет су се сељаци чудили на кога се Бакоња увргао. Послије празника дође опет Срдар у госте, те Бакоња једва одахну и отпутова мало, а пошто се врати, нови пријатељ, Вицин брат, поче зидати прилично опсежну кућу, недалеко од парохијског дома. Све је село знало да је он пуки сиромах, те се нагађало да је то Вицина намисао, и да ће довести мужа, у уљештво. Брат о томе није ништа говорио, иако су га често питали. Бакоња је пак имао двије крупне ствари на врату, двије свадбе, братову и Цвитину. Цвита је већ била испрошена за једног удовца, пропалог трговчића у варошици, а Јозица већ бјеше три пута оглашен. Више је бриге фратру задавало ово пошљедње, јер се бојао бруке, и често говораше о томе са Срдаром. Да не би њега, могуће је да би Бакоња ту свадбу одгодио, па и покварио. Али му Срдар не даде премишљати, но учини да с тим похита. Ради тога Срдар оде у Зврљево и дође са сватовима. Сељаци се зачудише увјеривши се да се Вице збиља пресели у Зврљево. Међутијем нова кућа бјеше покривена, па се закључа, и остаде тако пуста. Вицин брат се јадаше да нема више новаца за даљу опрему, а у исто вријеме нејасно наговјешћиваше да га је њекако сестра преварила. Чуо је био да ће власт послати жандаре у село, па им је хтио спремити стан. То је било пред црквену славу, која бива у јесен. Тога дана, по обичају, стече се мноштво народа, свећеника и варошана. Међу овијема био је и њеки трговчић из даље варошице са својом женом. Тај човјек бјеше у годинама и ружан, а жена му не само млађа двадесет година од њега, него и тако необично лијепа да би јој тешко могао пара наћи, те, у свој налози, она веома упаде у очи, а и он због противности. Њему је било име Иван а њојзи Цвита. Они баш као да хтједоше привући на се пажњу сељана, с којима су се највише и мијешали. Цвита је била благе, слатке ријечи, а Ивана као да много занимаше нова кућа, коју је задуго пажљиво прегледао. Говорио је да би је купио, јер му је давна жеља да има гдје у селу кућу и мало врта гдје би о љетњој припеци могао доћи на хладовање. Како је сељацима ласкало да сједи један имућан варошанин у селу, то га сви наговараху да купи, наваливши на продавца, те попусти у цијени. Иван купи кућу. Фра-Бакоња имађаше пуну кућу гостију, тако да су по двојица, по тројица смјештени били у једној соби. Међу гостима, разумије се, бијаху Срдар и поп Илија. Тога тек дана сељаци познадоше колико вриједи фра-Бакоња. Кад се послије вечерње момчад поче бацати камена с рамена, Бакоња је задуго био међу гледаоцима, па пошто се изведе начисто који је најбољи уметач, фратар узе камен, па као из шале добаци. Тај најбољи уметач бјеше њеки ришћанин из поп Илијине парохије, младић висок и необичне снаге. Бјеше му име Стојан. Сви се веома зачудише, јер Стојан бјеше одметнуо и побољима око три стопе. — Шта учини, дуовниче, ако бога знаш — рече Стојан смијући се преко воље. — Ти кô из шале добаци, а вјере ми, ти би далеко пребацио. То говорећи, Стојан свуче јечерму, стегну се пасом, па поступајући три пута, паде за каменом и пребаци за једну пед. Диже се велика граја. Ришћани викаху: „А, ко ће кô Срб.“ Католици пак, у огромној већини, а јетки што ркаћ однесе славу, навалише молити фра-Бакоњу. Он се за дуго шчињао смијући се, али кад чу њеку подругљиву замјерку од једнога друга Стојанова, Бакоња зави рукав од мантије. Педесет их потекоше да му донесу камен. Он не хтједе поступати, но с мјеста, само што преви кољена и стисну зубе, па одбаци Стојану по корака. Диже се права бура, али се Бакоња уклони. Његови парохијани стадоше га величати и причати зачуђеним гостима све што он може учинити. Њему је као од шале прескочити трупачке најбољег коња, или скочити из бачве у бачву, или сломити потковицу, или погодити из пушке гдје оком назрије. — Богами, брате, он је прави Срб! — рече један кнез ришћанин. Слава Бакоњино разнесе се надалеко. Фра-Бакоња не само што угоди својим парохијанима, не само што се кршћанлук надалеко поносио њим, него због витешке своје ћуди, због душевности и искрености стече много пријатеља и међу ришћанима и њиховијем поповима. Он је пак сам о себи говорио. — Сви кажу да сам добар човик, а ники кажу да сам рђав фратар! Може бити и једно и друго! Кад сам се родија, ја нисам избира шта ћу бити, а садак сам каква ме дадоше бог и људи! {{ЈВ-аутор|Симо Матавуљ|1908}} [[Категорија:Бакоња Фра Брне]] cf16hpfjnl32c54sig0we1a3pt35xvf