Викизворник srwikisource https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%93%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%B0_%D1%81%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B0 MediaWiki 1.47.0-wmf.5 first-letter Медиј Посебно Разговор Корисник Разговор с корисником Викизворник Разговор о Викизворнику Датотека Разговор о датотеци Медијавики Разговор о Медијавикију Шаблон Разговор о шаблону Помоћ Разговор о помоћи Категорија Разговор о категорији Аутор Разговор о аутору Додатак Разговор о додатку Page Page talk Index Index talk TimedText TimedText talk Модул Разговор о модулу Event Event talk 100 1343 144190 144185 2026-06-07T14:05:21Z Galicijac 19151 обрисао дупликат једне везе 144190 wikitext text/x-wiki {{Аутор | име = Радоје | презиме = Домановић | иницијал_презимена = Д | годинарођења = 1873 | годинасмрти = 1908 | опис = '''Радоје Домановић''' био је српски књижевник. | слика = Radoje_Domanovic.PNG | опис_слике = | википедија = Радоје Домановић | остава = Radoje Domanović | остава_кат = Radoje Domanović }} === Приповетке === * [[Страдија]] * [[Вођа]] (Звезда, 1901, бр. 1; Краљевић Марко по други пут међу Србима, Данга, Вођа, Београд 1901; Приповетке I, Београд 1924.) * [[Данга]] (Звезда, 1899, бр. 108 и 109; Краљевић Марко по други пут међу Србима, Данга, Вођа, Београд, 1901; Kraljević Marko po drugi put među Srbima i druge satire, Humoristička Knjižnica, sv. 140—143, Zagreb, 1920; Приповетке I, Београд, 1924.) * [[Краљевић Марко по други пут међу Србима]] * [[Размишљање једног обичног српског вола]] * [[Наша посла]] * [[Гласам за слепце]] * [[Сан једног министра]] * [[Мртво море]] * [[Рођен-дан]] (Јавор, 1893, бр. 9; Приповетке II, Пожаревац, 1899.) * [[Објава]] (Написана септембра 1893; Дело, 1894. књ. 2; Приповетке II, Пожаревац, 1899.) * [[Слика са улице]] (Написана 1893; Приповетке II, Пожаревац, 1899.) * [[Баба Стана]] (Написана марта 1894; Зора, 1897, бр. 1; Припо- ветке 11, Пожаревац, 1899.) * [[Снови и јава]] (Написана 1895; Приповетке II, Пожаревац, 1899.) * [[На млађима свет остаје]] (Написана 1896; Зора, 1897, бр. 6—10; Приповетке I, Пожаревац, 1899.) * [[Смрт]] (Написана октобра 1896; Зора, 1899, бр. 2.) * [[Не разумем]] (Звезда, 1898, бр. 12; Приповетке II, Пожаревац, 1899; Приповетке, С.К. Задруга бр. 97, 1905; Kraljević Marko po drugi put među Srbima i druge satire, Humoristička Knjižnica, sv. 140—143, Zagreb, 1920; Приповетке I, Београд, 1925.) * [[Позориште у паланци]] (Звезда, 1898, бр. 2—4; Приповеткс, С. К. Задруга, бр. 97, 1905.) * [[Укидање страсти]] (Написана 14 октобра 1898; Приповетке II, Пожа- ревац, 1899; Одјек, 1903, бр 25—27; Kraljević Marko po drugi put među Srbima i druge satire, Humoristička Knjižnica, sv. 140—143, Zagreb, 1920; Приповетке I, Београд, 1924.) * [[А хлеба!]] (Написана октобра 1898; Нова Искра, 1899, бр. 1; Приповетке II, Пожаревац 1899.) * [[Замена]] (Звезда, 1898, бр. 31 и 32; Братимство, 1901, бр. 50 52.) * [[Ја сам Србин]] (Написана 12 јануара 1899; Братимство, 1901, бр. 12—14.) * [[На раскршћу]] (Дело, 1899, књ. 21.) * [[Разорена срећа]] (Полицијски Гласник, 1899, бр. 2.) * [[Промашена срећа]] [Приповетке II, Пожаревац, 1899.) * [[Идеалиста]] (Написана 6 марта 1899; Звезда, 1899, бр. 26—30; Приповетке I, 1924.) * [[Певачев Ускрс]] (Написана 9 априла 1899; Нова Искра, 1899, бр. 8; Приповетке, С. К. Задруга, бр. 97. 1905.) * [[Озбиљне, научне ствари]] (Звезда, 1899, бр. 69- 72, 75—77, 87, 88.) * [[Успомене из детињства]] (Написано 1899; Ловац,, 1901, бр. 8.) * [[Ловчев записник]] (Написано 1899; Ловац, 1901, бр. 16, 19—22.) * [[Хајдук Станко по критичарском рецепту г. Момчила Иванића]] (Звезда, 1900, бр. 15—18.) * [[Под храстом]] (Нова Искра, 1900, бр. 5; Цариградски Гласник, 1900, бр. 25.) * [[Срећа]] (Написана августа 1900; Цариградски Гласник, 1900, бр. 49 (под насловом Човекова сладост); Босанска Вила, 1903, бр. 3—5 (измењена); Приповетке С. К. Задруга бр. 97, 1905.) * [[Шуле]] (Полицијски Гласник, 1901, бр. 9.) * [[Због љубави]] (Босанска Вила, 1901, бр. 8.) [[Категорија:Радоје Домановић| ]] [[Категорија:Српски књижевници]] asdwk8x2bwfat2ol2lwfxwejydf7f0z 144191 144190 2026-06-07T14:17:49Z Galicijac 19151 поделио приповетке на сатиричне и реалистичке, сатиричне поредао по години настанка 144191 wikitext text/x-wiki {{Аутор | име = Радоје | презиме = Домановић | иницијал_презимена = Д | годинарођења = 1873 | годинасмрти = 1908 | опис = '''Радоје Домановић''' био је српски књижевник. | слика = Radoje_Domanovic.PNG | опис_слике = | википедија = Радоје Домановић | остава = Radoje Domanović | остава_кат = Radoje Domanović }} === Сатиричне приповетке === * [[Укидање страсти]] (Написана 14 октобра 1898; Приповетке II, Пожаревац, 1899; Одјек, 1903, бр 25—27; Kraljević Marko po drugi put među Srbima i druge satire, Humoristička Knjižnica, sv. 140—143, Zagreb, 1920; Приповетке I, Београд, 1924.) * [[Не разумем]] (Звезда, 1898, бр. 12; Приповетке II, Пожаревац, 1899; Приповетке, С.К. Задруга бр. 97, 1905; Kraljević Marko po drugi put među Srbima i druge satire, Humoristička Knjižnica, sv. 140—143, Zagreb, 1920; Приповетке I, Београд, 1925.) * [[Позориште у паланци]] (Звезда, 1898, бр. 2—4; Приповеткс, С. К. Задруга, бр. 97, 1905.) * [[Данга]] (Звезда, 1899, бр. 108 и 109; Краљевић Марко по други пут међу Србима, Данга, Вођа, Београд, 1901; Kraljević Marko po drugi put među Srbima i druge satire, Humoristička Knjižnica, sv. 140—143, Zagreb, 1920; Приповетке I, Београд, 1924.) * [[Хајдук Станко по критичарском рецепту г. Момчила Иванића]] (Звезда, 1900, бр. 15—18.) * [[Вођа]] (Звезда, 1901, бр. 1; Краљевић Марко по други пут међу Србима, Данга, Вођа, Београд 1901; Приповетке I, Београд 1924.) * [[Краљевић Марко по други пут међу Србима]] (1901) * [[Наша посла]] (1901) * [[Страдија]] (1902) * [[Размишљање једног обичног српског вола]] (1902) * [[Гласам за слепце]] (1902) * [[Сан једног министра]] (1902) * [[Мртво море]] (1902) === Реалистичке приповетке === * [[Рођен-дан]] (Јавор, 1893, бр. 9; Приповетке II, Пожаревац, 1899.) * [[Објава]] (Написана септембра 1893; Дело, 1894. књ. 2; Приповетке II, Пожаревац, 1899.) * [[Слика са улице]] (Написана 1893; Приповетке II, Пожаревац, 1899.) * [[Баба Стана]] (Написана марта 1894; Зора, 1897, бр. 1; Приповетке 11, Пожаревац, 1899.) * [[Снови и јава]] (Написана 1895; Приповетке II, Пожаревац, 1899.) * [[На млађима свет остаје]] (Написана 1896; Зора, 1897, бр. 6—10; Приповетке I, Пожаревац, 1899.) * [[Смрт]] (Написана октобра 1896; Зора, 1899, бр. 2.) * [[А хлеба!]] (Написана октобра 1898; Нова Искра, 1899, бр. 1; Приповетке II, Пожаревац 1899.) * [[Замена]] (Звезда, 1898, бр. 31 и 32; Братимство, 1901, бр. 50 52.) * [[Ја сам Србин]] (Написана 12 јануара 1899; Братимство, 1901, бр. 12—14.) * [[На раскршћу]] (Дело, 1899, књ. 21.) * [[Разорена срећа]] (Полицијски Гласник, 1899, бр. 2.) * [[Промашена срећа]] [Приповетке II, Пожаревац, 1899.) * [[Идеалиста]] (Написана 6 марта 1899; Звезда, 1899, бр. 26—30; Приповетке I, 1924.) * [[Певачев Ускрс]] (Написана 9 априла 1899; Нова Искра, 1899, бр. 8; Приповетке, С. К. Задруга, бр. 97. 1905.) * [[Озбиљне, научне ствари]] (Звезда, 1899, бр. 69- 72, 75—77, 87, 88.) * [[Успомене из детињства]] (Написано 1899; Ловац,, 1901, бр. 8.) * [[Ловчев записник]] (Написано 1899; Ловац, 1901, бр. 16, 19—22.) * [[Под храстом]] (Нова Искра, 1900, бр. 5; Цариградски Гласник, 1900, бр. 25.) * [[Срећа]] (Написана августа 1900; Цариградски Гласник, 1900, бр. 49 (под насловом Човекова сладост); Босанска Вила, 1903, бр. 3—5 (измењена); Приповетке С. К. Задруга бр. 97, 1905.) * [[Шуле]] (Полицијски Гласник, 1901, бр. 9.) * [[Због љубави]] (Босанска Вила, 1901, бр. 8.) [[Категорија:Радоје Домановић| ]] [[Категорија:Српски књижевници]] lcz00qfgbssx5zl8n3ls8oirixquqhl 0 60382 144193 140913 2026-06-07T14:54:28Z Galicijac 19151 израда странице 144193 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=Гласам за слепце | одељак= | аутор= Радоје Домановић | преводилац= | година= | белешке=Поднаслов — из школског живота }} До пре неколико година био је још жив деда-Мијат, како смо га звали сви у нашем селу, па и у целој околини. Што је мене још као малог чудило, тим именом деда-Мијат звали су га и старци са седим власима, говорећи да откад памте деда-Мијата. памте га као стара човека. Ја га памтим још дететом кад сам учио основну школу у селу. Кућа његова била је близу школе, и као да га сад гледам како лагано иде путем што води крај школе. Висок, крупан, дугих седих бркова, подугачке седе косе, готово до рамена, браде обријане, дугих седих обрва, које готово покривају очи. Иде лагано крупним кораком, али права стаса. Пуши на дугачак, трешњеви чибук, о куку му увек оцило, а преко груди о рамену виси стари јанџик и у њему дуванкеса од суве бешике, кремен и још неке најпотребније му ствари. Кућа му беше јака, задружна, бројала је преко педесет чељади. Ваљда се из поштовања према деда-Мијату нису изделили, јер одмах по његовој смрти задруга се распрсну у неколико кућа. Иако није био писмен, ипак је деда-Мијат ценио школу и науку као какву светињу и с радошћу гледао како свако дете уме читати књиге и писати писма, што беше реткост у доба његове младости, те је млађе световао да децу дају у школе и на науке. Он покатшто седне крај огњишта, запали чибук, покуљају густи млазеви дима кроз седе, мало око уста ужутеле бркове, а деца му читају јуначке песме; или он прича о бојевима и јунацима из устанка. Њему је, кад букну први устанак, било пет година, а у другом устанку већ је био у ратовима. Често у причању о оним мучним данима, о изгинулим јунацима и тешким невољама, скотрља се суза низ његове смежуране образе, и он узима гусле, превуче преко струна, задрхте тужни звуци и затрепери болан, изнемогао старачки глас: <center>Кад се шћаше по земљи Србији,<br>По Србији земљи да преврне… </center> <center>*</center> Једаред, а то је било пред његову смрт на две-три године, у разговору с учитељем, рећи ће деда-Мијат: — Чудо је, учитељу, данас има и слободе и писмених људи и школа и свега, па опет све гори људи! … — Код ових речи деда-Мијат се дубоко замисли, заврте тужно главом и уздахну. Учитељ му не рече ништа. После краћег ћутања, опет ће деда-Мијат: — Ја ћу већ, дете, скоро умрети, а баш бих био рад видети како деца уче у школи и шта се тамо чини. — Ето кроз три дана је испит у школи, деда-Мијате, па дођи на испит! — позва га учитељ свесрдно. И деда-Мијат обећа да ће доћи. <center>*</center> Испит као сваки испит: деца умивена, обучена боље него иначе, седе укочено на својим местима с изразом страха на лицу, јер је дошао ревизор, то „чудовиште“ којим их је учитељ целе године плашио. Ревизор, озбиљно, намрштен и важно седи за столом, на коме је због њега нарочито метнут чист чаршав и у чаши кита цвећа. Лице му достојанствено, као да се спремио да држи предавање на универзитету, а кад претура дечје прописе претура их с таквим важним и замишљеним изразом лица, да би човек помислио да решава какве крупне научне проблеме. Гледају га деца с избеченим очицама, преплашена, а на изразу сваког њиховог лица као да читате: „Јаоој, бреее, страшан ли је!“ И учитељ се преплашио и променио, као да очекује пресуду од које му глава зависи, али, поред страха, он се још мучи важним питањем: „Да ли је господин ревизор филолог или природњак?“ — јер од тога му зависи како ће држање узети при пропитивању, па разуме се, и успех. Одбор школски, у виду пет грађана, уозбиљио се, и као бајаги посматра и цени „како се уча трудио“. Ђачки родитељи седе у крају на столицама и слушају успех знања своје деце. Испит тече правилним својим током. Уђе деда-Мијат. Усташе и деца и грађани. Ревизор љутито ману руком на децу да седну и не прекидају рад. Деда-Мијату уступише најбоље место, а он седе и са страхопоштовањем разгледаше по зидовима шарене слике са змијама, кравама, тицама и осталим божјим животињама, па онда рачунаљку, таблу, мапе, па онда на једном сточићу до њега угледа грумен соли, шипчицу сумпора, парче гвожђа, шипку челика, неко камење, и још вазда обичних ствари. Све то деда-Мијата, што је прегледао по школи, задиви исто тако као кад је први пут видео железницу. Ревизор прозва једног ђака баш у тај мах кад деда-Мијат седе на столицу. — Питајте из истог предмета — рече ревизор учитељу достојанствено, а он заузе позитуру и израз дубоке, важне пажње. — Кажи ти нама, Милане, о овци шта знаш. Пази, полако, не плаши се, ти то лепо знаш. Дете избечи очи, испружи мало вратић, прогута пљувачку, погледа са страхом ревизора, и звонким гласом продра се: — Овца! … (ту опет прогута пљувачку, пропевши се мало на прсте и викну даље). Овца, она има главу… — Врло добро! — рече учитељ. Ревизор климну главом у знак одобравања. Дете се збуни мало не знајући шта значи онај покрет главе ревизорове, па продужи: — Она има главу, врат, труп и удове; на врату има лепу дугачку длаку, која се зове грива… — Пази, не говори којешта! — рече учитељ мало строжим гласом. — Зар ниси видео овцу, лудаче! — викну отац детињи љутито са свога места, а остали гости се насмејаше. — Молим госте да се не мешају! — примети ревизор. — Ама, молим те, господине, то је моје дете, чува овце поваздан, па опет вели има гриву. Шта учинисте од детета у школи?! Дете бризну у плач. — Пази, шта се буниш, знаш ти то све лепо да испричаш — вели учитељ, и помилова га по глави, иако би га радије лупио дланом. Дете још збуњеније продужи и стаде бркати све „науке”: — Овца, она је наша домаћа животиња, она има главу и на глави пошту, телеграф и окружни суд. — Пази шта говориш. Овца! Разуми: Овца! — вели учитељ, а сав дрхти. — Каква те пошта снашла! — Она има главу, ту се састаје народна скупштина! — Пази, ил’ ћу те отерати на место! — Она је наша грабљива животиња; она извире на два крака, један крак на Голији планини, а други… Оба се састају код Сталаћа и теку на север… — Јеси ли ти луд данас?! — викну учитељ. — Она је наша корисна биљчица, која зри у јесен, а даје сладак плод обмотан кожмурастим оптицом, а рађа слепе младунце, и лиња се сваке године. — На место! — викну љутито учитељ и обриса с чела крупне грашке зноја. Испит се продужи испитивањем других ђака. Деда-Мијат се сав у уши претворио и слуша с чуђењем шта све децу питају, а он то све зна као дете и без школе. Чуо је да свињче радо једе жир и да има главу и четири ноге, да се младо зове прасе, женска крмача, а мужјак вепар. Тако исто чуо је како во има главу, четири ноге и реп, да прежива, пасе траву и да вуче кола, а од краве добијамо укусно млеко. Да се једе месо вола, а кожа се употребљава за обућу. Чуо је још да је со сланог укуса, да је бела и прима влагу (одвугне) како је челик чврст и од њега се израђују ножеви, косе, итд. Па и то све понеко дете и не зна да каже. Једно дете чак вели да коњ прави гнезда по високом дрвећу и рани се бубицама, а друго дигне руку па исприча како коњ једе сено, пасе траву, а и зоб једе, да не прежива, и још погоди како вуче кола и употребљава се за јахање. — Ето ко пази на часу, а не звера, како научи сваку лекцију, па зна! — додаје учитељ радостан. Затим се деда-Мијат наслушао о крушкама, вишњама, јабукама, шљивама и разном дрвећу. Где које расте, какав је плод, за шта се употребљава; слуша деда-Мијат, па се чисто помало и чуди откуд он то све без школе зна боље од деце. Пређе се на српски језик у четвртом разреду. Ревизор прозва једног од бољих. — Да чита, или какву песмицу напамет да изговори! — Песму? … може. — Коју песму знаш? — Знам „Полазак на Косово“. — Деде! <center>Кад ујутру јутро освануло,<br>Дан освану и огрија сунце,<br>На граду се отвори капија<br>И ишета војска на алаје,<br>Све коњици под бојним копљима.</center> —Доста! — прекиде ревизор. Деда-Мијат се беше мало загрејао и би му мила песма, али се намршти кад ревизор прекиде. — Деде ти мени кажи каква је реч копљима? — пита ревизор. — Копљима, то је именица општа, заједничка. — Врло добро! — А у ком падежу? — Копљима, то је именица у шестом падежу множине, а први падеж једнине гласи копље и мења се по другој врсти. — Лепо, а сад да ми кажеш каква је реч оно кад? „Кад ујутру јутро освануло“, тако си почео песму. Дакле, оно кад? — Кад, то је прилог. — А шта су прилози? — Прилози су речи које се прилажу уз глаголе те казују место, време и начин, где се, кад се и како се врши радња глаголска. — Врло лепо! А има ли у тој реченици који глагол? — Има, то је глагол освануло, од глагола осванути. — Врло добро, ’ајде на место, ти си положио. — Нека продужи песму даље Миливоје Томић! — прозва ревизор. <center>Пред њима је Бошко Југовићу<br>На алату, вас у чисту злату.</center> — Е, стој: вас у чисту злату. Оно вас каква је реч? — Вас или сав, то је заменица. — ’Ајде даље! <center>Крсташ га је барјак поклопио<br>Побратиме, до коња алата.<br>На барјаку од злата јабука,<br>На јабуци од злата крстови,<br>Из крстова златне ките висе<br>Те куцкају Бошка по плећима.</center> — Доста! — вели учитељ. — Сад ми кажи каква је реч куцкају? — Куцкају, то је глагол од глагола куцкати. — У ком времену? — пита ревизор. — Куцкају — време садашње. Деда-Мијат већ почео гунђати зловољно што прекидају песме, јер то му се једино од свега што деца уче и допало, па и то не даду да ужива у целој песми. Идући ког прозваше продужи: <center>Примиче се царица Милица,<br>Па ухвати за узду алата,<br>Руке склопи брату око врата:<br>„Ај, мој брате, Бошко Југовићу,<br>Цар је тебе мени поклонио,<br>И теби је благослов казао<br>Да даш барјак коме теби драго<br>И останеш са мном у Крушевцу,<br>Да имадем брата од заклетве!“<br>Ал’ говори Бошко Југовићу:<br>„Иди сестро на бијелу кулу,<br>А ја ти се не бих повратио<br>Ни из руке крсташ барјак дао<br>Да ми царе поклони…</center> — Доста! — прекиде учитељ. — Каква је реч оно ''ми''? „Да ми царе поклони“ … Деда-Мијат скочи са свога места, затрееоше се његове седе власи, а испод крупних веђа синуше у јарости очи, и узвикну: — А што не пустиш, рђо, дете да говори ту лепу песму, него га затракујеш којечим? Учитељ се насмеши на ту примедбу деда-Мијатову, шапну нешто на уво ревизору, те ће овај рећи: — Мора се тако, стари, тако је по програму. — Ако се тако мора, онда баците ви те ваше програме, па затворите све школе, да деца џабе не седе. Тај ваш програм узбунио децу којечим, па сад не зна код толике школе шта једе коњ, а то знају пре него што дођу у школу. Ако је тај програм таки, онда је боље да нема ни њега, ни школа, већ ''да пођу слепци по свету, па да певају оне наше старе песме и јунаке'' као за моје младости, а ми онда нисмо били гори! Ове речи изговори деда-Мијат с дубоким болом, с уздрхталим гласом. Хтеде још нешто рећи, али место тога отресе рукама од себе, јекну из њетових груди уздах, окрете се вратима и, тужно вртећи главом, изиђе из школе у којој и гости и учитељ и деца остадоше у тишини, забезекнути од чуда. — Бога ми, паметно вели деда-Мијат, мудар је то старински човек! ''И ја гласам за слепце''! — рече полугласно за се један сељак, коме је ''гласање'' већ прешло у навику, те тиме прекиде тешку, дубоку тишину. [[Категорија:Радоје Домановић]] [[Категорија:Приповетке]] 6zoihrqtqgkwhq2wz285bts9tfem2z2 144194 144193 2026-06-07T14:55:25Z Galicijac 19151 Поништена измена [[Special:Diff/144193|144193]] корисника [[Special:Contributions/Galicijac|Galicijac]] ([[User talk:Galicijac|разговор]]) 144194 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=Гласам за слепце | одељак= | аутор= Радоје Домановић | преводилац= | година= | белешке= }} До пре неколико година био је још жив деда-Мијат, како смо га звали сви у нашем селу, па и у целој околини. Што је мене још као малог чудило, тим именом деда-Мијат звали су га и старци са седим власима, говорећи да откад памте деда-Мијата. памте га као стара човека. Ја га памтим још дететом кад сам учио основну школу у селу. Кућа његова била је близу школе, и као да га сад гледам како лагано иде путем што води крај школе. Висок, крупан, дугих седих бркова, подугачке седе косе, готово до рамена, браде обријане, дугих седих обрва, које готово покривају очи. Иде лагано крупним кораком, али права стаса. Пуши на дугачак, трешњеви чибук, о куку му увек оцило, а преко груди о рамену виси стари јанџик и у њему дуванкеса од суве бешике, кремен и још неке најпотребније му ствари. Кућа му беше јака, задружна, бројала је преко педесет чељади. Ваљда се из поштовања према деда-Мијату нису изделили, јер одмах по његовој смрти задруга се распрсну у неколико кућа. Иако није био писмен, ипак је деда-Мијат ценио школу и науку као какву светињу и с радошћу гледао како свако дете уме читати књиге и писати писма, што беше реткост у доба његове младости, те је млађе световао да децу дају у школе и на науке. Он покатшто седне крај огњишта, запали чибук, покуљају густи млазеви дима кроз седе, мало око уста ужутеле бркове, а деца му читају јуначке песме; или он прича о бојевима и јунацима из устанка. Њему је, кад букну први устанак, било пет година, а у другом устанку већ је био у ратовима. Често у причању о оним мучним данима, о изгинулим јунацима и тешким невољама, скотрља се суза низ његове смежуране образе, и он узима гусле, превуче преко струна, задрхте тужни звуци и затрепери болан, изнемогао старачки глас: Кад се шћаше по земљи Србији, По Србији земљи да преврне… * Једаред, а то је било пред његову смрт на две-три године, у разговору с учитељем, рећи ће деда-Мијат: — Чудо је, учитељу, данас има и слободе и писмених људи и школа и свега, па опет све гори људи! … — Код ових речи деда-Мијат се дубоко замисли, заврте тужно главом и уздахну. Учитељ му не рече ништа. После краћег ћутања, опет ће деда-Мијат: — Ја ћу већ, дете, скоро умрети, а баш бих био рад видети како деца уче у школи и шта се тамо чини. — Ето кроз три дана је испит у школи, деда-Мијате, па дођи на испит! — позва га учитељ свесрдно. И деда-Мијат обећа да ће доћи. * Испит као сваки испит: деца умивена, обучена боље него иначе, седе укочено на својим местима с изразом страха на лицу, јер је дошао ревизор, то „чудовиште“ којим их је учитељ целе године плашио. Ревизор, озбиљно, намрштен и важно седи за столом, на коме је због њега нарочито метнут чист чаршав и у чаши кита цвећа. Лице му достојанствено, као да се спремио да држи предавање на универзитету, а кад претура дечје прописе претура их с таквим важним и замишљеним изразом лица, да би човек помислио да решава какве крупне научне проблеме. Гледају га деца с избеченим очицама, преплашена, а на изразу сваког њиховог лица као да читате: „Јаоој, бреее, страшан ли је!“ И учитељ се преплашио и променио, као да очекује пресуду од које му глава зависи, али, поред страха, он се још мучи важним питањем: „Да ли је господин ревизор филолог или природњак?“ — јер од тога му зависи како ће држање узети при пропитивању, па разуме се, и успех. Одбор школски, у виду пет грађана, уозбиљио се, и као бајаги посматра и цени „како се уча трудио“. Ђачки родитељи седе у крају на столицама и слушају успех знања своје деце. Испит тече правилним својим током. Уђе деда-Мијат. Усташе и деца и грађани. Ревизор љутито ману руком на децу да седну и не прекидају рад. Деда-Мијату уступише најбоље место, а он седе и са страхопоштовањем разгледаше по зидовима шарене слике са змијама, кравама, тицама и осталим божјим животињама, па онда рачунаљку, таблу, мапе, па онда на једном сточићу до њега угледа грумен соли, шипчицу сумпора, парче гвожђа, шипку челика, неко камење, и још вазда обичних ствари. Све то деда-Мијата, што је прегледао по школи, задиви исто тако као кад је први пут видео железницу. Ревизор прозва једног ђака баш у тај мах кад деда-Мијат седе на столицу. — Питајте из истог предмета — рече ревизор учитељу достојанствено, а он заузе позитуру и израз дубоке, важне пажње. — Кажи ти нама, Милане, о овци шта знаш. Пази, полако, не плаши се, ти то лепо знаш. Дете избечи очи, испружи мало вратић, прогута пљувачку, погледа са страхом ревизора, и звонким гласом продра се: — Овца! … (ту опет прогута пљувачку, пропевши се мало на прсте и викну даље). Овца, она има главу… — Врло добро! — рече учитељ. Ревизор климну главом у знак одобравања. Дете се збуни мало не знајући шта значи онај покрет главе ревизорове, па продужи: — Она има главу, врат, труп и удове; на врату има лепу дугачку длаку, која се зове грива… — Пази, не говори којешта! — рече учитељ мало строжим гласом. — Зар ниси видео овцу, лудаче! — викну отац детињи љутито са свога места, а остали гости се насмејаше. — Молим госте да се не мешају! — примети ревизор. — Ама, молим те, господине, то је моје дете, чува овце поваздан, па опет вели има гриву. Шта учинисте од детета у школи?! Дете бризну у плач. — Пази, шта се буниш, знаш ти то све лепо да испричаш — вели учитељ, и помилова га по глави, иако би га радије лупио дланом. Дете још збуњеније продужи и стаде бркати све „науке”: — Овца, она је наша домаћа животиња, она има главу и на глави пошту, телеграф и окружни суд. — Пази шта говориш. Овца! Разуми: Овца! — вели учитељ, а сав дрхти. — Каква те пошта снашла! — Она има главу, ту се састаје народна скупштина! — Пази, ил’ ћу те отерати на место! — Она је наша грабљива животиња; она извире на два крака, један крак на Голији планини, а други… Оба се састају код Сталаћа и теку на север… — Јеси ли ти луд данас?! — викну учитељ. — Она је наша корисна биљчица, која зри у јесен, а даје сладак плод обмотан кожмурастим оптицом, а рађа слепе младунце, и лиња се сваке године. — На место! — викну љутито учитељ и обриса с чела крупне грашке зноја. Испит се продужи испитивањем других ђака. Деда-Мијат се сав у уши претворио и слуша с чуђењем шта све децу питају, а он то све зна као дете и без школе. Чуо је да свињче радо једе жир и да има главу и четири ноге, да се младо зове прасе, женска крмача, а мужјак вепар. Тако исто чуо је како во има главу, четири ноге и реп, да прежива, пасе траву и да вуче кола, а од краве добијамо укусно млеко. Да се једе месо вола, а кожа се употребљава за обућу. Чуо је још да је со сланог укуса, да је бела и прима влагу (одвугне) како је челик чврст и од њега се израђују ножеви, косе, итд. Па и то све понеко дете и не зна да каже. Једно дете чак вели да коњ прави гнезда по високом дрвећу и рани се бубицама, а друго дигне руку па исприча како коњ једе сено, пасе траву, а и зоб једе, да не прежива, и још погоди како вуче кола и употребљава се за јахање. — Ето ко пази на часу, а не звера, како научи сваку лекцију, па зна! — додаје учитељ радостан. Затим се деда-Мијат наслушао о крушкама, вишњама, јабукама, шљивама и разном дрвећу. Где које расте, какав је плод, за шта се употребљава; слуша деда-Мијат, па се чисто помало и чуди откуд он то све без школе зна боље од деце. Пређе се на српски језик у четвртом разреду. Ревизор прозва једног од бољих. — Да чита, или какву песмицу напамет да изговори! — Песму? … може. — Коју песму знаш? — Знам „Полазак на Косово“. — Деде! Кад ујутру јутро освануло, Дан освану и огрија сунце, На граду се отвори капија И ишета војска на алаје, Све коњици под бојним копљима. —Доста! — прекиде ревизор. Деда-Мијат се беше мало загрејао и би му мила песма, али се намршти кад ревизор прекиде. — Деде ти мени кажи каква је реч копљима? — пита ревизор. — Копљима, то је именица општа, заједничка. — Врло добро! — А у ком падежу? — Копљима, то је именица у шестом падежу множине, а први падеж једнине гласи копље и мења се по другој врсти. — Лепо, а сад да ми кажеш каква је реч оно кад? „Кад ујутру јутро освануло“, тако си почео песму. Дакле, оно кад? — Кад, то је прилог. — А шта су прилози? — Прилози су речи које се прилажу уз глаголе те казују место, време и начин, где се, кад се и како се врши радња глаголска. — Врло лепо! А има ли у тој реченици који глагол? — Има, то је глагол освануло, од глагола осванути. — Врло добро, ’ајде на место, ти си положио. — Нека продужи песму даље Миливоје Томић! — прозва ревизор. Пред њима је Бошко Југовићу На алату, вас у чисту злату. — Е, стој: вас у чисту злату. Оно вас каква је реч? — Вас или сав, то је заменица. — ’Ајде даље! Крсташ га је барјак поклопио Побратиме, до коња алата. На барјаку од злата јабука, На јабуци од злата крстови, Из крстова златне ките висе Те куцкају Бошка по плећима. — Доста! — вели учитељ. — Сад ми кажи каква је реч куцкају? — Куцкају, то је глагол од глагола куцкати. — У ком времену? — пита ревизор. — Куцкају — време садашње. Деда-Мијат већ почео гунђати зловољно што прекидају песме, јер то му се једино од свега што деца уче и допало, па и то не даду да ужива у целој песми. Идући ког прозваше продужи: Примиче се царица Милица, Па ухвати за узду алата, Руке склопи брату око врата: „Ај, мој брате, Бошко Југовићу, Цар је тебе мени поклоиио, И теби је благослов казао Да даш барјак коме теби драго И останеш са мном у Крушевцу, Да имадем брата од заклетве!“ Ал’ говори Бошко Југовићу: „Иди сестро на бијелу кулу, А ја ти се не бих повратио Ни из руке крсташ барјак дао Да ми царе поклони… — Доста! — прекиде учитељ. — Каква је реч оно ми? „Да ми царе поклони“ … Деда-Мијат скочи са свога места, затрееоше се његове седе власи, а испод крупних веђа синуше у јарости очи, и узвикну: — А што не пустиш, рђо, дете да говори ту лепу песму, него га затракујеш којечим? Учитељ се насмеши на ту примедбу деда-Мијатову, шапну нешто на уво ревизору, те ће овај рећи: — Мора се тако, стари, тако је по програму. — Ако се тако мора, онда баците ви те ваше програме, па затворите све школе, да деца џабе не седе. Тај ваш програм узбунио децу којечим, па сад не зна код толике школе шта једе коњ, а то знају пре него што дођу у школу. Ако је тај програм таки, онда је боље да нема ни њега, ни школа, већ да пођу слепци по свету, па да певају оне наше старе песме и јунаке као за моје младости, а ми онда нисмо били гори! Ове речи изговори деда-Мијат с дубоким болом, с уздрхталим гласом. Хтеде још нешто рећи, али место тога отресе рукама од себе, јекну из њетових груди уздах, окрете се вратима и, тужно вртећи главом, изиђе из школе у којој и гости и учитељ и деца остадоше у тишини, забезекнути од чуда. — Бога ми, паметно вели деда-Мијат, мудар је то старински човек! И ја гласам за слепце! — рече полугласно за се један сељак, коме је гласање већ прешло у навику, те тиме прекиде тешку, дубоку тишину. ml76f2dpxf220f6adaol7nat0rlkwil 144195 144194 2026-06-07T15:07:07Z Galicijac 19151 додао поднаслов, додао категорије, центрирао стихове, међусобно разграничио делове приповетке 144195 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=Гласам за слепце | одељак= | аутор= Радоје Домановић | преводилац= | година= | белешке=Поднаслов — из школског живота }} До пре неколико година био је још жив деда-Мијат, како смо га звали сви у нашем селу, па и у целој околини. Што је мене још као малог чудило, тим именом деда-Мијат звали су га и старци са седим власима, говорећи да откад памте деда-Мијата. памте га као стара човека. Ја га памтим још дететом кад сам учио основну школу у селу. Кућа његова била је близу школе, и као да га сад гледам како лагано иде путем што води крај школе. Висок, крупан, дугих седих бркова, подугачке седе косе, готово до рамена, браде обријане, дугих седих обрва, које готово покривају очи. Иде лагано крупним кораком, али права стаса. Пуши на дугачак, трешњеви чибук, о куку му увек оцило, а преко груди о рамену виси стари јанџик и у њему дуванкеса од суве бешике, кремен и још неке најпотребније му ствари. Кућа му беше јака, задружна, бројала је преко педесет чељади. Ваљда се из поштовања према деда-Мијату нису изделили, јер одмах по његовој смрти задруга се распрсну у неколико кућа. Иако није био писмен, ипак је деда-Мијат ценио школу и науку као какву светињу и с радошћу гледао како свако дете уме читати књиге и писати писма, што беше реткост у доба његове младости, те је млађе световао да децу дају у школе и на науке. Он покатшто седне крај огњишта, запали чибук, покуљају густи млазеви дима кроз седе, мало око уста ужутеле бркове, а деца му читају јуначке песме; или он прича о бојевима и јунацима из устанка. Њему је, кад букну први устанак, било пет година, а у другом устанку већ је био у ратовима. Често у причању о оним мучним данима, о изгинулим јунацима и тешким невољама, скотрља се суза низ његове смежуране образе, и он узима гусле, превуче преко струна, задрхте тужни звуци и затрепери болан, изнемогао старачки глас: <center>Кад се шћаше по земљи Србији,<br>По Србији земљи да преврне…</center> <center>*</center> Једаред, а то је било пред његову смрт на две-три године, у разговору с учитељем, рећи ће деда-Мијат: — Чудо је, учитељу, данас има и слободе и писмених људи и школа и свега, па опет све гори људи! … — Код ових речи деда-Мијат се дубоко замисли, заврте тужно главом и уздахну. Учитељ му не рече ништа. После краћег ћутања, опет ће деда-Мијат: — Ја ћу већ, дете, скоро умрети, а баш бих био рад видети како деца уче у школи и шта се тамо чини. — Ето кроз три дана је испит у школи, деда-Мијате, па дођи на испит! — позва га учитељ свесрдно. И деда-Мијат обећа да ће доћи. <center>*</center> Испит као сваки испит: деца умивена, обучена боље него иначе, седе укочено на својим местима с изразом страха на лицу, јер је дошао ревизор, то „чудовиште“ којим их је учитељ целе године плашио. Ревизор, озбиљно, намрштен и важно седи за столом, на коме је због њега нарочито метнут чист чаршав и у чаши кита цвећа. Лице му достојанствено, као да се спремио да држи предавање на универзитету, а кад претура дечје прописе претура их с таквим важним и замишљеним изразом лица, да би човек помислио да решава какве крупне научне проблеме. Гледају га деца с избеченим очицама, преплашена, а на изразу сваког њиховог лица као да читате: „Јаоој, бреее, страшан ли је!“ И учитељ се преплашио и променио, као да очекује пресуду од које му глава зависи, али, поред страха, он се још мучи важним питањем: „Да ли је господин ревизор филолог или природњак?“ — јер од тога му зависи како ће држање узети при пропитивању, па разуме се, и успех. Одбор школски, у виду пет грађана, уозбиљио се, и као бајаги посматра и цени „како се уча трудио“. Ђачки родитељи седе у крају на столицама и слушају успех знања своје деце. Испит тече правилним својим током. Уђе деда-Мијат. Усташе и деца и грађани. Ревизор љутито ману руком на децу да седну и не прекидају рад. Деда-Мијату уступише најбоље место, а он седе и са страхопоштовањем разгледаше по зидовима шарене слике са змијама, кравама, тицама и осталим божјим животињама, па онда рачунаљку, таблу, мапе, па онда на једном сточићу до њега угледа грумен соли, шипчицу сумпора, парче гвожђа, шипку челика, неко камење, и још вазда обичних ствари. Све то деда-Мијата, што је прегледао по школи, задиви исто тако као кад је први пут видео железницу. Ревизор прозва једног ђака баш у тај мах кад деда-Мијат седе на столицу. — Питајте из истог предмета — рече ревизор учитељу достојанствено, а он заузе позитуру и израз дубоке, важне пажње. — Кажи ти нама, Милане, о овци шта знаш. Пази, полако, не плаши се, ти то лепо знаш. Дете избечи очи, испружи мало вратић, прогута пљувачку, погледа са страхом ревизора, и звонким гласом продра се: — Овца! … (ту опет прогута пљувачку, пропевши се мало на прсте и викну даље). Овца, она има главу… — Врло добро! — рече учитељ. Ревизор климну главом у знак одобравања. Дете се збуни мало не знајући шта значи онај покрет главе ревизорове, па продужи: — Она има главу, врат, труп и удове; на врату има лепу дугачку длаку, која се зове грива… — Пази, не говори којешта! — рече учитељ мало строжим гласом. — Зар ниси видео овцу, лудаче! — викну отац детињи љутито са свога места, а остали гости се насмејаше. — Молим госте да се не мешају! — примети ревизор. — Ама, молим те, господине, то је моје дете, чува овце поваздан, па опет вели има гриву. Шта учинисте од детета у школи?! Дете бризну у плач. — Пази, шта се буниш, знаш ти то све лепо да испричаш — вели учитељ, и помилова га по глави, иако би га радије лупио дланом. Дете још збуњеније продужи и стаде бркати све „науке”: — Овца, она је наша домаћа животиња, она има главу и на глави пошту, телеграф и окружни суд. — Пази шта говориш. Овца! Разуми: Овца! — вели учитељ, а сав дрхти. — Каква те пошта снашла! — Она има главу, ту се састаје народна скупштина! — Пази, ил’ ћу те отерати на место! — Она је наша грабљива животиња; она извире на два крака, један крак на Голији планини, а други… Оба се састају код Сталаћа и теку на север… — Јеси ли ти луд данас?! — викну учитељ. — Она је наша корисна биљчица, која зри у јесен, а даје сладак плод обмотан кожмурастим оптицом, а рађа слепе младунце, и лиња се сваке године. — На место! — викну љутито учитељ и обриса с чела крупне грашке зноја. Испит се продужи испитивањем других ђака. Деда-Мијат се сав у уши претворио и слуша с чуђењем шта све децу питају, а он то све зна као дете и без школе. Чуо је да свињче радо једе жир и да има главу и четири ноге, да се младо зове прасе, женска крмача, а мужјак вепар. Тако исто чуо је како во има главу, четири ноге и реп, да прежива, пасе траву и да вуче кола, а од краве добијамо укусно млеко. Да се једе месо вола, а кожа се употребљава за обућу. Чуо је још да је со сланог укуса, да је бела и прима влагу (одвугне) како је челик чврст и од њега се израђују ножеви, косе, итд. Па и то све понеко дете и не зна да каже. Једно дете чак вели да коњ прави гнезда по високом дрвећу и рани се бубицама, а друго дигне руку па исприча како коњ једе сено, пасе траву, а и зоб једе, да не прежива, и још погоди како вуче кола и употребљава се за јахање. — Ето ко пази на часу, а не звера, како научи сваку лекцију, па зна! — додаје учитељ радостан. Затим се деда-Мијат наслушао о крушкама, вишњама, јабукама, шљивама и разном дрвећу. Где које расте, какав је плод, за шта се употребљава; слуша деда-Мијат, па се чисто помало и чуди откуд он то све без школе зна боље од деце. Пређе се на српски језик у четвртом разреду. Ревизор прозва једног од бољих. — Да чита, или какву песмицу напамет да изговори! — Песму? … може. — Коју песму знаш? — Знам „Полазак на Косово“. — Деде! <center>Кад ујутру јутро освануло,<br>Дан освану и огрија сунце,<br>На граду се отвори капија<br>И ишета војска на алаје,<br>Све коњици под бојним копљима.</center> —Доста! — прекиде ревизор. Деда-Мијат се беше мало загрејао и би му мила песма, али се намршти кад ревизор прекиде. — Деде ти мени кажи каква је реч копљима? — пита ревизор. — Копљима, то је именица општа, заједничка. — Врло добро! — А у ком падежу? — Копљима, то је именица у шестом падежу множине, а први падеж једнине гласи копље и мења се по другој врсти. — Лепо, а сад да ми кажеш каква је реч оно ''кад''? „Кад ујутру јутро освануло“, тако си почео песму. Дакле, оно кад? — Кад, то је прилог. — А шта су прилози? — Прилози су речи које се прилажу уз глаголе те казују место, време и начин, где се, кад се и како се врши радња глаголска. — Врло лепо! А има ли у тој реченици који глагол? — Има, то је глагол освануло, од глагола осванути. — Врло добро, ’ајде на место, ти си положио. — Нека продужи песму даље Миливоје Томић! — прозва ревизор. <center>Пред њима је Бошко Југовићу<br>На алату, вас у чисту злату.</center> — Е, стој: ''вас'' у чисту злату. Оно ''вас'' каква је реч? — Вас или сав, то је заменица. — ’Ајде даље! <center>Крсташ га је барјак поклопио<br>Побратиме, до коња алата.<br>На барјаку од злата јабука,<br>На јабуци од злата крстови,<br>Из крстова златне ките висе<br>Те куцкају Бошка по плећима.</center> — Доста! — вели учитељ. — Сад ми кажи каква је реч куцкају? — Куцкају, то је глагол од глагола куцкати. — У ком времену? — пита ревизор. — Куцкају — време садашње. Деда-Мијат већ почео гунђати зловољно што прекидају песме, јер то му се једино од свега што деца уче и допало, па и то не даду да ужива у целој песми. Идући ког прозваше продужи: <center>Примиче се царица Милица,<br>Па ухвати за узду алата,<br>Руке склопи брату око врата:<br>„Ај, мој брате, Бошко Југовићу,<br>Цар је тебе мени поклоиио,<br>И теби је благослов казао<br>Да даш барјак коме теби драго<br>И останеш са мном у Крушевцу,<br>Да имадем брата од заклетве!“<br>Ал’ говори Бошко Југовићу:<br>„Иди сестро на бијелу кулу,<br>А ја ти се не бих повратио<br>Ни из руке крсташ барјак дао<br>Да ми царе поклони…</center> — Доста! — прекиде учитељ. — Каква је реч оно ''ми''? „Да ми царе поклони“ … Деда-Мијат скочи са свога места, затрееоше се његове седе власи, а испод крупних веђа синуше у јарости очи, и узвикну: — А што не пустиш, рђо, дете да говори ту лепу песму, него га затракујеш којечим? Учитељ се насмеши на ту примедбу деда-Мијатову, шапну нешто на уво ревизору, те ће овај рећи: — Мора се тако, стари, тако је по програму. — Ако се тако мора, онда баците ви те ваше програме, па затворите све школе, да деца џабе не седе. Тај ваш програм узбунио децу којечим, па сад не зна код толике школе шта једе коњ, а то знају пре него што дођу у школу. Ако је тај програм таки, онда је боље да нема ни њега, ни школа, већ ''да пођу слепци по свету, па да певају оне наше старе песме и јунаке'' као за моје младости, а ми онда нисмо били гори! Ове речи изговори деда-Мијат с дубоким болом, с уздрхталим гласом. Хтеде још нешто рећи, али место тога отресе рукама од себе, јекну из њетових груди уздах, окрете се вратима и, тужно вртећи главом, изиђе из школе у којој и гости и учитељ и деца остадоше у тишини, забезекнути од чуда. — Бога ми, паметно вели деда-Мијат, мудар је то старински човек! ''И ја гласам за слепце''! — рече полугласно за се један сељак, коме је ''гласање'' већ прешло у навику, те тиме прекиде тешку, дубоку тишину. [[Категорија:Радоје Домановић]] [[Категорија:Приповетке]] tv2z6gmcxrsvck8xaqjmyo2pkyhtar4 0 61140 144196 144165 2026-06-07T15:22:40Z Galicijac 19151 144196 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=Смрт | одељак= | аутор=Радоје Домановић | белешке=Поднаслов — слика из сеоског живота у Србији }} Иван Тодоровић је ваљан сеоски домаћин. Већ му је близу шесет година, а кад му погледате прав стас, румене образе и светле очи, не бисте рекли ни педесет да има. Многи су завидели здрављу његову. Број година му ништа не сметаше да неуморним радом претходи синовима својим као пример вредноће. Мудром и строгом управом уз то учини да се задруга, којој је он старешина, не поцепа. У кући је владао највећи ред. Он је пре зоре увек на ногама те млађима изда наредбе шта ће ко тога дана радити, после чега сваки одлази на свој одређени посао. Ако би се морало где ићи с колима даље од куће, наредио би да се волови што ће се сутра укошкати добро одморе и нахране, а он би их два-три пута преко ноћ обишао, те видео имају ли хране и погледао у звезде, према којима одређује да ли је време поласку. Утежну стоку пазио је као и чељад своју и придавао епитет „’ранитеља“. Тако је и ове године, на неколико дана пред светог Саву, наредио најстаријем сину да натовари двоја кола жита, што ће отерати у Крагујевац да прода. Увече је било све спремно. Око три по поноћи изиђе Иван из прегрејане собе само у кошуљи и стаде пред кућу, те погледа на звезде да ли је време путовању. Ведра зимска ноћ. Мраз стегао, па чујеш како церићи пуцкају у шуми, а чини ти се да и звезде дрхте од хладноће. Иван се стресе, затим се почеша по глави и погледа опет небу . . . – Време је! – изговори за се и хтеде ући у кућу. Утом се чуше меденице из кошаре где су волови. – Шта ли чине „моји ’ранитељи?“ – помисли Иван и отрча преко снега до кошаре. Сутрадан је Иванова старица Стевана разговарала са својом пријом између осталога и ово: – Ма нешто ми Иван од јутрос куња, и све га тера на жеђ! – Но, исто, ви’ш, тако од ономад и мој Добро ништа не ваља: све трчи ватри… Боли ли Ивана глава и жали ли се како му се гади? – вели прија Станија. – Ма јок, нешто се не жали да му се гади, но га неки ђаво ушинуо под леву плећку, па вели: кад ди’нем, а оно ка ножем да га удариш! – Редњичина, убио га бог, тако се жали и Саво Перов – додаје Станија. – Не знам шта му би одједном? – вели забринуто Стевана. – Оно, и године су, пријо, па да ништа друго није. Ја баш ономад говорим са Добром за Ивана како паметно управља, па кажем: не дај, боже, кад би потегао да умре, одмах би се ови млађи изделили. Стевана се замисли дубоко. Затим уздахну, одмахну главом и слеже раменима, па једва чујно изговори: – Шта бог да! С богом се не можемо бити! Иван је већ увелико болестан од запаљења плућа. Није више лежао у соби, већ као болесник, крај огњишта. Крај узглавља му седи Стевана, а остали су укућани сваки на своме послу. – Где је Марко? – упита Иван за најстаријег сина и закашља се увијајући се од болова. – Ја му реко’ да оде у воденицу да смеље мало стрмна брашна. – Добро си урадила – вели Иван шапатом – и ја сам мислио да ти то кажем. – Има још доста пројина брашна, али нек се нађе и онога за сваки случај… – вели Стевана. Обоје ућуташе. Само се чује како Ивану крчи у грудима. Он је размишљао шта ли би било од задруге да он умре и да ли би млађи умели све припремити што треба око сахране и даће. Срамота би било да оду људи недочекани кад умре такав домаћин. У памети је прелазио све могуће смртне случајеве, и сећао се како је где било спремљено. Утом Стевана прекиде ћутање, те продужи онде где малочас застаде. – И Марко уморан, тек се вратио из Крагујевца, али мора се ићи. Не дај, боже, да ти шта буде, па куд’ би дочекала људе са пројиним брашном. – Затворите оно гараво назиме да се у’рани – једва изговори Иван од бола, мислећи у себи: „Нек се нађе за сваки случај. Године су, а слаб сам, па срамота немати ничега у кући!“ – А ја рекла деци да затворе и хране оног белог вепрића… – Немој њега, оставите га за приплод. Ја сам га за то оставио! – вели Иван, једва изговарајући од болова. Опет ућуташе. Дрва на ватри пуцкарају; Ивану кркља у прсима, покашто се закашље и јаукне од болова. Стевана се опет нешто дубоко замисли и сузним очима гледаше на пламен од ватре. Идућег дана је Марко ишао опет у Крагујевац. У путу се с једним својим сељаком овако разговарао: – Шта ћеш ти, Марко, до Крагујевца? – Неке ствари да узимам. – Па ти, чини ми се, ономад бејаше у Крагујевцу. – Био сам, но ми отац нешто слаб, па морам опет. – Је л’ много слаб? – Много, бога ми, а знаш стар човек, па не дај, боже, зла случаја, а понестало у кући каве, шећера, свеће, те реко’ да узмем све што ми треба… – Шта ћеш да му чиниш!… Боље спремити све нек има него да се брукаш! – Имамо, хвала богу, и вина и ракије, самлео сам и брашна, па реко’ да набавим и ове ситнице… – Па ја, треба, брате, за таки случај, ка’ за славу, а и боље још. То што му издаш за душу, и његово нема ништа више, а човек текао целог века. – Дај, боже, да се ово у здрављу поједе и попије – вели Марко, и као да му се суза засветли у очима. – Ама, оно већ не дај, боже, зла случаја, но тек разговарамо! – Вала, с богом се не можемо бити – додаде Марко. Обојица ободоше коње и покасаше ћутке. – Нешто ти се суља коњ! – вели онај Марку. – Старокован! – одговори Марко после читавих неколико минута. <center>***</center> Иванова болест иде све нагоре. Од јуче су почели већ неки и од суседа долазити. Долазио је Никодије, друг Иванов још од детињства и готово први сусед. Уђе у кућу, поздрави се са свима редом. Млађи га изљубише у руку, а затим седе крај огњишта. – Шта је томе матором? – пита шалећи се. – Бога ми, не ваља ништа! – вели Стевана. – Ништа му неће бити без ушника – шали се опет Никодије, а затим поћута и озбиљније додаде: – Вала смо се и наживели. – Метите, децо, те угрејте ракију за Никодија – вели Стевана. – Ма ја нисам ни знао да је слаб, но ми јуче деца причају, па реко’ ’ајде да видим шта му је! Никодије приђе Ивану, дрмну га мало и рече: – ’Ајде, бре, пи’ ову ракију, не истежи се ту, док нисам узео штап, па ћеш да скочиш као јелен. Никодије се засмеја код тих речи, па се опет уозбиљи, поћута мало, па додаде тихим гласом: – Море, па он, истина, слаб! – Ноћас смо му свећу палили, тако му беше дошло. Никодије одмахну главом, и не рече ништа. – Не знам да л’ би било добро да оде Марко да упита доктора за неки лек? – пита Стевана. – Но баш слаб много… Мучно, богме, да он преболи… Ал’ опет нек иде Марко, нек упита… Нема вајде много, но тек човек да не жали после што није и то пробао! – вели Никодије и прими чашу грејанице што му послужише. – Имате ли још колико товара ове ракије? – прекиде наново ћутање Никодије. – Па имаће још око двадесет товара – вели један од синова Иванових. – Много добра ракија … Требали сте купити ракију за трошак и ’нако за случај, а ово да чувате. Подесила се у печењу много лепо – опет ће Никодије. Пала ноћ. Ивану све теже. Пренели га поново у собу, која је пуна родбине, пријатеља, суседа, познаника. Очекују час када ће умрети и дошли да чувају болесника. На дрвеном столу гори лојана свећа и слабо осветљава готово најближе предмете. На дувару о једном ексеру виси воштаница. Ту је наместила Стевана „да буде на мети“. Она седи крај његове постеље и плаче. Синови стоје около ње гологлави, ћуте, стрепе и ослушкују сваки гропац болесна оца. Понека од суседских жена, или који од људи, приђе постељи, погледа, па тек одмахне главом и одмакне се, те оде на своје место. – Како му је? – питају остали. – До зоре мучно да састави – чује се одговор, и разговор се продужује где је и прекинут. Никодије и још један од суседа разговарају о порезу и великим трошковима. Неки Симо Вељковић, Иванов брат од тетке, заспао у једном углу собе и хрче. Неке од жена говоре о бојењу плетива. Никодије прича даље како су ономад били на казану те пили, па кад су пошли кући, а Панто пао у неки јендек. Остали познаници болесникови почеше се смејати. Симо се трже иза сна, зевну гласно, почеша се и зевну опет, па се диже те приђе болеснику и упита Марка, онако сањив: – Како је бату Иву? Марко слеже раменима. Настаде тишина, чује се лепо како болеснику кркља у грудима. – Нема ништа од њега – поче Сима. – Исто тако мој покојни бабо… крча, крча, бог да га прости па пред зору умре… Исто баш тако, као да гледам покојног баба… – Тако је и покојни Закарије исто ка’ Иван био слаб, па умре и он сирома’! – узе реч Никодијева жена. – Но, кажем ти – обрати се њој Сима – тако мој бабо покојни крча, крча сирома, па пред зору умре, бог да прости! – понови Сима своје мишљење, па се опет почеша па затиљку, зену гласно и оде у свој угао, те кроз неколико тренутака опет захрка у сну. <center>***</center> Већ само што није зазорило. Петлови кукуречу и лупају крилима. Многи од гостију поспали или задремали, а тако и укућани. Само се Стевана држи будна и не одмиче се од постеље. Поче се једно по једно будити. Поустајаше и укућани и искупише се у болесниковој соби. Први зраци бледе зимске зоре забелеше кроз малени прозор. Свећа догорела и угасила се. Осећа се задах лоја, и густ млаз дима диже се у ваздух што се једва назире у првом освитку зорином. Из суседне собе чује се детињи плач. То је најмлађе Иваново унуче. Све се више и више развидељава. Поустајала и деца, те цела кућа ври од дечјих гласића. Старији већ трче и по пољу. Најмлађа снаха оде с бакрачима на извор. Прође поред прозора Иванове собе. Чује се како бакрачи лупарају на обрамници. Иван отвори очи и нејасан, укочен поглед упре у прозоре. Подиже суху, мртвачку руку и махну ка прозору. – ’Оћеш да једеш нешто? – пита га Стевана тихо, меко. Иван одмахну главом, а у грудима му све више кркља. Опет показа руком на прозор и нешто прошапута испрекидано. – Мора да ’оће да отвориш прозор! – вели Никодије. – Многи тако пред смрт ’оће да отворе прозоре. Зар их нешто гуши?! – вели неко од гостију. Отворише прозор. Хладан ваздух јурну у собу, те као да освежи све ове што га чуваху. Иван окрете главу на другу страну. Мало постоја, па се опет окрете прозору, и упре напоље поглед, диже једва руку и махну сину да дође ближе. Испрекидано прошапута неколико неразумљивих слогова. Хтео је рећи да женско теле од шарене краве оставе за домазлук. Иначе је све друго наредио још док му је лакше било. У том се закашља и крв му јурну на уста. Иван понесе руку устима и рука му клону … Стевана закука, закукаше снахе, устумара се чељад, заврискаше унуци. Запалише воштаницу… Иван је издахнуо. <p style="text-align:right;">''Врањска Бања, октобра 1896.''</p> [[Категорија:Радоје Домановић]] [[Категорија:Приповетке]] jnaoor2rf1dns0hqzvhanachjw5qabw 0 61154 144192 2026-06-07T14:29:24Z Galicijac 19151 израда странице 144192 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=Шуле | одељак= | аутор=Радоје Домановић | белешке=Поднаслов — слика са села }} — Треба га протерати, покварен је, лопов, разбојник! Што се то трпи у нашој општини?! Докле ћемо? Треба, вала, тај Шуле за врат да нам узјаши! Оваке речи нису се само од једног домаћина у селу чуле у једној прилици. Сваки бољи домаћин имао је прилике да по сто пута ову познату песму отпева пред општинском судницом. — Е, вала је, истина, брука! — додају остали, као дубоко замишљени и са неком врстом уздаха. — Па шта је сад опет урадио? … — О, брате, шта ће се с тим чудом?! … — пита кмет озбиљно, тупим гласом. — „Шта је урадио? Шта је урадио?!“ Како то питаш, брате?! Тако може и моја стрина да кметује. Не знаш Шула? … Е, није, вала, озидао нову чколу, но украо Пајићу најбоље јагње… Е, па, брате, ако то тако иде, онда нек се зна да радимо за тога Шула, па то ти је… Ја, чуди се човек: „Шта је урадио?!“ — цикну Никодије, један од најимућнијих у целој околини, а на крају говора пљуну срдито далеко од себе, и баци штап на земљу. — А што га ниси ти протерао кад си кметовао?! Што ниси кад знаш ’вако да причаш?! — одврати кмет још љутитије. — Нисам, ниси га ти дао! — А ти си га лани бранио! — Лани је био љуцки. — Љуцки што вама двојици није ништа ове године украо, вели Пајић, али, брате, не може да се трпи више. Што је много, много! … — Онда да га протерамо — вели кмет. — Да га протерамо — чу се са свију страна. — Е, вала, знате шта је. То је пизма на мене. Сад кад служи код мене, онда ’ајд протеруј, а ко зна да л’ је Пајићу он украо јагње. Ја нисам приметио да је где врднуо док је код мене — заузе се неки Никола, код кога је Шуле служио. — Е, брате Никола, не може тако. Лани га брани Пајић, кад је код њега био, ономлани ја, а сад ти, и тако откако ја знам тог Шула, он редом краде од свију. — А што да га почнете јурити сад прво кад је код мене? — љути се Никола. И тако се мало-помало отвори читава свађа између грађана. Једни држе страну Николи, једни хоће Шула да протерају. Петнаест година је тако увек на дневном реду то Шулино питање, и никад да се оконча. Једном су били озбиљно одлучили да се протера, па се покајали. Научили некако људи на њега, па то је све. А њега и не може човек да мрзи. Повисок, витак, главе омалене, шиљасте, наврх које је и лети и зими забачен фесић, који, готово, више стоји на врату и затиљку. Испод фесића стрчи у бичевима плава коса и неуредно пада по челу. Обрва готово и нема. С једне стране има нешто мало, а место друге је ожиљак. Изгорео је некако кад је као мали пао на црепуљу. Испод тог крупног ожиљка, што захвата и чело с читава два прста, сијају два зеленкастожута ока, покретљивија од магнетске игле. Вечито је насмејан и виде му се бели као снег зуби, о којима се причају читаве популарне бајке „гризе Шуле стакло зубима“, „савије гвоз’ ка’ прс’ дебео“ итд. Свађа у највећем јеку: — А, ’оћеш да браниш лопова? — цичи Никодије. — Крао си с њим заједно, мрсак вам очин! Умало па да дође до гушања. Док тек тресну нешто, као да је пао човек с грма. Сви се пренуше и окретоше, а то Шуле прескочио из Мијиног шљивара општински плот, па се зацерека и узе мигати раменима. — Прескочи га? … — Ама, зар прескочи, побогу брате?! — Их, да зла брава, закон му његов! — чуди се и Никодије. — Да бог сачува! … — чуде се сви запрепашћено, а види се како се еимпатије према Шулу повратише. Кад се већ довољно ишчудише, рећи ће кмет достојанствено, строго: — Оди-дер, Шуле! Шуле приљуби руке уз бутине, исправи главу, и по војнички домаршира до кмета и салутира хитро, лако. — Е, мани га! — шапћу једни. — Да не краде, убио га Господ, вредео би Цариграда! — додају други. — Е, бржи је од најбољег коња! — Каки коњ, ако не стигне зеца на брзац — убио ме бог! — опет ће трећи. Сви га некако и с љубављу и са завишћу гледе. — Ти си, Шуле, украо ноћас Пајићево јагње и појео га с Тозом и Кеном у Међицама, а кожу сте обесили о Маркову качару. Шуле се брзо окрете око себе, намигну на неке и накељи се мало, па се намрштено обрати Пајићу: — Ко ти је појео јагње, ’ча-Павле? — Вала, Шуле, није ни министер, ни начелник дошао у село да украде Пајићу јагње, но то се зна чија су посла! — вели Пајић љутито. — Добро ’ча-Павле, кајаћеш се што ме нападаш — вели Шуле, па се опет крадом накељи и намигну на неке. Многи су се и прибојавали Шула, јер њему тако дође па дуне некуд у свет. Нема га по неколико месеци, па тек изненада трапи у село. А сви су се више бојали кад није ту него кад је међу њима. Држали су да много може: и хитар и млад (у ово време тек му је било двадесет и девет година). — Пајић чувао то јагње за госте. И таман сутра му долазе, а Шуле га покрцка с Тозом! — нашали се неко. Шуле се насмеја, али се брзо уозбиљи и намршти, па се прекрсти: — Нисам, овога ми крста, не прекрстио се, а зна ’ча-Никола да сам сву ноћ био код куће. — Је л’ дебело, Шуле, закон му његов? А? … — упита један и засмеја се. — Е, вала, мислим у сам се лој саздало — додаје други и намигну на Никодија, а главом показује на Пајића. — Их, што је Шуле сладио ноћас ка’ бег, а Пајић нек гули проју. Сви прскоше у смеј, а и Шуле се савио од смеја и једва изговара: — Нисам, бре, младости ми! — Дај му полић ракије нек призна. Из ме’ане преко улице донесе неко полић и пружи Шулу. — Немо’ бре! — мршти се као Шуле и гура га лактом, а овамо пљеште устима и прави такав израз, чим завара кмету очи, као да би хтео рећи: „Јао, дај-де га овамо!“ Кмет то приметио, па му се допало. — Попи’, попи’! — вели му. Шуле узе стакло, прекрсти се брзо неколико пута, помилова га, шкљоцну на њега зубима и обзину грлић два-три пута, па га метну крај срца и узвикну: „Злато моје!“ Затим стаде мигати раменима и ишчуђавати се: — Ух, колицно је, веру му његову! Све да се поваља од смеја. — То јагњетина тера на жеђ! — вичу многи. Опет се смеј разлеже, па и Пајић се насмеја, који је дотле седео намрштен и пљуцкао од неке досаде. — ’Ајде, бре, Шуле ’итар си, тркни дол’ до цркве, те зовни попа — вели кмет. Шуле подврисну, подскочи од земље читав метар, и као муња јурну. Прескочи као срндаћ врљике на црквеном забрану, затутња му земља под ногама и разлеже се његов диван, јак глас, те одјекнуше брда: <center>Хај, да сам газда,<br>к’о што немам пара…<br>иујују уууу ух! …</center> — Ух, побогу, опак ли је! — Мани га, ка’ ала једна! … Таман се опет узеше сви чудити и разговарати о Шулу, док он одједном бану преко плота на истом месту, из Мијина шљивара. — Ене де га, откуд одовуд овај ка’ с неба?! Шуле подврисну и подскочи. — Кад, бре, брже облете? Јеси ли ишао, бога ти, чак до цркве и обишао там около ка’ ви’ор? Шуле се само смеје и мрда раменима. — Тхе, час ја — ка ласица. Пред ме’аном га опет почеше частити, па и кмет, и чак Пајић, а једнако му говоре: — Признај, ‘бре Шуле, славе ти, нећемо ти ништа. Шуле се смешка, испија, а час мете капу на уво па заигра. — Е, чудо је, брате, како му ове ноге ’вако раде? — ишчуђавају се сви његовој лакоћи. Шуле се мало ћевнуо, па ће се тек окренути Никодију, умиљавајући се: — Дај ми, болан, ’ча-Никодије, једно јагње да га изем. — Немо’ ми, бре Шуле, мали су ми, вере ми, даћу ти, богами, чим одвркну. — Не једе Шуле маторо јагње, но ка’ господа дол’ у чаршији, кад је младо, па подебело! — рећи ће један, и сви ударише у смеј. — Подај му, богами, боље ти је сам, но да ти дигне три! — узе се шалити и Пајић. — А с Пајићем си, велиш, квит! — шали се кмет. — С њим квит! Нисам жи’ м’, ’ча-Павле! — вели Шуле и заглади уста, па штрцну пљувачку кроза зубе, а Никодију намигну и прошапута: — Слатко је било ка’ један шећер, сто му његови’! … — Готово, мораћу му дати једно — смеје се Никодије. — ’Оћеш један полић? — пита Шула газда Марко. — Не помаже ти! — вичу други. — ’Оће да га подмити! Јагње, јагње! Мораш и ти да даш писанију Шулу. Све да се поваља од смеја. Кад дођоше, Шуле скочи преко једне врзине, подврисну и изгуби се у забрану, а разлеже се његова силна звонка песма: <center>С вечер сјала сјајна месечина,<br>обасјала зелену ливаду</center> Застали сви, па слушају. — Е, алал нек му је оно ноћашње јагње! — узвикну Пајић одушевљен песмом. — Море, кад ми запева негде, опростио би’ му, чини ми се, око да ми је извадио. <center>*</center> Није прошло од то доба ни месец дана, а Шуле се негде, по свом обичају, изгубио. Нигде га нема, нити ко зна где је. Жале га сви, и некако им необично без њега. — Е жао ми га, гада му поганог, ка’ да ми је брат отишао! — чуло би се често кад би се повела реч о Шулу. Пола године по његовом одласку стиже акт од начелника среза неког у београдском округу, у коме се вели како је неки Милован Степановић — Шуле (ретко му који знао имена) притворен због сумње што је на њега пала због неке крађе. Милован се позива на Никодија Милосављевића, Николу Пајића, Марка Томића и Николу Весића, мештане села К…, где је и сам рођен и живео, који га познају да је владања добра и да ни за шта није никад кажњен, ни осумњичен. — Шулова посла! — вели кмет. — Е, није му то наша ова јаруга, но приапсе браћа. — Жао ми га, гада! — вели Пајић. — Жао га и мени, ал’ ето ти оно његово опет тера. — Па шта ћемо? — Да га избавимо несрећника, наш је опет, убио га бог и кад се таки саздао! — И он сирома’ у туђем свету, па се опет свија овуда око нас — рећи ће Пајић. — Наш је опет, куда ће од нас. Своје место, па своје, ком ће кукавац другом. И општина изда уверење начелнику среза… <blockquote>Суд ове општине уверава сваку надлежну власт које се тицало буде знати, а нарочито начелника среза … у вези акта истог среза № 4210 од месеца … год. 1896, да је Милован Степановић, који је био житељ ове општине, у свему владања примерна био и у свему поштен, за што тврди суд ове општине својим печатом. <p style="text-align:right;">Председник суда Митар Тошић</p></blockquote> [[Категорија:Радоје Домановић]] [[Категорија:Приповетке]] 5qpsujod2p8esxoxc0zwmfsxzemv8y4 0 61155 144197 2026-06-07T15:23:08Z Galicijac 19151 израда странице 144197 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=Слика са улице | одељак= | аутор=Радоје Домановић | белешке= }} Погледајте само ову шарену, непрегледну масу на улици што се повија тамо-амо. Шта мислите из чега је састављена? Кога ту нема: ту су вам државни великодостојници са лаганим ходом; трговци; чиновници; амали са тешким теретима на леђима; беспосличари са лаким штапићима; слуге са издрпаним оделом и лепим корпама на рукама; лепотице са гиздавим оделом и бајним осмејцима; просјаци са тужним лицем, или сузним очима; дебели беспосличари што се брину о „апетиту“ и здрављу, и мршава сиротиња са бригом „шта ће јести“; књижевници; Чивути што шеткају тамо-амо пред својим дућанима, трљају руке и вичу купце… Све пролази једно поред другог и свако има свога циља и својих мисли. Боже мој, да чудних мисли и осећања! Послушајте само оно потмуло, неразговетно брујање што постаје од разних речи и гласова још разноврснијих личности што склапају ову масу. Свака изговорена реч, сваки глас, ма чији био, као да пада у море речи и гласова и одмах престаје бити целина за се, већ само служи да подржава општу вреву и брујање. Понека реч искочи јаче на површину, и тек да је уочиш, а она се већ изгубила у оном општем шуму, што га ветар односи — ко зна куда? Неки се смеју и шале; неки се туже и уздишу; неки се здраве и разговарају пријатељски; други се опет свађају. Ту се хвали, куди, оговара, довикује, виче, шапуће, нуди, одбија, мами… „Чега још нема у свету?!“ Има готово већ више од десет минута како један млад човек, од својих двадесет година, стоји на једном истом месту, у крају улице, и оборене главе лупка штапићем по камену. Са лица му се чита туга и нека тешка брига у коју је запао. С времена на време подигао би главу и тужно погледао по гомили света што врви улицом на све стране; уздахнуо би, оборио наново главу и продужио даље, готово механички, лупкати штапом по оном камену. Сви људи, и уопште све што је очима гледао, изгледаше му досадно, лудо и глупо. Од толиких речи и гласова што допираху до његових ушију, он није чуо ни једног јединог гласа, ни речи што би се на његову тугу и јад односила. Нико неће његов бол да разуме, ни утехе да пружи, или бар да обрати пажње на њега. — Сви му људи изгледају као какве фигуре на дроту, створене само зато да га муче и киње, да буду на досади и онда када му треба саучешћа, помоћи и утехе. — Шта се овај разјапио као бесомучан? — прогунђа љутито гледајући једног пекара који, пролазећи покрај њега, викну својим јаким гласом: „кифле“, и свирну у рог. „Ах, свете, свете, како сам те мало познавао — мишљаше у себи. — Сада тек видим у правој боји… Зар нико од оволиких људи не може разумети овако тежак положај, па да ме бар теши, ако ништа друго, а и то би ми било доста? … Гле, колико се дигла врева, чисто да ми уши заглуну па ипак… ала су људи без срца и осећања… Ено, како се они смеју безбрижно и весело! … Како бих ја разумео тугу свакога човека и притекао му у помоћ.“ Из таквих мисли трже га један човек у издрпаном, масном оделу, са тужним лицем и чисто молећим погледом. У рукама је држао две саксије са цвећем што изнесе да прода да би могао купити јела својој деци. — Узмите, господине, цвеће, ако је по вољи? — рече му тај човек скромним и понизним гласом… Овај га погледа, па љутито одмахну главом. Тиме је хтео рећи да му не треба цвеће. — Али врло јефтино ћу дати, господине, узмите, јер ми је врло потребан новац! — продужи онај са саксијама, нижим и тужнијим гласом. — Не треба ми! Разумеш ли? Шта ми сад вазда причаш? — одврати љутито младић и, окренувши се на другу страну, пође улицом оборене главе, занет својим јадом. — Узмите, молим вас, јер ми је велика нужда; севап ћете учинити — опет ће продавац, пристајући за њим. — Та иди бестрага, шта си ме се наврз’о са тим цвећем? … Кад ти кажем: не треба ми, не треба! … Шта ми ту вазда досађујеш?! — одговори му младић опоро, и оде даље. Онај са саксијама застаде, па уздахнувши помисли у себи: „''Баш су данас људи без срца и осећања''“, а сузе му се заблисташе у очима. <p style="text-align:right;">''Београд, 1893.''</p> [[Категорија:Радоје Домановић]] [[Категорија:Приповетке]] mocq1segqmyvw0k2sqpoqp4tl5qtxqv 0 61156 144198 2026-06-07T15:33:36Z Galicijac 19151 израда странице 144198 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=А хлеба! | одељак= | аутор=Радоје Домановић | белешке=Поднаслов — слика из живота }} Нема тога у селу ко није поштовао Милоја Лазаревића, а ваљан је и био. „Не рађа се више у нашем селу таквих људи!“ – слушао сам да говоре многи одмах по смрти његовој. Умро је лањске јесени. И ја сам га необично волео још од детињства. Бејаше добар пријатељ мога оца, па често навраћаше нашој кући. Увек ће ми, кад дође, донети чега: или крушака, или шљива, или шећера. Неки пут ме метне на коња преда се, те одјашимо његовој кући. Ја га уз пут распитујем о свему што видим, а он ми казује. Код његове куће се играм са Божом. То му је најстарији син, а мој друг у основној школи. Божу сам волео више од свију другова. Седели смо заједно један до другог, па и у игри смо били увек заједно. Игра и трчање, шала и смеј. Слатки су били ти дани! Врљамо по шуми, сечемо прутиће, тражимо ’тичија гнезда, пужамо се по дрвећу, јуримо један другог, те гледамо ко је бржи; нађемо какву ниску положену грану, па је јашимо; уморимо се, идемо кући, мојој или његовој, па једемо. Кад год једемо млека, а ми се засмехујемо, и ко се мање смеје, тај више једе. Често се толико смејемо, да по читав час не можемо да поједемо чанак млека. – Благо вама, кад још не знате шта је мука! – сећам се да је једном рекао ’ча-Милоје (тако сам га звао), а ми се погледасмо па још у већи смех. Ја сам по основној школи отишао у гимназију, а Божа остао у селу. Кад сам по свршетку првог разреда дошао кући, једва чеках да га видим. Одмах сутра дан одем његовој кући да се играмо. – Божа чува стоку, нема њему више игре! – вели ми ’ча-Милоје. Одем и ја к њему. Играли смо се опет до миле воље у ливади, чувајући стоку. Неки пут се заиграмо, те стока оде у усеве. Божу изгрде, а и мени тешко, чини ми се, више но њему. Сутрадан се опет играмо, као да ништа није ни било. Неки пут му причам све што сам ја научио, а он слуша пажљиво, и распитује ме о свима појавама што су њему загонетне и нејасне, а ја објашњавам „научничким ауторитетом“. Покадшто се састави по десетину чобана. Ту се тек игра и шали. Кад пада киша, изујемо се, те трчимо боси по трави и барицама, или наложимо ватру у каквом пању, па се искупимо около те причамо или загонетамо. Кад стигну печењаци, онда је све то још пријатније. Тешко су ми увек падали растанци с друговима кад дође време да идем у школу. Година за годином пролазила, а ми све озбиљнији. Кад сам свршио матуру, онда сам с Божом ишао по лову, по ливадама где девојке беру зеље, на игре где се момци и девојке састају, или на прела. Али дружење наше не беше тако често. Божа је већ радио увелико, а ја сам читао и одушевљавао се разним књижевним производима. Баш те се године Божо и ожени; ’ча-Милоје нешто, стар, а нешто га издаде здравље, па не може да ради, и ко вели: да узмем радника у кућу. <center>***</center> По свршеном своме школовању одем у село да се, после толиког рада у школској прашини за клупом, предам безбрижном животу целога лета; да се одморим и опоравим здравље на чистом ваздуху. Како у месту рођења оживе све успомене из детињства! И шума и ливада и путови и стазице и цвеће и ’тице и потоци и куће и ограде и свако место и свака ствар опомиње ме на детињство и безбрижно играње. Бурјан, исто онако густ, нарастао више моје куће. Погледам, па ми се чисто учини као да је јуче било кад сам се по њему крио играјући „жмуре“ са Божом, и као да очекујем његов глас иза амбара кад у игри викне: „Је л’ зора?“ Упитам мајку за Божу. – Вредан је као кртица, али посрнуше некако са имањем, а и отац му болестан! Зар ниси чуо да је Милоје много слаб? – каже ми мајка, па као да се нешто дубоко замисли. – Сиромах Божа! – помислим, али не могох рећи. Неке, тамне, неразговетне представе, пуне слутње, као да навалише на мене са свију страна, и почеше гонити оне слатке успомене детињства из мог и Божиног друговања. Осетих неки терет на души, а и сам не бих умео рећи откуда то осећање бола и јада, откуд се поче упијати у душу неки страх и зебња? – И дете му зимус умрло! – Коме? – упитам ја иосле дужег ћутања, чисто механички, занет својим чудним мислима. – Па Божи! Мени се учини све то нека неверица, или као какав непријатан сан. Учини ми се као да неко тихо, лагано, с пуно слутње шапће на уво: „Такав је живот!… Божа више није дете!“ – И ја се отимам да у то не верујем. Узмем пушку и изиђем у лов да се мало разгалим од тих утисака. Нисам ни мислио где ћу наћи лова. Пушка ми о рамену, а ја корачам кроз забран, занет у чудно размишљање о животу. Без сумње је могло хиљадама ’тица летети око моје главе, и ја их не бих приметио, или се не бих сетио да ловим. Управо, није ми ни на крај памети било да сам у лов пошао. Божина слика из детињства непрестано пред очима, па не могу никако да за оно весело лице вежем све те нове беде живота у које је, како ми мати рече, запао. Нисам ни сâм имао намеру куда да идем, па ипак сам случајно изишао на пут што води ’ча-Милојевој њиви, где сам толико пута проводио с Божом у веселом игрању. Затекнем Божу да оре. Чим ме угледа, заустави волове, пусти руцеље из руку, и усправи се. Поздравих се с неким чудним трепетом у гласу. Ћутали смо дуго. ’Тице цвркућу у шуми крај њиве, а ветрић тихо шумори кроз лишће, које је погдегде почело већ жутети, те као да шара зеленило разним прелазима боје од жуте ка жутоцрвеној. Сунце сија весело, небо се плави. Волови машу реповима, те се бране од мува. С времена на време махне један или други главом, те јарам крцка, а меденице о врату зазвоне. Млађи брат Божин, дечко од десетак година, стоји пред воловима и гледа љубопитљиво у мене, мерећи ме од главе до пете. У једној му руци комадић црна хлеба, а у другој дугачак, дренов прут. Ја се једва усудих да питам: – Како је ’ча-Милоју? Божа саже главу, а после подужег ћутања уздахну, изговори гласом који као да из земље долази: – Тешко, богами! Млађем његову брату ударише сузе на очи, па се котрљају низ свеже обрашчиће! – Па даће бог, Божо, те ће оздравити! – тешим га ја, и загледах се у јато врана што се спусти на грање, па ми се чини као да оне донесоше слутњу што ме поче обузимати. – Мучно!… До заранка неће саставити! – једва изговори Божо, погледа у брата, а глас му грца, као да кроз зубе говори. Очи му пуне суза, па само што не кану, а он се упиње да их уздржи. Дете зајеца. Прут и хлеб испусти из руку, окрете се од нас и пође некуд, плачући гласно. – И он данас оре! – помислим у себи, и као да не верујем да то очима гледам. – Отац му на самрти, а он оре! – понови се мисао у памети. – Па што ореш?… Што не одеш кући да га припазиш?! – рекох му некако прекорним гласом. Настаде тајац. Божа уздахну, потмуло и дубоко, а из уста се чу глас који није сличан људском гласу, глас потмуо, рапав, испрекидан, устрептао, као да смрт изговори једва чујно: – А хлеба?! – погледа ме укочено, тужно, и ја прочитах у сузним очима све, разумедох онако страшан и очајан глас којим изговори ове речи. Две-три сузе скотрљаше му се низ образе. Опет уздахну, обори главу, загледа се у земљу, и као да онеме и окамени се. И ја онемех. Кад сам пошао кући, осећах се као да је сав терет живота људског пао на мене свом тежином својом. – А хлеба?! – брујао ми у ушима онај очајни, самртни глас, глас јада и беде, и ја се стресох од слутње. – И он ради и у таквом положају?!… Треба му хлеба! – мислим у себи, и та ми мисао не избија из памети, а осећам како ја то не бих могао издржати. Тежак је живот, страшна је борба живота!… Треба много снаге и здравих живаца! <p style="text-align:right;">''Октобра 1898. године, Београд''</p> [[Категорија:Радоје Домановић]] [[Категорија:Приповетке]] 0djidu9yifgjht3r71cxjt8trnuh0ax 0 61157 144199 2026-06-07T15:44:57Z Galicijac 19151 израда странице 144199 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=Певачев Ускрс | одељак= | аутор=Радоје Домановић | белешке= }} Он је у овоме месту где сада живи тек од пре три месеца. Никоме није причао откуда је дошао, а без сумње га нико за порекло није ни питао. Уосталом, ко ће га и питати? Он лепо пева и удара у тамбуру, а то је главно. Весело друштво се искупи и зове Перу. Тамбура зазвечи, а он запева, рецимо: „Од севдаха горег јада нема, ал’ севдах се са севдахом вида!“ или ма шта тако, и коме би онда крај вина и такве песме пало на ум да припита Перу одакле је и што је амо дошао. Не верујем да би и теби, читаоче, стало било до његова порекла, па чак и до ове моје приче, само кад би чуо звук његове тамбуре и онај његов и сладак и силан глас. Та кад он запева коју песму што у срце дира, заборавиш и сам ко си и шта си, већ се сав предаш звуцима, који те опијају, час слатком тугом и чежњом, час бујном веселошћу, те се душа, устрептала, опијена од таква осећања, предаје валима звука на милост и немилост да је носе собом куда хоће. Е, али кад њега нема да запева, онда можете допустити да бар ја о њему причам. Није он случајно дошао у ово место, где га нико није познавао. То је тако морало бити. Пера је син доста имућних родитеља, без којих остаде још у осамнаестој својој години. Кад је постао пунолетан, ожени се, прими наслеђе и отпочне трговати. Он млад, наиван, невешт, добра срца и поверљив према сваком, а друштво рђаво, те злоупотреби те његове добре стране, и онда није никакво чудо што му се, кад је узео тридесету годину, продало све за дуг, а он остао сиромашак са женом и четворо ситне деце. Пријатељи и познаници га напустише и он бејаше остављен себи самом. Заната никаква није знао, а породицу је требало хранити. Једино што је могао и умео, то је да вешто удара у тамбуру и лепо пева. Недаће живота уплетоше јад и тугу у његов, иначе ведар и весео дух, а баш та туга, чиста и искрена, даваше необичне дражи гласу његову. <center>*</center> И он остави место свога рођења и пође у свет, да тугом својом људе весели. Неколико година већ живи од те горке зараде, идући тако по местима где га нико не познаје. Па ипак је храбро сносио своју тешку судбу; певајући другима, предавао се и сам песми свом душом, те за часак заборави све јаде. Жив човек се на све навикне, па и он је навикао да с мало буде задовољан, а зарађивао је то мало, колико му је за живот потребно. Кад он не би могао зарадити, жена је његова шила рубље богатијима, те зарадила она. Али пре месец дана разболи му се жена. Ономад се тек она предигла, а занеможе дете. Имао је чак нешто мало упггеђена новца, и то све оде за лекове при жениној болести. Већ је неколико дана како није могао ништа зарадити. Једино још што је хлеб од пекара добивао на веру. Осванула Велика субота, а он целе ноћи није тренуо. Била је будна и жена, али су проговорили једва неколико речи. Седели су у мраку, уз постељу болесна детета, које је стењало, јечало и покаткад мљацкало уснама. Исток већ подбељује, а у соби се почеше назирати нејасне контуре предмета. И они тако назреше у полутами једно друго, и задрхта свако од својих црних слутња и мисли. Напољу сипи тиха, пролетња киша; петлови лупом крила и кукурекањем објављују зору. На улици се већ поче разлегати жагор и блејање јагањаца што их сељаци догоне на продају. Прозори суседног стана осветљени и кроз намакнуте завесе виде се сенке: час промакне рука, час глава, час цео труп. Све ово као да Пери наговештаваше неку несрећу, као да му потврђиваше бедно и мучно стање његово. Тако му се чинило. Блејање јагањаца постајаше све јаче, а жагор и врева на улици све већа и већа. — Купују јагњад. Данас ће сваки купити јагње! — помисли у себи и мисли га одведоше у прошлост, у дом родитељски. Он је лежао у постељи у то доба и гледао кроз отворена врата у кујну, где мајка према свећи меси колаче. Као да је гледао њезино благо, пуначко лице, забрађено морастом шамијом; пред очима му је био сваки њен покрет. Врата се споља отворе, а улази отац и прича како је добро јагње купио, а он скочи с постеље и журно се облачи, и истрчи напоље да милује јагу и да одбира из велике корпе најлепша и најјача јаја за туцање. Болесно дете јекну и поче мљецкати уснама, а жена некако тупо и очајнички уздахну. Перу то трже из снова и на душу му паде тежак терет. Осети да је сад отац и да он треба својој деци да припреми радости које он дететом уживаше. Железнички воз писну на станици, која је ту у близини, а затим се чу оно монотоно хучање и клопарање. Пера чисто зажеле да некуд бега далеко, далеко —можда у прошлост своју. Дете опет јекну и поче кроз плач бунцати: — Мајко, Милан узео моје шарено јаје! … — Ћути, благо мајци; мајка ће теби друго дати — рече жена да би умирила дете. Пољуби га, а сузе покапаше врело детиње чело. — Бедно сироче моје! — прошапута Пера, и у том тренутку се опет сети свога детињства и својих радости тих дана, својих родитеља: сети се како је и сам припремао за тај дан док је имућан био, и на душу му паде таква тежина као никад дотле. Једва је дисао, челом му избио зној, уста засушила; непгго га под грлом дави, груди празне, а низ образе се скотрља неколико суза. Из суседног стана чује се лупарање и шкрипање врата, затим одмерено лупање као да се размесује тесто, па онда звека тепсија… Болесно дете опет поче плакати. Почеше се будити и остала деца. — Данас се мора наћи новац — цикну жена кроз плач, љутита, а и сама не би знала рећи на кога. И Пери се заиста учини како се може наћи, само ако се потруди. Љутио се на себе што већ није отишао некуд, него „дангуби ту скрштених руку“. Пође од куће готово с чврстим уверењем да ће моћи много учинити. Ишао је улицама, а и сам не зна куда, па ипак на души као да осећаше лакше, „јер се труди“ не би ли намерио какву прилику, а да га питате какву прилику то мисли, то вам ни сам не би умео рећи. На све стране, куда год се окренете, видите журбу и припрему за сутрашњи велики празник. Понегде већ све спремно, само још каква жена, повезана шамијом, брише прозоре; негде ствари изнете у двориште, а соба још ономад окречена, па сад перу патос; овде, опет, из куће чујете како лупа тучак у металној ступици — то се туца шећер или ораси; онде, опет, осетите мирис пржене каве; прекопута у другој кући видите како се врата отворе и изиђе дечко с тепсијом колача, а за њим се помоли домаћица са засуканим лактовима и изговори: „Нека не прегори као оно прве!“ У неком дворишту, опет, видите како се искупила деца, ла гледају како се дере јагње. Свуда се осећа мирис варзила и чисто гледате како се деца окупила око мајке, па гледају како она шара јаја ћезапом и већ се за свако погађају чије ће бити. На улици је тек прави метеж. На све стране блеје јагањци. Око сваког стада окупљено по двадесет-тридесет купаца. Ту се виче, ценка, алали, теслими. Куд се окренете, сретнете некога што носи јагње на леђима или у наручју, неки буренце с вином, неки корпу пуну ствари, шегрти проносе нове ципеле и одело. Трговине пуне: једни улазе други излазе, а сваки носи под пазухом какву приновљену ствар, завијену у хартију, и жури кући да проба како ће му стајати. Људи који су свршили посла седе пред каванама, срчу каву и разговарају какво је ко јагње купио и какво је вино набавио; удешавају унапред распоред провођења, а с лица им читате неку необичну срећу и задовољство. Куд год погледате, све је другачије. Па и у каванама настала нека промена. И ту се бришу прозори, пере патос, износе столови, те гости седе напољу, или у каквој соби која је раније опрана. И нико се не љути; сваки још у овим променама налази неку необичну драж. Чак и ’ча-Тодор, стари бакалин, кога иначе увек видите пред дућаном где погнут и намрштен ћути и претура бројанице у рукама, оставио да млађи продају у дућану, а он, преко обичаја, сео пред кавану, поручио каву и, што је најчудноватије, отпочео причати неке своје обешењаклуке из младости, а сваки који га познаје радних дана мислио би да је тај заборавио и да говори, а камоли да се нашали. Е, али овакви дани преобразе човека. А баш овакви дани, кад је све весело, теже падају ономе коме се у души јади свили, као сиротом Пери. Он је непрестано врљао улипама. Гледао је све око себе као по каквој дужности, а та га је олшта радост све више жалостила и управо вређала, мучила. Једаред се умешао и тамо где купују јагњад, па гледао како други купују. Ту му паде на ум како га је дете питало: — Кад ћемо ми да купимо малу јагу? — и осети како му лопта стаде под грлом, а на очи му се сузе саме отимају, учини му се као да сви у њега гледају, знају да нема новаца, а да је некад био имућан, богат човек. па му се смеју, и стид га обузе. Читавих неколико минута стајао је тако оборене главе, не смејући нигде погледати, а потом се крадом измаче из гомиле и чисто одахну душом. С времена на време опет срео би га неко па га сав срећан запита: — ’Оћемо ли сутра једну да викнемо? … — Како сам остао без пара, ја бих и сад, само да добијем који грош! — одговорио је Пера неким промуклим, тупим гласом. — Ха, ха, ха! … Шта велиш, данас би још… ха, ха, ха! … Е, Перо, Перо… ха, ха, ха! … шта вели, данас би још! — изговарао је тај задовољно (продужив даље своју шетњу) кроз смех, којим се нарочито смеју људи који се реше да у извесним приликама буду весели и безбрижни, па се смеју свему. Он на сваки начин није разумео Перине речи. Тако је Пера провео цео дан. Кући није смео ићи, јер му се све чинило да ће пропустити какву добру прилику која би му помогла да се спасе тог тешког положаја. И поче се спуштати вече. Људи се журе кући, жагор дневни се стишава. Кроз сумрак се види још како измичу задоцнели сељаци. Једни терају заостале овце, с којима јагњад дотераше, а понеки опет на коњу прокаска, носећи пуне бисаге ствари, хитајући радосно кући. Чује се бат коњских копита и тужно блејање оваца које остадоше без својих сисанаца, те их блејањем траже. „Како и овца тужи за својим породом!“ — помисли Пера и сети се свога болесног детета, па му се срце стеже од бола, а у очима се завртеше сузе. — „И што тражим ја, шта ми треба? Нека бог да да само дете остане живо. Зар ми је до провода, а оно готово на смрти? Ето, како и овца чак жали за својим „дететом“ — мишљаше даље, и одједном се окрете, те готово трчећи пође кући. „Можда је дете умрло!“ — кресну му мисао кроз главу, и он пред очима гледаше своје бледо мртво дете, жену где се грува у груди и чупа расплетене косе, а осталу децу, ритаву и гладну, уплакану, где се шћућурила у углу собе, а соба мрачна, само се једва назиру предмети према месечеву одсјају. При тој помисли застаде, осети као да га неко удари ножем у срце. Малакса, клону, ноге му клецнуше, грло се запекло, чело хладно, нека га језа прође целим телом, и он се стресе. Прозори на становима осветљени. Он гледа опет како промичу сенке: час мала детиња прилика, час велика људска, час само рука, час по две-три дечје главице, час женска повезана глава. „Све је то срећно и задовољно“ — помисли, па не само нгго види сенке већ му се учини као да чује смех, шалу, радосне разговоре; као да слуша како деца запиткују матер час ово час оно: и када ће се сванути, и хоће ли обући ново одело, и колико ће јаја добити, и хоће ли чим се сване јести колача и гледати како се пече јагње на лози? Ту се и нехотице пренесе мислима у своје детињство и све оне радости, сви утисци, свака ситница, свака реч његова и његових родитеља оживе му у памети. Поред тако лепе слике из прошлости стајала је бедна, страшна слика садашњости. Он је окретао главу од ње, плашио се, желео да је одагна, па да саму прошлост гледа, али, као у инат, она постајаше све јаснија и јаснија, а слика прошлости све блеђа и блеђа. Остаде опет пред очима само слика горке садашњости, а она из прошлости повлачи се све више и више док се не изгуби у даљини и једва се види као каква тамна пега, која постајаше све већа и већа, примицаше се све ближе и ближе. Пера се загледа тамо, а неки његови стари познаници као да се помолише отуд и злобно засмејаше, вичући: ,,Трчи кући, несретниче, дете ти је на умору! Што бленеш ту по улицама као лудак?“ И Пера се чисто трже од тог гадног смеха и опет пожури кући. Мало помало, па се мисли опет заплетоше, прошлост се обнови и туга јаче слеже на душу. Бојао се да оде кући: осећаше да не може поднети сву тежину страшне јаве, тим горе што та страхота пада баш уочи Ускрса, дана за који су везане толике успомене радости, среће и задовољства. <center>*</center> Болест детиња пошла је нагоре. У сумрачној соби затекао је жену где горко јеца, више болесног детета, које је у сну јаукало, шкрипало зубићима, грчило се и бунцало нешто брзо, неразумљиво. Најмање дете је заспало уплакано и уздисало је у сну после многог плача за новом хаљиницом (као што је видело у суседове девојчице) и шареним јајетом, па најзад и за вечером; два старија мушкарчића су будна и седела крај ногу болесне сестрице плачући у глас, што је допуњавало материно јецање. Месечеви зраци, што се пробијају кроз расцветану брескву пред прозором, шарају местимично сумрачну собу и дају још тужнији израз ове бедне слике породичне. <center>*</center> У зору забрујаше звуци црквених звона и објавише вернима Васкрсење Христово. Деца су још спавала. Најстарији мушкарчић се нешто смејао у сну, а болно дете, уморено болом, стење и тешко дише, а уз њега седе родитељи као два кипа: неми, без живота, без израза. На звуке звона трже се жена, устаде с постеље и, обрнув се истоку, откуд се и сунце рађало, клече према прозору, склопљене руке и поглед подиже небу, и стаде тихо шапутати молитву. Одблесак румене зоре озарава јој бледо, увело лице. Утом тренутку је изгледала као светитељка. Сврши молитву, и умирена, чисто освежена, прекрсти се неколико пута, устаде и, с пуно уверења да је сад болном детету лакше, приђе његовој постељи, пољуби га и зали тешким сузама, па прошапута: — Боже, не тражим ништа више, али бар на данашњи дан, када изобилно дајеш срећу свима, помози овом болесном детету! … Боже, молим ти се, опрости све грехе и нама беднима… — После тих речи опет се прекрсти, а сузе јој се сливају низ образе. Њена молитва као да освежи и Перу, те чисто оживе као из мртвих, прекрсти се, и сам прошапута: „Боже, ти ме не заборави!“ Сунце је изгрејало и чисто злати природу и увеличава општу радост васкрса Христова. На улицама већ настала граја, трчкарање и усклици дечји и радосни поздрави срећних људи: — Христос васкресе! … — Бог је добар! — рече жена, некако умирена својом искреном молитвом. — Он ће и на нас погледати… Данас је свуда радост и весеље, моћи ћеш зарадити коју пару, па ће Бог дати да и дете оздрави! Пера се трже од тих њених речи. Он је био утонуо у своје мисли. Пред очима су му се опет ређале слике из доба срећна детињства, а крај њих тужне слике садашњости — ледена, ужасна јава. Он се баш сећао како је дететом у то доба био срећан уз родитеље, трчкарао час тамо, час амо: гледао како се пече јагње, довикивао свог суседа Микицу да се туцају, загледао радосно ново одело и бројао новац што му отац дао да пије на сабору код цркве лимунаду и да купује шећерлеме. Утом, тек, пред кућом засвирају свирачи и он истрчи из куће, а још се мноштво деце искупи око тарабе. Мати његова изиђе и изнесе ракије, вина, меса, колача и да свирачима, па онда свакоме још шарено јаје, а отац им да новаца. Ето, из таквих га успомена прекиде жена својим речима, те се трже, и загушеним гласом, којим говори онај што се уздржава да не заплаче и гласно зајеца, једва изговори: — Могу! … Дете је све теже и теже дисало. Пера се опет прекрсти, приђе дувару где је вешао тамбуру, узе је у руке и метну под пазухо, па ћутке отвори врата и изиђе из собе. Суза се скотрља низ његове образе. Свеж дах пролетњег јутра задахну га, и он се прибра, утре сузе и у себи промрмља: — Па то ми је посао, а и морам радити за своју породицу. <center>*</center> Кад се појавио у каваии, весела момчадија дочека га усклицима. За столом је седело неколико младића. Ручали су, па пију вино, куцају се чашама и певуше тихо. Наместише и Перу међу се, примакоше уза њ вина, меса, јаја и колача „да се најпре поткрепи, па да викне једну својски“. Пера узе један комад меса, метну га у уста, али га не могаше прогутати. Нешто му стегло грло, па му све залогај враћа натраг. — Зар ја да једем овако изобилно свега, а они тамо ни хлеба немају код куће! — кресну му мисао кроз главу и пред очима му се указа бедна слика његове породице. — Једи, море; пиј то вино! … Хоћеш ли ракије? … Келнер, дај му шта хоће! — вичу расположени бећари. Затим опет укрстише чаше. — У њено здравље! — викну један, дирајући свог друга за неку његову драгану. Разлеже се гласан смех. Испише чаше наискап. — Викни ону: „Од севдаха горег јада нема!“ … — виче један — не, не, него ону: „Авај, драги, што ми већ не дођеш!” … — Остави њега, нека пева шта хоће, јер тада најбоље пева — предлаже трећи. Пери донеше ракију. Тражио је, иако је никад није пио. Испи три-четири чашице на душак, да би се поткрепио за песму. Мора се зарадити. Удари у жице, звуци тихо забрујаше. — Немој то, немој то! … Деде весело нешто, или нешто севдалијски! … Почеше се погађати шта да се пева и сложише се да запева: <center>''Нешто ми се Травник замаглио…''</center> Опет јекну тамбура. Чаше се укрстише, громки усклици проломише ме’ану и свак с нестрпљењем очекиваше песму. Пера је ударао у тамбуру, али гласа не могаше пустити. Грло му суво и као задављено неком лоптом, која га гуши. — Певај ваздан! … Пеееваааај! … — Мора се зарадити! … — помисли Пера у себи, пред очима му се опет указа слика бедне породице његове, а при том му живци задрхташе од нестрпљења када ће је обрадовати заслуженим новцем. То му даде снаге, напреже се и пусти глас, који бејаше туп, загушљив, плачан, једва се чуо … — А, Перо, зар тако?! … Не ваљааа… Бољееее… Покварио се Пера… Не уме да пева — почеше правити примедбе једни… „Можда већ умире сироче, а ја певам!“ — кресну му мисао кроз главу. — Друго нешто, брзо, весело! … вичу други. Међутим, Перин глас постајаше све тупљи, загушљивији, личаше пре на стењање, него на песму. Сви га погледаше, а он у лицу бледомодар, усне му дрхте, очи засузиле, а под грлом му игра. Сви заћуташе. Настаде чудна тишина, која на Перу још горе утицаше. Рука му клону, последњи акорди изгубише се у чудној тишини, глава му паде на груди, крупне сузе линуше низ образе. Пера се загуши од плача и тешко зајеца. <p style="text-align:right;">''Београд, 9. априла 1899.''</p> [[Категорија:Радоје Домановић]] [[Категорија:Приповетке]] fqdzbeaa7txnwn0bmx8t4fu80405v0d 0 61158 144200 2026-06-07T15:49:04Z Galicijac 19151 израда странице 144200 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=Разорена срећа | одељак= | аутор=Радоје Домановић | белешке= }} У моме месту рођења живљаше неки Стеван Симић, човек веома честит и поштен, али сиромах. Становаше баш преко пута наше куће. Стан му је био један мали дућанчић, у коме је он радио свој обућарски занат. Нову обућу није правио, већ само вршио оправке. Звали су га крпом. У том је дућанчићу и радио и спавао и кувао јело и држао дрва. То му беше све и сва. Рођењем није из нашег места. Ту се однекуд доселио још кад му бејаше двадесет и неколико година. Мати ми причаше да је био слуга у нашој кући кад прво дође у ово место, али само за месец дана. Говорили су људи да је био на робији, те су га сви гледали са подозрењем и плашили се. Моја мати је, тако она прича, рекла једном приликом оцу: — Што ће ти робијаш у кући? … Ја се бојим! Отац је такође почео сумњати, и једног му дана рече да тражи друго место. Стеван је отишао некуд и тек после три-четири године врати се опет амо, где узме тај дућанчић и почне радити крпачки посао. Ја сам често њему навраћао кад бих му однео обућу да крпи, и баш зато што ми мајка забрањиваше дуго остајање са њим, бејаше ми слађе него све с њиме подуже остати и запиткивати га о разним стварима. Ни с ким се тај човек готово није дружио. Радио је свој посао, а увек бејаше озбиљан и чудно замишљен. Кад сам већ одрастао, њему бејаше преко педесет година. Лице му благо, поглед изразан, али се могло по свему приметити да је увек незадовољан својом судбином. Чим зора, а он је већ на ногама. Изиђе пред дућанчић и нахрани свога петла, који му спаваше пред дућаном на једном сандуку, а кад је јака зима, онда и њега уносаше у дућан. Чим петла нахрани, враћа се у дућан, седа за сточић и ради. Ја сам почео њему навраћати. Ја бих седео на једној старој, дрвеној клупици, а он за сточићем ради. Био сам с њиме необично љубазан, а њему је, како ми по свему изгледаше, то било мило. Ја сам започињао разговор о свему и готово сâм говорио, а он би ме, прекинувши рад, с часа на час само погледао и одобрио оно што ја говорим, пљунуо затим у длан и удубио се даље у свој посао. Мало-помало, из дана у дан, он постајаше све отворенији према мени, и бејаше му врло пријатно кад му навратим у дућанчић, јер чак ми је почео причати понешто из свога живота. Ја га нисам никад хтео питати о прошлости и пореклу његову, јер се бојах да ће га то увредити, а нарочито зато што сам од свију слушао како је био на робији због некаквог убиства. — Зар вас није стид да навраћате мени у дућан? — упита ме једном приликом и загледа ми се у очи. — Зашто? — упитам и ја њега некако збуњено и, не могући издржати његов поглед, оборих очи. — Мене овде сматрају за врло сумњива човека! — рече он, а глас му је некако чудно дрхтао и изражавао горчину према свету и бол чисте невине душе. Ја заћутах. Ћуташе и он. Нисам смео погледати у њега, а он је мене гледао и очекивао одговор. Дуго је трајала мртва тишина, коју он прекиде речима: — Знате ли да сам ја служио у кући вашега оца? … Ти си онда био мали… — Причали су ми… — Знате ли што сам изашао из ваше куће? … — Па знам нешто! … — Ваша се мати бојала робијаша! … Ја се чисто стресох и обузе ме неко чудно, непријатно осећање. — Па знате… жена је, а свет је говорио! … — почех ја. — Знам све, и зато се ни с ким и не дружим. Тешко ми је, али морам тако. Ви сте први који жели да се са мном боље упозна. Дружио сам се с многима, али код свију осећах хладноћу и неповерење, страх од мене, и ја сам морао прекинути свако дружење с људима. — Па је ли све то истина што се прича о вама? Ја у то не верујем, јер вас од детињства знам као честита и поштена човека! … — рекох ја и погледах га крадом, презоко. — Истина је и једно и друго! … — Дакле ви сте… — почех ја. — Јест, ја сам био на робији, убио сам, али никад не бејах рђав и покварен човек. Погледи нам се сретоше. У његовим очима приметих како блистају сузе. Ја сам ћутао, а он дубоко уздахну. — Свему овоме никада се нисам надао, али судбина човечја је чудна… — рече он дубоко замишљен. Гледао је кроз прозор, и по изразу се његову видело да је мислима далеко, далеко у прошлости својој, у родном крају своме. Дуго смо тако ћутали, док Стева не прекиде ћутање и отпоче ми причати ово: — Слушајте, испричаћу вам све. И ја сам некада учио школу. Свршио сам четири разреда гимназије, па ме отац извади из школе и доведе кући да му помажем у трговини и пословима на имању. Отац ми бејаше врло богат, а живео је у селу… Када се ово, што ћу вам причати, догодило, мени бејаше двадесет и две године. Заручио сам се с једном девојком из истог села и исте те јесени отац је био решен да ме ожени. Ја сам девојку волео и бејах сав срећан при помисли да ће већ кроз месец дана бити моја… Е, али место свега тога, место љубави и среће, ја сам морао отићи у казамат, живети између мемљивих зидова, а на ногама носити гвожђе. За један тренутак се могу покварити сви планови, разорити све наде и срећа, и судбина немилосна баци човека тамо где се нико никада не би надао… — Мој отац је био ожењен ћерком неког великог богаташа из нашега места, који не имађаше мушке деце. Отуд је богатство оца мога, које управо и унесрећи целу кућу. Како мати моја не имађаше рођене браће, то, дакле, она наследи имање свога оца, али браћа њена од стричева почну полагати право на то имање, као мушкарци. Подигну парницу у којој упропастише сву своју имовину, и суд их одбије. Остадоше, дакле, по свршеној парници пука сиротиња, јер платише све трошкове око суђења, као и својим адвокатима. Од то доба су смртно мрзели оца мога, јер мишљаху да је он, и нико други, узрок њиховој беди. Почели су овда-онда претити и убиством, али се мој отац, куражан по природи својој, тога није плашио, нити је то узимао као озбиљну ствар. — Тако, у половини августа месеца исте године, седео сам сам у својој соби, те писао нека писма разним трговцима с којима је мој отац имао везе у својој трговини. Сестра и мати сеђаху у другој, старој кући и спремаху вечеру, а отац ми бејаше отишао у село да потоди неке раднике. Напишем писма и станем уз прозор да их поново прочитам, јер се бејаше јако наоблачило, па ми за столом не бејаше довољно видно. Таман сам до половине прочитао, а оно стаде хучати врло јак ветар. Цело се небо још јаче натушти, те већ поче промицати понека крупна капља. Отворим прозор и станем посматрати тај призор природе. Небо мрачно и мрко, тако да завлада свуда тама; муње параху небо, а громови су страховито рикали и помагали гласу силног ветра од кога планине јече. Погледам по дворишту, а све се живо, и кокош и ћурке и пси, све се склонило од зла времена. Дрвеће по дворишту повија ветар час на једну, час на другу страну, а понеко се извали из корена или му се грана одломи. — Чим ветар поче слабије дувати, удари киша. Извадим кутију, те запалим цигару, па, пуштајући млазеве дима кроз тежак и узбуркани ваздух, осетих се пријатно у тој непогоди. Ветар започе нагонити кишне капље у собу, те затворих прозор и легох на диван. Пушим и гледам плавичасте колуте дима, слушам како гора јечи од ветра и киша запљускује у окна од прозора, а мислим на своју драгану. Таман бејах утонуо у слатке љубавне снове, док одједаред кроз хујање ветра зачујем неке јаке испрекидане гласове: — „Потрчи брзооо, јаој мениии, брзооо! …“ — Глас бејаше моје мајке. Мени се срце следи. мисли се моје пресекоше и нека ми чудна слутња обави душу. Скочим с кревета и истрчим напоље. Одмах, пред кухињским вратима, сусретнем се с мајком и сестром. Киша пљушти као из кабла, а оне кад ме угледаше застадоше као два кипа. Погледам мајку, којој лице бејаше некако модро-бледо, са кога киша спираше сузе. Усне јој искривљене од плача, уздрхтале и модре, а цело лице остало укочено; руке јој се тресле као у грозници. Сестра стајаше мало подаље: лице покрила рукама и горко јецала. Ја сам пред њима стајао блед и укочен, гледајући као у сну и не верујући да сам то ја, и да су то моја мати и сестра. Осетим у грудима грдну празнину, а под грлом лопту, која ме дављаше. Нисам осећао крви у својим жилама. Сав сам био клонуо и изнурен, тако да сам се почео чисто поводити као пијан. Ноге су ми клецале, а усне ми се засушише, а у ушима осетих неко злослуто, чудно и непојмљиво зујање, као гласове који с другог света долазе. Пред очима ми се у тренутку изређаше хиљадама страшних, тужнијих иза тужнијих слика, у којима су час мој отац, час млађи брат, јер и он не беше код куће. — Шта је? — упитах једва, тупим уздрхталим гласом, од кога се чисто уплаших, а још ми више после тога зазуја у ушима, и још ми се више срце стеже, а много више страшнијих слика ми се изређа пред очима. Учини ми се да сам тим питањем убрзао само све зло и несрећу која нас чека. Мајка закука на то питање, и ја чух речи: — „Отац ти погинуо! …” — За неколико тренутака престаде у мојој души свака мисао. Затим ме обузе неко тупо, неразговетно осећање. Не осећам ни жалости, ни страха, ни бола. Изгледаше ми као да сам се пробудио из неког сна, па не знам ни сам где сам, и бејах некако глупо и чудно равнодушан према свему што се око мене догађа. — Затим ми место свију слика изби пред очи само једна једина, али јасна и страшна: гледао сам свога оца бледа, мртва, како лежи у својој крви негде на киши. — Све то, све, помисао ми сену кроз главу, и тај ветар и то дрвеће и ови облаци, гле како се ваљају и склањају, све се клони од његова зла, од њега мртва. А само ми: ја и моја мајка и сестра мислимо о њему. Само је нас смрт његова потресла. И он је можда, издишући мислио само на нас. А сад? … Сад је мртав, хладан, без мисли, без живота, и ми ћемо појурити њему, али његова уста неће више проговорити, његове нас очи неће погледати. Сећао сам се све милоште очеве и разговора баш тога јутра када пође од куће, па ми се чисто учини неверица да он више неће с нама ниједне речи проговорити. При тој помисли погледам у мајку и сестру, које плакаху и јецаху, па ме таква туга и жалост притискоше, да ми се учини, е ће ме удавити. Малаксао, клонем уза зид, и дуго остадох у том положају. — „Брзо Ђорђевој кући! …“ — рече ми мати кроз плач, и ја осетих потребу како треба журити, зажелех чисто крила да добијем како бисмо што пре тамо стигли. — Пођосмо. Мишљах да трчим, али сам једва корачао. Мајка је плакала, а ја за чудо бејах нем, без суза, хладан као камен. Нисам могао плакати, као да су се сузе следиле. Чињаше ми се да у грудима немам срца, да у жилама немам крви, да сам без живота. Дуго сам кроз хујање ветра и пљусак кише слушао тужну запевку сестрину, која сама остаде код куће. — Њена ме кукњава мало-помало доведе у неко чудно расположење. Сетих се и веренице своје, па ми се учини као да сам је пре читавог века познавао. Сетих се и очевих речи, како ме је дирао, шалећи се баш пре два дана са мном… Сећам се како се и сестра моја с њом дружила и говорила. како ће се добро слагати кад дође у нашу кућу. — Ах, сестро мила — шапутао сам за се после тога — отац нам погибе! Ја и мајка јуримо њему мртвоме, а ти сад сама цвилиш у овом гадном свету. Немамо помоћи. Нико не чује наш јад, а ми смо слаби у овом гадном свету. — При помисли: „слаби наспрам гадних људи, који нам срећу разорише!“ — осетих како се у мени поврати снага живота, срце ми јако закуца, крв узавре, песнице се стискоше. Зажелех освету страшну и грозну. Осетих у себи толико гордости и снаге да се могу одупрети целоме свету. Зажелех да рушим, обарам да цео свет сурвам. Под таквим мислима престадох ићи лагано и потрчим напред што сам игда могао. — Одједанпут ме трже мајчин глас: — „Јаој, до бога мени!” Застанем. Она ме стиже. Погледах њено тужно уплакано лице, па ми се, још онако искисла, учини беднија и тужнија. Њу сам дубоко жалио, те се опет осетих слаб, немоћан. Заклатих се на ногама; опет ми нека лопта стаде у подгрлац, осетих ону исту празнину у грудима… Ишли смо даље. Ветар је непрестано дувао, а киша пљуштала. И сам не могу објаснити како ми је све то чудно изгледало. Чињаше ми се као да нисам жив, као да онај пут, по коме хучи вода, није пут, као да шума није шума. Све ми изгледаше другојачије него обично. Из свега се некако помаљаше бледа, тужна слика мога убијенога оца. — Дођосмо близу куће тога Ђорђа, где су оца склонили; изиђе пред нас мој школски друг из основне школе — неки Милоје. Махну руком, као да нам хтеде рећи: „Брже!“ На његовом снужденом лицу ја сам много видео. Гледао сам чисто целу моју пусту, тужну будућност. — „Брже“ — викну он опет и махну руком као да би нам хтео помоћи да брже пођемо. — Можда сад већ издише — сену ми кроз главу и хтедох убрзати кораке, али како мене, тако и мајку ми бејаше издала снага. Место да потрчимо, застадосмо на киши, и тако смо дуго остали. — Док не стигосмо ту пред кућу, жељах да полетим, да само час пре стигнем, а кад дођох пред врата, зажелим да сам даље, да се вратим и тек наново пођем. Бејаше ме страх да уђем унутра… — Крај ватре што гораше на огњишту, сред куће, лежао је мој отац блед, са модрим уснама, крвав, и тешко дисаше. Около њега стајаше неколико сељака, који су викали и доказивали један другом како се десио тај догађај. Мајка закука, сељаци оборише главе, а ја сам стајао уз врата, не смејући крочити ближе. — Неки приђоше мени и узеше ме тешити, причајући како отац није ништа крив, како га је његов шурак ударио мотком мучки иза леђа. Мени се све то никако није слушало. Осетих само жудњу за осветом и једва одговорим: „Нађите једна кола“, јер ми се грло бејаше јако засушило. Два-три сељака изиђоше напоље да дотерају кола. Пошљем једног по лекара. — Дођоше кола, те оца лагано натоваримо и кренемо кући по рђавом, каљавом путу. Мрак пао на земљу. Уз крцкање кола и меденица на воловима чујаше се брујање поточића, тешко хркање мога оца и јецање мајчино, која сеђаше чело његове главе у колима. Ја сам ишао пешке за колима. Један од сељака је ишао поред кола, а један је водио волове. Сада тек поче просијавати по која искрица наде у мојим мислима да ће отац остати жив и, што је чудновато, тек се тада жалост и туга јавише у мојој души јасно и одређено. Осетих топле сузе како ми се почеше млазевима сливати низ образе. — Када дођосмо близу наше куће, чуо сам опет тужно јаукање сестрино. Мајка на то јаче зајеца, а мени кроз тело прође нека језа и учини ми се као да ми њено кукање тек неку нову и праву несрећу наговештава… — „Место да сада весело и безгранично разговарамо при вечери као и обично, а ено шта се учини“ — мислио сам. Опет се сетих и своје злосрећне веренице, па помислим даље: место да кроз месец дана мој отац буде весео о свадби, да игра, као што је говорио, а он ће бити у гробу. Место да мати и сестра певају и веселе се, да будемо сви срећни, а нарочито ја крај невесте, а оно ето шта се учини. Место тога мати ће и сестра у црним марамама кукати на гробу, а отац ће мртав лежати под земљом. Ко то све учини? … Пера. Никада освета није, нити ће икада јаче букнути у души мојој, него тада… Био бих најсрећнији да се он однебуха створи преда мном, па да га на парчиће искидам. Не, и то ми не би било доста. Ја у мислима својим нисам могао наћи довољно мука на које бих га желео ставити. — Скинусмо оца лагано с кола и положисмо га на постељу. Свећа на столу гораше, а ми смо стојали око његове постеље: ја, мајка, сестра и брат ми, који већ бејаше стигао кући. Кроз плач смо гледали његово бледо, модро, крваво лице. Како смо бојажљиво ослушкивали сваки ропац његовог тешког дисања, а очима као да га хтедосмо отимати од грозне смрти. — Дођоше и суседи и предузеше га лечити хладним облозима. Седели су тако неко време тешећи нас да ће остати жив, мада је ударац по глави био врло тежак. Одоше сви да вечерају, а ми остадосмо неко време сами. Мајка је седела крај постеље чело главе очеве и плакала; брат и сестра, наслоњени главама на зид у два угла собе, такође плакаху јецајући, а ја сам стајао крај стола на среди собе. Бесни пламен освете због уништене среће моје, која ме је чекала кроз кратко време, биваше све силнији и силнији. Мисли су ми биле испрекидане и летеле муњевитом брзином… — Поглед ми одједном паде на велику урамљену слику, која представљаше моје родитеље на дан венчања. Видео сам лепо из слике како им са лица бије нека особита срећа и сјај. Знао сам шта су они у томе часу помишљали, држећи једно друго за руку, исто то што и ја, кад бих се на дан венчања ухватио за руке са мојом драганом. Мислили су да ће их целога века пратити само срећа и радост. И да ће вечито газити чистом стазом, посутом мирисним цвећем. О, шта је будућност крила у себи? Ето, одмах испод те слике истих тих младенаца. Каква грдна разлика! А ја? Мени су се, такође, радовали на дан рођења, као сестри и брату. Како су се радовали моме венчању, а како сам ја само замишљао тај срећан дан! … И, одједном, све разорено, све уништено, све нам однесе тај гадни зликовац, то грозно створење, тај Пера. Мржња и освета још јаче букнуше у мени и крв ми узавре у жилама. Глава ми је бучала и цело се тело грчевито стегло, мишићи набрекли; на очи готово обневидех. Дође ми воља да убијем, да ништим све што постоји, да убијем и себе и све у кући и тога грозног Перу и вереницу: све, али све, и да се тако опростим грозе и жалости и неке страхоте, и угасим жудњу за осветом. — У таквим мислима ме прекиде први очев слаб и туп, загушљив јаук, и сви приђосмо ближе постељи. Мати му промени хладну облогу. — Опет почеше долазити суседи. Неки уђоше у собу, а неки су седели у кујни и разговарали. Изиђем и ја у кујну. — „Ето га Пера код ме’ане, срам да га буде! … Имао је образа и да дође!“ — Сва ми се крв узбуни у жилама и јурну у главу. Вилице ми се стегоше грчевито, а песнице стискоше. Пред очима сам осетио неко треперење, неке чудне нејасне слике, у ушима ми поче неко страшно зујање. Јурнем у другу собу, дохватим очев револвер и, не говорећи ником ни речи, изиђох у двориште. — Разведрило се, звезде трепере и месец сјаји на небу. Свеж ваздух ме окрепи. — „Шта ли сад она ради — помислим, и мисли се моје стишаше. — Да ли и она сада зна за нашу несрећу? Да ли би и она плакала? … Па можда ће Бог дати да отац оздрави?“… — Из тих ме мисли трже кукњава и запевка, чух како се устумараше по кући, а затим гласове: — „Брзо свећу… Јаојј до Бога… свећу… Ах, туго моја… Зовите Стеву! …“ Нестаде наде. Опет ми крв појури у главу, жудња за страшном осветом букну више него дотле. Појурим као бесомучан ме’ани. Нисам видео ништа пред собом. <center>*</center> — Ушао сам у ме’ану и — убио Перу. Не знам, нити памтим шта је даље било. Знам само да сам пуцао и да сам га убио… <center>*</center> — Тек кад сам био затворен, почех се прибирати. Тешко ми је да вам кажем како је све то. Ето, као кад се човек пробуди из страшнога сна, али кад не зна да ли је сањао то све што је у ствари било, или да ли га јава вара, или сан можда не беше сан, већ јава и збиља. Не може да разликује да ли је јава сан или сан можда не беше сан већ збиља и јава. Нашто бих вам даље причао. Ја сам осуђен на петнаест година робије, а мој отац оздравио. Он се, сиромах, док ја бејах на робији, пропи од туге и јада. Вереница ми се удала за другога. Имање наше због очеве рђаве управе поче пропадати. Он је продавао један по један комад, пио и давао свима редом који му год рекоше да ме могу спасти. Упропастио је све, али ја га не кривим, иако је све то само за четири године док ја тамновах. Затим, од туге за мном, а и за пропалим имањем, умре, а ја одмах некако те године добијем помиловање. — То вам је доста, па можете све знати — заврши Стева своје причање. Ућутасмо. — Е, тако је то било! — опет ће он и дубоко уздахну, а сузе му засветлеше у очима. Нисам могао ни речи проговорити. [[Категорија:Радоје Домановић]] [[Категорија:Приповетке]] 1oj7m07haq2rxnwrm4qqjem1r47janc 144202 144200 2026-06-07T16:12:42Z Galicijac 19151 144202 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=Разорена срећа | одељак= | аутор=Радоје Домановић | белешке= }} У моме месту рођења живљаше неки Стеван Симић, човек веома честит и поштен, али сиромах. Становаше баш преко пута наше куће. Стан му је био један мали дућанчић, у коме је он радио свој обућарски занат. Нову обућу није правио, већ само вршио оправке. Звали су га крпом. У том је дућанчићу и радио и спавао и кувао јело и држао дрва. То му беше све и сва. Рођењем није из нашег места. Ту се однекуд доселио још кад му бејаше двадесет и неколико година. Мати ми причаше да је био слуга у нашој кући кад прво дође у ово место, али само за месец дана. Говорили су људи да је био на робији, те су га сви гледали са подозрењем и плашили се. Моја мати је, тако она прича, рекла једном приликом оцу: — Што ће ти робијаш у кући? … Ја се бојим! Отац је такође почео сумњати, и једног му дана рече да тражи друго место. Стеван је отишао некуд и тек после три-четири године врати се опет амо, где узме тај дућанчић и почне радити крпачки посао. Ја сам често њему навраћао кад бих му однео обућу да крпи, и баш зато што ми мајка забрањиваше дуго остајање са њим, бејаше ми слађе него све с њиме подуже остати и запиткивати га о разним стварима. Ни с ким се тај човек готово није дружио. Радио је свој посао, а увек бејаше озбиљан и чудно замишљен. Кад сам већ одрастао, њему бејаше преко педесет година. Лице му благо, поглед изразан, али се могло по свему приметити да је увек незадовољан својом судбином. Чим зора, а он је већ на ногама. Изиђе пред дућанчић и нахрани свога петла, који му спаваше пред дућаном на једном сандуку, а кад је јака зима, онда и њега уносаше у дућан. Чим петла нахрани, враћа се у дућан, седа за сточић и ради. Ја сам почео њему навраћати. Ја бих седео на једној старој, дрвеној клупици, а он за сточићем ради. Био сам с њиме необично љубазан, а њему је, како ми по свему изгледаше, то било мило. Ја сам започињао разговор о свему и готово сâм говорио, а он би ме, прекинувши рад, с часа на час само погледао и одобрио оно што ја говорим, пљунуо затим у длан и удубио се даље у свој посао. Мало-помало, из дана у дан, он постајаше све отворенији према мени, и бејаше му врло пријатно кад му навратим у дућанчић, јер чак ми је почео причати понешто из свога живота. Ја га нисам никад хтео питати о прошлости и пореклу његову, јер се бојах да ће га то увредити, а нарочито зато што сам од свију слушао како је био на робији због некаквог убиства. — Зар вас није стид да навраћате мени у дућан? — упита ме једном приликом и загледа ми се у очи. — Зашто? — упитам и ја њега некако збуњено и, не могући издржати његов поглед, оборих очи. — Мене овде сматрају за врло сумњива човека! — рече он, а глас му је некако чудно дрхтао и изражавао горчину према свету и бол чисте невине душе. Ја заћутах. Ћуташе и он. Нисам смео погледати у њега, а он је мене гледао и очекивао одговор. Дуго је трајала мртва тишина, коју он прекиде речима: — Знате ли да сам ја служио у кући вашега оца? … Ти си онда био мали… — Причали су ми… — Знате ли што сам изашао из ваше куће? … — Па знам нешто! … — Ваша се мати бојала робијаша! … Ја се чисто стресох и обузе ме неко чудно, непријатно осећање. — Па знате… жена је, а свет је говорио! … — почех ја. — Знам све, и зато се ни с ким и не дружим. Тешко ми је, али морам тако. Ви сте први који жели да се са мном боље упозна. Дружио сам се с многима, али код свију осећах хладноћу и неповерење, страх од мене, и ја сам морао прекинути свако дружење с људима. — Па је ли све то истина што се прича о вама? Ја у то не верујем, јер вас од детињства знам као честита и поштена човека! … — рекох ја и погледах га крадом, презоко. — Истина је и једно и друго! … — Дакле ви сте… — почех ја. — Јест, ја сам био на робији, убио сам, али никад не бејах рђав и покварен човек. Погледи нам се сретоше. У његовим очима приметих како блистају сузе. Ја сам ћутао, а он дубоко уздахну. — Свему овоме никада се нисам надао, али судбина човечја је чудна… — рече он дубоко замишљен. Гледао је кроз прозор, и по изразу се његову видело да је мислима далеко, далеко у прошлости својој, у родном крају своме. Дуго смо тако ћутали, док Стева не прекиде ћутање и отпоче ми причати ово: — Слушајте, испричаћу вам све. И ја сам некада учио школу. Свршио сам четири разреда гимназије, па ме отац извади из школе и доведе кући да му помажем у трговини и пословима на имању. Отац ми бејаше врло богат, а живео је у селу… Када се ово, што ћу вам причати, догодило, мени бејаше двадесет и две године. Заручио сам се с једном девојком из истог села и исте те јесени отац је био решен да ме ожени. Ја сам девојку волео и бејах сав срећан при помисли да ће већ кроз месец дана бити моја… Е, али место свега тога, место љубави и среће, ја сам морао отићи у казамат, живети између мемљивих зидова, а на ногама носити гвожђе. За један тренутак се могу покварити сви планови, разорити све наде и срећа, и судбина немилосна баци човека тамо где се нико никада не би надао… — Мој отац је био ожењен ћерком неког великог богаташа из нашега места, који не имађаше мушке деце. Отуд је богатство оца мога, које управо и унесрећи целу кућу. Како мати моја не имађаше рођене браће, то, дакле, она наследи имање свога оца, али браћа њена од стричева почну полагати право на то имање, као мушкарци. Подигну парницу у којој упропастише сву своју имовину, и суд их одбије. Остадоше, дакле, по свршеној парници пука сиротиња, јер платише све трошкове око суђења, као и својим адвокатима. Од то доба су смртно мрзели оца мога, јер мишљаху да је он, и нико други, узрок њиховој беди. Почели су овда-онда претити и убиством, али се мој отац, куражан по природи својој, тога није плашио, нити је то узимао као озбиљну ствар. — Тако, у половини августа месеца исте године, седео сам сам у својој соби, те писао нека писма разним трговцима с којима је мој отац имао везе у својој трговини. Сестра и мати сеђаху у другој, старој кући и спремаху вечеру, а отац ми бејаше отишао у село да потоди неке раднике. Напишем писма и станем уз прозор да их поново прочитам, јер се бејаше јако наоблачило, па ми за столом не бејаше довољно видно. Таман сам до половине прочитао, а оно стаде хучати врло јак ветар. Цело се небо још јаче натушти, те већ поче промицати понека крупна капља. Отворим прозор и станем посматрати тај призор природе. Небо мрачно и мрко, тако да завлада свуда тама; муње параху небо, а громови су страховито рикали и помагали гласу силног ветра од кога планине јече. Погледам по дворишту, а све се живо, и кокош и ћурке и пси, све се склонило од зла времена. Дрвеће по дворишту повија ветар час на једну, час на другу страну, а понеко се извали из корена или му се грана одломи. — Чим ветар поче слабије дувати, удари киша. Извадим кутију, те запалим цигару, па, пуштајући млазеве дима кроз тежак и узбуркани ваздух, осетих се пријатно у тој непогоди. Ветар започе нагонити кишне капље у собу, те затворих прозор и легох на диван. Пушим и гледам плавичасте колуте дима, слушам како гора јечи од ветра и киша запљускује у окна од прозора, а мислим на своју драгану. Таман бејах утонуо у слатке љубавне снове, док одједаред кроз хујање ветра зачујем неке јаке испрекидане гласове: — „Потрчи брзооо, јаој мениии, брзооо! …“ — Глас бејаше моје мајке. Мени се срце следи. мисли се моје пресекоше и нека ми чудна слутња обави душу. Скочим с кревета и истрчим напоље. Одмах, пред кухињским вратима, сусретнем се с мајком и сестром. Киша пљушти као из кабла, а оне кад ме угледаше застадоше као два кипа. Погледам мајку, којој лице бејаше некако модро-бледо, са кога киша спираше сузе. Усне јој искривљене од плача, уздрхтале и модре, а цело лице остало укочено; руке јој се тресле као у грозници. Сестра стајаше мало подаље: лице покрила рукама и горко јецала. Ја сам пред њима стајао блед и укочен, гледајући као у сну и не верујући да сам то ја, и да су то моја мати и сестра. Осетим у грудима грдну празнину, а под грлом лопту, која ме дављаше. Нисам осећао крви у својим жилама. Сав сам био клонуо и изнурен, тако да сам се почео чисто поводити као пијан. Ноге су ми клецале, а усне ми се засушише, а у ушима осетих неко злослуто, чудно и непојмљиво зујање, као гласове који с другог света долазе. Пред очима ми се у тренутку изређаше хиљадама страшних, тужнијих иза тужнијих слика, у којима су час мој отац, час млађи брат, јер и он не беше код куће. — Шта је? — упитах једва, тупим уздрхталим гласом, од кога се чисто уплаших, а још ми више после тога зазуја у ушима, и још ми се више срце стеже, а много више страшнијих слика ми се изређа пред очима. Учини ми се да сам тим питањем убрзао само све зло и несрећу која нас чека. Мајка закука на то питање, и ја чух речи: — „Отац ти погинуо! …” — За неколико тренутака престаде у мојој души свака мисао. Затим ме обузе неко тупо, неразговетно осећање. Не осећам ни жалости, ни страха, ни бола. Изгледаше ми као да сам се пробудио из неког сна, па не знам ни сам где сам, и бејах некако глупо и чудно равнодушан према свему што се око мене догађа. — Затим ми место свију слика изби пред очи само једна једина, али јасна и страшна: гледао сам свога оца бледа, мртва, како лежи у својој крви негде на киши. — Све то, све, помисао ми сену кроз главу, и тај ветар и то дрвеће и ови облаци, гле како се ваљају и склањају, све се клони од његова зла, од њега мртва. А само ми: ја и моја мајка и сестра мислимо о њему. Само је нас смрт његова потресла. И он је можда, издишући мислио само на нас. А сад? … Сад је мртав, хладан, без мисли, без живота, и ми ћемо појурити њему, али његова уста неће више проговорити, његове нас очи неће погледати. Сећао сам се све милоште очеве и разговора баш тога јутра када пође од куће, па ми се чисто учини неверица да он више неће с нама ниједне речи проговорити. При тој помисли погледам у мајку и сестру, које плакаху и јецаху, па ме таква туга и жалост притискоше, да ми се учини, е ће ме удавити. Малаксао, клонем уза зид, и дуго остадох у том положају. — „Брзо Ђорђевој кући! …“ — рече ми мати кроз плач, и ја осетих потребу како треба журити, зажелех чисто крила да добијем како бисмо што пре тамо стигли. — Пођосмо. Мишљах да трчим, али сам једва корачао. Мајка је плакала, а ја за чудо бејах нем, без суза, хладан као камен. Нисам могао плакати, као да су се сузе следиле. Чињаше ми се да у грудима немам срца, да у жилама немам крви, да сам без живота. Дуго сам кроз хујање ветра и пљусак кише слушао тужну запевку сестрину, која сама остаде код куће. — Њена ме кукњава мало-помало доведе у неко чудно расположење. Сетих се и веренице своје, па ми се учини као да сам је пре читавог века познавао. Сетих се и очевих речи, како ме је дирао, шалећи се баш пре два дана са мном… Сећам се како се и сестра моја с њом дружила и говорила. како ће се добро слагати кад дође у нашу кућу. — Ах, сестро мила — шапутао сам за се после тога — отац нам погибе! Ја и мајка јуримо њему мртвоме, а ти сад сама цвилиш у овом гадном свету. Немамо помоћи. Нико не чује наш јад, а ми смо слаби у овом гадном свету. — При помисли: „слаби наспрам гадних људи, који нам срећу разорише!“ — осетих како се у мени поврати снага живота, срце ми јако закуца, крв узавре, песнице се стискоше. Зажелех освету страшну и грозну. Осетих у себи толико гордости и снаге да се могу одупрети целоме свету. Зажелех да рушим, обарам да цео свет сурвам. Под таквим мислима престадох ићи лагано и потрчим напред што сам игда могао. — Одједанпут ме трже мајчин глас: — „Јаој, до бога мени!” Застанем. Она ме стиже. Погледах њено тужно уплакано лице, па ми се, још онако искисла, учини беднија и тужнија. Њу сам дубоко жалио, те се опет осетих слаб, немоћан. Заклатих се на ногама; опет ми нека лопта стаде у подгрлац, осетих ону исту празнину у грудима… Ишли смо даље. Ветар је непрестано дувао, а киша пљуштала. И сам не могу објаснити како ми је све то чудно изгледало. Чињаше ми се као да нисам жив, као да онај пут, по коме хучи вода, није пут, као да шума није шума. Све ми изгледаше другојачије него обично. Из свега се некако помаљаше бледа, тужна слика мога убијенога оца. — Дођосмо близу куће тога Ђорђа, где су оца склонили; изиђе пред нас мој школски друг из основне школе — неки Милоје. Махну руком, као да нам хтеде рећи: „Брже!“ На његовом снужденом лицу ја сам много видео. Гледао сам чисто целу моју пусту, тужну будућност. — „Брже“ — викну он опет и махну руком као да би нам хтео помоћи да брже пођемо. — Можда сад већ издише — сену ми кроз главу и хтедох убрзати кораке, али како мене, тако и мајку ми бејаше издала снага. Место да потрчимо, застадосмо на киши, и тако смо дуго остали. — Док не стигосмо ту пред кућу, жељах да полетим, да само час пре стигнем, а кад дођох пред врата, зажелим да сам даље, да се вратим и тек наново пођем. Бејаше ме страх да уђем унутра… — Крај ватре што гораше на огњишту, сред куће, лежао је мој отац блед, са модрим уснама, крвав, и тешко дисаше. Около њега стајаше неколико сељака, који су викали и доказивали један другом како се десио тај догађај. Мајка закука, сељаци оборише главе, а ја сам стајао уз врата, не смејући крочити ближе. — Неки приђоше мени и узеше ме тешити, причајући како отац није ништа крив, како га је његов шурак ударио мотком мучки иза леђа. Мени се све то никако није слушало. Осетих само жудњу за осветом и једва одговорим: „Нађите једна кола“, јер ми се грло бејаше јако засушило. Два-три сељака изиђоше напоље да дотерају кола. Пошљем једног по лекара. — Дођоше кола, те оца лагано натоваримо и кренемо кући по рђавом, каљавом путу. Мрак пао на земљу. Уз крцкање кола и меденица на воловима чујаше се брујање поточића, тешко хркање мога оца и јецање мајчино, која сеђаше чело његове главе у колима. Ја сам ишао пешке за колима. Један од сељака је ишао поред кола, а један је водио волове. Сада тек поче просијавати по која искрица наде у мојим мислима да ће отац остати жив и, што је чудновато, тек се тада жалост и туга јавише у мојој души јасно и одређено. Осетих топле сузе како ми се почеше млазевима сливати низ образе. — Када дођосмо близу наше куће, чуо сам опет тужно јаукање сестрино. Мајка на то јаче зајеца, а мени кроз тело прође нека језа и учини ми се као да ми њено кукање тек неку нову и праву несрећу наговештава… — „Место да сада весело и безгранично разговарамо при вечери као и обично, а ено шта се учини“ — мислио сам. Опет се сетих и своје злосрећне веренице, па помислим даље: место да кроз месец дана мој отац буде весео о свадби, да игра, као што је говорио, а он ће бити у гробу. Место да мати и сестра певају и веселе се, да будемо сви срећни, а нарочито ја крај невесте, а оно ето шта се учини. Место тога мати ће и сестра у црним марамама кукати на гробу, а отац ће мртав лежати под земљом. Ко то све учини? … Пера. Никада освета није, нити ће икада јаче букнути у души мојој, него тада… Био бих најсрећнији да се он однебуха створи преда мном, па да га на парчиће искидам. Не, и то ми не би било доста. Ја у мислима својим нисам могао наћи довољно мука на које бих га желео ставити. — Скинусмо оца лагано с кола и положисмо га на постељу. Свећа на столу гораше, а ми смо стојали око његове постеље: ја, мајка, сестра и брат ми, који већ бејаше стигао кући. Кроз плач смо гледали његово бледо, модро, крваво лице. Како смо бојажљиво ослушкивали сваки ропац његовог тешког дисања, а очима као да га хтедосмо отимати од грозне смрти. — Дођоше и суседи и предузеше га лечити хладним облозима. Седели су тако неко време тешећи нас да ће остати жив, мада је ударац по глави био врло тежак. Одоше сви да вечерају, а ми остадосмо неко време сами. Мајка је седела крај постеље чело главе очеве и плакала; брат и сестра, наслоњени главама на зид у два угла собе, такође плакаху јецајући, а ја сам стајао крај стола на среди собе. Бесни пламен освете због уништене среће моје, која ме је чекала кроз кратко време, биваше све силнији и силнији. Мисли су ми биле испрекидане и летеле муњевитом брзином… — Поглед ми одједном паде на велику урамљену слику, која представљаше моје родитеље на дан венчања. Видео сам лепо из слике како им са лица бије нека особита срећа и сјај. Знао сам шта су они у томе часу помишљали, држећи једно друго за руку, исто то што и ја, кад бих се на дан венчања ухватио за руке са мојом драганом. Мислили су да ће их целога века пратити само срећа и радост. И да ће вечито газити чистом стазом, посутом мирисним цвећем. О, шта је будућност крила у себи? Ето, одмах испод те слике истих тих младенаца. Каква грдна разлика! А ја? Мени су се, такође, радовали на дан рођења, као сестри и брату. Како су се радовали моме венчању, а како сам ја само замишљао тај срећан дан! … И, одједном, све разорено, све уништено, све нам однесе тај гадни зликовац, то грозно створење, тај Пера. Мржња и освета још јаче букнуше у мени и крв ми узавре у жилама. Глава ми је бучала и цело се тело грчевито стегло, мишићи набрекли; на очи готово обневидех. Дође ми воља да убијем, да ништим све што постоји, да убијем и себе и све у кући и тога грозног Перу и вереницу: све, али све, и да се тако опростим грозе и жалости и неке страхоте, и угасим жудњу за осветом. — У таквим мислима ме прекиде први очев слаб и туп, загушљив јаук, и сви приђосмо ближе постељи. Мати му промени хладну облогу. — Опет почеше долазити суседи. Неки уђоше у собу, а неки су седели у кујни и разговарали. Изиђем и ја у кујну. — „Ето га Пера код ме’ане, срам да га буде! … Имао је образа и да дође!“ — Сва ми се крв узбуни у жилама и јурну у главу. Вилице ми се стегоше грчевито, а песнице стискоше. Пред очима сам осетио неко треперење, неке чудне нејасне слике, у ушима ми поче неко страшно зујање. Јурнем у другу собу, дохватим очев револвер и, не говорећи ником ни речи, изиђох у двориште. — Разведрило се, звезде трепере и месец сјаји на небу. Свеж ваздух ме окрепи. — „Шта ли сад она ради — помислим, и мисли се моје стишаше. — Да ли и она сада зна за нашу несрећу? Да ли би и она плакала? … Па можда ће Бог дати да отац оздрави?“… — Из тих ме мисли трже кукњава и запевка, чух како се устумараше по кући, а затим гласове: — „Брзо свећу… Јаојј до Бога… свећу… Ах, туго моја… Зовите Стеву! …“ Нестаде наде. Опет ми крв појури у главу, жудња за страшном осветом букну више него дотле. Појурим као бесомучан ме’ани. Нисам видео ништа пред собом. <center>—</center> — Ушао сам у ме’ану и — убио Перу. Не знам, нити памтим шта је даље било. Знам само да сам пуцао и да сам га убио… <center>*</center> — Тек кад сам био затворен, почех се прибирати. Тешко ми је да вам кажем како је све то. Ето, као кад се човек пробуди из страшнога сна, али кад не зна да ли је сањао то све што је у ствари било, или да ли га јава вара, или сан можда не беше сан, већ јава и збиља. Не може да разликује да ли је јава сан или сан можда не беше сан већ збиља и јава. Нашто бих вам даље причао. Ја сам осуђен на петнаест година робије, а мој отац оздравио. Он се, сиромах, док ја бејах на робији, пропи од туге и јада. Вереница ми се удала за другога. Имање наше због очеве рђаве управе поче пропадати. Он је продавао један по један комад, пио и давао свима редом који му год рекоше да ме могу спасти. Упропастио је све, али ја га не кривим, иако је све то само за четири године док ја тамновах. Затим, од туге за мном, а и за пропалим имањем, умре, а ја одмах некако те године добијем помиловање. — То вам је доста, па можете све знати — заврши Стева своје причање. Ућутасмо. — Е, тако је то било! — опет ће он и дубоко уздахну, а сузе му засветлеше у очима. Нисам могао ни речи проговорити. [[Категорија:Радоје Домановић]] [[Категорија:Приповетке]] lfh7cb56xi1ypofpsxo6hvnvc6l2zdu 0 61159 144201 2026-06-07T16:04:01Z Galicijac 19151 израда странице 144201 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=Због љубави | одељак= | аутор=Радоје Домановић | белешке= }} Велика је разлика између рада у њиви сиромаха и богата човека. Гледате малу њивицу и у њој се, на сунчаној припеци, повило двоје — муж и жена. Лица мршава, мрачна, препланула, изразом напомињу многу патњу живота. Бију мотикама тврду ледину. Ћуте, ништа не говоре. Прође по сат-два да се и не погледају. Одело прљаво, поцепано, кошуље улепљене знојем и прашином, боси, ноге црне, испуцале, прљаве. О каквој крушци, украј њивице, виси љуљка. У њој плаче дете. Мушкарчић, прљава тела, гологлав, само у дроњавој кошуљици, држи комад црна леба једном руком, а другом љуља љуљку. Седну за ужину. Умачу лук у со, што је у дрвеном сланику, једу онај црн леб и ћуте, чак се и не гледају. Богзна да ли ће проговорити коју или не. Тако је о копању, тако пролазе сиромаху и остали пољски радови. У њиви богатога радови иду другојачије. Ту се мучан рад претвара у забаву. Ако је жетва, ту су мобе. Трешти песма из здравих груди запурених девојака, подскочице, задиркивање, смех, шала. Рад се не осећа, а по свршеном раду тело не клоне, не тражи одмора, већ двоје и двоје загрљено — девојке напред са забаченим крајевима од мараме на глави и срповима на рамену, момци за њима са пребаченим гуњићима преко рамена и срповима закаченим о појасу — певају наизменце и оду домаћиновој кући на вечеру, а тамо већ чекају и Цигани са бубњем и ћеманима. Па и сиромах, кад ради тако, заборави свој рад, па и он запева и удари у шалу. То је надметање измеђ момака и девојака ко ће пре дожњети до краја. Момак често жање и девојци да би заједно измакли напред. Тако су се на једној моби заволели Зорка Петрова и Влајко Милин. Зорка јединица у оца, а лепше је не беше у околини. Али није само Влајку запело око за Зорку. Њу је волео и Стеван Николин, здрав и снажан младић, а јединац у оца. Без њега није нигде могла проћи кавга и битка по саборима. Познавала га је цела околина као убојицу и кавгаџију. Многе су девојке баш због тога лудовале за Стеваном, али он је, уколико Зорка није више марила за њега, све више и више за њом жудео, а Влајка све више и више мрзео. Мржња према Влајку и љубав према Зорки расла је упоредо у души његовој, и једно друго је подстицало да се јаче и јаче развије. Зорки је пратио сваки покрет, а није било прилике где би се с Влајком сусрео да не изазове кавгу, и чак битку. Зорки је отац умро пре близу годину дана и само се чекало да се изда, по реду и обичају година, скине црна марама, па да се испроси за Влајка. Зорка је живела с мајком код стрица, који је био одељен имањем, а она је била једина наследница целе очевине. Овај пут је и Зорка дошла на комишање с братом од стрица Миком (дечак од четрнаест година), а при седању гледала је да заузме место до заручника Влајка. Марко Богдановић је најбогатији у нашој околини, те се мобе и комишања његова очекују као какви велики годети и сабори, ако не радије. Овај пут је комишање код Марка. Још и раније су сви знали да ће клати јуне и свињу и не знам шта још, да је звао гајдаша, да ће Миљко, Маринко и још неки од момака свирати у свирале. Иако је свако од оних што долазе на комишање вас дан радио, ипак радо иде да и ноћ проведе у раду. Радије се иде готово него на свадбу. Јесења, дивна, месечна ноћ. Крцкају путем натоварена кола, бију меденице, плачу двојнице, а прати их песма: <center>''Тамна ноћи, пуна ти си мрака,<br>Срце моје још пуније јада,<br>Јад јадујем, ником не казујем.''</center> све тише и тише, и изгуби се у даљини. Под великим ’растом, пред тргом Марковим велика гомила кукуруза у виду дуге, протегнуте елипсе. С једне стране поседали радници, преко глава бацају шаш, а с оне друге стране, преко гомиле бацају окомишано корење. У врху седе по старештву старији људи, па до њих момчадија, па онда девојке и покоја млађа жена. Старији у врху воде разговоре домаћинске, одмерено, тихо, а момци се задиркују с девојкама, гађају комушкама и ћеретају. Велики бардак кружи од руке до руке. Девојке ћућоре, уврискују се, гађају кришом и оне момке. Језик се све више дреши. Укрсте се досетке и задиркивања. Испрва се почне гађање зрневљем, мањим одломцима, па све више и више, док не пређе на највеће комушке. Девојке запеваше: <center>''Сјај месече, сјај ладе,<br>Сјајни…''</center> — А јаој! — прекиде се песма. Стева гађао Влајка Милиног, па прелете корен те удари Милицу Лукину. — Ако ја потегнем штапом, неће га мајци јести више леба кога ударим. Настаде тајац. Умуче и песма и шала и смех. — Само ако кога опазим да се потегне, одмах ћу га одјурити. Овде код мене то нећу да трпим! — запрети домаћин. — Знам ја ко је, ал’ ће му пресести. Мени је намењен тај ударац — викну Влајко — ал’ сад нећу због ’ча-Марка да замећем свађу. Поче опет рад. С почетка се жагори тихо, па све јаче, јаче, док се опет не поврати весеље. Таман у највећем јеку песма, док тек Влајка тресну корен по глави. Не јаукну, већ извади нож и ђипи на ноге. — Ко гађа? — викну страховито. Наста тајац. — Ко гађа? — понови силније. Нико не одговара. — Деде нек се јави, ако је мушко? — понови Опет сви ћуте. Влајко метну нож у корице, ма’ну главом и седе. Таман се разговор поче повраћати док тресну корен Зорку у груди. — Ко ме удари? — јаукну она. Стева скочи бесно, па јекну колико га снага доноси: — Нек се јави ко гађа, ил’ ће га наћи проштац по глави! Настаде страшна тишина. Сви су знали Стеву као убојицу, а знали су да воли Зорку. Влајка је до срца заболело што Стева да устане и брани Зорку. Његову заручницу да брани његов крвни непријатељ! Не могаше се уздржати. Устаде. Сви га погледаше. — Ја гађам! — рече и удари се руком по гру- дима. Нико да се макне с места. — Кога си гађао? — Зорку! Шта ’оћеш? — Нећеш никог више! — И Стева јурну штапом на Влајка. Дрекнуше поплашене девојке, закука и заплака Зорка, скочише људи да га задрже, али утом већ и штап тресну Влајка по глави, и у истом тренутку му Влајко вратио ударац ножем. Стева се преви од бола и клону на гомилу кукуруза. <center>*</center> Нису се тужили. Преболели су ударце и један и други. — ’Оћеш га тужити? — питају Влајка. — Нек тужи он мене — одговара. А на тако питање Стева вели: — Тужиће мајка за њим! <center>*</center> Те исте јесени нађу се обојица на казану код неког Алексе. Ту се заваде, и опет ножевима јурну један на другог, али их разваде. Стева оде кући, а Влајка задрже. Прође више од два сата, па и Влајко пође. На раскршћу, кад хтеде савити поред забрана, путем својој кући, искочи преко врљика Стева. — Стој! Влајко стаде. — Куда ћеш сад? — Натраг од мене! Стева кидиса ножем. Влајко одскочи натраг и извади револвер: — Натраг! Стева јурну да ухвати за цев. Пуче револвер, и Стева се без јаука стропошта. Влајко се обазре око себе, учини му се као да иије на јави. Приђе Стеви. Очи отворене, страшно гледају, глава крвава. Пуши се врела крв на ’ладној ноћи. Хуји ветар по голом грању. Чавке и гаврани шуште крилима кроз влажан ваздух и гракћу страшно, злокобно. Влајко се стресе од страха. Стоји нем, непомичан, као камен. Осећа дим и мирис барута, па га то гуши, дави. Зује му уши, у глави хаос. Осећа како га ноге издају. Лице му дошло блеђе него мртвацу пред њим. Дуго је тако стајао, док се одједном окрете, обазре око себе, обузе га неисказани страх, осети да му треба бежати далеко, далеко некуд, куд било, само што даље, на крај света, где нема људи, никог, никог. * О Ускрсу, у порти код наше цркве, видео сам Зорку. Старији људи седели су за соврама. Једу, пију, певају. Младеж весела игра у колу. Свире свирале, трескају ноге, подврискују момци. Девојке ћућоре у буљуцима. Румени образи, бујне, набрекле груди, чисто одело, широки рукави од танка платна, кроз које се виде једре руке. Смеју се, кикоћу, договарају се где ће се ухватити у коло. Велики празник, па све весело, све сија радошћу, па и природа томе помаже. И сунце весело, и гора млада пуна живота. Не примећује се јад људски. Све то чисто, ошишано, подбријано, беле се кошуље, одсјајује срма на јелецима. Зорка је с мајком била у једном углу порте црквене. Не може је човек познати. Груди упале, образи бледи, уплакане, црвене очи; убрађена црном марамом, а у црној рекли. — Шта радиш, Зорка? — Ето, ништа. — Влајка осудише? Место одговора она прогута пљувачку, а очи јој засузише. — Судбина њена и моја! — прихвати мајка њена. — Као да смо се на бога камењем бацале… Е, ех! Зорку загушише сузе. Мене обузе силна туга, те не могох даље питати. Одем од њих без збогом. Свак се туге клони. Осташе усамљене, тужне сред општег весеља. [[Категорија:Радоје Домановић]] [[Категорија:Приповетке]] ggyovxdmcvt4tjyqp0z5m1cchte00xl 0 61160 144203 2026-06-07T21:13:57Z Galicijac 19151 израда странице 144203 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=На раскршћу | одељак= | аутор=Радоје Домановић | белешке=Поднаслов — слика из живота }} <center>I</center> Веселин Савковић је некакав мали чиновник у једном великом надлештву београдском. Природно је, дакле, да је он утолико више морао радити, уколико му плата бејаше мања. Ну радио је он више него што је требало! Долазио би на дужност готово на читав час пре одређенога времена, а излазио последњи. Сем вредноће, коју му је увек и сам шеф хвалио, бејаше он савестан чиновник, а спреман и вичан своме послу. А и морао је такав бити да би радом и марљивошћу што боље осигурао кору хлеба себи и својој породици. — Што си луд, те се сатиреш толиким радом?! … — рече му једном један од другова његових. — Мора се — одговори Веселин и не дижући главе од посла. — Знам да се мора, али то је преко мере! Ти радиш и код куће ноћу — рећи ће опет друг његов и извади кутију, те поче завијати дуван. Веселин прекиде за часак посао и погледа га тужним погледом, па лако уздахну и рече: — Имам ја породицу! — Па шта је с тим? — пита онај. — А да ме отпусте, куда бих са женом и четворо ситне деце?! — одговори Веселин, и пригну на посао. Ућуташе. Друг Веселинов запали цигару, па пушаше ћутке и изгледаше нешто дубоко замишљен. <center>*</center> И заиста, труд Веселинов уроди добрим плодом. Једнога дана га позва шеф себи у канцеларију и рече му како је необично задовољан његовим марљивим радом и вредноћом, те га је првог од свију осталих предложио за повишицу плате, а сем тога је учинио да о новој години добије за непрекоран двогодишњи рад, као одлику од осталих, тантијему од сто динара у злату. Веселин је једва чекао после те вести да стигне кући и обрадује своју жену изненадном срећом. После вечере, кад су деца поспала, седео је до неко дoба ноћи и разшварао са женом, саветујући се како ће најбоље употребити тих сто динара. Направили су распоред шта ће се од тога коме детету купити. — Баш бисмо могли Мики (најстарији синчић) купити нове ципелице — вели жена и поглади дете по образу. — Па да му купимо — одобрава Веселин задовољан, па и сам приђе детету и пољуби га. Утом мала Видица прокењка у сну и затражи воде. — Шта смо тој малој одредили? — упита Веселин. — Њој ће мама да купи нов капутић — вели жена. — Ала ће да се загледа кад се обуче! — Ћурчица мамина — изговори жена и пољуби дете. Један део од тога новца решили су да оставе нека се нађе за случај нужде и слабости. После тога су у разговору прешли на повишицу плате. — Па то ћеш сада сваког месеца имати више по двадесет динара? — пита жена. — По двадесет. Жена је одмах почела у памети распоређивати тај вишак како се најбоље може употребити, а Веселин се мислима пренео још даље у будућност и сањао о још већој плати и лепом удобном животу. — Боље, богами, да се почне штедети понека пара док су деца мала — саопшти жена закључак евога размишљања. — Па онда ће бити и плата још већа — вели Веселин. Обоје ућуташе. Чује се како деца дишу, те им је то годило као најзаноснија музика. Осећаху се срећни и потонуше у мислима у још срећнију будућност. <center>II</center> Није прошло ни месец дана од овог доба, па шеф опет позва Веселина у своју канцеларију. — Звао сам вас због једне важне ствари… — поче шеф и застаде, мислећи шта ће даље рећи. По лицу му се могло видети да му не бејаше најпријатније оно што жели да каже. Протрља чело и очи руком, па продужи даље: — То је управо ствар ваша лична, али… ја вас молим и хоћу само да вас упозорим… Уосталом, ви како хоћете… — Шеф се диже при том са столице, заћута и пушећи ходаше тамо-амо. Веселину чисто стало дисање од неке слутње. Лице му час поцрвени, час пребледи. Обузе га чудно нестрпљење да што пре чује како ће шеф завршити почетак своје беседе. По челу му изби зној и он га обриса руком. Шеф наједном застаде и погледа Веселина, па запита: — Знате ли да је сутра избор општинске управе? — Знам. — За кога мислите гласати? Веселин пребледе и чисто осети како га ноге издају. Ћутао је дуго, а и не сећаше се да шеф чека на његов одговор. — Ви сте још млад човек, а вредни сте и тачни у својој дужности, те ћете имати лепу каријеру у државној служби, али само ако будете слушали све оно што се од вас тражи… Шеф опет застаде. Веселин не одговараше ништа, нека чудна слутња му обави срце. Лепи снови његови о будућности прскаше као пена, а место тога му се указа пред очима слика у којој он гледаше своју породицу у беди и јаду. Он је већ унапред могао проценити на што ће се свести овај разговор његов са својим шефом. Шеф извади из џепа један табак хартије где беху исписана имена кандидата и пружи Веселину с речима: — За ту листу морате гласати! … Уосталом, немојте мислити да вас ја желим присилити! То је ваша воља. Ја бих вам само као старији саветовао да гласате за ове честите људе, као и ја што ћу. Незгодно би било да ви, као млађи, будете мимо толике више чиновнике… Сад се ви размислите о свему. Учините како хоћете… Можете гласати и за противнике данашњег режима, али онда бисте морали себи приписати све зле последице које би могле наступити услед таквог вашег поступка… Сада идите… Ја сам вам само хтео пријатељски посаветовати… — Ту шеф прекиде реченицу. Веселин је држао онај табак хартије у руци и бесвесно гледао имена која су тамо исписана. Речи шефове направише читав хаос у души његовој… Настаде ћутање. С времена на време зазвони звонце у ходнику, а потом се чују кораци Симе послужитеља, шкрину врата на овој или оној канцеларији, чују се и гласови; врата се опет затворе, а Симине чизме залупарају, па се тек за часак све утиша. Веселин некако позавиде Сими, а и сам не знађаше што, чисто бејаше вољан да му уступи свој положај, а он да се прими његовог. — Јесте ли жењени? — прекиде шеф ћутање. — Имам већ и четворо деце — одговори Веселин и погледа кроз прозор на двориште. У дворишту тестераш струже дрва. Веселин се загледа у тестеру, која се живо креташе кроз дрво, из кога ветар разноси струготину од које је засут и поцепан капут тестерашев, што лежи крај ногара. „Струже — помисли Веселин — па ипак храни своју породицу… Сигурно и он има породице?! …“ Престругани комад дрвета паде на земљу. Тестераш се исправи мало, затим остави тестеру и подиже са земље свој капут, те извади из њега дуван, и баци га опет на земљу, мало подаље од ногара. „Нико још није од глади умро“ — мишљаше даље Веселин, па опет у мислима пређе на своју породицу, и чисто се осети прибранији, јачи. Док се Веселин бавио таквим мислима, шеф му је говорио како треба добро да размисли шта ће радити, јер му, вели, од тога зависи будућност. — Тим пре — заврши шеф — треба да отворите добро очи, јер имате, као што видите, већ и четворо деце. То сам имао да вам кажем. Сада можете ићи на посао. „Од јуче ми се почела рачунати плата са повишицом… Како се моја жена радује… Она је сирота већ решила да од прве повишице купи себи лице за хаљину… Па и нема лепе хаљине! … Како је то радује! … Она и не слути шта би могло наступити кроз који дан!“ — мислио је Веселин улазећи у своју канцеларију. Он по начелима својим припадаше политичкој странци која бејаше у опозицији. Тог истог јутра бејаше у новинама прочитао позив свима члановима странке да у што већем броју дођу на биралиште и гласају за кандидате који су истакнути у листи опозиције. Поред осталога вели се тамо: „На биралиште морају доћи сви чланови наше странке и гласати. Који не буде дошао, биће као недостојан искључен из странке.“ Веселин је претурао акта што беху пред њим на столу у намери да почне радити. Али од рада не могаше ништа бити. Изгубио је свако стрпљење, те не могаше ни врсте написати. Час је мислио на беду која би га снашла губитком службе, а час на оне речи: „Биће као недостојан искључен из странке.“ <center>III</center> Веселин, удубљен тако у мисли, наслонио се главом на руку, па гледа кроз прозор у двориште. Крупно снежно прамење промиче поред прозора, а он се загледао у то, па му некако годи тихо падање без гласа, без шума. Онај тестераш још струже, а снег затрпава и њега и ногаре и дрва. Већ се поче сутон хватати, а Веселин и не примети како му време брзо прође. Поче се нагло смркавати. Према прозорима Веселинове канцеларије је некакав приватан стан, од кога се прозори осветлише и светлост се разасу по дворишту одблескујући са снежне површине, а снежно прамење заблиста на оним местима где светлост најјаче продираше. Осветли се и једна страна некаква дрвета испред прозора, те снег на осветљеној страни засија као бисер. Изгледаше да Веселина све ово необично занимаше, те је, као никада дотле, посматрао сваку ситницу, па ипак кроз све те утиске бејаше испреплетана мисао о породици његовој и части грађанској. Он бејаше збуњен, па је чисто и нехотично у свему тражио обавештења, и као да га добијаше. Гледајући тако час у ово, час у оно, осећаше се ублажен, освежен. „Па гласаћу, ма ме отпустили…“ — мишљаше у себи гледајући на оне осветљене прозоре кроз које притом угледа неку женску прилику што промаче и изгуби се као и сенка што се протеже по осветљеном делу снежне површине у дворишту… Њему се одједном учини као да је то нарочито удешено да се он сети жене и деце, па га наједном обузе нека клонулост. Он уздахну дубоко. Утом уђе момак и унесе лампу, па је као и увек метну на сто пред Веселина, који се чисто трже и изненади, па као да би хтео погледом запитати: „Зар ти ништа не знаш о мојој муци, већ равнодушно уносиш лампу као и свако вече? …“ Читав час је још седео, а није кључио пером да што напише. Хтео је два-три пута устати да пође, али осећаше неку тежину на себи, а сем тога се страшио да оде кући. Чињаше му се да ће тек кад кући оде, породица његова осетити сву тежину јада, па чисто жељаше да је што даље од породице своје, само да би она била што срећнија, што задовољнија… Ко зна докле би он остао тако у своме размишљању, да не уђе момак, те по обичају рече: — Сви су већ отишли. — Зар већ? — изговори Веселин више за се, и устаде са столице. — Увек се у ово доба излази — вели момак. „Сутра у ово доба ће већ бити све решено!“ — помисли Веселин излазећи, и зажеле да што пре прође ноћ и цео сутрашњи дан. ,Да ли ћу и кроз неколико дана овуда силазити?!“ — мишљаше он силазећи низ басамаке, па му се и басамаци и ходник и она лампа у ходнику, што увек стоји мало накренута, и оне силне објаве, повешане по зиду, и Сима служитељ у великим чизмама и онај његов свакодневни глас „лаку ноћ“ — све, али све што му до јуче бејаше тако познато, блиско, с чиме се већ бејаше сродио, учини сада некако непознато, страно, туђе, а нарочито оно Симино „лаку ноћ“, у чему као да разумеде неки заједљив смех. На улици се срете са једним својим познаником и мимоишао би га да га онај не заустави. — Што си тако покисао? — пита га онај и удари га пријатељски по рамену руком. — Добро нисам и горе! — одговори Веселин, смешећи се назор. Онај га позва у механу на чашу пива. Веселину се то допаде, само да што доцније стигне кући. — Знаш ли да је сутра гласање? — Знам — одговори Веселин. — Они ће пропасти на избору. — Ко зна? — прихвати Веселин после краће паузе, некако расејан и замишљен. — Па хоћеш ли и ти гласати? Веселин чисто задрхта од овог питања, те хтеде утећи, само да ништа не одговори, али у исто време осећаше срам и понижење, те се упе из све снаге и једва процеди кроза зубе. — Па хоћу! — Сутра ћемо видети многе што су се толико разметали; све ћу бележити ко је утекао с гласања, па да му после натакнем на нос кад се опет почне хвалити како страда за идеју! — говораше ватрено познаник Веселинов. „И ја сам већ казао да хоћу! … А моја породица?“ — мишљаше Веселин, па се сав стресе од такве помисли. Осећаше се непријатно, па и нехотице се диже да пође. „Куда ћу?“ — мишљаше кад изиђе опет на улицу. — „Сигурно ћу жени однети лепе гласове, као оно пре, па треба још да похитам! …“ При тим мислима зажеле да се опет врати натраг, и успори кораке. Што год бејаше ближе кући, све је лакше ишао, а када дође до врата, застаде. Из оближње кафанице чује се песма и свирање. „Веселе се људи!“ — помисли он завидљиво. Отвори врата кућна и, трудећи се да изгледа расположен, уђе унутра. — Па што не долазиш, забога? … Вечера се већ охладила! — рече му жена, а деца потрчаше у сусрет оцу и обискоше о њега. Веселин се у том тренутку осети побеђен, а у памети му се створи одлука: „Нека гласа ко нема породице!“ — па поче миловати и љубити децу. — Па шта радиш досада? — понови жена своје питање. — Случајно се нађох с једним другом — вели он, а у ушима као да му забубњаше речи онога познаника: „Видећемо сутра како ће многе кукавице утећи“, а, сем тога, она његова рођена реченица: — Па и ја ћу гласати! „И ја сам рекао да ћу гласати!“ — мишљаше даље, а преко лица му се навуче сета, и чело се набра… Деца узеше тражити од њега слике, а најстарији мушкарчић му завуче руке у џепове и стаде преметати. — Мир, децо! … Шта се не смирите? — викну он одједном срдито и одгурну дете од себе. Мала Видица напући усташца, а у очима јој засветлише сузе. Веселин погледа дете, па му се ражали, мислећи у себи: „Нису деца крива. Што на њих да вичем?!“ Приђе детету и пољуби га, а друга мисао кресну му кроз памет: — Како могу гласати?! Зар се тиче дечице моја част; њима треба хлеба и ја сам као отац дужан набавити. Ја сам онда требао остати нежењен ако хоћу да се тако држим! „Па и ја ћу гласати!“ — чује опет своју страшну одлуку коју саопшти другу у кафани, и осети се сломљен, изнурен. „Шта се кога тиче твоја породица! Ти мораш бити на првом месту човек частан, а ако не можеш своју децу хранити, то је твоја ствар. Нико те није био по ушима да се жениш, па сада да свој кукавичлук заклањаш за породицу. На тај начин, драги мој, сваки би могао наћи изговора, и онда би лепо било. Кад се решавају више ствари, ствари од општег значаја за све, онда се не узимају у обзир те ситније бриге о породици…“ Такве га мисли обузму, па их опет детињи гласић, плач, или поглед, поколебају. <center>*</center> Заспала је и жена, а и деца спавају безбрижно. Веселин је био будан. Лежи у својој постељи, пуши цигару за цигаром, а, с времена на време, тешко уздахне. Све што који час више промицаше, обузимаше Веселина све јаче немир и страх. Несређене и узрујане мисли гоне једна другу и потискују. Час једна надвлада, час опет друга. Исток се обли руменилом, а Веселин је још будан, занет у своје тешке мисли: „Куда ће и на коју страну!“ <center>—</center> Тешко је наћи се на раскршћу, а не знати пута! <p style="text-align:right;">''1. јануара 1899.''</p> [[Категорија:Радоје Домановић]] [[Категорија:Приповетке]] q9qk04udt8yu06rf3rnmh6bn921oek8 0 61161 144204 2026-06-07T21:17:13Z Galicijac 19151 израда странице 144204 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=Под храстом | одељак= | аутор=Радоје Домановић | белешке= }} <center>I</center> Жубори река преко цветне ливаде, а над њом шири гране столетни храст, те се шумором својим с реком разговара. Ту, под његовим хладом, проведоше детињство момче и девојче, чувајући стада. Све од пролећа па до позне јесени, из године у годину, сваким даном од зоре до заранка. Били су деца. Зора тек зазорила, а они већ под храстом, кроз чије се гране зора смеши на њихова весела, ведра лица и злати им плаве детиње косице што лепршају од јутарњег поветарца. У ручицама им комадић сира и ’леба, а под пазухом дугачки чобански прутови; уз дебло од храста прислоњене шарене ткане торбице и тиквице с водом заптивене зеленим лишћем. После таквог доручка до подне се трчи за овцама да не би зашле у туђе усеве, а кад се у подне овце окупе и полежу под храстом те пландују, и чобани добију времена за играње. Праве свирајке од врбе, бацају камичке у воду и броје колутове; љуљају се на љуљашци, која виси готово над самом реком о храстовој грани; беру цвеће; посматрају како мравићи вуку мрвице што заостану од њихова јела; милују јагањце и оплећу им венце од цвећа око врата; певају; смеју се кадшто свачему; воде невине детиње разговоре, а понеки пут се деси те обоје плачу ако се ма чије јагње или овца изгуби. Тад се лију искрене сузе, које се крупним капљама котрљају низ зажарене, свеже детиње обрашчиће. Таквом невољом једаред зближени, заверише се деца да ће се узети. Очице блистају, на трепавицама трепере још према сунцу заостале капи суза и деца гледају у реку, пуна нејасне наде детиње, па желе да порасту и да испуне своју реч. Река жубори и протиче, пенуше се таласи и прште из њих бисер-капљице, а храст и даље шумори тихо и шумором својим с реком разговара. <center>II</center> Прођоше дани и године. Од чобанчади, од деце, порастоше момак и девојка. Пала ноћ — летња, заносна, страсна ноћ. Путем крцкају натоварена кола и према корачању волова одмерено звоне меденице што им висе о врату; двојнице, путничке и прељске песме, клепет ветрењача — све се то измешало, па се слило са жубором реке, шумором шуме и мирисом липа у неку чудну, снажну драж, од које и ноћ трепери и страсно, узбуркано дише дахом пуним чежње, љубави, милине, дахом топлим, који опија, заноси, умара. Момак и девојка што се грле у тој ноћи, озарени бледом месечином, која провирује кроз лиснате храстове гране, осећају целим телом како их задише тај силни дах. Срца јако бију, шапућу љубав своју нејасно, тихо, да ни ноћ не чује; сањају будућност пуну среће, пуну заносне дражи. И славуј са гране пева о срећи њиховој. И жеље њихове уз оне сребрнасте, пенушаве вале теку журно даље, даље — у будућност пуну среће, коју с нестрпљењем, са силном чежњом чекају пуни нада. <center>III</center> И опет протекоше дани и године. Река и даље жубори, а над њом храст шумори, али под његовим хладом више не седи момак са девојком у страсноме загрљају, већ озбиљан, брачни пар одмара се ту после тешког пољског рада. Лица доста изнурена, сунцем опаљена, препланула; црте оштре, а мучан живот избраздао мужу боре по челу. За храстове гране привезана љуљка, у којој плаче и праћка се ножицама дете тек од године, а један мушкарчић од осам година љуља „малог бату“ једном руком, а у другој држи чобански прут, којим враћа стоку да не оде даље са стрњике. Живот је мучан, напори тешки; њихови су погледи одмерени, хладни, уморни. Сиротиња их уз мучан рад прати толико година, али они су још млади, још душа није клонула. Ветрић им расхлађује знојаво чело, а тај исти жубор реке улива им нову наду и мисао мами собом, за током својим, за пенушавим таласима, некуд даље, даље — у будућност пуну среће. Погледају на децу, на ту потпору своју, па се надају, и жеље опет јуре за таласима, а срца се испуњавају надом на будућност. И река жубори даље, искачу бисер-капљице из сребрнастих таласа, а храст шумори тихо и шумором својим с реком разговара и уљушкује уморне раднике у слатке снове срећне будућности. <center>IV</center> Опет прођоше многи дани и многе године. Настала позна јесен. Кроз хладан ваздух диже се пара са влажне, раскаљане земље. Небо ниско, тмурно без сјаја, претиснуто тамним облацима; са истока се једва назире, кроз поцепане облаке, бледуњава, хладна румен сунца на умору; магла обмотала предмете и не да да погледаш у даљину — све ти пред оком затворено, стегнуто, и душа се стеже од нејасне туге; над главом тупо шуште гавранова крила и чујеш његов гробни грокот; река мутна, надошла, хучи страшно, пенуше мутни таласи. Под храстом, наслоњен на штап, стоји погрбљен изнемогао старац, збрчкана лица, угашена погледа; седу као снег браду и косу повија му јесењи ветар, а хладна измаглица бије га по лицу и меша се с последњом, можда, сузом што му се низ смежуране образе слива. Њу је сигурно сачувао да је ту пролије под храстом, испод кога је толике наде и жеље сновао и снивао слатке снове среће, ношен уз тај шумор и жубор реке на крилима наде даље, даље у будућност пуну среће. Храст оголео и почео се сушити, па тужно клопарају суви огранци. То је будућност у себи крила — изнемогла, слаба старца који је покопао све мило и драго, те више жеља нема — до што смрт жели; а мисао не јури више у чаробну будућност, већ далеко, далеко у срећну — прошлост. И река даље хучи, срдито пенуше мутни таласи, јесењи ветар јечи, а храст тужно клопара сувим огранцима, те с реком прошлост препричава; крила гавранова тупо шуште кроз влажни ваздух над старчевом главом, а кроз процепане облаке и маглу једва се назире блеђани зрачак умрлог сунца. [[Категорија:Радоје Домановић]] [[Категорија:Приповетке]] qhjv362f8jj5is9gf37ete824wnhii7 0 61162 144205 2026-06-07T21:20:42Z Galicijac 19151 израда странице 144205 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=Успомене из детињства | одељак= | аутор=Радоје Домановић | белешке= }} <center>I</center> Мој отац је у млађим годинама био страстан ловац. И дан-дањи воли добре пушке, и чим би му се која нова допала, одмах би је купио па ма како било, иако му и иначе неколико њих висе о чивилуку, давно неупотребљиване; такође још држи керове, пази их и храни боље него стоку. Можете мислити тек како их је пазио док је још ловио. Ја се једва, као кроза сан, опомињем неког старог Трапе, за кога отац још и данас са заносом прича. У Трапу није смео нико дирнути, као, боже ме прости, у икону. То је био узрок те је увек између оца и матере бивало спора због керова, кад би, рецимо, који кер оборио лонац или завукао њушку у шерпу с јелом. – Керове не дирај; то нису као други пси, с њима треба бити бољи но с неким људима! – одговори он озбиљно, и узме миловати керове, а они скачу около и пењу се шапама уз њега, а он им тепа, и чисто некако разговара с њима. Нарочито је Трапа за мајку био читава напаст у кући. Стотину пута је сирота оплакала „због те проклете псине!“ Обали Трапа нешто у кујни, или одвуче батак од исечене кокоши, и мајка га ћуши ногом, а отац нада викати као да си му око ископао. – Дође ми да ’ватам бели свет и бежим из своје рођене куће због једне псине! – узвикнула би често у таквој прилици очајно. – Однео батак, па појео, па ако! А колико си ти зечева појела што сам пред њим уловио, па се то заборавило? А и сад би ти лисице и нос одгризле да није Трапе! – доказује отац, и милује пса као оно кад кажњено дете когод мази и теши да не плаче Кад сам ја био ђаче још у основној школи, онда не беше дана, нарочито зими, да макар мало не проврља с пушком. Лети, за време школског одмора, водио ме је увек празником и недељом по забранима у лов на голубове. Он лови, а ја уловљену птицу нађем и носим у тканој торби. Увек се сећам, као данас да гледам, оне припреме његове и полазак у лов раном зором зимских дана. Пробудим се рано, пре зоре. У соби још мрак; кроз кључаоницу од врата светлуца светлост из кујне и чује се очев и мајкин разговор. Врата се собна отворе и унутра уђе Шуле, наш момак, с ватраљем пуним жара, те заложи плехану пећ. Док он дува и распирује ватру, ја се шћућурим под покривачем од хладноће. Затутњи и запуцкара у пећи, а светлост од пламена трепери, где слабије где јаче, по дуваровима, поду и шашовцима. Чујем како пред вратима од кујне отресају ноге од снега, а знам да су то наши суседи Тоша и Павле навратили на оца. Поред прозора засија светлост од фењера, и преко собе промакне Шулина сенка, а одмах затим чујем како захрже кулаш у ару и лупи неколико пута ногом, јер зна да му се носи зоб. Петлови већ лупају крилима, и на све стране се разлеже кукурикање. У дворишту настане жагор, и Шуле с фењером промиче час тамо, час тамо. Ја већ, лежећи у топлој соби, знам да се то спремају сонице и извлаче испод трема од коша. То је бивао знак да тога целог дана отац неће долазити кући, те, уколико сам жалио што и ја не могу с њима ићи, мада увек оплачем молећи да ме поведу, утолико се и радујем што ћемо смети јурити по шуми, те гађати камењем веверице и клизати се по низбрдици испод школе до миле воље. Устанем из постеље, отворим лагано врата и изиђем у кујну, где отац и наши суседи седе крај огњишта. Мати тумара час тамо, час тамо, и припрема у торбу јело и пиће. Отац са Павлом и Тошом седи крај ватре, пију врућу замедљену ракију и пуше дуван. Увек сам најрадије гледао како се према пламену од ватре колута дим од цигара измешан са паром од грејанице. Тоши и Павлу везане уши пешкирима, а чарапе и дизлуци пуни грумуљица од снега, који се према ватри топи, па понегде прелива као роса на сунцу. Крај њих пушке, светле и подмазане, преко рамена ловачке торбе и рог за барут, о бедрима мазалица, за тканицама велики ножеви, а крај њих стоје велике торбе, у којима је јело, чутуре с вином и пљоске пуне препеченице. Пију тако ракију, и разговарају на коју ће страну кренути, код кога ће навратити те оставити сонице док лове: или причају како су се код овога или онога домаћина, где су случајно навратили да се огреју, пили и прочастили се. Керови скиче напољу и гребу шапама по вратима, сигурно од нестрпљења. Све је то мени изгледало тако пуно дражи, да никакве лепоте с тима нисам могао поредити. Једва сам чекао да порастем, па да и сам уживам у свему томе. Тек зора заруди и снег забеласа кроз мали замагљени прозорчић, и једва се назире пун иња велики храст у дворишту и кров од качаре, а сонице већ пред кућом. Кад полазе, а ја се попнем на малу троножну столичицу и стојим уз замагљени прозор, бришем га руком и гледам у двориште. Шуле облеће око соница и намешта час ово, час оно; кулаш, упрегнут, тупка ногама и осврће се на седишта, по леђима му и гриви попао снег, а пара из носа диже се у хладан ваздух. Крупан снег тихо, нечујно промиче и пада. Ловцима се беле од снега шубаре и одело, а и керови снежави циче и скачу час уз једног, час уз другог, те им по оделу остају беле снежаве пруге од псећих шапа. Шуле донесе сламу и метну у сонице, и они се попну на њих, отресу од снега вунене шаренице, којима су прекривена седишта начињена од сламе. Прекрсте се при поласку, и, пошто се обреде препеченицом из пљошчице по два-три пута, кулаш крене. Шуле држи капију док они прођу, керови заћифчу и појуре пред соницама. Замало па се изгубе испред мојих очију, а ја дуго гледам, често кроз сузе, у оне пруге од соница што остану преко дворишта и крупно снежно прамење што промиче поред прозора. Покадшто оду, а ја се још и не пробудим, па кад изиђем у двориште, видим трагове од шапа псећих и њихових опанака. Тада увек оплачем, ако је отац увече, на моје молбе и салетања, пристао и обећао и мене повести. Соницама су врло ретко ишли, а иначе пешице. Кад год оду соницама, обично дођу увече весели, те се у нашој кући спрема червиш од зечјег меса, и пије до неко доба ноћи. <center>II</center> Осталог чега слабо се сећам. Свега ми је још нешто остало живо у памети, да нећу никад заборавити. Једаред бејаше мајка врло болесна. Преконоћ бејаше пуна соба жена и суседа. Двапут су јој палили свећу. Отац је седео у углу, грлио ме и љубио ћутећи, а ја сам плакао, и у том заспао. Кад сам се изјутра пробудио, а мајци бејаше лакше. Код ње је седела Тошина жена. Отац је био већ отишао у лов. Није много прошло, а он се, преко обичаја, врати раније него обично. Изгледао је врло љутит и нешто необично замишљен. Баци крај себе торбу с рамена, пушку прислони уза зид, па седе крај ватре на троножну столичицу и зари главу међу руке, које је лактовима ослонио на колена. Ја узех претурати по торби да видим шта је уловио. Он подиже главу, погледа ме, а, све ми се чини, сузе му беху у очима, па ме некако тихо, што не одговараше његовом обичном гласу, запита: – Шта ти ради нана, је ли јој боље? – Сад може и да разговара – одговорим ја весео после оног ноћног плача кад су јој палили свећу. Отац ме ухвати за руку и привуче себи, па, држећи ме између колена, узе гладити по коси, затим ме пољуби у теме и прошапута: – Зечићу мој мали, ништа ти не знаш! – Никад ме није тако назвао, али ме је и иначе разноврсно називао кад би ме миловао, те ме то није зачудило. Чак ми је изгледало обично. Утом уђе у кућу Тоша. Поздрави се, отресе ноге од снега, седе на другу столичицу према оцу и узе лупкати штапом по опанцима да одбије закорушен снег. – Крете ли шта? – упита оца. – Мани ме, никад се нисам ражалио као данас. Вајни сам ловац, па ме чисто срамота и да причам. – Ниси убио, а гађао? – Нисам гађао, а могао сам гађати на неколико корака… – Ух, забога, што пропусти?! – узвикну Тоша љутито. Отац узе причати: – Трапа тера по брегу, а ја искочим на пут, па пођем онамо кроз Перину њиву да препречим на поток, јер, знаш, обично туда Трапа нагони. Кад поред оне Перине сламе погледам, а нешто се као миче. Сакријем се брзо за ону крушку одмах до сламе, па погледам, а оно маторка лежи на легалу, уз њу два мала зечета, па се згрчили сироти као лоптице. Знаш, рани снег, а они нису још одвркли. Маторка их чисто својим телом загрева, па се смешта час уз једно, час уз друго младунче. Једно јој се попело уз леђа, па трља шапицама преко главе и ушију, а лепо неко зече, да га пољуби човек од милине. Ја у један ма’ дигох пушку и загледам маторку, ал’ ми тек одједном дође некако жао. Сетим се, знаш, Смиље, а и њу ноћас умало не изгубих. Једва је остала жива. Што никад нисам, целу ноћ сам преплакао, жалећи куда ће овај црвић без мајке (ту показа на мене)… Ето, тако ми нешто дође жао. А гледам, знаш, како их она греје, па помислим: „Мајка је и то, брате, као свака мајка!“ А они малишани се искупили око ње као дечица. Е, не могадо’ да пуцам, но кад помислих како би овом малом мом било да му је ноћас умрла мајка, чисто ми сузе ударише на очи, те спустим пушку и уклоним се полако да ме не опази и да не поплашим маторку, чак ми жао да они мали остану сами… – Е, не бих је гађао, па да ми човек богзна шта да! – заврши отац причање, па ме опет пољуби и протепа: – Зечићу мој мали, куд би без мајке да је ноћас изгубисмо?! Ја заплаках а он и Тоша заћуташе. – Е, ’вала богу: и то је мајка, као свака мајка, а и жалос’ би била да си пуцао! – рече Тоша после неког ћутања. Ето, то се свега сећам из свога детињства из ловачког живота мога оца. <p style="text-align:right;">''Београд, 1899.''</p> [[Категорија:Радоје Домановић]] [[Категорија:Приповетке]] 4m3bctjlm7j2pbyzaectma0vdebaddu