Аутор:Радоје Домановић

<mediawiki xmlns="http://www.mediawiki.org/xml/export-0.11/" xmlns:xsi="http://www.w3.org/2001/XMLSchema-instance" xsi:schemaLocation="http://www.mediawiki.org/xml/export-0.11/ http://www.mediawiki.org/xml/export-0.11.xsd" version="0.11" xml:lang="sr">
  <siteinfo>
    <sitename>Викизворник</sitename>
    <dbname>srwikisource</dbname>
    <base>https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%93%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%B0_%D1%81%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B0</base>
    <generator>MediaWiki 1.47.0-wmf.5</generator>
    <case>first-letter</case>
    <namespaces>
      <namespace key="-2" case="first-letter">Медиј</namespace>
      <namespace key="-1" case="first-letter">Посебно</namespace>
      <namespace key="0" case="first-letter" />
      <namespace key="1" case="first-letter">Разговор</namespace>
      <namespace key="2" case="first-letter">Корисник</namespace>
      <namespace key="3" case="first-letter">Разговор с корисником</namespace>
      <namespace key="4" case="first-letter">Викизворник</namespace>
      <namespace key="5" case="first-letter">Разговор о Викизворнику</namespace>
      <namespace key="6" case="first-letter">Датотека</namespace>
      <namespace key="7" case="first-letter">Разговор о датотеци</namespace>
      <namespace key="8" case="first-letter">Медијавики</namespace>
      <namespace key="9" case="first-letter">Разговор о Медијавикију</namespace>
      <namespace key="10" case="first-letter">Шаблон</namespace>
      <namespace key="11" case="first-letter">Разговор о шаблону</namespace>
      <namespace key="12" case="first-letter">Помоћ</namespace>
      <namespace key="13" case="first-letter">Разговор о помоћи</namespace>
      <namespace key="14" case="first-letter">Категорија</namespace>
      <namespace key="15" case="first-letter">Разговор о категорији</namespace>
      <namespace key="100" case="first-letter">Аутор</namespace>
      <namespace key="101" case="first-letter">Разговор о аутору</namespace>
      <namespace key="102" case="first-letter">Додатак</namespace>
      <namespace key="103" case="first-letter">Разговор о додатку</namespace>
      <namespace key="250" case="first-letter">Page</namespace>
      <namespace key="251" case="first-letter">Page talk</namespace>
      <namespace key="252" case="first-letter">Index</namespace>
      <namespace key="253" case="first-letter">Index talk</namespace>
      <namespace key="710" case="first-letter">TimedText</namespace>
      <namespace key="711" case="first-letter">TimedText talk</namespace>
      <namespace key="828" case="first-letter">Модул</namespace>
      <namespace key="829" case="first-letter">Разговор о модулу</namespace>
      <namespace key="1728" case="first-letter">Event</namespace>
      <namespace key="1729" case="first-letter">Event talk</namespace>
    </namespaces>
  </siteinfo>
  <page>
    <title>Аутор:Радоје Домановић</title>
    <ns>100</ns>
    <id>1343</id>
    <revision>
      <id>144206</id>
      <parentid>144191</parentid>
      <timestamp>2026-06-09T09:25:13Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>Galicijac</username>
        <id>19151</id>
      </contributor>
      <comment>додао везе ка две сатиричне приповетке</comment>
      <origin>144206</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="5309" sha1="p877n5s24qxb04wql22o5xoxasak7kc" xml:space="preserve">{{Аутор
| име = Радоје
| презиме = Домановић
| иницијал_презимена = Д
| годинарођења = 1873
| годинасмрти = 1908
| опис = '''Радоје Домановић''' био је српски књижевник.
| слика = Radoje_Domanovic.PNG
| опис_слике =
| википедија = Радоје Домановић 
| остава = Radoje Domanović
| остава_кат = Radoje Domanović
}}

=== Сатиричне приповетке ===
* [[Укидање страсти]] (Написана 14. октобра 1898; Приповетке II, Пожаревац, 1899; Одјек, 1903, бр 25—27; Kraljević Marko po drugi put među Srbima i druge satire, Humoristička Knjižnica, sv. 140—143, Zagreb, 1920; Приповетке I, Београд, 1924.)
* [[Не разумем]] (Звезда, 1898, бр. 12; Приповетке II, Пожаревац, 1899; Приповетке, С.К. Задруга бр. 97, 1905; Kraljević Marko po drugi put među Srbima i druge satire, Humoristička Knjižnica, sv. 140—143, Zagreb, 1920; Приповетке I, Београд, 1925.)
* [[Позориште у паланци]] (Звезда, 1898, бр. 2—4; Приповетке, С. К. Задруга, бр. 97, 1905.)
* [[Данга]] (Звезда, 1899, бр. 108 и 109; Краљевић Марко по други пут међу Србима, Данга, Вођа, Београд, 1901; Kraljević Marko po drugi put među Srbima i druge satire, Humoristička Knjižnica, sv. 140—143, Zagreb, 1920; Приповетке I, Београд, 1924.)
* [[Хајдук Станко по критичарском рецепту г. Момчила Иванића]] (Звезда, 1900, бр. 15—18.)
* [[Вођа]] (Звезда, 1901, бр. 1; Краљевић Марко по други пут међу Србима, Данга, Вођа, Београд 1901; Приповетке I, Београд 1924.)
* [[Краљевић Марко по други пут међу Србима]] (1901)
* [[Наша посла]] (1901)
* [[Страдија]] (1902)
* [[Размишљање једног обичног српског вола]] (1902)
* [[Гласам за слепце]] (1902)
* [[Сан једног министра]] (1902)
* [[Мртво море]] (1902)
* [[Како се провео Свети Сава у Вишој женској школи]] (1905)
* [[Краљ Александар по други пут међу Србима]] (1906)

=== Реалистичке приповетке ===
* [[Рођен-дан]] (Јавор, 1893, бр. 9; Приповетке II, Пожаревац, 1899.)
* [[Објава]] (Написана септембра 1893; Дело, 1894. књ. 2; Приповетке II, Пожаревац, 1899.)
* [[Слика са улице]] (Написана 1893; Приповетке II, Пожаревац, 1899.)
* [[Баба Стана]] (Написана марта 1894; Зора, 1897, бр. 1; Приповетке 11, Пожаревац, 1899.)
* [[Снови и јава]] (Написана 1895; Приповетке II, Пожаревац, 1899.)
* [[На млађима свет остаје]] (Написана 1896; Зора, 1897, бр. 6—10; Приповетке I, Пожаревац, 1899.)
* [[Смрт]] (Написана октобра 1896; Зора, 1899, бр. 2.)
* [[А хлеба!]] (Написана октобра 1898; Нова Искра, 1899, бр. 1; Приповетке II, Пожаревац 1899.)
* [[Замена]] (Звезда, 1898, бр. 31 и 32; Братимство, 1901, бр. 50 52.)
* [[Ја сам Србин]] (Написана 12. јануара 1899; Братимство, 1901, бр. 12—14.)
* [[На раскршћу]] (Дело, 1899, књ. 21.)
* [[Разорена срећа]] (Полицијски Гласник, 1899, бр. 2.)
* [[Промашена срећа]] [Приповетке II, Пожаревац, 1899.)
* [[Идеалиста]] (Написана 6. марта 1899; Звезда, 1899, бр. 26—30; Приповетке I, 1924.)
* [[Певачев Ускрс]] (Написана 9. априла 1899; Нова Искра, 1899, бр. 8; Приповетке, С. К. Задруга, бр. 97. 1905.)
* [[Озбиљне, научне ствари]] (Звезда, 1899, бр. 69- 72, 75—77, 87, 88.)
* [[Успомене из детињства]] (Написано 1899; Ловац,, 1901, бр. 8.)
* [[Ловчев записник]] (Написано 1899; Ловац, 1901, бр. 16, 19—22.)
* [[Под храстом]] (Нова Искра, 1900, бр. 5; Цариградски Гласник, 1900, бр. 25.)
* [[Срећа]] (Написана августа 1900; Цариградски Гласник, 1900, бр. 49 (под насловом Човекова сладост); Босанска Вила, 1903, бр. 3—5 (измењена); Приповетке С. К. Задруга бр. 97, 1905.)
* [[Шуле]] (Полицијски Гласник, 1901, бр. 9.)
* [[Због љубави]] (Босанска Вила, 1901, бр. 8.)

[[Категорија:Радоје Домановић| ]]
[[Категорија:Српски књижевници]]</text>
      <sha1>p877n5s24qxb04wql22o5xoxasak7kc</sha1>
    </revision>
  </page>
  <page>
    <title>Вођа</title>
    <ns>0</ns>
    <id>1345</id>
    <revision>
      <id>144207</id>
      <parentid>135450</parentid>
      <timestamp>2026-06-09T09:46:16Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>Galicijac</username>
        <id>19151</id>
      </contributor>
      <minor />
      <origin>144207</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="37093" sha1="kkk447inwvixllaad8brghzwqkh8i7h" xml:space="preserve">{{заглавље
| претходна=
| следећа=
| наслов=Вођа
| одељак=
| аутор=Радоје Домановић
| белешке=политичко-друштвена сатира, написана 1901.
}}
— Браћо и другови, саслушао сам све говоре, па вас молим да и ви мене чујете. Сви нам договори и разговори не вреде докле год смо ми у овом неплодном крају. На овој прљуши и камену није могло рађати ни кад су биле кишне године, а камоли на овакву сушу, какву ваљда нико никад није запамтио.

— Докле ћемо се ми овако састајати и напразно разговарати? Стока нам полипса без 'ране, а још мало па ће нам и деца скапавати од глади заједно с нама. Ми морамо изабрати други начин, бољи и паметнији. Ја мислим да је најбоље да ми оставимо овај неродни крај, па да се кренемо у бели свет тражити бољу и плоднију земљу, јер се овако не може живети.

Тако је говорио некад, на неком збору, изнемоглим гласом један од становника неког неплодног краја. Где је и кад је ово било, то се, мислим, не тиче ни вас, ни мене. Главно је да ви мени верујете да је то било негде и некад у неком крају, а то је доста. Оно, додуше, некад сам држао да сам целу ову ствар ја сам однекуд измислио, али, мало-помало, ослободих се те страшне заблуде и сад тврдо верујем да је све ово што ћу сад причати било и морало бити негде и некад, и да ја то никад и ни на који начин нисам ни могао измислити.

Слушаоци, бледа, испијена лица, тупа, мутна, готово бесвесна погледа, са рукама под појасом, као да оживеше на ове мудре речи. Сваки је већ себе замишљао у каквом чаробном, рајском пределу, где се мучан и трудан рад плаћа обилном жетвом.

— Тако, тако је!.. — зашушташе изнемогли гласови са свију страна.

— Је ли б..л..и..з..у..? — чу се развучен шапат из једног угла.

— Браћо! — отпоче опет један говорити мало јачим гласом. — Ми морамо одмах послушати овај предлог, јер овако се више не може. Радили смо и мучили смо се, па све узалуд. Одвајали смо и од уста својих те сејали, али наиђу бујице па снесу и семе и земљу са врлети, и остане го камен. Хоћемо ли ми вечито овде остати и радити од јутра до мрака па опет бити и гладни и жедни, и голи и боси?... Морамо поћи и потражити бољу, плоднију земљу, где ће нам се мучан труд награђивати богатим плодом.

— Да пођемо, одмах да пођемо, јер се овде живети не може! — зашушта шапат, и маса пође некуд, не мислећи куда.

— Станите, браћо, куда ћете? — и опет ће онај први говорник. — Морамо ићи, али се тако не може. Ми морамо знати куда идемо, иначе можемо пропасти горе, место да се спасемо. Ја предлажем да изаберемо вођу, кога сви морамо слушати и који ће нас водити правим, најбољим и напречим путем.

— Да изаберемо, одмах да изаберемо!.. — чу се са свију страна.

Сад тек настаде препирка, прави хаос. Сваки говори и нико никог нити слуша, нити може чути. Затим се почеше одвајати у групице; свака шушка нешто за се, па и групице прскоше и узеше за руке сва два и два, те један другом говори и доказује, вуче један другог за рукаве и меће руку на уста. Опет се састану сви, и опет сви говоре.

— Браћо! — истиче се одједном један јачи глас и надмаши остале промукле, тупе гласове. — Ми овако не можемо ништа учиниги. Сви говоримо и нико никог не слуша. Бирамо Вођу! Па кога би то између нас и могли изабрати? Ко је између нас путовао и зна путове? Ми се сви добро знамо, и ја први се не бих смео са својом децом поверити ниједноме овде на овом збору. Него, кажите ви мени који познаје онога путника тамо, што од јутрос седи у хладу крај пута?...

Настаде тишина, сви се окретоше непознатоме и узеше га мерити од главе до пете.

Човек онај, средњих година, мрка лица, које се готово и не види од дуге косе и браде, седи, ћути као и дотле, и некако замишљено лупка дебелим штапом по земљи.

— Јуче сам ја видео овога истог човека са једним дечком. Ухватили се за руке и иду улицом. Синоћ онај дечко отишао некуд кроза село, а овај сам остао.

— Остави, брате, те ситнице и лудорије, да не губимо времена. Ко је, да је, он је путник издалека, чим га нико од нас не зна, те сигурно зна добро најпречи и најбољи пут да нас поведе. Како га ја ценим, изгледа да је врло паметан човек, јер непрестано ћути и мисли. Други би се, брзоплет, већ десет пута досад умешао међу нас, или почео ма с ким разговор, а он толико времена седи сам самцит и само ћути.

— Дабогме, ћути човек и мисли нешто. То не може бити друге, него је врло паметан — закључише и остали — па узеше опет загледати странца, и сваки на њему и његову изгледу откри понеку сјајну особину, понеки доказ његове необично јаке памети.

Не проведе се много разговора, и сви се сагласише да би најбоље било да умоле овог путника, кога им је, како веле, сам Бог послао да их поведе у свет да траже бољи крај и плоднију земљу, да им буде вођ, а они да га безусловно слушају и покоравају му се. Изабраше из своје средине десеторицу који ће отићи странцу, те му изнети побуде збора и своје бедне прилике, и умолити га да се прими за вођа.

Отидоше она десеторица, поклонише се смерно пред мудрим странцем, и један од њих узе говорити о неплодном земљишту њихова краја, о сушним годинама о бедном стању у коме се налазе, и заврши овако:

— То нас нагони да оставимо свој крај и своје куће, па да пођемо у свет тражити бољи завичај. И баш сад када падосмо на тако срећну мисао, као да се и Бог смилова на нас, те нам посла тебе, мудри и врли странче, да нас поведеш и спасеш беде. Ми те у име свих становника молимо да нам будеш вођ, па куд год ти, ми за тобом. Ти знаш путове, ти си свакако и рођен у срећнијем и бољем завичају. Ми ћемо те слушати и покоравати се свакој наредби твојој. Хоћеш ли, мудри странче, пристати да спасеш толике душе од пропасти, хоћеш ли нам бити вођа?

Мудри странац за све време тог дирљивог говора не подиже главу. Остаде до краја у истом положају како га и затекоше: оборио главу, намрштен, ћути, лупка батином по земљи  и — мисли. Кад се говор заврши, он, не мењајући положај, кратко и лагано процеди кроза зубе:

— Хоћу!

— Можемо ли, дакле, поћи с тобом тражити бољи крај?

— Можете! — продужи мудри странац не дижући главе.

Сад настаде одушевљење и изјаве захвалности, али на то мудрац не рече ни речи.

Саопштише збору срећан успех, додајући како тек сад виде каква велика памет лежи у том човеку.

— Није се ни макао с места, нити главе подиже бар да види ко му говори. Само ћути и мисли; на све наше говоре и захвалности свега је две речи проговорио.

— Прави мудрац!... Ретка памет!... — повикаше весело са свију страна, тврдећи како га је сам Бог као анђела с неба послао да их спасе. Сваки бејаше тврдо уверен у успех поред таквог вође, да га ништа на свету не би могло разуверити.

И тако на збору би сад утврђено да се крену још сутра зором.

Сутрадан се искупи све што имаше одважности да пође на далеки пут. Више од две стотине породица дође на уречено место, а мало их је још и остало да чувају старо огњиште.

Тужно је погледати ту масу бедног становништва, које љута невоља нагони да напусти крај у коме су се родили и у коме су гробови предака њихових. Лица њихова коштуњава, изнемогла, сунцем опаљена; патња је дугим низом мучних година остављала трага на њима и изразу дала слику беде и горког очајања. Али се у овом тренутку у њиховим очима огледаше први зрачак наде, али и туге за завичајем. Понеком старцу се слила суза низ смежурано лице, уздише очајно, врти главом с пуно неке слутње, и радије би остао да причека још који дан, па да и он остави кости у том кршу, него ли да тражи бољи завичај; многе од жена гласно наричу и опраштају се са умрлима, којима гобове остављају; људи се отимају да се и сами не би разнежили и вичу: &quot;Добро, хоћете ли да и даље гладујемо у овом проклетом крају и да живимо по овим уџерицама?&quot; А и они би сами чисто хтели да цео тај проклети крај и оне бедне кућице понесу, да се може како, собом.

Граја и галама као у свакој маси. Узнемирени и људи и жене, а и деца што их мајке носе на леђима, у љуљкама, ударила у цику; узнемирила се некако чак и стока. Стоке мало и имају, али, тек, ту је понека кравица, понеко мршаво, чупаво кљусе с великом главом и дебелим ногама, на кога су натоварили вазда неких поњава, торби, или по две вреће преко самара, па се сирото поводи под теретом, а опет се држи у сили, па зарже покадшто; неки, опет, натоварили магаре; дечурлија вуку псе о ланцима. Ту је, дакле, разговор, вика, псовка, кукњава, плач, лавеж, рзање, па чак је и један магарац два-трипут њакнуо, али вођа ни речи да проговри, као да га се цела та маса и врева ништа не тиче. Прави мудрац!

Он једнако седи оборене главе, ћути и мисли, и ако тек пљуцне покаткад, то му је све. Али му је баш због таквог држања популарност нарасла тако, да је сваки био у стању скочити, што кажу, за њим и у ватру и у воду. Међу многима могао се чути отприлике овакав разговор:

— Море, срећни смо те наиђосмо на овак'а човека, а да смо без њега пошли, не дао бог, зло и наопако, пропали бисмо! То је памет, мој брате! Само ћути, речи још није проговорио! — рећи ће један, па погледа са страхопоштовањем и поносом у вођу.

— Шта има да говори? Ко говори тај мало што мисли. Мудар човек, разуме се, па само ћути и нешто мисли!.. — додаде други, па и он са страхопоштовањем погледа вођу.

— Па, оно, није ни лако водити оволики свет! И мора да мисли кад је примио на себе толику дужност! — опет ће први.
&lt;center&gt;—&lt;/center&gt;
Дође време поласку. Чекали су мало не би ли се још ко присетио да пође с њима, али, како никог не беше, није се могло даље оклевати.

— Хоћемо ли се кренути? — питају вођу.

Он устаде без речи.

Уз вођу се одмах груписаше најодважнији људи да му се нађу у несрећну случају и да га чувају да му се не би десила каква опасност.

Вођа својски намрштен, оборене главе, коракну неколико пута, машући достојанствено штапом испред себе, а маса крете за њим и викну неколико пута: &quot;Живео!&quot; Вођа коракну још неколико корака и удари у плот од општинске зграде. Ту, наравно, стаде он, стаде маса. Вођ измаче мало и лупи два-трипут штапом по плоту.

— Шта ћемо? — питају.

Он ћути.

— Шта: шта ћемо? Обаљуј плот! То ћемо! Видиш да човек даје штапом знак шта треба радити! — викнуше они што су уз вођу.

— Ено врата, ено врата! — вичу деца и показују врата, која су остала на противној страни.

— Пссст, мир, децо!

— Будите бог с нама, шта се чини! — крсте се неке жене.

— Ни речи, он зна шта треба. Обаљујмо плот!

За тили часак пуче плот, као да га није ни било.

Прођоше.

Нису макли ни сто корака, а вођа западне у неки велики трњак, и застаде. С муком се ишчупа натраг и узе штапом ударати то лево, то десно. Стоје сви.

— Па шта је сад опет? — вичу они позади.

— Да се пробија трњак! — викнуше опет они уз вођа.

— Ево пута иза трњака! Ево пута иза трњака! — вичу деца, па и многи људи из позадине.

— Ето пута, ето пута! — ругају се гневно они уз вођа. — А ко ли зна куд он води, слепци једни? Не могу сви заповедати. Он зна куд је боље и прече! Проваљујмо трњак!

Навалише проваљивати.

— А јаој! — завапи понеко коме се забије трн у руку или га шине оструга по лицу.

— Нема, брајко, ништа без муке. Ваља се и помучити ако мислимо успети — одговарају на то најодважнији.

Пробише после многих напора трњак и пођоше даље.

Ишли су неко кратко време и наиђоше на неке врљике.

Обалише и њих, па пођоше даље.

Мало су прешли тога дана, јер су још неколико мањих, сличних препона морали савлађивати, а уз мршаву храну, јер неко је понео сува 'леба и нешто мало смока уз 'леб, понеко само 'леба да бар овда-онда залаже глад, а понеки ни 'леба није имао. Дао бог још летње време, те се бар гдегде нађе која воћка.

Први дан, тако, пређоше мало, а осећаху много умора. Опасности велике не указаше се, па и несрећних случајева не беше. Наравно да се при тако великом предузећу ово мора рачунати у ситнице: једну жену ошинуо трн по левом оку, те је привила влажну крпу, једно дете ударила врљика преко ножице, па рамље и јауче; један старац се саплео на остругу, пао и угануо ногу, превили су му туцан црни лук, а он јуначки трпи бол и иде даље одважно за вођом, ослањајући се на штап. (Многи су, додуше, говорили да чича лаже како је угануо ногу, већ се само претвара, јер је рад да се врати натраг.) Најзад, мало ко да нема трн у руци, или да није огребен по лицу. Људи јуначки трпе, жене проклињу час кад су пошле, а деца, као деца, плачу, јер не појме како ће се погато наградити та мука и бол.

На превелику срећу и радост свију, вођи се ништа није десило. Оно, ако ћемо право, њега највише чувају, али тек, тек — има човек и среће.

На првом конаку се помолише и захвалише Богу што су први дан срећно путовали и што им се вођи није никак'о, па и најмање зло догодило. Затим ће узети реч један из оне групе најодважнијих. Преко лица му стоји масница од оструге, али се он на то не осврће.

— Браћо! — поче он. — Ево смо, хвала богу, већ један дан превалили срећно. Пут није лак, али морамо савладати јуначки све препоне, кад знамо да нас овај мучни пут води срећи нашој. Нека нам Бог милостиви сачува вођу од сваког зла да би нас и даље овако успешно водио...

— Сутра ћу изгубити, ако је тако, и ово друго око!... — прогунђа љутито она жена.

— А јаој нога! — продера се чича, ослобођен том примедбом женином.

Деца већ стално кењкају и плачу, и једва их мајке утишавају да би се чуле речи говорникове.

— Јест, изгубићеш друго око — плану говорник — па нека оба изгубиш. Ништа то није да једна жена изгуби очи за овако велику ствар. То је срамота! Мислиш ли на добро и срећу своје деце? Нека половина нас пропадне за ову ствар, па ништа. Чудна ми чуда једно око. Шта ће ти очи, кад има ко за нас гледа и води нас рећи? Ваљда ћемо због твога ока и чичине ноге напустити ово племенито предузеће.

— Лаже чича! Лаже чича, претвара се само да се врати! — чуше се гласови са свију страна.

— Коме се, браћо, не иде — опет ће говорник — нека се врати, а не да кука и буни друге људе. Што се мене тиче, ја ћу за овим мудрим вођом ићи док ме траје.

— Сви ћемо, сви за њим док нас траје.

Вођ је ћутао.

Људи га опет узеше загледати и шапутати:

— Само ћути и мисли!

— Мудар човек!

— Гле, како је њему чело!

— И намрштен једнако.

— Озбиљан!

— Куражан је, види се по свему.

— Куражан, мани га: плот, врљике, трњаке, све то скрши. Само тек намрштен онако лупи штапом и не говори ништа, а ти онда гледај шта ћеш.

Тако прође први дан, а са истим успехом прође још неколико дана. Ништа од веће важности, саме ситније препоне: стропоштају се у јендек, у јаругу, ударе на врзину, на остругу, на боцу, сломије по неколико њих ногу, или руку, разбије понеко главу, али се све те муке подносе. Неки су старци пропали, али су стари и били. &quot;Помрли би да су и у кући седели, а камоли на путу!&quot; — рекао је онај говорник, те охрабрио свет да иде даље. Неколико мање деце од године-две дана пропало је, али стегли су срце родитељи, јер тако је бог хтео, а и жалост је мања што су деца мања: &quot;То је мања жалост, а не дао бог да родитељи чекају да губе децу кад приспеју за удају и женидбу. Кад је тако суђено, боље што пре, јер мање и жалости!&quot; — тешио је опет онај говорник. Многи рамљу и гегају, неки завили мараме преко главе и 'ладне облоге метнули на чворуге, неки носе руку о марами: сви се подрпали и поцепали, па им висе дроњци с одела, али ипак се иде срећно даље и даље. Све би то лакше подносили, али их је и глад често мучила. Али, напред се мора.

Једног дана се деси нешто важније.

Вођа иде напред, уз њега најодважнији (мање двојица. За њих се не зна где су. Опште је мишљење да су издали и побегли. Једном је приликом онај говорник и говорио о њиховом срамном издајству. Мало их је који држе да су пропали у путу, али ћуте и мишљење не казују, да се свет не плаши), па онда редом остали. Наједаред се указа грдно велика и дубока каменита јаруга — прави амбис. Обала тако трма, да се није смело ни корачити напред. И одважни застадоше и погледаше вођу. Он, оборене главе, намрштен и замишљен ћути и одважно корача напред лупкајући штапом пред собом то лево, то десно, по свом познатом обичају, а то га је, како многи веле, правило још достојанственијим. Никога он не погледа, ништа не рече, на његовом лицу никакве промене, ни трага од страха. Све ближе амбису. Чак и они најхрабрији од најхрабријих дошли у лицу бледи као крпа, а нико не сме ни речи да примети паметном, оштром и одважном вођи. Још два корака, па је вођа до амбиса. У смртном страху, разрогачених очију, стукоше сви, а најодважнији таман да задрже вођа, па макар се огрешили о дисциплуну, а он утом коракну једанпут, другипут, и стрмекну у јаругу.

Настаде забуна, кукњава, граја, овлада страх. Неки чак почеше бежати.

— Станите, куда сте нагли, браћо! Зар се тако држи задата реч? Ми морамо напред за овим мудрим човеком, јер он зна шта ради; није ваљда луд да себе упропасти. Напред за њим! Ово је највећа, али можда и последња опасност и препона. Ко зна да још ту иза те јаруге није каква дивна плодна земља, коју је Бог нама наменио. Напред само, јер без жртава нема ничега! — Тако изговори онај говорник и коракну два корака напред, те га нестате у јарузи. За њим они најодважнији, а за овима јурнуше сви.

Кукњава, стењање, котрљање, јечање по стрмој обали оне гдне рупчаге. Би се заклео човек да нико жив, а камоли здрав и читав, изиће не може из тог амбиса. Али тврд је човечји живот. Вођа је имао ретку срећу, те се при паду задржао, као и увек, на неком џбуну, те се није повредио, а успео је да се полако искобеља и изиђе на обало.

Док се доле разлегаше кукњава и лелек, или се чујаше потмуло стењање, он сеђаше непомичан. Ћути само и мисли. Неки доле угрувани и расрђени почеше га и псовати, али се он ни на то не осврташе.

Који су се срећније скотрљали и зауставили се где на џбун, или дрво, почеше с муком изазити из јаруге. Неко сломио ногу, неко руку, неко разбио главу, па га крв залила по лицу. Како ко, тек нико читав, сем вође. Гледају вођу мрко, попреко, и стењу од бола, а он ни главе да дигне. Ћути и мисли, као сваки мудрац!

Прошло је још времена. Број путника све мањи и мањи. Сваки дан однесе по неког; неки су напуштали такав пут и враћали се натраг. Од великог броја путника заостаде још дваестак. Сваком се очајање и сумња огледа на мршаву, изнемоглу лицу од напора и глади, али нико ништа више не говори. Ћуте као и вођа, и иду. Чак и онај ватрени говорник маје очајно главом. Тежак је то пут био.

Из дана у дан се и од ових поче број смањивати и остаде десетак друга. Лица још очајнија, а целим путем се, место разговора, чује кукање и јечање.

Сад више беху наказе него људи. Иду на штакама, обесили руке о мараме што су везане око врата. На глави сила од превоја, облога, тифтика. И ако би баш и хтели приносити нове жртве, нису могли, јер на телу готово и не беше места за нове ране и убој.

Изгубили су већ и веру и надање и они најодважнији и најчвршћи, али иду ипак даље, то јест мичу се на неки начин са тешким напорима уз кукање и стењање од бола. Па и шта би, кад се натраг не може. Зар толике жртве, па сад напустити пут?!

Сумрачило се. Гегају тако на штакама, док тек погледаше, а вође нема пред њима. Још по један корак, па сви опет у јаругу.

— А јаој, нога!.. А јаој, мајко моја ,рука!.. А јаој! — разлеже се кукњава, а затим само крљање, јечање и стењање. Један је потмуо глас псовао чак и дичног вођу, па умуче.

Кад се свануло, а вођа седи онако исто као и онога дана кад га изабраше за вођу. На њему се не опажају никакве промене.

Из јаруге избауља онај говорник, а за њим још двојица. Обазреше се око себе онако нагрђени и крвати да виде колико их је остало, али само је још њих тројица. Смртни страх и очајање испуни њихову душу. Предео неопознат, брдовит, го камен, а пута нигде. Још пре два дана су прешли преко пута и оставили га. Вођа је тако водио.

Помислише на толико другове и пријатеље, на толику родбину, која пропаде у том чудотворном путу, па их обузе туга, јача од бола у осакаћеним удовима. Гледаху рођеним очима својим рођену пропаст.

Онај говорник приђе вођи и поче говорити изнемоглим, устрепталим гласом, пуним бола, очајања и горчине.

— Куда ћемо?

Вођа ћути.

— Куда нас водиш и где си нас довео? Ми се теби поверисмо заједно са својим породицама и пођосмо за тобом, оставивши куће и гробове наших предака, не би ли се спасли пропасти у оном неплодном крају, а ти нас горе упропасти. Две стотине породица поведосмо за тобом, а сада преброј колико нај је још остало.

— Па зар нисте сви на броју? — процеди вођа, не дижући главе.

— Како то питаш? Дигни главу, погледај, преброј колико нас остаде на овом несрећном путу! Погледај какви смо и ми што остадосмо. Боље да нисмо ни остали него да смо овакве наказе.

— Не могу да погледам!...

— Зашто?!

— Слеп сам!

Настаде тајац.

— Јеси ли у путу вид изгубио?

— Ја сам се и родио слеп.

Она тројица оборише очајно главе.

Јесењи ветар страховито хучи планином и носи увело лишће; по брдима се повила магла, а кроз хладан, влажан ваздуг шуште гавранова крила и разлеже се злослутно грактање. Сунце сакривено облацима, који се котрљају и јуре журно некуд даље, даље.

Она се тројица загледаше у смртном страху.

— Куда ћемо сад? — процеди један гробним гласом.

— Не знамо!

[[Категорија:Радоје Домановић]]
[[Категорија:Приповетке]]</text>
      <sha1>kkk447inwvixllaad8brghzwqkh8i7h</sha1>
    </revision>
  </page>
  <page>
    <title>Замена</title>
    <ns>0</ns>
    <id>61163</id>
    <revision>
      <id>144208</id>
      <timestamp>2026-06-09T10:36:33Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>Galicijac</username>
        <id>19151</id>
      </contributor>
      <comment>израда странице</comment>
      <origin>144208</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="40867" sha1="3fopys8ait0ucugfkiv0pce3wrm1snn" xml:space="preserve">{{заглавље
| претходна=
| следећа=
| наслов=Замена
| одељак=
| аутор=Радоје Домановић
| белешке=
}}
Мучно да би било кога у округу, нарочито од старијих људи, који није чуо за Милутина Первизовића. Довољно је рећи само газда-Милутин, па би већ сваки знао о коме је реч.

Он је живео у једном селу што лежи у присоју Рудника.

Богатству његову нема равна у целој околини, а поштењу и храбрости још и мање. Многи су га волели, а било их је те га мрзе; али не бејаше ниједнога што га не би поштовао. Сама појава његова нагони човека на то.

Висок, стасит, плећа широких, а глава сразмерна осталом телу, увек поносно усправљена на снажном врату. Велико, широко чело, од ког се одваја нос са једва приметним угибом у повијама, а на средини је нешто више испупчен; густе проседе веђе, са дугим длакама, мешају се са трепавицама, а испод њих црне очи пуне сјаја; густи проседи брци покривају готово уста и падају до рамена. Браду је бријао. На лицу свака црта оштро одређена. Цео израз показује сталност, одлучност и храброст, а уз то поштење, доброту и искреност. На лицу нема ничег неодређеног и нејасног, већ с њега би могли читати душу, као из књиге. Одело је на њему турског кроја, а од најбоље чохе.

Погледајте га на улици: корача лагано, крупним корацима, поносно исправљен, а прати га узастопце велики пас Лорда, без кога не би ишао ни пешке, ни кад јаше. У руци носи дугачак чибук са ћилибаром на врху.

За добра коња и оружје дао би све што има. Увек јахаше бесне и силне пастуве. Милина га на коњу погледати, нарочито на некаквом Брњашу. Каква је тек опрема, јахаћа?! Узда са раскошним свиленим кићанкама; седло турско, а преко њега чултон од најбоље чохе, извезен златом и окићен богатим ресама; о ункашу сребрњаци пиштољи у кубурама, чохом опшивеним, а по чоси извезено златом. – Бесан коњ рже и подиграва зечки, маше главом, и баца пену, а на њему замислите Милутина, оваквог као што вам га описах, па чик се уздржите, а да одушевљени не узвикнете: „Добра коња, још боља јунака!“

Необично је волео весеље, иако бејаше увек озбиљан. Неки пут се хтео и нашалити, али му шале беху чудне и незграпне. Једанпут ноћу, при повратку са неке свадбе, каже он свом суседу Тодору да га причека. Док Милутин испије с коња једну чашу код вратница за срећан пут, и опрости се са домаћином, сусед његов ободе коња, и умакне рекав сватовима: „Нека ме стигне са својим Брњашем! Ако ме стигне, нека ми убије коња!“ Казаше то Милутину.

– Неће умаћи! – викну Милутин, загрејан мало вином. Изрече то, па натуче капу на чело, пови се по коњу и удари га бакрачлијом. Брњаш скочи успропнице. Остали се сватови раздвојише и направише средином пролаз. Милутин још више полеже, ошину коња, и земља затутња. Изгуби се у ноћи, а до сватова допре само једаред његов јак глас: „Брњооо!…“ Постоја неко време, и одједном се гудуре проломише од пуцња Милутинова сребрњака. Стигао је Тодора и ранио му коња у сапи.

Кад Тодор сјаха, Милутин извади кесу и одброји тридесет дуката у злату. – Ево ти за коња, али други пут немој чикати!…

Најрадије се весељаше, летњих вечери, под ведрим небом.

Који походилац загушљивих ме’ана не би позавидео весељу његову?

Свуд је око куће његове шума, а велико, пространо двориште је на једном обрешку као пропланак.

Милутин изнесе пун бакрач вина, метне га на рудину, па около поседају и гости и он, те пију, певају и пуцају из пиштоља.

Куд год погледате, весело. На све стране брује прељске песме и припеви љубавни, праћени смехом и покличима момчадије.

Месец се величанствено помаља иза врха шумовитог брега, па журно хита висини на састанак звездама, што трепере заносно и мило у радости, и љупко се смеше на свога драгана. Одсјај те небесне љубави озарава цео свет, па и двориште Милутиново, и њих веселе крај руменог вина. Шума тајанствено хучи од поветарца, па вам се чини да чујете шапат среће, наде, љубави; шапат, пун слатке чежње и неке узвишене свете тајне љубавне.

''Није се ни чудити што Милутин очува свежину и ведрину духа, те суморност, клонулост и очајање, те чудне болести нашег меког колена, никад не нађоше места у души његовој.'' Чедо рудничких планина, однеговано на крилу мајке своје, Милутин бејаше пун поноса и самопоуздања, пун одважности и наде, пун узвишеног нежног осећања.

Зимње вечери је провео крај огњишта. Он седне у прочеље; сдесне стране ватре стари слуга Срећко, те пева уз гусле јуначке песме, а остали укућани редом, по старешинству. Остале слуге, сем једног што служи вино, стоје или седе за прекладима, па чекају на наредбе домаћинове.

У кући Милутиновој ретко је кад било без гостију, странаца, путника, намерника са разних страна и сиротиње, која увек налажаше помоћи и усрдног дочека у дому његову, као и сви остали.
&lt;center&gt;–––&lt;/center&gt;
Отац Милутинов погинуо је у двадесет петој години својој у оној тешкој и узвишеној борби за слободу нашега народа. За сина се с правом сме рећи: достојан је оца свога.

За оца знађаше само по причању материном.

– Зими, по Богојављењу – причаше она – баш у зору, отиде последњи пут од куће. Теби је било шест година, а Марку (млађи му брат) четири. Спавали сте обојица загрљени. Он сиромах приђе, па вас изљуби; поздрави се са мном, и ја заплаках као дете.

„Не плачи, јер ја морам бранити и тебе и ово овде од насиља турског!…“

– Ја још више у плач! Ухватим га око врата да га задржим. Он ме одгурну, загледа ми право у очи, па рече:

„Ако погинем, остављам ти у аманет синове. Учи их да буду ваљани људи, добри хришћани и Срби!… Чувај их као зеницу, и немој се удавати!…“

Опет приђе, поново изљуби и тебе и Марка, гледа вас дуго, па кад му сузе засијаше у очима, трже се, поздрави се још једном са мном, и оде, не проговорив ни речи.

– Никад га више не видех; нити знам куд му је тело, и где је погинуо.

И Милутин је ишао два пута у рат. Да сте га гледали кад је пред кућом јахао коња, полазећи да погине, не бисте на њему том приликом запазили ничег, готово, што иначе не видесте у изразу његову кад полажаше гдегод на весеље.
&lt;center&gt;–––&lt;/center&gt;
Једног вечера сеђаше Милутин крај огњишта на своме обичном месту, а стари слуга пева уз гусле:

&lt;center&gt;„Кад се шћаше по земљи Србији,&lt;br&gt;по Србији земљи да преврне…“&lt;/center&gt;

Старији му син, Васа, бејаше отишао да обиђе трла, забране, свињце, и да види шта раде свињари; а млађи, Милан, одјаха у град да купи соли за стоку.

У дворишту се чу коњски топот. Мало постоја и у кућу упаде Васа, блед и преплашен, као да га ко јури, а за њим и момак што бејаше пошао да ноћи у трлу.

– Што се враћате? – пита Милутин.

Васа не могаше проговорити од узбуђења, те момак узе причати: „Сретосмо код потока ’ча-Симеуна, па нам каже како те вечерас, за бусијом, чекају неки с пушкама, јер мисле да ћеш ти ићи да обиђеш свињаре. То нам рече ’ча-Симеун, и вели да се вратимо те ти кажемо да се чуваш!“

– Знам ја чије је то масло, али неће Милутина поплашити… – рече Милутин, па после кратког ћутања погледа Васу и упита строгим гласом:

– Па зар си се вратио, плашљивче?

Васа ништа не одговори. Стоји пред оцем, а сав се тресе од страха и стида.

– Па дете је, Милутине, – брани га мајка, изговоривши ове речи плачним гласом.

Милутин је погледа; она обори очи ћутећи.

– Тешко мени с таквим породом – рече Милутин гневно, набра обрве, поћута мало, па се тек окрете момцима, и оштро заповеди:

– Брњаша!…

Одоше да спреме коња, а он скиде с чивилука кубураше са сребрним јабукама, прегледа их пажљиво, метну у кубуре, па, пружив жени, не рече ништа; али, она је разумела: оде, те даде пиштоље момцима да метну на коња. Кад се врати, очи јој беху уплакане, а Милутину не смеде рећи ни речи, нити га замолити да не иде.

Брњаш спреман бије ногама о земљу, и вришти чекајући господара, а два момка га држе за вођице, јер би се од једног могао отети.

Милутин изиђе те узјаха. Отворише врата на дворишту; он окрете Брњаша, таче га бакрачлијом те се пропе, и бесно подскочи напред. Лорда скочи испод трема од коша, арлаукну радосно, па лајући појури за коњем. За часак се изгубише у ноћи…
&lt;center&gt;–––&lt;/center&gt;
Објављен рат. Дође наредба да се купи војска. У кући Милутиновој вођаше се овакав разговор:

– Е, хајде, видећемо како ће се деца показати, вели Милутин и погледа Тодора, што бејаше

дошао да му понуди неке волове на продају.

– Шта ви велите?… – опет ће Милутин, погледав на синове.

Васа се замислио, па и не чу шта га отац пита.

– Није, богме, лако!… – вели Тодор и маше главом забринут, јер и он има сина што ће ићи у бој.

– Јунаку је и то лако! – додаде Милутин живо, па опет погледа синове.

– Тешко је то!… – рече Тодор развучено, и уздахну дубоко.

– Ми смо два рата издржали, па и не осетисмо! – опет ће Милутин.

– А они други?… – пита Тодор гледајући преда се, сети се погинулог брата, те му туга паде на срце.

– А они други, а они други, шта је с оним другима?… Нису их побили због разбојништва и крађе! Погинули су бранећи народ.

– Бранили, сироти!… – процеди Тодор кроза зубе замишљен, а осећаше као да му ко срце чупа. Сина ће морати испратити у бој.

– Тешко ономе што остане да жали и кука!… – умеша се преко обичаја жена Милутинова. Уздахну дубоко, погледа крадом синове, а страх и слутња јој притискоше душу. Осети се као да већ чује црне гласове с бојишта како су јој синови погинули. Погледа их опет жудним погледом, којим као да би их хтела вечно задржати ту, крај себе. Сузе јој се скотрљаше низ образе. То је срце материно проговорило. Још једном тежак уздах оте јој се са дна душе. Скиде поглед са синова и бојажљиво погледа: да ли је Милутин опазио.

– Онај што погине, бар пребрине све бриге, а оном што жали вечито остаје срце црно!… – одобраваше Тодор.

Васа је замишљао како је у боју, како ће погинути, а леш ће његов лежати далеко, далеко од куће на некаквом страшном, усамљеном месту. Мисли како ће његова млада и мајка бити у црним марамама, са исплаканим, црвеним очима; како ће кукати и нарицати! Како ће га сви помињати и жалити; али, они ће бити сви заједно, живи; само њега неће бити! Он их неће више никад видети.

– Ти, Васо, треба да одеш до забрана и кажеш момцима да обале један грм. Видиш да је омалило дрва – заповеди Милутин.

Васа се прену из мисли, па збуњено и расејано упита:

– С ким да идем?

Милутин понови наредбу.

Васа баци нехотично поглед на пламен од ватре на огњишту, па помисли: „Они ће се грејати, а можда и ћаскати весело, и онда кад ја будем смртно рањен лежао на каквој пустој, снежној пољани, без игде икога свога!“ Сав се стресе од те мисли; осећаше да не може никакав посао предузети, па ипак изиђе из куће да би се склонио испред погледа очева.

– Заборавили смо ми како је нама било пред рат!… – рече Тодор, кад Васа изиђе, скрушен и замишљен.

– Цмоља! – процеди Милутин кроза зубе љутито, сам за се, а за тим гласније додаде:

– Да су ми његове године!…

Није много прошло, а дође час да синови Милутинови пођу у бој.

Није тешко погодити како је мајка синове испратила. Осећала је да јој је срце из груди ишчупано, а још и горе. Ништа се не може поредити с осећањем мајке која синове шаље да погину.

Милутин је био намрштен, изгледао је пре љут него ожалошћен.

Кад га синови пољубише у руку, намршти се још више, и отпоче говорити тупим, промуклим и загушљивим гласом:

– Деда вам је погинуо у боју, а ја сам два пута био у рату… Немојте да гори од вас буду пред вама… Ту застаде, ћута дуго, као да не знаде ни сам ни шта је почео, ни шта ће даље рећи. Искашља се, и још загушљивијим гласом продужи: – „Срећан пут, децо, и дај, боже, да победите, а ако…“ Опет прекиде, и заврши рекавши само још једну реч, и то некако опоро, љутито: „Идите“. Срце му се стегло од бола, а сузе само што не кану.
&lt;center&gt;–––&lt;/center&gt;
Борба започета.

Једнога дана, баш некако пред Божић, пуче глас по селу да је наша војска побеђена и да су многи војници изгинули.

Плач и кукњава настаде; многе су и живе оплакали и ожалили.

Код Милутина у кући беше неколико сељака, кад такав глас донесе из града момак што бејаше отишао да купује неке потребне ствари за кућу.

Мајка зацвиле за синовима; сељаци оборише главе и сваки се даде у бригу шта је са његовим рођаком, сином или својтом; Милутин се намршти, а очи му засијаше чудним жаром и цело лице доби израз страшне освете.

Настаде извесно време тајац. Само пламен пуцкара, а ветар напољу звижди.

– Јаој, тужној мајци до бога! – изговори загушено кроз плач жена Милутинова, не могући одолети болу срца.

– Одоше деца, те их поклаше и потукоше. Ах, да ми одосмо, тада би видели непријатељи шта су Срби… О, скотови погани, лако је децу победити. – Ту застаде, па јачим гласом додаде, погледав навише: – Даће бог да се ми кренемо!

Милутин је изговорио ове речи јаким, устрепталим гласом. Усне му дрхтаху од узбуђења; уз образе удари пламен племенита гнева и сујете, а очи севаху страшним жаром освете, мржње и бола.

у изразу његова лица огледаху се сва та осећања што их из душе покрете понос народни и љубав према деци. Иако му већ беше прошло педесет година, ипак не клону духом при помисли да су му синови изгинули. Он се сећао своје младости, снаге и храбрости. Нехотично је појам о Србину везивао за младост своју, па то исто жељаше, и несвесно, пренети и на синове. При помисли да је српска војска побеђена, да су му синови побеђени, осећаше као да је он лично осрамоћен и побеђен. Крв му ускипе у жилама, а сва снага младићка као да се обнови у њему. Осети се исто тако свеж и крепак као кад је у младости нагонио коња да прескаче, под њим, столове на свадби. Зажеле да су му непријатељи близу, па да одмах опреми Брњаша, узме оружје, и јурне у најгушће редове; да се сит накоље „паса“ и да им покаже ко су Срби, ко је отац побеђене деце.

– ’Рâниш га, негујеш га, па га пошљеш да га кољу по белом свету!… Јаох, тужној мајци!… – набраја очајно жена Милутинова, грувајући се у прса.

– Не кукај! – викну Милутин љутито, јер га то трже из осветничких мисли, па му чисто изгледаше како ће плач и кукњава све његове планове покварити…

– Само срце кука!… – одговори му жена, можда први пут у животу.

– Мајка је то!… – прошапута неко од сељака.

Потом сви ућуташе.

Тишина чудно утиче на душу. Милутин крадом погледа жену немим, укоченим погледом. Као да за часак осећање родитељско надвлада све остало. Погледи им се сретоше, и она разумеде мисли његове па заплака и покри лице рукама. Милутиново се чело натушти, обори главу и загледа се у пламен, што је заносним пуцкарањем прекидао мртву тишину. Није се љутио што жена плаче. Иако бејаше намрштен, и изгледаше љут, ипак му некако гођаше души плач њен.
&lt;center&gt;–––&lt;/center&gt;
Неколико дана после тога бејаше заиста донет у болницу повећи број рањеника, махом из те околине.

Одмах се Милутин спреми, те оде у град. У бисазима је понео разних понуда за рањенике, а нарочито лепа дувана.

Основна школа у граду претворена је у болницу. Ту где се, пре три месеца, у дворишту могла чути само весела граја, смех и песма веселе, безбрижне деце, где сретасте дечја округла и румена лишца, пуна среће и детињске, чисте ведрине, без икаква, па и најмања трага туге: ето, у том истом дворишту гледате сада старце и бабе са мутним, уплаканим очима, у којима трепери блед, слаб пламичак, који се гаси, па ипак у тужноме његовом одсјају гледате љубав родитељску, страх, очајање, жалост, боле, јаде, а кроз све то, као да је преплетена нада са изразом: „Жив је можда“, и тешка слутња: „Већ је мртав!…“ Видите озбиљна, суморна лица са оштрим цртама или дубоким борама старости, или патње. Изрази мрачни, очајни, плачни, а понегде са тужним, леденим задовољством: „Видећу га бар мртва!“ И до таквог стања долази душа људска. Не чује се у том друштву више весела граја и смех, већ, место тога, тужни уздаси, јаук, плач. С времена на време је мртва, гробна тишина, у којој као да осећате како рањена душа трепери. То је родбина рањеника који су ту, или оних који су још у боју, или изгинулих. Многи од ових истих родитеља долазили су ту, у школу, код деце своје, а та иста деца сада су самртни рањеници у истој можда соби где су некада као ђачићи седели за школском клупом. Чудан је живот, чудна судбина!… Да ли се и они на самртној постељи сећају тога?…

У болници није тужније него пред болницом.

Неки од рањеника већ оздрављују, па се разговарају; неки се шале својим унакаженим удовима. То су страшне шале, које се говоре онда кад душа плаче. Неки у самртничким мукама јаучу и шкрипе зубима; неки опет у заносу бунцају помињући своје миле; понеки издишући залепрша рукама, скупљајући последњу снагу живота да се отме грозној смрти из наручја.

Милутин сеђаше крај постеље неког Ђурђа из оближњег села. Лако је рањен, те се с њиме, бар у прекидима, могло разговарати.

– Шта је са мојим Васом и Миланом? – пита Милутин, и као да осети, први пут, да му глас задрхта од тешке слутње.

– Милан је у мојој чети. Остао је здрав, кад ја бејах рањен…

– Па зар наша војска устукнула? – упита још уздрхталијим гласом Милутин, јер не смеде одмах питати за Васу. Некако се бојао.

Војник причаше о самој борби у најмањим појединостима, прекидајући често стењањем због болова.

Милутин није ништа чуо. Био је занет другим мислима. Војник престаде причати. Милутин ћуташе дуго. Неко од рањеника јаукну, те се Милутин трже из мисли, прибра се и упита тихо, једва чујно:

– Шта је с мојим Васом?… – Његов рођени глас му се чињаше туђ, стран, пун слутње, те се чисто трже и уплаши од тога гласа, као да је кривац који очекује, слути црн глас о смрти својега детета.

– Први позив још није ступио у борбу…

– Хоће ли скоро?

– Ко зна?… Али, Васа је твој утекао из логора пре месец дана. Оглашен је за војног бегунца, и ако га ухвате – биће стрељан!…

За Милутина бејаше ово много црњи глас но што је и могао очекивати, те изненадно паде на душу његову таквом силином и јачином, па потре и уништи сва осећања. У тим првим тренуцима он ништа не осећаше, не разумеваше. Поглед његов неодређено и глупо луташе од предмета на предмет, а он не знађаше где гледа. Осети се као човек који хоће нешто, а не зна шта хоће. У ушима као да му брује гласови: „Страшан је то глас, то је велика срамота!“ А он не зна шта све то значи, и откуда он ту, и куда ће одатле? – После осети потребу да му ваља некуд журити; да га очекује нешто страшно, да ће све пропасти, и куда да жури? Покуша да устане, а не може… Мало-помало, осећање се поче разбистравати и снага враћати, па осети као да се буди из неког страшног сна, у коме је врло дуго спавао, па не може да верује ужасима што их сањаше.

Сада му тек дође до ушију јаук рањеника, те се обазре, погледа око себе; погледа и Ђурђа. Све познато, али, као кад когод после неколико година дође у познато место, па му се обнавља у сећању све оно што је давно прошло. Сада тек разумеде речи Ђурђеве, и лице се поче преображавати. Сви се мишићи грчевито стегоше, очи страшно запламтише. Устаде намрштен. Очи му готово беху већ закрвавиле. а преко намрштена чела указа се набрекла жила. Изиђе, и оде, а не проговори.

Код куће није ни с ким проговорио. Сву ноћ не заспа. Безброј мисли кружаше по његовој глави. У часу се нагомила у души његовој такво осећање да би као ван себе скочио, стегнуо би песнице, изговарајући загушеним гласом:

– Убићу га, убићу!… Зар мој син!… Проклет нека је!…

Снага га изда, и он опет седне на постељу… Јарост се стиша и пред очима се укаже слика његовог првенца Васе, и у памети се изређа сећање целога детињства његова. Сећа се Милутин првог осмејка, првих корака, првога постања. Силна је то љубав. Колико ли веза везује њега за сина?! Васиним је рођењем осетио прву љубав родитељску, која је с часа на час, с дана на дан, бивала све јача; па зар има чега да ту љубав уништи? Како је он Васу пажљиво чувао и неговао, како ли се осећао кад га што заболи. Па сада – мишљаше Милутин – моје дете, моја крв – па негде у туђини на цичи и мразу, презрен од другова и целог света!…

Осећање се у души његовој опет нагомила, те осети тешко дисање, да га нешто дави, осети неизмеран бол, а слика Васина опет му се указа пред очима. Милутин се чисто трже, а презрење, јарост и гнев проговорише опет страшном клетвом: „Проклет био, ти си обрукао оца и деду и народ!… Иди, ниси син мој!“ А у часу, као да му Васин глас кроз плач проговори: „Зар си ме и ти презрео?“ Милутин клону, и први пут, кроз сузе прошапта: „Буди срећан!…“ Одмах затим се застиде тог благослова.

Најзад се у души његовој створи чврста одлука: „Морам ићи и погинути у боју! Ја ћу бити замена за сина; морам опрати срамоту што пада на кућу моју. Морам испунити аманет очев.“
&lt;center&gt;–––&lt;/center&gt;
Сунце је на заранцима. Бледи, слаби зраци одблескују са снежне површине што се већ почиње корушити. Прекодан су јурили поточићи од истопљена снега, а сада се све почиње ледити. Стао ток, а гледате слеђене таласиће исто онако како се прекодан дизаху и веселим жубором тецијаху низбрдицом, па вам се чини као да гледате нагло пресечен живот, те вас обузима нека нејасна, тиха сета. По снегу, с једне и друге стране пута, виде се многи трагови, или мање пртинице што се укрштају на разне стране куда су људи прекодан ишли својим пословима. Погдегде се види сôник што одвојен од главног пута води кроз њиве шуми или каквој слами. На главном путу трагови од опанака, копита или папака; коловоз и сôник, на коме се понегде види и земља, углађена под тешким теретом што бејаше на соницама. По путу гдегде триње од сена, или читав навиљак спао с кола, или струк шаше, или зрневље жита овде-онде просуто.

Више вас пролети по каква чавка или врана, и пада даље од пута, крај каквог сена, око кога је утапкано и увршљано.

Хвата се сутон и мраз све јаче стеже. Снег цичи под ногама, а гора јечи од хладног ветра. Све пусто, немо, суморно. Погдеко задоцнио жури кући; иде пешке и увија главом од ветра то на једну то на другу страну; или коњаник, завијен у црно јапунџе, пројури у касу и изгуби се у сутону. Урликне вук, или дрекне лисица у каквом потоку у шуми, па се опет све утиша, и само голо грање у шуми јечи од ветра. Срце се стеже путнику од неке тихе сете, а душу као да терет притисне, нарочито ако је далеко од куће, па мисли на своје укућане што седе у топлој соби, ћаскају и очекују га на вечеру.

Како ли је тек Милутину што у ово доба бејаше читав дан хода далеко од куће своје, коју остави с чврстом одлуком да је никад више не види.

Брњаш уморен иде ходом, климне покадшто главом и фркне на нос. Са знојавог његовог тела диже се пара, што се једва назире у сутону. Милутин запалио чибук, метнуо дизгине на ункаш, повио се мало напред по коњу, а поглед му блуди по пустом снежном пољу, тамом обвијеном. Лорда лагано каска са исплаженим језиком, пратећи господара на његовом последњем путу.

У то доба је жена Милутинова стајала пред кућним вратима, плакала, гледала у ноћ, и као да очекиваше да јој хладни северац донесе гласе о деци и мужу.

Пламен на огњишту пуцкараше заносно и весело, а крај њега је само Марко. Главу наслонио на колена, нем, без живота: као кип! С времена на време дубоко уздахне. Гусле висе на клину као и иначе… Жути мачак равнодушно дрема и тегли се опружен крај топлог огњишта…

&lt;p style=&quot;text-align:right;&quot;&gt;''30. октобра 1898. године, Београд''&lt;/p&gt;

[[Категорија:Радоје Домановић]]
[[Категорија:Приповетке]]</text>
      <sha1>3fopys8ait0ucugfkiv0pce3wrm1snn</sha1>
    </revision>
  </page>
  <page>
    <title>Идеалиста</title>
    <ns>0</ns>
    <id>61164</id>
    <revision>
      <id>144209</id>
      <timestamp>2026-06-09T11:06:59Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>Galicijac</username>
        <id>19151</id>
      </contributor>
      <comment>израда странице</comment>
      <origin>144209</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="52460" sha1="2c6gwfhdoy00vdcqitsu8bs7dtwbqfe" xml:space="preserve">{{заглавље
| претходна=
| следећа=
| наслов=Идеалиста
| одељак=
| аутор=Радоје Домановић
| белешке=
}}
&lt;center&gt;I&lt;/center&gt;
Велика пивница пуна света. Чује се само оно монотоно, опште брујање различитих гласова мушких и женских. Сви се поједини разговори (а шта се све ту не говори, прича и ћаска!) сливају у тај општи неразумљиви жагор, кроз који вам тек каткад допре до ушију понека реч коју разумете, сем разговора за столом где седите, а то келнери, што журно облећу око столова те разносе пиће, надмашају јаким гласом све остале, и изговарају као какву команду у војсци: „Плааати… Молим… одмааах… Чашу пива…“ Погледајте по гостима: неки се смеју, неки се намрштили, па жваћу кифле и читају новине; неки се тихо и важно разговарају; понеки се љути што још није добио пиво, лупа чашом о сто и гунђа; једни тек долазе, и у пролазу се јављају познаницима, а други облаче капуте и одлазе кући, те се врата стално отварају и затварају. Сем тога, ту је читав вашар. Око вас се стално мотљају Чивути са сланим семењем, колачима, или продају сапуне, слике, рамове кипове од гипса, и разне дрангулије. А сем њих је ту вазда других продаваца новина, књига, лозова, кифли, кобасица, пршута, ајвара, и чега још не. Неки од гостију купују, плаћају, цењкају се, други опет с досадом одмахну руком и продужују разговор.

За једним столом у углу те велике пивнице седело је нас неколико. Пред сваким чаша пива, а у руци новине. Читаво пола часа није нико говорио ништа. Пушимо, читамо, пијемо; новине шушкарају, и тек покатшто неко прекине ћутање, лупи, дозове келнера; или неко саопшти шта је прочитао; измењамо с времена на време новине, па се опет сваки ућути и чита, не обзирући се на ону општу вреву и метеж.

— Гле! … Сиромах ’ча-Ђорђе! — узвикну један од наших другова, Марко Симић. Измаче новине од себе, и замисли се дубоко, гледајући преда се…

Ми сви остависмо читање, и погледасмо у њега.

Он уздахну, ћута још минут-два, а изгледаше као да се нечега сећа, па поче тужним, устрепталим гласом:

— Бар се одморио сиромах од вечитог јада и беде… Тхе… Тако је то: мученик је био целог века, а за све патње и службу народу ево ово му је награда (ту застаде, и показа презриво један чланчић у новинама)… Ето, од те похвале и славе треба његова сирочад да живе — а он за живота није имао ни ту горку утеху! …

Ми га почесмо запиткивати: „Ко је? … Шта је то било? … Умро ваљда неко? …“

— Ево, прочитај ово — рече Марко једноме, и пружи му новине.

Сви се примакосмо, а онај нам прочита наглас:

&lt;blockquote&gt;&lt;p&gt;„9. ов. м. у једанаест и по часова ноћу престаде за навек куцати једно од најплеменитијих срдаца, које и до последњег часа куцаше за род свој; заклопише се за навек очи великог родољуба, да никад више не види земљу, коју толико љубљаше; престаде тећи по жилама племенита крв човека који је никад није пожалио просути за свој народ, угаси се и последњи пламичак живота, што сагоре у вечној служби, на олтару просвете и народне слободе: немила смрт отрже нам понос и дику целога краја. Цео народ искреним и горким сузама оплакује смрт узвишеног родољуба Ђорђа Мирковића, једног од најстаријих и најодличнијих учитеља у овим крајевима, који издахну у шесет петој години мученичкога живота свога.&lt;/p&gt;
&lt;p&gt;Благодарна општина сахранила је тело племенитог покојника о свом трошку. До вечне куће га отпрати цело грађанство, с тешким болом у грудима и сузама у очима. Многобројни венци, као израз поштовања и признања, положени су на његов гроб. На гробу се у име свију опрости с покојником г. Тодор Митровић, који у језгровитом посмртном говору изнесе цео мученички живот и велике заслуге покојникове. Сви су се присутни гушили у сузама, а осећање велике захвалности уреза се у срца наша, у којима ће покојник вечно живети. „Благо томе ко довијек живи, имао се рашта и родити. Виле ће се грабит’ кроз вјекове, да му в’јенце достојно оплету!“ Лепо се на њега могу применити ове речи песникове. Нека му је лака српска земља, коју је тако искрено и тако жарко љубио!“&lt;/p&gt;&lt;/blockquote&gt;

— Јеси ли ти познавао тога човека? — упитасмо нас два-три, ради да чујемо коју реч више о њему.

— Благодарна општина га сахранила о свом трошку! … Народ лије горке сузе! … Приложили му и венце на гроб… ха, ха, ха! … Жалосно признање! … Од тога треба да живи сирочад што у њему изгуби оца! … Венци… признање у срцима! … Како судбина страшно иронише рад човеков на земљи! … — изговори Марко више за себе, у прекидима, с болним, жучним осмехом. У осмеху је било туге и презрења према друштву.

— Дакле си га познавао? — упита неко опет.
&lt;center&gt;II&lt;/center&gt;
— Познавао сам га, али боље да га никад нисам познавао — отпоче Марко. Нема готово дана да се не сетим ’ча-Ђорђа и познанства с њиме. Ето и сад као да га гледам; као да видим оно бледо смежурано лице и наборано чело његово, испод кога су очи дубоко повучене, а из њих читате читав низ година борбе, страдања и разочарења. Цео израз његов: и повијен стас и поглед и глас, и масно, подрто рухо и окљоцана шубара, испод које вире праменови неочешљане, као снег беле косе; све, али све на њему као да вам прича дуге и тужне историје мучних, преживелих дана, па вам чисто душу обавија туга и срце јад стегне. А нарочито кад би га погледали како иде улицом: ноге поклецују, стас повијен, а глава скоро пала на груди; а тек чујете неког од грађана што седи пред кафаном, пуши дуван и срче каву, где му довикне:

— Како је, ’ча-Ђорђе? …

Он би, сиромах, подигао главу, погледао тужним погледом, пуним бола и презрења живота, осмехнуо се са иронијом разочарана паћеника, па би тек тихим гласом одговорио:

— Онако како се мора! — Затим би оборио главу, и продужио даље.

— Па кад си се познао с њим? — упита неко од нас Марка.

— То је било још пре пет година — продужи Марко причање — баш кад сам свршио школу и добио државну службу у Н…, ту у истом месту где живљаше и чича-Ђорђе. Боже мој, како се за кратко време човек промени! Већ је пет година како коракнух у живот, а чини ми се да ме вечност раздваја од тог доба. Управо, сад ми све оно што тад осећах изгледа као сладак сан, који се никад више неће повратити. Путовао сам ноћу. Железнички воз јури напред, хучи, клопара и покаткад звизне. Ја се завалио у седишту, затворио очи — да бих будан слађе сањао. Осећах у себи неку чудну, надземаљску снагу, а при помисли да идем „у живот, у народ, у борбу живота, да се борим“, крв силовито заструји по жилама, срце јако закуца, осетим као да добијам крила; жеље ме вуку све ближе, ближе мети, а нестрпљење ме тако обузме да ми се чини како железнички воз мили као пуж, те чисто зажелим да скочим с воза у ноћ, и идем пешке, трчим, летим. Тако ми бога, мишљах да бих претекао железнички воз. Па још кад воз стане на некој станици, нестрпљење достигне врхунац. Дође ми да се бијем с машинистом, а повикао бих из све снаге: „Терај, та терај брже, шта чекаш?!“ А у себи већ мислим како ме грађани тог места с нестрпљењем очекују, и како непрестано разбирају о мени. Чак мислим како ме замишљају какав ли изгледам, као ја њих што замишљам. Моји сапутници једва дочекају да воз стане, те излазе, купе што за јело и пиће. „Грозне животиње“, помишљао сам у себи, „живе само да једу и пију.“

— Е, дај онда у то име по једну чашу пива! — рече један из друштва келнеру.

Сви се насмејасмо, и пружисмо празне чаше келнеру да их наточи.

— Па ти заборави на ’ча-Ђорђа? — рекох Марку.

— Нисам. Али баш мислећи на њега, сетих се свога одушевљења при првом кораку у живот; јер кад се с њим познадох, ја бејах, као што велим, при првом кораку, свеж, бујан, пун лепих снова, надања, идеала, желео сам борбу, муке, патње, а осећао у себи толико снаге да све могу савладати, све препоне прекршити, разбити и допрети неком узвишеном циљу, неком светом задатку. И случај је ваљда хтео да познам ’ча-Ђорђа, човека на последњем кораку у тој „борби живота“. Он слаб, стар, изнурен под тешким ударима немиле судбине, и изгледаше ми, како би то песници рекли, као увео листак, што у позној јесени дрхти на голој грани, и повија се под најмањим дахом, а чека први ветрић да га обори.

— Ја сам био као тек разбуктао огањ, а он догорели огањ што се гаси.

— Е, то су најлуђе године, кад човек верује да може цео свет преокренути и поправити — рече неко из друштва.

— Тако ми бога, људи, кад сам био у тим годинама, па да ми је ко рекао: „Видиш онај град?“

— „Видим… Па? …“ упитао бих га. А он каже: „Ја мислим да се оно не може прескочити!“ Само то да каже, па бих био готов да узвикнем: „Ко, зар ја не могу?!“ — „Ти!“ — „Е пази!“ И не верујем, те се ја, тако у лудим годинама, не бих залетео и јурнуо у најтврђем уверењу да град прескочим као ништа — рећи ће други.

— Мало ко — продужи Марко — да не ступа у живот са тако много наде и идеала, са чврстом одлуком да се бори, пати, да страда, и са пуно наде и уверења да скрши све препоне и сметње, да стрпљиво поднесе све тегобе и да, напослетку, победи, и пронесе кроз живот бар половину идеала својих. Да, сваки полази тако у живот, све му то изгледа лепо и чаробно, пуно узвишености и поноса; све то изгледа тако лепо, па чак и те „патње и јади“, само зато што не зна живот, а и не може да схвати сву прозу и тежину његову. Јурне тако, па када се на нрвом кораку спотакне, падне и угрува се, осети бол, и увиди страшну и ледену јаву; увиди да није свеједно читати како је неки племенити јунак рањен у борби и како је препатио бол, и бити сам рањен, па то на себи осетити. Како то младој души лепо и чаробно изгледа кад се чита о таквом неком јунаку, који чак гладује и остаје доследан својим идеалима. Е, али кад одушевљени читалац осети да његова сопствена црева закрче од глади, тада се већ друкчије осећање јави. Лако је, дакле, са пуно лепих идеала јурнути у живот, сањати мучну и страшну борбу, али сва тежина долази онда кад се тако чаробни снови претворе у страшну јаву, у истинску борбу. Душевне слаботиње падају и малаксавају под првим ударцима судбине. Бацају под ноге и најсветије идеале своје, газе их, и пљују на њих као на одвратне и глупе заблуде. Мало их је који се могу помирити с мишљу да треба стењати од бола, трпети глад, сиротињу, подсмех, презрење околине — кад то не мора бити, и гледати друге како живе богато и раскошно, весело и задовољно, и још како су ти срећни, богати и задовољни, поштовани од целе околине — а баш ти поштовани су гори од нас; гори, и то много гори; гори по души и срцу. Јест, јест, живот нас стане запљускивати својим огромним таласима; на сваком кораку наилазимо на сметње и препоне: падамо, јаукнемо од бола, уморимо се, па не могући одолети општој струји, која нас вуче у свој ток, почнемо малаксавати, те нас хучна река живота носи, као и све што носи, у ништавило, у гроб. Мало их је тако уморних и малаксалих под првим ударцима, који признају своју слабост и немоћ, већ обично, сигурно да би своју свест умирили, почну доказивати да је све оно што им некада беше светиња — само обична, глупа заблуда младе памети, а доба својих идеала зову „доба пусте и луде младости, доба лудости“, Место тих „лудости и глупости“ почну се као „зрели и паметни људи“ заносити другим идеалима, које је лакше достићи, које је лакше остварити. Идеали постају: богатство, раскошан живот, ручак с много лепих јела, елегантан стан и силна послуга, богата и разноврсна гардероба, лаковане ципеле, висок положај и велике плате…
&lt;center&gt;—&lt;/center&gt;
— Ја сам поштовао ’ча-Ђорђа, јер бејаше један он оних ретких људи који идеале младости своје могаше пронети кроз цео живот. Не завара га никад лажни блесак новца, сјаја, господског благовања. Ни патње ни беда га не одвратише од правог пута, па чак ни онај подсмех неразумне гомиле којим га предусреташе уместо захвалности; док другима, који су често непоштењем стекли новаца и господства, скидаше понизно капе. Он није победио друштво, али није подлегао друштву и друштвеним глупостима. Шесет пет година био је стена о коју груваху бесно и несмилостиво вали живота, али се увек одбијаху. Да је више таквих — па би сви лепи снови и идеали постали јава…
&lt;center&gt;—&lt;/center&gt;
Марко застаде, зарони главом у руке, и изгледаше као човек који после неколико година случајним разговором пробуди утиске и успомене давно већ минулих жалости, па се тако пренесе у прошлост да осећа исто тако, као кад оно пре толиког времена гледаше свог неког најмилијег бледа, непомична, мртва. Изгледаше да није толико жалио ’ча-Ђорђа, колико оно што је он проносио кроз живот — његове идеале — а можда и своје.
&lt;center&gt;III&lt;/center&gt;
Настаде неколико тренутака ћутање. Сваки од нас беше замишљен, и сећаше се нечег прошлог, минулог.

— Тхе! Tако то бива — прекиде Марко ћутање.

Нико од нас не рече ни речи.

— Докле се год друштво може користити тобом, оно се користи — продужи Марко даље. — Па кад те изнури, исцеди све животне сокове, оно те одбаци, као што се баца изношено рухо. Одбаце те исто тако, па се још често злобно и пакосно смеју твојој невољи, презиру твоју немоћ и изнуреност, назову те будалом и глупаком, који није умео створити себи бољу будућност.

— Та ти опет и сувише гледаш кроз црне наочаре на живот и друштво! … — прекидох реч Марку.

— Па природно је да тако мора бити! — додаде други.

— Разуме се да је природно онда кад саможивост светом влада: то је природно онда кад се почне порок награђивати, а врлина гонити, онда кад полтронство постаје највиша мудрост! Онда, драги мој, кад се о моралу и љубави према ближњем почне мислити као о заблудама старих векова, па се место тога одомаћи модерно паметно начело: „Све на страну, а корист преда се…“! — изговори Марко, зажарен у образима, уздрхталим, срдитим гласом. Опет настаде кратко ћутање.

— Тај ’ча-Ђорђе — продужи Марко опет после — тај, кога сам ја познавао на последњем кораку живота свршио је учитељску школу у С…, а потом је две године провео у Бечу и довршио тамо своје образовање. Био је још у школи вредан и одличан, а владао .је немачким и мађарским језиком. То је и сувише образовања за оно доба, с тим се могла правити сјајна чиновничка каријера. Бејаше син врло богатих родитеља, а млад и леп. Е, мој брате, докле ли би шпекуланти дотерали под тако повољним условима!

— А шта је урадио Ђорђе? Његове жеље беху да све што има, па чак и крв и ум свој стави у службу потиштене, неослобођене браће, што још носе туђинске окове; да оде у јужне неослобођене крајеве Српства, одакле му и дед вођаше порекло, да живи међу браћом својом, да дели с њима ропске невоље и горке уздахе, да се бори, да се истроши у тој борби, и користи своме роду.

— И отишао је пун жарка одушевљења, пун нада и идеала, пун силне, искрене љубави према потлаченој браћи. Никога он није питао: хоће ли ићи тамо? Нико му то није наређивао и заповедао. Он је послушао само своје срце. Није он разбирао за тешке услове, није се страшио борбе, није мислио на себе, није се при поласку погађао и цењкао за те муке, како се многи погађају и цењкају. Да, такви људи продају за новац свој патриотизам исто, али баш исто, као трговац за тезгом свој циц! Тргују људи! А чиме свет још не тргује! Све се продаје за новац! Ђорђе није трговао. У његовој души гораше најчистије, најузвишеније осећање бола и беде потиштене браће, и најплеменитија жеља да помогне и победи — или и сам страда.

— Три хиљаде дуката, што је добио као наслеђе од својих родитеља, утрошио је у тој борби. Неколико му је пута глава о концу остала. Морао је у чобанском оделу бежати из тога краја, да би само главу изнео читаву, а и да не рачунамо материјалне жртве, што их мораде поднети, подмићујући паше да његове „кривице“ блаже осуде или, што но кажу, погледају кроз прсте.

— Ја имам случајно код себе једно његово писмо, што га писаше једном од другова, још при поласку у те крајеве. Ево завршетка тога писма:

&lt;blockquote&gt;„— — — Ја бих осећао да ме савест гризе, био бих немиран, осећао бих грех на души кад бих дозволио себи да останем овде и у изобиљу и господству благујем, кад она — браћа моја, оно робље уздише и стење… Веруј ми да често, кад ноћ падне, месец изгреје иза шумовитог брега, а плаво, чисто небо оспе се ситним звездама, седнем на клупу под овом гранатом липом у нашем дворишту на селу, пустим да ми поглед блуди неодређено кроз ноћ, и да се губи тамо негде далеко, далеко иза оних мрачних горостасних брегова, с којима се, што се дању лепо види, азурно, лепо небо стапа у нежном загрљају. Тамо, преко тих брегова, преко којих ноћу ни мисао моја не сме да пређе, живе моја потлачена браћа. Али ја ипак у ове ведре, звездане, месечне ноћи, када се код нас на све стране разлежу весели поклици и клопот ветрењача, прелске песме и припеви, крцкање натоварених кола јесењим плодовима… и путничке песме праћене двојницама; … да, баш у такве ноћи кад ми се чини да овде све дише срећом, ја, у шуморењу поветарца кроз лишће, као да чујем тежак и горак уздах, као да чујем очајно стењање моје браће под јармом туђинским. Таман венац планина, обмотан црном тамом ноћном, не пушта кроза се мој поглед; па ипак ја се обраћам звездама и месецу, који гледају и преко планинског зида на моју тужну браћу. На сјајним звездама видим како одблескују сузе паћеничке, сузе раје под тешким ланцима, а са бледог месечевог лица као да се одблескује онај вечити тежак бол робља, што се, поверавајући немој ноћи јаде срца свога, обраћаше у големој тузи њему на висини, с молбом кроз сузе и уздахе да у мирном путу свом, бродећи преко неба, прича невоље слободној браћи. И месец испуњава молбе, и у бледим и тужним његовим зрацима којим нас обасипа, ја осећам одсев патње толиких векова… Учини ми се да чух многе уздахе и позив мученика у помоћ… И трепере и даље звезде, месец просипа зраке, ветрић шушка, шуми и уздише… Опет ми се учини да јасно чујем звуке ропских ланаца и загушљив глас роба: „Помоћ… помоћ, брате! Чуј, разуми! … Време је већ да разумеш!“ Ја морам да идем у помоћ… ја морам да послушам тај очајни глас. Савест ми не би била мирна да седим и ћутим… кад осећам дужност и кад сам разумео. Идем њима, идем јадној браћи својој.“&lt;/blockquote&gt;
&lt;center&gt;IV&lt;/center&gt;
— Ето, дакле — продужи Марко — ово писмо нам јасно говори о жарком, чистом осећању, из њега се види какав пламен родољубља гораше у његовим грудима. То је Ђорђе писао баш пред полазак у мучну борбу, онда кад је био млад, свеж, бујан. После су дошле тридесет година рада, страдања, мука. Казао сам вам већ какав је изгледао кад сам га први пут познао пре пет година. Имао је шесет година, а изгледао је бар двадесет година старији. Он снагу није штедео, он није живео него горео.

— Неколико дана по своме одласку, седео сам са једним својим другом, учитељем, пред школом у школској башти. У тој згради је био други и трећи разред основне школе. Учитељ трећег разреда је тај мој друг. Његови ђаци су били пуштени на одмор, играју се, облећу као мушице око нас. Од учионице другог разреда отворени прозори, те се лепо чује песма, коју певају свежи и звонки дечији гласићи:

&lt;center&gt;Зелени се мио брег…&lt;/center&gt;

— ’Ча-Ђорђе пева с децом — рече мој друг учитељ.

— Зар је то његов разред? — упитах зачуђен.

— Његов. Он сад само пева. Дође у осам, седне за сто, зарони главу међу руке, или седне ту уз пгрозор, гледа ово зеленило, а деца му певају. Па, и шта би? … Стар, изнурен… а и урадио је много. Кад бисмо ми урадили и десети део онога што је он урадио, добро би било.

— Зар он није у пензији?

— Није. Он је провео у овим крајевима више од петнаест година док још не беху ослобођени, па му те године нису урачунате у године државне службе. Рачуна му се само ово од ослобођења. Тако он има мању плату него многи млади људи који су му били ђаци, јер је последњих година добијао слабе оцене, те му нису давали ни повишицу. А и сад га држе, да би имао више година службе за пензију.

— Аха, учињена му та доброта. И то му је сва награда за труд што му је дозвољено да овако изнурен и даље ради! … — рекох, а туга ми притиште груди.

— Све ово што видиш грађана, све је то ’ча-Ђорђев ђак. Није он учио само децу, учио је и одрасле људе. Он је био о свом трошку подигао зграду, где је сад општина, и учио у пространој учионици и одрасле и децу. Причају стари грађани, који га знају из младог доба, да тај није знао за умор. Радио је дању и ноћу, а није за њега било празника, ни одмора! — причаше ми друг.

— И заиста сам приметио да је у тој околини врло велики проценат писмених. Ретко сам наишао чак и на старца, вршњака Ђорђевог, а да није писмен. Све је дакле то неуморни ’ча-Ђорђе створио.

— Када се и одрасли људи стадоше скупљати у његову учионицу, Турци му створе кривицу и затворе га, те је неколико месци лежао у затвору. Новац његов учинио је доста утицаја код турских власти, те га пусте из затвора, али му забране да се у школи скупљају одрасли, већ само деца. После тога је он дању учио децу, а ноћу одрасле, излажући се најгорим опасностима. Ноћу је он учио народ о славној српској прошлости, одушевљавао их, спремао за борбу, подгревао у њиховим срцима наду на боље дане, и уопште, казивао им све оно што је и сам знао. Баш на две-три године пред ослобођење, Турци дознаду за такав његов рад, и једино се бекством спасао од сигурне смрти, на коју би га осудили. За време рата он је прикупио добровољачку чету, и храбро се борио против Турака са српском војском. После рата постадоше ти крајеви слободни, и Ђорђе оста опет као учитељ.

— После ових речи мој друг учитељ заћута. Ћутао сам и ја. Он рече ђацима да уђу у школу — оде и он. Ја остадох сам.

— Из разреда ’ча-Ђорђевог једнако се чује песма. Престаде песма, настаде граја, урнебес, и весела деца потрчаше на одмор. Мало после изиђе и ’ча-Ђорђе.

— Шта сте се ви усамили? — рече ми ’ча-Ђорђе кад ме угледа.

— Гледам како имате лепу башту. — Утом дотрча један ђачић, и, плачући, исприча ’ча-Ђорђу како га је други ђак ударио штапом по глави.

’Ча-Ђорђе му приђе и нежно га помилова по главици својом смежураном руком.

— Проћи ће то! Није хтео он, воли он тебе… Треба да будете добри и мислите добро један другоме, и да се трудите да будете добри људи!

Дете утешено опет отрча у игру, а ’ча-Ђорђе се осмехну благо:

— Деца! … Ја волим кад се играју…

— Лепо певају.

— Ја волим кад ми певају, чисто заборавим на све… Ето, уморим се и само кад говорим… Певао сам и ја лепо кад сам био млад…

— Долазите ли редовно и пре и после подне?

— Долазим… али слабо радим. Не могу, доста сам и радио. Не бих ни ово радио, али због моје деце, због пензије… за њих, а ја сам своје свршио… Глас му је дрхтао, а очи су му биле пуне суза.

— Хоћемо ли у школу? — упита га једно ђаче.

— Доста је, децо, идите кући.

— Кући! Кућиии! — повикаше деца углас, и одјурише.

— Па и време је да се одморите! — рекох ’ча-Ђорђу.

— Одморићу се кад умрем. Јест, само кад умрем… Пре не.

— Пази кад се чита! Куд звераш ти у задњој клупи! — чу се јако глас учитеља из трећег разреда.

— А што да пази! — насмеја се ’ча-Ђорђе. — Не треба нико ништа да учи. Што човек мање зна, мање пати. Без знања живи срећније. Камо среће да ни ја никад ништа нисам ни учио!

— Немојте тако, забога! Ваше знање је користило стотинама, можда хљадама…

Он хтеде нешто да одговори, али реч запе у грлу, глава му клону на груди, и он дубоко уздахну и одмахну уздрхталом руком.

Зраци сунчани пробјају се кроз багреново лишће, и обасјавају његову као снег белу косу.

— Све је прошло… — рече он најзад — све је, све је прошло… Ви сте млад човек, тек сте ушли у живот… Ја вас слушах ономад како се одушевљено препирете о појединим друштвеним питањима… Ту застаде, и погледа ме оним тужним погледом, који ми јасно казиваше низ беда у животу.

— Ја у њему гледах каква ми може бити будућност, као да гледах крај, последње кораке свога живота. Срце ми се испуни страшном слутњом. Нисам ни речи могао проговорити.

— Ви се ватрено препирете, а ја се сетих своје младости…

— Дакле и он у мени гледа своју прошлост — помислих у себи.

— Мислио сам да се никад нећу уморити… — продужи он тихим гласом, који се једва чуо, па, прекинувши реченицу, заврши после неколико тренутака: — Сит сам живота, верујте ми да ја желим само смрт…

И он ћуташе.

— Страшна жеља! — помислих, и стресох се.

— Још се од њега, овако изнуреног, тражи да ради… Још да ради после толико и тако упорног рада! … Чудне награде што му се допушта да овако изнурен, клецајући долази до школе, да би својој деци осигурао који динар пензије кад умре. И он мора да ради, јер осећа сиромах да је и то родитељска дужност. Он се сада сигурно осећа као кривац пред својом породицом, те последње капи крви троши сад на њу, а себи никад ничега није желео — а сада има само једну страшну жељу — да умре, јер је сит живота! …

— Такве су мисли кружиле по мојој глави, гледајући ’ча-Ђорђа и његово поцепано, похабано одело, и обузе ме таква туга да хтедох гласно заплакати, зајецати. Не бих зажалио ни половину свога живота кад бих му могао повратити снагу и веселост. И нехотице ми се отеше речи:

— Добар је бог! Дочекаћете и ви још срећних дана… Стићи ће вам деца, имаћете потпоре, бићете срећни…

— Не марим ништа… Ја више не умем да се радујем… Много сам се и радовао и радио и патио… Било је свега, а највише муке… Сад више не осећам ништа, ни радости ни жалости — говораше он потмулим гласом, и додаде скоро шапатом:

— Само сад желим да умрем…

Из учионице трећег разреда опет се чу учитељев глас:

— Напоље, напоље, да стојиш… Не учи се тако! …

’Ча-Ђорђе се опет тужно осмехну.

Према школи је мала ме’ана. Пред њом седе неколико грађана, играју домине.

Лаганим, достојанственим ходом пролажаше окружни начелник. Жандарм иде за њим. Сви грађани скочише, и смерно скидоше капе.

— То је мој школски друг — осмехну се тужно ’ча-Ђорђе. — Ја сам био син богатог оца, он сиромашак. Ја одличан ђак, он рђав. Због тога изгуби право на школовање. Ја сам га искрено жалио. Он не доврши школу, а ја сврших с одличним успехом, и проведох још две године у Бечу. Ја сам наследио доста новца, и дошао у неослобођене крајеве потпуно школован, спреман. А он је доцније ушао у службу у ослобођеним крајевима, као несвршен ђак… И ја утроших и готовину и снагу и здравље, и намучих се по затворима, и сад, после тридесет година рада, имам сто динара месечне плате… а петеро деце…

’Ча-Ђорђе од кашља једва изговори последње речи.

— А он без школе и патње има огромну плату и више хиљада готова новца — продужи ’ча-Ђорђе. И њега сад ето сви поштују, и понизно скидају капе, а ја који сам толико радио, борио се, патио с њима, мучио се и помагао им… немам ничега, па чак ни поштовања! Кад ја прођем поред њих, они се смеју…

Глас му је ту задрхтао, чисто кроз сузе као да изговара… поћута мало, диже главу, па додаде живљим, још устрепталијим гласом, гледајући ме право у очи:

— Ви сте још млад човек; будите све, све будите, али вас једно молим… немојте само бити поштен човек…

Ја задрхтах од слутње и туге.

— Моји ученици, које сам и новчано помагао и на пут извео — неће сад да ме виде… Глобили су ме, разумете ли! А неки се подгуркују заједљиво кад ја прођем, и зову ме пропалицом… Свет не пита што сте пропали, али чим види у беди и сиротињи, одмах сте изгубили све… Дају вам само презрење…

Утом начелник прође поред ограде школске, погледа на ’ча-Ђорђа, и климну му достојанствено главом, па процеди кроз зубе:

— Како је, Ђорђе? …

— Како се мора! — одговори Ђорђе.

Начелник прође, а Ђорђе обори главу.

— Уосталом, шта имам да тражим… Жалим само своју децу… Радите, радите, ја се грешим… Будите добри, поштени, али не тражите захвалности — јер ње нема… Бићете вечити мученик…

Опет заћута — па се тек сети:

— Пре неки дан су ми продали виноград за порез а у општинској згради, коју сам ја општини поклонио, онај коме сам ја највише помагао и учинио, викну на мене, кад сам га молио да мојој деци не продају тај виноград:

— Ко ти је крив што си упропастио толике паре! … Све си појео и попио, па ми се сад ту превијаш…

Уздах му се оте из груди, и заврши промукло:

— Сматрају ме за просјака! …

Две сузе се котрљају низ бледе, смежуране, увеле образе…

— Не жалим — рече — ја сам свој дуг одужио. Жалим само што децу остављам у сиротињи. Ко зна, можда ће бити срећнија од мене… Или… нек буду као ја… нек буду добри, и сами себи изаберу пут… Мени је још смрт мила…

— Желим, збиља желим смрт! — Глас му је био потмуо и изгледаше збиља као глас из гроба, као глас смрти…
&lt;center&gt;V&lt;/center&gt;
Последњи пут га видех оне зиме кад сам овамо премештен.

Беше хладан дан. Ветар разноси снег с кровова и тера га у лице. На улици ретко ко се виђа. Прођох поред општинске зграде, задужбине ’ча-Ђорђеве. Он стајаше пред вратима. Ветар му лепрша подрто одело. Главу оборио, а дрхти од зиме и старости.

— Шта радите ту, ’ча-Ђорђе? — упитах.

Он диже главу, гледа ме дуго, сузе му ударише на очи:

— Мучим се.

— Чекате неког?

— Дете ми болесно, па сам из општине тражио станарину за идући месец, да купим лекове, па не даду… Ишао сам и у срез, па не даду…

Сузе га загушише.

Ја извадих половину свога новца и пружих му:

— Немојте их молити, ево, ја ћу Вам дати… на зајам — додадох да би примио.

Он ме погледа, и чудан осмех му пређе преко лица, а у оку видех зрак наде…

— Будите ваљани… ја сам грешио! Можда ће код будућих генерација бити све више оних што цене врлину.

Сузе га загушише.
&lt;center&gt;—&lt;/center&gt;
Клецајући уђе у апотеку.
&lt;center&gt;*&lt;/center&gt;
— И ето сада се одмара. Жеља му се испунила, а облагодарна општина и грађанство полажу му венце у знак признања на гроб… Писали чланак, држали говоре, хвалили његов мучан рад…

… Доста и то, што би рекао ’ча-Ђорђе. Биће ваљда времена кад ће се врлина и за живота поштовати и награђивати — заврши своје причање Марко, с горким осмехом на лицу и сузом у очима.

&lt;p style=&quot;text-align:right;&quot;&gt;''6. марта 1899.''&lt;/p&gt;

[[Категорија:Радоје Домановић]]
[[Категорија:Приповетке]]</text>
      <sha1>2c6gwfhdoy00vdcqitsu8bs7dtwbqfe</sha1>
    </revision>
  </page>
  <page>
    <title>Ја сам Србин</title>
    <ns>0</ns>
    <id>61165</id>
    <revision>
      <id>144210</id>
      <timestamp>2026-06-09T11:29:44Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>Galicijac</username>
        <id>19151</id>
      </contributor>
      <comment>израда странице</comment>
      <origin>144210</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="57356" sha1="4v7h9rz8n05qrfe8abtdudqmy0vbvgj" xml:space="preserve">{{заглавље
| претходна=
| следећа=
| наслов=Ја сам Србин
| одељак=
| аутор=Радоје Домановић
| белешке=
}}
Тек прехладило после јаке припеке летњег дана. Ветрић ћарлија, а сунце са запада посипа свет меким, благим зраком и све позлаћује, као да се тиме жели извинити што нас преко дан намучи жегом.

У то доба изиђе из куће Иван Томић и седе на клупу под великом лиснатом липом у своме дворишту. То је омален, пун човек са округлим лицем, широким меснатим носем и плавим, малим очима. Према проседој коси и брковима могло би се рећи да је претурио четрдесет година.

Зевну неколико пута гласно, протрља лице и очи шакама, а затим откопча кошуљу на грудима и поче је растресати, пирећи себи у недра да се боље расхлади. Мало постаја, па дође девојчица око својих четрнаест година, са пуним крчагом хладне воде. То му је кћи Живка. Она поли оцу, те се уми. Затим он пружи голе ноге, те му изасу на њих све оно хладне воде што преостаде у крчагу од умивања.

— Је л’ се вратио Драгутин? — упита он Живку, пошто се тако освежи хладном водом.

— Није никуд ни ишао! Ено га где спава под орахом!

Иван се окрете, те сада тек угледа сина где лежи на једној шареници под орахом, на неколико корака далеко од њега.

Драгутин је младић око својих двадесет година, висока, протегљаста раста, црних очију и црнпурасте масти лица: сушта противност оцу. Лежао је на леђима, а руке забацио више главе.

— Е, мој синко, не кући се тако кућа! — изговори Иван више за себе, машући забринутом главом.

Драгутин није спавао. Лежи ту већ читава два часа удубљен у своје чудне мисли. Његов је положај врло тежак и мучан. Његови у кући то не могаху разумети, а он је осећање своје крио готово и од себе сама. До пре неколико месеци бејаше жив, весео и разговоран младић, а сада ћутљив, замишљен, раздражљив и лењ. Ниједну наредбу очеву не испуни како треба. Родитељи су његови пали у бригу шта се учини од детета, и често су тумачили такво понашање каквом болешћу, те су му обично чинили више него иначе, само да им првенцу, првој родитељској радости, буде боље, да оздрави.

Међутим, други узрок беше свему томе.
&lt;center&gt;*&lt;/center&gt;
Отприлике пре годину дана прешао је амо у Србију неки Маџар са својом породицом и настанио се у истом граду где живљаше и газда-Иван, отац Драгутинов. У овом га месту знађаху под именом мајстор-Имре. Чим дође, узме под кирију од Ивана једну малену кућу на крају града, где у једној половини пространога дворишта бејаху и обори Иванови за свиње, које Иван храњаше за извоз као марвени трговац. Имре је ту радио коларски занат.

Драгутин је сваког дана морао два-три пута одлазити оборима да обиђе свиње и однесе им хране.

Одмах првих дана сусретне се Драгутин са Аном, ћерком мајстор-Имрином, на вратницама дворишта.

То је омалена, пуна, и добро развијена девојка, бела, нежна лица, плавих, враголастих очију и смеђе, бујне, ковржасте косе.

Драгутин јој назва бога. Она га погледа ватреним, страсним погледом, напући враголасто уста, и насмеје се, па одговори нешто маџарски.

„Не зна наш језик!“ — била је прва мисао Драгутинова. Томе се чудио, и побуди се у њему радозналост: шта ли значе оне речи што му их рече. Пробао је да их понови, размишљао је дуго и труђаше се да према погледу њеном и изразу лица објасни те непознате речи. Слика лепе Маџарице, са оном ковржавом косом, нежним, округлим образима, а страсним ватреним погледом и враголастим смешњем, беше пред очима Драгутиновим и кад кући дође после тог првог сусрета.

„Не зна наш језик?“ … — чуди се он непрестано. — „Шта ли је оно рекла? … То овде нико не разуме! …“

Опет њена слика пред његовим очима и звук њена гласа.

„Па лепа је!“ — помисли у себи.

Сутрадан кад пође свињама, мишљаше хоће ли је опет срести и шта ли ће му сад рећи.

Опет је видео у дворишту. Опет га она погледа оним ватреним погледом, насмеши се, и опет му рече нешто оним — неразумљивим за њега — језиком. Опет он узе понављати њене речи, а сад му се учинише већ лакше за изговор, па чак и разумљивије.

„Чудан говор!“ — мишљаше Драгутин. — „Како ли га она разуме?! … Мора бити да оно баш за мене нешто вели… (Њено лице опет бејаше пред његовим очима.) Ал’ ко зна шта вели?! … Кад бих и ја умео тако говорити, ала би се сви ови наши дивили! … Може бити она ме баш грди?! … Ал’ што се онда смеје? …“ — Удубљен у такве мисли враћаше се кући.

Топао зимски дан, па снег одјужио. Цело место оживело. Грудају се и по двориштима и улици. Весела граја и смех разлеже се на све стране.

У пролазу се сусрете са Драгом Николином, за коју га дирају код куће да ће је узети.

Упиташе се као и увек и промакоше једно мимо другог. Драгутин поче у памети поредити Драгу са Маџарицом.

„Ето, откад познајем ову Драгу; заједно смо готово и одрасли, па ме љуцки и не погледа. Упита се, па обори очи и ћути као да ме није никад видела. Уозбиљила се као нека баба: као да није девојка!“

У таквом поређењу уђе у мислима Драгутин а пред очима му беху обе слике: и Драгина и Анина. Гледа час једну, час другу, пореди сваку цртицу. То беху две крајности: Драга висока, сувоњава, а Ана крупна, пуна. Драга озбиљна, строга погледа и стидљива израза, а Ана страсна, отворена погледа и враголаста, дрска израза лица.

„Лепша је она, па иако не зна да говори као ми!“ — закључи Драгутин своје поређење.

„А што се смеје на мене?“ — опет му се бејаше натурило на ум питање.

„Можда ми се подсмева!? … Е, али како ме лепо гледа! … Сигурно сам јој се допао, па не уме да ми каже, него ми само онако очима вели… Која вајда Драги што уме да каже кад неће ништа да каже, па ме још и не погледа… А кад би ова знала да говори српски?! … Или, кад бих ја знао онако као она, па да говоримо, и само би ми разумели!“

У таквим мислима Драгутин зажеле да научи тај непознат језик којим говори лепа Маџарица.

После тога бејаше прошло читавих три дана и Драгутин је не виде. Осећаше неку празнину без ње. Бејаше се силно зажелео да га опет погледа оним заношљивим, страсним погледом, да се опет насмеши на њега и да му опет каже неколико оних неразумљивих речи. Чисто је почео мрзети све речи које он разуме, речи обичне, које увек слуша у кући и на улици; бејаше жељан оних речи што их лепа Маџарица изговара.

Четврти је дан опет видео у дворишту, али је био збуњен, те је не смеде ни погледати честито. То га је љутило, те чим се врати кући, обузме га жеља да иде опет свињама. Тога дана је ишао неколико пута.

Дани су тако пролазили, а у срцу се Драгутинову зачела силна љубав, која из дана у дан биваше све јача и силнија.

Драгутин је леп младић, те је и Ана њега радо гледала. Уосталом, можда лепота његова и не бејаше баш прави узрок да се љубав према њему развије у срцу Анином. Мајстор-Имре је сиромашан човек. Невоља га је и нагнала да напусти своју постојбину и да се са породицом вине у свет за комадом хлеба. Сем Ане имађаше још две девојчице и три мушкарца. Мати Анина је увидела Драгутиново осећање према њеној кћери, те је код ове огледала да што више љубави развије према Драгутину, а, као искусна жена у тим љубавним пословима, умела је поучити Ану да Драгутина што више за се придобије. Цела та игра њу није ништа стајала, и ако из ње не извуче користи, рачунаше да ни у ком случају штете не може бити.

Ани чак не бејаше ни потребно давати упутства у том послу. Понашање њено према Драгутину и иначе бејаше и сувише довољно, па да га одмах освоји. И он, као што видимо, бејаше на јуриш освојен и побеђен.

На неколико месеци Ана је у српском месту научила понешто натуцати српски, те је Драгутин могао с њом по штошта и проговорити. Она је Драгутина опет научила неколико израза маџарских, што он с необичним задовољством ихзговараше исто тако погрешно као и она српске речи.

Чудна је љубав, њу не деле међе народности, нити јој сметају верске разлике, она је општа за цео свет, она има нарочити заједнички говор, којим говоре заљубљени свију народа, она пољупцима и откуцајем срца разговара.

И Драгутин је с Аном отпочео разговарати тим вишим, општим љубавским језиком, којим владаше исто тако добро Србин као и Маџарица.

За Драгутина не беше више ни вере! Једини идол његов постаде Ана, и он је живео за њу, и клањаше идолу своме као светињи, као божанству.

До пре неколико дана не бејаше ничега што би срећу љубави његове мутило. Али пре неколико дана дозна он како ће га отац на јесен оженити, а јуче је то исто чуо и од мајке.
&lt;center&gt;I&lt;/center&gt;
Од јуче тек он поче озбиљно мислити на шта ће се свести љубав његова. Заслепљен љубављу, он је чисто осећао како ће се тако вечито састајати с Аном и у љубави проводити слатке часове. Њему ничега више није требало, и ни на шта друго није мислио. Тек од јуче се на хоризонту среће његове појавио страшан, мрачан облак, који му сумњом и чудном слутњом притиште душу. Никад он није могао ни помислити да ће се доћи до тако одсудног корака, који мораше да учини, или да љубав своју презре. Он је из часа у час, из дана у дан постепено улазио у љубав и све више и више газио ка највећој дубини, да и не мишљаше никада на повратак, или да може наићи на такву дубину која ће га повући себи и прогутати.

Глас о женидби његовој отвори пред њим читав свет нових страшних мисли, којих се он никад пре тога не дотаче.
&lt;center&gt;*&lt;/center&gt;
Ето, то је узрок његовој малаксалости. Зато он овог дана лежи већ читава два часа под орахом, занет чудним мислима, зато он и целе прошле ноћи није заспао. То је дакле болест која га је савладала и онеспособила за сваки рад.

— Не кући се тако кућа, мој синко! — понови Иван још једном ту исту реченицу машући једнако забринутом главом.

Утом изиђе из куће и мати Драгутинова. И по стасу и расту и лицу одмах би сваки познао да му је то мати. Јако је био налик на њу.

Приђе Драгутину и, мислећи да спава, узе га будити.

— ’Ајде, устани, благо мајци, да те не зађе сунце, па довече спавај!

Драгутин се окрете насатке и промрмља нешто за се.

— Устани море, зар хоће мати да те жени, а ти спаваш до ова доба?! … Ако чује Драга, неће за тебе поћи. Неће она да има лењо момче — поче га укоравати мати меким, нежним гласом.

— Еј, јадна младост твоја! … Кад сам, синко, био твојих година, бејах лак као јелен — вели Иван, па устаде и поче љутито ходати тамо-амо.

Ове речи „жени“, „неће Драга за тебе поћи“ — ударише Драгутина у срце као ножеви.

„Хоће да ме жене! …“ — мишљаше он — „да ми узму Драгу?“

Драгина му слика изиђе пред очи.

Никада му се у веку нико не учини тако гадан и одвратан као она. Он се сав стресе, а у памети му се створи стална одлука: „То не може бити, ја је не могу узети!“ Пред очима му се указа слика Анина, и он чисто хтеде раширити руке да је загрли. Осећаше неодољиву силу која га њој вуче и жељу да крај ње вечито буде. Али он се бојао и да мисли: како ће он вечито бити с њом заједно? А изгледаше му то ипак могућно, па чак и природно.

„Па хоћу ли се ја женити?“ — натури му се питање на ум. Он се уплаши тога питања, труђаше се да га претрпа другим мислима…

„Морам се, ваљда, некад оженити, као и сви други!“ — кресну му друга мисао, и он се згрози кад помисли на Драгу. Није смео мислити ни да Ану треба да узме за жену, па ипак му при свем том изгледаше највероватније да ће он, на неки чудан, чак и њему непознат начин, морати бити увек с њом заједно.

— Јеси ли слаб, благо мајци? — упита га мати и помилова по црној, светлој коси.

Драгутин и нехотице дубоко уздахну, и јекну као болесник.

— Да ти простре мајка у соби?

— Простри ми — једва процеди Драгутин кроза зубе.

— Е, шта се учини од детета! — вели мати кроз плач.

— Сутра га поведи у цркву, па нека му попа очита молитву — вели Иван забринут, а у себи помисли: „Е, не да се човеку да је весео! Ја мислим да га женим, а оно сад баш удари болест!“

„Да идем у цркву“ — мисли Драгутин. — „И кад бих се венчавао, морао бих ићи у цркву с Драгом?! … Не то не може бити, ја је нећу узети… А Ана не иде у нашу цркву: она није наше вере! …“ — креену му мисао кроз памет, и он сав уздрхта…

„Па зар се ја с њом не бих могао венчати?! …“

Крв му јурну у главу, уши му зазујаше, и он осети несвестицу. Таман се бејаше подигао да пође, па чисто посрну.

Мати га поли по глави хладном водом и поможе отићи до куће.

Чудна и силна мржња га обузе према Драги. Изгледаше му да је она узрок тој његовој несрећи.

„Да ње није, ништа сад ово не би било!“ — мишљаше улазећи у собу.
&lt;center&gt;II&lt;/center&gt;
Драгутин, који иначе не бејаше слабе воље, ипак се није могао одупрети силној страсти своје љубави. Он је слепо корачао стазом којом га љубав и срце води. У души се његовој разви несавладљива жеља да се Аном ожени, да она његова буде, па ма по коју цену купио то задовољство. Бејаше у стању све учинити, све бацити под ноге и доспети тој цељи.
&lt;center&gt;*&lt;/center&gt;
Једног дана пуче глас по граду како је Иванов син Драгутин одбегао са мајстор-Имрином ћерком.

То је био необичан догађај за све мештане, те се тога дана готово ништа друго није говорило, до о томе. Сви су се упропастили од чуда: Србин, па да узме Маџарицу, другу веру! Нико чак не могаше ни схватити тако страшан поступак Драгутинов, који „за љубав белосветске девојчуре која ни у цркву не иде, а ни српски не зна“ остави оца и кућу своју, напусти своје место и потури сву родбину и пријатеље. Многи су тумачили да су му „маџарске вештице“ натуриле чини, те га омађијале, а памет му завртиле.

„Мора да је памећу скренуо“ — бејаше готово опште мишљење јавног мњења.

Стари Иван бејаше тога дана као бесан. Одјурио је мајстор-Имру и претио му да ће га убити ако не каже куд му је кћи одвела Драгутина.

Имра и његова жена су се клели да и сами не знају, чак су кукали и они што се тако десило.

Иван је у јарости ошамарио Имрину жену, потукао се са Имром и изјурио га из свога дућана.

Иван је викао и претио, Маџар тако исто. Силан се свет слегао, па гледа нечувен призор, какав се никада није ту гледао, нити ће се икада више гледати, као што мишљаху суграђани Иванови.

Тако у граји и ларми прође Ивану дан. Кад паде ноћ и усами се са својом женом у кући, осети сву тежину свога положаја као бедна и несрећна оца. Осећаше се као закопан и потпуно сахрањен. Више него сахрањен. Та он је једино и живео за свога првенца, једино своје мушко чедо, а сада, када помишљаше на најсретнији дан, на дан када ће дочекати прво родитељско весеље: ето шта се догодило! Онда, када мишљаше да прошири породицу своју и да стекне добре пријатеље, којима ће отићи и који ће му доћи, он, ето изгуби и сина, изгуби све наде своје. Више је то него умрети, него бити сахрањен. Слободно је он смео мислити о смрти својој кад зна да кућа његова остаје да живи, када се огњиште његово неће угасити, кад има ко примити славу његову и поменути му за душу, прелити гроб вином и свећу му запалити. Таква смрт не би била страшна за њега, он је и не осећаше, јер у сину своме, који остаје у дому његову да слави славу и колач сече, да му име помиње и презиме чува, а гроб нагледа, јес’, у њему би он гледао продужење живота свога. Али чему се сада надаше. Женска деца ће се разудати и кућити туђе куће, а огњиште његово биће пусто… Умрла је кућа његова! Он не осећаше више да има живота, не разумеваше зашто да живи…

Страшне су мисле биле у које Иван паде. Поразише га, дакле, толико да се он осећаше горе него да је умро, сахрањен.

Седи крај огњишта. Глава му клонула на груди. Лице му као у мртваца, непомично, бледо. Не миче ниједним делом тела: изгледа као камена статуа. Према њему седи му жена. Читава два часа како се не мичу, као два камена. Ватра на огњишту догорева, а они је не подстичу.

Ноћ је доста хладна, али ведра. Месец просипа бледе зраке кроз прозор кућни и озарава ова два скамењена живота у истом часу кад истим зраком посипа и Драгутина у страсном, ватреном загрљају младе Маџарице.
&lt;center&gt;*&lt;/center&gt;
На три дана после овога догађаја, одсели се и мајстор-Имре са својом породицом.
&lt;center&gt;III&lt;/center&gt;
Драгутин је с Аном прешао у Сентомаш. У његовој души бејаше јасно само осећање силне љубави према Ани, а то осећање засењаваше све друго. Осећаше се као у неком лепом чаробном сну, као да је јунак оних фантастичних прича што их је дететом још слушао од мајке у дуге зимске ноћи лежећи у постељи.

Мајка му прича, а машта његова ствара још јаче и разрађује чудне бајке о змају и царевој кћери, у чему му зврјање материног вретена, пуцкарање дрва у пећи и хркање његове сестрице чисто помагаше да себе боље замисли у улози каквог сиромашног чобанина, који се бори, негде у неком чудном, надземаљском пределу, са силним змајем да отме цареву кћер… Уморне детиње очице се склапају, а машта га даље и даље води кроз чаробни свет и баште у којима расте дрвеће са дијамантским плодовима, где налази девојку и — постаје царев зет. Мајчино вретено и даље зврји, дрва у пећи заносно пуцкарају, а преко његовог свежег детињег лица превукао се осмех среће и блаженства. Он већ спава и снева срећне снове, снове који су само младости дани.

Тако га отприлике и сада срећа љубави успавала, те сањаше пун блаженства и онда када се у католичкој цркви венчаваше са Аном.

У том тренутку, у том сну пред блеском будуће среће и помисли да ће Ана бити његова, чудновато је да се, с времена на време, појављиваху контуре тамне и нејасне његових родитеља, мале црквице у селу његову; учини му се да као кадшто чује звук звона, попин глас у црквици, угледа Драгу како се помаља иза олтара и прети му прстом, а родитељи плачу и гледају га прекорно, чудно, презриво. Он се чисто чуди шта све то значи, то га за часак узнемири, али те тамне слике ишчезну, срећа опет заблиста, а срце с нестрпљењем закуца, па се оне тужне слике појаве пред очима и чисто чује и глас родитеља који га озбиљно и хладно питају: „Шта чиниш то, ти си грешан?“ Па онда види силан свет што се скупља око оне малене црквице у селу, па га сви гледе некако презриво хладно, па опет плачан, тужан лик Драгин… и… и… Али, забога, то је сан само… Тако се њему чињаше.

Венчао се, дакле, са Аном у католичкој цркви.
&lt;center&gt;*&lt;/center&gt;
Живео је ту заједно у једном стану са мајстор-Имром и целом његовом породицом.

Мајстор-Имра је радио и даље свој коларски занат у истом дућану у коме бејаше и пре селења свога у Србију. Старе другове и познанике своје, које бејаше оставио, затече опет, а зарада му не бејаше мања него у Србији, те се и он и жена његова осећаху задовољнији, а тако исто и Ана. Сем тога, имађаху зета коме предстоји велико наслеђе богата оца, те то чињаше да су спокојније и чаробније гледали на будућност. На рачун тога наслеђа Имра се поче и задуживати да би што боље угодио Драгутину, и да га што јаче привеже за се и своју породицу.

Драгутин је уз Ану срећно провео прве месеце свога брачног живота. Њему се допаде нов начин живота, нова околина и друштво у које паде. Можда само зато што му љубав наспрам Ане, уз коју бејаше, чињаше све лепим и чаробним. Он брзо научи мађарски говор, па му и то ласкаше и цењаше себе много више. Понекипут би се сетио својих родитеља, свога места и старога друштва, па му се лице за часак превуче сетом и мисао утоне у прошлост. То би бивало кад се усами. Али појава Анина, њен осмех и страстан загрљај разагнали би одмах и најмањи облачак туге са чела његова. Место сете и замишљености лице му засија срећом, а душу обузме врела љубавна страст. Час му опет сав тај њихов нови живот изгледаше као леп, чаробан сан у коме је слатко сањао и чињаше му се да у његовој власти стоји да се разбуди кадгод хоће, а чим се разбуди, да ће бити све као што је и било. Отприлике ето тако он мишљаше, а никад не мишљаше дубље о свему што ради.

Брзо му протече читава година дана таквог живота. Тако брзо, да је он готово и не осети. Све му се чињаше као да је пре неколико дана оставио кућу и да ће је данас-сутра опет видети; да ће се опет наћи у својој постојбини, у своме друштву с којим је одрастао.
&lt;center&gt;*&lt;/center&gt;
Кад се испуни година и нешто мало више по његову доласку у Сентомаш Ана му роди сина.

Седео је сам у једној соби одмах до собе у којој је лежала породиља. Обе собе везују врата, која овога пута беху отворена.

Код породиље се искупило неколико жена суседских и разговор се води маџарским говором. Кроз жагор разговора ових жена чује се слабачак танак гласић детињег плача.

,,И ја сам постао отац! То је моје дете… моје! … Хм! …“ — мишљаше Драгутин, и изгледаше му неверица.

„Па зар ћу ја ту оснивати своју породицу? … Зар овде, у овом туђем свету?!“ — И то му све изгледаше неверица, сан, па ипак му туга притиште душу.

Одједном чу речи свога таста и таште. Они маџарским говором теполе детету, унучету своме.

„А мој отац, а моја мајка?!“ — помисли Драгутин. — „Зар то није њихово унуче, њихова радост? …“

„Није!“ — као да му зазвони у ушима глас његових родитеља. Он се сети њих, куће своје, своје сестрице, и сузе му се почеше котрљати низ образе.

„Па зар ја нисам више њихов?! … Где су сада они, да ли ме још воле? … Хоћу ли их икада видети…“

„Никада!“ — опет му неки страшан глас одговараше, а срце се његово стеже од бола…

Сећао се и Драге. Сети се и оног дана кад му је попа читао молитву, па сав уздрхта кад му гари том дође на ум страшна мисао:

,,Ја сада више не идем у цркву, ја сам сада друге вере! … И моје дете је друге вере?! …“ Опет се чу из собе плач детињи, опет му допре до ушију маџарски разговор.

Он леже на кревет и покри лице рукама. Хтеде запушити уши да ништа више не чује. Желео је да све, али све заборави, да се ничега више не сећа. Али, упркос тој његовој жељи, сећање као да постајаше све јаче, све живље, а читави ројеви страшних мисли почеше му кружити кроз главу.

У часу као да зажеле напустити и Ану и дете, које му чак бејаше некако одвратно, па да бежи далеко, далеко: да бежи натраг родитељима, да их изљуби, да плаче пред њима, да моли за опроштај. Али при тој помисли као да се створе пред њиме родитељи, па га гледају хладно, презриво, и он чује њихове страшне речи:

„Одлази, ти си веру погазио, ти си обрукао оца и матер, ти си пригрлио Маџаре место браће своје, ти си славу напустио, ти се не молиш нашем Богу уз нашу икону. Ми смо сина изгубили! Одлази, ти ниси наш! …“

Ова га мисао порази. Натраг, дакле, није могао. Покајничке сузе су обливале његове образе.

Одједном, као да хтеде порећи све то. Покуша да се оправда, да не верује у ту страшну истину.

„Све је лаж! … Ја ћу прихватити славу очеву… Ја ћу се молити Богу уз икону св. Арханђела, ја ћу ипак прослављати крсно име и месити колач славски у дому оца мога… То мора бити, ја то хоћу… Све ово није истина…“

Утом му се учини као да чује онај мили глас материн, којим му певаше песме кад га је још дететом успављивала. Удуби се сав у ту дивну мелодију. Није варка, баш као да лепо чује речи оне омиљене песме мајчине:

&lt;center&gt;Двоје су се замилили млади&lt;br&gt;У пролеће кад им цвета цвеће,&lt;br&gt;Кад им цвета зумбул и каранфил&lt;br&gt;Омер момче, Мејрима девојче!&lt;/center&gt;

Он слуша ту песму, слуша глас мајчин, мек, благ, мио, осећа чисто дах душе њене и њену меку руку како га милује по врелом челу и као да очекиваше оно мајчино питање, пуно нежне бриге: „Боли ли те глава, чедо моје?“

Одједном му тек опет допреше до ушију маџарске речи и гласић детињи. Опет се збриса свака нада. Јава је то, која му не да будном сањати. Опет клону и очајнички кроз плач прошапута:

— Нема помоћи! Натраг немам куда!
&lt;center&gt;*&lt;/center&gt;
Драгутин се нагло поче свестити откад оцем постаде, али, нажалост, увиђаше да све те страшне грехе није лако поправити. Поче га све јаче и јаче тиштати туга за старим друговима, за родитељима, за местом рођења, где га је прво сунце огрејало. Сваким даном постајаше све замишљенији и тужнији.

Доста дуго трајаше у души његовој то доба разочарења и туге. Иако осећаше у себи силну љубав према свему што је српско, ипак избегаваше Србе. Некако га бејаше стид, бојао се да се нађе у њихову друштву. У кући је и даље говорио маџарским језиком, а дружио се више са Маџарима.

Из дана у дан трајаше све то тако, и он као да се поче навикавати на све. Дете је расло, и он га је волео, љубио и тепао му као отац чеду своме.

Тако прође још једна година, и дете већ почело изговарати прве речи и правити прве кораке. Мати га учаше говорити својим језиком, а њему као да све то не бејаше много необично.

На шта се још човек може навикнути.
&lt;center&gt;*&lt;/center&gt;
Утом некако доби извешће да су му родитељи помрли и да је он оглашен за наследника очева имања и готовине.
&lt;center&gt;IV&lt;/center&gt;
Жалио је искрено и дубоко, па мало-помало опет поче туга престајати. Време заглади све. Живи остају, живот их гони напред, отвара вечито нове наде и нове погледе, које тако брзо наплете на старе јаде, те они зарасту, претрпају се, а пред очима затрепере нове слике, нова срећа за којом јуримо, живимо и надамо се. Такав је живот! …

Тако је било и са Драгутином.

Он постаде одједном богат човек. Поче живети богато, задовољно. Нови кругови познанства отворише се. Он је приман у прве куће у своме месту и околини. Почео је живети вишим животом, као што живи остала богаштина тамошња, и тај му се живот допаде, омили му се. Или, тачније да кажем, бар тако изгледаше.
&lt;center&gt;*&lt;/center&gt;
Дани промичу. За првим дететом роди се и друго. Деца расту и напредују. Ана је задовољна, задовољни и родитељи њени. Деца бриге никада и немају, али Драгутину, и поред свег лепог и угодног живота, падне покадшто туга на срце, а мисао блуди по месту његова рођења.

— Шта си се замислио? — упитала би га Ана маџарски.

— Тешко ми нешто; боли ме глава — одговорио би он српским језиком и нехотице, а то би се увек дешавало кад мисли на своје родно место.

Синчић би се његов тада загледао у оца, заинтересују га неразумљиве речи, па се труди да их одмах понови, исто онако као некад Драгутин оне Анине речи.

У таквом случају Драгутин се сети своје матере, свога оца, свога детињства, па му се туга још јаче свије на душу; уздах му се отме из груди и он пољуби дете, па одмах изиђе из куће и тражи друштва да се разгали.

И разгали се. Чудна је душа човекова.
&lt;center&gt;V&lt;/center&gt;
Ипак се природа не да тако лако угушити. У последње време поче желети друштва српског, српског говора, и здружи се са неким Марком, који бејаше необично поштен човек и велики Србин, пун родољубног жара српског.

С њим се у кафани састајао, а почео му је и кући одлазити.

Маркова кућа бејаше чисто српска кућа, у којој владаху исти обичаји и готово исти начин живота као и у кући оца Драгутинова.

Деца Маркова су васпитана у чистом српском духу, а жена његова опомињаше много Драгутина на матер његову.

Драгутина обузе стид, срам, а у кући Марковој осећаше се као грешник у светом храму. Чињаше му се као да ће он омаловажити својим присуством светињу тога српског дома.

Жена Маркова нишка у колевци најмлађег, једногодишњег синчића и певуши му тихо песмицу:

&lt;center&gt;Сеја брата на вечеру звала:&lt;br&gt;’Ајде, брале, да повечерамо…&lt;/center&gt;

Драгутин се живо сећаше свога детињства, својих родитеља. Сећао се свију својих другова из детињства, па игара које је тада играо. И најмања ситница оживе у сећању његову. Пред очима му бејаше сваки кутић родитељскога дома, свака стварчица; па затим двориште, па остале зграде, па суседске куће, па свака стаза и стазица — цела околина, па река у којој се купао с друговима, па оне шале, па шума у којој је толико пута тражио тице, па и једно криво дрво које је с друговима јахао, па даље редом пољане у којима се грудвао с друговима и играо „Срба и Турака“. Учини му се као да га све то опкољава, а он дисаше и осећаше онако како је осећао у кући очевој.

„А моја деца?“ — помисли Драгутин испуњен тугом, па уздахну.

Утом Марко зовну најстаријег мушкарчића и рече му да изговори „пред овим чиком“ ону песму што је научио од оца.

Дете започе чистим српским говором и правилним нагласком песму:

&lt;center&gt;Царе Лазо седе за вечеру,&lt;br&gt;Покрај њега царица Милица…&lt;/center&gt;

Драгутин чисто не дисаше од силне пажње.

Дођоше на ред стихови:

&lt;center&gt;Иди сестро на бијелу кулу.&lt;br&gt;А ја ти се не бих повратио,&lt;br&gt;Ни из руке крсташ барјак дао&lt;br&gt;Да ми царе поклони Крушевац.&lt;br&gt;Да ми рече дружина остала:&lt;br&gt;Гле, страшљивца Бошка Југовића!&lt;br&gt;Он не смеде на Косово поћи,&lt;br&gt;За крст часни крвцу прољевати&lt;br&gt;И за вјеру с браћом умријети!&lt;/center&gt;

Ове последње речи ударише као отровне стреле у срце Драгутиново. Чело му се набрало, а хладни га зној пробио, у грудима му се стегло, те једва дисаше и као да чу страшне прекоре свију познаника својих:

— А ти си веру напустио.

Уши су му зујале. Згрози се на себе самога, и даље ништа није чуо.

Био је побеђен. И сам зна како је изишао из куће Маркове.

Кад је наишао на врата своје куће, чу дечје гласиће. Отвори врата и уђе унутра, а деца му потрчаше на сусрет питајући га маџарски шта им је донео.

Драгутин само што се не заплака. Никад му пе бејаше тако тешко кад чује своју децу да маџарски говоре.

Од тога доба почео је учити своју децу помало српском језику.
&lt;center&gt;*&lt;/center&gt;
На неколико дана после тога, кад бејаше у кући Марковој, падаше и српски Божић.

Драгутин се на Бадњи-дан пробудио много рапије него обично што се буђаше.

И Ана и деца спаваху дубоким сном. Драгутин је лежао у постељи и гледаше кроз прозор. Месечина као дан. Снег се бели по крововима, а на небу трепере звезде. У соби доста видно. Месечеви зраци падају кроз прозоре и одбијају се на једноме делу зида собњег, а јасно одблескују са политираног ормара што стоји ближе прозору.

„Данас је Бадњи-дан, и моја се деца томе не радују!“ — мишљаше Драгутин.

Сад се стаде сећати свога детињства. Будио се он тако исто рано тога дана. Учини му се као да је баш увек бивала тако лепа месечина. Он у топлој постељи лежи будан са сестрицом, а кроз врата што воде за кујну продире светлост упаљене свеће. Из кујне се чује очев и мајчин разговор, чује се како лупају наћве. То мати меси колаче. У мислима је ишао даље. Сећаше се свега шта је тога дана рађено, и свију обичаја и оне силне радости његове. Уношење бадњака, па посипање оца житом из протака, па уношење сламе, па пијукања за мајком.

Увече поседају за сто, па се једе меда, колача, сувих шљива, ораха, и чега још не. Легне да спава и мисли на Божић, замишља како ће тога и тога полазити, како ће ићи с оцем у цркву. И на Божић се дизаше пре зоре. Звона зазвоне у цркви, а он с оцем већ излази из куће и хита цркви. Обукао нове хаљине, отац му метнуо „пару“ у џеп. Тек се развидева. Људи, жене, деца промичу једно поред другог као сенке и хитају сви цркви. Сврши се служба, и онда сваки хита кући. Код куће полажајник, он га вара да му измакне столицу кад седне. Па тек о ручку печеница, па чесница и у њој тражи новац или гранчицу дрена — „Здравље“ …

Е то су биле његове радости.

У том дете прокењка и затражи воде маџарским говором.

Драгутин уздахну тешко, готово више јекну.

„Морам ићи с децом о Божићу до Марка! … Е… али то им мало вреди кад им је мајка Маџарица…“

— Што јечиш? — упита га жена маџарски.

— Остави ме на миру! — викну он српски љутито.
&lt;center&gt;VI&lt;/center&gt;
Ускоро настаде страшна четрдесет осма година. Тада се Срби у Сентомашу показаше да су достојни потомци косовских витезова, да их је српска мајка српским млеком задојила и јуначким опасала пасом. Изгибоше многи да вечно живе, на понос рода свога.

Драгутин ни сам не знађаше куда ће и на коју страну. Нити могаше против Срба, нити против Маџара и породице своје, а нарочито тазбине своје.

Бејаше хладан, мрачан дан дубоке јесени.

Једна руља маџарских осветника јурну у кућу његову претећи да ће све под мач ставити што се Маџаром не зове.

— Стој! Ово је маџарска кућа — викну Ана маџарски, и руља застаде.

Настаде за часак тајац.

Драгутин пребледе и задрхти. Погледа Маџаре, и на једном познаде бунду Маркову.

„Он је убијен!“ — сену му мисао кроз главу, па му тек одједном дођоше на ум они стихови што их његов мушкарчић изговараше:

&lt;center&gt;Он не смеде поћи на Косово,&lt;br&gt;за часни крвцу прољевати.&lt;br&gt;И за вјеру с браћом умријети!&lt;/center&gt;

Крв му узавре, а очи засијаше поносом народним.

,,И ја ћу с Марком за веру умрети“ — опет помисли, а за тим му хиљадама мисли у тренутку прокружише кроз главу.

— Идите, ово је маџарска кућа! — понови опет Ана маџарски.

Деца упиташе мајку такође маџарским језиком: „Кога траже ови људи?“

Драгутин се усправи пун поноса и достојанства. Погледа Маџаре презриво и изговори чистим, јасним гласом српски:

— Удрите, ја сам Србин!

Пушке припуцаше…
&lt;center&gt;*&lt;/center&gt;
Одоше Маџари. Драгутин је лежао мртав у крви својој, а са бледог лица мртвог као да одсјајује народни свети понос и блаженство за род умрети.

Са мртвих бледо-модрих усана као да се читају поносне, упорне и узвишене речи:

„Ја сам Србин!“

&lt;p style=&quot;text-align:right;&quot;&gt;''Београд, 12. јануара 1899.''&lt;/p&gt;

[[Категорија:Радоје Домановић]]
[[Категорија:Приповетке]]</text>
      <sha1>4v7h9rz8n05qrfe8abtdudqmy0vbvgj</sha1>
    </revision>
  </page>
</mediawiki>