Женидба Душанова

<mediawiki xmlns="http://www.mediawiki.org/xml/export-0.11/" xmlns:xsi="http://www.w3.org/2001/XMLSchema-instance" xsi:schemaLocation="http://www.mediawiki.org/xml/export-0.11/ http://www.mediawiki.org/xml/export-0.11.xsd" version="0.11" xml:lang="sr">
  <siteinfo>
    <sitename>Викизворник</sitename>
    <dbname>srwikisource</dbname>
    <base>https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%93%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%B0_%D1%81%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B0</base>
    <generator>MediaWiki 1.47.0-wmf.14</generator>
    <case>first-letter</case>
    <namespaces>
      <namespace key="-2" case="first-letter">Медиј</namespace>
      <namespace key="-1" case="first-letter">Посебно</namespace>
      <namespace key="0" case="first-letter" />
      <namespace key="1" case="first-letter">Разговор</namespace>
      <namespace key="2" case="first-letter">Корисник</namespace>
      <namespace key="3" case="first-letter">Разговор с корисником</namespace>
      <namespace key="4" case="first-letter">Викизворник</namespace>
      <namespace key="5" case="first-letter">Разговор о Викизворнику</namespace>
      <namespace key="6" case="first-letter">Датотека</namespace>
      <namespace key="7" case="first-letter">Разговор о датотеци</namespace>
      <namespace key="8" case="first-letter">Медијавики</namespace>
      <namespace key="9" case="first-letter">Разговор о Медијавикију</namespace>
      <namespace key="10" case="first-letter">Шаблон</namespace>
      <namespace key="11" case="first-letter">Разговор о шаблону</namespace>
      <namespace key="12" case="first-letter">Помоћ</namespace>
      <namespace key="13" case="first-letter">Разговор о помоћи</namespace>
      <namespace key="14" case="first-letter">Категорија</namespace>
      <namespace key="15" case="first-letter">Разговор о категорији</namespace>
      <namespace key="100" case="first-letter">Аутор</namespace>
      <namespace key="101" case="first-letter">Разговор о аутору</namespace>
      <namespace key="102" case="first-letter">Додатак</namespace>
      <namespace key="103" case="first-letter">Разговор о додатку</namespace>
      <namespace key="250" case="first-letter">Page</namespace>
      <namespace key="251" case="first-letter">Page talk</namespace>
      <namespace key="252" case="first-letter">Index</namespace>
      <namespace key="253" case="first-letter">Index talk</namespace>
      <namespace key="710" case="first-letter">TimedText</namespace>
      <namespace key="711" case="first-letter">TimedText talk</namespace>
      <namespace key="828" case="first-letter">Модул</namespace>
      <namespace key="829" case="first-letter">Разговор о модулу</namespace>
      <namespace key="1728" case="first-letter">Event</namespace>
      <namespace key="1729" case="first-letter">Event talk</namespace>
    </namespaces>
  </siteinfo>
  <page>
    <title>Женидба Душанова</title>
    <ns>0</ns>
    <id>1541</id>
    <revision>
      <id>145381</id>
      <parentid>141931</parentid>
      <timestamp>2026-08-06T12:24:24Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>Coaorao</username>
        <id>19106</id>
      </contributor>
      <comment>/* */</comment>
      <origin>145381</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="37789" sha1="62je28kormqe128pgb7ql22hmna3moc" xml:space="preserve">Кад се жени српски цар Стјепане,&lt;br&gt;
надалеко запроси ђевојку,&lt;br&gt;
у Леђану, граду латинскоме,&lt;br&gt;
у латинског краља Мијаила,&lt;br&gt;
по имену Роксанду ђевојку;&lt;br&gt;
цар је проси, и краљ му је даје.&lt;br&gt;
Цар испроси по књигамʼ ђевојку,&lt;br&gt;
пак дозива Тодора везира:&lt;br&gt;
„Слуго моја, Тодоре везире,&lt;br&gt;
да ми идеш бијелу Леђану,&lt;br&gt;
моме тасту, краљу Мијаилу,&lt;br&gt;
да ми с њиме свадбу уговориш:&lt;br&gt;
када ћемо поћи по ђевојку,&lt;br&gt;
колико ли повести сватова;&lt;br&gt;
да ми видиш Роксанду ђевојку:&lt;br&gt;
може лʼ бити за цара царица,&lt;br&gt;
може лʼ бити свој земљи госпођа;&lt;br&gt;
да је видиш и да прстенујеш.”&lt;br&gt;
Вели њему Тодоре везире:&lt;br&gt;
„Хоћу, царе, драги господине.”&lt;br&gt;
Пак сʼ опреми, оде у Латине.&lt;br&gt;
Када дође бијелу Леђану,&lt;br&gt;
лијепо га краљу дочекао;&lt;br&gt;
вино пиjе неђељицу дана;&lt;br&gt;
тада рече Тодоре везире:&lt;br&gt;
„Пријатељу, Мијаило краљу,&lt;br&gt;
није мене царе оправио&lt;br&gt;
да ја пијем по Леђану вино,&lt;br&gt;
већ да с тобом свадбу уговорим:&lt;br&gt;
кад ће царе доћи по ђевојку,&lt;br&gt;
у које ли доба од године,&lt;br&gt;
колико лʼ ће повести сватова,&lt;br&gt;
и да видим Роксанду ђевојку,&lt;br&gt;
да је видим и да прстенујем.”&lt;br&gt;
Тада рече Мијаило краљу:&lt;br&gt;
„Пријатељу, Тодоре везире,&lt;br&gt;
што ме царе за сватове пита,&lt;br&gt;
нека купи колико му драго;&lt;br&gt;
по ђевојку када њему драго;&lt;br&gt;
него ћеш ми цара поздравити,&lt;br&gt;
нек не води своја два сестрића,&lt;br&gt;
два сестрића, два Војиновића,&lt;br&gt;
Вукашина и с њим Петрашина,&lt;br&gt;
у пићу су тешке пијанице,&lt;br&gt;
а у кавзи љуте кавгаџије,&lt;br&gt;
опиће се, заметнуће кавгу,&lt;br&gt;
пак је тешко џевап дати кавзи&lt;br&gt;
у нашему бијелу Леђану.&lt;br&gt;
А ђевојку сада ћеш виђети,&lt;br&gt;
и прстен јој дати по закону.”&lt;br&gt;
А када је тавна ноћца дошла,&lt;br&gt;
не доносе воштане свијеће,&lt;br&gt;
већ по мраку изводе ђевојку.&lt;br&gt;
Кад то виђе Тодоре везире,&lt;br&gt;
он извади од злата прстење&lt;br&gt;
са бисером и драгим камењем:&lt;br&gt;
разасја се соба од камења;&lt;br&gt;
така му се учини ђевојка,&lt;br&gt;
да је љепша од бијеле виле.&lt;br&gt;
Прстенова Роксанду ђевојку&lt;br&gt;
и даде јој хиљаду дуката,&lt;br&gt;
и ђевојку браћа одведоше.&lt;br&gt;
Кад ујутру освануло,&lt;br&gt;
опреми се Тодоре везире,&lt;br&gt;
пак отиде бијелу Призрену.&lt;br&gt;
Када дође бијелу Призрену,&lt;br&gt;
пита њега српски цар Стјепане:&lt;br&gt;
„Слуго моја, Тодоре везире,&lt;br&gt;
виђе ли ми Роксанду ђевојку?&lt;br&gt;
Виђе ли је, и прстенова ли је?&lt;br&gt;
Што говори краљу Мијаило?”&lt;br&gt;
Тодор њему све по реду каже:&lt;br&gt;
„Виђех, царе, и прстеновах је.&lt;br&gt;
Да каква је Роксанда ђевојка,&lt;br&gt;
онакове у Србина нема!&lt;br&gt;
Добро збори краљу Мијаило:&lt;br&gt;
по ђевојку када тебе драго,&lt;br&gt;
свата купи колико ти драго;&lt;br&gt;
само те је краљу поздравио:&lt;br&gt;
да не водиш два сестрића твоја,&lt;br&gt;
два сестрића, два Војиновића:&lt;br&gt;
у пићу су тешке пијанице,&lt;br&gt;
а у кавзи љуте кавгаџије:&lt;br&gt;
опиће се, заметнуће кавгу,&lt;br&gt;
пак је тешко џевап дати кавзи,&lt;br&gt;
у Леђану, граду латинскоме.”&lt;br&gt;
Кад то зачу српски цар Стјепане,&lt;br&gt;
удари се руком по кољену:&lt;br&gt;
„Јао мене до Бога милога!&lt;br&gt;
Дотле ли се зулум огласио&lt;br&gt;
од сестрића, од Војиновића!&lt;br&gt;
А тако ми моје вјере тврде,&lt;br&gt;
докле мене то весеље прође,&lt;br&gt;
обојицу хоћу објесити&lt;br&gt;
о вратима града Вучитрна,&lt;br&gt;
по свијету да ме не срамоте!”&lt;br&gt;
Стаде царе купити сватове,&lt;br&gt;
скупи свата дванаест хиљада,&lt;br&gt;
пак подиже низ Косово равно.&lt;br&gt;
Кад су били испод Вучитрна,&lt;br&gt;
гледала их два Војиновића,&lt;br&gt;
међу собом млади говорили:&lt;br&gt;
„Што лʼ се ујак на нас расрдио,&lt;br&gt;
те нас не шће звати у сватове?&lt;br&gt;
Нетко нас је њему опаднуо,&lt;br&gt;
с њега живо месо отпадало!&lt;br&gt;
Цар отиде у земљу латинску,&lt;br&gt;
а јунака са собом не има&lt;br&gt;
ниједнога од рода својега,&lt;br&gt;
који би му био у невољи,&lt;br&gt;
ако би му било за невољу;&lt;br&gt;
Латини су старе варалице,&lt;br&gt;
ујака ће нашег погубити,&lt;br&gt;
а незвани ићи не смијемо.”&lt;br&gt;
Вели њима остарјела мајка:&lt;br&gt;
„Ђецо моја, два Војиновића,&lt;br&gt;
ви имате брата у планини&lt;br&gt;
код оваца, Милош-чобанина,&lt;br&gt;
најмлађи је, а најбољи јунак,&lt;br&gt;
а за њега царе и не знаде;&lt;br&gt;
пошљите му лист књиге бијеле,&lt;br&gt;
нека дође граду Вучитрну;&lt;br&gt;
не пишʼте му што је и како је,&lt;br&gt;
већ пишите: „Мајкаје на смрти,&lt;br&gt;
пак те зове да те благосови,&lt;br&gt;
да на тебе клетва не остане;&lt;br&gt;
него брже ходи бʼјелу двору,&lt;br&gt;
не би лʼ живу застануо мајку!”&lt;br&gt;
То су браћа мајку послушала:&lt;br&gt;
брже пишу књигу на кољену,&lt;br&gt;
те је шаљу у Шару планину,&lt;br&gt;
своме брату Милош-чобанину:&lt;br&gt;
„Ој Милошу, наш рођени брате,&lt;br&gt;
брже да си граду Вучитрну,&lt;br&gt;
стара нам је мајка на умору,&lt;br&gt;
пак те зове да те благосови,&lt;br&gt;
да на тебе клетва не остане.”&lt;br&gt;
Када Милош ситну књигу прими,&lt;br&gt;
књигу гледа, а сузе прољева.&lt;br&gt;
Пита њега тридесет чобана:&lt;br&gt;
„О Милошу, наша поглавице,&lt;br&gt;
и досад су књиге долазиле,&lt;br&gt;
алʼ се нису са сузамʼ училе;&lt;br&gt;
откуд књига, ако Бога знадеш?”&lt;br&gt;
Скочи Милош на ноге лагане,&lt;br&gt;
па говори својим чобанима:&lt;br&gt;
„Ој чобани, моја браћо драга,&lt;br&gt;
ова књига јест од двора мога:&lt;br&gt;
стара ми је на умору мајка,&lt;br&gt;
пак ме зове да ме благосови,&lt;br&gt;
да на мене клетва не остане;&lt;br&gt;
ви чувајте по планини овце,&lt;br&gt;
док ја одем и натраг се вратим.”&lt;br&gt;
Оде Милош граду Вучитрну.&lt;br&gt;
Кад је био близу бʼјела двора,&lt;br&gt;
два су брата пред његʼ ишетала,&lt;br&gt;
а за њима остарјела мајка.&lt;br&gt;
Вели њима Милош чобанине:&lt;br&gt;
„Зашто, браћо, ако Бога знате,&lt;br&gt;
без невоље јер градит невољу?”&lt;br&gt;
Веле њему до два мила брата:&lt;br&gt;
„Ходи, брате, има и невоље!”&lt;br&gt;
У бʼјела се лица изљубише,&lt;br&gt;
Милош мајку у бијелу руку.&lt;br&gt;
Стадоше му редом казивати&lt;br&gt;
како царе оде по ђевојку&lt;br&gt;
надалеко у земљу латинску,&lt;br&gt;
а не зове својијех сестрића:&lt;br&gt;
„Већ, Милошу, наш рођени брате,&lt;br&gt;
хоћеш, брате, незван за ујаком&lt;br&gt;
у сватове поћи назорице?&lt;br&gt;
Ако њему буде до невоље,&lt;br&gt;
да се њему у невољи нађеш;&lt;br&gt;
ако ли му не буде невоље,&lt;br&gt;
можеш доћи, да се не казујеш.”&lt;br&gt;
То је Милош једва дочекао:&lt;br&gt;
„Хоћу, богме, моја браћо драга;&lt;br&gt;
кад ујаку нећу, да коме ћу?”&lt;br&gt;
Тад га браћа опремат стадоше;&lt;br&gt;
оде Петар опремат кулаша,&lt;br&gt;
а Вукашин опрема Милоша:&lt;br&gt;
на његʼ меће танану кошуљу,&lt;br&gt;
до појаса од чистога злата,&lt;br&gt;
од појаса од бијеле свиле;&lt;br&gt;
по кошуљи три танке ђечерме,&lt;br&gt;
пак доламу од тридест пуцета,&lt;br&gt;
по долами токе саковане,&lt;br&gt;
златне токе од четири оке;&lt;br&gt;
а на ноге ковче и чакшире;&lt;br&gt;
а сврх свега бугар-кабаницу,&lt;br&gt;
и на главу бугарску шубару:&lt;br&gt;
начини се црни Бугарине,&lt;br&gt;
ни браћа га познати не могу;&lt;br&gt;
дадоше му копље убојито&lt;br&gt;
и мач зелен старога Војина;&lt;br&gt;
Петрашин му изведе кулаша&lt;br&gt;
међедином свега опшивена,&lt;br&gt;
да кулаша царе не познаде.&lt;br&gt;
Лʼјепо су га браћа сјетовала:&lt;br&gt;
„Кад, Милошу, достигнеш сватове,&lt;br&gt;
питаће те тко си и откуд си,&lt;br&gt;
ти се кажи земље Каравлашке:&lt;br&gt;
„Служио сам бега Радул-бега,&lt;br&gt;
не шће мене службу да исплати,&lt;br&gt;
пак ја пођох у свијет бијели,&lt;br&gt;
да ђегођи боље службе тражим;&lt;br&gt;
пак сам чуо за свате цареве&lt;br&gt;
и присто сам незван за сватови&lt;br&gt;
радʼ комада љеба бијелога&lt;br&gt;
и радʼ чаше црвенога вина.”&lt;br&gt;
Чувај добро дизген од кулаша,&lt;br&gt;
јер се кулаш јесте научио&lt;br&gt;
путовати с коњма царевијем.”&lt;br&gt;
Тада Милош окрену кулаша,&lt;br&gt;
пак за царем оде у сватове.&lt;br&gt;
На Загорју сустиже сватове.&lt;br&gt;
Питају га кићени сватови:&lt;br&gt;
„Откуд идеш, млађано Бугарче?”&lt;br&gt;
Милош им се из далека каже,&lt;br&gt;
ко што су га браћа научила.&lt;br&gt;
Лијепо га свати дочекаше:&lt;br&gt;
„Добро дошо, млађано Бугарче,&lt;br&gt;
нек је један више у дружини!”&lt;br&gt;
Кад су били путем путујући&lt;br&gt;
(злу науку Милош научио&lt;br&gt;
код оваца у Шари планини,&lt;br&gt;
поспавати свагда око подне):&lt;br&gt;
он задрема на коњу кулашу.&lt;br&gt;
Како дизгин ослаби кулашу,&lt;br&gt;
диже главу оде кроз сватове,&lt;br&gt;
обаљује коње и јунаке,&lt;br&gt;
докле дође коњма царевијем.&lt;br&gt;
Како дође, с њима у ред стаде.&lt;br&gt;
Лале шћаху бити Бугарина,&lt;br&gt;
алʼ не даде српски цар Стјепане!&lt;br&gt;
„Не удрите млађано Бугарче!&lt;br&gt;
Бугарче се спават научило&lt;br&gt;
по планини овце чувајући;&lt;br&gt;
не удрите, већ га пробудите!”&lt;br&gt;
Буде њега лале и војводе:&lt;br&gt;
„Устанʼ, море, млађано Бугарче!&lt;br&gt;
Бог ти стару не убио мајку,&lt;br&gt;
која те је такога родила&lt;br&gt;
и у свате цару опремила!”&lt;br&gt;
Кад се прену Милош Војиновић,&lt;br&gt;
те сагледа цару очи чарне,&lt;br&gt;
кулаш иде с коњма царевијем;&lt;br&gt;
он покупи дизгене кулашу,&lt;br&gt;
па ишћера њега из сватова:&lt;br&gt;
удара га оштром бакрачлијом,&lt;br&gt;
по три копља упријеко скаче,&lt;br&gt;
по четири небу у висине,&lt;br&gt;
унапредак ни броја се не зна;&lt;br&gt;
из уста му живи огањ сипа,&lt;br&gt;
а из носа модар пламен суче.&lt;br&gt;
Стаде свата дванаест хиљада,&lt;br&gt;
те гледају коња у Бугара;&lt;br&gt;
коња гледе, а сами се чуде:&lt;br&gt;
„Боже мили, чуда великога!&lt;br&gt;
Добра коња, а лоша јунака!&lt;br&gt;
Још такога ни виђели нисмо;&lt;br&gt;
један бјеше у зета царева,&lt;br&gt;
и сада је — у Војиновића.”&lt;br&gt;
Гледале га још три шићарције:&lt;br&gt;
једно јесте Ђаковица Вуче,&lt;br&gt;
а друго је Нестопољче Јанко,&lt;br&gt;
а треће је момче Пријепољче;&lt;br&gt;
гледали га, пак су говорили:&lt;br&gt;
„Добра коња младог Бугарина!&lt;br&gt;
Баш га овђе у сватовʼма нема,&lt;br&gt;
та нема га ни у цара нашег!&lt;br&gt;
Хајде мало да изостанемо,&lt;br&gt;
не би ли га како измамили.”&lt;br&gt;
Кад су били до Клисуре близу,&lt;br&gt;
изосташе до три шићарције,&lt;br&gt;
па говоре Милош-чобанину:&lt;br&gt;
„Чујеш море млађано Бугарче,&lt;br&gt;
хоћеш дати коња на размјену?&lt;br&gt;
Даћемо ти коња још бољега,&lt;br&gt;
и још прида стотину дуката,&lt;br&gt;
и сувише рало и волове,&lt;br&gt;
пак ти ори, те се љебом рани.”&lt;br&gt;
Вели њима Милош Војиновић:&lt;br&gt;
„Прођʼте ме се, до три шићарџије!&lt;br&gt;
Бољег коња од овог не тражим,&lt;br&gt;
ни овога умирит не могу;&lt;br&gt;
што ће мене стотина дуката?&lt;br&gt;
На кантар их мјерити не знадем,&lt;br&gt;
а бројем их бројити не умʼјем;&lt;br&gt;
што ће мене рало и волови?&lt;br&gt;
Мене није ни отац орао,&lt;br&gt;
пак је мене љебом одранио.”&lt;br&gt;
Тад говоре до три шићарџије:&lt;br&gt;
„Чујеш море, млађано Бугарче,&lt;br&gt;
ако не даш коња на размјену,&lt;br&gt;
ми ћемо га насилу отети!”&lt;br&gt;
Алʼ говори Милош Војиновић:&lt;br&gt;
„Сила отме земљу и градове,&lt;br&gt;
камолʼ мене коња отет неће!&lt;br&gt;
Волим дати коња на размјену,&lt;br&gt;
јер не могу пјешке путовати.”&lt;br&gt;
Па устави својега кулаша,&lt;br&gt;
пружн руку испод међедине,&lt;br&gt;
они мисле бакрачлију скида,&lt;br&gt;
алʼ он скида златна шестоперца,&lt;br&gt;
те удара Ђаковицу Вука:&lt;br&gt;
колико га лако ударио,&lt;br&gt;
три пута се Вуче преметнуо.&lt;br&gt;
Вели њему Милош Војиновић:&lt;br&gt;
„Толики ти родили гроздови&lt;br&gt;
у питомој твојој Ђаковици!”&lt;br&gt;
Побјеже му Нестопољче Јанко,&lt;br&gt;
стиже њега Милош на кулашу,&lt;br&gt;
удари га међу плећи живе,&lt;br&gt;
четири се пута преметнуо:&lt;br&gt;
„Држʼ се добро, Нестопољче Јанко!&lt;br&gt;
Толике ти јабуке родиле&lt;br&gt;
у питому Нестопољу твоме!&quot;&lt;br&gt;
Бјежи јадно момче Пријепољче,&lt;br&gt;
достиже га Милош на кулашу,&lt;br&gt;
те и њега куцну шестоперцем,&lt;br&gt;
седам се је пута преметнуло:&lt;br&gt;
„Држʼ се добро, момче Пријепољче,&lt;br&gt;
па кад дођеш Пријепољу твоме,&lt;br&gt;
повали се међу ђевојкама&lt;br&gt;
ђе сʼ отео коња од Бугара!”&lt;br&gt;
Па окрену коња за сватови.&lt;br&gt;
Кад дођоше бијелу Леђану,&lt;br&gt;
разапеше по пољу шаторе.&lt;br&gt;
Зоб изиђе коњма царевијем,&lt;br&gt;
нема ништа коњу Милошеву.&lt;br&gt;
Кад то виђе Милош Војиновић,&lt;br&gt;
узе торбу на лијеву руку&lt;br&gt;
од зобнице једне те до друге,&lt;br&gt;
док је своју пуну напунио.&lt;br&gt;
Па он оде тражит механџију:&lt;br&gt;
„Механџија, дај да пијем вина!”&lt;br&gt;
Механџија њему одговара:&lt;br&gt;
„Идʼ одатле, црни Бугарине!&lt;br&gt;
Да сʼ донио бугарску копању,&lt;br&gt;
ако бих ти и усуо вина;&lt;br&gt;
за те нису чаше позлаћене!”&lt;br&gt;
Погледа га Милош попријеко,&lt;br&gt;
удари га руком уз образе:&lt;br&gt;
колико га лако ударио,&lt;br&gt;
три му зуба у грло сасуо.&lt;br&gt;
Моли му се млади механџија:&lt;br&gt;
„Не удри ме више, Бугарине!&lt;br&gt;
Биће тебе вина изобила,&lt;br&gt;
ако цару неће ни достати.”&lt;br&gt;
Милош више не шће ни искати,&lt;br&gt;
већ сам узе, пак се напи вина.&lt;br&gt;
Док се Милош мало поначини,&lt;br&gt;
у том свану и ограну сунце.&lt;br&gt;
Алʼ повика са града Латинче:&lt;br&gt;
„Ој чујеш ли, српски цар-Стјепане,&lt;br&gt;
ето доље под градом Леђаном&lt;br&gt;
изишо је краљев заточниче,&lt;br&gt;
зове тебе на мејдан јуначки;&lt;br&gt;
ваља ићи мејдан дијелити,&lt;br&gt;
или нећеш одавде изићи,&lt;br&gt;
ни извести свата ниједнога,&lt;br&gt;
акамоли Роксанду ђевојку!”&lt;br&gt;
Кад то зачу српски цар-Стјепане,&lt;br&gt;
он телала пусти у сватове,&lt;br&gt;
телал виче и тамо и амо:&lt;br&gt;
„Није лʼ мајка родила јунака&lt;br&gt;
и у свате цару опремила,&lt;br&gt;
да за цара на мејдан изиђе?&lt;br&gt;
Честита би њега учинио.”&lt;br&gt;
Алʼ се нитко наћи не могаше.&lt;br&gt;
Цар сʼ удари руком по кољену:&lt;br&gt;
„Јао мене до Бога милога!&lt;br&gt;
Сад да су ми два сестрића моја,&lt;br&gt;
два сестрића, два Војиновића,&lt;br&gt;
сад би они на мејдан изишли.”&lt;br&gt;
Истом царе у бесједи бјеше,&lt;br&gt;
Милош иде, а кулаша води&lt;br&gt;
до пред шатор српског цар-Стјепана:&lt;br&gt;
„Је лʼ слободно, царе господине,&lt;br&gt;
да ја идем на мејдан у поље?”&lt;br&gt;
Вели њему српски цар Стјепане:&lt;br&gt;
Јест слободно, млађано Бугарче,&lt;br&gt;
јест слободно, алʼ није прилике;&lt;br&gt;
ако згубиш млада заточника,&lt;br&gt;
честита ћу тебе учинити.”&lt;br&gt;
Узја Милош помамна кулаша,&lt;br&gt;
па окрену од бʼјела шатора&lt;br&gt;
заметнувши копље наопако.&lt;br&gt;
Говори му српски цар Стјепане:&lt;br&gt;
„Не носʼ, синко, копље наопако,&lt;br&gt;
већ окрени копље унапредак,&lt;br&gt;
јер ће ти се смијати Латини.”&lt;br&gt;
Вели њему Милош Војиновић:&lt;br&gt;
„Чувај, царе, ти господства твога:&lt;br&gt;
ако мене до невоље буде,&lt;br&gt;
ја ћу ласно копље окренути:&lt;br&gt;
ако ли ми не буде невоље,&lt;br&gt;
донети га могу и овако.”&lt;br&gt;
Па отиде низ поље леђанско.&lt;br&gt;
Гледале га Латинке ђевојке,&lt;br&gt;
гледале га, пак су говориле:&lt;br&gt;
„Боже мили, чуда великога!&lt;br&gt;
Каква је то царева замјена ?&lt;br&gt;
Та на њему ни хаљина нема!&lt;br&gt;
Весели се,краљев заточниче,&lt;br&gt;
немаш на што сабље извадити,&lt;br&gt;
нитʼ је имаш о што крвавити.”&lt;br&gt;
У то доба дође до шатора,&lt;br&gt;
ђе заточник сједи под шатором,&lt;br&gt;
за копље је свезао дората.&lt;br&gt;
Вели њему Милош Војиновић:&lt;br&gt;
„Устанʼ море, бијело Латинче,&lt;br&gt;
да јуначки мејдан дијелимо!”&lt;br&gt;
Алʼ говори бијело Латинче:&lt;br&gt;
„Идʼ одатле, црни Бугарине!&lt;br&gt;
Немам о што сабље поганити,&lt;br&gt;
кад на тебе ни хаљина нема.”&lt;br&gt;
Ражљути се Милош Војиновић:&lt;br&gt;
„Устанʼ море, бијело Латинче!&lt;br&gt;
На тебе су побоље хаљине,&lt;br&gt;
с тебе ћу их на себе обући!”&lt;br&gt;
Тад Латинче на ноге поскочи,&lt;br&gt;
пак посједе помамна дората,&lt;br&gt;
одмах оде пољем разиграват.&lt;br&gt;
Милош њему стаде на биљези.&lt;br&gt;
Баци копље бијело Латинче&lt;br&gt;
на Милоша у прси јуначке;&lt;br&gt;
Милош држи златна шестоперца,&lt;br&gt;
на њега је копље дочекао,&lt;br&gt;
пребио га на три половине.&lt;br&gt;
Вели њему бијело Латинче:&lt;br&gt;
„Чекај мало, црни Бугарине,&lt;br&gt;
лоше су ми копље подметнули,&lt;br&gt;
док отидем да копље промʼјеним.”&lt;br&gt;
Пак побјеже преко поља равна.&lt;br&gt;
Алʼ повика Милош Војиновић:&lt;br&gt;
„Стани мало, бијело Латинче,&lt;br&gt;
мило би ти било побјегнути!”&lt;br&gt;
Пак поћера по пољу Латинче,&lt;br&gt;
доћера га до леђанских врата,&lt;br&gt;
алʼ леђанска врата затворена.&lt;br&gt;
Пусти копље Милош Војиновић&lt;br&gt;
те прикова бијело Латинче,&lt;br&gt;
прикова га за леђанска врата,&lt;br&gt;
пак му русу одсијече главу,&lt;br&gt;
кулашу је баци у зобницу;&lt;br&gt;
па увати његова дората,&lt;br&gt;
одведе га цару честитоме:&lt;br&gt;
„Ето, царе, заточника главе!”&lt;br&gt;
Цар му даде благо небројено:&lt;br&gt;
„Иди, синко, те се напиј вина;&lt;br&gt;
честита ћу тебе учинити!”&lt;br&gt;
Тек што Милош сједе пити вино,&lt;br&gt;
алʼ повика са града Латинче:&lt;br&gt;
„Ето, царе, под Леђаном градом&lt;br&gt;
на ливади три коња витеза,&lt;br&gt;
под седлима и под ратовима,&lt;br&gt;
и на њима три пламена мача,&lt;br&gt;
врхови им небу окренути:&lt;br&gt;
да прескочиш три коња витеза!&lt;br&gt;
Ако ли их прескочити нећеш,&lt;br&gt;
нећеш изић, ни извест ђевојке.”&lt;br&gt;
Опет викну телал по сватовʼма:&lt;br&gt;
„Није лʼ мајка родила јунака&lt;br&gt;
и у свате цару опремила,&lt;br&gt;
да прескочи три коња витеза&lt;br&gt;
и на њима три пламена мача?”&lt;br&gt;
Тај се јунак наћи не могаше.&lt;br&gt;
Алʼ ето ти млада Бугарина&lt;br&gt;
пред шатора српског цар-Стјепана:&lt;br&gt;
„Је лʼ слободно царе господине,&lt;br&gt;
да прескочим три коња витеза?” —&lt;br&gt;
„Јест слободно, моје драго дʼјете! -&lt;br&gt;
Него скини бугар-кабаницу:&lt;br&gt;
Бог убио онога терзију&lt;br&gt;
који тије толику срезао”&lt;br&gt;
Говори му Милош Војиновић:&lt;br&gt;
„Сједи, царе, пак пиј рујно вино,&lt;br&gt;
не брини се мојом кабаницом;&lt;br&gt;
ако буде срце у јунаку,&lt;br&gt;
кабаница неће ништа смести:&lt;br&gt;
којој овци своје руно смета,&lt;br&gt;
онђе није ни овце ни руна!”&lt;br&gt;
Па он оде у поље лађанско.&lt;br&gt;
Када дође до добријех коња,&lt;br&gt;
он проводи својега кулаша,&lt;br&gt;
па кулашу своме проговара:&lt;br&gt;
„Чекај мене у седло, кулашу!”&lt;br&gt;
А он прође с оне друге стране,&lt;br&gt;
заигра се преко поља равна&lt;br&gt;
и прескочи три коња витеза&lt;br&gt;
и на њима три пламена мача,&lt;br&gt;
устави се на својем кулашу;&lt;br&gt;
па он узе три коња витеза,&lt;br&gt;
одведе их српском цар-Стјепану.&lt;br&gt;
Мало време затим постојало,&lt;br&gt;
алʼ повика са града Латинче:&lt;br&gt;
„Хајде сада, царе Србљанине,&lt;br&gt;
под највишу кулу у Леђану,&lt;br&gt;
на кули је копље ударено,&lt;br&gt;
на копљу је од злата јабука:&lt;br&gt;
ти стријељај кроз прстен јабуку!”&lt;br&gt;
Милош више не шће ни чекати,&lt;br&gt;
већ он пита цара честитога:&lt;br&gt;
„Је лʼ слободно, царе господине,&lt;br&gt;
да стријељам кроз прстен јабуку?”&lt;br&gt;
„Јест слободно, мој рођени синко!&lt;br&gt;
Оде Милош под бијелу кулу,&lt;br&gt;
запе стр'јелу за златну тетиву,&lt;br&gt;
устријели кроз прстен јабуку,&lt;br&gt;
пак је узе у бијеле руке,&lt;br&gt;
однесе је цару честитоме.&lt;br&gt;
Лијепо га царе обдарио.&lt;br&gt;
Мало време затим постајало,&lt;br&gt;
алʼ повика са града Латинче:&lt;br&gt;
„Ето, царе, под бијелом кулом&lt;br&gt;
изишла су два краљева сина,&lt;br&gt;
извели су три лʼјепе ђевојке,&lt;br&gt;
три ђевојке, све три једнолике,&lt;br&gt;
и на њима рухо једнолико:&lt;br&gt;
иди познај које је Роксанда;&lt;br&gt;
ако ли се које друге машиш,&lt;br&gt;
нећеш изић ни изнијет главе,&lt;br&gt;
акамоли извести ђевојке!”&lt;br&gt;
Кад је царе рʼјечи разумио,&lt;br&gt;
он дозива Тодора везира:&lt;br&gt;
„Иди, слуго, те познај ђевојку!”&lt;br&gt;
Тодор му се право кунијаше;&lt;br&gt;
„Нијесам је, царе, ни виђео,&lt;br&gt;
јер су ми је по мраку извели,&lt;br&gt;
када сам је ја прстеновао.”&lt;br&gt;
Цар сʼ удари руком по кољену:&lt;br&gt;
„Јао мене до Бога милога!&lt;br&gt;
Надмудрисмо и надјуначисмо,&lt;br&gt;
пак нам оста цура на срамоту!&quot;&lt;br&gt;
Кад то зачу Милош Војиновић,&lt;br&gt;
он отиде цару честитоме:&lt;br&gt;
„Је лʼ слободно, царе господине,&lt;br&gt;
да ја познам Роксанду ђевојку?” -&lt;br&gt;
„Јест слободно моје драго дʼјете,&lt;br&gt;
ал' је јадно у те поуздање:&lt;br&gt;
како ћеш ти познати ђевојку,&lt;br&gt;
кадје нигда ни виђео ниси?”&lt;br&gt;
Алʼ говори Милош Војиновић:&lt;br&gt;
„Не брини се, царе господине!&lt;br&gt;
Кад ја бијах у Шари планини&lt;br&gt;
код оваца дванаест хиљада,&lt;br&gt;
за ноћ буде по триста јањаца;&lt;br&gt;
ја сам свако по овци познаво:&lt;br&gt;
Роксанду ћу по браћи познати.”&lt;br&gt;
Вели њему српски цар Стјепане:&lt;br&gt;
„Иди, иди, моје драго дʼјете!&lt;br&gt;
Ако Бог да те познаш Роксанду,&lt;br&gt;
дапу тебе земљу Скендерију&lt;br&gt;
у државу за живота твога.”&lt;br&gt;
Оде Милош низ поље широко.&lt;br&gt;
Када дође ђе стоје ђевојке,&lt;br&gt;
збаци с главе бугарску шубару,&lt;br&gt;
скиде с леђа бугар-кабаницу&lt;br&gt;
(засија се скерлет и кадифа,&lt;br&gt;
засјаше се токе на прсима&lt;br&gt;
и злаћене ковче на ногама:&lt;br&gt;
сину Милош у пољу зелену&lt;br&gt;
као јарко иза горе сунце!)&lt;br&gt;
пак је простре по зеленој трави,&lt;br&gt;
просу по њој бурме и прстење,&lt;br&gt;
ситан бисер и драго камење;&lt;br&gt;
тад извади мача зеленога,&lt;br&gt;
па говори трима ђевојкама:&lt;br&gt;
„Која је ту Роксанда ђевојка,&lt;br&gt;
нек савије скуте и рукаве,&lt;br&gt;
нека купи бурме и прстење,&lt;br&gt;
ситан бисер и драго камење;&lt;br&gt;
ако ли се која друга маши,&lt;br&gt;
вјера моја тако ми помогла,&lt;br&gt;
осјећʼ ћу јој руке до лаката!”&lt;br&gt;
Кад то чуше три лʼјепе ђевојке,&lt;br&gt;
обје крајње средњу погледаше,&lt;br&gt;
а Роксанда у зелену траву;&lt;br&gt;
сави скуте и свилʼне рукаве,&lt;br&gt;
пак покупи бурме и прстење,&lt;br&gt;
ситан бисер и драго камење;&lt;br&gt;
а ђевојке двије побјегоше&lt;br&gt;
Али Милош утећ им не даде,&lt;br&gt;
веће обје увати за руке,&lt;br&gt;
све три води пред цара Стјепана;&lt;br&gt;
цару даде Роксанду ђевојку,&lt;br&gt;
и даде му једну уз Роксанду,&lt;br&gt;
а трећу је себи уставио.&lt;br&gt;
Цар Милоша међу очи љуби,&lt;br&gt;
алʼ још не зна тко је и откуд је.&lt;br&gt;
Повикаше кићени чауши:&lt;br&gt;
„Спремајте се, кићени сватови,&lt;br&gt;
вријеме је двору путовати!”&lt;br&gt;
Спремише се кита и сватови,&lt;br&gt;
поведоше Роксанду ђевојку,&lt;br&gt;
Кад су били мало иза града,&lt;br&gt;
ал' говори Милош Војиновић:&lt;br&gt;
„Господине, српски цар-Стјепане,&lt;br&gt;
овђе има у Леђану граду,&lt;br&gt;
има један Балачко војвода,&lt;br&gt;
ја га знадем, и он ме познаје;&lt;br&gt;
краљ га рани седам годинʼ дана&lt;br&gt;
да рашћера кићене сватове&lt;br&gt;
и да отме Роксанду ђевојку;&lt;br&gt;
сад ће њега за нама послати.&lt;br&gt;
На Балачку јесу до три главе:&lt;br&gt;
из једне му модар пламен бије,&lt;br&gt;
а из друге ладан вјетар дува;&lt;br&gt;
кад два вјетра из главе изиђу,&lt;br&gt;
Балачкаје ласно погубити;&lt;br&gt;
већ ви ид'те, водите ђевојку,&lt;br&gt;
ја ћу овђе чекати Балачка,&lt;br&gt;
не би ли га како уставио.”&lt;br&gt;
Отидоше кићени сватови,&lt;br&gt;
одведоше лијепу ђевојку;&lt;br&gt;
оста Милош у гори зеленој&lt;br&gt;
и са њиме три стотине друга.&lt;br&gt;
Кад одоше свати из Леђана,&lt;br&gt;
краљ дозива Балачка војводу:&lt;br&gt;
„О Балачко, моја вјерна слуго,&lt;br&gt;
можеш ли се у се поуздати&lt;br&gt;
да рашћераш цареве сватове&lt;br&gt;
и да отмеш Роксанду ђевојку?”&lt;br&gt;
Пита њега Балачко војвода:&lt;br&gt;
„Господине, од Леђана краљу,&lt;br&gt;
какав бјеше јунак у сватовʼма,&lt;br&gt;
што највеће отвори јунаштво?”&lt;br&gt;
Вели њему леђанска краљица:&lt;br&gt;
„Слуго наша, Балачко војвода,&lt;br&gt;
ту не има ни једног јунака,&lt;br&gt;
осим једног црна Бугарина,&lt;br&gt;
и то младо, још голобрадасто.”&lt;br&gt;
Ал' говори Балачко војвода:&lt;br&gt;
„Није оно црни Бугарине,&lt;br&gt;
већ је оно Милош Војиновић,&lt;br&gt;
ни цар Стјепан њега не познаје,&lt;br&gt;
ал' ја њега одавна познајем.”&lt;br&gt;
Вели њему леђанска краљица:&lt;br&gt;
„Иди, слуго, Балачко војвода,&lt;br&gt;
те ми отми пуру од Србаља,&lt;br&gt;
а ја ћу је тебе поклонити.”&lt;br&gt;
Тад Балачко спреми бедевију,&lt;br&gt;
па отрча друмом за сватови&lt;br&gt;
са шест стотин' латинских катана.&lt;br&gt;
Кад су били у гори зеленој,&lt;br&gt;
кулаш стоји на друму широку,&lt;br&gt;
а за њиме Милош Војиновић;&lt;br&gt;
викну њега Балачко војвода:&lt;br&gt;
„О Милошу, зар се мене надаш?”&lt;br&gt;
Па он пусти један пламен модар,&lt;br&gt;
опали му црну међедину;&lt;br&gt;
а кад виђе да му не науди,&lt;br&gt;
онда пусти вјетра студенога:&lt;br&gt;
три пута се кулаш преметнуо,&lt;br&gt;
ал' Милошу ништа не досади;&lt;br&gt;
викну Милош из грла бијела:&lt;br&gt;
„Ето тебе од шта се не надаш!”&lt;br&gt;
Па он пусти златна шестоперца:&lt;br&gt;
колико га лако ударио,&lt;br&gt;
из бојна га седла избацио;&lt;br&gt;
пак потеже копље убојито,&lt;br&gt;
прибоде га у зелену траву,&lt;br&gt;
пак му све три одсијече главе,&lt;br&gt;
кулашу их баци у зобницу.&lt;br&gt;
Тад учини јуриш у катане&lt;br&gt;
са својијех три стотине друга:&lt;br&gt;
одсјекоше три стотине глава,&lt;br&gt;
па одоше друмом за сватови.&lt;br&gt;
Кад стигоше цара и сватове,&lt;br&gt;
пред њег баци Балачкову главу;&lt;br&gt;
цар му даде хиљаду дуката,&lt;br&gt;
па одоше бијелу Призрену,&lt;br&gt;
Кад су били кроз поље Косово,&lt;br&gt;
Милош хоће граду Вучитрну,&lt;br&gt;
па говори српском цар-Стјепану:&lt;br&gt;
„Збогом остај, мој мили ујаче,&lt;br&gt;
мој ујаче, српски цар-Стјепане!”&lt;br&gt;
Таде се је царе осјетио&lt;br&gt;
да је оно Милош Војиновић,&lt;br&gt;
па говори својему нећаку:&lt;br&gt;
„Та ти ли си, дијете Милошу!&lt;br&gt;
Та ти ли си, мој мили нећаче!&lt;br&gt;
Благо мајци која те родила,&lt;br&gt;
и ујаку који те имаде!&lt;br&gt;
Зашто ми се отприје не кажеш,&lt;br&gt;
него сам те путем намучио&lt;br&gt;
и конаком и глади и жеђу?”&lt;br&gt;
Тешко свуда своме без својега!&lt;br&gt;

[[Категорија:Српске епске народне песме]]</text>
      <sha1>62je28kormqe128pgb7ql22hmna3moc</sha1>
    </revision>
  </page>
  <page>
    <title>Урош и Мрњавчевићи</title>
    <ns>0</ns>
    <id>7782</id>
    <revision>
      <id>145382</id>
      <parentid>75677</parentid>
      <timestamp>2026-08-06T13:40:53Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>Coaorao</username>
        <id>19106</id>
      </contributor>
      <minor />
      <comment>Провера и урењиање</comment>
      <origin>145382</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="13302" sha1="2zh12l9li7ipxb38vyktj56v46y837x" xml:space="preserve">'''УРОШ И МРЊАВЧЕВИЋИ'''
&lt;poem&gt;
Састала се четири табора
На убаву на пољу Косову
Код бијеле Самодреже цркве:
Једно табор Вукашина краља,
Друго табор деспота Угљеше,
Треће табор војеводе Гојка,
А четврто царевић-Уроша;
Цареви се отимљу о царство,
Међу се се хоће да поморе,
Злаћенима да пободу ножи,
А не знаду, на коме је царство.
Краљ Вукашин вели: „На мене је;”
Деспот Угљеш: „Није, нег’ на мене;”
војвод’ Гојко: „Није, нег’ на мене;”
Ћути нејак царевић Урошу,
Ћути д’јете, ништа не бесједи,
Јер не смије од три братијенца,
Братијенца, три Мрњавчевића.
Пише књигу Вукашине краљу,
Пише књигу, и шиље чауша
До Призрена града бијелога
До онога протопоп-Недељка,
Нека дође на Косово равно,
Да он каже, на коме је царство;
Он је св’јетла цара причестио,
Причестио и исповједио,
У њега су књиге староставне.
Пише књигу деспоте Угљеша,
Пише књигу, и шиље чауша
До Призрена града бијелога,
До онога протопоп-Недељка;
Трећу пише војевода Гојко,
И он шиље огњена чауша;
А четврту царевић Урошу,
Пише књигу и шиље чауша.
Сва четири ситне књиге пишу
И пошиљу огњене чауше
све потајно један од другога.
Састаше се четири чауша
У Призрену, граду бијеломе
Код дворова протопоп-Недељка,
Али прота дома не бијаше,
Но у цркви бјеше на јутрењи,
На јутрењи и на летурђији.
Кол’ко с’ силни огњени чауши,
Колико су силни од силнијех,
Те не кћеше коње одјахати,
Но у цркву коње нагонише;
Потегоше плетене канџије,
Ударају протопоп-Недељка:
„Брже хајде, протопоп-Недељко,
„Брже хајде на Косово равно,
„Да ти кажеш, на коме је царство;
„Ти си св’јетлог цара причестио,
„Причестио и исповједио, 
„У тебе су књиге староставне;
„Ја л’ ћеш сада изгубити главу.”,,
Сузе рони протопоп-Недељко,
Сузе рони, па њима говори:
&quot;Одбијте се, силни од силнијех,
док у цркви закон савршимо,
знати ће се на коме је царство&quot;.
Тако су се они узмакнули.
А кад закон божји савршише,
изљегоше пред бијелу цркву;
тад говори протопоп-Недељко:
&quot;Ђецо моја, четири чауша,
ја сам св´јетла цара причестио,
причестио и исповједио,
ал´ га нисам питао за царство,
већ за грије´ што је сагр´јешио;
но идите у Прилепа града
до дворова Краљевића Марка,
а до Марка, до мојега ђака;
код мене је књигу научио,
код цара је Марко писар био,
у њега су књиге староставне,
и он знаде на коме је царство.
Ви зовите на Косово Марка,
хоће Марко право казивати,
јер се Марко не боји никога,
разма једног бога истинога&quot;.
Отидоше четири чауша,
отидоше ка Прилепу граду,
б´јелу двору Краљевића Марка.
Кад су били пред бијеле дворе,
ударише звекиром на врата;
то зачула Јевросима мајка,
па дозива свога сина Марка:
&quot;Сине Марко, моје чедо драго,
ко удара звекиром на врата?
Баш ка´ да су бабови чауши&quot;.
Уста Марко те отвори врата.
Чауши се поклонише Марку:
&quot;Божја т´ помоћ, господару Марко!&quot; 
А Марко их омилова руком:
&quot;Добро дошли, моја ђецо драга!
Јесу л´ здраво Србљи витезови,
и честити цареви и краљи?&quot;
Чауши се смерно поклонише:
&quot;Господару, Краљевићу Марко,
све је здраво, али није мирно:
господа се тешко завадила
на Косову Пољу широкоме
код бијеле Самодреже цркве,
и они се отимљу о царство,
међу се се хоће да поморе,
злаћенима да пободу ножи,
а не знаду на коме је царство;
тебе зову на Косово равно
да им кажеш на коме је царство&quot;.
Оде Марко у господске дворе,
пак дозива Јевросиму мајку:
&quot;Јевросима, моја мила мајко,
господа се јесу завадила
на Косову Пољу широкоме
код бијеле Самодреже цркве,
и они се отимљу о царство;
међу се се хоће да поморе,
злаћенима да пободу ножи,
а не знаду на коме је царство;
мене зову на Поље Косово
да им кажем на коме је царство&quot;.
Кол´ко Марко тежио на правду,
тол´ко моли Јевросима мајка:
&quot;Марко сине, једини у мајке,
не била ти моја рана клета,
немој, сине, говорити криво:
ни по бабу ни по стричевима,
већ по правди бога истинога;
немој, сине, изгубити душе;
боље ти је изгубити главу
него своју огр´јешити душу&quot;. 
Узе Марко књиге староставне,
па опреми себе и Шарина;
Шарину се на рамена баци,
отидоше у Косово равно.
Кад су били краљеву шатору,
рече тада Вукашине краље:
&quot;Благо мене до бога милога,
ето мене мога сина Марка,
он ће казат на мене је царство:
од оца ће останути сину&quot;.
Марко слуша, ништа не говори,
на шатора не окреће главу.
Кад га виђе Угљеша војвода,
тад Угљеша ријеч говорио:
&quot;Благо мене, ето ми синовца,
он ће казат на мене је царство;
кажи, Марко, на мене је царство
оба ћемо братски царовати&quot;.
Шути Марко, ништа не бесједи,
на шатора не окреће главу.
Кад га виђе војевода Гојко,
таде Гојко ријеч говорио:
&quot;Благо мене, ето ми синовца,
он ће казат на мене је царство.
Кад је Марко још нејачак био,
ја сам Марка врло миловао,
у свилена њедра увијао
кано красну од злата јабуку:
куд сам гође на коњу ходио,
све сам Марка са собом водио;
кажи, Марко, на мене је царство,
ти ћеш, Марко, први царовати,
а ја ћу ти бити до кољена&quot;.
Шути Марко, ништа не говори,
на шатора не окреће главу,
право оде бијелу шатору,
ка шатору нејака Уроша;
догна Шарца цару до Шатора;
онђе Марко Шарца отсједнуо,
кад га виђе нејаки Урошу,
лако скочи са свил´на душека,
лако скочи, паке проговори:
&quot;Благо мене, ето мога кума,
ето кума, Краљевића Марка,- 
он ће казат на коме је царство&quot;.
Руке шири, у грла се грле,
у бијело цјеливају лице,
за јуначко питају се здравље,
па сједоше на свил´на душека
Тако мало време постојало,
данак прође, тавна ноћца дође.
Кад ујутро јутро освануло
и пред црквом звона ударише,
сва господа дошла на јутрење;
у цркви су службу савршили,
изљегоше из бијеле цркве,
у столове пред цркву сједнули,
шећер ију, а ракију пију;
Марко узе књиге староставне,
књиге гледа, а говори Марко:
&quot;А мој бабо, Вукашине краљу!
мало л´ ти је твоје краљевине?
Мало л´ ти је? Остала ти пуста!
Већ с´ о туђе отимате царство.
А ти, стриче, деспоте Угљеша!
Мало л´ ти је деспотства твојега
Мало л´ ти је? Остало ти пусто!
Већ с´ о туђе отимате царство.
А ти, стриче, војевода Гојко!
Мало л´ ти је војводства твојега?
Мало л´ ти је ? Остало ти пусто!
Већ с´ о туђе отимате царство.
Видите ли, бог вас не видио!
Књига каже: на Урошу царство!
Од оца је остануло сину,
ђетету је од кољена царство.
Њему царство царе наручио
на самрти, кад је починуо&quot;.
Кад то зачу Вукашине краљу,
скочи краљу од земље на ноге,
па потрже злаћена ханџара
да убоде свога сина Марка.
Бјежи Марко испред родитеља,
јер се њему, брате, не пристоји
са својим се бити родитељем.
Бјежи Марко око б´јеле цркве,
око б´јеле цркве Самодреже,
бјежи Марко, а ћера га краљу;
док су трипут коло саставили
око б´јеле Самодреже цркве,
готово га бјеше сустигао,
ал´ из цркве нешто проговара:
&quot;Бјеж´ у цркву, Краљевићу Марко!
Видиш ђе ћеш данас погинути,
погинути од свог родитеља,
а за правду бога истинога&quot;.
Црквена се отворише врата,
Марко бјежи у бијелу цркву,
за њиме се врата затворила.
Краљ допаде на црквена врата,
по диреку удари ханџаром,
из дирека крвца покапала.
Тад се краље био покајао,
те је ријеч био говорио:
&quot;Леле мене, до бога једнога,
ђе погубих свога сина Марка!&quot;.
Ал´ из цркве нешто проговара
&quot;А чујеш ли, Вукашине краље,
ти нијеси посјекао Марка,
већ пос´јече бож´јега анђела&quot;.
На Марка је врло жао краљу,
те га љуто куне и проклиње:
&quot;Сине Марко, да те бог убије!
Ти немао гроба ни порада!
И да би ти душа не испала
док турскога цара не дворио!&quot;
Краљ га куне, цар га благосиља:
&quot;Куме Марко, бог ти помогао!
Твоје лице св´јетло на дивану,
твоја сабља сјекла на мејдану!
Нада те се не нашло јунака!
Име ти се свуда спомињало
док је сунца и док је мјесеца!&quot;
Што су рекли, тако му се стекло.
&lt;/poem&gt;

{{Википедија|Урош и Мрњавчевићи}}

[[Категорија:Српске епске народне песме]]
[[Категорија:Циклус песама о Марку Краљевићу]]</text>
      <sha1>2zh12l9li7ipxb38vyktj56v46y837x</sha1>
    </revision>
    <revision>
      <id>145383</id>
      <parentid>145382</parentid>
      <timestamp>2026-08-06T17:07:55Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>Coaorao</username>
        <id>19106</id>
      </contributor>
      <comment>/* */</comment>
      <origin>145383</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="13302" sha1="2v0poo7byesrnt20gtyrydbw7ttp4yt" xml:space="preserve">'''УРОШ И МРЊАВЧЕВИЋИ'''
&lt;poem&gt;
Састала се четири табора
На убаву на пољу Косову
Код бијеле Самодреже цркве:
Једно табор Вукашина краља,
Друго табор деспота Угљеше,
Треће табор војеводе Гојка,
А четврто царевић-Уроша;
Цареви се отимљу о царство,
Међу се се хоће да поморе,
Злаћенима да пободу ножи,
А не знаду, на коме је царство.
Краљ Вукашин вели: „На мене је;”
Деспот Угљеш: „Није, нег’ на мене;”
војвод’ Гојко: „Није, нег’ на мене;”
Ћути нејак царевић Урошу,
Ћути д’јете, ништа не бесједи,
Јер не смије од три братијенца,
Братијенца, три Мрњавчевића.
Пише књигу Вукашине краљу,
Пише књигу, и шиље чауша
До Призрена града бијелога
До онога протопоп-Недељка,
Нека дође на Косово равно,
Да он каже, на коме је царство;
Он је св’јетла цара причестио,
Причестио и исповједио,
У њега су књиге староставне.
Пише књигу деспоте Угљеша,
Пише књигу, и шиље чауша
До Призрена града бијелога,
До онога протопоп-Недељка;
Трећу пише војевода Гојко,
И он шиље огњена чауша;
А четврту царевић Урошу,
Пише књигу и шиље чауша.
Сва четири ситне књиге пишу
И пошиљу огњене чауше
све потајно један од другога.
Састаше се четири чауша
У Призрену, граду бијеломе
Код дворова протопоп-Недељка,
Али прота дома не бијаше,
Но у цркви бјеше на јутрењи,
На јутрењи и на летурђији.
Кол’ко с’ силни огњени чауши,
Колико су силни од силнијех,
Те не кћеше коње одјахати,
Но у цркву коње нагонише;
Потегоше плетене канџије,
Ударају протопоп-Недељка:
„Брже хајде, протопоп-Недељко,
„Брже хајде на Косово равно,
„Да ти кажеш, на коме је царство;
„Ти си св’јетлог цара причестио,
„Причестио и исповједио, 
„У тебе су књиге староставне;
„Ја л’ ћеш сада изгубити главу.”,,
Сузе рони протопоп-Недељко,
Сузе рони, па њима говори:
&quot;Одбијте се, силни од силнијех,
док у цркви закон савршимо,
знати ће се на коме је царство&quot;.
Тако су се они узмакнули.
А кад закон божји савршише,
изљегоше пред бијелу цркву;
тад говори протопоп-Недељко:
&quot;Ђецо моја, четири чауша,
ја сам св´јетла цара причестио,
причестио и исповједио,
ал´ га нисам питао за царство,
већ за грије´ што је сагр´јешио;
но идите у Прилепа града
до дворова Краљевића Марка,
а до Марка, до мојега ђака;
код мене је књигу научио,
код цара је Марко писар био,
у њега су књиге староставне,
и он знаде на коме је царство.
Ви зовите на Косово Марка,
хоће Марко право казивати,
јер се Марко не боји никога,
разма једног бога истинога&quot;.
Отидоше четири чауша,
отидоше ка Прилепу граду,
б´јелу двору Краљевића Марка.
Кад су били пред бијеле дворе,
ударише звекиром на врата;
то зачула Јевросима мајка,
па дозива свога сина Марка:
&quot;Сине Марко, моје чедо драго,
ко удара звекиром на врата?
Баш ка´ да су бабови чауши&quot;.
Уста Марко те отвори врата.
Чауши се поклонише Марку:
&quot;Божја т´ помоћ, господару Марко!&quot; 
А Марко их омилова руком:
&quot;Добро дошли, моја ђецо драга!
Јесу л´ здраво Србљи витезови,
и честити цареви и краљи?&quot;
Чауши се смерно поклонише:
&quot;Господару, Краљевићу Марко,
све је здраво, али није мирно:
господа се тешко завадила
на Косову Пољу широкоме
код бијеле Самодреже цркве,
и они се отимљу о царство,
међу се се хоће да поморе,
злаћенима да пободу ножи,
а не знаду на коме је царство;
тебе зову на Косово равно
да им кажеш на коме је царство&quot;.
Оде Марко у господске дворе,
пак дозива Јевросиму мајку:
&quot;Јевросима, моја мила мајко,
господа се јесу завадила
на Косову Пољу широкоме
код бијеле Самодреже цркве,
и они се отимљу о царство;
међу се се хоће да поморе,
злаћенима да пободу ножи,
а не знаду на коме је царство;
мене зову на Поље Косово
да им кажем на коме је царство&quot;.
Кол´ко Марко тежио на правду,
тол´ко моли Јевросима мајка:
&quot;Марко сине, једини у мајке,
не била ти моја рана клета,
немој, сине, говорити криво:
ни по бабу ни по стричевима,
већ по правди бога истинога;
немој, сине, изгубити душе;
боље ти је изгубити главу
него своју огр´јешити душу&quot;. 
Узе Марко књиге староставне,
па опреми себе и Шарина;
Шарину се на рамена баци,
отидоше у Косово равно.
Кад су били краљеву шатору,
рече тада Вукашине краље:
&quot;Благо мене до бога милога,
ето мене мога сина Марка,
он ће казат на мене је царство:
од оца ће останути сину&quot;.
Марко слуша, ништа не говори,
на шатора не окреће главу.
Кад га виђе Угљеша војвода,
тад Угљеша ријеч говорио:
&quot;Благо мене, ето ми синовца,
он ће казат на мене је царство;
кажи, Марко, на мене је царство
оба ћемо братски царовати&quot;.
Шути Марко, ништа не бесједи,
на шатора не окреће главу.
Кад га виђе војевода Гојко,
таде Гојко ријеч говорио:
&quot;Благо мене, ето ми синовца,
он ће казат на мене је царство.
Кад је Марко још нејачак био,
ја сам Марка врло миловао,
у свилена њедра увијао
кано красну од злата јабуку:
куд сам гође на коњу ходио,
све сам Марка са собом водио;
кажи, Марко, на мене је царство,
ти ћеш, Марко, први царовати,
а ја ћу ти бити до кољена&quot;.
Шути Марко, ништа не говори,
на шатора не окреће главу,
право оде бијелу шатору,
ка шатору нејака Уроша;
догна Шарца цару до Шатора;
онђе Марко Шарца отсједнуо,
кад га виђе нејаки Урошу,
лако скочи са свил´на душека,
лако скочи, паке проговори:
&quot;Благо мене, ето мога кума,
ето кума, Краљевића Марка,- 
он ће казат на коме је царство&quot;.
Руке шири, у грла се грле,
у бијело цјеливају лице,
за јуначко питају се здравље,
па сједоше на свил´на душека
Тако мало време постојало,
данак прође, тавна ноћца дође.
Кад ујутро јутро освануло
и пред црквом звона ударише,
сва господа дошла на јутрење;
у цркви су службу савршили,
изљегоше из бијеле цркве,
у столове пред цркву сједнули,
шећер ију, а ракију пију;
Марко узе књиге староставне,
књиге гледа, а говори Марко:
&quot;А мој бабо, Вукашине краљу!
мало л´ ти је твоје краљевине?
Мало л´ ти је? Остала ти пуста!
Већ с´ о туђе отимате царство.
А ти, стриче, деспоте Угљеша!
Мало л´ ти је деспотства твојега
Мало л´ ти је? Остало ти пусто!
Већ с´ о туђе отимате царство.
А ти, стриче, војевода Гојко!
Мало л´ ти је војводства твојега?
Мало л´ ти је ? Остало ти пусто!
Већ с´ о туђе отимате царство.
Видите ли, бог вас не видио!
Књига каже: на Урошу царство!
Од оца је остануло сину,
ђетету је од кољена царство.
Њему царство царе наручио
на самрти, кад је починуо&quot;.
Кад то зачу Вукашине краљу,
скочи краљу од земље на ноге,
па потрже злаћена ханџара
да убоде свога сина Марка.
Бјежи Марко испред родитеља,
јер се њему, брате, не пристоји
са својим се бити родитељем.
Бјежи Марко око бʼјеле цркве,
око бʼјеле цркве Самодреже,
бјежи Марко, а ћера га краљу;
док су трипут коло саставили
око бʼјеле Самодреже цркве,
готово га бјеше сустигао,
алʼ из цркве нешто проговара:
&quot;Бјежʼ у цркву, Краљевићу Марко!
Видиш ђе ћеш данас погинути,
погинути од свог родитеља,
а за правду бога истинога&quot;.
Црквена се отворише врата,
Марко бјежи у бијелу цркву,
за њиме се врата затворила.
Краљ допаде на црквена врата,
по диреку удари ханџаром,
из дирека крвца покапала.
Тад се краље био покајао,
те је ријеч био говорио:
&quot;Леле мене, до бога једнога,
ђе погубих свога сина Марка!&quot;.
Алʼ из цркве нешто проговара
&quot;А чујеш ли, Вукашине краље,
ти нијеси посјекао Марка,
већ пос´јече бож´јега анђела&quot;.
На Марка је врло жао краљу,
те га љуто куне и проклиње:
&quot;Сине Марко, да те Бог убије!
Ти немао гроба ни порада!
И да би ти душа не испала
док турскога цара не дворио!&quot;
Краљ га куне, цар га благосиља:
&quot;Куме Марко, Бог ти помогао!
Твоје лице свʼјетло на дивану!
твоја сабља сјекла на мејдану!
Нада те се не нашло јунака!
Име ти се свуда спомињало
док је сунца и док је мјесеца!&quot;
Што су рекли, тако му се стекло.
&lt;/poem&gt;

{{Википедија|Урош и Мрњавчевићи}}

[[Категорија:Српске епске народне песме]]
[[Категорија:Циклус песама о Марку Краљевићу]]</text>
      <sha1>2v0poo7byesrnt20gtyrydbw7ttp4yt</sha1>
    </revision>
  </page>
  <page>
    <title>Душманима (Осман Ђикић)</title>
    <ns>0</ns>
    <id>61479</id>
    <revision>
      <id>145384</id>
      <timestamp>2026-08-07T08:51:28Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>~2026-43315-50</username>
        <id>20016</id>
      </contributor>
      <comment>Нова страница: Не, никад неће, ко се Србом зове, Пред вама стрепит', нит' се молит вама, Не ћете препаст' очи соколове Овога св'јета најжешћим мукама!  Јуначка крв му још кроз жиле тече, У грудма још му храбро срце бије, Душмани клети, никад Србин неће Пред вашим ногам' да с' кук…</comment>
      <origin>145384</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="923" sha1="dm3cmb1cg2htmyhcznytxsrtbzdma8s" xml:space="preserve">Не, никад неће, ко се Србом зове,
Пред вама стрепит', нит' се молит вама,
Не ћете препаст' очи соколове
Овога св'јета најжешћим мукама!

Јуначка крв му још кроз жиле тече,
У грудма још му храбро срце бије,
Душмани клети, никад Србин неће
Пред вашим ногам' да с' кукавно вије!

Он ће да сноси трпељиво узе,
И муке тешке мирно ће да гледа,
Ал' никад цигле из ока му сузе
Да кане, Србин опазит' вам не да!

Ал' тешко вама кад трубе бојне
Забрује зраком чило, са свих страна,
И поклич ријечи убојне
Заори: У бој! У бој на душмана!</text>
      <sha1>dm3cmb1cg2htmyhcznytxsrtbzdma8s</sha1>
    </revision>
  </page>
</mediawiki>