Викизворник srwikisource https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%93%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%B0_%D1%81%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B0 MediaWiki 1.47.0-wmf.14 first-letter Медиј Посебно Разговор Корисник Разговор с корисником Викизворник Разговор о Викизворнику Датотека Разговор о датотеци Медијавики Разговор о Медијавикију Шаблон Разговор о шаблону Помоћ Разговор о помоћи Категорија Разговор о категорији Аутор Разговор о аутору Додатак Разговор о додатку Page Page talk Index Index talk TimedText TimedText talk Модул Разговор о модулу Event Event talk 100 11732 145385 145331 2026-08-08T12:19:07Z Coaorao 19106 /* Приповетке */ 145385 wikitext text/x-wiki {{Аутор | име = Едгар Алан | презиме = По | иницијал_презимена = П | годинарођења = 1809 | годинасмрти = 1849 | опис = '''Едгар Алан По''' (енгл. ''Edgar Allan Poe'') био је амерички књижевник, уредник и књижевни критичар. | слика = Edgar Allan Poe, circa 1849, restored, squared off.jpg | опис_слике = | википедија = Едгар Алан По | остава = | остава_кат = Edgar Allan Poe | вики_цитати = Едгар Алан По }} == Дела == === Песме === * [[Гавран (Едгар Алан По)|Гавран]] * [[Елдорадо]] * [[Анабел Ли]] * [[Улалума]] * [[У сну сан]] * [[Израфел]] * [[У сну сан]] * [[Сновидија]] * [[Град у мору]] * [[Јулалума]] === Приповетке === * [[Црни мачак]] (''-{The Black Cat}-'') * [[Златна буба]] (''-{The Gold-Bug}-'') === Романи === * Доживљаји Артура Гордона Пума == Преводиоци == * [[Ника Грујић Огњан]] * [[Милорад Поповић Шапчанин]] * [[Аутор:Евжен Дероко|Евжен Дероко]] * Исидора Секулић * [[Аутор:Станислав Винавер|Станислав Винавер]] {{DEFAULTSORT:По,_Едгар Алан}} [[Категорија:Амерички књижевници]] [[Категорија:Едгар Алан По]] [[Категорија:Романтизам]] pdwcdscw5wkcywd5qiz4fbrqo0rfugm 145386 145385 2026-08-08T12:19:36Z Coaorao 19106 /* Дела */ 145386 wikitext text/x-wiki {{Аутор | име = Едгар Алан | презиме = По | иницијал_презимена = П | годинарођења = 1809 | годинасмрти = 1849 | опис = '''Едгар Алан По''' (енгл. ''Edgar Allan Poe'') био је амерички књижевник, уредник и књижевни критичар. | слика = Edgar Allan Poe, circa 1849, restored, squared off.jpg | опис_слике = | википедија = Едгар Алан По | остава = | остава_кат = Edgar Allan Poe | вики_цитати = Едгар Алан По }} == Дела == === Песме === * [[Гавран (Едгар Алан По)|Гавран]] (''-{The Raven}-'') * [[Елдорадо]] * [[Анабел Ли]] * [[Улалума]] * [[У сну сан]] * [[Израфел]] * [[У сну сан]] * [[Сновидија]] * [[Град у мору]] * [[Јулалума]] === Приповетке === * [[Црни мачак]] (''-{The Black Cat}-'') * [[Златна буба]] (''-{The Gold-Bug}-'') === Романи === * Доживљаји Артура Гордона Пума == Преводиоци == * [[Ника Грујић Огњан]] * [[Милорад Поповић Шапчанин]] * [[Аутор:Евжен Дероко|Евжен Дероко]] * Исидора Секулић * [[Аутор:Станислав Винавер|Станислав Винавер]] {{DEFAULTSORT:По,_Едгар Алан}} [[Категорија:Амерички књижевници]] [[Категорија:Едгар Алан По]] [[Категорија:Романтизам]] lqxbdll5255egel2555zop5cifffrap 0 32862 145397 78069 2026-08-09T10:36:47Z ~2026-43709-64 20020 145397 wikitext text/x-wiki {{Поезија| <center>{{ font color | red | '''<big>Погибија војводе Дрекала и његова освета</big>''' }}</center> Полeћеше два галића врана, Од Рикавца и од Широкара, Навалише низ Кучке планине, Док дођоше птице на Косору На бијелу кулу Дрекалову, {{стих|5}} Па изиде Дрекалова љуба, И овако њима говорила: „Хајте отмен два галића врана „Малоли је дрвља и камења „Па нећете нигђе починути {{стих|10}} „До на нашу пребијелу кулу „Те кобите војводу Дрекала, Па погледа из бијеле куле Иде ли јој војвода Дрекале, А кад виђе да га њојзи нема {{стих|15}} Пред бијелу кулу излазила Па тицама тако говорила, „Ах за бога два галића врани „Одаклен сте јутрос доранили, Виђесте ли војводу Дрекала {{стих|20}} „Јели здраво данас остануо? „И оће ли дома обрћати, „И водити пребијеле овце. Но вранови Мари говорили: „Синоћ ти је здраво омркнуо, {{стих|25}} „А јутрос му удрише Клименти, „Бијеле му плијенише овце „На велику божју вјеру тврду, „Посјекоше војводу Дрекала „И Николу његовога сина! {{стих|30}} „А Љаљу су ноге саломили „А рањена Љаља оставише. Кад то зачу Дрекалова Маре, Узјахала дебелога ванца Па га зајми уз кучку планину, {{стих|35}} Доклен дође на врх Широкога, Па погледа у Риšвац равни, Али бјеху крваве долине И посјекли војводу Дрекала И Николу старијега сина, {{стих|40}} А њеноме Љаљу најмлађему Обе ноге били саломили, Па се рањен био измакао Да га нико није мога наћи Када срете рањенога Љaља {{стих|45}} Запјевала из грла бијела: „Благо мене до Бога милога, „Кад је мене Љаљо остануо „Од милога војводе Дрекала, „Да не гине у Брђана хвала {{стих|50}} „Да се њему име не укине! „И његово јуначко кољено, Па понесе Љaља рањенога Донесе га на Косор бијели, Видала га за годину дана {{стих|55}} Доклен бјеше оздравио Љаље, Па се јунак мучи и премуча За својега војводу Дрекала, Да би како осветијо баба И Николу брата старијега {{стих|60}} Што су му их посјекли Клименти, На мир чисти и на вјеру тврду Па написа лист књигу бијелу А шаље је у Клименте тврде Баш на руке Ђоновић Мартину, {{стих|65}} Невјерноме врагу латинину Овако се њему поздравио: „О војвода Ђоновић Мартине! „Ја сам чуо ђе казују људи, E ти имаш лијепу ђевојку {{стих|70}} Нема друге ни бјеле виле, A ja Љељо момче на женитбу „Да је мене даднеш за љубовцу „Ђе ћеш боље пријатеље наћи, „Ал бољега зета уфатити {{стих|75}} „Од војводе Дрекаловић Љаља. Када књига у Клименте дође, Баш војводи Ђоновић Мартину Он кад виде што му ситна пише Одма другу књигу накитијо, {{стих|80}} Па је шаље војеводи Љаљу У њој му се бијо поздравијо: „Ја не тражим боље пријатеље, „Ни за себе зета јошт бољега „Од сокола Дрекалова Љаља {{стих|85}} „И јошт да смо по злу пријатељи „Него купи свате за ђевојку.“ Кад је Љaља књига допанула Он је брже другу накитијо, Па је посла у Пипере равне {{стих|90}} Баш на руке Пилетић војводи Овако је њему говоријо: „Скупи мене двадесет сватова Па ми дођи на Косор бијели, „Јер се жени Дрекаловић Љаље {{стих|95}} „Ја те хоћу кума вјенчанога. Другу посла у Братоножиће А на име Станојевић Пеју, Овако је њему говоријо: „Скупи мене двадесет сватова {{стих|100}} „Па ми пођи на Косор бијели, „Јер се жени Дрекамовић Љаље „Да ми носиш барјак, у сватове. Трећу посла у Бјелопавлиће, У јуначку кућу Бошковића, {{стих|105}} Па је тако бијо говоријо: „Да ми пођу двадесет сватова „У Косору на бијелу кулу, Када му се свати искупише На Косору мјесту јуначкоме {{стих|110}} Починули два бијела дана, Кад је треће јутро освануло Дивно су се свати уредили, Па одоше у Клименте тврде Код латина конак учинише {{стих|115}} А кад свану и сунце ограну, Али чауш у сватове вика: „Хазар те се кићени сватови „И hевери из бијеле куле „Вријеме је дома да идемо. {{стих|120}} Цијели се свати покупише Изведоше лијепу ђевојку, Истурише шенлук из пушака И прате их Клименти јунаци, Док дођоше на Хоцка корита {{стих|125}} Тун се шњима били раздвојили Они тамо а Кучи овамо, Кад дођоше на Косор бијели Свадбу чине за петнајест дана, Те војводу Љaља оженише. {{стих|130}} Али Љaља ране прекосиле, Па с латинком мало проговара Не држи је кај своју љубовцу Нит јој рза хоће оштетити, Но све гледа да баба освети {{стих|135}} И Николу брата старијега, Па јој вели Дукљанова Маре: „Ој лијепа војводина љубо! „Зар ти немаш од рода никога, „Ево има два мјесеца дана {{стих|140}} „Ђе већ не би у пoxодe кoга, „Сина мога људи укорили, „Е добријех пријатеља нема. Но да видиш војводину љубу, Ђс извади дивит и артију, {{стих|145}} Те латински ситну књигу пише А шаље је у Климеите тврде Баш на руке Ђоновић Мартину, Па је њему била говорила: „Ој војвода душе не имао, {{стих|150}} „Ђе не посла кога у походе „Но су мене прекориле друге, „Јер ја немам од рода никога „Па и Љaљо мене помрзијо, „Мало самном ријеч проговара. {{стих|155}} Кад Мартина књига допанула И кад виђе што му књига пише, Скочио је на ноге лагане Па сакупља момке и делије Од крај Хотах и од Трабојина {{стих|160}} Док изреди до врх Клименатах Скупио је тридесет делија, Што је мога понајбоље наћи, Сваки јаше ђога претилога Сваки носи двије пушке мале, {{стих|165}} Сваки носи сребрна ханџара Шњима справи дванајест невјеста Све у срми и у сухо злато, Кад дођоше на хотска корита Тун се Кучке овце пребијеле {{стих|170}} И крајем њих шстадесет чобана, Тун Клименти трудни починуше И ладне се воде напојише Изминуше два чобана млада, Да докажу Дрекаловић Љаљу {{стих|175}} Како њему пријатељи иду, Кад је Љaље за њих разумио Он је бритку сабљу припасао, Појахао вранца претилога Па скупио неколико Кучах {{стих|180}} И овако њима говоријо: „Знате Кучи није давно било! „Кад Клименти мене преварише „И Дрекала и брата Николу, „На тврду не вјеру преварише {{стих|185}} „И њих оба живе посјекоше „Мене обје ноге саломише, „С тијем су ни образ оцрнили „Па сад треба да их осветимо, „Да Клименте на пут дочекамо {{стих|190}} „И њихове главе покидамо! „Нека знаду што су учинили, „Да се ово за послијед прича Па скочише Кучи соколови, А пред њима војевода Љaље {{стих|195}} Да дочека своје пријатеље Кад Клименти дошли на Косору, Одма Кучи огањ oбoрише У Клименте загон учињеше, Посјекоше тридесет Климента {{стих|200}} Зацикташе дванајест невјеста Што се бјеху дигле у походе, Ал говори војевода Љаље: „Небојте се дванајест невјеста „Животу ви ништа бити неће, {{стих|205}} „Здраво ће те у Клименте поћи, „Даћемо ви Мартинову ћерку „Да је њему на двор поведете „Нека знаду невјерни Клименти, „Војеводу да смо освјетили {{стих|210}} „И освету њему повратили! Па им даде по седам дуката И ђевојку Мартинову ћерку, И са шњима своје пратиоце Исправи их у Клименте тврде. {{стих|215}} А Љaље се другом оженијо, Шћером милом Стојановић Пеја. <center>[[Slika:Murat Sipan vinjeta.jpg]]</center>}} == Референце == {{reflist}} ===Извор=== Гусле црногорске, на свијет издао Филип Радичевић, протођ. и учит. Цетињски, у Биограду, Штампарија Н. Стефановића и Дружине, 1872., стр. 1-7. [[Категорија:Српске епске народне песме]] [[Категорија:Гусле црногорске]] 6v6xy6bev1xb8zvzgrko3hbdmtai553 0 60028 145394 145350 2026-08-08T12:25:39Z Coaorao 19106 /* */ 145394 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Александар Пушкин|Александар Пушкин]] | [[Руслан и Људмила]] | '''''Превод: [[Драгутин Илић|Драгутин Ј. Илић]]''''' | | '''Садржај''' | [[Руслан и Људмила/Пролог|-{Пролог}-]] }} <Center> [[Руслан и Људмила/Пролог|-{Пролог}-]]<br> [[Руслан и Људмила/Песма прва|-{Песма прва}-]]<br> [[Руслан и Људмила/Песма друга|-{Песма друга}-]]<br> [[Руслан и Људмила/Песма трећа|-{Песма трећа}-]]<br> [[Руслан и Људмила/Песма четврта|-{Песма четврта}-]]<br> [[Руслан и Људмила/Песма пета|-{Песма пета}-]]<br> [[Руслан и Људмила/Песма шеста|-{Песма шеста}-]]<br> </Center> {{Википедија|Руслан и Људмила}} {{ЈВ-аутор|Драгутин Илић|1926}} [[Категорија:Руска поезија]] [[Категорија:Александар Пушкин]] [[Категорија:Драгутин Илић]] [[Категорија:Љубавна поезија]] kmn5mncm88l877kcmma76rvqz72i3lm 0 60029 145388 144024 2026-08-08T12:24:35Z Coaorao 19106 /* */ 145388 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Александар Пушкин|Александар Пушкин]] | [[Руслан и Људмила]] | '''''Превод: [[Драгутин Илић|Драгутин Ј. Илић]]''''' | [[Руслан и Људмила|-{Садржај}-]] | '''Пролог''' | [[Руслан и Људмила/Песма прва|-{Песма прва}-]] }} <div style="text-align:center; margin-left:2em;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> <poem> Крај морске луке дуб зелени, Златан је ланац на дубу том. Дан и ноћ мачак ту учени Шета по ланцу сплетеном. У десно — песму он изводи, У лево — бајку наводи. Тамо су чуда, тамʼ дух броди, Русалка седи на грани; Ту, на брвини потајној, Траг видиш звери незнаној; Дом на кокошињим ногама, Без врата и без окана. Ту привиђења шума крије, У зору талас пљуска, бије, По обалама пешчаним; И триест витезова красних Из воде редом иду јасних, А с њима морски деда им. Тамо краљевић, мимоходом, Оплени цара силеног, Тамо у облак, пред народом, Преко мора и свемира, Вештац носи богатира. У ропству, ту, царевна тужи, А мрки вук јој верно служи; Ту ступа са Баба-Јагом Иде и брбља са собом; Цар Коштан ту се на злату нише, Ту руски дух — Русијом дише. Тамо сам био и мед пио, Крај мора видех дуб зелени, А под њим мачак учени, Своје ми бајке зборио! Једне се сећам, и бајку ту, Предајем данас народу… </poem> </div> </div> == Извор == ''Дело'', 1. април 1904. Тридесет прва књига. Стр. 341–342. {{ЈВ-аутор|Драгутин Илић|1926}} [[Категорија:Руслан и Људмила]] 3241h01g2hc1xb2g0vgdex9gj0tv0a2 0 60062 145390 144026 2026-08-08T12:24:59Z Coaorao 19106 /* */ 145390 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Александар Пушкин|Александар Пушкин]] | [[Руслан и Људмила]] | '''''Превод: [[Драгутин Илић|Драгутин Ј. Илић]]''''' | [[Руслан и Људмила/Песма прва|-{Песма прва}-]] | '''Песма друга''' | [[Руслан и Људмила/Песма трећа|-{Песма трећа}-]] }} <div style="text-align:center; margin-left:2em;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> <poem> Вештине такмаци крваве Не трпте мира благу ћуд, Примајте данак мрачне славе И опијајте распром груд! Нек се камени свет не свикʼо Успехе грозне гледати, За вама неће жалитʼ нико Нитʼ ће вам ико сметати! Вама, такмаци другог рода, Парнаски борци, велим ја, Немојте бити смех народа Нескромним шумом раздора; Борте се, само предострожно. Но ви, такмаци Љељови, Живите братски, буде лʼ можно; Јер, знајте, моји другови: Судбина кога већ намени Девојци, њој је мио тај, Ма и у наточ васелени; Сметати томе, грех је, знај! Када Родгај необуздани, Предосећајем мучен тајним, Остави своје другове, И пође у крај усамљени, Кроз неме, јашећʼ, лугове; Дубоком мишљу замамљени — Злодух је ревно чупао С његове душе љуте ране; И он је мрачно шаптао: „Убићу ко ми на пут стане… Руслане!… знаћеш мене ти… Заплакаће ти нева мила…” И тај час натраг полети, — Коњицу вихар даде крила. Међутим, честити Фарлав, Све јутро слатко продремав, Од жеге заштићен подневне, У поточића свежини, Да силе поткрепи душевне, Руча у мирној тишини. Одједном спази изненада Где неко лети као бес, И, не часећи часа сада, Фарлав, одбацив свој обед, Копље и оклоп до визира, Ухвати маглу без обзира; А онај за њим у нештед. „Бегунче, кукавицо, стани!” — Фарлаву довикну незнани – „Презрени, чекни мало ти, Ја ћу ти главу скинути!” Фарлав, чим позна глас Родгаја, Престрашеном му мрче свет, Сиромах, мисли: ето краја! Па с коњем све у бржи лет; Баш као зечић – не будʼ криво — Заметнув уши бојажљиво, Што граби пољем брзоног, Бежећи испред кера злог. Али на месту славног бега, Од окопнелог хладног снега, Потоци мутни теку свуд И рију земље влажну груд. Долете рову коњ блатљивом, Узмахну репом, белом гривом, Загризе у ђем челични И преко рова прескочи; Коњаник к небу избаци пете, Стрмоглав слете у блатни ров, Из очију му светлаци лете, За смрт је био већ готов. Родгај на сами руб долета, Зазвони мача смртни звон: „Сад гини!” — грмну — „губо клета!” Алʼ ту Фарлава позна он. Гледа и руку мирно спусти, Лице му покри досада, гнев, Челом се надви облак густи, Шкрипећи зубма, онемев, Клонуле главе, препун једа, Одјезди витез ко бачен кам, Беснећи… но тек једва — једва Не засмеја се себи сам. И тада срете под гором Старицу једва живу, бледу, Грбаву, суху, ко снег седу! Путничком она палицом, Према северној страни пружи: „Тамо је” — рече — „тај пут држи!” Весело Родгај закликта И верној смрти похита. А Фарлав наш и дах прекидели, Лежећʼ у рову, од силна стра, Мисли: куда ли то отиде Зликовац? Да лʼ сам још жив ја? Алʼ у том зачу, у добри час, Старице седе гробни глас: „Младићу, устај, пусто је поље, Где хоћеш, можеш миле воље; Доведох, гле, и коња твог, Устани и чуј савета мог!” Сметени витез побауљке Из рова пузи блатњав сав, Плашљиво око себе гледа, Сад чисто живну душа бедна: „Но, хвала Богу, кад сам здрав!” „Чуј ме!” — рече му стара меко: „Тешко је наћи Људмилу, Умакла нам је предалеко, Најмање, ти ћеш наћи њу! Опасно јʼ лутати по свету; Та ни ти ниси томе рад. По моме владај се савету, Окрени коња, па назад. Испод Кијева, у тишини, У наслеђеној дедовини, Безбрижан живот настави: Људмилу нама остави!” Рече, ишчезну. Нестрпљиво Благоразумни наш херој, Тај час пожури у дом свој; Од срца он се махну славе, Нитʼ мисли о неви младој; И шум најмањи са дубраве, Сенице цвркут, водА гред, Бацаху њега у жар и лед. Међутим, Руслан далеко оде; Кроз поља, неме дубраве, Његове мисли удиљ броде Око Људмиле убаве. И збори: да лʼ ћу наћи друга? Премила где је сад супруга? Хоћу лʼ јој чути слатки глас, Гледати лица дивног крас? Илʼ покрај страшног чаробника За слободом ће чезнути, Старећʼ ко дева бледолика, У вечном ропству венути! Или ће такмац дрзовити… Не, не! Никада, цвете вити! Мој верни мач је уза ме још, Још главу удес не скиде лош!” Једном, кад паше ноћне сенке, Над обалама каменим, Јахаше витез поред реке; Тихо је; кад, али у том, Зазвижда од стреле зујање, Оклопа звук и клик, хрзање И топот по пољу немом. „Стој!” громовити грмну глас: Он се осврте: у пољу том, Окомив копље лети ко гром Ужасни коњик — али кнез На сусрет пође такмацу свом. „Аха, стигох те, сад си мој!” Кликну небојша коњаник, Смрт се за живот маша твој; На овом месту падај, мри, — Тамо невесту тражи ти!” И Руслан плану од силна гнева, Тај бујни он познаје глас… Другови моји! а наша нева? Махнимо витезе на час Њима ћемо се вратитʼ скоро. А и време је било већ О кнегињици коју рећʼ И о ужасном Црномору. Ћудљивог свога маштања Миљеник кад-кад нездржани, Причо сам како, у час тамни, Људмила, ко цвет, узабрана, Од успламтела Руслана Ишчезну у мрак као тајна. Јаднице! Злотвор кад те твој Уграби у загрљај свој И са постеље диже брачне, Ко вихар јурну у облак; Кроз густи дим и тмине мрачне У горски с тобом оде мрак — Теби, се узе свест и глас, Па тек у замку вешца тог, Дршћући, лица блеђаног, У неки ти се освести час. Са прага свога тако сам У један летњи видео дан, Кокици кад је плашљивој, Султан кокошињака, пето мој, Преко дворишта јурио, И похотљивим крилима Љубезну већ обгрлио; Баш тад кружаше над њима, Пилића селских стари тАт, Пагубна жеља њега жури, Носи се, лебди, јастреб сури, И, као муња, супостат, Слете, изви се. Летнув гор, У развалине удаљене, Јадницу однесе злотвор. Узалуд тугом саломљени И ледним страхом, очајано Љубезну зове пето сад… Он виде само ужас, јад, Где лети перје рашчупано. До јутра млада кнегиња У заносу је тешком била, Ко страшне снове да је снила, Но, најзад, буди се она; Прену, мучена пламним јадом, Ужасом страшним смућена, Душа јој жуди за насладом, Неког са чежњом чека младом: „Супруже мили, где си ми?” Зовну — и страхом онеми. Плашљиво гледа, туђе све је… Људмила, твоја соба где је? Лежи несрећна невестица Усред постеље перјане, Под гордом сенком балдахина; Завесе, раскошна перина, Китице ту су злаћене; Прострта диба немилице, Трепери смарагд и рубин; А тамо златне кандилнице Свој мирисави вију дим. Алʼ доста! Није преше сада Описивати чаробни дом, Давно је већ Шехеризада Претекла мене у овом. Но жалосна је то наслада, Кад мили супруг није с њом! Три красне моме, у часу том, Одете лаком тканином, Кнегињи младој ступају, До земљице се клањају. Нечујно, прва међу њима, Над њом се тихо паднела, Ваздушним својим прстићима Златне јој власи оплела, И, са вештином горских вила, Бисерни венац обавила Около блеђана чела. За овом, као робињица, Ближи се друга, скромна лица — Сарафан плави у тај час, Људмилин дивни обви стас; Витице златне, плећа нежна И недарца јој скрише снежна Као дим велом прозрачним. Одећа љуби завидљива Дивоту, вредну небеса, Обућа лака обгрлила Ножице, чудо чудеса. Кнегињу трећа девојчица Бисерним пасом обвија, А невидовна певачица Веселе песме извија. Ах, ни бисерне низе те, Сарафан, нити благо све, Ни песме миле и веселе Не блаже душу жалосну: Узалуд црта огледало Лепоту њену, накит њен, Њезин је поглед оборен, Болом јој срце опхрвало. Они, што воле истину И са дна срца што читају, Без сумње знају јасно то: Ако је жена у очају, Па кроз плач, макар и крадом, У пркос горком јаду свом, У огледало не погледа — Е, ту је онда права беда! Опет је сама Људмила, А та самоћа немила, На решме окна сад је води, И њезин поглед сетно броди Широм по даљи суморној. Мртво је свуд. Неме равнине Под хладном леже снежином; Трепере горске те висине, Под једноликом белином, И дремљу вечном тишином. Не узвија се дим с кровова, Нит видиш траг у снегу том, Ни звонки рог веселог лова Да одјекује пустињом; Изретка само, с тужним писком, Вихар у пољу урла чистом, И далеко, у снежни руб, Љуља се оголели дуб. Плачући очајно, Људмила У ужасу је лице скрила; С удесом, јадна, шта ће злим, Вратима јурну сребрним: Са музиком се пут, отвори И наша нева сад се створи У врту. Чаровити крај: Дражи од вртова Армиде И оних што их уживаше, Цар Соломон илʼ кнез Тавриде. Пред њом се нижу на поглед: Дубраве, ко из вилских снова, Палме и шуме лаворова, И мирисавих мирта ред, И горостасних кедра стас; Зреле се брескве повијају, Над потоком се навијају. Брежуљци, џбуње и долине, Пролећем блеште од милине; Ћарлија благо ветрић мајски Сред очараних пољана, И пева славујак китајски У сенци тананих грана. Ту се пљускају шедрвани, Веселим шумом у дугин плам, Под њима трепте истукани, Ко да су живи; Фидије сам, Миљеник Феба и Паладе, Гледајућʼ на тај дивни рој, Он би чаробни длето свој Из руку швирно од досаде. Прштећʼ мраморној по огради, Подобно дузи блиставој, Тутње и шуме водопади, Поток под сенком мамљивом, Ту шуми песмом сањивом. Склоништа мира и тишине, Кроз зеленило, мимолет, Виде се светле сеничице, Ода свуд ружа читав сплет, Мирисним дахом дише цвет. Но очајна је она била, Несвесно туда пролази; Чаровље залуд стреса крила, На јад јој све то долази. Не знајућʼ ни где стаза води Около врта чаробног ходи, Сузама горким даје мах; Суморни поглед њезин броди У немилостива небеса. Од једном прену мома красна, Принесе прстић к уснама; За цело, мисао ужасна Paђa ce… Међу стазама Пред њом на стуба стоји два, Високи мостић над потоком; У тешком болу, предубоком, Крочи на њега жалосна, Валима хучним поглед прати, Плачући прокле удес љут: Сад ће је талас закопати; Алʼ ипак, к води није нагла, Већ даље, даље узе пут. Моја прелепа Људмила, Ходећи сунцем јутарњим, И сузе већ је осушила, Уморна мисли: доста с тим! На траву седе, осврну се, Одједном над њом шатор, гле, Раскрили своје сенке густе, И богат обед поред ње; Посуђе светло од кристала, А тамо, иза џбунова, Невидна харфа задрхтала. Диви се млада Људмила, Но ипак рече премила: „Кад нема драгог покрај мене, Све су то муке нечувене! О, ти, нагубна чија страст, Растрза мене, проклети, Страши ме, мислиш, твоја власт: Људмила уме умрети. Не требају ми шатре те, Весеље, песме несносне; Нитʼ ћу ти јести нити сести, Смрт гладна нек ме умори!” — Помисли тако и — поче јести. Устаје нева, а шатор, Раскошни и сјајни прибор, И звуци харфе, свег нестаде И мир наново владатʼ стаде. По врту опет Људмила Међʼ џбунићима немо ходи, Небесна трепте кандила, А међу њима месец броди: Маглица слази са свих странʼ, На брежуљке се сутон свила, Над кнегињом се нија сан; Алʼ невидовна у том сила, Пролетњег ветра нежнија, У месечев је узви зрак, Над чаробним се дворцем нија И предстрожно с њом се свија. Кроз тамњан ружа мирисних, На њезин одар жалосни. А у том часу све три моме, Већ приступају послу своме: Скидају накит злаћени; Но њихов израз смућени, Очију сетних мучаљив збор, Одају уздах пригушени И судби немоћни прекор. Но пожуримо: руком меком Скидоше са ње хаљине: Премила, у лепоти нежној, У кошуљици белоснежној, Леже да сАна почине. Сетно се деве поклонише, И журно све се удалише, И тихо приклопише клет; Сад заробљени шта ће цвет? Дркће ко листак, дах престаје; Недра се леде, крв се таје, Тренутни санак махну њу, Не спава, слуша шумор свак, И у несносни мотри мрак… Око ње тама и ћутање Тек срца чује трепетање… Ослухне… шапће тишина; Постељи њеној иду тише; Под јорган сакри се она: Ето… ох!… сумње нема више, Зачу се шум: озарена Затрепта блеском ноћ суморна, Врата су већ отворена. Безшумно, смело ступајући, Сабљама гордо севајући, Арапа иде дуги ред; Два и два, важно и побожно, На свилен душек предострожно Доносе седу брадуру; За брадом гордо, кроз ноћ тију. Величанствено дигнув шију, Грбави кепец пружа крак; Његовој глави ошуреној, Гломазном шапком покривеној, Припадала је брада та. Он се приближи, алʼ у том, Кнегињица је поскочила, За калпак седог грбацу Хитро је руком дохватила; Дршћући диже песницу, И опаучи тако њом, Да је арапе заглушила. У страху он се скљуси свом, Блеђи од неве преплашене, Окломпи уши, бегатʼ стаде, Алʼ у густишу дуге браде, Забатрга се, сав се пружи, Устаде, паде; у тој тмуши Арапа црних рој се тиска, Спотиче, мува, стоји писка, Да га размрсе из те браде; Људмили шапка у ћар паде. Но шта би с нашим витезом, На ненадноме свом сусрећу? Уметним својим потезом Цртај, Орловски, ноћ и сечу! На месечини блеђаној Витези су се дочепали, Пламте у ватри помамној; И копља већ су побацали. Саломљени су мачеви, Оклопи крвљу обливени, Штитови у прах раздробљени:.. Сад се хватају с хатова; К небу се диже густи прах, Коњи се грудма ударају; У коштац витези помамни, Друг друга стежу и остају У седлу као приковани. Мишце се мржњом сплетају, Ни челик од њих тврђи није, Из очију им пламен бије, Груди о груди пуцају. И крају већ се клони бој — Ко ли ће пасти? — Витез мој, Планув притегну борца ближе, Гвозденом руком с коња диже, Узвину силно над собом — И рину с обале у реку: „Пропадај!” — рикну као гром — „Злобо, на путу умри свом!” — Ти већ погађаш, читаоче, Ког рину честити Руслан: То беше борбе љубимац, Родгај, кијевски витез знан, Људмиле мрачни просилац. Около Дњепра дубоког Такмаца тражио је свог, И нађе — но негдашња сила Љубимца свог је оставила; Русије древне богатир У таласима нађе мир. И о Родгају чу се тада, Русалка га је једна млада На хладне груди узела; И жудно љубећи витеза Са смехом на дно однела. И дуго потом у ноћној тмини, Блудећʼ крај тихе обале, Богатирев је призрак силни Плашио смеле рибаре. </poem> </div> </div> == Извор == ''Дело'', 1. јул 1904. Тридесет друга књига. Година девета. Стр. 56–69. {{ЈВ-аутор|Драгутин Илић|1926}} [[Категорија:Руслан и Људмила]] fcrcmfiyi70xkim0gpsr6yv7jbbiwme 0 60113 145389 144025 2026-08-08T12:24:45Z Coaorao 19106 /* */ 145389 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Александар Пушкин|Александар Пушкин]] | [[Руслан и Људмила]] | '''''Превод: [[Драгутин Илић|Драгутин Ј. Илић]]''''' | [[Руслан и Људмила/Пролог|-{Пролог}-]] | '''Песма прва''' | [[Руслан и Људмила/Песма друга|-{Песма друга}-]] }} <div style="text-align:center; margin-left:2em;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> <poem> Дела давно минулих дана, Предања старине дубоке. Међу синцима рода славна, С дружином сред собе високе, Владимир-сунце пирује; Најмлађу ћерку сватује За кнеза храброга Руслана, И медовину из бокана У њихно здравље испија. Није журило претке наше, Нит су дизали наглином Пехаре и сребрне чаше С пенастим пивом и вином. Весеље у срце су лили, Бризгала пена около, Слуге су важно обносили, Госту се ниско клањало. Слила се реч у шум нејасни, Гостију бруји весели лук; А у том јекну глас прекрасни, Гусала јасних бурни звук. Сви ћуте, слушају Бајана: То слави певац миљени Људмилу дивну и Руслана И Љељом венац свијени. Но пламном страшћу уловљени, Не пије Руслан заљубљени, Он милу неву гледа, ври, Уздише, пламти и гори, И грицка брк од нестрпљења, Сваки му часак — дан мучења… А тамо, челом стуштеним, За столом бурним, свадбеним, Витеза троје младих седе И ћуте за празном зделом, Ни рујно вино да погледе Нитʼ руком тичу за јелом; Не чују мудрога Бајана, Мутан им поглед, срушен над, Такмаци то су кнез-Руслана, Тишти им душу боља давна: Љубави и зависти јад. Први је Родгај, мишце кивне, Он мачем доби земље дивне: Кијевска поља богата; Други је Фарлав, хвастун худи, На пировима први свуди, Алʼ увек скроман сред рата. А трећи — препун страсног плама, Млади хазарски хан Ратмир; Сви троје бледи као чама, Весели пир им није пир. И пир се сврши, сви устали, У гомиле се измешали, Младенци ту су, гледају њих; Невеста очи оборила, Стидљивим срцем занемила, А миљем обасјан жених. И тама земљу хвата бледа, Поноћ их глуха нука сном; Бојари дремљиви од меда, С поклоном крећу дому свом. Раздраган женик међу њима, Потајно гледа у мислима Стидљиве невестице чар; А књаз велики, препун миља, Младенце сретне благосиља, Очинског срца то је дар. Време је; милу невестицу Постељи брачној воде лећʼ; Огњи се гасе… и свећицу Поноћну, Љељо пали већ. Испуниле се слатке наде, То љубав нука младенце, И саревњива одећа паде На цариградске веленце… Љубавни да ли чусте говор И пољубаца мили звук И испрекидан тихи шумор, Срамежљив шумор? — И супруг, Осећа сладост већ зарана, Она се ближи… Но, шта би? Грмну и севну кроз ноћ сАну, Утули жижак, густи дим Све зави тамом, дрхте сви, Претрну душа у Руслану… Мир је. У страшној тишини Загрме два пут глас незнани; Неко, у димној густини, Узви се црн ко демон тамни… И опет трем је пуст и тих. Преплашен поскочи жених; Са лица капље зној ледени, Дршћући као листак лак, Рукама пипа неми мрак… Но, јаох, миле друге камо? Постеља пуста стоји ту, Људмиле нема, у мрак, тамо, Незнана сила сакри њу. Љубави патник ако, ах, Мучи се страшћу у безпуће, Ма да је тежак жића дах Живети ипак је могуће. Алʼ после дугих, дугих лета Грлити милу своју другу, Па тек тренутну, ах, супругу Изгубитʼ на век… Друзи, о! И смрт бих рађе него то! Алʼ ипак жив је Руслан јадни; Но шта велики каже књаз? Поражен чудом, кО звер гладни На зета баца муња млаз. Њега и сав двор зове, хита: „Људмила где је?” мрко пита; Са мрачног чела ужас ври. А Руслан ћути. „Децо, друзи! Вазда сам даво по заслузи: О, смилујте се старцу, ви! Реците, ко би од вас, жудан За мојом ћерком кроза свет? Буде лʼ му успех незалудан Том — (стењи, плачи зликовче клет, Кад жену чуватʼ ниси знао) Томʼ за супругу кћер бих дао, С по̑ царства дедова мојих! Ко се одзива, децо, друзи?” — Ja! — кликну очајни жених. — Ja! Ja! — с Родгајем повикаше Фарлав и радосни Ратмир: „Седлајмо одмах коње наше, Прелетећемо света шир. Оче, растанка скрати муке Не брини, сви ћемо за њом!” А старац захвалан у том Пружи им обе своје руке, Плачан, у горком болу свом. Сва четир изађоше скупа: Руслан је тугом убијен, Невестин удес срце чупа, Тишти га као смрти сен. На коње скочише ватрене, Низ Дњепар журно хитају, За њима прах — стреле итлене У недоглед се скривају. Јахаче већ не видиш давно, Али још дуго, нем ко кам, Велики књаз кроз поље равно За њима оком жури сам. Сатрвен болом Руслан мучи, Јадима он је изгубљен сав. Преко рамена гледајући И важно подбочен Фарлав, Надуто јаше за Русланом. Он проговара: једва ја Слободан дахнух, друзи, да! Но да лʼ ћу скоро с великаном? — А већ да видиш крвав бој;… На жртву љубави ћу смело!… Весео буди мачу мој, Коњицу верни, весело!” Хазарски хан, у уму свом, Људмилу већ грлећи сада, Тек што не игра над седлом, У њему кипи крвца млада. Надеждом пламти поглед мрк, Час-по̑ полети у сав трк, Час трза дрскога летуна Около, упропнице час, Илʼ смело уз брег јурне с нова… Родгај, суморан, баш ни слова… Незнане судбе мучи га сен, Завишћу кињен хата жури, Неспокојства је највећи плен; Ужасни поглед често јури На књаза мрачно устремљен. Такмаци једним путем нагле, Заједно јашу цели дан. Над Дњепром већ се слазе магле, С истока ступа ноћ и сан; Тама је над Дњепром дубоким, Коњима ваља одахнутʼ; Под гором, баш друмом широким, Унакрст простран дели се пут. „Разиђимо се!” рекоше они. „Незнана судба стазу нек да̑!” И сваки коњ, без да га гони, По вољи пође у тај мах. Шта радиш, Руслане жалосни, Самац у немој пустињи? Људмиле свадбу, дан пакосни, Ко да си на сну видео ти! На веђе медни визир спушташ, Из моћних руку узде пушташ, Ти кроком ступаш стазом том И нечујно у срцу твом, Надежда гине, трне вера… Но пред витезом, гле, пештера, У њојзи плам. Он право њој, Под дремљиве улази своде Срезане рукама природе; Суморно уђе: шта је то? Унутри старац: свето̑ лик, Спокојна ока, брада седа, Пред њим кандилце — светилник; Над древном књигом старац сед, Прелеће помно сваки ред. „Добро ми дошо̑, о, сине мој!” С осмејком рече он Руслану: Већ дваестʼ лета у шпиљи тој, У мраку стари дани сахну. Но, најзад, ето, и то би, Предвиђо̑ што сам ја одавна, Нас два смо судбом везана, Седи и почуј старца ти. Руслане, ти си без Људмиле; Снажног ти духа копне силе, Али ће брзо минутʼ зло, Привремено је, сине, то. Са надом и вером веселом, Спремај се на све, не тужи; Напред! са мачем, мишцом смелом, Кроз поноћ свој пут продужи. „Но знај, Руслане, твој је злотвор Чаробник, страшни Црномор, Момица дивних отмичар, Поноћних гора господар. Још ничиј поглед не прониче, До овог дана у његов двор, Алʼ ти, праведни осветниче, Продрећеш тамо, и злотвор, Под ножем твојим мора лећи, Даље ти ништа несмем рећи; Судбине твоје будући дни У руци су ти, — господар, ти!” Наш витез старцу у полет, И радосно му љуби руку, У оку затрепери свет, И заборави срце муку. Оживе снова, алʼ опет, На свеже лице паʼше јади: „Витеже, ја те разумем млади Али, разагнај очај клет.” Рече му старац — „тебе плаши Врачара седог гадна страст; Но залуд ти се срце страши, Невестински је нетакнут крас. Он звезде своди с небосклона, Кад звизне, дрхће месец, ноћ, Но против времена закона Науке му је слаба моћ. Ревниви и брижни бранилац Бесрамне своје тврдиње, Немоћни он је тек мучилац Прекрасне, младе робиње. Около ње он немо ходи, Опаки куне удес свој… Но мој витеже, дан проходи, А тебе тражи санак твој”. На меко ма̑ље Руслан лежи, Пред издишућим пламеном; Он жудно изгледа за сном Врти се, мучи, но сан бежи… „Узалуд!” Витез рећ ће сад: „Не спава ми се, оче! Јад Клонулу душу трза живи; Дај, срце моје некʼ оживи Беседе твоје свети над! Питању дрском прости ми; Кажи се, ко си, доброчинче, Непојмљив судбе миљениче? Пустињи ко те догони?” С осмехом тужним главом махну, И рече стари: „љубезни сине, Већ и не памтим земљу даљну Суморни крај. Рођени Фин, Кроз доље, мени знане тада, Околних села гонећʼ стада, Безбрижни младић, знађах ja, Само дубрава сени плавне, Поток, пећине планина И дивље, сиротне забаве. Но у тишини дивотној Живетʼ ми не би удес мој. „Тад у близини наших стена, Ко̑ цветак нежни, усамљена, Наина беше… Међ другама Славило сʼ њено лице бајно. И једног јутра зором рано Изјавих стада у тамни луг; Надувах своје гајде тада; Поточићʼ шуми преда мном, А на обали мома млада Венчић је плела пажњом свом. Њојзи ме вукла судба силна… Ах, сине, беше то Наина! Ја к њој — и пламен слатког нада За дрски поглед би награда; Познадох љубав душом свом, С небесном њеном милином И мученичком горчином. „Кад мину года половина, Са стрепњом бол јој казах свој, Рекох: „љубим те, о, Наина!” Али на уздах скромни мој, Наина гордо погледа ме, Једино себе љуби та, Без срца баци поглед на ме: „„Пастиру, не љубим те ја!”” „И све ми мрачно, дивље стаде, Колеба, шуме зелене, Пастирске игре милене — Не зблажи ништа моје јаде. У болу срце сахнутʼ стаде, И најпосле доконах ја: Са финских отићи поља, Неверних мора пучине С дружином братском бродити И бојном славом добити Наклоност горде Наине. Сакупих јато бораца, Злата и борбе жељних вазда. Први пут тихи крај отаца Витешки зачу звук мачева И шум немирних чунова; Смело су шајке запливале Са јатом храбрих другова, И десет лета снег и вале Багрисмо крвљу врагова. Рашчу се глас: цареви даљни Трепере испред имена мог, Њихни се борци распрштали У бег од мача северног. Весело смо се и смело били, Делили пљачку, бој и мир; С побеђенима братски пили, Другарски с њима водили пир. Но срце, свладано Наином, Под шумом битке, пирова, И растрзано тугом кивном, Жељено је финских брегова. — Време је дома, похитајмо, Оклопе наше повешајмо Под светом сенком крова свог — Рекох и весла замахаше И, страх оставив за собом, У залив краја рођеног Приспеше гордо шајке наше. „Испунише се дивни сни, Извршила се жеља света! О, часу слаткога сусрета И мени једном засја ти! Пред ноге моме омиљене Положих ноже обагрене, Корале, злато и бисер; И пред њом занет жаром дивљим, Окружен ројем завидљивим Друга јој, као уловљен звер, Стајо сам немо и послушно: Но мома, одлазећи, вај! Рече ми хладно, равнодушно: „„Витеже, не љубим те, знај!”” „Нашто да причам, сине мој, Што исказати немам моћи? Ах, у самоћи и сад тој, С душом на прагу вечне ноћи, Осећам тугу, и кад — кад У прошлост мисо̑ мене носи, И по седој ми бради тад Круни се суза, лице роси. „Но чуј, у крају рођеном, Међу браћом ми сиротном, Наука ту се чува дивна; Под оном вечном тишином, Сред шума, у глуши дубокој, Врачари живе од давнина; К мудрости дивној и високој Мисли им дижу полет свој. Свак чује њихов глас ужасни, Шта беше и шта мора бити; Вољи су њиховој подвласни И љубав и гроб страховити. И ја, помамљен душом жедном, Реших, у јаду недогледном, Наину, чарима стећи; И гордо срце моме хладне Љубављу страсном ужећи. Похитах у крило слободе, У удаљених шума сен; Међ врачарима, усамљен, Небројне провео сам годе. И наста давно жељени час; И тајна страхотне природе Мом уму поста прави крас. Упознах силу заклињања, Мету љубави и чекања! Наина, сад си ти моја! Победио сам — мишљах ја — Али истински победилац Беше мој удес, зли гонилац. „Замаштан надом млађахном, У пламу жуднога чекања, Започех своја заклињања Дусима. И у шумској тми Пролете стрела громовита, Чаробни вихар затутњи, Земља се љуљну пода мном… У том се створи преда мном Старица увела и седа, Очима упалима гледа Згрбљена, с главом дрхтавом: Жалосне старости руина, Ах, сине, то беше Наина!… Душу ми следи страшни страх, С грозом сам призрак погледао, Чисто још нисам веровао И од једаред заплаках; Шта видим? Ах, ти си Наина! Где оде твога лица чар? Како ишчезе сјај, милина, Изневерило те небо, зар? Кажи, давно ли, напустив свет, Растах се ја с душом и милом? „„Четрдесетог лета цвет!”” Одговор њезин беше клет. „„Седамдесето већ се свило; Ех, шта ћеш!”” — запишта јој глас, — „Много се лета угасило Пролећа нашег мину крас, И лице нам је остарило. Но чуј, то нека не мучи нас Што мину младост мирисава, Мало сам можда и грбава; Што бејах онда нисам сад, Живахан, мио цветак млад; Но за то” — мигну брбљавица — „Тајну ми чуј — ја сам вештица! „И истину је одала; Нем и као скамењен пред њом, Ја бејах права будала. Са целом мудрошћу својом. Алʼ шта најгоре дочеках ја, Чарање мени нахуди самом, Згрбљена моја богиња Страсно ми приђе с новим пламом. Осмех јој њушку рашири тад, И гробним гласом стари гад, Шушљетну љубавно тепање; Замисли моје очајање! Дркћем, а поглед блуди гор; Тресући главом искашљала Вештица страсни разговор: „Тек сад сам срце искушала; Премили друже, ах, оно За нежну страст је рођено; Чуства се буде, умрех ја! Љубави моје срце жуди, Да те притиснем сад на груди, О, мили, горем, горем сва!” И међутим, да горки дан! Намигну усалим очима, И међутим, за мој кафтан Дохвати коштавим прстима: Ах, у том часу, премирах, Склопивши од ужаса очи; Не могах дуже, нагло скочих Побегох с криком у тај мах. А она тад: „о, недостојни! Ти ми узмути век спокојни, Невине моме трну сни! Наина прими твоје жуди, Ти презре — ето, то су људи, Издајством дишу они сви! Ах, саму себе криви ти: Што он саблазни јадну мене, Дадох му дражи нељубљене… Издајо! Алʼ нек стрепи сад Разбојник мома̑, одљуд, гад!” „Тако се сврши. И од тад Усамљен живим у самоћи, Сносећи мирно удес свој; Старца ће, мних, утешитʼ моћи, Природа, мудрост и покој. Мене изгледа поклопница, Алʼ она чуства немила, Махнула није помамница, И плам познога огњила У злобу сад је обратила. У црној души гајећʼ зло, Вештица стара на тебе сад Коварство своје лије сво; Но није вечан земаљски јад!” Витез је помно слушао Причање старца; будне очи Није му дремеж склапао, И тиха крила тамне ноћи Замишљен није слушао. Но већ се данак јавља жарни… С уздахом витез благодарни Врачара старца загрли; Нада му душу обгрли; Помамног хата свог обисну Руслан је спреман за пут свој, У седло скочи, силно звизну… „Не остављај ме, оче мој!” И по пустоме каса лугу, А седи мудрац младом другу Довикну сада: „срећан пут! Праштај, и љуби своју другу, Савету старца веран будʼ!” </poem> </div> </div> == Извор == ''Дело'', јун 1904. Свеска трећа. Тридесет прва књига. Стр. 342–355. {{ЈВ-аутор|Драгутин Илић|1926}} [[Категорија:Руслан и Људмила]] 9rkw0i8njziyb6czr57qpat80kwisg5 0 60227 145387 144028 2026-08-08T12:24:03Z Coaorao 19106 /* */ 145387 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Александар Пушкин|Александар Пушкин]] | [[Руслан и Људмила]] | '''''Превод: [[Драгутин Илић|Драгутин Ј. Илић]]''''' | [[Руслан и Људмила/Песма трећа|-{Песма трећа}-]] | '''Песма четврта''' | [[Руслан и Људмила/Песма пета|-{Песма пета}-]] }} <div style="text-align:center; margin-left:2em;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> <poem> Кад год се пренем иза сна, Хвалим те душом, вишњи Бого, Зато, што наша времена, Чаробника немају много. А уз то — част и слава им! — Женидбе су нам безопасне, Нити су више већ ужасне Момку, момама млађахним. Но чаробника иних има, За које баш не марим ја: Осмејком и плавим очима, Гласићем љупким — друзи, да! Не верујте, лукаве су те! Клонте се од њих, као ја, Бежʼте од слатког отрова И живʼте усред тишине! Песништва чудни геније ти, Певче виђења чаровних, Врагова, маште, љубави Гроба и раја жилче верни; И моје музе несташне Љубимче, мили, заштитниче! Праштај Орфеју северни, Што сред повести моје славне За твојим трагом узлетам И лиру музе лакоглаве У лепој лажи ометам. Другови, ви сте сви слушали, Врагу у давној давнини, Зликовац како даде себе И душе кћери невиних; И како после милостињом, Молитвом, вером и постом И непритворним покајањем Заштите доби у Светом; И како умре, како уснуше, Дванаест кћери његових — Алʼ нас пленише, ужаснуше, Причања тајних ноћи тих, И чудновата та виђења, Тај мрачни бес, тај Божји глас, Грешничка ужасна мучења И непорочних дева крас. Плакасмо с њима и бродисмо, Око бедема зупчатих, И срцем дарнутим љубисмо Сужанство тихо, сан им тих; Душом Вадима ми их звасмо, И пробуђене, видʼли их, И ко̂ иноке често њих На гроб очински спровађасмо… Па је лʼ могуће?… Нас су лагали! Но да лʼ ћу слагати и ја? Млађахни Ратмир крете југу Нестрпељиви кас коња, Мишљаше већ до сутона Стићи ће Руслана супругу. Но заход већ се багрио; Залуд је витез пред собом У неме даље мотрио: Све беше пусто над реком. Последњи сунчев блесну зрак Врх јасно позлаћена бора, Наш витез тамног крша мрак Тихано пређе и, погледом, Међ дрвљем тражи одмора. Кад сиђе у до̑ међу крше Угледа замак пред собом, Зупчате стене к небу стрше, Црне се куле бедемом; И по широкој дева стени, ко̂ лабуд морем усамљени, Плови у сјају руменом, И песма јој се једва чује По долу тихом, зеленом: :„Пољем се нија ноћ и сан, :Са реке ле́ће ветар хладни, :Позно је, о, путниче млади, :Склони се у наш дивни стан! :„Овде је одмор слађани, :А дању шум и пировање, :Ходи на братско призивање, :Путниче, ходи млађахни! :„Лепотица је у нас рој, :Слатко је њихно миловање. :Ходи, на тајно призивање, :Ходи, путниче млади, мој! :„А већ у зрачак јутарњи :Пићемо пехар опраштања, :Ходи на мирна призивања, :Путниче, ходи млађани!” Она га мами, она пева; — Под бедем млади хан се креће, А њему у срет, ко̂ да снева Прекрасних дева јато леће; Уз жамор речи ласкавих Опкољен је; с њега не своде Очију својих убавих; Девојке две му коња воде. И ступа хан ко̂ под кров свој; За њим самица дивни рој; Једна му снима шлем крилати, Друга ће оклоп раскопчати, Ова мач скида, она штит; Миловање ће заменитʼ Панцир од гвожђа исковани. Но прво младог хана воде Дивној, удобној руској бањи. Пуше се ту од топле воде Сребром ливени бадани, Прскају хладни шедрвани; А на ћилиму раскошном Уморан хан се већ одмара, Над њим прозрачна трепти јара. Чежњиво, негом милосном, Прелепе деве, полунаге, У нежности се надмећу; Около хана, љупке драге, ко̂ јато, жудно облећу. Изнад витеза једна пише Брезове танке гранчице, Топлина из њих миром дише; А друга, соком ружице, Уморно тело расхлађује И мирисима попрскује Тамних му коса витице. И витез, душе опијене, Већ се не сећа заробљене Некада миле Људмиле; Тоне сред слатког уздисања; Поглед му жељка жудни час, И препун чежње и чекања, Он срцем таје, гори вас. Но сад излази он из бање, Опет у ризе златоткане; И с дивним момама, Ратмир, Богати започиње пир. Ја нисам Хомер; он једини Високим стихом певатʼ зна Витеза грчких весеља, Вино и звук песама дивних. Радије ћу вам, ко̂ Парни, Безбрижном лиром прослављати Наготу у ноћној тами, Пољубац слатки, умиљати! Месецом замак обасјан; Ја видим кутак удаљени, Где витез, жудњом успаљени, Усамљен чека тихи сан; Његово чело, врело лице, У пламену се згарају, И полусклопљене уснице Пољупце тајне чекају. Он страсно и лагано дише, Види их — у заносном сну Покривач грудма вуче више. Но гле, кроз глуху тишину Шкрипнуше врата; по̑д издајни Испод ножица шкрипи бајних, И под месецом сјајаним Промаче дева. Спови лаки, Мичите сад вам ваља поћʼ! Устај — настаје твоја ноћ! Буди се, — скуп је часак сваки! Она приступа, он лежи, У сладострасном дрема сну; Са груди покривач бежи. Осећа даха топлину, Ћутљиво дева, ту, пред њим, Не дишућʼ стоји нема, бајна, Као варљива Дијана Пред милим пастирем својим. И сад на одар свога хана Склања се коленом једним, Уздахну, лице њему наже Чежњиво, с пламом жуђеним, И санак лаки бегатʼ наже Пред пољупцима ватреним… Ах, браћо, девичанска лира Овде прекида звучак свој, И слаби глас се губи мој — Махнимо младог хан — Ратмира; Ја не смем певати о том, Руслан је главно спеву мом, Руслан, тај витез безпримерни, Душом убојник, драган верни. Упорним бојем уморан, Под богатирском оном главом, Он, проспављује слатки сан. Но ево већ и зором плавом Затрепта Исток обасјан. Свануло; јасни зрак јутарњи Космату главу осветли, Диже се Руслан; коњиц харни ко̂ стрела путем полети. И дани журе; зри пшеница, С дрвећа пада листак жут; Јесењи ветар звижди љут Пернате певце заглушава; Магловит и суморни дан Брегове наге омотава, Ближи се зима, но Руслан Свој пут одважно продужава, На даљни север; сваким даном Њему се нова сметња јавља: Или се туче с богатиром, С вештицом или са вампиром, Или под бледим месецом, Чаробним као занет сном, Скривене седом маглицом, Русалке, тихо са грана, Љуљајући се, из сенке тамне, Лукавим смехом с усана Витеза младог себи маме. Но штићен тајним промислом, Он смело језди циљу свом; За невом пламти врела душа; На њих не гледа нит их слуша, — Срце је пуно Људмилом. А тамо, јоште усчувана Од нападаја грбина, Чаробном шапком сачувана, Шта ради моја књагиња, Прекрасна моја Људмила? Жалосна она и суморна По вртовима самује, О другу мисли и тугује, Или маштава жеља орна, Кијевском завичају свом, Облеће жудњом пламеном; Оца и браћу своју грли, Другарицама младим хрли И мамицама премилим. И милином се пуне груди! Но брзо, јадна књагиња, Из маштавих се снова буди И тужи као робиња. А слуге страшног чаровњака, Дању и ноћу без престанка, По замку, врту, јуре свуд; Где ли се сакри ропче красно, Премећу, зову громогласно, Но све им беше узалуд. Људмила им се подсмевала, Измеђʼ чаровних дрвета, Без шапке би се указала, Кличући: амо, ту сам ја! И сви полете у јатима Кад, али тамо пусто све — Нечујним она корацима Испред носа им исчезе. Свуд су се јасно опажали Њезиног бића трагови: Час позлаћени плодови Са гранчица су нестајали, Час капље хлађане струје На изгажен су луг падале; И тад су сви у замку знали, Да пије или благује. Међу кедрима и брезама, У ноћи тако скривена, Бар кратког тражила је сна — Алʼ ноћ би прошла у сузама; Жудећʼ за драгим и за сном, Сву ноћ би тако бденисала, И ретко кад, пред освитом, На грани главом клонулом, Ако би мало продремала. Но чим заруди зорин крас, А она слапу у тај час, Хлађаном струјом лице кваси: Па и сам кепец једном спази, Кроз зору, мотрећи у са̑д, Под невидовном како руком Пљуска и бризга водопад. Са тугом љутом и подмуклом До нове ноћи, тамо — ту, Луташе она по врту; Често су у сумрак слушали И милозвучни гласак њен; Често су тако набасали На венчић њоме одбачен, Илʼ персијскога парче шала, Илʼ рубац сузом наквашен. Жестоком страшћу обрањени, Досадом, злобом помрачени, Вештац у јаду смисли свом, Људмили најзад да доскочи. Тако Лемноса ковач хром Примивши венац супруга, Из руку Цитереје сјајне, Размаче мрежу с пленом дивним, Бозима откри подсмешљивим Киприде најнежније тајне… Тако књагиња суморна, У хладу мраморне сенице Сеђаше покрај прозора, И заљуљане кроз гранчице На цветни гледала је луг. Од једном зачу: „мили друг!” И виде вернога Руслана, Стас и ход његов; а поглед Замагљен, лицем врло блед, А на бедрима љута рана. Задрхта срце: „ах, Руслан! Руслан!… јест, он је!” у часу том Супругу ледну ко̂ стрела, Кроз сузе кличе весела: „Ти… рањен… шта је то с тобом?” Но, стигнув мети жељканој, Исчезну призрак… грдни јаде! То мрежа беше; с чела јој, На земљу, доле, шапка паде, Сад она зачу грозни клик: „Моја је!” и, у овај миг, Вештац се створи пред очима. Одјекну уздах жалостан, Људмила паде — тешки сан Осенчи несретну крилима. Шта ли ће с јадном књагињом! Ужасан час: чаробник гнили, Милује руком порочном Красоте на младој Људмили! Хоће ли сретан бити он? Чуј… одјекује рога звон, То неко грбу изазива; Блед и забуњен страшћу свом, Кепец под шапку деву скрива; А труба зове под замком! И он полети у сусреће, А браду затури за плеће. </poem> </div> </div> == Извор == ''Дело'', Септембра 1904. Тридесет друга књига. Година девета. Свеска 3. Стр. 377–385. {{ЈВ-аутор|Драгутин Илић|1926}} [[Категорија:Руслан и Људмила]] ggja08a4fxqtxb4m37wt6tznwluwhrl 0 60231 145391 144027 2026-08-08T12:25:07Z Coaorao 19106 /* */ 145391 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Александар Пушкин|Александар Пушкин]] | [[Руслан и Људмила]] | '''''Превод: [[Драгутин Илић|Драгутин Ј. Илић]]''''' | [[Руслан и Људмила/Песма друга|-{Песма друга}-]] | '''Песма трећа''' | [[Руслан и Људмила/Песма четврта|-{Песма четврта}-]] }} <div style="text-align:center; margin-left:2em;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> <poem> Залуд се у сенци таисте, За мирну сретну братију Стихови! Ви се несакристе Од гневних, злобних очију. Већ бедни критик, на поругу Питање ставља с прекором, Што Русланову зовем другу Бајаги, на подсмех супругу Час девом а час књагињом? Но читаоче, ти видиш сам Проклете злобе бачен кам! Па, ето, реци замерниче мој, Како да стресем прекор твој? Стиди се, бедни; иди збогом! Не тражим твоје мудрости; Свом душом ја сам невин у том, Ћутим у смерној скромности. Но ти ћеш појмити, Климена, И поникнуће поглед твој, Ти, жртво досадног химена… Да, твојих суза тајни рој Пада на стих мој, срцу, дојмљив! Румениш, магли ока крас: Уздишеш немо — уздах појмљив! Ревнивче, бој се — ту је час! Амор с Досадом тврдоглавом Завере смеле снује нит, И над неславном твојом главом Готов је осветни накит. Јутро је хладно затрептало На тамна брда одозгор; Но у замку је све ћутало. Суморан, мрачан Црномор, Без шапке, јоште необучен С досадом зева, срдњом мучен; Около браде умешно, Облазе немо ропске слуге, Коштаним чешљем успешно Расчешљавају власи дуге. А да лепота блесне јаче, На брчине му безконачне, Источни капљу аромати, Па и коврџе завише; У том, ни мање ни више, Кроз прозор сукну змај крилати: Краљушћу звони немилом, Па се у колут брзо сави, И гле, Наина то се јави Пред избеченом гомилом. „Да си ми здраво!” — замумлала — „Сабрате, давно штовани! Црномора сам, давно знала Само из кажа причаних. Но тајни удес сједињава Нас двоје, мржњом догробном, Теби опасност угрожава, Облак се вије над тобом; И глас увређене ми части На осветнички зове рад.” С погледом, пуним хитре ласти, Кепец јој руку пружа сад, И збори: о, дивна Наина! Савезом тим се орјашим: Посрамићемо сплетке Фина, Алʼ ја се никог не плашим: За мене нико страшан није; Знај, дакле, чудни удес мој: У благодатној бради тој Витештва ми се сила крије. Све докле седе васи те, Мач злоковарни не пресече, Од витезова нико тих, Нико од смртних не претече Ни мојих мисли најмањих. За навек моја је Људмила, А Руслан мора гробу свом!” Ту је вештица поновила: „Некʼ гине он! Некʼ гине он!” Затим је трипут закрештала, Трипут је треснула ногом, И у облак се одвитлала. У свилу вас одевени Вештац вештицом охрабрени Весело спреман трепти сав. Да заробљеној носи деви Брке, покорност и љубав. Накинђен грбоња брадати, Крак пружа њезиној палати, Пролази дугих соба ред: Књегиње нема! Он хајдʼ у сад, Међу ловоре, решетки сада, Око језера, водопада, Испод мостића, сенице… не! Баш нигде, нигде књагиње! Ко̂ да изрази глас чуђења, Урлик и трепет нестрпљења! Последњи мислиш наста час. И дрекну грбин дивљи глас: „Робови, амо! пожурите! Амо! уздам се још у вас! Људмилу одмах пронађите! У час чујете ли, у час! Не буде лʼ — не играјте с јадом, Подавићу вас својом брадом!” Да лʼ да читачу кажем мом Где се лепојка замајала? Сву ноћ се она удесу свом Кроз плач чудила и — смејала. Њу је плашила тек брада, Црномор није већ опасан, Смешан је сад; а никада Са смехом страх није сагласан. У срет лучама јутарњим Постељу оставља Људмила, И сетан поглед обратила Огледалима сјајаним. Невољно злаћане витице Са снежних плећа прихвата, Невољно густе плетенице Немарном руком оплета. Јучерашње је сјајне ризе Из једног угла узела, Уздахнув метну светле низе И — плакати је почела. Но ипак с вернога стакла, Уздишућʼ, није одмакла; И деви на ум паде тад Кроз буру мисли самовољних Да проба шапку Црномора; Међутим, нема никог ту Да буни мому жалосну… А седамнаест лета шта је, Која лʼ ту шапка не пристаје? Гиздатʼ се нико није лен! Људмила шапку је занела, На веђа, мало на јеро, И напред затиљак навела. И шта? О, чуда над чудом! У огледалу моме није: Обрте шапку — пред собом Опет се види ко̂ и прије; Накрену назад — нестаде; Скиде — види се! „Прекрасно! Пао си, вешче на јаде! Одсад ми није ту опасно; Спашена!” Она одахну И шапке зликовца старога, Књагиња, лица веселога, Затиљак напред наману. Но вратимо се ка јунаку; Није ли стидно гледати Толико дуго, браду, шапку, А њега судби предати? Свршив с Родгајем бој жестоки, Сањиве шуме прешав мрак, Пред њим, пуче дол широки, Јутарњег неба блесну зрак. Задрхта Руслан преко воље; Ограшја старог спази поље; Пусто је, тамо-амо, свуд, Жуте се кости; земље груд Оклопи крију разбацати; Ту копља, захрђали штит, У трулој руци ханџар вит; Травом обрасто шлем космати Лубања трули још у њем; Ту костур јуначине смеле, Испречен под мртвим коњем, Лежи и трули; копља, стреле, У влажну земљу заривене, Бршљаном давно покривене… Ништа, сред неме тишине, Пустињу не узнемирава, И сунце с плаве висине Долину смрти обасјава. Уздахнув сетно жалосно, Погледа Руслан по мртвима: „О, поље, ко лʼ је тебе то Мртвачким засејо̂ костима? Чијʼ брзи коњ пређе тебе У задњем часу окршаја? Ко̂ смрћу прослави себе? Молитва чија доспе раја? Зашто онеми поље ти И растеш правом заборава?… Времена вечној тамнини Можда и моја стреми глава! Ко̂ знаде, на хумићу том, — Дизаће с тихи гроб Руслана, И струне љупкога Бајана Имену неће певатʼ мом!” Но ту помисли витез мој, Јунаку добар мач је нужан, Убојни панцир; а херој Из борбе дође разоружан. Обађе пољу места сва; Међ џбуњем, сред костију белих, У грдној хрпи мачева, Оклопа давно опустелих, Оружја себи тражим он. Ко̂ из сна прену нема степа, Кроз поље јекну јасни звон; Негледуш он штит један счепа; Шлем нађе, с њим и звучни рог, Алʼ нигде мача жељеног. Долину смрти обилази: Јест, ту су многи мачеви, Но сваки лак му према снази; А књаз је био витешки Не такав као данас ми. — Тек да се чим игра од муке, Копље у своје узе руке, Нагрудњак стави још на груд, И тако онда узе пут. Румени запад трне веће, Уснула земља тихо спи, Оздо се магла сива креће И плови месец злаћени; Омркну степа. Стазом тамном, Замишљен Руслан ту ће поћʼ, Кад кроз маглену смотри ноћ Огромни хум се црни тамо, И нешто ужасно хрче. Он ближе брду, слуша, ближе: До беса! да лʼ брег ово дише! Пажљиво Руслан мотри све, Неустрашимо, мирним духом; Али преплашен, стрижућʼ ухом, Коњ се узјазби и дрхће, Потреса главом, ватра жива, Од страха му се узви грива; Но у том разби маглен вео, Месеца бледог сетни млаз Над брдом. И ту храбри књаз Угледа чудо нечувено. Како да кажем страву сву? Пред њиме глава жива ту. Огромне очи, сан их прати; Хрчући љуља шлем пернати; Пера у тамној висини, Ко̂ дуге сени нијају се У страшној ноћној тамнини. Над мрачном степом љуљајућʼ се, Кроз поноћ нему и тамну, Пустиње чувар нечувени, Изгледа она Руслану Као брег гробни и маглени. Зачуђен науми Руслан Да руши тајанствени сан. Из близу гледа ове јаде, Около главе обисну, И замишљено пред нос стаде, Ноздрве копљем голисну; А глава смрштено зинула, Открила очи и кинула… Диже се вихор, јекну степа, Запраши; с трепка, са бркова И веђа, слете јато сова; Јекнуше доли пробуђени, Кинуло ехо — коњ пламени Захрза рукну у брз кас, На њем се једва држи књаз; А за њим грмну усклик шумни: Куда, витеже неразумни! Безочни, бежи отуда, Док те прогуто нисам ја!” С презрењем Руслан окрену се, Кружећи глави долети, И гордим лицем насмехну се. „Шта тражиш овде, проклети?” Смрштено глава виче даље: „Гле то ми судба госта шаље! Биће ти боље даље поћʼ, Мени се спава, ово је ноћ; Збогом!” Но витез знаменити Кад зачу грубе прекоре Срдито викну одозгоре: „Умукни, пуста главо ти! Још из давнина то се знало! Велика глава — мозга мало! Ја идем, идем, не смећем, Али кад наиђем не скрећем!” Љутином тада занешена, И силним гневом опијена, Наду се глава: ко̂ жар сам Крваве очи засијаше, У пени зуби зашклоцаше С уста, ушију сукну плам; И што год у њој беше моћи На књаза духну; страшна ћуд; Узалуд коњ, склопивши очи, Склонивши главу напреже груд, Кроз вихор, дажд и сумрак ноћи Преплашен граби, хвата пут; Занешен страхом, заслепљени Он даље лети преморени, Да безопасни нађе кут. Но витез опет натраг мери — Ал’ коњиц штуче ко̂ мало час, А за њим глава у сав глас, Ко̂ сумахнута све се цери, Урла: „Витеже, јуначе, хој! Куда ћеш? Тише, тише, — стој! Не ломи луду шију тамо! Кукавче, куд си одбио? Бар једном удари ме само Док ниси коња сломно! А уз то још се на јунака Плазила страшним језикам. Руслан ко̂ муња из облака, Затресе копљем у гњеву свом, Шкргутну зубма витез млади, И јаросно јој ханџар хладни У дрски језик заби књаз. И из беснога шикну зева Ко̂ бујне реке крви млаз. Заципљена од бола, гнева, Дрскости старе лишена, На младог књаза глава гледи Железо гризе, звера, бледи. — Тако охолост пламена, Који пут, посред наше сцене, Лоши питомац Мелпомене, Ненадном звизгом заглушен, Не види ништа, као смушен, Бледи и своју ролу губи, Уништен, главом клонулом, Престрашен муца, смерно дуби Пред подсмешљивом гомилом. Користећи се сретним треном, Над главом тешко забуњеном, Ко̂ јастреб књаз се узвину; Па узмахнувши сад десницом И својом тешком рукавицом По образу је ошину. Степом одјекну удар нагли, И орошена трава сва Крвавом пеном већ се багри; А она глава ужасна Преврнула се, скотрља, Гвоздени шлем се занија. И тад на месту опустелом Мач богатирски засија. Наш витез, у часу веселом, Мачину зграби и глави, По окрвављеној трави, Потрча гневом са жестоким — Ушима, носу потече; И готов да их осече, Узмахну већ мачем широким, Кад, изненађен у тај час, Молебни главе зачу глас… И мирно мач он доле спусти, Свирепи гнев се стиша пусти, Освете крвне мину јед У души, молбом примирени; Тако у дољи таје лед Подневним жаром растопљени, „Ти ме освести као гром!” С уздахом глава прошаптала: „Десница ти је доказала Да сам ја кривац пред тобом. Теби сам одсад ја послушан; Но и ти буди веледушан! Ах, мој је удес жалостан, И ја сам био витез знан! У страшној борби, супостата Равнога себи незнадох; Сретан, да само немадох. За супарника млађег брата. О, Црноморе коварни, Јест ти си узрок јаду мом Зли удес нашој родбини. Рођен ко̂ кепец са брадом, Никада дивни узраст мој Без срџбе гледатʼније мого, И он у души пакленој Мрзаше свога брата много. Увек сам био мало прост, А он, грбоња, неваљао, Са глупим растом, на пакост, Уман ко̂ ђаво — страшно зао. Но и то знај, витеже мој, У чудној бради његовој, Скрива се нека сила клета, И, презирући све од света, Док му је брада цела сва, Нитков се тај не страши зла. Једном, у тешком неспокоју Лукаво ми је пришао: „Не одбиј” — рече — помоћ своју; Ја сам у књизи сазнао, Тамо, на исток, за горама, На тихим, морским обалама, Под замка немим зидинама, Чува се мач — и тешко нама! Из чаролија видех тамних; По вољи духова помамних, Тај мач злокобан биће нам; Нас оба он ће погубити, Мени ће браду одрубити, А теби главу; реци сам, Зар није вредно дочепати Пакосног духа кобни ков!” — Пристајем! Нашто уздисати? — Рекох кепецу већ готов — Ићи ћу ма и на крај света; И је́лом плеће завргох, А свога брата рад савета, Посадих на плеће друго. Пустих се на пут тих обала, Идем, идем, и — Богу хвала, Пророштву самом ко̂ на зло, Ништа се није случило. За мрачним, далеким горама Нађосмо подрум, и тај час, Ја га разметнух свег рукама И кобни мач допаде нас. Но, ах! судбина хтеде тако, Међ нама свађе плану пако — А имало се и о чем! Питање: ко ће владатʼ мачем? Ја спорих, грба заколута, Но усред бурне свађе те, Он смисли замке лукаве, Стиша се, божно, и ућута. — Махнимо беспослени спор! Озбиљно рече Црномор: Наш савез од тог само пати Нитʼ слози служи завада; Судба ће сама доконати Мач овај коме припада, Пригнимо ухом к земљи оба (Шта измислити неће злоба!) И ко зачује први звон, Некʼ влада мачем тај до гроба. — Рече и леже к земљи он. И ја се, безјак, опружих сав; Лежим, алʼ не чух ничега, Мислим: свараћу ја њега! Но сам се сварах лудоглав. Сред неме злотвор тишине Допуза кришом до мене, И крадом с леђа тек узмахну, Ко̂ вихар звизну мачина, Ни оком тренух, ни узданух, А глава слете с рамена. Но непозната нека сила Њојзи је живот оставила. Мој костур трњак захвати; Далеко тамо, замак гди је Не сахрањени труп ми гније; Главу ми кепец добави Донесе овде, остави, Да вечно чувам тај мач љути, Кога ми данас узе ти: Витеже, с тобом судба ходи, Узми га сада, Бог те води! Но сукобиш ли дана ког Грбоњу — вешца коварног; Сети се мене, у часу том, Исплати злоби осветом. И онда, ја ћу сретан бити, Спокојно дух отићʼ ће мој, И у захвалности својој Шамар ћу твој заборавити. </poem> </div> </div> == Извор == ''Дело'', Августа 1904. Тридесет друга књига. Година девета. Свеска 2. Стр. 218–230. {{ЈВ-аутор|Драгутин Илић|1926}} [[Категорија:Руслан и Људмила]] d1pffpssimd64qasudxxlywga8pigd6 0 60475 145392 144029 2026-08-08T12:25:20Z Coaorao 19106 /* */ 145392 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Александар Пушкин|Александар Пушкин]] | [[Руслан и Људмила]] | '''''Превод: [[Драгутин Илић|Драгутин Ј. Илић]]''''' | [[Руслан и Људмила/Песма четврта|-{Песма четврта}-]] | '''Песма пета''' | [[Руслан и Људмила/Песма шеста|-{Песма шеста}-]] }} <div style="text-align:center; margin-left:2em;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> <poem> Како је мила књегиња! Ћуд јој је дража свију чари: Осетљива је невина Супружној љубави верна, Несташна мало… но шта мари? Баш тим је још и милија! Сваког часа с милином новом Знаде нас она пленити; Па рец’те, ко сме ценити Људмилу с Делфиром суровом? Судба је првој дала дар, Душу и срце да разгори; Осмејци, њени разговори, У мени буде љубавни жар. А друга — у сукњи хусар, Дајте јој само брк, мамузе; Блажен тај, кога у сумрак, У усамљени кутак, Људмила моја очекива И другом срца назива! Но, верујте, блажен и тај, Ко од Делфире даље миче, И непознат је чак са њом. Но сада није реч о том! Већ ко то труби? Чаровника На оглед ко је позвао? Ко је то вешца препао? Руслан. Осветом пламтећи смели Зликовца стиже обители. Већ витез стоји под гором, Призивни рог ко бура вије, Нестрпљив коњиц под замком Снег моћним копитима бије. Књаз грбу чека. Но, у тај трен, По шлему снажном челичному, Ко усов с горе обрушен, Ударац паде, сличан грому. Руслан обрати очи гор’, Ал’ озго, угод над јунаком — Са узмахнутим чворноваком, Узлеће грба, Црномор. Штитом покривши с’, и у страну Затресе мачем и узмахну; Но тај под облак узлети, Ишчезну у час — и снова Озго на књаза полети. Сад витез ко из заседе; И вештац испод мачине На земљу паде — и седе; А Руслан ни речи једине С коња, у гневу скочи свом, У браду ко̂ помамљен лети; Застења кепец, и у том Ненадно с Русланом одлети… Коњ за њим гледа помаман; Под облаком је вештац веће; О бради виси наш Руслан И над горама с вешцем леће; Лете над дивљим горама, Лете над морским безднама; Као кост стврднув од напора, Руслан о бради свог злотвора Упорним виси рукама. Међутим, у зраку слабећи, Надмоћи дивећ’ се руској, Грбоња Руслану гордоме Подмукло рече: књаже мој! Животу нећу сметат твоме; Младићску смелост волем ја, Нек’ ти је проста борба сва; Сићи ћу — али с уговором… „Подмукли чаробниче, ћут’!” Узвикну витез: „с Црномором, Са мучитељем жене ми Руслан не трпи договора! Мач грозни казниће злотвора, У звезде можеш хитати Ал’ ћеш без браде остати!” Обузе страва Црномора, Суморан, блед, у болу свом, Дугачком брадом залуд он Уморено је стресат’ стао: Руслан је није испуштао, Но је још чупка по кад — кад. Два дана вештац њега носи, А трећег смерно милост проси: „Витеже, сажали се сад, Предишем једва (не могу крити) Опрости живот, твој ћу бити; Реци, где хоћеш, куд велиш…” — Аха покоран; сад дрхтиш! Мирно! Предај се руској сили И однеси ме ка Људмили.” Покорно слуша Црномор; С витезом дома завихори, Лети — и у час он се створи Сред страшних гора пред свој двор. Витешки Руслан тада руком Прихвати за мач у тај час, И дохвативши браду муклом, Он је одреза као клас. „Ево ти!” узвикну жестоки; „Шта? куд се дену онај крас? Где сила?” и на шлем високи Старчеве браде веза влас. Звизну на хата пламеног; Весело лети и хрже коњ; А витез грбу препалог, Стрпа у торбу за седлом; А сам да време не утрати Жури брду стрменом; Кад стиже, душом пламеном Полете чаробној палати. Смотривши отуд шлем брадати, Што му победни даде бој, Пред њим арапа црних рој, Јато робиња бојажљивих, Као призраци са свих стран, Беже — скрише се. Он један, сам, Посред одаја гордељивих Супругу милу дозива — Но ехо свода̑ мучаљивих Њему се само одзива; И он узјуран, чуства живих, Отвара врту двари све — Иде ал’ никог не налази; Унакрст оком обилази — Мртве су шуме дремљиве; Сенице пусте, врх стрмнина. Испод потока, сред долина, Људмилин не види се траг, — Бар уздах да јој чује драг! — Књаза захвати очај клет, У очима му помркну свест, Мисао мрачна умом лети: „Можда од туге… плен несретни… Тренутак… река…” Суморна Мисо га тишти. Малаксао, Пониклом главом он је стао, Кињи га, мори грдни страх. Заципљен као неми камен; Ум му се мути, дивљи пламен И очајање, љубави јад, Пале му крвцу, трују над. Но сад књагињин призрак красан Ко да му к усни долети... Одједном помаман, ужасан, Витез по врту полети; Људмилу боно довикује, Са брда стење одваљује, Све крши, мачем руши све; Обара шуме и сенице, Мостове руши немилице, И степа у час оголе! Далеко одјек одјекује, Рика и треска, шум и гром; Свуда мачина звони сева Опустошен је дивни крај; Безумни витез жртве снева, Машући лево, десно; вај! Пустињски ваздух мачем боде… Одједном — ненадни удар, И с невидовне неве оде, Одлете Црномора дар… Мађиска у мах мину сила, Пред њим је лежала Људмила! Заципљен витез умах стаде; О среће дивне, премиле; Опијен срећом Руслан паде К ногама верне Људмиле. Љубећи је мреже кида сад И слатко сузе рони млад, Зове је, али мома спије, Склопљене очи, уста — кам; И сладострасне маште плам Кроза сан младо срце вије. Руслан је гледа, цепти вас, Опет га зграби туга силна… Кад у том зачу знани глас, Глас честитога, доброг Фина: „Не бој се књаже! Већ на пут С уснулом крени ти Људмилом; Поткрепи срце новом силом, Љубави, части веран буд’! Небо ће злобу у беспуће И овладаће тишина, — У светлом Кијеву нева Пред Владимиром устануће Из мађијскога овог сна.” Тим гласом Руслан охрабрени У наруч жену узима, И носећ терет драгоцени Спушта се с ових висина, И слази у дôм усамљени. Ћутећи, с грбом за седлом, Јахаше он по путу свом; На рукама му спи Људмила, Свежа, ко зора пролећа, И на богатирска плећа Мирно је лице приклонила. Коврџаве јој косице, Дотиче ветрић, препун жуди; Покаткад уздахну јој груди, Час по час лице невино Разаспе рујне ружице! Љубав и машта потајна Лице јој драгог дочарава, И име свога Руслана У санку она прошаптава… У слатком миљу лови он Чаробно њено уздисање, Осмејак, сузе, нежни дах, Недара саних таласање. Тако кроз горе, долине, У дан и ноћне тамнине, Наш витез језди непрестано. Станиште жељно још даљно, А дева спи. Но млади књаз, Безплодним пламом прожет вас, Да л’ је страдалник постојани Супругу своју стражио, Нескромних жеља сузбив’ тајну, „Целомудрено” у маштању Блаженство своје тражио? Монах, који је сачувао, Потомству даљноме предање, О богатиру славном мом, Утврдо јамчи баш о том. И ја верујем без двојења, — Нечиста, груба наслеђења, Сродна су с нашим временом; Пастирке, санак књагињице Не беше налик на ваше сне, У благе дане, пролетње, У хладу мекане травице. Сећам се малог шумарка, По среди брезове дубраве, Сећам се једног сумрака И санка Лидије лукаве… Ах! пољуб што га улових, Уздрхтан, лак и нестрпљиви, Разагн’о није, другови, Дремеж јој тврд и трпељиви… Но нашто празан разговор! Љубави нашто помињање? Утеху њену и страдање Забацих давно у тимор; Сада привлачи пажњу моју Књагиња, Руслан, Црномор. Пред њима пукла је равнина, Витких јела ту је ред, И страшног брда на поглед Црни се округла висина, У јарког неба дере зрак. Погледа Руслан — ту се сети Да је то главин боравак. Силније бујни коњ му лети Ту је већ чудо над чудом; Залеђеним га гледа оком, А власи густи ко гора Узрасла на челу високом. На лицу живот угашен, Бледилом глава покривена, Орјашка уста откривена, Огромни зуби стиснути… Над умирућом главом оном Последњи час већ облеће. Њој витез храбри долеће С Људмилом и са Црномором. И викну: „Здраво, главо, ти! Ту сам! Кажњен је издајица Ево, роб ми је твој убијца!” И књажев усклик поносни Поврати мртвој глави дух, За тренут њој се врати слух, Пренула као иза сна, Погледа, страшно застења… Витезу поглед допаде. С ужасом брата познаде. Ноздре се шире; на бледу Образу огањ просијава, У умирућем погледу Последњи гнев се оцртава. Прожета мржњом толиком, Она је зубма шкргутала, И брату хладним језиком, Нечујни прекор шапутала… На очи паде маглен прам, Сврши се патничко страдање: Тренутни с чела трне плам И тешко ослаби дисање. Укочен поглед гледа гор’, А у том књаз и Црномор Спазише смртно трепетање… Почину глава вечним сном. Ћутљиво витез пође даље; Дршћући грба за седлом, Ни дише ни да се промоли, Већ црнокњижним језиком Вразима он се страсно моли. На рубу тамних обала, Где шуми речица незнана, Под шумским хладом заклоњен Кућице кров је нахерен, Опкољен густим јелама. У спором току речица Уз пут је плот од живица Сананим валом умивала, Крај њега тихо протицала Са лаким шумом ветрића. На месту где се тихо свила Самотна љупка, долина, Изгледа да се тишина Од искон века зацарила. Руслан устави коња свог. Све беше тихо, примирено, Под зраком лица зориног, Доља са шумом замагљеном, Трепташе кроз јутарњи дан. Руслан на траву спусти жену И сетан глади косу њену Са болом слатким и немим; Кад ал’ у часу спази неком Чунић под крилом једара, И зачу песму рибара Над тихом и жуборном реком. Бацив у вале мамак свој Рибар, о весло наслоњени, Обали плови зеленој, Кућици под кров нахерени. И гледа Руслан, добри књаз: Обали чунић заокреће, А из кућице плахо леће Девојче мило; танки стас, Безбрижно власи распуштене, Осмејак, њезин поглед благ, Плећа и груди обнажене, — Заносна као санак драг. И једно другом на груд пада, Обала нука хладак свој, Над њима жудња и наслада С љубављу плете венац свој. Но изнурен у том чару, Наш витез у сретном рибару Чији ли ово позна лик? Хазарски-хан, избраник славе, Љубави и војне крваве Ратмир, Русланов супарник. Ратмир сред тихе те пустиње Људмили, слави превери; У загрљају моме дивне За век их он изневери. Приступа витез у тај час; Пустињик познаде Руслана, Полете к њему. Јекну глас… И књаз загрли младог хана. „Шта видим?” запита херој, „Ти овде? Зашто остави Витешки, бурни живот свој И мач ког дивно прослави?” — Мој друже! — на то ће рибар: Додија души бојна слава, Таштине пусте варљив чар; И веруј, невина забава: Љубав и тихи сан дубрава Срцу је драже по стократ. Прош’о је мене крвав санак, Нити безумљу плаћам данак, И срећом истинском богат Све заборавих, друже мили, Па чак и снове о Људмили! „Мој мили хане, том сам рад!” — Рече му Руслан: „Водим је собом.” — Књагиња руска… она с тобом? Каквом је срећом нађе ти? Је л’ то могуће? Па гди је гди? Допусти! не, не нашто мени? Ово је моја једина; И мојој пресретној промени Узрок је њена милина. Она је живот, она радост, Она ми снова врати чар, И изгубљену моју младост, И мир и љубав и чисти жар. Залуд ми срећу обећаше, Усташца мома чаровних, Дванаест, што ме миловаше, Рад ове једне оставих. Напустих њихов дом весели, У хладу густе дубраве, Шлем тешки бацих и мач смели, Махнух се славе крваве. Пустињик мирни и незнани Живим у сретној тишини, С тобом, драгана, цвете бајни, Душе ми, зраче једини! — А пастирка је слушала Разговор срца пламеног, Па погледавши хана свог И смејала се и уздисала. До мркле ноћи, по дану, Рибар и витез преседише, С душом и срцем на длану. Нечујно часи пролетише. Потамне шума, слази ноћ; Звездано јато затрептало, Витезу наста време поћ’. Спустивши меко покривало На деву уснулу, Руслан Појаха коња, на пут креће, А замишљено, немо хан За њиме драгом душом леће, Руслану срећу, радости Победу, љубав братски жели… А санци бујне младости По сетној души лећу смели. Што усуд не рече своје Непостојаној лири мојој Само витештву да поје Уз то (незнано у свету) Љубав и дружбу старине? Песник суморне истине, О, зашто морам, рад потомства, Порок и злобу открити, И мучке сплетке вероломства У песми изобличити? Књагињин просац недостојни, Језиком храбар као лав, Презрени кукавац Фарлав, У степи немој и спокојној Наину чека прикривен. И ето, час је стиг’о њен. Вештица му се јави, збори: „Да л’ се још сећаш ко сам ја? За мном. На коња помамна!” И у мачку се ту промете, Оседлан коњ је… Она крете; Стазама мрачних дубрава Вештица води Фарлава. Тиханим сном је доља спала У ноћи, сетном немилу, Луна је бледа промицала Кроз облак, па је могилу Тренутним блеском обасјала. Под њоме суморни Руслан Седи, (ко увек тужно лице) Крај успаване књагињице; Дубоком мишљу сапутан, Промичу маште за маштама, И несносно лебди сан Над њимe хлађаним крилима. На мому сананим очима Кроз дремеж погледа Руслан, И клонув главом тврдо заспа Крај њених ногу уморан. И чудни сан се над њим вије Он види: као Људмила Над рубом страшне провалије Непомично се надвила… И у час, а ње ко нестаде, Над бездном самац стоји он… И познат глас, уздисај бон Из провале се дизат’ стаде… Руслан полете за женом, Стрмоглав тамнини дубокој… Сад, као види пред собом: Владимир у соби високој У колу седих властела, Између дванаест синова, С гомилом славних гостију, Около богатих столова. И још је гневан стари књаз. Ко у дан страшног растајања; И не чује се ничиј глас Да руши покој од ћутања. Немо је све међу њима, Нит кружи пехар румен сјаја… И виде међу гостима У борби палога Родгаја. Убијен ко жив изгледа, У руци купа злаћана, Весео пије, не гледа На зачуђеног Руслана. Књаз виде и младог хана; Ту друг и недруг… у тај мах Зашуми струна са гусала И поклич славнога Бајана Певца витештва, забава. Сад у одају Фарлав дође, Људмилу он за руку води, Но старац у срет ни да пође, Већ на груд тужно главу своди. Књажеви, бојари и сад Ћуте, од збора сваки преза; И све ишчезну — смртни хлад Обујми уснулога кнеза. Дремежом тешким опхрван Он мученичке лије сузе, Узбуђен мисли: „то је сан!” Мучи се, али кобне узе Прекинути је немоћан. Трепери месец над тмином, Скривене горе тамнином; Долина спи у мртву сну… Издајник језди на коњу. Пред њим се указа пољана, Он спази сумрачни курган;<ref>Реч татарска; што и могила, гроб, насуто брдашце.</ref> Крај ногу неве спи Руслан. А коњ му шеће пут кургана, Фарлав од страха зазире, Вештицу узе магла густа; У њему срце премире, Из хладних руку узде пушта. И мач лагано извуче, Готов је витеза без боја, На поле да раздвоји он… Тихо се краде. Коњ хероја Осетив врага завриска, Копитом бије. Но знак касни Не чује Руслан — сан ужасни Ко олово га притиска… Издајник вештицом храбрени У груди јунаку, презрени, Забоде трипут хладни нож… И оде сад што брже мож’ Добитак носећ’ драгоцени. Сву ноћ прободен, књаз Руслан, У мраку лежа, испод горе, Промиче време. Крви море Из отворених лопи рана. Кад зором откри поглед тамни, Иза њ се одби уздах бон, И с муком подиже се он; Ал’ пред очима све потамни, На узнак паде витез славни. — </poem> </div> </div> == Фусноте == <references/> == Извор == ''Дело'', 1904. Тридесет трећа књига. Година девета. Стр. 83–97. {{ЈВ-аутор|Драгутин Илић|1926}} [[Категорија:Руслан и Људмила]] 5f2evt398fbthiwnrva456m8e21b91w 0 60632 145393 144030 2026-08-08T12:25:29Z Coaorao 19106 /* */ 145393 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Александар Пушкин|Александар Пушкин]] | [[Руслан и Људмила]] | '''''Превод: [[Драгутин Илић|Драгутин Ј. Илић]]''''' | [[Руслан и Људмила/Песма пета|-{Песма пета}-]] | '''Песма шеста''' | }} <div style="text-align:center; margin-left:2em;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> <poem> Ти велиш, нежни друже мој, На лири лакој безбрижној, Давнину древну да сањам И верној музи поклањам Одмора свога доколице… Но ти знаш, мила другарице: У свађи с мнењем ветрастим, Твој друг, блаженством запојени, Напусти пос’о усамљени И звуке лире милене. Од складне, сликовне забаве Одвратих свој блажени лик… Сад дишем тобом — и горде славе Не слушам више јасни клик! Напустио је тајни гениј Творачке маште, разум мој; Љубављу страсном занешени Наслади палим тамњан свој. Но ти си, велиш, зажелила Пређашњих прича убавих, Предања славе, љубави; Мој богатир, моја Људмила, Владимир, вештица, Црномор, И Фина боли истинити Твоју су машту заносили; Ти си, слушајућ’ лак ми збор, С осмејком кад-када сустала; Но кад-кад погледавши гор’ На певца нежни зрак бацала… Па добро; брбљов заљубљен, Позивам лире гласак лен, Крај ножица ти ево седам И о витезу приповедам. Где стадох ја? Где је Руслан? Мртав је он сред поља равна; Не лопи крвца већ из рана, Над њим облеће гладни вран; Не звучи рог ни мач врхати, Нит се лелуја шлем космати. Покрај Руслана коњиц сам, Сетан, са главом обореном, Из очију му исчез’о плам, Ни маше гривом он злаћеном, Ни поиграва жалостан. Око Руслана немо шеће… Но мртвачки је књажев сан, Штит му блеснути скоро неће! А Црномор? За седлом он, У бисазима заборављен, Збуњен је јоште о злу свом, Срдит и сањив и заморен, Књагињу и витеза мог Псује, од муке, полугласно; Но кад из кута торбиног Погледа — тад узвикну јасно. Он виде: богатир мртав, У врелој крви окупан сав; Људмиле нема, пусто поље; Уздрхта злотвор радостан Мислећи: сад сам слободан! Али се вара Црномор. Међутим, заштићен Наином Са тихо уснулом Људмилом, Фарлав у књажев жури двор; И нада и страх њега пали, Већ Дњепра пред њим шуме вали, Пасишта знана ту су сад; И златоглави ту је град, У Кијев већ се Фарлав тисну; По улицама пуче глас, И одушевљен народ вас Око коњика град притисну. На радост трче оцу сви — Издајник стиже пред врати. Сносећи душом тужно бреме, Владимир — сунце у то време, У своме дому високом, Сеђаше, мучен горким болом, Бојари с тугом дубоком Седе у јаду немилом. Одједном шум пред капијом, Узбуна, крици; холуј прави Затутња бучно; и у том Непознати се воин јави; Усташе сви са шапатом, У чуду закликташе своме: „Људмила овде! Фарлав… с њоме?” С лица им мину туге мраз; Од стола уста стари књаз, Кораком тешким он приступа До кћери своје невољне; Очинско срце бурно лупа, И он се жељно таче ње. Ал’ не осећа мила дева, Заманђиана она снева На руци врага. Дружина На књаза пази, сви чекају, А узбуђени старина Витеза гледа у очају. Но Фарлав к устима прстом: „Људмила спава!” рече он; „Такву је нађох ја недавно У непроходним шумама, У злога духа рукама; Тамо се сврши дело славно, Три дана с њим се борих ја, Над борбом месец трипут прође; Дух паде; млада књегиња Мени уснула у плен дође. Но кад ће чудни престати сан? Кад ће гранути пробуђење? Судби је само тај час знан! А нама нада и стрпљење Остају тек на утешење.” И брзо вешћу немилом Кажа је градом полетела, И пијаца је узаврела Народа густом гомилом. Тужни дом стоји отворен; И народ јури узбуђен. Тамо, на одру где високом, На узглављима свиленим, Књагиња спи у сну дубоком. Витези, књази снуждени, Око ње стоје; гласи трубни, Тимпани, рози, гусле, бубњи Грме над њоме. Отац њен, Претешком тугом изнурен, Крај ногу кћери у сузама Припао немо с сединама; А близу њега блед Фарлав, — На лицу страх му и досада — Од раскајања трепти сав. Настаде ноћ. Нико сред града Не склопи трепке уморне; Тискајући се, другар другу, О чуду сваки умује, И супруг млад своју супругу Заборављаше ноћи те. Но таман месец, ноћи владар Пред зором скри се у затон, Кијево снађе нови удар. Узбуна, клици, шум и звон, Одјекну свуда. Кијевљани Над грацким врве бедемом… А тамо: сред магла јутарњих Шатори бели за реком, Штитови јасно одблескују, Коњици пољем подвикују, За собом дижућ’ густи прах; Таљиге у ратничкој спрези И огањ по брдашцима. Несрећа! то су Печењези! Но у то време мудри Фин, Духова моћни властелин, Суморне своје сред пустиње Мирним је срцем чекао, На неизбежни дан судбине Који је давно жељкао. У немој пусти степа знојних, За дивљих гора даљни сплет, Станишту ветра, бура громних, Где и вештица смели лет У позни час се не узвија, Долина чудна ту се свија, А у тој дољи кључа два: Из једног ''жива'' вода бије, Жубори шумно весела; Из другог ''мртва'' вода лије. Свуда је тихо, ветар спи, Пролетњи не трепери чар, Столетно борје не шуми, Не лећу птице: у летњи жар Ту јелен не сме жеђ да блажи; Суморна, нема, с искон света, Духова овде страшна чета Обале сане помно стражи… Пустињик с празним крчазима Створи се пред тим изворима; Пренуше дуси иза сна, И расуше се у забуни, А старац тајним водама Сагнув се, оба суда пуни. Затим, ишчезну као сен. И обрете се изубаха Тамо где Руслан убијен Лежи у крви и без даха. Наже се он над витезом И попрска га мртвом водом, И засја рана за раном, А труп лепотом блесну дивном: Старина потом водом живом Покропи њега, и у трен Силама новим поткрепљен, Младошћу заблиставши дивном, Устаде Руслан на ведар дан; Очима жељним немо гледи И као сенка, несвесни сан, Пред њиме прошлост трне, бледи. Но где је мила? Он је сам! У том се трже. Мудри Фин Зовну га и загрли живо: „Сврши се судба, сине мој! Блаженство тебе чека само: Крвави сад те зове пир, Ужасом мач ће севнут твој; На Кијев сић’ ће тихи мир, И Људмилу ћеш наћи тамо. Ево ти прстен заветни, Њим такни чело Људмиле И мађиске ће минут силе, Врази ће дрхтат проклети; Настаће мир и пашће злоба, Достојни среће буд’те оба. Збогом на дуго, витеже мој! Дај руку… там, за врати гроба Пријатељ ће те видет твој!” Рече, ишчезну. Опијени, Изненађењем пламеним, Руслан, у живот повраћени, Подиже руке пут за њим… Но ништа више не чу потом, Руслан је сам у пољу пустом. Скочи, с кепецом за седлом, А нестрпељив Русланов коњ, Трчи и хрже, машућ’ гривом; И већ је Руслан у седлу свом, Коњиц га носи здрава, силна Преко дубрава и долина. Но какав страх и ужас жив Показа Кијев опсађени! На њиве поглед обратив Народ, невољом престрављени, Стоји на кули, стенама, Небесној он се казни нада, Тужно је свуд по кућама, Страх и тишина свуда влада. Сам, покрај кћери уснуле, Владимир молитви се дао; А храбрих витезова збор, Верних кнезова с њима хор, Крвном је пољу хитао. Ограну дан. И врази сви С гора су зором потекли; И необуздане те гомиле Ко талас доље поплавиле И јуре стени Кијевској; У граду трубе загрмеше, Плануше борци полетеше, На сусрет борби јуначкој; Сукобише, се плану бој. На помол смрти лете коњи, Мачеви гребу, оклоп звони, Од стрела облак узви се; Ко муње борци похитали Коњаници се измешали. Збијени, као густи рој, Са стројем ту се коље строј; С коњаником се пешак хвата, Ту преплашеног видиш хата; Рус пада, тамо Печењег, Тамо клик битке, онде бе́с; Тај опаучен чворноваком, Онај прострељен стрелом лаком. Онај под штитом придављен, Помамним коњем разгажен. И бој се био све до ноћи, Победу нико не слави. За гором тела крвавих Склопише борци сане очи. И крепак беше њихов сан; Који пут тек на пољу битке Чуо се уздах немоћан, И руских витеза молитве. Пред зору трне, бледи сан. Сребри се талас у потоку, Плашљиво помаља се дан Замагљеноме на истоку. Брда су тихо рудила И небеса се будила; Још само немо и спокојно Санак што чува поље бојно. Но шта би: печењега стан, Узбуђен шумно из сна прену, Ненадно бурни сукоб севну; Задрхта срцем Кијевљан Безредно стреми у јатима; Кад: ал’ у пољу међ вразима, Под штитом, блештећ’ ко у пламу, Чудноват витез, у помаму, Ко бура тутњи, коље, руби, У рог громовно, с коња труби… Руслан је то. Ко божји гром Наш витез бије басурмана, Јури, с кепецом за седлом, Преплашенога посред стана. Где грозним мачем он завитла, Где срдит коњиц пролети, Свуд глава с плећа полети, Гомила пада валовита. У часу покривен је луг Са гором трупина крвавих, Смрвљених, живих и безглавих; Сломљена копља, стреле, лук. На трубне звуке на глас боја, Витези храбро славенски Хрле за трагом свог хероја… О, гин’те, басурмански пси! И печењеге ужас сколи, Налетач бурни и охоли Коњима лети расутим. За борбу нико нема воље, Већ с дивљим кликом кроз прашно поље Беже пред мачем кијевским, Намењени на жртву аду; Мач руски ствара крвав пир, Ликује Кијев… Већ по граду Витешки лети богатир; У десници му мач победни, Копље, ко јела голема, И крв низ оклоп лије медни, Лелуја брада са шлема; Лети надеждом занесени, Кроз народ бурни у књажев дом. Радошћу народ опијени Кличући стреми витезу свом — Књаза је радост оживила. У неми он улази трем, Где чудним санком спи Људмила; Владимир тугом саломљен Крај њених ногу сетан стоји; Он беше сам. Другове све Одвуче собом бој крвави, Но с њим је Фарлав, незнан слави, У књажев двор се забио, Презревши душом буру стана, Собна је врата стражио. Но чим угледа он Руслана, Смрзну се крвца у тај час, У грлу страшљив премре глас, Без чуства на колена паде… Издајник чека руку правде! Но Руслан с тајним прстеном Уснулој Људмили одлети, Принесе к лицу њезином… О, чуда! — млада Људмила, Уздахнув откри светле очи! Чини се да се премила Дивила тако дугој ноћи; Изгледало јој: санак бон, Чараше маште њој нејасне; Погледа боље — то је он! У загрљају је књаз прекрасне. Ускрснув, душом пламеном Не чује ништа Руслан врли; Старац у часу радосном, Плачући, милу децу грли. Чиме да свршим дуги спев, Ти се досећаш друже мили! Неправи старчев гасну гнев; Фарлав пред њиме и Људмилом Пред ноге Руслану паде, Коварство мрачно признаде; А сретни књаз му милост даде. Мађијске силе лишеног Примише грбу у двор тај; И светкујући беде крај Владимир, сред собе високе, Пирује међу својима. Дела давно минулих дана Предања старине дубоке. </poem> </div> </div> == Извор == ''Дело'', новембра 1904. Тридесет трећа књига. Свеска друга. Стр. 249–258. {{ЈВ-аутор|Драгутин Илић|1926}} [[Категорија:Руслан и Људмила]] 3sk2gv1smjayrn4ns477grp1kfl76iy 0 61479 145395 145384 2026-08-08T13:00:10Z Coaorao 19106 /* */ 145395 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Душманима | одељак= | аутор= Осман Ђикић | белешке= }} Не, никад неће, ко се Србом зове, Пред вама стрепит', нит' се молит вама, Не ћете препаст' очи соколове Овога св'јета најжешћим мукама! Јуначка крв му још кроз жиле тече, У грудма још му храбро срце бије, Душмани клети, никад Србин неће Пред вашим ногам' да с' кукавно вије! Он ће да сноси трпељиво узе, И муке тешке мирно ће да гледа, Ал' никад цигле из ока му сузе Да кане, Србин опазит' вам не да! Ал' тешко вама кад трубе бојне Забрује зраком чило, са свих страна, И поклич ријечи убојне Заори: У бој! У бој на душмана! == Извор == eq4drcjjbdyvfwo8i51skjigtlnvx8x 145396 145395 2026-08-08T13:01:54Z Coaorao 19106 /* */ 145396 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Душманима | одељак= | аутор= Осман Ђикић | белешке= }} <poem> Не, никад неће, ко се Србом зове, Пред вама стрепитʼ, нитʼ се молит вама, Не ћете препастʼ очи соколове Овога свʼјета најжешћим мукама! Јуначка крв му још кроз жиле тече, У грудма још му храбро срце бије, Душмани клети, никад Србин неће Пред вашим ногамʼ да сʼ кукавно вије! Он ће да сноси трпељиво узе, И муке тешке мирно ће да гледа, Алʼ никад цигле из ока му сузе Да кане, Србин опазитʼ вам не да! Алʼ тешко вама кад трубе бојне Забрује зраком чило, са свих страна, И поклич ријечи убојне Заори: У бој! У бој на душмана! </poem> == Извор == 35x1f7iqri2zxi9tzx9fffa2nz8va7v