Викизворник srwikisource https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%93%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%B0_%D1%81%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B0 MediaWiki 1.47.0-wmf.18 first-letter Медиј Посебно Разговор Корисник Разговор с корисником Викизворник Разговор о Викизворнику Датотека Разговор о датотеци Медијавики Разговор о Медијавикију Шаблон Разговор о шаблону Помоћ Разговор о помоћи Категорија Разговор о категорији Аутор Разговор о аутору Додатак Разговор о додатку Page Page talk Index Index talk TimedText TimedText talk Модул Разговор о модулу Догађај Разговор о догађају 0 61506 145732 145621 2026-09-04T15:27:03Z Coaorao 19106 145732 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | [[Градови и химере (1930)|Градови и химере]] (1930) | | | Прво писмо из Швајцарске | [[Градови и химере (1930)/Други писмо из Швајцарске|Друго писмо из Швајцарске]] }} <center><font size="+2"> Прво писмо из Швајцарске. </font></center> {{right|''АЛПИ (Сен-Беатенберг) августа,19**''}} {{gap}}Овде јутра освићу хитро и вечери закашњавају. Сати пролазе спори и неопажени; време се не даје мерити ничим, јер се овде ништа не догађа. Самоће и тишине алпијске су непроходније него либијске пустаре. Онамо светлост прави чудеса, и један исти предео постаје и нестаје сто пута дневно. Сунце зида градове по небу, тврђаве по облацима, химеричне вртове по земљи, и све је онамо живот и цветање. Овде сви сати пролазе или високо у небу или дубоко под земљом, не остављајући ничег ни у оку, ни у слуху, ни у успомени. Само док човек корача, ствари се крену и пролазе поред њега; задржи ли се на којој стрмени, све се окамени и све занеми. Кончић који веже људску душу за ову земљу, прекине се, и на том месту заболи, и падне кап крви.<br /> {{gap}}Тихи кристал глечерâ на Јунгфрау и на Блимлисалпима стоји у самом зениту као сребрн зид између два света. У разређеном ваздуху прође писак птице која се не види; зачује се меланхолично звоњење говеди из долина које се само наслућују. У долини се пружају ланци љубичастих и ваздушастих брегова који наличе на митолошка брда чије легенде више нико не памти. Све изгледа сјајно, али ефемерно, противуречно, ташто. Тамо је тунска равница обасјана зеленом светлошћу, и Тунско Језеро које, као душа, рефлектује сваког тренутка све што се догађа у небу. Све друго око мене је светло и огромно, али све непомично и равнодушно. Тај блиски и стални додир с великим и мирним стварима даје телу неку грубу материалност и живци се разилазе по њему као укочени конци од челика. Не волим алпијску лепоту. Ми утичемо на ствари мењајући њихове форме, али ствари мењају нас својим насилничким утиском. Чини ми се овде да данас већ не желим оно што сам јуче желео свом снагом. Свима мојим жељама видим сада границе, као овом хоризонту; сви моји снови свршавају недалеко од мене као овај путељак што понире у амбис; све моје намере стоје преда мном решене као модри зидови ових планина; ја се овде осећам везан за дрво или прикован за стену.<br /> {{gap}}Сваки низ ових брегова изгледа да је стао између нас и нечег бољег и нежнијег. Све је огромно и све хладно; и све је или веома тамно или веома светло. Ти контрасти тиште душу и спутавају мисао. Ако сиђем у долине које су овде тако дубоке, мени се чини да сам утонуо; ако сам на висини брегова, чини ми се да се више нећу умети да вратим кући. Ове невероватне импресије из Алпа избезуме првих дана човека с југа. Осећам да ће ме ове студене тамне ствари изменити из основе. Престаћу бити добар и нежан; омрзнућу музику и стихове; нећу се вратити некој жени коју сам волео, и поћи ћу за другом коју ћу пољубити без љубави. Нећу више умети да се дивим осим оном што је страшно; ни разумети лепоту у којој нема горчине; ни узбудити се за нечим у чему нема одрицања и бола. {{gap}}Станујем у једном хотелу при брегу обученом у тамну шуму четинара кроз коју су се размилеле стазе и раштркале труле клупе. Ту живи са мном разнолик свет као на каквој транс-атлантичкој лађи. Једна млада Американка с болесним мужем, љубоморним као Полифем, који спава затворених очију али отворених ушију, или затворених ушију али отворених очију. Неколико Руса с титулама, и Француза с црвеним розетама у рупици капута. Неки Немци који међу собом говоре француски да би изгледали отменији и из бољег света. Један је од њих немачки професор, који — као сви немачки професори — пише трећи део ''Фауста''. Још неки стари ермит без народности, и један млади пар који се није ником представио. Једна млада руска генералица с младежом, чији се муж бије по Манџурији. Један наш политичар, партијски мудрац, типичан: сав начелан и сав неучтив; говори с охолошћу као да је први проговорио, и гледа на све сигурно као да је први прогледао; и суди као да је последњи који треба да пресуди; и пошто је с вама говорио четврт сата, изгледа да ће вам сутрадан послати рачун, као лекар или адвокат. Био је у својој земљи и министар, као што је магаре у Јудеји сматрано за пророка. — Затим, један господин с госпођом, и једна госпођа с господином. После један Бугарин с каљачама, и један социалист с баритоном. Најзад један Американац из Канаде, који се тужи да није више могуће путовати по европским земљама, јер су га у Француској држали за немачког шпијона, у Немачкој за француског, у Аустрији за руског, у Русији за свачијег, док није најзад у Италији затворен као шпијон Свете Столице.<br /> {{gap}}Рат у Манџурији држи цело друштво у грозници. Траже се брзојавне вести из Париза: извештаји о дисциплини, собраћајним средствима, врстама оружја. Чудна психологија људства које живи у бојовној ватри на хиљаде миља далеко од боја. Сад се кладе на једног генерала у Манџурији као пре неки дан на једног коња у Довиљу или Лоншану, или на једног бика у Ниму или Светом Себастијану.<br /> {{gap}}Енглези су најчуднији свет по овим алпијским летњим насељима. Поред њих, нарочито поред Енглескиња с луткастим лицем и зачуђеним очима, сви се ми осећамо блазирани и стари. Они се свему чуде и свему смеју. Код Енглеза је смех и радост ствар васпитања и доброг тона; ми се смејемо људима и идејама, а они стварима. Непристојно је ћутати, неуљудно бити тужан, глупо бити замишљен. Енглези се смеју чим вас ослове, не зато што је нешто смешно, него да сусрет учине радосним; на смешно се и не знају да смеју. Спортови их чине да остају увек деца. Ових дана је неки поротни суд у Енглеској осудио на смрт једног пса што је ујео три човека, а варош је тражила касацију пресуде. Смех и радост су без сумње ствари једне више цивилизације и хуманости. Цивилизације, пошто је један научник тражио код дивљака у Перу жену која уме да се насмеје, али је није нашао; а хуманости, јер у Сједињеним Државама америчким пише по дућанима: Смејте се! — Један руски писац каже: треба се чувати човека од чијег осмеха његово лице поружња. Ово је истина. Рђави људи не умеју да се смеју. А од смеха лице постане лепше јер постане радосније. И одиста, ја ћу се овог лета дуго сећати по каламбурима и духовитим доскочицама неколицине Француза, али исто тако, и исто толико пријатно, по здравом и благородном смеху неколицине ових Енглеза који се ни са ким нису упознали целог лета. Енглез је рођени сепаратист. — Енглез се смеје, али је тужан; он је лепо обучен, али је несрећан; он је богат, али је циција; он је паметан, али је мутав; и добар, али индиферентан; и племенит, али несрдачан. Енглез сматра Енглеску, ако не засебном планетом, а оно извесно шестим континентом. Међутим себе сматра првим Европљанином, често пута с пуно разлога. Између једног Енглеза и једног Француза, и у њиховим личним односима, постоји дубоки Ламанш, који се даје пребродити и надлетети, али не даје исушити. Свашта сам на свету видео, али не видех Француза и Енглеза да су били интимни другови. — Највећа разлика међу људима се види по њиховом смеху. Енглези се смеју без повода, а Јапанци се смеју и у најжалоснијим случајевима. Значи да се смех не односи увек на оно што је одиста смешно.<br /> {{gap}}Европски народи изгледају да имају своја доба живота различна једна од других: Словени су младићи од двадесет година; Немци су мудраци од тридесет; Талијани су комедијаши од четрдесет; Грци љубе и ратују као чиче од педесет; Енглези се чуде и смеју као деца од петнаест. — Треба народе учити да се смеју. Ничим се човек не може толико допасти колико лепим смехом. Жене се најрадије дају људима који умеју да их засмејавају, који све окрећу на смешно, — не зато што оне понижавају цену ствари, него што су рођене епикурејке, и што воле радост живота изнад свега у животу. Од тренутка откад један човек постане за њу појава која носи весеље, она му се сва напушта, као што таквим људима сва деца трче у сусрет и падају у наручја. Смех је знак здравља, али и знак прогреса једног друштва. Најбољи доказ да је смех ствар прогреса људског друштва јесте то што се човек не смеје кад је сâм, него само кад је у друштву, и што смех не постоји међу расама које нису још постале друштвом.<br /> {{gap}}Али ако многи од нас изгледамо намргођени и заверенички мучаљиви поред Енглеза, исто тако поред Руса изгледамо увек недовољно добри и срдачни. Ја сам руско друштво познао само на страни. Французе сам волео увек свом памећу, али Русе свим срцем. Рус је простодушан као дете, али и компликован као дете. И кад је најкултурнији, он је међу другим неуравнотежен и нешто медвед. То су идеални јунаци и благородни лудаци. Кад се заљуби у Петрограду, оде да прокоцка своје имање у Монтекарлу, и убије се у Гуадарами… Нико није у исто време толико и дете, и човек, и жена: има детињу љубав да живи играјући се свачим на свету; има женски укус за емоције; има мушки бес и снагу да све покуша и увек све рискира. Љубопитство које иде дотле да окуша све, чак и злочин; неосећање вредности свог живота, ни цене своје личне среће. — Њихов тип добричине не постоји нигде другде на свету. Њихова фамилиарност у односима има разлога да буде можда за западњака сасвим несносна. Намећу своју интимност и причају своје породичне ствари. Не остављају ничије раме да га не потапшу. Кад вас не нађе код куће, пријатељ Рус вас чека изваљен на ваш диван или рчући на вашој постељи. Кад се најзад растанете за навек, он продужава још десет година да вам пише писма о свему што је негде видео и чуо, шаље поклоне, ретке књиге, илустроване новине. — Брани идеје које су одавна триумфовале, обара оне које су одавна сахрањене. Никад ведар идеолог него увек мутан утопист. Над сваким од њих изгледа да ледби нешто трагично: као да ће погинути у пожару каквог позоришта, или у судару возова, или се сасушити у неком казамату. Нико нема толико укуса за несрећу и поштовања за сузе.<br /> {{gap}}Вечери овде имају лепоту која је неразумљива човеку са југа. Мрак се ухвати наједном. Мрак не пада овде само из неба, него извире из земље, покуља из понора, проспе се са грања. Рађање уштапа међу овим бреговима има перипетије читавог једног катаклизма. Све смркне и направи се страшним, као да мора да пропадне пола света да се под Јунгфрау роди нова звезда. Затим уштап изиђе на сасвим другом месту него на оном на којем сте га очекивали, крупан као аждаја. Брзо запали полу неба, и затим остане сам у целом космосу. Ничег другог што би се видело у овим провалијама. Све су ствари поцрнеле једна од друге. — Али док тај месец није изишао, и док је био мрак и по земљи и по небу, глечери Јунгфрау и Блимлисалпа стајали су дуго ватрени и наранчасти у самом зениту. Тако неколико вечерњих сунчаних зракова остане увек заборављено и разливено по ледењацима, и тај призор је можда најчудније и најлепше што има у епопеји алпијског сунца.<br /> {{gap}}Шуме под мојим прозорима су дању пуне јастребова. Ноћу се одатле на најмањи шум подигне граја престрављених птица које у безумној врисци и лепршању попадају куд које, или се растуре у небу, или, ослепљене мраком, оборе у какав понор. А одмах затим настане цинична и језива тишина црних алпијских шума, у које изгледа да су се згомилале све сенке овог света. — Не знам зашто и после једног дана често пута дионизијски веселог падне ноћ овако пуна горчине и тегобе. Песници су увек осећали ово насиље алпијске лепоте над душом човековом. Гете је три пута пролазио овуда. Први пут се дивио Алпима, али без уверења, или бар без усхићења, можда чак више престрављен него узбуђен. Други пут је као прави алпинист прошао цео овај бернски Оберланд, и из Женеве ишао на ледењаке у Шамони, по дубоком снегу и мећави, дивећи се више својој снази него алпијском чуду. Трећи пут је био на Сен Готхарду, али не ни као песник, ни као турист, него као минеролог, сав занесен геолошким сенсацијама. Гете је у природи био увек више природњак него песник. ,,Њега нису преиначили високи Алпи, него је он постао други човек тек када је видео стари Рим. — Шатобриан је из Алпа побегао разочаран. — У Шелиевим најлепшим песмама испеваним овој природи осећа се више инспирација са благих рељефа из околине Женеве где је живео, него Алпа куда је само пролазио. — Мицкијевић је овде испевао најтужније стихове своје љубави; нигде му није била печалнија успомена на једну љубљену жену него кад је почео да му се овде по глечарима привиђа њен прогонилачки фантом. — Од стотине песника који су видели Алпе, не знам никог који се у њих заљубио. Овде се живи одиста у страху од мрака, у борби душе с огромним и тешким предметима око себе, у јези од понора, у ужасу од студени на ледењацима, у очајању од магле, у избезумљењу од киша. Међутим, има један песник који је у Алпе био истински заљубљен, и то какав велики песник: Жан-Жак Русо. Он није волео благе обале женевског језера где се родио, и ако каже да његово срце није никад престајало да их обилази. Он је волео ову природу високих Алпа, сву од самих контраста, поприште земљиних катастрофа, стравични предео у којем нема ничег спиритуалног ни хуманог. Русо је био једини у своме времену који је волео такозвану дивљу природу, усамљену, непорочну, неоскврњену, сакривену од обожавалаца — природу сукоба и вртоглавица. Римљани су волели природу и сваки богаташ је имао, као и цезар, по више летњиковаца. Али то, у основном, није била љубав за пејзаж него за агрикултуру. Они су у природи сами орали и копали, а не ишли да гледају залазак сунца или излазак месеца. Камилус и Цинцинатус су са орања ишли у сенат, а стари Брутус и стари Катон су се бавили воћарством. — У смислу XVIII-ог века идеја о природи била је сва сконцентрисана у лепоту геометријских вртова, као што су их сликали Вато и Патер. То су вртови који одговарају памети а не срцу: линија, поредак, закон, пропорција. Све измерено концем и срезано маказама. Воде у великим басенима, пребројане у литре и узапћене у камене оквире. Зелене катедрале и побусани салони. Нимфе и фауни усађени на свом месту математички прецизном. Версаљ и Шантији, Луј XIV и дука д'Омал, све господство интелектуализирано, и поноситост великог порекла: моћ која је изражена свугде линијама, тачкама и границама према целом свету. — Русо је објављујући лепоту дивље природе био проналазач новог света. Не из његовог урођеног укуса за противуречност и полемику, него одиста из осећања човека у основи примитивног и сенсуалног, Русо је то објавио снагом коју дотле није нико имао, и пробудио један интерес потпуно нов за светску литературу. Ствари у природи гледао је с оним усхићењем пре тога само писац Химне Сунцу, светац из Асизе; и само својевољни пустињак из Воклизе, Петрарка, у своме *De vita solitaria*, претходио је овој екстази писцу *Promenades d'un solitaire*. Русо је само кроз природу познао Бога, осетио љубав за жену, добио смисао за живот. Своју Нову Хелојизу доводи на женевско језеро, али на његов мрачни и дивљи део, код Вевеја, у предео који он сматра за најлепши део света. Не усхићује се ни раскошној околини Париза, ни сјајним лепотама Турене где је живео годинама, него језером Вевеја где је живео свега неколико дана. Хамлет је рекао да је лепо само оно што је страшно; то је рекао затим и Русо, јер је волео само ону природу од које га је хватао мрачан страх. Тако је овај велики мистик — толико упоређиван с Лутером и Калвином — био несумњиво творац данашње мисли, али и творац модерног сенсибилитета. Свој смисао за поредак у друштву носи можда из своје Женеве оног доба, али своје парадоксе о слободи, добио је из своје рано зачете френезије у природи. На страну његова апотеоза природног човека, и теорија о урођеној доброти, и мржња за цивилизацију; то је његова реакција против друштва оног доба које је умирало у собном ваздуху, у салонским конвенцијама, и у социалној неправди и хипокризији. Али његова дубока, искрена, безумна љубав за природу, неоспорно је спасла књижевност од сухог рационализма, и оставила осећање и слободу као извор најдубљих ствари у човеку. Она је дала доцнијим романтичарима читаву велику клавиатуру до тада непознатих унутрашњих вредности. Он је оборио француске друштвене традиције и обновио форме француске мисли. И створио је духовни космополитизам да су га Кант и Гете сматрали својим учитељем, а Бајрон и Валтер Скот својим инспиратором. Као Јулије Цезар, он је створио нове границе и ново царство. Бог је Алпе створио у пијанству и лудилу; песник Русо их је објавио у једној еротичној екстази. Он је од овог предела, близу којег се родио, и од предела у којем је љубио једну жену, направио завичај пејзажа у књижевности. Он је на женевско језеро довео срце човеково онда кад је оно, исушено и измучено логиком и дијалектиком, дошло било на право беспуће. Одавде, с једног окомка Сен-Беатенберга, види се у долинама сјајно огледало Тунског језера. Бродови бели и весели секу његову тешку воду од Туна до Интерлакена, али се на њему више ништа не догађа. — На једном крају је Интерлакен, швајцарски Монтекарло, летње место за светске пустолове, старе полигаме, талијанске кесароше, и Јевреје на свадбеном путу. У Интерлакену је увек више жена него људи; овде Сабињанке отимљу Римљане. Одавде сам једног ведрог јутра кренуо да се пењем на Јунгфрау. Између тамнозелених масива, једним тамним ходником, иде сребрн пут. Одозго са ледењака долази и један хладан и хучан поток и брзо промиче испод тог пута доле у неко језеро. Пут завршава у Лаутербруну, где чека једна од највећих сенсација које се могу имати на свету: велика падина Јунгфрау која скоро из зенита пада до земље, заслепљујући очи блеском свог сребра, док по земљи стоји просуто цвеће каквог флорентиског пролећа. Ту са једног високог брега руши се у село тежак стуб воде који се у паду сав раствори у водену прашину и ни кап његова не стигне до земље. Ту је на свом другом путовању заноћио Гете и опевао »дух вода« у једној славној песми. Четрдесет година доцније ту је заноћио и Бајрон, који тај исти дух вода помиње у своем *Манфреду*. Са мном путује једна мала Пољкиња, пријатељица из заједничке клупе на женевском универзитету. Њу прати њена тетка, која пише књигу о привиђењима Свете Катарине из Сијене. Тетку прати један стари и отмени Женевљанин који се каже далеким рођаком Еразма, и који има манију да скупља старе новце, и то једног јединог римског императора, Флориана, о коме нико не зна ништа. Ако не путујете сами, онда путујте само са женом коју волите. То је једини начин да се све уочи и све добија стоструку цену. Жена остаје увек дете, јер уме да се изненађује. Платон даје ову дефиницију: младост, то је моћи се чудити. — Ово даровито девојче прави целим путем рефлексије које би занимале и једног хришћанског филозофа као и каквог блазираног дендиа. Сваки дан изгледа импресионирана као да је тек тога јутра прогледала. Ништа још није записано на чистим страницама тог младог живота. Блажена душа која још није патила од болова непотребних; ни познала успеха којих се доцније гнуша; ни знала за осећања од којих се најзад црвени; ни за пријатељства којих се после кајемо. Није још ништа познала од свега што постоји. Али нема ничег што не погађа. Са безазленошћу њених шеснаест година помешао се већ коварни инстинкат вечне жене који има стотину очију, стотину ушију, стотину рука, и хоће све да види, све да чује, и свега да се маши. Све је лепо, све сјајно, све ново, све њено; али осећа да има још нешто недогледано, недочувено, неискушано. Њене сиве очи изгледају два мала северна језера пуна рибе, која непрестано светлуца по дну, игра се на површини, бацака у сунцу. За свим још нерешеним и загонетним трче та два широка млада ока, жбирски, разбојнички, с трагањем и мучењем. Њена су изненађења по стотину на дан, и сва напрасна и пуна жестине. Нема ствари која јој не натера млаз крви у телу и мисли. Ништа лепше од њених запиткивања за човека чија сва мудрост није у скептицизму и у *nihil admirare*. Имао сам само још једног пријатеља који је имао ту драгоцену моћ изненађивања пред свачим. О путу око своје куће могао је испричати колико и Васко де Гама о путу око Африке. Има тих ретких људи који сав свој унутрашњи живот носе у оку. Њихове су очи увек отворене, њима гледају, слушају, осећају, пипају, траже, роне, буше; оне се никад не смирују, и у све се упијају као пијавице. Оне су жедне, гладне, неспокојне, крилате. Једним погледом такав човек опази све пред собом: и поље, и реку у пољу, и мост на реци, и зрачак на води, и ваздух, и муху која је у тај мах пролетела с десна на лево. Све то спази брзо, напречац, халапљиво. Такви људи прате очима сваки покрет до краја његове линије; знају све чега има, у граду, у цркви, у кући, на столу, на човеку. Тако поред обичне гомиле људске, у којој већина иду погурене главе и оборених очију, гледајући или изнад ствари или испод ствари, — ови други, на против, носе цео свет на својим зеницама, и умру тек пошто су све на овој земљи видели и пребројали. Овај туризам који се види по Алпима, даје лажну илузију о томе да је људство најзад почело да осећа инстински за лепоту у природи. Међутим, истина је само да се у природу иде само лети, у дане беспосличења, за време прибирања нове снаге за обесна уживања у градском животу. Нико не зна да осети дубоко поље осуто цвећем, небо обливено светлошћу, шуме помрчале у сенкама. Нико не види колико једна стаза којом пролазимо сваки дан, изгледа друкчија сваки пут; и да никад једно јутро није слично другом. Нико више не уме пратити живот биљке од њене клице до последње сухе гране, ни одгојити животињу да би познао чар њеног детињства, бес њене младости, снагу њеног плођења. Предају своју земљу у закуп другом да је сами не обделавају у дивљењу и срећи која клија из сваке бразде и пада са сваке гране. Беже од најлепших догађаја на свету: од сунца, од кише, од ветра, од звезда, од магле. Има људи који су видели свега неколико залазака сунца, а још мање који су видели свитање и оргије сунчевог изласка. — Обожавају природу само деца и лудаци; само они говоре с биљкама по путу и с камењем у пољу. На супротној тачки од њих стоје још филозофи и песници, који се још детињски усхићују и лудачки диве свему ономе чему су други окренули леђа. Мржња оног мог пријатеља за тај свет била је крволочна онолико колико је његова љубав за природу била дивљачка. У једној безазленој пантеистичкој екстази узвикнуо ми је једном: »Кад сам видео једну ноћ на Крфу, осетио сам да више не волим своју жену!« Пењање путем на Јунгфрау, узело је цело преподне. Мала Пољкиња је имала у покрету главе нечег тичјег, а у кретању тела нечег мачјег; у целом животу физичком, ничег човјечјег. Пољкиње имају једну нарочиту чар коју неће достићи можда ни једна словенска жена. Оне имају сенсуалне покрете Шпањолке, духовиту кокетерију Францускиње, често срце и топлоту Рускиње, носталгију Скандинавке, наивност Енглескиње, и, што је извесно, ничег од Немице. Уз све то, носе нешто од трагичности своје расе: једно неспокојство да увек иду да виде шта је иза брега, да пређу с оне стране реке, да свугде где уђу отворе прозор, и завире под сваку завесу. Францускиња не уме да буде оволико приступачна тузи и сновима, нити је Рускиња икад овако чедно брбљива. Ни једна жена на свету није овако лакома на нове емоције, нити има онолико завођачког у своем гласу, у сваком погледу и свакој речи. Глас јој је млак и подмукао; стисак руке нежан али испитивачки; свако обећање ствар каприца и задње намере. За Рускињу је љубав херојство, а за Пољкињу је љубав интрига. Формула њена за фину љубав: малко перверсије у чедности, али много чедности у перверсији! Свугде пуно стила, укуса, рафинерије; јер жена која није лепа, она је смешна; ако није грациозна, она је вулгарна. Пољкињу омрзнете најзад зато што сте је и одвећ волели; затим је опет заволите, јер сте је пре тога срдачно мрзели, — али тако у бескрајност. — Она не напушта такав плен своје лудости и своје сплетке. Увек држи човека оним ефемерним у својим жељама и детињастим у својим страстима. Она је најженскија од свих жена, и то је најјаче оружје којим иду у бој на мушкост. — На једном путу за Јунгфрау овакви су жене драгоценост, јер су духовите. А духовита жена чини сталан притисак на човеков ум и таленат; никад у друштву духовите жене човек не пада у духовну леност ни телесну лабавост: зато он све боље види и лепше каже него у друштву човека. Он, поред ње, надмаши и већег од себе, чак и себе самог. Обично кажемо онолико колико знамо и како умемо; поред духовите жене кажемо више него што знамо и лепше него што умемо. Само је додир са женом направио француског човека најречитијим и најбодријим од свих људи. Напор да се допадне само духом, он је постигао у том врхунац сјаја; као што се Грк хоће да допадне парама, и у свакој земљи постане први банкар; или као што је лав хтео да се допадне лавици и дошао до своје гриве, а петлић до своје румене кресте. Никад нећу заборавити ову малу женицу од духа која никад није заборавила да буде и жена од спола, и која је та два елемента својих седамнаест година утапала у једној грацији што беше савршенство оваквог једног алпијског дана. Никад нећу заборавити те веселе вечери на планини, под зеленим сводом, где смо слушали како целокупно небо швајцарских анђела пева за богате Енглезе у Гранденвалду. Али никад нећу више моћи видети сјајну алпијску ноћ а да се не сетим свих оних понора које сам тада видео у њеним широким очима, и ако се сада отвараху као два црна и влажна ноћна цвета. Од Лаутербруна се пење до Шајдега једним електричним возом. А оданде, иде се пешице до ледењака. Дан је био јасан. Небо је било нешто млечно, као приморски свод у месецу августу када се Велики Медвед спусти до крова кућа и пролази улицама. Поред нас у даљини лебди један пејзаж Сегантинија. Али непосредно око нас, почиње предео смрти, земља на којој умире и последња клица живота. Једва се зелени ретка трава, ситна као прашина, кроз коју вијуга једна бедна путања што води у ледењаке и у смрт. Пролазе широка и студена платна ветра. Али оно што пренерази и скамени, то је тешка хука из глечара, хука отопљена снега што у мутним потоцима срља у амбизе који се отварају на сваком кораку. Од њих се пролама цео овај мртви предео. Али се ухо затим навикне и ужасни хук узме облик апсолутне монотоније, која најзад дадне утисак апсолутне тишине. Можда осећање тоталне самоће на овим висинама дадне ово осећање дубоког мира. Изгледало ми је све тихо у том пределу где је све било укочено, јер се овде живи само видом и сва друга чула остану у страви. Лед ових глечара издалека сјаји као сребрно море; а овде горе је снег таман од прашинасте земље којим су га ветрови засули. Пред овим пределом вечитих катастрофа видик нема краја; један поглед изгледа довољан да обухвати целу нашу планету. Дубоко у долинама испод нас, све је у магли; потоци се обарају сад пред нама у поноре у које је ужас погледати. Моја сапутница, брбљива као ласта, полагано губи у гласу свој тучни акценат. Осећам у својој руци њену ручицу сву залеђену од страха. Њене очи које су се отварале пред свачим у широка сива огледала, тумарају сад расејано. Мала уста која изгледа да су отворена само да кажу да љубе, беху се скупила у мали румени грч, као у врућу кап крви. Жене пред великим догађајима у природи имају потребу да плачу. На ледењацима нас је ухватио први сутон, а то нисмо ни осетили. Затим се небо није више разанавало. Све се било изгубило једно у другом, и повратак је задавао бриге. Душа се била преситила ових горких лепота, и ми смо позвали вође да нас брзо врате к земљи. Ледени зидови што су висили над провалијама, изгледало је да ће се порушити, ако мрак буде мало тежи, или ветар мало бржи. Страх је долазио од свега што се назирало. Ваљало се бојати да се магле из долина не подигну на путе по висинама и не одвоје нас од свега осталог. Срећом, вече се брзо рашчистило; неколико звезда изиђе из леда; свод се забеле. Месец ће изићи тек после поноћи. Када смо после два сата силажења једним добрим путем, и без вођа, срели у мраку неког човека, рече нам да смо променили правац и да тај пут силази на Менлихен, где ћемо стићи баш кад буде изишао месец. Сасвим свеједно. У Менлихену има велики шале за преноћиште. То значи ипак провести ноћ на самом хрбату Јунгфрау, што значи једна прича за потомство: за страх оних који су се пели само на црквени торањ, или на дуд у своем дворишту. Хиљаду слатких катастрофа на том силажењу и бројању корачаји по невидљивом путу, који изгледа да нигде не води него се обрће око себе. Машта отвара бездане и онде где их није било. Мала Пољкиња дрхти на мом длану као смрзло птиче; морам да је загревам својим дахом и својом крвљу. Она је благосиљала добру руску степу и афрички песак; о бродоломима код Добре Наде и Фалкланда говорила као о позоришној представи; и већ носила у џепу огртача једну пету своје ципелице! Остатак друштва ишао је за нама у ноћи или пропао у понорима. Али, најзад, ноћ у Менлихену била је тиха и блага. Ваздух је био наједном топао, и као да је у њему било мириса јоргована из Женеве и љубичица из Парме. Сва су чула била попустила; њене престрављене сиве очи изгледале су жељне не да виде сунце него да угледају човека. Те пепељасте очи које гледају увек у даљину, замишљено и нешто напрегнуто, као да она гледа кроз маглу да прозре, или успомену да се нечег сети, изгледале су сада малаксале. Само се види како се у тим широким зеницама нешто пали, па гаси, па опет пали, и опет угаси, — лепи, мирни и учестани пламенови који говоре место крви и место речи. Кад се раздани, те ће очи бити налик на мирни морски затон, сав окружен црним чемпресима, у заветрини. — Али је она сад уморна и сурвана. Ови доживљаји, који су направљени од самих чудеса, превазилазе моћ њене упечатљивости. Осећао сам да је имала потребу да је узмем у наручје, и да је тешим, дуго и благо, и да се закунем да је више нећу овако мучити, него да ћемо провести живот само на веранди, и у варошким парковима, и гледати Алпе, заваљени у столице и са догледом у руци. После уштапа који су те ноћи видели људи на ледењацима, бледог као сабласт, изишло је јутрос сунце, крваво као какво апокалиптичко страшило. Врхови Јунгфрау су се зажарили. Високи пламенови посуктали из земљине утробе, затим се одвојили од земље, па као огњено острво почели да лутају празним небом. Дан ипак неће још потпуно сванути. Борба између светлости и тмине нигде нема овај изглед очајне борбе у природи, овог хватања у коштац свих елемената и свих привиђења. Јер овде не изгледа да се рађа нов дан, него да се из хаоса издваја нов свет. Провала светлости у небу, кроз ове сенке теже од брегова, и ове тишине дубље од свих бездана, траје дуго. Затим, наједном, настаје брзо размицање румених глечера, њихово дизање све више, и протезање све даље. А цео овај покрет висина које изгубе све линије, претворе се у крупне огњене масе, које носи ветар десно и лево. То су свакодневне епопеје светлости ових Алпа који не задивљују него запрепашћују за цео живот. Рађање сунца на Јунгфрау, то је највећи догађај у космосу, и нешто што човекову судбину на земљи учини најбеднијим случајем међу свима стварима. Овде се не дају ни замислити среће и несреће, него само наизменичне мирне катастрофе и мирни триумфи огња и ноћи. Светлости и тмине изгледају једино што постоји, једини живот у времену, једино постојање и нестајање, обнављање и равијање. Све је у гашењу тих свеобимних огњева на Јунгфрау; ван тога ништа није стварност и бивање, него обмана и негација. Сунце, али ово огромно и крваво сунце из пустиње Јунгфрау, то је дефиниција космоса, обест и хармонија елемената, интрига и истина, прва и задња реч лепоте и ужаса. Питагористи су се бацали на земљу пред изласком сунца; то је чинио и Сократ, противник питагористâ. Три дана доцније гледао сам са својих прозора са Сен-Беатенберга ове брегове на мирном подневном грејању. Изгледало ми је тад да је мој живот наједном пресечен на двоје: пре и после мог дана на глечерима Јунгфрау. Тај дан је био прво пренеражење свих мојих чула, можда почетак извесног нереда у свима мојим мислима. Моја дотадања слутња за невероватно, добила је сад своју потврду и горак печат. Све што сам дотле видео, било је сићушно, тескобно, делимично. Знао сам за лепоте радосне или трагичне, лепоте створене за човечје срце и мисао. Али нисам знао за лепоте којих се ужасавамо јер немају ништа са човеком, јер га оборе и смрве, и јер постоје само за себе; и која су свирепа решења среће или несреће самог космоса. По талијанским равницама или нашим брежуљцима, Бог изгледа музичар и лиричар; овде изгледа непријатељ, судија и убица: јер је овде на сваком кораку замка, бусија, и провалија. Свугде на другом месту нешто живи, дише, пева и цвета; онамо горе на висинама постоји само смрт и лудило. Јутрос је овде на Сен-Беатенбергу једно благо сунце имало сав блесак прве љубави. Долине око мене изгледале су ми сада мирне и љупке као тихи пејзажи око Сијене или Асизе. Магле су лежале сребрне у понорима. Одоздо звоне недељна звона, можда из каквог сеоца на рубу језера где је пуно јабланова, и где по цео дан иде врева из пчелињака и голубињака. Ово треперење светлости у долинама траје цео један чаробни сат: то је лепа скаска о змајевима сунца који један другог прождиру. Јер магла се најзад у једном часу повуче, и као река улије у дубине земље, или отече у неке даље долине. Недељно јутро на оваквом брегу, то је празник који се не види на људима него на стварима. И оно што је најsitније на земљи, постане видљиво и сонорно, афирмација и снага, воља и песма. Како се ипак грубо намеће разлика између ове природе и ових швајцарских људи. Мрачни Цвингли, у дане Реформе, када се купило по хришћанским земљама злато за катедралу Светог Петра, показао је поносно и пркосно на беле Алпе и бунтовно узвикнуо да је то једино место где човечанство треба да гледа лице Вечитога на његовом престолу од леда. Швајцарци су одиста остали да гледају лице Божје на његовом престолу од леда, и нису дали новац за божанске престоле од злата, али о тој својој контемплацији нису оставили речи ни у стиху, ни у слици, ни у музици. Никад ни у једном од ових ситних и срећних градова није се родила ни једна уметност, и на овим небеским јеерима није зачета ни једна легенда, ни једно предање. Из ове земље у којој Бог седи тако на престолу од леда, Швајцарци су ишли као најамници у туђе земље и ратовали за ђавола. Њихово је оружје светлило по ходницима и степеницима најодвратнијих краљева и папа; они су гинули по предсобљима чувајући прагове за којима су чињена насиља и вршен блуд. За време Шарла VIII, били су у служби отмичара најхрабрији војници; за време Франсоа I били су најкукавнији — и својом паником проузроковали, код Павије, највећи пораз у француској историји, и одвођење француског краља у мадридску тамницу. Историја швајцарског народа у то доба била је само горка прича о витештву које се продавало за новац. Нечег тако најамничког и служитељског има и данас у његовој судбини. Швајцарска је фатално постала друмска гостионица и једна прикривена мржња за странца избија из сваког додира с њима. Странац није овде ни противник, ни савезник; ни једномишљеник ни разномишљеник; он је муштерија и кирајџија. Никакви осећаји не постоје у том сусрету, него измене хладних речи, недељних рачуна, добро проверене монете. Све је овде срачунато и узакоњено само с обзиром на ситну срећу малог човека, тако да кад одавде гледате на историју, изгледа вам да су велики подвизи само лудачке авантуре, и велике намере само манита пустоловства. За целу епопеју довољна је прича о Телу, једној јабуци и једној стрели. Срећом, све добро швајцарско није у песмама. Јер Бог, изабравши ову лепу земљу за свој престо, није хтео да људска срећа овде буде у књигама. Швајцарска је остварила идеал највећег унутрашњег спокојства, и тај њен мир, то је њена слава. На сваком углу жандарм, на сваком ћошку фењер, у сваком кварту један пастор, у свакој улици по једна бабица, у свакој породици традиција о једном посланику кантоналном или саветнику муниципалном! Закони на хартији, то су они који ратују против законâ у крви и инстинкту. Да су имали генија, такви би генији ову земљу разорили; овако су ови мали људи успели да направе велике ствари: изградили широке путеве, засадили сјајне вртове, дигли високе палате. Овде је срећа у половиности, осредњости, свакидашњости, ослобођењу од свега што је крупно, расно, духовно, свега што је и стваралачко и рушилачко у људском инстинкту. Једини геније којег је родила ова земља, био је Русо, најпре протеран и уцењен, затим признат и слављен. Да је Русо овде остао, њега би изгорели на гломачи као некад Мигела де Сервет, који је оставио науци закон о циркулацији људске крви. Јер ова земља није никад присвајала за себе амбицију каквог крупног духовног средишта. Кажу да су овде Русо и Волтер били под утицајем средине, и да је француска револуција зачета у Женеви. Међутим француска револуција је дело јакобинизма који је највећи контраст са женевским пуританством и калвинизмом. И када је у Паризу донесена Шарта о Правима Човека, још се у Женеви пушила гломача вештице госпође де Шадроне. — У Швајцарској је идеја о животу увек била уска, сујетна, себична и плашљива. У Реформи, ова се земља обележила само мрачном искључивошћу и верским цинизмом; у цркву је унела што више страха од славе и поезије, и што више неповерења и мржње за човека. Лутер је био песник и витез; Калвин је изгледао апсанџија и исповедник зликоваца. Овде Реформа није дошла као реакција на раскош и разврат Папâ, и као потреба за ослобођењем људске савести, него као реакција на талијански духовни хеленизам и на раскош и блесак у којем је човечанство дотле замишљало свог Бога. {{ЈВ-аутор|Јован Дучић|1943}} d82mu850zg6wv8eqr71dmny8bowv8tn