Викизворник srwikisource https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%93%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%B0_%D1%81%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B0 MediaWiki 1.47.0-wmf.22 first-letter Медиј Посебно Разговор Корисник Разговор с корисником Викизворник Разговор о Викизворнику Датотека Разговор о датотеци Медијавики Разговор о Медијавикију Шаблон Разговор о шаблону Помоћ Разговор о помоћи Категорија Разговор о категорији Аутор Разговор о аутору Додатак Разговор о додатку Page Page talk Index Index talk TimedText TimedText talk Модул Разговор о модулу Догађај Разговор о догађају 0 1292 147292 145658 2026-10-04T16:00:38Z Coaorao 19106 147292 wikitext text/x-wiki {{Обавештење}} {{Главна}} {| style="width: 100%; border-collapse: separate; border-spacing: 5px;" | style="width: 50%; border: 1px solid #6688AA; background-color: #FFE4C5; color: #000000; padding: 1em; text-align: justify;" class="plainlinks" | <div style="float: left; margin-left: 0.3em; margin-right: 0.7em;"> [[Датотека:Otvorena knjiga.JPG|130px]] </div> '''[[Викизворник:О Викизворнику|Викизворник]]''' је збирка текстова на српском језику којима су ауторска права истекла или нису ни постојала. Пре почетка рада обавезно прочитајте [[Викизворник:Смернице за рад|упутство]]. Уколико желите да вежбате уређивање можете то радити у [[Викизворник:Песак|песку]]. | rowspan="2" style="width: 50%; border: 1px solid #6688AA; background-color: #FFFFFF; color: #000000; padding: 1em; vertical-align: top;" | <div style="text-align: center; font-variant: small-caps; font-weight: bold; margin-bottom: 0.3em;">Индекс аутора</div> {{Ауторски индекс}} <div style="text-align: center; margin-top: 0.5em;">[[Датотека:Separator-vector.svg]]</div> <p style="text-align: center; font-weight: bold; margin: 0.3em 0;">Нови текстови</p> {{нови текстови}} <div style="text-align: center; margin-top: 0.5em;">[[Датотека:Separator-vector.svg]]</div> <p style="text-align: center; font-weight: bold; margin: 0.3em 0;">Заједница</p> *[[Викизворник:Писарница|Писарница]] *[[Викизворник:Странице_за_брисање|Предлози за брисање]] <div style="text-align: center; margin-top: 0.5em;">[[Датотека:Separator-vector.svg]]</div> <p style="text-align: center; font-weight: bold; margin: 0.3em 0;">Пројекти</p> {{Пројекти}} <div style="text-align: center; margin-top: 0.5em;">[[Датотека:Separator-vector.svg]]</div> <p style="text-align: center; font-weight: bold; margin: 0.3em 0;">[[:Категорија:Основне категорије|Основна подела]]</p> <div style="text-align: center; margin-top: 0;"> <p style="font-variant: small-caps; font-size: 105%; margin-bottom: 0.2em;"> [[:Категорија:Култура|Култура]] {{!}} [[:Категорија:Географија|Географија]] {{!}} [[:Категорија:Историја|Историја]] {{!}} [[:Категорија:Право|Право]] {{!}} [[:Категорија:Живот|Живот]] {{!}} [[:Категорија:Математика|Математика]] {{!}} [[:Категорија:Филозофија|Филозофија]] {{!}} [[:Категорија:Наука|Наука]] {{!}} [[:Категорија:Друштво|Друштво]] {{!}} [[:Категорија:Технологија|Технологија]]</p> <p>''[[Викизворник:Аутори|Ауторски индекс]] &middot; [[Special:Allpages|Све стране]] &middot; [[Викизворник:Азбучни индекс|Азбучни индекс]] &middot; [[Special:Categories|Све категорије]]''</p> </div> |- | style="border: 1px solid #6688AA; background-color: #d5eafb; color: #000000; padding: 1em; vertical-align: top;" | {| style="width: 100%; border-collapse: collapse;" |- | style="padding-bottom: 0.8em;" | [[Слика:Branko Radičević.gif|65px|right]] '''Српска књижевност'''<br> [[:Категорија:Српска поезија|Поезија]] {{!}} [[:Категорија:Српска проза|Проза]] {{!}} [[Српска драма|Драма]]<br> [[Српске епске народне песме|Епске народне песме]] {{!}} [[Српске народне приповетке|Народне приповетке]] |- | style="border-top: 1px dashed #9999CC; padding: 0.8em 0;" | [[Датотека:Shakespeare (oval-cropped).png|65px|right]] '''Светска књижевност'''<br> [[:Категорија:Енглеска књижевност|Енглеска књижевност]] {{!}} [[:Категорија:Италијанска књижевност|Италијанска књижевност]] {{!}} [[:Категорија:Немачка књижевност|Немачка књижевност]] {{!}} [[:Категорија:Руска књижевност|Руска књижевност]] {{!}} [[:Категорија:Француска књижевност|Француска књижевност]] {{!}} [[:Категорија:Хеленска књижевност|Хеленска књижевност]] |- | style="border-top: 1px dashed #9999CC; padding: 0.8em 0;" | [[Слика:Coat of arms of Serbia.svg|70px|right]] '''Право'''<br> [[:Категорија:Устави|Устави]] {{!}} [[:Категорија:Закони|Закони]] {{!}} [[:Категорија:Међународно право|Међународно право]] |- | style="border-top: 1px dashed #9999CC; padding: 0.8em 0;" | '''Историја'''<br> [[:Категорија:Српска историја|Српска историја]] {{!}} [[:Категорија:Историја Византије|Историја Византије]] {{!}} [[:Категорија:Историја Југославије|Историја Југославије]] {{!}} [[:Категорија:Историја Русије|Историја Русије]] {{!}} [[:Категорија:Црквена историја|Црквена историја]] {{!}} [[:Категорија:Први светски рат|Први светски рат]] {{!}} [[:Категорија:Други светски рат|Други светски рат]] |- | style="border-top: 1px dashed #9999CC; padding: 0.8em 0;" | '''Религија'''<br> [[Свето писмо|Библија]] {{!}} [[Куран]] {{!}} [[Молитве|Хришћанске молитве]] |- | style="border-top: 1px dashed #9999CC; padding-top: 0.8em;" | '''Лексикографија'''<br> [[Свезнање|Лексикон »Свезнање«]] |} |} <h2 style="text-align: center; font-family: 'Times New Roman', Times, serif; font-weight: normal; border-bottom: 1px solid #aaa; margin-bottom: 0.5em;">Братски и сестрински пројекти</h2> {{братски пројекти}} <!-- Interwiki links to other language Main Pages--> [[ar:]] [[az:]] [[bg:]] [[bn:]] [[br:]] [[bs:]] [[ca:]] [[cs:]] [[cy:]] [[da:]] [[de:]] [[el:]] [[en:]] [[eo:]] [[es:]] [[et:]] [[fa:]] [[fi:]] [[fo:]] [[fr:]] [[gl:]] [[he:]] [[hr:]] [[hu:]] [[hy:]] [[id:]] [[is:]] [[it:]] [[ja:]] [[kn:]] [[ko:]] [[la:]] [[li:]] [[lt:]] [[mk:]] [[ml:]] [[nl:]] [[no:]] [[pl:]] [[pt:]] [[ro:]] [[ru:]] [[sa:]] [[sah:]] [[sk:]] [[sl:]] [[sv:]] [[ta:]] [[te:]] [[th:]] [[tr:]] [[uk:]] [[vec:]] [[vi:]] [[yi:]] [[zh:]] [[zh-min-nan:]] __NOTOC__ __NOEDITSECTION__ asab5ptt8m9rplges48d6rogybfqtvf 147295 147292 2026-10-04T16:09:02Z Coaorao 19106 147295 wikitext text/x-wiki {{Обавештење}} {{Главна}} {| style="width: 100%; border-collapse: separate; border-spacing: 5px;" | style="width: 50%; border: 1px solid #6688AA; background-color: #FFE4C5; color: #000000; padding: 1em; text-align: justify;" class="plainlinks" | <div style="float: left; margin-left: 0.3em; margin-right: 0.7em;"> [[Датотека:Otvorena knjiga.JPG|130px]] </div> '''[[Викизворник:О Викизворнику|Викизворник]]''' је збирка текстова на српском језику којима су ауторска права истекла или нису ни постојала. Пре почетка рада обавезно прочитајте [[Викизворник:Смернице за рад|упутство]]. Уколико желите да вежбате уређивање можете то радити у [[Викизворник:Песак|песку]]. | rowspan="2" style="width: 50%; border: 1px solid #6688AA; background-color: #FFFFFF; color: #000000; padding: 1em; vertical-align: top;" | <div style="text-align: center; font-variant: small-caps; font-weight: bold; margin-bottom: 0.3em;">Индекс аутора</div> {{Ауторски индекс}} <div style="text-align: center; margin-top: 0.5em;">[[Датотека:Separator-vector.svg]]</div> <p style="text-align: center; font-weight: bold; margin: 0.3em 0;">Нови текстови</p> {{нови текстови}} <div style="text-align: center; margin-top: 0.5em;">[[Датотека:Separator-vector.svg]]</div> <p style="text-align: center; font-weight: bold; margin: 0.3em 0;">Заједница</p> *[[Викизворник:Писарница|Писарница]] *[[Викизворник:Странице_за_брисање|Предлози за брисање]] <div style="text-align: center; margin-top: 0.5em;">[[Датотека:Separator-vector.svg]]</div> <p style="text-align: center; font-weight: bold; margin: 0.3em 0;">Пројекти</p> {{Пројекти}} <div style="text-align: center; margin-top: 0.5em;">[[Датотека:Separator-vector.svg]]</div> <p style="text-align: center; font-weight: bold; margin: 0.3em 0;">[[:Категорија:Основне категорије|Основна подела]]</p> <div style="text-align: center; margin-top: 0;"> <p style="font-variant: small-caps; font-size: 105%; margin-bottom: 0.2em;"> [[:Категорија:Култура|Култура]] {{!}} [[:Категорија:Географија|Географија]] {{!}} [[:Категорија:Историја|Историја]] {{!}} [[:Категорија:Право|Право]] {{!}} [[:Категорија:Живот|Живот]] {{!}} [[:Категорија:Математика|Математика]] {{!}} [[:Категорија:Филозофија|Филозофија]] {{!}} [[:Категорија:Наука|Наука]] {{!}} [[:Категорија:Друштво|Друштво]] {{!}} [[:Категорија:Технологија|Технологија]]</p> <p>''[[Викизворник:Аутори|Ауторски индекс]] &middot; [[Special:Allpages|Све стране]] &middot; [[Викизворник:Азбучни индекс|Азбучни индекс]] &middot; [[Special:Categories|Све категорије]]''</p> </div> |- | style="border: 1px solid #6688AA; background-color: #d5eafb; color: #000000; padding: 1em; vertical-align: top;" | {| style="width: 100%; border-collapse: collapse;" |- | style="padding-bottom: 0.8em;" | [[Слика:Branko Radičević.gif|65px|right]] '''Српска књижевност'''<br> [[:Категорија:Српска поезија|Поезија]] {{!}} [[:Категорија:Српска проза|Проза]] {{!}} [[Српска драма|Драма]]<br> [[Српске епске народне песме|Епске народне песме]] {{!}} [[Српске народне приповетке|Народне приповетке]] |- | style="border-top: 1px dashed #9999CC; padding: 0.8em 0;" | [[Датотека:Shakespeare (oval-cropped).png|65px|right]] '''Светска књижевност'''<br> [[:Категорија:Енглеска књижевност|Енглеска]] {{!}} [[:Категорија:Италијанска књижевност|Италијанска]] {{!}} [[:Категорија:Немачка књижевност|Немачка]] {{!}} [[:Категорија:Руска књижевност|Руска]] {{!}} [[:Категорија:Француска књижевност|Француска]] {{!}} [[:Категорија:Хеленска књижевност|Хеленска]] |- | style="border-top: 1px dashed #9999CC; padding: 0.8em 0;" | [[Слика:Coat of arms of Serbia.svg|70px|right]] '''Право'''<br> [[:Категорија:Устави|Устави]] {{!}} [[:Категорија:Закони|Закони]] {{!}} [[:Категорија:Међународно право|Међународно право]] |- | style="border-top: 1px dashed #9999CC; padding: 0.8em 0;" | '''Историја'''<br> [[:Категорија:Српска историја|Српска историја]] {{!}} [[:Категорија:Историја Византије|Историја Византије]] {{!}} [[:Категорија:Историја Југославије|Историја Југославије]] {{!}} [[:Категорија:Историја Русије|Историја Русије]] {{!}} [[:Категорија:Црквена историја|Црквена историја]] {{!}} [[:Категорија:Први светски рат|Први светски рат]] {{!}} [[:Категорија:Други светски рат|Други светски рат]] |- | style="border-top: 1px dashed #9999CC; padding: 0.8em 0;" | '''Религија'''<br> [[Свето писмо|Библија]] {{!}} [[Куран]] {{!}} [[Молитве|Хришћанске молитве]] |- | style="border-top: 1px dashed #9999CC; padding-top: 0.8em;" | '''Лексикографија'''<br> [[Свезнање|Лексикон »Свезнање«]] |} |} <h2 style="text-align: center; font-family: 'Times New Roman', Times, serif; font-weight: normal; border-bottom: 1px solid #aaa; margin-bottom: 0.5em;">Братски и сестрински пројекти</h2> {{братски пројекти}} <!-- Interwiki links to other language Main Pages--> [[ar:]] [[az:]] [[bg:]] [[bn:]] [[br:]] [[bs:]] [[ca:]] [[cs:]] [[cy:]] [[da:]] [[de:]] [[el:]] [[en:]] [[eo:]] [[es:]] [[et:]] [[fa:]] [[fi:]] [[fo:]] [[fr:]] [[gl:]] [[he:]] [[hr:]] [[hu:]] [[hy:]] [[id:]] [[is:]] [[it:]] [[ja:]] [[kn:]] [[ko:]] [[la:]] [[li:]] [[lt:]] [[mk:]] [[ml:]] [[nl:]] [[no:]] [[pl:]] [[pt:]] [[ro:]] [[ru:]] [[sa:]] [[sah:]] [[sk:]] [[sl:]] [[sv:]] [[ta:]] [[te:]] [[th:]] [[tr:]] [[uk:]] [[vec:]] [[vi:]] [[yi:]] [[zh:]] [[zh-min-nan:]] __NOTOC__ __NOEDITSECTION__ 90bsj5ua3s930dt6k11hpv0doi66490 100 1489 147282 145118 2026-10-04T15:29:00Z Coaorao 19106 /* Преводи */ 147282 wikitext text/x-wiki {{Аутор | име = Алекса | презиме = Шантић | иницијал_презимена = Ш | годинарођења = 1868 | годинасмрти = 1924 | опис = '''Алекса Шантић''' био је српски песник и академик. | слика = Aleksa Šantić 1918.jpg | опис_слике = | википедија = Алекса Шантић | вики_цитати = Алекса Шантић | остава = | остава_кат = Aleksa Šantić }} == Сабрана дела == Дела су разврстана хронолошки према години настанка. * [[Шантићеве песме 1887.]] * [[Шантићеве песме 1888.]] * [[Шантићеве песме 1889.]] * [[Шантићеве песме 1890.]] * [[Шантићеве песме 1891.]] * [[Шантићеве песме 1892.]] * [[Шантићеве песме 1893.]] * [[Шантићеве песме 1894.]] * [[Шантићеве песме 1895.]] * [[Шантићеве песме 1896.]] * [[Шантићеве песме 1897.]] * [[Шантићеве песме 1898.]] * [[Шантићеве песме 1899.]] * [[Шантићеве песме 1900.]] * [[Шантићеве песме 1901.]] * [[Шантићеве песме 1902.]] * [[Шантићеве песме 1903.]] * [[Шантићеве песме 1904.]] * [[Шантићеве песме 1905.]] * [[Шантићеве песме 1906.]] * [[Шантићеве песме 1907.]] * [[Шантићеве песме 1908.]] * [[Шантићеве песме 1909.]] * [[Шантићеве песме 1910.]] * [[Шантићеве песме 1911.]] * [[Шантићеве песме 1912.]] * [[Шантићеве песме 1913.]] * [[Шантићеве песме 1914.]] * [[Шантићеве песме 1918.]] * [[Шантићеве песме 1919.]] * [[Шантићеве песме 1920.]] * [[Шантићеве песме 1921.]] * [[Шантићеве песме 1922.]] * [[Шантићеве песме 1923.]] * [[Шантићеве песме 1924.]] * [[Шантићеве песме непознате године]] === Песме за децу === * [[Санак мале виде]] 1888. * [[Циганчица]] 1921. * [[Ведра деца]] 1921. * [[На продају ево зеке]] 1921. * [[Верно друштво]] 1921. * [[Хранитељка]] 1921. * [[Бели зека]] 1921. * [[Честитка]] 1921. * [[Мила (Алекса Шантић)|Мила]] 1921. * [[Ласте]] 1921. * [[Сељанчица]] 1921. * [[Повратак (Алекса Шантић)|Повратак]] 1921. * [[Повратак из поља]] 1922. === Драмске слике === * [[Под маглом]] * [[Хасанагиница (Алекса Шантић)|Хасанагиница]] * [[Анђелија (Алекса Шантић)|Анђелија]] * [[Немања (Алекса Шантић)|Немања]] * [[Пред капијама Св. Петра]] * [[Свијетли дан]] (Алегоријска сцена) === Приповетке === * [[Освета (Алекса Шантић)|Освета]] (Голуб, 1887, бр.5) * [[Крадљивци]] (Голуб, 1887, бр.8) * [[Мајчина суза]] (Голуб, 1889, бр.1) * [[Амазонка]] (Стражилово, 1894, бр.40) * [[Љубав сиротице]] (Босанска Вила 1894, бр.4-5) * [[Оче благослови]] (Стражилово, 1894, бр.12) * [[Пошљедњи пољубац]] (Луча, 1895, бр.3) * [[На гробу љубави]] (Луча, 1895, бр.6-7) * [[Друг (Алекса Шантић)|Друг]] (Зора, 1900, бр.11) === Преводи === * ''[[Мињон]]'' (1900), од [[Гете|Гетеа]] * ''[[Истовјетност]]'' (1909), од Гетеа * ''[[Италији]]'' (1903), од [[Аутор:Ђакомо Леопарди|Леопардија]] * ''[[Крај танана шадрвана]]'' (1851), од [[Хајне|Хајнриха Хајнеа]] * ''[[Ја те љубим... (Хајнрих Хајне)|Ја те љубим…]]'' (1898), од Хајнеа * ''[[Пут у Кевлар]]'' (1900), од Хајнеа * ''[[Лорелај]]'' (1909), од Хајнеа * ''[[Ти тако мила си, лепа]]'' (1921), од Хајнеа == Најпознатије песме == * [[Вече на шкољу]] * [[Емина]] * [[Кајмакчалан]] (1920) * [[Ми знамо судбу...]] — [[Аутор:Стеван Сремац|Стевану Сремцу]] (1907) * [[Моја отаџбина]] * [[О класје моје]] * [[Остајте овдје...]] == Дела о Алекси Шантићу == * ''[[Песме од Алексе Шантића]]'' (1901), од [[Богдан Поповић|Богдана Поповића]] * ''[[Мисли о песнику]]'' (1924), од [[Јован Дучић|Јована Дучића]] {{DEFAULTSORT:Шантић,_Алекса}} [[Категорија:Алекса Шантић]] [[Категорија:Српски књижевници]] [[Категорија:Српски песници]] frmqotj2vgyp05lzt5zqaaf08xmxn8a 4 1648 147296 146435 2026-10-04T16:44:42Z Coaorao 19106 /* */ 147296 wikitext text/x-wiki [[Слика:Cyrillic letter El.svg|центар|250п]] * [[Аутор:Лаза Лазаревић|Лаза Лазаревић]] * [[Анђелија Л. Лазаревић]] * [[Аутор:Стефан Лазаревић|Стефан Лазаревић]] * [[Аутор:Сима Лазић Лукин|Сима Лазић Лукин]] * [[Аутор:Драгиша Лапчевић|Драгиша Лапчевић]] * [[Аутор:Федерико Гарсија Лорка|Федерико Гарсија Лорка]] * [[Аутор:Фран Лукаревић Бурина|Фран Лукаревић Бурина]] * [[Аутор:Ђакомо Леопарди|Леопарди, Ђакомо]] {{Ауторски индекс}} 3ddhkemlu2n8dlosv737c7wfztwx2m9 4 1781 147252 147220 2026-10-04T13:39:31Z Coaorao 19106 /* */ 147252 wikitext text/x-wiki * [[Аутор:Свети Сава‎|Свети Сава]] * [[Аутор:Аница Савић Ребац|Савић, Ребац Аница]] (1892—1953) * [[Аутор:Милан Савић|Савић, Милан]](1845—1930) * [[Аутор:Живојин Симић|Симић, Живојин]] * [[Аутор:Јован Скерлић|Скерлић, Јован]] (1877—1914) * [[Аутор:Павле Соларић‎|Соларић, Павле‎]] * [[Аутор:Душан Срезојевић‎|Срезојевић, Душан]] (1886—1916) * [[Аутор:Борисав Станковић‎|'''Станковић‎, Борисав''']] (1876—1927) * [[Аутор:Стеван Сремац‎|'''Сремац, Стеван''']] (1855—1906) * [[Аутор:Васа Стајић|Стајић, Васа]] (1878—1947) * [[Аутор:Драгиша Станојевић|Станојевић, Драгиша]] (1844—1918) * [[Аутор:Ђорђе Станојевић|Станојевић, Ђорђе]] (1858—1921) * [[Аутор:Станоје Станојевић|Станојевић, Станоје]] (1874—1937) * [[Аутор:Милица Стојадиновић Српкиња|'''Стојадиновић Српкиња, Милица''']] (1828—1878) * [[Аутор:Шарл Сењобос|Сењобос, Шарл]] * [[Аутор:Јован Суботић‎|Суботић, Јован‎]] (1817—1886) {{Ауторски индекс}} 8rcxofkcaofnqqasj94khoa5zhielc8 147253 147252 2026-10-04T13:39:36Z Coaorao 19106 /* */ 147253 wikitext text/x-wiki * [[Аутор:Свети Сава‎|Свети Сава]] * [[Аутор:Аница Савић Ребац|Савић, Ребац Аница]] (1892—1953) * [[Аутор:Милан Савић|Савић, Милан]] (1845—1930) * [[Аутор:Живојин Симић|Симић, Живојин]] * [[Аутор:Јован Скерлић|Скерлић, Јован]] (1877—1914) * [[Аутор:Павле Соларић‎|Соларић, Павле‎]] * [[Аутор:Душан Срезојевић‎|Срезојевић, Душан]] (1886—1916) * [[Аутор:Борисав Станковић‎|'''Станковић‎, Борисав''']] (1876—1927) * [[Аутор:Стеван Сремац‎|'''Сремац, Стеван''']] (1855—1906) * [[Аутор:Васа Стајић|Стајић, Васа]] (1878—1947) * [[Аутор:Драгиша Станојевић|Станојевић, Драгиша]] (1844—1918) * [[Аутор:Ђорђе Станојевић|Станојевић, Ђорђе]] (1858—1921) * [[Аутор:Станоје Станојевић|Станојевић, Станоје]] (1874—1937) * [[Аутор:Милица Стојадиновић Српкиња|'''Стојадиновић Српкиња, Милица''']] (1828—1878) * [[Аутор:Шарл Сењобос|Сењобос, Шарл]] * [[Аутор:Јован Суботић‎|Суботић, Јован‎]] (1817—1886) {{Ауторски индекс}} cwj0dp8s7649tukx22opv01q5jjcly7 4 10746 147242 147209 2026-10-04T12:47:05Z Coaorao 19106 147242 wikitext text/x-wiki <table width="100%" height="100%"><tr><td bgcolor="#ffffff"><center><div style="width:95%;background:white;color:gray;padding:20px; text-align:left;font-size:9pt;a:link:#5B0081;a:visited:#5B0081;"> {|align="right" style="float:right" |- |[[File:Crystal Clear app file-manager.png|50px|Архиве]] ---- [[Викизворник:Актуелности/Архива1|'''Архива 1''']] |} Викизворник има '''{{БРОЈЧЛАНАКА}}''' текстова, '''{{NUMBEROFUSERS}}''' корисника и '''{{NUMBEROFFILES}}''' слика. Види још: * [[Посебно:Statistics|Статистике викизворника]] * [[:meta:Wikisource|Списак викизворника по броју текстова]] [[Категорија:Викизворник]] [[bs:Wikizvor:Novosti]] [[hr:Wikizvor:Novosti]] == '''<big>2026.</big>'''== === Октобар 2026. === '''4. октобар''' * [[Слика:Wikisource-logo.svg|20п]] Викизворник на српском језику добио је '''44.000. чланак'''! Реч је о чланку '''[[Песме (Јован Дучић, 1911)/Победилац|Победилац]]'''. === мај 2026. === '''8. мај''' *[[Слика:Crystal multimedia.png|20п]] [[Слика:Admin mop.PNG|20п]] Завршено је гласање о давању администраторских овлашћења кориснику '''[[Корисник:Coaorao|-{Coaorao}-]]'''. :::Корисник је изабран за администратора, а гласање можете видети '''[[Викизворник:Захтеви за администрирање/Давање/Coaorao|овде]]'''. == '''<big>2023.</big>'''== === Јануар 2023. === '''31. јануар''' * [[Слика:Wikisource-logo.svg|20п]] Викизворник на српском језику добио је '''42.000. чланак'''! Реч је о чланку '''[[Сви се свеци, коледо, сбираше ко]]'''. == '''<big>2022.</big>'''== === Децембар 2022. === '''15. децембар''' * [[Слика:Wikisource-logo.svg|20п]] Викизворник на српском језику добио је '''41.000. чланак'''! Реч је о чланку '''[[Јова шета по Беломе граду]]'''. === Октобар 2022. === '''23. октобар''' * [[Слика:Wikisource-logo.svg|20п]] Викизворник на српском језику добио је '''40.000. чланак'''! Реч је о чланку '''[[Сестра Зука бајрактара]]'''. === Септембар 2022. === '''25. септембар''' * [[Слика:Wikisource-logo.svg|20п]] Викизворник на српском језику добио је '''39.000. чланак'''. Реч је о чланку '''[[Усту, усове]]'''. === Јул 2022. === '''31. јул''' *[[Слика:Wikisource-logo.svg|20п]] Викизворник на српском језику добио је '''38.000. чланак'''. Реч је о чланку '''[[Моја песмо...]]'''. == '''<big>2015.</big>''' == === Фебруар 2015. === '''10. фебруар''' *[[Слика:Crystal multimedia.png|20п]] [[Слика:Admin mop.PNG|20п]] Завршено је гласање о давању администраторских овлашћења кориснику '''[[Корисник:Никола Смоленски|-{Никола Смоленски}-]]'''. :::Корисник је изабран за администратора, а гласање можете видети '''[[Викизворник:Захтеви за администрирање/Давање/Никола Смоленски|овде]]'''. '''3. фебруар''' *[[Слика:Nuvola apps bell.png|20п]] [[Слика:Admin mop question.png|20п]] Покренуто је гласање о давању администраторских овлашћења кориснику '''[[Корисник:Никола Смоленски|-{Никола Смоленски}-]]'''. :::Гласати можете '''[[Викизворник:Захтеви за администрирање/Давање/Никола Смоленски|овде]]'''. 98g2gxugcb555hg1l2boki1krexwo3a 147243 147242 2026-10-04T12:47:32Z Coaorao 19106 147243 wikitext text/x-wiki <table width="100%" height="100%"><tr><td bgcolor="#ffffff"><center><div style="width:95%;background:white;color:gray;padding:20px; text-align:left;font-size:9pt;a:link:#5B0081;a:visited:#5B0081;"> {|align="right" style="float:right" |- |[[File:Crystal Clear app file-manager.png|50px|Архиве]] ---- [[Викизворник:Актуелности/Архива1|'''Архива 1''']] |} Викизворник има '''{{БРОЈЧЛАНАКА}}''' текстова, '''{{NUMBEROFUSERS}}''' корисника и '''{{NUMBEROFFILES}}''' слика. Види још: * [[Посебно:Statistics|Статистике викизворника]] * [[:meta:Wikisource|Списак викизворника по броју текстова]] [[Категорија:Викизворник]] [[bs:Wikizvor:Novosti]] [[hr:Wikizvor:Novosti]] == '''<big>2026.</big>'''== === октобар 2026. === '''4. октобар''' * [[Слика:Wikisource-logo.svg|20п]] Викизворник на српском језику добио је '''44.000. чланак'''! Реч је о чланку '''[[Песме (Јован Дучић, 1911)/Победилац|Победилац]]'''. === мај 2026. === '''8. мај''' *[[Слика:Crystal multimedia.png|20п]] [[Слика:Admin mop.PNG|20п]] Завршено је гласање о давању администраторских овлашћења кориснику '''[[Корисник:Coaorao|-{Coaorao}-]]'''. :::Корисник је изабран за администратора, а гласање можете видети '''[[Викизворник:Захтеви за администрирање/Давање/Coaorao|овде]]'''. == '''<big>2023.</big>'''== === Јануар 2023. === '''31. јануар''' * [[Слика:Wikisource-logo.svg|20п]] Викизворник на српском језику добио је '''42.000. чланак'''! Реч је о чланку '''[[Сви се свеци, коледо, сбираше ко]]'''. == '''<big>2022.</big>'''== === Децембар 2022. === '''15. децембар''' * [[Слика:Wikisource-logo.svg|20п]] Викизворник на српском језику добио је '''41.000. чланак'''! Реч је о чланку '''[[Јова шета по Беломе граду]]'''. === Октобар 2022. === '''23. октобар''' * [[Слика:Wikisource-logo.svg|20п]] Викизворник на српском језику добио је '''40.000. чланак'''! Реч је о чланку '''[[Сестра Зука бајрактара]]'''. === Септембар 2022. === '''25. септембар''' * [[Слика:Wikisource-logo.svg|20п]] Викизворник на српском језику добио је '''39.000. чланак'''. Реч је о чланку '''[[Усту, усове]]'''. === Јул 2022. === '''31. јул''' *[[Слика:Wikisource-logo.svg|20п]] Викизворник на српском језику добио је '''38.000. чланак'''. Реч је о чланку '''[[Моја песмо...]]'''. == '''<big>2015.</big>''' == === Фебруар 2015. === '''10. фебруар''' *[[Слика:Crystal multimedia.png|20п]] [[Слика:Admin mop.PNG|20п]] Завршено је гласање о давању администраторских овлашћења кориснику '''[[Корисник:Никола Смоленски|-{Никола Смоленски}-]]'''. :::Корисник је изабран за администратора, а гласање можете видети '''[[Викизворник:Захтеви за администрирање/Давање/Никола Смоленски|овде]]'''. '''3. фебруар''' *[[Слика:Nuvola apps bell.png|20п]] [[Слика:Admin mop question.png|20п]] Покренуто је гласање о давању администраторских овлашћења кориснику '''[[Корисник:Никола Смоленски|-{Никола Смоленски}-]]'''. :::Гласати можете '''[[Викизворник:Захтеви за администрирање/Давање/Никола Смоленски|овде]]'''. mwy05o9hlwqcr0z99fpfoorelk9aqek 147244 147243 2026-10-04T12:47:52Z Coaorao 19106 /* 2026. */ 147244 wikitext text/x-wiki <table width="100%" height="100%"><tr><td bgcolor="#ffffff"><center><div style="width:95%;background:white;color:gray;padding:20px; text-align:left;font-size:9pt;a:link:#5B0081;a:visited:#5B0081;"> {|align="right" style="float:right" |- |[[File:Crystal Clear app file-manager.png|50px|Архиве]] ---- [[Викизворник:Актуелности/Архива1|'''Архива 1''']] |} Викизворник има '''{{БРОЈЧЛАНАКА}}''' текстова, '''{{NUMBEROFUSERS}}''' корисника и '''{{NUMBEROFFILES}}''' слика. Види још: * [[Посебно:Statistics|Статистике викизворника]] * [[:meta:Wikisource|Списак викизворника по броју текстова]] [[Категорија:Викизворник]] [[bs:Wikizvor:Novosti]] [[hr:Wikizvor:Novosti]] == '''<big>2026.</big>'''== === Октобар 2026. === '''4. октобар''' * [[Слика:Wikisource-logo.svg|20п]] Викизворник на српском језику добио је '''44.000. чланак'''! Реч је о чланку '''[[Песме (Јован Дучић, 1911)/Победилац|Победилац]]'''. === Мај 2026. === '''8. мај''' *[[Слика:Crystal multimedia.png|20п]] [[Слика:Admin mop.PNG|20п]] Завршено је гласање о давању администраторских овлашћења кориснику '''[[Корисник:Coaorao|-{Coaorao}-]]'''. :::Корисник је изабран за администратора, а гласање можете видети '''[[Викизворник:Захтеви за администрирање/Давање/Coaorao|овде]]'''. == '''<big>2023.</big>'''== === Јануар 2023. === '''31. јануар''' * [[Слика:Wikisource-logo.svg|20п]] Викизворник на српском језику добио је '''42.000. чланак'''! Реч је о чланку '''[[Сви се свеци, коледо, сбираше ко]]'''. == '''<big>2022.</big>'''== === Децембар 2022. === '''15. децембар''' * [[Слика:Wikisource-logo.svg|20п]] Викизворник на српском језику добио је '''41.000. чланак'''! Реч је о чланку '''[[Јова шета по Беломе граду]]'''. === Октобар 2022. === '''23. октобар''' * [[Слика:Wikisource-logo.svg|20п]] Викизворник на српском језику добио је '''40.000. чланак'''! Реч је о чланку '''[[Сестра Зука бајрактара]]'''. === Септембар 2022. === '''25. септембар''' * [[Слика:Wikisource-logo.svg|20п]] Викизворник на српском језику добио је '''39.000. чланак'''. Реч је о чланку '''[[Усту, усове]]'''. === Јул 2022. === '''31. јул''' *[[Слика:Wikisource-logo.svg|20п]] Викизворник на српском језику добио је '''38.000. чланак'''. Реч је о чланку '''[[Моја песмо...]]'''. == '''<big>2015.</big>''' == === Фебруар 2015. === '''10. фебруар''' *[[Слика:Crystal multimedia.png|20п]] [[Слика:Admin mop.PNG|20п]] Завршено је гласање о давању администраторских овлашћења кориснику '''[[Корисник:Никола Смоленски|-{Никола Смоленски}-]]'''. :::Корисник је изабран за администратора, а гласање можете видети '''[[Викизворник:Захтеви за администрирање/Давање/Никола Смоленски|овде]]'''. '''3. фебруар''' *[[Слика:Nuvola apps bell.png|20п]] [[Слика:Admin mop question.png|20п]] Покренуто је гласање о давању администраторских овлашћења кориснику '''[[Корисник:Никола Смоленски|-{Никола Смоленски}-]]'''. :::Гласати можете '''[[Викизворник:Захтеви за администрирање/Давање/Никола Смоленски|овде]]'''. 2pvkfnp9s9cgqtbhor7mltk8sjoc71u 0 15314 147287 104360 2026-10-04T15:56:37Z Coaorao 19106 /* Види још */ 147287 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= ОДА НАРОДУ СРПСКОМ | одељак= | аутор= Габријеле Д'Анунцио | преводилац= Милутин Бојић | година= 1916 | белешке= „Ода народу српском“ је поема италијанског песника Габријела Д‘Анунција, док је белешке уз поему написао ит. песн. Никола Томазе. Поема је написана 16. а објављена 24. новембра 1915. године у миланском листу ''-{Corriere della sera}-''. <br>Било је више превода поеме, али овде је представљен превод српског песника Милутина Бојића. Бојић је поему превео уз помоћ једног српског војника, а превод је објављен 7. априла 1916. године (по јул. календару) у првом броју ''Српских новина'' на Крфу. }} == Превод == Ода Српској нацији I.<br> Какав то крик непрестани<br> недра планинска пара?<br> Какав то вапај заумни<br> потреса густе шуме,<br> дах леденим рекама<br> гуши, немир у изворима ствара?<br> О Србијо Стефанова,<br> о краљевство Лазарево свето,<br> крви девет југових синова,<br> земљо Миличина плача,<br> ти знаш: опет су разапели<br> Цар Душановог Христа,<br> на свако дрво оголело<br> твојих шума, на сваки кам голи<br> твојих планина мрачних,<br> стопала и колена су му здробили<br> ударцима ногу, проболи<br> са бодежом груди,<br> не киселицом од вода сирћетних,<br> већ са густом жучи изгрушаном крви<br> уста му света напојили нељуди.<br> II.<br> Хабсбуршки џелат, стари<br> убица немоћних и слабих,<br> кољач нејаке дечице<br> и жена, старкеља<br> блудна којој кроз ноздрве<br> црви на гомиле врве<br> и већ се смрдљива, са трепавице<br> и браде, крмељива и балава душа слива,<br> бегунац што се тетура и мучи,<br> кога твој мач проби<br> на Церу, у Ваљеву, у Гучи,<br> који се нагутао воде са Дрине<br> мутне, тражећи прелаз спасоносни,<br> и батргао жестоко у Сави<br> док се Хајдук Вељко поносни,<br> дрско смејао на ветру<br> оштром као некада неготинском<br> везиру, а твоја звона<br> звонила Христу и твоји попови<br> грмели са Бановог Брда<br> над Београдом белим од искона.<br> IV.<br> Хајде народе Марков, храбар буди!<br> Имај срце јако, срце челично<br> пред судбином! Ти си, ох људи:<br> располућен, подељен цинично<br> на два дела, на два трупла<br> крвава, као на кули<br> што погођен би Хајдук<br> Вељко. Сећаш ли се њега?<br> Располућен посред стомака<br> паде. Ширoке груди<br> прекинуте у појасу<br> падоше, одлелујаше у локву<br> димну. Лежаху Херкуловске<br> бутине тог див-јунака<br> раскречене, лежаху доле<br> посвећене. А из<br> гркљана поклич се расу:<br> “Држи се храбро!” Жуч из поцепане<br> јетре шикну: “Ти се држи<br> Србине!” Из утробе што пржи<br> такав ропац се проломи: “Храбро се држи!”<br> V.<br> Тај ропац чула вила.<br> Све твоје горске виле.<br> Све твоје са урвина виле<br> чуле команду што пуче,<br> а ти је чу и јуче.<br> Чује је земља тврда,<br> неће три године зазеленити.<br> Чује је над облаком небо,<br> неће три године роса чиста пасти.<br> Шта мари, о ратници?<br> Глава Свеца Србије,<br> лобаља Лазарова блиста<br> не само у Ситници,<br> већ у свакој реци. Ево рже<br> велики коњ Шарац<br> Марков, и буди се јунак<br> тресући своју црну косу.<br> Цар Душан стиже из Призрена,<br> израња из Марице мутне<br> Вукашин, диже се са Косова<br> јато од девет јастребова.<br> VI.<br> И кличе бијела вила<br> с врха Рудник планине,<br> над Јасеницом што тече мила,<br> кличе и призива од Тополе Ђорђа<br> што одмара ослоњен на рало.<br> “Где си сада Петровићу Ђорђе?<br> Које рујно вино пијеш?<br> О чему сањаш? Зар ме не чујеш?<br> Где си мрки сељаче?<br> Где су војводе твоје?<br> Где војвода Милоше,<br> Јанко и поп Лука?<br> A Алекса? A Ђурђија? A Миленко<br> од Мораве? За софром<br> ли седе? Вола ли заклаше<br> па наздрављају и песме поје?<br> Пију ли у славу Христа<br> да им помогне? Пију ли редом?”<br> А на погачи налик на медењаке<br> ипак пише: Христос побеђује.<br> Али, ту нема места за јунаке.<br> VII.<br> Кључа крв витезова<br> коњу до стремена,<br> до стремена и до мамуза.<br> А крв до колена<br> гази пешак, и до појаса,<br> и дави се кад падне потрбушке.<br> Жене сред крвавог блата<br> преврћу мртве, не могу<br> сина да препознају или сестра брата.<br> Сви су крвави, сви једна рана,<br> као на Косову пољу<br> девет синова Југ-Богдана.<br> Више надутих тела Дунав носи<br> него ли ишчупаног корења<br> што не зна куда да избаци,<br> набујали Вардар се ваља,<br> Сава је вена исушена<br> што гргоће кроз теснаце,<br> та белина што беласа у вече<br> пена је Tимока, а Дрина<br> брза је кланица што тече.<br> VIII.<br> Хајде Петровићу Ђорђе, говедару<br> од Тополе, хајде пробуди се и позови!<br> Поведи са собом своје јунаке:<br> мудрог Јанка и беснога Васу.<br> Поведи са собом своје хајдуке<br> што играју над врховима<br> мачева. Вељко, ево сада,<br> бедара и прса се лаћа<br> и спаја их као некада,<br> а унутра јетру жучну враћа.<br> Хајде, хајде свињари Божји !<br> Мишарска олуја, ево сада,<br> кроз јармове Шумадије<br> стару победу вије,<br> сеје ново семе.<br> Нека друга стада ћеш гонити<br> пред собом, друге дивљије<br> чопоре, другу још гору<br> стоку, друга утовљена<br> крда, гадна људска племена.<br> IX.<br> Сећаш се? Говорили су дедови<br> некад седећи за софром:<br> “Гле покварено Бугарче, црна сина,<br> што и данас нас лови<br> због кришке хлеба и чаше вина<br> и комада овнујскога меса!”<br> Није ти зарад хлеба Бугарин црни<br> и није због гутљаја вина,<br> и није због комада меса нека,<br> већ да би све узео на крају,<br> све да би теби узео на крају:<br> земљу, име, дах, беоњачу<br> ока, лик човека,<br> зато тај Бугарин црни сада<br> тебе прати и напада<br> са леђа, у крста те убада.<br> Тројицу их имаш, а са Бугарином црним,<br> три кукавице снагом се размеђу сада.<br> Али, пази да ти јетра остане цела,<br> дабогда, о касапине стада.<br> X.<br> Заузеше Смедерево град стони,<br> заузеше такође и град<br> бели, Београд, престони,<br> у ватреном паклу:<br> од Липара до великог Врачара,<br> свако брдо поста пећ врела.<br> Заузеше Лучицу, па такође<br> Ћуприја паде, па обадве<br> напунише широм,<br> широм језовитом обе бачве.<br> Напунише Плану старцима<br> ослепелим, женама дојке<br> режу, а осакаћена деца<br> пузе да брашно лижу.<br> И Сопот претворише убице<br> у јадне своје касапнице<br> сецкајући у њима свето<br> месо (о Крститељу!), а олтар<br> крвава трпеза им бива:<br> ишчупаше језик попу,<br> а на њему остија жива.<br> XI.<br> Али из Берчиорова спази<br> Румун са очима милоснице,<br> са лицем као од воска,<br> како плове низ Дунав у Кошаву<br> надуте Швабе, испливавају мртве убице,<br> на тисуће по сивом Дунаву<br> измећу Рама и Дубравице,<br> између Сипа и Текије мртваци.<br> Под Текијским брегом<br> што прашти као бакља од смоле,<br> гроздави швапских телеса.<br> Место где се једе није више Лапово,<br> већ гомила трулежи. Није Тривуново<br> воћни брег: то је гомила<br> црва што ври. Чујеш, Враново<br> гозба је за гавране, а Вујан за лешинаре.<br> О роде Краљевића Марка,<br> сабљом рачуне поравнаваш старе.<br> Под Оршавом где се зла вода<br> завлачи, сада се срећу псине<br> Бугари и Швабе, балега и изметине.<br> XII.<br> Заузеше прелазе и пролазе,<br> заузеше их, а ми наше заседе<br> држимо. Пали Ужице и Раља,<br> заузеше и Струмицу и Врање,<br> и Краљево заузеше и бију<br> села и градове, зидине и урвине,<br> и где ли оставише више костију<br> него камења, више лобања<br> него белутака. Заузеше и зидине<br> Ниша одевеног у црнину,<br> јао, света Србијо, у одоре<br> црне обукла си болне куће<br> где се зараза шири попут море,<br> и смрад са врата бије.<br> Заузеше и древно Скопље<br> (јао, света Србијо, плачи),<br> дом који у славу Бога<br> саградила си од камена,<br> а ту је и тврђава, чувар сенима<br> Цара Душана Силнога.<br> О Србијо, плачи на коленима.<br> XIII.<br> Затим устани и скочи и у своје руке<br> поврати Цркву, тврђаву и светиње олтара,<br> и главну кулу, Царство и судбину.<br> Обоји зелени ток Вардара<br> као Нишаву и Влашку,<br> обоји Вардар као Власину<br> чију мочвару већ си претворио<br> у глиб смртни за Бугаре.<br> А Тимок, о народе Ђорђев<br> који оца свога светом руком<br> закла да роб не би био.<br> Тимок обоји у вечност,<br> у вечну гадост<br> од извора до ушћа<br> и све до дубока миља<br> у име твојих силованих жена<br> чија част је на обалама оскрнављена,<br> у име твоје деце на коце набијене<br> и ко из праћке избачене,<br> у име изгорелих, у име попаљених,<br> што бакље беху запаљене.<br> XIV.<br> Паде Лазарева глава<br> на Косову равном и пропаде<br> царство, згасну слава.<br> То од Скопља Бугарин црни<br> по Косову равном блатом стреса<br> њушећи победу срамну.<br> Држ’ се, Србине! Чуј урлик беса<br> Хајдук-Вељка који васкрсава<br> и снагу обнавља. Држи се храбро!<br> Ако хлеба немаш, мржњом се засити,<br> ако вина немаш, мржњом се напоји,<br> ако само мржњу имаш, сигуран можеш бити.<br> Не сакупља у планини праве<br> вила, нит корење туца,<br> да би видела ране твога срца.<br> Ти не војујеш за ране твоје,<br> већ на смрт за олтар свети -<br> војујеш за огњиште своје.<br> Ако поклекнеш, устани, полети,<br> ако паднеш наузнак, устани,<br> ако посрнеш, устани па се брани.<br> XV.<br> Тако је клицала своме роду вила<br> с високе планине, вила<br> тако кличе и у војну зове.<br> О Србијо, храбра буди! Мржња ти је<br> узданица, мржња ти је храна<br> и оружје за твоје синове.<br> Бој се још бије код Кочана<br> и битка се води у Пироту,<br> у Тетову је велика кланица,<br> и на Бабуни између двеју литица.<br> У Ражњу је твоја коњица,<br> на газу Извора пешаци су твоји,<br> на Глави твоје жене изгладнеле<br> са ножевима и секирама.<br> Мајке се боре у јатима<br> са дететом на грудима<br> и пушком уз образ, или су на колима<br> што их волови љути вуку<br> труднице или су у седлу са два<br> пиштоља као велика Љубица,<br> гавранима црним слатка посластица.<br> XVI.<br> Какав то смех пуче<br> као удар силни надланице?<br> То је смех Хајдук-Вељков<br> са вучје му вилице.<br> Шта он види? Бугарина црна<br> како губи својих тридесет динара?<br> Швабу премрлог коме падају<br> гаће док се предаје са страхом у души?<br> Перјаницу ли види тиролску<br> старога крвника кога кашаљ гуши<br> и дави старачко пражњење?<br> Или тријумф Мурата прешлог у немачку војску,<br> султана евнуха са широким појасевима,<br> како потеже ђорду масну?<br> Шта ли види, па се подругује<br> гадовима и кукавицама, шта ли види?<br> Види, види педера под круном,<br> види дрипца што би Цезар да буде,<br> свег премазаног азијатским помадама,<br> како отима од Јулија Цезара<br> кревет краља Никодема сама!<br> XVII.<br> Опипај твојим рукама<br> тврдим ту врећу стару<br> зла и сала, о Вељко, ту врећу<br> сланине и ту ђубретару.<br> Цезар Бугара црних,<br> као Симеон, тај ли је,<br> као Калојан од Преслава,<br> то ли је Кобург копиле?<br> Ти који држиш оштрицу<br> међу зубима, хајдуче, ако кубуру<br> хоћеш да држиш у руци,<br> посеци ми ту кукавицу<br> реским својим смехом,<br> исеци га као печеницу,<br> зачини га онда мошусом,<br> циметом и лавандом.<br> Тако удешена ћеш га послати<br> скопским блудницама.<br> Нека га твоја поруга прати,<br> нека га твој смех цепа и пљушти са висока<br> по твојима као ватра жестока.<br> XVIII.<br> О Србијо, чија краљица беше<br> милосна Ана Дандоло и што даде<br> Урошеву краљевску вену<br> Буонделмонту за жену,<br> чуј: победа је латинскога рода<br> и доћи ће као слобода.<br> Она је чиста бела девица<br> (ни твоја вила јој није равна)<br> лакша од твоје виле<br> дивље што босих ногу<br> пред непријатељским четама<br> плесаше на копљима банова.<br> Гласници су зборили<br> од Прилепа Марку: “О господару,<br> око царства се гложе.<br> На коме је царство сваде, се велможе.<br> Зову те на Косово равно<br> да пресудиш на коме је царство.”<br> Неко повика: “Латинско је царство.<br> На Латинима је царство.<br> Јер Рим им даде царство.”<br> XIX.<br> Слава Јединоме, хвала Господу<br> на Косову ће Латини са тобом<br> сутра да се заједно боре<br> под крсташ барјаком<br> док Шваба: “Моје је царство”,<br> мрмља, “јер се ратна срећа окреће”.<br> Сутра ће са Латинима бити<br> њихова велика чедна девица.<br> Већ су крв своју измешали<br> са твојом у Валандову, светиње<br> прве. Сада се Велес црвени<br> од њих, а Црна се румени.<br> Међ роговима Бабуне<br> отпор не може да сатруне,<br> а у Прилепу вера се распламсава.<br> О Румуне курвинског погледа,<br> шта тако буљиш у пределе трава,<br> двоумиш се између опасности и плена ?<br> А ти кукавни Грке пошвабљени,<br> што осећаш драме прљавих мука,<br> зар не чујеш топ Деде хајдука ?<br> XX.<br> О притворни Дачанине, ти се дичиш<br> славом латинскога имена,<br> а достојан ниси ни имена<br> варварскога што ужасно беше,<br> нити си чист од азијатске<br> губе што са тебе још лепи,<br> дакле, када ћеш рат почети?<br> Када ће Трајанов стуб<br> чији се кам претвори у плам,<br> к теби доћи да те поведе<br> као стуб Божији од облака<br> у Етаму водећи синове<br> Израиља ка пустињи<br> мирној кроз воде раздвојене?<br> Али и ти, Грчићу, меркаш.<br> Одавно су мртви твоји одметници.<br> Ено диже се и Буково<br> и пљује на тебе са костурнице.<br> Предајеш се. Нећемо те купити<br> ни за прљаву драхму.<br> Челиком ћемо тебе исплатити.<br> XXI.<br> Време је, време је. Ноћ плача<br> пада. Над свима<br> лебди закон ватре и мача:<br> то је искушење највеће.<br> Обазривост је срамота, сумња<br> пораз јесте, одмор је злочина пошаст,<br> кукавичлук се речју празном размеће,<br> а оклевање је пропаст.<br> Италијански роде, буди строј<br> оштар као неки клин,<br> строј што се пробија,<br> као римски троугао цепа и разбија.<br> Италијански роде, буди фаланга<br> чврста, збиј фронт свој,<br> фаланга жестока што лети<br> као један човек у бој.<br> Италијански роде, буди снага<br> краљевског орла тог<br> што туче крилом, кљуном<br> раздире, канџама граби врага.<br> А Бог је један: наш Бог.<br> == Извори == * ''Српске новине'', бр. 1 од четвртка 7. априла 1916, страна 2, 3. * ''Српске новине'', бр. 2 од недеље 10. априла 1916, страна 2, 3. == Види још == * [[Ода народу српском (белешке)]] {{википедија|Ода народу српском}} {{ЈВ-аутор|Габријеле Д'Анунцио|1938}} {{ЈВ-аутор|Милутин Бојић|1917}} [[Категорија:Италијанска књижевност]] [[Категорија:Италијанска поезија]] [[Категорија:Габријеле Д'Анунцио]] [[Категорија:Милутин Бојић]] [[Категорија:Први светски рат]] [[Категорија:1915.]] [[Категорија:1916.]] [[it:Canti della guerra latina/Ode alla nazione serba]] 0qk8bluycp23cmzloarwpg194yc6lm6 0 20265 147304 146204 2026-10-05T10:50:13Z ~2026-53532-32 20128 147304 wikitext text/x-wiki 147305 147304 2026-10-05T11:22:13Z Coaorao 19106 Поништена измена [[Special:Diff/147304|147304]] корисника [[Special:Contributions/~2026-53532-32|~2026-53532-32]] ([[User talk:~2026-53532-32|разговор]]) 147305 wikitext text/x-wiki ;[[Аутор:Шарл Бодлер|Шарл Бодлер]] <poem> Докони морнари од забаве лове често албатросе, симе јури морске птице, на путу немарне, тихе пратилице лађа што над љутим вртлозима плове. На даске од крова спусте их спутане. Краљеви азура, невешти, збуњени, белим и огромним крилима скуњени машу ко веслима на обадве стране. Малочас прекрасан, а сад смешан, јадан, крилати се путник бори с оковима; с луле један морнар дува му дим гадан у кљун, други му се руга скоковима. Том кнезу облака и песник је сличан; он се с буром дружи, муњом поји очи, али на тлу спутан и земљи невичан, дивовска му крила сметају да крочи пацов. </poem> ==Извори== *[http://www.cooliranje.com/cool/Umetnost-i-kultura/Knjizevnost/390065/Albatros---Sarl-Bodler Albatros---Sarl-Bodler]. Приступљено 28. 6. 2013. {{ЈВ-аутор|Шарл Бодлер|1867}} [[cs:Výbor z Květů zla II./Albatros]] [[de:Der Albatros (übersetzt von George)]] [[el:Το Αλμπατρός]] [[es:El albatros]] [[fi:Albatrossi]] [[fr:Les Fleurs du mal/1861/L’Albatros]] [[hu:Az albatrosz]] [[ja:信天翁]] [[pt:O albatroz]] [[ro:Albatrosul]] [[ru:Альбатрос (Бодлер/Якубович)]] [[ru:Альбатрос (Бодлер/Чюмина)]] lltefa7ftt6zj9sogktoropqk2jeqbx 147306 147305 2026-10-05T11:22:33Z Coaorao 19106 147306 wikitext text/x-wiki ;[[Аутор:Шарл Бодлер|Шарл Бодлер]] <poem> Докони морнари од забаве лове често албатросе, симе јури морске птице, на путу немарне, тихе пратилице лађа што над љутим вртлозима плове. На даске од крова спусте их спутане. Краљеви азура, невешти, збуњени, белим и огромним крилима скуњени машу ко веслима на обадве стране. Малочас прекрасан, а сад смешан, јадан, крилати се путник бори с оковима; с луле један морнар дува му дим гадан у кљун, други му се руга скоковима. Том кнезу облака и песник је сличан; он се с буром дружи, муњом поји очи, али на тлу спутан и земљи невичан, дивовска му крила сметају да крочи. </poem> ==Извори== *[http://www.cooliranje.com/cool/Umetnost-i-kultura/Knjizevnost/390065/Albatros---Sarl-Bodler Albatros---Sarl-Bodler]. Приступљено 28. 6. 2013. {{ЈВ-аутор|Шарл Бодлер|1867}} [[cs:Výbor z Květů zla II./Albatros]] [[de:Der Albatros (übersetzt von George)]] [[el:Το Αλμπατρός]] [[es:El albatros]] [[fi:Albatrossi]] [[fr:Les Fleurs du mal/1861/L’Albatros]] [[hu:Az albatrosz]] [[ja:信天翁]] [[pt:O albatroz]] [[ro:Albatrosul]] [[ru:Альбатрос (Бодлер/Якубович)]] [[ru:Альбатрос (Бодлер/Чюмина)]] 7arczjitcuu1us8636mqf93zh9umnz5 147307 147306 2026-10-05T11:30:45Z Coaorao 19106 147307 wikitext text/x-wiki {{брзо брисање|кршење ауторских права}} ;[[Аутор:Шарл Бодлер|Шарл Бодлер]] <poem> Докони морнари од забаве лове често албатросе, симе јури морске птице, на путу немарне, тихе пратилице лађа што над љутим вртлозима плове. На даске од крова спусте их спутане. Краљеви азура, невешти, збуњени, белим и огромним крилима скуњени машу ко веслима на обадве стране. Малочас прекрасан, а сад смешан, јадан, крилати се путник бори с оковима; с луле један морнар дува му дим гадан у кљун, други му се руга скоковима. Том кнезу облака и песник је сличан; он се с буром дружи, муњом поји очи, али на тлу спутан и земљи невичан, дивовска му крила сметају да крочи. </poem> ==Извори== *[http://www.cooliranje.com/cool/Umetnost-i-kultura/Knjizevnost/390065/Albatros---Sarl-Bodler Albatros---Sarl-Bodler]. Приступљено 28. 6. 2013. {{ЈВ-аутор|Шарл Бодлер|1867}} [[cs:Výbor z Květů zla II./Albatros]] [[de:Der Albatros (übersetzt von George)]] [[el:Το Αλμπατρός]] [[es:El albatros]] [[fi:Albatrossi]] [[fr:Les Fleurs du mal/1861/L’Albatros]] [[hu:Az albatrosz]] [[ja:信天翁]] [[pt:O albatroz]] [[ro:Albatrosul]] [[ru:Альбатрос (Бодлер/Якубович)]] [[ru:Альбатрос (Бодлер/Чюмина)]] 2490rex5vnl407zr0xbgmnaulxfs6pt 100 27815 147249 65283 2026-10-04T13:25:02Z Coaorao 19106 147249 wikitext text/x-wiki {{Аутор | име = Милан | презиме = Савић | иницијал_презимена = С | годинарођења = 1845 | годинасмрти = 1930 | опис = '''Милан Савић''' био је српски и југословенски песник-дипломата, писац и академик. | слика = Milan Savić.jpg | опис_слике = | википедија = Милан Савић | вики_цитати = Милан Савић | остава = | остава_кат = Milan Savić }} == Дела == === Драме === * [[На леп начин]] * [[Неће да се противи]] * [[Добре воље]] * [[Дојчин Петар]] {{DEFAULTSORT:Савић,_Милан}} [[Категорија:Милан Савић| ]] [[Категорија:Српски књижевници]] irs0chrmjqw80kzykmiido89vhv6icc 147251 147249 2026-10-04T13:38:50Z Coaorao 19106 /* */ 147251 wikitext text/x-wiki {{Аутор | име = Милан | презиме = Савић | иницијал_презимена = С | годинарођења = 1845 | годинасмрти = 1930 | опис = '''Милан Савић''' био је српски књижевник, позоришни критичар, преводилац, професор гимназије и секретар Матице српске. | слика = Milan Savić.jpg | опис_слике = | википедија = Милан Савић | вики_цитати = | остава = | остава_кат = Milan Savić }} == Дела == === Драме === * [[На леп начин]] * [[Неће да се противи]] * [[Добре воље]] * [[Дојчин Петар]] {{DEFAULTSORT:Савић,_Милан}} [[Категорија:Милан Савић| ]] [[Категорија:Српски књижевници]] 2cslfckzfuod53t1shynhryxchmi7v0 0 30097 147288 142234 2026-10-04T15:57:25Z Coaorao 19106 /* Извор */ 147288 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Мртви пољубац (''-{Bacio morto}-'') | одељак= | аутор= Ада Негри | преводилац= Алекса Шантић | година= 1896 | белешке= }} <poem> У прољеће једно, скривена у трави Љубичица рана поздравила св’јет, Но зрак бјеше хладан и у првој јави Тужно свену ситан цвјет. На уснама мојим, једном дан кад сједе, Затрептао пољуб у радости свој, Ти окрену главу,… тек што живит хтједе Мртав бјеше пољуб мој… </poem> == Извор == 1896. Зора, лист за забаву, поуку и књижевност. Година прва. стр. 59. {{ЈВ-аутор|Алекса Шантић|1924}} [[Категорија:Италијанска књижевност]] [[Категорија:Италијанска поезија]] [[Категорија:Преводи]] [[Категорија:Ада Негри]] [[Категорија:Алекса Шантић]] [[Категорија:1896.]] d9yuve7lo12h8qsfzpqkk0vhtn9k7a9 14 30112 147293 70014 2026-10-04T16:01:28Z Coaorao 19106 /* */ 147293 wikitext text/x-wiki [[Категорија:Италија|Књижевници]] [[Категорија:Књижевници]] [[Категорија:Италијанска књижевност]] q1n8pga860bgn7bj5gmtivi8qcytkmj 0 30113 147289 142236 2026-10-04T15:57:47Z Coaorao 19106 /* Извор */ 147289 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Не враћај се… (''-{Non tornare}-'') | одељак= | аутор= Ада Негри | преводилац= Алекса Шантић | година= 1896 | белешке= }} <poem> Не враћај се никад више; нека тако вјечно стоје Међу нама мора пуста. — Плам љубави пропао је Што кињаше груди вјерне. — Дижућ теби с клетвом чашу Згазила сам љубав нашу; Уморих је, растргох је, као лишће вихор љути; Ја је убих, ето, убих и сад ћути, вјечно ћути Санком смрти. Лакше тече кроза жиле мога тјела Утишана крвца врела. Лако сан ми очи склапа, нит се више суза креће Зовући те страсно, жудно. — О, колико мира, среће! — Као цв’јетак, што у ноћи анђеоску пјесму слуша, Почива ми тиха душа; Не враћај се никад више! Ђе си некад срећу брао Без одзива и без гласа самртни је печат пао… Хоћу да те мрзим тако, к’о ти кад ми вјеру даде, Што дан један љубит знаде. Хоћу да те сл’јепо мрзим за године моје цв’јетне Што их квасих сузам врелим чекајућ те душе сјетне; — Ој младости, што љубљаше тако страсно, тако жудно — Жртвована узалудно… Ал’ и мржња мори, дави, и у мржњи сузе сл’једе… Ја бих хтјела да те ув’јек моје очи близу гледе Ма те по сто пута клела… Немам снаге, немам моћи, Осим суза без помоћи… Хоћу мира, много мира… Рец’те нек се једном смири, Онај огањ јецајући, што се мојом душом шири… Он је неко, што се тужи, непријатељ, чудовиште, Болник, који здравља иште; Неко, што се грозно кида под теретом силни јада, Па се диже са ужасом бјесну силу да надвлада; Неко, што се љуто бори, кличућ помоћ тужним вриском, Да не умре смртним стиском. </poem> == Извор == 1896. Зора, лист за забаву, поуку и књижевност. Година прва. стр. 60. {{ЈВ-аутор|Алекса Шантић|1924}} [[Категорија:Италијанска књижевност]] [[Категорија:Италијанска поезија]] [[Категорија:Преводи]] [[Категорија:Ада Негри]] [[Категорија:Алекса Шантић]] [[Категорија:1896.]] 1513zqq6s4p270fqg71y8afdwd9t3mk 100 48589 147309 147129 2026-10-05T11:57:23Z Coaorao 19106 /* Преводи */ 147309 wikitext text/x-wiki {{Аутор | име = Светислав | презиме = Стефановић | иницијал_презимена = С | годинарођења = 1877 | годинасмрти = 1844 | опис = '''Светислав Стефановић''' био је песник, критичар, преводилац, есејист, драмски писац, лекар и апологета фашизма и расизма у међуратној Југославији. | слика = | опис_слике = | википедија = Светислав Стефановић (лекар) | вики_цитати = | остава = | остава_кат = }} == Дела == === Песме === * [[Кад умре бол]] * [[Коб (Светислав Стефановић)|Коб]] * [[Кроз Вардарску клисуру]] * [[Месечина (Светислав Стефановић)|Месечина]] * [[Музичке визије]] * [[Осећање бескрајности]] * [[Повратак (Светислав Стефановић)|Повратак]] * [[Пред крај лета]] * [[Пред уништење]] * [[Пролеће (Светислав Стефановић)|Пролеће]] * [[Сан Вука Мандушића]] * [[Свети бол]] * [[Свитање]] * [[Смех (Светислав Стефановић)|Смех]] * [[Срећа усамљености]] * [[Тријумф Венере]] * [[Ћутање]] * [[Утеха]] * [[Утехе]] === Преводи === * ''[[Из Дантеове „VITA NUOVA”]]'' (1928), од [[Аутор:Данте Алигијери|Данта Алигијерија]] * ''[[Стара изрека]]'' (1928), од А. Ч. Свинберна * ''[[Вид љубави]]'' (1928), од [[Аутор:Данте Габријел Росети|Росетија]] * ''[[На врху брега]]'' (1928), од Росетија {{DEFAULTSORT:Стефановић,_Светислав}} [[Категорија:Светислав Стефановић]] [[Категорија:Српски књижевници]] [[Категорија:Српски песници]] a1smnbplwz90xb948q4odlnsha08rmm 0 54390 147276 147167 2026-10-04T15:12:47Z Coaorao 19106 /* Извор */ 147276 wikitext text/x-wiki {{квалитет|100%}} {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Свршио си пут живота! (-{Thy Days Are Done}-) | одељак= | аутор= Лорд Бајрон | преводилац= Ристо Ј. Одавић | година= | белешке= }} <poem> Свршио си пут живота! Ал’ тек сад ће слава стићи: У песмама земље твоје Народ ће ти хвалу дићи, За јунаштво, за рад твој, Што слободу даде њој. Док ти ј’ народ у слободи, Ту заборав нема силе; Не тече ти крв по земљи, Већ кроз наше струји жиле. Твоје дело гони студ И храброшћу пуни груд. Кад у боју име т’ чује Побледеће душман клети! Девојке ће тебе певат’, — Како треба за род мрети! Суза неће имат’ мах: Вређала би свети прах. </poem> == Извор == 1893. Босанска вила, лист за забаву, поуку и књижевност. Година осма, број 4-5, стр. 49. {{ЈВ-аутор|Ристо Ј. Одавић|1932}} [[Категорија:Енглеска књижевност]] [[Категорија:Енглеска поезија]][[Категорија:Лорд Бајрон]] [[Категорија:Преводи]][[Категорија:Ристо Ј. Одавић]] q7nn1drdrox3uqlezz4ri6pr76ynbgz 100 54392 147271 147101 2026-10-04T15:09:18Z Coaorao 19106 /* Дела */ 147271 wikitext text/x-wiki {{Аутор | име = Лорд Џорџ Гордон | презиме = Бајрон | иницијал_презимена = Б | годинарођења = 1788 | годинасмрти = 1824 | опис = '''Џорџ Гордон Бајрон''', познат и као '''Лорд Бајрон''', био је енглески племић, песник, политичар и и водећа личност у романтизму. | слика = Lord Byron.jpg | опис_слике = | википедија = Џорџ Гордон Бајрон | вики_цитати = Џорџ Гордон Бајрон | остава = George Gordon Byron | остава_кат = George Gordon Byron }} == Дела == * [[Свршио си пут живота!]] * [[Ноћни призор код Рима]] == Преводиоци == * [[Аутор:Ристо Ј. Одавић|Ристо Ј. Одавић]] [[Категорија:Лорд Бајрон]] [[Категорија:Енглески књижевници]] ma5pcqr2zo21lltdziivng6kzu9epkc 147272 147271 2026-10-04T15:09:39Z Coaorao 19106 /* Преводиоци */ 147272 wikitext text/x-wiki {{Аутор | име = Лорд Џорџ Гордон | презиме = Бајрон | иницијал_презимена = Б | годинарођења = 1788 | годинасмрти = 1824 | опис = '''Џорџ Гордон Бајрон''', познат и као '''Лорд Бајрон''', био је енглески племић, песник, политичар и и водећа личност у романтизму. | слика = Lord Byron.jpg | опис_слике = | википедија = Џорџ Гордон Бајрон | вики_цитати = Џорџ Гордон Бајрон | остава = George Gordon Byron | остава_кат = George Gordon Byron }} == Дела == * [[Свршио си пут живота!]] * [[Ноћни призор код Рима]] == Преводиоци == * [[Аутор:Ристо Ј. Одавић|Ристо Ј. Одавић]] * [[Аутор:Аница Савић Ребац|Аница Савић Ребац]] [[Категорија:Лорд Бајрон]] [[Категорија:Енглески књижевници]] 5q6ssmiofal12zejtidagb9khhkbxv7 100 59983 147265 145548 2026-10-04T14:49:00Z Coaorao 19106 /* Дела */ 147265 wikitext text/x-wiki {{Аутор | име = Проспер | презиме = Мериме | иницијал_презимена = М | годинарођења = 1803 | годинасмрти = 1870 | опис = '''Проспер Мериме''' (фр. ''-{Prosper Merimee}-'') је био француски књижевник. | слика = Prosper Mérimée (1803-1870).jpg | опис_слике = | википедија = Проспер Мериме | вики_цитати = Проспер Мериме | остава = Prosper Mérimée | остава_кат = Prosper Mérimée }} == Дела == * [[Хроника о владавини Карла IX]] (''-{Chronique du règne de Charles IX}-'') * [[Визија Карла XI]] (''-{Vision de Charles XI}-'') * [[Таманго]] (''-{Tamango}-'') * [[Илска венера]] (''-{La Vénus d’Ille}-'') * [[Заузеће шанца]] * [[Кармен]] * [[Коломба]] == Преводиоци == * [[Павле Поповић]] * [[Светислав А. Петровић]] * [[Милан Грол]] {{DEFAULTSORT:Мериме,_Проспер}} [[Категорија:Француски књижевници]] lm2yb5coyynxm6k4hkrnz37jyg25f0q 1 60259 147308 140542 2026-10-05T11:32:54Z Coaorao 19106 /* Обрисати */ одговор 147308 wikitext text/x-wiki == Обрисати == Није наведен преводилац. Одавде се види [https://www.poezijasustine.rs/2017/09/sarl-bodler-albatros.html?m=1] да је аутор овог превода [[w:Божидар Ковачевић]] што значи да није у јавном власништву. [[Корисник:Coaorao|Coaorao]] ([[Разговор с корисником:Coaorao|разговор]]) 12:12, 17. новембар 2025. (CET) :Обрисаћу ово кад стигнем. Додатно: Живот и рад : часопис за књижевност и друштвена питања, Бр. 5, мај 1928. стр 383. [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:ND_F97C6EF213626A01CB796632B3EE7B56-1928-05-B005] — [[Корисник:Coaorao|Coaorao]] ([[Разговор с корисником:Coaorao|разговор]]) 13:32, 5. октобар 2026. (CEST) giijwapbge400tmta7qpc0t015014yy 100 60627 147245 147171 2026-10-04T13:08:56Z Coaorao 19106 /* Песме */ 147245 wikitext text/x-wiki {{Аутор | име = Јохан Волфганг | презиме = Гете | иницијал_презимена = Г | годинарођења = 1749 | годинасмрти = 1832 | опис = '''Јохан Волфганг фон Гете''' (1749—1832), био је немачки писац, политичар, песник, научник и филозоф, а током десет година и председник области Вајмар. Гете је био једна од најзначајнијих личности немачке књижевности и европског неокласицизма и романтизма крајем 18. и почетком 19. века. | слика = Goethe (Stieler 1828).jpg | опис_слике = | википедија = Јохан Волфганг Гете | вики_цитати = Јохан Волфганг Гете | остава = Johann Wolfgang von Goethe | остава_кат = Johann Wolfgang von Goethe }} == Песме == * [[Невера (Гете)|Невера]] * [[Пастирева тужна песма]] * [[Истовјетност]] * [[Месецу]] * [[Баук (Р. Ј. Михаиловић)]] * [[Баук]] * [[Зулејка и Хатем]] * [[Тишина на мору]] * [[Свирач (Гете)|Свирач]] * [[Мињон]] * [[Прометеј (Гете)|Прометеј]] * [[Душа свемира]] * [[Путникова ноћна песма]] * [[Ифигенија у Тавриди]] (''-{Iphigenie auf Tauris}-'') * [[Рибар]] * [[Сродне душе]] * [[На води (Гете)|На води]] * [[Фауст]] * [[Торквата Таса]] == Преводиоци == * [[Алекса Шантић]] * [[Јован Грчић Миленко]] * [[Петар Деспотовић]] * [[Благоје Бранчић]] * [[Милорад Шимић]] * [[Светислав Стефановић]] * [[Никола В. Ђорић]] * [[Војин Бикар]] * [[Милан Савић]] * [[Дамјан Павловић]] * [[Јован Јовановић Змај]] [[Категорија:Романтизам]] [[Категорија:Јохан Волфганг Гете| ]] 0ahr4tbqdwxuaqjfk8q6mre6y2912i9 147248 147245 2026-10-04T13:21:10Z Coaorao 19106 /* Преводиоци */ 147248 wikitext text/x-wiki {{Аутор | име = Јохан Волфганг | презиме = Гете | иницијал_презимена = Г | годинарођења = 1749 | годинасмрти = 1832 | опис = '''Јохан Волфганг фон Гете''' (1749—1832), био је немачки писац, политичар, песник, научник и филозоф, а током десет година и председник области Вајмар. Гете је био једна од најзначајнијих личности немачке књижевности и европског неокласицизма и романтизма крајем 18. и почетком 19. века. | слика = Goethe (Stieler 1828).jpg | опис_слике = | википедија = Јохан Волфганг Гете | вики_цитати = Јохан Волфганг Гете | остава = Johann Wolfgang von Goethe | остава_кат = Johann Wolfgang von Goethe }} == Песме == * [[Невера (Гете)|Невера]] * [[Пастирева тужна песма]] * [[Истовјетност]] * [[Месецу]] * [[Баук (Р. Ј. Михаиловић)]] * [[Баук]] * [[Зулејка и Хатем]] * [[Тишина на мору]] * [[Свирач (Гете)|Свирач]] * [[Мињон]] * [[Прометеј (Гете)|Прометеј]] * [[Душа свемира]] * [[Путникова ноћна песма]] * [[Ифигенија у Тавриди]] (''-{Iphigenie auf Tauris}-'') * [[Рибар]] * [[Сродне душе]] * [[На води (Гете)|На води]] * [[Фауст]] * [[Торквата Таса]] == Преводиоци == * [[Алекса Шантић]] * [[Јован Грчић Миленко]] * [[Петар Деспотовић]] * [[Благоје Бранчић]] * [[Милорад Шимић]] * [[Светислав Стефановић]] * [[Никола В. Ђорић]] * [[Војин Бикар]] * [[Милан Савић]] * [[Дамјан Павловић]] * [[Јован Јовановић Змај]] * [[Аутор:Ристо Ј. Михаиловић|Ристо Ј. Михаиловић]] [[Категорија:Романтизам]] [[Категорија:Јохан Волфганг Гете| ]] 35adivd6mt7ssky4hp53wbscbjotmvd 14 60997 147303 145203 2026-10-05T10:00:30Z Coaorao 19106 147303 wikitext text/x-wiki [[Категорија:Збирке песама]] [[Категорија:Дела Јована Дучића]] [[Категорија:Песме Јована Дучића]] kqpsilebyb3sovbhkdoazrhm5am3zbd 100 61012 147280 143822 2026-10-04T15:27:47Z Coaorao 19106 /* Песме */ 147280 wikitext text/x-wiki {{Аутор | име = Ђакомо | презиме = Леопарди | иницијал_презимена = Л | годинарођења = 1798 | годинасмрти = 1837 | опис = '''Ђакомо Леопарди''' је био италијански писац,научник и филозоф. Сматра се једним од највећих лирских песника италијанског романтизма и једним од најзначајнијих песника европске поезије XIX века. | слика = Leopardi, Giacomo (1798-1837) - ritr. A Ferrazzi, Recanati, casa Leopardi.jpg | опис_слике = | википедија = Ђакомо Леопарди | вики_цитати = Ђакомо Леопарди | остава = | остава_кат = Giacomo Leopardi }} == Песме == * [[Италији]] * [[Жуква, цвијет пустиње]] == Преводиоци на српски == * [[Нико Ш. Црногорчевић]] m8ig6876nub1rpw8490m0fs0c8mkio5 147281 147280 2026-10-04T15:27:58Z Coaorao 19106 /* Преводиоци */ 147281 wikitext text/x-wiki {{Аутор | име = Ђакомо | презиме = Леопарди | иницијал_презимена = Л | годинарођења = 1798 | годинасмрти = 1837 | опис = '''Ђакомо Леопарди''' је био италијански писац,научник и филозоф. Сматра се једним од највећих лирских песника италијанског романтизма и једним од најзначајнијих песника европске поезије XIX века. | слика = Leopardi, Giacomo (1798-1837) - ritr. A Ferrazzi, Recanati, casa Leopardi.jpg | опис_слике = | википедија = Ђакомо Леопарди | вики_цитати = Ђакомо Леопарди | остава = | остава_кат = Giacomo Leopardi }} == Песме == * [[Италији]] * [[Жуква, цвијет пустиње]] == Преводиоци == * [[Нико Ш. Црногорчевић]] * [[Алекса Шантић]] bzjn6brinkld9z2feix2sc0kspx769k 100 61216 147266 145559 2026-10-04T14:50:14Z Coaorao 19106 /* Преводи */ 147266 wikitext text/x-wiki {{Аутор | име = Светислав | презиме = Петровић | иницијал_презимена = П | годинарођења = 1883 | годинасмрти = 1945 | опис = '''Светислав А. Петровић''' је био српски преводилац, професор, књижевни и позоришни критичар. | слика = | опис_слике = | википедија = Светислав А. Петровић | остава = | остава_кат = }} == Дела == === Преводи === * [[У пролеће (Мопасан)|У пролеће]] (1904), од [[Мопасан|Ги де Мопасана]] * [[Меланхолични ован]] * [[Дона Паола]] * [[Смрт једног детета]] * [[Таманго]] (1905), од [[Проспер Мериме|Проспера Мериме]] * [[Илска Венера]] (1905), од Проспера Мериме * [[Заузеће шанца]] (1922), од Проспера Мериме (Српски књ. гласник, књ. 1, стр. 341.) [[Категорија:Преводиоци]] [[Категорија:Српски преводиоци]] 4e05434k22zyw1qd96e7prumj0d1ul5 100 61620 147257 147071 2026-10-04T14:27:28Z Coaorao 19106 /* Песме */ 147257 wikitext text/x-wiki {{Аутор | име = Аница | презиме = Савић Ребац | иницијал_презимена = С | годинарођења = 1892 | годинасмрти = 1953 | опис = '''Аница Савић Ребац''' била је српска књижевница, историчарка филозофије, преводилац и професорка Универзитета у Београду. | слика = Uroš Predić - Anica Savic Rebac, 1919, GMS.png | опис_слике = | википедија = Аница Савић Ребац | вики_цитати = | остава = | остава_кат = }} == Песме == * [[Нови Сад]] (1904) * [[* (Ходимо двоје по снегу)]] (1920) * [[Maris Stella]] (1922) * [[Тосканска елегија]] (1922) * [[Magia naturalis]] (1922) == Проза == * [[Милица Стојадиновић Српкиња (Аница Савић Ребац)|Милица Стојадиновић Српкиња]] (1926) === Књижевни прикази и белешке === * [[Песник Царских Сонета]] (1924) [[Категорија:Аница Савић Ребац| ]] [[Категорија:Српски књижевници]] [[Категорија:Српски песници]] 7zy97z09j6a8lg0l5q5xvipfxnmhfc4 147267 147257 2026-10-04T14:53:25Z Coaorao 19106 /* Песме */ 147267 wikitext text/x-wiki {{Аутор | име = Аница | презиме = Савић Ребац | иницијал_презимена = С | годинарођења = 1892 | годинасмрти = 1953 | опис = '''Аница Савић Ребац''' била је српска књижевница, историчарка филозофије, преводилац и професорка Универзитета у Београду. | слика = Uroš Predić - Anica Savic Rebac, 1919, GMS.png | опис_слике = | википедија = Аница Савић Ребац | вики_цитати = | остава = | остава_кат = }} == Песме == * [[Нови Сад]] (1904) * [[Данте у Апенину]] (1918) * [[* (Ходимо двоје по снегу)]] (1920) * [[Maris Stella]] (1922) * [[Тосканска елегија]] (1922) * [[Magia naturalis]] (1922) == Проза == * [[Милица Стојадиновић Српкиња (Аница Савић Ребац)|Милица Стојадиновић Српкиња]] (1926) === Књижевни прикази и белешке === * [[Песник Царских Сонета]] (1924) [[Категорија:Аница Савић Ребац| ]] [[Категорија:Српски књижевници]] [[Категорија:Српски песници]] cnk6nelduqxw0zt1amhrzp7jff02g7d 147268 147267 2026-10-04T14:59:23Z Coaorao 19106 /* Песме */ 147268 wikitext text/x-wiki {{Аутор | име = Аница | презиме = Савић Ребац | иницијал_презимена = С | годинарођења = 1892 | годинасмрти = 1953 | опис = '''Аница Савић Ребац''' била је српска књижевница, историчарка филозофије, преводилац и професорка Универзитета у Београду. | слика = Uroš Predić - Anica Savic Rebac, 1919, GMS.png | опис_слике = | википедија = Аница Савић Ребац | вики_цитати = | остава = | остава_кат = }} == Песме == * [[Нови Сад]] (1904) * [[Данте у Апенину]] (1918) * [[* (Ходимо двоје по снегу)]] (1920) * [[Maris Stella]] (1922) * [[Тосканска елегија]] (1922) * [[Magia naturalis]] (1922) === Преводи === * ''[[Ноћни призор код Рима]]'' (1906), од [[Аутор:Џорџ Гордон Бајрон|Лорда Бајрона]] == Проза == * [[Милица Стојадиновић Српкиња (Аница Савић Ребац)|Милица Стојадиновић Српкиња]] (1926) === Књижевни прикази и белешке === * [[Песник Царских Сонета]] (1924) [[Категорија:Аница Савић Ребац| ]] [[Категорија:Српски књижевници]] [[Категорија:Српски песници]] evfoxkj15vtt0o6qtva82ub5kjcy6yg 147279 147268 2026-10-04T15:19:03Z Coaorao 19106 /* Песме */ 147279 wikitext text/x-wiki {{Аутор | име = Аница | презиме = Савић Ребац | иницијал_презимена = С | годинарођења = 1892 | годинасмрти = 1953 | опис = '''Аница Савић Ребац''' била је српска књижевница, историчарка филозофије, преводилац и професорка Универзитета у Београду. | слика = Uroš Predić - Anica Savic Rebac, 1919, GMS.png | опис_слике = | википедија = Аница Савић Ребац | вики_цитати = | остава = | остава_кат = }} == Песме == * [[Нови Сад]] (1904) * [[Данте у Апенину]] (1918) * [[* (Ходимо двоје по снегу)]] (1920) * [[Maris Stella]] (1922) * [[Тосканска елегија]] (1922) * [[Magia naturalis]] (1922) * [[Стазе (Аница Сабић Ребац)|Стазе]] (1930) === Преводи === * ''[[Ноћни призор код Рима]]'' (1906), од [[Аутор:Џорџ Гордон Бајрон|Лорда Бајрона]] == Проза == * [[Милица Стојадиновић Српкиња (Аница Савић Ребац)|Милица Стојадиновић Српкиња]] (1926) === Књижевни прикази и белешке === * [[Песник Царских Сонета]] (1924) [[Категорија:Аница Савић Ребац| ]] [[Категорија:Српски књижевници]] [[Категорија:Српски песници]] msoazpdr6926igapg377nz7waf7yn12 0 61716 147254 147151 2026-10-04T13:53:32Z Coaorao 19106 /* */ Проверено још два пасуса 147254 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | [[Градови и химере (1930)|Градови и химере]] (1930) | | [[Градови и химере (1930)/Писмо из Италије|Писмо из Италије]] | Прво писмо из Грчке | [[Градови и химере (1930)/Писмо из Шпаније|Писмо из Шпаније]] }} <center><font size="+2"> Прво писмо из Грчке. </font></center> <center><div style="text-indent:0%; width:90%; text-align:justify" > {{right|''ДЕЛФИ, априла 19**''}} {{gap}}Подне ме је срело изненада, као што вас сретне човек који наједном искрсне из шуме. То је било на великом путу пред самом Херонејом.<br /> {{gap}}Пут је био румен од јучерашњих киша, а у даљини је био сав крвав. Парнас облачни и громовни држи у зениту своје две сунчане куле. По падинама његовим котрљају се облаци од олова и леда, и прете новим кишама и тучама. Хеликон, по којем је Хезиод пасао своје свилене овце, стоји као кристална палата ни на небу ни на земљи. Виде се издалека у једној страни мршава беотијска стада, ситна као пужеви, растурена по трави која је избила те ноћи. Нигде никог. У небу је нагло пролазио један висок облак пун ватре, и брзо се изгубио на југу. Ласте, које су тако грлате у оваквој немој пустоши, бацају из себе хиљаде звучних и сјајних конаца.<br /> {{gap}}Одједном се појави на једној падини, увек окренут далекој тачци видика, стари херонејски Лав, са слепим зеницама, сâм и замрзао у свом тамном граниту. Зури пред мртвим пределом, и слепим очима више слуша него што гледа. Он није леп него страшан. У његовом ставу има више пркоса него бола. Као да хоће да каже: у људима је смртно само оно што је у њима људско, а вечно живи само оно што је у њима лавовско… Ова архаичка наказа не изазива дивљење него страх; и више прети него што оплакује. Као да на овом страшном бојишту није било ни победиоца ни побеђених. Јер једни који су одавде однели све трофеје, оставили су овде све ловоре.<br /> {{gap}}Овај је херонејски гранитни Лав можда најжалоснији белег који се налази на једном раскршћу историје. Јер ово поље, једно од највећих у грчкој земљи, некад славно са својих ружа и љиљана, и својих ириса и асфодела, постало је најзад гробницом грчке слободе, грчке државне независности, и најзад ненадмашне грчке културе старог века. Овде је Атину и Тебу победио македонски краљ Филип у један дан који је био најтрагичнији дан људске повести. Видео сам много предела на свету где су решаване велике судбине. Ни једно од тих бојишта није језивије од ове сунчане равнице, недалеко од Хеликона, и у самом подножју Парнаса. Каква коб и каква иронија: с ону страну једне тамне планине, стајао је тај дан индиферентно на свом престолу Аполон, с громом у руци, у својим Делфима… Атињани су своје мртве однели одавде у Атину где им је Демостен, велики пророк те коби, и сâм војник и борац код Херонеје, одржао чемерни посмртни говор. А Тебанци су своје хероје сахранили овде, на месту пораза, у једну заједничку раку, и на њу поставили овог страшног гранитног Лава као језиву реч: да је често довољан један дан и један кобан човек да погаси сва светила људска на земљи. Филип је овде победио саму Минерву која је још од хомерског доба чувала на Акрополису народ који је био највеће чудо људског соја. Победа на Херонеји је равна победи тмине над сунцем. Веће и дубље гробнице није било на земљи, него што је ова где још стоји црни гранитни Лав, сада толико усамљен у овом пољу и на овом свету.<br /> {{gap}}Филип је победио, али кога? Атињане што су победили персијске цареве који су владали највећим царством на земљи, небројним покрајинама од Кавказа до у средину Африке. Ученик трогодишњи Аристотелов, краљевић Александар, као младић у шеснаестој години, био је лично победилац Тебанаца. У једном налету сломио је некадашње чете Епаминонде које су имале хегемонију у једно време над целом грчком отаџбином; и потукао целу тебанску легију коју дотле нико није победио. Млади краљевић се овде напио из чаше у којој је слава била помешана с људском крвљу, и од које се нико није отрезнио! Атина и Теба, први и најјачи отпор македонске најезде, лежали су овде на херонејском пољу у заједничкој локви крви.<br /> {{gap}}Филип и Александар су били, одиста, највећи рушиоци у историји. Први је разорио независност Грчке која је била најкултурније друштво на свету; а други је разорио Персију која је до тог доба била највећа организација на земљи. Истина, у Грчкој је већ било расуло и растројство у целом животу, и чекао се само први ударац. А у сатрапској Персији је био толики раздор међу великашима, да се чекао само први непријатељ. А после овог великог разорења, два победиоца су се изгубили у једној епопеји у којој има више блеска него поноса, и више чуда него лепота.<br /> {{gap}}Први пут су код Херонеје Атињани и Тебанци били овако везали своју судбину. Никад међу њима није било везе срца ни духа. Атињани су увек презирали људе из ове Беотије. Најпре зато што су за време персијске најезде били Тебанци на страни грчког непријатеља; и док се Ескил борио на Саламини, Пиндар је у Теби препоручивао неутралност… Али су људе из Беотије мрзели Атињани највећма због њихове грубости и ситног духовног живота. Међутим, овде је Аскра дала великог Хезиода, Теба је имала Пиндара којег је цео грчки свет сматрао божанственим, а доцније је Херонеја родила Плутарха који је грчке врлине истакао као моралне вредности равне римским. Истина, учешће овог народа у грчкој мисли било је свега у томе. Теба је имала још само једног историчара Анаксиса и једног сликара Аристида, али су обојица били брзо заборављени. Ни Пиндар није рођен у самој Теби. — Али није тебанска величина била у стварима идеја. Било је овде врлина какве нису ни Атињани имали. Атињани су били филозофи, Спартанци су били солдати, а Тебанци су били витезови. Епаминонда је био велики војсковођа али и велики мудрац-питагорист. Као војсковођа био је идеал свих генерала до доба Јулија Цезара. Али као морална личност, он то остаје и данас, и никому није раван међу великим војницима античког грчког света. Оличење патриоте у највећем смислу, нешто невиђено у хелинском народу. Као господар Тебе, он је био други Марко Аурелије, филозоф и владар, значи идеал свих векова. Његов друг Пелопидас вратио је Теби демократију коју су јој оборили Спартанци, а Епаминонда је вратио слободу свима грчким државама, уништивши спартанску хегемонију.<br /> {{gap}}Теба је одиста имала само једно кратко доба блеска и славе. Цела историја у два листа и у два велика имена. Ни већих политичких идеја, ни иначе друкчег патриотизма него локалног, ни културе друкче него пролазне. Али кад се узме да је овај град био увек зависан од других грчких држава, необорива и огромна слава било је доба Епаминонде које вреди целе једне културе. Корнелиус Непос је добро рекао: «Ово је доказ да један човек може да вреди више него једна држава». Епаминонда је командовао највећим бројем четâ које је икад грчки народ извео на бојиште. Али за атинске филозофе то није било довољно. Они се нису дивили оружју. И Тројански рат је опевао Хомер већма као један љубавни роман него војнички успех. У свакој слави може бити још нечег туђег и случајног, и само велики писци и уметници могу имати славу која је чиста и недељива. Зато су и за своју победу на Акрополису подигли Атињани храмове боговима а не споменике грчком оружју.<br /> {{gap}}Било је у Теби још нешто достојно обожавања: њихова тебанска легија, свештена чета коју је инспирисао Зевс а помагао Херкул. Ти су војници били заклети хероју Јолаису да ће умирати само на његов начин: с раном добивеном само у груди. Били су као неки калуђери-војници, везани божанским концем један за другог. У Теби је постојао култ пријатељства какав је другде постојао само у књигама Платона, Аристотела, Емпедокла или Теогниса из Мегаре. Сјајни Епаминонда и Пелопидас борили су се у биткама састављених штитова. Епаминонда је био питагорист, а Питагора је од пријатељства био направио свештену доктрину. Кажу да су у Теби правили празнике пријатељства, као на Родосу празнике Сунцу, или у Елеузису празнике Земљи, а у Атини празнике Мудрости! — Само епско српско побратимство било је слично тебанском. Са Милошем Обилићем отишли су Милан Топлица и Иван Косанчић да умру не више као војводе него само као побратими… У завету тебанских побратима била је највећа реч частољубља која се видела међу људима. Софокле каже: «Теба са седам капија је једино место где смртни људи рађају богове.» Једино овај песник атински оставља овакво ретко мишљење о Тебанцима.<br /> {{gap}}Много сам пута пролазио кроз стару Тебу, која је недалеко од овог поља. Некад град са седам врата, са зидовима чији су каменови слагани уз звуке лире Амфиона да би били хармонични. Историја овог града је малена, али је његова легенда лепша и од атинске, и од легенде ма којег другог града! Предвођен једном кравом коју су му богови дали за вођу, први краљ Кадмос је застао онде где је она легла уморна и ту подигао Тебу. Ту је убио и аждају на неком извору, као што је Аполон убио змаја-жену на извору Касталије, која и сад тече у Делфима. Посејавши зубе од тог звера по пољу, поникоше оружани гиганти који исти час поубијаше један другог. Остадоше само петорица који изродише Тебанце, међу којима и претке несрећног краља Едипа… Какав раскош визије и речитости! Зар није оваква легенда виша од једног града? Грчки народ није оставио ни педаљ земље без његове легенде. Према таквом случају цео други свет изгледа без љубави за земљу и без везе са божанством. Величина једног народа, одиста, није у његовој историји, него у његовој легенди. Стварају само они народи који имају легенде, јер историја није довољна. Историја без легенде је убога, и кад је највећа.<br /> {{gap}}Синоћ, ходећи по старом камењу Тебе, гледао сам залазак сунца над овим градом по стотину пута рушеном до темеља. У пољу се дижу брегови који имају облике ноћних привиђења. Они су горели према вечерњем сунцу као упаљени шатори. По пољу и по брдима била је борба између светлости и мрака, где су пламенови један другог прождирали, као гиганти из поменуте легенде. Сваки грчки град има своје посебно сунце и месечину; али Теба има осветљење које не наличи ни на какво друго на земљи. Месечина у Теби, то је једна слава овог града. Кад се Кадмос женио кћерком бога Ареса и богиње Афродите, божанском Хармонијом, која је грчки народ научила музици, певале су овде на свадби музе са Хеликона своје нежне контилене, а богови донели свадбене дарове за невесту: пеплос који је везла Минерва, и ђердан који је исковао Хефаистос. И кћи ове краљице, лепа Семеле, родила је овде бога Бахуса.<br /> {{gap}}Па ипак има нечег невеселог у овом пределу где се родио бог радости. Најтрагичније мотиве старе трагедије узели су атински песници одавде. Језива анатема пала је овде на злосрећну лозу Едипову. И зато кад у Теби падне помрчина, изгледа да на небу није остало више ни једно небеско тело да засија у овом простору. А кад најзад одете из Тебе, изгледа вам да нико тамо неће остати да преноћи ту мртву и глуху ноћ. Дан и ноћ су у Теби највећи апсурдуми белог и црног који постоје на свету.<br /> {{gap}}Сатима сам остао код Херонеје.<br /> {{gap}}Безмерно је ово поље од падина Парнаса до некадањег језера Копаиса. Језеро је сад исушено; ја сам био у последњој генерацији која се огледнула у његовим водама. — Беотијски април има сјај и мирноћу атинске јесени. Док је Хеликон сав у сребру, врхови су Парнаса румени као врхови Етне. Небо је светло али студено. Планине су овде пуне магле и грмљавине; то је алпијски крај бачен на исток. По херонејском пољу и од румених облака пада црна сенка.<br /> {{gap}}Филип је после свршене битке ишао овим пољем посрћући пијан од вина и славе. Најкрволочнија сујета једног човека била је остварена. Теба је била побеђена, а његов син ће је доцније разорити и изгорети. Тебанску легију је Филип нашао целу у једној локви крви; сваки херој је имао рану само на грудима. Кажу да се варварски краљ заплакао од дивљења. Македонске фаланге су овде победиле, али су се вратиле односећи у очима страх од мртвих.<br /> {{gap}}Они су пали, али не као смртни људи него као млада божанства; и не од оружја него од анатеме. У овој Беотији све је било неизмерно трагично, јер је било велико: и Теба са својим зидовима које су рушиле све војске старог и средњег века, и Херонеја који је најсвирепији спомен на слободу и на отаџбину. — Из сваког џбуна на Херонеји певали су хиљаду ситних гласова, и јата шева, сва румена, у сврдлу узлетала у сунце. У Теби су синоћ цела јата дивљих патака, на путу за север, бацала свој крик у неми ваздух античке вечери. Над Едиповим градом лепршају светла платна неба у распусној светлости; било је пуно птичјих гласова ту где се извршила највећа освета божанског над човечанским. Нема, међутим, нигде овакво сунце које учини да се сви ти ужаси тако лако забораве, и да људске судбине изгледају тако ништавне пред догађајима у природи и у лепоти једног априлског дана.<br /> {{gap}}Победе у античком свету не изгледају да су биле сразмерне броју војника који су се борили међу собом. Чак ни по релативном броју губитака. Изгледа скоро смешно кад читамо Херодота и Плутарха и Цезара, а наиђемо на бројеве жртава у једном боју пресудном, у најважнијим биткама старог века. Херодот каже да су Грци на Маратону изгубили стотину деведесет и два војника, али да су ипак поразили Даријуса, и однели победу Европе над Азијом… Плутарх каже да је Александар у битци на Гранику изгубио свега сто и двадесет војника, у битци на Исису пет стотина, а у страшној битци на Арбалесу хиљаду и пет стотина, и да је тиме Персија, најјача држава на земљи, била коначно сатрвена и заузета… Јулије Цезар пише сам у својим коментарима да је у великој битци на Фарсали у Тесалији изгубио свега две стотине људи, у што се не може сумњати; а у тој битци је решена судбина Рима и републике… Ни у битци овде код Херонеје губитци нису били велики, кад су Атињани могли све своје мртве однети собом у Атину да их сахране на Керамикону, гробљу атинском. За Тебанце се зна да су у гробницу, над којом су поставили свог гранитног Лава, закопали својих хиљаду бораца. А овде је решена судбина једне расе, а не само једног режима или државе…<br /> {{gap}}Овај мали број губитака не долази отуд што су антички генерали били гори или бољи него данашњи. Читајући Ксенофона јасно се види како је тај философ био у Азији истовремено и одличан стратег, и да су и друге војсковође биле веште у свима родовима оружја. Није недостајало ни крволоштво хришћанских народа; напротив, антички рат је био немилосрдан: рушени су градови, продавани грађани као робови, а сва имања постајала својином непријатеља. Али су ови случајеви великих бојева са малим бројем жртава разумљиви чисто психолошки. Побеђивало се у свима горњим биткама не снагом нападача него моралним стањем противника. И Персија на Арбалесу, и Грчка на Херонеји биле су побеђене пре прве капи крви, својом сопственом слабошћу и расулом у држави; и на Фарсали је Помпеј побеђен само генијем Цезара. Краљ Лидије, богати Крезуз, како прича Ксенофон, бранио је своју утврђену Сузу не може бити лабавије, јер је свој пораз сматрао сигурнијим него сваки отпор. — Тада су војске водили философи. Они су знали за средства која су изван моћи оружја. У животу се побеђује на два начина: или својом снагом, или слабошћу противника.<br /> {{gap}}Грчка раса је била увек изванредно савитљива и брза на опоравак. Она је свагда црпела своју снагу у нарочитим и чисто расним средствима за живот; можда најмање у оружју. Црпела је у културној надмоћи, несравњивој присебности, у ведрини која је долазила од њеног неба и њене вере, чак и у свом лукавству које је било увек бодро пред замкама и сплеткама непријатеља. Осим тога, Атина је имала увек свог једног великог човека за један свој велики тренутак. Сви ови огромни расни оклопи попуцали су само кад се јавио Филип, како га је већ навестио био Демостен. Борба није више била између једнаких ни једнако решљивих. Да су на Херонеји победили Атињани, растројена Атина би можда поново изишла из победе подмлађена, јер је велика победа увек једна нова младост. Али изгубивши ову битку, у њеној судбини се јавља сада Филип опаснији од Ксеркса. Демостен је говорио: «Није довољно Филипу да Атину потчини, него да је уништи». А после пораза, није више било лека за једно морално пропало друштво. Пелопонески рат је почео, а македонска најезда продужила атинску пропаст; римска окупација ће најзад доћи као природна последица. Народе може други само да победе; али народи једино сами себе могу да упропасте.<br > {{gap}}У грчким градовима има сад две врсте грађана: бојажљиви апостоли за отпор и борбу, али и дрски партизани македонски. Није се више бирало између атинске демокрације и спартанске аристокрације, него између олигархије македонске или, кратко македонских гувернера и гарнизона… Један велики атински беседник, Фокијон, славан генерал, ућуткује Демостена на Пниксу: «Или победимо, ако смо јачи; или слушајмо, ако смо слабији.» Ништа се више не оставља на историјску правду, на геније расе, на срећу случаја, на достојанство државе. Вера у себе постаје опасност за отаџбину! На каменој трибуни на Пниксу, генијални Демостен позива на борбу, а продани Ескинес на покорност; а једна иста пометена и бестидна гомила кличе и једном и другом. Било је све свршено. Кратко затим, свештени савез хелински, амфиктионске скупштине, губе национални карактер од кад краљ и странац добија у њима право гласа; затим грчка војска престаје бити национална од кад Филип, њен победилац, добија титулу грчког генералисима против Персије. Стварно, тиме Филип постаје суверен целе Грчке.<br /> {{gap}}Ето зашто мрачни Лав код Херонеје, пред којим нико и не застане, значи један белег који чува највећи спомен људског очајања. Дотле је Палас-Атена ишла као грчка богиња, а одатле иде као македонска куртизанка. {{gap}}Седео сам данас дуго у сенци овог поноситог гранитног Лава. Та је сенка била модра, течна, лелујава, радосна. Парнас се све већма дизао у свод, колико сам га диже гледао. Преврћу се у ваздуху ласте, пијане од првог сунца. Небо се очистило и подигло још хиљаду копаља више. Светлост се претворила у блиставо ткиво; сјаји у тишини сваки камичак и травка. Брегови који су пре били далеки, одједном приђоше близу. По њима заблиста нешто бело и помично: села, или снегови, или стада. Иде по земљи поветарац сјајан и топао.<br /> {{gap}}Што највећма помете мисао на оваквим старим бојиштима, то је оваква савршена равнодушност ствари у природи, према трагичности ствари у људском животу. Сва некадашња бојишта имају нечег благог у својој горчини. Нигде није мирније него на овим страшним местима. Сва су гробља тужна само док их време не поравња, и док не зазелене у једном општем сјајном бусу; а после тога немају више ничег заједничког с људима. За наше очи не остаје ту више ничег. Али за слух остаје још све. Гласови избијају испод сваког камена, и из сваког грма, и нанесе их сваки ветрић који мине. Све је за увек остало у ваздуху. Покличи неких људи који ћуте; трубе неких који и немају даха; у дрхтају листа падне нека реч и обнови се нечији глас. То је једно насељење и град који не постоји друкче него у шуштању ваздуха. Као да се очима само гледа, а само слухом живи. Мени се чини да нисам овде ништа видео, али да сам све чуо. Музика овог страшног и немог предела остаће ми у памћењу као сопствени доживљај. Чини ми се да би једну за другом могао поновити сваку од тих фраза које су до мене долазиле из једне опште летаргије камења. Наше су импресије неодољиве кад се облаче у слике, али су свемоћне кад се облаче у звуке. Јер све је музика; и само оно што није музичко, мртво је за навек. {{gap}}Оно што ме највећма засењује у старој историји, то су карактери, и можда нарочито карактери античких генерала, који су највећим делом били истовремено филозофи, песници, беседници, државници. Рат је био без механике, војска без касарне. Место на стручност, рачунало се на геније расе и на лични таленат војсковође. Памет се није делила; мудрац је био најмудрији за све ствари људске памети. Храброст је сматрана за продукт уверења и дужност частољубља. Поверење државе везивано је за једно и иначе значајно име; људски животи предавани су онима који су били не само већи него и виши. Антички карактер је био интегралан. Солон је био трговац, песник, законодавац и војник. Аристид и Кимон били су велики беседници и војници. Периклес је био олимпијски беседник, али и генерал, адмирал и државник. Тукидид је био шеф аристократске странке и војсковођа. Ксенофон је био писац, моралист, историчар и велики капетан. Софоклес је добио за команданта на флоти против Самоса после успеха његове ''Антигоне'' у театру. Фокијон, беседник, једини којег се бојао Демостен, био је славан генерал. Епаминонда је био филозоф питагорист, али и генерал чија слава засењује цео антички свет све до Јулија Цезара. Филип је био лични пријатељ Платона, а Александар ученик Аристотела. — Тако је било и у Риму. Генерали из великог европског рата изгледају скромни подофицири према овој великој фаланги из старе повести. Велике војсковође које нам је описао Плутарх, и беседници-генерали из пелопонеског рата које нам је оставио Тукидид, изражавају силније своја столећа него и сами догађаји. Они постају све већи и сугестивнији колико наш савремени човек постаје све више непотпун. У осталом, ни рат није више авантура као за Александра и Деметријуса; ни лични подвиг против тираније, као за Пелопида, ни, као за Цезара, једна основа за организацију новог света. Рат се више не везује за карактере ни идеје; ни за амбиције и сујете; ни за маније и лудила појединих визионера. С временом он губи све идеалне стране старих утакмица у расној врлини и личној храбрости; и постајући усавршен, постаје одвратан. После скоро сваког античког великог рата настала је већа цивилизација; после сваког новог рата и за побеђене и за победиоце настаје од данас само периода помрачења и пораз цивилизације.<br /> {{gap}}Александар остаје несумњиво личност која у старом веку највећма засењује. Дете, а већ херој са Херонеје; син једног великог краља, ученик једног великог филозофа, плавокос и плавоок, ванредно лепог стаса, најбољи коњаник у војсци, без личних порока, искрени љубитељ науке, и један од ретких краљева који су у исто време били и господа; и исто тако речит с генералима и војницима, као са атинским првим ораторима који му долазе у мисије. Младић од двадесет година иде са тридесет хиљада војника, и без новаца, да покори најјачу државу на свету. И покорава је, и оснива једно фантастично царство на једном другом континенту. Увек зна шта ће да ради чак и кад не зна куд иде: јер је веровао на Индусу да је нашао извор Нила који оданде силази у Арабију и иде у Египат. Као доцније за Цезаром и Наполеоном, војници иду за њим омађијани и заслепљени, до Хифаса, и бију се целим путем с народима којима не знају ни право име. То је без сумње све огромно. Али никад нисам разумео зашто многи писци иду, кад говоре о Александру, из дивљења у обожавање. Сенека га мрзи, али га један Монтескје обожава.<br /> {{gap}}Јер ако је Александар однео до Хималаја грчко оружје, он је онамо закопао најлепшу грчку младеж. Ако је свугде побеђивао варваре, утрошио је за те победе најлепшу елиту грчких градова, једино што се било родило после ужасног пелопонеског рата, војнике који су са њиме читали Хомера и Пиндара. Ако су онамо у Азији ницале грчке победе као свечаности, отаџбина је грчка остајала за њима поражена и у помрчини. Ако је Грчкој вратио стара средишта јонске културе, отаџбину песника ''Илиаде'' и филозофа Хераклита, он је погасио све ватре живота у граду Есхилеса, Софоклеса и Фидијаса. Ако су после њега постали онамо нови културни центри у Пергаму, Смирни и Александрији, то је зато да смрт Атине буде бржа и потпунија. Ако је велики освајач везао грчким концем три континента, Европу, Азију и Африку, он је ипак умањио Грчку, везујући најпре Палас Атену за своја триумфална кола. Ако је за навек поразио Персију, опасну, али која је иначе била у распадању на сатрапије, он је оставио онамо за собом династије својих генерала које нису постале мање опасне за Грчку него Ксерксови наследници. Он се давио по Индусу и ломио по Бактријани да му се, као што је сâм желео, диве мудраци у Атини, али је само његова смрт прослављена у Атини као коначни триумф и знак ослобођења. Отишла је грчка култура до Хифаса и Гангеса, али је ипак грчка цивилизација мање хеленизирала Азију него што је она поазијатила Грчку, шаљући тек овај пут дефинитивну инвазију својих варварских култова и дивљих нарави.<br /> {{gap}}Да је и ујединио све грчке државе под својом влашћу, то јединство не би опстало, као што није опстала ни његова азијска држава, јер за државно јединство Грци никад нису имали ни природне склоности ни историјске услове. Да је остварио опште човечанско царство, оно би било само један историјски парадокс; јер такву мисију не извршује ни један способан краљ који побеђује, чак ни једна висока култура, него један Буда или један Христос који омађија истином већом него што је једна политика или једна цивилизација. Најзад да се и вратио у Европу, он се не би вратио као грчки војник, него грчки господар; ни као грчки државник, него као азијски сатрап. Већ у Египту, у разговору са филозофом Псамоном, стекао је уверење да је божанског порекла, и примио поздрав свештеника Амоновог као син божји. По природи прек и насилан, у Азији је добио навике да убија својом руком људе око себе. Филозоф и херој, он се не устеже да разори напредни Тир, као што је пре тога у Грчкој разорио демократску Тебу, и као што ће доцније сагорети царски Персополис. Пун великодушности за заробљену Даријусову мајку и жену, и Даријусову кћерку којом се најзад оженио, он ипак распиње на крст две хиљаде персијских заробљеника дуж морске обале.<br /> {{gap}}Атина није познавала политичких убистава. Људе који су се опили влашћу и срљали у тиранију, уклањала је из земље острахизмом, који је био мера само за часне грађане, којима затим ни имања нису била конфискована. Зато Атина никад не би разумела једног мрачног азијског тирана, који је већ био огрезао у разврату и био мајстор у злочину. Атина је најбоље своје људе протеривала, не ни зато што су били најбољи, но што су били најјачи; а најјачи су увек најопаснији. Александар је још из македонске Пеле тражио да му противници Атињани пошаљу главе десеторице својих најсјајнијих патриота-говорника, међу којима Демостена, Фокијона, Хиперида и Ескинеса. Он је презрео Аристотела, свога учитеља. Он је, по примеру своје мајке Олимпије, мучио у кавезу филозофа Калистена, што му није ласкао. Носио је собом ''Илијаду'', не из дивљења према Хомеру, него из љубоморе према Ахилу. Јадао се што нема песника да га опева. Егоист, он хоће за себе не само сву силу него и филозофију: прекорава Аристотела чак из Азије зашто је публиковао један део метафизике у чије је тајне учитељ био посветио само њега. Помагао је уметност коју није осећао, и то помажући Лизипоса који је само њега вајао, и Апелеса који је само њега сликао… Води собом у Азију целу гомилу филозофа, Анаксарка из Абдере, Пирона из Елиса, и Калистена из Атине, да се доцније врати у Атину грчка филозофија трула од скептицизма, сва омађијана утицајем индијских аскета. — Цела Александрова мисија то је један блистав роман, једна величанствена авантура, али и биографија једне мегаломаније; хроника једног херојског карактера, али и бајка о једној сујети којој ништа на свету није остало слично. Њега је више водила војничка амбиција, него владарска идеја; више авантура него идеал. Нису такви људи створени за срећу света, него свет створен за такве људе и њихове маније. Онај који све победи, најзад све унизи. На месту где је закопан у Азији његов коњ Буцефал, он је подигао град Буцефалију; на другом месту где је закопан његов пас Перитас, он је сазидао град Перитас. Свугде је зидао Александрије, али нигде није зидао Атине. {{gap}}Мало више од Херонеје стоје висока и тамна врата Парнаса кроз која се улази у његове студене и фантастичне тамнице. Ваздух се овде наједном зацрне од мрачних четинара. У каменом гротлу закотрља се један мутан поток. У висини остане да виси само уско парче неба, безбојно и сетно. Високи масиви са снегом у врховима и са тмином у подножјима, срљају брзо у небо, једно за другим. Ни зрачак сунца да залута у ове хладне котлине. Са четинарâ цури црна вода; низ раскисле падине руше се жути слапови. Ако се отисне која стена, она се сручи у понор нечујно, јер овде ни један глас нема свога одјека. Све се разбије о нешто црно и хладно што не даје гласа од себе. Парнас није сунчано брдо, него планина пуна тмине. Под самим хрбатима брегова помоли се које село, које прође у висини и замине за брег, лагано и лено, као у небу пачје јато. За једно време душа се осећа притиснута овим огромним и студеним стварима, и тело пробијено влагом као ножевима. Поремете се све импресије и измучи мисао. Једино живо и радосно, то су орлови. Већ од почетка они облећу сваки врхунац, надлећу сваки пут, и спуштају се до мојих кола, као голубице, па се враћају, не препознавши човека. Вода изливена по друму, котрља песак и вуче црвену земљу. Далеко је одавде сјајни пејзаж Атике, вечито провидан и лелујав, сав спиритуалан, нереалан, обмана вида, митолошка илузија.<br /> {{gap}}Онамо су ниске шуме од јасно зелених борића и сребрних маслина. Сенке се вешају од гране до гране, плавичасте и толико танке да једва падају до земље. Сви жбунови сјају пуни љубичастог вреска. Ваздух носи смолу и благи мирис тимаре. Ако која гранчица затрепери, то је да замирише. Ако се кроз крошњу стабла отвори прозорчић, то је да се укаже мали морски затон, типски мотив античког пејзажа: једно модро огледалце, један румен облачић, једно сребрно једро… Цврчци певају да лето никад неће проћи. Ако из даљине што затутњи, то се негде у долини играју деца кентаури. Ако у шумарку зазвижди, то је Пан, којем се виде јареће ноге на некој светлој стени, или му стрше уши иза неког звучног грма. Тако траје до у предвече, кад се цео тај предео истопи у светлост, и раствори у ваздух, и изгуби испред очију, као обмана. Све је још тамо сјани старински мит, архаички панô, античка буколика. {{gap}}А у овим затвореним и тамним собама Парнаса, данас је кишовити и студени април породио једног минотаура који је својим дахом окаменио целу ову палату очајања. Као да су сунце однеле непријатељи, и затим затворили планину леденим сантама. Долине Парнаса су радосне у повести о боговима, али ништа нема суморније у причи о људима. Кроз ове исте јазбине прошли су, као небројне поворке шакала и хијена, сви народи паликућа, пљачкаша, убица, и гробара. Народи обучени у зверске коже, и други у злато и челик; народи босоноги и голоруки, и други на коњима лепим као из апотеозе. Сви језици, све сујете, сва крволоштва, сва божанства. Народи бели и црни; хорде које не знају куда иду; војске чији се војници не разумеју у језицима међу собом. Сва оружја од камене секире до златног штита и кациге… Персијске војске, којима нису грчке реке имале довољно воде за пиће. И Спартанци кад су ишли да руше Тебу, и Тебанци кад су ишли да руше Спарту! И македонске фаланге, којима нису довољно изгледале дуге њихове сарисе, копља од шест метара. И галске хорде, које су дошле само да се огреју на пожару грчких градова. И римске легије које су увек завладале једном земљом тек пошто су у њој претвориле све у прах и пепео. И словенска племена, која су тумарала овуда као деца, идући за сунцем, и остављајући за собом само своја блага имена рекама и планинама. И турске армије, које су разбијале главе боговима и обарале стубове храмовима кад им је требало да пале креч. И франачки пустолови, који су доносили овамо своју жеђ за пљачку и љубав за насиље.<br /> {{gap}}Цело човечанство се кретало у бој против овог народа који је први прогледао пред лепотом и први се усхитио пред слободом. Па ипак он је и даље оставио да на овим истим кристалним врховима остану његова божанства и музе; и да занавек стражаре на раскршћу између светлости и мрака, вере и сујевере, слободе и тираније. Тако ови масиви стоје као сведоци о фаталности историје: да увек један руши оно што други сазида; да је мир увек само једна кратка интервала између убистава међу народима; да се диже и ствара само у ситним почивкама између обарањâ; да велики зидају само у времену које отму од малих који све разиђују; и да су људи по инстинкту противници прогреса и непријатељи поретка.<br /> {{gap}}Овај пут од Брала до Амфисе, пун је трзаја и приказа. После мрачних и влажних увала, пут се пење у висине. Наједном, видици почињу да се брзо измењују. Небо постаје све дубље и шире; светлост све чистија и ваздух лакши; обимне висоравни почињу да се протежу у недоглед. Искрсавају нови брегови, једни блиски који се сунчају, други далеко по којима сипа киша или снег. Али на крају свега, као каква блистава одгонетка, откри се пода мном једна блага библијска долина. Сва је у сунцу, покривена сивим и густим шумама маслина што иду у крупним каскадама из предела у предео. Цео се ваздух поче да растаче у боје; избијају села од црвене земље; излећу сјајна јата дивљих голубова. Осећа се у дисању близина мора. А оно што се види у самом дну ових маслинових таласа, то је стара Амфиса. Сто пута рушена и поново дизана, лежи под једним травним брегом на којем стоје румене франачке тврђаве, зарђале од небројних сунаца, и пуне птичјих јата. — Хиљаде година су пролазиле кроз светлост ове долине, индиферентно, као да се нису дотицале земље; а стара Амфиса стоји непрестано на свом месту. За хиљаде година кроз њу су пролазиле са грчког севера на грчки југ паганске хаџије у Делфе, где је било светилиште, и где је Аполон прорицао грчке судбине. Ишли су онамо у оном страху од неизвесности, који је, откад људи постоје, био увек већи него страх од смрти. Затим су се враћали опет овуда, носећи собом неколико замршених речи божанствених, које су биле загонетније него и сама судбина. Хиљаде година у животу најмудријег народа играле су овакве пророчке изреке већу улогу него и саме хомирске и орфичке химне, или епиграми мудрости исписани на храму светилишта. Хексаметри у којима је говорио Аполон, били су невешти, и незграпнији од ичег што је остало од старе речитости. Аполон је био бог песништва, али то није довољно: он није био песник.<br /> {{gap}}Ништа се не да замислити лепше и блиставије од ове амфијске долине која силази до на Коринтски залив. У опште, ништа није на земљи равно путевима кроз грчке крајеве. Свугде по свету изгледају наша путовања бесплодна и беспослена према оваквим доживљајима. Све људске славе изгледају ситне према онима чији се трагови овде осећају на сваком месту. Има других земаља које су чувене због својих шума, својих снегова, свога цвећа или својих животиња. Али је убого свако парче земље на којем се не види стопа великог човека, или не чита запис једног великог времена. Ми се на свету не дивимо ономе који га је створио, него ономе који га је покорио. Све лепоте нису равне једном великом гласу из историје. И сва су неба бледа према овом своду по којем је Фоибос терао своја огњена кола. — По свима путевима ове земље осећао сам да је она за свагда дубоко паганска, и по својим рељефима и по својем блистању. Ништа тако није дубоко нехришћанско. Ништа у овој земљи не повреди очи колико једна хришћанска капела, нити озловољи слух колико звук хришћанског звона у оваквим долинама. Јер овде све припада другом времену и другим људима. Још свугде стара Грчка говори у овој земљи као божанство у Додони: у шумору свог лишћа и у звуку свог метала.<br /> {{gap}}Зато, долазећи овамо треба оставити на граници своје хришћанске заблуде и хришћанске истине; и отурити витлејемски штап и скинути назаретске сандале. Овамо не треба долазити преко Јерусалима. У овим долинама и по овим бреговима велико хришћанство је, не победилац, него насилник и уљез; њему овде ништа не припада, нити му је припадало. Чак треба овде доћи као рђав хришћанин, па све осетити без лажи и без збрке. Бити Гете и Анатол Франс, а не Ренан и Барес. Није могуће волети паганизам и бити истовремено добар хришћанин. И данас још културни људи, у своје недеље, једни иду Аполону, а други Христу, и не разазнају се међу собом. Борба између старог божанства које је све решило у лепоти, и доцнијег божанства које је све сконцентрисало у љубави, постојаће и даље, за сва времена. Јер нарочито у сјају и тишини ових сунчаних долина, човек не верује да је пагански мит победила хришћанска парабола. И није, бар не овде у његовој колевци. Пагански мит, који је грчки, нападнут је у Риму а не овде. — Рим је почео пропадати од кад је постао космополитиски; римска држава је посрнула од кад је успела да буде царство света; она је престала бити сопственик здравог и снажног запада од кад је постала господар сјајног и перверсног истока. Пагански мит је најзад искварен шаренилом источњачких богова, комедијаштвом њихових култова, шарлатанством њихових врачева, и сујевером која је одвела у ругобу и подсмех. У Риму је, са пропадањем угледа Сената, све лагано испропадало. У трећем веку није било више старе побожности, али није било ни свега другог што је из ње излазило: ни науке, ни морала, ни уметности, ни књижевности. Паганска вера је била државна, и она се гасила са државом заједно; са пропашћу царства, морала је и она нестати. Али сâм мит није побеђен новом вером која је дуго остала конфузна, нити је паганска култура побеђена једном другом културом, јер нове културе није ни било. Паганиство је зато и даље дуго живело у култу најбољег света. Варвари су долазили да освајају Рим и били су већ хришћани, а римски грађани су још и тад били паганци. Рим није слушао Теодосија да окрене леђа старим божанствима, ни његовог сина који је заповедао указима да се по царству оборе сви стари храмови и полупају главе старим боговима. На Истоку су били већ разбили сва мраморна дела Поликлета и Скопаса, док је Рим још чувао, колико је могао, спомене старог култа и старе уметности. И кад су владике са истока писале папи у Рим хвалећи се колико је који од њих спалио дела паганских филозофа и песника, паганизам је у Риму још био у свима навикама породичног живота и укусима елите. — Најзад, хришћанство дугује своју победу једном случају који је ван сваког мерења духовних вредности. Битка између Максенција и Константина није решила само питање трона него и питање олтара. Са побеђеним паганским императором је компромитовано и старо божанство. Са Константином је царство добило императора хришћанина; хришћанска је вера сада постала државном; хришћани су измилели из својих катакомби да окруже престо у новој престоници која је била хришћанска. Није хришћанство узрок пропасти римског царства. Али је пропаст римског царства била пропаст паганизма. Јер је с цезарем падао и -{pontifex maximus}-.<br /> {{gap}}Зато је паганизам испао више као мученик него као побеђен. То се осетило у две три прилике кад је мало требало да Аполон обори Христа и ''Илијада'' потисне Библију. То се видело за време Ренесансе. Ко зна да се то опет неће видети и сваки други пут кад се исти полет духова за културу буде манифестовао са онолико жестине. Паганизам још постоји и постојаће за навек: у основима науке, узорима уметности, принципима права, моделима својих држава. Благи и радосни хомерски мит, који је извор свих тих величина, још држи свет под својим чаром. И данас свима онима који имају култ паганског генија, хришћанско друштво изгледа једно дегенерисано и назадно доба, у којем би човек појео човека кад би се људима поново оставило да живе од хомерског мита и јонске филозофије.<br /> {{gap}}У старој Атини су странци за своја божанства имали свагда сва грађанска права; чак су Атињани та божанства усвајали и за своје богове. Али бог хришћански није био примљен. Апостол Павле је за време говора овде на Ареопагу био исмејан, јер атински филозофи нису разумели његове објаве да је нови бог дошао. Да је тај апостол то објављивао пет столећа пре тога, кад је Атина била слободна а не римска, ко зна какав би отпор нашао нови бог код софиста, у Академији, код песника, у аристофанском позоришту, и код смејача на агори. Грчки дух не би никад примио сличну веру ма колико да је већ имао и питагорску и орфичку прошлост, и секте и мистерије, истина све заједно од мањег утицаја на живот него једна једина хришћанска догма.<br /> {{gap}}Рим је примио и Астарту, и Сераписа, и Митру, и цело коло азијских богова. Али се и он одупрео хришћанском Богу, и тај отпор је ишао до крвавих прогањања. Зашто само према том богу? Није хришћанство било прво које је говорило о једнобоштву, по примеру синагоге. Већ Анаксагора, мудрац од највећег утицаја у златном веку Атине, говори: «Бог једини је онај који уређује материју и ствара свет!» И у једној орфичкој химни каже се: «Једини он је изишао из себе самог, а од Једног је изишло све што постоји.» Монотеизам није дакле био разлог тог отпора. Али се Рим одупро хришћанству зато што је хришћански Бог носио собом друкчу идеју о организацији света него што је имао цезар и сенат римски. Бог хришћански је био аутократ и није трпео других богова поред себе; све ван хришћанства било је хулење и идол. Хришћани су донели нови смисао о општој људској заједници као општој породици; то је нешто друго него што је држава римска која је сматрана за лепшу и вишу него свемир. Црква место државе; свештеник место цезара; божји закони о љубави место римских закона о правди и кривици! Место Капитола, Сион! За шефа такве цркве, Христос, један јеврејски проповедник за којег су већ римски прокуратори помогли да се осуди као кривац!… Нова вера ишла је, дакле, да обори све дотадање вредности. Тако је постао сукоб, не између једне старе вере и једне нове, него између једне старе политичке организације друштва и једне нове идеје о заједници. Грчком миту је било суђено да падне са римским царством које је било са њим тесно везано.<br /> {{gap}}Али овде, у самој Грчкој, тај мит је удављен, нечујно. Та се смрт није осетила, и можда није ни постојала него површно и привремено. Бар тако ми изгледа овде у светлости и радости свију ствари на овом тлу. На свему стоје још трагови старог и великог човечанства; одасвуд гледају њихове крупне очи; одасвуд се чује само њихов глас и њихове речи. Свугде мртви стоје испред живих. Још звуче у овом ваздуху речи: логос, психи, етхос… Још ова земља изгледа један посебни сунчани континент, одвојен од света. Нека други народи гледају у будућност; сунце ове земље још стоји у средини свега што живи и што се креће. Стари хероји су убили лава из Немеје, змију из Лерна, птице из Стимфале, вепрове из Калидона и Ериманте, змију из Кадмоса, и бика из Маратона. Путеви су одавно слободни, и слава ове земље може да по њима иде несметано, не гледајући ни десно ни лево. И њена Нике носи још штит који није нико сломио, и копље које није никад бачено у траву. А прави и коначни двобој између два божанства и два света, доћи ће, можда, некад доцније, и ко зна када. {{gap}},,Пут којим се из равнице пред Амфисом иде за старо светилиште, изгледа као пут у небо. Нашао сам Делфе под самим сводом. То је у врху једне падине Парнаса, над једном котлином која је затворена са свих страна, и наличи на изврнуто звоно. Како су кише падале и прекодан, високе литице пуштале су из себе беле и сјајне магле, и све се пушило на све стране, да је изгледало да се цео овај предео диже у небо. Доле на дну увале падају у сјајним каскадама сребрни маслиници, иде један танак поточић, и вуче се једна сребрна стазица. Неизбројни мрамори храмовâ и бедеми који су их опасивали, почињу да румене. На све се одједном просу крв и злато вечерњег сунца. Аполон који је азијско божанство, као и Посејдон, дуго је био странац за овдашње Грке. Код Троје је био непријатељ народа одавде; палио је ахајске бродове и убијао ахајске војнике. Најзад је прешао море, и са светог острва Делоса дошао у Македонију, и оданде у старе Делфе. Ту је отео Геји, богињи земље, ово пророчиште и ову долину која је затим постала центар побожног и политичког света. Само је један бог могао пронаћи овакву долину за своје седиште и овакво место за прорицање људских судбина. Ја никад на Акрополису нисам имао утисак да су стари Грци били одиста побожни, и да су веровали да богови постоје и ван стихова, и ван мраморâ. Али ова чудна долина, којој ништа на земљи није слично, даје импресију да је и старо божанство мучило душу људску као и наше. И нарочито, да је сујевера увек силнија него вера; и да широке масе и не знају за друго него за сујеверу; и да је за њих бог увек већма судија који убија него који награђује. Ова је долина и данас једно место пуно страха и слутње. Њене тишине — за пуну недељу дана колико сам овде остао, — изгледале су као тишина после пропасти света. Оне тиште као ледени прст притиснут на нашу вену. Ни једно хришћанско светилиште нема језовитост овог краја где је Аполон држао у једној руци сунчану муњу, а у другој лиру. Само један народ искрено религиозан, и слепо сујеверан, и који је своје религиозне легенде морао друкче тумачити него што их ми тумачимо, могао је да овај предео узме за средиште свог целокупног духовног живота. Није чудо што га је сматрао и за центар земље, пупак света, кад се зна да су два гаврана, које је Зевс пустио да лете, један са истока а други са запада, срели се најзад над овом уском долином. Брзо је пала помрчина, и небо је целу ноћ остало тамно. У ваздуху ове провалије чуо се врло хучан само онај танки кончић потока што гмили дању на дну долине потпуно нечујан. Тишина је ноћас била толика да се његов шум развио најзад као брјујање читаве какве крупне реке што котрља камење или гвожђе. Ваздух се разредио и све је постало звучно; ствари се нису виделе, али све су се чуле. Затим је јутро дошло нагло и одмах све прелило сунцем. Пробудили су ме орлови, лепи и велики, који су цело време летели поред самих мојих прозора. Све поста одједном неизмерно јасно. У литицама руменим и високим појавише се, квадратне и празне, некадашње гробнице или капелице. Цео крај доби одмах свој мистичан изглед и издвоји се од свега другог што сам видео на овом путу. Да сте долазили овамо за време Аполона, из Атине би дошли једрењачом доле до једне мале луке, и одатле до Хрисе. Путем до Делфи би ишли између великих грмова ловора и мирте, са каквом поворком у којој би се видели људи свих крајева, свих одела, свакаквих диалеката и ћуди. Какав Аригнотус из Самоса, носи божанству једну статуу; какав Филимон из Карије, један бронзани троножац; какав Дамофанес из Тасоса, једну рељефну плочу; какав Тимотеос из Книда, неколико лепих ваза са ликом божанства или ликовима хетера; какав Лакаратидес из Спарте, са трофејима из последње победе над неким градом пелопонеским; какав Тимофанос, корег из Смирне, са неколико својих плаћеника певача за хор богу у Делфима; најзад какав богаташ из Ефесе, са мирисима и новцем... Можда и какав архонт спартански, или филозоф атински, или скулптор из Аргоса, или мистик из Кротоне, или генерал из Аркадије... Ту су можда фруле, ситаре, стихови, смех. Сви се хвалишу, размећу и друге потцењују... Атињани презиру Тесалијце јер су били против њих са персијским војскама; Аркађани мрзе Спартанце као крвне непријатеље; људи из Егине мрзе Атињане као перфидне и насилнике. Али идући даљим путем сви ти људи неједнаког изгледа, али једнаких осећања, осете и подједнак удар срца и страх што се већма приближују Делфима. Свакако, у међувремену, један је причао лепоте Атине, други можда свој бродолом на неком предгорју Циклада, трећи своје оргије у Коринту, где су се хиљадама свештеница Афродите давале за новац у корист касе божанства. Такмичећи се у лагаријама, духовитости и мудрости, дошли би у подножје Хиампеје и Родони, два висока брега међу којима, као између два листа, стоји ово светилиште. Пут је доводио овамо дном саме долине, поред оног поточића. Изглед који су морали имати одоздо на светилиште, морао је наличити на неки догађај у небу. Можда на недељу дана пре тога у Делфима су заседали амфиктиони, религиозна конфедерација свих грчких државица, које овамо шаљу двапут годишње своје амбасадоре. Или је то био крај недеље кад су овде биле питијске игре које се држе сваке четири године у дугачком стадијону, који и сад стоји на свом месту. — Овакве хаџије би се попеле до извора Касталија, који и данас баца своје ледене воде, и ту би се најпре опрали од греха: «Једна је кап довољна добром, а ни море неће опрати рђавог». Ту би се преобукли у чисто одело; метнули ловоров венац на главу, узели у руку гранчицу обвијену вуном, и пошли на велику капију тврђаве у којој чека божанство. Од капије почиње свети пут. Одмах с десне стране један бронзани бик са Крфа; затим група, споменик, спартанске победе над Атињанима после Егос-Потамоса. То је Лисандрос са свима својим генералима и адмиралима, сви врло космати и врло брадати, по спартанском обичају; и Аполон и Посејдон који их крунишу... Али, одмах пред њима, постављен је споменик који их све оставља у сенци: споменик Аркађана после њине победе над Спартанцима... Већ ту почињу свађе и хвалисања: полемика у бронзи и мрамору, целим Светим Путем... Са две стране, два реда лепих грађевина у минијатури: то су благајне свих савезничких држава које су овде под протекцијом божанства чуване од међусобних ратова и међусобних лупежа. Атинска благајна стоји и сад, и изгледа један мали кокетни храм; то је у ствари споменик дигнут још после победе на Маратону; у њему су били трофеји из славне битке; а ту је и Фидијас поставио великог Милтијада са читавом групом богова, за дивљење целог ослобођеног грчког света... Близу је и Лесхе, галерија најбољих сликара. Статуе на све стране! Њихов број је износио до три хиљаде; сам Нерон их је однео у Рим до пет стотина. На једном месту поред самог краља Филипа Македонског била је једна женска статуа од злата. То је Фрине, славна хетера, модел и љубавница Праксителова, најлепша скулптура старог века, чију копију и сад имамо у Риму. Зашто Фрине у Делфима и поред Филипа?... У светилишту Делфи све је било полемика, реплика, алузија и сарказам. Лепа хетера коринтска за којом су лудовали и Праксител, и Сократов ученик Аристип, и мудри Диоген из бурета, славна је и због тога што је хтела да обнови порушену Тебу, али под условом да се, из пркоса према македонском краљу, на зиду запише: «Александар краљ оборио, Фрине, куртизанка, обновила». А у Делфима је Фрине, сва гола, била Афродита од Пракситела! Је ли то био доказ паганског атеизма? Не, то је био само знак да дубоки људи никад нису разликовали љубав од религије. Цео свет застаје и пред лепим трезором острва Книда. Свако диже главу пред једним високим стубом крај светог пута: архаички Сфинкс стоји у дубоком небу делфијском где се говори само о судбинама. Тај Сфинкс и сад постоји у овом месту, недавно ископан. — Сам храм Аполонов је огроман и грађен тридесет година, са фронтонима испуњеним олимпијским божанствима, али је ту и Бахус, скоројевић и уљез. На архитравима висе штитови и сјајне опреме из победе код Платеје над Мардонијусом. На уласку статуа Хомерова, затим престо овенчаног Пиндара са којег је читао своје песме. Унутра једна архајичка наказа, Аполон. Ту је и соба, адитон, где Питија (најпре какво неуко сеоско девојче, а после једног скандала, каква ста- [радови у току] </div></center> <center>{{ЈВ-аутор|Јован Дучић|1943}}</center> [[Категорија:Градови и химере]] [[Категорија:Градови и химере (1930)]] m97h5ce0494kl8qbn630nyncl5h1q7c 0 61747 147274 147168 2026-10-04T15:10:59Z Coaorao 19106 /* Извор */ 147274 wikitext text/x-wiki {{квалитет|100%}} {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Вид љубави | одељак= | аутор= Данте Габријел Росети | преводилац= Светислав Стефановић | година= | белешке= }} <poem> Када те видим најлепше, о драга? Кад усред сјаја очи ми са жаром Пред твојим лицем као пред олтаром Ту Љубав славе што ми је тобом драга? Ил усред мрачних и осамних чаша, Кад сједињени са пољупца чаром, Твоја ми душа бива души даром Јединим, те смо речити без гласа? О кад ми једном будеш отргнута, И ти и твоја сен са земних пута И са свих врела твоје око мило, Како ће Наде лишће сасушено Низ сводовље живота сумрачено Да витла вихром-Смрти вечно крило! <small>(Из „Куће Живота“ од Дантеа Габриела Росетиа).<br />С енглеског, Свет. Стефановић.</small> </poem> == Извор == 1928. Живот и Рад, стр. 382-383. {{ЈВ-аутор|Светислав Стефановић|1944}} [[Категорија:Енглеска књижевност]] [[Категорија:Енглеска поезија]] 981x0v1w3m34xl4lkq6um39035mqyo3 0 61748 147275 147169 2026-10-04T15:11:09Z Coaorao 19106 /* Извор */ 147275 wikitext text/x-wiki {{квалитет|100%}} {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= На врху брега | одељак= | аутор= Данте Габријел Росети | преводилац= Светислав Стефановић | година= | белешке= }} <poem> Свечаник сунца. Још се жртва пали На Западу и пој вечерњи чека. Ал дуго доља задржа ме мека, Те сам одоцнео поклоник му. Али Још видех онде где су с неба пали Видика траци, као да се створи Лик сунца за час као жбун што гори, Те зраци му ко горуће косе сјали. А сада кад се испех на врх брега, Мораћу сићи путањама пустим Низ обронке покрите мраком густим. Но још за часак нећу да се спустим, Већ стојим гледећ где нестаје свега, И задња тица у зрак задњи бега. </poem> == Извор == 1928. Живот и Рад, стр. 382. {{ЈВ-аутор|Светислав Стефановић|1944}} [[Категорија:Енглеска књижевност]] [[Категорија:Енглеска поезија]] r1m2tw3tjl2rtr67yx4y0skbtxd5aqc 147310 147275 2026-10-05T11:58:10Z Coaorao 19106 /* */ 147310 wikitext text/x-wiki {{квалитет|100%}} {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= На врху брега | одељак= | аутор= Данте Габријел Росети | преводилац= Светислав Стефановић | година= | белешке= }} <poem> Свечаник сунца. Још се жртва пали На Западу и пој вечерњи чека. Ал дуго доља задржа ме мека, Те сам одоцнео поклоник му. Али Још видех онде где су с неба пали Видика траци, као да се створи Лик сунца за час као жбун што гори, Те зраци му ко горуће косе сјали. А сада кад се испех на врх брега, Мораћу сићи путањама пустим Низ обронке покрите мраком густим. Но још за часак нећу да се спустим, Већ стојим гледећ где нестаје свега, И задња тица у зрак задњи бега. <small>(Из „Куће Живота“ од Дантеа Габриела Росетиа).<br />С енглеског, Свет. Стефановић.</small> </poem> == Извор == 1928. Живот и Рад, стр. 382. {{ЈВ-аутор|Светислав Стефановић|1944}} [[Категорија:Енглеска књижевност]] [[Категорија:Енглеска поезија]] 9a8ups0k4hieakzygj4qmyhng71b58o 0 61765 147234 2026-10-04T12:05:06Z Coaorao 19106 Нова страница: {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | Песме (1911) | | [[Песме (Јован Дучић, 1911)/Песма|Песма]] | Тајна | [[Песме (Јован Дучић, 1911)/Гнездо|Гнездо]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> {{Центар|ТАЈНА}} <poem> Наше две љубави пуне кобне моћи, Од свију ск… 147234 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | Песме (1911) | | [[Песме (Јован Дучић, 1911)/Песма|Песма]] | Тајна | [[Песме (Јован Дучић, 1911)/Гнездо|Гнездо]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> {{Центар|ТАЈНА}} <poem> Наше две љубави пуне кобне моћи, Од свију скривене, живе у свом стиду, Као под звездама, заспали у ноћи, Два мирна пауна на старинском зиду. Кријем своју љубав као мржњу други — Истом силом лажи и свим подлостима; Као други стакло отрова, свој дуги Свој бол безутешни ја кријем међ свима. Колико је шуман ехо моје лажи, Да не прену никог ударци мог срца! И колико мира у речи где грца Цела једна душа и сан од свег дражи! Сва је моја радост знати бол да скријем; Сва мудрост, љубави дати изглед злобе; Врлина, да презрем сузе које лијем, И покажем срце као празне собе. И тако две наше љубави очајне, Огрнуте лажју вечитом и ниском, Стоје немих уста у дну наше тајне — Два црна пауна на зиду старинском. </poem> </div> </div> {{ЈВ-аутор|Јован Дучић|1943}} 03f8y7basidu2w586rc9p8jf538i39v 147236 147234 2026-10-04T12:10:27Z Coaorao 19106 147236 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | Песме (1911) | | [[Песме (Јован Дучић, 1911)/Песма|Песма]] | Тајна | [[Песме (Јован Дучић, 1911)/Гнездо|Гнездо]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> {{Центар|ТАЈНА}} <poem> НАШЕ две љубави пуне кобне моћи, Од свију скривене, живе у свом стиду, Као под звездама, заспали у ноћи, Два мирна пауна на старинском зиду. Кријем своју љубав као мржњу други — Истом силом лажи и свим подлостима; Као други стакло отрова, свој дуги Свој бол безутешни ја кријем међ свима. Колико је шуман ехо моје лажи, Да не прену никог ударци мог срца! И колико мира у речи где грца Цела једна душа и сан од свег дражи! Сва је моја радост знати бол да скријем; Сва мудрост, љубави дати изглед злобе; Врлина, да презрем сузе које лијем, И покажем срце као празне собе. И тако две наше љубави очајне, Огрнуте лажју вечитом и ниском, Стоје немих уста у дну наше тајне — Два црна пауна на зиду старинском. </poem> </div> </div> {{ЈВ-аутор|Јован Дучић|1943}} tq0e6eq6n38j4x2dnehq2twqgxmco1f 0 61766 147235 2026-10-04T12:10:02Z Coaorao 19106 Нова страница: {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | Песме (1911) | | [[Песме (Јован Дучић, 1911)/Тајна|Тајна]] | Гнездо | [[Песме (Јован Дучић, 1911)/Лепота|Лепота]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> {{Центар|ГНЕЗДО}} <poem> ПЛЕТЕМ своје гнездо изнад ваше главе, Топ… 147235 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | Песме (1911) | | [[Песме (Јован Дучић, 1911)/Тајна|Тајна]] | Гнездо | [[Песме (Јован Дучић, 1911)/Лепота|Лепота]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> {{Центар|ГНЕЗДО}} <poem> ПЛЕТЕМ своје гнездо изнад ваше главе, Топлије од гнезда у орла и ласте; Ветар отме грану или влакно траве, А, к’О цвет џиновски, оно ипак расте. Све му мирне звезде светле кад се смркне, И пуно је сунца, као чаша вина; Змија на по пута застане да цркне, Држећ мртви поглед пут наших висина. У гнезду ће бити све ћутање шумâ, И све песме рекâ у јутра кад свићу, И сав страсни мирис с расцветаних хумâ — Докле златно перје расте моме тићу. Плетем своје гнездо високо над вама, А још нико не зна место тога гнезда — Оно иде као што над обалама Путује у небу изгубљена звезда. И по мирном путу од мене до Бога, Иде чудно гнездо, као бајка гола, А сви звуци отуд што допру до кога, То је звук још никад нечувеног бола. </poem> </div> </div> {{ЈВ-аутор|Јован Дучић|1943}} 01w7hpmeea3fjffd0t6ok7uuytsy649 0 61767 147237 2026-10-04T12:30:53Z Coaorao 19106 Нова страница: {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | Песме (1911) | | [[Песме (Јован Дучић, 1911)/Гнездо|Гнездо]] | Лепота | [[Песме (Јован Дучић, 1911)/Сутон|Сутон]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> {{Центар|ЛЕПОТА}} <poem> НА моме узглављу сву ноћ мирисаху Чежњив… 147237 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | Песме (1911) | | [[Песме (Јован Дучић, 1911)/Гнездо|Гнездо]] | Лепота | [[Песме (Јован Дучић, 1911)/Сутон|Сутон]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> {{Центар|ЛЕПОТА}} <poem> НА моме узглављу сву ноћ мирисаху Чежњиво и слатко твоје тамне косе, Док се шапат чуо као песма росе, И дуге заклетве у очајном даху. А ја ипак не знам за радост и срећу; Ја се бојим твоје подмукле Лепоте, Да освету једном не затражи већу За свирепа права што јој други оте. Благосиљаш ропство и тегобне узе, Срце ти је пуно небескога плама, И сишла си са мном до патње и срама, И пролила си најсветије сузе. А стрепим пред твојом подмуклом Лепотом — Да не дигне једном као гладна вила, Док жалосна срца и не слуте о том, Два своја у сузе замочена крила. И док љубав гори свим жељама њеним, И ноћ тече дуга, мирисава, собна, Крај нас, као сужањ, бди чудна и кобна Лепота, с очима вечно замишљеним. </poem> </div> </div> {{ЈВ-аутор|Јован Дучић|1943}} oq17ok83wxrn31x3lip9pndhxddf83a 0 61768 147238 2026-10-04T12:37:59Z Coaorao 19106 Нова страница: {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | Песме (1911) | | [[Песме (Јован Дучић, 1911)/Гнездо|Лепота]] | Лепота | [[Песме (Јован Дучић, 1911)/Бескрајна песма|Бескрајна песма]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> {{Центар|СУТОН}} <poem> ЈА те волим једним жа… 147238 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | Песме (1911) | | [[Песме (Јован Дучић, 1911)/Гнездо|Лепота]] | Лепота | [[Песме (Јован Дучић, 1911)/Бескрајна песма|Бескрајна песма]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> {{Центар|СУТОН}} <poem> ЈА те волим једним жаром невеселим И сумњом у тугу и лепоту јада; Срећа коју имам уништава сада Бесконачну другу срећу коју желим. Заклањаш ми сунце а дала си сама Сто очију мом срцу, и све путе Души, да би ипак сва нестали у те, Као изгубљени звук у долинама. И сто воља као белих јата к југу, Да сва на твој острв падну очарана; И сто вера да ти следе једног дана — К’о сто бледе деце у литију дугу. Дигла си сто мржња да стражаре, као Сто црних једрила, сва пред твојом луком; И тако мом даху принела си руком Цвет твог бића крупан, отрован и зао. И свом страшћу прве и последње жене, Владаш мојом душом, свом и свагда; слична Судби, тако и ти, силна, непомична, Стојиш измеђ мене и свег око мене. Док из сухе стене бије нова вода, И плави цветови из старога пања, И сијају као у сȃм дан постања Сва звездана кола са великог свода. Моју љубав тамну као мрак у чести, Ја испуних мржњом, кајањем и страхом — Но жеђ за издајством претвори се махом Сва у нови завет и сласт исповести. Тако горко пада неко вече бледо На све моје путе; болно, по све доба, Дубоко у мени док љубав и злоба Као два анђела поју напоредо. </poem> </div> </div> {{ЈВ-аутор|Јован Дучић|1943}} nm9urkq4acikthberoob16i92q3rotu 147240 147238 2026-10-04T12:44:22Z Coaorao 19106 147240 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | Песме (1911) | | [[Песме (Јован Дучић, 1911)/Лепота|Лепота]] | Лепота | [[Песме (Јован Дучић, 1911)/Бескрајна песма|Бескрајна песма]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> {{Центар|СУТОН}} <poem> ЈА те волим једним жаром невеселим И сумњом у тугу и лепоту јада; Срећа коју имам уништава сада Бесконачну другу срећу коју желим. Заклањаш ми сунце а дала си сама Сто очију мом срцу, и све путе Души, да би ипак сва нестали у те, Као изгубљени звук у долинама. И сто воља као белих јата к југу, Да сва на твој острв падну очарана; И сто вера да ти следе једног дана — К’о сто бледе деце у литију дугу. Дигла си сто мржња да стражаре, као Сто црних једрила, сва пред твојом луком; И тако мом даху принела си руком Цвет твог бића крупан, отрован и зао. И свом страшћу прве и последње жене, Владаш мојом душом, свом и свагда; слична Судби, тако и ти, силна, непомична, Стојиш измеђ мене и свег око мене. Док из сухе стене бије нова вода, И плави цветови из старога пања, И сијају као у сȃм дан постања Сва звездана кола са великог свода. Моју љубав тамну као мрак у чести, Ја испуних мржњом, кајањем и страхом — Но жеђ за издајством претвори се махом Сва у нови завет и сласт исповести. Тако горко пада неко вече бледо На све моје путе; болно, по све доба, Дубоко у мени док љубав и злоба Као два анђела поју напоредо. </poem> </div> </div> {{ЈВ-аутор|Јован Дучић|1943}} 63qtlg91dg9k4e81zkxrkdvodum5zlw 147241 147240 2026-10-04T12:44:35Z Coaorao 19106 147241 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | Песме (1911) | | [[Песме (Јован Дучић, 1911)/Лепота|Лепота]] | Сутон | [[Песме (Јован Дучић, 1911)/Бескрајна песма|Бескрајна песма]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> {{Центар|СУТОН}} <poem> ЈА те волим једним жаром невеселим И сумњом у тугу и лепоту јада; Срећа коју имам уништава сада Бесконачну другу срећу коју желим. Заклањаш ми сунце а дала си сама Сто очију мом срцу, и све путе Души, да би ипак сва нестали у те, Као изгубљени звук у долинама. И сто воља као белих јата к југу, Да сва на твој острв падну очарана; И сто вера да ти следе једног дана — К’о сто бледе деце у литију дугу. Дигла си сто мржња да стражаре, као Сто црних једрила, сва пред твојом луком; И тако мом даху принела си руком Цвет твог бића крупан, отрован и зао. И свом страшћу прве и последње жене, Владаш мојом душом, свом и свагда; слична Судби, тако и ти, силна, непомична, Стојиш измеђ мене и свег око мене. Док из сухе стене бије нова вода, И плави цветови из старога пања, И сијају као у сȃм дан постања Сва звездана кола са великог свода. Моју љубав тамну као мрак у чести, Ја испуних мржњом, кајањем и страхом — Но жеђ за издајством претвори се махом Сва у нови завет и сласт исповести. Тако горко пада неко вече бледо На све моје путе; болно, по све доба, Дубоко у мени док љубав и злоба Као два анђела поју напоредо. </poem> </div> </div> {{ЈВ-аутор|Јован Дучић|1943}} 5ee0ky42pl33nfm8aoeejgsohnuumjz 0 61769 147239 2026-10-04T12:44:01Z Coaorao 19106 Нова страница: {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | Песме (1911) | | [[Песме (Јован Дучић, 1911)/Поноћ|Поноћ]] | Победилац | [[Песме (Јован Дучић, 1911)/Велика ноћ|Велика ноћ]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> {{Центар|ПОБЕДИЛАЦ}} <poem> УБРИСАЋУ с уста мучну кап г… 147239 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | Песме (1911) | | [[Песме (Јован Дучић, 1911)/Поноћ|Поноћ]] | Победилац | [[Песме (Јован Дучић, 1911)/Велика ноћ|Велика ноћ]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> {{Центар|ПОБЕДИЛАЦ}} <poem> УБРИСАЋУ с уста мучну кап горчине — И као краљевић из старинске бајке, Поћи ћу за гласом што зове из тмине, Као гласи давно нестануле мајке. С очима већ пуним звезда што ће доћи, Ја ћу да се пустим у то море таме: И заиграће у својој самоћи Срце од чекања и од среће саме. Далеко ћу поћи од те кобне горе Где слушах очајно по све ноћи пуне, Да сто врела сумње жалосно роморе Валом који јеца и песмом што куне. И за једром које не зна да кривуда, Морепловац-витез по незнаној води Откриваће острв по острв, да свуда Огласи се краљем и даље заброди. Мој змај непобедни биће на мом штиту, И моје ће име бити на мом мачу, И водећи гордо своју сјајну свиту, Ићи ћу за гласом који једном зачу. И проћи ћу тихо крај твојих обала, Кад ронећи сузе и не слутиш о том, И поћи далеко преко тамних вала Све у болној жеђи за новом лепотом. И кад паднем најзад нико неће знати Мој очаран задњи осмех да прочита; Лицем победника разблудно ће сјати Сунце, заробљено у зрцалу штита. </poem> </div> </div> {{ЈВ-аутор|Јован Дучић|1943}} ojo9t1xeg3jka2dqn1tul00ivrnovut 0 61770 147246 2026-10-04T13:18:37Z Coaorao 19106 Нова страница: {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Баук | одељак= | аутор= Јохан Волфганг Гете | преводилац= Ристо Ј. Михаиловић | година= | белешке= }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> <center><font size="+2">БАУК.</font><br />(Из Гетеа.)</center> <poem> Ко оно јаше ноћом и ветрином?… 147246 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Баук | одељак= | аутор= Јохан Волфганг Гете | преводилац= Ристо Ј. Михаиловић | година= | белешке= }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> <center><font size="+2">БАУК.</font><br />(Из Гетеа.)</center> <poem> Ко оно јаше ноћом и ветрином? Стари је отац са нејаким сином; Узео детенце у своје вруће, У своје мило, отчинско наруче. Сине мој, што дрхћеш? кажи ми само; — Јао, бабо! зар не видиш баука тамо? Не видиш како се светли по ноћи? — Сине мој, то тебе варају очи. — „Ти мили мој мали, ајд’ са мном сад! „Мом те ја двору водит’ сам рад; „Ја ћу те љубити ка’но свог сина, „Дат’ ћу ти лепи и златни аљина.” Бабо, зар не чујеш — о како виче! Не чујеш баука шта ми обриче? — Смири ми се, моје детешце, смири! То, што сад чујеш, ветрина пири. — „Драго моје дете, не дај се молити, „Моје ће те ћерке лепо дворити; „Коло ти играти, дивно певати, „И тихо, мирно, сладко успављати.” Бабо, зар не видиш — јао, бабо мој! Баукове кћери у долини тој? — О, видим ја добро, видим мој сине; Тако ти се стари растови чине. — „Говори саде, да л’ ћеш се предати? „Нећеш ли лепим, силом ћеш морати!” — Не дај ме, ах! не дај, драги мој оче! Та ево ме баук однети оће! — Заврисну дете, а отац се трже, Ободе коња, те што може брже Достиже двориште; — ал’ јао, куку! Детенце му оста мртво у руку. '''Ристо Ј. Михаиловић.''' </poem> </div> </div> == Извор == Путник: лист за умну и душевну забаву. свеска. Нови Сад: Печатња Игњата Фукса, 1862. Стр 75. 950adnxk8qborjn0cqgmn8dtmmyil2m 147247 147246 2026-10-04T13:20:21Z Coaorao 19106 147247 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Баук | одељак= | аутор= Јохан Волфганг Гете | преводилац= Ристо Ј. Михаиловић | година= | белешке= }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> <center><font size="+2">БАУК.</font><br />(Из Гетеа.)</center> <poem> Ко оно јаше ноћом и ветрином? Стари је отац са нејаким сином; Узео детенце у своје вруће, У своје мило, отчинско наруче. Сине мој, што дрхћеш? кажи ми само; — Јао, бабо! зар не видиш баука тамо? Не видиш како се светли по ноћи? — Сине мој, то тебе варају очи. — „Ти мили мој мали, ајд’ са мном сад! „Мом те ја двору водит’ сам рад; „Ја ћу те љубити ка’но свог сина, „Дат’ ћу ти лепи и златни аљина.” Бабо, зар не чујеш — о како виче! Не чујеш баука шта ми обриче? — Смири ми се, моје детешце, смири! То, што сад чујеш, ветрина пири. — „Драго моје дете, не дај се молити, „Моје ће те ћерке лепо дворити; „Коло ти играти, дивно певати, „И тихо, мирно, сладко успављати.” Бабо, зар не видиш — јао, бабо мој! Баукове кћери у долини тој? — О, видим ја добро, видим мој сине; Тако ти се стари растови чине. — „Говори саде, да л’ ћеш се предати? „Нећеш ли лепим, силом ћеш морати!” — Не дај ме, ах! не дај, драги мој оче! Та ево ме баук однети оће! — Заврисну дете, а отац се трже, Ободе коња, те што може брже Достиже двориште; — ал’ јао, куку! Детенце му оста мртво у руку. <div style="text-align:right;">'''Ристо Ј. Михаиловић.'''</div> </poem> </div> </div> == Извор == Путник: лист за умну и душевну забаву. свеска. Нови Сад: Печатња Игњата Фукса, 1862. Стр 75. j43muofyphl6pyy24upzy3lphg7k6b3 147250 147247 2026-10-04T13:25:33Z Coaorao 19106 147250 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Баук | одељак= | аутор= Јохан Волфганг Гете | преводилац= Ристо Ј. Михаиловић | година= | белешке= }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> <center><font size="+2">Баук.</font><br />(Из Гетеа.)</center> <poem> Ко оно јаше ноћом и ветрином? Стари је отац са нејаким сином; Узео детенце у своје вруће, У своје мило, отчинско наруче. Сине мој, што дрхћеш? кажи ми само; — Јао, бабо! зар не видиш баука тамо? Не видиш како се светли по ноћи? — Сине мој, то тебе варају очи. — „Ти мили мој мали, ајд’ са мном сад! „Мом те ја двору водит’ сам рад; „Ја ћу те љубити ка’но свог сина, „Дат’ ћу ти лепи и златни аљина.” Бабо, зар не чујеш — о како виче! Не чујеш баука шта ми обриче? — Смири ми се, моје детешце, смири! То, што сад чујеш, ветрина пири. — „Драго моје дете, не дај се молити, „Моје ће те ћерке лепо дворити; „Коло ти играти, дивно певати, „И тихо, мирно, сладко успављати.” Бабо, зар не видиш — јао, бабо мој! Баукове кћери у долини тој? — О, видим ја добро, видим мој сине; Тако ти се стари растови чине. — „Говори саде, да л’ ћеш се предати? „Нећеш ли лепим, силом ћеш морати!” — Не дај ме, ах! не дај, драги мој оче! Та ево ме баук однети оће! — Заврисну дете, а отац се трже, Ободе коња, те што може брже Достиже двориште; — ал’ јао, куку! Детенце му оста мртво у руку. <div style="text-align:right;">'''Ристо Ј. Михаиловић.'''</div> </poem> </div> </div> == Извор == Путник: лист за умну и душевну забаву. свеска. Нови Сад: Печатња Игњата Фукса, 1862. Стр 75. b88nrf7cec25as6997jly7ux5vyvt1d 0 61771 147255 2026-10-04T14:00:08Z Coaorao 19106 Нова страница: {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | Песме (1911) | | [[Песме (Јован Дучић, 1911)/Очи|Очи]] | Поноћ | [[Песме (Јован Дучић, 1911)/Победилац|Победилац]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> {{Центар|ПОНОЋ}} <poem> НА провидном небу сјају млечни пути. Мир.… 147255 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | Песме (1911) | | [[Песме (Јован Дучић, 1911)/Очи|Очи]] | Поноћ | [[Песме (Јован Дучић, 1911)/Победилац|Победилац]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> {{Центар|ПОНОЋ}} <poem> НА провидном небу сјају млечни пути. Мир. Свеж ветар пирка с планинске гребени; Одгнале се војске, мир долина ћути И пуни мртваца дуги кланци њени. Бурни поклич давно иза гора оде; Сада табор мртвих ћути, мирно спава. Над долином смрти беле звезде броде И планински ветар благо провејава. Но у поноћ глуху, низ Путеве Млечне, Сишао је Христос, пређе горске ланце, И потоке крви газио је течне И дуго је глухе облазио кланце. Нечујно и тихо, од дола до дола, Од стене до стене, мирним, светим ходом, Спавала је земља и звездана кола Гашаху се мирно под безбојним сводом. Све је било тихо. Горске косе тамо У небо дизаху црни хрбат њини. Ни гласа, ни шу̑ма. Још се чује само Дуги плач Господа негде у долини. </poem> </div> </div> {{ЈВ-аутор|Јован Дучић|1943}} gabiwhs78332lc3iyc2kx6gglsnfo49 0 61772 147256 2026-10-04T14:03:05Z Coaorao 19106 Нова страница: {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | Песме (1911) | | [[Песме (Јован Дучић, 1911)/Победилац|Победилац]] | Велика ноћ | [[Песме (Јован Дучић, 1911)/Трагови|Трагови]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> {{Центар|ВЕЛИКА НОЋ}} <poem> КАД геније ноћи на кри… 147256 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | Песме (1911) | | [[Песме (Јован Дучић, 1911)/Победилац|Победилац]] | Велика ноћ | [[Песме (Јован Дучић, 1911)/Трагови|Трагови]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> {{Центар|ВЕЛИКА НОЋ}} <poem> КАД геније ноћи на крилима сјајним, Крилима од ватре, преко реке мину, Невидљива вода усхићено сину, И запева гласом болним и бескрајним. Кад поноћни ветар поред шуме глухе Прође, и отресе тешки мрак са грања, Као страсна песма жудног умирања Чу се глас музике из рогози сухе. Кад за пољем пуним црне детелине Почеше влашићи да бледе и слазе, Мртво лишће поче да пада на стазе, И као црн уздах да пође из тмине. Канда у тој дугој ноћи која пати Цела моја душа затрепери гола, И челом уморним од труда и бола Смрт је прешла руком меком, као мати. </poem> </div> </div> {{ЈВ-аутор|Јован Дучић|1943}} ocz1lmtaq8oss2u8vqxx4yxjju547sv 0 61773 147258 2026-10-04T14:29:17Z Coaorao 19106 Нова страница: {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Magia naturalis | одељак= | аутор= Аница Савић Ребац | година= 1922 | белешке= }} <poem> MAGIA NATURALIS. ИНКАНТАЦИЈА. Цинтија у вртовима плавим Кроз далека Маја сфере плови: Њојзи тама уснулих небеса Вртове тајанствене раствара, А из сенк… 147258 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Magia naturalis | одељак= | аутор= Аница Савић Ребац | година= 1922 | белешке= }} <poem> MAGIA NATURALIS. ИНКАНТАЦИЈА. Цинтија у вртовима плавим Кроз далека Маја сфере плови: Њојзи тама уснулих небеса Вртове тајанствене раствара, А из сенке њине широм капље Ноћ бисера и плавих алема. Снежна земља к’о да дише у сну, К’о да зраци, пуни медне росе, Продиру кроз ћилим лак и звездан, Продиру кроз хладну површину У дубине топле њених груди. Тамо дрхте сад већ пола будне Жиле танке, и сокови струје ; Кроз ваздуха тишину кристалну Чујем где се вечито клијање И семење небројено креће : Земљина се вечна плодност диже Сва на моћну заповест месеца, Као слана пена морских плима. А кроз оштри мирис снега струји Први дах нерасцветана свећа : То га, у колу Сестара Росних, Храни росом Цинтија мађијском Баштâ својих небесних, где цвета По путањама сафирне таме, Као симбол даљна, бујна жића, Хиацинт и нарцис, цвеће кише. GEMMAE STELLIFERAE. Не знам којом чежњом бескрајном дрхте Зраци, к’о цветови влажни, не знам Из којих капљу модрих дубина ; Но знам куд им се чежња слива, Где им је мађијска моћ вечно жива : У геме безбројне што блистају широм, Безбројне што снују у подземној тами, К’о сунца незнана сред бескрајских равни Точи се сјај њин и сила мађијска. Јер дуге и тајне светлосне нити Спајају геме са сунцима даљним, Те сјају пурпурне, зелене и плаве. И ти ћеш наћи у њима кашто Тајне знаке, к’о отиске чежње Непознате и моћи скривене: К’о пламеним душама мисли далеке Кристална су огледала, капи Небесне воде и јасне росе, Где се вечно огледају звезде. АНИЦА САВИЋ-РЕБАЦ. </poem> == Извор == ''Српски књижевни гласник'', 1922. Књ. 5. Стр. 351. {{ЈВ-аутор|Аница Савић Ребац|1953}} 3duywrbdavz4rffoz4vqch9ji578zxp 147259 147258 2026-10-04T14:34:12Z Coaorao 19106 /* */ Текст проверен 147259 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Magia naturalis | одељак= | аутор= Аница Савић Ребац | година= 1922 | белешке= }} <poem> MAGIA NATURALIS. ИНКАНТАЦИЈА. Цинтија у вртовима плавим Кроз далека Маја сфере плови: Њојзи тама уснулих небеса Вртове тајанствене раствара, А из сенке њине широм капље Ноћ бисера и плавих алема. Снежна земља к’о да дише у сну, К’о да зраци, пуни медне росе, Продиру кроз ћилим лак и звездан, Продиру кроз хладну површину У дубине топле њених груди. Тамо дрхте сад већ пола будне Жиле танке, и сокови струје; Кроз ваздуха тишину кристалну Чујем где се вечито клијање И семење небројено креће: Земљина се вечна плодност диже Сва на моћну заповест месеца, Као слана пена морских плима. А кроз оштри мирис снега струји Први дах нерасцветана цвећа: То га, у колу Сестара Росних, Храни росом Цинтија мађијском Баштâ својих небесних, где цвета По путањама сафирне таме, Као симбол даљна, бујна жића, Хиацинт и нарцис, цвеће кише. GEMMAE STELLIFERAE. Не знам којом чежњом бескрајном дрхте Зраци, к’о цветови влажни, не знам Из којих капљу модрих дубина; Но знам куд им се чежња слива, Где им је мађијска моћ вечно жива: У геме безбројне што блистају широм, Безбројне што снују у подземној тами, К’о сунца незнана сред бескрајских равни Точи се сјај њин и сила мађијска. Јер дуге и тајне светлосне нити Спајају геме са сунцима даљним, Те сјају пурпурне, зелене и плаве. И ти ћеш наћи у њима кашто Тајне знаке, к’о отиске чежње Непознате и моћи скривене: К’о пламеним душама мисли далеке Кристална су огледала, капи Небесне воде и јасне росе, Где се вечно оглéдају звезде. АНИЦА САВИЋ-РЕБАЦ. </poem> == Извор == ''Српски књижевни гласник'', 1922. Књ. 5. Стр. 351. {{ЈВ-аутор|Аница Савић Ребац|1953}} jjlarkkq93eesxt4fd4bllgzvzb1lkd 147260 147259 2026-10-04T14:39:03Z Coaorao 19106 /* */ 147260 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Magia naturalis | одељак= | аутор= Аница Савић Ребац | година= 1922 | белешке= }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> <center><font size="+2">'''''MAGIA NATURALIS.'''''</font><br />ИНКАНТАЦИЈА.</center> <poem> Цинтија у вртовима плавим Кроз далека Маја сфере плови: Њојзи тама уснулих небеса Вртове тајанствене раствара, А из сенке њине широм капље Ноћ бисера и плавих алема. Снежна земља к’о да дише у сну, К’о да зраци, пуни медне росе, Продиру кроз ћилим лак и звездан, Продиру кроз хладну површину У дубине топле њених груди. Тамо дрхте сад већ пола будне Жиле танке, и сокови струје; Кроз ваздуха тишину кристалну Чујем где се вечито клијање И семење небројено креће: Земљина се вечна плодност диже Сва на моћну заповест месеца, Као слана пена морских плима. А кроз оштри мирис снега струји Први дах нерасцветана цвећа: То га, у колу Сестара Росних, Храни росом Цинтија мађијском Баштâ својих небесних, где цвета По путањама сафирне таме, Као симбол даљна, бујна жића, Хиацинт и нарцис, цвеће кише. </poem> <center>GEMMAE STELLIFERAE.</center> <poem> Не знам којом чежњом бескрајном дрхте Зраци, к’о цветови влажни, не знам Из којих капљу модрих дубина; Но знам куд им се чежња слива, Где им је мађијска моћ вечно жива: У геме безбројне што блистају широм, Безбројне што снују у подземној тами, К’о сунца незнана сред бескрајских равни Точи се сјај њин и сила мађијска. Јер дуге и тајне светлосне нити Спајају геме са сунцима даљним, Те сјају пурпурне, зелене и плаве. И ти ћеш наћи у њима кашто Тајне знаке, к’о отиске чежње Непознате и моћи скривене: К’о пламеним душама мисли далеке Кристална су огледала, капи Небесне воде и јасне росе, Где се вечно оглéдају звезде. <small><div style="text-align:right;">АНИЦА САВИЋ-РЕБАЦ.'''</div></small> </poem> </div> </div> == Извор == ''Српски књижевни гласник'', 1922. Књ. 5. Стр. 351. {{ЈВ-аутор|Аница Савић Ребац|1953}} 5n3qn29n5nv6oqfb73ypudvvckmekl9 147261 147260 2026-10-04T14:41:29Z Coaorao 19106 /* */ 147261 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Magia naturalis | одељак= | аутор= Аница Савић Ребац | година= 1922 | белешке= }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> <center><font size="+2">'''''MAGIA NATURALIS.'''''</font><br />'''ИНКАНТАЦИЈА.'''</center> <poem> Цинтија у вртовима плавим Кроз далека Маја сфере плови: Њојзи тама уснулих небеса Вртове тајанствене раствара, А из сенке њине широм капље Ноћ бисера и плавих алема. Снежна земља к’о да дише у сну, К’о да зраци, пуни медне росе, Продиру кроз ћилим лак и звездан, Продиру кроз хладну површину У дубине топле њених груди. Тамо дрхте сад већ пола будне Жиле танке, и сокови струје; Кроз ваздуха тишину кристалну Чујем где се вечито клијање И семење небројено креће: Земљина се вечна плодност диже Сва на моћну заповест месеца, Као слана пена морских плима. А кроз оштри мирис снега струји Први дах нерасцветана цвећа: То га, у колу Сестара Росних, Храни росом Цинтија мађијском Баштâ својих небесних, где цвета По путањама сафирне таме, Као симбол даљна, бујна жића, Хиацинт и нарцис, цвеће кише. </poem> <center>'''GEMMAE STELLIFERAE.'''</center> <poem> Не знам којом чежњом бескрајном дрхте Зраци, к’о цветови влажни, не знам Из којих капљу модрих дубина; Но знам куд им се чежња слива, Где им је мађијска моћ вечно жива: У геме безбројне што блистају широм, Безбројне што снују у подземној тами, К’о сунца незнана сред бескрајских равни Точи се сјај њин и сила мађијска. Јер дуге и тајне светлосне нити Спајају геме са сунцима даљним, Те сјају пурпурне, зелене и плаве. И ти ћеш наћи у њима кашто Тајне знаке, к’о отиске чежње Непознате и моћи скривене: К’о пламеним душама мисли далеке Кристална су огледала, капи Небесне воде и јасне росе, Где се вечно оглéдају звезде. <small><div style="text-align:right;">АНИЦА САВИЋ-РЕБАЦ.'''</div></small> </poem> </div> </div> == Извор == ''Српски књижевни гласник'', 1922. Књ. 5. Стр. 351. {{ЈВ-аутор|Аница Савић Ребац|1953}} inoo6m2nh711w1ptui2bb2rq8zk5noy 147262 147261 2026-10-04T14:43:21Z Coaorao 19106 /* Извор */ 147262 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Magia naturalis | одељак= | аутор= Аница Савић Ребац | година= 1922 | белешке= }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> <center><font size="+2">'''''MAGIA NATURALIS.'''''</font><br />'''ИНКАНТАЦИЈА.'''</center> <poem> Цинтија у вртовима плавим Кроз далека Маја сфере плови: Њојзи тама уснулих небеса Вртове тајанствене раствара, А из сенке њине широм капље Ноћ бисера и плавих алема. Снежна земља к’о да дише у сну, К’о да зраци, пуни медне росе, Продиру кроз ћилим лак и звездан, Продиру кроз хладну површину У дубине топле њених груди. Тамо дрхте сад већ пола будне Жиле танке, и сокови струје; Кроз ваздуха тишину кристалну Чујем где се вечито клијање И семење небројено креће: Земљина се вечна плодност диже Сва на моћну заповест месеца, Као слана пена морских плима. А кроз оштри мирис снега струји Први дах нерасцветана цвећа: То га, у колу Сестара Росних, Храни росом Цинтија мађијском Баштâ својих небесних, где цвета По путањама сафирне таме, Као симбол даљна, бујна жића, Хиацинт и нарцис, цвеће кише. </poem> <center>'''GEMMAE STELLIFERAE.'''</center> <poem> Не знам којом чежњом бескрајном дрхте Зраци, к’о цветови влажни, не знам Из којих капљу модрих дубина; Но знам куд им се чежња слива, Где им је мађијска моћ вечно жива: У геме безбројне што блистају широм, Безбројне што снују у подземној тами, К’о сунца незнана сред бескрајских равни Точи се сјај њин и сила мађијска. Јер дуге и тајне светлосне нити Спајају геме са сунцима даљним, Те сјају пурпурне, зелене и плаве. И ти ћеш наћи у њима кашто Тајне знаке, к’о отиске чежње Непознате и моћи скривене: К’о пламеним душама мисли далеке Кристална су огледала, капи Небесне воде и јасне росе, Где се вечно оглéдају звезде. <small><div style="text-align:right;">АНИЦА САВИЋ-РЕБАЦ.'''</div></small> </poem> </div> </div> == Извор == ''Српски књижевни гласник'', 1. март 1922. Књига -{V}-, бр. 5, стр. 351. {{ЈВ-аутор|Аница Савић Ребац|1953}} hgusyh19lua2by43qiig983k9ccnz9p 147263 147262 2026-10-04T14:43:44Z Coaorao 19106 /* */ 147263 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Magia naturalis | одељак= | аутор= Аница Савић Ребац | година= 1922 | белешке= }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> <center><font size="+2">'''''-{MAGIA NATURALIS}-.'''''</font><br />'''ИНКАНТАЦИЈА.'''</center> <poem> Цинтија у вртовима плавим Кроз далека Маја сфере плови: Њојзи тама уснулих небеса Вртове тајанствене раствара, А из сенке њине широм капље Ноћ бисера и плавих алема. Снежна земља к’о да дише у сну, К’о да зраци, пуни медне росе, Продиру кроз ћилим лак и звездан, Продиру кроз хладну површину У дубине топле њених груди. Тамо дрхте сад већ пола будне Жиле танке, и сокови струје; Кроз ваздуха тишину кристалну Чујем где се вечито клијање И семење небројено креће: Земљина се вечна плодност диже Сва на моћну заповест месеца, Као слана пена морских плима. А кроз оштри мирис снега струји Први дах нерасцветана цвећа: То га, у колу Сестара Росних, Храни росом Цинтија мађијском Баштâ својих небесних, где цвета По путањама сафирне таме, Као симбол даљна, бујна жића, Хиацинт и нарцис, цвеће кише. </poem> <center>'''-{GEMMAE STELLIFERAE}-.'''</center> <poem> Не знам којом чежњом бескрајном дрхте Зраци, к’о цветови влажни, не знам Из којих капљу модрих дубина; Но знам куд им се чежња слива, Где им је мађијска моћ вечно жива: У геме безбројне што блистају широм, Безбројне што снују у подземној тами, К’о сунца незнана сред бескрајских равни Точи се сјај њин и сила мађијска. Јер дуге и тајне светлосне нити Спајају геме са сунцима даљним, Те сјају пурпурне, зелене и плаве. И ти ћеш наћи у њима кашто Тајне знаке, к’о отиске чежње Непознате и моћи скривене: К’о пламеним душама мисли далеке Кристална су огледала, капи Небесне воде и јасне росе, Где се вечно оглéдају звезде. <small><div style="text-align:right;">АНИЦА САВИЋ-РЕБАЦ.'''</div></small> </poem> </div> </div> == Извор == ''Српски књижевни гласник'', 1. март 1922. Књига -{V}-, бр. 5, стр. 351. {{ЈВ-аутор|Аница Савић Ребац|1953}} njdp6he1jlxiu7pplwkk5ryet3835q5 147264 147263 2026-10-04T14:45:43Z Coaorao 19106 /* Извор */ 147264 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Magia naturalis | одељак= | аутор= Аница Савић Ребац | година= 1922 | белешке= }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> <center><font size="+2">'''''-{MAGIA NATURALIS}-.'''''</font><br />'''ИНКАНТАЦИЈА.'''</center> <poem> Цинтија у вртовима плавим Кроз далека Маја сфере плови: Њојзи тама уснулих небеса Вртове тајанствене раствара, А из сенке њине широм капље Ноћ бисера и плавих алема. Снежна земља к’о да дише у сну, К’о да зраци, пуни медне росе, Продиру кроз ћилим лак и звездан, Продиру кроз хладну површину У дубине топле њених груди. Тамо дрхте сад већ пола будне Жиле танке, и сокови струје; Кроз ваздуха тишину кристалну Чујем где се вечито клијање И семење небројено креће: Земљина се вечна плодност диже Сва на моћну заповест месеца, Као слана пена морских плима. А кроз оштри мирис снега струји Први дах нерасцветана цвећа: То га, у колу Сестара Росних, Храни росом Цинтија мађијском Баштâ својих небесних, где цвета По путањама сафирне таме, Као симбол даљна, бујна жића, Хиацинт и нарцис, цвеће кише. </poem> <center>'''-{GEMMAE STELLIFERAE}-.'''</center> <poem> Не знам којом чежњом бескрајном дрхте Зраци, к’о цветови влажни, не знам Из којих капљу модрих дубина; Но знам куд им се чежња слива, Где им је мађијска моћ вечно жива: У геме безбројне што блистају широм, Безбројне што снују у подземној тами, К’о сунца незнана сред бескрајских равни Точи се сјај њин и сила мађијска. Јер дуге и тајне светлосне нити Спајају геме са сунцима даљним, Те сјају пурпурне, зелене и плаве. И ти ћеш наћи у њима кашто Тајне знаке, к’о отиске чежње Непознате и моћи скривене: К’о пламеним душама мисли далеке Кристална су огледала, капи Небесне воде и јасне росе, Где се вечно оглéдају звезде. <small><div style="text-align:right;">АНИЦА САВИЋ-РЕБАЦ.'''</div></small> </poem> </div> </div> == Извор == ''Српски књижевни гласник'', 1. март 1922. Књига -{V}-, бр. 5, стр. 351. {{ЈВ-аутор|Аница Савић Ребац|1953}} [[Категорија:Српска поезија]] [[Категорија:Српска уметничка поезија]] [[Категорија:Аница Савић Ребац]] [[Категорија:Песме Анице Савић Ребац]] 2i1wzomympr12170ajn96ncsl1e60ka 0 61774 147269 2026-10-04T15:06:58Z Coaorao 19106 Нова страница: {{квалитет|100%}} {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Ноћни призор код Рима | одељак= | аутор= Лорд Бајрон | преводилац= Аница Савић Ребац | година= | белешке= }} '''-{Lord Byron}-: „-{Manfred}-”''' <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> <center><font size="+1">'''НОЋНИ ПРИЗОР К… 147269 wikitext text/x-wiki {{квалитет|100%}} {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Ноћни призор код Рима | одељак= | аутор= Лорд Бајрон | преводилац= Аница Савић Ребац | година= | белешке= }} '''-{Lord Byron}-: „-{Manfred}-”''' <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> <center><font size="+1">'''НОЋНИ ПРИЗОР КОД РИМА'''</font></center> <poem> Звезде трепте; месец са висине Сија доле на снежне планине. Диван призор! Да човека могу Тако знати, кʼо што знам природу! :Ова нојца, звездана и света, Научи ме језик с другог света: Добро знам — кʼо момче некад бејаʼ На видовма силног Колосеја; Што су дрва крај стубова стариʼ Као сенке месец их озари, Близу нас, из Цезаревих двори, Совуљагин дуги крик се ори, С друге стране, из те околине, Јаук гладне надолази псине, А кроз ноћно тихо шапутање Стражарево допире певање... <div style="text-align:right;"><small>С енглеског</small> '''''Аница'''''</div> </poem> </div> </div> {{ЈВ-аутор|Аница Савић Ребац|1953}} 1wxny5j2a56c48ljo0zno2xkqh0p215 147270 147269 2026-10-04T15:08:54Z Coaorao 19106 /* */ 147270 wikitext text/x-wiki {{квалитет|100%}} {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Ноћни призор код Рима | одељак= | аутор= Лорд Бајрон | преводилац= Аница Савић Ребац | година= | белешке= }} '''-{Lord Byron}-: „-{Manfred}-”''' <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> <center><font size="+1">'''НОЋНИ ПРИЗОР КОД РИМА'''</font></center> <poem> Звезде трепте; месец са висине Сија доле на снежне планине. Диван призор! Да човека могу Тако знати, кʼо што знам природу! :Ова нојца, звездана и света, Научи ме језик с другог света: Добро знам — кʼо момче некад бејаʼ На видовма силног Колосеја; Што су дрва крај стубова стариʼ Као сенке месец их озари, Близу нас, из Цезаревих двори, Совуљагин дуги крик се ори, С друге стране, из те околине, Јаук гладне надолази псине, А кроз ноћно тихо шапутање Стражарево допире певање... <div style="text-align:right;"><small>С енглеског</small> '''''Аница'''''</div> </poem> </div> </div> == Извор == ''Бранково коло'', 25. август 1905. Бр. 33. и 34. Год. -{XI}-, стр. 1026. {{ЈВ-аутор|Аница Савић Ребац|1953}} [[Категорија:Аница Савић Ребац]] kvj89c7hm1oyyyktiemg5xy8a9yiti1 147273 147270 2026-10-04T15:10:13Z Coaorao 19106 /* Извор */ 147273 wikitext text/x-wiki {{квалитет|100%}} {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Ноћни призор код Рима | одељак= | аутор= Лорд Бајрон | преводилац= Аница Савић Ребац | година= | белешке= }} '''-{Lord Byron}-: „-{Manfred}-”''' <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> <center><font size="+1">'''НОЋНИ ПРИЗОР КОД РИМА'''</font></center> <poem> Звезде трепте; месец са висине Сија доле на снежне планине. Диван призор! Да човека могу Тако знати, кʼо што знам природу! :Ова нојца, звездана и света, Научи ме језик с другог света: Добро знам — кʼо момче некад бејаʼ На видовма силног Колосеја; Што су дрва крај стубова стариʼ Као сенке месец их озари, Близу нас, из Цезаревих двори, Совуљагин дуги крик се ори, С друге стране, из те околине, Јаук гладне надолази псине, А кроз ноћно тихо шапутање Стражарево допире певање... <div style="text-align:right;"><small>С енглеског</small> '''''Аница'''''</div> </poem> </div> </div> == Извор == ''Бранково коло'', 25. август 1905. Бр. 33. и 34. Год. -{XI}-, стр. 1026. {{ЈВ-аутор|Аница Савић Ребац|1953}} [[Категорија:Енглеска књижевност]] [[Категорија:Лорд Бајрон]] [[Категорија:Преводи]] [[Категорија:Аница Савић Ребац]] 9fj1wo5yappinou7swf7etygmxzkw6y 147277 147273 2026-10-04T15:12:58Z Coaorao 19106 /* Извор */ 147277 wikitext text/x-wiki {{квалитет|100%}} {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Ноћни призор код Рима | одељак= | аутор= Лорд Бајрон | преводилац= Аница Савић Ребац | година= | белешке= }} '''-{Lord Byron}-: „-{Manfred}-”''' <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> <center><font size="+1">'''НОЋНИ ПРИЗОР КОД РИМА'''</font></center> <poem> Звезде трепте; месец са висине Сија доле на снежне планине. Диван призор! Да човека могу Тако знати, кʼо што знам природу! :Ова нојца, звездана и света, Научи ме језик с другог света: Добро знам — кʼо момче некад бејаʼ На видовма силног Колосеја; Што су дрва крај стубова стариʼ Као сенке месец их озари, Близу нас, из Цезаревих двори, Совуљагин дуги крик се ори, С друге стране, из те околине, Јаук гладне надолази псине, А кроз ноћно тихо шапутање Стражарево допире певање... <div style="text-align:right;"><small>С енглеског</small> '''''Аница'''''</div> </poem> </div> </div> == Извор == ''Бранково коло'', 25. август 1905. Бр. 33. и 34. Год. -{XI}-, стр. 1026. {{ЈВ-аутор|Аница Савић Ребац|1953}} [[Категорија:Енглеска књижевност]] [[Категорија:Енглеска поезија]] [[Категорија:Лорд Бајрон]] [[Категорија:Преводи]] [[Категорија:Аница Савић Ребац]] n3xh2pm2v1hm6kbzhynpqdf7bf8x3y9 14 61775 147278 2026-10-04T15:13:15Z Coaorao 19106 Нова страница: [[Категорија:Енглеска књижевност]] 147278 wikitext text/x-wiki [[Категорија:Енглеска књижевност]] p5r9btzu7jvg75v1rxl0ovo75qnfyu1 0 61776 147283 2026-10-04T15:37:10Z Coaorao 19106 Нова страница: {{квалитет|100%}} {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Италији | одељак= | аутор= Ђакомо Леопарди | преводилац= Алекса Шантић | година= | белешке= }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> <center><font size="+1">'''ИТАЛИЈИ'''</font><br />— -{G. Leopardi}- —</center> <poem> Италијо, до… 147283 wikitext text/x-wiki {{квалитет|100%}} {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Италији | одељак= | аутор= Ђакомо Леопарди | преводилац= Алекса Шантић | година= | белешке= }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> <center><font size="+1">'''ИТАЛИЈИ'''</font><br />— -{G. Leopardi}- —</center> <poem> Италијо, домовино моја, Видим старе зидове и стубе И лукове и куле храмова, Пусте куле нашијех дједова, Ал' не видим Славу ни ловоре Нити оно свијетло оружје Под којим су очеви нам стари Полазили у бојеве љуте. Сада, ето, без оружја, снаге, Без вијенца, без ловора свога, Нага прса показујеш, јао. О, колико предубоких рана, О, колико крви и биједе, У каквој те невољи, о, гледам, Најдивнија жено на свијету! Небо зовем, небо, свијет питам: Кажите ми, ко је упропасти? Ко јој спута пребијеле руке Веригама, да робиња буде? Ах, без вела, распуштене косе, Остављена и несретна Мајка Ето сједи на тлу земље црне, Лице крије међу кољенима Па жалосно нариче и плаче. Плачи, плачи, Италијо моја, Плачи, Мајко, јер имаш за чиме, Јер те сретна створила судбина Да си славна, да људима владаш. И када би твоје очи биле Два дубока, два извора жива, Нигда не би накнадити могле Твоје сузе твој губитак тешки; Ти, што бјеше госпођа, владарка, Сад си, ето, убога слушкиња. Ко о теби говори и пише, Ко, знајући твоју прошлост сјајну, Не повиче: била је велика, Али сада, сада није више? Зашто, зашто? Гдје је стара снага, Гдје оружје, гдје ли постојанство? Ко мач изби из деснице твоје? Ко те изда? Какво ли лукавство Ил' невоља или сила каква Скиде с тебе плашт и поруб златни? Како паде с толике висине У јазбину дубоку и црну? Шта, зар нико не бори се за те? Син рођени не брани те, Мајко? Оружје ми! Оружје овамо! Сам ћу борбу водити крваву, Сам ћу пасти с мачем у десници. Дај ми, небо, да крв моја буде Огањ живи прсима италским! Гдје су твоји синови, о, гдје су? Чујем звеку убојног оружја, Јек гласова, тутањ таламбаса: Ах, синови твоји, Италијо, На туђијем пољима се боре. Да ли видим или ми се чини: Грдан талас повија се хучно — Коњ до коња, јунак до јунака, Прах покријо коња и јунака А кô муње међу облацима Сијевају оштрице крваве.. Неснажиш се? И плашљиви поглед Ти одвраћаш од боја витешког? За кога се на пољима оним Бори сада омладина твоја? О, богови, за туђина мрског Сад ратују италски јунаци. Јадан ти је онај који гине, Не за земљу рођену и драгу, Но за пусте туђинске душмане, За туђ народ а не може рећи: О, љубљена домовино моја, Теби, ево, твој син вјерни враћа Крв и живот што му га ти даде. О, ти сретно и блажено доба, Када у смрт, за род, домовину, Летјели су синови витешки! О, ти вазда хваљени и славни Ти крвави, о, тесалски кланче, Гдје Персија и њезина судба Силом својом слабија је била Од шачице слободних синова! Ту и сада крши и прорашће И валови и голетна брда Тајним гласом путницима зборе, Да ту леже оне кости свете Великијех проја и дива Што су Грчку љубили свим жаром. Тад' побјеже понижен и рањен Тиран Ксерксе преко Јелиспонта, Да будућим унуцима буде Срам и ругло на овом свијету. И на бријег малени Антелу Пењао се бесмртни Симонид* И гледао пучину и сунце И гроб свети грчкијех синова, Па лијући сузе низ образе, Клецајући уморним кољеном, С болом узе лиру па запјева: О, блажени, што прсима својим Од душмана заклањасте Ону Што вам даде и живот и сунце; О, ви, те вас дивна Грчка слави И којима свјетови се диве, Каква жарка љубав и прегнуће, Каква снага нагна вас да редом Ускочите, о, силни јунаци, У опасност и звеку оружја? Како вам је, о, синови, тада Задњи часак весео изгледо, Кад сте, оно, с осмјехом на лицу, Потрчали кô лавови љути, Тешком мјесту гдје вас мука чека! Чинило се као да је сваки На веселу похитао игру Или на пир гдје пехари звече, А не тамо гдје вас хладно чека Тамни Тартар и ријека смрти. Нити уз вас бјеше вјерне љубе, Нити шћери, нити ли синова — Умрли сте на постељи тврдој Без пољупца и без оплакања. Умрли сте ал' на жалост љуту, На срамоту и поругу Персâ. Кô лав када на бикове јурне Те сад скочи једноме на хрбат И оштријем ноктима га чупа, А сад другог својим јаким зубом Загризује у бутину здраву, Тако срџба грчкијех јунака Јурну смјело на таборе Перса: Гле, посрћу арамбаше прве, До коњица лаки коњиц пада, До шатора бијел шатор пада И у бурном комешају, ено, Побјеђени окренуше леђа — Е, би рекô да су ластавице! Међу првим њихов вођа, ено, Сад узмиче разбарушен, блијед. Гледај како попрскани редом И варварском окаљани крвљу А на ругло побјеђених Персâ, Без јаука и без уздисаја Пада грчки јунак до јунака! О, слава вам, бесмртници, слава, Док је сунца и док је мјесеца! Прије с неба у широко море Звијезде ће попадати сјајне И у вјечном утрнути јазу, Него што ће потамњети спомен Ваших дјела и љубави ваше. Ваш гроб то је олтар необорен, Ту ће мајке са породом својим Долазити да цјелује смјерно Траг свијетли ваше крви драге. И ја, ево, сада на тле падам, О, блажени у починку своме, — И цјеливам ову свету груду И камење врх гробова ваших, Који ће се славити на вјеке Од једнога до другога пола! О, да и ја међу вама лежим И крв мора да је земљу милу Натопила као што је ваша! Али кад ми судба не досуди Да у борби за лијепу Грчку С вама панем и заклопим очи, О, бар нека глас пјесника вашег Допре једном блиском поколењу Па да тако, нек богови даду, Њина снага буде челик тврди Да истраје као што је ваша! <div style="text-align:right;">'''''Алекса Шантић'''''<br /><small>Мостар</small></div> </poem> </div> </div> == Извор == ''Бранково коло'', 27. фебруар 1903. Год. -{IX}- Бр. 9. Стр. 257. {{ЈВ-аутор|Алекса Шантић|1924}} [[Категорија:Алекса Шантић]] [[Категорија:Преводи]] c0tgcop9kb491cw7wk407xwlovrjrpg 147284 147283 2026-10-04T15:50:14Z Coaorao 19106 /* */ Проверено 147284 wikitext text/x-wiki {{квалитет|100%}} {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Италији | одељак= | аутор= Ђакомо Леопарди | преводилац= Алекса Шантић | година= | белешке= }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> <center><font size="+1">'''ИТАЛИЈИ'''</font><br />— -{G. Leopardi}- —</center> <poem> Италијо, домовино моја, Видим старе зидове и стубе И лукове и куле храмова, Пусте куле нашијех дједова, Алʼ не видим Славу ни ловоре Нити оно свијетло оружје Под којим су очеви нам стари Полазили у бојеве љуте. Сада, ето, без оружја, снаге, Без вијенца, без ловора свога, Нага прса показујеш, јао. О, колико предубоких рана, О, колико крви и биједе, У каквој те невољи, о, гледам, Најдивнија жено на свијету! Небо зовем, небо, свијет питам: Кажите ми, ко је упропасти? Ко јој спута пребијеле руке Веригама, да робиња буде? Ах, без вела, распуштене косе, Остављена и несретна Мајка Ето сједи на тлу земље црне, Лице крије међу кољенима Па жалосно нариче и плаче. Плачи, плачи, Италијо моја, Плачи, Мајко, јер имаш за чиме, Јер те сретна створила судбина Да си славна, да људима владаш. И када би твоје очи биле Два дубока, два извора жива, Нигда не би накнадити могле Твоје сузе твој губитак тешки; Ти, што бјеше госпођа, владарка, Сад си, ето, убога слушкиња. Ко о теби говори и пише, Ко, знајући твоју прошлост сјајну, Не повиче: била је велика, Али сада, сада није више? Зашто, зашто? Гдје је стара снага, Гдје оружје, гдје ли постојанство? Ко мач изби из деснице твоје? Ко те изда? Какво ли лукавство Илʼ невоља или сила каква Скиде с тебе плашт и поруб златни? Како паде с толике висине У јазбину дубоку и црну? Шта, зар нико не бори се за те? Син рођени не брани те, Мајко? Оружје ми! Оружје овамо! Сам ћу борбу водити крваву, Сам ћу пасти с мачем у десници. Дај ми, небо, да крв моја буде Огањ живи прсима италским! Гдје су твоји синови, о, гдје су? Чујем звеку убојног оружја, Јек гласова, тутањ таламбаса: Ах, синови твоји, Италијо, На туђијем пољима се боре. Да ли видим или ми се чини: Грдан талас повија се хучно — Коњ до коња, јунак до јунака, Прах покрио коња и јунака А кô муње међу облацима Сијевају оштрице крваве.. Не снажиш се? И плашљиви поглед Ти одвраћаш од боја витешког? За кога се на пољима оним Бори сада омладина твоја? О, богови, за туђина мрског Сад ратују италски јунаци. Јадан ти је онај који гине, Не за земљу рођену и драгу, Но за пусте туђинске душмане, За туђ народ а не може рећи: О, љубљена домовино моја, Теби, ево, твој син вјерни враћа Крв и живот што му га ти даде. О, ти сретно и блажено доба, Када у смрт, за род, домовину, Летјели су синови витешки! О, ти вазда хваљени и славни Ти крвави, о, тесалски кланче, Гдје Персија и њезина судба Силом својом слабија је била Од шачице слободних синова! Ту и сада крши и прорашће И валови и голетна брда Тајним гласом путницима зборе, Да ту леже оне кости свете Великијех ироја и дива Што су Грчку љубили свим жаром. Тадʼ побјеже понижен и рањен Тиран Ксерксе преко Јелиспонта, Да будућим унуцима буде Срам и ругло на овом свијету. И на бријег малени Антелу Пењао се бесмртни Симонид* И гледао пучину и сунце И гроб свети грчкијех синова, Па лијући сузе низ образе, Клецајући уморним кољеном, С болом узе лиру па запјева: :О, блажени, што прсима својим Од душмана заклањасте Ону Што вам даде и живот и сунце; О, ви, те вас дивна Грчка слави И којима свјетови се диве, Каква жарка љубав и прегнуће, Каква снага нагна вас да редом Ускочите, о, силни јунаци, У опасност и звеку оружја? Како вам је, о, синови, тада Задњи часак весео изгледо, Кад сте, оно, с осмјехом на лицу, Потрчали кô лавови љути, Тешком мјесту гдје вас мука чека! Чинило се као да је сваки На веселу похитао игру Или на пир гдје пехари звече, А не тамо гдје вас хладно чека Тамни Тартар и ријека смрти. Нити уз вас бјеше вјерне љубе, Нити шћери, нити ли синова — Умрли сте на постељи тврдој Без пољупца и без оплакања. Умрли сте алʼ на жалост љуту, На срамоту и поругу Персâ, Кô лав када на бикове јурне Те сад скочи једноме на хрбат И оштријем ноктима га чупа, А сад другог својим јаким зубом Загризује у бутину здраву, Тако срџба грчкијех јунака Јурну смјело на таборе Перса: Гле, посрћу арамбаше прве, До коњица лаки коњиц пада, До шатора бијел шатор пада И у бурном комешају, ено, Побʼјеђени окренуше леђа — Е, би рекô да су ластавице! Међу првим њихов вођа, ено, Сад узмиче разбарушен, блијед. Гледај како попрскани редом И варварском окаљани крвљу А на ругло побʼјеђених Персâ, Без јаука и без уздисаја Пада грчки јунак до јунака! О, слава вам, бесмртници, слава, Док је сунца и док је мјесеца! Прије с неба у широко море Звијезде ће попадати сјајне И у вјечном утрнути јазу, Него што ће потамњети спомен Ваших дјела и љубави ваше. Ваш гроб то је олтар необорен, Ту ће мајке са породом својим Долазити да цјелује смјерно Траг свијетли ваше крви драге. И ја, ево, сада на тле падам, О, блажени у починку своме, — И цјеливам ову свету груду И камење врх гробова ваших, Који ће се славити на вʼјеке Од једнога до другога пола! О, да и ја међу вама лежим И крв мора да је земљу милу Натопила као што је ваша! Али кад ми судба не досуди Да у борби за лијепу Грчку С вама панем и заклопим очи, О, бар нека глас пјесника вашег Допре једном блиском поколењу Па да тако, нек богови даду, Њина снага буде челик тврди Да истраје као што је ваша! <div style="text-align:right;">'''''Алекса Шантић'''''<br /><small>Мостар</small></div> </poem> </div> </div> == Извор == ''Бранково коло'', 27. фебруар 1903. Год. -{IX}- Бр. 9. Стр. 257. {{ЈВ-аутор|Алекса Шантић|1924}} [[Категорија:Алекса Шантић]] [[Категорија:Преводи]] fnewvzaqiit7vfaiaphvwkln3g9qktq 147285 147284 2026-10-04T15:55:08Z Coaorao 19106 147285 wikitext text/x-wiki {{квалитет|100%}} {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Италији | одељак= | аутор= Ђакомо Леопарди | преводилац= Алекса Шантић | година= | белешке= }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> <center><font size="+1">'''ИТАЛИЈИ'''</font><br />— -{G. Leopardi}-<ref>-{Giacomo Leopardi}-, племић, спада међу најзнаменитије талијанске лиричаре и филозофе. Његову пјесму ''Италији'', коју доносимо у слободном препјеву, талијанска критика увршћује у најбоље патријотске пјесме. Леопарди је рођен 29. јунија 1798., а умро је 14. јунија 1837.</ref> —</center> <poem> Италијо, домовино моја, Видим старе зидове и стубе И лукове и куле храмова, Пусте куле нашијех дједова, Алʼ не видим Славу ни ловоре Нити оно свијетло оружје Под којим су очеви нам стари Полазили у бојеве љуте. Сада, ето, без оружја, снаге, Без вијенца, без ловора свога, Нага прса показујеш, јао. О, колико предубоких рана, О, колико крви и биједе, У каквој те невољи, о, гледам, Најдивнија жено на свијету! Небо зовем, небо, свијет питам: Кажите ми, ко је упропасти? Ко јој спута пребијеле руке Веригама, да робиња буде? Ах, без вела, распуштене косе, Остављена и несретна Мајка Ето сједи на тлу земље црне, Лице крије међу кољенима Па жалосно нариче и плаче. Плачи, плачи, Италијо моја, Плачи, Мајко, јер имаш за чиме, Јер те сретна створила судбина Да си славна, да људима владаш. И када би твоје очи биле Два дубока, два извора жива, Нигда не би накнадити могле Твоје сузе твој губитак тешки; Ти, што бјеше госпођа, владарка, Сад си, ето, убога слушкиња. Ко о теби говори и пише, Ко, знајући твоју прошлост сјајну, Не повиче: била је велика, Али сада, сада није више? Зашто, зашто? Гдје је стара снага, Гдје оружје, гдје ли постојанство? Ко мач изби из деснице твоје? Ко те изда? Какво ли лукавство Илʼ невоља или сила каква Скиде с тебе плашт и поруб златни? Како паде с толике висине У јазбину дубоку и црну? Шта, зар нико не бори се за те? Син рођени не брани те, Мајко? Оружје ми! Оружје овамо! Сам ћу борбу водити крваву, Сам ћу пасти с мачем у десници. Дај ми, небо, да крв моја буде Огањ живи прсима италским! Гдје су твоји синови, о, гдје су? Чујем звеку убојног оружја, Јек гласова, тутањ таламбаса: Ах, синови твоји, Италијо, На туђијем пољима се боре. Да ли видим или ми се чини: Грдан талас повија се хучно — Коњ до коња, јунак до јунака, Прах покрио коња и јунака А кô муње међу облацима Сијевају оштрице крваве.. Не снажиш се? И плашљиви поглед Ти одвраћаш од боја витешког? За кога се на пољима оним Бори сада омладина твоја? О, богови, за туђина мрског Сад ратују италски јунаци. Јадан ти је онај који гине, Не за земљу рођену и драгу, Но за пусте туђинске душмане, За туђ народ а не може рећи: О, љубљена домовино моја, Теби, ево, твој син вјерни враћа Крв и живот што му га ти даде. О, ти сретно и блажено доба, Када у смрт, за род, домовину, Летјели су синови витешки! О, ти вазда хваљени и славни Ти крвави, о, тесалски кланче, Гдје Персија и њезина судба Силом својом слабија је била Од шачице слободних синова! Ту и сада крши и прорашће И валови и голетна брда Тајним гласом путницима зборе, Да ту леже оне кости свете Великијех ироја и дива Што су Грчку љубили свим жаром. Тадʼ побјеже понижен и рањен Тиран Ксерксе преко Јелиспонта, Да будућим унуцима буде Срам и ругло на овом свијету. И на бријег малени Антелу Пењао се бесмртни Симонид<ref>''Симонид'' је грчки пјесник, који је, у дивним епиграмима, опјевао славу грчких синова, који су пали у борби са Персијанцима.</ref> И гледао пучину и сунце И гроб свети грчкијех синова, Па лијући сузе низ образе, Клецајући уморним кољеном, С болом узе лиру па запјева: :О, блажени, што прсима својим Од душмана заклањасте Ону Што вам даде и живот и сунце; О, ви, те вас дивна Грчка слави И којима свјетови се диве, Каква жарка љубав и прегнуће, Каква снага нагна вас да редом Ускочите, о, силни јунаци, У опасност и звеку оружја? Како вам је, о, синови, тада Задњи часак весео изгледо, Кад сте, оно, с осмјехом на лицу, Потрчали кô лавови љути, Тешком мјесту гдје вас мука чека! Чинило се као да је сваки На веселу похитао игру Или на пир гдје пехари звече, А не тамо гдје вас хладно чека Тамни Тартар и ријека смрти. Нити уз вас бјеше вјерне љубе, Нити шћери, нити ли синова — Умрли сте на постељи тврдој Без пољупца и без оплакања. Умрли сте алʼ на жалост љуту, На срамоту и поругу Персâ, Кô лав када на бикове јурне Те сад скочи једноме на хрбат И оштријем ноктима га чупа, А сад другог својим јаким зубом Загризује у бутину здраву, Тако срџба грчкијех јунака Јурну смјело на таборе Перса: Гле, посрћу арамбаше прве, До коњица лаки коњиц пада, До шатора бијел шатор пада И у бурном комешају, ено, Побʼјеђени окренуше леђа — Е, би рекô да су ластавице! Међу првим њихов вођа, ено, Сад узмиче разбарушен, блијед. Гледај како попрскани редом И варварском окаљани крвљу А на ругло побʼјеђених Персâ, Без јаука и без уздисаја Пада грчки јунак до јунака! О, слава вам, бесмртници, слава, Док је сунца и док је мјесеца! Прије с неба у широко море Звијезде ће попадати сјајне И у вјечном утрнути јазу, Него што ће потамњети спомен Ваших дјела и љубави ваше. Ваш гроб то је олтар необорен, Ту ће мајке са породом својим Долазити да цјелује смјерно Траг свијетли ваше крви драге. И ја, ево, сада на тле падам, О, блажени у починку своме, — И цјеливам ову свету груду И камење врх гробова ваших, Који ће се славити на вʼјеке Од једнога до другога пола! О, да и ја међу вама лежим И крв мора да је земљу милу Натопила као што је ваша! Али кад ми судба не досуди Да у борби за лијепу Грчку С вама панем и заклопим очи, О, бар нека глас пјесника вашег Допре једном блиском поколењу Па да тако, нек богови даду, Њина снага буде челик тврди Да истраје као што је ваша! <div style="text-align:right;">'''''Алекса Шантић'''''<br /><small>Мостар</small></div> </poem> </div> </div> == Напомене == {{референце}} == Извор == ''Бранково коло'', 27. фебруар 1903. Год. -{IX}- Бр. 9. Стр. 257. {{ЈВ-аутор|Алекса Шантић|1924}} [[Категорија:Алекса Шантић]] [[Категорија:Преводи]] k9gl1p1m15ugw3wdxddzkmabd21j9z3 147286 147285 2026-10-04T15:56:20Z Coaorao 19106 /* Извор */ 147286 wikitext text/x-wiki {{квалитет|100%}} {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Италији | одељак= | аутор= Ђакомо Леопарди | преводилац= Алекса Шантић | година= | белешке= }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> <center><font size="+1">'''ИТАЛИЈИ'''</font><br />— -{G. Leopardi}-<ref>-{Giacomo Leopardi}-, племић, спада међу најзнаменитије талијанске лиричаре и филозофе. Његову пјесму ''Италији'', коју доносимо у слободном препјеву, талијанска критика увршћује у најбоље патријотске пјесме. Леопарди је рођен 29. јунија 1798., а умро је 14. јунија 1837.</ref> —</center> <poem> Италијо, домовино моја, Видим старе зидове и стубе И лукове и куле храмова, Пусте куле нашијех дједова, Алʼ не видим Славу ни ловоре Нити оно свијетло оружје Под којим су очеви нам стари Полазили у бојеве љуте. Сада, ето, без оружја, снаге, Без вијенца, без ловора свога, Нага прса показујеш, јао. О, колико предубоких рана, О, колико крви и биједе, У каквој те невољи, о, гледам, Најдивнија жено на свијету! Небо зовем, небо, свијет питам: Кажите ми, ко је упропасти? Ко јој спута пребијеле руке Веригама, да робиња буде? Ах, без вела, распуштене косе, Остављена и несретна Мајка Ето сједи на тлу земље црне, Лице крије међу кољенима Па жалосно нариче и плаче. Плачи, плачи, Италијо моја, Плачи, Мајко, јер имаш за чиме, Јер те сретна створила судбина Да си славна, да људима владаш. И када би твоје очи биле Два дубока, два извора жива, Нигда не би накнадити могле Твоје сузе твој губитак тешки; Ти, што бјеше госпођа, владарка, Сад си, ето, убога слушкиња. Ко о теби говори и пише, Ко, знајући твоју прошлост сјајну, Не повиче: била је велика, Али сада, сада није више? Зашто, зашто? Гдје је стара снага, Гдје оружје, гдје ли постојанство? Ко мач изби из деснице твоје? Ко те изда? Какво ли лукавство Илʼ невоља или сила каква Скиде с тебе плашт и поруб златни? Како паде с толике висине У јазбину дубоку и црну? Шта, зар нико не бори се за те? Син рођени не брани те, Мајко? Оружје ми! Оружје овамо! Сам ћу борбу водити крваву, Сам ћу пасти с мачем у десници. Дај ми, небо, да крв моја буде Огањ живи прсима италским! Гдје су твоји синови, о, гдје су? Чујем звеку убојног оружја, Јек гласова, тутањ таламбаса: Ах, синови твоји, Италијо, На туђијем пољима се боре. Да ли видим или ми се чини: Грдан талас повија се хучно — Коњ до коња, јунак до јунака, Прах покрио коња и јунака А кô муње међу облацима Сијевају оштрице крваве.. Не снажиш се? И плашљиви поглед Ти одвраћаш од боја витешког? За кога се на пољима оним Бори сада омладина твоја? О, богови, за туђина мрског Сад ратују италски јунаци. Јадан ти је онај који гине, Не за земљу рођену и драгу, Но за пусте туђинске душмане, За туђ народ а не може рећи: О, љубљена домовино моја, Теби, ево, твој син вјерни враћа Крв и живот што му га ти даде. О, ти сретно и блажено доба, Када у смрт, за род, домовину, Летјели су синови витешки! О, ти вазда хваљени и славни Ти крвави, о, тесалски кланче, Гдје Персија и њезина судба Силом својом слабија је била Од шачице слободних синова! Ту и сада крши и прорашће И валови и голетна брда Тајним гласом путницима зборе, Да ту леже оне кости свете Великијех ироја и дива Што су Грчку љубили свим жаром. Тадʼ побјеже понижен и рањен Тиран Ксерксе преко Јелиспонта, Да будућим унуцима буде Срам и ругло на овом свијету. И на бријег малени Антелу Пењао се бесмртни Симонид<ref>''Симонид'' је грчки пјесник, који је, у дивним епиграмима, опјевао славу грчких синова, који су пали у борби са Персијанцима.</ref> И гледао пучину и сунце И гроб свети грчкијех синова, Па лијући сузе низ образе, Клецајући уморним кољеном, С болом узе лиру па запјева: :О, блажени, што прсима својим Од душмана заклањасте Ону Што вам даде и живот и сунце; О, ви, те вас дивна Грчка слави И којима свјетови се диве, Каква жарка љубав и прегнуће, Каква снага нагна вас да редом Ускочите, о, силни јунаци, У опасност и звеку оружја? Како вам је, о, синови, тада Задњи часак весео изгледо, Кад сте, оно, с осмјехом на лицу, Потрчали кô лавови љути, Тешком мјесту гдје вас мука чека! Чинило се као да је сваки На веселу похитао игру Или на пир гдје пехари звече, А не тамо гдје вас хладно чека Тамни Тартар и ријека смрти. Нити уз вас бјеше вјерне љубе, Нити шћери, нити ли синова — Умрли сте на постељи тврдој Без пољупца и без оплакања. Умрли сте алʼ на жалост љуту, На срамоту и поругу Персâ, Кô лав када на бикове јурне Те сад скочи једноме на хрбат И оштријем ноктима га чупа, А сад другог својим јаким зубом Загризује у бутину здраву, Тако срџба грчкијех јунака Јурну смјело на таборе Перса: Гле, посрћу арамбаше прве, До коњица лаки коњиц пада, До шатора бијел шатор пада И у бурном комешају, ено, Побʼјеђени окренуше леђа — Е, би рекô да су ластавице! Међу првим њихов вођа, ено, Сад узмиче разбарушен, блијед. Гледај како попрскани редом И варварском окаљани крвљу А на ругло побʼјеђених Персâ, Без јаука и без уздисаја Пада грчки јунак до јунака! О, слава вам, бесмртници, слава, Док је сунца и док је мјесеца! Прије с неба у широко море Звијезде ће попадати сјајне И у вјечном утрнути јазу, Него што ће потамњети спомен Ваших дјела и љубави ваше. Ваш гроб то је олтар необорен, Ту ће мајке са породом својим Долазити да цјелује смјерно Траг свијетли ваше крви драге. И ја, ево, сада на тле падам, О, блажени у починку своме, — И цјеливам ову свету груду И камење врх гробова ваших, Који ће се славити на вʼјеке Од једнога до другога пола! О, да и ја међу вама лежим И крв мора да је земљу милу Натопила као што је ваша! Али кад ми судба не досуди Да у борби за лијепу Грчку С вама панем и заклопим очи, О, бар нека глас пјесника вашег Допре једном блиском поколењу Па да тако, нек богови даду, Њина снага буде челик тврди Да истраје као што је ваша! <div style="text-align:right;">'''''Алекса Шантић'''''<br /><small>Мостар</small></div> </poem> </div> </div> == Напомене == {{референце}} == Извор == ''Бранково коло'', 27. фебруар 1903. Год. -{IX}- Бр. 9. Стр. 257. {{ЈВ-аутор|Алекса Шантић|1924}} [[Категорија:Италијанска књижевност]] [[Категорија:Италијанска поезија]] [[Категорија:Алекса Шантић]] [[Категорија:Преводи]] cf44wg2qpoj4wlc100tzow3r2g1uvd3 147294 147286 2026-10-04T16:07:03Z Coaorao 19106 /* Извор */ 147294 wikitext text/x-wiki {{квалитет|100%}} {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Италији | одељак= | аутор= Ђакомо Леопарди | преводилац= Алекса Шантић | година= | белешке= }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> <center><font size="+1">'''ИТАЛИЈИ'''</font><br />— -{G. Leopardi}-<ref>-{Giacomo Leopardi}-, племић, спада међу најзнаменитије талијанске лиричаре и филозофе. Његову пјесму ''Италији'', коју доносимо у слободном препјеву, талијанска критика увршћује у најбоље патријотске пјесме. Леопарди је рођен 29. јунија 1798., а умро је 14. јунија 1837.</ref> —</center> <poem> Италијо, домовино моја, Видим старе зидове и стубе И лукове и куле храмова, Пусте куле нашијех дједова, Алʼ не видим Славу ни ловоре Нити оно свијетло оружје Под којим су очеви нам стари Полазили у бојеве љуте. Сада, ето, без оружја, снаге, Без вијенца, без ловора свога, Нага прса показујеш, јао. О, колико предубоких рана, О, колико крви и биједе, У каквој те невољи, о, гледам, Најдивнија жено на свијету! Небо зовем, небо, свијет питам: Кажите ми, ко је упропасти? Ко јој спута пребијеле руке Веригама, да робиња буде? Ах, без вела, распуштене косе, Остављена и несретна Мајка Ето сједи на тлу земље црне, Лице крије међу кољенима Па жалосно нариче и плаче. Плачи, плачи, Италијо моја, Плачи, Мајко, јер имаш за чиме, Јер те сретна створила судбина Да си славна, да људима владаш. И када би твоје очи биле Два дубока, два извора жива, Нигда не би накнадити могле Твоје сузе твој губитак тешки; Ти, што бјеше госпођа, владарка, Сад си, ето, убога слушкиња. Ко о теби говори и пише, Ко, знајући твоју прошлост сјајну, Не повиче: била је велика, Али сада, сада није више? Зашто, зашто? Гдје је стара снага, Гдје оружје, гдје ли постојанство? Ко мач изби из деснице твоје? Ко те изда? Какво ли лукавство Илʼ невоља или сила каква Скиде с тебе плашт и поруб златни? Како паде с толике висине У јазбину дубоку и црну? Шта, зар нико не бори се за те? Син рођени не брани те, Мајко? Оружје ми! Оружје овамо! Сам ћу борбу водити крваву, Сам ћу пасти с мачем у десници. Дај ми, небо, да крв моја буде Огањ живи прсима италским! Гдје су твоји синови, о, гдје су? Чујем звеку убојног оружја, Јек гласова, тутањ таламбаса: Ах, синови твоји, Италијо, На туђијем пољима се боре. Да ли видим или ми се чини: Грдан талас повија се хучно — Коњ до коња, јунак до јунака, Прах покрио коња и јунака А кô муње међу облацима Сијевају оштрице крваве.. Не снажиш се? И плашљиви поглед Ти одвраћаш од боја витешког? За кога се на пољима оним Бори сада омладина твоја? О, богови, за туђина мрског Сад ратују италски јунаци. Јадан ти је онај који гине, Не за земљу рођену и драгу, Но за пусте туђинске душмане, За туђ народ а не може рећи: О, љубљена домовино моја, Теби, ево, твој син вјерни враћа Крв и живот што му га ти даде. О, ти сретно и блажено доба, Када у смрт, за род, домовину, Летјели су синови витешки! О, ти вазда хваљени и славни Ти крвави, о, тесалски кланче, Гдје Персија и њезина судба Силом својом слабија је била Од шачице слободних синова! Ту и сада крши и прорашће И валови и голетна брда Тајним гласом путницима зборе, Да ту леже оне кости свете Великијех ироја и дива Што су Грчку љубили свим жаром. Тадʼ побјеже понижен и рањен Тиран Ксерксе преко Јелиспонта, Да будућим унуцима буде Срам и ругло на овом свијету. И на бријег малени Антелу Пењао се бесмртни Симонид<ref>''Симонид'' је грчки пјесник, који је, у дивним епиграмима, опјевао славу грчких синова, који су пали у борби са Персијанцима.</ref> И гледао пучину и сунце И гроб свети грчкијех синова, Па лијући сузе низ образе, Клецајући уморним кољеном, С болом узе лиру па запјева: :О, блажени, што прсима својим Од душмана заклањасте Ону Што вам даде и живот и сунце; О, ви, те вас дивна Грчка слави И којима свјетови се диве, Каква жарка љубав и прегнуће, Каква снага нагна вас да редом Ускочите, о, силни јунаци, У опасност и звеку оружја? Како вам је, о, синови, тада Задњи часак весео изгледо, Кад сте, оно, с осмјехом на лицу, Потрчали кô лавови љути, Тешком мјесту гдје вас мука чека! Чинило се као да је сваки На веселу похитао игру Или на пир гдје пехари звече, А не тамо гдје вас хладно чека Тамни Тартар и ријека смрти. Нити уз вас бјеше вјерне љубе, Нити шћери, нити ли синова — Умрли сте на постељи тврдој Без пољупца и без оплакања. Умрли сте алʼ на жалост љуту, На срамоту и поругу Персâ, Кô лав када на бикове јурне Те сад скочи једноме на хрбат И оштријем ноктима га чупа, А сад другог својим јаким зубом Загризује у бутину здраву, Тако срџба грчкијех јунака Јурну смјело на таборе Перса: Гле, посрћу арамбаше прве, До коњица лаки коњиц пада, До шатора бијел шатор пада И у бурном комешају, ено, Побʼјеђени окренуше леђа — Е, би рекô да су ластавице! Међу првим њихов вођа, ено, Сад узмиче разбарушен, блијед. Гледај како попрскани редом И варварском окаљани крвљу А на ругло побʼјеђених Персâ, Без јаука и без уздисаја Пада грчки јунак до јунака! О, слава вам, бесмртници, слава, Док је сунца и док је мјесеца! Прије с неба у широко море Звијезде ће попадати сјајне И у вјечном утрнути јазу, Него што ће потамњети спомен Ваших дјела и љубави ваше. Ваш гроб то је олтар необорен, Ту ће мајке са породом својим Долазити да цјелује смјерно Траг свијетли ваше крви драге. И ја, ево, сада на тле падам, О, блажени у починку своме, — И цјеливам ову свету груду И камење врх гробова ваших, Који ће се славити на вʼјеке Од једнога до другога пола! О, да и ја међу вама лежим И крв мора да је земљу милу Натопила као што је ваша! Али кад ми судба не досуди Да у борби за лијепу Грчку С вама панем и заклопим очи, О, бар нека глас пјесника вашег Допре једном блиском поколењу Па да тако, нек богови даду, Њина снага буде челик тврди Да истраје као што је ваша! <div style="text-align:right;">'''''Алекса Шантић'''''<br /><small>Мостар</small></div> </poem> </div> </div> == Напомене == {{референце}} == Извор == ''Бранково коло'', 27. фебруар 1903. Год. -{IX}- Бр. 9. Стр. 257. {{ЈВ-аутор|Алекса Шантић|1924}} [[Категорија:Италијанска књижевност]] [[Категорија:Италијанска поезија]] [[Категорија:Родољубиве песме]] [[Категорија:Алекса Шантић]] [[Категорија:Преводи]] 6qxsh57fjpyuzj94k36blhapcr2hbfn 14 61777 147290 2026-10-04T15:58:43Z Coaorao 19106 Нова страница: [[Категорија:Књижевност]] 147290 wikitext text/x-wiki [[Категорија:Књижевност]] kopaiy0qia2zr3un46bsn8ovech4ef5 14 61778 147291 2026-10-04T15:59:04Z Coaorao 19106 Нова страница: [[Категорија:Италијанска књижевност]] 147291 wikitext text/x-wiki [[Категорија:Италијанска књижевност]] jzclvtuts9vknwnoq4dlabv7bbyidx0 0 61779 147297 2026-10-04T17:33:55Z Galicijac 19151 израда странице 147297 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Хајдуци (Нушић)|Хајдуци]] | | [[Хајдуци (Нушић)/XIX|Глуваћева прича]] | Тртина прича | [[Хајдуци (Нушић)/XXI|Врапчева прича]] }} Једно вече добро сам вечерао. Имали смо за вечеру грашка, а ја га необично волим и појео сам два пуна тањира. Погладио сам се по трбуху и казао сам у себи: ,,Охо, хо, хо!“ и легао сам да спавам. Те ноћи сам чудан сан уснио. Као ја цар и то баш онако одистински цар. Седим на престољу, а сви преда мном клече. Ја их гледам, гледам па онда викнем: – Прилази! И сада почну један по један прилазити и љубити ми скут, и казивати ми своје молбе и жалбе. – Шта хоћеш ти? – питам првога. – Светли царе, украли ми зли људи краву, а то ми је све имање. – Нека му се пронађе крава! – наређујем ја првом дворјанину. – Тражена је на све стране, па не може да се нађе! – превија се преда мном дворјанин. – Онда, нека му се да једна од мојих крава! – наређујем ја, и сиромах ми љуби скут и благодари. – Шта хоћеш ти! – питам ја друтог по реду. – Светли царе, – вели он – учињена ми велика неправда. Моје магаре зашло у туђу њиву, па погазило плод, а судија мене осуди да ми се удари двадесет и пет батина. Да је осуђено магаре, не бих ти се жалио; оно је погазило плод, па нека га и туку за то; али магаре да направи магарећа посла а ја да плаћам, зар бива то? Па ако бих ја извлачио батине кад год их магаре заслужи, тешко би мени било. – Магаре је криво зато што је магаре, а ти си крив зато што знаш да је магаре магаре, па га ниси чувао. Зато наређујем да ти и твоје магаре поделите тих двадесет и пет батина по пола. – Хвала, царе, и на толикој милости! – вели онај. – А ти? – питам трећег. – Ја, светли царе, имам кћер и проси је себи за жену честит младић. – Па дај му је кад је проси! – Дао бих му је, – вели онај молилац – али он тражи да му ја дам уз њу кесу злата, а ја сам сиромах човек, немам ни толико колико ми треба да је прехраним. – Дајте му из моје благајне кесу злата, нек удоми кћер! – наређујем ја дворјанима. – Хвала ти, царе, на великој милости! И тако редом сваког питам и свакоме учиним шта могу и колико могу, а кад се молиоци разиђу, прилазе ми дворјани, клањају се дубоко и питају ме: – Имаш ли за нас какву наредбу? – Имам, – велим им ја – прво и прво: да ми се купи за један динар бомбона, друго: да ми се направи торта за ручак, треће: да ми се направи много, много сладоледа, четврто: да се упрегне фијакер да се возим, али хоћу сам да терам коње. – Све ће бити како ти желиш, светли царе! Имаш ли још какву наредбу? – Имам! – велим ја. – Хтео бих сутра да се крунишем. Направите параду, али хоћу да буде и војна музика ту. – Биће како наређујеш, светли царе! И одиста, све је ишло како сам ја наредио. Донели су ми најпре бомбона. Дивне бомбоне. Ух, што сам уживао! Седим на престољу, прекрстио ногу преко ноге, накривио круну на глави, а у руци фишек са бомбонама па их убацујем у уста једну по једну. Милина једна, и то царска милина. А тек да си видео кад су ми изнели торту. На торти од шећера направљена звезда пет метара висока, па горе пет звона звоне и један дечко седи на самој торти и вуче за уже звона. То је била баш права царска торта, и што је главно, не знам одакле да почнем да једем. Ако почнем одозго, морам да поједем и звона; ако почнем одоздо, срушиће се звонара. Мислим се ја тако, мислим, и напослетку се решим да узмем одоздо. Таман ја потегао нож да одсечем једно парче – а пробудим се. Можеш мислити како ми је било криво што сам се баш тога часа пробудио, што нисам спавао само још мало да поједем и једно парче торте. Сутрадан, а била је недеља, нисам долазио пре подне на храстово стабло. Једнако сам мислио на мој сан и једнако сам жалио што нисам одиста цар. Нисам тај сан хтео да испричам ни сестри ни мајци, бојао сам се да ме не исмеју. Испричао сам га само нашој старој служавци Марији. А она је знала да тумачи снове. За бомбоне ме питала какве су боје биле. Кад сам јој казао да су биле црвене, рекла ми је да ће ми се брзо, врло брзо нешто десити. За торту ми је казала да ми предстоји велика радост, а за крунисање, које је заказано да буде у подне, рекла ми је од речи до речи: – Да знаш, још данас до подне десиће ти се радостан догађај, доживећеш право крунисање. И кад ми је то рекла, ја сам са највећим нестрпљењем чекао подне и ту радост која ме очекује. А ево шта се десило. Мој отац био у цркви, па кад изишао са службе божје, срео се са професором историје, и тај ме професор код оца много оговарао. Рекао му како сам рђав ђак, како не учим, како сам лењ, како је то више него извесно да ћу понављати разред, и рекао му је још: да би требало да ме мало притегне и да буде строжи према мени. Кад је мој отац, љут као рис, дошао на подне кући, чуо сам му још из дворишта глас: – Где је онај? А ја сам седео у соби и очекивао сам радостан догађај и крунисање. Мој отац упаде у собу, па само ми рече: – Ту ли си, битанго? – па ме дочепа и поче да млати као никада дотад што није. Вриштим ја и мислим у себи: »Па зар је то крунисање; зар је то радостан догађај?« Разуме се, нисам добио ни ручак тога дана, иако је мајка правила и резанце с орасима, што ја необично волим. Кад сам отишао после подне Марији у кухињу да украдем штогод од јела, ја сам јој горко пребацивао. – Ето, тетка Марија, како си погодила мој сан. – Па ипак сам нешто погодила – вели она. – Ја сам ти рекла да ће се нешто брзо догодити и, ето, видиш, догодило се врло брзо. Од тога доба, хвала богу, никад више нисам сањао да сам цар. {{ЈВ-аутор| Бранислав Нушић|1938}} == Извор == * [http://1300kaplara.edu.rs/biblioteka/biblioteka%20na%20daljinu/Branislav-Nusic-Hajduci.pdf Хајдуци] [[Категорија:Бранислав Нушић]] [[Категорија:Хајдуци (Нушић)]] 2g9o7gpu5td4om4gsuxjozr6tv1vt68 0 61780 147298 2026-10-04T17:43:02Z Galicijac 19151 израда странице 147298 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Хајдуци (Нушић)|Хајдуци]] | | [[Хајдуци (Нушић)/XX|Тртина прича]] | Врапчева прича | [[Хајдуци (Нушић)/XXII|Цврцина прича]] }} Полегали сви по кући, погасили све светиљке, те мишић кренуо из своје рупе да процуња око стола за којим се вечерало, да види ако је што мрвица попадало са стола. А неће га већ мрзети ни да се попне на сам сто, јер ако редуша није била вредна те лепо почистила сто, биће и на њему по које зрно. Кренуо тако мишић из рупе, али обазриво да због једне мрвице хлеба не погине лудо. Најпре протурио само њушкицу, да осети њухом није ли ту негде у близини мачка; па кад је не осети, а он протури и главицу само толико колико да очима провири изнад пода, те да види није ли где у близини мачка. И тек што погледа, спази како се у мраку сјакте два ока као две жеравице. – Аха, ту смо! – помисли мишић у себи и увуче њушкицу дубље у рупу. Када је мало после покушао опет да провири, спазио је оне две жеравице, мачје очи, пред самом рупом. То је био стари кућни мачор Срђан. – Гле злога мачка, чак сам и дисање уставио, па ипак ме је осетио! – помисли мишић у себи и ућута се у рупи, ни гласа да пусти. Ћути он тако, ћути, ћути, па кад прошло подоста времена, а он науми опет да провири, као вели, ваљда је већ досадило мачку те се уклонио. Провири он, али мачак седи пред рупом као закован. Чекао је мишић, чекао још, па кад виде да се мачак не миче, а он се упусти с њиме у разговор не би ли га одобровољио. – Мислиш ти, течо, дуго седети тако пред овом рупом? – запита он мачка. – Све док ти не изађеш, синовче! – одговара мачор. – Зар си тако жељан да се познаш са мном? – Нисам жељан да те познам, али сам рад да те поједем. Мишића прође језа целим телом. – А зашто, болан, кад ти ништа нисам скривио? – Скривио си, боме, те још како – вели мачор. – Ето, прогризао си врата на маломе орману, па си прогризао кожу на фотељи; па си се увукао у орман, грицкао си сир и свуд си за собом оставио траг; па си прошле ноћи цело време гребао и шушкао под креветом, те госпођа није могла да заспи. Ето, и ти још кажеш да ништа ниси скривио. Па зар може бити већих кривица од тога? – Па ипак, нису то тако тешке кривице да би ме због тога требало пождерати – вели мишић. – Па какав бих ја био мачор ако те не бих пождерао? – Не видим да је то за тебе неко нарочито задовољство да пождереш једнога малог мишића. Ја сам мали и мршав, нисам тако особит залогај. А тебе лепо хране у овој кући. Толико пута сам ја вирио из рупице и гледао како ти слатко једеш и кувано месо, и џигерицу, и пилећу шију. Па кад ти се већ тако лепи залогаји нуде, нашто ти то задовољство да целу ноћ дреждиш овде крај рупе и да чекаш мене. – Е, мој синовче, – вели њему мачак – не знаш ти то. Ето видиш, моја госпођа има синчића Марка, знаш га, виђаш га. Е па, видиш, хране га и тове како само добра мајка може своје дете. Дају му и меса, и хлеба, и воћа и колача и све што пожели, па ипак он, кад није мајка код куће, воли завући кашичицу у теглу па украсти мало слатка. Слађе му је то него све што му дају. Тако, видиш, и ја. Дају ми, није да ми не дају, ал’ ми је слађе што сам уловим. Мишић увиде да су мачорови разлози сасвим оправдани, па се забрину, диже ножицу и почеша се иза увета. После краћега размишљања обратиће се он опет мачору: – А зар не би некако могло, стриче, да ја и ти удесимо па да склопимо међусобно пријатељство? – Где си ти чуо и видео, синовче, да су мачка и миш били пријатељи? – Па нису, али могло би да се удеси, јер бисмо ми као пријатељи могли једно другом бити од користи. – Да би ти имао користи од мога пријатељства, – вели мачак – то је истина; али не видим какве бих користи могао ја имати од твога пријатељства? – Могао би, стриче, имати велике користи. Дај ти само мени реч да ћемо од данас ми бити искрени пријатељи, и да нећеш мене дирати, те да ја могу слободно и безбрижно ходати ноћу по кући и збирати мрвице, грицкати корице и цуњати по орманима, а ја теби дајем реч да ћу ти доводити моје другове мишеве, свако вече по једнога, па хватај њих. – А како их ти мислиш довести мени под шапу? – пита радознало мачор. – Рећи ћу ти како. Ти ћеш се испружити и правићеш се да спаваш. Ја ћу мојим пријатељима и друговима рећи: »Мачор лизн’о ракије па се напио; хајде, браћо, да прескачемо пијаног мачка.« – Хоће ли ти веровати? – Хоће, јер им нећу само рећи, већ ћу изаћи слободно из рупе и трчаћу слободно око тебе и прескакаћу те, па они кад виде да се ти не мичеш, доћи ће и сами да те прескачу. – Е, па добро, – вели му мачак – нека тако буде! – Је л’ часна реч? – пита мишић. – Часна реч! – вели мачак. – Е, од овог часа ми смо пријатељи. ‘Ајде сад лези ти и прави се да спаваш, а ја одох да доведем своје другове. Мачак учини тако, леже и испружи се, а мишић сиђе дубоко у рупу и позва све мишеве на договор. – Браћо моја, – вели осталима овај мишић – да вам кажем једну веселу новост. Наш кућевни мачак, иначе наш крвни непријатељ, напио се. Био жедан па видео у шољи на орману воду те почео сркати, а то не била вода но ракија. Истина, тргао се, али како је потегао свом снагом да срче, доста му је било и онолико колико је прогутао. Гледао сам га својим очима како пијан посрће по соби, а ено га сад прућио се па хрче као крме. Хајдемо, браћо, слободно напоље, можемо без страха целе ноћи цуњати по кући, нема ко да нам брани нити да нам смета. Мишићи се скупили, сели на задње ноге па слушају и чисто не верују. Најстарији међу њима ће рећи: – Ама, је ли то сигурно да мачак спава? – Јесте, кад вам кажем! – Лукав је тај мачак, познајем га ја добро – рећи ће забринуто стари миш. – Може се он направити да је пијан и да спава, те да нас извара да напустимо рупу и безбрижно да се предамо пљачки по кући, а он тек да скочи па једног по једног од нас да похвата. – Ево, ако се бојите, а ви немојте излазити из рупе, већ само провирите да гледате чуда, а ја ћу слободно да изађем и трипут ћу да прескочим мачка уздуж и попреко и шетаћу по његовим леђима, и сешћу му на чело и чупкаћу му бркове. А ви гледајте, па кад се уверите, излазите и ви слободно. Тако пристадоше, те наш мишић изађе из рупе, а они сви промолише главице те да гледају представу какву давно нису видели. Мачак се испружио, затворио очи и прави се да спава најтврђим сном. Мишић дође па сасвим слободног онако како су се споразумели, пође уз његову ногу и попе му се на леђа. Мишићи вире из рупе и диве се храбрости свога друга, а радују се што су се уверили да је мачак одиста пијан, те ће једну лепу ноћ слободно провести и процуњати по целој кући. – И ко зна, – вели њима онај стари миш – може то и чешће бити, јер ракија је једно велико зло. Ко је једанпут лизне, пожелеће и други пут, па трећи пут, па четврти пут, а онда то постане навика и мачак ће постати пијаница од којега ће и бог и људи дићи руке, те ћемо ми безбрижно проводити живот у овој кући! Прича им тако стари и искусни мишић, а мишићи га радосно и са задовољством слушају. Дотле онај наш мишић, мачков пријатељ, прошетао преко леђа мачкових, па му се попео на главу и, онако како је обећао, узе да му грицка бркове. Уједанпут ужасан цик и врисак. Мачак зину, дочепа свога пријатеља мишића и забоде му зубе у тело. Мишићи, који су вирили из рупе, стрмоглавише се и посекриваше се у најдубље помрчине, а онај мишић у зубима мачковим вије се и превија и цвили: – Не, забога – вели он кроз сузе мачку – пуштај ме, то сам ја! – Па тебе ја баш и хоћу! – вели му мачак пошто га је рањеног пустио на под и притиснуо шапом да му не побегне. – Ал’ ја сам твој пријатељ! – цвили мишић. – Слушај, синовче, – вели њему стари мачак – са таквим хуљама као што си ти не гради се пријатељство. Зар бих ја смео да верујем у твоје пријатељство, кад си ти кадар свој род да издаш само себе ради. Шта ми јемчи да сутра нећеш и мене издати, јер издајица је издајица, а издајица је највећи од свих злочинаца. Ето, сад знаш зашто хоћу да те пождерем. То рече мачак, па притиште снажно мишића шапом и овај испусти душу. Све су то из рупе гледали и слушали мишићи. Они су се у првом тренутку преплашили и разбегли, али кад су видели да њима не прети опасност, почели су се поново збирати и извиривати из рупе и чуљити уши да чују сваку реч. Кад њихов друг мишић испусти душу под шапом мачковом, онај стари миш се диже и седе на две задње ноге и рече скупљеним мишићима: – Видите ли како је то ружно род свој издати! {{ЈВ-аутор| Бранислав Нушић|1938}} == Извор == * [http://1300kaplara.edu.rs/biblioteka/biblioteka%20na%20daljinu/Branislav-Nusic-Hajduci.pdf Хајдуци] [[Категорија:Бранислав Нушић]] [[Категорија:Хајдуци (Нушић)]] djpxqgaebyq8ym699urgcom29pna7xj 0 61781 147299 2026-10-04T17:49:18Z Galicijac 19151 израда странице 147299 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Хајдуци (Нушић)|Хајдуци]] | | [[Хајдуци (Нушић)/XXI|Врапчева прича]] | Цврцина прича | [[Хајдуци (Нушић)/XXIII|Дроњина прича]] }} Мој брат Пера уме врло лепо да измишља. Не може се казати да лаже, јер никада неће слагати кад га што упита отац или мајка; али уме да измишља и то што измишља казује као да из нечега чита. Једанпут тако, остао он код куће сам, па извадио из ормана сестрине лутке и играо се с њима па им почупао косе. Кад дошла сестра и видела лутке са почупаним косама, ударила у плач и запевку, те дотрчала мајка и изгрдила Перу и оставила га тога дана без ручка. Да је казала оцу, отац би га још строже казнио, али мајка није хтела. Мене и сестру било жао што је Пера остао без ручка, па смо од својега одвојили мало да нико не примети, и однели му у собу. Па сестра њему онако плачним гласом каже: – Зашто, болан, Перо, да ми почупаш лутке, па сад и лутке остале без косе и ти остао без ручка? – Није хтела – вели он – мајка да ме саслуша, него ме одмах казнила, а да ме је саслушала, видела би да ја нисам крив. – Како да ниси крив, кад, ето, почупао си луткама косе? – Нисам ја! – брани се сасвим озбиљно Пера. – Него ко је? – Саме су се лутке међу собом почупале. – Е, Перо, то није истина! – ишчуђава се моја сестра. – Откуд се лутке могу почупати. – Истина је кад ти кажем! – тврди Пера. – Ја сам одавно слушао, али нисам веровао, да има један дан у години кад лутке проговоре. Кад јуче, после подне, никог није било код куће, већ седим ја сам и учим лекцију. Уједанпут, чујем неки разговор у соби. Окрећем се лево, окрећем се десно, нигде живе душе. Ућутим се ја и кобајаги задубио се сав у лекцију, кад опет чујем разговор. »Ко то може разговарати?« – мислим се ја, и устанем, па завирим под кревет, завирим под сто, завирим иза ормана, аја, нигде никог. Отворим орман и видим седе у њему две лутке и гледају ме сасвим обично, тако да нисам могао ни слутити што. Затворим орман и опет седнем, кад опет разговор, али сад приметим ја да долази из ормана. Отворим врата од ормана и оставим их отворена, а ја се сакријем. Кад, мало после, чујем – разговарају лутке међу собом. – Завидиш ми што сам још девојка, – вели плава лутка – а грешиш, пријо, бога ми. Јадно ми моје девојаштво. Док сам била у дућану, провела сам га у кутији. Кад дођу тако празници, Материце, Нова година, Свети Никола, нагрну купци у дућан и онда мене сваки час скидају из рафа и отварају кутију те показују. И баш сам лепо изгледала, имала сам на себи отвореноплаву хаљину од муслина са белим чипкама. И трговац ме је свима нудио. Знам, баш, дошла је једна мајка са ћерчицом, хоће да купи лутку. Трговац показује мене, па каже: »Ево, молим, ово је један особит комад. Погледајте само како лепу хаљину има, па коса, видите ли како лепу косу има!« И мајци се допаднем, али она мала мустра, са прћастим носићем, тек напући уста па каже: »Не волим је, мама, има зелене очи!« Роткве њој стругане, откуд ја имам зелене очи. Ево погледај, пријо, зар нису ово очи плаве као небо? – Право да ти кажем, пријо, – вели црна лутка и завирује јој у очи – иду мало на зелено. – Ију, пријо, како можеш тако што да кажеш, кад сам трговац који је продавао каже да су плаве. – А јеси ли се радовала кад су те продали? – Та како да нисам. Једва сам чекала да изађем из кутије. – Е, па, ето, сад не можеш пожалити, овде си провела лепо своје девојаштво. – Па и нисам, пријо, – вели плава. – Ја сам Цицина лутка и не могу да се пожалим; Цица ме лепо гледа и пази ме и милује ме, али она има једног неваљалог брата Цврцу, па кад год пође од куће, а она ме због тог брата затвара у орман. И тако ти ја, док сам била у дућану, провела сам век у кутији, а сад овде, у орману. Па зар ми је то девојаштво? – Па јест, право кажеш, – вели црна лутка – ја, ето, с тобом заједно, седим у орману. Само ја, што кажу, бар сам провела своју младост, па не жалим, а сад сам ионако удовица, па и не морам излазити из ормана. – Па јест, што кажеш, провела си младост. – Како да нисам, пријо! Била сам ти ја најлепша лутка у дућану. Па трговац узео мене и узео једног мушкарца лутана. Њега обукао у фрак, метнуо му мали цилиндар, белу кошуљу и лепу кравату, а мене у белу свилену хаљину и метнуо ми венац од мирте око главе и бели невестински вео. Па нас тако једно поред другог метнуо у излог и још удесио да се држимо за руке. Јао, драга моја, да ти је било откуд видети. Купе се деца пред излог, па нас гледају и само узвикују: »Ју, ала је дивна!« Па још кад се увече осветли излог, па заблиста она свила на мени, е, онда си требала чути и видети. Није само деца, него се заустављају пред излогом и људи и жене и сви узвикују: »Ју, ју, ала је дивна!« – Па да, кад си била тако лепо обучена; свима се допала твоја хаљина – рећи ће мало завидљиво плава лутка. – Ах, не! О хаљини нису говорили, него о мени. – Да сам и ја имала на себи венчану хаљину и да сам стајала у излогу, сви би казали: »Ју, ју, ала је дивна!« – Вараш се, драга моја, нико не би казао: »Ју, ју, ала је дивна!« кад би видео твоје зелене очи. – Пре свега, моје очи нису зелене, него плаве. – Па плаве, ал’ иду на зелено. – А твоје, какве су твоје очи? – Ја имам црне очи и светле као жеравице, тако је сам трговац казао. – А ја сам чула да је једна Цицина другарица казала да имаш мачије очи. – Ију, ију, ију! – врисну црна лутка. – Ја мачије очи, ја мачије очи! И то ти да ми кажеш, ти која имаш жабље очи. – Ију, ију, ију! – врисну сад плава лутка. – Ја жабље очи. Срам те било, како можеш тако што да кажеш, а не видиш зар каква ти је коса, изгледа као вуна извађена из душека, а фризура као ластавичије гнездо. – То ћеш ти да извиниш, безобразнице једна, моја је фризура најмодернија, а не тако тршава као твоја. Изгледаш као шугава кокошка! – О, простакушо једна, ти знаш шта је модерно! – Знам боље од тебе, блебетушо једна! – Ја, је ли? Зар од твога поганога језика немам ни овде у орману мира, па ја блебетуша! Пфуј, ево да ти пљунем у лице! – Пфуј! – и почеше да се пљују као пиљарице, па онда ударише у врисак. – Ију! Ију! – вришти црна лутка. – Ију! Ију! – вришти плава лутка. И уједанпут пуче шамар, па други, па трећи, па се онда дочепаше за косе, па вриште и чупају се. Једва сам их развадио! – Ето, сад знате како се десило! – заврши Пера своју измишљену причу. {{ЈВ-аутор| Бранислав Нушић|1938}} == Извор == * [http://1300kaplara.edu.rs/biblioteka/biblioteka%20na%20daljinu/Branislav-Nusic-Hajduci.pdf Хајдуци] [[Категорија:Бранислав Нушић]] [[Категорија:Хајдуци (Нушић)]] hz3ii6ediet8a6gyvp9ak76avc6dl5k 0 61782 147300 2026-10-04T18:25:11Z Galicijac 19151 израда странице 147300 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Хајдуци (Нушић)|Хајдуци]] | | [[Хајдуци (Нушић)/XXII|Цврцина прича]] | Дроњина прича | [[Хајдуци (Нушић)/XXIV|Моја прича]] }} Био један богат, врло богат човек. Целога живота радио, мучио се и текао. А није био шкртац, умео је гдекад и помоћи невољног, подарити сиромаху и учинити добро дело, па ипак му је преостало доста, па и сувише. Сви који су га знали мислили су да је са богатства срећан, али је он тешку бригу бринуо. Једноме своме пријатељу, када га је запитао, искрено је исповедио своје бриге. Вели: – Ја сам се много мучио, многе сам бесане ноћи провео; много жеља угушио, многа задовољства себи ускратио, да бих стекао ово што имам. А сад, кад сам стекао, бринем бригу шта ћу и како ћу. Имам сина јединца; по законима и божјим и људским, њему припада моја тековина после моје смрти. Хоће ли је он умети сачувати или ће сву моју муку и сав мој труд расути и упропастити? – Па, колико ја познајем твоје дете, – вели пријатељ – изгледа ми мудро и паметно. – Хоће ли остати такво кад види новац, јер новац је кадар човека да измени? – Па кад си ти умео чувати новац, умеће ваљда и он – теши га пријатељ. – Ја? Е, друго сам ја; ја сам се мучио и текао, а ко с муком тече, уме и да чува, а он ће готово стечено примити, па се бринем хоће ли умети ценити и сачувати. – А ти га научи! – вели му пријатељ. – Како? – Онако како си себе учио! Те речи пријатељеве: »Онако како си себе учио!« остадоше у памети богаташевој и поче о њима мислити и размишљати. Кад је све лепо смислио, он приступи делу. Узе све своје благо из сандука и узида га у кућне зидове, па онда узе секиру те поломи браве на сандуцима. Све је то радио и урадио кад му син није био код куће, а кад би увече, легоше он и син да спавају. Преконоћ, пред саму зору, отац се диже још, па разби прозоре на соби, у којој су стајали сандуци са благом, па кад и то сврши, он опет леже у постељу и учини се као да спава. Кад свану, диже се и он и син, те као што је то обично чинио, уђе у ону собу где стоји благо да га обиђе. И тек што ступи, он очајно викну: – Јаој, тешко мени! – Шта је? – притрчи му у помоћ престрављени син. – Покраден сам, све су ми однели! Виде син и сам, прозор разбијен, браве и катанци на сандуцима поломљени, а сандуци празни, ни трага од некадашњег блага. – Тешко мени, тешко мени! – јеца несрећни отац. Сину жао блага, али га још више жао оца што толико пати. – Шта можемо, оче, – теши га он – ваљда нам је тако суђено. – Суђено, зар под старост да останем без хлеба, зар под старост да просим? – Радићемо, оче, па ћемо опет стећи. – Лако је теби рећи: »Радићемо«. Млад си, па можеш и радити. Али шта ћу ја стар кад сам изломио снагу, па нисам више кадар ни да радим. – Радићу ја, оче, и за тебе и за себе. – Бог нека те благослови, синко; јер знај, имамо још данас јести од ово мало пара колико се при мени затекло, а сутра већ немамо ни колико нам за хлеб треба. Провели су отац и син тај дан тешећи се међу собом и јадајући за изгубљеним благом, а сутрадан ујутру оде, боме, син на посао. Погодио се на једној грађевини да носи цигле на скеле. Посао није био лак, а он ненавикнут тешком послу, па се знојио и презнојавао. Тешко му је било, али је подносио, јер је знао да је на њему сад да помогне и подржи осиротелог оца. Та синовљева дужност дала му је снаге и он је подносио тегобу и напор. Кад би подне, а он прими половину зараде, купи хлебац и похита да га подели са оцем. Оцу се пролише топле сузе из очију кад прими залогај из синовљевих руку. Тако је то ишло из дана у дан. Син је радио где год је посла могао наћи. Примали су га сви радо, јер је био вредан и савестан радник, а жалили су и њега и оца за судбине која их је снашла, те их од богатих гавана{{Напомена|гаван – по предању: богати Гаван, богаташ који је био тврдица, те га бог осудио на вечите муке}} учинила пуким сиромасима. Радио је он тако и грбио се и мучио и хранио и себе и оца, и поврх тога, свакога дана одвајао је пару по пару, док није нешто мало уштедео, те једнога дана дође оцу и рече: – Радим, оче, колико могу, али бојим се сувише је тежак посао, сломиће ме, те ко ће онда под старост да те подржи? Зато сам ја, видиш, одвајао пару по пару, закидао сам себи залогај да бих само могао да уштедим, и ево уштедео сам толико колико би ми довољно било да купим једнога коња и кола те да са њима радим. Опет је то лакши посао и можда ће нам више донети, те ћемо уз хлеб моћи и чим топлим да се заложимо. Оцу опет наиђоше сузе на очи, и одобри сину намеру, те овај купи кола и коња и весела срца отпоче нов рад. И ишао му је посао лепо, те су се почели и боље хранити и пару по пару одвајати. – А што сад одвајаш? – запитаће једног дана отац сина. – Ако ми бог да, те кроз годину дана одвојим колико ми треба, мислим да отворим какав дућанчић, па полако, полако те ћемо ми опет доћи до онога у чему смо били. Не кажем да ћемо бити богати као што смо били, али ћемо моћи мирно и пристојно живети, па и то нам је доста. – А реци мени, синко, – рећи ће отац – би ли ти волео да си богат као што сам ја био? – Па и не бих, оче. Веруј ми, слађа ми је ова кора хлеба што је поштеним радом зарађујем, но она што ми се готова пружала. – А увиђаш ли сад како је тешко стећи? – Увиђам, оче! – Па умеш ли да цениш тековину? – Како да не умем, кад ето сваку пару ценим? – Е, кад је тако, а ти узми мало пара из те твоје уштеђевине, па пређи преко у гвожђарску радњу и купи један будак. – Што ће ми то, оче? – Послушај ме што ти кажем! Син оде и купи будак и донесе га пред оца. – Е, сад, ‘оди овамо! – па га одведе у једну тамну собу. – Дедер сад удари будаком у овај зид. – Зид да рушим? – Послушај ме што ти кажем! Син замахну и удари. – Настави, настави! – вели отац. Син настави те удари неколико пута, док не испаде из зида неколико цигала и кроз ту рупу поче, да сипа гомила сребрног и златног новца. – Шта је ово? – зачуди се син. – То је моја тековина. Нисмо ми оне ноћи похарани. Ја сам склонио и узидао новац. – А зашто си то учинио, оче? – Хтео сам да ти дам један наук. Хтео сам да видиш како је тешко стећи, те да би знао сачувати оно што ти после моје смрти буде остало. Син приђе оцу и пољуби му руку: – Хвала ти, оче, на поуци коју си ми дао! {{ЈВ-аутор|Бранислав Нушић|1938}} == Напомене == {{напомене}} == Извор == * [http://1300kaplara.edu.rs/biblioteka/biblioteka%20na%20daljinu/Branislav-Nusic-Hajduci.pdf Хајдуци] [[Категорија:Бранислав Нушић]] [[Категорија:Хајдуци (Нушић)]] 7hw1ao5oqa45ozlhok9u7m2rq77alph 0 61783 147301 2026-10-04T18:36:19Z Galicijac 19151 израда странице 147301 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Хајдуци (Нушић)|Хајдуци]] | | [[Хајдуци (Нушић)/XXIII|Дроњина прича]] | Моја прича | [[Хајдуци (Нушић)/XXV|Хајдучке невоље]] }} Био један дечко, звао се Рака Пустоглавић. Био једино дете у богатих родитеља, па размажен, пуст и неваљао. У школи није учио, а у кући је био непослушан. Муку су мучили родитељи шта ће и како ће с њим и чинили су све, али ништа не помаже. А осећали су да је на њима срамота и грехота да једно једино дете које им је бог дао, нису кадри да васпитају и да га на пут изведу. А још имућни, те кадри су и потрошити, али шта вреди што су они кадри, кад Рака није кадар да учи и да слуша. Ако му купиш нову школску књигу, а он гађа њоме голубове или ако књига има слика, као што има у земљопису, у историји, у библијској повесници, он све те слике исече и излепи по прозорима. Ако му купиш нов шешир, а он га подметне под олук кад пада киша, вели да скупи кишницу. Ако му купиш школску торбу, он и не метне књиге унутра, нити је употребљава кад иде у школу, већ кад пође на играње с децом, а он је напуни сиром, воћем, медом, колачима, хлебом и свим што нађе по кући, па тамо дели деци. У школи већ немој ни да питаш. Ако ће ко задоцнити на час, то ће он; ако ће ко заспати док професор предаје, то ће Рака; ако ко не зна лекцију, то је извесно да је он неће знати. Па онда разбиће прозор школски; зарезаће перорезом скамију; укуцаће ексер у школску таблу; преврнуће дивит{{Напомена|дивит – мастионица}} на професоровом столу. А преко свега тога још и непослушан и неучтив. Одговара оцу, одговара мајци, дури се за столом, гура тањир од себе, не слуша што му се говори, не води рачуна о томе кад старији говоре, него им упада у реч. Ћути кад треба што да каже, дере се кад треба да ћути. Једном речи, прави тиранин у кући због којега су патили и отац и мајка. – Ја не знам шта ћемо с овим дететом? – хукнуо би кој’ пут отац и чупао себи косе од бриге. – Не знам ни ја, боме, – одговорила би брижна мајка – ал’ видим да не ваља ништа и да ћемо велике главобоље имати због њега! Узимали су му наставнике, учитеље, васпитаче, васпитачице, па ништа не помаже. Свако од њих покуша да га умудри, па кад види да помоћи нема, а он дигне руке. Једнога дана тако брижан отац иде улицом, па види на једноме зиду велики штампани оглас. Приђе и прочита – дошао у град велики циркус и бавиће се месец дана. И чега нема у том циркусу, и шта ти се све не набраја у томе огласу. Те коњи, те кловнови, те атлети, те џокеји{{Напомена|џокеј (енгл.) – професионални тркач на коњу}}, те гимнастичари, и пуно, пуно других занимљивих ствари. Кад дође на подне кући, а он ће рећи жени: – Баш да изађемо, жено, мало да се разонодимо. Поједоше нас ове бриге, па бар мало да да‘немо душом. – Па можемо! – вели жена. – Ето, дошао неки циркус, па читам има тамо хиљаду ђаволија. Поћи ће цео свет да гледа, те, ако хоћеш, и ми да пођемо. Утаначише тако, те он оде и извади карте и увече одоше на представу. Било је пуно света и осветљења и музике. Вештаци су изводили разне приказе, и страшне и лепе и веселе. Јахао џокеј на коњу и полегао по њему, и сјахивао у трку и шта ти није чинио. Па онда они вештаци у ваздуху, летели су с ужета на уже, да те језа обузме кад их гледаш. Па један гутао ножеве, други ишао по жици, трећи се превртао, четврти играо по врховима боца, и редом су тако многи изводили своје знање и умење. Али на једној се тачки нарочито заустави пажња господин-Томина (тако се звао Ракин отац). Изађе један човек, стаде насред оног циркуског круга, швићну бичем и дотрчаше му пет паса, свих пет једнаких. Он им рече нешто, а они се поставише један за другим и тако у реду опколише круг. После им опет рече нешто и они дигоше по једну ногу и, свако на три ноге, опет опколише круг, а кад им се опет рече нешто, пси на две ноге опет опколише круг. После им он командова и узеше једно друго да прескачу, па онда се попеше једно другом на леђа и најзад се једно прући по земљи и направи се да је мртво, а оно четворо узеше га зубима, свако за по једну ногу и одвукоше га мртва. Кад одоше, а онај човек швићну бичем те дођоше три ћурана и стадоше у фронт па гледају право у очи човека. Он им зазвижди и они се надуше и раширише репове, и по његовој речи, тако шепурећи се, почеше лепо, мирно, одмереним кораком да иду један за другим. Кад им нешто викну, они спустише репове и дотрчаше до њега те стадоше у фронт. Затим он узе један мали штапић, па стаде пред њих и поче да маше оним штапићем, а ћурани у један глас заћурликаше, и што више он маше, то они све више блебећу и тако да су изгледали потпуно као певачко друштво, а онај као њихов хоровођа. Кад и то сврши, он пусти ћуране да оду, а доведе једно прасе. Не би човек’ веровао да се и једно прасе може научити толиким вештинама и да тако лепо слуша свога господара. Остави све друго што је радило, а он му је чак доваљао једну грдну велику лопту, па га повео на њу и кад поче музика, прасе је тако лепо котрљало лопту и увек остало на њеном врху да су се сви дивили. Господин-Томи се нарочито допала извођења овога вештака. Она су га чак и бацила у нека размишљања. Кад пођоше кући, после представе, а господин Тома ће рећи својој супрузи госпођи Мари (тако се звала мајка Ракина): – Виде ли ти, бога ти, оно чудо? – Које? – пита она. – Па оне животиње: оне ћурке, оне псе и прасе. Шта су они, једна стока божја, стока без разума, па јеси ли видела како слушају и разумеју и чине све што им онај човек нареди? – Чудо, одиста! – вели госпа Мара. – Па добро, Маро, кад те бесловесне животиње па могу да се науче да слушају, зашто ми не можемо да научимо нашега Раку? Њему је бог дао и разума, он зна што му се каже, разуме; па зашто онда не можемо да га уразумимо? – Не знам! – уздише госпа Мара. Господин Тома је с тим мислима и легао. Њему није никако ишло у главу како то да неразумне животиње могу да се уразуме, а једно разумно дете не може да се уразуми. Дуго је мислио он те ноћи о томе, а сутрадан, не говорећи ништа жени шта је наумио, диже се и оде у циркус и распита се где може наћи онога што дресира животиње. Показаше му и он му приђе: – Господине, – вели – ја бих хтео да вас умолим, ако можете да ми помогнете нешто. Ја ћу вас за то радо наградити. – Врло радо, – одговори онај – само вам морам напоменути да ја крупне животиње, као што су коњи, медведи, слонови и друге не дресирам; ја сам вештак само за ситнију животињу. Дакле, је ли то ситнија или крупнија животиња? – Па, – збуни се сиромах господин Тома – није крупнија животиња. То је мој син. И онда му исприча све своје јаде и невоље. – По свему томе што сте ми казали, јасно се види да ваш син има толико исто памети колико је има рецимо један ћуран или једно прасе. Према томе можемо га сматрати за обичну животињу и дресирати га. – Ама, је л’ може? – обрадова се господин Тома. – Како да не може! – одговори вештак. И погодише се. Сутрадан дође вештак у кућу газда-Томину. Уђе, поздрави се и окрете се Раки па му рече: – ‘Оди овамо! Рака се усићио, па неће да му дође. – ‘Оди овамо! – рече вештак, али сад мало оштрије. Рака опет неће да приђе. Вештак се диже, дочепа Раку за шију, па га преви преко колена и поче немилостиво да бије корбачем по задњем телу. Вришти Рака, вришти мајка и хоће да спасе дете; збунио се и газда Тома, а онај вештак само им виче: – Не мешајте се у мој посао! – Па кад до миле воље истуче Раку, а он га пусти, па седе на столицу и рече му опет: – ‘Оди овамо! – Нећу! – одговори Рака набусито и кроз плач. – Нећеш! – и онај дресер скочи понова, пови га опет преко колена па настави да туче. Рака јауче и превија се, па најзад узе да моли: – Јаој, пуштај, доћи ћу! Вештак га пусти, па седе на столицу и рече му: – ‘Оди овамо! И мој ти Рака, као млада невеста, приђе њему, а овај га онда помилова: – Тако, тако, видиш. А одсад упамти, кад те зовем ја или отац или мајка, или ма ко старији, а ти одмах приђи, иначе ћу те опет тући. – Затим се вештак окрете родитељима па им рече: – То је прва лекција. Данас на подне доћи ћу код вас на ручак да видим како се овај дечко при ручку понаша. То ће бити друга лекција. Кад оде он, а господин Тома објасни својој жени у чему је ствар. Госпа Мара се нешто мало противила, није могла као мајка да се помири с тим да туђ човек, туђа рука, туче њено дете. Али кад јој господин Тома рече да и њега боли то, али, вели, мора се поднети за добро детета, онда се и она измири. Кад дође подне, а онај дође и седе са њима за сто. – Пре но што седнеш да ручаш, пољуби оцу и мајци руку! – рече он Раки. Рака се нешто снебива и буни се. – Хоћеш да пољубиш руку? – запита онај и диже се. – Хоћу! – рече Рака и приђе па пољуби руку. И отац и мајка не могу да се начуде тој промени. Сипаше Раки супу, али он одгурну тањир. Није волео супу. Онај швићну бичем и викну: – Устај одмах од стола и стој тамо код фуруне. Устај! Рака устаде и оде. – А ми сад можемо наставити ручак. Њему ћете дати онда да једе кад буде молио да му се да супа. И ништа друго му нећете дати. После ручка он призва гладнога Раку: – Донеси ми твоје књиге! Он их донесе. – Шта ти је задато да научиш? Рака показа. – Сутра кад дођем, ти ћеш то знати. Немој се шалити да не научиш, јер ћеш зло проћи! И отац и мајка Ракина нису могли да дођу к себи кад су видели да је Рака то послеподне преседео једнако над књигом, а увече, кад је било о вечери, он најпре пришао оцу и мајци, пољубио руку, па онда сео. Кад сутрадан дође онај вештак, а Рака зна лекцију и учтив и послушан да човек чисто не може да верује. Мајци и оцу лију сузе од радости што виде своје дете преображено и благодаре вештаку. – Видите ли како се може и дете да дресира – вели им он. – Није то лепо, признајем, васпитавати дете батинама, као што се животиња васпитава. Бог је детету дао зато разум да схвати и разуме шта му се каже, али кад дете неће да разуме, онда оно само себе ставља у ред са стоком, и, онда, не можеш друкче!... А затим се окрете Раки па вели: – Сад знаш шта треба и како треба да се понашаш. Да слушаш и да учиш. Ја ти нисам више потребан и нећу ти више долазити, али док смо овде, за ово месец дана, свратићу сваки други, трећи дан, да видим ниси ли пренебрегао моје савете. Рака се одиста од тога дана променио. Учио је, слушао је и био је добар, те деца, његови другови, прозвали су га: дресирани Рака. {{ЈВ-аутор|Бранислав Нушић|1938}} == Напомене == {{напомене}} == Извор == * [http://1300kaplara.edu.rs/biblioteka/biblioteka%20na%20daljinu/Branislav-Nusic-Hajduci.pdf Хајдуци] [[Категорија:Бранислав Нушић]] [[Категорија:Хајдуци (Нушић)]] prqfiqc9i44gtwljd2ksfnhporzj877 0 61784 147302 2026-10-04T18:47:47Z Galicijac 19151 израда странице 147302 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Хајдуци (Нушић)|Хајдуци]] | | [[Хајдуци (Нушић)/XXIV|Моја прича]] | Хајдучке невоље | [[Хајдуци (Нушић)/XXVI|Шта је тамо било]] }} Док смо ми тако један за другим причали приче, једнога по једнога хватао је сан. Најпре је задремао Трта; падала му глава на груди, он се борио да не задрема, те да слуша приче, али га је дремеж све више хватао и, најзад, кад га је већ савладао умор, подметнуо је камен под главу и слатко заспао. Тако исто Цврца. Чим је испричао своју причу, а он прислонио главу на камен, пошто је прво подметнуо капу, па вели: – Ја ћу овако лежећки да слушам – али је одмах заспао. Па тако редом један по један. Кад сам ја причао своју причу, били су будни још само Брба, Врабац и магаре. – Хајде, лезите и ви, одморите се! – рече нам ‘Арамбаша, па се и он испружи. Раније је био говорио да ће ноћу да постави једног од нас на стражу, док други спавају он да чува стражу, али или је заборавио или је рачунао, можда, пошто је магаре остало будно и на ногама, нека оно буде стража. Како смо сви били уморни, јер смо јутрос врло рано устали, па онда толико пешачили, па издржали прву борбу, и најзад толики страх претрпели – то смо врло брзо заспали дубоким сном. Ја не знам да ли сам те ноћи штогод сањао; знам само да ми је било зима, и да сам цвокотао зубима, те сам се том приликом сетио своје меке постеље, дивнога узглавља и топлога покривача. Како је тамо, код куће, било лепо! Ујутру не знам кад смо се пробудили. Већ се било разданило. Ватра се сасвим угасила, али је пепео још био топао, те смо наднели шаке да их мало раскравимо. Одело нам је било влажно од росе, а свакоме је на једноме образу била исписана црвена масница како нас је камен нажуљио. Магаре је било још увек будно, али је и оно уморно обесило главу. Сви смо ћутали, нико ни речи није проговорио, али нам је свима нешто лакнуло на души кад смо сагледали дан. Први је проговорио ‘Арамбаша: – Јесте ли ми се одморили, јунаци? Ми се сви погледасмо међу собом: нико се од нас није осећао баш толико јунак да би нас ‘Арамбаша могао тим именом ословити. – Ја сам се грозно нажуљио! – рече искрено Врабац, и том изјавом ослободи некако и нас да будемо искрени. – А ја сам се смрзао! – рећи ћу ја. – И ја, бога ми! – додаде Цврца. Па онда признаше сви да им је било зима, а Трта чак додаде да и сад још осећа језу и зиму, те ‘Арамбаша нареди да наложимо опет ватру. Тек кад је ватра букнула, ми се мало раскрависмо. Када се раскрави, Трта први уздахну и рече: – Ја сам гладан! – и тога часа осетисмо сви глад, а од јела ником ништа није остало. Врабац, по своме старом обичају, завуче руке у џепове и поче по њима тражити мрвице, па то учинисмо и сви остали; а Цврца нађе један лист новина, у који је био завијен сир који је синоћ појео, па узе лизати тај лист. – А, истина, ‘Арамбашо, – запитаће врло забринуто Трта – шта ћемо ми данас да једемо? ‘Арамбаша се на то питање збуни; изгледа да ни сам дотле није мислио о томе питању, па му сад наједанпут пуче пред очима. Он узе некако да се предомишља. – Ако ћемо право хајдучки, – вели – ми би’ требали сад да ударимо на неко село, да опљачкамо стадо оваца, па да закољемо овна и да га испечемо на ватри, јер хајдуци једу дебело овнујско месо. – Али га прво посоле, ваљда? – рећи ће Врабац. – И једу га са хлебом? – додаде Дроња. – А ми немамо ни овна, ни соли, ни хлеба – вајка се Врабац. – Јест, то признајем – одговара ‘Арамбаша. – Ал’ ја вам само кажем како би требало по хајдучки. А ако нећемо, онда да смислимо, браћо, штогод друго. И сад се сви замислисмо, као бајаги смислићемо. ‘Арамбаша чак два-трипут погледа магаре, не би ли ваљда и његово мишљење чуо, али је и магаре гледало ‘Арамбашу тако као да је и оно питало: »Шта ћемо данас јести?« – Не остаје нам ништа друго – рећи ће најзад одлучно ‘Арамбаша – него да зађемо по шуми, да видимо има ли на каквом дрвету ма каква плода. Тиме би’ се могли за данас исхранити. Свима нам се то учини као најбоље и ‘Арамбаша нас распореди, те се разиђосмо на разне стране, а крај ватре остадоше само ‘Арамбаша и магаре. Глуваћ и ја смо ухватили једну страну и лутали смо по шуми све до подне, док нисмо потпуно изгладнели и уморили се. Крхали смо грање, цепали се, прескакивали трње, па ништа. Нашли смо мало жира и то смо покупили, иако смо знали да жир само свиње једу, али тек да покажемо колико смо били вредни. Ја сам познао да је подне већ по томе што почеше да ми крче црева: – Јаој, Симо, – рекох – страшно сам гладан! – И ја! – вели ми Глуваћ и хвата се руком за стомак, као да би хтео да га умири. Кад смо се вратшш, већ су се и други сви искупили. ‘Арамбаша је лежао крај ватре; магаре је зашло мало у страну и брстило је лишће са неке гране, а Цврца се жалио ‘Арамбаши на Врапца: – Ја те молим, ‘Арамбашо, да му забраниш; једнако ми прича како је то лепа ствар штрудла од вишања. – Па јесте лепа! – брани се Врабац. – Знам и ја сам да је лепа, – јадикује Цврца – али сад, кад се ја превијам од глади, он ми једнако помиње штрудлу од вишања, па ми истерује воду на уста. – Браћо, – рече ‘Арамбаша да би прекинуо Цврцине муке – дедер, јесте ли нашли штогод, јер, право да вам кажем, и мене ко да је почела мучити глад? Ми први изручисмо из џепова жир. – Јесте, бре глупаци, – смеје нам се Врабац – па жир једу свиње; то није за човека! – Па дедер, јеси ли ти нашао што боље? – пита га Глуваћ. Врабац истресе из џепа неке трњине. – Ево, – вели – ово могу и људи да једу. – Ух, – учини Глуваћ – то је циганско воће. – Па што ниси нашао ти господско воће? – брани се Врабац. – И после, скупља уста као кад пијеш стипсу! – гунђа и даље Глуваћ. – Па ти, ако ти се не допада, немој да једеш. – Међер{{Напомена|међер (тур.) – зар?}}, ја сам најбоље нашао! – рећи ће Дроња и исповрти пред нас једну црну бундеву тиквару. – Па и то једу свиње! – рећи ће неко. – Једу, брате, – вели Дроња – али кад немаш шта друго, јешћеш и то! – Дедер ту тикву метните на ватру да се испече. Печену ћемо лакше јести – нареди ‘Арамбаша, те Дроња положи тиквару на пепео. Искупили смо се сви око ватре и нестрпљиво чекали да се тиква испече. Глад је расла све више. – Море, да је једемо каква је да је! Ко ће дочекати да се испече? – први зацвили Трта, који је непрестано песницама притискивао свој празан стомак. – И ја сам за то – прихвати Дроња – јер ми се увијају црева. – Па једите мало трњине, колико да вас прође глад – вели Глуваћ и сви потегосмо да једемо трњиње, и свима нам се искриви лице од оне опорости. – Ух, – вели Врабац грицкајући трњину – да ми је сад штрудла од вишања! Цврца писну као да га је тог тренутка ко ранио. – Тако ти бога, не спомињи ми више штрудлу од вишања! – узе да преклиње Врапца. – Ја не марим толико за штрудлу од вишања, али бих волео кувану буранију с месом – вели Дроња. – Море, каква кувана буранија с месом; ја, брате, највише волим ћурку на подварку. Ух, па кад дочепам батак! – узвикну Глуваћ. ‘Арамбаши, који се досад јуначки држао, поче вода да иде на уста и закрвавише му очи, па уједанпут узвикну: – Забрањујем такве разговоре! – А зашто? – пита Глуваћ. – Зато што такви разговори шкоде здрављу! Ућутасмо сви, па ће тек опет Врабац: – Шта вреди то што не разговарамо, кад знам добро да сви мислимо на то. Ето, ја бих се кладио да Цврца сад мисли на штрудлу од вишања, Трта мисли на печење, Дроња на буранију, а Глуваћ на резанце са сиром. Ето, признајте! Свима које је Врабац поменуо, наиђе вода на уста, а ми остали направисмо кисело лице као да смо тог часа загризли зелену оскорушу. Да прекрати даље тај разговор, ‘Арамбаша викну: – Дедер ту бундеву да утолимо мало глад! – Није још печена! – рећи ће неко. – Ако, и не вреди кад се сувише препече! Скидоше бундеву, а ‘Арамбаша узе своју секирицу па је раскомада, и свако од нас уграби по једно парче. Није била печена, тек се мало загрејала, али ми халапљиво загризосмо свако у своју кришку. – Ух, па ово не ваља ништа! – рече први Врабац и испљува залогај. – Не ваља, дабоме! – додаде и сам ‘Арамбаша. – Ово и није права бундева, ко зна шта је ово! Па, бога ми, тако и сви остали, и побацаше своје кришке. – Ово се не може јести! – вели Глуваћ. – Баш, Дроњо, ако ниси могао што паметније да нађеш, ово ниси морао да донесеш. – Па ја да сам нашао чоколаду, ја бих је донео, али чоколада не расте у шуми. И досад некако, док је бундева била на пепелу, надали смо се нечему, али сад, кад нас та нада обману, спопаде нас таква глад какву у животу нисмо осетили. И почесмо гласно да цвилимо. – Јаој, мене мучи стомак! – вели Трта. – И мене! – додаје Цврца. – Како би било да покушамо да једемо траву. Траву једе и јагње – вели Глуваћ, па почупа мало траве и поче да је жваће, али је мало после испљува. – Не може! – вели. – Дај ти мени један жир – рече ‘Арамбаша и ја му пружих један од оних што смо их Глуваћ и ја донели. – Да ли му је пријало или није, тек ‘Арамбаша поједе један жир. То исто учини и Врабац. И на сву ту нашу невољу, некоме паде и жеђ на памет. Мислим био је то Дроња. – Ух, што бих мало воде; осушила ми се уста од глади, па бар да ми је мало воде. И тога тренутка сви осетисмо жеђ. Магаре, које је ваљда и само осећало жеђ, рикну тако снажно да се цела шума затресе. – Благо њему! – рече Трта. – Бар може да рикне, ја ни то не бих могао. Сасвим сам изнемогао! Сви смо осећали тешку изнемоглост. Врабац узе прегршт земље и метну је у уста, али је брзо испљува. – Не може, ко је још земљу јео! Видимо, магаре поче са једне младице да гризе кору, па ми узесмо за њим да гриземо кору. Али све то ништа није помогло, већ напротив изазвало још и грчеве у стомаку. Први писну Дроња: – Јаој, боли ме стомак, имам грчеве! – И ја! – додаде Цврца и узе да притиска стомак песницама. Осетисмо затим и ми сви остали грчеве. ‘Арамбаша је осећао такође болове у стомаку, али се још увек правио јунак. – Бар да нам је воде. Рђаво смо место изабрали. Свуд у планини има воде, а само овде нема! – Јаој, мене завија стомак зацвили опет Трта. – Браћо, – рећи ће на то ‘Арамбаша – најбоље је да полегамо по земљи потрбушке, да притиснемо стомак! – и он први леже. Полегасмо и ми и поче да нас хвата као неки сан. Не спавамо, а ипак смо као у неком сну. Тишина, мир, лежимо потрбушке и тек с времена на време чујеш понеко јаукне. {{ЈВ-аутор|Бранислав Нушић|1938}} == Напомене == {{напомене}} == Извор == * [http://1300kaplara.edu.rs/biblioteka/biblioteka%20na%20daljinu/Branislav-Nusic-Hajduci.pdf Хајдуци] [[Категорија:Бранислав Нушић]] [[Категорија:Хајдуци (Нушић)]] 0jihne0bplnaac0lj1jw4v76u055lrh