Викизворник srwikisource https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%93%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%B0_%D1%81%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B0 MediaWiki 1.47.0-wmf.23 first-letter Медиј Посебно Разговор Корисник Разговор с корисником Викизворник Разговор о Викизворнику Датотека Разговор о датотеци Медијавики Разговор о Медијавикију Шаблон Разговор о шаблону Помоћ Разговор о помоћи Категорија Разговор о категорији Аутор Разговор о аутору Додатак Разговор о додатку Page Page talk Index Index talk TimedText TimedText talk Модул Разговор о модулу Догађај Разговор о догађају 0 14998 147417 124835 2026-10-06T16:06:10Z ~2026-53821-02 20129 147417 wikitext text/x-wiki 147418 147417 2026-10-06T16:16:20Z Coaorao 19106 Поништена измена [[Special:Diff/147417|147417]] корисника [[Special:Contributions/~2026-53821-02|~2026-53821-02]] ([[User talk:~2026-53821-02|разговор]]) 147418 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}} {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=Плач Сербији | одељак= | аутор=Захарије Орфелин | белешке= }} {{Википедија|Плач Сербији}} [[Слика:Zaharije_Orfelin.jpg|200 п|десно]] <poem> Како стаде Сербија, славна и угодна, са множеством народа бивша пређе плодна, пресилними цареви и храбри солдати, сад у ропство другима морала се дати. Плачући, ах, прегорко, плачем се дан и ноћ. моју терзам утробу, јер ја нејмам помоћ: који су ми од најпре добри друзи били, сад су ми се велики врази појавили. Славни моји цареви и вожди велики, с моји храбри витези и сини толики, острим мечем падоша у својој держави. Ах, на жалост горку му остах ја без слави! Морала сам већ поћи ја к различним царем, горке сузе лијући мећем се у јарем. Сви се мени ругају и хулу сви кажу: „Ето наша робиња!“ — а бреме налажу. Серпске моје границе и земље ридајут что храбри ми витези туд не пројезжајут. Разорени градови сви пусти већ стали, куле бојне српске све и дворови пали. Ах, несрећа та моја до ада ме сведе, свако веће зло своје спустив на ме седе. Уви мени несрећној! Гди су цари моји? Гди војводе преславне са храбрими воји? Кедма чада у Турској, а посвуда друга стењут љуто, жалосно, — ах, прегорка туга! По толикој ја слави и мојој храбрости, поругана стала сам, — о, моје жалости! Сав се дух мој у мени прегорко вазмути, терезајући с`, утроба срце ми преврати. Врази моји проклети мене преварише, радост моју последњу навјек заточише. Сви веће врази моји руками пљескајут, хулно звижде на мене, а злобно глас дајут: „То ли она преславна Сербија у свјету? Сад слушкиња наша бист, дала с` нам под пету.“ И сви моји пророци славу возљубили с чадми моји у ропству мене оставили; добро опшче презрјевше, преко мене гледе, само о том пекут се да славу насљеде. Оружија сва моја враг мој затупио, перо своје са мојом сабљом заоштрио: у крв моју умаче, на ме злобу пише, чада моја ногами газећ, злобом дише. Потоке већ от суза лијет око моје, јербо срце жалости испушта своје: изнемогла снага сва, пун је свак жалости, јер сам се ја лишила моје све храбрости. Добри моји синови ни у што сви стали, оружија се плећи врагом дат морали; сисе они змијеве сисати гоне се, са свих страна вражије напасти боје се. Восток, запад, полуноћ бојали се мене, славне, храбре Сербије, бивше тогда једне; а сад сједим жалосна, у ропству тужећи, и за моју храбростју, прегорко плачући. Помрачи се и вид мој, руки ослабили, згубила сам и снагу, сасвим ме сатрли. Славна моја сва храброст на Косову паде, а тко ће ме утјешит, нејма тога саде. Стреле своје на мене врази напрегоше, очи моје и срце најпре избодоше; покрај мене тко ходи слободно ме стреља, шкрипе зуби на мене, — а то је свима жеља. Косе моје на сабљу в рази моји вијут и ногама тлачу ме, а по лицу бијут; чада моја прогоне, Марсу љуту дају, и тим срцу мојему жалости задају. Зубе су ми избили и одсјевки хране, отрови поје мене и сине ми јадне; и дан и ноћ труде се да у јаму своју, ах, Сербије жалосна, баце душу твоју! Гди су сад ближњи моји? И сестра остави, сасбим мене презрјела, помоћи не јави. Ах, Сербије пребједна! Сви тебе презрјели, и сосједи и друзи већ те оставили. Но и сами синови моји веће стали јогунасти, свирепи, и тугу ми дали; трзају ми утробу, сами се сви смели, а не знаду у што се вјековјечно свели. Шарке пушке и бритке сабље положили пред ногами врагов си, имати мислили каквог тиме покоја илити слободе, но нејмајућ свог божда, ништа не находе. Ученија нејмаду, оружје згубили, и врагами сатрени, себе помрачили; у поданство пали свуд, у велике беде, ноце бреме велико, а јоштер не виде. Цркве моје пропале от слободе своје, — утјесњени левити, жално срце моје! Врази чада к трећему обору нагоне, различиними муками к западу догоне. Старешине све моје клоне се на страну, сви, по мраку ходећи, мене само јадну остављају на муках, ах, жалости моја! Ах, Сербије пребједна! Где надежда твоја! Ризи с мене њекоји моји раздераше, и нагу ме державним на срам објавише; себи славе тражећи, мене удручајут, само что державније јешче м` зашчишчајут. Тко ми може довољно жарких суза дати ову моју несрећу довјека плакати? Више нејмам надежде, развје моју жалост сам ти, вишњи, о Боже, премјени на радост! ''1762'' </poem> == Извор == * Лесковац Младен, ''Антологија старије српске поезије'', Матица српска, СКЗ, Нови Сад, 1964, стр 37-40 {{ЈВ-аутор|Захарије Орфелин|1785}} [[Категорија:Поезија]] [[Категорија:Захарије Орфелин]] n5rkx81jlvywmkp1phb4aosc086krwk 0 17560 147499 48450 2026-10-06T18:52:28Z Galicijac 19151 Исправио заглавље. 147499 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Аутобиографија]] | | [[Аутобиографија|Садржај]] | [[Аутобиографија/ПРЕДГОВОР|ПРЕДГОВОР]] | [[Аутобиографија/ОД РОЂЕЊА ДО ПРВОГА ЗУБА|ОД РОЂЕЊА ДО ПРВОГА ЗУБА]] }} <poem> Jа мислим да уопште нема смисла писати предговор аутобиографији. Ако живот човечји и има какав предговор, он је тако интимне природе да се о њему уопште и не пише. Али се мени предговором ваља оправдати што сам предузео овај посао — писање биографије — којим се обично баве пропали политичари, прогнани владари, беспослени пензионери, бивше дворске даме и чланови академије наука. И ето, тога оправдања ради, ја морам ову прву главу посветити предговору. У једно доба, настала је била читава хајка на мене. Све што је добило свраб за писање узело је да се чеше о мене, тако да сам постао био нека врста писменог задатка за све оне који су — то се већ разуме — почињали критиком своја литерарна вежбања. Сви су они и на сав глас тврдили: да ја немам ни духа ни талента. Како су ми на тај начин створили донекле репутацију човека без духа и талента, поче се шапутати да ми та репутација даје довољно квалификација за члана академије наука и уметности, те сам свакога часа могао очекивати да будем и изабран. Па, како сваки академик мора да изради своју аутобиографију — и како је нашим академицима за тај посао потребно по неколико година, па их има који су и умрли а тај толико велики и важан посао нису довршили, те се ни данданас ништа не зна ни о њиховом животу ни о њиховом раду на науци — то сам одлучио да за времена приберем грађу за свој животопис. Ето, то ме је, углавном, руководило када сам сео да пишем ову књигу. Опис свога живота отпочео сам са рођењем, налазећи да је то најприроднији почетак. Полазећи од тога факта, ја се нисам упуштао у ствари које су претходиле моме рођењу, пошто о томе вероватно и нема никаквих података. Аутобиографију сам завршио женидбом, налазећи да после женидбе човек и нема аутобиографије. Уосталом, време од рођења до женидбе и јесте један период (са много потпериода) у историји човековој. Онако, отприлике, као што у историји Срба време од досељења на Балканско полуострво до пропасти царства на Косову чини један велики период са много потпериода. Чак би се и у животу човековом тај период од рођења до женидбе могао, као и у историји, звати период „од досељења до пропасти“. Као што би се и период који затим настаје могао тако лепо и у животу, као и у историји, назвати: период „робовања и патњи“. Стога сам се ја и задржао само на првоме периоду: од досељења до пропасти. Даљи опис мога живота поверио сам једноме своме пријатељу, врло талентованоме и отменоме господину, за којега сам се уверио да ниједну ствар не казује онако како је она била, већ је увек допуњује, намешта и замазује, не би ли је улепшао. Такви су људи необично подесни за биографије књижевника и уметника, јер је код тих биографија правило да се свака ствар тако улепша како би велики покојник потомству изгледао што узвишенији и што племенитији. Биографи књижевника и уметника имају у томе погледу необичну сличност са машамодама и кројачицама. И код њих постоји онај кројачки укус: „ово вам лепо стоји!“ те биографију тако кроје и дотерују како би што лепше стојала ономе о коме пишу. Ако је дами ружан струк, кројачица ће направити хиљаду машница да га покрије; ако је књижевнику ружна прошлост, биограф ће измислити хиљаду анегдота да је замаже. Ако дама има мало грбава леђа, кројачица ће јој измислити такав крој да се то и не опази; ако уметник има мало грбав морал, биограф ће измислити таква објашњења да ће такав морал изгледати као врлина. Сећам се, на пример, једнога случаја којега сам ја савременик и сведок а који сам затим прерађен читао у биографији. Лирски песник Н. Н. једно јутро, трештен пијан, срео се са својим будућим биографом. Велики покојник бивао је често пута у животу свиња, али је овом приликом нарочито био забрљавио, тако да није умео чак ни кућу да нађе. — Слушај, пријатељу, — рећи ће он, посрћући и наслањујући се свом тежином на будућег биографа — они што су пили са мном напустили су ме, стоке божје, па нема ко да ме одведе кући. А ја, видиш, знам на небу да нађем Великог Медведа, али своју кућу не могу никако да нађем! Та је епизода у биографији („Успомене на покојног Н. Н.“) гласила овако: „Једног јутра, срео сам га суморна и брижна; чело му је било мутно, а очи — оне очи којима је он тако дубоко понирао у душу човекову — биле су пуне неког чудног израза бола и прекора. Кад сам му пришао, он се ослони на мене и рече ми: — Посрћем, посрћем кроз живот, јер су ме сви пријатељи напустили. Ах, лакше ми је наћи путе небеске но стазе живота. Осећам се усамљен, поведи ме, поведи ме!“ И на то је биограф надовезао свој опширан коментар, објашњавајући дубину мисли у овим речима покојниковим. У биографији једног сликара читао сам како је у животу имао тешких неприлика услед сукоба застарелих погледа нашега друштва са његовом узвишеном уметношћу. Ове су неприлике чак имале утицаја и на сам правац рада његовог. Дотле портретиста Рембрантових боја и манира и композитор замашних инвенција, прешао је одједном на пленер пун сунца и светлости. Међутим, мени је познат један од тих сукоба његове узвишене уметности са застарелим погледима друштва. Он је седео код једног кројача, који му је за четрдесет динара месечно, сем собе, давао свако јутро по једну кафу и уз то му бесплатно пеглао панталоне. Из благодарности према тој пажњи, он је израдио портрет кројачев и његове жене. Вероватно том приликом, настало је и мало ближе познанство између њих, те му је од тога доба кројачева жена служила као модел. И кројача није нимало бунило када би затекао своју жену са позоришним шлемом на глави и копљем у руци, у положају Паладе Атине, али су се у њему побунили застарели погледи нашега друштва када ју је једном затекао у положају спартанске краљице Леде а сликара крај ње као лабуда. Том приликом је кројач, без обзира на то што ће доћи у сукоб са узвишеном уметношћу, тако испребијао лабуда како може само један човек застарелих погледа учинити. Оном истом утијом којом му је свако јутро пеглао панталоне испеглао му је овом приликом ребра, а шиваћом иглом система „Сингер и комп.“ толико га избо да је сликар морао шест недеља лежати у болници, и од тога доба је сасвим напустио портрете и композиције а одао се пленеру, искоришћујући као моделе краве, козе и ждребад, уверен да на тај начин неће доћи у сукоб нити са застарелим погледима нашега друштва нити пак са љубоморним кројачима. То исто, само мало друкчије, и са једним композитором. Читао сам му биографију, по којој је у његовој активности, после првих снажних и емотивних композиција, настала била извесна стагнација, после које је компоновао литургију. Биограф ту стагнацију објашњава недаћама брачнога живота, јер га његова бивша супруга није умела довољно да разуме. Композитор је имао да спреми једну сопранисткињу за извесно соло у једној својој композицији. То је спремање нешто подуже трајало и, на крају, сопранисткиња изгледа да је добро схватила соло, али га композиторова жена није схватила. И место аплауза и ките цвећа, што је сопранисткињу очекивало на концерту, композиторова је жена, на главној проби, разбила о њену главу нов новцат кишобран. И после тога случаја, а услед тога што га супруга није довољно разумела, настала је она стагнација у композиторовој активности, после које је компоновао литургију, и то не толико из осећања побожности колико што је судијама врховнога суда, приликом бракоразводне парнице, дао реч да ће компоновати нову литургију ако спор У његову корист реше. Ето, тако се кроје хаљине великих људи; ето, тако се пишу биографије у кројачким радњама за израду биографија. И то је добра страна тих биографа, коју историја књижевности прилично искоришћује, али ти биографи имају и једну рђаву страну, коју пошто пото треба сузбити или је бар онемогућити. Ти биографи, наиме, имају обичај да се после смрти кога познатијег човека увуку у његову кућу и са једном полицијском ревношћу испретурају му фијоке и све хартије и хартијице које се по кући налазе. Но и то им је мало, већ развију праву судску истрагу, те почну по целоме свету прибирати покојникова писма, школске сведоџбе, признанице и сва друга документа, па их затим, са истрајношћу једнога пасиониранога иследника, дешифрирају, коментаришу, објашњавају, обрћу речи, премећу реченице и, на крају крајева, на основу нових података, тако измолују покојника и тако преврну биографију, која је дотле била написана, да бивша биографија личи просто на преврнут капут, са грудним џепом који је с леве стране груди прешао на десну, са новом сомотском јаком и са новом поставом. Јер ваља знати да те биографске кројачке радње не кроје само нове биографије, већ врше и све остале послове: прерађују старе, пеглају, ваде флеке, преврћу их и крпе тамо где се на којој биографији појавила рупа. Ја се, на пример, сећам биографије једнога нашег заслужног човека, признатога научника, професора Стојана Антића, која је у своје време била сасвим уљудно написана и коју је, као што сам чуо, и сам покојник, док је био жив, прочитао у једном календару и није се бунио против ње. По тој биографији, покојник се родио 1852. године у Петровцу, од мајке Ангелине и оца Миљка, који је био свињарски трговац. Стојан је свршио основну школу у Петровцу, нижу гимназију у Пожаревцу, вишу и Велику школу у Београду. Како је по струци био природњак, то му је одмах, чим је постао наставник, додељено да предаје немачки језик и гимнастику, и у том правцу је развио толико своју делатност да је чак и израдио једну исцрпну научну студију о траговима српских речи у санскритском језику. На двадесет година доцније, пошто су се биографи дочепали разних његових приватних писама, ја сам на основу „нових података“ читао сасвим другу и другачу његову биографију. По тој новој биографији, покојник се није звао Стојан, него Спира; он је погрешно носио презиме Антић, јер његово је презиме у ствари Николић. Његова се мајка није звала Ангелина, јер му је то била маћеха, већ Марија; његов се отац није звао Миљко, већ Мијат, и није био свињарски трговац, већ поп. Покојни се Спира није родио у Петровцу, у пожаревачком округу, већ у Рековцу, јагодинском округу; нижу гимназију није учио у Пожаревцу, већ у Јагодини; Велику школу није учио у Београду, јер је свршио ратарску школу у Краљеву. Као наставник није предавао немачки језик и гимнастику, већ хришћанску науку и нотно певање. Покојник није писао студију о траговима српских речи у санскритском језику, већ о утицају шума на климатске односе. Мене, верујте, не би изненадило када би ти биографи, на основу података које су сабрали из писама и других својеручних написа, који би заостали иза смрти кога великог човека, утврдили да покојник уопште није ни постојао. Јер можете мислити шта су све ти биографи кадри пронаћи у приватним писмима покојниковим, а нарочито у онима која је писао док још ни сам није слутио да ће бити велики покојник. Јер, када већ неко постане велики човек, он онда, разуме се, и своја приватна писма удешава тако да би се могла објавити, отприлике као што се жена која је стекла признање да је лепа удешава да би томе и одговорила. Читао сам тако, на пример, писмо једног великог човека, академика, који је од свога кирајџије тражио неплаћену кирију. Велики је човек у писму своме кирајџији писао како је живот са своје материјалне стране одиста одвратан, како дневне бриге замарају велике душе и још пуно других афоризама о животу, а све с обзиром на евентуално штампање тога писма. Кад је тако написао пуно ружних ствари о животу, прешао је на фразу: „али постоји из вестан ред ствари у животу који се не да из бећи“ и, на основу те фразе, тражио је од кирајџије тромесечну дужну кирију. Разуме се да је кирију добио тек кад је срео лично кирајџију и усмено (што се не може штампати) му опсовао сто богова и попретио да ће га као мачку испребијати. Други један велики човек, из обазривости да му се не штампају писма после смрти, завршавао их је увек фразом: „Молим да ми по прочитању овај лист хартије вратите“. То му је постала таква навика да је једном, издавајући признаницу за известан хонорар, завршио ову: „Молим да ми по прочитању овај лист хартије вратите“. Знао сам и једнога угледнога научника нашега, код којега је бојазан да остави писмене трагове после смрти постала права манија, тако да се одрекао уопште писања и умро је као признат научни књижевник а никада ништа на свету није ни написао. Ето, углавноме, свих добрих и рђавих страна тога када човек дозволи да постане жртва биографа. И зар онда није боље написати аутобиографију, те на тај начин избећи све евентуалности? Али ја бих био нескроман кад бих рекао да су горњи разлози једини који су ме руководили да напишем аутобиографију. Пре свега, нису ни стога што ја себе не сматрам великим човеком, те сам са те стране безбедан и миран, уверен да ће моја приватна писма извесно корисније послужити пиљарима за фишеке но биографима за вађење каквих података. А што сам и поред тога написао ову књигу, то је само зато што сам њоме хтео да обележим шесетогодишњицу живота, те — осврћући се у овоме тренутку за собом и прелазећи преко јучерањега и прекјучерањега дана — да погледам чак далеку младост, најдрагоценији део живота. И, мада ми је позната мудра реч француског писца Ги де Мопасана, по којој „нема ничега страшнијег до кад човек остари па забада нос у своју младост“, ја ипак то чиним, по ономе нагону који код дављеника, за оно неколико тренутака растајања од живота, изазива пред очима слику прошлости, па чак и далеке младости. Али не осврћем се ја за собом зато да заплачем за оним што је прошло. Напротив, осврћем се да се насмејем смехом, за који се овде, пре но ма кад иначе, може рећи: „Ко се напослетку смеје, најслађе се смеје!“ Нас тројица смо из једне душе кренули у свет, још одмах по моме рођењу. Чим сам се први пут у крилу мајчином насмешио, из тога осмеха поникао сам ја и пошао својим путем у свет; чим сам се први пут у крилу мајчином забринуо, намргодио и уозбиљио, из те збиље поникао сам опет ја и пошао својим путем у свет; и чим сам се први пут у крилу мајчином заплакао, из тога плача поникао сам опет ја и пошао својим путем у свет. Путеви су нам били различити. Оно ја што је поникло из мога првога плача прошло је кроз живот заливајући се сузама. Оно је у свету видело само зло и невољу; све му је било мрачно, све туробно, све суморно. Небо вечито застрто облацима, земља вечито орошена сузама. Оно је саосећало свачији јад, болела га је свачија невоља, тиштала га је свачија беда. Оно је плакало са туђих недаћа и бусало се над туђим гробовима. Оно ја што је никло из тренутка моје збиље пошло је у живот под тешким теретом и посртало је под бригом. Оно се бринуло о сунцу да ли правилно ходи; њега је мучило што се земља другаче не окреће, што су реке криве, што су мора дубока и што су горе високе. Са дубоким браздама исписаним на челу, оно се задржавало пред сваком појавом и улагало све своје напоре да је реши; оно се заривало у сваки проблем, застајало пред сваком тешкоћом, и тако ходило кроз живот прегибајући се под теретом брига. Оно ја што је никло из првога мога осмеха прошло је кроз живот са осмехом на уснама, гледајући све око себе веселим погледом и ведре душе. Оно се смејало слабостима као и врлинама, јер су људске врлине често веће слабости од њихових мана. Оно се смејало узвишеноме као и униженоме, јер узвишени је често мање душе од онога кога он са висине погледа. Оно се смејало лудости као и мудрости, јер мудрост је људска често пута збир људских лудости. Оно се смејало неправди као и правди, јер правда је често пута тежа људима од неправде. Оно се смејало истини као и заблуди, јер истина је често пута непостојанија од заблуде. Оно се смејало љубави као и мржњи, јер љубав је често пута себичнија од мржње. Оно се смејало тузи као и радости, јер туга често пута уме бити и лажна, док радост ретко кад. Оно се смејало срећи као и несрећи, јер срећа је готово увек варљива, а невоља не. Оно се смејало слободи као и тиранији, јер слобода је често фраза, а тиранија увек истина. Оно се смејало знању као и незнању, јер знање има граница, док незнање их нема. Оно се смејало свему, смејало се свачему, смејало се, смејало, смејало... А кад је прошло шест пуних деценија — веле то је просечан човечји век —— састала су се три путника, сабрала су се у исту душу из које су кренула у свет и свела су рачуне о ономе што су видела у свету на своме дугоме путу. Узе реч први, онај што је бринуо бригу целога света: — Изморио сам мозак и изломио душу, бринући људске бриге! — А јеси ли их бар збринуо те олакшао човечанству? — Не, јер брига је нераздвојна од човека. у бризи је услов за напредак човечанства. Увидео сам да је грех према човечанству одузети човеку бригу. — А јеси ли бар познао живот кроз који си прошао? — Не, јер од брига нисам могао дићи главу. Узе реч затим онај што је плакао: — Исцедио сам зенице плачући, источио сам душу јадујући над људским боловима! — А јеси ли бар искупио људске болове? — Не, болови су и даље остали међу људима, јер, веле, живот је бол и без бола нема живота. — А јеси ли бар познао и видео живот тај? — Не, јер нисам кроз сузе могао ништа познати и ништа видети. Узе реч и онај трећи, што се смејао: — Разглавио сам вилице смејући се, јер толико је смешнога међу људима и у животу људи. Све што сам више упознавао живот, што сам ближе упознавао људе, све сам се слађе смејао. И сада још, када сам стигао на одмориште, те се осврнем за собом, не могу да не прснем од смеха! Томе трећем, који је смејући се кроз живот и животу прошао своју стазу, поверавам да испише ове листове моје јубиларне књиге, јер он је једини видео живот. </poem> {{ЈВ-аутор|Бранислав Нушић|1938}} [[Категорија:Аутобиографија (Б.Нушић)]] nvgrj2di1cumi3k6fyt52wjpsglfonz 0 17561 147500 48451 2026-10-06T18:53:16Z Galicijac 19151 Исправио заглавље. 147500 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Аутобиографија]] | | [[Аутобиографија/ПРЕДГОВОР|ПРЕДГОВОР]] | [[Аутобиографија/ОД РОЂЕЊА ДО ПРВОГА ЗУБА|ОД РОЂЕЊА ДО ПРВОГА ЗУБА]] | [[Аутобиографија/ОД ПРВОГА ЗУБА ДО ПАНТАЛОНА|ОД ПРВОГА ЗУБА ДО ПАНТАЛОНА]] }} <poem> Mада је смрт једини и најпоузданији факат у животу свакога човека ипак, пишући аутобиографију, свако обично избегава да почне са тим фактом. Морам се, дакле, и ја измирити са тим већ усвојеним начином писања и почети са рођењем, мада је баш рођење често пута споран факат у животу човечјем. Код мене се, на пример, дуго и дуго није било начисто са годином мога рођења, те се најзад једва успело утврдити да сам се родио 8. октобра 1864. године. Раније тврдње мојих биографа да сам се родио 1866. године отпале су благодарећи брижљивом испитивању професора г. Миленковића. Ти ранији биографи изводили су своју тврдњу на основу пронађених података, по којима сам ја први разред гимназије завршио 1878. године. Претпостављајући да сам у школу пошао у седмој години, то сам, по њима, четири разреда основне школе и један разред гимназије свршио у дванаестој години, што значи да сам се родио 1866. године. Да спор реши, г. Миленковић се упустио у истраживање по старим архивама, претурајући све школске протоколе, где је најзад утврдио несумњиви факат да сам ја први разред гимназије учио пуне три године, из чега се да извести јасан закључак: да сам се морао родити 1864. године. Хвала г. професору и са моје стране што је то питање расветлио, те нам је ствар сад већ свима јасна и неће нас више доводити у забуну. Као узгред помињем овде да је исте године кад сам се ја родио умро Вук Караџић. То је једна очевидна случајност, јер ја нисам имао тих претензија да се такав литерат на тај начин склони да би ми направио места у литератури. Па ипак ме је та случајна веза између мене и Вука некада испуњавала поносом, те сам у младости чезнуо за тим да ми ко пребије ногу, сматрајући да је довољно бити ћопав па бити Вук. Једном чак мал' ми се није десило да ми пребију обе ноге, али не у тежњи да се задовоље моје литерарне амбиције. Још једна узгредна напомена. У доба када ћу се ја родити и нешто пре зачела се међу народима Балканскога полуострва идеја о зближењу и заједници, те да удружени прегну на заједничко дело ослобођења. Као први експерименат тога зближења изгледа да сам био ја, представљајући у неку руку персонификацију балканске заједнице. И, да није нешто српска народност била та која ме је у првим данима детињства снабдевала млеком, чиме ме је необично обавезала, ко зна не би ли ја сад већ био стрељан као грчки министар или не би ли, као лажни румунски кнез, трошио у светским бањама новац маторих француских удовица, или не би ли се, субвениран од разних држава, крвавио по планинама као шеф албанских бандита, очекујући згодан тренутак да од своје хајдучке чете образујем министарски савет. Код мога рођења није само датум био споран, већ и само место. Једни су биографи бележили Београд као место мога рођења, а други Смедерево. Целу забуну у том погледу начинило је то што ме се оба поменута града одричу и ни један не признаје да сам се у њему родио, већ ме потура ономе другоме. У погледу тога питања ја не могу да се ослоним на своје сећање, али сам у породици сазнао за извесне околности које ствар објашњавају. Наиме, мој је отац био имућан трговац у Београду и, баш кад сам ја требао да се родим, он банкротира па покупи сву своју банкротску имовину — у коју сам и ја спадао — и пређе у Смедерево да живи. Тај поступак никад у животу нисам могао опростити моме оцу. Натерати ме да се родим под претпоставком да сам богатога оца син и онда, када сам већ рођен, када се већ не може натраг, ставити ме пред факат да сам пуки сиромах! То оцу нисам могао да опростим утолико пре што је имао доста деце, па није међу њима морао баш мене изабрати да направи тако пакосну шалу. Кад је већ реч о моме оцу, као шаљивчини, морам поменути да су, како по свему изгледа, и моји даљи преци били у неку руку шаљивчине. Ја то само претпостављам, јер о мојим прецима врло мало што знам сем факта да нису носили исто породично име које ја носим. Ни данданас се не зна како је моје право презиме, а чије је ово што га ја носим, бог ће га свети знати. Настаје, дакле, интересантно питање: ко је тај од мојих предака који је сам своје презиме заборавио и под каквим је околностима он то могао учинити. Знам да је један мој рођак заборавио своје презиме кад је напунио двадесету годину и кад се окружна команда нешто о њему распитивала. Добро, то још разумем; али такав разлог није могао постојати у доба када је дотични мој предак заборавио своје презиме. Остаје ми, за решење ове загонетке, једина претпоставка: да је тај мој предак морао умрети гдегод у иностранству, и то под туђим именом, што ће рећи: под лажним пасошем. Кад год сам о тој околности из моје биографије размишљао, увек ми је падало на памет како то одиста мора бити добра шала умрети под туђим именом. То мора бити једно нарочито задовољство за мртваца који би успео да заведе околину да га под туђим именом сахрани. И колико и каквих све занимљивих компликација може ту настати! Замишљајући погдекад себе у томе положају, ја сам већ унапред уживао у заблуди мојих поверилаца, који би ме и мртва сматрали за дужника, иако сам ја и за живота био за њих увек мртав; па онда, о положају моје жене, која, и поред тога што би одиста била удовица, не би никако могла бити удовица; па онда, у разочарењу професора Симе Митровића, који са извесним пакосним задовољством већ неколико година бележи фразе за посмртни говор који намерава да ми одржи пред црквом; и најзад, у многим и многим другим замршеним и неразрешивим односима. Родио сам се у једној старој кућици, у близини београдске Саборне цркве. Та кућица доцније збрисана са земље и наместо ње се сад диже велика палата Народне банке, тако да су данас банчини трезори тачно тамо где је била соба у којој сам се ја родио. И сад, кад би наишло једно благодарно поколење и хтело, рецимо, да означи спомен-плочом место где сам се ја родио, та би се плоча, са натписом: „Овде се родио итд.“, морала узидати у Народну банку, тачно изнад оних сутеренских прозора са дебелим гвозденим шипкама, где су трезори у којима почива банчина златна подлога. Замислите само у какву би то забуну могло довести каквога познијега мога биографа, који би може бити, на основу оваквих факата, доказивао да сам ја ванбрачно дете из дивљега брака измеђ' гувернера Народне банке и портирове удовице. Портирова удовица, да би прикрила гувернерову бруку, која би могла имати утицаја и на банчин кредит у иностранству, сакрила се, по решењу управног и надзорног одбора банчиног, измеђ' каса у којима је банчина златна новчана подлога. Ту је мене родила и стрпала ме у један трезор, где ме је затим пронашла комисија кад је пребројавала државну готовину и увела и мене у биланс, на страни примања. Разуме се, изаћи у живот из трезора Народне банке и носити на себи потпис гувернера Народне банке, лако му је било одржати се на доброме курсу — тако би отприлике завршио своје резоновање тај будући мој биограф. Али, хвала богу, код нас нема изгледа да ће ускоро наићи какво благодарно поколење, што даје довољно гаранције да се таква збрка у мојој биографији неће ни десити. Родио сам се о поноћи, према чему се не би могло у биографији рећи: „Он је угледао светлост дана 8. октобра 1864. године“, већ: „Он је угледао светлост миликерц-свеће, 8. октобра 1864. године. Одмах, на првоме кораку по рођењу, но без мојега учешћа и кривице, направио сам збрку у кући. Бабица, која је бдила крај постеље моје мајке крепећи се румом, објавила је да је дете које се родило женско. На глас да сам женско, мој отац пљуну, почеша се иза уха и опсова нешто ружно, што ја онда нисам разумео не познавајући довољно матерњи језик. Доцније сам сазнао да је мој отац био један од напреднијих људи, те ужасно мрзео онај остатак варварског обичаја — давање мираза уз девојку. Ја нисам никада, ни доцније, распитивао како се то могла бабица збунити оглашујући ме за женско, али мислим да ће то бити услед расејаности. Бабица је била стара, уседелица девојка, а код ових, веле, није немогућа таква расејаност да мушко сматрају за женско и, обратно, женско за мушко. Можете мислити како смо се сви у кући изненадили кад смо сутрадан, још рано изјутра, сазнали да сам мушко. Бабица се за своју погрешку извињавала слабим осветљењем које је прошле ноћи било у кући; оцу је необично пријатно годила ова исправка, а ја сам се у ствари љутио на бабицу што забада свуда свој нос те мије открила прави пол, убеђен да би за мене много боље било да сам остао женско. Како сам данас плодан писац, вероватно бих био и плодна жена, те би у том случају досад већ имао комплетно издање својих целокупних дела, док их овако као писац, још немам. Бабица је том приликом констатовала и то да сам са рођењем задоцнио пуних седам дана. Ја не знам по коме сам реду вожње ја требао да стигнем седам дана пре, али знам да сам у том задоцњењу целога свога живота ја видео једну трагедију. Замислите, молим вас, деби, прво ступање на позорницу, прва појава у животу, па задоцњење од седам дана, и то у доба кад нису постојале наше државне железнице. Па онда — ја сам негде напред то поменуо — да је мој отац све до мога рођења био богат човек и да је некако баш тих дана банкротирао, што значи: да нисам имао задоцњење од седам дана, ја сам се још могао родити као богатога оца син. Овако изгледам себи као онај који, позван на богат и раскошан ручак, стигне читав сат касније, кад је сав ручак поједен, па му понуде да му обаре три јаја и још га љубазно питају: жели ли ровита или тврдо скувана. Сматрајући то задоцњење као једну тежу трагедију у своме животу, ја сам се увек и доцније распитивао може ли се некако од судбине добити сатисфакција, другим речима: може ли се некако накнадити тај губитак од седам дана који ми је нанело задоцњење. — Може, канфором! — тешио ме је мој кућни лекар. — Како канфором? — Па, кад будете умирали, можемо вам уштрцати мало канфора, те да вам продужимо живот за једно седам дана, колико сте изгубили при рођењу. Од тога часа, када ми је лекар ову утеху саопштио, ја сам постао најоданији поштовалац медицинске науке, очаран њеним напретком, који јој је дао могућности да пружи људима тако обилну моралну сатисфакцију. Но оно што ме је, и поред ове утехе, још увек узнемиравало била је помисао да је моје задоцњење од седам дана, које ме је спречило да се родим као син богата оца, можда какав неодољив фатум који лебди нада мном; тако да предосећам да ми се пред крај живота може још и то десити да на седам дана после моје смрти мој лоз добије главни згодитак. И тада ће се рећи не само да сам при рођењу седам дана задоцнио, већ и да сам седам дана раније умро, а то би већ била страховито бездушна игра судбине. Крштења се не сећам довољно, једва погдешто од тога обреда ако сам упамтио. Тако, сећам се, кад је поп сручио на мене, онако голога, читав бакрач хладне воде, да сам му у души опсовао нешто тако нехришћански да то не би ни у ком случају могло послужити као моја изјава приликом ступања у хришћанство. Како сам тада, приликом овога лепога хришћанскога обреда, добио кијавицу, ја је се никад више нисам опростио и ево је кроз цео живот вучем, те могу слободно рећи да сам ја своју религију искијао. Интересантна је појава да сам се ја, дошав на свет, убрзо свикао на нову околину. Мајка, отац, браћа и сестре били су ми некако, већ од првога познанства са њима, врло симпатични и осећао сам се међу њима као код своје куће. Чим сам се, прва два-три дана, упознао са кућним приликама, настојо сам енергично да учиним из весне измене у начину живота и реду који је дотад владао. Тако, на пример, моја је мајка дотле спавала по целу ноћ, што сам ја сматрао за нехигијенски и почео сам је будити по пет и шест пута ноћу. Оца сам пустио до поноћи мирно да спава, одмарајући се од својих дневних брига, али је од поноћи он морао узимати свој покривач и ићи чак у трећу собу, легати на диван и покривати се преко главе, ако је рад био да спава и даље. Иначе је моје прво детињство било врло монотоно. Не сећам се ничега важнијег из тога доба, изузимајући извесних ситнијих авантура. Тако, на пример, једном сам пао под кревет и нису могли читав сат да ме нађу; једанпут сам прогутао цванцик и због тога само морао да испијем сто грама рицинуса (отада ми ни данданас не ваља стомак), а једном сам опет пао у фрас, и то без икаквог нарочитог разлога, већ више из пакости према доктору који ме је на по сата пре тога прегледао и рекао да сам здрав као тресак. Једина ствар која ме је у то доба нарочито нервирала, то су биле породичне конференције, које су редовно одржаване око моје колевке. Тема разговора који се у тим приликама водио била је увек питање: на кога личим. Ја лично био сам дубоко убеђен да не личим ни на кога и ни на шта; ја сам имао утисак да личим на тесто нарасло у наћвама, које ће тек доцније велики пекар, господ бог, моделирати. Али они који су се окупљали око моје колевке проналазили су увек по нешто ново на свакоме моме делу тела и узвикивали: — Ју, ју! Гледај, молим те: очево чело, теткин нос, теча-Симине уши, ујнина уста, и тако редом даље. И у том се погледу тако далеко ишло да сам, слушајући свакодневно то па то, почео најзад стицати уверење да сам ја у ствари нека наказа, скрпљена из разних делова тела целе моје многобројне породице. У то доба пада и моје добијање првих зуба. Ох, то вам је била читава комендија, тако да смо сви попуцали од смеха. Ја лично нисам био толико претенциозан да што пре добијем први зуб, али ми је отац досадио завлачећи ми непрестано кажипрст у уста и пипајући ме по деснима. Што се тиче зуба, ја сам се на њима уверио да наука о познавању човека није тачна, јер ја никад нисам успео да имам тридесет и два зуба, колико та наука прописује, све док нисам платио зубноме лекару две хиљаде динара. Патио сам вечито од зубобоље, можда и са проклетства које је отац бацио на мене када сам га, из благодарности, својим првим зубом ујео. </poem> {{ЈВ-аутор|Бранислав Нушић|1938}} [[Категорија:Аутобиографија (Б.Нушић)]] q8qzzaxnt0grqx8p80c4fztmpn6p4of 0 17562 147501 48452 2026-10-06T18:53:54Z Galicijac 19151 Исправио заглавље. 147501 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Аутобиографија]] | | [[Аутобиографија/ОД РОЂЕЊА ДО ПРВОГА ЗУБА|ОД РОЂЕЊА ДО ПРВОГА ЗУБА]] | [[Аутобиографија/ОД ПРВОГА ЗУБА ДО ПАНТАЛОНА|ОД ПРВОГА ЗУБА ДО ПАНТАЛОНА]] | [[Аутобиографија/ЧОВЕК У ПАНТАЛОНАМА|ЧОВЕК У ПАНТАЛОНАМА]] }} <poem> Разуме се да нисам остао само на првоме зубу, већ сам убрзо искитио вилице још неколиким, што ми је дало могућности да изустим по коју реч. Ја сам, додуше, већ раније пуштао неке животињске гласове од себе, у којима је мајка налазила известан смисао и гостима тумачила шта сам ја тиме хтео рећи, што ми необично личи на случај са зеленим папагајем госпођа-Миле апотекарице, коју сам доцније у животу познао. Госпођа је имала једног зеленог папагаја који је, по њеном уверењу, говорио и кад год би он закречао: „ла-ра-ро-ра-ро-ра!“ госпођа би нам објашњавала да он то каже: „добар дан желим!“ што ми напрежући до највеће мере и пажњу и слух, нисмо могли никако да разумемо. Тако и моје прве изразе: „ду, му, гу, до, по“ итд. моја је мајка преводила и тумачила као да тим хоћу да кажем: тата, мама итд. Стога ја и не бележим та крештања као прве речи. Прва реч коју сам, свестан њенога значења, рекао била је: „дај“ и од тога доба, па кроз цео живот, ту реч кад год изговорим, изговарам је свестан њеног значења. Но важније него то је да сам ја, после првих зуба, на крају прве године, већ стао на своје ноге и проходао. Морам признати да сам у први мах ишао четвороношке. Веле: да би се стало на две ноге, потребно је најпре ићи на четири или, другим речима, да би се човек у животу могао исправити, потребно је најпре да пузи, као што мора најпре поклецнути онај који хоће да скочи. Ја не знам одиста није ли то пужење којим човек почиње своје прво кретање у животу извесна вежба за практичан живот, или је то можда тако судбином опредељено да човек у доба кад је најискренији, у доба кад још не уме да се претвара, кад је најближи човеку, уђе четвороношке у живот? У то доба, када сам проходао, најважнији је догађај био: поступаоница. То је онај лепи наш обичај да се детету кад прохода ломи погача над главом. Али, пре но што ће се погача преломити, на њу се стављају разни предмети и ставља пред дете, те се пусти да се само маши, и оно чега се маши, тако се тумачи, биће му позив у животу. На погачи, која је пред мене била стављена, била је једна књига, новац, перо и кључ, као атрибути: науке, богатства, књижевности и домаћинства. Ја сам, разуме се, бацио око на пару, и отада па све досада тај ми је укус остао неослабљен. Али, у тренутку кад сам корачио да узмем пару, ње неком мађијском силом нестаде са погаче. Тражили смо је и тражили, али је не нађосмо. Доцније смо тек сазнали да је мој старији брат, у моменту када сам ја пошао погачи и када су сви погледи и сва пажња били управљени на моје подвиге, — украо пару, иако за то није имао оправданих разлога, јер је он давно већ био проходао. Морали су метнути другу пару, јер сам ја ударио у такву писку и дреку као да ми је тога часа меница била протестована. Предвиђања која се за овај чин везују испунила су ми се одиста у животу; отада па све до данас, за коју год се пару ја машим, измакне ми некако. То доба кад човек прохода па све до првих панталона изгледа да је најинтересантније у човечјем животу. То је доба када човек није ни мушко а није ни женско, те му је наша граматика великодушно обезбедила прибежиште у нарочитоме, средњем роду, што су пропустиле учинити граматике много већих и културнијих народа. Главне одлике овога граматичког облика су: а) именице тога рода прилагођавају се заменици „оно“; б) именице тога рода, без обзира на пол, све носе сукњице и в) именице тога рода носе обично таква нека буди-те-бог-с-нама имена, да ни из њих не можеш сазнати која је од тих именица мушко а која женско. Таква су имена на пример: Дуду, Биби, Лили, Лулу, Попо, Цоцо, Коко и томе подобна. Не сећам се како су мене звали док сам био у средњем роду, али вам могу рећи да сам се у сукњи необично добро осећао и тако навикао да ме ни доцније у животу сукња није могла збунити. И што је главно, можда н под сугестијом бабичине заблуде приликом мога рођења, а да би се што више прилагодио збрци коју средњи род прави у половима, ја сам тада дуго времена веровао да сам женско. Из те заблуде ме је извело једно створење које смо звали Лулу. Како је Лулу дошло до тога открића, то ни дан данас не знам; сећам се само да ми је једнога дана шапнуло: „Ти си мушко!“ на што сам се ја страховито застидео. И дуго још затим, кад год бих срео Лулу, ја сам се, не знам зашто, стидео тога што сам мушко. Веле, када човек остари, да се у њему понова јављају некадашњи детињи осећаји и, што више стари, све се више враћа у дечји менталитет. Ја то донекле примећујем на себи, бар у погледу осећаја. Бива, на пример, и данас погдекад да ме обузме осећање стида што сам мушко, као некада када сам био дете. На читаве две деценије од онога доба када сам се извукао из сукњице, срео сам се са оним малим створењем Лулу, некадањим мојим другом у средњем роду, и, увидевши да је Лулу лепа и пријатна дама, са усхићењем сам јој узвикнуо: — Вама имам да захвалим што што сам сазнао да сам мушко! Још сам један тако пријатан сусрет имао. Упознао сам се са једном необично лепом и интересантном младом госпом и из дужег разговора сазнали смо да смо вршњаци и да смо у детињству заједно припадали средњем роду и друговали. Звали смо је Биби. Слатко смо се смејали сећајући се свих појединости из тога доба. И она ми рече да је тад веровала да сам женско. Мада сам ја сад већ имо дуге испеглане панталоне и нешто неиспегланих бркова под носом, те очигледно представљао именицу мушкога рода, ипак ми је стало било до тога да код младе госпе разбијем потпуно евентуалну заблуду. Како су утисци из раног детињства обично врло дубоки и трајни, уложио сам био нарочити труд да младу госпу убедим да сам мушко. Ја сам се у својој брбљивости упетљао у сукње младих дама, док је ова глава аутобиографије намењена само оним сукњицама које служе као униформа средњем роду у граматици. Вратимо се дакле у ту малу сукњицу, у доба после првога зуба, после првих речи и после првих корака у живот. То је доба када се код човека јављају први инстинкти које затим ни живот, ни васпитање, ни образовање не могу сузбити нити уништити. Један од најосновнијих је сујета, која је утолико уочљивија што се јавља напоредо са оном простосрдачном искреношћу, која је тако слатка у детињству да је права штета што се та особина губи одмах после првих детињских дана. Ви несумњиво познајете сви онога малога тиранина који, тек што сте дошли гдегод у посету и отпочели врло пријатан разговор са његовом младом мамом или најстаријом сестром, стрпа вам се мећу колена, ослони се руком прљавом од пекмеза на ваше нове панталоне, дигне ножицу увис и дрекне: „Ја имам нове пипе!“ Ви му, разуме се, учтиво и, колико је могуће слађе, одговорите: „Ау, како су лепе пипе!“ и тиме мислите завршили сте разговор са њим, те можете наставити онај интересантнији разговор са његовом младом мамом или најстаријом сестром. Али се варате, јер мали тиранин сад тек почиње своју упорну акцију. Он наслања руку намазану пекмезом и на другу ногавицу ваших нових панталона и опет диже ножицу са узвиком: „Ја имам нове пипе!“ Вама се већ преврће у стомаку, али из обзира према младој мами или најстаријој сестри ви и даље правите љубазно лице, милујете малу наказу по косици и одговарате јој: „Јесте, јесте, душо, видео сам, врло лепе пипе, особито лепе пипе!“ Али се ви по други пут варате ако мислите да је то њему довољно и да ће вас сад већ једном пустити да наставите разговор са његовом младом мамом или најстаријом сестром. Не, не, оно (средњи род) вам неће дозволити ни реч више да проговорите, оно ће се успузати уз ваше колено, сешће вам у крило, дићи ће акробатски ножицу, подметнуће вам је под нос и захтеваће од вас да говорите о његовим ципелама и само о његовим ципелама, и ни о чему другом до само о његовим ципелама. Уосталом, само без те простосрдачне дечје искрености, зар се та иста сујета не јавља увек и доцније код човека? Млада госпођа Олга добила је о рођендану брилијантске бутоне и задела их је у румене ушне рупице. Ви дођете да јој честитате дан, а она у разговору окреће вам час једну час другу страну профила, нећете ли опазити бутоне и нећете ли јој се дивити. Ако сте ви толико несмотрени па не опазите, она ће ма како, ма на који начин извести разговор који ће вам свратити пажњу. Она не може дићи ногу увис и рећи вам: „Ја имам нове пипе!“ али ће, рецимо, повести разговор о последњој премијери: говориће вам о дубоком значају пробелма који комад третира и о снажној креацији наше протагонисткиње, и чим успе да вас увуче у тај разговор, она ће прећи на тоалету коју је имала протагонисткиња и, да видите, како ће смишљено, лукаво, издалека, повући линију која се свршава са њеним бутонима. — Па ипак, — рећи ћу вам — има нечега што није увек у складу у приказу наше протагонисткиње. Ја не бих умела рећи шта је то, не бих умела одмах наћи, али осећам тај несклад. Можда је то и тоалета. Глумице често пута облаче хаљине оне боје која одговара њиховоме лицу, али је питање да ли та боја увек одговара и ономе психичком расположењу које она у тој хаљини преживљује. Замислите веселу, раскалашну жену у црнини, или разочарану, проказану, животом сатрвену жену у каквој лептирастој хаљини отворене боје. Је л' те да ту може бити несклада? — Да, разуме се! — одговарате ви најљубазније и не слутећи да сте сад већ завукли нос у мишоловку и почели да лижете смртоносну сланиницу. — Па онда и фризура; зар не налазите да је протагонисткиња имала у другом чину сувише сређену, зализану, некако домаћичку фризуру? Зар ту није требало мало више нереда, мало немирнија фризура, мало неуређених власи, међ' којима би, рецимо, у ушима сјала два бриљантна бутона? Зар не, зар не би то главу чинило интересантнијом? Ако ви ни при тим речима не приметите бутоне у њеним ушима и не задивите се, ради чега се цео овај разговор и води, онда, разуме се, она ће наставити: — Можда би то било претерано — ја не знам — ја нисам компетентна. Има их, на пример, који налазе да је минђуша остатак варварства... можда... али се ипак мора признати да је леп украс. Зар не налазите? И зар вам, после ових последњих речи, не изгледа као да је млада госпођа дигла ногу до самога вашег носа, говорећи вам: „Ја имам нове пипе!“ То млада госпа; али ће то исто учинити и њена госпођа мама, која свакојако жели да изазове од вас бар ову фразу: „О госпођо, колико је младих које би вам могле позавидети!“ Па то исто хоће и њена старамајка, која је рада бар да јој се каже да се још врло добро држи. Но немојте мислити да је ова људска слабост, која се међу првима јавља још у најранијем детињству и прати човека све до смрти, па често и после смрти, својина само женскога рода. Поета, који вам чита свој производ молећи вас за „искрени суд“, претпостављајући, разуме се, да он буде повољан; државник, који у плаћеним новинама пише чланке о својим успесима; денди, који се себи диви у огледалу и намеће се да му се и ви дивите; војник, који се испрсава не би ли му спазили медаљу на грудима, коју је, ни сам не зна зашто, добио и сви други и многи други, зар сви они не дижу ногу увис и не казују вам: „Ја имам нове пипе!“ Ја сам у том погледу, тако бар причају моји родитељи и остали који се моје прве младости сећају, био чак и агресиван. Ако је дошао гост у кућу, па сам му се похвалио новим ципелама а он не би обратио довољно пажње, ја сам га, веле, гађао папучама, четком, ватраљем и свим што би ми дошло до руку и што би се могло са пода скупити. Мени чак није било довољно ни то да чекам хоће ли гости наићи или неће те да им се похвалим новим ципелама, већ бих сео пред кућна врата, на улици, и ко год би од пролазника наишао, ја бих дизао ногу и очајно врискао: „Ја имам нове пипе!“ Но то није био једини мој подвиг у доба када сам у сукњици гегуцао по кући и забадао нос у све. Ја сам затекао читаву генерацију луткица моје сестре, које су све у друштву, као о каквоме журу, седеле у једноме прозору. Сећам се добро тога одвратнога буржоаскога друштва. На једноме плавоме јастучету, у левом крилу прозора, седела је остарија дама, седе косе, у широкој цицаној халини. Она у своје време није била тако седа, али сам јој ја, још кад сам јој први пут био представљен, почупао црне власи, те да би умирио сестрицу, старији је брат брзо ишчупао памук из поставе очевог зимског капута и налепио га по луткиној глави. Иако покривена седом косом, ова матора дама била је нафракана лица као да је налепила две иришке куване цвекле на образе. На грудима је носила један покварен брош, из којега је испао камен, а у коси уденуту једну стаклену перлу. И по тоалети и по изразу лица, личила је на жену каквога богатога зајмодавца, за којега се шапуће да је на врло мистериозан начин дошао до богатства и за којим се не шапуће, но се зна да је два пута одлежао хапсу, једанпут за лажно банкротство и други пут за злонамерну паљевину претходно осигуране радње. Друга дама, која је седела до ње, имала је тршаву плаву косу, са црвеном машном у фризури, и врло јако навучене обрве. Кад је купљена, ова је лутка склапала очи кад би се положила, те је „умела да спава“, али како сам јој ја још првога дана, чим сам јој био представљен, сипао пуну чашу воде у очи, мора да јој се у очима нешто покварило, те их је од тога доба увек држала полуотворене, те изгледало је као да мига или, бар, као да кокетира. Личила је некако на странкињу, из боље породице, распуштеницу каквога директора банке, који је ухватио на делу и одјурио из куће. Трећа је била девојка од порцулана, врло светлих очију и са осмехом на уснама. Она је увек стајала усправљена, наслоњена на зид. Девојка од порцулана имала је једну лепу особину: кад се упрља, може се убрисати или чак и водом опрати. Отуда и долази, ваљда, да се код тих порцуланских девојака никада и не виде мрље у животу. Мени се нису никако свиђале њене светле очи, а још мање онај њен порцулански осмех. Некако се и сувише осећало да је тај девојачки осмех направљен у фабрици. Четврти је у томе друштву био један бајацо са шиљатом капом на глави, једном жутом а другом црвеном ногавицом и раширеним рукама које држе мале, металне тасове. Мада је презрен лежао на земљи, он је једини у овоме друштву имао душу. Сећам се, док је био нов, кад би му притиснуо груди, из груди му се извијао глас и живо кретао рукама те ударао тасовима. Разуме се да смо ми деца, уосталом као и људи, хотећи да видимо чега то има у уметниковој души, раздрли му груди и ишчупали душу. Од тога доба, откако не може више да дâ гласа од себе, презиру га и моја сестрица и њене другарице, а изгледа да га презире и она буржоазија у прозору: зајмодавчева жена, распуштеница директора банке и порцуланска девојка. У мени се јавио неки револуционарни инстинкт и ту сам беспослену буржоазију у прозору страховито мрзио. Осећао сам потребу да јој се, уиме презренога уметника, осветим. И када сам се једнога дана нашао сам у соби, извео сам праву вартоломејску ноћ. Пооткидао сам им главе, ноге, руке, почупао косе, поцепао одела и, уопште, извео крвопролиће достојно једног крволочног пивара Сантера или немилосрдног глумца Коло Дербоа, после чега је, разуме се, настало у истим сразмерама сузопролиће. Но, разуме се, то није једини мој подвиг којим сам зарадио батине. Било их је још врло много. Колико сам пута, на пример, нове новцате очеве ципеле везао канапом за ушицу, напунио водом и вукао као колица. Једном је мајка месила и метнула тесто у карлицу, покрила марамом и ставила крај пећи да јој тесто нарасте. Ја сам, играјући се око карлице, сео у то тесто, и дао му такав облик какав се ниједном модлом не може постићи, на страну још што су једва после одлепили тесто са мене. Други пут сам, опет, дочепао кутију фикса за ципеле и намазао хлебац за ужину, те су ми после пет дана испирали стомак. Једном сам опет, кад сам остао сам у соби, бацио кроз отворен прозор саксију са цвећем, једне маказе, једно везено јастуче и мајкин курјук, који умеће у косу, те, радознао да видим где леже ти предмети, нагао се па и сам стрмекнуо кроз прозор на улицу. Могла би се чак направити и статистика тих мојих подвига. Тако, на пример, зна се ово: шеснаест пута сам преврнуо тањир и просуо супу себи у крило; три пута сам упадао у казан у коме је била спремљена вода за прање рубља; једанпут сам испао кроз прозор; једанпут турио сестри прст у око; два пута сам пао низ степенице са горњег спрата и откотрљао се на доњи. Поводом ових подвига родитељи моји и сви укућани утврдили су да сам „врло живо дете“, те се мајка чак и приликом посета брижно вајкала: „Ја не знам шта ћу, морам отворити четворе очи, онај мој мали је необично живо дете!“ Мени је нарочито годило што сам у тако раним својим годинама стекао извесну репутацију, коју сам се, у свима приликама, ревносно старао да одржим, те сам затим још чешће разбијао себи нос, чупао сестри косу, угануо једанпут палац на руци а други пут ногу у чланку, док најзад нисам једног дана просуо жар из пећи те упалио простирач на поду, затим чаршав на столу и завесу на прозору, тако да је то, може се рећи, била једна лимунација већега стила, иако тога дана није био никакав државни празник. Но нису овакви подвизи једина карактеристика детета у доба док носи сукњицу. Подједнако су радознала и подједнако несносна том својом радозналошћу и мушка и женска деца у то доба. Тиме би се зар дало објаснити што у то доба и мушка и женска деца носе сукње. Ја ни у том погледу нисам изостајао иза већ стечене репутације. Засипао сам питањима родитеље, све укућане и све госте који би у кућу долазили; засипао сам их толико да сам већ био постао права напаст, од које им је ваљало спасавати се. Ја нисам више био само мали радозналац, већ права машина за питања, која се ујутру навије и једва увече престане радити. Разуме се, мене нису интересовала проста и једноставна питања, већ сам се старао да она буду што компликованија и чинило ми је нарочито задовољство да онога коме постављам питања доведем у што већу забуну. — Јесу ли сунце и месец муж и жена? — Зашто жене немају бркове? — Учи ли магарац школе? — Ко је натакао волу рогове? — Зашто госпа Станка има надут трбух? И још маса таквих питања киптила је из мене, тако да је сасвим разумљив онај оглас у новинама који је дао један несретан отац а који је гласио: „Стан, храну и добру награду даћу ономе ко се прими да одговара на питања мога трогодишњег сина“. И мада таква дечја питања изгледају и бесмислена и смешна, ја ипак налазим да она нису без извесне логике, која је детету јасна, јер гледа на ствари и појаве непомућеним погледом, а која је старијима нејасна, јер што дубље улазе у живот, све више губе способност да ствари и појаве логички схватају. Узмимо баш као пример ова четири-пет питања која сам ја горе случајно набацао, па ћемо видети да су она не само за мене већ и за свако друго дете била сасвим логична. Тако, на пример, ја сам морао поставити питање јесу ли сунце и месец муж и жена, вероватно, на основу тога што сам запазио да муж — сунце — није никад ноћу код куће, а жена — месец — није опет никад дању код куће. Па онда питање зашто жене немају бркове морало се у мојој детињој души јавити као далеко предосећање познијег феминистичког покрета, који би то нема сумње, далеко брже напредовао и можда већ победио када би жене имале бркове. Па онда, не само тада, већ и данданас, толико је магараца на високим положајима у државној служби да сам ја био просто принуђен поставити питање да ли и магарци уче школе. А питање ко је волу натакао рогове једно је од редовних питања које сва деца постављају и на које обично добију одговор кад одрасту и мало дубље познаду живот. Оно последње питање: зашто госпа Станка има надут трбух већ је питање ужега, породичнога значаја, које ми је уз одговор донело и батине. Госпа Станка је била једна млада, отмена госпођа, пријатељица наше куће, која нам је чешће долазила. Једнога дана, када сам запазио на њој извесну прошену, поставио сам матери питање: — Зашто госпа Станка има надут трбух? Мајка, да би избегла прави одговор, јер је питање довело у забуну, одговорила ми је: — Тако, казнио је бога. — Била ваљда несташна? — додао сам ја своје резоновање, а мати је побегла из собе да би избегла одговор на ово накнадно питање. И да је цео разговор остао само на овоме, никоме ништа. Али сам ја настојао свим силама да своје ново сазнање и применим. Већ када је пред подне дошла тетка, ја сам јој рекао да знам зашто нема надут трбух, а кад је после подне дошла госпођица Савка, протина ћерка, ја сам јој рекао: — Пази да не будеш несташна, јер ће да ти се надује трбух! Разуме се да ми је на то одговорила мати, и папучом изјурила из собе, што мени није било никако јасно. А није то једини случај код којег је моја радозналост била награђена батинама. Та се радозналост није испољавала само у бесконачним питањима, већ у још једној особини, која је такође одлика сукње коју сам тада носио. Ја сам за ручком, вечером, па и иначе, са особитом пажњом пратио сваку реч која би се измеђ' оца и мајке водила, мада су они погдекад и шаптали, очевидно зато да ја не бих чуо. Али, у похвалу себи, морам рећи да сам имао необично добар слух и да сам сваку реч коју сам чуо увек врло корисно употребио. Тако, на пример, госпођа-Милки удовици, која је увек лепо обучена и јако намирисана долазила к нама у посету, рекао сам једном: — Јеси ли ти род са Прокином кобилом? — Ију! Какво је то питање? — згранула се намирисана удовица. — Па мама каже да си ти матора као Прокина кобила. Тако исто окружног начелника, кад је о слави дошао, питао сам: — Да л' имаш ти, чико, рупу на глави? — Не! — Па одакле ти је изветрио мозак? — Како? — Тата каже да је теби изветрио мозак. Разуме се да су ми после оваквих мојих, иначе врло искрених изјава одмах задигли сукњу, било отац или мајка, често чак отимајући се ко ће пре то учинити. То често задизање сукње компромитовало је у мојим очима њен углед, што уосталом и иначе у животу бива. И једног дана учинио сам први мушки корак у животу. Стао сам одлучно пред мајку и изјавио да нећу више да носим сукњу. Ја ни сам не знам какав је био непосредан повод тој мојој одлуци, да ли баш то често задизање сукње, налазећи да је лакше задићи сукњу но свући панталоне, према чему панталоне гарантују више безбедности, извесном делу тела који родитељима и учитељима обично служи као средство за васпитавање. А може бити да су моју одлуку диктовали и други мотиви. Тако, на пример, једна од мојих тетака, како се од мог рођења наврзла на мене доказујући да на њу личим, тако је непрестано терала. Ја сам наравно у томе, да уопште личим на тетку, гледао читаву трагедију и вероватно хтео сам да скинем сукњу како би и тај траг сличности отклонио. А можда сам и зато пожелео панталоне јер се у мени почео јављати нагон за прескакање туђих плотова. Тај нагон се у животу човековом свега двапут јавља: једанпут, кад осети потребу да краде туђе крушке, ораје и јаја; и други пут, кад осети потребу да краде туђу част. Дакле, као што видите, може се ради сукње прескакати плот, али се то, ни у ком случају, не може чинити у сукњи. Разуме се, мајка је мој захтев да скинем сукњу посматрала са друге тачке гледишта. Преда мном је била сестра и ја сам носио све сукњице које су њој окраћале; ако их напустим, нема ко да их носи. Али сам ја, и поред тих материнских разлога, одлучно остајао при своме захтеву, драо сам се, плакао, пиштао, вриштао и ваљао сам се по патосу, све док мајка није најзад донела једне овештале панталоне мога старијег брата и натакла ми их проклињући ме: — Дабогда, синко, пожелео сукњу! И одиста, уклела ме је. </poem> {{ЈВ-аутор|Бранислав Нушић|1938}} [[Категорија:Аутобиографија (Б.Нушић)]] bg149u038qjiawp5fv68d6rjqtiexra 0 17566 147502 48453 2026-10-06T18:54:36Z Galicijac 19151 Исправио заглавље. 147502 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Аутобиографија]] | | [[Аутобиографија/ОД ПРВОГА ЗУБА ДО ПАНТАЛОНА|ОД ПРВОГА ЗУБА ДО ПАНТАЛОНА]] | [[Аутобиографија/ЧОВЕК У ПАНТАЛОНАМА|ЧОВЕК У ПАНТАЛОНАМА]] | [[Аутобиографија/СУЂАЈЕ|СУЂАЈЕ]] }} <poem> Невероватна је, али истинита појава — која се уосталом кроз цео човечји живот јавља — да човек постаје одмах одлучнији и мужаственији чим се ослободи сукње. Сукња се некако преплиће, увија, затеже и смета одлучноме кораку, док у панталонама човек слободно и несметано корача у живот. Мој један пријатељ, сећам се, направио је у младости један корак у живот без панталона и врло је рђаво прошао. Панталоне су не само израз пола већ и израз врсте, јер тек кад обучеш панталоне, види се јасно да си двоножац. Панталоне су некако и моралније, не зато што су закопчане, већ што је човек у њима обучен па стојао на ногама или на глави. Па онда, панталоне су и издржљивије, отпорније, не зато што би сукња била израз попустљивости, већ зато што она човека некако разнежи и омекша. За то има чак и историјских доказа. Сви класични народи који су носили сукње пропали су и изумрли. Но трагедија човечанства не лежи толико у њиховој пропасти колико у томе: што су ти народи пропали, а сукње су остале. И једна још чудна околност у тој појави: ако је сукња одиста символ попустљивости и мекуштва, због којега су народи који су је носили пропали, откуд да њу и данас још задрже као ношњу представници силе: владари, попови И жене? Не излажем ја све ове добре особине панталона као непријатељ сукње; напротив, ја мислим да ћу се тиме баш декларирати као пријатељ сукње што будем више добрих особина панталона пронашао. Истичући нарочити значај панталона, ја нити мислим да потценим значај сукње, нити мислим да их завадим и помутим добре суседске односе који владају измеђ' сукње и панталона. Ја сам овим хтео само сам пред собом да оправдам онај понос који сам осећао када су ми први пут навукли панталоне. Међутим, нисам имао много разлога да будем толико поносан на те панталоне које су ми навукли. То су биле панталоне мога старијега брата, на којима је била исписана цела његова кратка али бурна биографија. Колена су била излизана од клечања у школи, а од очевих батина толико се истањио и просенио тур да сам стално осећао неку промају која ми је погоршавала ону кијавицу што је већ од крштења вучем. Ја не знам да ли је у тим панталонама било какве традиције, којој сам се ја потчинио, или је у мени било каквих нагона, који су само чекали панталоне па да се испоље, тек ја сам, пошто сам их навукао, за ноћ постао такав одметник и разбојник да ми нису могле досадити ни хајке, ни потере, ни уцене. Док сам, имајући на себи сукњу, све своје делање развијао у соби, сада сам већ сву акцију пренео у двориште наше и свих суседних кућа. Ја сам замишљао да су панталоне управо зато и измишљене да би се лакше могли прескакати плотови, те за мене никад није било границе измеђ' наше и осталих суседа баште. Једна од првих мојих вежба у панталонама било је пењање уз дрво, што се у пракси показало врло корисно, јер сам тако доспевао на суседове ораје, трешње и крушке. Та вежба ми је донела и друге користи. Када год би ме потерала каква организована породична хајка, ја бих се као мачка гоњена псом успео на високи орах, сео бих горе на гране и гађао бих орасима своје гониоце. Па ипак се власт досетила како да ми досади. Када бих на све позиве мојих гонилаца да сиђем ради предаје ја упорно остајао горе, — они би донели пун тањир колача, метнули би га под орах и сви се повукли у кућу и прикрили. И ја бих, као свака невина тица, мислећи да никога нема, сишао полако да се дочепам колача, док би ме уједанпут потера изненадила, опколила, обезоружала, и спровела у кућу на ислеђење. Тада сам већ стекао уверење да људи са ситним слабостима нису подобни за крупне подвиге. А имао сам и других невинијих забава. Тако, на пример, једанпут сам белу, колмовану, чисту, мал' те не пудровану пудлицу госпође Вујићке, према којој сам пудлици осећао неку нарочиту одвратност, намазао тако мастилом да је госпођа Вујићка пала у несвест и годину дана није могла честито да испере своје љубимче. Други пут сам налио у нову новцату ципелу мога старијега брата катран, тако да су морали сећи ципелу да би му је скинули с ногу. Једанпут сам опет, за време вечере, на којој су били окружни прота и све моје тетке, упалио под столом ракетлу те се направила таква једна гужва да би се човек морао просто заплакати од жалости. Сто се преврнуо и сручио све посуђе у крило моје најстарије тетке и претрпао под собом мога најстаријег брата; јагњећа чорба излила се у крило моје средње тетке (оне што ја личим на њу); окружноме проти улетела цела целцата сарма од кисела купуса у душник, мајка ми је добила лупање срца, а најмлађа тетка убола се виљушком у језик те читаве три недеље затим није могла да проговори. Једини који је сретно прошао био је мој средњи брат (онај што ми је у своје време узео новац са поступаонице), који је са једним тањиром колача уједанпут нестао и дуго затим нити су могли да пронађу њега нити колаче. Разуме се да сам лепо био награђен за ово духовито предузеће. У моје невине забаве спадало је и то, на пример, да се увлачим у кујну кад тамо никога нема и да бацим пет-шест шака соли у оно јело које ја не волим, а затим, за ручком, да уживам у изразима лица кад окусе пресољено јело. Па онда, набављао сам однекуд лисичје репове, закачио их чиодом и ову искривио, па стајао пред врата на улици са рукама на леђима и чекао ујутру и по подне судско и среско чиновништво, које је крај наше куће пролазило, те им качио реп одостраг. Чиновници би отишли с репом у канцеларију изазивајући успут силан смех код пролазника. Разуме се да се убрзо сазнало ко та одличја дели и ја сам зато немилостиво испребијан, премда ја још увек налазим да је многима и многима тај реп одлично пристајао. Имао сам и једно оригинално задовољство: кад нам дођу гости на вечеру, да им претурим џепове зимских капута и изменим ствари које нађем по џеповима. Колико је пута господин судија однео кући кутију са пудером госпође начелниковице, а госпођа Стана удовица футролу од муштикле професора српске историје. Па онда госпођа попадија кутију са бурмутом среског начелника, а срески начелник започету чарапу са четири игле и клупчетом г-ђе Маре, жене цариникове. Разуме се, сутрадан је настала јурњава око размене ствари, разна сумњичења и породичне неприлике, што се све свршавало на моме туру, на коме је већ била исписана традиција прошлих времена. Врло бих се радо завлачио и под сто за време вечере или ручка, кад је било гостију. Боже, да сам само тада разумео, чему ли сам се све могао научити приликом тих својих екскурзија! Јер ја сам знао да постоји говор бројева, па говор цвећа, али нисам знао да постоји и говор ногу под столом. Ја тада нисам ни обраћао пажњу на ногу апотекаричину и ногу судијину, које су се тако пријатељски опходиле, као рођени брат и сестра. Па онда, протина нога која је вирила испод мантије и за коју сам ја у први мах држао да је нога моје тетке те сам се чудио што се толико натура нози учитељице трећег разреда основне школе, кад сам знао да моја тетка и ова учитељица нису иначе на доброј нози. Штета што све то што се дешавало под столом ја тада нисам разумео, а доцније, сасвим доцније, када сам разумео, нисам већ више могао да се завлачим под сто. Но све су то биле моје забаве мањега значаја, оне ширега значаја развијале су се напољу, ван собе. Тамо је мене очекивала увек читава чета одметника од родитељске власти, са којима сам изводио разне екскурзије по туђим баштама, таванима и крововима и са којима сам изводио све могуће игре, почевши од играња пиљака па до играња владе. Разуме се да смо најрадије играли оно што се око нас дешавало. Ако би наишао какав циркус, одмах сутрадан ми смо се превртали, крхали столице, секли конопце разапете за сушење рубља, изваљивали бурад из подрума и хиљаду других штета чинили, да би могли изводити циркуске вештине. Ако би наишло позориште, страдале би, разуме се, хартије из очеве канцеларије, ћилими и јастуци из куће, даске из шупе, брашно из кујне, вуна из јастука за бркове и браде, па онда сукње, стари капути, курјуци од косе и сви други предмети које мали одметници поберу и донесу из својих кућа. Тако исто, ако се у вароши врши регрутација, ми ћемо играти регрутацију; ако се у планини појаве хајдуци, ми ћемо играти хајдуке. Сећам се, на пример, да смо једном играли и кризе. Криза је појава која траје од самог постанка ове државе и трајаће све док држава устраје, као оно кад се дете роди „с фалинком“ па је вуче целога живота. И политичка деца најрадије играју ту игру, па зашто је не би и ми играли? Разуме се да сам ја био увек тај који је образовао кабинет. Та моја мисија није имала за собом поверење никакве скупштине, али то није нимало необична појава у нашем политичком животу. Пошто смо играли у мојој авлији, то сам ја, оправданије но Људевит XIV, могао рећи: „L-état c-eѕt моi!“ и на тој основи приграбити сву власт у своје руке. Сви, колико год нас је било, хтели смо да будемо министри — што уосталом није само дечја слабост — и онда, разуме се, пошто нисмо имали поданика, јер то нико није хтео да буде, није ни могло бити скупштине. Све и кад би рачунали у своје држављане гуске, ћурке, пловке и друга доброћудна створења, којих је било пуно двориште и који би са своје лојалности били врло подесни поданици, шта би учинили сазивом њиховим у скупштину? Они би извесно образовали посланичке клубове, тј. клуб ћурака, глуб гусака и клуб пловака. Ти клубови не би нимало утицали да се промени поверење које смо ми, влада, сами себи присвојили, јер, као што је познато, политички клубови су установе у којима се чланови дисциплинишу да не мисле својом памећу и да не штрапацирају своју савест. Гусан, ћуран и плован, који би рецимо били шефови клубова, добили би од нас поверљиво обећање да ће им се, њима лично, побољшати храна, и ето ти већине, ето ти поверења. Додуше, у дворишту је, међу домаћим животињама, био и један јеж, који је, с обзиром на своју спољашност, могао евентуално представљати опозицију, али је он по цео дан спавао, а опозиција која спава није никад опасна. А најзад, ни та његова спољашност није представљала бог зна какву опасност, јер не треба се никад плашити опозиције којој бодљике служе само као накит. Према томе, ми смо за себе имали све услове који су нам дозвољавали да будемо неуставни, а неуставност, кад то нема ко да спречи, изгледа да је једно наше традиционално задовољство. Имајући дакле све повољне услове за то, ја сам убрзо решио кризу И образовао сам владу. Себи сам задржао портфељ спољних послова. Тада још нико од нас није знао за ону лепу и тако корисну установу министра без портфеља. Ми смо, додуше, знали за портфељ без министра, али министар без портфеља изгледа да је доцнији проналазак. Да је тога тада било, ја бих, разуме се, на себе примио ту тешку бригу да управљам министарством без портфеља, без ресора и без канцеларије. Овако сам примио на себе спољне послове, с обзиром на то што сам био „дете из боље куће“ и врло сам рђаво учио стране језике, што је такође једна од квалификација наше дипломатије. Сем овога, владу су чинила свега четири миминстарства: полиције, финансија, просвете и војно. У то доба, када смо ми као деца играли владе, нису постојала многа министарства. Тако, на пример, није постојало министарство народног здравља, јер изгледа да тада није ни постојало народно здравље. Па онда, није постојало ни министарство саобраћаја. Друмови су додуше постојали, али смо ми већ увелико певали уз гусле: „Друмови ће пожелет Турака, јер неће имати ко да нас натера да их оправљамо“. Шуме су додуше постојале, али су њима управљали хајдуци, а тек у најновије време хајдуке су сменили министри, те је образовано и шумско министарство. Руде кажу такође да су постојале, али, како се тада уредно плаћао порез, није постојала никаква потреба да се какве друге руде истражују. Воде су такође постојале и служиле су, као и данас, као средство за поплаве, само се није осећала потреба да поплавама управља нарочити министар. Листа моје владе овако је отприлике изгледала: спољних послова, као што рекосмо, ја; за министра просвете узео сам неког Чеду Матића стога што је понављао и први и други разред гимназије па се дуже бавио на школовању но ми остали; па онда био је и два пута из школе отпуштен те знао у прсте школске законе; а најзад и зато што је писменост сматрао као луксуз, што је уосталом било мишљење и тадашњих одистинских министара. За министра полиције узели смо Симу Станковића, сина једног среског пандура, претпостављајући да је полицијска струка у његовој породици једна традиција и да је васпитање које му је његов отац пандур могао дати сасвим довољно да може бити министар полиције у Србији. Но, сем свега тога, он је тако горопадно умео псовати, почевши од господа бога па до најмање бувице у ћебету, а умео је, богами, потегнути и песницу, па и перорез потргнути из џепа. Све то некако давало му је довољно квали фикација за министра полиције и сви смо сматрали да смо њиме учинили срећан избор личности за тај положај. За министра финансија узели смо неког Перицу из трећег разреда основне школе, који је још носио натраг разрезане панталоне, кроз који је разрез стално висио реп од кошуље, који је само недељом до подне могао бити нешто чист. Тај Перица није имао никаквих квалификација, како за ресор који је примио тако ни за ма који други ресор, али то никад није била сметња ни код састављања изистинских министарстава. Онај прљави реп, који му се вукао одостраг, не само да није био сметња већ је био и извесна квалификација, и то тако карактеристична квалификација да би могао послужити као стална униформа свих министара финансија. За министра војног узели смо нашег друга јеврејске вероисповести, Давида Мешулама. То није било без извесних разлога. На тај начин хтели смо, најпре, да избегнемо сваку могућност да заратимо са којом другом страном државом, а друго, да би своме другу Давиду дали непосредне прилике да учествује у лицитацијама које расписује Министарство војно, знајући да би он то и иначе чинио. Тако склопљено министарство држало је седнице гдекад на дрвљанику, али много чешће чак горе на ораху, на коме би сваки министар узјахао по једну грану. Ово би друго место било за препоруку опште владама, јер само горе, на каквом ораху или на крову четвороспратне куће, могли би бити обезбеђени од радозналих новинара. Имајући Давида Мешулама на челу војске, ми смо слободно смели давати изјаве о мирољубивости својој и не слутећи шта се тамо, у дубини душе нашега министра војног крије. А једнога дана, баш кад је на дневном реду министарске седнице било питање да целокупна влада прескочи плот Милоша пекара и да му из баште покраде трешње, које су већ биле зреле, румене и тако сочне да би примамиле и сваку другу владу, — Давид Мешулам изнесе један случај међународнога значаја, при коме је један наш поданик тешко страдао, ради чега морамо, угледа нашега ради, прибавити сатисфакцију. Случај, који нам је Мешулам изнео а који је уосталом и свима нама био познат, био је овај: наш плован провукао се једнога дана испод плота и отишао у суседно двориште у тренутку кад суседни плован није био међу својим пловкама. У каквој је намери наш плован отишао међу туђе пловке, влади није било познато, али је на њега тамо крвнички насрнуо плован домаћин и тамошњи гусани и тако испребијали и раскрвавили нашега плована да се овај са пола репа и полуголе главе једва жив вратио у отаџбину. Министар војни је предлагао да огласимо суседима рат и то сутра, у четвртак после подне. Тога дана из два разлога: прво, што у четвртак по подне немамо школе, а друго, што је Мешулам, на основу поверљивих достава, обавештен да ће суседи сутра после подне ићи у виноград те никога неће бити код куће. Он је свој предлог завршио Мојсијевим начелом: „зуб за зуб, око за око!“ тј. тражио је да ми за почупано пола репа и нешто мало перја на глави нашега плована очупамо потпуно све гуске суседове. Он је нарочито инсистирао да се гускама осветимо, јер најзад, рекао је он, суседов плован имао је донекле и разлога да нападне нашега, у одбрану своје домаће части, али су се гуске без икаквог нарочитог разлога у ту ствар умешале. Пошто је предлог био примљен, Мешулам је израдио и стратешки план. По томе плану, министар финансија, као мали и нејак, не би суделовао активно у експедицији, већ би остао горе, наврх плота, и чувао стражу те да нас извести ако би ко наишао. Ја, министар просвете и министар финансија имали би за дужност да чупамо гуске и он, министар војни, скупљао би перје. План је био усвојен и сутрадан по подне министар војни дошао је на уречено место са једним празним јастуком. То нам је уједно била и цела ратна спрема. Тачно у 2 часа и 17 минута отпочео је напад. Не знам баш да ли је толико сати било али кад је на цркви избило два, кренула су у виноград кола са суседовом породицом и одмах, мало затим, ми смо прескочили плот, пошто је министар финансија остао на плоту. Стављам у 2 часа и 17 минута, јер обично тако почињу рапорти са бојних поља. У 2 часа и 20 минута већ сам ја чупао једну гуску, министар полиције другу и министар просвете трећу. Гуске су очајно пиштале али смо ми, држећи се онога: „зуб за зуб, око за око и перје за перје“, наставили посао све док гуске не би остале голе као да су се тога часа из јајета излегле. Министар је војни, међутим ревносно купио перје у јастук. У 2 часа и 32 минута извршили смо напад на друге три гуске. Борба се врло правилно развијала и клонила се нашој победи, али — као што то обично у стратегији бива у таквим приликама — министар војни није предвидео савезничку помоћ непријатељу. Уједанпут, и сасвим изненада, појави се с бока нашем развијеном фронту домаћи пас, који је дотле спавао негде у кујни. Тај изненадни напад унесе донекле забуну у наше редове и министар полиције, на којега је пас прво насрнуо, напусти пола очупану гуску, дохвати једну каменицу и прими на себе отворену борбу са псом, бранећи наш бок. Да је на таквој ситуацији остало, ми би искористили победу до краја, али је дошло још једно изненађење. Лавеж пса пробудио је и момка који је спавао у кујни и овај се појавио на бојишту са једном мотком у руци. Под тако тешком артилеријском ватром посрнула би и свака друга, много искуснија војска. Ја не знам шта је даље било, сећам се само да сам чуо ударац мотке о леђа министра просвете и чуо његово очајно: „јаој!“. Министар полиције успузао се као мачка уз једно дрво и одважно скочио са овога на кров, јер га је момак каменицама гађао, а ја сам сретно прескочио плот, пошто сам и сам осетио на леђима дејство тешке артилерије. Министар финансија ударио је у такву вриску и плач као да се налази пред скупштинском анкетом и потегао је да побегне с плота, али са оним репом, који му одостраг вири, закачи за један ексер и остаде висећи о плоту. Ја сам знао да ће му тај реп, који се за њим вуче, сметати ма кад тад у животу и ево где се то и испунило. Момак је суседов, разуме се, пришао, скинуо га с плота као кад би узабрао зрелу крушку и пропустио га кроз шаке, како ни крајњи опозиционар са левог крила не би учинио, и кад је тај посао завршио, он је министра финансија, једним згодним ударом, просто пребацио преко плота као фудбалску лопту. Министра војног нико није видео где се у тој гужви део, нити смо дуго и дуго могли сазнати шта је с њим. Када смо се, после овога тешкога пораза, једва могли прибрати од страха, сакупили смо се на моме тавану да утврдимо стање наше војске. Утврдили смо ово: морално стање врло рђаво, бројно стање: сви на лицу места, један тешко рањен и један мртав. Министра војног сматрали смо као мртвог и ја сам зато одлучио да се о државном трошку сахрани, што је било немогуће извести само стога што није могао леш да му се пронађе. Тек доцније смо сазнали да се министар војни, чим је опазио момка, срећно сакрио иза дрвљаника и, тек кад се све стишало, извукао се и однео кући пун јастук гушчијег перја. Према поверљивим сазнањима, која је доцније министар полиције прибрао, ми смо цео овај рат и водили зато што је мајци Давида Мешулама требало да напуни један јастук гушчијим перјем. Тако се још једном потврдила она историјска истина да често мали узроци носе велике последице. Разуме се, наш се пораз није само на овоме завршио. Последице великих светских судара осећају се тек после рата. И мада ми, према начину на који је образована, чинимо утисак једне неуставне владе, ипак вас уверавам да смо ми једина влада у Србији која је у овоме случају горко осетила сву тежину министарске одговорности. </poem> {{ЈВ-аутор|Бранислав Нушић|1938}} [[Категорија:Аутобиографија (Б.Нушић)]] rgg8pp7o6zlcv1ruz9btw2iovkfcmd0 0 17567 147503 48454 2026-10-06T18:55:15Z Galicijac 19151 Исправио заглавље. 147503 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Аутобиографија]] | | [[Аутобиографија/ЧОВЕК У ПАНТАЛОНАМА|ЧОВЕК У ПАНТАЛОНАМА]] | [[Аутобиографија/СУЂАЈЕ|СУЂАЈЕ]] | [[Аутобиографија/ШКОЛОВАЊЕ|ШКОЛОВАЊЕ]] }} <poem> Разуме се да су ти моји подвизи у спољном свету имали одјека не само на моме туру већ и у души мојих родитеља и целе моје породице. Завладала је међу њима некаква неоправдана брига о мојој будућности, којој је отац давао израза често понављаним узвиком: „Тај ће на вешалима свршити!“ а мајка узвиком:, „Боље да сам га рођеним рукама задавила чим је запиштало него што сам задојила разбојника!“ Ја се нисам слагао са таквим родитељским мишљењем, а нису биле истог мишљења са њима ни моје тетке, које су ме браниле — нарочито она што је увртила у главу да ја личим на њу — и тврдиле да сам ја врло напредно и бистро дете. Како је већ позната ствар да обично напредна и бистра деца задају родитељима главобоље, није ни чудо што су моји родитељи питање моје будућности сматрали као једну од најтежих брига. Ту бригу покушала је моја тетка да ублажи тиме што би завирила у моју будућност и стога је једнога дана откинула кончић са моје кошуље, дала га врачари, ова га бацила у пун тањир воде, промешала воду штапићем и задубила се дубоко читајући моју судбину: — Прележаће тешку болест, али ће се спасти; пашће у једну тешку беду, али ће се спасти; пашће у руке људи који би да га убију, али ће се спасти; доживеће тешку буру на мору, али ће се спасти; ожениће се, али се неће спасти! — изгледа да су биле пророчке речи врачарине, које су се све одиста и обистиниле у моме животу. — Биће богат, те ће му се преливати; биће срећан, те ће му цео свет завидети, — изгледа да су биле пророчке речи врачарине, које се нису обистиниле у моме животу. Ако је мајку такво пророчанство и умирило, оца није могло и због тога су у породици врло често вођени разговори о тој теми. Тиме се, уосталом, сви родитељи врло радо занимају, одређујући унапред судбину детињу. Сећам се једнога мога кума, који је имао три сина, моје другове, како је врло често говорио: — Овај ми је мудрица, њега ћу у професоре, — указујући на најстаријега — овога другога ћу у трговце, а овога најмлађега, ђиду, ћу у официре! Да ли судбина није чула те његове жеље или је дошао у такав неспоразум са судбином, не знам, тек знам да је онај најстарији, професор, постао бакалин; онај млађи, трговац, постао је поднаредник у војној музици, а трећи је додуше обукао униформу, само не официрску већ ону са двадесетим словом из азбуке на леђима. А као год што родитељи имају својих жеља за будућност своје деце, имају их тако исто и деца, само што су деца много скромнијих претензија од родитеља. Тако, на пример, деведесет одсто деце жели да буде: ватрогасац, оџачар, жандарм, колачар и музикант, док истовремено деведесет одсто родитеља жели да им деца буду: министри, ђенерали, митрополити, директори банака и томе подобно. И можете мислити како се у свакој породици незгодно сретају жеље: отац жели да му син буде митрополит, а син жели да буде оџачар; отац жели да му син буде министар, а син жели да буде жандарм; отац жели да му син буде ђенерал, а син жели да буде колачар. Судбина, међутим, обично иде по среди, између жеља дечјих и родитељских, и ретко кад задовољава родитељске жеље, а врло често дечје. Бива, разуме се, да се у сукобу родитељских и дечјих жеља судбина просто збуни, те испуњавајући погдекад родитељске жеље не пропусти да задовољи бар донекле и дечје жеље. Отуда често сретате у животу министре који потпуно личе на жандарме, митрополите који потпуно личе на музиканте и ђенерале који потпуно личе на колачаре. Па још, кад родитељи сами досуђују судбину својој деци, то се да некако и трпети. Али се те ствари често комплицирају што се у решавање обично уплету и они који су најмање надлежни за то. Најпре све тетке и стрине, а затим и они бесплатни породични саветници од којих готово свака породица пати. Разуме се да је код мене ствар комплицирала и околност што сам у детињству имао тако разнолике склоности да је то морало доводити у забуну како родитеље тако и све оне који су хтели да се унесу у то питање својим саветом. О мојој судбини вођен је нарочито један опширан разговор, после једнога бурнога дана, када ме је општински пандур, због неке ситнице, довео за уши кући па мајка три пута очајно узвикнула: „Што га нисам задавила чим је запиштао, него сам још задојила разбојника!“ То је, разуме се, био страшан удар за све у кући кад је већ и полиција почела да се меша у моје васпитање, те — пошто сам добио прописне батине и пошто су ме и без вечере стрпали у кревет — искупили су се како моји тако и многи гости у другу собу да проведу не знам чији рођендан. Док су они мислили да ја угушен сузама спавам, дотле ја нисам могао мирно заспати све док се не осветим за то што сам искључен са вечере на којој има и колача. И док је господин прота држао здравицу — а знајући колико је он увек опширан — извукао сам се ја из кревета, увукао се неопажен у кујну И замазао шакама све шаре и украсе на торти коју је она тетка што личим на њу цело после подне стрпљиво шарала, па — пошто сам још и прстом направио четири рупе у торти, пошто сам сручио пола киле соли у сладолед, пошто сам сипао сирће у већ скувану кафу и пошто сам петролеумом из лампе залио салату — вратио сам се мирне душе и савести, као човек који је неки важан посао свршио, и легао у кревет жмурећи, као да најдубљим сном спавам. Разуме се да је за мене то била сјајна сатисфакција и необично задовољство када сам затим из друге собе слушао очајне вриске: „Ију! Ију! Ију!“ па затим објашњења и извињења и, најзад, падање у несвест оне тетке што је цело после подне шарала торту. Одмах затим, што сам уосталом ја и очекивао, ушла је читава комисија у моју собу да се увери да ли ја спавам. И ту, крај мога кревета, отпочела је комисијска полемика о питању: да ли ме треба овако у сну истући или треба ствар одложити за сутра ујутру. Ја сам се слагао са већином у комисији, да је боље истући ме сутра ујутру, рачунајући разуме се на то да се ујутру пре зоре извучем из кревета. На тај начин ставио сам ја своје питање на дневни ред пред суђаје, те је у оној другој соби, где се вечерало, прекинут сваки даљи разговор о удаји једне моје сестре од тетке који је дотле вођен. Дискусију су отворили моји родитељи на тај начин што је отац понова изјавио: „Тај ће на вешалима свршити!“ и што је мајка поново рекла: „Што га нисам задавила чим је цикнуо, него сам још задојила разбојника!“ Гости су, разуме се, као што је и ред, утешили са неколико речи ојађене родитеље. Тако, на пример, наш комшија, иначе бакалин, рекао је: „Мало је несташан, али то не мари. Ето ја, на пример, док сам био мали, крао сам где сам што стигао, па ево данас сам газда и ништа ми не фали. Све је то у божјој руци!“ Прота је са своје стране потврдио то, наводећи као пример свога мезимца: „Нема му више од три и по године, а тако псује бога као да је свршио поткивачку школу. А ја, ето, што кажу, нисам опсовао бога све док нисам ступио у Богословију. И, молим вас, то је свештеничко дете, па ето тако. Ал' таква су данашња деца, напредна су и бистра, па морамо с тим да се измиримо!“ И пошто су се сви сложили с тим да су данашња деца „напредна и бистра“, отпочело је решавање о томе шта би најпробитачније било да будем. Седници је председавао сам прота, а у крају једном седеле су три тетке, као три митолошке парке које преду судбину, и мешале су се у свачије мишљење. Клота, она парка која држи повесмо, била је моја најстарија тетка, која је имала нечега митолошкога на себи већ и по томе што је под носем имала бркове као деветнаестогодишњи младић; Хезис, она што испреда конац, необично је одговарала мојој средњој тетки, јер је она и у животу умела не само да испреда него и да мрси конце; а Атропа, она што држи маказе да одсече дужину века, моја најмлађа тетка, била је кадра и иначе скратити човеку век, те су јој маказе биле сасвим излишно оруђе. Дебату је отпочео мој отац изјавом: — Ја ћу њега у ковачке шегрте, па кад превије леђа, смириће се! На ту изјаву вриснуше све три парке и одмах изнеше свака своје мишљење: — Ја мислим, најбоље је да иде у официре, — изјавила је Клота. — Има лепу плату, има посилног и има официрску част. Командује, свира му музика и иде на параде. — А рат? — узвикује комшија бакалин са извесним урођеним осећањем одвратности према ратовима. — Па ако и буде рата, зашто је официр него да се завуче у канцеларију и чита депеше са бојишта. А после, рат је прилика да добије и орден! — брани своје гледиште Клота. — Ја мислим да би боље било кад би био чиновник! — ставља свој предлог Хезис. — Не мора се бар мучити да сврши школе. — Да, али какав чиновник, има свакојаких струка и нису све једнаке! — упада комшија бакалин. — Ето, на пример, цариник, а, то част и поштовање. То је струка за мој рачун. Прегледа туђе ствари, хвата шверц и задржи све што се њему допада. После тек видиш он носи шешир ухваћен у шверцу, а његова жена свилену хаљину опет ухваћену у шверцу. То признајем, то је добра струка, а добро је и поштар. — Ох, то није ништа, — примећује Хезис — по цео дан лепи марке па му се језик уштирка као крагна. — То јесте, лепи марке и гута туткало, — брани своје мишљење бакалин — признајем, али му, брате, пролазе кроз руке толика новчана писма. — Јес', ал' затворена писма, — упада мој теча — а ако писмо отвориш, они онда тебе затворе. Па бирај, хоћеш писмо да буде затвор ено или ти да будеш затворен. Неко мора бити затворен, па бирај! Зато, ако већ човек мора да ради с парама, онда боље је да ради с отвореним парама, на пример, благајник. Ето, то је добро да буде благајник. — Благајник не може! — додаје одлучно прота. — За то треба да се роди, то је нарочити дар. По цео дан пипаш туђу пару, а не можеш да је узмеш. То је, боже ме прости, као кад неко по цео дан пипа туђу жену, а не може... и ту прота прекиде своје тако срећно упоређење, јер све три парке, Клота, Хезис и Атропа, повикаше једногласно: „ију!“ пре но што је човек могао н завршити мисао. Трећа парка, она што скраћује човеку век, била је зато да ја будем професор. — Ништа лепше од тога! — узвикивала је она. — Па јест! — додао је на то прота са традиционалном пакошћу цркве према просвети — Јест, то је добро, јер што је главно ако си професор, а ти не мораш ни да знаш предмет који предајеш. Ја, на пример, не могу приликом венчања да певам посмртно опело, је л'? А професор може; дође на час рачунице па говори о хришћанској науци, дође на час цртања па говори о помрачењу сунца и никаква власт не може томе стати на пут. А онако лепо је бити професор, то признајем; деца му скидају капу, родитељи чија деца уче школу љубазни с њиме и, какав год одбор да се бира, мора и професор да буде члан одбора. Па онда, има ферије; десет месеци не брине ништа, не мисли ништа и два месеца се одмара. Шта ћеш лепше! Мајка је моја била за то да будем или доктор или митрополит. — Доктор је одиста згодна ствар, — додаје теча. — Исплазиш му језик, наплати ти три динара; завуче ти дршку од кашике у уста, узме ти пет динара; пипне те за руку, узме ти десет динара, и то гледа на сат да не би дуже држао руку но колико треба за десет динара; ако ти наслони уво на леђа, узме ти петнаест динара; а ако напише две-три речи, које нико под богом не може прочитати, он ти узме двадесет динара. И онда, што је главно, ако болесник оздрави, он вели оздравио од његових медицина, а ако умре, он вели умро од природне смрти. И поред ових примамљивих речи за лекарску професију, мајка је у ствари више нагињала да будем митрополит. — Поштује га цео свет и сви га љубе у руку, — говорила је она. — Па онда, не ради ништа, запева који пут, о великој недељи, „амин“ и то му је сав посао. — Бојим се, много је жив, а митрополит треба да је смеран! — рећи ће прота, као најнадлежнији да о томе да своје мишљење. — Па ако! — теши се мајка. — Баш ако и погреши што, мантија све то покрије! Мој теча, онај што о докторима има добро мишљење, био је одлучно за то да будем министар. — Ништа лепше од тога, — тврдио је он — имаш власт у рукама па радиш шта хоћеш, а не одговараш никоме. Лакше је бити министар но берберин. Берберин, прво, мора знати бријати, а, друго, мора пазити да кога не посече, а министар, брате, нити мора знати бријати нити мора пазити хоће ли кога посећи, јер, и ако посече, није крив. Комшија бакалин, који је досад говорио само о туђим предлозима, тек сад стиже да изнесе своје сопствено мишљење: — Ја бих њега у трговце, али не да буде бакалин као ја. То су ситна посла; кило пиринча четири гроша, закинеш муштерији на мери неколико грама, па шта, једва му закинеш десет и двадесет пара. А тако ти је и шећер и брашно и све остало. Метнеш у брашно мало песка, помешаш са пиринчом мало овса додаш у кафу мало ситних црних шљунака, сипаш у петролеум мало воде, — али шта је све то; не зарадиш ни неколико динара дневно. А не вреди му ни галантериста да буде, јер мери на метар а муштерији оволике очи. Кад се на кантар мери, може погдешто и да се заједе, или задебљаш оловком ону страну на кантару где стављаш еспап или удариш малим прстом или... али на метар не можеш баш ништа, не можеш скратити метар. Него, ако ће да буде трговац, да буде ангро, па кад закине, да закине ангро. А по моме мишљењу, од свих трговина је најбоља апотека. Ето, нека буде апотекар! — Ах, апотекар! — узвикну Атропа. — То је одиста дивно! Живи међу самим парфемима! — Дабоме да је дивно! — настави бакалин осетивши се потпомогнут. — Продаје: прашину, суво лишће, паучину и све тако нешто. Нико му не разуме еспап, може ти дати шта хоће. Напише ти доктор нешто буди-те-бог-с-нама, салватус пуртатус или поркалија омалија, а ти одеш код апотекара и он ти да што хоће, мери како хоће и наплати пошто хоће. Шта му можеш! Не познајеш еспап па, рецимо, да му приметиш: овај ваш салватус пуртатус као да је мало прокисао, или рецимо: ова ваша поркалија омалија као да се ужегла. Јок, не можеш да му приметиш. А не можеш му ни цени замерити; откуд му ти знаш шта кошта. Не можеш тек рећи: слушајте, ви сте скупи, Мита бакалин продаје много јефтиније салватус пуртатус! Бакалинова тирада наишла је мање више на опште одобравање, једино је мој отац вртио главом, бавећи се упорно својом првашњом идејом, да би ме требало дати на какав занат који би ме смирио. Ја не знам докле је цела та дебата трајала, јер ме је, после великих дневних напора, ухватио био сан и заспао сам слатко, као што човек мирне савести, свестан да је све своје дужности испунио, може заспати. Разуме се да сам те ноћи сањао чудновате снове. Сањао сам као да сам министар, па дохватио нашега окружног начелника, углавио му главу међу колена и бријем га. Он вречи као јаре, прште му варнице из образа, али ја, свестан своје министарске неодговорности, бријем и даље. Па онда, сањао сам као даље, како сам ја митрополит па ухватио проту за браду и псујем му сто богова, као да сам свршио поткивачку школу; па онда као сипам у брашно песак а у петролеум воду и, уопште, сањам такве неке чудновате снове, као човек који је заспао под утисцима најлепших перспектива за будућност а кога ће пробудити очеве батине. </poem> {{ЈВ-аутор|Бранислав Нушић|1938}} [[Категорија:Аутобиографија (Б.Нушић)]] hgj7783hsioev2r3ace3bgg6qkkemz9 0 17569 147504 48455 2026-10-06T18:55:44Z Galicijac 19151 Исправио заглавље. 147504 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Аутобиографија]] | | [[Аутобиографија/СУЂАЈЕ|СУЂАЈЕ]] | [[Аутобиографија/ШКОЛОВАЊЕ|ШКОЛОВАЊЕ]] | [[Аутобиографија/ОСНОВНА ШКОЛА|ОСНОВНА ШКОЛА]] }} <poem> Kад сам достигао за школу, сви су у кући данули душом, уверени да је школа калуп у који се дете, као прокисло тесто, метне, па му школа да форму и врати га родитељима печено. Моје школовање, то је управо моја борба за опстанак и самоодржање. Та се борба јавља најпре у сукобу измеђ' мене и мога оца, који се необично поносио тиме што му син иде у школу, док ја, посматрајући ствар са реалније тачке гледишта, нисам налазио да отац има довољно разлога поносити се. Затим се та борба развила и у борби са фамулузом, који ме је, на молбу мога оца, просто одвукао у школу и којега сам ја том приликом ујео. Он ми рече да је тако исто целу моју породицу морао вући у школу. Али се главна борба развила у току самога школовања, којом су се приликом сукобиле две тешке и непомирљиве околности: пизма појединих професора на мене и моја пизма на поједине предмете. То је, управо, била непрекидна и дуготрајна борба, у којој су с једне стране били професори и наука, а с друге — ја сам. Разуме се да сам, у тако неравној борби, готово увек ја морао да попустим, тешећи се при том и оном мудром народном изреком да паметнији увек попушта. Уосталом, морао сам попуштати већ и стога што су се професори у борби са мном, као својим противником, увек служили једним, у њих омиљеним али врло нечасним средством, а то је: да свога противника, било на часовима било на испиту, увек питају оно што овај не зна. На тај начин одузели су ми могућност да у овој борби за самоодржање постигнем ма какав успех. А та борба, то је управо традиционална борба у мојој породици, у којој су толики моји преци, а нарочито њихови потомци, учествовали. Један мој рођак, на пример, како је ушао у први разред гимназије, није га пуне четири године напуштао; отприлике, као кад човек не напушта њиву или ливаду коју је после других и мучних парница добио. Он је тако исто први разред гимназије сматрао као наследство и као посед са којега га нико живи нема право да крене. Бадава су га професори убеђивали да се гимназијски разред не може сматрати као непокретно имање; узалуд су га уверавали да он и на основу самога закона школског мора једном напустити тај разред, он је остајао доследан своме мишљењу и упорно и даље одлазио у исти разред. Најзад су професори дигли руке и стрпељиво очекивали да мој рођак дорасте за женидбу, те ће га ваљда то извући из школе. Други мој рођак, опет, толико је заволео школу да се чак примио за фамулуза. Но један је ипак довео у неприлику и саме професоре. Три године свога школовања он је упорно ћутао. Било је професора који су били радознали да му чују глас, било их је који су изашли из стрпљења те га преклињали да каже ма шта. Професор математике, на пример, покушавао је чак да га очајно вуче за уши, не би ли пустио глас, онако отприлике као кад се притисне дугме да би звоно зазвонило. Али је он и на то упорно ћутао а професора гледао дрским погледом, који је својствен у мојој породици. Због тога његовога ћутања професори су били утолико више у неприлици што нису никако могли сазнати према којој грани науке он има склоности, а он је, види се, ћутањем то врло вешто прикривао. Не напуштајући овако светле традиције, ја сам се кроз основну школу провукао некако, благодарећи не толико мојој приљежности колико очевој пажњи према учитељима. Кроз четири године основне школе ја сам ревносно хватао муве, правио на прописима огромне крмаче, резао перорезом школске клупе и враћао се свакога дана кући тако убрљаних прстију од мастила као да сам изучавао фарбарски занат, а не школу. На крају четврте године обукла ме је мајка у нове хаљине, закопчала ме пажљиво одостраг, стрпала ми у џеп чисту и лепо савијену мараму за нос, очешљала ме са раздељком на среди и одвела лично у школу, где сам пред многобројним гостима декламовао нешто родољубиво из лире, због чега ме је прота пољубио у чело, окружни начелник помиловао, а отац се заплакао. То је био чин који је означио да сам од тог часа гимназијалац. Пре него што ћу поћи у гимназију, отац ми је одржао једну дужу реч, убеђујући ме да сад већ морам бити озбиљан и мислити на своју будућност; мајка ме је благословила, а тетке су потресене плакале, саучествујући ваљда у мучеништву које ми предстоји. Отац је нарочито у својој речи наглашавао како сад треба да му осветлим образ, и ја сам то врло свесрдно примио к срцу и вероватно бих и испунио очеве жеље да су само и професори на то били пристали. Једанпут сам само, сећам се, на часу гимнастике осветлио оцу образ, а себи разбио нос, иначе је са другим предметима ишло да бог сачува. Што оно каже прота за професоре, да на часу рачунице говоре о хришћанској науци а на часу цртања о помрачењу сунца, то се код мене обратно дешавало: ако ме је професор питао из хришћанске науке, ја сам одговарао о помрачењу сунца, а ако ме је питао из рачунице, ја сам одговарао из катихизиса. Да је код професора било мало добре воље, они би баш у томе, што никад не одговарам на оно о чему ме питају, запазили код мене известан политички таленат, али они то нису опажали и ту је лежао заметак свима неспоразумима између професора и мене. Према томе, само се по себи разуме да сам на крају прве године пао на испиту из три предмета и остао да понављам први разред. Сећам се лепо тога свога првога успеха у животу. Када сам то јутро полазио на испит, мајка ми је опет обукла нове хаљине са штирканом крагном од чипке, подсекла ми нокте, очешљала ме са раздељком, ставила ми у џеп чисту марамицу за нос и пољубила ме у чело, уз речи: — Осветлај ми, сине, образ! А отац, кад сам пришао да му пољубим руку, рекао ми је: — Синко, ово је у ствари твој први озбиљан испит и први корак у животу, те желим да ти успех наградим. Када се вратиш са испита и јавиш ми да си га положио, добићеш овај златан дукат, — и показа ми нов новцат златан дукат — а ако не положиш, слободно ми немој ни долазити кући, јер ћу те испребијати на мртво име. Када сам срећно пао на испиту, стао сам пред гимназијска врата и овако размишљао: — Батине ми не гину, а дукат нећу добити, то су две штете. Како би било кад бих ја то свео на једну штету. Нека добијем батине, када већ тако мора бити, али нека добијем и дукат! И одмах ми сину сретна мисао кроз главу, па се отиснух низ улицу, све скачући с ноге на ногу; долетех весео и усхићен оцу и мајци, изљубих им руке и узвикнух: — Положио сам, одлично сам положио! Мајци и оцу скотрљаше се низ образе сузе радоснице, те отац спусти руку у џеп, извади онај нов новцати дукат и предаде ми га љубећи ме у чело. Ја сам, разуме се, појео затим батине, али сам бар појео и дукат. То је уосталом ситница, коју узгред помињем, колико да констатујем да сам једанпут у животу и батинама заслужио хонорар. Другом једном приликом, а то је било већ у трећем разреду, до којега сам се ипак некако докотурао, саопштио сам оцу да ми је потребно и приватно учење из рачунице, која ми је, како тада тако и кроз цео живот, задавала главобоље. Ради тога узео сам „најодличнијега“ ђака из разреда да ме поучава и отац му је за то плаћао тридесет гроша месечно. Разуме се да је то био мој друг, који је био још гори ђак но ја и са којим сам ја, за време приватних часова, играо мице а на крају месеца делио хонорар. На тај начин сам ја, за рђаво учење, обезбедио себи плату од петнаест гроша месечно, са којом сам сумом могао лепо уредити свој живот: И то би могло још врло дуго да траје, да се о испиту није ствар открила тиме што и ја и мој учитељ нисмо подједнако знали ни речи да одговарамо из предмета коме ме је он подучавао. Ето, тако је то некако ишло, па ипак се гурало из разреда у разред. Како, то ни дан-данас не знам да објасним. Једино што могу рећи то је да се у ствари није прелазило из разреда у разред, већ се освајао разред по разред. Сви ми који смо заједно учили један разред, изгледали смо као чета добровољаца којој је стављено у задаћу да осваја ров по ров непријатељски. И ми смо одиста, стопу по стопу, корак по корак, са тешким напорима и нечувеном храброшћу, освајали ров по ров. Борбе су биле очајне, бивало је и рањених, бивало је и мртвих, који су успут остајали; али ми остали, које је некако мимоишло смртоносно тане, надирали смо даље предосећајући да што ближе победи тим ближе све већој и већој опасности. Јер, кад смо већ освојили неколико ровова ниже гимназије, пред нама се уздизало огромно утврђење више гимназије, наоружано најмодернијим справама за уништавање ђака. На бедемима и кулама тога утврђења били су начичкани разни: синуси, косинуси, хипотенузе, катете, корени, логаритми, деклинације, коњугације и разне смртоносне непознате количине. Можете мислити колико је ту требало храбрости и колико пожртвовања да се удари голим грудима на овакво једно утврђење какво је представљала виша гимназија. Али ми нисмо малаксавали, падали смо али смо се ипак дизали; били рањавани те по читаве ферије лечили се и прибирали снагу за поновне нападе; били заробљавани и остајали по две године у ропству, у истоме разреду, али нас је ипак наша истрајна седмогодишња војна довела најзад до одлучне битке, до матуре. Ако ви захтевате од мене да вам кажем и то: како сам ја могао положити матуру, онда знајте да ми постављате питање на које је немогуће одговорити, онако као кад би ме упитали: на који је начин могуће научити слона да удара у тамбурицу? На таква се питања обично не одговара. По здравој памети, по логици, по моме личноме дубокоме уверењу, по свима законима и божјим и људским и по свима правилима, ја сам требао да паднем на матури, али, ето, — нисам пао. Значи одиста, дакле, да свако правило има изузетака. То је толико мудра реч да се њоме, сећам се, правдала и оправдала преда мном и једна млада девојка, која је — обратно моме случају — пала, а по свима правилима није требала пасти. Она додуше није пала на матури, већ на ономе испиту пред који живот тако често ставља младе девојке, али и она је за своје оправдање употребила горње мудре речи: „Ја знам да нисам требала, требала сам сачувати свој углед, част, да, знам, то је правило али свако правило има изузетака!“ А стећи матурантску сведоџбу није тако обична и тако мала тековина. Та је сведоџба званичан докуменат, издат од надлежне државне власти, којом се човеку признаје зрелост. Познат је онај београдски тип, кавгаџија Драгољуб Аврамовић-Бертолд којега су извесни режими трпали чак и у лудницу а други ослобађали. Како су се у нас режими често мењали, те Бертолд час одлазио у лудницу а час излазио, једнога дана, кад му је то досадило, пријави се власти и затражи званично уверење да је паметан, те се отад Бертолд, имајући такво уверење, буса у груди тврдећи да је једини човек у Србији коме је званично признато да је паметан. Слично томе изгледа ми и матурантска сведоџба, која признаје зрелост. Када сам је добио, ја сам предосећао да је та диплома зрелости докуменат на основу којега могу у животу чинити свакојаке лакомислености. Мојој радости, разуме се, није било краја. Одјурио сам кући, те загрлио и пољубио мајку, сестру, а млађем брату од узбуђења опалио шамар, пошто сам претходно, још пред школом загрлио и пољубио фамулуза, који ми никакав предмет није ни предавао и који нимало није био крив зато што сам ја стекао диплому зрелости. Терао сам и даље у томе одушевљењу: загрлио сам и пољубио комшију бакалина; па сам загрлио и пољубио и једну удовицу, мајкину пријатељицу, узвикујући: — Госпођо, ја сам зрео, ја сам зрео! То сам исто после доказивао и нашој куварици. А загрлио сам н пољубио и берберина. Јер, после првих манифестација радости и узбуђења, сетио сам се и прве матурантске дужности — бријања. Ја за то нисам имао никакве нарочите потребе, али је бријање некако у мојим очима и у очима свих тадањих матураната — било као неки спољни знак зрелости. — Млади господин жели да се шиша? — предусрео ме је берберин, са пакошћу својственом томе занату. — Не, желим да се бријем! — одговорио сам ја гордо и сео у столицу, ждерући се у себи што не могу ногама бар да дохватим под, но ми висе у ваздуху. Тим речима: „Желим да се бријем!“ мени је изгледало као да сам у томе часу нешто врло крупно казао, као да сам извршио известан прелом у животу; као да сам, после мучних напора, отворио тешка гвоздена врата, кроз која ћу сад ступити у нове, непознате пределе, као да сам закорачио праг иза којега наступа живот. Мени су у томе часу речи: „Желим да се бријем!“ изгледале значајније и судбоносније од Цезарових речи: „Jacta eѕt alea!“ Међутим, кад је берберин свршио бријање и испрао ме од сапуна, нити је било какве промене на моме лицу нити у мојој души. То неочекивано, то непознато које је било преда мном, тај живот у који сам ја требао да ступим изгледа као да је био још далеко, врло далеко. И једино осећање које сам имао када сам изишао од берберина било је то: да сам обријан и да имам докуменат о зрелости у џепу. Овим довде нисам казао све о школовању. Преда мном је још био универзитет, али универзитет некако нисмо сматрали као школу у којој се учи, већ само „студира“, а то нам је изгледало нешто лакше, нешто што се да пребродити. Чак, и ако би се остало на универзитету коју годину више, то не би било зазорно, јер човек ступањем на универзитет постаје „грађанин“, а бити „грађанин“ коју годину више или мање није нимало тешка ствар. Често пута, чак, боље је бити грађанин универзитета но полицијски писар у Ариљу или суплент у Брзој Паланци. Но ни о ономе школовању у средњој школи, где човек скрха најлепше своје године, ја овим нисам казао ни све ни довољно. Школа и брак представљају два најважнија периода у животу човечјем, јер, вели се, ко добро сврши школу И сретно се ожени, тај је збринуо живот. Чак, штавише, школа и брак имају и пуно заједничких особина. Тако, на пример, у школи, као и у браку, учиш се догод си жив без наде да ћеш што научити; и у браку, као и у школи, има строгих и благих професора, тешких и лаких предмета; и у браку, као и у школи, можеш добити добру, а можеш и рђаву оцену; не смеш задоцнити на час и бележи ти се свако одсуство. И у браку, као и у школи, оцењују ти и владање; и у браку, као и у школи, можеш пасти на испиту; и у браку, као и у школи, радујеш се феријама. Једина би разлика била та што бракоразводна парница са женом траје врло дуго, а бракоразводна је парница са школом једна од најкраћих процедура на свету, као и та разлика што човек кад догура једанпут до краја са школом, он тек онда вреди нешто, а кад догура до краја са браком, онда тек не вреди ништа. Према свему томе, ја морам још много страна ове књиге посветити школовању. У једном тренутку, мислио сам да идем редом од разреда до разреда, али кад сам се сетио колико сам напора ја уложио провлачећи се кроз разреде, изгубио сам сваку вољу да се још једном враћам у њих. Радије ћу учинити преглед школовања по предметима. Тако ће ми се бар дати прилика да се појединим предметима, са којима сам био у непријатељству, осветим за све оне муке које су ми некада задали. Али да пођемо редом, од основне школе. </poem> {{ЈВ-аутор|Бранислав Нушић|1938}} [[Категорија:Аутобиографија (Б.Нушић)]] 36uwkh9f4qraggtv8i69a287hsqmy4o 0 17577 147505 48456 2026-10-06T18:56:21Z Galicijac 19151 Исправио заглавље. 147505 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Аутобиографија]] | | [[Аутобиографија/ШКОЛОВАЊЕ|ШКОЛОВАЊЕ]] | [[Аутобиографија/ОСНОВНА ШКОЛА|ОСНОВНА ШКОЛА]] | [[Аутобиографија/ХРИШЋАНСКА НАУКА|ХРИШЋАНСКА НАУКА]] }} <poem> Дете у основну школу полази са извесним предосећањем да ће извлачити батине. Бадава су сва убеђивања родитеља да то не мора бити, предосећање је тако дубоко усађено у детињу душу да готово увек оно постаје стварност а родитељска уверавања заблуда. Па ипак, учитељ основне школе коме сам ја допао шака био је добар као добар дан, тако да је онај штап што је висио испод иконе св. Саве био више једна педагошка декорација а једва погдекад инструменат за васпитање. Кад смо ушли у разред, учитељ нас је поврстао по величини и тако утерао у клупе. Најмањи су заузели места у предњим клупама, а све већи и већи у задњим. Доцније ће нас тек класифицирати по знању, те ће најбољи ђаци сести у прве клупе, лошији за овима, а најгори у последњој, која се звала магарећа клупа. Тада, када сам ја учио основну школу, постојала је као васпитно средство и та магарећа клупа, у коју би учитељ упућивао оне који одиста ништа не би знали. Ја налазим да је то била врло добра установа, јер су се незналице, на тај начин, навикавале на то да су магарци. Откако је то укинуто, незналице се никако неће да измире с тим фактом, те животу обично магарци седе у првим клупама. Поређани тако у клупе по величини, изгледали смо као семенке у лубеници. Сви једнолики, сви безизразни и сви балави, па ипак — ко би то тада рекао — ту су, један крај другога, седели: будући министар и будући разбојник, будући епископ и будући зајмодавац, будући робијаш и будући берзански милијардер. Колико би среће по човечанство било када би се још код тако мале деце знало шта ће ко бити, па ако ништа друго а оно бар, док смо деца, да се сити натучемо будућег министра, епископа и берзанског милијардера. У почетку нисмо ништа учили, учитељ нас је само пропитивао о нашим именима, али, радије него то, о занимању наших оцева. — Шта је твој отац? — Кочијаш. — Добро, седи! А твој? — Кобасичар. — А, тако, кобасичар? Е, па, поздрави оца! А твој? — Пиљар. — Пиљар, је ли? Поздрави и Ти оца! Ми, у почетку, нисмо разумели те поздраве. Једва нешто доцније, када смо већ сви упамтили једну причу о добром и рђавом детету и када смо запазили да при свакоме новом причању учитељ мења порекло јунаку приче, према томе како су дотични родитељи отпоздрављали његове поздраве. Тако, на пример, када му је кобасичарев син једнога дана донео четири пара кобасица, та је прича гласила: — Била два дечка, Сима и Ненад. Сима је био син једнога кочијаша, рђав, непослушан, глуп и неваљао, а Ненад је био син једнога кобасичара, врло честитога човека, ваљанога и примернога грађанина, па је, разуме се, и син био на оца, ваљано И добро дете. Ако, рецимо, пиљарев син не би знао лекцију а донео му је данас, јуче или тих дана, двадесет главица купуса и три венца лука, онда би га овако саветовао: — Видиш, синко, ти имаш честита и ваљана оца, па би требало на њега да се угледаш. Данас ти не замерам што не знаш, али гледај за сутра да научиш. Поздрави оца! А ако гробарев син не би знао лекцију, онда би учитељев прекор овако гласио: — Од тебе, синко, неће никад ништа бити. Ни твој рођени отац неће успети да ти ископа гроб, јер ћеш на вешалима свршити! Према занимању оцева био нам је одређен и ранг у учењу и владању. Тако, на пример, најбољи је ђак био кобасичарев син, а одмах за њим касапинов, затим син једнога бакалина, па пиљарев (и то откако је, сем зелени, почео слати пилиће и ћурке), а тек у последњој клупи син гробарев, свирачев, кочијашев и уопште синови оцева непродуктивних занимања. У непродуктивна занимања спадао је у почетку и мој отац, као трговац, и према томе, и ја сам био рђав ђак. Али кад сам једно два-три пута (о Божићу, Ускрсу и Новој години) однео учитељу нешто завијено у малој, белој коверти, ја сам прешао у прву клупу и она је прича гласила: — Била два дечка, Сима и Ненад. Сима је био син једног кочијаша, рђав, непослушан, глуп и не ваљао, а Ненад син једнога трговца... Могли смо чак, по свршетку основне школе, и израчунати шта је кога од нас коштало то што је научио читати и писати. Тако, на пример: Симу Јанковића коштало је 380 јаја; Перу Вукића два пара гусака, пет пари пилића и 140 јаја; Миленка Пурића 100 главица купуса, седамнаест венаца црнога лука и десет пари телећих ногу за пиктије; Јанка Поповића 294 пари кобасица, четири шунке, четири шваргле, две сланине и једанаест кила сувих ребара. То би била на неки начин вредност писмености изражена материјалном вредношћу. Штета је што се данас изгубио тај идилски однос између учитеља и ђака, па на тај начин изгубила и мера којом би се дала ценити писменост, те је отуда ваљда и добила неписменост тако велику цену. У основној школи научили смо: оченаш, азбуку и бројеве до сто. „Оченаш“ смо научили напамет и изговарали смо га као неке тајанствене речи, отприлике као што гатара говори речи којима нити зна смисла нити значаја. Том молитвом, коју нисмо разумевали, обраћали смо се, сви у један глас, сваки дан богу. Али то је још најмање што је ми нисмо разумевали, но сам ја уверен да је ни сам господ бог, коме смо је упућивали, није разумео и, да му је то било могуће, извесно би полицијски забранио ону дерњаву коју смо ми сматрали као молитву. Што се тиче азбуке, ту се десила извесна пометња. Кад сам ја почео учити основну школу, затекао сам тридесет и два слова у азбуци. Некако убрзо затим нестало је два слова и сећам се да се учитељ грдно љутио што су му та два слова нестала. * (* Примена Вукове реформе којом су отпали из азбуке дебело и танко јер.) Ми нисмо били начисто да није ко од нас украо и, рецимо, прогутао та два слова; да ли нису можда пала са учитељевог стола те их фамулуз почистио и бацио на ђубре, или их можда учитељ држи закључане у фиоци па неће да нам их покаже. Измирили смо се са тим фактом на један чудан начин. Учитељ нам је једном приликом објашњавао да човек има тридесет и два зуба, што се поклапало са тридесет и два слова у азбуци, па се нама, у дечјој нам машти, чинило као да свако слово виси окачено о један зуб. Изгледали су нам зуби као дирке од клавира и чак неки Сретен Алексић, који је сва „јотована“ слова (ћ, ч, ђ и џ) изговарао као једно једино, не могући да их разликује, правдао се учитељу да су му испала три зуба, као да би тиме хтео рећи да су му из клавијатуре испале три дирке те једну, која му је остала, употребљава за сва та слова. Кад нам је још учитељ додао да човек у ствари има тридесет зуба, а да два умњака тек много доцније, у пуној зрелости, добија, — онда смо дошли до пунога уверења да је учитељ она два слова склонио у фијоку пошто за њих нема зуба. Иначе смо азбуку доста лако савладали, благодарећи методи којом нас је њој учитељ привикао. Он би почео овако: — Милане, јеси ли видео који пут жабу? — Јесам, господине! — Јеси ли је упамтио? — Јесам! — Је л' има овако: горе главу, доле реп, а са стране четири ноге, две унапред пружене а две уназад? — Јесте. — Ето овако! — и напише кредом на табли слово Ж, које нам је у томе часу одиста свима изгледало као жаба са главом, репом и четири ноге. И одиста, ми смо на тај начин слово ж добро упамтили. Тако је он и за сва остала слова нашао упоређења: Б, на пример, била је буџа којом Цигани ударају у бубањ; Г вешала; О рупа; Ш плот којим је ограђен шљивак; Х ногаре за стругање дрва; У ракље за ражањ; Т чивилук за вешање одела; Д турски нужник, а Ф тетка Перса, фамулусова жена, која је одиста несносно зипарала по школском ходнику, наслањајући увек руке на кукове, те личила на слово Ф. И како смо ми све то упамтили, то се он врло лако спомагао када би нас извео на таблу. — Напиши, Иване, реч ,бог! Иван би се, разуме се, најпре збунио, а учитељ би тада додао: — Буџа, рупа, вешала. И реч би одмах била исписана. — Дедер ти, Перо, напиши реч дуд! Разуме се да би се и Пера збунио док му не би учитељ рекао: — Замисли јагње на ражњу измеђ' два турска нужника. И Пера би се одмах сетио те реч написао. Тако некако учили смо ми и научили најзад азбуку. Са цифрама такође није било великих тешкоћа. За појам један учитељ би нам показао један свој прст, за појам два два прста и тако редом, док није употребио пет са једне и четири са друге руке. Али је настала права пометња, која је и самога учитеља довела у забуну, када је требало да нам објасни значај нуле. Покушавао је на разне начине, али му то или није полазило за руком или га ми нисмо довољно могли да разумемо. — Нула, децо, није ништа, а опет може да буде нешто. Кад је сама, није ништа, не вреди ни пола луле дувана, а кад је метнеш уз један, онда је десет, а кад је метнеш уз два, онда је двадесет. Зашто, бог ће свети знати, али тако је! Није то лако ни објаснити! Ал' ето, на пример, моја жена... рецимо, моја жена; док се није удала за мене, била је нико и ништа, је ли, а кад је стала уз мене, она је госпођа учитељица. Је ли тако? — Тако је! — одговара цео разред. И, разуме се, да смо од тренутка овога објашњавања сви сматрали нулу као супругу и свака десетица изгледала нам је као брачни пар. У нашој дечјој машти су сад већ све госпође у вароши личиле на нуле, а све цифре крај њих на њихове мужеве. Чак су нам поједини људи изгледали слични дотичним цифрама. Тако, на пример, окружнога начелника и његову госпођу сматрали смо као број 90. Али то није било произвољно сматрање, нити смо ми тако високу цифру узели из обзира на високи чиновнички положај начелников, већ стога што је господин начелник одиста личио на деветицу. Имао је кратке и танке ноге а изнад ових трбух, груди и глава, сливени једно у друго, изгледали су као буре које је својом тежином претегло уна пред. Доктор са госпођом био је за нас број 70, јер се из целе његове танке фигуре, као она кука код седмице, издвајао један од оних носева које су његови праоци превели негда неоквашен преко Црвенога мора а затим прешли преко Јонског мора у Европу и одомаћили га. Директор гимназије са госпођом личио нам је на 10, не зато што је један била његова омиљена белешка коју је обилато даровао ђацима већ зато што је сув и штркљаст одиста личио на телеграфски дирек. Тако исто директор банке са госпођом личио нам је на број 50, по томе што је он тако некако изгледао као да му је трбух од натраг, те је потпуно личио на петицу. Тако смо и свакој другој десетици нашли одговарајући брачни пар и једино нас је доводио у забуну прота, који се због мантије није из далека разликовао много од своје жене, те су нам изгледали као две нуле. Ми смо се овим поређењима необично лепо користили, јер кад би нас учитељ извео на таблу и рекао, рецимо, да напишемо 70, ми смо се само сетили докторовог носа и одмах умели да испишемо задати број. И ствар је све дотле лепо ишла док једнога дана учитељ не исписа на табли број 100. То нас доведе у ужасну забуну, јер ту полигамију нисмо могли никако да разумемо. — Не разумете, дабоме! — рећи ће учитељ, предвиђајући сву тешкоћу објашњења. — Знао сам ја да то нећете разумети. А шта би ви казали кад бих вам рекао да постоји и оваква цифра! — и он узе креду па на табли исписа 7,000.000. Ми се згранусмо. Замислисмо грешнога доктора са огромним харемом и — недовољно упознати са добрим и рђавим странама човечјег живота — свима нам је у томе часу био одвратан. Учитељ увиде да нам ипак на неки начин мора да објасни цифру 100, коју смо морали научити, и узе овако да је тумачи: — Један је, рецимо, муж. Је л' тако? — Тако је! — одговара разред хором. — Ова прва нула, то је рецимо његова жена, је л, тако? — Тако је! — Е, ова друга нула, то му је свастика, коју по који пут изведе са женом у шетњу. Је л' разумете сад? — Разумемо! Драли смо се из гласа да разумемо, иако нисмо разумели, јер најпосле, ако се и допусти да се једна свастика придружи жени, али какав би изгледао, на пример, грешни директор банке са трбухом од натраг у оној цифри где се уз жену прикључи још пет свастика? Зар не би личио на реморкер који са натчовечанским напором плови уз воду, вукући шест шлепова? Све су то ствари које су нашу дечју машту необично занимале, али, морамо признати, и помогле да крај азбуке научимо и цифре и да тако свршимо основну школу. Хајдемо дакле у гимназију! </poem> {{ЈВ-аутор|Бранислав Нушић|1938}} [[Категорија:Аутобиографија (Б.Нушић)]] 27sizqkt2gk4nvfvbgt2jwjdyex77e2 0 17578 147506 48457 2026-10-06T18:56:54Z Galicijac 19151 Исправио заглавље. 147506 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Аутобиографија]] | | [[Аутобиографија/ОСНОВНА ШКОЛА|ОСНОВНА ШКОЛА]] | [[Аутобиографија/ХРИШЋАНСКА НАУКА|ХРИШЋАНСКА НАУКА]] | [[Аутобиографија/СРПСКИ ЈЕЗИК|СРПСКИ ЈЕЗИК]] }} <poem> Учећи хришћанску науку мени је необично омилела незнабожачка вера. То долази вероватно отуда што нас је катихета, који нам је тај предмет предавао, тако нехришћански тукао да се ја и дан-данас у цркви, кад слушам проповед о хришћанском милосрђу, осврнем на све стране, зазирући да ме не звизне митрополит патарицом или ђакон кадионицом. Та је појава један доказ више да утисци из ране младости остављају врло дубок траг у души. Сећам се, на пример, да сам због седам мршавих крава изео седам тако дебелих батина да о дебелим кравама нисам смео ни говорити. Па онда Марија и Магдалена мал' ми нису дошле главе. Због ове последње, тј. због Магдалене, морао сам једанпут да свлачим панталоне пред целим разредом, да се повалим по клупи и да издржим дванаест удараца по голоме телу. Од тога доба ухватио сам такав страх да ни доцније у животу, кад год бих срео женску која се зове Магдалена, ја не бих смео пред њом да свлачим панталоне. Било је и лекција које ми нису правиле тешкоће. Тако, на пример, Адам и Ева били су ми врло симпатични, вероватно са своје наивности, а можда и стога што је први грех једне жене уопште симпатична ствар. Али док су ми Адам и Ева били симпатични, дотле су ми њихова деца правила ужасне малере. Због познате фирме „Каин & Авељ“ извукао сам три пута батине. Једанпут зато што сам казао да је Авељ убио Каина, други пут што сам казао да су Каин и Авељ били апостоли, а трећи пут, не сећам се, а чини ми се зато што сам казао да је Каин продао Авеља мисирским трговцима за тридесет сребрника. На годишњем је испиту, разуме се, било грдне смејурије. Председавајући професор хватао се рукама за трбух и узвикивао: „Иди, дете, до ђавола, нисам се овако слатко насмејао већ толико година!“ а испитујући професор, односно катихета, трипут је стезао песнице и залетао се на мене, али се увек уздржавао с обзиром на свечаност тренутка. Једва што ми је онако кроз зубе поменуо нешто оца и мајку. Разуме се, кад сам се већ једанпут збунио, да је после све ишло наопако. Тако, на пример, кад ми је катихета поставио питање о Адаму и Еви, не би ли ме том најлакшом и мени иначе најсимпатичнијом лекцијом помогао да се извучем, ја сам почео овако: — Адам и Ева били су први људи... први људи... Адам је био први човек, а Ева је била прва жена. И они су, као први људи, живели у рају. И они су врло лепо живели, али једнога дана Адам загризе Еву... загризе Еву и због тога му Господ Бог пребије једно ребро... И затим је, на задовољство председавајућег, све у томе тону ишло. Ја сам на испиту једноставно измешао Стари и Нови завет тако вешто као што би добар коцкар измешао два пакла карата. Катихета ме је двапут заустављао да не говорим, али ме је председавајући храбрио и терао да наставим, обраћајући се катихети речима: „Ама пустите га, молим вас, да се бар слатко насмејемо!“ Ја сам, као што рекох, стрпао дванаест Христових апостола у Нојев ковчег; за Содому и Гомору рекао сам да су то два света храма у којима је Исус са успехом проповедао свој наук: „Љуби ближњега свог“; за Христа сам још рекао да је четрдесет дана провео у китовој утроби, припремајући се за своју божанску науку; за десет заповеди божјих сам рекао да их је Јуда продао на гори Арарату, и најзад сам целу ствар завршио тиме што сам, на питање: шта знам о Пилату, рекао да је Пилат син Мојсијев, да је изродио велико племе и, кад је тај посао свршио, да је опрао руке. Уосталом, ја ни дан-данас не разумем чега у свима овим мојим одговорима има смешнога и чему се управо председавајући професор тада онако слатко смејао? Хришћанска наука за мене је — као што је то за врло велик број хришћана и дан-данас — била једна збирка разних чудноватих и невероватних прича и ја не видим да је то био неки страховити грех измешати све те приче као што сам то ја учинио. Не видим, наиме, шта би више о хришћанству знао онај који би све приче испричао онако како су оне у књизи записане? Али, руку на срце, није се наш катихета задржавао само на библијским причама; улазио је он и у суштину Христове науке и управо због те суштине мал' не изгибосмо сви до једнога. Тако, на пример, он нам је говорио дуго и опширно о основним начелима Христове науке. Ми смо врло пажљиво пратили његова предавања, тј. врло пажљиво смо посматрали сваки покрет његових руку, бојећи се да не звизне кога. Идућег часа, разуме се, настало би пропитивање онога што смо прошлога часа слушали. — Које је прво основно начело Христове науке? — пита г. катихета првога међу нама са којим му се сретне поглед. Онај грешник диже се са места и ћути као заливен. Катихету већ подилази гнев и понавља питање. Ђак упорно ћути, са истрајношћу првих хришћана пред судом многобожачких тирана. — Које је прво основно начело Христове науке, звекане један? — понавља гневно катихета и већ му се стежу прсти у песнице. Па кад ђак ипак не одговара, он рукне: — Милосрђе! — и тако немилосрдно звизне ђака по глави да овоме покуља млаз светлаца из очију. Тад се катихета окреће другоме: — Реци ми ти, које је друго основно начело Христове науке? Онај се грешник чеше иза увета и врдара погледом да по покрету руке катихетине види с које ли ће га стране да флисне друго основно начело Христове науке. — Љубав према ближњему, магарчино једна! — дере се катихета кад не добија одговор, а онај грешник пипа се по носу да види није ли начело љубави према ближњему обојено црвеном бојом. Трећи ђак, разуме се, такође ћути на питање: које је треће основно начело Христове науке. — Великодушност, уштво једна, али за тебе је великоушност! — дере се катихета и тегли грешнику уши као да се дочепао крајева хозентрегера. Ми остали премрли живи. Има нас тридесет и четворо у разреду и, ако Христова наука има случајно тридесет четири основна начела, видимо да ћемо изгинути сви као први хришћански мученици, бачени у арену на милост и немилост дивљих зверова. Ето, у таквим приликама ја сам заволео многобоштво и жалио сам што нисмо остали у тој вери. Прво: што више богова то мање основних начела; друго: многи богови не могу никада бити тако опасни као један једини бог; и треће: кад би били у многобоштву, не би се у гимназијама учила хришћанска наука. </poem> {{ЈВ-аутор|Бранислав Нушић|1938}} [[Категорија:Аутобиографија (Б.Нушић)]] a3oh10dt62og67zih513gmmosni11wg 0 17580 147507 48458 2026-10-06T18:57:27Z Galicijac 19151 Исправио заглавље. 147507 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Аутобиографија]] | | [[Аутобиографија/ХРИШЋАНСКА НАУКА|ХРИШЋАНСКА НАУКА]] | [[Аутобиографија/СРПСКИ ЈЕЗИК|СРПСКИ ЈЕЗИК]] | [[Аутобиографија/ИСТОРИЈА|ИСТОРИЈА]] }} <poem> — Беше ли ти оно магаре што ни прошлога пута не знађаше лекцију? — Јест, ја сам тај! — одговарам ја усхићен задовољством што ме се професор тако добро сећа. — А нађох ли ја канда, на твоме писменоме задатку, ону мастиљаву мрљу коју ви, ђаци, крмачом називате? — Да, да! — тврдим ја, сав усхићен што ме се професор тако добро сећа. — Ја тада рекох теби, ако будеш био и даље тако немарљив и небрижљив, да ћу те казнити. Ја и то потврђујем, али без усхићења, а он узима писаљку и мени „буде био“ бележи јединицу и упућује ме, једном чисто граматичком реченицом, да клечим иза табле. — Остаћеш клечећи до краја овога часа, учећи за то време склањање заменице себе или се. Будеш ли био кадар научити то склањање, јавићеш ми се и исправићу ти белешку а даљу казну опростити. Како ни до краја часа нисам „будем био“ научио то проклето склањање, остао сам на коленима све док није закуцало звонце. То склањање нам је задавало нарочите главобоље. Сећам се, нпр., мојих мука да научим пети падеж од именице пас. Сви остали падежи ишли су којекако, али пети падеж једнине (покојни звателни) никако ми није ушао у главу, нити сам умео да га погодим. И не само мени, већ и свима у мојој околини, задао је тај падеж главобољу. Мој најстарији брат, који је већ био у старијим разредима, изгледа да се провукао и није у животу имао посла са том именицом; мој млађи брат ми рече да је од именице пас пети падеж: куче. Отац ми није умео казати ништа, пошто граматика нема никакве везе са трговином, већ изгледа да ту чак важи правило: што мање граматике то више зараде. Питао сам и бакалина, нашега комшију, пошто сам му претходно објаснио да се петим падежом зове, и он ми рече: — Ја кад вабим куче, ја му кажем: куц, куц, куц! а кад га терам, ја му кажем: шибе! А бог ће га свети знати који је то падеж! Питао сам најзад и господина проту, једном приликом када је био на вечери код нас, верујући необично у његову ученост, па се и он збунио и није умео да ме научи. — Пети падеж, пети падеж! — узе да замуцкује прота, бринући се да пред мојом породицом сачува ауторитет учена човека. — Па колико падежа ви учите? — Седам. — Седам? — зграну се прота. — Е, то је много, то је баш много! — Много! — уздишем и ја. — Ја не знам само — окреће се прота мојим родитељима — што ће им толики падежи. То је просто професорски бес. Узмите само једна Немачка, колико је то пространа и силна царевина, па нема више него четири падежа; па онда Француска, па Енглеска, све велике и моћне државе, па немају више него четири падежа. А шта смо ми, једна тако рећи мала земља, тек неколико округа, па седам падежа. Па зар то није, молим вас, бес кад се не простиремо према своме губеру? Те су протине мисли биле у ствари врло утешне за мене, али ми пред професором нису могле ништа помоћи. Он је одлучно тражио од мене да му кажем пети падеж од именице пас, чему сам се ја одлучно одупрео једним бескрајним ћутањем, једном од оних мојих особина којом сам се врло често у школи одликовао. А колико је овај професор имао пик баш на падеже, показаће и случај некога Станоја Стамболића. Једно поподне, за време великога поста, он диже руку и замоли: — Молим, господине, да идем у авлији. — Реци, Стамболићу, ту реченицу правилно, па ћу те пустити, — одговори му професор. Стамболић се збуни, узврда се, па очајно понови: — Молим, господине, да идем у авлији! — Реци правилно, па ћу те пустити. Стамболић поче да се зноји и превија, које због падежа а које због невоље ради које је молио да изађе. Шапћу му другови и добацују, а Стамболић се ознојио, поцрвенио, дигао једну ногу и увио је око друге, па најзад, кад дочу реч коју су другови добацивали, он дрекну: — У авлију! — Тако, сад је правилно, сад можеш ићи! — вели професор. — Е, сад је доцкан! — одговара Стамболић, сав опуштен и отромбољен. А нису то само падежи са којима смо се борили. Било је у граматици и пуно других кукица и јексера и, ако не пазиш довољно, могао си се сваки час не само огребати већ и набости. Има, на пример, речи које су тако каприциозне и превртљиве као хистерична жена; јављају се у свима могућим тоалетама. Ово није случајно упоређење, јер сам ја, учећи граматику, запазио да ова наука има много женских особина или, ако хоћете, жене имају много граматичких особина. Не мислим ја на неодређени и заповедни глаголски начин, за који би се могло рећи да је искључиво женски начин, али мислим на оно што се око сваке жене, као око именице у гра матици, врзма по један члан, по коме можеш познати ког је пола жена, а мислим и на то што и жене, као и именице у граматици, увек имају наставак и што тај наставак врло радо мењају при сваком новом падежу. Има међу речима и таквих које се појављују, à la Fregollі, у свима могућим облицима. Изађе професор на таблу и напише реч црно, па онда почне да развија неку математичку формулу, пратећи је неразумљивим објашњењима: „Старословенско он пред муклим јус претвара се у новословенско... итд.“ или: Јус се претвара у цис, цис се претвара у бис итд...“, и на крају крајева реч црно сад гласи: бело. Сећам се једнога предавања из историје Срба, које је професор овако завршио: „У бици на Велбужду 1330. године, у којој је погинуо бугарски цар Михајло, одликовао се нарочито млади српски краљ Душан. Град Велбужд, где се та битка десила, данас се зове Ћустендил. Како је од речи Велбужд постала реч Ћустендил, то историја не уме да објасни, али је граматика кадра и то оојаснити“. Професори у том погледу иду тако далеко да су они већ пре Воронцова кадри били претворити петла у кокошку, и обратно, и онда никако чудо није што сам ја, као и многи моји другови, враћао се са табле где сам говорио лекцију са уверењем да сам добио четворку, а она се — јус у он, он у дебело јер, дебело јер у танко јер — на крају тромесечја претворила у двојку. Колико су нам јада задавале те превртљиве речи у граматици, толико још више и разни знаци, који су, изгледа, зато измишљени да направе што већу збрку. Тачке, запете, питања, дивљења и још читава гомила разних знакова, које је грешни ђак морао знати где да постави, без обавезе да их и доцније; у животу, употребљава. Ја и данас познајем једног чиновника који је учио граматику кад и ја, и који ми се жали да га она само буни у животу. — Узми, молим те, само оне знаке, — жалио ми се он. — Ја сам пре писао, писао, писао, па нанижем речи као женски тепелук. Па ето, молим те, сам реци, да л' би на женском тепелуку лепо стајале тачке и запете? Разумем још знак дивљења, то се још и може употребити. Кад год пишем неком старијем по чину од себе, ја метнем знак дивљења. Али наш секретар иде тако далеко да ставља знак дивљења чак и крај фразе: „Ти си магарац!“ Е па зар то не значи компромитовати не само тај знак већ и целу граматику, јер ако је ко магарац, он не мора бити баш граматички магарац. А познат је и онај случај где командиру једне пограничне чете враћа командант рапорт да стави тачке и запете, јер је овако написан рапорт потпуно неразумљив, тако да се никако није могло разабрати да ли је у пограничном сукобу, који се десио, погинуо шеф кријумчарске банде или је погинуо сам командир који рапорт подноси: Командир, који се никад у животу није дружио са тачкама и запетама и, могло би се рећи, био чак и њихов противник, дошао је овим командантовим захтевом у велику забуну. Њему би много лакше било водити целу ноћ борбу са двадесет и пет пограничних бандита но разместити у своме рапорту толики број тачака и запета. Да се извуче из тешке ситуације а и да одговори захтеву командантову, он преви један чист табак хартије и на њему исписа десет тачака и петнаест запета, придружи то своме рапорту и врати га команданту с молбом да командант, својом наредбом, изврши распоред приложених тачака и запета и сваку од њих упути одговарајућој јединици, додајући још и молбу да командант тачке и запете које би претекле, те остале неупотребљене, надлежно расходује. Ја не могу да разумем зашто су нам те тачке и запете правиле толике неприлике, кад се врло добро сећам да нам је професор необично јасно објаснио њихову употребу. Овако нам је говорио: — Један железнички воз, на пример, има да прође пут од Београда до Ниша. Лепо. Кад изведе тај пут, тј. кад стигне у Ниш, он је онда свршио оно што је хтео; његова је мисао била да отпутује из Београда у Ниш и он је ту мисао испунио. А једна мисао изведена и исказана, то је реченица. Воз је на крају своје мисли стао и не иде даље, а то значи, и на крају реченице треба казати: стани, не даље! Е, то „стани и не даље“ бележи се тачком. На крају реченице, дакле, бележи се тачка. Да, али воз не може да потегне из Београда па право у Ниш а да се нигде успут не заустави, јер то је врло дуг пут. Има успут да се укрсти с другим возовима, па мора машина узети воду, па се мора негде уставити да сиђу путници и да нове прими, да се штогод истовари или утовари. Мора се, дакле, воз зауставити гдегде дуже а гдегде краће, колико само да искочи или ускочи путник. Зато, видите, на путу има већих и мањих станица, такозваних постаја. Свака таква велика станица, где се рецимо укрштају возови, где има и ресторација, те се путник може и поткрепити, то вам је тачка и запета, а постаје, где се воз заустави само за тренутак, то су вам запете. Дакле, једна велика реченица може бити састављена из више мањих реченица, од којих је свака одвојена тачком и запетом, као што у једној реченици може бити више или мање запета, код којих се предахне. Је ли вам сад јасно? Разуме се да смо сви казали да нам је јасно, иако сад тек нисмо ништа разумели, јер смо после професоровог објашњења водили међ' собом овакве разговоре: — Да ли она нишка тачка, сасвим на крају пута, мора бити крупнија од младеновачке и ћупријске? — питао је Живко Јањић. — А да ли тамо где је тачка и запета можеш да ручаш супу, говеђину и печење или имаш времена само да поједеш перецу? — домишљао се Стева Радојчић. — Е па добро, ако се тамо где је тачка и запета укрштају возови, то и онај други воз има своју тачку и запету и онда ту се сретну две тачке и две запете, од нашег и оног другог воза! — резоновао је Јовица Станковић. Знак дивљења и знак питања професор нам је са мање тешкоћа објаснио, али смо доцније, у животу, видели да то објашњење није тачно. По професору, на пример, знак питања би требало увек ставити на крају упитне реченице, док у животу знак питања се може ставити иза речи: поштење, љубав, родољубље, племенитост, доброчинство, верност, пријатељство итд., па биле те речи у средини или на крају реченице. Или, ако хоћете, знак питања у животу можете ставити свуд где вам је воља и, верујте, увек ће бити на своме месту. Почев од рођења па све до смрти, свакој појави у животу човечјем пристаје знак питања. Што се тиче знака дивљења, он је у животу највише у употреби на прокламацијама, партијским зборовима и при изјавама љубави, па зато смо његово значење врло лако схватили. Две тачке, као граматички знак, научили смо тек кад смо почели учити физику, јер се цела та наука састоји из разних а, б, в. Свако правило, свака дефиниција, има своје а, б, в. Стане професор на катедру па изговори правило: тако и тако, тако и тако, па онда дода: према томе: а) то и то; б) то и то И в) то и то. Тако смо некако ухватили да после онога „према томе“ треба увек ставити две тачке. Тачка и запета је неки хермафродитски знак, који није ни тачка а није ни запета. Можеш га метнути где год ти је воља, ништа не мења ствар. Један од мојих другова, неки Илија Сушић, стављао је при потпису тачку и запету на крају презимена и, да видите, врло је лепо стајала и ту. Више тачака је знак који означава незавршену мисао. Није нам никако ишло у главу како може бити незавршених мисли; кад си је већ почео, заврши је. Да смо питали професора, он би нам вероватно рекао: — Пође Воз из Београда за Ниш, али код Сталаћа се деси судар возова, три мртва и једанаест рањених, и воз не може да настави пут. То је ето несвршена мисао и ту дође неколико тачака! А таквих изненађења, као што је судар возова, има често у животу, те према томе знак више тачака одиста може да буде врло користан. Тако, на пример, лопов завуче руке у туђу касу а наиђе изненада полиција; то је онда одиста недовршена мисао, која се означава са неколико тачака... Па онда, дечко изјављује љубав својој колегиници, студенткињи, иза капије и при првом загрљају наиђе њен отац. И то је недовршена мисао, која се означава са неколико тачака.... Или увуче се господин код младе жене кад јој муж није код куће и таман млада госпођа села у крило разнеженоме љубавнику, а неочекивано наилази муж. И ту је мисао недовршена и та се реченица у животу свршава са неколико тачака, а гдекад можда и са неколико удивителних. Ето, то је знање које смо о знацима изнели из школе и допунили га у животу. Али, да би нам дали прилике да нам ти знаци зададу што већу главобољу, професори су, осим предавања о њима, задавали нам још и писмене задатке, да би се навикли да исказујемо своје мисли и да примењујемо ове знаке. Ти стилистички задаци, који тако често служе професорима као забава, да би се измеђ' часова, у професорској канцеларији, слатко смејали, обично су слични по стилу љубавним писмима која оџачари пишу куварицама, молбама које пиљари пишу општинама и рапортима које ноћне патролџије подносе командама. И професори српскога језика можда баш зато задају врло често такве задатке како би што више употпунили своје колекције ђачких глупости. А да би те глупости биле што дебље, да би се професори што слађе смејали, они обично задају такве писмене задатке на које многи од њих не би умели ни сами одговорити. Сећам се само колико нам је невоља донео писмени задатак: „Испеци па реци!“ Професор је просто, завршавајући час, рекао: Децо, писмени задатак за идућу недељу: „Испеци па реци!“ што нам је било тако исто јасно као да нам је казао: Децо, за идућу недељу писмени задатак: „Бифуркација Патагонаца у односу према осцилацији Ескима“. Питао сам старијега брата, који је замакао већ у школи, шта је то „испеци па реци“, али ми ни он није умео објаснити. Вели: — Реч може бити печена, може и кувана, може пржена, а може и похована. Можете мислити већ како су гласили ти писмени задаци на тему „Испеци па реци“. Неки Живко Средојевић написао је цео писмени задатак у неколико речи. Тај је задатак гласио: — Најздравија је реч кад је печена и онај се може сматрати за мудра који говори само печене речи! Други опет, неки Сима Јагодић, — ко зна где се инспирисао том философијом — овако је решио задатак: — Реч не треба извадити из уста све док не буде сасвим печена. А реч може да се испече ако се загреје столица код куће, па се на тој столици седи све док се не испече реч и за то време се учи српска граматика, као најважнији предмет, пошто без језика човек не може живети! Трећи опет, неки Остоја Поповић, син сеоског свештеника, овако је народски објаснио ствар: — Све што улази у уста треба да буде печено. Тако у уста улази погача, па улази ракија, па улази јагње са ражња, и зато и све што излази из уста треба да буде печено. Како из уста, осим осталога, излази и реч, то и реч треба да буде печена! Други пут опет професор би нам задао тему: „Познај самога себе!“ На ту тему сећам се само једног одговора, који је гласио: — Кад човек нема прилике да позна кога другога, није рђаво, од дугога времена, да позна самога себе. Најлакше човек може познати само га себе на огледалу. Ако је добро огледало, човек може том приликом да види своје добре стране, а ако је рђаво огледало, човек може да види своје рђаве стране! Ја на ту тему: „Познај самога себе!“ нисам поднео никакав одговор, јер нисам умео да га нађем. Како тада тако, ево, све до данас ја на ту тему не умем да нађем одговор. </poem> {{ЈВ-аутор|Бранислав Нушић|1938}} [[Категорија:Аутобиографија (Б.Нушић)]] ayxpctqcaxw6dcfy2bobyw7i562sbql 0 17581 147508 48459 2026-10-06T18:58:03Z Galicijac 19151 Исправио заглавље. 147508 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Аутобиографија]] | | [[Аутобиографија/СРПСКИ ЈЕЗИК|СРПСКИ ЈЕЗИК]] | [[Аутобиографија/ИСТОРИЈА|ИСТОРИЈА]] | [[Аутобиографија/ГЕОГРАФИЈА|ГЕОГРАФИЈА]] }} <poem> Историја је несумњиво и на првоме месту корисна и стога што се ђаци код ње вежбају да изговарају страховите речи, те се тако, пошто ту преломе језик, оспособе да могу изговарати разне вратоломне дефиниције из хемије, физике и више математике. Јер, одиста, владаоци старога века носили су тако страховита имена да је човеку била потребна факирска моћ да их изговори. А не само што су била страховита, већ налазим да та имена нису била нимало владалачка. Какав је то краљ, молим вас, који се зове: Узпртезен, Чандрагупта, или можда Кудурнагупта? Замислите одушевљени народ који овако поздравља свога крала: „Живело Његово Величанство Узпртезен I и Њено Величанство Узпртезеновица!“ Ја мислим да су овака имена довољан разлог да у народу клоне чак и династичко одушевљење, — још кад се узме у обзир да није био само један, но су се ти Узпртезени успртили на леђа мисирскоме народу и владали некаквих две стотине година под тим одвратним именом. И да је то један или двојица, али цео стари век пун је тако страховитих имена да је човеку лакше проћи кроз непроходне америчке џунгле но кроз стари век. Сећате се сви можда онога несретнога Артаксерксеса, на коме су толике генерације ломиле језик? Све док нисмо први пут чули за реч Артаксерксес, ми смо ломили језик оним народним: „Поп посеје боб“ или „Туре буре ваља, була Туре гура, нити Туре буре ваља, нити була Туре гура!“ ал' откако смо чули име Артаксерксес, напустили смо све народне бројанице па се дочепали Артаксерксеса и на њему смо језик ломили и кладили се. Седнемо нас пет-шест у круг, уложи сваки по једно дугме као визу, па ко изговори реч Артаксерксес носи шњур. Помагали смо се, разуме се, и на друге начине, како би савладали и сва остала имена која су нам задавала толике невоље. У наше доба није била позната игра фудбала, тениса, нити ма којега од данашњих спортова. Ми смо тада играли мете, робова и јениџајес. За мете би се и могло рећи да је готово спортска игра, док робове смо играли циглама и готово редовно свршавали ту игру по којом разбијеном главом. Она трећа игра, јениџајес, остала нам је заједно са алвом, бозом и долдрмом од Турака и играла се на тај начин што би један од нас, на кога би пала коцка, повио се а остали га прескакали, старајући се да га не додирну ногама нити којим другим делом тела. Искупили би се нас пет и шест и стали у круг, а један би одбројавао, говорећи ове неразумљиве речи: Игис, Ипик, Ушур, Топидушур, Сојле, Манојле итд., или ове речи: ендем, дину, саракатину, саракатика, така, елен, белен, буф! На кога би пала последња реч: буф, тај би морао заузети Турску позу а ми га остали прескакали, изговарајући при сваком скоку опет неке неразумљиве речи, које су, колико их се сећам, гласиле: јениџајес, манџебиргебирговац, бир мамузлари, бир капаклари, бир топузлари итд. да би дакле могли научити она чудна историјска имена, ми смо пали на сретну мисао да њих употребљавамо у игри јениџајеса и тако смо, место досадањих речи у бројаници, употребили ова владалачка имена: Клеомброт, Кијаксар, Асерхедон, Сенохариб, Сезострис, Тахарку, Каракала, Артаксерксес! И на кога би пала ова последња реч, Артаксерксес, тај је морао повити леђа а ми смо га остали прескакали, и том приликом изговорили ова владарска имена: Кудурнагупта, Чандрагупта, Асурбанипал, Навукодоносар, Тиглатпалисар, Набополасар, Агезилај, Аменемхат, Узпртезен! На тај начин ми смо спојили корисно са лепим. Нашли смо начина да научимо ова краљевска имена, заменили смо у игри оне непознате речи новим и врло милозвучним речима и дали прилике овим силним краљевима да се и од њих може каква корист видети. Кад смо на тај начин скрхали језике, осетили смо се чисто оспособљени да уђемо и у само изучавање историје, која иначе спада у најзанимљивије од свих гимназијских предмета. Историја се, као што је познато, дели на стари, средњи и нови век. Испред старога века, као неки предговор историји, постоји предисторијско време, а на крају историје, после новога века, као поговор или можда као „исправке штампарских грешака“, што се обично и ставља на крају књиге, долази најновији век. Уосталом, овај најновији век, који почиње револуцијом, и јесте у ствари исправка штампарских или боље рећи политичких грешака прошлих векова. Кад човек, овако удаљен од обавезе да зна лекцију, посматра историју, она му овако отприлике изгледа: Стари век: зидање пирамида, дуге и красноречиве беседе, философирање, обожавање многих богова и многих жена. Средњи век: вера у једнога бога и стални ратови и покољи због тога једнога бога. Обожавање жена и стална борба и убиства због жена. Нови век почиње једним историјским фалсификатом, а свршава се фалсификовањем историје. Историја бележи почетак новога века великим догађајем открића Америке, међутим, судећи по свима последицама овога догађаја, изгледа да је Америка нас пронашла. Американци бар стоје на томе гледишту и тврде да је то један историјски фалсификат да смо ми њих пронашли. Ја сам се пре више година упознао са једним, иначе врло симпатичним Американцем, господином Марком Твеном, продавцем лимунаде, но који се још бавио и фарбањем, бријањем и справљањем есенције за стављање краставаца у туршију. Водили смо разговор о тој теми, проналаску Америке, једном приликом кад ми је нудио ту исту есенцију као амерички проналазак. — Не, господине! — одговорио сам му. — Не видим никаква разлога да купим есенцију из Америке. Ми смо Европљани пронашли киселе краставце, према томе ми смо обавезни да пронађемо и есенцију. — Тако? — одговори он. — А ви сте тако исто пронашли и Америку, чини ми се? — Да, господине, ми смо Европљани пронашли киселе краставце, а ми смо пронашли и Америку. — Јест, јест, сећам се тога, — одговори г. Твен љубазно. — Ах, да знате како је то било пријатно изненађење за нас Американце кад сте нас пронашли. — Како?! — учиних ја изненађено? — Да. Ми смо знате хиљадама година очекивали, били смо већ нестрпљиви и једнако смо се питали: „Хоће ли ти људи доћи већ једном да нас пронађу?“ Сећам се баш, кад је једнога дана наишао Христифор Колумбо, да га је мој деда предусрео речима: „Но, јесте ли чули, ви сте се дали дуго очекивати!“ — Али како је, забога, ваш деда могао дочекати Колумба? — И ја сам се увек то питао, али, знате, у историји се мора рачунати са тим необјашњивим појавама, које ће историчари вероватно објаснити. — То значи, ви не признајете велико дело Колумбово? — Ах, како да не! Ту скоро један мој пријатељ, господин Џон Бовтерс, покушао је на чамцу да пређе из Америке у Европу и није успео, што само увеличава Колумбов успех. — А како ви сматрате акцију шпанскога краља Фердинанда, који је новчано потпомагао откриће Америке? — О, ја је необично ценим, утолико пре што је у томе предузећу учествовао и амерички капитал. Ја и сад још имам седам акција „Предузећа за проналазак Америке“ које је краљ Фердинанд организовао, ал' могу вам поверљиво рећи да те акције код нас у Америци стоје врло рђаво. — Зашто? — Па зато, вероватно, што смо ми Американци врло разочарани проналаском Америке. — Разочарани? — Да, јер све више долазимо до уверења да је Европа пронашла Америку само зато да би имао ко да јој даје зајмове, и ја почињем веровати да Марсовци, користећи се нашим искуством, врло ревносно избегавају могућност да их Европа пронађе. Ја мислим да је овај г. Твен потпуно у праву и зато рекох да је нови век почео једним историјским фалсификатом, проналаском света који је већ постојао. А тај се век, као што рекох, свршио фалсификовањем историје. Крајем новога века родио се један чудноват писац историје. Звао се Наполеон Бонапарта. Он није писао историју, као што је то ред, већ ју је правио. Развалио државне границе, пообарао династије, измислио нове народе и створио нове државе. Био је генијални фалсификатор историје, што ми Балканци можемо најбоље посведочити, и направио је такав историјски дармар да се свет почео плашити да му однекуд не суне у главу да измени облик глобуса. Иако сва његова радња припада најновијем веку, ипак он својим рођењем завршава нови век и његов је дар. Од свих тих историјских векова, морамо признати да се нама ђацима необично свиђало преисторијско доба. Нити је било држава, нити владара, нити су се бројале године, нити је било писмености да се запише оно што би ми затим морали учити. Да се историја човечанства и даље развијала у томе правцу, данас не би ни постојала као школски предмет. Но не би она ни иначе постојала као школски предмет, да се међу народима није појавила једна нарочита секта људи, такозваних историчара, који су се, као они несносни инсекти, почели нагло множити. Ти људи, саграђени од радозналости и стрпљења, почели су се као мољци увлачити у старе књиге и међу прашњаве листине; почели су превртати камење и гребати зидове, узели су се пети по бедемима, лутати по развалинама, копати темеље и раскопавати гробове и од историје, која се некада тако пријатно дала слушати уз гусле, правити школски предмет, који се с дана на дан проширује као хармоника. У староме их је и средњем веку мање било, те није, хвала богу, све ни записано, што чини да је стари и средњи век доста пријатна лектира. Како су нам, на пример, биле миле оне лекције у староме веку које су почињале са: „Мало се шта зна о догађајима тога доба“ или можда овако: „Друга половина мемфијскога периода, време од неколико столећа, покривено је тамом и скоро без икаквих споменика“. То „покривено тамом“ тако је пријатна и згодна фраза за ђаке да би, и у интересу ђака и у интересу дотичних народа, многи догађаји из познате и записане историје боље било да су „покривени тамом“. Али се у записивању догађаја новога века отишло веома далеко, сваки професор историје сматрао је за дужност да по штогод запише, а можете мислити колико има професора историје на свету? Па не само што се сваки догађај опширно записује, већ се историја све више и више простире и на оне делове света о којима се досад није водило рачуна. Пре се историја развијала само на најужем делу истока, али се затим почела све више и више простирати на све континенте, све док није обухватила цео свет и допрла и у најзабаченије кутове света. Е сад, замислите векове који су пред нама, када ће историци почети да бележе и то како је Његово Величанство Престолонаследник Њуканука испекао на ражњу Његово Величанство Краља Оца Путафуту и заједно га, са својом краљевском владом, појео да би му могао наследити престо, или како је Њено Величанство Краљица Папарука одсекла главу своме седамнаестом мужу и узела осамнаестог, те га начинила краљем под именом Сисогора I. Замислите, другим речима, каква ће изгледати историја кроз пет стотина година, колико ће ту томова бити, колико имена, колико датума и каквих све догађаја. И замислите оне грешне ђаке који ће тада, кроз четири и пет стотина година, морати да уче историју! Кад год ми, грешници, падну на памет, а ја им се судбини пакосно насмејем, као онај Циганин у причи о Митад-пашином правосуђу. Митад-паша, као валија нишки, необично је сурово кажњавао крађе и отимачине. Вешао би лопова за пар пилића, а крај обешенога стављао би предмет који је украо, како би свако видео зашто је онај кажњен. Једном доведоше преда њ три Циганина, од којих је први крао дрењине, други јаја, а трећи лубенице. Он их построји у ред и даде првоме једну дрењину, другоме једно јаје, а трећем једну лубеницу, те им нареди да свако мора прогутати, не жваћући, оно што је крао. Први Циганин олако прогута дрењину и удари у гласан смех. — Шта се смејеш, бре? — пита га паша. — Смешно ми, милостиви пашо, за оног трећег, како ће тај да прогута лубеницу? Е, тим смехом насмејем се и ја увек када се сетим оних ђака који ће кроз четири или пет стотина година учити историју. Ми смо прогутали дрењину, али како ће они грешници да гутају лубеницу? Но ми нисмо учили само историју света, већ и историју Срба, што би за нас имало да буде од већег значаја. Тај нам је предмет лакше ишао, јер смо се ваљда осећали код своје куће, а и зато можда што нам је професор тога предмета био симпатичан. Тада је, не знам како је сада, професор српске историје самим тим морао бити велики родољуб. Он би држао посмртне говоре на свима пратњама, здравице на свима свадбама и поздравне беседе на свима концертима и све те говоре, без разлике, почињао је са: „Пет стотина је пуних година како српско племе стење под туђинским јармом. На часовима, кад би говорио о Душановој победи на Велбужду, као и о победама осталих Немањића, он би се тако бусао у груди као да нас је изазивао на мегдан, а када би се дочепао устанка и његових јунака, Синђелића, Рајића, Зеке и Конде, онда би толико лупао песницама о сто да би се турска војска, када би однекуд опет наишла, морала преплашити и разбећи. Разуме се да нам је овај део историје више гудио но што је предавао. Мало, мало, па би се дочепао народних песама, које је тако некако читао као да су му гусле биле на коленима, па се тако некако унео у ту навику да би погдекад у десетерцу почео и да говори са нама: Дедер, Жико, из четврте клупе, Ако ли си јунак од мегдана, Реци мени, мој соколе сиви, Ко то беше Лазаревић Луко? Живко, који је иначе из Ужичке нахије, иако није волео да дели мегдан са професорима, превукао би у души гудалом по струнама и почео такође десетерцем, као својим домаћим дијалектом: Мало бјеше такијех јунака Кô што бјеше Лазаревић Луко. Из Шабачке родом је нахије Из питома села Свилеуве, Отац Тодор, мајка Јевросима Родише га, дику рода свога, У хиљаду и седам стотина Седамдесет четвртој години. — Тако је, Живко! — одушевио би се професор и, бележећи му петицу, додао би: Твоје лице св'јетло на дивану, Твоја сабља сјекла на мегдану! Али то што је Живку било могуће није нама осталима. Тако сам ја једанпут, кад ме је запитао о Конди бимбаши, покушао да се на правим Ужичанин, па ми није испало за руком. Почео сам: Нетко беше Кондија бимбаша, Беше Конда из малене Маћедоније, Из мале Маћедоније крај Поломља, Па он где год дође води Ту су њему броди. Разуме се да овим дивним стиховима нисам успео одушевити професора. Али је то тако ишло само са лекцијама које су се односиле на устанак, све остале периоде и све остале лекције морали смо учити напамет од речи до речи, као дефиниције из физике или геометрије. Научили смо их тако да би нас и усред ноћи могао пробудити и ми би их наизуст казивали. Ја и дан-данас, после толиког низа година, памтим од речи до речи поједине мудре закључке нашега професора историје. Тако, примера ради, навешћу их неколико, онако како их је он казивао: — Краљ Милутин се четири пута женио, али се то не сматра као једина историјска заслуга тога владаоца. Он је још, сем женидаба, проширио и границе српској држави итд. — Данас је већ историјски несумњиво да је цар Душан Силни отрован. За то има врло много доказа, а један је од њих и тај што није умро природном смрћу. — Краљ Вукашин је погинуо у бици на Марици 1371. године. Тај факат, међутим, што је погинуо, учинио је да је престао његов лични утицај на државне послове. — Стеван Дечански је у младости био ослепљен. Али се десило нешто чудновато, нешто што код других владара обратно бива. — Дечански је, чим је сео на престо, прогледао. — Стеван Првовенчани је умро 24. септембра 1228. године, али ваља имати на уму да се сва политичка радња тога владара развија пре његове смрти. Али, мада су нам и предмет и професор били симпатични, мада сам инстинктивно осећао извесну грађанску обавезу према овоме предмету, ипак нисам никако успео подесити да будем на доброј нози са њом. Професор нам је додуше говорио: „Само онај који се ослања на прошлост кадар је градити будућност“, али ја, ваљда стога што још нисам имао никакве прошлости те немајући на шта да се наслоним, нисам никако био кадар да градим себи будућност. Баш због историје, „учитељице живота“, ја сам понављао разред, и то са једне доста чудне околности. Пао сам на испиту што сам збркао године смрти цара Уроша, тако да је по мени изашло као да се то десило после Маричке битке. Можете мислити како се шчепао за косе професор, који нам је бар седам пута прочитао песму „Марко казује на коме је царство“ и који је у својим лекцијама бацао тешка проклетства на Вукашина. — А је л' теби познато да је Вукашин убио Уроша? — Јесте! — Е па, како је он могао потегнути мртав са Марице, где је погинуо, и доћи па убити Уроша? — Не знам! — Е, кад не знаш, а ти читај за време ферија, па дођи накнадно да полажеш испит. И читао сам одиста, а кад је дошао накнадни испит, ја сам не само казао да је Вукашин убио Уроша, но сам ишао корак даље, те сам тврдио да га је двапут убио; једанпут пре, а други пут после Маричке битке. Ја сам ишао још и даље у концесијама; пристајао сам уз Панту Срећковића да је „и по трећи пут краљ Вукашин убио цара Уроша“, али изгледа да ми сва та моја помирљивост није помагала ништа и морао сам понављати разред. Само, сад настаје једно занимљиво и чисто правничко питање, које све до данас нисам покретао, док нису дошле на дневни ред накнаде ратне штете. Доцније, када сам ја већ изашао из школе, историјски се утврдило и данас се то сматра као несумњив факат, да Вукашин није убио Уроша, већ да је овај умро после Маричке битке. То сам ја и тврдио на испиту и због тога сам понављао разред и изгубио годину дана. Сад настаје дакле питање: ко је надлежан да мени накнади тај губитак од године дана, који ми је нанет тиме што држава, у своје време, није знала своју сопствену историју? </poem> {{ЈВ-аутор|Бранислав Нушић|1938}} [[Категорија:Аутобиографија (Б.Нушић)]] 5b3fa8owwp04kaguecjvn32l7aiett7 0 17584 147509 117103 2026-10-06T18:58:34Z Galicijac 19151 Исправио заглавље. 147509 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Аутобиографија]] | | [[Аутобиографија/ИСТОРИЈА|ИСТОРИЈА]] | [[Аутобиографија/ГЕОГРАФИЈА|ГЕОГРАФИЈА]] | [[Аутобиографија/ЈЕСТАСТВЕНИЦА|ЈЕСТАСТВЕНИЦА]] }} <poem> Kао књиге за изучавање географије служе корисно бедекери и ред вожње на железницама. Сви они који су пропустили да овај предмет савладају у школи служе се овим корисним књигама, из којих се могу сазнати не само границе држава, величине градова, брда, реке, но и многа друга корисна знања. Тако, на пример, из тих се књига могу сазнати цене фијакерске вожње, цене хотела, па чак и то где се налазе граничне царинарнице, како би путник могао за времена склонити предмет који има намеру да шверцује. Сва та знања, међутим, недостају географији коју учимо у гимназији. Али, да се човек може правилно користити овим лепим књигама, ваља му изнети из гимназије бар она прва, основна знања, која ће му служити као основа за разумевање појединих појава. У та основна знања спада, на пример, то: да реке увек теку од извора ка утоку своме; да је Земља удаљена од Месеца толико исто колико је Месец удаљен од Земље; да су планине увек више но долине; да језера, била она плитка или дубока, морају са свих страна бити опкољена земљом, и многа друга корисна знања. У та основна знања спада и то да је Земља округла, у што је наш професор на све могуће начине покушао да нас убеди. Деца су ближа богу, па тим самим ближа и религији. А деца и религија исплели су заједнички дивну бајку о бескрајности света, коју није била кадра да разбије чак ни она прича о човеку који је стигао на крај света, сео на ивицу, спустио ноге у ништа и задовољно пљуцкао у то ништа. И сад, и ону веру у бескрајност света и ову бајку на један мах заменити тиме да је Земља округла као лопта, да се врти као луда, премећући се акробатски на све могуће начине. У то нас је професор покушавао да позивајући се на велики број доказа, које смо ипак с неповерењем примали. — Први је доказ — убеђивао нас је професор — да је Земља округла тај: што су Сунце, Месец и сва остала небеска тела округла, те, према томе, и Земља мора бити округла. Нема сумње да у томе доказу има непоколебљиве логике, али је нама деци то изгледало као кад би нам ко рекао: пошто су лађа, чамац и кришка од лубенице дугуљастог облика, то и ципела на нози мора бити дугуљастог облика. Други и трећи доказ о округлини Земљиној такође су нам били врло јасни. Кад путујеш лађом морем, ти на догледу копна прво сагледаш врхове планина и обратно: кад стојиш на обали па запазиш лађу на мору, ти ћеш прво сагледати њену катарку, а тек ће се доцније јавити и њен труп. — Јесте ли видели, децо, море? — отпочео би професор објашњење тих доказа. — Нисмо! — одговарамо ми једногласно. — Е, врло добро! Замислите, дакле, море и замислите на великој даљини лађу која се још не види. Јесте ли замислили море? — Јесмо! — одговарамо, а бог ће свети знати како смо га замислили. — А јесте ли замислили лађу која се не види? — Јесмо! — одговарамо ми, иако нам никако није ишло у главу да замислимо лађу која се не види. — Е сад, реци ми ти, Милане, шта ћеш прво сагледа ти од те лађе? — Дим, господине! — одговара Милан поуздано. — Дим, добро... рецимо, видећеш дим, — наставља професор помало збуњен. — Видећеш, рецимо, дим кад се лађа дими, али шта ћеш да видиш ако се лађа не дими? 'Ајде реци ти мени, кад се тако из даљине лађа приближава а не дими се, чиме ће се прво јавити? — Звиждањем! — одговара Милан још увек поуздано. Ни са четвртим доказом о Земљиној округлини нисмо прошли сретније, иако је очигледно тај доказ најјачи. Према њему, кад би неко пошао са једног места и ишао, ишао, ишао непрестано у истом правцу, он би на крају крајева опет дошао на исто место са којега је пошао. Ми смо тај доказ овако замишљали: пођем ја, на пример, из првог разреда гимназије и идем, идем, идем и после неколико година вратим се опет у први разред гимназије, док моји другови уче већ четврти. Некако, по нашој дечјој логици, то није било довољно рећи: „кад би неко пошао“, јер то значи „кад не би пошао“ да не би ни било доказа о округлини земљиној. Друге ствари појмили смо некако лакше, благодарећи томе што је професор географије радо примењивао очигледну наставу. У нашој гимназији постојао је један глобус, који је годинама стајао на орману у директоровој канцеларији, али је тај глобус изгледао тако бедно да га је жалост било погледати. Осовина му се тако била искривила да би се, приликом експеримената, увек друкче окретао но што је професор тврдио да се земља окреће. Северну Америку покривала је једна огромна мрља од мастила, тако да смо ми били убеђени да је то управо Црно море, а тамо где треба да лежи Африка била је велика рупа, те ниси знао да ли су то Енглези ископали Африку да нађу фараонске гробнице или је каква американска експедиција, по упутствима Жила Верна, сишла у утробу Земљину. Међутим, вероватније но обе ове претпоставке, биће да су се професори, измеђ' часова, објашњавали о дневној политици, па употребили и глобус као аргуменат. Професор је у недостатку глобуса употребљавао главу једнога нашега друга, некога Сретена Јовића, који је одиста био тако глават да је представљао прави покретни глобус. — Изиђи, Срето, овамо! — отпочео би лекцију којом би, рецимо, хтео да нам објасни дан и ноћ. — Изиђи и стани овде крај прозора да те дохвати сунце. Глобус изађе из треће клупе и стане крај прозора. — Е, видиш, кад овако десни образ окренеш сунцу, онда ти је цела ова половина главе осветљена а ова друга није. Је ли? Е, сад окрени леви образ сунцу и, ето, сад је ова друга страна осветљена а она није. Тако би нам исто објашњавао и полове на Сретеновој глави. — Ево овде, видиш? — и ту би упро кажипрст у теме. — Ту је Северни ледени пол. Ту је вечита зима, никад ништа не цвета, све је изумрло, а и ако има чега, то је закржљало. То су, уосталом, неиспитани простори. Други пут опет објашњавао нам је на Сретеновој глави путању онога путника који би за љубав географији, да би потврдио четврти доказ о округлини Земљиној, кренуо се са једне тачке и идући увек у истоме правцу стигао опет на ту тачку. Професор је пошао од Сретеновог носа, као тачке која је врло јасно маркирана. То је објашњење отприлике овако изгледало: — Узећемо дакле нос као полазну тачку — и ту наслони свој кажипрст на Сретенов нос, па га затим упути, вукући ноктом по лицу, ка левом уву — и кренућемо на исток, то јест на ону страну света са које Сунце истиче, затим ћемо... Сретене, да испереш уши, пуне су ти блата као да си сад из свињца изишао... затим ћемо обићи Земљину куглу и доћи на супротну страну света... Ја сам ти, Сретене, још прошлога часа казао да ошишаш ту косу. Иако на тој супротној страни света живе дивљаци, ја ипак нећу више да провлачим прсте кроз ту твоју прљаву косу... То је та страна где је ноћ кад је код нас дан и, обратно, где је дан кад је код нас ноћ. Затим ћемо ићи све даље и даље, прећи ћемо преко Сретеновог десног увета, па опет даље и даље и даље, и ево нас на Сретеновом носу одакле смо и пошли! Сретен је нама ђацима необично импоновао због тога што се професор њиме служио. Изгледао нам је као одистински школски инструмент и на то смо се толико били навикли да нам је његова глава одиста изгледала као глобус који представља куглу земаљску. Његова чупава коса изгледала нам је као прашума у којој станују дивље звери; његово чело личило нам је на узоране мисирске равни; нос као недостижни врх Хималаја, а две реке, које су се изливале из носа, на Еуфрат и Тигар који су се, пред својим утоком у уста, спајали у једну реку. Наше убеђење да је његова глава прави глобус било је толико да је, кад му је једном у игри неки Станко Милић разбио главу, на питање професорово зашто је то учинио, одговорио: — Учио сам географију! Разуме се да је професор тада пустио у саобраћај главу овога Станка Милића, али не ради очигледне наставе, већ ради тога да нам зада страх, како не бисмо убудуће оштећивали школске инструменте, јер тек не би могао Срету, са разбијеном главом, метнути на орман у директоровој канцеларији, тамо крај онога бившег глобуса. А ваља знати да је наш професор географије имао доста тешку руку и да се врло радо њоме служио. Док би говорио о земаљским стварима, о рекама, планинама, језерима и морима, и којекако, али кад би се дочепао неба и небеских предмета, тако би се размлатарао рукама и тако би нас ни за шта ошамарио да нам је изгледало као да се на небу међу планетама дешавају катастрофални судари. Тако, на пример, једном кад нам је објашњавао помрачење, извео је нас тројицу испред клупе. Најпре је позвао некога Живка, највећега ђака мећу нама, коме су већ и бркови пробили и кога су сви професори саветовали да се жени. Прозвао га и поставио га тако да га сви можемо видети: — Иако си ти иначе, Живко, прави магарац, али у овој прилици представљаћеш Сунце! Затим се окренуо осталим ђацима: — Пазите добро, глава овога Живка је Сунце и она осветљава и Земљу и Месец. Земља ће, као и досад, бити Сретенова глава, а за Месец узећемо овога малога из друге клупе. Тај мали из друге клупе био сам ја. — Е сад, видите, децо, кад Сунце стоји овде где је сад Живко а Земља овде где је Сретен и Месец овде где је овај мали, онда Сунце шаље своје зраке и обасјава и Земљу и Месец. Је ли тако? Сви ћуте, јер не могу да замисле како то Живко обасјава и чиме обасјава. — Али — наставља професор — Земља, на своме путу око Сунца, у једноме тренутку нађе се измеђ' Сунца и Месеца... ето овако! — и ту нас поврста у једну линију, Живка, Сретена и мене. — И онда, као што видите, главати Сретен заклонио је овога малога и светлост Живкова не може да га обасја, те услед тога настаје помрачење Месеца. Је л' разумете? — Ја не разумем! — прогунђа Живко, из којега има сва светлост да потече. И баш та околност што му онај који светлост треба да позајми другима не разуме разгневи професора и звизну му такав шамар који је код грешнога Живка морао изазвати праву представу помрачења, те он жмиркајући додаде брзо: — Сад разумем! И не само што је он разумео шта је то помрачење, него смо и ми сви остали тога тренутка разумели зашто се овај део географије зове физичка географија. Још горе би било када би нам објашњавао планетни систем. — Нека изађу оне планете од прошлога часа — рекао би. Те планете били смо Живко, Сретен и ја. — Ти, Живко, као што се зна, ти си Сунце. Стани овде и тихо, мирно, окрећи се око себе! — Ти ћеш се, Сретене, такође окретати око себе, а, окрећући се око себе, да трчиш и око овога Живка који представља, као што знаш, Сунце. Затим стави мене у ред. — Ти си Месец. Ти ћеш се окретати најпре око себе, па, окрећући се око себе, окретаћеш се и око овога Сретена и, с њим заједно, окретаћете се око Сунца, односно око Живка. Он то нама тако објасни, па онда узме штап и стане са стране као укротитељ зверова како би нас кврцнуо по глави ако ко погреши, и онда, на његову команду, стане једно окретање и трчање да те бог сачува. Окреће се Живко у месту, окреће се грешни Сретен око себе и око Живка, окрећем се ја око себе па око Сретена и с њим заједно оптрчавамо Живка. Не направимо ни први круг честито, а ми се сва тројица срушимо онесвешћени од вртоглавице. Најпре паднем ја као Месец, на мене се сручи Земља, а на њу Сунце. Направи се једна гомила, нити знаш ко је Месец, ко Сунце а ко Земља. Видиш само, вири једна нога Сунчева или нос Земљин или тур Месечев. А професор поносито стоји над том гомилом и, док ми стењемо, он објашњава осталим ђацима планетни систем и кретање небеских тела кроз васиону. А можете мислити какву је панику тај професор произвео када нам је, полазећи са тога часа, рекао: — Идућег часа објаснићу вам шта је то вулкан! С обзиром на то што је он тако ревносно примењивао очигледну наставу, били смо озбиљно забринути ко ли ће од нас да бљује ватру идућег часа. </poem> {{ЈВ-аутор|Бранислав Нушић|1938}} [[Категорија:Аутобиографија (Б.Нушић)]] e62wmg09he50rpkd8lwkprvu3sff8hz 0 17585 147510 48461 2026-10-06T18:59:08Z Galicijac 19151 Исправио заглавље. 147510 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Аутобиографија]] | | [[Аутобиографија/ГЕОГРАФИЈА|ГЕОГРАФИЈА]] | [[Аутобиографија/ЈЕСТАСТВЕНИЦА|ЈЕСТАСТВЕНИЦА]] | [[Аутобиографија/СТРАНИ ЈЕЗИЦИ|СТРАНИ ЈЕЗИЦИ]] }} <poem> У јестаственицу или, као што је другаче зову, природне науке спадају: минералогија, ботаника и зоологија. Све остале науке, као: математика, историја, земљопис, хришћанска наука, спадају вероватно у неприродне науке. Што се минералогије тиче, свима су нам се допадале оне преграђене кутије, са лепо поређаним и нумерисаним каменицама, које је професор уносио у разред за време часова и из којих би кутија увек нестао по један егземплар у току предавања. Ботаника је још могла бити симпатичан предмет да нису професори и ту, без икакве потребе, утрпали латински језик. По цео дан учиш напамет: Spіnacіa olaracea, Raphanuѕ ѕatіvuѕ, Surcubіta mole, и кад их изговараш, а оно изгледају у најмању руку као натписи Хорацијевих епистола, док те речи не значе ништа друго већ: спанаћ, ротква, бундева. Бадава су нам објашњавали да је то научно име тога зеља, то нас је објашњење још више бунило. Окружни начелник, па се зове просто господин Јаков Марковић и нема никакво научно име, а једна ротква па да има научно име! А окружни начелник, то ће свако признати, представља ипак нешто више од једне роткве. Нарочито је мене лично бунило питање: Што ће ми то да знам како се ротква зове латински? Ја не могу доћи на пијацу па рећи сељаку: „Пошто, пријатељу, једна пишла Raphanuѕ ѕativuѕ?“ а не могу ни у ресторацији тражити да ми се донесе једна порција Raphanuѕ ѕatіvuѕ, јер кад бих тако тражио, ресторатер би ту порцију наплатио четири пута скупље но кад бих му потражио роткве. Не бих могао те речи употребити ни као цитат у каквом политичком говору, као што је то ред да се у политичким говорима наведе какав латински цитат, јер кад бих рекао на пример: „Господо вама који верујете да у демократији лежи морална снага једнога друштва, Raphanuѕ ѕatіvuѕ...“, онда би то још могло значити: „Господо, вама који верујете да у демократији лежи морална снага једнога друштва, роткве вам стругане!“ Дакле, кад су те латинске речи толико неупотребљиве, не разумем зашто их учити? Можда само зато да ђацима омрзне тако симпатичан предмет као што је ботаника. Уосталом, и сам професор који нам је предавао јестаственицу као да није био наклоњен ботаници, а још мање минералогији. Он је био пасиониран за зоологију, те смо стога тај предмет најпреданије учили и, могу слободно рећи, из зоологије сам побрао многа корисна знања. Тако, на пример, из зоологије сам изнео као поуздано знање: да човек има две ноге а животиња четири, што ипак не значи да је ћуран човек. Затим сам научио шта су то дебелокожари, које сам сазнање тек доцније у животу разумео. Сазнао сам још: да је магарац стрпљив, јагње питомо, коњ племенит, тигар крвожедан, лисица лукава, пас веран, зец плашљив, твор подао, мајмун смешан и да човек има све те особине сабране у себи, те се стога и сматра вишим бићем од животиње. А кад сам већ понео толико корисних знања из тога предмета, право је да овде, сећањем на њега, одам и достојну пошту професору зоологије. Јесте ли приметили да је човек често пута својом физиономијом, понашањем, држањем и покретима, већ опредељен за известан позив у животу? И те се особине, које опредељују човека за дотични позив, опажају код њега још од малена, још од ранога детињства. Тако, на пример, ако је неко опредељен да буде калуђер, он већ од малена има притворну физиономију, добар апетит и навику да мери туђе залогаје; ако је опредељен да буде полицијски чиновник, већ од малена прислушкује туђе разговоре и оптужује другове учитељу, или, ако је опредељен да буде професор, он од малена већ заборавља да понесе књиге у школу, узима у расејаности туђ нов место свога старога шешира и рђаво учи предмет који ће доцније у животу предавати. Отуда се у животу и сматра као највећа комика обрнута ситуација, тј. кад је неко предестиниран да буде поета а он постане касапин или, што је код нас много чешћи случај, кад је неко предестиниран да буде касапин а он постане поета. Често је комика ту чак и кад неко има све подобности за позив коме се одао, али не и физиономију, држање или покрете. Замислите, на пример, једнога кројача женскога одела, са свима манирима које та професија намеће, па вам кажу да је то командант пука у пензији, или замислите човека са добрим апетитом и, овоме одговарајућим трбухом, са меснатим клемпавим ушима, задриглим вратом и касапским рукама, па вам кажу да је то композитор. Мој професор зоологије био је богом опредељен да буде то и ништа друго. Као да је Усуд, онога тренутка кад се родио, спустио руку на њ и рекао: „Ти ћеш бити професор зоологије!“ Био је крупан; кошчат, узнетих рамена и унапред опуштених дугачких руку, те је изгледало као да је досада ишао на четири ноге и малочас се пропео. Кад је говорио, подврискивао је некако, те је изгледао као да, боже ме прости, рже, а кад се смејао, он је просто њакао. Једном речју, пљунути коњ са цвикером. Кад нам је предавао о појединим животињама и њиховим особинама, племенитости коња, марљивости мрава, верности пса, оштроумности лисице, филозофској стрпљивости магарца, — он је све то са таквим одушевљењем говорио, толико нам је густирао, да човек чисто добије вољу да постане животиња. Уосталом, ми смо ђаци то и били за њега. Никога од нас он није звао крштеним именом; свакоме је приденуо по једно име из зоологије и тим нас је именом и звао и прозивао, тако да за њега није ни постојао прозивник са нашим крштеним именима. Он би додуше загледао у прозивник и повлачио писаљком по именима, али, кад би се на коме уставио, рекао би: — Изиђи ти, вепре, и одгрокћи нам шта знаш о...! А вепар би се дигао из клупе, опуштена репа, изашао би пред таблу и почео гроктати лекцију. Другоме би опет рекао: — Ја ћу теби, орангутану мој, забележити јединицу; нека ти буде мало дужи реп, да можеш њиме покрити револуционарну задњицу! Орангутан би трепнуо и зажмиркао очима, почешао би се хитро иза увета, искезио се на нас и увукао се на своје место. Овакав професоров начин опхођења са нама имао је ту корисну страну што смо се, готово мимогред, много чему научили. Тако, на пример, научили смо да свиња грокће, да орангутан има црвено задње лице, да крава тели (једва си отелио тројку!), да твор смрди, да кукавица подмеће јаје, и многе друге корисне ствари. Но тај његов начин опхођења са ђацима имао је и други утицај на нас. Свако од нас почео је полако, неосетно и постепено да се привикава имену које је носио, па не само имену већ и свима особинама дотичне животиње. У почетку се, разуме се, свако бунио, али се затим навикао, па онда измирио и најзад подао, док није навика већ постала тако јака да је почела да прелази у природу. Тако, на пример, Љуба Слон, који је у почетку школске године био живахан и окретан дечко, поче полако, неосетно, постепено да прима слоновске манире, да се креће тромо, да лењо мисли и да доброћудно жмирка очима, па чак поче и кожа да му постаје неосетљива а нос да му се испушта у сурлу. Јовица Орангутан поче такође да стиче неке чудне покрете, које дотле није имао. Сваки час би се чешао руком по леђима, жмиркао би очима и кезио би се на другове, па чак поче, нарочито при тучама, да употребљава ногу место руке, да са извесном лакоћом прескаче школске клупе, искаче и ускаче кроз прозор, да се преврће преко столица, тако да ти је све изгледало као да би му требало метнути ланац око врата. Средоје Твор није баш морао да улаже неки нарочити труд да би се прилагодио особинама животиње чије је име носио, а Јова Магарац, који је додуше долазећи у школу већ био донео извесне магареће особине, необично се извежбао у стрпљењу. Не само цео професорски колегијум, већ га је и цео разред тукао, и док је раније донекле и реагирао, доцније се потпуно измирио са судбином и одиста је стојички подносио. Тај утицај зоолошких имена, која смо носили, био је општи, те смо му се сви, вољно или невољно, потчињавали и прилагођавали се карактеру који томе имену одговара. А интересантно је доцније, кад смо већ ушли у живот, ма колико да смо се старали да те утиске изгладимо и уништимо, ипак смо сачували нешто од онога карактера и оних навика и потражили себи у животу путеве и позиве који су нам одговарали и којима смо могли да послужимо особинама стеченим у детињству, Тако, на пример, Сима Ћуран је отишао у дипломатију и постигао је тамо лепе и знатне успехе; Јова Магарац је постао министар просвете и извршио је многе и многе корисне реформе у тој струци; Пера Сом је постао члан Академије наука, где и дан-данас ћути као риба; Спира Преживар је постао окружни прота и већ је одавно одликован црвеним појасом; Топта Камелеон се бацио сав на политику и необично је успешно води; Средоје Твор увукао се у полицију и, где год је био са службом, осећао се његов траг; Андра Крокодил је, као тутор, прогутао читаву једну масу, велику двоспратну кућу и седам хектара земљишта. И сви редом тако, свако је пошао још у детињству одређеним путем. Стога што сам био најмањи у разреду, професор зоологије ми је дао име: миш. То је она домаћа животињица коју жене кад спазе, вриште и задижу сукње увис, и то је она домаћа животињица што грицка мрвице бачене са туђег стола. И најзад, да ми је судбина доделила у животу само то да жене, кад ме спазе, врисну и задижу сукње, то би се још и дало трпети, али изгледа да је судбина искористила само ону другу особину ове животињице. На основу тога што та животињица грицка мрвице бачене са туђега стола, судбина ми је одредила да будем — српски књижевник. </poem> {{ЈВ-аутор|Бранислав Нушић|1938}} [[Категорија:Аутобиографија (Б.Нушић)]] j048pul84ggqzbihmeqwabs94x4vwqe 0 17587 147511 48462 2026-10-06T18:59:39Z Galicijac 19151 Исправио заглавље. 147511 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Аутобиографија]] | | [[Аутобиографија/ЈЕСТАСТВЕНИЦА|ЈЕСТАСТВЕНИЦА]] | [[Аутобиографија/СТРАНИ ЈЕЗИЦИ|СТРАНИ ЈЕЗИЦИ]] | [[Аутобиографија/МАТЕМАТИКА|МАТЕМАТИКА]] }} <poem> Некако у то доба је уведен француски језик као наставни предмет у наше средње школе, те је била велика оскудица у наставницима који би га предавали. Али та околност није нимало бунила нити школску управу нити нас ђаке. Школска је управа одредила једнога грешника из наставничког већа, коме је ставила у дужност да, са нама заједно, учи француски, а нама је то добро дошло, јер нам на тај начин тај предмет није задавао никакве тешкоће. Напротив, час францускога језика служио нам је као пријатан одмор од осталих часова и на њему смо се врло лепо забављали. Када би професор научио лекцију, и било је још повуци потегни, али кад је ни он не би научио, онда је лако ишло, јер се и он сам снебивао да говоримо о француском језику, већ би завео говор сасвим на друге стране. Причао нам је, на пример, како је Митридат VI, краљ понтијски, који је владао читав век пре Христова рођења, знао двадесет и два језика, па нам је причао како је он лично знао једнога Црногорца који је много лутао по свету и знао пет страних језика да говори, али их је све говорио црногорским наречјем. А када би знао лекцију, отварао је час нарочитом беседом, коју би увек почињао овако: — Децо, француском језику треба да поклоните нарочиту пажњу. Он вам није неопходно потребан ако ће, рецимо, ко од вас бити министар спољних послова, али ако ко има амбицију да буде портир у хотелу, онда знајте да без француског језика то не можете бити. Затим би, после овако мудре беседе, ставио преда се познату књигу „Олендорфова метода за учење француског језика“, која је као једини уџбеник тада постојала и из које смо и ми и професор учили француски, и тада би измеђ' нас отпочео овакав дијалог од речи до речи, по Олендорфовој методи: Питање: Брат ваше жене, има ли он једну тицу која лепо пева? Одговор: Да, брат моје жене има једну тицу која лепо пева! Питање: Није ли ваша сестра од тетке род сестри од тетке мојега нећака? Одговор: Да, моја је сестра од тетке род сестри од тетке вашега нећака! Питање: Јесте ли видели ножић мога стрица? Одговор: Да, видео сам ножић вашега стрица на клупи у башти моје тетке, која је јуче појела једну јабуку. Питање: Ваш старији брат, говори ли он француски? Одговор: Мој старији брат не говори француски, али он има један перорез. Питање: Једе ли ваша сестра радо сира? Одговор: Да, моја сестра једе радо сира. Као што се из ово неколико примера може видети, ова је Олендорфова метода необично подесна и добра за учење француског језика, а ја се сећам једнога нашег младог дипломате који је по Олендорфу научио француски и који је, приликом једне дипломатске посете, водио овакав разговор: — Ваша држава, није ли она вољна бити у добрим суседским односима са нашом државом? Ваша држава, није ли она вољна учинити изјаву нашој држави, да је она, ваша држава, вољна живети у добрим суседским односима са нашом државом? Разуме се да се млади дипломата користио знањем францускога језика по Олендорфу и приликом дипломатских вечера. Тако је, једном приликом, папскоме нунцију, који је седео с његове десне стране, рекао: — Једе ли ваша сестра радо сира? А када га је маркиза Инес од Херера, жена шпанскога посланика, запитала: — Говорите ли ви енглески? Дипломата јој је, опет по Олендорфу, одговорио: — Не, ја не говорим енглески, али ја свирам у флауту! Немачки језик већ нам је ишао нешто теже, а савладали смо га једино благодарећи околности што смо имали професора који нам је необично лепо умео да објасни многе ствари које би нам иначе биле нејасне. Примера ради само, да наведем како нам је лепо и разумљиво објаснио шта значи у немачком језику: помоћни глагол: — Помоћни глагол, децо, то је онај глагол који помаже главном. На пример, ја копам виноград и онда ја сам глагол graben, дакле: іch grabe. Јест, ал' graben не може да стигне да окопа сам виноград, кратак дан па не може да стигне. Шта ће, како ће, него 'ајд' да позове свога комшију habena. Вели му: „Учини ми толико, комшија haben, помози ми да окопамо виноград!“ На ben, као добар комшија, пристане и онда запну на рад заједно, и то је онда іch habe gegraben. Haben је дакле у овоме случају помоћни глагол, то јест глагол који је притекао у помоћ grabenu. Јест, али није био само онда кратак дан кад је graben окопавао виноград; има још кратких дана у години. Тако опет једном приликом има graben да окопа кукуруз, па запео, запео, али не може да стигне. Кратак дан па не може да стигне. Шта ће, шта ће, домишља се он, јер не бива да опет зове habena, пошто му је он већ једанпут учинио љубав и помогао му окопати виноград. Тад се сети graben да зовне другога комшију werdena. А werden, неки добар човек, па се и он одазове молби и дође своме комшији у помоћ и запну заједно да раде, и то је онда іch werde graben. Werden је дакле у овоме случају тако исто помоћни глагол. Јесте ли добро разумели, децо? — Разумели смо! — одговарамо ми једногласно, јер одиста смо необично добро разумели ово објашњење. Када је, на пример, идућег часа професор запитао Сретена Јовића шта су то помоћни глаголи у немачком језику, он је, са дубоким уверењем да је објашњење потпупо разумео, одговорио: — Помоћни глаголи, то су комшије. Кад неко не може сам да сврши окопавање винограда, то он зовне комшију па га замоли и овај пристане, те заједно окопају виноград. Други пут, кад опет не може да сврши окопавање кукуруза, а он зовне другог комшију па му он помогне. Према томе, сваки помоћни глагол на немачком језику јесте комшија. — Па добро, Сретене, кажи ти мени — вели му професор — кога ћеш ти да зовнеш у помоћ кад не знаш лекцију? — Комшију Живка! — одговара Сретен. — Овога Живка што седи до тебе у клупи? — Јесте! — А како ти он може помоћи? — Да ми шапне. — Шта да ти шапне? — Оно што не знам. — И онда би Живко био теби помоћни глагол? — Јесте. — Е па хајде ти, помоћни глаголе, устани и шапни да чујемо сви. Реци, дакле, шта је оно главно што је Сретен заборавио да каже? — Заборавио је, — устаје Живко — заборавио је да каже да је био кратак дан и зато онај човек није могао да стигне да окопа виноград. Разуме се да ми нисмо учили само помоћне глаголе. Било је и других мука и невоља. Професор би нам, на пример, задавао сваке недеље по двадесет речи, које смо морали научити напамет, и да смо то успели постићи, сваки од нас би морао постати живи џепни речник. Можете мислити какви су изгледали оних четврт сата одмора, испред часа немачког језика. Настала је једна паклена дрека, зујање и мумлање, јер би тада цео разред запео да научи задатих двадесет речи, како би их, одмах по свршеноме часу, заборавио. Кроз ту општу дреку, зујање и мумлање, чуле би се милозвучне немачке речи: Zerquetѕchen, entwurzeln, rіkzіhtѕlozіgkajt, rikšritpartaj, cvіrnštrumpf, feldgrafšaft итд. У значење тих речи нисмо се ни упуштали, јер смо ми били дубоко уверени да овакве речи не могу ништа значити и да су их измислили професори само да би отежали лекцију ђацима. Мора се ипак признати да је било немачких речи које би се и дале научити стога што су врло мудро и практично смишљене. Немци су, вероватно из економских разлога, једној речи дали по два и три значења и уз то још, ваљда ради тога да би се лакше научиле, удесили да та значења имају извесне везе мећу собом. Тако, на пример: замак се каже немачки Schloѕѕ, а тако се исто каже и брава којом се тај замак затвара. Или на пример: под, руинирање каже се Verfall и тако се исто каже немачки и рок, што је у тесној вези са падом. Тако исто verѕetzen значи заложити, а verѕetzen се каже и преместити ствар из куће у заложну банку. Unterhalten значи забављати се, а значи и издржавати, што је такође у врло тесној вези, јер онај ко се забавља с девојком сасвим природно треба и да издржава дете. Највише јада и невоља су нама задавали изузеци, који су просто били гробница у коју је легао читав један разред ако не и читаво једно поколење. Оно, и у другим граматикама има изузетака, али су некако уљудни и пристојни, ал' ови у немачком језику, просто осећате да су их Немци измислили као једно од својих милитарних средстава за уништавање непријатеља. Или, ако не то, а оно као бодљикаву жицу, којом је немачки језик ограђен како се не би могло олако продрети у знање истога. Знојиш се, знојиш и знојиш док не скрхаш језик и научиш извесно правило, те сав срећан станеш пред професора, па све лижући прсте од задовољства говориш што си научио очекујући да ће ти сад професор рећи: „Добро, врло добро, иди на место!“ А он тек, место тога, рече ти: „Е сад, реци ти мени, има ли ово правило својих изузетака и који су то?“ А то му дође као кад са највећом слашћу посрчеш компот од бресака, а онај који те служи каже ти: „Е ајде сад да прогуташ и ову зелену оскорушу!“ Због тих изузетака у немачком језику, ђак са добром оценом из тог предмета у нашем разреду био је прави изузетак. </poem> {{ЈВ-аутор|Бранислав Нушић|1938}} [[Категорија:Аутобиографија (Б.Нушић)]] aqhzj5fxgjk1w7koat0730kjyhayj1k 0 17589 147512 48463 2026-10-06T19:00:10Z Galicijac 19151 Исправио заглавље. 147512 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Аутобиографија]] | | [[Аутобиографија/СТРАНИ ЈЕЗИЦИ|СТРАНИ ЈЕЗИЦИ]] | [[Аутобиографија/МАТЕМАТИКА|МАТЕМАТИКА]] | [[Аутобиографија/ФИЗИКА И ХЕМИЈА|ФИЗИКА И ХЕМИЈА]] }} <poem> — Jа бих вас молио, господине докторе, да дете свестрано прегледате, јер почиње већ да ме брине његово стање. — Шта је то, дакле, што вас брине; какве сте промене запазили на њему? — Дете је било ведро, весело, расположено, па одједном постало суморно и ћутљиво. Некако ми је расејано, не уме ни да разговара као пре, не чује кад га питам и врло рђаво спава. Сања, вели, неке страшне снове и у сну се тако погдекад препадне да често пута скаче са кревета па га једва можемо умирити. — Хм! Хм! — размишља забринуто доктор и додаје: — Доведите ви мени младога пацијента да га лично испитам. Улази блед и испивен младић, лекар га пипа, куца по грудима, загледа му језик и преврће му очне капке. — А рђаво спаваш, је ли? Ђак потврђује. — Би ли могао рећи какви су то снови, шта је то тако страшно што сањаш? Ђак се престрављено обзире лево и десно, па онда почиње поверљиво: — Сањам неку гадну жентурину, са оштрим, гвозденим зубима, змијама место косе, топовским ђулетом место срца, рукама у виду гвоздених вила и фосфорним очима, које се у мраку светле као мачје око, и стомаком од говеђе коже, пуним разних цифара које та наказа бљује на уста. — То је математика! Да, то је математика! — врти брижно главом лекар, сећајући се своје младости. — Познајем ту болест, врло је добро познајем, прележао сам је и сам. А каквога си душевнога расположења, младићу, кад си будан? Јеси ли сачувао памћење, знаш ли, на пример, да ми рецитујеш штогод? — Знао сам, али сам заборавио. — Можда си упамтио какву народну песму? — Знао сам, али сам заборавио. — Или ма шта друго, ма какву песму, реци шта знаш? Дечко се домишља, домишља, па тек запне: — Квадрат од хипотенузе, То зна свако дете, Раван је квадратима Од обе катете. Лекару се мути чело бригом и обраћа се родитељима, као човек који је већ поставио дијагнозу, овим саветом: — Дајте му да једе куване суве шљиве, упишите га у какав спортски клуб и будите измирени с тим да ове године падне на испиту. Ето, такви смо пацијенти били сви које је ова бољка, опаснија и од тетануса и од кочења врата, захватила. Сви смо могли јести куване суве шљиве и бити измирени с тим да ћемо пасти на испиту. Свима нам је математика била врста авети од које се ноћу трзамо иза сна, у мраку је се плашимо и усред дана дршћемо кад нам се само помене њено име. Математика нам је свима изгледала некако као море без хоризонта и без дна, у које су нас бацили те се давимо или очајним и безумним напорима спасавамо; личила нам је на замршени лавиринт, у који су нас угурали те се збуњено тетурамо, ударајући час у један час у други зид, и личила нам је на непроходну џунглу, пуну крвожедног звериња, у коју смо залутали и не знамо наћи излаза, па смо стога ваљда и веровали да је она казна коју је господ бог изрекао приликом изгнања из раја, када је за први грех жену казнио порођајним мукама а човека математиком. И онда, зар је чудо што смо се у сну трзали, што смо заборавили и народне песме и оченаш, па често пута и своје сопствено име и презиме, и место рођења, и имена својих родитеља. — Одакле си родом, Спиро? — пита професор математике Спиру Најдановића. Спира ћути, трепће и гледа у таван. — Одакле си родом, Спиро? — понавља професор. Спира ћути, трепће и гледа у таван. — Зар не знаш, по богу брате, одакле си родом? — Заборавио сам. — Па шта онда знаш? 'Ајде реци ми да чујем шта ти знаш, кад већ не знаш ни одакле си родом? — А плус b на квадрат равно је а на квадрат плус ab плус b на квадрат! — одговара Спира као из топа. И док се професор зграњавао пред појавом што је Спира заборавио своје место рођења, дотле смо се дивили Спири што је тако лепо знао овај биномни образац, јер ми нисмо ни толико знали. Ако смо и знали што, знали смо само оно што су раније генерације, оне које су пре нас лупале главу са математиком, стављале у стихове. Јер ваља знати да смо се ми вратили ономе лепоме обичају средњега века, стављању науке у стихове, као јединоме начину да поједине теореме, принципе и законе научимо напамет. — Шта бива са заградом кад се пред њом стави плус? — пита професор. Ђак одмах прошапће у себи стих: „Кад је пред заградом знак више, заграда се и изврши ту радњу. Тако исто и Питагорино правило гласило је у стиху: Квадрат од хипотенузе, То зна свако дете, Раван је квадратима Од обе катете. А несретна Карнова теорема гласила је: Квадрат над једном страном — Вели Карно, ћорава му страна — Једнак је код троугла, Са збиром квадрата других двеју страна итд. А, дозволите, да није ових лепих и врло глатких стихова, ко је тај који би се смео подухватити да научи напамет тај исти Карнов принцип, који у прози гласи овако: „Квадрат над једном страном троугла једнак је са збиром квадрата других двеју страна смањеним за двоструки производ из тих других двеју страна и косинуса угла који заклапају“. Али, ма колико да смо се спомагали стиховима, те су нам теореме ипак задавале огромне главобоље. Сећам се, на пример, оне Питагорине хипотенузе, која ме је толико измучила и са којом сам се толико рвао, па ипак, ево, ни данданас не знам шта је то хипотенуза, сем што ми је остало у памети да је то нешто што је равно збиру квадрата оба катета. Мени је увек изгледало као да је та хипотенуза сестра од тетке хипопотамусу. Сећам се да сам једанпут, на часу опште историје, добио питање: — Дедер, реци ти мени имена девет митолошких муза? Ја сам према богињама лепих вештина имао нарочитих склоности и трудио сам се, више но иначе, да ту лекцију добро научим, па ипак нисам упамтио име једној од њих и мој је одговор гласио: — Ерата, Калиопа, Клија, Мелпомена, Полимнија, Талија, Терпсихора, Уранија и Хипотенуза. Уосталом, нисам ја једини био коме су хипотенуза и катети пореметили нормално расуђивање. Било је и других који су, учећи математику, потпуно забрљавили. Један мој друг, неки Ненад Протић, назвао је основаоца француске династије Људевитом Катетом и упорно је остајао при томе да су сви француски Лујеви—Катети. Та хипотенуза постала ми је толико одвратна да сам је почео сматрати као реч која, бачена некоме у лице, може значити само увреду и ништа друго. Тако сам је ја једанпут и применио и због те примене имао тешких неприлика у породици. Дошла нам је била у госте нека стрина, једна зрела девојка од четрдесет година, која се није удала јер „није смела да се одважи на то“. А та неодважна стрина била је иначе необично досадно створење, која је засипала питањима као мећава и која се интересовала за све, почевши од питања: ко свлачи митрополита увече кад хоће да легне, па до питања: да ли кокошка осећа извесну пријатност кад снесе јаје? И таква једна стрина и са таквим навикама пала ми је у кућу баш кад сам се спремао за поновни испит из математике и кад ми је глава врила од разних синуса, косинуса, конуса, паралелопипеда, сегмената, тангената итд. Подносио сам, докле се дало подносити, да ме засипа сметовима питања, али кад ми досади, кад неодважна стрина преврши сваку меру, прекипе нешто у мени и, да би је каквом тешком увредом ућуткао, ја дрекнух: — Ви сте хипотенуза! — Јух! — врисну и иначе врло осетљива стрина и заклати се да падне у несвест. На њен крик дотрча из друге собе мајка и стрина јој се узе горко јадати: — Ја, ја, која твоју децу волим као очи у глави, ја то да доживим! — јецала је стрина и, разуме се, из очију је лила киша суза као из решетке за туширање кад се повуче онај ланчић. — Црни сине, шта си јој казао? — пита очајно мајка. — Рекао сам јој да је хипотенуза. — Ју, а шта је то? — Што га питаш шта је; то је извесно каква стонога, ако није што још и гадније, — пишти стрина. — Шта је то, кажи ми одмах шта је то? — навалила мајка на мене, не би ли изгладила увреду. — Немој да ћутиш, него реци шта је то? — Квадрат од хипотенузе раван је збиру квадрата од оба катета! — Ето, ето, кажем ја да је то нека стонога! — пишти и даље стрина, која због те тешке увреде све до своје смрти није говорила са мном, живећи у дубокоме уверењу да је хипотенуза нека одвратна животиња. И то је само један, један једини појам из математике који је мојој стрини личио на стоногу, а замислите на шта би јој личила тек цела математика, која је и нама изгледала као најкрволочнија животиња. И, ако би јој тражили сличности у животињском царству, она би најпре била слична одвратноме октоподу који је пружио осам кракова са сисаљкама на врху, од којих сваки посебице пије крв несретној жртви која би упала међу кракове те опасне животиње. Тих осам кракова представљају: аритметика, алгебра, геометрија, тригонометрија, стереометрија, гониометрија, планиметрија и аналитичка геометрија. Па изволите сад сами изабрати, који од ових пипака желите да вам се зарије у мозак, па изволите сад сами рећи: да ли је могуће избећи смрт кад човек западне у канџе овога одвратнога октопода? Замислите, на пример, нека такав октопод пружи само један од својих пипака и кљуцне вас у главу. Јаукнућете, верујте, као да вам се у мозак зарило педесет змијских жаока, а ако запитате шта је то што вас је тако тешко озледило, добићете одговор да је то непозната количина. Ах, те непознате количине, колико ли су нам оне само јада задале! И, како тада тако и доцније у животу, увек су то непознате количине које човеку задају невоље и бриге! Јер одиста, у животу, то сте извесно сви запазили, те непознате количине играју често врло велику улогу. Тако, на пример, у политици непознате количине имају погдекад пресудну реч; у јавноме животу непознате количине достижу погдекад врло велики углед; у литератури непознате количине узносе гдекад високо главу, па најзад и сам брак, као основица човечјег живота, није ништа друго до заједница непознатих количина. То у животу бива и, кад већ човек загази у живот, он се, хтео не хтео, мири с том околношћу, али се ми у школи нисмо могли да измиримо са тим непознатим количинама, а још мање с тим да читава једна наука почива на непознатим количинама. Кад сам једанпут, у својој наивности, запитао нашто те непознате количине, кад већ постоје познате и кад оне врло лепо и корисно служе, један професор математике ми је рекао: — Кад би све количине биле познате, онда математика не би била наука. А бар да су само те непознате количине у математици, па човек и да јој опрости некако. Али је ту таква гужва и таква збрка разнородних и свакојаких количина да је човеку лакше оком сагледати цео планетни систем у васиони но мозгом схватити све те количине у математици. Тако, на пример, сем познатих и непознатих, има још и позитивних и негативних количина, па има количина бесконачних (бесконачно малих и бесконачно великих), па има имагинарних (уображених) и најзад комплексних количина, а то су оне које нису ни реалне а нису ни уображене, него нешто отприлике као пола риба а пола девојка. И што је најгоре, све се те количине међу собом сабирају, одузимају, множе, деле, степенују и уопште су у тако срдачним односима да не можеш никад знати ко је коме род а ко није. И из те мешавине порађају се такве некакве одвратне наказе, тако неки чудновати закони и принципи, да би у свакој другој прилици, кад би их ко поставио, требао у најмању руку да буде упућен у болницу на посматрање. Из те мешавине и односа међу овим разноликим количинама, као оно кад помешаш соду, лој и кишницу па добијеш сапун, добијате на пример овако чудновата правила, удаљена хиљадама километара од здравога разума: „Нула подељена са нулом може да буде нула, а може да буде и један, може и два и три, четири и пет и може да буде све штогод хоћете“ или: „Четири подељено са нулом даје бесконачно велики број“ или: „Уображена количина степенована са уображеном количином даје реалну количину“. А кад већ у тој науци нема немогућности, кад она из познатих количина изналази непознате а из уображених добија реалне, онда по чему би у математици био немогућан и овакав задатак на пример: „Кад је шофер господина министра социјалне политике стар 40 година, З месеца и 12 дана а мост је у вароши Квибеку, у држави Канади, дуг 577 метара, онда колико жуманцета треба размутити у супу од резанаца справљену за четири особе разноликих старости, с обзиром на то што је ширина ускога колосека босанских железница 0,70 м2?“ Или, зар је онда немогуће и решење једнога задатка из више математике који сам ту скоро читао у неким новинама а који гласи: „Кад помножим датум мог рођења са бројем мога телефона, добијам из квадратног корена од тога, минус године моје таште, тачно број моје куће.“ Ви ћете се можда овим задацима насмејати, сматрајући их као измишљене тога ради да би се персифлирала математика као наука, међутим као потврду да овакве ствари, кад је реч о математици, не спадају у област измишљенога, приђите првоме математичару кога сретнете и замолите га да вам објасни Зенонов закон. Али, топло вам препоручујем, пре него учините, да узмете једну дозу брома за умирење живаца, јер ће вам тај математичар доказивати такве ствари да ће сасвим несвесно ваша рука тражити у околини какав предмет, пивску криглу, столицу или у најмању руку какву циглу, са жељом да га клепнете у главу. Тај Зенон, кобајаги знаменити грчки филозоф, био је неки математички лудак, који је живео неколико стотина година пре Христа. Он је још тада, пре двадесет и четири века, измислио једну математичку загонетку, коју су сви они који не знају математику давно и давно решили и са којом сви они који знају математику још и дандањи лупају главу. Зенон је, наиме, математички утврдио да зец никад не може да стигне корњачу. По њему, ако корњача са једнога места пође а зец, рецимо, на сто метара за њом потегне у истом правцу, онда док зец учини половину пута од сто метара, дотле је корњача измакла две-три стопе и тиме продужила првашње растојање; док зец савлада половину новога растојања, дотле је корњача учинила два или три корака, те опет поставила ново растојање. И то тако иде у бесконачност. У животу, разуме се, јасно је као дан, док ви дланом о длан, да ће зец стићи, претећи и оставити далеко за собом корњачу, али у математици то не може никако да се деси. Имам једнога пријатеља математичара, па сам га уиме пријатељства, уиме здравога разума и уиме човечности молио и преклињао да призна да је зец кадар стићи корњачу, али је он упорно остајао при своме тврђењу: — у животу може, али математички не може! Када сам већ пао у очајање, а пошто сам попио две дозе брома, ја сам га просто уценио пријатељством, па је најзад једва пристао да нешто мало попусти: — Па оно, могло би! Могло би се можда и математички доказати да би зец једнога дана, после вишегодишњега трчања, стигао корњачу, само што је то један бесконачно дуг и врло комплициран рачун, тако да би пре цркли и зец и корњача, и ђак коме би тај задатак био задат, и професор који би га задао, но што би се тај рачун могао довршити! А није то једини случај, тај Зенонов зец и корњача, где математика не признаје нешто што је иначе очигледно. Она узме, на пример, лопту па вас пита: — Је ли ова лопта округла? — Потпуно округла! — одговарате ви убеђено. — Е није! — одговара вам математика. — Математички она није округла. Тако исто за линију праву као стрела рећи ће вам да је не признаје за праву; тако исто за површину равну као стакло рећи ће вам да не признаје да је равна, па ће најзад, у тој својој негативној упорности, ићи тако далеко да ће и оно чему вас је сама она учила спорити. Док сте у геометрији учили да су паралелне линије оне које подједнако одстоје и никад се не секу, дотле ће виша математика рећи да се паралелне линије у бесконачности секу. Када сам тога мога пријатеља, математичара, питао како је то могуће да математика не признаје оно што се тако јасно може и оком видети и руком опипати, он ми је одговорио: — Математика не верује чулима! Нисам могао у почетку да се измирим с тим да једна наука не признаје чула, те да за оно што очима видиш тврди да не постоји, али сам се сетио да то често бива и у животу. Сећам се, на пример, једне такве математичке љубави доајена београдских боема, мога пријатеља ЧичаИлије Станојевића. Он је имао једну пријатељицу, која је с обзиром на његове године и на уметничке напоре, којима је истрошио своје намучено тело — била и сувише млада. Та околност, вероватно, довела је до тога да је Чича-Илија, враћајући се једне ноћи после поноћи кући, затекао пред вратима своје собе један пар наредничких чизама. Можете мислити како су те чизме потресле уметникову душу. Бануо је гневан у собу и тамо је у своме рођеноме кревету, на своме рођеноме јастуку, видео својим рођеним очима наредника без чизама. Он се још једном затресе целим телом од гнева, и пред уметниковим очима заиграше крвави колути. За часак само, за тренутак, промишљаше како да одмазди увреду. Он у томе тренутку виде свега два начина: или да изађе у ходник, узме чизме и замоли наредника да их навуче и да му направи место, како би он могао лећи, или, не узнемиравајући наредника, да се врати у кафану и потражи себи утехе. Он изабра овај други начин, као тежу и суровију казну за неверницу, и оде, не бацивши ни последњи поглед на свој рођени јастук, на коме су почивале њихове две главе. Оде и настави да пије три дана и три ноћи, осећајући стално незасићену жеђ. Он је мењао кафане, али своју намеру да и даље пије није мењао. Четвртог дана, он доби поштом једну карту адресирану: „Господину Илији Станојевићу глумцу. Београд: Кафана „Руски цар“. Пострестанте. Карта је била њена и она му је писала: „Драги Чича, оно што си видео није истина“ итд. Као што видите, математички принцип игнорисања чула нашао је у овој љубави своју најбољу примену и, како је Чича Илија човек који дубоко цени науку, као и све гране њене, није имао где но да, после овако математички убедљивог разлога, оде кући. Али сем тих познатих и непознатих количина, сем коначних, бесконачних, уображених и полууображених количина које су, као што видите, до темеља заљуљале наше здраво расуђивање, било је у математици и других баука, аждаја, стонога, псоглава, гуштера, крокодила, гвоздензуба, медуза, шкорпија, кербера, пуноглаваца, ајкула и, врх свега тога, као змај са седам глава и са седам пламенова, које свака глава бљује из чељусти, била је: ректификација круга. Тај се задатак уздизао над нама као, рецимо, неприступачни врх Хималаја, до којега су разне експедиције тежиле да допру али су пропадале, стрмоглављивале се у поноре, бивале затрпаване усовима и умирале од глади у сметовима, а врх Хималаја остаје и даље неиспитан и непознат човечанству. И сада се тек може замислити колико то мора бити натчовечански напор: преко свих ових тешкоћа и непогода пребродити и допрети до матурантске сведоџбе? Зар вам цео тај напор, тај подвиг и тај труд, не личи на једну огромну тркачку стазу са победним стубом на крају и са нама, грешним ученицима математике на почетку, одакле ће нас пустити те ћемо неколико година трчати ка стубу, заплићући се, падајући, преврћући се, ломећи успут ноге, руке и ребра или остајући насред пута онесвешћени од исцрпљености снаге? И кад још на тој стази замислите све оне силне препоне, намештене и удешене искључиво зато да тркач скрха врат? Зар вам, на пример, извлачење корена не представља већ прву страховиту препону на тој тркачкој стази? Нама бар, ђацима, то извлачење корена била је операција сасвим слична извлачењу кутњака из корена, и то здравога кутњака неспретним. ковачким кљештима. Ако не верујете, онда извол'те ви да извучете квадратни корен из минус четири, па ћете се згранути када вам професор рече да квадратни корен из минус четири нити је позитиван, нити је негативан, нити је уопште број. А то је само прва препона, а где су тек остале? Замислите један широк и дубок ров, из којега вири читава шума опасних и смртоносних шиљака, синуса, косинуса, логаритама, радекса, дијаметара, сегмената, секаната, сектора, нормала, конуса, пирамида, паралелопипеда, тангената, хипербола, парабола, диференцијала, интеграла итд. И ту шуму смртоносних шиљака у рову треба по цену живота прескочити. Па онда, кад сте већ и тај напор постигли, ви наилазите на трећу препону: један широк простор и по њему расуто огромно стење и камење бесконачних и уображених количина, а прескочити једну бесконачну или уображену количину теже је много него неуображену. Па кад сте и тај натчовечански напор учинили и ту препону савладали, онда тек наилазите на један огроман зид, који се нити може обићи, нити прескочити, нити главом разбити. То је: ректификација круга, рачун који можеш писати целога живота, предати о смрти креду сину да он настави, с тим да он преда своме сину, па ипак да се то бесконачно писање бесконачних количина не сврши ни у седмом колену. И онда, кад тако стоји ствар, настаје одиста занимљиво питање: како смо се ми могли провући, како преко свих тих препона доспети до матуре, а како тек дочепати се матурантске сведоџбе? То је питање утолико занимљивије што и ја сам ту чудну појаву не могу ни данданас да објасним, а вероватно је не уме објаснити ни свако други из моје генерације, као ни из генерације која нам је претходила, нити пак из оне која нам је следила. Има одиста појава у природи које су, крај свих напора науке, остале необјашњене човечанству. Такве су извесне светлосне, па извесне психичке и многе друге појаве. И вероватно у ред тих појава, које ће човечанству остати заувек необјашњене, спада и та: како сам ја, и крај свих тих препона, пребродио математику и дочепао се матурантске сведоџбе. Па ипак, математици као науци ја бих желео да одам овде и једно дубоко признање. Она је та која је нашој младој књижевности дала многи и многи драгоцени таленат и она је та која је младој нашој позоришној уметности дала многог и многог великана, којим се та уметност данас поноси. Да није било математике, ти би добри људи, данашњи песници и глумци, наставили своје школовање н били би можда велики и честити чиновници. Један од тих, лирски песник није умео у школи да реши ни овај најобичнији рачунски задатак, из ниже математике: „Кад ти дневно зарађујеш пет динара а трошиш двадесет, колика је то разлика на крају месеца?“ И како тај задатак није умео тада да реши, никад ни доцније у животу није успео решити га. А један наш велики трагичар, који је догурао био до виших разреда гимназије те окусио и вишу математику, ено га још и данданас води једну трагичну борбу са непознатим и уображеним количинама. Као што видите, дакле, математика има и својих добрих страна. </poem> {{ЈВ-аутор|Бранислав Нушић|1938}} [[Категорија:Аутобиографија (Б.Нушић)]] 1vfnxbqyn6x5w10d5j3e4nqc12wp9g5 0 17591 147513 48464 2026-10-06T19:00:41Z Galicijac 19151 Исправио заглавље. 147513 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Аутобиографија]] | | [[Аутобиографија/МАТЕМАТИКА|МАТЕМАТИКА]] | [[Аутобиографија/ФИЗИКА И ХЕМИЈА|ФИЗИКА И ХЕМИЈА]] | [[Аутобиографија/МРТВИ ЈЕЗИЦИ|МРТВИ ЈЕЗИЦИ]] }} <poem> Jа не знам могу ли се та два предмета, физика и хемија, сматрати као ортаци, те да л' би им фирму требало тако заједнички исписивати, мада се још сећам неке дефиниције по којој оне чине заједничку групу природних наука, којој је циљ испитивање природних закона. Но, и без тога, та два предмета била су ми увек тако неразумљива и тако су ми подједнако задавала муке да сам их ја још тада сматрао као две сестре уседелице, пакосне на све што настаје да живи, те управо створене за то да загорчају младост. Мени је изгледало да је физика наука којој је задаћа да здраве појмове о познатим и јасним појавама, које ђак донесе у школу, тако збрка и комплицира да ђак, који је по здравоме разуму знао и разумевао извесну ствар, ту исту ствар више не разуме чим му је физика објасни. Ја сам, на пример, врло лепо, као и сви моји другови што су, знао шта је то свирала: цев од дрвета која свира кад се у један њен крај дува. Ето, то је просто и лепо и јасно. Међутим, по физици, то није тако. По физици: „Дувањем у једну дужу или краћу цев протерује се ваздушна струја кроз узани канал у горњем делу свирале и, ударајући на оштру ивицу отвора, ова се ваздушна струја цепа на два дела. Један део излази из свирале на мали отвор, а други улази у цев и ту производи згушњавање ваздуха. Овако згуснут ваздух ће за неко време спречавати отицање нове струје у цев. Кад пак ова згуснута партија оде дуж цеви, онда ће на том месту настати разређивање ваздуха, после чега ће непрекидним дувањем опет настати згушњавање. На овај начин произведени лонгитудинални талас рефлектоваће на крају свирале. Ови рефлектовани таласи са новима, који постају непрекидним дувањем, образоваће у свирали, интерференцијом, таласе што стоје. Ови ће таласи имати неку извесну дужину и време трептаја, па ће према томе бити одређена и висина тонова“. Е, ето молим, па сами искрено признајте: је л' те да, после овога објашњења, сад већ нико више не зна шта је то свирала? Али, вели се, пред науком се морамо поклонити и њену реч сматрати као старију, јер, веле, човечанство има науци да благодари за своје велике напретке, а, применом у животу и пракси, донела је она многе и велике користи. Стога, дакле, науку треба не само поштовати већ је и популарисати, како би допрла у најшире кругове народа те сузбила незнање. То је све лепо и тако је, али замислите једнога професора физике који, пун идеала да популарише науку у што шире кругове, сиђе у село и затече тамо, рецимо недељом по подне, коло које се вије око свирале. Професор, рецимо, прилази момку који дува у фрулу коју је сам градио па јој познаје не само сваки усек већ и саму душу, приђе му и вели: — Слушај, на твојој свирали лонгитудиналан талас не рефлектује довољно! — Шта велиш? — пита га момче. — Мислим да таласи, образовани интерференцијом, немају довољну дужину. Ја не знам шта би момче и они око њега окупљени на то одговорили, али знам да би кмет позвао два пандура да вежу овога бегунца из луднице. А немојте мислити да је то само свирала тако објашњена. Боже сачувај! Објашњава нам физика на исти начин и све друго о чему смо ми дотле имали чисте, јасне и здраве појмове. Ето, на пример, чигра с којом смо се ми деца тако лепо и красно забављала, па и она ми је, после објашњења физике, толико омрзла да је доцније нисам хтео ни да погледам. Ја сам дотле знао да је чигра мала направа од дрвета, на дну зашиљена а у врху проширена, која се под ударцима бича дивно окреће, а ако је не удараш, клоне на земљу као пијан човек. И тај тако прост и јасан појам о чигри физика ми је просто збркала тиме што сам о њој морао напамет да научим: „да ће таква тела бити у индиферентној равнотежи кад буде моменат конусне запремине раван моменту полукугле, оба момента рачуната од ослонца“. И сећам се, кад год сам доцније, као ђак који већ учи физику, виђао дечицу где играју са чигром, како сам их сажаљевао. — Ах, дечице, — мислио сам у себи — како вас жалим, како вас жалим! И све ме је копкало да им речем још: — Како ли ће невина игра да вам преседне, мила дечице, кад будете сазнали да је чигра у индиферентној равнотежи онда кад буде моменат конусне запремине раван моменту полукугле! Или, молим вас, има ли што простије на свету него што је клатно? О клатну стиче дете појам још у колевци. Најпре му над колевком обесе о канап какву стварчицу, те се она љуља а дете је прати погледима и забавља се. Кад мало одрасте, дете том направом забавља мачку; обеси о браву од врата парче папира о канап, па се од свакога додира мачкине шапе љуља тамо и амо. Па онда, колико смо се ми деца у старо, добро доба забављали кретањем клатна на тадањим зидним сатовима, а забављали смо се и покретима сунђера који је на канапу висио о школској табли. А већ и да не говорим о добу када би се дочепали црквеног торња, обесили се о уже и по цео дан љуљали црквено звоно. Све је то у нама утврдило појам о клатну. Тај појам је, додуше, био врло једноставан: клатно је оно што виси па се клати, али је за нас он био јасан и појмљив. И сад, да би ту тако јасну представу побркала, долази физика и натера вас да о клатну научите ово: 1) време клаћења некога клатна изврнуто је сразмерно квадратном корену из убрзања земљине теже; 2) убрзања на разним местима имају се као дужина секундних клатна; 3) за једно исто клатно, које се клати на разним местима, производ из квадрата времена клаћења и убрзања теже стална је количина или производ из времена клаћења и квадратног корена из убрзања; 4) енергија клатна у свакој тачки путање је стална количина; и 5) амплитуда осцилације опада у геометријској разлици кад њихов број расте у аритметичкој. Е, изволите, молим вас, па реците сами, зар вам после овога неће постати одвратно не само клатно него уопште све што се клати? А варате се ако мислите да је то све чиме се физика постарала да вам објасни појам о клатну. Да би збрку компликовала, она још и дели клатно на разне врсте. И кад би вас ко запитао каквих све клатна има, ви би, је л' те, одговорили: — Клатна има на дуварском сату, на ускршњем звонцету, на црквеним звонима итд. Али физика каже: не, није тако! Клатна се деле најпре на математичко и физичко клатно, па затим постоји: реверзионо клатно, па конично, па бифиларно, па торсионо, па диференцијално и најзад циклоидно клатно. И онда, оно што нам је највише омрзло физику, то је оно што се цела састоји из а, b, с. Не можеш ни једно правило да научиш а да ти не натовари на врат и а, b, с. И онда, разуме се, ако и научиш главно правило, Ти се мораш скрхати, или на а, или на b, или на с, тако да су нам а, b и с изгледали као заседе мимо којих не можеш проћи. — Шта је то клин? — пита професор. — Клин је тространа призма која се једном својом ивицом завлачи између два отпора које хоћемо да савладамо! — одговараш ти од речи до речи како си научио. Али то није доста, професор те сад тек навлачи на заседе и поставља ти питање: — Какви могу бити случајеви што се тиче дејства отпора на клин? — Могу бити ови случајеви — одговараш ако знаш — а) отпори дејствују управно на стране клина; b) отпори дејствују управно на висину клина и с) отпори дејствују ма којим правцем. Ето, то а, b и с провлачи се кроз целу физику и наш нас је професор толико мучио тим трима латинским словима да смо га чак и прозвали: професор Абеца. Њему је то а, b, с прешло толико у навику да би, кад би ме прозвао да говорим, после постављених питања на која ја, рецимо, не бих одговорио, овако завршавао: — Ти брајко: а) не знаш данашњу лекцију; b) ниси знао ниједну лекцију досада и с) по свему судећи, нећеш знати ни убудуће ниједну лекцију. Из свега тога да се извести као закључак да теби треба дати двојку и да ти можеш ићи на место. Што се тиче оне рођаке физикине, хемије, која се у средњем веку друкче звала, па пошто се компромитовала а она променила име, ни за њу, иако сам далеко од намере да оговарам, немам много похвалних речи. Ево отприлике шта из ње човек може да научи и корисно у животу да примени: — Хексозе су деривати манита који је шестхидроксилни алкохол: СН2 (ОН), СН (ОН); СН (ОН), СН (ОН), СН (ОН), С2ОН и то грожђани је шећер манитов алдехид: СН2 (ОН), СН (ОН), СН (ОН), СН (ОН), СН (ОН) СНО, а воћни је шећер манитов кетон: СН2 (ОН), СН (ОН), СН (ОН), СН (ОН), СО, СН2 ОН; дихексозе су анхидрити хексоза: С6 Н11, 05 ОН + НО. С6Н11 О5—Н2О — С6 Н11 05 О. С6 Н11 05 и то обичан је шећер ан/ хидрит грожђаног и воћног шећера: СН2 СН (ОН), СН (ОН), СН (ОН) СН (ОН), СНО О < СН2 СН (ОН), СН (ОН), СН (ОН), СО. СН2. ОН, малтоза је анхидрит грожђаног шећера и галактозе: СН2 СН (ОН) СН (СОН) СН (ОН) СН (ОН) СНО О< С6Н11О5. Да су дихексозе анхидрити, тврди то, што се при кувању у закисељеној води у два хексозна молекула хидролизују: С6 Н11 05 О С6 Н11 05 + Н20 = С6 Н12 06 + С6 Н12 О6. И полихсксозе су анхидрити хексоза: nC6 Н12 O6—nH2O=(C6H10O5)n и зато се оне хидролизују у хексозу (C6H10O5)n + nH2O=nC6H12O6. Водећи рачуна о здрављу мојих читалаца, ја не смем ниједан више пример из хемије да им наведем, али мислим да је довољан и овај да их убеди како је хемија корисна наука, јер ја мислим да би се ова мала лекција могла врло корисно да употреби у животу, на пример: као врло практично средство за редукцију чиновника. Факат стоји да се чиновништво јако намножило И факат стоји да је тешко наћи начин како да се држава тога терета ослободи. Док уредбе и закони једне редуцирају, дотле народни посланици, шефови клубова, тетке и метресе увлаче друге у службу, те редукција личи на оно чишћење државник вагона од стеница: док дирекција једне уништи, дотле путници, који су ноћивали по хотелима, уносе нове у вагоне. Мора се дакле употребити каква драстичнија дезинфекција за уништавање чиновника, а то би, вероватно, могла бити ова лекција из хемије коју сам навео. Могло би се наредити чиновништву да, ову лекцију научи напамет и да је објасни; ко то не успе, губи све квалификације за државну службу. На тај би начин, извесно, деведесет одсто државних чиновника сишло са државног буџета. Али грешни чиновници имају и иначе довољно невоља на грбачи, па би грехота било још и ово им товарити. Пре бих ја ову лекцију из хемије употребио као квалификацију за народног посланика или за државног саветника, а на првоме месту можда за епископа. Да видим ко би се онда пограбио за та места кад зна да мора ову напаст од лекције да научи. Ако не то, али бих у свакоме случају захтевао да сви чланови Просветног савета, они што кроје наставне програме, морају знати ову лекцију напамет. Када нам је лекцију професор изговорио он је полазећи са часа пружио прст на и рекао ми: — Спреми се, ти ћеш идућег часа говорити. Мене прође кроз тело грозница, као оптуженога коме је суд саопштио да је осуђен на смрт. Још горе, јер сам ја већ унапред знао и дан и час када ћу погинути, док осуђеник на смрт то не зна, па се заварава надом. Тешке и суморне мисли су ме спопале, али нисам ни покушавао да приступим учењу ове лекције, јер зашто бих се упуштао у тако вратоломне немогућности. Домишљао сам се да ли да се јавим полицији тражећи заштиту или да се јавим друштву за заштиту животиња или можда да се одметнем у хајдуке. Дошао сам био и на мисао да напишем професору Абеци једно врло учтиво писмо и написао сам овако: „Поштовани господине Професоре, Лекцију о хексозама, које су деривати монита, који је шестхидрални алкохол, и о манитовом алдехиду и кетону, као дихексози, који су анхидрити хексоза, — нисам научио, јер СО64 (ОН) СО (ОН), 072 Н112 ОН + Но, С36Н606 О17 = С14 СН (ОН) О46 ОС52 Н348. Ви ћете то разумети и пој мити, јер СН (ОН) СН (ОН) СН (ОН), ОН + СН2 05 = С18 Н27 072 + С32 Н17 О9. Стога молим да ме извините. Ваш несретни ђак, СН (ОН) СН (ОН) + Ц14 О72 = О19 Н32 ОН.“ Мислио сам, ово би писмо могло професора тронути, а, ако не то, а оно да му њиме задам главобољу, као што је и он мени задао лекцијом. Али писмо нисам послао. Решио сам се да одем на час и, као прави Шпартанац, да мирно, без узбуђења, не говорећи ни речи — погинем. И тако је и било: погинуо сам, а речи нисам изустио. </poem> {{ЈВ-аутор|Бранислав Нушић|1938}} [[Категорија:Аутобиографија (Б.Нушић)]] fmc6hzpcwj5f7pr7mavzmgnyqn3vloy 0 17594 147514 48465 2026-10-06T19:01:14Z Galicijac 19151 Исправио заглавље. 147514 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Аутобиографија]] | | [[Аутобиографија/ФИЗИКА И ХЕМИЈА|ФИЗИКА И ХЕМИЈА]] | [[Аутобиографија/МРТВИ ЈЕЗИЦИ|МРТВИ ЈЕЗИЦИ]] | [[Аутобиографија/ПРВА ЉУБАВ|ПРВА ЉУБАВ]] }} <poem> Kао остаци изумрлих народа, римскога и јелинскога, живе још и данас, расути по разним гимназијама, професори латинског и грчког језика. Да нису Цицерон и Тацит, Омир и Демостен, Тит Ливије, Сенека, Марко Аврелије, Овидије и други написали неколико школских задатака, којима се вековима убијају у главу младе генерације, ови остаци старих Римљана и Јелина, професори, сасвим би изумрли. Латински и јелински сматрају се данас као мртви језици. Мени ни данас још никако не иде у главу тај појам: мртав језик. Ја разумем да изумре један језик а да живи народ, али да изумре народ а да живи језик, то никако не разумем. И још, да тај језик живи под именом мртав језик! Замислите, молим вас, какво је то занимање: професор мртвог језика? Јер ја мислим да мртав језик и не може за што друго бити употребљен до као професорска професија. Не можете га, на пример, употребити у службеној кондуити као квалификацију, јер не би могли у дотичној рубрици написати: „Сем матерњег, служи се још и мртвим језицима“. А не можете га ни у практичном животу употребити, јер ја мислим да вам не би ништа вредео овакав оглас, рецимо: „Млад и способан човек, који сем матерњег зна и један мртав језик, нуди се итд.“ Па и крај свега тога, професори ових мртвих језика, то сте извесно и сами приметили, живе у дубокоме уверењу да су деца дата у школу искључиво зато да те језике науче. Све су друге науке споредне за њих, све је друго сувишно, а једина и неминовна потреба за живот, то је знање грчкога и латинскога језика. Шта ти вреди читати и писати, шта сабирати, одузимати, множити и делити, ако не знаш беседу Антонијеву, филипику Демостенову или философију Демокрита, такозваног смешног философа? Имами, учитељи корана у Аја-Софији и на багдадској теологији, много су милостивији у том погледу. Тамо, кад млади софта не зна коју суру напамет, учени имам погледа у небо и проговори: „Нека те Алах умудри да научиш!“ А професор латинског језика, кад те ухвати да не знаш Цицерона од речи до речи, са одвратним задовољством трља руке што му се дала прилика да ти сто И четрдесет шести пут у току текуће школске године каже: Quouѕque tandem abutere, Ристо Јањићу, patіentіa nostra!“ Јер ваља знати да ти професори латинског језика не умеју више ни о најобичнијој ствари да говоре без латинског цитата. Када би нас, на пример, наш професор опомињао и саветовао да приљежније учимо његов предмет, тај би његов савет овако, отприлике, гласио: — Пази шта радиш, јер quіlіbet fortunae ѕuae. Мораш запети, учити, радити, јер non volet іn buccaѕ tuaѕ aѕѕa columba. И онда мораш мислити шта говориш, а не тек quіdquіd іn buccam, јер ваља знати и упамтити да ће ти све то у животу требати. Non ѕcholae ѕed vіtae dіѕcіmuѕ! Други пут, кад би нам говорио о владању, рекао би нам: — На што ти добра белешка кад си иначе неваљалац. Quі profіcіt іn lіterіѕ et deficіt іn morіbuѕ, pluѕ defіcіt, quam profіcіt! Отуда ваљда и долази да му ниједан савет нисмо послушали, јер га нисмо разумели, а тек, није се могло захтевати од нас да се заријемо у речнике зато да би преводили професорске савете. А ваља посматрати те професоре, те видети са каквим задовољством увлаче полако ђаке у све дубље и дубље вирове и матице, пружајући им погдекад и руку, не би ли их само довели до средине реке, где су огромне дубине, и где ће га дочепати чеврнтија и окретати у место, а професор се са задовољством измаћи и посматрати дављеника. Јер ваља видети каквим се задовољством озари лице тих професора када вас једном довуку до друге деклинације или до треће коњугације. А трећа коњугација, то је то смртоносно место у латинској граматици, које је теже препливати но канал Ламанш. То је та коњугација због које су вероватно и изумрли стари народи који су се морали служити латинским језиком. Као што има народа који су изумрли од куге или од чуме, тако је латински народ изумро од accuѕatіv cum іnfіnіtіvo и коњугације перифрастичне активне и пасивне. У средњем веку, за време знамените инквизиције, conѕecutіo temporum је служио као једна од најопаснијих справа у мучилишту. Дође, на пример, великоме инквизитору калуђер-тамничар да му реферише о стању ствари, и овај га пита: — Је ли још жив дон Мигуел Фернандес граф од Сакрамента? — Јесте! — А признаје ли да се занимао безбожним мислима? — Не признаје. — Јесте ли га разапињали на точак? — Јесмо! — Јесте ли му стављали жеравицу под табане? — Јесмо! — Јесте ли му ударали клинце под нокте? — Јесмо! — Јесте ли му сипали врело уље у грло? — Јесмо! — Па ипак не признаје? — Не! — Тад — грми велики инквизитор — нека ми бог опрости што морам употребити и последње средство да истерам демона упорства из тог безбожника. Дајте му конструкцију акузатива cum іnfіnіtіvo у коњугацији перифрастичној пасивној из треће коњугације. Ако зна перфектум и супинум, прашта му се, ослободите га! Тако је то изгледало у средњем веку, али и у наше дане покушавано је нешто у томе смислу. Када је у Немачкој, у току дуготрајног рата, запретила оскудица хране, када су се немачки научници озбиљно бацили на то да измисле и хлебац од хартије, тада је један немачки економ предложио да се заробљеницима — којих је био врло велики број — зада да мењају трећу перифрастичну коњугацију, како би се проредили. Тај предлог није усвојила немачка врховна команда из разлога што би се тада непријатељска војска упорније борила, јер би сваки непријатељски војник радије погинуо но што би дозволио да буде заробљен, знајући да би морао мењати трећу перифрастичну коњугацију. А томе је предлогу била противна и сама царска влада, бојећи се да би том варварском мером изазвала целу светску штампу против себе. А колико је одиста то бездушна мера, та трећа коњугација, најбоље се види по тешким последицама које учење латинског језика оставља на нашој омладини. Жалосно је по који пут погледати ту децу осуђену да уче латински. Са њихових се усана обично изгуби осмех младости, са образа им ишчезне руменило, у очима угаси сјај и младо им се чело избразда. Крећу се блесаво, расејана погледа, без воље су и без апетита и по целе ноћи, од мркла мрака па до ране зоре, они у сну шапућу: falo fererі falѕum u tango tetіgі tangum.* Таква су деца права напаст у родитељској кући, јер уче латински наглас; из дана у дан и из ноћи у ноћ, и то месецима, месецима, месецима, тако да, хтели не хтели, сви по кући науче латински. Отац напушта наше лепе националне псовке, које су нас кроз толико векова одржавале, и почне псовати латински, а тако исто при игри санса у кафани, место матерњег, почне употребљавати латински, нарочито ако му рђаво иде; мајка, потплетајући чарапе, пева Овидијеве експонте на глас гусларских песама, а служавка, перући рубље, држи такт у класичноме хексаметру или, сецкајући црни лук, изводи нежнија места из „Пирама и Тизбе“. Па онда, треба видети оно узбуђење које обухвати целу кућу кад наиђу испити. Родитељи не спавају ни дан ни ноћ и склањају револвере, кујнске ножеве, соду, креч и сва смртоносна средства, јер позната су већ ђачка самоубиства због латинског језика, са опроштајним писмом које гласи: „Драги родитељи, Волео сам живот, али ме латински језик отера у гроб. Бог убио Латине и нека им никад није просто што су свој језик измислили! Опрости, мајко, и чувај осталу децу од латинског језика!“ Тако они који падну, али нису нимало боље судбине ни они који положе испит из латинског Правилно је fallo, fefellі, falѕum u tango, tetigі, tactum. — Прим. ред. једина; изгледају као да су преболели најтеже запаљење, од којега се годинама не могу да опораве. Било би одиста и оправдано и човечански установити једну нарочиту бању за ђаке који су положили испите из латинскога језика; једну, тако рећи, латинску бању, са хладним душевима и добром, снажном храном, да се таква деца поврате у живот. Кад год сам размишљао о томе, увек сам се питао: зашто „Друштво за заштиту напуштене деце“ не би узело под своје окриље и ову децу која су осуђена да полажу испите из латинскога језика? То би друштво могло, на пример, да изда нарочите илустроване плакате, сличне онима противу алкохола. На тим плакатима би могао бити нацртан млад човек, испивена лица, угаслих очију и повијене грбаче; једном руком чупа косу, а другом држи револвер. Под сликом би се могло крупним и уочљивим словима написати: „Не учи латински!“ и такве би се плакате могле лепити свуд по јавним местима, на железничким станицама, по ресторацијама, на трговима, по вестибилима и фоајеима јавних зграда и уопште свуд где би пало у очи те скренуло пажњу свету да се чува ове смртоносне опасности. Али немојте мислити да ја овако говорим са оне оправдане срџбе свих оних којима је латински језик загорчао младост. Не, ја тако говорим са уверењем, које сам додуше стекао у младости, али које је доцније, у животу, нашло пуно поткрепљење. Ја сам пажљиво пратио оне који су са положеним испитом из латинског језика ушли у живот да своје знање корисно примене, на основу онога non ѕcholae ѕed vіtae dіѕcіmuѕ. Мене је нарочито интересовало шта је ко од знања латинскога језика сачувао и колико је тога сачуванога знања применио у животу? Један бивши срески начелник, који је трипут из службе истериван а четири пута кривично оптуживан, казивао ми је да је у својим протестима због истеривања и одбранама против оптужаба преко јавности врло корисно употребљавао једну једину фразу коју је упамтио: Fіat juѕtіtіa, pereat munduѕ! Један адвокат ми је признао да је упамтио и да је увек, кад би адвокатским наградама пунио џепове, шаптао речи из Персиусових сатира: О, quantum eѕt іn rebuѕ іnane! Један бивши министар, који је у политичкој борби пао као косовски јунак, пошто је задобио седам тешких афера, рекао ми је, уздишући, да је из латинскога упамтио само фразу: Sіc tranѕіt glorіa mundі, а један виши официр, коме су одузели команду и бацили га у некакво економско одељење, шаптао је стално празу: Quіntіle Vare, redde mіhі legіoneѕ, док један владика Христову реч „Љуби ближњега свога!“ изговарао је на латинском језику овако преведену: Proximuѕ ѕum egomet mіhі! А један новинар ми рече: — Све сам друго позаборављао, али две латинске фразе врло добро памтим, јер их врло често употребљавам у својим написима. Једна је: De guѕtіbuѕ nіhіl nіѕі bene! а друга: De mortuіѕ non eѕt dіѕputandum! Међутим, ипак има професија које одиста знање латинског језика примењују у животу или, тако рећи, живе од латинскога језика. Такви су, сем професора латинскога језика, још и доктори И апотекари. Позната је ствар, на пример, да обично ђак који у петом разреду гимназије падне из латинскога језика, ако не изврши самоубиство, оде у апотекарске помоћнике, где после краткога времена научи толико латински да чак и истуцани пиринач зове pulverіѕ rіѕenѕe и продаје га скупо под тим именом. Што се тиче лекара, сећам се да је моја покојна мајка тврдила: „Чим чујеш да доктор крај болесника говоре међу собом латински, знај да ће скупље наплатити визиту!“ И ја сам, право да вам кажем, то донекле и искусио. Био сам озбиљно болестан и моји су се необично забринули. Наш кућни лекар преписивао ми је неке прашкове, пилуле и слане воде; облагали су ме мокрим завојима и вршили су на мени неке одвратне операције и све и сва чинили, али се болест све на горе развијала. Најзад, дошао је и дан кризе и лекар тога јутра рече: „Ако се мали данас озноји, свака је опасност прошла!“ Тога ради он прописа и нове лекове, али се ја, упркос тих лекова, никако нисам знојио и на лицима се мојих родитеља, од часа до часа, исписивала све већа забринутост. Најзад се одлуче да сазову конзилијум и предвече се скупише три лекара око моје постеље. Пошто су ме свестрано прегледали, они поновише мишљење нашег домаћег лекара: „Дајте му и даље лекове које је лекар прописао. Ако се мали озноји, онда је свака опасност прешла!“ Али, да би конзилијуму дали што већи значај, и стекли право и на наплату појачане таксе, они проговорише међ' собом и латински: — Volete іre, colleguae, ad bіbendum pivae? — Ego praefero ante veѕper bіbere aquam ѕlіvovenѕem. — Cum cucurbіtіѕ aegrіѕ ех aqua. Све су то говорили тајанствено и поверљиво, тако да је правило утисак као да се разговор односи на моју болест. А кад онај трећи помену „cucurbіtіѕ aegrіѕ ех aqua“, они одобравајући климнуше главом, као да су тога часа донели одлуку по којој ја треба да се ознојим. Али, и упркос те њихове одлуке и упркос свима прашковима које сам једнако гутао, ја се никако нисам знојио. Најзад, покојна мајка, стрепећи пред опасношћу пред којом сам био, позва неку тетка-Насту, жену Стеве сапунџије, да ми гаси угљевље. Тетка Наста дође, седе крај моје постеље, донеше јој један земљани суд пун воде и она поче бајати и шапутати: — Трчак, натрчак, протрчак, Протрч', грознице, Крај глогове кућице... итд. Нисам је даље ни слушао. Осетио сам само да ми је овлажила шаком чело, слепоочнице и образе, а затим ме прекрстила и покрила преко главе. Тако, под покривачем а од дуга времена и досаде, покушах да поновим у себи речи теткаНастине, али од свих остаде ми у памети само реч натрчак и та се реч страховито окоми на мене. Покушавао сам да је се отресем, покушавао сам да мислим што друго, да говорим разне стихове, да читам оченаш, да бројим до пет стотина, али све то није помагало, реч натрчак ми је лебдела на уснама и једнако сам је шапутао. Превртао сам се, жмурио, смејао сам се без икаква разлога, не бих ли само одагнао од себе напаст, али се она као коњска мува наврзла на мене и нисам могао да је се одбраним. Да би се ствар још више комплицирала, мени паде на памет најлуђа мисао на свету: како ли би се та реч мењала по другој деклинацаји? А кад ме и то већ освоји, ја западох у један натчовечански напор, с обзиром и на то што ја другу деклинацију никад нисам знао. И ја почех под покривачем да шапћем: — Номинатив: натрчкус; генитив: натрчкуси; датив: натрчкусо... и, у томе очајном напору, спопаде ме тежак зној. Мајка диже покривач са мене и сину јој лице срећом. Сутрадан, пошто је било утврђено да је криза већ прошла, сви смо били задовољни. Доктор је веровао да су то прашкови који су донели успех, а тетка Наста је веровала да је то њено гашење угљевља. Ја једини сам знао да сам се ознојио од друге деклинације, и то је уједно била и једина прилика којом сам ја корисно применио своје знање латинскога језика. </poem> {{ЈВ-аутор|Бранислав Нушић|1938}} [[Категорија:Аутобиографија (Б.Нушић)]] 8rruyki1c2j52g9loofgz6seb1pt6k6 0 17595 147515 140209 2026-10-06T19:01:59Z Galicijac 19151 Исправио заглавље. 147515 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Аутобиографија]] | | [[Аутобиографија/МРТВИ ЈЕЗИЦИ|МРТВИ ЈЕЗИЦИ]] | [[Аутобиографија/ПРВА ЉУБАВ|ПРВА ЉУБАВ]] | [[Аутобиографија/ПРВА И ПОСЛЕДЊА ПЕСМА|ПРВА И ПОСЛЕДЊА ПЕСМА]] }} <poem> Jа сам о првој љубави требао већ раније да пишем, јер и она иде упоредо са школовањем и могло би се чак рећи да и она спада у школске предмете, али нисам хтео да прекидам онај низ школских предмета који тек тако у групи изложен даје јасну слику онога беизлазнога лавиринта кроз који смо се у младости провлачили, називајући тај мучни пут школовањем. О љубави сам ја имао прве основне појмове већ за ранога детињства. Тада смо ја, наша служавка и један практикант из начелства свако предвече разговарали иза капије о љубавним стварима. Штавише, ја сам тај који је и дао повода овој љубави, јер се практикант прво са мном упознао, а ја сам га тек представио нашој служавки. То је познанство било сасвим случајно. Ја сам био пред кућним вратима у наручју куваричином. Практикант, пролазећи улицом, пришао је мени, помиловао ме је и рекао: — Како је слатко ово дете, је л' то ваше? — Ију! — цикнула је служавка — откуд бих ја могла имати дете кад нисам ни удата! На основу тога питања, да ли може или не може имати дете иако није удата, они уђу у дубљи разговор, који сутрадан наставе, прексутра су већ били у најтешњем пријатељству. Отада смо се нас троје свако предвече састајали иза капије. О, каквих ти ту све разговора није било, да ме је који пута било срамота погледати у очи нашој служавци. А бивало је да сам се по који пут и ја умешао у разговор, за који случај практикант је имао спремне бонбоне у џепу, те чим бих ја зинуо да што кажем, он би ми стрпао шећер у уста, иако нисам ја већ он имао намеру да говори слатке речи. Може се сматрати као штета за литературу што сам ја тада био још неписмен те нисам био у могућности да забележим погдекоје разговоре које смо водили иза капије. — Јоцо, — рекла би наша служавка практиканту — дођи после вечере, кад полегају моји, оставићу ти шницлу од вечере. — Ох, душо моја, — одговорио би он — зар је мени у овоме тренутку до шницле, ал', ако је будеш оставила, остави и мало салате. Мени је до тебе, само до тебе. Једва чекам да те притиснем на груди, па макар се шницла и охладила. Било је и других, још нежнијих разговора. Тако се сећам кад је практикант једном питао: — Јуло, хоће ли се скоро код вас у кући прати веш? — Хоће, а што? — Па ако би могла да потуриш и мој, да не бих плаћао прање. — Донеси! — одговорила је она љупко. — Ох, душо моја, како си добра. Донећу три кошуље и четири пара гаћа, анђеле мој! Најзад, ти су ме разговори могли и занимати и пружити извесну практичну поуку, која ће ми доцније у животу требати, али је бивало и других ствари, нарочито неделом по подне кад никога од мојих није било код куће. Тада би ми сви троје ушли у куваричину собу; мене би метали на клупу, а они би сели на кревет. У таквим приликама ја сам сматрао за најпробитачније да жмурим, старајући се само брижљиво да не паднем са клупе. Ја сам дакле, тако практично извежбан и очигледном наставом о љубави опремљен, ушао у живот потпуно спреман, те није никакво чудо што сам се већ у првом разреду гимназије заљубио. Нисам ја то нарочито одредио да се заљубим баш кад пређем у гимназију. Према спреми, коју сам из ранијег детињства изнео, могао сам то и раније учинити. Али, све до гимназије, носио сам панталоне натраг разрезане, па ми никако није ишло у главу да будем заљубљен са натраг разрезаним панталонама. Тек кад сам, у првом разреду гимназије, добио панталоне које се напред закопчавају и откопчавају, осетио сам да је време да се заљубим. Заљубио сам се у Персу, нашу комшику, јер она ми је била најближа. Перса је била пегава, носила је жуте чарапе и увек су јој биле искривљене штикле на ципелама. Док се нисам заљубио, нисам ни обраћао пажњу на њу, али, од часа кад сам се заљубио, изгледала ми је божанствено лепа и довољно ми је било да је видим, ма и издалека, да видим само њене криве штикле, пада се одмах узбудим и похитам јој усусрет, не бих ли што пре срео осмех на њеноме пегавоме лицу. Она је била ћерка професор а који нам је предавао рачуницу и који о мени, не знам зашто, није имао тако добро мишљење. Било јој је девет година и учила је трећи разред основне школе. Љубав сам јој исказао на један необично романтичан начин Једном приликом, када смо играли жмурке, ми се заједно сакријемо у једно буре, у коме је моја мајка зими киселила купус. Ту, у том бурету, ја сам јој исказао љубав и, због те миле ми успомене, и данас ме још троне кад год прођем крај каквог бурета. Једанпут се нађемо после школе и пођемо заједно кући. Ја јој дам једну кифлу, коју сам јој сваког петка куповао, јер сам четвртком после подне зарађивао на крајцарицама бар толико да сам могао по једном недељно кифлом да јој изразим симпатију и пажњу. Том приликом сам је озбиљно запитао: — Шта мислиш, Персо, хоће ли ми те дати твој отац, ако те запросим? Она поцрвени, обори очи и у забуни преби легиштар на три парчета. — Не верујем! — одговори ми полугласно. — А зашто? — запитах је узбуђено и пођоше ми сузе на очи. — Зато што си код њега рђав ђак! Заклео сам јој се да ћу и ноћу и дању учити рачуницу, само да поправим белешку. И учио сам, али зар сам ја могао савладати оно на чему су толико њих сломили своју снагу — зар сам могао измирити љубав и рачуницу? Имајући да бирам измеђ' љубави и рачунице, изабрао сам као лакшу љубав и идућег часа место двојке, коју сам досад имао, добио сам јединицу. Идућег четвртка нисам ништа добио на крајцарицама, зато се у петак ујутру увучем у шифоњер и поодсецам са очевих зимских хаљина двадесет дугмета те их продам у школи за десет пара, колико ми је требало за кифлу. На подне сачекам Персу пред њеном школом и, пратећи је, признам јој да сад још горе стојим, јер сам добио јединицу из предмета њенога оца. Она боно рече: — Онда никад нећу бити твоја! — Ти мораш бити моја, па ако не на овоме а оно на ономе свету! — узвикнух ја ове речи које сам неколико дана раније чуо на позоришној представи. — Како то може да буде? — упита она радознало. — Отроваћемо се, ако пристајеш. — А како ћемо се отровати? — Тако, — наставих ја све одлучније — попићемо отров! — Добро, — одговори она решена — пристајем! А кад? — Сутра после подне. — Е, сутра после подне имамо школе, — присети се она. — То јесте, — паде и мени на памет. — Не могу ни ја сутра, јер би ми забележили одсуство, а имам их већ двадесет и четири, па би ме могли истерати из школе. Него ако хоћеш у четвртак после подне, онда немамо школе ни ја ни ти. Она пристаде и споразумесмо се да ја припремим све за тровање. Идућега четвртка после подне ја украдем од куће кутију палидрваца и пођем на уречени састанак са Персом, где ћемо заједно отићи на онај свет. Састали смо се у нашој башти и сели на траву, а из душа нам се отимао дубоки уздах страсти и чежње. Ја извадих из џепа кутију са палидрвцима. — Шта ћемо сад? — пита Перса. — Да једемо палидрвца. — Како да једемо? — Ето овако! — одговорим ја, па откинем главић и бацим га, а оно дрвце поједем. — А што то бацаш? — Па то је гадно. И она се реши и пружи одлучно руку. Ја откидох главић са палидрвца и дадох јој дрвце. Она узе и поче одважно да га једе. Појела је три, па јој ударише сузе на очи. — Ја не могу више! Никад у животу нисам јела дрва, не могу више. — Онда ти мора да си већ отрована. — Може бити! — одговори она. — А осећам да ме нешто гребе у гуши. — Е, то је. Ти си већ отрована! Ја наставих истрајно и поједох девет дрваца, па и ја изгубих апетит и осетих да ме гребе у грлу. — Свршено! И ја сам отрован! — рекох свечано, као што у таквоме тренутку треба рећи. Настаде затим један тренутак мукле тишине, при коме сам ја размишљао колико је четири пута седам и никако нисам могао да се сетим, а она, не знам шта је мислила, ал' знам да је чачкала зубе, јер јој се било заглавило измеђ' зуба једно дрвце. Најзад, она прекине ту свечану тишину питањем: — Па шта ћемо сад? То ме питање доведе у ужасну забуну, јер, одиста, пошто смо тровање као главни посао свршили, ја нисам знао шта би сад друго имали да радимо! Најзад, паде ми сретна мисао на памет. — Знаш шта, пошто смо већ отровани, 'ајде прекрсти се! Она се прекрсти, а то исто учиних и ја. — А сад — наставих ја — да идемо сваки својој кући да умемо. Срамота је, знаш, да умремо овде, у башти. Ми смо деца из бољих кућа, па је срамота да умремо у башти! — Јесте! — рече она и пођосмо. Цела се ствар, међутим, свршила овако: Она је отишла кући и замолила мајку да јој спреми постељу да умре. Том приликом јој је признала да се отровала, односно да је јела дрва са мном. Мајка њена, без икаква обзира на њен положај и на њене осећаје, рече: — Е, кад си могла да једеш дрва у башти, јешћеш их и овде у соби!... Задигла јој је затим сукњицу и почела јој је с те стране истеривати оне осећаје који су Перси дубоко у срцу били усађени. Због тих батина Перса ме је омрзла и тако се свршила моја прва љубав. </poem> {{ЈВ-аутор|Бранислав Нушић|1938}} [[Категорија:Аутобиографија (Б.Нушић)]] 5e4r4v98khgtiqrfh72hc8vibmkzjgq 0 17597 147516 48467 2026-10-06T19:02:37Z Galicijac 19151 Исправио заглавље. 147516 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Аутобиографија]] | | [[Аутобиографија/ПРВА ЉУБАВ|ПРВА ЉУБАВ]] | [[Аутобиографија/ПРВА И ПОСЛЕДЊА ПЕСМА|ПРВА И ПОСЛЕДЊА ПЕСМА]] | [[Аутобиографија/ДРУГА ЉУБАВ|ДРУГА ЉУБАВ]] }} <poem> Написао сам свега две песме у животу и са обема сам толико страдао да сам се зарекао чак и да не читам више стихове а камоли још и да их пишем. О, колико ме је пута гонило и голицало нешто у души, колико пута ме је дражила инспирација, колико пута мамила каква прилика, али сам се увек јуначки уздржавао. Зар може, на пример, бити узвишеније инспирације до кад вам каква госпођица сањалачка погледа и топла осмеха поднесе своју лепо укоричену споменицу, на којој златним словима пише „Poesie“, а која представља тако раскошну колекцију људских глупости. Ах, та књижица, која је испуњена са безброј лепих жеља и наказних стихова, у којој кипте „ах“ и „ох“ и у којој се ритмови тако милозвучно сликују на речи: мојим, твојим, нећу, срећу и рујна, бујна. Колико сам пута био већ и замочио перо, у мастило, па се ипак уздржао. — Али запишите, молим вас, запишите макар један стих! — шапћу вам њена уста „рујна“. Ја понова умачем перо у мастило и понова се уздржавам. — Молим! — понавља она. — Извините, али ја сам на дијети! — правдам се. И одиста, то је била једна врста дијете коју сам ја издржавао. Додуше, ја нисам одлазио лекару, да му исплазим језик и да му се пожалим на рђаво варење, јер би ми он у том случају најпре преписао да не читам стихове наших поета; већ сам издржавао сасвим супротну дијету — нисам писао стихове, што је необично добро чинило и мени и мојим читаоцима. Написао сам свега две песме у животу, и обе су ми толико шкодиле да сам морао прибећи мерама које би ме окрепиле и опоравиле. Моја прва песма била је увреда једне жене, а моја последња песма била је увреда једног краља, а кад се узме у обзир да су краљеви и жене најосетљивија и најосветљивија створења, онда већ можете мислити како сам прошао. Мој један друг, који је такође написао свега две песме у животу, много је боље прошао, али је он првом песмом честитао седамдесетогодишњи рођендан једној својој врло богатој тетки и пожелео јој још „много, много лета“, а другом песмом честитао је једноме министру наименовање, завршујући стихове са „такви синци понос су рода свога“. Тај мој друг није морао издржавати никакву дијету, већ је успешно наставио писање стихова, те ено га и данас још пише стихове за надгробне споменике и натписе на општинским славолуцима, приликом великих свечаности. Прву сам песму написао још врло рано, још кад сам понављао први разред гимназије. Ја не знам како се код мене јавио тај нагон да пишем песме. Једни веле да се то јави код човека као свраб, што код мене није био случај, јер сам ја осетио свраб и чешао сам се тек пошто сам написао прву песму и схватио њене последице. Други кажу да је поетски нагон једна врста кијавице која је врло прилепчива. Можда, само што код обичне кијавице, кад кинеш а ти извадиш марамицу и убришеш нос, а кад искијаш рђаву песму, онда ти критичари тако избришу нос да ти кијање никад више и не пада на ум. А чуо сам да веле и то како млади поета осети у души неко надахнуће, отприлике као што жена осећа зачеће у четвртом месецу. Ствар се и даље, изгледа, развија као и код породиље. Бремени младић почне осећати извесне тешкоће, гађење, па затим и болове и најзад леже у постељу и порађа се. Упоређење би могло бити тачно, с обзиром на поједине песме у нашој литератури, па ипак неће бити да тако постају прве песме. Писање песама се јавља као колективна болест читавих разреда гимназијских, који се на првом месту инспиришу оним стиховима које су њихови претходници написали на зидовима скривенијих одељења. О, колика и колика збирка нежних лирских песама, изданих доцније у животу, има свој заметак у тој далекој, у тој првој инспирацији! Тај се траг код појединих песама у нашој литератури чак и осећа. Па онда, те се младе поете инспиришу такође и са корица старих књига, јер, традиционални је обичај у нашим школама, чим свршиш један разред, ти продајеш књиге онима који у тај разред ступају, а ти купујеш књиге од оних који су ступили у старији разред. А на корицама тих књига, па често и на унутарњим листовима, где има само мало више места, леже драгоцени трагови неколиких генерација. Има ту стихова, има мудрих изрека, има афоризама и има врло корисних записа. Има, крај појединих лекција, из којих је неколико претходника, ималаца дотичних књига, пало на испиту, и врло корисних опомена, сличних оним таблицама на улици која је раскопана због канализације, на којима пише: „Пази, не иди лево!“ Ето, ту леже прве инспирације, које заразе цео гимназијски разред те пропева. Разуме се, има их који се већ код првога покушаја зауставе, има их који шарају стиховима не само своје но и туђе књиге, а има их и који се наврзу па упорно наставе писање стихова и онда кад већ сви остали те залудице напусте, те ђаци дотичнога прогласе за песника свога разреда. Ако овај у упорности устраје и даље, он постаје песник дотичне гимназије и онда већ пушта дугу косу, почне се аљкаво носити, симулира расејаност и тако постаје поета са свима квалификацијама. Интересантно је, ипак, да се још код тих првих појава гимназијскога певања често наглашава како правац коме ће дотични, ако остане песник, припадати тако и средина која песму инспирише. Зар, рецимо, овај стих, којега се тако добро сећам, не указује јасно и прецизно како на поетски правац тако и на средину која је младога поету, мога тадањега друга, инспирисала: Волем и сутлијаш и кисело млеко, А волем и кисео купус са сланином, Волем и резанце а и питу с месом, Ал, највише волем ђувеч с говеђином. На унутрашњој страни корица једне латинске граматике, која је по свој прилици припадала некоме поповскоме сину са села, сећам се да сам прочитао овакав стих: Господе небески, који владаш светом, Милошћу окрепи целу нашу нацију, И помози мени у невољи тешкој, Да научим трећу коњугацију. Тако исто сећам се мога друга, свирачевог сина, који је пред крај школске године често пута певао: Опа-цупа, коло игра, Момак до девојке, Опа-цупа, испит иде, А ја имам двојке. Они који су понављали разред обично су певали гусларским десетерцем. Не знам да ли зато што се њиме боље изражава национални бол. Тако је, на пример, онај Живко, иначе Ужичанин, сазнавши да мора понављати трећи разред, овако зацвилио: Леле мене одсад па довека Ђе погибо', за бога милога, Ни у боју нити на мегдану, Нит' од пушке, нити љута ножа, Већ од руке професора Луке, Са проклета латинска језика! И ја сам своју прву песму написао десетерцем. Не знам само да ли сам је зато написао десетерцем што сам понављао разред или сам понављао разред зато што сам написао ту прву песму. И као што се онај што га малочас наведох инспирисао кујном као својом средином, јер је вероватно гдегод послуживао; као што се онај попов син инспирисао псалмима а свирачев подскочицама, извесно сам се и ја морао инспирисати оговарањем, као средином у којој сам се кретао измеђ' мојих тетака и стрина. Моја прва песма, које се ја не сећам довољно, реконструисана би отприлике гласила: Поранила госпођа Аница У недељу прије јарка сунца, На кући је отворила прозор, На прозор се млада истурила, Главом шета и лево и десно, Очекује Пају секретара, Јер ће туда у Начелство проћи. Песма је направила сензацију, као што је уосталом и ред кад се је дан нов и млад таленат јавља. Највише су се у мојој кући згранули и почели узвикивати: „Ију ију, ију!“ Ти узвици нису значили дивљење, већ пре једну пренераженост, као кад бих, рецимо, разбио велико огледало у сали. — Како си могао тако што написати! — узвикивале су све три тетке у један глас. — Што да не напишем, кад је истина? — бранио сам се ја. — Ију, а откуд ти знаш да је то истина? — Па ви сте то говорили. — Али забога, дете, оно што ми говоримо не мора бити истина! — брани се средња тетка. — Ију, ију! Сад ће још изаћи да смо му ми казали да напише песму! — узвикује најстарија тетка, која је иначе у души била врло задовољна песмом и која ће извесно ту песму пустити у циркулацију, старајући се да допре и до руку саме госпође Анице. И, одиста, песма је допрла до госпође Анице пре но што сам ја и слутио, и начинила читав лом у дотле мирној апотекаревој кући. Госпођа је врискала и ваљала се по поду, чупала је косе, преврнула је диван, разбила лампу, гађала је ципелом кућњег момка, ујела је апотекарског помоћника и, најзад, испила је читав сифон соде да би се отровала. Апотекар је морао да се закуне пред иконом светога Архангела Михајла, своје кућне славе, да ће ме као мачку испребијати. Знајући да су апотекари уопште крвожедни, а имајући притом на уму да је господин Сима још и заклетвом на то везан, ја сам морао уложити сав труд и све напоре да избегнем ове батине. Заобилазио сам улице одлазећи у школу, прескакао плотове да бих избио на другу улицу, проводио по читаве сате скривен на тавану и уопште чинио све чиме бих се могао спасти невидовне беде. Седећи тако погдекад сатима на тавану, размишљао сам о злој судбини литерата код нас. Место да једнога младога поету околина подржи и охрабри, а оно, ето, та иста околина га јури да га бије. Замислите када би то била општа појава, када би поете за сваку своју песму морали извлачити батине. Вероватно би у том случају било врло мало песама, али оно што би било бар би вредило батина. Када је апотекар исцрпео све могуће начине да откупи своју заклетву, када је већ почео био да поставља и заседе, да се крије у разне капије, да се изненадно појављује по улицама које ни како не воде његовој кући и када је, најзад, увидео да ја сваку његову потеру вешто избегавам, да му сваку заседу пажљиво обилазим, решио се он на друге и другаче кораке. Оптужио ме је директору гимназије. Извели су ме пред читаво професорско веће, као да сам у најмању руку спалио александријску библиотеку. Сви озбиљни, натмурени и брижно оборили главе, тако да сам ја добио утисак као да ће ме осудити да будем жив спаљен на ломачи и већ сам видео масу света како се скупила око ломаче, видео сам моје три тетке како леже онесвешћене на земљи, видео сам Марицу, поштареву ћерку, како горко плаче и видео сам апотекара како части народ сирупом за покој душе моје. Узе најпре реч директор, обраћајући се осталој господи професорима око зеленог стола: — Господо, у нашој се школи зацарила једна ружна појава, којој треба свима силама стати на пут. Ђаци су почели да пишу стихове и то их пишу где стигну, по књигама, по школским таблама и по зидовима. Нарочито су исписани стиховима од врха до дна зидови у интимнијим одељењима ове зграде и ти су стихови често безобзирни. Ето, пре неки дан, наредио сам фамулузу да изгребе један стих, који се односио на вас, господине професоре, — обрати се директор професору латинског језика — и у коме се одвратно говори о вашој већ познатој навици да попијете коју ракију више но што вам достојанству одговара. — А bove maіorі dіѕcіt arare minor! — гунђа у себи латинац, хотећи као да пребаци колегама да су ђачки стихови последица њихових оговарања. — Па онда — настави директор — већ сам ове године двапут кречио та одељења због стихова који се односе на вас, господине катихето, и на неку Росу удовицу. — То су они из трећег разреда, да им... — и, сасвим заборављајући да сам и ја присутан седници професорског већа, катихета опсова колективну мајку трећем разреду гимназије. — Па онда — наставља директор и фиксира професора земљописа — не могу да се сетим, али било је стихова и о другој господи наставницима... — Ја их се сећам, — прискаче професор земљописа, осећајући шта је директор хтео — било је, на пример, и оваквих стихова: Школа хладна кô штенара. Пећи никад топле нису, Мрзнемо се на хемији, историји, земљопису. Мрзнемо се исто тако и на математики, А директор школска дрва шаље својој свастики. — Пре свега, то није правилно, морало би би ти: математици и свастици, јер слово к пред и претвара се у ц, — објашњава професор српског језика. — А затим — додаје гневно директор није ни истина, нити је уопште било таквих стихова на зиду, но сте их ви сами измислили. — Било је и због тих стихова сте и наредили да се окрече она одељења. — Дабоме. — добацује катихета — а не због Росе удовице. И настаје једна паклена гужва и подвикивање и лупање песницом о сто, и једва се на крају крајева сетише да сам и ја присутан седници и изгураше ме из канцеларије. Бура је и даље трајала, кроз општу ларму чуле су се погдекад речи дрва, Роса, ракија, а, по свему судећи, изгледа да је и онај глобус слазио са директоровог ормана и узимао учешће у објашњењима. Најзад, кад се бура стишала, позван сам ја опет унутра, где сам затекао озбиљна сва лица, као да су до малочас расправљали о наставним методама. Директор опет поче: — Господо, у нашој се школи зацарила једна ружна појава, — али његов увод сад већ није био дуг, већ је одмах прешао на саму ствар — и пред нама је, ево, један од тих што пискарају песме, а који је иначе, према школском дневнику, врло траљав или, боље рећи, рђав ђак. Сви професори дигоше главе, погледаше ме и свима им се развукоше усне, као да би хтели рећи: „Јесте, знам га, и код мене је рђав ђак!“ — Јеси ли ти написао ову песму? — отпоче ислеђење директор и показа парче хартије, које му је вероватно апотекар дао. У мени се тога тренутка појави очајна борба између два бића, човека и поете. Човек ме узе саветовати да се просто одречем песме, да кажем да није моја већ сам је од другог чуо, рецимо од моје најстарије тетке, и да изјавим своју одвратност према тако ружним појавама; поета узе да голица моју сујету, узе ме саветовати да се не одричем свога првенчета, јер преда мном лежи велика будућност. И као што увек у борби између човека и сујете ова друга побеђује, тако је и овде било, те ја признадох директору да сам писац песме. — Ето, господо, он признаје! — окрете се директор професорском колегијуму. — То му може послужити као олакшавајућа околност! — рећи ће професор географије, који већ четири године тера бракоразводну парницу са женом, те претендује да је ушао у дух нашега законодавства. — Пред нама је, дакле, један аутентичан случај и према њему треба применити што строжију казну, како би иста послужила као пример и свима осталим анонимним писцима стихова по анонимним местима! — рече директор, и ја наново сагледах ломачу, и осетих пламен како ме лиже, и видех три онесвешћене тетке прострте по земљи, и видех Марицу уплакану, и видех апотекара како служи народ сирупом за покој душе моје. — Ја бих желео да чујем и мишљења господе наставника по овој ствари! — настави директор и почеше да се нижу професорска мишљења, која су отприлике овако гласила: Катихета: Треба га истерати из школе, нек иде у тамбураше па нек измишља песме! Или, ако не то, онда га бар осудити на једнонедељни пост. Историчар: Он је учинио два злочина. Један, мањи, што је увредио једну апотекарску породицу и други, већи, што је стих којим је опеван Краљевић Марко, Синђелић и Хајдук-Вељко — оскрнавио опевајући Пају секретара. За ово друго га треба казнити. Природњак: Човек се узвишеношћу осећаја разликује од животиње. Отуда, на пример, код човека свих ступњева поезије, док је магарац нема. Као што је познато, магарци не пишу песме. Али бива погдекад да људи пишу такве песме да би се могло помислити да су их магарци писали. Према таквим поетама треба применити исте методе које се према магарцима употребљавају, тј. треба им извући уши. То би се могло и према овоме младоме поети учинити. Математичар: Ја бих из ове појаве извукао корен, односно не корен него бих ја извукао једну корист. Ми имамо овде две познате количине: увређену апотекарску породицу и писца песме, плус саму песму. Ми би из тих познатих могли добити непознату количину, тј. сазнати који су они остали што пишу песме о својим професорима. Географ: Ја бих њега у апсу, у школски подрум, па да се потпуно увери о помрачењу сунца, јер такве су песме кадре да баце угарак у домаћи живот И онда није никакво чудо што код нас има толико бракоразводних парница. Латинац: Мада Хорације вели: Pіctorіbuѕ atque poetіѕ quіdlіbet audendі ѕemper fuіt aequa poteѕtaѕ, ипак овај ђачки безобразлук премаша све границе. Ја сам за врло строгу казну. Наставник српског језика: Њега на првоме месту треба казнити што није запетама одвојио споредне реченице, које се налазе у главној, а затим што није на крају друге строфе ставио тачку. Иначе је стих, може се рећи, доста течан; мисао је у свему изражена и, с обзиром на то, могла би се на њега применити и блажија казна. После овако прибраних стручних мишљења, директор ми се окрете и, после неколико родитељских савета, дочепа се мојих ушију и поче их теглити (природњаково мишљење), а затим ми изрече казну: три дана школскога затвора (географово мишљење). Тако ме је прва песма отерала у апс, а то ће ме исто постићи и са последњом песмом. Пуних седам година ја сам се, мада ме је то грдних мука стало, уздржавао да пишем песме, па ипак сам једног дана подлегао ономе нагону по коме се човек радо враћа своме првоме греху. Када сам ову другу, односно последњу песму написао, поновило се готово исто што је било и код прве. Није ме, додуше, јурио никакав апотекар, али су ме јурили жандарми; нису ме извели пред директора гимназије, али су ме извели пред председника првостепеног суда. — Јести ли ви писац ове песме? — питао је председник, онако исто као и директор. — Јесам! — одговорио сам, пошто је у мени опет сујета победила човека. — Али, молим вас, то је једна шаљива песма, нема смисла схватити је тако озбиљно. — То је тачно, — вели председник — али, видите, кривични законик и шаљиве ствари схвата озбиљно. — Па онда — браним се ја даље — та песма и не одговара потребним условима за једну песму. — Али она потпуно одговара условима које тражи кривични закон за оптужбу, — одговара ми председник. — Па онда, видите, господине председниче, ја се у неку руку осећам невин, јер ту ми песму није диктовала никаква намера, већ више један нагон. — Да, да, разумем вас ја, — прекида ме председник — али кривични закон, видите, баш тај нагон кажњава. — Чудновато! — изненађујем се ја. Пошто ме је, на тај начин, председник упознао са свима добрим странама кривичнога закона, изјавио ми је да ме тај исти кривични закон кажњава са две године тамнице за увреду Величанства. Ето, тад сам се зарекао да никад више не напишем песме и отада па до данас упорно одржавам ту дијету и, да видите, добро ми здрављу чини. </poem> {{ЈВ-аутор|Бранислав Нушић|1938}} [[Категорија:Аутобиографија (Б.Нушић)]] h5e1q4n4m65fkzn9gumb4c2o46avxwq 0 17599 147517 48468 2026-10-06T19:03:22Z Galicijac 19151 Исправио заглавље. 147517 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Аутобиографија]] | | [[Аутобиографија/ПРВА И ПОСЛЕДЊА ПЕСМА|ПРВА И ПОСЛЕДЊА ПЕСМА]] | [[Аутобиографија/ДРУГА ЉУБАВ|ДРУГА ЉУБАВ]] | [[Аутобиографија/ОД ТРЕЋЕ ДО ЗАКЉУЧНО ДВАНАЕСТЕ ЉУБАВИ|ОД ТРЕЋЕ ДО ЗАКЉУЧНО ДВАНАЕСТЕ ЉУБАВИ]] }} <poem> Прва је љубав онај пожар за који полицијски рапорт вели да му је узрок непознат. Она се пали чим се укреше, као палидрвце, и гаси се сама, као догорео алкохол у шпиритусној лампици. Прва љубав личи на онај свраб код младог овна, који набада први предмет који сретне не би ли почешао рогове који му се помаљају. Прва је љубав ујед комарца, који не инфицира крв већ те само натера да се почешеш. Прва је љубав једна врста регрутације, при којој се неко огласи за способна с тим да одслужи рок кад буде позван. Прва љубав је опасна само када је уједно и последња. Друга љубав је у ствари прва. У другој љубави човек се осећа као да понавља разред, познати су му сви предмети, а ипак нема поуздања да ће испит положити. Друга је љубав недолечена болест, која се са непажње реконвалесцента повратила. Друга је љубав одслужење рока у сталном кадру, обавезно за све који мисле да ступе у државну службу. Али, и без обзира на све ове мудре речи о првој и другој љубави, код мене се прва љубав јавила као покушај, а друга већ као навика. После трагедије којом се завршила моја прва љубав, ја сам осећао потребу да се опет у неког заљубим. Тражио сам на све стране у коју бих се заљубио и, када сам једног дана срео пред школом једно плаво девојче које горко плаче, одлучио сам да се у њу заљубим. Каже се: девојка која плаче има осећаја, жена која плаче нема их. То ме је определило да се заљубим у девојче са осећајима. Плаво девојче звало се црномањастим именом Марица и ја га упитах: — Зашто плачеш, Марице? Она болно зајеца и исповеди ми се: — Госпођица ме пред целим разредом назвала гуском, рекла ми да сам глупа гуска... и све се смејале... и... — Па то није ништа! Због тога не вреди плакати. Шта је то гуска, ништа! О, колико, пута је мени професор, пред целим разредом, рекао да сам глупи магарац, а магарац је много крупнија ствар него гуска. Па, ето, ништа. И твојој учитељици, кад, је била мала, рекла је њена учитељица да је глупа гуска, па, ето, она је данас учитељица. Изгледа да су моје речи утехе благотворно деловале на душу плавог девојчета. Она диже уплакане очи и погледа ме са пуно поуздања, тако да сам, ја у томе тренутку осетио дужност да наставим тешити је. — Па онда... гуска... — наставих, тражећи шта бих још могао казати. — Гуска баш није ништа тако... то није увреда. Ето, ја на пример... ја волем гуску. Она ме погледа значајно, хотећи ваљда да проникне није ли то изјава љубави. — Јест, ја волем гуску, — наставих, не бих ли искористио и сам то као изјаву љубави. — Нарочито волем батак. — Како батак? — упита плаво девојче изненађено. — Па тако, кад мајка испече гуску на пиринџу, ја увек тражим батак. Сутрадан сам опет срео плаво девојче и затим готово сваког дана. Ми смо се волели и без изјаве љубави. Она је моје речи утехе, којима сам јој први пут пришао, сматрала већ као изјаву љубави. Та се појава јавља и код удовица, које често пута речи утехе сматрају већ као изјаву љубави. А у плавога је девојчета било већ удовичке сентименталности, јер, као што ми је доцније признала, она је пре мене волела једног ђака првог разреда гимназије. Иако смо се састајали сваки дан после школе и ја је пратио до куће, осећали смо ипак потребу да се састанемо насамо. Љубав само онда има праве дражи кад се заљубљени састану насамо. Уговорили смо да се састанемо у четвртак после подне на старом гробљу. Гробље је, као место састанка, некако одговарало заљубљеној плавој девојци с осећајима и заљубљеноме младом момку који воле батак од гуске. Састали смо се и разговарали, разговарали дуго и много. Говорили смо о испитима, о њеној госпођици како је строга. Казивала ми је затим да је њена мама данас за ручак правила пуњене тиквице, а ја сам јој се хвалио да смо ми синоћ имали штрудлу са сиром. Разговарали смо још о неким стварима, а затим смо се растали. Састанак нам је, као што се види, био сасвим узалудан, јер на таквим састанцима треба говорити љубавне речи, а ми смо разговарали оно што смо могли и улицом, кад је пратим до куће. Али је тешкоћа лежала у томе што ни ја ни она нисмо знали љубавне речи. Лупао сам главу. неколико дана како ли бих дошао до љубавних речи и најзад ми паде на памет једна књига коју моја тетка чита свако вече и при читању уздише и плаче, а кад сврши читање, ставља књигу под јастук. У тој књизи мора да има љубавних речи, јер само при читању таквих књига маторе девојке плачу. Украо сам дакле једно поподне ту драгоцену књигу, завукао се у шупу и почео је прождрљиво прелиставати. Заустављао сам се нарочито на странама које су овлажиле теткине сузе и, на таквој једној страни, нађох одиста пуно љубавних речи и, што је још много згодније, говорили су их једно другом двоје заљубљених који су се састали на гробљу. Овако је отприлике гласио тај разговор у књизи, измеђ' дон Родрига Мондега и Хуане, сироте девојке, гробареве пасторке: Дон Родриго: Девојко, исповедам ти се овде, пред овим мртвим сведоцима, да је моја љубав искрена и дубока као што је туга која на овим мртвим пољима почива. Хуана: Ах, кад бих смела тим речима веровати! Дон Родриго: Те речи теку са усана и из душе једног племића, коме је реч светиња а за клетва равна вери. Хуана: Толико је за мене среће у твојој љубави да ја немам довољно храбрости тој срећи да се подам. Дон Родриго: Ал' имај бар храбрости рећи оно што ти душа осећа... Хуана: Волим те! Дон Родриго: Ах, драга моја Хуано! Хуана: Слатки мој Родриго! Све су то биле речи као написане за нас. Преписао сам лепо у два егземплара и књигу оставио опет под теткин јастук. Затим сам један препис дао Марици, а други задржао себи, да до идућег четвртка научимо напамет, како би и ми могли на гробљу говорити љубавне речи. Када смо се идућег четвртка састали, прво што сам је запитао било је: — Јеси ли научила оно? — Јесам! — Дај да те слишам! Дивно је знала, од речи до речи, напамет. Затим сам ја њој дао мој препис да ме слиша и, мада сам по навици, коју сам у школи стекао, муцао мало, ипак сам знао доста добро. И онда, кад смо већ обезбедили да све глатко иде, почели смо казивати једно другоме љубавне речи, исто онако као дон Родриго Мондега и Хуана, сирота девојка, гробарева пасторка. Цела ствар је необично успела, изгледали смо као одистински љубавници. Она је врло слатко изговарала оно: „Волим те!“ а и ја нисам муцао кад сам казао: „Ох, драга моја Хуана!“ И мени се и њој допало и одлучили смо да ствар у том смислу наставимо. Одмах дакле после овога састанка ја сам преписао из оне књиге друго место, које је било још много боље, и дао га Марици да га за идући четвртак научи. Ах, како би тек тај четвртак успео, али — ја нисам отишао на гробље, где ме је плаво девојче очекивало више од једнога сата. Нисам могао да научим љубавну лекцију напамет и поступио сам исто онако као што бих и у школи у таквоме случају поступио — изостао сам са часа. Боље је добити одсуство но јединицу, мислио сам ја, заборављајући да су одсуства у љубави најопаснија ствар. Но другачије није могло ни бити, чим су се у нашу љубав увукле лекције. Чак и љубави које се браком свршавају лекције су кадре упропастити, те неће зар моју, кад се зна да сам ја према лекцијама имао исту одвратност као и према кинину и кад се зна да су мене увек силом терали да прогутам лекцију каогод и кинин. А штета је велика што нисам могао отићи на састанак, јер у овој другој лекцији, коју смо имали да изговоримо једно другом приликом састанка, било је много слађих љубавних речи. Дон Родриго је своју реч завршавао овим: „'Оди, 'оди, љубљена Хуана, на моје груди, наслони твоје усне на моје, нека нам се кроз први пољубац слију душе једна у другу!“ — и затим су се, иза једнога надгробнога споменика, дуго грлили и љубили. Али, као што би ми то место било необично слатко, било је и једно смртоносно место у тој лекцији, које ми је било немогуће научити напамет. Наиме, дон Родриго, да би уверио Хуану у своју љубав, доводи је до споменика на гробу свога деде и овако јој се заклиње: — „Кунем ти се именом дон Алгуацила од Ла Фуенте, који води порекло од знаменитог Кастилијанца дон Хиацинта Нунеца де Коркуеле, који је лично својим мачем одсекао главу Мухамед абу-Сахибу Барбароси, а чији је унук Дон Пелажио од Мондонеда, са Шпанцима из Кастиље, опколио Гранаду и протерао преко Гибралтара абу-Абдалу Боабдила!“ Можете мислити шта је за мене било научити тако вратоломну лекцију, за мене који сам шест месеци ломио језик да научим реч Артаксерксес и који сам због мисирског крала Узпртезена трипут добио двојку. Разуме се, кад сам изостао на заказани састанак, почео сам да избегавам плаву девојку, а када сам се једанпут ипак одважио да јој изађем на очи, било је доцкан. Плаво девојче заљубило се у другога. </poem> {{ЈВ-аутор|Бранислав Нушић|1938}} [[Категорија:Аутобиографија (Б.Нушић)]] lkzgeutkp7qvqmgps8wxjmj90arh6v6 0 17600 147518 48469 2026-10-06T19:04:04Z Galicijac 19151 Исправио заглавље. 147518 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Аутобиографија]] | | [[Аутобиографија/ДРУГА ЉУБАВ|ДРУГА ЉУБАВ]] | [[Аутобиографија/ОД ТРЕЋЕ ДО ЗАКЉУЧНО ДВАНАЕСТЕ ЉУБАВИ|ОД ТРЕЋЕ ДО ЗАКЉУЧНО ДВАНАЕСТЕ ЉУБАВИ]] | [[Аутобиографија/ТАМНИЦА|ТАМНИЦА]] }} <poem> Љубав је једна врста пијанства. Кад човек превали прву и другу чашу, отвори му се апетит и јави жеђ а онда сручује чашу за чашом. Тако је, отприлике, било и код мене и могу рећи да сам постао прави алкохоличар. Још се не бих отрезнио од прошле љубави, а ја бих већ прихватио чашу која би била преда мном. Или се можда тиме потврђује моја слутња да је љубав навика, као што је на пример пушење. Има их који никако не пуше, а има их који не могу без цигарете; има их који одмерено пуше, а има их који не испуштају цигарету из зуба; има их који често мењају дуван, због чега их мучи тежак кашаљ, а има их који су кадгод пушили па, увиђајући да им шкоди, напустили дуван да би повратили апетит. Ја сам спадао у страсне пушаче, био сам пушач који је радо мењао дуван и који је одмах палио нову чим би му се угасила допушена цигарета. Тако сам ја своју младост испунио читавим низом љубави, све док се није десило оно што народ вели: крчаг који често иде на воду мора се једном разбити. Моја трећа љубав садржавала је већ извесне реалне тежње, које су биле далеко од тога да једем палидрвца или да учим шпанска имена напамет да бих се слишавао иза надгробних споменика. 3аљубио сам се био у нашу служавку, која је на вази тежила осамдесет кила и која ми је свом том тежином притискала срце. Та љубав пробудила се у мени као реминисценција из прве младости, када сам на рукама наше тадање служавке срицао азбуку љубави, васпитавајући се очигледном наставом. И одиста, када сам Фани (тако се звала) изјављивао љубав, мени је треперило наврх језика да узвикнем: — Ах, душо, зар је мени овога тренутка до шницле, ал' ако је будеш оставила, остави и мало салате. Мени је до тебе, само до тебе. Једва чекам да те притиснем на груди, па макар се шницла и охладила! Сећам се и једне своје необјављене песме из тога доба: Ја те, Фани, љубим, Јер ти је стас голем, Па ту барем могу рећи: Имам шта да волем. Ти си прави терет На мом срцу бедном; Да л' ме волеш, Фани, Ах, реци ми једном? Ту моју лепу и идеалну љубав разрушила је туђа интрига, као што то често код љубави бива. Чим су родитељи осетили да се ја шуњам по кујни више но обично, отпустили су је из службе и тако, у недостатку предмета, и сама се љубав морала угасити. Четврта моја љубав била је једна ученица више женске школе, црних, жарких очију и несташна осмејка. Ал' то је била нека врста писмене љубави, јер ми никад нисмо ни речи проговорили, већ смо, после првих измењених осмеха, једно другом писали, непрестано писали. То је опет имало ту корисну страну што сам се ја у Тој преписци много више вежбао у исказивању мисли но у писменим задацима: „Испеци па реци!“ и „Познај самог себе!“ И не само што сам се вежбао у исказивању мисли већ и у употреби свих синтактичних знакова, јер сам их ја све од реда нештедимице употребљавао, како ниједан знак не би могао пожалити да сам га мање употребио од осталих. Такво једно моје љубавно писмо гласило је на пример: Душо!!! Ја, те љубим?... свом душом и; свим „Срцем“, бића, мог?! Ја те молим. — да ми, на ово Писмо! одговориш; што пре?...... Твој љубећи те, ах; до Гроба? . . . . . . . Њена су писма била без икакве интерпункције, што значи да је била слаба из српске граматике, кад се није, као ја, служила синтактичним знацима. Љубав се ова није свршила, она се просто угасила. Она је једног дана престала да ми одговара на писма и ја сам једног дана престао да јој пишем. И тако смо полако и нечујно заборавили једно на друго. Моја пета љубав била је једна глава сентименталнога романа, који није ни завршен. Заљубио сам се у једну госпођу, која је била двадесет година старија од мене, али је имала тако примамљиве јамице на образима, тако ситне, беле зубе и тако сочна уста, да бих ја целим телом задрхтао када би прошла крај мене. Ја јој ту љубав нисам смео да изјавим, бојећи се да ме не би исмејала, а бојећи се донекле и њенога мужа, који ми је био необично одвратан. Изгледао ми је као дивља звер, која је канџама шчепала јагње па га коље и замишљао сам себе ко светога Ђорђа, на беломе коњу, који спасава девицу. Нисам ни слутио тада да се те бедне девице необично пријатно осећају у канџама таквих дивљих зверова. Та љубав моја остала је и вечита тајна моја, коју никоме нисам исповедао, до једноме јастуку, који сам грлио и љубио кад год бих сам остао код куће и коме сам упућивао пуно слатких речи, које су се односиле на лепу госпу са јамицама на образу и сочним устима. Код шесте љубави дотерао сам до пољупца. То је уједно био мој први пољубац, а први пољубац дође му као нека мала матура, после које дете прелази у више разреде, где се учи виша математика љубави са свима познатим и непознатим количинама. Док га нисам окусио, ја сам о пољупцу мислио да је то само једна нешто слађа бонбона, али чим сам наслонио усне на усне, ја сам из основе променио мишљење. Мени се први пољубац учинио као чаша пенушавог шампањца, од које на уснама осетиш неку сласт, затим ти узавре и узбуди се крв, засјакте ти очи и замути глава. И, чудновато, чим сам одвојио усне са усана, ја сам се осетио наоружан искуством, које је у љубави тако исто потребно као и у свима другим појавама живота. И као што искуство увек доноси разочарење, тако се то и код ове моје љубави десило. Уосталом, разочарење је најобичнији и облигатан крај свију љубави. Моје седме љубави, за дивно чудо, не сећам се. Знам да сам је волео и знам да је она мене волела, знам да смо се једно другом заклињали да ћемо се и иза гроба волети, па ипак, ето, не могу да се сетим која је то била. Срео сам једном једну лепу госпу, која се пријатно насмешила на мене, и мени сену кроз главу: да није то случајно она коју сам заборавио. Прибрао сам сву одважност и пришао јој: — Госпо, да ли се ви сећате, јесам ли ја који пут вас волео? — А откуд ћу ја то знати? — Морали би знати, јер ја извесно нисам пропустио да вам то кажем. — Нисте ми никад казали. — Штета! Другу једну госпођу сам чак и уверавао да је то она али се не сећа можда, на што ми је она врло поуздано одговорила: — Не, господине, ја имам тачан списак свих с којима сам се пре удадбе волела и ви нисте у томе списку! И тако се, ето, и крај свих напора, не могу да сетим моје седме љубави. Осма ми је љубав од почетка до краја била по рецепту који је уопште усвојен за љубав. Она је имала богату, плаву косу и сјајне црне очи и волела ме је врло искрено. Она је чак захтевала од мене да јој се закунем на верност, а заклела се и она мени. А једнога дана — мало времена после заклетве — заљубила се у другога. Девета љубав била је, као оно у Вуковој збирци народних песама, то исто само мало друкчије, те је чинила утисак подгрејаног јела. Она је имала богату црну косу и топле плаве очи и волео сам је врло искрено. Ја сам чак захтевао од ње да ми се закуне на верност, а заклео сам се и ја ној. А једнога дана — мало времена после заклетве — заљубио сам се у другу. Десета моја љубав, то вам је једна весела трагедија, која ће вас можда и интересовати. Упознао сам се најпре са њеним мужем, који је био необично љубазан према мени. Он ме је одвео и својој кући и представио ме својој жени, једној враголастој, малој дами, која је била говорљивија очима но језиком. Ја сам већ од првога сусрета био заљубљен у ту женицу и био сам необично срећан кад год би ме муж позвао да их посетим. Изгледало ми је да и она мене радо гледа, јер, кад год бисмо остали тренутак два сами, она је бивала много љубазнија према мени но кад је муж био присутан. Но ни муж није био мање љубазан; напротив, он ми је поклањао нарочито поверење и показивао ми се врло искрен пријатељ. Једном смо приликом, он и ја, шетали врло дуго усамљеним стазама парка, и тада се међ' нама водио овај чудан разговор: — Колико сам могао приметити, вама се допада моја жена? — поче он сасвим мирно и хладно разговор. Ја се ужасно збуних и поцрвенеше ми уши као архимандритски појас. — Ја... овај — почех да муцам — да... госпођа је врло љубазна... ја је особито поштујем. — Та идите, молим вас; нашто то устручавање! Ми смо већ толико пријатељи да смемо и отворено говорити. У вашим годинама се млада жена не поштује, но се воли. Зар не? — Али... овај... како то... ако ви сумњате штогод... — Ама не сумњам, човече, апсолутно не сумњам, но сам просто уверен да сте ви заљубљени у моју жену. Само, да бих вас умирио, изјављујем вам одмах да се ја не љутим на то. Нимало, верујте ми, нимало! — ???!!! Поразиле су ме његове речи. Зинуо сам и гледао га. Цео сам се претворио у знак питања и дивљења. — Ви не можете да ме разумете! — наставља он. — Па да, мало чудно изгледа да ја као муж, али... Мени у том тренутку паде на памет да ме је овај нарочито завео на усамљене стазе, да хоће да изазове моју исповест и да ми скреше у груди пет револверских метака, те узех врло одлучно да се браним. — Али, господине, ја одбијам од себе то да ја гајим према госпођи такве осећаје. Ја њу само поштујем. Он разумеде мој страх и одмах похита да ме охрабри: — Ви можда зебете да ја имам какве зле намере према вама. Боже сачувај! Исповедићу вам се и тада ћете већ разумети. Он поче затим једним пријатељским, поверљивим тоном: — Видите, млади пријатељу, ја и моја жена смо у рђавим односима. Још више него то, ми смо и пред бракоразводном парницом. — Ви!? — згранух се ја. — Ви не верујете зар? — Али то је немогуће! — То је могуће, пријатељу, и нека вас нимало не вара околност што се ја и моја жена иначе лепо односимо. То долази отуда што се ми споразумно растајемо. Она неће мене, а ја нећу њу, зашто — немојте питати. За вас је, међутим, оваква ситуација врло повољна. Ако успете са својом љубављу код моје жене, имаћете је једнога дана слободну И потпуно вашу. Само, да би то било, ја и ви треба заједнички да радимо, треба да се пријатељски испомажемо... — Заједнички? — Да, да! Ја ћу са своје стране све учинити што би вам могло помоћи, а ви би, са своје стране, могли мени помоћи. Ја сам још увек са чуђењем посматрао овога чудноватога мужа, који настави: — Да бих лакше добио бракоразводну парницу и, да би се ова решила у моју корист, мени би необично био потребан један доказ, који засад још немам. Тај доказ могли би бити ви! — Ја?... Како?... — Врло просто. Мени је потребан доказ да је моја жена неморална... — Али... — Чекајте, молим вас. Може она бити морална или неморална, то је за мене индиферентно, али је мени потребан један такав доказ, а тај доказ могли би ми ви дати, ако уложите само мало добре воље. — Не разумем? — Разумећете. Јесте ли већ изјавили љубав мојој жени? — Али... — Слушајте, ви морате с тим пожурити, ја ћу вам већ дати прилике. Изјавите јој што пре. Ако би се она опирала и бунила, ви немојте попуштати, навалите. Деведесет одсто жена буни се против изјаве љубави само зато што је то ред. Дакле, пожурите и навалите! Чим пристане, ви се немојте заустављати само на изјави; најгоре пролазе код жена они који се заустављају на пола пута. Навалите дакле и тражите састанак, тајни састанак. Она ће се извесно још више бунити, рећи ће вам: „Ах, тако далеко не, то не!“ али је то фраза, коју жене кажу са онолико исто искрености са колико вам се трговац куне говорећи вам: „Верујте ми, толико мене то кошта!“ На крају крајева, ако сте истрајни, ви морате успети. Она ће пристати на састанак, али ћу бити сметња ја. Ми ћемо се, ја и ви, споразумети и ја ћу, рецимо, отпутовати. Све са већим дивљењем слушао сам овога чудноватога мужа. — Е, сад долази оно што је најглавније. Ви ћете отићи на састанак, а ја, међутим, нећу отпутовати, као што сам жени казао, већ ћу остати и са два грађанина, као сведоцима, банућу у кућу баш кад се ни ви ни моја жена не надате. Ако би ви успели да у томе тренутку будете без панталона, утолико боље. Моја ће жена, разуме се, цикнути и пасти у несвест, а ја ћу скочити на вас, оборићу вас на земљу, изгазићу вас ногама, затим ћу вам разбити песницом нос и ишчупаћу вам прамен косе, колико отприлике у бесу један праведан муж може ишчупати; узећу ваше панталоне као корпус деликти, а вас, онако у гаћицама, избацити из куће. Све то, разуме се, пред двојицом грађана. Ето, разумете ли сад? — Али, господине... — Знам, ви се буните због батина. Е па, господине мој, љубави нешто морате жртвовати; љубав тражи жртве. У средњем су веку ритери гинули да би изабраници свога срца доказали љубав; зашто не би дакле и ви били један такав ритер и пристали да извучете батине? — Да, али какав бих ја изгледао у очима госпођиним?... — У моменту кад сте без панталона, изгледали би врло добро. Затим, кад би извукли батине, ви би извесно изазвали сажаљење, а не заборавите да је сажаљење често извор најдубље љубави. — Да, али та ружна улога коју ми нудите? — Ама, човече, реците ми, какав сте ви ђак били из математике? — Рђав! — То се види. Овде ви имате пред собом један чист и јасан рачун. Моја жена добија бракоразводну парницу као морална, чиста, исправна жена а међутим млада и лепа. Шта ће бити онда? Грабиће се за њу и узеће вам је испред носа. А обрните ствар, па ћете видети како стоји. Моја жена губи парницу као неморална, компромитована са вама и шта јој остаје онда? Остајете ви, разумете ли, ви! Овај је човек имао одиста силну логику, штета само што је та логика почивала на батинама. При растанку звао ме је да му дођем по подне, а, када сам отишао, нисам га затекао код куће. Очигледно је да је овај човек сматрао да смо већ закључили погодбу и почео је већ да ми даје прилике за прве кораке. Међутим, ја сам био донео другачу одлуку. Казаћу госпођи цео свој разговор са њеним мужем, она заслужује да према њој будем искрен. — Госпо, ја бих имао са вама нешто да говорим, имао бих много да вам кажем, — отпочео сам ја узбуђено. — Тако? — учини она. — Да... — замуцах, не знајући како да почнем — ви видите, ваљда, ви сте увидели... овај, да... колико вас ја поштујем. — Хвала вам, господине! — Само што се тај осећај, који ја зовем поштовање, друкче зове у овим годинама у којима смо ви и ја. — Е, зар друкче, то нисам знала! Па како се другаче зове? — упита она смешећи се више очима но уснама. Ја се за један тренутак домишљах, најзад преломих и одважих се: — Тај осећај се зове љубав! — Тако дакле! — рече она мирно. — Уосталом, ја сам то већ очекивала. — Очекивали сте? — преплаших се ја да јој није штогод муж говорио. — Да, прочитала сам ја то из ваших очију, из вашег понашања, из свега. — А?... — А одговор, хтели сте да питате? — Да! — једва и преплашено прошапутах. — Будите само стрпљиви. То вам могу рећи тек кад се уверим колико сте ми одани. — Ох, кад би ми дали прилике да вам То докажем. — Разуме се да ћу вам је дати и то одмах. — Она поћута мало, а затим настави: — Видите, драги пријатељу, ја и мој муж смо у рђавим односима. О, више него то, ми смо пред бракоразводном парницом. — Исти почетак као и код њеног мужа. — Верујем — настави она — да вас то изненађује, јер вас буни то што се ја и мој муж иначе лепо опходимо. То долази отуда што се ми по споразуму растајемо. Ја нећу њега, а он неће мене, а зашто — немојте питати. Ако су ваши осећаји, које сте ми исказали, искрени, онда је све ово што сам вам рекла само повољно по вас, али ви ми морате у овој борби са мојим мужем н помоћи. — О?... — Ви би ми могли необично много помоћи. Мени би требало што више доказа о моме исправноме држању у браку. Ја их имам, али би ми требао и један еклатантан доказ, јер мој муж би желео о мени обратно да докаже. — Да, познато ми је, то сам хтео и да вам кажем... — Ево дакле какав је мој план. Ви ћете доћи к мени једнога дана и часа који вам будем одредила. Ја ћу у томе тренутку имати у другој соби спремна два грађанина као сведоке; они ће ту бити случајно и не знајући зашто су ту. Ви ћете ми изјавити љубав гласно, што гласније; ја ћу вас одбити речима да сам ја удата и часна жена, али ћете ви навалити, па чак покушати и да ме пољубите. Ја ћу тада дићи ужасну дреку, тако да ће она два грађанина морати дојурити у ову собу; тада ћу вам ја, пред њима, опалити шамар, почупаћу вам косу и налетећу на вас ноктима и гребати вас немилостиво по лицу. Затим ћу замолити она два грађанина да вас и они пропусте кроз шаке и да вас избаце из куће. Можете мислити како ми је било. Какав је ово брачни пар са нагоном да мене туче? И откуда долазим ја да се на мојим леђима расправља њихов брачни спор? Јер, као што видите, пристао ја уз мужа или уз жену, предстоје ми увек једне батине. Сва је разлика у томе што бих једне батине извукао у панталонама, а једне без панталона. После дужег размишљања, нашао сам да је најсретнији излаз из ове ситуације, као и излаз из ове љубави, — да се ја некако нечујно и невидљиво извучем. Тако сам некако и учинио. Тек после неколико месеци срео сам се једанпут на улици са њима. Млади пар, чије међусобне тужбе леже пред конзисторијом, ишао је под руку, а са њима и један младић. — Где сте ви, где сте ви? — повикаше и једно и друго у један глас, као да би свако за се хтео рећи: А што ми измаче кад смо тако лепо удесили ствар! Ја се извиних некако и са саучешћем погледах онога грешнога младића, којега извесно, место мене, хватају за доказ. После ове бурне, моја дванаеста љубав била је врло тиха, још мало па побожна. А она је одиста и личила на икону. Била је издужена и бледа лица, глатка чела и црне, дуге косе, са светлим раздељком на темену; малих, пурпурних усана и благих очију које су скривале дуге трепавице. Била је необично нежна и тиха, скромна и срамежљива. Када сам јој изјавио љубав, она је најпре оборила поглед, поруменела, зажмурила и дуго ћутала. Најзад је дигла главу и рекла: — То сте ми сад казали, па никад више! Када сам јој једном стиснуо руку, она је најпре оборила поглед, поцрвенела, зажмурила и дуго ћутала. Најзад је дигла главу и рекла: — То сте сад учинили, па никад више! — Па лепо, реците, на који начин да вам искажем своју љубав? — Мени је довољно да вас видим само и, ја вас молим, задовољите се и ви тиме да ме видите само. И тако се цела та љубав састојала у гледању. Гледао сам је и она мене; виђао сам је и она мене. А једнога дана, нисам је видео ни она мене, и затим је нисам више виђао ни она мене. Изгледа да је ова љубав била нека врста дијете или поста, тако потребног стомаку поквареном од љубави, као што је био мој. И ја сам тај пост сасвим хришћански издржавао. Требало је дијетом окрепити стомак да буде кадар сварити тринаесту љубав. Q. b. f. f. f. ѕ. Q. b. f. f. f. ѕ. пише у врху докторских диплома. Quod bonum, felіx, fauѕtum, fortunatumque ѕіt!), што у слободноме преводу значи: „У добри час!“ или: „Но, хвала богу једанпут!“ Изгледа да је то заједнички узвик и универзитета који се опрашта студента који му је досадио учењем, и студента који се опрашта универзитета који му је досадио мучењем. На мојој дипломи, коју сам добио по свршеном универзитету, нису била исписана горња слова, али сам ја, кад сам је се дочепао, из дубине душе ускликнуо: Q. b. f. f. f. ѕ!! На врху моје дипломе, највише ако би се могле исписати речи нашега професора кривичног права: „Има казнимих дела, која се на извесноме месту и у извесној средини не прогањају, јер их је друштво легалисало путем предрасуде, заблуде, обичаја, навике или погдекад и путем закона“. Читаоци ваљда не очекују да са њима прођем цео онај пут којим сам ја доспео до универзитетске дипломе, и то можда да пређем сво универзитетско школовање по предметима, онако као што сам то учинио код средње школе. Ја бих од ове књиге, у, том случају, начинио врсту енциклопедије, науке која пружа сва знања, са свима условима да ниједно не научиш. И ко зна не би ли то, када бих говорио о свакоме предмету посебице, натоварило и мени и читаоцима једну много већу опасност на врат. Могло би се десити да изазовем професорску полемику, а позната је ствар како су професорске полемике и опширне и досадне. Сећам се једнога уредника повременог часописа, који се nреварио те пустио професора да напише „реч-две“ о уџбенику другога професора. Није ни слутио каква га је гуја тога тренутка ујела, јер кад је пустио већ напад, морао је и одговор, па затим одговор на одговор, па одговор на одговор одговора и тако даље редом, у бесконачност. Та два професора заузела су грешном уреднику пола листа и терали су се годинама из броја у број. Читаоци су почели јавно да негодују, претплатници да враћају лист, а уредник очајно да чупа себи косе. Најзад, као једини начин да се спасе ове професорске беде, престао је са листом и одселио се у једну варошицу где нема професора, пошто је претходно, лично од министра просвете, добио гарантију да се у тој варошици неће ускоро отварати гимназија. Један амерички уредник је у том погледу био много практичнији. Да би се обезбедио од сличних евентуалности, он је у заглавље листа ставио овакав поднаслов: „Лист за све јавне интересе као и за сваку јавну реч, изузимајући професорске полемике“. Да бих дакле све те могућности избегао, боље је да прескочим универзитет, као што сам га у ствари и прескочио, и да се једнога дана нађем са Q. b. f. f. f. ѕ. дипломом пред вратима универзитетске зграде. Излазећи још из ректорове канцеларије, где сам диплому примио, и силазећи низ степенице, мислио сам: сад су све стазе живота преда мном отворене, мој је цео свет, у руци ми је онај кључ што свака гвоздена врата отвара; у руци ми је Аладинова лампа, пред којом се стене отварају; у руци ми је само да помислим, па ће ме диплома одвести тамо где сам пожелео. Али — кад сам се једном нашао на улици, пред вратима универзитета, ја сам стао збуњено пред питањем: хоћу ли лево или десно? Развио сам још једном и прочитао још једном диплому, ту на улици, и тек сад увидео да ми она не нуди ништа више до бити или чиновник или глумац. Чиновник? Одиста примамљив позив. Захтева се да не мислиш и зато добијаш уредну месечну плату. Довољно је знати превити табак и превити леђа; имати високо мишљење о своме претпостављеноме, а врло рђаво мишљење о ономе који је пре него он био на томе месту; ласкати старијем од себе и натресати се над млађим од себе; извежбати ухо да не чује све, а око да не види све; умети, према потреби, у ономе што је црно назрети и погдешто бело, а у ономе што је бело погдешто црно; умети читати измеђ' редова, зажмурити на једно око, задржати зубима језик, љупко се смешити кад си увређен, благодарити кад си изгрђен и бити обавезан кад си награђен. Ако све то савладаш и све преживиш, живећеш сто година и дочекати луну пензију. Адвокат? Одиста примамљив позив. У теорији: браниш невинога и прогониш кривога, а у пракси: браниш кривог а прогониш невиног; јер кад би се остало при теорији, адвокатски би позив постао илузоран. Невиног, ако је већ невин, није потребно ни бранити; кривога, ако је већ крив, прогони сам закон и без адвоката. Стога је најбоље немати посла ни са невинима ни са кривима, утолико пре што је врло тешко знати ко је невин а ко крив па се бавити само продавањем савета, јер то је једина срећна професија која продаје савете; све остале, као што су родитељи, учитељи, професори и кућни пријатељи, дају их бесплатно. И што је најглавније, када као муштерија одеш адвокату, ти немаш права ни да пипнеш савет па да кажеш: „Имате ли ви на лагеру какав бољи квалитет?“ Немаш право ни да му вратиш савет па да му кажеш: „Слушајте, господине, овај вам је савет нешто прокисао и заудара на буђу!“ Немаш никаква права, па свиђао Ти се савет или не свиђао. И замислите још каква би то пакосна шала судбине била: ја, који нисам никад у животу послушао ничији савет, сад да продајем савете. Новинар? Одиста примамљив позив. Реч, која је иначе код нас тако јефтина, која се не штеди, баца се, растура, расипа, ти претвараш у трговачки артикал и продајеш је по скупе новце. Не мораш ништа знати, па ипак важиш за човека који све зна; не мораш бити мудрији од оних који ћуте, па ипак ти говориш у њихово име. И колико чаробништва у томе позиву. Дотакнеш ли се само тајне, она престаје бити тајна; дотакнеш ли се само чијег угледа, то престаје бити углед; дотакнеш ли се само чијег мира, тај престаје бити миран. Претвараш вино у воду и воду у вино; црно замазујеш белим, а бело црним; дижеш мртве Лазаре из гроба, а живе Лазаре сахрањујеш. Кадар си измити без сапуна, обријати без бријача и опрати веш без цеђа. Глумац? Одиста примамљив позив. Позив узвишен, ван дневнога, далеко од свега што је профано — изузимајући позоришног благајника. Позив који најдрскије и најочитије утврђује факат да се велика реч, реч истине, реч правде, реч љубави, реч свега узвишенога може само онда рећи јавно ако се покрије и окити лажима. Храмови, палате, градови, шуме од намолованога платна; круне од хартије, одело од лажнога злата, мачеви од дрвета; и лажне сузе, лажни уздаси, лажна узбуђења и лажне радости, а све то да би се рекла она велика, она вечита реч. Где је оно срећно детињство коме је преврнуто корито служило као престо, на коме је седео цар излизаних колена на панталонама и поцепаних лактова на капуту, са једном гушчијом перушком за капом? Па ипак, дечја је машта умела да замисли на његовим плећима хермелине, на глави круну и да верује да на кориту седи миропомазаник и да му са страхопоштовањем шапће: „Ваше Величанство!“ људи то називају дечјом наивношћу, а колико је неискреније наивности и лажне спољашности потребно да би се лудима приказало то што деца себи маштом стварају. И зато, ваљда, што глумци казују велику реч истине, под шареним и лажним орнатима, назвали су их свештеницима Талијиним. Кад сам први пут, као дете, чуо да глумце називају свештеницима, ја сам се овако домишљао: онај што игра љубавника мора да је архимандрит; онај што игра интриганте мора бити да је окружни прота; онај што игра комичне улоге мора бити да је председник конзисторије, а онај што игра Краљевића Марка и размахује буздованом мора да је ђакон, јер и наш ђакон тако кади о служби као да му је буздован у руци. Доцније сам појмио и признао да су глумци одиста свештеници, само без свештеничких прихода, без чинова, и без црвенога појаса, јер би им овај спао са мршава трбуха. Оно што је у глумачкоме позиву нарочито пријатно, то је што он своју јавну реч, свој посао, своју задаћу, врши маскиран. То чине, додуше, и сви остали у животу, само је разлика између њих и глумаца у томе што глумац узима на себе праву маску, маску која одговара роли коју изводи: себичност маскира као себичност, злобу као злобу, а пакост као пакост, док у животу то другаче бива, тамо се једна рола игра а друга маска ставља. Политичар, на пример, на своју себичност ставља маску родољубља; насилник на своје насиље ставља маску правде; богаташ на своје зеленаштво ставља маску доброчинства; распуштеница на своје искуство ставља маску наивности, а злобник на своје савете ставља маску пријатељства. И када су сви ови позиви, са свима својим добрим странама, прошли крај мене, ја сам још увек, са дипломом под пазухом, стајао нерешен куда ћу и на коју страну: у адвокате, новинаре, глумце или чиновнике? Кажу, добро је у недоумици обратити се искуству, иако ја лично о искуству немам тако одлично мишљење. Вели се: искуство је мајка мудрости. Можда, али је лакомисленост мајка искуства, јер, да нема лакомислености, не би било ни искуства. Распитао сам се где је биро искуства и у које доба прима клијенте и обратио сам му се: — Имам диплому универзитета која ми даје могућности да будем адвокат, новинар, глумац или чиновник. За остале су ми професије затворена врата овом дипломом. У недоумици сам на коју ћу страну? — Иди у државну службу! — одговори ми искуство. — Ја бих радије какву слободну професију. — Коју? — Адвокат, на пример. — Адвокат? — учини искуство и узнесе обрве на чело. — Ако се држиш закона, остаћеш гладан целога живота, а ако ћеш мимо закона, онда не мораш, брате, у адвокате. Отиди у шуму па пресрећи путнике, тако ћеш брже стећи а никакве ти школске квалификације за тај посао нису потребне. Или шта друго: да браниш невине или можда криве? Невини мало плаћају, а кривци немају пара. Или да дајеш, можда, савете женама како да се разводе са мужевима, или кирајџијама како да не плаћају кирију, или сеоским nредседницима општина како да се извуку од суда због поједене порезе. Све су то ситна посла. Друго је то да ти падну шака браћа која су наследила богатог оца, па још да успеш да их завадиш. Јер браћа кад се заваде, терају парницу кроз цео живот, па ти, као адвокат, у ствари постанеш наследник онога великог имања и на рачун тога наследства живиш као мали бог. Јест, ал' такве су прилике ретке, на то не можеш поуздано рачунати. — А новинар? — Новинар? — учини искуство и поново му се узнеше обрве на чело. — Одиста, водити јавну реч врло је мужаствен позив, па ипак тај тако мужаствен позив састоји се из женских особина. Добар новинар мора најпре бити необично радознао, мора завлачити нос и у ствари које га се ништа не тичу, мора бити лајав на перу и мора, то нарочито, умети да преувеличава ствар. А то преувеличавање ствари доноси му нарочита и свакодневна задовољења: јуре га жандарми са позивима јуре га увређени са револверима; налећу на њега жене са амбрелима, пишу му анонимна писма, грде га, и за све то сатисфакција му је: што га високо цене и што је ниско награђен. — А глумац? — Зар глумац? — Да! — Одиста, — учини искуство и узнеше му се опет обрве на чело. — Одиста, много истине у лажљивости тога позива и много лажи у истини тога позива. — А слава? — И заборав! — Аплаузи, овације? — И звиждање. — Венци? — И празан стомак! — Па ипак, глумац је бар љубимац публике... — Које и до којих граница? Има две публике, једна која симпатише твојој уметности и друга која јој симпатише док си млад. Она прва заборавља те чим сиђеш са позорнице, а она друга чим ти се прва бора испише на челу. — И онда... шта онда дакле? — Сви путеви воде у државну службу. Обрати се мајци држави и подојиће те. Свакога двадесет и шестог пружиће ти дојку, а ти само наслониш усне и срчеш и ни о чему не бринеш. — Али — буним се ја — зар се баш мора у државну службу? — Па, брате, држава те је школовала па је право да ти она и плати то твоје школовање. Не мислиш ваљда да ова твоја диплома има какву вредност за заложну банку или, можда, да представља какву вредност која би се могла на берзи котирати. Не, брате, то само за државу може имати вредности. Искуство је искуство и ваља му се потчинити. Закуцао сам једнога дана на државна врата. Дочекао ме је, у име државе, човек са обезбеђеним годинама службе и подваљком, који је као државно сисанче стекао. Поднео сам моју диплому и он баци немаран поглед на њу па, пошто ме одмери, рече: — Нема потребе. Имамо довољно чиновника! Вратих се очајан, али ми рекоше, што дотада нисам знао, да на држави има неколико врата а не само једна, као што сам ја дотада мислио. Заредих на сва врата редом и свуд затекох људе са обезбеђеним годинама службе и са обезбеђеним подваљком и свуд ти људи немарно завирише у моју диплому и свуд ми рекоше: — Нема потребе. Имамо довољно чиновника! Разочаран, ја се сетих опет искуства, те пођох њему: — Држава ме неће! — Куцао си? — Јесам! — На сва врата? — На сва! — Па шта веле? — Ништа. Ја имам утисак као да ми ова диплома смета. — Можда, врло је могуће! — учини искуство као размишљајући о нечем. — Одиста, заборавио сам рећи да би то могла бити сметња. Писменост код државе не представља највећу вредност; напротив, неписменост је врло цењена. Универзитетска је диплома највећи луксуз у Србији. Него пођи ти опет на иста врата, али послушај ме: криј као змија ноге да си свршио универзитет. Реци да си неписмен, да си само омирисао неку школу и, видећеш, свуд ће те лепо дочекати, свуд прихватити, свуд понудити. Охрабрен новом надом, ја стрпах универзитетску диплому у поставу од капута и закуцах опет на државна врата. — Господине начелниче, — почех врло обазриво, како човек са обезбеђеним државним подваљком и годинама службе не би ни из једне једине речи наслутио да сам свршио универзитет — дошао сам да вас замолим за службу. — Шта си свршио? — Па... некаквих четири разреда гимназије, али нисам положио испит. — А јеси ли писмен? — Нисам баш као што треба, али поучићу се. — Сасвим, сасвим! — одговори начелник. — Ако будеш вредан, поучићеш се. Ето, ја сам свршио два разреда гимназије, па шта ми фали. И тако добих прву неуказну службу, у којој сам се својски старао да испољим што више неписмености, што ми је обезбеђивало сјајну каријеру. Ту бих каријеру ја одиста и направио да моје колеге, чиновници, не прокљувише однекуд да сам свршио универзитет и денунцираше ме код претпостављених. Претпостављени ме одмах узеше тога ради на зуб, начелник чак рече да сам ја фалсификатор, који универзитетску сведоџбу преправља у сведоџбу четвртог разреда Гимназије; почеше ме прогањати и најзад и изагнаше. Али ја, од тренутка кад сам сазнао за путеве којима се добива служба, нисам се већ тако олако подавао очајању. Пустио сам да прође извесно време, док се у владиним круговима заборави да сам свршио универзитет, и упутио се начелнику другога министарства. — Господине начелниче, — отпочех снисходљиво и изјавих жељу и молбу. — Шта си био досада? — Па... био сам поднаредник. — А јеси ли што учио? — Нешто мало... у војсци. — Доста, брате, сасвим доста. И ја сам био жандармеријски поручник, па ето, хвала богу! Да су Карађорђеви устаници били писмени, не би се никад ова држава ослободила! — Сасвим! — кликнуо сам ја усхићен. И ја опет добијем неуказну службу, у којој бих можда далеко дотерао, али отпоче однекуд страховита кампања противу мене. Најпре печеше да стижу министру анонимна писма, у којима му се доставља да сам свршио универзитет, па онда стручни гласник службеника истог ресора у коме сам и ја поче отворено да пише: „Не може бити напретка овој струци догод се у њу увлаче и људи који су свршили универзитет!“ Затим овај покрет узе и шире размере, те у скупштини паде и једно кратко питање: „Зна ли г. министар и води ли о томе рачуна што се у државну службу увукао и један човек који је свршио универзитет?“ После тога, разуме се, није ми било више опстанка и ја сам се једнога дана опет нашао на улици са Q. b. f. f. f. ѕ. Да бих умирио савест, дао сам да ми се урами та диплома и обесио сам је крај урамљене дипломе којом сам примљен за редовног члана неког певачког друштва. Кад сам и тај посао обавио, те дипломи одредио њено право место, ја сам опет стао, пред питањем: лево или десно? Адвокат? Новинар? Глумац? Па ипак, држава је као рођена мајка; учини ти неправду, али ти учини и љубав те заглади неправду. Такав је случај био и код мене. Видећи ме да сам се о својој судбини замислио и, претпостављајући да ћу се ја још дуго мислити, држава ми је притекла у помоћ. Да би ми дала могућности да смислим шта ћу, упутила ме је у Пожаревачки казнени завод, са пресудом која ми је обезбедила две пуне године размишљања измеђ' четири тамничка зида. Одиста, ретка пажња од једне државе. </poem> {{ЈВ-аутор|Бранислав Нушић|1938}} [[Категорија:Аутобиографија (Б.Нушић)]] t3x82v3oh828l8qazr72mg9niw8i5pm 0 17601 147519 48470 2026-10-06T19:04:43Z Galicijac 19151 Исправио заглавље. 147519 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Аутобиографија]] | | [[Аутобиографија/ОД ТРЕЋЕ ДО ЗАКЉУЧНО ДВАНАЕСТЕ ЉУБАВИ|ОД ТРЕЋЕ ДО ЗАКЉУЧНО ДВАНАЕСТЕ ЉУБАВИ]] | [[Аутобиографија/ТАМНИЦА|ТАМНИЦА]] | [[Аутобиографија/ВОЈСКА|ВОЈСКА]] }} <poem> Mеђу првима у моме новоме друштву пришао ми је један вашарски кесарош, мигнуо оком на мене, као да би хтео рећи: „Познајемо се са аранђеловачког вашара!“ и пружио ми пријатељски руку. — Добро дошао, новајлија! — Боље те нашао, пријатељу! — А ухватише браћа, а, ухватише? — Ухватише! — А ти други пут пази кад завлачиш руку у туђ џеп. Оно, и мене су ухватили, али ја сам хтео да одсечем кесу, а то је мало тежи посао. — Ама нисам ја за то осуђен. — Ниси? — изненади се кесарош. — Него? Можда за злонамерну паљевину? — Не, брате! — Или као малолетни саучесник у убиству? — Није ни то! — Него? — Написао сам једну песму. — Песму? — насмеја се кесарош. — Причај ти то, пријатељу, другоме коме. — Одиста ти кажем. — Чудо не кажеш, осуђен си што си ишао у цркву на службу божју. — Ако хоћеш, веруј ми. — О, мај, то сад први пут чујем. А је л' свако који напише песму треба да буде осуђен на робију? — Требало би, али, знаш како је, многи се извуку. И обично се извуку они који напишу рђаву песму. — А твоја је песма била добра? — Све судије првостепеног суда и судије касације тврде да је добра. — А колико су те осудили? — Две године. — Ајаој! А мене за крађу годину дана. Мора да је то неки гадан посао — писање песама. — Разуме се да је гадан. Мучиш прво себе док је напишеш, па мучиш уредника да ти је штампа, па онда мучиш оне који је читају, па државног тужиоца да те оптужи и, најзад, судију да те осуди. — А зар ниси имао олакшавне околности? — Ама, зар се ти и у томе разумеш? — Како да не разумем, зар је мени ово први пут! Знам цео кривични закон напамет. Ниси, дакле, имао олакшавне околности? — Имао сам их. — Које? — Добро владање. — То је, брате, отежавна околност. Код нас ако си доброг владања, то ти је сигурно да ћеш страдати, а ако си сумњивог владања, можеш још некако и да се извучеш. Заузме се за тебе и адвокат, и срески начелник, и председник среске партијске организације, па прођеш. Ето, мени је баш сумњиво владање помогло те сам осуђен само годину дана. А имао си ваљда и признање? — Јест! — Ето ти, знао сам! А и то ти је отежавна околност. Кад те ухвате на делу, признај. То разумем, То се мора признати, али ако ти признаш и кад те не ухвате на делу, онда је то отежавна околност. Јест, у пресуди пише да ти се то рачуна као олакшавна околност, али те, заједно с том околношћу, отерају на робију, па шта ти онда вреди. — То јест! — А кад изађеш одавде, хоћеш ли опет да пишеш песме? — Нећу више! — Па дабоме. Никакве хасне немаш, а лежиш бадава робију. Него ако хоћеш да ме послушаш кад се пустиш одавде, да отпочнемо заједно посао. — Какав посао? — Па да сечемо кесе по вашарима. Знаш, кад смо удвоје, онда лакше иде. Ти га завараш или му приђеш да припалиш цигарету, а ја му одсечем кесу. После делимо. — Није то посао за мене. — Него шта је? — Ја сам свршио универзитет. — Универзитет? Обеси ти то мачку о реп.. Овај универзитет овде, што га сад свршаваш, ако ти донесе штогод у животу, а онај што си га ти свршио обеси мачку о реп. Шта може оно да ти донесе? — Могу да постанем велики чиновник. — Па утолико пре извежбај се да сечеш кесе. — Могу бити и министар. — Можеш, ама и то ти не вреди ако се не научиш да сечеш кесе. Мислиш ти: тако се то пролази кроз живот са универзитетом и са песмама. 'Ајд' ти пиши песме а ја ћу да крадем, па ћемо се срести кроз једно двадесет година. Упамти, срешћемо се. Ја, ако не догурам да будем народни посланик оно догураћу сигурно да будем председник управног или надзорног одбора какве банке. Ти ћеш тада проћи крај мене излизаних панталона и излизане памети и скинућеш ми дубоко капу и изјавићеш ми своје поштовање и понудићеш ми да ми, за педесет динара, напишем честитку у стиховима за мој рођендан. Јавиће се, вероватно, дотле и једна или две књиге твојих песама, са твојим потписом, али ће се јавити дотле и стотине хиљада акција са мојим потписом. Твојим ће књигама сваки дан падати цена, а мојим ће акцијама расти; твоју ће књигу ценити двојица-тројица таквих као што си ти, а моје ће акције имати цену и на самој берзи; теби ће се смејати кад прођеш кроз чаршију, а о мени ће се с поштовањем говорити. Је ли тако? Са запрепашћењем сам слушао кесароша, којега ћу одиста срести кроз двадесет година. — Е па, кад ето признајеш да је тако, а ти ми реци сам: који је универзитет бољи за живот, да ли онај што си га ти свршио или овај што га ја сад свршавам? Размисли добро, размисли! И размишљао сам, дуго сам размишљао о томе, јер, ако ништа друго, тамница је бар за размишљање необично погодна установа, а размишљање је једина и бесплатна и безопасна забава човекова. Само, треба умети размишљати, јер има их који ни то не умеју. Моја данашња куварица, госпа Ленка, тврди, на пример, да не уме да размишља, онако исто као што не уме да прави кнедле од сира и питу са орасима. — Па добро, госпа-Ленка, кад сте били млађи, јесте ли онда умели да размишљате? — Нисам. — Ви сте удовица, према томе сте били удати. Е па зар приликом удаје, кад сте се имали одлучити хоћете ли поћи за покојника, зар нисте онда размишљали? — Нисам. — Како то? — Па ја и покојник смо се израније познавали и, кад сам ушла у седми месец нашега познанства ја сам се без размишљања удала. — Лепо, то је одиста врло могуће на тај начин. Али, када сте се упознали са покојником и кад вам је то познанство имало да донесе онај седми месец познанства, зар ни онда нисте размишљали? — Нисам. — Како то? — Па у таквим се приликама обично не размишља. — Ви сте после годину дана брачног живота остали удовица; нашли сте се без заштите, без потпоре, а живот је тако тежак. Јесте ли бар онда размишљали? — Нисам ни тада. — Зашто? — Па била сам млада и лепа. — Сасвим, сасвим! Али, госпа-Лено, отад је прошло много времена; прошла је и младост и лепота и ви сте, по свој прилици, имали често прилике да размишљате? — Имала сам; али нисам размишљала. Не умем, нисам се вежбала па не умем. — Како то не умете? — Па ето, тако! Прекодан сам у послу, па ми и није до тога да размишљам, већ остављам за увече. А увече легнем, пребацим покривач преко главе и кажем сама себи: е 'ајд' сад, Лено, мисли о тој и тој бризи. И почнем лепо, а тек мисли наједанпут пођу у раскорак, скрену и оду на деведесет и девету страну. Ето тако, не умем да размишљам, па то вам је. А није то случај само са госпа-Леном. Мени се и један начелник министарства жалио да не уме да мисли, у што ме је необично лако убедио. Па ипак сам му, из учтивости, рекао: — Али како, забога? — Тако, господине, не умем. Понесем ја кући акта, какав важнији предмет о коме ми треба добро размислити пре но га реферишем министру. Кажем сам себи: е, о овоме ћу озбиљно промислити, и развијем акта на сто и наслоним главу на руке и почнем мислити. Али се ред мисли код мене овако отприлике развија: ово потраживање деоничарског друштва није ни у ком случају административни спор, према томе Онај млади инжењер опет је данас пролазио покрај моје куће, а моја жена чини ми се да је била на прозору; уосталом... Да ми је само знати што је слудовао Антоније Ђорђевић те назидао трећи спрат на кући, јер ако узме човек у рачун да... Мораћу да опоменем сутра господина Панића да не доводи више свог ловачког пса у канцеларију, јер где би нас то одвело ако сви чиновници почну доводити своје домаће животиње у канцеларију, што уосталом... Баш ми се пријео нешто пилећи паприкаш са ноклицама, мораћу ујутру да кажем Нати да ми спреми, а могла би... Па добро, зашто је Петковић предао кључеве трговачком суду кад му је посао ишао необично добро, или је то можда... — Па се наједанпут тргнем и сетим се да су преда мном акта и да сам ја о њима узео размишљати, те се приберем, вратим се себи и узмем поново размишљати: ово потраживање деоничког друштва није ни у ком случају административни спор, те према томе... Нико други није могао написати министру оно анонимно писмо о набавци дрва за огрев министарства него онај Арса писар из трећег одељења, а тај исти Арса... Баш штета што ми се разбила ова ћилибарска муштикла, а тако сам је волео... Како би било да сачекам оног инжењера на прозору па да му проспем бокал воде на главу... — Ето, тако то иде редовно. Просто не умем да мислим, па то ти је! А како би спасоносан санаторијум за те који не умеју да мисле била тамница, иако је њу држава установила, бар у погледу политичких криваца, баш за оне који умеју да мисле. Одвојен потпуно од хуке живота и од догађаја, одвојен од вреве и комешања светског, као робинзонски усамљен чувар куле светиље, који посматра буре на пучини које не допиру до њега, човек се измеђ' четири тамничка зида повлачи у себе, збере све мисли те као рефлекторска жижа обасјавају предмет на који се простиру. И како је то прекрасна панорама када се из усамљености посматра свет кроз такво једно стакло на догледу као што је апсански прозор! Као набујала река тече живот широким стазама; тече и руши препоне, разрива обале, крха бране, плави долине и односи собом све, све што нађе, све што збере. Читав корзо људских врлина и људских слабости дефилује испред стаклета на овоме чудноватоме догледу. О, колико новина, колико занимљивости и колико истине која се голим оком не опажа! Ја сам све те слике познавао док сам и сам био на тој стази, али одавде, увеличаване стаклетом, оне сасвим друкчије изгледају. Ено је невиност, на пример, са кратким сукњицама више колена, са ажур-чарапама кроз које се виде румени листови, у провидној хаљини која јој оцртава све чаробне угибе на телу и са деколтеом из којега вире набрекле дојке. Ено га поштење, обукло лудачку кошуљу, натакло на главу шарену капу са прапорцима и поскакује пеливански и хистерично се церека. Ено га и доброчинство, истурио му се сити трбух као у породиље, дигло главу увис осврћући се лево и десно у очекивању да му свет скида капу и клања му се. Ето је одмах затим и сујета, пре гола но обучена, те јој се кроз танку кожу истурај у кости и сагледа свако ребро; покварених зуба и усахлих дојака, нафракана и навучених образа, као оне женске што их ноћне патроле збирају са улице. Ено је и гордост, обесила три лисичја репа позади, задела неколико обојених гушчијих перушака у капу, узнела главу и стаје на жуљ свакоме трећем пролазнику. Ено је и злоба, укусно и лепо одевена, љубазна и предусретљива, са једним топлим осмехом на уснама и мачијим погледом. Ено је и матора уседелица правда, заменила лажнима поиспадале зубе, задигла сукњу те јој се види доњи прљави веш; метнула мутне наочаре на нос да би сакрила разроки поглед; подметнула читава повесма вуне у груди да би формирала усахнуле дојке из којих још и данас доји човечанство. И за њима још многи, још врло многи; родољубље, лицемерство, себичност, врлина, порок, лаж и истина, и сви други, сви који изблиза, када си међу њима, нити изгледају тако одевени, нити су таквога понашања какво се кроз ово стакло на догледу сагледа. А овај доглед, тамнички прозор, има и ону другу познату особину истинскога догледа. Кад гледаш кроз мало стакло на велико, онда се предмет који гледаш увелича, и обратно: кад обрнеш доглед, и гледаш кроз велико стакло на мало, тада се предмет умањи. Тај је експерименат необично занимљив и даје се необично лепо извести баш кроз доглед који представља апсански прозор. Видиш, на пример, кроз велико стакло увеличанога политичара, великог државника, чија свака реч бележи епоху у развитку државе, чији сваки корак представља корак историје, чијој се мудрости гомиле клањају и који масама замењују олимпијске богове који су живели мећу људима. А обрнеш ли ону другу страну догледа, те погледаш кроз велико стакло на мало, ти видиш умањеног државника; видиш себичњака чија је свака реч срачунато лицемерство, чији је сваки корак грабљиви потез, коме се клањају и кога обожавају плаћене гомиле и који је као старозаветски сараф ушао у храм господњи ради пазара. Или: на велико стакло видиш увеличану племенитост гласовитога мецене и добротвора. Његова дарежљива рука блажи сваку беду и јад; његово племенито срце саучествује у свакој невољи. Он је већ многу сузу утро, многи бол олакшао, многу беду ублажио; њега невољници за живота сматрају свецем и његова је душа, по смрти, обезбедила себи место у рају. А обрни сад стакло на догледу, па ћеш видети окорелог зликовца, који је читав низ сиротиње оглобио, који је многе и многе куће до темеља разорио, који је ближњему залогај из уста отимао, а сад, ситним доброчинствима, проглашава кроз новине своју племенитост не би ли успавао савест и не би ли успавао власти које мимоилазе ове бездушнике скривене иза маске доброчинства. Па онда, кроз оно велико стакло видиш увеличанога књижевника, или научника, за којега се вели да казује последњу реч, чије се име исписује увек у врху и са поштовањем изговара, којему се они који га опкољују стално диве — како ономе што је написао тако и ономе што ће написати, над којим виси венац славе и пред којим су пантеонска врата широм отворена. А кад окренеш ону другу страну, стакло које умањује, ти видиш један обичан професорски тип, какви се у великих народа броје на батаљоне; видиш човека који своје аковче знања целога живота претаче, видиш научника који као каква модискиња сваких шест месеци рекламира нову робу којом се снабдео за ту сезону, напомињући узгред да распродаје стару по сниженој цени, и видиш човека који на нашој наивности зида своју лажну величину. И колико других и колико другачих слика кад посматрате свет кроз стакла која увеличавају и која смањују! А то и једно и друго стакло тамнички је прозор пре но ма како усавршени амерички доглед. </poem> {{ЈВ-аутор|Бранислав Нушић|1938}} [[Категорија:Аутобиографија (Б.Нушић)]] bnqjvqtxqk1dusftbqhlasdupet8i84 0 17603 147520 48471 2026-10-06T19:05:11Z Galicijac 19151 Исправио заглавље. 147520 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Аутобиографија]] | | [[Аутобиографија/ТАМНИЦА|ТАМНИЦА]] | [[Аутобиографија/ВОЈСКА|ВОЈСКА]] | [[Аутобиографија/БРАК|БРАК]] }} <poem> Човеку двапут у животу узимају меру дужине и ширине тела; једанпут кад ступа у војску и други пут кад умре. Што га мере кад умре, то разумем, то има и своје практичне примене, али зашто га мере кад треба да ступи у војску, то не разумем. Веле зато што се у војску не примају људи узаних груди, а ја ни код једне професије нисам срео толико узаних груди као у војсци. То премеравање човека кад ступи у војску зове се: комисијски преглед. Такав комисијски преглед врши се такође два пута у животу, једанпут кад се осигурава живот код каквог осигуравајућег друштва и други пут кад се осигурава смрт, ступањем у војску. И као што вам окретни агент осигуравајућег друштва вели: „Осигурајте се на живот да би спокојно могли умрети!“ тако вам и одушевљени војник вели: „Умрите спокојно да би могли вечито живети!“ Разуме се, не мислим ја да уписати се у војску значи претплатити се на смрт. Зло би било кад би тако било. Напротив, то вам је као код лутрије; чешће је случај да не извучете згодитак но да га извучете, те према томе уписати се у војску пре би значило купити самртни лоз, од којих тек један мали проценат извлачи згодитак. Само што се за те згодитке може рећи да су у буквалном смислу речи згодици. У томе смислу нам је врло мудра и примамљива објашњења давао и наш каплар Љуба који нас је свесрдно хтео да убеди о лепоти војничког позива: „У рату се никад не зна ко ће погинути, а ко неће. Често пута баш онај погине који мисли да неће погинути, а не погине онај који мисли да ће погинути. Дабоме да би за одржавање реда и дисциплине много боље било кад би се унапред знало ко ће погинути. Толико и толико њих треба да погину, каже мени командир, а ја лепо одредим: ти, ти, ти, ти и ти, и расходујем те, и ти лепо погинеш, па чиста ствар и уредни спискови, па човеку чисто мило да ради. Ал' не зна се, него како се деси, јер сваки метак не погађа. Твоја је дужност да погинеш; ако не погинеш, ти ниси крив!“ Стога можда мени и изгледа ова комисија која врши преглед регрута врло слична оној коМисији на кланици која одабира оно што је за клање, а одбацује оно што није. Јер, одиста, регрутна комисија има једну чудну логику: оно што није способно за живот она проглашава да није способно ни за смрт, а оно што је способно за живот она проглашава да је способно и за смрт. Пошто вас комисија прегледа и огласи за способна, ошишају вас и обуку вам униформу, и од тога часа постајете једнообразан. Ви ступате у војску са два образа, али војне старешине налазе да у војсци није потребно имати тако много образа и зато вам, одмах у почетку службе, сведу образе на један. Једнообразност у војсци састоји се у овоме: бити ошишан до главе, бити обучен у униформу и не мислити ништа. Нарочито не мислити, то је један од најбитнијих услова једнообразности. — Војник није зато ту да мисли! — објашњавао нам је каплар. — Шта би онда радио г. мајор кад би сви ми мислили? Имаш да слушаш, ето ти, а не да мислиш! Не зна човек уопште шта да ради на крају крајева у животу: да ли да мисли или да не мисли. У школи ти кажу: „Учи се, синко, да мислиш, јер тешко теби ако уђеш у живот а не знаш да мислиш!“ А кад свршиш школу, ти ступаш у војску, кажу ти: „Немој мислити, ниси дошао овде да мислиш!“ Ожениш ли се, жена ти каже: „Моје је да живим и гледам кућу, а твоје је да мислиш!“ А држава, опет, отера те на две године тамнице зато што си мислио. Е па, ко сад ту да му погоди шта је боље: мислити или не мислити? Они који мисле тврде да је боље не мислити, а они који не мисле тврде да је боље мислити. „Док сам ја мислио и размишљао, дотле онај брат крцкао пару по пару, па ено га: он сад богат човек, а ја дувам у празне песнице“, — вели један који је промашио живот. „Кад год сам о чему дуго мислио, испало ми је наопако, а што год сам ћоравачки урадио, добро се свршило“, — вели искусан човек. Тако веле они који се кају што су мислили, а тако веле и они који нису мислили. „Да сам ја само мало мислила, не бих одиста пошла за тебе“. — вели млада жена своме постаријем мужу. „Нисам, брате, мислио, а да сам мислио, не би ми се десило то и то“, — жали се онај који не може да поврати оно што је изгубио. Слушајући ове жалбе, човек се одиста мора питати: шта је боље, мислити или не мислити? Изгледа, ипак, да то иде по професијама; има професија код којих се мора безусловно мислити, а има их које не траже то баш као неопходан услов. Тако, на пример, у оне прве, који безусловно морају мислити, спадају шофери, кочничари, пилоти, машиновође и крмари на лађама; све остале професије, као: државници, професори, књижевници, чиновници виши и нижи, свештеници и официри, спадају у онај други ред. Кад си обукао униформу и престао да мислиш, ти си онда војник, и стављају те у фронт, где те прво уче равнању. Томе равнању, на које се у војсци врло много полаже, циљ је да све људе ставе под конац и да их навикну да не истрчавају један испред другога. Војничке старешине троше врло много и снаге и времена на то корисно звање, тако да код војника равнање постане права навика, па ипак, кад изађе у живот, не уме да сачува ту лепу навику. Можда и зато што се у животу више цени истрчавање испред фронта. Друго чему те уче у војсци, то је: да идеш у корак. Не смеш изостати нити смеш претећи, већ ићи истим кораком као и онај до тебе, као и онај испред тебе и као онај иза тебе. Не вреди ти ништа твоја универзитетска диплома, нити ти она даје права да начиниш какав крупнији корак, већ мораш да идеш упоредо, корак у корак, са човеком који се у војсци ошишао први пут у животу и који у војсци сазнаје како му је презиме. Сећам се да сам једном у Македонији видео коња и магарца упрегнуте у иста кола, те су морали ићи у корак. И колико је пута сиромах коњ покушавао да направи већи корак, да пође брже, али се сви ти покушаји разбијали о магарчеву упорност, који није хтео да миче брже, или који би чак и стао у место, а погдекад, у својој философској расејаности, пошао и на сасвим супротну страну од коња. Да је у војсци слободно мислити, о овој би се слици дало размишљати и могла би можда да послужи као згодно упоређење. Чим сте научили да идете у корак, почну вас учити да трескате ногом о земљу. То је трескање ногом о земљу тако важна ствар да онај водник чији вод тако треска да пршти калдрма под цокулом добија нарочите похвале. Зашто је потребно да војник у маршу тако треска ногом, то ни данданас не знам, сем ако то не одговара ономе пропису у егзерцирним правилима по коме је „кретању циљ да се известан простор прође за извесно време са што мање умора“, или је можда то услуга коју војска чини општини и држави, набијајући у вароши калдрму, а ван ове — друмове. То трескање ногом о земљу остало би за мене и даље нејасно, да ми ту скоро нису објаснили да су га, као врло важну Војничку потребу, измислили и потурали у егзерцирна правила лиферанти цокула за војску. Кад си научио да се равнаш и да корачаш, онда те уче како ћеш да поздрављаш старешину. Не поздравити у друштву, то је неучтивост, али не поздравити у војсци, то је читав злочин. Стога се тој обуци посвећује нарочита пажња, и стога су војничка правила у том погледу врло исцрпна и врло јасна. Из тих правила ће војник најпре научити: кад сретне старешину кога треба да поздрави, он треба при поздраву да окрене главу на ону страну с које старешина пролази, а не на супротну, што се мора сматрати као врло разложан пропис. Затим, војник мора научити и тај важан пропис да је дужан поздравити старешину кад пролази крај њега, а не, рецимо, кад га је већ прошао. „У извесним приликама — примећују правила врло мудро — може војник поздравити старешину и раније него што је прописано, ако примети да га старешина погледа а има изгледа да га доцније неће погледати“. Одиста је то лепа и похвална појава: колико овакви прописи дају слободне иницијативе војнику. Иначе, то вежбање за поздрављање не спада у тешка вежбања у војсци, па ипак су мене поједини прописи бунили. Јасно ми је било како треба да поздрави прост војник, али у егзецирним правилима има и пропис о добошарима и трубачима, како су они дужни поздравити старешину. Па и то би се дало разумети, али за музиканте правило прописује да су дужни одати поздрав „према својству њихових инструмената“. То нисам могао никако да разумем. Рецимо, онај што свира у пиколо, ако хоће да поздрави старешину „према својству свога инструмента“, дужан је, чим му се приближи официр, да звижди. Лепо, то разумем. Рецимо, и бубњар, ако хоће да поздрави старешину „према својству свога инструмента“, дужан је, чим му се приближи официр, да груне песницом у леђа првога који се пред њим нађе. Лепо, и то разумем, али како би „према својству својих инструмената“ имали поздравити своје старешине они што дувају у хеликоне, блехане басове? Такав би поздрав, ако би се извео „у својству њихових инструмената“, могао бити чак и неучтивост. Кад си и ту важну обуку, поздрав, свршио, онда ти даду пушку, и од тога тренутка не припада пушка теби, већ ти припадаш пушци, тј. пушка је главна ствар, а ти му дођеш као неки прибор уз пушку. Ти можеш, на пример, бити и прљав, али пушка мора бити чиста; теби слободно може да се окрњи нос, уво, прст, али на пушци не сме бити покварен ни један шраф; ти можеш и да се изгубиш, можеш чак и да погинеш, ако ти то чини задовољство, једном речи: можеш не бити на броју, али пушка мора бити на броју. Кад се ти поквариш, добијеш, рецимо, врућицу, или уганеш ногу, или ти се вежу црева, или ти се одвоји бубрег од ртењаче, они те пошљу у амбуланту, тамо ти даду неколико грама кинина, зује ти по неколико дана уши, па се опет вратиш у фронт, а ако се пушка поквари, образује се комисија, прегледају је са свих страна, проучава се ствар, пише се реферат, пажљиво се пакује и шаље на оправку, па се здрава здравцата враћа у фронт. Тебе узму из куће у војску и не дају твојим родитељима никакав реверс, а после две године или те врате или не врате, па ником ништа. Док пушку морају да узму на реверс и у реверсу да назначе да су примили у исправном стању, па тако и да врате. Не врате ли је, настају истраге, реферати, комисија, одговорности и шта ти ја све знам. Кад добијеш пушку, прво учиш да пуцаш из празне пушке, и кад би се остало при томе, човек би одиста изнео из војске једно врло корисно знање. Пуцање из празне пушке има своје врло широке примене у животу. Највише у политици, али тако исто често и у науци, литератури, а најчешће још у приватном, мислим нарочито у домаћем животу. Али се у војсци не остаје само при пуцању из празне пушке, већ ти једног дана даду метак у шаке, а на извесном одстојању наместе неку наказу, човека од крпа, и ти се учиш да га гађаш. Тај човек од крпа врло храбро и хладнокрвно стоји испред пушчаних цеви, верујући наивно да ће човекољубље ипак утицати на већину војника да га промаше, што обично и бива. Ја сам увек био мишљења, које ни данас нисам променио, да би тог човека од крпа требало обући у униформу среског начелника На тај начин постигло би се двоје, прво: велика већина наших војника из народа гађала би пажљиво и много прецизније, а друго: ти би војници изнели из војске једно врло корисно знање које им је тако често потребно у животу када се одмећу од власти. А то је ваљда и смисао егзерцирних правила, по којима: „Циљ је јединачке стрељачке обуке да се сваки поједини војник васпита и научи да уме и може самостално с разумевањем и чврстом вољом да врши све своје дужности у борби и онда кад није под надзором власти“. Кад научи војник да се равна, да иде у корак, да треска ногом о калдрму, да поздравља, да пуца у човека и да ништа не мисли — онда је то пола војник. Друга је половина теорија. — Војник је састављен из теорије и праксе! — казивао би нам каплар, који ту мудру реч није могао наћи нигде записану, али који је ипак то морао негде и некада чути. Ја не знам како би се дао замислити човек, или — ако баш хоћете — и војник, састављен из теорије и праксе, али војници, вероватно, то овако замишљају: регрут, доведен од куће онакав какав је, није ништа више него само теорија, али тај исти регрут кад научи да се равна, да иде у корак и да треска ногом о калдрму, то је већ спојена теорија и пракса, и то је онда војник. Пушка у руци регрута који не зна да пуца, то је само теорија, али кад тај регрут већ научи да убија људе, то је онда пракса, и та пракса у заједници са теоријом чини целога војника. Уосталом, теорија је нешто што је одиста и најпрактичније у војсци, јер смо од ње изнели најшира и најкориснија знања. Тако, на пример, на теорији смо од каплара научили шта је то отаџбина и шта је то четка, па онда смо научили шта је то држава и шта је то порција; па смо научили шта је победа а шта чешагија, и многа и многа друга корисна знања која је немогуће овде изређати. Између осталога, на теорији смо сазнали од каплара да је сваки Србин војник целога живота, све до смрти. — Ти одслужиш рок и одеш кући, али опет си војник. Немој ти да мислиш да те војска избрише из свог списка. Јок, брате, него те кроз цео живот зивка кад год отаџбини затребаш! Ја сам се тек много доцније уверио да је ова теорија капларова врло тачна и да се човек одиста целога свог живота не може да откачи од војске, већ да га једнако зивкају. Једнога дана, неколико година пошто сам одслужио војску, добијем ја акт преко полиције, којим ми се саопштава да приликом изласка из војске нисам при предаји ствари предао чешагију, те се позивам да пристанем тој и тој јединици, магацин број 3, и да однесем чешагију. Ја превијем акт и напишем јасно и разговетно ћирилицом, да сам ја служио у пешадији, те према томе никакву чешагију нисам ни могао имати, а да сам је имао, ја бих је редовно предао. Мислио сам: довољно је то и тако написати па бити миран, али није тако било. Прошло је додуше годину-две дана на миру, али се једног дана опет појави акт којим се од мене тражи чешагија. Одговорио сам као и пре неколико година, али ми то није ништа помогло: где год сам се макао, ишао је за мном акт којим ми се тражи чешагија. Мењао сам министарства, мењао струке, и свуда је дошао акт којим ми се тражи чешагија. Отишао сам са службом у иностранство, дошао је за мном и акт; отишао сам у бању на лечење, дошао је за мном и акт; покушао сам да се настаним у селу да живим, дошао је за мном и акт којим ми се тражи чешагија. Кад сам већ увидео да ћу због те чешагије изгубити живце, да бих се ослободио напасти, узмем једног дана акт собом и потражим лично дотичну јединицу и њен магацин бр. 3, где ме врло љубазно прими један расходовани капетан. Објасним му ствар; кажем да сам служио у пешадији, те да — према томе — нисам ни имао потребе од чешагије, те то мора да је каква заблуда. — Друга је ствар да тражите ћебе, то разумем, сваки војник прима ћебе, али чешагију! Шта ће, молим вас, једном пешаку чешагија? — Сасвим, сасвим! — рече капетан убеђен и узе перо те записа моје објашњење и испрати ме умирујући ме: — Добро сте урадили што сте дошли лично да се објаснимо; то сте требали и раније учинити, па вас не би толико узнемиравали. Отишао сам мирне душе и умирених живаца, али, што рекао онај каплар: „Немој ти да мислиш да те војска избрише из списка. Јок, брате, него те кроз цео живот зивка!“ тако и код мене, после годину дана појави се код једног кварта акт којим се сад у мене тражи чешагија и ћебе. И тај се акт наврзе на мене и поче ме гонити из канцеларије у канцеларију, из државе у државу, из године у годину. Почех понова да губим живце; почех се носити мишљу или да се испишем из поданства српског или да извршим самоубиство. Најзад, опет као пре, узех акт, одох у дотичну јединицу, магацин бр. 3, али не затекох више тамо оног расходованог, већ једног прекобројног капетана. — Разуме се! — рече он кад му рекох све по реду — сва је погрешка у томе што је мој претходник погрешно записао ваше објашњење. И откуд код вас чешагија? Којешта — пешак и чешагија, а и ћебе, молим вас, морали сте вратити. Ћебе се не може појести, морали сте га вратити. Друга је то ствар, рецимо, порција. Војник одиста порцију чешће пута изгуби, или му украду. — Да, порција, то је друга ствар! — одобравам му ја и одлазим, весео што сам најзад ствар објаснио те заувек отклонио напаст која ме је већ почела и у сну гонити. Како сам се лепо и пријатно осећао неколико година, све док једнога дана не паде у једноме варошком кварту акт којим ме команда позива да вратим: чешагију, ћебе и порцију. И од то доба, а томе је већ неколико година, тај ме акт непрестано гони, гони, гони, гони до истраге, тако да будан стално шапћем а у сну стално сањам: чешагију, порцију и ћебе. Та су ми се три предмета тако прикачила, тако прилепила да, када би нешто, не дај боже, у нас било племства, ја бих слободно могао из њих комбиновати свој племићки грб. На развијеном пољу, које би представљало ћебе, укрштена чешагија и порција. Али на тај сам се начин бар и уверио да је истинита реч капларева: да Србин мора целога живота бити војник или бар одржавати везе са војском. Да сам то знао, могао сам и остати у војсци, утолико пре што сам имао врло лепих изгледа за брзо напредовање. Ево, на пример, сад је већ четрдесет година како сам ја каплар у српској војсци, и, ако бих се у свакоме чину толико задржао, могао бих једнога дана, за сто двадесет година службе, дотерати и до наредника. Уосталом, мој војнички положај има једну нарочиту драж. Најпре ту што сам доајен српских каплара, а затим ту што смо Наполеон и ја два најзнаменитија каплара у европским војскама. Наполеон је знаменит по томе што је своју капларску титулу заменио царском, а ја по томе што своју капларску титулу пуних четрдесет година нисам никојом другом заменио. </poem> {{ЈВ-аутор|Бранислав Нушић|1938}} [[Категорија:Аутобиографија (Б.Нушић)]] g57lo6r4lfmbf5r8jwpql607c0bevrp 0 17605 147521 48472 2026-10-06T19:05:43Z Galicijac 19151 Исправио заглавље. 147521 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Аутобиографија]] | | [[Аутобиографија/ВОЈСКА|ВОЈСКА]] | [[Аутобиографија/БРАК|БРАК]] | [[Аутобиографија/НЕИСПИСАНА ГЛАВА|НЕИСПИСАНА ГЛАВА]] }} <poem> Mоја тринаеста љубав, то је — моја жена. Ја сам одавна знао да је број тринаест малерозан, али нисам знао да то и у љубави важи. Да сам знао, ја бих тринаесту љубав прескочио и одмах бих се четрнаести пут заљубио, или бих можда тринаесту љубав увео у списак под 12а. Али и то 12а кадро је гдекад да направи велике збрке. Сећам се једнога хотела у бањи, где је хотелијер, хотећи да угоди предрасудама гостију, прескочио собу број 13, па је обележио две са дванаест, 12а и 12б, које су заузела два брачна пара и почела у почетку погрешно да улазе једно другом у собу, а затим се тако измешали, тако међу собом бањски збркали, да се најзад морао и сам полицијски комесар умешати, да расправи ко од њих припада соби а, а ко соби б. Али, најзад, то још и разумем: због собе која носи број 13 упасти у туђ брак, али због тог фаталног броја упасти у свој сопствени брак, то се могло само мени десити. И упао сам тек што сам се ослободио тамнице, тако да ја нисам ни осетио оно задовољство које осуђеник осети кад се дочепа слободе. Из школе у војску, из војске у тамницу, а из тамнице у брак. Изгледа као да би то и имао бити ред ствари у животу: — у школи прибираш потребна знања за живот, а у војсци и тамници се вежбаш за брак. У војсци се научиш дисциплини и безусловној послушности према команди, а у тамници се научиш да кроз прозор, иза решетака, посматраш живот, али ти да не учествујеш у њему. То упоређење брака са војском и тамницом колико је пакосно толико је још и нетачно. Најзад, могло би се још и допустити да измеђ' војске и брака може бити неке сличности, али не и измеђ' тамнице и брака. У војсци, на пример ,сем безусловне послушности, учиш још да идеш у корак, што је необично важно за брак; па онда, учиш се да се на команду окрећеш лево и десно, што такође има своје примене у браку; па се учиш да чуваш стражу, што може врло често да ти затреба у браку; учиш се још да будеш храбар према непријатељу, што ти ипак не смета да му окренеш и леђа, што такође бива и у браку; и учиш се, најзад, шта је то чаркање, шта сукоб, препад, а шта отворена борба, шта изненађење, шта брза одбрана, бочни напад, узбуна и шта ноћна служба. А све су то појаве тако честе и у браку. За тамницу се већ не може рећи да има толико сличности са браком, јер, на пример, за тамницу не би могла да важи она реч која важи за брак: „То је кавез код којега би птица која је унутра волела да је напољу, а она која је напољу волела да је унутра“. Па ипак, измеђ' тамнице и брака има једно упоређење које би могло донекле, али само донекле, да се примени. То је оно по коме је брак робија; и то: првих пет година робовања у тешком окову, других пет година у лаком окову, трећих пет година робија без окова, док четвртих пет година осуђеник постаје слободњак, који се иначе слободно креће, а само увече долази у тамницу на ноћивање. Има још једна већа разлика измеђ' брака, тамнице и војске, па и измеђ' школе и брака, и према тој разлици очигледно је да се брак не може ни упоређивати нити тражити у њему какве сличности са овим установама. И школа и војска и тамница имају свој одређени рок службе, док га брак нема. У школи се зна, на пример, колико година имаш да учиш, и ти запнеш па је свршиш, а кад се дочепаш дипломе, ти немаш више посла са школом. То исто и код војске, код које је јасно и законом прописано одслужење рока, а то исто, најзад, и код тамнице. Осуде те, изреку ти пресуду, па макар она гласила и на двадесет година, тек ти знаш рок и догледаш крај својој невољи, ма колико далек он био. Код брака тога рока нема, и само се тако може разумети онај грешник који је, о двадесетпетогодишњици брачног живота, дакле, приликом сребрне свадбе, овакву пригодну реч одржао својој жени: „Видиш, жено, да сам ја тебе пре двадесет и пет година, на дан наше свадбе, или, рецимо, сутрадан, убио, ја бих одлежао својих двадесет година робије и сад бих већ пет година био слободан, а овако...!“ И одиста, ако би будућности било намењено да изведе какву реформу брака, онда би прва брига те реформе била да у браку одреди рок. Ако је брак нека врста дуга човечанству, дуг је само онда дуг кад има одређен рок. И што је главно, када би имао одређен рок, брак би се можда могао и уредити на банкарској основи. Сваке године би се извршило инвентарисање, извео биланс, утврдила актива и пасива и — ако је пасива већа од активе, предали би се кључеви трговачком суду, и готова ствар. Док тако не буде, брак одиста личи на акционарско друштво, где дивиденду вуку гдекад пунице, свекрве и свастике, а гдекад и какав кућни пријатељ. Ако је пак брак једна дужност према отаџбини, онда би га бар требало тако удесити да се држава одужи признањем за добро и савесно вршење те дужности. Не мислим да би држава имала даровати медаље за храброст, за грађанске заслуге и за ревносну службу, иако би таква одликовања била врло подесна и у браку, али да нађе можда који други начин којим би се одужила онима који до краја испуне своје брачне дужности. Један мој пријатељ, бавећи се мислима о односу државе према браку, дошао је био на срећну идеју, како би се на тај начин чак дала извести и најкоренитија реформа брака када би се завели указни бракови. Ја не знам како би, по њему, изгледали ти указни бракови, али свакојако да би тада важило не само указно склапање бракова већ и премештаји, унапређења, стављање у пензију, отпуштање из службе због неспособности, па можда чак и помиловања од даљег издржавања брака. Били би то необично занимљиви укази којима би се мужеви премештали по потреби службе, чиме би се бар озаконила појава која се и иначе у животу тако често дешава; па укази којима се мужеви, на основу § 70, стављају у стање покоја, чиме би се такође озаконила појава која се и иначе у животу тако често дешава, и, најзад, отпуштање из државне службе, чиме би се такође озаконила појава која се и иначе у животу тако често дешава. Ја лично нисам се никад бавио мислима о реформи брака, убеђен да је он већ давно и реформисан и деформисан. По моме мишљењу, највише ако би се могло што учинити за брак, то је потреба да се приступи његовој репарацији. Да се одржи једна зграда, која је зидана на каменим темељима, мора се оправљати, препокривати, кречити, дограђивати и замазивати, а брак, који је назидан само на међусобно датој речи, пред свештеником, — па се никад не репарира. О овоме би морали повести озбиљно рачуна сви поборници одржавања данашњега брака и постарати се да се и брак понекад препокрије, догради, окречи и замаже. Уосталом, тешкоћа реформе брака лежи и у томе што нико ни до данас није начисто с тим шта је то брак. Мало је појава у животу о којима је тако много размишљано, и тако много казано, као што је то брак, и мало је појава о којима постоје тако разнолика и противречна мишљења, која једно друго потиру и искључују. Почевши од онога баналнога: да је брак пакао, и противног му мишљења да је брак рај земаљски, и сва остала мишљења крећу се измеђ' таквих крајности. Зависи, изгледа, од тога чија су то мишљења: нежењених или ожењених, очараних или разочараних. Покушај науке да се и она уплете у објашњење брака као појаве свео се на голе речи и празно философирање. Или се зар може сматрати за решење проблема једно овакво мишљење једног философа: „Брак је морална заједница заснована на неморалним односима; тежња за одржањем свога ја заснована на одрицању свога ја; удвостручавање својих дужности на бази преполовљених својих права“. Или ви, можда, мислите да би друге науке, свака са свог гледишта, умеле што поузданије рећи од философије? Ја мислим, када би их консултовали, да би њихови одговори гласили овако отприлике: Историја: Брак је једна од ретких историјских појава, код које се освајач потчињава побеђеноме. Математика: Брак је збир двеју непознатих количина из којих треба извући корен. Резултат би имао бити минус, а ако се ипак у браку појави једно плус, онда се таква једначина свршава бракоразводном парницом. Литература: Брак је интересантна прича, гдекад и роман, са необично лепим почетком који личи на лирску песму, али често са рђавом садржином и још чешће са неочекиваним свршетком. Граматика: Брак је именица мушкога рода који се у животу потчињава законима женскога рода. У граматици има, али у животу нема једнине, а множина се само онда да поднети кад је не чине више од два лица. Геометрија: Брак чине две паралелне линије, које полазе упоредо у живот и никад се не могу да сретну. Физика: Брак је појава код које два тела имају за одржавање еквилибритета заједнички, но замишљени, ослонац, те услед тога врло лако губе равнотежу. Хемија: Брак је једињење два елемента, од којих ипак сваки задржава своје особине. Једна кап стране киселине, канута у то једињење, врло га лако нагриза и раздвоји у саставне делове. Географија: Брак су два пола која, зближена, достижу тропску, а удаљена — враћају се својој леденој температури. Као што видите, ни ови одговори нису нас нимало приближили решењу питања, те би можда оправданије било да се оканемо науке и да се обратимо људима. Брак је ипак установа коју човек ствара, а човек и преживљује, па зашто он не би имао и најпречега права да о њему да своје мишљење. Разуме, се, тешка је то ствар обратити се свакоме појединцу, али када би се обратили појединим професијама, ја бар мислим да би њихови одговори овако гласили. Трговац: Брак је ортачко предузеће, које може успевати само онда кад га не поткрадају млађи. Војник: Брак је освојена варош, која никад није довољно обезбеђена од упада непријатеља. Свештеник: Брак је свакодневни оченаш, код којега треба изговарати само речи: „Но избави нас од лукаваго“, а бива ипак да многи додају још и: „И не наведи нас во искушеније“. Лекар: Брак је зараза која већ сама у себи садржи антитоксин. Болесници се најбоље осећају при великој температури, а, напротив, рђаво при нормалној. Дијета није за препоруку, јер она само погоршава болест. Судија: Брак је привремено поравнање двеју парничних страна. Апотекар: Брак је пилула справљена по једном застарелом рецепту, уваљана у шећер, да би се лакше могла прогутати, па ипак често заседне у грлу. Новинар: Брак је леп само као уводни чланак кад је, што је неминовно, без штампарских грешака које му кваре смисао. Књижар: Брак је књига која се радо чита у првом издању, ређе у другом, а кад застари и постане класична, онда губи сваку вредност. Железничар: Брак је у први мах, док пролази кроз тунел, пријатан воз за шетњу; нешто доцније он постаје путнички воз, а још доцније несносни, теретни воз. Судари се готово редовно дешавају на скретницама. Поштар: Брак је препоручено писмо, обично погрешно адресовано, које је интересантно само док је затворено. Телефонисткиња: Брак је спој двеју нумера, које се све дотле добро разумеју док какав додир споља не прекине везу или, што је још чешће, докле се неко трећи не умеша. Спортиста: Брак је скок код којега није важно до које си висине скочио, већ како си се дочекао на ноге. Има их који се дочекају снажно и чврсто, има их који поклецну на једну или на обе ноге, има их који посрну, али је најчешћи случај да се дочекају оним делом тела који је прописан за седење. Глумац: Брак је комад који се не игра пред публиком, а кад ипак доживи аплауз, то значи само да је рђаво игран. Рђавој игри су најчешће криви редитељ, кога публика н не види, или суфлер, који гдекад суфлира и речи којих нема у тексту. Главне роле у комаду — противно свима литерарним правилима — у првоме чину су емотивне и пуне израза и захтевају сву снагу и таленат глумчев, у даљим чиновима малаксавају и завршавају се без икаквога ефекта, па је стога и боље не играти комад до краја. Ето, само неколико мишљења, па колико разноликих погледа и колико мало одговарају на постављено питање: шта је то брак? Веле да је ипак најбоље обратити се искуству, да је оно једино кадро дати одговор најближи истини. Отишао сам, дакле, једнога дана искуству и упитао га: — Шта је то брак? — Брак, да би био оно што се жели, треба да има троје... — Знам: муж, жена и кућни пријатељ. — Не прекидај ме! — избрецну се на мене искуство. Брак чини троје: љубав, поверење и стрпљење. Јеси ли, дакле, имао љубави? — Имао сам је према свима женама. — То је више но што треба. А поверење? — Код моје жене нисам успео никад да га стечем. — Уосталом, љубав и поверење и јесу нешто споредније ствари, више декор брака. Главно је стрпљење. — То сам имао. — Е па, ето ти одговора: брак је стрпљење. Ја сам стрпљења одиста имао, али морам овде учинити признање да су ме томе стрпљењу научили и привикли моји критичари. Наиме, мене су критичари увек тако женски грдили да сам у брак ступио са већ утврђеном навиком да подносим грдње. На тај начин и доживео сам да, готово једновремено, прослављам јубилеј рада на литератури и на браку, само не и са истим резултатима. </poem> {{ЈВ-аутор|Бранислав Нушић|1938}} [[Категорија:Аутобиографија (Б.Нушић)]] e6tflc3o2k4ogcz2fk1cmml6uyiryjl 0 17606 147522 136175 2026-10-06T19:06:15Z Galicijac 19151 Исправио заглавље. 147522 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Аутобиографија]] | | [[Аутобиографија/БРАК|БРАК]] | [[Аутобиографија/НЕИСПИСАНА ГЛАВА|НЕИСПИСАНА ГЛАВА]] | [[Аутобиографија/ПОГОВОР|ПОГОВОР]] }} <poem> Jа сам у Предговору рекао да ћу своју аутобиографију завршити женидбом, налазећи да после женидбе човек и нема аутобиографије, а ја нисам рад да пишем биографију. Рекао сам, још, да сам даљи опис мога живота поверио једноме своме пријатељу, и ову неисписану главу, ево, уступам њему. </poem> {{ЈВ-аутор|Бранислав Нушић|1938}} [[Категорија:Аутобиографија (Б.Нушић)]] 1joxf1vumzeqfarfzmbycl0nv8n5dz8 0 17607 147523 48474 2026-10-06T19:06:55Z Galicijac 19151 Исправио заглавље. 147523 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Аутобиографија]] | | [[Аутобиографија/НЕИСПИСАНА ГЛАВА|НЕИСПИСАНА ГЛАВА]] | [[Аутобиографија/ПОГОВОР|ПОГОВОР]] | [[Аутобиографија|Садржај]] }} <poem> Jа сам у ствари завршио своју аутобиографију, али је л' те да вам изгледа као да нешто недостаје, као да није прави крај? Онако отприлике као што у позоришту има комада тако некако недовршених да публика, и кад се последњи пут спусти завеса, још увек седи и чека наставак. Ја не бих желео да своје читаоце ставим у тај положај да чекају наставак. Написаћу још и ову последњу главу. Уосталом, ја сам се некако већ измирио са оним што треба у последњој глави једне биографије написати. Можда на мало чудан начин, али сам се ипак измирио. У последње време, један млади подузетник некога новог погребног предузећа, којега и не познајем, почео је необично срдачно да ми се јавља. Колико год пута прођем крај његове радње, па ма то било и по неколико пута дневно, он увек љубазно скида капу и срдачно ме поздравља: „Добар дан желим!“ Само што ми не каже: „Извол'те, молим вас, извол'те свратите. Имам робу особитог квалитета и вама ћу, верујте, учинити нарочите цене!“ У почетку ме је бунила та његова љубазност и дошло ми је више пута, кад ме тако љубазно поздрави, да га брутално нападнем, али сам се полако, полако почео да навикавам. И почео сам да се мирим, тако да сам најзад узео да застајем, при проласку, пред његовим излогом и да меркам мртвачке сандуке. Затим је то бивало све чешће и чешће, готово свакодневно, све док ми то није постала права навика. И не само што сам застајао пред излогом, већ сам почео да се упуштам и у пријатељске разговоре са младим подузетником, који је увек стајао на вратима своје радње. — Шта мислите, — рекао бих му стојећи тако пред излогом — шта мислите ви о овоме сандуку? — Ох, господине, тај бих вам могао нарочито препоручити! — одговорио би усхићено млади подузетник. — Није ли нешто мали? — Молим, дозволите, — рекао би он и измакао би се од мене три-четири корака, те ме премерио од главе до пете — уверавам вас, господине, да ће вам тај тако добро стајати као да је мера на вама узимана. — Не мислите да је мало тесан? — Можда нешто пасент, али то само у почетку, као на пример нова ципела, али доцније, верујте, осећаћете се сасвим комотни. — Да, вероватно... а што се тиче квалитета? — О, молим! — пресекао би ми он реч. — Што се тога тиче, могу вам дати писмену гарантију за пет година. Разуме се, кад смо се ближе упознали, упустили смо се и у детаљније разговоре, и он ми је чак, пун одушевљења и поноса, изложио једног дана и свој нацрт програма за погреб. На челу пратње јастуче са орденима, па онда венци, па рипиде, па певачка друштва, итд., и, разуме се, одмах ме је увео у дућан, да ми покаже јастуче за ордење и пешкире за чланове певачких друштава. — Само, молим — додао би уз то — ствар треба тако удесити да умрете лети, кад је дужи дан, те да се цео програм може извести. Као што видите, дакле, благодарећи једној тако срећној случајности, ја сам се не само измирио са садржином ове последње главе моје биографије, већ сам унеколико учинио и све потребне припреме. Сад остаје још само да умрем, како би публика, која чека крај представе, могла ићи кући. Ја ћу већ и у том погледу учинити све што зависи од мене. Али када се буде чуло да сам умро, ви ћете видети, свет ми то неће веровати. Ја сам толико пута терао шалу са овим светом да ће, вероватно, и том приликом многи мислити да је то само нека нова шала. Нешто слично ономе што се десило Таљерану, чији су политички трикови тако чести били да се свет и приликом његове смрти питао: „Шта ли је хтео с тим“? Зато при објављивању моје смрти треба бити обазрив. Првога дана треба донети у новинама белешку: „Као што се чује, г. Нушић је јуче умро“. Другога дана већ би се могла донети оваква белешка: „Све више и више се потврђује наша јучерашња вест да је г. Нушић умро“. Па тек трећега дана рећи: „Као што из врло поузданих извора сазнајемо, г. Нушић је одиста умро“. Да би се код публике одагнао и последњи траг сумње, могао би, том приликом, доћи к мени и ко од новинара да ме интервјуише. А како би се могло врло лако десити да му ја том приликом не бих могао на постављена питања одговорити, то је, мислим, најбоље да ја још сад спремим тај интервју. То уосталом није тако необична појава — интервју са једним мртвацем. Напротив, у политици се то врло често дешава да баш они који су мртви пишу интервјуе са собом и нуде их разним редакцијама. Тај интервју, у овом случају, ограничиће се само на то да утврди факат да сам ја умро, без икаквих других амбиција или претензија. Тај би интервју овако отприлике изгледао: Новинар: Послат сам од директора „Светлости“ и молим вас да будете добри рећи ми коју реч о вашој смрти? + Ја (ћутим, као што је и ред да мртав човек ћути). Новинар: Могу ли дакле очекивати? + Ја (ћутим и даље, не би ли се новинар, на тај начин, уверио да сам одиста мртав). Новинар: Мислио сам да могу рачунати на вашу предусретљивост? + Ја (најзад и мртав пролајем): Сасвим, као што сам и ја рачунао на новинарску насртљивост, који ни мртвом човеку не дају мира. Дакле, шта сте ради? Новинар: Напољу се говори да сте ви умрли? + Ја: Не треба, знате, никад полагати много на те уличне гласове, премда, у овоме случају, има у њима и доста истине. Новинар: Може се, дакле, сматрати да сте мртви? + Ја: Рачунајте с тим као са једним фактом, који вам може служити као полазна тачка за интервју. Новинар: Могу ли знати побуде које су вас руководиле на тај корак? + Ја: Одавна се носим мишљу да се повучем из живота. Новинар: Јесте ли имали какав нарочити разлог што сте изабрали баш овај моменат да умрете? + Ја: Могу вам рећи да сам ја у ствари помишљао на то да целу ствар одложим на дуже време, али ствар се, и против моје воље, другаче свршила. Новинар: Занима ме јако тај детаљ. Би ли били тако љубазни да ми га испричате? + Ја: Зашто не! Ствар се, видите, овако десила. Лекари, који су се пре неки дан искупили око моје постеље, донели су, на латинском језику, одлуку да ја треба да умрем. Како сам ја још из ране младости познат као врло рђав латинац, то сам се овом приликом користио том својом лепом особином и просто их нисам разумео. Сутрадан, када су понова дошли, изненадили су се кад су ме затекли жива. „То просто није могуће!“ — узвикивали су они. Почеше понова да ме куцају, пипају, ослушкују и онда се поделише у два табора; мој домаћи лекар био је мишљења да ја морам у року од двадесет и четири сата умрети, док је други, његов колега и иначе мој добар пријатељ узбуђено узвикивао: „Тај је кадар још месец и два да се вуче овако!“ Ја сам покушавао, али без сваког успеха, да измирим њихова гледишта, али су они падали у све већу ватру. Најзад почеше да сецују на мене: мој домаћи лекар положи нову новцату хиљадарку, тврдећи да ћу ја умрети за двадесет и четири сата; онај други положио је на то своју хиљадарку, тврдећи да ћу се ја „вући тако још дуже времена“. Опкладили су се, пружили једно другом руке и замолили ме да ја пресечем. Сутрадан изјутра дође ми домаћи лекар сам и већ из првих речи које је изменио са мном увиде да сам ја присталица онога другога. „Ах, то није лепо од вас! — пребацивао ми је он. — Ви у овоме случају треба да сте потпуно неутрални или, ако већ налазите да треба симпатисати чијем мишљењу, онда сам вам ја ваљда пречи и ближи!“ Правдао сам му се да ја никако не желим да будем пристрасан и да немам никаквих нарочитих разлога ради којих бих пристао уз мишљење онога другога лекара, до једино тај што ми он допушта да нешто дуже живим. То нарочито увреди мога лекара, он плану и рече ми отворено да је онај његов колега једна озбиљна незналица, да је он такво тврђење поставио само зато да демантује њега као кућњега лекара. „Али, господине, — додао је он узбуђен — не дам се ја демантовати; не могу ја дозволити да будем тако олако демантован. Ви треба да умрете, господине, још у току данашњега дана!“ Покушавао сам да му изнесем извесне противразлоге, али је он остао при своме, тврдећи како то није лепо од мене, као културнога човека, што очевидно идем на то да омаловажим медицинску науку, која је у овоме веку начинила већи прогрес но све остале позитивне науке. Најзад, примакао је столицу, сео је крај моје постеље, узео ме за руку и почео сасвим пријатељски да разговара! „Значи, ви претпостављате да животарите тако још месец и два дана, а у ствари ви сте већ измирени с тим да ћете умрети!“ — „Да!“ — „Ја велим, драги пријатељу, — настави доктор пријатељски — што ће бити јесенас, нека буде вечерас. Наш народ је мудар и његова философија је здрава, па је треба послушати!“ И на крају крајева, пошто је апеловао и на моје добро срце, морао сам му попустити, и тако је, ето, дошло до тога да сам сад умро. Новинар: То је одиста занимљиво! (Бележи). + Ја: Да, врло је занимљиво. Новинар: А смем ли вас замолити да ми кажете још и ваше мишљење о смрти? + Ја: Одговорићу вам врло радо и на то, али могу вам рећи да сам променио своје мишљење. Све док нисам умро, имао сам сасвим друго мишљење о смрти; отприлике онако као што људи, све док се не ожене, имају другаче мишљење о браку. Новинар: Мене интересује нарочито ваше мишљење, јер би се оно могло сматрати као аутентично? + Ја: Одиста је тако, и ви сте пали на врло сретну мисао: да мртвог човека питате шта мисли о смрти. То је једини начин да се дође до аутентичног мишљења о тој појави. Новинар (вади нов лист хартије). + Ја: Ви знате врло добро да има разноликих мишљења о смрти, али су сва та мишљења живих људи, која они, додуше, кад умиру, подвргавају извесној контроли, само нам, на жалост, та своја контролисана мишљења не објављују. Према најстаријем мишљењу, које се провлачи готово кроз све религије, постоје два живота: један је земаљски, а други ваљда иноземни, и, према томе, ја бих сад требао да сам у иноземству; међутим, ја имам предосећање да ћу тек сада бити у земљи. То застарело мишљење препарирано је доцније тврдњом да постоје два живота, од којих је један телесни а други духовни. Према томе, кад човек умре телесно, живи духовно, и онда вероватно и обратно: кад умре духовно, он живи телесно. Овај је други случај у свету много чешћи, и могу вам рећи да се тај телесни живот претпоставља духовном, вероватно и зато што је духовни живот, мислим онај после смрти, страшно монотон. Дух човечји после смрти ужасно беспосличи и једина му је забава да посећује своје драге на сну и да се јавља женама на спиритистичким седницама. Иначе, могу вам рећи да је моје дубоко уверење: да је и смрт навика. Штавише, човек се брже и лакше навикава на смрт но на живот. И верујте да је та навика тако упорна да мртав човек више и не мисли на живот, обратно живом човеку, који увек мисли на смрт. Жив човек чак и одузима себи живот, док мртав човек не одузима себи никад смрт. Да уђеш у живот, треба ти безброј припрема: мораш учити да 'одиш, да говориш, па онда, доцније, мораш стећи извесне квалификације; док смрт све то не тражи, не тражи вам ни да ходате, ни да говорите, нити вам тражи каквих квалификација. Оно што општина дели гробнице на гробнице прве, друге и треће класе, то мртви не узимају у обзир, они сви сматрају себе за мртваце прве класе. О смрти и њеним лепим странама постоји врло много фраза, које су изрекли они философи који су волели да живе. Тако по њима: смрт је прибежиште мира; тихи одмор после животних бура; смрт је философија живота, резултанта свих напора, крајњи циљ свих путева, и ваздан још лепих речи, које се обично употребљавају у посмртним беседама. Једна од тих фраза је и она: да је боље бити мртав лав но жив магарац, коју реч мртви лавови признају, али је не признају живи магарци, а кад већина нешто не признаје, онда то остаје само мртва књишка мудрост. Што се мог личног мишљења тиче, могу вам рећи да ја о смрти имам необично добро мишљење, као о једној од најпоузданијих ситуација коју човек може постићи, и према томе: уверавам вас да бих ја волео да сам још жив. Новинар: Шта би се још дало забележити о вашој смрти? + Ја: Ја мислим да је за вас, као и за мене, главна ствар да сам умро; све остало је од спореднијег значаја. Новинар: Па ипак, радо бих хтео знати: које су биле ваше последње речи? + Ја: Какве последње речи? Новинар: Па знате, ред је кад човек умре, да каже неку последњу реч, која се после згодно да употребити у биографији. + Ја: Ах, да, сећам се. Ја сам пред смрт питао жену: пошто су диње на пијаци? Новинар: Али, забога, то се тек не може забележити као последња реч једног књижевника. Ви знате добро да је, на пример, Торквато Тасо узвикнуо: „У твоје руке, Господе!“ Вилијам Скот је рекао: „Тако ми је као да сам се поново родио!“ Бајрон је рекао: „Хајде да се спава!“ Рабле: „Спустите завесу, комедија је свршена!“ а Гете: „Више светлости!“ Дакле, јесте ли и ви тако што узвикнули умирући? + Ја: Нисам, а не верујем ни ти честити људи, које сте ви цитирали, да су што слично казали. Све су то биографи измислили, или бар дотерали. Ја знам, на пример, једног мог пријатеља, глумца, који је пред смрт рекао: „Ја тропа!“ и направио лице као да је у ајнцу на седамнаест извукао десетицу. У новинама сам после читао да су му последње речи биле: „Ја сршавам!“ Новинар: Но, па да, то се мора мало дотерати. Ја сам, на пример, ту скоро, описивао смрт једнога нашег политичара, који је при самртним мукама стењао као магарац, али сам ја у опису рекао да је дубоко уздахнуо и на самртничком челу му се исписала брига за отаџбином. + Ја: Е, ако пристајете да ствар тако дотерате, онда ћу вам признати да су моје последње речи биле у ствари један дијалог, измеђ' мене и доктора који ме је лечио. „Реците ми, докторе, — питао сам га кад су већ настали последњи часови — реците ми, шта ће ме отприлике коштати смрт?“ — Мислите ли: заједно са трошковима око сахране? — Не, не за те трошкове имам већ предрачун. Но рад сам да знам шта ћете ме ви коштати. Ваше посете? — Па, имао сам десет посета по педесет динара и један конзилијум, свега шест стотина динара. — Јефтино, одиста јефтино. Мог пријатеља, покојног Андрију Јанковића, коштала је смрт пет хиљада динара, а ништа боље није прошао но што ћу ја проћи. — То је, знате, зато тако јефтино што је мој принцип у раду: мала зарада, али што већи обрт. Јер, најзад, лекар који је лечио вашег пријатеља, покојног Андрију, заради на његовој смрти пет хиљада динара, а за то време ја на десеторици покојника зарадим ту исту суму! — Одиста, одиста диван принцип: што већи обрт, макар и мања зарада. А овај... ја ћу скоро, је л' те! — Да, да, ту сте... — Онда, молим вас, испуните меницу на шест стотина динара, колико вам дугујем, да вам је потпишем. Ето, то су отприлике биле моје последње речи. Као што сам пре толико година, после преживљенога детињства а ступајући у живот, рекао: „Испуните ми меницу да је потпишем!“ тако сам, ето, и завршавајући живот, изрекао исту мисао. То би, разуме се, у биографији могло гласити: „Дајте ми живота, ја још нисам казао последњу реч!“ Новинар: Па хоћу ли то забележити као ваше последње речи? + Ја: Немојте. Напишите: „Збогом и хвала на пажњи!“ Новинар: Зашто то? + Ја: Јер сам тим речима рад и ову књигу да завршим. Збогом и хвала на пажњи! </poem> {{ЈВ-аутор|Бранислав Нушић|1938}} [[Категорија:Аутобиографија (Б.Нушић)]] ltfrrouuedh73jka27z9i59qd2h8kuc 0 19673 147487 146386 2026-10-06T18:17:07Z Galicijac 19151 Исправио заглавље. 147487 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Симо Матавуљ|Симо Матавуљ]] | [[Бакоња фра Брне]] | | [[Бакоња фра Брне|Садржај]] | [[Бакоња фра Брне/I|-{СВЕТА ЛОЗА}-]] | [[Бакоња фра Брне/II|-{КУШМЕЉ И КУШМЕЉИЋИ}-]] }} <poem> {{Tab}}Далмација има: шест бискупа, четири митроносна опата, шест каптола, десет богословскијех сјеменишта, четрдесет деканата, двјеста деведесет и седам парохија, сто тридесет и три капеланије, седамдесет и три манастира и у њима око двије хиљаде пет стотина манастирске чељади. {{Tab}}У Далмацији има католичког народа око четири стотине хиљада душа; ова је сиромашна, те се њезина дјеца кланчају на све четири стране свијета ради хљеба насушнога, па ко то зна, тај би могао рећи да у томе винограду господњем према простору земљишта и броју чокота, има работника и одвише. Али већини Далматинаца и данас је јад на Французе, који почетком овога вијека укидоше још толико бискупија, опатија, каптола, сјеменишта, деканата, парохија, капеланија, манастира и цркава. {{Tab}}Као год што се многа далматинска племена поносе својим јунацима у прошлости, који су се одликовали у ратовању с Турцима, тако се исто многа племена поносе својим „мисницима“, који су се борили противу „невирних ркаћа“; као год што у Далмацији има братстава која су у непрекидноме низу дала тридесет-четрдесет сердара, барјактара итд., тако исто има их из којих је изашло толико фратара или попова (фратар је више цијењен). {{Tab}}Така се племена зову: свете лозе. {{Tab}}Така је света лоза Јерковића у Зврљеву, која је, до данас, дала манастиру В. двадесет и пет фратара. {{Tab}}Има једна књига у којој су животописи свију фра-Јерковића до половине овога вијека, њих двадесет тројице. Ја сам био срећан да ту књигу имам у рукама за њеко вријеме, те сам из ње исписао главније податке о њеколицини главнијех фра-Јерковића, а овдје ћу навести само пет биљежака, да читаоци виде заслуге тијех људи. {{Tab}}Напомена. Први број значи годину рођења, један крст значи које се године човјек зафратрио, дакле, кад је умро за свијет, а два крста значе годину у којој је збиља умро, онако као што и ми мремо. {{Tab}}Ево тијех биљежака у буњевачком говору, сасвијем као што је у поменутој књизи: {{Tab}}„Фра-Брне II (†† 1519). Привеја је пуно пука из старога закона у католичку виру, у чем су му баш вридно на руку били: Е. Моћениго, провидур у Задру, Т. Пилотић, капитан у...; Р. Патак, алфијер у..., како свидочи један запис од руке истога фра-Брне, у коме реченоме запису (од године 1502. на глагољскоме часослову, на коме има још много записа) речени ф. Б. припоручује редовницима посли себе да спомињу на малој миси имена тих људих... Још се приповида о њему у Зврљеву да је липо пива уз гусле, по влашки и да је мога дозвати човика на једну уру далечине, тако је јак глас имâ.“ {{Tab}}„Фра-Мартин (1545, † 1565, ††1630). Жупникова је у... Бижа је од Турака прико воде два пута... Бија је рањен из пушке од ришћанах... Има један запис од њега: да није никада окусија рибе, ни варене ни печене, ни морске ни ричке, јербо је није мога поднити, што је баш један чудан секрет од нарави!...“ {{Tab}}„Фра-Јерица (1631, † 1652, †† 1710). Наодија се у Котарима кадно сердари Јанковић и Накић прогнаше Турке... Млого је поднија у бигству, а још више од злих и коварних људих, који га напаствоваше за ники велики грих, за шта је и педепсан бија. За његово вриме умра је један млади Јерковић у манастиру као дијак, а други Јерковића дитић побига је из манастира, те се само трећи заредија... При сврси бија је фра-Јерица исповидник бискупа и од њега пуно љубјен...“ {{Tab}}„Фра-Бортул (1709, † 1729, †† 1776). Ови славни редовник, кад је била велика глад, привеја је млого фамилијах из грчке вире у нашу католичку. Зато га је ђенерал нашега реда зва у Рим и приказа с(ветом) о(цу) папи Клименту, и учинили су му млого почасти, али је у повратку, путујући из Задра на коњу, пâ и уломија ногу, од шта је дуго болова... Кад је јопет била глад (1756), он је закупија жито и прода га добро пуку, а за добит купија је, у горњем крају, манастиру винограде, који данаске вриде прико 30.000 ф.“ {{Tab}}„Фра-Вићенцо (1774, † 1793, †† 1835). Кад је принцип пропа, одија је с осталом господом далматинском к свитлој круни бечкој ради покорења далмације ћесару, како биху послате депутације од све Далмације. Бија је код круне на ручку и разговара се с њом... Када Францези забранише наш с(вети), ред, он оста сам у манастиру за 8 година а редовници се разбижаху по жупах... У то је вриме притрпија млого од ришћанских ајдуках, који онда биснише страовито. У једноме сусриту речени ајдуци одсикоше му десно уво и оста без ува до смрати...“ {{Tab}}У наше доба има десетак кућа Јерковића, али се већ од поодавна дијеле на три гране, које се презивљу: Брзокуси, Зубаци и Кркоте. {{Tab}}Могао би ко, због тијех надимака, помислити е су Јерковићи презрени међу својим земљацима, а то није истина. Не само по жупама св. Фране, него чак и у Зврљеву, нико никог не зове правијем презименом ни правијем именом, него свако чељаде има надимак. Исти фратри, иако су, послије бога, највише штовани не могу измаћи томе народњем крштењу. То је, дакле, просто обичај, њеки зао обичај ако ћете, али ништа друго. А да је кућа Јерковића заиста у пуку штована као света лоза томе има сила потврда, а ми ћемо одабрати само двије-три. {{Tab}}Прво и прво, не само у Зврљеву, него и по околини, кад се што прича из старине, обично се додаје: „То је било у вриме фраМартина Брзокуса, или фра-Бортула Зубаца, или фра-Вице Кркоте“ итд. — баш као кад Бошњак рече: „За Кулина бана“, а Херцеговац: „У доба херцега Шћепана!...“ {{Tab}}Друго, Милушани, људи јако „приватљиви“ (како се онамо каже за лупежа) радије ће „приватити“ Јерковићима одојче, неголи другоме коме овцу јаловицу, е увјерени да је месо од Јерковића стоке много слађе од меса ичије друге стоке. {{Tab}}Још један примјер пак је доста. Прије њеколико година спорјечка се један Јерковић са њекијем сусједом. Јерковић се нашао прзница, те удари сусједа, а овај имао у руци сјекиру, па замахне оштријем пут Јерковића, али се брзо предомисли и обрне ушице, пак ушицама звизне Јерковића по челу и убије га. Питан у суду зашто то тако учини, убица одговори: „Није ми, валај, жâ шта сам га убија, али не би никад прижалија да сам му крв пролија, јер је њиова крв тешка и деветом колину...“ {{Tab}}Јерковића се сој разликује по много чему од осталијех досељенијех и старосиодскијех братстава. Брзокуси и Зубаци махом су кракати, дуга врата, коштуњави и космати. Кркоте су, већијем дијелом, малога раста, једри и голопузасти. Сви Јерковићи имају велике зубе, и готово сваки је мало развратастијех уста, смеђе длаке и сијеријех очију. Сви су веома ништи духом (у јеванђелском значењу), мируљубиви, слаткохрани, и врло мало „приватљиви“. {{Tab}}Само се по себи разумије да је међу Јерковићима најодабранија она грана од које је живи фратар. Фра-Вице (1774, † 1793, ††1835), онај којему су „ајдуци одсикли десно уво и који оста без ува до смрти“, био је Брзокус. А Брзокус бјеше и фра-Брне (III), (1819, † 1838, †† ?). Овај пошљедњи имао је три брата: Јеру, Јуру и Бару, или како се у Зврљеву зваху: Кушмеља, Чагаља и Шунду. Кушмељ — зато што бијаше веома рутав, Чагаљ — стога што је био сух као кука, а Шунда — због тога што је говорио кроз нос. Пошто је овога вијека свети чин био у грани Брзокуса, а Кушмељ био старјешина у братству, ми ћемо о њему, и његовој породици проговорити напосе, у овој другој глави. </poem> {{ЈВ-аутор|Симо Матавуљ|1908}} == Извор == * [https://ucg.ac.me/skladiste/blog_23036/objava_70281/fajlovi/BAKONJA%20FRA%20BRNE.pdf Бакоња фра-Брне] [[Категорија:Бакоња Фра Брне]] mkdbkjptgzgexx80palmahdnyh83pta 0 19674 147488 146395 2026-10-06T18:20:13Z Galicijac 19151 Исправио заглавље. 147488 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Симо Матавуљ|Симо Матавуљ]] | [[Бакоња фра Брне]] | | [[Бакоња фра Брне/I|-{СВЕТА ЛОЗА}-]] | [[Бакоња фра Брне/II|-{КУШМЕЉ И КУШМЕЉИЋИ}-]] | [[Бакоња фра Брне/III|-{ИЗБОР}-]] }} <poem> {{Tab}}Jере Јозов Јерковић, Брзокус, Кушмељ, бјеше штапоног, врата као у дивокозе, главе округле и тврде, да је могао њом букову даску разбити. Риђи му брци затискиваху ноздре и допираху до ушију. Зубима могаше нагристи плету, а шакама сломити чврсту сухорицу. Могао је појести печено двизе, али пити је слабо могао. Поред свега тога бјеше мирњачина, те га је ситна и жољава Барица, жена му, или како је зваху Осињача (због зеленијех очију), могла карати до миле воље. {{Tab}}Кушмељ живљаше понајбоље међу својима, а бијаше одијељен од браће. А како богатство није на одмет ни у светлој лози и како је вриједно знати колико треба да човјек има па да буде најбогатији у Зврљеву, чујте шта је било његово: {{Tab}}Од непокретнијех добара Кушмељ имадијаше: кућу под плочом, петнаест лаката дугу; уз кућу наслон; под кућом врт и десетак дана грохота, као што је сва земља у Зврљеву; под бријегом око петнаест мотика винограда и њешто загајене ограде. {{Tab}}Од кретног иметка имао је: жену Осињачу, три сина, двије кћери, двије краве, двадесеторо вуњачи, двоје магаради и свињу за посјек. {{Tab}}У родној години Кушмељ се могаше исхранити својим житом до Божића, а од тада до Петрова дне намириваше кутње потребе продавши вино, ако је и оно родило, продавши вуну и смок, продајући воће кад му је доба, и дрва преко све године у граду. Уз то, Осињача је ткала по вас дан, а њезино је ткање било на цијени. {{Tab}}Ето тако се у кући Кушмељевој састајао крај с крајем у родној години. Додуше њихове потребе не бијаху превелике. Нека је свагда пуре изобила, свечаником помало и помало комињака да се залије сухи залогај; нека је мркадине да се тијело покрије, па доста. По томе можете судити како су животарили Чагаљ и Шунда, а како и сви остали Јерковићи. Али сиромаштина није срамота никоме, а најмање светој лози! {{Tab}}А кад би љетина издала? {{Tab}}А кад би љетина издала, богме, и онда се њекако долазило крају. Осињача би ткала по вас дан и по сву ноћ, магарци натоварени дрвима и за њима Кушмељ касаху чешће пут варошице, а, што је најглавније у таквој невољи, и Кушмељ и Осињача и Кушмељићи стегли би се у појасу. Душа ваља, у злој години фра-Брне је помагао највише старијега брата, поњешто и ону двојицу. То је дује чинио као добар човјек, али томе бјеше и један крупан узрок, није вајде крити. Рекосмо попријед да су Јерковићи маличак прихватљиви, а глад је глад, а људи су људи, па ето фратру бруке готове, ако не претече зло! {{Tab}}Сад да пријеђемо на оно што је претежније. {{Tab}}Кушмељ као да бјеше и најпоштенији међу својим земљацима. Велимо: као да бјеше, јер не знамо поуздано. Он се клео да никад никоме није ништа украо осим стричевима двије козе, и то прије но што се оженио, и то по наговору покојног стрица Јурете; али су се и Зврљевљани клели да он има на души бар тридесет грла што ситне што крупне стоке, и још многе манастирске ствари. Сад, ко би у том могао право пресудити? Одиста се претјеривало и с једне и с друге стране. Тако је канда и царска власт мислила, те пребивши на полак и узевши на ум да кад је човјек из Зврљева, а није прихватио више од петнаест глава животиње, да тај човјек није пријешао из граница честитости, те да може бити народнијем главаром. И постави власт Кушмеља кнезом у Зврљеву. А Зврљевљани у тој прилици рекоше: „Лако је ономе бити светац, коме је бог отац!“ Бива: „Фра-Брне је бог, пак ти је лако, Кушмељу!“ {{Tab}}А и јест фратар Кушмеља љубио мимо браћу и мимо све рођаке, љубио га је „као крух вино“. Само да знате колико је пута с њим јео, баш с њим за једнијем столом, и у манастиру и по жупама! С њим је и путовао. Два пута идоше заједно чак до Задра! Он га је од дуга ослободио, он му је кров поплочао, он стоку купио, његова га је препорука дигла на кнештво итд. {{Tab}}Чагаљ, Шунда, Кљако, Рдало, Ркалина, Рора и сви остали изданци светога коријена не завиђаху Кушмељу толико ни једено јело, ни путовани пут, ни одужени дуг, ни покривени кров, ни запаћену стоку, ни стечено кнештво, све му то не завиђаху толико, колико њешто чему се Кушмељ надао. {{Tab}}А Кушмељ и Осињача зебли су у срцу да им се надање неће обистинити. О томе су сваког вечера говорили, а увијек једно те једно. Не само што сваке боговетне ноћи понављаху исте мисли, него понављаху исти истовјетни низ ријечи, тако да им дјеца научише напамет те разговоре, баш као какве молитве. {{Tab}}По вечери жена би започела: {{Tab}}— Чмањак није за то! Аја, брате, аја, аја, аја! Овако слаб и бедуаст нити би умија стрицу чизме очистити, нити би могâ воде донити, ни камару помести, а камоли да се диже у зору да звони Здраву Марију, а камоли да прати пишице стрица кад дигод на коњу пође, а камоли да буде свуда скоком, куда редовници оком, кâ шта је, боме, ред најмлађем дијаку! Аја, брате! А и да није свега тога, него да га пуште да ластвује, па да само књигу учи, зар би ово теле божје икад књигу научило? Ма на кога си се увргâ, не било те!... {{Tab}}Послије тијех ријечи настао би тајац и сви би се погледи стекли на Чмањка, а он би оборио главицу, знајући лијепо да је крив што дође на свијет слабуњав и „бедуаст“... {{Tab}}Томе дјетету право име бјеше Јозица. Материно питање: „На кога се увргао“, имало је заиста смисла. Јозици је било већ тринаест година, а глава му не бјеше већа од добре крушке, а према глави све остало, тијело и трбух му утонуо при ртењачи, еле, шака јада, сашта га и прозваше Чмањком... {{Tab}}Затијем би Кушмељ, уздахнувши најприје што дубље може, пробесједио овако: {{Tab}}— Бакоња, Бакоња, несритно дите! Ти би све могâ што Чмањак не може, могâ и тер како да те враг није обрнуја на своју!... Бакоња, врат сломија, оћеш ли се икад оканити галијотства, оћеш ли се икад памети дозвати?... Бакоња, гром те убија! Ти ћеш зло свршити, на вишалима ћеш свршити, кâ нико твој! Ти си приличнији за ајдука неголи за редовника, ти кâ да си по сто пута од ришћанске крви!... Несритно дите! Несритно дите, убија те гром!... {{Tab}}Рекавши то, Кушмељ би обично бризнуо у плач, а Бакоњи ни бригеша за то, но би се раскорачио и гледао мало подругљиво „ћаћу“. {{Tab}}Иве или Бакоња, „второрођени“ син Кушмељев, бијаше од дванаест година колико друго напредно дијете од петнаест, румен и збојит, живолазан, весео и готов увијек на „галијотство“. Он је одметао каменом и старијима од себе, одскакао и у трци утјецао свијем својим врсницима, могао се попети на дрво као вјеверица, могао је узјахати гола коња, а имао је срца да се побије и с којим бркоњом. У цијелом Зврљеву не бијаше дјетета које не би имало биљега од Бакоњине руке, али и његово тијело, бјеше пуно можуља, ама се никад не утече оцу да га он брани, него се светио сам, колико је могао, и трпио јуначки. А највише га одликоваше од друге дјеце његова тврда воља; што би наумио, то би и учинио, па му стотину сметња на путу било; што би хотио затајити, не би одао, па да га на муке мећеш. Поњекад би засуо ријечима, а погдјекад постао би мучаљив, као станац камен. {{Tab}}То је све чудновато, али је чудноватије што је Бакоњу Осињача више љубила но и Кушмеља и Чмањка и двије кћери, Галицу и Криву. Не ћаше дати прст један његов за које од њих, а прегорјети ћаше све скупа за његову лијепу главу. Планула би кад би и мало што скривиле цурице, искалила би се на свима у кући кад бијаше љута, а Бакоњи не само што никад не рече грке ријечи, но га је заклањала у свакој прилици, и онда кад је његово галијотство било и сувише очито. Колико и колико пута Кушмељу преври, па скочи да истуче „несритно дите“, а Осињача се онда накостријеши пут мужа, баш као квочка бранећи пилад. А рекосмо попријед да се силни кнез Кушмељ бојао жољаве Осињаче! Ђаво нека разумије како је то могло бити, али ви ћете разумјети да је маломе стога лако било раскорачити се и слушати подругљиво очине пријекоре. {{Tab}}Послије Бакоње најмилији бјеше матери подјевојчар Шкембо (или Роко), дјетенце од четири године. Пошто би се Кушмељ исплакао, узела би она Шкемба преда се, па му почне овако тепати: {{Tab}}— Ево, ко ће бити наш редовник, наш бискуп, наша круна!... Је ли да оцес, мој копицане (копрцане)? Ја шам маји, маји, маји, маји, па цу бити вики, вики, вики, па цу бити бискуп, бискуп, бискуп!... Дусо материна, сице материно, дико наша!... — Па онда: цмок! цмок! цмок! ижљуби га и љуљушкај докле не заспи. {{Tab}}— Бог ће све на добро управити! — рекао би најпослије кнез, након дугог размишљања. {{Tab}}— А да ко него бог! — прихватила би зијехајући Осињача, па би сви легли. {{Tab}}Тако је задуго трајало под кровом најстаријега Брзокуса, а тако хоћаше трајати још, да се не догоди њешто. </poem> {{ЈВ-аутор|Симо Матавуљ|1908}} == Извор == * [https://ucg.ac.me/skladiste/blog_23036/objava_70281/fajlovi/BAKONJA%20FRA%20BRNE.pdf Бакоња фра-Брне] [[Категорија:Бакоња Фра Брне]] 3giozun0cmvkcw4u49phxx4kbkwhnr3 0 19675 147489 146389 2026-10-06T18:21:06Z Galicijac 19151 Исправио заглавље. 147489 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Симо Матавуљ|Симо Матавуљ]] | [[Бакоња фра Брне]] | | [[Бакоња фра Брне/II|-{КУШМЕЉ И КУШМЕЉИЋИ}-]] | [[Бакоња фра Брне/III|-{ИЗБОР}-]] | [[Бакоња фра Брне/IV|-{УВОД У НОВИ ЖИВОТ}-]] }} <poem> {{Tab}}Бјеше у почетку јесени. Једнога раднога дана, одмах сунчаном смирају, Кушмељ и његови окупили се око трпезице, на којој се димљаше пура у дрвеној здјели. Сјевер је јако дувао. Прије но што ће сјести да једу зачатише сви једногрлице „Оченаш“ и баш изрекли „приђи краљевство твоје“, кадли Бакоњино танко ухо, кроза сву вјетрену хупу, чу коњски бахат, те потече к вратима, пак викну: {{Tab}}— Фра-Брне!! {{Tab}}Кушмељ и Осињача истрчаше у авлију и видјеше — прво што видјеше бјеше најдебљи дио фратров, јер кулаш обрнуо сапи вратима, а фратар се повио на кулашу, па с натегом извлачи десну ногу из узенђије. Сејиз, њеко црномањасто момче, одјевено по котарску, са читом кубура за пашњачом, држаше коња за узду, Кушмељ допаде, извуче братову ногу, па обухватив га око широког струка, поможе му да сађе. Па онда се браћа пољубише усумит два пута. Осињача цјелива дјевера у руку, а Бакоња принесе к уснама коноп којим се опасују фрањевци. {{Tab}}Фра-Брне бјеше свом главом мањи од брата, али кад би Кушмељ обријао брке, па му се надули образи, шија, трбух, и — сапи, био би исти фра-Брне. {{Tab}}— Бижмо у кућу, е помете! — рече духовник, па дода с прага: — Ваљен Исус! {{Tab}}— Вазда Исус и Марија! — прихватише Кушмељ и Осињача. {{Tab}}Она збуњена стаде се мувати по кући, не знајући шта ће. {{Tab}}— Па како, како? — пита дујо. {{Tab}}— Вала богу и присветој Дивици, није зла! Јето, глади није, а болести није, па се животари — вели кнез Кушмељ. {{Tab}}— Деде, невисто, метни мало сукна на столицу! — рече фра-Брне. {{Tab}}Осињача прострије „кличано“ ракно. {{Tab}}— Та-ко! — рече фратар. — Сад ми изуј чизме и метни ми кладу под ноге! Та-ко! Е, сад запали свићу! {{Tab}}У свакој католичкој кући налази се по једна воштаница, освећена на Сретење (на Канделору), а чува се у кући, за употребу самртницима. Осињача се прекрсти и прошапута: {{Tab}}— Опрости, боже и мајко канделорице! — па запали свијећу и усади је у чашу жита. {{Tab}}Брне наслонио плећа на повију од троножне столице, преплео прсте на трбуху и обрће палац око палца. Сејиз унесе бисаге, а Бакоња седло. {{Tab}}— Не знам шта ћу! — рече Кушмељ чешкајући се по глави. — Хоћеш ли да закољем једну кокошицу? {{Tab}}— Бог с тобом! — одговори фратар. — Јеси ли при себи? Није ли данас петак... Не мисли ти за вечеру... Камо вам остала дица? {{Tab}}— Сраме се, па се сакрила иза таре — вели домаћица. {{Tab}}— Ајде вечерајте, живи били! Стипане, дај да се и ми заложимо. И ти ћеш са мном вечерати, Јеролиме! {{Tab}}Домаћица метну своју здјелу на тле, а трпезицу донесе пред дјевера, па онда доведе Чмањка, Шкемба, Криву и Галицу да пољубе коноп стричев. {{Tab}}Стипан извуче из бисага једну гуку, завијену у хартију, коју одмота. Бјеху три печене пастрмке. Затијем извади десетак јаја, један сирац, пријесну погачу, виљушку, нож и чашу. {{Tab}}Кушмељ, чешкајући се једнако по глави, биће мислио: „Лако је тако постити!“ {{Tab}}— Оди, Јеролиме, сиди — вели фра-Брне. {{Tab}}— Ма ја... онај... као... — поче се нећкати. {{Tab}}— Оди, оди! Сиди и ти, Стипане, с намикаре! {{Tab}}И сва тројица сложише. Напољу се надимаше вјетар на махове, те трескаше вратницама. Торни пас Кушмељев вијаше у наслону. Осињача је шаптала с дјецом, а Бакоња заборавио на јело, па зинуо пут стрица. {{Tab}}Бакоња је мислио како је лијепо бити фратром! Како је лијепо јахати добра коња, водити уза се сејиза, носити чисто рубље, спавати на меку, у сувоти и топлини, јести меса и рибе, пити вина и кафе сваког боговетног дана! Како ли је лијепо да те свуда народ поздравља! Издалека људи скидају капе, а жене се клањају! Ко ти се примакне, љуби ти руку и коноп око појаса!... Бакоња дубоко уздахну. {{Tab}}— Шта ти је? Зашто не идеш? — запита га мати. {{Tab}}Бакоња одмахну главом. {{Tab}}Домало отворише се врата и уђе гомила Јерковића. {{Tab}}Први уђоше Чагљина и Шунда. За њима Кљако и Рдало са двојицом својих момака. Па онда пет Кркотића: Ркалина и Рора са своја три сина. {{Tab}}Један за другим сваки назва: „Ваљен Исус!“ и сваки пољуби фратра у руку, па посједаше. {{Tab}}— Како, Јуре? Како, Баре? Како, Шимета? Како, Вице?... Како сви? — пита фра-Брне. {{Tab}}— Вала богу и Дивици, са здрављем смо добро, а мучимо се како можемо — одговори Чагљина у име свију. {{Tab}}— Тако! — рече фратар и настави јести. {{Tab}}Братственици извадише луле с кратким камишићима, те закурњавише. {{Tab}}Пошто се нагледаше „вра-Наћвара“ (то је био надимак Брнин) погледи им се стекоше врху огњишта, гдје вишаше њеколико бутина овнујских и свињских поребрина. Једно момче Кркотића, гледајући то, шану најближем: {{Tab}}— Гледај, молим те, блага божјег у губавога Кушмеља! {{Tab}}— Еј, да није кров поплочан, или бар да је шира баџа! — одговори онај уздахнувши. {{Tab}}Пошто она тројица поједоше рибу, домаћин дохвати с полице један земљани врч, духну у њ и нагло одмахну главом, јер милиони зрнаца прашине излетјеше из њега. Бакоња приђе к оцу са воштаницом, те обојица отидоше ка бачвама, које бјеху иза разбоја. Свијећа се угаси, те Кушмељ рече: {{Tab}}— Запали је јопет, враг је однија! {{Tab}}— Однија ти памет, бештијо мушка! — рече тихо Осињача. — Зар се канделорица придаје врагу? {{Tab}}— Право кажеш, невисто! — рече гласно Ркалина. — Гријота је свићу грдити и кад није канделорица, а камоли још вриђати бога прид дичицом и прид дуовником. {{Tab}}— Валај смо баш бештије, кад се ни прид редовницима не можемо уздржати! А да шта лајемо кад нас они не чују? — додаде Кљако. {{Tab}}Хоћаху одиста Рдало, Рора и Чагљина сваки по њешто још рећи, да се фратар не бијаше заговорио са сејизом, те их не слушаше. {{Tab}}— Тако! — вели фра-Брне дигнувши чашу вина према оку. — Је ли ово старо вино, или је ново, а, Јеролиме? {{Tab}}— Јест, старо... није, него ново... није баш ни старо ни ново! — одговори кнез Кушмељ, толико се бјеше збунио од љутине због замјерака братственика. {{Tab}}— Како то — рече Брне — није ни старо ни ново? — па не сачека одговора, но испи чашу и остави је пред Стипана. {{Tab}}— Јево видиш, како. Притекло ми је пет барила од лањскога, а цина му је била пала прид тргање, те ти га ја смишај с новим; а новога сам наша тринаест барила, те ти ја све успи у ону бачву; а она бачва бере мало више од 18 барила, те ти ја... {{Tab}}— А је ли чему? — прекиде Осињача, питајући фратра. {{Tab}}— Вире ми, није лоше! — одговори Стипан, па поче љуштити јаја. {{Tab}}— Таа-а-ко! А оћеш ли дати браћи да сквасе грла?... Јесте ли вечерали, људи? {{Tab}}— Јесмо, јесмо! {{Tab}}— Таа-а-ко! Па дај да пију! {{Tab}}— Вала! вала! {{Tab}}Кушмељ узе бардак испред дјеце, па крену пут бачве, али га Ркалина устави. {{Tab}}— Нећемо да мишаш с тим комињаком! А-ја! {{Tab}}— Нама комињака и код куће притиче! — викну Чагљина. {{Tab}}— Не, не! — заграјаше сви. {{Tab}}Кушмељу би као да га пчела упече уврх носа, те одиже образе и брке, а зубе искези, па им вели: {{Tab}}— Ма, људи, шта ће вам цило вино. Овди нема ни дви чаше дропињака! {{Tab}}— Има, крижа ми, готово пун бардак! — рећи ће њеки Зубатац, наднијевши се. {{Tab}}Сви прснуше у смијех. {{Tab}}Осињача истрже мужу суд из руке, преручи комињак, па оде к бачви. Сви повукоше душу у се, те се чуло како млаз шиче. „Вра-Наћвар“ утолико извадио њеки лист, па стаде читати. {{Tab}}Чагљина примивши од снахе пун бардак, устаде и скиде капу. {{Tab}}Сви поустајаше и поскидаше капе. {{Tab}}Фратар, не дижући главе, рече: {{Tab}}— Стипане, намири коња! То је најглавније. Затим се побрини за моју ложницу одма! {{Tab}}Момак изађе, а за њим и Бакоња. Чагљина се накашља, омако како се чини кад се хоће да привуче чија пажња. А кад то не поможе, он зовну: {{Tab}}— О, вра-Брне! {{Tab}}Фратар диже главу. {{Tab}}Брат му тад започе: {{Tab}}У здравље ваше миле добродошлости, кâ шта је увике било наше драге добродошлости, јер она увик наше жеље и нашу душу ислиђује, јер она оди и броди међу нама гришнима, баш кâ мудрост међу воловима, да нас проведри и просвитли, ружа наша, кâ свића кроза дим од тамјана! Потом, да ти буде у свру, прид богом, прид царом, прид бискупом, провинцијалом, гвардијаном, народом и на ономе свиту за живот, а на овоме за душу! Потоме, кâ шта си се стегâ светим конопом, да стегнеш бољитак, зачетак, вировање и стрпљење и свако благословљење; јер душа не уми ди су дви, јер на крају виси покајање и мољење; а свра је велика, да ти, ружо наша, будеш дошâ кâ вист благовист од диве Марије, од Исуса слаткога, од Јозефа праведнога! Потом, како је Исус сакрушија богољубну змију, тако је у своја грка јуста метнуја киту цвећа, а проклети сотона просуја отров! Кâ што су вридни били сви наши мисници, двадесет и три до тебе, тако ће и након тебе! А ти писме пиваш и молитве диваниш. Кâ бог што све зна — јер мудрос, честитос, богољубнос, скрушенос, крипос, липос, милос, душевнос, радос, понизнос, у теби су кâ у врићи! А потом и потом, наш драги и благословени, славни, вирни и мирни, кâ што си носија, посија, просија, разносија, долика до воде, горика до брда, дакле, у глави чујеш, а у ушима видиш, а под петама је лако ономе ко је обувен, а у души ко је крижом умијен. Дакле, нека се личи кога боли овом светом свром, кâ ти вра-Брне, кâ и они наши сви прошли дуовници! Дакле: алвундандара, живија наш дични вра-Брне! {{Tab}}— Живија! — узвикнуше Јерковићи. {{Tab}}— Ко ће напити кâ он! — вели Ркалина, машући главом. {{Tab}}— Нико кâ он! {{Tab}}— Виру му његову, да је учија, каква би то глава била! {{Tab}}— Ја сам му мало коју рич разумија! {{Tab}}— А ја баш ништа! {{Tab}}И сви се дивише томе говору који не разумјеше, јер по жупама светог Фране, кад се напија учену човјеку или кад се у каквој претежнијој прилици говори пред ученијем људима, треба говорити да други не разумију. А Чагљина бијаше прави вјештак у томе, такав вјештак да он сам није разумијевао шта је говорио. Он је тако дваш-триш бесједио у манастиру, а њеколико пута у граду приликом опћинских избора, и увијек бјеше потресен највише он, па сви они који би га најмање разумјели. Бесједник нагну бардаком. А као да ни у томе послу не бјеше пошљедњи, јер му јабучица скакаше кроза дугачко грло, од котлаца до подбратка. Пошто предуши, хукну и додаде суд брату Шунди. {{Tab}}— Ун здрављен вран! Донбро донша! — напи Шунда, пак одапе ништа слабије од старијега брата и додаде суд рођаку Ркалини Зубацу. {{Tab}}А Ркалина, након добријех десет гутљаја, додаде суд Осињачи, јер бјеше већ празан. {{Tab}}— Е, овога још није било! — рећи ће Кушмељ тихо, како су га најближи могли чути. — Облапорне губе, дочепале се муктиша, па нагињу ко ће боље: кљу-ка, кљу-ка, кљу-ка! Кâ да мени с неба пада! Еј! еј!... {{Tab}}Уто се врати слуга носећи наручје сијена, којим напуни најбољи кревет. Бјеше их у кући свега три, отесанијех сјекиром од буковине, као што су обично по далматинским селима. Поврх сијена слуга прострије чисте плахте, које извади из бисага, а сврх тога метну покриваче. {{Tab}}За њим бијаше уљегао Бакоња, па се раскорачи пред прагом, гледајући косо стричеве и рођаке. {{Tab}}Осињача је њешто шаптала с мужем, пак напуни други бардак, којијем се обредише Рдало, Кљако и Рора. Па онда трећи, којим завршише момчад Кркоте и Зубаци. {{Tab}}Стипан припали цигарету фратру па се поизмаче. {{Tab}}Јерковићи разумјеше сад да је близу час у коме ће се излећи оно око чега се све обртало, те умукоше и погледаше Чагљину, а он скупио прстима мрске на чело, као да прибере мисли. {{Tab}}Сви очекиваху ко ће први проговорити и како ће. {{Tab}}Први пробјеседи слуга Стипан: {{Tab}}— Људи божји, ала сте дивљи! Тај ваш дуван смрди, вире ми, кâ куга, и штипље за очи, те ће трибати растворити врата и баџу пошто изађете! Људи божји, ала сте дивљи! {{Tab}}На то се узмигољише, али мудри Чагљина одмах поврне: {{Tab}}— А да што смо него дивљи! Ми смо, болан, кâ звирад! {{Tab}}Па угаси лулу, што и други смјеста учинише. {{Tab}}— Па онда још ништо — настави Стипан. — Ми смо пошли из манастира у подне, па је, богме, дујо уморан и он би легâ, а ви засили... {{Tab}}На то сви једанак поустајаше. {{Tab}}Фратар гледну на свој часовник и махну пут њих руком, али како у тај мах разјапи уста од зијехања, застадоше сви. {{Tab}}— Останите... јо...ш ма... ло, још мало! {{Tab}}Посједаше опет. {{Tab}}— Та-а-ко! А како је сад ов... ов...? — И опет му зијехање прекиде ријеч, али сви разумјеше, шта пита, јер је гледао Бакоњу. {{Tab}}Осињача брзо устаде, поклони се, стави руке за појас, па рече: {{Tab}}— Душе ми, вра-Брне, право да ти кажем, мало је бескаран, мало је своје главе, мало је жив, живљи од друге дице, али, јопет, даде се и свитовати има нико вриме!... {{Tab}}— Хм! Та-а-ко! {{Tab}}Чагаљ се значајно накашља, што учинише и сви његови. {{Tab}}— Није баш посве лош, али је мудар, мој вра-Брне. Дивице ми, мудрији у многим стварима од ћаће!... {{Tab}}— Та-а-ко! {{Tab}}Јаче кашљање међу Јерковићима. {{Tab}}— Од ћаће и од других, вируј ти мени, вра-Брне! Јето прикојуче дошли Личани да купују вино. Јере тражи по једанаест виорина барило, а они нуде по девет. Тако је трајало све јутро. Најпослинак Јере тијаше да дâ, али му Бакоња рече: „Не дај, ћако, јере сам се ја прикрâ кад су се разговарали, па сам чуја ди говоре да је вино по другим селима скупље од нашега, а слабије од нашега. Још рекоше да би се у наше могло усути трећи дија воде!“ {{Tab}}— Та-а-ко, тако! А-ну, амо, оди амо, од’, од’, од’! — рече фратар. {{Tab}}Бакоња пољуби стрица у руку. {{Tab}}— Па шта мислиш, а? Оћеш ли галијотати, ако те поведем у манастир, а? {{Tab}}— Ја ћу те слушати и бићу добар! — одговори Бакоња гледајући стрица отворено у очи. {{Tab}}— Не говори тако, дивље дите, него реци: Слушаћу вас, честити оче, и бићу вашој доброти припокоран! — поправи Стипан. {{Tab}}— Слушаћу вас, честити оче, и бићу вашој доброти припокоран! — понови Бакоња и пољуби опет стрица у руку. {{Tab}}— Тако, мој липи Стипане — рече Осињача — здрављица се наносија, а тако ти твоје срићице поучи неуко дите, јер ми, смо кâ говеда... {{Tab}}— Таа-ко! Доста сад! — прекиде дујо. — Мали ће доћи на ћуд, ја се надам, а ако ли не дође, ја ћу с њим натраг! А сад доста и за доста! Ти му, Барице, спреми мало пртенила и што знаш, па нека иђе сутра са мном. Таа-ко! А ти ме, мали, изуј! {{Tab}}Осињача допаде и ижљуби обје руке дјеверу. За њом приступи Кушмељ. Обоје заводњело очима. Она се обрне ка слузи, па хтједе и њега у руку цјеливати. {{Tab}}— Таа-ко! Доста, доста! — рече Брне. — Вриме је лећи! {{Tab}}Пак устаде и нагну се пут Стипана. Стипан ухвати за рамена од мантије и повуче к себи, те фратар оста у панталам’, прслуку и голорук. Такав се чињаше много дебљи и као њеко друго чељаде. {{Tab}}Чагаљ, Шунда и Ркалина шаптаху њешто живо мећу собом. Чагаљ упро кажипутом у своје чело па куца у њ. {{Tab}}Осињача рече дјеци: {{Tab}}— Ајте’ пољубите руку стрицу и реците: Вала наш липи дујо. {{Tab}}Чмањак, Кривица и Галица учинише тако а мати диже Шкемба, те и он ћуки стрика. {{Tab}}— Таа-ко! Ајте лезите! Ајте и ви, браћо! {{Tab}}— Би молија за једну рич! — поче Чагљина, скинув капу и примакнувши се ка огњишту. Сви се Јерковићи наслагаше иза њега. {{Tab}}— А шта то, Јуре? — пита немарно дујо чешући се по листовима. {{Tab}}— Би молија, а прости кâ старији и паметнији. Јево шта. Ми... онај... да речем, ми јево не желимо зла никоме, а телиш својој крви, своме брату, али... али... {{Tab}}— Ајде, брајо, Јуре, ајде кући, жив бија! Ајте сви, и онако је већ касно! — прекиде га Осињача, блиједа као крпа. {{Tab}}— Али... триба да кажемо да ми нисмо кајели... {{Tab}}— А шта кајели, шта кајели, губо пијана? — прекиде га Кушмељ и спопаде ватраљ. {{Tab}}Али стаде међу њих Шунда и зашунда дигнувши руку високо: {{Tab}}— Ајан! Овдин нен понмаже страншити! И мин монжемо слонмити коме ребра! И јонш канко! Алвундандра!!! {{Tab}}— Шта? — викну фратар запрепашћен. — да се бијете?! Прида мном?! Тааако!? А зашто?! {{Tab}}— Прије свега, реци овој магарчини да се не загони, јер ако га сваки прстом довати, неће остати папричка од њега! — вели Чагљина. {{Tab}}— Таа-ко!... {{Tab}}— А твоје ће се исто бројати, кâ увик, дујо, али је добро да нас чујеш! — вели Кљако. {{Tab}}— Таа-ко!... {{Tab}}— А њему, шта ће бити од ричи? Зашто се јиди, ако му је душа мирна? — вели Рдало. {{Tab}}— Таа-ко!... {{Tab}}— А најглавније је да држи руке при себи и језик за зубе, он и Осињача, јер... — Ркалина зашкргута зубима. — Таа-ко!... — Анко јонпет нансрне, дан ган звинзнем по ћинвенринци, Крнкотићу, динте! — вели Шунда. {{Tab}}— Ах, Исусе! Исусе! — уздахну дујо и стропошта се на столицу, пак диже обрве, ваљајући очима с једнога на другог. Стипан стаде иза њега, а Кушмељ и Бакоња прислонише се уза кревет. {{Tab}}— Јесам ли ја међу браћом или међу ајдуцима ноћас? — поче фратар. {{Tab}}— Мој добри, вра-Брне, молим ти се, чуј ме! — заче меко Чагљина. — Јесам ли ја рекâ шта рђаво? А јесам ли и мислија шта рђаво? А он нас тира из куће на овај начин! Ми јесмо у његовој кући, али смо се ради тебека скупили, и ја имам тебика да речем ништо у име свију, јер имамо договор. {{Tab}}— Таа-ко! — рече Брне, поврнувши се маличак. {{Tab}}— Тако је! тако! — заграјаше сви. {{Tab}}— Дакле, јево шта је. Малоприје сам рекâ, да ми немамо зле примисли на нашу крв, јер у крви је милос и крипос, а при том богољубнос... {{Tab}}— Немој тако, немој кâ оно мало при, него кажи укратко и бистро шта имаш! — рече фра-Брне. {{Tab}}Шунда одгурну брата, па ставши на његово мјесто: {{Tab}}— Ункрантко јен ово: мин ненћемо дан вондиш Банкоњу ун мананстир! {{Tab}}— Таа-ко? Ви нећете?! А ко мени заповида? {{Tab}}Кљако отури Шунду и стане на његово мјесто: {{Tab}}— Ми ти не заповидамо, нити можемо, али крви ми Исусове (а она је прискупа!) кајаћеш се, ако га поведеш, јер ће те ово дите осрамотити и нас свију! {{Tab}}— Таа-ко! А ја ћу с њим натраг, ако не буде за то. {{Tab}}— Зло је и да пође! — рече Рора. {{Tab}}— Докле га познаш, може учинити што се већ неће моћи исправити! — вели Рдало. {{Tab}}— Ма све су то празне ричи, и ја не знам шта оћете најпосли? {{Tab}}Жестоки Ркалина шкргутну зубима, одгурну све, пак се усићи пред фратра. {{Tab}}— Јево мене да ти кажем без завијања, најкраће и бистро. Ти одабра сина Кушмељева да учи књигу, па да с врименом буде редовник! Ти с нама вечерас не проговори три ричи, него нас задржа да видимо твој избор. Липо! Али ћеш чути истину, па чини како знаш. А истина је ово: у Зврљеву досад није било лупежа, паликуће, убојице, ни другог вражјега створа, кâ што ће бити овај Бакоња! Он се уметнуја на покојног стрица Јурету, ни узми ни подај, и обршиће кâ он... {{Tab}}Кушмељ јекну као рањени во. Осињача и Бакоња плакаху. {{Tab}}Немилостиви Ркалина настави: {{Tab}}— То си ти све знâ, али ти нама не вирујеш, него си се упија у твога Кушмеља. {{Tab}}— Ја нисам знâ то! {{Tab}}— Јеси, јеси! Јесенас смо ти казали све потанко. Казâ ти је и Чагаљ, и Шунда, и Кљако, и Рора, и ја, а кашће ти и све село, јер је све село на чуду е њим! Видиш како сад плаче уз матер, како се приподобија! Сирома! А џигерице би ти извадија за крајцару. Ето, мати му прича како је мудар, како се привукâ да слуша шта Личани говоре, а неће да каже да им је укра из колâ два пршута и да су и’ заједно појили... {{Tab}}— Лажеш! — рече Осињача кроз плач. {{Tab}}— Мучи, жено, мучи, немам ја кад, а могâ би липи ствари изређати... Дакле, разумија си све, па сад га води! Чуће му за здравље твоја браћа вратри, а ни св. Врани неће бити лако, јер ће га огулити, ако буде могâ, кâ што ће и право имати! {{Tab}}— Доста, гришниче, доста! — прекиде га фратар, више жалостиво неголи оштро. {{Tab}}Али Ркалин плану на то, пак састави руке на крсти и рече: {{Tab}}— Ко је виши гришник, ја или онај што заклања оваке лупеже, а вратре?... {{Tab}}Тада Стипану прекипје те викну: {{Tab}}— Натраг, ти Ркалино како ли те зову, јер ћу ти мозак пролити! — и маши се оружја. {{Tab}}Бакоња се стани у трен крај Стипана, а Кушмељ опет спопаде ватраљ. Осињача залелека. Фратар се укочањи на стоцу. {{Tab}}— Натраг! — повикаше сва тројица. {{Tab}}Ркалина погледа презирно Стипана: {{Tab}}— А што се ти уплићеш, ти скитачу, ти вратарски тавозилу, а!!? А знаш да ћу ти узети те црваљике иза паса, па ћу и’ сломити ода те!... {{Tab}}— Покушај! — рече Стипан извадивши кубуру. {{Tab}}Фратар угаси свијећу. {{Tab}}Чуше како крцну кокот на пушци. {{Tab}}Брна стаде помагање. {{Tab}}— Јере!... Јуре!... Баре!... Шимета! Јесте ли ми браћа! За муку Исукрстову, за св. Франу, не дајте да се крв пролива... Ајме! ајме! у-ју! јо!... Стипане, Стипане, немој дите!... {{Tab}}— Не бојте се, вратре, ништа бит неће — рече Кљако пропирујући главњу. {{Tab}}— Нен бонјимо сен мин ти’ принковођана, тин онружани денлија! — вели Шунда. {{Tab}}Брне поче грлити Стипана и одмакну га у ћошак, пак се обрну к Јерковићима: {{Tab}}— За име божје, шта оћете од мене? {{Tab}}— Оћемо да изабереш од наши дитића који буде најдостојнији! — рече Ркалина. — Јер ми знамо пут и до бискупа и до краља! {{Tab}}— Па ја нисам рекâ да нећу! — одговори фратар, мало мирнији. {{Tab}}Јерковићи почеше гуркати Ркалину у плећа, сви заграјаше: {{Tab}}— Па липо!... Куд ли ће се липше!... Па добро!... Кâ паметан човик!... добри наш вра-Брне!... {{Tab}}Онда Чагљина ступи на своје пређашње мјесто, па ће медено: {{Tab}}— А шта је трибало да се до овога долази? Зашто не пустите мене да говорим, него овај манити Ркалина: дам! бам! тум! пум!, кâ да се не може људски... {{Tab}}— Добро! Добро! Ајте сад! {{Tab}}— А мој добри, мој липи вра-Брне! — настави Чагљина — немој ти мислити да смо ти ми изгубили ришпет, и да ја нисам знâ да ћеш ти учинити како је право! — рече и пољуби га у руку. {{Tab}}Сви остали редом приступише му руци, преклињући се сваки да му није „изгубио ришпет“ и молећи да опрости. Њеки још повикаше: {{Tab}}— Добра ноћ, брате Кушмељу, прости и вала ти на части! {{Tab}}Ркалина се заплака на поласку. {{Tab}}— Ни-и-сам ни ми-сли-ја да... да те вриђам! {{Tab}}— Ајде, жив бија, ајде! — вели фратар, пак се отетура до кревета и извали се, уздахнувши — као да бјеше свалио терет од стотину ока. {{Tab}}— Таа-аа-ко! Уф! нека вас враг носи све, све, све, колико вас је!... {{Tab}}— А проклети антикристи! лупежи! галијоти! жбири! ајдуци! убија вас бог! А платићете, платити, ако жив буде Јере — говораше Кушмељ. {{Tab}}— Јето, мој добри дивере! Јето какви су видиш сам, па још вируј њима! — плакаше Осињача. {{Tab}}— К врагу сви! сви! сви! Уф! — стењаше једнако фратар. {{Tab}}У зору, по наредби фратровој, Стипан оседла коња, те се кренуше. {{Tab}}Кушмељ, пошто поможе брату да узјаше, стаде пред коња, па се чешка. {{Tab}}Фратар блијед, као да је боловао, гледа у врх од чизама и вели: {{Tab}}— Па... онај... видићемо!... Тамо по Божићу! {{Tab}}— Ја... онај... како год ти речеш! — вели Кушмељ. {{Tab}}Фратар се још дубље замисли, пак ће најзад одлучно: {{Tab}}— Па баш нека пође одма! Нека иђе!... Баш нека иђе одма! — ободе коња и одјезди. {{Tab}}Кушмељ и Осињача изгрлише Бакоњу, препоручујући му да слуша стрица Брну, да запази како га Јерковићи љубе, па нека се баш за њихов инад подобри. {{Tab}}Стипан и Бакоња пођоше. {{Tab}}Муж и жена стајаху у дворишту докле их год из вида не изгубише, пак уђоше у кућу. </poem> {{ЈВ-аутор|Симо Матавуљ|1908}} == Извор == * [https://ucg.ac.me/skladiste/blog_23036/objava_70281/fajlovi/BAKONJA%20FRA%20BRNE.pdf Бакоња фра-Брне] [[Категорија:Бакоња Фра Брне]] 5jkzvi6zw3yce1qlstmqbs25etz8kq1 0 25265 147490 146390 2026-10-06T18:22:08Z Galicijac 19151 Исправио заглавље. 147490 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Симо Матавуљ|Симо Матавуљ]] | [[Бакоња фра Брне]] | | [[Бакоња фра Брне/III|-{ИЗБОР}-]] | [[Бакоња фра Брне/IV|-{УВОД У НОВИ ЖИВОТ}-]] | [[Бакоња фра Брне/V|-{ПРВИ ДОГАЂАЈ}-]] }} <poem> {{Tab}}Bакоња и Стипан иђаху што су боље могли, али заостајаху иза добра фратрова коња. Кушмељић, поред све трке, не даде одушити слузи но га питаше за ово и за оно: које је оно село, куда води пут, откуда тече ријека итд. Кога год сретну, свак поздравља фратра и свак пита Стипана гдје је био дујо и чији је клапчић. Бакоња се чудио гдје толики народ познаје стрица, а ето су одмакли богзна колико од Зврљева! Кад у њекој продолини хтједоше пријећи цесту, два коња летијаху пут њих, упрегнута у господска кола. Фратар их причека, па и кола стадоше поред њега. На предњем мјесту сједијаше човјек са фесом на глави, који лијепо поздрави: „Ваљен Исус!“ За њим, у кошу, извалила се двојица какве Бакоња никад ни у сну не усни (јер Бакоња никад не би у граду). С десне бјеше старац сиједе браде до паса, а на глави му њекака капа као голема печурка. С лијеве чачурак њеки, сух, испијен, а на кукасту му носу стаклени прозорци. Обојица зачаврљаше размахујући рукама, док, у њеке, старкеља извади кутију и пружи је стрицу, а стриц узе међу два прста црна пепела из ње, шмркну га и кихну. Стипан је на чуду био да маломе све разјасни. {{Tab}}— Онаке хаљине и капе носе по варошима сва господа. Оне прозорке носе људи који добро не виде. А онај се пепео шмрче да се оснажи вид. Онај језик што је слушао зове се талијански и њим говоре сви учевни људи. „Прке“ значи: зашто; „ши“ значи: да!; „же“ значи: јест итд. {{Tab}}Сунце бјеше одскочило три копља кад стигоше ка ријеци. Стипан и возари на сву муку уведоше коња у сплату, јер се пропињао и бацао задњим ногама. „Који му је враг јутрос!?“ — вели фра-Брне. Најпослије весла ударише и лађа се отисну. Стипан стао насред ње, држећи једном руком коња за узду, а другом заклањајући очи од сунца. Фратар оста на обали, оградио објема рукама уста па им довикују: „По-лако! по-ла-кооо! Чувајте да се не при-панеее! Чувајте да не прибије ноге кад иза-ђеее!“ {{Tab}}Бакоња стојаше иза фратра. Слушао је он много и много причати о свему што му сад бијаше пред очима, али је све кудикамо друкчије неголи што је он замишљао! Ето вода кркља и као да у хиљаду лонаца ври купус. Ама откуда толика вода!? У Зврљеву има само убалâ, па кад љети пресахну, ред је ходити на далеко, до њеког изворка, па и ту буде сломљенијех глава, јер је налога и свак тражи да прије уграби! А овдје могла би пити сва чељад што је има на свијету, и сва стока што је људи држе, и све звјерке, и све тице, па не би отпили толико да се позна!... — А каке су оно тице што лете тамо амо над водом? Онакијех нема у Зврљеву! Повише су од голубова, а оштријех и дугачкијех крила. Сад, гле! гле! гле! једна слети у воду, па изнесе њешто што јој се копрца у кљуну! Изнесе рибу! Ено и друге кљуцају и лове рибу! Тице лове рибу!! Е, шта све не бива у манастирскијем водама!!... Сад Бакоња пожеље да му је бућнути у воду, пак се просушити у „ајеру“, па опет пљус, и све тако докле га од те помисли не ухвати мала јежња... Па онда се сјети е је слушао да та ријека отиче у море, а море да је широко као небо. Погледа низ ријеку што је даље могао, докле је назрије танку као конац, гдје се крије међу брда. Затијем обрну очи пут острвца на коме бијаше манастир. Ето вода опточила земљу, па се два рукава састају и чине ширину. Један трак растоке бијаше модар, а други зеленкаст. Бакоњи би жао, помисливши да вода мрви земљу, ону лијепу црницу што се накосила као да бјежи од свога непријатеља. На њеној окрајици скркле се врбе, а од њих ништа даље не види до опет зелене чести и врху њих гвоздени крст на звонику. Бакоња се пропе на прсте, а у тај мах млазну му у очи силна свјетлост из манастира. (Бјеше стакло на црквеном прозору, од кога се одбијаху сунчани зраци.) Бог зна шта он помисли да је, те се опет стаде пропињати, а тада гакну њешто одонуда: гаа-ааа... {{Tab}}— Шта је оно? — викну Бакоња. {{Tab}}Стриц му се поплаши од тога узвика, па се обрну и удари га по образу. {{Tab}}— Магаре од магарета! Тако ме припаде, а?... А што те враг није понија с њима у сплату, него и ти чекаш брод кâ господин! — пак се опет обрну и стаде дозивати возаре. {{Tab}}Бакоња бризну у плач... Ја... ја... ја... {{Tab}}— Шта: ја... ја... ја...!? — осијече се дујо. — Светога ми Фране, великога ми светога Фране, фалиш ли мало што... изгубиш ли ришпет мени или коме од редовника, или се побијеш с млађима, онда ћу ти најприје одаламити педесет тојага, па ћу чинити да с ноге на ногу изађеш из манастира и рећи ћу ти: „Ајде натраг, губо, у свој тор!“ Јеси ме разумија? Јер сте сви губе и погрде, какви’ нема у цилом кршћанству! Гори сте од ркаћа. {{Tab}}— А шта радите више, враг вас однија, а? — обрну се к возарима, који живо веслаху натраг. {{Tab}}— Нисмо могли прије, оче! Помамија се коњ, није тија да изађе, него све удр’, удр’, ногама, и удрија је у бедра млинара!... {{Tab}}— Таа-ко!? Који му је враг данас!? А је ли изашâ здрав? {{Tab}}— Јест, оче, али ће млинар одлежати барем пет дана... {{Tab}}— Таа-ко? А јесу ли сви редовници овди? {{Tab}}— Јесу, јено баш сиде прид манастиром... {{Tab}}— Ајд’ улази! — викну синовцу сједајући на крми. {{Tab}}Бакоња отрије дланом очи и намјести се на кљуну. Кад се навезоше на ширину, он гледну подасе у воду, али му се свијест поче обртати, те се ухвати за бочину. Тако је сједио, клањајући се на сваки одбој, докле се опет разлијегну оно гакање. {{Tab}}— Шта је оно? Је ли оно каква тица? — запита возара шапатом. {{Tab}}— Оно је једна велика звирка... — вели један. {{Tab}}— Која ће те изисти, ако се не будеш чувâ! — дода други. {{Tab}}Бакоња се испрси гледајући подругљиво ту манастирску фукару и њихове пругасте плаве панталоне, пак им обрну леђа, а кад бродић уљезну у пристанић, он искочи као вижле. Возари изведоше Брну, па легоше под ракиту. {{Tab}}Стриц и синовац пођоше мучећи кроз дубраву. Лишћа још бјеше на старој древади, али још више шушњарка по ледини. Након њекијех педесет корака пуче тратина, а на њезину крају, иза два реда високијех стабала, издигли се прави вилински двори. {{Tab}}Тако се учини Бакоњи, који стаде. Разјапио уста и избуљио очи. {{Tab}}— Пољубићеш сваког реводника у руку и поклонићеш се прид сваким, јес ме разумија? Таа-ко! Пак ћеш се измакнути и стајаћеш гологлав, јес ме разумија? Таа-ко? — рече стриц не гледајући га и крену се пред њим, мало брже. {{Tab}}Бакоњи бјеху прионуле очи уз манастир те се препаде кад многи гласови заграјаше: {{Tab}}— Вазда Исус и Марија, фра-Брне! {{Tab}}А имао је Бакоња шта и видјети! {{Tab}}Седам фратара извалило се на клупи под орасима. А какви су да од бога нађу! Петорици се куља надула, свакоме једнако задригла шија, сваком једнако пуцају образи, сваки једнако отромбољио обријане усне. Двојица само бјеху мршави људи. {{Tab}}— А је ли ти то синовац? — запитаће понајстарији, дигнувши наочаре с носа на чело. {{Tab}}— Јето јест... Ајд’ учини своју дужност! {{Tab}}Бакоња пољуби редом седам руку, поклони се седам пута, пак се врати на пређашње мјесто обрћући капицу међу прстима. {{Tab}}— А колико му је година, Брне? {{Tab}}— Дванајс... {{Tab}}— Шалиш се, човиче! Није могуће! {{Tab}}— Није могуће, више му има! — поновише сви у чуду. {{Tab}}— Ма вирујте, да и’ није ни напунија! — пак сједнувши обрну талијански да им њешто прича. {{Tab}}Фра-Вице (гвардијан), фра-Думе, фра-Брне, фра-Ловре, фраШимун, фра-Јаков, фра-Баре и фра-Антун заподјенуше разговор, прекидајући и претјечући један другога. Тако их је црква крстила, али по народном крштењу зваху се: Пирија, Тетка, Наћвар, Блитвар, Дувало, Срдар, Вртиреп, Жвалоња. {{Tab}}Било је још њеколико постриженика манастирских, али су се они налазили „у тековини“, по парохијама. Само кад који оболи или кад је коме потреба да се одмори доћи ће за њеко вријеме „кући“ са парохије, а настаниће се у њој кад се године натоваре на плећи као поменутој осморици. Ови, дакле, у миру преживаху што је дао бог и св. Фране. Бакоња стаде гледати манастир. Бјеше на један под, али је имао око двадесет прозора у лицу. Црква је својим обијељеним прочељем прилијепљена уза њ. зид манастирски није заклачен, те се види у њему четвртасто камење, округло, плоче, шкриље и комади опека. Малени прозори нити су једнаки нити у једној врсти, те да нијесу још четвртасти, могло би се мислити да су топовска зрна зид испрорешетала. Капци су свакојаке боје и распадају се од старости. {{Tab}}Из даљине се та зграда свакоме чињаше лијепа, јер је зачиња зеленило, али Бакоњи ни из близа не поружње. {{Tab}}Фра-Брне једнако пркелаше погледајући синовца, па кад и томе дође крај поче нашки. {{Tab}}— Јето тако! Нисам чуја липе гласове за њ, али, ако се не буде владâ како ваља, ја ћу фију! (показа руком како ће га истољагати), па нек иђе откуд је и дошâ. {{Tab}}Уто се помолише на вратима два ђакона и три ђачића у далматинској варошкој ношњи. На свакоме бијаху: пантале, кружат са сребрним пуцима и гуњ опточен гајтаном, све до црне свите, па онда шарени појас и пљосна црвена капица. Тако се носе трговчићи по далматинскијем варошицама и фратарски ђаци докле се не „обуку“. (Обући се, у њихову говору, значи: носити мантију.) {{Tab}}— Биће он бољи, него мислиш! — рече гвардијан, устајући. Пак му се попримаче и потапша га прстима по образу. — Је ли да ћеш бити добар, а? {{Tab}}Бакоња се ослободи, погледа старога куљешу отворено, па понови што бјеше путем научио од Стипана: {{Tab}}— Бићу припокоран, припоштовани оче! {{Tab}}— Е, па липо! Ајде сад са оним дијацима. Ајде поведите га. {{Tab}}Бакоња прође са ђацима испод сведенога уласка и нађе се одмах у дворишту, гдје видје да је манастир озидан налик творила. Једну страну захваташе црква, а испред трију страна бјеше широки тријем, подупрт стубовима. Тријем бјеше покривен даскама, плочама, опеком — како гдје. Између крова од тријема и крова од цијеле зграде, на много мјеста, дим је оставио жуте млазове. {{Tab}}Двоје камене стубе, састављене од незграпно отесанијех каменова, извођаху на тријем. Дуж тријема врата од ћелија и од других сувота бјеху неједнака и различито обојена. Између једних и других бјеху издубљене пањеге, а у њима се нахођаше светитељских кипова, полупаних лонаца, крпа итд. Под на тријему бијаше покривен његдје даскама, његдје плочом. Кад обрнуше другијем лактом тријема, Бакоња видје у куту једне стубице налик сврдла; оне сметаху проласку, а не вођаху нигдје, јер њекадашњи отвор иза њих бјеше зазидан. У трећој страни затече још већу збрку. Ту бјеше прозора гдје би боље доликовала врата, и обратно. Најзад стигоше до краја. {{Tab}}Тако једнијем гредом обиђоше манастир. Кушмељић израчуна да ће у тој кући бити око четрдесет сувота, а кад се томе дода таван и подрум, онда би се у манастир могао смјестити готово сав зврљевски народ! {{Tab}}Два ђакона сврнуше лијево, кроз велика врата, над којима бијаше икона и кандило. Бакоња је мислио да је иза тијех врата њека светиња, али кроз њих допираше оно „благовоније“ које допире из манастирске кујне. {{Tab}}— А јеси ли кад бија овди? — запитаће га један малиша, пошто осташе с њим на тријему. {{Tab}}— А како те зову? — пита други. {{Tab}}— Име ми је Иве — одговори Кушмељић. {{Tab}}— Ал’ те зову Бакоња! — додаде трећи смијући се. — оцу ти је надимак: Кушмељ! мајци: Осињача, једноме брату: Чмањак; једној сестри: Галица, другој: Кривица; најмлађем брату: Шкембо. А стричеве ти зову Чагљина и Шунда. Реци да није тако. {{Tab}}И сви се слатко смијаху. {{Tab}}— А шта си радија код куће? {{Tab}}— Пасâ је козе! А овди ћеш пасти гуске, разумиш ли? А није лако чувати гуске, брајко! Прије свега, триба свакој да надинеш име, јер ти ни једна јутром неће изаћи док је не зовнеш по имену. Па, ваља да иђеш прид њима овако (показа му како ће се гегати), ако ли која утече низ рику, мораћеш трчати за њом низ обалу док је не сузбијеш. {{Tab}}Послије тијех упутстава уђоше за ђаконима. Уђоше у пространу дворницу, у којој бјеше велики сто. Иза прочеља, на стијени бјеше разапети Исус, го и ништа мањи од Кушмеља. На другој стијени вишаше слика која приказиваше гомилу људи што сједе око стола. Сви су били космати и сви осим једнога имадијаху њеки свијетли лопар око главе. Пред том сликом бијаше налоња и на њој отворена књига. {{Tab}}Бакоња са својим друговима пријеђе у мању собу, гдје бјеше један мањи сто са двије старинске клупе, а на стјенама полице пуне кругова и здјела. {{Tab}}Одатле уђоше у кујину. {{Tab}}Пред високим огњиштем стојаше постарији фратар, љевајући чорбу кроз гвоздено цједило. Бакоњи се учини чудновато да редовник врши таке послове; причека докле онај положи лонац, па приђе и цмокну га изненада у масну руку. {{Tab}}Ђаконе и ђаке подуши смијех. {{Tab}}Кувар се снеби, па запита дјечка: {{Tab}}— Који си ти? Кога тражиш? {{Tab}}— Ја сам синовац вра-Брнин. {{Tab}}— А! Тако! Жив бија... Видиш... овај... ја нисам редовник, него лајик... али јопет, липо је штовати старије... Ја би теби по годинама мога бити отац... А шта се смијете, безобразници? — викну на ђаке. — Чудна ми чуда што ме дите пољубило у руку! Метни капицу, дите, метни! Мени је име Грго, зваћеш ме шјор-Грго. Ладај се липо, а ја ћу те у свему поучити. Али, свр свега не буди кâ ови твоји другови. Ајде сад тамо, одмори се. {{Tab}}Бакоња, збуњен, врати се у предњу собу, гдје бијаху оних пет, те га опет nочеше задиркивати. {{Tab}}— Зашто ниси и мене пољубија у руку, а, гушчару? — пита га, тобож оштро, један извијени ђачић, три-четири године старији од њега. {{Tab}}— Немој тирати све једну те једну комендију са дитетом! — рече високи, болешљиви ђакон, који се једва држаше на ногама. {{Tab}}— Јето фра-Тетке! Бижмо! — викну најмлађи, те сви изађоше осим Бакоње, који се зачуди видјевши фратра што је сједио до стрица. Дакле, то бјеше фра-Тетка. {{Tab}}— Оће ли брзо бити готово то, Грго? Јеси ли мањистру усуја? {{Tab}}— Нисам још, оче — одговори Грго зловољно. {{Tab}}— Ма враг те однија, јесам ли ти рекâ да манастирска ура изостаје! Јево већ подне! {{Tab}}И Тетка љутито изађе. {{Tab}}Бакоња ступи ка прозору и угледа простран врт за манастирским наличјем. Иза њега бијаше ред омањих зграда; пред једном поткиваху коња. Ту се бјеше начетала гомила слугу, међу којима познаде Стипана. Иза тијех кућа пружила се ливадица, а под њом одмах текла је ријека, шира но на другој страни острвца. Преко воде пружила се равница, а иза ње наслагала се брда, загајена виновом лозом и маслиницима. Све то бјеше красно у јесенском ведром дану, те Бакоњине очи летијаху на све стране док се не уставише на грању једног стабла усред врта. {{Tab}}— Исусе мој, шта ли је оно? — запита сам себе Бакоња избуљивши очи. {{Tab}}Види да је дугачки тичји реп, а на његову крају, на сјајним перима, у златним кружићима, њекакве модре пјеге. У тај мах ушета у башту фра-Тетка, па кад је био под дрветом, гакну она тица врху њега, а он дохвати грумен земље и баци је нада се, те слети тица и поче трчати незграпнијем дугим ногама, а како трчи, повија јој се танки врат и на глави мала перјаница. Од њекуда притрчаше к њој њекакве сиве и кусасте кокоши, које чињаху: гр-гргр-гр. {{Tab}}Бакоња уђе у кујину. {{Tab}}— Молија бих вас, шјор-Грго, за једну рич — рече Бакоња, па се и нехотице облизну, погледавши на печење. {{Tab}}— Шта ћеш, дите? {{Tab}}— Како се зове она тица златна репа? Ено је у вртлу. {{Tab}}— Оно је пајун. Ајде, сад. {{Tab}}— А оне друге кусасте? {{Tab}}— Оно су вараунке. Ајде, сад. {{Tab}}— Пајуни и вараунке — понови Бакоња, сједнувши опет. — Све је овди чудно, све! Због оног сам пајуна добија јутрос ћушку од стрица! А јето овди је и кувар у вратарским хаљинама, а кажу да није вратар! А откуд они галијоти знаду надимке ћаћи, матери и осталима? Да им то није Стипан казâ? Зар је Стипан галијот? {{Tab}}С том тешком сумњом Бакоња преклони главу и заспа на клупи. {{Tab}}Након пола часа пробуди га врдање у фратарској трпезарији. Они су чатили молитву, па почеше покретати столице, па се зачу звецкање посуђа и онда мрмољење кроз нос. Бакоња се примаче вратима и видје она два ђакона пред налоњом: један чати, други прати очима. Послије њеколико, онај други поче да чати, а први да гледа, док гвардијан не забобоњи њешто, нашто се ђакони поклонише па и они сједоше за сто. {{Tab}}— Мали Јерковићу! — викну га кувар, сједајући у прочеље друге трпезе, те Бакоњу посади до себе, а она тројица ђачића мало се одмакоше. Бакоња приону својски. Јадник се не бјеше омрсио богзна откад, а још тога дана пјешачио четири часа. Како ли се угодно изненади кад му, послије добра комада говеђине, шјорГрго поднесе печење и салате, па онда једну крушку, па пуну чашу вина. {{Tab}}У фратарској трпезарији час би се дигла граја, час би се смијали и шаптали, док опет заврдаше столицама, опет зачаврљаше молитву, па изађоше. {{Tab}}Грго оде у кујину, а Бакоња се дошуња за њим, па рече умиљато: {{Tab}}— Ако шта заповидате да вам помогнем, шјор-Грго. {{Tab}}— Ја видим да си ти добро дите, да си зафалан — рече кувар дирнут. — Али данас ми нећеш помагати, јер си уморан, него опет ајде легни на клупу, пошто је стриц отишао да се одмара. Посли, ја ћу те разбудити и повести да видиш цркву. {{Tab}}Бакоња се поврати у ђачку трпезарију. {{Tab}}— Ма ти кâ да не бегенишеш ово наше вино — рече онај ђачић који га је и дотле задиркивао, показујући на Бакоњин тек начети дио. Он нагну чашом, али послије једнога гутљаја лице му се згрчи и очи му засузише, те заману чашом и удари њом по глави варалицу. {{Tab}}Она двојица скочише на Бакоњу, али снажни Кушмељић залијепи шаком једнога и другога у тињи час. {{Tab}}Грго допаде. {{Tab}}— Шта је!? Зашта се тучете? {{Tab}}Бакоња му пружи чашу, а кад Грга примириса и познаде да су му паприку ставили, викну: {{Tab}}— Ђаволски синови, зар се тако дочекује друг, а? Добро си учинија, Јерковићу! Ако те туже не бој се, извући ће они дебљи крај... Излазите одма, или ћу сад ка гвардијану. {{Tab}}Кад они одоше, Грго даде Бакоњи средине хљеба да жваће, па га свјетова да легне, што Бакоња и учини одмах, па брзо заспа, иако му се још не бјеху осушиле сузе на образима. {{Tab}}Грго га остави тако пуна два часа, па га онда одведе у цркву. {{Tab}}Бакоњи се учини да је на језеро ступио, тако сијаху црвене и плаве плоче од пода, а тако исто и мраморне стубице испред седам олтара. А шта је то према позлаћеним стубовима, свијећњацима, криволетима, кандилима, према сликама и киповима што плијењаху поглед са свију страна! На крајевима бијелијех трпежњака вишаху ружичасте чипке. Грго му обрати пажњу на хор, гдје сијаху цијеви на оргуљама као да бијаху од сухога злата. {{Tab}}Из цркве, Грго га одведе у коњушницу гдје су гризла четири добра седланика и четири товарна. Ту се прилично дуго забавише, јер су коњи били велика љубав Бакоњина. Из коњушнице сврнуше у наслон, који је тога маха био празан, али му Грго каза да је то мјесто за шест крава музара. Одатле обиђоше млин, гдје се Бакоња упозна са млинарем и ковачем, који увијек друговаху. Вигањ је био на њеколико корака одатле. Најзад отидоше у нову мађупницу. {{Tab}}Њекада су слуге јеле у манастиру, али прије десетак година фратри саградише за наличјем манастирским кућу за млађе. Бјеше то доста пространа зграда, подијељена на троје; средина бјеше ограђена ниским зидом, при дну кога бијаше камени коломат за сједење; при једној стијени приграђена бијаше једна пећ за хљеб; насред пода бијаху два гвоздена пријеклада, гдје је горјела ватра. Са страна те средње зграде бијаху двије клијети: спремница и мљечар. Цијела се кућа зваше новом мађупницом. У старој мађупници у манастиру зими се гријаху фратри, као год што стари мљечар придадоше ка ризници. {{Tab}}Све то Грго потанко исприча новоме ђаку и још много штошта, а особито како он долази јутром и вечером да дијели млађима оброке. То је установљено прије десет година, и то бјеше врло добро по мишљењу Гргову, јер тако млађи, без велике потребе не уносе ноге у манастир. {{Tab}}Бакоња је све то слушао њекако расијано, откад у новој мађупници чу њеки разговор између двојице слугу, који лежаху те се и не мрднуше кад кувар уђе. Бакоња је јасно чуо гдје један од оних рече: {{Tab}}— Богати, ко је овај клапчић са Балеганом? (дакле, шјор-Гргу зову Балеганом.) — рече у себи Бакоња. {{Tab}}Кад је било доба вечерњи, Кушмељић се приби у кут црквени. „Благослов“ (вечерњу), служаше фра-Вртиреп. Осталих шест редовника сједијаху са страна великог олтара; два ђакона клечаху мало даље; од три ђачића један бијаше у стихару, а двојица послуживаху. Дакле, није било нарочитог звонара ни црквењака. Одједном забрујаше оргуље, те се Кушмељићу коса накостријеши, јер дотле не бјеше чуо те свирке. Он се обрну да види ко то свира, кад али Тетка сједи испред цијеви и решета главом. {{Tab}}Вечера прође истијем редом као и ручак. Другови га и не гледаху, а камоли да би га задиркивали. Стрико Балеган намигну Бакоњи, као да хоћаше рећи: „Виш да добре шаке помажу и у манастиру, више него памет!“ {{Tab}}Послије вечере Наћвар зовну Балегана: {{Tab}}— А, Грго, а ди је оно моје дите? Вире ми, ја га и заборавија бија. Је ли галијотâ шта? {{Tab}}— Није, дујо, крижа ми, него, колико ми се чини, баш је мудро дите. {{Tab}}— Таа-ко! Е, е „нова нева свака је ваљана!“ доведи га посли к меника. {{Tab}}Балеган одведе Бакоњу у средњи тријем, гдје је Наћвар имао своје двије собе као и сви остали фратари. У предњој бјеше велики орман књига, четири наслоњаче, диван, а по стјенама њеколико слика и један часовник са утезима. Кроз друга врата видјела се Наћварева ложница, у којој такође клопоташе један часовник истога облика као и први. Кувар изнесе из те собе у предњу једну пустину, покривач и кожни подглавач, које предаде Бакоњи. Док је то радио, он и фратар говораху талијански. {{Tab}}— Таа-ко! — рече најзад Брне зијехајући. — Изуј се прид камаром, па ћеш онда ту лећи, а сутра зором узми онај суд и донеси воде са чесме. То јест, најприје ћеш одзвонити будионицу, па ћеш на воду. А казаће ти Грго ди је чесма. А сад лаку ноћ! — Брне се затвори. {{Tab}}Грго оста још мало да поучи дијете, па отиде. {{Tab}}Бакоња се хитно прекрсти, духну у свијећу и одмах заспа као заклан. {{Tab}}Шта ли се све није врзло по његову мозгу те ноћи? Непознати крајеви, сељаци на путу, стари господин сиједе браде и његов сухи друг, бурмут, ријека, галебови, паунови, лађа, возари, манастир, црква, оргуље, млин, вињаг, добро јело, паприка у вину... {{Tab}}У потоњу Бакоња снијеваше све љепше и љепше. Баш усни е они ђаци с којима се био добили крила па лете по „ајеру“ и њега носе, а он их преклиње да му кажу своје надимке. Па онда још око њега лете, „пајунови и вараунке“, па од њекуда долети и фраТетка, сједећи на облаку и куцајући прстима по зупцима од оргуље. Сва та мјешавина летијаше навише, навише, а за њом летијаше онај болешљиви ђакон, врло тужан што не може да их стигне, и баш кад хоћаху да зађу за њеки румени облак, разбуди Бакоњу треска у соби и стричев глас: {{Tab}}— Дижи се, магарчино! Јеси ли се у Зврљеву навикâ да спаваш до ово доба, магаре од магарета! </poem> {{ЈВ-аутор|Симо Матавуљ|1908}} == Извор == * [https://ucg.ac.me/skladiste/blog_23036/objava_70281/fajlovi/BAKONJA%20FRA%20BRNE.pdf Бакоња фра-Брне] [[Категорија:Бакоња Фра Брне]] 0xkapaplxi1y23ikk6rebvw2s9c34gd 0 25266 147491 146391 2026-10-06T18:23:20Z Galicijac 19151 Исправио заглавље. 147491 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Симо Матавуљ|Симо Матавуљ]] | [[Бакоња фра Брне]] | | [[Бакоња фра Брне/IV|-{УВОД У НОВИ ЖИВОТ}-]] | [[Бакоња фра Брне/V|-{ПРВИ ДОГАЂАЈ}-]] | [[Бакоња фра Брне/VI|-{ЂАКОВАЊЕ И ДРУГИ ДОГАЂАЈ}-]] }} <poem> {{Tab}}Шест недјеља послије одласка Бакоњина наста рђаво вријеме у Зврљеву. Магла напуни долине, па силни вјетар од мора разагна маглу, а донесе пљусак. Жедна земља пијаше брзо воду. Затијем поче тихо али трајно ромињати она киша што пастирима продире до костију. {{Tab}}Чмањак, најстарији Кушмељић, гурио се тијех дана у једној пудари, чувајући стоку. Кроза сухе гране, којима бјеше покривена колиба, протицала је киша, те Чмањак прозебе, тако да га час обузимаше ватруштина, а час се тресијаше од студени. Поред свега тога кукавац се не пожали, него се отимао болести и посрћући ходио. Али једног вечера, смркло се увелике, а Чмањак не јави стоку кући. Тада отац отиде да га тражи и нађе га несвјесна. Осињача одмах погоди шта му је: „Нагазија је нисритник!“ вели, па потрча ка Цонтрони Чагљининој, која бјеше вјешта тијем работама. Цонтрона, иако не говораше са кнезом, дође. Пошто прегледа Чмањка, рећи ће: {{Tab}}— Нагазија јест, то је сигурно, али се не зна је ли на сугреб или на чини! Ако му изађу шклопци по тилу, онда је сугреб, и оздравиће лако! Али, ако су чини, онда... — заврти главом. {{Tab}}Осињача јој донесе одмах живога угљевља и здјелу воде. Цонтрона баци први жеравак у воду и запита: {{Tab}}— Је ли овоме крива Пешњетина? {{Tab}}Угљен зацврча, али не потону. {{Tab}}— Је ли Чврља Ожегова? — наставља Цонтрона. — Је ли Жландра Ћукова?... Је ли Врља Кукумарова?... Је ли Чандрљока Кокина? {{Tab}}На сва та питања жеравци цврчаху, али ниједан не потону. {{Tab}}Најзад Осињача, која дотле махаше главом, баци жераву питајући у себи: {{Tab}}— А да није баш томе крива ова Цонтрона. На то жеравак: цвррррр!... па потону као олово. {{Tab}}— А којој си то наминила, вире ти, Барице? — запита је јетрва гледајући је подозриво. {{Tab}}— Нека је враг носи која је да је, него помози, Цвито, па ћу те напојити добрим вином! — рече Осињача, а забашури своју забуну кашљем. {{Tab}}Цонтрона запоји Чмањка три пута оном водом у којој бјеше гашено угљевље и отиде однијевши за свој труд врч вина. Јетрва пљуну за њом три пута, газећи пљувачку и мрмољећи њешто, па настаде око дјетета. {{Tab}}Сутрадан рано, Чмањак изједе два попржена јаја и попи чашицу вина. Стрина му Цонтрона, обишавши га још једном, подјемчи својом душом да ће оздравити. {{Tab}}Тада Крива замијени болесника код стоке, Барица и Галица ткаху, а кнез је тесао њеке паузнице и свакога тренутка излазио пред врата да види мијења ли се вријеме. {{Tab}}Тек у попасно доба осјевери и указа се маличак проблијеска на небу. Тада кнез, Осињача и Галица отидоше на поткутњицу да беру клипове. Вратише се пред мрак, кад и Крива дође. Чмањак је спавао, а Шкембо се играо у пепељаку. Домаћица усу у лонац кукурузно брашно, које кнез измијеша. Тек након њеколико залогаја проговори Осињача: {{Tab}}— Боже мој, шта ради сад наш Ивица? дави ли се и он пуром као ми! Је ли киснуло данас моје злато? Је ли се обикâ у манастирини? Како ли га пази стриц Наћвар? {{Tab}}Кнез је погледа зачуђено. {{Tab}}— А шта си издрељија те очурине у мене!? Зар ја не смим спомињати своје дите? Срам те било! Јер теби баш кâ да је жâ што се твоје слутље не испунише! Ма неће то бог дати, не, не, не, па ти заковрнуја од злоће, од... {{Tab}}Њеко залупа на вратима. {{Tab}}— Ово ти је јопет она криворепа Цонтрона, губава вештичина. Мисли да ће се и вечерас мукте опити. Ма нећеш, Цонтроно, валај, макар црка и Чмањак. {{Tab}}— Не говори тако, кршћанице! — опомену је кнез. {{Tab}}Опет се зачу лупање. {{Tab}}— Ајде, Криветино, отвори, нека је враг носи. {{Tab}}На велико њихово чудо уђе Бакоња. {{Tab}}Бакоња, блијед у лицу, глибав до кољења, у руци му штит од кише, а о рамену шарена торбица. Сједнувши назва Исуса, па сними капу, па тресну њом о кољено, те стрцнуше капљице на све стране... {{Tab}}— О, боже... боже! — проговори једва једвице мати. — Шта сам ти згрешила, чудни боже, да ме вако каштигаш!!? Шта ће сад ре... ћи о... ви на... ши ис... ко... па... ни... ци! О! о! о! {{Tab}}Тада се и кнезу одријеши језик. {{Tab}}— А, несритно дите, убија те гром!... Знâ сам ја, знâ!... {{Tab}}Шкембо, Крива, Галица, па и Чмањак, који се уто бјеше пробудио, поведоше се за родитељима, те учас наста плач и ридање у дому Кушмељеву. {{Tab}}Бакоња скочи. {{Tab}}— Прикините,... ја сам послом дошâ! {{Tab}}— Каквим послом, гром те убија! — вели кнез. {{Tab}}— Кажем ти: послом! Ајде одма по Кењу Кркотића. {{Tab}}— Штаа? Каако? {{Tab}}— Ајде по Кењу, кад ти вељу. Реци му да је његов посâ и његова корист, али се чувај да те не чује његов ћаћа. {{Tab}}Кушмељ зинуо, те га жена гурну. {{Tab}}— Ајде, шта се примишљаш, кâ да моје дите не зна шта говори. Не видиш ли да је вратрова порука! {{Tab}}Кнез утрвши дланом очи узе гуку пуре и изађе. {{Tab}}— Дакле, те нису изагнали, душо материна, срце материно — пита Осињача, љубећи Бакоњу по образима и по шији. — Дакле, си баш послат? И то баш Кењу, губавом Кењу? Шта то може бити? {{Tab}}— Молим те, мајко, склони дицу, јер сам гладан! — рече Бакоња, па извади из торбице погаче и сира и поче јести. {{Tab}}Мати отклони дјецу, испричавши му шта је било са Чмањком. {{Tab}}— И то му је стрина Цонтрона даровала. Нико нег она! {{Tab}}Бакоња на то уста, пољуби брата, па се опет врну на пређашње мјесто. А она се приби у угао, па поче испод гласа: {{Tab}}— Па ош ли мајци казати, шта је то! {{Tab}}— Ма чућеш сад, чим дође ћаћа. {{Tab}}— Знам, али би рада, да те посавитујем. Али, јопет, ради како знаш. Оћеш да те изујем? Нећеш, велиш! Па ти, по овоме вримену, оклен доклен. Валај, ни вра-Наћвар нема срца! И шаље те ради губавог Кење! Ма шта то може бити, дите?! Цигурно ника велика ствар. А шта ћеш ти радити, ако дође стари Кркота с њим? Знаш, одма му реци: „Рш! нису твоји посли!“ Тако учини. Ладај се мудро, драго дите! {{Tab}}Послије једног часа доведе кнез Кења. {{Tab}}Бјеше томе Кењу око осамнаест година, а бјеше снопаст, врљав, као и сви Кркотићи. {{Tab}}— Ваљен Исус — назва Кењо. — Е, а ти Иве зар јопет дошâ кући? {{Tab}}— Ја јево дошâ да се с тобом разговорим. {{Tab}}— Са мнокарце? {{Tab}}— Јест, да ми кажеш ди је стричев кулаш — рече Бакоња, гледајући га добро у очи. {{Tab}}Кнез и Осињача скочише са столица. Кењо их плахо погледа и поче муцати. {{Tab}}— Ја, вире ми, не разумим шта ме питаш! Зар је нестало коња вра-Брни? Зар га је нико укрâ? {{Tab}}— Украли сте га ви... Ти већ знаш, који ви — рече Бакоња оштро. — Не помаже ту забашуривати ни трошити ричи у витар... Све се зна. {{Tab}}— Ма ко је то слагâ, триста му крста и светаца?! {{Tab}}Тада се кнез умијеша и направи лице као да све зна. {{Tab}}— Не псуј, магарчино, него казуј ди је коњ. {{Tab}}— Доста је једну рич рећи, па да осванеш сутра у слипићу — вели Бакоња. — А теби ће бити најтеже, јер остали, кад одлеже нико вриме, отићи ће кући, а тебе ће отправити у солдате. {{Tab}}Кењо поблиједи. {{Tab}}— У солдате, разумиш ли — настави Бакоња — јер је стриц највише на тебе киван. Овако је рекâ: „Онога ћу галијота послати прико мора, ди ће му сваког јутра одадирати по десет батина, и то ће трајати десет година.“ {{Tab}}— Тако су баш лани послали једнога из Приморја, те је цркâ од шиба — вели Кушмељ. {{Tab}}— О Исусе! О Дивице! О Јозефе, праведни, шта се још на свиту неће чути — уздише Барица. {{Tab}}— Ма добро, али ди су свидоци — пита Кењо. {{Tab}}— А откуда би ја зна, и зашто би мене стриц сла по овом вримену, кад он не би почисто зна ко му је коња одвеја. {{Tab}}— Ма, ја, ка вељу да... {{Tab}}— Чуј до краја! — прекиде га Бакоња. — Мени се сажали за тобом, па стадо молити стрица: „Немојте, дујо, док се ја не састанем с Кењом. Ко зна, може се све то још на липе свршити, а може бити да је Кркотић најмање крив.“ Тада вра-Брне одмекну и рече: „Ајде покушајмо и то, нека га враг носи. Ако се покаје и врати одма парипа, подај му ови’ пет талира!“ {{Tab}}— Зар још пет талира! — викну кнез. {{Tab}}— О Исусе! О Дивице! О Јозефе праведни! — поче опет Барица. {{Tab}}Бакоња одријеши из једног крајичка од убруса пет крунаша, па их понуди Кењу, коме очи синуше, те ћаше да прихвати новац, али се на вријеме поправи. {{Tab}}— Валај, баш ћу гледати да дознам, па да просочим... {{Tab}}— Не, него смиста кажи ди је коњ, или ћу ја одма дати ћаћи стричеву књигу. {{Tab}}— Какву књигу? — запита кнез. {{Tab}}— Стриц је овако заповидија: „Ако Кењо не тине одати, а ти подај ћаћи ову књигу, нека је одма однесе у град у суд, па онда је лако.“ — Бакоња извади из торбице њеко писмо завијено новинама. {{Tab}}— Дај амо! — викну кнез. — Одма дај амо ту књигу! {{Tab}}— Ма шта може бити то? — рече Кењо с малом душом. {{Tab}}— Шта може бити? Ово је лепорат, у коме се налази све како је било, како сте коња одвели, куд сте га провели, све, све, све, до најмање ситнице. {{Tab}}— Дај, дите! — викну опет кнез. — Ја ћу одма Кења свезати и одвести у град, кад већ има лепорат. Шта да губу штедимо... Дај, Барице, коноп. {{Tab}}— О Исусе слатки! Дивице причиста! Јозефе праведни! — кличе Барица уставши. {{Tab}}— Немој стрико, казаћу све, ако ће ме ћаћа и убити — једва изговори Кењо, а зној му проби кроз чело. {{Tab}}— Ди је кон!? — брекну Бакоња. {{Tab}}— Ди је коњ!? — понови Кушмељ. {{Tab}}— Коња на сриду, губо од губе! — рече и Барица. {{Tab}}— Јено га под Црним куком, у синици стрица Роре. {{Tab}}— Трчи ћаћа! — вели Бакоња давши Кењу новце. {{Tab}}— Брзо, мој липи Јере — дода жена. {{Tab}}— Ајдмо — рече Кушмељ, узевши кубуру с оружнице, па истура Кења пред собом. {{Tab}}Бакоњу спопаде такав смијех да се изврати наузнак. Кад се Осињача поврати, Бакоња се још смијао, али од силног умора и дремљивости није могао више да говори, него оде на кревет и леже, молећи матер да га одмах пробуди чим се они поврате. {{Tab}}Барица запали свијећу пред „Дивицом“, клече и поче говорити „крунице“. Кад изговори десет круница, изађе пред кућу, да види иду ли, па опет настави мољење. Тако је трајало до пред зору, кад Барица зачу коњски топот, те разбуди сина. {{Tab}}Кењо уђе водећи за оглав кулаша, који, сав блатав, покривен раканцем, зарза видећи Бакоњу. За коњем уђе Кушмељ, држећи у руци натегнуту кубуру. {{Tab}}Бакоња загрли коња и стаде га љубити и тепати му. {{Tab}}— Борме, синко, за длаку је шкапулâ! — вели кнез. — Сутра зором хоћеше га Кркота одвеси на босанску границу. А знаш шта су били смислили? Да слажу стрицу, како си ти издâ коња другим никим лупежима! {{Tab}}— О Исусе слатки, о Дивице причиста! Срића да је вра-Брне на време дознâ све! — рече Барица. {{Tab}}Бакоња сложи руке на кулашу, па погледавши побједнички оца и мајку, рече: {{Tab}}— Мој добри ћаћо, и моја добра мајо, ништа стриц за то не зна. Он и сада, овога тренутка, сигурно мисли да му је коњ на другој страни. {{Tab}}— Шта велиш?... Како то? — питају родитељи, а на Кењову лицу показа се виши ужас но прије. {{Tab}}— Кажем вам: од свега овога стриц не зна ни овишно! (То рекавши запе ноктом за зубе.) Јево ћу вам по реду све исказати — додаде Бакоња сједавши. — Кад прикојуче ујутро допаде Стипан и каза да приковођани украдоше кулаша, ја одма реко у себика: нису борме Приковођани, него Кркотићи! Кâ да ми је сам Бог то на уво пришануја, тако сам увирен бија да је то њиов посâ и да им је намира да мене у то уплиту. Кад стриц и Стипан одоше прико воде, ја сам се пуно мучија, па најпосли кажем кувару Балегану своју сујму. добри Балеган липо ме свитова шта ћу чинити... Јето ти како је било... {{Tab}}Кењо хукну, пак се одмаче у присјенак. {{Tab}}— О мудро моје дите, о липо моје дите! — рече кнез загрливши сина. {{Tab}}— Благо нама довика — дода Осињача отимљући Бакоњу из очина загрљаја. — Јесам ли ти увик говорила, Јере, да је ово дите одвојило мудрошћу, да је за њега мало да буде вратар!... {{Tab}}— Дакле, ко је бија с Кењом? Шта каже? — запита Бакоња, гледајући кривца преко рамена. {{Tab}}— Бија му је ћаћа и Роре — вели кнез. — А збиља, ко је дакле написâ тај лепорат? {{Tab}}— Ово је проста картина! — рече Бакоња развивши лист неписане хартије. {{Tab}}— О Исусе слатки, има ли још ко овакога дитета!? — узвикну Барица, па колико је била весела наточи чашицу ракије и понуди Кењу. А кнез се упути к њему, викнувши: {{Tab}}— Дај крунаше одма! {{Tab}}— Шта? Да вратим?... {{Tab}}Кнез га шчепа и нареди Барици да извади талијере. Па онда кнез обрну Кења, па што најбоље могаше удари га ногом гдје беше најмекши, тако да Кењо прескочи преко прага. Пошто се сасвим раздани, Бакоња узјаха на кулаша, а отац пође пред њим, те се кренуше ка манастиру. Готово сви Зубаци и Кркоте и Брзокуси бијаху по двориштима, кад отац и син прођоше, али се нико не јави, нити се учини вјешт тој ствари. {{Tab}}Кушмељ и Кушмељић стигоше у ручано доба ка води. Дуго су морали чекати возаре. Кад најзад дођоше пред манастир, затекоше све фратре пред њим, баш као и онда кад је Бакоња први пут дошао. Можете замислити како ли се сви зачудише. Фра-Брне оде брату у сусрет, те му брзо пришапта: {{Tab}}— Видим шта је, али испричај друговачије. {{Tab}}Кушмељ измисли како је то работа Милушана, како се његов син том досјетио и дошао да му јави, како је он дигао хајку и нашао коња чак на граници како је дао двадесет талијера соџбине. Али кад бјеше насамо са Наћваром, исприча му потанко сву истину, само прећута да је отео од Кења оних пет крунаша, и још измисли да му је обећао других пет, које Наћвар одмах даде, похваливши Бакоњу. {{Tab}}Послије ручка син испрати оца до воза. На растанку рече Бакоња: {{Tab}}— Ћаћо, купићеш ми још ове недиље дви приобуке нови дијачки аљина, јер ја нећу да служим по манастиру у беневрецима и опанцима! {{Tab}}— Ма мој синко, и то је на теби ново... Притрпи се за вико вриме! {{Tab}}— Нећу валај, ћаћо, него, ако ми не буду аљине до недиље, ја ћу казати сву истину стрицу, јер најпослинакарце, ја сам замиритâ ти десет талира... {{Tab}}Али се Бакоња не понесе, но сутрадан опет замијени најмлађега ђака пред собом, у нижим работама, као и дотле, те је звонио будионицу, мео цркву, распремао стричеве ћелије, и највише помагао Балегану. Еле, био врло вриједан пустођак, али само пустођак. </poem> {{ЈВ-аутор|Симо Матавуљ|1908}} == Извор == * [https://ucg.ac.me/skladiste/blog_23036/objava_70281/fajlovi/BAKONJA%20FRA%20BRNE.pdf Бакоња фра-Брне] [[Категорија:Бакоња Фра Брне]] 197ox75kl95h0filopzlbk8u25jsliq 0 25267 147492 146392 2026-10-06T18:24:04Z Galicijac 19151 Исправио заглавље. 147492 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Симо Матавуљ|Симо Матавуљ]] | [[Бакоња фра Брне]] | | [[Бакоња фра Брне/V|-{ПРВИ ДОГАЂАЈ}-]] | [[Бакоња фра Брне/VI|-{ЂАКОВАЊЕ И ДРУГИ ДОГАЂАЈ}-]] | [[Бакоња фра Брне/VII|-{ШТА СЕ РАДИЛО У БУКАРЕВО ВРИЈЕМЕ}-]] }} <poem> {{Tab}}Tек о Новој години Бакоња поче учити књигу. Болешљиви ђакон Шкоранца (правијем именом: Иноћентије Ловрић, син једнога обућара из града) поче му показивати глаголицу. Поваздан Бакоња мрмљаше: аз, буки, вједје, глаголи итд. и мучаше се да научи писати оне чудне грабуље и шкорпије, што се зову глаголица. Такође научи одговарати јутрењу и мису. Бакоња имадијаше умиљат и снажан глас, због чега веома омили фра-Тетки, који, премда бјеше најученији фратар у Б., опет је више то тражио од ђака, но марљивост у науци. {{Tab}}Ево како је Бакоња проводио вријеме прве године свога ђаковања. {{Tab}}Пошто би одзвонио будионицу, обућу стрицу и донео му воде, одастајао јутрењу поспремио стричеве ћелије, онда би чекао свога „вра“ (тако укратко зваше фра-Брну) да се врати са доручка. {{Tab}}— Јеси ли затворија понистре — питаше вра са тријема, јер, и љети, бојаше се ући у собу, ако стакла нијесу затворена. {{Tab}}— Јесам, дуовниче. {{Tab}}— Јеси ли истресâ тапиће и прашину отра? {{Tab}}— Јесам, дуовниче. {{Tab}}— Да ниси доватâ карте на тавулину или орлође? {{Tab}}— Боже сачувај, дуовниче! {{Tab}}— Таа-ко. {{Tab}}Свакога боговетнога јутра Наћвар би изређао сва та питања, а Бакоња увијек једнако одговараше. {{Tab}}На столу „вравоу“ бјеше гомила хартија (већином Наћвареве пјесмице), а Бакоњи бијаше најоштрије забрањено да их не дотиче, но их је вра слагао, чистећи гушчијим пером прашину испод њих. Затијем би се вра извалио у наслоњачу, па ставио преда се два шпажна златна часовника. То му бијаше уживање да слуша како клопоћу она два велика на стјенама и два мала пред њим. Ако се ноћу који устави, онда би се вра одмах пробудио; ако се два сложе у куцању, онда би се доцније пробудио. {{Tab}}Од стрица Бакоња би отишао ка своме заштитнику Балегану, да „струни росу са срца“, како кажу наши. Иначе, по обичају, ђачки доручак бијаше комад хљеба. Из захвалности, Бакоња би помогао кувару исјећи месо, или очистити рибу, или оперушати кокош итд., па онда би се опет вратио ка стрицу. {{Tab}}Сад, ако вра надме образе и прегне главу, Бакоња дохвати са полице један танки, одјељени прутић, па га лагано удјене стрицу под кошуљу и чешка га по плећима. То трајаше најмање полак часа, јер послије куцања часовникâ, то бјеше врау највеће уживање, то га њекако спремаше да узмогне с насладом читати најдубља богословска дјела и писати стихове. А ако вра одмах не надме образе и не прегне главу, онда Бакоња чека док то буде, јер без тога нијесу се раздвајали јутром. {{Tab}}Послије тога изашао би Бакоња и обрнуо би другим лактом тријема, противнијем правцем од кујине, те би закуцао и ушао кроз једна врата између ризнице и гвардијанових соба. {{Tab}}Ту је била књижница, а у исто вријеме и „скула“. {{Tab}}Најприје би Бакоњин нос осјетио задах влаге и прашљивијех књига, па онда би његове очи отишле ка великом Исукрсту на стијени и на катедру под њим, гдје би сједио један фратар. Бакоња би наврх прстâ отишао да га пољуби у руку, па би отишао на своје мјесто, у трећу клупу. У проласку морао се поклонити ђаконима Чимавици и Шкоранци, који сједијаху на столицама, између катедре и клупа. Шкоранца је врло често изостајао, због болести. Најзад би сио Бакоња, као што рекосмо, у трећу клупу, иза тројице својих другова: Мачка, Бујаса и Лиса, које испитиваше један од ђакона. {{Tab}}Бакоња би извадио свој буквар и почео мрмољити из њега, или би гледао слике око себе. {{Tab}}Свуд унаоколо бијаху велики ормани пуни књига, које су махом миши начели, а поврх књига велике слике светаца, провинцијала итд., на платну. Бакоњи се рекло да су њеке од тијех слика од велике вриједности, а то бијаху: свети Фране, сух и безбрк, држи њеку тичицу на длану, а милује ју другом руком; свети Ловре, мршав, висок, млад човјек, држи роштиљ на коме су га крвници пекли; свети Јероним („наш земјак“), сиједе браде до појаса, грбаста носа и крупнијех очију, које је избуљио гледајући људску лубању, те се чињаше да се чуди он њој а она њему; најзад, њеки коштуњав и наполак голи светац, клечи у ваздуху, високо поврх једне гомиле људи, а раширио руке и заковрнуо очима. {{Tab}}Предавање обично почиње гвардијан са ђаконима. То је трајало само њеколико минута. Ако би Бакоња и стигао на вријеме да слуша одговоре ђакона, то њему бијаше сасвијем као турски, толико је могао разумјети. Гвардијана би замијенио фра-Дувало, те испитивао ђаке, или би наредио Чимавици да их преслишава. Дувала замијени фра-Вртиреп, и тада би Бакоња бар њешто разумијевао, јер се тумачаху „крипости“ богословске и кршћанске, „дила милости“, дужности редовничке, изреке светијех отаца итд. Најзад би Вртиреп изазвао Бакоњу да, по стоти пут, пише глаголицу. Ређе би тражио да Бакоња сриче реченице, које се налажаху под сваким словом. Испод „аз“ бјеше „а-ки“. Испод „буки“: „бес-мрь-ть-нъ.“. Испод „вѣдѣ“: „вь-се-дръ-жи-те-лю“. {{Tab}}Вртиреп би препоручио ђаконима и ђацима да „притврде“ малога Јерковића, па би их све предао фра-Тетки који је предавао пјевање. {{Tab}}Тада би и ђакони сјели са ђацима, а тада се истицаше Бакоња, иако му бјеше прва година „скуљења“. {{Tab}}Тетка би се прошетао горе-доље, испред њих, па би замахао прутићем, а на то би се сложили гласови. Бакоњине су очи сјактиле, пратећи сваки покрет прутића, а кад би се вршак тога прутића к њему обратио, те он дао маха своме звонкоме гласу, тада би синуле очи Теткине. {{Tab}}— Браво Јерковићу. Деде јопета сâм: Крсте у-сли-ши нас! Крсте-по-милуј нас. Ки-и-и-ри-је елејсон! {{Tab}}И тијем би се свршило предавање. {{Tab}}Срдар се није мијешао у то, он се бавио привредом. Фра-Блитвар је био заузет другим послом, он је водио манастирске рачуне. Навћвар је предавао црковну повјест, догматику, ерменеутику и... све више ствари, али само послије „сијесте“. {{Tab}}Из скуле опет би се Бакоња јавио своме врау да види треба ли му што, па би отишао да одзвони часове. Из цркве би са осталијем друговима пратио фратре у ручаоницу, те послуживао. {{Tab}}Послије ручка фратри би отишли на своју сијесту, а ђаци на своју, у скулу, гдје би се обично завргла комендија. Сваки се шалио на свој начин, а Бакоња приказиваше све фратре како иду, говоре, њихове узречице и друге особине. Бакоња је био прави глумац. {{Tab}}Послије сијесте отишао би да чешка стрица по листовима од ногу, па би заједно у скулу. Из скуле би на вечерњу, са вечерње у коњушницу да помогне Стипану и чистибаши Шкељу напојити коње. {{Tab}}То бјеше најмилије доба Бакоњино. Лијепо га бјеше видјети, онако стасита и окретна, кад узјаше на гола коња, који се под њим малко пропиње, или граби ситнијем касом, или игра „зечки“. Стипан прорицаше: да никад није било црнорисца бињаџије као што ће бити с временом тај мали Јерковић. И Срдарина рече више пута: „Овај Кушмељић кâ да није од њиове багре! Ово ће бити јуначина, добар војник св. Фране!“ {{Tab}}Тако се Бакоњи низао дан за даном у манастиру. С њиме растаху „липос, крипос, богољубнос, милос“, како је оно говорио стриц Чагљина; али је он слабо напредовао у буквару, чему није био он крив, нити је крив био добродушни ђакон Ловрић, који је Бакоњу од првог дана заволио, али који га је слабо могао поучавати, због своје болести. Ако је коме то на души било, било је фра-Брни. Али, опет, и фра-Брне се могаше оправдати, јер човјек који ломи главу са дјелима Јеронимовим, Томе Аквинскога и педесет других отаца, тај се не може бавити почетником. {{Tab}}Уосталом фра-Брне бјеше потпуно задовољан са синовцем, иако фратар то није никада изричито потврдио. Али се то могло судити по њеким биљезима, али највише по томе што на крају љета рече брату Кушмељу, који дође да распита: {{Tab}}— Јето јес магареће крви, али јопета не могу се пуно тужити на њ. Видићемо, видићемо с врименом! {{Tab}}Можете замислити, како је то кнез искитио у повратку и како то одјекну по Зврљеву. {{Tab}}Кркотићи и Зубаци пуцаху од јада, али, поред свега тога, Чагљива, дошавши послом једаред у манастир, тражио је — баш је тражио — да се умили Кушмељићу. А мудри Кушмељић одазва се најљубазније стрицу и поздрави Рору, Рдала, Кркоту, Цонтрону, Чандрљоку и све, све среда. {{Tab}}Кад приспје вријеме берби, сви се из манастира разиђоше преко воде, осим гвардијана, Шкоранце и Балегана. Бакоња оста четири недјеље са стрицем у виноградима, и свијем сељацима омиље и његово се име разгласи и даље од жупа св. Фране. {{Tab}}Па онда опет наста мртва јесен и настави се једнолични живот манастирски. Тако хоћаше трајати до прољећа, да се лицем на Нову годину, не деси немили догађај, који је имао чуднијех пошљедица. {{Tab}}На први дан Нове године уждио сјевер, рек’ би све понесе! Расклимане штице врху тријема и незакачени капци на прозорима лупараху на све стране. Фра-Тетка, једини усталац од све браће, излазио је ноћу два-три пута из своје ћелије, те обилазио тријем, бојећи се да вјетар не понесе откле жеравак и не нанесе га на трулину. {{Tab}}У праскозорје сва четири звона огласише јутрењу, али им се звук једва могаше чути кроз вјетрењу хупу. Фратри, огрнути кабанима, протрчаше тријемом од цркве. {{Tab}}Три најмлађа духовника обукоше се у црквене хаљине и служба отпоче. Бакоња и Мачак, у стихарима, кађаху пред њима. Балеган је вукао конопе иза оргуља, а фра-Тетка, куцкајући по зупцима, тапкао је ногама да их згрије, вртио је главом да му се врат не укочањи, а кад год могаше уграбити, приносио је шаке устима да дува у њих. Тако чињаху и сви остали, а уз то дераху се сви скупа, јер се збиља човјек њеког јада угрије пјевајући. Кад та „дерба“ доприје до највећег несклада, фра-Тетка се наједи, па и он поче немилице ударати по зупцима, те из цијеви излијетаху свакојаки гласови. {{Tab}}Али кад сунце грану, вјетар поче слабити, па мало-помало, утоли сасвим, онда се поврати склад и у цркви. Свако се препаде своје грјешне работе, па да покаје, поче сваки умиљато појати. {{Tab}}Послије службе фратри одоше у трпезарију. Под Исукрстовом вечером бјеше већ поређано осам столица, те фратри посједаше, све по годинама и по старјешинству. Пошто посркаше каву, Балеган отвори врата. Први приступи ђакон Чимавица, те цјелива гвардијана у руку, рекавши: {{Tab}}— На здравље вам младо лито. Дај боже да и’ много доживите! {{Tab}}Гвардијан му даде њекакву књижицу црвенијех корица, па рече: {{Tab}}— Јево ти, синко, ови мали, али драгоцени дар. Ово је „Цвит кршћански’ крипости“ нашега ученога фра-Јеролима Алатовића. Штиј овај либар, синко, дан и ноћ, и ладај се по њему, зарад спасења душе своје. Амен! {{Tab}}Ђакон га поново пољуби у руку, па то исто учини свакоме, понављајући исту честитку. За њим приђоше ђачићи: Мачак, Бујас, Лис и Бакоња. Сваки прими по плету од гвардијана. За њима Балеган, и он прими дукат. За куваром честиташе: млинар Бобан, ковач Тртак, коњушар Стипан, пак возари Бељан и Дундак, а најзад говедар. Фра-Пирија колендиса, кога више кога мање, према годинама службовања. Најзад Балеган расјече њеколико јабука и пошто понуди служинчад, нали чашицу ракије, пак наздрави: {{Tab}}— У име божје, а за добар почетак! У здравље нашег припоштованог оца гвардијана и свију редовника, који су овди и који нису овди, и свега пука кршћанског и његовог поглавице, светог оца папе! Живили! {{Tab}}— Живили! — заграјаше млађи! {{Tab}}— А шта је с Ловрићем? Је ли му ко каву понија? — запитаће гвардијан ђакона Чимавицу посред граје. {{Tab}}Чимавица смигну раменима пак изађе. {{Tab}}Дундака нагоњаху другови да наздрави свакоме фратру, а уз сваку здравицу да искапи по чашицу. Он се смије, а све погледује фра-Пирију (коме, узгред буди речено, тај надимак не бје залуду дат). Фратар намигну, а на то Дундак, у тињи час, сали у се седам купица ракије, уз наздравице. {{Tab}}— Сад, нека ишчати молитву! — рече Бобан. {{Tab}}— Какву молитву!? — запита фра-Тетка. {{Tab}}— Ма, дујо, нику ришћанску молитву! Чућеш је! {{Tab}}Фратри се згледаше смијући се, а то посоколи Дундака, те размахну рукама. Направи се коло око њега, он се прекрсти три пута са три прста „по ришћанску“, метаниса три пута шапућући њешто, па прекрсти руке на грудима, диже главу па поче попијевајући: {{Tab}}— Зелембаћа козе враћа, по дубоку, по широку, да напасе, да намузе, да накупи, угњу масла, да намаже жвале и надимале! Надимљи се црни враже, кâ ’но Грци по полици. Они јесу добри ловци. Стријељаху једну гору и уватише тицу срнадицу. Из ње ваде талога, да намажу таколе. Таколи ричу, таколи бучу, таколи иду шешарскијем путем и налазе шешерскоје дијете. Дијете у... опанке киселило, прстом набадало, а зубма окруживало... господи помилуј, амин!“ {{Tab}}Поново заче да клања и да се крсти. {{Tab}}Усред те граје допаде Чимавица, блијед као крпа, а косе му се накостријешиле. {{Tab}}Једва једвице изговори: {{Tab}}— Зло! — па гутну пљувачку и заврти главом и опет ће: — Зло! {{Tab}}— Зло Ловрићу? — запита гвардијан. {{Tab}}— Он је при-ми-ну-ја! {{Tab}}— Шта? {{Tab}}— Да... умра!... умра је!... {{Tab}}Сви потекоше у ђаконску ћелију, која се налазила између Наћвареве и Теткине. Збиља јадни Шкоранца укочањио се, а отворене му очи. На кревету и на поду двије локвице крви. Крај њега, на столићу, њеколико скленица љекарија. Хаљине му побацане врх покривача. Према његову кревету, уз дувар, бијаше други кревет, на коме спаваше Чимавица. {{Tab}}Пошто се гвардијан разабра мало, засу грдњама Чимавицу. {{Tab}}— Гаде, губо, рђо, измету, смрдљива Чимавицо, тако ли си пазија друга, а? Тако си се бринуја за њ!... {{Tab}}Сви навалише на ђакона, ко ће боље. Фра-Срдару не би ни то доста, но га удари два-три пута, а да је могао од налоге у тијесној соби, ћаше га и ногом напипати. {{Tab}}Фра-Брне надимље образе и држи се за трбух. Кадгод би видио што немило хоћаше га забољети у куљи. {{Tab}}Сви грају. Балеган открио мртваца, па га куца прстима по утонулу желуцу, а другом руком маха и говори њешто. Дундак стаде отварати скленице љекарија и сваку мирисаше. Бобан дигао суху ногу мртвога, па јој мјери прстима дебљину. Једини Стипан саставио руке на грудима и гледа. {{Tab}}— Ма шта сам ја крив? Шта сам крив, за ране Исукрстове? — кука Чимавица, кад га једва допаде ред да га чују. — Шта сам могâ учинити? Јето синоћ уватија га огањ и кашљâ је и знојија се, кâ и сваку вече! А то сте знали сви. Баш синоћке би му лакше и разговарали смо се и смијали. Још рече да ће јутроске на матутин, ако витар ујења. — „Ма исто немој ме будити, ако се сам не пробудим“ — рече ми. А јутроске, посли први звона, ја га два пута полако зовну: „Иноценцо! Иноценцо!“ Па кад сам видија да спава (јер сам мислија да спава), ја га остави, јер шта би друго чинија?... {{Tab}}— Таа-ко! Дакле, он је преминуја још ноћаске? — пита фра-Брне. {{Tab}}— Па то се зна! То се одма види! — вели Тетка. {{Tab}}— О, боже! боже! па овако? Без исповисти и без причешћа! {{Tab}}— Шта ћемо, де? Шта ти је, ту ти је! {{Tab}}— Сад не помаже карабулина, него да се уреди што триба уредити! — рече фра-Тетка. {{Tab}}— Али, шта сам ја крив? Шта сам могâ учинити, за блажену Дивицу? — кука једнако Чимавица. {{Tab}}— Ма, болан, ко тебе криви? Ко каже да си шта крив? — тјеши га фра-Брне. {{Tab}}Сад сви почеше тјешити ђакона. {{Tab}}— А зашта ме онда бије? — пита ђакон. {{Tab}}— Зашта, зашта? — вели гвардијан. — Јето тако! Потриба се човику искалити, а ти си млађи, а... ајдемо. Ајдемо-те да се сврши шта је триба! {{Tab}}Стипан, који одавно имађаше зуб на фра-Срдара, излазећи, простријеља га очима, па рече опрхо: {{Tab}}— Лако се искалити на нејачем и на млађем, али није право, а, крижа ми... {{Tab}}— А шта, крижа ти — плану жестоки Срдар — шта би било да сам тебе, а? де?... {{Tab}}Раздвојише их одмах. {{Tab}}— О, о, о! — поче тихо фра-Блитвар. — Ти, Стипане, канда губиш ришпет редовницима, о! о! {{Tab}}— Ја, вире ми, дујо, мало марим, кад ко оће да табачи, па да је и бискуп, разумиш ли? А онај дитић није крив, а мене боли кад видим неправду. {{Tab}}Фра-Срдар се загна на њ, али га срећом његовом уставише, јер одиста ћаше награјисати. {{Tab}}Гвардијан смјеста исплати најам Стипану и изагна га. ФраБрне, хучући једнако и држећи се за куљу, дарова му пет крунаша зато што му је добро пазио кулаша. И тако делија Стипан изнесе стопе из манастира. {{Tab}}Па онда послаше момке с писмом у град мајстору Бортулу Ловрићу, обућару, и јавише му да му је син Иноценцо ненадно преминуо. {{Tab}}Па обукоше мртваца и пренијеше у цркву, гдје му на поређе, почеше чатити бдјења. {{Tab}}Бакоња је лио четвороструке сузе и није се мицао од мртваца. Он једини у манастиру бјеше веома растужен. {{Tab}}У фратарској трпезарији, за обједом, заврше се жестока богословска распра. Фра-Тетка доказиваше да се о великијем годовима не може, без невоље, опојати мртав свећеник. Фра-Дувало је противно тврдио. Пирија и Наћвар бијаху мишљења Дувалова, а остали пристајаху уз Тетку. Сваки се напрезао да се сјети каквијех ријечи из светијех књига, којима би могао потврдити своје мишљење. Вртиреп се опкладио са Наћваром да ће њешто наћи у њекој књизи, па је стога ходио у манастирску књижницу и изгубио опкладу. Најзад оста свак при своме мишљењу. {{Tab}}Сутрадан дође мајстор Ловрић. Бијаше то чачурак, али жилав и окретан, дугачкијех црнијех бркова и црвена носа. Могао је имати око педесет година. Он не показа превелике жалости. Најбоље га утеши Дундак, с којим је до подне осушио оку мученице. {{Tab}}— Виш! — рече му Дундак. — Он бијаше бриљузак, брате. Ти знаш шта ми у Котарима зовемо бриљузак? То је, знаш, јаје које се излеже без коре. А он је био тако јаје, па је пукао од студени... {{Tab}}— Сакррр! — викну мајстор. — На кога се увргао, сакр!? Ја сам се двадесет година ломија по Талији, по Чешкој; бија сам три године у Бечу, четири године у Моравији, у Штирији, у Шлованији, Сализбургу, Шпилибергу, Тренту, Тријешту, Верони, Мантуви, Пјаченци, па у Унгарији, сву сам Унгарију обишâ кâ овај длан, разумиш ли? Бија сам у врага дома! Бија сам у папиној земљи, и тукâ се с Францезима. Дреждâ сам напољу по ноћи, киснуја, одија пишице по десет ура на дан, па никада ни да сам се наладија. А он... што ти кажеш... бриљузак, дође на свит без дуа! Зато га и дадо овди међу ове (додаде шапатом) сите докоњаке, па, па, јето све једнако, сакрр... {{Tab}}— Али, може бити да баш њему утрнуше зуби стога што си ти ија незрила воћа? — рече Дундак, коме се, као и свој манастирској чељади, закачила у памети по која изрека из Светога писма. {{Tab}}Мајстора Ловрића, у младијем годинама, отправи опћина на силу „у солдатију“, јер цијела варош немаде мира од његова бакочења. Кад се, након петнаест година, врну дома, ожени се једном слабуњавом, а већ зрелом цуром, која имађаше њешто свога. У војсци научи цревљарски занат, па је у граду пролазио лијепо. Он је израђивао обућу фратрима, стога му и примише сина. То бјеше једини ђак којему не бијаше род ниједан фратар. Жена Ловрићу умрије послије четири године, а ето видјесмо како син сврши у двадесет првој години свога јаднога вијека. {{Tab}}Сахранише несрећног ђакона, пак се, мало-помало, поче повраћати стари ред у манастиру, али се, у исто вријеме, поче осјећати „жата“. {{Tab}}Чимавица, пошто је четири дана лежао гдје и прије, одједном навали да га премјесте. Он не хтје казати од чега се препао, но кад га ко запита о томе, он набури, а на лицу му се читаху страшне приче. Толико бјеше доста да страх обузме ђаке. А кад још Чимавица заиска и доби допуст да оде дома на њеко вријеме, онда се страх усели у све слуге па дохвати и фра-Брну. Злосрећни Чимавица, не устави се ни на томе, него писа из своје куће стрицу фра-Пињати Ћуку, који у то доба држаше парохију у О. У писму се моли да га старац премјести у који други манастир, јер да је радији „свући се“, но се повратити у В., пошто је кућа сјеновита („много синовита“). Фра-Пињата повољи синовцу, а његово писмо пошље фра-Пирији, додавши сам како би добро било да браћа очате бдјење за покој Шкоранчине душе. Сад приону страх и фратрима, осим Тетке и Срдара. Залуду се ова двојица опираху да се бдјење не чати јер ће се тек након тога распалити машта младежи. Фра-Брне је доказивао да треба, а уз њ пристајаху још четири брата. Заподједе се жестока богословска парба, те се призивали свети оци у помоћ. Али, како обично бива у такијем приликама, надјачани се већма ражестише и остадоше при својој. Јуначки фра-Срдарина не умијаше се прети, но им викаше: {{Tab}}— Она губа, она смрдљива Чимавица, измислила којешта, само да нађе извит како ће се проскитати, а ви одма: тум! бум! одма по сриди свете оце и корабљице! Валај је добро учинија што се очистија одавлен, јер да се опет наврати, напипâ би га ногом ди је најпоштенији! Ћук од ћука, као што су сви његови, а највише Пињатина!... А мртви Шкоранца нека се мени јави, ако је кадар. {{Tab}}Бакоња је пио ријечи Срдарове. Бакоњу заношаше све што је мушко и соколасто, те иако се чудио учености осталијех фратара, дивио се још више срчаности Срдаревој. Не бојати се мртвога Шкоранице, него га још чикати! {{Tab}}Другога вечера пошто стиже писмо Пињатино, сјели фратри да вечерају. Бујас за налоњом поче да чати живот светитеља чији је дан. {{Tab}}— Мали Јерковићу! — зовну Срдарина, прекинувши штиоца. {{Tab}}— Шта велите? — одазва се Бакоња, ушав к њима. {{Tab}}— Ајде ми донеси убрус из камаре, јево ти кључ! — Бакоња се обазрије, мигнувши Мачку. {{Tab}}— А куда ћеш ти? — пита Срдар Мачка. {{Tab}}— Ја... онај... {{Tab}}— Ти, онај, остани ди си, а ти, Јерковићу, донеси шта сам ти наредија. {{Tab}}„Штиоц“ настави: „Блажени же слишав то от ангела, паде ниц на земју, и поклони се, и глагола...“ {{Tab}}У томе се Бакоња поврати, блијед као крпа, и предаде убрус. Фратри га сви погледаше. Бакоња се — у ђачкој трпезарији — стропошта на клупу и поче брисати ледени зној са чела. {{Tab}}— Видија си га, је ли? — питају Мачак и Лис. {{Tab}}Бакоња заврти главом, па једва изговори: {{Tab}}— Нисам, али ми се све чинило, да ми је иза леђа... {{Tab}}— Шкопићу! — викну фра-Тетка. {{Tab}}— Шта велите? — одазва се Мачак. {{Tab}}— Ајде ми донеси ону кутију прашка из моје камаре! Заборавија сам га, а триба да га пијем с вином! {{Tab}}Мачак немаде куд ни камо. Види злу игру фратарску, али је ред слушати. Кад је био према школској дворници, стаде га дрека пак се врати. {{Tab}}— Шта је? — питају га. {{Tab}}— Ајме мени! Видија сам га... {{Tab}}— Кога? — запита Срдар, па скочи и стаде према њему. {{Tab}}— Ја не знам... фра... може бити, учинило ми се... {{Tab}}Срдар изађе, псујући. За њим потече Тетка. {{Tab}}Онда Мачак паде на кољена према Исукрсту. {{Tab}}— Тако ми овога распела, дуовници, бија је он... Он, Шкоранца главом! {{Tab}}— Учинило ти се, будало. {{Tab}}— А, није, кад вам се кунем!... {{Tab}}Гвардијан и сви остали не хтједоше слушати даље, него отидоше. {{Tab}}— Он, он — настави Мачак ђацима. — Наслонија се уза зид, а издрељија очи на менека. Ајме мени! Ајме мени! Како нисам умра на мисту!... {{Tab}}— Е, сад се већ нема рашта крити — поче Балеган. — досад сам крија ради мира домаћега, а сад се већ нема рашта крити! И ја сам га видија! {{Tab}}Можете замислити, како то тек пренерази ђаке. {{Tab}}— Јесам... Оно што јест, јест, а ви знате да у мене нису дви ричи! Прикојуче, уочи недиље, кад сте сви били на великом благослову, у први сутон, ја се наслонија на овај прозор, па гледам какво ће вриме. Гледам, гледам, док ми се очи понише пут гребља, а, тамо, он помолија главу прико зида, а издрељија оволике очи у менека. А мени, брате мој, привише се ноге кâ два конца. Оћу да измолим „Поздрав госпин“, а не могу. Како је могâ доприти главом до онолике висине? Биће се попеја на гроб покојног фраФелицијана Фелицијановића... {{Tab}}Још им Балеган каза да се Шкоранца јављао Бобану, Бељану, Тртку и говедару, али да се то крило „ради мира домаћега“, а сад се већ не може крити! {{Tab}}Разумије се да су тога истога вечера дознали и фратри, сваки од свог ђака. Сутрадан, послије благослова, окупише се сви у покојникову собу, гдје се чатило велико бдјење. {{Tab}}Али, на велико чудо свачије, не помаже ни бдјење. Шкоранца се поче јављати још чешће. Најзад он сам објасни Дундаку зашто нема мира. {{Tab}}Дундака срете Шкоранца усред бијела дана, ишао од воза к манастиру. Дундак, слободан, а вјешт како се треба понашати у таквијем приликама, прекрсти се, изговори полако „Поздрав Дивици“, пак запита пудалину: „Душо кршћанска, шта желиш од менека?“ — „Желим, да ти се исповидим!“ — „Душо кршћанска, ајде ка коме редовнику споради тога!“ — „Не, него баш ономе, кога првога удесим! Тако ми је наређено, за педипсу шта сам то пропуштија учинити уочи смрти. Дакле, слушај...“ Дундак мораде слушати сву исповијест до краја, све крупне и ситне грјехове Шкоранчине, чак и то како је крао дуван фра-Дувалу, па га слао оцу у град. Затијем пудалина каза да се залуду појало бдјење, јер да неће имати мира ни станка у гробу, докле он (Шкоранца) не отпјева мису у манастирској цркви. А то ће бити ноћу. А биће кад се наврши вријеме које би протекло, да је жив, до „младе мисе!“ {{Tab}}Чим се то разгласи, фра-Брне не пушташе искрај себе Бакоњу, те се поче с њим разговарати које о чем, па, најпослије, поче га запиткивати о ономе што бејше научио као ђак. Бакоња све своје знање истресе пред стрицем у мање од по уре. Онда се вра таче душе, па му ста казивати главније ствари. {{Tab}}Срдар се љутио на „изумисли дичурлије“, а највише на фра-Брну, који је баш „подитињија“. Али кад је морала његова љутња досећи до вршка, онда баш омеча те не караше никога. {{Tab}}— Баш није лоше да се ове будалаштине разгласе! — рече он фра-Тетки насамо. — Наши се људи више боје једнога мртвога неголи стотине живи. А боље по нас ако се приковођани припану, особито ове године, како је слабо родило! {{Tab}}Заиста се преко воде разгласи како се ђакон потенчио, те се не ћаше нико ослободити да се ноћу дошуња, па да би знао е ће благо „приватити“. </poem> {{ЈВ-аутор|Симо Матавуљ|1908}} == Извор == * [https://ucg.ac.me/skladiste/blog_23036/objava_70281/fajlovi/BAKONJA%20FRA%20BRNE.pdf Бакоња фра-Брне] [[Категорија:Бакоња Фра Брне]] l4avb9y9ghubi5nk90u63en3pgn2mvy 0 27086 147493 146393 2026-10-06T18:25:40Z Galicijac 19151 Исправио заглавље. 147493 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Симо Матавуљ|Симо Матавуљ]] | [[Бакоња фра Брне]] | | [[Бакоња фра Брне/VI|-{ЂАКОВАЊЕ И ДРУГИ ДОГАЂАЈ}-]] | [[Бакоња фра Брне/VII|-{ШТА СЕ РАДИЛО У БУКАРЕВО ВРИЈЕМЕ}-]] | [[Бакоња фра Брне/VIII|-{УЖАС}-]] }} <poem> {{Tab}}Протекоше двије године без икаквих знатних догађаја у манастиру, па опет наста вријеме пуно удеса. {{Tab}}На дан св. Фране Салескога (29. јануара по римском) у зору попрши мало снијега на острву. Не паде га ни колико поплат да покрије, али је и то необично у оном жупном мјесту, гдје је вазда копнина и гдје бајам цвјета око Свијећнице. Дан зимскога св. Фране није заповједни празник народу, али фратрима јесте, те отпојаше велику мису, а у подне ће и ђаци имати једно јело више. Фратри и ђаци таман изашли из цркве, а кроз велика врата уђе у двориште висок сељак у буковичкој ношњи. Чудан ђаво. Глава му обла, очи велике и сијере као у ћука, десни му брк дуљи од лијевога, на раздрљенијем грудима читаво руно заковрченијех длака. На њему бјеше јечерма са јоште њеколико иликâ, а не може се распознати какве је масти. Кожна му пашњача сва начичкана пулама, а у њу задјенуо кубуру и арбију. Беневреци му папули испод димњака, те му је трбух покривен само кошуљом, а кроз промахе види му се глибаво месо. На кољенима му се надули беневреци, а под кољенима стегао поткољенице кожне. На ногама му поврх издртијех назувака испријечане опанчине. Колико је хладно, није обукао буковички, „аљак“, но се огрнуо њим, а једну руку ставио иза оружја. {{Tab}}— Какав је ово заврзан ако бога знаш!? — вели Срдар. — Одакле си ти? {{Tab}}— Ја! Је ли? — рече као из бадња Буковичанин, гледајући блесасто. {{Tab}}Сви прснуше у смијех. {{Tab}}Буковичанин се усекну са два прста, па опет припита: {{Tab}}— Ја? Је ли ја? {{Tab}}— Ма ти, оклен си? Шта си дошâ овди? {{Tab}}— А јесте ли ви вратри? {{Tab}}— Јесмо! {{Tab}}Буковичанин брзо скиде капу, па потече да им љуби руке, говорећи: {{Tab}}— Ја, онај, чук, да вам триба коњушар, па, онај, као рекок, да пођем до у манистир, као вељу: могâ би ја... {{Tab}}— А одакле си? {{Tab}}— Ја? Је ли? Из Буковице, из Зеленграда... {{Tab}}— Ма ти си ришћанин? {{Tab}}— Ја? Је ли? Нисам, ни дао бог, него сам из Зеленграда, а у Зеленграду нема ришћана, а нема ик ни у Медвиђој, нема ик у та два села, а све остало, знаш, све је по Буковици ришћанлук... {{Tab}}— Па би ли ти умија тимарити коње? — пита Наћвар. {{Tab}}— Ја? Је ли? Бик, богме, ја... {{Tab}}— А како те зову? — пита гвардијан. {{Tab}}— Мене, је ли? Зову ме Грго... {{Tab}}— Чеговић? {{Tab}}— Прокаса! Грго Прокаса, знаш, из Зеленграда... {{Tab}}— Не би нам фалило него још да оваке животиње узимљемо у службу! — рече талијански фра-Дувало. {{Tab}}— А зашто не? — рече Срдар. — Шта нам смета што је суклата! Оваки и јесу баш за службу добри. {{Tab}}И Наћвар и гвардијан мишљаху као и Срдар. Докле они „пркелаху“, Буковичанин тако блесасто гледаше да су се ђаци кидали од смијеха. {{Tab}}— А, би ли смија, кô вељу, да простите, ући у цркву, ко вељу, да ми се богу помолити? — запита Грго. {{Tab}}— Причекај, па ћеш! — одговори гвардијан, па обрну талијански: — Видите, ово ми се свиђа! Прва му је мисâ црква! Што ће рећи прост, прави, непокварени сељак, каквима се губи траг! — Па онда га опет запита: {{Tab}}— Дакле би ти умија тимарити коње?... Би, велиш!... А колико би најма искâ за годину? {{Tab}}— Ја? Је ли? Ја, оче, да ми даш опанке, и кошуљу да ми даш, и рану да ми даш, а новца, кô вељу, колико ти видиш, колико замиритам. {{Tab}}Но, молим ти се, да ме пустиш у цркву. {{Tab}}— Е, ајде се помоли богу кâ прави кршћанин, па ћемо те окушати за николико дана. Е, ајд, ајд! Фратри одоше на кафу а ђаци одведоше Грга у цркву. {{Tab}}Он зину чим пријеђе преко прага, пак се пружи колико је дуг и широк и пољуби плочу. Ђаци се гласно смијаху. Грго их запита гдје је свети Вране. Они га поведоше пред главни олтар, гдје се Грго превијао и бусао у груди, што је икад могао. Послије њеколико дана Буковичанин угоди фратрима. Колико је био глуп опет је доста вјешто радио око коњâ. {{Tab}}Прозваше га Букар, ради велике му главе, и у очи га тако зваху, а он се нимало не јеђаше. Ђацима и слугама служаше за спрдњу. Кад су год могли, окупи се око њега, па комендијај. А најсмјешније би кад му казаше да се Шкоранца потенчио! Смијући се његову претјерану страху, сваки се помало ослободи свога страха. {{Tab}}Чим би свршио дневни посао у коњушници, спопао би Букара или Бобан, или Тртак, просто, ко га прије уграби. {{Tab}}Хајде сад да вуче мјехове у вигњу, да удара великијем маљем или да растоварава и на плећима носи вреће угља што би возом дошле; да у млину засипље у кошеве; да купи брашно; да гази воду, ако се што закачило међу кашике, ако је уставу вода понијела или се јажа затрпала. Кад бијаше помљелацâ и поковалацâ испреко воде, Букар се њешто помагао; дали би људи, ко лулу дувана, ко мало мрса, или по који новчић — иако су се на сав мах ругали глупоме Буковичанину. {{Tab}}Али кад ријека нарасте, нема приступа прековођанима, те му ред бјеше работати без зачина. Бобан је запињао вршке свакога вечера, те прије митио чобане да му их пред зору ваде, а сад је то Букар чинио; ако изнесе који мренић, допао би га један или два, али пастрве не окуси никада. А Бобан је брао лијеп новац од фратара за рибу. А кад Букара не требаху ни млинар ни ковач, онда га одиста требаху возари, да вуче сплату, у којој они сјеђаху смијући се и пушећи. Па га требаху сваког часа Балеган и ђаци, а увече говедар. А што је за чудо, колико су му сви досађивали и брецали, он се никад не намрди, нити рече: „Нећу! не могу!“ Него је био задовољан; и у оно мало тренутака кад би га пустили да предуши „пио“ је из своје луле. „Камо те, Букару!“ — „Ја? Је ли? Ево ме, ја! Пушти ме, вире ти, да испијем по луле! — одговарао је обично. {{Tab}}Једнога вечера засијала мјесечина кроз омеч, би рекао прољетња је ноћ! Духовници попосидјели мало у старој мађупници, пак се разиђоше. Мачак, Бујас и Лис узели међу се Бакоњу, пак, све идући за фратрима, њешто му шапћу. Он се као шчиња; као хоће ли, неће ли пристати на њешто. Најзад, Лис набури уста пут њега, као из презрења, а на то му Бакоња пружи руку, пак се рукова и са Мачком и са Бујасом, пак претече стрица, те му отвори ћелију. {{Tab}}— Таа-ко! Уф! Ватрица ме разгријала, па ћу смиста заспати. Добра ноћ! добра ноћ свима! — вели фра-Брне. {{Tab}}— Добра ноћ! Добра ноћ! — здраве се сви. {{Tab}}Осмора се врата затворише, пак резе изнутра зазвечаше, пак наста тишина. {{Tab}}Кад мјесец одскочи, тада Лис одшкрину врата своје ћелије, пак наврх прста изађе на тријем, држећи обућу у руци. Пак измиље Мачак, и он бос, и махну руком Лису и пође к њему. Нијесу се ова двојица још ни састала, изађе Бујас. {{Tab}}— Бештија! Кушмељ од Кушмеља! Ако не изађе, страх ме да нас не просочи! — шапну Лис. {{Tab}}— То није кадар!... То није кадар! — вели Мачак. — Причекајмо га још мало. {{Tab}}— Ајдемо прид Наћвареву камару, па ћу се ја и накашљати ако устриба! — рече Бујас. {{Tab}}И сва тројица, држећи обућу у рукама, прођоше тријем наоколо. {{Tab}}Чекали су доста, али у њеке шкргну мандал, врата се лагано отворише и Бакоња се промоли. {{Tab}}— Не бој се!... Излази!... Та знаш да Брну ни лубарде не би пробудиле у првоме сну! — соколе га другови. {{Tab}}— Ајме мени! — шапти Бакоња, али пође за њима низа стубе у двориште. {{Tab}}Бујас и Мачак отрчаше пред подрум, гдје бијаху дрвене љестве, које они понијеше и исправише уза зид од гробља што за десетак лаката везује цркву за кујину. Лис шћеде први да се попне, али га Бујас устави. {{Tab}}— А ди је оно?... Знаш? — пак нагну шаком пут уста да га подсјети на пиће. {{Tab}}На то Лис откаса сам к подруму, а Бујас истрча као вјеверица уза љестве, пак узјаха на зид и стаде се обувати. За њим се пропе Мачак, пак Бакоња, те сва три јашући на зиду чекаху Лиса, који се теже успентра, јер ношаше њешто о рамену објешено. Сад извукоше љестве, па их преметнуше на другу страну и наслонише на гроб фра-Фелицијана Фелицијановића. Ђаци се зауствише, гледајући њеколико бјелијех гробова, освијетљених мјесечином, па онда саставише погледе на најновији гроб, што је завршио трећи ред. {{Tab}}— Јадни мој, добри Иноценцо! — рече Лис, прекрстивши се. — Бог да те прости, и ти си више одједном овуда слазио!... Изрецимо барем по једну „Здраву Марију“ за његов покој! {{Tab}}Другови га, шапћући молитву, стигоше, пак положише љестве врх Фелицијана, пак изађоше из гробља. {{Tab}}— Сад оданимо најприје! — рече Лис кад бијаху на тратини према новој мађупници! — А ти, Бакоња, у памет се. Ми смо, јево овако чинили прије смрти Шкоранчине, кадгод рика нарасте, те нема у млину приковођана... Кад смо оно најприје... знам да је било оне зиме кад је Стипан дошâ... {{Tab}}— Вридни наш Стипан! — рече Бујас и уздахну... — Онај Срдарина! Онај Срдарина!... {{Tab}}— Остави сад јадиковање! — настави Лис. {{Tab}}— Дакле, разумиш ли Бакоња, јево је пета година да ми тамо иђемо на сило! (Показа му руком пут нове мађупнице, откуда се чула велика граја.) Нико то од фратара не слути, а слуге нас не смију одати, јер им није у интересу. Дакле, у памет се!... Не велим да би ти мога изневерити нас, али, ка бојим се да Срдар како не нањуши, па да те не искуша. Ти знаш какав је он... {{Tab}}— Ајде, прођи се предикања! — прекиде Мачак, па крену пут мађупнице. — Шта да га ту катекижаш, кад сам зна да би га Наћвар отира кад би дозна! {{Tab}}Бујас удари петом у врата, која се отворише. Од силне свјетлости заблијештише ђацима очи. {{Tab}}— Добро сте дошли! — вичу им изнутра. — Улазите! Сидајте! {{Tab}}— Баш сте добро дошли, посли толико вримена, а још с образом! — рече Бобан, који искочи насусрет и скиде капу. — Реко ли ја да ће они доћи с образом, а? Видите ли!? Па и Јерковић, соко од сокола! Први пут к нама на посило, а Јерковићу? Ама баш липо, ама баш добро! Добро дошли! Сидајте!... {{Tab}}Њих четири сједоше на коломат, између Тртка и Бобана. Шкељо, Дундак, Бељан, говедар, посадили се један до другога, сви на коломату, а од силне јаре заклањаху лице рукама. {{Tab}}— Па како људи? Како се живи, а? — пита Лис. {{Tab}}— Вире ми, није лоше, а јето, ако бог подржи, с вама добро! — одазва се Шкељо намигујући другу до себе. {{Tab}}— Баш добро, и липо, и братски, и како баш триба! — поче сладити Тртак. — Ми смо сви слуге светога Вране. Оно, да речемо, нисмо сви једнаки, јер ни прсти на руци нису једнаки; нико је мисник, нико дијак, нико измећар; али, јопет, сви смо један другоме потрибни. Је ли тако, браћо? {{Tab}}— Тако је, тако! — заграјише сви. {{Tab}}— Е, па у име тога да сте ми здрави! — настави Тртак. — За здравље ови вридни дијака и њиове липе младости. Бог им дај да доживе оно за чим иђу! {{Tab}}Слуге поустајаше и скидоше капе. {{Tab}}— А у овој прилици триба се ситити још двају њиови другога, од који је један у животу, а други у божјем двору! Дакленка, прид душу и за покој покојнога Ловрића! {{Tab}}— Амен! — запојаше сви. {{Tab}}— А за здравље Чимавице, ди год бија! {{Tab}}— Живија! {{Tab}}И сви се обредише. {{Tab}}— Валај нам је јадни Шкоранца од вајде и мртав! — рече говедар Лису. — Промисли, дијаче, откад је њега бог узеја, па се, јето, прочуло да се диже, не сми ти од тада вражи приковођанин амо у крађу! Сви можемо спавати без бриге. {{Tab}}— Кâ онај, кога је бог благословија и жива и мртва — дода Дундак. {{Tab}}Сад се заврже разговор о свачем, а највише о прошлим сијелима. Сви се радо сјећаху Стипана и његове шале. {{Tab}}— Ма, ди вам је Букар? — запита Бујас. — Ја га залуду тражим очима. {{Tab}}— Јено га тамо у запећку. Он је заспâ има и дви уре. А-ну, прикините говор, па ћете чути као рче! — вели Шкељо. {{Tab}}Ућуташе. Заиста Букар хркаше како не би двојица да саставе заједно. {{Tab}}— Зовните га! — рече Лис. {{Tab}}Говедар га гурну ногом. {{Tab}}— Дижи се! {{Tab}}— Је ли ја? — пита Букар. {{Tab}}— Ти, магарчино, а да ко је други у твојој кожи? Зову те дијаци! {{Tab}}Грго се примаче к огњишту разбарушене косе и распас. {{Tab}}Ђаке спопаде смијех. {{Tab}}— Дајте му одма да наздрави! — заповиједи Лис. {{Tab}}Букар изрече њешто сметено, па нагну бурачом. {{Tab}}— Пиј, пиј, колико год мош! — виче му Лис. {{Tab}}Након двадесет гутљаја, Букар предуши ваљајући очима. {{Tab}}— Још, још! — вичу ђаци, иако осталијема то не бјеше мило. {{Tab}}Грго опет нагну: кљука, кљука, докле се не наду као тенац, пак сједе насред пода и поче пунити лулу. {{Tab}}Сад га сви окупише, задијевајући га на стотину начина. А он, брбља њешто, брбља, докле му поче запињати језик. {{Tab}}У њеке рече му Бобан: {{Tab}}— Ајде, Грго, обађи наслон и шталу, јер је ред да ники од нас то чини, а ти си најмлађи по служби! Ајде! {{Tab}}— Је л’ ја, је л’? — тепа Букар. — Све ћ’ те п’слушати, а-ма-ма све, све при-и-ко дан, али с’д, на ’ву уру, ја, а-ја!... {{Tab}}— А зашта не сад? {{Tab}}— А-ја-јак! Да мене Шк-шко-ран-ран-ца... ву... у... у. — Пак одгмиза опет у запећак, гдје опет захрка. {{Tab}}— Страшљив је ка козâ! — вели Бобан смијући се. {{Tab}}— Ма ћемо му оправити шалу једне ноћи! — рече Бујас. {{Tab}}Ђаци су дуго сједјели, па се истим начином вратише у манастир. {{Tab}}Сутрадан зачуди се фра-Брне што му синовац раније не доноси воде и жераве у мангаљу; зовну га, два-три пута, пак отиде у предњу ћелију, а кад тамо Бакоња слатко спава. {{Tab}}— Та-ако!! — вели Брне, пак брзо дохвати са полице онај прутић којим га је обично синовац чешао по леђима и њим га ошину. {{Tab}}— Та-ако, магаре од магарета! Почеја си се већ господити, а!? Да те ја будим, је ли?... {{Tab}}Колико год тај колач бјеше немио Бакоњи, опет му прва помисао би: „Благо мени, кад стриц не зна!“ — пак отиде по воду. Али пошто брзо распреми камаре и крену на јутрењу, обузе га сумња да који од фратра није дознао, или Балеган, који му иђаше у сусрет. {{Tab}}— А шта си то ноћас радија, а? — запита га кувар издалека. {{Tab}}Бакоњи се прекиде дах и ноге му почеше клецати. {{Tab}}— Питам те: зар ниси спавâ ноћас, кад ниси могâ устати раније, него да ја звоним! {{Tab}}— Бо... лија ме трбу! — досјети се Бакоња. {{Tab}}— А, трбу те болија! — рече блаже Балеган. — А мој синко, зашта идеш онолико? Зашта си ија онолику рибу, синоћке? Ајде брже нареди што триба — рече, давши му кључ од цркве. {{Tab}}Бакоња се њешто прибра, али му дрхташе трска у руци, кад је палио свијеће. Мувајући се по цркви, мољаше се: {{Tab}}— Мој липи свети Вране! Ослободи ме овога пута, па јево ти се за... (ћаше да рече: „заклињем се“, али се предомисли) па јево ти давам рич да нећу више! {{Tab}}Фратри уђоше. Срдарини бјеше ред да служи. Кад би он обрнуо њима плећи а лице к олтару, онда је Бакоња гледао своје другове, који чаврљаху молитве као обично, зијехајући; али кад би се Срдар окренуо пут њих да их благосиља, онда би Бакоња оборио главу, јер се бојаше Срдарева оштрог погледа, који би могао продријети до дна душе Бакоњине, те видјети велику тајну — ако већ не зна за њу. {{Tab}}Пошто духовници изађоше, он лагано крену за њима, перећи уши да ухвати што говоре. А кад полажаше трпезаријом, држао се зида, готов да загребе ако Срдар сјекне пут њега: „А ди си бија ноћас, а, мали Јерковићу, а?“ Јер, све му се чињаше — чим онај отвори уста да ће чути то кобно питање. Али Срдарина сједе да срче кафу не осврћући се ни на кога. Онда Бакоња одахну и поче се удварати Балегану, више него обично, причајући му којешта и смијући се. Другови га, мамурни, погледаху зачуђено, па одоше. Онда он замоли Грга да га извини код стрица. Затијем се Бакоња јави фра-Тетки, питајући га треба ли му што. Послије тога ослободи се чак да понуди и Срдару своју службу. {{Tab}}— Баш ми трибају мала клишта. Ајде и’ донеси из вигња! — рече Срдар. {{Tab}}Бакоња сврну у нову мађупницу, гдје нађе Букара сама. Бакоњи се учини да, колико је нагло крочио преко прага, да је у Букара сасвим друкчији израз лица неголи обично. Али то му се само треном привиђе, јер на његово питање шта се осамио, онај поче својим вјечитим: „Је ли ја, је ли?“ — гледајући глупо. Одатле Бакоња оде ка ковачу, те узе клијешта. {{Tab}}— Данас ти је синовац врло вридан — рече Срдар за обједом. {{Tab}}— Зато што је добија јутрос попару — одговори Наћвар, па исприча што је било, и додаде лагано: {{Tab}}— А сад ми је жâ, јер сам послин од кувара дознâ да га је болија дроб! {{Tab}}То чу Мачак, пак исприча дружини, а на то Бакоња удари у плач. Залуду су га другови тјешили, залуду га и Балеган мазио, он једнако лијаше сузе. Доцније у скули умири се њешто, али кад почеше говорити да ће исте вечери на сијело, он плану: {{Tab}}— Дабогда ја ногу сломија, ако ћу тамо више! Ти си ми крив, ти си ме навеја! — поче корити Лиса. {{Tab}}— Па добро, не триба да се кунеш, ни да се инадиш! Не моли те нико, а не нагони те нико — одговори Лис мирно. — Ми смо толико година ишли без тебе, па се нисмо сићали да нам ко вали. А велиш да сам ја крив! Право велиш! Крив сам, те доста, што сам те држâ за друга!... {{Tab}}— Нећемо тако! — умијеша се Бујас — него ћемо да будемо прави другови. Шта је теби тешко, то ја разумим, јер је и мени тешко било спочетка. Ти мислиш да је велики гри провеселити се мало у ова доба, уз месојеђе, а у нашим годинама! Ја не вељу да баш није гри; али је сасвим мали, управ гришчић, који се може отпостити. Те ствари ја боље знам него ти, кâ шта су боље знали од мене покојни Шкоранац и Чимавица... {{Tab}}— Није то, него је он страшљив! — рече Мачак. {{Tab}}— Ти лажеш! — викну Бакоња. — Нисам ја страшљив! Нисам ја окле си ти, ди су људи кâ козе!... Јест, кâ козе, јер би један наш тирâ вас педесет... {{Tab}}У мал’ што не дође до руку. Бујас му објасни: {{Tab}}— Ма, не вели он, Иве, да си страшљив од стра, него, знаш, од стрица, да не дозна, па да те не истира. А јево ти се кунем да до тога дође трибало би да нас сва четири истирају, јер би ми сва три клекли на колина, па рекли: „Немојте, јер колико је он крив, ми смо десет пута више!“ {{Tab}}Дакле, оразуми се, болан, па иђимо вечерас! {{Tab}}— Нећу, па нећу! {{Tab}}Нећкао се два дана, а они не хтједоше без њега. То га дирну, те трећега пристаде, и сва четири, истијем путем и начином, отидоше на сијело. {{Tab}}Како је ријека једнако набрекнута била, сијело је бивало њеколико ноћи засопке. Бакоња се навикну, те је могао и устајати раније. Колико се спрва устезао, толико је сад више наваљивао да се иде. {{Tab}}Тако је трајало до уставака месојеђа, које те године бијаху у половини марта. Тога дана увече скупљале би се и слуге у старој мађупници, у манастиру, и слободно се бјеше и ђацима провеселити. {{Tab}}Послије часова, пред подне, Шкељо, омрчена носа, дочека фратре пред црквом. {{Tab}}— Овај је почеја зарана! — вели фра-Тетка. {{Tab}}— Ја сам дошâ да вам јавим, фра-Брне, да ће трибати још данас потковати кулаша, јер је обосија у оби придње. {{Tab}}— Та-ако! А ти ајде одма! Нека се нареди све што триба, а јево мене за тобом. {{Tab}}— Ајдемо и ми, кад је вако липо вриме! — рече гвардијан, пак одшеташе сви, и ђаци за њима. {{Tab}}Тамо се окупиле слуге, сваки омрчен помало, а Букар сав црн, као Арапин; око врата му објесили вијенац лука, а за пас му тиснули ватраљ. {{Tab}}— Нема ту говора о поткивању! — вели Наћвар. — Припануја би се и ђавâ, а камоли не плашљив коњ! {{Tab}}— Баш га и триба навикавати! — вели Срдар... — Изведите ви њега! {{Tab}}Букар изведе кулаша, који је пратиоца попријеко гледао. Бакоња га поче миловати. Шкељо му поднесе зоб у решету. Три-четири момка га опколише, растегнувши коноп, којим ће му стегнути ноге да се превали, јер је био упоран, нити је било другога начина да се поткује. Кулаш прињуши зоб, пак поче ваљати очима од једнога до другога. Слуге, мислећи да је већ згода, повукоше коноп за крајеве, али коњ уграби прије, те се пропе одигавши Букара, пак се, два-три пута заособ, баци ногама. Кад му се опет примакоше, он учеста гађати и поче трчати око Букара, који је чврсто држао оглав. {{Tab}}— Држ’ добро! Држ’! — вичу му. {{Tab}}Фра-Брне се примаче, а кулаш напери пут њега копита, и да Букар не повуче свом снагом к себи, разби коњ своме господару куљу. Па онда побјесни, те се и фратри и слуге одмакоше. {{Tab}}— Држи, Грго, држи! {{Tab}}Букар вуче што игда може, тако да му је оглав длане прежуљио, па најзад потрча уза њ мало. {{Tab}}Коњ оте мах и потече у сав трк. {{Tab}}Онда видјеше чудо. {{Tab}}Видјеше гдје човек трчи упоредо с коњем! {{Tab}}— Пушти га! Пушти! — довикују сви. {{Tab}}Букар не пусти, него скрати оглав, па ни стопе да заостане, те се није могло знати ко је бржи. {{Tab}}— Може ли се ово очима вировати?! — рече, крстећи се, Срдар. — Је ли ово сметени Букар? Је ли човик, или пас? {{Tab}}— Брзи су Буковичани, оца им њиова! — вели Бобан — али је ово јопет прико мире! {{Tab}}Коњ и Букар пролетјеше испред кућа, пак савише дуж ријеке. Фратри, ђаци и слуге препријечише између вигња и мађупнице, те стадоше према води. {{Tab}}Сад видјеше друго чудо. {{Tab}}Кад је коњ допро до њеке врбе, преплаши се, пак поскочи малко настрану, а у тај мах Букар му уплете прсте у гриву, па скочи на њ, полегну се и потјера га у сав трк крајем острва, те га изгубише с очију. {{Tab}}— Е, ово је за приповист! — вели опет Срдар, ударајући се руком по стегну. — да може ваки бињаџија бити ко му драго, а не сметени Букар! Е, ово је за приповист! {{Tab}}Сви се чуђаху. Домало се врати Букар. Са коња је цурио зној, а коњик не изгуби онај вијенац лука око врата ни ватраљ иза паса! {{Tab}}— А витеже! — вичу му другови. {{Tab}}— Је ли ја? Је ли? Ја кâ вељу... {{Tab}}— Носи те враг бештијо! — проговори Наћвар — који једва дође к себи од чуда. — Нагрди ми коња, бештијо!... Уведи га, Шкељо, и истари добро!... {{Tab}}— Је ли ја? Је ли? Ја кâ вељу... {{Tab}}— Ма да ниси ти онај из Зеленграда што може скочити из бачве у бачву? — пита га Срдарина. {{Tab}}— Како то? — рече гвардијан. {{Tab}}— Ма причâ ми је фра-Мартин Карињанин да у Зеленграду бише човик који је могâ утећи најбржему коњу и да је могâ трупачки скочити из бачве у бачву!... Ђаво би га знâ, казâ ми је и име, али сам заборавија... Знам само да је бија сметен. {{Tab}}— Да ниси ти тај, Грго, болан?... Кажи, јеси ли? — питају. {{Tab}}— Је ли ја? Је ли? Ја кâ вељу... {{Tab}}— Немате га рашта питати — умијеша се Тртак. — Никада вам неће одговорити на оно што га питате, него се онда још више смете... Пуштите ви мене!... Слушај, Грго!... Ако си капац скочити из бачве, ајде, рецимо, и на ледину, а не у другу бачву, даће ти дуовници плету?... Оћеш ли?... {{Tab}}Грго се чешкаше. {{Tab}}— Даћемо му и дви плете! — рече Тетка. {{Tab}}— И три! — прида њеки. {{Tab}}— И шест!... Шест тврди плета! — викну Срдарина. {{Tab}}— Чујеш! Шест тврди плета! Ајд! ајд! — па га одгуркаше пред мађупницу, гдје слуге изваљаше једну бачву, отприлике петнаестачу, и увалише га у њу. {{Tab}}— Дакленка: оп! — викну Дундак. {{Tab}}Букар промоли главу. {{Tab}}— Доли! Доли! — вичу сви. — Чучни па: оп! {{Tab}}— Ја би ништо рекâ! — затутњи Букар у бачви. {{Tab}}— Па реци! Шта је? {{Tab}}— Ја кâ вељу, ако прибијем гњате... {{Tab}}— Нека те враг носи! — издера се Срдарина... — Кад си већ ту, мораш скакати, па оби ноге сломија. Ајде: оп! {{Tab}}Букар излетје трупачки и стаде право пред њима. {{Tab}}— Браво! — викну први гвардијан пљештући рукама. Сви запљескаше и дадоше му одмах новце. {{Tab}}Поподне се и ђаци обукоше у машкаре, те заједно са слугама манитаху све до првијех хладова, а тада се измише и преобукоше, те сви пођоше у цркву на опросну молитву. Из цркве слуге пођоше у стару мађупницу, гдје им Балеган бјеше спремио масну вечеру и вина изобила. — Тако је бивало три или четири пута у години. — Мало доцније, дођоше фратри и ђаци, пак сједоше напосе иза пријеклада. Бобан наздрави гвардијану. {{Tab}}Бујас, маличак весео, понука Букара да и он напије. {{Tab}}Буковичанину очи закрвавиле, љуља се, па започе здравицу, без главе и репа, већ како само он умијаше. {{Tab}}Фратри се превијаху од смијеха. {{Tab}}Тако је трајало до поноћи, а тада је ред био да зазвоне звона, знак да почиње велики пост. {{Tab}}Слуге, колијећући се, пођоше и понијеше Букара, јер није већ знао за себе. {{Tab}}Балеган их испрати и закључа врата на манастиру, и све се утиша. {{Tab}}Бакоњи бучаше глава кад се пробуди. Бјеше се почело прозирати. Небо се навунило; од мора дуваше силна бјелојужина. Бакоња, тешковољан, постаја мало на тријему, па закуца на гвардијанова врата да прими кључ од дворишта, па кроза вјетруштину стиже пред цркву и одзвони будионицу, два пута дуље но обично, као на први дан великога поста. Одатле отиде на чесму, гдје сједе и заклони лице рукама, говорећи: {{Tab}}— Боже и свети Вране, опростите ми моје неподопштине! (Ову ријеч бјеше научио у манастиру.) Дајте ми вримена да се покајем, да постанем добар дијак!... А ако ли вра дозна све, пак ме истира, утопићу се, а кући нећу, вируј ми, мој липи свети Вране!... А ти знаш ко ме навеја да се скитам по ноћи, да гледам како се твоја мука краде! А ја не би никад сам на ту мисâ дошâ, никад!... Дакле, смилујте се боже и свети Вране, меника гришнику! {{Tab}}Да је у његовој власти било, по свој прилици не би се он тога часа смиловао својим друговима, ни слугама (осим Букара), него би их све радо у ријеку подавио, а најрадије Тртка и Бобана. Предочи му се и Стипан, њекад мили Стипан, а сад црњи од ђавола, јер тај махнити Котаранин бјеше зачетник сваке „неподопштине.“ Па онда стаде мислити о свему што је доживио и стаде испоређивати оно што је њекад мислио о манастирској чељади са онијем што је сад знао... {{Tab}}Њеколико капљица кише падоше му на руке, те се прену од сањарије и погледа пут истока, гдје кроз облак сунце грану. Погледа свуда око себе, и учини му се да су брдељци и стабла и кукови, и све ствари што му бјеху пред очима њекако као замишљене и озбиљне, као да сва природа осјећаше е је настао часни пост, доба кајања и великих и тешких молитава. Бакоња, потресен, прекрсти се и поклони према сунцу, па се хитрим кораком врну натраг, мислећи о лијепим црквеним службама уз пост, замишљајући сама себе кад буде велике недјеље пјевао „Муку господинову“ као и лани, а пролетњи мирис буде допирао с поља. Прековођани опет питају: „Је ли оно мали Јерковић, што онако липо пива?...“ — Бакоњи све кика растијаше на ту помисао, пак се толико одобровољи да се издалека јави Дундаку, који голуждрав бјеше изишао пред мађупницу... „А како би било да отиђем онамо, да и’ све поизбудим? То би била прва корист што би јутрос могао учинити манастиру! — Баш да одем!“ — Бакоња остави суд, пак отрча пред мађупницу. {{Tab}}— Ковачу, млинару, дижите се! Сунце је грануло! Шкељо, устај и пробуди Букара! {{Tab}}Слуге промрмољише њешто изнутра. Враћајући се, Бакоња се живо сјети јучерашње трке и скакања Букарева. „Нема ти, брате, што Буковичани!“ поче се разговарати сам собом. „Овај сметењак, он је један среда, па шта је кадар учинити! А да какви су они које би човика пробрâ!... Скочити из бачве то је примного!... А Букар каже да њихов ковач може рукама сломити коњску потковицу!... Па зар нису ти Буковичани змајеви? Е, јесу брате! Ма ћу и ја да скочим на коња, у трку, па ма оби ноге сломија!...“ Бакоња се устави крај суда, па гледа себе како трчи упоредо с коњем, па одједном ђипац на њ. То бива о „проштењу“ (о слави манастирској) пред мноштвом народа, а свјетина му пљеска рукама. Затијем Бакоња наређује да се изваљају двије велике бачве, свака виша од човјека, пак уђе у једну, пак из ње скочи у другу. Тада се народ чисто помами, јер се Далматиници много заносе такијем работама!... {{Tab}}Кад се Бакоња сагну под суд, оде му поглед пут коњушке, те видје да су врата отворена. Опет остави суд, и заборави на стрица, па потече онамо. У тај мах удари киша. Бакоња гурну у врата и с прага поче тепати: „Кујас! А ди си, мој кујас!“ јер му коњ познаваше глас, те би му се увијек одазвао ржући. Али му се кујас не јави. Бакоња уђе и видје... не видје ни кулаша, ни брњаша Срдарева, ни дората Блитварева, ни вранца Вртирепова, ни два најбоља товарна коња. „А ди су?“ запита Бакоња. Оне двије мрцине што гризаху из јасала погледаше га зловољно, па обрнуше главе од њега, као да ћаху рећи: „Нас не питај!“ Бакоња као без душе, отрча ка мађупници. {{Tab}}— Ди је Букар? — пита он. {{Tab}}— Он се, брате, загнâ у сан, пак му остаје јоште доста докле допре до краја! — вели Дундак сједећи на прагу. {{Tab}}Бакоња се издера, да је свима у ушима зазвонило: {{Tab}}— Није до шале, зло вам јутро!... Брзо изађите, нестало је коња!... Разумите ли?... Коњушка је отворена, а нема коња! {{Tab}}Сви потекоше за њим. {{Tab}}Коња нема, али брава није развртана. {{Tab}}— Ти си, Шкељо, заборавија закључати синоћ! — рече ковач. {{Tab}}— Нисам ја, него је Букар заборавија... {{Tab}}— Мучи, бештијо! — викну ковач. — „Букар је заборавија!!“ А нисмо ли га понили синоћ кâ мртва?... Него, ја мислим да није зла. Коњи не били привезани, а врата отворена, па пошли к води. Ајдемоте трагом!... {{Tab}}Земља је била влажна, те се трагови јасно распознаваху, али међу коњским копитима бјеше и људскијех стопа. Трагови иђаху к води, али од воде не бјеше их ни на лијево ни на десно. {{Tab}}Сви се укочањише од чуда. {{Tab}}— Ма шта је ово? — пита Бакоња. {{Tab}}— Потопили се, на моју душу! — поче Дундак трљајући црвене очи. — Дојадио живот коњима, па липо сложно и договорно рекли: „Ајде да се утопимо!“ И што су рекли то извршили, кâ што јето видите... {{Tab}}— Ти се шалиш, кад није до шале!... {{Tab}}Дундак удари у смијех и поврну: {{Tab}}— А шта ћу друго, кад оћете да бенетате? Видите липо коњски траг, али видите и босе ноге приковођана, а видите и говеђе папке... {{Tab}}— Јест, Исуса ми! — рече говедар. — Јево и волујског трага!... Ајме мени, биће одвели и краве! — пак отрча пут наслона, остали за њим. Говедар, чим би пред вратима, обрну се к њима и рашири руке. Допадоше сви. Врата разврнута. Уљегоше сви заједно. Крава нема. {{Tab}}— Ајме мени, нема их! — рече говедар. {{Tab}}Дундак поче: „Дај ми каву с мликом!...“ — Нема млика, шјор!... „А зашто нема млика?...“ — Зато што су приковођани повели краве, шјор!... — „А зашта су и повели?“ — Зато што нису имали своји, шјор!... {{Tab}}Другови се малко смијаху, а Бакоња, блијед, простријеља их очима и стаде да их грди: {{Tab}}— И ви сте слуге светога Вране!... И ви сте поштени кршћани!... {{Tab}}— Полако, ти мали! — осијече се на њ млинар. — Ниси ти још стâ да заповидаш и да бректиш, него ајде за својим послом!... {{Tab}}Затијем млинар искочи, вичући колико га грло служаше: {{Tab}}— ноге!... А за светога Врану и његове ране, покраде се манастир!... Берија! Бее-ри-ја! Амо-те, амо, бее-ри-ја! {{Tab}}— У звона, у звона, и пуцајте! — виче ковач. — Бее-ри-јааа! {{Tab}}Тројица се објесише о конопе, те заљуљаше сва четири звона; остали прихватише оружје из мађупнице, те учеста пуцњава, као да се крајина завргла. {{Tab}}Киша једнако падаше. {{Tab}}Сви искочише из манастира. Фра-Брне, без мантије, огрнут кабаном. Срдар први допаде. {{Tab}}— Шта је?... {{Tab}}Чим разумједе шта је, потече к води, слуге за њим, ђаци за слугама, а остали фратри лагано за њима... {{Tab}}— Нико се утопија! — мисли Пирија. {{Tab}}— Та-а-а-ко! Па шта-а ћемо му ми?! {{Tab}}— Али, може бити, да је и шта друго! — вели Тетка. {{Tab}}Кад видје Срдарина да се трагови не размећу, потече дуж ријеке ка сплати. Остали сви истијем редом за њим. Бакоња сустопице за Срдаром. Кад стигоше испод русја, али нема ни сплате ни лађе. {{Tab}}Дундак зазвијука и завитла руком. {{Tab}}— Шта мислиш, Дундаче? — пита га Срдар. {{Tab}}— Мислим да су и’ потопили ако су имали времена... или пуштитили низ воду. {{Tab}}— А зар не би могли ди запети? {{Tab}}— Могло би и то бити, јер вода није велика. {{Tab}}— То ћемо најприје видити! — рече Срдар, па се врати истијем путем натраг. — Је ли све коње повело? — запита Бакоњу. {{Tab}}— Не... остала су два товарна! {{Tab}}— Ајд... соколићу... ти си најбржи... ајд потеци, па и’... изведи... {{Tab}}Бакоња одлети. Залуду га стриц, који с осталијема чекаше гомилу, устављаше. {{Tab}}— Шта је, забога? — запиташе Срдара. {{Tab}}— Како шта је? — викну љутито Срдар. — Зар још не знате да смо покрадени! {{Tab}}Уто Бакоња доведе коње. {{Tab}}Срдар окрочи бољега па га гоњаше у воду. {{Tab}}— Удрите га! — виче Срдар. {{Tab}}— Не забога у воду! Нека враг носи шта је понија, а чувај се ти! — моли гвардијан. {{Tab}}— Удрите кад вељу, а за мном ко оће! — виче Срдар. {{Tab}}Бакоња ћуши ногом коња, који загази, пак се мало-помало ослободи и заплива. Вода га је носила попријеко. Срдар је махао рукама, и обадао га петама, и преплива. {{Tab}}Прековођани стигоше и сви једанак заграјаше, а тако исто манастирска чељад с друге стране, те заглушише једни друге. {{Tab}}Бакоњин коњ два пута потону, те маломе остајаше само глава изнад воде. Диже се велика вика. {{Tab}}— Спасте дите!... Ко је пливач!?... Спасте дите!... — викаше фра-Брне. {{Tab}}Бакоња вртијаше главом да не треба помоћи, па попусти оглав, и измаче се на сапи. {{Tab}}Срдар и Бакоња кренуше се низ воду пред сељацима. {{Tab}}— Сад ви сви ајте на скелу, да будете у помоћи ако довезу сплав! — нареди гвардијан. {{Tab}}— А ди је Букар? — пита Тетка. {{Tab}}— Јади га знали! Како се синоћ опија, зар још спава — одговори њеки. {{Tab}}— Е, па зовите и њега, јер би он могâ ваљати колико вас три. {{Tab}}Слуге пођоше гдје им би наређено, а фратри и ђаци пут манастира. {{Tab}}— Ајте ви отворите цркву, јер није разлог да јутрос не буде службе! — рече Дувало ђацима. {{Tab}}— Ово није могло бити без домаће издаје! Ово се види да је домаћи прст! — поче гвардијан хучући. {{Tab}}— И ја сам то одма помислија! И ја сам одма посумњâ, а знате на кога? {{Tab}}— На кога? {{Tab}}— На Стипана, валај — рече Дувало. {{Tab}}— Добра ти је та! — повикаше сви. {{Tab}}— А шта ти мислиш Брне? — пита га Вртиреп. {{Tab}}— Ја мислим да ми је враг однија двиста талира, јето ти шта мислим! А шта ми помаже да се дозна ко је кривац? Коња више ја не види’, јер је он досад на турској граници... {{Tab}}— Тако је, вире ми! — прихвати гвардијан. — Четири седланика, рачунај по двиста талира с оправом; пак два товарна, метни по педесет, то је девет стотина талира; па шест крава, метнимо не више но по двадесет, то је сто и шездесет. О, сад додај два бродића и сплату, рецимо опет стотинак талира — то ти је око дванаест стотина очишћено јутрос на чисту сриду! {{Tab}}— Тако је, боме!... Јето, тако је! А камоли да ће се приковођани припасти од Шкоранце... {{Tab}}Лис се врати. {{Tab}}— Кључ је понија Јерковић! {{Tab}}— Јето ти сад! — вели гвардијан... — Ајде у вигањ, па донеси шта триба да разврнемо мала врата. {{Tab}}Фра-Брне, држећи се за трбух, замлијечи очима, пак ће им: {{Tab}}— Ја, браћо, не могу више! Једва сам и довле допра! Стоји ми врка у дробу, кâ кад купус ври! — и пође лагано уза стубе у своју ћелију. {{Tab}}За њим оде и Дувало. {{Tab}}У томе се Лис врати са оруђима, те он, Мачак и Бујас почеше развраћати мала врата. {{Tab}}Фратри се шетаху око дворишта. {{Tab}}— Домаћа, домаћа и домаћа издаја, друкчије не може бити! — вели Тетка. — Промислите само ово: лупежи су могли знати све што у нас бива на синошњи вече; знали су да су слуге у манастиру до касно, као сваких година на тај дан; знали су... {{Tab}}— Није трибе све то набрајати! — прекиде га Вртиреп. {{Tab}}— Могло је бити и без домаће издаје, јер колико је скитача служило код нас, па посли разметнуло трагове свуда! Осим тога година је гладна, а пук се покварија! {{Tab}}— Ја јопет једно: ту је Стипанова рука! — вели Блитвар. {{Tab}}— Ја сам чуја да је Стипан посли бија код калуђерâ у служби. {{Tab}}— Па причекајте да свршим — рече Тетка. — Немојте ме прикидати, а имаћете кад казати сваки своју!... Ја не вељу да Стипан није посрид тога, или да јест, ил да би мога бити Петар, а не бити Павâ!... Ја сам само тија рећи да лупежи нису могли одјавити животињу на видној ноћи прико наши жупа, између наши кметова, то нису никако могли учинити без руке помоћи из куће! А кад вељу „домаћа рука“ не мислим само ово наши пет-шест слугу, него мислим и најближе приковођане!... Вирујте ви мени да међу онима што сад трче за фра-Јаковом низ воду, има и’ доста који се сад смију под брком... Сто сам вам пута рекâ: грђи су од ркаћа! {{Tab}}— Немој, болан, тако! — рече Вртиреп. {{Tab}}— Како нису грђи? Ркаћи бар отворено говоре: „Удри по Буњевцу! Не жали буњевачко.“ Тако барем говоре, па си барем начисто с њима! А наше рђе кад спомену име св. Фране, топе се, тобоже, од богољудности, а овамо, кад год што могу очапре нам, и кожу би нам здерали... Од лани бијау се, тобож, припали од Шкоранчине устравице, да нас лакше поарају кад се најмање будемо надали!... А шта ми највише потврђује сујму да су и слуге у договору с лупежима, то је што су синоћке нагонили Букара да пије. Бојали су се да би Букар могâ устајати по ноћи! Јер, видите, какав је да је, јопет имам највише вире у његака. {{Tab}}— И ја! — вели Блитвар. {{Tab}}— И ја! — потврди Вртиреп. {{Tab}}— Меника је зло! — рече гвардијан, коме се лице бјеше зајаприло, а вратне жиле набрекле. {{Tab}}— Ма, збиља, шта је тебика? — пита Тетка. — Ја сам, од мало при... {{Tab}}— Зло ми је, брате! Бије ми у слипим очима кâ маљем, а блишти ми се, и све кâ да ми мрави гмижу по десној нози и руци... {{Tab}}— Па ајде лези, брате! — вели Тетка. {{Tab}}— Ајде, ајде! — рекоше и остали. {{Tab}}У тај мах диже се граја из цркве. Ђаци бијаху разврнули врата и ушли. {{Tab}}— Који је враг јопет?... Шта то јопет може бити? — рекоше пошавши к цркви. {{Tab}}Мачак, Бујас и Лис, сретоше их, сваки блијед и уздрхтао. {{Tab}}— Поарало цркву, дуовници. {{Tab}}— Поарало цркву! {{Tab}}Фратри с њима потекоше, али гвардијан застаде, заколијећа се и паде наузнак, као свијећа. </poem> {{ЈВ-аутор|Симо Матавуљ|1908}} == Извор == * [https://ucg.ac.me/skladiste/blog_23036/objava_70281/fajlovi/BAKONJA%20FRA%20BRNE.pdf Бакоња фра-Брне] [[Категорија:Бакоња Фра Брне]] etoz0gx8x2q3qp10dakglittsqbi0y6 100 52745 147419 146846 2026-10-06T16:18:16Z Coaorao 19106 /* Предговори */ 147419 wikitext text/x-wiki {{Аутор | име = Захарије | презиме = Орфелин | иницијал_презимена = О | годинарођења = 1726 | годинасмрти = 1785 | опис = '''Захарије Стефановић Орфелин''' (1726 — 19. јануар 1785) био је српски полихистор, књижевник, публициста, историчар, бакрорезац, просветитељ, гравер, калиграф, енолог и православни теолог. | слика = Zaharije_Orfelin.jpg | опис_слике = | википедија = Захарије Орфелин | вики_цитати = Захарије Орфелин | остава = | остава_кат = Zaharije Orfelin }} == Песме == * [[Мелодија к пролећу]] * [[Плач Сербији]] * [[Тренодија]] == Предговори == * [[Предговор „Славено-сербском магазину”]] {{DEFAULTSORT:Орфелин,_Захарије}} [[Категорија:Српски књижевници]] [[Категорија:Захарије Орфелин| ]] dia0ieny4r3uu0xxw2q1htim9bf25f9 2 59976 147527 147180 2026-10-07T10:50:26Z Coaorao 19106 147527 wikitext text/x-wiki {{Корисник Вики/Администратор}} {{gap}}<span style="color: #3CB371;">'''''„Млого тео, млого започео…”'''''</span> ~ <small>[[Бранко Радичевић]]</small><br /> {{gap}}Погледајте моје корисничке странице на '''[[w:Корисник:Coaorao| Википедији]]''' и '''[[q:Корисник:Coaorao|Викицитатима]]''' {{quote|<small>'''„​Ах, антимонисти српски и хрватски, какав грех мичете себи на душу! Један исти народ, једнак и по језику, једнак и по потчињености, једнак и по беди, једнак и по незнању, поделили сте у два крвничка табора! Песница им за вратом, колено туђинско им на грудима, народни живот систематски се трује, бесправност народна скоро потпуна, а они се свађају око Звонимира и Душана! Упропашћен и српски и хрватски сељак оставља земљу коју му је дед крвљу а он знојем натапао, и за крухом емигрирају чак у Бразилију; у дубинама народним мрак, незнање, неписменост, а они се препиру о српској и хрватској „култури”! Спорта ради и шпекулације ради, политичари се препиру ко је коме „покрао” језик, а народ, муж загорски и паор сремски, вапије за лебом само на једном језику којим можда још неће дуго говорити!”''' — [[q:Јован Скерлић|Скерлић]], ''[[s:Писма из Загреба|Писма из Загреба]]'' (1899), II</small>}} {{quote|<small>'''„Некад су наше пешчане плаже биле једно од оних чистих места природе где је се најјасније, кроз буре и бонаце, плиме и осеке, уочавао ритам таласа Реда. Данас таласи мора, враћају, избацују на плаже, људско ђубриште, делове хибридног амбијента човека, коме нема места у Реду.”''' — [[q:Драгош Калајић|Калајић]]</small>}} {{quote|<small>'''„Ко зна када би Месец могао пасти на Земљу и када би цела ова планета могла нестати у пламену и пепелу. Без обзира на то, наша мисија мора бити извршавање дужности до самог краја.”''' — Анонимно</small>}} {{quote|<small>'''„У људима је смртно само оно што је у њима људско, а вечно живи само оно што је у њима лавовско.”''' — [[q:Јован Дучић|Дучић]]</small>}} == О доприносима на Викизворнику == * Постављам текстове из области српске и стране књижености, * Сви текстови и преводи су у јавном власништву, * Користим примарне изворе (старе новине, књижевне листове из 19. и 20. века, које пронађем на интернету), * У дну сваког текста наводим тачан извор и да је дело аутора (или преводиоца) у јавном власништву, * Пазим да нема нити једне грешке приликом прекуцавања текстова (тежим квалитету), * За прекуцавање користим „''[[w:Google Gemini|Вешца]]''”, али после обавезно проверим да ли је све онако како је у извору… * На Викизворнику сам [[Викизворник:Списак администратора|администратор]] од 8. маја 2026. == Главно == '''почето, незавршено или скоро да је завршено'''<br /> [[Патриотизам у Књижевности]] • [[Омладински конгреси]] • [[Шала (Чехов)|Шала]] • [[Болес]] • [[Тамница (Горки) |Тамница]] • [[„До краја!”]] • [[Флорентинске ноћи]] • [[„Љубомир у Јелисијуму“ од Милована Видаковића (Будим, 1814)]] • [[Благо Цара Радована]] • [[Српски рјечник]] • [[Тартарен на Алпима]]<br /> '''проверити и уредити''':<br /> [[Житије Ајдук-Вељка Петровића]], [[Макар Чудра]], [[Мцири]], [[Писма из Загреба]] (I - проверити, II-завршено), [[„Песме” Милана Ракића]] (почето), [[Парламентаризам и децентрализација]], [[Наше окупационо поробљавање]] * [[Ја сам стена]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1862-07-B020] '''додати текст или допунити'''<br /> [[Вук Ст. Караџић (Јован Скерлић)]], [[Злочин и казна]], [[Спасова ноћ]] '''намере'''<br /> —Уклонити непотребна преусмерења: [[Демон (Милан Јовановић Морски)]] * [[Лутања]] * [[Три приповијетке]] (уредити) '''завршено'''<br /> [[Начело солидарности]], [[Краљица (Ђура Јакшић)]], [[Црни Гавран]], [[Реч Југославија]] {{Центар|'''Пројекат: ''[[Јован Дучић|Дучић]]'''''}} ''проверити и уредити''<br /> - [[Светислав Симић (Ј. Дучић)|Светислав Симић]] - [[Благо Цара Радована]] - [[Наши писци и наши читаоци]] - [[Два нова уметника]] - [[Слободан Јовановић (Ј. Дучић)|Слободан Јовановић]] - [[Мисли о песнику]] - [[Писмо из Рима]] - [[Моја отаџбина (Јован Дучић)|Моја отаџбина]] - [[Југословенска идеологија: истина о „југославизму”]](VI,X,XI,XII) - [[Споменик Војиславу]] * Непотребно? [[Српска проза]]([[Српско народно прозно стваралаштво]], [[Српска уметничка проза]]) * Уредити: [[Аутор:Жан Баптист Поклен Молијер]] Draga Gavrilović == Забелешке == [https://pretraziva.rs/show/delo--1906-04-01.pdf] Едгар По, и Милосав Јелић Стр. 462. О Богдану Поповићу од П. С. Талетова, у Делу, 1914. (у истој књизи се налазе Браћа Карамазов у јав валсништву и Религија од Диркема) 3 превода Пушкинових песама[https://digital.bms.rs/ebiblioteka/pageFlip/reader/index.php?type=numerated&id=4319&m=2#page/4/mode/2up] ''Пушкин'' Пикова дама:[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_CE2D0CBD3BD7FB6A7BB908799516AB0B-1890-B048][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_CE2D0CBD3BD7FB6A7BB908799516AB0B-1890-B049][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_CE2D0CBD3BD7FB6A7BB908799516AB0B-1890-B050]; Преводилац:[https://pseudonimi.unilib.rs/pregled/j-117](завршено) — још један превод из 1875. Србадија (мана: нечитко), 218- (преводилац:анониман) Мећава:[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B9519DE2273A99FFBF4D16A4CFBF4823-1868-12-B034][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B9519DE2273A99FFBF4D16A4CFBF4823-1868-12-B035], превео [[Аутор:Ђура Јанковић]] ''Едгар По'' Златна буба: завршница[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_DBBF8191E59823DBD747FA1965AD240C-1900-10-B043];тражити следеће стр:1195(бр.38),1223, 1253, 1290, 1320,1357(бр.43);Бр коло, 1900. — Преводилац: Е[вжен]. Дероко? .......... Подсетници: Летопис, 1882,Мера за меру;1881 Шилер;Драгутин Ј Илијћ, О опадању нар поезије,1883;Основно начело...ЛКостић и критика о Замјевим Ђул.у1884;Бранко Радичевић, од Д.Ј.Илијћа1884;Ж.Расин Федра1884;Златоуст Деспота Лазара,1886;Оцене приповедака Л.К.Лазаревић од М.Савића,1886;О змају као педагогу,1887;Хамлет,Л.Костић,1887;о пушкину,1888;о књ патриотизму, Марко Цар,1890;Српска демокр у сред веку,Даргутин Илијћ,1890;1891:критка о Л.К.Лазаревићу...;1892:о М.Стојадиновић о М.Савића—Прича од Змаја;1894:Цар Лир, Л.Костић,Ноћ на Фрушкој гори Милан Савића;1895.Платонов дијалог о храбрости,1895речи којих нема у Вука;1896:садржај;Лаза Костић о преводу,и прево гетеове драме;1900:три превода Пушкина;1902:Цигани од Пушкина од Дучића;1902:Скерлић о Недићу;1904:превод Костићев;1905 одломци од Шилера/М.ССрпскиња од Скерлића;1907:Лаза костић о драми својој ......... * Окица Глушчевић[https://pretraziva.rs/pregled/delo/1899-01-01]1.1.1899.Дело * [[Српска поезија]] * [[Српска уметничка поезија]] [https://digital.bms.rs/ebiblioteka/pageFlip/reader/index.php?type=numerated&id=5084&m=2#page/82/mode/2up] Јевђеније Оњегин [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_CE2D0CBD3BD7FB6A7BB908799516AB0B-1885-B001] А.Хаџић [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_CE2D0CBD3BD7FB6A7BB908799516AB0B-1882-B030] [[https://anno.onb.ac.at/cgi-content/anno?aid=dne&datum=18601225&seite=1&zoom=33]] [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B9519DE2273A99FFBF4D16A4CFBF4823-1867-01-B001] - песме и преводи; Кујунџић? [https://anno.onb.ac.at/cgi-content/anno?aid=dne&datum=18610430&seite=1&zoom=33][https://anno.onb.ac.at/cgi-content/anno?aid=dne&datum=18610518&seite=1&zoom=33]- Полит-Десанчић [https://anno.onb.ac.at/cgi-content/anno?aid=dne&datum=18610507&seite=1&zoom=33]- Јован Ђорђевић [https://digital.bms.rs/ebiblioteka/pageFlip/reader/index.php?type=numerated&id=33458&m=2#page/100/mode/2up]-Милетић подаци... [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_36505B1F073C4A37D00885FF2B17E74B-1942-01-19];[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_36505B1F073C4A37D00885FF2B17E74B-1942-02-03]... [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_36505B1F073C4A37D00885FF2B17E74B-1943-10-26]- Ј. Дучић [[Аутор:Милан Кујунџић Абердар]] [[30. новембар]] - уредити и ускладити с извором [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_CE2D0CBD3BD7FB6A7BB908799516AB0B-1881-B032]! [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_CE2D0CBD3BD7FB6A7BB908799516AB0B-1883-B001]-Л.К. Поповић, С. 1872. Божићни дар. Нови Сад: Српска народна задружна штампарија. стр. 80. [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_DBBF8191E59823DBD747FA1965AD240C-1898-01-B003]Ј. Ђорђевић [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B23ACC13C096C0AC62D73D55CF57B785-1900-11-B022]-Ј. Д. Гете:[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1868-04-B011] ---- Аутор:Мирко Цветковић Аутор:Јован Златоусти == Аутори и Ауторке == &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Драга Димитријевић Дејановић]]'''<br /> [[Српкиња сам]] • [[Помозʼ, Боже!]] • [[Ох жељо...]] • [[Жена сам...]] • [[Мрзим...]] • [[Певај ми...]] • [[Моја душа]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1863-07-B030], [[Питај зору]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1863-07-B028],[[Очи твоје (Драга Дејановић)]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1863-07-B027], [[Сузе (Драга Дејановић)]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1863-06-B026]<br /> Проза: [[Српским мајкама]] [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_5849377EC458C379EAF950CFD2074A6F-1871-03-B006][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_5849377EC458C379EAF950CFD2074A6F-1871-04-B007]<br /> Подаци:[https://odknjigedoduse.com/2018/09/23/draga-dejanovic-ja-sam-zena-ali-smem/]Писала у Застави; 45 песама (нашао 41) &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Јелена Ј. Димитријевић]]'''<br /> '''''Поезија:''''' [[Њена исповест]], [[На Морави]];<br /> '''''Проза:''''' [[Американка]], [[Сафи-Ханум]], [[]], [[]]<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Љубомир Недић]]'''<br /> [[Песме Милете Јакшића]] • [[Хрваштина у српскоме језику]] • [[Л. К. Лазаревић]]<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Проспер Мериме]]'''<br /> [[Таманго]] • [[Илска венера]] • [[Визија Карла XI]](завршити) • [[Хроника о владавини Карла IX]]<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Јован Скерлић]]'''<br /> • [[О Коштани]] • [[Анте Старчевић]] • [[Омладински конгреси]]📝 • [[Догматичка и импресионистичка критика]] • [[Пјесме Алексе Шантића]] • [[Лажни модернизам у српској књижевности]] * [[Тренуци, од Данице Марковић]] (1905) &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Јелица Беловић Бернаджиковска]]'''<br /> [[Модерне жене]](завршено) • [[Жена будућности]] • [[Хенрик Шјенкијевић]] •? [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B23ACC13C096C0AC62D73D55CF57B785-1910-06-B012-15]230.стр.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Максим Горки]]'''<br /> [[Кан и син]] • [[Прича о добром ђаволу]] • [[Песма о соколу]] • [[Једном с јесени...]] • [[У степи]] • [[Зазубрина]] • [[Пред животом]] • [[Сат (Горки)|Сат]] • [[Болес]]📝 • [[Легенда (Горки)|Легенда]] • [[Пролетње мелодије]] • [[Тамница (Горки) |Тамница]]📝 • [[„До краја!”]]📝• [[Макар Чудра]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_E74E1D9A175FE5728805716D3DEA6D36-1901-K003][https://pseudonimi.unilib.rs/pregled-lat/r-177] у јав.власништву:[https://pseudonimi.unilib.rs/pretraga-lat?search=%D0%9C%D0%B0%D0%BA%D0%B0%D1%80+%D0%A7%D1%83%D0%B4%D1%80%D0%B0] • Читалац[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B23ACC13C096C0AC62D73D55CF57B785-1912-04-B007] преводилац:В. Ћ. (Владимир Ћоровић?[https://pseudonimi.unilib.rs/pregled-lat/auth-11406183])<br /> Подсетник, стр. 398:[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_E74E1D9A175FE5728805716D3DEA6D36-1936-K002],[https://pseudonimi.unilib.rs/pregled/g-089] &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Шарл Бодлер]]'''<br /> [[Везе]] • [[]] • [[]] &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Јохан Волфганг Гете]]'''<br /> [[Невера (Гете)|Невера]] • [[Пастирева тужна песма]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1867-10-B029] • [[Истовјетност]] &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Хајнрих Хајне]]'''<br /> '''''Поезија:''''' [[Пут у Кевлар]] • [[Ја те љубим... (Хајнрих Хајне)|Ја те љубим...]] • [[Вечерњи се сутон спушта...]] • [[Лотосов цвет]] • [[Порука (Хајне)|Порука]] • [[Белзацер]] • [[Јадни Петар]] • [[Ти тако мила си, лепа]] • [[Шта ћеш више]] • '''[[Лорелај]]'''<br /> '''''Проза:''''' [[Флорентинске ноћи]](није завршено), &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Михаил Љермонтов]]'''<br /> [[Мцири]] • [[Жеља (Љермонтов)|Жеља]] • [[Анђео]] • [[Чаша живота]] • [[Молитва (Љермонтов)|Молитва]] • [[Порука (Љермонтов)|Порука]] • [[Палестинска гранчица]] • [[Козачка песма уз колевку]] • [[Крст на Кавказу]] &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Јован Дучић]]'''<br /> '''''Поезија:''''' [[Аида]] • [[Истоку]]<br /> [[Прољетне мелодије]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B23ACC13C096C0AC62D73D55CF57B785-1895-04-B008], [[*** (О шта те из сна буди)]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B23ACC13C096C0AC62D73D55CF57B785-1895-01-B002], [[Једном пјеснику]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B23ACC13C096C0AC62D73D55CF57B785-1895-06-B012], [[*** (Кад се спусти сјенка)]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B23ACC13C096C0AC62D73D55CF57B785-1895-08-B016], [[*** (Тебе тражим дан кад мине)]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B23ACC13C096C0AC62D73D55CF57B785-1895-10-B020] (још неке информације, наћи изворе:[https://srbiubih.com/rs8569id97yp0/][https://jovanducicpesnik.blogspot.com/2013/10/kratka-biografija-jovana-ducica.html?m=1][https://etrafika.net/moze-i-drugacije/63684/slavisa-pavlovic-za-etrafiku-jovan-ducic-je-zelio-pokazati-da-jugoslovenstvo-ubija-srbe/]), сва дела: [https://leo.rs/wp-content/uploads/2018/07/sabrana-dela-jovan-ducic-nekoliko-strana.pdf] - преводилачки рад:[https://dais.sanu.ac.rs/bitstream/id/55058/rad11.pdf] - Споменик Војиславу: Дело, 1.4.1902.[[https://pretraziva.rs/show/delo--1902-04-01.pdf]] &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Александар Пушкин]]'''<br /> [[Анџело]] • [[Кавказ]] • [[Зимње вече]] • [[Село (Пушкин)|Село]] • [[Руслан и Људмила]] • [[Шкотска песма]] • [[Песник (Пушкин)|Песник]] • [[Сужањ (Пушкин)|Сужањ]] • [[Безверје]] • [[Песнику (Пушкин)|Песнику]] • [[Посланица у Сибир]] • [[Наслада]][https://pretraziva.rs/show/zvezda--1899-07-11.pdf] • [[Кавкаски роб]] • [[Камени гост]][https://digitalna.bgb.rs/jsp/RcWebImageMViewer.jsp?doc_id=2cd71b09-0309-49a3-9d5f-e005ced64606/bgbper01/00000011/00000246 48][https://digitalna.bgb.rs/jsp/RcWebImageMViewer.jsp?doc_id=2cd71b09-0309-49a3-9d5f-e005ced64606/bgbper01/00000011/00000247 49][https://digitalna.bgb.rs/jsp/RcWebImageMViewer.jsp?doc_id=2cd71b09-0309-49a3-9d5f-e005ced64606/bgbper01/00000011/00000248 50][https://digitalna.bgb.rs/jsp/RcWebImageMViewer.jsp?doc_id=2cd71b09-0309-49a3-9d5f-e005ced64606/bgbper01/00000011/00000249 51][https://digitalna.bgb.rs/jsp/RcWebImageMViewer.jsp?doc_id=2cd71b09-0309-49a3-9d5f-e005ced64606/bgbper01/00000011/00000250 52][https://digitalna.bgb.rs/jsp/RcWebImageMViewer.jsp?doc_id=2cd71b09-0309-49a3-9d5f-e005ced64606/bgbper01/00000011/00000251 53]-Београд, 1894.-Драгутин ([[Драгутин Илић]]?)-превод је у јв; [[Пикова дама]] (завршено) &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Виктор Иго]]'''<br /> [[Песма о свечаности Нероновој]] • [[Сиротиња (Иго)|Сиротиња]] --[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_CE2D0CBD3BD7FB6A7BB908799516AB0B-1879-B001] &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Пол Верлен]]'''<br /> [[Срећа (Верлен)|Срећа]] • [[Савитри]] • [[Сумрак мистичног вечера]] • [[Бели месец]] &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Милосав Јелић]]'''<br /> [[Клеопатра]] • [[Кујунџића мајка]] • [[Страст]] • [[Са забаве]] • [[Пролазни дани]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_E74E1D9A175FE5728805716D3DEA6D36-1904-K002] &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Милорад Митровић]]'''<br /> [[Пенелопа]] • [[Три сузе]] • [[Окови]] -- Убојица[https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-11-27.pdf] &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Лаза Костић]]'''<br /> [[Наше]] • [[Опрости ми...]] • [[Не гледај ме...]] • [[Срце куца...]] • [[Даници]] • [[Српкиња (Лаза Костић)|Српкиња]] • [[Наискап...]] • [[Љубавни двори]] • [[Моја дангуба]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1866-01-B003] • [[Одговор на „Мњење о Костићевој „Беседи””, од Глише Гершића и А. Хаџића (Л. Костић)]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_9BEA001DC0587D1826CD8F5355315702-1865-10-B001] Проза: Чедо вилино[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_CE2D0CBD3BD7FB6A7BB908799516AB0B-1862-B001] • [[Јелисавета кнегиња црногорска, од Ђуре Јакшића (Л. Костић)]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_9BEA001DC0587D1826CD8F5355315702-1870-02-B006] Информације[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_E74E1D9A175FE5728805716D3DEA6D36-1910-K002] &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Ђура Јакшић]]'''<br /> '''''Поезија:''''' [[Барјактаровићи]] • [[Бура на мору]] • [[Прве жртве]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1860-09-B022][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1860-09-B023], [[Стража]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_5849377EC458C379EAF950CFD2074A6F-1871-05-B012] • [[Херцеговачка бојна песма]] • [[Бојна песма (Ђура Јакшић)|Бојна песма]] • [[Караула на Вучјој Пољани]] • [[На горбу кнеза Михаила]][https://digital.bms.rs/ebiblioteka/pageFlip/reader/index.php?type=publications&id=5410&m=2#page/4/mode/2up]<br /> '''''Проза:''''' Сељаци, Бела кућица[https://pretraziva.rs/show/otadzbina--1875-01-01.pdf] • [[Краљица (Ђура Јакшић)]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1860-05-B011][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1860-06-B012] • [[Син седога Гамзе]][][] • [[Сужањ (Ђура Јакшић|Сужањ]][][] • [[Невеста]][][] [[Куршум]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_CE2D0CBD3BD7FB6A7BB908799516AB0B-1874-B001] &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Јован Јовановић Змај]]'''<br /> '''''Поезија:''''' [[Народна имна]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1865-07-B020] • [[Бојна песма]] • [[„Српска војска приближује се Косову”]] • [[Мајка српскога јунака]] [[Аутор:Светислав Симић]], [[Аутор:Павле Поповић]] - намера &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Едгар Алан По]]'''<br /> [[Гавран (Шапчанин)]] - превод Шапчанина, [[Бунар и Шеталица]]-Драгољуб Јевтић(?)[https://pretraziva.rs/show/delo--1906-04-01.pdf] • [[Слика]]-Рајић(?)[https://pretraziva.rs/show/zvezda--1898-10-11.pdf] • [[]] &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Светозар Марковић]]'''<br /> „Нова социјална начела”[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_BCB8508390B053A30831C2B27F5610F7-1871-11-09] [[Милорад Митровић]], [[Утонула круна]] ≈ [[Потонула круна]][https://pretraziva.rs/show/zvezda--1898-11-10.pdf] [[Аутор:Милена Миладиновић]], [[Аутор:Ристо Ј. Одавић]] - додати садржај [[Аутор:Радоје Домановић]]! Споменик Растко Петровић[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_1A56D94244E063C8AA82BCB286D15C21-1922-01-B001] [[Аутор:Станислав Винавер]] * [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_1A56D94244E063C8AA82BCB286D15C21-1922-02-B002] [[Аутор:Иво Ћипико]] [[Аутор:Светозар Милетић]] Достојевски: Злочин и казна: Полицијски гласник[https://pretraziva.rs/pregled/policijski-glasnik]: 1. део 1. гл, 1.2.1899.[https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-02-13.pdf]---17.6.1901.[https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1901-06-17.pdf]; о преводиоцу Јефти Угричићу:[https://pseudonimi.unilib.rs/pregled-lat/auth-78620681] — изгледа да је у јв:[https://teatroslov.mpus.org.rs/licnost.php?id=5471]! [[Аутор:Алфонс де Ламартин]] [[Аутор:Васа Пелагић]] [[Аутор:Владимир Јовановић]] [[Аутор:Јован Живојновић]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B23ACC13C096C0AC62D73D55CF57B785-1910-05-B009-11] [[Аутор:Антоније Хаџић]]А. Хаџић[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B23ACC13C096C0AC62D73D55CF57B785-1910-05-B009-11] == Завршено == ''али ваљало би још који пут опет ишчитати и прегледати:''<br /> [[Житије Ајдук-Вељка Петровића]] • [[Карађорђе Петровић]] • [[Хрваштина у српскоме језику]] • [[Песме Милете Јакшића]] • [[Поглед на политичку и социјалну француску поезију од 1830. до 1848.]] • [[Чучук-Стана]] • [[Бој у Фундини]] • [[Једна војничка успомена]] • [[Сава Дангубић и Карађорђе]] • [[Визија Карла XI]] • [[О српским женама]] • [[Анте Старчевић]] • [[Аутор:Илија Пламенац]] • [[Аутор:Јоле Пилетић]] • [[Певање и мишљење]] • [[За Србију]] [[Благо цара Радована: О херојима (Глава 1)]]<br /> [[Благо цара Радована: О херојима (Глава 2)]]<br /> [[Благо цара Радована: О херојима (Глава 3)]] == Нацрти == &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;[[Аутор:Ги де Мопасан|'''Ги де Мопасан''']]<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;[[Аутор:Ханс Кристијан Андерсен|'''Ханс Кристијан Андерсен''']]<br /> * Мала Русаљка[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_CE2D0CBD3BD7FB6A7BB908799516AB0B-1877-B016]-преводилац:Таса Ј. М. - [[w:Танасије Миленковић|Таса Ј. Миленковић]]?<br /> * [[Аутор:Паја Путник]] * [[Аутор:Нићифор Дучић]] ** [[Искрена ријеч Српкињама]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_5849377EC458C379EAF950CFD2074A6F-1871-05-B012] и бр. пре * [[Аутор:Милојко Веселиновић]] * [[Аутор:Марко Цар]] * [[Аутор:Јован Мишковић]] * [[Аутор:Павле Поповић]] ! * [[Аутор:Милан Шевић Максимовић]] ! (10.1901.) * [[Аутор:Хенрик Ибсен]] * [[Аутор:Коста Протић]] * [[Аутор:Јован Стефановић Виловски]] * [[Аутор:Пјер Корнеј]] * [[Аутор:Исидора Секулић]][(https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B23ACC13C096C0AC62D73D55CF57B785-1912-01-B002]) * [[Аутор:Алфонс Доде]] * [[Пут из Минхена у Ђенову]] (укп.гл.XXXIV)- Хајне;01.07.1910.С.к.г. * [[Аутор:Богдан Поповић]] * Богдан Поповић о песмама Алексе Шантића[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_E74E1D9A175FE5728805716D3DEA6D36-1901-K003] [[Аутор:Тихомир Остојић]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B23ACC13C096C0AC62D73D55CF57B785-1910-04-B007-08] === Допунити === * [[Аутор:Милица Стојадиновић Српкиња]] * [[Аутор:Вид Вулетић Вукасовић]] * [[Аутор:Светислав Стефановић]] * [[Аутор:Милорад Митровић]]1-2-1905 * [[Аутор:Антон Павлович Чехов]] * [[Аутор:Тихомир Ђорђевић]] * [[Index:Pesme Jaše Tomića.pdf|Песме Јаше Томића]] == Уређивано == ''овде су наведене странице у које сам унео веће измене'' * [[Ђачки растанак]] * [[Смрт мајке Југовића]] * [[Успомене]], [[Неверна Тијана]] - нашао извор; ускладити с тренутним текстовима. * [[Спомен на Руварца]] - проверити * [[Међу звездама]] - проверити * [[Хамлет]] - није у јав власништву * [[Примјери чојства и јунаштва]] * [[Као српски Плутарх, или житија знатни Србаља у Србији нашега времена]] *'''[[Живот и обичаји народа српскога]]''': &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;[[Живот и обичаји народа српскога/Додатак]]<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;[[Живот и обичаји народа српскога/8]]<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;[[Живот и обичаји народа српскога/7]] == Нацрт_1 == * Француска књижевност: [[Проспер Мериме]], [[Алфонс Доде]], [[Виктор Иго]], [[Шарл Бодлер]], [[Пол Верлен]], [[Ги де Мопасан]] * Руска књижевност: [[Љермонтов]], [[Чехов]], [[Александар Пушкин]], [[Максим Горки]], [[Гогољ]] * Немачка књижевност: [[Хајне]], [[Гете]], [[Шилер]] == Нацрт_2: Скерлић == === 1899. === * [[Писма из Загреба]] === 1901. === * [[О Коштани]] * [[Поглед на политичку и социјалну француску поезију од 1830. до 1848.]]-зора ::''књ. 1.'' * [[Примјери чојства и јунаштва, од Марка Миљанова (Ј. Скерлић)]]-473. ::''књ. 4.'' * [[Проспер Мериме и његова мистификација српских народних песама]]-355. === 1902. === * [[Почетак Самуилове владе, од Божидара А. Прокића (Ј. Скерлић)]]-70. * [[Песме Петра Прерадовића од др Милана Шевића (Ј. Скерлић)]]-73. * [[Из прошлих дана, од др Милана Савића (Ј. Скерлић)]]-74. * [[Чикино дете, од Тадије Костића (Ј. Скерлић)]]-146. * [[Поглед на данашњу француску књижевност]] * [[Догматичка и импресионистичка критика]]-208. * [[Сељанчице, од Милорада Петровића (Ј. Скерлић)]]-386. ::''књ. 2.'' * [[Како нас деца уче, од Ср. Пашића (Ј. Скерлић)]]-707. * [[На селу и прелу, од П. Марковића-Адамова (Ј. Скерлић)]]-765. * [[Литерарни програм Српске Књижевне Задруге]]-1256. ... === 1903. === * [[Француски романтичари и српска народна поезија]] * [[Омладински конгреси]] * [[„Пригодне песме”, од Милорада Митровића]] * [[Један социјалистички песник]] === 1904. === * [[Једна дужност наших старијих писаца]] * [[Начело солидарности]] === 1905. === * [[Милован Ђ. Глишић (Скерлић)]] * [[Тренуци од Данице Марковић]] === 1907. === * [[Филолошки догматичари и књижеван језик]] * [[Хумор и сатира Г. Бранислава Нушића]] * [[Војислав Ј. Илић (Ј. Скерлић)]] === 1909. === * [[Једна књижевна зараза]] === 1910. === * [[Србија, њена култура и њена књижевност]] ::''књ. 1.'' * [[Пауци, од Ива Ћипика (Ј. Скерлић)]]-66. * [[Моје успомене (1867—1881), од Тодора Стефановића Виловског (Ј. Скерлић)]]-66. * [[Прве школске позоришне представе]]-108. * [[Нечиста крв, од Борисава Станковића (Ј. Скерлић)]]-629. * [[Карло Маркс о Србима]]-631. * [[Српске књиге у Босни и Херцеговини око 1830. године]]-688. * [[Прилози за историју српске књижевности, од Димитрија Руварца (Ј. Скерлић)]]-705. ::''књ. 2.'' * [[Владимир М. Јовановић, од Александра Арнаутовића (Ј. Скерлић)]]-153. * [[Н. Г. Чарнишевски, од Г. В. Плехановића (Ј. Скерлић)]]-312. * [[Н. Г. Чарнишевски о српским народним песмама]]-383. * [[Светозар Марковић у емиграцији]]-427. * [[Оцена Г. Станоја Станојевића о „Српском Књижевности у XVIII веку” (Ј. Скерлић)]]-457. === 1911. === :: ''књ. 1.'' * [[Дошљаци, од Милутина Ускоковића (Ј. Скерлић)]]-53. * [[О оцу Бранкову, Тодору Радичевића, од Љубомира Лотића (Ј. Скерлић)]]-238. * [[Забрана „Шумадинке”, од М. К. Барисављевић (Ј. Скерлић)]]-327. * [[Нови прилози о српским писцима у XVIII веку]]-405. * [[Живот Доситеја Обрадовића, од др Тихомира Остојића (Ј. Скерлић)]]-493. * [[Доситеј Обрадовић као просветитељ народа српског, од др Јована Миодраговића (Ј. Скерлић)]]-494. * [[„Гусле” Проспера Меримеа, од Војислава М. Јовановића (Ј. Скерлић)]]-874. * [[Бранич језика хрватскога, од др Николе Андрића (Ј. Скерлић)]]-962. :: ''књ. 2.'' * [[Руски револуционари и српски ратови 1875–1876.]]-74. * [[Срби и бугарско ослобођење]]-149. * [[Сукоби, од др Светислава Стефановића (Ј. Скерлић)]]-308. * [[Лажни модернизам у српској књижевности]]-348. * [[Пушкин, од Емила Омана (Ј. Скерлић)]]-473. * [[Питања о језику и правопису]]-713. * [[Доситеј Обрадовић и наши западни писци]]-766. * [[Пјесме Алексе Шантића]]-784. * [[Хрватске прилике и народно јединство Срба и Хрвата]]-867. * [[„Женидба Максима Црнојевића” у српској књижевности]]-931. * [[Религија Његошева, од Николе Велимировића]]-933. === 1912. === * [[Анте Старчевић]]-56. * [[Родољубиве песме, од Вељка Петровића (Ј. Скерлић)]]-394. * [[Генерал Симеон Зорић]]-427. * [[Дани и Ноћу, од Симе Пандуровића (Ј. Скерлић)]]-466. * [[Нове песме, од М. М. Ракића]]-703. * [[Један „превод” са српскога на „илирски”]]-711. * [[Штампарије у Србији у XIX веку, од Александра Арнаутовића (Ј. Скерлић)]]-795. * [[Дела Јована Ристића (Бечкеречанина)]]-872. === 1913. === ::''књ. 1.'' * [[Беспуће, од Вељка Милићевића (Ј. Скерлић)]]-73. * [[Приче које су изгубиле равнотежу, од Станислава Винавера (Ј. Скерлић)]]-78. * [[Нови омладински листови и наш нови нараштај]]-212. * [[Руско-српска књижарска трговина терезијског доба, од др Мите Костића (Ј. Скерлић)]]-315. * [[Модерна Германија, од Мирка М. Косића (Ј. Скерлић)]]-630. * [[Вукова преписка]]-777. ::''књ. 2.'' * [[Од Балкана до Адрије, од Стефана Влад. Каћанског (Ј. Скерлић)]]-153. * [[Вук Ст. Караџић (Јован Скерлић)]]-195. * [[Две женске књиге]]-379 * [[Источно или јужно наречје?]]-756. === 1914. === * [[Песме Милутина Бојића]] == Нацрт_3: [[Мопасан]] == [[Растанак (Мопасан)|Растанак]] • [[Две мале приче]] • [[Коко]] • [[Самоубиство]] • [[Он?]] • [[Два пријатеља]] • [[Ко зна?]] • [[Чика Монжиле]] • [[Старудије]] • [[Растанак (Мопасан) |Растанак]] • [[Са села]] • [[Исповест (Мопасан)|Исповест]] • [[У пролеће (Мопасан)|У пролеће]] (СКГ,1904.Књ.2.Стр.971) • [[Симонов тата]]<br /> * [[Јака као смрт]][https://pretraziva.rs/show/delo--1906-04-01.pdf] - превео Владислав Росић[https://www.snp.org.rs/enciklopedija/?p=15152], питање да ли је у јв. * [[Једна Луда]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-10-23.pdf]Пера С. Талетов([[w:Петар Талетов]]) == Нацрт_4: Чехов == [[Мој живот (Чехов)]]-22.[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_E74E1D9A175FE5728805716D3DEA6D36-1909-K001](у јв Синиша Св. Буђевац 1916[https://pretraziva.rs/show/spomenica-studentima/36]) == Нацрт_5: Винавер == <nowiki>{{Аутор | име = Станислав | презиме = Винавер | иницијал_презимена = В | годинарођења = 1891 | годинасмрти = 1955 | опис = '''Станислав Винавер''' био је српски и југословенски песник-дипломата, писац и академик. | слика = | опис_слике = | википедија = Станислав Винавер | вики_цитати = | остава = | остава_кат = Stanislav Vinaver }} == Песме ==</nowiki> * [[Бетовен]] * [[Из земље сунца које сажиже]] (1910)[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_E74E1D9A175FE5728805716D3DEA6D36-1910-K001] * [[Спасење]] (1922) == Нацрт_6: [[Аутор:Милан Кујунџић Абердар|Абердар]] == Даница:<br /> 1861:[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1861-01-B001]<br /> [[Првој жени]] • [[Хеј смрти, смрти!]] • [[Потајница]] • [[Пазите, вуци!]] • [[Животе мој!]] • [[Бршљан и стужа]] • [[Невеста хајдукова]] • [[Да сам тобом]] • [[Гледајте огањ]] • [[Лаку ноћ! (Абердар)]] • [[Ала сам срећан!]] • [[Поздрав светковачима успомене текелијине]] • [[Сабљо наша!]] • [[Жеље]] • [[Цура]] • [[Моје вино]]<br /> 1862:[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1862-01-B001]<br /> [[Суро стење]] • [[Чекам]] • [[Зора]] • [[С гробља]] • [[Хеј будале]] • [[Бог милости]]<br /> 1863:[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1863-01-B001]<br /> [[Збогом]] • [[Ново лето]] • [[Јеретик]] • [[Ускрс]] • [[Тише ветар]] • [[Хеј крчмарко]] • [[Научићу]] • [[Братац у туђини]]<br /> 1864:[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1864-01-B001]<br /> [[Граничарка, из похода наполеоновог]] • [[Пријатељи стари]] Вила:<br /> 1865:[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B9519DE2273A99FFBF4D16A4CFBF4823-1865-01-B001]<br /> [[Сиње море]] • [[Ластавица]] • [[Бисер се круни с мора дубока...]] • [[Беседина поступаоница]] • [[Трепавица свилна...]]<br /> 1867:[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B9519DE2273A99FFBF4D16A4CFBF4823-1867-01-B001]<br /> [[Ватрица букће...]] • [[Зовни ме момче...]] • [[Спалиште]] • [[Удаћеш се...]] • [[Мрзим...]] • [[У Ружицу цркву...]] • [[Ој позориште!...]]<br /> 1868:[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B9519DE2273A99FFBF4D16A4CFBF4823-1868-01-B001]<br /> [[Месија]] • [[Наше слуге]] • [[Хај!]] • [[Завојевач]] • [[Сенка кнеза Михаила]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B9519DE2273A99FFBF4D16A4CFBF4823-1868-12-B035] Јавор:<br /> 1876:[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_CE2D0CBD3BD7FB6A7BB908799516AB0B-1876-B001] [[Луда]] • [[Абер је!]] Матица:<br /> 1870:[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_9BEA001DC0587D1826CD8F5355315702-1870-01-B001] [[Спаваш ли злато моје...]] • [[Поред свирке]] • [[Ха, Бога ми]] Млада Србадија:<br /> 1871:[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_5849377EC458C379EAF950CFD2074A6F-1871-02-B001] [[Стари министар]] • [[Деспотова ћерка]] Србски летопис, Словенци Проза (потреби извори): Filozofija u Srba, Kratki pregled harmonije u svetu i Ide li svet nabolje ili nagore? • [[Наука о осећању]] (1867) • [[Филозофија у Срба]] (1868) • [[Наука о свести]] (1872) == Нацрт_7: [[Алекса Шантић]] == ''навести изворе испод песама и проверити тачност'' 1887. *[[Бог се смиловао]]*[[Молитва мале Зорице]]*[[На гробу миле ми сестре]]*[[Прољетна зора]]*[[Прољеће (1887)|Прољеће]] *[[Рањеник]]*[[Србину]]*[[У слађаном гласу...]]*[[Звијезда јато]]*[[Љубим ли те?]]*[[На мјесечини (1887)|На мјесечини]] 1888. *[[Тици у затвору]]*[[Пјесма]]*[[Немилосном богаташу (1888)|Немилосном богаташу]]*[[Мати (1888)|Мати]]*[[Поздрав (1888)|Поздрав]]*[[На Стражилову]]*[[Мору]]*[[Ој поточе...]]*[[На мјесечини (1888)|На мјесечини]]*[[Гледао сам]]*[[Мај]]*[[Волим књигу]]*[[Гори]]*[[У гају (1888)|У гају]]*[[Пред иконом Светог Саве]]*[[Борба]]*[[Ђачка песма]]*[[Славују]]*[[На Дунаву]]*[[У равном Сријему]]*[[Нашој гори]]*[[Љубимо се]]*[[На рад]]*[[Моме брату у даљини]]*[[Неименована песма Алексе Шантића 50]]*[[Ђури Јакшићу]]*[[Мити Поповићу]]*[[Вида]]*[[Ноћна пјесма малијех Српкиња]]*[[Поноћи је...]] == Нацрт_8: Злочин и казна == {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Фјодор Достојевски]] | [[Злочин и казна]]<br>(''-{Преступление и наказание}-'') | Превео: Јефта Угричић (1864–1927) | | Садржај: | [[Злочин и казна/Део први/I|I]] }} <Center>'''ДЕО ПРВИ'''<br> [[Злочин и казна/Део први/I|I]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-02-13.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-02-20.pdf]<br> [[Злочин и казна/Део први/II|II]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-02-27.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-03-06.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-03-13.pdf]<br> [[Злочин и казна/Део први/III|III]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-03-13.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-03-20.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-03-27.pdf]<br> [[Злочин и казна/Део први/IV|IV]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-03-27.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-04-03.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-04-15.pdf]<br> [[Злочин и казна/Део први/V|V]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-04-15.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-04-30.pdf]<br> [[Злочин и казна/Део први/VI|VI]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-04-30.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-05-06.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-05-15.pdf]<br> [[Злочин и казна/Део први/VII|VII]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-05-15.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-05-21.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-05-29.pdf]<br> '''ДЕО ДРУГИ'''<br> [[Злочин и казна/Део други/I|I]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-05-29.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-06-05.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-06-26.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-07-10.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-07-17.pdf]<br> [[Злочин и казна/Део други/II|II]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-07-24.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-07-31.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-08-14.pdf]<br> [[Злочин и казна/Део други/III|III]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-08-14.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-08-21.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-08-28.pdf]<br> [[Злочин и казна/Део други/IV|IV]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-08-28.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-09-04.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-09-11.pdf]<br> [[Злочин и казна/Део други/V|V]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-09-11.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-09-18.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-10-02.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-10-09.pdf]<br> [[Злочин и казна/Део други/VI|VI]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-10-30.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-11-06.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-11-13.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-12-11.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-12-25.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1900-01-09.pdf]<br> [[Злочин и казна/Део други/VII|VII]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1900-01-09.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1900-01-18.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1900-01-23.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1900-01-30.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1900-02-06.pdf]<br> '''ДЕО ТРЕЋИ'''<br> [[Злочин и казна/Део трећи/I|I]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1900-02-06.pdf]<br> '''ДЕО ЧЕТВРТИ'''<br> '''ДЕО ПЕТИ'''<br> '''ДЕО ШЕСТИ'''<br> '''ЕПИЛОГ'''<br> [[Злочин и казна/Епилог/I|I]]<br> [[Злочин и казна/Епилог/II|II]]<br> </Center> == Нацрт_9:[[Јован Дучић]]== <center>IV<br>[[Плаве легенде (Дучићеве песме)|'''Плаве легенде''']]</center> :[[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Човек и пас|Човек и пас]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Црна песма|Црна песма]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Срца|Срца]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Прича о јаком|Прича о јаком]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#На стени|На стени]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Мала принцеза|Мала принцеза]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Вечерње|Вечерње]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Једне ведре ноћи|Једне ведре ноћи]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Дубровачка јесен|Дубровачка јесен]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Равнодушност|Равнодушност]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Љубав|Љубав]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Дело|Дело]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Прехисторијска љубав|Прехисторијска љубав]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Пролетња песма|Пролетња песма]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Вечерње песме|Вечерње песме]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Човек|Човек]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Сунце|Сунце]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Острво папагаја|Острво папагаја]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Рука|Рука]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Огледала|Огледала]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Отров|Отров]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Зохра|Зохра]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Пророци|Пророци]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Дубровачка песма|Дубровачка песма]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Казна|Казна]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Светлост|Светлост]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Срећа|Срећа]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Песма о Богу|Песма о Богу]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Другови|Другови]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Песма о жени|Песма о жени]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Јеврејска песма|Јеврејска песма]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Светац|Светац]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Зизема|Зизема]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Семе|Семе]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Стари запис|Стари запис]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Песма Христу|Песма Христу]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#На раскршћу|На раскршћу]]. <nowiki> ==Човек и пас==(''Српски књижевни гласник'', 1. јануар 1905. Књига XIV, Број 1. Стр. 24.) ==Црна песма== &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;То је било док она беше најлепша и најтужнија жена у мрачном Ескуријалу; то је било обично у дуге дане, у вртовима где су живели сунцокрети пуни једне болне носталгије.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Кад су се с пролећа враћале ласте у своме калуђеричком оделу од свиле црно-беле, певале су јој неки тамни напев с мора.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Певале су јој јер је она волела њихову чудну песму, и јер им је давала из своје црне рукавице неко ситно зрње са далеких острва да јој могу по цео дан певати о Тузи.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;А кад је први пут, обучена у белу евилу, са два миртина цвета у руци, отпочинула под сребрним мрамором над којим је мрки чемпрес шумио једним дугим црним шумом —<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Она зажели да чује један рефрен Среће, само један.<br /> (''Српски књижевни гласник'', 1. јануар 1905. Књига XIV, Број 1. Стр. 23.) ==Прича о јаком== &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;На једном истом ланцу, чврсто везани за руке и за врат, била су два робијаша, један јаки и један слаби. Слаби је мислио на ропство и био је тужан, а јаки је мислио на слободу и био је ведар. Јаки је неколико пута хтео да једним напоном поцепа гвожђе и побегне, али је то слабог давило, крвавило, усмрћавало.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Једне ноћи јаки је бдио. Мислио је на своја брда где је до скора ходио силан и свиреп као природа; где су га се бојали вепрови; где је окрвављеним рукама ишао до орловских гнезда, старе давио а младе крао; и одакле је рушио стене да у понорима чује њихову смрт; и где је живио силан, разуздан и шуман као водопад.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Ноћ је била тамна и стражари су спавали. Неодољива илузија слободе испуни његов свирепи дух. Гвожђе се напе и поцепа. Он јурну преко удављеног другара, преко стражарâ, преко поља с црном травом, преко реке с црном водом, у коју се баци као млада, страсна звер, и дохвати за слободну обалу. Иза његових гора изгреја крупан крвав поноћни месец.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Који је то морал могао да повиче том човеку: Стој!<br /> (''Српски књижевни гласник'', 1. јануар 1905. Књига XIV, Број 1. Стр. 24-25.) ==Вечерње== &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Мала, снежна сеоска црква, на рудини, покрај грозничаве зелене реке. Рудина је неограђена, пуна траве, и на њој пасе један крупан млад магарац. У трави лежи неколико огромних напуштених старинских стећака, можда гробови какве патаренске господе. Магарац лагано чупка траву око старих знамења и племићских грбова.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Тако цео дан. Најзад сунце уђе међу планине и просу на реку свој последњи крвав зрак. Сељак-црквењак затресе у торњу мало вечерње звоно, које одјекну многократно у оближњој црној смрчевој шуми. Река се лагано гасила.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Магарац подиже главу, крупан и силан. Два његова мокра, светла, широка ока загледаше се несвесно у долину која је била пуна звука. Тада он пусти свој глас гадан, сиров, рапав, али пун младости, силе, и неког дивљег весеља што живи.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;И, као побожни глас звона, и тај се глас подиже у небо.<br /> (''Српски књижевни гласник'', 1. јануар 1905. Књига XIV, Број 1. Стр. 26.) ==Равнодушност== &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Те ноћи, у звонари једне катедрале, поред црних готских звона, седио је Мефисто, блед и нем, налакћен на своју суву руку. Његове студене очи од челика биле су упрте на огромни град, залеђен у једном страшном сну. Стотине празних мостова гурили су се над белом реком у којој је тињало неколико звезда. Ноћ је била студена и тужна.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Мефисто сећаше исто онако грозан и блед као некад над Тебом, над Вавилоном и Јерусалимом у сате њихове пропасти. У тамном и непомичном ваздуху око њега стршиле су танке готске цркве у којима је те ноћи био утамничен један немоћни Бог. Али је Мефисто оклевао.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Је ли се у њему пренуо глас некадањег доброг херувима, глас Љубави? И он који је стајао изван Свега и против Свега, је ли осетио да се најзад враћа у вечиту тиху и топлу Хармонију? Или је, напротив, те ноћи смишљао своју најстрашнију оргију, свој највеличанственији поем Разорења?<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Не, непомичан и нем, у студеној ноћи без неба, поред заглувелих звона, он осети срце празно и мало. У њему не беше више ни Љубави ни Мржње; у њему беше сада једна студена Равнодушност, као зелено море отрова и жучи. И Мефисто позна тај непознати осећај кога никад није имао ни Бог ни Сатана, и који је само осећај Човеков. Тада Бог Зла увиде сву дубину понижења и осети најсвирепији од свих болова.<br /> (''Српски књижевни гласник'', 1. јануар 1905. Књига XIV, Број 1. Стр. 23–24.) ==Љубав== &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Једне ноћи у дубини океана, у једној долини покривеној алгама, пробудио се један млад полип. Свуд око њега владала је дубока водена тишина. То је било место вечитог студеног мира и глухе непомичности.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Вода је била у висини нешто беличаста, сребрна: мора да је високо на површини била пала тешка киша месечине. Те ноћи млади сенсуални полип осети први пут у својим микроскопским венама једну дугу ватрену струју, страст од које је задрхтао у бесаници, осети чежњу непознату и слатку. И он се ухвати лагано за неки предмет. То је био један мали златни прстен у меким алгама.<br /> (''Српски књижевни гласник'', 1. јануар 1905. Књига XIV, Број 1. Стр. 26.) ==Дело== &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Гледам како црни шумски паук цело после подне тка на тамном чворнатом стасу једног престарелог дрвета своју широку мрежу. Он тка неуморно и непрестано. Ситни конци које испреда, излазе из његових груди, из срца, и његово ткиво постаје све чвршће и све лепше.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Шума је пуна топлоте и звука. По њој зеленкаста сунчана светлост пада са екстазом. За то време читави мали хорови прате ритмично тога мрачнога уметника, тога неуморнога ткача. А он преде све веселије, све страсније, све нестрпљивије, правећи по своме ткању неразумљиве и чудне фигуре.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Црни шумски паук знаде ли шта значи та његова уметност, знаде ли да испреда замку? Ко зна? Али је немоћан да се и мало уздржи, и неспособан да малакше и за тренутак. И мали артиста са заносом испреда из својих груди, из свога срца, и у своје ткиво уткива кончиће што се извијају из танких гласова са гнездА. А када је све било готово, он се — као Творац некада — блажено загледа у своје свилено Дело.<br /> (''Српски књижевни гласник'', 1. март 1905. Књига XIV, Број 5. Стр. 350.) ==Прехисторијска љубав== &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;На једној каменој равници над понором, на неком планинском хрбату, ухваћени су били у страховити коштац прехисторијски човек и горила. Подједнако свирепи и силни ломили су се у том очајном загрљају у коме треба да умре један од њих двоје.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;То је било због човекове жене, која је стајала на стени поред њих са једним крвавим цветом у устима, и гледала љубоморног мужа у освети. Нема, зарасла у длаку, и гадна, држала је она на очајним борцима свој поглед пун несвесног задовољства.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Негде у даљини чуо се шум: можда шум младог мора, или шум стада мамута у каквој оближњој шуми. Небо је било пуно светлости, страсти и пожуде, и као да је из њега падала нека нечујна азурна киша.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;А када се окрвављени и изнемогли рвачи, учинивши свој задњи безнадежни напор, сурваше обојица у понор за њима, њихов се пад није чуо, толико је понор био бесконачан. Женка, са крвавим цветом у својим ружним устима, осмехну се тихо једним нежним осмејком.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;То је био први осмех једне Фрине и у исто време први осмех једне Офелије.<br /> (''Српски књижевни гласник'', 1. јануар 1905. Књига XIV, Број 1. Стр. 25-26.) ==Човек== &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;На пједесталу седи мајка од бронзе и доји сина својом тешком мрком дојком. Осећа се како жељезно млијеко струји и улази у детиње тело од метала и како дете буји и расте нечувено силно.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Ах, када то чудно сисанче сиђе са пједестала међу људе и постане човек, колико ће величанство од снаге да покаже у животу. Његово гвоздено срце зазвечаће у додиру с јадима, триумфално и весело, као што звече мачеви. Његов ће гест да значи пораз, а његов корак победу. Изгледаће као какав страсни и млади антички бог из доба када су богови силазили међу људе, с њима живели и борили се, и отимали њихове жене.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Једног дана дете је постало човек. У његовим венама узрујавала се силна жељезна крв и о његове прси са гвозденим ребрима јади су се разбијали и скршени падали пред његове ноге. Победнички и гордо он је стајао међу гомилама.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Али јаде које није нашао изван себе, он је ипак нашао, а нашао их је у себи: једног дана он осети да у њему живи Душа. Она је била узбуђена и немирна, мучила га је својим неодољивим и болним питањима, и разједала његово метално срце. Мисли, често налик на змије, црне и хладне, тумарале су дном његове душе, уједале га, и остављале за собом трагове отрова и студени; оне су га прогониле онако исто као што прогоне смртне и ништавне. И силан међу другима, он се осетио слаб и ситан пред самим собом.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Тада је осетио колико је леденог и страшног бола само у томе: не бити као остали а бити ипак само Човек.<br /> (''Српски књижевни гласник'', 1. август 1903. Књига IX, Број 7. Стр. 509.) </nowiki> == Нацрт_10 == * [[Усташки злочини у концентрационом логору Јасеновац]] 11.4.[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_36505B1F073C4A37D00885FF2B17E74B-1944-04-11] 12.4 [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_36505B1F073C4A37D00885FF2B17E74B-1944-04-12] 17[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_36505B1F073C4A37D00885FF2B17E74B-1944-04-17]18[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_36505B1F073C4A37D00885FF2B17E74B-1944-04-18] == Нацрт_11 == ''Хамлет, Шекспир (Превод: Лаза Костић)'' Лица [[Хамлет/Шекспир (Л. Костић)/I. чин]]... == Остало == <nowiki>{{Аутор | име = Владимир | презиме = Јовановић | иницијал_презимена = ... | годинарођења =1833- | годинасмрти =1922 | опис = '''Владимир Јовановић''' био је српски политичар, економиста, аутор, новинар и академик. | слика = | опис_слике = | википедија = Владимир Јовановић | вики_цитати = | остава = | остава_кат = Vladimir Jovanović }} == Дела ==</nowiki> * [[Основи снаге и величине Србске]] (1870) * [[О нашем ослобођењу и уједињењу]] (1871)[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_5849377EC458C379EAF950CFD2074A6F-1871-07-B018][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_5849377EC458C379EAF950CFD2074A6F-1871-08-B020] == Нацрт == * Категорија:Књижевност ** Категорија:Романтизам * Категорија:Поезија ** Категорија:Поезија по земљама *** '''Српска''',немачка поезија, енглеска, руска, француска,мађарска... ** Песме према врсти *** Елегије *** Описне (дескриптивне) песме *** Љубавне песме *** Социјалне песме *** Родољубиве песме *** Мисаоне (рефлексивне) песме *** Сатиричне песме *** Хумористичке песме * Категорија:Народна поезија ** Категорија:Епска народна поезија ** Категорија:Лирска народна поезија * Категорија:Српска поезија ** Српски песници Аутор:Јулка Стратимировић == Нацрт_Градови и химере (1930) == <nowiki>{{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | Градови и химере (1930) | | | '''Садржај''' | }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> [[Градови и химере (1932)/Прво писмо из Швајцарске|Прво писмо из Швајцарске — ''Алпи'']]<br /> [[Градови и химере (1932)/Други писмо из Швајцарске|Друго писмо из Швајцарске — ''Женева'']]<br /> [[Градови и химере (1932)/Писмо из Француске|Писмо из Француске — ''Париз'']]<br /> [[Градови и химере (1932)/Писмо с Јонског Мора|Писмо с Јонског Мора — ''Крф'']]<br /> [[Градови и химере (1932)/Писмо из Италије|Писмо из Италије — ''Рим'']]<br /> [[Градови и химере (1932)/Прво писмо из Грчке|Прво писмо из Грчке — ''Делфи'']]<br /> [[Градови и химере (1932)/Писмо из Шпаније|Писмо из Шпаније — ''Авила'']]<br /> [[Градови и химере (1932)/Друго писмо из Грчке|Друго писмо из Грчке — ''Атина'']] </div> </div> ''Пријатељу<br />Д-р. Кости Кумануди''</nowiki> 1xa0wbemk7vrc4mrza3b4t5quohxtlo 147528 147527 2026-10-07T11:44:54Z Coaorao 19106 /* */ 147528 wikitext text/x-wiki {{Корисник Вики/Администратор}} {{gap}}<span style="color: #3CB371;">'''''„Млого тео, млого започео…”'''''</span> ~ <small>[[Бранко Радичевић]]</small><br /> {{gap}}Погледајте моје корисничке странице на '''[[w:Корисник:Coaorao| Википедији]]''' и '''[[q:Корисник:Coaorao|Викицитатима]]''' {{quote|<small>'''„​Ах, антимонисти српски и хрватски, какав грех мичете себи на душу! Један исти народ, једнак и по језику, једнак и по потчињености, једнак и по беди, једнак и по незнању, поделили сте у два крвничка табора! Песница им за вратом, колено туђинско им на грудима, народни живот систематски се трује, бесправност народна скоро потпуна, а они се свађају око Звонимира и Душана! Упропашћен и српски и хрватски сељак оставља земљу коју му је дед крвљу а он знојем натапао, и за крухом емигрирају чак у Бразилију; у дубинама народним мрак, незнање, неписменост, а они се препиру о српској и хрватској „култури”! Спорта ради и шпекулације ради, политичари се препиру ко је коме „покрао” језик, а народ, муж загорски и паор сремски, вапије за лебом само на једном језику којим можда још неће дуго говорити!”''' — [[q:Јован Скерлић|Скерлић]], ''[[s:Писма из Загреба|Писма из Загреба]]'' (1899), II</small>}} {{quote|<small>'''„Некад су наше пешчане плаже биле једно од оних чистих места природе где је се најјасније, кроз буре и бонаце, плиме и осеке, уочавао ритам таласа Реда. Данас таласи мора, враћају, избацују на плаже, људско ђубриште, делове хибридног амбијента човека, коме нема места у Реду.”''' — [[q:Драгош Калајић|Калајић]]</small>}} {{quote|<small>'''„Ко зна када би Месец могао пасти на Земљу и када би цела ова планета могла нестати у пламену и пепелу. Без обзира на то, наша мисија мора бити извршавање дужности до самог краја.”''' — Анонимно</small>}} {{quote|<small>'''„У људима је смртно само оно што је у њима људско, а вечно живи само оно што је у њима лавовско…”''' — [[q:Јован Дучић|Дучић]]</small>}} == О доприносима на Викизворнику == * Постављам текстове из области српске и стране књижености, * Сви текстови и преводи су у јавном власништву, * Користим примарне изворе (старе новине, књижевне листове из 19. и 20. века, које пронађем на интернету), * У дну сваког текста наводим тачан извор и да је дело аутора (или преводиоца) у јавном власништву, * Пазим да нема нити једне грешке приликом прекуцавања текстова (тежим квалитету), * За прекуцавање користим „''[[w:Google Gemini|Вешца]]''”, али после обавезно проверим да ли је све онако како је у извору… * На Викизворнику сам [[Викизворник:Списак администратора|администратор]] од 8. маја 2026. == Главно == '''почето, незавршено или скоро да је завршено'''<br /> [[Патриотизам у Књижевности]] • [[Омладински конгреси]] • [[Шала (Чехов)|Шала]] • [[Болес]] • [[Тамница (Горки) |Тамница]] • [[„До краја!”]] • [[Флорентинске ноћи]] • [[„Љубомир у Јелисијуму“ од Милована Видаковића (Будим, 1814)]] • [[Благо Цара Радована]] • [[Српски рјечник]] • [[Тартарен на Алпима]]<br /> '''проверити и уредити''':<br /> [[Житије Ајдук-Вељка Петровића]], [[Макар Чудра]], [[Мцири]], [[Писма из Загреба]] (I - проверити, II-завршено), [[„Песме” Милана Ракића]] (почето), [[Парламентаризам и децентрализација]], [[Наше окупационо поробљавање]] * [[Ја сам стена]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1862-07-B020] '''додати текст или допунити'''<br /> [[Вук Ст. Караџић (Јован Скерлић)]], [[Злочин и казна]], [[Спасова ноћ]] '''намере'''<br /> —Уклонити непотребна преусмерења: [[Демон (Милан Јовановић Морски)]] * [[Лутања]] * [[Три приповијетке]] (уредити) '''завршено'''<br /> [[Начело солидарности]], [[Краљица (Ђура Јакшић)]], [[Црни Гавран]], [[Реч Југославија]] {{Центар|'''Пројекат: ''[[Јован Дучић|Дучић]]'''''}} ''проверити и уредити''<br /> - [[Светислав Симић (Ј. Дучић)|Светислав Симић]] - [[Благо Цара Радована]] - [[Наши писци и наши читаоци]] - [[Два нова уметника]] - [[Слободан Јовановић (Ј. Дучић)|Слободан Јовановић]] - [[Мисли о песнику]] - [[Писмо из Рима]] - [[Моја отаџбина (Јован Дучић)|Моја отаџбина]] - [[Југословенска идеологија: истина о „југославизму”]](VI,X,XI,XII) - [[Споменик Војиславу]] * Непотребно? [[Српска проза]]([[Српско народно прозно стваралаштво]], [[Српска уметничка проза]]) * Уредити: [[Аутор:Жан Баптист Поклен Молијер]] Draga Gavrilović == Забелешке == [https://pretraziva.rs/show/delo--1906-04-01.pdf] Едгар По, и Милосав Јелић Стр. 462. О Богдану Поповићу од П. С. Талетова, у Делу, 1914. (у истој књизи се налазе Браћа Карамазов у јав валсништву и Религија од Диркема) 3 превода Пушкинових песама[https://digital.bms.rs/ebiblioteka/pageFlip/reader/index.php?type=numerated&id=4319&m=2#page/4/mode/2up] ''Пушкин'' Пикова дама:[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_CE2D0CBD3BD7FB6A7BB908799516AB0B-1890-B048][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_CE2D0CBD3BD7FB6A7BB908799516AB0B-1890-B049][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_CE2D0CBD3BD7FB6A7BB908799516AB0B-1890-B050]; Преводилац:[https://pseudonimi.unilib.rs/pregled/j-117](завршено) — још један превод из 1875. Србадија (мана: нечитко), 218- (преводилац:анониман) Мећава:[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B9519DE2273A99FFBF4D16A4CFBF4823-1868-12-B034][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B9519DE2273A99FFBF4D16A4CFBF4823-1868-12-B035], превео [[Аутор:Ђура Јанковић]] ''Едгар По'' Златна буба: завршница[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_DBBF8191E59823DBD747FA1965AD240C-1900-10-B043];тражити следеће стр:1195(бр.38),1223, 1253, 1290, 1320,1357(бр.43);Бр коло, 1900. — Преводилац: Е[вжен]. Дероко? .......... Подсетници: Летопис, 1882,Мера за меру;1881 Шилер;Драгутин Ј Илијћ, О опадању нар поезије,1883;Основно начело...ЛКостић и критика о Замјевим Ђул.у1884;Бранко Радичевић, од Д.Ј.Илијћа1884;Ж.Расин Федра1884;Златоуст Деспота Лазара,1886;Оцене приповедака Л.К.Лазаревић од М.Савића,1886;О змају као педагогу,1887;Хамлет,Л.Костић,1887;о пушкину,1888;о књ патриотизму, Марко Цар,1890;Српска демокр у сред веку,Даргутин Илијћ,1890;1891:критка о Л.К.Лазаревићу...;1892:о М.Стојадиновић о М.Савића—Прича од Змаја;1894:Цар Лир, Л.Костић,Ноћ на Фрушкој гори Милан Савића;1895.Платонов дијалог о храбрости,1895речи којих нема у Вука;1896:садржај;Лаза Костић о преводу,и прево гетеове драме;1900:три превода Пушкина;1902:Цигани од Пушкина од Дучића;1902:Скерлић о Недићу;1904:превод Костићев;1905 одломци од Шилера/М.ССрпскиња од Скерлића;1907:Лаза костић о драми својој ......... * Окица Глушчевић[https://pretraziva.rs/pregled/delo/1899-01-01]1.1.1899.Дело * [[Српска поезија]] * [[Српска уметничка поезија]] [https://digital.bms.rs/ebiblioteka/pageFlip/reader/index.php?type=numerated&id=5084&m=2#page/82/mode/2up] Јевђеније Оњегин [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_CE2D0CBD3BD7FB6A7BB908799516AB0B-1885-B001] А.Хаџић [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_CE2D0CBD3BD7FB6A7BB908799516AB0B-1882-B030] [[https://anno.onb.ac.at/cgi-content/anno?aid=dne&datum=18601225&seite=1&zoom=33]] [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B9519DE2273A99FFBF4D16A4CFBF4823-1867-01-B001] - песме и преводи; Кујунџић? [https://anno.onb.ac.at/cgi-content/anno?aid=dne&datum=18610430&seite=1&zoom=33][https://anno.onb.ac.at/cgi-content/anno?aid=dne&datum=18610518&seite=1&zoom=33]- Полит-Десанчић [https://anno.onb.ac.at/cgi-content/anno?aid=dne&datum=18610507&seite=1&zoom=33]- Јован Ђорђевић [https://digital.bms.rs/ebiblioteka/pageFlip/reader/index.php?type=numerated&id=33458&m=2#page/100/mode/2up]-Милетић подаци... [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_36505B1F073C4A37D00885FF2B17E74B-1942-01-19];[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_36505B1F073C4A37D00885FF2B17E74B-1942-02-03]... [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_36505B1F073C4A37D00885FF2B17E74B-1943-10-26]- Ј. Дучић [[Аутор:Милан Кујунџић Абердар]] [[30. новембар]] - уредити и ускладити с извором [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_CE2D0CBD3BD7FB6A7BB908799516AB0B-1881-B032]! [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_CE2D0CBD3BD7FB6A7BB908799516AB0B-1883-B001]-Л.К. Поповић, С. 1872. Божићни дар. Нови Сад: Српска народна задружна штампарија. стр. 80. [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_DBBF8191E59823DBD747FA1965AD240C-1898-01-B003]Ј. Ђорђевић [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B23ACC13C096C0AC62D73D55CF57B785-1900-11-B022]-Ј. Д. Гете:[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1868-04-B011] ---- Аутор:Мирко Цветковић Аутор:Јован Златоусти == Аутори и Ауторке == &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Драга Димитријевић Дејановић]]'''<br /> [[Српкиња сам]] • [[Помозʼ, Боже!]] • [[Ох жељо...]] • [[Жена сам...]] • [[Мрзим...]] • [[Певај ми...]] • [[Моја душа]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1863-07-B030], [[Питај зору]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1863-07-B028],[[Очи твоје (Драга Дејановић)]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1863-07-B027], [[Сузе (Драга Дејановић)]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1863-06-B026]<br /> Проза: [[Српским мајкама]] [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_5849377EC458C379EAF950CFD2074A6F-1871-03-B006][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_5849377EC458C379EAF950CFD2074A6F-1871-04-B007]<br /> Подаци:[https://odknjigedoduse.com/2018/09/23/draga-dejanovic-ja-sam-zena-ali-smem/]Писала у Застави; 45 песама (нашао 41) &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Јелена Ј. Димитријевић]]'''<br /> '''''Поезија:''''' [[Њена исповест]], [[На Морави]];<br /> '''''Проза:''''' [[Американка]], [[Сафи-Ханум]], [[]], [[]]<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Љубомир Недић]]'''<br /> [[Песме Милете Јакшића]] • [[Хрваштина у српскоме језику]] • [[Л. К. Лазаревић]]<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Проспер Мериме]]'''<br /> [[Таманго]] • [[Илска венера]] • [[Визија Карла XI]](завршити) • [[Хроника о владавини Карла IX]]<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Јован Скерлић]]'''<br /> • [[О Коштани]] • [[Анте Старчевић]] • [[Омладински конгреси]]📝 • [[Догматичка и импресионистичка критика]] • [[Пјесме Алексе Шантића]] • [[Лажни модернизам у српској књижевности]] * [[Тренуци, од Данице Марковић]] (1905) &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Јелица Беловић Бернаджиковска]]'''<br /> [[Модерне жене]](завршено) • [[Жена будућности]] • [[Хенрик Шјенкијевић]] •? [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B23ACC13C096C0AC62D73D55CF57B785-1910-06-B012-15]230.стр.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Максим Горки]]'''<br /> [[Кан и син]] • [[Прича о добром ђаволу]] • [[Песма о соколу]] • [[Једном с јесени...]] • [[У степи]] • [[Зазубрина]] • [[Пред животом]] • [[Сат (Горки)|Сат]] • [[Болес]]📝 • [[Легенда (Горки)|Легенда]] • [[Пролетње мелодије]] • [[Тамница (Горки) |Тамница]]📝 • [[„До краја!”]]📝• [[Макар Чудра]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_E74E1D9A175FE5728805716D3DEA6D36-1901-K003][https://pseudonimi.unilib.rs/pregled-lat/r-177] у јав.власништву:[https://pseudonimi.unilib.rs/pretraga-lat?search=%D0%9C%D0%B0%D0%BA%D0%B0%D1%80+%D0%A7%D1%83%D0%B4%D1%80%D0%B0] • Читалац[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B23ACC13C096C0AC62D73D55CF57B785-1912-04-B007] преводилац:В. Ћ. (Владимир Ћоровић?[https://pseudonimi.unilib.rs/pregled-lat/auth-11406183])<br /> Подсетник, стр. 398:[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_E74E1D9A175FE5728805716D3DEA6D36-1936-K002],[https://pseudonimi.unilib.rs/pregled/g-089] &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Шарл Бодлер]]'''<br /> [[Везе]] • [[]] • [[]] &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Јохан Волфганг Гете]]'''<br /> [[Невера (Гете)|Невера]] • [[Пастирева тужна песма]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1867-10-B029] • [[Истовјетност]] &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Хајнрих Хајне]]'''<br /> '''''Поезија:''''' [[Пут у Кевлар]] • [[Ја те љубим... (Хајнрих Хајне)|Ја те љубим...]] • [[Вечерњи се сутон спушта...]] • [[Лотосов цвет]] • [[Порука (Хајне)|Порука]] • [[Белзацер]] • [[Јадни Петар]] • [[Ти тако мила си, лепа]] • [[Шта ћеш више]] • '''[[Лорелај]]'''<br /> '''''Проза:''''' [[Флорентинске ноћи]](није завршено), &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Михаил Љермонтов]]'''<br /> [[Мцири]] • [[Жеља (Љермонтов)|Жеља]] • [[Анђео]] • [[Чаша живота]] • [[Молитва (Љермонтов)|Молитва]] • [[Порука (Љермонтов)|Порука]] • [[Палестинска гранчица]] • [[Козачка песма уз колевку]] • [[Крст на Кавказу]] &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Јован Дучић]]'''<br /> '''''Поезија:''''' [[Аида]] • [[Истоку]]<br /> [[Прољетне мелодије]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B23ACC13C096C0AC62D73D55CF57B785-1895-04-B008], [[*** (О шта те из сна буди)]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B23ACC13C096C0AC62D73D55CF57B785-1895-01-B002], [[Једном пјеснику]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B23ACC13C096C0AC62D73D55CF57B785-1895-06-B012], [[*** (Кад се спусти сјенка)]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B23ACC13C096C0AC62D73D55CF57B785-1895-08-B016], [[*** (Тебе тражим дан кад мине)]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B23ACC13C096C0AC62D73D55CF57B785-1895-10-B020] (још неке информације, наћи изворе:[https://srbiubih.com/rs8569id97yp0/][https://jovanducicpesnik.blogspot.com/2013/10/kratka-biografija-jovana-ducica.html?m=1][https://etrafika.net/moze-i-drugacije/63684/slavisa-pavlovic-za-etrafiku-jovan-ducic-je-zelio-pokazati-da-jugoslovenstvo-ubija-srbe/]), сва дела: [https://leo.rs/wp-content/uploads/2018/07/sabrana-dela-jovan-ducic-nekoliko-strana.pdf] - преводилачки рад:[https://dais.sanu.ac.rs/bitstream/id/55058/rad11.pdf] - Споменик Војиславу: Дело, 1.4.1902.[[https://pretraziva.rs/show/delo--1902-04-01.pdf]] &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Александар Пушкин]]'''<br /> [[Анџело]] • [[Кавказ]] • [[Зимње вече]] • [[Село (Пушкин)|Село]] • [[Руслан и Људмила]] • [[Шкотска песма]] • [[Песник (Пушкин)|Песник]] • [[Сужањ (Пушкин)|Сужањ]] • [[Безверје]] • [[Песнику (Пушкин)|Песнику]] • [[Посланица у Сибир]] • [[Наслада]][https://pretraziva.rs/show/zvezda--1899-07-11.pdf] • [[Кавкаски роб]] • [[Камени гост]][https://digitalna.bgb.rs/jsp/RcWebImageMViewer.jsp?doc_id=2cd71b09-0309-49a3-9d5f-e005ced64606/bgbper01/00000011/00000246 48][https://digitalna.bgb.rs/jsp/RcWebImageMViewer.jsp?doc_id=2cd71b09-0309-49a3-9d5f-e005ced64606/bgbper01/00000011/00000247 49][https://digitalna.bgb.rs/jsp/RcWebImageMViewer.jsp?doc_id=2cd71b09-0309-49a3-9d5f-e005ced64606/bgbper01/00000011/00000248 50][https://digitalna.bgb.rs/jsp/RcWebImageMViewer.jsp?doc_id=2cd71b09-0309-49a3-9d5f-e005ced64606/bgbper01/00000011/00000249 51][https://digitalna.bgb.rs/jsp/RcWebImageMViewer.jsp?doc_id=2cd71b09-0309-49a3-9d5f-e005ced64606/bgbper01/00000011/00000250 52][https://digitalna.bgb.rs/jsp/RcWebImageMViewer.jsp?doc_id=2cd71b09-0309-49a3-9d5f-e005ced64606/bgbper01/00000011/00000251 53]-Београд, 1894.-Драгутин ([[Драгутин Илић]]?)-превод је у јв; [[Пикова дама]] (завршено) &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Виктор Иго]]'''<br /> [[Песма о свечаности Нероновој]] • [[Сиротиња (Иго)|Сиротиња]] --[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_CE2D0CBD3BD7FB6A7BB908799516AB0B-1879-B001] &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Пол Верлен]]'''<br /> [[Срећа (Верлен)|Срећа]] • [[Савитри]] • [[Сумрак мистичног вечера]] • [[Бели месец]] &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Милосав Јелић]]'''<br /> [[Клеопатра]] • [[Кујунџића мајка]] • [[Страст]] • [[Са забаве]] • [[Пролазни дани]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_E74E1D9A175FE5728805716D3DEA6D36-1904-K002] &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Милорад Митровић]]'''<br /> [[Пенелопа]] • [[Три сузе]] • [[Окови]] -- Убојица[https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-11-27.pdf] &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Лаза Костић]]'''<br /> [[Наше]] • [[Опрости ми...]] • [[Не гледај ме...]] • [[Срце куца...]] • [[Даници]] • [[Српкиња (Лаза Костић)|Српкиња]] • [[Наискап...]] • [[Љубавни двори]] • [[Моја дангуба]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1866-01-B003] • [[Одговор на „Мњење о Костићевој „Беседи””, од Глише Гершића и А. Хаџића (Л. Костић)]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_9BEA001DC0587D1826CD8F5355315702-1865-10-B001] Проза: Чедо вилино[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_CE2D0CBD3BD7FB6A7BB908799516AB0B-1862-B001] • [[Јелисавета кнегиња црногорска, од Ђуре Јакшића (Л. Костић)]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_9BEA001DC0587D1826CD8F5355315702-1870-02-B006] Информације[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_E74E1D9A175FE5728805716D3DEA6D36-1910-K002] &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Ђура Јакшић]]'''<br /> '''''Поезија:''''' [[Барјактаровићи]] • [[Бура на мору]] • [[Прве жртве]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1860-09-B022][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1860-09-B023], [[Стража]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_5849377EC458C379EAF950CFD2074A6F-1871-05-B012] • [[Херцеговачка бојна песма]] • [[Бојна песма (Ђура Јакшић)|Бојна песма]] • [[Караула на Вучјој Пољани]] • [[На горбу кнеза Михаила]][https://digital.bms.rs/ebiblioteka/pageFlip/reader/index.php?type=publications&id=5410&m=2#page/4/mode/2up]<br /> '''''Проза:''''' Сељаци, Бела кућица[https://pretraziva.rs/show/otadzbina--1875-01-01.pdf] • [[Краљица (Ђура Јакшић)]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1860-05-B011][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1860-06-B012] • [[Син седога Гамзе]][][] • [[Сужањ (Ђура Јакшић|Сужањ]][][] • [[Невеста]][][] [[Куршум]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_CE2D0CBD3BD7FB6A7BB908799516AB0B-1874-B001] &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Јован Јовановић Змај]]'''<br /> '''''Поезија:''''' [[Народна имна]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1865-07-B020] • [[Бојна песма]] • [[„Српска војска приближује се Косову”]] • [[Мајка српскога јунака]] [[Аутор:Светислав Симић]], [[Аутор:Павле Поповић]] - намера &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Едгар Алан По]]'''<br /> [[Гавран (Шапчанин)]] - превод Шапчанина, [[Бунар и Шеталица]]-Драгољуб Јевтић(?)[https://pretraziva.rs/show/delo--1906-04-01.pdf] • [[Слика]]-Рајић(?)[https://pretraziva.rs/show/zvezda--1898-10-11.pdf] • [[]] &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;'''[[Светозар Марковић]]'''<br /> „Нова социјална начела”[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_BCB8508390B053A30831C2B27F5610F7-1871-11-09] [[Милорад Митровић]], [[Утонула круна]] ≈ [[Потонула круна]][https://pretraziva.rs/show/zvezda--1898-11-10.pdf] [[Аутор:Милена Миладиновић]], [[Аутор:Ристо Ј. Одавић]] - додати садржај [[Аутор:Радоје Домановић]]! Споменик Растко Петровић[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_1A56D94244E063C8AA82BCB286D15C21-1922-01-B001] [[Аутор:Станислав Винавер]] * [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_1A56D94244E063C8AA82BCB286D15C21-1922-02-B002] [[Аутор:Иво Ћипико]] [[Аутор:Светозар Милетић]] Достојевски: Злочин и казна: Полицијски гласник[https://pretraziva.rs/pregled/policijski-glasnik]: 1. део 1. гл, 1.2.1899.[https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-02-13.pdf]---17.6.1901.[https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1901-06-17.pdf]; о преводиоцу Јефти Угричићу:[https://pseudonimi.unilib.rs/pregled-lat/auth-78620681] — изгледа да је у јв:[https://teatroslov.mpus.org.rs/licnost.php?id=5471]! [[Аутор:Алфонс де Ламартин]] [[Аутор:Васа Пелагић]] [[Аутор:Владимир Јовановић]] [[Аутор:Јован Живојновић]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B23ACC13C096C0AC62D73D55CF57B785-1910-05-B009-11] [[Аутор:Антоније Хаџић]]А. Хаџић[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B23ACC13C096C0AC62D73D55CF57B785-1910-05-B009-11] == Завршено == ''али ваљало би још који пут опет ишчитати и прегледати:''<br /> [[Житије Ајдук-Вељка Петровића]] • [[Карађорђе Петровић]] • [[Хрваштина у српскоме језику]] • [[Песме Милете Јакшића]] • [[Поглед на политичку и социјалну француску поезију од 1830. до 1848.]] • [[Чучук-Стана]] • [[Бој у Фундини]] • [[Једна војничка успомена]] • [[Сава Дангубић и Карађорђе]] • [[Визија Карла XI]] • [[О српским женама]] • [[Анте Старчевић]] • [[Аутор:Илија Пламенац]] • [[Аутор:Јоле Пилетић]] • [[Певање и мишљење]] • [[За Србију]] [[Благо цара Радована: О херојима (Глава 1)]]<br /> [[Благо цара Радована: О херојима (Глава 2)]]<br /> [[Благо цара Радована: О херојима (Глава 3)]] == Нацрти == &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;[[Аутор:Ги де Мопасан|'''Ги де Мопасан''']]<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;[[Аутор:Ханс Кристијан Андерсен|'''Ханс Кристијан Андерсен''']]<br /> * Мала Русаљка[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_CE2D0CBD3BD7FB6A7BB908799516AB0B-1877-B016]-преводилац:Таса Ј. М. - [[w:Танасије Миленковић|Таса Ј. Миленковић]]?<br /> * [[Аутор:Паја Путник]] * [[Аутор:Нићифор Дучић]] ** [[Искрена ријеч Српкињама]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_5849377EC458C379EAF950CFD2074A6F-1871-05-B012] и бр. пре * [[Аутор:Милојко Веселиновић]] * [[Аутор:Марко Цар]] * [[Аутор:Јован Мишковић]] * [[Аутор:Павле Поповић]] ! * [[Аутор:Милан Шевић Максимовић]] ! (10.1901.) * [[Аутор:Хенрик Ибсен]] * [[Аутор:Коста Протић]] * [[Аутор:Јован Стефановић Виловски]] * [[Аутор:Пјер Корнеј]] * [[Аутор:Исидора Секулић]][(https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B23ACC13C096C0AC62D73D55CF57B785-1912-01-B002]) * [[Аутор:Алфонс Доде]] * [[Пут из Минхена у Ђенову]] (укп.гл.XXXIV)- Хајне;01.07.1910.С.к.г. * [[Аутор:Богдан Поповић]] * Богдан Поповић о песмама Алексе Шантића[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_E74E1D9A175FE5728805716D3DEA6D36-1901-K003] [[Аутор:Тихомир Остојић]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B23ACC13C096C0AC62D73D55CF57B785-1910-04-B007-08] === Допунити === * [[Аутор:Милица Стојадиновић Српкиња]] * [[Аутор:Вид Вулетић Вукасовић]] * [[Аутор:Светислав Стефановић]] * [[Аутор:Милорад Митровић]]1-2-1905 * [[Аутор:Антон Павлович Чехов]] * [[Аутор:Тихомир Ђорђевић]] * [[Index:Pesme Jaše Tomića.pdf|Песме Јаше Томића]] == Уређивано == ''овде су наведене странице у које сам унео веће измене'' * [[Ђачки растанак]] * [[Смрт мајке Југовића]] * [[Успомене]], [[Неверна Тијана]] - нашао извор; ускладити с тренутним текстовима. * [[Спомен на Руварца]] - проверити * [[Међу звездама]] - проверити * [[Хамлет]] - није у јав власништву * [[Примјери чојства и јунаштва]] * [[Као српски Плутарх, или житија знатни Србаља у Србији нашега времена]] *'''[[Живот и обичаји народа српскога]]''': &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;[[Живот и обичаји народа српскога/Додатак]]<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;[[Живот и обичаји народа српскога/8]]<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;[[Живот и обичаји народа српскога/7]] == Нацрт_1 == * Француска књижевност: [[Проспер Мериме]], [[Алфонс Доде]], [[Виктор Иго]], [[Шарл Бодлер]], [[Пол Верлен]], [[Ги де Мопасан]] * Руска књижевност: [[Љермонтов]], [[Чехов]], [[Александар Пушкин]], [[Максим Горки]], [[Гогољ]] * Немачка књижевност: [[Хајне]], [[Гете]], [[Шилер]] == Нацрт_2: Скерлић == === 1899. === * [[Писма из Загреба]] === 1901. === * [[О Коштани]] * [[Поглед на политичку и социјалну француску поезију од 1830. до 1848.]]-зора ::''књ. 1.'' * [[Примјери чојства и јунаштва, од Марка Миљанова (Ј. Скерлић)]]-473. ::''књ. 4.'' * [[Проспер Мериме и његова мистификација српских народних песама]]-355. === 1902. === * [[Почетак Самуилове владе, од Божидара А. Прокића (Ј. Скерлић)]]-70. * [[Песме Петра Прерадовића од др Милана Шевића (Ј. Скерлић)]]-73. * [[Из прошлих дана, од др Милана Савића (Ј. Скерлић)]]-74. * [[Чикино дете, од Тадије Костића (Ј. Скерлић)]]-146. * [[Поглед на данашњу француску књижевност]] * [[Догматичка и импресионистичка критика]]-208. * [[Сељанчице, од Милорада Петровића (Ј. Скерлић)]]-386. ::''књ. 2.'' * [[Како нас деца уче, од Ср. Пашића (Ј. Скерлић)]]-707. * [[На селу и прелу, од П. Марковића-Адамова (Ј. Скерлић)]]-765. * [[Литерарни програм Српске Књижевне Задруге]]-1256. ... === 1903. === * [[Француски романтичари и српска народна поезија]] * [[Омладински конгреси]] * [[„Пригодне песме”, од Милорада Митровића]] * [[Један социјалистички песник]] === 1904. === * [[Једна дужност наших старијих писаца]] * [[Начело солидарности]] === 1905. === * [[Милован Ђ. Глишић (Скерлић)]] * [[Тренуци од Данице Марковић]] === 1907. === * [[Филолошки догматичари и књижеван језик]] * [[Хумор и сатира Г. Бранислава Нушића]] * [[Војислав Ј. Илић (Ј. Скерлић)]] === 1909. === * [[Једна књижевна зараза]] === 1910. === * [[Србија, њена култура и њена књижевност]] ::''књ. 1.'' * [[Пауци, од Ива Ћипика (Ј. Скерлић)]]-66. * [[Моје успомене (1867—1881), од Тодора Стефановића Виловског (Ј. Скерлић)]]-66. * [[Прве школске позоришне представе]]-108. * [[Нечиста крв, од Борисава Станковића (Ј. Скерлић)]]-629. * [[Карло Маркс о Србима]]-631. * [[Српске књиге у Босни и Херцеговини око 1830. године]]-688. * [[Прилози за историју српске књижевности, од Димитрија Руварца (Ј. Скерлић)]]-705. ::''књ. 2.'' * [[Владимир М. Јовановић, од Александра Арнаутовића (Ј. Скерлић)]]-153. * [[Н. Г. Чарнишевски, од Г. В. Плехановића (Ј. Скерлић)]]-312. * [[Н. Г. Чарнишевски о српским народним песмама]]-383. * [[Светозар Марковић у емиграцији]]-427. * [[Оцена Г. Станоја Станојевића о „Српском Књижевности у XVIII веку” (Ј. Скерлић)]]-457. === 1911. === :: ''књ. 1.'' * [[Дошљаци, од Милутина Ускоковића (Ј. Скерлић)]]-53. * [[О оцу Бранкову, Тодору Радичевића, од Љубомира Лотића (Ј. Скерлић)]]-238. * [[Забрана „Шумадинке”, од М. К. Барисављевић (Ј. Скерлић)]]-327. * [[Нови прилози о српским писцима у XVIII веку]]-405. * [[Живот Доситеја Обрадовића, од др Тихомира Остојића (Ј. Скерлић)]]-493. * [[Доситеј Обрадовић као просветитељ народа српског, од др Јована Миодраговића (Ј. Скерлић)]]-494. * [[„Гусле” Проспера Меримеа, од Војислава М. Јовановића (Ј. Скерлић)]]-874. * [[Бранич језика хрватскога, од др Николе Андрића (Ј. Скерлић)]]-962. :: ''књ. 2.'' * [[Руски револуционари и српски ратови 1875–1876.]]-74. * [[Срби и бугарско ослобођење]]-149. * [[Сукоби, од др Светислава Стефановића (Ј. Скерлић)]]-308. * [[Лажни модернизам у српској књижевности]]-348. * [[Пушкин, од Емила Омана (Ј. Скерлић)]]-473. * [[Питања о језику и правопису]]-713. * [[Доситеј Обрадовић и наши западни писци]]-766. * [[Пјесме Алексе Шантића]]-784. * [[Хрватске прилике и народно јединство Срба и Хрвата]]-867. * [[„Женидба Максима Црнојевића” у српској књижевности]]-931. * [[Религија Његошева, од Николе Велимировића]]-933. === 1912. === * [[Анте Старчевић]]-56. * [[Родољубиве песме, од Вељка Петровића (Ј. Скерлић)]]-394. * [[Генерал Симеон Зорић]]-427. * [[Дани и Ноћу, од Симе Пандуровића (Ј. Скерлић)]]-466. * [[Нове песме, од М. М. Ракића]]-703. * [[Један „превод” са српскога на „илирски”]]-711. * [[Штампарије у Србији у XIX веку, од Александра Арнаутовића (Ј. Скерлић)]]-795. * [[Дела Јована Ристића (Бечкеречанина)]]-872. === 1913. === ::''књ. 1.'' * [[Беспуће, од Вељка Милићевића (Ј. Скерлић)]]-73. * [[Приче које су изгубиле равнотежу, од Станислава Винавера (Ј. Скерлић)]]-78. * [[Нови омладински листови и наш нови нараштај]]-212. * [[Руско-српска књижарска трговина терезијског доба, од др Мите Костића (Ј. Скерлић)]]-315. * [[Модерна Германија, од Мирка М. Косића (Ј. Скерлић)]]-630. * [[Вукова преписка]]-777. ::''књ. 2.'' * [[Од Балкана до Адрије, од Стефана Влад. Каћанског (Ј. Скерлић)]]-153. * [[Вук Ст. Караџић (Јован Скерлић)]]-195. * [[Две женске књиге]]-379 * [[Источно или јужно наречје?]]-756. === 1914. === * [[Песме Милутина Бојића]] == Нацрт_3: [[Мопасан]] == [[Растанак (Мопасан)|Растанак]] • [[Две мале приче]] • [[Коко]] • [[Самоубиство]] • [[Он?]] • [[Два пријатеља]] • [[Ко зна?]] • [[Чика Монжиле]] • [[Старудије]] • [[Растанак (Мопасан) |Растанак]] • [[Са села]] • [[Исповест (Мопасан)|Исповест]] • [[У пролеће (Мопасан)|У пролеће]] (СКГ,1904.Књ.2.Стр.971) • [[Симонов тата]]<br /> * [[Јака као смрт]][https://pretraziva.rs/show/delo--1906-04-01.pdf] - превео Владислав Росић[https://www.snp.org.rs/enciklopedija/?p=15152], питање да ли је у јв. * [[Једна Луда]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-10-23.pdf]Пера С. Талетов([[w:Петар Талетов]]) == Нацрт_4: Чехов == [[Мој живот (Чехов)]]-22.[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_E74E1D9A175FE5728805716D3DEA6D36-1909-K001](у јв Синиша Св. Буђевац 1916[https://pretraziva.rs/show/spomenica-studentima/36]) == Нацрт_5: Винавер == <nowiki>{{Аутор | име = Станислав | презиме = Винавер | иницијал_презимена = В | годинарођења = 1891 | годинасмрти = 1955 | опис = '''Станислав Винавер''' био је српски и југословенски песник-дипломата, писац и академик. | слика = | опис_слике = | википедија = Станислав Винавер | вики_цитати = | остава = | остава_кат = Stanislav Vinaver }} == Песме ==</nowiki> * [[Бетовен]] * [[Из земље сунца које сажиже]] (1910)[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_E74E1D9A175FE5728805716D3DEA6D36-1910-K001] * [[Спасење]] (1922) == Нацрт_6: [[Аутор:Милан Кујунџић Абердар|Абердар]] == Даница:<br /> 1861:[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1861-01-B001]<br /> [[Првој жени]] • [[Хеј смрти, смрти!]] • [[Потајница]] • [[Пазите, вуци!]] • [[Животе мој!]] • [[Бршљан и стужа]] • [[Невеста хајдукова]] • [[Да сам тобом]] • [[Гледајте огањ]] • [[Лаку ноћ! (Абердар)]] • [[Ала сам срећан!]] • [[Поздрав светковачима успомене текелијине]] • [[Сабљо наша!]] • [[Жеље]] • [[Цура]] • [[Моје вино]]<br /> 1862:[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1862-01-B001]<br /> [[Суро стење]] • [[Чекам]] • [[Зора]] • [[С гробља]] • [[Хеј будале]] • [[Бог милости]]<br /> 1863:[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1863-01-B001]<br /> [[Збогом]] • [[Ново лето]] • [[Јеретик]] • [[Ускрс]] • [[Тише ветар]] • [[Хеј крчмарко]] • [[Научићу]] • [[Братац у туђини]]<br /> 1864:[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_0B624937F708747D160086F1DA07DBBD-1864-01-B001]<br /> [[Граничарка, из похода наполеоновог]] • [[Пријатељи стари]] Вила:<br /> 1865:[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B9519DE2273A99FFBF4D16A4CFBF4823-1865-01-B001]<br /> [[Сиње море]] • [[Ластавица]] • [[Бисер се круни с мора дубока...]] • [[Беседина поступаоница]] • [[Трепавица свилна...]]<br /> 1867:[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B9519DE2273A99FFBF4D16A4CFBF4823-1867-01-B001]<br /> [[Ватрица букће...]] • [[Зовни ме момче...]] • [[Спалиште]] • [[Удаћеш се...]] • [[Мрзим...]] • [[У Ружицу цркву...]] • [[Ој позориште!...]]<br /> 1868:[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B9519DE2273A99FFBF4D16A4CFBF4823-1868-01-B001]<br /> [[Месија]] • [[Наше слуге]] • [[Хај!]] • [[Завојевач]] • [[Сенка кнеза Михаила]][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_B9519DE2273A99FFBF4D16A4CFBF4823-1868-12-B035] Јавор:<br /> 1876:[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_CE2D0CBD3BD7FB6A7BB908799516AB0B-1876-B001] [[Луда]] • [[Абер је!]] Матица:<br /> 1870:[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_9BEA001DC0587D1826CD8F5355315702-1870-01-B001] [[Спаваш ли злато моје...]] • [[Поред свирке]] • [[Ха, Бога ми]] Млада Србадија:<br /> 1871:[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_5849377EC458C379EAF950CFD2074A6F-1871-02-B001] [[Стари министар]] • [[Деспотова ћерка]] Србски летопис, Словенци Проза (потреби извори): Filozofija u Srba, Kratki pregled harmonije u svetu i Ide li svet nabolje ili nagore? • [[Наука о осећању]] (1867) • [[Филозофија у Срба]] (1868) • [[Наука о свести]] (1872) == Нацрт_7: [[Алекса Шантић]] == ''навести изворе испод песама и проверити тачност'' 1887. *[[Бог се смиловао]]*[[Молитва мале Зорице]]*[[На гробу миле ми сестре]]*[[Прољетна зора]]*[[Прољеће (1887)|Прољеће]] *[[Рањеник]]*[[Србину]]*[[У слађаном гласу...]]*[[Звијезда јато]]*[[Љубим ли те?]]*[[На мјесечини (1887)|На мјесечини]] 1888. *[[Тици у затвору]]*[[Пјесма]]*[[Немилосном богаташу (1888)|Немилосном богаташу]]*[[Мати (1888)|Мати]]*[[Поздрав (1888)|Поздрав]]*[[На Стражилову]]*[[Мору]]*[[Ој поточе...]]*[[На мјесечини (1888)|На мјесечини]]*[[Гледао сам]]*[[Мај]]*[[Волим књигу]]*[[Гори]]*[[У гају (1888)|У гају]]*[[Пред иконом Светог Саве]]*[[Борба]]*[[Ђачка песма]]*[[Славују]]*[[На Дунаву]]*[[У равном Сријему]]*[[Нашој гори]]*[[Љубимо се]]*[[На рад]]*[[Моме брату у даљини]]*[[Неименована песма Алексе Шантића 50]]*[[Ђури Јакшићу]]*[[Мити Поповићу]]*[[Вида]]*[[Ноћна пјесма малијех Српкиња]]*[[Поноћи је...]] == Нацрт_8: Злочин и казна == {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Фјодор Достојевски]] | [[Злочин и казна]]<br>(''-{Преступление и наказание}-'') | Превео: Јефта Угричић (1864–1927) | | Садржај: | [[Злочин и казна/Део први/I|I]] }} <Center>'''ДЕО ПРВИ'''<br> [[Злочин и казна/Део први/I|I]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-02-13.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-02-20.pdf]<br> [[Злочин и казна/Део први/II|II]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-02-27.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-03-06.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-03-13.pdf]<br> [[Злочин и казна/Део први/III|III]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-03-13.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-03-20.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-03-27.pdf]<br> [[Злочин и казна/Део први/IV|IV]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-03-27.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-04-03.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-04-15.pdf]<br> [[Злочин и казна/Део први/V|V]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-04-15.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-04-30.pdf]<br> [[Злочин и казна/Део први/VI|VI]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-04-30.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-05-06.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-05-15.pdf]<br> [[Злочин и казна/Део први/VII|VII]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-05-15.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-05-21.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-05-29.pdf]<br> '''ДЕО ДРУГИ'''<br> [[Злочин и казна/Део други/I|I]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-05-29.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-06-05.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-06-26.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-07-10.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-07-17.pdf]<br> [[Злочин и казна/Део други/II|II]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-07-24.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-07-31.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-08-14.pdf]<br> [[Злочин и казна/Део други/III|III]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-08-14.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-08-21.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-08-28.pdf]<br> [[Злочин и казна/Део други/IV|IV]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-08-28.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-09-04.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-09-11.pdf]<br> [[Злочин и казна/Део други/V|V]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-09-11.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-09-18.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-10-02.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-10-09.pdf]<br> [[Злочин и казна/Део други/VI|VI]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-10-30.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-11-06.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-11-13.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-12-11.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1899-12-25.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1900-01-09.pdf]<br> [[Злочин и казна/Део други/VII|VII]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1900-01-09.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1900-01-18.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1900-01-23.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1900-01-30.pdf][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1900-02-06.pdf]<br> '''ДЕО ТРЕЋИ'''<br> [[Злочин и казна/Део трећи/I|I]][https://pretraziva.rs/show/policijski-glasnik--1900-02-06.pdf]<br> '''ДЕО ЧЕТВРТИ'''<br> '''ДЕО ПЕТИ'''<br> '''ДЕО ШЕСТИ'''<br> '''ЕПИЛОГ'''<br> [[Злочин и казна/Епилог/I|I]]<br> [[Злочин и казна/Епилог/II|II]]<br> </Center> == Нацрт_9:[[Јован Дучић]]== <center>IV<br>[[Плаве легенде (Дучићеве песме)|'''Плаве легенде''']]</center> :[[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Човек и пас|Човек и пас]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Црна песма|Црна песма]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Срца|Срца]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Прича о јаком|Прича о јаком]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#На стени|На стени]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Мала принцеза|Мала принцеза]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Вечерње|Вечерње]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Једне ведре ноћи|Једне ведре ноћи]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Дубровачка јесен|Дубровачка јесен]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Равнодушност|Равнодушност]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Љубав|Љубав]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Дело|Дело]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Прехисторијска љубав|Прехисторијска љубав]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Пролетња песма|Пролетња песма]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Вечерње песме|Вечерње песме]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Човек|Човек]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Сунце|Сунце]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Острво папагаја|Острво папагаја]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Рука|Рука]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Огледала|Огледала]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Отров|Отров]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Зохра|Зохра]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Пророци|Пророци]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Дубровачка песма|Дубровачка песма]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Казна|Казна]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Светлост|Светлост]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Срећа|Срећа]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Песма о Богу|Песма о Богу]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Другови|Другови]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Песма о жени|Песма о жени]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Јеврејска песма|Јеврејска песма]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Светац|Светац]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Зизема|Зизема]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Семе|Семе]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Стари запис|Стари запис]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Песма Христу|Песма Христу]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#На раскршћу|На раскршћу]]. <nowiki> ==Човек и пас==(''Српски књижевни гласник'', 1. јануар 1905. Књига XIV, Број 1. Стр. 24.) ==Црна песма== &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;То је било док она беше најлепша и најтужнија жена у мрачном Ескуријалу; то је било обично у дуге дане, у вртовима где су живели сунцокрети пуни једне болне носталгије.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Кад су се с пролећа враћале ласте у своме калуђеричком оделу од свиле црно-беле, певале су јој неки тамни напев с мора.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Певале су јој јер је она волела њихову чудну песму, и јер им је давала из своје црне рукавице неко ситно зрње са далеких острва да јој могу по цео дан певати о Тузи.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;А кад је први пут, обучена у белу евилу, са два миртина цвета у руци, отпочинула под сребрним мрамором над којим је мрки чемпрес шумио једним дугим црним шумом —<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Она зажели да чује један рефрен Среће, само један.<br /> (''Српски књижевни гласник'', 1. јануар 1905. Књига XIV, Број 1. Стр. 23.) ==Прича о јаком== &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;На једном истом ланцу, чврсто везани за руке и за врат, била су два робијаша, један јаки и један слаби. Слаби је мислио на ропство и био је тужан, а јаки је мислио на слободу и био је ведар. Јаки је неколико пута хтео да једним напоном поцепа гвожђе и побегне, али је то слабог давило, крвавило, усмрћавало.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Једне ноћи јаки је бдио. Мислио је на своја брда где је до скора ходио силан и свиреп као природа; где су га се бојали вепрови; где је окрвављеним рукама ишао до орловских гнезда, старе давио а младе крао; и одакле је рушио стене да у понорима чује њихову смрт; и где је живио силан, разуздан и шуман као водопад.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Ноћ је била тамна и стражари су спавали. Неодољива илузија слободе испуни његов свирепи дух. Гвожђе се напе и поцепа. Он јурну преко удављеног другара, преко стражарâ, преко поља с црном травом, преко реке с црном водом, у коју се баци као млада, страсна звер, и дохвати за слободну обалу. Иза његових гора изгреја крупан крвав поноћни месец.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Који је то морал могао да повиче том човеку: Стој!<br /> (''Српски књижевни гласник'', 1. јануар 1905. Књига XIV, Број 1. Стр. 24-25.) ==Вечерње== &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Мала, снежна сеоска црква, на рудини, покрај грозничаве зелене реке. Рудина је неограђена, пуна траве, и на њој пасе један крупан млад магарац. У трави лежи неколико огромних напуштених старинских стећака, можда гробови какве патаренске господе. Магарац лагано чупка траву око старих знамења и племићских грбова.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Тако цео дан. Најзад сунце уђе међу планине и просу на реку свој последњи крвав зрак. Сељак-црквењак затресе у торњу мало вечерње звоно, које одјекну многократно у оближњој црној смрчевој шуми. Река се лагано гасила.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Магарац подиже главу, крупан и силан. Два његова мокра, светла, широка ока загледаше се несвесно у долину која је била пуна звука. Тада он пусти свој глас гадан, сиров, рапав, али пун младости, силе, и неког дивљег весеља што живи.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;И, као побожни глас звона, и тај се глас подиже у небо.<br /> (''Српски књижевни гласник'', 1. јануар 1905. Књига XIV, Број 1. Стр. 26.) ==Равнодушност== &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Те ноћи, у звонари једне катедрале, поред црних готских звона, седио је Мефисто, блед и нем, налакћен на своју суву руку. Његове студене очи од челика биле су упрте на огромни град, залеђен у једном страшном сну. Стотине празних мостова гурили су се над белом реком у којој је тињало неколико звезда. Ноћ је била студена и тужна.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Мефисто сећаше исто онако грозан и блед као некад над Тебом, над Вавилоном и Јерусалимом у сате њихове пропасти. У тамном и непомичном ваздуху око њега стршиле су танке готске цркве у којима је те ноћи био утамничен један немоћни Бог. Али је Мефисто оклевао.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Је ли се у њему пренуо глас некадањег доброг херувима, глас Љубави? И он који је стајао изван Свега и против Свега, је ли осетио да се најзад враћа у вечиту тиху и топлу Хармонију? Или је, напротив, те ноћи смишљао своју најстрашнију оргију, свој највеличанственији поем Разорења?<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Не, непомичан и нем, у студеној ноћи без неба, поред заглувелих звона, он осети срце празно и мало. У њему не беше више ни Љубави ни Мржње; у њему беше сада једна студена Равнодушност, као зелено море отрова и жучи. И Мефисто позна тај непознати осећај кога никад није имао ни Бог ни Сатана, и који је само осећај Човеков. Тада Бог Зла увиде сву дубину понижења и осети најсвирепији од свих болова.<br /> (''Српски књижевни гласник'', 1. јануар 1905. Књига XIV, Број 1. Стр. 23–24.) ==Љубав== &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Једне ноћи у дубини океана, у једној долини покривеној алгама, пробудио се један млад полип. Свуд око њега владала је дубока водена тишина. То је било место вечитог студеног мира и глухе непомичности.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Вода је била у висини нешто беличаста, сребрна: мора да је високо на површини била пала тешка киша месечине. Те ноћи млади сенсуални полип осети први пут у својим микроскопским венама једну дугу ватрену струју, страст од које је задрхтао у бесаници, осети чежњу непознату и слатку. И он се ухвати лагано за неки предмет. То је био један мали златни прстен у меким алгама.<br /> (''Српски књижевни гласник'', 1. јануар 1905. Књига XIV, Број 1. Стр. 26.) ==Дело== &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Гледам како црни шумски паук цело после подне тка на тамном чворнатом стасу једног престарелог дрвета своју широку мрежу. Он тка неуморно и непрестано. Ситни конци које испреда, излазе из његових груди, из срца, и његово ткиво постаје све чвршће и све лепше.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Шума је пуна топлоте и звука. По њој зеленкаста сунчана светлост пада са екстазом. За то време читави мали хорови прате ритмично тога мрачнога уметника, тога неуморнога ткача. А он преде све веселије, све страсније, све нестрпљивије, правећи по своме ткању неразумљиве и чудне фигуре.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Црни шумски паук знаде ли шта значи та његова уметност, знаде ли да испреда замку? Ко зна? Али је немоћан да се и мало уздржи, и неспособан да малакше и за тренутак. И мали артиста са заносом испреда из својих груди, из свога срца, и у своје ткиво уткива кончиће што се извијају из танких гласова са гнездА. А када је све било готово, он се — као Творац некада — блажено загледа у своје свилено Дело.<br /> (''Српски књижевни гласник'', 1. март 1905. Књига XIV, Број 5. Стр. 350.) ==Прехисторијска љубав== &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;На једној каменој равници над понором, на неком планинском хрбату, ухваћени су били у страховити коштац прехисторијски човек и горила. Подједнако свирепи и силни ломили су се у том очајном загрљају у коме треба да умре један од њих двоје.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;То је било због човекове жене, која је стајала на стени поред њих са једним крвавим цветом у устима, и гледала љубоморног мужа у освети. Нема, зарасла у длаку, и гадна, држала је она на очајним борцима свој поглед пун несвесног задовољства.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Негде у даљини чуо се шум: можда шум младог мора, или шум стада мамута у каквој оближњој шуми. Небо је било пуно светлости, страсти и пожуде, и као да је из њега падала нека нечујна азурна киша.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;А када се окрвављени и изнемогли рвачи, учинивши свој задњи безнадежни напор, сурваше обојица у понор за њима, њихов се пад није чуо, толико је понор био бесконачан. Женка, са крвавим цветом у својим ружним устима, осмехну се тихо једним нежним осмејком.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;То је био први осмех једне Фрине и у исто време први осмех једне Офелије.<br /> (''Српски књижевни гласник'', 1. јануар 1905. Књига XIV, Број 1. Стр. 25-26.) ==Човек== &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;На пједесталу седи мајка од бронзе и доји сина својом тешком мрком дојком. Осећа се како жељезно млијеко струји и улази у детиње тело од метала и како дете буји и расте нечувено силно.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Ах, када то чудно сисанче сиђе са пједестала међу људе и постане човек, колико ће величанство од снаге да покаже у животу. Његово гвоздено срце зазвечаће у додиру с јадима, триумфално и весело, као што звече мачеви. Његов ће гест да значи пораз, а његов корак победу. Изгледаће као какав страсни и млади антички бог из доба када су богови силазили међу људе, с њима живели и борили се, и отимали њихове жене.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Једног дана дете је постало човек. У његовим венама узрујавала се силна жељезна крв и о његове прси са гвозденим ребрима јади су се разбијали и скршени падали пред његове ноге. Победнички и гордо он је стајао међу гомилама.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Али јаде које није нашао изван себе, он је ипак нашао, а нашао их је у себи: једног дана он осети да у њему живи Душа. Она је била узбуђена и немирна, мучила га је својим неодољивим и болним питањима, и разједала његово метално срце. Мисли, често налик на змије, црне и хладне, тумарале су дном његове душе, уједале га, и остављале за собом трагове отрова и студени; оне су га прогониле онако исто као што прогоне смртне и ништавне. И силан међу другима, он се осетио слаб и ситан пред самим собом.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Тада је осетио колико је леденог и страшног бола само у томе: не бити као остали а бити ипак само Човек.<br /> (''Српски књижевни гласник'', 1. август 1903. Књига IX, Број 7. Стр. 509.) </nowiki> == Нацрт_10 == * [[Усташки злочини у концентрационом логору Јасеновац]] 11.4.[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_36505B1F073C4A37D00885FF2B17E74B-1944-04-11] 12.4 [https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_36505B1F073C4A37D00885FF2B17E74B-1944-04-12] 17[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_36505B1F073C4A37D00885FF2B17E74B-1944-04-17]18[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_36505B1F073C4A37D00885FF2B17E74B-1944-04-18] == Нацрт_11 == ''Хамлет, Шекспир (Превод: Лаза Костић)'' Лица [[Хамлет/Шекспир (Л. Костић)/I. чин]]... == Остало == <nowiki>{{Аутор | име = Владимир | презиме = Јовановић | иницијал_презимена = ... | годинарођења =1833- | годинасмрти =1922 | опис = '''Владимир Јовановић''' био је српски политичар, економиста, аутор, новинар и академик. | слика = | опис_слике = | википедија = Владимир Јовановић | вики_цитати = | остава = | остава_кат = Vladimir Jovanović }} == Дела ==</nowiki> * [[Основи снаге и величине Србске]] (1870) * [[О нашем ослобођењу и уједињењу]] (1871)[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_5849377EC458C379EAF950CFD2074A6F-1871-07-B018][https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_5849377EC458C379EAF950CFD2074A6F-1871-08-B020] == Нацрт == * Категорија:Књижевност ** Категорија:Романтизам * Категорија:Поезија ** Категорија:Поезија по земљама *** '''Српска''',немачка поезија, енглеска, руска, француска,мађарска... ** Песме према врсти *** Елегије *** Описне (дескриптивне) песме *** Љубавне песме *** Социјалне песме *** Родољубиве песме *** Мисаоне (рефлексивне) песме *** Сатиричне песме *** Хумористичке песме * Категорија:Народна поезија ** Категорија:Епска народна поезија ** Категорија:Лирска народна поезија * Категорија:Српска поезија ** Српски песници Аутор:Јулка Стратимировић == Нацрт_Градови и химере (1930) == <nowiki>{{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Дучић]] | Градови и химере (1930) | | | '''Садржај''' | }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> [[Градови и химере (1932)/Прво писмо из Швајцарске|Прво писмо из Швајцарске — ''Алпи'']]<br /> [[Градови и химере (1932)/Други писмо из Швајцарске|Друго писмо из Швајцарске — ''Женева'']]<br /> [[Градови и химере (1932)/Писмо из Француске|Писмо из Француске — ''Париз'']]<br /> [[Градови и химере (1932)/Писмо с Јонског Мора|Писмо с Јонског Мора — ''Крф'']]<br /> [[Градови и химере (1932)/Писмо из Италије|Писмо из Италије — ''Рим'']]<br /> [[Градови и химере (1932)/Прво писмо из Грчке|Прво писмо из Грчке — ''Делфи'']]<br /> [[Градови и химере (1932)/Писмо из Шпаније|Писмо из Шпаније — ''Авила'']]<br /> [[Градови и химере (1932)/Друго писмо из Грчке|Друго писмо из Грчке — ''Атина'']] </div> </div> ''Пријатељу<br />Д-р. Кости Кумануди''</nowiki> 720s0ekoia1ropnpwv8zqx1gpycsw70 0 60028 147533 146994 2026-10-07T11:48:46Z Coaorao 19106 /* */ 147533 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Александар Пушкин|Александар Пушкин]] | Руслан и Људмила | ''Превод: '''[[Драгутин Илић|Драгутина Ј. Илића]]''''' | | '''Садржај''' | [[Руслан и Људмила/Пролог|-{Пролог}-]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> [[Руслан и Људмила/Пролог|-{Пролог}-]]<br> [[Руслан и Људмила/Песма прва|-{Песма прва}-]]<br> [[Руслан и Људмила/Песма друга|-{Песма друга}-]]<br> [[Руслан и Људмила/Песма трећа|-{Песма трећа}-]]<br> [[Руслан и Људмила/Песма четврта|-{Песма четврта}-]]<br> [[Руслан и Људмила/Песма пета|-{Песма пета}-]]<br> [[Руслан и Људмила/Песма шеста|-{Песма шеста}-]]<br> </div> </div> {{Википедија|Руслан и Људмила}} {{ЈВ-аутор|Драгутин Илић|1926}} [[Категорија:Руска књижевност]] [[Категорија:Руска поезија]] [[Категорија:Александар Пушкин]] [[Категорија:Драгутин Илић]] [[Категорија:Љубавна поезија]] 2d48gckhpflgzk5msbqpobq4b8poizd 147534 147533 2026-10-07T11:49:14Z Coaorao 19106 /* */ 147534 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Александар Пушкин|Александар Пушкин]] | Руслан и Људмила | ''Превод: [[Драгутин Илић|'''Драгутина Ј. Илића''']]'' | | '''Садржај''' | [[Руслан и Људмила/Пролог|-{Пролог}-]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> [[Руслан и Људмила/Пролог|-{Пролог}-]]<br> [[Руслан и Људмила/Песма прва|-{Песма прва}-]]<br> [[Руслан и Људмила/Песма друга|-{Песма друга}-]]<br> [[Руслан и Људмила/Песма трећа|-{Песма трећа}-]]<br> [[Руслан и Људмила/Песма четврта|-{Песма четврта}-]]<br> [[Руслан и Људмила/Песма пета|-{Песма пета}-]]<br> [[Руслан и Људмила/Песма шеста|-{Песма шеста}-]]<br> </div> </div> {{Википедија|Руслан и Људмила}} {{ЈВ-аутор|Драгутин Илић|1926}} [[Категорија:Руска књижевност]] [[Категорија:Руска поезија]] [[Категорија:Александар Пушкин]] [[Категорија:Драгутин Илић]] [[Категорија:Љубавна поезија]] chb976g59r6i0pj54b0rrw01x6ty42d 147541 147534 2026-10-07T11:50:04Z Coaorao 19106 /* */ 147541 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Александар Пушкин|Александар Пушкин]] | Руслан и Људмила | ''Превод [[Драгутин Илић|'''Драгутина Ј. Илића''']]'' | | '''Садржај''' | [[Руслан и Људмила/Пролог|-{Пролог}-]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> [[Руслан и Људмила/Пролог|-{Пролог}-]]<br> [[Руслан и Људмила/Песма прва|-{Песма прва}-]]<br> [[Руслан и Људмила/Песма друга|-{Песма друга}-]]<br> [[Руслан и Људмила/Песма трећа|-{Песма трећа}-]]<br> [[Руслан и Људмила/Песма четврта|-{Песма четврта}-]]<br> [[Руслан и Људмила/Песма пета|-{Песма пета}-]]<br> [[Руслан и Људмила/Песма шеста|-{Песма шеста}-]]<br> </div> </div> {{Википедија|Руслан и Људмила}} {{ЈВ-аутор|Драгутин Илић|1926}} [[Категорија:Руска књижевност]] [[Категорија:Руска поезија]] [[Категорија:Александар Пушкин]] [[Категорија:Драгутин Илић]] [[Категорија:Љубавна поезија]] 86cvzscmdzrwcwb8rke53t7czy8xizi 0 60029 147535 145398 2026-10-07T11:49:23Z Coaorao 19106 /* */ 147535 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Александар Пушкин|Александар Пушкин]] | Руслан и Људмила | ''Превод: [[Драгутин Илић|'''Драгутина Ј. Илића''']]'' | [[Руслан и Људмила|-{Садржај}-]] | '''Пролог''' | [[Руслан и Људмила/Песма прва|-{Песма прва}-]] }} <div style="text-align:center; margin-left:2em;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> <poem> Крај морске луке дуб зелени, Златан је ланац на дубу том. Дан и ноћ мачак ту учени Шета по ланцу сплетеном. У десно — песму он изводи, У лево — бајку наводи. Тамо су чуда, тамʼ дух броди, Русалка седи на грани; Ту, на брвини потајној, Траг видиш звери незнаној; Дом на кокошињим ногама, Без врата и без окана. Ту привиђења шума крије, У зору талас пљуска, бије, По обалама пешчаним; И триест витезова красних Из воде редом иду јасних, А с њима морски деда им. Тамо краљевић, мимоходом, Оплени цара силеног, Тамо у облак, пред народом, Преко мора и свемира, Вештац носи богатира. У ропству, ту, царевна тужи, А мрки вук јој верно служи; Ту ступа са Баба-Јагом Иде и брбља са собом; Цар Коштан ту се на злату нише, Ту руски дух — Русијом дише. Тамо сам био и мед пио, Крај мора видех дуб зелени, А под њим мачак учени, Своје ми бајке зборио! Једне се сећам, и бајку ту, Предајем данас народу… </poem> </div> </div> == Извор == ''Дело'', 1. април 1904. Тридесет прва књига. Стр. 341–342. {{ЈВ-аутор|Драгутин Илић|1926}} [[Категорија:Руслан и Људмила]] l9ztq3rnpuplbuw8qr58vvlowrualif 147540 147535 2026-10-07T11:49:59Z Coaorao 19106 /* */ 147540 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Александар Пушкин|Александар Пушкин]] | Руслан и Људмила | ''Превод [[Драгутин Илић|'''Драгутина Ј. Илића''']]'' | [[Руслан и Људмила|-{Садржај}-]] | '''Пролог''' | [[Руслан и Људмила/Песма прва|-{Песма прва}-]] }} <div style="text-align:center; margin-left:2em;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> <poem> Крај морске луке дуб зелени, Златан је ланац на дубу том. Дан и ноћ мачак ту учени Шета по ланцу сплетеном. У десно — песму он изводи, У лево — бајку наводи. Тамо су чуда, тамʼ дух броди, Русалка седи на грани; Ту, на брвини потајној, Траг видиш звери незнаној; Дом на кокошињим ногама, Без врата и без окана. Ту привиђења шума крије, У зору талас пљуска, бије, По обалама пешчаним; И триест витезова красних Из воде редом иду јасних, А с њима морски деда им. Тамо краљевић, мимоходом, Оплени цара силеног, Тамо у облак, пред народом, Преко мора и свемира, Вештац носи богатира. У ропству, ту, царевна тужи, А мрки вук јој верно служи; Ту ступа са Баба-Јагом Иде и брбља са собом; Цар Коштан ту се на злату нише, Ту руски дух — Русијом дише. Тамо сам био и мед пио, Крај мора видех дуб зелени, А под њим мачак учени, Своје ми бајке зборио! Једне се сећам, и бајку ту, Предајем данас народу… </poem> </div> </div> == Извор == ''Дело'', 1. април 1904. Тридесет прва књига. Стр. 341–342. {{ЈВ-аутор|Драгутин Илић|1926}} [[Категорија:Руслан и Људмила]] oqoz0qwh903xutfow4aq1m8mcz306t6 0 60062 147537 145400 2026-10-07T11:49:39Z Coaorao 19106 /* */ 147537 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Александар Пушкин|Александар Пушкин]] | Руслан и Људмила | ''Превод: [[Драгутин Илић|'''Драгутина Ј. Илића''']]'' | [[Руслан и Људмила/Песма прва|-{Песма прва}-]] | '''Песма друга''' | [[Руслан и Људмила/Песма трећа|-{Песма трећа}-]] }} <div style="text-align:center; margin-left:2em;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> <poem> Вештине такмаци крваве Не трпте мира благу ћуд, Примајте данак мрачне славе И опијајте распром груд! Нек се камени свет не свикʼо Успехе грозне гледати, За вама неће жалитʼ нико Нитʼ ће вам ико сметати! Вама, такмаци другог рода, Парнаски борци, велим ја, Немојте бити смех народа Нескромним шумом раздора; Борте се, само предострожно. Но ви, такмаци Љељови, Живите братски, буде лʼ можно; Јер, знајте, моји другови: Судбина кога већ намени Девојци, њој је мио тај, Ма и у наточ васелени; Сметати томе, грех је, знај! Када Родгај необуздани, Предосећајем мучен тајним, Остави своје другове, И пође у крај усамљени, Кроз неме, јашећʼ, лугове; Дубоком мишљу замамљени — Злодух је ревно чупао С његове душе љуте ране; И он је мрачно шаптао: „Убићу ко ми на пут стане… Руслане!… знаћеш мене ти… Заплакаће ти нева мила…” И тај час натраг полети, — Коњицу вихар даде крила. Међутим, честити Фарлав, Све јутро слатко продремав, Од жеге заштићен подневне, У поточића свежини, Да силе поткрепи душевне, Руча у мирној тишини. Одједном спази изненада Где неко лети као бес, И, не часећи часа сада, Фарлав, одбацив свој обед, Копље и оклоп до визира, Ухвати маглу без обзира; А онај за њим у нештед. „Бегунче, кукавицо, стани!” — Фарлаву довикну незнани – „Презрени, чекни мало ти, Ја ћу ти главу скинути!” Фарлав, чим позна глас Родгаја, Престрашеном му мрче свет, Сиромах, мисли: ето краја! Па с коњем све у бржи лет; Баш као зечић – не будʼ криво — Заметнув уши бојажљиво, Што граби пољем брзоног, Бежећи испред кера злог. Али на месту славног бега, Од окопнелог хладног снега, Потоци мутни теку свуд И рију земље влажну груд. Долете рову коњ блатљивом, Узмахну репом, белом гривом, Загризе у ђем челични И преко рова прескочи; Коњаник к небу избаци пете, Стрмоглав слете у блатни ров, Из очију му светлаци лете, За смрт је био већ готов. Родгај на сами руб долета, Зазвони мача смртни звон: „Сад гини!” — грмну — „губо клета!” Алʼ ту Фарлава позна он. Гледа и руку мирно спусти, Лице му покри досада, гнев, Челом се надви облак густи, Шкрипећи зубма, онемев, Клонуле главе, препун једа, Одјезди витез ко бачен кам, Беснећи… но тек једва — једва Не засмеја се себи сам. И тада срете под гором Старицу једва живу, бледу, Грбаву, суху, ко снег седу! Путничком она палицом, Према северној страни пружи: „Тамо је” — рече — „тај пут држи!” Весело Родгај закликта И верној смрти похита. А Фарлав наш и дах прекидели, Лежећʼ у рову, од силна стра, Мисли: куда ли то отиде Зликовац? Да лʼ сам још жив ја? Алʼ у том зачу, у добри час, Старице седе гробни глас: „Младићу, устај, пусто је поље, Где хоћеш, можеш миле воље; Доведох, гле, и коња твог, Устани и чуј савета мог!” Сметени витез побауљке Из рова пузи блатњав сав, Плашљиво око себе гледа, Сад чисто живну душа бедна: „Но, хвала Богу, кад сам здрав!” „Чуј ме!” — рече му стара меко: „Тешко је наћи Људмилу, Умакла нам је предалеко, Најмање, ти ћеш наћи њу! Опасно јʼ лутати по свету; Та ни ти ниси томе рад. По моме владај се савету, Окрени коња, па назад. Испод Кијева, у тишини, У наслеђеној дедовини, Безбрижан живот настави: Људмилу нама остави!” Рече, ишчезну. Нестрпљиво Благоразумни наш херој, Тај час пожури у дом свој; Од срца он се махну славе, Нитʼ мисли о неви младој; И шум најмањи са дубраве, Сенице цвркут, водА гред, Бацаху њега у жар и лед. Међутим, Руслан далеко оде; Кроз поља, неме дубраве, Његове мисли удиљ броде Око Људмиле убаве. И збори: да лʼ ћу наћи друга? Премила где је сад супруга? Хоћу лʼ јој чути слатки глас, Гледати лица дивног крас? Илʼ покрај страшног чаробника За слободом ће чезнути, Старећʼ ко дева бледолика, У вечном ропству венути! Или ће такмац дрзовити… Не, не! Никада, цвете вити! Мој верни мач је уза ме још, Још главу удес не скиде лош!” Једном, кад паше ноћне сенке, Над обалама каменим, Јахаше витез поред реке; Тихо је; кад, али у том, Зазвижда од стреле зујање, Оклопа звук и клик, хрзање И топот по пољу немом. „Стој!” громовити грмну глас: Он се осврте: у пољу том, Окомив копље лети ко гром Ужасни коњик — али кнез На сусрет пође такмацу свом. „Аха, стигох те, сад си мој!” Кликну небојша коњаник, Смрт се за живот маша твој; На овом месту падај, мри, — Тамо невесту тражи ти!” И Руслан плану од силна гнева, Тај бујни он познаје глас… Другови моји! а наша нева? Махнимо витезе на час Њима ћемо се вратитʼ скоро. А и време је било већ О кнегињици коју рећʼ И о ужасном Црномору. Ћудљивог свога маштања Миљеник кад-кад нездржани, Причо сам како, у час тамни, Људмила, ко цвет, узабрана, Од успламтела Руслана Ишчезну у мрак као тајна. Јаднице! Злотвор кад те твој Уграби у загрљај свој И са постеље диже брачне, Ко вихар јурну у облак; Кроз густи дим и тмине мрачне У горски с тобом оде мрак — Теби, се узе свест и глас, Па тек у замку вешца тог, Дршћући, лица блеђаног, У неки ти се освести час. Са прага свога тако сам У један летњи видео дан, Кокици кад је плашљивој, Султан кокошињака, пето мој, Преко дворишта јурио, И похотљивим крилима Љубезну већ обгрлио; Баш тад кружаше над њима, Пилића селских стари тАт, Пагубна жеља њега жури, Носи се, лебди, јастреб сури, И, као муња, супостат, Слете, изви се. Летнув гор, У развалине удаљене, Јадницу однесе злотвор. Узалуд тугом саломљени И ледним страхом, очајано Љубезну зове пето сад… Он виде само ужас, јад, Где лети перје рашчупано. До јутра млада кнегиња У заносу је тешком била, Ко страшне снове да је снила, Но, најзад, буди се она; Прену, мучена пламним јадом, Ужасом страшним смућена, Душа јој жуди за насладом, Неког са чежњом чека младом: „Супруже мили, где си ми?” Зовну — и страхом онеми. Плашљиво гледа, туђе све је… Људмила, твоја соба где је? Лежи несрећна невестица Усред постеље перјане, Под гордом сенком балдахина; Завесе, раскошна перина, Китице ту су злаћене; Прострта диба немилице, Трепери смарагд и рубин; А тамо златне кандилнице Свој мирисави вију дим. Алʼ доста! Није преше сада Описивати чаробни дом, Давно је већ Шехеризада Претекла мене у овом. Но жалосна је то наслада, Кад мили супруг није с њом! Три красне моме, у часу том, Одете лаком тканином, Кнегињи младој ступају, До земљице се клањају. Нечујно, прва међу њима, Над њом се тихо паднела, Ваздушним својим прстићима Златне јој власи оплела, И, са вештином горских вила, Бисерни венац обавила Около блеђана чела. За овом, као робињица, Ближи се друга, скромна лица — Сарафан плави у тај час, Људмилин дивни обви стас; Витице златне, плећа нежна И недарца јој скрише снежна Као дим велом прозрачним. Одећа љуби завидљива Дивоту, вредну небеса, Обућа лака обгрлила Ножице, чудо чудеса. Кнегињу трећа девојчица Бисерним пасом обвија, А невидовна певачица Веселе песме извија. Ах, ни бисерне низе те, Сарафан, нити благо све, Ни песме миле и веселе Не блаже душу жалосну: Узалуд црта огледало Лепоту њену, накит њен, Њезин је поглед оборен, Болом јој срце опхрвало. Они, што воле истину И са дна срца што читају, Без сумње знају јасно то: Ако је жена у очају, Па кроз плач, макар и крадом, У пркос горком јаду свом, У огледало не погледа — Е, ту је онда права беда! Опет је сама Људмила, А та самоћа немила, На решме окна сад је води, И њезин поглед сетно броди Широм по даљи суморној. Мртво је свуд. Неме равнине Под хладном леже снежином; Трепере горске те висине, Под једноликом белином, И дремљу вечном тишином. Не узвија се дим с кровова, Нит видиш траг у снегу том, Ни звонки рог веселог лова Да одјекује пустињом; Изретка само, с тужним писком, Вихар у пољу урла чистом, И далеко, у снежни руб, Љуља се оголели дуб. Плачући очајно, Људмила У ужасу је лице скрила; С удесом, јадна, шта ће злим, Вратима јурну сребрним: Са музиком се пут, отвори И наша нева сад се створи У врту. Чаровити крај: Дражи од вртова Армиде И оних што их уживаше, Цар Соломон илʼ кнез Тавриде. Пред њом се нижу на поглед: Дубраве, ко из вилских снова, Палме и шуме лаворова, И мирисавих мирта ред, И горостасних кедра стас; Зреле се брескве повијају, Над потоком се навијају. Брежуљци, џбуње и долине, Пролећем блеште од милине; Ћарлија благо ветрић мајски Сред очараних пољана, И пева славујак китајски У сенци тананих грана. Ту се пљускају шедрвани, Веселим шумом у дугин плам, Под њима трепте истукани, Ко да су живи; Фидије сам, Миљеник Феба и Паладе, Гледајућʼ на тај дивни рој, Он би чаробни длето свој Из руку швирно од досаде. Прштећʼ мраморној по огради, Подобно дузи блиставој, Тутње и шуме водопади, Поток под сенком мамљивом, Ту шуми песмом сањивом. Склоништа мира и тишине, Кроз зеленило, мимолет, Виде се светле сеничице, Ода свуд ружа читав сплет, Мирисним дахом дише цвет. Но очајна је она била, Несвесно туда пролази; Чаровље залуд стреса крила, На јад јој све то долази. Не знајућʼ ни где стаза води Около врта чаробног ходи, Сузама горким даје мах; Суморни поглед њезин броди У немилостива небеса. Од једном прену мома красна, Принесе прстић к уснама; За цело, мисао ужасна Paђa ce… Међу стазама Пред њом на стуба стоји два, Високи мостић над потоком; У тешком болу, предубоком, Крочи на њега жалосна, Валима хучним поглед прати, Плачући прокле удес љут: Сад ће је талас закопати; Алʼ ипак, к води није нагла, Већ даље, даље узе пут. Моја прелепа Људмила, Ходећи сунцем јутарњим, И сузе већ је осушила, Уморна мисли: доста с тим! На траву седе, осврну се, Одједном над њом шатор, гле, Раскрили своје сенке густе, И богат обед поред ње; Посуђе светло од кристала, А тамо, иза џбунова, Невидна харфа задрхтала. Диви се млада Људмила, Но ипак рече премила: „Кад нема драгог покрај мене, Све су то муке нечувене! О, ти, нагубна чија страст, Растрза мене, проклети, Страши ме, мислиш, твоја власт: Људмила уме умрети. Не требају ми шатре те, Весеље, песме несносне; Нитʼ ћу ти јести нити сести, Смрт гладна нек ме умори!” — Помисли тако и — поче јести. Устаје нева, а шатор, Раскошни и сјајни прибор, И звуци харфе, свег нестаде И мир наново владатʼ стаде. По врту опет Људмила Међʼ џбунићима немо ходи, Небесна трепте кандила, А међу њима месец броди: Маглица слази са свих странʼ, На брежуљке се сутон свила, Над кнегињом се нија сан; Алʼ невидовна у том сила, Пролетњег ветра нежнија, У месечев је узви зрак, Над чаробним се дворцем нија И предстрожно с њом се свија. Кроз тамњан ружа мирисних, На њезин одар жалосни. А у том часу све три моме, Већ приступају послу своме: Скидају накит злаћени; Но њихов израз смућени, Очију сетних мучаљив збор, Одају уздах пригушени И судби немоћни прекор. Но пожуримо: руком меком Скидоше са ње хаљине: Премила, у лепоти нежној, У кошуљици белоснежној, Леже да сАна почине. Сетно се деве поклонише, И журно све се удалише, И тихо приклопише клет; Сад заробљени шта ће цвет? Дркће ко листак, дах престаје; Недра се леде, крв се таје, Тренутни санак махну њу, Не спава, слуша шумор свак, И у несносни мотри мрак… Око ње тама и ћутање Тек срца чује трепетање… Ослухне… шапће тишина; Постељи њеној иду тише; Под јорган сакри се она: Ето… ох!… сумње нема више, Зачу се шум: озарена Затрепта блеском ноћ суморна, Врата су већ отворена. Безшумно, смело ступајући, Сабљама гордо севајући, Арапа иде дуги ред; Два и два, важно и побожно, На свилен душек предострожно Доносе седу брадуру; За брадом гордо, кроз ноћ тију. Величанствено дигнув шију, Грбави кепец пружа крак; Његовој глави ошуреној, Гломазном шапком покривеној, Припадала је брада та. Он се приближи, алʼ у том, Кнегињица је поскочила, За калпак седог грбацу Хитро је руком дохватила; Дршћући диже песницу, И опаучи тако њом, Да је арапе заглушила. У страху он се скљуси свом, Блеђи од неве преплашене, Окломпи уши, бегатʼ стаде, Алʼ у густишу дуге браде, Забатрга се, сав се пружи, Устаде, паде; у тој тмуши Арапа црних рој се тиска, Спотиче, мува, стоји писка, Да га размрсе из те браде; Људмили шапка у ћар паде. Но шта би с нашим витезом, На ненадноме свом сусрећу? Уметним својим потезом Цртај, Орловски, ноћ и сечу! На месечини блеђаној Витези су се дочепали, Пламте у ватри помамној; И копља већ су побацали. Саломљени су мачеви, Оклопи крвљу обливени, Штитови у прах раздробљени:.. Сад се хватају с хатова; К небу се диже густи прах, Коњи се грудма ударају; У коштац витези помамни, Друг друга стежу и остају У седлу као приковани. Мишце се мржњом сплетају, Ни челик од њих тврђи није, Из очију им пламен бије, Груди о груди пуцају. И крају већ се клони бој — Ко ли ће пасти? — Витез мој, Планув притегну борца ближе, Гвозденом руком с коња диже, Узвину силно над собом — И рину с обале у реку: „Пропадај!” — рикну као гром — „Злобо, на путу умри свом!” — Ти већ погађаш, читаоче, Ког рину честити Руслан: То беше борбе љубимац, Родгај, кијевски витез знан, Људмиле мрачни просилац. Около Дњепра дубоког Такмаца тражио је свог, И нађе — но негдашња сила Љубимца свог је оставила; Русије древне богатир У таласима нађе мир. И о Родгају чу се тада, Русалка га је једна млада На хладне груди узела; И жудно љубећи витеза Са смехом на дно однела. И дуго потом у ноћној тмини, Блудећʼ крај тихе обале, Богатирев је призрак силни Плашио смеле рибаре. </poem> </div> </div> == Извор == ''Дело'', 1. јул 1904. Тридесет друга књига. Година девета. Стр. 56–69. {{ЈВ-аутор|Драгутин Илић|1926}} [[Категорија:Руслан и Људмила]] 6wjoqa7yjdgp2jmpk43jzc9575dmemn 147538 147537 2026-10-07T11:49:47Z Coaorao 19106 /* */ 147538 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Александар Пушкин|Александар Пушкин]] | Руслан и Људмила | ''Превод [[Драгутин Илић|'''Драгутина Ј. Илића''']]'' | [[Руслан и Људмила/Песма прва|-{Песма прва}-]] | '''Песма друга''' | [[Руслан и Људмила/Песма трећа|-{Песма трећа}-]] }} <div style="text-align:center; margin-left:2em;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> <poem> Вештине такмаци крваве Не трпте мира благу ћуд, Примајте данак мрачне славе И опијајте распром груд! Нек се камени свет не свикʼо Успехе грозне гледати, За вама неће жалитʼ нико Нитʼ ће вам ико сметати! Вама, такмаци другог рода, Парнаски борци, велим ја, Немојте бити смех народа Нескромним шумом раздора; Борте се, само предострожно. Но ви, такмаци Љељови, Живите братски, буде лʼ можно; Јер, знајте, моји другови: Судбина кога већ намени Девојци, њој је мио тај, Ма и у наточ васелени; Сметати томе, грех је, знај! Када Родгај необуздани, Предосећајем мучен тајним, Остави своје другове, И пође у крај усамљени, Кроз неме, јашећʼ, лугове; Дубоком мишљу замамљени — Злодух је ревно чупао С његове душе љуте ране; И он је мрачно шаптао: „Убићу ко ми на пут стане… Руслане!… знаћеш мене ти… Заплакаће ти нева мила…” И тај час натраг полети, — Коњицу вихар даде крила. Међутим, честити Фарлав, Све јутро слатко продремав, Од жеге заштићен подневне, У поточића свежини, Да силе поткрепи душевне, Руча у мирној тишини. Одједном спази изненада Где неко лети као бес, И, не часећи часа сада, Фарлав, одбацив свој обед, Копље и оклоп до визира, Ухвати маглу без обзира; А онај за њим у нештед. „Бегунче, кукавицо, стани!” — Фарлаву довикну незнани – „Презрени, чекни мало ти, Ја ћу ти главу скинути!” Фарлав, чим позна глас Родгаја, Престрашеном му мрче свет, Сиромах, мисли: ето краја! Па с коњем све у бржи лет; Баш као зечић – не будʼ криво — Заметнув уши бојажљиво, Што граби пољем брзоног, Бежећи испред кера злог. Али на месту славног бега, Од окопнелог хладног снега, Потоци мутни теку свуд И рију земље влажну груд. Долете рову коњ блатљивом, Узмахну репом, белом гривом, Загризе у ђем челични И преко рова прескочи; Коњаник к небу избаци пете, Стрмоглав слете у блатни ров, Из очију му светлаци лете, За смрт је био већ готов. Родгај на сами руб долета, Зазвони мача смртни звон: „Сад гини!” — грмну — „губо клета!” Алʼ ту Фарлава позна он. Гледа и руку мирно спусти, Лице му покри досада, гнев, Челом се надви облак густи, Шкрипећи зубма, онемев, Клонуле главе, препун једа, Одјезди витез ко бачен кам, Беснећи… но тек једва — једва Не засмеја се себи сам. И тада срете под гором Старицу једва живу, бледу, Грбаву, суху, ко снег седу! Путничком она палицом, Према северној страни пружи: „Тамо је” — рече — „тај пут држи!” Весело Родгај закликта И верној смрти похита. А Фарлав наш и дах прекидели, Лежећʼ у рову, од силна стра, Мисли: куда ли то отиде Зликовац? Да лʼ сам још жив ја? Алʼ у том зачу, у добри час, Старице седе гробни глас: „Младићу, устај, пусто је поље, Где хоћеш, можеш миле воље; Доведох, гле, и коња твог, Устани и чуј савета мог!” Сметени витез побауљке Из рова пузи блатњав сав, Плашљиво око себе гледа, Сад чисто живну душа бедна: „Но, хвала Богу, кад сам здрав!” „Чуј ме!” — рече му стара меко: „Тешко је наћи Људмилу, Умакла нам је предалеко, Најмање, ти ћеш наћи њу! Опасно јʼ лутати по свету; Та ни ти ниси томе рад. По моме владај се савету, Окрени коња, па назад. Испод Кијева, у тишини, У наслеђеној дедовини, Безбрижан живот настави: Људмилу нама остави!” Рече, ишчезну. Нестрпљиво Благоразумни наш херој, Тај час пожури у дом свој; Од срца он се махну славе, Нитʼ мисли о неви младој; И шум најмањи са дубраве, Сенице цвркут, водА гред, Бацаху њега у жар и лед. Међутим, Руслан далеко оде; Кроз поља, неме дубраве, Његове мисли удиљ броде Око Људмиле убаве. И збори: да лʼ ћу наћи друга? Премила где је сад супруга? Хоћу лʼ јој чути слатки глас, Гледати лица дивног крас? Илʼ покрај страшног чаробника За слободом ће чезнути, Старећʼ ко дева бледолика, У вечном ропству венути! Или ће такмац дрзовити… Не, не! Никада, цвете вити! Мој верни мач је уза ме још, Још главу удес не скиде лош!” Једном, кад паше ноћне сенке, Над обалама каменим, Јахаше витез поред реке; Тихо је; кад, али у том, Зазвижда од стреле зујање, Оклопа звук и клик, хрзање И топот по пољу немом. „Стој!” громовити грмну глас: Он се осврте: у пољу том, Окомив копље лети ко гром Ужасни коњик — али кнез На сусрет пође такмацу свом. „Аха, стигох те, сад си мој!” Кликну небојша коњаник, Смрт се за живот маша твој; На овом месту падај, мри, — Тамо невесту тражи ти!” И Руслан плану од силна гнева, Тај бујни он познаје глас… Другови моји! а наша нева? Махнимо витезе на час Њима ћемо се вратитʼ скоро. А и време је било већ О кнегињици коју рећʼ И о ужасном Црномору. Ћудљивог свога маштања Миљеник кад-кад нездржани, Причо сам како, у час тамни, Људмила, ко цвет, узабрана, Од успламтела Руслана Ишчезну у мрак као тајна. Јаднице! Злотвор кад те твој Уграби у загрљај свој И са постеље диже брачне, Ко вихар јурну у облак; Кроз густи дим и тмине мрачне У горски с тобом оде мрак — Теби, се узе свест и глас, Па тек у замку вешца тог, Дршћући, лица блеђаног, У неки ти се освести час. Са прага свога тако сам У један летњи видео дан, Кокици кад је плашљивој, Султан кокошињака, пето мој, Преко дворишта јурио, И похотљивим крилима Љубезну већ обгрлио; Баш тад кружаше над њима, Пилића селских стари тАт, Пагубна жеља њега жури, Носи се, лебди, јастреб сури, И, као муња, супостат, Слете, изви се. Летнув гор, У развалине удаљене, Јадницу однесе злотвор. Узалуд тугом саломљени И ледним страхом, очајано Љубезну зове пето сад… Он виде само ужас, јад, Где лети перје рашчупано. До јутра млада кнегиња У заносу је тешком била, Ко страшне снове да је снила, Но, најзад, буди се она; Прену, мучена пламним јадом, Ужасом страшним смућена, Душа јој жуди за насладом, Неког са чежњом чека младом: „Супруже мили, где си ми?” Зовну — и страхом онеми. Плашљиво гледа, туђе све је… Људмила, твоја соба где је? Лежи несрећна невестица Усред постеље перјане, Под гордом сенком балдахина; Завесе, раскошна перина, Китице ту су злаћене; Прострта диба немилице, Трепери смарагд и рубин; А тамо златне кандилнице Свој мирисави вију дим. Алʼ доста! Није преше сада Описивати чаробни дом, Давно је већ Шехеризада Претекла мене у овом. Но жалосна је то наслада, Кад мили супруг није с њом! Три красне моме, у часу том, Одете лаком тканином, Кнегињи младој ступају, До земљице се клањају. Нечујно, прва међу њима, Над њом се тихо паднела, Ваздушним својим прстићима Златне јој власи оплела, И, са вештином горских вила, Бисерни венац обавила Около блеђана чела. За овом, као робињица, Ближи се друга, скромна лица — Сарафан плави у тај час, Људмилин дивни обви стас; Витице златне, плећа нежна И недарца јој скрише снежна Као дим велом прозрачним. Одећа љуби завидљива Дивоту, вредну небеса, Обућа лака обгрлила Ножице, чудо чудеса. Кнегињу трећа девојчица Бисерним пасом обвија, А невидовна певачица Веселе песме извија. Ах, ни бисерне низе те, Сарафан, нити благо све, Ни песме миле и веселе Не блаже душу жалосну: Узалуд црта огледало Лепоту њену, накит њен, Њезин је поглед оборен, Болом јој срце опхрвало. Они, што воле истину И са дна срца што читају, Без сумње знају јасно то: Ако је жена у очају, Па кроз плач, макар и крадом, У пркос горком јаду свом, У огледало не погледа — Е, ту је онда права беда! Опет је сама Људмила, А та самоћа немила, На решме окна сад је води, И њезин поглед сетно броди Широм по даљи суморној. Мртво је свуд. Неме равнине Под хладном леже снежином; Трепере горске те висине, Под једноликом белином, И дремљу вечном тишином. Не узвија се дим с кровова, Нит видиш траг у снегу том, Ни звонки рог веселог лова Да одјекује пустињом; Изретка само, с тужним писком, Вихар у пољу урла чистом, И далеко, у снежни руб, Љуља се оголели дуб. Плачући очајно, Људмила У ужасу је лице скрила; С удесом, јадна, шта ће злим, Вратима јурну сребрним: Са музиком се пут, отвори И наша нева сад се створи У врту. Чаровити крај: Дражи од вртова Армиде И оних што их уживаше, Цар Соломон илʼ кнез Тавриде. Пред њом се нижу на поглед: Дубраве, ко из вилских снова, Палме и шуме лаворова, И мирисавих мирта ред, И горостасних кедра стас; Зреле се брескве повијају, Над потоком се навијају. Брежуљци, џбуње и долине, Пролећем блеште од милине; Ћарлија благо ветрић мајски Сред очараних пољана, И пева славујак китајски У сенци тананих грана. Ту се пљускају шедрвани, Веселим шумом у дугин плам, Под њима трепте истукани, Ко да су живи; Фидије сам, Миљеник Феба и Паладе, Гледајућʼ на тај дивни рој, Он би чаробни длето свој Из руку швирно од досаде. Прштећʼ мраморној по огради, Подобно дузи блиставој, Тутње и шуме водопади, Поток под сенком мамљивом, Ту шуми песмом сањивом. Склоништа мира и тишине, Кроз зеленило, мимолет, Виде се светле сеничице, Ода свуд ружа читав сплет, Мирисним дахом дише цвет. Но очајна је она била, Несвесно туда пролази; Чаровље залуд стреса крила, На јад јој све то долази. Не знајућʼ ни где стаза води Около врта чаробног ходи, Сузама горким даје мах; Суморни поглед њезин броди У немилостива небеса. Од једном прену мома красна, Принесе прстић к уснама; За цело, мисао ужасна Paђa ce… Међу стазама Пред њом на стуба стоји два, Високи мостић над потоком; У тешком болу, предубоком, Крочи на њега жалосна, Валима хучним поглед прати, Плачући прокле удес љут: Сад ће је талас закопати; Алʼ ипак, к води није нагла, Већ даље, даље узе пут. Моја прелепа Људмила, Ходећи сунцем јутарњим, И сузе већ је осушила, Уморна мисли: доста с тим! На траву седе, осврну се, Одједном над њом шатор, гле, Раскрили своје сенке густе, И богат обед поред ње; Посуђе светло од кристала, А тамо, иза џбунова, Невидна харфа задрхтала. Диви се млада Људмила, Но ипак рече премила: „Кад нема драгог покрај мене, Све су то муке нечувене! О, ти, нагубна чија страст, Растрза мене, проклети, Страши ме, мислиш, твоја власт: Људмила уме умрети. Не требају ми шатре те, Весеље, песме несносне; Нитʼ ћу ти јести нити сести, Смрт гладна нек ме умори!” — Помисли тако и — поче јести. Устаје нева, а шатор, Раскошни и сјајни прибор, И звуци харфе, свег нестаде И мир наново владатʼ стаде. По врту опет Људмила Међʼ џбунићима немо ходи, Небесна трепте кандила, А међу њима месец броди: Маглица слази са свих странʼ, На брежуљке се сутон свила, Над кнегињом се нија сан; Алʼ невидовна у том сила, Пролетњег ветра нежнија, У месечев је узви зрак, Над чаробним се дворцем нија И предстрожно с њом се свија. Кроз тамњан ружа мирисних, На њезин одар жалосни. А у том часу све три моме, Већ приступају послу своме: Скидају накит злаћени; Но њихов израз смућени, Очију сетних мучаљив збор, Одају уздах пригушени И судби немоћни прекор. Но пожуримо: руком меком Скидоше са ње хаљине: Премила, у лепоти нежној, У кошуљици белоснежној, Леже да сАна почине. Сетно се деве поклонише, И журно све се удалише, И тихо приклопише клет; Сад заробљени шта ће цвет? Дркће ко листак, дах престаје; Недра се леде, крв се таје, Тренутни санак махну њу, Не спава, слуша шумор свак, И у несносни мотри мрак… Око ње тама и ћутање Тек срца чује трепетање… Ослухне… шапће тишина; Постељи њеној иду тише; Под јорган сакри се она: Ето… ох!… сумње нема више, Зачу се шум: озарена Затрепта блеском ноћ суморна, Врата су већ отворена. Безшумно, смело ступајући, Сабљама гордо севајући, Арапа иде дуги ред; Два и два, важно и побожно, На свилен душек предострожно Доносе седу брадуру; За брадом гордо, кроз ноћ тију. Величанствено дигнув шију, Грбави кепец пружа крак; Његовој глави ошуреној, Гломазном шапком покривеној, Припадала је брада та. Он се приближи, алʼ у том, Кнегињица је поскочила, За калпак седог грбацу Хитро је руком дохватила; Дршћући диже песницу, И опаучи тако њом, Да је арапе заглушила. У страху он се скљуси свом, Блеђи од неве преплашене, Окломпи уши, бегатʼ стаде, Алʼ у густишу дуге браде, Забатрга се, сав се пружи, Устаде, паде; у тој тмуши Арапа црних рој се тиска, Спотиче, мува, стоји писка, Да га размрсе из те браде; Људмили шапка у ћар паде. Но шта би с нашим витезом, На ненадноме свом сусрећу? Уметним својим потезом Цртај, Орловски, ноћ и сечу! На месечини блеђаној Витези су се дочепали, Пламте у ватри помамној; И копља већ су побацали. Саломљени су мачеви, Оклопи крвљу обливени, Штитови у прах раздробљени:.. Сад се хватају с хатова; К небу се диже густи прах, Коњи се грудма ударају; У коштац витези помамни, Друг друга стежу и остају У седлу као приковани. Мишце се мржњом сплетају, Ни челик од њих тврђи није, Из очију им пламен бије, Груди о груди пуцају. И крају већ се клони бој — Ко ли ће пасти? — Витез мој, Планув притегну борца ближе, Гвозденом руком с коња диже, Узвину силно над собом — И рину с обале у реку: „Пропадај!” — рикну као гром — „Злобо, на путу умри свом!” — Ти већ погађаш, читаоче, Ког рину честити Руслан: То беше борбе љубимац, Родгај, кијевски витез знан, Људмиле мрачни просилац. Около Дњепра дубоког Такмаца тражио је свог, И нађе — но негдашња сила Љубимца свог је оставила; Русије древне богатир У таласима нађе мир. И о Родгају чу се тада, Русалка га је једна млада На хладне груди узела; И жудно љубећи витеза Са смехом на дно однела. И дуго потом у ноћној тмини, Блудећʼ крај тихе обале, Богатирев је призрак силни Плашио смеле рибаре. </poem> </div> </div> == Извор == ''Дело'', 1. јул 1904. Тридесет друга књига. Година девета. Стр. 56–69. {{ЈВ-аутор|Драгутин Илић|1926}} [[Категорија:Руслан и Људмила]] rx8hnllqm3m0il13mo35kzja8y9s6pm 0 60113 147536 145399 2026-10-07T11:49:30Z Coaorao 19106 /* */ 147536 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Александар Пушкин|Александар Пушкин]] | Руслан и Људмила | ''Превод: [[Драгутин Илић|'''Драгутина Ј. Илића''']]'' | [[Руслан и Људмила/Пролог|-{Пролог}-]] | '''Песма прва''' | [[Руслан и Људмила/Песма друга|-{Песма друга}-]] }} <div style="text-align:center; margin-left:2em;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> <poem> Дела давно минулих дана, Предања старине дубоке. Међу синцима рода славна, С дружином сред собе високе, Владимир-сунце пирује; Најмлађу ћерку сватује За кнеза храброга Руслана, И медовину из бокана У њихно здравље испија. Није журило претке наше, Нит су дизали наглином Пехаре и сребрне чаше С пенастим пивом и вином. Весеље у срце су лили, Бризгала пена около, Слуге су важно обносили, Госту се ниско клањало. Слила се реч у шум нејасни, Гостију бруји весели лук; А у том јекну глас прекрасни, Гусала јасних бурни звук. Сви ћуте, слушају Бајана: То слави певац миљени Људмилу дивну и Руслана И Љељом венац свијени. Но пламном страшћу уловљени, Не пије Руслан заљубљени, Он милу неву гледа, ври, Уздише, пламти и гори, И грицка брк од нестрпљења, Сваки му часак — дан мучења… А тамо, челом стуштеним, За столом бурним, свадбеним, Витеза троје младих седе И ћуте за празном зделом, Ни рујно вино да погледе Нитʼ руком тичу за јелом; Не чују мудрога Бајана, Мутан им поглед, срушен над, Такмаци то су кнез-Руслана, Тишти им душу боља давна: Љубави и зависти јад. Први је Родгај, мишце кивне, Он мачем доби земље дивне: Кијевска поља богата; Други је Фарлав, хвастун худи, На пировима први свуди, Алʼ увек скроман сред рата. А трећи — препун страсног плама, Млади хазарски хан Ратмир; Сви троје бледи као чама, Весели пир им није пир. И пир се сврши, сви устали, У гомиле се измешали, Младенци ту су, гледају њих; Невеста очи оборила, Стидљивим срцем занемила, А миљем обасјан жених. И тама земљу хвата бледа, Поноћ их глуха нука сном; Бојари дремљиви од меда, С поклоном крећу дому свом. Раздраган женик међу њима, Потајно гледа у мислима Стидљиве невестице чар; А књаз велики, препун миља, Младенце сретне благосиља, Очинског срца то је дар. Време је; милу невестицу Постељи брачној воде лећʼ; Огњи се гасе… и свећицу Поноћну, Љељо пали већ. Испуниле се слатке наде, То љубав нука младенце, И саревњива одећа паде На цариградске веленце… Љубавни да ли чусте говор И пољубаца мили звук И испрекидан тихи шумор, Срамежљив шумор? — И супруг, Осећа сладост већ зарана, Она се ближи… Но, шта би? Грмну и севну кроз ноћ сАну, Утули жижак, густи дим Све зави тамом, дрхте сви, Претрну душа у Руслану… Мир је. У страшној тишини Загрме два пут глас незнани; Неко, у димној густини, Узви се црн ко демон тамни… И опет трем је пуст и тих. Преплашен поскочи жених; Са лица капље зној ледени, Дршћући као листак лак, Рукама пипа неми мрак… Но, јаох, миле друге камо? Постеља пуста стоји ту, Људмиле нема, у мрак, тамо, Незнана сила сакри њу. Љубави патник ако, ах, Мучи се страшћу у безпуће, Ма да је тежак жића дах Живети ипак је могуће. Алʼ после дугих, дугих лета Грлити милу своју другу, Па тек тренутну, ах, супругу Изгубитʼ на век… Друзи, о! И смрт бих рађе него то! Алʼ ипак жив је Руслан јадни; Но шта велики каже књаз? Поражен чудом, кО звер гладни На зета баца муња млаз. Њега и сав двор зове, хита: „Људмила где је?” мрко пита; Са мрачног чела ужас ври. А Руслан ћути. „Децо, друзи! Вазда сам даво по заслузи: О, смилујте се старцу, ви! Реците, ко би од вас, жудан За мојом ћерком кроза свет? Буде лʼ му успех незалудан Том — (стењи, плачи зликовче клет, Кад жену чуватʼ ниси знао) Томʼ за супругу кћер бих дао, С по̑ царства дедова мојих! Ко се одзива, децо, друзи?” — Ja! — кликну очајни жених. — Ja! Ja! — с Родгајем повикаше Фарлав и радосни Ратмир: „Седлајмо одмах коње наше, Прелетећемо света шир. Оче, растанка скрати муке Не брини, сви ћемо за њом!” А старац захвалан у том Пружи им обе своје руке, Плачан, у горком болу свом. Сва четир изађоше скупа: Руслан је тугом убијен, Невестин удес срце чупа, Тишти га као смрти сен. На коње скочише ватрене, Низ Дњепар журно хитају, За њима прах — стреле итлене У недоглед се скривају. Јахаче већ не видиш давно, Али још дуго, нем ко кам, Велики књаз кроз поље равно За њима оком жури сам. Сатрвен болом Руслан мучи, Јадима он је изгубљен сав. Преко рамена гледајући И важно подбочен Фарлав, Надуто јаше за Русланом. Он проговара: једва ја Слободан дахнух, друзи, да! Но да лʼ ћу скоро с великаном? — А већ да видиш крвав бој;… На жртву љубави ћу смело!… Весео буди мачу мој, Коњицу верни, весело!” Хазарски хан, у уму свом, Људмилу већ грлећи сада, Тек што не игра над седлом, У њему кипи крвца млада. Надеждом пламти поглед мрк, Час-по̑ полети у сав трк, Час трза дрскога летуна Около, упропнице час, Илʼ смело уз брег јурне с нова… Родгај, суморан, баш ни слова… Незнане судбе мучи га сен, Завишћу кињен хата жури, Неспокојства је највећи плен; Ужасни поглед често јури На књаза мрачно устремљен. Такмаци једним путем нагле, Заједно јашу цели дан. Над Дњепром већ се слазе магле, С истока ступа ноћ и сан; Тама је над Дњепром дубоким, Коњима ваља одахнутʼ; Под гором, баш друмом широким, Унакрст простран дели се пут. „Разиђимо се!” рекоше они. „Незнана судба стазу нек да̑!” И сваки коњ, без да га гони, По вољи пође у тај мах. Шта радиш, Руслане жалосни, Самац у немој пустињи? Људмиле свадбу, дан пакосни, Ко да си на сну видео ти! На веђе медни визир спушташ, Из моћних руку узде пушташ, Ти кроком ступаш стазом том И нечујно у срцу твом, Надежда гине, трне вера… Но пред витезом, гле, пештера, У њојзи плам. Он право њој, Под дремљиве улази своде Срезане рукама природе; Суморно уђе: шта је то? Унутри старац: свето̑ лик, Спокојна ока, брада седа, Пред њим кандилце — светилник; Над древном књигом старац сед, Прелеће помно сваки ред. „Добро ми дошо̑, о, сине мој!” С осмејком рече он Руслану: Већ дваестʼ лета у шпиљи тој, У мраку стари дани сахну. Но, најзад, ето, и то би, Предвиђо̑ што сам ја одавна, Нас два смо судбом везана, Седи и почуј старца ти. Руслане, ти си без Људмиле; Снажног ти духа копне силе, Али ће брзо минутʼ зло, Привремено је, сине, то. Са надом и вером веселом, Спремај се на све, не тужи; Напред! са мачем, мишцом смелом, Кроз поноћ свој пут продужи. „Но знај, Руслане, твој је злотвор Чаробник, страшни Црномор, Момица дивних отмичар, Поноћних гора господар. Још ничиј поглед не прониче, До овог дана у његов двор, Алʼ ти, праведни осветниче, Продрећеш тамо, и злотвор, Под ножем твојим мора лећи, Даље ти ништа несмем рећи; Судбине твоје будући дни У руци су ти, — господар, ти!” Наш витез старцу у полет, И радосно му љуби руку, У оку затрепери свет, И заборави срце муку. Оживе снова, алʼ опет, На свеже лице паʼше јади: „Витеже, ја те разумем млади Али, разагнај очај клет.” Рече му старац — „тебе плаши Врачара седог гадна страст; Но залуд ти се срце страши, Невестински је нетакнут крас. Он звезде своди с небосклона, Кад звизне, дрхће месец, ноћ, Но против времена закона Науке му је слаба моћ. Ревниви и брижни бранилац Бесрамне своје тврдиње, Немоћни он је тек мучилац Прекрасне, младе робиње. Около ње он немо ходи, Опаки куне удес свој… Но мој витеже, дан проходи, А тебе тражи санак твој”. На меко ма̑ље Руслан лежи, Пред издишућим пламеном; Он жудно изгледа за сном Врти се, мучи, но сан бежи… „Узалуд!” Витез рећ ће сад: „Не спава ми се, оче! Јад Клонулу душу трза живи; Дај, срце моје некʼ оживи Беседе твоје свети над! Питању дрском прости ми; Кажи се, ко си, доброчинче, Непојмљив судбе миљениче? Пустињи ко те догони?” С осмехом тужним главом махну, И рече стари: „љубезни сине, Већ и не памтим земљу даљну Суморни крај. Рођени Фин, Кроз доље, мени знане тада, Околних села гонећʼ стада, Безбрижни младић, знађах ja, Само дубрава сени плавне, Поток, пећине планина И дивље, сиротне забаве. Но у тишини дивотној Живетʼ ми не би удес мој. „Тад у близини наших стена, Ко̑ цветак нежни, усамљена, Наина беше… Међ другама Славило сʼ њено лице бајно. И једног јутра зором рано Изјавих стада у тамни луг; Надувах своје гајде тада; Поточићʼ шуми преда мном, А на обали мома млада Венчић је плела пажњом свом. Њојзи ме вукла судба силна… Ах, сине, беше то Наина! Ја к њој — и пламен слатког нада За дрски поглед би награда; Познадох љубав душом свом, С небесном њеном милином И мученичком горчином. „Кад мину года половина, Са стрепњом бол јој казах свој, Рекох: „љубим те, о, Наина!” Али на уздах скромни мој, Наина гордо погледа ме, Једино себе љуби та, Без срца баци поглед на ме: „„Пастиру, не љубим те ја!”” „И све ми мрачно, дивље стаде, Колеба, шуме зелене, Пастирске игре милене — Не зблажи ништа моје јаде. У болу срце сахнутʼ стаде, И најпосле доконах ја: Са финских отићи поља, Неверних мора пучине С дружином братском бродити И бојном славом добити Наклоност горде Наине. Сакупих јато бораца, Злата и борбе жељних вазда. Први пут тихи крај отаца Витешки зачу звук мачева И шум немирних чунова; Смело су шајке запливале Са јатом храбрих другова, И десет лета снег и вале Багрисмо крвљу врагова. Рашчу се глас: цареви даљни Трепере испред имена мог, Њихни се борци распрштали У бег од мача северног. Весело смо се и смело били, Делили пљачку, бој и мир; С побеђенима братски пили, Другарски с њима водили пир. Но срце, свладано Наином, Под шумом битке, пирова, И растрзано тугом кивном, Жељено је финских брегова. — Време је дома, похитајмо, Оклопе наше повешајмо Под светом сенком крова свог — Рекох и весла замахаше И, страх оставив за собом, У залив краја рођеног Приспеше гордо шајке наше. „Испунише се дивни сни, Извршила се жеља света! О, часу слаткога сусрета И мени једном засја ти! Пред ноге моме омиљене Положих ноже обагрене, Корале, злато и бисер; И пред њом занет жаром дивљим, Окружен ројем завидљивим Друга јој, као уловљен звер, Стајо сам немо и послушно: Но мома, одлазећи, вај! Рече ми хладно, равнодушно: „„Витеже, не љубим те, знај!”” „Нашто да причам, сине мој, Што исказати немам моћи? Ах, у самоћи и сад тој, С душом на прагу вечне ноћи, Осећам тугу, и кад — кад У прошлост мисо̑ мене носи, И по седој ми бради тад Круни се суза, лице роси. „Но чуј, у крају рођеном, Међу браћом ми сиротном, Наука ту се чува дивна; Под оном вечном тишином, Сред шума, у глуши дубокој, Врачари живе од давнина; К мудрости дивној и високој Мисли им дижу полет свој. Свак чује њихов глас ужасни, Шта беше и шта мора бити; Вољи су њиховој подвласни И љубав и гроб страховити. И ја, помамљен душом жедном, Реших, у јаду недогледном, Наину, чарима стећи; И гордо срце моме хладне Љубављу страсном ужећи. Похитах у крило слободе, У удаљених шума сен; Међ врачарима, усамљен, Небројне провео сам годе. И наста давно жељени час; И тајна страхотне природе Мом уму поста прави крас. Упознах силу заклињања, Мету љубави и чекања! Наина, сад си ти моја! Победио сам — мишљах ја — Али истински победилац Беше мој удес, зли гонилац. „Замаштан надом млађахном, У пламу жуднога чекања, Започех своја заклињања Дусима. И у шумској тми Пролете стрела громовита, Чаробни вихар затутњи, Земља се љуљну пода мном… У том се створи преда мном Старица увела и седа, Очима упалима гледа Згрбљена, с главом дрхтавом: Жалосне старости руина, Ах, сине, то беше Наина!… Душу ми следи страшни страх, С грозом сам призрак погледао, Чисто још нисам веровао И од једаред заплаках; Шта видим? Ах, ти си Наина! Где оде твога лица чар? Како ишчезе сјај, милина, Изневерило те небо, зар? Кажи, давно ли, напустив свет, Растах се ја с душом и милом? „„Четрдесетог лета цвет!”” Одговор њезин беше клет. „„Седамдесето већ се свило; Ех, шта ћеш!”” — запишта јој глас, — „Много се лета угасило Пролећа нашег мину крас, И лице нам је остарило. Но чуј, то нека не мучи нас Што мину младост мирисава, Мало сам можда и грбава; Што бејах онда нисам сад, Живахан, мио цветак млад; Но за то” — мигну брбљавица — „Тајну ми чуј — ја сам вештица! „И истину је одала; Нем и као скамењен пред њом, Ја бејах права будала. Са целом мудрошћу својом. Алʼ шта најгоре дочеках ја, Чарање мени нахуди самом, Згрбљена моја богиња Страсно ми приђе с новим пламом. Осмех јој њушку рашири тад, И гробним гласом стари гад, Шушљетну љубавно тепање; Замисли моје очајање! Дркћем, а поглед блуди гор; Тресући главом искашљала Вештица страсни разговор: „Тек сад сам срце искушала; Премили друже, ах, оно За нежну страст је рођено; Чуства се буде, умрех ја! Љубави моје срце жуди, Да те притиснем сад на груди, О, мили, горем, горем сва!” И међутим, да горки дан! Намигну усалим очима, И међутим, за мој кафтан Дохвати коштавим прстима: Ах, у том часу, премирах, Склопивши од ужаса очи; Не могах дуже, нагло скочих Побегох с криком у тај мах. А она тад: „о, недостојни! Ти ми узмути век спокојни, Невине моме трну сни! Наина прими твоје жуди, Ти презре — ето, то су људи, Издајством дишу они сви! Ах, саму себе криви ти: Што он саблазни јадну мене, Дадох му дражи нељубљене… Издајо! Алʼ нек стрепи сад Разбојник мома̑, одљуд, гад!” „Тако се сврши. И од тад Усамљен живим у самоћи, Сносећи мирно удес свој; Старца ће, мних, утешитʼ моћи, Природа, мудрост и покој. Мене изгледа поклопница, Алʼ она чуства немила, Махнула није помамница, И плам познога огњила У злобу сад је обратила. У црној души гајећʼ зло, Вештица стара на тебе сад Коварство своје лије сво; Но није вечан земаљски јад!” Витез је помно слушао Причање старца; будне очи Није му дремеж склапао, И тиха крила тамне ноћи Замишљен није слушао. Но већ се данак јавља жарни… С уздахом витез благодарни Врачара старца загрли; Нада му душу обгрли; Помамног хата свог обисну Руслан је спреман за пут свој, У седло скочи, силно звизну… „Не остављај ме, оче мој!” И по пустоме каса лугу, А седи мудрац младом другу Довикну сада: „срећан пут! Праштај, и љуби своју другу, Савету старца веран будʼ!” </poem> </div> </div> == Извор == ''Дело'', јун 1904. Свеска трећа. Тридесет прва књига. Стр. 342–355. {{ЈВ-аутор|Драгутин Илић|1926}} [[Категорија:Руслан и Људмила]] fry7nrvs7gcloukaoqlxubox9sovz8b 147539 147536 2026-10-07T11:49:53Z Coaorao 19106 /* */ 147539 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Александар Пушкин|Александар Пушкин]] | Руслан и Људмила | ''Превод [[Драгутин Илић|'''Драгутина Ј. Илића''']]'' | [[Руслан и Људмила/Пролог|-{Пролог}-]] | '''Песма прва''' | [[Руслан и Људмила/Песма друга|-{Песма друга}-]] }} <div style="text-align:center; margin-left:2em;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> <poem> Дела давно минулих дана, Предања старине дубоке. Међу синцима рода славна, С дружином сред собе високе, Владимир-сунце пирује; Најмлађу ћерку сватује За кнеза храброга Руслана, И медовину из бокана У њихно здравље испија. Није журило претке наше, Нит су дизали наглином Пехаре и сребрне чаше С пенастим пивом и вином. Весеље у срце су лили, Бризгала пена около, Слуге су важно обносили, Госту се ниско клањало. Слила се реч у шум нејасни, Гостију бруји весели лук; А у том јекну глас прекрасни, Гусала јасних бурни звук. Сви ћуте, слушају Бајана: То слави певац миљени Људмилу дивну и Руслана И Љељом венац свијени. Но пламном страшћу уловљени, Не пије Руслан заљубљени, Он милу неву гледа, ври, Уздише, пламти и гори, И грицка брк од нестрпљења, Сваки му часак — дан мучења… А тамо, челом стуштеним, За столом бурним, свадбеним, Витеза троје младих седе И ћуте за празном зделом, Ни рујно вино да погледе Нитʼ руком тичу за јелом; Не чују мудрога Бајана, Мутан им поглед, срушен над, Такмаци то су кнез-Руслана, Тишти им душу боља давна: Љубави и зависти јад. Први је Родгај, мишце кивне, Он мачем доби земље дивне: Кијевска поља богата; Други је Фарлав, хвастун худи, На пировима први свуди, Алʼ увек скроман сред рата. А трећи — препун страсног плама, Млади хазарски хан Ратмир; Сви троје бледи као чама, Весели пир им није пир. И пир се сврши, сви устали, У гомиле се измешали, Младенци ту су, гледају њих; Невеста очи оборила, Стидљивим срцем занемила, А миљем обасјан жених. И тама земљу хвата бледа, Поноћ их глуха нука сном; Бојари дремљиви од меда, С поклоном крећу дому свом. Раздраган женик међу њима, Потајно гледа у мислима Стидљиве невестице чар; А књаз велики, препун миља, Младенце сретне благосиља, Очинског срца то је дар. Време је; милу невестицу Постељи брачној воде лећʼ; Огњи се гасе… и свећицу Поноћну, Љељо пали већ. Испуниле се слатке наде, То љубав нука младенце, И саревњива одећа паде На цариградске веленце… Љубавни да ли чусте говор И пољубаца мили звук И испрекидан тихи шумор, Срамежљив шумор? — И супруг, Осећа сладост већ зарана, Она се ближи… Но, шта би? Грмну и севну кроз ноћ сАну, Утули жижак, густи дим Све зави тамом, дрхте сви, Претрну душа у Руслану… Мир је. У страшној тишини Загрме два пут глас незнани; Неко, у димној густини, Узви се црн ко демон тамни… И опет трем је пуст и тих. Преплашен поскочи жених; Са лица капље зној ледени, Дршћући као листак лак, Рукама пипа неми мрак… Но, јаох, миле друге камо? Постеља пуста стоји ту, Људмиле нема, у мрак, тамо, Незнана сила сакри њу. Љубави патник ако, ах, Мучи се страшћу у безпуће, Ма да је тежак жића дах Живети ипак је могуће. Алʼ после дугих, дугих лета Грлити милу своју другу, Па тек тренутну, ах, супругу Изгубитʼ на век… Друзи, о! И смрт бих рађе него то! Алʼ ипак жив је Руслан јадни; Но шта велики каже књаз? Поражен чудом, кО звер гладни На зета баца муња млаз. Њега и сав двор зове, хита: „Људмила где је?” мрко пита; Са мрачног чела ужас ври. А Руслан ћути. „Децо, друзи! Вазда сам даво по заслузи: О, смилујте се старцу, ви! Реците, ко би од вас, жудан За мојом ћерком кроза свет? Буде лʼ му успех незалудан Том — (стењи, плачи зликовче клет, Кад жену чуватʼ ниси знао) Томʼ за супругу кћер бих дао, С по̑ царства дедова мојих! Ко се одзива, децо, друзи?” — Ja! — кликну очајни жених. — Ja! Ja! — с Родгајем повикаше Фарлав и радосни Ратмир: „Седлајмо одмах коње наше, Прелетећемо света шир. Оче, растанка скрати муке Не брини, сви ћемо за њом!” А старац захвалан у том Пружи им обе своје руке, Плачан, у горком болу свом. Сва четир изађоше скупа: Руслан је тугом убијен, Невестин удес срце чупа, Тишти га као смрти сен. На коње скочише ватрене, Низ Дњепар журно хитају, За њима прах — стреле итлене У недоглед се скривају. Јахаче већ не видиш давно, Али још дуго, нем ко кам, Велики књаз кроз поље равно За њима оком жури сам. Сатрвен болом Руслан мучи, Јадима он је изгубљен сав. Преко рамена гледајући И важно подбочен Фарлав, Надуто јаше за Русланом. Он проговара: једва ја Слободан дахнух, друзи, да! Но да лʼ ћу скоро с великаном? — А већ да видиш крвав бој;… На жртву љубави ћу смело!… Весео буди мачу мој, Коњицу верни, весело!” Хазарски хан, у уму свом, Људмилу већ грлећи сада, Тек што не игра над седлом, У њему кипи крвца млада. Надеждом пламти поглед мрк, Час-по̑ полети у сав трк, Час трза дрскога летуна Около, упропнице час, Илʼ смело уз брег јурне с нова… Родгај, суморан, баш ни слова… Незнане судбе мучи га сен, Завишћу кињен хата жури, Неспокојства је највећи плен; Ужасни поглед често јури На књаза мрачно устремљен. Такмаци једним путем нагле, Заједно јашу цели дан. Над Дњепром већ се слазе магле, С истока ступа ноћ и сан; Тама је над Дњепром дубоким, Коњима ваља одахнутʼ; Под гором, баш друмом широким, Унакрст простран дели се пут. „Разиђимо се!” рекоше они. „Незнана судба стазу нек да̑!” И сваки коњ, без да га гони, По вољи пође у тај мах. Шта радиш, Руслане жалосни, Самац у немој пустињи? Људмиле свадбу, дан пакосни, Ко да си на сну видео ти! На веђе медни визир спушташ, Из моћних руку узде пушташ, Ти кроком ступаш стазом том И нечујно у срцу твом, Надежда гине, трне вера… Но пред витезом, гле, пештера, У њојзи плам. Он право њој, Под дремљиве улази своде Срезане рукама природе; Суморно уђе: шта је то? Унутри старац: свето̑ лик, Спокојна ока, брада седа, Пред њим кандилце — светилник; Над древном књигом старац сед, Прелеће помно сваки ред. „Добро ми дошо̑, о, сине мој!” С осмејком рече он Руслану: Већ дваестʼ лета у шпиљи тој, У мраку стари дани сахну. Но, најзад, ето, и то би, Предвиђо̑ што сам ја одавна, Нас два смо судбом везана, Седи и почуј старца ти. Руслане, ти си без Људмиле; Снажног ти духа копне силе, Али ће брзо минутʼ зло, Привремено је, сине, то. Са надом и вером веселом, Спремај се на све, не тужи; Напред! са мачем, мишцом смелом, Кроз поноћ свој пут продужи. „Но знај, Руслане, твој је злотвор Чаробник, страшни Црномор, Момица дивних отмичар, Поноћних гора господар. Још ничиј поглед не прониче, До овог дана у његов двор, Алʼ ти, праведни осветниче, Продрећеш тамо, и злотвор, Под ножем твојим мора лећи, Даље ти ништа несмем рећи; Судбине твоје будући дни У руци су ти, — господар, ти!” Наш витез старцу у полет, И радосно му љуби руку, У оку затрепери свет, И заборави срце муку. Оживе снова, алʼ опет, На свеже лице паʼше јади: „Витеже, ја те разумем млади Али, разагнај очај клет.” Рече му старац — „тебе плаши Врачара седог гадна страст; Но залуд ти се срце страши, Невестински је нетакнут крас. Он звезде своди с небосклона, Кад звизне, дрхће месец, ноћ, Но против времена закона Науке му је слаба моћ. Ревниви и брижни бранилац Бесрамне своје тврдиње, Немоћни он је тек мучилац Прекрасне, младе робиње. Около ње он немо ходи, Опаки куне удес свој… Но мој витеже, дан проходи, А тебе тражи санак твој”. На меко ма̑ље Руслан лежи, Пред издишућим пламеном; Он жудно изгледа за сном Врти се, мучи, но сан бежи… „Узалуд!” Витез рећ ће сад: „Не спава ми се, оче! Јад Клонулу душу трза живи; Дај, срце моје некʼ оживи Беседе твоје свети над! Питању дрском прости ми; Кажи се, ко си, доброчинче, Непојмљив судбе миљениче? Пустињи ко те догони?” С осмехом тужним главом махну, И рече стари: „љубезни сине, Већ и не памтим земљу даљну Суморни крај. Рођени Фин, Кроз доље, мени знане тада, Околних села гонећʼ стада, Безбрижни младић, знађах ja, Само дубрава сени плавне, Поток, пећине планина И дивље, сиротне забаве. Но у тишини дивотној Живетʼ ми не би удес мој. „Тад у близини наших стена, Ко̑ цветак нежни, усамљена, Наина беше… Међ другама Славило сʼ њено лице бајно. И једног јутра зором рано Изјавих стада у тамни луг; Надувах своје гајде тада; Поточићʼ шуми преда мном, А на обали мома млада Венчић је плела пажњом свом. Њојзи ме вукла судба силна… Ах, сине, беше то Наина! Ја к њој — и пламен слатког нада За дрски поглед би награда; Познадох љубав душом свом, С небесном њеном милином И мученичком горчином. „Кад мину года половина, Са стрепњом бол јој казах свој, Рекох: „љубим те, о, Наина!” Али на уздах скромни мој, Наина гордо погледа ме, Једино себе љуби та, Без срца баци поглед на ме: „„Пастиру, не љубим те ја!”” „И све ми мрачно, дивље стаде, Колеба, шуме зелене, Пастирске игре милене — Не зблажи ништа моје јаде. У болу срце сахнутʼ стаде, И најпосле доконах ја: Са финских отићи поља, Неверних мора пучине С дружином братском бродити И бојном славом добити Наклоност горде Наине. Сакупих јато бораца, Злата и борбе жељних вазда. Први пут тихи крај отаца Витешки зачу звук мачева И шум немирних чунова; Смело су шајке запливале Са јатом храбрих другова, И десет лета снег и вале Багрисмо крвљу врагова. Рашчу се глас: цареви даљни Трепере испред имена мог, Њихни се борци распрштали У бег од мача северног. Весело смо се и смело били, Делили пљачку, бој и мир; С побеђенима братски пили, Другарски с њима водили пир. Но срце, свладано Наином, Под шумом битке, пирова, И растрзано тугом кивном, Жељено је финских брегова. — Време је дома, похитајмо, Оклопе наше повешајмо Под светом сенком крова свог — Рекох и весла замахаше И, страх оставив за собом, У залив краја рођеног Приспеше гордо шајке наше. „Испунише се дивни сни, Извршила се жеља света! О, часу слаткога сусрета И мени једном засја ти! Пред ноге моме омиљене Положих ноже обагрене, Корале, злато и бисер; И пред њом занет жаром дивљим, Окружен ројем завидљивим Друга јој, као уловљен звер, Стајо сам немо и послушно: Но мома, одлазећи, вај! Рече ми хладно, равнодушно: „„Витеже, не љубим те, знај!”” „Нашто да причам, сине мој, Што исказати немам моћи? Ах, у самоћи и сад тој, С душом на прагу вечне ноћи, Осећам тугу, и кад — кад У прошлост мисо̑ мене носи, И по седој ми бради тад Круни се суза, лице роси. „Но чуј, у крају рођеном, Међу браћом ми сиротном, Наука ту се чува дивна; Под оном вечном тишином, Сред шума, у глуши дубокој, Врачари живе од давнина; К мудрости дивној и високој Мисли им дижу полет свој. Свак чује њихов глас ужасни, Шта беше и шта мора бити; Вољи су њиховој подвласни И љубав и гроб страховити. И ја, помамљен душом жедном, Реших, у јаду недогледном, Наину, чарима стећи; И гордо срце моме хладне Љубављу страсном ужећи. Похитах у крило слободе, У удаљених шума сен; Међ врачарима, усамљен, Небројне провео сам годе. И наста давно жељени час; И тајна страхотне природе Мом уму поста прави крас. Упознах силу заклињања, Мету љубави и чекања! Наина, сад си ти моја! Победио сам — мишљах ја — Али истински победилац Беше мој удес, зли гонилац. „Замаштан надом млађахном, У пламу жуднога чекања, Започех своја заклињања Дусима. И у шумској тми Пролете стрела громовита, Чаробни вихар затутњи, Земља се љуљну пода мном… У том се створи преда мном Старица увела и седа, Очима упалима гледа Згрбљена, с главом дрхтавом: Жалосне старости руина, Ах, сине, то беше Наина!… Душу ми следи страшни страх, С грозом сам призрак погледао, Чисто још нисам веровао И од једаред заплаках; Шта видим? Ах, ти си Наина! Где оде твога лица чар? Како ишчезе сјај, милина, Изневерило те небо, зар? Кажи, давно ли, напустив свет, Растах се ја с душом и милом? „„Четрдесетог лета цвет!”” Одговор њезин беше клет. „„Седамдесето већ се свило; Ех, шта ћеш!”” — запишта јој глас, — „Много се лета угасило Пролећа нашег мину крас, И лице нам је остарило. Но чуј, то нека не мучи нас Што мину младост мирисава, Мало сам можда и грбава; Што бејах онда нисам сад, Живахан, мио цветак млад; Но за то” — мигну брбљавица — „Тајну ми чуј — ја сам вештица! „И истину је одала; Нем и као скамењен пред њом, Ја бејах права будала. Са целом мудрошћу својом. Алʼ шта најгоре дочеках ја, Чарање мени нахуди самом, Згрбљена моја богиња Страсно ми приђе с новим пламом. Осмех јој њушку рашири тад, И гробним гласом стари гад, Шушљетну љубавно тепање; Замисли моје очајање! Дркћем, а поглед блуди гор; Тресући главом искашљала Вештица страсни разговор: „Тек сад сам срце искушала; Премили друже, ах, оно За нежну страст је рођено; Чуства се буде, умрех ја! Љубави моје срце жуди, Да те притиснем сад на груди, О, мили, горем, горем сва!” И међутим, да горки дан! Намигну усалим очима, И међутим, за мој кафтан Дохвати коштавим прстима: Ах, у том часу, премирах, Склопивши од ужаса очи; Не могах дуже, нагло скочих Побегох с криком у тај мах. А она тад: „о, недостојни! Ти ми узмути век спокојни, Невине моме трну сни! Наина прими твоје жуди, Ти презре — ето, то су људи, Издајством дишу они сви! Ах, саму себе криви ти: Што он саблазни јадну мене, Дадох му дражи нељубљене… Издајо! Алʼ нек стрепи сад Разбојник мома̑, одљуд, гад!” „Тако се сврши. И од тад Усамљен живим у самоћи, Сносећи мирно удес свој; Старца ће, мних, утешитʼ моћи, Природа, мудрост и покој. Мене изгледа поклопница, Алʼ она чуства немила, Махнула није помамница, И плам познога огњила У злобу сад је обратила. У црној души гајећʼ зло, Вештица стара на тебе сад Коварство своје лије сво; Но није вечан земаљски јад!” Витез је помно слушао Причање старца; будне очи Није му дремеж склапао, И тиха крила тамне ноћи Замишљен није слушао. Но већ се данак јавља жарни… С уздахом витез благодарни Врачара старца загрли; Нада му душу обгрли; Помамног хата свог обисну Руслан је спреман за пут свој, У седло скочи, силно звизну… „Не остављај ме, оче мој!” И по пустоме каса лугу, А седи мудрац младом другу Довикну сада: „срећан пут! Праштај, и љуби своју другу, Савету старца веран будʼ!” </poem> </div> </div> == Извор == ''Дело'', јун 1904. Свеска трећа. Тридесет прва књига. Стр. 342–355. {{ЈВ-аутор|Драгутин Илић|1926}} [[Категорија:Руслан и Људмила]] ma3hxsctjbaxob7oga6fadx4w5jpmmy 0 60227 147543 145402 2026-10-07T11:50:25Z Coaorao 19106 /* */ 147543 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Александар Пушкин|Александар Пушкин]] | Руслан и Људмила | ''Превод [[Драгутин Илић|'''Драгутина Ј. Илића''']]'' | [[Руслан и Људмила/Песма трећа|-{Песма трећа}-]] | '''Песма четврта''' | [[Руслан и Људмила/Песма пета|-{Песма пета}-]] }} <div style="text-align:center; margin-left:2em;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> <poem> Кад год се пренем иза сна, Хвалим те душом, вишњи Бого, Зато, што наша времена, Чаробника немају много. А уз то — част и слава им! — Женидбе су нам безопасне, Нити су више већ ужасне Момку, момама млађахним. Но чаробника иних има, За које баш не марим ја: Осмејком и плавим очима, Гласићем љупким — друзи, да! Не верујте, лукаве су те! Клонте се од њих, као ја, Бежʼте од слатког отрова И живʼте усред тишине! Песништва чудни геније ти, Певче виђења чаровних, Врагова, маште, љубави Гроба и раја жилче верни; И моје музе несташне Љубимче, мили, заштитниче! Праштај Орфеју северни, Што сред повести моје славне За твојим трагом узлетам И лиру музе лакоглаве У лепој лажи ометам. Другови, ви сте сви слушали, Врагу у давној давнини, Зликовац како даде себе И душе кћери невиних; И како после милостињом, Молитвом, вером и постом И непритворним покајањем Заштите доби у Светом; И како умре, како уснуше, Дванаест кћери његових — Алʼ нас пленише, ужаснуше, Причања тајних ноћи тих, И чудновата та виђења, Тај мрачни бес, тај Божји глас, Грешничка ужасна мучења И непорочних дева крас. Плакасмо с њима и бродисмо, Око бедема зупчатих, И срцем дарнутим љубисмо Сужанство тихо, сан им тих; Душом Вадима ми их звасмо, И пробуђене, видʼли их, И ко̂ иноке често њих На гроб очински спровађасмо… Па је лʼ могуће?… Нас су лагали! Но да лʼ ћу слагати и ја? Млађахни Ратмир крете југу Нестрпељиви кас коња, Мишљаше већ до сутона Стићи ће Руслана супругу. Но заход већ се багрио; Залуд је витез пред собом У неме даље мотрио: Све беше пусто над реком. Последњи сунчев блесну зрак Врх јасно позлаћена бора, Наш витез тамног крша мрак Тихано пређе и, погледом, Међ дрвљем тражи одмора. Кад сиђе у до̑ међу крше Угледа замак пред собом, Зупчате стене к небу стрше, Црне се куле бедемом; И по широкој дева стени, ко̂ лабуд морем усамљени, Плови у сјају руменом, И песма јој се једва чује По долу тихом, зеленом: :„Пољем се нија ноћ и сан, :Са реке ле́ће ветар хладни, :Позно је, о, путниче млади, :Склони се у наш дивни стан! :„Овде је одмор слађани, :А дању шум и пировање, :Ходи на братско призивање, :Путниче, ходи млађахни! :„Лепотица је у нас рој, :Слатко је њихно миловање. :Ходи, на тајно призивање, :Ходи, путниче млади, мој! :„А већ у зрачак јутарњи :Пићемо пехар опраштања, :Ходи на мирна призивања, :Путниче, ходи млађани!” Она га мами, она пева; — Под бедем млади хан се креће, А њему у срет, ко̂ да снева Прекрасних дева јато леће; Уз жамор речи ласкавих Опкољен је; с њега не своде Очију својих убавих; Девојке две му коња воде. И ступа хан ко̂ под кров свој; За њим самица дивни рој; Једна му снима шлем крилати, Друга ће оклоп раскопчати, Ова мач скида, она штит; Миловање ће заменитʼ Панцир од гвожђа исковани. Но прво младог хана воде Дивној, удобној руској бањи. Пуше се ту од топле воде Сребром ливени бадани, Прскају хладни шедрвани; А на ћилиму раскошном Уморан хан се већ одмара, Над њим прозрачна трепти јара. Чежњиво, негом милосном, Прелепе деве, полунаге, У нежности се надмећу; Около хана, љупке драге, ко̂ јато, жудно облећу. Изнад витеза једна пише Брезове танке гранчице, Топлина из њих миром дише; А друга, соком ружице, Уморно тело расхлађује И мирисима попрскује Тамних му коса витице. И витез, душе опијене, Већ се не сећа заробљене Некада миле Људмиле; Тоне сред слатког уздисања; Поглед му жељка жудни час, И препун чежње и чекања, Он срцем таје, гори вас. Но сад излази он из бање, Опет у ризе златоткане; И с дивним момама, Ратмир, Богати започиње пир. Ја нисам Хомер; он једини Високим стихом певатʼ зна Витеза грчких весеља, Вино и звук песама дивних. Радије ћу вам, ко̂ Парни, Безбрижном лиром прослављати Наготу у ноћној тами, Пољубац слатки, умиљати! Месецом замак обасјан; Ја видим кутак удаљени, Где витез, жудњом успаљени, Усамљен чека тихи сан; Његово чело, врело лице, У пламену се згарају, И полусклопљене уснице Пољупце тајне чекају. Он страсно и лагано дише, Види их — у заносном сну Покривач грудма вуче више. Но гле, кроз глуху тишину Шкрипнуше врата; по̑д издајни Испод ножица шкрипи бајних, И под месецом сјајаним Промаче дева. Спови лаки, Мичите сад вам ваља поћʼ! Устај — настаје твоја ноћ! Буди се, — скуп је часак сваки! Она приступа, он лежи, У сладострасном дрема сну; Са груди покривач бежи. Осећа даха топлину, Ћутљиво дева, ту, пред њим, Не дишућʼ стоји нема, бајна, Као варљива Дијана Пред милим пастирем својим. И сад на одар свога хана Склања се коленом једним, Уздахну, лице њему наже Чежњиво, с пламом жуђеним, И санак лаки бегатʼ наже Пред пољупцима ватреним… Ах, браћо, девичанска лира Овде прекида звучак свој, И слаби глас се губи мој — Махнимо младог хан — Ратмира; Ја не смем певати о том, Руслан је главно спеву мом, Руслан, тај витез безпримерни, Душом убојник, драган верни. Упорним бојем уморан, Под богатирском оном главом, Он, проспављује слатки сан. Но ево већ и зором плавом Затрепта Исток обасјан. Свануло; јасни зрак јутарњи Космату главу осветли, Диже се Руслан; коњиц харни ко̂ стрела путем полети. И дани журе; зри пшеница, С дрвећа пада листак жут; Јесењи ветар звижди љут Пернате певце заглушава; Магловит и суморни дан Брегове наге омотава, Ближи се зима, но Руслан Свој пут одважно продужава, На даљни север; сваким даном Њему се нова сметња јавља: Или се туче с богатиром, С вештицом или са вампиром, Или под бледим месецом, Чаробним као занет сном, Скривене седом маглицом, Русалке, тихо са грана, Љуљајући се, из сенке тамне, Лукавим смехом с усана Витеза младог себи маме. Но штићен тајним промислом, Он смело језди циљу свом; За невом пламти врела душа; На њих не гледа нит их слуша, — Срце је пуно Људмилом. А тамо, јоште усчувана Од нападаја грбина, Чаробном шапком сачувана, Шта ради моја књагиња, Прекрасна моја Људмила? Жалосна она и суморна По вртовима самује, О другу мисли и тугује, Или маштава жеља орна, Кијевском завичају свом, Облеће жудњом пламеном; Оца и браћу своју грли, Другарицама младим хрли И мамицама премилим. И милином се пуне груди! Но брзо, јадна књагиња, Из маштавих се снова буди И тужи као робиња. А слуге страшног чаровњака, Дању и ноћу без престанка, По замку, врту, јуре свуд; Где ли се сакри ропче красно, Премећу, зову громогласно, Но све им беше узалуд. Људмила им се подсмевала, Измеђʼ чаровних дрвета, Без шапке би се указала, Кличући: амо, ту сам ја! И сви полете у јатима Кад, али тамо пусто све — Нечујним она корацима Испред носа им исчезе. Свуд су се јасно опажали Њезиног бића трагови: Час позлаћени плодови Са гранчица су нестајали, Час капље хлађане струје На изгажен су луг падале; И тад су сви у замку знали, Да пије или благује. Међу кедрима и брезама, У ноћи тако скривена, Бар кратког тражила је сна — Алʼ ноћ би прошла у сузама; Жудећʼ за драгим и за сном, Сву ноћ би тако бденисала, И ретко кад, пред освитом, На грани главом клонулом, Ако би мало продремала. Но чим заруди зорин крас, А она слапу у тај час, Хлађаном струјом лице кваси: Па и сам кепец једном спази, Кроз зору, мотрећи у са̑д, Под невидовном како руком Пљуска и бризга водопад. Са тугом љутом и подмуклом До нове ноћи, тамо — ту, Луташе она по врту; Често су у сумрак слушали И милозвучни гласак њен; Често су тако набасали На венчић њоме одбачен, Илʼ персијскога парче шала, Илʼ рубац сузом наквашен. Жестоком страшћу обрањени, Досадом, злобом помрачени, Вештац у јаду смисли свом, Људмили најзад да доскочи. Тако Лемноса ковач хром Примивши венац супруга, Из руку Цитереје сјајне, Размаче мрежу с пленом дивним, Бозима откри подсмешљивим Киприде најнежније тајне… Тако књагиња суморна, У хладу мраморне сенице Сеђаше покрај прозора, И заљуљане кроз гранчице На цветни гледала је луг. Од једном зачу: „мили друг!” И виде вернога Руслана, Стас и ход његов; а поглед Замагљен, лицем врло блед, А на бедрима љута рана. Задрхта срце: „ах, Руслан! Руслан!… јест, он је!” у часу том Супругу ледну ко̂ стрела, Кроз сузе кличе весела: „Ти… рањен… шта је то с тобом?” Но, стигнув мети жељканој, Исчезну призрак… грдни јаде! То мрежа беше; с чела јој, На земљу, доле, шапка паде, Сад она зачу грозни клик: „Моја је!” и, у овај миг, Вештац се створи пред очима. Одјекну уздах жалостан, Људмила паде — тешки сан Осенчи несретну крилима. Шта ли ће с јадном књагињом! Ужасан час: чаробник гнили, Милује руком порочном Красоте на младој Људмили! Хоће ли сретан бити он? Чуј… одјекује рога звон, То неко грбу изазива; Блед и забуњен страшћу свом, Кепец под шапку деву скрива; А труба зове под замком! И он полети у сусреће, А браду затури за плеће. </poem> </div> </div> == Извор == ''Дело'', Септембра 1904. Тридесет друга књига. Година девета. Свеска 3. Стр. 377–385. {{ЈВ-аутор|Драгутин Илић|1926}} [[Категорија:Руслан и Људмила]] b5ta9zr644mfoik2cx1nd7b2tn1wm62 0 60231 147542 145401 2026-10-07T11:50:16Z Coaorao 19106 /* */ 147542 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Александар Пушкин|Александар Пушкин]] | Руслан и Људмила | ''Превод [[Драгутин Илић|'''Драгутина Ј. Илића''']]'' | [[Руслан и Људмила/Песма друга|-{Песма друга}-]] | '''Песма трећа''' | [[Руслан и Људмила/Песма четврта|-{Песма четврта}-]] }} <div style="text-align:center; margin-left:2em;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> <poem> Залуд се у сенци таисте, За мирну сретну братију Стихови! Ви се несакристе Од гневних, злобних очију. Већ бедни критик, на поругу Питање ставља с прекором, Што Русланову зовем другу Бајаги, на подсмех супругу Час девом а час књагињом? Но читаоче, ти видиш сам Проклете злобе бачен кам! Па, ето, реци замерниче мој, Како да стресем прекор твој? Стиди се, бедни; иди збогом! Не тражим твоје мудрости; Свом душом ја сам невин у том, Ћутим у смерној скромности. Но ти ћеш појмити, Климена, И поникнуће поглед твој, Ти, жртво досадног химена… Да, твојих суза тајни рој Пада на стих мој, срцу, дојмљив! Румениш, магли ока крас: Уздишеш немо — уздах појмљив! Ревнивче, бој се — ту је час! Амор с Досадом тврдоглавом Завере смеле снује нит, И над неславном твојом главом Готов је осветни накит. Јутро је хладно затрептало На тамна брда одозгор; Но у замку је све ћутало. Суморан, мрачан Црномор, Без шапке, јоште необучен С досадом зева, срдњом мучен; Около браде умешно, Облазе немо ропске слуге, Коштаним чешљем успешно Расчешљавају власи дуге. А да лепота блесне јаче, На брчине му безконачне, Источни капљу аромати, Па и коврџе завише; У том, ни мање ни више, Кроз прозор сукну змај крилати: Краљушћу звони немилом, Па се у колут брзо сави, И гле, Наина то се јави Пред избеченом гомилом. „Да си ми здраво!” — замумлала — „Сабрате, давно штовани! Црномора сам, давно знала Само из кажа причаних. Но тајни удес сједињава Нас двоје, мржњом догробном, Теби опасност угрожава, Облак се вије над тобом; И глас увређене ми части На осветнички зове рад.” С погледом, пуним хитре ласти, Кепец јој руку пружа сад, И збори: о, дивна Наина! Савезом тим се орјашим: Посрамићемо сплетке Фина, Алʼ ја се никог не плашим: За мене нико страшан није; Знај, дакле, чудни удес мој: У благодатној бради тој Витештва ми се сила крије. Све докле седе васи те, Мач злоковарни не пресече, Од витезова нико тих, Нико од смртних не претече Ни мојих мисли најмањих. За навек моја је Људмила, А Руслан мора гробу свом!” Ту је вештица поновила: „Некʼ гине он! Некʼ гине он!” Затим је трипут закрештала, Трипут је треснула ногом, И у облак се одвитлала. У свилу вас одевени Вештац вештицом охрабрени Весело спреман трепти сав. Да заробљеној носи деви Брке, покорност и љубав. Накинђен грбоња брадати, Крак пружа њезиној палати, Пролази дугих соба ред: Књегиње нема! Он хајдʼ у сад, Међу ловоре, решетки сада, Око језера, водопада, Испод мостића, сенице… не! Баш нигде, нигде књагиње! Ко̂ да изрази глас чуђења, Урлик и трепет нестрпљења! Последњи мислиш наста час. И дрекну грбин дивљи глас: „Робови, амо! пожурите! Амо! уздам се још у вас! Људмилу одмах пронађите! У час чујете ли, у час! Не буде лʼ — не играјте с јадом, Подавићу вас својом брадом!” Да лʼ да читачу кажем мом Где се лепојка замајала? Сву ноћ се она удесу свом Кроз плач чудила и — смејала. Њу је плашила тек брада, Црномор није већ опасан, Смешан је сад; а никада Са смехом страх није сагласан. У срет лучама јутарњим Постељу оставља Људмила, И сетан поглед обратила Огледалима сјајаним. Невољно злаћане витице Са снежних плећа прихвата, Невољно густе плетенице Немарном руком оплета. Јучерашње је сјајне ризе Из једног угла узела, Уздахнув метну светле низе И — плакати је почела. Но ипак с вернога стакла, Уздишућʼ, није одмакла; И деви на ум паде тад Кроз буру мисли самовољних Да проба шапку Црномора; Међутим, нема никог ту Да буни мому жалосну… А седамнаест лета шта је, Која лʼ ту шапка не пристаје? Гиздатʼ се нико није лен! Људмила шапку је занела, На веђа, мало на јеро, И напред затиљак навела. И шта? О, чуда над чудом! У огледалу моме није: Обрте шапку — пред собом Опет се види ко̂ и прије; Накрену назад — нестаде; Скиде — види се! „Прекрасно! Пао си, вешче на јаде! Одсад ми није ту опасно; Спашена!” Она одахну И шапке зликовца старога, Књагиња, лица веселога, Затиљак напред наману. Но вратимо се ка јунаку; Није ли стидно гледати Толико дуго, браду, шапку, А њега судби предати? Свршив с Родгајем бој жестоки, Сањиве шуме прешав мрак, Пред њим, пуче дол широки, Јутарњег неба блесну зрак. Задрхта Руслан преко воље; Ограшја старог спази поље; Пусто је, тамо-амо, свуд, Жуте се кости; земље груд Оклопи крију разбацати; Ту копља, захрђали штит, У трулој руци ханџар вит; Травом обрасто шлем космати Лубања трули још у њем; Ту костур јуначине смеле, Испречен под мртвим коњем, Лежи и трули; копља, стреле, У влажну земљу заривене, Бршљаном давно покривене… Ништа, сред неме тишине, Пустињу не узнемирава, И сунце с плаве висине Долину смрти обасјава. Уздахнув сетно жалосно, Погледа Руслан по мртвима: „О, поље, ко лʼ је тебе то Мртвачким засејо̂ костима? Чијʼ брзи коњ пређе тебе У задњем часу окршаја? Ко̂ смрћу прослави себе? Молитва чија доспе раја? Зашто онеми поље ти И растеш правом заборава?… Времена вечној тамнини Можда и моја стреми глава! Ко̂ знаде, на хумићу том, — Дизаће с тихи гроб Руслана, И струне љупкога Бајана Имену неће певатʼ мом!” Но ту помисли витез мој, Јунаку добар мач је нужан, Убојни панцир; а херој Из борбе дође разоружан. Обађе пољу места сва; Међ џбуњем, сред костију белих, У грдној хрпи мачева, Оклопа давно опустелих, Оружја себи тражим он. Ко̂ из сна прену нема степа, Кроз поље јекну јасни звон; Негледуш он штит један счепа; Шлем нађе, с њим и звучни рог, Алʼ нигде мача жељеног. Долину смрти обилази: Јест, ту су многи мачеви, Но сваки лак му према снази; А књаз је био витешки Не такав као данас ми. — Тек да се чим игра од муке, Копље у своје узе руке, Нагрудњак стави још на груд, И тако онда узе пут. Румени запад трне веће, Уснула земља тихо спи, Оздо се магла сива креће И плови месец злаћени; Омркну степа. Стазом тамном, Замишљен Руслан ту ће поћʼ, Кад кроз маглену смотри ноћ Огромни хум се црни тамо, И нешто ужасно хрче. Он ближе брду, слуша, ближе: До беса! да лʼ брег ово дише! Пажљиво Руслан мотри све, Неустрашимо, мирним духом; Али преплашен, стрижућʼ ухом, Коњ се узјазби и дрхће, Потреса главом, ватра жива, Од страха му се узви грива; Но у том разби маглен вео, Месеца бледог сетни млаз Над брдом. И ту храбри књаз Угледа чудо нечувено. Како да кажем страву сву? Пред њиме глава жива ту. Огромне очи, сан их прати; Хрчући љуља шлем пернати; Пера у тамној висини, Ко̂ дуге сени нијају се У страшној ноћној тамнини. Над мрачном степом љуљајућʼ се, Кроз поноћ нему и тамну, Пустиње чувар нечувени, Изгледа она Руслану Као брег гробни и маглени. Зачуђен науми Руслан Да руши тајанствени сан. Из близу гледа ове јаде, Около главе обисну, И замишљено пред нос стаде, Ноздрве копљем голисну; А глава смрштено зинула, Открила очи и кинула… Диже се вихор, јекну степа, Запраши; с трепка, са бркова И веђа, слете јато сова; Јекнуше доли пробуђени, Кинуло ехо — коњ пламени Захрза рукну у брз кас, На њем се једва држи књаз; А за њим грмну усклик шумни: Куда, витеже неразумни! Безочни, бежи отуда, Док те прогуто нисам ја!” С презрењем Руслан окрену се, Кружећи глави долети, И гордим лицем насмехну се. „Шта тражиш овде, проклети?” Смрштено глава виче даље: „Гле то ми судба госта шаље! Биће ти боље даље поћʼ, Мени се спава, ово је ноћ; Збогом!” Но витез знаменити Кад зачу грубе прекоре Срдито викну одозгоре: „Умукни, пуста главо ти! Још из давнина то се знало! Велика глава — мозга мало! Ја идем, идем, не смећем, Али кад наиђем не скрећем!” Љутином тада занешена, И силним гневом опијена, Наду се глава: ко̂ жар сам Крваве очи засијаше, У пени зуби зашклоцаше С уста, ушију сукну плам; И што год у њој беше моћи На књаза духну; страшна ћуд; Узалуд коњ, склопивши очи, Склонивши главу напреже груд, Кроз вихор, дажд и сумрак ноћи Преплашен граби, хвата пут; Занешен страхом, заслепљени Он даље лети преморени, Да безопасни нађе кут. Но витез опет натраг мери — Ал’ коњиц штуче ко̂ мало час, А за њим глава у сав глас, Ко̂ сумахнута све се цери, Урла: „Витеже, јуначе, хој! Куда ћеш? Тише, тише, — стој! Не ломи луду шију тамо! Кукавче, куд си одбио? Бар једном удари ме само Док ниси коња сломно! А уз то још се на јунака Плазила страшним језикам. Руслан ко̂ муња из облака, Затресе копљем у гњеву свом, Шкргутну зубма витез млади, И јаросно јој ханџар хладни У дрски језик заби књаз. И из беснога шикну зева Ко̂ бујне реке крви млаз. Заципљена од бола, гнева, Дрскости старе лишена, На младог књаза глава гледи Железо гризе, звера, бледи. — Тако охолост пламена, Који пут, посред наше сцене, Лоши питомац Мелпомене, Ненадном звизгом заглушен, Не види ништа, као смушен, Бледи и своју ролу губи, Уништен, главом клонулом, Престрашен муца, смерно дуби Пред подсмешљивом гомилом. Користећи се сретним треном, Над главом тешко забуњеном, Ко̂ јастреб књаз се узвину; Па узмахнувши сад десницом И својом тешком рукавицом По образу је ошину. Степом одјекну удар нагли, И орошена трава сва Крвавом пеном већ се багри; А она глава ужасна Преврнула се, скотрља, Гвоздени шлем се занија. И тад на месту опустелом Мач богатирски засија. Наш витез, у часу веселом, Мачину зграби и глави, По окрвављеној трави, Потрча гневом са жестоким — Ушима, носу потече; И готов да их осече, Узмахну већ мачем широким, Кад, изненађен у тај час, Молебни главе зачу глас… И мирно мач он доле спусти, Свирепи гнев се стиша пусти, Освете крвне мину јед У души, молбом примирени; Тако у дољи таје лед Подневним жаром растопљени, „Ти ме освести као гром!” С уздахом глава прошаптала: „Десница ти је доказала Да сам ја кривац пред тобом. Теби сам одсад ја послушан; Но и ти буди веледушан! Ах, мој је удес жалостан, И ја сам био витез знан! У страшној борби, супостата Равнога себи незнадох; Сретан, да само немадох. За супарника млађег брата. О, Црноморе коварни, Јест ти си узрок јаду мом Зли удес нашој родбини. Рођен ко̂ кепец са брадом, Никада дивни узраст мој Без срџбе гледатʼније мого, И он у души пакленој Мрзаше свога брата много. Увек сам био мало прост, А он, грбоња, неваљао, Са глупим растом, на пакост, Уман ко̂ ђаво — страшно зао. Но и то знај, витеже мој, У чудној бради његовој, Скрива се нека сила клета, И, презирући све од света, Док му је брада цела сва, Нитков се тај не страши зла. Једном, у тешком неспокоју Лукаво ми је пришао: „Не одбиј” — рече — помоћ своју; Ја сам у књизи сазнао, Тамо, на исток, за горама, На тихим, морским обалама, Под замка немим зидинама, Чува се мач — и тешко нама! Из чаролија видех тамних; По вољи духова помамних, Тај мач злокобан биће нам; Нас оба он ће погубити, Мени ће браду одрубити, А теби главу; реци сам, Зар није вредно дочепати Пакосног духа кобни ков!” — Пристајем! Нашто уздисати? — Рекох кепецу већ готов — Ићи ћу ма и на крај света; И је́лом плеће завргох, А свога брата рад савета, Посадих на плеће друго. Пустих се на пут тих обала, Идем, идем, и — Богу хвала, Пророштву самом ко̂ на зло, Ништа се није случило. За мрачним, далеким горама Нађосмо подрум, и тај час, Ја га разметнух свег рукама И кобни мач допаде нас. Но, ах! судбина хтеде тако, Међ нама свађе плану пако — А имало се и о чем! Питање: ко ће владатʼ мачем? Ја спорих, грба заколута, Но усред бурне свађе те, Он смисли замке лукаве, Стиша се, божно, и ућута. — Махнимо беспослени спор! Озбиљно рече Црномор: Наш савез од тог само пати Нитʼ слози служи завада; Судба ће сама доконати Мач овај коме припада, Пригнимо ухом к земљи оба (Шта измислити неће злоба!) И ко зачује први звон, Некʼ влада мачем тај до гроба. — Рече и леже к земљи он. И ја се, безјак, опружих сав; Лежим, алʼ не чух ничега, Мислим: свараћу ја њега! Но сам се сварах лудоглав. Сред неме злотвор тишине Допуза кришом до мене, И крадом с леђа тек узмахну, Ко̂ вихар звизну мачина, Ни оком тренух, ни узданух, А глава слете с рамена. Но непозната нека сила Њојзи је живот оставила. Мој костур трњак захвати; Далеко тамо, замак гди је Не сахрањени труп ми гније; Главу ми кепец добави Донесе овде, остави, Да вечно чувам тај мач љути, Кога ми данас узе ти: Витеже, с тобом судба ходи, Узми га сада, Бог те води! Но сукобиш ли дана ког Грбоњу — вешца коварног; Сети се мене, у часу том, Исплати злоби осветом. И онда, ја ћу сретан бити, Спокојно дух отићʼ ће мој, И у захвалности својој Шамар ћу твој заборавити. </poem> </div> </div> == Извор == ''Дело'', Августа 1904. Тридесет друга књига. Година девета. Свеска 2. Стр. 218–230. {{ЈВ-аутор|Драгутин Илић|1926}} [[Категорија:Руслан и Људмила]] 4f51t3ionfu526mavl2uk717e2l3pfr 0 60475 147544 145403 2026-10-07T11:50:33Z Coaorao 19106 /* */ 147544 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Александар Пушкин|Александар Пушкин]] | Руслан и Људмила | ''Превод [[Драгутин Илић|'''Драгутина Ј. Илића''']]'' | [[Руслан и Људмила/Песма четврта|-{Песма четврта}-]] | '''Песма пета''' | [[Руслан и Људмила/Песма шеста|-{Песма шеста}-]] }} <div style="text-align:center; margin-left:2em;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> <poem> Како је мила књегиња! Ћуд јој је дража свију чари: Осетљива је невина Супружној љубави верна, Несташна мало… но шта мари? Баш тим је још и милија! Сваког часа с милином новом Знаде нас она пленити; Па рец’те, ко сме ценити Људмилу с Делфиром суровом? Судба је првој дала дар, Душу и срце да разгори; Осмејци, њени разговори, У мени буде љубавни жар. А друга — у сукњи хусар, Дајте јој само брк, мамузе; Блажен тај, кога у сумрак, У усамљени кутак, Људмила моја очекива И другом срца назива! Но, верујте, блажен и тај, Ко од Делфире даље миче, И непознат је чак са њом. Но сада није реч о том! Већ ко то труби? Чаровника На оглед ко је позвао? Ко је то вешца препао? Руслан. Осветом пламтећи смели Зликовца стиже обители. Већ витез стоји под гором, Призивни рог ко бура вије, Нестрпљив коњиц под замком Снег моћним копитима бије. Књаз грбу чека. Но, у тај трен, По шлему снажном челичному, Ко усов с горе обрушен, Ударац паде, сличан грому. Руслан обрати очи гор’, Ал’ озго, угод над јунаком — Са узмахнутим чворноваком, Узлеће грба, Црномор. Штитом покривши с’, и у страну Затресе мачем и узмахну; Но тај под облак узлети, Ишчезну у час — и снова Озго на књаза полети. Сад витез ко из заседе; И вештац испод мачине На земљу паде — и седе; А Руслан ни речи једине С коња, у гневу скочи свом, У браду ко̂ помамљен лети; Застења кепец, и у том Ненадно с Русланом одлети… Коњ за њим гледа помаман; Под облаком је вештац веће; О бради виси наш Руслан И над горама с вешцем леће; Лете над дивљим горама, Лете над морским безднама; Као кост стврднув од напора, Руслан о бради свог злотвора Упорним виси рукама. Међутим, у зраку слабећи, Надмоћи дивећ’ се руској, Грбоња Руслану гордоме Подмукло рече: књаже мој! Животу нећу сметат твоме; Младићску смелост волем ја, Нек’ ти је проста борба сва; Сићи ћу — али с уговором… „Подмукли чаробниче, ћут’!” Узвикну витез: „с Црномором, Са мучитељем жене ми Руслан не трпи договора! Мач грозни казниће злотвора, У звезде можеш хитати Ал’ ћеш без браде остати!” Обузе страва Црномора, Суморан, блед, у болу свом, Дугачком брадом залуд он Уморено је стресат’ стао: Руслан је није испуштао, Но је још чупка по кад — кад. Два дана вештац њега носи, А трећег смерно милост проси: „Витеже, сажали се сад, Предишем једва (не могу крити) Опрости живот, твој ћу бити; Реци, где хоћеш, куд велиш…” — Аха покоран; сад дрхтиш! Мирно! Предај се руској сили И однеси ме ка Људмили.” Покорно слуша Црномор; С витезом дома завихори, Лети — и у час он се створи Сред страшних гора пред свој двор. Витешки Руслан тада руком Прихвати за мач у тај час, И дохвативши браду муклом, Он је одреза као клас. „Ево ти!” узвикну жестоки; „Шта? куд се дену онај крас? Где сила?” и на шлем високи Старчеве браде веза влас. Звизну на хата пламеног; Весело лети и хрже коњ; А витез грбу препалог, Стрпа у торбу за седлом; А сам да време не утрати Жури брду стрменом; Кад стиже, душом пламеном Полете чаробној палати. Смотривши отуд шлем брадати, Што му победни даде бој, Пред њим арапа црних рој, Јато робиња бојажљивих, Као призраци са свих стран, Беже — скрише се. Он један, сам, Посред одаја гордељивих Супругу милу дозива — Но ехо свода̑ мучаљивих Њему се само одзива; И он узјуран, чуства живих, Отвара врту двари све — Иде ал’ никог не налази; Унакрст оком обилази — Мртве су шуме дремљиве; Сенице пусте, врх стрмнина. Испод потока, сред долина, Људмилин не види се траг, — Бар уздах да јој чује драг! — Књаза захвати очај клет, У очима му помркну свест, Мисао мрачна умом лети: „Можда од туге… плен несретни… Тренутак… река…” Суморна Мисо га тишти. Малаксао, Пониклом главом он је стао, Кињи га, мори грдни страх. Заципљен као неми камен; Ум му се мути, дивљи пламен И очајање, љубави јад, Пале му крвцу, трују над. Но сад књагињин призрак красан Ко да му к усни долети... Одједном помаман, ужасан, Витез по врту полети; Људмилу боно довикује, Са брда стење одваљује, Све крши, мачем руши све; Обара шуме и сенице, Мостове руши немилице, И степа у час оголе! Далеко одјек одјекује, Рика и треска, шум и гром; Свуда мачина звони сева Опустошен је дивни крај; Безумни витез жртве снева, Машући лево, десно; вај! Пустињски ваздух мачем боде… Одједном — ненадни удар, И с невидовне неве оде, Одлете Црномора дар… Мађиска у мах мину сила, Пред њим је лежала Људмила! Заципљен витез умах стаде; О среће дивне, премиле; Опијен срећом Руслан паде К ногама верне Људмиле. Љубећи је мреже кида сад И слатко сузе рони млад, Зове је, али мома спије, Склопљене очи, уста — кам; И сладострасне маште плам Кроза сан младо срце вије. Руслан је гледа, цепти вас, Опет га зграби туга силна… Кад у том зачу знани глас, Глас честитога, доброг Фина: „Не бој се књаже! Већ на пут С уснулом крени ти Људмилом; Поткрепи срце новом силом, Љубави, части веран буд’! Небо ће злобу у беспуће И овладаће тишина, — У светлом Кијеву нева Пред Владимиром устануће Из мађијскога овог сна.” Тим гласом Руслан охрабрени У наруч жену узима, И носећ терет драгоцени Спушта се с ових висина, И слази у дôм усамљени. Ћутећи, с грбом за седлом, Јахаше он по путу свом; На рукама му спи Људмила, Свежа, ко зора пролећа, И на богатирска плећа Мирно је лице приклонила. Коврџаве јој косице, Дотиче ветрић, препун жуди; Покаткад уздахну јој груди, Час по час лице невино Разаспе рујне ружице! Љубав и машта потајна Лице јој драгог дочарава, И име свога Руслана У санку она прошаптава… У слатком миљу лови он Чаробно њено уздисање, Осмејак, сузе, нежни дах, Недара саних таласање. Тако кроз горе, долине, У дан и ноћне тамнине, Наш витез језди непрестано. Станиште жељно још даљно, А дева спи. Но млади књаз, Безплодним пламом прожет вас, Да л’ је страдалник постојани Супругу своју стражио, Нескромних жеља сузбив’ тајну, „Целомудрено” у маштању Блаженство своје тражио? Монах, који је сачувао, Потомству даљноме предање, О богатиру славном мом, Утврдо јамчи баш о том. И ја верујем без двојења, — Нечиста, груба наслеђења, Сродна су с нашим временом; Пастирке, санак књагињице Не беше налик на ваше сне, У благе дане, пролетње, У хладу мекане травице. Сећам се малог шумарка, По среди брезове дубраве, Сећам се једног сумрака И санка Лидије лукаве… Ах! пољуб што га улових, Уздрхтан, лак и нестрпљиви, Разагн’о није, другови, Дремеж јој тврд и трпељиви… Но нашто празан разговор! Љубави нашто помињање? Утеху њену и страдање Забацих давно у тимор; Сада привлачи пажњу моју Књагиња, Руслан, Црномор. Пред њима пукла је равнина, Витких јела ту је ред, И страшног брда на поглед Црни се округла висина, У јарког неба дере зрак. Погледа Руслан — ту се сети Да је то главин боравак. Силније бујни коњ му лети Ту је већ чудо над чудом; Залеђеним га гледа оком, А власи густи ко гора Узрасла на челу високом. На лицу живот угашен, Бледилом глава покривена, Орјашка уста откривена, Огромни зуби стиснути… Над умирућом главом оном Последњи час већ облеће. Њој витез храбри долеће С Људмилом и са Црномором. И викну: „Здраво, главо, ти! Ту сам! Кажњен је издајица Ево, роб ми је твој убијца!” И књажев усклик поносни Поврати мртвој глави дух, За тренут њој се врати слух, Пренула као иза сна, Погледа, страшно застења… Витезу поглед допаде. С ужасом брата познаде. Ноздре се шире; на бледу Образу огањ просијава, У умирућем погледу Последњи гнев се оцртава. Прожета мржњом толиком, Она је зубма шкргутала, И брату хладним језиком, Нечујни прекор шапутала… На очи паде маглен прам, Сврши се патничко страдање: Тренутни с чела трне плам И тешко ослаби дисање. Укочен поглед гледа гор’, А у том књаз и Црномор Спазише смртно трепетање… Почину глава вечним сном. Ћутљиво витез пође даље; Дршћући грба за седлом, Ни дише ни да се промоли, Већ црнокњижним језиком Вразима он се страсно моли. На рубу тамних обала, Где шуми речица незнана, Под шумским хладом заклоњен Кућице кров је нахерен, Опкољен густим јелама. У спором току речица Уз пут је плот од живица Сананим валом умивала, Крај њега тихо протицала Са лаким шумом ветрића. На месту где се тихо свила Самотна љупка, долина, Изгледа да се тишина Од искон века зацарила. Руслан устави коња свог. Све беше тихо, примирено, Под зраком лица зориног, Доља са шумом замагљеном, Трепташе кроз јутарњи дан. Руслан на траву спусти жену И сетан глади косу њену Са болом слатким и немим; Кад ал’ у часу спази неком Чунић под крилом једара, И зачу песму рибара Над тихом и жуборном реком. Бацив у вале мамак свој Рибар, о весло наслоњени, Обали плови зеленој, Кућици под кров нахерени. И гледа Руслан, добри књаз: Обали чунић заокреће, А из кућице плахо леће Девојче мило; танки стас, Безбрижно власи распуштене, Осмејак, њезин поглед благ, Плећа и груди обнажене, — Заносна као санак драг. И једно другом на груд пада, Обала нука хладак свој, Над њима жудња и наслада С љубављу плете венац свој. Но изнурен у том чару, Наш витез у сретном рибару Чији ли ово позна лик? Хазарски-хан, избраник славе, Љубави и војне крваве Ратмир, Русланов супарник. Ратмир сред тихе те пустиње Људмили, слави превери; У загрљају моме дивне За век их он изневери. Приступа витез у тај час; Пустињик познаде Руслана, Полете к њему. Јекну глас… И књаз загрли младог хана. „Шта видим?” запита херој, „Ти овде? Зашто остави Витешки, бурни живот свој И мач ког дивно прослави?” — Мој друже! — на то ће рибар: Додија души бојна слава, Таштине пусте варљив чар; И веруј, невина забава: Љубав и тихи сан дубрава Срцу је драже по стократ. Прош’о је мене крвав санак, Нити безумљу плаћам данак, И срећом истинском богат Све заборавих, друже мили, Па чак и снове о Људмили! „Мој мили хане, том сам рад!” — Рече му Руслан: „Водим је собом.” — Књагиња руска… она с тобом? Каквом је срећом нађе ти? Је л’ то могуће? Па гди је гди? Допусти! не, не нашто мени? Ово је моја једина; И мојој пресретној промени Узрок је њена милина. Она је живот, она радост, Она ми снова врати чар, И изгубљену моју младост, И мир и љубав и чисти жар. Залуд ми срећу обећаше, Усташца мома чаровних, Дванаест, што ме миловаше, Рад ове једне оставих. Напустих њихов дом весели, У хладу густе дубраве, Шлем тешки бацих и мач смели, Махнух се славе крваве. Пустињик мирни и незнани Живим у сретној тишини, С тобом, драгана, цвете бајни, Душе ми, зраче једини! — А пастирка је слушала Разговор срца пламеног, Па погледавши хана свог И смејала се и уздисала. До мркле ноћи, по дану, Рибар и витез преседише, С душом и срцем на длану. Нечујно часи пролетише. Потамне шума, слази ноћ; Звездано јато затрептало, Витезу наста време поћ’. Спустивши меко покривало На деву уснулу, Руслан Појаха коња, на пут креће, А замишљено, немо хан За њиме драгом душом леће, Руслану срећу, радости Победу, љубав братски жели… А санци бујне младости По сетној души лећу смели. Што усуд не рече своје Непостојаној лири мојој Само витештву да поје Уз то (незнано у свету) Љубав и дружбу старине? Песник суморне истине, О, зашто морам, рад потомства, Порок и злобу открити, И мучке сплетке вероломства У песми изобличити? Књагињин просац недостојни, Језиком храбар као лав, Презрени кукавац Фарлав, У степи немој и спокојној Наину чека прикривен. И ето, час је стиг’о њен. Вештица му се јави, збори: „Да л’ се још сећаш ко сам ја? За мном. На коња помамна!” И у мачку се ту промете, Оседлан коњ је… Она крете; Стазама мрачних дубрава Вештица води Фарлава. Тиханим сном је доља спала У ноћи, сетном немилу, Луна је бледа промицала Кроз облак, па је могилу Тренутним блеском обасјала. Под њоме суморни Руслан Седи, (ко увек тужно лице) Крај успаване књагињице; Дубоком мишљу сапутан, Промичу маште за маштама, И несносно лебди сан Над њимe хлађаним крилима. На мому сананим очима Кроз дремеж погледа Руслан, И клонув главом тврдо заспа Крај њених ногу уморан. И чудни сан се над њим вије Он види: као Људмила Над рубом страшне провалије Непомично се надвила… И у час, а ње ко нестаде, Над бездном самац стоји он… И познат глас, уздисај бон Из провале се дизат’ стаде… Руслан полете за женом, Стрмоглав тамнини дубокој… Сад, као види пред собом: Владимир у соби високој У колу седих властела, Између дванаест синова, С гомилом славних гостију, Около богатих столова. И још је гневан стари књаз. Ко у дан страшног растајања; И не чује се ничиј глас Да руши покој од ћутања. Немо је све међу њима, Нит кружи пехар румен сјаја… И виде међу гостима У борби палога Родгаја. Убијен ко жив изгледа, У руци купа злаћана, Весео пије, не гледа На зачуђеног Руслана. Књаз виде и младог хана; Ту друг и недруг… у тај мах Зашуми струна са гусала И поклич славнога Бајана Певца витештва, забава. Сад у одају Фарлав дође, Људмилу он за руку води, Но старац у срет ни да пође, Већ на груд тужно главу своди. Књажеви, бојари и сад Ћуте, од збора сваки преза; И све ишчезну — смртни хлад Обујми уснулога кнеза. Дремежом тешким опхрван Он мученичке лије сузе, Узбуђен мисли: „то је сан!” Мучи се, али кобне узе Прекинути је немоћан. Трепери месец над тмином, Скривене горе тамнином; Долина спи у мртву сну… Издајник језди на коњу. Пред њим се указа пољана, Он спази сумрачни курган;<ref>Реч татарска; што и могила, гроб, насуто брдашце.</ref> Крај ногу неве спи Руслан. А коњ му шеће пут кургана, Фарлав од страха зазире, Вештицу узе магла густа; У њему срце премире, Из хладних руку узде пушта. И мач лагано извуче, Готов је витеза без боја, На поле да раздвоји он… Тихо се краде. Коњ хероја Осетив врага завриска, Копитом бије. Но знак касни Не чује Руслан — сан ужасни Ко олово га притиска… Издајник вештицом храбрени У груди јунаку, презрени, Забоде трипут хладни нож… И оде сад што брже мож’ Добитак носећ’ драгоцени. Сву ноћ прободен, књаз Руслан, У мраку лежа, испод горе, Промиче време. Крви море Из отворених лопи рана. Кад зором откри поглед тамни, Иза њ се одби уздах бон, И с муком подиже се он; Ал’ пред очима све потамни, На узнак паде витез славни. — </poem> </div> </div> == Фусноте == <references/> == Извор == ''Дело'', 1904. Тридесет трећа књига. Година девета. Стр. 83–97. {{ЈВ-аутор|Драгутин Илић|1926}} [[Категорија:Руслан и Људмила]] ncxo8swt21z2zalzeym4h3ia8temwl7 0 60595 147412 141805 2026-10-06T13:06:49Z Coaorao 19106 /* */ 147412 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Питање гледишта о војводству српском | одељак= | аутор= Светозар Милетић | година= 1860 | белешке= }} <center><div style="text-indent:0%; width:90%; text-align:justify" > {{gap}}За кратко време ово, како је питање о Војводству српском предметом расправе у нашим новинама и у нашим дружевним круговима постало, два су се мненија показала; једно, да се војводство по поглавитијем домашају народности српске окружи, и да се у том обласном простору условно, т. е. са правама обласне автономије и са гаранцијом српског језика као званичног у тој области са угарском краљевином скопча; друго је, да се војводство пре свега са Бановином Хрватском сајузи и да се тако сајузено или у данашњем простору, или на поглавитији домашај српске народности с’ужено, с угарском краљевином под горњим гаранцијама скопча.<br /> {{gap}}Ова два мненија нити су у овом кратком времену постала, нити се за индивидуална сматрати могу. Од год. 1848, кад су Срби на оживотворењу својих политичних права радити почели, на један су, или други од горњих начина своје политично положење и одношење сваћали, и сад су та два начина по искуству времена и по разговору и споразумљењу са својима једномишљеницима изречена.<br /> {{gap}}Та се два начина дакле као главна појављују.<br /> {{gap}}Начин, по ком би војводство, било у данашњем простору са тамишким Банатом, било на горњи начин с’ужено, или само за себе, или са Бановином сајужено, изван сваког одношења са угарском круном и краљевином стајало, имаће по свој прилици мали круг мненија за себе; тако положење било је посљедицом међусобног грађанског рата, и жеља за таквим положењем могла би само и опет бити плод онаки узрока, који су грађанском рату повода дали, т. е. тога, кад краљевина угарска не би праведна условија наша уважила и припознала, него би безусловно саједињење захтевала.<br /> {{gap}}Могло би се чинити, да би сад и рано и незгодно било, гледиште једног или другог од два горња начина за решење нашег питања изближе разјашњавати, с тим више, што се и онако, као што се са свију страна чује, сви у том слажемо, да је народна скупштина, или народни конгрес српски једино надлежан, да се у име народа о положењу и одношењу војводства изјасни, а не буде ли тога органа израза српски жеља и захтевања, онда остаје сав разговор и сав посао засад узалудан.<br /> {{gap}}Међутим и посланици народни неће имати своја индивидуална, него онака мненија изражавати, која се на јавном мишљењу, било у свом изборном, било у још ширем кругу оснивају; јавно пак мненије, било за један, или други правац, јасније се и снажније појављује, кад сваки себи о гледишту правца рачун дати може.<br /> {{gap}}Ја ћу с моје стране да покушам представити гледиште првог од два горенаведена начина у решењу нашег питања.<br /> {{gap}}Гледиште је то оно исто, што је и основа — -{basis}- — наших политичних права, и обзир на садашњу основу права државног.<br /> {{gap}}Познато је, да су исторично-политична права за основу унутрашње државне политике узета.<br /> {{gap}}Сад није питање, слажемо ли се ми с том основом, или не; она је засад ту, и наша је срећа, да и ми имамо исторично политична права, на којима наше политично биће може и треба да се оснује.<br /> {{gap}}По основи се и зграда управља.<br /> {{gap}}Политик у мирном развитку политичног живота мора на терену позитивни права своји стајати, на државну основу обзирати се, мора једном речи неку непокретну точку даље покретности имати; преко тих линија лежи реакција или револуција.<br /> {{gap}}У даљем развитку даје се и треба законитим путем на раширењу основе државне радити, и по томе и своју зграду удешавати — али у сваком времену треба оно што је могуће и на што право имамо, на око узети, и мора се сигуран темељ имати, с кога се даље радити може.<br /> {{gap}}Наше привилегије, у којима наша исторично-политична права леже, осигуравају нам под угарском круном област и обласна права само у земљама, које сад већином војводство српско и Тамишки Банат и овамо спадајућу границу сачињавају.<br /> {{gap}}Пређемо ли безобзирке преко тога, сићи ћемо ма и једном ногом са базиса права наша, и онда нам се и та права са неким ма и привидним основом порицати могу.<br /> {{gap}}Скупштина мајска изјаснила се истина за сајуз са троједном краљевином; али је то било по другом, него исторично-политичном праву, које у подобном времену, кад се политика државна по том праву удеси, опет оживити може; а друго и сајуз тај био је по закључењу скупштине мајске нејасан, тако да би у изведењу или у сједињењу војводства са бановином прешао, или би се раскинуо; јер би се тај савез поред посебног војводе и посебног бана само у заједничком сабору састојао, а ко уставни организам државе и области проницава, тај увиђа, да је то аномалија, имати један сабор, а одељне главе и управе, сабору одговорне. Или би се дакле у изведењу глава и управа сјединила, или би савез престао.<br /> {{gap}}Мајска закључења носила су у ствари клицу или посебности, или сједињења, а никако савеза.<br /> {{gap}}Питање би било данас и то, би ли Хрвати и на који начин с нама сложити се хтели. То зависи од тога, која је страна претежнија; она, која би хтела с нама, или противна.<br /> {{gap}}Најпосле и задруга наша, била она савез, или јединство, морала би на условима паритета — равности — основана бити, коју тек уговарати можемо, кад на наше ноге станемо, и то, док је разговор о томе, да под угарском круном условно будемо, морали би и саизвољење њено на наш савез, или боље рећи, сједињење добити, или чекати, да се у Угарској друга начела развију, која би нас законитим путем до сајуза или јединства довела.<br /> {{gap}}Млоги од нас, који смо за први начин решења нашег питања, не само да нисмо противни савезу са Хрватском, него би га и највећма желили, и то такав савез, који би у заједничкој обласној управи и заједничком обласном сабору, с паритетом, састојао се; — разлика је нашег гледишта наши захтевања ставља, та, што то више за жељу, него за позитивно право нашег народа у војводству сматрамо, и што по томе то не би била „-{conditio sine qua non}-” нашег условног скопчања с угарском краљевином, но само жеља, ако би ту жељу и Хрвати изјавили, и у услозијама с нама се сложили и ако би круна на то пристала.<br /> {{gap}}Зато се у првој линији држимо оних права, која нам краљевина угарска одрећи не може, ако хоће, да и ми њена исторично-државна права, која нашим правама нису противна, добровољно признамо и пријатељи будемо. </div></center> == Извор == ''Србски дневник'', 6. новембар 1860. Бр. 88. Година IX {{ЈВ-аутор|Светозар Милетић|1901}} 4cumb7h022ucew64bjis49qlnc3y8oz 0 60632 147545 145404 2026-10-07T11:50:42Z Coaorao 19106 /* */ 147545 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Александар Пушкин|Александар Пушкин]] | Руслан и Људмила | ''Превод [[Драгутин Илић|'''Драгутина Ј. Илића''']]'' | [[Руслан и Људмила/Песма пета|-{Песма пета}-]] | '''Песма шеста''' | }} <div style="text-align:center; margin-left:2em;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> <poem> Ти велиш, нежни друже мој, На лири лакој безбрижној, Давнину древну да сањам И верној музи поклањам Одмора свога доколице… Но ти знаш, мила другарице: У свађи с мнењем ветрастим, Твој друг, блаженством запојени, Напусти пос’о усамљени И звуке лире милене. Од складне, сликовне забаве Одвратих свој блажени лик… Сад дишем тобом — и горде славе Не слушам више јасни клик! Напустио је тајни гениј Творачке маште, разум мој; Љубављу страсном занешени Наслади палим тамњан свој. Но ти си, велиш, зажелила Пређашњих прича убавих, Предања славе, љубави; Мој богатир, моја Људмила, Владимир, вештица, Црномор, И Фина боли истинити Твоју су машту заносили; Ти си, слушајућ’ лак ми збор, С осмејком кад-када сустала; Но кад-кад погледавши гор’ На певца нежни зрак бацала… Па добро; брбљов заљубљен, Позивам лире гласак лен, Крај ножица ти ево седам И о витезу приповедам. Где стадох ја? Где је Руслан? Мртав је он сред поља равна; Не лопи крвца већ из рана, Над њим облеће гладни вран; Не звучи рог ни мач врхати, Нит се лелуја шлем космати. Покрај Руслана коњиц сам, Сетан, са главом обореном, Из очију му исчез’о плам, Ни маше гривом он злаћеном, Ни поиграва жалостан. Око Руслана немо шеће… Но мртвачки је књажев сан, Штит му блеснути скоро неће! А Црномор? За седлом он, У бисазима заборављен, Збуњен је јоште о злу свом, Срдит и сањив и заморен, Књагињу и витеза мог Псује, од муке, полугласно; Но кад из кута торбиног Погледа — тад узвикну јасно. Он виде: богатир мртав, У врелој крви окупан сав; Људмиле нема, пусто поље; Уздрхта злотвор радостан Мислећи: сад сам слободан! Али се вара Црномор. Међутим, заштићен Наином Са тихо уснулом Људмилом, Фарлав у књажев жури двор; И нада и страх њега пали, Већ Дњепра пред њим шуме вали, Пасишта знана ту су сад; И златоглави ту је град, У Кијев већ се Фарлав тисну; По улицама пуче глас, И одушевљен народ вас Око коњика град притисну. На радост трче оцу сви — Издајник стиже пред врати. Сносећи душом тужно бреме, Владимир — сунце у то време, У своме дому високом, Сеђаше, мучен горким болом, Бојари с тугом дубоком Седе у јаду немилом. Одједном шум пред капијом, Узбуна, крици; холуј прави Затутња бучно; и у том Непознати се воин јави; Усташе сви са шапатом, У чуду закликташе своме: „Људмила овде! Фарлав… с њоме?” С лица им мину туге мраз; Од стола уста стари књаз, Кораком тешким он приступа До кћери своје невољне; Очинско срце бурно лупа, И он се жељно таче ње. Ал’ не осећа мила дева, Заманђиана она снева На руци врага. Дружина На књаза пази, сви чекају, А узбуђени старина Витеза гледа у очају. Но Фарлав к устима прстом: „Људмила спава!” рече он; „Такву је нађох ја недавно У непроходним шумама, У злога духа рукама; Тамо се сврши дело славно, Три дана с њим се борих ја, Над борбом месец трипут прође; Дух паде; млада књегиња Мени уснула у плен дође. Но кад ће чудни престати сан? Кад ће гранути пробуђење? Судби је само тај час знан! А нама нада и стрпљење Остају тек на утешење.” И брзо вешћу немилом Кажа је градом полетела, И пијаца је узаврела Народа густом гомилом. Тужни дом стоји отворен; И народ јури узбуђен. Тамо, на одру где високом, На узглављима свиленим, Књагиња спи у сну дубоком. Витези, књази снуждени, Око ње стоје; гласи трубни, Тимпани, рози, гусле, бубњи Грме над њоме. Отац њен, Претешком тугом изнурен, Крај ногу кћери у сузама Припао немо с сединама; А близу њега блед Фарлав, — На лицу страх му и досада — Од раскајања трепти сав. Настаде ноћ. Нико сред града Не склопи трепке уморне; Тискајући се, другар другу, О чуду сваки умује, И супруг млад своју супругу Заборављаше ноћи те. Но таман месец, ноћи владар Пред зором скри се у затон, Кијево снађе нови удар. Узбуна, клици, шум и звон, Одјекну свуда. Кијевљани Над грацким врве бедемом… А тамо: сред магла јутарњих Шатори бели за реком, Штитови јасно одблескују, Коњици пољем подвикују, За собом дижућ’ густи прах; Таљиге у ратничкој спрези И огањ по брдашцима. Несрећа! то су Печењези! Но у то време мудри Фин, Духова моћни властелин, Суморне своје сред пустиње Мирним је срцем чекао, На неизбежни дан судбине Који је давно жељкао. У немој пусти степа знојних, За дивљих гора даљни сплет, Станишту ветра, бура громних, Где и вештица смели лет У позни час се не узвија, Долина чудна ту се свија, А у тој дољи кључа два: Из једног ''жива'' вода бије, Жубори шумно весела; Из другог ''мртва'' вода лије. Свуда је тихо, ветар спи, Пролетњи не трепери чар, Столетно борје не шуми, Не лећу птице: у летњи жар Ту јелен не сме жеђ да блажи; Суморна, нема, с искон света, Духова овде страшна чета Обале сане помно стражи… Пустињик с празним крчазима Створи се пред тим изворима; Пренуше дуси иза сна, И расуше се у забуни, А старац тајним водама Сагнув се, оба суда пуни. Затим, ишчезну као сен. И обрете се изубаха Тамо где Руслан убијен Лежи у крви и без даха. Наже се он над витезом И попрска га мртвом водом, И засја рана за раном, А труп лепотом блесну дивном: Старина потом водом живом Покропи њега, и у трен Силама новим поткрепљен, Младошћу заблиставши дивном, Устаде Руслан на ведар дан; Очима жељним немо гледи И као сенка, несвесни сан, Пред њиме прошлост трне, бледи. Но где је мила? Он је сам! У том се трже. Мудри Фин Зовну га и загрли живо: „Сврши се судба, сине мој! Блаженство тебе чека само: Крвави сад те зове пир, Ужасом мач ће севнут твој; На Кијев сић’ ће тихи мир, И Људмилу ћеш наћи тамо. Ево ти прстен заветни, Њим такни чело Људмиле И мађиске ће минут силе, Врази ће дрхтат проклети; Настаће мир и пашће злоба, Достојни среће буд’те оба. Збогом на дуго, витеже мој! Дај руку… там, за врати гроба Пријатељ ће те видет твој!” Рече, ишчезну. Опијени, Изненађењем пламеним, Руслан, у живот повраћени, Подиже руке пут за њим… Но ништа више не чу потом, Руслан је сам у пољу пустом. Скочи, с кепецом за седлом, А нестрпељив Русланов коњ, Трчи и хрже, машућ’ гривом; И већ је Руслан у седлу свом, Коњиц га носи здрава, силна Преко дубрава и долина. Но какав страх и ужас жив Показа Кијев опсађени! На њиве поглед обратив Народ, невољом престрављени, Стоји на кули, стенама, Небесној он се казни нада, Тужно је свуд по кућама, Страх и тишина свуда влада. Сам, покрај кћери уснуле, Владимир молитви се дао; А храбрих витезова збор, Верних кнезова с њима хор, Крвном је пољу хитао. Ограну дан. И врази сви С гора су зором потекли; И необуздане те гомиле Ко талас доље поплавиле И јуре стени Кијевској; У граду трубе загрмеше, Плануше борци полетеше, На сусрет борби јуначкој; Сукобише, се плану бој. На помол смрти лете коњи, Мачеви гребу, оклоп звони, Од стрела облак узви се; Ко муње борци похитали Коњаници се измешали. Збијени, као густи рој, Са стројем ту се коље строј; С коњаником се пешак хвата, Ту преплашеног видиш хата; Рус пада, тамо Печењег, Тамо клик битке, онде бе́с; Тај опаучен чворноваком, Онај прострељен стрелом лаком. Онај под штитом придављен, Помамним коњем разгажен. И бој се био све до ноћи, Победу нико не слави. За гором тела крвавих Склопише борци сане очи. И крепак беше њихов сан; Који пут тек на пољу битке Чуо се уздах немоћан, И руских витеза молитве. Пред зору трне, бледи сан. Сребри се талас у потоку, Плашљиво помаља се дан Замагљеноме на истоку. Брда су тихо рудила И небеса се будила; Још само немо и спокојно Санак што чува поље бојно. Но шта би: печењега стан, Узбуђен шумно из сна прену, Ненадно бурни сукоб севну; Задрхта срцем Кијевљан Безредно стреми у јатима; Кад: ал’ у пољу међ вразима, Под штитом, блештећ’ ко у пламу, Чудноват витез, у помаму, Ко бура тутњи, коље, руби, У рог громовно, с коња труби… Руслан је то. Ко божји гром Наш витез бије басурмана, Јури, с кепецом за седлом, Преплашенога посред стана. Где грозним мачем он завитла, Где срдит коњиц пролети, Свуд глава с плећа полети, Гомила пада валовита. У часу покривен је луг Са гором трупина крвавих, Смрвљених, живих и безглавих; Сломљена копља, стреле, лук. На трубне звуке на глас боја, Витези храбро славенски Хрле за трагом свог хероја… О, гин’те, басурмански пси! И печењеге ужас сколи, Налетач бурни и охоли Коњима лети расутим. За борбу нико нема воље, Већ с дивљим кликом кроз прашно поље Беже пред мачем кијевским, Намењени на жртву аду; Мач руски ствара крвав пир, Ликује Кијев… Већ по граду Витешки лети богатир; У десници му мач победни, Копље, ко јела голема, И крв низ оклоп лије медни, Лелуја брада са шлема; Лети надеждом занесени, Кроз народ бурни у књажев дом. Радошћу народ опијени Кличући стреми витезу свом — Књаза је радост оживила. У неми он улази трем, Где чудним санком спи Људмила; Владимир тугом саломљен Крај њених ногу сетан стоји; Он беше сам. Другове све Одвуче собом бој крвави, Но с њим је Фарлав, незнан слави, У књажев двор се забио, Презревши душом буру стана, Собна је врата стражио. Но чим угледа он Руслана, Смрзну се крвца у тај час, У грлу страшљив премре глас, Без чуства на колена паде… Издајник чека руку правде! Но Руслан с тајним прстеном Уснулој Људмили одлети, Принесе к лицу њезином… О, чуда! — млада Људмила, Уздахнув откри светле очи! Чини се да се премила Дивила тако дугој ноћи; Изгледало јој: санак бон, Чараше маште њој нејасне; Погледа боље — то је он! У загрљају је књаз прекрасне. Ускрснув, душом пламеном Не чује ништа Руслан врли; Старац у часу радосном, Плачући, милу децу грли. Чиме да свршим дуги спев, Ти се досећаш друже мили! Неправи старчев гасну гнев; Фарлав пред њиме и Људмилом Пред ноге Руслану паде, Коварство мрачно признаде; А сретни књаз му милост даде. Мађијске силе лишеног Примише грбу у двор тај; И светкујући беде крај Владимир, сред собе високе, Пирује међу својима. Дела давно минулих дана Предања старине дубоке. </poem> </div> </div> == Извор == ''Дело'', новембра 1904. Тридесет трећа књига. Свеска друга. Стр. 249–258. {{ЈВ-аутор|Драгутин Илић|1926}} [[Категорија:Руслан и Људмила]] bam7dj3cs6t47k0zp6r6q4tn74z9m99 0 60958 147529 146792 2026-10-07T11:46:30Z Coaorao 19106 /* */ 147529 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Скерлић]] | Писма из Загреба | 1889. | | Садржај | }} <Center> [[Писма из Загреба/I|-{I}-]]<br> [[Писма из Загреба/II|-{II}-]] </Center> <center>{{ЈВ-аутор|Јован Скерлић|1914}}</center> [[Категорија:Јован Скерлић]] gu1kyy1hylxek79d0jggr21f2v4nycq 147530 147529 2026-10-07T11:46:37Z Coaorao 19106 /* */ 147530 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Скерлић]] | Писма из Загреба | 1899. | | Садржај | }} <Center> [[Писма из Загреба/I|-{I}-]]<br> [[Писма из Загреба/II|-{II}-]] </Center> <center>{{ЈВ-аутор|Јован Скерлић|1914}}</center> [[Категорија:Јован Скерлић]] lw6cyw98gox7emw67m8ybhp1tjmoya5 0 60959 147532 145833 2026-10-07T11:48:02Z Coaorao 19106 /* */ 147532 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Скерлић]] | [[Писма из Загреба]] | 1899. | [[Писма из Загреба|Садржај]] | '''-{I}-''' | [[Писма из Загреба/II|-{II}-]] }} <center><div style="text-indent:0%; width:90%; text-align:justify" > ​{{Центар|ВЕЧЕРЊА СВЕТЛОСТ}} {{gap}}Велика дворана Форстерова хотела била је дупке пуна. За столовима је седело до пет стотина лица, која су дошла да одаду почаст заслужноме Старцу. Седе власи његових вршњака који су слушали звона на буну Четрдесет Осме, и црне, бујне косе младога нараштаја; бела, фина лица женска и широка плећа људска, декорисани фракови и живописно босанско народно одело, високи фесови и ниске личке капице, све се то стопило у једну дивну и хармоничну целину. Био је престао звекет ножева и виљушака, келнери су мање журно прелетали кроз дугачке редове столова, и већ су почеле утврђене здравице. На много љубазних и топлих речи устао је и Змај да одговори. Стари песник је много остарио, бразде су испрекрштале његово лице, глас му је тако тих, да су једва најближи могли чути. Захваљивао се свима, простим, топлим, скромним речима. А скромност је увек била једна од његових најлепших особина, и то у толико пре што су људи његова поколења толико волели позирати. Сетите се г. Лазе Костића! Из благодарности на лепим речима и лепим жељама, он је целу ову свечаност назвао ''вечерњом светлошћу'' свога живота!<br /> {{gap}}Вечерња светлост! Срећан израз! Да, то је одиста била светла захвалност целога једнога народа сину своме који му је пуних педесет година тако предано, тако честито и тако корисно служио! То је вече одиста било светло, осветљено жарком, рујном светлошћу једног лепог, топлог, летњег дана! ​<center>*</center> ​У суботу, 11 јуна, доста мртве улице загребачке почеле су оживљавати. Многобројна изасланства са свију страна долазила су. У вече је био састанак гостију, а универзитетска омладина (из Загреба, Беча, Пеште, Петрограда, Граца, Инсбрука и Београда) састала се у гостионици ''код Гундулића''.<br /> {{gap}}Осванула је недеља, дан саме свечаности. За време службе у цркви омладина је држала састанак у српској основној школи. Било је речи о приликама у којима живи и наша омладина, о циљевима њеним и начинима како да се отргне из тога општег мртвила и нерада. После тога, нас неколико били смо се нешто мало задржали пред школом, и када смо дошли до зграде ''Хрватскога сокола'', где је требала да буде свечаност, издалека чусмо нејасну вику, а затим јасно: „Apcug Vlasi! Pereant! Pereant!” Затим, једна гомила од 50–60 ђака, бежи ка Универзитету, и један жандарм, који голом сабљом удара где кога стигне. Пред самом зградом, г. Сандић, професор из Новога Сада, сав искаљан јајима, причао је свој доживљај и препирку са једним католичким попом који је дражио демонстранте; г. Бимбић из Београда, (велики поштовалац поезије у опште, а Змаја на посе, који је не као изасланик него као одушевљен човек дошао на прославу), био је такође испрљан и исправљао је улубљени цилиндер. Једна госпођа исто тако брисала је своју црну свилену хаљину.<br /> {{gap}}Лепа и велика зграда ''Хрватскога Сокола'' била је препуна. Свечаност је отворио председник приређивачког одбора за прославу, г. Др. Богдан Медаковић. Затим је изабрана депутација која је имала у име збора да позове и доведе Змаја на саму прославу. У депутацију су ушли: г. Сандић, професор из Новога Сада, загребачки прота г. Амбросије Павловић, г. Шантић из Мостара, г. Бешевић из Загреба и ја. Одмах после тога почео је читати свој говор г. Андра Гавриловић, који нисам никако чуо. Кад смо стигли у Змајев стан, затекли смо га узбуђена, и пажљиво је саслушао кратак говор г. Павловића.<br /> {{gap}}Када смо се са Змајем вратили на свечаност, г. Гавриловић је био свршио говор. При Змајову уласку, цела дворана скочи на ноге и неколико минута зграда се у правом смислу речи тресла од силнога клицања. Г. Медаковић поздрави слављеника, и тада отпочеше честитања појединих корпорација. Г. Др. Ажбот, на приличном српском, поздравио је у име Маџарске Академије Змаја, нагласивши његове заслуге на превођењу маџарских песника. Г. Гершић говорио је у име наше Академије, г. Пера Ђорђевич у име Књижевне Задруге, г. Антоније Хаџић у име Матице Српске и Кишфалудијева Друштва, г. Таушановић у име нашег Новинарског Удружења, г. С. Поповић у име Текелијанума у Будим-Пешти, наша маленкост прочитала је адресу Београдске Великошколске Омладине и казала неколико речи уз то, г. Душан Поповић из Загреба прочитао је адресу српске универзитетске омладине из Загреба, Беча, Пеште, Граца, Париза, Петрограда, Инсбрука, г. Шантић је предао леп сребрн венац од мостарског друштва „Гусле”, затим су се низале многобројне корпорације, представници општина (нарочито босанских), читаоница, певачких друштава, говорила је поред осталих и једна госпођа и једно дете. Сви нису могли лично честитати, и свечаност се морала недовршена закључити, јер је било већ 1 и по по подне.<br /> {{gap}}Банкет је почео у 2 часа а трајао је до 6 увече. Сви изасланици и приличан број загребачких Срба, на пет стотина лица оба пола, било је на окупу. Од изасланика било је из војводине врло мало, из Србије прилично, али скоро највише из Босне и Херцеговине, међу којима и неколико Мухамеданаца. Говорили су г.г. Медаковић, Димовић, Јован Живковић, Гершић, Љуба Живковић и госпођа Савка Др. Јована Суботића.<br /> {{gap}}У вече је био концерат са игранком у ''Хрватском Соколу.'' Поред Загребачког Српског Певачког Друштва учествовали су још: г. Жарко Савић, Митровичко и Карловачке [] Певачко Друштво. Домобранска музика која је имала да свира била је отказана, и тек кад се телеграфисало маџарском војном министру, наређено је да мора свирати. Војска је била око целе зграде, али демонстрација се извршила на други начин. Демонстранти су у групицама ишли по вароши. Разбијали су прозоре на колима и бацали јаја унутра, хватали појединце и ударали их штаповима и боксерима, полупали прозоре на Српској Банци, Основној Школи, српског гостионици, на стану господ. Медаковића и још неколицине познатијих Срба.<br /> {{gap}}Сутра дан, како је време било рђаво, није се ишло на Плитвичка Језера.<br /> {{gap}}И тако је ''вечерња светлост'' песникова, ова лепа културна слава целога српскога народа, помућена црним облацима, кишом и градом убилачкога и одвратног обостранога шовинизма. О овим срамним и жалосним догађајима, писаћу у идућем чланку и онако како је било, отворено и искрено. У овом случају рећи истину не само да је дужност него је и потреба. </div></center> == Извор == ''Звезда'', 20. јун 1899. Бр. 62. Стр. 494—496. {{ЈВ-аутор|Јован Скерлић|1914}} oxwo75t2vlsl6ip21y8loqzv7j35wk1 0 60960 147531 143766 2026-10-07T11:47:52Z Coaorao 19106 /* */ 147531 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Скерлић]] | [[Писма из Загреба]] | 1899. | [[Писма из Загреба/I|-{I}-]] | '''-{II}-''' | }} ​{{Центар|ПЛОДОВИ ШОВИНИЗМА}} <div style="width:40%; margin-left:auto;"> <poem> Не онако, него яко! Домовина — ниєл’ Нашка? А Илирска — ниєл’ Србска? — Ей да яко, свеєднако, Єзикъ явля сарца’ глась! ​ ''Антун Михановић'': „Гласъ оли чутъ?” („Уранія” за год. 1837.) </poem> </div> {{gap}}Тако је пре шездесет и две године, у једном старом београдском алманаху, певао песних [''-{sic}-''] хрватске химне ''-{Liepa naša domovino}-!'' Половина века је прошла а ми, и Срби и Хрвати, не само да нисмо у томе погледу и један корак учинили напред, него смо, на жалост и на срамоту, још и назадовали. Време нас ничему новоме није научило, и оно добро што се знало заборавило се. Фаталност народа и људи који се котрљају у пропаст!<br /> ​{{gap}}Један од наших одличних публициста рекао је једном приликом, да је такозвано српско-хрватско питање највећи политички парадокс који је икада постојао. И то колико је лепо толико је тачно казано. Јер, то племенско прогоњење и бесциљно супарништво није национална, етничка борба, то је нешто налик на средњовековне међусобице талијанских републичица, француских вазалија и малих немачких кнежевина. У њима, у колико су стране биле слабије, у колико је било мање разлога и смисла за крвљења, у толико су те борбе биле љуће и огорченије. Данас су и материјални услови живота и најобичнији здрав разум утрли сваку успомену на крваву и братоубилачку прошлост, и о тим борбама причају само пожутеле кронике. Али на жалост, тако нешто ми гледамо својим очима!<br /> ​{{gap}}​Данас се народи не групишу по религији; историја и филологија, археологија и палеографија, данас не решавају о националним споровима; прву реч данас воде реалне потребе, реални услови живота једнога народа. Мање јединице националне, у великој борби која се води, саме за се не могу опстати и напредовати, и оне, место ''борбе за опстанак'', стварају ''удружења за опстанак''. Из покрајинске анархије кристалисале су се велике државне агломерације: Саксонац и Баварац, Малорус и Великорус, Француз са Севера и Провансалац, Ломбарђанин и Калабресац данас су локална имена. И тако је морало бити; у томе је било питање ''бити или не бити!''<br /> ​{{gap}}​Те тако просте и појамне истине ми мали буџаклијски народићи никако не можемо да схватимо. Из исте материје од које би се на Западу направио један здрав и снажан народ, код нас се створило три или четири слаба народића претенциозна, нетрпељива, искључива слепа према рођеним интересима. Борба коју воде међу собом то је апсурд који се једва може појмити, комедија исто толико жалосна колико и смешна. Последња сцена која се одиграла у Загребу, приликом прославе Змајеве, у томе погледу је врло карактеристична.<br /> ​{{gap}}У овој ствари коју сам рођеним очима гледао, и о којој сам имао прилике да се разговорим „на лицу места” и са самим Хрватима, мислим да могу рећи ако не целу истину, а оно бар мишљење које садржи један део истине.<br /> ​{{gap}}Као што је познато, српска бирократија — ја хотимично не кажем Срби, српски народ — у Хрватској је стуб владе бана Хедерварија, и врши скоро ону исту улогу коју и хрватска бирократија у Босни и Херцеговини. Одмах ће се рећи, да је њих невоља отерала у владин табор. Србима је било много горе када је власт била у рукама чистих Хрвата; „бан пучанин”, песник Мажуранић, сурово је гонио Србе, и поред духовне дао и телесну слику једнога аге Ченгијћа. Но то је изговор да се остане у топлим чиновничким гнездима, да се утишка рођена савест, али да није тако, сведок је незадовољство народно, избори за српски сабор у Карловцима, на којима су потпуно пропале те скутоноше владине, и незадовољство које је у круговима истински родољубиве младе интелигенције, саме омладине. Хрвати страдају од садашњег стања у Хрватској, исто онолико колико и маса тамошњег српског народа, и они бацају кривицу на Србе. Грешка је њихова у томе што су сами они допринели таквоме стању ствари, и што прекор може да падне само на српску бирократију и српску буржоазију у Загребу.<br /> ​{{gap}}Када ствари тако стоје можда није било најтактичније држати прославу у Загребу, или је требало изводити је бар са више такта и обзира. Претпоставите случај, да ми у Србији имамо румунски национални покрет, да наши Румуни приређују румунску националну свечаност у Београду и да на њу дођу Румуни из Румуније и Ердеља! Ми срећом нисмо шовинисти, али нам одиста не би било пријатно! Рећи ће се: али Срби и Хрвати су један народ, у Хрватској је једна трећина становништва чисто српска. Срби су ону земљу крвљу својом затапали и на својим је леђима подизали, они нису у туђини него у својој кући. Тако би требало да буде, жалосно је што се другаче мисли, али овде није реч о ономе што би требало да буде него о ономе што сада јесте. И када је све тако, онда је била дужност људи који су спремали прославу да буду што тактичнији.<br /> ​{{gap}}Уверавао ме је један млад Хрват, да је било могућности да и Хрвати узму учешћа у овој свечаности, шта више, да се обе завађене стране још и зближе, Хрвати воле Змаја. У сред оних скандала ни један хрватски лист није рекао ниједне рђаве речи о Змају. ''Vienac'' је донео једну песму и један чланак о њему, друштва и појединци су писмено и усмено честитали, на чему се Змај на прослави захвалио. У томе је једна врло лепа страна његове поезије, што је био добар Србин без трунке шовинизма — а то и јесте право родољубље. Он је чувао своје, али није туђе отимао. У ражагреној борби са Маџарима, он је лепо умео да одвоји званичну, бирократску Маџарску од народа маџарског, кога она исто тако дави као и српски народ, и Змај има само симпатичних речи за Маџаре; у најгорим тренуцима, када је кретенска реч ''Нема Срба'' била девиза болесних апостола Старчевићевих, он је проповедао слогу између оба дела нашега народа. Име Змајево у српско-хрватском питању значи један програм, програм слоге и заједничкога рада. Од прославе Змајеве, са нешто добре воље са обе стране, могла се направити једна величанствена манифестација братства. Место тога, шта је шовинизам учинио!<br /> ​{{gap}}Половину греха сносе приређиваћи [''-{sic}-''], и то утолико више што су врло добро знали каквих лудака има међу Хрватима. Приређивачи су чинили низ грешака које нама овде, који смо на те ствари у стању трезвено да гледамо, могу изгледати ситне, али које тамо, у оној електричној атмосфери, значе читаве догађаје. Када су позивана хрватска друштва хотимично се избегавала реч: хрватски. Хрватском ђачком друштву „Звонимир” послата је позивница са оваком чудовишном адресом: „славјанском опшчеству Звонимир!” Прослава је била у згради „Хрватског Сокола”, а објављено је да ће бити у згради „Сокола”! На неколико дана пре прославе, писао је „Српски Глас” ово: „Док ви причате о хрватском територију, који је и мртво слово и мртва ствар, ми ћемо Срби, живи и весели, скакати по њему и на њему ћемо славити најсрпскије славе.”<ref>Наведено у „-{Obzoru}-”, број 144, од 26 липња.</ref> Шта је то? То је нова варијација песме „Нема Срба”, шовинизам, ординаран шовинизам!<br /> ​{{gap}}Код једнога дела Хрвата те манитости су традиција, оне су духовни завештај њиховога пророка Антуна. За све време док смо били у Загребу, ми смо за њихове листове били -{ćirilaši, grčko-iztočnjaci, „Srbi”, Vlasi}-, и тако даље! Они су том приликом протестовали како у Загребу смеју излазити српски листови! Као хистеричне жене њих је све раздраживало: зашто је ћирилица на некојим зградама, како смеју ићи кроз варош ићи колица са натписом „Српска Штампарија”! Сама демонстрација је била једна саблазан. Образовани људи су се дотле срозали, да нападају слабе жене и да се пиљарички бацају јајима. Ако су мислили на кога да пљуну, пљунули су самима себи на лице. То је толико одвратно, да већ не личи ни на шта! {{Центар|<nowiki>*</nowiki><br /><nowiki>*      *</nowiki>}} ​{{gap}}У Средњем Веку лекари су били једном великом препирком подељени у два непријатељска табора. Једни су тврдили да је антимон, дар небесни, лек од свију могућих болести, други су додавали да је то најстрашнији отров који је икада постојао. Свађало се и на катедри и на калдрми; на универзитетским диспутима долазило је до туче и до разбијених глава — све због тога да ли је антимон лековит! Лекар Еузеб Ренодо писао је књигу „Оправдан антимон”, у којој је одмах у почетку изјавио да неће вређати своје противнике, „ма да се, вели, с правом могу назвати највећим злочинцима и највећим убицама?”<br /> ​{{gap}}​Ах, антимонисти српски и хрватски, какав грех мичете себи на душу! Један исти народ, једнак и по језику, једнак и по потчињености, једнак и по беди, једнак и по незнању, поделили сте у два крвничка табора! Песница им за вратом, колено туђинско им на грудима, народни живот систематски се трује, бесправност народна скоро потпуна, а они се свађају око Звонимира и Душана! Упропашћен и српски и хрватски сељак оставља земљу коју му је дед крвљу а он знојем натапао, и за крухом емигрирају чак у Бразилију; у дубинама народним мрак, незнање, неписменост, а они се препиру о српској и хрватској „култури”! Спорта ради и шпекулације ради, политичари се препиру ко је коме „покрао” језик, а народ, муж загорски и паор сремски, вапије за лебом само на једном језику којим можда још неће дуго говорити! {{Центар|<nowiki>*</nowiki><br /><nowiki>*      *</nowiki>}} ​{{gap}}Ма како јеретични изгледали ови редови, ја сам их написао са најдубљим уверењем да овако стање ствари води нашој заједничкој пропасти. У Хрватској маса народа почиње са здравим својим инстинктом осећати апсурдност такве борбе, у млађем нараштају, и хрватском и српском, постоји уверење да има само једно родољубље: заједнички рад на слободи и благостању овога измученога и растрзанога народа. == Напомене == <references/> == Извор == ''Звезда'', 24. јун 1899. Бр. 62. Стр. 501—502. {{ЈВ-аутор|Јован Скерлић|1914}} eadstkbp9awqdt45bfmrko3wy0qjgbm 0 61074 147494 146381 2026-10-06T18:31:42Z Galicijac 19151 Исправио заглавље. 147494 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Симо Матавуљ|Симо Матавуљ]] | [[Бакоња фра Брне]] | | [[Бакоња фра Брне/VII|-{ШТА СЕ РАДИЛО У БУКАРЕВО ВРИЈЕМЕ}-]] | [[Бакоња фра Брне/VIII|-{УЖАС}-]] | [[Бакоња фра Брне/IX|-{МНОГЕ РАЗЛИЧНОСТИ}-]] }} Фратри и ђаци стадоше се мотати у сумраку по цркви, не смијући се раздвајати. — Отвори велика врата! — викну најзад Вртиреп. Тада тек видјеше сав ужас. Ни на једном олтару не бјеше ништа златна ни сребрна, свете трпезе испреметане и искаљене, по поду свијеће, књиге, палме... Тако се шта могло видјети само у старо вријеме кад су јањичари пустошили! Вичући од ужаса, пођоше сви у гомили пред главни олтар. Св. Франи однијело с главе златну круну, а са груди му три низа драгоцјених завјета. Па као да то не бијаше доста, него му још провртило ножем једно око, а угљеном огарило му наусницу! Па однијело испред њега велико кандило и три мала; па однијело испод њега златну кутију у којој се храни пресвета оштија; па однијело старинску причесну чашу, сву од злата, прилог босанског краља Стјепана Томашевића, коју су фратри њекад отуда донијели; па однијело шест тешкијех сребрнијех свијетњака, такође старинских; па однијело... а шта није однијело што је ваљало! — Е, е, е — поче Тетка. — Е, е, нека сад ко рече да су ово учинили приковођани и наше слуге, а не ркаћи! — рече Вртиреп. Упутише се да прегледају први олтар надесно, али у тај мах утрча Балеган са раширенијем рукама, па се обрну три-четири пута у ковитлац, па потече ка великим вратима, вичући: — Умра је! Умра је! — па ста звонити, одскачући лакат од земље. Помислише да је кувар напрасно полудио, те пођоше к њему, али с малијех врата привуче им пажњу помагање фра-Брнино, који викаше са тријема: — Та излазите, излазите, видите шта је томе!... Ко то лежи кâ мртав? Изађе Дувало на тријем, огрнут раканцем, па виче: — Ко је убија редовника? Који је то погинуја? А јадни гвардијан лежаше наузнак, модра лица. Сви изгубише свијест, сви говораху у један мах, мотајући се око њега. Балеган једнако звоњаше, вичући њешто. Најзад, Наћвар и Дувало разумјеше да је и црква похарана, те уђоше у њу, а кад видјеше грдило око себе, погледаше се у очи, сумњајући да ли сан је или јава. Сад их прену граја слугу испред великих врата, те потекоше тамо, али не могоше изаћи од Балегана, који је одскакао. — Прикини одма! — викну дувало, а кад га кувар не послуша, он га ухвати за ухо и одмакну, па поче говорити слугама: — Куда ћете ви амокарц?... Ти ајде, а ти стани... не, него ајте сви, сви, један тамо, а два овамо... — За ликара у град — додаје Брне. — Ама, шта је јопет? — пита млинар. — Како шта је!? Умра је гвардијан... — Гвардијан умра! — Станте сви! — викну Вртиреп, дотрчавши у тај мах. — Ајте наоколо у манастир! Па одгура фратре и кувара у цркву, закрачуна врата изнутра, па изађе пред њима у двориште... Кад слуге уђоше с друге стране, наста опет метеж и вика. — Дакле, умра гвардијан!?... А ко вели да је цркву поробило!?... Ај, да видимо! — Натраг — викну Вртиреп, па видећи да их не може уставити, истрже пушку иза паса млинарева, натегну је и напери у гомилу... — Натраг, пасји скоте! Нико да се одавде макâ није, него да ме свак слуша... Ножић ми дај когод и воде донесите! Та не видите ли да је човик при смрти! Брзо, двојица донесите штрамац (душек) из његове камаре. Ножић амо или бритву! Вртиреп тури пиштољ за свој коноп, па хитро распори мантију гвардијанову и резну му мишице на два мјеста, па га попрска водом и нареди да га пренесу у собу. Мачка остави пред црквенијем вратима да стражари, а он пред осталијема отиде у манастирско „шкриторје“ (писарницу), те хитно написа два листа. — Јево дви књиге, једна суду а друга ликару. Даклен, који може припливати, па да нађе добра коња прико воде, ћа да оде у вас трк у град? Алате, момци, јер дајем три талира јабуке! — рећи ће нови привремени старјешина. — Није то збогу јабуке, него... оћу покушати, ако ћете викнути приковођанима да ми даду коња! — рече Дундак. — Ја би се најбоље поуздâ у Букара — рече млинар. — А, збиља, ди је Букар?... Камо га?... Брзо по њ! Шкељо отиде да га тражи. Вртиреп и Тетка изађоше с млађима пред манастир. Остали фратри отидоше ка гвардијану. Дуго су тражили Букара. — А ко зна да није он баш и учинија сав овај покор! — вели Дундак свлачећи се. Говедар му везиваше хаљине на једну мотку. — Тебика је увик до спрдње, пијаницо — рече Тетка. — А мени је баш за мисâ шта је са сиромајом! — Не триба му се бојати глави, дуовници — вели ковач. — Букар је страшљив кâ коза, па се припа, па се забија нигди у ракитама, а измилиће кад огладни. Дундак заплива, држећи једном руком мотку са гуком хаљина на врху. Сви сачекаше докле он преплива, док се обуче и отиде у село. — Ближи прековођани, како већ видјесмо, пошли бјеху за Срдаром и Бакоњом низ воду. — Тада Вртиреп нареди преосталој четворици слугу да пазе неће ли они са Срдаром довући сплату, а ако то буде, нека им помогну, а један нека дође у манастир да му јави. Па он и Тетка отидоше ка гвардијану. Сви шест фратара остадоше њеко вријеме крај болесника, коме се само по дихању могло познати да је још у животу, па, оставивши код њега ђаке, они отидоше у цркву. Испред св. Јеронима бјеше такође однијело све, али њега не бјеху лупежи нагрдили. — Види се, да су имали ришпета, јер је брадат, кâ какав њиов калуђер! — рече Вртиреп. На другом и на трећем олтару свете Вићентија Перејра и Рока бијаху безбожници испрорешетали. А на четвртом гдје бијаше насликан свети Брнард, који кличе и дигао руке пут неба, лупежи му растегли брк с уха на ухо, тако да се и Вртиреп мало осмијехну. — Ма, убија и’ бог, како су имали вримена да се играју! — чуди се он. — По свој прилици ушли још с вечера. И није и’ било мало. Једни су чистили овдинак, а други чували на возу, докле смо ми јегленисали у мађупници. — А шта би било да је који од нас изашâ — пита Брне. — Е, шта би било! Штедили би твоју липу главу! — рече Вртиреп... — Ма збиља, ми се не питамо: куда су антикристи ушли, кад су обоја врата била затворена! — Јево трагова од опанчина — вели Тетка. — Ја одавно то гледам. Јево и’ иђу у шакриштију (ризницу). Ајмо тамокарце. Ризница се избочила у гробље, а улазак је у њу иза главног олтара. Свуда наоколо бјеху старинске скриње од ораховине, пуне црквенијех ствари и хаљина; скриње бијаху обијене и испремештане. Једини прозорак, на коме су дотле биле јаке гвоздене решетке, сад стајаше разјапљен. — Даклен, овуда су ушли! — Како су могли изврнути гвожђа? — Не видите како? — вели фра-Тетка. — Три-четири антикриста свана поткопали ћускијама прагове, па и заједно с причагама извалило. И морам признати да је то врло вишто, јер се зид с оне стране мрви кâ крув. Види се, види да су унапридак све знали и проштудијали, а то је могâ учинити човик који је подуже овдинак боравија. — Даклен, опет сујма мора пасти на Стипана! — вели Дувало, пропињући се, те промоли главу кроз прозор. — А јест, душе ми, све како ти кажеш! Јено решетке циле цилцате, а три се прага држе заједно, а четврти се разбија на два комада. Пошто се сви обредише гледајући кроз прозор, вратише се да прегледају и остала три олтара, која бјеху похарана и оскврњена као и остали. У томе их затече подне. — Шта ћемо сад? — пита Вртиреп... — Опростите, браћо, ја се не намећем кâ старешина, али, видећи да сте ви изгубили главу више него ја, ја... — Ти си се понашâ кâ прави човик! — рече први Тетка — и ја ти зафаљујем! И сви почеше хвалити Вртирепа. — Е, дакленка шта ћемо садак? Јево већ дванајст ури. О официјама и другим службама не може бити ни говора. Триба да цркву запечатимо доклен не дође комшијун из града. Па јето нема ни сплате ни бродова... — Па ајдемо да штогод појидемо. Нећемо, зар, да сад још цркавамо од глади — рече Брне и оде први. Другови му запечатише врата, а на прозорак ставише двије палице на крст, па га стигоше у ручаоници, гдје Грго изнесе зеља и сухе рибе. — Дакленка си се ипак побринуја за ручак, вридни наш Грго — вели Блитвар. — Евалај ти га! — А шта ће се, дуовници! Божја је воља да човик мора исти докленка је жив, па се не знам шта догодило! Али, вирујте ми, ја сам још изван себекаре. Ови страшни догађај узеће ми најмање пет година живота! И још је нико има душе да ме потеже за уво! Еј, еј... Дувало поче јако кашљати. — Та-а-ко! — поче фра-Брне. — Пет година, велиш! Ја би приста и на десет за менека. Ја не знам шта ће с меном бити! — Не бојим ти се ја глави, Брне! — рече му Вртиреп. — Ниси ти примека срца, иако ниси зâ човик! Него чувај се, да ти... крк!... знаш, да ти не кркне жила ка сиромају фра-Вици јутроске. — Али ја нисам никада млого пија. — Ниси пија, али млого се раниш и млого лежиш! А сам кажеш да те од никога вримена штипље за палце од ногу. То може бити подагра, кâ покојном фра-Фелицијану. — О, боже сачувај и блажена Дивице!... Шта говориш?... Прођимо се шале и задиркивања на овај црни дан, на који ће све кршћанство процвилити... Дође Шкељо. — Јето вуку сплату и бродиће! Пуни су приковођана. — Добро је и то у воликом злу! — рече Вртиреп устајући. — Ајдемо, браћо! — Ма ја не би пуштâ пук амо за данас и сутра! — опази Тетка. — А како ћемо им забранити!... У манастир можемо да и’ не пуштамо, али најпосли, нека и’ исприд мађупнице! Десетак приковођана вуцијаху сплату (весла бјеху потопили лупежи) пуну људи, међу којима бјеху Срдар и Бакоња. А бродиће бјеше однијела вода. — Све сам чуја и разабрâ, све... и за цркву и за гвардијана! — рече Срдар излазећи с натегом. — Ја не могу више! Добро ће бити, ако и ја не платим главом. Иђем одма да легнем. Наредите да ми се донесе у камару вруће ракије. Заиста изгледаше човјек као да је годину боловао! За њим се извере Бакоња, такође једва се држећи на ногама. Стриц пође да га прати. — Та-а-ко! Божјаче, несрићо, губо, изроде, магаре од магарета. Тако, је ли? Ти да се јуначиш! Ти да се угледаш на онога манитова! Што би ја још доживија од тебе, кад би те крај себека трпија! Али је ово послидњи разговор међу намикарце! Сутра још нека те враг носи откуд си и дошâ, јер таки нису за редовнике, него за ајдуке. Ајде у чету Радекину, ајде се поајдучи кâ какав ркаћ, па арај цркве и манастире. Али Бакоња не хајаше за та ријечи, него узе сухе хаљине, па се склони иза врата да се преобуче. Тада Брне отиде у кујину и замоли кувара да му и синовцу однесе вруће ракије. Али кад њих двојица дођоше, Бакоња већ спаваше. Фра-Брни не оста друго, но да легне и он. У сумрачак пробуди се Наћвар њешто вољнији. — Дижи се, Иве!... Устани, моје дите, и донеси воде! — рече благо. Бакоња, јако зачуђен, пође. — Чинило му се да је протекла година, а не један дан откад је пошљедни пут ходио на чесму; чинило му се да се он прометнуо у њеко друго чељаде, и да се све око њега скроз измијенило, да је манастир много мањи, а тако исто и црква, да је вода око острва широка као море, а да се око воде, свуд наоколо, налазе њеки дивови, од којих стрепе чак и свеци у цркви, којима ни св. Фране не може ништа, но им допушта да му око ископају!... Обузе га велика туга и страх, и вјера му се помјери, те не знадијаше коме да се моли, пошто не бјеше навикао да се обрће правце к богу. Плачући горко, зажели смрт пријеку, „невидовну смрт“, која би га једнијем махом макла искрај злијех људи, искрај нејакијех светаца који нијесу кадри ни себе одбранити, а камоли ће њега!... Али до мало обузеше га друкчија осјећања: ражали му се њешто на Франу, Јеронима, Виценца, Перејра, Рока, Брнарда, доминика и Христифора; види их поништене, па му се ражали, па би хтио да их утјеши, јер му се тога маха чињаше да је над њима... Па онда се препаде од те помисли, јер му се видје да су свеци страшнији онако накажени и да су „могућнији“ но што бијаху прије... „Они су се притајили, па чекају вриме, кад се нико већ не надâ освети, да ударе изнебуа на проклетнике!“ — сину му кроз памет и крв му се запламти од бјеснила, те зашкргута зубима... Сад видје себе у фратарским мантијама на помамну коњу, са голом сабљом у руци; за њим се слегао сав кршћанлук, колико га је од мора до Козјака и Велебита, све, брате, по избор момци, коњици и пјешаци. Бакоњин коњ као и да не стаје на земљу, него као муња облијеће ту силну војску, а Бакоња на њему, држећи у лијевој руци крст, у десној ћорду, соколи љуте ратнике, па пред свима прегази њеки дуг мост, преко њеке широке воде и стани се у једну пространу раван. Ту најприје уреди војску, па под шатором очати свету мису, као што њекада чињаше фра-Иван Капиштран и Шурић дон-Стипан, прије него би на Турке јуришали. („Писме“ о тијем двама јунацима, „како их спивао фра-Качић“, слушао је Бакоња више пута од Лиса.) Затијем војвода Бакоња опет појаха дора од мегдана, и крену се пред својима на дивове. Иду, иду преко ширине, све тутњи пусто поље под њима. Кад се бјеху одмакли, сјети се војвода да је и фра-Срдарина међу војницима, па га стаде тражити, а кад га нађе, ижљуби се с њим, и смјеста га постави за главара лијевом крилу, а Вртирепа метну на крај деснога, а сам пред свима. Па онда сила пође зорније; али, након помањег размака, угледаше високе планине и под њима страшне дивове, који бјеху развили бојна крила да се једва могаху прегледати. Тада малакса срчаност војницима, па и војводи. Он стаде и устави војску, па страшнијем гласом ишчати тропар св. Франу. Кад сврши молитву, обрну се к непријатељима, али тамо мјесто џинова... шта видје? Буковичке гоље и раскалашни Котарани!... Тад се поврати срчаност војводи, те викнув: „Јуриш на ркаћине!“ погна коња у сав трк, а сви остали за њим... А ркаћи „плећи даше, и бјежати сташе!...“ Боже мили, што се од њих чини!... Кршћанлук их сијече, гази, куће им и цркве руши и спаљује, вјеша им калуђере за брадине!... Враћајући се са чесме, Бакоња је морао надокнадити све пропуштено чешкање. Доцкан у ноћ стиже из града „комишијун“. Дође Шкељо да то јави фра-Брну, те Бакоња изађе са стрицем пред манастир, гдје већ чекаху остали фратри. Четири лацманина одјахаше са коњâ, па Дундак за њима. — За дивно чудо, како сте могли стићи! — рече Вртиреп рукујући се са најстаријим. И сви се фратри томе чудише, а претур поче да се хвали како су све у кас дошли од града. Бакоња прихвати једну кожну торбицу, коју му пружи један млад господин, риђе браде, сух и живолазан. — Ко је овај јарчић? — запита Бакоња Дундака. — То је ликар. Чини ми се да је ркаћ, јер говори као и они. Господа све „пркелајући“ уђоше у манастир. — А ова је баба — претур! — говораше Бакоња гледајући са стране старога безбркога чачура. — А ко је онај погурени куљеша? — Оно је ађунта — одговори Мачак. — Кажу да је пуно учен човик, да уми латински кâ и фра-Тетка. За њима иђаше писар, висок, мршав, незнатан младић. Блитвар одведе „комишијун“ у трпезарију, а љекар с осталијема отиде ка гвардијану, те му, одмах отвори зажето око, које се склопи чим маче прстом; па му затвори друго, а оно се само отвори; па га ухвати за било, гледајући на свој часовник; најзад, намргоди се и запита Тетку: — Је ли овај ''човјек''...? — медик нагну палцем врху усана. — Па јест, прилично... мало и одвише ако хоћете — одговори Тетка, разумјевши мимику. — Камо торба? — рече љекар Бакоњи, па извади из ње њекаку зашиљену цијев, којој врх замочи у воду, а потегну к себи шипку из цијеви. Чинећи то говораше њешто талијански фратрима, који с великом муком обрнуше гвардијана потрбушке и свукоше му гаће. Да је ко рекао Бакоњи да ће се тога црнога дана још чему моћи зачудити, Бакоња то не би вјеровао, али кад видје шта љекар учини, Бакоња се пренерази... — Ето, тако ћеш му, дијете, опет пред зору учинити! — рече љекар Бакоњи, давши му штрцаљку. — Ја? — рече Бакоња блијед и сав се уздрхтао. — Не би ја то чинија ни своме ћаћи! — Мрш, козару зврљевски! — викну Вртиреп. — Ти да ми се ту размећеш, кâ да си ми ти ники господин, а не наш измећар! Мрш, с очију ми! Наћвар удари Бакоњу по глави. Послије вечере заврже се жив разговор између фратара и лацмана. Безбрки суђа канда бјеше шаљивац, јер се често сви смијаху. Пристав је мало говорио, али је свакоме потврђивао главом. Љекар, одмах послије јела, закурњави дебелу цигару, гледајући слике по стјенама. Писар одиста хотијаше да покаже како је размажен, те је ситно јео и сркутао, а дизаше чашу двама прстима. Говор је најпре текао о похарама. Судија исприча како су оплијењене четири латинске цркве те зиме у његовој области. Говорио је о чети Радекиној, која зимује по Котарима и по Приморју, а љети се станује по босанским планинама и допире чак до српске границе. Говорећи о јатацима судија настави: — Шве на Радека! Шве на Радека, а друга галијота шине краја на његово конто! — вели он. — А ди је то Радека?... Може он аривати ту, ту, ту, на шво мишто? Ето, мој гошподин, шетири колона пандура што увика шета тамо-вамо по Буковиша, по Котаре од једно шело до друго, од монтања до монтања, а Радека нима! — Нима, борме — рече Срдар смијући се. — Нима! А колико ше динара троши жа шпијуна, која каже: „Ето, Радека ту, на!“ А та ишта шпијуна Радека каже: „Ето пандура ту, бижи!“ Је тако, мој гошподин?... Ја вама кажа: Далмација има педешет иљад ајдук!... Ту нима римедијо (лијека), него вишала, вишала и вишала!... Преметнуше разговор на болесника. — Дакле, дотуре, шта вам се чини о нашем гвардијану? — Е, може остати, а може и умријети. — Чудне мудрости — шапну Бакоња друговима, који се бјеху збили на вратима. — Мудра ли је ова јарчина ркаћка, збогу које сам добија триску! О, да ми га је почешати по леђима. Љекар испири дугачак млаз дима, па им поче објашњавати што је капља. — Да оће бог дати да се освисти, те да га причестимо — вели Блитвар. — Боље би било да и не дође к себи, ако већ мора умријети — рече љекар. — Није то тако, мој дотуре — дода Брне — мале су муке на овоме свиту прима онима што нас чекају на другоме, ако се на вриме не поткрипимо светим сакраментом покајања! Нема много вримена да је напрасно, неспреман, умра један редовник, па, посланик, није имâ мира у гребу, него се јављâ, час једноме, час другоме, свитујући свакога да увике буде готов за послидњи час... — То су бапске — прекиде га љекар, готово љутито. — Нису то бапске — рече пристав, који је дотле ћутао. — Барем по нашој вири нису... Фра-Брне се ухвати за то, те ста призивати у помоћ Јеронима, Августина, Аквинца, а најпослије доказивати како су нелогичне све оне вјере хришћанске које не признају „чистилиште“ (пургаторију), а ипак се моле за мртве... — Јето, дотуре, без замирке, ви ришћани не вирујете да има чистилиште, а зашто онда плаћате саландаре и парастосе за мртве? Реците ми, молим вас, шта им то помаже? Ко је у паклу, молитве га не могу извадити, а ко је у рају, њемука не трибају? Је ли тако? Е, кад је тако, шта, дакле, помажу молитве за ваше мртве? — Не помажу, богме, ни нашијем, ни вашијем, но су добро дошле поповима! Суђа се насмија, а пристав поцрвење, па поче причати како су сви православни уопће слабо обавијештени у стварима своје вјере, а најобразованији су у томе пуке незналице. Љекар је најприје порицао потребу тога обавјештења, па онда чак и потребу вјеровања, али кад пристав преврши мјеру својим хвалама латинској цркви, тада и доктор поче хвалити своје православље, да, заиста, боље не хоћаше ни задарски владика. Вртиреп нагло уста, а за њим и „комишијун“, те отидоше у гостинске собе, а љекар са фратрима ка болеснику. Бакоња сврати у стару мађупницу. Она бјеше пуна прековођана. Људи нагађаху ко је могао похарати манастир и како је то могло бити. Опће је мишљење било да је то учинила Радекина чета, у којој је било најмање тридесет друга, разумије се све „ркаћа“. Већина не вјероваше да је Стипан проводио хајдуке, него то је могао учинити који други слуга од онијех што су прије Стипана служили, по свој прилици „какав притајени ркаћ“. А што се тиче Букара, сви су били већ увјерени да је погинуо. Биће несретњик изашао, те се сукобио са разбојницима, па (од страха, а не да изозове узбуну) почео викати, те га премлатили и бацили у воду. Та је сумња била основана, јер се и Шкељо у потоњу сјетио да је њеко излазио из мађупнице, а све назочне слуге одрицаху да је излазио који од њих. Кувар прекину те разговоре, викнувши с врата: — Је ли ту који од дијака? Нека одма иђе у цркву! И ви, људи, изађите да испратите присветога! (тј. ону звијезду у којој се држи „оштија“) — Зар је баш на умору вра-Вице? — запита њеки. — А зар није украло и присветога? — запита шапућући Бакоња. — Мучи, несритно дите! — одговори му, такође лагано, Балеган. — Наши људи вирују да нико не може дигнути присветога осим редовникâ, зато не ваља да то чују... Ајте, браћо, ајте! Ни Бакоња ни сељаци не бјеху дотле улазили у похарану цркву, те се запрепастише видећи сав покор! Црква је још страшније изгледала према запаљеним воштаницама, које држаху Бујас и Лис пред великим олтарем. Бакоња уђе у шакриштију, одакле наскоро изађе у стихару, клепећући звонцем, знак да ће се за њим изнијети „присвети“. Сељаци клекоше. Мачак разапе свилени шатор над Тетком, који изнесе њешто увијено златотканом крпом. За њима иђаше Вртиреп, носећи кутијицу светога уља. За Вртирепом осталијех пет фратара, пристав и писар, сваки са запаљеном воштаницом. Ка њима се придружи Балеган са сељацима, све по двојица, па прођоше мрачно двориште, па уза стубе, па тријемом до гвардијанове ћелије, пред којом сви лајици опет клекоше, а редовници се збише око кревета чатећи молитве. Бакоња се пропе наврх прста, али не видје ништа. Дијете се питаше: — Ама чим ће га причестити, кад нема присветога, а оштија се не смије носити у голијем рукама? Тек када се они размакоше Бакоња видје помодрелу бесвијесну главу гвардијанову. Тада поче обред миропомазања, који се, као што је познато, код католика врши над самртницима! Фра-Тетка помаза уљем болесникове вјеђе, чело, слијепе очи итд., па га онда њих седам благословише и рекоше народу да се разилази. Бакоња је то једва чекао. Премда је спавао око четири часа послије подне, опет бјеше веома уморан. Он отиде у ћелију, те сједе с прутићем у руци, како ће „враја“ прочешати чим дође, али Бакоњу савлада сан, те заспа обучен. Пробуди се кад бјеше сунце одскочило, и видје како је стриц већ изашао; и то мора да је се нагло наредио, јер бјеше просуто воде под умиваоником, а утирач бијаше на поду. Бакоња брзо отиде у гвардијанову ћелију, коју затече распремљену — кревет намјештен, све обрисано — баш као да је фра-Пирија изашао у шетњу. Бакоњи се коса накостријеши, те потече ка старој мађупници, из које куљаше дим и допираше граја, што никад није бивало преко дана. Ту су прековођани обртали два овна, а Бељан и Шкељо настојаху око великога котла, у коме је, канда, врио купус. Бакоња отиде у горњу кујину, гдје нађе Балегана и Бујаса у велику послу око огњишта. — Шта?... Зар је преминуја гвардијан? — пита их Бакоња. — А ди си ти, јадно дите? — рече Грго. — Шта је с тобокаре? Ја све питам од јутроске: ама ди је мали Јерковић, како то да њега нема, кад ми је највише од прише? А знаш ли ти да ће данас бити на ручку најмање двадесет редовника и провинцијал? — И провинцијал!... Ама, дакленка је умра гвардијан? — Није, него ће чекати докле ти устанеш — вели Бујас. — Умра је таман у једну уру после поноћи, а принили смо га у цркву у седам ури. Биле су већ и три мисе. Ја мислим да сад четврту дивани твој стриц... — Како то? Зар се може диванити миса у поараној цркви? — Одија је Шкељо прико воде, до најближе парокије, те је доша вра-Томе и донија присветога и све што триба за један олтар, јето ти — рече кувар... — Ајде, моје дите, попи мало кавице, па отиђи у цркву, да пољубиш гвардијана у руку, па се одма врати. Ако те фра-Баре (Вртиреп), или стриц, или који други мисник буде устављâ, реци им да сам и’ ја молија нека те пуште, јер меника трибаш, пуно ми трибаш, а Анте (Бујас) може отићи. — Збиља, зар ће се данас мрсити? — запита Бакоња доручкујући. — Данас, други дан коризме! — Кад су ваке прилике, има се „дишпеншацијун“ — рече Бујас, с таквим изразом на лицу, који је значио: „Бакоња, ти још и не разумеш шта је то: дишпеншацијун.“ — А је ли комишијун још овдинак? — настави Бакоња. — Однија и’ враг зарана. Прије него шта смо принили мртво тило, били су у цркви и записали све... Фра-Тетка цини да има штете око дваест иљада талира! Она бабетина претур и она коза ркаћка ликар смијали су се гледајући онакажене свеце. — О! она ркаћина — рече и шкргутну зубма Бакоња полазећи у цркву. Шест спореднијех олтара бијаху застрти црнијем завјесама. Насред цркве лежаше мртви гвардијан, на истоме „катафалку“ који је служио за Шкоранцу и многе друге прије њега. Иза главе покојникове збило се до тридесет сељачких људи и жена, из братства покојног фра-Вице. Бакоња се зачуди како прије стигоше. На главном олтару св. Франи бјеше закрпљено оно пробушено око, а и брк испран; пред њим бјеше паламâ и свијећа много више но дотле на три олтара. Жвалоња је служио мису. Са страна, осим домаћих, клечало је још шест-седам фратара. Њеке од тијех Бакоња је гледао о „проштењу“, али му већина бијаше непозната. Из цркве отрча Бакоња у нову мађупницу, коју такође бјеху загушили прековођани и гдје се такође готовљаше јело. Па је било странијех људи и у млину и у вигњу. Бакоњи би мило, чувши што један говори о њему: — Видите ли — вели — овога дијачића? Ово је синовац Наћварев, али се, госпе ми, није на њ увргâ. Он је јуче припливâ рику на коњу, кâ и Срдарина! Шта мислите? Дите, а још ми рекоше да не уми пливати! — Па, познајемо ми добро Бакоњу! — рече други, одиста манастирски проњар. Бакоња отрча к возу, али угледав Срдарину на обали устави се. Дундак и Тртак бијаху са сплатом на другој страни, гдје се, канда, споречкаше са гостима. Гостију је било много и сви се тискаху ко ће први у лађу. Бакоњино оштро око познаде у гомили оца и стричеве: Ркалину, Рдала, Рору, Кљака. С њима бјеше и тутуш фратар зврљевски. (Зачудо, увијек су манастирци слали за зврљевску парохију најнезнатнијег фратра. Од двадесет и три фра-Јерковића који заменом „бише и дуоваше“ једва да њих тројица дуоваше у своме завичају.) Бакоња се врати ка своме Балегану. У повратку све је мислио о несрећном Букару, и веома му се ражали, те не хтје излазити докле се ручак не сврши, иако му је Кушмељ два пута поручивао по Бујасу. Бакоња, Бујас, Шкељо и њеко лацманче из града једва могаху одољети послужујући око фратарског стола. Лис се њешто узјогунио, па ни да се мрдне из ђачке трпезарије. Мачак је читао житије. Бакоњине се очи крадом устављаху на ''провинцијалу'', у зачељу. Бијаше то гојазни старкеља, са дуплијем подбратком, који је и једући куњао и коме као да се на лицу читаше узвик: „Ох, да знате како ми је све ово досадно!“ Провинцијал није становао у граду, него у најближем манастиру, а одавна бјеше у томе високом чину. Бакоња је чуо да је тај старац, на гласу „глагољаш“. Тек у полак ручка Бакоња смотри у трпезарији оно што га је највише могло зачудити. И то не опази сам него (кад бијаху већ мирнији послуживањем) Бујас га гурну и запита: — Је ли да му ''липо стоје''? — Шта липо стоји?... Коме липо стоји? — Ма, брате, Мачку фратарске аљине! Зар не видиш да се „''обука''“! Зар ниси знâ? — О, Исусе! О Дивице! — узвикну Бакоња гледајући Мачка иза налоње у новишатој мантији са бијелим као снијег конопом. Из кукуље, чињаше се да је Мачку врат још дужи, а оне мачје очи — због којих и доби надимак — још мачкастије. Бакоња се зачуди како то није још одмах видио, па онда помисли да су се, ето, у манастиру почели низати догађаји муњевном брзином; сад се дешава у минутама за што је прије требало година! — Ма како је то? Је ли се зађаконија? Кад?... На сва питања брзо је добио одговоре. Није се зађаконија још, али оће сутра, пошто се изабере нови гвардијан. Није све доучија, али је потриба манастиру ђакона, пошто се Чимавица неће враћати. Не би му ни то помогло, али је Мачков ујак, дувало, стари пријатељ провинцијалов. Па онда фра-Жвалоња тија је да провинцијал зађакони Лиса, али то не може бити, зато је Лис љут. Зато Жвалоња, одма чим се сврше „ове ствари“ иђе на једну упражњену парохију, а Лис у један други манастир. Па има још једна новост. Један фра-Теткин брат довео је синчића, и остаће као ђак. Све те новости учинише дубок утисак на Бакоњу, а због пошљедње поста весео. Дакле, неће он више бити најмлађи ђак у манастиру! Како најмлађи, та он је сад одмах за Бујасом по чину! Дакле, до двије године — најдаље до три — може се зађаконити, само нека прионе око књиге! Хоће, прионуће својски. Па липо је и то што ће сад бити два фратра мање и што надути Лис износи ноге. Та то је права благодат. Бакоња хоћаше поиграти. И опет га ухвати мала вртоглавица од помисли: како се све то дешава преко ноћ! А свега тога не хоћаше бити да ркаћи не похараше манастир, да фра-Вице не умрије на пречац! Боже опрости, човјек би могао бити чак захвалан. — А ко, најзад, познаје тајне божје путове о којима нам говори богословска наука! Послије ручка Вртиреп предложи да погреб буде одмах, те да се бар већи дио сељака разиђе. На провинцијалову лицу, уз израз: „О, како ми је све то досадно“, појави се још као њеки знак питања, који је значио: „Како? Зар да се не прилегне послин благовања?“ И сви остали фратри то помислише, али се старац у трен предомисли, те рече, зијехајући: — Онај... на крај краја фра-Баре има право, јер је примлого свитине, па... ноћас... не би... било... липо. Па онда ''и друге ствари'' да се што прије сврше. Наредише ђацима да смјеста звоне. Млађи фратри отидоше да уреде сељаке за спровод. Бакоња видје оца на тријему пред мађупницом и ману му руком, те Кушмељ пође за њим. Кушмељ би пријатно изненађен видјевши колико је Бакоња нарастао за годину и по откад се не видјеше. — Липо моје дите — рече он, пошто се пољубише. — Немамо кад, ћаћа, него само мало ричи! — И, ходећи, Бакоња му исприча све измјене које ће настати и своја надања. — Једино ми је за мисâ какав ће ми бити нови гвардијан, а биће цигурно Вртиреп, а он, знаш, не гледа нас липим оком, нас Јерковиће... А познајеш ли Теткина брата? Ди ли је то његово дите, тај нови дијак? Једва чекам да га видим... Бакоња побјеже, јер чу иза себе глас стрица Чагљине. Опијело се брзо сврши, па фратри обнијеше гвардијана три пута око цркве и унијеше га у гробље, гдје Наћвар поче „рич“. Бакоња чу само почетак, тј. шта кажу Јероним, Агуштин и још њеки свети оци о смрти, а кад хоћаше доћи оно што би, можда, и он разумио, тада му се примаче кувар и прошапта: — Ајдемо, дите моје, јер не можемо дангубити. Триба нам очистити рибу и умисити какво посно тисто! Бакоња је стругао мрениће и пастрмке, а глава му бучаше од вреве мисли. Између осталог, питао се да ли је заиста дошао тај мали Теткин и да ли ће се и Пирија потенчити. Балеган му је само на ово друго питање умио тачно одговорити: — Пирија се неће повампирити, јер одавна није пуно гришија. Истина, да је сâм, вечером у камари, пија мало више, али јопет умра је наређен, колико толико. Докле су они тако разговарали, допираше на махове из гробља стричев глас, па се зачу њеки жагор, па, домало, затутњаше кораци пред малијем црквенијем вратима. Кувар и Бакоња отидоше на прозор. Из цркве се исука дугачка поворка фратара и сељака. Наста гужвање и граја. Срдар и Вртиреп иђаху од једнога до другога. Око провинцијала окупише се гвардијанови братственици; око Мачка — његови, око Наћвара — Јерковићи. Са Тетком одвоји се један лијепо одјевен сељак и уза њ један дјечко од 12—13 година. Бакоњи срце заигра, те се боље надвири. У томе га опази Кушмељ, па се упути ка стубама. — Куда ћеш, ти, Јерковићу? — викну Вртиреп. — Па иђем да се поздравим са својим дитетом. Јето сам због њега један дан одија, па се јето ни видили нисмо. Како је то!? — И зврљевски кнез достојанствено оде горе. Бакоња му стрча у сусрет. — Ма шта ово чине вратрине? — рече он дјетету. — Изгоне људе из куће св. Вране, људе који су, откле-докле, дошли на пожаловање!... А, ово нису липе билиге, ово... — Немој, ћаћа, чинити шкандалу, ако бога знаш! Немој због менека... — Ма, ја сам имâ пуно разговора с вамикаре, са Брном и с тобом! Ја морам остати!... — Не можеш, ћаћа, јер онда би остали и многи други, а ја сам чуја шта су фратри данас одлучили. Ајде, ћаћо, и поздрави мају и све, све остале... Кад се Бакоња поврати ка прозору видје у дворишту само провинцијала са петшест фратара. Мало прије вечере доведе фра-Тетка у кујину свога синовца и предаде га његовим друговима. Бакоња га срчано загрли. Бјеше то красан дјечко, здрав као јабука, милокрвна лица, кога због његових опуначких образа крстише одмах именом „''Бутре''“. Вечера је прошла истијем начином као и ручак. Мачак је опет „штија житије“, па сједе с њима. Брне је погледао синовца и надимао образе. Бакоња се слатко смијао, помишљајући да је то први дан откад је у манастиру а да стрица не чешка ни по леђима ни по листовима. И онда још, то је прва ноћ кад Бакоња неће ноћити у стричевој ћелији, гдје је већ Бујас спремио за тројицу гостију. Бакоња, Бујас и Бутре спаваше у трпезарији! Али тек сутрашњи дан би „дан од догађаја“, како рече Бакоња. Послије јутрење био је у трпезарији збор ради избора новога гвардијана. Избор је био писменијем гласањем. Кад скупише цедуље и прочиташе, а то „жребија“ паде на фра-Брну. Узалуд се он томе противио наводећи своју болест у палцима, морао се примити да буде старјешина за три године. Послије тога била је велика миса, на којој зађаконише Мачка. Бакоња је само истрчао из кујине да види тај обред, па се опет вратио. Али, кад домало дође Шкељо да јави е се превозе ''колонаш'' (пандури који у оно вријеме гоњаху хајдуке), Бакоња истрча пред манастир, гдје већ бијаху искупљени сви фратри, ђаци и слуге. Око двадесет колонаша долажаху од воза. Не зна се који је од кога прикладнији и стаситији! На свакоме токе, копоран с пуцима, за пасом чит кубура и нож; свакоме о рамену јали штуц, јали шешана. — Помози бог, дуовници! — викну харамбаша, скинувши капу, на којој бјеше кићанка што му је до рамена досизала. — Помоз бог! — називљу један за другим, пак стадоше око свога главара. Тројица их само заређаше да љубе руке фратрима вичући: „Ваљен Исус!“ — Бог вам помогâ! Вазда бија ваљен Исус и Марија! — отпоздрављају фратри. — Сидајте, људи!... Донес ракију, дите!... Посједаше на клупе. — Нема ти што ришћанин! — вели Бакоња у себи... — Јево овдинак три наша, па нису ни нанеси прима овима!... Па како ти се држи ркаћ, како ооло гледа, кâ да је мали цар!... А не би ни један назвâ „фаљен Исус!“ нити би руку пољубија фратру да му главу одсичеш!... Држи своје, брате!... Али јопет, боже ми опрости, милији су ми него наши!... Харамбаша поче: — Чусмо, дуовници, и разабрасмо за све што се догодило. Срдар нас је посло то толико да преслушамо слуге... А већ ради другога чега нема се рашта дангубити, но нам је ред прије попасније доба на рочиште ка господину. Дакле, овђенак ћемо пред вама испитати слуге. То није дуго трајало. — Да је овдинак Букар, он би сигурно боље испричâ! — вели Дундак. — Он би сад почеја: „Је ли ја? Је ли?“ — дода Бељан. Млађи ударише у смијех, сјећајући се заврзана. — А ко бјеше тај... како га зовете... Букар? — пита харамбаша. — Сметењак један што је у нас служија ни пуне четири недиље; па га нестало од прикојуче! — одговори Наћвар. — А одакле бјеше и чеговић? — Бија је из Зеленграда и звâ се Грго Прокаса... Харамбаша и другови му погледаше једног окоштог пандура, који заврти главом. — Ја сам, дуовници, из Зеленграда, али у нас нема тога презимена... Манастирци се згледаше. — А кажите ми, какав бјеше на очи тај чоек? — пита харамбаша. — Бија је висок, сув, велике главе, очију сири’... Харамбаша скочи као опарен, и настави: — Један му брк бјеше дуљи до другога, је ли?... Бјеше још руњавије груди, а танкије ногу, је ли? — Јест! — изрече Срдарина, блијед као крпа. — Тодорина! На моју душу, Тодорина!... Нико други до Тодорина главом! — виче харамбаша, пљескајући дланом о стегно. — Он!... Он!... Он! — вичу пандури. — Какав Тодорина?... Који Тодорина?... Шта је тај Тодорина?... — Тодорина Дракчевић из Г... Највећи ајинин што га је икад земља дала!... Десна рука Радекина... О, брате, чудна срца!... Он се преподобити да је сметен, и доћи да служи!... Ајмо-те, момци, ајмо-те живо, јер немамо већ рашта губити вријеме! — рече главар. — Зар Букар!!!... Нека замисли, ко може, како је то откриће пренеразило сваку духату душу у кући св. Фране. — Букар припредени ајинин!... Букар десна рука Радекина!!! Букар, који нас је за нос вукâ мисец дана!!! — Е, е, то је само ркаћ кадар учинити! — рече Бакоња и онда се сјети како је једном затекао Букара усамљена са друкчијим изразом на лицу... Ја, кад се добро промислим, ја би скинуја капу прид Букаром!... Срце је то, памет је то, лукавство је то, убија га бог. Није могуће описати „карабулину“ која завладаше ушљед тога открића. Сви изгубише свијест. Новога гвардијана одмах забоље трбух, а Дувала спопаде сипња, те обојица легоше. Провинцијал, Жвалоња, Лис и сви остали готово побјегоше. Срдарина је шкргутао зубима, тражећи кога ће избити, те се најзад искали ријечима на новоме ђакону, а шакама на Шкељу. Бакоња се први разабра. Он одведе Бутру у цркву, показа му за који ће коноп вући сваке зоре, па му свечано предаде метлу, рекавши: — Јето, сад већ знаш све своје дужности. Бићемо пријатељи, али ме ти мораш штовати кâ свога старијега. Запамти још ово: чуја си да ме зову Бакоња, али ме ти не смиш тако звати. Ја сам дијак Јерковић! {{ЈВ-аутор|Симо Матавуљ|1908}} == Извор == * [https://ucg.ac.me/skladiste/blog_23036/objava_70281/fajlovi/BAKONJA%20FRA%20BRNE.pdf Бакоња фра-Брне] [[Категорија:Бакоња Фра Брне]] a8ppti6f0m8khilo11o8om3gp6acgma 0 61103 147495 146382 2026-10-06T18:32:35Z Galicijac 19151 Исправио заглавље. 147495 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Симо Матавуљ|Симо Матавуљ]] | [[Бакоња фра Брне]] | | [[Бакоња фра Брне/VIII|-{УЖАС}-]] | [[Бакоња фра Брне/IX|-{МНОГЕ РАЗЛИЧНОСТИ}-]] | [[Бакоња фра Брне/X|-{КАКО ПЈЕВАЛИЦА ЛИЈЕЧИ}-]] }} Наста велика тишина, као што бива послије великих потреса. Брне је десетак дана састављао циркулар, намијењен свијем манастирима и саборним црквама, у коме бјеху потанко испричане несреће што задесише дом св. Фране, те се дирљивим ријечима мољаше за братску помоћ. То дугачко писмо требаше разаслати у њекијех двјеста пријеписа, те су сви осим Вртирепа писали по цио дан, Бакоња научи наизуст сав циркулар, од ријечи до ријечи. Бездушном Тодорини морало се штуцати, толико је његово име било спомињато у манастиру, по жупама, на судским хартијама и свуда гдје је циркулар допро; морао је, ако ништа друго, ружне снове снијевати, толико је са свију страна клетава било управљено на његову велику главу. Осим клетава бјеше одређена и уцјена од 300 талијера на поменуту главу, јер се поуздано знало да се Букар налази у планини са Радекином четом. Што се тиче златнијех и сребрнијех ствари, сумњало се да оне прођоше преко руку њекога трговчића у оближњој варошици. суд је преметао кућу тога човјека и њега вргао у тамницу за њеко вријеме, али га, најзад, мораде пустити. И тако, мало-помало, за два мјесеца, ишчезе надање да ће се ишта од покраденијех ствари моћи повратити. А и одзив на циркулар бјеше врло слаб. Понајвише стизаху мали новчани прилози, праћени дугачким писменим сажаљењем, или црквене ствари које бијаху на одмет шиљаоцима. Додуше, опоштенише се постриженици манастирски, који се налажаху по парохијама. Њих седам поревенаше се, те купише четири товне краве („да буде млика шјор!“) и два товарна коња. Само фра-Пињата Ћук, стриц Чимавичин, не приста у ревену, но још посла писмо, пуно грдње новоме гвардијану, кривећи браћу да не пазе како ваља имовину св. Фране. То је све много утјецало на фра-Брну и то, ваљда, поможе да му се чудна болест рашири из палаца у стопала. Онај млади љекар из варошице прописа му њеке капљице, али насамо, пред Тетком и Дувалом, заврти главом. Заиста, то бјеше њеко чудна болест! По читаву недјељу ни трага од болова, па онда дан-два ни да стане на ноге. Фра-Брне се брзо увјери да му капљице нимало не помажу, а да му добро чини гладовање. То му је било загонетно и то га јеђаше, те ће једном Тетки: — Кога ђавла има посла иће са стопама, не разумим! Јето разумим да кад је штумак пун да је онда тежи и да је ослабилим ногама тежа цила тежина тила! То јест, али сам прова и ово: кад, рецимо, не вечерам, па ми је сутрадан боље, ја ондак узмем дви тешке катриге (столице) и носам и’, ако ћеш, по уре, а не ћутим да се тежина одзива у зглобовима! Даклен, видиш да је ствар неразумљива! А њему ће Тетка: — Мој драги Брне, од добра ића јача је крв, па је јача и болест. Зато тебика особито уди спавање посли ручка. Ти не смиш ни трена спавати посли подне, ка шта ти је ликар река. — Не ваља ми исти, не ваља да спавам посли ручка ка шта сам навика има тридесет година, онда шта ће ми живот! — вели Наћвар љутито. Па онда ће блаже: — А како би било, Думе брате, да ја живим ка и до садак, а да чешће мећем пијавице, да се крв разриди, а? — А-а — рече Думе. — Прије свега, сити се они златни ричи скуле шалернитанске инглешкоме краљу: „somnum fuge meridianum“. — Немој ми, брате, спомињати ту твоју скулу! — прекиде га Брне. — Немој даље! Не прође много, а фра-Брне поста мрачан и немаран према свему. За дивно чудо, то се десило у јеку љета, кад не само што не осјећаше никаквијех болова, него кад бјеше увјерен да је потпуно оздравио, те се већ не умјераваше у јелу. И постаде настран. Прекиде своје јутрење шетње до мађупнице и сједење у хладовини пред капијом, па поче тражити самоћу. По читаве часове сјеђаше на тријему, пред својом ћелијом, гледајући укочено у какву стварчицу у дворишту, кокоши или мачке, па чак и дим који се извијаше из кујине. Чим би се упутио њему когод, он би шмугнуо и затворио се изнутра. Бјеше ли то који млађи, који је нарочито дошао да прими њеко упутство, Брне му, у најкраће, каже што има, иза врата. Поњекад је то чинио без икаква очита узрока, тј. не бјежећи ни од кога. О ручку и вечери говораше само колико је најпотребније, али му свака ријеч бијаше на своме мјесту, те говор нимало не показиваше да му се памет помјерила. Штавише, кад га једном Вртиреп запита: — Шта је, оче Брне? Да није... онако шта... да није какав црвић у памети? — Брне мирно одговори: — Моја је памет, фала богу, здрава, а ја се не морам исповидати: шта ми је! У другој прилици одговори Тетки: — Ја се налазим, брате Думе, у ономе стању о коме говори... не знам сад да ли Агуштин или Аквински... еле, у ономе стању кад човик ћути да има само кожу, а изнутра ка да је пун празнине, ка да нема костију, ни меса, ни крви, него ка да је пун само арије... — Ја то не разумим, нити се спомињем да је то река који свети отац — рече Тетка забринут. — Немој, брате Брне, мећати таке мисли у главу. — Ја ти кажем да је река ники отац, а ја не мећем никакве мисли у главу. Више нијесу о томе говорили. Брне настави свој нови начин живота, који је само Бакоња знао у потанкостима. Пошто је стриц дању спавао по два-три часа, а ноћу готово нимало, то би тек с вечера почеле муке Бакоњине. Вра би најприје за дуго слушао клопотање и куцкање часовника, па би легао потрбушке, а Бакоња га мораше чешколити по листовима, по леђима и бискати по глави, што би тако дуго трајало да би Бакоња сам престао, а то не би прошло без ријечи. Затијем би вра покушао да заспи, али би, најдаље до једнога часа, устао и почео ходати по собама, хучући и бобоњећи. Бакоња се учини као да спава, али га вра пробуди и запиткује за ово за оно што је било преко дана, па би га грдио, па би клекао и почео се молити богу, те и њега нагонио да то чини. Једном му нареди да изговори онај циркулар што бјеше научио наизуст. Послије то тражаше сваке ноћи редовно. Еле, види Бакоња да се вра подјетио; и забрину се веома Бакоња, али о томе што се ноћу радило не рече никоме ни ријечи. И манастирци се, мало-помало, навикоше на настраности новога гвардијана, али његова немарност према уобичајеном реду и према опћим пословима као да пријеђе на све њих, управо као да их зарази, те све пође суноврат. Бутре би, истина, савјесно одзвонио будионицу и поспремио што треба у цркви, али би се јутрења (боже опрости!) прегризла; послије доручка фратри би одмах у размет без збора и договора; Балеган већ не надгледаше шта се ради у мађупници, а и у својој кујини ослањаше се сувише на Бакоњу; испред „часова“ нови ђакон и три ђака посједили би у скули, гдје учитељи чешће не дођи до дођи, али је Бакоња похлепно читао, управ гутао све што би му до руку дошло, те је зачуђивао другове и фра-Тетку својим ванредним памћењем, сјем тога он је с љубављу поучавао малога Бутру, а зато је Бакоњи Тетка почео предавати латински у вишој мјери; подневни часови трајали би њеколико тренутака, па би фратри ручали ћутке и брзо као да ће на војску, па би сваки отишао у своју ћелију, само би Срдарина узјахао на свога новога вранца, па пошао са Шкељом преко воде... Послије подне ђаци би се опет скупили у „скулетину“, да лешкаре до вечерњих звона; вечерња би се брзо свршила као за опкладу; вечера је увијек била лоше зготовљена, јер у опћој чами и шјор-Грго почео тражити утјехе у чашици, „што јест грих, али јопет није такав да се не може откајати“, као што он рече Бакоњи, говорећи о покојном Пирији. Видјели смо како је бивало ноћу у главној ћелији, али ни у другима не бјеше редовно стање. Тетка, чим би се затворио, запали лулу, па ходај горе и доље кроза двије собе. Пуши човјек, бобоњи њешто у себи, пије воду, пљуцка, хода и хода, докле не падне мртав сустао. Изјутра, кад би Бутрица растворио прозоре, куљао би дим кроза њих, као из димњака. Брне га једном благо савјетова: — Немој тако, Думе брате, јер ћеш и ти пропасти прије времена, ти који знаш напамет сва поучења шалернитанске скуле!... А Тетка ће њему тужно: — Не брини се за моје здравље, Брне брате! Опрости шта ћу ти рићи, али има причи, млого причи ствари за које би ваљало да се бринеш! Бујас је читао стрицу Блитвару докле би га успавао. Читао је што му драго, и напрескок, и наопачке, само да се тороче, као што њеки млинари не могу заспати, ако им се витао не обрће. Нови ђакон Мачак имађаше тежега посла са ујаком Дувалом, који је, два часа послије вечере, за дуго „киселио“ ноге у млакој води са мекињама, па онда му сестрић „на презуру“ даваше њеке капљице што утољују задуху и њека зрнца што ублажују болове у желуцу, јер — сипљиви дувало јеђаше вечером више но Наћвар, те га, готово сваке ноћи, хваташе рачац. Инокосни Вртиреп није с вечере ни улазио у собу, но би шетао тријемом, пијући ракију и мезетећи је бијелијем луком, као што чине хајдуци. Кад би се ражестио, онда би промијенио шеталиште, онда би ходао испред гвардијанове ћелије, ударајући јако петама. То је Брну много узнемиравало, али не смједе опоменути пакосног Вртирепа. Други инокошњак, Срдарина, јегленисао је са Шкељом. Није доста што се до мрака не раздвајаху, што се „кланчаху по кметови кâ обаћетни паси“ (како једном рече Вртиреп), него су и по ноћи пијанчили у ћелији. Пошто је Срдар био добра срца, опоменуо га једаред Наћвар да је његово понашање против „регула“. А на то ће Срдарина опрхо: — А ко се већ овдинак држи регула, Брне болан!? Зар да се ја уставим на бригу, кад је све пошло суноврат? А, најпослинак, ако ти је криво шта се држим са слугом, онда дај ми Бакоњу да ме разговара! Најзад, у великој трпезарији гораше свијећа по сву ноћ, те се могло нагађати да и Балеган бдије. Еле, у манастиру, и дању, и ноћу, све иђаше суноврат. Слуге су пак радиле што их бјеше воља. Тртак и Бобан, кад би уграбили, поваздан запињаху вршке и ради тога се завађаху са Дундаком и Бељаном, који су тврдили да имају прече право на рибање, или би Дундак и Бељан уранили, те уграбили боља мјеста, пуштајући противнике да се вајкају. Али, одмах свечера, нестало би сваке гложње, но би сви, и ковач и млинар, говедар и оба возара братски посједали иза мађупнице, према води, те би „крвљу Исукрстовом“ блажили тугу за похараном црквом. С почетка се чуђаху шта се догађа у манастиру ноћу: — Који је ђавâ вратринама, на један ма, сад кад би баш било вриме да се разаберу? — вели Бобан. — Брате, кâ да су сви повиленили — приповида Шкељо. — Ма шта то може бити? — Ја мислим, да им се приказује вра-Пирија! — рече Дундак. — Мучи, бештијо, да је то истина, зар се не би и тебика јавија, ка и покојни Шкоранца — рећи ће Тртак, намигујући ковачу. — А ко зна би ли, брате? Он је бија већи господин од дјакона, па, може бити, неће да се дружи са измећарима! — рече говедар. — Ама који је ђавâ Наћварини? Шта је њемукаре? — А сугранија се човик малика — рече озбиљни Бељан, предушујући од пића. — Посли онакога покора, није чуда да увати ника устравица душевна човика. А вра-Брне је јопет душеван. — Липа ми његова душевност, кад одире људе каматом! Ја знам да по свима нашим жупама нема пријуба имућнијега човика, који му не дугује, ники по сто, ники и по двиста и триста талира, са четрнајст посто! — вели Дундак. Бељан се наљути. — То је истина, то ми знамо, али шта кажеш за Дувалину, за Блитвара, за враЋука и многе остале, који позајмљују и по двадесет посто? Па, је ли наш вра-Брне икада кога поруба, кâ шта они чине? И, најпослинак, шта је намика до тога, него реци ти мени: је ли вра-Брне... душеван нами? Кињи ли нас он, кâ шта је чинио манити Вртиреп оно дана кад је бија старишина. — То је истина! — рекоше сви. — Бог да живи вра-Брну! — Знала би нам душа да је онај манитац остâ за гвардијана — настави Бељан. — Он би сад бија усталац и вридан кâ мравак, болан... Човек би могâ помислити да је то нико чудо, јер сви знамо како је Вртиреп провеја младост, сви знамо да је биснија, да је бија раздарушне руке, да су му женетине све појиле, да је данаске један од најсиромашнији вратара. Е, сад се зар тâка душе, па би тâка за св. Врану? Би, кâ и мој покојни ћаћа! Он би приказивâ рачуне тамока ди они шаљу, а себика би напунија кесу, јер човик види како је под старост без јаспри! — То је знâ и провинцијал и сви остали, зато га и не изабраше — вели ковач. — Не бојте се да ће он икад бити старишина. Ако Наћвар отегне (шта не дај бог!) онда би га заминија јали Тетка, јали вра-Томе са парокије. Тако су се слуге разговарале на сијелу. Као што се види нијесу имале што завидјети Шкељу. Баш кад једном бјеше говор о њему, рећи ће говедар: — Ја се све бојим да нас јарчина не прошпија! — Ко да нас прошпија? — викну Дундак. — Зар прожмиреп Шкељо, који је страшљивији од иједне козе, на кога ја пљујем, јер ја не би чинија шта он чини... — А шта чини? — пита говедар. — Рувијан, јето шта! Зашто иђе са Срдарином свакога дана прико воде? — Дундак запјева поскочки: <center>„Тијо, лако, кметице,<br>Тијо, лако, Јелице,<br>Срдарева душице,<br>Наша једра кметице...“</center> — Муч! — викну млинар. — Зашта „муч“? Кога да се бојим? — Букара! — шапну њеки. — Ви се још спрдате са Тодорином! — рече Дундак — али госпе ми и госпина ми сина, ја га не би ни спомињâ! Ја сам га кињија и магарчија мање него иједан од вас, па јопет се бојим да скупо не платим, а телиш ви! Шта мислите да се Тодорина неће светити? — Муч! Муч! — заокупише га сви, јер сви претрнуше. Њеки се и обазрије, баш као да би Букар могао бахнути иза леђа. А тај њихов страх посоколи Дундака, који настави: — Оће се Тодорина светити, тако ми светога Вране, коме је он око ископâ!... Тодорина, ја, Тодорина, болан, кога ми прозвасмо Букаром, који је свакога тренутка говорија: „Ко, је ли ја, је ли?“ М’ ајде шта нас привари, нас неуке, али како је могâ вући за нос редовнике! Е, шта ти је ришћанин... Видите, ја никада не кажем „ркаћ“, него липо ришћанин, јер, најпослинак, дви су здиле, а један је бог, а они су наша браћа! — То није братски од тебека — поче Бобан медено (баш као да га Букар слушаше). — Ми јесно ка мало јегленисали с њим, кâ шалили се, мислећи да је бедујаст, али му нисмо ни зла желили, ни чинили, боже сачувај! Нити ја мрзим Букара. Прековођани се одбише од цркве, али су њеки често долазили у гвардијанову ћелију, а одлазили смућени. Кад би са пак који појавио, Брне би послао њекуд синовца... Тако се низао дан за даном, без велике измјене. Фра-Брни се не повраћаху болови, иако му ноге бјеху отечене, иако ноћу не могаше спавати. Једанпут кад он синовцу нареди да издекламује циркулар, мали ће, чешајући се по глави: — Ако смим, шјор, ја ћу ништа друго издиванити напамет. — Тако! А шта то? — запита вра прилично зачуђен. — Па знам пуно ствари. Знам и житије светога Григорије. — Тако! Зар цило цилцато? — Цило цилцато, само ако ме не прикинете у ричи — вели Бакоња, па, и не чекајући даље, зажмури, прекрсти руке и рече: —„Блажени Григориј поставјен бист патријарк светеј цркви римстеј, а прижде патријарш’ства црнориз’ц би в манастири светаго апостола Андрији...“ Тако је говорио попијевајући, ваљда, полак часа, предушујући само кад би се заморио. Брне га похвали и поче тражити њешто међу својим рукописима, а Бакоња посокољен исприча још њеколико одломака из житијâ, па изређа око двадесет кратких латинских реченица, које је преводио на „нашки“ и које овако излажаху: — Душа је неумрла тило. Је умрло јање иђе. Тица лети стол је. Округао а кућа... — Добро, добро! — прекиде га вра, пружајући му један пожутјели листић, а Бакоња само што прелети очима по њему, рече: — Ја одавно знам ту писмицу напамет. Њу ме научија вра-Закарија. — Немој изговарати „вра“, стотину сам ти пута то рекâ!... Ниси ти болан, више тежак!... А је ли ти казâ фра-Закарије ко је спивâ ту писмицу, а? — Ја знам да је ваша, и да и’ има пуно ваши; а стриц Чагљина уми нике, али и’ изврће... — Добро, добро, де да чујем ту, кад је већ знаш! Бакоња опет зажмури, прекрсти руке и започе: <center>„О Исусе, слатки, мили,<br>Од мене се не одили!<br>Душа моја није жива,<br>Ако тебе не ужива!<br>Ти си радос у жалости,<br>Ти си сунце у тавности... —<br>Послушајте редовници,<br>Свете цркве одвитници...“</center> — Стани! Видиш ли да не знаш! Та послидња два верша, то су од „Муке господинове“. Али свеједно! Сад слушај. Ја ћу ти проштити једну моју нову писму о несрићном догађају који нас је задесија, па ћеш је научити напамет! — И Брне поче своје најновије сачињење, које је било у њеколико стотина стихова, а које се почињаше: <center>„Свемогући на нас сржбу пушти<br>И сотони слободу допушти,<br>Да он уђе у званог Букара,<br>Који дође да манастир ар...“</center> А свршава се: <center>„Тешко теби, Тодорино клети,<br>Кад оћутиш како с’ Фране свети!“</center> Тијем начином Бакоња поново напредоваше у стричевој милости, али га ђаво натента да исприча фра-Тетки те њихове вечерње забаве. Тетки се хтједе да отправи једну шалу Брни, те исписа њеколико латинскијех стихова, које Бакоња брзо научи... — Ако заповидате шјор, знам ништа ново. — Тако! — вели Наћвар сједајући у широку наслоњачу иза стола. — Де, да чујем, ако је шта липо! Бакоња обори очи, дигну кажипрст и поче, сјецајући њим: <center>„Si vis incolumen, si vis te reddere sanum<br>Curas tolle graves: irasci crede profanum,<br>Parce mero, coenato parum: non sit tibi vanum<br>Surgere post epulas: somnum fuge meridianum...“</center> Већ чим је Брне чуо прве ријечи, избуљи очи, па се лагано диже и примаче ка Бакоњи, те га тако жестоко ћуши да му се глава обрну ка рамену. — Магаре од магарета! — рече загушено фратар. — Ти, да смиш... да се усудиш! — Шта сам вам ја скривија? — запита Бакоња измичући се. — Јесу ли то какве ружне ричи? То је фра-Думе... — То је баш оно зашта ћеш ми платити — настави стриц у бјеснилу и спопаде врч, а Бакоња искочи у тријем и побјеже десно да се не сукоби са Вртирепом, који се, као обично, шетао испред својих врата, и који поче викати: — Куда ћеш ти, Јерковићу? Стани! Шта ћеш у ово доба у кужини? — Имам посла! — рече Бакоња не устављајући се, па се попе у трпезарију. Тетка, Срдар, Блитвар и Дувало изађоше из ћелија. Вртиреп ста грдити Бакоњу и хтједе потећи за њим, али га уставише. Па онда Тетка и Срдар отидоше ка гвардијану, кога затекоше готово без свијести. Балеган се, као обично, шетао по дугачкој трпезарији, па склони суд с вином и отвори, а кад видје Бакоњино блиједо лице, устукну престрашен. — Шта се догодило? Да није што стрицу? Да није умра? — За менека је умра — одговори Бакоња, строваливши се на клупу. — Ја с њим не могу више. Боље би ми било да скочим у воду. Прије но што кувар дознаде истину, дође Срдарина и одмах поче љубазно: — Ајде, Иве, ајд врати се, моје дите!... Стриц је стриц, па ако те и покара, то је за твоје добро! — Липо ми је то добро, кад ми дава триске низашта и магарчи ме сваке друге ричи! Мени је дошло фра-Јакове, да штагод учиним од себека. Јево четири године откад га вирно служим и уз њега муке мучим! Шта сам му ја крив? Јесам ли ја крив шта не може да спава по цилу ноћ, што су му ноге отечене. Не, не могу више, него иђем у који други манастир, па ако ме не приме, а ја ћу тражити службе. Могу бити коњушар, ако не ништа друго. — Какво бижање, какав коњушар! Шта све булазниш! — рече Срдар, водећи га. — Ниси ти за то рођен, него да будеш мисник и да другима заповидаш... Добра ноћ, Грго!... Ајдемо, ајдемо! Кад су били на дну стуба Срдар га ухвати за рамена и поче шапатом: — Лудо дите, како не помишљаш само једну ствар, како не видиш да ти је стриц кратка вика, да ти данас-сутра може сванути... Разумиш ли шта оћу да кажем? — А зар све његово не припада манастиру? — запита Бакоња. — Е, баш си дите! — рече Срдарина угодно дирнут, видећи да је Бакоња ипак непокварен. — Е, баш си дите! — понови он, тапшући га по образу... — Ја не мислим да поараш стрица, боже сачувај, него он ће ти сам приручити јаспре, кâ својој крви, кâ шта сви чине! И њему је покојни фра-Вице прида николико стотина талира, и мени је мој ујац ништа оставија, и тако сви раде. Даклен, Иве, у памет се! Сићај се оне: „Ко се дима не надими, тај се ватре не нагрија!“ Трпи и буди покоран још за николико, па ће ти добро бити. А сад ајмо, јер смо се и онако пуно задржали! Пошто пријеђоше двориште, кад су били у дну других стуба, Бакоња стаде. — Ја би вас молија, фра-Јакове, да ми приведете нике латинске верше! — Какве латинске верше? — рече Срдар у чуду. — Шта ти сада пада на ум?... — Ма јето нике... Ја нећу имати мира циле ноћи, ако и’ не разумим!... Ја вас молим, пуно вас за то молим, фра-Јакове. А нема и’ млого... — Добро, де да чујем — прекиде га Срдар једнако у чуду, па скупи обрве и зину, јер бјеше слаб латиниста. Бакоња јасно изговори два стиха, али у половини трећега запе. За њеколико тренутака Срдар стојаше непомичан, са заковрнутијем очима, па одједном удари у такав грохотан смијех, да се одјек морао разлијегати чак до мађупнице. — Ха-ха-ха parce mero... coenato parum... curas tolle graves — понављаше Срдар међу наступима силног смијеха. Фра-Тетка стрча низа стубе. — Доста, за муку Исукрстову, фра-Јакове! Шта чиниш? Оћеш ли да убијеш човика?... А ти (обрнув се Бакоњи), зар мораш све приповидати? — Ја нисам ништа казâ — одговори Бакоња намрачен. — Ја оћу да разумим оне погрдне ричи, због који... — Мучи, мучи, тише говори! — вели Тетка, јер му се учини да шкрипнуше Брнина врата... — Ајмо, одма горека... Нису то погрдне ричи! Нисам ја таки човик! — Ја оћу да и’ разумим! — понови упорни Бакоња. — Па добро, јево да ти и’ приведем — поче Тетка пењући се. — „Ако ћеш да будеш здрав, ако ћеш да оздравиш, одбаци велике бриге, не љути се!“ Видиш да су то липе ричи! Па онда још каже: „Не пиј вина пуно; мало вечерај; устани послин ића; не спавај послин подне...“ — Ма шта је сва та тандара-мандара, фра-Думе, тако ти Исукрста? — пита Срдар. — Оли сам ја полудија, оли није чисто с намикаре! Думе брзо додаде њешто талијански. „Ајде, дите!“ И он уведе Бакоњу у ћелију. Вра је јечао на кревету. Тетка се мало задржа, па их остави. Тада Брне поче своја нарицања: — Проклет бија дан у који сам се радија, кâ шта је рекâ праведни Јоб. Проклет човик који вирује човику, кâ што је јопет рекâ Јоб. Тешко оному, који добра чини, кâ шта каже пук. Дакле, до тога се дошло да вас манастир узбуниш, ако те ја покарам!? Дакле, тако ми одвраћаш за моја доброчинства! Дакле, тако си ми зафалан што сам те од ушију отрибија, шта сам настојâ да те човиком учиним... А, Јурета, Јурета, ти си дида Јурета, болан, онај што је покрâ све Зврљево и сва села наоколо, шта је трунуја у таваници пет година... А, Јурета, ноге ми покри, Јурета, зашушкај ме добро иза леђа, и по трбују ме покриј раканцем, несритно дите, а сутра ћеш добити што је приостало. И куд ће ђаво да нанесе Кушмеља баш сутрадан! Сједи фра-Брне послије доручка на тријему, зловољнији него обично, кад му бахну кнез Кушмељ са торбицом о рамену и с тојагом у руци, па развуче усне са краја тријема: — Ваљен Исус, вра-Брне. Здрав уранија! — Откуда ти у ово доба? — пита фратар надувајући образе. — Ја пошâ још синоћке. Кâ, вељу, липа ладовита ноћ, а по дану врућина... — Добро, добро, па зашта си дошâ, а? Кушмељ се снеби због така дочека. — Богмекарце да виђу тебека и оно дите. Барица је ништа ружно снивала... — Та-ако? Јето си мене видија, а види и дите, па онда ајде од куд си и дошâ! — И Брне уђе у ћелију, па се затвори. Кнезу затрепташе брчине. Заокружи главом, да ли ко видје ту бруку. Срећом не бјеше никога. Он намјести уста на кључаницу, огради уста шакама и поче: — Мој липи вра-Брне, ти си ништа идак, а ја нисам знâ, него опрости... — Носи те враг! — прекиде га изнутра Брне. — Одма да си отишâ, ако не желиш да ми више никад прид очи не изађеш. Одлази! — Оћу, оћу, кад велиш! Оћу, одма, на ма’ с ови исти стопа! Зар ја тебе да не слушам, а? Збогом. Кушмељ отиде другијем лактом тријема, па наишавши на отворену трпезарију, прође кроза њу и кроз малу ђачку па с кујинскијех врата назва: — Ваљен Исус, о шјор-Грго! Здрав уранија? Балеган, који стругаше рибу, нанишани једнијем оком на незваног госта, па одговори сухо: — Вазда бија ваљен Исус и Марија!... Ајде, брате, долика гвардијану. Тада кнеза остави стрпљивост. — Ма нисам дошâ, брате да просим, него сам дошâ да видим своје дите!... Ди ми је дите? — Ајде, брате, код гвардијана! — понови Грго и обрну му плећа. Кушмеља штипну њешто за срце, јер помисли да се Бакоњи што десило, па потече натраг, обиђе опет сав тријем, завири у цркву, али не видјевши нигдје живе душе, викну колико је икад могао из дворишта: — Ооо, Иве Јер-ко-ви-ћу-ууу! Одмах се врата поотвараше на ћелијама. — Шта је?... Ко то виче тако?... Шта се ти дереш, еј? — запита Вртиреп. — Носи те враг, магарчино једна! — вели Брне. — Шта ревеш? Одлази магарчино! — Баш вам фала, гвардијане, што назвасте брата правим именом! — рече Вртиреп. Срдарина пође к њему сав накостријешен. Тетка се упути да раздвоји Вртирепа и Срдара. Наћвар, Блитвар и дувало опет се затворише. Бакоња шкргућући зубма, стрча и изведе оца из дворишта. — Валија си још ти да подјариш смутњу! Зашта ми, болан, ниси поручија по ком слузи?... — Ма, прије свега, кажи ти мени шта се јопет овдинак догодило? Шта је стрицу? Шта је свим вратрима? А шта је и теби несритни синко? Јето си ископнија канда си годину дана боловâ! — Зло је, ћаћа! Није се догодило ништа што би очима мога видити, али је зло велико. Од никог вримена све је пошло суноврат. Нико никога не гледа липим оком, него би једно другога отровало. Да бог сачува! Мени је дошло, да бижим! — Не лудуј, несритно дите! — рече мудри кнез, обзирући се. — Сад, кад баш триба да отвориш очи, а ти... Све ћу ти исказати. Ајдемо даље! Ајдемо даље! Бјеху дошли у шумарак, близу воза, те сједоше у хлад. — Дакле, има ништа нова и код вас, кад велиш да ћеш ми све казати? Да није шта зло? Кнез заврти главом и хукну. — Није зла вала богу и Дивици, него... Али, да иђемо редом! Дакле, јево зашта сам дошâ. Знаш ли ти да стриц шкађа све дугове, све, све, шта и’ има у пуку? Знаш ли ти то? — пита Кушмељ гледајући добро у очи сина. — Не знам! — рече Бакоња немарно. — Па шта онда? — Како: па шта онда? — настави кнез. — Знаш ли да ће до Мале госпојине згрнути силне јаспре у ћелију? Јер до тога рока тражи и главно и добит од свакога. Јето, само у нашем селу, дужни су му Пиждрићи до двиста талира. Вајкају се људи шта ће? Али, пукли, цркли, морају му вратити јаспре, јер је запритија да ће с картама наприд, па јето им онда и судски трошак за прид. Тако је исто запритија и осталима. Сад, зашта то чини? Ћути ли, може бити, да ће брзо умрити? Баш је и Барица ништа ружна снила... — Остави, се ћаћа, крижа ти, снова, него ајде право на оно шта си тија рићи! — Па јето шта: ове ће јесени бити благо код стрица, па... овај... ако би то пало у друге руке... — Ћаћа! — викну Бакоња и сав преблијеђе. Кнезу опет затрепташе брчине, погледа сина зачуђен, па настави: — Ја кажем: отвори добро очи да видиш куда ће стриц с јаспрама, јер не вирујем да ће и’ држати код себе. — Па опет развуче усне и додаде шапћући — а ти си помислија да те наговарам, кâ да и’... Бакоња окрете главу. — Госпе ми, дала би се и о томе рич проговорити... — Немој више ни једне, него ајде кући! — вели Бакоња устајући. — Ма стани, несритно дите, зар ме се и ти одричеш? Зар се и с тобом не могу нашалити, како је то: „Ајде кући, ајде од куда си дошâ!“ Кâ да ће вас човик очима оплинити? И ви, најпослин, немате дирита да тирате људе одавлен, ово је комунско, ово су наши стари подигли. — Ма који: ''ви''? — пита Бакоња. — Сви среда. Први Наћвар, који ми не привати ни Исуса; па онај Балеган, који ме отира из кужине; па ето и ти сад, ти моје рођено дите... Липо ћу обрадовати Барицу и сестру Криву, која се удаје... — Шта? Удаје се Антица? За кога? Па шта то одма не кажеш? — рече Бакоња сједајући поново. — Јето са срећом испросија је онај старији Јурићев. — Је ли Шимета? Шимета Ошкопица? — прекиде га Бакоња. — Па, вире ми, добар и лип младић. Баш се радујем! — Жалосна ми липота, жалосно ми радовање, кад је немам чим опремити! Триба ми најмање двадесет талира готови’ осим домаћега трошка. Стога сам, болан, и дошâ. Надâ сам се даће ми Брне. Сад не знам шта да радим! Ја ћу се јопета навратити послин подне, те... ако буде боље воље кад се испава!... Жалокањ ти сам шта нисам послушâ Барицу! Она ме одма слала, прије него је Јурић дâ злато! „Ајде, каже, одма к Иви. Ред је да Иве зна прије него се злато прими. Он је сад дијак, дакле најпритежнији од нас, па је ред да он први рече: пристајем!“ Јето, мој Иве, моје дите, какву ти новост доносим! Бакоња се замисли. Како се брзо све мијења у свијету! Удаје се Кривица за Ошкопицу, који је, истина, старији од њега седам година, али кога је он, више одједном, каменицама тјерао! Из тога ће брака наскоро измиљети мали Јурићи, који ће га звати „ујцом“ и љубити му коноп кад дође у Зврљево! И маја је хтјела да се он пита пристаје ли да се Крива дâ за Ошкопицу. Сирота, добра маја! То, истина, није учињено, али тек то показује да га она не гледа као дијете, да није више за „триске“. Па онда наскоро ће се удати и Галица, и оженити Чмањак, и дорасти Шкембо,... и сав ситни зврљевски нараштај брзо ће оматорити, а старији у гробове лећи! Па се Бакоњи ражали видећи мају сиједу, погурену, крезубу, и он дубоко уздахну... — Дакленка, кад велиш да му се најавим? — пита отац. То трже Бакоњу из снијевања. — А? Стрицу да се највиш?... Никако! И не мисли о томе! Он већ мисли да си отишâ! Боже сачувај да те јопет види! Помамија би се! — Ма, да шта ћу ја, синко? Мени триба двадесет талира, па ми сад очи штркле, а од кутњега чега не могу и’ извадити... Шта да ти даље говорим, кад сâм знаш! — Ја ти не могу помоћи! — рече Бакоња сјетно. — Притрпи се за њеколико дана, па ћу гледати да искучим стрицу пет-шест талира, па ћу ја да ти и’ донесем. — Аја! Аја! Аја! — рече кнез вртећи главом. — Нити ми је доста пет-шест талира, нити желим да сад долазиш у Зврљево, јер како се сугранула вратрина, могâ би те и не примити натраг... — Ма шта ти, дакле, могу ја? — рече најзад Бакоња устајући. Па онда наду образе и настави — јето замолићу фра-Јакова да ми узајми пет талира, па ћу и’ ја послин тражити од стрица, да и’ човику вратим. — Е, то те сами бог просвитлија и научија! — викну кнез устајући. — Е, златно моје дите... али не пет него двајест, Иве, круно моја! Бакоња одмахну руком и отиде. Послије ручка, кад Брне заспа, Бакоња се сврну у коњушку да прегледа Срдарева вранца, па брзо отиде у шумарак, гдје зачу крупно смијање. Бакоња се устави и познаде гласове Бобана и Дундака, којима је Кушмељ њешто смијешно причао. Кад он дође, слуге одмах отидоше, а отац начини тужно лице. — На, јево ти пет талира и... — немој, молим те, да ишта говориш, немој трошити ричи залуду — додаде видјевши да се Кушмељ мргоди и да хоће њешто да заусти... — Ти си иска двајест, знајући да то доноси пет. То се већ разуми! Сад, дакленка, можеш ићи, и поздрави мају, и Антицу, и Марију, и Јозицу, и Рока, па и стричеве... Збиља, шта они раде? — А, моје дите, како ме вриђаш, па онда забашуриш! — вели кнез, стављајући сребрњаке у кесицу. — Ја да иштем двајест да искучим пет! Еј, еј, мој Иве, не могу те повалити за ту рич! Млого си примија од вратрина у мало вримена! Али, јопет, надам се у бога и светога Врану да ћеш с врименом бити милостивијега срца прима својима... А питаш за стричеве шта раде? Шта и несриће једне. Шунди је изашла живина на листу од десне ноге. Не може макац собом. Неће ти дуго! Рорина брбља као увик, и пије кад има, кад виштичина Цонтрона заради личећи дицу којој је притрунила. Рдало се завадија са вра-Закаријом, због Ане... Кљако је бија у пржуну два мисеца, због једног бравчета. Сад највише приваћа Жмирко Рорин, Кењо је отишâ нигди у свит; кажу да служи у никој крчми. Она наша не говори ни са Бакрицом, ни са Жландром... Куда ћеш ти? — Иђем да проводим коња фра-Јаковљева. Збогом ћаћо! Поздрави све и ајде за рана! — Не могу, дите, ја сам уморан. Овди ћу коначити. Уставија ме ковач на вечеру. Госпе ми, поштенији је ковач од... Ајде, ајде, не бој се, неће ме вратрине видити. Ја ћу спавати овдинак до ноћи. Бакоња се превезе с вранцем, па касом заоколи село у коме није био послије похаре. Кад стиже ка једној стази која из пријека вођаше ка крају села, вранац хтједе да сврне и Бакоња видје иза једне међе пуштеницу Јелицу, која својом једром мишицом бјеше заклонила очи од сунца. Бакоња ободе коња на противну страну и наиђе на њеколико момчади, која лешкаху у хладу код оваца. Сви се љубазно поздравише с њим, па један запита: да се Срдар није разболио, па поручио што у село? А на то се Бакоња зацрвење и пође даље. Али, подаље, срете се с једном дјевојком његовијех година, која вођаше два коња на појило. Обоје се збунише. Она стаде докле он прође, а он устави вранца. — Та тирај, дијаче! — рече цура, сва зажарена и смијући се, али га не погледа. — Молим те, Јело, овај... како би могâ да се вратим к возу, а да се не вратим истим путом — пита Бакоња гледајући преко ње. — А могâ би наоколо, али је далеко... а није далеко на добру коњу! — и отиде. — Збогом! — викну Бакоња за њом и потече у сав трк, па се у трку обазрије, те видје да се и она окренула. Та Јела, кћи једнога имућнога сељака, бијаше повиша од Бакоње, танка у пасу, а широких груди, црне коже, малена чела и благих, плавијех очију. Бакоња се с њом познаде у берби, али су мало говорили, него се често крадом погледали. Па кад су једном прстењкали, Јела га је немилице тукла увијеним рупцем по длану, тако немило да су се њему сузе завртјеле, а сви се остали смијаху. Па, послије, чу како јој другарице припијевају „дијака Бокоњицу“, због чега их је она изгрдила. Сад се Бакоња сјети свега тога и сам себе прекори што није био слободнији пред њом, и зарече се да ће је шалом ословити, онако како чине други момци, чим је опет удеси. Од те замишљене шале исука се читав роман у машти Бакоњиној, те већ ништа није видио до воза. Послије вечере вра и он не проговорише једне ријечи, но је вра лежао потрбушке много дуже него обично, а Бакоња га чешкао. У то доба кнез је јегленисао са слугама иза мађупнице. Говорило се о Букару. Сви су се чудили његову лукавству. Дунда, већ прилично накресан, викну: — Залуду, брате, нема ти мештра над ркаћког лупежа, особито планинског ркаћа! То канда заголица Кушмељов понос, те ће: — Има, брате, и кршћански лупежа, још како вишти, само шта нису бездушни. Неђе, рецимо, да дирају цркве, али остало, да речемо... — Ма, нема и’ вишти кâ шта су њиови! — опет ће Дундак, чисто љутећи се што кршћани толико заостају. Тада кнез поче причати шта је радио у младости са чувеним стрицем Јуретом; како су „приваћали“ стоку по околини; како су једном одјавили плуг волова из дворишта, па су, поред све потјере и пуцњаве, спасли себе и склонили волове; како су једном дочекали личке кириџије у њекој гори, те им узели новац, иако је Личана било много више и сви оружани... — Јер је покојни стриц Јурета, бог да му душу прости, мога свакога трена мињати глас, те би се ти заклеја да чујеш пуно људи... Дакленка, ми запали иза дрва, па покојни викну: „Стој!“ па ондак: „Стани! стој! стан!...“ све тако, ка да десет људи вичу један за другим, а свакога пута натегне пушку, те све чујеш: „Шкљоц! шкљоц!“ И ондак им рече дубоким гласом, заносећи на ришћанску: „Брзо вадите новце и остављајте на цести, јер ће сад, ље, планути петнајес пушака, вјере ми! Сваки нека остави половину од онога шта има!... Мало је, арамбашо!“ викнух ја. „Мало је, мало је, мало је...“ јопет ће Јурета мињајући глас, па одједном затутњи, кâ оно прије: „Доста је! Што реко, не пореко, јер у Јована Кутлаче нијесу двије ријечи, ђецо! Дед, путници, не премишљајте много, јали ћу ја пуштити друштву на вољу.“ А Личани се згледаше, па сваки извади кесу и остави по ништа, нашли смо око двајест талира. — Ја, то је, борме, мајсторски било! — рече ковач. — Мајсторски, борами — потврдише Бељан и Тртак... — А Кутлача је онда ајдуковâ? — Кутлача је онда жарија и палија — рече кнез у заносу, прихваћајући понуђену му букару, па настави: — Али ја сам и сâм ништа учинија, чега се не би постидија ни ваш Букар. А чисто ми не бисте вировали да вам то станем приповидати! — Ја ти јево кажем у брк, да... — прекиде га Дундак — да се Личани... тако... Аја! Личани нису Бодули. Аја, госпе ми! — Мучи, бештијо, зашта би човик лагâ — вели млинар. — Они јесу слободни, али из густе горе, а онако вишто... Сви зачаврљаше. Дундак пришапта њешто говедару, који се изврати наузнак од смијеха. Кад се поврати тишина, Кушмељ, коме такође бјеше језик отежао, поче: — Вирујте, браћо, ове ми свете крви Исусове, никоме то нисам казивâ има двадесет година, али виђу да сам међу пријатељима; а, јопет, то је давно било. — Је ли то, шта си сам учинија, без стрица? — запита млинар. — Де, то нам приповидај! — То, то — рекоше сви, и Дундак. — Иђем ја из града. Било је лито, а придвече. Од силне врућине једва се могло дијати, а прашина цестом, да те задави. Прида мном никога, за меном никога. Кад сам бија дви-три миље од града, а то при дну једнога брига солдати се муштрају, полигају, па потрче, а све пуцајући. Ту сам постаја мало, па пођем даље и видим на једно два пушкомета човика да тира натоварена коња меника насусрит. Колика је врућина, а он зачалмија главу. Видим: горњи човик! Тира у град шеницу. Гледам добро иза њега: надалеко нема живе душе. Тада ми паде на ум шта не би ни ђаволу: полегушим се, па потрчим право к њему и уставим се без дува... „Куда ћеш! јадниче! Биж, докле си на вриме!...“ „Што је то, што?“ — пита горњак, већ приплашен. „Буна брате!“ реко вукући га за руку. „Бижи, док си на вриме. Солдати убијају кога год сриту. Не чујеш ли пушке? Јето се примичу. Са мном је било још седам људи из мог села, и сви су изгинули. Ја једва измакâ. Биж!“ Ја сврнем с цесте и прилегнем испод једне међе, а мој горњак даде ногама маове на другу страну. Коњ остаде насрид цесте. Тада ја брзо дотрчим, пририжем колан, обалим товар, узјашем на гола коња па: ајдеде, ајдедец! — право цестом. Чујем горњака ди се дере, па ’нда: „зи-ју̑“, прозвижда ми крај ува зрно из пушке, али ја утеко здрав, и послин продам коња на сајму у К. Сви га обасуше хвалама. Дундак рече: — Е, госпе ми и госпина ми сина, јеси велики враг! Ја ћу ти јево у брк рићи шта сам до сад мислија о теби. Ја сам чуја ди говоре: „Кушмељ, брат Наћварев, то ти је бештија и спрдња цилога Зврљева!“ А-ну, сад реците има ли му пара. Е, у твоје здравље! А кнез ће скромно: — За млоге се вели да немају памети, зато шта се они притварају, болан, кâ и Букар. И опет се поведе ријеч о Букару. Дивише му се, узносише га мимо људе. <center>***</center> Бакоња опет поче забављати стрица, говорећи наизуст његову дугачку пјесму, коју је вра на махове исправљао. То је трајало њеких десетак ноћи, и Наћвар постајаше све вољнији. Најзад, једнога свечаника, изненади он браћу послије ручка. Разговрао се љубазно, па извади из мантије рукописни свезак. — Ако ћете ми поклонити мало-помње да вам проштијем мој спив — рече не дижући очију. — Дакленка, чујте: „Зафална писма господину, који нас је избавија од великога зла, кад је бија поаран манастир.“ — Па како нас је ослободија, кад је све покрадено и умра фра-Вице? — рече дувало. — Да чујемо! — рече Тетка претјечући Вртирепа. — Најпосли, зар не би било веће зло да су запалили манастир и нас побили!?... Штиј фра-Брне! Брне поче: <center>„Кад господин оће да педипше<br>И у гниву да нас за гри’ кара,<br>Неком шаље ружне, ником липше,<br>Једног болес, другог муња пара...“</center> — Почетак ми се не свиђа! — рече Блитвар. <center>„Свемогући на нас сржбу пушти<br>Пославши нам званога Букара,<br>Јер сотони слободу допушти<br>Да г’ доведе да манастир ара...“</center> — Па то је онда свемогући крив, боже ми опрости! — викну Вртиреп. — Ко је ту кога довија у манастир? Не ваља то зрно боба! Брне се уздрхта. — Како ти можеш судити кад и не знаш шта је писма? — Не ваља зрно боба, ни та нити иједна твоја писма! То кажу и паметнији од менека, само шта ти неће у очи да реку. Јето и фра-Думе... — Шта ја? Шта сам ја рекâ? Кад сам ја то рекâ? — поче Тетка. — Немој ти завађати... — Јеси чуја, Баре! — викну Срдарина, гужвајући покољеник. — Ја сам ти већ рекâ, да ћеш са мном имати посла, ако будеш прилазија границе! Сви заграјаше. Дувало и Блитвар стадоше уз Вртирепа, „који најпосли има дирита да каже шта мисли“. — Нека слуша до краја! па нека онда говори! — рече Тетка. — Нећу да слушам до краја! — викну Вртиреп — него одма спочетка оћу да се то прикине, а ви који ћете да слушате његове писме, ајте у његову камару, а ово је реферторијо!... Па онда има и друга. Све се обија о Букара, али се ја не бих заклеја, да он није имâ другова и у Зврљеву... — Шта говориш? — викну Срдар. Фра-Брне је блиједио и црвенио се. — Немој, болан, притиривати! — вели Тетка. — Кад се ситим да је један лупеж ија с намикар за истим столом, да је укрâ коња брату посли николико дана него шта је довеја сина на наше јасле... Бакоња зашкргута зубима и погну се као лав кад се спрема да скочи на свој плијен, али срећом на вријеме то видје Срдар, те га одвуче у кујину. Међу фратрима наста врдање и граја. Тетка их утиша, па поче благо: — Немој тако, болан! Ми сви знамо како је било! Коња су украли рођаци, а не брат, па се мали Иве ситио да је то њиов посâ, те је отишâ у Зврљево, те он и отац нашли коња и довели. А шта су бацили кривицу на друге, то би болан и сваки од нас учинија. И најпосли, знаш шта ћу ти рићи? Нека свак тури руку у своју шкарпелу, па ће наћи у њој мрвица! Ти ме разумиш добро! Ти имаш браће и рођака, па се може питати: јесу ли сви чисти! — Ја то не знам — преузе Вртиреп — али сад чујте ову. Тај кнез Кушмељ био је ту скорице овдинак. То знате; али не знате, може бити, да је ноћио у мађупници и да се опија, па приповида своје јунаштво. — И Вртиреп поче од ријечи до ријечи да приповиједа као и Кушмељ. Кад доприје до онога како је Кушмељ украо натоварена коња горњаку, Блитвар и дувало почеше се смијати. Међутим врати се и Срдар, те ухвати гвардијана испод руке. — Та-ако?... Је ли то таако фра-Баре? Ја то нисам заслужија од вас! Бог ми је свидок и моја савист да ја то нисам заслужија. А лако би вам се могао осветити, и сад овди ричима и другим начином, само кад би тија. Али ја то нећу, јер држим да се бог служи с вамикарце да ме куша и да ме педипше. Дакленка, нека буде његова воља! Али, нас двојица не можемо више заједно. Даклен, или тражите сами премештај, или ћу вас ја тужити, а за то вам дајем три дана на промишљење. Отада Наћвар не излажаше из ћелије, него му Бакоња доносаше јело, а Тетка и Срдар, похађаху га. С дана на дан Брне је постајао мрачнији. И прође петнаест дана од велике заваде, и Вртиреп отиде да замијени на цијелу јесен њекога болеснога пароха а Наћвар никако да се разабере и да изађе. Залуду су га свјетовали Тетка и Срдар и доказивали му да ће се разбољети, Брне једну те једну: — Ја из камаре не могу, јер ми се чини да би се одма распâ чим би изашâ на велику арију. Тако им је спочетка одговарао, па престаде и да говори. Тетка је морао јавити догађај провинцијалу, од кога стигоше два писма: једно бјеше „дишпеншацијун“ фра-Брни да може штити часове у својој ћелији, само да се причешћује што чешће, докле га болест не мине; друго бијаше наредба фра-Тетки да се одмах прими гвардијанских дужности. {{ЈВ-аутор|Симо Матавуљ|1908}} == Извор == * [https://ucg.ac.me/skladiste/blog_23036/objava_70281/fajlovi/BAKONJA%20FRA%20BRNE.pdf Бакоња фра-Брне] [[Категорија:Бакоња Фра Брне]] e177nz9irry24uv3klww81vdf3ce367 0 61115 147496 146383 2026-10-06T18:33:27Z Galicijac 19151 Исправио заглавље. 147496 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Симо Матавуљ|Симо Матавуљ]] | [[Бакоња фра Брне]] | | [[Бакоња фра Брне/IX|-{МНОГЕ РАЗЛИЧНОСТИ}-]] | [[Бакоња фра Брне/X|-{КАКО ПЈЕВАЛИЦА ЛИЈЕЧИ}-]] | [[Бакоња фра Брне/XI|-{ДВИЈЕ СИЛЕ КОЈИМА ПОДЛИЈЕЖУ ЉУДИ}-]] }} Фра-Тетка живо успостави ред међу млађима. Ковач и млинар прионуше на рад, те прековођани почеше долазити. Возарима свану што се та двојица морадоше отканити рибања. Говедар је боље пазио стоку, а Шкељо коње. Балегану се узе кључ од пивнице. Ђакон и ђаци почеше редовније похађати скулу. Дувало мораде узети на се да биљежи рачуне, а Блитвар да служи у цркви. Срдар је пак у свему био десна рука Теткина, иако је често одлазио преко воде. Бакоњи је било лакше, пошто је стриц мало што од њега изискивао. Изјутра би вра једва се наканио да устане и да пријеђе у предњу ћелију на доручак. Дотле би Бакоња уредио и провјетрио стричеву ложницу, гдје би се фратар опет повратио и сједио крај прозора, читајући и размишљајући по цио дан. Али је Бакоња много жалио стрица, те би куд и камо радији био да му је и теже, само да не види несрећнога старца у онаквоме стању. Тако их затече и берба. Преко воде отидоше: Тетка, Срдар, Мачак, Бујас и Бутре, а остадоше у манастиру: Наћвар, Дувало, Блитвар, кувар и Бакоња, а од слугу само возари, јер о берби затвараху се млин и вињаг. За четири или пет недјења, колико је берба трајала, у манастиру је било као у гробници. Бакоња приону уз књигу, те се за то времена више начита него за двије прошле године. Међутијем разгласи се не само међу прековођанима, него и у Зврљеву и даље да је гвардијан Јерковић излудио. „Метнуја је у главу — веле — да је сав од цакла, па се боји да изађе из камаре, јер би, мисли, одма прснуја у комадиће.“ Тако се говорило. Тај глас запрепасти Кушмеља, а, због других разлога, и дужнике Брнине. Кушмељ дође до воза, али га Дундак не хтједе превести, него га отправи ка новоме гвардијану у кметове, који умири Кушмеља. — Ја сам говорија са ликаром — вели Тетка — и ликар је припоручија да га засад оставимо на миру, а посли ће се видити. Ја те не могу пуштити к њему, јер знам да би га то јаче узнемирило. А ти дођи о св. Франи. У повратку се бербе Тетка и Срдар нађоше Брну гојнијег и мрачнијег него што га оставише. На прозорима бијаху најдебље књиге, а поред њега на дивану огртачи. На њихове замјерке како му је у соби загушљиво, он их плашљиво погледа, као бојећи се да не би ненадно отворили прозоре, па пребаци разговор на љетину, па спомену синовца и препоручи га Тетки, па је распитивао за ђакона, Бујаса и Бутру, па обећа да ће им даље предавати, само нека долазе к њему. Онда им прочита своју оставку на гвардијанство, писмо језгровито и добро смишљено, тако да ни фра-Тетка не знађаше шта би приговорио, иако би то желио, него обећа да ће оставку истога дана послати. Брне им онда каза двије-три тамне изреке њекога светога оца, и каза им како их он тумачи. Докле је он говорио, она се двојица поглéдаху. Кад оде за књигу са тамнијем изрекама, Тетка рече другу: — Видиш ли да су све његове мисли здраве, осим једне, коју не исказује, а која му је повр свију! На растанку рече му Срдар: — Јето, брате Брне, ти би нам могâ бити мештар у свему а завртија си у главу да би прснуја кâ водени мијур чим би изашâ на арију. Како се то може разумити? Брне их опет погледа неповјерљиво, па их замоли да га оставе. — Триба га спасти докле је на вриме — рече Тетка пошто изађоше. — Али шта да се ради? Ликарима не вирује, а неће послушати ничије савите, ничије, ни папине, кад би му и’ дâ. — Како би било да учинимо нику шалу? — рече Срдар. — Рецимо, да се од чега припане, па да искочи из камаре? — И ја сам о томе размишљâ али се бојим да му не пане капља. Та ти знаш како је страшљив... Него, јопет, о томе се дâ разговарати. Видићемо послин, имамо кад!... Бакоња дочека другове, што ’но се каже, као озебао сунце. Особито га разговори мали Бутре, који му је потанко испричао све што се говорило и радило преко воде. Бакоњи је ласкало што су га прековођани често спомињали и што су за њега распитивале женске, а највише црнпураста Јелка. Занимало га је и што је слушао о Срдару, кога би свакога дана послије подне нестало искрај посленика, а већ не само што свак знађаше куд би се дио, него би се у то доба пјевале пјесме „о једрој Јелици, нашој липој кметици!...“ Још недјељу дана трајаше врдање по манастиру, јер су прековођани доносили кљук и кукурузе, па се поврати ред какав бјеше завео Тетка прије бербе. Кад Бакоња први пут поведе Мачка и Бујаса ка стрицу, та двојица не бијаху мирна срца. Ђакон оборене главе и готово дршћући изрече испред врата: — Молитвама свети отаца наши, господине Исукрсте, помилуј нас! — Амен — одговори одмах Брне, па с изразом велике досаде на лицу додаде — затворите врата. — Зашта одма не затворите? Одите наприд, ако оћете, и сидите! Али, мало-помало, поста љубазнији и тако се загрија у говору да су се они чудили. Најзад, заморен, наду образе и леже потрбушке, те га синовац поче чешкати а они изађоше. Бакоња је нестрпељиво очекивао да дозна мишљење својих старијих другова о стрицу, те отрча за њима и затече их пред скулом. Они баш говораху о Брни. Ђакон се обрати Бакоњи. — Мени се чини да сам начисто што је с њим. Његова је памет кâ и прије шта је била, дакле, друго не може бити него ники завит. — И ја садак то мислим! — вели Бујас. — Какав завит? — запита Бакоња. — Липо! Човик се завитовâ да неће излазити из камаре за нико вриме, или, најпослин, и до смрти. Зар се не сићаш да има таки примира у житијама? То је покора кâ и друга, може бити и тежа од други; а не би била покора кад би он то казâ. Ко ти зна какав гри оће да откаје! Истина је, не иђе у цркву, али је за то добија дишпеншацијун и зато се моли у камари двојструко више. Па и шта је с лецијунима прионуја око нас, и то потврђује да је у покори — зар је њему лако онлико смишљати и говорити? А и то шта купи дугове, ја мислим да ће учинити нику задужбину. — Може бити да ће купити нове канделаре светоме Франи! — вели Бујас. Бакоњу веома изненадише та нагађања. То подјари његову бујну машту, те се сјети многих ситница из скорашњег стричевог живота, које као да потврђиваху ту поставку. Најзад, пошто му милије бјеше вјеровати да је стриц изабрао настрану покору, него да је шенуо памећу, повјерова оно прво. Али кад ђакон спомену зашто стриц купи дугове, онда се сјети Срдаревијех савјета и очиних наговијести, те се прво намршти пак се насмија. То ђачко тумачење Брнине настраности примише и слуге, те преко њих распрострије се и међу кметиће. А како фратри нијесу то побијали, и како Брне настави да савјесно предаје ђацима најтежи дио богословске науке, и како се гласно мољаше богу у својој ћелији, тако да се испред манастира могло чути, то оста као истина. Додуше, Балеган би, у подне и увече, одвајајући обилате оброке за фра-Брну, малко посумњао у истинитост те покоре, али га Мачак увјери да се тај „гришчић“ може накнадити богословским „крипостима“... Те године август бјеше веома кишљив. Свако се зло појача. Брне је мало устајао, тако исто и Дувало. Балеган ста једнога дана с великом буком искати од Тетке да му повећа оброке вина, што Тетка и учини. Срдар поста немиран што није могао одлазити преко воде, те је чешће одлазио у нову мађупницу. Блитвар поче закашњавати у цркву. Тетка је опет ноћу ходао по соби и пушио. Једне ноћи Брне и Бакоња легоше доцкан као и обично. Тек што вра закуња, осјети да се часовник на десној стијени уставио. У исти мах угаси се кандиоце на другој страни и други часовник преста куцати. Наћвару се прекиде дихање од страха, те се једва исправи на кревету и једва прикупи пару да викне синовца. Бакоња се не пробуди. Тада Брне дохвати чизму с пода и баци се њом у врата, па рикну као да га когод коље. Бакоња скочи, па, мислећи да су лупежи код стрица, истрча на тријем и поче викати. Сви фратри и ђаци дотрчаше. — Шта је? — пита Срдар. — Не знам. Може бити да је велико зло. Кад сви уђоше за Срдаром и запалише свијећу, а то Брне дахће и зажмурио. Срдар, неопажен, покрену један часовник а Тетка други. Брне се освијести, па им исприча шта је било. Они га увјераваху да је то снио, а да се кандило угасило кад отворише врата. Тетка посла све, па оста с њим докле овај не заспа. Други покушај Теткин и Срдаров испаде смијешан. Било је почетком септембра. Киша је била престала, настала похладна јесен. Тетка и Срдар сјеђаху код Брне до касно у ноћ. Он им је, као обично, опет тумачио њеку нејасну мисао из једне богословске књиге, и баш раширио руке а дигао обрве пред најтежом изреком, кад с поља, испред прозора, сину муња. Небо је било ведро без мјесеца. Тетка и Срдар се згледаше, а Брне избуљи очи у њих. До трена опет пролетје пламен у противном правцу, али се јасно видје њека мрачна пруга која је за пламеном изашла. Она двојица устадоше, али се у тај мах пламен устави пред прозором, те и Брне видје да је то запаљена гука на дугачкој трсци. Срдар нагло отвори прозор и одгурну трску, грдећи, па удари у смијех. Ни Тетка се не може уздржати од смијеха. Брне видећи да се прозор отвара, брзо леже и покри главу раканцем. Иако ствар бјеше сувише очевидна, опет Срдар вјешто забашури измисливши како је видио да се у пукотини улегла њека тичурина, па је наредио слугама да је тијем начином истјерају. Уистини, њих двојица бјеху наговорили Дундака да махне њеколико пута запаљеном крпом кад они буду изашли, што је ваљало да он дозна по њекоме знаку, неће ли Брне искочити, али се Дундак опио, па не сачека знака и још му запе трска за грање од бријеста под прозором. Кад се Брни ријеч поврати, он се страшно наљути на Срдара што је прозор отварао, па зовну Бакоњу да га трља вуненом крпом. Њеколико дана прије Мале госпојине јави се први дужник Брнин. Бјеше то њеки имућни сељак из парохије фра-Томине. Он изброји двјеста талира што главнога што добити, узе признаницу, па се врати с Бакоњом возу. По стричевој наредби Бакоњи је ваљало пазити да се сељак не састаје с којим од слугу. Бакоња осјети као њеки прелом у себи, као да му снага придолази, као да ступа у њеки нови живот. Кад се поврати у стричеву собу, очи му и нехотице прионуше за гвоздени ковчежић, који је једнијем боком вирио испод кревета. Послије, кад ђакон и Бујас дођоше на обично предавање, и њихови погледи (ваљда поводећи се за Бакоњином) прилијепише се за ковчег. Отада, свакога дана послије јутрења, Бакоња иђаше на воз да дочекује дужнике, па би их допратио к стрицу, па испратио, а за то би добио „јабуку”. Ковчег се пунио, али поста невидљив радозналијем очима. Говорећи о томе с друговима, Бакоња је прилично смањивао примљене своте, а кад је дуг био готово утјеран, он је пред њима прћио усне тобож надао се е ће бити више... Почетком новембра у манастиру се чињаху велике припреме за дан светога Фране јесенскога, кад се стјецаше народ и постриженици. Те године је још имао да буде избор новога гвардијана, јер Тетка само замјењиваше Брну, а овај бјеше разријешен. Већ уочи поменутога дана дође осам фратара, међу којима бјеше Вртиреп, Жвалоња и Пињета. Тетка наговори Вртирепа да се измири с Наћваром, на што Вртиреп одмах и пристаде, по свој прилици зато што му је брат био дужник Наћвару, а дуга не платио. Измирење је било свечано и јавно. Вртиреп отиде са Тетком и оном седморицом што с њим дођоше у собу Брнину, па ушавши први, рече раширив руке: — Брате у Исукрсту, прости ми моје увриде!... — Бог нека ти прости кâ и ја — одговори Брне пољубивши се с њим, па и свијем осталијем. Сутрадан освану красан јесењи дан, а већ око прве мисе дође много најближих прековођана. Наста обични метеж. Већина фратара сјеђаше по исповједницама. Људи и жене, подијељени на гомилице, чекаху реда, јер је прва дужност на дан „проштења“ одстојати једну мису, па се исповједити и на другој се миси причестити. Та права најезда опроштеника нареди се с богом, па отиде ка Тетки у трпезарији да пише прилоге, начинивши мјеста другој најезди у цркви. Тетка их прими љубазно, записа свачије и најмање прилоге, а Балеган и Мачак часте по ракијом, па онда људи и жене отидоше, њеки на тријем, њеки у двориште, те посједаше и почеше јести. За тијем првијем колом опроштеника наиђе друго у трпезарију, па и ти уграбише мјеста у манастиру, јер сви желе да се одморе у његовијем зидинама. Бакоња је стражио иза врата предње стричеве ћелије. Стриц му сјеђаше на дивану, стрецајући од сваког корака који би затутњио тријемом, јер се бојаше похода. — Ко је то прошâ? Који су то прошли? — питаше вра свакога тренутка, а Бакоња лагано одшкрине, звири па казује стрицу. Њеколико пута промоли главу напоље и виче да се и даље чује: — Фра-Брне је болестан. Не може вас примити. Не може ни диванити. — Да није који од дужника! — пита стриц. — Да није који спомињâ за дугове, а? Бакоња одмахне главом, с изразом на лицу који је значио: — „Ја то знам! Већ би ја дужника нањушија и да се не јави!“ Међутијем, како је народ навирао (а већ зарана бјеше га много више но другијех година), Бакоњи је машта кипјела. Сјећао се живо прошлијех проштења: првога, кад је био пустођак, кад се оно прославио нашавши стричева кулаша; другога, пред смрт Шкоранчину, кад су се људи чудили како он одмеће и одскаче не само вршњацима, него и старијима; трећега, кад је предвече јахао на дорату и водио још три седланика на појиште, па кад угледа Зврљевљане, а он ситно поиграј, тако да је Маји (онда је била дошла маја с Кривицом и Галицом) срце играло; четвртога, кад је већ био озбиљнији, те се није ачио јунаштвом и хитрином, но је стријељао очима црнпурасту Јелку, с којом се био већ познао... Бакоња дубоко уздахну. Он није сад жалио за којекаквим ситницама, али је тек жалио за слободом, те завидио Бујасу и Бутри, који, истина, имају много посла по цркви, али тек у тишми налазе промајне, а њему се ноге укочањише стражећи иза врата. Па онда то га је и понижавало. Каква је то улога, њему, ђаку пете године, да кришом гледа ко пролази!... Одједном отвори шире врата, те промоли и труп. — Шта је? Ко је? — пита Брне. — А, ништа, ништа — рече он не обзирући се. — Мислија сам да је један дужник, али није, приварија сам се! И загушујући уздах, затвори врата. Бјеше прошла Срдарева „једра Јелица“ са матером, а за њом, послије једне гомилице, друга Јелка са њекијем дјевојкама. Бакоња се тек машта изоглави. Он зажмури и звекећући талијерима, које је имао у шпагу, занесе се на крилима снова. Бакоња видје себе у мантијама, на добру коњу, који под њим подиграва кроз њеко лијепо село. Испред кућа куд он пролази устају жене да му се клањају. Мушки су на работи, по пољу. Њека га баба ђаволасто погледа и даде му прстима знак куда ће окренути, а он одлети на страну, па ће у шуму, или у њеки заклон, гдје га чека Јелка. Она је већ удата: дабоме, у његовој парохији. Па онда се слекну и замисли своју парохијску кућу. Ту је коњушар и кувар, али има више врата. Од једнијех он сам има кључ, а носи увијек уза се и кључић од стричева ковчежића... Стриц је умро, бог да га прости, већ поодавно, а он је нови фра-Брне, Јерковић XXV... — Зар си ти, магарчино, заспа? — викну стриц. — Ко је то исприд врата? Бакоња се тргну, те кад повуче врата себи, ударише га у чело, а у исти мах зачу се више гласова. — А, дите моје, ту ли си? — вели Кушмељ. — Иве мој! — викну Кривица, одјевена као невјеста. — Ваљен Исус, дијаче! — називају Чагљина, Рдало, Рора, Кљако, Цонтрона, Жландра... — Јево пуно наши! — рече Бакоња престрављен, и прије него што је могао примити стричеву наредбу, Зврљевљани га отискоше, па с неописаном грајом сјатише се око фра-Брне, те му љубе руке и коноп. Брне једва дође до ријечи, те викну: — Затвори врата, ђаво те однија!... шта ви... Зар се тако улази, зар оћете да ме овако немоћна загњавите... А, Исусе, увик ли ми неприлике чините, увикарце... — Дико наша — поче Кушмељ — кад је бог да, дâ си таке главе! Богу вала, милостивом богу и Дивици, а ми мислили... а ми чули... — Нисам ја ништа вировâ од свега шта сам чуја — додаде Чагљина, звјерајући очима по соби. — Јето, здрав си... Сви зачаврљаше, тако да Брне затисну уши рукама. Бакоња се једва ослободи из сестрина загрљаја, па тек видје да му је и зет с њима. Овај опет хтједе да му се о врат објеси, али му се Бакоња измаче, па отклони подаље оца и све остале, који једнако грајаху. — Прикините мало, па ћете говорити редом, ако имате шта! — викну Бакоња. — Зар не видите да је фра-Брне немоћан? Њемука шкоди и најмањи немир. Сиди, ћаћа, тамока, и ти стриче... Сви се измакните, тако! — Та-ако! — рече најзад Брне. — Подај им, дите, ракије, па... јето, шта сте то били чули? — Да бог сачува! — рече Чагљина. — Ти знаш да свако говорење нема увике своје мишљење, да је болес ди није лудос, а баш може бити и мудрос ди је затворење... — Да бог сачува и од твога говора! — прекиде га Бакоња љутито. — Шта све дробиш, а... — Е, дијаче, синовче, ниси ни ти сву мудрос посукâ жлицом! — одазва се Чагаљ. — Ја би река... Опет сви заграјаше. Бакоња њешто пришапта оцу, на што овај устаде, поздрави се с братом и пође. Сви се кренуше. У тај мах њеко закуца на вратима. Бакоња отвори, па руком склони своје на страну, јер се помоли фра-Тетка. За њим хтједе ући њеки омален, бркат сељак, дугачка сплетена перчина, који му састраг допираше до паса. Тај човјек бијаше лијепо одјевен, али по кроју хаљина као и зле успомене Букар; за пасом је имао велики нож. Та ношња одмах Бакоњи напомену Букара. Риђи брци, ситне сијере очи, спљоштени нос, даваху му лисичји израз. Па онда и сва снага бјеше му чудновато скројена. Труп му бјеше сувише кратак према ногама, а једна му се нога савила као гудало, али није храмао. Еле, бјеше један од онијех људи, кога кад видиш на сајму, међу хиљадама, или сретнеш на путу, не можеш заборавити. Свима Јерковићима прионуше очи на чудноватог човјека. — Ко је ово? Познајеш ли га? — запита Бакоња Кушмеља, отиснувши непознатог. — Не знам! — вели кнез, тискајући се напоље. — Деде, ако икако можеш, изађи. Ја ћу се одвојити од наших бештија, па ћу те чекати ди ти речеш. — Чекај ме посли ручка иза мађупнице — пришапта Бакоња. — Ајте збогом! Збогом! Пошли збогом! — вели својима. И Тетка застаде докле не изађоше Јерковићи, па махну руком на странца, да причека пред вратима. — Која добра, Думе? — пита Брне, чудећи се што он дође у то доба, а знајући да нема времена на претек. — О, брате, пук навра, кâ никад досад! — вели Тетка дувајући... — Добро је, добро! Има сами велики мисâ досад близу стотину (тј. плаћених великих миса). А помисли, теке је десет ури! Још ће пука доћи! — Е, боже помози и свети Фране! — прихвати Брне. — Сиди, Думе брате, ако имаш мало вримена. Сиди, одмори се! — Не могу! — рече Думе. — Немам ни тренутка вримена. Прид реферторијем чека ме права војска. Сви смо у великом послу. Да је још десет мисника, сви би имали пуне руке посла. Дакле, можеш мислити је ли велика приша, кад сам ја к теби садак дошâ... — Ма то баш не разумим. Шта то може бити? — Није ништа, и јест велика ствар, како узмеш — рече Тетка смијући се. — Дошâ је један сељак из далека, чак из ти страна испод Велебита. Богат човик. Можеш замислити записује двадесет миса! Дакленка каже: „Нисам се још исповидија, али желим да се исповидим!“ „Па ајде, брате!“ — реко ја и помисли да није чисте памети, кад долази из цркве, а није се наредија. „Ајде, брате у цркву, па чекај реда кâ и други кршћани, па послин, кад добијеш проштење, дођи ако ћеш штогод да приложиш.“ „Ма ја оћу да се исповидим код онога болеснога вратра, код вра-Брне, а њега није у цркви...“ — Нећу ни да чујем о томе! — викну Брне устајући. — Ја сам немоћан, ја не могу... — Ма стани, брате. Ти не знаш каква би се шкандала могла излећи из тога — рече Тетка намрштен. — Стани, да чујеш до краја. Сељак настави: „По души — вели — ја не познајем вра-Брну, никад га нисам видија, али сам уснија да се код њега исповидим. Ништо ми дође у сну и рече ми липо и разговитно: ајде у манастир... па се исповиди вра-Брни. Запамти добро да се зове вра-Брне, и још ћеш га познати по томе што га ноге боле. Тако ми оно рече у сну. И јево ја потего два дана хода. Сад, ако је враБрне још дуват, ако само може уснама мицати, нека ме припушти да скинем с душе велико бриме, а, борами, и он са своје, јер се ја другоме не могу исповидити, а имам шта ли! Имам шта ли!...“ Тако вели сељак и још даље развезâ, кâ шта они чине. Сад, брате Брне, да ту није било пука... — Дакле, било је ту још свита? — Било је пуно реферторије, а он још виче, а — чућеш како скичи кад говори, и људи се почеше крстити и рекоше му: „Благо тебика кад си уснија!“ Ти сад видиш каква би се шкандала излегла кад би ти одбија! Зато сам, брате и дошâ! Ти знаш да би се рекло: јето човик посега два дана ода... — Та већ разумим! — прекиде га Брне узнемирен. — А осим тога и јест чудно да је тако сања... ако није шенуја. — Ма није, брате, него здрав и паметан човик. Дојâ је на свом коњу и још води момка уза се. Ја га мислим задржати и на ручак и на вечеру. Једно што је богат, како се види, а друго што је из они крајева одакле досад није нико долазија. Зато, брате Брне, триба да га својски приватимо, збогу млого разлога, а највише... — Па зови га! Ди је? Иве, дај штолу! Метни овди катригу, овди под распело!... Оћу, Думе брате! Зовни га — говораше Брне на предушак, обрћући се на једном мјесту. Слушајући те разговоре, Бакоња чешће отвараше врата и гледаше богатог сељака, који стојаше на тријему оборенијех очију и веома замишљен, тако замишљен да се ни обзирао није на гужву свијета, која се око њега мотала. Особито га жене радознало посматраху. Свакога тренутка могаху се чути овакве опаске: „Ово је онај што је дошâ испод Велебита да се исповиди вра-Јерковићу!... Кажу, дошâ му на сан!... Дакле, вра-Брне је могућ код бога, кад му он шаље људе на исповист!... А шта ники кажу да је вратар полудија!?...“ Кад стриц заиска штолу, Бакоња махну руком странцу. У исти мах Тетка се упути к вратима, вичући: — Оди Пивалица, оди! — Ваљен Исус, дуовниче! — рече, управо векну тај Пивалица ушавши. Глас му бјеше као у јарета, те ко би га слушао а не гледао, могао би помислити да њеко дијете подражава јарића. Бакоњу подуши смијех и обрну главу. — Јев, ово је фра-Брне коме ћеш се исповидати — показа му Тетка, па изађе с Бакоњом. Тетка растјера свијет са тријема, па се устави са ђаком испред своје ћелије. Пивалица преклони главу и пољуби Наћвара у руку. — Тако! А одакле оно ти бише, а? А како је било? Снива си? — пита га фратар, пошто сједе и стави штолу. Пивалица, једнако оборене главе и обрћући капу међу прстима, понови оно што је причао Тетка. — Ајде клекни, кршћанине добри! — рече му најзад Брне. — Видиш, ја сам немоћан и имам ослобођење од својих старјешина да не радим ниједне редовничке дужности, али кад је оваки случај за твоју љубав оћу... Од’, од’, ближе, ближе, да не морам пуно гласно говорити. Пивалица баци капу на столицу, извуче јатаган стави врху капе, па клекну и склопи руке. — Даклен, кршћанине, кад си се исповидија послидњи пут? — поче исповједник. — Има управ дванајс година — одговори Пивалица уздахнувши. — Шта наопако?... Та-ако!... А зашта се ниси исповидâ за толико вримена? — Зато што ми је сотона обузеја душу — рече Пивалица спуштајући главу све ниже. — Ја сам ти, оче, највећи грешник на свиту... Ја сам сав огризнуја у крви... Ја сам заслужија не вишала, него да ме жива пеку... Пивалица заћута. Брне видје како му се рамена малко тресу и чу како му цвокоћу зуби. Брне се згрози, те једва рече: — Ти си, дакле, баш велики гришник. Томе се нисам надâ. Е па кажи све што имаш! — Прије дванајс година убија сам једнога човика. Убија сам га из пушке насрид пута између града и нашега села. То је било у зору. Нико није видија. И данас се мисли да га је нико други убија... Пивалица исприча то напретег, па застаде, као очекујући шта ће на то исповједник, који дихаше као цигански мијех. Пошто је чекнуо њеколико тренутака, настави истијем гласом, а тресући се јаче. — Исте године, посли ники пет мисеци, може бити, чувâ сам свој виноград. Једно сеоско дите прође онуда. Ја га ударим великим каменом у слипо око. Дите пане мртво. Ја га однесем до бунара, недалеко од винограда и бацим га у њ. Ни то се није дознало да сам ја учинија... — Ма зашта си убија човика? Зашта си убија дите? — пита Брне, једва дошав к себи. Али Пивалица канда не чу то, но настави као у некој грозници, говорећи брзо: — Па ’нда сам бија сву другу годину болешљив. Пија сам пуно, опија се сваки дан. Запалија сам комшији сино и заклâ му два вола. Јопет сам убија човика из једне пећине повр села. Па више нисам зла чинија за дви године, али сам јопет убија вратра... — Та јеси ли ти при себи, човиче — викну Брне, сав дркћући, и измаче се. — Камо срића да нисам! — рече Пивалица примичући се на кољенима. — Чуј даље. Најпослинак сам своју жену обисија о тришњу прид кућом, па рекâ да се сама обисила. — Ма зашта си чинија та крвна дила, не кажеш ми? — Зашта? — понови Пивалица спустивши руке низа се. — Зашта? — Да, зашта? Шта ти је учинија они човик, оно дите, они други човик фратар и твоја жена? — Ништа, при богу; нисам ни познавâ оне људе. Нико ми ништа од њих није био крив. — Ма како то? — пита Брне с малом душом. — Јето тако: жедан сам крви. Дође ми ништа, па би онога трена убија свакога, ко ми се намане. Зато сваке ноћи закључавам дицу у један приградак, па обисим кључ високо о једну чукљу... — Ма шта ти дође? Како ти дође? — Не знам. Уђе ми сотона у крв; ухвати ме протезавица, ваљам очима, шкргућем зубма, а рука ми сама тражи нож или пушку. Најслађе ми је заклати... Али, дај оче, свитуј, помози,... ја сам гришник, али, али... — Шта је... шт’! — дрекну Брне клисивши са столице, јер Пивалица силно шкргутну зубма и изврати очима, а рука му пође к јатагану. Докле се Пивалица окрену, Брне је већ био на тријему. Тетка му потече у сусрет. — Шта је, Брне брате? Шта се догодило, ако бога знаш? — Б-б-б, хоће да ме убије! — Ко оће да те убије? — пита Тетка тобож преплашен и узе га под руку. — Та није зар? — Б-б-б, бижмо! — Ма од кога да бижимо? Та ево нема никога за тобом! А онај је Пивалица зар остâ у камари. Је ли се исповија! Брне, изван себе, окрете се, а то Пивалица иде к њима, развукао усне, те му синуше пљосни зуби, и вели: — Ето вам га здрава здравцита! Јесам ли вам ја рекâ да ће он искочити, а да га прстом не дотакнем! Ето нека рече. А не замјерите вра-Брне, шала је од бога, телиш кад је чојеку на добро! — Шта?... Шта је то? — поче Брне. — То је да си ти изашâ из камаре, а и не знаш да си изашâ! — рече Тетка весело. — Јево те у коридору здрава и читава, а ниси прснуја кâ мијур. Ајдемо у моју камару, јер јево свит долази. Ајде, Брне! Ајде, ''Пјевалица'' с нама на ракију. Ајде ти, Иве, затвори стричеву камару... Дакленка (настави, пошто затвори врата, те претече пренераженога Брну, који хоћаше да њешто заусти), ово ти је чувени ликар Пјевалица из Б. Ја сам одавна слушâ за њ и да је вишт ликар и да је велики домишљан. Ја сам поручија по њега и све му исприповидâ шта је с тобом. Какав је домишљан, јето, можеш сам да судиш, а какав је иначе ликар, то ћеш видити посли. А сад, брате, сазуј бичве, да ти обађе ноге. Деде му ти Пјевалица свуци. Брне пусти да чине с њим што хоће. Он их је само гледао. Пјевалица му опипа листове и стопала. Он је то чинио тако њежно, тако лаганом руком, да је Брну само голицало. Пјевалица најпослије зазвижда и одмахну руком. — За њеколико неђеља нестаће свега овога, само да привијаш што ти ја дам, и да одаш! — Ма, дакле, ти си ришћанин? — проговори најзад Брне. У томе се врати Бакоња, који се не могаше ишчудити. Фра-Тетка окрете талијански. Задуго је говорио размахујући рукама. Брне се више и више ведрио, докле му, у потоњу, не заигра осмијак око усана. У тријему наста тутњава и граја. Тетка изађе. — Ма је ли истина, оче, да је вра-Брне оздравија у један ма? Да је бог учинија с њиме чудо кад је исповидâ онога човика? — питају сељаци. — Јест, браћо! Бог увик чини чудеса над добрим људима. Ево нашег фра-Брне здрава. Сад ће с намикарци у цркву. Ајдемо, брате Брне. Није му било друге, но пође. Тетка га узе испод једне руке, а Бакоња испод друге. Пјевалица за њима, а сељаци пошљедњи. У дворишту придружи се велика гомила, те сви уђоше. Фратри који су мисили, видећи фра-Брну, укочањише се пред олтарима; а они који су исповиједали, промолише главе из исповједницâ. Свак повјерова да се њеко чудо десило. Брне се дуго и топло молио, па изађе истијем начином, само што још присташе Кушмељ и Рдало да га држе с леђа. Тетка уђе сам са Пјевалицом и с Брном. Пјевалица извади из фишеклије њекакву жуту смолу и предаде је Брни, поучивши га како ће свечера њом намазати два листа репуха, па их привијати на листове. Послије тога, примивши јабуку, по наговору Теткину он отиде одмах. Брне није излазио нити је пуштао кога к себи на велику жалост Кушмељеву, али сутрадан, први је био на ногама и ходао је по тријему. А ријеч оде од уста до уста, по великом дијелу кршћанства, какво је чудо бог учинио са вра-Брном „кад је исповидâ једнога великог гришника“. А ркаћи под Велебитом причаху како њихов Пјевалица излијечи вра-Брну. {{ЈВ-аутор|Симо Матавуљ|1908}} == Извор == * [https://ucg.ac.me/skladiste/blog_23036/objava_70281/fajlovi/BAKONJA%20FRA%20BRNE.pdf Бакоња фра-Брне] [[Категорија:Бакоња Фра Брне]] arze3b8m80swbim8rpwkdre47zdlus3 0 61116 147498 146385 2026-10-06T18:35:44Z Galicijac 19151 Исправио заглавље. 147498 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Симо Матавуљ|Симо Матавуљ]] | [[Бакоња фра Брне]] | | [[Бакоња фра Брне/XI|-{ДВИЈЕ СИЛЕ КОЈИМА ПОДЛИЈЕЖУ ЉУДИ}-]] | [[Бакоња фра Брне/XII|-{ФРА-ЈЕРКОВИЋ XXV}-]] | }} Протекла је година дана од смрти фра-Брне Наћвара. Бакоња фра-Брне стигао је на своју парохију у К. да замијени фра-Пињату Ћука. Три дана млади фра-Брне бијаше као гост у парохијском дому. Његов лијепи зеленко гризао је у нуглу коњушке а његов сејиз (једно момче Кркотића) либио се уз старога слугу Пињатина. Фра-Брне је имао поваздан службенога посла, пишући инвентар црквених и парохијских ствари. Пакосни Пињата навлаш је одуговлачио и цјепидлачио, али фра-Брне не изгуби стрпљења, но је све, чак и увредљиве ријечи примао са осмијехом. Виђенији сељаци долажаху одвојено и у гомилама да се познаду са новим парохом. Његова слава бијаше га давно претекла. Знало се да је млад као капља, лијеп као уписан, бињаџија као какав бег, снажан као рслан, срчан као хајдук, уз то богат и огранак једне старе свете лозе. да се све те особине налазе при једноме човјеку, то је тешко било вјеровати, али и оне које бијаху на први поглед видљиве заношаху његове парохијане. Фра-Брне је пријатељски сусретао свакојега и сваким начином настојао да они одмах осјете разлику између њега и сухога фра-Пињате. И сељаци одлажаху задовољни. Једино млађи људи врћаху главом, јер по самоме чувењу помамило се, болан „женско уво“ гдје им дође фратар каквога нема Далмација! А шта ће бити кад га виде изблиза и кад га чују како пјева! Јер, збиља, кажу и да пјева дивно... Најзад фра-Пињата очисти стопе. Фра-Брне нареди да се окрече свијех пет соба, па на горњем спрату распореди свој лијепи нови намјештај, који бјеше купио у варошици. Одмах при уласку, где је дотле била соба слугина, биће одсад „канцеларија“, да сељаци не би шврљали по кући тражећи „вратра“. А да би се то озбиљније препријечило, фра-Брне даде направити решетку пред стубама. Осим тога ста уређивати двориште и врт, који бјеху прилично запуштени. Све је то заузело три-четири дана. По селу се пратио сваки његов покрет и разносила свака његова ријеч. Он је свакога јутра „диванио“ малу мису, али како бјеше вријеме највећег пољског рада — окопавање кукуруза — није нико долазио ни у цркву ни иначе к њему. Најпослије ограну и недјеља. Све, и старо и младо, спремаше се цркви. Људи су се бријали, жене су вјетриле зубуне и опрегаче, узајимао се сапун по кућама, натакали се вишци ракијом, бураче вином, тргали се шипци са тавана, брбале су дуње по дну ковчега, задруживала се стока како ће и више чобана моћи на богомољу. Већ чим сунце грану, уз брујање звона, покрену се сав шарени народ, те загуши цркву и притисну пространо гробље око ње. Старци сјеђаху пред фратровим двориштем. Кркота, у новим хаљинама, држећи руке на крстима и звиждукајући, шетукаше по дворишту као војник на стражи. Кад се кнез упути у кућу, Кркота диже главу и замаха њом, само толико. Дуго се чекало и гледало пут отворенијех прозора, на којима лепршаху китњасте завјесе, предмети великог испитивања и нагађања женском „уву“. Стари црквењак, који је служио осамнаесторицу пароха (јер се у К. често мијењаху), сјеђаше пред црквом оборене главе. Можда је премишљао о свијем прошлијем свечаностима при првој миси новога пароха, јер одједном диже главу и рече: „Е, овога није никад било!“ — па отиде у парохијску кућу, не осврћући се на Кркотину забрану. Али се на вратима срете са фра-Брном те устукну. Сав народ поустаја. Сви они који дотле не видјеше фра-Брну зинуше од чуда. А он достојанствен и лак, штитећи бијелом марамом главу од сунца, прође између стараца и уђе у гробље. Све се скркну око њега. За два минута обје му руке и конош бјеху влажне од цјелива. Једва се ослободи те уђе у сакристију да се обуче. Затијем, више од два часа, плијенио је милином срећни пастир своју нову паству. Од тренутка кад својим звонким гласом прво запоја, до тренутка кад послије мисе, на крају своје поздравне бесједе не рече „амен“, нико не скиде очију с њега. Пошто изађе, црквењак и Кркота изнијеше ракију из куће да часте народ, а примљена уздарја стављају пред Брну, који већину тога подијели међу дјецу. Онда се ухвати коло, а старци се с парохом склонише у врт, гдје га узеше на испит, онако, сељачком лукавошћу. Бакоња се добро сјећаше Срдаревих поука, те њеке примијени. Шта га све нијесу питали!? Један је тражио лијека њекој болести, други је искао савјета због њеке парнице, трећи је издалека наводио да му треба новаца, а да не би жалио дати добар залог итд. Бакоња стаде сасвијем потанко, управ досадно потанко, испитивати онога првога о његовој болести, па онда засу савјетима о лијечењу, које је опет толико трајало; тако исто поступаше и са питањем о парници, а учини се да није чуо или да није разумио наговјештај онога трећега. Тако га је вазда Срдарина свјетовао: „Говори у бескрај о ономе што ни мало не засијеца у твоје интересе, а чим се сељак дотакне ствари која би ти могла донијети зановијети, направи се нејасан па, ако хоћеш, и недотупаван.“ Пред подне се народ разиђе. Људи однијеше мишљење да је паметан, жене да је скроман и милостив према дјеци. Још се изнити читава прича како кућу држи чисто и господски, али да се храни сасвим просто, пошто му један његов рођак готови. Још се види да није у души поносит, кад он и другима каже да му је Кркота рођак. Послије подне Бакоња пројаха кроза село, те се пред сваким двориштем устави и поразговара, не гледајући у очи младе женске, иако су га њихве очи пиле. Тога је вечера ипак одјекнуло због њега доста удараца по невјестама — па иако под сасвим другијем изговором. Тако је трајало за њеколико недјеља, докле се народ не утврди у мишљењу да је фратар сасвим друкчији него што би се могло мислити видећи га онако млада и бујна! Једнога раднога дана увече дође из варошице (не оне којој је припадало Зврљево, него оне којој је припадало село К.) један дебељко лацманин и с њим један факин носећи велику котарицу. Факин одмах отиде, а дебељко остаде. То је био кувар, који је дуго времена служио код њекога имућнога самца. Сутрадан пред подне стигоше: поп Илија, Срдар и Тома, Машин син са Велике оштарије. Бакоња им се надао, јер је свакога тренутка излазио из куће и изгледао. Бакоња је одржао ријеч задану попу Илији, јер, прије но што доби парохију, био му је гост два дана. Поп Илија бјеше удовац без дјеце, а на гласу бјеше његова дочекљивост. Сад се Бакоњи образа тицало да му се тако одужи да се и то разгласи, па макар његови парохијани промијенили мишљење о њему; а већ не треба казивати како је својски желио Срдара, и због чега му је добро дошао и Тома. Четири дана непрекидно трајаше гозба. Домаћин и Срдар очатили би мисе, па би тек тада будили попа Илију. Онда би сви у шетњу на коњима. Кувар се управ ачио својом вјештином, те је свакога оброка задивљавао поп Илију, који је могао судити о тијем работама. Он и Срдар особито се издовољише морском рибом, које бијаху жељни и за којом се тако слатко пије. Послије ручка „спавнули“ би сви, па би се опет шетали до вечере, која се доцкан почињаше. Поп Илија и Тома отидоше, али Срдар оста. Сутрадан отиде и Бакоња тобож да походи родбину, како рече главарима, а замијени га Срдар у парохијанским дужностима. На Великој оштарији оста два дана, па оде у Зврљево опет на два дана, јер се Галица удавала. У повратку је опет имао посла на Великој оштарији за један дан, па се врати у своју парохију, и смјеста се увјери да је Срдар већ омиљен међу сељацима, јер га затече с великом гомилом у гробљу гдје пију. Протекао је већ мјесец дана откад Срдар гостује и Бакоња одлази сваке недјеље за један дан. Додуше, зуцкало се о томе, али никоме није криво било што се млади фратар бакочи изван села. У почетку бербе Срдар се врати у манастир, а почеше долазити походе из Зврљева. Најприје дођоше Кушмељ, Шкембо и стари Кркота, те зачамише. Кушмељ и Кркота шврљаху цијелога дана по виноградима, упознајући се са људима. Кнез је свуда лијепо приман био, те се свак чуђаше његовој необичној снази, кад би као из шале дизао бадњеве са кљуком. А Кркота заглушиваше свакога причајући о разним особинама Јерковићева соја. Он је увјеравао да никад не бјеше њихове одиве вјештице, те се женици увијек грабише око њих. Обојица пак од лупежа стрица Јурете направише њекога знатнога јунака, који је био страшило ркаћима. Послије њих дођоше: Осињача, Крива, Чмањак и стриц Чагљина. Како Осињачина намјера бјеше да ожени Чмањка, то она и Крива стадоше врло вјешто сијати ријечи о том, а како се Чагљина досјети томе, а бјеше му потреба од њеких двадесет и пет талијера, то он проглуши село причајући о честитости Кушмеља и Осињаче и њихову великом имању. Најзад, на велико чудо Бакоњино једнога вечера „изуше се“ пред њим. То је Чагљина, разумије се, исказао у једној здравици, у којој привуче пажњу дујову ова изрека: „А да велика богољубнос твоја свеже мало и далеко Зврљево са овим богатим и племенитим селом, то је по сриди наше дите Јозица, које твоја богољубнос може усрићити.“ — Шта је то? — Запита Бакоња намрштено... — Казујте чисто и јасно како то да разумим. Чмањак побјеже. — Бора ми, ствар је наполак готова. Не триба ништа но да ти речеш рич — поче мати. — Ти знаш да мени триба заминица, да... — Знам, знам — прекиде је нестрпљиво син — него с ким сте ви то уговорили, на коју сте око бацили? — Па на нику Вицу Јеретину... — Вицу! — узвикну фратар у чуду, јер она бјеше удовица, старија од Јозице најмање десет година, а тако крупна да би га, што но кажу, могла за пас задјенути. Он одмах разумједе шта их је навело на тај избор. Вица је била имућна удовица без дјеце. — Јесте ли ви при себи? — рече он. — Ди је она за бедуастог Јозицу! Осим тога, да ли је она за наше село и за нашу кућу! Она је навикла живити у равници, па, борме, и у сваком изобиљу. — Лако је за све то, ако ти само оћеш — умијеша се Крива. — А шта ту „крупна“, „богата“, „старија“ и шта ти ја знам — вели Чагљина. — Главна је ствар: част. Она је мудра жена, колико сам ја позна, и она што највише жели, то је да се назове снајом једнога вра-Брне Јерковића. Дуго су о томе распредали, и најзад Бакоња не може друкчије него пристаде, а Чагљина сутрадан предаде злато и смете Вицу и званице једном здравицом какву никад прије није смислио. Трећу најезду сачињаваху: Галица, муж јој, Рора, Кљако и Цонтрона. Ти дођоше испред Божића. Бакоња се веома бојао да Кљако и Рора нијесу дошли да разгледају земљиште, како би им послије лакше било „приваћати“, те су кувар и Кркота имали наредбу да им никако не допусте да се тријезне. То је био једини начин да се парох обезбиједи. Цонтрону пак није могао зауставити да не лијечи дјецу по селу од сугреба и урока... И тако село имаде прилику да позна готово сву родбину Бакоњину. Иако већи дио њих не начини рђав утисак, опет су се сељаци чудили на кога се Бакоња увргао. Послије празника дође опет Срдар у госте, те Бакоња једва одахну и отпутова мало, а пошто се врати, нови пријатељ, Вицин брат, поче зидати прилично опсежну кућу, недалеко од парохијског дома. Све је село знало да је он пуки сиромах, те се нагађало да је то Вицина намисао, и да ће довести мужа, у уљештво. Брат о томе није ништа говорио, иако су га често питали. Бакоња је пак имао двије крупне ствари на врату, двије свадбе, братову и Цвитину. Цвита је већ била испрошена за једног удовца, пропалог трговчића у варошици, а Јозица већ бјеше три пута оглашен. Више је бриге фратру задавало ово пошљедње, јер се бојао бруке, и често говораше о томе са Срдаром. Да не би њега, могуће је да би Бакоња ту свадбу одгодио, па и покварио. Али му Срдар не даде премишљати, но учини да с тим похита. Ради тога Срдар оде у Зврљево и дође са сватовима. Сељаци се зачудише увјеривши се да се Вице збиља пресели у Зврљево. Међутијем нова кућа бјеше покривена, па се закључа, и остаде тако пуста. Вицин брат се јадаше да нема више новаца за даљу опрему, а у исто вријеме нејасно наговјешћиваше да га је њекако сестра преварила. Чуо је био да ће власт послати жандаре у село, па им је хтио спремити стан. То је било пред црквену славу, која бива у јесен. Тога дана, по обичају, стече се мноштво народа, свећеника и варошана. Међу овијема био је и њеки трговчић из даље варошице са својом женом. Тај човјек бјеше у годинама и ружан, а жена му не само млађа двадесет година од њега, него и тако необично лијепа да би јој тешко могао пара наћи, те, у свој налози, она веома упаде у очи, а и он због противности. Њему је било име Иван а њојзи Цвита. Они баш као да хтједоше привући на се пажњу сељана, с којима су се највише и мијешали. Цвита је била благе, слатке ријечи, а Ивана као да много занимаше нова кућа, коју је задуго пажљиво прегледао. Говорио је да би је купио, јер му је давна жеља да има гдје у селу кућу и мало врта гдје би о љетњој припеци могао доћи на хладовање. Како је сељацима ласкало да сједи један имућан варошанин у селу, то га сви наговараху да купи, наваливши на продавца, те попусти у цијени. Иван купи кућу. Фра-Бакоња имађаше пуну кућу гостију, тако да су по двојица, по тројица смјештени били у једној соби. Међу гостима, разумије се, бијаху Срдар и поп Илија. Тога тек дана сељаци познадоше колико вриједи фра-Бакоња. Кад се послије вечерње момчад поче бацати камена с рамена, Бакоња је задуго био међу гледаоцима, па пошто се изведе начисто који је најбољи уметач, фратар узе камен, па као из шале добаци. Тај најбољи уметач бјеше њеки ришћанин из поп Илијине парохије, младић висок и необичне снаге. Бјеше му име Стојан. Сви се веома зачудише, јер Стојан бјеше одметнуо и побољима око три стопе. — Шта учини, дуовниче, ако бога знаш — рече Стојан смијући се преко воље. — Ти кô из шале добаци, а вјере ми, ти би далеко пребацио. То говорећи, Стојан свуче јечерму, стегну се пасом, па поступајући три пута, паде за каменом и пребаци за једну пед. Диже се велика граја. Ришћани викаху: „А, ко ће кô Срб.“ Католици пак, у огромној већини, а јетки што ркаћ однесе славу, навалише молити фра-Бакоњу. Он се за дуго шчињао смијући се, али кад чу њеку подругљиву замјерку од једнога друга Стојанова, Бакоња зави рукав од мантије. Педесет их потекоше да му донесу камен. Он не хтједе поступати, но с мјеста, само што преви кољена и стисну зубе, па одбаци Стојану по корака. Диже се права бура, али се Бакоња уклони. Његови парохијани стадоше га величати и причати зачуђеним гостима све што он може учинити. Њему је као од шале прескочити трупачке најбољег коња, или скочити из бачве у бачву, или сломити потковицу, или погодити из пушке гдје оком назрије. — Богами, брате, он је прави Срб! — рече један кнез ришћанин. Слава Бакоњино разнесе се надалеко. Фра-Бакоња не само што угоди својим парохијанима, не само што се кршћанлук надалеко поносио њим, него због витешке своје ћуди, због душевности и искрености стече много пријатеља и међу ришћанима и њиховијем поповима. Он је пак сам о себи говорио. — Сви кажу да сам добар човик, а ники кажу да сам рђав фратар! Може бити и једно и друго! Кад сам се родија, ја нисам избира шта ћу бити, а садак сам каква ме дадоше бог и људи! {{ЈВ-аутор|Симо Матавуљ|1908}} == Извор == * [https://ucg.ac.me/skladiste/blog_23036/objava_70281/fajlovi/BAKONJA%20FRA%20BRNE.pdf Бакоња фра-Брне] [[Категорија:Бакоња Фра Брне]] pxp3iua7nz6j402a73obqm0k26qfd4p 0 61134 147497 146384 2026-10-06T18:34:11Z Galicijac 19151 Исправио заглавље. 147497 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Симо Матавуљ|Симо Матавуљ]] | [[Бакоња фра Брне]] | | [[Бакоња фра Брне/X|-{КАКО ПЈЕВАЛИЦА ЛИЈЕЧИ}-]] | [[Бакоња фра Брне/XI|-{ДВИЈЕ СИЛЕ КОЈИМА ПОДЛИЈЕЖУ ЉУДИ}-]] | [[Бакоња фра Брне/XII|-{ФРА-ЈЕРКОВИЋ XXV}-]] }} Љето је. Зора је. Бакоња спава у предњој стричевој соби као и увијек. Ноге му пресижу душек, који му је толико година дугачак био, а како лежи наузнак, душек мало што није узак под његовијем широкијем леђима. На поду, крај главе налази се фјорентинска мједена лампа са четири носка, расклопљена књига посута пепелом, дувана у хартији, земљана лулица са кратким камишем и огледалце. Подаље су разбацане хаљине. На Бакоњиним бијелим и руменим образима, осјењенијем првом длаком, огледа се младићно здравље; око усана лебди му осмијак, а како је пружио снажну, бијелу мишицу, прилика је да снијева е му на њој почива вршњакиња. Будионица зазвони. Из старе навике Бакоња се прену и прекрсти, али не скочи као њекад, но лешка докле не изумре пошледње зујање звона и замишља веселога Бутрицу како поскакује држећи се за коноп. Најзад сједне; протеже се и с поносом омјера своје јаке удове, па дохвативши огледалце и гладећи се по бради, помишља на црномањасту Јелку. Прије догађаја са Пјевалицом Бакоња бјеше свега два-три пута, Бујасовом бријачицом, ошурио „маовину“ с лица; али откад му букну честа длака, стриц му поклони бритву, а откад му Јелка рече да јој се прсти јеже кад га помилује, Бакоња се поче бријати свакога другога јутра. Дакле, тај додир руке са првијем знацима мужевности напомињаше му Јелку. Задуго, чим би Бакоња отворио очи јутром, милина би му испунила груди и он би похитао ка прозору да отправи први поздрав њојзи преко воде, знајући да и она о њему мисли чим се пробуди. Није ријетко бивало да он, кроза зимњу кишу, кроз прољетњу маглу, угледа у даљини као њеки мали камени кип, а он је знао да су очице тога кипа упрте ка манастиру, да уздаси лете к „милом Бакоњици“, да се руке савијају грлећи његову прилику, те би се и Бакоњи сузе завртјеле и, прожет онијем милијем осјећањем, све што рађаше, рађаше као у бунилу. Послије подне, као што сунце распрши маглу, тако би он снагом своје воље разведрио своју главу, те знађаше да шмигне неопажен преко воде. За то је, осим помоћи вјернога Дундака, требало доста хитрости и прегаоштва, али то титрање са својом сигурношћу (јер, без сваке сумње, кад би се дознало, био би с мјеста истјеран) имађаше особиту чар за Бакоњу. Кад би своје злато прекорио што јутром зебе и кисне, она би му умјела одговорити само сузама радости и јачим привијањем на своје груди, као да му хоћаше рећи: „Та видиш ли да те моја јака жеља и привуче и проведе неповријеђена кроза погибли!“ Ту је мисао Бакоња читао на лицу Јелкину и вјеровао да је тако. Осим тога, обоје мораху вјеровати да њеки нарочити светац штити њихову тајну, кад она оста скривена од матере (Јелка немађаше ни оца ни браће, но двије млађе сестре), од сусједа и пастира. Најзад Срдарина, који се једнако „кланчао по кметови кâ обаћетан пас“, затече их на осами, али се учини невјешт. Бакоња немирна срца, врати се к возу, гдје затече намрштена Срдара. Овај му пође у сусрет такијем начином, као да ће га шчепати за гушу, а кад Бакоња устукну, Срдар удари у грохотан смијех и загрли га говорећи: — Еј, лудо дите, зар да се фра-Јаков за таке ствари љути! И мислиш ли ти збиља да ја за то нисам одавна знâ? Та знали смо ми одавно... и ја и Јелица. Још смо се чудили вашој неопрезности. Јелица ме више пута наговарала да ти понудим да се с твојом Јелком код ње састајеш, ди ћеш бити сигуран кâ у својој кући. „Жâ ми је, вели, оне луде дице, јер ће најпослин заглавити.“ Ја је нисам тија послушати, знајући да је забрањено воће млого слађе, кад се до њега кроз трње докрадеш, али већ видећи да сте изгубили сваку бојазан, ја сам вас отимице затекâ. Сад како знаш! Од тада неста сваке опасности. Бакоња је на новом коњу новога гвардијана готово свакога дана уза Срдара ишао преко воде и одмарали се код Јелицâ. Фра-Тетка је драге воље пристао да му Бакоња укроћује зазорљивог младог „билца“, којега бјеше купио од њеког дужника фра-Брнина... Тако је њекад бивало, а сад? Сад, након десет мјесеца, послије првога, присног, заносног састанка, Бакоња, као год што се из пуке навике бријао свакога другог јутра, тако је из пуке навике гледао преко воде, тресући узгред дувански пепео. Нестанак свију препријека, знатне промјене у Јелкиним цртама, додир са Срдаревом Јелицом, Срдарева причања из своје прошлости, поуке које се из њих могаху црпсти и, особито, видјело у ком Срдар приказиваше женски свијет, све је то, мало-помало, утјецало на Бакоњу и чинило да вехне свјежина његове љубави према Јелки. Додуше, Бакоња се љутио на себе зато што поступно осјећаше како ишчезавају дражи при дјевојци која му се из велике љубави сасвим предала, која га је једнако љубила до лудила, али није могао ратовати са својим срцем нити се могао претварати. Све што је могао то је да је сажаљава, и он је искрено сажаљавао. Да није тога било, он хоћаше поодавно с ном раскрстити; а да се скоро не деси прилика која разбуди његов понос, он би био то учинио тијех дана. Ту је прилику створио Бујас. Он је знао за другареву тајну, а познао ваљда и преобрат у њему, те почео облијетати око Јелке, која се пожали Бакоњи, а Бакоња поднесе шаке у очи Бујасу. Сад Бакоња, гледајући с прозора, жаљаше што је од старога друга начинио новога непријатеља и што се, на њеки начин, везао да и даље проводи љубав с Јелком. Али намах опет му се ражали, јер се сјети да му је Дундак причао како је очајница три дана засопке долазила на воз и тамо дуго чајала. Бакоња, намрштен, ста распремати собу. Једна неугодна мисао изазва другу. Доиста му Бујас намјешта замке! А онај гадни Мачак, откад нестрпљиво очекује да се зафратри и да добије парохију постао је така притворица да се човјеку не мили погледати на њега! Пошто пак, у пошљедње вријеме, обојица завиђаху Бакоњи, природно је да су се потајно здружили, те раде против њега! Али шта му, најпослије, могу? Е, да видиш, могу! Ако су се „изули“ Вртирепу (кога, за несрећу Бакоњину не трпе ни као помоћника на парохији), па Вртиреп узме конце у своје руке како је препреден, могло би се лако десити да Бакоња падне у замку. Па и њихови фратри, Дувало и Блитвар, пристали би радо у хајку на Бакоњу. Из тих црнијех мисли трже га куцање на вратима из тријема. Бакоња отвори и, сукобивши се са ведријем лицем малога Бутре, разведри се и сам. — Добро јутро, Иве! Јево чизме и јево топла вода, а ладну ћу донити одма! — рече дијете, просећи очима лијепу ријеч од Бакоње. — Добро, мој Бутрице, добро! — прихвати Бакоња тапшући малога по гојном образу, нашто он одлети као стријела, а он диже своје чизме да види јесу ли добро очишћене, па их стави иза себе, па унесе вједрицу топле воде, па спреми дуван и лушу у свој ковчег, па ста уређивати књиге у полици, које је синоћ разметнуо тражећи што за читање. Већ је година откад га Бутре послужује. Он у своме срцу није раздвајао свога учитеља Бакоњу од стрица. Бакоња му бјеше идеал. Што Бакоња рече, то је свето, што се против Бакоње рече, то му Бутре одма јави, зато се Бакоња смири не чувши ништа ново. И он је детету враћао мило за драго и био му од користи учећи га свакога дана, чим се учврсти у милости Теткиној. Кад Бутре донесе хладну воду, Бакоња му даде чвочицу у нос, па унесе вједрицу у стричеву собу, хвалећи Исуса. Брне рече стењући: — Ти си јопет пушија несритниче! Јето сав воњаш на дуван, а ноћаске сам опазија... — Нисам — одговори Бакоња отварајући прозоре. — Нисам пушија, него сам синоћке, сидија код фра-Думе, па је он пушија, а мени се упија дим у одићу... Ако заповидате, вода је ту! — Тако! — рече Брне сједајући с натегом. Бјеше доста посиједио и измијенио се за тијех десет мјесеца. Образи му спласли, подвољак се спусти више но прије, на шији му се кожа набрала, те се чињаше као да су му шклопци изашли. — Тако! — понови он спуштајући лагано низ кревет надувене ноге, које Бакоња одви и опра, па их намаза жутом машћу Пјеваличном, обложи их листовима свежег репуха, уви их повојчићима, стопала му зави крпама, назу му простране свитне ципеле и поможе му да сједне у наслоњачу. Све то Бакоња уради брзо и вјешто као какав болничар, па се врати у своју собу да се спреми и отиде на јутрењу. Да испричамо укратко како је фра-Брне проживио тијех десет мјесеца откад га Пјевалица истјера из собе. Прво што треба споменути то је да је приложио цркви педесет талијера, а не двјеста или триста као што су се сви у манастиру надали. Пошто су толико исто приложили: Блитвар, Дувало, Жвалоња, фра-Томе и Закарија из Зврљева, а нови гвардијан двадесет и пет талијера више то и Брне послије придаде да се изједначи са Тетком. Што се пак тиче лијечења Пјеваличинијем начином, фра-Брне уведе оваки ред у своме животу. Јутром, пошто би му синовац све учинио као оно сад, Брне би изишао тачно у осам часова, па би, једнакијем, одмјеренијем кораком, отишао до краја ходника па се вратио до другог краја, тако горе и доље четири пута, па би се вратио у собу, сио на најнижу столицу, а ноге дигао на кревет. Тако би се одмарао и читао докле стрјелица на часовнику не покаже тачно девети час. Тада би опет изишао на тријем и прошао на горе и доље осам пута, па би се вратио да се одмара као и прије. У почетку десетог часа „учинија би дванајс шетњâ“, како он то зваше, и попио би полак чашице ракије са линцуром; у почетку једанаестог учинио би шеснаест шетња и испио другу половину гркаче, па би отишао на молитве у цркву, гдје би пресједио, а одатле на ручак. Послије подне, тачно у два, почео би опет са четири шетње, па све тако тјерао даље, додајући по четири. Ђаци би дошли на предавање послије другога изласка, а тада Бакоња мораше пазити да не пријеђе вријеме. Тако би фра-Брне ишчепукао дужину тријема тридесет и шест пута дневно и испио двије чашице ракије са линцуром. По његову мјерењу и рачунању, уложио би времена на кретање 107 минута и крочио 4253 пута. И Брне се осјећао свакога дана боље за колико трајаше суха хладноћа до пред Божић (Пјеваличину маст бјеше потрошио двије недјеље прије, а привијао је репух). Али око Божића удари киша, те Брни најприје поче вртјети у глежњима, па се болови распростријеше у сваку жилицу од стопала, па му обузе жар листове, па му поче сијевати у кољенима, па... леже логом и не могаше копорнути ногама и не могаше заспати. У страшнијем мукама, Брне предаваше школу, грђаше Бакоњу и сав његов магарећи сој, Балегана и његово готовљење, и све на свијету, докле му болови не одузеше ријеч. Тада му се препадоше за живот, те послаше до младога љекара из варошице. Ркаћ дође по највећем пљуску, преписа што и прије, и остави зрнца, препоручи му да се умјери у јелу, па узевши за путнину и пријеглед двадесет талијера, отиде и не одморивши се људски. Брни је било најгоре сутрадан пошто узе зрнца. Па онда, кад се небо мало разведри, болови одминуше, а кад се натушти, болови ојачаше. У тој трзавици Брне науми да иде у „град“ чим се буде могао држати коња, свакако да иде у „град“ гдје има искуснијех љекара на одмет. И поче срачунавати колико ће трошити за себе и Бакоњу, дневно, мјесечно итд. Бакоња не знађаше шта да жели. С једне стране плијењаше га помисао да оде у град, ако ће и за кратко вријеме, с друге, опет, бојаше се да стриц не умре тамо, па шта би он сам међу лацманима, и шта би послије било с њим! Али чим се стриц придиже, први му је посао био да пошље човјека под Велебит ка Пјевалици. Сељак се вратио с другом гуком масти и с поруком од видара да Брне ипак хода и да пије сурутку што више може. Брне поче тако чинити. Преузе првашње шетње истијем редом, само што би иза сваке попио по чашу сурутке, те би се до ноћи надуо као тенац. То му поквари желудац, те је већ слабије могао јести, а у томе му је био њеки бољитак. И тако га ето затекосмо. Кад Бакоња уђе у цркву, бјеше протекла трећина јутрење. Сви се погледи стекоше на њ, јер, не даље него јуче, гвардијан га бјеше оштро прекорио због тога закашњавања. Очи Мачкове, Дувалове и Вртирепове бијаху пуне једа. Бакоња зажмури, затресе мало раменима и поче најприје истиха слагати уз опће пјевање, па јаче и јаче попусти мах своме силноме гласу и још ста њим извијати и треперити као што давно не бјеше, тако да Бутре од милине зину и укочањи се као кип. И сви остали, мање-више, подлегоше чару, а Теткино се лице поступно ведрило док не прими израз заноса. Кад изађоше из цркве, Вртиреп, видећи да Тетка не говори ништа, рече опоро: — Ти, Јерковићу, остаћеш данас без ручка! Сви се згледаше. Бакоња се уздрхта. — Јес разумија шта сам наредија? — Па разуми се да је разумија! — прихвати Срдар и хитро намигну Бакоњи, јер кад се тицаше казне за немарност према цркви, онда је било шкакљиво мијешати се. Фратри пођоше. Мачак, гледајући преда се, додаде сасвијем збиљски: — Узми, брате Иве, скрушено ту малу педипсу! Бујаса спопаде смијех и ухвати Бакоњу за руку. Није се могао повратити од смијеха, но стаде према њему, па га гуркаше назад, бојећи се да Бакоња не кидише на Мачка тако је био разјарен. — Е, јес губа! — рече најзад Бујас... — Сад виђу каква је губа! Немој се, Иве, жестити, да не учиниш какву лудорију! Ајдемо к Балегану кроз мала врата! У толикој горчини, Бакоњи слатко паде то неочекивано понашање Бујасово, те му пријатељски стиште руку и ћутке отидоше у кујину гдје затекоше преплашенога Бутру како прича Балегану страшни догађај. — Мучи ти, мали! — рече му Бакоња. — Ајде у скулу!... Дај ми, Грго, кафу за стрица! — Сиди ти и пиј своју, а ја ћу однити стрицу! — поврну кувар, па љевајући ђацима, заторока: — Све су то будалаштине и пизма и притворство младога дјакона, који оће да се на причац посвети зар, шта ли? И с меном је сад таки. Не гледа ме у очи и говори ми припокорно, кâ да ће се исповидати у менека. Шта је то, питам вас ја? Јесу ли то шкале прико зида обноћ, па прико гребља ка слугама по сву ноћ, кад је... — Шта то говориш Грго? — прекиде га Бујас у чуду. И Бакоња стрекну и диже главу. — Говорим шта знам, али не да одам, ни за прикор, него да се зна да нисам подитињија и да се зна да држим једно око отворено по ноћи увике, и онда кадак је Букар служија... Ја ћу викнути фра-Јакову овако... Оба скочише, те отјеравши Бутру, стадоше преклињати Грга да не говори даље. Али их Грго не слушаше, но љутито брбљаше даље, мијешајући свакојаке мисли. Најчешће је тврдио да није „подитињија“ и тада би се готово разгоропадио. Ђаци се згледаху. Већ је прошло полак године откад се стари слуга подјетио, те бјеху навикли слушати његове разговоре без главе и репа, али је дотле увијек тихо говорио. Биће, дакле, да је баш тога јутра чуо гдје њеко каже ту ријеч, кад га је она толико пекла, а уз то наљутио поступак Вртирепов, јер је Грго миловао Бакоњу увијек једнако. Ђаци се зачудише гдје он зна њихове тајне од толико година, а никада им што наговијести о томе ни у шали. Они се сад препадоше од пошљедица. Бакоња склопи руке и начини жалосно лице. То привуче пажњу Балеганову, те оћута. — Стрико мој! — поче Бакоња плачнијем гласом, на што се Бујас, разумјевши мајсторију Бакоњину, окрете к зиду да сакрије смијех. — Стрико мој! Јеси ли и ти зар мој крвник? Оћеш ли и ти да ме туриш у проваљају? Оћеш ли да ме закољеш без ножа? — Ја? — вели запрепашћени Балеган. — Ја тебе, дите моје? — Па ти, стрико! Шта спомињеш шкале и прилажења прико зида, кад знаш да сам и ја бија у томе гришном послу? Доста је да то чује фра-Брне, па онда свршено је са мном заувике! — И Бакоња покри лице рукама, а Бујас изађе, тобож и он погружен. — Ја да моје дите унесрићим? О, о, о! Језик ми се слепија, ако ја о томе више споменем! О, о, о, бог дâ и Дивица... Бакоњи већ није друго што требало, те понесе кафу стрицу. Идући помишљаше колик је само мијена поднијело његово срце откад је устао, за непуна два часа, како се морао савлађивати, он, коме је у крви било да уради што намисли! Стриц га дочека грдњама што је закаснио с доручком. Бакоња му мирно и, готово с њеком насладом, исприча шта је било, па се наједи и извади из ковчега лулу и дуван. — Тако! Шта је то? Шта... — Ево шта је. Слагâ сам вам да нисам пушија, али нећу више — рече и разби лулу о праг, а дуван просу кроз прозор, па ста распремати стричеву собу. Брне је у страху посматрао синовца. На његову блиједом лицу трепераше свака жилица, његови снажни и гипки удови бијаху тако покорни његовој вољи, да то стрица неугодно дирну, те, не знајући, зашто сјети се својих предака: фра-Јерице, о коме се пјесме пјевају, и још славнијег стрица Јурете. Бакоња узе рукописна предавања и једну књигу, отиде у учионицу, па ста шетати. Те године бијаху стални учитељи: гвардијан, Дувало и Вртиреп. Предавање, кад га је било, текло је истијем редом и начином као што је описано у глави шестој. Бакоња стиже Бујаса у науци, те их изједначише, а како је он, поред свега ашиковања и јегленисања са Срдарем много читао, то је својим питањима често доводио у забуну и ученога фра-Дума. Ону пак двојицу слабо је цијенио, а није то ни крио, те га највише зато и помрзише. Мачак одавно није долазио на предавање, једино је ишао ка фра-Брни, докле је он примао. Већ су три мјесеца откад свакога дана нестрпљиво очекује позив да отиде да се зафратри, те већ и не излази из стричеве собе, осим у цркву и у трпезарију. Бутре је пак долазио касније, као оно њекад Бакоња. Бујас уђе. — Нема скуле! — вели он. — Имају ники састанак. Ено и’ свију у гвардијановој камари... Па како сврши са Гргом? Бакоња сједе и налакти се. Очи су му сјактиле. На лијевој страни чела утонула му браздица у коју се Бујас загледа. — Шта ти је сад? Је ли ти жâ што смо се помирили? — Нећу више тамо — рече лагано Бакоња, дишући узбуђено. — Дајем ти рич да нећу више прико воде! — Е? — учини Бујас и диже високо обрве. Бакоњи се одмах лице зажари и очи помутише, те Бујас виде да га обузе стид, кајање, срџба и мноштво других нејасних осјећања, и он се крену да изађе. — Стани! — рече Бакоња. — Ти не знаш како ми је! Ја то нисам рекâ да... Ја те циним кâ пријатеља, па зато оћу да ти ово кажем. Мени је жâ несритне дивојке. Ако ја будем и даље ишâ, она се неће удати, а било је прилике и досад да се уда... Разумиш ли? Бујас потврди главом, слегну раменима и изађе. Тада Бакоња бризну у плач, у силни плач. Учини му се да му сузе извиру из дубине срца, а не осјећаше да му бива лакше. Тако му никад није било. Што је најчудноватије, осјећаше да није крив, али да је право што због тога трпи, да би било право и да много више поднесе. Он покуша да размишља о тој појави, али одмах удари на богословске пречаге о гријеху и кајању, које су му се готово ужљебиле у мозгу, те му се пажња на томе малко заустави, пак се расплину. Бутре, одшкринувши врата, застаде бојажљиво и накашља се. Бакоња се поново разведри. — Оди, Бутре, де! Ајд’ да видим јеси ли научија. Дијете сједе до њега и поче чаврљати из часловца. Тако је трајало дуже од једнога часа. Тако их затече фра-Тетка, који само звирну, а тако мало доцније и Срдар, који отвори врата с лупњавом. — Ајдемо, момци! Јутрос ћемо раније, кад већ немате скуле! Њих двојица пођоше к њему. — Ја јутрос нећу! — вели Бакоња. — Боли ме глава. — Баш зато ајде. Шта си тако блид? Зар због оне спрдње? Не дитињи, болан! Ја сам рекâ Балегану да ти пошље ручак у моју камару, а за педипсу нека буде дупли оброк... А, јево и Бујаса. Ајдемо, дакле. У реду за мном, м-а-арш! И Срдар диже чибук, па пође пред њима. Бакоња сврати стрицу, па их трчећи стиже пред мађупницом, гдје Бутре узе утираче, па сам отрча к води. — Је-ли-те, фра-Јакове, зашта је бија скуп код гвардијана? — запита га Бакоња. — Поради никог дуго манастирскога... не знам почисто. Мислиш ли да ја слушам таке ствари? Ну, ти си садак разабрâ и вољан си за разговор. Дакленка, реци ми шта мислиш? Оћемо ли посли подне тамо? Вриме је већ... — Посли ћемо о томе разговарати — одговори тише Бакоња, мигнувши пут Бујаса, који је ишао подаље, с десне стране Срдареве. Бутре је већ био у води. Он се држаше рукама за жиле једне врбе, која беше нарочито одсјечена до дна да јој пливачи с пања скачу. Бујас се у тренутку свуче и отплива уз матицу. Срдар пушаше лулу. Бакоња замишљен гледаше у воду докле му се поглед не срете с Бутринијем, а тада се и он брзо свуче и стаде на пањ обрнувши леђа води, па, као и увијек на команду Бутрину: један, два, три! Бакоња скочи и хитну руке увис, па се у ваздуху обрну и бућну на њеколико корака од обале. Затијем се поврати ка Бутри, узе га за главу и поче га учити да плива. Међутијем и Срдар зарони једном, па одмах изађе и онако мокар сједе на сунце и припали. Тако је он вазда чинио јер се, каже, увјерио да му боље помаже „бањ у арији“ но у води. Пошто се осуши, он се још једном загњури, па настави пушење. Бакоња изађе прије Бујаса, па не обрисав се, сједе до Срдара и обори главу међу кољена. — Ја вас молим кâ бога, фра-Јакове, за једну велику љубав — поче он узбуђен. — Е! Шта то? Шта ти је јопета? — Да речете тамо, да... Није вајде, триба најприје шта измислити. Реците да се фра-Брне јопет тешко разболија да га ни за тренутак не могу оставити, па онда молим Јелицу да мало-помало... — Дакле, мислиш да раскрстиш с малом? — прекиде га Срдар одбијајући густе димове. Бакоња потврди главом. — Да сасвим раскрстиш? Да не иђеш више никако тамо? Бакоња одрече главом, пак се исправи. — Реците Јелици да јој се кунем богом и светим Франом и свим на свиту да, чим се заредим, чим дођем до новаца, неће јој фалити липа јабука ако склони малу да се уда, и то шта прије. Разуми се, триба најприје да се мала навикне шта ја не долазим, да јој се каже... — Ма на шта све толике припреме и та твоја зебња? — Зато што би могла учинити штагод од себека. Немојте се смијати. И јуче је долазила на воз и сидила више од уре, каже ми Дундак. И потавнила је, каже, у лицу кâ земља. Могла би се утопити, а онда би се и ја утопија. Одма, онога тренутка скочија би у воду. А немојте мислити да се онда не би све проћукало, да би и Јелица и ви на миру прошли. Ја то не кажем да вас припанем, јер ви знате да би ја прије себи желија зла него вами, и да баш стога говорим!... — И тако разложећи Бакоња успје да му Срдар одобри намјеру и да му обећа да ће се заузети код Јелице. Углавише како ће. Најприје ће бити сметња велика болест Брнина; па онда ће се рећи да је гвардијан њешто начуо, не баш истину, него да Бакоња одлази преко воде, те да му се ред причувати; послије ће настати берба и да ако се тад одлучи на удају. У повратку Бакоња видје гдје Вртиреп вири кроз своја врата. У стричевој соби чу разговор. Брне викаше: — Нема ту: „али“, ни „ово“, „оно“, него кад ниси донија јаспре, ајде, брате, с богом, а ја знам шта ћу. Ако нема брат, а он нека нађе ди зна, јер мени триба за личење. Изађе Крсте, брат Вртирепов, кога је Бакоња познавао, човјек малога раста, широкијех плећа, широка лица и спљоштена носа. — Идак је ништа дуовник. Валимо те, боже, оће ли се разидити до колико? — пита Крсте Бакоњу, који му не одговори, но уђе к стрицу. — Одма, с исти стопа да иђеш у варош да понесеш фра-Бони једно писмо, а адвокату друго. Узећеш једнога товарнога коња, па га осамари. Узећеш једнога сељака да те прати, али му не дај више од дви плете наднице. Ајде, нареди се! — заврши Брне и поче њешто писати. У варош! Чује ли то Бакоња збиља, или снијева? Да иде у варош, он, главом Бакоња, који се сад враћа с купања, који је намислио да не руча само да не заборави Вртирепову уврједу, који је тако далеко био од те помисли као од помисли да ће постати бискуп! — Ајде, спремај се, шта си ту бленуја! — рече Брне, погледавши га преко наочара. Бакоња отиде ка гвардијану. Једва је могао проговорити. — Да ми учините доброту, да ми дате билца... Шаље ме стриц у варош с ником пришом. Ја ћу га чувати... вашега билца... кâ очи у глави, а вире ми, није згорега да се замори, јер је плаовит. — Па, добро, узми билца — рече гвардијан мирно. — Али нећеш зар по овој припеци? Каква је то приша! — Бојим се да се стриц не предомисли. Знате, нисам никада бија у варошу! — Ниси никада бија у варошу! — понови Тетка у чуду. — Како је то могуће? Заиста како је то могуће? Бакоња, који је узео деветнаесту годину, који је седам година ђак, који је преживио прву љубав, који је рођен на два корака од вароши, кога је варош наполак отхранила купујући очина дрва, па није никада био у вароши! А био је Чмањак прве године послије његова одласка, био је Бутре, била и Јелка, а ко није био! То је једна срамота Бакоњина, коју је крио, али је тек истина да није био. Али на част и варош кад би путовао на осамарену коњу, са сељаком, који би ипак њекако познао да он тамо није био! Та му је мисао одмах расхладила занос, зато и дође ка гвардијану. Сад се присјети њечега другога. — Па знате, нисам бија ни код куће, јево је прошло шест година. Зато, ја би вечерас кући, да би приноћија, па сутра зором у варош, па сутра увече да се вратим ладом. — Па добро, добро, узми коња, само ми га чувај. Кад Бакоња јави стрицу да има коња и да му не треба пратиоца и да жели сврнути у Зврљево, Брне га гледаше зачуђен. — Дакле си ти збиља мислија да ћу тебе послати? Тако? А ко би мени привија ноге? — Па јето Шкељо! Шкељо ће то чинити кâ и ја. Он ће и спавати овди... Ако ћете, овди ће спавати фра-Јаков. Па, најпосли, промислите, шест година да нисам код куће бија, да нисам браћу видија, а никад не бија у варошу!... И сад кад сам најжалоснији, кад ми је ништа дошло да би живот пригорија, кад би ми добро дошло да се мало прођем, кад вас је сам бог напутија да ме пошљете... сад ви!... — Па добро, ајде, ићи ћеш — рече Брне сјетивши се јутрошњег његова понашања. — Ићи ћеш кад залади. — Боље је одма да не морим туђега коња и да дођем раније кући! — И Бакоња хитро стрпа своје нове хаљине у бисаге, узе писмо, прими два талира путнине, пољуби стрица у руку, отиде ка Балегану те узе хљеба и мрса, јави се Срдару; па од њега право у коњушку, гдје оседла „билца“ па на воз. У сплати спаваху Бељан и говедар. Дундак легао на бок, под ракитом, и покрио се хаљком. Бакоња га откри и зачуди се видјевши како је пожутио. — Шта је теби, Дундаче? — Ники ми се враг увалија у дроб — једва изговори возар. — Остави ме, молим те. Она двојица превезоше Бакоњу и он одјезди уз воду, далеко од села. Одахну тек кад изгуби пошљедње куће из вида и тек тада осјети како се препорађа. Навалише успомене. Туда је пошљедњи пут прошао с оцем доводећи стричева кулаша. Сјети се себе у беневрецима и опанцима, глибава и сметена, па онда, у свијем потанкостима, разговора с оцем и њиховијех снова. Како је све то далеко и како је све друкчије било оно што је замишљао да ће бити! У поспана доба Бакоња се одмори и руча у једној шумици, па се крену даље маштајући о будућности. Кад би наишао на какво село, онда би се укочио и притегао вођице, дижући прашину и дивљење, а кад угледа Зврљево, онда ободе помамнога „билца“, па пролети преко прљушâ, на којима чељад окопаваше кукурузе. Нико га не познаде. Бакоња одјаха пред двориштем, гдје је Кушмељ поправљао самар. Кушмељ пушти њеки глас, њешто између „а“ и „е“, што је одавало радост, али што би доликовало и да га је ко ненадно бупнуо у леђа. Барица искочи из куће. Обоје му се објесише о врат и засуше поздравима и питањима. Барица истрча пред двориште, па ста дозивати Рока, а да и други чују весели глас додаваше: — Брзо, брзо, амока-а-а! Дошâ ти је брат, дијак, ди-јâ-к! Најзад дође с поља здрави, збојити дјечко од десет година, у кошуљици, са широком тканицом око паса, па смијући се потрча у наручје Бакоњино, који га слатко ижљуби. Бакоња се чудио колики је Шкембо. Дође и Галица носећи вучију воде. Галица, већ зрела дјевојка, стидљиво се поздрави с братом, па уђе у кућу. Бакоња оде да поздрави фра-Захарију. Готово све жене Брзокуса, Зубатаца и Кркота изађоше му на сусрет. Међу њима нађе и двије невјесте скоро доведене, које га пољубише у руку. Даље наиђе на Чагљину, Кљака, Рдала, Ркалину, Рору и остале сељане. Са свакијем се Бакоња људски поздрави. Фра-Захарије не бјеше дома. Бакоња отиде ка зету Ошкопици и затече Криву саму. Након подужег разговора с њом, врати се кући гдје се већ био и Чмањак вратио са стоком. Чмањак је њекога јада порастао, али оста „шака јада“. Послије вечере било је сијело у дворишту. Дође фра-Захарија; дођоше сви стричеви, и Шунда с рањавом ногом, па и њихови одраслији синови. Кнез их почасти вином. Сви су се надметали ко ће више поласкати Бакоњи. Није шала, данас сутра он је фратар, па чије „дите“ он одабере, тога је и бог одабрао. Кушмељ, Бара и Кушмељићи помишљаху: „Каква разлика између вечерашње вечери и оне кад се ови окупише око фра-Брне! Е, што су ти наше јарчине!“ Разговор се разграна. Говорило се о похари, о Букару, о болести Брниној и Пјевалици, о старијем фра-Јерковићима, о старијем временима и ратовима, о стрицу Јурети и његову јунаштву. Бакоњи се чинило да снијева. Јутрос је остављен без ручка као какво ђаче, а вечерас је дочекан као какав велможа! Прије зоре Бакоња одјаха пут вароши. Послије добра часа пријеђе с путање на широку, убијену цесту. Како бјеше пазарни дан, пролазило је много народа. Њеки су гонили товаре на коњма и магаради, њеки ношаху о раменима кокоши и туке, други гоњаху стоку и свак ће се обазријети на лијепога коња и коњика. Кад сунце грану, Бакоња угледа подаље њекога ркаћког попа и момка пред њим. Бакоња ободе бијелца и стиже га. Бјеше крупан човјек, велике, прогрушале браде, весела лика. Бакоња бјеше дотле само једном видео ркаћкога попа, те га је сад жеља да се с овијем позна. Сјети се једне Срдареве причице, у којој је била практичка поука као у свијем Срдаревим причама. „Срели се, вели, фратар и калуђер. Фаљен Исус, калуђере! Бог ти помогô, фратре! Шта ти радиш, калуђере? Ја варам народ, фратре, а ти? И ја то помало. А како ти то чиниш? Ја: господи помилуј, господи помилуј, па у торбицу: А ти? А ја: ора про нобис, па у зобницу! И онда се, вели, побратимише.“ Бакоња назва „добро јутро“, а поп му прихвати поздрав, те завргоше говор о врућини, о прашини, о томе како је боље уранити итд., док се, најзад, Бакоња каза, а на то поп узвикну: „Та фра-Брне је мој пријатељ из младости! Ми смо друговали толико година заједно кад је био парох у К!“ И поп Илија (тако се звао) поче да прича о њихову друговању. Хвалио је фра-Брна као душевна човјека, који је лијепу успомену оставио и међу православнима. Распита се за његово здравље и за догађај са Пјевалицом. Бакоња се зачуди што се то разгласило тако надалеко, али исприча све како је било. Поп је све то знао потанко, па и он обрну у шалу, и Бакоња познаде још једнога правога далматинца, у коме нема лукавства, коме је шала душа, који се могаше прибројити ка Срдару и Тетки. Послије овлашнијех разговора, поп Илија поче говорити о особинама наших сељака. Каза да међу сељацима доскора не бјеше верске мрзости, да су се људи обију вјера међу собом женили и кумовали, да су то подржавали попови глагољаши, али сад, откад су почели латинци потискивати глагољаше, сад се и народ почео тровати, те ркаћ мисли да није грехота похарати буњевачку цркву, а Буњевац опет тако исто за ркаћку, као што свједочи похара манастира у коме је Бакоња и похара једне православне цркве у сусједству поп Илину. Бакоња не бјеше чуо за тај догађај, те замоли да му исприча. Прича је била кратка. Обило врата, однијело све злато и сребро, оцкврнило иконе. Лупежима се није нашло трага! Бакоња врћаше главом, али у срцу се радовао. То му у њеколико намири штету и уврједу, те се измири са ркаћима. У тијем разговорима заоминуше једно брдо, те се помоли варошица. Бакоњи се лице зажари. Међер она бјеше друкчија него што је замишљао. Бјеше ружнија. На малој равни скркле се куће, из којих стрше два-три звоника. Попов момак прекрсти се, па то учинише и поп и Бакоња. На њеколико корака бјеше крчма, пред којом је било доста путника. Поп рече да ће сврнути на кафу и мало се уредити. И Бакоња приста на то, те одјаха, изми се и пресвуче. Поп рече да ће се кренути натраг око три часа, а тако мишљаше и Бакоња. Пошто пак неће преко Зврљева, него правце, преко Велике оштарије, то им је све дотле пут заједнички, а то је око три часа. Одатле до манастира остаје му још два часа, а на добру коњу и мање, те се може одморити у чувеној оштарији. Договорише се да се састану у крчмици, па се раздвојише при уласку у варош. Бакоња пође кораком главном улицом гледајући низове кућа, варошане, а особито варошанке, гдје би се која помолила. Оне што их видје учинише му се једна љепша од друге, једна чистија од друге. И сељачки је народ врио улицом. Много му се „приковођана“ јави, али он не хтје једнога од њих да запита гдје је манастир. Кад стиже на крај улице гдје бијаху највећи дућани, гдје га с прозора гледаше њека млађа госпођа, Бакоња притегну вођице, те му „билац“ поче поигравати. У тај мах потрча испред њега њеки дроњо у изношенијем лацманским хаљинама, носећи два суда за воду. Дроњо стаде и тренутно се загледа у коњика, па остави судове и ухвати коња за оглав викнувши: — Бакоња! Зар си ти то? Бјеше Кењо. Снопасти и врљави Кењо у лацманским одеринама и бос! — Носи те враг, губава лупежино! — викну Бакоња и ободе коња. А Кењо ста викати из свега мозга: — О Кушмељићу Бакоња из Зврљева! О таволизу, измећару, шпијуне вратарски, јеси ли се погосподија, јеси! Ха-ха-ха! Стани болан да попијемо по једну кафу заједно. Та браћа смо, болан!... Јесмо, крижа ми, браћа, госпоја. Ово је слуга вратарски... Бакоња, пјенећи од једа, сврати у другу улицу, те устави коња пред њеком бабом, која се препаде од његова изгледа и побјеже. Та улица бијаше тијесна, прљава, кривудаста. Куће неједнаке. Пред њекима бијаху дворишта, друге пусте. У једној мрачној кафаници пјеваху промукло њеки адраповци. До ње, са једнога приземнога прозора, на коме се надимаше бијела завјеса, промоли се женска црвена глава и викну: — Како то, млади господине, ни мукајет! Та, сјашите, па свратите, има ко коња придржати! Одмах се промолише друге — бијаше лијепих — те викаху једна за другом: — Куд тако, липи младићу? Станите, липи господине! Бакоња погна касом. Он се сјети што му је Срдар причао о томе мјесту и помисли: „Куда ће ме ђаво нанити, овуда!“ Најзад изађе из улице, па наиђе на рупчаге пуне ђубра и на сметлишта. Лијевом страном, до кућа, бијаше путић, те, затискујући нос, пође њим и сврну у поширу улицу, која му се прва намахну. И гле случаја! Након њеколико корака, дуж једног високог зида, наиђе на цркву, у чијој пањези бјеше кип св. Фране. Из цркве допираше пјевање уз брујање оргуља. Од цркве протегла се кућа, мрке зидине, са гвозденијем пречагама, манастир дакле. Бакоња закуца алком. Отвори му вратар, који му у многом напомињаше Балегана. Бакоња му каза ко је и кога тражи. Вратар му рече да најприје остави коња гдје зна, па да дође. То зачуди Бакоњу, али види није друге. Међутијем се начета гомила дјечурлије око њега и сваки се нуди да му одведе коња у најбољу оштарију за бановац. Бакоња пође за дјечацима, који сад скакутаху пред њим препирући се. Та граја привуче пажњу по кућама, те се свуда отвараху прозори, а он се црвенио. Најпослије смјести коња, пак оде у цркву и ста до врата. Миса бјеше при свршетку. По клупама било је њеколико постаријих госпођа. Фратри, један за другијем, њих десет, прођоше мимо њега. За њима изађоше три ђакона и пет ђака, у ношњи као и његова. По опису намах познаде фра-Бону. Бијаше човјек стричевијех година, стасит, прав, бијеле коже и питома лица. Остали како који, већином стари. Од ђака упаде му у очи један здепаст, необично широка лица, са великом брњицом у уху. Бакоња изађе пошљедњи, па запита друга дебељка које је фра-Боне. — Ен они, ча је ветји од осталијех! — одговори друг. Бакоња зину од чуда, чувши тај говор. Зар су ово бодули, помисли. Он је по причању знао како острвљани говоре, али никада дотле не видје кога. Утолико дебељко викну: — Фра-Буоне, траже вас! Бакоња приступи Бони, пољуби га у руку предајући му писмо, па заређа да љуби и остале. Сви заграјаше идући лагано уза камене стубе. — Како? Јерковић! Стара кућа! Дакле, то је наслидник фра-Брнин! Лип дитић! Диван будући редовник!... Па како то да ниси бија никад овди? А колико ти је година? А јеси ли већ почеја учити пастирску богословију? А је ли ти фра-Брне прави стриц, или рођак?... Бакоња, одговарајући лијево и десно, а једнијем ухом хватајући ријечи ђака иза себе, дође у трпезарију, гдје му одмах дадоше доручак са осталијем ђацима. То му се свидјело што ђаци једу са фратрима на једном столу, само подаље. Сад га ђаци заокупише питањима, а све љубазно. Види да су све наши људи, осим једнога чакавца, и да га сви познају по чувењу; канда се особито разгласио послије похаре, кад је препливао ријеку са Срдарем. Бакоња се ослободи, те им ста потихо причати смијешне ствари из свога манастира, нарочито из онога времена кад се јављала Шкоранчина пудалина. Ђаци се гласно смијаху, особито Бодул, те је то привлачило пажњу фратара, а фра-Боне му рече, полазећи: — Дакле, имаш жицу стари Јерковића да милујеш шалу, а не кô фра-Брне! Ајдемо! Боне га одведе у главну улицу, к адвокату. У предсоби бјеше много сељака у писарници такође. Адвокат, видећи фратра, остави све, па им приђе. Боне му приказа Бакоњу и предаде писмо Брнино. Адвокат, омален, сух, читајући писмо, закопчаваше и откопчаваше једно пуце на капуту, па одмах потражи свежан, хартија, узе клобук и отиде с њима двојицом у судницу. У тријему судском, међу другим сељацима, Бакоња видје Крста, Вртирепова брата, који је јуче долазио у манастир. Како Боне и адвокат уђоше ка судији, рекавши њему да чека, Бакоња се склони у кут, те слушаше наставак Крстова причања: — Ископâ ме из темеља, бездушник! Кâ што вам реко, учинија ми је зваће за сто и педесет талира главнога, шта ми је зајмија приколици, и за тријест талира добити. Неће, коза, да причека до Лучина, него навалија сад: дај! Па јето сад ће отићи картама наприд и робиће ме до десетак дана, кукав ти сам! — Ма је ли давно истекâ рок? — питају га. — Јес, ту скорице, болан. Него сам се уздâ у брата. Он се бија подјемчија, он би га и сад могâ уставити да се нису ништо загризли међу собом, па Наћвар да се освети њемукарце оће да умете менекарце! А тај је Наћвар с душом у носу! Неће живити даље од Божића, а све ће његово остати једноме му лупежу синовцу, који се и досад накрâ. Барем тако ми је брат приповидâ. А... — А ко ти је брат? — прекиде га њеки. — Вратар, болан, јарчина кâ и Наћвар! Мога зову Вртиреп, јер се врцкâ иђући кад је бија млађи. Сви су они јарчине, болан, а ми сиромаси... У томе изађе Боне с адвокатом. Крсте, који га прије не бјеше видио, досјети се своме јаду, па се поче привијати око њега: — Оче мој, ја сам брат вра-Барин. Да сам ти припоручен, ако су на тебека дошле карте... — али му се прекиде ријеч кад угледа Бакоњу, који га одмјери од главе до пете, те се врати с Боном у манастир. Било је већ десет часова. Бакоња замоли Бону да му да једнога ђака који би га провео по вароши. Боне одреди најмлађега и они пођоше. Бјеше, ваљда, двије-три године млађи од Бакоње, ситан, оштроумна лика. Звао се Шимета. Бакоња хтједе да најприје види православну цркву, те га Шимета одведе у једну улицу упоредну са главном, гдје бијаше нова црква, лицем ка улици. Бакоња се нагледа брадатијех светаца, којих бјеше, зар, педесет, што ситнијех што крупнијех у шареном иконостасу, вирну кроз мале двери у олтар, па рече другу да га води најприје у „опалат“, гдје ће купити Срдару цигара, па онда у најбољи дућан да купи свиленијех рубаца. Вратише се у главну улицу, те га Шимета уведе у један дућанчић, сав начичкан кутијама. Иза тезге уста цурица од петнаест-шеснаест година, бјелолика, црнијех очију, лијепо скројена. Она читаше кад они уђоше, па оставивши књигу, уприје поглед на Бакоњу и обоје поцрвењеше. Бакоња затражи педесет цигара по три крајцара, па докле она то опремаше, он погледа на књигу и видје да је српска. На поласку опет се обоје зарумењеше и он се обазрије с врата, а оне црне очи као да га хоћаху уставити. Чудна судбина — мишљаше он — да га највише дира оно што је ришћанско! Идући к дућану, Шимета му исприча да је дјевојка јединица у матере и прилично имућна. Одједном Бакоња се трже и устави. Средином улице иђаху: Цонтрона, Врљока и Бакрица. Бакоња се препаде да није за њима пристао Кењо. Сад већ не би могло проћи да га не прогрува, ако би што лануо, па пукло куд пукло. Срећом, жене прођоше не видјевши синовца дијака, а Кења не бјеше. У дућану гдје уђоше бјеше налога — највише жена. Газда и два шегрта не могаху одолијевати, али господар видећи стасита младића, лијепа одјевена, растура гомилу сељанака па му изнесе кутију свиленијех рубаца. Жене се скркоше око њега. Једна га невјеста боцну палцем у стегну и простријеља очима, а њезин топли дах гријаше му шију. Бакоњи се запламтјеше образи а учини му се да му се капа обрће у вртолац на глави, те онако збуњен не умједе се ни погађати, но плати за два рупца два талијера и двадесет карантина. Већ му је било свега доста, а већ бјеше и вријеме ручку, те се вратише. Послије ручка Бакоња се опрости са фратрима, отиде са ђацима у скулу те су се поново наразговарали, па га сви испратише до коњушке. На растанку другови се ижљубише с њим и он узјаха на бјелца, па се крену ка главној улици, гдје, према опалту, окрете коњем два-три пута и учини да се пропне, тако да се свијет разбјежао, а дуванџика истрча пред врата сва блиједа. Бакоња, смијући се, скиде капу према њој, па одлети у сав трк. Поп Илија чекаше га већ у крчмици, те се одмах кренуше. Настаде повјерљиви разговор него оно јутрос. Бакоња причаше старцу све што му на ум падаше, само нека је смијешно, а попо њему исто тако од свачега надохват, па онда поче дугу историју фра-Брнина ашиковања са крчмарицом на Великој оштарији. И Срдар је то приповиједао Бакоњи колико је знао, али овај ђаволски поп знао је све до ижица. Прича је толико разголицала радозналост Бакоњину да је једва чекао да позна крчмарицу, која је, како га увјераваше сапутник, још младолика, готово да је избарабариш са кћерју, којој је тек шеснаеста. Рекавши то, попо гледаше Бакоњу жмурећи и два-три пута пови обрвама. — Знаш шта, синко? — рече поп, уставивши коња као да се сјети нечега. — Послушај ти мене све што ти вељу. Ајде ти сам, а ја ћу пречим путем кући; нећу с тобом, јер је Маша лисица. Она би се одма сјетила да сам ти ја приповиједô. А ти, пошто се одмориш, пошто те она запита ко си, учини се невјешт и кажи немарно да си синовац Брнин. Е, већ замишљам шта ће бити. — Е, баш ћу тако учинити! — Али се нећемо растати докле ми не обећаш, докле ми не задаш поштену ријеч да ћеш ми доћи у госте кад узможеш. Оћеш ли ти то обећати староме попи, старом пријатељу твога стрица? Ја би те и сад повео, па било и насилу да није тако са фра-Брном као што си ми казао. Дакле, дијете? Бакоња скочи с коња, па приђе попу те се изљубише. — Дајем вам часну ''ријеч'', да ће прва моја поода кад се заредим, кад будем свој, бити вама — узвикну Бакоња и опет се пољубише. Поп сврну са цесте. Послије по часа Бакоња стиже пред Велику оштарију. Бакоња ту не видје ништа „велико“. Под голијетнијем брдима бјеше као тканица дубраве. Под њом село. Од села ка цести распрострла се тратина, а на њој обична кућа на један под, пак, ниже, зграде за штале. Али је Велика оштарија знатна била што бјеше на средокраћи између двију варошица и што се пред њом поштанска кола мијењаху. Пред крчмом бјеше големи орах и њеколико јасенова. Под орахом одмарало се њеколико путника. У сјени од коњушке лежаше стока. Бакоња одјаха и привеза коња за омање дрво, па сједе на коломат од ораха, лицем према вратима од крчме, тамо, на вратима, указа се њеки младић, голорук, у варошкој ношњи; онда изађе жена у варошкој тежачкој ношњи, бришући руке опрегљачом. Бијеше осредња, једра, лијепо сразмјерена, лијепа, „чиста“ лица, живијех црнијех очију. Најљепша јој бијаху уста, месната, али ипак мала, њешто напрћена. Додуше, раздјељак вране јој, њекада бујне косе бјеше се проширио, те се румењаше кожа, али поред свега тога, да Бакоња не знађаше е је претурила четрдесету, могао би мислити да није напунила ни тридесет пету. — Добро дошли, господине! — рече Маша. — Заповидате ли штогод? — Молија би вас за једну кафу и чашу воде — одговори Бакоња, пренемагајући се као да је веома уморан и држећи руку на челу. — Једну кафу, Томе! — викну Маша не мичући се с мјеста, па додаде: — Једну кафу, али добру, чујеш! А ви уморни, господине? Путујете из далека? У исти мах промоли се кроз прозор сушта Машина глава, али млађа готово за двадесет година, па је одмах нестаде. Бакоњи се заче осмијак, али га он савлада. Очи ипак не могаше савладати, но му се смијаху на сав мах, те их уприје на Машино лице, а од Бакоњинијех дивнијех очију и она се у тињи час преобрази, поста млађа. — Ја не знам ди сам вас видила — поче Маша заборавивши прво питање и сједајући до њега, али сам вас нигде видила!... Ви овуда нисте пролазили? Бакоња замаха главом и хтједе да начини замишљено лице, али му очи отидоше ка каменијем стубама, низ које силажаше дјевојка. На њој бјеше плава, набрана сукња и свилена опрегљача. Гуњића није имала, те, како је плела, виђаху јој се бијеле мишице у широкијем рукавима од кошуље, а и врат од коријена бијаше гô. На ногама имаше црвене чарапе у отворенијем мествама. Право је рекао поп: така је морала бити Маша дјевојком. Све је то Бакоња једнијем погледом видио, зато одговори Маши одмах. — Не ја нисам овди никад бија. — Па отиде да њешто мрдне око коња. Кад се повратио, Маше већ не бјеше. Послије њеколико минута, ето ти из крчме дјевојке, носи на послужавнику воду и кафу. Бакоњу подиђоше трнци кад је сасвијем изблиза видје, а и она ушепртљи. Обоје канда се силно зачудише кад се погледаше, па се обоје постидјеше. — Заповидајте! — једва рече она и пође натраг. — Фала! — једва изговори он. Испи врелу кафу, остави бановац, па, као да га ко тјера, одвеза коња, узјаха и одлетје. Бакоњи је срце жестоко играло, те кад сврну с цесте, одјаха и леже крај пута, налактивши се. Не само што нестаде веселости која га бјеше обузела уз попа, него њу замијени њеко осјећање које не бјеше горчина, али се њој примицаше. И у један мах учинише му се ништавни сви планови о будућности који су га дотле загријавали, и немио му поста манастир. Он није размишљао, него осјећао. Сунце већ бјеше нагло ка западу кад се Бакоња трже. Он похита. Сад, за накнаду, машта му поче ткати златне снове, али кад се примакао к возу, опет га обузе голема туга. Бељан и говедар довезоше сплату. Оба бјеху гологлава. — Шта то значи? — пита их, мрднувши главом на више. — Саранили смо Дундака — рече Бељан тужно. — Шта? — дрекну Бакоња. — Умра Дундак! И већ је сарањен! Шта је то било? — А јето видија си га јуче какав је бија. Прогута је пушчано зрно, па се спетљало у цривима, није могло изићи. Издануја је синоћке посли Здраве Марије, а данаске, послин подне, закопасмо га. — Ма какво зрно? Зашта је гута зрно? — Да прочисти црива — објасни му говедар. — Несритник, мислија је да је јоште млад, да може то поднити, па је заглавија. А, вире ми, то је добар начин за младе, јаке људе. Кад прождереш зрно, послин николико вримена ћутиш се ласан кâ перо!... Бакоња се прекрсти од чуда и отиде у манастир предавши коња Шкељу, који му каза како је стрица страшно поразила ненадна смрт Дундакова. Бакоња затече Брну у наслоњачи; оборио главу и ухватио се за трбух. Кад диже главу и угледа синовчево лице, Брне дрекну и у мал’ се не обесвијести. Па онда поче шапатом: — Ти си одма видија на мени да... Ти си се сад припâ кад си ме видија, је ли? — Питајући то, Брне као да ишчекиваше своју пресуду, тако је гледао Бакоњу, а он, сустао тјелесно и душевно, не знаде шта рећи, но покри лице рукама, па отрча ка гвардијану и Срдару, преклињући их да оду да разговоре стрица. Обојица су сједела до поноћи код Брне, који је на махове пребирао бројанице и молио се, те онда разговарао се. Кад хтједоше поћи, пробудише Бакоњу, који бјеше заспао обучен на дивану у предњој соби. Сад он узе да му чита житија, докле га није успавао. Све што бјеше Бакоња доживио за та два дана, бјеше му залиха за четири мјесеца мртвила које затијем настаде. Стрицу је бивало свакога дана горе, те се мало и одмицао од њега, а и колико је могао да разбије бригу, није тражио, и поста мучаљив. Сви су се чудили шта је Бакоњи. Срдар је залуду тражио свакијем начином да га разговори. Мало га је дирнуло: и што се „мала“ удала, и што је Вртиреп опет отишао на парохију, и што се Мачак уклонио, и што се Бујас обукао, те је и њему близу рок за то. У то је вријеме и ћаћа једном доходио и чудио се што му „дите“ поново копни и корио га и „наговиштавâ нике ствари о којима би се дало говорити“, али и то слабо поможе. Фра-Брну удари капља лицем трећи дан Божића. Однесе му сву лијеву страну, али оста при свијести. Љекар, по обичају, пророкова да може умријети наскоро, а може бити и касније. Гвардијан рече Бакоњи да се одмах нареди за пут. Шаље га у град да се зађакони. Хоће да то буде још за живота Брнина. Бакоњу ће пратити Срдар. Бакоња замоли да га најприје пусти кући за један дан, да прије него се „обуче“ узме благослов од родитељâ, као што је обичај. Гвардијан му то допусти. Бакоња урани и отиде противнијем правцем, те око осам часова стиже на Велику оштарију. Већ се због времена није могло сједети под орахом, а крчма бијаше пуна сељака, као ’но ти око Божића. Маша њешто срачунаваше кредом на тезги, а син јој Томо послуживаше људе. Њега Бакоња сад први пут видје изближе, и по лицу познаде да је глуп. Кад Маша опази Бакоњу пред вратима, истрча смијући се и ухвати га за руку. — А ти ли си? А дошâ си? А зашто ми се ниси казâ онога пута, и зашто онако побиже? Мислија си да неће Маша дознати? О, липото моја, како си стидљив? Чекај да те тетка пољуби (цјелива забленута Бакоњу). И ти ћеш се тако лип и шестан, зафратрити? Тешто најпосли, тобоже ће ти фалити невиста! Све ће се за тобом мамити кад будеш на парокији. — А бегенишеш нашега дијака? — рече један напити прековођанин који у тај мах изађе, те бјеше чуо њезине пошљедње ријечи. — Да сам млађа, дала би за њ три царева града, што се у писми каже — вели Маша. — А наћи ће он прима себи! Ајдемо гори, у камару — додаде пошавши ка стубама. — Све ми знамо о теби, Иве. Ми често о тебика разговарамо. Чућеш само шта моја Цвита о теби зна... А, збиља, ди си пошâ? Чула сам од слугу да је фра-Брни сасвим лоше, да је при скончању?... Бакоња није могао доћи к себи. У силној вреви мисли и осјећањâ које изазва тај дочек, усред дома који се у њему учини, хоћаше најзад да превлада његов мушки понос јер му се учини и сувише смијешно да се чини стидљив и дјетињаст према такој жени; али кад Маша немарно и као узгред запита за „скончање“ човјека кога, ако ништа друго, мораше сажаљевати, Бакоњи се згади, он се намршти и дође му да је заспе грдњама, па да побјегне. Него Маша, не сачекавши одговора, отиде у другу собу. Он чу шаптање и врдање, као да отвараху ковчеге. Бакоња опет владаше собом, те је дочека развукавши усне и начинивши ђаволаст поглед. — Дакле тако, ти све знаш о мени? Шта је то све? Де, погоди зашта сам побигâ онога пута и шта оћу сад да с тобом говорим? — Ајд, ђаволе! — рече она повлачећи очима и ударивши га прстима по лицу... — Ето мале! Оћеш ли да ти донесем кафу? — И изађе. Цвита уђе и збуњено назва: „Ваљен Исус!“ Бијаше опет у свечаном руху као прије, осим што је обукла плетени вуњени гуњић. Бакоњу намах остави поуздање, отвори прозор, затвори га, отиде до врата, врати се, тражи њешто око себе. Дјевојка нахерила лијепу главу и прати очима његове покрете. — Шта сте изгубили? — запита она најпослије. — Изгубија? — рече Бакоња дишући испрекидано. — Нисам ништа изгубија. Нисам има шта да изгубим. Баш нисам ништа изгубија... — Па сидите! — понуди га Цвита и синуше јој сви зуби и утонуше јој двије јамице на обрашчићима. Бакоњу спопаде вртоглавица, срце му је помамно играло. Он зажмури и засмија се, па лагано, лагано пружи обје руке, а кад осјети њене меке и топле у својима, он их провуче, те им се у тренутак шљубише груди и уста... Послије полак часа, кад Маша донесе кафу, затече сама Бакоњу, тужна. Они се једно другом добро загледаше у очи. Машине очи говораху: „Лудо дите! Ти си се на први поглед у Цвиту смртно заљубија, ти си се све до сад отимâ, ти си јутрос дошâ да ми кажеш да си готов изаћи из манастира, ако ти је дам за жену! (И она је о томе бунцала!) Ти би то учинија, али би се покаја посли николико мисеци. Не знаш ти како је тешко живити! А шта ће фалити ако ти њу липо удаш, кâ што смо и ''ми'' чинили, кâ што ''сви чине''? Де, не лудуј, него ајде старим, утрвеним путем а ја ћу Цвиту за то спремити, колико није спремна!“ Бакоњине очи говораху: „Страшна жено, ја сам у Цвиту тако заљубљен да не би на то пристâ кад она не би била твоје дите, кад не би знâ да је она на то спремна и да, ако нећу ја, оће други! Нека враг носи! Ја не могу бити бољи од други!“ — Пиј кафу, липото моја! — рече Маша, наслонивши му руку на раме. — Шта си тако забринут? Жâ ти је стрица! Е, па фала богу, умрићемо сви, ко прије, ко посли. — Тако је! — потврди Бакоња уздахнувши. — А ја морам да иђем кући, па ћу сутра јопет овуда. Ово је послидњи дан да сам у овој одићи. Сутра ћу се обући, па иђем у град. Маша пљесну рукама и зовну Цвиту, али се предомисли и зашапта: — Немој ништа говорити, да видимо како ће се зачудити сутра. — Е, баш оћу да јој кажем — вели Бакоња, окренувши се ка блиједој Цвити, која уђе. — дакле, сутра ћу бити у мантији! Е, збогом! Бакоња немилостиво тјераше коња. Кад га већ мораде пустити да одахне, онда јаче осјети комешање у себи. Био је веома незадовољан са собом. Осјећао је да је заиста њешто „изгубија“, њешто драгоцјено што се већ никад неће наћи; осјећао је да никада више неће ни дати ни примити онакога пољупца. Залуду се правдао да, кад би иначе учинио, да би онда увриједио стрица, који би се са свијетом раставио кунући га, а тако би га клели и родитељи; залуду је и сам себи напомињао да и остали тако чине. Опет погна коња у сав трк, и све тако на измјену, те стиже у Зврљево око подне. Кушмељ чим разабра о чему се ради, намисли да и он иде у град. Бакоња се опирао, наводећи за разлог да отац нема коња који би се могао испоредити са Теткинијем и Срдаријевим, али њекако и Осињача бјеше уз мужа. Бакоња мораде попустити, те се договорише да ћаћа добро урани и да их чека на Великој оштарији. Па онда настаде дирљив призор. Кнез дозва братственике који се наврсташе око огњишта, Осињача пружи врећу на коју клече Бакоња, па онда започе кроз сузе: — Да си прост и благословен, липи мој синко, да срићан будеш у светоме реду, да својој мајчици и мртвој души олакшаш... — даље није могла од плача, но му одреза бич косе, коју ижљуби и однесе да спреми. Кнез тада преузе: — Иве, дите моје, бог ти дâ... — али и њега загушише сузе. Тада сви Јерковићи зачаврљаше љубећи се с њим. Кнез их почасти пићем. Чагљина поче здравицом: — Данас је наше говорење. Кућа Јерковића роди дитића — коме су јуста од дитињства окренута на Јерусалим... — Бакоња му рече да не заборави на којој је речи, па се поздрави са свима и отиде. Сутрадан обуче Бакоња мантију (поклон Теткин) и узевши благослов од стрица пође са Срдарем у град. Кушмеља затекоше у разговору са Машом и Томом у крчми. Цвита је била на прозору. Маша пљескаше рукама, кунући се да није видјела младога фратра коме би мантија тако доликовала као Бакоњи. Цвита сађе да пољуби Срдара у руку. Бакоња гледаше на страну. Срдар се зачуди колико је Цвита одрасла и како се „расцвитала“ за три или четири године откад није био у оштарији. И по његовој шали с Машом видјело се да су стари знанци. Најзад се њих тројица кренуше у град. Требало би читава књига да се опише све што је Бакоња видио путујући читав дан до мора: њихови разговори на путу, први утисак града на њ, пријем код бискупа, миса у саборној цркви, гдје је служио сам бискуп, и обред ђаконства. Све је то пренијело Бакоњу у други свијет, и он је мислио да се већ ништа не би могло десити што би га још потресло, толико је засићен био промјенама и изненађењима. Кад послије ручка отиде да захвали бискупу и да се опрости, бискуп му рече: — Остани, синко, још сутра и дођи на мису! Шта то може бити? Срдар нагађаше да би их бискуп могао звати на ручак. Кнез се куњаше да би му то милије било него да му поклониш полак Зврљева. Бакоња није то вјеровао, али не могаше разумјети што га уставља а зна да је у хитњи дошао. Али какво би његово изненађење кад му сутрадан у цркви рекоше да ће га тога јутра бискуп зафратрити — сасвијем зафратрити. Он и Срдар згледаше се. Кушмељ паде ничке на стубе пред једнијем побочнијем олтаром, па оста све тако докле не забрујаше оргуље. Тада диже главу и видје Бакоњу у свој златотканој оправи гдје клечи пред бискупом, опкољеним четом свећеника. Бакоња се прометну у фра-Брну! Једнога дана ђакон, другога фратар! Је ли то још ко видио? То је било изненађење фра-Теткино, који то изради код бискупа, свога школскога друга! Бакоњи се чинило да снива. И цијелијем путем у повратку, каогод што се Срдар и Кушмељ не тријежњаху, но придаваху у свакој крчми, тако се и Бакоња не могаше освијестити и увјерити да није више Иве но фра-Брне, баш „фра“ као што га ето зову ћаћа и Срдар. Кнез је налазио изговора да уставља свакога путника и да му казује како је „онај млади, липи редовник његов син, коме је сад име вра-Брне! Двајест пети „вра“ у моме роду, болан!“ Нови фра-Брне није нипошто хтио да се сврће код Велике оштарије, но да се заомине. Стидио се да га Цвита види пробријане главе. И тако стигоше у манастир четвртога дана у мрак. Млади фра-Брне отиде право ка стрицу, те клече и исплака се крај постеље, па отиде ка фра-Думу, па Дувалу и Блитвару. Бујас се пољуби с њим кисела лица. Балеган је плакао и расторокао се у бескрајност. Бутре је једнако око њега скакутао и љубио му руке. Стриц поклони Бакоњи стотину талијера. Он дарива млађе, па се крену с оцем у Зврљево, гдје је одслужио прву мису. Пировање је трајало три пуна дана и свршило се тијем да су се Кркотићи и Рорићи потукли. Бакоња поклони оцу и матери половину од онога што му претече пак, се врати у манастир. Стари фра-Брне живио је још шест мјесеци, увијек при свијести, увијек страхујући од смрти. Најзад јој подлеже. Млади фра-Брне дворио је стрица синовском њежношћу, али, у исто вријеме, свакога другога јутра одјахао би зором на Велику оштарију, то већ не бјеше тајна ни врапцима каквој је он сили подлегао. {{ЈВ-аутор|Симо Матавуљ|1908}} == Извор == * [https://ucg.ac.me/skladiste/blog_23036/objava_70281/fajlovi/BAKONJA%20FRA%20BRNE.pdf Бакоња фра-Брне] [[Категорија:Бакоња Фра Брне]] 6xaml5e0fnw09hgihojbcfsam0l8h5e 0 61647 147526 146959 2026-10-07T08:37:44Z Coaorao 19106 147526 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Деветсто петнаеста]] | | | Садржај | [[Деветсто петнаеста/Уводни део|Уводни део]] }} <div style="text-align:center;"> <div style="display:inline-block; text-align:left;"> [[Деветсто петнаеста/Уводни део|Уводни део]]<br> [[Деветсто петнаеста/Последњи септембарски дани|Последњи септембарски дани]]<br> [[Деветсто петнаеста/''Vives les Al...!''|''Vives les Al...!'']]<br> [[Деветсто петнаеста/Лађа тоне|Лађа тоне]]<br> [[Деветсто петнаеста/Један избеглички воз|Један избеглички воз]]<br> [[Деветсто петнаеста/Скопље пада|Скопље пада]]<br> [[Деветсто петнаеста/Збег|Збег]]<br> [[Деветсто петнаеста/Последња нада|Последња нада]]<br> [[Деветсто петнаеста/Једна борба|Једна борба]]<br> [[Деветсто петнаеста/Крај мангала|Крај мангала]]<br> [[Деветсто петнаеста/Топлички бегунци|Топлички бегунци]]<br> [[Деветсто петнаеста/Бајка|Бајка]]<br> [[Деветсто петнаеста/Под лавином|Под лавином]]<br> [[Деветсто петнаеста/Стари краљ|Стари краљ]]<br> [[Деветсто петнаеста/Кроз Косово|Кроз Косово]]<br> [[Деветсто петнаеста/Сликарева трагедија|Сликарева трагедија]]<br> [[Деветсто петнаеста/Прича о Бојку Маломе|Прича о Бојку Маломе]]<br> [[Деветсто петнаеста/Четрдесет хиљада мученика|Четрдесет хиљада мученика]]<br> [[Деветсто петнаеста/Роман једног девојчета|Роман једног девојчета]]<br> [[Деветсто петнаеста/Госпа у црнини|Госпа у црнини]]<br> [[Деветсто петнаеста/Београд|Београд]]<br> [[Деветсто петнаеста/Пуста кућа|Пуста кућа]]<br> [[Деветсто петнаеста/„Бацајте сами у огањ децу!“|„Бацајте сами у огањ децу!“]]<br> [[Деветсто петнаеста/Мајка|Мајка]]<br> [[Деветсто петнаеста/„Онамо, ’намо!...“|„Онамо, ’намо!...“]]<br> [[Деветсто петнаеста/Слом...|Слом...]]<br> [[Деветсто петнаеста/Историјска ноћ|Историјска ноћ]]<br> [[Деветсто петнаеста/Деца без отаџбине|Деца без отаџбине]]<br> [[Деветсто петнаеста/Србија у планинама|Србија у планинама]]<br> [[Деветсто петнаеста/Историја једног заробљеника|Историја једног заробљеника]]<br> [[Деветсто петнаеста/Ко је она?|Ко је она?]]<br> [[Деветсто петнаеста/Мост уздисаја|Мост уздисаја]]<br> [[Деветсто петнаеста/Пећ|Пећ]]<br> [[Деветсто петнаеста/Ропац|Ропац]]<br> [[Деветсто петнаеста/Поговор|Поговор]]<br> </div> </div> {{ЈВ-аутор| Бранислав Нушић|1938}} == Извор == * [https://distantreading.github.io/ELTeC/srp/SRP19201.html Деветсто петнаеста: Трагедија једног народа] [[Категорија:Српски романи]] [[Категорија:Бранислав Нушић]] [[Категорија:Деветсто петнаеста]] k3ukwsvsr0ye3nry0as4h83q4vfzklg 0 61649 147452 146662 2026-10-06T17:50:23Z Galicijac 19151 Наслов уврстио у редослед поглавља. 147452 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Деветсто петнаеста]] | | [[Деветсто петнаеста|Садржај]] | [[Деветсто петнаеста/Уводни део|Уводни део]] | [[Деветсто петнаеста/Последњи септембарски дани|Последњи септембарски дани]] }} ... И после дугих патња, дугог тумарања и страдања по снежним албанским планинама, кроз које смо лутали не знајући ни пута ни стазе и које смо сејали гробовима наших драгих; изморени, изломљени, изгладнели, прозебли и оголели, почесмо из разних кланаца избијати, са разних се страна прибирати и са разних висова слазити ка обалама које сунце греје. На тим пустим обалама проводићемо беле ноћи и црне дане, чежњиво погледајући да нам Европа добаци мрве хлеба или да се на зеленоме хоризонту појаве бродови, на којима ће се вити застава која означава спас онога, што је преостало од читавог једног народа. Са остатком своје породице, уједињене тугом за гробовима који су остали за нама, газио сам тегобне и беспутне стазе, пео се на Проклетију и Ругово, на Комове и Суторман, док нисам сагледао жудно очекиване те обале и крај њих питомо месташце Уцињ. Тамо ћемо, тамо потражити сунца, тамо одмора, тамо хлеба. Заклонито је, мирно је, далеко је од оних великих путева којима тутњи непогода — тамо ће нас можда мимоићи даље невоље. Ту, међу добрим људима, савили смо гнездо; ту заждили ватру на огњишту, ту се први пут огрејали, ту насркали сунчана зрака. Ту сам отворио ја и први лист ове књиге туге и болова и записао прве речи на њему. Веровао сам и наставићу ту, исписаћу све листове, исказаћу сву тугу своју и све болове наше. Веровао сам, јер сам мислио да смо на хучноме и бурноме мору, нашли већ једно тихо и мирно острвце где ћемо се спокојно одати одмору и тузи, али — у тренутку кад смо се томе веровању подали, загрокташе топови отуд са Румије и митраљези са Можуре и уверише нас да нема више мирна кутка на српској земљи. Гаси ватру, несретниче, што ти је варљива нада уждила и пођи даље у незнано, у недогледно, у бескрајње море болова!... Па ипак хвала Уцињу! Пет дана одмора и мира, колико нам је могло дати, дуги су били као век човечији а благи као први пролетњи дан, после толиких непроспаваних ноћи и брижних, заморних дана. <center>***</center> У маломе луку, који измеђ две горице чини уцињски залив, на песковитој обали његовој, начетиле су се беле кућице новога кроја а иза њих, у дубини кланца, којим се на Уцињ слази са Можуре, пружа се збијена гомила старих турских кућа, измеђ којих пролази друм и око којега се прибрала чаршија. Две горице, које се износе из мора и чине као неки оквир панорами овога питомога гнезда, разнолике су природе, као да собом означавају два доба: суморну прошлост и питому садашњост. Она с југа, и ако на каменом подножју, покривена је тамним зеленилом чемпресове шуме и уздиже се весело, као ведра, власима богата и раскошно искићена девојачка главица. Она са северозапада, и ако у тако блиском суседству, пуста је и гола. Сам тврди камен, поникао из мора и узнео се и испрсио камене груди, готов увек да прими тешке ударце разбеснелога мора и да им одоле. На томе камену лежи и сада пуста и жртва варош. То је старо Dulcigno, о чије су се кршеве разбијале млетачке галије; са чијих је бедема сипана киша стрела на оружане бродове, који су долазили са незнаних мора и далеких страна да пљачкају и освајају питоме јадранске обале; и одакле је Зетом господарио Ђорђе Балшић, чији гроб и сад лежи међу старим зидинама овога древнога града. Читав низ некадањих млетачких палата и турских пашаларских конака, поплочане улице и тргови, храмови и дворнице, суднице и тамнице, лагуми и канали, цистерне и пропусти, куле незнаних западњачких витеза и пространи арови осионих источњачких бегова. Све то лежи пусто и глуво; леже мртва једно крај другога два доба историје. Изгледа ти као ископана стара варош, коју је била претрпала лавина догађаја, бурних на његовим обалама као и на целоме копну балканскоме. Кад одиш пустим улицама старога Dulcigna, одјекује ти под ногама шупљина средњевековних лагума а тај одјек прихватају пусти камени двори и у њиховим се дупљама буди јејина, која преспављује дан и престрављено удара крилима о зидине. Па ипак није Dulcigno тако мртво. Има по гдекоја душа у њему, пуши се по гдегде дим кроз разлупани кров. Сиротиња уцињска, она сиротиња без крова и огњишта, увукла се овде и онде у какав кутић пустог двора, изабрала себи једну од многобројних одаја, затисла камене прозоре сеном, крпама и блатом; излепила хартију и парчад на ђубрету нађенога стакла на маломе отвору, кроз који ће јој сунце допирати и ту проводи дане са совама и буљинама, које се легу и шестаре по осталим празним просторима пустих двораца. Прве бесане ноћи, када сам о поноћи пошао прозору да бацим поглед на узнемирено море, чије су беле пене испреплетане са месечином, изгледале као просуто драго камење, бацио сам поглед и горе на старо Дулцињо, коме је месечина дала чар тајанствене и чаробне вароши из оних заносних, старих прича, које су опчињавале наше детињство. Чаробност слике ме је занела и без мало сваке ноћи — а тако их је мало било — што их проведох на овој питомој обали, дизао сам се о поноћи или још и доцније, у дубокој ноћи, и гледао чаробну мртву варош. Ако је месечина изостала, дебели мрак, кроз који су се нејасно оцртавале силуете напуштених двораца, давао је мртвој вароши неку дубоку мистичну драж, што ме је закивало по читаве сате за место, са којега сам слику посматрао. Такве једне ноћи, када су се непрегледни редови војске морских валова ломили један за другим о снажна плећа, која су носила на себи мртву варош; кроз дубоки мрак запазио сам на једном од двораца светиљку, која је, као утрнула жеравица, једва продирала кроз прљаво стаклено окно улепљено хартијом. Шта ће та светиљка у дубокој ноћи? Зар је сиротиња тако раскошна? Или се то неко Богу моли или неко светлошћу одгања страх од хуке, коју таласи разносе кроз лагуме и шупље подруме мртве вароши? Распитао сам се и чуо чудну причу, једну од оних вечитих прича, које се кроз сва доба понављају и у књизи и у животу; Једну од оних прича, које казују толико пута већ казану истину, да је материно срце једнако у сва доба и у свих народа. <center>***</center> У једноме кутку, једнога од пустих двораца старога Уциња, станује и тетка Стана, самохрана старица, коју су сиротиња и самотиња пре времена преломили. Некада, то је било пре много година, живела је она са мужем у Салчу, селу више Уциња. Ту, на сред друма, у некој зађевици, убише јој Турци Крајињани мужа и она оста сама са дететом на руци. Повукла се у село и живела је ту, колико се могло и како се могло са оно нешто гроша, што јој остаде иза мужевљеве смрти а затим сасвим оголи и осироти. Кад се ослободи Уцињ и маче отуд турска сила, слеже она у варош, не би ли ту нашла зараде те да утоли своју беду. И помагала се а помагали јој и добри људи. Дали јој те се сместила горе у пустоме Уцињу, где и данас седи, нашли јој и мало рада те је подржали колико да прихрани дете и да га метне на ноге. Кад из детета израсте момчић, даде га тета Стане доле, у чаршију, не били јој олакшао терет и бригу. Дете право, здраво и хитро као млад јелен, те тета Стане са поуздањем чека, где је оволико, још коју годиницу, када ће његова млада плећа понети бригу те она одморити своје трудне кости мало. Није далеко још, и његова ће рука оснажити, његове ће се уснице огарити маљама прве младости а његово око заменити младићским жаром израз детиње благости. Није далеко то доба и она га већ види и види како је њен Новица снажнији но други, израслији но други, лепши но други. Бог је добар, те хоће да огреје зраком оне које је покосио мразом, па ако још Новица буде имао мало среће, зна она, зна тета Стане, на чија ће врата закуцати. Доћи ће и њено пролеће и доћи ће њено лето, доста је она зима и јесени претурила преко главе. Извућиће се и она једнога дана из хладних зидина пустих и камених двораца, где је друговала са совама и јејинама и спустиће се доле, на питоме уцињске обале, где сунце тако топло греје. А што и не би сањала то, кад ето Новица већ пристао, стао већ у службу рибара уцињских, те залази са њима по богатоме заливу и отискује се даље, на море, те лови и продаје рибу. И како који лов, он све већу пару одваја и доноси мајци. А сретна мајка, облије најпре пару сузом, па је тутка под суву сламу на којој спава и чува је као што се чувају капи свете водице, јер ће Новица, кад набере довољно, саградити себи чун, купити мреже и алате и почети посао сам на своју руку. И то ће бити доба које сања мајка, доба када ће он на своја млада плећа понети бригу, те она одморити своје трудне кости. Имаће тада ко и Новицу погледати и њој помоћи; није се материном погледу могло сакрити да доле, у дну Уциња, испод Бијеле Горе, где се већ варош губи, иза капије једне од оних сиротињских кућица, вире два светла ока кад год Новица туда прође. Зна то мајка, није се њој поткрала тако драга појава, која тако лепо допуњава материнске снове. Све ће бити, све што је мајка у дуге, брижне ноћи замишљала, све што је мајка и будна сањала, све што је привиђала. А како који дан даље, све ближе и ближе тој јави, коју је сан обећавао, све више и више расте материно срце а ведри се бригом наборано чело. Новица већ има свој чун, своје мреже и своје алате, Новица већ није више у служби. Свако рано јутро, док још Уцињ спије, отискује се он на своме чунићу на широко море а мајка га испраћа благословом и дуго прати погледом, док се чунић не изгуби међу немирне таласиће. Затим се она враћа у одају, припаљује кандило под иконом и шапће молитве Богу за сретан повратак, за богат лов и добру срећу Новичину, која се с дана на дан све више помаља, све јасније указује, као сунце кад с ране зоре расте из мора и све више се и више узноси. Кад Новица, с вечери, враћајући се из лова, сече чуном својим мирно огледало морско, он из далека још догледа своју мајку на обали, она га радосним сузама дочекује, помаже му да изнесене лов и да разапне мреже, залаже га топлом вареником, пресвлачи га сувом преобуком и припаљује понова кандило, благодарећи Богу што јој је молбу услишао. Тако пролазе дани и гомила се сиротињска уштеђевина под сламом, на којој мајка спије и гомила се нада у срцу материнском. А једнога дана, отиснуо се Новица као и досад на широко море и мајка га испратила благословом и пратила погледом док му чунић није замакао међу ситне вале несташнога мора, које се у рану зору, као дете при буђењу играло весело. С вечери је сишла на обалу да га сачека, али је море било узнемирено као и материна душа. Неодољиви мистрал, који је долазио од некуд са далеких страна, загрлио се са злим дусима што почивају у морској дубини и бесну су игру зачели, претећи и небу и земљи. Обала је дрхтала под ударцима валова а небо се мрчило зловољом и бесом. На далеком хоризонту буктао је румени пламен као да се небо упалило. Мајка је чекала... Ноћ је раније пала, као да је злим дусима сметала светлост дана, те зарана угасили сунце или га застрли покровом својих страсти и једа. И небо је ниско пало а његови мрки облаци се загрлише са валима који су се све бешње узносили. Мајка је чекала... На Уциње је пао већ дубок сан, капци се спустили на прозоре, мандали су притисли врата а светиљке се погасиле. Све се склонило од непогоде под кров, једва отуд, далеко из махале, што допире арлук пса пред затвореним вратима. Све је заспало тешким сном. Мајка је чекала... Као на мору, тако се и у њеној души подигла бесна бура и ломила је ударцима својих валова мршави грудни кош тужне мајке. Њу су засипали таласи и квасили јој топла материнска недра, на која је жудно очекивала да притисне свог јединца; њу су засипали таласи и квасили јој брижно лице те се мешали са материнским сузама али... Она је чекала... Бивало је и други пут да Новицу ухвати ноћ на мору и она га је чекала и дочекивала. Ако би време било мутно и туробно, она би на прозору своје избе палила светиљку. Тај прозор пустога млетачкога двора гледао је далеко на море и отуд, из даљине, се догледао. Новица је знао да ту светиљку жеже његова мајка да му пут покаже и управљао је чун свој ка њој, знајући да тако поуздано плови обали својој, кући својој, загрљају материном. И ноћас ће мајка да припали светиљку, јер ко зна не лута ли Новица по мутноме и бурноме мору тражећи пута. Како је те ноћи припалила светиљку и све до беле зоре чекала сина, тако од тад, ево већ седамнаест година, старица сваку ноћ пали светиљку и чека га. Он ће доћи, он само не може да нађе пута по немирноме мору а, чим спази светиљку коју материна брига жеже, кренуће он нашим обалама, пресећи ће он кљуном свога чуна валове који му ометају пут и доспеће он, приспеће, доћи ће... Седамнаест пуних година верује она у његов долазак, седамнаест пуних година храни она ту веру из онога неизмернога извора љубави која почива само у материнској души; седамнаест пуних година бди она сваке ноћи и чека. Ветрић када би шушнуо, јејина када би лупила крилима, вал када би ударио у стену или ма какав шушањ, који би јој допро до уха, њој би се чинило да чује весло и она би грчевито стезала светиљку и, заклањујући је коштуњавом шаком, кроз коју је продирала румена светлост, нагињала би се на прозор и напињала очи, не би ли у далекој тами, на помраченоме обзорју, спазила ма какву црну тачкицу. Кад би је нада обманула, она би се опет враћала на своје место, остављала би жижак на прозор и настављала плести а уморна јој глава падала на груди. Жижак је догоревао а догоревала је и њена истрајност. И кад су обоје малаксавали, настајала би ноћ, у којој је она сањала Новицу. Сањала га је; враћа се у чуну окићеном белим ружама; чула би га у сну како пева, отуд са ширине морске, и у песми прижељкује матерински загрљај. Кад би се чун приближио обали, беле би се руже претвориле у белу пену таласића, који су несташно играли под чуновим кљуном. Када је кљун дотакао обалу, он је хитро искакао и грлио брижну мајку, затим турао руку у недра и вадио отуд чаробни, драгоцени прстен, са драгим каменом, који је уловио у мрежи. Загрљени мајка и син, светлећи тамне стазе, којима се измеђ стена и камена пење са обале у пусту и мртву варош, зраком који се из драгога камена са прстена расипа, пењу се лагано, корак по корак, своме убогоме двору, разговарајући о великим и раскошним дворовима у којима ће они од сутра живети, благодарећи и Богу што их је о данашњем лову тако богато обдарио. И друге снове сањала је љубав материнска у бескрајним ноћима бдења, истрајнога надања и непоколебљиве вере. Једном тако, уснила је, као бели голуб долетео на кућни праг, па гуче. Она му изнела на длан пшенице а голуб јој стао на руку и пробира, па се затим с руке пење на раме и шири крила те се тиче образа материног и као милује га један пут, два пут, три пут па затим одлете мору на пучину. Други пут опет, румена девојка у бело одевена, расплетене косе, искићене зеленим кукуреком и модрим сасама, дошла јој је пуних недара румена корала, који је набрала на дну морскоме. Певала је неку чудну песму, сличну оној коју мистрал пева кад се заигра са морским таласима и посипала је коралима стазу од старичине куће па све доле до обале, до онога места где је Новичин чун увек пристајао. Сви ти снови казивали су једно и исто самохраној старици, подхрањивали су јој и даље веру, храбрили су је и даље у истрајности. Ни једнога тренутка није се она подала тузи. Где би жалила живо дете! Никада она у цркви није припалила свећу за мртве, већ само за живе. Свако вече она намешта Новичину постељу, свако вече она греје топлу варенику, кад стигне да се заложи; свако вече на његовој постељи стоји сува преобука, кад стигне, засут морским валима са којима се толико борио, да му одмах сувотом окрепи тело. Кад стигну велики Божји празници, она мете кућу и спрема да буде све у реду кад он дође. Слази доле у свештеника и зајми мало бела брашна, те на уљу пржи приганице, јер он то воли. Умесиће их, испржити и неће дотаћи; оставиће их у скрињу, где стоје већ приганице зелене и поплеснивиле, што их је годинама месила и остављала ту. Њена је вера није одвојила ни од оних снова које је некада будна сањала, и које је као сунчане зраке уплитала у срећу свога детета и своју. Она и даље гледа за њега девојку, те да види радост материнску чим се Новица врати. Њу ништа не буни што се Вукова Милица — чији поглед некад мајци није измакао — удала и децу изродила; дорасле су друге девојке, што су тад деца била, па је међ њима она нашла себи снаху. Кад су се и оне разудале, дорасле су оне које су биле одојчад кад се син од мајке одвојио, и међ њима је она нашла себи радост и одмену. За њу није постојало време, Новица за њу живи у оним годинама у којима се растао од ње. Може се све око ње мењати, он се не мења, као што се не мења ни њена вера и нада у његов повратак. И ако жижак њенога живота већ догорева, тули се и малаксава, онај жижак, који она сваке ноћи пали на прозору да јој сину каже пут, гори увек подједнаком светлошћу вере и наде. — Он ће доћи! — постало је њено вјерују, прве речи њене молитве, потка њених снова, смисао њена живота, срж њене снаге, леку болести, поткрепљење у данима брига, утеха у данима невоље. — Он ће доћи! — биће јој последње речи на самртничкој постељи и, души јој неће се боље угодити, нити материнској љубави лепши споменик подићи до ако се сахрани на догледу мора, како би свећица на њеноме гробу у ноћи казивала пут сину и под светлошћу те свећице могле и у ноћи читати речи исписане на крстачи: — „Он ће доћи!“ <center>***</center> Чему ли је слична ова прича? Шта је то у њој што изазива бол у мојој родитељској души; шта ли што у њој разгрће пепео у који се претвориле моје прегореле наде и тражи под њим, тамо дубоко у души, последњу жишку која догорева, покушавајући да из ње распири топао жар и пламен? Да ли је одиста вера јача од туге а нада снажнија од бола? И на мојим је рукама никло јединче и ја сам га, грбећи се и посрћући под теретом живота, прехрањивао и хранио, крепио и бранио, неговао и подизао, док га нисам спустио на ноге. И ја сам имао својих нада и ја сам имао својих снова. И ја сам свога јединца са благословом испраћао и сачекавао га на обали живота, кад би се отиснуо на море. И ја сам пун наде, пун вере, очекивао сретан дан када ће мој јединац саградити свој чунић и поћи својим путем, својом стазом, секући напором младе снаге гломазне животне валове. Догледао сам и ја већ како се тај дан све више помаља, све јасније указује, као сунце кад с ране зоре расте из мора и све се више и више узноси. Очекивао сам и ја да ће доћи моје пролеће и моје лето, јер сам доста зима и доста јесени претурио преко главе. Веровао сам и ја да је Бог добар те хоће да огреје зраком оне које је покосио мразом. Све сам веровао да ће бити, све што је моје очинско срце у дуге, брижне ноћи замишљало, све што сам будан сањао, све што сам привиђао. А једнога дана, отиснуо се и мој јединац на широку пучину и ја га испратио са благословом. С вечера сишао сам на обалу да га сачекам али је море било узнемирено као и душа моја. Неодољива бура која је долазила однекуд са далеких страна, загрљена са злим дусима моје Отаџбине, зачела је бесну игру претећи и небу и земљи. Обале су наше дрхтале под ударцима валова а небо се мрчило зловољом и бесом. На далекоме хоризонту буктао је румени пламен као да се небо упалило. Ја сам га чекао... Тешка ноћ је пала на моју Отаџбину, као да је злим дусима сметала светлост дана те су и сунце угасили или га застрли покровом својих страсти и једа, како ни један једини зрачак не би допро да нас загреје. Небо је ниско пало и његови мрки облаци загрлили се са бесним валима, који су се све више узносили и све више плавили наше китњасте горе и наше питоме доље. Ја сам га чекао... На Отаџбину је моју већ пала тешка невоља, крваве су реке почеле натапати наша плодна поља, крваве су сузе потекле из очију мајака, крвавим је знаком почео да се бележи праг свачије куће. Пође народ у горе и планине да се склања испред непогоде а у напуштеним селима зазвонише звона наопако оглашујући задњи час. Ја сам га чекао... Равна тој бесној бури, која се завитлала над мојом Отаџбином, ломила се и у мојим родитељским грудима тешка бура бриге и болова. Засипали су ме крвави таласи и квасили ми топла родитељска недра на која сам жудно очекивао да загрлим свог јединца; засипали су ме крвави таласи и мешали се са мојим родитељским сузама. Ја сам га чекао... Чекао сам га и чекам га још! Чекаћу га све док се са мојим животом не угаси и светиљка коју сам уждио у души својој. Он ће доћи, он само не може да нађе пута по узбурканоме мору, али чим спази светиљку коју родитељска вера жеже, кренуће он нашим обалама, пресећи ће он кљуном чуна свога валове који му ометају пут и доспеће, приспеће, доћи ће... Сањао сам и сањам увек још како плови његов чунић окићен белим ружама; сањам како му блиста у недрима чаробном светлошћу драги камен, који је он из мора крви изнео; сањам белога голуба који ми слази на длан и узлази на раме и сањам девојку у бело одевену, расплетене косе, искићене зеленим кукуреком и модрим сасама, пуних недара румена корала којим посипа стазе којима ће он доћи. Он ће доћи, он је жив, он није погинуо! Он је младост а младост не умире, јер из чега би нико живот нов? Младост је било, мишић, осећање, мисао свога доба; она мисао која је за велико дело ослобођења понела читаве планине страдања и пролила мора крви, све од орашачкога састанка па до ових крвавих дана. Младост је она мисао која се не угиба под теретом страдања, која се не гаси у мраку силе, која не изчезава под ударима насиља; она мисао која не умире, која увек живи, која надживљава све што је трошно, све што је малодушно, све што је кратковремено; она мисао, која бачена и у гроб, разбија песницом гробну плочу и васкрсава. Мисао је то што гине на нашим бојним пољима за слободу; мисао је то, што пред нашим шанчевима зида брда мртвих витеза; мисао је то што топлом крвљу роси наша поља и наше горе. Ту мисао нисмо кадри понети ми, изнемогли животом, профанисани обзирима, омлитавели малодушношћу. Младост, младост неоскрнављена, чиста и невина, поносна и усправљена — њен је израз, њен је синоним. И зато је младост вечита, као што је и мисао вечита и зато младост не умире, као што ни мисао не умире и зато ти ниси умро, ти живиш, ти ћеш доћи!... Зато се у мојој души и не гаси светиљка, већ је ужижем и даље, ужижем је и дан и ноћ вером и надом, и чекам те, јер ти ћеш доћи! Ја те чекам... ти ћеш доћи! {{ЈВ-аутор| Бранислав Нушић|1938}} == Извор == * [https://distantreading.github.io/ELTeC/srp/SRP19201.html Деветсто петнаеста: Трагедија једног народа] [[Категорија:Бранислав Нушић]] [[Категорија:Деветсто петнаеста]] 155mxppo4s80adeh1yrft5oqh6e68ia 0 61651 147486 146675 2026-10-06T18:07:07Z Galicijac 19151 Наслов уврстио у редослед поглавља. 147486 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Деветсто петнаеста]] | | [[Деветсто петнаеста/Ропац|Ропац]] | [[Деветсто петнаеста/Поговор|Поговор]] | }} Странци су писали врло много о великој трагедији српскога народа деветсто петнаесте године, ми смо тек врло мало те ће ова књига бити први већи напис о томе догађају. У описима је странаца више посматрања и саучешћа, у нашима мора бити више осећања и бола. Ми смо подносили, они су само посматрали. Ако су, којим удесом, и поделили тешку судбину одступања са нама, они су поднели само физичке али не и душевне тегобе. У томе би имала и бити разлика између књига које су они написали и оних које ми будемо писали, те и ове коју подносим читаоцима. Ма да је ова књига доста опсежна, ја нисам ни помишљао њоме обухватити целокупну трагедију деветсто петнаесте године. Бележио сам, опажао и саосећао само у појавама које су се збивале око мене или допрле до мене јер, учасник и сам у великој невољи, нисам ни могао даље догледати. Моја књига завршава у Пећи, јер се ту завршава и трагедија народа. Одатле даље настају трагедије појединаца, од којих свака за се заслужује по једну оволику књигу. Ја ову књигу не сматрам као готово дело о великоме догађају, те се чак и побојавам да није нешто претенциозан наслов који сам јој дао. На томе делу, које ће се несумњиво једнога дана јавити, било као историја, било као прича или еп, мораће и време и много руку сарађивати и ја, нудећи овим само део грађе, могу бити задовољан ако кадгод будем сматран сарадником на томе великоме делу, које ће изложити све оне надчовечанске напоре и све велике патње српскога народа. Марта 1920 год.,</br> БЕОГРАД. <p style="text-align:right;"> ПИСАЦ.</p> {{ЈВ-аутор| Бранислав Нушић|1938}} == Извор == * [https://distantreading.github.io/ELTeC/srp/SRP19201.html Деветсто петнаеста: Трагедија једног народа] [[Категорија:Бранислав Нушић]] [[Категорија:Деветсто петнаеста]] jatjik2376tauc5d9xiwv2ptz15aqhv 0 61652 147453 146676 2026-10-06T17:51:06Z Galicijac 19151 Наслов уврстио у редослед поглавља. 147453 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Деветсто петнаеста]] | | [[Деветсто петнаеста/Уводни део|Уводни део]] | [[Деветсто петнаеста/Последњи септембарски дани|Последњи септембарски дани]] | [[Деветсто петнаеста/''Vives les Al...!''|''Vives les Al...!'']] }} Завршиле су се ратне ферије, које су биле настале после крвавих испита на Руднику и Церу. Страховита неман уништења преспавала је једну дугу ноћ, те нам дала маха да данемо, да умијемо лица и оперемо руке од крви, да покопамо мртве и ожалимо покопане. Сад се опет пробудила и помамно дигла главу; затресло јој се тело набрекло страшћу и одмором и из раздражених ноздрва сукнули су црвени пламенови који пале и сагоревају. Из крваве румени, којом је већ четири стотине дана упаљено небо, тамо где оно на северу наше Отаџбине грли видик, засиктале су муње и проломило се небо тешком грмљавином. Обале Саве и Дунава задрхтале су под непогодом том; густи облаци дима покрили су простране банатске и сремске равни и кроз тај дим бљунула је ватра из тешких челичних цеви те као пламени усов засула наше градове и села, наше горе и поља, наше винограде и њиве, што се нижу крај зелених обала ових великих река. Смрт је потегла снажно косом, коју је неколико месеца превлачила брусом, и почела да реже дебеле откосе. Задрхтала је утроба мајчина која је донела и набрало се чело очево које је збринуло а деца њихова, тамо на крвавим обалама, понесена младошћу, која сем материнске још друге љубави није окусила, почела су страсно да грле смрт као прву своју љубавницу, да је грле и да — падају. Румена се крв измеша са мутним валима Саве и Дунава те некад цветне и плодне обале њихове, уродише чудним јесењим плодом — лешинама. Гаврани, који су на Овчем Пољу, Косову, Морави и Колубари пробирали зрна на пожњевеним њивама, осетише далеко отуд воњу крви и кренуше јатима северним обалама, гачући и причајући успут међу собом језовите приче о томе, како су испијали очи јунацима на Куманову и Облакову, на Брегалници и на Церу. Далеко, у доњој махали градској, већ залелека једна мајка; на једној сиротињској кућици, горе иза града, извеша се црна заставица а у моме суседству, пред кућом из које је скоро пошао регрут, заурлука пас. Зла коб је зашла од врата до врата да посећује некад мирне и срећне домове и болом да бележи трагове својих стопа. Нешто тешко, суморно и загушљиво као оморина, промиче кроз ваздух, разређује га и крати нам дах. Као да и тице ниско лете, као да и дим са кућа полеже по крововима, као да се већ и наше поуздање угиба и повија на ниже. Пресекосмо реч коју смо заустили и оборисмо брижно главе које смо, све од Рудника и Цера, високо носили. А борбе су тек почеле и они што се боре и гину, тек ће се борити и гинути. Непријатељ је већ пребродио Саву и Дунав и ту, на нашим обалама, срео се први пут очи у очи и прса у прса, војник са мазурских језера, са Немира, Лијежа и Анвера, са војником са Куманова и Облакова, са Брегалнице и Цера. Срели су се и одмерили се! И — чудновато, из тога сусрета никло је у наших поуздање. Мој син, који ће четири дана затим, у једном крвавом сукобу погинути, записује под 26. септембром у свој дневник, који је сачуван и донет мени: „Доживели смо историјску част да се први пут, од кад као народ постојимо, сретнемо на бојишту са пруском војском која је, окићена победама, дошла са далеких фронтова. Сусрет је тај испао на штету Виљемове победоносне војске. Док је ту војску удаљавала од нас страховита артиљеријска ватра, стрепили смо да иза те ватре наступа исто тако страховита војска. Ови, што смо их срели, нису војска из немачких новинарских легенда, нису ни војска која је Хинденбургу стекла маршалску палицу а своме императору славу првога војника новога века. Ово су слаба и недорасла деца и изнурени, кржљави људи. Куд је и камо Поћорекова војска била и угледнија и поузданија. Победићемо их! Сусрет са њима донео нам је непоколебљиво поуздање, а то је поуздање већ половина наше победе!“ Овај запис не казује само осећање једнога младића, занесена славом смрти за Отаџбину, то је било опште осећање наше војске. Наши су се ратом прекаљени позивци, са родитељским сажалењем осмехнули када су сагледали ове кржљаве младиће и говорили су међу собом: „Шамарима ћемо их тући!“ Када је код Рама први заробљеник Немац, пао у руке нашима, били су према њему чак и нежни. Поднаредник, који се ноћу вратио из патроле и довео га, подвикнуо је онима што су се после дневне борбе одмарали крај ватре и закрчили сва места: „Ајде, бре, диг’те се кој, нек се огреје ово дете!“ Кад је село мећу њих грешно дете дрхтало је не толико од зиме, која још не беше озбиљно припретила, колико од страха, верујући да се сад налази мећу дивљацима и да је можда то баш та ватра на којој ће га пећи. Немачке су старешине нарочито сугерирале такве бајке својој недораслој војсци, бојећи се да ће се иначе ови непоуздани дечаци листом предавати, кад се погледају очи у очи са опробаним ратницима српским, чију вредност и храброст нису ни сами Немци потцењивали. — Питајте га, море, хоће ли да пуши? — вели поднаредник онима око ватре. Један га запита српски, други га запита влашки, уверен чим је неко туђин да му треба туђим језиком говорити па ће он то разумети. А кад ни једно ни друго питање није разумео, трећи му показа дуван и понуди. Дечко ману главом одбијајући и погледа бојажљиво по препланулим лицима око ватре. — Да му дам, поднаредниче, парче хлеба? пита један проседи позивац. — Биће да је гладан? — Дај му! — Море да га огрнем овим мојим шињелом — вели други. — Биће пре да је прозебао, а ја сам се разгрејао. Није научило то да га бије киша цео дан. Дадоше му и хлеба и огрнуше га и дете се мало раскрави и ослободи те проседи позивац узе да ми говори: — Што су те, бре, послали овамо на кланицу; ниси ти за тај посао. Боље да си ти остао код куће, био би од помоћи мајци и кући, а да је твој отац дошао овамо. С њим знаш и подноси нам да се бијемо, а што с тобом? Је л’ ти жив отац? — Море, не разуме те ништа! — смеје му се други. — Разуме, што да не разуме. Ако и не зна шта му кажем он види да ме га је жао. — Што ја да га жалим, кад га не жали његов цар? — Ех, што! Дете је, није криво! — резонује позивац. — Бога ми, велим, сутра кад почне борба и да их не убијамо него овако, да их заробимо што више, да их нахранимо и огрејемо па да их пустимо. — Да нам је каква велика рибарска мрежа па да их ловимо ко рибице! — додаје други. — Море, немојте баш тако. Нису ту само деца, има ту и људи! — Има, ама види какви су. Они су на Церу били бољи, били су бар војници. О онима на Церу и друга се прича причала у нашим логорима. Казивало се, како су Аустријанци при сусрету са Немцима, на српској граници, рекли овима: „Изволте, сад је на вас ред!“ Ето, такви су се разговори водили тамо на фронту, тако је поуздање владало тамо. И то поуздање отуда, поче да се шири полако и постепено и овамо у позадину. Нико отуд није слао поруке, ни гласника, нико није писао, нико није јављао што, па се ипак то поуздање ширило непознатим путевима и допирало до нас те нас поче да обузима неки нови осећај, да се буди у нама оно што је претрнуло и почесмо наново да верујемо и дишемо пуним дахом, који смо дотле уздржавали. Као после грмљавине, која је претила огњем и од које су задрхтале горе и планине, што престрављени дану душом кад лине киша и небо се умири; тако смо и ми сад већ пратили крваве борбе са неком вером, осећајући чак и извесну нелагодност што смо за тренутак оборили главе. А вести, које су стизале са бојишта, само су још подржавале то поуздање у нама. У сукобима, који су настали на нашим обалама, Немци су, незаштићени више својом артиљеријом, која је остала с оне стране Дунава, а изложени нашим бајонетима, скупо и крваво плаћали сваку стопу земље и, да није било злокобнога првога октобра и мучкога ножа у слабину, ко зна не би ли се старозаветска бајка и по други пут поновила на српскоме тлу, те не би ли Голијати једном увидели да је жеља за слободом малих јача од насиља великих. Поуздање, које су нам вести са бојишта потхрањивале, почело је бивати тако снажно, да смо чак превиђали или бар потцењивали појаву густих облака који су се почели збирати на истоку наше Отаџбине. Бугари су објавили мобилизацију и нама догађај није био непознат, али смо прелазили преко њега и потискивали смо упорно свако песимистичко тумачење те појаве. Они међу нама, који су имали каквих веза са страним консулима — а ови су често одлазили у Ниш ка својим посланицима ради обавештења — изгледа да су били још мирнији у том погледу. Сву пажњу обратили смо на вести са бојишта и те су се вести просто гутале. Те вести казивале су да се на фронту наши јуначки држе, да немачки прелаз преко Дунава почиње бивати њихов пораз и да у Нишу са поуздањем гледају у ситуацију или бар такво поуздање јавно исказују. Новине су се нестрпељиво очекивале и грозничаво грабиле; телефон, и онај у команди и онај у начелству и онај у централи, допуњавали су оно што новине нису стигле да забележе. Свет се на улицама, на ћошковима и пред дућанима, окупљао око оних, који гласно читају крупним и масним словима штампане телеграме с бојишта а у кафанама, око оних, који су телефоном сазнавали новије вести. У скопљанским кафанама код „Зрињскога“ и код „Слободе“ образовали су се читави клубови за прибирање и саопштавање вести. Столови, на подне и с вечери препуни и сваки нови гост који наиђе доноси и нову вест. Тамо код „Слободе“ радозналци се јатомице збирају око железничких чиновника. Ови доносе вести које су на тастеру чули од свога нишкога колеге и оне које путници са возова проносе дуж пруге. Они често пута сазнају вести пре но што их и надлежне власти приме. Код „Зрињскога“ свраћају официри из команде трупа, који су закопчани и мало казују или хоће да потврде или демантују већ распростру вест; долазе војни цензори и чиновници из телеграфске централе и саопштавају шта је тај и тај телеграфиста из Ниша, јутрос рано при предаји дежурства, казао тастером поверљиво своме скопљанском колеги а на основи депеша које је ноћас откуцао; долазе најзад и сарадници- „Српскога југа“ ,и казују свој разговор који су још малочас „пре три четврти сата“ водили на телефону са нишким пресбиром и о последњој депеши коју је мало час начелник по коњанику послао у штампарију, те ће се због ње и излазак листа да задржи нешто. Сва та саопштења новости прате граја, објашњења, доказивања, обавештења. Онај тамо допуњава вести неким својим приватним сазнањима, овај овамо не верује док не види „црно на беломе“. Оптимиста се одушевљава, песимиста би хтео а нема храбрости да му се придружи. Одушевљени наручује пиво „за све“; хладни и размишљени узео мастиљаву писаљку, умочио је у пену од пива и црта по беломе кафанскоме чаршаву положаје, што кафеџија попреко гледа али гута за љубав повољних вести које су и њега раздрагале. — Макензен нек абдицира на своју војничку славу! — узвикује онај што је наручио пиво „за све“. — Још сад смо у равници — објашњава онај што немилостиво шара кафеџијин чаршав. — Недовољно смо заштићени а огроман фронт, од Вишеграда до Кладова. Ми морамо нешто мало одступити да би се дочепали нових, виших положаја. Заузећемо фронт од прилике овде, ево овако... — и ту говорник повлачи грдну дебелу мастиљаву линију, која се разлива по чаршаву и добија облик плаве маљаве гусенице. — То је врло дугачак фронт! — примећује кафеџија, одмеравајући мрзовољно дужину мастиљаве линије која ни прањем не може ишчезнути. — Да, још морамо одступити, да их увучемо што дубље у планине! — пристаје онај кафански стратег, па живо додаје: — И, онда, одлучна би битка била можда овде негде, у долини Мораве. — Код Багрдана! — додаје трећи са поуздањем, јер тај Багрдан, вероватно из школских задатака ђака наше Војне Академије, прешао је некако и у светину и држао је у заблуди неколико генерација, све до овог рата, да је он поуздана заштита моравске долине и целе јужне Србије. — То значи Београд опет да се напусти? — пита песимиста, који мало учествује у разговору, јер га при свакој његовој примедби сви жучно нападају. — Београд? — збуни се цртач гусеница. — Не мора да се напусти, ја мислим не мора да се напусти. — Па не можемо, држати Београд ако ћемо на Багрдану да их чекамо! — додаје суво и скоро пакосно песимиста. — Па најзад и да се напусти! Зашто да се не напусти! — узвикује охрабрен одушевљени стратег. Песимиста прогунђа нешто кроз зубе а одушевљени узе да брани своје гледиште. — Први пут кад је пао, верујте заплакао сам и сам, као да ми је неко најрођенији погинуо. Али онда је било друго. Видели смо колико смо погрешили што смо га и толико бранили, јер нам је напуштање његово затим донело победу. — Ипак бих ја волео... — покушава да каже своје мишљење песимиста али га одушевљени одмах преплавља масом речи и не даје му да изговори реченицу до краја. — Најзад, не морамо ни напуштати Београд. Можда не мора ни доћи до битке на Багрдану, можда ћемо их раније скрхати. Пре смо Београд бранили сами, бранили су га жандарми и трећепозивци, није ни брањен у ствари, напуштен је по наредби, евакуисан је. Сад је сасвим друго; на Београду су енглески и француски топови а по Дунаву и Сави плове мине које су посејали руски минери. Нек изволе сад! Ово казивање поче допуњавати једна скорашња добеглица, беогрђанин, и разговор се најпре задржа на питању о одбрани Београда, затим опет сиђе у Мораву и закачи се и по други пут за Багрдан. — То је тврђава, природна тврђава! — довикује један обвезник чиновничког реда који је радио у војној станици. Одушевљени таман поново умочи писаљку у пену од пива а песимиста, без икакве везе са предметом разговора, избаци као бомбу: — А Бугари? Доктор, који није био песимист али се није олако ни одушевљавао, додаде полугласно, више себи: — Да, и њих треба узети у рачун! Одушевљени плану. — Ни мало, ни у какав рачун! — Па и они мобилишу! — додаде доктор мирно. — За свој рачун или, ако хоћете, за наш рачун, за рачун савезника! — Дај Боже! — окуражи се песимиста осећајући да је у доктору добио потпору. — Пре свега не мобилишу само Бугари већ и Грци а несумњиво је и Румунија на опрези и тек што није стигао телеграм да и она мобилише. Ако Бугарска мобилише против нас, Грчка је уговорно обавезна да нас брани а тако исто и Румунија, која не би дозволила поремећај стања на Балкану, које је створио Букурешки уговор. Према томе, ето вам ситуације у коју би запала Бугарска ако би нас напала. Али она то неће! Да је смела, не би она пропустила онако згодну прилику прошле године, када су Аустријанци заузели Западну Србију. А кад је ту прилику пропустила па тек сад мобилише, значи да не мобилише против нас. То је јасно као дан! — заврши победоносно одушевљени. И сад се разви жива препирка по томе питању. Упадоше у разговор и они који дотле нису уопште учествовали у разговорима; узвикивали су и они који су до сад мирно и хладнокрвно говорили и уопште, разговор пређе у живу и нервозну полемику. Један је наводио неки Радославовљев говор; други, чланак неког француског листа, трећи је на полеђини кутије од цигарета исписивао бројеве балканских војсака; четврти је цитирао српско-грчки уговор; пети је наводио свој разговор са руским консулом који је „поуздано знао“ да ће Бугари ударити на Турке. Сваки нов аргуменат убачен у разговор, као ново дрво бачено у ватру, разгоревао је пламен и разговор се све више развијао, све више пео и све шири број учесника обухватао. То тако за једним столом а за другим води реч један господин ретке, проседе косе, светлих и округлих очију и висока сува врата, уз који се при говору јабучица пење и слази као лоптица од живе у барометру. Чим попне гласом и лоптица пожури горе под вилицу а чим спусти и лоптица се нагло спушта у своје лежиште, у крагну. Он је избеглица из Београда и врло често одлази некаквим својим послом у Ниш, те се отуд увек враћа пун комбинација поцрпених из разговора са „тим и тим“. А разуме се, „тај и тај“ је увек важна личност или бар неко који је могао да има везе са важним личностима. Он зато говори само у крупним потезима и само о крупним стварима. — Ово је читав план, клопка, у коју су упали Немци. Наша је улога да њих а са њима и Аустријанце, увучемо што дубље у земљу а једна снажна руска офанзива на Карпатима и једновремена талијанска на Изонцу, има да им пресече одступницу или бар да их натера на једно вратоломно одступање, при коме ће евакуисати Срем, Банат и Бачку. Дотле ће се и Румунија определити и, са нама заједно, кренути једним широким фронтом на север и ту ће се, у маџарским равницама повести највећа и најодлучнија битка овога рата, битка којој ће бити задаћа да скрха дефинитивно Аустрију и тим сломом нагна Немачку на тражење мира. — Ама, зашто баш нас изабраше да код нас уђе непријатељ што дубље у земљу? — гунђа песимиста овога стола јер, по правилу у оваквим приликама, сваки сто има свога песимисту. — Тако! Нас, него кога ће? — одговори набусито господин са јабучицом. — Ја бих волео... — хоће опет нешто да примети песимиста, један господин сув као босиљак за иконом који дугим и танким прстом скида пену с пива и треска је о земљу као берберин сапуницу. — Не пита се ту шта ти волеш а шта ја. Наш је положај такав! — узвикује узбуђено проседи господин и јабучица му се пење под вилицу. — Је л’ знаш да играш шаха? — Знам! — одговара песимиста. — Е, видиш, на ово поље мораш повући фигуру па да направиш мат, на то и ни на које друго. Е, сад нека дође неко па нека каже: „Ама ја не бих волео на то поље!“ Шта ће да му кажеш ако си прави шахиста? Рећи ћеш му да је будала, је ли? Не зависи то, брате, од тога шта ти волиш, него с овог поља може да се направи мат, па то ти је. Разумеш ли сад!? Суви господин смагну својим уским раменима па се замисли и тек додаде: — Па добро, мат са те стране. А шта ћемо ако Бугари... Није ни дорекао а у проседог се господина јабучица нагло попе под вилице и он чисто суну на човека уских рамена. — Где сте ви то читали, ко вам је то казао? — Па мобилишу. — Нека мобилишу, па шта? — Кажем само... — Кажете, да, ал’ не треба тако ништа на памет говорити. Ништа, разумете ли? — окрете проседи господин на „ви“, као што то обично бива у полемици кад пређе у љутњу. Песимиста не одговори ништа. — Најзад, добро — настави ватрено проседи — допуштам нека и Бугари ударе на нас, што апсолутно неће бити; али, за вашу љубав, ето допуштам. Па шта онда? — Па не би било згодио! — гунђа песимиста. — Говорите на памет јер не знате — и он се уздржа — Ето, натераћете ме још да вам кажем ствари које се не казују, које су поверљиве. — Ако су поверљиве не морате ми их казати. — Не морам! Знам ја да не морам, ал ето изазивате човека. Најзад, ви то нећете ваљда разгласити? — Боже сачувај! — Дакле упамтите, ово што вам кажем ствар је потпуно поверљива. Савезничка је војска на путу за Балкан, ако већ није... — За Балкан?! — Да, господине мој! — исправи се победоносно проседи и пргави господин. — А зашто? — пита песимиста искрено изненађен овом новошћу. — Да нам са придружи при савезничкој офанзиви на северу. И самоме песимисти се озари лице на глас о доласку савезничке војске а проседоме, који га је победоносно гледао, умиреноме утиском који је та његова изјава учинила, барометарска се лоптица спусти дубоко у своје лежиште. После дугога ћутања и уживања у утиску који је произвео, проседи господин пркосно узвикну: — Но, шта велите сад о вашим Бугарима? Човек уских рамена не одговори ништа. — Изволте, изволте правити сад комбинације, ако можете! Такви су се од прилике разговорили водили у кафанама тих дана, а тако исто и у кафаницама, где се збирају они што не читају новине али су чули по где што од овог и од оног. Ту се говори о томе шта је казао „наредник из дивизије“ и „жандар из начелства“ и обележавају се ствари крупним потезима и са мало речи. — Хоће Макензен да потражи онај царски орден што га је Поћорек изгубио у Ваљеву! — Чекај само док и Влауца удари у дахире да видиш како ће да игра швапски медвед! — Баћушка ће њему с леђа, море, па ће да рипа у Дунав к’о жаба! Како у кафанама и кафаницама, тако и на улици. На простору где се камени мост укопао у десну обалу Вардара, срели се чиновници који су изашли из канцеларија са онима, који се пуни пунцати новости враћају из кафана и ту се образују гомилице у којима увек по један говори а сви остали слушају. Тако исто и доле, код дивизије, где избија гвоздени мост, тако и горе, код општине. С леве стране каменога моста, горе у чаршији, по оној туђарској традицији из доба ћепенака, збирају се комшије у тога и тога. Прво распитују о курсу наполеона навикнути да по томе курсу оцењују и ситуацију а затим слушају новости са фронта, допуњујући их гласовима које је ко од њих побрао у некој канцеларији где је послом био или од некога чиновника који се у дућан увратио. У кафаници одмах под мостом, у дну чаршије, где се редовно збира грчка колонијица скопљанска, читају се новине које су стигле из Солуна и одушевљено се говори о грчкој мобилизацији и тумачи се позив грчким поданицима, који је овдашњи грчки консул објавио. И ма да се свет тако са свих страна и из свих могућих извора обавештава и сазнаје новости, ипак жеђ за вестима све више расте. Свакоме који је сазнао што, мало је то и увек верује да постоји још што, што он није сазнао. Оне, за које се мислило да су обавештенији, јер имају везе или начина да што више сазнаду, пресретају, задржавају и опкољавају гомилице и цеде их питањима док им све не кажу. А људи се на пролазу већ и здраве речима: „Има ли што?“ Сваки извор вести има и свој сат, своје време и према томе времену и месту где је извор, крећу се и окупљају гомиле. Ујутру, између 8 и 9 часова, на јутреној кафи, коју ће телеграфиста који је дежурао ноћас, увратити да пије, чуће се вести што их је он сазнао ноћас на дежурању, било из депеша које су дошле или прошле кроз станицу, било из свог тастерског разговора са нишким колегом. И ту, где знају радозналци да тај телеграфиста пије јутарњу кафу, окупиће се измађ 8 и 9 часова. Измеђ 9 и 10 часова разговараће начелник са Нишом на телефону и ви лепо видите како у то доба гомила тегли ка начелству, очекујући ко ће отуд изаћи. Око 11 часова излази лист „Српски Југ“ и онда се он граби и чита од врха до дна. Око 12 на подне, пошто је дотле прошао и нишки воз, скупљају се људи у кафане да преруче што су чули, да допуне оним што нису они чули и да прокоментаришу поједине вести. Тако побране са разних извора, сређене, допуњене и прокоментарисане вести, расипају се затим по кућама, одакле их жене односе у комшилук; одатле се преносе у чаршију, где се брзо и хитро разносе од ћепенка до ћепенка. Али како који дан ближе крају септембра, поче се ипак вестима из Бугарске поклањати све већа пажња, једнака готово као и вестима са бојишта. Све оно што би новине казале или што би се и иначе чуло, не би ником било довољно нити би га могло потпуно умирити, јер према покрету бугарских трупа ка нашој граници, било је све јасније да се та моблизација нас тиче. Од како је ту сумњу и Ниш званично нагласио, двојином је порасла жеђ за новостима и крај свих досадањих извора, свет је почео гомилама да сачекава нишки воз са којега су путници доносили многе вести. На свакоме готово том возу био је међу путницима по који необичнији, обавештенији, који је умео казивати и оно што новине не кажу, и око њега би се обично окупљале те гомилице. Тако је данас на возу један београђанин, који бега из престонице и иде право за Солун не задржавајући се нигде, донео пуно вести из Београда. Он је кренуо 23. у ноћи. То је она страшна ноћ која је решила судбину Београда. Он је причао језовите ствари о бомбардовању које је, тога дана, трајало од подне па све до осам часова увече а затим је прекинуто или бар била је јача пауза, за време које се он склонио из Београда. Да ли је те ноћи или сутра дан настављена борба, он није знао рећи. Ма да је то бомбардовање, које је он преживео, учинило тежак утисак и унело панику у грађанство престонице, он је ипак кренуо из Београда са уверењем да непријатељ неће успети да пређе. Тврдио је да су положаји наши на Бановом Брду и Новом Гробљу тако јаки и тако одбрамбено добри, да ће моћи спречити сваки прелазак. Једино је жалио што ће Београд ужасно страдати, ако се бомбардовање настави у овакој мери. Кад је он кренуо с вечери, већ је догледао на Дорћолу пламен и дим од запаљених кућа. У Ниш није ни слазио али се врло дуго бавио на станици и ту је чуо да мобилишу и Грчка и Румунија, што има да буде одговор на бугарску мобилизацију. На нишкој станици чуо је и потврду вести да се савезници већ искрцавају у Солуну. То искрцавање савезника на југу било је утеха на другоме тасу теразија којима је на првоме била брига са прибирања бугарских трупа на истоку. С тога смо се од сад подједнако интересовали и оним што се дешава у Солуну, па почесмо поред нишкога, дочекивати и солунске возове. И путници са ових, потврдили су нам да се савезници одиста искрцавају. — Ама јесте ли ви то својим очима видели? — пита једнога путника онај песимиста уских рамена. — Видо, разуме се! У среду 23. овог месеца, био сам баш на кеју, кад уједанпут залупаше добоши и засвираше трубе. Светина очас испуни тротоаре и закрчи улице. Отуда је марширао један зуавски пук, прође кроз варош крај нас и оде на Зејтинлик. Кажу, ови су дошли са Дарданела а сад се чекају пукови који иду право из Француске. Овако одлучна потврда вести ободри нас и онај тас на теразијама на коме је утеха, претеже. — Доста је Румунија само да понови свој марш из 1913 године на Софију! — већ понова оживљују у кафани објашњења, која су била последњи дан два као мало уступила места бризи. — И Грчка сад представља добру снагу. Она, са новим областима, може да избаци на границу најмање 350.000 војника! — То би значило да би Бугарска морала на три фронта да се бије. Па то је већ имала једанпут и то је одвело у Букурешт. — Ал’ не заборавите да ми овом приликом не можемо дати онај отпор који смо дали на Брегалници! — додаје опет песимиста. — Зашто да не? Ми сад имамо пет дивизија више но што смо их имали тринаесте а и Грци, могу сад да приме веће снаге на себе, но онда, удвостручили су војску! — И још нешто! Не заборавите да ће Бугари сад имати четири фронта а не три као пре. — Како четири? — Па зар неће Руси, у случају да нас Бугари нападну, искрцати за двадесет и четири сата војску на Варни и Бургасу? — И пет, и пет фронтова, господо; јер ће Енглези тако исто искрцати на Дедеагачу. Имају већ на Дарданелским бродовима сувоземну војску а ни Египат није далеко. Промислиће се, добро ће се промислити Бугари. Сутра дан је прошао возом много значајнији путник. Био је то млади дипломата из Министарства Спољних Послова, који је, увијен у бунду, и ако то температура није захтевала, увлачио главу у ужасно високу крагну и смешкао се само толико, колико је било довољно да му се виде два златна зуба. И ако чиновник административног одељења и ако је кренуо у Солун вероватно да се раније нађе ван граница отаџбине, над којом су се завитлали тешки облаци, ипак је он, испрекиданим реченицама, недовршеним одговорима, имитујући у колико је то могуће Пашића, покушавао своме путу у Солун да да чар тајанствености. Он је забринуто и одмереним корацима шетао испред вагона, изазивајући утисак човека који је тек дигао главу са високих дипломатских послова и брига. Али, он је долазио с места, с извора, где је могао ма и у ходнику, ако не у канцеларији, чути штогод више но што ми знамо и то му је обезбедило наше поверење. — Што се Бугара тиче... да... може се рећи... управо да, они мобилишу. То за сад — према извесним сазнањима — још не значи рат! — рећи ће дипломата из административног одељења упитан о бугарској мобилизацији, шетајући одмереним кораком по станичном перону и праћен гомилицом жедних обавештења са извора. — Да, али они мобилишу према нама, према нашој граници? — То је истина... у осталом, да... сам факт се не може спорити, само — мобилизација не значи увек и рат. Бугари имају извесне претенсије... и упорно их постављају као услов за своју неутралност и ово је, како да се изразим, ultima ratio њихових претенсија или, што би рекли французи argument armée. Другим речима, једна политичка мобилизација. — Да, тако нешто... маневар који треба да подвуче бугарске захтеве и... управо, да увери савезнике у оправданост тих захтева... да, тако нешто... — А ако им се не испуне захтеви? — Измеђ одбијања захтева и рата има још нечега... Да, пре оружја дипломатија још има реч. Савезничке дипломате из Софије уверавају да Бугарска апсолутно не мисли напасти Србију. У осталом Кнез Трубецкој у Нишу, па и сам Сер Чарлс Де Грас и Господин Боп — и млади дипломата изређа још неколико нишких дипломатских имена, уверен да то даје нарочиту драж његовим речима — имају не само уверења, него и доказе о доброј намери Бугарске. — Ал’ ако се дипломатија превари? —Додаје онај кафански песимиста који ни овде, на станичном перону, не може да се уздржи а да не умали један леп утисак једне тако чисто дипломатске изјаве. Усне младога дипломате тихо заиграше и на њима се изваја благ осмех сажаљења према једном обичном паланачком типу уских рамена, који је покушао да посумња у снагу дипломатије. — Један израђен дипломата као што је Кнез Трубецкој — узе он тоном учитеља који хоће ауторитативном благошћу да покара непажљивог ученика — може се преварити у каквој политичкој прогнози... да, то би се могло допустити, али, не може се преварити у фактима која познаје. У осталом, ни савезници неће изостати у извршењу једне контра-демонстрације, која има да одговори бугарској демонстрацији. За дан или два стиже у Ниш савезничка војска из Солуна... —У Ниш? — гракнусмо сви. — Да — учини дипломата из административног одељења, осећајући сву величину утиска који је учинило његово саопштење — Да! Господин Боп је у том погледу учинио већ званично саопштење Влади. 3а сад долази један линијски француски пук а затим ће остали енглеско-француски пукови... Пук ће бити упућен на источну границу, што има да значи да би Бугари, прелазећи границу, срели не само Србију већ и њене савезнике. — Ама савезници долазе?— прекину га песимиста и сад први пут и његове очи добише сјај који даје човеку вера и поуздање. Још није воз ни кренуо са станице а већ се кроз варош просула, као освежавајућа дажда после запаре, вест да савезници стижу у Србију. Она је најпре обухватила прву, непосредну околину станице, па је после као поплава, као пожар, нагло хватала и распростирала се све даље, до најудаљенијих уџерица на крају вароши. О томе се најпре шаптало и дошаптавало, затим се гласно говорило и најзад се клицало и узвикивало. У људи је настало неко расположење да се грле, да стискају један другом руку, да се ведра чела и уздигнуте главе здраве. — Савезници долазе! — Долазе војници с Марне! — Знате ли шта значи то? Значи да нам је Европа најзад поверовала и да нам је одиста прави савезник! — Само кад би их стигло доста, онако мало озбиљнији број! — Не, не, довољан је и један батаљон. Један батаљон Француза и један Енглеза. — Шта би нам то помогло? — Много, много би помогло! — Помогло би њима, да им умири савезничку савест, али нама... — Доста је кад вам кажем један батаљон! — тврди одлучно онај одушевљени са кафанскога стола, који ће извесно и данас наручити пиво „за све“. — Нека бугарска пушка на нашем фронту убије једног Француза и једнога Енглеза, па то је доста. У Европи не придају никакву цену балканскоме месу. Можемо ми гинути овде колико хоћемо, њих ће то тешко ганути а како су кратковиди могли би и онда чак, кад Бугарска огласи рат нама, да сачувају један део оправдања за њен поступак. Нека га огласи дакле и њима, ал не теоријски, него нека пуца у њих. Видећете како ће тада променити мишљење. Ето та нам помоћ од Европе треба! Поједини, којима није било довољно само толико вести, колико се са нишкога воза просуло у чаршију, одјурили су у начелство да чују потврђује ли и допуњава ли те вести и начелников телефон. И тај телефон је потврђивао, да је Влада одиста добила саопштење францускога посланика, по коме француске трупе већ сутра пролазе кроз Скопље. И друге смо детаље сазнали кроз начелников телефон: сазнали смо да трупама које долазе у Србију командује ђенерал Бају, да ће француска база бити у Скопљу а да ће трупе ићи право у Ниш, како би биле на домаку свима фронтовима. Отуд се још јављало: да се Ниш кити српским и савезничким заставама, да се спрема свечан дочек и да је неописано расположење у Нишу. Мало доцније и телефониста са централе јави да је разговарао са својим лесковачким колегом и овај му на апарату реко да је у Лесковцу такође велико узбуђење, да се чине силне припреме, станица се кити и спрема се част и напојница храбрим савезницима. Заклаће се, вели, во и изнети вино бурадима, купују се разнобојна платна те шију савезничке заставе, школска деца журно уче Марсељезу да је отпевају на станици а девојке збирају цвеће да оките у борбама већ прослављене француске ратнике. И као да си чаробним штапићем пробудио читав један бригом успавани град, оживе све и појави се на улици озарена лица, као оно новембарских дана прошле године, када је прва реченица телеграма, који је стигао са бојишта, гласила: „Аустријанци у паници и нереду одступају“. Гомилице на сваких педесет метара и пред сваким дућанским вратима, кафане пуне људи и дима и само чујеш жагор и зузук као оно из кутије коју деца напуне похватаним мувама. Из дима видиш само како се узноси у песницу стегнута рука, чији притежалац извесно доказује тежину бугарскога положаја; или чујеш лупање у сто, вероватно онога што поручује „за све“. Ни за једним столом нема више ни једнога песимисте, нико више не врти брижно главом, нико ни у шта не сумња. Из општега жагора, чују се само испрекидане реченице или по где која реч, или узвик или куцање пивских чаша. — Па добро! — надвикује остале глас одушевљенога — Зар ми нећемо учинити ништа за дочек савезника? — Па општина спрема ваљда нешто. — Не верујем, јер воз ће овуда проћи ноћу и неће се задржавати. — Све једно, нека је и ноћу, нека је и у саму зору, морамо их поздравити. Морамо то! И одмах се донесе одлука да се станица искити савезничким заставама. На станици је скопској један гвоздени мост, који премошћује колосеке, те чини сам собом тријумфалну капију кроз коју ће воз проћи. Тај мост и стубови који га носе, окитиће се зеленилом а горе по наслону моста, разапеће се бело платно по коме ће се великим црвеним словима исписати речи добродошлице. Ваља све те предлоге изнети председнику општине и он ће их примити и остварити. Није се имало кад одлагати, морало се хитно спремати. Већ по подне отишли су општински стражари у планину по зимзелено грање а позоришни сликар разапео је на патос бело платно и отпочео по њему црвеним, крупним словима, да исписује поздравни усклик савезницима. {{ЈВ-аутор| Бранислав Нушић|1938}} == Извор == * [https://distantreading.github.io/ELTeC/srp/SRP19201.html Деветсто петнаеста: Трагедија једног народа] [[Категорија:Бранислав Нушић]] [[Категорија:Деветсто петнаеста]] il6iaik0os1wh4w5wvuejqwo5lsgmj5 0 61653 147454 146677 2026-10-06T17:51:43Z Galicijac 19151 Наслов уврстио у редослед поглавља. 147454 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Деветсто петнаеста]] | | [[Деветсто петнаеста/Последњи септембарски дани|Последњи септембарски дани]] | [[Деветсто петнаеста/''Vives les Al...!''|''Vives les Al...!'']] | [[Деветсто петнаеста/Лађа тоне|Лађа тоне]] }} Дарданелска експедиција, при којој су се енглеске лађе ломиле о утврђења која су сами Енглези подизали, а републиканска се француска војска крваво тукла за победу рускога империјализма, остаће увек један тежак историјски прекор неувиђавности споразумних сила, од којега је Лорд Киченер свој део одговорности избегао једном војничком смрћу. Када се буде неуспех ове експедиције крунисао губитком целога Балкана, који је могао корисно послужити општем ослободилачком циљу, да би се добио Цариград, који би имао користити једном посебном, освајачком циљу, споразумне ће силе, поред многих и ранијих и доцнијих, стећи још једну поуку из овога великога и крвавога рата, а та је: да је само Виљем пруски знао поуздано којим се путем иде у Цариград. Док је Европа са напрегнутим интересовањем пратила ток дарданелске експедиције, дотле су вести са тога бојишта држале Балкан у грозничавој узбуђености. У успеху дарданелске експедиције Турци су видели крај свога господарства у Европи; Грци, пораз својих историјских снова о обнови Византије; Бугари, слом својих амбиција о хегемонији на Балкану а Срби, једини излаз из тешкога положаја у коме су се нашли последњих септембарских дана. Међу тим, баш тих дана вести са Дарданела биле су све блеђе и блеђе док нису сасвим усануле. Прва вест о дарданелској војсци, после неколико дана мучнога ћутања, била је: да се један зуавски пук, у повратку са Дарданела, искрцао у Солуну. — Да се први француски пук који је пошао на Дарданеле искрцао у Солуну, цела би ствар данас друкчије изгледала! — узвикнуо је, на глас о томе, један наш виши официр, огорчени противник дарданелске експедиције, који је увек, кадгод се расправљало о томе, упорно тврдио да се Цариград заузима само са сува, као што су то сви досадањи завојевачи његови, почев од крсташа па до Турака, чинили. Човек, заузет бригом о сопственој опасности, нема моћи да види један шири интерес који је ван његове урођене себичности. Ни ми нисмо трагично схватили неуспех дарданелске експедиције, јер нам је он довео један зуавски пук на фронт а вероватно за њим довешће нам и остале. Наше је расположење имало тога момента карактер злурадога задовољства, од прилике онаквога какво се јавља код трговца кад његов сусед и конкурент банкротира. Али, док је воз који је јуче отишао у Солун, носећи собом онога дипломату административног оделења, донео нам пријатне вести о искрцавању савезника, који ће доћи на наш фронт, дотле је воз који је истога дана стигао из Солуна и укрстио се са овим у Струмици, донео нам непријатну вест, да је грчки Краљ Константин отерао са власти Венизелоса и састав кабинета поверио једноме прононсираноме германофилу. Та вест на мах унесе пометњу у наше расположење. Скопљански Грци, који су од 15. септембра, када је објављена грчка мобилизација као одговор на бугарску, ишли чаршијом уздигнуте главе, оборише на мах погледе и почеше нас избегавати предосећајући срамни значај ове промене. Ми нисмо још ни стигли да се запитамо: шта има та промена да значи, а почеше нас са разних страна претрпавати коментари, званични и незванични, новинарски и усмени, разнолики и противуречни али који су нам, на крају крајева, ипак предочили горку истину — да смо издани. За пола месеца Септембра одиграли су се на Балкану догађаји који представљају историју од неколико томова. Чим је очигледан био неуспех дарданелске експедиције, Бугарска је осетила да су јој слободна леђа и одлучила се да изађе из резерве, разуме се, користећи се кратковидношћу дипломатије споразумних сила не ипак, све до последњега часа, отворено. Она 10. Септембра објављује мобилизацију и објашњава дипломатији тај чин извесним захтевима које поставља као цену за своју неутралност. Кад Споразум на рачун Србије, пристаје на ту цену, Бугарска упућује мобилисану војску на српску границу а уверава споразумну дипломатију да јој је намера ударити на Турску. Као одговор на овај бугарски акт, Грчка, држећи се савезнога уговора са Србијом, оглашава и сама 15. септембра мобилизацију. Краљ Константин притворно потписује тај декрет, уверен да ће, имајући војску у рукама, моћи лакше да натури грчкоме народу политику која му се наређује из Берлина али га Венизелос претиче дозволом да се у Солун искрцају савезничке трупе. Како би тај корак Венизелосов могао одговарати грчким али не и пруским интересима, Константин — који ће мало доцније улогу немачкога агента заменити још одвратнијом улогом шпијуна и издајника своје земље — приступа државном удару, одстрањујући Венизелоса са власти и растурајући парламенат. По рецепту, који је добио из Берлина, о значају међународних уговора, он српско-грчки уговор о савезу оглашава за неважећи и, како се у томе тумачењу размимоилази са својим премијером, он овога отпушта. Тиме је на Балкану, на један мах, створена нова и очајна ситуација. Та је ситуација последњих септембарских дана овако изгледала: На Дарданелима пропала савезничка акција; на Сави и Дунаву нагомилана немачка и аустроугарска војска, спремна да изврши напад на Србију; Бугарска мобилисане своје пукове шаље на српску границу; споразумне силе шаљу војску у Солун да помогну Србији; Константин грчки издаје Србију и на један мах се иза леђа споразумне војске, која треба да крене у Србију, налази место савезничке грчке, једна војска којој је врховни командант крунисани пруски агенат. — Ми смо у клопци! — узвикнуо је очајно виши официр коме сам често, у оваквим приликама, одлазио да чујем мишљење једнога спремнога и разборитога војничкога старешине. Када смо такве разговоре водили, увек смо се издвајали и избегавали жива места, где човек ових дана не може проговорити а да му се не придружи читава гомила радозналих пролазника, која мисли да један виши официр и један уредник новина, морају један другоме просипати читаве товаре новости. Пошли би оном алејом која десном обалом Вардара води ван вароши, тамо где је велика болница и подофицирска школа. Ту је тихо, ту нас не би нико узнемиравао. Минуо би крај нас какав прљави скопљански пајтон, носећи по ког официра који код куће болује а иде у болницу на превијање, или кога лекара који жури на дужност, или можда какву госпођу којој је данас ред дежурства у болници. Протутњио би по кој аутомобил и једва по који пешак, али у главном, на тој алеји је било тихо и могли смо, сем обичних поздрава ових пролазника, неузнемирено разговарати о великим и заједничким бригама. Јесен оголела дрва и сасула модро лишће у јарак крај друма, кише умесиле у тесто дебели слој прашине, која обично покрива тле овога друма, а сасушена трава покошених ливада прострла се лево и десно, као огромни, прљави, жути ћилимови. Још само китњасти ред високих јабланова, који недалеко од пута первазе варошки јаз, што својим тамним зеленилом освежавају нешто мало мртву јесен. — Ми смо у клопци! — узвикнуо је потпуковник, пошто сам му изложио све догађаје који су се одиграли за неколико дана на Балкану. — То значи, ви не сумњате више да ће нас и Бугарска напасти? — То је више но извесно. Напашће нас подмукло, као звер. — А ако, по савету споразумне дипломатије откинемо комад меса са свога тела и бацимо јој у чељуст? — И тада ће нас напасти! — одговори официр одлучно. — Можете ли ми бар рећи, јесмо ли колико толико спремни на тој страни? — и ја погледах пут истока, тамо где се узносе средоречки висови. — Спремни? — учини потпуковник и тешка брига осенчи му још више суво и коштуњаво лице. — Мислим, јесмо ли бар толико спремни да дочекамо прву навалу, дотле ће ваљда... — Шта ће дотле? упита он и застаде. Ја се збуних, јер одиста нисам могао ни сам у том тренутку наћи шта ће дотле бити. На Грке се није могло више рачунати да привуку на себе један део бугарске војске; на савезнике се није могло рачунати после ситуације која би им остала за леђима ако би кренули нама у помоћ; на нашу војску са севера није се могло рачунати, јер је она већ понела велики напад Немаца и Аустријанаца. — На истоку — настави потпуковник, пошто је узалуд очекивао мој одговор — имамо две слабе дивизије са батаљонима од по 600 пушака, обе на Осогову; једну према Кривој Паланци а другу на правцу Царево Село. То нам је централна снага према Бугарима. Имамо још два крилна одреда, један на Власини а други према Струмици. То је све што имамо овде, на јужноме фронту. — А горе? — И горе то исто. Једна дивизија код Зајечара и друга код Књажевца, на Нишави две дивизије и горе на Неготину један одред. Ето, то је све! — А Бугари? — Ја не знам сасвим тачно! — отеже потпуковник досећајући се — Знам да се овде на нашем фронту концентришу за сад балканска, рилска и маћедонска дивизија, али како ће им бити одрешене руке према Грчкој, Бугари ће моћи да баце на нас два пута и по веће снаге од наших. — То значи?... — заустих ја забринуто. — То значи да тринаесту годину не можемо поновити. Кад би се имали понети само са Бугарима, ја бих био безбрижан. — А овако? — Овако, рекао сам вам, у клопци смо. — И мислите да нам нема спаса? Потпуковник заћута за час па нагло додаде: — Било би га! Управо, могло га је бити. — Могло је? — мене озари нека потајна нада, верујући ваљда да оно што је могло, може још увек бити. — Једна очајна али брза и одлучна мера коју је, то сам чуо поверљиво, Врховна Команда и предлагала као једини излаз из ситуације. — А то је? — Један политички и војнички препад, ма и по цену ослабљена севернога фронта, ма и по цену напуштања Београда и једног дела Северне Србије: један нагао и снажан напад на Бугарску пре но што би она завршила мобилизацију. — А шта би се постигло тим? — Врло много! За пет дана наша би војска била у Софији, Бугари би били нагло избачени из редова непријатеља споразума; Турској би био пресечен пут за снабдевање муницијом и другим потребама и свака веза са Немачком, Румунија би била силом прилика нагнана да уђе у наш фронт, Константину грчком био би стављен шах-мат а Аустро-немачка офанзива на Србију уједан мах би се нашла пред једним фактом са којега би била готово безциљна. Ето шта би се добило. — А је ли извесно да би се и успело у томе? — Извесно, али неуспех не би нам ништа више отежао ситуацију од садање. — А ви велите, Врховна је Команда и предложила то? — Да! — Па? — Чујем да је Влада била одлучно противна. — А то значи, да је дипломатија споразума била противна. — Извесно. — Или боље рећи, то значи, да дипломатија споразума још и овог тренутка верује Бугарској. — Да!... — учини потпуковник и замисли се дубоко, те ћутећи настависмо шетњу. На један мах он застаде, па настави своју мисао гласно: — Ја никад о дипломатији нисам имао високо мишљење, али сам веровао, да је њено расуђивање о догађајима бар два три степена изнад нуле. Овај ће рат бар донети и тај добар резултат, што ће открити, да је дипломатија једна излишна и скроз некорисна установа. Од почетка рата није ништа предвидела и сад још не уме ништа да предвиди. А ствари су тако просте и тако јасне и вероватно зато баш што су јасне, дипломатија их мање види. — На жалост! — потврдих ја — Али, дозволите ми, да се вратим на малопређашњу вашу напомену. Говорили смо о ономе војничкоме препаду, који велите да је предлагала Врховна Команда, а Влада га није усвојила. Мислите ли да би за тако шта већ било доцкан? — Извесно! Бугари су већ мобилисани, њихове су дивизије век на граници. — И онда, шта можемо, има ли каквог начина да изађемо из ове ситуације? Потпуковник не одговори ништа на ово питање, те ја покушах, да му га у другом облику поставим. — Шта мислите, којим ће се редом развијати сад догађаји? — Велика офанзива на северу већ је отпочела, непријатељ је већ на појединим местима успео да пребаци мања одељења преко река. Према последњим извештајима, који су ми познати, и код Београда су већ пребачене непријатељске трупе, код Остружнице и доле, на дунавском кеју, испод кланице. Чим падне Београд, догађаји ће почети нагло и брзо да се нижу. — А ви мислите Београд мора пасти? — Мора! — одговори потпуковник одлучно. — На Београду је двадесет и четири немачких и двадесет аустријских батаљона. — А наших? — Наших двадесет батаљона, али десет трећег позива. — А зашто ви везујете за пад Београда догађаје који ће настати? — Јер то је почетак успеха офанзиве са севера, који ти догађаји има да прихвате. Ућутали смо обоје и наставили без речи шетњу кроз оголели ред дрва, кроз који је неколико косих линија вечерње светлости суморно сенчило наша забринута лица. О јесени и сама природа изгледа забринута те пристаје уз наше расположење, допуњавајући га својом мутном и тамном бојом. Потпуковник се био дубоко замислио и у два три маха прелете преко његових усана горак и болећив осмех. Једном заусти да нешто рече па се трже и уздржа, али тешко уздахну. Колико је у томе тренутку било бола у души овога честитога војника, разумео сам мало дана затим, када првога дана по паду Скопља чусмо, да је у Феризовићу извршио самоубиство потпуковник Душан Глишић. То је био официр, са којим сам оних тешких и последњих дана србијиних, чешће заједнички бринуо, шетајући оном оголелом алејом која води у подофицирску школу или пустим парком, који се иза те школе диже. Био је болестан и болест му је увек наметала мрзовољу. Чини ми се, у животу га је држала још само дужност и оданост ослободилачкој идеји, којом је био запојен и ради које му је и један брат пао на Куманову. То је био кончић, који га је везивао за живот. Кад се све срушило, њему је слом изгледао страшнији и црњи но сваком другом. Напустио је Скопље необично потресен. Откинуо се онај кончић и он није имао разлога да и даље живи. Убио се на првој станици, на којој је сишао, кад је кренуо из Скопља. Није хтео даље. Већ сутра дан, после овог нашег разговора, стигла нам је поражавајућа вест, да је Београд пао и ја сам у тој вести догледао онај почетак догађаја, које је потпуковник предвиђао. Допрле су до нас и појединости о крвавим уличним борбама, које су се 24-ог водиле на Дорћолу и о пакленој борби на Ади Циганлији. Ту вест, о паду Београда, потврди ми један официр из команде трупа, додајући, да је у Београд први ушао двеста четрнаести пешадијски летећи пук, који се борио и на Ипру, код Араса и пред Варшавом. И низ догађаја, низ несретних последица кратковидости дипломатске, који се завршио сломом Србије, отпоче да се ређа. Сваки је дан носио свој догађај а сваки је догађај наговештавао велику трагедију српскога народа. За пад Београда сазнали смо 26. септембра а сутра дан већ знали смо и то, да ни један савезнички војник неће кренути из Солуна у помоћ Србији. Чекао их је окићен Ниш, чекао их Лесковац, чекала их Ђевђелија, чекала Струмица и Велес, чекало их је Скопље; чекао их је цео српски народ и нико није хтео да верује немиломе гласу да неће доћи, те су се и даље лепршале заставе истакнуте у част њиховога доласка. Јуче, 26. септембра, још се упорно тврдило из Ниша да савезници долазе, али данас већ, веровали су у то само они који нису могли праву истину знати или су је упорно негирали. А јуче је одиста и кренула била савезничка војска у помоћ Србији. Још од ране зоре настао је био у Солуну покрет француских трупа на железничкој станици. У 10 часова пре подне, већ је био укрцан у вагоне један батаљон 176-ог француског пука. А нови су батаљони кретали ка железничкој станици, јер по распореду за покрет, сваких два сата требао је да крене по један воз, од којих први, овај што је већ укрцан, у 11 часова пре подне. Око укрцанога воза је било већ пуно живота, војници су још једнако излетали те точили воду са станичне чешме или преко ограде додавали чутурице да им се напуне вином и пазаривали поморанџе, алве, симите, воће, од оне масе солунских продаваца која се обично начети на огради солунске станице и са ужасном оријенталском дреком, намеће купцима свој еспап. Пред једним вагоном прве класе, који је био празан и затворен, стајала је гомилица француских официра водећи живе разговоре у очекивању ђенерала који ће се у исти воз укрцати и повести војску Србији у помоћ. Пет минута пре 11 часова, стиже на аутомобилу ђенерал Бају са својим штабом, у коме се већ налазио и један српски млађи официр, стављен на службу ђенералу. Чим је трубни знак објавио да ђенерал иде, на станици је настао живљи покрет, официри су се разлетели и пресекли сваки даљи излазак војника из вагона, свако се нашао на своме месту а командант батаљона поздравио је ђенерала и рапортирао му, да је батаљон потпуно укрцан и воз спреман за полазак. Ђенерал се задржа пред возом да изда наредбе командантима пукова за даље укрцавање а затим се поздрави и пође у вагон. Да је тога тренутка, као што је било утврђено, кренуо воз, Србија би видела француске заставе. Да ли би се војска, која би већ једном била на српскоме земљишту и вратила затим, то је друго питање, али би Србија сагледала француске заставе; телеграми би забрујали дуж фронтова да је француска помоћ већ на српскоме земљишту и уморан четворогодишњи борац српски, који је на северу запливао већ у дубоку крв, дигао би главу и охоло пошао у нову смрт. Ти телеграми би стигли и у непријатељске редове, стигли би и у Софију и несумњиво би се они тамо у бугарској престоници још једном размислили пре но што би извели први октобар. Али — то није први случај у историји, да мали и незнатни узроци измене читав ток догађаја. Ђенерал Бају се поздравио и пошао да уђе у свој вагон а официр, командант воза и два три железничка чиновника полетеше вагону да отворе пред ђенералом врата. Али врата, или зарђала или набрекла, нису се могла отворити. Покуша један, покуша други чиновник, покуша и сам официр, врата се нису могла отворити. То исто и са вратима на предњој страни купеа. Један подофицир, железничар, саже се под вагон, узе један камен и поче њиме лупати кваку, али она не попусти; други један ускочи у вагон кроз прозор и узе покушавати изнутра, али ни он није могао успети. Дотрчао је и чиновник из станице и загледао врата са свих страна па послао да се зове један бравар из суседства али бравара није било у радионици. Ђенерал је нервозно и очевидно љут пушио цигарету за цигаретом а командант воза је покушавао на неки начин да му се правда али га ђенерал није ни слушао. Велика казаљка на станичноме часовнику нагло је одмицала и војници, који су већ одавно сатерани у вагоне, почеше понова да се размрдавају и, ван погледа својих старешина, заобилазним путевима, иза разних вагона, да долазе у везу са продавцима иза станичне ограде. И као што то обично у таквим приликама бива, да се људи најзад сете онога од чега треба почети, шеф станице нареди да се оде у жељезничку радионицу и отуд зовне мајстор. То је разуме се продужило чекање и ђенерал који је већ неколико пута нервозно погледао у сат, поче и гласно да се љути. Задоцњење је већ испунило три четврти сата. И ко зна колико би се то одоцнење још продужило да се отуд, путем који води из вароши, не зачу силно бректање једнога мотоцикла, који је јашио француски војник. Мотоциклиста нагло улети у станицу, сјаха справу, упути се ђенералу и предаде му једно писмо у великој, белој коверти. Ђенерал, који је са војском својом сад већ требао да буде близу српске границе, отвори писмо, прочита га брзо па се врати погледом и прочита га још једном идући од речи до речи. То је била наредба која је обустављала покрет воза и наређивала ђенералу да искрца већ утоварену војску и врати је у логор. То је била наредба која је обустављала помоћ Србији. Ту је наредбу и њено извршење Софија знала већ после четврт сата. Ниш је није одмах сазнао и чекао је воз са савезничким трупама. Да није било оне покварене браве на вагонским вратима, та би наредба стигла ђенерала можда у Ђевђелији а Софија би из Солуна била извештена да је први контигенат савезничких трупа кренуо у Србију и то би имало свога утиска. О томе смо догађају сазнали 27. септембра а, дан за овим, већ стижу нове неповољне вести, са севернога фронта: Смедерево пало и непријатељ пребацио велике снаге код Рама те означио своју намеру да главну акцију управи долином Мораве. Сутра дан, то је било 29. септембра, напали су Бугари нашу границу у близини Кадибогаза. Софијске дипломате, које су по свом наименовању заступале интересе споразумних сила, пожуриле су да и нама и својим владама објасне да су то нередовне трупе учиниле и да тај акт нема никакве везе са држањем Бугарске. Сутра дан, 30. септембра, Бугари су напали наше граничне положаје према Књажевцу и софијске дипломате, које су по наименовању заступале интересе споразумних сила, пожуриле су да нама и својим владама објасне да су и то нередовне трупе и да тај акт нема никакве везе са држањем Бугарске. Најзад, последње септембарске ноћи, у очи првога октобра, Бугарска је напала Србију на целоме фронту. Први октобар донео нам је ту вест која, ма да је међ нама изазвала узбуђење, никога ипак није изненадила, јер смо тај напад већ од дана бугарске мобилизације очекивали. Овај акт је изненадио само дипломате споразумних сила и оне у Софији и оне у Нишу, и то у толикој мери, да је један од нишких дипломата, коме су факта разорила његово „дубоко уверење“ узвикнуо једноме нашем државнику: — То је којешта од вас, то нема смисла — — Шта? — То, што су вас напали Бугари! Други један, његов колега, још је и на дан првога октобра, када су бугарска пушка и топ пламтели дужином целога фронта, тврдио да би се ствар још дала поправити, јер Бугари „у ствари немају намеру да нападну Србију“. Један руски консул, који се затим није хтео испред Бугара ни да уклони, већ је са највећим поверењем остао у Србији, рекао је на дан првога октобра једноме нашем вишем чиновнику: — Шта ћете сад? — Србија пропада, Господине Консуле, и ја мислим да би овом приликом био једини спас када би Руси искрцали војску у Варни и Бургасу. — А... само то не може бити — одговорио је консул — јер руски војник не би никада пристао да пуца на свога брата Бугарина. — Али тај руски брат пуца на свога српскога брата... — То су ваше балканске ствари! У осталом ја мислим, да... ја мислим... — и г. консул није ни довршио реченицу, јер у ствари није ништа ни мислио, што је сасвим и одговарало служби у којој је. Кажу — ако је тачно — да су још јуче, на дванаест часова пре но што ће Бугарска загазити у рат противу Србије и Споразума — један споразумни дипломата софијски и његов друг нишки, одлучно тврдили да Бугарска и не мисли напасти Србију, о чему су они добили најдубљега уверења непосредно од бугарске владе. Ето, на основу обавештења те и такве дипломатије о приликама на Балкану, опредељивале су се споразумне силе у својим поступцима и држању; из обавештења те и такве дипломатије никао је први октобар и цео балкански слом, који ће затим дуго и дуго бити једна гломазна брига и терет целоме Споразуму. Ми смртни, који смо догађаје — који су у осталом били тако јасни — пратили чистим погледом и здравим разумом, дочекали смо први октобар са расположењем којим човек дочекује недаћу, за коју унапред зна да га не може мимоићи. Тај мучки ударац с бока нити је био први у нашој новој историји, нити је био неочекиван од таква суседа као што је Бугарин. Ми смо тај ударац очекивали још новембра месеца прошле године када је Поћорек преплавио западни део старих српских граница. Три стотине валандовских гробова, дебео је ожиљак на нашем телу, од врха тога братскога ножа и крвава опомена да се ни једнога дана не подајемо заблудама које су искључиво дипломатији дозвољене. Ми се а нисмо подавали и дочекали смо први октобар као нешто са чиме смо одавна већ измирени, али то не значи да смо га и мирне душе дочекали. На против, почели смо се збуњено освртати на све стране, као дављеник који очајно погледа по узнемиреној пучини, не би ли догледао какав појас за спасавање. И, навикнути множином догађаја и брига, које смо последњих година превалили преко глава, да и у најтежој ситуацији нађемо себи утехе ма и у немогућим претпоставкама, почели смо и овом приликом да их тражимо. Када нас је од јутрос пробудила вест, да су нас ноћас о поноћи Бугари напали дужином целога фронта, мислили смо још увек, биће то какав локални напад, као онај неки дан код Кадибогаза и онај други код Књажевца. Али смо ипак, са извесним немиром у души, похитали сви начелству, да чујемо шта о томе власт зна и шта каже нишки телефон. Чаршија је већ била узбуђена и трговци су нас, са дућанских врата, питали погледом а ми смо одговарали слегањем рамена. У тесној улици начелства групице узбуђена света, код начелника пуна канцеларија и ходник. Обавештене да напад није локалан већ целим фронтом и, да се од ноћас можемо сматрати да смо у рату са Бугарском, гомилице су почеле пред подне да куљају из начелства и оног сокачића, у најживљем разговору да се крећу улицом Краља Петра где су све више и више расле онима који су им придолазили. Сваку од тих гомилица, задржавали су сад трговци, који су сишли са својих дућанских врата и пресретали свакога, не би ли што више сазнали. Поједине од ових група што крећу улицом, иду оборене главе и забринута лица, друге живо коментаришу догађај, а треће полемишу и надвикују се. Улица ври неким тихим узбуђењем, као оно кад са дна суда већ почиње да избија кључ. — А Румунија? — узвикује професор, у гомилици која је застала пред једним дућаном и толико новим присталицама нарасла, да су пролазници морали слазити са тротоара на улицу да би је обишли. — Румунија ћути! — одговара му мрзовољно једна београдска избеглица, коју већ од неколико дана мори тешка брига о имању које је остало у освојеноме Београду. — Ћути, ал не сме и даље ћутати! Она је присвојила себи част, да се последњи уговор о балканском миру назове букурешким уговором, то значи и дужност, да буде чувар неповредности тога уговора. — Море, је л’ само Немац на престолу, он већ онда зна како Виљем тумачи међународне уговоре! — упада трговац пред чијом се радњом води разговор. — Па јест, оно и Константин грчки је протумачио по томе рецепту уговор! — додаје пензионар за којега се уопште знало, још од почетка рата, да све ствари гледа кроз веома мутне наочари. У другој гомилици, која живо промиче улицом, чујеш глас једног мобилисаног адвоката. — Ја вам опет кажем, Русија ће нам у последњем тренутку прискочити. Шта је то њој да из Одесе пребаци војску у Варну, ништа, шала! — Ал ја бих волео — чеше се за врат учитељ — кад би нама Русија прискочила у помоћ у првоме тренутку, а не у последњем. Трећа се група окупила око једнога фијакера, којим је, не знам ко, хитао из начелства. Јер, светина је у таквим приликама, кад је жедна вести, прави тиранин; она зауставља човека који жури најхитнијим послом; она зауставља кола, којима је неко пошао да би стигао пре но пешке; она би кадра била да заустави железнички воз, само да задовољи своју жеђ за вестима. Разуме се да светина у таквом случају предузима сва потребна обезбеђења да кола не крену даље док она не исцрпе из њих све вести, онако од прилике, као што вам при улазу у варош трошарински чиновници прегледају кола да виде носите ли шта што подлеже трошарини. Један ће се обесити о фењер од фијакера, други метнути ногу на степеник за пењање, трећи наслонити руку на кош и, тако обезбеђени, почеће да вам претресају кола, да виде нема ли што под седиштем, у кошу, у џепу пролазниковом, нема ли која вест која подлеже трошарини светине. То све бива и с тога што светина увек верује да онај који жури колима, мора знати штогод више но онај који иде пешке. — Па добро. Је ли то редовна бугарска војска ударила? — пита онај што је ногу попео на степеник за пењање. — Па не могу ваљда комите ударити од Видина до Дојрана, разуме се редовна војска! — одговара нестрпљиво светини заробљеник с фијакера. — А савезници из Солуна? — пита онај што се ухватио за фењер. — Остају у Солуну! — одговора онај што је пожурио колима да би стигао пре но пешке. — Зар не мисле ни у овоме случају да промене одлуку? — пита онај за леђима што се држи за кош. — Не верујем! — одговара човек с фијакера, погледајући нестрпљиво на сат. Све те гомилице, које су искуљале из уличице где је начелство, сливају се затим у поједине кафане, где су већ стигле на продају и новине које су изашле пред само подне и које се отимају од продаваца. У кафану су придошли и чиновници, који су раније напустили канцеларије и трговци, који су мало раније напустили радње и избегличке госпође, које немају стрпљења да код куће сачекају мужеве. И све то ври и кључа као у мравињаку. Око столова се начетило по два реда столица и све погло главе и жагор једноставно испуњава простор, а облак дуванскога дима повија се над забринутом гомилом. Кад ме је већ загушила и брига и дим, дигао сам се и кренуо кући. Напоље још сипи несносна јесењска киша и мочар покрио житким блатом улице. Влага ти чисто продире у душу, као да би мрзовоља природе хтела да се уједини са мрзовољом нашом. Улицама видиш овамо и тамо по двоје и троје, сабрани под кишобраном или под кровом, разговарају; жене извирују на капијама очекујући мужеве, који ће им потврдити вести које су у комшилуку сазнале, а домаћин уморан бригом коју му је донео данашњи дан, ено га жури да је подели са својом породицом. Кроз ваздух, разређен влагом, одјекује потмуло камени мост на Вардару и чује се одмерени пљасак опанака по лапавици. То, поврнуте јаке на прокислу шињелу, оборене пушчане цеви са које се слива киша, маршира тромо неки одред трећепозиваца, тамо — ка граници. Ушао сам у кућу и боно се насмешио. У једноме углу, у мојој канцеларији, лежи згужвано платно, које је требало да буде разапето на тријумфалној капији, при доласку савезничке војске. На њему је исписан крупним црвеним словима, недовршен поздрав савезницима: „''Vives les Al...!''“. {{ЈВ-аутор| Бранислав Нушић|1938}} == Извор == * [https://distantreading.github.io/ELTeC/srp/SRP19201.html Деветсто петнаеста: Трагедија једног народа] [[Категорија:Бранислав Нушић]] [[Категорија:Деветсто петнаеста]] pg8ejlht2dhrxloh38xpv0942khbyyc 0 61654 147455 146679 2026-10-06T17:52:17Z Galicijac 19151 Наслов уврстио у редослед поглавља. 147455 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Деветсто петнаеста]] | | [[Деветсто петнаеста/''Vives les Al...!''|''Vives les Al...!'']] | [[Деветсто петнаеста/Лађа тоне|Лађа тоне]] | [[Деветсто петнаеста/Један избеглички воз|Један избеглички воз]] }} Пре но што ће 1912. године букнути балкански рат, иза кога ће се једно за другим низати крвави догађаји, да би се завршили најстрашнијим историјским поломом, пламеном који ће обухватити целу земаљску лопту, — као знамење, као предзнак великим светским катастрофама, десио се један догађај који је узбудио цео свет. Пошто се дуго и дуго градио, отиснуо се први пут на пучину до тада највећи светски брод „Титаник“. Здрав, снажан, поносан, он је поуздано разбијао морске вале који су се ломили о његове бокове, секао их је и пловио своме циљу. На њему неколико хиљада путника, који су му се са поуздањем поверили да их превезе преко пучине. По броју становништва, које је на њему, он преставља скоро једну малу варош а по уређењу и читаву једну државу која плови по мору. Ту су радње и трговине, ту касине и клубови, забаве, разонођења, штампарије па чак и новине које излазе на броду. И усред најпоузданије пловидбе, „Титаник“ наилази на подводни ледени брег, добија снажан и неочекиван ударац с бока и — тоне. Тоне, за неколико минута на дно мора читава једна мала држава. Овако удаљеноме од догађаја које смо преживели, удаљеноме од патња које смо поднели, мени тадања Србија и њена судбина све више личи на судбину „Титаника“. И она се дуго и дуго градила — све од орашачког устанка па до сада и отисла се једнога дана на пучину светских догађаја, здрава, снажна и поносна. У њој живот буја, снага се народна одупире поуздано валима који ударају о њене бокове и она сече пучину и плови своме циљу. И, усред најпоузданије пловидбе, Србија наилази на подводни ледени брег, добија снажан и неочекивани ударац с бока и — тоне. Тоне за неколико дана на дно мора читава једна држава и читав један народ. Ми, који смо се дочепали обала талијанских, корсиканских, афричких и сунчаних обала француских, нисмо друго до бродоломници са тога великога брода. Има чак и појединих детаља у катастрофи „Титаника“ који ову сличност са катастрофом србијином чине још ближом и одређенијом. Описи велике поморске катастрофе казују, да се у моменту судара, који се најпре само на једноме крају огромне лађе осетио, на другоме њеноме крају развијао пун живот и, док је кљун лађе већ тонуо, овамо у позадини њеној још је свирао оркестар и не слутећи да ће се малочас све угасити, све под море отићи. Тако је нешто било и у овој позадини, у Скопљу. Док је кљун лађе већ тонуо, овамо је још свирао оркестар и не слутећи да ће нас за мало све прелити морски вали. У Скопљу се, пред катастрофу, зацарила била сезона концерата. Још један није био ни свршен а већ се образовао одбор и припремао програм за други. Осећајући обавезу да купује карте за те добротворне концерте, и ако их никад није посећивао, један је трговац чак, и не знајући да ће у томе часу говорити пророчанским језиком, рекао: „Ама шта сте окупили са тим концертима, не ваља то, богами, не слути на добро“! Но сем концерта и иначе је живот у Скопљу био у пуном јеку. У општини се, све до последњег часа, живо радило на регулационим плановима по којима би на обалама Вардара никла нова и препорођена варош; хитно се зидала зграда народног позоришта како би већ половином октобра могле отпочети представе у новој згради; „Друштво за проучавање ослобођених српских области“ држало је седнице на којима су се пројектовале нове научне екскурзије; у гимназијску зграду збирани су и преношени са разних страна археолошки предмети за будући народни музеј, који се имао основати у Скопљу; месни одбор живо је запео да још с јесени навуче довољно дрва, брашна, шећера, петролеја, како би за времена спремио зимницу сиротињи која је избегла из горњих крајева Србије и овде нашла заштиту; Коло Сестара радило је вредно и марљиво а организирало се и друштво за заштиту напуштене деце. Све се радило живо, предано, радило се до последњега часа и не слутећи да је предњи део брода наишао већ на подводни ледени брег. Па ипак, и ако задњи део његов још није тонуо, потрес од удара осетио се целим телом брода већ првога октобра. Потрес је био тако снажан, да се затресла цела трупина и на један мах све се узневерило, све застало и сав живот намах обамро, као оно кад сви човечији органи утрну од снажнога ударца. То је било јуче а данас, другога октобра, већ смо више знали но јуче, те ако је јучерањи дан био можда последњи дан вере, данашњи је већ био први дан разочарења. То се разочарење јасно исписивало на лицима оних који су се збирали у кафане да заједнички брину бригу о тежини положаја, очекујући један од другога утехе. Говорило се са много мање поуздања но јуче и прекјуче, јер и највеће оптимисте осећале су да пред њима лежи једним дахом порушена кула коју су дотле зидали од грчких, румунских и савезничких карата. Око једнога кафанскога стола, где се још јуче врло живо расправљало о бочном нападу Румуније, о искрцавању руске војске у Варни, о операцијама Грчке са југа, данас се већ говорило о креманскоме пророчанству. — Можда и друкче гласи то пророчанство, — вели један дежмекасти господин — али сам ја чуо тако: да ће једна страна сила преплавити земљу и да ће Србија робовати или три недеље, или три месеца или три године! — Не каже пророчанство — вели други — да ће цела Србија бити преплављена, већ само један део њен, на пр. Мачва и Морава. — Не значи то, брате ништа! — буни се један непознат млађи човек — Ухватили сте то креманско пророчанство па га растежете као армонику, како вам кад треба. Лањске године, кад су Аустријанци допрли до Милановца па отерани, рекло се: ето, испунило се пророчанство. Па шта сад, зар изнова? О креманскоме пророчанству није пала реч само ту за столом, говорило се о њему тих дана на све стране и у сваком кутку. Говорило се у опште много о пророчанствима, гледало се у карте, у дланове, у плећке и разговарало се са асталчетом. Та веровања увек за време ратова, а нарочито за време катастрофа, кад настаје царство судбине и случаја, добијају маха и заражавају светину. Кад се увуче још у, бригом заморене душе, предосећање несреће и слутње, онда та веровања у предсказања постају права зараза и страст. Тих дана, измеђ осталих, говорило се нарочито и о пророчанству неке старе Туркиње, која је некој нашој госпођи рекла: — Много се ружно види за вашу државу и за ваш народ. Пао велики црн облак па све покрио и легао мрак на земљу. Кроз тај мрак нико не уме да нађе пут нити да види свој град и своју кућу те ће по мраку да се погубе људи и жене и деца и много ће да плачу једно за друго. Црн хлеб ће да замени белу погачу а тврда земља меку постељу. Деца ће умирати а неће се друга рађати; биће више удовица него девојака и мајке ће плакати на туђим гробовима. Краљ ће краљевати без круне. Ноћ ће дуго трајати, врло дуго и неће сванути све док три краља не изгубе круне, три краља државе и три краља животе. Тада тек јавиће се сунце из мора и свануће дан! Свештеник неки говорио је својој околини и о неком пророку Исајији из XV. века, који је пророковао да ће се два змаја сукобити на Овчем Пољу, један са запада а други са истока, и да ће овај са запада најпре много тегоба имати али ће најзад смрвити змаја са истока. — Ја у све то не верујем! — тврдио ми је познаник који ми је ова пророчанства препричао — а Ви? — Ја бих више волео да знам шта у овоме тренутку мисле наши пророци у Нишу, но шта мисли пророк Исајија и та Туркиња. — А не може се сазнати? — Не може се добити телефонска веза. И одиста, од јутрос, крај свих напора који су чињени, телефонска веза са Нишем није се могла добити. Или је нишка централа била преокупирана или се негде на путу између Ниша и Скопља дешавало нешто врло важно, тек до везе се није могло доћи, а сви смо осећали да би овога тренутка готово важније било сазнати шта се дешава у Нишу но на фронтовима. Ниш јасније но ми види нову ситуацију пред коју смо стављени издајством грчким, неодлучношћу савезника и једновременом офанзивом Аустрије, Немачке и Бугарске. Кад се то већ није могло кроз телефон докучити, очекивали смо са нестрпљењем нишки воз па да од путника сазнамо што. Али је и нишки воз имао једно очајно задоцнење. У место јутрос, он је стигао тек око три сата по подне и прва вест коју смо са њега чули, била је: да је ово превелико задоцнење због опасности која је претила возу услед упада Бугара код Предејана. Воз је чекао дуге сате на разним станицама док се обезбедио његов пролазак. — Верујте, после овога воза ја мислим да ни један више неће кренути из Ниша за Солун! — тврдио је један путник. — Само питање је, хоћете ли и ви стићи у Солун? — рећи ће један од оних скопљанаца, који већ од недељу дана на овамо редовно дочекује и испраћа све нишке и солунске возове. — Зашто мислите? — Јер то што је претило код Предејана, још више прети код Струмице! Путник погледа попреко саговорника и одмаче од њега, као да је он тај који ће код Струмице извршити атентат на воз, па пође затим да саопшти путницима у купеу да на путу до Солуна има још једно Предејане. Иначе, путници на возу били су врло престрављени и мало су говорили или су можда мало знали. По њима, једно је било поуздано а то је, да је у Нишу ситуација сматрана много тежом но у Скопљу. Од њих смо још сазнали да су сва државна надлештва спремна да крену из Ниша у Битољ; од њих смо сазнали и да су за собом оставили спреман нарочити воз којим су требали да крену за Битољ и страни посланици, ако после опасности у којој је овај воз био — о чему је јављено Нишу — не одустану у последњем тренутку, да крену овим путем. У возу није било редовних путника, све су то већ били бегунци за Солун, и у томе својству, није им ни потребно било ма шта говорити; они су сами собом и својим путовањем казивали и сувише јасно какво је стање у Нишу. Иначе, што се мора признати, на возу је било мало људи бегунаца а врло много жена и деце. Вагони и фургони су били пуни и препуни дењкова и куфера. Тај први избеглички воз од бугарскога напада, учинио је на нас само у толико тежак утисак што су њиме прошла за Солун и два народна посланика. — Они су се свакојако решили на то, пошто су се тачно обавестили о ситуацији. И за нас нема ничега речитијега од бегства народних посланика. Сад већ знамо јасно ситуацију! — гунђа један из гомиле која је сачекала воз. — Не верујем! — правда их други — иначе, зашто би само два посланика побегло, зашто не би и остали, зашто не и влада? — Влада не може у Солун, на туђу територију а остали посланици... у осталом, можда су ова двојица чланови какве комисије или иду ради какве лиферације држави? — Какве лиферације, молим вас, сем ако су кадри да нам лиферују савезничку војску. Него, хоћете ли ја да вам кажем зашто ови посланици бегају са женама, првим возом? — Зашто? — Јер... лађа тоне! Враћајући се са станице, пошто је воз кренуо за Солун, свет је ишао у групама којима су се придруживали они који нису били на станици, да чују што ново. Те су групе разговарале о утисцима које је сваки појединац понео са овога воза. Могло се говорити само о утисцима који су нам давали општу слику ситуације, јер смо се са воза вратили тако исто оскудни вестима као што смо били кад смо пошли да га дочекамо. Чаршија је скопљанска у томе тренутку можда више знала но ми. Она је из целога пространога догађаја, који се развијао на границама Србије, са нарочитом грозничавом радозналошћу пратила оне вести које су се тицале непосредне судбине Скопља. Чаршија је са источнога фронта била обавештена чак и о оним детаљима које је власт можда нарочито прећуткивала или их ни сама није знала. Сваки покрет непријатеља на тој страни, сваки његов успех или неуспех, на неки необјашњив начин, неким подземним путевима, допирао је до скопљанске чаршије и шапатом се разносио од ћепенка до ћепенка и од једног дућанског прага до другог. Прилазећи једној од група, која се враћала са станице, један омален господин не хтеде ни да саслуша вести које је она носила са воза: — Не требају ми никакве вести, ја већ знам, ситуацију — вели он — Од два сата по подне па до сад лутам од дућана до дућана па не могу да разменим једну банку. Трговци сакрили сребро а то знам већ шта значи. Са Нишем се никако није могла добити телефонска веза али је кумановски телефон јављао неповољне вести. Крива Паланка је пала и Бугари напредују ка Страцину; у Врањи се дешавају неки догађаји о којима су вести врло нејасне и неодређене. Неко додаде још да је у чаршији чуо да је и Царево Село пало, да се борбе воде пред Кочанима, али да се ни ова варош неће моћи да одржи и да чиновничке породице већ напуштају Штип и одлазе у Велес. Те вести нас готово поразише и, док смо до сад били само забринути, сад већ почесмо и да страхујемо. И у чаршији и по махалама се ускомеша и узавре и свако потрча где је знао и умео да се подробније распита не би ли сазнао праву истину. Па и у томе часу било их је који су умели да се теше. — Крива Паланка пала, то значи Куманову нема спаса! — веле они који су већ подлегли бризи. — Крива Паланка и није никакав положај. Наш је интерес да је напустимо и да доведемо непријатеља на Страцин. Ту ћемо га тући! — веле они други који би још хтели да се храбре. Тако је у узбуђењу прошао цео тај дан. Предвече, као да је било нечега освежавајућег у атмосфери. Наишле су од некуд, непознатим путевима и из непознатих извора, мало повољније вести, као оно кад после несноснога и загушљивога летњег дана, испуњеног оморином, дуне предвече свеж ветрић те расхлади чела и разгали душу. По тим вестима, наши се одлично држе на Страцину и велика им помоћ стиже са севера и из гарнизона са албанске границе. Осим тога Енглеска, Француска и Русија објавиле су рат Бугарској и већ су се Французи на југу ангажовали у борби; Енглези бомбардују Дедеагач а Руси Варну. Кафане које су на подне биле разређене, испунише се предвече и посетиоци њихови, које си данас сретао улицама забринуте, ведро су се поздрављали и живо разговарали. — То би све било врло повољно — вели за столом код „Зрињског“ један лекар коме су све те вести саопштили — само ако то није морфијум за успављивање. — Какав морфијум? — буни се господин који му је саопштио све те повољне вести. — Па — учини лекар скептички — болеснику, који цео дан тешко пати, ми лекари обично предвече дамо једну дозу морфијума ради умирења живаца и ради сна који обично окрепљава у болести. — Али за Бога, докторе — буни се и даље онај што је запојио целу кафану најлепшим надама — кад све то не би било тако, онда би значило да смо ми, који се налазимо у Скопљу, пред непосредном опасношћу? — А шта вас уверава да нисмо? — Уверава ме, уверава ме... — запе онај не могући у моменту да нађе какав поузданији аргуменат сем вести које су се чуле и за које нико није умео да потврди одакле су и како чуле. — Ево вам један доказ! — умеша се трећи да спасе ситуацију — Када би опасност била близу, Команда би Трупа извесно већ наредила евакуацију болница и магацина. Ја знам за магацине поуздано да до овога часа није наређена њихова евакуација. Ви, докторе, знате за болнице, је ли наређено што? — Није! — одговори доктор. — Ето видите! — прихвати онај победнички. — Ал то не значи да не може бити већ сутра наређено! — додаде доктор. — Па и нека буде — брани се онај — ал онда то не значи да је сутра већ последњи дан Скопља. Евакуација се наређује на неколико дана пре опасности, бар два и три дана. И догод ја нечујем да је издато такво наређење ја ћу безбрижно спавати. Тај разлог некако све убеди и за столом опет завлада мало ведрије расположење, преко којега мало час пређе таман облак докторова сумњичења. За другим столом тако исто. За једним столом у средини, један виши чиновник случајно се изрекао да сутра с породицом креће у Солун. Сви су га жучно напали тако да су им се речи разлегале кроз целу кафану. Победилац са онога првога стола приђе и тамо да се нађе у помоћи онима који су чиновнику објашњавали да је свака опасност, ако би је и било, још врло далеко. — Па молим вас лепо — узе реч победилац са провога стола — јесте ли чули да је издата наредба да се евакуишу болнице и магацини? — Нисам! — одговара чиновник. — Нећете ни чути, неће се ни издати така наредба а, када би се и издала, ви би после те наредбе још увек имали и сувише времена да се склоните из Скопља. — А зар не може све то бити изненада? — Изненада? — Та идите молим вас. Не заборавите да је у магацинима силна државна имовина, не заборавите да у болницама лежи маса оних који су крвљу откупили то право да буду за времена уклоњени испред освете непријатељеве и, не заборавите да Команда Трупа има и средстава и начина да неколико дана раније предвиди опасност а дужност да води бригу о државној имовини и о државним рањеницима. — Тако је! — повикаше сви и онај виши чиновник одустаје дефинитивно од намере да се још сад уклони из Скопља а остали се разиђоше кућама са уверењем да се ова ноћ може спокојно проспавати. Ноћ је пала мутна и тамна; кишни су се облаци били густо сабрали, спремни да излију читаве реке воде. Водна планина, која се у ведрим ноћима тако јасно оцртава над Скопљем, догледа се ноћас као тамна неодређена маса. Варош као застрта тамним покровом изнад којега се једва назиру у ваздуху врхови минарета и јабланова, оних јабланова који о пролећу, као перјанице поноситих витезова, ките Царско Скопље. Кафане већ пусте, улице мртве и хука Вардарева, који носи кишама нанету воду са Дервена и Жедна, пролама се кроз ноћну тишину па ти изгледа као да се негде далеко нешто непрекидно руши и крха. Са железничке станице пронесе се по гдекад писак локомотиве и тресак вагона који маневришу. Осветљени прозори овде и онде по вароши гасе се један по један и настаје тама и неремећен мир. Када је те ноћи превалила поноћ измеђ 3. и 4. октобра и спокојство са синоћних повољних вести успавало грађанство, те га обгрлио тврд и безбрижан сан, на десној страни Вардара дешавало се нешто, што је требало да остане тајна, скривена густим велом поноћи. Том страном Вардара, обалом која се од ослобођења Скопља зове Кеј Војводе Путника, кретала су лагано троја пространа војничка кола са воловском запрегом; кретала су лагано, да не би њихово крчање и шкрипање узнемирило успаване грађане. Нити су волујари међ собом разговарали, нити је било уобичајених узвика и издирања на волове, које је свако од њих водио за узицу и тихо кретао за једним вођом, који је далеко пред колима ишао. Око кола је ишло још четири до пет војника, опет тихо и без разговора. Кола су застала пред једном двоспратном кућом и када е вођа тихо ударио алком у врата, на горњем се спрату куће отшкринула једна шалона и једна се глава промолила и одмах се повукла а шалона за њом заклопила прозор. Мало за тим и на горњем се спрату осветлише собе светлошћу, која се кроз шалоне, као танке и светле паралелне линије, назирала; а на доњем се спрату отвори двокрилна капија, лагано, тихо, без шкрипања и лупе. Затим се војници успеше у кућу и почеше отуд скидати ствари: сандуке, кофере, дењкове. Све је то ишло тихо, пажљиво, шапћући, без уобичајене ларме у таквим приликама, па још кад се ствари морају скидати низ тако стрме степене, какве су у обичају по кућама на истоку. Тако су исто снесене ствари товарене у кола, водећи очигледно рачуна, да се околно становништво не узнемири. У тој је кући становао ђенерал, командант трупа нових области, оних трупа, које бране нашу источну границу од Козјака до Валандова и од којих зависи судбина Скопља. Ма колико да су војници, који су товарили, тај посао пажљиво и тихо радили, ипак се није могло избећи да се кроз тишину ноћи, која је владала, не осети да се ту нешто дешава. И у околини ђенералове куће почеше становници да се буде из сна, за који су синоћ веровали да га до зоре неће прекидати. Најпре на једној кућици па на другој, почеше на неосветљеним прозорима да се помичу завесе, затим овде и онде отшкринуше се лагано прозори и најзад, отворише се капиџици, иза којих почеше да извирују чупаве главе из сна разбуђених скопљанаца. Нико ии речи не говори, свако немо, престрављено, преплашено гледа како се товаре кола и упорно чека на капиџику да види крај овога посла. Када се натоварена кола испред ђенералове куће кретоше и капија се на кући опет затвори а светлосне линије на шалонама утрнуше; они што су вирили на капиџицима појавише се на улици и почеше, онако необучени, да се збирају у гомилице и шушкају поверљиво. — Ђенерал бега? — шапће један престрављено. — Не бега он! Зар командант ових трупа па да бега? Него уклања породицу и покућство. — Зар први он? — Е није него последњи! — Па још није издао ни наредбу за евакуацију болница и магацина! — примећује један који је синоћ био код „Зрињског“ и вратио се отуд кући убеђен да је евакуација болница и магацина најпреча брига у случају опасности. — Чекај прво да надлежни евакуишу себе! — Кад ђенерал даје сигнал за пожар, онда значи да кров већ гори. — Лађа тоне... лађа тоне! — узвикну са једнога полуотшкринутога прозора некакав пискав глас, вероватно онај који је ту реч бацио и данас по подне на станици и тај пискави глас продре кроз поноћну таму као совин врисак. И док ова гомилица престрављено шапће у дубокој тами под широком стрејом једне кућице, придружују јој се све нова и нова забринута лица. Кроз капиџике који везују авлије или преко ниских плотова и зидова, који их растављају, вест је почела да се шири дуж целе махале и почеше да се буде по кућама и они који у тврдоме сну нису ни чули до сад ништа. Почеше сад већ и поједини прозори да се осветљавају, почеше људи и да се облаче не могући понова да заспе, узнемирени овом новом бригом и, кад је зора сванула, цео је већ један кварт знао за новост и узбуђење, које је услед те новости у њему настало, пође да се шири дуж целога Скопља. Чим је мало јасније свануло, те се отворили капиџици и кафанице, цело је Скопље било на ногама и у грозничавом расположењу. Пријатељ је јурио пријатељу да се посаветује; жене, нарочито оне које су биле без мужева, потрчале су у родбину и у познаника да се пропитују. Једни су јурили у начелство, други у општину, трећи у команду. Нико више није питао за вести, никога више оне нису интересовале. Место питања о Русији и Румунији, место питања о борби која се води на Страцину, на уснама свих се јављало једно једино питање: — Је л’ истина да је ђенерал већ ноћас испратио своје ствари? Да узбуђење још више појача, просу се кроз варош и вест да ђенерал сутра ујутру првим возом шаље и породицу. Многи дућани већ тога дана нису отварани, многи који су имали кола већ су их натоварили и кренули пут Тетова, а око десет часова пре подне начелство је већ притисла светина тражећи пасоше. Ту, пред начелством, срели су се они који су још синоћ веровали да неће никад доћи потреба да се напушта Скопље и они који у то, и поред свих повољних вести, нису веровали. Ту су се развили живи разговори, објашњења, распитивања, међусобна саветовања па чак и препирке. Једни су се вајкали, други храбрили, једни веровали а други без вере и без одлуке ишли од гомиле, до гомиле да се распитују, да чују што, па да се одлуче тек. У једном углу, у тесној авлији начелства, објашњава један Скопљанац којим се путем може из Тетова сићи у Битољ; у другој гомили разговара се о томе да ли се у Приштини могу наћи станови; у трећој гомили вајка се онај виши чиновник што је јутрос требао да отпутује у Солун. — Ама кад ја слушам другог, па не одох јутрос. Да чекам наредбу за магацине и болнице, није него још нешто. Свако ће се прво сетити себе па онда магацина и болница. У другој гомилици узвикује један: — Зашто у иностранство код толике Србије? — Зато — одговара му други — што ту толику Србију брани ђенерал који своју породицу шаље у иностранство и то пре свих осталих грађана. И у трећој групи брани се један што иде у Солун, па вели: — Нећу да чујем коминике о борбама, нећу да чујем телеграме из иностранства, нећу да чујем ничије савете. Јуче је прошла Народна Банка за Солун и ја идем за Народном Банком. Ето ти! Што је више дан растао, расла је и ова гомила пред начелством а расло је и узбуђење у вароши. Пред подне већ почеше скопљански пајтони (фијакери) пуни ствари и жена с децом да слазе на жељезничку станицу и ако никакав воз у то доба није ишао ни на коју страну. Чекаће га ту на станици, чекаће вечерас, чекаће ноћас, чекаће и сутра ако треба. По подне је већ цело Скопље било спаковано, спремно за пут ма где, ма на коју страну. Варош је зарана, још с вечера опустила. Све се повукло у куће да тамо, у кругу своје породице, брине тешку бригу и одлучи се што ће и како ће. То је било суморно вече. Киша је зарана почела да топи земљу да се затим, преко ноћи, излије у великим количинама. Била је то последња ноћ коју су провели под својим кровом они несретници, који ће сутра у зору кренути у свет и не видети више свога крова данима, месецима, годинама... {{ЈВ-аутор| Бранислав Нушић|1938}} == Извор == * [https://distantreading.github.io/ELTeC/srp/SRP19201.html Деветсто петнаеста: Трагедија једног народа] [[Категорија:Бранислав Нушић]] [[Категорија:Деветсто петнаеста]] k6vdlhwwwpgdxw69xi3c4g39kpqsu6i 0 61655 147456 146680 2026-10-06T17:52:45Z Galicijac 19151 Наслов уврстио у редослед поглавља. 147456 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Деветсто петнаеста]] | | [[Деветсто петнаеста/Лађа тоне|Лађа тоне]] | [[Деветсто петнаеста/Један избеглички воз|Један избеглички воз]] | [[Деветсто петнаеста/Скопље пада|Скопље пада]] }} Тек што је превалила поноћ између 4. и 5. октобра, поче се будити град над којим је још почивала суморна и тешка ноћ. Овамо и онамо, један за другим, почињу на кућама да се осветљавају прозори сиромашном светлошћу петролејске лампе и на прозорима, застртим провидним завесама, да промичу ужурбане сенке. То су отац и мајка, који већ целу ноћ нису очи свели, избудили дечицу те се сад журно спремају; спремају се да напусте своју кућу и своје огњиште; спремају се да бегају. Сањива и неиспавана деца, узневерена лица, извлаче се из топлих постеља, где су под нежним материним бдењем сањала кућу од колача, реку од млека и планину од шећера. Она су несвесна тога да је то била последња мирна ноћ у њиховом невином животу и да сад већ улазе, да ступају у један догађај који ће у доцнијем животу са леденом језом препричавати, почињући увек причу са: „Ја сам преживео то!“ Њих слатки сан, од којега не могу да се растану те још на ногама дремају, зове да се опет врате под покривач, али их родитељи сурово дрмусају, буде их и казују им чудне речи: — Ајде, ајде, да путујемо, да идемо! — А куда ћемо, тата? А тата и не одговарајући, расејано лута погледом по својој скромној собици где је тако мирно, тако тихо промицао његов и његове породице живот; погледа у икону пред којом је мајка дечја још синоћ упалила жижак, те му се заврти суза у очима и он окреће главу да је не спази жена, да је не спазе деца. А деца, сад већ пробуђена, упорно настављају питања. — Куда ћемо путовати, тата? — Куда...? — одговори он гласом који му дрхће у грлу — далеко... много далеко... — Ајде, облачи ти децу, а ја да покупим мало ове прње! — прекида мајка разговор и он се свесрдно даје на посао. Неумешно, незграпно навлачи деци хаљинице, али се тиме бар забавља, не гледа по кући, не мисли на кућу, коју су он и жена двадесет година кућили и коју ће сад за један сат растурити и разорити. — Да л’ да понесем и коју кошуљу? — пита жена. — Понеси... немој.., где ћемо их? — А покривач за децу? — Понеси... немој... — Па шта да понесем? — Не знам... кад бих могао све, све, ал не може. Ко зна где ћемо... ко зна нећемо ли морати носити ствари на леђима а водимо децу!... — Ја не знам, ја не умем да одвојим. А и он не уме да је саветује, изгледа му свака ствар драга. И онај стари капут његов што виси на јексеру иза врата, који је правио преклане о слави, и дечија колица у углу иза фуруне, у којима су му сва деца редом уљуљкивана у прве снове и она стара кутија на орману, у којој су дечије играчке и оне старе књиге, које је он дугих зимских ноћи прелиставао и она икона на зиду, пред којом су се он и жена топло молили Богу, кад им је старије дете лежало од запалења, пред којом је мајка дечја свако вече пред легање учила децу крстити се и казивати „Оче наш!“ и пред којом је он сваке године секао славски колач. Све, све му је драго и столица и слика на зиду и лампа на столу и шамлица под столом; свака ситница и свака стварчица. Свака је стечена, свака купљена, свака има своју историју и своју прошлост. Треба се од сваке те стварчице растати као од нечега свога, нечега драгога и милога. Треба се растати од куће коју те стварчице све заједнички сачињавају. — Пожури... треба пожурити!... — шапће он, желећи да се све то што пре сврши, да што пре пође, да што пре напусти кућу у којој га је нешто већ почело гушити, онако као што родбина крај постеље онога што умире, од тренутка кад је већ извесно да мора умрети, жели да то што пре буде, да се самртник не мучи. — Пожури... треба пожурити! — Ево, ево, само још ово ћебе или... нека остане. Јесу ли готова деца? Чекај да угасимо кандило! — Угаси! — Хоћемо ли закључати кућу? — Закључати? Шта то вреди? Ал ако, закључај, дај ми! Хоћу да понесем кључ, хоћу да га носим са собом! — А Фиделица? — Фиделица? — учини он и сети се малога, љупкога кученцета, које је пре шест месеца измолио од једног пријатеља и којему се деца толико обрадовала. Фиделица је била друг дечји и пријатељ куће; навикли су се били на њу сви толико да је постала члан породице о коме су сви заједнички водили бригу. Ујутру је ускакала у дечји креветац и играла са њима, затим је пратила мајку на пијацу, у подне је пред вратима дочекивала оца кад се враћао кући а увече их је, све окупљене, подједнако забављала прилазећи од једнога ка другоме и, играјући са сваким свесрдно. — Фиделица? — понови он — Не знам, мора остати! — Фиделица! — заврискаше деца која не би хтела да се растану од свога друга. А верно кученце, које се, предосећајући трагедију од јутрос окуњено повукло под кревет, у одговор на дечје изјаве љубави поче тужно да арлуче. — Да, мора остати — одговара он суво а и њему стеже жалост грло — Је ли остало тамо у кујни што од синоћне вечере? Узми један тањир па скупи све што има од хране, па јој метни овде, пред врата. Ако може бар два три дана да се исхрани!... Тако, ту!... Е, ајде сад, прекрсти децу! Товаре се, полазе, он закључава врата па пошто је још једном бацио поглед по својој милој собици, поглед којим се родитељ растаје од детета пре но што ће ово покрити заклопац од мртвачкога сандука, полази... Још је два сата до зоре али ће и зора тешко успети да унесе светлости у мутну, јесењу ноћ. Киша је целу ноћ лила као из кабла а у то доба нешто попустила, те се кроз зраке бледе светлости, колико је ова продирала на улицу кроз осветљене прозоре, сагледале ситне иглице кише која косо промиче. Улицом већ промичу нејасне и тамне сенке, осветљујући прљаву калдрму и барице бедном светлошћу фењерчића, која још више заклања њихову силуету. Пред овим или оним вратима стоје кола са упаљеним фењером а коњи, покривени мокрим ћебадма, фрчу незадовољно и бије им из ноздрва бела маглица. Избудио се град и данас ће очајно хитати да се спасава, јер поред панике коју је догађај од прошле ноћи изазвао, јуче на подне се просуо глас да данас иду последњи возови у правцу Солуна и Косова, да ће се затим обуставити цео саобраћај да би се могла хитно пребацити француска војска на северо-источни фронт. С друге стране опет, шапутало се да су Бугари већ пресекли жељезничку пругу код Врање и тек што нису успели то исто да учине и код Струмице, те свет почео још од синоћ и целу ноћ да хита ка железничкој станици. Веровало се, биће можда ноћас каквих ванредних возова али и иначе, треба бити што раније на станици, јер ће навала бити ужасна па се треба борити за места у возу. И кад су дубоку ноћ пробили први наговештаји зоре, толико бар да се камен могао разликовати од баре, улице које воде ка станици на једанпут оживеше и почеше се све јасније назирати жалосне слике које је дотле крила ноћ. Улицом јуре кола претоварена дењцима и сандуцима, јуре смртоносним трком, не би ли стигла до поласка воза бар пет шест пута да оду до станице и да се врате. Са њихових точкова далеко прска каљава вода по лицима пролазника и по кућним зидовима а са њихових бокова жмири слаба светлост фењерчића блатом попрсканих и улепљених. Странама улица, покушавајући да се користе стрејама, иду тешким одом погрбљени носачи, носећи читаве товаре на леђима а за њима журе људи, жене, деца, носећи свако по неки свежањ, кутију или бошчу у руци. Промичу читаве породице забринута лица и све носе свој тежак товар бриге и бола и уз то нешто имања, колико је могло стати у оној кутији, кеси или бошчи коју је свако грчевито стегао узасе. За брижним оцевима и мајкама вуку се неиспавана, неумивена и на брзу руку обучена деца, коју су родитељи још за дубоке ноћи извукли из постеља. Спале им чарапице преко ципела, капа им натучена преко ушију, навучено им по два и три капутића једно на друго, обавијени им шалови и мараме око врата и деца грешна, не знајући шта их је снашло, вуку се плачући за родитељима који ни сами не знају шта ће их снаћи. Нико никог не здрави успут, нико никог не запиткује, сви су заузети подједнаком бригом и подједнаким болом, сви имају исти циљ, сви исту себичну тежњу да један пре другога стигне, да један пре другога заузме место. Ноћ се све више разређује и мутна светлост мочарнога јесењега дана осваја. Светиљке на прозорима кућа, које су домаћини већ напустили, погашене су; догорева још само по где који општински фењер са којега цуре млазеви кише. Под мутном дневном светлошћу која се тек развија, на станици се железничкој издваја из полумрака и све јасније обележава бедна и жалосна слика. На станичном перону лежи читав логор породица које још од синоћ и ноћас чекају ту. Усред воде, која је поплавила угибе и удолице, диже се гомила ствари и покућства, сандука и куфера, дењкова и бошча, корапа и џакова. То све набацано, све претрпано, као да је за време пожара извлачено и бацано на улицу. У тим гомилама, као у рововима, шћућуриле се кукавне породице прокисле до коже, деца покривена преко главе старим џаковима, мајка са одојчетом на грудима увијена у ћебе и старица огрнута јорганом под којим дрхће. Са сваког парчета њиховог одела цури киша, хаљине им се улепиле за тело а блато их засуло до колена те изгледају као бродоломници које су мало час спасли и извукли из мора на обалу. Тако ова гомилица овде, тако и она тамо, тако и трећа и четврта, а све нове и нове придолазе од ране зоре и већ се гуши перон од навале бегунаца. Воз још није на станици и железнички чиновници, који неколико дана и неколико ноћи нису ради одмора наслонили главу ни на свој канцеларијски сто, промичу лево и десно, прескачући ствари и свет, који је већ притиснуо сваку стопу на перону. — Склони се, макни, овде није слободно! — виче гомили станични жандарм али тоном који казује да виче само из навике и сам уверен да га нико неће послушати. Бегунци који придолазе, са муком се пробијају кроз гомиле које су још синоћ поселе станицу и, где мало простора нађу, спуштају ствари и око њих се прибирају, распитујући оне који су раније ту, да л’ знају што поузданије о возу. А оне гомилице које се прибрале под каквом стрејом, дрветом или под којим другим заклоном, воде живе разговоре. Једна се жена вајка да јој је муж отишао службеним послом у Ниш и сад, услед прекида возова, остао тамо а она не зна без њега на коју ће страну с децом; друга казује како је стару мајку оставила у једну турску кућу; добар, вели, неки турчин, дао јој је реч да ће се бринути о њој као о својој рођеној мајци; трећа се жали како јој је сестра остала, болно јој дете, па остала а у кући нема до за један дан хране. Људи сакупљени у групе, објашњавају се о ажији српских новчаница у Солуну, о акцији Француза на јужноме фронту, о путу који преко Тетова води на Кичево и Битољ, о томе како би власт требала да се постара за мало реда при евакуацији и препричавају разне новости кроз које још и у овоме очајноме часу провејава вера. — Шта ћете у Солун, по Богу брате, само да трошите новац? — узвикује у једној гомилици професор чији се горњи капут усукао од кише а под набијеном суром шајкачом на очи изгледа као цивилни жандарм. — Зато, што ми је ту, под носем! — одговара му дежмекасти лиферант који грчевито стеже под мишком куферче, вероватно пуно новца на који је он већ израчунао ажију на солунској пијаци. — Па до Приштине, брате, нема ни неколико корака а ова опасност не може да траје дуго. Дан, два, па... — Како дан два? — прекида га неповерљиво лиферант. — Тако! — тврди убеђено професор — Скопље неће ни пасти. Водиће се борбе пред самим Скопљем, ено онде, видиш онде, — и професор показа на газибабску узвишицу која пресеца скопско поље са северне стране, иза које избија кумановски друм — онде и ни корака даље. Треба се склонити само док та опасност прође. — Ех, да је тако, не би се ја ни склањао! — маше главом лиферант подвлачећи сумњу у професорове речи. — Треба се склонити, треба због породице. Али, привремено; тако, до Приштине, да се човек може одмах вратити кући. — Дај Боже! — врти и даље главом лиферант. У том, на један мах узавре гомила жагором и наста жив покрет на све стране, као кад мравињак згазиш ногом, те потисну и раздвоји ова два говорника. Као море кад у један мах зањиха своје воде, тако светина поче да се љуља и њиха, нагињући унапред, као једна и једноставна маса. Они који су седели на земљи дигоше се, они који су били у задњим редовима навреше да се пробију; настаде плач деце, псовка жена и свађа људи. Настаде гажење, гурање, прескакање, све би хтело да се пробије у прве редове до шина, јер ено га оздо иде воз који ће примити и понети све ове несретне бегунце. А кад воз стаде испред ове масе, настаде очајна и страшна гужва. Видиш само једну црну масу како се повија, видиш уздигнуте песнице које прете, видиш децу изнету изнад глава да их не би гомила погушила и видиш људе, пењу се и на точкове и на кровове вагона и на ланце којима су вагони везани међу собом и чујеш само дреку и узвике: „Не гази се!“ „Чекај, де си наврео!“ „Пролази, пролази!“ „Не гурај!“ „Јаој по Богу угушисте ме!“ и разне друге узвике и преклињања и јауке. А професор са суром шајкачом још лови свога саговорника лиферанта, хтео би да му објасни како је сасвим излишно ићи у Солун. — Остави ти мене! — отреса га се онај, јер крајње је време да дочепа место у возу. Испустивши њега, професор прилази оном вишем чиновнику, кога је светина и иначе пре два дана омела те није отишао у Солун и поче њему објашњавати како у Солун не треба ни ићи, довољно је склонити се до Приштине. По професоровом плану, за који он тврди да је из поузданога извора, моравска дивизија са тимочког фронта хитно ће кренути и од Врање, по цену највећих жртава, пробити у прешевско-кумановски басен те напасти непријатеља с бока. Французи се хитно концентришу код Криволака и Грацкога, станице испод Велеса, како би оздо, брегалничком долином, затворили скопску равницу и осујетили дејство бугарске војске која напредује јужним делом Овчега Поља, преко Штипа, са задаћом да пресече нашу везу са Французима и потпомогне непријатељску акцију на Пчињи. Трупе нових области, које се нагло довлаче са албанске границе, имале би задаћу да онемогуће сваку везу бугарске војске која оперише од Ћустендила и Криве Паланке и оне војске која је у Овче Поље избила преко Царевог Села. То би учинило да бугарска војска промени правац надирања ка Страцину, да не би изгубила везу са овчепољским фронтом, те место Страцина и Куманова, она би се вероватно спустила на југ, преко Црнога Врха и Злетова. Тада би се негде испод Скопља, вероватно на Пчињи, све до њенога утока, развила велика и одлучна борба са нашим фронтом окренутим истоку, на коме би Моравска Дивизија чинила лево, Французи десно крило а трупе нових области центар. И док је професор то објашњавао са пуно убеђења, забадо штап у раскаљужену земљу од кише да објасни положаје, забадо прстом у станични зид показујући где би се која војска налазила; дотле се виши чиновник иронично смешио показујући очима на вагоне на које је свет нагрнуо али у које се, пре свих осталих, баш виши официри команде трупа нових области и дивизије, они што треба да држе центар у будућој великој борби, очајно боре да утуре своје породице. И одиста, тамо пред вагонима настала је већ била очајна, дивља и одвратна слика. Док су бедне, прокисле и промрзле породице, које су целе ноћи прележале на станици не би ли добиле ред да уђу у вагоне, тискале се да своје стечено право постигну; док су незаштићене жене и мала деца врискала у оној гужви и гомили, док су рањеници и болесници кисли молећи да их пусте у вагон, дотле су официри — они што треба да држе центар у будућој великој борби — још од поноћи извели војнике са пушкама у руци и заузели вагоне још док ови нису били ни дотерани на станицу. Војници су, разуме се, држећи се тачно наредаба, грубо гурали и одбијали сваког ко би само пришао вагону који су њихове старешине резервисале за своје госпође и свастике, за њихове тетке и стрине, за рођаке и пријатељице. Све те госпође међутим, нити су се будиле рано, нити су се журиле узбуђено, знајући да је њихово место обезбеђено и да бесправна гомила бегунаца, болесника и несретних породица које су целе ноћи кисле на станици, морају ћутати пред силом. Видео сам једну грубу и ружну слику. Прилази вагону једна госпа у дубокој црнини, носећи тугу као једино имање које је спасла. Њој је тек јуче стигао глас да јој је на северном фронту погинуо син. Она нема снаге да се гура, снагу јој је бол испио, она прилази мирно, скромно, погружено вагону, уверена ваљда да ће јој саучешће отворити пут. Можда би тако и било да канцеларијски официр, који је командовао вагоном као неким утврђеним и поседнутим положајем, није сматрао свакога ко се томе вагону приближи за непријатеља. Војник је грубо одгурнуо несретну матер а официр то одобравао погледом који је јасно казивао: — Шта си ти, ко си ти? Мати? Нама не требају мајке, требају нам само деца њихова, да гину тамо. Родили сте и то је све што сте могли учинити и сад још можете плакати. То вам нико не брани! Поступак војника или управо његова старешине, изазва у гомили света одвратност и гунђање али то није ништа омело старешину да према другој породици буде грубљи, према трећој још грубљи. За то време стизале су и улазиле у тај обезбеђени вагон, привилегисане госпође, свеже и тоалетиране, јер су безбрижно провеле ноћ у топлој соби. Један ће посилни лупати на врата кад буде време да се буде, донети свеже воде за умивање, очистити ципеле и однети ствари на станицу; други ће им војник силом оружја задржати место у вагону на које они што су без оружја немају право. Госпође стижу са својим пријатељицама, са својим служавкама и са служавкиним пријатељицама и све то улази мирно у вагон, улази и седа на обезбеђена места а све остало и даље дрежди пред вагонима на киши. Узбуђен овом грубошћу, сиђе из истога вагона један американац, коме извесно није ни било намењено место тамо али којега је официр пропустио не знајући коју ли ће страну државу увредити ако и према њему поступи онако, како поступа према мајкама чија су деца на положајима. Не говорећи ни речи, не обзирући се ни на кога, овај странац прође кроз гомилу и приближи се оној госпи у црнини. Он је кроз вагонски прозор видео шта је било, он је опазио да је на лицу оне жене оцртан дубок неки бол и у његовој се племенитој души пробудио осећај саучешћа, тако својствен образованоме човеку. Он не рече ни реч жени, он јој само пружи руку, поведе је кроз гомилу и уведе је у вагон, при чему су га пратили благодарни погледи целе гомиле која се мало час гнушала. Тако је било код једнога вагона, код другога је било друкче а код трећега друкче. Тамо су опет друге власти поселе бусију. Ако и продреш у вагон, ти затечеш пред вратима свакога купеа по једнога жандарма који грубо узвикује: „Овамо не може. Овде је архива!“ или „Овде је благајна та и та!“ или „Овде су новчане књиге!“ Ако сачекаш мало у вагонском ходнику видећеш како, уз мали свежањ неких аката, које дотични господин носи у руци, улазе у купе као новчане књиге опет разне даме, жене, и њине пријатељице. Има ту обезбеђених купеа где ће господа моћи на тенане и ручати и попити по чашу вина, што су они брижљиво и спремили, па ће моћи и проспавати после ручка а, ако буде време дуго, одиграти и по коју партију клабријаса или што друго мање наивно. Дотле ће гомила, која нема на разположењу ни војника ни жандара, гомила оних међу којима има и српских рањеника, мрзнути и киснути цео боговетни дан на отвореним вагонима. А ти су отворени вагони изгледали као тешки товари беде и невоље. На тим су вагонима нагомилани дењкови, сандуци, шпорети, чункови, столице са изврнутим ногама у поље, бошче, куфери, корпе и већ све могуће ствари и свих могућих облика. Све то сручено и бачено без реда једно на друго, представља читаво брдо на вагону. Измеђ свих тих ствари вире главе дечје, покриле се сукњама преко главе жене, по где ко раширио кишобран а по где ко набио себи сто на главу да га штити од кише. Једни стоје, пошто су нашли једва толико места да могу увући ноге измеђ ствари, други полегли по дењковима, трећи седе на стварима или на ивици вагона са обешеним ногама напоље. На истим шинама била су једновремено два воза и оба тако натоварена. Ови су се возови сучељавали и кад буду кренули, они ће поћи разним правцима, један доле Солуну а други горе, Приштини. Последњи вагон првога и последњи вагон другога воза, додиривали су се тако да се у ствари није ни знало који су то вагони код којих се деле две тако различне судбине. Они у колима која слазе у Солун, после неколико сати путовања, избећи ће и мраз и глад и патње; они у колима која иду у Митровицу, полазе на тежак пут страдања и искушења. Они ће месецима патити и злопатити, они ће месецима лутати по снежним планинама, гоњени, убивани, без крова и без хлеба, без заштите и без потпоре. Док ће се они први грејати на сунцу, на топлим морским обалама, ови ће умирати од глади и студи на снежним планинама; док ће они већ на првоме кораку, и ако и сами оптерећени бригом, наћи себи мира, дотле ће ови други под теретом брига потуцати се дуго и дуго кроз невоље и опасности. И шта је то што у овоме тренутку, пре но што возови крену, сем једнога метра растојања између два вагона, двоји те две судбине? Шта је то што је оне тамо определило да пођу једним возом а ове овамо другим? Да ли би се могло претпоставити да су они тамо опасност боље уочили или су малодушнији, потегли далеко испред опасности? Да ли би се могло претпоставити да су се ови овамо руководили вером и надом те не хтели напуштати своје рођено тле или себичношћу, са које нису хтели да се удаље сувише далеко од својих имања и своје куће? Биће ипак ни једно ни друго, изгледа да је случај био немилостиви судија у опредељивању судбине. Овај је сео у овај вагон зато што је ту нашао место; онај је сео у онај вагон зато што је тамо затекао познанике с којима му је лакше путовати и на путу се помоћи међу собом. Нити је онај први питао где ће га тај вагон одвести, нити овај други. Било их је и који су свесно променили намеру, несвесни у томе тренутку да мењају и судбину своју. Онај виши чиновник, кога су прекјуче омели те није јуче отишао у Солун, данас је био и спреман и решен да пође и у последњем тренутку, попустио је под убедљивим разлозима професора у сурој шајкачи и сео је на митровачки воз. Када сам га, много доцније, срео у планини, где спава на ледини крај једне сиромашне ватре, тешко ми се вајкао: — Ама лепо сам ја пошао за својом памећу, ал тако, кад ја хоћу да слушам стратегијски план! И то од кога, од професора! Већ сам био метнуо ногу на степеник солунске жељезнице — и камо да сам се попео, куд би ми данас био крај — ал он ме окупио, те ова дивизија иде одовуд, те лево крило иде одонуд, те на Овчем Пољу ће се тући одлучна битка. Е, па дедер сад, не уби га! И бар да ми је да га сретнем где год да ми објасни ако зна какав нови план; да ми каже, по том плану, где могу добити хлеба, где преноћишта. Само то да ми каже! Тако и једна жена, сиротица, са двоје деце на рукама, била се већ сместила у последњи вагон воза који ће поћи у Митровицу и за време, док су још возови стајали, повела разговор са познаницом, која седи на једноме дењку у последњем вагону воза који ће кренути у Солун. — Немаш чим да покријеш децу? — пита жена са солунског воза. — Немам. Не знам шта ми би, пошла сам као без главе. Синоћ нисам ни мислила да бегам а јутрос окупише комшике, а ја, нит понесо што, нит затвори кућу, него тако... узех децу па ајде! — одговара жена са митровичког воза. — Па како ћеш? Видиш како сипи киша, искиснуће деца до голе душе. — Кад би имала што? — вајка се мајка па погледа око себе — Кад би имала... кад би ми ти дала то поњавче? — И мени је, боме, то сва сиротиња што сам је понела. Знаш како је... није да жалим. — А ваљда ће и престати киша, испадала се ноћас! — теши се мајка погледајући очајно у мутно небо. — Па и неће, видиш како је мутно, цео дан ће тако. Него... што не пређеш овамо. Ево има овде мало места па да заједно погледамо децу. — Па не знам, овде сам прво нашла места. А готово и нема где, згрчила се деца измеђ ствари. — Пређи, овде има повише места, а ту је и поњавче, па ћемо заједно. — Па да пређем! И диже се жена са митровичког воза па, не слазећи са вагона, додаде оној са солунског воза најпре једну бошчу, па онда једно па друго дете а затим и сама узе прескакати ограду вагонску и, прихватајући опружене руке своје пријатељице, прелазити преко оних ланаца и гвоздених табла што одбијају сударе вагона. Тога часа и том одлуком, која је потекла само потребом да поњавицом заштити децу од кише, ова мајка им је у ствари, несвесно, спасла живот. Место на топле обале где ју је одвео вагон у који је сад ускочила, вагон у коме је била одвео би је у албанске планине где би деци својој ископала гроб. Још мало нереда, још мало гурања и још мало ларме и два воза скоро једновремено кретоше, један на север а други на југ и одведоше бегунце да их предаду у загрљај двема разноликим судбинама. Био је већ увелико свануо дан кад сам се по одласку ових возова, враћао у варош. Свет је још једнако куљао ка станици а фијакери се утркивали пуни ствари. Киша је још непрестано промицала. Скопље је имало тужан и суморан изглед и осећала се нека тешка, загушљива тишина у њему. И ако већ дан, радње затворене, кафане пусте, на напуштеним кућама затворена врата а на прозорима спуштене завесе. Из по гдекоје само куће чује се тужно арлукање пса, којега су избегли заборавили у затвореној соби, и који арлуче своју последњу, злослуту песму... {{ЈВ-аутор| Бранислав Нушић|1938}} == Извор == * [https://distantreading.github.io/ELTeC/srp/SRP19201.html Деветсто петнаеста: Трагедија једног народа] [[Категорија:Бранислав Нушић]] [[Категорија:Деветсто петнаеста]] gun06im13o9pmcr0bf3n4qoa7beaj0m 0 61656 147457 146681 2026-10-06T17:53:13Z Galicijac 19151 Наслов уврстио у редослед поглавља. 147457 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Деветсто петнаеста]] | | [[Деветсто петнаеста/Један избеглички воз|Један избеглички воз]] | [[Деветсто петнаеста/Скопље пада|Скопље пада]] | [[Деветсто петнаеста/Збег|Збег]] }} Дуги низ кола стоји од јутрос пред свима надлештвима. Волови, ослобођени јарма мирно преживају а жандарми и државни служитељи хитно товаре сандуке у којима су архиве и новчане књиге. Из дворишта и ходника надлештава, где се још једнако пакује, чује се лупа чекића који закива сандуке и осорне наредбе старешина и псовке жандарма. На тим зградама, у којима су надлештва, пуше се оџаци густим, црним димом. То се од јутрос рано у пећима спаљују поверљива акта и део архива који се неће понети. Нико од јутрос више и не крије озбиљност ситуације. Већ два дана воде се очајне борбе на Страцину и гласови, који отуда стижу, предвиђају напуштање и тога положаја. Из Скопља је послат тамо и последњи војник а сад се већ збира и варошка жандармерија да се пошље у бојне редове. Када сам тога јутра са два пријатеља отишао начелнику, да се још једном распитамо о ситуацији пре но што одлучимо шта ћемо, затекли смо га бледа и узбуђена са телефонском слушалицом у руци. — Шта треба радити? — запитали смо га. — Треба ићи, уклонити се! — одговори начелник који је тога тренутка прекинуо разговор са Кумановом. — Зар... — заустисмо сва тројица, да запитамо још нешто. — Наши чине последње напоре, али — прекиде нас начелник још увек узбуђен и под утиском неповољних вести које му је телефон казао — Куманово је већ евакуисано и власти га напуштају. Ево, сад је стигла наредба и сву варошку жандармерију, све до последњега човека да испратимо на фронт. Од овога тренутка власти су већ немоћне ма што да изврше и ма што да спрече. Зато, крећите. Немате шта више да чекате. — Напоље се понова говори о доласку Француза? — Дај Боже нека дођу, лако ћемо се вратити. — Дакле и власти ће да напуштају? — Од тренутка кад постану немоћне. У осталом, немају ни власти шта више да чекају; да се збрину још о овом заосталом становништву, да помогну евакуацију у колико могу, да спасу архиве, па да крећу. — Кад? — Разуме се, у последњем тренутку. То може бити још и сутра. Све зависи од ситуације на бојишту! Одлазак жандармерије из вароши задао нам је нарочиту бригу. Ситуација је била озбиљнија но што се могло и мислити. Нижи турски и арнаутски елеменат, онај из забачених кућерака и уџерица на периферији Скопља, који је разуздан за време Турака, навикао да буде повлађиван при пљачкању и отимању, и заштићаван од власти при вршењу насиља, остао је од ослобођења без икакве зараде а раду се није умео ни хтео прилагодити. Тај је елеменат, разуме се, жалио за „старим добрим временом“ и како је многобројан, могао је у тренутку расула и безвлашћа, које је претило да се зацари у Скопљу, појавити се из својих јазбина као звер за време глади. Та је могућност имала у толико више услова, што је до скора у Скопљу био некакав турски консул, који је сматрао за своју родољубиву дужност да распаљује нижу масу мухамеданску противу српскога режима и обећава му како ће му Бугари, једини пријатељи Турака на Балкану, донети праву слободу. Тај је занешењак чак покушавао да на земљишту Српске Краљевине образује разбојничке банде, рекрутоване из мухамеданских беспослених фанатика и бугарских комитаџија које би тога ради бугарска влада упућивала у Маћедонију. Ухваћен на томе послу, он је протеран од српских власти још пре но што је Србија била у непријатељству са Турском. Тако пустоловска радња овога занешењака код трезвенијих и угледнијих муслимана није могла наћи одобравања ни одзива али код онога елемента, који једино у нераду може себи наћи услова за живот, врло вероватно. Све те околности, у моменту када пада Страцин а нагло се бега из Куманова, биле су и сувише довољне да нас забрину. Већ вечерашње вече и ноћ, кад оде жандармерија из Скопља, биће вече и ноћ безвлашћа или са властима које нису моћне ништа извести, ништа спречити. Међутим толико је већ кућа које су домаћини напустили и које нико не чува. Таква ситуација морала је забринути и власти и већ пред подне, сазван је хитан збор у начелству ради саветовања. Било нас је око педесетак, сви забринута лица, сви суморна погледа. Ћутећи смо се здравили међу собом, ћутећи смо заузимали места у малим одајама начелниковим, по којима се убрзо поче да креће густ облак дима, јер се уопште ових дана у много већој количини и много нервозније пушило. Из тога дима издиже се најпре висока и коштуњава фигура инспектора полиције: — Господо! — поче он — Ја и господин начелник, сматрали смо за дужност, да вас у овако једном озбиљном часу, позовемо на договор. Његов је глас задрхтао и у нама свима задрхта нешто у души, вероватно кад помену „озбиљан час“ који смо сви осећали али који је осећај свако у себи угушивао. Сви смо тај час већ предосећали, сви смо га очигледно догледали, сви смо знали да је ту, па ипак је свак у себи овог тренутка помислио: „Дакле ево га, онај озбиљан час је ту, пред нама је!“ Исто као код самртника, кад сви знамо да ће умрети, сви смо измирени с тим и чинимо чак и припреме за његову сахрану, па ипак кад онај, који га је чувао, изађе из његове собе и рекне: „Издише, свршава!“ — а нас то жацне и ужасне нас. На збору је био и сам дивизијар, који је допунио говор инспекторов изјавом, да је и последњи војник послат на фронт те да се на војну власт не може тако исто рачунати као и на цивилну. Збор, који је првобитно требао да решава питање о евакуацији становништва, забрину се искључиво бригом о ситуацији у вароши, о одржању реда и чувању имовине све до онога тренутка док непријатељ не уђе у варош. — Дајте оружје нама грађанима, ми ћемо чувати варош! — рече неко и управи те речи дивизијару. — Даћу вам! — одговори овај и сав даљи разговор обрну се на питање о начину како да се из грађана организује чување реда и поретка у вароши. Паде предлог да се организује грађанска гарда и дивизијар обећа две стотине пушака и потребан број муниције и изабра се одбор од пет лица коме се повери организација те гарде. Очас се просу глас о томе и поче пред начелством да се збира младеж којој је импоновала опасност и старији грађани, коју су умели да процене значај те опасности. Донете су пушке и раздељене, одређене четице и именоване им старешине; варош подељена на квартове и свакој четици додељен по један; показано појединима, који су тад први пут узели пушку у руке како се пуни и како пуца, одређена свима четицама једна централа где ће увраћати с времена на време и издате све остале наредбе о дужностима које су се дале предвидети. Кад је ноћ већ пала, две стотине младића и деце под оружјем, крстарило је кроз варош и бдило на напуштеном имовином и над поспалим становништвом. Пред поноћ, обесио сам и сам пушку о раме и, праћен неколицином оружаних младића, пошао сам да, у име одбора који је управљао овом организацијом, обиђем страже. Обхрван великим болом који ме је баш тих дана задесио, ишао сам лагано, мирно, ногу пред ногу, осветљавајући цигаретом калдрму да бих могао мимоићи силне баре и каљуге што их је киша, која још лије, разлила по сокацима. Ноћ густа, као да је засводила оне тесне уличице те изгледа ти да пролазиш кроз неке подземне лагуме. И бат корака и реч одјекује као кроз празнину неку и изазива ти студену нелагодност у души. Ишли смо ћутећки, док се гомилици нашој не придружи и пође у корак уз мене једна тамна фигура под сурим шињелом и са пушком о рамену. Када примети моју обазривост, слика ми приђе и шану: — Ја сам, господине, Новица! Био је то општински ноћни стражар Новица, који је ту службу добио као награду и признање за некадање четовање у Маћедонији. Стари четник, којега сам ја познавао из доба његових јуначких подвига, када се крвавило по горама и планинама македонским, остао је још под пушком у Скопљу, јер га саката од силних рана које је некада стекао, нико није у војску звао, ни у моменту кад је на фронт потерано све што пушку може понети. Понудио сам га цигаретом, примио је благодарно и пратио ме ћутећи као да би да ме не узнемири у мојим тешким мислима. Једва, кад је већ допушио цигарету, што рече забринуто и шапћући: — Шта је ово, господине? — Ето, видиш,Новице! — одговорих му исто тако. — Видим! — учини он и зањиха главом, па онда поћута дуже као размишљајући, те настави — Ама лепо рекох ја: није свршено, а они мени: свршено је, Новице. Веле: нема више пушке, нема планине, него гледај да савијеш главу под кров. Остави пушку па гледај да уђеш у ред ка и сви други. Нађи, веле, себи кров, ожени се, одомаћи се, јер треба да се одмориш, треба да се понегујеш. — И послушао си их? — Послушао дабоме! Пушку предао властима, добио службицу, оженио се... — Па ако, Новице, ти си твоје учинио! — Јесам! Ал, видиш да није све готово... Видиш да се опет мора у планину... Само, онда је било друго, имао сам само себе а сад... фамилија... имам и сина. — Па знаш како је. Ја не верујем ал, ако баш дође до чега, склони се! Тамо где пођемо ми, пођи и ти с дететом. Склони се за време... — Нећу да се склањам. Крв ме везује за ову земљу. Нисам се склањао испред турских батаљона и топова толике године. — Ал ако дође непријатељ? — Доћи ће, ал што ће, шта може? Освојиће вароши и села и поља. Планину не може, тамо ћу ја! Нисам му одговорио и он је ућутао. Ишли смо и даље лагано а кроз глуву ноћ, која је лежала на мртвој вароши, чуо се из неког далеког сокака одмерен бат патроле. То оружана деца из грађанске гарде бдију над успаваним грађанима. Сутрашња зора доводи у Скопље нове бегунце из Куманова који доносе и вест да је Страцин пао и да су наши одступили ка Младоме Нагоричану. И ови нови бегунци журе ка железничкој станици која је још увек преплављена светом. Јутрос је отишао један препун воз до Приштине и рекоше биће до подне још један до Феризовића. Пред подне стиже станици наредба да спреми нарочити воз у који ће се сместити команда трупа и шеф станице комбинова воз из једног ресторан вагона, који ће служити за канцеларије те команде и једног вагона прве класе. Све остале неборачке команде добиле су наређење да се селе у Приштину и Митровицу. Већ је и пошта затворила своје канцеларије и још само телеграф куцаће до последњега часа али и то неће дуго трајати. Тог дана по подне већ је команда трупа управу над Скопљем поверила Војној Станици и управник Војне Станице, стари београдски полицајац, предузе одмах све мере за одржање реда, користећи се грађанском гардом као својим органом. По подне стиже глас да је пало и Младо Нагоричане и да су власти напустиле Куманово и запалиле магацине са храном. Пад је Куманова неминован још за који сат. Команда Трупа већ пред вече напушта своје канцеларије у вароши и сели се у воз на железничкој станици. Јутрос, седмога октобра, отишао је последњи воз пут Косова и тај су у качаничкоме кланцу напали Арнаути пушчаном паљбом из заседе. Воз се морао зауставити и неколико младих људи са једним полицијским писаром на челу, сишли су и прихватили борбу да би одбранили несретне избегличке породице које су, на отвореним вагонима, биле изложене пушчаној паљби арнаутских разбојника. Полицијски је писар у у тој борби јуначки погинуо али је успео да са неколико младића разјури разбојнике и ослободи жене и децу крваве погибије. После читавога сата борбе, воз је кренуо ка Феризовићу носећи собом тело честитога младога писара и четири везана разбојника које су младићи живе похватали. Многи бегунци, који тим последњим возом нису стигли или успели поћи, кренули су пешке друмом који води кроз качанички кланац ка Косову а многи су туда и колима кренули. И те су бегунце дочекивали Арнаути пушкама из заседе, те ту већ падају прве жртве несретних избеглица које ће се затим множити и низати дуго и дуго по знаним и незнаним кланцима и дубравама, које је овај несретни народ засејао својим гробовима. Гласови о нападима у качаничкоме кланцу допрли су и овамо у Скопље, те оно што је још заостало у њему забринуто се пита: где ће и како ће? Остао је још једини слободан пут ка Тетову и све што је заостало у Скопљу, крете тим путем. Са кумановских положаја већ стижу вести да су Бугари одмах по заузећу вароши кренули даље, ка Скопљу. Српска се војска повукла до оних положаја, до којих је, по освојењу Куманова допрла пре три године, октобра месеца и где је Скопље изаслало депутацију која је Престолонаследнику Александру понудила предају града. Скопље већ броји последње дане слободе. Кад буде онај воз са железничке станице, из којега се сад руководе борбе, кренуо — на скопљанскоме се граду неће више вити српска тробојка и Скопље ће почети свој први дан новога робовања. Али, тај воз још не креће и ако пред њим стоји машина која је стално под паром да би наредбу о покрету могла одмах извршити. У томе возу, у коме ће се пуних месец дана затим решавати судбина читавог једнога народа и одигравати најочајнији део његове историје, пре но што је кренуо из Скопља имала је да се деси једна врло важна и задоцнела промена. Пред само вече, седмога октобра, дојурио је смртоносном брзином један аутомобил косовским друмом, који избија из качаничкога кланца и донео је собом ђенерала Петра Бојовића ослободиоца Скопља. Ђенерал Поповић смењен је и кренуо је одмах за осталим избеглицама у Призрен. Ова је смена и сувише доцкан дошла да би ма шта изменила у судбини Скопља, која је сад већ одређена и неизмењива и која ће се сутра или прекосутра преломити. Зору осмога октобра пробудила је пуцњава са фронта, који је сад већ био само неколико километара изнад Скопља, те се по где кад чула паљба која је допирала отуд, где су данас патроле водиле местимичну борбу. Пред капијицама и капиџицима престрављене жене сабиле се у гомиле и немо ћутећи, погледају се и ослухују. И пролазници застају, ослухују па одлазе даље, не говорећи ни речи. У кући, где болесник лежи, наступа један тренутак кад сви они који су сакупљени, почну да иду на прсте, да шапћу међу собом или да ћутећки и споразумевајући се погледом врше послове. То је онај тренутак, после последњег лекарског прегледа, кад овај место сваког одговора забринутој породици, само слеже раменима и немо одлази из куће. Данас и сутра до подне колико је још било слободно Скопље, личило је на те дане. Тишина, пуста, нема, суморна, загушљива тишина. Све радње закатанчене и спуштени на њих дебели капци, само што пред вече још трговци хитно преносе из дућана еспап својим кућама. Кафане пусте и затворене, само још по где која турска, горе у махали, али нико ни у њу не увраћа. Све се повукло у куће. На улици нема промета, нема покрета, нема живота; не говори се гласно, не зауставља пријатељ пријатеља да га упита о новостима, већ пролази немо, један мимо другог, измењујући место поздрава погледе и наставља сваки даље пут за својом бригом. На свакој другој кући спуштене завесе и затворена врата; има читавих уличица пустих и празних, једва ако из по где које куће ко изађе или уђе или какав пас што упорно дрежди и арлуче пред својим затвореним вратима верујући да ће се газда вратити. Кроз мртве и забачене улице чује се само бат коњске копите, која креше о камен у калдрми и разлеже се из пусте улице. То какав коњаник јури с положаја да донесе вест команди у возу или од ње одлази на положаје да однесе наредбе. На застртим прозорима задрхће мало завеса и крене се у страну, те отуд једно око гвирне на улицу да види из чије ли је војске тај пролазник. У дну улице тамо, жена са дечицом, обазирући се на све стране, преноси свој иметак, ћилим, јоргане и сандучић, да склони код добрих људи, код Турака. Кроз улице пролазе још и мале групе оружаних људи, разнога изгледа, разнолика одела; бледи и недорасли младићи, који су преко зимскога капута опасали фишеклију и људи препланула лица, у гунчету и чакширама. Од јутрос је стигао из Велеса и Војвода Бабунски са својим људима, те да би се што поузданије одржала безбедност у вароши, он је узео десну а грађанска гарда леву обалу Вардара, где ови младићи патролирајући кроз варош, одржавају везу са нашом војском код села Маџарева. Праћен једним господином, кроз пусте улице промиче на маломе коњићу чудан један јахач. То је бледа, мршава дама, дубоких и паметних очију, то је племенита енглескиња Леди Пеџет, која се решила да остане у Скопљу, те прибрала све заостале рањенике у своју болницу а сад узјахала коња и пролази кроз забачене периферијске улице не би ли својим присуством охрабрила онај сиромашни свет, који није имао начина ни могућности да избегне судбину која га очекује. Живота још има само на двема крајњим тачкама вароши, југозападно под Водном и североисточно на Гази-Баби. Тамо где води кумановски пут, на Гази-Баби изнад Скопља, од ране зоре војници и заробљеници живо утврђују положаје, са којих ће српска војска покушати још једном и последњи пут да брани Скопље. Овде, испод Водна, на железничкој станици, још увек увраћају избеглице и жудно погледају и распитују хоће ли ма где, ма кад, ма у ком правцу поћи какав воз и ако рођеним очима виде да на шинама нема више ни вагона ни машина, сем два вагона у којима је Команда Трупа. Ту, око тих вагона и пред њима, пуно је виших и нижих официра у ратној опреми. Они сваки час улазе и излазе из вагона, шетају испред њих или, у малим гомилицама, воде тихе и поверљиве разговоре. Час би по где ко од њих хитно изашао из вагона, призвао посилнога, који је држао коња, бацио се коњу у седло и одјурио у варош; други опет, на блатњавоме и прокисломе коњу, из чијих се мокрих слабина пуши зној, дојурио вероватно отуд са положаја, закачио дизгине за станичну ограду и хитно одјурио вагону у коме је Команда. Кад је наступила ноћ, главница наше војске повукла се са положаја, на којима се налазила јуче на свршетку дана, те заузела нове на Гази-Баби, над самим Скопљем. То је била ноћ између осмога и деветога октобра а у зору деветога, становништво је скопљанско већ догледало наше трупе на Гази-Баби и сад је већ јасно знало да је ово последњи дан борбе и да је већ одлучена судбина Скопља. Киша је лила ту целу ноћ и од јутрос још није престала. Небом се журно гоне прљави поцепани облаци; на врховима Водна прибрало се бело маглино перје, од којега ветар откида прамен по прамен и носа га сивом пучином. Вардар нарастао блатњавом водом, коју су снеле кише, те шуми и дере преливајући обале. Већ неки тежак, загушљив ваздух, легао над Скопљем и прожима ти душу. Већ се осећа студен загрљај судбине, као оно језа што предходи грозници. Грађанство се потпуно повукло у своје куће и замандаљило врата изнутра а застрло завесе и спустило капке на прозоре. А отуд, из дубине, из пустих периферијских улица, већ почињу да се појављују, усијаних очију као у гладне звери, мрачни типови који су дотле бегали од сунца, које никада ниси срео на улици, ни на пијаци, ни пред вратима својих кућа. Најпре један и двојица, као у казану који почиње врити што са дна где лежи талог избијају први мехурићи на више, док се сав талог не ускомеша и почне кључ избацивати прљаву пену на површину. Видиш гомилу овде, гомилу онде, гледају, блену, не знајући ни шта се све дешава у доњем делу вароши али, гоњени животињским инстинктом јављају се, помаљају се, прибирају се, удружују се да заједнички, у јатима, слете тамо одкуд долази мирис крви, као оно дивљи гаврани што се прибирају и удружују још док рањеник није ни издануо да заједнички слете на лешину. И онда, осетиш неки подземњи тутањ, као пред буру; завитла се ваздухом арлук као кад ноћу у планини арлуче чопор вукова слазећи у дољу, и тада појури улицом бујица и дере као прљав поток који после плаховите кише ваља муљ. Гомила без вође, вођена само својим животињским инстиктом, ваља се усијаних очију из којих пламти дивљачки нагон. Она јури незнано куда, њој се придружују нови, мрачни типови из споредних улица, не знајући зашто, те гомила расте и буја и дере да сиђе доле, у долину, доле, одакле се осећа мирис крви. Гомила се уставља пред дебелим вратима војних магацина, који нису више чувани, и одбија се одатле као морски талас о стену, да опет понови удар. Најзад гомила леже сва, врата стењу, попуштају, пуцају и дивљачки арлук поздравља близину плена. Још један напор, још један притисак масе и врата се крхају. Маса се заљуља и посрне унапред, први падају и маса их гази и надире. Урлање гомиле, која је већ сагледала плен очима и пружила му руке, надвишује бони крик оних који су прегажени. Магацин друге резервне болнице опљачкан је! Облаци се разгонили, сунце је грануло и поздравио га је најпре један па два а затим читав хор топова и плотуни пешачке паљбе. Борба је отпочела у само подне. Бугари навалили збијеним колонама, наши се боре, гину, падају и — боре се. Гранате већ прелећу варош и падају највише овамо, код железничке станице, где је Команда Трупа. Становници скривени иза замандаљених врата и застртих прозора, слушају а не виде, и премиру од страха. Борба траје сат, сат и по, два, а сунце све светлије сија и небо се све више ведри. Око два сата по подне, са наших положаја грунуше убрзано неколико очајничких плотуна па затим све умуче. Наши су добили наређење да напусте положаје и да се повлаче у правцу качаничкога кланца и оно су били последњи, почасни плотуни, избачени у одбрану Скопља. На скопљанскоме граду сиђе низ мотку тробојна застава која се ту успела 13. октобра 1912 године. Настаде одступање праћено местимичним борбама, разређеном пушчаном паљбом. Затим затишје, које одједном пресече страховита експлозија и грмљавина. То је одлетео у ваздух магацин на станици; наши су га, напуштајући варош, упалили. Сви остали магацини робе и војнога материјала били су смештени по џамијама и њих наше власти нису хтеле рушити да не би вређале верску осетљивост својих поданика Турака. Сви су ти магацини, пуни пунцати робе, пали непријатељу у руке. Од три стотине вагона материјала, једва се у последњем тренутку изнело и спасло око тридесет вагона. Повлачење се врши кроз варош, одржавајући увек везу са бугарским предходницама. Главни део наше снаге већ се пребацио на десну страну Вардара и заузео падине и повијарце Водне планине који се спуштају до саме вароши. Одатле ће штитити одељења која се још повлаче. Бугари већ наступају отуд, од Маџарева и улазе у горњи крај вароши, дохватају се затим вардареве обале и заузимају гвоздени мост, који од ослобођења носи име ђенерала Бојовића. Наши још одступају каменим мостом и, да би омели одступање, Бугари са гвозденога моста сипају паљбу на камени мост а наши је прихватају да би обезбедили пролаз последњих који су још заостали. То је био крвави поздрав браће Срба и Бугара на Вардару. У два и по сата по подне, деветога октобра, већ није било ни једног српског војника у Скопљу. Команда Трупа, чим је наредила повлачење са Гази-Бабе, кренула је и сама. Последња машина са командом, кренула је лагано пут качаничкога кланца. Ђенерал је са вагонских прозора посматрао покрет на Гази-Бабском положају. Када је воз пролазио крај железничког машинског депоа, неко обрати ђенералу пажњу на једну заосталу и прокислу тробојку на тој згради. Та је тробојка била извешана у част доласка савезничких трупа. Ђенерал погледа и боно му се развукоше усне. {{ЈВ-аутор| Бранислав Нушић|1938}} == Извор == * [https://distantreading.github.io/ELTeC/srp/SRP19201.html Деветсто петнаеста: Трагедија једног народа] [[Категорија:Бранислав Нушић]] [[Категорија:Деветсто петнаеста]] 9xtw0dwiv2t1oeo6lhc9ckl6uzv946o 0 61657 147458 146682 2026-10-06T17:53:40Z Galicijac 19151 Наслов уврстио у редослед поглавља. 147458 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Деветсто петнаеста]] | | [[Деветсто петнаеста/Скопље пада|Скопље пада]] | [[Деветсто петнаеста/Збег|Збег]] | [[Деветсто петнаеста/Последња нада|Последња нада]] }} Док су се бегунци раније само једним делом склањали у Приштину и Митровицу, од тренутка када се пресече железничка пруга за Солун, потеже све да се сручује на Косово. Из Ниша, који је дотле био највећи збег вароши из северне Србије; из Крушевца, који је био други и Скопља, које је било трећи збег по величини, потеже све у Приштину, Митровицу и Феризовић. За Нишем, Крушевцем и Скопљем пођоше слазити на Косово и сва околна места са Мораве и Ибра; Чачак, Краљево, Алексинац, Врање и Лесковац, те загустише друмови који са севера, истока и запада воде на Косово. Мале и тесне косовске вароши, Митровица, Приштина и Феризовић, нису могле примити толику светину. Било је нешто пустих турских кућа, било је и српских кућа које су широм отвориле врата онима, који су их пре три године спасли Косовскога ропства; али је све то било недовољно. Светина је куљала, куљала из разних долина и кланаца, слазила са планина и придолазила друмовима, те као поплава бујала и испуњавала тесне улице ових вароши, тако да је загустило те се није ни улицом могло више проћи. Да се суд прелије, наиђоше још и бегунци из Гилана и моравских села, наиђоше разне команде без војске и војске без команда, наиђоше огромне масе регрута и читави батаљони заробљеника. Стењала је земља, крцале су улице, гушиле су се масе и гомиле. У Приштини, где слази пут најкраћи за оне који бегају из Крушевца, Ниша, Прокупља, Врање и Куршумлије, загустило тако да је било момената када се морала главна улица затварати војском и жандармеријом, да би се кроз њу могао обезбедити пролаз онима који су настављали пут даље за Липљан и Призрен. Прве гомиле које су дошле и нашле су склоништа али нови, који су наилазили, очајно су већ молили за мало крова, само крова, без постеље, без ватре, без хране. Начелник је раздао кључеве празних турских кућа и, по пространим њиховим одајама и ходницима, начинили су се читави логори. Спавало се на голоме патосу, али је бар било крова те штитило од кише и било је зидова те су бранили од ветра и ако је кроз полупане прозоре старих и напуштених конака он нештедимице дувао. И док су ови задовољни били што су и толико нашли, наилазили су нови и нови и све нови бегунци. Као талас за таласом узнемиренога мора кад засипа обалу, обале овога збега засипале су једна за другом нове масе бегунаца. Места већ није било ни по кућама, ни по механама, ни по магацинима. Спавало се већ где се стигло; на дућанском ћепенку и под њим, у колима и под колима, по празним дућанима, шталама, шупама, таванима, док се најзад, последњих дана, није почело да спава и по улицама. Где год је турска кућа испружила мало стреје, те обезбедила пола метра или нешто више сувоте на земљи, полегали би војници, регрути и бегунци, прислањајући леђа уз кућни зид како би целим телом својим на сувоти спавали а оставили места пролазнику. И то све у доба кад дуге јесење кише лију нештедимице и кад, безкрајних и мутних јесењих ноћи, реже као нож оштар косовски ветар. По улицама кроз које гамиже сав тај свет, права блатна језера која, кад се прелази са једне на другу страну улице, треба пребродити. Свет улопан, на оделу и мушкињу и женскињу по више слојева блата, које збира већ неколико дана по приштинским улицама, обућа влажна и неочишћена, лица неумивена, косе неочешљане. Па ипак тај свет чека нешто и распитује нешто и нада се нечему. Збира се у брижне гомилице које се међусобно обавештавају и теше. Једна је гомилица тамо пред џамијом, друга пред капијом начелства, трећа у дворишту начелства, четврта под стрејом једнога дућана, пета на ћепенку турске кафанице, шеста на сред улице, седма опет на сред улице, тако и осма, тако и девета, тако и све остале редом. Све шапћу, све говоре једно исто, једна се иста вест преноси из групе у групу, ту се објашњењима прерађује и опет враћа у групу из које је потекла а одатле иде даље, кроз дућане и кроз кафанице, одлази у куће и плави целу варош. Говори се једновремено о свему, и о великим бригама и о оним малим, личним невољама, и о Румунији и њеноме држању и о цени пројинога брашна и о помоћи коју нам Русија шаље и о томе, како је нестало дувана, нестало шећера и нестало соли. Кад нема никаквих већих и поузданијих вести, светина прати и најмањи покрет и тумачи: један ордонанс је хитно дојурио из Гилана, два пуковника из Врховне Команде стигла су и иду за Призрен; од јутрос се никако не одзива на телефону начелник из Гилана. И свака таква појава и сваки покрет даје материјала широким претпоставкама и разноликим надама или слутњама. Гомилице се у разговорима не задржавају дуго на једном предмету. Најмања нова појава, коју би неко запазио, скреће и одводи одмах разговор на другу ствар. Не воде те разговоре чак ни иста лица; један је почео па се одвојио и пришао другој гомилици а наставља неко који није ни био ту, но тек доцније пришао. Има и гомилица које су се сабрале и ћуте. Стоји пет шест људи у круг, не знајући ни сами шта их је сабрало; стоје и ћуте, упорно ћуте и само погледима прате појаве и погледима размењују мисли. Има их опет који иду од гомилице до гомилице да би чули што, као просјак кад залази на врата да испроси што. Они прилазе једној групи, јер им се чини да се ту нешто живо разговара. Затичући ту обичан разговор, они меркају одатле остале групе па где виде да неки господин млатара рукама, мисле тамо се говори о нечем важном и прилазе новој гомилици, где се опет разочаравају. И тако се крећу од гомилице до гомилице, од ране зоре до мркла мрака, да се увече уморни и необавештени повуку под кров и да сутра наставе исти посао. Пред подне, кад би се већи део повлачио у кафанице и куће да једе, гомилице једва ако би омањиле, јер велика већина на улици, на ногама и једе. Парче хлеба, до којега се на велике јаде дошло и ма што уз то, што се могло купити од пиљара, од бакала или са касапскога пања. Овде гомилица развила на туђем ћепенку мараму са јелом и руча, онде по неко усамљен, ослоњен на зид, на дирек општинскога фењера, ломи рукама хлеб који држи под мишком и штрпка тврди сир из жуте бакалске хартије. А тај исти је, само неколико дана раније, са белом сервијетом на коленима, немарно прелетао очима јеловник, враћао порције што му је дато мршаво месо и три пут враћао келнера да му донесе хлеб са меком горњом кором. Један сео на камен, други на празан сандук пред дућаном, трећи на земљу. Једна београдска породица, која се виђа о премијерама у позоришту, у чијим салонима господаре Шопен, Григ и Чајковски, која отказује службу девојци што је слаткише за жур купила у тој и тој радњи, где никад нису довољно свежи — очајно је и сатима дреждала пред ћепенком једне ћевабџинице, не би ли дошла на ред да купи неколико козјих ћевапчета, које ће из једних старих новина, на сред приштинске улице, јести прстима. Ватре, на којима се по где што готови, горе по двориштима и по улицама. Више начелства, крај Бајазитове џамије, зауставила се кола извесне команде и под тим колима и постеља за спавање и кујна и канцеларија. Под колима прострто сено за спавање, крај кола под шаторским крилом сандук за писање, а недалеко на ватри ври лонац из којега ће особље команде мало час јести. Тако и на другим местима, тако и по појединим авлијама, школској, црквеној, ханској и где год су могла кола ући и где год је могла светина наврети. Други опет, с парчетом меса, залазе од ватре до ватре, иду чак и у логоре ван вароши, и моле да баце месо на жар; трећи, најсрећнији, јели су по кафаницама приштинским, које су првих седам и осам дана још и покушале да снабдевају избеглице храном, па кад настаде оскудица хлеба и навала гомиле, која поче већ отимати јела, и оне спустише капке на прозоре те увећаше број гладних. Када се на подне пребрине та тешка брига за јелом, извлаче се опет сви из кућа, из авлија, ханова и разних кутака, где су се били склонили да се прихвате и збирају се наново у гомиле, оне гомиле које стоје од јутра до мрака на улици очекујући нешто, а ни саме не знајући шта. Највећи је број тих брижних гомилица пред заједничком зградом начелства и дивизије. Ту најпре може канути каква вест или бар пасти мрвица са стола, а толико је довољно онима, чија је душа бригом изгладнела. Отуда из зграде изаћи ће какав господин, који је био код начелника или други какав, који је био код дивизијара и брижне ће их гомилице одмах опколити. Вести те обично нису повољне, ма да им власти и војне и цивилне хоће на силу Вога да даду утешну форму. Са истока јављају да Бугари слазе са венца Црне Горе у Мораву и да су једним ноћним препадом ушли у качанички кланац и варошицу Качаник, с друге стране, са севера и североистока, јављају да се борбе воде на Јанковој Клисури и да Бугари напредују ка Лебану. Да би, као горак лек, обвили их благим обвојем, јављали су нам напоредо са овима и утешне вести: Французи у великим масама надиру ка Велесу, Румунија је објавила рат Бугарској, руски цар је лично телеграфисао престолонаследнику да велика војска од 500.000 одабраних руских бораца, под командом једнога искуснога и опробанога ђенерала, прелази Дунав првих новембарских дана. Кад се наслушаш тих вести, ти пођеш кући да твојима који брижно седе под каквим сиротињским кровом, прикријеш вести које долазе с фронта а саопштиш крупне и утешне вести о Французима, Русима и Румунима. Напушташ главну улицу, испред начелства, напушташ онај жагор и хуку гомиле људи, кола и аутомобила и залазиш у споредне, тихе улице, одакле јасно чујеш топовску грмљаву са Црне Горе и Качаника. Враћаш се у гомилу, која очајно и упорно и даље дрежди пред начелством, и с њом и даље капаш тако по цео дан не знајући више ни шта да мислиш ни чему да верујеш, већ предајеш се гомили и с њом очекујеш нешто не знајући ни сам шта. Те гомиле се с времена на време распу да пропусте каква кола или аутомобил и опет се приберу да протумаче пролазак тих кола, ако ма шта запазе, што би им дало повода за то. — Видите ли ви људи да је на овим колима некаква архива? — Па шта? Нити је прва нити последња. — Знам, ал овај наредник што седи на колима изгледа ми нешто познат. Ово ће Бог и душа бити архива Врховне Команде. — Не може бити. Врховна је Команда на Рашкој, то знам поуздано. — Знам и ја, ал ако је ово њена архива, ево и Команде за њом. — Па? — Па то би значило да горе баш сасвим не ваља. Или, ако у колима није архива, онда је нека породица, која такође даје повода нагађањима и тумачењима. — Познајем их, то је породица начелника те и те армије. — Видиш не остају овде, одоше право у Призрен. — А он, као начелник армије, извесно зна како стоје ствари. — А где је његова армија? — Горе. То ме је баш и страх, ако је тамо загустило, па се они сруче и закрче друмове. Боље да ми измичемо раније. С времена на време, гомила се немо раставља и пропушта без коментара по једна кола која лаганим ходом излазе из авлије начелства. На тим колима, на боку крај кочијаша, седи жандарм са пушком а са стране јаше два и позади још два оружана жандарма. У колима, на доњем седишту, још један жандарм, а на горњем свештеник и крај њега несретник бледа лица као воштаница и суманута, укочена погледа, којим он тупо, блесаво и без израза гледа последњи пут у свет. Њега су извели из тамнице прекога војнога суда, који га је, због бегства са фронта, осудио на смрт. Он се борио, храбро се борио, пуне четири године. Борио се на Куманову и на Битољу, борио се на Једрену и на Брегалници, борио се на Дебру и на Жировници, борио се на Церу и на Раму, на Руднику и на Тимоку. И, кад је видео да се све расипа, све оно зашта је толика крв заложена; кад је видео да му је пропала кућа, пропало село, пропала држава, он је малаксао, он је изгубио сву снагу исцрпла му се душа. Нашли су се још другови коју су му малодушност подржавали, који су му болове дражили и, он је једнога дана учинио тежак грех према отаџбини, напустио је пушку и кренуо своме селу. Пред судом он се не брани, ал одговара без поуздања и без храбрости. — Јеси ли бегао? — пита га председник. — Јесам! — одговара суво и звера по судници и тражи очима хоће ли међу судијама ма у чијем погледу срести саучешће. — Јеси ли знао да се бегство испод заставе казни смрћу? — Знао сам! — Па зашто си бегао? Он ћути, упорно ћути и гледа тупо и немо а две му се крупне сузе врте у очима. Поносни војник са Куманова и Цера, са Брегалнице и Рама, штедио је до сад те две сузе, кад се после дугих и крвавих бораба врати једнога дана, да их на прагу своме, да их у загрљају своје домаћице и своје дечице, пролије а ево их сад пролива овде пред признањем своје срамоте. Није то жалост за животом која је те сузе изазвала, војник са Куманова и Цера давно је прегорео свој живот; није то ни осећање туге за својом кућом и породицом, од којих ће га малочас кратка пресуда прекога суда за увек одвојити. Њима ће он, породици својој, посветити своју последњу, најкраћу ноћ у животу, ноћ која му остаје од пресуде до извршења. Осећање је то срамоте које изазива војникове сузе, осећање оне најтеже срамоте пред самим собом. И ено га, од јутрос, несретника, воде на стрељање. Свет се немо расклања пред тужним погребом тим. Приштевци са болом у души окрећу главу да не виде онога војника, којега су пре три године тако жудно погледали, кад је слазио са Копаоника носећи им слободу; Арнаути, чијој је сили дохакао тај исти војник, притворно обарају поглед, осећајући дубоко у души задовољство што се пред њиховим очима наноси срам српскоме војнику. Киша ромиња, облаци се журно ваљају а спровод лагано слази главном улицом, дохвата се косовскога друма и избија тамо, више винограда приштинских, у близини оних светлих гробова где су покопане кости оних, који су пре три године Косово осветили. Тамо чека већ ископана рака; тамо ће планути жандарске пушке и сручити тело у гроб, који се ниже у реду оних, који су јуче стрељани и иза којега ће доћи они који ће сутра бити стрељани. Зашто тамо? Зашто на догледу оних који су пре пет векова пали ту; зашто тамо где гробове кити крвави косовски божур; зашто тамо одакле се догледа дим на Качаничкоме фронту, где се и даље боре они, којима ни једнога тренутка није поклецнула душа и који са вером гину? Зашто не под срамним Голечом иза којега је Вук замакао? Па и ако овај спровод прати увек нема тишина и саучешће гомиле кроз коју промиче, кад он замакне у дубину тесне приштинске чаршије, те се гомилице, које је спровод просеко као оно чамац воду, нанова зберу и образују, почињу ове казивати своје утиске о немилој појави. — Ја не знам само, зашто се с тим парадира и то овде, на Косову! — буни се један бивши народни посланик, човек разборитих очију и широких плећа — Ако је крив, стрељај га. Одведи га рано у зору, док још цео свет спава, па стрељај! — Потребно је овако ради примера — правда поступак један омален полицијски чиновник, чији округ већ не постоји више. — Какав пример? Коме пример? Јел’ нама, грађанима? Ако је војсци, онда води га тамо, на фронт, па га стрељај! — узвикује узбуђено бивши народни посланик. — Тако мора бити и нема шта ту да се протествује! — додаје полицијски чиновник. — Не протествујем ја против тога што стрељају бегунце уопште, него што их овако стрељају, овде... — И што их тако олако стрељају — додаје један учитељ, који сад тек упада у разговор. — Како олако? — обрта му се полицијски чиновник. — У редовним приликама је и најмања ситница олакшавна околност, те не знам узбуђење, те изазивање и шта ја знам шта још. А овде?... — Не може друкче, ово је ратни суд! — осећа се позван полицијски чиновник да брани и даље ствар — Хоћеш ваљда да војник побегне па да после каже: био сам узбуђен и то да му буде олакшавна околност? — Нећу то, брате! — пада у ватру учитељ — Али хоћу да му Куманово буде једна олакшавна околност, па хоћу да му Битољ буде друга олакшавна околност, па онда хоћу да му Једрене, Брегалница, Цер, Елбасан... све, све то да му буду олакшавне околности. Јуче су видиш спровели овако једнога а на левој му страни блузе црн кончић, о који је раније висила медаља за храброст. — Нема ту разлике, пријатељу! Бегство је бегство, па побегао јунак или побегла кукавица. Можда кад побегне јунак, то је још и већа кривица, јер зарази страхом остале. — Признајем ја то! — брани се учитељ — ал не признајем да је једно исто побећи из кукавичлука или побећи из других мотива. — Каквих других мотива? — Каквих? Можда жудње за кућом, можда тренутне малодушности, можда уверења да је све пропало, да нема више спаса, да не постоји више оно ради чега се војник бори и онда, тежње, да се бар спасе своја кућа, да се спасу своја деца. Распитајте се код надлежних, па ћете се уверити... — О чему ћу се уверити? — Уверићете се да бегства није било догод се српска војска борила с уверењем, да ће макар један делић Отаџбине моћи сачувати и да су бегства настала тек од момента, кад се то уверење потпуно изгубило. Питајте, па ће вам и саме судије рећи, да бегства из кукавичлука нема и ови што их воде на стрељање нису кукавице. Ако су и бегунци, нису кукавице! — Зато их ја овако са парадом не би ни спроводио! — додаје бивши народни посланик. — Нису кукавице! — понови још једном учитељ. — Ако вас то теши! — слеже раменима полицијски чиновник. — Теши ме! У овој несрећи и то ме теши! Такви или слични, или другачији разговори, водили су се и код осталих гомилица, крај којих је прошао војник, кога воде на стрељање. Ја бих се у таквим приликама обично склањао гдегод, да не видим ни те жалосне појаве, о којима се води реч, да не слушам ни те разговоре, који их пропраћају. Улазио бих у кафаницу, одмах ниже начелства, где су од ране зоре па до мркла мрака увек поседнути столови, те је тешко место добити. Али, и ту у кафани, жагор као да си упао у кошницу узнемирених пчела. Дим од дувана ниско пао по столовима те као прљав облак обавио лица и фигуре људске, а тежак задах, задах ракије, дувана, људског испарења и никад не провејане кафане, у којој се маса света гуши од јутра до мрака. Ту официр, који је малочас стигао однекуд и одмара се те да настави пут. На њему чизме улопане блатом, сабља улубљена а чело наквашено прљавим знојем. До њега избеглица, који већ данима седи ту, у тој кафани, можда за тим истим столом, не би ли сазнао што, а предвече одлази не знајући ништа. Ту и мештанин, који се не познаје с људима, али све прати погледом, не би ли са туђих лица могао што прочитати. Ту седе један крај другога они, који се никад у животу нису срели и никад више неће срести. И сви они разговарају, препиру се, јадају, исповедају и распитују се и не питајући једно друго за име. Невоља људе изједначава и здружује их; у невољи отпадају обзири, заборавља се на положаје, у невољи се човек обраћа човеку. Срећа је то, која разорава наук Божји и отуђује ближњега од ближњега а невоља их зближује. Зато је ваљда Бог и доделио тако мало среће свету, да би човек остао ближи себи и Њему. За столовима се говори гласно и шапуће, говори се узбуђено и са оштрим гестима и говори мирно и разборито. Врева се час пење до праве дреке, час се утишава па постаје као неко зујање и мрморење. По где кад само, кад са којега стола падне гласније каква новост, сви остали столови ућуте и обрате пажњу тамо. Бива да по гдекоји разговор, који је почео за једним столом, обухвата постепено и све остале те се у њему учествује са разних столова и постаје општи. Кад није то, већ кад свако за се разговара, укрштају се речи и реченице те она општа врева и они делови реченица, који ти допиру до уха, изгледају бесмислени, безразложни и без везе. — Сто хиљада војника кад ти кажем! — Пензионисан је 1910. године! — Ама шта ћеш тамо, ево га Дебар! — Ђенерал Ратко Димитријев. — Боље самар него седло! — Два и по динара кило. — Тај је пут искварен! — Умрла му је жена прошле године. — Ама шта ти рачунаш на Румунију? За столом, крај којега сам ја стајао, не могући да добијем место, говорило се о самоубиству потпуковника Душана Глишића. — То је прво самоубиство, а биће их још. Биће их! — И има их већ! — додаје један адвокат са другога стола. — Зар већ? — Сад баш идем из начелства; стигла депеша из Куршумлије: Милутин Ускоковић, књижевник, скочио у Косачицу и удавио се. — Ух, грешник! — учини један из угла. — Бог нека га прости! — додаде други. — Море добро је учинио. Прекратио муке! — додаје трећи, а четврти пита: — Је ли случајно пао у реку или намерно? — Намерно, самоубиство — одговара адвокат, који је донео вест, — Оставио је и писмо за собом. — Их, болан, а видо сам га јуче или прекјуче, овде на улици! — добаци неко с врата крај којих је стајао ослоњен. То ме подсети да сам га и ја видо прекјуче. Још у Скопљу, последња два три дана пред пад, били смо заједно на седници грађана, који су у начелству брижно претресали питање о начину, како да се евакуише становништво. Примио се и за члана одбора Грађанске Гарде, која је образована да у моменту расула одржи колико је могуће ред и обезбеди евакуисање. На Ускоковићу, увек и раније склоном мрачним мислима и очајним одлукама, које опредељују и јунаке његових романа, већ тада се опажао тежак утисак догађаја, који смо преживљавали. Они су га били тешко притисли и поколебали у њему и последње остатке отпорне снаге, те је већ тад његов поглед изражавао неку престрављеност и непоуздање. Добегао је са нама у Приштину и онај јад, оно расуло, онај слом, она страшна слика коју је давала Приштина тих дана, само је још више могла помрачити му већ замагљену душу. Срео сам га ту, где се и сви остали сретају, испред начелства, пред оном џамијом на почетку чаршије. Био је студен дан а он у једном лаком капутићу. — Шта је ово, шта је ово? — дочекао ме је узвиком једва изговарајући својим мутним, промуклим гласом речи кроз стиснуте вилице, које као да је грч стегао. — Шта је ово? — поновио је опет. — Ето то, што видите! — Па добро, хоће ли бити краја овоме? — пита он даље са неким уверењем, да му ја доиста могу одговорити на то питање. — Па ево, ово је крај! — Које? — Ово што видите! — Ама зар крај? — запита он зачуђено и окрете се лево и десно те погледа око себе. — Па зар вам ова слика, ово расуло и пометња, ова безнадежна лица и очајни погледи, ова киша и стално мутно небо, ово блато и оскудица, ова стрељања и ова пуцњава, која се чује са Качаника и Црне Горе, зар вам све то не казује, да је ово крај? — Дакле, чују се топови са Качаника? — упита он узбуђено. — Чују се! — А отуд, из Куршумлије? — и он показа главом тамо, у правцу рудникових огранака. — Отуда се не чују. — Онда ја идем тамо. Ја хоћу мира; разуме ли та Европа једанпут да ја хоћу мира! И окрете се без збогом те пође негде. Нисам ни знао тада да је он у ствари кренуо тога тренутка у Куршумлију. Онако, у оном лаком капутићу, без опреме, без ичега, кренуо је лабским друмом којим су већ били загушили бегунци, који су отуд бегали ка Приштини. Стигао је у Куршумлију у тренутку када су се и тамо чули топови и његова већ узнемирена душа није ни ту могла наћи мира. Нигде, нигде га не би могао наћи више, јер у томе тренутку већ није више било ни једнога кутка Србије, до којега није допирао глас топова. Отаџбина није могла више понудити мирно и безбедно прибежиште једноме сиромаху књижевнику своме, Ускоковић није имао више моралне снаге да се одупире тежини догађаја; душа му се зањихала, изгубила тежиште, посрнула и — подлегла. Написао је једну цедуљицу у којој је горко пребацивао Отаџбини што га је напустила, отишао је на обале бујне и од силне кише надошле Косачице и скочио је у мутне и блатњаве вале те топличке речице, нашавши у смрти мира. — О људи Божји, шта би човеку! — ишчуђава се неко, који је сад тек наишао у кафану и чуо да се Ускоковић удавио. — Није могао да издржи! — одговара неко са петог, шестог стола — Не може свако да поднесе ово. Треба ту срце од камена и живци од гвожђа па да се не свисне. — Ето, и Велимир Рајић тако... — добаци неко са дна кафане. — Који Велимир Рајић? — Онај, млади песник! — Па шта је с њим? — И он? — Уби се зар? — Не, није се убио али и не умре, него свисну, просто свисну човек. — Ама од чега? — Ко зна, од бола ваљда, од муке! Сиромах Рајић! Слаб и иначе, и свој рођени живот је једва носио а наишао овај слом те му наваљао на душу тешке болове. Он није жалио, он се није јадао ни вајкао, он је јаукнуо при свакој недаћи које су почеле сналазити нашу Отаџбину. А несрећа се низала за несрећом, слом за сломом и јаук за јауком и — он је пресвиснуо. Биће му је било бол, сав живот његов био је један тежак бол, био је песник болова, ево је и умро као жртва болова! Док сам ја у углу, не пратећи даљи разговор, који се био расплинуо по целој кафани, размишљао о Глишићу, Ускоковићу и Рајићу, приђе ми један просед човечић и прекиде ми размишљање. — Ама, господине, ено тамо крај плота, иза начелства, умире један глумац. — Глумац? — изненадих се ја. — Он каже да је глумац. Пођох одмах тамо где ми је рекао а чух за собом како неко у кафани отпоче нов разговор. — Ето, ето, почели смо већ и крај плотова да умиремо!... Извесно се тај разговор наставио кад сам ја напустио кафану. Тамо, иза начелства, крај плота, лежао је на земљи, одупирући клонулу главу о зид, човек бедна изгледа. Лица обешена и подбула, сувих напрслих усана, очију исколачених. Прљав, необријан, раскопчан, несретник се тресао целим телом и јечао је тешко, боно, самртнички. То је био Миодраг Бековић, члан Краљевског Позоришта из Београда. Познао ме је али није имао снаге да говори. Једва се прибрао да ми каже само неколико речи: — Молим... кола... болницу... да не умрем овде... као пас!... Замолио сам људе те ми помогоше да нађемо кола. Док су ова стигла, стајао сам крај беднога Бековића, који је тешко јечао и тресао се у грозници. Крај мене је лежао у блату лепотом заносни принц Карл Хајнц, крај мене је лежао у блату нежни идеалиста Арман Дивал, лежао је у блату поносни ритер Дон Енрик од Паласиоса. Лежао је бедно, лежао крај плота као напуштен пас и болно јечао. Потсетио ме је тога тренутка, не знам зашто, на његовог Гришу, када је попио отров из Марушине чаше и, причињавало ми се, као да шапће оне исте Гришине речи: „Све гори у мени. Дах ми нестаје... Пали као огањ!... Смрт!... Смрт!“ И почеше у сећању да ми се нижу све његове роле. Сетих се најпре Манелика, онога иланинца са зверском снагом, онога што вели: „Срце ми је довољно. Оружје ми не треба!“ Онога што убија Себастијана, узима Марту у наручје и узвикује гомили: „Склоните се! Склоните се! Ја убих вука! Убих вука!“ И та млада снага ево је лежи сад испијена у блату. Сетих се и Енрика толедскога ритера, када у последњем смртоносном пољупцу посише отров са усана Маваркиних и пада поносно крај ње. И тај понос, несавитљиви понос, ево га сад у блату. И опет ми допиру до ушију Гришине речи: „Све гори у мени. Дах ми нестаје... Пали као огањ!... Смрт! Смрт!...“ Или још пре, јавља ми си као Леарт, скочио је већ у гроб, и отуд из гроба узвикује: <center>''Загрнте прахом живот, над и смрт<br>Док из равнице не израсте брег<br>Над Пелијем, над главом небесном<br> Олимпа плавог!...''</center> Однели су га у болницу. Тамо је затим и умро. {{ЈВ-аутор| Бранислав Нушић|1938}} == Извор == * [https://distantreading.github.io/ELTeC/srp/SRP19201.html Деветсто петнаеста: Трагедија једног народа] [[Категорија:Бранислав Нушић]] [[Категорија:Деветсто петнаеста]] btszqc07ic4n8o4odfxsb0ud6nmg1qv 0 61658 147459 146683 2026-10-06T17:54:38Z Galicijac 19151 Наслов уврстио у редослед поглавља. 147459 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Деветсто петнаеста]] | | [[Деветсто петнаеста/Збег|Збег]] | [[Деветсто петнаеста/Последња нада|Последња нада]] | [[Деветсто петнаеста/Једна борба|Једна борба]] }} Већ је ноћ у велико пала а Моравска Дивизија није још стигла. Коначари су још јутрос приспели, предвече су стигли још неки официри на коњима — вероватно особље из штаба — и свет је дуго стајао пред вратима и одлазио до оне чистине иза начелства, испред Бајазитове џамије, одакле се догледа лабски друм те погледао хоће ли догледати силазак војске тим друмом. Многи су излази у сусрет све до изнад Приштине, не би ли дочекали дивизију која ће спасити Косово, која ће нам обезбедити бар овај крај Србије, и — многи су веровали — која ће нам и Скопље повратити. На фронту, који се развио на десној обали Биначке Мораве, а на западним падинама Карадаговим, Бугари продиру кланцима Прешовским и Качаничким и старом царском џадом, која преко планинскога венца води из Кумановске равнице у Мораву. Њихову навалу са очајном храброшћу задржавају брегалничка и вардарска дивизија, али Бугари, ослобођени на другим странама, шаљу све нове и нове снаге на овај фронт и борба с дана на дан постаје све очајнија и све крвавија. Знајући да је ово последња одлучна борба коју део расуте српске војске може дати: Бугари би да присвоје себи јефтину славу да су они задали дефинитиван ударац српској држави, када су већ на досадањим фронтовима према српској војсци, подељеној према њима, Аустријанцима и Немцима, односили војнички нестечене а ипак врло скупо плаћене победе. Затворени у косовској котлини, без саобраћаја са светом, без саобраћаја са осталим деловима отаџбине, везани једино телефонским жицама које од зоре до зоре зврје измеђ Митровице, Куршумлије, Гилана и Феризовића — ми нисмо знали шта се на другим странама дешава. Веровали смо и уверавали су нас, да се истовремено са овом борбом на Гиланској Морави, воде овако исто очајне борбе и на Вардару, где Французи од Криволака напредују ка обалама Треске, одакле ће се дохватити Шарових падина те пружити руку нашем десном крилу. Тако би био постављен снажан зид са десне стране Мораве и Вардара, који би целу Нову Србију, са те стране сачувао нетакнуту и, евентуално, омогућио правилно одступање, ако би до тога морало доћи. Тако смо мислили, тако смо веровали, тако су нас лажно и обавештавали, заваравајући нас, уљушкавајући нас, не дајући нам да будно и трезвено видимо стварност која се тако нагло, тако стрмоглаво развијала. С тога је долазак Моравске Дивизије, пред којом су ишли гласови о њеним славним борбама са Бугарима на источноме фронту — за нас имао већи и шири значај но што је у ствари он могао имати. Ми смо у тако јаком и одличном појачању фронта, који нас је бранио, гледали спас свега што је почело да се руши. Догледали смо чак и даље: видели смо и ослобођено Скопље и васпостављену везу са Солуном и пуне возове хране, која стиже у ове крајеве, где је авет глади и оскудица већ почела да помаља своје оштре зубе. С тога смо ми излазили чак на друм да дочекамо ту дивизију, с тога смо се прибирали на пољаници, пред Бајазитовом џамијом, и жудно погледали тамо на лабски пут: зато су жене и деца, до пред сам мрак стајали пред вратима, на улицама кроз које ће војска проћи и тек кад је пала мркла ноћ, повукли се у куће. Кућа у којој сам ја становао, ван пута је којим ће војска проћи, с тога сам доцкан у ноћ кренуо са фењерчетом у руци, не би ли где могао свратити и сачекати Моравску Дивизију. Желео сам је видети својим очима да би сам себе охрабрио, да би новим надама освежио душу већ преплављену слутњама онако, као што се болесник освежава надом кад сагледа лекара. Над Приштином је легла већ дубока тама, мутне и кишне јесење ноћи. По кућама се погасиле светиљке а улице опустеле и онемиле. Једва ако се још чује лупа каквога капка на прозору који домаћин, гасећи светиљку, спушта и притврђује или бат корака којега задоцнелога грешника, који ни до овога доба још није нашао где ће склонити главу те лута кроз мрачне улице и лупа се о ћепенке и саплиће о камене прагове. Кроз ту таму једва се, као светлост усамљенога кандила на гробљу, назире тамо један бледи зрак. То је кафана у коју се преко дана збирају избеглице а преко ноћи је поседну војници, регрути, нове придошлице и све то полеже по столовима и испод столова, тако да пре личи на магацин истоваренога еспапа но на простор у коме људи спавају. Мислио сам ту да свратим, да сачекам долазак Моравске Дивизије али, где би кад се не може ни проћи до прескачући преко попадалих и уморних тела. Отворио сам врата на кафани и намах ме задахну млаз топле јаре од људскога зноја, земље и влажних опанака. По поду су тврдим сном спавали и жене и људи. Лица им се нису разазнавала, само је таму испуњавало тешко дисање, ркање и густ, загушљив ваздух. Са таванице је висила усекнута, прљава, петролејска лампа, која је једва могла допринети да се разазнаду контуре тела те да их човек пролазећи не би погазио. У једном углу кафане, крај самога прозора, седео је у мрачној сенци, на једној столици, официр поврнуте јаке на шињелу и натучене капе на очи. Нисам му могао сагледати лице али кад виде да се ја обзирем на све стране, не би ли нашао какав кут где би се могао склонити, он ми рече: — Ево овде, ако хоћете да седнете! — и показа један поваљен џак крај зида. Прескочих неколицину, помажући се светлошћу мога фењера и седох на џак. Светлост из фењера осветли црно и опаљено лице официрево и лимену војничку чутурицу, коју је држао на колену, и с времена на време се подкрепљавао. Два врло жива и светла ока севала су под сенком сунцобрана од капе коју је он дубоко на чело набио а на лицу му се огледао тежак умор који је сад већ био опште обележје свега живота, свега што среташ и што се креће око тебе. — Немате ваљда где да ноћите? — запита ме кад сам сео. — Имам, него изашао сам да поседим мало. Хтео би да сачекам Моравску Дивизију. Треба већ да стигне. — Да, чуо сам, стићи ће! — одговори официр немарно, не придајућим томе велики значај. — Ми се у њу надамо, много се надамо, то нам је последња нада! — настављам ја разговор. Официр се горко насмеја, узе гутљај ракије па спусти чутурицу на колено и додаде готово више себи: — И као свака нада и ова стиже доцкан! — Мислите доцкан? — прихватих ја. — Не мислим — одговори официр одлучно — него знам, видим. Нема ту шта више да се мисли! — А ми смо све полагали у ту Моравску Дивизију. Ако она стигне... овамо се наши добро боре, добро се држе, те кад им стигне таква помоћ као што је Моравска Дивизија... можда ипак неће бити доцкан? — покушавам ја да измамим на силу утешан одговор. — Та... — узе да отеже официр — у ствари неће бити доцкан да помогне повлачењу призренским путем. То толико може Моравска Дивизија али да уопште помогне, да спасе ситуацију, доцкан је, врло доцкан. — Дакле само толико? — запитах разочарано. — Само толико! — одговори официр — Призренски је пут једини који нам је остао за одступање. Ту ће се сручити цела Србија. Бугари су већ у Качанику, њима не треба него још једна добра борба и ево их у Феризовићу и Штимњи, на устима Црнољевског Кланца. А кад то буде, тада смо затворени као у мишоловци; сви, сви смо затворени и војска и народ и Краљ и влада и цела држава. Ето то може отклонити Моравска Дивизија. — А ја сам мислио... — Да, видим! Овде се полаже много наде на њен долазак али... толико може, да задржи Бугаре док сви ви измакнете. — Мислио сам да из Приштине нећу морати даље. — Мислио сам, и ја, господине, и веровао сам, дуго сам веровао... — А сад не верујете више? — Ни у шта! — одсече он одлучно и наже опет чутурицу, коју је држао увек на колену. — Ипак има вести које би могле бити утешне! — покушавам ја да и себе и њега обманем. — О Русима, о Французима, о Румунима, је л’ те? — окрете се он на својој столици целим лицем према мени. — Да! — Ох, господине мој, кад би ви знали од кад нас наши званични сервирају тим лажним вестима. Ви их бар чујете на улици, па вам не мора бити ни криво кад се уверите да су лажне али се оне нама званично сервирају. Ево, видите... — он завуче руку у унутрашњи џеп од шињела и извуче отуд неке хартије те разви један угужван хектографски исписан табак — Видите, је ли ово нумера? Он ми указа прстом на леви врх табака и ја принесох фењерић који је стајао на земљи измеђ мојих ногу. — То је само једна наредба, а имам их више — настави он — Лаже се, господине, лаже се званично. Или нас лажу или и њих лажу. И док је то чињено тамо, док смо се борили, хајде, још разумем. Требало је одржати морал у војсци, добро, хајд лажи је. Али сад, што ће нам то још и сад? Зар није боље казати овоме свету: склањај се за времена, него после да све то загуши! Под столом се протеже један спавач и гурну ногом сто те га ми придржасмо а онај се оздо промешкољи лево и десно док не нађе место. У тами, тамо у другом углу кафане, јаукну неко у сну и опет се умири. — А мислите да је све то лаж? — покушах ја да наставим разговор. — А зар није? Погледајте молим вас — и он диже мој фењерчић те га принесе оној хартији што ју је још држао у руци — видите, то носи датум, 28. октобар, је л’ те? То је нова, сасвим нова лаж. Где би нам био крај кад би све било истина што ту пише. Не види се а дао бих вам да прочитате. Седамдесет хиљада Француза и Енглеза, према овом извештају, било је већ у Солуну до 20 октобра, а од ових већи део већ на нашем земљишту. Овде пише да нешто у Солуну, али већи број у Србији, има 110.000 савезничких војника и то са одличном оружном спремом. Наглашава се нарочито да свака чета има два митраљеза а сваки батаљон по једну батерију. Па онда крећу из Марсеља још две енглеске и једна француска дивизија а одмах затим још три дивизије француске. Па онда, тешка француска артиљерија на путу је за Солун а Руси се делом већ искрцавају у Варни а делом иду преко Добруџе и то пет корпуса Руса и знатна артиљерија. Сем тога, руске трупе добиле су дозволу и за прелазак преко Румуније. Ето видите, све то пише ту и све се то нама званично и поверљиво саопштава. А место свега тога, што је овде набројано, довољно би било двоје: да се Руси одиста искрцају у Варни и да Французи, са половином снаге о којој се овде прича да је већ на српском земљишту, пођу само Вардаром на више, па би видели како би се ситуација очас изменила. Официр је све то говорио јетко и дигнутим гласом гужвајући ону наредбу у снажној шаци. — А шта је то што вас уверава да се то одиста и не дешава? — покушах ја да га умирим. — Шта ме уверава? — учини он и погледа ме попреко, као што би учитељ погледао ђака који не зна лекцију — Уверава ме то, господине, што Бугари у овоме тренутку појачавају новим јединицама овај фронт на Гилану. Кад Французи марширају оздо Вардаром а Руси искрцавају у Варни, онда се не одвајају тако лако снаге за појачање овога фронта. Је ли вам то јасно? — Јесте, на жалост! — одговорих ја, осећајући како ми овај непознати официр чупа из душе последње остатке наде, које сам ја везивао за долазак Моравске Дивизије. Ућутасмо за тим. Он натеже чутурицу и јасно се чуло клокотање њено. Затим опет мир, те само чујеш тешко дисање успаване гомиле. — А ви сте овде на пролазу? — прекинух тишину. — Нисам, на пролазу сам кроз Митровицу. Па... дојурио сам, мајка ми је била у Прокупљу. Чуо сам да је избегла, па како су прокупачки бегунци овуда прошли, рекох да је нађем. У јутру рано морам натраг да ми не би измакла команда. — А јесте ли нашли мајку? — Нисам, ко ће је наћи у овоме кијамету од народа. Рекох да јој се само јавим, нисмо се видели скоро годину дана и... ко зна хоћемо ли се кадгод видети? — Смем ли знати одакле одступате? — А што да не смете знати? — изненади се официр. — Шта знам — узех да се правдам — ко велим да није поверљиво. — Ама чега још и сад има поверљивог! — узвикну он и насмеја се готово гласно али ипак горко — Поверљиве су акције које непријатељ не сме знати да их не би осујетио или предухитрио! А каква је ово акција? Повлачење, повлачење без реда, без плана, без намере, без циља; повлачење које цео свет гледа и које управо заједнички врши и и војска и народ. Чега има ту поверљивог? Шта је то што се ту да сакрити или што би се могло сакрити? — И он учини руком један гест као да би хтео рећи: отишло је све до ђавола, па шта има да се крије више! — Одакле се повлачите? — Са Чачка, кроз клисуру. — Јесте ли имали борбе при повлачењу? — Имали смо, на Чачку нарочито. То је ваљда и била последња већа борба. Овамо ко зна хоће ли их и бити? — Зар је Чачак непријатељ борбом освојио? — Не, али смо га ми освојили. — Ми? — Па да, ми! Ко хоће да зна како смо одступали и како је у опште српска војска одступала а непријатељ напредовао, тај треба да се распита о борби на Чачку. — Значи, велики сте пораз нанели непријатељу у тој борби? — И то, али није само то. Борбу на Чачку требало би забележити по томе, што је то борба растурених јединица, малих, усамљених јединица, од којих свака својим путем одступа а пред појавом непријатеља све се то збира, образује војску и туче непријатеља организованог и снажног. — Па што не забележите то? — Ја?... Не умем! Није ми до тога а и не умем. Све сам видео, све сам чуо, свуда сам био, али не умем да забележим. — Би ли бар мени испричали? — Хоћу! — одговори он са највећом готовошћу — Хоћу, па ако сте писмени запишите то, вредно је записати. Ја ућутах, очекујући да почне причу о борби на Чачку. Он окваси понова грло и поуми да почне, али напрегну слух и обрати пажњу на другу страну. — Чујте! — рече — Ево их стижу! — Ко? — Моравци! Прескачући преко гомиле спавача, помажући се фењером, пођох одмах довикујући с врата: — Само да их видим. Вратићу се, сачувајте ми место. Напоље ме освежи ваздух, јер ме је била већ заморила она тешка и загушљива запара у кафани. Ноћ је била густа и мрачна и јасно се чуо бат гомиле из даљине. Пођох тамо у сусрет. Приштина, која је до саме вечери нестрпљиво очекивала долазак војске, предала се била дубокоме сну који јој је успавао и све наде. Али, као да су сви ипак спавали на једно ухо а другим ослухивали, јер бат гомиле на мах пробуди целу варош те на кућама се отворише са великом лупом, нагло и готово једновремено прозори и појавише се гомиле чупавих глава оних који су мало пре без наде полегали. На свима се прозорима појавише светиљке, лампе и свеће, које голе руке почеше да износе ван прозора како би бациле светлост на мрачну улицу те осветлиле пут војсци која нам последњу наду доноси. То је била једна врста импровизиране илуминације којом је, као чаробним штапићем из сна пробуђена варош, поздрављала оне од којих је очекивала свој спас. — Нисам тврдо ни заспао! — говорио ми је сутра дан један пријатељ — Узнемиравало ме то што синоћ није стигла дивизија. Почео сам да сумњам да и то није једно од многобројних обећања и многобројних наших надања. И када ме је најзад савладао сан, мени се чини да сам још увек једним ухом ослухивао: хоће ли доћи? Бледа светлост петролејских лампи и свећа, са којих је ветар пламен повијао, бацао је неку тајанствену, непоуздану светлост кроз мрачну улицу којом је војска, уморна дугим и напорним маршем, испрскана дебелим блатом и оквашена студеном кишом, полако и тромо промицала. Бат цокула и мљаскање опанака по блату, разорио је мртву тишину која је до мало час владала, те кроз тесне и мрачне улице одјекивало је као кроз пусте лагуме. Војници и ако заморени, дизали су главе и погледали на прозоре, одакле су им светиљке осветљавале препланула лица а гомиле очију и осмеха, који нада исписује на уснама, поздрављала их. — Но хвала Богу, сад ћу мирније спавати! — рече један, који је светиљком у руци и огрнут ћебетом, под којим је дотле спавао, посматрао пред вратима, крај којих сам и ја стао, пролазак дивизије. — Па јест — одговорих тек колико да одговорим. — Како да није! — настави он — Познајем ја Моравце! За три дана ћемо се вратити у Скопље. Ма да, после разговора који сам мало час водио са оним официром, разочаран у велику задаћу коју смо дотле сви приписивали Моравској Дивизији, осетио сам у томе тренутку потребу да не разочаравам друге. То је осећање онога који тешкоме болеснику, за којега су већ и лекари изгубили поуздање, неће да каже праву истину и залагује га новим надама. Можда би се тако дали правдати и они лажни комуникеи у којима нам се причало о савезничкој помоћи, о Русији, о Румунији и др. Кад већ прођоше дуги и бескрајни редови, поче једна по једна светиљка да се увлачи, један по један прозор да се затвара а мало за тим и да се гаси. И опет завлада улицом дубока тама мочарне јесење ноћи и све понова заспа тврдим сном који вера и поуздање носи. Ја се вратих у ону механу. Још једном ме задахну топла и смрдљива јара, која ме је у овоме часу гушила као да сам сишао у какву дубоку костурницу. Официр је седео непомично на своме месту. — Стигли? — упита ме. — Стигли! — одговорих и посадих се на џак где ми је он сачувао место а фењерић оставих међ ноге на под. Официр тад поче да ми казује о борби на Чачку. Казивао је много и ја, вероватно, нисам упамтио све. Ипак сам сутра дан забележио датуме и поједина места. Из тих мојих бележака и из памћења, колико сам га сачувао, ја данас препричавам то казивање, препричавам га својим речима. Официрево казивање је било можда природније и једноставније, али сам ја само целину сачувао у сећању и казујем је онако како сам је сачувао. {{ЈВ-аутор| Бранислав Нушић|1938}} == Извор == * [https://distantreading.github.io/ELTeC/srp/SRP19201.html Деветсто петнаеста: Трагедија једног народа] [[Категорија:Бранислав Нушић]] [[Категорија:Деветсто петнаеста]] 6d0vnzipyfkmts1knm6y38bmv8ddn1k 0 61659 147460 146684 2026-10-06T17:55:07Z Galicijac 19151 Наслов уврстио у редослед поглавља. 147460 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Деветсто петнаеста]] | | [[Деветсто петнаеста/Последња нада|Последња нада]] | [[Деветсто петнаеста/Једна борба|Једна борба]] | [[Деветсто петнаеста/Крај мангала|Крај мангала]] }} У Гучу, на Бјелици, под Јелицом планином, стиже 17. октобра с вечери једна батерија, пред којом је јахао официр снажних плећа и препланула лица а оштрих и тврдих црта као од бронзе саливених. Дан се већ био увелико гасио, дућани и радње ове мале варошице биле су већ затворене и свако се повукао у своју кућу. Кад гломазни топовски точкови затандркаше мртвом чаршијом, узнемири се забачена паланка и наста узбуђење међу њене грађане. Батерија прође и изби на други крај варошице, официр заустави на једној чистини поворку, нареди вољно и све остало за одмориште те сјаха с коња и предаде га посилном. Одмах настаде у батерији жив покрет момчади која поскака са седишта и предузе све да припреми за одмор. Једни пођоше по сено и дрва, други узеше да стоварују каре, трећи да побијају коље за које ће везати стоку а четврти пођоше до реке по воду, те да оперу топовске точкове и поскидају са њих дебело блато које су понели са друма од Ариља одакле су јутрос кренули. Уморни волови који вуку ову батерију, ослобођени јарма, узеше да дахћу очекујући да им се положи храна. А официр, пошто је још неке наредбе издао, крете натраг у варошицу да потражи телеграф. То је била свега једна пољска позицијска батерија Дринске Дивизије која стиже отуд са Дрине, са Суве Горе. Када је 27. септембра непријатељ, после вишедневне борбе прешао Дрину, батерија је ова добила наредбу да се одмах повуче на Добрун–Вардиште, одакле је преко Шаргана стигла у Ужице. Непријатељ је тада већ дубоко био ушао у Србију те се морало и даље одступати, од Ужица на Пожегу па у Ариље а одатле на Гучу. Официр оборене главе а забачене капе изнад чела лагано корача некалдрмисаном, оцедитом улицом варошице, не обзирући се на радознале погледе преплашених становника до којих, преко високе Јелице, једва да допре из Чачка каква вест о ситуацији у земљи, те које долазак једне батерије са Дрине чак овамо у срце Шумадије, испуњава тешком бригом и слутњом. Полицијски писар, који се придружио капетану и коначару, један улопан и неизбријан срески тип, покушао је уступ и да постави по где које питање али је капетан само одмахнуо руком не одговарајући му. Писар, видећи да на питања не добија одговоре, узе непитан сам да прича шта зна, шта је чуо, шта је допрло до Гуче. — Овамо не ваља. Званично ништа немамо, ал’ тако кажу. Веле непријатељ је кренуо из Ваљева, слази преко Трбушана и Љубића. Слали смо коњаника а разговарали смо и преко телеграфа са Чачком. Имам и једно писмо од мога колеге, послао ми по мом коњанику, вели: ми евакуишемо. То још пре три дана а отад не знам како је. Немамо никаквих вести! Капетан нерасположен да се упусти у разговор, саслушао је све ове вести које, ма колико биле и непоуздане, ипак дају нешто података да се ситуација може бар наслућивати. Он је, размишљајући о добивеним вестима одбио онај један проценат који војници увек приписују страху, због којега цивилаши преувеличавају вести и изашло му је од прилике да се борбе воде вероватно негде око Ваљева, рецимо, на положајима изнад Ваљева. Највише још што би се могло дозволити, ако су Аустријанци једновремено сишли и Колубаром и Јадром преко Осечине, било би то да је и Ваљево пало. Према томе капетан је срачунао да ће у Гучи завршити своје одступање и ту сачекати наредбе које ће гласити да са батеријом крене на тај нови фронт. Преплављен тим мислима и не слушајући даља казивања писарева, који је тапкао за њим по блату, капетан се уврати у среску зграду, из чијег је зида истицао читав сноп жица који је прихватао један дирек побијен испред зграде. У телеграфској станици затече он телеграфискињу која је беспослена читала неки стари број београдских новина. Он нареди да потражи везу и распита се где се налази Команда Ужичке војске. Седе затим и написа телеграм којим извештава команданта да се налази у Гучи и остави потпоручика да чека везу и испошље телеграм а он оде да потражи мало одмора. Прихватио се у кафани где му је спремљен конак па се затим повукао у собу и убрзо уморан легао. Била је већ прошла поноћ кад на капетанова врата неко закуца најпре тихо а затим јаче. Био је то потпоручик који је довео собом једног ордонанса. Капетан још довољно неодморен и неиспаван седе на кревет и припали свећу у ниском лименом свећњаку. Ордонанс, који са потпоручиком уђе у собу, предаде му једну малу коверту, коју капетан хитно отвори и принесе лист хартије свећи. Прелети га једанпут и двапут па, не говорећи ни речи, подписа завој и врати га ордонансу који салутира и оде. Капетан се диже са постеље и рече потпоручику који је остао у соби: — Идите одмах избудите људство. — Покрет? — учини потпоручик изненађен јер он још није био ни легао да се одмори. — Покрет! — одговори капетан суво. — Хитан? — пита даље потпоручик. — Одмах, још ноћас! — На коју страну? — Видећемо, казаћу! — Стока је преморена! — усуди се да примети потпоручик. — Знам! Учините као што сам вам наредио! — одговори капетан и окрете се буновном и дремовном посилном, који је упао у собу, те му нареди да поскида с чизама колико толико синоћне блато и спреми остали пртљаг. Потпоручик салутира и оде а мало после, док се капетан још навлачио и опремао, писну трубни знак тамо крај реке и просече ноћну тишину која је лежала над паланчицом. Кад је већ навукао и шињел и опасао револвер, он узе још једном наредбу која је лежала на сточићу, да је понова прочита. Наредба је била од Команданта Ужичке војске, у њој му се наређује да одмах крене за Чачак и да гледа да се пробије кроз варош, иначе му је батерија изгубљена јер је Чачак пред падом. — Ипак, она синоћна обавештења писарева нису била нетачна! — сину кроз главу капетану, стрпа наредбу у џеп од шињела и натуче капу на незачешљану главу па пође кроз ноћ телеграфу да потражи Чачак те да распита каква је ситуација тамо, не би ли сазнао није ли већ доцкан кренути на ту страну. Телеграфискиња, која је спавала на кревету за дежурне, диже се и поче ударати у апарат тражећи Чачак, али се отуд нико не одазва. — Не одзива се? — упита капетан нестрпљиво. — Од синоћ се, господине, не одзива. Звала сам неколико пута. Мора да су наши већ напустили телеграф и непријатељ ваљда... — Биће да се воде борбе па је линија заузета! — пресече је капетан, не желећи јој дозволити да каже оно што је и сам у томе тренутку помислио и што му је новом и тешком бригом осенчило чело. Он пође нагло из телеграфа и упути се тамо где је батерија била већ сва на ногама и у покрету, спремајући се за полазак. За мало и он узјаха коња а момци седоше на своја седишта. За ноћи батерија је прешла драгачевску равницу, од Гуче до Јелице, а са зором се већ пела уз Јелицу, те кад освоји дан она се поче спуштати ка Чачку. Претпостављајући да непријатељ мора бити негде у близини, капетан, јашући далеко испред батерије, учетворостручи пажњу. Он још од ране зоре посла у извидницу једнога поднаредника са два војника који далеко измакоше и требали су се већ вратити. Под њим се развила серпентинска џада која обавија као змија Јелицу те је далеко под собом могао сагледати делове друма, што му је олакшавало да са извесним поуздањем креће напред, прибојавајући се ипак изненађења на превојима, у толико пре што на овоме стрмоме путу не би могао са батеријом оперисати, нити би је на ускоме друму могао кренути за повратак, нити би је преморена стока могла узнети натраг на Јелицу са које се спушта. Једнога тренутка заустави капетан батерију и изјаха напред до једнога завоја са којега се далеко догледа повијена пантљика јеличкога друма и, тамо под Јелицом, Чачак који броји последње сате своје слободе. Далеко под собом спази капетан на догледу извесно кретање. Њега текну нешто, али кад понова загледа познаде по броју људи да се то његова извидница враћа те јој похита у сусрет. Поднаредник који је слазио чак до Чачка, рапортира капетану, да су јуче још Чачак напустиле све наше власти и да су обе ћуприје на Морави бачене у ваздух. Непријатељ још није ушао али се зна да слази с Љубића и укопава се с оне стране Мораве. Варош је спремна за предају и очекује се улазак непријатеља свакога часа. Опасност је велика за батерију да настави пут за Чачак јер може непријатеља затећи већ у вароши. Саслушавши овај рапорт, капетан се за тренутак размисли па ободе коња и хитно се врати батерији те издаде наређење да се журно креће ка Чачку не би ли се уграбило проћи кроз варош пре но што би непријатељ ушао и заробио батерију. И ма да је стока већ била потпуно клонула од силнога умора, пут који је био стрм и под ногом, олакша те батерија живље крете. Било је десет и по часова пре подне 18. октобра, на сам дан Светога Луке, када ова батерија наиђе иваничким сокаком на чачанску калдрму и капетан на коњу пред њом. У вароши тишина, мртвило. Из кућерака са застртим прозорима провирују преплашене очи становника који су се већ предали судбини те су још ради само да виде како изгледа та њихова судбина. Са по где које капије извирује женско чељаде, људи су се извесно повукли у куће јер нису ради у првим тренутцима уласка непријатељске војске појављивати се. На једној кућици већ виси бели барјачић а пред кућом остарија жена престрављено погледа непријатеља кога очекује. Загледа добро и кад у војницима позна своје, српске војнике, она се преобрази изненађењем и осети се срамна те грчевито здера бели барјакчић с мотке и утрча у кућу, одакле мало час искуљаше читаве гомиле жена и деце радознало и са усхићењем посматрајући српску војску коју нису очекивали. Мало даље, опет пред вратима једне кућице, жена спазила српску војску и српског официра па стидно сакрила за леђима бело барјаче и сикирче којим га је требала да прикуца на капији. Капетан спази, боно га текну и узвикну јој с коња: — Зар није, сестро, рано да дижеш тај срамни барјак? Она постиђено баци барјак и сикирче и побеже у кућу. То све на уласку у варош, међу првим кућама. Кад батерија уђе мало дубље, сагледа капетан тек праву слику једне вароши у агонији. Чачак је тада крцао од избеглица и све то престрављено и забринуто, сабрано у гомилице, стајало је пред дућанима, пред кућама, помирено са судбином, шапћући међ собом са извесним узбуђењем изазваним непознавањем опасности која се приближује. Што дубље средини вароши беле заставе све чешће, нарочито на угледнијим кућама. На општини такође бела застава и под овом сабрао се нарочити одбор грађана који је образован да изврши предају вароши. Као нарочиту значку лојалности и готовости на предају, сваки је од ових одборника носио још омотану, на левоме рукаву, и једну белу врпцу. Светина на улици и пред општином, заједно са овим белим одбором, очекујући са извесним неодређеним страхом, слутњом и немилим предосећањем улазак непријатељске војске, који има да означи почетак робовања, са нескривеним изненађењем предусрете српског официра са батеријом. На лицима свих било је исписано питање: „Откуд ти?“. Што је капетан ближе прилазио белој општинској застави и престрављеној гомили, сабраној под њом, изненађење се ово претвараше у праву запрепашћеност. Измирено већ са предајом, измирено већ са робовањем, становништво је готово са негодовањем пресретало од некуд залуталу српску батерију, која ће навући борбу и са њом гнев непријатељев, смрт и разор вароши. Капетан је осетио то негодовање у погледу светине и одбора и у души му то изазва бону одвратност и плануше му образи срџбом. Он напусти батерију те ова настави пут калдрмом а притера коња пред општинску зграду. — Шта је то? — грмну капетан с коња сакупљеним одборницима са белом траком око рукава. Нико му ни речи не одговори. — Ко обеси ту срамну заставу? — грмну капетан и потера коња у саму гомилу. Одборници се згледаше међу собом и председник њихов приђе капетану љубазно: — Ми, господине капетане, очекујемо непријатеља сваки час... — Скидај то! — прекиде га капетан — Зар не видиш да су оно тамо српски војници, зар не видиш да сам ја српски официр; зар ти хоћеш да ја српску војску, макар и у одступању, проводим под белим заставама? — Молим лепо! — узе председник белога одбора опет реч да се објасни — Ми смо напуштени и ми имамо право да се сами опредељујемо према даљој својој судбини. — Опредељујте се кад више ни једног српског војника не буде у вароши. Док сам ја овде још нисте робови; имате кад то да будете. Наређујем да се бела застава скине! — Ја мислим... Он не изговори реч, јер капетан плану и спусти руку на револвер и пригушеним гласом цикну: — Скидај или...! Бела застава паде са општинске куће, поскидаше се и са осталих кућа улицом којом ће посљедња српска батерија проћи. Капетан ободе коња и похита за батеријом. Али, малочашњи случај није био и последњи који је капетановој узбуђеној души нанео бол при напуштању већ изгубљене и злој судбини остављене вароши. Маса света, међу њима највише избеглица из других места, а међу овима велики број појединаца и читавих породица које су га познавале, опкаљале су га, заустављале му коња и сузним очима и узбуђеним гласом, који је дрхтао и грцао, засипале га питањима: Одакле иде; иде ли још војске; има ли какве наде? Капетан хтеде да не одговори или бар да прикрије истину али гомила из његовог устезања и снебивања познаде истину и то га нагна да јој је призна. — Ово је последња наша батерија. Измичем журно да не будем пресечен — али, да би их и утешио он додаде — ипак, чим ухватим тамо положаје, зауставићу се! Место утехе, та изјава капетанова изазва још већи страх код светине. — Не тамо, не над Чачком. Идите даље, што даље капетане. Бомбардоваће нас, уништиће нас! Капетан им обећава и његов коњ раскрчује гомилу те полази путем ван Чачка, којим његова батерија већ измиче. Али на крају су тамо, ван вароши, још и касарне, које су претворене у болнице, претоварене рањеницима који су се начетили на прозоре и измилили испред болнице па довикују отуд: — Одакле, господине капетане? Куда, господине капетане? Је ли далеко непријатељ, господине капетане? Хоћете ли примити борбу, господине капетане? Капетан одмахује руком и окреће главу да не види ово несретно будуће робље међу којима има можда и његових другова, и удара мамузу у слабине коњу не би ли што пре стигао батерију која је већ измакла друмом. Испред трнавске механе више Чачка изађе водник пред капетана и саопшти му да је стока толико малаксала, да већ посрће и пада. Месец дана та стока, неисхрањена, без одмора, тегли од Дрине до Чачка. Капетан нареди да се ту, код трнавске механе, изнад самог Чачка, остане на одмор али пред подне већ он доби извештај да се непријатељ брзим маршем спушта ка Чачку и нареди брзо кретање јер ту, на трнавској механи и кад би могао са цигло једном батеријом да прими борбу, не би то учинио ради вароши и онога света, који га је молио и коме је дао реч да ће избећи борбу изнад саме вароши. Ма да је друм био закрчен бегунцима и старцима из трећег позива, који су се распрштали још испред Чачка, код села Трбушана, ипак се пред батеријом свуда отварао пут и она је лагано измицала ка селу Јежевици. Посматрајући старце из трећега позива како гегуцају каљавим друмом, капетан поуми у једноме тренутку да их прибере око своје батерије, за случај да буде принуђен примити борбу али, видећи их онако изнурене и немоћне, одустаде од те намере у толико пре, што код села Јежевице натрапа од некуд један полуескадрон коњице трећег позива, са резервним капетаном као командиром. Капетан одмах стави овај полуескадрон под своју команду и истури га испред непријатеља. У само подне, патроле овога ескадрона јавише капетану да је непријатељ ушао у Чачак и креће даље да гони његову батерију. У исто време стиже капетану и глас да се негде на друму, идући Краљеву, налази још једна батерија дебанжова и један вод крупових топова којим командује један доцент Универзитета, резервни капетан. Капетан разасла коњанике поручујући овима да застану где су и да се постарају добити везу са њим а сам одмах крете ка селу Слатини, сад већ са намером да се ту задржи па да у име Божје и борбу прими, осећајући се сад већ колико толико јачи или бар не више усамљен. Да би се могао за борбу припремити, капетан нареди патролама да по друмовима почну збирати растурену пешадију па чак и оне трећепозивце које је мало час запостављао; и настаде да се одмах веже телефоном са Краљевом, не би ли ма с ким, ма с којом командом, добио везе. Мало час и телефон зазврча. Капетан је тражио Краљево да пита где се налази Штаб Прве Армије. Телефон му донесе вест да се штаб Прве Армије налази у Витановцу и он запрепашћено испусти слушалицу. — Дакле на левој обали Мораве? То значи да војвода Мишић ни појма нема да је непријатељ изманеврисао клисуру Овчара и Каблара и да је заузео Чачак. Тражи хитно Армијски Штаб! — дрекну он на подофицира телефонисту. Телефон је очајно зврчао, телефониста је чинио све могуће покушаје и напоре, али је до те везе немогуће било доћи. Свакога часа јављале су се ненадлежне команде, војне станице или су се укрштали разни гласови, разна брујања и телефониста је уморан прекидао везу, да мучан посао изнова почне. Капетан је нестрпељиво ходао, пушећи грчевито и нервозно цигарету за цигаретом и псујући и телефон и онога ко га је измислио. После читавога сата напора, телефониста клонуло испусти слушалицу на колено. — Не може се добити веза, господине капетане! — Тражи! — дрекну овај — Мораш добити, по цену живота је мораш добити! Нов сат напора, укрштања разних гласова, јављања ненадлежних команда и, најзад, капетан чу где телефониста неколико пута понови: — Је л’ то Штаб? Ало, је л’ то Штаб Прве Армије? — Је ли? — учини капетан и у једном скоку нађе се крај телефона те зграби слушалицу. — Ало! Ало! — наслони капетан слушалицу на уста и на уво. — Ало! Је л’ то Штаб Прве Армије? Овде командир пољске батерије Дринске Дивизије. Капетан... Ало, јест! Молим саопштите господину начелнику штаба, да се, са једном пољском позицијском батеријом Дринске Дивизије, налазим на Слатини, више Чачка; да се у мојој околини и у вези самном налазе — и капетан настави цео рапорт о двема батеријама, о ескадрону коњице, о расутој пешадији, за коју је издао наредбу, да се прибере и заврши овим: — Ја сам јутрос у десет и по часова прошао кроз Чачак и уставио се овде; непријатељ је ушао у Чачак у само подне и наставио пут замном... — Како, како, поновите! — дрекну глас из Армије. Капетан понови: — Непријатељ је ушао у Чачак у само подне и наставио... — То је немогуће! — пресече му реч глас из Армије. — То је могуће и тако је! — одговори капетан. — Останите на телефону! — наређује глас и прекида говор. Јасно је било, да је глас о паду Чачка морао изазвати запрепашћење у Армији, која се још налазила на левој обали Мораве. Мало час, јави се на телефону сам начелник Штаба и капетан понови вест о паду Чачка. — Ама, јеси ли ти луд, знаш ли шта говориш? — зграњава се на телефону начелник. — Нисам луд, господине пуковниче, говорим вам само оно, што поуздано знам и што је тачно и молим вас лепо, да о томе одмах обавестите господина војводу и издате ми потребна наређења. — Останите на телефону, зваћу самога војводу. Одиста, мало час, јави се сам војвода Мишић. — Је ли тачна вест, капетане, да је Чачак од подне у непријатељским рукама? — запита војвода, који је капетана лично познавао и знао га из бораба, које су се 1914. године водиле код Прибоја у Санџаку, на Црноме Врху, на Гласинцу, код Побратца и пред Сарајевом. Када му капетан поузданим гласом понови све, што је раније рекао, војвода му нареди да понови рапорт о стању ствари и о снагама којима располаже, а кад то изврши, зазвони кроз телефонску слушалицу војводин одлучан глас: — У моје име стави под команду све, што ти до руку дође. Остани ту где си и, ни стопу даље! Прими борбу и употреби све, да непријатеља задржиш. Само преко тебе мртвога сме непријатељ даље! — Учинићу као што наређујете, господине војводо! — одговори капетан. — Али се бојим, нећу моћи задржати непријатеља; недовољне су ми снаге којима располажем а нарочито немам пешадије! — Држи се како знаш и умеш! — одговори војвода — ако си ти онај стари, одржаћеш се. Шаљем ти у помоћ најбољи пук пешадије а послаћу ако треба и целу дивизију. Само, непријатељ ни стопе даље, разумеш ли? — Разумем, господине војводо! Кад се одвоји од телефона, капетан се живо даде на посао. Прегледа најпре околину села, изабра положај код слатинског гробља и нареди, да се ту пласирају топови; прибране делове пешадије истури напред пут Трнаве, према непријатељу, и посла ордонансе са потребним наредбама и саопштењима круповој и дебанжовој батерији. Мало затим стиже и коњаник оздо из Трнаве и саопшти капетану, да је коњица већ у контакту са непријатељем, ту око трнавске механе, и да се ту зауставило непријатељско наступање, јер је ноћ већ настала. Наста ноћ мрачна и облачна. Војници наложише ватре у заклонима, како се не би открили непријатељу, а капетан се повуче у слатинску школу, коју је одредио за свој штаб и у коју су се прибрали и болесници. Тек што се забринути капетан посади, да се одмори, премишљајући о сутрашњем тешкоме дану и борби која му предстоји а дојури један подофицир и рапортира му, да се друмом чује брзи ход коњице. — Којим друмом? — скочи капетан. — Из Краљева. Капетан се умири али ипак пође напоље јер, ма да отуд не може доћи непријатељ, ко зна да не буде какве заблуде. Друмом је стизала наша коњица, као што је капетан и предвиђао. То је одељене које је лично војвода Мишић упутио, да се увери о стању ствари и, како вођа одељења у рапорту изјави, да се у невољи нађе. Капетан задржа ово одељење да преноћи у селу те да у јутру начини распоред са њиме. Сутра освану деветнаести октобар суморан и влажан. Небо хладно и мрачно као чело злочинчево. Из мочара испарава влага и чисто натапа душу зловољом. Не мили ти дан, не мили ти ни живот. Бива да се у борби таквих дана са већим самоодрицањем иде у смрт но иначе. Патроле јављају да је већ са првим сванућем, доле код Трнавске механе, отпочело чаркање. Плане овде или онде пушка са непријатељске стране а одговара јој наша. Кад дан мало више освоји, поче и чешћа чарка те глас пушчане праске допире чак до слатинских положаја. Капетан узјаха коња и пође предњим, истуреним деловима своје малобројне војске, да осмотри непријатеља и да учини потребне измене у распореду а охрабри оне, којима је намењено да приме први судар са непријатељем. За капетаном крете и оно одељење коњице, што је синоћ у мрак стигло. На Јежевици с једне и с друге стране друма полегли по земљи старци из трећег позива и оно војника, што су их патроле јуче прибрале; полегли по јаругама, по кукурузу или похватали заклонита места и бусије, зид, дрво и камен, и мирно и одмерено одговарају на пушчане поздраве са непријатељске стране. Ни непријатељ још није био отворио живу ватру, желећи вероватно најпре да одмери снагу нашу или очекујући придолазак својих трупа. Командир истурених одељења изађе капетану на рапорт и саопшти му бројно стање прикупљене пешадије као и синоћне и јутрошње кретање непријатеља. Капетан нареди да се војници, расути по њивама, приберу што тешње и да најогорченије бране друм, којим ће непријатељ наступати. Нареди још и чешћу паљбу, како би непријатељ добио утисак да је овде већи број војске. — Из Армије имамо наредбу да изгинемо сви! — додаде мирно капетан на завршетку својих наредаба. — Разумете ли? — Разумем! — одговори млади резервни официр и затресе му се рука, коју је дигао да салутира. Ма да их је, приликом овога разговора, поздравило неколико пушчаних зрна, која им прохујаше око глава и капетан и млади официр остадоше равнодушни, навикнути већ на такве поздраве. По свршеним наредбама капетан крете међу војнике. — Можеш ли, стари? — довикује чичици који је полегао иза једнога бусена. — Морам, господине! — одговара чича. — А умеш ли да гађаш? — Знаш како је, господине. Прислоним пушку уз образ па на једно око зажмурим а на ово друго не видим; ал’ опет, зрно оде тамо међу њих, па ако погоди кога добро а ако не погоди, толико му чини. Другог чичицу нађе капетан у једној јаружици. Развио на земљу прљав пешкирић па једе сир и хлеб и пуца. Поједе залогај па узме пушку и испали је. — Ручаш, чича? — Па да се прихватим, господине. Од ране зоре нисам окусио. — Ако, ако, прихвати се. — А знаш како је, не ваља с празним трбухом ни на онај свет отићи. — Само чувај пушку! — вели капетан. — Хоћу, господине, и она мене чува! — додаје чича. На капетановим уснама развуче се благ али и болан осмех. Њему падоше на памет синоћне речи војводине: „Ако си ти онај стари, одржаћеш се!“ С чим ће се и с ким одржати? — питао се капетан сам у себи — зар са овим доброћудним чичицама, чији животи не доприносе успеху већ само пењу број жртава? Тешило га је оно нешто мало војника колико их је сагледао и мало младих Црногораца, које је он собом чак са Дрине повео. Али је, према извештајима које је већ имао о снази непријатељевој, увиђао како је све то не само недовољно но управо бедно. Капетан застаде мало на месту обузет тим мислима па се на један мах трже и ободе коња да пође даље али у томе спази друмом из Слатине ордонанса који је журио к њему. Капетан притеже дизгине и коњ остаде у месту. Ордонанс му јави да су у Слатину стигли неки официри који га траже. — Из штаба ваљда? — поуми капетан и ободе сад понова коња те се у два три свока дохвати друма па се галопом упути Слатини. Из далека с друма још, догледа он пред слатинском механом једну гомилицу официра и коња које су сеизи водали друмом. Кад се приближи мало гомили, познаде он међу официрима уочљиву фигуру команданта седмога пука првог позива. Кад приђе још ближе, виде да се није преварио и јасно виде пуковниково црном машћу обојено лице, његове пуне црне бркове и топао осмех очију. Он нагло сјаха и готово притрча гомили из које му је пуковник већ пружио пријатељски руку. — Шта је овде? — предусрете га пуковник. Капетан укратко и брзо изговори свој рапорт о јучерањем и данашњем дану, о величини својих трупа и о ситуацији на Јежевици, одакле је овога тренутка стигао, не кријући ни своју бригу за исход борбе. — Не брини! — утеши га пуковник — Стиже ти помоћ! — Ко? — запита капетан готово усхићено и ако је већ по присуству пуковникову и његових официра слутио. — Ми, Седми пук првога позива. — Цео пук? — понови капетан сав срећан јер му стиже читав пук најбоље војске. — Цео! — одговори пуковник показујући на друм којим су се већ догледали предњи редови челнога батаљона. Са капетанова лица ишчезе домалочашња брига и очи му засветлише задовољством и поуздањем. Пуковник узе команду у своје руке и ту, пред слатинском механом, отпоче одмах саветовање. Знајући да собом води један одморан и прекаљен пук, пуковник одмах нареди да се не чека, напад непријатељев већ да се он и то што пре нападне. Он изврши одмах распоред и издаде све потребне наредбе. Челни батаљон, који је већ дотле стигао, одређен је одмах у предходницу а капетанова батерија, која је била постављена код слатинскога гробља, у састав предходнице. Пред подне стигли су већи остали батаљони и одмах им издате потребне наредбе. Кад је превалило подне, предходница са батеријом крете ка Јежевици у сусрет непријатељу и чим му стиже на доглед, измеђ Слатине и Јежевице, отпоче пушкарање. Пушкарање ово није више било оно старачко пушкарање уз залогај хлеба, паљба је била у самом почетку већ жива и оштра. Борба почиње. — Биће меса! — вели пуковник своме ађутанту, посматрајући развијање предходнице и предосећајући озбиљност борбе. Дугим ратничким животом развио се у наших ратника један инстикт, једно предосећање. Као што морнар по лепоме и сунчаноме дану, кад никакав покрет у атмосфери не прети променом, предосећа буру; тако и ратник, после првих пушчаних поздрава са непријатељем предосећа хоће ли бити борбе или ће се остати на обичноме пушкарању. Пушчана ватра све јача и гушћа. Већ први рањеници падају и повлаче се ка Слатини. Топови још ћуте, јер су на друму у маршевом поретку, очекујући наредбу да се развију. Непријатељ већ осећа да према њему није синоћна војска а београђани да је ова, у низу њихових славних бораба, можда последња. Њихов их је понос водио у ову борбу са нарочитим разположењем да даду мушки отпор те натерају непријатеља да заплаче над својом победом. И борба поче да расте, да се пење и да бива све огорченија, те предњи наши почеше да потискују предње непријатељске делове а за њима се и батерија помиче све до првих јежевачких кућа. Нови положаји које би заузимали наши, били су посејани безбројним лешинама наших стараца. Читава их је чета синоћ изгинула. Та чета, из ужичке војске, упућена је била доцкан синоћ са јелице капетану у помоћ али, рђаво вођена, залутала је у непријатељске редове те их ови скоро све побили а мали остатак заробили. На новим положајима борба настаје још огорченија јер непријатељ као да се, потиснут, сад дочепао бољих позиција но што их је мало пре имао а батерија још ћути прикована на друму у маршевој колони, немајући ни лево ни десно простора да се развије. Паљба већ густа као киша и читави млазеви танади засипају батерију. Осећа се да се непријатељ дочепао бољега положаја од наших. — Ово бије из близа? — узвикује капетан. — Из близа, господине капетане! — одговара поднаредник са предњег топа. — Ама одакле, по богу, где се скрио? Узеше сви да осматрају по правцу и по звуку. Капетан запази први како са звонаре јежевичке цркве лије киша танади. Он нареди да се челни топ скине, намести и, не говорећи ни речи да је пронашао заседу, он темпира топ на сто метара пред устима и распали на звонару а зрна се расуше као картеч. Један метак, други и трећи је већ био довољан да непријатељска заседа на јежевичкој цркви ућути. Топовски метци у тако непосредној близини пешадије, учинише да се борба на један мах освежи. Пешаци дигоше главе и нарастоше им срца, те викну неко међ њима: „Брже, људи, ево нас стигоше топови!“ Сви поскочише вољни за јуриш, очекујући нетренимице команду и осврћући се за собом одакле би им ова имала доћи. Али пуковник обустави даљу борбу, јер је ноћ већ била пала, па се не може знати где се може наићи на непријатеља а нарочито што су се борбе водиле преко самих шљивака те ко зна где се све по врзинама може скрити непријатељ. Прекидајући борбу, пуковник наређује да свако остане на своме месту, да задржи свој положај како би, чим зора сване, могли наставити борбу. И тако је готово цео фронт ту ноћ провео на мртвој стражи а одмах, непосредно иза мртве страже, на двеста до триста метара пред непријатељем, шест топова положених цеви, спремљених за картечку ватру, стоје мирно и непомично, као гвоздена стража која бди над уморним пешацима. Ватре се нису смеле ложити али се мало и спавало. Све је било на опрезу, тим пре што је изгледало као да има некога покрета код непријатеља. Пуковник са својим штабом заноћио је у Јежевици, у сеоској школи, где је велики део ноћи провео у разговору о сутрашњем дану, придремао мало обучен и оружан и још далеко пре зоре кренуо на положаје. Са првом зором планула је и прва пушка и она откри да непријатељ није остао на положајима на којима је био кад се синоћ борба завршила. Он се повукао на јежевичку косу и то је био онај ноћашњи покрет непријатељев, који су наше страже запазиле. Наши су отпоздравили непријатељев пушчани поздрав али, према наредби пуковниковој, са извесном уздржљивошћу, све док дан мало не освоји. Чим се раздани, наши осуше учестану и снажну ватру, тако да је непријатељ брзо отеран и са те косе, коју заузе батерија и построји се у једном шљивику близу друма. По истој коси, лево од друма идући Чачку, постројавају се одмах и остали топови, два пољска брзометна, који су дошли са седмим пуком, шест пољских дебанжових и два крупова. Тако се јежевичком косом поставила батерија која је сад већ бројала шеснаест топова. На тај начин, наши су већ били спремни да приме и већу борбу која се одиста од тога часа и развија. Као да се и непријатељ на новоме положају више прибрао, јер наша пешадија потискујући га, сад већ наилази на јачи отпор. Митраљези грокћу са свих страна и сеју смрт а пушчана ватра се укршта и пламти цео фронт. Развија се смртоносна борба. Сад већ и топови улазе у дејство, те се разлеже грмљавина од које задрхта Чачак и преплашено становништво у њему. Да би сузбио дејство наше артиљерије, непријатељ извлачи два тешка, великог калибра топа, код барутнога магацина, више Чачка и, вешто скривен, туче отуд нашу артиљерију. После неколико хитаца, непријатељски топови нађоше мету и тачном ватром засуше два наша брзометна топа тако, да ови намах заћуташе да не би били уништени. Пуковник, командант седмога пука, који се налазио међу својим пешацима, пожури ка топовима који су заћутали. Он узе и сам, са командиром брзометне батерије, да осматра одакле их то туку непријатељски вешто скривени топови. — Са оне косе, али су тако скривени да не могу да их нађем! — вели капетан, командир брзометних. — Морамо их наћи, иначе ће нас покосити! — одговара пуковник а у том груну, недалеко на десном крилу, где су пољски топови. — Бог и душа, онај их је нашао! — узвикну пуковник и крену тамо ка пољацима. У том застења кроз ваздух и тресну а земља, коју диже тешко разорно зрно и дим који се разви из експлозије, зави пуковника и његове пратиоце. Капетан пољске батерије, који је био на своме левоме крилу, претрну и потрча месту где је мислио да прихвати мртвога пуковника али се дотле, из разређеног дима, помоли пуковникова симпатична фигура. — Спасавајте се, овамо, брже овамо! — виче капетан. Али пуковник, смешећи се, мирно остаје на месту, истреса руком земљу која му је запала око врата и обзире се око себе: — Добро је, вели, сви смо на броју! Затим приђе пољској батерији. — Нађе ли их? — пита капетана. — Ено их код барутног магацина! — Удри! И капетан проконтролиса најпре још једном топове, па распали једно за другим. Затреска тамо граната, диже се земља у вис и — непријатељска батерија ућута, ни једним се метком више не одазва. — Умуче! — кликну капетан. — Пролајаће он опет! — одговара пуковник, уверен да је нађени непријатељ спустио своје батерије са виса, на коме је био, да потражи нов положај и пожури пешадији да са њоме искористи ову артиљеријску паузу. Поштеђена артиљеријске ватре, за време док је непријатељ тражио нове положаје а, осокољена пуковниковим присуством, пешадија груну јаче напред, потисну снажно непријатеља и заузе Трнавску механу и положаје око ње. У том се понова јави грмљавином непријатељски топ. Нађе нашу пољску батерију и убаци у њу неколико тешких зрна. — Одакле бије? — виче капетан да би надвикао тресак. — Не знам, господине капетане! — одговара водник. — Гледај, пази! Сви обратише пажњу на ону страну одакле ватра бљује. — Ено, рикну! — и сви спазише како суну ватра. — Ено их, тамо су! — кликну капетан. Водник узе брзо да удешава топ да би ућуткао непријатеља. — Шта ћеш? — пита га капетан. — Да бијем! — одговара водник. — Чекај, не жури! — Сатреће нас. — Чекај, не смемо га тући! Капетан се предомишљао. Непријатељ је спустио батерију с виса код барутнога магацина и поставио је код касарне. Касарне су претворене у болнице и препуне су наших рањеника. То су они несретници што су се јуче, када је капетан излазио са батеријом из Чачка, начетили били на касарнске прозоре и очајно посматрали одступање последње српске батерије и боно узвикивали: „Има ли какве наде?“ Тући непријатељску батерију, која се иза болнице сакрила, значило би изложити ватри из српских топова српске рањенике. Ко је тај који би хтео и смео тај злочин повући на своју душу? Ко је тај коме не би душа заиграла а рука задрхтала при помисли да палећи топ шаље зрно које ће покосити читаве чете рањених бораца и другова својих? А непријатељска батерија бије, бије сад бешње но ма кад до сад, јер се осећа заклоњена, јер зна да јој српски топови не смеју, тамо где је, бацити своје ватрене отпоздраве. Непријатељска зрна једно за другим падају међу наше и косе а наши трпе и ћуте и — размишљају. Најзад капетан плану. — Удрите, па шта Бог да! Али, чекај, на сваки топ официр, сам официр да контролише и да нишани. Животом плаћа ко удари у болницу. Четворе очи отварајте! Сам капетан полеже по једноме топу, одмери, нанишани и... пуче. Опали и други и трећи. Ни један метак не очеша зидове болничке и сваки нађе батерију непријатељску. Ућута на један мах непријатељ, нађен и изненађен овако дрским гађањем. — Браво! — кликну капетан похваљујући и ободравајући своје официре и војнике. Одмах настаде живља и пешачка борба. Пуковник зашао лично кроз редове бораца и храбри их и упућује: — Живље, живље! Ено ћемо доживети и ту бруку да артиљерија прави јуриш а ми да трчимо за њом. Дижи главу, дижи, не бије свако зрно. Ајде, ајде, децо, нек осети непријатељ с ким има посла! Непријатељ, који је испред Чачка, код Трбушана, имао ону олаку борбу са трећепозивцима, није се никад надао оваквом отпору. То се изненађење јасно опажало у непријатељским редовима у којима се, при свакоме налету наше пешадије, осећала малодушност. — Шваба мислио да јефтино узме Чачак. Треба да плати, је ли, момче? — довикује пуковник једноме рањенику који гегуца друмом натраг ка Слатини. — Платио је, вала, господине пуковниче. Чекај док се преброје па ће видети. — Мислиш изгинуло их доста? — наставља пуковник. — Таман толико колико да се покају што су натрчали на нас — одговара ребрећи се београђанин. — И право је, момче, они су дошли да отимају туђе, ми бранимо своје! У том часу непријатељ поче да се колеба и пуковник то запази па пожури опет предњим редовима, који су стопу по стопу напредовали, сејући пред собом смрт. Непријатељ узмиче, остављајућ за собом своје мртве и рањене. Што даље наши напредују све више мртвих и рањених. Крај друма, у јарцима, по шљивацима, по врзинама. Мртви покрили својим плавим шињелима поља и удолице па изгледа као да су раскинута парчад облака попадала на земљу; рањени се вуку по земљи као глисте, запомажући и лелечући да се дочепају друма, надајући се да ће ту бити лакше нађени те однети на превијалиште и у болнице. Међу мртвима и наши трећепозивци, они несретници што су тако скупо искупили своју старост и невештину. Пуковник пролази крај мртвих и рањених, немајући времена да се обзире на њихово запомагање и жури ка првим редовима, са којима затим чини нов притисак на непријатеља, тако да га већ сатерује у Чачак. У том, непријатељска батерија понова загрокта из близине. Сви се згледаше. Одакле то сад? Сви нетримице почеше посматрати и пратити сваки метак, не би ли опазили где је непријатељ сад поставио топове. А ти топови све јачом ватром засипају наше положаје. — Туче из вароши! — дрекну капетан. — Јесте, ено га тамо негде, око цркве. Сви клонуше пред овим сазнањем. Ко сме да туче у варош, у српску варош, пуну народа и пуну избегле сиротиње, међу коју се непријатељ кукавички завукао. Мора се ћутати, мора се трпети, мора се скрштених руку стајати и као мртва мета чекати ударце. А кад би само и са тога места била одагната непријатељска батерија, ми би још вечерас ушли у Чачак, ослободили га и ослободили би страха и трепета хиљадама мајака које стрепе за децу своју и хиљадама деце која вриште од страха на крилима мајака својих. Беле заставе, које сад већ извесно ките цео Чачак, попадале би још једном пред српском војском а непријатељ, пребачен преко Мораве, зауставио би своје надирање и за дуго би се предомишљао пре но што би пошао још једном да прелази ту реку. Премишљајући о томе, стојећи међу својим топовима непомично, и ако изложен непријатељској непрекидној ватри, капетану се оно зујање картеча чинило као зврјање телефона и чинило му се као да чује глас војводин отуд из Витановаца: „Да, да, то сам од тебе очекивао; ти си онај стари!“ Он одједном прену, окрете се око себе и виде мртву и нему батерију своју, виде забринуте другове своје и војнике своје и виде пустош који разорно зрно непријатељско још једнако чини. — Кад бих могао бар само један метак да бацим, тај један метак донео би ослобођење Чачка, тај један метак ослободио би и читаву армију која је одсечена с оне стране Мораве, која мора бити заробљена ако ми овде не успемо! — размишљао је капетан у себи и та је мисао почела све више и више да га обухвата и да осваја. — И ако погине ко од наших тамо, погинуће их пет, шест и десет а спашће се двадесет хиљада робова у Чачку, спашће се армија, штаб, част српске војске и... ко зна какав све обрт може настати, ко зна не би ли се још могла поновити прошлогодишња церска историја са Поћореком и још једном славом покрити српска војска и вали те славе заљуљати велике европске фронтове и повести војске одлучним и пресудним биткама. Капетану не измаче у мислима ни околност да је наредбу за ову борбу издао војвода Мишић, онај исти који је прошле године издао наредбу за наступање; да ће победу ову, ако се данас извојује, прихватити сам војвода Мишић и из ње развити велики један историјски чин, који је њему његова срећна звезда наменила да још једном понови. И све то можда, зависи од једног јединог топовског метка. Од једнога метка одиста, јер пешадија је већ на ивицама вароши, а артиљерија је непријатељска већ три пут до сад узмакла чим је првим зрном била нађена, те би сад то поновила, а чим би то било, пешадија би налетила на Чачак, непријатељ, код којега се већ осећа велика поколебаност, био би пребачен преко Мораве и ствари би неминовно узеле ток који је капетан, поплављен непријатељском ватром, замишљао. — И све то можда зависи од једног јединог топовског метка! — шаптао је капетан у себи. — А жртве, ако их буде? — тргао би се у том размишљању, али се понова охрабрио. — Опростиће жртве пред величином успеха! Капетан опет диже главу те погледа око себе. Непријатељско је зрно сипало огањ и косило. Капетан срете погледом младога водника, који је иза свога топа стојао и немо гледао смрт око себе. — Господине потпоручниче! — изусти капетан гласом у коме није било онога његовога свагдашњега поуздања. — Заповедајте, господине капетане! — одазва се млади потпоручник. — Ви лично нанишаните, разумете ли, ви лично... добро промерите... — Разумем, господине капетане! — одговори млади потпоручник и очевидно му се бледило разли лицем а усна грчевито задрхта. Младић приђе топу и узе оком тражити непријатељску батерију. Он поче окретати ручицу, завртањ, поче подешавати, нишанити и најзад, још блеђи но раније, приђе капетану. — Готово је, господине капетане! — Да проконтролишем! — и капетан приђе топу те се увери да је одлично наперен тамо одакле бљује непријатељска ватра. Он одмаче од топа и, пре но што би изрекао судбоносну наредбу, њему још једном задрхта срце. У једноме магновењу прелетеше му пред очима све добре и зле последице о којима је већ до сад размишљао. Ал’ најзад стеже срце и наредба паде: — Пали! Млади потпоручник узе нешто да се маје око топа и не изврши наредбу. Капетан га изненађено погледа. — Шта је? Потпоручник приђе блед капетану и речи му задрхташе у грлу: — Господине капетане! Топ је наперен, нишан утврђен и ја бих вас молио наредите да ко други опали. — Зашто? — запита капетан невојнички, готово благим гласом, осећајући и сам тежину ситуације. — Тамо, баш у близини цркве, налазе се као избеглице моја мајка и две сестре — одговори потпоручник потресеним гласом. — Немам снаге да их својом руком убијем... Капетану се на један мах замути поглед. Њему изађоше пред очи његова дечица, која се налазе као избеглице недалеко одавде, у Краљеву и која, и не знајући да је он овде а слушајући тресак његових топова, који у Краљеву јасно одјекује, извесно сад дршћу и стрепе. Капетан се сети да он одиста, ни по цену највећега успеха, не сме српским топом разнети тело ни једног српског невиног детета ни одузети живот ма једној српској мајци. И он клону савладан једним тешким болом и једном боном резигнацијом. Топ оста наперен али не опали. Те ноћи стиже наредба да се — због успеха непријатељева на другој страни — не наставља борба већ да се војска повуче. Целе ноћи је лила киша а у мочарну зору почело је повлачење. Непријатељ, који је поуздано рачунао да сутрашњега дана мора напустити Чачак, дану душом и пође да побере и покопа своје мртве који су покрили друмове и положаје. {{ЈВ-аутор| Бранислав Нушић|1938}} == Извор == * [https://distantreading.github.io/ELTeC/srp/SRP19201.html Деветсто петнаеста: Трагедија једног народа] [[Категорија:Бранислав Нушић]] [[Категорија:Деветсто петнаеста]] qwhv1vei3tuw2ta3ef04qe3xunph4ql 0 61660 147461 146685 2026-10-06T17:55:38Z Galicijac 19151 Наслов уврстио у редослед поглавља. 147461 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Деветсто петнаеста]] | | [[Деветсто петнаеста/Једна борба|Једна борба]] | [[Деветсто петнаеста/Крај мангала|Крај мангала]] | [[Деветсто петнаеста/Топлички бегунци|Топлички бегунци]] }} Ноћ је морала великим делом промаћи, вероватно је било близо поноћи, када сам са мојим скоро догорелим фењерчетом пошао кући. Помрчина је била тако дебела, тако масивна, да ми је изгледало као да је просецам телом, онако као пливач воду. Сиромашна светлост из фењерчета није била кадра допрети зрацима ни за пун метар предамном, те сам морао врло обазриво ступати, јер је до моје куће ваљало пребродити силно блато, баре и пролоке; ваљало је још проћи крај многих кола, под којима су спавали уморни војници и бегунци а крај којих је ватру угасила киша која још једнако сипи. Средином је улице немогуће било ићи а странама још горе, јер су крај кућа, под стрејама, спавале избеглице а нарочито регрути, који су се тих дана такође скрхали у Приштину, не знајући ни ко је надлежан да им да хлеб, ни ко да их упути где би преноћили. Па ипак, та густа и тамна ноћ, није била тако глува. Чуло се, одовуд или отуд, како неко промиче или се негде далеко чула потмула лупа у врата и нејасни гласови. То извесно грешне избеглице још лутају тражећи крова, очајно лупајући на сваку капију редом и преклињући да их пусте ма где, у кровињару, у обор, у кокошињак, ма где, само да се могу склонити од кише. Мал’ тако и сам не нагазих на неке грешнике, који се на један мах створише испред мене, као сенке које су тога тренутка изникле из земље. Заустависмо се, кад смо већ били прса у прса и, дижући фењер изнад главе, једва сам успео да их назрем. Била су два грађанина који су такође зашли од куће до куће и преклињали да им се уступи мало сувоте. Веле, доцкан су синоћ стигли, ноћ већ пала, све затворено, све погашено а не познају варош, нити знају кога би припитали. На доњем спрату једне арнаутске куће, у којој сам ја са породицом нашао склониште, била је једна празна приземна одаја без патоса и без прозора. Њу ми није газда уступио али, у оваквој невољи, неће ни он ваљда замерити што сам је отворио и присвојио. Понудим оним грешницима ту собу, у којој се неће моћи ни загрејати, ни чиме покрити, нити што под главу подметнути али биће бар под кровом. — Преседећемо ноћ — веле — само да смо у сувоти. Повео сам их и успут су ми казивали своје невоље. Путују из Крушевца, на једним малим таљигама у којима је коњ већ после првог дана пута посрнуо. Ишли су пешке, благодарни што им је коњ и оно мало хране и ствари могао повући те да их не носе на раменима и да не гладују успут. Спавали су по друмовима, сеоским кошевима, под стрејама и увлачили се у пластове сена али, теше се, јер било их је који су и горе пролазили. — Препатили сте, шта ћете, сви смо препатили. Сутра само потражите где год стан па се одморите. — Да тражимо стан? — изненади се један од њих. — Код мене није за становање, водим вас само да се склоните од кише. — Доста и хвала, а сутра... Па сутра ћемо ваљда даље? — Даље? Где би даље? Овде ћемо у Приштини сачекати крај. — Мислите нећемо морати Приштину напуштати? Ја заустих да га са поуздањем, које сам до малочас имао, уверим да ћемо овде остати, али ми падоше на памет речи онога официра у механи и не одговорих ништа. — Мислите нећемо Приштину напуштати? — запита још једном мој ноћни познаник. — Мислим! — процедих ја непоуздано кроз зубе. — Дај Боже! — додаде он. Пред мојом кућом затекли смо још једну гомилицу која удара алком у врата и чека хоће ли ко отворити да замоли за преноћиште. Понудио сам и њима што сам и двојици која су ме пратила и тако сам их петоро увео у ону бедну собицу. Били су сви благодарни. О, како се у таквим приликама јефтино да стећи благодарност! Могао сам учинити и нешто више за ове моје госте но што сам им обећао. Затекао сам горе код мене, у оџаклији, лепо разгорео жар, те сам напунио мангал како би се прокисли и прозебли разгрејали мало. Могао сам и од своје свеће одвојити половину, те да виде бар где би стали и где би сели. При тој слабој светлости сагледао сам тек мало боље своје госте. Била су два угледна наша учитеља које сам по имену ја већ по одавно познавао, један младић од двадесетак година у војничком оделу са поднаредничким звездицама на раменима и два дечка у сурој народној ношњи, са уским чакширама и плавим шајкачама на глави. То су били ђаци наше ратарске школе, који су као регрути дошли пред комисију на преглед. Младоме поднареднику покривала је шајкача непрописно дугу косу а десна му рањена рука висила је у завоју. Поседало се око мангала да се пробдије ноћ, док су се дечаци из ратарске школе, чим су се мало загрејали, прострли по земљи, без покривача и узглавља и предали се сну, који одликује младост као доба које се мири са сваком бригом и невољом. Учитељи, ма и преморени, бојали су се лећи, јер су били толико прозебли да су сну претпостављали бдење крај мангала. Млади поднаредник такође није хтео лећи јер, вели, рана и бол који му је донела, навукла му је несаницу те не може задремати догод га умор потпуно не савлада. Сео сам и ја крај њих. Осећао сам да ми је дуга, предуга ноћ, те да је бар ту крај мангала, са овим добрим људима скратим. Мрачна и ниска турска собица са почађалом таваницом са које, као покидана једрила, виси паучина и лелуја се од јаре из мангала и од ветра који продире кроз разлупане прозоре; са дубоким долапом у зиду, на коме су капци спали те висе о једном јексеру; са рупом у дну зида, коју су пацови разрили — све то осветљено полусветлошћу свеће и оним светлим руменилом које разгорео жар из мангала распростире око себе. Све то изгледа тако тајанствено, као место састанка нечастивих. Поседали на земљу око мангала, са прекрштеним ногама пред собом, нагнути унапред, осветљена лица руменилом из мангала, пушили смо цигару за цигаром и прелазили с предмета на предмет у разговорима бескрајним, као што је јесења ноћ бескрајна. Учитељи су понова причали о својим и туђим невољама на путу, о злу времену, о оскудици која је збег пратила, о тешким тренутцима при напуштању које вароши. Млади поднаредник над је казивао о великим борбама на Дунаву, у којима је он рањен, о сили немачке артиљерије и о нечувеним напорима српскога војника. Ђаци ратарске школе спавали су тврдо, детињским сном. Разговор скрете затим на борбе које се воде на овоме фронту, измеђ’ Качаника и Гилана. — Гледам вечерас — вели виши, коштуњави учитељ, светлих очију, које се у полумраку просто осећају и крупне гласине, која извире из дубине груди — Гледам, сироти људи, са колико вере и колико поуздања дочекују војску која је стигла у помоћ. — Како да не, читава једна дивизија и то добра дивизија! — тврдим ја. — Па јесте, али... — учини учитељ и стресе у мангал малим прстом пепео са цигарете, коју је држао измеђ кажипрста и великог. — Ви као да не верујете у њену помоћ? — запитах и у томе часу поче у мени понова да се буди онај мучан осећај разочарења, који се био нешто мало утајио. — Може помоћи, зашто не! Ја не знам каква је ситуација на овоме фронту, па не могу ни да вам кажем ништа, али... — затеже опет гласом који казује сумњу. — Право да вам кажем, ми који долазимо озго, из старих граница Србије, не верујемо више ни у шта. Млади поднаредник климну главом одобравајући, као да би и он пристао уз такво мишљење а онај други учитељ, омален, мршава лица извученог из самих правих линија и очију упалих дубоко у дупљу — пристаде уз ово тврђење свога друга и речју. — Требало је видети што смо ми видели — додаде он — па онда имати храбрости да се верује ма у шта! — Шта сте могли више видети но што ћете и овде сутра видети. Одступање народа и војске, бегство породица, невољу, јад. — Нећемо ми то видети ни сутра ни прекосутра овде. То ћемо видети, или управо, ви ћете видети тек кад падне Приштина — забобоња опет она гласина. — Видео сам, кад је падало Скопље! — Не! — пресече он одлучно. Изненади ме ово упорство. Зашто сад не, кад је мало пре било да. Погледах га у очи и спазих две светле жеравице на мрку му лицу тамно бакарне боје, коју је његовом и иначе препланулом лицу давала румена светлост жара из мангала. — Не! — понови учитељ још једном — Јер, ви сте Скопље напуштали са вером да је то привремено, да ћете се за који дан вратити, да ће стићи наша војска, која се на северу бори и, да ће стићи Французи, који се на југу боре те да ће ослободити Скопље. Је л’ те? — То јесте! — Али чекајте да видите како је бона слика када се напушта варош без те вере. — То је истина! — признадох ја убеђен — Али, шта је то што је вас опредељивало да напуштате вароши без вере, онда када је велики део Србије био још слободан, када сте и ви тако исто као и ми били заваравани да савезничка помоћ стиже, када смо још имали и довољно муниције и хране и доста очувану војску да може борбу примити? — Шта је то, питате? Вас су тешиле билетени и варљиве вести, које су надлежни радо пуштали, или и сами варани или у намери да заварају и охрабре народ и не дозволе да клоне дух у војсци. Ви сте тим вестима и могли поверовати, јер нисте имали начина да их проверите, али ми... — Зар сте ви имали начина? — Кад гледате, господине мој, својим очима како бега Краљ, бега Врховна Команда, бега Влада, бега Народна Скупштина, ви онда ваљда нећете веровати неким хектографисаним табачићима, у којима се прича како Французи са југа снажно надиру а Руси прелазе Дунав. Ви треба да видите како је то страшна слика, кад и војску и народ напусти уверење да се може што спасти те кад, својим очима гледате слом државе, својим очима гледате како се све крха и руши а светина се гуши и стење под рушевинама; кад својим очима гледате како све пада, како се сурвава и претрпава домове, и људе, претрпава градове и села, претрпава њиве и поља, претрпава све, све... Ону половину свеће, коју смо били прилепили на ивици мангала, пождрао је пре времена пламен, који се од промаје кроз отворени прозор повијао и богато је китио белим цветом. Свећа се разлила и утулила и утајала се она немирна светлост од разигранога пламена, која је до мало час прелетала преко лица и предмета а завладала једноставна, мирна и мистична румена полусветлост, која је још већом тајанственошћу опчињавала слику око мангала. Поноћни ветрић, који је кроз разбијена окна сад нешто живље дунуо, као да је у мрачној соби пробудио задах паучине, црвоточине и подрумске влаге која је притискала груди. Учитељ, који је ућутао био, осећајући ваљда и сам утисак својих речи, опет живо настави: — Ја никад у животу нисам видео вулкан који бљује лавину и претрпава насеља која су, верујући мртвом брду, дрзнула да му населе подножја. Читао сам описе и знам, колико ми се на глави коса дизала, знам како сам сањао тешке снове, после такве лектире. Мени, у овоме часу, слика нашега слома потпуно личи на такву једну катастрофу. Личи ми по величини несреће, по пометености, журби, по забуни, по овоме што су сви погубили главе и по томе, ако хоћете, што непријатељ не улази у земљу да је освоји већ са крвожедном жудњом да све уништи, да све разори, да све спали, да све затре, да сав живот сагоре и угаси онако као лавина када се проспе из усијане планине. Да ли онај његов дубоки глас, који је бобоњао кроз празну и ниску одају; да ли онај тајанствени полумрак, који су облаци од дима из цигарета још више загустили и кроз који смо се једва догледали, те је његов глас звонио као глас некога духа који се јавља из полутаме; да ли можда онај поуздани тон којим је учитељ речи изговарао — тек, његове су речи на мене чиниле тежак утисак од којега сам узалуд хтео да се отргнем. Нешто ми је притискало душу те покушавао сам да се буним и поричем снагу утиска али без довољно самопоуздања и снаге. — Ама, где сте ви то побрали тако мрачне утиске? — Где?! — узвикну учитељ. — Свуд, свуд; на сваком кораку, на свакој жељезничкој станици, у сваком селу, у свакој вароши. Требали сте бити у Ђунису да видите како се ништи читава једна историја; требали сте бити у Крушевцу да видите како се руши читава једна држава. Гледао сам својим очима старога Краља на крушевачкој станици како му лију сузе из очију а, недалеко од њега, пред његовим очима, пљачку, грабеж, растурање државне имовине. Лупају се и ломе немилостиво вагони, грабе се џакови са храном, разбијају се врата на магацинима. А краљ, који тога тренутка напушта Крушевац и креће на Косово, гледа и плаче. Паде ми не памет, у томе тренутку, некадањи Лазарев полазак из Крушевца на Косово. Величанствене поворке златом искићених витезова, који полазе да изгину на Косову и, пред њима владар који је изабрао царство небеско. И после пет стотина година, један српски краљ са истога места полази на Косово, али за њим тужне поворке несретнога народа и војска без вере и без снаге. Отресао сам се упоређења ових двеју појава, које чак и немају довољно сличности за упоређење, па ми се оно ипак и на силу наметало и изазивало ми тежак бол... Тај бол као да нам учитељ тога тренутка удахну свима у душу. Његов друг, учитељ, заусти да каже нешто, па му реч заигра у грлу и недорече је већ само ману руком. Млади поднаредник зањиха главом а мени изађе пред очи, као нека мађијска слика, величанствена поворка златом искићених витезова који полазе да изгину на Косову и пред њима владар који је изабрао царство небеско. Та слика била је жива, ја је нисам само осећао, ја сам је видео. Кроз облаке дима од дувана пробијали су се оштри врхови бојних копаља, лелујали су се заједно са дуванским димом алај-барјаци и промицали сјајни шлемови искићени златним челенкама. Мрка лица косовских јунака под шлемом, оцртавала су се у ономе руменилу од жара, које се проткивало кроз модри дим. Ја сам чуо алакање јунака, чуо сам топот коња и почеше у памети да ми се намећу речи народне песме: и почех да их шапћем сам себи: <center>''Коњ до коња, јунак до јунака<br>Бојна копља као гора чарна,<br>Сија оклоп и блиста оружје.<br>Милина је оком погледати<br>Бојне коње и бојне јунаке.<br>Развише се ките и барјаци<br>Као сури по небу облаци.<br>Цар појаха голема лабуда<br>Пред царем је млади барјактаре<br>Соко живи Бошко Југовићу<br>Иза Бошка стари Југ-Богдане<br>Око Југа синци Југовићи<br>Дивна браћа и дивни јунаци,<br>Појахали коње од мегдана,<br>Не би реко на коњима јашу<br>Већ их носе наљућене виле.<br>Око цара слуге и војводе<br>С десне стране Страхинићу Бане<br>А са леве слуга Видосаве<br>Иза цара три војводе бојне<br>Славни јунак Обилић Милошу<br>И уз њега верни побратими<br>С једне стране Косанчић Иване<br>А са друге Топлица Милане<br>За њима су војводе остале...<br>_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _''</center> Утонуо у ту слику, ја сам ућутао и нико од осталих није реметио тишину која је настала, као да су сви били под истом сугестијом. Студена поноћна промаја понова дуну кроз шупљине и дим се залелуја по мрачноме простору, разорише се и расуше фигуре и облици који су се до мало час вили над нама, поломише се копља, развејаше се заставе, расточише се оклопи и река дима суну на разбијене прозоре и понесе собом поломљене и расуте све слике које нам мало час загреваше машту. Студени дах промаје, расхлади ми и чело и опали мразом лице те се пробудих и пробудисмо се сви. Учитељ узе својом путничком батином да разгрће оне остатке жара у мангалу и сви се скуписмо нешто ближе ватри. — Поменусте и Ђунис мало час? — прекидох ја први тишину, обраћајући се питањем учитељу. — Поменуо сам! — рече и ућута, па мало затим сам настави. — Од како знам за себе, ту сам први пут заплакао. Верујте ми, горко сам заплакао. Веровао сам му, јер му је глас задрхтао у грлу. — На Ђуниској станици заостали су од некуд вагони у којима је био натоварен наш војни музеј из Београда. Тај музеј је сва наша нова историја, историја наше стогодишње борбе, јер целога овога века што је за нама ми нисмо ни стигли што друго да радимо до да се боримо. Кад су већ и власти напустиле Ђунис, кад је већ непријатељ заузео обе Мораве, светина у Ђунису разбија те вагоне мислећи да ће у њима наћи штогод што би јој могло користити или, ваљда, што непријатељу не треба да падне у руке. Требало је видети ону страшну и тужну слику. Разочарана светина узе да баца оне светиње, од којих је свака један део историје; узе да их баца и гази, разносећи их уз дивљу дреку и церекање. Кад су из разбијених сандука покуљале оне „спрдње“, светина удари у кикот и тај ми је кикот продро као усијано гвожђе кроз душу и, верујте, још ме бриди бол, још ме пече. Био је то онај крти смех лудака који се цери кад спази икону. Изгледало ми је као кад се човек усред пламена у кући која гори, смеје смехом онога коме је величина трагедије замаглила душу и разум. Добош, којим је архимандрит Мелентије дозивао негда народ на револуцију дочепао је један старац из последње одбране и начинио себи столицу од њега; заставе, оне славне заставе, које су у рату за ослобођење водиле српску војску на Јавор и на Шуматовац, лежале су у блату под вагонима или су њихове голе мотке бацане на ватру: деца су натицала на главу калпаке наших првих војника и јахала на копљима; цигани су навлачили старинске мундире оне славне жандармерије која је 1862. године изгинула бранећи Београд од Турака, а за њима је светина арлукала и смејала се. Пушке, које је буковички прота благословио на Орашцу, и које су се прославиле на Мишару и Љубићу; пиштољи, који су некада почивали у кубурлијама славних војвода или им китили силаве, и онај пиштољ који је на Чегру прославио смрт Синђелићеву, и она пушка која је из руке малога Книћанина оборила Ћаја-пашу — све, све је то лежало по потоцима и по блату, по друму и по јендецима, све растурено, све побацано, све погажено. Изгледало ми је као да је неки зао дух пошао пред непријатељском војском, као кобна извидница, са задаћом да брише нашу историју, како би непријатељ наступао на рашчишћено земљиште са којега су покидана и почупана, сва прошлост, све успомене и све традиције. Учитељ заврши, па пошто се нешто одмори, обрати ми се: — Реците сад сами, не би ли се заплакали и ви да сте били на моме месту, да сте све то својим рођеним очима видели? Ја нисам одговорио на то питање а осећао сам да би и у овоме тренутку, кад ми учитељ казује, могао још горко заплакати да ми већ тешки догађаји, који су се провлачили кроз моју душу, нису пресушили сузе. — И кад помислим — настави учитељ искрено потресен — да су тако исто или још горе, јер су пале у руке непријатељу, пропале и све друге наше тековине. Оно што смо за ових сто година, одвајајући од своје сиротиње, одвајајући од својих уста, прибирали и текли, не би ли и ми могли стати у ред цивилизованих народа; наши музеји, библиотеке, кабинети, збирке, документи и рукописи у којима лежи наша необјављена и неиспитана историја. Све, све је то пропало или ће пропасти, јер непријатељ који иде за нама, сажиже као усијана лавина и пали, руши, уништава. — Све, све ће пропасти! — Додадох и ја придружујући му се искреноме болу. — Косово је било војничка пропаст, то није била пропаст народа — настави учитељ. — Несретне, тринаесте, била је тежа пропаст али, шта је имало тада да пропадне кад ништа нисмо ни имали. Народ се склонио у збегове а сила, која је преплавила земљу, прегазила је поља и ливаде. О првоме пролећу трава је опет озеленила а народ је сишао из збегова. Данашња је пропаст тежа и страшнија; руше нам све, руше државу и руше јој темеље, затиру установе и уништавају благо народно које смо сто година прибирали и текли. Кад се вратимо биће све пусто и почећемо све испочетка. Али, тад неће бити довољно само да нам о пролећу озелени трава и народ се врати из збегова... Настаде мукла тишина, слична оној крај самртника кад му се већ упали свећа, кад свако зазире да шушне, кад свако уздржи и дах да не ремети свечаност тишине и не профанише пијетет тренутка. Чуо се само жар како се распада у пепео, миш који гризе дрво у долапу, дах оне деце што су спавала и крчање у грудима учитељевим. Мало затим и допре с поља кроз разбијене прозоре неки чудан, нејасан звук. Сви подигосмо главе и напрегосмо слух. — Чекајте! — прекидох ја тишину. — Причекајте мало! Ви већ говорите посмртно слово а чујете ли, слушајте! Морало је већ бити далеко иза поноћи, морало је бити ближе зори, јер кроз ноћну тишину јасно су допирали топовски јеци. То је одмах после поноћи отпочела борба на Биначкој Морави, која је имала да сузбије бугарски дрзак ноћни препад. — Чујете ли? — понових ја охрабрен овим звуцима, који очас збрисаше у мени оно мутно и тешко расположење, изазвано учитељевим казивањима. — Чујете ли; то још српски топови говоре и до год они не занеме, ја ћу веровати у биће Србијино. — Ја ћу веровати и после, кад и ти топови занеме! — одговори учитељ и сам нешто охрабрен. — Вероваћу, јер сам убеђен, да народ, који се овако мушки бори сто година за слободу, не може пропасти. Али... моја вера не може ни мало умањити бол, који ми садашњост задаје! Поуздање, које су топовски звуци у нама пробудили, само је за часак блеснуло, као једна тренутна појава, као један покушај да се приберемо и охрабримо. Слушали смо још мало топовске звуке, али без речи. Уморио нас је био разговор, уморио нас је заједнички бол, који ови звуци нису ипак могли из душа нам да одагнају; уморила нас је дуга ноћ, коју смо превалили и примакли се зори. Попушили смо ћутећи још по једну цигарету. Млади се поднаредник измакао од мангала и наслонио леђима уза зид, оборио главу на груди и почео да дрема а и учитељи почеше погледати око себе, не би ли се могли где наслонити, да се ма колико толико одморе. Ја се дигох лагано, не узнемирујући никога и пођох на горњи спрат, где је моја одаја била. Када сам се успео, са отворенога доксата догледало се далеко, далеко кроз ноћ, која је већ почела да се провиди. У дубини тамо, иза планина, руменило се небо, претећи опасним ветром. Изгледало је као да гори планина, као да се усијала те пламти и букће. Та ме слика задржа на доксату, са којега су се још јасније чули топовски пуцњи отуда са Карадага и све то потсети ме на оно учитељево упоређење са усијаном планином, која бљује лавину. То упоређење поче да расте, да се допуњава и да ми се намеће. Ено, ено, планине се већ жаре и горе, бљују већ пламен и ено се усијана лавина ваља кроз наша поља и доље; ваља се, тутњи, пали, ништи и сагорева живот, који је до мало час ту био. И ближи се већ! Осећам загушљив ваздух, који претходи усијаним валима; осећам већ по телу топлоту, која унапред пржи; осећам како ме засипа топао пепео лаве; засипа мене, засипа моје драге и миле, моје блиске; засипа мој дом и онај дом до мога и даље; засипа градове и поља, засипа села, горе и планине! Све, све засипа и плави. И мало још, још мало само дана, бићемо сви, биће цела Србија под лавином!... {{ЈВ-аутор| Бранислав Нушић|1938}} == Извор == * [https://distantreading.github.io/ELTeC/srp/SRP19201.html Деветсто петнаеста: Трагедија једног народа] [[Категорија:Бранислав Нушић]] [[Категорија:Деветсто петнаеста]] 6cq3t56veqlix4i4eo60hs364trq7gk 0 61661 147462 146686 2026-10-06T17:56:11Z Galicijac 19151 Наслов уврстио у редослед поглавља. 147462 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Деветсто петнаеста]] | | [[Деветсто петнаеста/Крај мангала|Крај мангала]] | [[Деветсто петнаеста/Топлички бегунци|Топлички бегунци]] | [[Деветсто петнаеста/Бајка|Бајка]] }} Неко рече: „Ајде да видимо, ево стижу топлички бегунци!“ и оста тако име оној дугој и непрекидној змијурини што се друмом више Приштине лагано повијала са повијараца који одвајају Лабове обале од Косовске равнице. И раније су тим путем из Куршумлије слазили бегунци овамо у Косово, али је једнога тренутка изгледало као да оркан неће протутњати преко целе Србије и, ако где буде парче слободице, биће је ту негде измеђ Јастребца и Копаоника. Верујући у то, многи који су се спасли из Скопља и других источних страна, напуштали су и Приштину, па бегали у подножје Копаоника, у Куршумлију, Брус и Александровац, тако да су се тим друмом често размимоилазили бегунци, једни који из Топлице бегају на Косово и други који са Косова бегају у Топлицу. И начелник округа косовскога, када једнога јутра доби неповољне вести са гиланскога фронта, зазвони у телефон и затражи начелника округа топличкога. Хтео га је замолити да се побрине о његовој породици коју мисли уклонити из Приштине и послати је тамо. Али још није ни почео говор а начелник топлички искористи везу коју му је овај дао, и поче: — Слушај, колега, хтео сам те умолити за једну услугу. Шаљем своју породицу тамо, у Приштину, па... — Како? — учини начелник косовски на телефону и промени се у лицу — А ја сам те за то звао на телефон; хтео сам те умолити... да... мислио сам да ја пошљем своју породицу тамо... — Не шаљи овамо! — Не шаљи ни ти овамо! Таква је пометња настала од прилике оних судбоносних дана а мало затим били смо већ на чисто да Топлица већ није више безбедан збег. Стигоше гласови да је пао Чачак, пало Краљево и да Аустријанци слазе Ибром и Расином а Бугари напредују Топлицом ка Прокупљу и Јабланицом ка Лебанима. И, сад тек загусти друм који Лабом слази из Куршумлије. Њим пође све што из Ниша и Лесковца није могло раније железницом; њим крену све што се из Крушевца поче спуштати на југ. Њим пођоше и канцеларије и команде и управе које су се дотле задржавале по местима која су, само пре неколико дана, изгледала још да су ван домашаја непријатељске поплаве. То није била обична гомила бегунаца што се спуштала лабским друмом у Косово, био је то читав покрет, била је то у пуном смислу речи сеоба народа. Када су прва кола из овога покрета наилазила на приштевску калдрму, последња још нису била изашла из Прокупља, тако да је од Приштине до Прокупља то била једна бескрајна поворка кола која је непрекидно милила друмом три дана и три ноћи. То је била једна непрекинута и непробојна колона где су коњи задњих кола утурили главе у шараге предњих кола и пешак или коњаник, који се налазио с једне стране, није могао све од Прокупља па до Приштине прећи на другу страну друма. А друм раскаљан, излокан, преливен дебелим слојем житкога блата, где ређега те се разлило као блатно језеро а где гушћега те се хвата за точкове од кола, за опанак и обућу. Убрљали се људи, убрљала се стока, убрљала се кола и једва се све то извлачи и једва креће. И ако је заједничка невоља све изједначила ипак је у тој, блатом убрљаној и бригом и теретом путовања умореној гомили, пуно разноликости. Тешка црна мунициона кола која води трећепозивац а вуку снажни и рогати државни волови па онда, путничка кола са арњевима и уморним коњићима, чије сапи брекћу као мехови а блато им искитило трбух те висе гроздићи о длаке; па онда, аутомобил, мали, црн, лакован, са четири седишта, навикнут да вози од Теразија до Топчидера; за њим велики, товаран аутомобил модре боје, са мотором који брекће и стење као раздражена животиња и оједеним гумама на точковима. Па онда, мала сељачка кола са мршавим вочићима који изгледају као срндаћи и разглављеним точковима које је обмотало блато слојем дебљим од самих наплата, па двоколице, које вуче коњић ознојених ребара и усанулих кукова, за овима фијакер са београдске калдрме на коме још висе, као крпчићи на просјачким чакширама, остаци гуме око точкова и на коме је по где и где сачувао лак свој сјај а плиш своју некадању боју, али га гледаш са сажаљењем, као пропалу лепотицу на којој се још по где што одржало. За овим таљиге са једним бедним коњем, једне од оних таљига на којима се преносе дрва и еспап са жељезничке станице, па онда опет фијакер, од оних који су осамдесетих година још и изгледали нешто на београдским улицама а од тога доба служе за пренос поште измеђ двеју вароши у унутрашњости; па онда, шпедитерска кола, велика, пространа, читава кућа на точковима а вуку их три уморна коњића раскрвављених груди, који су их са великим напрезањем извукли из ових блата кроз која се прошло; за овима опет пар малих вочића вуку нешто што се и не може назвати колима, то су два точка и високи ступци са стране; за њима поштанске чезе, па сакаџијске двоколице са којих је скинуто и бачено буре да се зажени товаром, па болничка амбулантна кола, па лака штајерска кола са платненим кровом... и редом тако све врсте кола, све што има точкове и што може да вуче запрега. И све то натоварено и претоварено сеном, брашном, покућанством, децом, женама и старцима. И уз то још, око кола и измеђ њих, пешачи маса света, попрскана блатом по грудима, по коси, по лицу и убрљана до колена и до појаса. Кроз гомиле пешака тискају се још и мали коњићи осамарени и натоварени, који још поврх товара носе и по где које дете; па онда магарци, па кравица коју вуче мајка да би исхранила децу, па овца коју је грешни домаћин потерао да се негде у планини њоме израни зимус и сав блатом улопан, повијена репа пас, који је кренуо у збег за кућом и чељадима. И сва та гомила и сва та тужна и невољна поворка иде, мили, пузи, гамиже тако у непрекидној линији, три дана и три ноћи, од Прокупља до Приштине. Ни један фотографски снимак не би био кадар да да ову слику, јер где би један снимак обухватио сву невољу која од Прокупља до Приштине тек чини једну целину. Никад ни уметникова кичица не би била кадра ставити је на платно, јер не само што би му промакли многи детаљи већ би му недостајало и боја да наслика сву ову невољу. А гомиле оних који су јуче и прекјуче добегли, загушиле уске приштевске улице, начетиле се испред кућа, заштићене од кише широким турским стрејама и прате нове добеглице у којима сретају своје познанике, пријатеље и рођаке. Они што придолазе, пре но што се здраве, питају: „Има ли се где преноћити?“, а ови што их дочекују одмахују главом као да би рекли; „И ми смо на улици а где ћете ви?“ У тим гомилицама под стрејама има их који са саучешћем прате тужну поворку, има обичних радозналаца који су у своје време тако исто посматрали београдске параде, има забринутих, који у поворци траже неће ли срести своју породицу од које су их прилике раставиле, има и пакосника који завиде онима који су боље прошли од њих, јер су се дочепали кола и снабдели храном, а има и равнодушних, који су већ на првом кораку у невољи изгубили и вољу и снагу и сад већ равнодушно посматрају туђу невољу. И све те разнолике своје осећаје, гомила гласно казује, она скоро прави један реви поворке који крај ње пролази и свака кола пропраћа својим примедбама, често оправданим а гдекад можда и претераним. По где која кола и оне на њима пропрати гласно саучешће гомиле а по где која пролазе као кроз шибу и они на њима обарају главе обасути горким примедбама гомиле. — Гле, гле овај шта је натоварио на кола. Тај као да је добио премештај са сеобеним трошком па иде на нову службу! — Пази овај, повуко целу зимницу! — Ови опет као да су у бању пошли! — Гледај молим те шта вуку државна мунициона кола а муниција извесно остављена непријатељу! — А рањеници иду пешке! — додаје неко чак из пете гомиле. И одиста, та су кола, што су се спустила из Топлице у Косово, повукла све што се могло повући, а што ће се после у Призрену остављати а на даљим путовањима и бацати. Изгледа као да се још увек веровало да се не бега даље, већ се само склања из вароши у варош док прође олуј, па ће се опет свако вратити на своје огњиште. Ево од прилике приближнога снимка једне групе кола која ће у току од пет минута проћи крај гомиле уз коју сам се ја прибио. Аутомобил, простран и леп, са угодним седиштима. У аутомобилу млада београдска госпођа и њена госпођица сестра са високим рајерима на шеширима који се повијају под таваницом аутомобила. На предњем седишту, као и на спољњем крај шофера, два три мања кожна кофера са месинганим и никленим оковом и пет шест кутија од шешира; на крову аутомобилском велики платнени кофери са никленим катанцима. То су даме које су се решиле да напусте београдски корзо тек кад су непријатељске бомбе почеле да падају измеђ кућа и тада су се задржале у нишкоме парку где је такође „било доста живо“. Сад су пошле даље, са уверењем да ће и на приштинском корзу „ипак бити мало живота“. Оне су несвесне свега што се догађа, оне у свему виде само један dérangement и праве тако лице као да су, нас који као просјаци стојимо под стрејом, готове да запитају: „Будите, молим вас, љубазни, реците нам кој од бољих хотела где има и купатила!“ Овим дамама је рат донео нову врсту забаве и нове теме за разговор. Оне су покушале да буду и болничарске и направиле су биле себи болничарске костиме са крстом на грудима и сликале су се у тим костимима и дочекале су прве рањенике и окитиле их цвећем и послужиле су топлим чајем рањенога младог капетана и спроводиле су кроз „своју“ собу једнога страног дописника и... даље се није могло: „Треба имати необично снажне живце да се то издржи!“ И, пошто су утврдиле да такве живце немају, оне су се радије придружиле одборима за приређивање концерата и кермеса у корист рањеника. Њина је савест била мирна да су се на свој начин одужиле „овој земљи“ и зато су, кад је требало бегати из Ниша прошле све могуће канцеларије доказујући како њима „ова земља“ треба да се одужи тиме што ће им се дати један аутомобил. И оне су га добиле; ако их је одбио командант, ађутант је био љубазнији; ако их је одбио министар, секретар је био љубазнији. И оне су кренуле са опремом потребном за корзо а разочараће се тек кад сиђу с аутомобила у блато и кад вечерас, и то ако буду успеле да се догурају до ћевапџијине тезге, буду на сред улице, држећи старе новине место тањира, вечерале козје ћевапчиће и проју. Ако их вечерас то мимоиђе сутра неће. Други аутомобил опет државни али мало боље натоварен. Међу стварима и корпе и кофери и бошче и кутије. У аутомобилу три женске, изгледа све три познате гомили: једна продавачица дувана о којој се у Београду говорило да је испод руке продавала и транспарентне карте за играње са содомским сликама; па онда једна глумица неког путничког друштва, која је од првог балканског рата напустила глуму сматрајући ваљда себе за обвезника и никако се, ни у међуратном времену, није демобилисала и најзад, једна распуштеница која је хтела да иде у комите и обукла се већ била у комитско одело и сликала се већ наслоњена на пушку, али је нису хтели да приме те је и даље остала распуштеница. Кад овај аутомобил прође, гомила под стрејом поче са свих страна да се запитује која ли је од њих трију задужила државу те је држава према њима тако љубазна да им уступа аутомобил који је могао много корисније бити употребљен. Затим долази фијакер, опет државни или бар реквириран, јер је војник на боку. У фијакеру мало ствари али много света. На горњем седишту млада госпођа и њена госпођа мајка; на доњем седишту слушкиња и слушкињин швалер. Млада госпођа држи на крилу своје куче а слушкиња своје куче; стара госпођа кавез са канаринком. Нико их из гомиле не познаје и пролазе без примедбе, сем што, их прати гласан смех оних којима није до смеха. За овим иду мале таљиге са једном граном место четвртога точка, који је ко зна где остао. Таљиге вуче покисао и блатњав коњић мало већи од козе а мршав ко глад, те она покисла кожа на њему изгледа као разапета на костима. За њ’ су везане рукунице искрпљеним амовима а нити има дизгине ни оглавника. Ноге му дрхћу, велике дупље над очима и оне две угибле испод слабина брекћу и разапета му се кожа испарава од влаге којом га је посула киша и зној. У колима троје дечице, само им главице вире из влажних ћебади и мајка која ће за који дан у каквом јарку на путу родити и четвртог брата онима што вире из ћебади а Србији и четвртог војника који ће, тамо у будућности, заменити оне што су поподали на бојишту. За таљиге везана коза која храни дечицу успут и коју је толико обујмило блато да једва отвара улепљене очи. При пролазу ових таљига у гомили тих шапат сажаљења и према мајци и према деци и према стоци. Један само глас додаје: „Овима би севап било наћи крова да заноће!“ За таљигама, у реду једно за другим, седморо државних муниционих кола са коњском запрегом. Сем седам коморџија који терају коње, кола још спроводе осам војника, осам бораца, и један наредник. У најмању руку требало би да је каса какве дивизијске области или интендантуре, али није то, већ је то кућа, у правом смислу речи кућа госпође потпуковнице чије име рече неко из гомиле али га ја не забележих. Сама госпођа потпуковница седи у последњим, седмим колима и око ње су ситније ствари и кофери а у предњим колима: кревети, астали, кујнски рафови, столице, умиваоници, шпорет, чунци, сандук са празним флашама, једна столица за љуљање, буре с киселим купусом, два три метра сечених дрва, седам или осам џакова државнога брашна, вероватно упљачканога из каквог државнога магацина, колица за дете, саксије с цвећем и буре са лијандером. — Ово треба каменовати! — гунђа гомила. — Напуштене државне касе, архиве, музеји а возе се бурад са лијандерима! — гунђа даље гомила. — Изгинуло све што је могло понети пушку; оно што је остало да нас заштити да можемо изнети главе, пребраја се на прсте; ко напусти фронт стреља се а осам бораца и један наредник одваја се са фронта да прате госпођу потпуковницу и да чувају њено буре с купусом! — и даље гунђа гомила. — Рањеници гегају пешке и боси по планинама а државна кола возе чак и сечена дрва госпођи потпуковници! — гунђа и даље гомила. — Муниција се оставља непријатељу, храна се оставља непријатељу а возе се лијандери, чункови и столице за љуљање! — гунђа и даље гомила. Гунђа гомила а потпуковничина кућа и пратња пролази и прска блато с точкова по гомили. А за низом ових кола опет један државни аутомобил и у њему читава колекција баба. Пет баба од којих најмлађој не може бити мање од шесет година а најстарија је вероватно преживела још које бегство у ранијој историји српскога народа. Бабе се увалиле у душеке, претрпале се јастуцима, завиле се шаловима и очајно гледају овамо у гомилу као да би хтеле запитати: „Кажте нам искрено, је л’ довољно безбедно у Приштини, ако није да одмах наставимо пут?“ — Ко сабра ове бабе? — пита се гомила. — Ето и за њих се држава постара да се спасу? — додаје опет гомила. — Па ко ће ослободити поробљену Србију, ако неће ове бабе? — додаје опет гомила и ори се крти смех, онај којим се смеју невољни. За аутомобилом мала воловска кола без лотра већ само две даске везале два пара точкова. Кола вуку један сићушан коњић и једна мршава кравица запрегнута као и коњ, а води их старац чија су деца остала тамо у рововима а он би да спасе мезимче своје, последњу наду и потпору куће своје. По даскама, на колима, прострто мало влажна сена а по њему једна покисла шарена поњавица. На задњем крају кола, ослоњена леђима на стубац, опуштене једне ноге која јој се скоро вуче по блату а повијене друге под собом, седи забринута старица; њој на колену лежи глава седамнаестогодишњег дечка чије је опружено тело под оном поњавицом. Мајка му руком превлачи усијано чело и милује покислу косу; по његовим воштано бледим образима трепери прозрачно болесничко руменило а из дубоко утонулих очију, угашена погледа, као да се већ назире смрт. У гомили крај којих ова кола пролазе израз саучешћа и протеста: — Ето, о њему неће нико да се брине а он је сутрашњи војник! — вели један из гомиле. — Треба збацити оне бабе из аутомобила па метнути овог јадника! — додаје други. За овим тужним колима иде леп и елегантан фијакер са никлованом рудом, никлованим фењерима и никлованим амовима на коњима. У фијакеру мало и пријатно друштво, један полицијски писар на доњем седишту а на горњем Мица Зуавка и Мица Сенегалка. Тако, бар рече један из гомиле, који нам је у мало речи гласно испричао историју ових двеју Мица. Прва од њих је ћерка неког бившег музиканта и у првим данима своје младости кретала се само у музичком свету, подразумевајући ту на првом месту Краљеву Гарду. Од тога доба она носи име Мица Бандиска. Она друга има тамно порекло и необјашњиво име: Мица Проминцла. Нико не зна ни ко је ни одакле је, ни чија је; појавила се једнога дана на београдској калдрми носећи собом и прошлост и будућност. Те две Мице када су из новина поуздано сазнале да нам стиже у помоћ француска колонијална војска, кренуле су из Београда у сусрет савезницима. На путу од Београда до Ниша размишљале су о свему и свачему и нашле су да Французи неће моћи да изговарају њихова мало чудновата и за изговор доста тврда имена и тражећи нова, тежиле су да тиме изразе извесну пажњу према савезницима. Отуда су и постала имена Мица Зуавка и Мица Сенегалка. У гомили, место обичнога гунђања, наста одвратност и гађење када се из ових биографија сазнаде какво је то красно друштво на фијакеру. Да ту одвратност још више појача приђе гомили једна угледна госпођа београдска, жена једнога лекара. — И видите — рече она гомили — то су моја кола, реквирирали су нам их за државне потребе а ја са децом идем пешке из Лесковца!... Затим нам госпођа, очију пуних суза, исприча своје тегобе и невоље на путу. Заноћила је са децом на друму, у сред планине, негде иза Лебана. Дечица — повела их је двоје и стару мајку — прибрала су се промрзла око, ватрице коју им је мајка наложила и она их је тешила и храбрила и ако је и сама осећала студен у души, нашав се први пут у животу на друму, у планини, под ведрим небом. И кад је дечицу хтео да прихвати сан који би им разгонио страх из душе, појављују се из мрака два светла ока, те деца радознало се буде и прибирају уз мајку. Та два светла ока су два фењера на фијакеру који вози Мицу Зуавку и Мицу Сенегалку. Деца познадоше коње и кликнуше: — Гле, мама, наш Гвозден! — Гле наша Гривна! — Наша кола, тата послао кола — кликћу деца — Тата послао, нећемо више ићи пешке! А мајка их умирује да би поднели разочарење. — Наша кола, децо, али се ми не можемо возити њима. Ми и даље морамо пешке. — А зашто кад су наша кола? — гракћу зачуђена деца. — Наша кола морају да возе српске рањенике. Српски се војници боре за нас па не могу рањени ићи пешке, а ми можемо. Је л’ те, децо? — теши их мајка. У томе пролазе крај њих кола са Мицом Зуавком и Мицом Сенегалком и ори се из њих развратни смех. Мајка обара очи пред децом срамећи се лажи којом их је мислила утешити. Ту причу, коју нам госпођа живо и узбуђено прича, слуша и један рањени поручик који је опустио штаке те се наслонио на зид и посматра пролазак топличких бегунаца. Он је дотле мирно и скромно стојао иза наших редова наслоњен на зид и није учествовао у гунђању гомиле и био је миран као да није ни слушао примедбе које су се сипале као из рукава за сваким колима. Али кад наиђе фијакер и кад госпођа заврши своју причу речима: „Српски се војници боре за нас, па не могу рањени пешке ићи!“ поручник плану на један мах. Крв му су попе у образе, наслони се на штаке и гурну лактовима гомилу испред себе па изађе напред: — Српски се војници боре за нас па не могу рањени пешке ићи! — понови он узбуђено. — А погледајте, госпођо, погледајте! Ова је нога пребијена и ја сам на овим штакама из Куршумлије пешке прешао преко планина а ето ко се вози на колима! — Срамота! — гракну у глас гомила. — И срамота и неваљалство! — додаде узбуђено рањени поручик и ишчупа са груди Обилићеву медаљу за храброст и баци је под точкове фијакера ради којега се и подигла бура негодовања. — Не треба ми! Не треба ми! Нека овај орден носи Мица Зуавка и Мица Сенегалка, ја ћу за Србију умети погинути и без тога ордена! Гомила занеме на један мах пред овим чином и наста мртва тишина. Поворка се бегунаца и даље кретала и пролазила мимо нас, газећи под собом Обилићеву медаљу за храброст, која је све дубље у блато тонула... {{ЈВ-аутор| Бранислав Нушић|1938}} == Извор == * [https://distantreading.github.io/ELTeC/srp/SRP19201.html Деветсто петнаеста: Трагедија једног народа] [[Категорија:Бранислав Нушић]] [[Категорија:Деветсто петнаеста]] jutlmehojttdpmygybmduv464506kbc 0 61662 147463 146687 2026-10-06T17:56:37Z Galicijac 19151 Наслов уврстио у редослед поглавља. 147463 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Деветсто петнаеста]] | | [[Деветсто петнаеста/Топлички бегунци|Топлички бегунци]] | [[Деветсто петнаеста/Бајка|Бајка]] | [[Деветсто петнаеста/Под лавином|Под лавином]] }} Легао сам те вечери уморан, тешко уморан. На прозорима није било завесе и кад сам дунуо у свећу, која је осветљавала собу, споља је продирала нека бледа, водњикава светлост која је на мрачноме зиду пројектовала рупу прозорску измрежану танким линијама харемских мушебака. Кроз ту мрежу једва се догледало небо мрачно, ниско и густо као тесто. Под утиском догађаја, слика и појава које су ова три дана минуле крај мене, лежећи несан под ћебетом, подлегао сам навали читавога роја неодређених мисли. То су биле и мисли и сећања и представе и опажања и све се то колутало, преплетало, тискало и мешало без реда, без смисла, без јасне контуре и облика. И ако је давно већ умуко тандрк кочија, стењање и шкрипа воловских кола, тутањ и бректање аутомобила и галама светине, мени су ти звуци, измешани и збркани, брујали у ушима а уличне слике, разнолике бојом и богате бедом, још увек пролетале крај очију као дуги, бескрајни кинематографски филм. Цигарета, која је до мало час сјактала у помрчини ко усамљена звездица на мрачном небу, угасила ми се међ прстима и почео ме хватати неки полусан који ме није одвајао од стварнога па ипак ми натурао непознате, тамне, нејасне преставе. И ако још будан и свестан да је то сан, ја нисам имао снаге да му се отмем већ сам му се подавао без отпора и он ме је одводио све даље и даље, одводио ме је у далеко детињство, тамо чак докле једва допиру моја прва и нејасна сећања, тамо где је све ружичасто, све насмејано, све невино. И, како је то годило премореној ми души и раскрвављеном срцу! Као после силне буре на пучини где се крхао и ломио, кад чамац уђе у тихе воде и пристане уз зелене обале чаробнога острва где цветају мирте и оранџе, где нежни лептири деле цвећу најстрасније пољупце, сишући им њиме жиће; где птице плавих и зелених пераја певају песму зоре а воде, слазећи са камена, звоне као харфе, страсну вечерњу романсу разблудној ноћи огрнутој прозрачним велом посутом звездама... У рано-зимско вече, крај разбуктале ватре у камину, ваљала су се дечица по широкоме и дебеломе ћилиму простртоме по поду а баба Вилка, сретна међу унучићима, седела је на једној троножној столичици, подстицала ватру у камину и причала дуге, топле и заносне приче које зимска ноћ и љубав, којим их стара мајка казује својим унучићима, допуњавају својим бојама; приче које се дубоко режу у душу детињу као ковано рало у меку смоницу коју је пролеће овлажило. Ја, најмлађе унуче тада, седео сам на престолу, на крилу старе мајке. Остали се окупили око ње, седећи на поду подвијених ногу и наслоњених главица на њена колена. Сви пажљиво упрли погледе у њене усне, како не би ни једну реч испустили. А та реч тече са њених усана топла и блага као она полусветлост којом је од пламена из камина осветљена соба а која тако јасно осветљава паметну и изразиту фигуру баба Вилке, старе српске угледне госпе. Причала нам је о змији младожењи, о пепељузи, о чардаку ни на небу ни на земљи, о ветру и ветровој мајци и још читав низ таквих заносних бајака, које су нас опчињавале све док нам се детињи мозак није почео морити и очи склапати, те је тада једно по једно, награђујући га пољупцем, односила у постељу и прекрстила га пре но што се од постеље одвојила. Враћајући ме таквом једном вечеру, које је — претрпано догађајима који су се низали кроз половину века — лежало заборављено и забачено у моме памћењу, полусан ми га поче износити пред очи у свој одређености својој. Оно се поче понављати у моме памћењу са свима детаљима, свеже као најскорије сећање. Те вечери причала нам је баба Вилка о своме најранијем детињству. На то смо је изазвали оном гомилом питања којом деца тако раскошно засипају старије: — Јеси ли и ти, нано, била кадгод дете? — Јесам, рано! — Овако као ми? — Јес, тако! — А је л’ том давно било? — Давно, врло давно, има скоро шесет година. — Шесет? — понављамо сви у глас као изненађени и ако нико од нас није појмио колико је то, сем најстаријега који, да би показао разумевање у цифрама, узе на прсте да одброји шесет. — А јеси овако исто играла као ми? — настављамо немилостиво засипати питањима. — Тако, дабоме, али — и стара мајка уздану — и патила сам. Није онда нама било све тако потаман; топла вечера, топла постеља, него... бивало је кад смо и гладовали и мркли а не знали хоћемо ли сванути. — А зашто? — Тако, бојали смо се. — А од чега вас је био страх? — Од Турака. —-Од Турака? — гракнусмо сви изненађени и ако нико од нас није јасно појмио шта су то Турци. — А шта су то Турци? — запитаћемо ми остали, сем најстаријега који је знао неку народну песму у којој се Турци помињу и веровао да му је то довољно знање. — Шта су Турци? — учини нана, па додаде — Турци су сила, децо! — Па шта су они радили? — Зло су радили! — заниха нана главом — А треба да вам кажем шта су радили те да памтите. Даће Бог порашћете, проживећете и остарићете а онога зла што ми видесмо ви нећете видети. Прошла су та времена, поменуло се не повратило се! Ми све речи нанине нисмо тада разумели али их ја сад чујем понова и сад тек разумем, као што сад слушам понова и целу нанину причу која ниче из пробуђенога сећања. — Мени је било седам и по, највише осам година те једва памтим што ћу ви казивати, али ми је мајка доцније, кад сам одрасла, препричавала оно што сам доживела, те отуд знам све како је било и што је било. Било је и других зала и других невоља али најцрња беше када наиђе страшна година. Борили се наши, борили па изнемогли. Нико да помогне, нико да одмени, нико да прихвати те где ће сами противу толике силе. И подлегоше, те наиђе страшна година и завитла се као најљућа непогода и начини по земљи пустош каква се не памти од потопа Господњег. Они што су се борили и што су нас бранили или изгибоше или се одметнуше у планину или избегоше у туђину. Оста нејач без хранитеља а сила пође да плави земљу и да сеје невољу и зло. Зацика нејач, заплакаше мајке а домаћини оборише главе под тешком бригом. Наше село на друму и туда ће сила проћи. Турци су мало залазили ван друмова и зато су увек више патила она села која су им била на путу. Рекох, домаћини се забринули што ће и како ће, јер гласови озго из Јасенице, све црњи и гори. Скупише се једног дана, по вечерњу, у цркви, те да се саветују. Нису се смели сакупљати на другом месту, овако, ако би Турци наишли рекли би: скупили се да се Богу моле. Попа је чак задржао на себи и епитрахиљ како би их уверио да служи Богу. Притворише врата на цркви и почеше се кришом договарати. Један ће рећи ово, други оно а неки Радојица, добар газда и домаћин, у зао час рече: „Да се истурчимо, то нам је једина помоћ!“ Тек то рече а поче да пршти кандило пред иконом светога Јована Крститеља. Прште два три пут па се угаси а онога Радојицу тај час спопаде нека језа и узе га трести грозница, те занеможе и једва оде до куће. Шест недеља је патио од тешке болести и сваки дан му свештеник читао молитве и сваки дан слао у цркву зејтин те горело пред иконом Светога Јована Крститеља од јутра до мрака. Једва се човек диже на ноге, ваљда му помогла молитва и покајање. Они други, што осташе у цркви, кад Радојицу одведоше кући, доконаше да село пође у збег. Да остану у селу старци, бабе и нејака дечица те да куће не остану пусте а младе жене, девојке и мушка дечица мало одраслија, да крену у збег. Рекоше још да понесе колико ко може на леђа понети хране: брашна, сува меса, сира и сланине, те да се исхрани збег док сила не протутњи друмом. Још рекоше да ником, ни женама ни деци, не говоре што су доконали, како се не би чуло и рашчуло те да од некуд Турци не погоне збег. Него нек чељад легне да спије не слутећи а домаћини да бдију, пад кад о поноћи попа удари три пут у црквено клепало то да буде знак да домаћини избуде робље, да се потовари па да сви крену цркви одакле ће са свештеником у планину. Тако је и било. Полегали смо сви и спавали тврдим сном, кад дубоко у ноћ узе нас бабо будити: „Ајде, вели, устајте!“ Избудили смо се преплашени и узневерени, мислили смо Турци наишли, али бабо нам рече: „Ајте, спремајте се и потоварите да се склоните из села!“ Тад разумеде нана шта ће бити, јер бивало је и други пут тако, те нас узе све опремати и збирати по кући, што се може понети. Дотле је бабо сипао из вреће брашно у торбе, одвајао у заструг сир из качице, скидао из димњака сува ребра и преламао их да могу у торбу наићи и како је који посао свршио а он одмах одређивао: „Ово ћеш ти понети, а ово ти!“ Кад смо се тако опремили и натоварили а нана нас све прекрсти па изиђосмо из куће у густи мрак. Није се ни стаза честито видела до колико што видиш испред себе да се нешто беласа. Бабо је ишао напред и он је носио највећи товар а ми сви за њим. Нико речи да проговори, него тако идемо оборене главе и гледамо предасе. Успут сретамо и друге, тако исто натоварене, те се једно другом придружујемо онако ћутећи, и не здрависмо се. Пред црквом је било скоро све село и још је придолазило са свих страна. У цркви су горела кандила а попа је једнако нешто улазио у цркву и излазио па се шапатом договарао са старијима. Најзад, попа опет изађе и рече: „Ајде у име Божје!“ па пође напред а ми сви, жене и деца и по где који човек, пођосмо за њим. Прођосмо још једном крај наше куће и ту се бабо опрости од нас а његов терет узе нешто нана а нешто ми поделисмо, па он уђе у кућу а ми продужисмо. Ударисмо најпре низ поток те пресекосмо друм, па онда преко неких ливада те се дохватисмо планине. Кад смо већ замакли мало у шуму, попа и још неки људи, који су напред ишли, припалише воштане свећице а и по где ко међ нама, јер је у шуми био још гушћи мрак те смо једва одили. Ишли смо дуго, врло дуго, ко зна колико, сат, два, три ваљда... Изнад нас небо поче да се прозире али је у шуми још био мрак и оне свећице што су се кретале овамо и онамо изгледале су као свитци који пливају кроз ноћ. Пут је био мучан и тегобан, једнако смо се пели а они терети боме нам свима отежали те смо посустали под њима. Кад би већ пред зору а ми сврнусмо са стазе којом смо се пели те ударисмо у шуму по безпућу. То је био још тежи пут, кроз коров и травуљину, под којом су лежала поваљена стабла и покрхано грање али, хвала Богу, није дуго трајао. Изађосмо убрзо на једну малу чистину затворену са три стране густом шумом а са четврте голом, високом стеном. На стени су зјала уста големе пећине у коју би се могле читаве војске склонити. Ту, у тој пећини, склонићемо се од Турака и ту ћемо пробавити читавих шест недеља. Одмах смо се дали на посао. Једне су жене чистиле пећину, друге збирале лишће и шумицу која ће нам служити за постеље а треће су на оној малој чистини, испред пећине, налагале ватре те да се деца згреју јер умор, неспавање и рана зора у планини па се дечица најежила и прибрала уз мајке. Свако је себи изабрао у пећини по један кутак, помео, простро лишће, стоварио ствари те удесио нежељену кућицу. Кад је све било у реду, свештеник нас још поучи. Рече нам да не залазимо у шуму, да не разговарамо на сав глас, да ватре ложимо на заклонитим местима како се не би ни од куда догледале и, рече још, да ће нас сваке ноћи по неко од домаћина обилазити те по њему да поручимо ако што требамо. Кад нам из села јаве да су наишли Турци да не ложимо ватре никако на чистини и да се повучемо дубље у пећину. Рече нам још да ће нас он сваке недеље походити те да нам одслужи службу Божју, па нас онда благослови и пође натраг у село и са њим она два домаћина што су нас били допратили. Нас дечицу мајке метнуле да проспавамо мало, јер смо сви били поспани а оне узеше да спреме јело и тако у послу прође тај први дан. Тако прође и други и трећи и још неколико дана за тим. А свакога од тих дана, с вечери, доходио нам је по један домаћин из села те смо се окупљали око њега да чујемо шта је и како је тамо доле и шта се чује о Турцима. А што Турци ближе селу, све црњи гласови се чују те леденим срцем чекамо кад ће наићи на наше село. Једнога дана не дође нико с вечери из села те се ми забринусмо. Паде и ноћ и полегасмо а нико из села још не дође. Баш био ред на неког Лазара па се његова жена и ћер највише забринуле и шта све не претурисмо преко главе. Тек после поноћи стиже Лазар те избуди само старије а нас децу и младину оставише да спавамо. Сабрале се жене око Лазара а он им казује. Вели, Турци пали у село па није смео раније да се искраде јер наредили да нико не мрдне из села. Све домаћице претрнуле и навалиле питањима, свака о својима и о својој кући. А Лазар им редом свима одговара. — Наиђоше, вели, као олуј. Испред њих пишти зурла и удара гоч а они мећу пушке и шенлуче, па предвојише се, једни одоше у друга села а једно стотинак их оста код нас. Наредише одмах да се искупимо пред црквом и запретише да ће све село у прах и пепео, домаћине на колац а чељад на јатагане ако се у селу нађе макар један човек који се борио противу Турака и ако се нађе која пушка. Него, веле, ако има кога таквог рсуза, боље да га каже село па само њему да суде и ако има у кога пушке боље да је сам донесе јер сакрити је не може. Па онда наредише да им се отворе све куће да изберу себи конаке. У моју кућу, вели Лазар, не улеже хвала Богу нико, а да је ко ушао не бих могао доћи ноћас. Морао бих остати да га дворим. — А како нас мимоиђе? — пита га брижно жена. — Наиђоше па питају има ли женске чељади да их дворе. А ја рекох, сам сам, удовац сам и без деце, дворим сам себе па ћу умети и вас подворити. Они ме се окануше па одоше даље — А како су на другом месту? — Тако, једу и пију. Истребиће све ако подуже остану. Наредили да им се испеку беле погаче, да им се кољу кокоши, да им се источи најбоља ракија. Ако кажеш да немаш камџијом ти одговарају, па мораш да нађеш. Па онда траже да им се даду нове чарапе за преобуку, да им се оперу ноге, да им се истрљају и подлажу коњи у аровима... ето то, за вечерас, колико док нисам измакао а сутра, видећемо какво ће нам јутро сванути. И Лазар нам рече да не ложимо никако ватре напоље на чистини, може се узнети дим више шуме те они запазити, и посаветова нас као и попа, да се повучемо дубље у пећину. Ту ноћ нису ни легале жене више него остале са Лазаром у разговору све до пред зору а ми деца кад смо се избудили Лазар већ није више био у пећини. Кренуо да га прва зора затече у кући, како Турци не би посумњали да је измицао из села. Тог дана само се о Турцима говорило међ нама и сви су старији били врло забринути. Повукли смо се дубоко у пећину те, кад је пало вече, нас је децу обузео велики страх. Нешто што се цео дан само о Турцима говорило а нешто и она густа тама у дубини пећине. Изгледало је као у гробници или у дубокој мрачној тамници осветљеној воштаним свећицама које су мајке припалиле док нас децу нахране и опреме на спавање. Далеко тамо догледала су се уста пећине као прозорско окно а овамо у дубини, још много дубље од места где смо спремили преноћиште, горела је мала ватра, ако би ко хтео да пригреје што. И сад ме као језа обузме кад се сетим те ноћи у дубини пећине. После смо већ навикли, јер смо још многе и многе ноћи тако провели. Ни те ноћи ни сутра дан, ни с вечери ни преко ноћи, не дође нико из села и то нас још више забрину а тек трећи дан по Лазару, дође ноћу бабо. Био је његов ред. Причао нам је све шта је и како је било и зашто нико није могао доћи јуче на ноћ. Било зло и невоља у селу. Турци убили Марка Пајевића, добра домаћина и оца двоје дечице која са сестром му била међ нама, те ударише у врисак и лелек кад чуше. Вели, тражили му Турци бела брашна, он реко да нема више а ага, који је одсео у њега, нареди једноме да му претресе мутвак. Овај учини то па нађе тамо две скривене пушке. Агу спопаде прави бес кад виде пушке. Зовну кнеза и попа па рече: „Рекох ли ја вама ако има у селу рђавих људи кажите их сами, ако га не кажете а ја га нађем, ником главе на рамену остати неће а село ћу све у пламен и пепео. Па шта је ово сад?“ Поп се сави сиромах па му вели: „Господару и ага, Бог па ти! Што смо ти рекли истину смо рекли, ето и сам тај Марко добар је човек и честита раја. Нити је он кадгод потезао на дахијске људе, већ су ту једну ноћ, пре но што ћете ви наићи, испред вас бегали неки људи који су се тукли са дахијским људима, заноћили у Марка, па ваљда скрили пушке своје а ни њему нису казали!“ „Је л’ истина, попе, тако или друкчије?“ „Истина је, ага, ево и сама Марка пред тобом па нека каже?“ „Добро, вели, попе, та ти је реч спасла село али није и Маркову главу. Права раја не сме ни на ноћиште примити људе који под пушком оде. Ајде, водите га!“ нареди ага те грешна Марка поведоше и пред кућом га убише а главу му ено натакли на плот да је сваки види кад прође. Због те несреће нареди ага да се све куће претресу. Не нађоше, хвала Богу, нигде ништа али покупише све брашно, сир, пасуљ, и суво месо, све што се нађе по кућама. Однеше уз то још и све чарапе, кошуље и сву преобуку. Зато сад, вели бабо, припазите и штедите храну јер то вам је што сте понели, село вам нема од куд нову донети. После нам је причао и даље, како је сутрадан опет ага звао кнеза и попа, па вели: „Зашто вам је село пусто, у селу нема до само баба и деце; где су вам жене, где девојке?“ Кнез запе па вели: „Ту је село, то што видиш, ага!“ А он: „Не лажи, р’сузе, где је село било без младих жена и девојака, него сте их скрили!“ А онда поп: „Ага, научио сам се пред Богом истину да казујем, па нећу друкче ни пред Господаром. Имало је у нас и младих жена и девојака али су избегле!“ „А где су избегле, попе?“ — „Избегле у ова села испред нас, имамо сви тамо зналце и пријатеље, па са њима кренуле даље, уз Мораву!“ — „А зашто да бегају?“ — „Право да ти кажем ага, да смо знали да ће нам овако честит ага доћи, не би их ни корака пустили али пре наилазили другачи па се чељад преплашила!“ — „Е, кад је тако, попе, а ви идите па их зовите!“ — „Пошли би, ага, кад би знали где су али и нас све ето брига мори што не знамо где нам је робље!“ — „Слушај, попе, вели опет ага, превијаш ми се и увијаш свакојако, видим да увијаш, ама тешко твојој бради ако лажеш. Потражићу ја где сте ви сакрили жене и девојке па ако их нађем...!“ — „Вала, ага, ево главе ако не говорим истину!“ Причао нам је и друге ствари бабо, па нам даде још по где који савет и оде. Ето тако смо у невољи и јаду провели још пет недеља јер Турци осташе у селу дуго, врло дуго. Пролазили су нам дани и ноћи све у страху и очекивању. Хвала Богу, у селу није било других зала до оно што убише Марка Пајевића, али зло је било овамо у збегу. Понестало хране те настаде велика мука и невоља. Сваки дан смо мање јели али и то мало па понестало и настаде велика оскудица а Турци још не мичу из села. Дође већ и до тога да се није имало шта јести па пођосмо копати неко корење по планини те се њиме прихрањивати. Поразболеваше се многи од те хране те сирота Јела, неког Андрије Андрића и иначе слаба, од те хране сасвим занеможе. Обузе је тешка ватруштина и три четири дана није знала за себе док једне вечери не издану жена, ту крај деце своје. Три дана држали смо је мртву у пећини док једне ноћи не дође попа да је опоје. Сахранили смо је ту, на оној чистини испред пећине а после, кад макнуше Турци из села, скиде је Андрија доле у гробље. Попа нам је том приликом одслужио и службу у пећини. И сад ми пред очима та служба и молитва Богу. Попа ставио епитрахиљ па отворио Јеванђеље а ми сви припалили свећице па ти она пећина изгледа као црква под земљом. Кад запева попа „Слава теби Боже наш!“ а оно глас му звони по пећини и изгледа ти као да уз гусле поје. Још нам је попа казао и неколико топлих речи. Реко нам је, да морамо трпети, да је то за образ наш и за веру нашу и за живот деце наше; казивао нам је, како је Син Господњи страдао ал’ је веровао, када је и на крсту био разапет. Доћи ће, каже, и наш васкрс, али га морамо трпљењем откупити. Свима нам је лакше било после ове службе и молитве Богу и ако је глад, како који дан, све тежа била. После два три дана разболе се девојчица неке Стане Дамњанове, па се разболе и стари чича Раденко. Таман дошла душа под грло свима а оно донеше једне ноћи наши из села три вреће пројина брашна. Веле, било у Јелисија неког, па кад су преметали Турци а то било одвојено па не запазили, те он дао сад да се исхрани народ. Одмах положисмо ватре, те узавре вода, па кувај оно пројино брашно те да се гладни исхране и загреју стомаке. Ти људи што донеше пројино брашно, причали су нам још, да су Турци прекјуче убили једно чобанче у пољу. Веле, потерали му овце а оно рекло нешто ружно те они пушком па у чело. Рекоше нам још, изгледа да се спремају да макну из села, уверили се веле да нема рђавих људи, појели све што се може појести па сад нема ни за њих ни за сиротињу хране те канда мисле да падну у које друго село, да и њега обрсте. Дај Боже само нека макну, помислили смо, те да можемо слегнути у село и опет видети своју кућицу, па ма и даље гладовали. И истина, није потрајало дуго а дође човек ноћу, као оно пре, те нам јави радосну вест: Турци сутра мичу из села. Али, вели, поздравио попа и кнез и остали домаћини, да ми останемо и даље где смо и како смо, нек прође бар два три дана, док се добро не уверимо, да су далеко отишли и да се неће истим путем вратити. Тако је и било. Остали смо још два три дана па онда дође последњи дан наших мука и спусти се последња ноћ. Опет смо се ноћу вратили као што смо и отишли, само смо сад лакше ходили. Слазили смо с планине а нисмо се пели као пре, торбе су нам биле празне и готово никакве терете нисмо имали а срце нас је вукло својој кући те нам је пут био лак. Хвала Богу, село смо затекли доста добро. Нико више сем грешнога Марка и онога чобанчета није пострадао, али су домаћини и старешине многе муке видели и потеглили да се одрже и подрже. Стока сва поклана, храна сва поједена, преобука сва однета али, опет, кућа ту и све кућне потребе ту. Нашло се и хране мало, што су домаћини посакривали па не смели после због Турака да износе, довела се и стока, што је била скривена по планинама, те полако опет поче живот као што је и био, само увек на опрезу, да од некуд не наиђу Турци. Ето, тако смо ми мучно живели — заврши баба Вилка своју причу — и такве смо муке подносили некада. Нас децу, која смо слушала ову причу, подиђе нека језа. Она пећина, оне свећице, па служба у пећини, па глад и умирање од глади, оно корење, па погибија чобанчетова; све, све нам је то изгледало као бајка, онако исто као змија младожења или као чардак ни на небу ни на земљи; нешто невероватно, нешто што се препричава с колена на колено, али што нико не доживљује и нико доживио није и нико доживети неће. Боже мој, мислили смо тада, зар је могло бити једно доба, кад су људи тако и толико патили? Боже, мислили смо тада, како су биле тешке патње наших старих и како је скупо плаћено ово мало слободице наше? Хвала Богу, те су та времена прошла, мислили смо тада! {{ЈВ-аутор| Бранислав Нушић|1938}} == Извор == * [https://distantreading.github.io/ELTeC/srp/SRP19201.html Деветсто петнаеста: Трагедија једног народа] [[Категорија:Бранислав Нушић]] [[Категорија:Деветсто петнаеста]] s3b4ti2ovgsa3efc3dnn5cyfvlsuo3x 0 61663 147464 146688 2026-10-06T17:57:01Z Galicijac 19151 Наслов уврстио у редослед поглавља. 147464 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Деветсто петнаеста]] | | [[Деветсто петнаеста/Бајка|Бајка]] | [[Деветсто петнаеста/Под лавином|Под лавином]] | [[Деветсто петнаеста/Стари краљ|Стари краљ]] }} Од јутрос сам био на приштинском гробљу да одржим помен моме јединцу. Црква пуста и празна те свештеникова молитва Богу, за покој душе покојникове, одјекује као звоно под сводовима. Па ипак је то био свечан, врло свечан помен. Цркву је испуњавала туга и била је пунија но о поменима о којима учтивост збира у цркву читав збор равнодушних. Излазећи, после помена, да припалим свећу на гробу ког војника, који је пао за Отаџбину, у дубини цркве, иза задњих стубова, спазих једну црну појаву. Нисмо дакле били сами, ја и моја породица, било је још некога који је дошао да подели са нама бол. То је била она госпа у црнини коју сам запазио на скопској станици, када је увређеној пришао један странац да јој обезбеди место у возу. Бледа, воштана лица и великих, изразитих очију, она је стајала у једноме склонитоме куту, иза великога стуба. Један сноп косих зракова, који је продирао кроз горњи прозор, разредио је нешто мало таму која у том делу цркве влада, те се њена фигура јасно оцртавала. На њеноме мраморноме лицу није било израза, па ипак се мени у томе тренутку, кад сам јој срео поглед, учинило да она тронуто участвује у нашем болу и да га чак присваја. Климно сам благодарно главом пролазећи крај ње. Приштинска црква узноси се на једноме пропланку уз који се пузају и куће приштинске а под којим се простире равни део вароши. Око цркве је гробље са којега се догледа далеко широм Косова. Међ гробовима су и многи гробови оних војника који су 1912 године сишли на Косово и, залажући младе животе своје, васкрсли слободу тамо где је она пре пет векова тужно сахрањена. Међу тим гробовима изабрао сам један који ћемо прелити и на коме ћемо упалити свећу. И тамо у селу, крај Мораве, где лежи гроб мога јединца, има родитеља који су погубили децу далеко од села, далеко од родитељске куће. Кад они тамо зађу по гробљишту да помену своје дете и не нађу му гроба, сетиће се да у њиховом селу има један гроб који родитељска суза није оквасила и припалиће му свећицу и помолиће се на том гробу за покој душе својега детета. Док смо ми преливали гроб непознатога војника и госпа у црнини изашла је из цркве, носећи у руци читав снопић свећица. Она је зашла од гроба до гроба, где год српски војник лежи, припаљујући свећице и целивајући са пуно искренога бола мале војничке крстаче. Изгледала ми је у томе тренутку као госпа из народних песама која обилази гробове по разбојишту славе и посматрао сам је дуго и дуго. Када је завршила, те се широм гробља залелујаше пламичци као попадале звездице, она се наслони на ограду једнога гроба и поглед јој поче блудити тамо, преко Косова, тамо доле ка Шару, где се од јутрос опет воде крваве борбе и одакле се потмула грмљавина топова јасно чује са овога пропланка на коме влада тишина која припада гробљу. А тамо под Шаром и Карадагом на фронту Гилане—Качаник, као да се крхало нешто. Потмула грмљавина и тутањ, у колико је допирао до нас, изгледао је час као кркљање самртника а час као крхање крова који ће се срушити и пасти на главе становника куће. Само, да л се то тек сад крха кров или ово већ пуцају темељи и љуљају се стубови на којима се држала зграда? А крхало се одиста и пуцали су темељи и љуљали су се већ последњи стубови! Први глас који сам чуо кад сам слегао доле у приштинску чаршију био је, да је Врховна Команда већ прелетела Косово и отишла пут Призрена. Кад се једном откинула од Крагујевца, Врховна Команда није се скрасила нигде дуже времена. Покушавала је да се устави у Крушевцу, Краљеву, на Рашкој, у Митровици, па кад је и ову морала напустити, пустила се низ Косово и сишла у последњи део слободне Србије. Гомилице света, на тесноме простору пред начелством, које су до сада тумачиле сваки долазак обичних кола и аутомобила; којима је била довољна и најобичнија ситна појава па да из ње испредају дуге и стоструке комбинације, онемиле су од изненађења и бриге на глас да је Врховна Команда већ напустила Косово. Стоје сабране и даље и ћуте забринуто. Људи се питају међу собом погледима, али нико већ нема храбрости да ма како тумачи ствар, јер је сваком јасно да су сва тумачења излишна, да глас о повлачењу Врховне Команде у Призрен сам собом тумачи и каже све. — Па добро, је л’ то ко видо својим очима, или је то само онако, глас? — пита у једној гомилици војни лекар, навикнут да поуздано сазна сваку појаву пре но што утврди стање болести. — Ко је могао видети? — одговара задригли кафеџија који је пре годину дана у ово доба јавно обећао да цео свој подрум да као напојницу кад падне Сарајево. — Они су из Митровице друмом у Липљан а тај друм не пролази овуда кроз варош. — Аутомобилима? — Јесте! — Ама, људи, — узе доктор да умирује узнемирене — немојте тако! Ја не верујем да је Врховна Команда напустила Косово док је Влада још на Рашкој а Краљ у Прокупљу. То никако не верујем. — Па ти не веруј, ја ти кажем шта сам чуо! — додаје један суви и болешљиви господин, изгледа више препао но сви остали а који је ту вест и просуо кроз варош. — Знаш, кад Врховна Команда оде у Призрен, сат и по од границе, онда је то последња реч о ситуацији! — умирује опет доктор. — Па последња, дабоме! — упада пргаво болесни господин. — Отићи ћу баш у дивизију да се распитам! — вели доктор — Ја некако још не верујем. — Отиди бога ти! Отишао је и господин Јанковић у начелство. Ајде, сачекаћемо вас! И док се господин Јанковић бавио у начелству а доктор у дивизији глас о проласку Врховне Команде прелетао је дуж главне улице од ћепенка до ћепенка, од дућана до дућана и од кафане до кафане. Па и даље још: зашао је кроз све махале, кроз све уличице и сокачиће, ушао је на све капије и капиџике и уједан пут се крете свет са дењчићима и бошчама у руци и са товарима на леђима и све се то сручи на тесни простор пред начелством да, приправно за бегство, са стварима крај себе, дрежди ту и чека потврду вести. Те гомилице почеше да расту прибирајући се са разних страна и већ за један сат, то је био читав логор очајних. Ту су били људи који су раније избегавали из Београда, из Ниша, из Скопља, па знају колика је то невоља ако се човек за времена не уклони; ту су биле жене које нису знале где су им мужеви, те немају кога ни да их поведе ни да их усаветује. Ту су биле мајке које немају начина ни себе да умире а треба децу своју да утеше и охрабре. Све то спустило ствари крај зида од ограде начелства, савило се крај ствари својих и брижно пита: шта је, и хоће из очију да прочита одговор и савет. Поједине породице, које су се већ до Приштине напатиле и не питају и не чекају одговора: нису раде да истину сазнаду сувише доцкан; не верују више ни у чији савет и крећу. Један велики војни аутомобил који довлачи са станице од некуд евакуисан материјал, враћа се празан на станицу и прима породице да их донде одведе. Тамо ће возом до Феризовића а оданде како Бог да. И у том се аутомобилу, кад год ће понова поћи на станицу, већ гуше жене и деца међ дењковима, бошчама и куферима. И та галама, врисак, молбе, преклињање, гурање, тискање, праштање оних који одлазе, све то надвишава гласове топова који су се јутрос рано, док се није ова светина слегла, чули јасно и одавде из чаршије. А док је овде, на овоме крају Приштине завладала паника и пометња, на другоме су се сасвим мирно вршили трговачки послови. Изнад вароши, тамо где лабски друм слази у њу, развио се вашар богатији но што су за време Краља Милутина били приштински сајмови, на које су се слегали Дубровчани и Венедичани и трговци с далеких источних страна. Продавао се крушевачки плен. По влажној трави са једне и друге стране друма, место вашарских черги и шатри, разастрли су војници своје шињеле и шаторска крила и по њима сложили еспап који им је за продају. Свет гамиже измеђ ових импровизираних дућана а највише Турци мештани, који ће остати да сачекају непријатеља. Они су испунили друм и иду од једног до другог дућана и пазаре. Ту су погађања, ту цењкања, јер се купује на мање и на више. И чега ти ту нема на оним шињелима и шаторским крилима: женске ципеле, шећер, рубље, рукавице, чоколаде, пудер, чарапе, подвезице, кафа, четке, ћебад, огледала па чак и корсети. Поједини артикли и држе се још на цени али други иду у бесцење. Женски корзети продавали су се најпре по 0.40 динара — затим по 0.20 динара комад; женске рукавице на шест дугмета један динар; вунено рубље и мушке чарапе су одмах плануле али женске су се држале на цени, јер су их Турци много куповали. Појединим стварима је чак и расла цена; тако на пример јегерке су продаване у први мах по динар, затим по динар и по и најзад по два динара комад. Чоколада, кафа и шећер имали су сталну и пристојну цену. Један мој пријатељ који је и сам пошао да на томе пазару купи штогод топло за под кошуљу, вели како је осећао тешку срамоту на души и вратио се а није хтео ништа да узме. Зауставио се, вели, пред једним шињелом на коме је лежала гомила женских корзета, подвезица, дугмад за кошуље, рукавице, огледалца и неколико кутија пудера. — Тако ти Бога, војниче — рекох, вели, ја продавцу — продај то и узми паре ал’ немој никоме казивати да су то ствари из официрске задруге. — А што? — буни се војник. — Нисмо их пљачкали па да ме је срамота; нисмо разбијали и отимали. Непријатељ улази у варош а наши викнуше: носи, боље ти него непријатељ. Па понео и ја. А не знам шта би да нисам понео кад морам ево четири динара да платим хлеб. — Ама јесте, тако је! — вели му мој пријатељ. — Не замерам ја теби, но те молим не казуј Турцима да су то ствари из официрске задруге. Смејаће нам се кад виде женске ципеле, рукавице, пудер и корзете. — Нисам их ја набављао за официрску задругу! — учини војник, слеже раменима, чучну крај свога шињела и настави посао. Дотле, овамо доле, изашао је из начелства господин Јанковић, онај господин Јанковић који је пре једнога сата ушао да се распита је ли истинит глас о проласку Врховне Команде. Изашао је блед и узбуђен и гомилица која га је нестрпљиво очекивала, опколи га очас. — Евакуише се! — прошапта он у одговор на педесет питања која су се ускрстила са свих страна. — Ко? — пита радознало гомила. — Начелство. Каса је већ затворена и спакована. — А дивизија? — И они кују сандуке. — А је ли истина за Врховну Команду? — Отишла је за Призрен! — А Влада? — Стигла у Митровицу. — А како је на фронту? — То не знам. Начелник још није добио телефонску везу са Гиланом и Феризовићем, сад је баш тражи. Гомила пође да се растура. После ових гласова свако је већ у себи донео одлуку и пошао је кући да се са својима посаветује о кретању. Зађоше људи у махале и забачене уличице да покушају наћи кола, коње, волове или ма шта чиме би се могли користити, јер железница до Феризовића није могла бити од велике користи, кад се зна да је у Феризовићу још много теже збринути подвозна средства за даље путовање. Два и три ближа пријатеља, који су из очију господин Јанковићевих прочитали да он ипак није све казао, остали су и даље крај њега и повукли се заједно ту у близини у једно дућанче, које је раније служило као адвокатска канцеларија а сада као свратилиште, врста клуба забринутих избеглица који су се ту свако јутро скупљали да један од другога чују вести, да се разговоре, да се утеше. Ушавши, господин је Јанковић затворио за собом врата која су иначе од јутра до вечера стајала широм отворена, те се улазило и излазило као у кафану. — Шта је? — питају шапатом пријатељи. — Телефон са Гиланом пресечен и власти напустиле варош. — То значи? — И Качаник пао? — Који Качаник? — Заузели су и железничку станицу. — А?!! А команда трупа још је у Феризовићу? — Не, повукла се већ у Липљан. — Па то данас сутра може још да нам буде пресечен и пут за Призрен? — Треба што пре кретати. — Неки од јутрос пођоше натраг у Куршумлију. — Вратиће се! — вели господин Јанковић. — Зашто? — Немци су већ у Јанковој Клисури а, канда је и Прокупље пало. Тако се бар шапће. — Па то се кљеште стежу са свих страна? — Са свих страна! — И не треба ни часа часити? — Ко може одмах, сутра најдаље, преко сутра ће бити доцкан. Отворисмо врата и пођосмо свак на своју страну и не праштајући се и ако смо били уверени да се више нећемо састајати. И ако не знајући све детаље о ситуацији, светина је напоље имала јасно осећање о опасности. Улицу је већ закрчио дуги низ воловских кола која су евакуисала болницу. Пред начелством су се товарили сандуци на многобројна воловска кола. Народ са товаром на леђима извирао је из разних улица, уличица и капија. Испунише се и закрчише се улице, затворише се дућани и кафане, измешаше се кола, људи, стока и настаде општи покрет и тумарање, тискање и гурање кроз тесне приштинске улице. У том још прође кроз гомилу шапатом од уста до уста: — Стигао Краљ! Стигао Краљ! Свет се још више узневери и помете. Од куд Краљ сад и шта ће овде у Приштину? Зашто није са Врховном Командом отишао у Призрен, или са Владом остао у Митровици? Да ли то нешто нарочито значи, што је Краљ у овако једном критичном моменту, стигао у Приштину? Гомила из сваке појаве на свој начин извлачи конзеквенце и тумачења, везујући их увек за своју бригу, за оно на шта је у овоме тренутку најпрече мислити, за себе. Сви су знали, то је већ са ранијих фронтова допрло било, да је Стари Краљ упоран био, да није одступао и није хтео да се повлачи до у крајњој нужди, кад су га просто натерали. И долазак Краљев у Приштину протумачила је гомила као крајњу нужду, као последњи час; те место да их охрабри, та их је вест још више застрашила. И сад већ ништа више није могло вратити веру у светину те река, која је била набујала и надрла, проби и последње бране. Погубише храброст и најупорније оптимисте, попустише и они који су до мало час веровали званичним извештајима, те крену набујала река народа и поче се ваљати, тискати, обарати и ломити све пред собом. Покушах још једном да се приберем, покушах још једном да се отргнем од утицаја масе, која повуче човека за собом као речна матица лаки чамац и не да му да плови својим правцем; покушах још једном да заварам сам себе. И, као год оно у Скопљу, пре но што ћу га напустити, тако и овде, одох до начелника и, као год онај тамо, тако и овај, рече ми кратко и одлучно: — Крећи! Крећи што пре! Мало доцније, кад је подне добро превалило, почела је да промиче оштра и студена киша. Небо се од једном навуче и замрачи дан, ветар окрете у помамну олују и затресе кровове на кућама; поче ломити голе гране са дрвећа и завитла снег и кишу у ковитлац. Ваљало је кренути, напустити кров и ући у ту мећаву, у олујину, у снег, у кишу, ући у загрљај једнога беснога часа природиног и предати му се на милост и немилост. Било их је који су се решили, опремили и кренули а кад су изашли из куће, преплашили се од ове страховите непогоде која их чека у пољу. Застали су на праг кућни да се определе, да изберу измеђ беса природиног и беса непријатељевог. Природа је била тога часа тако узбуђена, тако узрујана, да је представљала већу опасност од непријатеља којега још не познајемо. И они су се вратили у кућу и остали да сачекају непријатеља. Ми смо кренули, кренули смо у онај вртлог кише и снега, у страховиту мећаву, у бесну олујину која је помамно витлала тога часа Косовом; ушли смо у загрљај једнога беснога часа природиног и предали му се на милост и немилост. И мећава нас загрли, обави нас својом студеном руком и поче нас носити. Поче нас засипавати и претрпавати и више ни корака не можеш учинити по својој вољи, нити ићи за својим очима. Иде се жмурећки, насумце, пада се, посрће се, враћа се одакле си пошао и опет полази. Не знаш куда, нити видиш пута ни предмете који су пред тобом, не видиш ни друга који је крај тебе. Чујеш само око себе како нешто тутњи, бучи, цичи и брекће и осећаш како те нешто засипа, једнако засипа. Је ли то лавина која се слила са усијаних планина те ваља долином и плави, ждере, сагорева, уништава и уништено засипа и затрпава? Је ли допрла до нас, јесмо ли већ под лавином?... {{ЈВ-аутор| Бранислав Нушић|1938}} == Извор == * [https://distantreading.github.io/ELTeC/srp/SRP19201.html Деветсто петнаеста: Трагедија једног народа] [[Категорија:Бранислав Нушић]] [[Категорија:Деветсто петнаеста]] 55v4dcbt7cqi7uz7bpczba0w7k9tgbg 0 61664 147465 146689 2026-10-06T17:57:31Z Galicijac 19151 Наслов уврстио у редослед поглавља. 147465 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Деветсто петнаеста]] | | [[Деветсто петнаеста/Под лавином|Под лавином]] | [[Деветсто петнаеста/Стари краљ|Стари краљ]] | [[Деветсто петнаеста/Кроз Косово|Кроз Косово]] }} — Стигао Краљ, стигао Краљ! — прође од уста до уста шапат, од једне гомилице избеглица до друге, од једнога ћепенка до другога, од прага до прага и од куће до куће. Пође шапат најпре отуд, из чаршије, где пред начелством сабране гомилице избеглица дрежде од ране зоре па до мрклога мрака, па се као бујан поток разли кроз све улице и све уличице приштинске, све до последње уџерице на врху гиланскога друма. Али то није био онај усклик радости, којим су ослобођени приштевци пре три године, када је Краљ ослободилац први пут слазио у Приштину, раздрагана лица узвикивали један другоме: „Стигао Краљ!“ Тада су на цркви приштинској звучно звонила звона, те им се јек целим Косовом проносио; куће су биле искићене тробојним заставама, народ се збирао у гомиле, уздигнуте главе, ведар, весео, свечано одевен а озго, са газиместанске узвишице, грували су топови поздрављајући долазак првога српскога Краља у Милутинову престоницу, после пет стотина и толико година. Данас, на цркви звоне звона наопако, место тробојница припремају се у потаји беле заставе да се њима оките куће приштинске а народ, окупио се у гомиле, као и пре оно, али сад оборене главе, поцепан, измучен и умрљан блатом. И данас при доласку Краљеву грувају топови али отуд са Качаника и Гилана, одакле непријатељ слази да још једном окрвави Косово. Уморан годинама и болешћу, сломљен бригом и теретом четворогодишњега рата, седамдесетогодишњи старац предао је сину бригу управљања Отаџбином али је сву љубав за њу задржао и даље себи. Носећи ту љубав са собом, он се за време операција на северу повукао у један кутић Отаџбине, где је никла традиција о Карађорђу, где је она читав један век одгајана, где је он обновио подижући јој скупоцен храм, пантеон династије чији оснивалац почиње народну револуцију а трећи у колену прима на себе големи подвиг оснивања заједничке државе свих јужних словена. Ту, у скромној свештеничкој кућици крај Опленачке цркве; ту, крај гробова свога оца и свога деде, стари је Краљ проводио брижне дане, пратећи будном пажњом ток, сваку промену и покрет, сваки успех и неуспех на фронтовима, молећи се крај гробова Богу да заштити његов мученички народ, који се бори за слободу своју и за човечанску правду. Из тих тихих молитава, једнога дана, тргла је старога Краља потмула грмљавина, која је долазила са севера, отуда где је Космај већ увио главу облацима од барутнога дима. А када се та грмљавина почела оглашавати и отуда од Младеновца, околина Краљева, која је дотле тешећи га покушавала увек ублажавати утисак тежине ситуације, морала је најзад прићи му и скрушено, речју која дрхће у грлу, рећи: — Време је, Господару! — Чему време? — сену Краљев поглед под седим обрвама, као кад засјакти жеравица под белим пухором. — Топола није више безбедна! Краљ као да пречу или не хтеде чути ове речи, наже се понова над картом разастртом по столу и држећи у левој руци, која је дрхтала, билетен Врховне Команде, настави да прати линију која је бележила положаје наших трупа на Моравском правцу. По тој линији, наши су држали Водице, североисточно од Бољевца, затим Мало Црнуће, Врановац, Липар, Дивљачко Брдо и Врбовац, а то значи, да су били већ пребачени на десну обалу Раље. Краљ је знао да се на томе фронту борило четрдесет и четири наша према осамдесет и једном немачком батаљону, као што је знао да и Топола није више безбедна. — Непријатељ је близу и напредује, Господару! — Онда, идите што пре, децо! — одговори Краљ и диже главу. Сви се збунише и почеше размењивати погледе. Да ли Краљ још не увиђа или неће да увиди озбиљност ситуације; да ли се можда тамо у души његовој не крије каква заостала нада, или вара себе вером, коју он никад није губио и која га је и на Руднику 1914 године тако сјајно послужила? Сви су они, који се тога часа налажаху око Краља и без споразумевања међу собом, осетили дужност да не дозволе старцу, да једној сумњивој вери стави на милост и немилост судбину носиоца круне и углед Краљевине и, ађутант Тодоровић одважи се да ту задаћу прими на себе. Он приђе корак ближе Краљу. — Господару! Нити ми можемо поћи без Краља, нити примити на себе одговорност пред народом и пред историјом ако дозволимо да један Краљ буде заробљен. — Зашто заробљен? — прекиде га Краљ. — Зато што непријатељ нагло напредује моравском долином а и озго са Сопота, а ми овде све до Багрдана немамо могућности да му дамо отпора. А заробљење једнога Краља учинило би да у војсци, која треба да задржи непријатеља, клоне дух и више него то, то би заробљење значило капитулацију. Краљ обрати пажњу на ове речи те то даде ађутанту још више маха и настави: — Ви, Величанство, извесно не мислите на капитулацију у моменту кад се Ваша војска, и поред овако силне навале, тако одлично бори и има у себи још моралне снаге да издржи до доласка савезничке помоћи. Краљ понова погледа свога ађутанта, али тај поглед ни мало није казивао да је он убеђен његовим разлозима. На против, после подужега ћутања он одлучно, готово тврдоглаво, рече: — Ја нећу капитулирати... ја нећу бити заробљен! — Онда Вас преклињем, Величанство, одлучите се да кренемо што пре! — завапи ађутант. — Ја остајем овде! — додаде Краљ још одлучније. Сви се преплашено погледаше, не могући да разуму старца. И ађутант и сви остали из околине Краљеве покушаше још једном да га убеде, износећи свако од њих нове разлоге, али он остаде при своме и на крају додаде: — Оставите ме крај гроба мога оца и деда, да умрем овде пред црквеним вратима. Кад непријатељ стигне нека затече пусту земљу и леш једнога старога Краља! Краљ то није рекао као фразу, он је ове речи исказао тоном, којим се изговара одлука. Његова околина, која га познаје, знала је врло добро, да се после тих речи не може више говорити с њим о тој ствари и сви забринуто одступише. Ађутант одмах пође телефону и затражи хитну везу са Врховном Командом у Крагујевцу, молећи да се саопшти Престолонаследнику Краљева намера. Изменише се и телефонски разговори измеђ Ниша и Крагујевца и најзад Престолонаследник, да би га сломио да напусти Тополу, изјави жељу да Стари Краљ дође у Крагујевац. — Па добро, куда ћемо? — пита он ађутанта кад је, притиснут разлозима и наваљивањима са свих страна, дао најзад пристанак да напусти Тополу. — Ако је по вољи у Ниш, Величанство, тамо је Краљевска Влада. — Нећу тамо, водите ме војсци! — Његово Височанство Престолонаследник телефонира из Крагујевца да би желео тамо да дођете, тамо је Врховна Команда. — Добро, ићи ћемо у Крагујевац! У Крагујевцу, чим се најпре видео са сином наследником, пошао је одмах да посети тада већ болеснога војводу Путника а одатле отишао је право у Врховну Команду да се обавести о целокупној ситуацији на фронтовима. Ту је сазнао да ни величанствено пожртвовање српске војске ни њени надчовечански напори, нису кадри више зауставити бујицу, која је већ преплавила северни део Србије; ту је сазнао још и горку истину да се ни Крагујевац не може одржати. Чете су непријатељске у своме надирању нарочито журиле да освоје стару престоницу, седиште Врховне Команде, и непријатељски су аероплани већ учестали ватром, коју су сипали на Крагујевац. Врховна се Команда осећала необезбеђена од изненађења те је већ била приправна да напусти ову варош. Краљ је сам затражио да га поведу у Ниш, како би се нашао у близини источнога фронта. А чим је стигао тамо, захтевао је да пође на фронт. Морало му се учинити и кренуо је одах пут Књажевца, где су се водиле борбе. Али није стигао донде. Кад се попео на Тресибабу видео је са ње већ Бугаре у Књажевцу и борбе, које су се у самој вароши водиле. Вратио се са једним болом више и сутра дан је одмах похитао Врањи, јер је чуо да је она у опасности. Стигао је аутомобилом до Владичинога Хана, узјахао је одатле коња и пошао преко положаја ка Врањи. Али, Врања је већ била пала и непријатељ је надирао ка Лесковцу, који је још био окићен заставама у част доласка савезника. Вратио се и одатле са једним болом више и сад је већ сломљен дозволио да га одведу у Рибарску Бању, где ће у миру моћи да преболе нова разочарења. Али, он већ нигде више није могао наћи мира, он га није хтео; он је још увек веровао да може помоћи и трчао је са бојишта на бојиште, где год је чуо да има борбе и да има опасности. Није се у Рибарској Бањи одморио ни дан два а сазна да је једна колона Аустро-Немаца изманевровала багрдански теснац и иде од Пожаревца правцем на Ћуприју. Одмах је напустио бању и, преко Ћуприје и Јагодине, отишао на Багрдан. У борбама пред Ћупријом и Јагодином био је једнако на положајима а ноћивао је у вагонима на ћупријској станици, коју су засипали непријатељи бомбама са аероплана. Најзад, морао се повући у Параћин а одатле у Крушевац. Слика коју је тада Крушевац представљао брисала је из душе Краљеве и последње остатке вере. Ту се сручила готово цела Србија и ту је први пут запазио на лицима брижних грађана да су ови већ изгубили веру у државу и њену моћ. Ту су се јавили и први знаци расула и безвлашћа. И као кад испод велике грађевине ишчупаш из темеља основни камен, што се ова заљуља и хоће да падне, тако је и отаџбина наша — то се у Крушевцу већ јасно видело — изгубила основни камен у темељу — веру грађана у државу и њену моћ — заљуљала се, посрнула и свако је већ са страхом у души очекивао тренутак да се сурва и претрпа собом све што је под њом. — Нећу овде да останем, нећу — узвикивао је Краљ — овде су сви преплашени. Водите ме војсци, тамо ми је лакше, тамо још верују! И морало се кренути. Пошло се оним другим и мучним путем кроз Јанкову Клисуру, којим се избија тамо на Преполац. Друм је тај загушио избеглицама и Краљ је, пролазећи кроз њихове редове, саучествовао у болу својих бедних грађана, који су напустили домове и имања и кренули у планине. Краљу је немило и тешко било што се он вози на аутомобилу, а народ гази дубока блата; како би он волео, кад би их могао све повести, кад би могао свима помоћи. Њему је чак причинило задовољство, кад се аутомобил, који га је возио, заглибио у блато и услед напора да се извуче, мотор му онеспособио. Он је одмах пристао да иде пешке. — Ићи ћемо; кад могу жене и деца, могу и ја! Али је старац прецењивао своју снагу подајући се вољи. Није могао поћи за народом, заклецала су му колена, и загушио га тешки, старачки кашаљ. Настала је брига како ће даље, али је та брига мало трајала. — Могли би, Величанство, на она кола! Друмом је пролазила гомила војничких кола, муниционих, санитетских и профијантских, која су наши вочићи са напором извлачили из дубоких пролока искваренога друма. Ађутант заустави једне муниционе каре, које су вукли четири мала и мршава вола. Крај вочића су ишли трећепозивци са одељаним гранама, којима су опомињали вочиће када би ови уморни застали или ударили у страну. — Војници! — рече ађутант трећепозивцима — Зауставите мало, чекајте да повезете свога Краља. — Краља?! — учинише они престрављено и дохватише невојнички да скину шајкачу гледајући уморена старца, који је крај друма повијен стајао ослањајући се на једну батину. — Јесте, јесте, Краља! — одговорио им је крунисани старац, као да би хтео овим добрим људима да потврди речи ађутантове. — Биће ти незгодно, Господару, тврдо је на кари! — узе да се извињава вођа волова. — Је л’ теби незгодно, је л’ теби тврдо кад седнеш на каре? — пита Краљ. — Ја, друго, ја, ја... — Што друго, исто је. Кад можеш ти, могу и ја. Оди, помози ми да се попнем! — Чекај да подметнем што! — рече трећепозивац и скиде ћебе којим се био обавио, сави га два три пут и положи на даску, на којој ће Краљ сести. Ађутант на својим снажним плећима сам изнесе Краља на кару и водци кренуше вочиће, те кара с Краљем уђе у масу, која је прекрилила друм. Стари војници би познали свога Краља и склањали би се с друма, а маса младих регрута, који су носили муницију из Крушевца, ишла је крај његове каре и не знајући ко је. — Како, децо, можете ли? — пита их Краљ с кола. — Можемо, чича, можемо! — одговарају регрути, чија се младост још није уморила и клонула. А она два трећепозивца, што воде вочиће, исправили се чисто и иду крај каре некако друкче, војнички, испрсавајући се и као да би гомили, крај које пролазе, хтели рећи: „Виш ти шта нам Бог даде у овој невољи, да ми чувамо и носимо Краља!“ Они инстиктивно осећају да им је судбина доделила замашно учешће у догађају, који ће доцније бити најизразитија слика српске трагедије и инспирисати највеће духове овога света да јој своје перо и своје кичице посвете. Они себе чак сматрају као сапутнике Краљеве па се и брину о њему, те ће где кад успут нежно, рођачки: — Је л’ можеш да седиш, Господару? Или ће га опоменути: — Пази, Господару, овде изривен друм! Они се чак јављају и онима крај којих пролазе, а који скидају капу Краљу а према стоци коју терају, нарочито су нежни: — ’Ајде, воко, ’ајде! Потегли мало да изнесемо овде узбрдо. ’Ајде, благо мени! — Слаб ти тај левак — вели му Краљ. — Шта ћеш, Господару, пати и он као што сви патимо. Пут је дуг, заморан, не иде се него мили. Пешаци још и измичу а ред кола се сваки час уставља, стоји дуго у месту, јер је чело колоне застало, па, опет креће. На једном таком месту, где су се уставиле каре, појави се ратни сликар са фотографским апаратом и упери овај на Краља. Краљ се боно насмеши и призва ближе себи ађутанта: — Сећаш ли се — вели му — оне Наполеонове слике при повратку из Москве? — Сећам се, Величанство! — Е, ето сад историји још једна таква слика! — додаде Краљ показујући на сликара који је свој посао завршио. Кад каре стигоше у Блаце наиђе нова невоља. Појави се командир, под чијом је командом колона којој припадају ове каре, и саопшти да он има наредбу да се са својом колоном заустави ту, у Блацу, те да каре које возе Краља не могу даље ићи. Саопштавајући то, командир је, разуме се, очекивао да ће Краљ наредити да каре пођу даље, чиме би он био оправдан. Али Краљ не употреби своју Краљевску власт, јер стари војник не хтеде да се прекрши наредба. Он сиђе с каре додајући: — Е кад је наредба, мора се слушати! И наставља даље пут пешке, сад већ и сам убеђен да неће моћи издржати. Ађутант се забрину и поче да осматра лево и десно, хоће ли наћи кога, ко би повезао Краља. И наиђоше једне бедне таљиге код којих се није знало шта је бедније да ли кола, да ли коњи или кочијаш. Кола су, види се, била кадгод боља кола, али сад би само могла служити за изношење ђубрета, коњи су представљали животињске скелете преко којих је разапета кожа, амови на њима крпе и узице а кочијаш јадан и подрпан сиромашак. Та су кола одвезла српскога Краља у Немањину Белу Цркву, данашњу Куршумлију. Из Куршумлије опет није хтео даље. Ту је разабрао да се у правцу Ниш-Прокупље воде борбе и захтевао је опет да га тамо воде. И није се имало где, одвели су га у Прокупље одакле је изашао на фронт Друге Армије, Степе Степановића, да види Лесковац како пада. Ту је, на положајима, пробавио цео дан и, тек када се већ чула грмљавина на Мраморским положајима код Ниша, напустио је Прокупље само неколико сати пре но што ће непријатељ у њ ући. Затим се из Куршумлије спустио преко Преполца и стигао у Приштину. Одсео је у доњем Делу вароши, тамо где слази вучитрнски пут, у кући где је некада био српски консулат те се на њој пуне двадесет и две године вила српска тробојка још пре ослобођења Приштине од Турака. Са горњега спрата те куће, из собе у којој је Краљ одсео, догледа се преко кровова ниских турских кућица које јој суседују, тамо где се простире Широко Поље и даље још где Шар и Карадаг, као две џиновске мишице, обухватају у своје наручје тужно Косово. И ако његове старачке очи нису биле кадре догледати оно што је он желео да види, он је ипак дуго и дуго забринуто стајао на прозору и упињао поглед тражећи да види бар онај дим који је пао већ на воде Моравине и на воде Ситничине. — Тамо се решава судбина мога јаднога народа! — шаптао би боно Краљ и одвајао би се од прозора не могући да догледа место где се тај велики и кобан чин догађа. То није био више онај Краљ, који је још пре годину дана, када је требало повести одлучну борбу и отерати непријатеља из земље, могао сићи у војничке ровове и собом прихватити пушку; то није био више онај Краљ од прошле године, чија је појава у војсци на беломе коњу, оваплоћавала у народноме веровању онога „човека из народа“ који ће, по једноме пророчанству, сузбити поплаву непријатељеву и спасти Србију. То је сад већ био сломљен, изнемогао старац, без вере у добру судбину свога народа. Када би се одвојио од прозора, са којега је узалуд покушавао да догледа бојиште, завалио би се у столицу, оборио би главу на груди и тешко замислио. Тада би у кући завладао дубок мир и тишина, јер нико није хтео ни шумом да узнемири сломљенога Краља; нико од оних, који су појмили величину болова који у овоме часу раздиру душу једнога несретнога Краља. Али дечица домаћинова, која то још нису умела осећати, чувши да се под њиховим кровом налази један Краљ, пореметила су свечану тишину и ударила у грчевит плач: — Хоћемо да видимо Краља! До старца су допрле те речи дечје и он се тргао из својих болова, дигао се и отворио сам врата: — Пустите децу к мени! — рекао је и позвао малишане. Његовоме бледоме, светитељском лицу; његовоме бономе, уморноме погледу и његовоме старачкоме, тихом и благом гласу, одиста је приликовало да у том часу рече богочовекове речи: „Пустите децу к мени!“ Узео их је на колено, помиловао их по косици и тешке две сузе завртеле су му се у очима. Да ли је у томе часу осетио да је то, што је сад на његовим коленима, оно поколење на које ће пасти сва тежина зле судбине или сви благодати добре судбине ових догађаја који се сад дешавају; или је осетио да је то оно поколење, које ће донети суд о томе да ли је ово епска легенда, што се сад дешава или је злочин, тежак и крвав злочин? У Краљевим се очима појавише сузе а у грлу задрхта реч: — Гледајте ме, децо, добро ме гледајте! Последњи пут видите свога Краља! Сузе у очима старчевим помутиле су дечју радост да виде изближе Краља. Сретно детињство мисли да Краљ никад не плаче, да је Краљ увек срећан. Разочарана дечица запиташе га: — А куда ћеш ти? — Ја? Тамо... где су отишли толики моји војници... Сцена је била врло потресна, сви старији и сама домаћица, мајка дечја, немо су је пратили и кријући једно од другога погледе, које је мутила суза у свачијем оку. — А ми онда нећемо имати Краља? — наставише деца слатким језиком наивности да задиру дубоко у рану која је жегла Краљеву душу. — Имаћете, имаћете! — прихвати Краљ — Имаћете младога Краља који ће да вас воле и кога ћете и ви волети. — Па где је он? — настављају деца. — Тамо, ено видиш, тамо далеко, иза оних планина, тамо где се људи туку пушкама и топовима, тамо је он са својим војницима. Деца ућуташе, ућута и Краљ. Настаде тишина коју најзад прекиде домаћица позивајући децу к себи. Краљ их није више задржавао, деца су се с мајком тихо и нечујно извукла и, кад се осети само са својима, Краљ им се окрете: — Оставите ме, хоћу да сам сам! Сви га напустише и пређоше у друге одаје где су водили тихе и дуге разговоре. Краљ је неколико сати пробавио сам у соби, нити је за то време кога звао к себи, нити га је ко год узнемиравао. Да ли је то био одмор, који је Краљ хтео себи или се одао новим размишљањима после боног сусрета с децом што га је било необично потресло? Ађутант је два три пут прилазио на прстима вратима од собе Краљеве и наслањао уво да чује што; али је у соби била мртва тишина и није хтео узнемиравати га. До Краља нису допирали да га узнемире они крици, надвикивања и жагор гомиле бегунаца, која је савијала из чаршије у једну ранију бочну улицу и тискала се да избије на друм који води ка Липљану. Њу ће он срести кад буде и сам кренуо, тамо на пољима косовским, расуту, уморену страхом и погрбљену под теретом бриге, како гази полако кроз Косовске мочари. Проћи ће он кроз тај тужни шпалир избеглога народа, поздрављен саучешћем које ће и он тако дубоко осећати према својима несретним поданицима. Сретао их је и до сада, на путу до Приштине, здравио се и до сада са њима, али је до сада и сам веровао у нешто, па је покушавао том својом вером да утеши и друге. Како ће сада кад више ни Он не верује? Да ли се Он можда, усамљен у својој одаји, не бави тим мислима или се преда њ’ појавила она авет, Усуд, која се све јасније помаља из мрачнога облака што је пао над Србијом и покрио наша поља и наше горе густом маглом, чија се фигура све јасније издваја из стоструко испреплетанога клупчета догађаја и стаје пред седога Краља, злокобно се кезећи и шапћући пискавим гласом: — Мислио си зар избећи судбину која лежи на твоме имену? Кад год се старац, у овим брижним данима, враћао на помисао о судбини, које се толико бојао да га не прати, њему би се старачко чело осуло хладним капљама зноја и покривао би очи руком, не би ли одагнао навалу мисли које би га као раздражени рој осица спопао и мучио дуго и дуго. — Да ли је по једна катастрофа српскога народа одиста везана за име Карађорђевића и увек у моменту кад ови понесу, на својој снази и своме имену, борбу тога народа за слободу? — шаптао је старац сам себи, залазећи мислима у прошлост када је један сјајан покрет српскога народа, неприхваћен од народа који су слободу већ умели да цене, крваво угушен једном непријатељском поплавом, као ово сад. Њему паде на памет онај детињасти страх, који га је увек обузимао од 1913 године. То је била стогодишњица пропасти српске под Карађорђем и стари је Краљ, пун неке необјашњиве слутње, зазирао од те године као од неке црне немани. Када је у београдскоме двору примао честитања о наступању 1913 године, стари је Краљ био суморан и цела та година било је доба тешких слутња старчевих. Он је са стрепњом и забринутошћу пратио развој лондонске конференције и, када је она донела прекид преговора и нову акцију на Једрену, стари је Краљ суморно завртео главом. Није се ни тренутка противио да се према Бугарима испуни једна, ма и неуговорена али ипак савезничка дужност, када су после Куманова послате српске трупе на Једрене, али је још тада брижно занихао главом: — Каква судбина! Срби ће се опет борити на Марици! — и са страхом се опоменуо оне велике српске катастрофе на тој најкрвавијој реци из српске прошлости. И кад је та борба на Марици настављена и у 1913 години, он је са извесном зебњом пратио развој њен. И несретни 16. јуни, када је бугарски владалац примио на себе да оружаном руком разори савез балканских народа, пао је у 1913 годину. Колико брижних ноћи и колико суморних брига почеше да море старога Краља. Он се није бојао самога рата са Бугарима, веровао је он у своју војску, као што је знао да остали балкански савезници неће поћи путем Бугара; али се бојао догађаја, слутио је да иза бугарскога злочинства мора бити нечега подло смишљенога што Бугарској даје подвига за дрскост а Србији прети злом судбином. Бојао се тринаесте године и са детињом радошћу дочекао је букурешки мир. А кад је та година истекла, он је 1914 дочекао лака и ведра срца и не слутећи да је то година која ће донети догађаје које је прошла година, можда нехотице, промашила. И ево тих догађаја, ево те историјске катастрофе, која је за име Карађорђево везана, ево прославе стогодишњице пропасти српскога народа и ево опет његовога вође на путу бегства. — И они ми саветују да бегам, да се склоним. Сто година историјске неправде носи на своме имену мој дед зато да би се историја поновила, да би и његов унук тако исто напустио Отаџбину у моменту њене пропасти. И они ме саветују да бегам и износе ми неодољиве разлоге. Тако су исто можда саветовали и износили му неодољиве разлоге и мога деду пре сто година а историја је прешла преко тих савета и забележила је само чин! И, док он у такве мисли тоне и понире, Усуд, онај неодољиви и свирепи Усуд, исправља се опет испред очију старчевих, као неман полаже своју мртвачки студену а гломазну руку на његово слабо раме, које се под том тежином угиба и злобно се кезећи шапће пискавим гласом: — Мислио си, зар, избећи судбину која лежи на твоме имену? Савладан већ тешким мислима, Краљ се једнога тренутка стресе целим телом, осећајући да му кроз студену старачку крв проструја топла грозница. Он се узбуђено диже са свога места, приђе вратима и нагло их отвори узвикујући пригушеним гласом: — Пуковниче! Ађутант потече вратима и затече Краља на ногама, узбуђена и грозницом успламтелих очију. Он појми да је Краљ понова у тешкој моралној кризи и, како још није био закорачио праг да уђе у собу, окрете се за собом и погледом позва и остале из свите. Окупише се сви око Краља. Краљ прошета један пут два пут, поклецујући коленима и не обзирући се на своју свиту. Најзад, седе за сто на коме је лежала распростра ђенералштабна секција Косова Поља, загледа у њу па за тим диже главу. — Одите овамо, одите ближе! — рече, пошто их је промерио погледом. Сви се окупише око стола Краљевог. — Видите — рече Краљ показујући врхом писаљке на карти — Наш се фронт сад простире ево овако, од Качаника па правцем како иде Биначка Морава, од југозапада ка североистоку... је л тако? — Тако је, Величанство! — Наш фронт је окренут леђима Косову — наставља Краљ — међутим Немци слазе озго, Ибром и Лабом и залазе нам с леђа, те ће мо се данас или сутра наћи измеђ две ватре. Шта треба да радимо ми? Нико не одговори, јер Краљ то питање беше готово сам себи поставио. — Наше лево крило треба да се повуче овамо ка Ситници, да тако постављен фронт може прихватити и бранити се како од напада Бугара тако и од напада Немаца. — Једва се и ово одржава... — заусти ађутант да каже, али га Краљ пресече: — Не можемо победити, али се можемо борити. Могли би развити фронт овако, видиш, са десне стране Ситнице, да затворимо Ибарски кланац, којим се слази у Пећ, Дренички, којим се слази у Ђаковицу и Црнољевски, којим се слази у Призрен. Ми би се наслонили на Чичавицу, Голеш и Језерске планине, а између непријатеља и нас била би Ситница. Краљ погледа по свима и у том тренутку засјактише му очи нарочитим сјајем. Он се диже младићском гипкошћу и узнесе главу па јасним, одлучним гласом додаде: — На Ситници треба примити одлучну битку, нека се на њој још једном реши судбина Србије... Зар не? Краљ поћута мало и додаде затим јасним и свечаним гласом: — Ја ћу се лично ставити на чело моје војске и ту ћемо на Ситници сви изгинути! Сви ућуташе под утиском ове Краљеве изјаве. Сви су били уверени у немогућност њенога извођења, сматрали су је само као израз једнога тренутка расположења Краљева, али су се дивили старчевој јачини и свежини духа, која као да се беше повратила у сломљено тело. Краљ настави: — Хоћу ту, на Ситници, да погинем. Живот Србијин је и мој живот; кад она умире, што ја да живим. Хоћу ту, у последњој, у одлучној борби да погинем. Немојте ме саветовати, немојте ме одговарати, немојте ме спречавати, то је моја последња и непоколебљива одлука! Краљ је то рекао тоном, на који није желео поговора... Његово се чело у том тренутку разведрило, очи засијале живом светлошћу, глас добио неко поуздање и он се у том часу осећао задовољан, као човек који је нашао солуцију, нашао срећан излаз из сплета брига, невоља и неприлика. За време тишине, коју је ова појава изазвала, он се био поново занео, поведен мишљу да погине на Ситници. Та га је мисао морала одвести у царство снова, у царство бајака, јер на његовим се уснама појави развучени осмех задовољства, осећајући ваљда да је у том тренутку победио ону неодољиву неман, која му је стално шаптала у ухо својим пискавим гласом; „Мислио си зар избећи судбину која лежи на твоме имену?“ Погинути на Косову, где су се некада две круне у крв утопиле; пасти са својим војницима и својом крвљу обојити Ситницу, те да још једном потече мутна и крвава, изгледало је Краљу као леп историјски сан, који историја не нуди сваком владаоцу. Он је ето њен, историјин изабраник, а смрт је тако мала цена за част коју му тиме историја указује. Сме ли се он те части одрећи? А историја је још милостивија према њему, но што то на први поглед изгледа. Понудила му је прилику да крвавим мастилом исправи у њој оно место од пре сто година, које је његовом неукаљаном имену толико неправде нанело. Он ће смрћу својом показати, да Карађорђевићи не остављају свој народ у данима очајања и невоље и да бегство првога, који је то име носио, није значило напуштање народа и народне револуције. Занета тим мислима, Краља понова одведе поглед ка прозору, са којега се догледало широко Косово и у дну његовоме мрке масе Шара и Црне Горе. Његов се поглед нарочито заустави на блиском Ветернику, преко којега прелази пут за Грачаницу. Нов низ мисли, који га поведе тим путем, озари му лице неком благом, светитељском светлошћу и он се окрете ађутанту па рече: — Наредите све што треба, хоћу сутра да се причестим у Грачаници! Краљ је одлучио, он је изабрао Царство Небеско! {{ЈВ-аутор| Бранислав Нушић|1938}} == Извор == * [https://distantreading.github.io/ELTeC/srp/SRP19201.html Деветсто петнаеста: Трагедија једног народа] [[Категорија:Бранислав Нушић]] [[Категорија:Деветсто петнаеста]] rs44de2qxuaid6cwbtdmrkgjmc2irz9 0 61665 147466 146690 2026-10-06T17:57:57Z Galicijac 19151 Наслов уврстио у редослед поглавља. 147466 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Деветсто петнаеста]] | | [[Деветсто петнаеста/Стари краљ|Стари краљ]] | [[Деветсто петнаеста/Кроз Косово|Кроз Косово]] | [[Деветсто петнаеста/Сликарева трагедија|Сликарева трагедија]] }} Када смо пре месец дана кренули из Скопља на Косово, полазили смо с уверењем да се само привремено уклањамо испред непријатеља. Сад већ крећемо са горким уверењем да нас овај друм, којим смо се упутили, води ван Отаџбине. Да ли са тежине тога осећања или са оне зле непогоде у коју смо кренули — тек први тај корак на путу бегства учинио нам се очајно тежак. Томе су се још придружиле и велике неприлике и тешкоће које је требало савладати да би се само из вароши изашло. Пет стотина метара, колико нам је требало од наше куће до изласка из вароши, одакле ћемо се затим косовским друмом упутити, путовали смо пуна два и по сата. Изгледало је као да се кроз ону гужву и сплет људи, стоке и кола, што је закрчио улице, никад пробити не може. Мицало се корак но корак, стопу по стопу. Кола, људи и стока, све натоварено и претоварено све се испреплетало, све се утисло једно у друго, све се пробија, надире гуши, крха и судара. А све то обавија густ снег и страховита мећава и онај сутон којим је непогода помрачила пре времена дан. Из те гужве само чујеш надвикивања, дозивања, узвике и свађу. Као потоци за време провале облака, из бочних улица надиру све нове и нове масе људи, кола, натоварених коња и друге стоке и то све утиче у ову главну реку те мрси још више страховити сплет. Кола која су надрла из бочне улице ушла су међу кола која су ишла другим правцем и сад се не могу да окрену; двоја гломазна воловска кола утисла се међу собом точковима те нити једна могу кренути напред ни друга натраг да би се могла расплести; коњска кола испела се на тротоар, да би прошла, па најашила на клупу укопану у земљу; друга се овамо закачила арњевима за дућански капак; товарни коњ тамо пао и товар му се сручио у блато. А напред негде, тамо на ћуприји, при излазу из приштинске чаршије, загушило и не одушује. Прође по пола сата очајнога дреждања и чекања у месту, па тек осетиш неки покрет пред собом и промислиш: Боже, помози! А већ после десет петнаест корака опет све застаје, опет се све загушује, опет настаје заморно и очајно дреждање коме нема краја. А снег и киша засипају и ветар бесно дува те шиба лице и завејава очи, уши, груди. И бадава ти дижеш јаку на шињелу да се заштитиш, киша продире, засипа ти врат те ти влажи тело; засипа ти рукаве те ти кваси руке; бадава узносиш руку те се заклањаш, мећава ти запљускује очи, засипа их, завејава их. И ма колика вика и дрека да је око тебе, снег и ветар угушују гласове, не схваћаш ни с које ти стране допиру, не чујеш, не разумеш и не видиш суседа, који виче да се склониш, не разумеш и не видиш ни онога за тобом који те преклиње да му се макнеш с пута, ни онога пред тобом који се издире да га не потискујеш. Тек је три часа по подне а већ се смркава под оном непогодом и, кад се једва једном одушило те смо кренули и избили на друм, већ нас је недалеко од Приштине, на ветерниковој коси, ухватио први сумрак. Бојећи се непогоде у ноћи, која је на косовској ширини много страшнија и сматрајући да су најтежи део пута — излазак из вароши — пребродили, многи су остајали крај друма где су нашли мало заклона, решени да ту крај ватре проведу ноћ. На то их је определило што су ту ван вароши затекли логоре војске која сутра креће а и околност, што их ни у Липљану, маленоме селу, где се скрхала толика војска и народ, не чека другаче преноћиште до на друму. Ми смо кретали кроз ноћ даље јер се већ и непогода утишала и овладала ведра ноћ па треба грабити. Са Ветерника, на који смо се косом успели, бацили смо још један поглед за нама на Приштину, која је утонула у таму. Чим је с вечери непогода стала, небо се почело нагло ведрити и задрхтала је звезда на њему а стегао мраз. У тој ведрини оцртава се мрачна силуета вароши у којој сад већ спава све што није имало решености још да креће и што је остало решено да се преда. Ту силуету овамо и онамо осула је по која бледа и слаба светиљка која трне као свитац у мрачној шуми. По пољу, испред Приштине, расуле се ватре у логорима војске и избеглица, као да су звезде попадале са неба а дим, који се из њих пење, разастире испод наших ногу провидан сиви облак, који лежи над целим приштинским пољем. Друм се пред нама протеже без краја и кроз прозрачну таму догледају се у дубини масе мрких планина чији снежни врхови беласају кроз ноћ обасјани месечином. Друмом се крећу пред нама и за нама тамне, нејасне слике, као сени. Нико не збори, све ћути и само се кроз ноћну тишину чује како шкрипе воловска кола или забобоњају кочије преко какве колебљиве и трошне дрвене ћуприје. Мраз све више стеже, хладноћа просто реже а блато, које је покрило друм, после оне силне кише, замрзло се и покрило танком стакленом скрамицом те крца под кораком и остаје за тобом као ножем изрезан отисак стопале на њему. И воде, које су легле од кише, с једне и друге стране друма, замрзле те се под месечевим зрацима сјакте залеђена и снегом покривена бескрајна стаклена поља. Кроз ведрину догледа се на све стране. Тамо далеко у дубини, с десне стране друма, опет мала група светиљака и дим из којега се узносе као минарета три четири јаблана. То ваљда село у ноћи или опет каква група бегунаца, не могући од мраза да креће, застала да се огреје и окрепи за даље напоре. Лево, у долини, коју су осенчили пропланци, међу које се скрила, оцртава се тамна тачка са истуреним врхом. То је Грачаница, она знаменита косовска Грачаница пред којом су негда збор зборила господа хришћанска и која је прихватила тело Лазарево после косовске катастрофе. То је та Грачаница у којој је Краљ Петар Карађорђевић, када је изабрао царство небеско, пожелео да се причести пре но што погине. У дебелој сенци ноћи дубоким сном спава храм божји и са њим и сва прошлост и све традиције наше, којих је он чувар и које смо залуд будили из некадањег дугог и предугог сна. Поглед на тамну и нејасну силуету Грачанице и нехотично повлачи за собом безброј мисли које враћају човека у далеку прошлост, прошлост којој је позорница био баш овај део земље Србијине, на коме се и данас завршава један део њене историје. Одиста је то чудна игра судбине! На једном парчету земље од неколико часова дужине и ширине, одиграва се читава историја једнога народа, која траје преко једанаест векова. Као што је оно у Светој Земљи свака стопа, сваки извор, свако смоково дрво, један део историје божјега сина и успомена на његова дела и страдања, тако овде на Косову, свака стопа земље, сваки камен и свака водица, део је историје Српскога Народа. Цело то драго парче земље је један храм, пантеон, где леже погребена велика и светла дела прошлости, као и муке и страдања једнога народа. Па где је Усуд историјски и могао на другом месту доделити да се заврши ова велика трагедија коју сад преживљујемо, до на Косову? Ево овде, крај Липљана, коме смо се ми сад упутили, била је она знаменита борба 1012 у којој краљ српски Војислав, сишав са Рашке побеђује Византинце и победом том означава правац експанзије младе и бујне српске државе. Тамо, под Митровицом, код Пантина, Немања 1169 разбија своју браћу, представнике феудалнога господарства, и ствара једноставну и снажну српску државу која слази у косовску и скопску равницу. Ту на месту којим сад одимо, развија се најславније доба српске историје — Милутиново доба. Ено, тамо у Пауновом Пољу, које догледамо с друма, лежи Сврчин, двор Милутинов, где се у XIII. и XIV. веку решавала судбина балканскога полуострва, где су доходили знаменити поклисари Истока и Запада, где се доцније и сам император Кантакузен бавио на двору српскога краља, Милутинова унука, молећи за помоћ српску. У дубини тамо, ено га Неродимље и Петрич град, где се дешава трагедија Дечанскова а ено је у долини испред Неродимља и она Главица где је народ пренео и трагедију нејакога Уроша. На Косову, измеђ Приштине и Вучитрна, измеђ Лаба и Ситнице, тамо где цветају косовски божури, пропада и српско, царство, гине Лазар и Обилић и цвет српских јунака и руши се она величанствена зграда која се простирала од јадранскога до јегејскога мора и престављала снажнога наследника трулој византијској империји. Када је 1878 године војска малене Србије, која је пошла да ослобађа поробљену браћу, сишла са Мораве у Косовску равницу и закуцала на врата Господњега храма цркве Грачанице, да се у њој помоли, широм целога српства кликнуло се: „Осана!“ и у души се српској тад пробудио нови сан који је затим хладна, немилостива и себична дипломација, дипломација насиља, разорила. И тек 1912 године, када је српска војска, сада снажнија и духом и снагом, сишла с Копаоника, на њеним се победничким заставама могадоше исписати речи: „За Косово — Куманово!“ и српска се застава залепршати на чаробним обалама охридскога и дојранскога језера, на Марковом Прилипу и Душановом Призрену, на Скадру браће Мрњавчевића и Владимировом Елбасану и на обалама нашега, сињега мора. И данас, ето, на том истом Косову, воде се последње крваве борбе, пре но што ће још једном пропасти српска држава и српска круна утонути у крви. Тишина, којом је ноћ обгрлила Косово, подржава те и одводи све даље у тим мислима и ти корачаш полако, тромо, корачаш путем судбине која ће једнога дана опет бити део српске прошлости, део српске историје. Из заноса те буди потмули тутањ оздо, из дубине Косовске равнице, који у први мах изгледа као далеки, врло далеки пуцањ топова; затим се звук јасније изражава и изгледа ти као блага грмљавина, која далеко негде ромори небом. Мало затим још, па озго из Горњег Косова, из дубоке таме, јављају се два жмирава светла ока, која бивају све јаснија и јаснија. И тутањ је све гласнији и сад се јавља равницом змијаста фигура воза који усамљен у равници јури из Митровице у Липљан. Из димњака му се расипа звезда репатица а златна роса пада на поља и у тренутку изчезава. У возу су извесно бегунци из Митровице, из које се данас као и из Приштине, почело нагло бегати пут Призрена. Друмом, пред нама, догледају се неке ватре али то још није Липљан где ћемо доцкан у ноћ стићи, то је малено косовско село Чаглавица кроз које пролази друм. Многи који су нашли ту заклона од зла времена, задржали су се и ту ће преноћити и многи међ нама, који наилазимо, придружују им се. Око села је било нешто оголелих дрва и сикира их је пообарала те големе ватре букћу по двориштима сеоским и пламен се износи изнад блатних зидова којима су та дворишта ограђена. Село утонуло у дим од ватара и ноћну таму, те се куће и не виде већ само неке нејасне и тамне гомиле. Натоварена кола остала су на друму а стока уведена негде под заклоне; гомиле се бегунаца и војника сабрале, греју се и воде живе разговоре. Придолазе им нови који увраћају с друма, они им праве места крај ватре или их упућују где могу дрва набавити те ужећи себи нову ватру. Ми настављамо даље, сад већ проређени и грабимо у ноћ. Далеко отуд, кад смо већ измакли из села, чује се јасно кроз мирну ноћ топот коња као кад тица ноћница удара крилима. Мало затим и две неразговетне а постепено све јасније тачке указују се на друму и мало затим две сенке које журе у сусрет нама. Копите њихових коња равномерно ударају о тврдо тло замрзнутога друма а њихове фигуре све више расту и све се јасније обележавају. То су два коњаника који зауставише нагло коње испред наше групе. — Је л’ то Грачаница, те ватре тамо што се виде? — пита један од њих. — Није, то је Чаглавица. — А има л’ пута отуд за Грачаницу? — Има, припитај тамо у селу! Они ободоше коње и хитро одоше даље а ми настависмо пут нагађајући ко ли су и што ли журе овако ноћу у Грачаницу. Тишину, која нас је стално пратила, од једном проломи врисак пред нама. Коњ, који је вукао једна кола испред нас, ударио је у страну и мал није сунуо с колима у шанац. У колима је мајка с дечицом и отац, који је водио коња, притегао је снажно руком дизгине те уставио га. Приђосмо сви да видимо шта је и да помогнемо човеку. На друму је лежао мртав човек и коњ је још једнако стригао ушима и дрхтао целим телом. Заклонисмо му шакама очи, подупресмо кола, која су точковима већ одронила ивицу друма и, кад кола већ измакоше, ми се сви искуписмо око мртва човека. Борбе се воде доста далеко одавде, довде још не допире ни пушчано тане ни топ; откуд овде мртав човек? Али то и није војник, већ Арнаутин из косовских села. Лежао је грудима по земљи како је ничке пао; једну је руку био савио под собом а другу опружио више главе и стегао грчевито песницу. Крв, која се разлила по друму из ране на слепоочњачи, још се познавала, није ју испрала ни она силна киша, што значи да је скоро, после непогоде погинуо, можда и вечерас тек. Зашто ли је погинуо и ко га је убио? — Мени се чини, људи, као да сам чуо неко пушкарање — рече неко из гомилице која се окупила око лешине. — Кад од прилике? — питају га. — Не знам, с вечери. — Је л’ пре Чаглавице или после? — Тек смо изашли из села. Један се саже и опипа лешину. — Сасвим хладна. Мора имати више него један сат како је погинуо? — Биће рабаџије у свађи да су се побили. И данас у Приштини, дај Боже да није било каквога убиства, тамо у улици где смо загушили. Видео сам очима да су људи потезали револверима једно на друго. — Знаш како је у оваквим приликама, човеку досади живот па га да буд зашто! Кретосмо даље измирени мишљу да је несретник погинуо у свађи, али нисмо прошли ни педесет метара и слика се понови. С друге стране друма, половином тела у шанцу, лежао је други мртвац и, док смо се ми око њега забављали, понављајући своја отојичашња размишљања, неко од оних што су измакли не хотећи да се задржавају, узвикну „Ево га и трећи!“ Мало час наиђосмо и на четвртог. — Ово већ не може бити због свађе, ово је... — Ја ћу вам казати шта је ово — рећи ће онај што је код прве лешине испитивао тело и утврдио време кад се од прилике убиство могло десити. — Ово су све Арнаути из околних села; они нису изгинули пре оне мећаве већ после, јер ево локве крви на земљи нису испране. Значи изгинули су када је пао мрак пре сат и по или два. И ништа друго неће бити него су ови, чим је пала ноћ, напали на наше бегунце ради пљачке, наши су били оружани и — ето! Свима би јасно да је одиста тако морало бити. Онај што рече малочас да је чуо пушкарање потврди то сад понова. — Кажем ја — вели — да сам чуо! — Ал’ ти кажеш скоро си чуо? — Скоро? — учини он — Шта знам ја шта је скоро а шта није скоро. Нити знам ја који је сат ни који је дан а да ме запиташ не знам ни годину. Знам само кад је дан да је дан а кад је ноћ да је ноћ. Чуо сам пушкарање кад је већ био мрак, ето то ти је... То потврди још више претпоставку да је морало бити напада на бегунце и сви се забринусмо. — Морамо се узети у памет! — рећи ће неко. — Дабоме! — додаје онај што је поставио претпоставку да су ови изгинули напали бегунце ради пљачке — Не ваља овако како идемо. Поостајали многи успут, нарочито овамо у Чаглавици, па смо се сад проредили друмом и свако иде за свој рачун. Ено, гле како они тамо измакли, не би их могао ни довикати. — Треба да се приберемо, да идемо у групи! — јавља се неки брижан глас из гомиле. — Има ли ко оружја? — запита непознати, који нам сад већ постаде вођа, који ће нас водити даље кроз ноћ и кроз опасност. Јавише се неколицина с пушкама и револверима. — Напуните и откочите пушке, а ви који имате роволвере држите отворене футроле. Вас двојица с пушкама пођите напред а ви остали овамо али не збијени у групу, тако може лако да нас гађа из заседе, него се растурите, разредите се, даље једно од другог али тако да се не погубимо, да се догледамо. Ови задњи нек се осврну чешће за собом. — Ако нападну, они ће изненада, из заседе — рећи ће неко. — Зато пазите. Поље је равно ал’ опет; кад наиђе какав повећи џбун, какво обаљено дрво, дубљи шанац или какав пласт сена, нарочито пласт сена, а ви одмах пушке на руке. У бојном поретку, са тешким осећањем страха, кренули смо даље не говорећи више један са другим ни речи. Тамо доле, где се мало час воз изгубио и где друм ишчезава пред погледом, издижу се неколико дрвета која се на ведром небу јасно оцртавају а над земљом лебди танак слој светлости као оно кад у великој даљини горе ритови. Кажу то је Липљан али је још врло дуго поћи до њега. Друм је тако бескрајан а мраз све више стеже те се једва корача. Још мало напора и стрпљења и указаше се већ пред нама пламенови са ватара и силуете кућа које као да се из сред пламена уздижу. Већ допире до нас потмули мрмор и жагор, као оно рој кад се из далека гласи, наилазимо већ на прве ватре, на усамљене куће, на гомиле кола с леве и десне стране друма и сад се већ јасно чује врева и жагор и виде се сенке људи који се крећу овамо и онамо и чује се пуцкарање ватре и гласови који се довикују и надвикују. Улазимо дубље у село, у све гушћу вреву и гомилу. И ако је поноћ још је све на ногама. Онде се скрхала кола, онде се друга испречила, коњ који се одрешио луња сам по друму, задоцнели аутомобил заглављен у блату стење и брекће као животиња у процепу али му се пут не отвара нити му ко прилази да га из блата извуче. Ватре лево и десно; на пламену прошци из сеоских плотова, сандуци, бурад и точкови од полупаних кола. Крећу се војници кроз мрак и носе на глави сено, које су почупали ко зна из чијег пласта; други носе од некуд воду, трећи промрзли лутају од ватре до ватре не би ли нашли мало места да се огреју али су све ватре тако притиснуте, тако поседнуте да им не можеш прићи. Око ватре седи уморан војник и прозебао бегунац, седи брижна мајка, која је стегла дете међ колена, седи сломљен старац, седи испијен болесник увијен у ћебе, седи рањеник који је сам кренуо из болнице и ако му је рана још недолечена. Све ћути и предало се бризи својој и нагло се унапред, не би ли што ближе било пламену који обнавља живот мразом угрожен. Једни суше опанке натопљене кроз мочари и блато које су данас прегазили, други греју на пламену тврду кору хлеба не би ли мало омекшала, трећи уносе руке у пламен те их пеку не би ли им прорадили прсти који су се укочили. Дим се повија час лево час десно, те се људи бране шаком коју надносе на лице, јер их штипа за очи и смета им да се греју. У разговору, ако и кажу коју реч, избија маглица из уста, јер мраз све јаче стеже. Крај једне ватре, међу војницима, под непоузданом светлошћу пламена, који се повија час тамо а час овамо, опазио сам и оно бледо воштано лице и очи пуне топлога израза оне госпе у црнини, коју сам први пут запазио на скопљанској железничкој станици а други пут на приштинскоме гробљу када је обилазила гробове и палила свеће изгинулима у рату. Војници око ње, који су јој начинили места крај своје ватре, водили су живе разговоре, који су се укрштали са свих страна, а она је наслоњених лактова на колена и главе на руке, гледала у пламен који је буктао и повијао се. Ми не знамо где да се уставимо. Идемо тако од ватре до ватре, са једне стране друма на другу и свуд је подједнако блато и свуд подједнака зима. А на преноћиште већ не можемо ни мислити. Што је било крова и места под кровом, испунило се гомилом људи који су се тискали и гушили по одајама, по ходницима, по шупама, по дрвљаницима и под стрејама. Ко је набавио или нашао где год дрва, заложио је ватру на сред друма, на сред пута и ту ће крај ње пробдити ноћ али је велика гомила оних који не могу наћи чиме ће и ватру наложити. Људи су најзад почели да се приљубљују, да се више њих загрле, да се увијају као змијска клупчад на сред улице, не би ли један од другога позајмили топлоте. Било их је који су легли са стоком, прислонили леђа уз воловска леђа те тако пробдили ноћ. Та ноћ у Липљану била је најхладнија ноћ оне оштре зиме која нас је у изгнанству пратила. Тешко је било прићи чијој ватри, људи су били себични, знајући колико их је труда стало док су стекли ово мало ватре и нису пуштали к њој. Они су с великом муком набављали сандуке, плотове, точкове, кола, железничке прагове и врата с пустих кућа и полагали их на ватру, те нису трпели готоване који би хтели да се греју а да не уложе труда. Кренуо сам у мрак и почео лутати по туђим двориштима, по непознатим стазама, не би ли ма где нашао какав диречић, грану, или проштац из туђег плота или клупу пред кућом или празан сандук пред дућаном, не би ли што приложио ватри те да стечем права да се огрејем. Лутам по мраку и упадам у баре, саплићем се о камење и лупам о зидине којима су ограђена дворишта, али нигде ни парчета дрвета. Наишао сам тако лутајући и на железничке шине, мора да сам зашао у станични реон. Да ли ћу ту бар, међ железничким вагонима, наћи какво парче даске, који иструлели шлипер или какав празан сандучић? Охрабрен том надом зашао сам међу вагоне док ме не пресече глас стражарев: „Стој, ко иде?“ Претрнуо сам жив и пођох као злочинац, кријући се иза вагона, да се повлачим газећи пажљиво по земљи како ни најдаљим шумом, не би одао стражару где сам. Умирио сам се тек када сад спазио зидове зграде у којој је станица и пожурио тамо. У чекаоници и у свима просторијама мале и скромне зграде станичне, згрувала се маса света те се просто гуши и дахом својим греје. Једни поседали по земљи, други на стварима, трећи дремају, прислоњени уза зид. Са таванице чкиљи лампа и бледом светлошћу осветљава уморна и брижна лица гомиле а дим дувански обавио је као густи облак. Срећом, пред станицом сам срео једног пријатеља из Скопља. Био је то један од оних ваљаних младића који ми се одушевљено ставио на расположење и свесрдно помагао при образовању грађанске гарде, која је примила на себе да у последњим критичним тренуцима бди над Скопљем и безбедношћу скопских грађана. Како се повукао са Командом Трупа, тако је и даље остао на служби, коју је ревносно вршио. И у овоме часу, пред станицом, он је имао да учини нека службена саопштења шефу станице. Обратих се њему да ми помогне и пожалих му се како мал нисам настрадао лутајући међ вагонима. — А, тамо? — учини он — Зар сте чак тамо залазили? — Зар ја знам, где сам залазио у мраку? — Тамо је вагон Врховне Команде. — Врховне Команде? — изненадих се ја. — Зар Врховна Команда није у Призрену? — Да, она права, а ова наша. — Која наша? — запитах га, не могући још никако да га разумем. — Па командант трупа нових области и ђенерали, који су на овоме фронту. Ово је сад једини фронт на коме се боримо, да би се са других могло одступити. Шта ту има Врховна Команда? Једина њена наредба и једини њен савет може бити: „Држите се колико можете!“ — А зар су ту и ђенерали са фронта? — Ту су. — Који? — Рашић и Гојковић. — А зашто? — Држе седницу. Био је после подне и Краљ у том вагону, имали су дуго посла са њим, једва су успели да га натерају да иде у Призрен па они остали и даље да решавају. — Шта ли решавају? — Шта? — учини познаник и узнесе рамена — Решавају извесно да се не могу више држати. — Зар? — Не може! — додаде он одлучно. — Сутра ће се и Феризовић напустити. — То значи прекосутра биће затворен пут за Призрен? — Или бар угрожен. — Ама да ли...? — отегох ја питање, које је требало да искаже сумњу. Још ми се тамо, на дну душе, у дубоком неком куту, задржао један делић вере и он се сад бунио и немоћан хтео би да се одупре овој бујици неповољних вести. Млади пријатељ мој осврте се пажљиво око себе да види слуша ли ко и ако смо били сами самцити у мраку пред станицом, па се онда наже ближе мени и узе ми шаптати: — Ноћас Команда Трупа иде у Грачаницу! — Кад ноћас? — Сад, кроз који час, док сврше седницу. Прође ми у томе часу крај очију слика оне двојице коњаника које смо синоћ срели испред Чаглавице и који су хитно журили распитујући за пут у Грачаницу. — А где је тај вагон, где се држи седница? — Ено га тамо, на шинама. — И он ме изведе неколико корака напред до места са којега се догледа усамљен један салонски вагон осветљених прозора. — То је последњи савет шефова српске војске! — рекох више шапћући. — Последњи! — додаде мој млади пријатељ. — Косовска вечера! — прошаптах ја боно сам себи. Мало час се ћутећи растадосмо. Он се изгуби у мраку а ја се вратих тамо, где је светлост са ватара обасјавала мале, двоспратне, блатом олепљене кућице, које су се начетиле око станице. Једини осветљен прозор те ноћи био је на канцеларији начелника станице на горњем спрату једне од тих кућица. Гледао сам са жудњом у тај прозор, тамо у соби мора да је топло, али је начелник већ прибрао масу људи, који су му испунили све просторије малене канцеларије, те за мене тамо не би било места. Ту, под тим осветљеним прозором, одстојаћу целу ову ужасну, ову студену ноћ, на којој ће и стока од мраза липсавати. {{ЈВ-аутор| Бранислав Нушић|1938}} == Извор == * [https://distantreading.github.io/ELTeC/srp/SRP19201.html Деветсто петнаеста: Трагедија једног народа] [[Категорија:Бранислав Нушић]] [[Категорија:Деветсто петнаеста]] 6ybd6zqb6v4v7aukt3hwunpf5mmy78n 0 61666 147467 146691 2026-10-06T17:58:24Z Galicijac 19151 Наслов уврстио у редослед поглавља. 147467 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Деветсто петнаеста]] | | [[Деветсто петнаеста/Кроз Косово|Кроз Косово]] | [[Деветсто петнаеста/Сликарева трагедија|Сликарева трагедија]] | [[Деветсто петнаеста/Прича о Бојку Маломе|Прича о Бојку Маломе]] }} Прва зора. Мраз мало попустио, у зраку као да лебди светао дан. Ватре се на све стране погасиле, још само врео пепео покрива земљу и по која догорела гламња се пуши. Људи се дижу из гомиле, излазе из разних кућа, капија, дућана, магацина, увијени у ћебад, обамрли од зиме, модра лица и поднадулих, неиспаваних очију. Дижу се и они са калдрме. Оно што си ноћас крај ватре видео као гужву од које су волови стукнули, била је гомила људи која се испреплетала као клупче змија, те се сад расплиће. Издвајају се из те гомиле најпре главе, па ноге и руке а затим се појављује човек, један, два, три, четири и пет, и на земљи нема више оног клупчета. Крећу се већ људи овамо и онамо, прибирају се у групе на сред улице и воде разговоре о ноћашњем страховитом мразу. Други се надвикују, трећи дозивају. Удара секира у дрво, оправљају се нека кола, пролазе војници водећи коње да их напоје, износе из капија ствари и товаре на кола; дере се један из гомиле тражи ћебе које му је неко ноћас свуко с леђа; лута други и распитује за коња, који му се ноћас одрешио и отумарао; вајка се трећи да му је во црко од мраза, те како ће сад даље са товарним колима а са једним волом; јада се домаћин који се диго јутрос и видео разграђену авлију а нигде ни једнога прошца од ограде; издире се један наредник да се макну кола која су се испречила на сред друма; свађају се неки око једне кофе, која је испала из туђих кола. И што зора више осваја, жагор све више расте. Најзад крећемо не би ли се, промрзли ноћас, под сунцем које већ почиње да зрачи, загрејали покретом. Пред нама се простире широка косовска пољана, кроз коју беласа Ситница, коју ћемо мало час прећи преко камене ћуприје коју је Јашар-паша изградио каменом из цркава косовских. У даљини се сад већ јасно истичу Црна Гора и Шар, последња заштита српска. На подножјима њиховим води се борба. На падинама Шаровим, под које нас води пут, избија с времена на време прамен белога дима, коме сунце одмах опервази ивицу и, док се тај облачић још колута у зраку, до нас допире глас топа. Мало доцније и сунце ће се са Овчија Поља испети преко Шара и обасјати ове праменове пуном светлошћу, те ће китити небо као разнобојни лампиони о веселим светковинама. Занет тим знамењима, која су китила небо над нама, ја се нисам још био обазрео ни пред собом ни за собом да сагледам ону тужну поворку, која се лагано кретала и гмизала по друму. Када смо, јуче у сумрак, кренули из Приштине а кроз ноћ наставили пут, сва се ова туга и бол није ни дала оком схватити. Ноћ нас је била застрла својим црним покровом и промицали смо један крај другога као сенке, не сагледавши једно другоме ни лица, ни погледа, ни сузе у очима. Тек данас, под оштрим зрацима студенога зимског сунца, ми се видимо и догледамо сву величину невоље, коју наша поворка изгнаника представља. Данас се људи већ и зближују једно другоме, разговарају се, теше се и не питајући једно друго ни за име. Исповедају се, исповедају се горко и искрено, као што би се човек своме најрођенијем исповедио. И мени је пришао један млади рањеник, десне руке у завоју. Пришао ми је као знанац, као познаник. — Ви ме се не сећате? — вели и доноси леву руку до шајкаче поздрављајући ме. — Не, боме, али се немојте чудити. Људи данас тако промичу један крај другога, тако се у тренутку сретну и ако се дотле нису никад видели, да се опет у тренутку растану и можда опет никад не виде. Ако смо се ових дана срели....? — Да, ових дана! — прекиде ми младић реч — Оно вече код вас, у Приштини; примили сте нас на преноћиште. Сетих се да је то онај млади поднаредник који је са мном и са учитељима пробдио крај мангала целу једну ноћ све док га умор није савладао. — Сећам се! — рекох. — Ето — настави поднаредник — морали сте и то мало крова у Приштини да напустите. — Морао сам! — слегох ја раменима. — Како сте провели ноћас у Липљану? — Тако, на мразу, на друму. — И ја. Била је ужасна цича. — Чудим се да смо је преживели. А и ви, може вам зима погоршати рану. — Ах! — учини он, одмахујући главом. — Нема шта више да се погорша. Одсечена ми је рука. — Одсечена? — Да, цела шака, до чланка. Па сад, и ако прозебе, могу је сећи и даље, немам шта да жалим. — Ех, ипак... — заустих ја да га тешим. — Ја од ње немам више користи па била дуга до чланка, као сад, или до лакта или само вирила из рамена! — И то баш десна? — Десна! — потврди он болно. — Штета! А шта сте по занимању? — Сликар! — одговори и тужно махну главу па додаде више себи. — То јест, био сам сликар...! — Сликар? — понових ја, не умејући у тренутку да нађем реч утехе коју је овоме младићу требало рећи. — Био! — понови он још једном и настависмо ћутећки да корачамо један крај другога. Најзад да прекинем ћутање, које је младићу дало прилике да настави мислити о својој трагедији, ја га упитах: — Шта сте свршили? — Како свршио? — пробуди се он из својих мисли не разумевајући моје питање. — Питам, јесте ли свршили коју сликарску школу? — А, да! — учини он. — Да, свршио сам. Свршио сам нашу сликарску школу. Био сам и на страни, на академији. — Дуго? — Био сам две године у Прагу, државни питомац. Мислио сам прећи сад у Минхен али ето, дође рат и... откиде ми руку. — Имали сте извесно успеха? — Мислим, верујем, на изложбама сам успевао, то ми је донело стипендију. Професори у Прагу су ме храбрили, обећавали ми велику будућност, био сам љубимац њихов. — А рекосте, излагали сте? — Да, на мањим, школским изложбама. — Радове с природе или композиције? — Студије, снимке, портрете. Сад сам тек био почео један већи рад, једну композицију... остала је тамо, у Прагу. — Сиже? — Обнова, буђење, пролеће. Небо пуно зрака под којима бљешти још неотопљен снег на врховима планина. Кроз зрак пролеће птица носећи у кљуну сламчицу да свије ново гнездо. Вода набујала, земља отворила плућа и испарава, бубица протеже крила, буди се гуштер који је спавао под каменом и диже зелену главицу да срче зрак; гране у млада дрвета, које су се биле повиле под теретом снега, исправљају се, кора пуца на дрвету; наилази сок и обнавља живот. У младе жене шире се зенице страшћу; дојке јој брекћу од млека, мишић јој на руци нарастао, грудни јој се кош узнео; наилази сок и обнавља живот...! — Све је то млади уметник изговорио брзо, са пуно заноса и топлоте и, гледајући пред собом укочена погледа, као да гледа у своју слику, као да је она ту, пред њим, као да погледом иде по затегнутом платну и прелази с предмета на предмет и казује га. — Лепа мисао! — рекох. — А, недовршена? — Да, — учини млади сликар боно — недовршена... Затим ућута да у себи савлада тежак бол, па опет диже главу, погледа ме и додаде: — Као што је недовршен и живот мој...! Нисам му умео ништа више рећи, он није могао мени ништа више рећи. Њега је овај последњи уздах извесно одвео у његову тако скору и тако кратку, али ипак пуну снова и наде, прошлост. Вратио се тамо, почетку своме и зачетку дара свога — сиротињи. Сетио се дугих напора и снажне, младићске воље којима је савлађивао; сетио се првих успеха својих и оних првих задовољстава младе, сањалачке душе. Опоменуо се снова, бескрајних и безбројних снова о будућности својој и амбиције, која је као млада, жилава, несаломљива стабљика никла из душе му и упорно се усправљала под ветровима и олујинама. Она му је била проткала младост чаробним сновима, она га је снажном и чврстом руком водила у живот, она му је подржавала и снагу и вољу и обећавала победу. Све, све је то он у овом часу можда прелазио мислима и подајући им се, корачао оборене главе не обзирући се око себе. А гомила изгнаних, гомила бедних и невољних, промицала је крај њега и ишла својим путем страдања. Да прекинем дуго ћутање ја га упитах у којој је јединици служио. — У ђачкој чети, — вели — после у воду. — То је штета, у воду може свако бити. Зар вас нису могли поштедети, дати вам какво згодније место? — А где би онда они који су сад на тим згоднијим местима? — упита он боно насменувши се. — Не мислим ја да избегнете службу, али бар да будете сачувани. Надлежни су на то могли да мисле. — Ах, господине! — кликну он боно и плану живим младићским жаром. — Зар ви мислите да у овој земљи има кога који мисли о свему о чему би ипак неко требао да мисли? Оскудица тих људи који би мислили о свему, разочарава ме често пред помишљу да смо потегли да градимо велику државу. Питам се увек, има ли међ нама људи који ће прихватити ту велику државу? — Има их вероватно! — прекидох ја брзи ток младићевих мисли. — Има их? — учини он и погледа ме чудновато, као да би се хтео уверити, верујем ли ја одиста у то што тврдим. — Верујете ли ви одиста да у нас има и Гарибалдија и Мацинија, и Кавура и Гамбета? А без њих, можемо ли понети, јесмо ли дорасли да понесемо једну овако огромну задаћу? Не прави се једно велико доба у историји без људи који воде догађаје, без људи који мисле о свему. Зар не видите да ми зидамо државу с крова и, кад будемо с кровом готови, ми ћемо тек опазити да немамо темеље на којима ће се тај кров држати. — Мислите? Темељи смо ми, који смо кадри кров саградити. — Ко ми? Ви који пролазите или ми који наступамо? — Па — свакојако ви који наступате! — А где смо ми? Је ли ко водио рачуна о нама? Они што су се завукли по канцеларијама послали су нас да изгинемо. Пет генерација омладине сатрвено је, а што је остало живо, не ваља више ни Богу ни људима. — А како би друкче, да л’ старији да ратују а омладина... — А не, не, не! — прекиде ме нервозно младић — Не идем ја тако далеко, не мислим ја тако наопако. Оно што мене буни, то је оскудица сваке добре воље код надлежних да воде рачуна о ономе о чему није смело да се не води рачуна. Видите, у нас треба да прођу по две и три деценије па да се појави један сликарски таленат и, — извините што овако нескромно мислим о себи — морало би се водити рачуна о томе да будућој великој држави нису потребни толико генерали и државни саветници већ много више културни раденици. Не замишља се ваљда једна држава само географски велика већ и културно велика, дорасла и достојна европскога друштва? — Ко би забога, у овако великим догађајима, који се тако нагло развијају, који се ваљају, који нас претрпавају, могао да се сети свих тих обзира? — Ко? — учини он, па похита да претече мој одговор. — Онај ко хоће да прими на себе задаћу оснивања такве државе и крај њега онај, који се у овако великим догађајима: који се тако нагло развијају, који се ваљају, који нас претрпавају, сетио других обзира, сетио да склони своје рођаке и рођаке својих пријатеља. Хоћете ли дозволити да вам кажем један пример, који ће вам одговорити на питање, ко је тај који је требао мислити на све и кога нису смели омести догађаји? Ја сам ћутао, али је он живо, као отворена књига, казивао своје мисли које је морао дуго прибирати у себи, чекајући прилику да им да одушке. — Још пре више од пола века, 1855 године, руски цар Никола I, запазио је да један млад војник, који се бори на Севастопољу, пише неке стварчице са пуно талента. Наредио је одмах да се тај младић уклони из севастопољске борбе и упути на коју другу безопаснију службу. Никола први сачувао је тиме будућој Русији великога Толстоја. — Мислите ли зар, да је то Никола први запазио? — Рецимо његова околина — додаде нагло младић, спреман на ову примедбу. — Али је он тај који је умео изабрати себи околину и то је његова заслуга. — А ја ћу вам, видите, казати један обратан пример, који је садањи, није од пре шесет година и дешава се у једном народу који је показао више но ма који, да уме ценити културне раденике. То су Французи. Запитајте кога, који познаје прилике у њих, па ћете чути да у њиховим бојним редовима гину и књижевници и песници и уметници. — Тај ми пример ништа не казује — одврати младић јогунасто — или бар ништа што противуречи мојим наводима. Ви ми наводите земљу која у свакој генерацији има три хиљаде књижевника, пет хиљада сликара и десет хиљада глумаца. Ја не познајем ту земљу, али ево на памет тврдим да и у њој, и поред овога огромнога броја талената, према јачима и истакнутијима ипак мора бити обзира. Али ја вам говорим о земљи у којој се за тридесет година роди један сликар, један песник, један уметник, говорим вам о нама. — Е кад говорите о нама, онда морате узети у обзир да велики подвиг ослобођења и уједињења, тражи и велике и скупоцене жртве; да нас је мало и да морамо сви, сви изгинути и сатрти се у служби тој идеји а тек далека, будућа поколења, могу из наше катастрофе поцрпсти један мир благословен културом и напретком. Млади се поднаредник трже као да сам му тог тренутка повредио чиме рану на руци, погледа ме па плану и узе сипати бујицу речи праћених живим гестом оне здраве руке и гневом који му је пламтео из очију. — Сви, сви, сви, да сви! То сте добро рекли. Сви, сви, сви! Тако сам и ја мислио, тако мислим и сад. Ви ми чините неправду ако мислите да ме је жао ове руке, који губитак за мене значи најтежу трагедију. Не жалим је, верујте; не бих жалио ни обе руке, ни оба ока, не бих жалио ни живот. Јер, ви не можете претпоставити да ја, у овим годинама, нисам у овај рат пошао са одушевљењем да се жртвујем великој идеји, којом је цела наша генерација задојена. О, да ви знате како смо ми радо гинули и да знате како смо завидели ономе међ нама, којега су пронели на носилима тешко рањена или износили са бојишта мртва. — И шта вас је разочарало? — Све. Зар није довољно да вас разочара ово на пример: Ја сликар, неуки поднаредник, водим вод у борбу, на штету свих оних несретних људи који су ми поверени а млад потпоручник, који се за то спремао, коме је то каријера, који је свој живот посветио војничком занату и на њему хоће да зида себи будућност, седи у канцеларији какве више команде и преписује акта или куца на машини за писање, као девојка. И зашто то? Зато што има оца пуковника у каквој вишој команди или, што има оца који је пријатељ са тим пуковником. — Ви сте, младићу, узели за пример некакав изузетан случај. Ја знам на против, да су наши млади официри гинули храбро и падали као снопље. — Част и слава им! — рече поднаредник и диже шајкачу с главе. — Гледао сам их како падају, ти часни младићи, опијени славом оружја и љубављу према Отаџбини. Ја бих њиховој светлој успомени чинио горку неправду, ако би ви пример који сам вам навео хтели да прострете и на све њих. — Па што га онда наводите? — Нисам мислио да останем при њему — узе да се брани поднаредник. — Навео сам га само као узгредан пример, а има и других, јачих, општијих, који су ме морали разочарати, који су ме морали огорчити, који су морали учинити да своју несрећу теже поднесем но што би иначе. — Онда, наведите такве примере. — Ви мало пре поменусте Француску, као земљу која не штеди своје људе. Па добро, дозволите ми да се и ја на њу позовем. Распитајте се, па ћете чути, колико је генералских синова у француској погинуло, а где смо ми, где је крај рату, колико ће их још тек погинути. А распитајте код нас где су генералски и пуковнички синови, јесте ли чули да је ко погинуо или да је рањен? Ако су већ у војсци они су по канцеларијама а ако су дорасли до војске, њих комисије ослобађају. И то да је бар синове, већ и шураке и друге рођаке. — Ја знам један пример... — Ето, видите — прекиде ме поднаредник — и ви се сад позивате на један, изузетан, пример. — Па ми и немамо више него шест ђенерала. — И две чете пуковника и сто шесет и четири народних посланика. — Пребацујете и њима. Ја знам два народна посланика чији су синови јуначки погинули и знам... — У сваком реду има светлих изузетака и ја им одајем поштовање. Можда има и у београдској главној чаршији изузетака и, кад их сазнам, ја ћу им одати признање. Али дотле, прођите мислима кроз ту чаршију, читајте фирме и питајте где су им деца била у овоме рату? — Па то ви оптужујете цео свет? — Не, не оптужујем сељака, који је закрвавио сва поља и горе наше, озго од Саве и Дунава па доле до Вардара, од Дрине па до Тимока и Брегалнице; не оптужујем оног честитог, оног неканцеларијског официра нашег, који је и сам гинуо и деца му крај њега гинула; не оптужујем чиновника, не оптужујем професора, ни учитеља који је јуначки и са пожртвовањем гинуо. Оптужујем оне који су требали да нам даду пример а они су на против учинили да се разочарамо. — Видите, млади човече, ја не кажем да ви у свему немате право али, мислим да у полемику — јер ми смо готово из разговора прешли у полемику — мислим дакле, да у полемику уносите много жучи. Ја вас разумем, јер разумем ваш бол. Тане, које вас је погодило, није размрскало вашу руку, оно је размрскало вашу будућност, ваш таленат, вашу амбицију, све, све ваше. Ви не можете без бола и без огорчења говорити о свему овоме што смо разговарали. Ја то разумем и, ако хоћете, чак пристајем уз вас у осуди ружних појава, као и у томе да је требало водити извесне обзире али, ви морате помишљати да има појава које изгледају могуће а у ствари су немогуће. Ја на пример знам да је у Врховној Команди било доста добре воље да се од омладине спасе што може. — Је л’ ви то кажете да би ме умирили или из уверења? То значи ви и не знате шта је све спасавано? — Не знам одиста. Знам да сам чинио и ја један покушај али нисам успео. — Разуме се да нисте успели, за то што сте српски књижевник. Да сте били београдски кафеџија ви би успели. — Како? — Значи да ви многе ствари не знате. Распитајте се мало; распитајте се па ћете чути, да су београдске кафеџије писари у штабовима армија и у вишим командама, да су београдски бакали писари у Министарству Војном а ђаци, омладина, која је имала да понесе велику државу, служе као месо за топове. Говорите ми о доброј вољи Врховне Команде а ја говорим о доброј вољи појединаца из Врховне Команде. Зар ви не видите да су код нас, у оваквим приликама, животи људи у рукама каквог полуобразованог човека, кога нико не контролише. Такав човек налази да је Србији потребнији један кафеџија и бакалин, јер је он њему потребан, но будући јаван раденик. — Ама чекајте мало! Кад сам казао да је у Врховној Команди било добре воље, ја нисам мислио онако, на неку добру вољу у теорији, јер знам да је Врховна Команда издавала и извесне наредбе командама трупа да се ђаци поштеде колико је могуће. — Може бити, и такве наредбе могу једнога дана врло лепо послужити као докуменат, који ће потврдити да се и на то мислило. Али, да ли се Врховна Команда постарала да њене наредбе имају извесног ауторитета и да важе нешто. Било је команданата који се од обичног, некултурног човека, разликују само по томе што имају звезде на еполетама. Такви су се команданти гејачки кезили на ове наредбе Врховне Команде и додавали: „Хоће госпочићи да се извуку!“ и на против, после те наредбе, чија је вредност зависила од њиховога нахођења, ђаци су слати у прве редове. — А ја знам команданте који су очински применили ту наредбу. — Било их је, признајем да их је било али, ја нисам био срећан да будем под командом таквога једнога културнога човека. Ућутао сам, не толико побеђен његовим разлозима колико заморен дугим разговором. Нисам се, уморена духа и тела, осећао кадар да водим дуге разговоре. Нисам осећао ни да је време у овоме тренутку тим и таквим разговорима и наставио сам пут ћутећи. Млади сликар ишао је крај мене такође ћутећи. Осетио је да ми је довољно било и да ми је довољно казао; осетио је да је одлио мало горчине из душе па му је ваљда сад било и лакше. Ипак, у једноме тренутку, он се побоја да цео овај разговор не остави код мене рђав утисак, па диже главу и додаде: — Ја не бих желео да ви рђаво разумете моје разочарење. Оно је само бол ал’ није и одрицање. Ни једнога тренутка ја нисам дошао на мисао да не треба да вршим дужност своју, зато што је други не врше. Не, господине! И, ако дође до тога да где год у овоме рату обновимо борбе, мени је довољна и ова једна рука да вршим своју дужност као српски војник. И, ја вас уверавам да ћу је вршити и да нећу тражити да ме поштеде! Опет ућутасмо и оборене главе настависмо пут не обраћајући пажњу на гомилу која се ваљала друмом и која је промицала крај нас. Обратисмо пажњу тек кад цео покрет загусти на једноме месту. Окупише се људи око нечега, згомилаше се и загушише друм, те се цео покрет заустави. Десило се ваљда што, пао коњ или се можда скрхала кола. Пришли смо и ми гомили да видимо шта је. Једна батерија, која је мало час трком прошла крај нас журећи ка фронту и пред којом се гомила што је закрчила друм журно размицала, крхајући се у шанчеве лево и десно, застала је од једном. Један коњ у запрези малаксао је и пао. — Дреши штранге, испрежи! — наређује командир батерије. Војници, који су хитро сјахали, узеше да ослобађају малаксалог коња који је посрнуо и још се држао на предњим ногама али опуштене главе. Кад га ослободише штранга, коњ посрте и паде на ребра а главу положи на земљу. Ноге му почеше дрхтати од умора, очи се застаклише, читава мрежа жила искочи му по кожи, слабине почеше убрзано да се надимају а из ноздрва пара очас овлажи читав круг земље око његове главе. Војници доведоше резервног коња који је био везан за кару и упрегоше га на место овога који је пао и који ће сад остати на друму да чека своју лагану смрт. Он је јуначки подносио све тегобе овога великога рата; грудима је својим узносио топове на тешке положаје, извлачио их је из дубоких блата, кисао је, зебао је, гладовао је и стајао је дигнуте главе у сред борбе, када су око њега праскали шрапнели и падали војници. Поднео је све, све, и ево је сад малаксао, издала га снага и, пао је. Оставиће га ту, на путу, и нико више о њему неће водити рачуна, нико га погледати, нико главе окренути, сем што ће гаврани слетати на његова ребра и, не чекајући да испусти душу, почети да кљују месо са њега жива јоште. Упрегли су већ резервног коња на његово место, топовска је послуга већ у седлима и командир снажним гласом командује: — Марш! Марш! Коњ полумртав слуша, чује ту команду на коју је свикао, он мисли да се она још увек и њега тиче, зна да она значи покрет и у њему се мртвоме буди још једном осећање војничке дужности и, са напорима једнога самртника,; дршћући, он се диже, диже се на предње ноге. Његове угашене очи још једном добијају сјај, груди му дршћу грчем од напора, ноздрве се понова шире — он би хтео напред. Он се упиње, покушава да устане, да пође, да полети, да одговори својој дужности, да се одазове команди, али — батерија је његова већ далеко косом измакла а он, немоћан, сломљен, остављен, опет пада и зароњава главу у блато, гаси му се поглед и слабине опет убрзано крећу и усне дахћу. Застали смо крај те дирљиве слике а кад измаче батерија, те се отвори пут и маса крену хтедох и ја, али ме млади сликар ухвати за рукав и задржа да заостанем. Погледах га а њему сузе оросиле очи. Зар толико га коснула судбина овога коња? — Хајде, да крећемо! — рекох, пошто сам застао један тренут посматрајући га. — Јесте ли приметили мало час покрет животиње када је чула команду? — Јесам! Он не одговори неколико тренутака па онда ми се од једном окрете и са пуно бола и горчине рече: — Да имам руку насликао бих ту сцену. — Одиста! — потврдих ја. — Насликао бих је, јер то је моја судбина. — Не видим — заустих да поречем. — То је моја судбина! — понови он још један пут — Одговорио дужности у рату сад сам ево напуштен, остављен, бачен крај друма. Нико се неће више на мене осврнути, нико ни запитати за мене. Кад свану нови дани, кад сви легну на велики и светао посао, кад чујем позив богиње уметности: „На посао, на рад!“ ја ћу полумртав поверовати да се тај позив и мене тиче, напрегнућу се, дићи се, кренути и кад осетим да сам бедник, да сам одбачен, да сам напуштен, посрнућу, пашћу опет крај онога великога друма којим ће будућност кретати и предаћу се лаганој смрти, на коју сам осуђен. А они од мојих другова, који су били срећнији, проћи ће крај мене и отићи, отићи ће тамо у живот, у борбу...! Ни речи му нисам одговорио. Дубоко, врло дубоко су ме коснуле његове речи. Кренули смо ћутећи и избегавајући да нам се погледи сретну. Увелико је превалило зимско студено сунце када у дну Косова угледасмо малено село Штимњу. Око села се већ уздиже дим са ватара и видиш како гмиже рој војске и народа који је село већ притиснуо. Над селом се узноси, на једној узвишици и догледа све до широкога косовскога поља, бела црквица коју су подигле дарежљиве руке београдских госпођа, али која још није пропојала. Суђено јој је ваљда било да проплаче пре но што пропоје! {{ЈВ-аутор| Бранислав Нушић|1938}} == Извор == * [https://distantreading.github.io/ELTeC/srp/SRP19201.html Деветсто петнаеста: Трагедија једног народа] [[Категорија:Бранислав Нушић]] [[Категорија:Деветсто петнаеста]] hj17bc00mi443jgbl2ebube9fogxkvx 0 61678 147468 146733 2026-10-06T17:58:54Z Galicijac 19151 Наслов уврстио у редослед поглавља. 147468 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Деветсто петнаеста]] | | [[Деветсто петнаеста/Сликарева трагедија|Сликарева трагедија]] | [[Деветсто петнаеста/Прича о Бојку Маломе|Прича о Бојку Маломе]] | [[Деветсто петнаеста/Четрдесет хиљада мученика|Четрдесет хиљада мученика]] }} Пред селом где је војна станица, увек предњи редови задрже збег па не може по сат и два да се уђе у село. Обично пред станицом загуши, јер како ко пристигне ту распитује за даље путовање или тражи преноћиште или покушава да добије хлеб или, најзад, распитује о изгубљеној команди или о изгубљеној породици, која је можда већ прошла или је отишла неким другим, непознатим путем. Тако се цео друм загуши и затисне, па се далеко уназад покрет умртви. У Штимњи се још и укрштају збегови те у толико већа гужва. Ми из Митровице и Приштине преко Липљана; други стижу преко Феризовића из Гилана и моравских села, трећи са фронта, оздо са Качаника. А ту се у Штимњи укрштају готово и намере ове забринуте гомиле. Једни се распитују за даљи пут и одмах га настављају, како би се што више примакли Призрену; други се решавају, и ако би се до мрака могло још који сат пешачити, да остану ту на преноћишту јер не би ради били да их у сред пустога Црнољевског кланца затече ноћ; а трећи враћају се у Приштину, не би ли тамо стигли пре непријатељске војске па да се предаду. Тек су два конака од Приштине, па их већ саломио умор и патња, а кад су још трећу ноћ морали по овој цичи заноћити под ведрим небом, усред дубоке мрачне клисуре, изгубили су сву храброст и решили се предати се судбини. Могло је и до Приштине бити тегоба, патњи и невоља, али је све дотле бегунце подржавала вера. Из Приштине већ, ни један бегунац није понео собом веру и поуздање. — Кад сам очима видео, господине, како ми деца ноћас на друму цвокоћу од зиме — правда ми се један од тих, који је пошао натраг а кога сам са породицом срео на изласку села Штимње — е онда... препукло ми је нешто овде... Нисам спавао целу ноћ, прозебао сам као несретник, јер сам све са себе свукао да покријем децу, али бадава, не помаже, кад морам да спавам под ведрим небом, у сред кланца... Зашто бих ја водио децу у сигурну пропаст, зашто? Идем натраг, предаћу се па шта ми Бог да! Ако мене закољу, децу ће ми ваљда поштедети. Наћи ће се можда међ њима неко који је и сам оставио децу код куће, а ако се не нађе... Ту прекиде, немајући довољно храбрости да развије целу мисао и ману руком као да би хтео рећи: Нек буде, што буде! И онда, очију пуних суза додаде: — Збогом браћо! — па настави пут тамо одакле ми бегамо, под тешким осећајима да, и ако се враћа Отаџбини, да то ипак није она. Сличан осећај никао је у мојој души негда, кад сам после дугог растанка, позван стигао дома да загрлим мртву матер. Ту, испред села, остали смо у блату више него један сат, док најзад не одујми мало пред нама, те кретосмо и приближисмо се првим сеоским кућама. Све куће већ поседнуте, у сваком дворишту већ логори избеглица и њихове стоке, свуд по двориштима горе ватре од оборених плотова и мањерке се на њима пуше пуне узавреле воде, у које ће се домало надробити суви хлебац те изгладнели и прозебли заложити чиме топлим. Крај плотова једни разапињу шаторе, други крај друма оправљају кола на којима се скрхао точак. Официри прелећу на коњима овамо и онамо и издају неке наредбе; рањеници и болесници вапију, распитујући где би се прозебли склонили; изгладнела стока риче и њишти, очекујући да се прихрани кад је већ стигла на конак! Пред арнаутским кућама, које су поштеђене, стоје босоноги арнаучићи и узневерено посматрају шта се све ово збива на њиховом друму, којим су некад једва једна или двоја кола пролазила дневно. Свако од деце држи по нешто у руци што је нашло у овоме метежу: једно потковицу, друго празну кутију од конзерве, треће откинуто парче кајиша од амова. Војници и избеглице већ се разишле по селу, сваки тражи нешто и вуче што нађе. Један носи воду, други нарамак сламе који ће метнути пода се, кад легне на блато; трећи упртио о раме двадесет другарских чутурица па зашао од капије до капије и распитује имали где ракије; четврти вуче, да је баци на ватру, младу посечену грану која за собом повлачи житко блато. — Их, болан, што посече младицу, грехота је! — примећује му трећепозивац, у коме се буди бол домаћина чије су младице на имању већ посекли непријатељи. — Грехота је и ја да пропаднем, — брани се војник — морам се огрејати. Дрво ће опет да израсте, а ја не могу још једанпут. Пред станицом, коју означава један избледели и прокисли тробојни барјачић, највећа гужва и гласно објашњавање и свађа; пред једном другом кућицом, у врх села, коју означава прљави бели барјачић са разливеним од кише црвеним крстом, дрежде блатом испрскани и укаљани рањеници и очекују нешто, што неће добити. Пред механом, у којој се већ ништа више не може добити, тако исто гомила која ипак стрпљиво чека. На ћуприји, која премошћава речицу Неродимку, која двоји село на две неједнаке половине, још већи метеж. Кренула кола и с једне и с друге стране, по двоја и троја у реду, па се на сред ћуприје заглавила те сад не могу ни напред ни натраг. Објашњавање, свађа и псовка пење се све више, потежу се и ступци, узносе и кундаци над главама, а ти очајно седиш с ове стране ћуприје и мислиш никад неће бити краја нити ћеш прећи тамо и ако те само неколико метара раздвајају од противне стране. Искупили смо се крај обале, па да нам прође време, посматрамо доле крај потока како Арнаути деру цркнутога коња, а у потоку циганчићи перу у блато уваљан пиринач, који се негде на друму просуо из коморе. Дође најзад у помоћ некаква команда. Једна батерија заустави се с оне стране ћуприје и артиљерци сјахаше с коња те почеше расточавати кола што су се заглавила на ћуприји, да би себи отворили пут. Изнеше најпре на раменима товар, па онда изведоше волове, па изнесоше руде, па точкове. Док су момци из батерије то радили, командир сјахао с коња те да мало протегли ноге. Батерија је долазила с фронта и — ако мора и она прећи ћуприју, значи да иде пут Призрена. Сви се очас збунисмо пред том могућношћу. Нашто би батерија напуштала фронт код Качаника, где се воде очајне борбе, и журила Призрену? Није ли тамо, испод Призрена, настала каква нова опасност, те ми у ствари бегамо не да се спасемо, но да што пре упаднемо у мишоловку? — И кад се узме у обзир — поче тамо замном објашњавати један свештеник са натученом шајкачом преко очију и ушију, тако да му брада изгледа као да из шајкаче ниче — и кад се узме у обзир, да нико у ствари и не води рачуна о оним операцијама на Рашкој... — Ама како да не води — избрецну се на њега наредник из те гомиле, на коме се никако није могло приметити, бар приближно, којој професији припада у цивилу, — Не водимо ја и ти, попе, али води Врховна Команда. — Јест, ја! — учини један мали човечуљак и мигну чак овамо на мене, сретнувши се у том тренутку са мојим погледом. — Ама, није, брате него ево у чему је ствар — наставља свештеник своје објашњење. — Овај фронт овамо, Качаник и Гиљане, привукао нам је сву пажњу; а Аустријанци се спуштају Ибром. — Па шта онда? — прекину га опет човечуљак и погледа опет на мене, сматрајући ме већ сад као свога присталицу. — Е па онда, брате — одговори поп мало узбуђеније. — Ибром се може сићи и у Пећ, а из Пећи може у Ђаковицу, а из Ђаковице се може да избије и на Дрим па да ти затвори све путеве. — А Дебар, а Битољ? — учини човечуљак и искриви главу, као да би хтео рећи; „Аха, шта ћеш сада, ухватио сам те!“ Поп слегну раменима и узе да објашњава нареднику како он то мисли. Уједанпут марвени лекар, који већ пет дана тражи своју команду а који је стајао мало у страну од те групе, узвикну: — Гле, па оно је Млађа! — и предаде дизгине свога коња једноме до себе а он узе да се провлачи кроз гомилу на ћуприји, не би ли дошао до командира који му је био познаник и сазнао штогод ближе о томе, зашто се батерија са фронта повлачи пут Призрена. Сиромах доктор, на коме је још трајала гојазност коју је стекао за време мирнодопског надзиравања београдских кланица, морао је једна кола прескакати, морао је и ћуприју објахати те ићи њеном спољном страном три или четири метра, док није достигао на другу обалу, где се упустио у дуг и озбиљан разговор са командиром батерије. У том већ и артиљерци свршише посао, те се ћуприја рашчисти. Командир узјаха коња, узјахаше и војници и батерија затутњи преко дрвене ћуприје па се упути призренском џадом а на рашћишћену ћуприју покуља маса, која је очекивала с ове стране и која је за време дугог чекања све већма придолазила. У томе гурању и тискању ја изгубих доктора али га доцније, када се већ сместисмо у селу, нађох и он ми рече о батерији: — Повлачи се, нема ни једног метка више, повлачи се у Призрен. Испуцала што је имала... али вас молим, не говорите то, човек ми је поверљиво казао. Сиромах доктор, доброћудан као и сви марвени лекари, он је и овога тренутка, пред Штимњом, веровао још да је наша катастрофа поверљива ствар. Кад се једанпут гомила нађе на левој обали реке, распршта се, разреди и удари свако на своју страну, избегавајући једно другога, да тражи преноћишта. Где било, макар под стрејом, под колима или најзад и крај плота, ако има само неколико стопа сувоте. Али ни тога нигде, свака сува стопа земље заузета већ. Колико у оваквим приликама има себичности, толико често и великодушности. Само што ће те себичност стално срести код људи, које сте задужили у животу, а великодушност код оних које никад ничим нисте задужили. — Ти тражиш преноћиште? — запита ме са саучешћем старији војник, носећи неки тежак товар покривен ћебетом. — Тражим! — одговорих очајно уморан од тешкога хода по сеоском блату. — Само... овај... ако ти је згодно... Колицина сте? Ја му рекох. Није знаш добро, ал’ колико да склониш главу. — Ама добро је, како да није добро! — узех ја поуздано тврдити јер најзад, све што није улица и блато, добро ми је дошло. — Штала је, па има и стоке, и ђубрета! — А има крова? — Има! — заврте војник главом. — А шта нам смета стока? Шта смо ми, корсем, бољи од ње! — узех ја убеђивати војника не би ли га што чвршће придобио. — Ко стока, је л’? — настави он живо. — Вала, ако оћеш, право да ти кажем, није бољи него смо ми гори од ње. Подноси, видиш с нама све заједно и војује и вуче и гладује и гине па — ћути и трпи. Види, мора се тако. Нема се где, па ћути и трпи. Их, што сам имао вочића, мог рођеног вочића, није био стока него брат и пријатељ. Код куће ми је био ранитељ а овде, у рату, пријатељ. — Па где ти је? — Погоди га куршум, овде у слабину. Паде, па, жали за мном, издише па ме гледа — а сузе му теку. У том разговору стигосмо до једне капије, крај које сам ја мало пре пролазио и узалуд покушавао да ми се отвори. За капијом велико двориште, у које су већ поједини утерали кола. Десно иза капије пространа зграда, стране јој плетенице од шибља блатом олепљене али на чврстим дирецима узноси се здрав кров, црепом покривен, који обећава сувоту под собом. Стоку, која је до малочас била у штали, чим је кроз отворене вратнице почео да куља народ у двориште, одвео је газда на неко склонитије место, бојећи се да се у прву зору, кад народ крене, не придружи и његова стока каквој комори. Широка двокрилна врата на штали била су отворена и из њих је био задах свежег ђубрета и топлога сточног обиталишта, на коме су до малочас била затворена врата. С усхићењем, као и сви моји, посматрали смо своје обиталиште, превиђајући и оно мало рупа на зиду и ону велику гомилу сточног ђубрета, преко којега смо морали прескакати да би нашли суво место на које се може стати. Тамо где си мислио да је суво угажено сено, уквашено изметом, пиштало је под нашом стопалом и нога је, упадајући у сено, очас била преливена прљавом течношћу. Па ипак све је добро, кад само има крова. Ваљало је само што пре ухватити места и распремити јер су све нови и нови гости придолазили, а што се више вече ближи, наићи ће све веће гомиле оних што су на друму далеко за нама заостали. Распртисмо товаре с леђа и зађосмо по дворишту да нађемо што, чиме би се могло чистити. Један донесе са ђубришта парче тенећке од полупане петролејске канте, други цреп с крова, трећи комадић даске и већ чиме је ко стигао наоружао се и отпочео посао. Потегосмо сви једновремено да почистимо колико се то може учинити, јер се толико велики слој ђубрета нагомилао да никоме ни на памет није падало да почисти све. Главно је било скинути горњи влажни слој ђубрета а дубље је ваљда сувље. Пацови, становници ове прљаве зграде, извесно су из својих рупа са незадовољством посматрали непозване госте, преко којих ће они ноћас морати да прескачу, тражећи сточни измет којега сад неће бити на своме месту. Чим се успело да се колико толико почисти ђубре, наста одређивање места где ће се наложити ватра и уношење ствари, које су биле још на коњима, колима или у самом блату пред шталом. Спуштајући ствари, крај места где ће се малочас заложити ватра, сваки је гласно узвикивао: „Ово је моје место!“ старајући се при томе да обезбеди себи што већи простор крај ватре. И одмах је присвојио тај простор, разастирући ћебе на под и подмећући торбу тамо где ће положити главу. А кад је тај посао био свршен, жене, деца и старци остали су да чувају места и ствари а сви остали разишли су се по селу да набаве дрва, ракију и све што би се још могло наћи за храну и пиће. Кад је вече пало, у штали је већ увелико буктала наша ватра и припремале су се две три нове. Сваки је од нас седео на своме месту, задовољно свлачио обућу да непосредно уз ватру открави ноге које су промрзле о ноћашњем мразу у Липљану, а нису се загрејале ни путовањем по студеном и ако сунчаном дану. Штала се испуњавала једновремено димом и мразом који је продирао споља. Унутрашњост ове необичне куће, са ватара које опкаљују збијене гомилице тамних сенки, које се кроз дим једва назиру, добија све тајанственији облик. Од силине јаре под таваницом се лелујају разапета платна паучине и кад се у ватри велики пањ скрха или џарне или кад се нов положи, разлети се тамом јато варница и испуни мрак, који се под кров најгушће сабио. Осећа се воња сточнога ђубрета и коњског зноја са седала која се крај ватара испаравају. Код појединих ватара већ крчка мањерка, крај других се пече сланиница натакнута на врх ножића или зашиљене гранчице а код свих развио се жив разговор људи, који су се већ мало одморили и загрејали. Наилазе нови гости, улазе, разгледају и кад им се не свиђа полазе даље, верујући да ће наћи боље. Враћају се затим и кају, јер је већ наишао други и заузео баш оно место које су они хтели. Кроз рупе на зидовима дува студени ветар и допире хладноћа, те док једну страну грејеш крај ватре друга ти зебе. То је опет нова брига и нов посао. Дижемо се сви и затискујемо чиме можемо: избачено влажно сено или ћебе, шаторско крило, шта било, тек треба обезбедити да се преспава ова ноћ, кад знамо како смо прошлу у Липљану провели и кад још боље знамо какве нас ноћи очекују у Црнољевском Кланцу. Један коњаник уноси седло и бисаге и меркајући са тим стварима на рукама, чијој би се ватри прикучио, поче причати да долази са фронта. Сви ућуташе и окретоше се да га чују. — Добро је, вели, наши напуштају качаничку станицу и повлаче се ка Феризовићу. Намамиће Бугаре да се спусте са висова, са којих они доминирају и онда доле у пољу, наши ће примити одлучну битку. Сви одмахнуше главом и никога не усхити повољност ове вести. Из дубине штале, иза дима, после једног озбиљног кашља, чу се: — Јест, све је тако, што рече! — А што да није — нађе се увређен наредник и спусти ствари баш крај те ватре са које је пала увреда. — Ви грађани мислите... Онај у диму опет се зацени па кад га пређе а он упаде у реч. — Не мислимо, брате, ми грађани ништа; нити ко нас пита шта мислимо, а шта не мислимо. Само нећу да се лажемо више. Да се нисмо лагали и залагивали, не би сад моја породица робовала Аустријанцима... Хоћеш ваљада да ти верујем па и ја да останем да ме заробе! — Не кажем то, али... видите, могло би бити ако моравска дивизија... поче наредник да објашњава, пошто се угурао у ред око ватре а подметнуо себи седло за седиште. — Чекај, молим те — упаде му у реч онај из дима, кога је овога пута, кад је зинуо, сретно мимоишао кашаљ. — Реци ти мени, пријатељу, путујеш ли ти сутра даље, за Призрен? — Путујем! — одговори наредник. — Е онда ми немој ништа даље говорити. — А зашто кобајаги? — избрецну се наредник. — Е па зато — учини онај — што, кад би све тако било, како ћеш ти сад да објасниш, ти не би путовао у Призрен, шего би остао овде у Штимњи да посматраш борбу. Наредник после ових необоривих разлога слеже раменима и пређе на други разговор. Као да је пристигло јело, јер мало затим око свих ватара поче да изумире разговор или се чује реч и две а придигли се и они који су лешкарили па се повили око ватара и само се виде осветљена лица и покрет руку, које се пружају и повлаче, те изгледају као неке тајанствене руке јер се тело коме припадају, скривено густим мраком, не види никако. Напољу је већ стегла јака хладноћа и пуше мрзли ветар, који се осећа како продире кроз оне рупе на дувару, које смо затисли. Кад се отворе врата, да ко уђе или изађе, суне у шталу читав товар хладноће и за час освежи загрејан ваздух а образе нам ошине мраз. У таком случају, цело шталско насеље дигне грају: — Затварај, затварај бре, што се шећкаш! На то се онај правда да је био по воду или ишао да обиђе коње или почупао нечију тарабу, те вуче прошце да их стави на ватру. Нађе се узица те увезаше врата, да не може свако и без разлога отворити. И таман се то сврши и загреја хладан ваздух, којим нам се била напунила штала а опет неко лупа, опет би неко хтео унутра. — Не пуштај! — виче неко невидљив из дима. — А што бре кад има места — одговори други — и стока па грехота је што је напољу по овом мразу! — И устаде овај добродушни па сам одвеза врвцу, којом је малочас везао врата и пропусти човека стара, коме се осветли лице светлошћу ватре најближе вратима. То је био трећепозивац са липљанске станице. — Ух, ала је хладно — рече и сав се стресе и стовари се одмах крај прве ватре. — Дајте, људи, само руке да огрејем, не могу да макнем прстима. Он чучну и унесе руке у пламен па поче да их крави, а као кирију за грејање морао је одговарати на разна питања оних, који су били господари те ватре. — Море како — одговара он на неколико разноликих питања — нек те нико не лаже, нема брате ништа; оде и команда ноћас у Грачаницу, прође Косовом и Краљ и Влада и Врховна Команда, сви одоше... кажу и Феризовић пао... — Па то бре ми нисмо сигурни ноћас овде, шта је од Феризовића довде, два сата! — говори онај глас из дима. — Па... колико за ноћас, може се... — теши трећепозивац, — а сутра треба поранити. Сви се одиста забринусмо, и свако донесе у себи решење ујутру да се пробуди сат раније, но што је синоћ пред мрак одлучио. Трећепозивац сад се већ раскравио мало и припалио лулу, те настави сам казивање без ичијих питања. — Их, што се направи џумбус на станици... — На којој станици? — Па на Липљанској. Остали неки сандуци у вагону. Што је било да се однесе однесоше а ове сандуке нико не тражи, па осташе. Кад виде народ да ћемо већ да напустимо станицу а он се слеже око вагона да разваљује. Неко казао да је шећер па нагрнуше и жене и деца са корпама, бошчама и џачићима да приграби свако себи. А ми велимо нека их, боље наша сиротиња нека узме него Бугари. Па... загушило око вагона, ври, чека. Тек прскоше сандуци па кад поче да се просипа по блату орден. Сви сандуци пуни Карађорђеве Звезде. Бре, кад се засија по блату гомила ордена, а они помислише ваљда злато, па напунише жене кецеље, деца корпе и недра и гази народ по оном ордењу а оно се расуло по блату на све стране. — Ех, ех, ех, баш тако много? — припиташе неке неверице. — Ево, море, види! — и истресе старац торбу те попадаше по пепелу седам осам ордена. — Па што си ти узео? — Тако, узео, жао ми их да се ваљају по блату... Да идем кући па да понесем деци да играју, овако не знам ни сам што ће ми — и он се саже да покупи ордене који су се запретали у пепео под његовим ногама. И нехотице наиђу на човека тешке и боне мисли у оваквим и иначе суморним тренутцима. Кроз тамну ноћ допире до нас топовски пуцањ, то се још боре последњи редови војске, која није престала веровати у добру срећу Србинову. У тој војсци има их који задивљују јунаштвом и који верују да ће им јуначке груди красити Карађорђева Звезда, а не знају да се, недалеко у њиховој позадини, то свето знамење јунаштва ваља већ по блату и да га арнаутске жене збирају у корпе и кецеље да снабду своју децу играчкама. Опет неко лупа. То ће тако ваљда целу ноћ. — Ко је то? — пита онај глас из дима који се стално буни кад наиђу нови гости. — Чиновник! — одговара глас с поља. — Па и ја сам чиновник! — одговара глас изнутра. — Морате ме пустити, имам архиву и рачунске књиге са собом! — Говори онај с поља званичним гласом. — Е, — одговори глас изнутра — онда извини. Ја сам мислио ко други па да те пустим. А овако метни ти, братац, рачунске књиге под главу а покри се архивом, па лепо проспавај! — Ама, ко је то унутра? — продра се онај с поља још званичније и удари ногом у врата. — Не лупај бре, да те сад не вежем. Овде је дивизиски штаб, пуковник Здравковић! Онај с поља ућута, не проговори ни речи него преплашен, одмаче од врата. Сви ударише у смех а онај што се огласи за пуковника Здравковића додаде задовољно: — Јеси ли видео како подви реп? — А што га, болан, не пусти? — запита неко са друге ватре. — Е, досадише ми те државне архиве и рачунске књиге! Ама целим путем кола, коњи, све је то потребно за рачунске књиге, а кад тамо а ти на колима видиш неке жене и кућевни намештај. Па још док се бегало железницом, господа с архивама и рачунским књигама траже засебно купе, па се у њима коцкају на путу, а ми војници мрзнемо и киснемо на отвореним вагонима. А знам сигурно да ни један од те господе неће спасти државне архиве и рачунске књиге, него би хтели да оне њих спасу! Одобрише и други да је тако и заметну се око ватара разговор о разним приликама и неприликама које су овог или оног постигле због те господе са архивама и рачунским документима. Усред тог разговора неко из дубине тек узвикну: — Море летајте људи, па да ранимо да нас не похватају овде на легалу као мишеве. И овај узвик као да нас све опомену те, пошто се свако још мало позабави да поправи ватру, поче један по један да се пружа по поду, да се намешта и удешава како би згодније легао а да не смета другом до себе. Као да су сви задоцнели путници нашли себи преноћиште, не дође више нико да нас узнемири и наста мир у целом насељу. Једва по ко проговори реч или потражи што или се пожали да га боле леђа, ноге, крстине или само тешко уздане, па опет мир. Мој сусед, који се греје на ватри до нас ослоњен леђима на моја леђа, једнако се мешкољи. Покушава да скупи ноге, па да их пружи, час подмеће нешто под главу, час одузима и чини све могуће покушаје да се угодније намести, али бадава. Најзад хукну уморно: — Хо, брате, баш не могу да заспим па то ти је! — Што, тврдо? — пита га његов сусед. — Није, него... питам се само куд сам пошао? Шта ће ми да себе спасавам кад сам оставио жену и децу и без новаца и без хране? Куда ћу да ми је да знам? — Па тамо где и сви остали? — теши га његов сусед. — Ама где је то тамо? — Тамо — учини сусед — зар ја знам где. Шта ћеш кад си војник па мораш. — Е то је оно! Разговори се већ воде полугласно, више шапатом, јер поједини су заспали и тамо из дубине штале чује се хркање мирне савести. — И кад би знао, колико ће то све да траје — наставља онај за мојим леђима, шапћући — Лањске године бар није трајало друго, вратили смо се брзо у освојене крајеве. — Како коме! — одговара му сусед — ко је затекао све у кући није му дуго трајало, а ко није... И разви се међу њима тих, монотон разговор о лањској години, о Аустријанцима, о њиховим зверствима, о страдању појединих села и породица. Ја такође нисам могао да заспим и час сам обраћао пажњу на њихов разговор, а час га испуштао и поводио се за својим мислима, које су се у овој тамној средини пуној људи, дима и мрака, чудновато плеле и расплетале. Ипак настаде један тренутак, у току причања мога суседа, који ми привуче сву пажњу на његово казивање и, што сам пажљивије почео слушати, све сам више жалио што нисам причу чуо од почетка. Сусед је причао о неком војнику кога су звали Бојко „мали“ и злој судбини његовој приликом прогонења Аустријанаца из Србије прошле године у ово доба. — А Бојко — шапће лагано мој сусед наслоњен леђима на моја леђа — био је некако добра срца. Сваком да учини, сваком да помогне, па га сви волели. Остави наредник или каплар, него и војник, његов друг, тек: „Ајде, бре Бојко, тркни донеси воде!“ И он послуша. Онако мали, лак, отскакуће доле у поток и часком се врати. Бојко целој чети купује дуван, купује ракију, па чак и пропере кошуљу другу кад себи пере. И све му добро, све трпи и све поднаша. Облије нас киша те капље са нас као са стреје, а Бојко вели: „Ако, море, исушиће се!“ Наиђе мразна ноћ па не смеш да мрднеш прстом, мислиш сломиће се, а Бојко вели: „Сутра, ако Бог да, у зору биће борбе па ћемо се загрејати!“ Марширамо по десет, дванаест сати без даха да стигнемо на положај, па сви попадали и посустали, а Бојко вели: „Добро је и ово, има горе. Они што су изгинули не марширају више!“ Ето такав је Бојко. Ако је коме до шале с Бојком ће се нашалити, он се не љути; ако је да се спрда, с њим ће се спрдати. Не љути се, него све то прима и само се насмеши као дете кад се смеје. — А какав је био у борби? — пита слушалац тек да не задрема. — Да видиш, није му се ни ту могло замерити — одговара приповедач. — Није био од оних што ће истрчати пред чету и викнути: „Замном те, браћо!“ Не би му то некако ни доликовало. Али се држао као најбољи војник, не би напуштао положај све док му се не нареди, а кад би било јуриша, онако мали и лак, провукао би се измеђ редова и појавио се напред! И увек се смешио, као дете, и у самој се борби смешио. Један пут чак командир рече: „Ајде, Бојко, нек да Бог да се ово сретно сврши па се ти нећеш вратити у село без медаље за храброст!“ Он се опет насмеши, као да би хтео рећи: „Ако дате хвала, ако не дате — опет хвала!“ Приповедач ту, прекину причу и пружи се те узе намештати ватру. Испружи ногу те петом од чизме узе лупати пањ који је по средини прегорео и кад га преби а он гурну две половине на пламен. Варнице, као златна киша, испунише помрчину која је у толико гушћа била што су се ватре већ почеле да туле и само још овамо и онамо румен жар покрива земљу као усијано и растопљено гвожђе. Кад уреди ватру он настави: — Па кад почесмо лане у ово доба да чистимо Србију од Аустријанаца, потерасмо их како их нико и никад није терао. Веруј нисмо им дали ни да се окрену за собом. Оно је било, како да ти кажем, као кад туђа стока уђе у њиву па је склептају са свих страна и ко стигне тај удари. Причају наши војници, њихов ђенерал Поћорек кад је заноћио у Крупњу, написао своме цару писмо: „Од како си, царе, метнуо круну на главу, ниси оваке батине добио!“ А цар му одговорио: „Извукао сам ја, није ми то првина, него теби; зато чим примиш ово писмо да ми вратиш ордене што сам ти их послао у Ваљево!“ Није тако било али војници, знаш већ како је, чује један од другога па причају... Али ако ђенерал и није писао цару и цар ђенералу, батина је било. Оно си требао да видиш, па да не верујеш шта се учини од једне царске војске. Ево да видиш, спроводим сам самцит двеста заробљеника, па док да стигнем до Милановца двеста седамдесет и пет. Не беже, као што би био ред да заробљеник бежи него придолазе; извлаче се из кукуруза, из јаркова, са тавана, из подрума па само дижу руке и моле. Опет дану приповедач па одмах настави: — А надрли смо као манити, не може командант да нас устави. А и како ће, кад је цео наш пук отуд из Тамнаве, Поцерине, и Мачве из Рађевине и Јадра, те свака стопа што смо је ослобађали била је наша. Наша поља, наше горе, наша села и наше цркве, наше куће и наша деца. Их, како нам је тек, данас овоме а сутра ономе, заиграло срце кад би спазио познат друм, познату шуму, познату стазу, познато дрво. Тамо на крају стазе те, иза оне шумице, близу оног дрвета, његово је село, моје село, наше село. Онде нам је фамилија, жене и деца, коју смо оставили и коју сад хитамо са радошћу и стрепњом да ослободимо. Кад се одмарамо или кад се склонимо где од кише, а ми само о томе говоримо. Причамо један другоме свак о својој кући, о својој деци, о своме малу. Сећам се, не знам само да ли беше то у Осечини или на Завлаци, заноћили смо те се нас неколицина увучемо у једну кошару да се склонимо од кише. Па Бојко тако полетао до мене и казује ми, то што сви казују, о својима о којима сви говоре. — Имам — вели — две удате сестре, у добре куће. Брат се поделио од мене кад ме оженио. Шта знаш хоће ли се сложити жене, толико се њих због жена поделише или одоше на суд и осрамотише, као да нису браћа. Што би ми то, него да се поделимо одмах сад, па да се гледамо као браћа а да нам се жене гледају и да један другог помажемо. Тако смо се братски и без и једне речи поделили, те ми је брат и пре и после помагао а и ја њему. Он ме је и оженио, из добре куће, а жена ми се пази с мајком као да јој је рођена. Мајка и живи код мене. Угодила се са мојом женом па јој добро, а заволела је и децу. Имам једну девојчицу, виш волишна је, на мене, те рекао би не зна ни две унакрст а да знаш само како је мудрица и како уме да каже, те толико пут сам помислио: штета што није мушко! А није само на језику и кућаница је; помаже боме мајци на сваком послу; уме сама скувати каву, уме очупати пиле па чак и просејати и ако једва ручицама обгрли сито. Ранко је годину дана млађи од ње и пошао у школу, па ако Бог да, нек млађи прихватају кућу а овога је штета одвојити од школе. Учи и слуша. И да видиш само како он пази књигу, да му не кане кап воде, да му се не поврне лист, да му се не искаља. Кад легне а он књиге под главу, да му ко не дира а ако хоћеш, може и не јести али неће дићи главу с књиге кад има што да научи, па макар ми јели без њега. А да ми видиш Бату, ништа није ово двоје према њему. Нема ни три педља од земље — и он је мали на мене — а округао је као лубеница. Кад га гурнеш а он се ваља око себе и не може да се устави. Образи му нарасли као хлебови и зацрвенели се ко јабуке. И чудно неко дете, од кад је пало на свет никад се није заплакало, само се смеје. Каже нана мојој жени: „Е, моја снајо, да беху моји тако да не плачу, пристала бих и по два годишње да рађам, али какви су моји били, пропиштала ми младост од њих!“ Знаш ли, болан, мој Бата кад хоће да спава он се смеје, кад се пробуди ујутру опет се смеје, играш с њим; он се смеје а шопиш га, кад не ваља, он се опет смеје. Не зна да говори, него тако брља језиком ко пијана баба. А биће напредно дете. Ако ми се Ранко одметне од куће и ода се школи, онда ћу на Бати кућу, нек ми он буде домаћин. Само ако Бог да да се све ово лепо сврши... Ето тако ми је говорио о својој кући и о својој деци — заврши приповедач и застаде да направи цигарету. — И још ми је говорио — настави — мио му био знаш тај говор јер немамо него један дан ода још, ако овако пође, па да сагледа своје село и кућу, мајку, жену и децу, па се све боји да не застанемо, да не дође Аустријанцима каква помоћ те да нас задрже. Још само ону планину да прођемо, још само оно поље, још само... да је само сутрашњи дан да сване! А сутра дан продужисмо тако, све напред, све напред. И већ догледамо позната места познате путеве, познате њиве. Мало мало па по неко узвикне: „Ено њиве Петрове, а Петар остаде, погибе!“ или „Ено море, оно је кућа Симе Дабића!“ И тако сваки час на сваком кораку. Загазисмо и у Јадар, а Бојку срце нарасте. Ту је, у својој земљи, познаје сваки камен, познаје сваки трн. Иде, иде напред а упро поглед тамо, тамо иза оних топола, тамо је његова кућа, његова ћерчица која помаже мајци, његов Ранко, његов Бата. Чекају га они, јер се тамо већ чује пуцање српске пушке, јер су му село извесно већ напустили Аустријанци. Ех, Боже помози, још мало, још мало! Да може, да сме, напустио би редове па би потрчао испред нас. Тек прођосмо отуд Јаребица, а командат заустави батаљон. Кажу, стигао од некуд глас, Аустријанци се уставили код Крупња и ту ће као да нас чекају да се бране, па се морамо задржати да сачекамо појачање. А и добро нам дошло мало одмора. Нису нас умориле толико борбе и нагло наступање колико блата. Газиш оно пусто блато па ти тежа нога него и пушка и торба и муниција заједно. Сад први пут сиђосмо на друм, ту где се устависмо, а четири дана смо једнако газили преко њива и ливада и утрина, и тек кад би се дочепали какве падине што би осетили мало сувоте. Па тако ту поседали крај друма, те један узео иверку и скида блато с обуће, други савија цигару, трећи се претоварују а четврти се прихватио мало хлеба те жваће кору која је отврдла у ранцу. Знаш већ како је на одмору. Па се заметнуо и разговор а не разговарамо ни о чем другом но о својима, о свом крају, о оном што нам је пред очима... А у Бојка светле очи, пуне суза и радости. Са тога места на коме смо, догледа се његова кућа. Ено је тамо преко њива, испред оног забранчића, на лево од друма. Чим је сагледа он приђе поручнику, који је уморан сео на један камен. Приђе му, па се испрси и тресну ногом о ногу. — Господин поручник, молим покорно! — Шта је Бојко? — пита га поручник. — Молим за дозволу да обиђем кућу? — Бога ми, Бојко... узе затезати поручник. — Није далеко, ено преко оних њива, ено се догледа. — Је л’ оно? — учини поручник. — Јес, господин поручник! Оставио сам саме жене с децом, па да видим како су прошли. Нећу седети, само да навирим, да се поздравим, па ето ме! — Е кад је тако близу, а ти хајде. Па немој само да навириш, поздрави се лепо са својима и проговори. Отуд, од твоје куће догледа се овамо, кад видиш да крећемо а ти хајде за нама. — Хвала, господин поручник! — кликну Бојко весело, осврте се па нас погледа све редом, као да би хтео да један део своје среће и нама да, па се отисну с друма у њиве и поче прескакати потоке и плотове па све пречицом оде као тане из пушке. Ми гледамо за њим како граби па и радујемо се његовој срећи и завидимо му. — Их, благо њему! — рећи ће један. — И на тебе ће доћи ред! — додаје други. — Хоће ако подржи овако! — теши сам себе онај први па додаје: — Изгледа ми као да се сад бијем за моју њиву. Само нека кренемо, нек не губимо овако време, па чини ми се зубима ћу клати непријатеља кад сагледам своје село. — А како ти је било тек кад си га напуштао, па гледаш очима како непријатељ улази у твоје село. — Нисмо прошли овуда и хвала Богу те нисмо! Бојко уђе у кућу, уђе и остаде нешто. Почеше овамо већ да му броје колико је остао, почињу да праве и шале на његов рачун, па и да га дозивају и да звижде, ма да се доле до Бојкове куће не би ни чуло. Паметнији ће међу њима рећи: — Море, оставите човека с миром, знате како је кад се види са својима. И послушаше, те га оставише на миру али се Бојко боме дуго, врло дуго задржа, те рекоше неки да пошаљемо по њега. Заборавиће се, веле, па ће остати те навући кривицу себи. Потраја још доста дуго, те се сви озбиљно забринусмо што се не враћа. — Да опалимо један метак — вели каплар — па ако је и заспао пробудиће се. — Јок море, сад ће он. Знаш како је, заговорио се с децом па и не осећа како време промиче. У том се Бојко појави на капији крај вратница и сви гракнуше. Али Бојко не полази овамо к нама, већ стао пред капију и гледа. Гологлав, пушка му о рамену, стао и гледа да види ваљда јесмо ли још на друму или смо кренули. Узеше опет наши да му довикују и да звижде, и ако се не чује донде, а он стоји пред вратницама, гледа овамо а не миче. — Пази нико га од његових не испраћа! — приметиће неко и одиста, сад нам тек паде у очи да нико његов не изађе за њим, те узесмо да објашњавамо то. У том Бојко, који се још никако не маче с места, скиде пушку с рамена и обори је на руке, па је онда диже до ока и нанишани овамо, право на нас. Док се ми само окретосмо једно другом а Бојкова пушка плану и тане просвира изнад наших глава. — Шта му би? — запиташе се с разних страна и још не стигоше да један другоме одговоре а оно пушка и по други пут плану и тане просвира баш измеђ нас. — Ама ко то пуца? — скочи поручик и док хтедоше да му обрате пажњу на Бојка, Бојкова пушка отпоче убрзаном паљбом: пљас и један с леве стране друма дрекну: — Јаој, погоди ме! Сви се ускомешасмо, сви узбунисмо а Бојко и даље стоји тамо на вратницама и пуни пушку и наставља журно паљбу на нас. Паде још један и то овај погођен у срце. Није ни зенуо. — Брзо, шта чекате, шта сте се збунили? — дречи поручник. — Да пуцамо? — пита наредник. — Пуцајте!... или... чекај! Има у кући деце, нису крива! Дет’де један с једне а други с друге стране па га опколите. Хоћу жива да ми га доведете. А ви остали полезте, не гините лудо! Војници су се већ израније склонили или причучнули у јарак крај друма а неки и полегали. Одвоји се једна десетина те крену низ друм а друга десетина прескочи јарак те кроз њиве. Тек што ова десетина прескочи јарак а из ње један паде рањен од Бојкове пушке. То већ трећи. Ја сам пошао са првом десетином, јер некако поручник погледа у мене кад рече да се одвојимо у потере. Трчали смо низ друм, па кад смо измакли правцу у коме је Бојко пуцао и његовом погледу, ускочисмо и ми преко јарка, те кроз њиве право иза куће. Дотле су већ стигли и они с друге стране, те опколисмо тако кућу да нам не може умаћи. — Бојко, предај се! — викнух баш ја главом, скривен иза ћошка. Он престаде да пуца и спусти пушку. Притрчасмо и једни и други и дочепасмо га за руке а каплар отпаса тканице и поче му везивати руке. Бојко се није отимао, он је дозвољавао да се чини с њим шта се хоће; он је само дрхтао и тресао се целим телом а из замагљених и крвавих очију врцале му сузе и промуклим, загушеним гласом драо се: — Пустите ме, пустите ме да их побијем све! Пустите ме да их побијем! — Шта учини, море! — дрекну каплар и потеже разјарен да га удари песницом. Али га не удари, и он га је волео као и ми, него га само дочепа за гушу и затресе узвикујући: Шта учини, море? Бојко само ћути, дахће од умора, на слепоочници му бију модре жиле, колута очима и гризе изгореле усне из којих му већ шикће крв. Не можеш да га познаш, лице му се сасвим унаказило, по челу му се исписале бразде и онај његов осмех сасвим се избрисао. Док смо се мајали око Бојка а један од војника, који је ушао био у кућу да види има ли кога тамо и да пита шта би човеку, изађе отуд блед као восак. — Их, људи Божји, одите да видите несрећу и грехоту! Потрчасмо сви у кућу сем двојице тројице, који осташе крај Бојка. Потрчасмо и устависмо се на вратима. Не дај ти Боже да очима својим видиш оно што смо ми сагледали. Све поклано, све живо по кући лежи у усиреној крви. И сад ми пред очима она крв и она несрећа. Стара мајка, како потрчала ваљда да заклони и унуче, ударена кундаком и лобања јој располућена те лежи крај огњишта. Одмах до ње, држећи се и сад још руком за бабину сукњу, девојчица преклана преко грла. То је она, што Бојко причаше да је кућаница, да је мудра. Њене мудре очице остале су отворене а силна крв, која јој се просула из грла, прелила јој одело црвенилом те изгледа као откинута и увела булка. Мало даље, у једном углу, лежи млада жена грлећи чврсто рукама Ранка, онога што воли школу. Мајка сва избодена бајонетима а дете разбијене главе. На сред куће, као преклана тичица, лежи у крви својој Бата, онај Бата што се увек смеје, што је увек весео, што је срећа очева и мајчина. Бата лежи у крви, полеђушке и смеши се, и сад се у смрти смеши. Злочин је морао бити извршен још пре неколико дана јер је крв крај лешева била тврдо усирена, лица су у мртваца већ била увела и осећао се задах лешина. — Их, грехоте! — учини и сам каплар. — Грешни Бојко, како и да не полуди! — додаје други. — А кој’ отац не би полудео кад би сагледао ово! — вели трећи. — И виш’ у лудилу је пуцао на нас, мислио је бије непријатеља који му је кућу ископао! — размишља опет каплар. — Море, пуцао бих ја и на Бога! — додаде један од оних у чије ћемо село сутра ући. Поведосмо Бојка везана, али га нисмо грдили успут, жалили смо га и казивали му благе речи, али их он није разумео. <center>***</center> Не знам је ли мој сусед наставио и даље казивање. Довде сам слушао са пажњом а затим ме је сан савладао. И чудан сам сан уснио те ноћи. Као на липљанској станици, па се искупио силан народ око сандука из којега се расуло ордење Карађорђеве Звезде. Па ту као ђенерал Гојковић, бела му брада до колена, стоји крај вагона, диже оне златне крстове и пита сваког редом и даје сваком редом. Па наишао и Бојко и смеши се а ђенерал га пита: — Колико су ти деце Аустријанци поклали? — Троје, господине ђенерале! — одговара Бојко. — Е, ево ти три крста, а ево још, узми још — и даје ордене. Али ти крстови као да нису златни а нису ни мали те се не могу на грудима понети, већ велики и тешки. Повио се грешни Бојко носећи их на леђима, ознојио се и посустао те као запомаже: „Помагајте, људи, не могу ја сам ове крстове понети!“ И ми му прилазимо и свако од нас прима по један и свако свој крст носи... {{ЈВ-аутор| Бранислав Нушић|1938}} == Извор == * [https://distantreading.github.io/ELTeC/srp/SRP19201.html Деветсто петнаеста: Трагедија једног народа] [[Категорија:Бранислав Нушић]] [[Категорија:Деветсто петнаеста]] raandu6ai1afaxjq51czduvw2n126ep 0 61680 147469 146735 2026-10-06T17:59:27Z Galicijac 19151 Наслов уврстио у редослед поглавља. 147469 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Деветсто петнаеста]] | | [[Деветсто петнаеста/Прича о Бојку Маломе|Прича о Бојку Маломе]] | [[Деветсто петнаеста/Четрдесет хиљада мученика|Четрдесет хиљада мученика]] | [[Деветсто петнаеста/Роман једног девојчета|Роман једног девојчета]] }} Од јутрос закрчио друм који води из Штимње у Призрен. Друм се и не види већ само кроз равну пољану протеже се црна жива линија која се креће, повија, гамиже као оно кад мрави из мравињака обележе собом пут којим крећу на посао. Пошло је све што је ноћас отпочинуло у Штимњи; кренуло је и оно што је стигло од јутрос из Липљана а не смело се задржати на одморак, наставило је пут и оно што непрестано стиже са фронта, што тамо не може више бити од користи. Сад се већ јасно чује топовско пуцање јер борбе се воде негде у близини и гомила иде ћутећи, погнуте главе, као ред осуђених којима је већ саопштена пресуда. Небо је пуно тужне боје те сурову слику једнога читавога народа који креће у збег, у планине, осветљава неком мистичном маглицом која, као покров изаткан из прегорелих сунчаних зракова, тајанствено обавија беду и невољу. Сећам се једнога нашега вајара који је тугу тако заогрнуо провидним велом испод којега се сузе нису виделе али су се осећале. Немогуће је било оком схватити сву величину невоље која је кретала од јутрос. Свако је видео само најужу слику око себе а далеко му је измицало погледу оно што је пред њим и оно што је за њим. Тек кад је сунце мало више одскочило, пре но што ћемо из косовскога равништа ући у дубоки црнољевски кланац, сео сам на једно оборено дрво, на први одморак и тада ми је пред очима промицала слика за сликом, од којих је свака засебно представљала једну целину беде и невоље а све заједнички, повезане, целу трагедију једнога народа. Промиче батерија тешко извлачећи гломазне точкове из дебелога блата које је покрило разривен и пролокан друм. Напред јаше командир препланула и уморна лица по коме су дубоким браздама исписани сви напори дуготрајних и надчовечанских бораба и све разочарење једнога честитога старешине који је, сем храбрости, улазио увек у борбу и са вером у победу. Заваљене капе далеко изнад чела а оборене главе, он прелази у памети све оне славне борбе из 1912, 1913, 1914 и 1915 године, које је ова батерија, од које се он никад ваљада није одвајао, водила. И сада на путу повлачења, душу му обузима неко осећање стида које га мучи и са којега он не диже главу и избегава да се сретне погледом са бегунцима кроз чије густе редове промиче. Коњи у запрези покривени блатом, уморни и малаксали једва крећу; седла на њима већином празна, они који су их јахали остали су тамо, на бојишту. Кад удари точак у какав камен, каре шупљо зазвоне као што празнина звони. У њима нема више муниције, испуцало се, изгинуло се и — сад се повлачи, ако се бар могу да спасу топови да не падну у руке непријатељу. Одмах за батеријом иду једне таљиге пуне ствари и дечице. Љупке дечје главице вире увијене у мараме, шалове и ћебад а мајка, носећи још и одојче на руци, прати кола са најдрагоценијим товаром. Коњић нарамљује на једну ногу, извлачи кола из блата амовима искрпљеним канапом и настављеним ужетом. Њега води старац који се и сам помаже батином да не би посрнуо. Син му је под пушком; можда оно што се чује од јутрос и његова пушка пуца и не слутећи да недалеко иза фронта промиче његова породица, његова деца и све добро његово. Деда, на коме је остала кућа и брига, опремио је расушене таљиге које су се биле расточиле под стрејом, окрпио је ужетом и канапом старе амове, који су висили у кући иза врата: мајка је измесила пуну врећу проја, те су тако кренули у збег за осталим светом одмичући се по неколико часова дневно, онолико колико је деда могао да ходи, онолико колико је коњић могао да тегли. Пошли су за светом, за народом, не питајући куда и сад иду не знајући куда и не слутећи да ће ускоро наићи на албанске планине где ће им таљиге бити сувишне а бедни коњић тешко моћи на себе примити да понесе једну породицу а стари деда тешко моћи примити на себе да понесе једну тако тешку бригу. За таљигама иду једна воловска кола опет претоварена стварима, женама и децом. Вочићи тешко дахчу и посрћу немогући да извуку кола која сваки час упадају у пролоке, а две три снахе које иду крај кола сваки час подмећу рамена и младом снагом својом износе кола. За овима иду пешке остаци неког енглеског артиљеријског одељења које одступа из Београда. Ови туђинци, који су до пре неки дан бранили српску престоницу, зашли су сад у српске планине да са нама заједно поделе судбину једнога несретнога народа. Кренули отуд, са далеких северних острва, пребродили пространа мора, да нам донесу не толико помоћ колико веру да у овој гигантској борби нисмо сами, да је до нас кадра допрети рука моћних, да над нама бди брига моћних. Па како је и та вера немоћна пред силом! За Енглезима брекће и стење сав блатом умазан један аутомобил пун народа који се гуши у њему. Он иде истом брзином којом и воловска кола а тако често и застаје немогући да извуче точак који се зарива више осовине у житка блатна језера која испуњавају пролоке. Светина, која се натоварила на аутомобил, час слази с њега да га извлачи час се пење да он њу извуче. За аутомобилом лагано шкрипе гломазна воловска кола са државним воловима, претоварена неким сандуцима, гвозденим креветима и кутијама са инструментима а преко свега тога поседале милосрдне сестре, увијене у војничке шињеле, са прљавим белим марамама око главе и црвеним крстом више чела. То су остаци неке руске мисије и доктор, шеф мисије, у гломазним мужичким чизмама, улепљеним блатом више колена, са забаченом качкетом унатраг и наочарима спалим на врх носа, иде напред и води волове за узицу. Па онда се нижу тако редом слика за сликом. Читав бескрајан низ војних кола са натписом са стране којој команди припадају, прекинут по где где каквим сеоским колима, таљигама или двоколицама које се ненадлежно унеле у ред. Та војничка кола представљају залутале делове појединих команда, измешане, без реда, растурене тако да се јасно види како свако за се и за свој рачун тегли. Једна санитетска кола вардарске дивизије, па троја мунициона кола моравске дивизије, па двоја кола из коморе дринске дивизије, па онда нека пољска кујна дунавске дивизије и тако редом а без реда. На тим колима има и државних и приватних ствари и државних и приватних лица, има и болесних војника и читавих породица, жена, деце и стараца. А иза тога низа државних кола појављују се опет све оне слике које смо видели кад је прокупачки збег слазио лабским друмом. Путничка кола са арњевима и уморним коњићима чије сапи брекћу као мехови а блато им искитило трбух те висе читави гроздићи; па онда аутомобил, мали, црн, лакован са четири седишта, навикнут да вози од Београда до Топчидера; за њим велики товарни аутомобил голубије боје, и са мотором који брекће и стење као раздражена животиња и гумама које су се ојеле; па онда мала сељачка кола са вочићима као срндаћима и точковима које је обмотало блато слојем дебљим и од самих наплатака; па двоколице које вуче коњић ознојених ребара и усанулих кукова, за овима фијакер са београдске калдрме на коме још висе, као крпчићи на просјачким чакширама, гуме око точкова и на коме је још по где где сачувао лак свој сјај а плиш своју боју али га гледаш са сажаљењем као бившу лепотицу на којој се још одржали трагови прошлости; за њим таљиге са бедним коњем у рудама, једне од оних таљига на којима се преносе дрва и еспап са београдске станице, па онда фијакер од оних који су осамдесетих година још и изгледали нешто на београдским улицама а од тога доба служе за пренос поште измеђ двеју вароши у унутрашњости; па шпедитерска кола, велика, пространа, читава кућа на точковима а вуку их три уморна коња раскрвављених груди, који су их са великим напрезањем извлачили из свих блата кроз која се прошло; за овима опет пар вочића вуку нешто што се и не може назвати колима, два точка и високи ступци са стране; за њима поштанске чезе, па онда сакаџијске двоколице са којих је скинуто и бачено буре да се замени товаром, па болничка амбулантна кола, па лака штајерска кола са платненим кровом. И редом тако, све врсте кола, све што има точкове и што може да повуче запрега. И све то натоварено и претоварено сеном, брашном, покућанством, децом, женама и старцима. Уз све то, око кола и измеђ њих пешачи маса света попрскана блатом по грудима, по коси, по лицу и убрљана до колена и до појаса. Кроз гомиле пешака тискају се још и коњићи осамарени и натоварени, кравица коју вуче мајка да би исхранила децу и овца коју је грешни домаћин потерао да се негде у планини исхрани зимус. И све се, то измешало и све изједначило, војник и грађанин, варошанин и сељак, чиновник и раденик. Свако подједнако понижен, подједнако носи терет бриге и бола и креће погнуте главе предосећајући да су ово тек први кораци на дугоме путу патње и страдања. Лагано креће збег који је загушио друм. Несретна мајка која носи на леђима свој најдражи терет, своје чедо исцеђена, бледа, воштана лица; рањеник, који је недолечен кренуо из постеље огрнут болесничким ћебетом, па отац који носи кућу на леђима и мајка која води уморну дечицу за руке; заробљеник промрзо, поцепан, изгладнео, који сумануто звера идући за гомилом; па руски морнари и француски болничари, па залутала деца без родитеља, без топла одела, без заштите — све те слике и друге болније, промичу кроз гомилу кола воловских, коњских, крај кола свих врста, свих облика, кроз низ аутомобила, муниционих кола, топовских кара и товарних коња. И све се то измешало, и кола и људи и стока и све се тиска, све граби и ако се једва креће и пробија кроз гомилу и свако носи, осим оне опште још и своју сопствену невољу, свако свој бол, свако своју историју, увек тужну историју. Једни су кренули у свет а оставили кућу и тековину своју на милост и немилост пљачки која сад већ бесни у њиховом завичају; други су кренули а најдражији им из куће на бојишту и ко зна јесу ли живи и ко зна хоће ли их видети и хоће ли кад год чути о њима; трећи су кренули са горким сазнањем да су за собом оставили гробове својих милих које нико неће обићи, нико опојати, нико прекадити; четврти су кренули а немоћне своје, децу или родитеље, оставили успут у непозната места, код непознатих људи; пети, шести, седми... свако носи своју невољу, свако свој бол, своју историју, увек тужну историју. Иду једно за другим родитељи без деце и деца без родитеља, очајни без утехе, бони без неге, изгладнели без понуде, изнурени без одморка. Узневерено и узбуђено, са осећањем страха, понижења и патње, креће се поворка невоље и јада и тече друмом као набујала река болова. Виђао сам дуге поворке побожних које је водила вера; гледао сам бескрајне поворке војсака, водила их је воља јача и старија; видео сам гневне поворке народа који се буни, водила их је мисао; гледао сам шарене поворке веселих, водило их је задовољство али — шта води ову поворку бедних и невољних што клонула духа и тела креће друмом? Води ли је разочарање и бол, води ли је туга и расточене наде? И куда ће? Иду ли ови бедници на поклоњење храму човечности и правде или иду на врхове планинске да се отуд, ближе небу, помоле Богу милости или, можда иду на обале са којих се догледају величанствени светски храмови културе, просвете и цивилизације, те да отуд, смрћу својом, искажу великима да су ти храмови тек онда узвишени, тек онда величанствени, када се дижу у душама народним а не само као украси великих светских градова? Лагано креће збег који је загушио друм. Крај друма леже мртви коњи, који су попадали, јуче прекјуче. Њих су већ цигани одрали а гаврани их рашчупали; леже поломљена кола која су се озго с друма скрхала и нису се могла оправити да наставе пут; леже мртви волови који се распадају и они који су тек липсали и са којих гладан војник сече парче меса пре но што стигну пси да га подрпају. Што дубље у кланац залазимо све већа хладовина бије и реже уз образе а тело се јежи и душа грчи, те студена грозница прожима те скроз и почињеш дрхтати. Кад по где где пробије сунчани зрак, тамо где се кланац отвори мало и прошири, он само изазива још већу језу кроз тела која су мрзла оне липљанске ноћи а не загрејала се студеним зрацима јучерањега сунца. Пред нама иде жена и носи на рукама двоје дечице увијене у крпе. Оно старије би и могло ходити али од мраза не може да макне ножицом а оно млађе још се није одвојило од наручја материног. Дечици зацрвенели образи од студи као зреле јабуке, ручице им се поднадуле тек што не прсне крв под кожом а на очима крупне сузе, оне што их мраз изазива. Промрзла су а недовољно обучена па им је тешко загрејати се. Јадна мајка покушава да им дахом из усана греје ручице али ни даха довољно нема, уморна под теретом који носи. — Промрзла дечица? — пита је рањеник који се тетура друмом ослањајући се на једну грану. — Промрзла, што ћу! — одговара мајка а речи јој звоне болом. — Нигде ватре да их загрејеш? — наставља рањеник са пуно родитељскога саучешћа и осврће се на све стране не би ли запазио какву ватрицу крај које би жена себи снагу а деци душу повратила. — Нема! — одговара мајка. — Да могу — додаје опет рањеник — понео бих ти једно дете, ал’ ето, једва и себе носим. — Хвала ти! — благодари очајна мајка. У том наиђосмо на вола који остављен лежи поребарке крај друма, борећи се с душом и тешко дишући кроз набрекле ноздрве. Преморио га пут; ко зна одакле он, озго из Србије, вуче терет и не одмара се ни дању ни ноћу. Па уз то нигде хране а ноћи мразне, те стока незбринута, ненахрањена, несклоњена, малаксава полако и пада крај друмова. Ослободили га јарма, одвели га ван друма да не смета пролазницима и оставили га да ту липше. Рањеник, којега је забринула судбина оне дечице, сети се нечега кад спази овога самртника. — Слушај, снахо, ето во липсава. Још је топао, положи децу по њему, загрејаће се! Жена га погледа чисто неверице а он понови: — Згрејаће се, веруј ми, положи их само. Жена га послуша и положи децу по волу а во, који је већ био склопио очи предајући се смрти, осетив терет на својим ребрима, отвори још једном оне велике, оне паметне и пуне израза очи и погледа боно дечицу. Изгледало ми је у томе часу као да у његовим очима видим сузу и као да му чујем речи: — Грејте се, грејте, српска дечице! Учинио сам своје; извлачио сам топове српске на Рујан и на Облаково, износио их на грудима својим на Лисац и на Осогово, на Цер и на Јагодњу и поштено служио где год је требало и кад год је требало. Сад сам малаксао, умирем, па ако, нека и последњим дахом својим користим вама бар, српска децо. Грејте се, грејте, толико ћу још дисати док вас не загрејем!... Али није само последњим дахом својим користио честити српски во. И после смрти још, тек му се угасило око а жена дигла загрејану дечицу са њега, забодоше гладни војници и заробљеници ножеве у његово тело да откину парчад меса коју ће код прве ватре бацити на жар и јести га недопечено, онако уваљано у пепео и са комадима угља који висе о њему. Јер, авет глади у велико лебди над овом војском изгнаника. У Приштини последњих дана већ се није могло доћи ни до хлеба ни до брашна. Тамо већ тискале су се гомиле пред пекарницама и када су први, који су снагом рамена и руку продрли до ћепенка, разграбили количину коју је једна пекарница кадра била дати, остали су се враћали очајни и гладни. У Приштини сам већ чуо реч: „Четрдесет и осам сати нисам окусио залогај хлеба!“ а сиромашна косовска села, кроз која смо пролазили, нису нам била кадра ни мрвице понудити. Сретнији, који су колима, ко зна одакле и из кога државнога магацина, вукли по коју врећу брашна, још су далеко били од несретне немани глади која ће доцније, тамо у албанским планинама и на јадранским обалама, загрлити својим сувим и коштуњавим рукама све што се спасло и веровало да је на тим обалама, којима ће журно теглити, крај патњама. Али војници, регрути, рањеници, заробљеници, који нису у збег кренули опремљени и који су место свег осталог терета понели само своју голу душу, иду друмом већ клонуло, суморна, угашена погледа који се по где кад буди и у коме се распаљује пламен дивљаштва кад у туђој руци спази комад хлеба. Сретах их успут, ове јаднике, једу лишће од купуса који су упљачкали у првој башти коју су успут срели и на коју су гладни пали као скакавци: или су поделили већ пола суву пресну бундеву коју су нашли под нечијим кровом где ју је домаћин обесио јесенас да се суши или круне зубима клип прошлогодишњега сувог кукуруза чија се зрна жуте као ћилибар. Приметих војнику који је са вола, којега су пси већ подрпали, секао себи парче меса: — Немој, болан, то јести, ви’ш да је стока липсала. — Па нећу ваљда са живе сећи месо! — одговара ми и погледа мрким погледом у коме је било чак и мржње. — Тако је, ал’ велим, ко зна од кад је липсало, ето су га већ и пси рашчупали. Он ме погледа још једном оним ружним погледом, који ми је казивао: „Иди својим путем и не дирај ме у мојој невољи!“, погледа ме па додаде: — Кад могу пси, могу и ја. А и каква је разлика измеђ мене и пса. Гладан он, гладан ја; хоће он да живи, хоћу и ја; кад нам даду ми једемо, кад не даду ми ето, морамо овако... — и настави посао од којега сам се згрозио и одмакао брже даље. Кад сам, седећи јутрос на ономе обореноме дрвету извадио залогај хлеба да се заложим, пришао ми је један чичица из последње одбране, блага, родитељска лица. — Немој, синко, да једеш тако. Виш како те гледају гладни што пролазе крај тебе. Бог ти је дао залогај хлеба па склони се негде, поједи га да те нико не види! — Ама зар?... — заустих ја да кажем нешто а он ме прекиде и настави. — Боље је, боље. Не знаш ти још шта је то гладан човек. Гладан човек је гори од гладна звера; звер те растргне да задовољи глад али те не мрзи, а гладан човек те мрзи. И одиста, у томе тренутку кад сам дигао главу, изгледало ми је да сам у погледу гладних који су пролазили крај мене и видели залогај у мојој руци, срео мржњу. Али слика глади и није била тако страшна док се она само на појединцима сагледала, она је изазвала у нама праву грозницу узбуђења тек кад су почеле пролазити крај нас хиљаде и десетине хиљада оних којима је авет глади својом суровом кичицом по воштаноме, бледом лицу извајала грубе црте клонулости и одрицања. То су били дуги, бескрајни, у врсте постројени редови гладне деце. Ишло их је четворо по четворо у војничкоме реду а невојничка држања. Пролазили су, пролазили сат, два и три. Цео је покрет на друму застао да пропусти ове многобројне редове или се једва мицао једном половином друма колико је ова остала слободна. Била су све то деца, млада као роса, још неогарених усана, тек одвојена од мајака и кућа и одмах поведена путем страдања и патња. Било их је ваљда око 40.000 деце која су по наредби поведена у збег, како их непријатељ не би зграбио, јер су то она деца која ће марта месеца идуће године бити регрути. Тежина пута, без честита одморка, недовољна храна, умор и глад испио је ову децу, угасио им је онај благи детињи поглед, избрисао им је осмех са усана и посукнуо ведрину на лицу. Њихова мршава тела, њихове неразвијене груди и непоуздан корак једини су још трагови њихова детињства, јер угашен поглед, оборене главе и тежак бол исписан на лицу даје им изглед стараца од седамнаест година. Умор и напор им је повио леђа у доба када се младост уме тако поносно да испрси а млада снага усправљено да буја као млади јаблан. Све су то деца у годинама у којима, у душама испуњеним синовљом љубављу, тек почиње бујати и један нов осећај и сазнање да, као и материно крило, може бити топао и онај поглед два жарка ока који узбуди младу крв те срце другаче бије. Све су то деца која су до јуче прекјуче још седела на плоту, те отуд посматрала недељом коло момака и девојака и тек се јуче или прекјуче одважила пуна стида, сишла с плота, пришла бојажљиво колу и кад су забола руке у појасе девојачке осетила како им горе прсти који се дотичу топла девојачка тела. Све су то деца која су тек коракнула на сокак ал држећи се увек још руком за материну руку те су их мајке, пре десетину петнаест дана, кад дође наредба да крену, тешка срца испратиле, тежа но што су њихову старију браћу у фронт послале. — Како ћеш дете, у свет сам? Хоћеш се умети чувати, хоћеш се умети пазити? Ниси никад одио, ниси се никад од куће одвајао. Ал шта ћеш, наредба је, мора се! Мајкама је ипак олакшала час растанка утеха да је тако добро, да је тако боље, да држава то чини зато да би склонила децу од непријатеља те сачувала мајкама хранитеље а себи бранитеље. — Пођи, сине, пођи, склони се од несреће. Краљ те зове па он ће ми те и неговати, он и сачувати мајци! Мајке су их опремиле са по једном погачом од куће, мирне душе да их даље чека „краљев хлеб“ и државна брига. — Брине ли ко о овој деци? — Запитаће ме један свештеник, који је стао узаме крај друма, очекујући да прође тужна поворка. — Разуме се да брине! — одговарам му ја. — Брине? — учини он и погледа ме чудновато — Па ево већ на првом кораку на лицима је ове деце исписана глад. Шта ће бити даље? — На првоме кораку и могло је бити пометње, није лако у оваквим приликама спремити хлеб за оволики број али у Призрену уредиће се то. Извесно ће се уредити. Када сам у томе тренутку покушао да браним небригу којом су ова деца очупана од својих кућа и бачена у невољу, нисам ни слутио да су та деца на смрт осуђена, да ће ту децу маћијски бацити у планине албанске где ће умирати од глади и зиме, где ће се давити у блата и где ће их болести обарати као олујина недозрели влат. Нисам ни слутио да ће од четрдесет хиљада српске деце, за месец дана, тридесет и шест хиљада наћи гробове своје у снежним амбисима и смрдљивим барама и да ће Србија читаву једну генерацију своје омладине просто бацити зверовима за храну, као непотребно месо. Нисам ни слутио, велим, када су та деца, бледа и уморна лица пролазила у недогледним редовима мимо мене, да они иду на своју Голготу и да је хришћанство према Српству тако сиромашно жртвама. Две хиљаде година ми славимо и жалимо четрдесет младенаца, мученика, колико је хришћанство у борби од неколико векова поднело на жртву, а ми за неколико дана бацамо на жртву четрдесет хиљада младенаца—мученика! Пролазе деца мученици у бескрајним редовима и бацају уморне погледе на нас који смо стали крај друма те их посматрамо. Ко је од нас тада слутио да је то последњи поглед на смрт осуђених? Па ипак, било је некога који је то слутио. Крај друма, на једноме камену, видео сам после оне страшне липљанске ноћи, сад опет ону госпу у црнини. Пратила је топлим материнским погледом ову децу, ову будућу Србију и из тога погледа могао си прочитати дубок бол душе која је прибрала и присвојила све наше болове. Из њенога си погледа могао запазити како она предосећа злу судбину која чека ову децу, онако као што је само мајка кадра предосетити. Казивала ми је у Приштини једна ојађена мајка, која је изгубила сина: „Долазио ми је — вели — неколико пута за време онога затишја на виђење, долазио ми је и одлазио и дочекивала сам га радосна срца и испраћала лаке душе. Жалила сам ал нисам слутила. Последњи пут, пре но што ће погинути, кад је био, испратила сам га тешке душе. Притисло ме је нешто овде у грудима, откинуло ми се нешто овде у души и срце ми је заиграло. Слутила сам!“ Слутња је нераздвојни део материнске љубави. Материнско срце, као поморац буру, предосећа несрећу кад је она далеко, још врло далеко, кад је нико још и не назире. Из погледа госпе у црнини, којим је пратила дугу поворку ове деце и мученика, видело се да њено материнско срце слути несрећу и ако је она далеко, још врло далеко. У томе је погледу било пуно слутње и пуно туге, у њему се оцртавао дубок бол који срећеш код мајке која цвили над драгим телом јединчевим. Промакао сам брже да избегнем тај матерински поглед госпе у црнини у коме сам, у томе тренутку, срео погледе четрдесет хиљада српских мајака и, чини ми се, читао из њега клетву четрдесет хиљада српских мајака која ће клетва, као оштра јесења слана, сасушити венце славе оних који би да их из овог рата понесу. Промакао сам кроз групе које су биле предамом и пошао бржим кораком, али нисам дуго ишао. Напред опет нешто загушило па се зауставио цео покрет у месту. Ко зна шта се десило, јер смо дуго, врло дуго чекали. Није то необична ствар да се покрет заустави и стоји у месту, очекујући да тамо напред где је застало одуши, па да крене даље. Па ипак, кад то дуго траје, досади свету тапкати у месту где се од силна блата нема нашта сести те одморити — и онда настаје гунђање. — Нећемо ваљда стајати овако до довече! — Море хајде да пођемо њивом, па да обиђемо. — Не можеш, блато је а смоница, не можеш ногу извући. — Па шта је то тамо напред, што не пође неко? Најзад један наредник, који је пратио неку комору и сишао с коња да се одмори на ногама, појаха га понова, сатера у шанац па шанцем потера напред да види шта је то тамо. Морао се дуго пробијати док је допро до места где је заустављен покрет, јер се вазда није враћао, тако да смо понова почели губити стрплене. Ту на месту где сам се уставио да сачекам повратак наредников, спазио сам по страни друма међу колима, она мала воловска кола без лотра, на којима су само двема даскама везана два пара точкова. Сећам их се са приштинске улице, када су оно на Косово слазили топлички бегунци. Кола вуче само један сићушан коњ а друга страна руде празна. Када сам их пре у Приштини видео, са те друге стране била је упрегнута кравица, ал угинула је ваљда. По даскама, на навиљку сена застртом шареном поњавицом, лежи оно болесно момче већ сасвим упалих очију. Отац који води коња, сад на одморку пришао му, стао крај предњих точкова па брижно гледа бонога јединца. Мајка му подмеће сено под главу, подешава му поњавицу и топло му тепа а болесник гледа, мутним погледом, погледом који се гаси, гледа мајку и гледа небо и гледа последње јесење зеленило. — Је л’ давно боно момче? — осетих потребу да овим добрим људима кажем што. — Давно, од летос! — одговара отац. — Па што не остасте у селу с њим? — Наредба је — слеже отац раменима — да сви младићи дорасли за војску крену из села. Грешни људи — они су болеснога јединца повукли из села да га непријатељ не би одвео. Окретох главу од овог боног призора и приђох једној гомилици која је још увек гунђала што смо се овде уставили. У том, на једвите јаде, стиже онај наредник својој комори. Сви га опколисмо: — Шта је тамо? — У једним колима напред умире дете, па зауставили кола да га сачекају да умре. — Баш умире? — узвикну неко. — Припалили му свећу. Сви који су још мало час гунђали и протестовали, ућуташе и примише то саопштење са саучешћем. А кад после неколико тренутака одуши напред и крену збег, неко рече: — Свршило је! И сви скидоше капе и додаше: — Бог нека га прости! {{ЈВ-аутор| Бранислав Нушић|1938}} == Извор == * [https://distantreading.github.io/ELTeC/srp/SRP19201.html Деветсто петнаеста: Трагедија једног народа] [[Категорија:Бранислав Нушић]] [[Категорија:Деветсто петнаеста]] 0juuifimdtf06pb73zzd1ng7ux4i5hf 0 61681 147470 146736 2026-10-06T17:59:53Z Galicijac 19151 Наслов уврстио у редослед поглавља. 147470 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Деветсто петнаеста]] | | [[Деветсто петнаеста/Четрдесет хиљада мученика|Четрдесет хиљада мученика]] | [[Деветсто петнаеста/Роман једног девојчета|Роман једног девојчета]] | [[Деветсто петнаеста/Госпа у црнини|Госпа у црнини]] }} Сећам се, видео сам је на Скопљанској железничкој станици онога јутра, мислим 5. октобра, када је та станица била позорница најжалоснијих слика. Отада ми је њена слика остала дубоко урезана у памети и није се све до сада изгладила. Ван гомиле очајних жена и прокисле деце, која су поседала на набацане своје ствари, целе своје имовине, очекујући на киши целу боговетну ноћ да добију места у возу — стајала је она, под једним оголелим дрветом у станичној алеји, као да би је оно сухо грање могло заштити од кише. Ветар јој повија покислу сукњицу и припија уз слабачко тело; на ногама јој плитке, исцепане и прљаве ципеле са којих се узице вуку по блату. Над челом јој се, од кише, разлио црвени крст са платна, којим је повила главу као болничарка, па јој један црвен млазић тече челом као крвава бразда. Њено тамно лице казује да ју је испила тешка болест; очи јој замагљене, угашене и без сјаја, усне суве и загореле а коса увела и проређена. Њу нико не зове у воз, њој нико не каже да уђе а она сама или нема снаге или нема храбрости. Стоји уморно под оголелим дрветом и чека као осуђеник кад ће је прозвати. Свет се тиска и отима, гура и надире силом у возове који, један са другим, пуни очајних путника одлазе пут Косова, а она стоји и чека. Пришао сам једноме жандарму, који је бајаги одржавао ред, којега нити је било нити га је могло бити, и замолио га да пропусти то бедно девојче. Она ме је захвално погледала и ушла је у вагон, носећи једну црну бошчицу са које је капала вода и остављала мастиљави траг за собом... Када сам је сада на друму срео промрзлу и понудио јој ћебе да обавије своје слабачко тело, онај поглед захвалности са скопске станице још једном се понови. Огрнута ћебетом преко главе, што јој је изазвало нову дрхтавицу, она је пошла крај мене, извлачећи тешко стопале из блата. Ћутала је оборена погледа и ја је нисам узнемиравао разговором, уверен да јој је, у стању у коме је, тако исто тешко изговорити реч као и извући ногу из блата. Гомила се ваљала крај нас, као река набујала кишом, кола су шкрипала и стењала, пешаци пљаскали по лапавици а по где који аутомобил прохујао би и раскошно нас засуо блатом по лицу, по коси и по оделу. Навикнути на то, ми смо брисали само очи од блата, као оно у купатилу после гњурања у воду, и настављали пут мирно и трпељиво. Када се девојче разгреја под ћебетом, извуче мало главу и меким, промуклим гласом прошапта: — Ви ме не познајете? — Не! — рекох. — Па ипак сте тако добри. — Видим вас, патите, нико не обраћа пажњу на вас. Она ми погледом рече да је тако. — Сами сте ваљда, ни с ким својим не путујете. — Сама сам! — одговори она. Затим смо наставили пут ћутећи, дуго ћутећи. Бацио сам по где кад поглед на њу и видео је како оборене главе, са напором корача. — Изгледа ми да сте били и болесни? — прекидох ћутање. — Лежала сам тифус! — Одавна? — Сад шест недеља како сам се дигла. — Требало је још да се чувате. Не може, дабоме, разумем, али — зар није боље било да сте остали? Остао је толики свет по варошима које су освојене. Овако, куда ћете? И ми сами не знамо куда ћемо, нико од нас не зна! Она ми није одговорила, те ја понових: — Зар није боље било да сте остали? Девојче диже главу и погледа ме боним погледом пуним израза, погледом из којега сам ја тога тренутка прочитао тужну прошлост овога шеснаестогодишњега девојчета. Догађаји се пред нама и за нама тако брзо ваљају, да ни шеснаест девојачких година, које су некад представљале само године детињства и снова без јаве, нису више без велике и грубе прошлости. Мислио сам да не наставим разговор али девојче само, после дуже паузе, расејано и уздрхталим гласом прошапта, спуштене главе, упућујући речи себи у недра: — Не, не бих смела још једном остати! — а затим јој кроз тамну боју изболованога лица проби туберкулозно руменило, па одважно диже главу и настави вишим гласом, кроз који је звонило топло поверење и детиња искреност: — Не бих остала ни за живу главу. Остала сам први пут, у Шапцу, па због тога и патим. Због тога сам оваква! — па ућута на један мах и две крупне сузе оквасише јој трепавице. У том прође неки коњаник те се она спусти једном ногом у јендек да му начини места а ја остадох за њом. Наиђе за коњаником читава група пешака те нас раздвојише и ја застадох далеко за њом. Кад се група разреди, ја пружих корак, пробијајући се раменима, да бих је стигао. — А ви сте отуд, из Шапца? — упитах тек колико да проговорим кад стигох до ње и уравнах корак са њеним. — Јесте! — одговори девојче. — Имате ли родитеље? — Мајка ми је умрла још пре пет година. Имам оца али не знам где је, можда је и погинуо. Био је у трећем позиву, у шестом пуку, тај се пук тукао на Мишару, после је одступио. Имала сам и једну тетку, па и она избегла тада и од тад је нисам видела, не знам где је! Остала сам сама, онда кад су они први пут освојили Шабац, прошле године. — Отац вам није оставио средстава? — Он је занатлија, сирома’; ми смо сиромашни. А био је је и у војсци, није ни могао да ме збрине. — А никог нисте имали ко би се старао о вама? Она дубоко уздану и ућута, као да би хтела дати себи времена да је мало мине бол а затим настави: — И он је отишао у војску? — Ваш брат? — Немам браће... Сама сам. — Ваљда рођак? Она ућута и обори поглед, размишљајући о нечем. Вероватно је у томе тренутку доносила одлуку да ми се повери јер затим диже главу и поче живо говорити. Њен тихи и мукли глас доби нову боју, која је бивала све јаснија што је више одливала душу, као што је све јаснији глас чаше што више воде из ње одливаш. — Он ми није ништа, само пазио ме је, увек ме је пазио и саветовао ме је као брат. Свагда предвече, кад би изашао из млина где је радио, он би прошао крај наше куће. Ја сам то знала, и чекала сам га на капији. Он ми није говорио ружне речи, као други младићи што раде, а није ми никад рекао ни да ме воли. Он је самном само озбиљно разговарао и саветовао ме и ја сам га слушала. Један пут ми је говорио како треба више да се пазим но остале девојке, јер немам мајке а отац ми често остаје ноћу у кафани, те је за мене лако изнети реч. Други пут ме је опоменуо да се не дружим са једном девојком, рекао ми је да он то не воле. И ја сам га послушала и што год ми је казао ја сам га послушала. Кад се објавила мобилизација, па је морао поћи у Ваљево, рекао ми је: „Пази се, кад се вратим, да не чујем што ружно за тебе!“ Тада сам први пут смела да му кажем: „А зашто, ниси ми брат, па...“ Он ми пресече реч, узе ме за руку и рече ми: „Више сам ти него брат. Ти знаш шта сам ти ја!“ Ето то је све што ми је рекао али сам ја знала да ме воли и он је знао да ја њега волим. Кад је отишао било ми је тешко, врло тешко. Тако ми је било кад ми је мајка умрла па остала сама у кући. Само, онда сам била мала и дошла је тетка па ме заваравала. Причала ми је неке приче и обећавала чим дође лето, да ће ме водити у Београд, код њене снаје и казивала ми је како је у Београду лепо, како има великих кућа и много људи, па жељезнице, па лађе, трамваји. Много ми је причала и ја сам заборављала бол за мајком. Али сад, ко би могао да ми што прича и да ме заварава, кад је он отишао. Нисам више била ни дете, не би ме могао нико заваравати. Осећала сам се сама, потпуно сама и ако је отац био још ту. Нисам излазила нигде из куће и плакала сам по цео дан и по целу ноћ. Она пресече реч јер се заустави цела колона и цео збег. Нешто се далеко напред десило, или је пао коњ или се скрхала кола или се наишло на какав тежак прелаз преко реке. Нико не зна зашто смо застали а напред се не може. Прозебли гунђају и играју с ноге на ногу, други сели крај друма у блато, трећи покушавају да сиђу с друма те да заобиђу колону али се заглибљују у још веће блато и псују све што им је најсветије и љуте се и на самога Бога претећи му и окривљујући га да и он не зна шта ради. — Неког господина ваљда жуљи ципела те сео на сред друма а ми овде џупримо! — гунђа један, једак на оне што носе ципеле уверен да од њих све зло потиче. — Није море — додаје трећепозивац крај њега — не жуљи га ципела него пригладнео па отворио козерију и фруштукује а оволики народ чека. Један војни телеграфиста сјахао с коња, протеглио се, дигао панталоне које су му спале и почео објашњавати једном војном апотекару како „у Немачкој не би могло ово да се деси“. Војни апотекар стао уз једна кола муниционе колоне и, чешући леђа о лотру, одобрава телеграфисти, додајући како је он у Грацу „где је посећивао Универзитет“ гледао један пут ватрогаску чету када се враћала са пожара. — Па и ако се враћала са пожара ипак је ту било некаквог реда. А ово, шта је ово, зар је ово ред? — узвикивао је војни апотекар. У том се зачу негде далеко, позади нас, ужасна ларма, гласови су се надвикивали, урлик је обухватао све већу гомилу и час застао на једној страни па се појавио на другој, ближе или даље од нас. Припуца и по нека пушка, и арлук гомиле пење се у томе часу до дивљачке дреке. То зец залутао кроз њиве па наишао на гомилу и збунио се те га сад гоне, а он не уме да побегне већ се једнако зауставља на самом друму. Она је престала говорити, кад је поворка застала. Кад поворка тако застане више се збије гомила и мање је ларме но при покрету. Бојала се чуће и ко други оно што казује, а она је то сматрала као своју исповест, којој сам ја самим случајем постао повереник коме се она искрено исповедала. Њена прича ју је загрејала и она је бацила ћебе са главе и пребацила га преко слабих рамена а спустила своју црну бошчицу у блато и села на њу да се колико толико одмори. Ја сам савио цигарету и пришао једној гомили резервиста и грађана да припалим. Ту се водио жив разговор о борби на Косову, која је још трајала и која је управо и обезбеђивала нас да можемо допрети до Призрена. — Качаник није требало испуштати, господине мој! — узвикује један резервни поднаредник, иначе шпедитер београдски. — Једна чета хајдука могла је бранити Качаник против једне дивизије! — додаје учитељ, комесар неке пољске болнице — 1689 године ту је против обичне оружане гомиле Арнаута страдала аустријска војска ђенерала Штрасера, чак је и он платио главом. Да је Качаник држан, ми би се данас враћали у Скопље место што идемо у Призрен. — Е, дабоме? — учини скептички кафеџија, који је био магационар при некаквој војној станици и тога ради носио официрску капу под којом је, по уверавању начелника те војне станице, необично личио на ђенерала Степу Степановића. — Зашто? — узбуди се одмах учитељ. — Пре свега, Скопље је потпуно отворено према Качанику. Па онда... најзад, нека не би повратили Скопље али би, држећи Качаник, одржали везу са Тетовом и могли би се тамо повлачити па на Битољ. Овако, куда ћемо? Идемо у Призрен, добро, па онда?... — Остаћемо у Призрену! — додаје кафеџија, који личи на ђенерала Степу Степановића и то тако одлучним тоном, каквим би то сам ђенерал Степановић на седници Врховне Команде рекао. — Кад нисмо остали у Митровици, у Пазару, у Приштини — ману сумњиво главом шпедитер поднаредник. — А видиш ли ти овај црнољевски кланац, а? — рећи ће опет кафеџија заузимајући став ђенералштабног официра. — Ништа није ово према Качанику! — додаје учитељ, који никако не може опростити што је Качаник испуштен. Док се овде води тиши разговор, у колико се на друму и на ветру може тихо разговарати дотле мало даље, за једним колима, разговор прелази у буру и гнев и из дерњаве се само поједине речи чују: — Ама ја бих њему... (додатак, којим се зачињавају сви бурнији разговори код нас) зубима изгризао јабучицу! Ко ће да одговара за ово? ’Ајд, кажи ми, ко ће да одговара за ово? У том се осети неки покрет у гомилама пред нама. Одушило напред и збег поче полако и постепено да се креће. Кочијаши поскидаше ћебад којима су огрнули коње, волујари повадише камење, које су подметали под задње точкове; они, који су ишли иза кола да протегле мало ноге, почеше се товарити и увлачити под арњеве а који су сјахали са коња, пети се у седла. Гомилице, које су се прибрале на разговор, растурише се и свак потражи своје место или своје друштво. И ја се вратих тамо, где сам оставио малу сапутницу. Она је седела на својој црној бошчи, која јој се сва уваљала у блато. Кад је позвах да се крећемо, она покуша да се дигне и радо прихвати руку, коју јој пружих да јој помогнем. — Одморила сам се бар! — рече пошто устаде. — А да нисте прозебли, тако необучена а земља влажна? — Нисам... али, најзад, не мари! Пођосмо лаганим кораком, јер у том је већ и покрет допрео до нас. Нисам је ништа припитавао мислећи да ће она сама наставити причу тамо где је прекинула, али се она ћутећи загледа предасе и поче у блату бирати место где ће стати и ако су јој и ципеле и чарапе и један део сукње биле већ толико умазане и улепљене дебелим слојем блата, да јој је могло бити све једно, где ће стати. — Је ли он жив? — запитах ја, после дуже паузе, врло пажљиво, пажљиво као кад се рањеник прихвата те да му се не повреди рана. — Јесте! одговори она и подиже главу, као да се тог тренутка пробуди и сети да ми је дужна нешто. И онда поче тихо да казује, оним једноставним, промуклим гласом, који ће доцније, кад је буде њена сопствена исповест загрејала, постати јаснији и звонкији. — Нисам дуго чула за њега. Знам да је био прво с војском код Прњавора, после не знам где је био. Кад стигоше неки рањеници из његовог батаљона у Шабац, распитивала сам се преко једне болничарке, која је седела код нас у авлији. Чула сам да је био у борбама и да је добро прошао. Био је и храбар. Толико сам само чула. Прекиде за мало, ућута и одмах настави: — После, није прошло много времена а они почеше ударати на Шабац. — Аустријанци? Она потврди али ме погледа једним погледом, који је јасно казивао да су „они“ Аустријанци, али да је њој одвратно рећи то име. — Почеше најпре гранате да падају у варош, па се онда зачу отуд од Дреновца велика борба а после и на Сави. Они су били прешли на нашу страну и тукли се доле на обали а изгледало је као да се већ у вароши туку. Почеше жене и деца да вриште и да се спасавају. Бегали су на коцељевачки друм па за Ваљево. Други су се сакрили у подруме и затворили у куће. Ја нисам знала шта да радим; отац већ недељу дана није долазио кући те нисам имала кога да припитам. Она болничарка из наше авлије саветовала ме је да останем, остаће и она и многе друге жене из нашег комшилука а само бакалин, близу наше куће, код кога смо пазаривали, рече ми: „Боље да идеш!“ Забравим кућу па отрчим до тетке да њу припитам и, ако она бега, да поведе и мене. На улици је било већ право чудо, свет је бегао и јурио је гомилама, војници су протрчавали, јурили су и неки официри на коњима, а пуцњава је била већ у вароши. Једва сам стигла до теткине куће, које због те јурњаве а које због страха. Кућа је била затворена а неке ми жене рекоше да је тетка још јутрос рано избегла. Када сам се враћала већ сам чула зујање куршума око главе и видела сам очима својим кад удари граната у кућу Арамбашића на пијаци, па онда у Доњем Шору, где смо ми становали, почеше да падају кућа до куће, од кафане Шарана па редом. Задрхтала сам целим телом и добих грозницу те почех трчати. Нисам се обзирала око себе; сагла сам главу и трчала. У том већ загушише улицу наши војници, који су одступали. Провлачила сам се измеђ њихових редова и бегала. И они су пуцали и са свих се страна чула пуцњава. Изгледало ми је да се туку свуд око мене и замном и више мене и подамном. Бојала сам се да која кућа не падне на мене, да ме не прегазе коњи, да ме не обори војска, да ме... дрхтала сам од грознице и од страха. Дотрчала сам кући, утрчала као без душе, зариглала врата изнутра, гурнула главу под покривач у постељи и лежала сам тако покривене главе дуго, дуго... Она застаде тешко дишући, осећајући се онако исто уморна као онда кад је преживљавала догађај, који је сада причала. Па кад је мало прође умор она опет настави али неким придушеним гласом, који је јасно казивао да јој страх гуши и сад грло од онога што ће казати, као што је гушио онога тренутка кад се ужас десио... — Не знам колико сам тако лежала покривене главе. Ништа нисам чула, само што ми је зујало у ушима и мутило ми се у глави. Тргла сам се и збацила покривач када сам чула лупу на вратима. Жива сам претрнула и дрхтавица ме опет шчепа. Лупа се поновила јаче а чула сам и неке мушке гласове. Једва сам умела да корачам и једва стигла до врата да отворим. Пред вратима су били они, четири њихова војника. Цикнула сам престрављена али један међу њима, старешина изгледа, ману ми руком да се умирим. Он је говорио мађарски а један је за њим преводио српски. Питали су ме има ли мушких у кући, рекла сам им да ми је отац војник и да никог другог немам. Питали су ме ко станује самном и имам ли што да једем. Рекла сам им да сам сама да имам нешто мало пара и да ћу изаћи да купим хлеб. Онда су ми наредили да нигде из куће не излазим и рекли да у вароши и нема хлеба али ће се они постарати да добијем. И одоше мирно, те мени спаде нешто с душе и прође ме страх. Мислила сам биће зли, биће опаки а они ето добри, чак ми и хлеб нуде... Последње речи изговори са неком боном иронијом и дубоком одвратношћу и предахну као што би човек предахнуо на каквој висоравни пењући се на високу планину. — Нисам излазила из собе, нисам смела и ако ме је прошао први страх. Наслонила сам ухо на врата и ослухивала сам шта бива напоље. Чула сам да су тако исто лупали и на другим вратима у нашој авлији и чула сам неки врисак, па онда псовку. Кад сам чула да цокуле тропају по калдрми, у близини мојих врата, ја сам навирила на кључаницу и видела како два војника држе под мишке једног нашег и одводе га. То је неко из авлије, који се прикрио, али нисам могла да познам ко је, јер му кроз кључаницу нисам могла да сагледам лице. Затим се умирило и чуо се само разговор жена у авлији. Мало затим чу се опет неко пуцање које је трајало читавих по сата. Мора да је било близу јер се лепо чуло. Неколико пута сам осетила и како се затресла кућа јер нису пуцале само пушке него и бомбе. После се опет све ућутало и настала је тишина, потпуна тишина. Мене опет поче да хвата неки страх, не знам зашто, не знам због чега. Ударише ми сузе на очи као киша. Пала сам опет на кревет и плакала. Мислила сам на оца, на њега, на тетку, па опет на њега. Бар да сам знала где је он? Љутила сам се на себе што нисам јутрос, са осталим светом, избегла, па би га онда тражила. Ишла бих на фронт, тамо где се бију и тражила би га... — Држи десно! — чу се од једном позади нас груб војнички глас и пуцањ бича. Нико не маче. — Склањај с пута, колона тимочке дивизије! — грми понова глас и настаје кркљанац. Пешаци се склањају у јарак, кола скрећу с пута, точкови с воловских кола разривају обале друма и срозавају се страном у јендек; вочићи потежу у страну и преврћу кола, волујар псује све на свету, почев од Бога па до каплара и удара немилостиво грешне вочиће батином по чеоњачи и по очима; товарни коњи збијају се међу кола и у ономе гужвању и тискању обарају један другоме товаре у блато. Настаје свађа, вика, дрека, псовка, гунђање. А рашчишћеном десном страном друма пролази трком „колона тимочке дивизије“. Њу представља један официр који води своју фамилију и ближе и даље своје рођаке и комшике и пријатеље, на троја кола сваког могућег облика. Прво један фијакер, па онда таљиге и једне двоколице са једним коњем. То је цела „колона тимочке дивизије“ која ко бајаги жури негде. Сви почињу гунђати, мрмљати и псовати на ову злоупотребу. — Није га ни срамота, официр па лаже! — Склањамо се с пута војсци и треба да се склонимо, њено је прво да прође — објашњава један пензионер, који је навукао беле женске чарапе до колена а на леђима носи место ранца један шарен јастук пун ствари — Али не смеју нас господа официри овако лагати и гурати у јендеке зато да провуку своје прије и комшике. — Није истина да се морамо склањати — пламти од узбуђења један бакалин из Параћина, коме је због проласка „колоне тимочке дивизије“ самар с магарета пао у блато па сад збира расуте ствари и брише их. — Није истина да се морамо склањати. И од сад ћу да пуцам а нећу да се склањам никаквој колони. Кад војска иде на бојиште, кад жури тамо да стигне, добро, склонићу се врло радо, лећи ћу чак на друм па нек ме прегази, само нек стигне за времена тамо, на бојиште. Али кад бега као и ја, онда зашто мора да стигне пре мене. Она је чак дужна последња да бега а не прва! — Ама бар да је војска, па да ми није криво! — надовезује пензионер са белим чарапама — него жене! Срамота, одиста срамота! — и пензионер пљуну у блато. Пролазак такве једне „колоне тимочке дивизије“ или разних других „дивизијских и пуковских колона“ које су вукле жене и кућне намештаје разних официра, направи увек у поворци избеглица, која се у збијеним редовима креће, читаву брешу и дуг траг, као оно кад веслом прођеш кроз воду. Кад прође „колона“ бреша почиње опет да се затискује, збијени се редови проширују, празнина се на друму испуњава; оборени се товари утоварују, кола која су посрнула у јендек узносе се раменима на друм; они који су се погубили опет се налазе и поворка креће опет лагано, равномерно, уморно, гунђајући још увек и грдећи господу која злоупотребљава свој војнички чин. Ја сам се овом приликом старао да се не изгубим од девојчета, те смо се заједно склонили измеђ двоја воловска кола, тако рећи измеђ воловских рогова. Кад дође на ред да се кренемо, ми пођосмо левом страном друма, на којој смо колико толико могли ићи упоредно. Она настави сама, као да је знала да ме сад већ у велико занима њена прича, којој сам предосећао тужан свршетак. — Седела сам тако сама у соби, док већ и мрак није почео падати. Кад се смрачи а мене опет обузе неки страх. Паде ми напамет да упалим кандило али у кандилу није било ни зејтина ни фитиља а лампу нисам хтела да палим, било би много светлости. Не знам зашто, ал сам волела да останем у мраку и ако ме је било страх мрака. Док се још по мало назирало гледала сам непрестано у прозор а кад се сасвим смрачи, ја сам само жмурила и тресла се од грознице. Уједанпут ми паде на памет да се помолим Богу и клекнула сам крај кревета а дигла главу тамо где виси кандило и икона. Почела сам оченаш али га нисам знала до краја на памет, па сам онда говорила онако разне речи. Молила сам се за оца, за њега и молила сам се за себе. Како сам при молитви наслонила главу на кревет тако сам и заспала клечећи на патосу. Не знам колико сам спавала, знам само да сам сањала нешто страшно. Морала сам у сну и плакати јер кад сам се пробудила био је кревет влажан, тамо где сам наслонила образ. Била је још већа тишина и још дубљи мрак кад сам се пробудила. Упалила сам лампу, нисам смела више да седим у мраку. У том зачух и бат тешких ципела пред мојим вратима. Затреперих од страха и дунух у лампу да је угасим али се она не угаси. Кораци стадоше пред мојим вратима а квака шкљоцну два три пута. Ја се престрављена наслоних на кревет. „Ко је то?“ — шаптала сам, једва сам сама себе чула. Споља су се чуле мађарске речи и међу њима реч „хлеб“, „хлеб“. Биће послао ми је онај старешина хлеб, као што је обећао. Пођох да отворим врата, јер онај је и даље лупао. Отворила сам их колико да може хлеб провући али онај кроз тај отвор прогура ногу тако да их више нисам могла затворити. Затим гурну врата раменом и уђе у собу. Био је он сам, онај старешина и носио је хлеб под пазухом те ми га пружи а затвори леђима врата. Дође ми у том тренутку да не примим хлеб и да вичем за помоћ али се преплаших његовог погледа. Он ми једном руком даде хлеб а другом ме помилова по образу. Прође ме зима целим телом и почех понова да дршћем од страха. Говорио ми је нешто мађарски али га ја нисам разумела. Није викао, није говорио грубо, чак се и смешио али је мене све већи страх обухватао и нисам ни речи умела да проговорим. Он се онда измаче од врата, која је био леђима притиснуо, окрете се и закључа их па извади кључ из браве и метну га у џеп. Мене подиђе ладна језа и осетих како ми се диже коса на глави. — „Шта хоћете ви, шта хоћете ви, шта хоћете ви!“ — шаптала сам и понављала једнако. Он седе на кревет и позва ме руком себи. Ја потрчах прозору али он скочи пре мене и шчепа ме за руку тако јако као да ме кљештама стеже. Хтела сам да вичем за помоћ али ме је глас потпуно издао. Покушах да му се силом отмем и рвајући се са њим ударим га песницом по вилици. Он се разбеси, дочепа ме снажном руком за раме и тресну о патос. Умукла сам, претрнула сам и грунуше ми сузе... Опет је, као малочас, савлада умор; видело се јасно да је све те догађаје, причајући, понова преживљавала. Њено се лице грчило, њене се очи влажиле сузама, њена се коштуњава и воштана рука грчевито стезала а боне и усахле очи час палиле час гасиле, као жеравица која изумире под пухором. Код последњих речи њу савлада читава бујица суза и застаде немогући даље да иде. Један пролазник, трећепозивац, застаде крај нас и погледа девојче са извесним родитељским саучешћем. — Што је девојчету, плаче ваљда од зиме? — управи мени питање. — И зима и умор и не зна где јој је отап, све се сабрало, пријатељу! — одговорих му, осећајући да сам му дужан одговора због саучешћа којим пита. — Не плачи, мала! Зар ја мислиш знам где су ми деца? Сви смо се погубили, наћићемо се ваљда. Ако не друкче, наћићемо се на оном свету. Бог је добар па ће нас све сабрати код себе. Старац је говорио искреним, потресеним гласом али не окрећући нам лица, већ на против пружајући све већи корак да би измакао од друштва где се воде разговори који и његову родитељску душу потресају. Она убриса сузе рукавом влажним од кише, па још увек грцајући настави: — Сутра дан сам рано побегла од куће. Где сам пошла не знам, само нисам хтела и нисам смела остати код куће. У кући ме је све подсећало на мајку, на оца и, било ме је срамота. Ишла сам улицама онако; успут сретала пуно њихових и сви су ми били гадни и одвратни. Видела сам обијене дућане, разрушене куће, ствари из куће побацане по улици и поломљене, куће које су још гореле, њихове војнике пијане како вуку пљачку и онда — мртве људе, мртве жене, мртву децу. Окретала сам главу да не гледам и журила сам а ни сама не знам куда. Стигла сам ван вароши и хтела сам поћи друмом. Нисам ни питала куда води тај друм, ма где, само да не останем више код куће. Кад сам изашла у поље било ми је лакше, али ме зауставише њихове страже и вратише у варош. Враћајући се, сетила сам се једне старице, која је познавала мајку и која је окупала кад је умрла. Знала сам и где седи, чак тамо на Камичку, те пожурим њој. Затекла сам је, хвала Богу, код куће а бојала сам се успут да и она није избегла. Казала сам јој све, све, исповедила сам јој се као што би се мајци исповедила. Она ме је тешила и жалила, примила ме је и склонила код себе. Онај ме гад сад није могао више наћи. Ту сам код старице пробавила све време док су они били у Шапцу. Није ме пуштала да излазим из куће. Седела сам крај прозора, а прозор је гледао у авлију, и по цео дан сам плакала. Једнако ми је био пред очима он и чула сам оне његове речи: „Пази, кад се вратим да не чујем што ружно о теби!“ Са леве стране друма указа се низ ливада на којима се црнила земља, уквашена дуготрајним кишама, а сасушена трава се уваљала па се по њој може да гази. Понудих јој да пређемо тамо, мање ћемо бити узнемиравани но на друму. Пристаде и помогох јој да прескочи шанац, који је раздвајао друм од њиве. Прешло је још неколико пешака и сад смо већ били ван гомиле те је могла мирно и без прекида да настави своје казивање. — Старица је излазила по где кад, да набави што и, кад се враћала, причала ми је, казивала ми је све што је видела и чула. Причала ми је о порушеним кућама на пијаци, о намештају како лежи улицама избачен из кућа, о коњима које су увели у собе, о народу који је затворен у цркви и много, много ужаса, тако да сам увек дрхтала кад сам је слушала. Једнога дана, дође старица кући али радосна лица, нисам је чисто могла познати. Уђе, па кад затвори врата за собом а она мени: „Чујеш ли?“ Нисам је разумела а она ошкрину врата па вели: „Слушај!“ Ја ослушнух и чух пуцање. Погледах старицу а она радосно: „Наши!“ — „Наши?“ — цикнула сам од радости. „Јесте, јесте, — шапће старица — али ћути, да нас ко не чује да се радујемо. Вуци су још у тору!“ Напрегла сам ухо и слушала, тако ми је драг био тај звук пушака и топова од којега сам се пре толико плашила. „Где је борба, одакле се чује?“ — питала сам радознало. „Отуд са гробља, са вашаришта!“ — одговара старица. „Са Думаче?“ — опет питам ја. „Јесте, отуд!“ — одговара старица, па наслони ухо на врата а прстом ми казује да се умирим. Слушала је подуже па се окрете, вели: „И отуд се чује, од касарне, са Муселинског брда!“ Слушале смо обе тако нетремице, нисам ни дисала, да би само чула да ли се пуцњава приближава, да ли се наши приближавају. Пред вече је престала борба а наши нису ушли у Шабац. Наиђе страх на нас и старица узе да се крсти: „Боже, дај нам да преживимо још само ноћашњу ноћ!“ Нисмо казивале једна другој ал нас је обе било страх да се они гадови, зато што их сад наши нападају, не почну ноћас светити на нама, сиротињи. Легла сам и покрила сам се ћебетом преко главе али нисам могла заспати. Нисам ваљда спавала целу ноћ, само се превртала и мислила и ослухивала готова да одмах скочим ако би чула што. Ни старица није спавала, чула сам је како хукће и шапће једнако, ваљда се молила Богу. Пред саму зору мора да ме је савладао сан јер нисам ни чула ни осетила кад се старица извукла из собе и отишла негде, нити сам знала колико се тамо бавила. Тргла сам се само кад је улетела у собу и стала ме грлити и љубити: „Устај!“ викала је старица а сузе јој капљу и квасе ме: „Устај, устај!“ викала је и није умела да ми каже ништа но само ману руком и ја необувена појурих као без душе за њом на улицу. О, Боже, како сам се радовала, како сам плакала, како сам љубила коње српских војника и чизме коњаника до којих сам могла стићи и љубила официрима руке. „Они“ су се ноћас, тихо, мучки, да их нико не чује, извукли из вароши пребегли преко Саве. Причају људи и жене, које су због страха пробдиле целу ноћ, те су извиривали, да су чак коњима везивали копите крпама да се не чује бат, како би се само неопажени могли извући из вароши. А наши, извештени, ушли су рано јутрос. Нисам чисто веровала својим очима, нисам могла да верујем да сам сад слободна, да могу ићи где хоћу, да се смем и својој кући вратити. Прва мисао ми је била да потражим оца. Он ме никад није толико гледао, никад није толико бринуо о мени, по некад је био чак и груб, а ни ја нисам толико марила за њега, али сам осећала да ми треба отац, да га морам наћи. Ишла сам слободно улицама, није ме више ничега било страх. Виђала сам сад њихове мртве војнике као оно пре наше. Пре сам, сећам се, окретала главу, бојала сам се да видим мртва човека а сад — загледала сам, где год сам видела њихова мртва војника, загледала сам да га добро видим. Ох, како сам желела да међу мртвима видим оно неваљало лице које се, чини ми се још и сад увек, кад год говорим или мислим о томе, кези на мене. Нисам га нашла. А ишла сам кроз многе, врло многе улице, слазила сам и на Бајир, ишла и до гробља и чак до Думаче преким шором све до иза касарне. Кући нисам отишла, није ми се ишло. Нисам волела ни крај капије да прођем, избегавала сам. Нисам нашла оца. Нашла сам неке из по-последње одбране али ми нису ништа знали да кажу. Један чак слеже раменима па додаде: „Ко зна, дете, да л’ је изнео главу, многи су изгинули!“ Ја нисам даље распитивала, сузе на очима и нешто тешко у души казивало ми је да је отац погинуо. Сад сам се тек осећала сама, потпуно сама... једино он? А како ћу њему на очи? Нисам знала шта ћу, па ипак нисам имала шта друго. Поћи ћу да га тражим, ићи ћу на крај света, тражићу га и наћи ћу га. А кад га нађем, исповедићу му се и он ће ми опростити. Ја нисам крива, он ће ми опростити! Пошла сам за нашом војском и ишла сам од логора до логора, где год сам ватру видела и наше војнике око ватре. Нико ми ни злу реч није рекао, одвајали су од свог дела и хранили ме а ноћу, кад је требало лећи, уступали су ми место крај ватре и своје ћебе. Кад би настајала борба, сами су ме војници уклањали, бојећи се да ми се што не деси. Тако сам провела петнаест дана и све сам даље ишла и свуд питала али ништа нисам могла чути. Неко ми рече да би се најбоље могла распитати у којој окружној болници, ту долазе рањеници и болесници из свих пукова, те они једни за друге знају и казују. Кренула сам у Ваљево и стигла сам тамо онда када су колима износили из вароши наше мртве војнике набацане једне на друге као вреће. Срела сам неколико таквих кола пуних мртваца. Рекоше ми у Ваљеву помор, умире се по болницама, по кућама, по улицама. Није ме то преплашило мене ради али њега ради. Прође ми кроз главу мрачна мисао, да није и он у неким колима, да није и он међу онима што се гомилама износе из вароши и заједнички сахрањују у велике кречне рупе? Отишла сам у највећу болницу и молила да ме пусте да обиђем све собе, све рањенике и све болеснике. Истерали су ме; рекли су ми да је болница пуна заразе, да се нико не пушта и истерали су ме. Спавала сам ту ноћ у кафани, на једној клупи, међу многим војницима који су спавали по патосу и по клупама. И међу њима је било болесних; један је целу ноћ јаукао а једнога су, кад је свануло, изнели мртвог. Питала сам и те војнике али ни они нису знали ништа да ми кажу. Један ме само научи да одем у болницу и да се понудим за болничарку. Вели: примиће те јер им требају; болничарке су им се разбегле. Тако сам и радила сутра дан и примили су ме. Рекли су ми најпре да није за мене, да је тешко, да је зараза опасна, да сам сувише млада али кад сам ја остала при своме, примили су ме. Најпре нисам умела, а после ме научише раду. Радила сам и дању и ноћу, нисам се ничег плашила, обилазила сам и најтеже болеснике и саме самртнике. И распитивала сам увек и једино за њега али нисам могла ништа сазнати. Многи нису знали а многи нису ни могли разговарати, сви су били тешки болесници и није им било до разговора, нису хтели ни да одговарају кад сам их питала. Једнога дана донеше једнога младића, опет болнога од тифуса али ведрије му мало очи и говори, разговара. Кад сам му мењала облоге и реко ми: „хвала сестро!“ припитала сам га и знао је. Рекао ми је да је рањен. — Рањен? — претрнух ја — Је ли тешко? — Не знам, сестро, видо сам га у пољској болници. — Где, у којој болници? — У пољској, у Лазаревцу. — Је л’ тамо и сад? — Не, не може бити, морали су га однети где у сталну болницу. — У сталну болницу? Где је то? — А ко ће га знати, зар их је мало. Редом дуж железнице па готово у свакој вароши. И ја сам пошла редом дуж железнице. Била сам у Крушевцу и у Крагујевцу, ишла сам у Јагодину и у Ниш. Обијала сам прагове свих болница, спавала сам по кафанским клупама, гладовала сам или су ми војници додавали по комад хлеба. Негде сам ступала у службу, негде сам добила помоћ од општине а у Нишу сам опет ушла у једну болницу. Пет месеца сам се тако потуцала и једнако распитивала али га нигде нисам могла наћи. Најзад сам увртила себи у главу да пођем у Скопље. Видим многе рањенике тамо испраћају, чула сам да тамо има неколико великих болница а и вукло ме је нешто тамо. Све ми се казивало као да ћу га тамо наћи. Девојче се дугим казивањем уморило било и застаде мало. Спусти бошчу на земљу и узе је затезати јер се везе биле опустиле. Ја сам припалио цигарету и очекивао сам је. Сад ме је увелико интересовао њен мали роман, који је она умела тако просто а ипак тако лепо да казује. Мало час, пошто је утврдила везе на бошчи, она је понесе понова, пође и настави своје казивање. — Отишла сам у Скопље и као и свуд у другим местима, зашла сам од болнице до болнице. Сад већ нисам тражила да служим, нисам молила да ме приме за болничарку, нисам распитивала рањенике ни залазила по собама, но сам рекла да сам му сестра и обраћала сам се самој управи, казивала његово име и презиме и питала налази ли се у тој болници или бар, је ли био у тој болници? Томе сам се научила у ранијим болницама. Прошла сам већ две болнице, на што ми је требало скоро недељу дана док сам умолила, док су прегледали спискове. У обема оно исто што сам виђала и у свима досадашњим болницама: рањеници шетају по башти у дугим болничким капутима и папучама, повезане главе, ноге, руке или седе и разговарају или читају новине. Кроз дугачке ходнике журе болничари и госпе у чистим белим кецељама и све то испуњава мирис карбола. Свуд то исто где год сам прошла. Најзад сам отишла у трећу болницу, ону више града. И ту сам чекала два дана али — он је био ту, нађоше га у списку. Срце ми је на једанпут залупало кад ми рекоше и у том часу место да се зарадујем, мене обузе неки страх. Рекоше ми број собе и постеље и ја сам је лако нашла јер сам то научила већ у болницама. Кад сам пришла његовој постељи, он је спавао. Нисам га хтела будити, села сам на столицу крај постеље и чекала, стрпељиво чекала, гледајући га како слатко спава покривен ћебетом и повијене половине главе завојем. Од једне госпође, која га је обишла и коју сам запитала како је рањен, чула сам да је изгубио једно око и да му је вилица размрскана те не може још да говори. Хтела сам да вриснем али сам се бојала да га не пробудим и уздржала сам се, али су ме сузе облиле. Госпођа ме је тешила, рекла ми је да опасности за живот нема, да ће истина остати онакажен и без ока али ће остати жив. Госпа затим измаче и пође да обилази дуги низ кревета, у којима су рањеници лежали и седели, разговарали или јаукали, читали новине или играли карте и све то тихо и шапућући. Ја сам седела крај његове постеље, гледала га дуго, дуго, и размишљала. Жалила сам га, тешко сам га жалила: како је био леп онда кад смо се растајали, кад ми је оно казао а сад, без ока и пребијене вилице. Нисам умела да га представим себи таквог, ја сам га видела само онаквог какав је био кад смо се растали. Да ли ћу га волети тако исто као и пре, кад га будем видела онакаженог; да ли он још мене воле, да ме није заборавио? Да ли ће се обрадовати кад се пробуди и спази ме крај постеље своје? Како ће примити све што му будем казала? Како ћу, којим речима да му кажем, како да почнем? Једнога тренутка дође ми жеља да се не буди још, да спава још дуго. Чинило ми се као да још нисам спремна како ћу му казати, изгледало ми је да се нисам још прибрала. Затим ми дође жеља да створим пред очима његову слику какав сад изгледа. Погледах га и под оним завојем, који му је покривао леву половину главе, ја видех једну празну очну дупљу, где је пре сјало његово црно око; видех и преломлену вилицу која му је унакажавала лице... Видела сам га лепо, потпуно, онако унакаженог и ја не знам ни сад зашто, али то ми је учинило неко задовољство, дало ми је храбрости. Ја сам се чак у души зарадовала што је унакажен те смо сад равни, те смо подједнаки, те ћу смети да му кажем: Ето, и ти си унакажен, па те ја ипак волем! Та ме је мисао тако обрадовала, тако утешила, тако охрабрила, да сам сад већ једва чекала да се пробуди. Нестрпљиво сам се вртела на столици, надносила сам се над њим, покривала сам га понова ћебетом и ако је био покривен, и брисала сам му ознојену слепоочњачу марамом која је вирила под његовим јастуком. Најзад, поче да се тегли, испружи руке и отвори оно једно око. Ћутала сам и гледала га и он ме гледао и ни речи није проговорио. Ја сам заборавила у томе тренутку да он због пребијене вилице и није могао говорити и чинило ми се да је нарочито ћутао. Али оно његово око, које ме је тако оштро гледало, питало ме је: Од куд ти овде, шта ћеш ти овде? Ја сам га разумела, узела сам његову руку, наслонила је на образ и облила је сузама. — Све ћу ти казати, све по реду. Реци ми само како ти је, како је теби? Дигла сам главу да сазнам његов одговор, погледала сам га у око али оно није одговорило на моје питање, оно ме је и даље питало: Од куд ти овде, шта ћеш ти овде? Почела сам све по реду да му казујем, све од онога тренутка када смо се растали, као што вама сада казујем. Казала сам му све, све, све... Нисам дизала очи, да се не би срела са његовим погледом, већ сам говорила оборене главе држећи његову руку у својој. Нисам још ни завршила све а осетих како он извлачи своју руку из мојих. Ја је стегох, да је задржим али је он грубо трже. Тада дигох главу и погледах га право у око. Поглед му је био миран али је казивао пуно, пуно пребацивања и — презирања. Ја сам то осетила и шчепала сам га понова за руку, обасула је понова пољупцима и шаптала сам кроз сузе: — Па зар сам ја крива, зар сам ја крива? Он ме је и даље гледао са презрењем и понова је тргао руку коју сам љубила. — Ти ме не волеш, је ли, ти ме не волеш више? И даље ме је гледао истим погледом и ни једна се црта на његовом лицу не измени нити се у оку појави сажаљење према мени. Тад ја добих нове снаге, коју дотле нисам никад осетила у себи, пресушише ми сузе у очима, задрхта ми реч у грлу али је ипак изговорих онако како сам је смислила, док је он спавао: — Ето, и ти си онакажен па те ја ипак волим! Његово око сену гневом и мржњом, он диже руку и — показа ми врата. Цикнула сам тако да се цела соба рањеника узнемири: поједини дигоше главу испод ћебета, други прогунђаше нешто а мене обли тежак стид. Погледах га још једном, али се израз његова ока није мењао и руком ми је још увек показивао врата. Дигла сам се, као најурена неваљалица, нисам ни дигла очи да га још један пут погледам, нисам ни дигла главу да погледам остале по соби, већ сам кроз дуги низ болничких кревета ишла као пијана и ударала сам се час о један час о други кревет. Кад сам се дочепала врата, изјурила сам напоље као ветром потиснута; трчала сам кроз оне дуге ходнике као да се спасавам ватре која је здање захватила, слетела сам низ басамаке као да ме је ко гурнуо озго и тек кад сам се дочепала улице, ја сам се зауставила. Наслонила сам се на зид болничке зграде да се одморим, покрила сам лице рукама и горко, горко сам плакала. Пролазници, видећи ме да плачем пред болничким вратима, посматрали су ме са саучешћем, мислећи ваљда да ми је тога часа у болници неко од ближих умро. А тако је и било, изгубила сам њега и сад више никога блиског немам, сад сам сама самцита у свету... И ту девојче заврши причу, заврши и ућута гледајући предасе и увијајући се понова у ћебе, које јој је било готово спало са рамена за време живога причања, осећајући ваљда у том тренутку зиму у души, коју осећање осамљености у свету изазива увек у душама оних који пате. Морам признати да сам и сам био под утиском овога малога романа који је девојче тако искрено а тако лепо причало. Бунило ми се нешто у души; осећао сам да смо сви такви, сви подједнако себични, сви подједнако одвратни. Онакажени сами, ми с презирањем сретамо онакажене и, место топла саучешћа, ми немилостиво пружамо руку вратима казнећи тешко оне које је судбина већ казнила. Девојче је ућутало, јер није имало више шта да казује, ја сам ућутао јер сам јој хтео дати времена да се одмори. Њу је прича толико исто заморила као и пут којим идемо, заморила је јер је казивала из душе, јер јој је свака реч била осећај, сваки осећај бол а сваки бол позледа још свеже и незасушене ране. Дуго смо ишли и дуго смо ћутали. Најзад, доста неодважно и више шапћући запитах је: — Па сад? Она диже главу и погледа ме изненађено. Она се била упустила у дубока размишљања и можда вођена мислима, и сама је себи постављала питање: па сад? С тога је моје питање, које се укрстило са њеним мислима, толико изненадило. Или је можда, под утицајем болова, које је озледила својом исповешћу, и мисли, које су је одвеле далеко негде, сасвим и заборавила да сам ја крај ње, те је моје питање пробудило. Ја понових: — Па сад? — Сад? — учини она збуњено, неспремна ваљда да одговори на то питање и погледа ме својим тихим и угаслим погледом, па онда живо настави, тачно отуда где је стала. И ја сам је слушао као кад би наставио читати књигу од места где сам обележио знаком да сам прекинуо. — Дуго сам плакала пред болницом. Многи су ме пролазници и питали шта ми је али ја нисам дизала главу и нисам одговарала. Кад су ми пресушиле сузе, кад више нисам могла плакати, ја сам се упутила низ улицу. Нисам знала куда ћу, али сам пошла. Дошла сам на велики камени мост који води преко Вардара и ту сам застала. Наслонила сам се на ограду и гледала сам дуго доле у воду. Носила сам се мишљу да скочим доле и већ сам се била прекрстила и чекала само да се мало разиђе свет, који је гомилама ишао мостом. У једанпут дође ми воља да се опет вратим у болницу, зашто не знам. Не морам улазити у његову собу, стајаћу пред вратима. Кад сам већ кренула, паде ми на памет да будем болничарка у тој болници. Не морам радити у његовој соби, радићу у другој, не морам га ни видети, ни он мене, али ћу бити ту где је и он, бићемо под истим кровом. Та ми се мисао поче све више допадати и сад сам већ журила да што пре стигнем. Ушла сам опет на иста врата и попела се истим степеницама. Један старији господин — не знам шта је био — кад ме спази у ходнику, запита ме шта ћу. Одговорила сам да бих желела бити болничарка. Он се избрецну и рече да није потребно. Отишла сам опет али ми се то сад увртило у главу да будем болничарка. Шта би могла друго, два дана нисам јела а срамота ме је било да просим. Отишла сам и у ону велику болницу, у парку. Нису ме ни тамо примили. Чула сам за једну болницу доле, на Вардару, отишла сам и тамо. Молила сам и преклињала и најзад су ме примили. То је била заразна болница и ја нисам у њој пробавила ни пуну недељу дана па сам се разболела. Разболела сам се од тифуса и шест недеља сам тешко боловала. Два пута сам умирала па ипак сам ево остала. Кад сам се придигла, кад сам пошла ногом, прво ми је било да идем у горњу болницу, више града, да се распитам о њему. Месец и по дана сам лежала и нисам ништа знала шта је с њиме, је ли још ту, у Скопљу. Журила сам улицама али ми је овом приликом нешто чудновато изгледала варош. Ужурбали се људи, улице закрчила кола натоварена стварима а дућани затворени. Ја нисам ништа знала за време моје болести шта се дешавало напољу, те зато ми је све то било чудно. Па и пред болницом било је тако исто. Износе рањенике и ствари као да се селе. Запитала сам и рекоше да су рањеници из ове болнице однети јуче у Приштину. И он је однет у Приштину. Одмах сам се решила да и ја идем у Приштину и сишла сам на станицу али није било воза, јутрос рано је отишао. Преседела сам целу ноћ на станици, на оној киши, и сутра дан тек ушла сам у воз. Девојче опет заћута, па се затим окрете мени и додаде: — Ви сте ми помогли! — Јесте, сећам се! — одговорих и изађе ми пред очи слика оног бедног девојчета са црном бошчом, под оним оголелим дрветом, на скопљанском железничком перону. — У Приштини сам служила у једне госпође, опет избеглице — настави она — колико за кору хлеба, само да се исхраним. Распитивала сам о њему и сазнала сам. Био је у оној болници одмах иза начелства. После, поче свет из Приштине да бега, однеше и рањенике у Призрен, па ето, и ја идем за њим. — Али кад вас презире, кад вас је отерао? — То јесте, али ја ћу ићи за њим. Ићи ћу овако непрестано. Ко зна... може му затребати моја нега, може ми... Дубоко уздану и ућута и ја је нисам више хтео питањима да узнемиравам. {{ЈВ-аутор| Бранислав Нушић|1938}} == Извор == * [https://distantreading.github.io/ELTeC/srp/SRP19201.html Деветсто петнаеста: Трагедија једног народа] [[Категорија:Бранислав Нушић]] [[Категорија:Деветсто петнаеста]] r24cv1ddy4ar1dbcwyrh6e6cbvnkfw3 0 61682 147471 146737 2026-10-06T18:00:19Z Galicijac 19151 Наслов уврстио у редослед поглавља. 147471 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Деветсто петнаеста]] | | [[Деветсто петнаеста/Роман једног девојчета|Роман једног девојчета]] | [[Деветсто петнаеста/Госпа у црнини|Госпа у црнини]] | [[Деветсто петнаеста/Београд|Београд]] }} Већ је био пао први сумрак, када смо далеко испред нас, у једној дубокој долини, опазили ватре те нам рекоше да је то Суха Река где вечерас морамо заноћити. Небо, које се цео дан мучило и грчило, с вечера се проли те у два маха промаче кроз сутон ситна али оштра и студена киша. И ако разговор и жагор тако с вечери малаксава, нису нас ипак напуштали разнолики гласови који су се свакога дана путовања провлачили кроз гомилу, нит знаш како нити од куда. Човек не може да протумачи себи како ти гласови постају; како се и зашто рађају, који су то подземни путеви којима они пролазе и који су то начини којима они освајају читаву једну поворку неорганизовану, неповезану; поворку, која сем заједнице невоље, не представља никакву другу заједницу и која се простире неколико сати дужине или још боље, која је непрекидна од места одакле смо јутрос кренули до места где ћемо ноћас заноћити. Ти гласови чак иду разним путевима и укрштају се; једни долазе отуд, далеко из позадине и напредују кроз редове бегунаца правцем којим и они крећу, све док не допру до првих редова; други полазе отуд где су први редови већ стигли, иду у сусрет бегунцима и простиру се све до задњих редова, оних који су вечерас тек кренули отуда одакле смо ми јутрос. Тамо, у позадини, стигао је редове бегунаца какав рањеник са Косовскога бојишта, казао је какво је стање оставио кад је напустио борбу и та је вест пошла из задњих редова, пошла можда још јутрос и стигла међу нас на замаку дана, не увек онаква каква је првобитна била већ увеличана а где кад и ублажена. У Суху Реку је јутрос стигао не знам који пуковник из не знам које команде. Он хитно путује аутомобилом за Призрен и застао је само толико, колико да испружи ноге и да дане душом и, том приликом, он је казао да је Румунија објавила рат а Французи заузели Зелениково и Катлановску Бању и да Бугари због тога нагло одступају са Качаничкога фронта. — Јесте, јесте — тврди један предамном, кога у мраку не могу довољно да видим — Јутрос, кад сам кренуо из Штимње, ја сам срео неке железничаре, добили су наредбу да се врате у Феризовић. — Шта ће у Феризовић? — Значи, да Бугари одиста одступају па је железничка линија можда ослобођена те их враћају да је приме. Можда је до сад већ и Скопље ослобођено. — Дај, Боже милостиви! — кликну његов саговорник, скиде капу, погледа у небо и прекрсти се. — Море какав Феризовић; то је нека пометња ако је ко вратио те железничаре. Ево рањеник стигао отуда, видео својим очима да је Феризовић пао. А и у Липљану наши су већ бацили у ваздух железничку станицу и напустили га. — Ух! учини онај што се мало пре обрати небу и Богу. Значи да се тачно на месту, где сам овога тренутка био, укрстиле две вести у своме путовању у супротним правцима; укрстиле су се, сукобиле и потрле. Али њима тај сукоб ништа неће сметати да опет даље пођу; свака својим правцем, сем ако не утону у мраку и у ноћи која све наглије обавија гомилу. Кад мрак обгрли гомилу, која се ваља друмом, тада она губи од оне своје тужне живописности. Губе се детаљи, губе се разноликости, ишчезавају ти пред очима они престрављени погледи, они изрази бола и патње и све се сједињава у једну црну, живу масу, која се креће друмом као црн облак. И мање је разговора тада; да ли што човек мање види око себе те мање налази и разлога да поведе разговор или што се човек у мраку лакше одваја од спољнег, те више повлачи у себе и мисли о себи и својима? Ја сам се још био и преморио дужином пута и тежином утисака, који су данас били и многобројни и разнолики, те мрак који је све више освајао био ми је добро дошао. Желео сам да ништа око себе не видим и да више ништа не чујем. Напустио сам страну друма, којом смо ми пешаци обично ишли и, да би се што више одвојио, утурио сам се измеђ двоја кола. То је био једини начин да се колико толико осамим. Предамном су биле једне кочије добро покривене и затворене са свих страна арњевима а замном једна воловска кола претоварена стварима, поврх којих је полегао волујар и, под кишом која га је квасила, спавао тврдим сном. Из кола, која су ишла предамном, допирао је ипак жив разговор жена. Нисам обраћао пажњу на тај разговор јер сам знао да се односи на оно о чему смо сви на овоме путу једино разговарали; тиче са нашега јада и наше невоље а тога су ми биле препуне уши, пресите очи и претоварена душа. Па ипак, кад женски гласови из кола цикнуше јаче у разговору и нехотице ми допреше њихове речи до уха. — Али верујте, да није био рањен ја не бих ни речи рекла — говори један пискав и прозебли глас. — Ал немојте тако, госпа Јело, — одговара јасан, пун женски глас — и други су рањени и по два пута и по три пута. — То је све једно, може се погинути и од једне ране као и од две и три. — Па добро, где је ваш муж рањен? — Он је био контузован а то је много горе него да је био рањен. — Ју, госпа Јело, шта говорите. Мој Мића је имао три ране од једанпут; једну овде у грудима, једну у куку и једну у врату; пропљувао је крв, на ногу не може ни сад да стане чврсто и ви кажете то је све једно и још кажете, лакше је бити рањен него контузован. — Па добро, нека није лакше, нека је све једно. Али, питам ја вас: може ли да буде контузован неко који није храбар? Ето, то питам ја? — Па то јесте... — Е, а „Карађорђева Звезда“ се даје за храброст ја мислим. — Па јесте! — Па кад се даје за храброст, онда зашто, молим вас, њему да даду медаљу за храброст а не „Карађорђеву Звезду“? А нек Бог да само здравља, неће то мој Никола оставити тако. Ако и не буде Србије, новина ће бити па ћемо се разрачунати! Обузе ме тешко осећање одвратности и узбуђен измакох опет у страну, у гомилу коју сам хтео избећи. Лакше је ипак слушати она горка јадања о невољи но ове ругобне разговоре себичних жена чија је лична сујета јача и од несреће читавог једног народа. Не знам ко је био у колима и волем што не знам. Што ће ми њихова имена која нити би их могла оправдати нити ублажити ругобу појаве. Паде ми само, у томе тренутку, на памет да ми је да у овој гомили сретнем оног трећепозивца што нам је ноћас у Штимњу донео пуну торбу Карађорђевих Звезда са липљанске станице; да ми је да га нађем, да му узмем једну килу тога ордења да је сручим у кола, у крило ненасите и одвратне сујете. Ноћ је већ увелико овладала када смо се спустили у дубоку долину у којој лежи Суха Река. Очајно смо погледали око себе на оно неколико кућа које чине село а нас се десетине хиљада спуштамо друмом да ту потражимо преноћиште. И све те куће већ поседнуте, поседнути и сви путеви и сва дворишта и све баште и све њиве. Пао уморан народ као облак скакаваца на земљу, посео сваку стопу, сваки педаљ, па се земља црни и букћу ватре на све стране. Сат и два стајали смо на друму под кишом, не знајући у ономе мраку ни где ћемо. Стајало је тако хиљадама душа и сва запрега, све што је наишло а што се све више и више згушњавало онима који наилазе. Напред се ни корака није могло јер је доле у селу загушило, те почесмо да се миримо с тим да свак остане на месту где је и ту на друму да заноћи. Они, који су имали кола, решише некако лакше то питање; распрегоше кола ту на сред друма, онако у реду како су стигли или одјармише волове, почистише колико се могло блато под колима, посуше мало сламе или сена и завукоше се колико да склоне главу да не кисну. Букнуше очас ватре крај кола и измеђ кола, те се упали друм далеко за нама, хеј тамо чак до висина Дуље-Хана, те друм доби облик пламене змије која се репом ослонила на планину а главу спустила у долину. Шта смо могли до, као оно у Липљану, да кренемо од ватре до ватре, спуштајући се ка селу и тешко се провлачећи измеђ кола која су закрчила друм и људи који су полегали у сред блата по друму и по странама. Крај ватара је владала мртва тишина, клонуло и са самоодрицањем свако се предао судбини без роптања. Што смо дуже газили у невоље то самоодрицање било је све општија појава и јасно се опажало на људима како се предају без заваравања и како се све више мире са најгором могућношћу исто тако лако као и са најсретнијим излазом из ове невоље. Крај једне од тих многобројних ватара, полегао војник ужетом везаних руку на леђима а крај њега друг му са пушком и још неколико оружаних војника. Они разговарају са њим, говоре му тихо, благо, као што се са самртником говори а он их гледа укочена, безизразна погледа и гризе стиснуте усне, крваво их загриза а не одговара никоме ни речи. Његово је лице земљане боје а очи му извирују дубоко испод чела. Он лежи сломљен и прати облачак дима из туђе цигарете, иде погледом за њим и кад се овај у тамнини развеје и његов се поглед изгуби и неодређено лута. Застао сам крај ове ватре, дуго сам стајао. — А и да те нису ухватили, куда би бего? — говори благо један од оних што несретнику везаних руку додаје у уста своју цигарету. — Нема данас на целоме свету ни једнога месташца где би се могао склонити. Видиш да је ова несрећа све обухватила, као пламен кад ухвати целу шуму па хајде, нађи ти сад дрво на које би се могао попети и склонити од пожара. Везани војник и даље ћути, гризе усне, прелази погледом по свима око ватре, па га опет управља безизразно негде у даљину. — Да се вратиш — прихвата други — на шта да се вратиш? Да је тамо добро, вратили би се сви ми а не би оволико патили. Зар би оволики народ бего да је добро тамо одакле се бега. Зло је тамо, веруј ми. И да си се вратио кући својој, мислиш оставили би те они крај деце да их гледаш и да их храниш. Не би боме, него би ти опет дали пушку и повели ко зна где, у туђе земље и у туђу војску. Не би могао ни здрав хлеба, ни болан лека потражити међу туђинима. Гинуо би тамо не знаш за кога; бацили би те у раку а не би знао чија те земља покрива. Овде је друго, наше је; ако је и тешко, наше је! Везани војник опет ћути, те ни погледом више не прати разговоре. Он их чак и не чује. Он зна да ће ноћас, кад све ове што му сад говоре буде савладао уморан сан, или можда у рану зору док још све спи, њега повести одавде, извести га негде далеко ван друма и сасути му шест пушака у груди. Он то зна, њему је то саопштено и све ово што му говоре другови, не тиче се њега јер он више не постоји. Његово око колута, његов поглед не обухвата предмете, не преноси их у душу но се задржавају само на зеници и ту одмах и ишчезавају. Душа му већ нема везе са телом, она је ван њега; мисао и тело су се растали. Тело је заробљено, везано, предало се судбини, закону, сили; мисао је слободна, њу ужад нису могла везати и она се издвојила и отишла тамо, тамо преко Копаоника, где се крај топле ватре прибрала дечица око колена мајчина а она их теши и прича им приче, лепе и заносне, не би ли их њима успавала, како их у сну не би морио страх од крваве буре која је и кроз њихово село провалила и коју су дечица својим очима гледала. Он је тамо, међ њима: он прихвата мезимче у снажне руке; узноси га високо више главе и спушта га на груди; па онда меће на колена девојче које га обасипа гомилом питања и које га слатким, детињим гласићем, моли да их више не оставља саме, да остане крај њих, да се више не одвајају. Тамо је он, тамо, међ својом дечицом, тамо он проводи своју последњу ноћ. Одмакао сам дубоко тронут од ове ватре, избегавајући да се сретнем са погледом несретниковим, и пошао сам даље лутати тражећи где би се ма мало заклонио са породицом, да проведем ову ноћ. На послетку, неко испред мене рече да је доле, у селу, једна капија отворена, да је двориште пуно кола, стоке и народа али да се ипак може наћи крајичак под кровом који је истурен далеко у поље, те се ту може заклонити од кише и наложити ватра. Пошли смо тамо и нашли прибежишта. Наредник један, београђанин иначе, навукао је однекуд силна дрва, разбуктао ватру и сам је посео, спремајући крај ње вечеру себи. Примио нас је те смо се и огрејали и окусили мало топла јела и обезбедили од кише под широким турским кровом. Била је већ касна ноћ кад у исто двориште уђе она госпа у црнини, коју сам срео данас, горе на друму, када је тужна, материнским погледом пратила оних четрдесет хиљада које су пролазиле мимо нас путујући у смрт. Још од првог сусрета, на скопљанској станици, у мени се почело будити неко побожно поштовање према овој појави и у колико сам је више сретао успут, у толико је више тај осећај растао у мени. Увек ми се чинило да ова госпа не бега као ми остали, да не одступа, већ као да нас прати, како би успут сабрала све наше болове у своју душу и како би сабрала све наше сузе на своје очи. Када се сада, у ноћи, појавила у дворишту, обвијена црнином, изгледала ми је у оној тами, кроз коју је промицала, као неко више биће, као она госпа која се у средњевековним романима диже ноћу из зидина стародревних и напуштених замака и обилази развалине прошлости. Ја и нехотице устадох на ноге када госпа прође мимо наше ватре и понудих јој своје место. Она ми одговори само једним благодарним погледом и седе мирно крај ватре да пробдије са нама ноћ. Није проговорила ни речи и ја сам са неким страхопоштовањем избегавао да је узнемирим. Киша је и даље ромињала и ноћна тишина већ почела да се простире над умореним народом. Чује се само ркање спавача под једним колима, преживање стоке, јечање некога озго са доксата куће, коме под влажним оделом севају жглавкови и кости те не може да лежи. Из далека, с друма, једноставан ромор гомиле као жубор реке и по где кој узвик, дозивање загубљених који траже своју гомилу а који се кроз густ ваздух чује као из подрумских дубина. Пламен са наше ватре пробија се и игра кроз милијарде кишних иглица, које су наквасиле пепео око ватре и догорела дрва. Из једне гламње, која букти, пишти вода; далеко негде из ноћи арлуче пас. Све већ око наше ватре задремало и оборило главе. Један се наслонио на зид од куће, други спустио главу на груди, трећи је наслонио другу на колено. Наредник се пружио по земљи и подметнуо под главу једну цепаницу; други један војник наместио камен као узглавље. Већ сви спавају, само је она будна. Будан сам и ја и са зебњом ослушкујем; поноћ је већ давно превалила те ме страх чућу сад већ оних шест пушака које значе крај живота онога несретника, чија ми се слика не може никако да избрише из душе. Да избегнем глас тих пушака, радије сам пристао да узнемирим госпу која се беше сва предала себи и својим мислима. — Ви сами путујете? — запитах је бојажљиво, обазриво. — Сама! — одговори она тихо и уздану тешко. Нисам умео даље да наставим; изгледало ми је да сам у самом почетку поставио врло несретно питање које је код ње можда изазвало бол и тргох се не настављајући разговор. Побуђена ваљда питањем и болом, који јој је оно изазвало, њој наиђоше и сузе на очи, те извади из недара црно оивичену мараму и убриса очи. Ћутала је дуго а затим одједном сама настави: — Не путујем сама, путујем са боловима својим а то је највернији пратилац на путу. — Нисам мислио да вам их вређам, хтео сам... — О, вређајте их, не избегавајте то. Ја волем, ја желим да се они не успавају у мени, да су увек будни; ја их дражим чак, не би ли ме што више мучили! — додаде она живо и као мало узбуђена. — Ох, госпо, сви их имамо, сви их носимо! — Знам! — одговори она са саучешћем — Знам! Ућутасмо затим, па она опет диже главу и прекиде тишину: — Хоћете ли да чујете, да вам исповедим све своје болове. Ја тако проводим ноћи на овоме путу, казујем их коме или их казујем сама себи. Тако се са њима ја забављам као што сам се некада са својом дечицом забављала. И драги су ми, осећам да су моји; да ми их нико не може отети. — Радо ћу слушати, госпо, ако вас то не умара, ако вас то још више не мучи. — И мучи ме и умара ме али, то ми чини добро, то ме држи. И госпа у црнини поче мирно, тихо, прибрано да казује много, много, много... Казивала је тихо, гдекад шапатом а гдекад узбуђено; гдекад јој је изумирала реч у грлу а гдекад задрхтао глас и затреперио као струна. Казивала је смишљено, приповедачки, литерарно. Упоређења су јој често била тако нађена да би их у свакој другој прилици забележио и сачувао. Па ипак, све то казивање ја нећу успети да изложим њеним речима, јер те су речи често пута биле испрекидане уздахом или сузом, често раздробљене и искидане. Морам их својим речима а у њено име поновити по непоузданоме сећању, старајући се, колико могу, да не озледим целину њенога казивања које је код мене оставило тако дубок утисак. {{ЈВ-аутор| Бранислав Нушић|1938}} == Извор == * [https://distantreading.github.io/ELTeC/srp/SRP19201.html Деветсто петнаеста: Трагедија једног народа] [[Категорија:Бранислав Нушић]] [[Категорија:Деветсто петнаеста]] t8lzfb5l2r25f9fzgp48ih8ngao5omt 0 61683 147472 146738 2026-10-06T18:00:44Z Galicijac 19151 Наслов уврстио у редослед поглавља. 147472 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Деветсто петнаеста]] | | [[Деветсто петнаеста/Госпа у црнини|Госпа у црнини]] | [[Деветсто петнаеста/Београд|Београд]] | [[Деветсто петнаеста/Пуста кућа|Пуста кућа]] }} Ватра се притајала, ноћ наметала мир узбуђеној природи и узнемиреним душама; све уморно спава и кроз ту тишину, као тихи жубор потока, теку речи Госпе у црнини, испрекидане где кад уздахом, где кад почивком за време које је прибирала сећања. — Био је леп дан, недеља. Последњи леп дан, јер је већ у понедељак почело да се мути и затим је цела недеља била влажна и кишна. Пропустила сам јуче, у суботу, да одем на гробље па пођох данас, да запалим свећу за мртве и за живе. И ако је био леп дан, Београд ми није правио ведар утисак кад сам изашла на улицу. Лица, која сам сретала, изгледала су ми забринута, улице прилично пусте. У цркви једва пет шест душа и свако се предао искрено, одано молитви. Изгледало ми је као да и свештеници певају песме нарочитим, тронутим гласом којим се певају песме растанка. Да ли ми је одиста тада тако изгледало или ми то сад изгледа, кад се свега тога сетим, ја не знам? Излазећи из цркве, срела сам једнога старога знанца мога покојнога мужа. Запитала сам га: има ли чега? Он ме чудновато погледа и не одговори ми, већ он мене запита: — Што се ви, госпођо, не склоните где год из Београда? Имате мало дете на рукама а с дететом је тешко кад већ дође до чега. Свакога тренутка може отпочети напад. Ја не верујем да ће освојити Београд али је извесно да га неће штедити. Што не би отишли ма где у околину, у Младеновац на пример? — Имам рођаке у Аранђеловцу. — Е па ето, отидите тамо. Лако ћете се вратити! Кад сам се растала од њега, размишљала сам о томе. Истина, тешко би ми било оставити кућу ал опет, боље је склонити дете. Дете је мало, тек прешло две године, тек стало на ноге, па би тешко било с њим кад би настала већа невоља. Мислила сам да се посаветујем још с ким, да се спремим, па од недеље једног дана да пођем. Пред подне прешла сам једној познаници, госпођи која седи у истој кући из авлије, да чујем шта она мисли, јер и она има ситну децу. Она је била безбрижна. — Може да буде мало бомбардовања и ништа више. Склонићу се с децом у подрум, као и прошле године, па ето ти! Волем то него да се крпам и мучим по рђавом времену. — А ако пређу? — Неће! — одговори она поуздано. — Баш сам јуче разговарала са мојим девером (њен девер је виши официр) па ми каже да Немци мисле на прелазак на Морави, а овде ће код Београда само маневрисати. Вратила сам се мало умирена и ако све то што ми је рекла није било Бог зна шта. Али је мој мир за мало трајао. Тек што је прешло подне, дотрча к мени та иста госпођа. — Чујете ли? — рече. — Шта? — Пуцају! Изађемо заједно у двориште а већ на свима квартирима отворени прозори и жене и деца на њима ослухују. Пуцањ се топова наизменично чуо отуда, од Остружнице. Цело после подне пробавили смо тако напољу, слушајући и шапћући забринуто међу собом. Они који су били на горњем спрату, на прозорима, узвикивали су сваки час: „Ено, шрапнел!“ и пратили су пуцњаву објашњењима. Ми смо само слушали немиле звуке. Ту ноћ сам провела врло немирно. Нисам могла дуго да заспим; стегла сам дете на груди, молила сам се Богу и решавала се час овако, час онако. Тако скоро целу ноћ, све до зоре. Сутра дан је свануо мутан понедељак. Изашла сам одмах у двориште да се распитам има ли чега. Нико ништа није знао, рекоше ми само да преко ноћи није било пуцњаве. На улици је био редован живот али се ипак говорило само о јучерањем пуцању. Једни су тврдили да је гађана Чукарица и да су наши одговарали са Бановог брда, а други опет да су Немци тукли остружничке положаје где имају намеру да пређу. Док смо тако, сабрани у гомилице, разговарали о догађају и распитивали се, чу се опет један метак. Мало затим још један. Целога тога дана, у понедељак, чули су се тако с времена на време, топовски пуцњи. Појавио се и један непријатељски аероплан а затим још један, па још један. Прелетали су изнад нас и њихов језиви шум продирао нам је дубоко у душу. Решила сам се да што пре напустим Београд. Не бих хтела сама, да ми је да нађем још кога. Чула сам за једну познату ми породицу да одлази у неко село. Отићи ћу сутра до њих. Ма да је било више разлога за бригу но ноћас, ту сам ноћ измеђ понедеоника и уторника провела ипак мирније но прошлу. Да ли што сам већ имала одлуку или је то био умор који ме је савладао? И уторак је свануо мутан и облачан. Тешко ми је нешто било на души, да л’ што је дан био тако суморан или што су прилике биле такве? До подне све је било мирно али, око једнога сата по подне, појавио се један аероплан над Београдом и почео је да шестари. Наши топови узеше да га гађају али се јавља и други тамо над Чукарицом и Циганлијом. На оба аероплана наши топови пуцају нештедимице. Грмљавина топова поче с обе стране; наши су тукли аероплане и бежанијску косу а њихови Баново брдо, Ново гробље и Калемегдан. Пролазници неки рекоше да је онај први аероплан тукао Бањицу митраљезом. Деца нека која протрчаше улицом, рекоше да су Немци код Калемегдана покушали и прелаз. Веле како је велика магла пала на Дунав наши нису ни опазили, до на два три метра од обале, шалупу са Немцима која се из магле као из какве заседе на један пут појавила. Свет се већ преплашио и почео да збира у брижне гомилице. Многи не дочекаше ноћ него пођоше из Београда. Ја не знам шта сам чекала, зашто нисам пошла већ тога дана. Ишла сам, распитивала сам се и рекоше ми да могу у воз ући у Топчидеру или Раковици или... нико у ствари није знао тачно. Донде треба имати кола. Сутра ћу рано поћи да тражим кола. Те ноћи мало је ко спавао у Београду и, ако га је сан савладао, пробудили су га топовски пуцњи који су се с времена на време чули. У јутру нам рекоше да су то пуцали Руси, чије су батерије биле на граду и Французи, који су били у београдским виноградима. А то јутро, то је било у среду 23. септембра, свануо је страшан и крвав дан. Тог дана се преломила судбина Београда и свих нас који од тога дана лутамо као бескућници и нигде, широм Србије, не можемо да нађемо ни мира ни утехе... Госпа у црнини ућута. Величина и множина сећања која навалише на њу при помену тога дана, узбудише је и изведоше из тока причања, који је дотле мирно и лако текао, као да је цело казивање читала из какве записнице у коју је свакодневно записивала своје утиске и догађаје. Она се дуго загледа у један пањ у ватри који је, потпуно прегорео, сачувао цео свој облик из пепела. У унутрашњости прегорела пања још је тињала неугашена румен; онако као што у обамрломе телу, које је смрт већ загрлила, још тиња самртникова душа. Седина, која је покрила догорели пањ, све се јаче истиче својом белином осветљеном светлошћу ведрога пламена који су давале младице бачене на ватру, младице које су се дуго опирале снази пламена и пискале а под свежом им кором врио млади сок, као млада крв оних што борећи се падају и гину прскајући, руменом крвљу наша поља и горе. Да ли је Госпа у црнини, посматрајући замишљену слику, која се пред њом развијала, размишљала о каквој сличности њеној са животом или су њене мисли лебделе далеко тамо међу догађаје о којима је казивала и које је вероватно прибирала и сређивала, да би их била кадра наставити? Нисам је узнемиравао већ — обгрливши рукама од ватре усијана колена — стрпељиво сам очекивао да настави своја казивања. Ноћ већ дубока и тишина, мукла тишина, која ти се причиња као онај мир који настаје кад самртника ухвати сан. Далеко негде чује се само бат секире, то неко сече дрва да подложи дотрајалу ватру. Небо мутно и све светиљке на њему погашене. Она настави: — Тога дана, у среду, био је дан као и јуче суморан; сваки час је требала да кане киша и где кад је и пала по која кап али све до пред вече мучило се небо да тек о ноћи пролије кишу. Требала сам да намирим дете па да пођем за кола. Кажу, тешко их је наћи, ал’ тражићу ипак. Сама сам с дететом на крилу па ће ме можда и примити когод у кола. Али нисам стигла ни да пођем од куће. Већ од осам сати у јутру отпочела је грмљавина, необична, нечувена до сад. Чудан неки шум пролетао је ваздухом, као да се нешто гломазно, огромно ваља и гази, рушећи све собом и као да нешто страховито букти. И то све јаче, све јаче... Сви смо напустили собе и двориште и изашли на улицу, прибили се једно уз друго и ослухујемо. Шум све јачи, буктање све ближе, као да нешто кркља и стење, као да се нешто ломи. У једанпут, из доњих улица, зачуше се измешани људски гласови и сви обратисмо пажњу на ту страну. Мало затим и навали свет да куља отуд. Забрађене жене натоварене бошчама и дечица за њима, која се већ уморила носећи свако по какав мали свежањ или какву стварчицу. Стари људи, забринута и преплашена лица, једва се ослањајући на своје већ малаксале ноге, па онда деца, деца, деца и жене, сиротиња и богаташи, сви подједнако брижна и преплашена лица, сви подједнако одевени или боље једва одевени. Види се да се разбегло из гнезда изненађено неочекиваном силом, као оно кад пожар на мах обухвати кућу па се становници њени спасавају дочепавши узгред ма коју, ма какву, често и најнезначајнију ствар. То је збег са Дорћола који се очајно спасава. Припитујемо их али њима није до одговора. Сваки занет својом невољом и бригом жури у горње више делове вароши, верујући да ће се тамо моћи склонити. Ипак по неко, онако успут, без везе и неодређено, добаци по какав одговор и жури даље. — Туку Дорћол и град! — Прелазе! Једној се жени, мало више наше капије, одвеза бошча и просуше ствари. Приђосмо да јој помогнемо и том приликом чусмо и нешто више. — Туку се — вели — већ по улицама. Испод кафане „Шарана“ и код стругаре. Видела сам очима својим наше жандарме како гину. Испод моје куће, на педесет метара, видела сам мртвог нашег жандарма. Ми се збунили и не знамо шта да почнемо. Поче гласно саветовање, преко улице. — Шта је могло да их пређе, педесет, ше’сет, ништа више. И јуче су прелазили па изгинули! — говори с оне стране улице један бакалин, који је ту скоро изишао из болнице, пошто је прележао рану, те добио поштеду па се сад занима по мало у дућану док му не истекне поштеда. — Ови са Дорћола мора да се склоне али ми палилулци не морамо. До нас неће стићи — одобрава му испред својих врата један фијакериста, чије су коње реквирирали а он због старости поштеђен. — А може ли граната овамо? — пита једна жена за чију се сукњу обесило четворо деце. — Не може! — одговара бакалин са својих врата — Може да туче Ново гробље па тамо до палилулске основне школе и до Позоришта, али ми смо овде мало заклоњени. У том се над нашим главама чу зврјање у ваздуху. Сви дигосмо главе и видесмо аероплан. — Наш! — узвикнуше неки. — Није наш! — одговори бакалин — Њихов је! Деца запазише негде далеко још један, па онда још један. — Склањајте се, бацаће бомбе! — узвикну неко и свет се пови те се за час очисти улица и све се сручи у подруме и под кровове. А кад се изгуби онај злослути звук у ваздуху, који се као сврдло забада у душу, све опет потеже на улицу. Бегунци са Дорћола и даље куљају и не обзирући се на опасности од аероплана. Наиђе и један чичица, рука му сва огрезла у крви. Превио је прљавом марамом кроз коју је пробила крв. — Где је најближа болница? — пита. — Варошка — одговори му једна жена — али морао би да се враћаш а ко зна да и тамо већ не туку топови. Него овуда, преко Грантовца, па у војну болницу. — Бојим се далеко је! — одговори чичица узбуђено и престрављено — Бојим се да ми не зазебе. — А хоће и да се угади, ето, везао си прљавом марамом. — Можете ли да ми дате једно чисто парче крпе? — замоли чичица кроз сузе. Уведосмо га у авлију и сви се позабависмо њиме. Једне донеше врућу воду да му оперу рану, друге платно а нађе се однекуд и чиста памука. Чичица је сео на сред авлије, на једну столичицу која је ту остала како су се деца играла. Он нам је испрекидано казивао по где што али мало, колико је он видео. А ми смо хтели више, хтели смо да знамо све шта се дешава тамо. — Бију се, бију се по улицама — говорио је чичица док му ми перемо рану — Ја сам стајао пред кућом кад ме удари тане. Стојим па гледам и мислим се да л’ да оставим кућу... мислим се, па ето ти!... Где мене баш да нађе!... А није само мене, има их много, много рањених а... има и мртвих. — Грађана? — упита неко, управо сви питамо и сви га укрштамо питањима на која чичица не стиже ни да одговори. — Грађани, дабоме... жене, деца, људи, леже по улицама и по кућама. — Је ли их много прешло? — Не знам... мора бити много јер су отерали наше из шанчева. Ја кад сам измако до Позоришта, они су већ били у Душановој улици. — Немци? — Па они... не знам колико их је, али је Дунав преплављен чамцима а и из тих чамаца бљује пушка не да ти ока отворити. — Па има ли наше војске? — Има, жандармерија и пограничне трупе и вардарци. Добро се туку, али не помаже. Чичици је рана већ била лепо опрана и добро обавијена памуком и чистим платном те топло заблагодари и крете даље. Грмљавина топова поче нешто јаче и ближе да се чује. — Туку Палилулу! — узвикну неко и свет се ускомеша. Једна комшика, са двоје деце, изађе из своје капије, натоварена бошчама, и крете за бегунцима са Дорћола. — Право има — одобравају једни — што да чека последњи час. — Море, преплашила се! — одговарају други. — Па нек се и преплаши; има жена децу а сама је, нема ко да јој помогне кад загусти. У том стиже у авлију, сав задуван и зајапурена лица, дечко, гимназиста, чија мајка од јутрос већ, још од ране зоре, крши руке бринући се где је. Дечко је још синоћ казао мајци да он неће да бега, он хоће с браћом да погине, бранећи Београд, али је мајка мислила то су само голе речи неискуснога детета од шеснаест година када је младост, још нетакнута грубошћу стварности, тако лепа, бујна и свежа. И када је мајка, милујући му бујну косицу, пуних очију суза рекла: — А ко ће мајку да брани? Младост, неоскрнављена животом а опијена славом оружја, одговори јој без милости: — Зар си ти једина мајка? Кад би сваки Србин мајку бранио, ко би Србију? Али је то био обичан разговор, често понављан у свакој кући где понос недозрела мушкарчића казује прву мушку реч. На то смо ми мајке навикнуте, али се увек заваравамо да су то само детиње, непромишљене речи. Тако је и ова сиротица синоћ још легла мирно а јутрос осванула очајна. Док смо ми све остале ослухивале топовске метке или дизале главе да видимо злокобне тице које су прелетале Београд, дотле је несретна мајка извиривала из капије и освртала се лево и десно, излазила до угла улице и погледала на све стране, неће ли угледати сина који се јутрос рано, неопажен, извукао из куће и којега нема ево све до подне и ако се кроз београдске улице ваља смрт и обара коса њена. У само подне, кад зајапурена лица и задуван улете дечко у авлију, матери свану сунце и заборави на бригу и своју и ону општу коју је с нама делила, те опроштена злослутих мисли које су је до сад мучиле, загрли сина и обли га сузама. А он кликну: — Био сам тамо! — Где? — врисну мајка. — Тамо где се бију, све сам видео, све... и испрси се дете светла лица, осећајући да се умило славом и на младоме му се, ведром челу, исписа тога тренутка понос. Сви се искуписмо око њега а он, мушкарац, поче нам казивати: — Био сам баш код „Славије“ кад стиже с Бањице десети кадровски пук и поче да се расипа у ланац. — Ланац? — цикну мајка престрављена том војничком речју која за нас жене и мајке значи исто што и смрт. — Јест, ланац! — потврди гимназиста осећајући сву своју надмоћност при изговору ове речи. — Зар си смео, дете моје? — опет ће брижна мајка. — А зашто? Нико се није плашио. Свет код „Славије“ гледа са прозора и са тротоара. Војници их опомињу да се склоне а свет стоји убезекнут и гледа. Па онда настави, још задихан од трчања: — Два млада поручика са два вода и два митраљеза, почеше наступање ка Теразијама. И ја сам пошао за њима. Код кафане „Албаније“ један вод упути се ка „Рускоме цару“ а други ка „Коларцу“. Ту узеше бомбе у руке и онда онај први вод кроз позоришну улицу а онај од „Рускога цара“ поред Управе фондова, па кроз доситијеву улицу. Само чујеш „ура!“ и водови се сручише доле на ниже и поче да прашти бомба. Немци потисли већ оне трупе које су се бориле на Дорћолу и у Душановој улици, заузели су већ улицу Страхињића бана, полегали у ланац па сипају ватру. Ја сам остао код позоришта и сишао сам полако, крај зидова, заклањајући се иза кућа, доле до велосипедског плаца. Жестока се борба отворила, грокће куршум и пљаште бомбе и тек чујеш „ура!“ Видим Немци узмичу, наши освајају Страхинића бана улицу и ја сиђем за две три куће доле. Уђем у једну удубљену капију па само промаљам главу и гледам шта се дешава. Борба се већ води у Душановој улици, па и одатле Немце отераше наши и сручише их доле, на Јалију. Али ту наше дочека паљба плотуна са чамаца. Пролазе рањеници па их питам а они веле: „Не може им се ништа. Отерасмо их колико смо могли али нас сатиру они са чамаца!“ Тражио сам од једног рањеника пушку али није хтео да ми да! На ове речи цикну мајка и благослови у души рањеника који јој не посла дете у смрт. Затим нам је дечко причао и многе друге појединости. — Много рањених и мртвих — вели — на путу, на вратима, на кућнем прагу. Болничари, наши и француски, већ не могу више, дигли руке, јер су почели и они да гину. Не могу од куршума да се приближе рањенику. Свет бега на све стране и пада од куршума. Жене вриште, деца плачу... Њихове батерије не туку Дорћол, ваљда због својих, али туку Чукарицу и савиначки крај. Младић би и даље продужио причу, коју је у главном исцрпео, али сви обратише пажњу на велики број аероплана који се почео њихати изнад наших глава. То је било читаво јато које је прекрилило небо од Вишњице до Жаркова. Нико није знао да је већ превалило подне, нико није ни помишљао на време, јер у то доба ватра поче да узима све већи мах. Сад смо већ знали да туку и Топчидерско брдо и Баново Брдо, Топчидер, Савинац, Ново гробље, све, све, све... Сад већ крену бежанија и из свију осталих крајева вароши и поче свет да се тиска и гуши. Било је ваљда око два сата по подне, ватра све јача и све страшнија, изгледало нам је као да дршће земља под нама. Не говорећи, не споразумевајући се, немо, пођоше и из наше куће да се крећу бегунци. И, у један мах, нас обухвати све страх. Цело до подне провели смо на улици и на дворишту и нико у оној узбуђености није помишљао на себе а сад, чим први крете па за њим и други, а нас обухвати страх и хитно, узбуђено, потегосмо што нам је најдраже, закључасмо врата на својим становима и упутисмо се за гомилом. Ја сам носила свој најдражи терет, свога синчића... Госпу у црнини обли читав поток суза и прекиде причање. Изгледало је као да више неће ни наставити. Ја је не узнемирих питањем зашто се тако горко заплака при спомену свога детета, јер сам још мало час уочио кад је поменула дете, да га не носи собом. Оставио сам је њеној тузи, пун, горкога искуства да је у тузи најбоље оставити ожалошћенога самоме себи и своме болу. Сви други осећаји дају се донекле и делити, туга је осећај који се не да ни с ким делити. Саучешће у тузи је често пута увредљива фраза, кад се каже зато што је то ред, кад се каже из учтивости. Учтивост је у најчешће случајева неискреност обучена у лепу форму а неискреност је порок у моментима туге... Оставио сам је самој себи, нека у њој превре бол и одиста, кад после извеснога времена обриса влажне очи, она дубоко уздану, диже главу и сама настави: — Нисам знала на коју ћу страну, ишла сам за гомилом. Једни рекоше да бегамо ка Топчидеру, тамо ћемо моћи да се укрцамо у воз и потегосмо сви тамо. — Какав воз, какав Топчидер! — узвикну неко други. — Тамо је прави пакао. Тамо граната сипа као киша, прашти дрво и земља, камен пуца а шљунак се расипа. Под воз да легнеш па ћеш пре остати жив но у Топчидер да одеш. Пошао сам ја био, па ево вратио сам се. И ми се сви вратисмо. Кренусмо за осталим светом ка Бањици. Кад смо прошли „Славију“ те се испели код Опсерваторије, пред нама је доле, крагујевачким друмом, загустио свет. Гмиже пешак као мрав а кола загустила те се просто закрчио друм. А све нови и нови бегунци придолазе из уличица око Карађорђевог споменика, потоком који води измеђ луднице и Вајфертове пиваре и са разних других страна, преко њива, кроз потоке, кроз винограде. Бегало се очајно, бегало се као за време поплаве кад река пробије бране па њени вали немилостиво плаве. Када би’ се осврнули за собом, чули би’ само лом, прасак и тресак. Наше батерије бију са Торлака више нас, гађајући аероплане а њихове туку на све стране. Доле негде са Дорћола уздизао се грдан дим. Доцније, кад је пало вече, видело се да је то пожар и то велики пожар. Тек смо сишли низ друм а почеше да нас надлећу и аероплани. Неко рече да дају и знаке и одиста, мало за тим а њихове батерије почеше да туку у наше гомиле. Настаде врисак и цика и заљуља се она маса и прште на све стране, као кад камен бациш у воду. Граната за гранатом поче да сипа у редове несретних бегунаца. Коњи почеше да се пењу у пропац, кола да се преврћу, ствари се расуше по друму, светина суну у јендеке и грађани београдски већ облише крвљу друм и зачу се јаук и запомагање рањених људи и жена, врисак мајака и писак деце. Гранате су падале једна за другом, увек у гомилу, увек пропраћене вриском престрављених и јауком све нових и нових жртава. Било је ужасно, слика коју не могу никада заборавити. По друму су лежали окрвављени људи, жене, деца, побијени коњи и поломљена кола. Дечица вуку рањенога оца с друма, да га не прегази светина или љубе мртву мајку и праштају се од ње за навек јер ће је оставити ту, у јарку, а они морају даље, без ње. Један коњ лежи на друму ударен гранатом а на копити му виси мртво дете. Он је у бесу, отргнут а рањен, тешком ногом згазио дете које је лежало на друму, пробио му копитом утробу, па и сам пао. Тамо опет фијакер поломљен и читава породица сатрвена; мртва мајка, мртва деца, мртав кочијаш, мртви коњи, само отац, кога је неким чудом мимоишла смрт, стоји запањен и гледа у ту гомилу меса која лежи под поломљеним колима. А мало даље, једна мајка сва у крви и детенце, које још и не ходи, грчевито се држи за материн скут и зове је и вришти јер му се не одзива. Свет пролази крај овога очајнога детета и нико се не обзире на његову трагедију, јер свако носи своју невољу; свет пролази и нико дете не прихвата и оно остаје на друму окрвављених руку од материне крви, обливено кишом која је с вечери почела да лије и засуто гранатама које на све стране праште. Свет се расуо по кукурузима, па кроз њиве, кроз винограде, кроз потоке, све нагло ка Торлаку и Бањици. Донде нису достизале гранате, тамо ће се спасти. Где ћу донде с дететом у наручју а киша му натопила хаљинице те дрхће јадниче и припија ми се страшљиво на груди разрогачених очију и забленута погледа, јер престрављено гомилом, вриском и грмљавином топова? Бојала сам се промрзнуће од влаге од које је дрхтало а дрхтала сам и сама уморена страхом, ужасом призора који сам видела и бригом за дететом. А почела је и нека магла да се спушта. Сутон који је све више освајао, магла која се спуштала и дим, који се надносио над жалосним разбојиштем београдских грађана, освајаше све више. Видех једну кућицу нешто даље од топовских шупа где би се могла склонити и ако се већ силан свет сабио у њу. Све те куће пут Торлачкога друма биле су пуне света који је ту склонио главу од граната и кише. Домаћини су вољно и невољно примали под свој кров бегунце, не знајући да ће се мало за тим и они придружити општој невољи. Једва сам добила места, пустили су ме из обзира према прокисломе детету. Добила сам и један сув војнички шињел те сам свукла с детета мокре хаљинице да их просушим крај ватре. Свет се сабио у кућу као преплашене овце у тору, једва се дише од запаре и врућине... Разговор један и исти о ономе што се тек преживело и што се још и овога тренутка преживљује. Свако казује како је за мало избегао смрт или како је видео туђу смрт, како је оставио кућу, како је изгубио своје. Невоља за невољом, трагедија за трагедијом, не зна се која тежа, не зна се која већа. Међу светином сабијеном у кућици и један војник. Упао да се за час склони од кише, па ће поћи даље. И он нам казује своју невољу. Београђанин је и има у Београду породицу а војник је у V. дринском пуку. Тај пук је био у Малој Моштаници и добио је наредбу да иде у Велику Моштаницу, да прихвати и поткрепи једанаести пук, шумадијске дивизије трећега позива, који је био на Железнику те потиснут, јер је и Жарково већ било пало. Ту се умолио команданту да оде до Београда и обиђе кућу, у којој су сами жена и четворо деце. Командант му је дозволио на часну реч да ће се вратити, те се он од Железника спустио преко Булиних винограда и ушао у варош баш у тренутку кад је сву околину његове куће засипала већ непријатељска граната и кад је очигледно било да се тај део вароши више не може одржати. Граната је за гранатом сипала а он се провлачио уз зидове и пажљиво заклањао за углове улица, док није допро до своје куће. Ушао је у двориште и видео све пусто, кућа затворена. Побегли су, помислио је и забринуо се где ће са малом дечицом. И док је он сузних очију посматрао своју кућицу, гнездо у коме су у миру он и жена отхрањивали тичиће, чу као из гроба пригушен дечји глас: „Тата, тата!“ Глас детињи и срце очинско поведе му поглед и спази на подрумском прозорчету љупку дечју главицу и светле очице пуне радости и поуздања, што су виделе татицу који ће их сад бранити, који ће им помоћи, који ће одагнати страх са некада тако ведрих детињих чела. Он полете у подрум, у једну мрачну и тесну подземну избу и тамо нађе целу своју породицу. Само, жена је лежала у несвести, наслоњене главе на песак којим је посут под, а мања дечица око ње, држећи је за сукњу и будећи је. На улазак очев деца као чавчићи наједан мах кликнуше: „Тата, тата!“ и обгрлише га чврсто, као мали дављеници. Отац овлажи дечје косице потоком суза а затим приђе жени, која се још не дизаше и пољуби је у чело, другарски, пријатељски, братски. С поља се борба све више ближила и он је по звуку пушака осетио да наши већ напуштају његову улицу а по узвицима разумео да се непријатељ већ ближи. Он не сме бити заробљен, дао је часну реч команданту да ће се вратити а шта би заробљен и могао помоћи својој жени и својој дечици. Слободан може пре. Последњи је тренутак био већ и он још једном загрли децу. Најстарије врисну очајно у име целе незаштићене породице: — Тата, спаси нас! Он не проговори ни реч, ижљуби децу, пољуби још једном жену, која се није ни будила да види свога друга и немо изађе из подрума, притварајући врата, иза којих су деца и даље врискала и очајно довикивала: „Тата, тата!“... Био је већ на улици, где је праштала граната и фијукао куршум, где је крхање и праштање заглушивало сваки други глас, па су ипак кроз ту целу хуку допирали до његових ушију очајни гласови: „Тата, тата!“... Када је војник завршио своје тужно казивање, један омален, средовечан човек заурлика као рањен и груну се у груди. — А ја? А ја? — запишта неким пригушеним, животињским гласом. Кад сви обратисмо пажњу на њега он узе наричући казивати: — Јуче ми умро син... јединац... седамнаест година... Јутрос сам требао да га сахраним... Неће нико... нема кола, нема свештеника... нико не сме на гробље, тамо сипа граната... Шта ћу, куд ћу с њим?... А наишло ово... туче граната, засипа куршум а они освајају улицу по улицу... Треба да бегам... кукавица, до бегања ми је било, до себе ми је било!... И шта сам радио... скинуо сам мртво тело у подрум, оставио га тамо а ја несретник побегао да се спасем, као да ја требам коме, као да ваљам чему?... И сад кад дођу они, провалиће подрум и избациће га као стрвину... Ко зна где ће га бацити? — Нећу му ни гроба знати!... А ја пошао да се спасавам, тешко мени! Идем, идем натраг, идем тамо!... И пре но што стиже ко од нас ма једну реч утехе да каже очајнику, он отвори врата и суну у ноћ, суну у смрт! {{ЈВ-аутор| Бранислав Нушић|1938}} == Извор == * [https://distantreading.github.io/ELTeC/srp/SRP19201.html Деветсто петнаеста: Трагедија једног народа] [[Категорија:Бранислав Нушић]] [[Категорија:Деветсто петнаеста]] maah8c4sfonfae57cwyxuu90oq1wwm1 0 61684 147473 146739 2026-10-06T18:01:11Z Galicijac 19151 Наслов уврстио у редослед поглавља. 147473 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Деветсто петнаеста]] | | [[Деветсто петнаеста/Београд|Београд]] | [[Деветсто петнаеста/Пуста кућа|Пуста кућа]] | [[Деветсто петнаеста/„Бацајте сами у огањ децу!“|„Бацајте сами у огањ децу!“]] }} Причу о војнику, из петога дринскога пука и ону другу о несретноме оцу испричала је Госпа у црнини са пуно осећаја и топлине. Да ли што је у њиховој очинској недаћи осетила саучешће у своме материнском болу или што јој је годило да своју искрвављену душу претрпава и туђим боловима? У великој тузи то није непозната појава; онај који пати, жели што више болова који га драже као заљубљенога љубомора. А туђ бол често и помаже да се сноси свој. И на мене остави дубок утисак судбина оне дечице од које се отац немилосрдно откида и која сад, без очеве заштите, преживљују већ прве дане ропства. И мене заболе несретна судбина онога оца, који се вратио своме мртвоме детету. Госпа у црнини ућутала је, те сам ја мислио завршила је своју причу о последњим данима Београда, ма да сам запазио код ње намеру да ми све о себи каже. И одиста, она након дуге паузе, коју ја нисам ни једном речју прекидао, настави сама: — С поља су допирали све ређи звуци што се вече више спуштало. С времена на време само чуле су се овде и онде гранате, а из даљине — рекоше на Дорћолу и на Граду — и даље су топови гроктали. У том је и киша престала, па се појави међу свима намера да крећемо даље. Боље је, веле, по ноћи. Детиње се хаљине биле осушиле а оно се у шињелу било загрејало те га обучем и узмем у наручје па и ја кренем. Изашла сам из куће и ушла у ноћ, најстрашнију ноћ у моме животу. Небо је било мутно и облачно, ни једне звезде на њему. Мрак густ као тесто. Кроз тај мрак промицале су сенке несретних избеглица, натоварене стварима и децом. Тамо, из Београда, допирао је још увек тутањ топова и тежак прасак а небо се у даљини зажарило, ваљда са онога пожара на Дорћолу, те се догледала мрачна слика престонице. Тек сам измакла, не умем ни сама да кажем колико, а топови опет почеше на све стране да бију, као да се уједанпут отвори ватрени казан пакла. У оној ноћи, на друму, са дететом на рукама, изгледала ми је ова грмљавина још страшнија. Као да се земља расточила, као да се небо проломило, као да су се срушила брда и планине. Почеше опет гранате да падају међу нас. Неко зајаука на друму, неко писну и зацика у јарку. И Бог се придружи непријатељу. Поче киша опет да промиче а затим да пада све јача и најзад се проли као да се небо провалило. Ја не знам да ли се варам али ми се чинило да је и небо грмело натичући се са грмљавином на земљи. И једнога тренутка ја се осетих усамљена на друму; да ли су други бегунци измакли а ја их не могла стићи, или се склонили од непогоде? И та усамљеност изгледала ми је ужасна. Ја ништа страшније не знам, ја се ничега страшнијега не сећам. Сећам се да сам такве сцене гледала намештене, на позорници, па и тада ме је, у пријатноме седишту, увек језа обузимала. А сад ја преживљујем то. Дете ми се узнемирило, преплашило се и заценило од плача. Стегла сам га јаче и тешила бришући му шаком лице мокро од кише. Киша се и са њега и са мене цедила у млазевима и ја сам већ почела да дрхћем од зиме. Гранате су још једнако грувале и ја сам одиста неколико пута осетила како је задрхтала земља подамном. Дете је и даље плакало и ничим га нисам могла да умирим. А нисам више имала ни снаге ни речи. Поред зиме, поче и страх да ме мори, јер још никога нисам срела коме би се придружила; никога замном, никога предамном. Да л’ се разбегао свет, да л’ се скрио, или да нисам ја у оној тмини залутала ван друма? И кад би се бар могла склонити где, јер се више није могло издржати? Нити сам имала снаге да носим себе и терет, нити сам имала храбрости да идем даље у пусти мрак, ма да сам била већ ван домашаја граната које су тамо доле, замном, још исписивале небо светлосним линијама. Једва сам догледала кроз таму једну кућу и похитала сам, уверена да ће ме примити. Ко не би примио једну мајку с дететом, која по овако пакленој ноћи бега испред Бога и испред непријатеља? Журила сам се, журила сам, шибана кишом и ношена страхом и што сам била ближе кућици све ми се даље чинила. Најзад сам стигла... Госпа у црнини одану, као да је овога тренутка преживела све што казује и доспела до куће у којој ће се заклонити од кише и спасти страха. Мало затим она настави: — Обузе ме још већи страх кад спазих да је то пуста и порушена кућа, без врата и без прозора, ма да је на њој остало нешто мало крова који би ме могао заштитити. У причама наших старих, тако сам ја на пустоме месту замишљала усамљену кућу где су се ноћу збирале вештице и недузи. Тада, у топлој соби, седећи на крилу материном, која би ми то причала, страх ми је дизао косу у вис а детиња уобразиља замишљала је оваку исту ноћ, буру, пљусак и грмљавину. Доцније, кад су ми до руку долазиле мрачне књиге, које тако годе младој, сањалачкој души, ја сам овако замишљала место где ће се о поноћи разбојници састати и опет оваку ноћ, буру, пљусак, грмљавину. У другом случају ни дању не бих смела ући у напуштену и усамљену кућу на друму а сад сам у њој гледала драго прибежиште које нуди спасење моме детету. Ушла сам у густ мрак и претрнух на уласку кад чух унутра људске гласове. Учини ми се као да ступам у скровиште нечастивих, у змајеву пећину, у вештичину кућицу. Из кућице је допирао женски јаук који ми је продирао кроз душу, кроз срце и кроз кости. Изгледало ми је као да чујем глас несретнице коју разапињу на крст или јој вештице кидају месо усијаним кљештама. А то и беше одиста жена којој се откидала душа као да су је кљештама чупали. У кућицу се збило још неколико њих, који су стигли овамо пре мене, и једва се у мраку назирали као сенке. Жена једна међу њима, ваљала се по поду, и пискала грувајући се песницама у груди и чупајући косе. — Проклета ми душа и овога и онога света! — нариче кукавица а они око ње је теше без уверења, без топлине, те им утеха студена ко позна јесен. — Умири се, можда ће доћи, можда ћеш га наћи! Таква утеха само дражи и несретна мајка настави своју запевку. Запитала сам оне око себе шта јој је. — Изгубила дете несретница — одговори ми један од оних, дрхћући и сам од влаге којом му је ваљда натопљено одело. — Једно носила а друго водила па... пала граната испред ње, дете се ваљда преплашило, откинуло се од ње а преплашила се и она те стукнула у јарак а после, нигде детета... — Ко зна сироче — нариче несретна мајка — Ко зна где је, лута можда само по друмовима, по њивама или га прегазили или граната?... цикну кукавица као рањена. Нисам је хтела узнемиравати у болу а и да сам хтела, нисам имала речи, не би их умела наћи. — Је ли га тражила? — обратих се ономе који ми је казао њену злу судбину. — Тражила, до сад је лутала друмом и пољима, на све стране па... нема. Кажемо јој баш, нек се склони овде, под овај кров, док не зазори, нек онда пође опет да га тражи. — А дотле? — писну несретница. — Е дотле, шта можеш — настави онај обраћајући јој се — стегни срце па трпи, кад ти је таква судбина! — Идем опет да га потражим! — рече жена и диже се, узе у наручје оно друго дете и пође. Ја хтедох да је уставим, али ме задржа онај малочашњи мој саговорник. — Нека је — вели, кад она изађе у мрак — сваки час тако излази, иде по пољима, дозива дете па се опет врати. Нека, лакше јој је кад тако чини! — Прођи овамо, снахо, ту кисне! — рећи ће ми други глас из мрака. И одиста, ја тек сад приметих да је на месту где сам стајала киснуло кроз кров. Раскопчах се, не би ли нашла који доњи део хаљина сув да избришем дете, коме је косица и лице било мокро од кише, али све, све на мени било је подједнако влажно; киша је била продрла до самога тела. Узех руком да избришем детиње лице и чело а оно опет писну и расплака се. — Никад није толико плакало! — правдам се ја пред новом својом околином. — Никад није толико ни патило! — одговори ми једна жена из таме, коју дотле нисам ни запазила. — Само ако није назебло? — додаће један. — Тога се и бојим — узданух ја и опипах опет чело детиње које је још увек било влажно од кише. Један од присутних узе кресати жигицу да би упалио цигару, али овлажена жигица није хтела никако да упали и он је псујући настаљао посао. Најзад, у једном тренутку сену жигица али се опет угаси док је он донео до висине цигарете. — А што ти је тако крвава рука, снахо? — упита ме она жена, која је ваљда при тој моменталној светлости опазила то. — Мени? — пренух ја и посече ме по души осећање слутње. — Мало пре, кад сину, спазих, па реко да ниси рањена? — Ја... нисам... не осећам да сам рањена! — али ми у тај час паде на памет детињи врисак и плач, паде ми на памет да сам му том руком мало час брисала чело и очице и претрнух. — Дете, да није дете? — вриснух очајно и почех му љубити косицу, очи, образе. Оно се расплака. — Како ћу да видим, како могу да видим...? — Чекај, ако упали... — рече онај који је још увек без успеха кресао жигице. Ја сам међутим узбуђено и усплахирено завлачила детету руку у груди, пипала му ножице, чело и нигде нисам могла опипати ни трага од ране. Ипак сам осетила да му тело гори као у грозници. Најзад, упали се једна жигица и кад је принесмо видесмо да је лице детиње све окрвављено, ваљда како сам га брисала те размазивала крв. А млада, румена крв, цурила је и даље под уветом где је била прилично велика и дубока раница. Вриснула сам, као да сам тог тренутка ја била рањена; почела сам да дрпам са себе хаљине, не би ли нашла ма једно суво парче којим би му превила раницу и најзад, здрах са груди део своје кошуље те парче крпе, превијене неколико пута, наслоних детету на раницу не би ли стала крв. Ја не знам кад је рањено, ја се ни сад не сећам кад је то могло бити. Била сам два три пут у близини гранате која се распрсла али нисам осетила ни једно парче да нас се дотакло. Превијала сам се од болова, као малочас она мајка што оде у ноћ да тражи изгубљено дете; тешили су ме они око мене, исто онако и истим речима, као мало час ону несретну мајку. Притисла сам дете на груди као да ми га је од нечега требало отети; засипала сам му уста пољупцима као да му је требало удахнути нове снаге. А оно је плакало и дрхтало је целим телом а чело му и ручице гореле су као жеравице. — Изгубила сам га, изгубила сам га! — вриштала сам ја. — Не, снахо, не бој се; то је само грозница од ране, проћи ће то! — тешили су ме они исти и истим оним гласом као мало час ону несретну мајку. Тамна ноћ је испуњавала пусту кућу. Ох, како је то била дуга ноћ! Изгледала ми је читава вечност! Целога свога живота нисам преживела толико догађаја колико од првога сутона па до сада. Изгледало ми је све што сам преживела као огромна, пространа прошлост, које сам требала да се досећам, да је прибирам у памети. И нико не зна које је доба ноћи, нити ико зна колики нас још догађаји очекују до прве зоре? Ох, како сам жудно погледала на ту зору; гушила ме је ноћ, нисам могла да дишем...! Ватра код детета нија попуштала, грозница му је обухватила цело тело и тресло се као шибљика. Она жена крај мене нађе у својој бошчи једно парче суве крпице и даде ми. Је ли било чисто или није, ко ће то у мраку видети; тек ваљало је заменити ону прву крпу на рани која се сва натопила млаком, детињом крвљу. Око мене се водио разговор шапатом, ја га нисам слушала, јер кад нисам могла оком ја сам ухом бдила над дететом. Слушала сам му дах и бројала му ударе срца. Зашто су људи око мене шаптали, не знам. Нити нас је овде где смо, непријатељ тражио; нити је тако близу да би нас могао чути. Могли смо викати из свега гласа и не би нас нико чуо. Да ли се шапутало из обзира према моме болу, као што се уопште око тешкога болесника шапће или је ту потребу изазвало само ово пусто место, тако тајанствено и тако усамљено? Мало затим и чу се ход друмом. — Неко иде? — рећи ће један у мраку. — Омалила киша па ваљда кренула бежанија, да их зора не ухвати на домашају граната — рећи ће други. Један од ових изађе на врата и чусмо га да разговара с неким. — Сврати, војниче, овде има мало крова! — виче наш с врата. — Нека, жури ми се а и престала је киша! — одвикује војник из ноћи. — Одакле идеш? — Отуд, из Београда. — Шта је тамо, Бога ти? — Пређоше! — Не могосте их отерати? — Пређоше! — одговори војник и настави даље у мрак. — Их! — учини овај с врата. Па се мало затим присети и узвикну за војником, који је већ био одмакао: — Знаш ли, Бога ти, војниче, које је доба ноћи? — Прође давно поноћ! — одазва се војник из даљине. Онај се врати с врата у нашу гомилу да нам понови вест, коју смо и сами чули. — Е баш мишљах овај пут неће ући! — рећи ће пошто нам је саопштио свој разговор са војником. — А што да не уђе, сила је па му се може; а тешко нама што ту силу плаћамо кожом! — одговори му један мрзовољан глас. — Рекох — онај ће први — прошли пут знаш, били смо сами, сами испустисмо Београд па га сами и повратисмо, а сад... Руси на Калемегдану, Французи на Топчидерском брду, па онда енглески адмирали, па француски аероплани... — И Немци са оне стране Дунава и Саве — додаје онај мрзовољни. — Па јес... Немци! — учини овај као убеђено, па ће мало за тим — Питам ја нешто господина директора (по даљем разговору видела сам да је то био момак у неком новчаном заводу београдском): Како то? — Које? — пита онај мрзовољни. — Па то, за Немце и за Русе и Енглезе и Французе. Он те ствари зна, говори француски и прима неке стране листове са сликама и, кад се скупе пријатељи код њега у канцеларији, увек говоре само о политици и убрљали су црвеном писаљком целу карту што виси на зиду. Па, питам ја њега, како то, а он каже: Немци, Томо, имају једну политику а наши, Французи, Енглези и Руси другу. Немци кад освоје једну варош они упознаду њену вредност а Французи, Енглези и Руси кад изгубе једну варош, они упознаду њену вредност. — Готово! — Тако ће и Београд, видићеш! — наставља Тома — Изгубиће га, па ће тек онда да напрегну све силе да га поврате. Неће Београд остати ни недељу дана у непријатељским рукама. Док ми измакнемо до Младеновца, толико... Друмом се опет чу неки разговор и пљаскање ногу по блату, као да читава гомилица пешачи. Радознали послужитељ новчанога завода изађе опет на врата и позабави се дуже напољу. Нисмо чули разговор који је водио, јер није остао на вратима него сишао на друм. Тек кад се врати саопшти нам га. — Истина — вели — прешли су. Ево проведоше три Немца заробљеника. — А шта је тамо, шта кажу? — Не кажу ништа, слежу раменима! — Па јеси питао? — Питао, веле, прешли, шта има друго да кажу. — Па онда... и ми треба да крећемо, а? — Оно... ето је и киша престала. Шта знамо хоће ли их наши моћи уздржати да не крену још ноћас даље. Да пођемо бога ми! — А на коју страну? — запитаће она жена. — Па овако, на Ресник. Тамо ћемо можда наћи воз. — Је л’ далеко Ресник? — Стићи ћемо до зоре. Ја нисам ни речи говорила. Кренули су, кренула сам и ја са њима. Морала је одавно превалити поноћ, морала је већ бити близу зора али је још увек владала дубока тама и студ. Покрила сам боно дете чим год сам стигла и притисла га чврсто на груди, не би ли га што више загрејала. Ишли смо дуго, ишли смо тешко по густоме блату и носећи терете на рукама а бол на души. Ја сам успут сваки час завлачила под мараму руку и пипала чело и ручице детиње. Чело му је било топло, врло топло, горело је а ручице као жеравице, али је престала она силна језа и дрхтање. Зашто је престала; да л’ му је боље? Дете је било мирно, по где кад чула сам га да јекне и тргне се као да га је што штрецнуло. Ишли смо даље. Ноћ је већ почела да се разређује, киша је сасвим била престала али је јутарња студен почела да осваја. Како смо сви били прокисли, језа узе да нам прожима тело и дрхтавица да нас осваја. Дете, које је дотле било доста мирно, поче понова да се тресе од језе. Једва сам чекала да сване и тада сам тек могла лепо сагледати раницу под уветом. Била је истина натопљена крвљу али изгледало ми је да је кост разбивена. То би била већ тешка рана за немоћно дете а ја овако у пољу, на јесењем мразу, нити имам чим да му оперем рану, нити да је превијем. Како ће је јадниче преболети? Што је више зора освајала то је и студен, она рана јесенска студен, бивала све јача. Дете доби силну ватру и поче грчевито да се трза. Чело му је горело, ручице су му гореле а усијаним очима гледало ме је право у очи. Ох, несретна мајко, да ли је то био поглед праштања или молба за помоћ? Када сам још са сувих, усијаних усана, чула вапијућу реч: „Мама!“ ја сам посрнула те ме добри људи прихватише. И нисам могла даље. — Пођите ви, добри људи — рекох им — ја не могу а ето и детету је рђаво. — Немој, госпо, где ћеш сама? — рече ми један од њих. — Дан је већ, не плашим се више, могу остати и сама. Одморићу се а и дете да погледам! Наставили су пут а ја сам села крај друма да погледам дете али, шта сам му могла помоћи? Сузама сам му полила лице те мила крв а пољупцима је брисала. Седела сам дуго тако на друму, док не наиђоше нове гомиле бегунаца, испред којих смо ми ноћас измакли. Окупише се око мене и посаветоваше ме да не седим, јер ће детету бити горе. Рекоше ми да журим у Ресник па отуд у Младеновац, да се тамо јавим начелнику станице те да ме упути лекару. Мисао о лекару даде ми нове наде и нове снаге. Пођох са новом гомилом корачајући испред свих. Журило ми се, хтела би што пре да стигнем. У Реснику смо на станици дуго, врло дуго чекали. Један је воз већ био отишао пут Младеновца а на станици је био други, који је растоваривао топове и коње. Док се тај посао свршавао, све су веће и веће гомиле београдских избеглица стизале на ресничку станицу. Све покисло на ноћашњој киши, све престрављено, све пренеражено и све прича о страшној ноћи, коју смо преживели и о крвавим догађајима који су се те ноћи дешавали. Најзад, истовари се батерија и народ јурну у вагоне. Једва сам се провукла, једва добила место у једном вагону, који је био влажан и ударао на задах штале и где смо газили по балегама коња који су се тек истоварили. Било нас је толико много да се није могло дисати а уз то нас је и онај задах гушио. Помислила сам да би то могло детету шкодити, њему сад треба ваздуха, треба му зрака; помислила сам и да сиђем, па ма и пешке наставила, али се није могло ни изаћи из вагона. Била сам чак у дубини и опседнута у једном углу гомилом, која је и сама једва дисала због претрпаности. Најзад, кренуо је воз. Грозница код детета није престајала али се мање трзало, све мање, све мање. Почело је сад тешко да дише те ме то још више преплаши. Волела бих да се трза као раније, то ми је трзање ипак било доказ живота. Једнога тренутка, учини ми се чак да не дише и нагох се да чујем. Дисало је а чело му је било још увек врло топло. Завукох руку да му опипам ручице и учини ми се да нису топле као мало час. Волела бих да су топле, та ми је топлина била доказ живота. Текну ме сумња те скидох му с ногу ципелицу и чарапу. Ножица је била хладна, прстићи студени. Замолих једну жену, која је седела крај мене, да и она види, да ми и она каже. Она учини и кад опипа детиње ножице, она ми не рече ни речи, само ме погледа. Ја сам јој поглед разумела и цикнула сам тако силно да се сви у вагону ускомешаше и збунише. Мислили су да је гомила пригушила неког. Кад затим чуше шта је и како је, умукоше сви и посматраше ме погледом саучешћа. Ох, како је тај поглед тежак; како га је тешко издржати! Стигли смо у Младеновац и — ја сам изнела из вагона мртво дете. {{ЈВ-аутор| Бранислав Нушић|1938}} == Извор == * [https://distantreading.github.io/ELTeC/srp/SRP19201.html Деветсто петнаеста: Трагедија једног народа] [[Категорија:Бранислав Нушић]] [[Категорија:Деветсто петнаеста]] s4wz98gqyabl491g54e1zd14g18jijc 0 61685 147474 146740 2026-10-06T18:01:44Z Galicijac 19151 Наслов уврстио у редослед поглавља. 147474 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Деветсто петнаеста]] | | [[Деветсто петнаеста/Пуста кућа|Пуста кућа]] | [[Деветсто петнаеста/„Бацајте сами у огањ децу!“|„Бацајте сами у огањ децу!“]] | [[Деветсто петнаеста/Мајка|Мајка]] }} Да ли што сам је ја кроз сузе гледала — настави госпа у црнини после дуге, врло дуге почивке, испуњене боним сећањем — или је малена варошица Младеновац тога тренутка одиста страшну и језовиту слику престављала? Видела сам гомилу преплашену, престрављену, ужаснуту, како очајно напушта своје домове у Београду засуте ватреном кишом; провела сам ону страшну ноћ у пустој кући, преживела сам последње дане Скопља и ону очајну гомилу бегунаца; видела сам и онај слом без наде и без утехе на Косову — па ипак, када се сетим оне слике у Младеновцу, ја ништа толико ужасно не знам чиме бих је упоредила. Младеновац, који је постао збег Београда, Паланке, Ваљева и целе Колубаре, личио ми је онога тренутка на варош пометених, варош суманутих, који су се тискали улицама без циља, без разлога, не знајући куда ће, не знајући шта ће; личио ми је на логор спасених дављеника, којима из очију још није ишчезао блесави поглед страха, који још не могу да појме да су живи, јер до мало час били су помирени са смрћу; личио ми је на несретну варош, на коју се био срушио брег и претрпао је, па је хитно раскопали те оно становништво, што је изашло из гроба, не уме чисто да појми светлост дана; личио ми је на огромни мравињак, који је згазила тешка стопала силе па се мрави помели и журе унезверено на све стране, не знајући где ће, не знајући шта ће. Можда је тако мени изгледало — вели несретна мајка, јер сам све то гледала кроз сузе, носећи на рукама мртво дете и лутајући и сама, са малим мртвацем у наручју, не знајући где ћу и не знајући шта ћу. Ишла сам кроз улице и застајала на угловима, седала сам на камен да се одморим и опет се дизала и ишла. Свако се освртао за мном, свако ме је чудно погледао погледом сажалења који не теши но дражи бол. Рекоше ми да идем у болницу, да предам мртваче на сахрану. Отишла сам, али ми тамо рекоше да је то војна болница и упутише ме у општину. Рекоше ми да нађем свештеника и отишла сам у цркву, али га тамо не беше, црква је била затворена. Најзад ми рекоше да идем начелнику војне станице и ја се упутих њему. Свет ме је жалио што се толико мучим а није ни слутио колико ми је себичнога задовољства причињавало ово лутање које ми је одлагало растанак са драгим теретом. Чисто би ме овеселило кад би ми рекли: Не може овде у Младеновцу ништа бити од сахране, мораш ићи у Јагодину, Ћуприју, Параћин, Ниш! Што даље, само што даље! Када сам пошла ка начелнику станице ја сам чисто страховала да ме он не предусретне љубазно и са сажаљењем, да ми не шчепа мртваче из наручја и рече: Добро, жено, ти сад иди, ми ћемо свршити своје! Нашла сам зграду у којој је војна станица по оној гомили војника и народа који се тискао пред њом. Пробила сам се кроз ту гомилу јер се свет расклањао пред малим мртвацем и скидао је капу и шапутао је: „Бог нека га прости!“ Дојила сам га и хранила, неговала и подизала да ми животом својим пробија пут у животу а оно се ево смрћу својом одужује несретној мајци! Гомила је била на улици, у згради још већа. Тискало се и врило као у кошници; тешко је било доћи до начелникових врата а тешко остати у тој гомили. Загушљива воња од људскога зноја, покислог одела, које се пуши и испарава и мокрих обојака и опанака. Од тешког задаха човек да посрне а нека јара бије из гомиле и жагор личи на клокотање казана који кључа. Узнела сам најзад мртваче више главе и пошла сам. Гомила се размицала, пропуштала ме, а неко чак рече гласно: „Пуштајте, људи, ову несретну мајку!“ Ушла сам у канцеларију. Нисам ни речи проговорила, није ни било потребно. Начелник је видео и разумео. Понудио ми је столицу да седнем и дозвао једног обвезника који је био ту на служби, те га послао да дозове кмета. Тај један час чекања у канцеларији начелниковој извео ми је пред очи све невоље сабране уједно. Ту сам сазнала да нисам била сама ојађена мајка. Изгледало ми је у томе часу као да се ту, у Младеновцу, сабрали болови свих матера и трагедије све деце. И то је оно само што сам ја за један час видела а колико је невоља пре мене протекло и колико ће их још после мене протећи! — Ето, видите! — вели ми начелник — Не могу да стигнем ни да утешим а камо ли да помогнем! А светина куља у канцеларију, и моли, куми, богоради, жали се, тражи, захтева, те јој се не може ни наодговарати а камо ли учинити све. Невоља се ниже за невољом и јад за јадом. Врата се канцеларијска сваки час отварају и кад год се отворе, допире отуд с поља онај тежак и загушљив ваздух и брујање ко из кошнице. Мени чак она соба, у којој сам била, није ни личила на канцеларију, пре ми је личила на мучионицу, јер сам саосећала са сваким оним чију сам невољу тога часа сазнала. Можда је сам Бог хтео све то тако да буде, да би мене очвршћао у болу. Хвала му! Нисам запамтила све оне невоље које су се предамном низале, ко би их упамтио. Пред очима су ми увек само невоље мајака, тешке, дубоке невоље из којих сам сазнала да нисам ја сама ојађена мајка. Улази једна девојчица од четрнаест петнаест година, слаба и сиротињски обучена. Она носи у наручју одојче. — Шта ћеш ти, мала? — пита је начелник. — Донела сам ово дете! — одговара мала преплашено. — А зашто си га донела? — Рекли ми! — Па добро, ал’ шта хоћеш са тим дететом? — Да га предам овде! — одговара мала и обзире се на све стране преплашено. — Зар то није твоја сестрица? — пита даље начелник благо, да би охрабрио малу. — Није! — Па чије је дете? — Не знам! — Како не знаш? Не може бити да не знаш; ти си паметна, ти си одрасла, мораш знати? — Не знам! — понавља мала збуњено. — Па ко ти га је дао? — Једна жена. — Где ти га је дала? — Тамо, на станици. — Познајеш ли ту жену? — Не познајем је! — Где је та жена? — Не знам! — Па што си примила дете? — Тако... — учини мала и још се више збуни и унезвери. — ’Ајд, кажи нам, мала, све по реду како је то било и шта је било? — поче начелник врло благо. Девојче се охрабри и одреши језик. — Била сам, вели, на станици да гледам свет. Сва деца отишла, па и ја. Стајала сам код ограде, у страну, да ме не гура гомила. Дође једна жена и запита ме јесам ли одавде, из Младеновца; па онда ме замоли да јој придржим дете, само док она извади објаву. Извади из мараме и даде ми један динар. Даде ми дете, пољуби га два три пута и заплака се, па оде. „Сад ћу ја!“ вели, па се изгуби. — И не дође? — пита начелник — Или је ти ниси чекала? — Чекала сам дуго, од јутрос па све до сад, па нисам могла више. — Јеси је тражила? — Јесам. — Па нема је? — Нема! — Несретница! — учини начелник окренув се мени и нареди да се дете однесе у општину. Улази затим војник и он води дете мало, мајушно, тек проходало. На детету прокисле и згужване хаљинице а весело гледа и чврсто се држи за војников кажипрст. Војник салутира: — Господине, ово смо дете нашли у кукурузу, више Београда. Мајки шрапнел пробио главу па лежи мртва а оно крај ње, седи и игра. Па рекох, грехота је. — Грехота, дабоме! — додаје начелник и наређује опет да се дете води у општину. Улази жена и носи раскрвављено дете у наручју. Казује несретница кроз сузе како је бегала, како је бомбом из аероплана рањено дете и пита шта ће, где би га понела да се превије, јер му је ране превила крпама које је откидала са свога одела, па се боји да се не загаде. Док мајка кроз сузе говори, дете пишти и вије се у рукама материним а тај писак просеца душу као усијано гвожђе. Начелник даје жени неку цедуљицу и упућује је у болницу. Улази друга, тако исто окрвављена, само није дете рањено већ она у груди а дете, како је сисало, окрвавило усне и образе материном крвљу. Ужасна, страховита слика. И њу начелник упућује у болницу. Улази најзад једна жена, друга моја по несрећи. Она носи мртво дете под пазухом, прилази мирно начелниковом столу и полаже дете на сто. — Ево вам га! — вели — Радите с њим што хоћете. Ја сам га већ изгубила а пред вратима ме чека још троје па их морам повести. — Шта могу ја? — буни се начелник. — Штогод знате! — додаје жена. — Ишла сам од немила до недрага и нико неће да ми помогне. Ето га вама па чините шта знате! И код тих речи, не обзирући се на све позиве начелникове, оде и затвори врата за собом а мали мртвац, другарчић мога чеда које ми је лежало на крилу, остаде на столу не плачући за мајком која га је оставила. Начелник погледа у мртво дете, чије су очице биле отворене и кад се срете са његовим погледом, њему наиђоше сузе на очи и окрете главу, затим је опет диже и окрете мени: — Имам и ја деце и не знам шта је с њима. Остали су тамо, у Београду, или су пошли... не знам. Нисам смео да напуштам дужност па да им пођем у помоћ. Сами су се помогли, не знам како! Затим, не могући више да издржи поглед малог мртваца, који је лежао на његовоме столу, извади из џепа једну мараму и покри њоме лице детиње. И мене заболе тешко под срцем, те стегох грчевито на груди моје мртваче. Болела ме је горко суза оне мајке, која се морала преваром ослободити свога детета, нека би несрећа ако ће га постићи, била далеко од материнских очију; болела ме је судбина оне мртве мајке крај чијег се тела игра невинашце и оне, што јој бомба раскрвавила дете и оне што је својом крвљу задојила дете. А како ме тек не би заболела невоља мајке, чије дете лежи на столу у тренутку кад ја своје мртво држим на крилу. После једнога пунога часа чекања, дође најзад кмет. Начелник му главом показа мртво невинашце, које је лежало на столу лица покривена џепном марамом и на ово, које је лежало на моме крилу. — Шта ћемо са овом мртвом децом? — упита га начелник. — Бог нека их прости! Шта можемо, господине, друго него да их сахранимо, кад стигне свештеник. — Како кад стигне свештеник? Шта ради он те је толико заузет? — Сахрањује, господине, једнако сахрањује. Начелник ућута па се окрете мени: — Умиру војници, умиру избеглице, не умиру управо него падају. Шта можемо? — он се окрете кмету. — А има ли где да се сместе ова деца? — Има, у капели! Има тамо још деце, па ћемо их све заједно опојати. Начелник се опет окрете мени: — То је све што се може урадити, госпођо. Однесите дете у капелу. — Где је то? — На гробљу! — Немам ни сандука. — Нећете га нигде ни наћи, нема ко да прави. Ми већ од неколико дана сахрањујемо без сандука. Мени грунуше сузе а начелник узе да ме теши: — Шта ћете, госпо, видите и сами како је. Добро је кад се може бар да опоје, бар ту хришћанску дужност да извршимо. Видите како је, сами видите. Сручило се овде све, сва несрећа и невоља и нема се кад, последњи је час. Чекамо сваки час наредбу па и ми да напустимо станицу. Да могу, госпођо, ја бих вам помогао, верујте, помогао бих вам! Поверовала сам му, јер ми је говорио искрено, из душе. Дигла сам се да пођем. — Где је гробље? — Поћи ће један од мојих људи да понесе ово дете, па пођите и ви с њим. Оставите тамо у капели дете а ви крећите, саветујем вам да крећете што пре одавде. Навала ће бити још већа кад наиђе војска с положаја. А и овако, нити имате шта јести ни где лећи. Крећите одмах, то вам је мој пријатељски савет. Пошла сам са једним старцем из последње одбране, који је био на служби при канцеларији начелниковој. Он је носио под пазухом оно сироче а ја своје. Ишли смо кроз улице покривене блатом, лагано, корак по корак, он оптерећен годинама а ја болом. Ишли смо ћутећи. У једном тренутку, кад осети да ја грцам, старац диже главу и погледа ме добродушно и очински: — Немој да плачеш! — рече топлим гласом којим само старост уме говорити — Немој да жалиш, можда га је Бог баш изабрао да га спасе. Зар не видиш каква несрећа тутњи над нашим главама; ко зна какве патње стоје пред нама! Па, ако ћемо да патимо ја и ти, зашто да пати ово јадниче. Можда га је Бог изабрао да га склони у своја наручја испред ове непогоде. Топлина старчевих речи годила ми је али ме није тешила. Тешко ми је било и помислити да се тако растанем од детета и неопојаног и неожаљеног. — Како ћу, како да се растанем од њега и како да га сахраним овако неопремљена? — питам очајно старца, осећајући потребу да чујем још речи од њега, да чујем још много речи. — Ти си се већ растала — вели старац — Од живог се човек растаје а не од мртвог. Жив је твој а мртав и није твој, он је земљин. А земља има материнско срце, она га прима и грли га а и не пита како си јој га ти опремила, у златне ковчеге јал у нестругане даске. Усахнуле су ми сузе, као да их је овај добри човек топлином својих речи сасушио. У његовим речима ја нисам осећала само саучешће но и снагу која ми се повраћала. Ја не знам шта је то било у њима што ме је охрабрило? Када сад, далеко од непосредних утисака, размишљам о старчевим речима, ја не налазим да је ма чега било у њима и мислим да ће то, што је на мене тако снажно утицало, бити прва топла реч коју сам чула, у тренутку када сам се осећала тако осамљена и тако празне душе. Старац је наставио разговор, као да је осетио моју потребу да га слушам. — И ја сам имао... имао сам јединца, одрасла... — ту застаде, јер му заигра реч у грлу, па се прибра и настави. — Војник, одведоше га лањске године у војску... — Па? — запитах ја и ако сам слутила одговор. — Погинуо! — додаде старац и заћута. Дуго је ћутао. Затим опет диже главу и настави. — Где ће и да изнесе главу, видиш како се то гине. — Кад је погинуо? — Не знам! — Где је погинуо? — Не знам! — одговори старац и слеже раменима. — Како не знаш? — Рекли ми рањеници да је погинуо. То толико. — Можда је то само глас, можда није погинуо. Бивало је то! — покушах да га тешим. — Истина је, срце ми каже да је истина. Кад тако говорим о њему или кад сам сам, па мислим на њега а мени срце заигра, заигра и не може да се устави. — И те речи заиграше у старчевом грлу а трепавице му се овлажише, те он окрете главу од мене. — Како то да те не известе? — покушах ради утехе да га питам. — Ех, како! — ману старац оном слободном руком. — А ко за мене и зна да постојим? Имаш сина за војску, знају те, нађу те, имају те записана у списку; погинуо ти син, не знају те, не могу да те нађу, избрисали те из списка. У том већ стигосмо до гробља, на врху вароши. Ућутасмо, савладани можда истоветним родитељским осећањима, улазећи у овај мртви град. Гробље је тужно изгледало, пуно мањих и већих обојених и необојених дрвених крстића, међу којима по где који грубо истесани камен. На гробљу мртва тишина сем, кад ми наиђосмо, што прнуше вране, које су се прокисле одмарале на крстовима и дубоко тамо, са другога краја, што се чу удар гвожђа у шљунак и виде како се из земље одмерено износи ашов. То гробар копа нову раку. Киша раскаљала стазе и гробови се расули и утонули. Гробљанска влага мирише на труло дрво и кости. Са крстова се разлила боја и ишчезли записи. Недогореле свеће савиле се, влажни се пешкири усукали; свега крај једне крстаче гори свећица, ваљда јутрос упаљена, и по гробу нешто јестива. Прођосмо крај неколико празних рака, у којима се набрала вода од кише а избачена земља разлила се у житко блато. Нигде црквице, нигде зграде. — Ето ту — вели старац — видиш колицина их се одмара. Све нов крст, све ових дана: ту рањеник, ту болесник, ту заробљеник, ту избеглица. Виш оно тамо, они крстићи у реду, све је то војска, српска војска. Ово је већ четврта година како се ту ређају друг до друга. — Где је капела? — упитах старца. — Ето, та колиба! — одговори он и показа ми главом једну колибу од дасака, коју је општина на брзу руку подигла да би имала где склонити од кише и непогоде мртве, који чекају на сахрану. Тргла сам се и ужаснула, као да ми је тога часа понова издахнуло јединче које сам носила. Стеже ми се нешто у души и мал не цикнух од бола. Старац ил’ опази ил’ осети то па додаде: — Није црква од мермера, нема ни звона ни крстова... а и што ће; нек душа само оде у божје дворе а тело... ништа, прегорело дрво! Нису ме речи његове умириле и што сам се више ближила колиби била сам све узрујанија, гушило ме је нешто, мучило ме је: изгледало ми је као да сам пошла да учиним неправду, да учиним злочин према своме детету. Поумих једнога тренутка да се вратим, али где и шта затим да чиним? Моје предосећање нечега ужаснога, нечега злочиначки ужаснога, било је оправдано. Када сам наишла на отвор колибе, вриснула сам као рањена и тргла се окрећући главу и покривајући очи рукама. Оно што сам видела било је страшније од свега са чега се душа човечја најежи а тело хладан зној пробије. И сад ми је пред очима, увек ми је пред очима, нити ћу икада да избришем ту слику из очију и из душе. Виђам је у сну, виђам је и будна, она ме прати и гања, она ми сан прекида и буди ме и увек ми проноси грозницу кроз тело. Под кровом леже по земљи две даске, нешто мало удаљене једна од друге. По тим даскама положена мртва дечица. Деветоро леже једно крај другога које обувено, које босо, које склопљених а које отворених очију, које плаве а које црне косице, које попрсканих хаљиница крвљу а које покривена лица марамицом. Леже мртвих девет анђелака једно крај другога, ни сандука, ни покрова, ни свећице. Изгледају онако бачена на земљу, као кад бура покида са џбуна гранчице на којима су никли пупољци и распе их по земљи. Под њима влажна земља, у коју су се утисле стопале несретних мајака, које су оставиле овде своју дечицу, опростиле се са њима и сад већ измичу ваљда друмом са осталим збегом не знајући ни где ће им гроб породу бити. И како мирно леже ова дечица, ни једно не плаче за мајком која га је оставила, ни једно не пружа ручице да га мајка прихвати! Оно горе, прво у реду, слатко девојче, лепо заглађене косице, коју је мајка ваљда сузама наквасила а прстима зачешљала. Очи му упола затворене те изгледају као угашена кандиоца а уснице отшкринуте као тек распукао пупољак те му вире бели, млечни зубићи! До девојчета гологлаво сељаче са још влажним опанцима а испрскано блатом по кошуљици и стручком сувог босиљка заденутим у недра. Па онда опет један малишан, стиснутих вилица и бледих усана испуцаних од ватре. Под пазухом му јабука коју му је мајка од милоште дала ваљда при растанку. Јабука нагрижена мало и на њој се познаје траг ситних дечијих зубића. Носила је ваљда мајка у недрима да детету накваси усне кад ожедни, па му је и оставила али његова мртва ручица не може је принети устима које су се исушиле од пољупца смрти. До њега мала лешиница детета, чије је лице покривено марамом испод које вири прамен чупаве косице. Кроз мараму пробила крв и црна се мрља на њој осушила и окорела. Па опет девојчица, којој смрт није избрисала сладак детињи осмех са усана, опружила ручице ко да тражи мајчину руку да је поведе и до ње друга, замршене и богате плаве косице и висока чела, испод којега су упале две дубоке дупље. Осмех јој се на уснама окаменио, хладан, као на мрамору длетом изрезан. До њега страховита слика једнога окрвављеног детета. Чело му преливено широким црвеним венцем од крви која се из ране излила на једну и другу страну чела, слила се крај ушију и направила мале усирене локве на поду, а из носа му црна крв залила уста и обојила образе. Мали мученик је грчевито стегао ручице које су све испуцале од зиме. Па онда седмо, осмо, девето... ко би их гледао, ко би имао срца, ко снаге и очију да их све види? На грудима једнога мртвачета уденута цедуљица. Сагла сам се да је прочитам. Непоузданом, женском руком, написала је несретна мајка реч: Драгомир. Оставила је свештенику име детиње, да га помене при опелу. Мали Драгомир је још држао у руци угашену свећицу, која се разлила, те му восак покапао и искитио цветићима ручицу. Његово је лице мирно, као да лежи на материним грудима а не на влажној и раскаљаној земљи; из округлих обрашчића му одишла крв, те бледи већ се припијају за кост а уснице стегао зубићима те му упале и унаказиле лице. Чији си ти мали Драгомире; ко ти је отац и где је; ко ти је мајка и где је? Радовали су ти се, је ли, кад су те родили; звали су те Драгче, је ли, кад су те миловали, а ти си се слатко смешио и тапшао рукама и грлио си твоје срећне родитеље? И ко зна, Боже мој, како су се све звала ова друга дечица? Она тамо чупава можда Дара, Дарче, Дарица; она до ње, са крвавим венцем око чела, можда Милица, Милче, Мила; онај мушкарчић са јабуком под пазухом, можда Милан, Миланче, Миле. И сви остали, ко зна како се зову? Ох, што немам снаге да пробудим ту поспалу децу; да проговорим са њима, да им кажем топлу материнску реч, да их упознам са новим другом својим, мојим несретним дететом, које још никако нисам имала снаге да одвојим од недара, ни храбрости да га спустим на оне даске, на влажну земљу. Занетој овим мислима, посматрајући ону мртву децу, почеше да ми врцају сузе на очи као бујица и ја још снажније, још себичније притискох своје мало мртваче на груди. Старац ме остави да плачем а сам спусти на даске дете што га је носио, покри му лице оном марамом којом је било покривено, прекрсти се и диже главу. — Ја не знам да л’ то има негде у књигама записано — поче старац и не гледајући у мене, више сам себи — али кажу људи, некад у старо време, била нека аждаја која је ждерала децу. Падне тако пред село па писне а мајке свако јутро по једна, носе јој своје чедо и бацају јој у чељуст, те га прождере и умири се до сутра у јутро. Ако која мајка, кад јој дође ред, не хтедне дати дете, аждаја јој разори кућу и све живо по кући покоље. Тако се прича да је било а, веруј и јесте! Ето, погледај ову дечицу! Зар не изгледа као да је аждаја гладна и халовита пала пред Младеновац, па не пишти само јутром, већ од беле зоре па до мркла мрака? Ја нисам дизала главу, наслонила сам образ на хладно лице мога анђелчета и грлила га све чвршће. Што се више ближио час растанка, ја сам га све чвршће грлила; изгледало ми је као да хоће да ми га отму. Кад старац исприча причу а мени се она колиба учини одиста као отворена чељуст аждајина, у коју морам да бацим моје чедо јер је дошао на мене ред, и затресох се целим телом које поче нека опака грозница да пали. Старац настави сам да размишља: — А није пала само пред Младеновац, пала је на целу Србију аждаја и ждере нам децу, ждере много... потаманиће нам пород! Зло, големо зло!... Затим поћута па опет додаде: — ’Ајде, ’ајде, жено. Не помаже суза и друге су је мајке пролиле, кад су остављале овде своју децу па ето, земља сузу упила а туга остала. Тај терет мораш понети, не бива другче. Тако је ваљда Божја наредба, па мора да се сноси! Ја дигох главу и погледах га. — ’Ајде — настави он — спусти дете. Спусти га ту, крај овога. Видиш како су се дечица скупила па ће лепо да се ухвате за руке да играју коло око Божјега престола. Старац диже руку и рукавом обриса сузу која му засветли на трепавицама, окрећући главу да је сакрије од мене. Затим се прибра и окрете ми се: — Спусти, спусти и ти твоје! Метни га у ред са осталом дечицом, са његовим друговима и другарицама. Није само, неће бити само. Бог се постарао да дечица буду у друштву! Спустила сам га и — сад је једанаест мртвих анђелака лежало на даскама једно крај другога... Госпу у црнини облише сузе, загрцну од плача и прекиде казивање... {{ЈВ-аутор| Бранислав Нушић|1938}} == Извор == * [https://distantreading.github.io/ELTeC/srp/SRP19201.html Деветсто петнаеста: Трагедија једног народа] [[Категорија:Бранислав Нушић]] [[Категорија:Деветсто петнаеста]] hb2jcc0jr3zioznl2t1qwkqob191cw1 0 61686 147475 146748 2026-10-06T18:02:08Z Galicijac 19151 Наслов уврстио у редослед поглавља. 147475 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Деветсто петнаеста]] | | [[Деветсто петнаеста/„Бацајте сами у огањ децу!“|„Бацајте сами у огањ децу!“]] | [[Деветсто петнаеста/Мајка|Мајка]] | [[Деветсто петнаеста/„Онамо, ’намо!...“|„Онамо, ’намо!...“]] }} Дуго је, боно и горко јецала госпа у црнини а ја сам, потресен њеним казивањем, ћутао оборене главе, нехотећи ни погледом да је узнемирим. Дубока тама владала је око нас. На ватри су догоревала дрва те је гомила румена жара покривала земљу и простирала око себе топлоту и благу, румену светлост. Мора да смо далеко од поноћи одмакли и већ се приближили зори али је киша још увек ромињала те се у ваздуху није могло опазити да се тама већ разређује. Када је прође навала суза, госпа у црнини сама диже главу и прибрана настави: — Нисам вам још све казала. О како је дуго и како је много то што би имала казивати. Моје бегство из Београда и смрт мога детета нису једине моје невоље нити једини мој бол. Имам их пуно још у души. — Зар вам њихово понављање не позлеђује болове? — Позлеђује их, али ја имам потребу да их позлеђујем. Мене одржава то непрестано дражење, то непрестано мучење душе. Кад гдекад покушам да се одвојим од својих болова, ја малакшем и клонем. Болови су већ толико срасли самном, толико постали моја природа да се ја без њих осећам малодушна, сломљена, осећам се као створење без живаца. Болови су мој алкохол и ја се као алкохоличар тек пијана њима осећам снажна и способна, без њих малаксавам и клонем. Ох, не звате ви како је то велика душевна потреба то пијанство од болова. Веровао сам јој јер је одиста бол, када га је казивала, враћао увек њеноме мраморном лицу израз живота а њеним угашеним очима сјај. Не само то, већ када би исказивала свој бол, код ње би се јављала и нека нарочита речитост, онако од прилике као што жене при нарицању врло често напуштају обичан дневни језик и залазе у поезију. — Ја нисам само то једно дете изгубила, изгубила сам их све! — настави госпа у црнини. — Моја је кућа опустила потпуно а до пре две године та је кућа скривала један добар брак и срећне родитеље, који су неговали троје здравих и напредних мушкарчића. Муж ми је погинуо у бугарскоме рату, на Вардару. Био је храбар и честит официр. У турскоме рату био је двапут рањен, први пут одмах у почетку, пред Кумановом. Рана је била лака, преболео је брзо и стигао је да се на Битољу опет бори са својим војницима. Ту је теже рањен и лебдео је измеђ живота и смрти. Прездравио је најзад, да погине у бугарскоме рату, за време првих бораба, када су Бугари продрли на Криволаку. Када се праштао, полазећи у тај рат, мезимче, ово што сам га оставила у Младеновцу, тек се било родило. Кад га је отац узео у наручје да се опрости дете се насмејало. То је био први осмех детињи а последња радост очева. Остављајући три сина у кући, отишао је поносан и задовољан у рат из којега се није вратио. Био је то тежак удар за мене и велика брига примити троје недорасле деце на своја плећа. Тешило ме је што ми је најстарији син већ био добро измакао, ушао је био у осамнаесту годину. Други за њим имао је пуних петнаест а мезимче родило се позно, врло позно. Зато нам је ваљда и било тако драго. У јесен те године, за време примирја са Бугарском, пошла сам да потражим гроб мужевљев и повела сам собом средњег сина. Старији је био заузет школом а мезимче сам оставила код мајке. Учинила сам дужност према оцу што сам повела ма и једно дете те да синовља суза кане на очев гроб, али сам учинила грех према детету. Дете се ту заразило и кад смо се вратили у Београд паде у постељу тешко болесно. Уложила сам у негу све напоре једне мајке коју је гризла савест и морила помисао да већ на првом кораку у животу није умела сама да понесе терет бриге над децом која су њој остављена. Пробдила сам многе брижне дане и бесане ноћи над болним дететом али је болест била и сувише тешка. Био је тифус који се још од турског рата код нас зацарио и све до тад се није угасио. Лекари су искрено заложили све своје знање и умење, ја сам их допуњавала материнском преданошћу у нези, па ипак помоћи није било. Изгубила сам га, умрло ми је овде на руци на којој сам га и дочекала кад је дошао на свет. Вриснула сам од тешкога бола и веровала сам тога часа да и ја не треба више да живим. Освестило ме је одојче, које ми је било на рукама и син који је дорастао, те који ће још мало, само ако му Бог да живота и здравља, поделити самном бригу коју сам носила. И он је растао и његово ми је здравље било најтоплија утеха. Он је растао али не за мене већ за војску. С јесени 1914 године сазваше ђачку чету и он са друговима оде у Скопље где се ђачка чета вежбала. Борио се затим на Руднику и Церу и, кад је настало ово дуго затишје од аустријске пропасти у Србији до сад, долазио ми је, долазио ми је два три пута. Војничка служба и ратни напори изменили су били потпуно ово дете. Оно је постало човек; човек по снази, човек по држању и човек по озбиљности која је са његових усана избрисала детињи осмех. Он је приликом тих долазака са фронта пробављао са мном дуге сате бринући о кући, о пословима кућевним, о начину како ћемо удесити живот кад се буде рат свршио и о свему ономе што је мајци тако драго да разговара са сином. Ја сам у њему већ гледала одмену и гледала сам, ако не хранитеља а оно бранитеља куће. А то ми је тако годило и тако ми је требало. Осећала сам се сама, сувише сама, јер ми је те зиме, по смрти мога другога сина, умрла и мајка. Када је последњи пут одлазио од куће, пред крај августа, љубећи ми руку и праштајући се рекао ми је: — Сад се нећемо дуго видети. — Зашто, синко? — Изгледа да ће скоро настати борбе. И борбе су настале. Настале су пред крај Септембра падом Београда и низом невоља које ево још трају. А одмах, на почетку тих невоља, ја сам у Младеновцу преживела ону језовиту трагедију са мојим мезимчетом коме никад више нећу знати гроба. И да се заврши тај тако рећи покољ, који је Бог мојој породици и моме породу наменио, у Скопљу чух да ми је и последња моја нада, потпора моја, једини зрак који је заостао да ме греје; чух да ми је и најстарији син, у борби код Великог Поповића, погинуо... Очекивао сам да ће после ових речи, којима је госпа у црнини завршила и врхунац своје велике и тешке породичне трагедије, претрпана болом и сузама ућутати и предати се својим немим душевним патњама. Веровао сам да ће криза, која настаје у таквим тренутцима, приликом једнога бујнога излива душе, бити дуга и бескрајно бона. Али госпа диже главу и срећући се, у оној полусветлости, колику је гомила жара око себе расипала, са мојим погледом и разумевајући или боље осећајући инстиктивно шта ја у томе тренутку мислим, — настави: — Ви се чудите можда што сам вам са више бола и са више суза говорила о смрти мога мезимчета но о овој највећој несрећи мојој, о погибији најстаријега сина? Ја никаквим знаком нити потврдих нити оспорих њено питање. — Објаснићу вам! — настави она. — Ону сам смрт очима гледала, оно је било невинашце коме није намењено да гине у рату, она је смрт била слика ужаса од које и сад задрхћем кад ми изађе пред очи. А мој најстарији син погинуо је на бојноме пољу, као војник, као син оца војника, вршећи савесно дужност своју. Његова смрт је мој највећи губитак и мој највећи бол; он је завршио низ несрећа наше породице, са њиме се угасила и последња моја нада и последњи разлог за мој живот. Али, у његовој смрти има бар толико утехе — и ако је то једној мајци недовољно — да је његова смрт била једна дужност. Мој муж нас је на свој начин све у кући васпитао. Реч Отаџбина је за нас била тако чист и узвишен појам, да смо је ми са идолопоклоничком преданошћу замишљенога божанства изговарали. Отаџбина је била све, изнад свега, старија од свега. Када је мој покојни муж изговарао реч кућа, реч породица, изговарао их је са поштовањем и топлином али, кад би изговорио реч Отаџбина, њему би се узнеле груди и у гласу му је било нечег звонког и свечаног. Када је полазио у рат ми нисмо смели сматрати то за тужан растанак; када се вратио рањен ми смо се морали поносити тиме. Када је други пут дошао, са тешком раном у грудима и лебдео измеђ живота и смрти, говорио нам је често — мени и најстаријем сину. — „Не смете ме жалити ако подлегнем рани; треба жалити оне који нису испунили своју дужност према Отаџбини а не мене који сам је испунио!“ Доцније, кад је полазио у бугарски рат, он је веровао да ће га преживети али је веровао и у то, да њиме неће бити завршен низ ратовања на Балкану. И тада је рекао: „О, борићемо се још заједно, раме уз раме, ја и мој син, и пашћемо један крај другога, као они што су их опевале народне песме!“ Мој син је био срећан када је слушао ове очеве речи; у њему се још тада развијао мушки понос и осећање дужности према Отаџбини. Његов је младићски идеал већ тада био да падне на бојишту за Отаџбину. Када сам му ја доцније, у својој материнској себичности, говорила да има и других бојишта на којима се може борити за Отаџбину, да има и других дужности које Отаџбина тражи од својих синова, он ми је горко пребацивао и молио ме да не вређам успомену његовога оца. Са таквим васпитањем мој је син отишао у рат. Ја сам морала да стегнем своје материнско срце и нисам смела, исто као оно отац кад је полазио, да сматрам то за тужан растанак. И он ми је, као и отац говорио, када је долазио на виђење: — Мораш бити храбра, не смеш вређати очеву успомену. Ако се и деси да погинем, мораш стегнути срце, мораш се измирити с тим да сам испунио своју дужност! Обећала сам му, све сам му обећавала а ја сам сама знала колико је душевних патња изазивала у мени слутња да бих га могла изгубити. Ни пред ким нисам смела исказивати своју стрепњу и пред светом сам се показивала горда што је син заменио оца. Тако је он желео. Једини повереник мојих слутња и мојих болова био је гроб мога другога сина. Тамо сам често одлазила, тамо сам се почела мирити са мишљу да је боље и у рату но у гробу. Учинила сам и једну неправду, једну горку неправду према своме сину, у тренутку када се он као војник борио. Он је отишао на онај свет и не знајући да сам му је учинила. Не знам хоће ли ми је опростити? Била сам у једноме тренутку слаба; тешко је материнској љубави разумети и поднети старешинство обзира и дужности. Била сам слаба, признајем, а можда ме је завело у слабост и то, што сам видела и срела толико његових другова, синова виших официра, ослобођених фронта и упућених на разне службе. Мислила сам, зашто не бих и ја себи сачувала хранитеља. Отац му је погинуо, он је већ био годину дана у борби, дакле поднео је један део терета дужности; зашто сад не би био сачуван те да може испунити и други део дужности, оне према кући и породици? Пошла сам у Крагујевац, Врховној Команди. Тамо знају заслуге његовога оца, тамо знају да цене истинску потребу да л’ некога треба поштедети или не. Отишла сам у ону велику зграду начелства, где је била смештена Врховна Команда и ту сам се обртала цео један дан, не знајући коме да се обратим. Срела сам на улици познанике и другове мога мужа и они ме упутише, те сутра одох понова и нађох врата на која ћу закуцати. Али ме г. пуковник није могао примити тога дана јер се сликао. Доведен је из Београда један наш познати уметник — као војни обвезник — да за будући ратни музеј ради портрете свију шефова оделења Врховне Команде. Тога дана је сликар морао завршити портре г. пуковника јер сутра дан ујутру видела сам га кад је са својом кутијом за боје отишао староме конаку да слика пуковника шефа кујне Врховне Команде. Отишла сам у начелство, уверена да ћу данас бити примљена. Војник пред вратима, коме сам се јавила, рече ми да причекам док г. пуковник сврши телефонски разговор. Наслонила сам се крај врата и стрпељиво сам чекала. Врата се или нису довољно преклапала или су била од танке даске, тек отуд из собе чуо се јасно женски глас кој говори на телефону. — Да, ја сам, ја! Како си, Павле? Је ли и тамо хладно?... Је ли кишовито? Чувај се да не назебеш, чувај се молим те! Обуци оне топле чарапе што сам ти послала... да, због влаге. Дођи сутра опет на телефон. Да, сваки дан у ово доба, сваки дан; колико само да ми се јавиш, да знам како ти је! — То не говори г. пуковник? — запитах шапћући војника. — Не, његова госпођа, говори са сином. — А где им је син? — У армијском штабу, у канцеларији, али знаш како је, мајка... — Знам, војниче, мајка сам и ја, разумем ја ту бригу. У том изађе госпођа из канцеларије и ја на њеноме лицу опазих сретан осмех мајчин. Тај ме осмех толико охрабри да сам унапред већ сањала о своме успеху. Ето, и они су родитељи и они имају родитељске осећаје и, како се види, врло нежне осећаје. О, па коме би се могла пре обратити, ко би ме пре могао разумети? Са извесном лакоћом у души, очекивала сам повратак војников који је ушао у канцеларију да ме пријави. Све до тога часа ја сам се сама пред собом либила корака који сам предузела; стрепила сам од помисли да тај кога треба да молим, може бити војник; војник у оном смислу у коме је то био мој муж и може ме дочекати пребацивањем које сам заслужила и које би ме тешко пекло а савест ми оптеретило грижом да сам учинила неправду и сину и мужу. Али, од тренутка када сам осетила да у томе војнику има оца, да хладан војнички позив није у њему угасио топлину родитељских осећаја, да он, који толико дрхће над судбином својега сина, мора разумети и моју материнску бригу — од тог тренутка било ми је лакше, осећала сам се мирнија и слободнија. Када ме пропусти посилни да уђем у канцеларију, у моме погледу, на мојим уснама, на моме челу, била је исписана нада. Рекох г. пуковнику све, рекох ко ми је муж, рекох да ми је син већ годину дана на фронту, да је био у борбама, није их избегавао; рекох да сам сама и замолих га да ми учини оно што је већ учинио другима и што је учинио себи и своме детету, оно што је у његовој руци; замолих га да ми уклони дете. — Немогуће, госпо! — одговори г. пуковник строгим, војничким тоном, у коме није било ничега родитељскога, ничега нежнога. — Немогуће је цео свет ослободити. — Не кажем цео свет, господине... — Да, али ви молите за своје дете, други за своје. — Извините мајци... — Да, разумем, али кад би се мајке слушале не би ни било војске. — Он је ђак... — У толико пре. Због тих ђака ми смо у Врховној Команди просто омрзли слово Ђ у азбуци! — Не мислим да се ослободи, али при каквом штабу. — Па то је то, госпођо. А шта значи у штаб, него извући се. То није чак ни лепо, један млад човек да се завуче у штаб. — Не жели он то, не мисли он то, то ја... Осетила сам се у томе часу страховито понижена, осетила сам се сама у својим очима бедна, ниска, подла. Изашла ми је пред очи слика мога мужа, строга лица, са горким пребацивањем; сетила сам се свога сина, кога ће страшно заболети ако једнога дана сазна шта сам учинила. Дубоко сам се тога тренутка кајала што сам полазила и што сам долазила. Ја не знам како сам изашла из канцеларије, ја не знам да ли сам се опростила од г. пуковника; соба ми се окретала; нешто ме је гушило и хитала сам што пре напоље, на ваздух. Пролазећи кроз дуги ходник, мени изађе пред очи слика оне мајке која је мало час са сретним материнским осмехом изашла из исте канцеларије. Ох, како ме тешко у томе тренутку заболе горка истина која ми сину пред очима, истина да у Србији само армијске госпође и госпође из Врховне Команде имају право да буду мајке и нико више! Цео мој поступак изгледао ми је још одвратнији, стидела сам се сама себе и, кад сам већ једном била на улици дисала сам дубоко, алапљиво сам сркала онај ваздух који ми је гасио ватру у грудима. — Нека га, нека гине, као што му је и отац погино — шапутала сам сама себи — нека гине! А они, који су се извукли, кад буду правили каријеру на рачун оних што су изгинули, узећу земљу са гроба детињег, замесићу блато материнским сузама и тим ћу им блатом замазати прљава чела! Ето, такво је расположење било у мени у тренутку кад сам у Скопљу сазнала да ми је син погинуо. Ето за то сам његову смрт, мој највећи бол, примила као нешто са чиме сам била скоро измирена, нешто што ме није могло мимоићи... Ућутала је. Не знам да ли је бол или умор савладо, али је ућутала и загледала се помно у ватру која је догоревала. Тама је почела да се проређује, киша је престала ромињати. Ма да ме је умор био давно савладао, казивање госпе у црнини одржавало ми је напрегнуте живце и одупирао сам се сну. Али, кад она заћута, мени клону глава и полуотворених очију предадох се сну, ономе сну при коме човек нема више власти над својим телом, а разум му остаје будан и одржава везу са спољним појавама. Спавао сам али сам чуо и стоку како негде у дворишту прежива и наредника како, наслоњен на кућни зид рче а осећао сам и њу, госпу у црнини, како нагло и тешко дише. Зора је морала бити близу. {{ЈВ-аутор| Бранислав Нушић|1938}} == Извор == * [https://distantreading.github.io/ELTeC/srp/SRP19201.html Деветсто петнаеста: Трагедија једног народа] [[Категорија:Бранислав Нушић]] [[Категорија:Деветсто петнаеста]] hun6qgaa8pmyra78kw3kjqet5tlc1n5 0 61687 147476 146750 2026-10-06T18:02:33Z Galicijac 19151 Наслов уврстио у редослед поглавља. 147476 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Деветсто петнаеста]] | | [[Деветсто петнаеста/Мајка|Мајка]] | [[Деветсто петнаеста/„Онамо, ’намо!...“|„Онамо, ’намо!...“]] | [[Деветсто петнаеста/Слом...|Слом...]] }} Пукло је шест пушака... Тргао сам се као да сам погођен њима. То су оних шест пушака, што сам их са стрепњом очекивао да ми огласе зору а ономе несретнику, што сам га синоћ видео везана крај ватре, вечиту ноћ. Глас је тај морао од некуд из велике даљине допрети, једва продирући кроз густ и влажан ваздух. Пронела га је дубока и мртва тишина, која је још владала над Сухом Реком. Како је то тешка, како је то суморна зора, која се оглашава једном смрћу! Око мене је још све спавало. Наредник је полегао страном уза зид и пребацио шињел преко главе а неки грађанин наслонио главу на његово колено. Један се опружио по земљи, подметнуо мањерку под главу а покрио се ћебетом, које се натопило кишом. И госпа у црнини оборила је уморну главу на колена. Под колима, којих је пуно двориште, полегали спавачи те им ноге, које су испружили ван кола, влажне од ноћашње кише. А прокисла стока, која је полегала по блатњавоме дворишту, уморно клима главом и лењо прежива. Далеко је још од правога сванућа те би се могло још мало одморити али, и ако сам силом склапао очи, нисам могао задремати. Гушило ме је нешто и ако сам био под ведрим небом. Можда онај сумор, који је у влажноме ваздуху лебдео или глас оних смртоносних звона, којима је зора оглашена, а који ми се увуко у душу пре но што сам и очи отворио. Осећао сам и влага да ми прожима тело а језа га стреса, те сам се диго лагано из гомиле уморних спавача око ватре, и пошао да изађем на друм, не би ли кретањем умањио језу и не би ли се разгалио до времена кад настане буђење и покрет. Понео сам и једну празну мањерку, која је лежала крај ватре, рекох да захитим где год воде те да попрскам чело и очи, не би ли ме то освежило. Друм још мртав, по где и где ничу из таме нејасни предмети и тромо се крећу. Допире ти уху и по где кој неопредељен звук те казује да се буди ноћ. Из једнога дворишта чује се тупо ударање секире, то ваљда неко спрема да обнови ватру, коју је ноћас киша загасила; из другога дворишта чује се ситно и одмерено ударање чекића; то у рану зору поткивају негде коња или вола, који је јуче обосио а данас треба да крене на даљи пут. Ватре се тамо друмом већ не догледају више, погасила их је киша и дуга ноћ; само по где где још узноси се танак дим од пањева који догоревају. Небом тромо плове облаци оловне боје те једва се по где где измеђ њих назире плавило неба. На врхове оних планина са којих смо јуче сишли, пали сури облаци, уставили се ту и полегли као орлушине, које су пале на одмор. Шар, који се од јутрос догледа изнад врхова Црнољеве и Језерске планине, просеко је облак те се узнео поносан и свечан али ипак тужан. Сретох се на ћуприји са једним војником, који носи воду и он ми главом показа страну, где је извор. Спустих се стазом кроз њиву те избих на раскаљужене обале једнога прљавога поточића једва извлачећи ноге из масне смонице натопљене кишом. Имало је далеко ван друма поћи. Сура и влажна равница прострла се суморна, а по њој ниско полегла магла из које као кроз процепано платно, избија по где где оголело дрво, вршак каквога хумића или кров од колибе. По орању и кукурузишту, заштићене дебелим магленим покровом, пробирају храну јаребице и кад ти чују шушањ прну на један мах, избију из магле и расипају се. Обалу потока, којом одим, окитиле кржљаве и оголеле врбе те ти изгледају као тужбалице које још нису дорекле своју запевку. Код извора сам затекао две мањерке те се освртох лево и десно да видим ко их је ту оставио. То је био војник, који је далеко у пољу стајао гологлав и усамљен. Шајкача му је била под пазухом, у левој је руци држао упаљену свећицу а десном се крстио. Посматрао сам га дуго, па му приђох. Био је старији човек, испијена образа и уморна погледа. Он диже главу и погледа ме, али га моје присуство не узнемири већ мирно и немо настави крстити се. — Молиш се Богу? — узнемирих га ја. — Чиним помен! — одговори тихо као да не би рад да поремети свечаност тренутка. — Коме? — Данас је четрдесет дана како ми је брат погинуо! — Бог нека га прости! — прекрстих се и ја и скидох капу, осећајући једно дубоко и искрено саучешће. Он настави немо крстити се, пошто ми је погледом благодарио. — А умеш ли да се помолиш Богу за душу братовљеву? — Не умем! — рече и погледа ме кроз сузе које му се набрале у очима. — Дај овамо ту свећицу! — рекох му, и он ми је са пуно поверења пружи. — Како ти се звао брат? — Јован! Ја се прекрстих, обратих се погледом небу и отпочех молитву, коју ни сам нисам знао, али која ми се наметала и из душе текла. Магловита јутарња јесења свежина, која ми је до мало час притискала груди, као да ме у томе тренутку освежи и поче боно да ми дражи груди. Поглед који сам управио горе, небу, и узнео га изнад простора, који је притискивала магла, срео је тамо горе светлост која се буди. Та светлост изгледала је као отварање неба, као што у младе, чедне девојке прва светлост у очима значи отварање срца. Осећао сам неку искреност и снагу у души. У мени се тога часа пробудила нека нова, дотле непозната побожност; не она која пости и метанише, не она која клечи пред олтаром и крсти се не разумевајући ни молитве рад које се крсти; већ нека крепка, силна и снажна побожност, слична незнабоштву, које се клања сунцу и непосредно из свога божанства црпе топлоту и живот. Ту непосредност, ту блискост нечему вишем, осећао сам и ја у овоме тренутку, који је био свечанији на пустој, влажној пољани, под оловним кровом, који су чинили кишни облаци, но што би био под високим храмовним кубетима златом опточеним и драгим камењем искићеним. Много и често пута у животу говорио сам пред гомилама, у тренутцима свечаним и важним, у тренутцима задовољства и туге и, све оно узбуђење које ми је давало снаге и моћи да мисао искажем, није ми оскудевало ни овога тренутка, пред овим једним јединим слушаоцем, на овој пустој пољани. Казивао сам молитву гласно: „Оче наш, који си на небу, разгрни мутне облаке, којима си га застро, да до престола твојега допре молитва моја за покој душе роба твога Јована, који часно живот свој положи за слободу и величину Отаџбине своје и за велику, вечиту и неумитну правду, којој си Ти бранилац и заштитник, Оче наш, који си на небу! „Оче наш, који си на небу, нека се слави име твоје и нека оно значи милост онима, који су одужили дуг свој Отаџбини крвљу својом и нека значи покој душама њиховим и души роба твога Јована. Као што ће из крви њихове, којом су богато натопили наша поља и наше горе, нићи слобода једнога народа; тако нека из душа њихових праведних, сабраних око престола Твојега, никне молитва за спас дома, домовине и народа, ради којега они животе своје положише. И кроз ту молитву нека се слави име Твоје, Оче наш, који си на небу! „Оче наш, који си на небу, нека приђе царство Твоје; царство правде, царство истине и царство мира; јер то царство донеће уцвељенима, пострадалима и мученима утехе а онима, који су га животом својим и крвљу својом искупили на земљи, вечно блаженство на небесима. Тим блаженством наградићеш тада и душу роба твога Јована, када приђе царство Твоје, Оче наш, који си на небу! „Помени, Господе, и помилуј роба Твојега Јована, као што ћемо га и ми увек, у добру и у злу, помињати и сећањем одужити се честиту војнику, који је живот свој дао за Отаџбину! Слава нека је Јовану и мир и покој души његовој. Амин!“ Када сам завршио молитву и окренуо се војнику да му вратим свећицу, његове су очи биле пуне суза којима ми обли руку сагнувши се да је целива. — Баш ти хвала, господине! — рече гласом који је дрхтао у грлу. Угасио је свећицу, савио је котур, метнуо у торбу те смо ћутећи кренули ка извору. Он ми је захватио воду у мањерку, он је са својима понео, нити је хтео дозволити да то ја чиним. — Лакше ми је, лепо га ожалисмо! Баш ти хвала, господине! — додаде опет после дугога ћутања, па после извесног времена поче да ми казује о свом брату. — Био је млад, тек се замомчио. Остали смо сами, старији нам помреше, па сам му ја био и брат и отац. Па ја узех и да бринем о кући а њега дадох на школе. — Је л’ ђак био? — Јест! Учио ратарску школу. Имамо нешто имања па, рекох, кад се врати да га оженим те да то имање заједно подржимо. Причао ми је и даље о својим намерама, о надама, о будућности, говорио ми је све док нисмо избили на друм. На друму затекосмо већ кретање и ако је још рана зора. Није још цео збег кренуо али појединци већ промичу друмом и грабе Призрену. Промичу војници заостали из команда, које су јуче овуда прошле, рањеници који су се сами евакуисали; болесници у кошуљи и болничким папучама увијени у болничка ћебад, заробљеници одрпани и боси и избеглице натоварене тешким теретима. Сви они журе да измакну испред кола која ће доцније кренути и закрчити друм. А доле у селу, већ жив покрет. Све је на ногама и спрема се за полазак. Волови се поје, коњи се самаре, кола се товаре. Они, који су се ноћас у ноћи погубили, траже се међу собом; тамо на друму узносе људи на леђима кола која су ноћас у мраку загазила страном у јарак, други претоварују кола која су се скрхала, трећи поткивају коње, који су обосили. Жагор, галама, вика, препирка тамо и амо и уопште све оно што је било јуче и што је било прекјуче, кад се у рану зору буди збег и хоће да крене. И најзад се креће. Најпре појединце, по један човек или по једна кола, па онда група људи, свака засебно и група кола, двоја, троја, четвора, док се све не отисне и не загусти друм народом и стоком. Дотле је већ и дан свануо и ако тешки облаци још застиру небо и не дају зраку да потпуно пробије. Крећемо кроз призренску раван, којој се на дну уздижу два колоса, Паштрик и Коритник, градећи џиновску капију, кроз коју дере Дрим а на истоку, одмах над нама, пространа грбина Шарова и његов поносни врх, где су се српске виле понова сабрале да запевају песму тужбалицу коју су негда, после Косова, једном запевале. Пошто се равница којом идемо преломи и узнесе у једну вишу раван, на дну се ове оцртава, тамо у дубини, силуета града на једној узвишици под којом се простире варош од које се, из групе кровова који ти се чине као мрка и тамна поља, догледа тек по које минаре или јаблан. То је Призрен. Величанствен у прошлости, искићен сјајем најсветлијега доба историје једнога народа, заносним легендама које су се ткале на ткиву разапетом измеђ гусала и историје и једном родољубивом чежњом, која је у доба буђења свести о слободи, задојавала неколико покољења поносом и пожртвовањем. Скопље има другачију, велики и важан политички значај; оно је престоница вардарске Србије и средиште оних вечних, историјских балканских путева којима су се од увек ваљали велики светски догађаји никли из сусрета истока са западом. Прилеп је песма српскога народа; ту је Марко орао друмове, ту делио мегдане, ту из мешине вино пио и ту прослављао славу своју, Светога Андрију. Охрид и Пећ су вера хришћанска и вера српска; то су храмови под којима је први пут пропојала хришћанска и први пут српска молитва. Хрељин Пазар је колевка српска, зачеће живота и државе. Изнад свих тих градова и милих и драгих, Призрен има свој особени значај; има своју нарочиту драж, има свој светао и зрачан ореол. Призрен ја сан српски, он је једна чаробна легенда. Онамо, ’намо, иза оних брда, леже разорени двори нашега цара; онамо, споменици наше величине, онамо поносна прошлост једнога народа. Онамо ваља поћи, онамо управити жеље, онамо тежње. И када су једном две младе војске, двеју тек никлих државица, кренуле једна другој у сретање, мачеви су њихових војсковођа тамо ка Шару управљали своје врхове а Призрен је била реч која је у смрт звала и смрт слатком чинила. И када је европска себичност грубо разорила сан једнога младога народа и онемогућила да се две братске војске састану под зидинама Душанова града, срела су се тада на подножјима Шаровим два поклича: <center>„И ако се српски стег посред Ниша вије,</br>Јоште тужно Косово освећено није!“</center> и онај са запада, отуд са Ловћена: <center>„Онамо, ’намо, за брда она!...“</center> Оба су поклича исказивала једну и исту тежњу, тежњу да се немилостиво разорени сан настави, и да се још једном пође путем историје, путем традиције, путем правде и путем слободе. И пошло се једнога дана, и стигло се. На Прилепу се Марко пробудио, зазвонила су звона у Охриду и Пећи; појавио се Марков буздован са морскога дна под Драчем а на Призрену се Душановом залепршала српска тробојка. Ено је, ено, онамо, ’намо!... И ако је мутно небо и ако су нам исплакане очи, ми је догледамо, ми је видимо, она нам казује пут као поклоницима звезда водиља. И крећемо, идемо тамо где њу видимо, идемо ка Призрену. Изнурени глађу, изломљени тегобама пута, малаксали од мраза и зиме, бедни и скрушени, крећемо у бескрајним поворкама својој Меки и Медини, своме Јерусалиму, светим гробовима прошлости наше! Али, не идемо ми на поклонење светињама тим, већ идемо да у темеље светога града, где је сахрањена слава наша, сахранимо и последње наде наше! Онамо, ’намо, за брда она, леже разорени двори, разорени храмови, разорена прошлост српска; тамо се сад збира са свих страна и разорена држава српска. Тамо ћемо и ми прогнаници са огњишта својих и из домова својих! Хоћеш ли нам отворити царске твоје капије; хоћеш ли нас примити, поносни царски граде? Хоћеш ли нам, прогнаним бескућницима, дати заштите међ зидинама твојим, где се заклонио последњи делић слободе српске?! {{ЈВ-аутор| Бранислав Нушић|1938}} == Извор == * [https://distantreading.github.io/ELTeC/srp/SRP19201.html Деветсто петнаеста: Трагедија једног народа] [[Категорија:Бранислав Нушић]] [[Категорија:Деветсто петнаеста]] 05s6be4c6cw60c8wujkt5vi3i217vf4 0 61688 147477 146751 2026-10-06T18:03:02Z Galicijac 19151 Наслов уврстио у редослед поглавља. 147477 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Деветсто петнаеста]] | | [[Деветсто петнаеста/„Онамо, ’намо!...“|„Онамо, ’намо!...“]] | [[Деветсто петнаеста/Слом...|Слом...]] | [[Деветсто петнаеста/Историјска ноћ|Историјска ноћ]] }} Сећам се једнога великога пожара, пре неколико година. Горела је пространа и висока зграда од темеља до крова. Најпре се у доњим оделењима појавила ватра и дим је кроз разбијен прозор почео да куља. Узбуђење је очас обузело целу кућу али они на вишим спратовима, удаљени од места где се ватра појавила, веровали су још увек да за њих није настао крајњи моменат, да се пожар може још и угушити, ако помоћ брзо стигне. Пожар међутим напредује и тамо, где је до сад куљао дим, јавља се пламен који се дохвата таванице и пробија врата и прозоре. Настаје паника међу становништвом куће, збуњеност, пометеност, бегство, спасавање. Пламен букће, тутњи и крха, обара врата, прозоре и лиже зидове и дохвата се већ степеница којима и последњи, који су заостали у кући, треба још да се спасу. Врисак жена, писак деце, довикивање оних који спасавају, узвици светине, све више расту. По улици леже ствари спасене или избачене кроз прозор, полупане, исквашене водом којом се гаси и изгажене; а крај ствари неодевени, како су у последњем тренутку избегли, прозебли, престрављена погледа пред ужасом који им гута имовину, стоје непомични и неми становници куће коју ждере пламен. Пламен већ букће, прогорео је прву таваницу и пробио је у горњи спрат, разорио већ степенице које воде озго а у светини ваља се по калдрми и превија несретна мајка чије је чедо остало горе а отац одјурио у пламен да га спасе али не може доспети где је пошао. Пожар се шири, пламен халовито граби све даље, прште врата и прозори, чује се тресак балвана а црн дим куља пластовима и гуши оне које обухвата. Сад је већ пробијена и друга таваница, пламен је продро у све просторе и лиже кроз рупе где су били прозори и врата; цреп се на крову усијао и осећа се како попушта и стење кров. Пламен већ букће кроз празне просторе измеђ голих зидова где ждере још и последње остатке дрвенарије. Леп са зидова у великим комадима пада а диреци у дуваровима већ се претварају у жар. Почињу да се сурвавају зидови који деле унутарње просторе а који су изгубили под собом основе на којима су почивали; цигла са треском пада у жар и развејава око себе густе снопове варница и пламен добија све шире и шире просторе измеђ четири основна зида, који још стоје, те цела кућа изгледа као усијана пећ. Најзад јавља се пукотина и на једном од основних видова, она се шири, зид попушта, нагиње се и са страховитим треском читаво једно огромно платно пада, засипа улицу, претрпава децу и људе и настаје врисак и цика. Кров се већ нахерио, једним делом виси у ваздуху, цреп пршти и сручује се, оџаци који падају на њ’ дробе га у ситну парчад, пада већ и други зид, занео се и трећи и, још мало па један ужасан крах, један ужасан слом и све се сручује са страховитим треском. Тамо где се јуче још уздизала угледна и здрава бина, сад већ леже рушевине и жар и по њима полегао црн дим који гуши. У часу када смо улазили у Призрен мени се поновила и наметала цела ова слика пожара. Под кровом, који је покривао нашу Отаџбину, попрскали су већ зидови који га носе и пламен је помамно лизао и буктао кров све просторије, уништавајући и последње остатке наше имовине. Цреп је већ прштао на крову, догорели балвани са треском су падали, основни се зидови делом порушили и кров је већ висио у ваздуху. У једноме крају врисак оних који су у пламену изгубили свога, у другоме беда оних који су изнели само главу и крпе на себи и ужас светине и пометња и све, све, као о пожару. И најзад, онај страх којим се очекује свакога тренутка крах који је неминован и који ће под собом претрпати све што се за времена не склони. Скрхало се све, скрхала се цела Србија у оне испреплетане, тесне и прљаве улице призренске. Ваља се гомила и покрива собом сваку стопу калдрме, као оно кад о поплави дере набујала река, која носи све што је дочепала и почупала. Имаш утисак као да стење земља и угиба се. И Краљ и Скупштина и војска и народ и влада и Врховна Команда и остатци оних који су се борили и рањеници, који су напустили болнице и тумарају кроз улице и заробљеници, који не знају шта ће са собом и за које нико не зна шта ће са њима. Па онда регрути, стране мисије, жене, деца, старци, надлештва, архиве, благајне, команде без војске, товарни коњи, кола, аутомобили, батерије без муниције и силна стока. Све се то скрхало, све се измешало, све то извире из разних улица, гуши се, саплиће, гура, тумара, тиска, укршта се и једно другом преплета пут, тако да не можеш прећи с једне на другу страну улице и не можеш, ти пешак, по читав сат, провлачећи се измеђ коња, кола и воловских рогова, да начиниш ни двеста метара пута. А по странама улица, под стрејама, као оно о пожару, начичкала се престрављена светина узневерена погледа и стоји немо и посматра све ово. Стоји тако од јутра до подне и од подне до мрклога мрака. Као дављеници који су се дочепали обале, па још несвесни потпуно опасности коју су преживели те немо гледају за собом укочена, суманута погледа у реку где су се давили; тако ова светина без израза, без саучешћа, без свести готово, гледа за собом и пред собом и не уме да се прибере. Људи раскопчани, кајишеви са опанака се опустили и вуку по блату; лица се срозала, одело већ подрпано и блатњаво, прокисло и омлитавило. Жагор и жамор као у паклу, тропот по неравној калдрми као да једновремено двадесет возова стижу са разних страна. У тој гомили што промиче или оној, што стоји страном улице, срешћеш све што се, као на дну левка, сручило са разних страна Србије. Тамо енглески адмирал, који је не знам којим случајем запао у Србију, где га је дочепала бујица догађаја и заједно са нама почела носити друмовима нашим; он разговара са француским авијатичарем, који је до пре месец дана са обала савских и дунавских надлетао Срем и Банат. Даље мало од њих, жене у војничким шињелима, чланице неке американске мисије, разговарају са неким руским лекарима. Овамо опет српски министар у живоме разговору са француским артиљеријским официрима а мало даље виши официр са неким енглеским лекарима. Кроз сву ту шарену гомилу промиче по каква руска болничарка са кожухом и чизмама, по каква жена под шајкачом и у мушком оделу, француски топџија, руски минер, наш официр са фронта, необријан, без сабље, уморан и малаксао или по какав официр из Врховне Команде, чист, избријан, закопчавајући брижљиво шињел до грла како би сакрио Карађорђеву звезду од погледа оних који су дошли са фронта. Крај ових промичу жене, укаљане блатом до појаса, деца увијена у крпе, војници без пушака, без ранаца и опасача, рањеници без одела и бегунци без хлеба. — Никад ваљада оволико народа није Призрен видео у својим улицама — вели, ослоњен на један ћепенак један омален човек са наочарима на носу и тешком торбом на леђима. — Тако је ваљда било — одговара му други, испрскан блатом до грла — тако је ваљда било у Призрену, за време крунисања Душанова, па сада кад једна српска круна пада! И да ту мисао подвуче и појача, он пружи прст на једну забачену уличицу, где се догледао један болан призор. Три пара вочића које гоне војници, упињу се да извуку из стрме улице она велика дворска кола за свечаности, у стилу Луја XIV. То су она кола, у која се прежу два пара бираних коња, окићених сребрним амовима и перушкама над челом; на којима позади стоје два избријана пажа са белим перикама; пред којима и за којима јаше ескадрон гарде у зеленим блузама извезеним жутим гајтанима и доламама пребаченим преко рамена; она кола са великим стакленим прозорима, кроз које Величанство поздравља светину која му аплаудира и кликће. Та кола су ево доспела некако до Призрена, точкова умазаних блатом као и остала сељачка кола, прозора полупаних а место никловане руде, уз коју су се презали пастуви из краљеве коњушнице, утурена је једна очишћена грана, за њу су конопцима привезани јармови и ујармљена три пара волова. Кола су натоварена куферима и сандуцима са конзервама, који су се распртили по седишту на коме је некада Краљ седео. У дубини, изнад уличице којом се тегле ова кола, уздиже се брдо, које носи град призренски и овај се горе, на висини, јасно оцртава. Као да је неко хтео нарочито да овој слици намести као залеђе Душанов град, симбол моћи и снаге српске; као да је неко хтео да пред овим залеђем да што бонију слику. Нека би се једним погледом могла обухватити и прошлост и садашњост, и оно оронуло камење на граду, које прича о слави једнога народа и ова дворска кола натоварена сандуцима, која вуку вочићи а која причају о трагедији једнога народа. Да допуни ваљда слику бојом и небо се над Призреном натуштило као суморно чело по коме су исписане бриге и очајање, а на западу, тамо где се оно наслања на врхове Проклетије планине и где Паштрик узноси свој врх, гоне се читаве армије кишних облака. — Боже мој — наставља разговор онај мали господин под стрејом, гледајући у стрму уличицу — коме је то могло пасти на памет да вуче ова парадна дворска кола чак овамо? Разумем још до Ниша, али даље... — Ја мислим — одговара онај господин излепљен блатом — да ће се сад тек у Призрену видети јасно колико је излишних ствари спасено а колико је важних остављено непријатељу. — Што ћете, то је тако, тако мора бити. У најтежим моментима човек губи главу. Сећам се једне моје тетке, која је и новац и накит и акције држала код себе. Била је богата и дрхтала је над паром па је све код себе чувала. Кућу јој једнога дана захвати пожар који је врло брзо напредовао тако, да се једва она спасла. Хтела је понети све, све из куће; жао јој било сваке стварчице и, знате ли шта је од свега изнела? Један везен јастучић. Жалосно ју је било погледати на улици, пред кућом у пламену, који јој ждере сву имовину и новац и накит и акције, а она чврсто држи на грудима онај јастучић. Тако ми нешто и ово изгледа! — заврши показујући на она дворска кола која вуку вочићи. — Та да, тако нешто — одговара господин улепљен блатом — само, рекосте, то је била тетка, али они који управљају државом не смеју у овим тренутцима бити тетке. Иначе, гомилице које стоје крај ових, и не обраћају пажњу на дворска кола о којима ова двојица воде тако жив разговор. Светину више не интересује ништа, постала је апатична и нема те појаве која би код ње могла изазвати какав нарочити утисак. Видела је светина та већ и Краља на таљигама, и Врховну Команду у планини, и команданте без војске и министре без власти, видела је и угледне породице, које у Београду нису могле ни до Калемегдана без аутомобила како газе друмски глиб и богаташе како гладују и сиромахе како умиру у блату. Све су видели и срце им је изгубило осећање, душа им је пресита утисака, а живци им огрубили и отупели. Они посматрају сваку, па и најсуровију појаву, са равнодушношћу и изразом који као да казује да то тако треба да буде, да то тако мора да буде. У осталом, што се дубље газило у катастрофу, што се у томе вртлогу који нас је захватио, слазило ниже и ближе дну левка, све се више губио интерес за опште појаве и све се више истицала себичност. Нико више није распитивао о новостима са бојишта, нико о томе, хоће ли Румунија ступити у рат; нико о томе да ли је већ стигла руска или француска помоћ. Ако је ко и покушао да говори о томе, остали су га с чуђењем посматрали и измицали се даље да не слушају празне речи које им још од Крушевца и Крагујевца звоне у ушима. Брига која је светину морила било је питање о хлебу, који је врло тешко било наћи и разговори, који су се водили у светини, били су само о путу којим је ваљало поћи. На путу довде још се и могло заваравати оваквим и онаквим гласовима, али се сад већ јасно и очима видела ситуација. Поћи се мора, у то више нико није сумњао, али како и којим путем? До Призрена свако се само склањао од непријатеља али од Призрена поћи, значи потпуно се откинути од Отаџбине, потпуно напустити мисао о повратку и раскрстити са свима надама. До Призрена се ишло неком одређеном месту и одређеном циљу, са оправданом или неоправданом вером да ће се у њему наћи заштита; али одавде нико није умео рећи куда ће а још мање како ће. Ма којим се путем пошло, на сат, два и три од Призрена већ је граница Краљевине Србије; прећи је значило је отиснути се у туђину. Куда у туђину? — питао се свако забринуто, јер та туђина биле су недогледне планине, та туђина била је глад и невоља. Па онда, до Призрена било је пута, било је друмова, слазили су њима кола и аутомобили и носили су на себи читаве породице; носили су се читаве куће ствари, носили су се читави џакови брашна и товари хране. Одавде па даље, нема више добрих путева а и што их има не могу њима кола ходити до највише сат или два иза Призрена. Може се по баснословну цену купити један па и два коњића али шта они могу понети, можда по једно ћебе, мало брашна и по једно дете на самару. Шта ће се са осталим стварима које су се довукле до Призрена а шта са породицом? Како ће се пешке у планину, како ће се без хране путевима где нигде нема села, нигде крова, нигде ватре? То су била та мучна, та тешка питања којима су се сви бавили, која су све бринула и којима нико решења није умео наћи. — Ја не знам шта ћу — вајка се један инжињер — ја не знам шта ћу! Довукао сам целу кућу довде, седам кола ствари. Мислио сам презимићемо овде, у Призрену. Шта ћу сад са стварима? — Баци, брајко! — одговара му пакосно срески начелник, који је без игде ичега, са торбом на леђима, стигао у Призрен. — Да бацим? — зграњава се онај. — Да бациш, него шта. Дочепао си се некаквих државних кола, која су ти дата можда ради поправке каквог друма, па потоварио све; повукао си чак и корито и стару, разлупану бурад да ти их не узме непријатељ, да те не оштети. Е, ето ти сад, бацај сад! — Бацићу ја ствари и тако ми Бога нећу пожалити — вели очајно инжињер — али шта ћу с децом, четворо их је. Шта ћу с њима? И збиља, страховито је било гледати како су се бацале ствари које су се на колима довукле довде. Многи су и продавали али по какву цену. За два и по динара продат је пред мојим очима један француски шпорет, једна столица за љуљање за два динара; дванаест плетених столица за седам динара, једна дечја колица за четири динара. — Ја не продајем, ја горим моје ствари и грејем се — вели један благајник који је уз болницу повукао и кућу. — Јуче сам изгорео црни етажер који сам платио сто и двадесет динара; јутрос, кад сам пошао од куће, исекао сам за ватру две фотеље. Да продам не вреди, за те паре не могу да добијем толико дрва. А и нема где да се купе дрва. — А што си вуко фотеље? — пита га порезник који носи под мишком пореске књиге. — Што, питај ме, имаш право да ме питаш? — вели благајник срдећи се сам на себе. — Што да те питам ја, нек те питају они грешници који су ишли пешке за то што си ти вукао фотеље. А купаца је ипак било довољно. Мештани, нарочито мухамеданци, куповали су радо све што стигну. Куповало се најпре за новац али је вредност сребрног новца била огромна. Ако као продавац тражиш три динара, купац ти нуди десет али у папиру. Доцније је настала размена, давали су се разни кућни предмети за брашно, шећер, кафу и друго. Док су се с једне стране бацале, гореле и продавале у бесцење ствари, с друге је свет зашао у забачене уличице призренске и пошао од капије до капије, тражећи коње. Коњ, који није обећавао да ће издржати ни први дан хода под теретом, продаван је по сто педесет и сто осамдесет динара. Ако га ниси купио данас, сутра си већ тог истог коња плаћао двеста динара. Цена је коња нарочито много скочила када је Врховна Команда почела нагло да купује велики број коња. Рашчуло се било на све стране да је Врховној Команди потребно двеста коња са самарима. — Шта ће им двеста коња? — узвикује очајно један несретан родитељ који већ два дана не може да нађе коња. — Како шта ће им? Кад би ти видео колико је жена и колико рођака ушло у састав Врховне Команде, признао би да јој је и триста коња мало — одговара му један, који је и сам покушавао да уђе у састав те команде па није успео. — Па онда кујна Врховне Команде! — додаје пакосно један помоћник окружне благајне на чијем се лицу јасно види да је изгладнео а, по врату и траговима подваљка, да је љубитељ добре кујне. — Каква кујна?! — нервира се очајан родитељ. — Па кујна која и сад у Призрену има свој редован јеловник и прописан број јела. — Ама зар се растури држава а та се кујна још одржа? — Ех, држава — додаје пакосно изгладнели чиновник окружне благајне — држава је друго а кујна је друго. Кујна Врховне Команде је једна традиција, која се одржала кроз све ратове. Не можете ви тражити да се једна традиција тако лако растури, за љубав тога што је држава пропала. Но куповина коња за Врховну Команду учинила је још и други утисак на преплашену светину. Та куповина значи да Врховна Команда напушта Отаџбину и значи да је настао последњи тренутак за спасавање. И то тумачење није било нетачно, у толико пре што је већ пукао глас да је пут за Дебар немогућ јер су Бугари заузели Гостивар, те се више ни у ком случају не може помишљати на одлазак у Битољ преко Дебра и Охрида. Дотле, докле тај пут није био затворен и влада и Врховна Команда носиле су се мишљу да и сами крену преко Љум-Куле на Дебар и Битољ, који је још слободан и одакле се, у случају невоље, увек да за времена одступити ка Солуну. Тим путем већ од неколико дана одлазе читави каравани и, ма да је тегобан, стижу где су кренули. Тим путем су имали кренути и дипломатски представници страних савезничких сила, који су се такође уз владу у Призрену налазили. За њих је чак утврђен био цео распоред путовања тим путем и издате биле потребне наредбе а доведен у Призрен и један коњички пук који ће их пратити. У очи самога дана поласка страних посланика, министар председник их је призвао себи и изјавио им да су Бугари заузели Тетово и Гостивар и да напредују даље. Свакога тренутка могу пресећи пут који води у Дебар и Врховна је Команда изјавила да не одговара више за безбедност путовања савезничких представника, којима не остаје ништа друго до да промене правац и да се упуте на север, преко Ђаковице и Пећи. Тога дана почињу већ и да се враћају са Љум-Куле они који су јутрос и јуче кренули тим путем и они донеше нове гласове о опасности, који се гласови нагло шире у масе и изазивају нову забринутост. До тога тренутка, највећи део бегунаца измирио се био с тим да крене путем преко Бицана и Дебра. Неугодности тога пута трајале су два и три дана али се бар знало куда ће се. Иде се у један још слободан део Србије, Дебар, Охрид и Битољ. Ако би поплава непријатељска провалила и дотле, из Битоља се за један сат, и то железницом, прелази у Грчку, где је човек одмах обезбеђен. Сваки други пут водио је у туђину, у непознате крајеве, у неизвеност. Отуда толика забринутост код бегунаца када прште глас да је пут за Бицан затворен. — Сад смо у клопци! — узвикивао је очајно један поштар, који је сутра рано хтео да пође с породицом, једновремено кад и страни посланици да би се користио заштитом која ће њима бити обезбеђена. — Ми смо просто опсађени! — додаје други његов пријатељ с којим је требао у друштву да путује. — Ама како опсађени? — теши их један резервни официр. — Пут је ка Скадру отворен. — Опсађени, господине! — понавља наглашавајући поштарев пријатељ. — Са севера непријатељ, са истока непријатељ, са југа непријатељ а са запада највећи непријатељ, непроходне албанске планине. Међу онима што су се кренули ка Битољу па се вратили са Љум-Куле и вајкали се гомили која се окупла око њих, срео сам и једнога старога познаника. Био је то онај виши чиновник са скопљанске железничке станице, који је у тренутку кад су кретала једновремено два воза, један за Солун а други за Митровицу, сишао са солунскога воза и сео на митровички, убеђен разлозима онога професора у сурој шајкачи, који му је развио план одлучне борбе на Овчем Пољу. Доцније, када сам срео тога господина како пешачи измеђ Штимње и Сухе Реке, он ми се тешко вајкао: — Ама лепо сам ја пошао за својом памећу ал тако је то, кад ја у последњем тренутку хоћу да слушам стратегијски план и то од кога, од професора! Већ сам био метнуо ногу на степеник солунскога воза и камо да сам се и попео, куд би ми сад био крај. Али он вели, на Овчем ће се Пољу тући одлучна битка. Е па дедер, не уби га! И бар да ми је да га сретнем где год успут, да ми објасни ако зна какав нови план: да ми каже по његовом плану где могу преноћити, где добити хлеба. Само то да ми каже. И овом приликом, у Призрену, кад смо се срели, жалио ми се на тога истога професора. — Ама ништа горе, господине, него кад човек не иде по својој памети. Замислите само, још пре пет дана сам купио коња и требао сам да се кренем. Већ сам био натоварио и да сам којом срећом кренуо, ја бих сад већ био у Битољу. Али се сретнем опет са оним професором што ме је скинуо са солунскога воза. И још сам се спремао, ако се ма кад у животу сретнемо, да му очитам буквицу те да му никад више не падне на памет да кога убеђује. Па ето... — Убедио вас понова? — Почео је, господине, да ми развија план румунске акције, нацртао ми је писаљком на ћепенку правац бугарскога одступања и убедио ме да не журим. Вели из Призрена се још може лако вратити у Скопље али кад се једном зађе у планине... И, вели, за бегство има увек када. Ево како има када; сад сам се вратио са Љум-Куле и не знам куда ћу, само зато што сам га послушао па седео четири дана у Призрену, ни сам не знам зашто. Ама такви људи заслужују да их човек просто убије кад их сретне. Ко зна колико је још породица упропастио тај човек? Док су се посланици савезничких држава спремали да крену за Љум-Кулу и Дебар, то још није чинило тако тежак утисак. Тим се путем ишло опет у Србију, онолику колика је, и тај је пут био нека нада, нека далека, тамна и нејасна нада. Страни посланици морају знати општу ситуацију, њих су њихове владе извесно обавестиле и, чим се они не одвајају од српске владе и чим они хоће у Битољ, то значи да код њих постоји неко уверење да ће се све ово у последњем тренутку некако поправити. Али, када се и они већ растају од владе, кад крећу другим путем, најближим до границе, то значи напуштање Србије, то значи напуштање сваке наде, то значи крај. Отуда је одлазак страних посланика из Призрена, седмога новембра, испраћен са онолико узбуђења. Светина је опколила њихова кола, испитивала њихове кочијаше и најзад и њих саме питала гласно: „Куда ћете?“ А кад су они прешли Бистрички мост и окренули пут севера у Подримље, светина се на један мах помела и почела колебати у одлукама које је сваки био донео. — Ја остајем па шта Бог да! Не могу ја са четворо деце на тај страшан пут. Да сам бар знао па да нисам ни довде петљао. Да сам остао у Крушевцу а не овако и прозебла ми деца и растурио кућу и опет остајем и то овде, где никог познатог немам! — Одлучује се онај отац што неколико дана тражи коња да купи. — Остао бих ја, него шта! Али нисам престарео а виши сам чиновник; могу ме интернирати, одвести ме, одвојити ме од породице, па шта сам онда учинио? — вајка се други. — И то је истина! — Па онда, учествовао сам у свима јавним манифестацијама, у свима родољубивим покретима. — Као да ће то они знати. — Неће знати и не би знали, али ће се наћи ко ће им казати. Аустријанци уз војску која окупира вароши воде и војску шпијуна. — Неће ваљда они заузети Призрен! Бугари силазе овамо. — Они су још гори. — Ја као рачунам, Призрен је једина варош на балканском полуострву на коју Бугари не претендују, па ће нас ваљда овде толерирати. — Не, варате се. Они не претендују на Призрен али захтевају да се он да Албанији. Под Шаром би имала да се граничи будућа Бугарска са будућом Албанијом. — Па? — Па ће врло вероватно они у Призрену, нарочито штитити и подржавати албански елеменат и дражити га противу нас. Тако су забринути људи међу собом водили разговоре, не могући никако да се одлуче шта и како да учине. Па ипак све се више пео број оних, који су се решавали да остану. Док су се једни решавали да остану, други су на против у овој новој ситуацији налазили разлога да им се треба кретати и то са целом породицом а трећи су доносили средње одлуке: да породицу оставе а сами да крену. И свако је тражио и налазио разлога својој одлуци, јер је свако осећао потребу да правда себе пред самим собом и пред другима за овакву или онакву одлуку. — Шта ћу — правдао ми се један познаник — премишљао сам свакојако, па опет сам нашао да деца буду крај мене. Хоћу да их поведем. Ако патимо нек’ заједно патимо, ако страдамо нек’ заједно страдамо. Где да их оставим саме? Шта знам ја колико ће ово трајати; хоће ли имати шта да једу; хоће ли их прогањати? Волем овако, нека су крај мене! — Шта ћу — правда ми се други — мајка прешла ше’сет година, најстарије дете девет година, а најмлађе на рукама; где смем да их водим у планину? То значи ја сам да им потпишем смртну пресуду. Боље нека остану. Ја морам поћи а они нека остану. Било је многих, који су тако преломили своју судбину. А тужни су то били растанци родитеља, који остављају децу не знајући на што, а сами полазе не знајући куда ће. Да л’ ће се видети кад год, да л’ ће чути једно о другом, да л’ ће се моћи јављати једно другом? — Чини ми се — говорио ми је доцније на путу један родитељ — чини ми се, лакше ми је било одвојити се од детета, које сам сахранио пре две године. Знао сам где га остављам знао сам да га предајем гробу, па свршена ствар! Болело ме је, тешко ми је било, али сам бар знао, а сад?... Оставио сам их и, бога ми, све ми изгледа, као да сам их сахранио, као да их никад више нећу видети. И док овако свако брине о себи или о својима, дотле је владу и Врховну Команду притисла она велика, она општа брига. Целокупна влада сместила се у зграду начелства. То је стари турски, најпре валијски а позније мутесарифски конак у врху Призрена. У ту зграду скрхале су се све министарске канцеларије, све благајне, све архиве, које су се довукле до Призрена. Зграда је од јуче и прекјуче поседнута народом, као за време арбанашких покрета, када су оружани Арнаути из Љуме опкаљали конак и тражили збацивање цариградских чиновника. Већ улицом, којом се пење у начелство, ври светина: једни одлазе други долазе. А у пространоме дворишту као о заветини око цркве; па онда по ходницима, по степеницама, гамиже и ври и врата сваке канцеларије, поседнута гомилом, тек што не прсну. Од како се дошло до уверења да се мора бегати у туђину, потегло је све да се снабде пасошем, јер ко зна, на коју страну и у који крај света ће га бацити овај олуј. По неколико хиљада пасоша издавано је дневно. У тој згради, на горњем спрату, заузео је канцеларију начелника окружног министар председник а секретареву министар унутрашњих дела, а на доњем спрату; у једној пространој соби, цела је влада била непрестано на окупу. Врховна Команда, односно њен оперативни и обавештајни одсек, који су једини у овим тренутцима још могли имати окупације, смештена је била у згради митрополије. У тој згради у једној пространој соби, за дугим столом, по коме су биле разастрте карте, радио је помоћник шефа Врховне Команде. Војвода је боловао, али је пратио догађаје, и тога ради помоћник му је стално све реферисао. И влада и Врховна Команда, брижно су очекивали извештаје са косовскога бојишта и са јужнога, савезничкога фронта, према којима би имали да изврше или измене своју заједничку одлуку донету још у Крушевцу и на Рашкој. Тада је влада, у споразуму са Врховном Командом, донела одлуку; ако се не може пробити на Скопље, да се војска повлачи преко Призрена и Дебра на Битољ. Тога ради, издвојили су се још са Рашке два члана владе, министар војни и министар грађевина, и отишли право у Битољ, да тамо учине све припреме за такво повлачење. За извођење те владине одлуке од великога је значаја било стање на гиланскоме фронту, где би евентуални успех могао донети пробијање ка Скопљу; као и кретање бугарских трупа испод Шара, које су после заузећа Тетова и Гостивара, претиле пресецањем пута ка Дебру. Влада је држала непрестане и брижне седнице, те није ни чудно, што је та брига обухватала и светину и ако непосвећену у појединости, које су влади погоршавале бригу. За време тих седница, а нарочито од тренутка, од кад се врати бежанија са Љум-Куле, напоље је већ почела да се шапће реч капитулација. У почетку она није изговарана гласно, није ни казивана њеним правим именом, али је ипак она лебдела у ваздуху. Изговорена можда у каквом разговору измеђ двојице и тројице, она је почела нагло да се шири а малодушни су је прихватили као дављеник сламку. — Да, шта чекамо? — узвикује један старији господин, који је већ одлучио да остане у Призрену са породицом, па шта Бог да. — Борити се више не можемо, савезници нам неће или не могу да помогну, е па... шта чекамо? Многи су чак пребацивали влади, што не прилази тој мери, шта чека, и наводили су све добре стране капитулације. Таква мишљења нису могла не допрети и до саме владе, односно до појединих министара, али ни на једној седници није о њима говорено. Један од министара имао је прилике да једном вишем официру и директно одговори на питање о капитулацији и тај његов одговор био је уједно и мишљење целе владе, која је у том погледу била једнодушна. — Капитулација у овом случају не значи само предају већ и одрицање, одрицање од свега, па чак и од права на егзистенцију! Влада нема права да у име целога народа изврши ово одрицање! — био је одговор министров. Најзначајнија, а уједно и последња седница владина, одржана је 9. новембра пре подне, у канцеларији команданта Врховне Команде. За дугим столом помоћниковим седели су сви министри, у челу овога Престолонаследник а у дну сам помоћник командантов. Састанку је био циљ да чује последња обавештења са фронтова и са других страна и да, у споразуму са Врховном Командом, донесе и последње одлуке. Помоћник команданта Врховне Команде саопшти најпре последње извештаје са косовскога бојишта, из којих се јасно видело да се више не може рачунати на успехе на тој страни а најмање још на могућност пробоја ка Скопљу. Изнесе затим и напредовање непријатеља на југу од Шара, које угрожава Дебар и закључи, према свему, да се одступање ка Битољу, које је било решено на Рашкој, не може извршити. — Према томе шта нам остаје? — упитаће брижно Престолонаследник. — Једино одступање према Јадранском мору. — Којим путем, којим правцем? — Само су два правца могућа — одговори помоћник. — Један одавде на Љум-Кулу, па Дримом ка Скадру и други, на Ђаковицу па кроз Црну Гору опет на Скадар. Трупе, које су већ овде и ове, које се повлаче с Косова Црнољевским кланцем, могле би поћи овим путем преко Љуме, а оне које се повлаче Ибром, и које се налазе у Санџаку, могле би сићи у Пећ па одатле, преко Андријевице и Подгорице, наставити ка мору. Војска и иначе не би могла цела једним правцем да одступа, јер су поједини путеви такви, да би се морало појединачно ићи. — То онда значи — запитаће председник владе — да се војни материјал не може спасти? — Не! — одговори одлучно помоћник. — Ја сам до душе наредио да нарочити официр отпутује, као извидница, из Пећи у Андријевицу и очима се својим увери о проходности тога пута, као и о томе да ли се на брзу руку, са заробљеницима и пионирским четама, може што помоћи; али, познавајући те путеве, ја сам већ сад уверен у негативан одговор. — То значи — додаће мало касније Престолонаследник — да се материјал мора уништити, јер нећемо га тек непријатељу оставити? — Тако је, Височанство! — одговори помоћник. — И шта ћемо онда с војском без материјала, без опреме, без муниције, без топова? — пита Престолонаследник. Помоћник слеже раменима. — Колико војске рачунате да можемо извући? — запитаће Пашић. — Ја мислим, максимално две стотине хиљада, толико може изићи! — одговори помоћник. — Онда нам не остаје ништа друго — прихвати председник — него да прихватимо предложене правце за одступање, да се помиримо са уништавањем материјала и да одмах, одавде још, јавимо савезницима да смо принуђени повући се на Јадранско море, али, да им нагласимо да полазимо без материјала, без топова, без муниције, те да нам спреме сав материјал за двеста хиљада војника. — Хоће ли? — запита неко од министара. — Њихов је велики интерес, као и наш — одговори Пашић — да двеста хиљада војника на Балкану не седе скрштених руку. — Постоји само једно важно питање. — рећи ће помоћник командантов. — Које? — запита Престолонаследник. — Питање исхране. Узе опет Пашић реч и потврди да према извештајима савезничких влада, које су примиле на себе нашу исхрану, храна већ мора бити пребачена у Медову и ми ћемо је тамо затећи. Једина би брига била, како би се та храна пребацивала тамо, где се будемо сконцентрисали, јер Медова свакојако не може бити та тачка, где би се концентрација избеглих трупа могла извести. Пошто су донета решења у овоме смислу и одлучено да се и министрима, војном и грађевине, телеграфише те известе о промени директиве у повлачењу и позову да и они одмах дођу у Скадар, седница се — последња седница на земљишту Српске Краљевине — растурила, да би се приступило извршењу одлука, које су на њој донете. Помоћник команданта Врховне Команде, отишао је болноме војводи да му реферише о свему. Болесни војвода је пажљиво саслушао реферат и дуго, дуго мислио. Најзад се придиже, узе перо и својом дрхтавом руком сам написа телеграм командантима армија. Телеграм је гласио: <blockquote>„Услед задоцнеле помоћи наших савезника, наши покушаји за пробијање Качаничкога фронта, да би се дочепали главне комуникације ка Солуну, нису успели. С тога смо принуђени да од својих намера одустанемо и да се бацимо на милост и немилост у албанске кршеве. Војвода Путник.“</blockquote> То је био последњи војводин акт. Одмах затим отпочеле су хитне спреме и у влади и у Врховној Команди за полазак из Отаџбине. <center>***</center> Вече се спустило над Призреном пуно таме и пуно студене тајанствености неке. Огласиле су га хоџе са минарета силно кличући Алаху. Светина, која је до мало час гмизала по улицама, повукла се некуда. Где — сам ће је Бог знати! Спавало се по ћепенцима, по дућанима, по аровима, под капијама, по тремовима испред џамија, у колима и под колима. Ватре је било доста, јер се ноћас предавало пламену све што се не може понети. Светиљке се по кућама почеле већ из раније да гасе и тишина постепено да осваја. Још по где који официр поврнуте јаке, враћа се од некуд кроз каљаве сокачиће, где је зашао ваљда издавајући својим људима наредбе за припреме, или се из какве празне и пусте уличице чује бат патроле или зазврји аутомобил са каквим вишим командантом и распе у густи мрак којим је увијена варош, раскошну светлост из својих очију, осветљавајући ћепенке и гомилице војника и грађана који су под њима полегали. Ноћ осваја све дубље и, све што ће ујутру да рани, предаје се сну. Краљ спи, влада спи, Врховна Команда спи, војска и народ спи... Цела Србија спава! То је последњи сан Српскога Народа! {{ЈВ-аутор| Бранислав Нушић|1938}} == Извор == * [https://distantreading.github.io/ELTeC/srp/SRP19201.html Деветсто петнаеста: Трагедија једног народа] [[Категорија:Бранислав Нушић]] [[Категорија:Деветсто петнаеста]] lt2297sgpgcttf2x0iuwlrr1g2gb8kl 0 61689 147478 146753 2026-10-06T18:03:35Z Galicijac 19151 Наслов уврстио у редослед поглавља. 147478 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Деветсто петнаеста]] | | [[Деветсто петнаеста/Слом...|Слом...]] | [[Деветсто петнаеста/Историјска ноћ|Историјска ноћ]] | [[Деветсто петнаеста/Деца без отаџбине|Деца без отаџбине]] }} То је била ноћ од 12. новембра која се спустила над Призреном. У први мах тамна, као да би што гушћим покровом да покрије Србију, која преспављује последњу ноћ на своме тлу а затим, од поноћи, ведра као да би зарана да осветли стазе и богазе мрачних кланаца, у које ће се сутра зором пробуђена Србија упутити. Пред поноћ је дунуо озго, са Дуље, студен северац и растерао мрачне облаке, који су били застрли небо над Призреном и расуо студену ведрину широм равнога Подримља. У тој ведрини оцртавају се нејасно, тамо у дубини, мрко сиве масе два суседна џина, Коритника и Паштрика и оштро се бележи неравна грбина Шарова над Призреном. По Подримској равни лежи тамна и прозрачна маглица кроз коју где и где беласне Бистрица као бели конац који прошива модар ћилим а овамо у врху, где она избија из кланца, на обале јој легао суморно Призрен, утонуо у маглу и дим што се кроз димњаке диже са ватара око којих, промрзли и уморни, спавају они шта су још заостали и који ће сутра кренути у планине. Као васкрсла прошлост, која се забринута дигла из гроба да бди над очајном децом својом, уздиже се изнад Призрена Душанов Град и студен ветар, који брише озго са Језерца, пева тужну песму кроз пукотине на његовим оронулим бедемима; песму, која час личи на задњу реч самртника, који се очајно бори са ропцем; час на врисак мајке над крвавом децом својом; час на очајни клик онога, који пада али се не предаје; час на писак напуштених сирочића над којима више не бди снажна рука која их је штитила а час на таман гробни шапат прошлости, на разговор поноћних сени на пустоме гробљу. Тица ноћница, која је преспавала прву тамну половину ноћи у каквој каменој дупљи у бистричином кланцу, пробуђена ведрином сунула кроз маглу и повија се над Подримљем као залутала душа, која одвојена од тела тражи себи склониште. Дубоко тамо у кланцу, кроз који се Бистрица ломи пре но што ће сићи у Призрен, тамо где се поносно уздиже Дрвен-Град, на обалама Бистрице, као коло духова сабраних на збор, леже расути остаци величанствене цркве Светога Арханђела, под чијим је сводовима цео српски народ негда клицао: „Слава теби, Боже наш!“ у часу када је Душан Силни стављао себи царску круну на главу. Мраморно стабло са поломљеном византијском капителом лежи пребијено преко раздробљене стене и баца далеку, мршаву сенку, као мрчев скелет; парче каменога фриза узјахало на грбину прозорскога свода изатканог каменим ткивом сличног оном са невестинских дарова; камени царски престо, раздробљен у ситну парчад, лежи у муљу; олтарски стуб, танак и бео као девојачка рука, зарио се и штрчи као кост из оскрнављенога гроба; камени бели орао, који је негда красио препратни свод, поломљен и затрпан; дебела стена, која је некад носила часну трпезу, лежи сад дубоко уривена у земљу као надгробна плоча која покрива прошлост. Међу камењем тим, поникла трава и проклијала зова, у његове се жљебове нанео муљ и освојила маховина; у дупљама, које камење гради, просуто једно на друго, залегла се змијурина која о сунчаноме дану излази да се уклупча на освећеној плочи часне трпезе или на плочи са царскога престола а у тамној ноћи, из мрачних камених дупља, проноси језовит цик кроз пусти овај кланац. Ту гамиже још и корњача и хитро се вере зелени гуштер и тромо мили пуж. Ту после јесењих киша набујала Бистрица наноси муљ, блато и песак и све дубље засипа прошлост. Вековима леже ти остаци ту, мирни, непомични; леже стрпељиво, чекајући поколење које ће понова на том месту запевати песму у славу Божју и разгрнути камене прошлости да би на чистоме тлу, на здравици народне снаге и моћи, подигло нови храм, храм будућности. Вековима леже ти остаци ту, мирни, непомични, непокретни. Све се око њих креће, све пролази, и људи и време и историја, а они се упорно зарили у бистричине обале и мирно леже ту као комађе стене везане дубоким кореном за срце планине. Али ноћас, над Призреном царује судбоносна ноћ; нешто тајанствено лебди у ваздуху, оком се види казаљка историје како се одмиче, као оно што се на великим сатовима, на тороњима германских општинских домова, оком да сагледати како одмиче време. Тајанствена ноћ... а поноћ већ превалила. Из гомиле светога камења које лежи заривено на бистричиним обалама, једна се плоча сама диже, диже се тешко и са напором, једва узносећи тежину шест векова који леже на њој; диже се тајанственом неком моћи, као у ноћи у очи Васкрса Господњег плоча под којом је почивао велики наук који ће затим светом овладати. Диже се, и из мрачне дубине која се под њом појави, поче се узносити над гомилом развала прозрачна сен белога једног витеза. Све на њему, види се, било негда царско, све сјајно, све искићено као што је било сјајно и искићено и доба наше историје које је са овим витезовима у гроб сишло. Све сјајно, све искићено негда, али на свему овом сјају сад лежи мемла шест минулих векова. На соколу од сухога злата, који би да се отисне са грбине богатога шлема, крила пребијена, перје поломљено а где су место два ока соколова некад сјала два драга камена, сада зјапе две празне дупље; бојни оклоп, који му покрива мушке груди, улубљен, те се на њему једва држи по где који остатак двоглавога златног орла који је негда ширио крила по оклопу и красио оковане груди јунакове; из мача, који му о бедру виси, поиспадали бисери и драго камење а дупље у којима су почивали, затисло блато из влажнога гроба; огртач на њему царски, прикопчан под грлом са два златна пуцета, иструлио те изгледа као од паучине изаткан. Лице у витеза модро и испијено а бела му брада и бела дуга коса изгледа као од прегорела пухора која се још држи док је први дах не развеје. Још само два светла ока у дубоким очним дупљама сачувала су пун сјај као две светле жеравице у прегорелој ватри. Сен стаде на плочу која јој је до малочас гроб покривала и осврте се најпре лево и десно; погледа тамо где се узноси чука са старим Дрвен-градом и затвара источно гротло бистричина кланца, сећајући се ваљда славе и величине коју је негда тај град казивао; погледа по расутом камењу под ногама и око себе, сећајући се ваљда доба које је ту легло да почива; погледа тамо где бистричини вали журе и где се узноси Призренски град испод којега, на обалама бистричиним, угасиће се ноћас и последњи траг живота једне државе. Ослушну жубор бистричиних таласића, који се крше и ломе о раздробљени камен који се о данима киша и бујица сурвава са камених висина у њено корито; ослухну крик јејине која из камене дупље поздравља поноћ; ослухну тајанствени разговор ноћи који ветар са Језерца својим писком и звиждуком, који се рађа у кланцима, разноси по успаваним долинама. Погледа у небо да види лежи ли још вечерњача косо те, да није минуло доба у које они што из гробова посећују свет смеју још одити по земљи. Затим крену ходом лаганим, одмереним, лаким, као што оди сен и пође уском стазом, која од развала Светога Арханђела па левом обалом Бистрице води крај онога столетнога платана на Марашу, где су се некада цареви поклисари и скоротече, под хладом широке круне, залагали пре но што ће ускочити у стрмене и отиснути се равном Метохијом, да се успну на планине које су Дрим обгрлиле и сађу на обале Сињега Мора, носећи приморским кефалијама поруке Господареве. Од тога платана, на Марашу, већ настају и прве куће призренске, које се на левој обали Бистрице пењу уз стрму страну и припијају уз стену као гнезда, надносећи се једна над другом. Сен још једном обазриво застаде ту, код првих кућа, да се увери спава ли све што је ноћ загрлила. Мир и тишина свуд, само што се студен ветар увлачи у кровове, тресе трошне димњаке, повија оголела дрва и фијуче око високих минарета која се у ноћи узносе те се причињавају као надгробни споменици над гробовима које престављају кућни кровови, износећи се из магле у коју је варош потонула. Високо негде, брдом где су задње куће, чује се арлук промрзла пса, клепеће негде у доњој махали откинуто коло на празној поточари, шуме и жуборе кроз уске улице јазови и поточићи што се из авлија и чешама сливају у Бистрицу. Иначе мир, све спи, мртвим сном спи. Сен даље креће. Пролази уским улицама, прикрадајући се кроз сенку коју дебели зидови бацају и измичући пажљиво да не пробуди оне који су, немајући крова, полегали по улицама испод стреја и капија; завија затим једном улицом која се нешто мало пење и долази до једне велике и угледне зграде, чије двориште затвара чврста двокрилна капија. Пред капијом је војник са ножем на пушци; увио се у шињел и натукао шајкачу на уши а наслонио се на дирек који носи капију па, борећи се са дремежом који му намеће недоба и мраз, увлачи главу дубоко у поврнуту јаку од шињела, те се загрева сопственим дахом. Војник је на стражи, војник чува! Шта је то у овоме часу што се може сачувати, кад ни Бог више не чува Србију? Или је овај стражар можда постављен да бди над миром, како никакав шушањ не би узнемирио онога што умире; или је то можда почасна стража крај ковчега онога који је већ умро? Шта чува и кога? Бели се витез упути право тој капији и стражар се трже из сна, извуче главу из поврнуте јаке, разрогачи очи, престрављено и хитро спусти пушку на руку, одапе је и прозеблим гласом прошапта: — Стој! Ко иде? — Ја! — одговори бели витез тамним, гробним гласом. — Ко си ти? — Краљ Вукашин Мрњавчевић! — Шта је одзив? — Краљевска Круна! — одговори поуздано сен. — Пролази! И сен маричкога краља, која је негда са оне далеке и крваве реке потегла чак овамо, да би испунила свети завет чувара царске круне у гробу, прође кроз ошкринуту капију, пређе тихо и нечујно преко дворишта и дође под један прозор кроз који се једва назирао жижак, чија се светлост као свитац кретала по мрачној одаји тамо и амо. Нешто се значајно морало тамо догађати јер бели витез застаде крај прозора, наслони се и упре свој мртвачки поглед тамо. <center>***</center> То је зграда српске призренске Богословије где је одсео Престолонаследник, вршилац краљевске власти и врховни командант српске војске. Становао је на горњем спрату, у одељењу које је од свога стана одвојио ректор Богословије, који се са својом породицом повукао у друго крило. Ту је Престолонаследник пробавио неколико брижних дана, ту примао извештаје, ту одржавао саветовања — последња саветовања. Соба, у којој је становао, пространа је и застра српским ћилимовима са много породичних слика на зиду. Из собе два прозора гледају у двориште Богословије али, висином својом на спрату и висином положаја саме зграде на падини брда уз које се пењу призренске куће, прозори гледају преко дворишнога зида и преко кровова суседних кућа које су под њим, тако да се са њих догледа гомила кровова вароши просуте у долини и преко њих поље у коме се губи Бистрица у Дримове воде а у дубокој позадини, иза читавог низа планина, узноси Проклетија која дели воде и ограђује питому Метохију од дивљих планинских предела који се за њом све до морских обала простиру. На округломе столу, на сред простране одаје у којој станује Престолонаследник, лежи разапета карта, по којој је млади носилац круне, дебелом писаљком исписао силне црвене бразде. Та карта казује много, у овоме часу све. На њој је непоузданим потезом руке која је дрхтала, избележена једна дебела линија која полази од Мокре Горе и води Лимом на Пријепоље па испод Сјенице избија на Гиљево те, пресецајући Ибар негде испод Рогозне, пролази под Митровицом Косовском и иде на Дреницу. Одатле, преко Јањева и Гилана, сече Бињачку Мораву па савија на југ Качанику и слази падином Шаровом те, обухватајући Тетово и Гостивар, спушта се на Кичево и дохвата се извора реке Црне, слази њоме у прилепско поље и одатле, преко врхова Селечких планина, пресеца понова реку Црну и прекида се код грчке границе. Та линија бележи границу до које је допрла непријатељска поплава. Ван границе те поплаве, као две мале оазе или као два још непотопљена острва, стоје још само Призрен и Битољ. Линија је једним потезом извучена целом дужином својом, само је измеђ Лепенца и Бињачке Мораве неколико пута извлачена и померана час на врхове Црне Горе, час у долину Бињачке Мораве, измеђ Качаника и лакта моравиног код Домороваца. На том су делу карте поједина места нервозно подвлачена по два и три пута, поједине коте обележене малим црвеним кругом и, линије повијане и опет исправљане. Ту су се водиле последње борбе које су решавале судбину и овога задњега остатка Србије под Шаром планином. Већ два дана, јуче и данас, Престолонаследник не излази више из ове одаје. Дотле је још одлазио од јутра до вечери на оне многобројне и бескрајне седнице Владе и Врховне Команде на којима је, после дугих и бурних саветовања, имала да се утврди једна горка али, јасна као дан, истина — да више никакве наде нема. Управо на те седнице нико није ни већао о надама, свако је већ долазио на њих не носећи собом више никакву наду и већано је још само о путевима којима ће се напустити Србија. Престолонаследник се са тих седница враћао уморан и духом, као што су му већ клонуо поглед и опуштене руке, казивале да је уморан и телом. Са његових је усана ишчезао онај младићски осмех који га је красио у моменту кад је, кроз кишу непријатељских танади, ујахао у освојено Куманово, као год и у моменту, кад је обасут цвећем, ујахао кроз триумфалну капију у Београд, враћајући се са бојишта. Он би клонуло сео на простран миндерлук, затурио се и ослонио леђима на јастук, притиснуо длановима слепоочњаче и уморно гледао погледом без израза, дуго гледао у једну тачку, подајући се, усамљен у том тренутку, осећању разигнације против које су се његова младост и поуздање, које га је увек пратило, до сад стално буниле. Неко осећање празнине и усамљености, осећање тешкога притиска душевног, освојило би у овим часовима младога принца, који већ четири године своје најлепше младости, проведене стално у војничкоме логору на бојноме пољу, завршава овако трагично. Његове би мисли у овим тренутцима биле недовољно одређене, оне би прелетале час на тренутак када му се предаје Душаново Скопље, час на Торлак са којега је посматрао ону величанствену борбу која ће ослободити Београд; час на службу Божју одслужену у Саборној Цркви по закључењу мира а час на прву пушку, први плотун, први дрхтај младости, када је 1912 године из Врање кренуо преко границе. И тако редом, прелетале би му мисли не задржавајући се ни на чему стално, прелетале би са догађаја на догађај, са слике на слику, са једног сећања на друго из множине, из гомиле догађаја који су његов млади живот тако богатим учинили. Догађаји и тренутци су се низали пред његовим очима брзо, хитро, без реда, без везе, без задржавања, као кинематографски снимци. И сва та осећања као да би му доносила нов умор и клонулост, те би склапао очи не би ли прекинуо низ сећања и низ болова који почеше у души да му се јављају са сваким од тих сећања. Последња заједничка седница Владе и Врховне Команде, са које се Престолонаследник вратио тако уморан, одржана је још прексиноћ. На њој су донете и последње одлуке које су одмах и извршене — Влада и Врховна Команда напустиле су јуче изјутра Србију. Престолонаследник је остао да то учини заједно са војском и од јуче ујутру, он већ не излази из своје собе, где прима сваког тренутка извешћа о последњим борбама које се воде на путу од Косова ка Призрену. Када је пала вечерас ноћ, ноћ од 12. новембра, Престолонаследник се одмах по вечери повукао у своју одају и, под светлошћу једне петролејске лампе, наново се наднео над ону карту ослонивши, бригом већ изорано, младо чело на руку. Другом је руком опет прихватио писаљку, али њоме није више бележио ни промене на фронту, ни границе поплаве која је свако јутро и свако вече све више бујала и рушила и последње сводове на којима је до јуче почивала српска држава. Извештаји, који су јуче и данас стигли и стижу непрестано такви су, да се више са карте нема шта читати нити на њој записивати. Друге и другаче линије извлачио је Престолонаследник сад на карти, линије које су се од Призрена зрачиле ка западу и југозападу. Једна је од тих линија ишла Дриму па његовом левом обалом до Љум-Куле а одатле право на југ путем који је пробио Црни Дрим, па преко Бицана на Дебар и даље на Стругу; друга је, идући упоредо са првом до Љум-Куле, настављала пут обалом сједињенога Дрима до Спаса а затим напустила реку и преко Дукађинских планина опет слазила на његове обале, где он под Скадром савија на југ ка своме утоку; трећа је линија ишла Подримљем да преброди Бели, Дрим до Ђаковице и Пећи, где се рачвала у три огранка од којих је један ишао на Плав и Гусиње па преко Проклетије на Скадар, други преко Ругове и Чакора а трећи преко Рожаја и Берана на Андријевицу. Будући српски Краљ бележио је путеве којима су српски Краљ, српска војска и српски народ пошли напуштајући свој дом и своју државу и за којима ће са остатком војске и он сутра кренути. Ноћ је већ била дубље замакла, још сат па ће поноћ а млади принц, наслоњена чела на обе руке, још једнако седи крај стола, наднет над карту на којој су обележени путеви судбине његовога народа и пролазећи по стоти пут у памети те путеве никад неслућене, никад невиђене, њега опет одведе мисао на пријатна сећања, која су му била у овоме тренутку тако тешка а ипак их није могао да избегне. Његов је поглед прелетао по карти са Рујна на Облаково, са Брегалнице на Цер и Јагодњу а тај поглед враћао га је опет у оне светле дане, у дане славе. И место те мисли да га исправе и освеже, изазивале су код њега тешку клонулост, те се опуштених руку низа столицу поче предавати дремежу, ономе дремежу који умор душе намеће. Да би га се отресао, млади војник скочи са седишта и прошета по пространој соби неколико пута, кршећи прсте на рукама као да би хтео и из самих зглавкова да одстрани клонулост која се из душе заразно ширила кроз цело тело. Најзад нервозно погледа на сат, извлачећи часовник и враћајући га у џеп два и три пута, као да је увек метајући га натраг заборављао колико је сати. Часовник је бележио скору поноћ и Престолонаследник је сад већ нестрпељиво гледао у врата којима се улази у његову собу. Где кад би застао, зауставио дисање и пажљиво ослухивао на тим вратима, па кад не би ништа чуо, настављао шетњу по пространој соби. Најзад се та врата лагано отворише и на њима се појави један млад човек, којега он с врата дочека питањем: — Где сте? — Ви још не спавате, Величанство? — упита његов секретар тихим гласом, као да не жели реметити поноћну тишину. — Не, не могу! — одговори Престолонаследник суво и клонуло. — Па ипак, добро би било. Сутра треба ранити. — Да, знам! Ко је доле? — Они, пуковници и ја. Нико више. — Хоћете ли почети? — упита Краљевић тихо, као да збори крај самртникове постеље. — Да, сад, док превали поноћ и док се уверимо да све по кући спава — одговори тако исто тихо секретар. — Само обазриво. Јавите ми кад се сврши. — Нећете дотле лећи? — Не, не могу. Јавите ми! Секретар се повуче из собе, исто тако тихо као што је и ушао и лаганим кораком, да не би никога у кући узнемирио, сиђе на доњи спрат и уђе у једну пространу собу, која је, вероватно у редовним приликама, служила за школску учионицу. Мала петролејска лампа, под плавим шеширом, која је са једнога стола осветљавала собу, једва је нешто око себе давала светлости а остали део собе освојио је полумрак кроз који су се предмети једва назирали. У тој полутами виделе се у једноме углу собе набацане школске клупе а на зиду слика Св. Саве и Симе Игуманова завештаоца ове зграде српској богословији. Око стола, у углу, из којега лампа осветљава собу, седе два младолика коњичка пуковника, један крупна стаса и нешто опуштених бркова а великих избуљених очију и дебелих усана а други необично живих и изразитих очију и малих, готово младићских бркова. Трећа је столица за столом празна и њој се упути и седе секретар. На столу је до пола испивена боца црнога и густога Хочког вина, по столу пепео и гомила угашених цигарета и дрваца од жижица а целу групу обавио плав облак дима од цигарета који је и целу собу испунио. Разговор се око овога стола, и ако доста живо, ипак тихим гласом води. Говорило се о ономе, о чему је у то доба цео свет говорио. Говорило се о повлачењу и погрешкама овога или онога, што је то повлачење тако а није друкче изведено, о жртвама које су поднете и које ће се поднети, о беспућу кроз Албанију и о свему ономе, о чему се стално говорило и на друмовима и крај ватара и на ћепенцима и под шаторима. Кад превали поноћ и секретар се диже да обиђе Краљевића, разговор занеме за час. Настаде једна дуга тишина и мукло ћутање. Свесни да је већ наступио тежак, суморан, болан тренутак, нико од говорника није имао храбрости да га ма једном речју узнемири. Секретар се вратио и ћутећи сео на своје место. — Не спава још? — упита један од пуковника. — Не! — одговори секретар. — Спава ли све по кући? — Извесно! Потпун је мир. Пуковник погледа у сат. — Могли би? — Још мало. Нек превали потпуно поноћ. То доба сачекало се у потпуном ћутању, као оно кад се очекује последњи издисај некога кога је већ и ропац изломио. Сви знају да мора умрети и немо чекају час. Лица овога малога друштва заклоњена су сенком коју баца лампин шешир над собом и само се још види кретање руку које се пружају до стола да стресу пепео са цигарете или да је угасе. Ћутање, које то прати, даје о ој слици пуну тајанственост. После дужега времена, секретар се понова диже с места. — Хоћемо л’? — упиташе га погледом оба пуковника. Он климну главом одговарајући потврдно и удали се опет из собе. Мало затим уђе један момак носећи у руци малени ручни фењер, у коме је горела свећа а за њим други носећи тешке алате, ћускију, ашов и длето. Пуковници се дигоше са стола и пођоше за секретаром и момцима у једну малу собицу, врсту магацина, где су биле стоварене неке дворске ствари у сандуцима. — Ево, ову даску! — рече секретар, пошто је прихватио фењер из руку момкових. — Повуците овај сандук, легао је баш на њу. — Пазите, немојте оштетити даску да се не би познао траг! — додаде један од пуковника. — И немојте ударати, да се не би ко у кући пробудио! — додаде други. И под сиромашном светлошћу малога фењера, момци приступише послу лагано и опрезно. Подигоше даску из патоса и почеше да копају земљу под патосом. Ваљало је ископати гроб где ће се сахранити Краљевска Круна коју не хтедоше понети у непознате албанске планине, где се није знало шта очекује ни саме краљевске бегунце. У Призрену већ лежи сахрањена једна српска Царска Круна, тамо негде под развалинама цркве Св. Арханђела, нека ту нађе гроб и Краљевска Српска Круна. Гробари су тихо, без разговора, без шума, вршили свој посао. У мраку, кроз који је пробијао слаби зрачић из малога фењера, кретале су се алатима оружане сенке, узносиле се и спуштале мотике и будаци без шума, без лупе. Док се у малој собици тај посао вршио, секретар се и пуковници повукли у ранију собу да опет седну око стола за којим су дотле очекивали да мине поноћ. Нико ни речи не збори, нико не диже главе, посађују се око стола немо и не погледајући се међу собом. Ипак, после дуже паузе, уздахну један од пуковника и рече тихо, шапћући: — Нисам никад слутио да ћу присуствовати погребу Краљевске Круне! — а на његовим се трепавицама појавише две сузе. — Да! — додаде други, са резигнацијом немајући у тренутку на расположењу ни једну реч којом би изразио своје осећање. Шапћући, као што се шапће у ноћи кад ће се извршити злочин, наставили су разговор о тужноме чину. Сећали су се доба када је ту исту круну, саковану од Карађорђевих топова, проносио на глави кров београдске улице Карађорђев унук. Они су тада као млади официри били у ескорти и учествовали у великој тој свечаности народној. Колико се нада везивало тога дана за ту Краљевску Круну, после Косовске пропасти; и ко би тад слутио да ће иста генерација, исти људи, још у пуној мужанској снази, доживети да учествују и у сахрањивању те Круне. — Ко ће доживети да је ископа? — рећи ће опет један од њих — Ми, или они што иду за нама? — Тешко нама ако толико буде почивала у гробу, да сачека нова поколења. Ми, ми је морамо ископати! — додаде други са оним упорним поуздањем човека навикнута на борбу, које ни у часу слома не ишчезава. — Верујеш ли одиста? — То је још једино што нам је остало, гола вера. — У шта? — упита пуковник коме је присуство погребу Краљеве Круне избрисало из душе и последњу искру вере. — У оно што ће доћи, у оно што мора доћи. Не може једна овако велика борба остати без праведних резултата! — храбри се још увек пуковник, који је сачувао поуздање. — Да постоји још српска војска и ја бих имао ту веру. — Постоји народ! — Само, кад би се та вера сачувала код народа. — Кад се могла сачувати кроз пет најмучнијих векова, од Косова до данас, зашто би данас посрнула. — Косово је мања катастрофа. Када је на Косову страдала једна војска и једна држава, било је још српских држава које су живеле и које су постојале. — Па и данас. Ево постоји Црна Гора. — Да, постоји данас а хоће ли постојати сутра? За време тих разговора дизао би се један по један од стола, отварао лагано врата од споредне собе, где су гробари тихо и без шума копали, и навиривао би да види је ли посао готов. Гроб се морао дубок, врло дубок, ископати и то се морало радити без удара мотике и будака, тихо и нечујно, зато је посао и трајао дуже. А горе, на горњем спрату, одмах над том собом где се копао гроб Српској Круни, млади њен носилац и даље се борио са тешким и суморним мислима. Он је знао шта се у овом тренутку дешава под њим и немирно је, нервозно, крупним корацима прелазио собу, превлачећи по где кад шаком чело осуто хладним знојем којим грозница орошава чело. Час по час би застао, чинило му се да је у томе тренутку чуо удар мотике и тај би се звук зарио дубоко у младу му а већ искрвављену душу. Под осећањем тешкога бола он би даље наставио шетати, док му се не би поново учинило да је чуо удар мотике. Уморан од наизменичних удара осећања и болова, он најзад приђе прозору и размаче завесе да на, мразом замагљено стакло, наслони усијано чело и клонулу главу. Напољу се ведрина зимске ноћи већ била зацарила. Под његовим топлим дахом сукну стакло и открави се танка скрамица мраза, која га је била застрла а кроз открављено окно његов поглед поче да блуди по оној даљини која се у сивој и бледој перспективи, без сенака, простирала пред њим. Да ли је Краљевић у томе тренутку путовао погледом преко оних планина, кршева и стена, с оне стране Дрима, где његов несретни народ, измучен и гладан, последњим остатцима своје крви боји снежне стазе албанских кланаца или, неодважан да се осврне на непосредну прошлост, залази мислима дубоко, дубоко тамо, у прва доба наше историје које се ту, на томе крајичку Србије, који се сад простире под његовим погледом, и развијало. Из бедема градских, осветљених ведрином, који су се узносили изнад мртве вароши и које је прве његов поглед сретао, учини му се да виде или бар осети, како се узноси онај величанствен и светао облак, велика мисао Душанова, која одатле плави све долине и планине балканске, допире до зидина солунскога града, одбија се одатле и претапа питоме Струмичине долине, те се уставља пред Цариградским бедемима. И, док се Краљевић поводи за величином тих историјских подвига, који су никли ту из тих бедема, дотле до њега кроз мртву ноћ допире жубор бистричин и он се трза, сећајући се да Бистрица ту недалеко кваси гроб који ту велику мисао покрива. Је ли то онај велики, онај неодољиви историјски Усуд тако наредио, да се једна велика мисао сручи у амбисе овога кланца из којега је и поникла? И да ли је тај Усуд хтео да слом српски понови на истом месту или је то изабрано место храм бола српскога, где се уздиже жртвеник на коме српски народ врши увек обред пожртвовања свога? Поведен тим мислима, он зађе даље у прошлост, у давну прошлост српску и поче се заустављати на свима историјским сломовима српске државе: под Бодином па затим под Чаславом, под Лазаром па затим под Ђурђем Бранковићем и најзад под Карађорђем дедом и под Карађорђем унуком. Он пође у памети да прибира, да тражи: нема ли једног истог историјског или можда унутарњег, што лежи у психи српскога народа или у његовом карактеру, у његовој судбини или можда у неком фатуму; нема ли нечега општега, нечега заједничкога, у свима овим катастрофама српскога народа? — Ипак има — шаптао је млади Краљевић узбуђено — има, има...! Сваки од ових српских сломова настао је из других разлога, под другим околностима, у другим приликама, али је ипак све, као оморина, као тежак ваздух пред непогоду, пратила и била им предзнак завада српске властеле и расуло и растројство, које је из те заваде клијало; лукавство и зла воља изнад врлине и вредности; амбиција и себичност изнад подобности и поштења; мали, уски, бедни интереси изнад општих и заједничких. А је ли то доба, је ли то стање једнога народа које даје услове да се он поведе на велика дела; да ли такво стање рађа Кавуре, Мациније, Обилиће и Синђелиће? — Јесмо ли били дорасли да понесемо огромну задаћу оснивања велике државе или смо је требали оставити познијим, здравијим поколењима? — јаукну млади Краљевић и, осећајући један део одговорности на себи самоме, он се одвоји од прозора и уморно се сручи понова на миндерлук, осећајући се тешко сломљен и прегажен неким невидљивим али стоструким теретом. <center>***</center> Оздо се више не чује никакав удар. Гробари су завршили посао. Српска је Круна већ сахрањена... Поноћ је давно минула и таму ноћи поче да осваја бледило зоре. Доба је већ да се мртви врате у гробове. И сен маричкога Краља Вукашина Мрњавчевића, одвоји се од прозора кроз који је видела где је гроб и друге круне српске, пође кроз двориште и прође тихо, нечујно, кроз отшкринуту капију крај дремљива стражара. Упути се улицом ка Марашу а затим бистричином обалом, тамо где је чека отворена гробница, где лежи оно свето камење, под којим је сахрањена Царска Круна Душанова. {{ЈВ-аутор| Бранислав Нушић|1938}} == Извор == * [https://distantreading.github.io/ELTeC/srp/SRP19201.html Деветсто петнаеста: Трагедија једног народа] [[Категорија:Бранислав Нушић]] [[Категорија:Деветсто петнаеста]] duqbqnsbk63xsfe1w0js9yjqfvxrktq 0 61690 147479 146754 2026-10-06T18:04:02Z Galicijac 19151 Наслов уврстио у редослед поглавља. 147479 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Деветсто петнаеста]] | | [[Деветсто петнаеста/Историјска ноћ|Историјска ноћ]] | [[Деветсто петнаеста/Деца без отаџбине|Деца без отаџбине]] | [[Деветсто петнаеста/Србија у планинама|Србија у планинама]] }} А јутро кад је свануло, светло али студено јутро, загушио је друм који из Призрена води у Ђаковицу. Из разних улица призренских извиру поворке кола и народа и стапају се као потоци у једну густу гомилу која креће друмом. Али узаћи на друм, угурати се и ући у ред, мучан је и тегобан посао. Друмом иду по три реда кола напоредо и тек далеко тамо, на сат и више иза Призрена) улазе постепено у колону, те се образује један непрегледан и бескрајан ред кола. Пешаци су ухватили утрине с једне и друге стране друма и иду лагано, очекујући да се среди колона те да и они добију места на друму. Нова кола, која непрестано притичу из разних призренских улица, морају чекати по читав сат док им се да прилика да узађу на друм и ту на узлазу је огорчена вика и дрека, псовка и свађа. Ту, где ћемо чекати читав сат док дођемо на ред да можемо узаћи на друм, на самоме изласку из вароши, пред оронулом и пустом кућом, седи на једноме камену слепи просјак. Мусломани неће на пут поћи нити се са пута вратити да, среће ради, не уделе просјаку. Отуда, на изласку из сваке вароши у којој има и муслимана, увек просјаци сачекавају путнике. Од јутрос нас је много путника и, ма да смо били бедни изгнаници, свако је радо спуштао пару у просјачку капу. И последњи сиромашак, онај који је полазећи у свет стегао неколико динара, вадио је мараму из недара, дрешио је чвор и вадио је отуд ситну пару да удели. Да ли је то саучешће које невоља јача у човеку или предрасуда или, можда једно дубље и теже осећање које смо сви од јутрос понели полазећи из Призрена? Призрен је био последња слободна српска варош у којој смо могли наћи заштите; полазећи из ње пред нама је на неколико сати граница Краљевине Србије, граница наше отаџбине. До Призрена ми смо још увек били бегунци, до мало час бићемо изгнаници, бићемо деца без отаџбине. Заћи ћемо у туђину, куцаћемо на туђа врата и просићемо саучешће према нама и према нашој отаџбини. То тешко осећање, од којега нико од јутрос није био слободан и изазивало је можда оно милосрђе према просјаку, који нам се, на последњем нашем кораку на тлу наше отаџбине, указао на путу као неко тужно знамење. — Ко зна — додаје један старчић, вадећи из мараме никлену пару да му удели — нећу ли и ја сутра овако, на каквом ћошку, метути капу преда се? — Просјак сам и ја као и ти, пријатељу, — вели други, спуштајући му пару у капу — ал’ ево да се помогнемо. Можда ћеш и ти мени помоћи кад год! — Благо теби, старче! — вели му трећи. — Бог ти најпре одузео очни вид па те отерао у просјаке а ево мене тера у просјаке а оставио ми очни вид, зар да гледам сву ову невољу и јад? Мало му је ко уделио а да није казо реч и две. Свака од тих речи била је горка и бона, свака од тих речи била је израз оних тешких осећања, које смо од јутрос сви понели крећући на пут изгнанства. Удељујући просјаку од реда, свако је одмицао од њега журније, не осврћући се, као да би да побегне од приказе, од знамења, од некога тајанственога предсказања и боне слутње, која нам се тога часа насилно и свирепо утискивала у душу. Ишли смо лагано и тромо, погнуте главе, без много разговора, као што се о погребу иде. Изгледа као да се свако повукао у се те размишља о невољама које је претурио преко главе и о онима које му тек предстоје а које не уме и не може да сагледа нити да предвиди. До сад смо ишли нечему одређеноме, са вером кад стигнемо тамо где смо кренули, да смо завршили низ својих невоља; сад већ идемо нечем неодређеном, непознатом, неизвесном и без икакве вере. Крајеви у које наилазимо све сиромашнији, све тужнији. Небо бледо, малокрвно; оно мало светлости којом је обасјан данашњи дан, пуно студи и језе. У селима, која се у даљини догледају, нигде живота, ни дима из оџака, изгледају мртва као да су напуштена. Друмом само ми изгнаници што одимо или сретнемо по где кад какво преплануло дице са ожиљцима, арбанаса који је сишао са планине и посматра нас дивљачким погледом и не здравећи нас. По зраку изнад нас носе се јата гавранова и дрско гракћући прате нас, навикнути већ да на путу, којим ми одимо, остају лешине за нама. Бегали смо из богатијих у све сиромашније; из питомијих у све дивље крајеве. Што смо даље одмицали од непријатеља све смо ближе били правој опасности. За нама је језиком непријатељских топова зборила смрт али је пред нама лебдела прождрвљива неман глади. Један отац, који се већ на првом кораку покајао што је са толиком породицом напустио Призрен и, још се ломио да се врати, рече ми: — Изгледам себи као онај који скаче са шестога спрата да би се спасао од пожара! Глад, која је раније само лебдела над нама, јављајући нам се по где и гдекад, сишла је сад у наше редове и почела нас грлити својим леденим и језовитим загрљајем. Из Призрена се нисмо могли ничим снабдети. Ако је ко и понео један хлеб, до којега је ко зна како дошао, тај је убрзо дотрајао. Набавити се нигде ништа није могло сем мало дивља воћа којим смо квасили суве усне. И тога је брзо нестало. Муслиманско становништво Метохије није нас гледало пријатељским погледом а хришћанско се и само придруживало нама и кретало у бег, не смејући за нама да остане у средини где је до сад, можда само претераном суровошћу режима, имало безбедности. Тако је ишчезло и последње поуздање да ће се у хришћанскога становништва моћи испросити која мрва хлеба. Они, који су из Шумадије кренули на колима, опремљени на пут, те потерали кола и даље од Призрена, имали су још увек довољно хране али ми, који смо пешице ходили, те не могли велики терет носити, и од конака до конака снабдевали се храном, већ смо јели последњи хлеб. Већ на првоме кораку, можда на сат и два хода од Призрена, почело је да се изостаје, да се праве дуги одмори и да се малаксава. Клонули од глади сваки час су седали крај друма и очајно гледали гомилу која крај њих пролази и иде даље. И стока, ненахрањена, почела је већ да малаксава и успорава ход. На једноме одморку — прича ми један коморџија — мал није пребио једнога заробљеника. Зауставио се под једним храстом да се одмори и да прихрани коње са оно мало зоби колико му се још сачувало. Обесио је зобнице коњима о главу а он се измакао негде у страну. Заробљеник сувих усана и већ угашена погледа прикрада се, обзирући се лево и десно да га ко не спази и, врши крађу. Он завлачи руку у зобницу и краде од коња његову храну и алапљиво ждере зоб. То ми прича коморџија а ја сам видео још болнију, видео сам језовито одвратну слику. Пред нама су ишла једна кола покривена арњевима. Из њих су се чули женски и дечји гласови. Са леве стране друма, иза кола, ишао је, наслањајући се на једну грану, заробљеник. Био је босих и раскрвављених ногу, дроњав и поцепан, подбула лица и подивљала погледа. Глад му је била одузела и последње остатке снаге. Ишао је посрћући, хранећи се успут лишћем од купуса, кукурузом или месом од цркотина. Он животињски звера и гледа хоће ли му ко пружити што, хоће ли ко испустити какав залогај или бар, хоће ли ко бацити што што се не једе, те да он то збере из блата. Са десне стране друма, ивицом, иде погнуте главе и подвијена репа измршавели пас. Он је кренуо за господарем својим од куће уверен да сад баш, у овој тешкој невољи, не треба господара да напушта. Он се храни успут од остатака и отпадака а кад је и њих нестало, он кида залогаје са цркотина, коња и волова, којима је друм којим одимо тако раскошно окићен. Неколико дана бављења у Призрену одузели су му и ту храну а у оној ужасној згомили, која се укрштала и тискала у Призрену, изгубио је и господара. Сад изгладнео, оборене главе и повијена репа, иде по трагу да га нађе у Ђаковици или Пећи. Из кола под арњевима, која су напред ишла и у којима се породица прихватила мало, оним што је још из Шумадије понела, испаде на друм кроз задње платно, бачена једна оглодана бутна кост. То приметише и заробљеник и пас и устремише се једновремено, свако свесан да ће кост припасти ономе ко до ње пре стигне. И дочепаше је једновремено, чврсто, грчевито; један руком а други зубима. Погледаше се крвнички, одмерише се дивљим погледом двоножац и четвороножац. Он уложи последњу снагу своју и оте, управо ишчупа из пасјих зуба кост. — Их! — учини један пролазник — Баш по који пут срамота ме што сам човек! И да је то бар једина бона и мрачна слика на овоме путу. Пуно их је, на свакоме ћеш их кораку срести. И како су све те слике разнолике, како невоља уме у разним бојама и облицима да их представи. А гомила се ваља пролазећи крај свих ових невоља и не устављајући се и не осврћући се. Па ипак наиђу појаве које су кадре скренути пажњу гомиле. На широкој пољани, која се простирала пред нама, полегало је по земљи неколико оних смртоносних тичурина што сипају смрт из облака. Француски аероплани, који су за дуги низ месеца ревносно вршили службу на Сави и Дунаву, повукли су се са нашом војском до нишке равнице да ту наставе посао. Одатле су узлетели и пали на Косово, где су се узнели изнад Црне Горе и Шара, па кад са тих висина нису догледали да нам стиже савезничка помоћ, прелетели су Дреницу и пали овде у равну Метохију. Сад се спремају да узлете преко Дрима и оних кршних и високих планина што их он грли, те да у једноме маху слете на јадранске обале. Како смо завидели онима што ће мало час, за онолико сати прелетети преко непролазних планина за колико ћемо ми дана прелазити тај мучан и тегобан пут. Свако је од нас застао, напуштајући за тренутак оне тешке мисли које су му биле нераздвојни сапутник, и погледао је тамо. И најуморнији и најсломљенији судбином, дигао је бар главу. Било их је чак који су напустили друм и отишли тамо у поље, да изблиза виде оне сретне који неће патити као ми што ћемо. На аеропланима задрхташе мотори и вито се поче силно да креће, тела им се затресоше, прнуше најпре пољем а затим, један по један, поче да узлеће у зрак и упутише се тамо ка планинама које су пред нама. — Хоће ли ови преко мора? — пита један чичица. — Хоће боме! — одговарају му из гомиле. Чичица направи шакама шкољке на устима, диже главу за аеропланима, напреже се и поче им довикивати као да ће га одиста моћи чути и разумети они озго: — Хој, хој, почујте ме, крилати! Кад стигнете тамо, поздравите Јевропу. Реците нека не жури, добро је нама, боље не може бити! На овај се чичин узвик захори кроз гладну гомилу крти и студени смех, сличан смеху костура кад после поноћи устану из гробова да заиграју мртвачку игру. — Ама зар ће истина, господине, они преко мора? — запитаће ме један простодушан, средовечан човек са сремским шеширом на глави, пролазећи у тај пар крај мене. — Па, ваљда! — рекох. — Их! — учини, као да би хтео рећи „благо њима!“ — А и ми ћемо на море, је л’? — наставиће он разговор. — И ми! — А куд ћу ја несретник? — пита грцајући готово у сузама. — Тамо где сви ми! — покушавам да га тешим. — Опет ви... друго... наћи ћете се једно другом. — Ниси ни ти туђинац, наћи ћемо се и теби колико и себи. — Јесте, ал’ ви се познајете међу собом а ја... — Сви се познајемо сад, све нас је невоља упознала и зближила! Био је ратар из Срема, обрадовао се српској војсци кад је прешла Саву и пронела српску тробојку кроз питома сремска села и та га радост скупо стала. Кад се српска војска повукла отуд, морао је и он напустити своје њиве и своје ливаде, свој мал и своје имање и пребећи са породицом у Србију. Потуцао се ту од немила до недрага и живио од милости, која му је пружана, верујући увек да ће се вратити на своје имање и да ће његов повратак, са српском војском, значити слободу његова села и његова завичаја. Али наиђе олуј и понесе га собом кроз пусте планине и кроз гладне пољане. Где ће он сада, где ће са женом и децом, кад га олуј носи све даље од места, где је све његово добро остало пусто а све ближе местима, која му обећавају глад и невољу? Где ће он сад незнан, непознат, пита се и тешко грца у сузама говорећи о томе. — Сви се познајемо сад, све нас је невоља упознала и зближила! — тешим га ја понова а да ту моју утеху утврди, прилази ми из редова гомиле један учитељ, да ми одговори на једно питање, које сам му поставио још тамо негде, измеђ Липљана и Штимње. Срео сам га још на приштинским улицама у друштву са једним снажним и плећатим сељаком, са којим сам га затим свуда виђао. Са њим је он путовао, са њим делио хлеб и со, са њим делио и постељу или управо једно ћебе, којим су се заједнички покривали. Видео сам га и оне ноћи у Липљану, крај ватре а срео га и на друму, иза Липљана, увек и нераздвојна са тим својим сапутником. Сећам се, упитао сам га: — То је твој сељак ваљада? — Није! — одговорио ми је. — Него? — рекох. — Не знам — одговорио ми тада учитељ — Путујемо од Прокупља тако заједно, удружила нас невоља, заједно бринемо, заједнички се снабдевамо... ал’ не знам ко је. Мрзи ме да га питам а он не казује; а добар друг, одан... баш волем што смо се намерили једно на другог. Како би сам? А у истини је тако било. Појединац је пропадао, те су се и непознати људи на овоме путу удруживали у мање трупе од четири и пет лица и заједнички се помагали и подржавали. Када ми овом приликом приђе учитељ, његов пријатељ остаде на другој страни друма да га очекне. — А знаш ко је овај мој пријатељ и сапутник? — запита ме, обзирући се да га онај не чује. — Који? — изненадих се ја, јер сам већ био и заборавио да сам га ма шта питао. — Онај што смо се здружили, што ме ти испред Липљана припита за њега. — Па? — Замисли, сад сам у Призрену чуо. То је робијаш, двадесетогодишњи осуђеник за три убиства, па кад су се сви из казамата разбегли... — Па добро, шта мислиш? — Шта мислим, ништа. Добар је и честит друг, нит могу ја без њега нити може он без мене на овоме путу. Тако смо се здружили, ето... И учитељ оде с робијашем даље својим путем, остављајући за собом као широку бразду мисао о томе, како је невоља велики, гломазан жрвањ који меље све обзире и све односе људске, који скраћује сва одстојања и руши све супротности обичнога, редовнога живота. Подне је већ било превалило, кад се у један мах заустави тамо пред нама цела колона. То вероватно није никаква сметња покрету, већ обичан застој потребан и стоци и људима да се одморе и прехране ако имају чиме. Како тај одмор на подне траје дуже, бегунци се обично распрте, потражи свако себи места по страни, ван друма, па често и по која ватрица плане. Крај једне од тих ватара седе две жене и муку муче да се споразуму. Једна је од њих у мушком војничком оделу а друга просто и сиротињски одевена са дететом у наручју. Морао сам им прићи да им помогнем споразумети се. Она сиротица, са одојчетом на рукама, била је Галипољка, из онога Галипоља близу Цариграда. Мала, мршава жена, оштрих црта и лица превучена тамном бојом. Њу олујина већ неколико година носа широм балканскога полуострва и баца је са истока на запад, са Црнога на Сиње море. Још пре пет стотина година оркан један, тако чест на балканској ветрометини, ишчупао је из срца Балкана, са обала моравских, неколико стотина домова, занео их, завитлао и бацио чак на обале Мраморнога мора, тамо близу зидина цариградских. Ту, у туђини, у Галипољу, савили су прогнаници себи нова гнезда, ту ископали нова огњишта и, далеко од рода свога и племена, са колена на колено почели предавати само традицију да су негда били Срби. Векови су избрисали сваки осећај о томе, па и саму традицију и једно или два покољења још, заборавили би већ и на ту стару причу, која је још тињала само као далеко неко и тамно сећање. Али наиђе велика балканска бура и заратише народи од Дунава до Јегејскога мора. У томе рату, злим неким провиђењем, допрла је српска војска на оне крваве обале, крај којих је пала једна српска круна и где се зачела историја пораза српских. Српска се војска борила на обалама реке Марице и она у тој борби допре до обала Мраморнога мора, тамо где лежи Галипољ. Биће да су то капи српске крви, које су кануле на једну успавану традицију и у душама оних, који су већ почели заборављати казивање својих оцева и дедова, пробудиле на један мах нов осећај — чежњу за оном домовином, од које су се пре пет стотина година одвојили. И, једнога дана, кретоше преко широких румелијских равни чудновати путници. Старци и младићи, жене и деца, читава насеља људи, који су се пробудили и хоће да се врате да заложе ватру на ономе огњишту, где се она пре пет стотина година угасила. Ту ће подићи нове куће, потражити нове среће, ородити се, вратити нам се и наћи жељена мира. И тек су стигли а ево их ова олујина понесе да их однесе на нове обале, на далеки запад. Чудна судбина! Како смо мајушна и бедна играчка њена ми! Па ипак човек верује где кад у снагу своје воље! — А што бегаш, што ниси остала? — питам Галипољку. — Морам са својима, где би’ остала! — вели. Млада жена у војничкоме оделу, која је хтела с њом да се споразуме, била је Францускиња и хтела би да јој понуди једну кутију конзерве, видећи је како гризе тврд и црн хлеб промешан сламом. Францускиња је омалена жена, препланула лица на коме се сачувао питом и племенит израз својствен жени њене расе. На њој наш војнички шињел закопчан до грла и широка шајкача, под коју је подвила своју богату плаву косу. Она сама води за узицу један пар вочића, ујармљених у кола са два точка, на којима је сва њена опрема за овај мучан пут. Кренула је отуд, из далека, из оних питомих и храмовима културе и просвете раскошно окићених крајева; сишла је међу нас, вођена великим осећањем милосрђа и предано је неговала раскрвављене јунаке наше, како би породици сачувала хранитеља а држави борце. Са тога племенитог посла понео је олуј, који се завитлао над нашом отаџбином и бацио је у ове планине те да са нама подели све невоље изгнанства. Када сам јој помогао да се споразуме са Галипољком, осетио сам потребу да јој изјавим не само благодарност, већ и саучешће због зле судбине која је снашла. — Ваша љубав према нама, племенита госпо, није требала да буде награђена невољама, које су само нама намењене. — Верујте, господине, да ми нису тешке ове невоље! — одговори она топло и искрено. — Вама зар? Коме су оне лаке? — Нису ми тешке — одговори ми звучним својим језиком — јер их патим са једним народом, који их тако стрпељиво, са еванђелским самоодрицањем, подноси. Гледајте како изгледају ови јадници, што пролазе крај нас, и ја још нисам чула ни речи протеста, ни гласа гунђања, као да је свако од њих свесан да само патњама могу откупити своју слободу. Ја им се дивим и то ми даје снаге да поднесем ове тегобе! Био сам јој благодаран на речима, које су ме могле бар за тренут да утеше; за тренут само, док се не обазрем око себе и видим понова сву невољу и јад. Растајући се од Францускиње да се вратим своме месту, спазио сам опет њу — Госпу у црнини. Стајала је ослоњена на један храст, који је високо узносио своје голе гране, стајала је мирно и непомично као фигура на надгробном споменику. Поумих да јој понудим услугу, ако јој каква на путу затреба и приђох јој. Тек кад сам ближе пришао, појмио сам шта ју је заковало за то место на коме је. Недалеко од храста лежао је један свеж гроб са крстићем од гранчица увезаних врпцом. Одустао сам одмах од намере да узнемиравам Госпу у црнини. Она не диже главу. Мало за тим прође мимо нас један арнаутин, враћајући се са празном корпом, из које је бегунцима распродао јабуке дивљакуше. Запитах га и он ми рече да је у гробу жена, јуче су је сахранила њена деца а они, арнаути, помогли им да ископају гроб. Тешке ме мисли обхрваше крај свежега гроба тог и скидох капу као да је у томе часу когод казивао молитву. Бона можда, или оболела од глади и зиме, несретна мајка потегла је овај мучан пут само да спасе пород свој. Одвајала је од својих усана, од своје снаге, од свога здравља и хранила пород свој и водила га кроз мраз, грејући га материнском љубављу; спавала је по друмовима, покривајући га материнском бригом. И посрнула је овде, на сред пута, на сред друма и потражила себи одмора, вечитога одмора, а дечицу пустила саму у планине, у патње, у глад. Деца су је сахранила. Нису имала свештеника да им опоје матер, нису имала воштаницу да јој припале; посула су гроб само искреним, детињим сузама и тако су послала Богу најтоплију молитву за душу матере своје. Суза је молитва најближа Богу, сузи је небо отворено; небо је скуп суза човечанских. А зар је мајка и могла пожелети лепшега опела а зар је Богу могао бити дражи, који други обред од обреда, који се сузама, искреним и топлим детињим сузама врши? Гроб јој лежи на лепу и видну месту, са којега се догледа широка и питома Метохија, ограђена снежним врховима, који бљеште под небом. Више гроба јој стари храст, који се прикопчао за земљу својим чворноватим удовима, као орао кад забоде нокте и прикопча се канџом за мрцину. Његови се врхови тихо повивају под ветром који пуше оздо из дримских кланаца и старац стење и јечи као да овај нови, свежи гроб, у који је сахрањена једна материнска љубав, и њему причињава бол. О, да је то први бол коме је он сведок! Дубоке бразде на стаблу његовоме казују да он већ вековима стоји ту као неми стражар на друму, којим су се толики догађаји ваљали. Био је он сведок можда, када су овим друмом, кроз равну Метохију, пролазили српски витезови и одлазили светим Дечанима на поклонење или се збирали под Призреном на јуначке игре или у Скопљу на зборисање. Овуда су некад прошла три млада витеза, Милош, Марко и Хреља па се спустили у врх Дукађина, под кулу на којој је боравила обесна сестра Леке Капетана. Овуда су проходили и Мрњавчевићи, идући своме Скадру на Бојани, овуда и Балшићи одлазећи у тазбину. Био је сведок овај старац и када се пре триста година диже народ из Метохије, те са Патријархом крену у збег испред дивљих Арбанаса, који сиђоше са оних планина иза Дрима и ево је сведок сад, кад тај исти народ, бега у те планине тражећи заштиту. Много је бора на старчевом лицу исписано. Хоће ли дотрајати да види равну Метохију благословену миром; њена зелена поља преорана и оплођена; њене богате горе озеленеле; да види на тим пољима вредна ратара како бере плод свога труда; да види китњаста села са белим црквама и школама; гвоздене путеве, који просецају богате долине и нове градове, који ничу око великих и богатих предузећа? Ако не дотраје дотле, хоће ли бар старац дотрајати да види децу, која су се јуче растала од мајке и њему гроб поверила; да их види здраве и чиле, како су дошли још једном да обнове материн гроб китећи га утехом да је сад у слободној Србији, којој се и она враћају у загрљај? Хоће ли он, хоћемо ли ми дотрајати да доживимо то? Ово је први гроб, што га овако на путу остависмо; нећемо ли на даљем путу свом сејати успут гробове и разређивати се, док и последњи не угине? О, колико је њих од нас већ позавидело овом гробу, ту, на домаку границе, на последњем парчету, на последњој стопи српске земље! Наше ће гробове већ покривати туђа земља; нама ће гробница бити нова отаџбина! Ми смо већ данас деца без отаџбине! {{ЈВ-аутор| Бранислав Нушић|1938}} == Извор == * [https://distantreading.github.io/ELTeC/srp/SRP19201.html Деветсто петнаеста: Трагедија једног народа] [[Категорија:Бранислав Нушић]] [[Категорија:Деветсто петнаеста]] bnjm0f79pf5ci1wky5ercm9ne5gv12y 0 61691 147480 146755 2026-10-06T18:04:38Z Galicijac 19151 Наслов уврстио у редослед поглавља. 147480 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Деветсто петнаеста]] | | [[Деветсто петнаеста/Деца без отаџбине|Деца без отаџбине]] | [[Деветсто петнаеста/Србија у планинама|Србија у планинама]] | [[Деветсто петнаеста/Историја једног заробљеника|Историја једног заробљеника]] }} Кад смо ми из Призрена кренули на север, Краљ, Влада и Врховна Команда кренули су на југ. Да би стигли истоме циљу, кренули смо једни уз ток а други низ ток једне и исте реке, али су оба ова пута затим савијала на запад и водила обалама јадранског мора. Када је још 13. октобра отишао из Ниша у Врњце председник министарства Никола Пашић, на погреб своме дугогодишњем сараднику и другу, министру Лази Пачу, отишао је са погреба у Краљево да се нађе са посланицима Енглеске, Француске, Русије и Италије и да их упозна са ситуацијом у којој се земља налази од тренутка њиховог напуштања Ниша. Тада им је изјавио да би се ситуација могла још увек променити ако савезници на време стигну и ослободе Скопље, које су Бугари већ заузели били. Ослобођењем Скопља успоставио би се саобраћај са Солуном и омогућило би се пребацивање јединица на разне фронтове а велики део јужне Србије спасен, обезбедио би основицу за будуће заједничке операције савезника са нама, ради добијања везе са Русијом преко Румуније. — Ако се морамо одрећи те наде — рекао је посланицима тада Пашић — влади неће остати ништа друго но да се повуче у планине! И Србија се морала одрећи и те, као и свих ранијих нада, и кренула је у планине. То је био један од најтежих и најмучнијих тренутака у овој великој трагедији српској, полазак званичне Србије у планине 11. новембра 915 године. Призренци и избеглице, које су решиле да остану у Призрену, са очајањем су шапутале међ собом вест, да је Краљевска Влада напустила отаџбину. И ако је свако знао да ће то бити, да је решено, да је одлучено, ипак је очајно кршио руке: — Дакле одоше, оставише нас? — До овога часа још сам у нешто веровао, али сад... — До овога часа био сам грађанин једне државе а сад... роб, роб! Такве су се очајне речи бацале и размењивале после одласка владинога и ни мало није свет могла умирити околност што су у Призрену још и стари Краљ и Престолонаследник. Они су војници, они ће с војском. Влада је отишла — то значи нема више Србије, војска је остала за то да се и она повуче. Са старим је Краљем опет било невоље. Топовска зрна већ су тресла призренске кровове, када је пристао да напусти последњи слободан град Србије. Жалећи још увек, што му се није дала прилика да погине на Косову он се тврдоглаво опирао да пође из Призрена. — Нико не може да натера једнога Краља да напусти своју Краљевину! — узвикивао је старац узбуђено. Он је с неповерењем слушао разлоге, по којима би његов останак у ствари значио напуштање Краљевине, јер заробљен краљ, не значи само пропаст Краљевине већ и капитулацију оне идеје коју она у овој борби представља и чији је он носилац. Стари Краљ је одмахивао главом на све те разлоге и очајно узвикивао: — Пустите ме бар да умрем овде, на вратима Србије. Влада је отишла 11. новембра а он је остао у Призрену још четири дана за тим. Најзад, кад је већ последњи тренутак био наступио, те је морао и сам увидети да другаче не може бити, отишао је најпре у цркву — то је била недеља 15. новембра — и одстојао је целу службу, молећи се Богу за оне који су кренули и за оне који остају. Из цркве, Краљ је пошао пешке на пут, здравећи успут и праштајући се са очајницима који су остали и који су овај мучни призор гледали са прозора својих кућа или сабрани у престрављене гомилице под стрејама призренских кућа. Краљ је са тешким сузама у очима, окретао се лево и десно и машући руком, поздрављао: — Збогом, децо! Збогом! Кад је изашао далеко ван града, он је сео у аутомобил и упутио се ка Љум-Кули. На Љум-Кули, докле се стизало колима и аутомобилима, чекали су мали товарни коњићи, са којима ће се поћи даље. Кола и аутомобили, који су довде довезли Краља, Врховну Команду и Владу, овде су немилостиво уништавани. Кола, пошто је са њих скинут товар и испрегнута стока, бацана су у амбис; аутомобили преливани машинским зејтином и бензином и паљени. Други су опет шофери наменили лепшу смрт, једну врсту самоубиства, својим аутомобилима. На висини, до које се овде призренски друм пење, где се диже Љумска Кула, обала је камена и одсечна, и Дрим тече доле под стеном у грдној дубини. Они су довозили своје аутомобиле до ивице ових стена, пустили су мотор у покрет и откочили кочницу. Мотор је затутњао, кола кренула и стрмоглавила се озго са ужасним тутњем, кршећи се о стену и сручујући се у амбис. Одатле, од Љум-Куле, настаје уска стаза којом се упутила дуга поворка бегунаца и натоварених коња, све једно по једно, све једно за другим. Та поворка се вије по усеченој стази као дуга, бескрајна змијурина, која се час губи међу камење, час појављује на окукама. Стаза ова иде изнад провалије, на дну које Дрим помамно јури и урла кршећи се о стене. Стари Краљ је прво вече заноћио на Љум-Кули а сутра дан кренуо са три своја официра и шест војника краљеве гарде. То му је била сва пратња а пратила су их још и три коња, које је Краљ по где кад узјахао, али је радије ишао пешке, ма да је био немоћан а стаза тешко проходна, још више због леда и мраза. Војводу Путника понели су војници на раменима. Његова тешка болест није му дозвољавала ни по равноме путу да оди а камо ли по овоме беспућу. Саграђена је, њега ради, једна дрвена караулица која је ношена на моткама. Та караулица личила је по облику на средњевековне племићске носиљке а иначе је била од обичних дасака, са седиштем унутра и прозором, кроз који је продирао ваздух и светлост у дрвену кућицу. Војници, који су носили ову кућицу, смењивали су се и често пута одмарали јер им узина стазе није увек дозвољавала да је носе на раменима, већ су је морали по где кад спуштати на руке. — Можете ли, војници? — упитао би по где када стари војвода, заморен болешћу и злом судбином. Трећи старац, Министар Председник Пашић, појахао би по где кад коња, али је ишао такође радије пешке, оборене главе и подржавајући се једном батином. Он није говорио, није разговарао успут. До његових ушију допирала су гунђања и изрази незадовољства гомиле, која је све своје невоље њему приписивала и на њега сручивала. Искусни старац знао је да невољи ваља одушке, да народ свакој недаћи тражи кривца и, носио је стрпељиво свој крст, уверен да је позван и дужан носити га. Остали министри ишли су тако исто, ко пешке а ко на коњу, ко измакао а ко изостао а сваки бринући тешку бригу и измењујући разговоре само по гдекад, на одмориштима, или где би се стаза толико проширила да би могли поћи упоредо. Ове три групе, Краљева, Врховне Команде и Владина ишла је свака за се, нису чак свакад ни ноћивале на истоме месту, нити су за исти број дана и ноћи прешли овај тешки пут до Скадра. Са њима, пред њима и за њима, ишла је маса бегунаца, војске и народа. Биле су то чиновничке и официрске породице, па онда велики број надлештава, чиновника, стране мисије и наша сиротиња. Све је то кренуло нарочито тим путем што је Краљ туда кренуо, рачунајући на већу заштиту и тек се овде у планини уверило да је цела Краљева заштита три официра и шест војника. Што се дубље у планину залази, пут је све стрменитији, све тежи, јер је го камен и у њему урезана уска стаза, под којом зјапи провалија. Хладноћа све јача а поледица и снег ометају корак те се клизају људи, клизају коњи. Краљ не може, њему и иначе клецају колена. Клиза и пада. Дижу га, он полази па опет клиза и пада. — Падам често! — вели. — И ми Величанство! — теши га ађутант, подмећући му своја снажна плећа. — И ви, ал’ се ви дижете, а мене мора да дижу. На коња су га још мање смели попети, то је било још опасније. Застају код прве ширине, да не би закрчили пут. Краљ седа на камен и навлаче му преко чизама дебеле сељачке чарапе, не би ли му помогле да не клиза. Ал’, поузданије него то, ађутант му подмеће плећа, он га грли, и тако настављају пут. — Ово је страшно! — жали се један грађанин мајору који је пред њим. — А тек је први дан путовања; нашта ли ћемо наићи сутра, а нашта прекосутра? Мајор ћути, не обзире се и корача даље. — Ово је право Наполеоново одступање са Москве! — гунђа даље грађанин. — Горе је ово, друкчије је ово! — окрете му се мајор — Наполеонова је војска одступала као победилац а не као побеђена. Наполеонова је војска 1812, сачувала сву форму одступања тако да је руски генералштаб и даље правио планове о местима где ће се Французи задржати и примити борбу а Французи су и сами веровали да ће примити ту борбу. Па онда, 1812 године одступала је кроз сметове и мочари једна војска а није народ и, што је најглавније, француска се војска, одступајући, враћала у отаџбину и сваки корак који је њен војник учинио, ма како тежак пут био, знао је да га води ближе отаџбини. А ми идемо све даље од отаџбине, ми напуштамо отаџбину; ми не знамо куда ћемо!... — Не знамо богме! — додаје очајно грађанин и наставља даље пут предајући се судбини. А пут све тежи, стаза по где где уска и стрмена, да се једва може проћи. Сметови леже по околним планинама и стегао ужасан мраз. Посрће се све више и све чешће, коњи падају а људи малаксавају и изостају. Почињу се већ пузати и људи и стока. На појединим опасним окукама, под којима су провалије, коњима везују очи или им помажу хватајући их за улар, за гриве, за реп. Људи се хватају за руке те образују коло, да би један другог задржали; жене циче и не сме да прођу. Већ је пао у амбис један коњ тамо негде позади, пао је још један. Веле да је овај последњи повукао са собом и човека. Први конак после Љум-Куле био је Спас, где избија кланац којим је некада ишао пут за Ђаковицу и где се на десној обали Дримовој узносе развалине Леке Капетана војводе Дукађинског. Ту је, у једној пустој долиници, која се спушта до обала Дримових, усамљен хан на путу а ко зна где је село тога имена, ваљда негде у планини. Код хана се већ скрхала маса људи и стоке а придолазе све нове и нове групе, које су јутрос раније кренуле. Све просторије поседнуте а и нема их много. Хан је обична, камена, двоспратна зграда; на доњем је спрату ар а на горњем две празне собе. Собе су заузеле породице официра Врховне Команде а доле се стрпало све што је зарана стигло. Ово, што сад придолази тиска се око хана, разгрће снег и блато и наноси дрва, те спрема ватре око којих ће пробдити ноћ. Краљ ће стићи доцније и неће наћи места за себе. Када му се учини понуда да се на горњем спрату начини места за њега, он ће одбити. — Нека их, нећу да узнемиравам жене и децу. Женама и деци треба крова, ми војници можемо и овако! И кад је рекао то „ми војници“ погледао је са задовољством на неколико старчића из трећега позива, остатке онога трећега позива, који је онако славно изгинуо, бранећи одступање младе војске са Косова. Бадава се наваљивало на њега да се склони под кров, бадава му је обраћана пажња на мраз који је све више стезао, старац је упорно остао при томе да он неће да се одваја од својих војника, да хоће да пати заједно са њима. И, док су трећепозивци наносили дрва и спремали ватру за себе и свога Краља, дотле се он сетио да обиђе болеснога војводу Путника, који је већ раније стигао у Спас. Два клонула старца, Краљ без краљевине и војвода без војске, дуго су, дуго разговарали о злој судбини која их је постигла. Када се већ разбуктала ватра у заветрини, иза ханскога зида, Краљ је сео међу своје другове да ту, крај ватре, пробдије ноћ. И вечерао је ту међ њима. Узео је, као и они, кришку хлеба у руку и мало куванога пасуља којим су га понудиле избеглице са горњег спрата ханског. — Зло, несрећа! — вели Краљ, седајући међ своје нове другове. — Велико зло, господару! — одговорају старци правећи места Краљу. — Сам камен и пустиња! — наставља Краљ — А како је код нас све питомо и лепо... — Ех! — учини један трећепозивац, који је седео према Краљу — Нема нигде оно. Не би дао ја једну моју њиву за целу ову планину. — Па дао си је, ето си је дао! — добацује му други. — Па... дао сам, ал’, не дај Боже да остане овако. Да л’ ће ово дуга овако, господару? — Неће ваљда — теши га Краљ — Неће. Да нисмо далеко и од Француза и од Руса, стигла би нам помоћ те не би овако пострадали. — Боме, пострадали смо много. — Је л’ вас много изгинуло? — Па јесте, преполовили нас. — Штета, а борили сте се баш честито, хвала вам! — Изгибе сам домаћин, господару. — Знам, знам! — учини Краљ и уздану — Нису ми дали а тражио сам и ја да останем тамо, да се борим са вама старцима и да погинем. — Куд би ти, Господару? — Тражио сам, ал’ нису ми дали! — понови Краљ. — Мораш се ти чувати, Господару, требаш ти нама. — Треба вама кућа ваша и деца ваша; треба вама земља ваша и треба вама отаџбина ваша, а ја... шта ћу вам ја? Данас јесам, сутра нисам; ако нисам ја, биће други. Није зло изгубити краља кад имаш отаџбину, али је зло, браћо моја, изгубити отаџбину а сачувати краља. — Па оно јесте... — одговара као убеђено трећепозивац. — Бива, да умре домаћин, а кућа остане — наставља Краљ — Није ни то добро, али опет кућа је ту, имање је ту, наћи ће се ко ће прихватити имање и кућу; али је наопако, мој брајко, кад видиш домаћина без куће, без огњишта, без њиве, без ливаде, без стоке. — Е то јесте! И тако се међу старцима наставља разговор дубоко у ноћ, док уморни не клону главама на груди. Пре четири или пет дана, овако су исто код овога хана седели око ватре и министри, који нису ни ноћили на Љум-Кули већ одмах наставили пут. Они су преноћили у хану али су дуго седели на утрини, око ватре, да се прихвате и да се разгреју пре него што легну. По лицима, осветљеним пламеном, међу којима се нарочито истиче лице Министра Председника уоквирено седом брадом, видело се да воде брижне разговоре. Са лица је Пашићевог изчезао онај израз мира и хладнокрвности, са усана му се избрисао онај осмех, који је кроз педесет година политичкога му живота играо на његовим уснама, па ипак он се држао тако као да још увек верује у нешто, као да се још увек нада нечему. Није клонуо или бар није дозволио да се то на њему примети. На лицима је осталих његових сарадника био много јаче изражен отисак опште невоље. Разговори су се водили о великим бригама које су лежале на влади. Војска је зашла у планине без хлеба и без икаквих других потреба. После двомесечне неприкидне и очајне борбе, после нечувених напора, та се преморена војска повлачи у планине где је очекује глад. И кад стигне у Скадар, чиме ће тамо бити прихваћена? Има ли тамо хране или бар, може ли се донети? Савезници су били примили на себе снабдевање српске војске и, према обавештењима која је влада имала, та се храна већ налазила у Медови. Сва је брига дакле била, како би се и на који начин она могла пребацити из Медове у Скадар, док нико није ни слутио да и у Медови нема ни једног зрна савезничког обећања. — Ваља што пре стићи у Скадар — шапће Пашић — пре но што се војска почне скупљати тамо. — Тамо су ваљда већ стигли савезнички посланици? — И да нису стигли, из Скадра ћемо моћи добити везе са савезничким владама. — Могла би се, вероватно, умолити талијанска влада да уступи какав брод који би пребацивао храну из Медове. — Треба стићи у Скадар што пре! Како стоји са распоредом путовања? — окрете се Пашић једноме чиновнику, који му је стајао за леђима. — Према обавештењу капетана Реџепа, сутра можемо стићи у Арсит-Хан, прекосутра у Черет. Есад-пашин капетан Реџеп и још неколико есадових чауша, пратили су нашу владу, за којом је ишао и један одред занатске чете. Капетан Реџеп је и раније био у вези са нама и знао је српски, те је он служио највише као тумач а и као вођа по овим тешким путевима. — И кад би онда стигли у Скадар? — запитаће један од министара. — У свему треба нам још три дана, ако господа министри могу да издрже те да не будемо принуђени да правимо мања одстојања. — Кад могу остали... — заусти неко да каже. — Остали неће тако путовати. Врховна Команда не може због војводе. Са његовом је носиљком врло тешко правити та одстојања. Неће моћи ни Његово Величанство. — Ми морамо! — прекиде Пашић. Тако су, ови разговори и саветовања, били у неку руку министарска седница, држана око ватре, међу сметовима и у сред планине. Од Спаса пут напушта обале Дримове и води у унутрашњост планина Дукађинских кроз један низ провалија, кланаца и стена покривених снегом и сметовима. Хладноћа све више стеже, мраз све оштрији. Бегунци и иначе изнурени трудним путем, неспавањем и глађу, увијени у крпе и дроњке, у ћебад и шаторска крила, клонуло газе сметове и очајно погледају путем предасе, који их води у све дубљу и дубљу беду. Влада жури да по распореду стигне вечерас у Арсит-Хан а затим што пре у Скадар. Данас су пала два владина коња с товарима и скрхала се у амбис. Кажу да је ту било докумената који су за увек пропали. Официри Врховне Команде не могу тако да журе, они лагано иду, стопу по стопу, пратећи носиљку свога шефа, старог војводе. Војници, који је носе, нигде скоро да наиђу на ширину да би је могли понети на рамена те пружити кораке, већ је носе на руке а руке им се скочањиле од зиме те се сваки час мењају. Краљ већ малаксао. Јучерање напорно пешачење од Љум-Куле до Спаса, ноћашње бдење крај ватре и данашњи тежак и студени дан, одузели су му и последње моћи. Он погурен, уморан, попрскан блатом и неизбријан наслањајући се једном руком на батину а другом на раме свога ађутанта, корача лагано и сваки час застаје да узме мало ваздуха. Путем се већ сретају они који су малаксали који су клонули, па напустили своје друштво и остали крај пута; сретају се већ и самртници, које је глад и мраз савладао и који су се крај друма повукли и предали лаганој смрти, која их већ грчевито грли; сретају се већ и мртви, који су ту остали јуче и прекјуче и чије је тело снег већ завејао, а у снегу се обележио курјачји траг, који су намирисали лешину, обишли је, па ће ноћас, кад планина буде пуста и мирна, доћи да је растргну. Што дубље у планину, та је појава све чешћа; мртви људи и мртви коњи све чешће ките стазе, тако да кланци, кроз које бегунци оде, већ почињу личити на костурнице. Стари Краљ са тешким болом, скидајући капу, пролази поред ових жртава, скрећући поглед са несретника који су посејали друмове. Да би угушио осећај који му је легао на душу, скретао би говор или пажњу на други који предмет. — Можеш ли, сине? — припитао би каквог дечка који је пролазио крај њега, спуштајући му руку на раме. — Могу! — одговара дечко и не слутећи да је то Краљева рука на његовом рамену. — А хоћеш ли упамтити све ово што видиш? — Хоћу! — одговара дечко. — Ако, упамти, треба да упамтиш па да причаш, свима да причаш. Што се даље иде, пут све тежи а глад и зима све више стежу и све их више остаје успут. Ноћи су биле нарочито страховите, а већ се нигде није могло наћи дрва. Падали су успут људи као мушице, падали су и дизали се или су остајали тамо да гробовима својим обележе пут којим је Србија прошла. Влада је увек напред журила, и стигла је као што се у Спасу угодило, петога дана по подне у Скадар. Краљ је дуже путовао, читавих осам дана до Љеша и још три затим до Тиране. Спавао је као и остале избеглице, крај ватре, под кровом какве арнаутске сеоске уџерице, по хановима; јео је суви хлеб или где кад, ако би где затекао какву команду, што су му одвојили по где што из казана. Шестога дана путовања, Краљ је сишао у Дримову долину, где пут опет слази на Дримове обале. Ту, код Гомсића, где Дрим ваља пребродити па ући у Скадарску равницу, већ допире блажи ветрић, већ се догледа сунце које сја на јадранским обалама и далеко тамо назиру се планине које грле Скадар. Тамо сви жељно погледају, тамо има сунца, тамо има хлеба — тако бар сви мисле и не слутећи да ће по скадарским улицама падати као снопље и умирати од глади. Последње те вечери, пре но што ће се повући под кров да легне, Краљ је пришао једној ватри, око које су поседали војници. Он сутра неће наставити пут за Скадар, он ће се сутра растати од војника, па је рад још мало с њима да проговори. Он ће сутра само донекле поћи скадарским путем, затим ће прегазити Дрим и отићи у Барбалушу а одатле у Љеш. Војници и избеглице наставиће пут право за Скадар. Вече је било ведро и овде, у долини, није тако нагло освајала ноћ, као тамо међу сметовима и стењем. Нешто је благо лебдело у ваздуху наглашујући близину обала на којима сунце греје. Звезде су јасније сјале и боја неба није била више онако суморна. Све што је веровало у смрт, почело је понова веровати у живот. Ох, како је за мало та вера трајала! Краљ је био разговоран. Указујући на модре планинске масе, које се око Скадра узносе и које ведра ноћ јасно оцртава и издваја, он вели војницима око ватре: — Ено, видите ли, децо, и тамо смо лили крв, по оним брдима. — Како се зову она брда? — пита један остарији војник. — Оно тамо, у дубини, што узноси врх, биће да је Тарабош а ова мања брда, овамо лево, ту је Брдица. — Је л’ то Брдица? — запита један чичица из трећега позива, коме при помену овога имена прелете на мах таман облак преко чела. — То ће бити! Чичица се загледа тамо, помно се загледа и заиграше му сузе у очима. Затим прошапута више себи: — Тамо сам сина изгубио! — Онда, је л’? — пита Краљ. — Јес’, онда! — додаде чичица — па ево сад дошао сам да му обиђем гроб. Сви се ућуташе, осећајући дужност да не ремете свечаност тренутка, у коме се у очевој души буди понова туга, на догледу синовља гроба. Чичица је дуго, дуго гледао оне модре повијарке, где толики млади српски животи леже, па се онда окрете ватри и додаде: — Ко зна да није Богу било драго да ме доведе довде те да и ја у близини синовљој легнем у земљу. Ево, како сам изнемогао, дај Боже да сутра и до Скадра стигнем. — Што је било мучно и тешко прешли смо већ — теши га Краљ — ово сад до Скадра лакши је пут, можемо и ми старци. Затим се заподену разговор и о Скадру. Краљ је причао војницима да је у младим годинама одлазио у Скадар и казивао им је да је леп и богат град. — А је л’ то наше?— пита војник. — Наше је, наши су га краљеви зидали — вели Краљ — три брата, Вукашин, Угљеша и Гојко, и много су мука видели док су га назидали. Све што би они за дан назидали, зла би вила за ноћ порушила. Је л’ зна ко ону песму о зидању Скадра на Бојани? — Знам ја — рече један млађи војник из групе. — Е, је л’ тако каже песма: „Све што браћа за дан назидала, зла би вила за ноћ порушила?“ — Јес’, тако! — одговори онај. — Ама, зар је то могло у истини да буде? — запитаће један трезвен старчић, који је дотле само слушао разговоре, забављајући се ушивањем рукава на шињелу који је негде успут закачио и исцепао целом дужином. — Које то? — пита га младић. — Па то што песма казује. Зар је било некада тако злих вила па да за ноћ поруше све што би краљеви за дан назидали. — Било је — додаде стари Краљ — било је а има их и сад. — Сад? — учинише неколико њих. — И сад још! — настави Краљ боно машући главом — Ето, зар не видите моју судбину. Све што за дан саградим, зла ми вила за ноћ поруши. Колико смо се сви мучили да саградимо ову државу, па ето... поруши вила за ноћ, поруши до темеља...! Краљ прекиде и дубоко се замисли. Сви ућуташе поведени и сами размишљањем о злој вили, која руши све што Србин зида. Ноћ поче јаче да осваја, а зима јаче да стеже. Краља опоменуше да му ваља лећи. {{ЈВ-аутор| Бранислав Нушић|1938}} == Извор == * [https://distantreading.github.io/ELTeC/srp/SRP19201.html Деветсто петнаеста: Трагедија једног народа] [[Категорија:Бранислав Нушић]] [[Категорија:Деветсто петнаеста]] eppfrw5x70msiob9ndbsj1zcugybztb 0 61692 147481 146756 2026-10-06T18:05:08Z Galicijac 19151 Наслов уврстио у редослед поглавља. 147481 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Деветсто петнаеста]] | | [[Деветсто петнаеста/Србија у планинама|Србија у планинама]] | [[Деветсто петнаеста/Историја једног заробљеника|Историја једног заробљеника]] | [[Деветсто петнаеста/Ко је она?|Ко је она?]] }} Заробљеници иду за нама као ајкуле за морским бродом. Изморени, издрпани, подбули, почађали и изблесавели од глади. Иду за нама и чекају да когод баци прљаву кору од сира, спољни лист од купуса, кожицу од кромпира и сагињу се, те дижу те отпатке из блата и ждеру. Кад из каквих кола испадне оглодана кост они је грабе и глођу, кад испадне празна кутија од конзерве они је лижу и крваве језик на оштрој тенећки. Нико их не гони, нико не спроводи, нико им не би бранио да остану и сачекају своју војску, па ипак они иду за нама. Шта је то што их везује за нашу судбину? Разумем оне, међу њима, који су Словени и у којих се расни осећај још више развио од како су у нашој средини, али су нам се придружили и други. Вило је и Немаца са далеких страна, из Виртенберга, Саксонске и Баварске. Да их није гонило да нам се придруже уверење да победиоци носе собом глад или можда одвратност према крволочноме послу који већ годину и по дана без одмора врше? Жалио сам ове бедне људе, али им помоћи нисам могао јер сам и ја већ свој оброк бројао на залогаје. Ако сам понудио коме цигару дувана, ја сам већ довољно жртвовао а и њему довољно учинио. И колико сам за то мало дара срео благодарности код ових несретника, који су већ онемели од глади. Један ми је изјави гласно, речима: — Хвала ти, брате и роде! Био би леп и стасит момак по узрасту, али га испила глад и напор, те му потамнело лице из којег сјакте два утонула младићска ока. Изненади ме чистота и нагласак његов те му приђох. — Ти си Србин, рођаче? — Србин! — одговори ми припаљујући цигарету коју сам му дао. — Па од куд овде? — запитах га зачуђено. — А где бих био, већ са вама? — одговори и поче журно да срче цигарету коју је припалио. Ипак ми је био чудан његов положај. Знао сам да су Срби заробљеници изјавили добровољно да ће ступити у редове бораца и ступили су. Да ли је овај један претпоставио бити српски заробљеник томе да буде српски војник? Он је вероватно погодио шта сам ја премишљао па настави непитан: — Био сам ја, господине, тамо где је требало бити, нисам изостао, али... ето! А кад му се учинило да је ипак срео у моме погледу сумњу, он брзо додаде: — А ви ваљда, што видите на мени ово аустријско одело, па за то не верујете? Нисам му рекао да ли верујем, те он сам објасни: — Обукао сам га сад, у Призрену, у болници. Прекинули смо даљи разговор јер сам се зауставио пред једном мучном сликом крај друма, где се беше окупила читава гомилица избеглица. Под товаром, који је носио на леђима, лежао је на земљи немац, заробљеник, а крај њега је стајао један грађанин очајна лица и вајкао се: — Погодио сам га да га храним а он да ми носи овај товар. Па кад му дадох на подне комад проје а он је не поједе као човек, него је пождра, прогута је. И од тада занеможе па ево сад где ће да ме остави на сред пута! Грађаниново вајкање није чинило утисак саучешћа према невољи заробљениковој већ пре себично јадање, што је пао у очајан положај да товар сам понесе даље. Несретник је лежао на земљи лица заривена у блато. Очи му искочиле из дупља а на уснама му ври пена. Испод раскопчане блузе и прљаве, подрте кошуље, надимају се ребра на којима и нема меса већ само тамна а прозрачна, затегнута кожа. — Изгладнело па битисало! — рећи ће један из гомиле. — А можда га и терет убио! — додаће други. — Није, брате, терет — правда се онај грађанин — Нема овде ни тридесет кила. Понео бих ја то и сам ал не могу, имам сипњу. Он понуди под истим погодбама заробљеника, који је мало час са мном разговарао, али овај одби: — Не могу, рањен сам — одговори он — не могу ни толико понети колико је овај! Најзад грађанин се сам натовари и кренусмо даље. Ономе несретнику није било помоћи; оставили смо га тамо крај друма да чека смрт која ће, ако не раније, ноћас кад стегне мраз извесно наступити. Заспаће од мраза лепим, слатким сном и видеће у томе сну своју далеку отаџбину и своју породицу. Умреће бар са осмехом на уснама а ујутру, први који наиђу, гурнуће тело доле у поток да се не би на друму распадало. Паде ми на памет онај коњ што је тамо негде испред Штимње посрнуо вукући топ, те га испрегоше и оставише крај друма да чека смрт. Овако исто и њега смо посматрали, овако исто о њему проговорили реч две и овако исто, остављајући га самом себи, кренули смо даље без узбуђења, навикнути већ на те појаве, које ће све чешће и чешће бивати што даље идемо. — А одакле си ти? — запитах после извесног времена онога заробљеника који ми се опет придружио. — Отуда, са Дунава, близу Даља. — Имаш ли родитеља тамо? — Имам жива оца, мајку, две сестре и једног братића. Их, кад би они знали где сам ја сад? А после малога размишљања, додаде: — А ко зна где су они? — А што они? — Ех, што! — рече, па брзо додаде: — Веруј, нису их оставили на миру. Отац ми је добар газда и онако... био им је увек трн у оку. Кад оно био загребачки процес, одведоше га у Варадин те остаде тамо пет месеца. А нису му ни иначе давали мира. Понудих му још једну цигарету, јер је ону прву одавно посркао и жудно бацао погледе на моју. — У нас — настави он своје казивање — био већи српски барјак но црквени, па кад дође Царев дан те се оките куће а наш барјак с крова па до земље. Пролазе жандари па реже а не могу му ништа, Царев је дан. Да видите у нашој кући зидове, рекли би србијанска кућа; ту слика Краља Петра увијена у тробојку, па ту Косовска Вечера, па Благовештенски Сабор, Св. Сава, па „Узо деда свог унука“, па онда Глигор Комита и већ све редом. Кад дође слава а мој отац све те слике казује гостима и тумачи. Их, да чујете о слави кад бабо казује здравицу па помене светога, па онда Цара Душана и Обилића и Марка, па спомене косовску вечеру, па устанак, па четресосму, па онда народна права и прагматику, па заврши како ми Срби морамо још једанпут лити крв и лићемо је, вели, али не више за другога већ за себе. Ћесар нас је слагао, вели, право је да сад и ми њега слажемо. А нећемо га, вели, ни слагати, он зна да ми своја права тражимо те зар смо ми криви што се та права могу наћи само под србијанским барјаком. Ето, тако је зборио мој бабо! Ма да је све то говорио са мало гордељивости, глас му је по где и где задрхтао, вероватно потресен сећањем на кућу и родитеља о коме је причао. Пошто је осетио да је у мени нашао стрпељивога слушаоца а имао потребе ваљда, да се у овој невољи подржава топлим успоменама на тихи живот у кући и међ својима, он настави даље казивање: — А колико је пута бабо тако спустио руку мени на раме па реко: „Ех, нек да Бог само да одрастеш, виш оног тамо — па ми показао слику Краља Петра — његов ћеш ти војник бити!“ Он је ишао и у Београд, ишао је о крунисању Краља Петра, па онда о Видовдану и причао нам је много о свему и свачему. „Их, да видиш српску војску — казивао је мени — све сам соко; видиш му из очију да је Србин! А још кад чујеш да му Србин командује: „Мирно, лево, десно, у ред, напред!“ па ти слатка она српска реч, и ја бих стар овако, узео пушку и стао бих тамо у ред. Па још кад марширају а музика свира а народ виче „Ура“ а мени оволике сузе на очи. Плачем и не могу да се уставим па ето ти!“ А кад год бабо оде у Београд он донесе отуд нове слике и песмарице, па их после сви гутамо. Један пут, кад је био о Видов-дану, донео мени шајкачу. Ех, Боже, да чудне радости!... Он на један мах прекиде причу па ће ме упитати: — Ја овај, развезао а не знам да вам не досађујем? — Не, не досађујеш ми, слушам ја! У истини слушао сам га са пажњом. Било ми је чак пријатно ово његово наивно казивање које ме је разгаљавало као блага, тиха струја у вртлогу олујине која нас је носила. Он охрабрен, настави: — Ту шајкачу нисам смео носити улицом, није ми дао бабо, него само у кући. Па кад дође слава а ја шајкачу на главу па дочекујем госте и све салутирам. Тек дође господин попа, ја салутирам, па у руку, а он пита баба: „Кој ти је ово море?“ А бабо вели: „Петров!“ „Е, кад је Петров — рећи ће господин попа — треба да га благословим. Посветила ти се, синко, десница којом ћеш, дај Боже, послужити Краљу Петру!“ — Један пут, о Видов-дану, водио ме бабо у Фрушку, у Раваницу. „Ајде, вели, да целиваш Цара Лазара!“ Еј, Боже, моје среће! Колико су јурили путем наши вранци, све се носала и повијала кола с једне стране друма на другу, па мени је опет све изгледало да лагано идемо; да ми је што пре да стигнемо у Раваницу! А кад стигосмо, имао сам, боме, шта и видети. Тамо се слегао силан народ, чини ми се цео Срем је био ту. Читав логор кола, па шатори, па свирачи на све стране. „Дошли су и србијански свирачи — вели бабо — водићу те после да их чујеш, ал прво ајде у цркву!“ У цркви је, знате, светац. Јесте ли били кад у Раваници? — Јесам. — Е онда знате! Одмори се мало од казивања, јер смо се баш пели уз неку тегобну узбрдицу, па кад се испесмо а он дану и настави: — Кад смо ушли у цркву а бабо мени вели: „Ето видиш, то је српски цар Лазо, што је погинуо на Косову пољу. Ајде, синко, целивај свеца!“ А мени задрхта душа и наиђоше ми сузе на очи. Није шала целивати цара српског. И бабу пуне очи па ми само шапће: „Упамти, сине, ово!“... Он опет застаде у причању, вероватно обузет успоменом на овај свечани тренутак из свога детињства. Сунце, које се дубоко нагло западу, још је слало зраке али су они већ били студени а осећао се већ и мразни вечерњи ветрић, који тако немило милује образе. Рекох му да пожури ако може, како би с вечери могли стићи бар до кога села. Он уравна свој корак са мојим и настави своје казивање: — После ме одведе бабо у гомилу, тамо где су свирали србијански свирачи. Свирали су и певали неку песму а бабо извади из шпага петицу, па приђе једноме од њих и рече му гласно, тако да су сви могли чути: „Дедер, пријатељу, Краља Петра марш!“ Свирачи засвираше а мени поче срце да расте, као да сам слушао свету литургију у цркви; дође ми готово да се прекрстим. Кад свирачи свршише а бабо опет њима петицу, па вели: „Кажи: Авај, Босно, сиротице клета!“ Свирачи засвираше и запеваше а цео народ што је слушао, поче да плаче. У мога бабе оволике сузе а и мени се стегло грло. После пође бабо и још неки пријатељи из Бачке, да се попнемо на Врдник, до врдничке куле. Рекоше, оданде се лепо догледа сва Фрушка Гора. Кад смо били горе, крај куле а мене тек бабо за руку, па показујући другом руком, рећи ће ми: „Видиш ли тамо, хеј тамо доле, ону реку што беласа?“ — „Видим!“ — „То је Сава, синко, а оно иза ње је Србија“. Дуго смо после ћутали и гледали тамо, оне плаве и модре планине, гледали смо као неку светињу, као да је оно тамо света земља Јерусалим!“ Прекидох му причу нудећи му опет дуван, не би ли га привезао за себе. Годила ми је његова прича баш са своје наивности и доброћудности; одвлачила ме је од тешких мисли, које сам као терет носио на овоме путу, те сам се осећао одморен. — А ја запео, па све казујем што ми падне на памет! — извињава се он, бојећи се да није предугачак својим казивањем. — Ако, ако, казуј ти мени све чега се сећаш, волем ја то да слушам. — Е, ако волете, онда... Он ућута као да прибере сећање па мало затим настави: — Прошле године, кад ће се заратити, ја сам у јесен пунио деветнаест година, сад ми је тек двадесет прошло. Кажем ја једаред баби: „Бабо сад у јесен ће и мене регрутовати те ћу бити аустријски војник!“ Бабо се замисли, замисли се, видео сам да су и њега мориле те бриге, па тек диже главу и рече: „Чекаћемо јесен да прођеш кроз комисију. Може те којом срећом мимоићи, шта знам ја!“ Није ми више ништа казао ал’ сам ја видо из његових очију шта је мислио. Србија није далеко а Сава није широка, те ако ћу служити кога, боље онда свога србијанскога Краља да служим. Али дође јуна месеца изненадна мобилизација и нас, који смо на јесен требали да се рекрутујемо а од пролећа ове године да служимо, дочепаше изненадно те ајд’ у Винковце, у касарне. Па још што је најгоре, рат са Србијом, са оном нашом Србијом. — Ух, како је моме баби било, као да си му сву чељад по кући поклао. У Србију се није могло више ни мислити, морало се у касарну. Кад су ме опремали да пођем у Винковце а мајка само уздише и крије се по кући, да јој ко не види сузе а бабо сео пред кућу, пуши лулу за лулом а нико му реч не сме проговорити, нити одговара коме кад га здрави. Најзад, кад би време, ја изађох па га упитах: „Хоћемо ли, бабо?“ — „Хоћемо кад морамо!“ — одговори он, па се диже и уђе у двориште. — Е, већ, како је било док сам се опраштао са мајком, сестрама и братићем, не умем вам казати. Плакали су, ето, а и шта би друго! Бојали су се сви што ме је ратна година ухватила као рекрута. Мајка ме чак увукла у собу, док су се други мајали око мојих ствари а бабо презао кочије, и тутнула ми у руке десетицу, ижљубила ме и благословила ме...“ Ту прекиде заробљеник причу, јер му реч заигра у грлу, глас му затрепери и две крупне сузе овлажише му очи. Уздржавао сам се ма чиме да узнемирим овај лепи тренутак пријатнога узбуђења, када материнска љубав и милошта прелази преко гора и планина, преко понора и кршева и као сећање милује своје чедо. Тим смо се успоменама сви ми хранили и одржавали у овим тешким невољама и залагивали своје големе болове. Када се мало прибра он сам настави: — Кад смо изашли у двориште, кола су већ била упрегнута и моје ствари натоварене. Ајде, рекох ја, и узех да се праштам а мали братић отрча да отвори вратнице. Бабо стао пред коње, па не гледа овамо него окренуо главу и све нешто псује коње. Ускочих ја у кола, ускочи и бабо, прекрсти се а вранци потегоше свом снагом и изнеше као перце кола из дворишта. — Бабо ни речи успут није говорио а шибао је сироте вранце и ако су као стреле летели. Једнако их је шибао и псовао их, па смо очас стигли у Борово. Ту се заустависмо пред биртијом и тек ту бабо проговори. Наточи вина и себи и мени и куцну се: „Ајде, вели, у здравље! Па Бог нека ти буде у помоћи! Ја се надам брзо ће овај рат, још ви нећете ни из касарне изаћи а рат ће бити свршен. Шта је Србија према једној царевини, не може сирота... а вама треба бар шест месеца у касарни, не могу вас повести у рат пре нег научите пушку држати“. Па онда испи чашу баш до дна и поћута подуже, па опет ће рећи: „Друкче сам ја мислио ал ето, видиш, не бива онако како хоћеш него како мораш. Што ћеш!“ Па опет ућута а ћутим и ја, све чекам хоће ли још што рећи. Он испи и другу чашу, па додаде: „Не умем те, синко, ни чему научити што ћеш и како ћеш. Нека те Бог и твоје срце научи!“ — После већ стигосмо и у Винковце, те ја у касарну. Три месеца су нас муштрали од ране зоре до мрклога мрака. Нико за то време од мојих није долазио да ме обиђе. Од других сам био чуо да је у селу зло; узели су нам коње, узели нам волове а бабу опет нешто терали жандари но се вратио ал, веле, спрема се да пређе с кућом у Бачку, јер га, веле, онде неће оставити на миру. — Наши официри сваки дан нам читају новине како наши напредују у Србији. Веле нам: добро се туку Србијанци али царска војска још боље. Узели су, веле, Шабац, Лозницу, Ваљево а само још који дан па ће и Београд пасти. Протераше једнога дана кроз Винковце и заробљенике српске и натераше нас све да изађемо да их видимо, али их ја некако изварах. Зар српске војнике, војнике Краља Петра први пут да видим па тако, као робове? Не, Бога ми, но сам се сакрио да не чујем ни њихов ход кад прођу крај наше касарне. — Па онда, прође мало времена и окитише варош заставама и поче гомила кроз улице да се дере, музике да свирају и искупише нас све и прочиташе да је Београд пао. Морали смо да се веселимо и ми, а како је мени било у души то ја знам. Једино ме је тешило што су сви говорили: сад је рат свршен. За неколико дана па ће нас пустити кућама а кад се вратим, свратићу кући колико да се видим са својима, па одох ја преко Саве и никад ме више неће Цар видети. — Тако сам ја мислио. Али се рат не сврши, како се међ нама говорило, него још канда обрну наопако. Нико нам ништа није говорио нису нам ни телеграме више читали, али се видело по њима да у Србији нешто не иде добро. Сви обесили главе, сви невесели и не смеш пред њима да поменеш Србију. А рањеници пролазе сваки дан, пуни их возови, и чује се од њих да су Србијанци потерали наше па их млате и гоне да се осврнути не могу. — А једнога дана, дође изненада наредба да и ми кренемо, ал не кажу на коју страну. Једни говоре на руски ћемо фронт, други на француски а трећи веле на румунски фронт да чувамо границу. Бојао сам се само да не буде на српски фронт а оно тако је и било. Одведоше нас у Босну и пребацише преко Дрине где су још трајале борбе...“ Он прекиде причање јер сви обратисмо пажњу на једнога коњаника који нам је долазио у сусрет, јашећи на мршавоме и знојем обливеном коњу. Он је из моравске дивизије која одступа са Косова Дреницом и задржала се код села Кијева те тражи везе и обавештења од Врховне Команде, која је већ далеко ван границе Краљевине Србије. Коњаник је морао страховито журити, на коњу му раскрвављене усне, ноге му се тресу од умора а зној се облацима пуши са њега као са догореле ватре. Он је чуо већ од првих бегунаца, које је срео, да је Врховна Команда отишла из Призрена али не сме на голо казивање гомиле да се врати с пута на који га је старешина упутио. Окупили смо се сви око коњаника да чујемо што а у ствари, ми смо њему казивали јер нам он није имао шта рећи, толико само, да борбе више нема, да се сад само повлачи и да се арнаутска села у овој околини непријатељски држе према српској војсци, те је на појединим местима било и пушкарања. Један међ нама, са дететом на леђима увезаним тканицама, замаја брижно главом: — А ми још идемо у Ђаковицу, у гнездо њихово. — Па ми нисмо војска, неће ваљда нас — додаје други. — Питају те они, јеси ли војска или ниси. Њима је до пљачке. — Вајка се онај први. Коњаник ободе коња и пође даље, пут Призрена, а ми настависмо пут забринути вестима, које смо чули. Заробљеник ми се придружи опет, али не настави да казује, бојећи се да ће његово казивање бити сувишно крај бриге, коју нам је донео сусрет са коњаником. Ваљало та је одобровољити још једном цигаретом и дајући му ја га охрабрих: — Дакле, пребацише вас преко Дрине, па онда? — Плакао сам од жалости — прихвати он — али сам крио сузе да ме ко не види. Зар тако ја улазим у Србију, ону Србију коју сам толико желео? Улазим се пушком у руци, као непријатељ; улазим да убијам моју браћу с којима сам мислио заједно бранити Србију. И ове планине, на које са пењемо и које ћемо залити крвљу својом, то су баш оне планине, које сам онда са Врдника догледао, онда, када сам целивао српскога Цара. Како би тешко проплакао мој бабо, сад да ме види? Толико ми је обећавао повести ме у Србију па ево како ме је послао! — И како ми је било кад сам морао да опалим прву пушку? Изгледало ми је као да сам њоме гађао Србију, као да сам гађао самога Краља Петра. Зар ја да убијем брата Србина; зар ја да погинем од србијанске руке? Дошло ми је да бацим пушку, да полетим у србијански ланац и да загрлим све оне, све оне, што пуцају на мене! Ох, кад бих смео, али не смеш пусто, пазе те као звера! — Ништа нисам видео око себе кад сам испалио прву пушку. Замаглило ми се пред очима и пуцао сам даље. Чинило ми се тога часа, као да тонем дубоко у воду, све дубље и дубље и почеше да ми се јављају све неке лепе и чаробне слике, баш као дављенику. За тренут ми изађе пред очи Цар Лазар и чуо сам, лепо сам чуо ону песму србијанских свирача „Аој, Босно, сиротице клета!“ па ми се јави мајка, па видо и онај велики барјак наш, па слике на зиду, Краља Петра и војводу Глигора и Косовску вечеру и чуо сам речи бабове, како ми Срби морамо лити крв још једанпут али ћемо је лити сад за себе а не за другога; и чуо сам речи господин попине, ама сасвим сам их јасно чуо: „Посветила ти се, синко, десница којом ћеш, дај Боже, послужити Краљу Петру!“ И још много, много слика ми се јавило и бата и сестре и наш виноград и наше двориште и наши вранци и све, све што сам проживео и што сам кад год видео и чуо. — Неко ме трже за рукав и пробуди из тога бунила. Био је друг до мене и он ми шану: „Не пуцај, несрећниче, у ваздух; ено официра за нашим леђима са револвером у руци, убија кога год примети да пуца у ваздух!“ Тргао сам се и осврнуо и, одиста сам видео официра за нашим леђима а ја нисам ни знао да сам пуцао у ваздух. Учини ми се чак да је официр баш мене гледао. У том засвира, далеко за нама, јуриш и настадоше узвици и псовке официра и пуцњава њихових револвера, којима су гађали у наше редове. Скочисмо сви и пођосмо на јуриш. Србијанци су нас дочекали на бајонет. Тада сам први пут срео србијанског војника. Ето, тако смо се срели а како сам ја некад мислио и како је мој бабо мислио! — Осећао сам тешку грозницу, тело ми је горело као жеравица, очи се усијале а образи упалили. Трчао сам напред, испред свију, трчао сам као луд. Наши су официри мислили ваљда да је то храброст, али је то била грозница, грозница од страха ваљда, јер ми је то била прва борба у животу, па одмах јуриш. А можда је било и нешто друго, можда и зато што ми је једнако било пред очима да треба својом руком да убијам србијанскога војника... Ускочили смо у ров и отпочела је крвничка борба ножевима, кундацима, рукама, зубима. Ја сам напао на једнога рањенога Србијанца; десна му је рука била крвава а левом је држао пушку и износио је више главе те се бранио њоме од удара. Ухватили смо се у коштац и почели смо се рвати. Бранио се зубима и изуједао ми је руке и грло и цепао ми је зубима одело. Мени се навукло нешто на очи и ништа не видим него измахујем. Ја нисам видео шта је око мене било, нисам видео да су наши већ измакли напред и напали други ред ровова и да смо ја и Србијанац остали сами, међу мртвима и рањенима у рову. Ми смо се борили и даље, док он није малаксао од многе крви, која му је текла из прибијене руке, те смо се искрвавили и ја и он. Клонуо је најзад те га ја оборих, седо му на груди готов да му забодем нож са пушке у гркљан. У томе часу он јекну: „Не, кумим те Богом и светим Јованом!...“ Те речи ме на један пут пробудише, пробудише ме тако као у сну кад кога изненада хладном водом полијеш. У једанпут сам прогледао и видео, видео сам око себе све и знао где сам и знао сам шта радим. Поменуо ми је светога Јована, а то је и наша слава, она слава кад је мој бабо увек држао здравицу и помињао и Душана и Лазара и Милоша. Па ето ту славу сад помену и призва је у помоћ овај србијански војник, кога сам ја потегао да закољем. И како ми је рекао? Рекао ми је српски, рекао ми је мојим рођеним језиком, рекао ми је оним истим, којим се моја мајка моли Богу, а мој бабо здрави здравицу о светоме Јовану. Бризнуле су ми сузе на очи, бацио сам пушку и почесмо онако крвави да се љубимо. Плакао је и он. Затим се као браћа договорисмо шта ћемо и како ћемо. Седећемо ту у рову, ако ко наиђе правићемо се да смо мртви и онако смо искрвављени. Скоро ће ноћ па ће нам она помоћи; он ће ме одвести, одвешће ме међу Србе, међу браћу моју. — Док се ми тако договарамо, тек чујемо србијанско „ура“ и видимо, Аустријанци одступају. Истина, боре се, али одступају корак по корак. Шћућурили се ми у један крај рова, ућутали се и мислимо у себи: дај Боже да Србијанци толико потерају оне, да прођу наш ров само, те да се ми ослободимо. И погонише их, боме, добро их погонише, те протрчаше мимо нас и не осврћући се и бацајући пушке за собом а Србијанци лете за њима те нас и они прођоше. — Их, Боже, моје радости! Помогох ономе другу, те се ослони на мене и пођосмо у позадину. Изведоше ме пред једног србијанског официра. Пита он мене за име, презиме, па одакле сам и кад смо дошли на фронт; па онда пита ко нам је командант и све тако редом пита, а ја му редом одговарам и казујем, као што би оцу и мајци казивао. — Одведоше ме затим у логор, са осталим заробљеницима, а било их много. И кога ти све није било ту и мађара и шваба и чеха и јевреја, од сваке вере и од сваке руке. Стајали смо дуго, врло дуго, па нас онда пребројаше и наредише да крећемо праћени старцима из трећега позива. — Мене тешко нешто заболе у души и поче нека туга да ми се свија у грудима. Ама зар ја, Србин, па идем сад под стражом, као србијански заробљеник, у ред са швабама и мађарима? Зар ја да идем овим друмовима и кроз ове планине, које сам гледао са Врдника, као роб, и да ме прати стража са пушком? Срамота ме је била од самога себе, срамота ме била и од оних, које сам сретао успут; мислио сам сви знају да сам Србин; изгледало ми је као да ме сви са презрењем гледају. — Кад смо прошли кроз Милановац а оно, отворили се прозори на кућама и изашао силан свет на улицу, па нас све то гледа, нас аустријанце, нас непријатеље. Наиђоше ми сузе на очи, па оборио главу и натуко капу на очи. Срамота ме, тешка срамота, та волео сам сто пута да сам погинуо тамо у рову, но ово што доживех. Приђе ми још и једно дете, дрпну ме за шињел, па ме пита: „Швабо, море, шта ти ради Фрања?“ — Прошао сам кроз Милановац као кроз шибу а тако сам прошао и кроз Крагујевац. Рекли су нам, воде нас у Ниш. Једва сам чекао да стигнем тамо, рачунао сам кад стигнемо у Ниш, издвојиће нас, рећи ће нам: „Дете, ко је брат Србин, нека стане у страну!“ Тако сам ја мислио и тешио се, али сам се љуто преварио. И у Ниш кад смо стигли те нас сместили, остао сам и даље србијански роб. Он дану да се одмори, а ја употребих ту прилику да се разаберем о једној чудној појави, коју сам већ одавно запазио пред нама и убрзао сам кораке не би ли је стиго. Вио је то заробљеник подрпанога али потпуно крвавога одела. И капа на глави и подрте цокуле на ногама и блуза и кошуља, све је то било умрљано крвљу а сем крви исушила се по оделу и бела поља од слузи па осветљена вечерњом светлошћу, преливају и сјакте као разнобојна стаклад. — Што се овај човек овако окрвави, по Богу брате? — питам мога сапутника. — Ко га зна... — поче он, па се досети — А знам, виђао сам га ноћас. — Шта је радио? — Помого се, помого се како је знао да не би премрзо. Ми смо ноћас спавали овамо у пољу, изван Призрена. Била је грдно студена ноћ а ватре нисмо имали... многи су и промрзли па остали, нису могли од јутрос да крену, а овај грешник, распорио мртва вола, избацио му утробу па се он увуко унутра, у вола, и тако је проспавао. — А ниси се бојао — рећи ћу ономе крвавом несретнику, кога смо већ били стигли — ниси се бојао јутрос у зору, и во се морао исхладити и промрзнути; ниси се зар бојао у сну да се и ти не смрзнеш? Очајник ме погледа тупо, неким стакленим погледом који је сјактио из крвљу умрљанога лица. — Јеси ли замолио кога пријатеља да те пробуди ујутру? — наставих ја да га питам. — Пробудили су ме пси! — једва одговори. — Знао сам да ће они ујутру доћи да једу цркотину и да ће ме пробудити. Толико само и на сва даља питања, која сам покушавао да му поставим, није ми одговарао. Кад сам и њему пружио једну цигару, он је чисто неверице пружио руку да је прихвати и блесасто ме је гледао и не благодарећи ми. Кад смо измакли мало од овог несретника, мој сапутник настави своју историју: — Робовао сам и туговао сам. Теже ми је било но оним швабама и мађарима, јер они су бар робовали туђину а ја своме рођеноме брату. Писао сам мојима али ко зна јесу ли то писмо добили. Нисам им казао да сам роб, него само онако, казао сам да сам у Нишу и да ми је добро. Једнога дана, неки наши кад се вратише са рада, и они који су радили по канцеларијама, саопштише нам да су наши Срби заробљеници тражили од команде да их приме у српску војску. Еј, благо мени, рекох, само дај Боже да то буде! — О да знате, господине, како ми је било кад сам се и ја јавио и кад су ме примили, било ми је исто онако као кад смо били у Раваници. Та ето, доживео сам да ми се призна да сам Србин и ето, нећу више бити србијански роб. Паде ми на памет и бабо и пожелех баш, као никад, да ми је да се створим пред њега, колико само да му кажем: „Бабо, ја сам србијански војник!“ — А кад сам се обукао и метнуо шајкачу на главу а ја салутирам сваком редом, као оно кад сам био мали па о слави дочекивао госте под шајкачом. Па да знате још како сам плакао, кад нас изведоше да се закунемо Краљу Петру. Кад сам изговарао оне речи из заклетве, како ћу бити веран, ја сам се толико драо, чини ми се да се мој глас чуо изнад свих осталих. — И како сам се друкче осећао кад нас поведоше у борбу. Идем ја сад да се борим али не као пре, за туђина, него за својега. Баш ми је било мило и волео сам што пре да буде борба. Осећао сам да ћу бити храбар и замишљао сам већ на грудима Обилићеву медаљу. Их, па кад се вратим једнога дана у село, у наше ослобођено село са том медаљом на грудима, ко ће тада са мном! Кад изађем пред бабу а он ме пољуби најпре у чело а затим целива медаљу на грудима; па кад одем у Раваницу да целивам Цара а мени Обилић ка грудима! Волео сам што пре да буде борбе, ал би ми жао било погинути а не доживети све што сам замишљао. — И, бога ми, кад смо ступили у борбу са пушком српскога Краља у руци, изгледало ми је то као празник неки а не као рат. Сад не морам пуцати у ваздух, моја ће пушка погађати сад моје и наше крвнике. И борили смо се, бога ми, ми добровољци. Нећу да се хвалим, ал ето ту смо па питајте, борили смо се као прави Србијанци. А кад наредише старешине јуриш а нама чисто мило да подвикнемо оно србијанско „ура!“ — Опет борба на нож, опет прса у прса, као оно пре а нема сад за нама официра са револвером у руци да нас гађају, већ и они са нама заједно, бацили сабље а узели пушке и револвере па се боре као и ми што се боримо. — Намерио сам се на једнога младог дечка, који се добро бранио. Покушавали смо два три пут да један другом сјуримо бајонет у груди па увек одбијем ја његов а он мој ударац. Најзад ја окренем кундак, дигнем га у вис и ударим га свом снагом у раме, те му испадне пушка из руке. Сад је мој, рекох и потегох још једном кундаком у вис да му располутим главу. А он врдну и завапи: „Не, брате, не удри тако крвнички!“ Опет србина треба да убијем. Изгубих снагу, спустих пушку на земљу и рекох му: „Бегај, склањај ми се с очију!“ — Он се склони а ја остадох, али нема у мени више оне воље за борбу, нема оне храбрости са којом сам пошао. Стајао сам усред борбе непомичан а око мене се борило и крвавило. Нити сам се уклањао нити склањао. Заболе ме, тешко ме заболе у томе часу зла судбина наша; с које год стране се бориш србина убијаш. Ко зна да међу онима, које ја треба сад да убијам, нема и рођака мојих, јер породица наша је врло велика, има нас и по Бачкој и по Срему! — Хвала Богу, наиђе од некуд једно зрно те ми прошиша руку, ево овде, и повреди ми мало кост. Ал ако, добро је, јер ме спасе мука. Он прекиде причу и замоли ме да му дам још једну цигарету. — Није што ми се пуши, вели, него и глад ми утоли. Дао сам му од свег срца, јер сам знао да у Ђаковици арнаути продају дуван отворено и јавно, те ћу моћи набавити за даље путовање. Он сави цигарету, припали је, повуче два три дима па настави: — Био сам неколико дана у нишкој болници, па после у приштинској а одатле у Призрен. Рана ми се брзо опорављала и ево већ крећем руком. Истина имам још болове али ево, могу да крећем и неће ми остати саката рука. — У Призрену сам остао седам осам дана, све до синоћ, у оној великој болници где је била гимназија. У болници је било пуно рањеника, није ни било места за све. А долазе гомиле све нове и нове и дрежде пред вратима по цео дан, превију се па одлазе даље. Многи и падају, не могу даље; дигли се из болнице неоздравели, необучени и необувени, па прозебли успут и падају нити се могу више дићи. — Једнога дана, донеше на воловским колима неколицину тешких рањеника. Једва смо их скинули. Помагао сам и ја овом мојом здравом руком, колико сам могао и колико да се нађем на помоћи. Међу тим рањеницима био је и један младић, мој вршњак а потпоручик. Допао ми некако баш он да му помогнем, те му помогох све док га нисмо узнели на кревет. Биле су му обе ноге пребијене. После неколико речи што их проговорисмо а ми се спријатељисмо, те остадох крај његове постеље да му се нађем. Био је и он отуда, с наше стране, из Ердута. Био је аустријски официр па је пребегао прошле године са целом стражом и примљен је као српски официр код добровољаца. — Три дана, колико сам још остао у болници, нисам се мицао од његове постеље, него сам га пазио и дворио га. Жао ми га је било онако млада а тако осакаћена. Док су сви остали рањеници у великој соби, где су лежали, јечали и стењали, он је само ћутао и гризао усне. Ја бих седао обично на крај његове постеље и причао му све ово, што сам и вама сад казивао а он је слушао, занимало га је. Али он мени није много говорио, сем то што ми реко одакле је и како је пребегао. Јуче по подне кад сам му пришао и сео по обичају, он ми прекиде причу, ману руком да ућутим, па ће ми рећи: — Изгледа ми да смо опкољени и спаса нам нема; него... спреми се и бегај. — А ви? — запитах га. — Ја не могу, једва сам и довде! Затим поћута, поћута па ће тек рећи: — А предати се не смем. Што би мене овако обогаљеног обесили, најмање ми је, ја и онако нисам више за живот; али што ће ми целу породицу намучити и искоренити, то ми је. — Па шта ћете? — Шта? — запита ме он и погледа — Чим чујем да је непријатељ ушао у Призрен, убићу се. Спремио сам се већ! И показа ми под јастуком дршку од револвера. Погледам га, млад ко роса а тешки болови испили му образе. Жао ми га било као рођенога брата. — Могу ли да вам помогнем, да вас понесем? — Нећеш моћи ни себе да носиш. А можеш ми помоћи само тако, ако те послужи срећа те изнесеш главу из овога окршаја и дођеш кад год у своје село. Не пожали тад, пођи до мојих, распитај тамо за Лазиће. Наћеш ваљда кога, па однеси им поздрав од мене. Имам мајку и две сестре, имам и вереницу — и кад то помену а њему наиђоше сузе на очи, те их обриса и настави даље — Поздрави их и реци им: поздрав вам од вашега Мирка... — Шта још да им кажем? — Ништа... то... да сам се убио... убио сам се да отклоним зло које би њих могло постићи. Нека ми не траже гроб, неће га наћи. Убио сам се у Призрену, гроб ми је у Призрену... толико им само реци. Кад беше синоћ да кренемо, те одох да му кажем збогом, он ми рече: — Скини то србијанско одело, ено мало час је умро један аустријски заробљеник па обуци његово. — Зашто? — Ако је истина да смо опкољени, могли би те ухватити у србијанскоме оделу па ако те познаду, обесиће те а овако, затећи ће те као заробљеника... — Знам, али... — узех ја да се предомишљам. — Ако нећеш себи за љубав, учини мени за љубав. Ја бих волео да изнесеш главу, да одеш тамо, да поздравиш... Послушао сам га и ето зашто је на мени опет аустријско одело. Ту прекиде заробљеник причу и обојица заћутасмо и замислисмо се. После дужег ћутања запитах га: — А шта мислиш, је л’ се убио онај, кад је ушао непријатељ? — Убио се! — одговори он убедљиво и поуздано. Настависмо пут ћутећи. Дан је већ почео лагано да се гаси а вечерњи, студени ветрић да пали образе мразом. {{ЈВ-аутор| Бранислав Нушић|1938}} == Извор == * [https://distantreading.github.io/ELTeC/srp/SRP19201.html Деветсто петнаеста: Трагедија једног народа] [[Категорија:Бранислав Нушић]] [[Категорија:Деветсто петнаеста]] mjetl47ghwpfqznku6mni3zvw4fx3oo 0 61693 147482 146757 2026-10-06T18:05:36Z Galicijac 19151 Наслов уврстио у редослед поглавља. 147482 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Деветсто петнаеста]] | | [[Деветсто петнаеста/Историја једног заробљеника|Историја једног заробљеника]] | [[Деветсто петнаеста/Ко је она?|Ко је она?]] | [[Деветсто петнаеста/Мост уздисаја|Мост уздисаја]] }} Како се јутром мучно и тешко рађа дан а како, кад мине подне, брзо тоне и гаси се, нарочито зими и међ планинама. Чим утрне сунце, тама се спушта брзо као оно црно порозно платно на позорници што ти погледу отима и удаљава предмете над којима се застире. Са даном гаси се и сав живот природин; ветрић се притајава, изумире и онај тихи шум који је он проносио, гране на дрвећу престану се нијати и повијати, шибље се и жбуње умири; птице, које су нас по гдекад о дану надлетале, скрију се а бубице и црвићи, који су ти се кретали под ногама, завуку се у густу траву и у жбунов корен. Ако си у светлости дана и догледао по где-где у планини по коју кућицу, ишчезава ти сад и она погледу. Далеко око тебе, све докле ти поглед допире, угасио се живот; изгледа ти чак и да се ваздух разредио и тајанствена нека тишина освојила. Као да путујеш друмом кроз неке омађијане пределе, као да се налазиш у некоме мртвоме царству где све, и људи и природа, спава магиским сном. И гуши те то мртвило, онако као што те гуши тишина и разређен ваздух у тамници или у дубоким каналима. Кроз ту тишину чује се још само бат наших ногу, пљаскање опанка по блату, стењање и шкрипа кола. И међу нама живот све више усањује. Нема више жагора, нема ни гласнога разговора. Шапће се и клонуло се иде ногу пред ногу. Ноћ нас све више обавија, све више се губе контуре појединаца и сад већ изгледамо као тамна, једноставна маса, која се ваља друмом. А мраз већ пали образе и мрзну ти прсти и уши а блато се стеже под ногама. Далеко, на дну друма, једва се догледају неке ватрице које трну као пламен у кандилу. Ту је ваљада село или логор избеглица, јер се ове ноћи не може даље ићи, мора се преноћити негде на путу те сутра зором наставити. Што ближе оним ватрама, њихов се број све више множи, простор по коме су се расуле све се више шири, тако да већ изгледају као киша звезда попадалих по земљи. Још мало, па се већ догледају нејасне сенке које се кроз ноћ крећу измеђ ватара и чује се потмуло, пригушено довикивање, као таман глас дављеника, затим, далеко негде, јек секире и тресак посеченог дрвета. А још мало, па смо већ међу ватрама, међу гомилама избеглица које су, по утринама око једне и друге стране друма, попадале да пробдију ову мразну ноћ. Све полегало по влажној земљи или чучнуло крај ватара. Изгледа читаво море људи, јер се оне крајње ватре губе далеко тамо под планинама. Не видиш облике, изгледа ти све као једна, једноставна маса из које провирују осветљена лица. Измеђ ватара крећу сенке; неко носи дрва, други воду, трећи зашо од ватре до ватре и тражи своју, од које је мало час одмако, па сад не може више да је нађе. Жагор на све стране и праштање гламње под секиром и пуцкарање суве гране на пламену. По друму још гмиже маса, која једнако надолази; чује се пљаскање блата, довикивање и крчање кола, која скрећу да пређу на утрину где ће заноћити. — Овамо је шанац, не може! — чује се оздо с друма. — Терај, терај још на више! — одговара неко одовуд где су ватре. — Западоше точкови, не може овуда! — опет узвик с друма. — Па што си пошао туда, што не питаш! — Дај, бре, ту гламњу с ватре и коју грану, западоше и волови! И кроз мрак прође ваздухом упаљена гламња, као факља. Однеше је тамо где су запала кола у блато и отуда се чују вишегласни узвици: „Држи, држи, држи! Ај, уа, триста ти Богова твојих!... Држи, дедер..а..а..аи!“ То већ износе из глиба запала кола. И другачи узвици допиру оздо, с друма. — Из које сте дивизије море? — виче неко из свег грла. — Где је друга пољска? — виче други. — Која? — одговара му неко из гомиле око ватара. — Дринска! — опет онај с друма. — Тодоре, о, Тодоре! — довикује неко из далеке тамнине а нико му се не одзива. И тако то једнако иде и једнако придолазе, довикују се, траже и лутају измеђ ватара; а ноћ све дубља и црња. Тешко је било наћи сува места, где би се могло прилећи или бар заклонити, ако би нешто ноћас студен ветар дунуо. Што је било места, крај тараба сеоских, заузели већ они који су раније стигли; други опет преко кола разапели шаторска крила или ћебад те направили заклоне; трећи се прибрали уз какву живу ограду или трњак, те ће их то штитити колико толико. Који су још зарана, за дана, стигли ископали су рупе за ватру, поболи мотке у земљу, нанели суво грање и набацали, те начинили себи кућицу. Ми, који смо доцкан стигли, морамо се задовољити и са влагом под увелом и угаженом травом која је врискала под стопалом. Изабрали смо место у близини једних воловских кола, испод којих је већ спавала једна енглеска мисија и, прва и најважнија брига била нам је набавити дрва. Ваља заћи од ватре до ватре и питати где су их они, што се већ греју, набавили, јер нигде у близини шуме. Ако је и било које дрво крај друма или у пољу, оборила га је већ секира и само још свеж корен вири из земље. Али свако кога запиташ, одмахује главом и показује ти село утонуло у потпуну таму. Залазиш у пусто село, нигде светиљке, нигде живота. Крхаш се и падаш у рупчаге излоканога сеоскога пута, нападају те огромни арнаутски пси, цепају ти одело и ти се бориш и једва спасаваш. Сви су око ватара набавили још за видела дрва од сељана, милом или силом. Сад је већ дубока ноћ и арнаути су се повукли у куће замандаљили врата и спремили пушке бојећи се да њих, голе и босе, когод не опљачка. Најзад, наилазимо на будна арнаутина који, са пушком у руци чува свој пласт сена који би иначе плануо. Прилазимо и нудимо новац за мало дрва. Били смо ваљда први који смо понудили новац, иначе би била неразумљива готовост арнаутова да нам да и сам собом донесе дрва овамо, на друм. Више него то, кад је видео нашу невештину да наложимо ватру, сео је крај нас, пошто га је на стражи крај пласта заменио син, и наложио сам ватру па, грејући се и сам, упустио се и у разговор. Био је висок, коштуњав човек, снажних и необично дугих руку. Од целог његовог лица осветљеног ватром, виделе су се само обрве, кости, набрекле жиле и два жива ока, која су нас за време разговора све редом прелетала не задржавајући се ни на коме дуже. — А од које то силе бегате? — пита нас арнаутин. — Од Аустријанаца и од Немаца и од Бугара. Три су цара ударила на нас. — Три? — учини он изненађен, па онда додаде, после извесног размишљања — За једног знам, чуо сам! — За Аустрију? — Јест! — вели он — За њу сам чуо а за ове друге нисам чуо. — Он дуну понова у ватру, снажно као из мехова, па кад диже главу он ће: — Кој све ратује? Кажу многи цареви и краљеви? — Многи, сви! — И Москов? — И он! — Он има много војске? — Много, ал’ је далеко, не може да стигне. — Ако он стигне, ви ће да се вратите? — Вратићемо се! — И опет ће ово ваша земља да буде? — Наша, дабоме! Он се замисли дубоко, као да се нечега досећа, па ће рећи: — Има у нас Арнаута једна реч: Онога је кућа ко много зноја пролије у њене темеље и онога је царство, ко много крви у његове темеље пролије. Кад неко олако добије кућу ја ли царство, не може дуго да га држи. Он нас погледа све редом, па кад у свачијем погледу срете одобравање, он додаде: — А овде, у овој земљи, има много ваше крви, од бир-земана. — И много суза! — додаде неко од наших. У том проломи тишину бректање аутомобила. У тамној ноћи засјаше два светла ока пуном, снажном светлошћу. Некада, у бајкама које сам слушао у зимске ноћи крај бабина колена, замишљао сам тако огњевита змаја, коме очи светле пламеном а брекће и фркће и тешко дише кроз ноздрве, враћајући се увече у своје дворе. Арнаутин је са великом пажњом, не скидајући погледа, посматрао силу која је протутњала друмом и отишла даље у ноћ. — Чудо, велико чудо! — рече више сам себи, па се онда окрете нама — Шта га тера? — Сила! — одговори неко — Зар ниси раније видо? — Јуче и данас прођоше многи овим друмом све без коња. А видо сам данас и оне што лете. Је л’истина да и они ратују? — Истина. — Кажу да бацају ватру озго? — Бацају бомбе и пуцају из митраљеза. Он погледа тужно пушку која му је лежала на коленима. — Шта велиш, пушка би па прође, а? — Хоће да остане за зајчеве! — додаде он са пуно резигнације. Док је он и даље, са великим интересовањем, распитивао о свима новим машинама за убијање људи, мене поглед одведе у таму где лежи друм, јер ми се у томе часу учини, да сам опазио тамо усамљену једну познату ми слику. Дигох се од ватре да видим је ли то одиста она, чија се црна силуета стапала са тамом, те се једва назирале контуре госпе у црнини. — Ако немате где да се згрејете — рекох јој кад приђох друму — у мене је овамо добра ватра. Она климну главом благодарећи ми и приђе ватри те јој направисмо места. Арнаутин је и даље разговарао о оружју; распитивао је могу ли аутомобили да носе топ; може ли са аероплана да се нишани; колико може да се држи у ваздуху и безброј још таквих питања. Жагор око ватара постаје све тиши; димови који су се у почетку узносили као пластови сена, осветљени у срцу црвеном светлошћу високих пламенова, почели су се развејавати у једноставан простран облак који је пао као покривач над црном масом избеглица што је посејала земљу. Још се само чује тужно рикање гладне стоке које продире кроз ноћну тишину. Мраз поче јаче да стеже и ведрина да осваја. Кроз прљави вео, који је покрио небеско плаветнило, поче да жмируца звездица једна, па онда две и три. Једна госпа из оне енглеске мисије, што спава близу нас, промрзла ваљда, извуче се испод кола, диже се и приђе нашој ватри да се загреје. Негде у даљини пуче пушка те сви обратисмо пажњу на ту страну, не би ли чули чију дреку или да се понови пуцањ. Арнаутин се диже и оде да обиђе свој пласт сена и сина којега је оставио на стражи. Око наше ватре изумре разговор и завлада тишина. Госпа у црнини, сем тога што се лаким поклоном јави свима, седајући крај ватре, ни речи не проговори, савладана умором од пута, мразом и оном тугом која код ње изгледа увек свежа и која као да је сталан израз њенога лица. Енглескиња је села и не здравећи се и сва се предала бризи да се загреје, не обраћајући пажњу ни на кога. Кад се буде загрејала она ће се тако исто дићи, не здравећи се, и завући се понова под кола да настави спавање. Сви остали око ватре клонули, јер мраз који је почео да стеже, насртљиво је наметао сан, те је један по један обарао главу на груди или је наслањао другу на раме. Ја сам покушавао да се борим са том невидовном силом и јогунасто сам се опирао сну, узносећи главу када би клонула на груди и отварајући са напором очи. У једноме тренутку, када је сан већ претио да ме шчепа, чух шапат госпе у црнини. — Спавате ли? — Не — тргох се ја — и не бих желео да заспим. — Које је ово село? — Рогово или Рогача, тако некако рече онај Арнаутин што је мало час био овде. — Је ли далеко одавде граница? — Један сат, овако како ми идемо, иначе много мање. — И онда? Нисам разумео шта је хтела последњим питањем. Она то виде и додаде сама: — И онда, нема више Србије? — Нема! Ућутасмо. Њене боне речи, „И онда нема више Србије“ поведоше ме читавом низу тешких мисли. Учини ми се да у овоме тренутку преживљујем један од најтежих часова и да се у мојој души ваља један од најтежих болова. Још само један час и Србије више нема и тај час је ту, ево га пред нама! Ми смо ту истину знали, али је ево сад пред нама целе целцате, у грубој њеној стварности; ми смо је слутили, ми смо је предосећали, али нам је ево сад свирепа стварност изводи пред очи у њеном правом облику. Као оно кад ти ко најдражи умре; ти знаш да је мртав, видиш га пред собом мртва али те још увек нешто теши све до гробнице. То није утеха, то је обмана, али је у часу тешке туге довољна и она. Теши те и обмањује то што је он ту, што је његово тело још ту, што га још, ма и мртва, можеш грлити и љубити. То није више он, руке су његове студене, чело бледо а очи угашене. Али он је ту, ипак је он ту! А кад већ дође последњи час, да то драго тело спусте у гробницу, тек видиш целу целцату истину у свој грубости својој; онда тек видиш, како ти се отима загрљају и погледу и она посљедна обмана. Ти цикнеш, тешко цикнеш, и тим циком казујеш све што ти је остало у души; казујеш последњи бол, после којега ти душа остаје пуста и празна као напуштена кућа у којој је и последњи становник изумро. Тако и овога часа, проводимо последњу ноћ и последњи час на тлу своје отаџбине. Слутили смо ми још у Приштини и видели смо већ у Призрену њен слом, али је она била ту. Није постојала више, али је била ту, могли смо је и мртву грлити. Краљ је био ту, војска је била ту, народ је био ту. То није више онај Краљ и није више она војска и онај народ, али су ту, ипак су ту! А сад, овога часа, овога последњега часа, ето је пред нама цела целцата истина у свој грубости својој, ето нам се отима погледу и последња обмана. Остаје нам да цикнемо, тешко да цикнемо, и тим циком искажемо све што нам је остало у души, да искажемо и последњи свој бол, после којега ће нам душа остати пуста и празна као напуштена кућа у којој је и последњи становник изумро. Енглескиња, пошто се довољно загрејала, диже се и оде под своја кола. То је био једини шум, једини поремећај тешке тишине која је лежала на овој мртвој пољани, на којој несретна и изгнана деца, преспављују последњу ноћ на грудима своје мајке отаџбине. Ведрина је већ освојила, небо се обогатило читавим ројем бледих звезда а месечина почиње да се означава сенкама које предмети оцртавају за собом. На ватри се пламен са свим притајио и утрно а жар се румени као растопљено гвожђе и из недогорелих гламња пење се дим танким млазевима из којих се развијају неке тајанствене слике, испреплетане месечином, и лебде над нама. Што их више пратим све ме даље одводе, одводе у неке мистичне пределе, у царство без граница и без простора. То је већ ваљда полусан који је мноме овладао и који мраз тако упорно и тако дрско намеће човеку. Трже ме из тога полусна опет њена реч. — Дакле још један сат пута? — Да! — рекох, отимајући се сну. — То значи још један сат живота? Погледах је да би је боље разумео. — За мене значи то! — рече одлучно — Где ћу даље? Нашу границу обележава дубока и плаха река, над којом се узноси мост врло високога свода. Дотле, до висине тога моста, која бележи средину реке, могу још ићи, треба још да идем, а даље... — Зашто? — запитах је, осећајући да је то само бол, тежак бол који сви овога часа подједнако осећамо и који је у њеној души, сломљеној и обеснаженој за ма какав нов напор, изазвао мрачне одлуке. — Зашто? Питајте ме пре зашто да живим? Децу сам изгубила, кућу разорила... Па ипак, ишла сам довде, вођена неком празном вером у нешто. Најзад довде сам и могла ићи и донде још, до обала оне реке, али даље... Заустих да кажем нешто али ме она не сачека већ настави: — Ја нисам слаба жена, ја нисам малодушна. Ја сам надчовечански поднела све болове који су се сручили на мене. Мени је мало било то, ја сам зашла по разбојишту — јер Србија коју смо прелазили није била ништа друго до разбојиште — и збирала сам у своју душу и туђе болове. Засузила сам над туђом невољом, заплакала сам над туђом несрећом. Моја је душа била набрекла јадима и невољама које сам саосећала као своје, и у несрећи која је снашла Србију, ја нисам издвајала своју личну несрећу. Ја сам је на против унела у онај заједнички бол и унела га свег у моју душу. И, носила сам га и подносила по мучним путевима, по мразним ноћима, јер ми је тај пут престављао извесан разлог за живот. — И зашто он више не представља то? — Јер... — заусти и замисли се, дуго се замисли, па настави — бол тражи себи хране, као и сваки други осећај. У празној души бол звони лажним звуком, звуком неискрености. А храна то је вера, вера у оно што има доћи и ради чега се подноси бол; вера у нешто, вера у ма што. Донде, до средине онога моста, који се узноси над граничном реком, та ће вера већ догорети, у колико је још има у мени. Она трне у мојој души већ одавно и догорева као кандило у коме је дотрајало уље али, сад се већ гаси... Ја видим смрт, видим је очима као што сам некада живот видела и, она нема више оно одвратно, студено лице и пожудни поглед тице грабљивице, као што га је имала онда, кад ми је тако често у походе доходила. Она се преобразила, њен је поглед благ, она се топло смеши, смеши се материнским осмехом; њене се груди надимају саучешћем и загрљај јој обећава утеху! Госпа је све ово говорила са неким заносом и узбуђењем; говорила је као да се у томе часу будило у њој нешто моћно, нешто снажно, нешто што је дотле било ван ње и почело се уносити у њену душу, као нов непознат јој осећај, осећај јачи од смрти. Проширене зенице у очима јој казивале су да је она у овоме часу догледала нешто, што можда ми остали смртни не видимо и не можемо догледати. Њена црна силуета, издвојена из таме бледом месечином, имала је у томе часу нечега тајанственога; њено бело, воштано лице, по коме се заигравала лака и бледа пурпурна светлост, што се разливала са црвене жеравице, изгледало је некако светитељски. Њена ми фигура, у томе часу, поче добијати нов облик; она поче у мојим очима да добија неко нарочито и ново значење које су полусан, који ми се стално наметао, и мистичан зрак месечев, допуњавали тајанственошћу и чаробношћу. Ко је она? Ни је ли то бол свију нас смештен у једну душу, изражен у једној особи; онај бол, саздан и сабран из суза и крви које су као две силне реке потекле нашом отаџбином; није ли то туга свију нас, саздана из дубоких рана, којима смо сви искрвављени а престављен у једној особи? Ко је она? Није ли то она што раскрвављене душе и изцеђена срца слази озго са обала савских и дунавских, прелази Букуљу и Рудник, залази Шумадијом и Моравом, пење се на Копаоник и слази на Косово те пребраја гробове оних што су пали и прибира оне што су остали живи и доји их на недрима својим вером и поуздањем. Није ли то она, мајка нас свију, чији се живот свршава ту, на средини онога моста који се узноси над реком, јер се ту свршава граница једне државе која не постоји више? Ко је она? И, јесам ли ја будан или је ово привиђење које ми је у полусну изаткало из оне гомиле мисли које је мало час, већ својим првим питањем, изазвала у мени госпа у црнини? И, ако је то привиђење, зашто осећам једну неодољиву потребу да јој говорим, да је задржим на путу који води смрти? И зашто осећам потребу да јој говорим једним новим, једним другачим језиком, језиком којим се исказују само велики, само истински осећаји? — Не, госпо, ви не смете, ви не можете, ви нећете умрети. Дубоке су ваше ране, безгранични су ваши болови, али их ви морате преживети. Ми можемо гинути, можемо умирати, али ви морате живети. Нисте ви она мајка што даје живот деци да би је деца преживела, већ она, која мора преживети своју децу. Ви морате живети, јер бол који је у вама мора живети, он не сме умрети, он не сме ишчезнути. Из тога бола мора нићи наше поуздање, наша снага, наша крепост! Бол једнога народа је огањ, у коме се његова снага прекаљује. Ви морате живети, јер у болу који је у вама, лежи једна велика мисао а та мисао не сме умрети, она се на против, умивена нашом крвљу и сузама нашим, мора узнети чистија, светлија још. Видели сте оне силне гробове што су остали за нама, у њима су деца ваша; видите ли ове снежне планине које се око нас узносе, и у њима су деца ваша. И једна вас и друга зову себи и једна и друга ишту мајку. Она у планини да их задоји поуздањем она у гробовима да им буса гробове и пали свећице, и прелива их материнском сузом. Пођите најпре за живима, мртви ће вам то опростити, мртви ће чекати. Пођите тамо у планине, подржите, прихватите оног ко посрне, засузите над оним који клоне; приберите децу расуту по туђим планинама, задахните их новом вером и доведите их опет на наша поља. Краљеви немају ту моћ, војсковође то нису кадре али ви сте осећај, ви сте мисао; а осећај и мисао су кадри и мртве из гробова да врате у живот. Кад тај посао завршите, вратите се тамо где су гробови, вратите се тврда срца као Југовићка, и обиђите их све; обиђите их и прекадите дахом душе ваше, прелијте их сузама очију ваших, нека би и мртви осетили сузе оне мајке, за коју су они животе своје дали; нека би им тако земља била лака!... Ватре већ догореле и још само топао пепео покрива земљу, ведрина потпуно освојила и пробила таму. Село, које се до мало час, при светлости ватре и тамној ноћи, није ни видело, почело се оцртавати и за њим високе планине са снежним врховима. Кроз тишину која још влада, као глас гладних вукова, продире арлукање Арнаута и проноси језу кроз ваздух. Мора да је ближе зори но поноћи, те су се избудили и довикују се да чувају село. Скромна ватрица, коју смо тако мучно стекли, није нам могла огрејати промрзла тела а још мање душу, око које се свакога дана хватао све дебљи слој леда. Нисмо ни спавали, то је био само полусан који нам је наметао мраз, упорније но умор. Ма да је још доста до зоре ваљало је кретати, јер зао је то сан који мраз намеће, ваља га се покретом отргнути. — Ајде, устајте! {{ЈВ-аутор| Бранислав Нушић|1938}} == Извор == * [https://distantreading.github.io/ELTeC/srp/SRP19201.html Деветсто петнаеста: Трагедија једног народа] [[Категорија:Бранислав Нушић]] [[Категорија:Деветсто петнаеста]] pmutuwxb0q0maqdscvudcanlulnpxmj 0 61694 147483 146758 2026-10-06T18:05:59Z Galicijac 19151 Наслов уврстио у редослед поглавља. 147483 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Деветсто петнаеста]] | | [[Деветсто петнаеста/Ко је она?|Ко је она?]] | [[Деветсто петнаеста/Мост уздисаја|Мост уздисаја]] | [[Деветсто петнаеста/Пећ|Пећ]] }} Зору тек наглашава водњикаста нека светлост под којом се облици, који су до сад чинили једну целину са мраком, почињу назирати али не још и разликовати. На сивоме небу догоревају звезде као кандила у којима је дотрајало уље. Месечина још тајанствено продире те се под неодређеном светлошћу, која се рађа из сусрета дана и ноћи, приказује све увеличано: дрва далеко бацају сенке, џбунови велики као шуме а јеле, које су окитиле подножја Проклетије планине, изгледају као горостасни скелети опружених руку. Друм пуст и губи се у јутарњој магли која је као танак прозрачан вео покрила лице земљино и кроз коју изгледа све што се догледа врло удаљено. Тим друмом поћи ће мало час велике поворке изгнанога народа, које ће сад ускоро прва зора пробудити. Тишина као у гробу, све спава. Спава и сила која је завитлала косом над нашим главама, спавају и наши болови. Из даљине само, из планинске дубине, чује се арлук вука и продире ти кроз душу као крик смрти. На тај се арлук последњом снагом својом, целим телом стреса усамљен коњ, који већ два дана напуштен од својих и осуђен на смрт, непомично стоји крај друма, без јела и пића, тупо гледајући предасе и подајући се смрти која га постепено осваја. Што ближе магли, у коју нас друм води, то се она све више разређује и на крају тамо, где се друм у њој губи, догледа се у сред равнице, као камилина грба, високи камени мост који паше Дрим и бележи границу Краљевине Србије. Донде још газићемо по светоме тлу своје отаџбине, донде још бићемо на своме дому а, кад тај мост пређемо, бићемо изгнаници, бићемо бескућници, бићемо деца без отаџбине. Као што смо на далекоме путу довде свакога дана бројали по један нов губитак наше отаџбине, која се све више и више сужавала, тако одавде сад већ сваким кораком који учинимо, осећамо како се ближимо губитку и последњега слободнога парчета њенога. Као осуђеник на смрт што броји најпре дане а кад сване дан извршења пресуде, броји сате и минуте свога живота, тако ми сад већ бројимо кораке и бројимо стопе. И колико смо до сад на овоме путу увек тромо и споро кретали, и ако је требало журити испред непријатеља, толико ми је сад изгледало као да сувише брзо пролазимо крај поспалих гомила бегунаца, крај оголелих дрва, крај мртвих џбунова. Лакше, лакше, не напуштајмо тако брзо још ово стотину метара слободне Србије! Колико је то малено, колико сићушно, колико безначајно, па ипак драго је, наше је, слободно је! Још мало даље, кад допремо до обала Дримових, неће више бити слободе до онога парчета које покрива наша стопа и које ћемо, праштајући се од своје отаџбине, целивати и залити га сузама. Још мало даље, кад допремо до обала Дримових, за нама ће већ бити наша крвава отаџбина а пред нама далеки и незнани путеви болова и страдања. Још мало даље, кад допремо до обала Дримових, сагледаћемо границе до којих су допирале наше наде а иза којих настаје једна бескрајна и бона чежња. Лакше, лакше, не напуштајмо тако брзо још ову стотину метара слободне Србије, не журимо да сагледамо крај дела у које је један народ скрхао сто година нечувених напора, за које су се неколико поколења крваво жртвовала. Лакше, лакше, не журимо, стићи ћемо! И стигли смо!... Кроз дубоке обале са хуком се ломи Дрим под нама. Његов хук се проноси кроз ноћну тишину као неко казивање бурне и бескрајне приче. Час хуком тим, час тихим жубором, Дрим вековима тако казује ту чудну причу онима који му дођу на обале; причу о себи и о брату своме, који се у разним утробама рађају и залазе кроз поља и горе тражећи се да се загрле смртоносним загрљајем, загрљајем у коме ће оба угинути. Овај слази са Сухе Горе и Ругова и жури кроз плодом благословена поља и зато га ваљда зову белим братом, онај други истиче из чаробних охридских вода и дере кроз пусте земље, кроз крваво стење и камење и зато га ваљда зову црним братом. Они продиру, надиру, журе, сврћу у планине и у долине, залазе где има и где нема пута тражећи се и, најзад, кад се налазе, грле се, а у том загрљају и умиру. Загрљени бели и црни брат одричу се заједнички свога бића, они се из пољупца не рађају, они у пољупцу умиру. То је та чудна прича што је Бели Дрим казује о себи и своме брату Црноме Дриму. Сели смо крај његових обала и слушали смо је. Ми њему нећемо казивати своју дугу и бону причу. Он тече тамо одакле смо ми дошли, видеће успут невоље наше а када буде прошао кроз Подримље да прими Бистрицу, пре но што загрли Паштрик, приближиће се зидинама царскога Призрена и сазнаће да смо у њему ископали гроб још једној српској круни. Зора се све више наглашава, предмети се све јасније издвајају и снежни врхови планине почињу већ да бљеште. Збег се још није избудио и није кренуо отуд од Рогаче те ми, усамљени, на пустој пољани на Дримским обалама, изгледамо као ноћне сенке, као зли духови који се спремају да изврше неки злочин. Није ли то злочин можда, напуштати отаџбину?! А већ је време да је напустимо. Ово што смо застали пред мостом довољно нам је било да се одморимо. То је био последњи одмор на грудима отаџбине и сада ваља прећи мост који ће нас раставити од ње. Тужан је то растанак био, тужан као кад се деца праштају од мајке напуштајући јој крило материнско. И како свако на свој начин тај бол растанка исказује: уздахом или сузом или немим ћутањем, које је кадро и највећи бол да изрази. Ено га један, клеко на колена, полегао и љуби земљу, ено га други, крсти се и моли Богу. И ја сам се сагао и шакама ископао прегршт земље те везао је у крајичак једне мараме и метнуо у недра. То је та земља на којој смо никли, која нас је хранила и коју смо бранили; то је та земља коју је прелила крв и суза толиких покољења и која у својим недрима крије толике жртве за њену слободу; то је та земља која покрива и сише младо и нежно тело мојега јединца. Понећемо те у недрима, у крајичку марамице о прегршти земље српске! Понећемо те у недрима својим, понећемо те отаџбино, собом! Као што нам је некада, о причешћу, капљица вина садржавала у себи сву величину једне вере и једнога наука; тако ће ова прегршт земље садржати у себи сву величину једне слободе и једне љубави коју собом исказује отаџбина. Крај те ћемо прегршти земље палити кандило, крај ње ћемо славити и преслављати, из ње ћемо одвајати мрвице и бацати их у гробове које будемо копали у туђини; на тој ћемо се прегршти земље клети, на њој заветовати, из ње црпети поткрепљења у данима туге и снаге у данима поуздања и вере. Над том прегршти земље, и данас у изгнанству, у тренутцима тешкога бола, капљу моје сузе! Наоружани болом, али и снагом да га можемо понети, ми крећемо даље и ступамо на мост, који под нашим корацима глухо одјекује. Дрим хуком дере под њим, као да би да заглуши уздах, последњи уздах прогнаних. Зора још не осваја, она као да намерно касни данас, не би ли наше болове поверила ноћи. А ипак, тамо далеко, первазе се руменилом хрбине планинске, далеко и нејасно као нада коју носимо у души. Осврнусмо се још једном за собом. Глува ноћ још страсно грли отаџбину, коју смо ми напустили, зора која покушава да пробије тмину и разреди је успева само да у тамну боју ноћи унесе неку тајанственост и та тајанственост и тишина изражавају најсилнију мелодију туге и душа ти се понова стреса од тих боних акорада који је плаве и освајају. Окрећеш главу да не гледаш више тамо, за собом, а пред тобом се уздиже мост који ти изгледа као капија пакла и, пред сузама замагљеним очима изгледа ти да изнад моста, у пламеном луку трепере речи: „Lasciate ogni speranza!” Мост једним свега сводом паше целу реку, те се на средини пење до врло велике висине, до које се треба са напором пети а затим слазити. На мосту нема никакве ограде а широк је колико је довољно колима да прођу. Сви идемо средином моста, јер је странама његовим језиво проћи над реком која се доле у дубини ваља и хучи. На врху тамо, где се мост прелама, на самој ивици његовој, стоји непомично, као камени кип, једна силуета. Изгледа као сен жене која је негда, у древно доба, била узидана у сводове овога старога моста, изашла сад из каменог обиталишта свог да онде, са врха моста, мами пролазнике у смрт. То је она! ... Ледена слутња ми опече душу када сам је спазио ту, на ивици, где је довољан само један дрхтај душе, један тренутак слабости душевне, један нехотичан покрет па да се оде у смрт. Миран и поуздан поглед којим ме је срела, када сам се успео на врх моста, умирио ме је. Тај поглед као да је казивао: „Оставите ме, не узнемиравајте ме у овоме великоме тренутку. Пођите напред са вером да ћу ја живети, јер морам живети, али не захтевајте од мене да не надахнем душу највећим болом!“ И ја сам пошао и — прешао мост. Напустили смо Отаџбину! <center>***</center> Венецијо, чаробна невесто Јадранска! Над твојим каналима уздиже се један мост којим из инквизиторске суднице, где му је пресуда изречена, воде несретника у тамницу, где ће се пресуда извршити. Са тога моста он последњи пут сагледа светлост дана, последњи пут он срче зрак божји, последњи пут сагледа небо свога завичаја и упућује му последњи уздах свој. Зато се тај мост и зове мостом уздисаја. Није ли то име и овоме мосту који смо овога часа прешли? Са њега смо последњи пут сагледали светлост слободе, последњи пут сркали зрак те слободе, последњи пут сагледали небо свога завичаја и упутили му најболнији уздах свој? {{ЈВ-аутор| Бранислав Нушић|1938}} == Извор == * [https://distantreading.github.io/ELTeC/srp/SRP19201.html Деветсто петнаеста: Трагедија једног народа] [[Категорија:Бранислав Нушић]] [[Категорија:Деветсто петнаеста]] p67x4ed70udedqeole1qrwb38micycx 0 61695 147484 146759 2026-10-06T18:06:20Z Galicijac 19151 Наслов уврстио у редослед поглавља. 147484 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Деветсто петнаеста]] | | [[Деветсто петнаеста/Мост уздисаја|Мост уздисаја]] | [[Деветсто петнаеста/Пећ|Пећ]] | [[Деветсто петнаеста/Ропац|Ропац]] }} Три дана, од Призрена, клонуло, тромо, малаксало, креће се бескрајна гомила народа. Прешли смо и Ђаковицу, прешли смо и оно село од којега вековима стрепи цела Метохија и у коме је и данас свака кућа тврђава толико пута топовима опсађивана; прегазили смо и Бистрицу и заглибили се у дебела блата и наносе, запали у дубоке пролоке, трагове, силне поплаве које је брза река, слазећи набујала с планина, разоравајући друм и рушећи мостове, оставила за собом. То нам успорава пут и ко зна, хоћемо ли стићи до вечерас у Пећ. Па ипак идемо, јер се на овим друмовима не сме заноћити. Идемо ћутећи и оборене главе од глади и умора. Кад настане тако час тешкога умора, пред крај дана, престаје и сваки жагор, сваки разговор, сваки узвик. Оборе и човек и стока главу и лењо и мисле и корачају, само се још чује шкрипање точка и тихо стењање стоке која посрће. Ућути се у то доба некако и сама природа, као да се и она уморила. Једва на одморишту, кад се устави цела поворка, те на друму умукне шкрипање кола и топот копита, ако се чује жубор каквога кишом набујалога потока или лавеж пса испред арнаутске колибе, тамо у дну голе шуме. На једноме, последњему одморишту, пре но што ће почети да се гаси сунце, где смо од умора попадали као покошени по земљи, пробуди нас из тешке душевне клонулости један нови шум, нови звук, који нам већ давно није допрео до уха а који се оштро проносио кроз разређени ваздух, у коме се већ осећао дах љутога вечерњега мраза. Био је то звук звона, које је негде у даљини тихо јецало. Како је сунце већ ниско сишло тамо негде иза планина, биће да то вечерње гласи. Сви дигосмо главе, сви се у томе часу сетисмо Бога и свима нам се на уснама исписа горак осмејак, јер свак од нас помисли: Где си, Боже, сећаш ли се и ти нас? Звук звона долазио је из једнога ускога и шумовитога кланца с леве стране друма, где леже повучени Високи Дечани, чији се метални кров једва назире кроз оголела дрва. Како тај звук звона и са тога места, чак и у души која је обамрла, буди успавана и тужна осећања? И како та осећања — која нам као далеки глас прошлости својим муклим и пригушеним гласом казује ово звоно које је салило цветно доба наше историје — изазивају у нама беднима, које је усов садашњости немилосрдно претрпао, тежак бол у души и горак осмејак на уснама. Као годинама изломљеноме и болешћу испивеноме самртнику, када у трзају и ропцу, зазвони у души топли акорд и сене пред очима блистава слика његове младе прошлости, те умире са болом у души и горким осмехом на уснама! Од вечерња, које нам је дечанско звоно објавило па до ноћи, тако је брзо минуло да нас је густ и непровидни мрак обавио далеко још од Пећи. У томе мраку, који је као угљени облак лежао на земљи, једва се нешто пред собом назирао друм и са стране једноставне црне планинске масе спојене са тамом те без облика и ивица. Многи су свратили у Дечане да заноће а остаци се ових што су наставили пут, разредили и расули по ноћи те се и не догледају. Мраз стегао као о Божићу и душе оштар ветар те реже као нож а не можеш ни лице увући у јаку ни руку склонити у недра, јер носиш одапету пушку и обзиреш се на све стране. Ово је један од најопаснијих путева од арнаутских разбојника који и дању не пропуштају да пљачкају бегунце а камо ли неће нас овако усамљене и ноћу. У нашим редовима се од јутрос много говорило о пљачкама које су Арнаути извршили над бегунцима, који су пре нас прошли и, не разбирајући како је тај глас могао до нас доћи, ми смо обазриво и са зебњом наступали кроз ноћ. У ноћи пут изгледа увек дужи. То чине она усамљеност, тишина у природи и тама која све изједначи, те ти изгледа као да предмети и не промичу крај тебе ни ти крај њих. Крећеш, идеш, пролазиш и увек ти изгледа да си још тамо одакле си кренуо; нити кроз таму догледаш предмет коме идеш, нити за собом онај од којега се удаљујеш. И то све још више умара, те клонуло настављаш пут без наде да ћеш ма кад стићи тамо где си пошао. Та бескрајност и дубока тама коју просецаш, све ти више ствара утисак пучине, и ти већ осећаш страх од дубине која је под тобом и од неизвесности која је пред тобом. Отуд кад угледасмо далеко, далеко тамо тињање неке бледе светлости, која се причињава као звезда која је догорела пала с неба, у нама та појава изазва исто осећање као у морнара, који су се буром завитлани борили без наде са тајанственим силама из морских дубина и најзад догледали светиљку која казује где је обала. Сви дижемо главе охрабрени, јер сад бар догледамо нешто, осећамо да идемо ка нечем што је пред нама, видимо очима својим извесан циљ и напушта нас оно тешко осећање бескрајности које нам је до сада притискивало душу. И шапћемо међ собом, бојећи се да не пробудимо оно мртвило природино које нам је истина испуњавало душу зебњом али у коме смо ми ипак осећали неку заштиту. Шум је за нас био већи разлог стрепњи но мртвило на које смо се већ свикли. — Ко зна, биће ватрица? — узесмо нагађати о оној далекој светлости. — Ватрица, али можда у планини! — Не, оно је ниско, биће да је крај друма! — И ко зна да то нису бегунци, они пред нама? — Зар да заноће у овој планини? — Можда само да се одморе, да се загреју. Не могу ваљда даље, видиш какав је ово зао мраз! Ја не знам и ми како ћемо, ја већ не могу даље! А ипак идемо. А она ватрица тамо, у коју смо сви упрли погледе, бива све јаснија и јаснија, све пунија и пунија. — Није оно ватрица, видиш како је све већа. — Оно ће бити већа ватра. — Онда је то можда логор? — Какав логор? — Можда наш логор изнад Пећи. Што даље крећемо она тајанствена светлост све шира и шира бива. Сад већ изгледа као низ ватара логорских које се из далека виде спојене те изгледају као ватрена змија која је полегла по коси једнога узвишења које се, осветљено, издваја из оне тамне масе. — Да ли је то Пећ? — Шта може бити друго? Има већ четири сата како пешачимо од Дечана, мора да смо близу! — Ал’ те ватре? — То су логори око вароши, шта може бити друго него логори. — Много ватра, мора да је силна војска тамо. — И војска и народ! Кад смо претурили још неколико стотина метара, већ је све друкче изгледало. Јасно се видело да је то некакав пожар који се ширио и у ширину и у висину, те је изгледао као ватрена шума. — Оно је пожар! — узвикну неко међу нама гласно и проломи тишину коју смо до сад шапатом сви штедели. Устављамо се! Пред нама се указује чудан призор. Страшан и величанствен сјај распростире далеко око себе светлост и језу. Неколико пламених стубова, као колоне класичних храмова, носе на себи кров од густога дима те у тамној ноћи, која као црни декор чини стране и залеђе слици, пожар овај изгледа као чаробни дворац из источњачких бајака. Под тамним кубетом небеским ваљају се црни клобуци дима па се затим расплињавају, претапају једно у друго и образују тешке масе које затим лагано плове као велике океанске лађе. — То гори варош! — узвикујемо престрављено сви и заустављамо сваки покрет, те се сабирамо у гомилу осећајући потребу да се зберемо и здружимо. Излазе из кола жене с децом, која су до сад, увијена у ћебад преко главе, лежала у колима предајући своју судбину нашој заштити. Нас је свега десетак, од којих пет или шест оружаних. Били смо непознати један другоме али нас је она тамна ноћ и заједница невоље здружила. Изједначени тамом изгледали смо као сенке, као неке утвари сишле из тајанствених прашума ових великих планина које се уздижу над нама и сабрале овде на сатански збор. Забринуто смо и немо посматрали пламену страхобу која је буктала пред нама и сви смо у томе тренутку једно исто мислили и једно исто слутили. — Непријатељ је упалио варош! — одважи се један међу нама да гласно каже слутњу свију нас. — Или смо је ми упалили при евакуисању! — додаје други. — Или је можда бомбардовањем упаљена! — То може — додаје онај први — и то ће најпре бити! — Шта је да је, тек добро није! Ми не смемо ни корака даље! И на један мах сви претрнусмо пред том помишљу и ако нам је свима лебдила пред очима. — Зашто? — упитаће ипак један и ако је исвесно, као и сви остали, знао зашто. — Пећ је у непријатељским рукама или је у пламену. — А они који су измакли испред нас? — Они су већ заробљени! Сви поражено ућуташе и ако је свима на уснама лебдело питање: па шта сад? — Натраг у Ђаковицу не можемо. — наставља да размишља гласно једна сенка — Онај коњаник што нас предвече сустиже, рече да и тамо већ прашти пушка. По нашем изласку из вароши дошло је до крви измеђ Арнаута мештана и наше војске, те има већ мртвих и официра и војника. — И да није дошло до крви, у Ђаковицу се више не би могло! — додаје друга сенка — Призрен је пао и Бугари напредују ка Дриму, сутра већ могу бити у Ђаковици. — Па куда ћемо? — престрављено прошапуташе готово сви, поражени тежином ситуације. Пред нама је била варош у пламену коју је непријатељ ватром ништио, за нама крв која се лије ђаковичким улицама и непријатељ који се том месту већ примиче а око нас горостасне масе неприступачних планина. Осетисмо се као уловљена тица и сваки покушај био би само лупање крила о зидове клопке која нити се може пробити нити из ње побећи. Настадоше тешки тренутци; свако је са ужасом погледао на своју породицу коју је повукао отуда чак са обала Дунава, Мораве или Вардара, претурио преко главе хиљаду брига и невоља, подносио глад и студ, борио се са опасностима и тешкоћама и све то за то да једне мрачне ноћи, на сред пустога друма, овде у чељустима дивљих Арнаута буде заробљен, преклан, пушкаран или обешен. — Ја ћу своје све побити овде, пред вама, браћо, па ћу онда себе! — хукну један родитељ очајно. Мајка дечја затресе се целим телом и зацвокота зубима па грчевито стиште пород на груди. — Ја ћу у планину, ево право овако! — показа један на оне тамне масе спојене са небом. — Сам сам, кога сам имао ожалио сам га већ а мени како Бог да. Волем вуци нека ме растргну, него... — Људи, да потражимо које арнаутско село па да се предамо Арнаутима на милост и немилост. Биће ваљда и у њих срца кад виде ову чељад. Нико не одговори и нико не предложи ништа друго и настаде мучна тишина за време које је можда свако премишљао о себи и о својим најближима. У гомилици која је на овој мразној ноћи, на пустоме друму, увијена густом помрчином, водила језовите разговоре, било их је који су склоњени у страну ћутали као заливени и чак не дизали главе да чују разговор. Да ли су то били они који су већ донели одлуку о себи те не желе да их ма чије мишљење поколеба или су то они који занеме и изгубе моћ размишљања пред великим опасностима и предају се судбини или вољи других? Један од тих најзад пресећи ће ипак дугу паузу размишљања и тишине. — Решавајте, људи, што ћемо! Не може се стојати у месту, промрзосмо! Сви се пренуше и сетише да треба одиста нешто учинити, да се треба на нешто одлучити. Како би било да крећемо напред па шта нам Бог да! Где су толики што су пред нама измакли нек будемо и ми, што је њима нек буде и нама! — предложи онај што мало час рече да ће у планину. — Не тако! — рећи ће друга сенка — Боље ће бити да вас пет шест који имате оружје, пођете још једно пет шест стотина метара напред да видите како је тамо, је ли непријатељ већ у вароши или је само бомбардовањем уништио. Можда можемо још ноћас проћи кроз варош, те поћи даље... — Зар да ми останемо овде на сред друма са женама и децом а без оружја? Не бива то, него сви да кренемо; сви овако како смо, па шта нам да Бог! И жене пристадоше уз тај предлог бојећи се да остану на друму без оружане заштите. Присташе и сви остали и кретосмо полако, обазриво и са грозничавом зебњом у души. Пламен, онај помамни пламен тамо у даљини, који је у првоме тренутку био наше поуздање, светиљка која нам је бродоломницима означавала обалу спасења, сад постаде ватра пакла која је лизала из крвожедних чељусти које су очекивале да нас прождеру. Прозебли, што смо ближе ишли тој огромној ватри, све смо већу студ осећали и у души и у телу. Свако је од нас корачао ћутећи као што се у смрт корача. Свако је извесно ваљао у памети тешке мисли о ономе, што њега и његове чека за који час и за који тренут можда. — Не мора ме убити, — размишљао је у себи забринути родитељ — али ме може одвојити од породице и потерати, као што све грађане тера, тамо негде у непозната мађарска села. И где ће ми остати породица, у Пећи; тамо где ни у редовним приликама није човеку обезбеђен живот? И зашто сам онда кретао, зашто сам напустио кућу, зашто се ломио и зебао и гладовао и страховао и злопатио се и мучио? — Ако сам већ требао мрети — размишљао је други — онда је боље било да сам остао у својој кући, да умрем на своме прагу. Овде ми се гроб неће знати, растргнуће ме звери. Један је јецао. Одвојио се у страну и вероватно под навалом тешких мисли, под теретом бриге за незбринутом породицом, јецао је. — И зашто све то? — уздану један гласно настављајући вероватно ред мисли које је дотле у себи претурао. — За то да патиш! Тако ти је суђено па ето ти! — одговара други који је потпуно разумео предње питање јер га је и сам себи постављао. — Море људи — рећи ће трећи — да побацамо пушке. Ако нас Аустријанци овако с пушкама похватају, стрељаће нас! — Не још! — одговара четврти. — Бацићемо их, мораћемо их бацити ал’ кад се приближимо. — А ако нас похватају изненада, овако с оружјем. — А куд смем опет без оружја, овде у сред планине? Опет настаде ћутање, дубоко ћутање и тешке мисли са којима се свако борио. Из тих мисли пробуди нас глас једнога који је био измакао нешто напред: — Ама погледајте, људи, видите ли ви? — Шта? — упиташе сви престрављено, мислећи да је ту већ оно што је свако слутио, од чега се свако плашио и стрепио. Покрет се заустави. — Ја бих рекао... погледајте, погледајте мало боље... не гори варош. Погледасмо сви тамо. Пожар је сад изгледао још силнији, као гора у пламену од којег се и небо запалило. Под светлошћу, коју је пожар расипао далеко око себе, указивала се у једној долини гомила кровова. — Да ли? — запитасмо се ипак сви. — Да пођемо још који корак, ено тамо се пење друм, отуд ћемо боље видети! Пођосмо и успесмо се нешто мало. Отуда још јасније сагледасмо масу тамних кровова измеђ којих се износе минарета и оголела дрва. Пожар који је буктао изнад вароши, на једном узвишењу, осветљавао је ону мрку гомилу кровова под собом неком топлом и лаком светлошћу, као оно месец у зимске ноћи. Док су кровови у први мах изгледали као једноставна модра маса, као гомила црнога камена сручена у долину, што смо се више ближили све су се више оцртавали, одвајајући се један од другога те се све јасније и јасније изражавала контура вароши која мирно почива у долини. Сви данусмо душом. Сад нам је већ јасно било да варош не гори а оно што пламти над њом нисмо више ни бринули шта је. За нас је довољно утехе у томе било да ће нас варош моћи да прими ноћас под своје кровове колико да се огрејемо, колико да се одморимо, колико да се приберемо, па ако онај пожар изнад вароши казује близину непријатељеву, ако су то његови метци који донде стижу те ниште и пале — кренућемо сутра даље. У нама се прибраше последњи остатци снаге и кренусмо живље даље, ма да нас извесна зебња није напуштала све док се не спустисмо у пусте улице мртве али пожаром осветљене вароши, над којом већ почива поноћ. И ако је пламен у овоме тренутку био нешто малаксао, оно море жара као из огромне зажарене пећи сипало је толико светлости да су улице бљештале и камен у калдрми се беласао као под пуним подневним сунцем а куће су бацале преко улица јасно оцртане сенке изнад којих су се истицале сенке јабланова и минарета. Оно страховито ватрено огњиште, које смо сад из близине посматрали, изгледало је као нека огромна ломача припремљена да на њој буде спаљен читав један народ због јереси вере у слободу. Рекао би човек да се земља упалила или још пре, као да је од силнога пламена који јој је буктао у утроби, напрсла па из тога ждрела сад извире жар и пламен. Из тога жара, као да га неко циновским жарачем потстиче, расипају се по где кад читави усијани снопови и безбројни ројеви варница, као најраскошнији ватромет, узносе се у мрачне облаке дима којима је застрто небо те се отуда враћају као ватрена киша. И ако нас је умор сломио, нисмо могли не застати у месту приковани посматрајући са запрепашћењем овај необичан призор који је за нас још био загонетка. Трго нас је бат коња на коме је јахао официр пред патролом. Срећом млади официр био је мој познаник, један од оних младих и интелигентних људи који је за време мира покушавао и пером да се послужи. Рекох му своју и нас свију невољу и он посла два војника из патроле да закуцају на разна врата те припитају не би ли нас ко под кров примио. — А шта је оно тамо? — запитах га показујући на пожар изнад вароши. — Крематоријум српске државе! — одговори официр гласом кроз који је звонио дубок бол. — Оно смо ми упалили? — Да ми, да би сагорели све што нам је још остало. И узе ми казивати шта је све пождерао тај пламен. Кола коморска и топовске каре, лафете, аутомобиле, шаторе, алате, болничке опреме, архиве, рачунске књиге и акта разних канцеларија и многе, многе друге скупоцене предмете које смо мучно и годинама текли. — И видите ли — додаде официр — каква је то игра судбине, како је то фатално, да се баш ово место где сагоревамо последње остатке српске државе, зове Пећ. — Зашто је и доношено довде, што то није свршено у Призрену где се и отпочело? У Призрену је сагорело све што је требало да крене за Љум-Кулу. Знало се да се може понети само још сат ода од Призрена па онда бацити. Део који је намењен да се понесе овим путем имао је пред собом два дана друма, па се понело. — Зар није боље било тамо? — понових ја. — Покојник је у ствари још у Призрену преминуо а од Призрена довде био је само пренос мртва тела да би се сахранио овде, у породичној гробници! Ове је речи официр изговорио очевидно потресеним гласом а затим је брзо прешао на нека обична питања, желећи да избегне даљи разговор о томе. Малочас дођоше и они војници што су зашли да нам нађу стан. Мени и мојој породици припаде мало крова у једној ниској, бедној уџерици. Уступиће нам домаћин један крај своје одаје али нема ватре да се огрејемо. Но ко би и пожелео што боље, сад, после поноћи. Попадаћемо овако обучени по поду, збићемо се као змије у клупче, грејаћемо се сопственим дахом а тежак умор, који нас је већ претукао, помоћи ће да савладамо и заборавимо сваку неугодност. Па и под тим околностима ја нисам могао дуго и дуго да заспим. Звониле су ми једнако у ушима речи официреве: „Покојник је у ствари још у Призрену преминуо а од Призрена довде био је само пренос мртва тела да би се сахранило овде, у породичној гробници!“... {{ЈВ-аутор| Бранислав Нушић|1938}} == Извор == * [https://distantreading.github.io/ELTeC/srp/SRP19201.html Деветсто петнаеста: Трагедија једног народа] [[Категорија:Бранислав Нушић]] [[Категорија:Деветсто петнаеста]] nht3pwgj3uudts664sqrti23fbtqwhn 0 61696 147485 146760 2026-10-06T18:06:46Z Galicijac 19151 Наслов уврстио у редослед поглавља. 147485 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Деветсто петнаеста]] | | [[Деветсто петнаеста/Пећ|Пећ]] | [[Деветсто петнаеста/Ропац|Ропац]] | [[Деветсто петнаеста/Поговор|Поговор]] }} У Пећ се није добегло као у прибежиште где би се могло склонити и које би могло дати заштите; кроз Пећ се само пролазило и задржавало пре но што се крене у непроходне планине. С тога је оно, што још није уништено у Призрену, предато овде пламену. Од Призрена до Пећи још је и било друма и, ма да је свако своју имовину још у Призрену растурио, држава је још покушала, војска је још покушала, да понесе бар оно што је најпотребније, што је најважније, што би се по сваку цену морало спасти. Али, иза Пећи уздизао се већ висок и непроходан планински зид, где се колима није могло, где су и коњи посртали и крхали се у амбисе, где се по уским и усеченим стазама и пешице тешко одило, те се пред овим изгледима морало и са последњим остацима спасенога рашчистити. Огроман пожар, који је ноћас буктао изнад Пећи, гутао је државне архиве, новчане књиге, судска документа па онда кола, аутомобиле, топовске каре, муницију, болничке кревете, пољске апотеке и санитетски материјал, шаторе, алате, све, све, све што се није могло понети, гутао је пождрвљиво ноћашњи пламен и све је прогутао. Легао сам синоћ под утиском оних речи да је покојник још у Призрену умро а само је пренет овде да се у породичну гробницу сахрани; и пробудио сам се јутрос под утиском тих речи. И кад сам изашао на улицу тога јутра, по ономе што сам видео и срео, није се тај утисак изменио. Пећ је у истини личила на једну велику гробницу, кроз коју су лутале сенке бивших људи. То су били или војници испијени глађу, угашена погледа, лица обрасла у длаку, подивљали или рањеници у траљама, поднадула лица, без израза, стаклених очију као у смрти, облесавели. И међу њима и око њих бегунци, бивши људи, изнурени, изгладнели, подрпани и избрљани, збуњена или животињски апатична погледа; без човечанскога изгледа, без воље, без намере и без израза. Не можеш познати дојучерашњега пријатеља док ти се не каже. Срео сам једнога таквога познаника, којега сам још у Приштини виђао и нисам га познао — оседео је. За месец дана од кад се нисмо видели, оседео је и остарио. На његовоме, готово старачки избразданоме лицу, видело се да је за то време преживео најсвирепије душевне патње. Гледао је растројено, питања сам му по неколико пута понављао док их је схватио, а и кад их је схватио, одговарао је на њих непоуздано и неодређено. — Мислиш ли да крећеш? — Куда? — Па даље. — Даље? Шта ћу даље? — Мислиш ваљда да останеш овде, у Пећи? — Овде? Шта ћу овде? Тек кад сам га запитао за породицу њему грунуше сузе, окрете главу од мене и оде даље, оде у ону гомилу живих лешева што лутају по улицама пећским или стоје прибрани у гомилице не говорећи међу собом, не интересујући се ни зашто, не распитујући се ни о чему. Пођи, где хоћеш, зађи у који хоћеш сокачић па ћеш увек срести исту слику: људе дроњаве и у ритама, умазане блатом које се сасушило на оделу, прљавих руку, прљава лица, неумивене и изгладнеле. И све то лута кроз улице и тражи хлеб. Иде од дућана до дућана и лупа и моли да му се отвори или прети да ће разбити врата али нема снаге да то учини. А дућани затворени и дебели капци спуштени. Једва по који дућан држи отворен прозор и отуд, иза гвоздених шипака, продаје ужад и колане, што се у великој количини купује због товара на коњиће, који се на пијаци продају по баснословно високој цени. Али нису дућани једини у којима се купује и продаје. Продаје се на све стране, у свима улицама и на свима ћошковима. Продају војници и продају избеглице све што стигну, све што им је излишно или до чега су од некуд дошли. Продаје се све и своје и државно и кошуља, коју је војник са себе скинуо па обуко блузу на голо тело и државни во, којега је војник из запреге какве колоне извукао. По улицама ватре, логори и вашар. Онде видиш прашти сикира и сече фијакер те подлаже ватру, која на сред калдрме букће и око које се промрзли греју; у другој улици скупила се гомила мештана и расточава државна мунициона кола, носећи свако по један део својој кући; у трећој улици видиш изручен у јарку, кроз који тече поток, санитетски материјал огромне вредности а цигани се скудили и пробирају; у четвртој улици полегали гладни државни волови и закрчили улицу. Овамо војник продаје шаторско крило, чизме, ћебе; други опет тамо заклао државнога вола, рашчеречио га, стао на један ћошак и сече секиром и продаје на оку, коју руком одмерава; трећи вуче за узицу државнога коња и продаје га, четврти конзерве, пети седло, шести нуди читава кола. И кроз сву ту гомилу продаваца промичу генерали, народни посланици, војници, рањеници, избеглице, стране мисије, црногорски жандарми и Арнаути, који као купци залазе од гомиле до гомиле и за ситне паре носе својим кућама драгоцене ствари. Уз беду, невољу и расуло, јавља се и најрођенија сестра обест. Нарави у овако тешким катастрофама или клону и утону у апатију или подивљају. Ено отуд вуку, ужетом чврсто везаног војника, осам његових другова са пушкама на руци. Он је сав крвав, исцепан, гологлав, исколачених очију, опире се и сад још и ако му је уже засекло у месо и ако је, види се, после очајне борбе савладан а пушчане му цеви упрте у груди. Ко зна какав је злочин учинио, извесно је убио кога! Па онда, ено на сред пијаце капетан пуца из револвера на потпуковника, јер му је овај казао безочну реч, па ено... Нико више не цени ни свој ни туђ живот ни за шта! А ово је тек половина пута а како је тек дуга и како тешка она друга половина невоља, које нас очекују? И како ће ти људи слабе душе поднети те веће невоље, којима ћемо поћи у сусрет? О томе сам се питао, гледајући ове ружне слике у Пећи, о томе је свако себе забринуто питао. Та брига се врзла сваком у памети и свако се бринуо шта ће и где ће? Из Пећи воде два пута за Андријевицу, један преко Чакора а други преко Рожаја. Први много тежи, кроз саму стену, камен, кланце и преко великих висина али краћи; други нешто блажији али дужи. И један и други пусти и један и други непроходни, опасни, сурови. Постоји и трећи пут, на Плав и Гусиње па право на Скадар али би се ретко ко одважио да тим путем пође. Свет се забринуто ломио, распитивао се код мештана, распитивао се код власти, трчао од једног до другог и саветовао се, куповао коње, куповао самаре, ужад, ћебад и набављао све друге потребе. Ваљало је кренути на пут на коме ће се усред планина спавати на снегу, ваљало је кренути на пут, којим се жива душа неће срести, где се неће ништа моћи набавити, ништа добити и где ће патње захтевати много и много и физичке и моралне снаге те да се могу поднети. Отуда видиш на свима лицима дубоку бригу, видиш преплашеност, узневереност. Један пита арнаутина: — Био си, пролазио си, ага, Чакором? Онај нећка главом у знак одобравања. — Може ли се проћи? — Па... може... — Је л’ и зими може? — Јок! — одмахује онај. — Не оди се зими туда. Други ухватио црногорског жандарма, који се хвали да је све путеве и све стазе прошао па би знао усред ноћи ко усред дана ићи. — А како је преко Чакора? — Е ту не знам, туда нисам одио. — А шта мислиш, кад бих ударио на Плав и Гусиње? — Нисам ни туда одио али веле не ваља. Зли су они Арнаути а не ваља ни пут. — Па јеси ли одио на Рожај? — Туда јесам! — Па како је тим путем, може ли се? — Не ваља — вели — тежак пут али ако се мора онда што ћеш. И онај што је питао Арнаутина и онај што је питао жандарма, одвајају се од њих нерешени, неодлучни као и раније што су били, и иду другом, иду трећем. — Ја идем, у име божје, колико сутра! — вели један. — Е, решио си се, којим путем? — пита га други. — Идем на Чакор. Теже је ал’ краћи пут. А треба грабити дане, шта знам каква ме мећава може захватити негде у планини. А ти? — Ја се нисам још решио. — вели онај други. — Пођи, брате, и ти на Чакор, распитао сам се, опет је боље. Сутра дан, сретају се иста двојица: — Па зар ти не оде данас? — Не боме! — одговара онај први. — Што? — Тако. Хтео сам поћи па ме одвратише. Оно је, брате, несрећа онај Чакор. Ни вуци не иду тамо, а где ћу ја. Предомислио сам се. Други је опет тако одлучио да иде на Рожај па у последњем тренутку остао, предомислио се, казали му, одвратили га. А док смо се ми тако неодлучно решавали, ломили и одуговлачили са поласком, дотле су се догађаји око нас немилостиво ваљали. У Ђаковици, која је остала за нама, дошло је до пушкарања измеђ становника и наше војске; на Колашину се већ воде последње борбе и Аустријанци прете да сиђу у Беране и Андријевицу те да нам пресеку све путеве. Треба журити, треба већ сутра кренути јер прекосутра може бити доцкан. Те зле вести о приликама за нама и пред нама, удвајале су нам бригу и убијале у нама и последње остатке воље и снаге. Сутра би зором ипак загушили друмови ка Беранима и Чакору али, вечерас, кад већ паде први сутон, на један мах, нити знаш од куд је дошао, ни ко га донесе, просу се по Пећи чудан и изненадан глас, који нам освежи замрчене душе и разведри дубоким браздама преорана чела. Као у сред тешке оморине кад малакше и душа и тело, а пухне свеж планински ветрић те ти расхлади чело и отвориш сане и малаксале очи или, као иза буре и непогоде кад се разнобојна дуга обележи небом те свако дигне главу верујући у знак божји, који обећава светлост сунца. Та вест, која се шапутала и гласно казивала, која је пролетала и дерала кроз варош и кроз редове избеглица, као бујица, као поплава, казивала нам је да ће остатак српске војске, која још није стигла у Пећ, обуставити своје одступање, прибраће се још и сви остали делови војске, који су се расули, образоваће се један јачи одред, евентуално армија и поновиће се славни новембар 1914 године. Отпочеће офанзива, којој се, сад већ растројени Аустријанци ни овом приликом неће моћи да одупру; српска ће војска једним очајним налетом повратити Косово те натерати и Бугаре да напусте Призрен. Ако је још француско-енглеска помоћ стигла до сад у већем броју на јужноме фронту, ова се акција може и даље прострети и, ко зна какве значајне и судбоносне последице донети. Као оно у старој источњачкој бајци што вила чуварица једном чудотворном речју пробуди окамењене витезе, те се домалочашњи камен почне да креће и живи; тако и ова чудотворна реч пробуди нас, који смо до мало час били окамењени. Ускомеша се светина и пође на све стране да распитује, да се обавештава, да верује или не верује и — да се нада. Нада је био последњи међу осећајима, који је на овоме тешкоме путу напустио несретне бегунце и ево, први је међу осећајима, који се опет јавља. И сад се већ не шапће више погружено кад се састану гомилице, већ се говори гласно и не иде се сломљено као мало час, већ дигнуте главе. Људи се поздрављају међу собом, рукују се, питају се и сабирају се у гомилице, али су те гомилице сад већ живе а не као јуче и данас мртве и неме. — Ама, је л’ то истина? — пита пријатељ пријатеља и ако је већ десеторицу до сад питао и сви му одговорили да је истина. — Истина је! — тврди му и једанаести. — Ко каже, од кога си чуо? — пита онај не би ли сазнао што више но што је сазнао од прве десеторице с којима је разговарао. — Чуо сам од човека који поуздано зна. — Ама баш решено? — наваљује онај. — Решено! — одговара одлучно једанаести. — А где је решено? — Тамо... у штабу! У другој гомилици неко други опет даје обавештење о изворима, из којих је чуо ову важну вест. Поједине гомилице чак се упутиле арнаутским махалама да прођу крај куће, у којој је смештена прва армија, не би ли приметиле тамо какав покрет; не би ли запазиле да су канцеларије више осветљене но обично, не би ли ма шта виделе што би им потврдило сазнање и поткрепило још више наду. Штаб прве армије био је смештен у кући некога бега, у једној од кривудавих и тесних улица пећских. То је велика зграда саграђена од камена, као и већина беговских кућа и кула у овим крајевима. У зграду се улази на велику дрвену капију, на коју се с обе стране наслањају високи камени зидови, који ограђују двориште. На зиду, крај капије, пише крупним штампаним словима: „Штаб прве армије“. Пред том кућом, у узаном сокаку, стоје неколико аутомобила, међу којима су шофери наложили ватру коју распаљују сипајући на њу, с времена на време, машински зејтин. Око ватре, на празном бензинском сандуку, на доваљаном камену, на празној петролејској канти, поседали шофери, подофицири из штаба и жандарми и воде дуге и живе разговоре. По неко од њих сецка оштрим ножићем танке корице тврдога хлеба и грицка; други турио у ватру џезвицу да му узаври вода за кафу или шербет а трећи пресвлачи кошуљу. У дворишту, кад се уђе у капију, лицем окренута улазу, саграђена је мала, спреда отворена шупа, од које две стране чине дрвени зидови а као трећа служи камени зид суседнога дворишта. На средини те шупе гори ватра, око које седе штабовски жандарми и разговарају са заробљеницима, који су у очи тога дана похватани од наших извидница. Заробљеника има десетина, а међу њима и Немаца. Сви су промрзли, поцепани, модри и поднадули. Они седе мирно око ватре, одговарају понизно на свако питање и залажу се парчадима бундеве, коју пеку на ватри и једу је. Из дворишта улази се, на левој страни, у зграду на једна велика врата, у мрачну и велику просторију, која заузима цело приземље а служи као штала за коње. Од врата с десне стране штале, изведене су узане степенице, које воде на први и други спрат. Степенице за први спрат узлазе у један дугачак ходник претрпан сандуцима и шаторским крилима. На тим сандуцима војници кувају чај и сваки час уносе у канцеларије, којих на овоме спрату има три: једна мала где је штабни телефон, друга такође мала за војнике и трећа, највећа, где спавају официри и ађутант штаба. На спрату изнад овога, у соби која је управо над овом, станује командант Прве Армије војвода Мишић, са својим начелником штаба. У ту зграду и у ту собу команданта Прве Армије, сабрале су се, шеснаестога новембра пред подне, војводе и ђенерали команданти, који су се затекли у Пећи да, на основу наредбе Врховне Команде, којом је првој, другој и трећој армији и Одбрани Београда одређен правац повлачења Пећ—Андријевица—Подгорица—Скадар, утврде детаљни распоред повлачења. Команданти су на тој седници утврдили да се одмах, једним делом већ сутра, седамнаестога новембра, отпочне повлачење ка Андријевици, и то овим редом! Друга Армија путем на Чакор а Прва Армија и Одбрана Београда преко Жлеба на Рожај. Трећа Армија, која ће се затим и сама повући преко Рожаја, остаће последња као заштита армија које се повлаче пред њом. Цело то по подне, после ових заједничких одлука, команданти и њихови помоћници, свако у својој канцеларији, разрађивали су ове одлуке као наредбе за сваку јединицу и са тога посла, који нису завршили чак ни кад је пао мрак, диже их понован и хитан позив војводе Мишића да се, пре но што би својим трупама издали дефинитивне наредбе за одступање, још једном састану у штабу Прве Армије. Извесна обавештења, доставе, извештаји, телеграми и друге појединости, до којих је војвода од подне до пред вече тога дана дошао, чинили су сасвим другачом ситуацију но што је била данас до подне, када су ђенерали решавали о повлачењу, и то је нагнало војводу Мишића да понова сазове команданте на састанак. Цело то по подне, после првога састанка ђенерала, начелник штаба Прве Армије, испитивао је сваког понаособ и све заједно оне заробљенике што седе са жандармима под шупом, грејући се око ватре. Испитивао их је дуго и свестрано, записивао је одговоре и допуњавао их, враћао се на питања која је већ једном био поставио и уопште, чинио је све да што тачније и што поузданије сазна стање непријатељске војске која наступа за нама. Заробљенички искази били су мање више једнаки; сви су они тврдили да су непријатељске снаге које слазе са Косова, врло мале јер су утрошиле велики број војске на образовање гарнизона по освојеним местима, не осећајући се безбеднима у освојеној Србији. И те слабе силе, које наступају с Косова, не представљају војску бољега квалитета а сем тога, прати их глад јер нису затекли плен који су очекивали а зашли су у крајеве где је врло отежано снабдевање из северних, богатијих крајева. Арнаутски елеменат, на који су Аустријанци тако много рачунали, није их дочекао ни одушевљено ни пријатељски, на против, индиферентан је и лукаво се понаша, рачунајући поуздано на привременост аустријске владавине, те се не може рачунати ни на исхрану војске од становништва. Ни о моралу трупа аустријских нису заробљенички искази били повољнији а са овим су се слагали и извештаји Арнаута са наших предстража. Малобројност непријатељске војске потврђивали су и неки пећани, арнаути, који су јутрос стигли из Митровице и који веле да на путу нису видели никакву војску већ само неке патроле. Сав тај материјал и још неке извештаје појединих команданата, проучавао је све до мрака војвода Мишић, бавећи се једнако над ђенералштабном картом ове и суседних области и бележећи по њима непријатељске положаје и правце којима се он креће. Пре годину дана, када су Аустријанци под Поћореком поплавили западну Србију, овако је исто, истога месеца и истога дана у месецу, Војвода Мишић у једној кући у Горњем Милановцу, седео за столом студирајући исказе заробљеника и положаје непријатељске и тада се, у часу кад нико више није веровао у спас Србијин, родила у њему мисао о славној новембарској офанзиви, која је Аустрију стала жртава и срама а нама донела славу војничкога народа. Да ли војводи у овоме часу није пао на памет чудан стицај прилика: исти дан, исти месец, исте околности: једна војска која верује да је победилац и предаје се победничком заносу и немару и једна војска, за коју сви већ мисле да је побеђена, прибира последњу своју снагу и сатире свога победиоца. Није ли то миг историје који га одводи на оне исте мисли које су пре годину дана, у часу кад их је исказао, изгледале немогуће, па ипак постале славно дело? У тим мислима, наднесена над ђенералштабном картом, затекли су војводу ђенерали, праћени својим помоћницима штабова, када су се почели пред вече, на његов позив, збирати у војводину канцеларију. Та канцеларија представља једну пространу, правоугаону одају, претрпану креветима и официрским сандуцима. На сред одаје налазе се два уздуж састављена стола око којих су поређане столице. Седи се и на креветима и на сандуцима јер нема довољно столица око стола. Разговори се најпре воде о последњим вестима, о одласку Краљевом, Врховне Команде и Владином из Призрена и о борбама француске војске на југу Србије. У току тога разговора, војвода Мишић изложи опширно своје сазнање о стању у аустријској војсци, иснесе све податке, све исказе заробљеника, грађана, извештаје са предстража, предочи положаје на којима се непријатељ налази, његов морал и његову бројност. Иснесе затим депешу, коју је по подне примио са Цетиња, од нашега војног делегата, по којој немачки званични коминике објављује да Немачка сматра свој циљ постигнутим, те прекида даље операције против Србије и други телеграм, истога делегата, у коме саопштава радиотелеграм из Лијона, по коме Немачка већ повлачи војску из унутрашњости Србије. Овај је телеграм допуњавао и поткрепљавао и извештај Команданта Дунавске Дивизије, који војводу извештава да избеглице које долазе са непријатељске стране причају, да су им аустријски војници, босанци, рекли да неће остати у Србији већ морају да се враћају јер Руси силно надиру. Изложивши све те околности, војвода предложи да се обустави наредба о одступању, да се војска прибере и предузме офанзива. Сви се сабрани команданти изненадише овоме неочекиваноме предлогу. Мислили су, војвода их је Мишић позвао јер је прибрао неке нове податке који би имали везе са распоредом одступања и захтевали можда измене у томе распореду. Место тога, војвода Мишић пред само извршење одступања, за које су већ издате наредбе, предлаже офанзиву. У првоме тренутку изненађени ђенерали изменише погледе међу собом и упреше их затим сви у војводу Степу Степановића који је, ослоњене главе на руку, седео за столом крај самога војводе Мишића. Војвода Степа осети и сам да је позван први да узме реч и он диже главу: — Не говорећи о томе — рече војвода — да ли смо у могућности да предузимамо офанзиву и поред свих прилика које нам је војвода Мишић изнео о стању аустријске војске, ја се претходно питам и питам војводу: налази ли он да би било опортуно, у моменту кад Краљ и Врховна Команда напуштају земљу, уверени да се више ништа не може учинити, предузимати једну тако неочекивану акцију? — Врховна је Команда наредбом од 12. новембра оставила слободну иницијативу нама командантима — узе да брани своје мишљење војвода Мишић и диже са стола наредбу која је лежала међу хартијама и у којој је он дебелом црвеном писаљком подвукао место на које се позива. — Колико је мени позната наредба — додаде војвода Степа — та се слобода иницијативе односи искључиво на повлачење и не може се тумачити овако како је војвода Мишић тумачи. Али, и кад би прешли преко те наредбе и њенога значења, ја ипак не видим крајњу корист такве офанзиве? — Крајња корист? — упаде плаховито у реч војвода Мишић — Крајња корист је очигледна: ваља се дочепати главне комуникације са Солуном те, ако се и мора одступати, одступати путем којим се може спасти државна имовина и оволики народ који је кренуо у бежанију. Већ од првих речи видело се да ће двобој у овој дискусији водити војвода Степа и Мишић, ђенерали Јуришић и Живковић мало су узимали реч постављајући само по где која питања. — Добро, примам те разлоге као оправдање крајње користи — настави војвода Степа после извесне паузе. — Примам и верујем и да је стање аустријске војске такво какво је изложио војвода Мишић али, не верујем и да је стање бугарске војске такво. И ако су их борбе на Тимоку и на Гиљанскоме фронту довољно изломиле, ипак су они тек месец дана у рату и, како других фронтова немају, целокупна је њихова снага према нама. Кад будемо избили на Косово, јер војвода Мишић предлаже офанзиву према Митровици, срешћемо њих и онда ћемо се опет скрхати а питање је хоћемо ли тада имати слободан и овај једини пут за одступање, јер Бугари се вероватно неће задржати у Призрену већ ће поћи овамо. И онда на што цео тај покушај? Војвода Мишић задржа право да о томе говори кад се буде прешло на решавање о могућности и условима за офанзиву, он за сад моли да се реши питање: имају ли команданти право да реше офанзиву кад је врховна команда напустила земљу? Ђенерал Јуришић стаде уз гледиште да команданти имају право на ову иницијативу под промењеним околностима. Ђенерал Живковић није исказивао своје мишљење али се видело да је и он уз то гледиште. — Могу имати права примајући на себе и сву одговорност! — додаде и војвода Степа. — Какве би ту одговорности могло бити? Ако се успе нема је а ако се не успе, шта је то што ћемо изгубити кад је већ све изгубљено? — рећи ће војвода Мишић. — Има је, има! — шапће војвода Степа више себи. Сви га погледаше очекујући да настави. — Има је, велим! — понови војвода гласно — Како да нема одговорности? Зар повести људе на кланицу кад услова за офанзиву нема и то људе десетковане, преморене и без хране; зар се за то ником не одговара? Друго је, ако збиља услова има, у том случају ево ја сам први који пристаје да прими сву одговорност. — Још једно питање — упаде ђенерал Јуришић. — У случају такве акције ми би се сви вратили својим командама. Акција би била заједничка, свих јединица, у колико их имамо. Шта је то што би обезбедило јединство акције? Ако се свако од нас може слободно и по своме нахођењу кретати при повлачењу, не може свако на своју руку чинити покрете при наступању, Врховна Команда је ван земље, с њом смо без икакве везе. — Образоваћемо нову Врховну Команду! — пресече војвода Мишић спреман на то питање. Затим узе реч и поче у детаљима да разлаже могућност офанзиве, погледајући увек при томе на војводу Степу којега је желео убедити. Он изнесе план коме би крајњи циљ био ослобођење саобраћаја са Солуном, што би нам у случају даљих неуспеха, дало бар могућности за једно правилно одступање и спасење огромног ратног материјала који би се иначе морао сав уништити, ако се настави одступање у овоме правцу којим се пошло. Да потврди могућност таквога резултата, војвода се позва и на последње извештаје Врховне Команде из Призрена, по којима, су извесна француска одељења примила борбу на српској територији, на Моглену. Значи да у Солуну већ има довољно савезничких трупа које би могле ступити у акцију, ако би та акција била прихваћена са севера. Војвода Мишић говорио је речито и са непоколебљивим убеђењем које је освајало. На лицима присутних, који су предлог у први мах дочекали са неповерењем, са чега се дискусија често пута и заоштравала до сукоба, поче да се исписује неко поуздање и вера у оно што је војвода предлагао. Војвода је наставио, он је изнео у детаљима и начин како би се наша офанзива извела и правац којим би се кретала. Узели су учешћа у томе и сви остали, претресали су све могућности, разматрана је и карта, испитивани су понова извештаји наших предстража, о положајима на фронтовима нашим и страним и најзад, дошло се до заједничке начелне одлуке, да се приступи офанзиви. Војвода Степа, који је и сам пристао уз ову одлуку, али још увек остао недовољно загрејан поверењем према предлогу војводе Мишића, додаде после донете одлуке: — Али, пре но што донесемо и дефинитивну одлуку, ми морамо бити тачно обавештени са коликим бројем војске разполажемо, јер то у овоме часу нико од нас не зна поуздано; даље, морамо знати какво је стање и расположење у војсци, нарочито после напуштања земље од стране Краља, Владе и Врховне Команде; па онда, морамо знати са колико и какве муниције располажемо и најзад, имамо ли услова за исхрану кад их и непријатељ нема? Сви усвојише ове напомене војводе Степе и свако прими на себе да до сутра прибере све ове податке. За тим је састављен и протокол седнице команданата армија, по коме је имало: да се обустави јутрошње решење команданата о одступању и саопшти одмах командантима дивизија да припреме трупе за офанзиву и предузму припреме за преформирање пешадијских јединица према њиховом бројном стању. Седница се свршила доцкан увече, око девет часова. Млађи официри и друго особље из штаба Прве Армије, које се у соби под војводином нарочито искупило и чекало на одлуку, знајући о чему се у седници решава, радознало је и са нестрпљењем погледало на излазак ђенерала и њихових помоћника, не би ли са лица њихових прочитало одлуку. И са лица њихових се одиста могло прочитати оно што су у доњој соби тако жудно очекивали. Расположење-, управо одушевљење, завлада од једном међу свима и нађе се однекуд и пива и вина и шампања да се то одушевљење поткрепи. Док се у доњој соби одушевљавало дотле се горе, у војводиној соби, израђивале хитне наредбе свима командантима да не дозволе даље уништавање материјала, да јаве бројно стање и расположење војске, количину муниције и да учине све припреме за евентуалну офанзиву. Као и у првој, те се исте наредбе израђивале те ноћи и у свима осталим армијама и командама а осим тога, предузета су још исте ноћи на свима фронтовима даљна коњичка извиђања. Командант Друге Армије предузео је још и мере да што пре ухвати везу са командом трупа нових области и да сазна што ближе о догађајима код Ђаковице, одакле су били стигли узнемирујући гласови. Још те ноћи глас је прохујао кроз Пећ а сутрадан зором, већ се ведра лица буде они што су легли клонули и изнемогли; дижу се са вером они који нису ни у шта више веровали; устају са надом они који су сваку наду напустили. Лица, која си јуче сретао безизразна, тупа и блесава, данас видиш свежа; чела која си сретао изборана и забринута, данас видиш ведра а у очима, које си сретао угашене, видиш сад како се уждио зрак. Као да су се мртви пробудили. Вера, силна вера обузела је људе; другаче се срећу, другаче поздрављају, другаче разговарају. Један виши чиновник, који је јуче говорио да смо толико претучени да сто година нећемо дићи главе, вели данас: — Знао сам ја, такви смо ми... Претуци нас колико хоћеш, остави у нама само један живац па ћемо из њега опет да израстемо! Други један, који је зајаукао кад је чуо да му је кућа опљачкана и тврдио онда да је Србија за навек пропала, вели данас: — Не пропадамо ми лако; ко хоће да нас прогута треба да има гвозден стомак. Платиће нам они то, све ће нам платити, све до последње чивије! — Идем и ја да се борим! — речи ми један кога је већ пре пет година минула свака обавеза али у коме се од јутрос разбуктало младићско одушевљење. — Није то за вас! — велим му. — Зашто да није. Предстојало ми је да гинем у овим планинама, губећи отаџбину, па зашто не би гинуо ослобађајући је! Срео сам и онога младога официра који ми рече да је покојник још у Призрену преминуо а ово довде, до Пећи, да је био само пренос мртва тела ради сахране у породичној гробници. — Видите ли шта се учини од покојника, диже се из мртвих? Он слеже задовољно раменима па додаде: — Шта ћете, има и привидних смрти! Нико више није ни мислио на даље повлачење из Пећи, за које се дотле све грозничаво спремало. Развезали су се дењкови, одрешиле се торбе и почело се јести оно, што се муком набавило и чувало за највећу невољу, која нас је чекала у планинама. Било их је чак који су скупо плаћене коњиће нудили да продаду по мале паре. У штабовима армијским наставило се сутра дан до подне журно прибирање извештаја, који су стизали са разних страна. Ти извештаји, ма да нису били потпуни и исцрпни, давали су укупно овакво обележје стања у војсци: војска преморена, малаксала и растројена, али би се офанзивом подигао у њој дух; муниције нема, хране нема. Из извештаја се видело још да је недовољан број војске као и да нема више ни коморе ни профијантских одељења. Осим тога, стигао је извештај команданта Моравске Дивизије II. позива, да још у току данашњега дана мора напустити Ђаковицу и извештај Команданта Шумадијске Дивизије I. позива, којим јавља да је непријатељ напао Тимочку Дивизију II. позива и да се XIII. пук повлачи у нереду. Када су се тога дана по подне опет састали команданти у штабу Прве Армије, већ је на лицу свакога од њих било исписано другаче расположење но што је било оно које су синоћ понели полазећи одавде. Војвода Мишић остао је и даље упорно при своме предлогу за офанзиву, захтевао је да се још не доноси противна одлука, да се најпре извештаји допуне и приберу извесни податци, који су недостајали. Војвода Степа, уз којега су сад већ и сви остали пристајали, заузео је данас одлучнији став, јер одлагање одступања могло је бити од несретних последица. Он је чак, бранећи своје гледиште, бацио у очи војводи Мишићу неколико грубих речи, те је сукоб у једноме тренутку претио чак да пређе у разрачунавање. Најзад, војвода Мишић, кад се осетио потпуно сам, а разлоге којима је још увек бранио свој предлог није могао, као јуче, да поткрепи поузданим податцима, морао је клонути. Тако је донета и потписана одлука да се одустаје од сваког покушаја офанзиве и да се враћа у важност решење команданата од 16. новембра пре подне а то је значило, да се одмах приступи повлачењу по реду утврђеном на тој првој седници. Када је после те одлуке поведена реч и о артиљерији, која не може даље из Пећи, већ се мора ту уништити, војвода Мишић је болно узвикнуо: — Кад већ не може бити офанзиве онда, пре но што је уништите, дајте ми сву муницију, колико је има, да је испуцам, да огласим смрт Србије! Пре но што ће се још генерали растати са ове последње седнице, сетили су се да су ова њихова решавања унела толико вере, толико поуздања у грађанство, да је оно одустало од својих одлука да се склања. Када би сад војска од једном почела да се повлачи то би унело велику пометњу. С тога је нађено за сходно да један од команданата — војвода Степановић — изда наредбу и нађе начина како ће с њом и грађанство упознати а којом ће наредбом позвати избеглице да одмах крећу на пут, како би олакшале одступање војсци. Наредба се ова брзо рашчула и тако се и последња нада убрзо претворила у последње разочарење. Више се није могло ничим заваравати, ваљало је кретати у планине. И на један мах, као да си магичким штапићем завитлао преко гомиле и изговорио чаролијске речи, све се опет скамени; све се измени и све се врати своме пређашњем расположењу. На свима се лицима исписа, понова се дубоко исписа беда и невоља, с том разликом само, што је утученост била сад још већа и још тежа. — Верујте ми, пријатељу — вели ми један познаник — имам гвоздене живце. Претурио сам тешке бриге и невоље у животу и тамо где би свако други поклецнуо, ја сам чак имао снаге друге да тешим. Сад већ више немам ни ја снаге и, ево признајем вам, данас ми је први пут у животу дошла на памет мисао о самоубиству. Други један, о коме сам се негда ја лично уверио да је човек челичне воље и огромне душевне енергије, речи ми са сузама у очима: — Чујем хоће да униште сву муницију. Ама где су ти ђенерали? Хоћу да их нађем и да их замолим, сутра у зору нек изведу топове тамо на ону чистину испод Патријаршије, па да се искупимо сви ми бегунци, нек саспу у нас сву муницију, нек нас сахране па нек крећу даље! Бога ми, то ћу да их замолим! Срео сам и једнога познатога професора, за којега знам да никад није обиловао религијским чуствима. Враћао се отуд из Патријаршије. — Био сам тамо — показа ми руком цркву — помолио сам се Богу, припалио сам свећу... — За мртве? — запитах га са саучешћем. — Не! — вели професор. — Они су се већ удостојили божје милости. За нас живе, према којима је Бог тако немилостив! Ућутао сам да не узнемирим дубоки осећај побожности који се у часу ове тешке невоље враћао у душу из које је био изагнан. И професор је ћутао извесно време па онда додаде, више као размишљајући, више себи и полугласно: — Идем путем, отуд, и мислим о несретној судбини овога народа. Одатле, из те исте Патријаршије, кренуо је наш народ пре три стотине година у збег, у туђину; па ево сад се опет понавља то и са истога места. — Да! — одговорих му. — Само пре три стотине година српски је народ одавде, од Патријаршије, кренуо у бегство испред арнаутских насиља, тражећи заштите у хришћанске Аустрије а сад, после три стотине година, одавде од Патријаршије, креће опет у бегство испред аустријских насиља, тражећи заштите у Арнаута. Професор се замисли, тешко уздану и зањиха брижно главом: — Зар се точак историје унатраг окреће?!... Срео сам и њу — Госпу у црнини. Са њенога сам лица најјасније прочитао колико је тешкога бола задало душама свију нас ово последње разочарење. Када сам је упитао шта мисли, шта ће; она ми ни речи није одговорила, бацила је само поглед на снежне планине које су биле пред нама. То је било моје последње виђење с њом! Када је пала ноћ, последња ноћ пре но што ћемо кренути у планине, настала је једна тужна свечаност. Под светлошћу огромнога пожара изнад Пећи, који је прождирао каре, лафете и сву осталу опрему српске артиљерије, тамо иза пећскога гробља, недалеко од Патријаршије, војници су копали дубоке раке. Ту, у тишини, под строгим стражама да се ко не би приближио и видео, вршена је сахрана топовских цеви, сахрањивани су топови окићени славом са Куманова и Облакова, са Једрена и Брегалнице, са Цера и Јагодње. То је био дубоко тужан обред. Војници су се, спуштајући топове у раку, праштали са њима као са својим најрођенијим, као са другом, као са родитељем, као са дететом. Миловали су их, грлили и љубили их и плакали су за својим друговима са којима се нису растајали за све време тешких дана борбе и славе. Само ко зна колико је топ поуздање српскоме војнику и само ко зна колико се српски војник сроди и ороди са оружјем својим, тај може појмити жалост његову када се мора са тим оружјем и на овај начин растати. — Зар ја да ти својом руком ископам раку — вели артиљерац своме топу — Милошу мој! Тепали су им, називали их милосним именима и плакали су, горко су плакали. Официри су окретали главу да сакрију сузе које су и њима врцале на очи. Поноћ је дубоко превалила а посао још није био свршен. Простране су раке, велики је број топова. Треба затим земљу угазити, треба је изравнати да се траг не позна, да непријатељ не нађе српске топове. Поноћ је одавно већ превалила, ватра која је горе у брду ждерала каре, лафете и сву осталу опрему српске артиљерије, догоревала је већ; мрак је све дубље освајао и једино доле, под друмом, што су се догледали, као догореле звездице, слабо осветљени прозори цркве Патријаршије. Ниска кубета те српске светиње оцртала су се у ноћи и догледала се из даљине. Патријаршија из које је некада, у далекој прошлости, никла српска вера, једини је ноћас неми сведок тужнога чина сахрањивања српске вере. И сахрањена је већ! Пуковник који је руководио сахраном српских топова пошто је прегледао довршене радове и бацио још последњи поглед на гробље српске артиљерије, рече потресеним гласом и са дубоким болом у души: — Свршено је, све је свршено!...</br>Свршено је, свршено је све!... Над гробницом је земља утапкана, траг је уништен; на спалишту су ватре догореле, пепео се развејао; из душа је несретних бегунаца нада избрисана и бол се понова зацарио. Свршено је све и овладала је дубока тишина мртве ноћи, нигде трага од живота. Још једино, као и мало час, што се догледају као утуљене звездице, бледо осветљени прозори цркве патријаршиске. То светле кандила над ћивотима српских владара и светаца Стевана Првовенчанога и Стевана Дечанскога. Једнога дана, када је глас топова измешао своју сурову грмљавину са топлом и тихом јеком звона са усамљених манастира, кренули су и њих; кренули су их из њихових вековних обиталишта, из њихових гробница, где им је тврде металне ћивоте покривала дуга и мемљива прошлост; кренули су их, једнога чак отуда из Студенице под Чемерном а другога из Високих Дечана. Живе су покопали а њих мртве кренули!... Путовали су свеци дуго и дуго на раменима српских војника, који су се смењивали носећи освећене и тешке ћивоте, које су пратили калуђери и свештеници са свећама у рукама, певајући кроз планине и богазе тужне молитве и тропаре. Тако су свеци одступали, тако су са народом и војском и они прешли преко високих планина и стигли овде, у Пећ, да буду сведоци и последњега чина трагедије свога народа. Ту, пред олтаром патријаршијске цркве, већ пет дана и пет ноћи леже њихови ћивоти, крај њих горе свеће и кандила а владике и архимандрити, свештеници и калуђери, читају им молитве јутром и вечером. И вечерас су прочитали молитве, налили уља у кандила и повукли се у своје ћелије, пошто су дебелим кључем три пута окренули у црквеним вратима. Када је минуло већ далеко иза поноћи, када више под сводовима црквеним није одјекивао тупи ударац пијука који је негде у близини копао српске топове; када су се владике и архимандрити, свештеници и калуђери у својим ћелијама предали дубокоме сну и мукла тишина свуда овладала; када је наступило глуво доба у које се мртви буде — дебели су капци на металним ћивотима тешко зашкрипали, као захрђале шарке на тамничким вратима. Ћивоти су се отворили и бледа светлост кандила обасјала је тамна као земља и мемљива лица светаца. Кости су заклопотале и скелети, огрнути хермелинима и, с краљевском круном на глави, дигли су се лагано и трудно из сребрних својих тамница. Не зборећи ни речи, не реметећи ничим глуву тишину, која је под манастирским сводовима царевала, краљевске се сени упутише олтару и клекнуше пред иконама Светога Симеуна Мироточивога и Светога Саве архипастира. Тамним и муклим гласом, који као да је из гроба долазио, и који је јецао као струна на гуслама, отпочеше сени молитву Господу Богу за свој несретни народ, молитву топлу, искрену, дугу. Молили су се Богу који је негда Немањину молитву на звечанској гори услишио и мач му подржао и десницу управио да сможди непријатеља и пође путем величине и снаге народа својега; молили су се Богу, који је негда услишао молитву угодника својега архиепископа Саве, те смождио Стреза насилника, коварника и хулитеља закона небеских и земаљских; молили су се Богу Милутиновом и Душановом, који је ове мудрошћу и крепошћу обдарио; молили су се Богу који је Лазара Косовскога примио у царство небесно; молили су се Богу који је народ српски пет стотина година подржао у вери, у оној великој и узвишеној вери која се исказује у љубави према Отаџбини. Молили су се још и сину господњем, јединородноме и јединосушноме. Не сину господњем на престолу Божјем, о деснују Бога Оца, већ ономе окрвављеноме Богу, ономе Богу коме је немилост оцатом жеђ гасила, у чије су се груди копља заривала; ономе Богу који је крвљу својом откупио наук свој. Молили су му се да се смилостиви на народ један, који крвљу својом откупљује наук свој — љубав ка слободи. Молиле су се топло, молиле су се искрено, молиле су се дуго краљевске сени. Молиле су се за оне што су остали на дому и за ове који су кренули у збегове; молили су му се за мртве и за живе; молиле су му се да подржи роба, да окрепи изгнанога, да утеши уцвељенога, да оснажи малаксалога и да проведе народ српски кроз море патња и страдања. Молиле су се топло, молиле су се искрено, молиле су се дуго краљевске сени. Кандила су догоревајући почела да трну већ, кроз прозоре је црквене почело да продире рано јутарње бледило дана а с поља, са друма који пролази крај Патријаршије, чуо се већ жагор изгнанога народа који се са првом зором кренуо у планине... <center>***</center> Свршено је, свршено је све!... Савезници су опрали руке, непријатељ је заурлао: „Распни га!“ Крст је већ садељан а Голгота је пред нама. Крећемо и пењемо се на њу! Крећемо у планине, крећемо сви и Краљ и Влада и војводе и ђенерали и војска и народ. Крећемо у планине, у гудуре, у кршеве; крећемо у глад и у смрт! Пећемо се на снежне и недогледне врхове и спуштати се у мрачне и студене кланце, где ћемо као први хришћани бачени у арену, очекивати звери да нас растргну. Славићемо своја крсна имена по пећинама, држаћемо помене својим милим и драгим по врлетима; спаваћемо по снеговима и по блатима; успављиваће нас арлук вукова а будити арнаутска пушка. Гладоваћемо и скапаваћемо од глади; боловаћемо и десетковаће нас болештине. Засипаће нас и претрпавати сметови; падаћемо у поноре и амбисе; клаће нас и убијати дивљи Арнаути, сејаће над главама нашим смрт из облака справе летилице и давићемо се у дубока блатна језера. Вај нама, сејаћемо свуд где прођемо неопојане гробове, по урвинама и кланцима, где ће нам звери кости глодати. И када доспемо тамо где смо јутрос кренули, умираћемо још на пустим обалама јадранскога мора, где ћемо проводити беле ноћи и црне дане, чежњиво погледајући да нам Европа добаци мрве хлеба или да се на зеленоме хоризонту појаве бродови са заставама које носе спас ономе што је преостало од читавог једног народа. Бајка, бајка, бајка, коју ћемо — ако преживимо ове тешке дане — причати својим унуцима, као што су нама о некадањим збеговима причали наши дедови! И онда чак, кад помислимо да смо спасени, неће још доћи крај нашим патњама и нашим боловима. Хранићемо широка мора нашим телесима; размилићемо се као бескућници по широкоме свету и сејати гробове по туђини, по незнаним местима, по далеким странама; погубићемо се, те ће мајке нарицати за децом а деца за хранитељима-својим; потуцаћемо се од немила до недрага и куцаћемо на туђа врата; заклањаћемо се под туђе кровове и пружати руке хлебу који нам милосрђе подели. Силни пером опеваће наше јаде, силни срцем заплакаће над нашом невољом а силни душом пружиће нам топле речи утехе — али нас то неће утешити, неће утешити. Горким ћемо сузама одбројавати дане изгнанства а дубоким болом хранити нашу чежњу за отаџбином! Бајка, бајка, бајка, коју ћемо — ако преживимо ове тешке дане — причати својим унуцима, као што су нама о некадањим патњама причали наши дедови! И док ми будемо трајали тешке дане изгнанства, тамо далеко, тамо преко мора и гора, робоваће трима злима господарима, оно драго, оно крваво парче земље на коме смо никли, које нас је одојило и одхранило; робоваће наши оцеви и наша деца, наше мајке и наше сестре; робоваће цркве наше, робоваће школе наше и робоваће гробови наших милих и драгих. Друмови ће опустити а горе оживети збеговима и хајдуцима; угасиће се ватре на огњиштима и кандила по црквама нашим; гробови пале деце наше пожелеће сузу материнску; прагове ће кућне обујмити коров; захрђаће напуштени плугови, испуцаће непреорана земља жеђу, те ће је самохране мајке сузама заливати. Пресушиће дојке у матера те ће пусте колевке њихати а клетвом заменити песму материнску. Вешала ће закон заменити; насиље ће правду казивати; порок ће се врлином звати а срам ће високо узнети главу и ходити стазама, којима је негда чедност ходила. Доћи ће последње време, те они који умиру благосиљаће милост Божју а они, који остају живи, завидиће мртвима. Бајка, бајка, бајка, коју ћемо — ако преживимо ове тешке дане — причати својим унуцима, као што су нама о некадањем робовању причали наши дедови! {{ЈВ-аутор| Бранислав Нушић|1938}} == Извор == * [https://distantreading.github.io/ELTeC/srp/SRP19201.html Деветсто петнаеста: Трагедија једног народа] [[Категорија:Бранислав Нушић]] [[Категорија:Деветсто петнаеста]] 08qm9dmzsppuo0p0ls0rlevdh7um8nh 0 61722 147423 147034 2026-10-06T17:18:09Z Galicijac 19151 Наслов уврстио у редослед поглавља. 147423 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Хајдуци (Нушић)|Хајдуци]] | | [[Хајдуци (Нушић)|Садржај]] | [[Хајдуци (Нушић)/Уводни део|Уводни део]] | [[Хајдуци (Нушић)/I|На храстовом стаблу]] }} <i>Пођох једном своме пријатељу да га посетим, али не затекох тамо ни њега ни његову госпођу, већ њихову дечицу. Села деца на кућни праг, читају неку књигу и смеју се. Узех да видим и изненадих се кад видех да читају једну од мојих књига, која није никако намењена деци. Истргох им књигу из шака уз речи: – Ово није за децу, ово ја нисам написао за вас! – Е, па ви напишите нешто и за нас! – рећи ће ми дечица. – Добро. Дајте ми реч да ово нећете читати, а ја вам дајем реч да ћу написати нешто за вас. И, ево, ја откупљујем дату реч. Пружам дечици књижицу која их може утолико више занимати ако им кажем да ова прича није потпуно измишљена, већ да сам је ја, у своме детињству, одистински преживео, а то ће рећи да ова прича описује живот деце која су данашњим даном читаоцима дедови. Ако се моји мали читаоци из ове приче немају чему поучити, извесно је да ће се имати чему насмејати. Највише можда мени. Ја ћу се томе њиховом смеху радовати, јер дечији смех је највећа радост старости.</i> 1. октобар 1933. године</br> Београд <p style="text-align:right;">Чика Нушић</i></p> {{ЈВ-аутор| Бранислав Нушић|1938}} == Извор == * [http://1300kaplara.edu.rs/biblioteka/biblioteka%20na%20daljinu/Branislav-Nusic-Hajduci.pdf Хајдуци] [[Категорија:Бранислав Нушић]] [[Категорија:Хајдуци (Нушић)]] qavysn739c2nvwkb4uvgt05awnnad1z 0 61724 147421 147035 2026-10-06T17:08:08Z Galicijac 19151 Додао редни број поглавља. 147421 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Хајдуци (Нушић)|Хајдуци]] | | [[Хајдуци (Нушић)/Уводни део|Уводни део]] | [[Хајдуци (Нушић)/I|На храстовом стаблу]] | [[Хајдуци (Нушић)/II|Четвртак после подне]] }} Тамо иза последњих кућа, на широкој пољани а отприлике двеста метара од дунавске обале, лежало је једно велико храстово стабло, да коме су се гране већ осушиле. То стабло је пре неке године нанела вода. Била с пролећа велика поплава, па се Дунав разлио и потопио поља и ливаде, шуме и села, те ишчупао негде натрули храст, понео га на својим валима и некако ту, код нашега града, секнула вода те тај храст, ко зна из чије шуме, остао на ледини и сад добро дошао нама, деци, да се ту збирамо кад смо докони и слободни од школе. Било нас је десетина који смо сваког божјег четвртка и недеље ту окапали. Ту су нам у близини биле родитељске куће, а у школи смо се некако здружили. Не може се рећи да смо били најбољи ђаци, али смо били добри другови. А тешко је било бити добар ђак кад ми све слободно време, када би требало да учимо лекције и радимо задатке, проводимо овде на стаблу. Тек што ручамо, тек што испустимо кашику, а ми сподбијемо књиге под мишку, па хајд’ на стабло. Ту се и скупимо па заједно кренемо у школу. А кад се враћамо из школе, ако је отворен прозор у кући, бацићемо књиге кроз прозор, а ако није, улетећемо у кућу, одрезати велику кришку хлеба, бацити књиге, па све трчећи на стабло. Било је и таквих који су који пут дошли, а који пут не, али нас шесторица смо били стални. То су били: Жика Дроња, Миле Врабац, Сима Глуваћ, Мита Трта, Лаза Цврца и ја. Чеда Брба долазио је само недељом. Жика Дроња је био доста вредан и увек је ревносно учио лекције, али му некако бог није дао да упамти што учи. Он, на пример, научи лепо лекцију из земљописа и да га тога часа запиташ, одговорио би ти реч по реч. Али док дође од куће до школе, а он заборави. Једанпут тако професор му вели: – Жико, ти ниси ни прочитао лекцију? – Јесам, господине, – брани се он – и знао сам је врло лепо! – Па зашто је сад не знаш? – пита професор. – Заборавио сам је уз пут док сам дошао од куће до школе! Звали смо га Дроња што је био некако сав расклиматан и све је на њему висило. Његове руке и ноге нису изгледале као да су израсле из тела, него као да су пришивене, онако отприлике као кад правиш лутку од крпчића па јој пришијеш ноге и руке те свака за себе клима. Кад трчи или кад игра мете, а тебе све страх да му се рука или нога не откине. А није био само дроњав него и брљав као прасац. Његове књиге изгледале су као да су биле у туршији; његови писмени задаци изгледали су као земљописне карте, са огромним океанима на свакој страни исписаним мрљама од мастила. Он није писао само по хартији већ и по своме лицу, по оделу, по кошуљи. Кад дође у школу и донесе писмени задатак, да се човек чисто уплаши од њега; лице гараво, нос модар, кошуља шарена, хаљине испрскане као да је мастилом кречио кућу а не писао задатак. Па још ако га натера професор да се умије, онда зло постаје горе: разлије му се мастило па изгледа као моловани ђаво. Мила смо звали Миле Врабац, али не знам зашто смо га тако звали. Имао је, истина, обичај да за време часа једнако трпа руке у џепове, да вади отуд сухе мрвице па да их грицка, али неће бити да смо му због тога дали такво име. Пре ће бити друго нешто. Једанпут се враћамо из школе, а нама у сусрет иде један свештеник. Ми му се сви јављамо и скидамо капе, а Миле баш у тај час стрпао руке у џепове па тражи мрвице. Свештеник нас заустави па се окрете Милу: – Мали, јеси ли ти ђак? – Јесам! – вели му Миле. – А да немаш ти случајно врапца под капом? – Немам! – вели Миле. – Па видим, знаш, – каже њему свештеник – Не скидаш капу ни свештенику, па велим бојиш се да ти не одлети врабац! И ето, од тога часа сви га окуписмо Миле Врибац, па му тако и остаде то име. Врабац није био најгори ђак у разреду, било је и горих. Он је чак чешће знао лекцију из хришћанске науке или из историје, па чак је једанпут знао и лекцију из земљописа. Из свих осталих предмета није умео ни да зине. Пита га једанпут професор Зоологије: – Зашто ти, Миле, бар једанпут не научиш лекцију из зоологије? А он му вели: – Не иде ми у главу, господине! – А мени – вели њему професор – не иде никако у главу да ћеш ти моћи прећи у старији разред! Мита Трта је био врло добар друг и био је врло добра и мекана срца. Кад пред њим говориш нешто жалосно, а он се одмах заплаче. Пре неки дан Врабац добио јединицу из рачунице, па место да он заплаче, заплакао се Трта. Толико га то ражалостило што је Врабац добио јединицу. Трта је могао бити добар ђак, само да није би лењ. Све друго још како-тако, али му је најтеже било ујутру да се дигне из постеље. Е, лакше би било извући натоварена кола из блата; лакше би било помаћи с места магаре кад се узјогуни и одупре ногама; лакше би било изнети буре од сто литара из подрума но Трту извући из постеље ујутру. И није да неће, хоће он, па чак пружи једну ногу, па пружи другу, али оно што је најтеже на њему то остане у постељи, па ни маћи. Зато су га сами његови у кући звали Трта, па је то име донео готово у школу. А није он био лењ само при дизању из постеље него чак и код разговора. Мораш клештима да му вадиш речи из уста. Кад му професор постави какво питање, он се најпре почеше, па онда погледа све нас редом, па погледа у таван и тек онда се реши да погледа професору у очи и да му одговори. Али не одговара онако као што би’ ми, него изгледа као да му одговори леже у некој дубокој торби па их тражи, тражи, тражи. И увек одговара кратко, јер га мрзи да дуго говори. Пита га, на пример, професор: – Реци ти мени, Мито, је ли Месец удаљен од Земље и колико? – Јесте! – одговори Мита. – Шта, јесте? – упита професор. – Удаљен је! – одговара Мита. – Колико је удаљен? – наставља професор да цеди одговоре од њега. – Много! – одговори Мита Трта и ту стане. Може професор чинити шта хоће, може постављати каква хоће питања, може покушавати на све могуће начине да му измами још који одговор, аја, Трта ни да макне. Он је убеђен да је Месец много удаљен од Земље и од тога убеђења неће ни за живу главу да одступи. Тако и из хришћанске науке. Пита га господин катихета{{Напомена|катихета (грч.) – вероучитељ, учитељ веронауке}}: – За колико је дана бог створио свет? – Шест – одговори Мита. – Добро, – вели господин катихета – а шта је ког дана створио? – Редом – одговара Трта. – Па којим редом? – пита даље господин катихета, али Трта не одговара више. Он је казао све што је знао и он налази да је довољно казао. Зашто би се умарао говорећи даље? Лаза Цврца је био најмањи међу нама. Зато су га ваљда и звали тако. Био је некако и највеселији, умео је да нас све наемеје. Умео је да иде на рукама, умео је да пребаци ногу око врата; умео је ди се искези и избуљи очи као жаба; умео је пљувачком да гађа; умео је да звижди као да има свираљку у устима. Једина мана му је била што је по који пут муцао. А није муцао кад је овако с нама разговарао, умео је чак врло лепо и течно да прича, али чим га у школи професор прозове, а њему запне нешто у грлу и одмах почне муцати. – Је л’ ти то тако од рођења муцаш? – пита га господин професор. – Не, – одговара Цврца – раније нисам муцао! – Па откад муцаш? – Откад сам пошао у први разред гимназије. – А је л’ то тако из свих предмета муцаш или само из мога? – пита професор. – Не муцам кад радим гимнастику! – одговара Цврца. Тако је исто радио и Сима Глуваћ. Није био глув кад с нама игра и разговара, а у школи, кад год не зна лекцију, а он се прави глув. Зато смо га и прозвали Глуваћ. Имали су професори муке с њиме. Они га питају једно, а он се прави да није чуо шта га питају, па одговара друго, оно што зна. Тако, на пример, пита њега професор: – Кажи ти мени, Симо, у коме су веку Срби примили хришћанство и ко су били први хришћански учитељи међу њима? А Сима запне: – Косовска битка је била 15. јуна 1389. године на Пољу Косову. Турску војску је предводио... – Стани, стани, не питам те то! – надвикује га професор, а Сима наставља још вишим гласом – турску војску је предводио сам султан Мурат, а српску војску српски цар Лазар. Војске су се сукобиле на реци Лабу... – Стани, брате, побогу!... – виче професор, па се диже са катедре и шаком му запушава уста. – Је л’ ти не чујеш добро? – пита га професор. – Јесте, не чујем добро! – вели Сима. – Зато, – вели професор – видим, ја те питам једно, а ти ми одговараш друго. Добро, иди на место! И тако ти се Сима некако извуче. Али кад је видео да му то добро пролази, а он се избезобразио па почео да претерује. Пре се бар држао истога предмета, па професор га пита једну лекцију, а он одговара другу, ону коју зна, али сад почео чак и предмете да брка. Професор га пита зоологију, а он одговара земљопис. Пита га, на пример, професор: – Кажи ти мени, Симо, које се животиње називају копитарима? А како Сима нема појма о томе, одговара: – Наша се држава граничи са истока Бугарском, са севера Румунијом и Аустро-Угарском, са запада... Професор просто да побесни и треска књигом о катедру, а Сима наставља. Разуме се да то није могло да иде тако једнако; професорима већ досадило, а ђаци почели да шапћу о томе како се Сима прави глув. А оно што се шапће чује се као и оно што се гласно каже. Дочули то професори па ти једнога дана уђе у наш разред као нека комисија: разредни старешина, још један професор и школски лекар. Поседаше, па позваше Симу преда се. Сима као увиде да му ово нешто није добро, па стао пред таблу и све колута очима. – Како се ти зовеш? – пита га лекар и то врло тихим гласом. Сима увиде да је то замка, па покуша да се извуче: – Нисам чуо шта ме питате? – одговара он лекару. – Како ти је име и презиме? – пита опет лекар. – Има четири доказа да је Земља округла. Први је... – Стани! – виче разредни старешина. Сима се заустави па нас прелете све очима, као хтео би да нас упита је ли добро. – А како ти се зову отац и мајка? – пита опет лекар тихо. – Молим? – опет Сима као бајаги није чуо. – Како ти се зову отац и мајка? – понавља лекар питање. – Америку је пронашао Христифор Коломбо – одговара Сима. Професор и лекар погледаше се међу собом а тада ће разредни старешина шапћући рећи: – Ја мислим да би најбоље било повалити га, овде пред целим разредом, на клупу, скинути му чакшире и опалити му двадесет и пет батина, али тако крвнички да бар месец дана не може сести на столицу. И лекар и онај други професор сложише се с тим, а Сима кад то чу, иако су шапутали, удари у плач. – Немојте, молим вас, господине! – Како, како, па зар ти чујеш кад ми шапућемо? – запита лекар. Сима се збуни, али се брзо извуче из забуне. – Чујем, ал’ само на једно уво. – Е, ако само на једно уво чујеш, онда ћемо ти ударити само половину батина. Хајде свлачи чакшире! – Јаој, господине, немојте, ево овог тренутка прочуо сам и на друго уво. – Прочуо си, је л’? – Јесам! – Е, па, дедер, реци ти мени како се зовеш? – понови опет лекар шапатом. – Зовем се Сима Младеновић – одговори лепо и гласно Сима. – А како ти се зову отац и мајка? – опет прошапута лекар. – Отац ми се зове Тома, а мајка Марија. Комисија је била задовољна, а задовољан је био и Сима што није добио батине, али је зато, за превару својих наставника, био отпуштен из школе с правом полагања испита, који испит он, разуме се, није положио, те сад понавља први разред. Ето такав је био Сима Глуваћ. Што се мене тиче, тешко је рећи какав сам ја био, јер су о мени постојала разнолика мишљења. Једни су мислили да сам рђав и неваљао, а други су мислили да сам добар. Тако, на пример, моји родитељи, отац и мати, били су мишљења да сам ја неваљало дете; моји професори, и то сви одреда, као да су се договорили, били су мишљења да сам рђав ђак, а ја лично био сам опет мишљења да сам врло добро дете и да сам одличан ђак. Једино што могу сам признати то је да нисам волео школу, и кад сам могао да се извучем да не одем, било је то за мене право уживање. Једанпут ме заболео зуб, и то ме одистински заболео и образ ми се чак надуо, па ме мајка није пустила у школу. То ми се необично допало, и отада кога год у кући заболи зуб, ја не одем у школу. Заболи оца зуб, ја не одем; заболи мајку зуб, ја не одем, заболи сестру зуб, ја не одем; заболи брата зуб, а ја опет не идем. Професори ми, међутим, то нису уважили што ја због туђих зуба не долазим у школу, него ми бележили изостанке, и казнили ме. И тако сам ја, ни крив ни дужан, а због туђих зуба, страдао. Иначе сам био врло мирно и послушно дете, те не могу да разумем зашто сам тако често извлачио батине. Није да сам чинио неке кривице, него све због неких ситница: или разбијем прозор, или разбијем сестри главу, или упалим сламу на тавану, или се претурим и паднем у корито са потопљеним рубљем, или сипам мастило у слатко од ружа које је мајка изнела да се хлади кад га је скинула са ватре. И, ето, све тако због неких ситница сам извлачио батине. А те батине су ми много сметале у напредовању у школи. Тако, на пример, једанпут ме отац истукао пред сам полазак у школу. Разуме се онда да нисам знао лекцију. Ко може да памти лекцију кад извуче батине. Професор, дабоме, прозове баш мене, јер, то сте сви приметили, професори некако намиришу оног који не зна лекцију па баш њега прозивају. Пита ме професор, а ја чупкам капут и гледам у таблу. На табли не пише ништа, али ја опет гледам у таблу, јер где бих иначе гледао. Тек нећу ваљда професору у очи? Пита професор опет, али ја не одговарам; пита он и по трећи пут, не одговарам. – Па ти не знаш лекцију? – вели професор. – Знао сам је, али ме отац истукао пред сам полазак у школу па сам заборавио – браним се ја. – А зашто те истукао, црни сине? – пита професор. – Зато што нисам хтео у школу да дођем, а он је хтео на силу да ме натера! – А, тако – вели профееор. – Е па, синко, поздрави свога оца са моје стране и реци му да сам га ја умолио да те испребија као сеоску џукелу. Ето, тако га поздрави! – Хоћу, хвала! Ето такав сам отприлике био ја. А сад знате какво је било наше друштво које се сваког боговетног дана окупљало на храстовом стаблу. {{ЈВ-аутор| Бранислав Нушић|1938}} == Напомене == {{напомене}} == Извор == * [http://1300kaplara.edu.rs/biblioteka/biblioteka%20na%20daljinu/Branislav-Nusic-Hajduci.pdf Хајдуци] [[Категорија:Бранислав Нушић]] [[Категорија:Хајдуци (Нушић)]] syvm9j7an19fxsri7529uecpnxwl0ge 0 61725 147424 147036 2026-10-06T17:19:22Z Galicijac 19151 Наслов уврстио у редослед поглавља. 147424 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Хајдуци (Нушић)|Хајдуци]] | | [[Хајдуци (Нушић)/I|На храстовом стаблу]] | [[Хајдуци (Нушић)/II|Четвртак после подне]] | [[Хајдуци (Нушић)/III|Недеља]] }} Четвртком после подне тек што испустимо кашику о ручку, а ми одмах на стабло. Немамо школе па ћемо по подне па све до мркла мрака преседети и разговарати се до миле воље. А четвртак после подне некако је сладак, слађе нам пада него недеља. Недеља је божји празник, а четвртак је радни дан, као и сваки други радни дан у недељи, па нам то што немамо тога дана школе изгледа као да смо зајели нешто. Истина, професори рачунају да ће нам четвртак после подне добро доћи да се спремимо из задатих лекција и да израдимо писмене задатке, али кад би’ тако радили, не би нам четвртак био сладак. Нашто би нам онда био четвртак, ако морамо и тог дана учити. Миле Врабац каже: »Мени је сваки четвртак по подне мали Ускрс!« И какве ти све разговоре не водимо ми четвртком после подне на храстовом стаблу, крај дунавске обале. О свему и свачему што се код нас дешава, или што оком сагледамо, или што смо чули или научили. Видимо, на пример, лађу на Дунаву; још је врло далеко, тек је само дим наглашава, и одмах скренемо разговор на лађу. – Шта би ти волео, – пита Цврца Трту – шта би волео, да си лађа или ‘тица? – Ја бих волео да сам ‘тица, – вели Трта – слободан сам, летим где хоћу, а лађа је везана за воду, не може да лети. – Јест, ‘тица, ал’ дође ловац па метне у пушку драмлије{{Напомена|драмлија – куглица од олова којом се (и барутом) пуне меци за ловачку пушку}}, па нанишани, па дум... а ‘тица заковрне. А лађу не може ловац да гађа – вели му Цврца. – Ја бих волео да сам лађа! – вели Дроња. – Волео бих зато, брате, што на лађи има кујна па кад огладниш, можеш да једеш. – Е, баш си глуп, Дроњо, – рећи ће Миле Врабац – па не једе лађа. То могу да једу путници а не лађа! И настављамо тако разговор о лађи док нам што друго не одвуче пажњу. Праћне се, на пример, рибица изнад површине дунавске и, разуме се, одмах ћемо о њој разговарати. – Је ли риба бржа од лађе? – пита Глуваћ. – Па бржа је, добоме, иначе како би могла да побегне испред лађе кад на њу наиђе! – вели мудро Трта. – Ал’ ‘тица је бржа од рибе! – тврди Глуваћ. – Зашто? – питају други. – Па има крила, а риба нема крила! – Па јест! – као одобравају сви. – А ја бих, и поред тога, волео да сам риба – вели Глуваћ. – А што? – питамо га сви наглас. – Па прво зато што бих могао да препливам Дунав и десет и двадесет пута на дан. – Е, то јесте! – узвикујемо сви и чисто завидимо Глуваћу што ће препливати Дунав десет и двадесет пута. – А још због нечег волео бих да сам риба! – додаје Глуваћ, сад већ поносан што осећа да нас је освојио. Ми се сви претварамо у знак питања, и гледамо га право у уста да чујемо шта ће рећи. – Кад не знам лекцију, а ја ћутим као риба. Кад сам риба, морам да ћутим. – Јест, ал’ да си риба, не би те примили у школу! – додаје Цврца. Поводом тога прелазимо на разговор шта би ко волео да буде као животиња. – Ја бих највише волео да будем тигар, – рећи ће Дроња – па кад рикнем, да дршћу професори од мене. Ух, што бих уживао! Замисли час зоологије, па пита мене професор: »Знаш ли ти, Жико, шта је то зоологија?« – »Зар ја, тигар, па да не знам шта је зоологија. Ја сам зоологија!« – грмнем ја па шкргутнем зубима и рикнем, а професор зоологије дрекне као јаре кад га кољу, па полети право на прозор, разбије га главом и скочи доле у двориште. А ја се попнем на прозор двема предњим шапама, па ја њега онда питам: »Кажите ви сад мени шта је зоологија?« Е, тако бих, видиш, уживао! – А би ли кога од нас пождерао? – пита Врабац. – Тебе не бих, мршав си ко глиста. Али овога Трту баш бих појео с великим апетитом. – А што баш мене? – брани се Трта. – Па зато што си пуначак, као прасенце. И, да знаш, не бих те пождерао таквог какав си, него у сосу од кисела млека. – Е, јеси глуп, Дроњо, – смеје се Глуваћ – откуд тигар једе своје жртве у сосу од кисела млека. Него имаш ти, пријатељу мој, да прогуташ њега оваквог какав је, са капутом, кошуљом и ципелама. – Ух, с ципелама! – учини Дроња и погледа блатњаве ципеле на Трти – баш да му не гутам ципеле. – А ти, Миле, – пита Глуваћ – шта би ти волео да будеш? – Ја? – замисли се Врабац. – Ја бих, право да кажем, волео да будем рода. – Па јес’! – приметне Глуваћ. – Боље рода него врабац. – Није због тога, – објашњава Миле – него онако, волео бих да будем рода. Ви играте доле на улици, а ја седим горе на оџаку као цар на престолу и гледам вас одозго. – Јест, као цар на престолу – подсмева му се Цврца. – Кад рода увек стоји на једној нози! Не стоји ваљда и цар на престолу на једној нози. – А откуд ти опет знаш је л’ стоји или не стоји? Јеси ли кој’ пут видео цара? – Нисам! – Е, па што онда говориш? – Ал’ како ћеш, то није лако цео дан да стојиш на једној нози? – пита Дроња. – Зашто, брате, – објашњава Врабац – кад ми се умори једна нога, а ја пређем на другу. А кад дође јесен, а ја... прр... пр... пр... пр... па хајд’ у Африку. Одлетим у Африку, па тамо скинем и капут и панталоне и легнем на песак, јер је тамо, знаш, велика врућина. И док се ви овде мрзнете преко зиме, ја тамо у Африци лешкарим на топломе песку. А кад дође пролеће, а ја опет долетим овамо да видим како сте. – Бре, па ти би то бесплатно путовао у Африку? – узвикује одушевљено Глуваћ. – Бесплатно, дабоме! – Е, то је дивно! – одушевљава се Глуваћ. – Богами, не бих му ја никад волео бити рода! – примећује Дроња. – А зашто? – пита као увређено Врабац. – Па зато, брате, што мораш да гуташ жабе. Рода се храни жабама. Нек иде до ђавола и оно уживање што бесплатно путујеш у Африку, кад морам да гутам жабе. – Није истина, рода не једе жабе! – брани се Врабац, иако се види да се и самом њему згадило. – Једе! – тврди одлучно Дроња. – Ја сам својим очима гледао роду крај баре, узела жабу у кљун, па док тренеш оком, она је прогута. У томе часу се лице у Врапца искриви; њему се учини да осећа жабу у устима и да му клизи низ грло, па се у један мах сети последњега разлога да се одбрани од жабе. – Није истина, не једе жабе, јер шта би јела у Африци? Рода целу зиму проведе у Африци, па неће ваљда тамо гладовати? – Има и у Африци жаба – вели Дроња с таквим поуздањем као да је провео век у Африци. – Нема! – тврди одлучно Врабац. – Тамо су велике жеге, па исуши свака бара. Тамо нема бара, а где нема бара, нема ни жаба. – Онда у Африци рода гута змије! – додаје Дроња, а у Врапца се искриви лице и видиш лепо како му се тог часа смучи. Ућутасмо сви и свако од нас замисли Мила Врапца како гута змију. Да прекине ћутање, рећи ће Цврца: – Ја бих, брате, највише волео да будем пас. – Ух, па да те вежу за ланац – вели сад већ пакосно Врабац. – Што за ланац? Ја бих био дресиран пас, па не мора да ме вежу. – Ја не бих волео да будем пас због бува – примећује Дроња. – Море, какве буве, стресем се па попадају све буве – брани се Цврца. – Ја не бих волео никад да будем пас! – вели Врабац, са очитом намером да свакоме поквари жељу, само зато што су њему због жабе покварили. – То је најбоље! – вели Цврца. – Живим у кући као и досад што сам живео, а не као Глуваћ што би волео да буде риба па мора да живи у води. А ти, Дроњо, кад би био тигар, морао би да живиш у шуми, а Врабац као рода мора целог века да стоји на једној нози и да гута жабе. Овако ја као пас опет остајем у фамилији; једем све што једу моји. Истина, спавам у шупи, али могу и у ходнику, ако сам чист. Па онда лајем на кога стигнем и могу да уједем кога хоћу. Замислите господина професора историје. Он има пик на мене и даје ми стално двојке, а ја као пас могу да имам пик на њега. Он и иначе иде увек улицом замишљен и забринут, као да је он крив што је пропало српско царство на Косову. Па он тако иде улицом, а ја се завучем под клупу и ћутим, па кад он наиђе, а ја тек: »Хав, хав, хав, хав!...« па га уједем, а он врисне као маче кад му станеш на реп. – А би ли кога од нас ујео? – пита Трта. – Не бих, ако бих ујео, највише бих волео Дроњи да поцепам панталоне. – А што баш мени? – буни се Дроња. – Па зато, брате, што теби и иначе висе панталоне и спадају ти сваки час, па бар да ти олакшам. Ето зашто. – Трто, рећи ће на то Миле Врабац – знаш шта би ти требао да будеш? – Шта? – пита Трта, који је и иначе размишљао и никако није могао да се сети шта би он требао да буде. – Најбоље би било кад би ти био слон! – Зашто слон? – пита Трта. – Тако, не знам зашто, – вели Миле – ал’ би најбоље било кад би био слон. – А ти? – запитаће мене Цврца. – Ја не знам, – снебивам се ја, па ми тек уједанпут падне на памет – ја бих највише волео да будем локомотива. – Уа! – дрекну Врабац и удари у смех – па локомотива није животиња. – Јесте, брате, зашто да није? – браним се ја. – Има стомак и ждере као свака животиња; дише, иде, има очи и гледа, е па зашто онда није животиња? – Зато што нема крви! – вели мудро Глуваћ. – Дабоме, – прихвати одмах Врабац – не може да се роди. Јеси ли ти чуо који пут да је локомотива олокомотивила малу локомотиву? – А шта мислите, – запитаће Трта – ко је јачи, локомотива или слон? – Јача је локомотива! – тврди Врабац. – Ја мислим јачи је слон! – тврди опет Трта. – Истина, море, кад би се нешто ухватили укоштац слон и локомотива па се порвали, ко би кога оборио? – пита Цврца. И онда настаје дуга расправа и препирка око тога. Једни тврде да би локомотива оборила слона, а други да би слон оборио локомотиву. Па од локомотиве пређемо на разговор о облацима, па онда о лубеницама, па онда о вештицама, па о змајевима, па о великом звону на Саборној цркви. И тако разговарамо без краја, док неко не предложи да играмо мете, те Сима Глуваћ извуче из џепа лопту од кучине, па се поделисмо у два табора и заиграсмо пољаном лопте, све док не паде вече. {{ЈВ-аутор| Бранислав Нушић|1938}} == Напомене == {{напомене}} == Извор == * [http://1300kaplara.edu.rs/biblioteka/biblioteka%20na%20daljinu/Branislav-Nusic-Hajduci.pdf Хајдуци] [[Категорија:Бранислав Нушић]] [[Категорија:Хајдуци (Нушић)]] l8ux3bs8wt2fwca6vwj1xoqna5p6xbi 0 61726 147425 147037 2026-10-06T17:20:00Z Galicijac 19151 Наслов уврстио у редослед поглавља. 147425 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Хајдуци (Нушић)|Хајдуци]] | | [[Хајдуци (Нушић)/II|Четвртак после подне]] | [[Хајдуци (Нушић)/III|Недеља]] | [[Хајдуци (Нушић)/IV|''Avanti, generale!'']] }} А недељом већ друкче бива. Тада међу нас дође и Чеда Брба, јер он је шегрт код пекара па радним даном не може, а недељом порани још у рану зору те га ми, кад дођемо, затечемо већ на стаблу. Чеди Брби је право име Чеда Барбић, али једанпут, на писменом задатку, он у своме потпису поједе оно а и потпише се Чеда Брбић. – Је ли, бога ти, Чедо, је л’ се твој деда звао Брба? – пита њега учитељ идућег часа. – Није, господине! – вели му Чеда. – Па, знаш, видим ти се потписујеш Брбић, па рекох да ти се није нешто деда звао Брба! Ето, од тога дана остаде му име Брба и нико га друкчије није звао. Био је наш школски друг, заједно смо свршили основну школу и први разред гимназије. Кад смо прешли у други разред, он је и даље остао у првом, па и одатле га истерали те је отишао у пекарске шегрте. И основну школу он је некако свршио на једвите јаде. Није он прелазио из разреда у разред зато што је нешто знао, него се сваки учитељ спасавао да му не остане и догодине у разреду, па га гурао на врат другоме. Јер Чеда не само што не учи сам него је кадар цео разред да повуче за собом, те да сва деца дигну руке од школе. Био је права напаст и за учитеље и за другове ђаке. Једанпут га учитељ трећег разреда баш питао отворено: – Бога ти, Чедо, што ти долазиш у школу, што не седиш код куће? – Па седео бих, господине, – вели Чеда – али мајка ми каже: »Бога ти, Чедо, што ти седиш код куће, што не идеш у школу?« па ја као хоћу да послушам мајку. – А шта ти каже отац? – Отац каже: »Бирај, синко, ја л’ школа, ја л’ да цепаш дрва.« – А ти? – А ја изабрао школу, боље школа него да цепам дрва! – Па кад је боља школа, Чедо, онда што не учиш? – пита га учитељ. – Е, кад бих учио, – вели Чеда – онда не би била боља школа. Био је најјачи у разреду, сви смо га се бојали. Не смеш с њим да се посвађаш, јер одмах те дохвати за гушу, а подметне ти некако ногу, па се пружиш на земљу, а он ти клекне на груди. Носио је увек и један мали ножић у појасу, па нам је и њиме претио. И грдно је лагао о свом јунаштву; причао нам је како је овога оборио, па онога оборио. Причао нам је како је он кадар гвоздену шипку да превије рукама; како је кадар пун аков{{Напомена|аков (мађ.) – ведро, стара мера за течност (50 литара)}} воде да диже зубима; како су му нудили три стотине динара месечно плате у једном циркусу да се рве. Ми смо знали да лаже, али смо морали да му верујемо. А био је праведан: увек је заштићивао онога који је слабији. Тако једанпут Цврца проспе стакло са мастилом на пропис некога Милете Савића. А Милета је био кудикамо јачи од Цврце. Па он узме онај пропис и натера Цврцу да га полиже. Узе сиромах Цврца и полиза онај пропис и нагрди се по лицу као прави црнац, али то Милети било мало па хоће још и да га туче. Тада се Брба испрси пред Милету па му рече: »Е нема, синко, натерао си га да ти полиже пропис, полизао, па ето ти! Шта хоћеш више? Види њега слабог па хоће да се туче: ‘ајд удри на мене ако смеш!« И Милета ућута, ни речи не рече. Ето, такав је био Чеда. Иначе, као ђак био је да бог сачува. Кад учитељ говори лекцију, он хвата муве или донесе у џепу блато па прави куглице и гађа њима ђаке; или донесе иглу, па кад је највећа тишина, а он убоде друга до себе, па овај врисне и скочи из клупе у ваздух као да га је федер избацио. И да је то само, али и друга чуда је чинио Чеда. Чује, на пример, звонце које јавља да ће учитељ ући у разред, а он украде и сакрије и креду и сунђер са табле, па кад учитељ хоће да испише какву реченицу, а он завирује лево, завирује десно, сагиње се иза табле, пита редара, а редар му вели да су сунђер и креда били до малочас на свом месту. Узме учитељ па прегледа скамије{{Напомена|скамија – школска клупа}}, претура нам џепове и нигде сунђера и креде. Па кад се већ заморио грешник, а он се окрете Чеди. – Чедо, нећу ти ништа, али ми кажи поштено јеси ли ти склонио сунђер и креду? – Нисам, господине! – брани се Чеда. После већ, кад ми одемо кући, а фамулус{{Напомена|фамулус (лат.) – школски служитељ, домар}}, чистећи разред, нађе у фуруни и сунђер и креду. А једанпут је донео врапца у школу. Како га је сакрио да нико од нас не примети, ни сад не умем да вам кажем. А не знам ни како га је пустио да нико не примети. Сећам се, задао нам учитељ неку реченицу да испишемо. Учитељ стао код табле па исписује, а ми сви полегли на клупе па преписујемо. Таман учитељ удари тачку на крају реченице и ми сви за њим, а тек врабац пр’ну из клупе, па облети најпре разред, а затим поче да се грува у прозор, хтео би напоље. Учитељ уздрхта од љутине. – Ко је донео врапца? – грми учитељ. Сви ћуте. Учитељ поче да испитује је ли ко видео ко је пустио врапца. Ми смо сви у души веровали да је то Чеда, али нисмо могли сведочити, прво зато што нисмо видели, а друго, и да смо видели, не бисмо смели сведочити, јер би нас Чеда после премлатио. А једанпут је још нешто горе начинио. Донео је некакав прашак. Бог би га свети знао где га је набавио и ко му га је дао. Донео га, па док смо ми за време одмора играли по дворишту, он посуо по целој школи између скамија. Сврши се одмор и ми улазимо сви у своје клупе, а учитељ седа за сто и почиње да говори о рађању и заласку сунца и о странама света. Говори он тако нама, па застаје и гледа нас. Цео разред се чеше. И то није да се чеше као што пристоји почешати се, већ сви се искривили, драпају се по ногама, чешу се о задњу скамију и завукли лењире у кошуљу па гребу леђа. – Што се драпаш? – викну учитељ на првог на кога му паде поглед. – Што се драпаш? Ниси се ваљда купао од рођења? – Јесам, господине! – Па што се драпаш? Учитељ нас грди тако, па прилази скамијама да истегли уши првоме ко се почне драпати, али тек што приђе скамијама, спопаде и њега свраб, па сад да видиш чуда и невоље. Испитује учитељ и драпа се, одговара ђак и драпа се. Напослетку ни сам учитељ није могао више издржати, него и он узео лењир па га завукао иза леђа и чеше се. Кад најзад виде учитељ да више не може ни он ни ми да издржимо, распусти школу и ми весело јурнусмо кући. Разуме се, уз пут, где год смо наишли на дрво или на кућни угао, ми смо се чешали као мечка о камен. Ето, зато су Чеду учитељи гурали из разреда у разред, да се спасу напасти. Е, али то је тако некако и могло да му се прође кроз основну школу, али у гимназији окретоше други лист. Стегоше Чеду, па му не дадоше да дише. Оставили га да понавља први разред, и није ни пола године изгурао понављајући, па га истераше из школе. Луњао је тада неко време беспослен и правио триста чуда, те сваки дан задавао бриге оцу и мајци. Једанпут га чак довео жандарм кући и попретио родитељима, ако не припазе на своје дете. Тада се они реше да га даду у шегрте. Разуме се и ту је било повуци-потегни. Неће Чеда у шегрте или баш и ако хоће, не иде му се на сваки занат. Што год му отац и мајка предложе, а он нађе неку замерку. Ако му предложе да иде на обућарски занат, а он напрћи уста: – Јест, па да се сав улепим ћиришом. – Па добро, ‘ајде у кројаче. – Не волим због игле; сваки час се набодем. – А како би било, Чедо, да пођеш у коваче? То је баш добар занат. – Добар је, само не волим због чекића. Мајстор увек има чекић у руци. Мајстор кројач, кад се наљути, па фљисне шегрта по глави, а он то метром, јер му је увек при руци; обућар гађа шегрта калупом, а ковачки мајстор клепне те чекићем, па ти прсне лобања као лубеница. Ето тако, свакоме занату он нађе приговор. Напослетку сложише се и он и родитељи да пође у пекаре. Волео је грдно да једе переце, па му то некако било примамљиво. Од тога доба, откако је отишао у шегрте, Чеда Брба долази само недељом међу нас, на храстово стабло. И тога дана он нам увек казује о својим подвизима и јунаштвима и хвали се и лаже ужасно, али се ми сви правимо да му верујемо. {{ЈВ-аутор| Бранислав Нушић|1938}} == Напомене == {{напомене}} == Извор == * [http://1300kaplara.edu.rs/biblioteka/biblioteka%20na%20daljinu/Branislav-Nusic-Hajduci.pdf Хајдуци] [[Категорија:Бранислав Нушић]] [[Категорија:Хајдуци (Нушић)]] ej9q0yvvo9gkpjcn4uutz4mdf8lmiqa 0 61727 147426 147038 2026-10-06T17:20:37Z Galicijac 19151 Наслов уврстио у редослед поглавља. 147426 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Хајдуци (Нушић)|Хајдуци]] | | [[Хајдуци (Нушић)/III|Недеља]] | [[Хајдуци (Нушић)/IV|''Avanti, generale!'']]{{Напомена|''Avanti, generale!'' чита се: аванти, ћенерале! што на талијанском језику значи: напред, ђенерале!}} | [[Хајдуци (Нушић)/V|Матамута]] }} Да вам испричам један несташлук Чедин који је, боме, нанео велике штете и невоље многим недужним људима. Био вашар, велики годишњи вашар, па се слегло ту све и сва. Гмиже народ као мрав између кола, шатри и гомила еспапа{{Напомена|еспап (тур.) – роба}}. Овамо лежи по земљи грнчарија, тамо дрвенарија, стакларија, гвожђарија, па онда читава брда лубеница и диња. А шатра до шатре. У једној се продаје платно, бело и шарено; у другој готово одело, у трећој медени колачи, у четвртој перле, дугмад, игле, конци, чешљеви и хиљаду других ситнурија. Тамо даље опет на моткама лежи кров од зеленила, а под њим столови – пуни народа, који пије уз свирку циганских свирача; па до овог опет крчма, до ове трећа и тако редом по неколико крчми под платном или зеленилом. Па онда шатра где се гађа нишан из глуве пушке, па круг обележен дебелим канапом затегнутим измеђ’ ступчића, а у кругу танки штапићи пободени у земљу, па ови око круга бацају гвоздене котурове, те ко погоди и котур му најаше на штапић, добија. Даље тамо вртешка, коју смо звали рингишпил. Под великим, врло великим амрелом, висе дрвена кола и коњи, па деца плате, поседају у кола, или појашу коње, засвира вергл{{Напомена|вергл (нем.) – механички инструмент са једном или две мелодије на који се свира окретањем ручке}} и амрел почне да се окреће, те настане кикот, врисак и довикивање оних из кола и са коња и ових што су опколили рингишпил. Иза рингишпила панорама. Кућица од платна и на улазу један дечак свира у трубу те збира свет, а један мршавко с прљавом кошуљом, згужваним капутом и поломљеним цилиндром на глави указује из свега гласа какве се све величанствене ствари могу видети у панорами: »Битка на Севастопољу«, »Пожар Москве 1812. године«, »Опсада Париза« и пуно још других слика. Па онда циркус. У њему један дечко који се преврће преко главе и превија на вратилима; један човек диже терете, а други, сав намазан брашном, по цео дан се церека и сви му одреда одваљују шамаре. Иза циркуса пространо поље и ту сајам стоке: овце, козе, краве с теладима и коњи које изјахују Цигани те приказују купцу њихове врлине. Иза коња, у пољу, читав логор кола. Под колима привезан сеоски пас, а крај кола ватра, око које читава породица оних који су од јутрос или од јуче још стигли, ко зна откуд, а вечерас ће или сутра да се врате. Ту крај кола они кувају јело себи, а у колима спавају, те их тако јевтиније стаје. А гужва и ларма и гмиже она светина. Цењка се, надвикује, треште бубњеви и трубе, деру се на сав глас трговци, те изгледа ти да све ври и кључа у неком великом котлу, онако отприлике како ће то изгледати у паклу. Највећу пажњу овога вашара привукао је један Талијан, и око њега су се највише тискале гомиле гледалаца. Он је носио на рамену једног мајмуна обученог у генералско одело, које је сам измислио. Црвене панталоне, а зелен мундир{{Напомена|мундир (франц.) – војнички копоран}} са сребрним дугмадима и црвене палетушке{{Напомена|палетуша – провиндигјализам: еполета}} са сребрним ресама. На глави му црвен калпак{{Напомена|калпак (тур.) – војничка капа с ободом од крзна; шлем}} са белом перушком. О бедру му виси сабљица, а ноге му босе, нема ни чизама ни ципела. И док му на рамену чучи овај генерал, како га он зове, дотле на узици води једно ошишано псетанце, а оседлано малим коњским седлом са узенгијама које висе са стране. Талијан стане где види чист простор и одмах се око њега скупи гомила. Подвикне нешто талијански и униформисани мајмун му скочи с рамена на земљу па онда отпочне војничке вежбе. Талијан му командује, а мајмун врши све по команди и гледа нас све редом и трепће очима. Извуче сабљу из каније и маше њоме као да сече непријатељске главе. Па онда му газда да једну малу пушку и на команду врши све пушчане радње; метне пушку испред прса, ради одавања почасти, па је пребаци преко рамена и маршира као прави војник, па нишани и све, све ради онако како му газда наређује. Али најлепши му је свршетак. Газда изведе оседлано куче, поглади га па викне мајмуну: – А cavallo, генерале!{{Напомена|''А cavallo, generale!'' чита се: а кавало, ђенерале! и значи талијански: јаши, ђенерале!}} – а мајмун скочи у седло и лепо објаши, па чак метне и ноге у узенгије. Затим му газда подвикне: – Аванти, генерале! – и оседлан пас потрчи у круг, носећи на леђима овог малог генерала. Газда му још довикује: – Салуто, генерале! – што значи да поздрави, и он дигне једну ручицу, испружи прсте и наслони је на врх калпака, па нас кобајаги поздравља војнички. Кад тако обиђе пет-шест пута круг, газда га скине с коња, узме му капу с главе и да му је у руке, те зађе међу нас да збира новац. Неко му баци пару-две, неко не баци, тек опет он збере овде, збере онде, па му добро иде посао. И Чеда је, као и ми сви, гледао овога генерала, и то не једанпут него по неколико пута, и прва мисао која му је том приликом дошла у главу била је та како ће да направи пакост и гужву. А чим му је таква мисао дошла, одмах је приступио и да је у дело приведе. Отишао тамо, на крај вашара, где су кола. Ишао је од кола до кола па меркао псе везане под колима. Тражио је какву велику овчарску џукелу и нашао једну са репом пуним чичака и пакосну до зла бога. Једва јој пришао, улагујући се и нудећи јој парче меса, које је од куће нарочито за то понео. Кад је успео да је опитоми, он је одреши и поведе собом у вашарску гомилу. Потражио је одмах гомилу сабрану око мајмуна и оседланог пса, и стао је позади гледалаца не гурајући се у прве редове. Његова је џукела стално режала, ал’ он ју је умиривао. Чекао је нестрпљиво кад ће онај Талијан викнути: а кавало, ђенерале! а затим: аванти ђенерале! Чим је Чеда чуо команду аванти ђенерале! знао је већ да је генерал кренуо на своме коњу и одмах се прогурао кроз гомилу вукући овчарску џукелу. И сад настаје чудо које је Чеда пакосно предвиђао. Овчарска џукела арлаукну{{Напомена|арлаукати – урликати; лармати, узвикивати бојне покличе}} од беса и скочи, као пома’нитала звер па право на гушу онога оседланог пса, на коме је генерал јахао. И настаде гужва, врисак, цика и русвај. Јаој, бого мили, што се направи несрећа да ти просто наиђу сузе на очи од жалости. Коњ заједно са седлом ваља се у прашини, скичи и превија се, а џукела га опкорачила и коље га. Генерал под коњем, заглавила му се нога у узенгији, одлетео му калпак, скрхала му се сабља па пишти као змија у процепу, јер не може да се извуче. А газда, Талијан, чупа косе и удара корбачем по џукели да спасе своје уметнике. Дигла се прашина, цика, вриска а гомила тиска се све већа и дигла дреку као да гори кућа. Једни вичу: »Уа!«; други: »Држи се, ђенерале!«; трећи: »Држите џукелу!« а четврти ово, а пети оно. Тек дигла се таква дрека и врева, као да је наступио смак света. А џукела, коњ и генерал ваљају се по земљи, и измешали ноге и руке и главе, па не знаш ко је коме род. И уједанпут се деси нешто необично што нико не би могао очекивати. Генерал се некако извуче испод гомиле и, да ли да помогне своме пријатељу коњу, да ли да на тај начин потражи спаса себи, тек он скочи право на леђа џукели, узјаха је и загрли чврсто око врата. И сад тек да си видео какво се чудо направи. Џукела, коју ни батине нису преплашиле да напусти мегдан, кад осети генерала на леђима, стресе се од страха, арлаукну, па суну кроз гомилу у дивљи трк, и прође кроз вашар као тане из пушке. Леле, кад се сад заталаса гомила и настаде једна јурњава! Цео вашар кликну као у један глас: »Аванти, ђенерале!« Џукела јури као пома’нитала, генерал полегао по њој и стегао је око врата; свет напустио све, и посао и еспап, па полетео да гледа чудо и тиска се и довикује: »Аванти, ђенерале!« Па како навалила гомила све већа, то настала гужва, гурање и обарање, врисак и псовка, па се направио један урнебес какав се још нигде и никад није десио. Па у оној навали и гурњави светина још и испретурала све на шта је наишла; покрхале се и испретурале тезге са еспапом. Овамо се расуле стаклене ђинђуве{{Напомена|ђинђува (тур.) – стаклени украс}} и чешљеви и огледалца; тамо се преврнула ‘алваџијска табла, па се петлићи од шећера ваљају по блату, а ‘алва се умецкала као непечено тесто; тамо опет преврнула се тезга са меденим колачима, па се ваљају по блату срца са огледалцима и стиховима и направио се уопште такав полом да те мора срце заболети кад погледаш. Па мало је то, него се и стока усплахирила. Отргли се коњи, па лете по вашару, те још већи страх задају; једно магаре, као да му је ко то наручио, ушло међу грнчарију, па се разобадало и чифтетима лупа ону грнчарију, лонце и тестије, као да је под надницу погођено да све поломи, а однекуд наишле и преплашене краве, па упале у гомилу бостана, диња и лубеница, и почеле да набадају лубенице на рогове. И, уопште, направио се такав један лом и дрека и писка као да је наступио смак света. Онај грешни Талијан што је доша’о да заради коју пару, легао на земљу па запева и чупа косу. Плаче грешник од муке и од бола, јер оде му, незнано где, цео његов капитал, сва његова зарада. А за то време генерал језди на џукели, измакао из гомиле вашарске, дочепао се друма па пролета крај пешака и крај кола која иду овамо. Путници се устављају, гледају за њим и крсте се, јер разумеју још џукелу, џукела као и свака друга џукела, али не могу да разумеју каква је то напаст што јој јаше на грбачи у црвеним панталонама, у мундиру са сребрним дугметима и са палетушкама на раменима са којих висе сребрне ресе. Крсте се и чуде, па одмахују људи главом и настављају пут. А кад се Талијан мало прибра од првог удара невоље, диже се, повери једном жандарму своје куче, погоди се с неким Циганином, продавцем коња, те узјаха једног голог коња, а за њим пођоше још неки Цигани на коњима, те ударише трком друмом, у потеру за бегунцима. Прште копита, дигла се прашина друмом као да је облак с неба пао, а џукела, кад је осетила за собом потеру и чула узвике, надала у још дивљију трку. Најзад, кад наиђе друмом једна већа гомила људи и поче уздигнутим батинама да узвикује, не би ли спречила даље бекство џукеле, ова сврну с друма, удари уз планину и зађе у шуму. Али је већ и саму џукелу издала снага те, дашћући тешко, исплажена језика и закрвављених очију, посрну најзад и простре се по земљи као пушком погођена. Генерал се откачи од ње и огледа лево и десно, па кад чу уз брдо узвике и тутањ потере, а он се успуза уз дрво у шуми и изгуби се међ’ гранама и лишћем. Најзад Талијан са Циганима стиже до места где је лежала преморена џукела, и кад виде да нема ту јахача, он се сети одмах где ће бити. Зађе од дрвета до дрвета, и под сваким изви главу, док не спази на врху једнога преплашенога генерала, како чучи на грани и унезверено гледа на све стране. Дуго су трајале молбе и тепања, дуго мамљење и довикивање, док се генерал не ослободи страха и сиђе полако на раме своме газди. Талијан и ђенерал се слатко загрлише као браћа рођена и пођоше им сузе на очи. Ето и такве је ствари знао Чеда да направи. {{ЈВ-аутор| Бранислав Нушић|1938}} == Напомене == {{напомене}} == Извор == * [http://1300kaplara.edu.rs/biblioteka/biblioteka%20na%20daljinu/Branislav-Nusic-Hajduci.pdf Хајдуци] [[Категорија:Бранислав Нушић]] [[Категорија:Хајдуци (Нушић)]] aay8srnvhdiww82mucxoohcpc6ko21s 0 61728 147427 147039 2026-10-06T17:21:02Z Galicijac 19151 Наслов уврстио у редослед поглавља. 147427 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Хајдуци (Нушић)|Хајдуци]] | | [[Хајдуци (Нушић)/IV|''Avanti, generale!'']] | [[Хајдуци (Нушић)/V|Матамута]] | [[Хајдуци (Нушић)/VI|После победе]] }} Кад се овако каже Матамута, свако би помислио да је то какав јапански адмирал, чувен још из руско- јапанског рата 1904. године. А није. Матамута, то је мутави Мата, кога сва деца зову Мата Мута, па се те две речи спојиле брзим изговором, те изгледају као једна реч. Матамута је од рођења нем, али кажу да је чудо од снаге. Био нам је вршњак по годинама и ко зна, да је могао учити школу, био би можда и наш школски друг, а овако, нико га од нас и не зна. Он живи у другом крају града и мало се дружи с децом, јер не уме да говори па избегава друштво. О њему само знамо и чујемо, јер се међ’ децом увек помиње његово име као неко страшило. Кад се двоје препиру међу собом ко је јачи, чујеш тек: »Море, што се правиш јунак, тебе би Матамута за појас заденуо!« Дабоме да су приче о јунаштву и снази Матамутиној прешле већ у бајку. Тако, причају деца, како се Матамута само наслони леђима уз пуна кола лубеница па се одупре ногама, и преврне кола. Па онда причају како он узме камен тежак сто кила и пребаци га преко куће, као што би неко од нас пребацио мали шљунак. Па причају како Матамута ухвати вола за рогове па му изокрене главу како он хоће. И шта ти све не причају о његовом јунаштву и његовој снази. Кажу, не сме на Матамуту ни одрасли да ударе, а камоли који њему раван по, старости или баш и старији годину и две. Причају деца како се на шест недеља пред рођење Матино јавио његовој мајци у сну архангел Гаврило, па јој рекао: – Жено, бог ће те обдарити мушким чедом, па ме је послао да те нешто питам. Бог не може једноме своме створу подарити све дарове, а другоме ништа, него свакоме човеку по један дар, а он нека се после у животу стара да прибави остале дарове. Зато, видиш, ја и долазим да те запитам, жено, шта желиш да Господ твоме сину подари: памет или снагу? – Хвала Господу на сваком дару, – одговори Матина мајка – али ако ја бирам, ја бих више волела снагу. Шта ће му памет да га мучи, нека му да снагу да се може пробијати кроз живот. Ја знам многе људе који су због велике памети патили, а нико није патио коме је бог подарио велику снагу! Тако рече жена, па тако и би. Бог Мати није подарио памет, али није му подарио ни језик, јер језик је зато дат човеку да своју памет речима искаже, а кад, памети нема, нашто му језик да лудости казује. Ето тако је Матамута дошао до велике снаге. Тако бар деца причају, иако нико од нас није познавао Матамуту. А често смо о њему разговарали, нарочито кад није био међу нама Чеда Брба, јер он није волео да разговара о њему. Хвалио се увек и сам да је јунак, па му некако било немило да се о већем јунаку говори у његовом присуству. Једанпут, сећам се, било је то у недељу после подне, па Чеда прича нешто о свом јунаштву. Лаже, разуме се, али се ми сви правимо да му верујемо. – Прекјуче – вели нам он – наишао један рибар, велики, снажан, разбарушене косе, а шаке му као лопате. Ја био сам у радњи, а он свратио да купи лепиње. Баци ми паре за једну а узе две. »Хеј, море, ти узе две!« велим ја њему. »Па две сам ти и платио!« Па тако реч по реч те ударисмо у свађу. Он потеже шаку да ме удари, а мени заигра срце и удари крв на очи па скочим на њега и дочепам га за гушу. А он викну: »Јаој, пуштај!« »Остави једну лепињу па да те пустим!« Он баци лепињу а ја га изгурам на врата. Да није оставио лепињу, удавио бих га. Сви се дивимо кобајаги, а Цврца ће тек рећи: – А да ли би, Чедо, могао тако да шчепаш за гушу и Матамуту? – Шта, Матамуту? – збуни се као мало Чеда. – Какав Матамута, то се само тако, прича. Шта имам ја да се бојим Матамуте? – Па знаш, каже се за њега да је много јак! – додаће Глуваћ. – Ама шта јак? – као брани се Чеда. – Не бојим се ја њега! – Он преврне кола пуна лубеница – додаје Дроња. – Па могу и ја! – Али он... – зину да каже нешто Врабац. – Нека му не да бог да се сретне са мном, – испрси се Чеда – а ја бих њему показао, па га више не би хвалили као јунака. – Је л’ истина би смео да се ухватиш с њим? – пита Цврца. – Што да не бих смео; то су само приче да је он јак. Хајде, је л’ га ко видео од вас, је л’ га ко зна? И, одиста, нико од нас никад није видео Матамуту, него смо само слушали о њему. – Па позови га на мегдан – предлаже Глуваћ. – Што имам ја њега да позивам, нек он мене позове. Нек дође овамо, па ћемо да се понесемо. Ево овде, на овој пољани, па сви да будете сведоци. – А, неће он овамо – вели Врабац. – Кажу, он никад не силази у варош; седи тамо накрај вароши. Нем је, па неће да га приме на занат, него ради с оцем баштованлук, а кад нема посла, по цео дан седи пред кућом, па чик му га прођи крај његове куће ако смеш. – А што ја да прођем крај његове куће? – брани се Чеда. – Па јест, јак је! – рећи ће Врабац, а на те речи Чеда плану и удари се по грудима. – Е, не бојим га се, па ето ти! – викну он. – Ево, хајде пођите вас двојица са мном као сведоци. Идем тамо да га изазовем, нек види он ко је Чеда Брба, па нек се не хвали више. И диже се да пође. – ‘Ајде, пођите са мном вас двојица! – окрете се он Врапцу и Цврци. – Што ћемо ти ми? – узе да се брани Цврца. – Тако, пођите, хоћу да имам сведоке. Врабац одмах пристаде, а Цврци као да овај позив није био врло мио. Бојао се, ваљда, ако се Матамута разјари, може да потегне те да измлати и сведоке. – Немој ти ништа да се бојиш, пођи кад ти кажем! – подвикну му Чеда кад виде да се Цврца колеба. И пођоше, а ми остадосмо на стаблу, стрепећи шта ли ће, боже, сад да се деси. – Море ће да га смлави Матамута! – тврди Трта. – Е, па немој тако да кажеш – држи му страну Дроња. – Не би Чеда био тако храбар кад би га се бојао. – Ама, слушај, – брани Трта своје мишљење – зар од Матамуте цела варош има страх, па сад Чеда Брба да га над‌јача? – Па цела варош има страх, али, ето, Чеда нема страх! И док ми тако бринемо, Чеда Брба, Миле Врабац и Лаза Цврца иду полако тамо на крај вароши, где се већ простиру дуга поља и баште засађене поврћем. У почетку Чеда им прича како ће да поступи: – Стаћу пред Матамуту па ћу га упитати: »Јеси ли ти Матамута?« а он ће ми одговорити: »Јесам!« – Неће! – вели му Врабац. – Зашто неће? – Зато, брате, што је он нем па не уме да говори. Како може да ти одговори: Јесам? – Па добро, – вели Чеда – ако не може да одговори, а он ће да климне главом, а то ти је то исто. Па кад он климне главом, ја ћу му рећи: »Ја сам Чеда Брба и дошао сам да те зовем на мегдан, да се јуначки огледамо, јер ти ми се много хвалиш твојим јунаштвом, па хајд’ да видимо ко је већи јунак.« Ето, тако ћу да му кажем. – А он скочи на тебе! – вели Врабац. – Скочи јест, али скочим и ја на њега! То тако Чеда прича док су били далеко, а што су се више приближавали крају вароши, он некако све тање и тање прича. Вели: – Не кажем, можда је јунак. Да није јунак, не би се о њему толико говорило; али и ја сам, брате, па видећемо ко је бољи! Кад се још више приближише, а Чеда вели: – Најбоље би било да ја њему признам да је јунак, а он мени да призна, па да се и не тучемо. Па јес’, зашто бамбадава да се тучемо? Кад се сасвим приближише, а Чеда стаде и пљесну се по челу. – Ао! – вели – ето! – Шта је? – питају га у један глас Цврца и Врабац. – Заборавио сам што је најважније! – Шта то? – Заборавио сам да намажем мишице зејтином. А то, упамти, ниједан јунак неће изаћи на мегдан док не намаже мишице зејтином. Кад то уради, нико му не може ништа. – Па знам, – вели Врабац – ни Матамута неће намазати мишице, па ћете опет бити једнаки. – Откуд ти знаш да неће? – Па зато, брате, што се он не нада да ћемо ми доћи! – Не нада се, па јесте, – вели мало збуњено Чеда Брба – али такви као он држе кутијицу са зејтином у џепу, па чим га позовеш на мегдан, а он се намаже, па ето ти! – Па шта ћемо сад! – пита Цврца. – Ја мислим, браћо, – вели Чеда – да се сад вратимо, па идуће недеље да ја још у рану зору намажем мишице зејтином, па чик му га онда нек прими мегдан ако сме. И тако се они вратише, а од мегдана не би ништа. После смо о томе много разговарали, нарочито преко недеље, кад Чеда није био међу нама. Једни су му се подсмевали, други су га бранили, тек само о томе смо и ни о чему другом разговарали целе те недеље. Кад свану друга недеља, а Чеда дође међу нас, нешто мало касније него обично и повезане главе. – Шта је то? – повикасмо ми сви. – Ја, у име божје, поделих мегдан! – рече он поносито. – С ким? – питамо сви у један глас. – Па са Матамутом. После нам поче причати надуго и нашироко. Вели, пробудио се јутрос рано, па рекао сам себи да неће међу нас доћи док не сврши са Матамутом, па макар главу изгубио. Намазао мишице зејтином па кренуо тамо, на крај вароши, где су оне последње куће. – Матамута – прича даље Чеда – седи пред вратима, а ја њему прилазим, станем пред њега па га питам: »Јеси ли ти Матамута?« Он ме погледа па климну главом. »Досадио си ми«, велим ја њему, »хвалом како си ти велик јунак и како се никога не бојиш, па сам дошао ево да се огледамо!« Матамута скочи на ноге, приђе ми прса у прса и погледасмо се у очи, као два разјарена тигра. Ја га онда гурнух лактом да макне од мене, а он се врати па гурну мене. Ја се распалих па скочих на њега као лав, а он рикну па на мене. Јаој, да си видео кад се ухватисмо укоштац, па заљуља он мене да ме обори, заљуљах ја њега; понесе он мене, понесох ја њега; шкргуће зубима он, а шкргућем и ја. Па се носимо тако, носимо се; нити он може мене да савлада нити ја њега. Ми сви престали да дишемо и слушамо казивање Чедино и свима нам као пред очима слика Краљевића Марка и Мусе Кесеџије како деле мегдан. А Чеда наставља: – А скупила се гомила деце, отуд из оног краја, начетила се око нас и сви скоро држе страну њему, тек погдеко мени. Вичу, деру се: »Држ’ се, Матамуто!« »Не дај се, Матамуто!« А то њега још више храбри, па прибра последњу снагу и уздиже ме од земље, а мени поклецну једно колено те посрнух. Сва она деца што се искупила око нас кликнуше: »Живео Матамута!« А мене то још више разјари: »Чекајте, чекајте, децо, видећемо!« Па прибрах ја последњу снагу, закрвавише ми очи, шкргутнух зубима, па га дохватих око појаса па бум! Паде Матамута на земљу, а ја скочих; па му клекох коленом на груди. Мумла он као медвед, јер не уме да говори, спопала га пена на устима и видиш му из очију, да може, појео би ме. Ја га дочепах за гушу да га давим, али он у томе тренутку нађе руком један камен, па мене груну каменом у чело, те ме закрвави и помодре ми око. Ето, то ти је то што сам сад везао, метнуо сам, знаш, мало лука да ми спласне оток. А кад ме удари, мене то још више распали, па узех да га давим и он већ поче да кркља. »Признајеш ли да сам већи јунак?« питам га ја, а он ћути. »Признајеш ли да сам већи јунак?« питам ја опет њега, опет он ћути. »Питам те по трећи пут, признајеш ли да сам бољи јунак од тебе?« Он већ немаде куд, виде да сам ја решен, ако и сад не призна, да му разбијем нос и зубе, па климну главом као да би хтео рећи да признаје. Тада га ја пустим, дигнем се, дигне се и он, погледасмо се још једанпут очи у очи, и ја му тад рекох: »Упамти ми име, ја се зовем Чеда Брба!« Па, пођем овамо у варош, а она се његова деца окупише око њега и нико ми ни једну реч не рече. Чеда заврши причу, па нас све редом погледа. – Ето, браћо, – додаде – тако сам ја победио тога вашег чувеног Матамуту. Ми сви ћутимо и гледамо у земљу, а он, кад виде то, додаде: – Деде сад, ‘ајде рец’те ко је већи јунак, ја или Матамута? Ми смо се сви дивили, а он је уживао. Сутрадан, у понедељак, Цврца је однекуд сазнао за оно што је Чеда везао чело и што има модрицу на оку, да га је то јутро газда страшно испребијао, јер је био украо две переце, и да Чеда није ни видео Матамуту. Мада нам је свима било јасно да ће то бити права истина што је Цврца сазнао, ипак смо се правили да верујемо Чеди кад год нам се, затим, хвалио својим јунаштвом и мегданом са Матамутом, и увек смо с пажњом слушали његову измишљену причу о том мегдану, коју је он безброј пута понављао. {{ЈВ-аутор| Бранислав Нушић|1938}} == Извор == * [http://1300kaplara.edu.rs/biblioteka/biblioteka%20na%20daljinu/Branislav-Nusic-Hajduci.pdf Хајдуци] [[Категорија:Бранислав Нушић]] [[Категорија:Хајдуци (Нушић)]] cfuatkei0jyysfnmbhfhwtdv8ade1ny 0 61730 147428 147040 2026-10-06T17:21:26Z Galicijac 19151 Наслов уврстио у редослед поглавља. 147428 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Хајдуци (Нушић)|Хајдуци]] | | [[Хајдуци (Нушић)/V|Матамута]] | [[Хајдуци (Нушић)/VI|После победе]] | [[Хајдуци (Нушић)/VII|Хајдуци]] }} А отада се Чеда још више осили. После победе над Матамутом, у коју је он већ и сам почео да верује, он нам ни о чему другом није говорио до о своме јунаштву. Једне недеље, кад дође ујутру рано, он нам рече: – Ја, боме, сврших са својим газдом. – Како сврши? – запитасмо. – Тако, напустио сам га. Отпасао сам синоћ кецељу па му рекао: »Ево ти, мајсторе кецеља па тражи другог шегрта!« – А зашто, болан? – запитаће га Дроња. – Па тако, брате, потегао да ме удари, а ја ти се испрсим па му викнем: »Не удари ако ти је живот мио!« Погледа ме он па виде да сам закрвавио очима, те ме остави на миру, а ја отпасах кецељу па му је дадох. А право да вам кажем, и није то посао за мене да седим тамо уз наћве, па да месим переце, као жена. – Па јес’! – као одобравамо сви. – За мене је неки занат, онако, где треба снага. На пример, поткивач, па коњ бесан, а треба да се поткује, а ја га дочепао за ногу, стегнем, па нек врдне ако може. – Па је л’ ћеш да идеш у поткиваче? – пита Трта. – Нећу! – А што? – Па може који пут да се ритне коњ па да ми разбије главу! – Могао би ти да будеш ковач, па гвоздену шипку не би морао да мећеш у ватру и да је превијаш, него да је узмеш па превијеш на колено – вели му Глуваћ. – Не волим ни тај занат; три године док си шегрт ти само дуваш у мехове. Није то да кажеш дан и два, него три године дуваш у мехове. – Па добро, на који занат мислиш? – питамо га нас два-три. – Право да вам кажем, не мислим ни на какав занат. Мени да ми је нешто онако... Сви се почесмо домишљати шта ли би то »онако« било згодно што би Чеди Брби пристајало, али се не домислисмо. Једино Глуваћ што рече: – Кад би нешто ступио у војску? – Ја се познајем с једним капларом, – рећи ће Чеда – па он мени каже: »Ти, Чедо, како си јак и како си јунак, кад би ступио у војску, далеко би дотерао.« – Па што не идеш? – питамо сви. – Кад би ми дали одмах за мајора, ја бих ишао, – вели Чеда – ал’ овако... да се ја теглим, да се егзерцирам{{Напомена|егзерцир (лат.) – војничка вежба}}, да марширам, да рапортирам неколико година нећу, мрзи ме! Затим ућутасмо неколико тренутака и сви смо вероватно у том часу замишљали Чеду у мајорској униформи, док он тек прекиде ћутање, погледа нас све редом, па ће рећи: – Ја сам, браћо, решио да идем у хајдуке. Ми се сви згранусмо. Слушали смо о хајдуцима страшне ствари. Казивали су нам да су то зли али храбри људи који се одметну од власти, узму пушку па оду у планину и онда чине околини разна зла дела. Пресрећу на друму путнике па их пљачкају; ударају ноћу на куће богатих сељака па их робе и, уопште, својом свирепошћу и злочинима постају страх и трепет околини. Власти их гоне, дижу се велике потере и хајке за њима, али им тешко могу досадити, јер они у планини знају све стазе и богазе, све пећине, шупља стабла и сваки кутак где се могу сакрити. А и помажу их поједини сељаци, прикривају их под свој кров или им проказују кад се дигне потера за њима, те за времена измакну. То људи чине или из страха за свој живот, или што су убоги сиромаси, а хајдуци хоће често да штите сиротињу, јер од ње и иначе немају шта да пљачкају. У оно доба кад сам ја био дете, а то је тако давно било, било је много хајдука. Власт, дабоме, не може свакоме угодити, те чим кога стегне и казни за какво зло дело, он то сматра за неправду, и, да би избегао казну, одмеће се од власти и одлази у планину, у хајдуке. О тим хајдуцима су се међу нама, децом, причале разнолике приче; те како их куршум, тане из пушке, не бије; те како су кадри борити се са највећом војском; те како пресретну богатог сељака, који је пљачкао сиротињу, отму му новац и врате онима од којих је овај опљачкао; те како они дарују и манастире и неће никада дирнути у имање тих светиња, него још ако то ко други учини, а они га гоне. И пуно, пуно таквих прича. Сећам се једне такве приче, која нас је као децу тада заносила. Био неки Ђурђић хајдук, не знам у ком округу; гонили га, гонили и никако да му досаде. Једнога дана дође у тај округ нови начелник, па прве му речи беху: »Е, вала, нећу тренути оком док Ђурђића не уништим. Поћи ћу сам лично у потеру за њим, хоћу да се погледамо очи у очи!« Тако начелник попретио, па се та његова претња чула и препричавала свуд редом. Једног дана дође к њему у канцеларију један сељак да се жали на кмета. Прими га и саслуша га. Жали му се сељак како има једну кравицу којом храни децу, па кмет хоће да му је узме за порез. Он јесте дужан порез, признаје то, али ако може да одради, одрадиће; а ако не може, да га кмет почека за порез. Би начелнику жао кад помену да му кравица храни децу, па би рад био да му помогне, те га пита како му је име и презиме и он му одговара, а начелник бележи. Пита га и из ког је села и кад му сељак рече како му се зове село, а начелник ће на то: – У томе твоме селу има много неваљалих људи. Ја чујем да они прикривају хајдука Ђурђића и носе му храну у планину? – Па има, господине, не могу да кажем да нема, али нису то зли људи него од страха чине тако. – А знаш ли ти Ђурђића? – Па знам га, господине, вид’о сам га ко што сад тебе гледам. – Да ти није долазио у кућу? – Није, господине, не би имао у мене где ни заноћити, пука сам сирота. Него једно јутро, у рану зору, ја музем кравицу, а прође један наоружан човек па се заустави на мом плоту и рече: »Би ли ми, добри човече, дао један гутљај млека, путник сам, па сам се изморио?« А ја му дадох, зашто не, путнику и намернику ваља увек понудити. Он испи из ведрице неколико гутљаја, па враћајући ми ведрицу рече: »Хвала, и знај да си напојио Ђурђића хајдука!« И оде тако, а ја остах гледајући за њим. – Што ниси одмах јавио кмету? – Јавио сам, одмах сам јавио. – Слушај! – рећи ће начелник. – Кад стигнеш у село, јавићеш се кмету и рећи му моју поруку да ћу ја ових дана можда кренути у потеру за Ђурђићем. – Е, хвала ти, господине, као богу, те ако да Господ бог да нас ослободи страха, да данемо и ми душом. – Рећи ћеш кмету, пошто ти познајеш лично Ђурђића, да и тебе поведе у потеру. – Хоћу, господине, како да нећу! И сељак се диже, заблагодари начелнику и оде. Не прође ни пун сат, а начелник доби парче хартије, један исцепан крај новина и на чистини по крају исписан. Писало је од речи до речи: <blockquote>Желео си да се погледамо очи у очи и зато ти дођох на ноге те да се упознамо. Ја сам био онај сељак с кравицом која му храни децу. Чекам ових дана твоју потеру. <p style="text-align:right;">Ђурђић хајдук</p></blockquote> Бадава је начелник сиктао од беса, бадава је распитивао ко донесе ону цедуљу, бадава је узбунио сву полицију и сву варош, од Ђурђића нигде ни трага, као да је у земљу пропао. Ето, такве су се приче причале међу нама, тадањом децом, и разуме се да су нас те приче заносиле, и тај Ђурђић изгледао нам је као неки чаробњак. Страх и трепет од њега је био тако велики, приче и бајке о њему су биле тако многобројне, да није никакво чудо што је Чеда пожелео да буде хајдук како би био страх и трепет целој околини, па чак и Матамути, којега никад у животу није видео, који му ништа није скривио, али којега је, из урођене зависти, мрзео из дна душе. Он је сасвим заборављао да је хајдук обичан злочинац, којега мора гонити и људска и божја правда; њему је то споредно, њему је главно да пред поменом његовог имена задршће и Матамута и његов мајстор, пекар, који га је због две переце истукао. Кад рече да хоће у хајдуке, а ми се сви унезверисмо, па нико ни реч да проговори. Није ни чудо, већ сама реч хајдук била је за нас страшило, а камо да видимо очима хајдука. – Зашто у хајдуке? – једва се одважи први да прошапће Трта. – Зато, брате, што хоћу сви да задршћете кад се помене име Брба. Хоћу да задршће мој мајстор, хоћу да задршће Матамута, хоћу да задршће начелник окружни, хоћу да задршћу професори гимназије, хоћу да задршће општински надзорник на пијаци. Зашто му је требало да задршће мајстор, то знамо; знамо и за Матамуту. Начелник окружни требало је да задршће реда ради, јер је власт; професори гимназије требало је да задршћу, јер су га једногласно искључили из гимназије, али зашто је имао да задршће општински надзорник на пијаци, то никако нисмо знали. Осим, ако му је који пут опалио шамар кад се мувао по пијаци. – Па тек чујеш једнога дана, – наставља Чеда своје казивање – један сељак био код начелника окружног па му каже како има кравицу која му храни дечицу. А начелник окружни њему. »Извол’те, седите!« А кад он оде, тек му дође цедуљче и на њему пише: »Хајдук Брба!« па настане страх и трепет у вароши. Људи затварају дућане и беже кућама и уз пут само шапћу: »Брба у вароши! Брба у вароши!« Нас прође као нека језа, иако знамо да је то Чеда и да је ето ту, међу нама, и да су то само речи, празне речи, па ипак нас прође нека језа. – Па добро, Чедо, како ти то мислиш да идеш у хајдуке? – запитаће најзад Врабац. – Како? – учини Чеда. – Тако, брате, сакупићу чету, па у планину. – А кога ћеш да узмеш у чету? – Кога? – запита Чеда, па нас све редом премери погледом. – Па ето вас. Нећете ваљда да останете као кукавице овде, него ћете поћи са мном. Сви се збунисмо и почесмо испод очију да се погледамо. Нико од нас до тога тренутка није ни сањао да ми треба да будемо хајдуци који ће с Чедом поћи у планину. И настаде један тајац, нико ни речи не говори нити диже главу. Чеда виде да смо се збунили, па подвикну: – Пфуј, кукавице једне! Зар нема међ’ вама ни једнога јунака, који је кадар поћи са мном у хајдуке? – Ево ја ћу! – кликну Цврца. Нама се свима преврте. Цврца, најмањи међу нама, најслабији, и, ако ћемо онако искрено, познат као кукавица, па откуд сад он да се покаже тако одважан и пре свих осталих да пристане у хајдуке. – Откуд ти? – запитаће га Глуваћ. – Право да ти кажем, – рећи ће Цврца – досадило ми купање код куће. Сваке суботе дочепа ме мајка, па ме стрпа у каду, насапуна као да ће целог да ме брије, па ме трља и гњави ме. Не могу више. Колико пута сам казао сам себи: »Побећи ћу од куће само због тога купања.« И ето, браћо, због тога идем у хајдуке. Дроња се слатко насмеја, а Брба му строго подвикну: – Не смеј се, море, да ти не преседне! Како се можеш смејати Цврци кад је он бољи јунак од тебе? – Зашто бољи? – као буни се Дроња. – Па ето, он једини пристаје у хајдуке! – Није истина, ево пристајем и ја! – Е, то је друго! – рече Чеда и ми сви почесмо да се дивимо Дроњи, као што смо малопре Цврци. – Пристајем, јест, – узе сад Дроња да се буса у груди – и то не зато што ме купају, него зато што хоћу да сам хајдук. Чеда приђе Дроњи и пружи му руку, те се руковаше као два јунака. – А је ли, Чедо? – запитаће Трта. – Шта? – Могу ли ја да одем у хајдуке па да отуд, из планине, напишем писмо начелнику: »Ако ми професори поправе белешке, предаћу се власти, а ако неће да ми поправе, остаћу и даље хајдук.« – Будало једна, – рећи ће Чеда – па кад си хајдук, шта ће ти добре белешке? Ко има добре белешке тај не иде у хајдуке! – Право кажеш! – одговара Трта, али још увек као размишља. – А шта ти размишљаш – запитаће Чеда обраћајући се Врапцу. – Па ја као мислим да питам вечерас оца и мајку, па ако ми они дозволе, а ја да идем с тобом у хајдуке. – Е јеси глуп, Миле! Чудо не кажеш још и да питаш начелника окружног? Обрати се Чеда и свима нама осталима, па некако сви као врдамо, нико да пристане бар онако од‌једанпут као што је Цврца пристао. Глуваћ чак вели: – Право да ти кажем, Чедо, није да кажем да се бојим, али нешто се мислим: код куће имам кревет, а тамо у планини не могу да имам кревет; па онда ја, брате, волим кнедле са сиром, а ко ће тамо да ми прави кнедле са сиром? Виде Чеда да то не иде баш тако глатко, па ће се окренути и рећи нам: – Знате шта, браћо. Ја ћу да вам оставим двадесет и четири сата на размишљање. Данас је среда, а сутра после подне ионако немате школе. Дођите раније овамо, а ноћас промислите добро, па да ми сутра одговорите. Само, упамтите, тешко оном ко макар једну реч о овоме каже коме! Кад се дочепам планине, прво ћу се њему осветити! {{ЈВ-аутор| Бранислав Нушић|1938}} == Напомене == {{напомене}} == Извор == * [http://1300kaplara.edu.rs/biblioteka/biblioteka%20na%20daljinu/Branislav-Nusic-Hajduci.pdf Хајдуци] [[Категорија:Бранислав Нушић]] [[Категорија:Хајдуци (Нушић)]] mbczgptkp3gg9qulydvekcxvau7843l 0 61734 147429 147041 2026-10-06T17:21:50Z Galicijac 19151 Наслов уврстио у редослед поглавља. 147429 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Хајдуци (Нушић)|Хајдуци]] | | [[Хајдуци (Нушић)/VI|После победе]] | [[Хајдуци (Нушић)/VII|Хајдуци]] | [[Хајдуци (Нушић)/VIII|Тежак сан]] }} Нису данас хајдуци оно што су били некад, у нашој прошлости. Сад се у хајдуке одмећу зли људи, који учине какав злочин па би хтели да избегну казну, или они којима је тешко поштеним радом да теку себи средства за живот, па хоће то да постигну харањем и пљачком, не презајући ни од злочина. Прича се како хајдуци, ови данашњи, хоће погдекад да помогну и заштите сиротињу. То нимало не може ублажити рђаво мишљење о тим људима, које сваки честити човек мора имати. Ако и пруже пару сиромаху, крвава је то пара, није благословена, јер је злочином стечена. Великодушност њихова према сиротињи не може покрити њихове грехе, нити им опрати руке од злочина. А некада је то друкче било. Некада су хајдуци били наш понос, наша одбрана и наша утеха. Некада су се у хајдуке одметали одважни људи да бране своју кућу, своје село и цео свој народ. Било је то у зло доба, у доба кад је наш народ робовао, патио и страдао. Тада су турски зулумћари{{Напомена|Зулум је турска реч и значи: насиље; зулумћар је онај који чини насиље.}} залазили у народ и пљачкали, отимали и последњи залогај хлеба; мучили оголелу сиротињу па и убијали незаштићене. Нису они отимали само новац већ и стоку, и плод, па чак и децу, те их одводили у далеке земље, где су их на трговима продавали као обичну стоку или их преводили у своју веру, те их одрођивали од својег дома и од својег народа. Песма овако опева то турско доба: <div style="margin-left:2em; text-indent;"> <i>Србин сеје, а Турчин пожњева;</br> Србин гаји, а Турчин ужива;</br> Србин ради, а Турчин се слади;</br> Србин роди, а Турчин одводи,</br> Српска земља, турски спахилуци,</br> Српска деца, турски заточници,</br> Српске сабље о турским бедрима,</br> Српске токе{{Напомена|токе – украс на одећи, копче на опасачима}} на турским недрима...</i> </div> Ето, у то доба јада и невоље српског народа, када је зло превршило меру, шта је остало људима но да се оружани одмећу у планине и отуд оружјем бране од турског насиља? А да би се могли бранити и своје село и свој мал{{Напомена|мал – иметак у стоци}} одбранити, збирало их се по двадесет и тридесет, удруживало се, образовало чете, а чета бирала старешине, које су се звале харамбаше{{Напомена|Харати, турски значи пљачкати, а онај ко пљачка називан је харамијом. Харамбаша значи глава харамија, јер реч баша значи: глава.}}. Те одметнике Турци су називали хајдуцима. Хајдуци су Турцима, нарочито оним зулумћарима, велике јаде задавали, јер у хајдуке су одлазили само храбри људи, они који су одлучили метнути главу у торбу, они којима је дојадило живети, па хоће, пре но што ће погинути, своју смрт скупо да искупе и да се освете насилницима, који су им зло чинили, њима или њиховој кући или селу или уопште народу. Ти хајдуци постали су заштита народу. Ако је какав зулумћар и хтео ударити на које село, прибојавао се освете хајдука, ако је ипак ударио и опљачкао село, није прошло много дана а његови су конаци буктали у пламену, или је зулумћар био сачекан заседом хајдучком те је убијен и опљачкан. Бадава су турске старешине покушавале да гоне хајдуке, нису им никада могле досадити. Они су познавали сваку стазу, сваки храст, сваки камен, сваку пећину и сваки кутак у шуми и умели увек опасност избећи, траг заварати или примити борбу, у којој су увек остали победници. Што су зулуми били тежи, то се све више ових хајдука и хајдучких чета множило, те су све горе и планине готово биле поседнуте хајдуцима, а народ заштићен. Стога је народ хајдуке и сматрао као своју одбрану и своју заштиту, па их опевао у својим песмама, као што је уз остале своје јунаке и витезове опевао. Од тих хајдука дошла нам је и данашња слобода. Из хајдучких су редова велики прегаоци, који су и отпочели, те и водили народни устанак за ослобођење. На састанку у Орашцу где се зачео народни устанак под Карађорђем, сабрале су се све хајдучке старешине да решавају о великом подвигу, који данас у историји називамо: први српски устанак. Ту су били хајдуци Вуле Илић из Колара, Кара-Стева из Прова, хајдук Милован из Плане, Милета из Глибовца. Ту је био и знаменити хајдук и народни јунак Станоје Главаш, а уз Карађорђа је био увек и знаменити и песмом народном толико опевани Хајдук Вељко Петровић из Крајине. Станоје Главаш био је најчувенији и најстарији међу хајдуцима. Његова је чета била састављена из најбољих јунака, те је задавала велики страх Турцима. У чети Станоја Главаша били су хајдуци и сам Карађорђе и Хајдук Вељко. Када су устаници на Орашцу требали да изаберу народног старешину, који ће бити вођа народни у устанку, прво су понудили Станоју Главашу, као најстаријем хајдуку, да се тога прими. Али се Главаш није хтео примити; он је умео хајдуковати, не и управљати народом. Зато је потребан човек који је јунак, али и праведан и мудар. Тада су се обратили Карађорђу, те он постаде вођа народа. Хајдука није било само у Шумадији, где се зачео народни устанак, већ их је било и у свима крајевима где наше племе живи, јер је у свима тим крајевима патио наш народ под‌једнако. И на другим је странама, где су Турци господарили, било зулума, те су се одважнији људи одметали у гору и прибирали око себе храбре младиће, образовали хајдучке чете и борили се. Тако народна песма о Мијату Харамбаши набраја чак поименце све хајдуке који су у његову чету ускочили: <div style="margin-left:2em; text-indent;"> <i>Одметну се Мијате ‘ајдуче,</br> Одметну се у гору зелену,</br> Од зулума бега Љубовића.</br> Од глади је црну земљу јео,</br> А од жеђи с листа воду пио,</br> Док је јунак дружбу сакупио:</br> Бојца Вука, рођена нећака,</br> И Жегавца, његова нећака,</br> И Нићету пред четом војводу,</br> И Ивана Мокропољанина,</br> Жеравицу и Помамљеницу,</br> И Видоја, љуту Жеравицу,</br> И Паука, старога хајдука,</br> И онога Стрмоглеђу Луку</br> На коме је капа од два вука</br> И челенка од четр’ест пера;</br> И Романа, друга вијернога,</br> Љута Стегу и црна Гаврана:</br> Стега стеже, црни Гавран веже,</br> Куд га веже – срце му се стеже;</br> И онога Јерка чобанина,</br> Који носи дренову батину,</br> Седам ока суве дреновине,</br> Три карике пуно девет ока,</br> Све цериће по гори посуши...</i> </div> У овој је песми набројана цела Мијатова дружина, но наша народна историја бележи и многа друга и славна имена ових народних јунака. Тако су песмом и историјом прослављени као знаменити хајдуци: Старина Новак, Дели-Радивоје, Дели-Татомир, Павле Смиљанић, Јанковић Стојан из Равних Котара, од Задра Тодоре, Вучко Мучивуна, Иво Голотрба, Лазар Пециреп, Костреш Харамбаша, Станко Сочивица, Видо Жеравица, Паун Харамбаша, Гавран Харамбаша, Голуб Харамбаша, Бајо Пивљанин, Комнен Барјактар, Иво Сењанин, Тадија Сењанин, Лаза Харамбаша, Ђорђе Ћурчија, Браћа Недићи, Станоје Главаш, Глиша Младеновић, Карађорђе, Хајдук Вељко и још многи други знани и незнани народни јунаци. Мада богато одевени и оружани пљачком коју су задобили од богатих турских зулумћара, хајдуци су ипак живели једним тешким животом. У великој стрепњи и увек на опрези, они су проводили живот под отвореним небом, или би се гдекад једва заклонили под каквом стеном или у мрачној пећини. На једном су месту омркнули, а на другом осванули, често гладовали, често не проспавали по ноћ-две и три, бдијући да их опасност не изненади. Гоњени, они су често морали прихватити борбу с много већом силом, којој су само својом храброшћу одолевали. Ухваћени, на тешке су муке стављани, пре но што су били погубљени. Народна песма дивно описује старога Вујадина и његова два сина, које Турци хватају и које ће тешким мукама уморити: <div style="margin-left:2em; text-indent;"> <i>Д‌јевојка је своје очи клела:</br> „Чарне очи да би не гледале!</br> Све гледасте, данас не виђесте</br> Ђе прођоше Турци Лијевљани,</br> Проведоше из горе хајдуке,</br> Вујадина са обадва сина.</br> На њима је чудно одијело:</br> На ономе старом Вујадину,</br> На њем’ бињиш{{Напомена|Бињиш је врста горње хаљине.}} од сувога злата,</br> У чем паше на диван{{Напомена|Диван је веће, састанак, саветовање код Турака.}} излазе;</br> На Милићу Вујадиновићу,</br> Још је на њем љепше одијело;</br> На Вулићу брату Милићеву,</br> На глави му чекркли-челенка,</br> Баш-челенка{{Напомена|Челенка је украс који се ставља на капу више чела, зато се и зове баш-челенка (баш турски значи: глава), а чекркли-челенка је она која има справу такву да се може према ветру окретати.}} од дванаест пера,</br> Свако перо по од литру злата.“</br> Кад су били бијелу Лијевну,</br> Угледаше проклето Лијевно,</br> Ђе у њему бијели се кула.</br> Тад говори стари Вујадине:</br> „О синови, моји соколови,</br> Видите ли проклето Лијевно,</br> Ђе у њему бијели се кула?</br> Онђе ће нас бит и мучити:</br> Пребијати и ноге и руке</br> И вадити наше очи чарне.</br> О синови, моји соколови,</br> Не будите срца удовичка,</br> Но будите срца јуначкога,</br> Не одајте друга ни једнога,</br> Не одајте ни јатаке{{Напомена|Јатак је онај који помаже и скрива хајдуке.}} наше</br> Код којих смо зиме зимовали,</br> Зимовали, благо остављали!“</i> </div> Ето, са таквих подвига, а са оних великих заслуга које су као одбрана потлаченога народа стекли, хајдуци су били слављени. Под ту велику славу хтели би да се увуку и данашњи хајдуци, они који се одмећу од својих а не од туђих власти; који се одмећу од закона своје државе и којима је једини циљ да харају и пљачкају. Али, ето, због славе оних правих хајдука, још и данас се сматра као неко јунаштво бити хајдук, те нарочито прости људи и деца хоће и данас да се диве и да сматрају хајдуке као јунаке. {{ЈВ-аутор| Бранислав Нушић|1938}} == Напомене == {{напомене}} == Извор == * [http://1300kaplara.edu.rs/biblioteka/biblioteka%20na%20daljinu/Branislav-Nusic-Hajduci.pdf Хајдуци] [[Категорија:Бранислав Нушић]] [[Категорија:Хајдуци (Нушић)]] 61b563hdgpnde1j3nldji2bfmlxkvou 0 61735 147430 147042 2026-10-06T17:22:29Z Galicijac 19151 Наслов уврстио у редослед поглавља. 147430 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Хајдуци (Нушић)|Хајдуци]] | | [[Хајдуци (Нушић)/VII|Хајдуци]] | [[Хајдуци (Нушић)/VIII|Тежак сан]] | [[Хајдуци (Нушић)/IX|Брба ’арамбаша]] }} Те вечери, када смо се растали са храстовога стабла, где нам је Чеда, после победе над Матамутом, саопштио своју, одлуку да хоће у хајдуке, пошли смо сви кући, под теретом тешких брига. Није то шала, ноћас се треба решити: хоћу ли у хајдуке или нећу. Са мном је ишао кући Глуваћ, јер и он је седео на истој страни, а они други су се одвојили. – Шта мислиш ти? – питам га забринуто. – Па, – вели – шта ћу да мислим. Нећу да будем кукавица. – Па јес’, то је и мени највише! – тешим се ја. Па тако идемо даље замишљени, и разговарамо шта ћемо и како ћемо. – Па је л’ ће то дуго да траје? – Које? – Па хајдуковање. Колико ћемо дана бити у планини? – Па знаш како је; потере, па борбе, па не могу да нас ухвате. – А морамо ли и да ноћимо у планини? – Па морамо, дабоме! – Је л’ тебе страх ноћу? – Није! – Није ни мене. Па добро, а има ли звери у планини? – Па и ако има, хајдуци се не плаше звери. – А реци ти мени, како ћемо ми то да хајдукујемо, ја не знам како се то ради? – Па тако, као и сви хајдуци. – Али како, шта ћемо да радимо дању а шта ноћу? – Дању ћемо, – узе Глуваћ да ми прича као да је он већ био хајдук па зна све у прсте – дању ћемо да спавамо. Један ће да стражари, да не би од негде наишла потера, а ми остали ћемо спавати. – А ноћу? – А ноћу, видиш, то је главни посао. Целу ноћ ћемо седети око ватре и то нико не сме да реч проговори, а један, који је одређен за стражу, стоји доле на друму. – А шта ће на друму? – Па да чека путнике које треба да опљачкамо. Он стоји тако, стоји, а тек наиђу путем кола са покривеним арњевима{{Напомена|арњеви – кров на колима или кочији}}. Он стане пред кола и викне: »Стој, ни корака даље!« – А ако они неће да стану? – Он чим викне: »Стој, ни корака даље!«, одмах звизне, а ми, који смо крај ватре, чујемо тај знак, па полетимо као лавови; опколимо кола и викнемо путницима: »Паре или живот!« – Па после? – После ништа, те паре поделимо сиротињи и пошаљемо у манастир пет литара зејтина. Тако смо још дуго ја и Глуваћ разговарали пред мојом капијом, па се најзад растанемо и одемо сваки својој кући. Мајка ме, разуме се, дочека на вратима грдњом што сам тако доцкан дошао. Она грди и псује, а ја мислим у себи: »Не би ти, мајко, псовала кад би знала да си родила хајдука!« За вечером је била штрудла од вишања, и ја то волим више него сву хајдучку славу. Једем и мислим се у себи: »Право каже Глуваћ за кнедле од сира: ко ће мени правити штрудлу од вишања?« Кад сам хтео да легнем, а мајка приђе мојој постељи. Вели: »Синко, ја сам дала да се опере вуна из твога јастука, па види је л’ ти овај доста мек, ако није, да ти дам други?« А мени пођоше сузе на очи и помислих: »Кад би ти, мајко, знала да ће твој син одсад на камену спавати, не би ме то питала.« Превртао сам се дуго у кревету. Не знам шта ми је било, али нисам могао да заспим. Час ми изађе пред очи Чеда како се рве са Матамутом; час ми изађе онај сељак што прича начелнику како има кравицу која храни дечицу, а час ми изађе пред очи шума, па змије, курјаци, орлови, тигрови, лавови и разне друге звери и којих има и којих нема у нашим шумама. Не знам кад сам заспао, само знам да сам сањао тежак, врло тежак сан. Сањам ја, као стојим на друму. Хајдуци су далеко у шуми око ватре, а ја одређен да чувам друм. Ноћ не баш сасвим светла, али топла. Месец час се јави и обасја, а час се сакрије па замрачи. Звезде погдекоја само вири тамо где су облаци подерани и продрти. Пуст друм, нигде живе душе, само чујем зрикавца и овде-онде пролети буба свитац и засветли мала светиљка. Стојим ја тако на друму и чекам, кад од‌једанпут чујем као неко тандркање. Прислушнем мало боље, јест, боме, то је тандрк путничких кола. Мало затим, па се доле на друму јави једна црна тачка и пође друмом све ближе и ближе мени. Мени се стегло срце као да сам га цео дан у стипси држао; стегло се па не могу да дишем. Хоћу да звизнем да ми дођу браћа хајдуци у помоћ, али не могу. Напућим усне и дувам, али не звижди; пролази ваздух, али не звижди. Уто наиђоше кола па пред мене. Ја прибрах последњу снагу и дрекнух из гласа: »Стој, ни корака даље!« – Ко си ти? – пита мене кочијаш. – Хајдук! – одговарам ја. – Па шта хоћеш? – Паре или живот! Уто се из кола, испод арњева, поче да извлачи један путник, и то нико други него професор географије, онај што има пизму на мене и што ме прозива да говорим кад год ја не знам лекцију, а кад је знам, он ме уз инат не прозива. Он сиђе лепо, па право мени и дочепа ме за уши и поче да их тегли као да смо на часу географије а не на друму. – Јаој, господине професоре, – почнем се ја дерати – немојте ме вући за уши, ја сам хајдук. – А, ти си хајдук? – пита он. – Јесте! – Па што ми то не кажеш? Е, па кад си хајдук, соколе мој, ти хајде свлачи панталоне. – Зашто да свлачим панталоне? – Сад ћу ти ја показати зашто! – рече професор, па оде у страну и убра један добар прутић, па викну: – »Лези!« Ја не знам шта ми би тог тренутка. Мора да се мој хајдучки понос необично узбунио и од тога узбуђења пуче ми канап којим везујем панталоне и ове саме спадоше. – Лези! – викну још једанпут господин професор. – Па ја сам хајдук, господине професоре! – Па баш зато што си хајдук, ја имам пик баш на хајдуке. Лези! Кад већ и то по трећи пут викну: ,,Лези“ – ја нисам имао куд. Старији је човек, па ред је старијега послушати. Кад га не бих послушао, могао би ми још дати рђаву оцену из владања. Легнем насред друма, а професор поче немилосрдно да ме удара. Код првог ударца викнуо сам онако хајдучки: »Јаој!« – да би се сваки други од тога узвика уплашио, али професор се не уплаши, него настави. Кад ме ошину већ и пети пут, а у мени се поново пробуди хајдучки понос, па узвикнух: – Господине професоре, батине су забрањене у гимназији! – Па ја те и не тучем у гимназији, него овде на друму! – одговори професор и настави даље да ме туче, и то тако хладнокрвно, као да је то час географије, а моје тело као да је глобус, па он штапом по глобусу показује полутаре и меридијане. Сва је разлика у томе што је на глобусу већ унапред исписано све то, а он је на моме глобусу сад тек исписивао и полутаре и меридијане и реке и планине. Јаукао сам и дерао сам се као што би се сваки хајдук драо кад би пао шака професору географије. Драо сам се у почетку јуначки, као лав: после већ, кад прође десети ударац, ја сам вриштао као јаре, а најзад, кад професор догура до двадесетог ударца, ја сам почео да маучем као промукла мачка. Па, од превеликог страха, болова и јаукања, ја се тргнем из сна и видим да сам код куће, у својој постељи. Дабоме, прво што ми је било то је да се опипам однатраг, а после да погледам на све стране да се уверим није ли можда ту у соби професор географије. Место професора географије спазим мајку крај постеље. – Ти си – вели – ноћас врло рђаво спавао. И вико си у сну! И гле, како ти се ознојио јастук, мора да си имао ватру? Имао сам, још како сам велику ватру имао! – мислим се ја у себи, али не говорим ништа мајци. Благодарио сам богу само кад је дан свануо, и кад сам се уверио да је оно био сан. {{ЈВ-аутор| Бранислав Нушић|1938}} == Напомене == {{напомене}} == Извор == * [http://1300kaplara.edu.rs/biblioteka/biblioteka%20na%20daljinu/Branislav-Nusic-Hajduci.pdf Хајдуци] [[Категорија:Бранислав Нушић]] [[Категорија:Хајдуци (Нушић)]] ihis7ql1vky4qadbi7ps9gavlfb3y4j 0 61737 147431 147046 2026-10-06T17:23:02Z Galicijac 19151 Наслов уврстио у редослед поглавља. 147431 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Хајдуци (Нушић)|Хајдуци]] | | [[Хајдуци (Нушић)/VIII|Тежак сан]] | [[Хајдуци (Нушић)/IX|Брба ’арамбаша]] | [[Хајдуци (Нушић)/X|Епидемија]] }} Сутрадан отишао сам у школу. Дошли су и сви остали. Види се да смо сви провели једну тешку ноћ и да смо те ноћи бринули једну тешку бригу. То се најбоље видело по томе што ниједан од нас није знао ниједну лекцију. Падале су то преподне рђаве оцене као зреле крушке. И баш то преподне имали смо час из географије. Кад је ушао професор, изгледао ми је као крвник а не као наставник. И целога часа избегавао сам да нам се сретну погледи. А кад он узе штапић да нам нешто на глобусу покаже, а мене подиђоше мрави и опипах одмах канап којим везујем панталоне да видим је ли чврст, и опипах се и тамо где није ред ђак пред професором да се пипа. То преподне, као да га је неко подговорио, вероучитељ нам је на часу хришћанске науке говорио о блудном сину, о ономе неваљаломе сину који је напустио родитељски дом и лутао по свету. Како је Дроња задремао, што се њему врло често дешавало на часовима, то му катихета, усред свога казивања, узвикну: – Жико, блудни сине, пробуди се и слушај: прочачкај уши и слушај шта говорим! Ја погледах Дроњу и збиља ми је у томе часу личио на блуднога сина, јер сам знао да је и он одлучио поћи у хајдуке. Погледам затим Врапца, погледам Глуваћа, Трту, Цврцу и сви, сви до једнога ми почеше од тог тренутка личити на блудне синове. Нисам имао огледало, а волео бих да сам могао и себе да видим. Свима нам лакну нешто на души кад катихета заврши предавање казујући нам како се блудни син вратио дому своме, како га је отац примио у загрљај и био му је после најмилији син. То послеподне, а био је четвртак, искупили смо се врло рано на храстовом стаблу. Чеду смо, разуме се, већ затекли тамо. Разговарали смо најпре о разним другим стварима, док се сви нису искупили, а кад се сви скупише, Чеда устаде и стаде пред нас па поче некако свечано: – Е, браћо, дошао је час да видимо ко је вера, а ко је невера. Говори, Симо, окрете се он Глуваћу – на шта си се решио, хоћеш поћи са мном у хајдуке или нећеш? Глуваћ устаде са стабла, као да га је професор прозвао да говори лекцију. Не погледа ни једног од нас него право Чеду у очи, па вели: – Хоћу! – Је л’ хоћеш? – Хоћу! – Јесте ли сви чули, браћо? – окрете се Чеда нама. – Јесмо! – Е, нека је са срећом, Симо! – рече Чеда и пружи му руку, као што би јунаку пружио, и рукова се са њиме. – А ти, Жико, – окрете се затим Чеда Дроњи – говори на шта си се решио, хоћеш поћи са мном у хајдуке или нећеш? Диже се и Дроња, као малопре Глуваћ, и рече гласно: – Хоћу! – Је л’ хоћеш? – Хоћу! – Јесте ли чули, браћо? – окрете се Чеда нама. – Чули смо! – одговарамо сви углас. – Е, па нека је са срећом, Жико! – рече Чеда и њему и рукова се. Па онда редом зађе те све тако, све некако свечано. Нико не рече да неће и свакоме рече Чеда: »Е, нека је са срећом!« и руковао се са сваким. – Е, сад смо, браћо, тај посао свршили, али имамо сад и друга посла. Ваља нам одржати хајдучки састанак на коме ћемо изабрати харамбашу. – Па можемо! – рећи ће Врабац. – Не можемо овде. Не држе се хајдучки састанци овако на отвореном пољу. Него хајде, браћо, играјте ви сад хајдучке игре: бацање камена с рамена, а ја одох да потражим какво заклонито место где би’ могли састанак одржати. И Чеда оде, а ми остадосмо да играмо хајдучку игру. Цврца је бацио камен с рамена свега једанаест стопа, ја сам дванаест и три прста; Трта четрнаест; Врабац тако исто четрнаест, Дроња и свих петнаест, а Глуваћ нас је све надбацио. Тако смо се још два-трипут обредили док се нисмо уморили, па ће онда Дроња рећи: – Видиш, сад би’ требали да имамо гусле, па један да гуди и пева јуначке песме, а ми сви остали да се искупимо око њега и да слушамо. Тако прави хајдуци раде. – Па јес’, – вели Врабац – ја бих знао да певам, ал’ немам гусле. – Па да направимо! – предложи Глуваћ и диже се да нађе једну повелику иверку, читава дашчица, па скиде канап којим везује панталоне и затеже уздуж преко иверке, а узе један мали иверак и подметну га под жицу. Нађе затим прутић па га сави и затражи канап од Трте, па веза врхове на прутићу, те направи гудало и даде га Врапцу, који се хвалио да зна певати уз гусле. – Ева ти, па седи овде, на земљу! Седе Врабац, а ми га опколисмо и он поче да вуче оним гудалом по иверки и да завија као гусле: »Гу, гу, гу, гугугу, гу, гугугу, гу!« – Па певај већ једанпут! – рећи ће Глуваћ кад виде да његовом гукању нема краја. И одиста Врабац поче да пева: <center> Мили боже, чуда великога,</br> У недељу прије јарка сунца</br> Једио се мали Јова</br> Што је тако мали,</br> Попео се на столицу</br> па се висок фали... </center> – Уха! – удари у смех Трта – па то је из читанке. – Па јесте, из читанке – брани се Врабац. – Ја сам то декламовао још у другом разреду основне школе. Није то, брате, народна песма која се пева уз гусле. Шта ти то мени. Певај ти мени ако знаш Краљевића Марка и Мусу Кесеџију. – Или певај Краљевића Марка и дванаест Арапа – додаје Цврца. – Не то, – рећи ће Глуваћ – него ако знаш Старину Новака. И тако ми редом нижемо песме и разговарамо о томе и препиремо се, док не наиђе Чеда. Вели: Нашао сам баш што треба! – Где? – запитасмо. – Казаћу вам кад буде време! Разговарали смо још много и много, разуме се, све хајдучке разговоре, док сунце не леже иза градских бедема. Тада ће нам Чеда рећи: – Е, сад је, браћо, време. Састаћемо се у староме млину! Тамо на крају вароши изгорео је пре неке године један велики парни млин и од тога доба никако га не оправљају. Стрче од пожара почађали зидови; велики димњак пребио се и поломио зграду и машине; гвожђе зарђало, а цигле се издробиле од влаге. Нико ту није залазио, и зато је ваљда Чеда и изабрао то место. – Само, – рећи ће нам Чеда – нећемо ићи овако у гомили, то би пало у очи. Сви то одобрисмо, јер смо сви били дубоко убеђени да смо сад већ хајдуци и да не треба да паднемо полицији у очи! – Ја идем напред, а ти, Симо, и ти, – обрати се Чеда мени и Глуваћу – пођите овуда, па поред цркве, па онуда иза ватрогасне шупе. А ти, Жико, и ти, Лазо, идите право преко парка, а ти, Миле, и ти, Мито, удрите одозго преко мале пијаце, па прођите онуда поред основне школе, па онда већ знате даље. Сви разумедосмо распоред, а Чеда још додаде: – Кад стигнете код млина, а ви се најпре обазрите лево и десно да вас ко не гледа па онда звизните и тек кад чујете да вам се ја одзивам звиждуком, ви уђите у млин. Јесте ли разумели? – Јесмо! – Е, онда останите ми здраво, браћо! – То рече Чеда па оде испред нас, а ми, све онако како је он распоредио, пођосмо двоје по двоје, свако на своју страну. Глуваћ и ја пођосмо путем крај цркве, па онуда иза ватрогасне шупе. – Бога ти, Симо, кажи ми право како се ти онако осећаш? – запитаћу ја Глуваћа. – Па, – рече он – како да ти кажем, осећам се онако као прави хајдук. – И ја! – И то није да кажеш као оно кад играмо војске, па ви мени кажете: »‘Ајде, Симо, буди ти командант, а ми ћемо бити војници.« Ја замишљам у себи да сам командант, иако знам да је то игра; ово не, него се осећам као одистински хајдук. – А је л’ ти дршће срце? – Па јес’, дршће ми; ал’ не да кажем од некога страха, него тако, дршће ми. – И мени. – Све досад, знаш, онако разговарали смо о томе, ал’ ево сад већ идемо на хајдучки састанак. Ово, знаш, није више разговор, него озбиљно. – Јест! – одобравам ја. – Пре сам, брате, слободно ишао овом улицом, нико ме се није тицао, а сад све се обзирем да ко не повиче за нама: »Хајдуци, хајдуци!« – Јесте, јесте! – одобравам ја, јер и ја осећам све то исто што вели Сима. У разговору тако стигосмо до млина. Нема нигде никог. Осврнемо се лево и десно, и онда Сима звизну устима. Мало потраје, а отуда, из млина чу се из неке дубине звиждук. Ми пођосмо у млин и тек што уђосмо, затекосмо Чеду, он метну прст на уста и рече: – Ћути и иди за мном! Е, тога тренутка куцало ми је срце као на испиту из математике. Чеда нас проведе кроз неке развале, преко неких гомила цигала, и уведе нас у једно мрачно одељење. Тамо затекосмо Дроњу и Цврцу, седе на гомилама цигала и ћуте. Рече и нама Чеда да седнемо, а он опет оде да дочека остале. Ми сви четворо ћутимо као заливени. Мало затим чу се споља звиждук и други који му се одазва из млина. То су били Врабац и Трта. Кад смо се већ сви окупили и поседали, који на циглу који на догорелу греду, Чеда, који је остао на ногама, поче овако да нам говори: – Е, браћо моја хајдуци! Ево смо се сакупили на први састанак да решимо једну важну ствар. Хајдучка чета не може бити ако нема свога старешину, ‘арамбашу. Ја мислим да је најбоље да га сви заједно изаберемо и да му предамо власт, и онда да га слушамо у свему што он заповеда. – Па ја мислим, Чедо, ми бољега ‘арамбашу од тебе не можемо имати – рећи ће Глуваћ. – Па јесте, ако ћемо онако, најјачи си! – додаје Трта. – Ето, победио си и самога Матамуту. – Је л’ сви тако мислите? – пита Чеда, иако је унапред знао да ће тако бити и тешко оном ко би и помислио да му власт преотме. – Сви, сви! – одговарамо ми у један глас. – Само да знате, код мене нема шале, тешко ономе ко не послуша моју наредбу или ми се успротиви. Сви ућутасмо, а Чеда настави: – Е, па добро, браћо, сад смо један важан посао свршили. Сад нам остаје још да се закунемо, па онда да пођемо, у име божје, у планину. Али овде не можемо да се закунемо, ја ћу већ наћи место и издаћу вам наредбу. Ја сам хтео сутра ујутру да се закунемо, али не можемо; сутра ви сви имате школе, а и прекосутра имате школе, него у недељу. – Јест, у недељу је најбоље! – рећи ће Цврца. – Још нешто, браћо. Одсад немојте да ме зовете Чеда ‘арамбаша. То Чеда није никако ‘арамбашко име, никад нисам чуо да се неки ‘арамбаша звао Чеда. Него, зовите ме Брба ‘арамбаша, то му дође онако као из народне песме. – Живео Брба ‘Арамбаша! – цикну Врабац. – Живео Брба ‘Арамбаша – прихватисмо ми сви. А у томе часу, ваљда поплашени од наше вике, пр’нуше два слепа миша изнад наших глава. Цврца се поплаши, а и мени нешто заигра срце, а Брба погледа мишеве храбро, па се окрете нама и рече: – То је добро знаменије! Затим нам нареди да се растуримо истим редом као што смо и дошли, и ми пођосмо тихо, све двојица по двојица, свако на своју страну. Сунце је већ било потпуно утонуло. {{ЈВ-аутор| Бранислав Нушић|1938}} == Извор == * [http://1300kaplara.edu.rs/biblioteka/biblioteka%20na%20daljinu/Branislav-Nusic-Hajduci.pdf Хајдуци] [[Категорија:Бранислав Нушић]] [[Категорија:Хајдуци (Нушић)]] t9q0dcytaa84mk2sklxh5sqshu5frmo 0 61738 147432 147049 2026-10-06T17:23:34Z Galicijac 19151 Наслов уврстио у редослед поглавља. 147432 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Хајдуци (Нушић)|Хајдуци]] | | [[Хајдуци (Нушић)/IX|Брба ’арамбаша]] | [[Хајдуци (Нушић)/X|Епидемија]] | [[Хајдуци (Нушић)/XI|На гробу Максе Жабе]] }} Сутрадан одосмо као и обично у школу, где нас је очекивало једно врло пријатно изненађење. Школска врата затворена, а на њима цедуља и на њој пише: <center><i>Због епидемије нема предавања</br> до даље наредбе</i></center> – Живела епидемија! – кликнусмо сви у један глас, па се у трк отиснусмо низ улицу како би’ што пре стигли кући да бацимо књиге. – Живела епидемија! – узвикнуо сам и ја кад сам стигао кући и бацио књиге увис тако високо да су удариле у плафон, а расуто лишће као снег засуло целу собу. – Де, шта ти је! – пита ме мајка. – Немамо школе због епидемије! – Каква ти је то епидемија? – Па епидемија, знаш ваљда шта је епидемија! – Не знам, – вели мајка – реци ми па ћу знати. – Не знам ни ја, али не морам ни знати, главно је да због ње немамо школе. Разуме се, чим сам тако савесно искупио своју ђачку дужност и бацио књиге увис, те се раскупусале, ја сам оставио сестру да збира и саставља листове, а ја сам похитао право тамо, на храстово стабло. Затекао сам их већ, сви озарена лица као да су добили главне згодитке на лутрији. Још само нису били ту Цврца и Чеда. Цврца се извесно задржао код куће да доручкује, а Чеди није била потребна епидемија, он и без епидемије не иде у школу, али извесно није чуо да нема школе, иначе би већ био ту. – Ала нам ово упали! – рећи ће Дроња. – А, истина, зна ли ко од вас шта је епидемија? – запитаће Глуваћ. – Па епидемија, ја мислим, – вели Трта – то је пост, велики пост. – Ама какав пост, то је епитимија{{Напомена|епитимија (грч.) – казна којом више црквене власти кажњавају свештено лице за учињену кривицу}} што си ти чуо! – Није, него епидемија – тврди Трта. – Ама епитимија, кад ти кажем. Имам ја једног стрица свештеника, па га послали три месеца у манастир, те нам је он причао да је због епитимије грувао три месеца постан пасуљ. Баш, упамтио сам добро, епитимија. – А знате ли ви шта је то епидемија? – рећи ће Врабац. – То је жена окружног начелника, па мора бити да је данас њен имендан, те зато немамо школе. – Иди, молим те, како она може да се зове епидемија? – пита Дроња. – Јесте, брате, чуо сам ја – тврди Врабац. – Јеси ли баш добро чуо? – пита га Дроња. – Ама баш добро; једанпут сам чуо кад је моја тетка казала: »Убио га бог са кумом, што нагрди онако красну жену. Млада, лепа и отмена жена а зове се Еуфемија; унаказио жену са именом.« Ето, то сам чуо. – Бре, – узвикну Глуваћ – толико вас па не знате шта је то епидемија. – Па што ти не знаш? – вели му Врабац. – Знам ја, него нећу да вам кажем! – одговара Глуваћ. – Знаш, јест, не знам у којој си школи учио? – додаје пакосно Врабац. – Ја знам, јест, јер имам брата у четвртом разреду гимназије, па он ми је казао; питао сам га па ми је казао. – Е, па ‘ајд кажи шта је – навалисмо сви. – Епидемија, то је једна богиња из старе грчке историје. Ето ти! – одсече Глуваћ. – Па што ми због грчке богиње да немамо школе? – пита Врабац. – Е, то не знам! – одговара Глуваћ кратко. Још бисмо ми дуго о томе разговарали да не наиђе Цврца. – Где си, море, ти досад? – пита Дроња. – Знаш, – правда се Цврца – није ми отац веровао да немамо школе. Кад сам дошао кући и казао да због епидемије немамо школе, а он суну на мене: – »Лажеш, лажеш, ти, него не знаш лекцију па си побегао из школе. Каква епидемија и шта има због некакве епидемије да се распуштају школе?« Па ме узе за руку да ме одведе у школу натраг. Дођосмо тамо, кад и сам директор стоји пред гимназијом. Мој отац му приђе па му вели: »Ама, господине директоре, је ли истина да нема школе?« – Јесте, – вели директор – морали смо растурити по наредби санитетске власти. – Па знам, пита њега мој отац – зашто због некакве епидемије да деца губе школу? – Па зато, брате, што је то зараза, болест, која је почела да коси децу. – А, тако, – вели мој отац – па што не кажете тако па да вас човек разуме, него ми разбијамо главу са епидемијом. Директор се окрете па прочита ону цедуљу на вратима и као љутну се мало: – Ето, вели – секретар већа млад професор, сад тек дошао са универзитета, па, ето, воли да стрпа страну реч и где не мора. – Па извади из џепа писаљку, превуче ону реч епидемија и исписа зараза. Ето, зато сам се задржао толико – заврши своје казивање Цврца. – Ето ти – рећи ће Врабац Глуваћу – твоја богиња из старе грчке историје. – Шта знам ја, – брани се Глуваћ – тако ми је казао брат, а морао сам му веровати, он учи четврти разред гимназије. А знаш шта, ако и није богиња из старе грчке историје, е није ни Тртин велики пост. – Море, то – брани се Трта – и није богзна шта. Чуо сам реч епидемија па ми се учинило слично. Али бар нисам био глуп као Врабац, па да кажем да је епидемија жена окружног начелника. Толико глуп нисам био! – Уху, ху! – церека се Врабац. – Епидемија велики пост! – Уху, ху, ху! – још више се цери Трта. – Епидемија жена окружног начелника! И тако почеше да се заједају, да се подсмевају један другом, па онда, боме, и да се вређају, док тек плануше и један и други, па стадоше један према другом и испрсише се, а стегоше песнице. Још мало па да падне крв због епидемије, јер то није шала кад се два хајдука ухвате укоштац, али, хвала богу, спазисмо низ пољану Чеду, те Цврца викну: – Ево га ‘Арамбаша! Одмах се убојице раставише и сви се дигосмо на ноге те дочекасмо ‘Арамбашу. Чеда се сасвим променио. Пре је ишао као и ми сви што смо ишли, а сад некако крупно корача и узноси главу и спустио обрве, а набрао чело те некако мрко гледа. Кад дође међу нас, он нас јуначки поздрави: – Помози бог, браћо! – Бог ти помого, ‘Арамбашо! – одговорисмо у један глас. Он седе, па се окрете нама и рече: – Седите! Ми поседасмо, а он нас најпре све строго премери. – Чујем да немате школе? – запитаће ‘Арамбаша. – Јест, немамо због епидемије! – рећи ће Врабац да олакша својој срџби од малочас. – ‘Арамбашо, – окрете се Трта Чеди – ја те молим, нареди му да се не задева, јербо свашта може бити! Брба ‘Арамбаша мрко погледа и једног и другог. – Не трпим – вели – раздор у чети. Хоћу да живите међу собом у слози. Ко ми сеје раздор, казнићу га страшном казном. И Врабац и Трта умукоше. Тад ‘Арамбаша настави: – Сутра, у зору, положићемо заклетву. Сутра ће свако од вас, већ у седам сати ујутру, да крене од куће друмом уз Дунав. Тамо на десној страни Дунава, испод Спасићевих винограда, читав сат хода од вароши, ја ћу вас на одређеном месту чекати. То место, то је гроб Максе Жабе. Заклећемо се на гробу Максе Жабе. Ето, тако је гласила наредба ‘Арамбашина. {{ЈВ-аутор| Бранислав Нушић|1938}} == Напомене == {{напомене}} == Извор == * [http://1300kaplara.edu.rs/biblioteka/biblioteka%20na%20daljinu/Branislav-Nusic-Hajduci.pdf Хајдуци] [[Категорија:Бранислав Нушић]] [[Категорија:Хајдуци (Нушић)]] s2c32ktfonhg2hjvvig9812svajgbop 0 61741 147433 147080 2026-10-06T17:24:00Z Galicijac 19151 Наслов уврстио у редослед поглавља. 147433 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Хајдуци (Нушић)|Хајдуци]] | | [[Хајдуци (Нушић)/X|Епидемија]] | [[Хајдуци (Нушић)/XI|На гробу Максе Жабе]] | [[Хајдуци (Нушић)/XII|Цврца издајица]] }} Макса Жаба није био неки јунак, него обична лопужа. Био је винограџија па је извршио убиство и пљачку, те га осудили на смрт и сахранили га ту крај друма, где су га и стрељали. Убицу црква не прима да сахрани у гробљу хришћанском, јер од тренутка кад је потегао да одузме другоме живот, он се огрешио о заповед божју: »Не убиј«, те се одрекао и вере коју исповеда. Његов гроб не обележава ни крстача. Зликовци су некада стрељани и сахрањивани крај друма, како би хумка која се уздиже без крстаче служила за пример пролазницима на друму, те да виде каква судбина чека зликовца који се огреши о божје и људске законе. Ту, где лежи гроб Максе Жабе стрељани су и раније хајдуци, али су се њихови гробови већ одавно затрли. Још се једино познаје гроб Максе Жабе, јер је он пре годину или две стрељан. Гроб је обична хумка, обрасла травом; има и нешто мало цвећа. Макса је био ожењен, па је вероватно Жабица засадила цвеће своме покојном Жаби. Зашто је Чеда изабрао баш то место да се ту закунемо, не знам. Вероватно зато што су ту били гробови хајдучки, па он ваљда нашао у некој песми или му неко причао да се хајдуци заклињу на гробљу, па у недостаку хајдучког гроба, он нас позвао на гроб једног обичног зликовца. Ја и Глуваћ смо се договорили да он ујутру прође крај моје куће, па да заједно идемо. И он порани, бога ми, па дође те кретосмо заједно друмом уз Дунав. Сретосмо уз пут кола са путницима, па онда сељачка кола, која натоварена дрвом или бостаном или чим другим крећу ка граду, на пијацу. Дунавом прође и једна лађа и ми се заустависмо па гледамо, пуна лађа путника. – Ух, што волим да се возам на лађи! – велим ја Глуваћу. – И ја! – А знаш шта највише волим; волим да пијем на лађи белу кафу с кифлом. – Можеш да се убришеш! – вели ми Глуваћ. – Зар пошао на гроб Максе Жабе да положиш хајдучку заклетву, а памет ти на белу кафу. – Волим је. – И ја. – Па још с кајмаком. – И три парчета шећера. Пође вода на уста и Глуваћу и мени, али продужисмо даље пут, тамо где нас дужност води, јер дужност је старија од свих жеља. Ишли смо, ишли тако, бога ми, читав сат, док тек не спазисмо у даљини са једне стране друма некога који нам маше белом марамом. Биће да је то ‘Арамбаша, па нам даје знак, те удвојисмо кораке. Најзад, уморни и ознојени, стигосмо на уречено место. ‘Арамбаша је био на ногама, а Врабац, Дроња и Трта седели су на земљи. – Седите, браћо, и ви па се одмарајте, – рече нам Брба – да сачекамо Цврцу па да посао обавимо. Поседасмо и ми крај оних што су раније дошли, и почесмо разговарати о свему и свачему, док је ‘Арамбаша једнако излазио на друм, надносио шаку над очи, те погледао пут вароши. – Нема га! – рећи ће после дужег времена. – Ама тако он увек задоцњава. Тако је и јуче – рећи ће Врабац. Почекасмо тако још доста дуго. Сунце већ одскочило високо, те Брба поче бивати нестрпљив. Али Цврце нема, па нема. – Доћи ће он! – опет ће рећи Врабац. – Ама нема ту: доћи ће, него треба да је већ ту! – гунђа зловољно Брба. – Ја то нећу тако; нема то код мене! Уто спази он на друму, нешто мало ниже, једна кола се уставила, те кочијаш сишао и везује око коњске опреме што се искидало, а у колима седе два господина. Оде Брба низ друм и приђе тој господи. Извесно их је питао колико је сати, јер и један и други погледаше у сатове и одговорише му. Брба се врати нама натмурена погледа. – Већ је девет и по – рече. – Нећемо га више чекати, ухватиће нас подне. Ко је дошао, дошао, ко није дошао, није наш! Пређимо на посао! Он пође, а ми за њим и окуписмо се сви око гроба Максе Жабе. Он се најпре осврте и лево и десно, да види нема ли кога друмом, па кад виде да никог нема, а он скиде капу. Поскидасмо и ми сви за њим. Чеда диже десну руку увис, дигосмо и ми сви. Сад се Чеда као мало збуни. Увиде да би требало изговорити заклетву, а не зна како се заклиње. Не знам откуд му паде на памет да би заклетву требало да изговори на старословенском црквеном језику, и он најпре запе па му се од‌једанпут одреши језик, те поче: – Оче наш, иже јеси, вјерују во јединаго бога сведржитеља и Марија д‌јевица непорочнаја. Буди имја господња и иже херувими и серафими и хлеб наш насушни даж нам од лукаваго, во славу оца и сина, јелицје во Христа бога и славу судити живима и мертвим јего же царству не будет конца! Шта је ту све измешао Чеда, бог ће га свети знати, али он је то тако озбиљно говорио да смо ми, хтели-не хтели, веровали да се одиста у томе часу заклињемо и да управо тако, а никако друкче, треба говорити при заклетви. Кад Чеда виде како је заклетва учинила добар утисак на нас, он се досети још и томе како ће је још боље завршити. Окрете се најпре Глуваћу и рече му: – Отрицајутсја! Реци: отрицајутсја! – Отрицајутсја – понови Глуваћ. – Отрекоксја! – Отрекоксја! – понови Глуваћ. Затим се обрати Дроњи: – Отрицајутсја! – Отрицајутсја! – понавља Дроња. – Отрекоксја! – Отрекоксја! – понавља Дроња. Па онда тако сви редом морали смо казати »отрицајутсја и отрекоксја«, и тиме је била заклетва завршена. Чеда понови још једанпут оно: – Е, па, нека је са срећом, браћо! – па се онда са свима нама изљуби. Тако смо се свечано заклели на гробу Максе Жабе, а затим смо кренули сви заједно натраг у варош. Када смо били испред вароши, ‘Арамбаша нам нареди да се растуримо, да не уђемо тако у групи, да не би’ пали у очи. Растајући се са нама, он нам довикну: – А онога Цврцу поздравите, главом ће ми платити издајство! {{ЈВ-аутор| Бранислав Нушић|1938}} == Извор == * [http://1300kaplara.edu.rs/biblioteka/biblioteka%20na%20daljinu/Branislav-Nusic-Hajduci.pdf Хајдуци] [[Категорија:Бранислав Нушић]] [[Категорија:Хајдуци (Нушић)]] luigwp6y1z3957oonwnguvjmlxec3yc 0 61742 147434 147081 2026-10-06T17:24:25Z Galicijac 19151 Наслов уврстио у редослед поглавља. 147434 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Хајдуци (Нушић)|Хајдуци]] | | [[Хајдуци (Нушић)/XI|На гробу Максе Жабе]] | [[Хајдуци (Нушић)/XII|Цврца издајица]] | [[Хајдуци (Нушић)/XIII|Опроштај]] }} Било је већ скоро подне кад смо стигли, те одосмо свако својој кући. После подне, разуме се, одмах на храстово стабло. Били су тамо сви па и Цврца. Није био само Чеда. Сви смо напали на Цврцу што нас је преварио и није дошао на заказани састанак, и причали смо му како је заклетва била свечана. Он се сиромах правдао. Признаје да је сам крив. – Не знам шта ми би – вели Цврца – па синоћ кажем мајци: »Мајка, молим те, ујутру да ме пробудиш рано да стигнем на заклетву.« »На какву заклетву, црни сине?« запита ме мајка. »Па, мајка«, велим јој ја, »знаш шта је, ја сам се решио да идем у хајдуке!« »Ју, ју, ју, црној мени«, поче се мајка бусати у груди »дете, јеси ли ти при себи, какви те хајдуци спопали? Зар сам те родила хајдук да будеш?!« »Па зашто, мајка«, питам је ја, »сваки треба да буде оно за што има дара, сам тата је тако увек говорио.« »А ти имаш дара за хајдука?« – Можете мислити како је мајка пискала и клела ме, али напослетку ућута и рече ми још: »Добро, пробудићу те!« – И тако ти ја безбрижно заспим, јер знам да ће ме ујутру мајка пробудити. – Па шта је било – упитасмо га сви. – Е, шта је било – уздахну Цврца. – Ујутру, кад је свануло, отворише се на мојој соби врата и уђе мој отац. Видим носи каиш на руци и одмах сам слутио да то није добар знак. »Ти си молио мајку да те пробуди ођутрос?« рече отац некако строго. »Јесте!« процедих ја кроз зубе. »Е па, ево, дошао сам ја да те пробудим!« – Ја сам већ знао колико је сати, а отац још додаде: »А велиш, мораш да идеш на заклетву?« »Па јесте!« процедих ја, јер нешто ми се стегли зуби и вилице па не могу уста да отворим! »Е, па, синко, чекај прво да те ја закунем!« – Па кад скиде покривач са мене, а ја го, само у ноћној кошуљици, па кад завитла, а онај каиш поче да прашти по соби као кад даском удараш по води. Урликао сам као рањени лав и мислио сам у себи: »Где сте, браћо хајдуци, да ми се у невољи нађете?« И, што је најгоре, изгледа да се цела ствар моме оцу необично допала, јер никако да престане, него запео као да се погодио на надницу. Хвала богу те мајка отвори врата, промоли главу и рече: »Доста, доста, човече!« И ја сам увиђао да је доста, и мајка је ето увиђала да је доста, али мој отац настави говорећи: »Нећу га пустити док год му хајдуштво не изађе на нос!« – Најзад приђе мајка и задржа му руку, те он спусти каиш и добаци ми одлазећи из собе: »‘Ајд’ сад иди на заклетву!« – Па што ниси дошао? – питамо ми. – Јес’, лако је њему било казати: »‘Ајд’ сад иди«, кад ја нисам могао ни да седнем у постељи. Виде мајка шта се направи од мене, па оде и донесе зејтин и намаза ме. – Је л’ по лицу? – пита Врабац. – Ама није по лицу, него свуд по телу где је каиш нацртао трагове. И да видиш, од тога зејтина мало ми лакнуше болови, те помислих: »Идем, дао сам реч, идем!« – Па што ниси дошао? – питамо ми. – Нисам могао. Отац, пре но што је отишао, закључао у ормар и ципеле и панталоне. И тако сам цело преподне лежао и мазао се зејтином, а тек на подне добио сам хаљине, па ево, брате, одмах сам дошао. А ево, ни сад не могу да седим како ваља. Сиромах Цврца, сви смо га жалили и сви смо му у души опростили што није дошао, али ‘Арамбаша је друкче схватио ствар. Кад је дошао, он је назвао бога свима, а Цврцу није ни погледао. Чекали смо да га запита зашто није дошао на заклетву, али се он обрати нама питањем: – Шта ће овај овде? Тада узе Врабац на себе те му све исприча, све, све, све редом, чак и оно како је Цврца од јутрос намазан зејтином. ‘Арамбаша је слушао све до краја, али му се не разведри лице, нити се сажали на грешнога Цврцу, већ рече: – Све је то могло тако бити, све се то могло и свакоме другоме десити, али је Цврца ипак крив, јер је издајица. Зар ја нисам казао да се наша тајна не сме никоме одати? Зашто је причао мајци, а мајка оцу и, ето, сад се цела ствар већ зна и може нас полиција похватати, а још нисмо ни отишли у планину. Ето, зато је крив, а ја му не могу опростити, већ му се мора редовно судити. Врабац, који је стално заступао Цврцу, окрете се опет: – Па ево, нека замоли за опроштење, а други пут неће. – Не знам, – остаје немилостив ‘Арамбаша – има да изађе пред суд, па тамо нека моли опроштење. Најзад, Цврца пристаде да изађе пред суд, те ‘Арамбаша одмах учини потребне наредбе. Суђење ће се одржати опет у оном млину где смо имали први хајдучки састанак. Диже се најпре ‘Арамбаша и оде, а затим, оним истим редом и разним правцима, ми сви остали, све двоје по двоје. Тамо смо опет звиждали пред млином и отуд се одазивао ‘Арамбаша звиждуком. Кад смо се сабрали, ‘Арамбаша нам рече да седнемо, а Цврци нареди да изађе у друго одељење. Кад оде Цврца, он се обрати нама: – Ви сте сви суд! Нека се доведе издајица! Затим се окрете Врапцу и мени и нареди нам: – Идите тамо па најпре вежите издајици руке и доведите ми га. Изађосмо ја и Врабац, одрешисмо канапе којим везујемо панталоне, везасмо Цврци руке и потерасмо га. Цврца се ничему није противио. Он се данас несрећно пробудио, па је знао да ће данашњи дан бити дан његове патње и предао се судбини. Уведосмо га и он стаде онако везан, на средини, а ми сви поседасмо наоколо. Настаде дуга и мукла тишина, те најзад узе реч ‘Арамбаша: – Овај нас је издао и наши су животи сад у опасности. По хајдучком закону, издаја се казни смрћу. Сви се згранусмо, и обли нас хладан зној и изменисмо погледе међу собом, а Цврца искриви лице као да би хтео казати: »Ама, је л’ ви то одистински?« – Има ли ко да каже штогод у одбрану његову? – запита ‘Арамбаша. – Имам ја! – јави се први Врабац. – Говори! – Ево како је било. Цврца много воли гибанице, а синоћ је имао код куће гибанице па се најео и надуо му се трбух. Јес’ бога ми, он ми је сам то казао. Па онда, знао је да неће моћи дуго да заспи због пуног стомака, него ће се превртати у кревету, и зато се уплашио да се ујутру не успава па је молио мајку да га пробуди. Он је баш зато молио мајку што се бринуо да се не успава, па да изостане од заклетве. – Има ли још ко шта да каже? – пита ‘Арамбаша. – Па ја бих рекао – узе реч Глуваћ. – Он је много настрадао због нас; страдао је као ђакон Авакум. – Ух, – узе да се поспрда Дроња – какав ђакон Авакум! – Па јесте, брате, – брани се Глуваћ – и ђакон Авакум, кад су га натакли Турци на колац, није могао више да седне, а ето и Цврца не може да седне. – Ама ђакон Авакум је изда’нуо на коцу! – добацује Дроња. – А откуд’ ти знаш да не би и Цврца издануо под каишем, само да је његов отац продужио онако крвнички да га туче – вели Глуваћ. Па настави: – Зато сам ја, браћо, да му опростимо, јер доста је страдао због нас. ‘Арамбаша се опет обрати: – Има ли још ко? Сви ћуте, а тада ће он рећи: – Е, онда изведите оптуженог па се ви вратите да донесемо пресуду! Опет нас двојица, Врабац и ја, изведосмо Цврцу, па се вратисмо те поседасмо укруг. – ‘Ајде да донесемо пресуду! – рећи ће ‘Арамбаша. – Јесте ли за то да га осудимо на смрт или да му се опрости? Гласали смо сви редом, почев од Трте, који је седео на левом крилу, и сви смо били за то да се Цврци опрости. – Па добро, нека му је просто! – рече ‘Арамбаша. – Идите, одрешите га и доведите га овамо. Врабац и ја једва дочекасмо. Крајње је време и било да га одрешимо због канапа, јер су нам једнако спадале панталоне, те смо морали рукама да их придржавамо. Вратисмо се заједно са Цврцом и ‘Арамбаша му објави: – Овом приликом ти је казна опроштена, али пази се одсад. Сутра ујутру доћи ћеш на гроб Максе Жабе, ја ћу те чекати тамо да се закунеш. – Разумем! – рече Цврца и седе крај нас. – А сад, браћо, – узе опет реч ‘Арамбаша – морамо журити са одласком у планину, јер ето видите, ствар је откривена, па би се могла дићи потера још док смо у вароши, па да нас све живе похвата. Цврцина мајка и његов отац сад већ знају, па ће мајка казати тетки, а тетка ће стрини, па ће тако стићи глас до начелника окружног, а он ће, дабоме, рећи: »Боље да ја њих похватам и окујем, док су овде на леглу, него кад се дочепају планине, па постану страх и трепет целога округа.« Ето, видите ли, браћо, каква нам опасност прети? Кад бих могао ја бих волео још сутра да кренемо, али сутра морам заклети Цврцу, јер не могу га повести док не положи заклетву. Сутра је субота, недељу ћу да вам оставим да се спремите, па у понедељак, у име божје, у рану зору. – А шта ћемо да радимо ако у понедељак почну предавања у школи? – запитаће Трта. – Па нек ти забележе одсуство, па ето ти! – вели му Глуваћ. – Знаш како је, Трто, – вели му ‘Арамбаша – не можеш ти бити и ђак и хајдук, него бирај једно или друго. – Па ја више волим да будем хајдук, јер ту немам шта да учим – вели Трта. – Е, па кад више волиш, а ти онда слушај шта говорим – настави ‘Арамбаша. – Дакле, у понедељак у рану зору, што можете раније, док још сви у вашим кућама спавају, измакните од куће. Састанак је овде, код млина; одавде ћемо одмах кроз винограде. Нећемо ићи друмом. Понесите свако себи по једну преобуку и хране, бар за један дан. Јесте ли разумели, браћо? – Јесмо! – одазвасмо се сви углас. – Е, онда, нека је са срећом! – додаде опет ‘Арамбаша и ми се растурисмо онако како смо и дошли, све двојица по двојица и на разне стране. {{ЈВ-аутор| Бранислав Нушић|1938}} == Извор == * [http://1300kaplara.edu.rs/biblioteka/biblioteka%20na%20daljinu/Branislav-Nusic-Hajduci.pdf Хајдуци] [[Категорија:Бранислав Нушић]] [[Категорија:Хајдуци (Нушић)]] 8nuisypib6xttsq1b758siyh9p4etm2 0 61743 147435 147410 2026-10-06T17:24:50Z Galicijac 19151 Наслов уврстио у редослед поглавља. 147435 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Хајдуци (Нушић)|Хајдуци]] | | [[Хајдуци (Нушић)/XII|Цврца издајица]] | [[Хајдуци (Нушић)/XIII|Опроштај]] | [[Хајдуци (Нушић)/XIV|Одметање]] }} Дакле, ту је, ето приближава се дан и час када ћемо одиста поћи у хајдуке. Све досад били су само разговори и договори, и много пута увече, кад бих легао да спавам, ја сам помишљао: »Ама, да ли ћу ја одиста отићи у хајдуке?« А оно, ето, куцнуо је већ час. Субота је прошла часком. Тог јутра су отишли Чеда и Цврца на гроб Жабин ради заклетве, а отишао је и Врабац да прави друштво Цврци. Било је, прича нам после Врабац, исто као кад смо се ми заклињали, само је Чеда измислио још више молитава, поменуо је и »Буди имја Господње« и »Јако да царја«. А и Цврци је рекао као оно нама: »отрицајутсја и отрекоксја«. После подне смо седели на стаблу и разговарали о спреми за пут и о томе шта ће ко да понесе. – Ја ћу да понесем три кувана јаја – каже Дроња. – Море, каква те јаја спопала! – вели му Глуваћ. – Понеси ти, ако можеш, шунку. Код твоје куће у оџаку има шунке. – Има, али то је закључано. – Је л’ те, – запитаће Трта – ја бих могао да понесем једну килу брашна. Баш јутрос је купила мајка и вид’о сам где је мет’ла кесу. – Какво брашно, молим те! Ко ће тамо да ти меси хлеб? – смеје му се Дроња. Цврца нас запита да ли би било добро да понесе један тањир пиктија, његова је мајка баш јуче разлила и врло су добре. – Ама где ћеш да вучеш тањир с пиктијама у планину? – вели му Глуваћ. – Што? – као правда се Цврца. – Па не идемо ми тамо, брате, у сватове, него у хајдуке. Замисли потеру, опколи војска и жандармерија целу планину, па стане једна трка и јуришање; а ти скачеш са стене на стену са тањиром пиктија у руци. Остави, бога ти, то! – вели му Глуваћ. – Па јес’, право кажеш! – увиђа и Цврца. – Море, има нешто важније што не смемо да заборавимо – рећи ће Врабац. – Шта? – питамо ми. – Па не треба да заборавимо да сваки од нас понесе по једну кутију жижица, јер чиме ћемо палити ватру тамо. Ето тако, у том разговору прође нам субота по подне. Договорисмо се још да се у недељу и не састајемо овде на стаблу, већ свако да збрине своју бригу и опреми се, те, у понедељак у зору, у име божје, на хајдучки уранак. Сутрадан, у недељу, мајка се зачуди што ја не идем од куће, али ја јој објасних да имам један тежак школски задатак да израдим, а мајци обасја лице задовољством и срећом што има тако доброг и приљежног сина. Завукао сам се у собу кобајаги да решим задатак, а у ствари сам се завукао да претурам ормане и фиоке, да видим шта би требало понети. Тако, нашао сам једну иглу и конац па сам иглу забо у капут, а конац метнуо у џеп; нека се нађе, може се коме откинути дугме па да има пришити. Нашао сам и седам-осам чачкалица, па сам и то метнуо у џеп. Знам да се то нико неће сетити да понесе па ће се изненадити када о ручку или о вечери понесем чачкалице. Метнуо сам у џеп и кутију шибица. Нашао сам у кухињи и једну кутију црне боје (фикса) за ципеле, па сам и то понео јер чиме ћемо тамо у планини чистити ципеле, а тамо се лако упрљају. У једној фиоци нашао сам и кесицу са прашком за буве, па сам и то метнуо у џеп, нека се нађе, а нашао сам и две чисте поштанске карте, па сам их понео. Могу се који пут јавити мајци и известити је о своме здрављу и о томе како напредујем у послу. Када сам по соби тако накупио ситнице које су ми неопходно потребне, изишао сам мало у двориште. Хтео сам да се опростим са мојим голубовима и са Нероном. Те голубе, превртаче, домамио сам још пре годину дана па се код нас сасвим припитомили. Кад их храним, хоће чак и са длана да узму зрно кукуруза. А лепи су, те су ми сви другови завидели на њима. Ја сам их много волео, а и они мене. Ујутру, кад пођем у школу, ја им само довикнем: »Добро јутро, голубићи моји!« а они се с крова одазивају: »Гу, гу, гу, гу!« Па тако кад год пођем и кад год дођем. Знао сам да ће им бити необично без мене, па сам узео пуну шаку кукуруза да их добро нахраним, те нека ме се сећају. Чим сам их позвао, а они слетели и позобали са слашћу сав кукуруз што сам им донео. Казао сам им затим збогом, па су одлетели на кров. За то време Нерон је спавао под клупом, те га ја пробудим. – Нероне, Нероне, ‘оди бати твом, ‘оди и тебе да помилујем. Нерон је код нас и одрастао. Ја сам га нашао на улици гладног и мршавог, па ми је било жао, те одвојим од свог комада хлеба, који сам добио за ужину, и дам му пола. Он то халапљиво поједе, па онда пође за мном. Неће просто да се одвоји од мене, па сам га морао довести кући. Мајка се прво љутила што јој доводим псе са улице, а после га и она заволела. Нерон није био леп пас, али је био добар, поштен и веран. Спавао је увек на кућном прагу, свакога је од нас испраћао до кућне капије где год пођемо, а кад се враћамо, лајао је од радости. Мене је нарочито волео, јер сам га ја штитио. Дође му кој’ пут тако па се разигра и појури пилиће, па хоће, боме, ал’ онако у шали и игри, и без зле намере, и да удави које пиле. Разуме се, наша служавка Марија због те ситнице дигне ужасну дреку, дохвати метлу па окрене држак и испребија Нерона, те он скичући оде и сакрије се под клупу. Тада ја дођем, седнем крај њега, метнем његову главу мени на колено, милујем га и тешим га: »Немој да плачеш, Нероне, знам да те боли, ал’ проћи ће то!« А Нерон ме гледа право у очи, а очи му пуне суза. »Па зар не можеш, Нероне, да се уздржиш да не удавиш пиле? Играј се као човек мало са пилићима, потерај их, потрчи. Ал’ ти, брате, претераш у игри. Уздржи се други пут да те не би тукли!« Тако ја тешим и поучавам Нерона, а он ме гледа право у очи, као да ме разуме. Али и Нерон је према мени пажљив. Кад се мени тако деси па ме истуку, а ја одем на дрвљаник, завучем се тамо па плачем, а Нерон дође мени, седне, наслони ми своју главу на колено, па ме гледа право у очи и све ми изгледа као да хоће да ми каже: »Немој да плачеш, бато, знам да те боли, ал’ проћи ће то!« Па кад га ја погледам и помилујем га, а њему мило и чисто му читам из очију како и он мене саветује, исто онако као ја њега: »Па зар не можеш, бато, који пут да научиш лекцију, него вечито извлачиш батине због тих пустих лекција? Поиграј се, не кажем да се не поиграш са друговима, али ти, брате, претераш у игри, па дигнеш сасвим руке од књига. ‘Ајде, легни мало на књигу да те не би тукли!« Ето, такав је био Нерон и тако смо се ја и он слагали и волели. Чим ме је видео на вратима, а он ми је притрчао и грдно се нешто умиљавао око мене, као да је слутио да ћемо се растати. Ја сам га миловао и шаптао сам у себи: »Е, мој Нероне, мој Нероне, ко ће те одсад тешити кад те испребијају метлом?« И нешто ми се баш ражалило, па се вратим у собу, јер сам се плашио да ми не омекша срце, а хајдук не сме имати меко срце. Уђем у собу, па погледам своје књиге, због којих ето у хајдуке одох. Прибрах све књиге, везах их канапом, па ми паде на памет да на пакету штогод напишем. Узмем писаљку и на насловном листу географије, која је била одозго, напишем: <blockquote>Збогом, књиге,</br> Збогом, моје бриге!</blockquote> Не знам откуд ми испао стих, ваљда зато што сам био ражалошћен. Погледам лево, десно, па бих свакој ствари да кажем збогом, са сваком ствари да се опростим, али све некако испада у стиховима. Тако спазим у прозору сестрину лутку, а ја је гледам, гледам па јој кажем: <div style="margin-left:2em; text-indent;"> Лутко бела, моје ћуре глупо,</br> Кол’ко л’ сам ти пута ја косе почупо;</br> Кол’ко л’ пута ја сам те изгребо,</br> Ломио ти и ноге и руке;</br> На теби се за хајдуке вежбо,</br> Па сад, ето, одох у хајдуке! </div> Па не само лутки него и другим стварима обраћам се све у стиху. Тако, на пример, спазим свој јастук, на коме спавам, па му тепам: <div style="margin-left:2em; text-indent;"> Мој јастуче, о мој узглавниче;</br> Зар те може когод да не воле?</br> Дивно ли сам на теби спавао,</br> Нарочито када нема школе. </div> Па тако сам се редом праштао од свих ствари и свима сам говорио у стиховима, једино нисам могао да направим стих лампи и пљуваоници. Ето тако ми је прошао тај дан, а увече на вечери, морам признати, није ми било лако. Гледам оца, набрано му чело од брига, а ја мислим у себи: »Е, кад би знао, оче, да ћеш сутра добити још једну нову бору!« Гледам мајку; вечерас нарочито добра и нежна према мени, ваљда зато што сам остао код куће да радим школски задатак. Гледам је, па ме нешто жао. Да ми је бар да могу да јој пољубим руку. А сестрица ми још каже: – Знаш шта, бато, сутра ће доћи моје другарице код мене. Дођи и ти после школе па да играмо, ако хоћеш? »Е, кад би ти знала«, мислим се ја у себи, »какви другари мене чекају сутра.« Још више ме је ражалостила штрудла од вишања. – Знам да волиш штрудлу од вишања, – рече ми мајка – а био си данас добар, па зато сам ти направила. Поједем ја једно парче штрудле и јави ми се у оку једна суза; поједем друго парче и појави ми се друга суза; поједем треће парче и појави ми се трећа суза, и да ми не рече отац: »Е, доста!« ја бих, само због жалости, наставио још да једем. Кад смо пошли на спавање, ја уграбих прилику те пољубим мајци руку. – Ех, ех, ех, откуд то? – зачуди се мајка. – Па, да ти кажем хвала на штрудли од вишања. – Е,’ајде, ‘ајде, – рећи ће мајка задовољна – па лаку ноћ, синко! – Лаку ноћ, мајка! {{ЈВ-аутор| Бранислав Нушић|1938}} == Извор == * [http://1300kaplara.edu.rs/biblioteka/biblioteka%20na%20daljinu/Branislav-Nusic-Hajduci.pdf Хајдуци] [[Категорија:Бранислав Нушић]] [[Категорија:Хајдуци (Нушић)]] 9zw9o00hdvlxub22an8sw0xd94peune 0 61744 147436 147083 2026-10-06T17:25:19Z Galicijac 19151 Наслов уврстио у редослед поглавља. 147436 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Хајдуци (Нушић)|Хајдуци]] | | [[Хајдуци (Нушић)/XIII|Опроштај]] | [[Хајдуци (Нушић)/XIV|Одметање]] | [[Хајдуци (Нушић)/XV|У гори хајдуци]] }} Нисам целу ноћ спавао. Трипут сам се дизао и задизао завесу на прозору да видим је ли већ свануло, па кад сам видео да је још мрак, ја се наново враћао у постељу. Пребацио сам покривач преко главе, али нисам могао заспати; хиљаду мисли су се рвале са мном. Најпосле дигнем се и четврти пут, задигнем завесу, и видим ноћ се растињала и избледила, а уто чујем и нашега певца из дворишта, трипут кукурекну. Ја се тихо, све на прсте, дигнем да ме не би ко чуо, па пошто сам полако, полако отворио врата да не шкрипну или да брава не шкљоцне, изађем у ходник. Мајка је синоћ у орман до врата оставила сир који је остао од вечере, а тај се орман не закључава. Отворим га, па како сам још синоћ спремио новине, узмем два парчета сира, два парчета штрудле од вишања и један повећи комад хлеба, па направим пакет. Вратим се затим у собу, од које сам врата оставио отворена, па се на брзу руку обучем, а ципеле узмем у руке. Нисам смео у соби да их облачим, јер би лупале, него у дворишту. Најтеже ми је било да отворим врата у ходнику, нешто су се тешко отварала, али најзад успем и то, те изађох у двориште и осетих како ме запухну свежина зоре која се већ буди. Наслоним се на зид, те обучем и ципеле, уто ми приђе и Нерон и ја га помиловах не говорећи му ништа, па се онда упутих капији до које ме Нерон испрати. На капији, још једном, освртох се да погледам за собом, прекрстих се, па у име божје, не осврћући се више за собом, пођох. Зора је све више освајала, неће проћи ни минут-два па ће пробити први сунчеви зраци. Јутарња свежина изазивала је код мене језу и мисао како би било пријатно још мало у постељи полежати. Али дужност је дужност, а за ту дужност ме још и заклетва везује. Ишао сам храбро и смело напред. Кад сам стигао пред млин, већ се први зрачак сунца помолио, али је још увек била рана зора. Звизнуо сам, а из млина се одазвао звиждук, а то значи да је ‘Арамбаша већ на свом месту. Уђем и затекнем тамо Чеду и Глуваћа. Чеда мет’о неку шубару на главу, мора да је то зимска шубара његова оца. Истина, лето, врућине су велике, али тако са шубаром више личи на ‘арамбашу. На леђима му једно мало секирче, оно којим наше мајке у кујни сецкају месо; везао га канапом на два краја па пребацио на леђа као пушку. Одиста је страшан изгледао, прави ‘арамбаша. Мало затим стиже први Цврца, па онда Дроња, а није прошло ни колико си длан о длан ударио, ево их звижде споља и Врабац с Тртом. Сви смо на окупу... ‘Арамбаша нас премери па поче. – ‘Ајде, браћо, прекрстите се, па да пођемо! Прекрстисмо се и кретосмо. ‘Арамбаша иде напред, а ми за њим. Нико ни реч не говори, јер нам је ‘Арамбаша пред полазак забранио да говоримо. Чим смо напустили и последњу варошку кућу, ми се дохватисмо винограда, те све неким малим сеоским путевима и стазама. Кад зађосмо на једну малу ширину, ми застадосмо мало да се одморимо. Тек ту проговорисмо гласно: – Браћо, – рече нам ‘Арамбаша – ми ето пођосмо и сад већ натраг не можемо. Ако бог да и срећа јуначка, неће проћи ни три дана, а ми ћемо постати славни. О нама ће се чуда причати и задрхтаће цео наш округ од страха и трепета. Ми, задовољни што смемо сад да разговарамо, узесмо један другоме да причамо како је ко побегао од куће. И све су приче биле сличне, сви су готово тако поступили као и ја што сам, једино Цврца што је кроз прозор побегао. Кад се тако мало одморисмо, а ‘Арамбаша рече: – Е, ‘ајде, браћо, да крећемо даље! – и пође напред. Дан већ увелико освојио; сунце се већ открило те обећава леп и сунчан дан. Сад смо већ измакли иза последњих винограда и хватамо се неке уске стазе на падини и идемо све један по један, један за другим. – Па што си морао кроз прозор? – питамо уз пут Цврцу. – Ех, што сам морао! Мој отац никад кључ од спољних врата не оставља у брави, већ га узме собом. Да чекам њега нисам смео, него сам ја још синоћ спремио тај план и још синоћ сам отворио прозор па га онако притворио, јер да сам оставио за јутрос, чули би да отварам. – А да те је спазио ноћни стражар? – пита га Врабац. – На то нисам ни мислио! – вели Цврца па наставља пут. Сад смо већ ушли у неку шуму. Није велика, нема столетних храстова, али је ипак шумица, па нам је добро дошла хладовина, јер је сунце увелико већ освојило те смо се почели знојити. Доста дуго смо ишли кроз ту шумицу, па опет избили на ледину, те једном косом пошли да се пењемо. Пред нама је била планина обрасла густом шумом. Сви смо некако предосећали да је то планина која ће убудуће бити наша кућа. ‘Арамбаша је ишао тако поуздано напред као да му је свака стаза, свака стопа и сваки жбун познат, иако је он први пут залазио овамо. Зађосмо и у ту велику шуму, пењући се још увек, али са великим тегобама, јер сад већ није било стазе и ми смо се верали кроз травуљину и заплитали о сухо грање. Не знам колико смо тако ишли, док не избисмо на једну малу чистину, где нас ‘Арамбаша заустави. – Растоварите се, овде ћемо се одморити и прихватити се мало. Није још подне, ал’ ће скоро! – рече нам, па први он седе на траву и стави свој пакет и секирицу крај себе. Ми сви једва дочекасмо јер, боме, и уморили смо се и изгладнели. Поседасмо по трави и стависмо сваки преда се свој пакетић те да једемо. Да је само неко могао завирити у те пакетиће, шта све не би видео. Дроња је одиста понео три кувана јаја и једно парче пите од меса и комадић хлеба. Врабац понео сира и суве шљиве, а Трта само повелики комад хлеба, али је зато понео нож, виљушку и кашику и уз то још салвету да има чиме обрисати уста кад се наједе хлеба. Цврца је понео мало парче сува меса и једну кесицу бомбона; Глуваћ је понео три кифле и једну кутију сардина. Шта је да је ко имао, тек слатко смо јели, па тек кад смо утолили глад, почели смо се смејати један другом. Нарочито смо задевали Трту што је понео салвету. Врабац је чак од једне мале гранчице направио котурчић па му га дао: – Ето ти – вели – прстен, па савиј салвету, и метни у њега да се познаје да је то твоја салвета, те да се не би измешала са осталима. Кад смо завршили ручак, а ‘Арамбаша ће нам рећи: – Дедер, браћо, да видимо како стојимо са оружјем; чиме је ко од вас наоружан те да знам на што могу рачунати? Ето ја, браћо, имам ову секиру, то је мој ‘арамбашки знак. Ова секира, иако је мала, у мојој руци је врло опасно оружје. Ја могу њоме једним замахом да одсечем волу главу. Дедер да видим шта ви имате? Ми се сви збунисмо кад нас то упита. – Ја имам перорез! – рече Врабац и извуче из џепа један стари прљав перорез. – А ти? – окреће се ‘Арамбаша Глуваћу. – Ја немам ништа. – А ти? – окрете се Трти. – Ја имам нож и виљушку. – И кашику! – додаје Врабац. – А ти? – окрете се ‘Арамбаша мени. – Ја имам само једну иглу. Дроња и Цврца нису такођер имали ништа. Такво стање наоружања забрину ‘Арамбашу, па узе да размишља. – Ти, Трто, задржи себи нож, – рећи ће ‘Арамбаша – а виљушку дај Глуваћу. Виљушка може да буде добро оружје, нарочито кад се нађеш с непријатељем прса у прса. Трта послуша и даде виљушку Глуваћу. – А вас тројица, – окрете се ‘Арамбаша мени, Цврци и Дроњи – ‘ајде пођите са мном у шуму да нађемо коју батину. Наоружаћете се засада батинама, док после прве пљачке не дођемо до оружја. Ми пођосмо за њим, те он у шуми оним секирчетом окреса грање, садеља и даде нам свакоме по једну батину. Кад смо се вратили, таман је сунце ударило у потиљак, те он нареди да крећемо даље. Тако, сад већ потпуно наоружани, пођосмо са овога првога одморишта. {{ЈВ-аутор| Бранислав Нушић|1938}} == Извор == * [http://1300kaplara.edu.rs/biblioteka/biblioteka%20na%20daljinu/Branislav-Nusic-Hajduci.pdf Хајдуци] [[Категорија:Бранислав Нушић]] [[Категорија:Хајдуци (Нушић)]] 8p7ch9em2gwae1su1vrz0upqclo3e8u 0 61759 147437 147409 2026-10-06T17:25:42Z Galicijac 19151 Наслов уврстио у редослед поглавља. 147437 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Хајдуци (Нушић)|Хајдуци]] | | [[Хајдуци (Нушић)/XIV|Одметање]] | [[Хајдуци (Нушић)/XV|У гори хајдуци]] | [[Хајдуци (Нушић)/XVI|Прва борба]] }} Нисмо још врло дуго ишли па наиђосмо опет на једну чистину, око које је шума мало проређена, те се може и догледати донекле око себе. ‘Арамбаша стаде те узе онако зналачки испитивати место. Не говорећи нам ништа, он зађе у шуму лево, па зађе десно, замисли се још мало па одлучи: – Овде ће нам, браћо, одсад бити састанак и сталан логор нашој чети. Сви погледасмо око себе, и свакоме у томе тренутку паде на памет мисао: дакле, ту, то је оно што смо желели, оно што смо сањали на храстовом стаблу? Сад смо, дакле, у гори хајдуци! Овде ћемо, дакле, ми, будући орлови планински, да савијемо себи гнездо; ово је одсад наш дом, наша држава, наша царевина; одавде ћемо ми господарити, одавде задавати страх и трепет на све стране света. Из таквих мисли и сањарија пробуди нас глас ‘Арамбашин. Он поче да издаје прве наредбе. – Истоварите се овде! Ми спустисмо на земљу своје џепне марамице, у које смо завили још оно мало сира и хлеба, колико нам је од ручка остало. – Ти, Миле, – окрете се он Врапцу – узми Дроњу и Цврцу собом, па зађите у шуму те саберите што више можете дрва за ватру. Понесите и ово моје секирче, те да одсечете грану ако треба! Врабац, Дроња и Цврца дигоше се из тих стопа? те зађоше у шуму. Мени и Глуваћу нареди ‘Арамбаша да испитамо околину, те да видимо има ли где у близини воде, па и ми зађосмо у шуму. ‘Арамбаша са Тртом остаде да уреди логор. Он одреди место где ће се ватра ложити и нареди Трти да нађе и донесе камење које ће служити место узглавника при спавању. Глуваћ и ја смо, боме, подуже лутали, али нигде воде, ни потока, ни извора. Најпосле, кад смо малаксали, вратисмо се без успеха. – Не умете да тражите! – љути се на нас ‘Арамбаша. – Како може бити планина без воде? Сутра зором претражићу ја целу планину. Уто почеше да стижу и они други, сваки са бременом дрва на леђима. – Има ли тамо још дрва? – пита ‘Арамбаша. – Пуна шума поломљених грана! – вели Врабац. – Е, ‘ај’те онда сви, те свако нека натовари по један добар бремен, јер ово је мало што сте донели. Одосмо сви у шуму за Врапцем, те понесосмо колико је ко могао. – Хоћемо ли да ложимо ватру? – пита Врабац. – Не још, рано је, тек кад зађе сунце – вели ‘Арамбаша. – Него, дедер, поседајте сви да одржимо један савет. Он седе, први, крај оног места где је одредио да буде ватра, а ми сви поседасмо укруг, те да почнемо први хајдучки савет у планини. – Браћо, – почеће ‘Арамбаша – од овог часа почиње наш хајдучки живот. Ми смо јутрос рано напустили своје куће и сад се тамо већ, у целој вароши, зна да смо отишли у хајдуке, а сви су се преплашили и стрепе, јер не знају шта их чека. Зато ми, браћо, треба да отпочнемо рад. Ја ћу вам изнети шта ја мислим да предузмемо, а ви ми кажите ако ко од вас има какав план. Ту ‘Арамбаша ућута и погледа нас све редом, па кад виде да ми сви ћутимо, а он настави: – Ја мислим, браћо, да ноћас још не предузимамо ништа. Треба да се одморимо, треба да упознамо добро шуму и сву околину, па тек онда да почнемо рад. А сутра на ноћ, ако бог да, приступићемо делу. Послаћемо поуздану стражу на друм, и кад наиђу каква путничка кола, стража ће да звизне трипут. Сви ћемо, наоружани, полетети као соколови и пашћемо у заседу. Кад наиђу кола, ти ћеш, Глуваћу, испасти пред кола, јер ти си најбоље наоружан, имаш виљушку. Стаћеш пред кола и грмнућеш: »Стој, ни корака даље!« али знаш, то мораш тако да грмнеш да се кочијаш уплаши и да одмах испусти дизгине. Глуваћ погледа у виљушку, која му је била за појасом, погледа у све нас редом, па покуша да грмне: »Стој, ни корака даље!« али како му није испало за руком, то узе да понавља и да се вежба. А ‘Арамбаша настави: – Кад кочијаш испусти дизгине, ти ћеш опет звизнути и ми ћемо искочити из заседе. Ти ћеш, Дроњо, одмах дочекати коње за дизгине; ти, Врапче, отићи ћеш позади кола да не би ко од путника искочио тамо и побегао. А ти, – окрете се ‘Арамбаша мени – стаћеш пред кола и викнућеш путницима: »Силази.« – Ја? – запитах престрављено. – Јест, ти! – потврди ‘Арамбаша. – А ако у колима буде професор географије? – запитах ја са страхом. – Ама какав професор географије? – чуди се ‘Арамбаша. – Шта има он посла у колима? У колима морају бити најмање два богата трговца, који се враћају са вашара где су продали стоку, и сад носе кући пуне кесе злата. Кад ти, дакле, викнеш: »Силази!« та два богата трговца сићи ће с кола. Тада ћу се ја појавити и погледати мрко, тако мрко да их прође језа целим телом. Тада ћу ја викнути: »Паре или живот!« – А ако они не даду паре? – пита забринуто Трта. – Ако не даду, тада ћемо их напасти. Ти ћеш, Цврцо, скочити на једнога. – А ако ми он опали шамар? – пита Цврца и чеше се већ унапред за уветом. – Па ништа, зашто си хајдук? Зар наше старе нису набијали на коље, па су то они подносили, а ти не можеш један шамар. – Па могу, није да не могу! – као правда се Цврца. После узе ‘Арамбаша Да нам објашњава како ћемо затим делити благо и шта ћемо све купити за то благо. На првом месту тражио је за себе калпак, и одело све златом опточено, јер он, вели, као ‘арамбаша мора бити тако обучен. Доцније, кад га опевају у народној песми, не могу да му опевају почупану шубару и поцепане панталоне какве сад има на себи, већ мора имати самур-калпак и мор-доламу{{Напомена|мор-долама – плава долама}} златом опточену. Врабац изнесе други један предлог, који смо сви са пажњом слушали. Он рече да би боље било да ми богате трговце остзвимо на миру; нека иду с милим богом. А он, вели, највише би волео када би наша чета сишла у варош, па да нападнемо гимназију. – Па шта има у гимназији да се пљачка; онај стари глобус, поцепане мапе, креде и сунђери, ето то је све! – вели ‘Арамбаша, и смеје се Врапцу. – Ја сам за то да ми ударимо на гимназију и да опљачкамо оне записнике које уписују ђачке белешке, па да лепо у њима поправимо себи оцене. – Ух, много ти то вреди, а кад дође испит? – пита Цврца. – А кад дође испит, а професор ће да помисли у себи: »Море, ово је хајдук, да ја њему дам добру белешку, да га скинем с врата, јер тешко мени ако ми се он попне на врат!« – Није само добру белешку, него и примерно владање. Кад си хајдук, право је да ти да примерно владање! – подсмева му се Глуваћ. И док ми тако разговарамо и кројимо планове о будућим подвизима, дотле већ и сунце поче седати, а из горе попухивати свежи вечерњи ветрић. – Дедер, браћо, да повечерамо док је још за видела! – предложи ‘Арамбаша и сви одмах развисмо своје пакетиће, па халапљиво пождерасмо све што је остало од ручка. Трта је чак полизао старе новине у које је био завио сир. – Баш имаш хајдучки апетит! – вели му Глуваћ. – Имам, – признаје Трта – ал’ немам више шта да једем. – Спремите сад ватру! – наређује ‘Арамбаша. И сад се сви предадосмо послу: једни ломе гране, други их слажу на гомилице за потпалу. Једва смо чекали да наложимо ватру. То нам је некако изгледало право хајдучки, кад поседамо око ватре. – Подложи! – наређује ‘Арамбаша Цврци. – Не знам да л’ могу гдегод, овде у шуми, да нађем старе новине? Моја мајка увек подлаже ватру старим новинама – вели Цврца. – Ама где ћеш у планини наћи старе новине? – вели му Глуваћ. Ја се сетих да сам мој пакет завио у старе новине, па их дадох Цврци, он их утури међу гране, упали шибицу, пламен дочепа суву гранчицу, и сад полегасмо сви по земљи те почесмо из све снаге дувати и распиривати пламен. Суво грање поче пуцкетати и пламен се изви високо, а ми сви весело кликнусмо као да смо се већ дочепали школских протокола и поправили оцене у њима. – Ух, браћо, – узвикну ‘Арамбаша лебдећи погледом за пламеном – зар није то Дивно бити хајдук? Још да нам је сад гуслар, па да нас опева. – Па ево Врабац – рећи ће Дроња. – Јест, он нам је већ певао уз гусле. – Да изаберемо Врапца за гуслара – предложи Глуваћ. – А знаш ли састављати песме? – пита ‘Арамбаша Врапца: – Знам! – одговара Врабац поуздано. – Јест’ зна! – додаје Дроња пакосно. – Ал’ покраде све из читанке. – Па покрадем, – вели Врабац – али ја то вешто саставим, а ти не умеш ни то. Ево, имам ја и у џепу једну песму, јуче сам цео дан седео код куће и састављао је. – ‘Ајде, ‘ајде читај, – кликнусмо сви весело и Врабац извади из недара два листа из књижице школских задатака, наслони се ближе пламену да може видети, јер сунце већ утону и поче први сумрак да се навлачи, и узе нам читати: <div style="margin-left:2em; text-indent;"> Боже мили, чуда великога!</br> Кад се шћаше по земљи Србији,</br> По Србији земљи да преврне</br> И да друга настану времена,</br> Одметну се једна чета мала,</br> Чета мала али одабрана.</br> Одметну се гори у хајдуке.</br> Ја да ти је стати па гледати,</br> Сваки јунак бољи од другога,</br> Ал’ пред свима Брба ‘Арамбаша,</br> Јунак каквог надалеко нема;</br> На глави му црна шубарина,</br> На ногама плаве панталоне,</br> А очи му севају ко муње,</br> Над очима наднеле се веђе,</br> Те он кроз њих мрко погледује;</br> Мрки брци пали по рамену... </div> Код тих речи Цврца гурну ногом Дроњу, који је седео до њега. То је он, разуме се, кришом учинио, али оштро, соколово око ‘Арамбацшно опазило је. – Не подгуркуј се, Цврцо, – добаци му ‘Арамбаша строго. – Ја то... – збуни се Цврца – мислим, знаш, претерао је Врабац јер ти немаш бркове. – Па немам их, знам ја да их немам, али то је због песме. У песми се увек за јунака мора да каже да има бркове. – Па јесте! – извињава се Цврца. – Настави! – наређује ‘Арамбаша Врапцу, а овај даље чита. <div style="margin-left:2em; text-indent;"> Ја да ти је стати па гледати,</br> Кад он мегдан с Матамутом дели,</br> Два јунака, обадва једнака,</br> Под њима се црна земља тресе</br> И удара море о брегове.</br> Па се носе летњи дан до подне,</br> Док се Брби срце не разигра,</br> И удари пламен из ноздрва,</br> Спустише се веђе над очима,</br> Засијаше муње из очију,</br> А удари пена на устима.</br> Па он грли руком Матамуту.</br> Како га је лако обгрлио,</br> Попуцаше кости Матамути,</br> Па га Брбо преко себе баца,</br> Те он пада у зелену траву,</br> И овако цвили у невољи:</br> „Благо теби, Брбо ‘Арамбашо,</br> Од теб’ нема већега јунака!“ </div> Чеда од задовољства превуче руком преко усана, као да глади бркове и добаци Врапцу: – Море, па ти умеш то лепо да саставиш! – Па уме, дабоме, – додаје Дроња пакосно – кад он чува све старе читанке. – Не кажем, има и из читанке, – брани се Врабац – али има што сам и сам саставио. Ево у читанци нема за Матамуту. – Бога ми, добро је – понавља ‘Арамбаша. – А има ли још? – Има! – вели Врабац. – Па ‘ајде, читај даље! Врабац настави да чита: <div style="margin-left:2em; text-indent;"> А да ти је стати па видети</br> Све јунаке у чети Брбиној,</br> Сваки јунак бољи од другога.</br> Ту је Глуваћ, хајдук гласовити,</br> Којино је у борбама љутим</br> Скин’о досад дван’ест турских глава. </div> – Уха, – разлеже се са свих страна. – Па то у песми! – брани се Глуваћ. – У песми то мора тако да се каже. – Читај даље! – наређује ‘Арамбаша, а Врабац чита: <div style="margin-left:2em; text-indent;"> Ту је Дроња, хајдучина стара,</br> Од ког дршће цела гимназија,</br> Гимназија и сви професори... </div> – Уха! – опет узвик. – Не прекидај! – наређује ‘Арамбаша. – Читај даље: <div style="margin-left:2em; text-indent;"> Ту је Цврца, јуначко колено,</br> Којино је грдно пропатио,</br> Преживео муке свакојаке;</br> Пре но оде гори у хајдуке,</br> Каишем му леђа исписана,</br> И глобуса обе хемисфере. </div> Трта се пакосно насмеја, али га пресече ‘Арамбаша строгим погледом, те Врабац настави: <div style="margin-left:2em; text-indent;"> Ту је Врабац, јунак нада свима,</br> Благо мајци која га родила!</br> Нема тога ком одолет неће,</br> Не боји се никога до бога.</br> Где он прође ту трава не ниче,</br> Он погледом коси и обара;</br> Пред њим дршће цела турска војска,</br> Јаој оном коме на сну дође,</br> А камоли да му шака падне! </div> – Е, е, претера, претера! – чу се општи узвик, па да видиш и сам ‘Арамбаша пристаде уз то: – Претерао си, брате! – окрете се он Врапцу. – Па то је због песме! – брани се Врабац. – Па и због песме је много! – остаје упоран ‘Арамбаша. – Него, ти то да скратиш. – Је л’ све да скратим? – пита Врабац. – Не треба све! – вели ‘Арамбаша. – Оно раније је врло добро, ал’ то што се тебе тиче, то да скратиш. Врабац се нађе увређен, сави хартију, метну је у џеп и не хтеде да чита. Ми дигосмо главе, јер смо се били повили слушајући Врапчеву песму, и обазресмо се око себе и сагледасмо ноћ. Ућутасмо, обузети сви једном истом мишљу. Земља, небо, шума, ноћ... Нико ни речи не проговори, нико ни да зине; погледасмо се само међу собом и сретосмо се мислима. Једва у неко доба, тихо, шапатом, више у себи изусти Сима Глуваћ: – Ноћ! {{ЈВ-аутор| Бранислав Нушић|1938}} == Напомене == {{напомене}} == Извор == * [http://1300kaplara.edu.rs/biblioteka/biblioteka%20na%20daljinu/Branislav-Nusic-Hajduci.pdf Хајдуци] [[Категорија:Бранислав Нушић]] [[Категорија:Хајдуци (Нушић)]] cjfez89hbi5mndbsce9z0v09fi1t23u 0 61760 147438 147408 2026-10-06T17:26:07Z Galicijac 19151 Наслов уврстио у редослед поглавља. 147438 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Хајдуци (Нушић)|Хајдуци]] | | [[Хајдуци (Нушић)/XV|У гори хајдуци]] | [[Хајдуци (Нушић)/XVI|Прва борба]] | [[Хајдуци (Нушић)/XVII|Магаретова исповест]] }} Ноћ. Ућутали смо сви као заливени, или и ако проговоримо, а ми шапућемо, као да се бојимо да не пробудимо кога. Шапће и сам ‘Арамбаша. – Хоће ли ово дуго трајати? – шапће да се једва чује Цврца. – Које? – пита Глуваћ опет шапатом. – Па ноћ. – Дуго! – одговара Глуваћ. – Ја не волим ноћ – вели Цврца и видиш нешто му игра у гласу. – Ни ја! – вели Глуваћ. То тако две-три речи, па опет настане ћутање и мукла тишина, и сви мисле једну исту мисао, коју не смеју да исповеде. Почеће разговор Дроња, али тако као и сви остали: – А има ли кога ноћу у шуми? – Кога може бити? – храбри се као ‘Арамбаша, а и њему се као нешто мало стегло грло. – Па тако, је л’ има живих створова? – наставља Дроња. – Кад се зна да има овде хајдука, нико не сме да приђе шуми ноћу! – одговара ‘Арамбаша. – А звери? – пита Врабац. – Звери ноћу спавају! – тврди ‘Арамбаша, а као и њему прелетају бриге преко чела. Па ућутасмо опет, а тек ће усред тишине Трта прошаптати: – А о поноћи? – Шта о поноћи? – пита ‘Арамбаша. Трта не одговори, није имао храбрости да одговори, а ни ‘Арамбаша га не запита даље. Сви смо знали шта то Трта мисли о поноћи, и свима нам затрепери срце и диже се коса на глави. Свима нам падоше на памет оне бајке, које су нам малима причале мајке о вештицама и змајевима, који се крију по дубоким шумама. Бадава су нам учитељи и професори доцније казивали да су све то само приче, измишљене приче, ипак се овога часа код нас свију јави то сећање и све нас обузе језа. Сад тек ућутасмо, па нити говоримо, нити главе дижемо, већ жмуримо да не би’ гледали око себе. После дугог ћутања ‘Арамбаша проговори: – Нема шта да се бојимо, ми смо оружани! Нико му не одговори ни речи, нити диже главе, он поћута дуже времена, па опет прошапта: – Па јест, не треба да се бојимо! Ама тек што он прошапта ове речи, а у шуми иза наших леђа, шушну нешто. Ми задрхтасмо сви и прође нас нека грозница целим телом. Ја хтедох да цикнем, али не могох, стегле ми се вилице, па не могу ни да отворим уста. Глуваћ, видим, гледа разрогачено у ‘Арамбашу и мрда нешто устима, али му не излазе речи на уста. Стегао му се глас па не може да изговори ниједну реч. ‘Арамбаша престрављено погледа на ону страну, одакле је шушањ долазио, али уто поче да се ломи грање тамо у шуми. ‘Арамбаша скочи први и дрекну: – Бежите, браћо! Па кад клисну низ једну падину, ама као да си га из пушке избацио. Ми сви за њим. Боже господе, што је то била трка, а одузеле нам се ноге па не можемо да трчимо, него посрћемо, крхамо се, падамо и опет се дижемо. А немамо више ни даха у грудима, па незнаш хоћеш ли жив стићи ‘Арамбашу, а он измакао некаквих триста метара испред нас. Најзад, када и он малакса, дочепа се једнога храста, па се успе уз њега као мачка и проби се кроз грање, те оде ра највише врхове. Док ми стигосмо под храст, чујемо њега озго: – За мном, браћо, спасавајте се! Јао, бого мили, што настаде гужва и гурњава ко ће пре уз храст! Дочепао га се први Трта, па се попео тако за један метар, па стао од умора, а закопчао се за храст па га не пушта. Глуваћ га дочепа за тур па га сроза на земљу, и стаде још на њега и успуза се уз храст. Ја за њим, за мном Цврца, па Врабац, па Дроња, а Трта се попе последњи. Поразмештали смо се по гранама, а ‘Арамбаша чучи на врху храста. Врабац, мада га је страх обузео као и све нас, не могаде ни у овоме очајноме тренутку да опрости ‘Арамбаши што му је малопре рекао да скрати песму која му опева јунаштво, па диже главу, погледа више себе, у врх храста, и рече: – А ти, ‘Арамбашо, први клисну? – Ја, је л’? – избрецну се ‘Арамбаша. – Море, реци хвала што сам вам спасао главе. Ви и не знате колика је опасност била; најмање их је стотина оружаних пушака било тамо. Видео сам их, сви имају пушке, а ми немамо ватрено оружје. Кад бисмо се борили прса у прса, ја бих примио борбу, али нисам смео да примим са ватреним оружјем. – Па они ће нас и овде побити! – гунђа Глуваћ. – Нас ће побити, – додаје Врабац – али ‘Арамбашу не могу, отишао је на врх храста. – Ја сам се попео овде да осматрам непријатеља. – Кад опколе храст па припуцају, падаћемо као зреле крушке! – гунђа и даље Глуваћ. – Мир! – узвикну ‘Арамбаша. – Не говорите да се не одамо! Сви ућутасмо и упресмо погдеде тамо одакле смо побегли. Са храста, који нам је дао заштите, лепо се догледала наша ватра, која се сад разбуктала, па пламен палаца и осветљава целу шуму уоколо. Сви се загледасмо да видимо хоћемо ли под светлошћу пламена опазити непријатеља. Мир, тишина, ништа се не види. Ми напрежемо очи и даље и гледамо нетремице тамо. После дужег времена Глуваћ први сагледа и прошапта: – Ја видим нешто! – И ја! – додаје Дроња. – И ја! – додаје Врабац. Сви напрегнусмо очи још више. У пуној светлости пламена јасно се оцртавала нека четвороножна животиња. – Оно је крава! – рећи ће Цврца. – Није крава, него коњ! – додаје Глуваћ. – Изгледа да је коњ, можда је војсковођа сјахао! – вели одозго, са врха, ‘Арамбаша. Опет ућутасмо, посматрајући ону животињу иза пламена, док Цврца не кликну: – Па оно је магарац! – Јесте, јесте! – викнусмо неколико нас, јер се сад већ јасно видело да је магарац. – Ама, да ли је магарац? – пита још увек ‘Арамбаша. – Јесте! – вичемо сви сад углас, јер се одиста лепо видело при светлости пламена. ‘Арамбаша поћута, поћута мало, па онда, изгледа, као да се на нешто велико и важно одлучио. Он је добро осетио да му је због малопређашњег бекства пао нешто мало углед међу нама, па је сад хтео пошто-пото да га врати и поче врло свечано: – Браћо и јунаци! Ми не можемо остати овде на дрвету читаву ноћ. Може ко заспати, па пасти с дрвета као зрела крушка. Морамо, дакле, нешто учинити. Ја сам се решио на један корак, па ма како опасан по живот био. Једанпут се живи и једанпут се мре. На муци се познају јунаци. Одлучио сам да сиђем с дрвета, и не тражим од вас да пођете сви за мном. Кога је страх нек остане. Сићи ћу и учинити јуриш на непријатеља, па макар их тамо било и две стотине. Ко ће дакле, браћо, са мном? Сви пристадосмо да пођемо, јер смо сад већ били потпуно уверени да тамо нема ни сто ни двеста непријатеља, него свега једно једино магаре. Па зашто онда не бисмо били и ми јунаци на рачун магаретов? Кад виде ‘Арамбаша да се сви одазивамо, а њему као да није било најправије, није желео да с њим поделимо славу у јунаштву. – Па добро, – рече – ја вас не зовем, али ако хоћете! И он сиђе с дрвета за две-три гране ниже, да нам буде ближе, и поче нам казивати свој план за напад: – Ја ћу, браћо, напред, нека мене прво снађе што је суђено. А ви се држите мало по страни, да ми прискочите у помоћ ако до невоље дође. Ићи ћемо полако, тихо, и то све четвороношке. Тако хајдуци увек иду кад хоће да изненаде непријатеља. Уз пут ни речи. Кад стигнемо на лице места, ја ћу вам дати знак и ви ћете сви полегати по земљи, а ја ћу да се привучем што ближе непријатељу, па ћу уједанпут, као тигар из заседе, арлаукнути као звер и скочићу пред непријатеља. Јесте ли разумели, браћо? – Јесмо! – одазвасмо се сви. – Е, добро, нека нам је бог у помоћи! – И ‘Арамбаша скиде шубару, па се прекрсти, а то исто учинисмо и ми сви остали. – Е, ‘ајде, браћо! – рече ‘Арамбаша и пође низ дрво. Пођосмо и ми сви остали један по један. Када смо били на земљи, ‘Арамбаша метну прст на уста и прошапта нам: – Лези и ни речи више! – па он први леже четвороношке, а учинисмо и ми тако, и сад пође чудна чета хајдучка на четири ноге. Изгледали смо као мало стадо оваца. ‘Арамбаша напред као ован, а ми за њим као овце. Ишли смо тако, ишли смо приближавајући се све више ватри. Када смо били једно стотину метара далеко, ‘Арамбаша стаде, окрете нам се и даде знак да ту останемо, и да полегамо по земљи. Ми учинисмо како је наредио. Ми полегасмо, а он крете четвороношке даље, примаче се ватри па леже и он на земљу. Лежао је тако, лежао, а ми ко без душе, све нам дршће срце од узбуђења, па не смемо ни да дишемо. Уједанпут мрклу ноћну тишину проломи страшан арлаук, као лав кад рикне, а ми кроз ону полусветлост од ватре спазисмо ‘Арамбашу како скочи као тигар, стаде пред магаре и викну: – Предај се! Магаре не одговори ништа. – Предај се ако ти је мила глава на рамену! – рикну поново ‘Арамбаша. И магаре одиста диже увис уши, као оно војници у рату што дигну руке увис кад хоће да се предају. ‘Арамбаша се окрете победоносно к нама, звизну хајдучки и кликну раздрагано: – Овамо, браћо, победа је наша! Ми прискочисмо сви, и затекосмо тамо крај ватре: ‘Арамбаша и магаре гледају се очи у очи као два противника. ‘Арамбаша стреља погледом, а магаре постиђено, ваљда што је побеђено, час гледа у ‘Арамбашу а час обара поглед у земљу. ‘Арамбаша седе уморан крај ватре и чарну је. Поседасмо и ми сви остали. – Е, ово, браћо, беше жестока борба! – рече ‘Арамбаша. – Па јест, – вели Глуваћ – ал’ магарац. – Ако је магарац – љути се ‘Арамбаша. – Ја сам ударио као да их је стотина, што ме се тиче што је магарац. Требало је имати срца па ударити. Ово, ти, Врапче, треба да ставиш у песму. – Па може, – вели Врабац могао бих само да променим речи па да метнем овако: <div style="margin-left:2em; text-indent;"> Ја да ти је стати па гледати</br> Кад он мегдан с магаретом дели,</br> Два јунака обадва једнака... </div> – А, не тако – буни се ‘Арамбаша. – Откуд магаре? То немој тако, него друкче. После ‘Арамбаша поче опширно да прича како је престао да дише, како је чекао да му се пробуди и друго срце, како је осетио кад су му заиграли мишићи и како је тад у себи рекао: »Напред, Брбо, па или смрт или слава!« – и скочио је на непријатеља. То његово хвалисање нисмо слушали само ми, већ и магаре, јер и оно се сад придружило нама па стоји крај ватре и гледа нас све редом. Као да би хтело рећи: »Баш добро те се нађосмо овде; био сам сам у шуми па ми мало досадно, а сад бар имам друштво!« {{ЈВ-аутор| Бранислав Нушић|1938}} == Извор == * [http://1300kaplara.edu.rs/biblioteka/biblioteka%20na%20daljinu/Branislav-Nusic-Hajduci.pdf Хајдуци] [[Категорија:Бранислав Нушић]] [[Категорија:Хајдуци (Нушић)]] sfn9waombys8q4xjyr2cyfihbzz9bwv 0 61761 147439 147212 2026-10-06T17:26:30Z Galicijac 19151 Наслов уврстио у редослед поглавља. 147439 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Хајдуци (Нушић)|Хајдуци]] | | [[Хајдуци (Нушић)/XVI|Прва борба]] | [[Хајдуци (Нушић)/XVII|Магаретова исповест]] | [[Хајдуци (Нушић)/XVIII|Брбина прича]] }} ‘Арамбаша је и даље причао о своме јунаштву, а ми смо слушали. Слушало је и магаре. Мене савладао сан, али ми страх не да да заспим, већ ми само падају капци на очи, и ја их непрестано трљам да не бих заспао. У таквом полусну слушао сам магаретову исповест. Да ли нам је оно то одиста говорило, или сам ја то сањао, ево ни сад не знам, али, брате, као да га сад слушам. Приђе корак-два ближе, уђе потпуно у наше друштво, па поче да нам говори: »Ево и ја ћу у ваше друштво, бићемо одсад добри другови и пријатељи, и зато је баш потребно да вам кажем ко сам, одакле сам и како сам доспео овамо, у ваше друштво. Немојте да ме питате ни за име ни за презиме. Магаре је магаре па макар имало и име и презиме. Чак боље је за неко магаре да нема име и презиме него кад има име и презиме, а магаре је. Остао сам рано без родитеља, па ме Цигани продали на вашару и купио ме Таса млекаџија. Ви знате ону кућу под брдом, иза оног погорелог млина е, у тој кући живи Таса млекаџија и држи четири краве, које његов дечко ујутру истера на пашу, а увече их враћа па их помузу и рано ујутру мени баце самар{{Напомена|самар (тур.) – дрвено седло за коња који носи терет, товар}} на леђа, обесе четири канте млека о самар, две с једне стране, а две с друге стране, и зађемо газда Таса и ја од куће до куће, те он раздаје редом млеко. Стекао сам био лепо познанство и пријатељство у свим тим кућама. Деца су ме волела, а ја сам њих. Док је газда Таса уносио млеко и наплаћивао, дотле би се деца окупила око мене, па један би ми теглио уши, други реп, а било их је који су ме миловали. Пред једном зеленом кућом најрадије сам се задржавао. Ту је била једна добра и златна девојчица, коју су звали Цица. Цица ујутру добије белу кафу и две кифле за доручак, а она увек само једну кифлу поједе, а другу сакрије у џеп од кецеље, па чим ја дођем, а она истрчи, помилује ме и да ми кифлу. Звала ме је »Мишко«. Не знам зашто ми је такво име дала, али свако јутро кад би ме дочекала на вратима, помиловала би ме, почешала би ме мало око ушију и рекла би: »Мишко, мој слатки Мишко, хоћеш кифлицу?« Ето, те ме Цице највише жао, јер сад нема коме да даје ону другу кифлу. Не бих могао ни на газда-Тасу да се пожалим. Пазио ме је, добро ме је хранио и имао сам пристојну шталу. Истина, одаламио би ме по кој’ пут батином, али право да вам кажем, само онда кад сам заслужио. Посао ми није био тежак, и да сам био магаре на свом месту, ја бих и сад био тамо а не бих недељу дана лутао гладан овде по шуми и гризао кору са стабла да колико-толико утолим глад. Имао бих ја и сад свако јутро суво, лепо, чисто сено и имао бих свако јутро ону кифлу од Цице, коју сам увек у сласт пождерао. Е, али шта ћеш кад нисам имао памети, а није било никога да ме посаветује. Уврте ми се тако једанпут у главу да напустим посао и газду и кућу, па да дунем у планину. Мрзело ме да радим даље; зашто да се ја мучим и трудим. Истина, без муке и труда нема хлеба, али мени се увртело у главу да ме у планини очекује умешено па обешено. Дакле, тако ти ја једнога дана паднем на луду мисао да побегнем од газде. Било је тако пред вече. Газда и онај дечко били замајани од муже крава, које су тек биле дотеране са пасишта; ја се извучем нечујно из штале; капија је била отворена и како нико није обраћао пажњу, извучем се ја кроз капију, па пустом улицом дунем у мрак. Како је био велики мрак, а ја нисам знао путеве, склоним се ту ноћ у развалине млина, па ујутру још зора није ни праснула, тек што се мало расенила ноћ, кренем ја стазама кроз винограде, па хајд’ у шуму. Разуме се, да сам уз пут извукао и доста батина, јер како свану јутро, а ја немам уобичајено сено, па гладан зађем у туђ виноград и почнем да брстим лозу. Спази ме винограџија па потегне прошцем{{Напомена|проштац – колац}} и мене по ребрима. Ја само викнем аух, па киднем даље, уђем у други виноград, где ме опет тако исто дочекају. Најзад, дочепам се ја шуме и данем душом. Ево, рекох, мојега будућег стана, ево моје слободе. Нећу више радити, спаваћу кад ми је воља, будићу се кад ми је воља, нити ће ме ко грдити ни ударати; живећу као бубрег у лоју. То сам ја тако мислио, али мој стомак није тако мислио. Он се као нешто бунио и као да ми је говорио: »Живи ти, брате, као бубрег у лоју, само дај ти мени штогод јер сам од јутрос празан!« И, истина, ето, прва невоља на коју наиђох беше што нисам имао шта да једем. Окрећем се лево, окрећем се десно, нигде хране. Кад дође подне, а мене баш притиште глад, и почех као коза да брстим лишће са жбунова. Али то нити је била храна, нити ми је годила. Чим се сетим сена, којим ме је газда Таса залагао, а ја добијем грчеве; а чим ми падне на памет кифла којом ме је Цица свако јутро частила, а мене спопадну још већи грчеви. Еј, магарче један, – говорио сам сам себи – баш си прави магарац! Други се стара о теби, други те храни, а теби то тешко, бежиш од тога. Хајде да те видим како ћеш сам себе сада хранити! И ето, браћо, ја већ шест дана овако лутам по овој планини, брстим лишће, гризем коре са дрвећа и мислим у себи: Е, баш сам прави магарац! А досади ми и самоћа. Хвала богу те ви наиђосте, да бар имам друштво.« Ту магарац заврши своју исповест, погледа нас све редом, па ће тек рећи: – А откуд ви, браћо, да залутате у ову шуму? – Ми? – као одговарам ја. – Па ми смо се одметнули у хајдуке. – У хајдуке? – запита радосно магаре и диже уши као да хоће њима да испише знак питања. – Јесте, у хајдуке! – одговарам ја. – Е, врло добро, врло добро! – одобрава ми магаре са извесним усхићењем. – Па, хајде, примите и мене као друга у вашу чету. – Тебе?! – као ишчуђавам се ја. – Како те можемо примити кад си ти магаре? – А зар ви нисте? – вели ми магаре. – Ако нисте већи магарци од мене, мањи одиста нисте. – Откуд ми? – као буним се ја. – Па зар нисте и ви као и ја напустили дом ваших старијих, зар нисте напустили готову трпезу, топлу постељу и бригу родитељску, која је бдила над вама, и дошли сте овде да гладујете и да се мрзнете? Исто тако као и ја. – Па то готово право кажеш! – рекох ја, јер тога тренутка осетих хладноћу и почех да се теглим, а кад отворих очи, видех: сви око мене будни, а магарац будан и мирно гледа у ватру, као да није малопре у сну са мном разговарао. – Ама што не спавате? – запитаће ‘Арамбаша. – Право да ти кажем, – рећи ће Трта – страх нас је. Што да се правим јунак, кад нисам, брате. Страх ме је, па ето ти! – Шта има да те је страх кад сам ја овде? – испрсава се као ‘Арамбаша. – Видео си да сам кадар на стотину ударити. – Јесте, али – узе да муца Трта – страх ме је поноћи. И тога часа изађоше нам пред очи вилењаци, вампири, вукодлаци, буљине, слепи мишеви, змијски цареви, аждаје и але{{Напомена|ала – змај}}. ‘Арамбаша виде да смо се преплашили, а биће да се и њему нешто мало стегло срце, па се окрете и предложи нам: – Добро, кад вас је страх, а ми ћемо остати будни целе ове ноћи. А да не заспимо, ‘ајде да причамо. Нека свако прича по једну причу коју зна. То ће нас расанити да можемо пробдити ову ноћ. Ево ја ћу почети! {{ЈВ-аутор| Бранислав Нушић|1938}} == Напомене == {{напомене}} == Извор == * [http://1300kaplara.edu.rs/biblioteka/biblioteka%20na%20daljinu/Branislav-Nusic-Hajduci.pdf Хајдуци] [[Категорија:Бранислав Нушић]] [[Категорија:Хајдуци (Нушић)]] elvel8thoshvkfkta9xwo10depgshtv 0 61762 147440 147213 2026-10-06T17:26:57Z Galicijac 19151 Наслов уврстио у редослед поглавља. 147440 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Хајдуци (Нушић)|Хајдуци]] | | [[Хајдуци (Нушић)/XVII|Магаретова исповест]] | [[Хајдуци (Нушић)/XVIII|Брбина прича]] | [[Хајдуци (Нушић)/XIX|Глуваћева прича]] }} У Прилепу граду краљевао је некада краљ Вукашин Мрњавчевић и имао је три сина: Дмитра, Андријаша и Марка. Ово што ћу вам причати било је у доба када је Краљевкћ Марко био мали, врло мали. Још тада је он био напреднији од све деце, и сви су се чудили детету које је већ у трећем месецу старости било тако тешко да га нико није могао на рукама носити. У четвртом месецу мали Марко добио је већ зубе, а у петом месецу је и проходао. Када му је било осам месеци, он је већ говорио; а када му је била пуна година дана, он се већ тукао с децом на друму и| тешко би било детету које њему шака падне. Он би још тада – а било му је тек година дана – прстима разбијао орах коштуњак; узео би на длан лубеницу, по пет кила тешку, метнуо је на раме и одбацио по пет метара далеко, те би се лубеница расцмекала у сто парчади. Када му је било две године, он је већ јахао гола коња, а када му је било три године, он се пео уз кршеве више манастира Трескавице, те односио младе орлиће које је нашао у орлову гнезду. Али не само што је био јак и срчан већ је у малога Марка било исто тако и мудрости као и снаге. Није му било ни пуних пет година, а умео је надговорити и старца којему се бели брада до појаса. Калуђери из манастира Свете Богородице са Трескавца силазили би доле у Прилеп да се чуде мудрости детињој. И што они – ништа, али и учени монаси из атонске Свете Горе, када би походили дворове српских владара, ктитора{{Напомена|ктитор (лат.) – оснивач манастира, његов заштитник и дародавац}} светогорских, увраћали би у Прилеп и дивили се мудрости детињој. – Бог је овоме детету даровао и разум и снагу, те биће да му је наменио велику славу! – рекли би монаси светогорски. Док је тако Вукашин краљевао у Прилепу, а Марко растао крај краљевога престола, тамо, на далеком истоку, царовао је један иноверни цар, који је многе земље задобио и многе народе заробио, те био сила над силама. Тај цар, када се заситио и власти и славе, повуче се у своје сјајне дворе и омрзе му друштво и весеље и разговор, он се повуче у самоћу и поче да размишља. Три су га питања нарочито мучила, прво: када је човек најјачи; друго: како човек може да избегне смрт па да вечито живи, и, треће питање: треба ли човек да слуша само себе у животу или треба да се ослони и на савете својих пријатеља? Та три питања морила су и дан и ноћ силнога цара, и није због њих имао сна и мира. Хтео је пошто-пото да их реши и сазна истину, а није умео сам да нађе. Тога ради поче призивати учене људе, звездочатце и мудраце, те их припитивати не би ли му они умели одговорити на горња три питања. Звездочатци и мудраци су се довијали на сваку руку, и покушавали да му користе својим знањем и мудрошћу, али га нису могли задовољити одговором. Шта ће цар и како ће, а смирити се не може, јер га она три питања почеше сад још више мучити. Када није могао више да одоли, ни да нађе мира, а он једнога дана зовну себи најстаријега сина па му рече: – Седи на мој престо и владај док се ја не вратим. Ја пођох по свету да тражим мудрост. И цар скиде са себе царско рухо и круну са главе па се обуче у просјачко одело. – А што то чиниш, оче? – рећи ће син. – Што не путујеш као цар? – Овако је боље! – вели цар. – Кад бих пошао као цар, нико ми не би искрено рекао истину, сви би ми или ласкали, или се бојали да ми кажу истину, а просјаку ће свако рећи. И пође цар тако и обиђе целу своју државу, али мудрости нигде не нађе. Тада му један пустињак рече: – Чујем да тамо преко мора живе народи који се књизи уче, те кад би могао тамо поћи, можда би сазнао шта желиш. Цар се упути и пређе море, па зађе отуда чак до Цариграда, па све дубље и дубље у земљу, распитујући се на све стране. Негде тамо, око Солуна, он срете неке калуђере, те приђе и њих да припита. А то су били баш они светогорски монаси који су се враћали са двора краља Вукашина. – Ми ти, старче, – рекоше они просјаку седе браде до појаса – ми ти не умемо одговорити на то што нас питаш, али пођи овуда, уз реку Вардар, па сврати у град Прилеп; тамо краљује један српски краљ и у њега је син Марко, коме је Господ даровао колико снаге толико и разума. Можда ће ти то дете моћи одговорити. Пође просјак уз Вардар, па пређе затим преко неких планина и сиђе у град Прилеп и паде пред Вукашинове дворе, и рече зашто је дошао. Одведоше га у град и изведоше пред њега малога Марка. – Чух, дете, – вели му старац – да си врло јак и снажан. – Тешко снази без мудрости! – вели му мали Марко. – Али, веле, ти си мудар толико исто колико и снажан. – Мудрост се и снага не мере на истом кантару. – Тако је, дете. Истина је, видим, што о теби чух. Би ли хтео да ми одговориш нешто што ћу те питати? – вели старац. – Стар си, а ја сам дете, дужан сам ти одговорити на свако питање. – Умеш ли ми рећи, дете, кад је човек најјачи? – Човек је најјачи – одговори Марко – онда кад брани правду. Старац се задиви овоме одговору, па му упута друго питање: – Да ли човек може да избегне смрт па да вечито живи? – Може! – одговори Марко. – Нека чини у животу добра дела, па ће живети и после смрти. Старац се овоме одговору још више задиви, па му постави и треће питање: – Треба ли човек у животу да слуша само себе, или треба да се ослони и на савете својих пријатеља? – Ако човек гледа себе на оба ока, сме се ослонити на себе, али ако гледа само на једно око, боље нек припита за савет пријатеље. – Ја ти не разумем одговор? – рече старац. – Људи обично гледају себе само једним оком, те виде само половину, само своје добре стране, а немају храбрости да отворе и друго око да виде и своје слабе стране. Такви људи, који нису кадри видети и своје слабе стране, не могу се ослонити на свој савет. – И та ти је мудра! – рече старац. – Бог нека те благослови, јер сам сазнао оно што сам хтео. Затим се диже и спусти руке детету на раме: – Бог те је благословио кад ти је уз снагу дао и разум. Ти ћеш бити слава твога народа. И старац оде својим путем како је и дошао. А једнога дана, после доста времена, улеже у Прилеп велики караван од седамнаест камила, претоварених благом и даровима, оружјем и другом опремом. Вођа каравана, Абу-Бекир, изађе пред краља Вукашина и рече: – Мој господар, цар над царевима, залутао је у твоју државу као просјак, тражећи себи савета и одговор на питања која је себи поставио, и нико му одговора није умео дати до твој Марко. Он му шаље ове богате дарове. Марко прими дарове; благо подели сиротињи, мач опаса, а буздован златом окован забаци за леђа. Тај мач и тај буздован задавали су затим насилницима много јада, јер Марко је увек важио као најјачи човек, не само зато што му је бог снаге дао већ и стога што је увек правду заступао. {{ЈВ-аутор| Бранислав Нушић|1938}} == Напомене == {{напомене}} == Извор == * [http://1300kaplara.edu.rs/biblioteka/biblioteka%20na%20daljinu/Branislav-Nusic-Hajduci.pdf Хајдуци] [[Категорија:Бранислав Нушић]] [[Категорија:Хајдуци (Нушић)]] gw2yymwvscaise0ezw57uq8nogostfu 0 61763 147441 147214 2026-10-06T17:27:22Z Galicijac 19151 Наслов уврстио у редослед поглавља. 147441 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Хајдуци (Нушић)|Хајдуци]] | | [[Хајдуци (Нушић)/XVIII|Брбина прича]] | [[Хајдуци (Нушић)/XIX|Глуваћева прича]] | [[Хајдуци (Нушић)/XX|Тртина прича]] }} Био један млад козар, па по цео дан, од ране зоре до позне вечери, чувао своје стадо коза на камену и стени, где су се козе верале и брстиле лишће са жбунова, и травицу никлу између стена. Под једном стеном нашао је нешто мало хлада, те би ту подметнуо камен под главу, легао би на леђа и извадио двојнице из појаса, те свирао тихо и лепо, тако да би се који пут и саме козе искупиле па га слушале. Једном тако, прекинуо он свирање, те да преброји козе, и виде: све су ту, само једно шутасто и пругасто јаре не беше међ’ њима, и скочи одмах да га потражи. Мало је још па може залутати, те га зли људи могу и украсти. Козар одмах скочи на ноге, забоде двојнице за појас и пође тражити јаре. Тражио га је по стенама и врлетима, јер где би јаре него тамо. И спази га одиста наврх једне голе стене, на коју му је тешко било успети се, већ стаде под стену дозивајући јаре. Јаре га гледа озго са стене, али не силази. Сиромах козар није могао друкче него да се попне на стену. Кад се попе горе, а он виде голу плочу, а на средини, где се ова распукла, један диван црвени цвет. Стигао је баш у часу кад јаре хтеде да обрсти тај цвет, па му жао беше тако лепога цвета, те шчепа јаре за ногу и осујети му намеру. Он узе јаре под мишку, па погледа још једанпут цвет, од које не могаше ока да одвоји. Леп и красан цвет, али жедан, испржило га сунце на стени, те хоће да клоне. Козару беше жао тако лепа цвета, па се спусти са стене са јаретом на рамену, однесе јаре и спусти га у стадо, а он оде извору, напуни своју капу водом и пође опет оној стени. Он зали цвет са онолико воде колико му се задржало у капи, и цвет се одмах освежи и диже главу и замириса дивним мирисом, као да је тога часа отворио душу своју, те да је захвалио козару што га се сетио. Отада козар свако јутро и сваке вечери захитао би са студенца воду, у капи, и пео се горе на стени те заливао цвет. И као да су он и цвет склопили неко тајно пријатељство. Он, чим би ујутру дотерао стадо својих коза под стену, нестрпљиво би пожурио извору да захвати воду, те да залије свој цвет, а цвет би, чим би га он првим капима оросио, одмах дизао поносито главу и мирисао би, те испуњавао душу козареву мирисом. Тако то из дана у дан, тако ујутру, тако с вечери. А једнога дана кад је превалило подне, дуну олуј те затресе из корена стабла. Козе се прибраше под стену, а козар се и сам заклони под стену са својим стадом. Гране су се са високих стабала дубоко повијале; олуј је пискао, пробијајући се измеђ’ стена; камење које се одвојило од својега постоља слетало је и с треском се сурвавало у поноре. Просу се затим лагана и топла кишица и све се умири, те опет сунце проби кроз облаке и обасја овлажено стење. Чим се тако мало смири, прва мисао козарева беше: »Шта ли је са мојим цветом?« Он одмах похита тамо стени, попе се и, на своју велику жалост, виде преломљену зелену стабљичицу. Олуј је цвет отргао и ко зна где га је однео. Заболе козара до дна душе, заболе га као да му је ко прст одсекао, као да му је око ископано. Он с обазре лево и десно да види где ли је цвет пао, али нигде цвета. Олуј је био силан, морао га је понети и далеко негде бацити. Козар науми да га пошто-пото нађе, и пође се спуштати низ стрмину, на ону страну на којој је олуј дувао. Сишао је дубоко доле и иза једног камењара одиста нађе цвет. Обрадовао се као да је какво благо нашао, па га диже из праха и нежно га притиште на груди. Мало му суза није канула кад је видео како је откинути цвет клонуо. Попео га је и узнео горе, па је захитао опет у капи воде и прскао не би ли га повратио у живот. Кад је било предвече, он потера стадо у село, носећи у руци цвет пажљиво, као што би се рањеник носио, бојећи се да му не повреди ране. Он остави стадо код газде којега је служио, уреди све како треба, па пожури својој мајци, убогој сироти, са којом је живео и патио се у једној кровињари. Чим поздрави мајку и уђе у кућицу, он одмах нали у чашу воде и стави цвет у воду, а затим исприча мајци како је заволео тај цвет, и како му га је олуј искидао, па га жао да тако леп цвет угине. Чим се још мало замрачи, он леже да се одмори, јер ујутру треба ранити. Разастре мало сламе по земљаном поду, подметну пањ под главу, леже и покри се шареницом, а чашу са цветом метну крај своје главе. Изгледало му је све као да цвет опет мирише и као да га тај мирис запаја, те га ухвати чврст сан. А уснио је ту ноћ чудан сан. Као јави му се на сну старац дуге, седе браде. Приђе му и помилова га по челу, питајући га тихим светитељским гласом: »Ти си заволео овај цвет?« »Јесам!« – одговори му козар преплашен. »Ти си га неговао; жедна си га појио; кад га је бура покосила, ти си га жалио, па и сад га носиш собом и видаш га. То је лепо од тебе, ал’ реци ми, када си све то чинио, јеси ли знао да и цвет има душу?« »То нисам знао.« »И цвет се као и човек рађа, живи, дише; и цвет расте, расцветава се и умире, па зашто не би и он имао душу?« »Кад би тако било, било би ми га још више жао.« »Видиш, синко, ти имаш добро и чисто срце, и заслужио си награду. Сутра у зору, кад истераш стадо, раскопај ону исту стену на којој је никао цвет, размести камење и сиђи у утробу стене; тамо те чека награда.« То рече старац и ишчезе. Козар се од тога сна пробуди и не могаде до беле зоре ока склопити. Мало, мало, па би онако у мраку пружао руку да напипа чашу, и да види је ли ту још цвет. Кад је зора праснула, козар се диже те да пође на посао. Опраштајући се са мајком, он јој предаде цвет, који је већ клонуо. – Мајко, чувај ми овај цвет, не дај му да увене. Чим је стигао тамо на пландиште, он прво збрину козе, па похита ономе месту на коме је цвет никао. Поче разгртати камење, онако како му је старац казао, и поче преметати стене. И сам се чудио колико је снаге у њему. Други пут, он не би могао толики камен ни померити, а сада је читаве стене лако померао. Онај који је хтео за његову племенитост да га награди дао му је, извесно, и снагу да стене може померати. Дизао је он тако камен по камен, док не наиђе на једну велику камену плочу и забрину се како ли ће њу дићи. Погледа у небо, прекрсти се и позва божију помоћ и диже плочу као што би дигао какав мали камен. Пред њим се указа дубок понор, и пође силазити у тај понор. Мало затим а њему блеснуше очи кад уђе у један шири простор. Пред њим је лежало богато скровиште драгога камена и злата, безброј врећа златнога новца и свакојаког скупоценог блага. Он се задиви свему том благу, и не знађаше шта да ради, али не хтеде пружити руку нити се таћи ма једног камена, већ прошапта у себи: – Чије ли је ово? Моје није, те га се нећу дотаћи! И козар изиђе из пећине, која је скривала небројено благо, покри опет отвор оним великим каменом и врати се својим козама. Мислио је, мислио још дуго на оно благо, али се на један мах сети цвета свога, па заборави благо и прошапута у себи: – Боже мој, само да не увене! Једва је чекао да сунце зађе, те брже потера козе у село и очас се нађе мајци у загрљају, питајући нестрпљиво: – Да није цвет увенуо? – и не мислећи више на нађено благо. Мајка дочека ово питање очију пуних суза и радосно му одговори: – Није, синко, већ се расцветао у најлепши земаљски цвет! – и уведе га у уџерицу, где козар сагледа чудо невиђено, лепоту девојку каквој равне нема под небесним сводом, нити је можеш друкче до само песмом опевати. Козару засенише очи више него када је оно благо спазио и окрете се мајци да је упита шта је ово, али му приђе сама девојка и рече: – Седи, ја ћу ти све казати шта је и како је! Козар са дивљењем и страхом седе крај младе девојке, и она му узе причати: – Од царскога сам рода. Мајка ми царица била је силно богата, све оно благо што си га видео под стеном, моје је материнство. Али ми је мајка била зле судбине. Ја је нисам ни познала, умрла је од патње пре но што сам је ја сагледала. Отац мој, цар, мучио је само да би је отерао од себе, јер је мира ради морао узети за жену кћер неког силног цара који му је често државу нападао. Мајка моја, која је волела оца, плакала је много и тешко; она је све своје благо склонила пре но што ће поћи у свет, и заплакала се горко над благом закопаним увиђајући да благо не обезбеђује срећу. Њена суза канула је и на ону стену и из те материне сузе поникла сам ја. Поникла сам тамо на стени, усамљена и ненегована, без игде икога свога. Повијали ме ветрови и пржило сунце. Нико да ме погледа. Ти си први који си ми пришао; ти си ми први пружио заштите. Одбранио си ме да ме коза не обрсти; залевао си ме да ме жега не обори, и кад ме је олуј ишчупао из корена, ти си ме пожалио и ниси ме хтео оставити оборену у прашини, већ си ме узео, освежио водицом и донео ме дома да ме негујеш. Али и поред све те неге, ја не бих могла преживети. Јутрос кад ти оде, клонула сам сасвим и мал не свенух. Али ме твоја мајка узе и метну на своје груди, и ја се први пут у животу напих материнске љубави и, ето, то ме освежи и врати ми душу човечанску и ја се од цвета, у мајчином наручју, обрех у девојку. Ево, сад сам твоја и све оно благо је твоје! Матери наиђоше топле сузе на очи, она загрли и пољуби ово двоје срећних младих. {{ЈВ-аутор| Бранислав Нушић|1938}} == Извор == * [http://1300kaplara.edu.rs/biblioteka/biblioteka%20na%20daljinu/Branislav-Nusic-Hajduci.pdf Хајдуци] [[Категорија:Бранислав Нушић]] [[Категорија:Хајдуци (Нушић)]] pm9ft0q6bcmqrfpccknd10fwr75c49c 0 61779 147442 147297 2026-10-06T17:27:48Z Galicijac 19151 Наслов уврстио у редослед поглавља. 147442 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Хајдуци (Нушић)|Хајдуци]] | | [[Хајдуци (Нушић)/XIX|Глуваћева прича]] | [[Хајдуци (Нушић)/XX|Тртина прича]] | [[Хајдуци (Нушић)/XXI|Врапчева прича]] }} Једно вече добро сам вечерао. Имали смо за вечеру грашка, а ја га необично волим и појео сам два пуна тањира. Погладио сам се по трбуху и казао сам у себи: ,,Охо, хо, хо!“ и легао сам да спавам. Те ноћи сам чудан сан уснио. Као ја цар и то баш онако одистински цар. Седим на престољу, а сви преда мном клече. Ја их гледам, гледам па онда викнем: – Прилази! И сада почну један по један прилазити и љубити ми скут, и казивати ми своје молбе и жалбе. – Шта хоћеш ти? – питам првога. – Светли царе, украли ми зли људи краву, а то ми је све имање. – Нека му се пронађе крава! – наређујем ја првом дворјанину. – Тражена је на све стране, па не може да се нађе! – превија се преда мном дворјанин. – Онда, нека му се да једна од мојих крава! – наређујем ја, и сиромах ми љуби скут и благодари. – Шта хоћеш ти! – питам ја друтог по реду. – Светли царе, – вели он – учињена ми велика неправда. Моје магаре зашло у туђу њиву, па погазило плод, а судија мене осуди да ми се удари двадесет и пет батина. Да је осуђено магаре, не бих ти се жалио; оно је погазило плод, па нека га и туку за то; али магаре да направи магарећа посла а ја да плаћам, зар бива то? Па ако бих ја извлачио батине кад год их магаре заслужи, тешко би мени било. – Магаре је криво зато што је магаре, а ти си крив зато што знаш да је магаре магаре, па га ниси чувао. Зато наређујем да ти и твоје магаре поделите тих двадесет и пет батина по пола. – Хвала, царе, и на толикој милости! – вели онај. – А ти? – питам трећег. – Ја, светли царе, имам кћер и проси је себи за жену честит младић. – Па дај му је кад је проси! – Дао бих му је, – вели онај молилац – али он тражи да му ја дам уз њу кесу злата, а ја сам сиромах човек, немам ни толико колико ми треба да је прехраним. – Дајте му из моје благајне кесу злата, нек удоми кћер! – наређујем ја дворјанима. – Хвала ти, царе, на великој милости! И тако редом сваког питам и свакоме учиним шта могу и колико могу, а кад се молиоци разиђу, прилазе ми дворјани, клањају се дубоко и питају ме: – Имаш ли за нас какву наредбу? – Имам, – велим им ја – прво и прво: да ми се купи за један динар бомбона, друго: да ми се направи торта за ручак, треће: да ми се направи много, много сладоледа, четврто: да се упрегне фијакер да се возим, али хоћу сам да терам коње. – Све ће бити како ти желиш, светли царе! Имаш ли још какву наредбу? – Имам! – велим ја. – Хтео бих сутра да се крунишем. Направите параду, али хоћу да буде и војна музика ту. – Биће како наређујеш, светли царе! И одиста, све је ишло како сам ја наредио. Донели су ми најпре бомбона. Дивне бомбоне. Ух, што сам уживао! Седим на престољу, прекрстио ногу преко ноге, накривио круну на глави, а у руци фишек са бомбонама па их убацујем у уста једну по једну. Милина једна, и то царска милина. А тек да си видео кад су ми изнели торту. На торти од шећера направљена звезда пет метара висока, па горе пет звона звоне и један дечко седи на самој торти и вуче за уже звона. То је била баш права царска торта, и што је главно, не знам одакле да почнем да једем. Ако почнем одозго, морам да поједем и звона; ако почнем одоздо, срушиће се звонара. Мислим се ја тако, мислим, и напослетку се решим да узмем одоздо. Таман ја потегао нож да одсечем једно парче – а пробудим се. Можеш мислити како ми је било криво што сам се баш тога часа пробудио, што нисам спавао само још мало да поједем и једно парче торте. Сутрадан, а била је недеља, нисам долазио пре подне на храстово стабло. Једнако сам мислио на мој сан и једнако сам жалио што нисам одиста цар. Нисам тај сан хтео да испричам ни сестри ни мајци, бојао сам се да ме не исмеју. Испричао сам га само нашој старој служавци Марији. А она је знала да тумачи снове. За бомбоне ме питала какве су боје биле. Кад сам јој казао да су биле црвене, рекла ми је да ће ми се брзо, врло брзо нешто десити. За торту ми је казала да ми предстоји велика радост, а за крунисање, које је заказано да буде у подне, рекла ми је од речи до речи: – Да знаш, још данас до подне десиће ти се радостан догађај, доживећеш право крунисање. И кад ми је то рекла, ја сам са највећим нестрпљењем чекао подне и ту радост која ме очекује. А ево шта се десило. Мој отац био у цркви, па кад изишао са службе божје, срео се са професором историје, и тај ме професор код оца много оговарао. Рекао му како сам рђав ђак, како не учим, како сам лењ, како је то више него извесно да ћу понављати разред, и рекао му је још: да би требало да ме мало притегне и да буде строжи према мени. Кад је мој отац, љут као рис, дошао на подне кући, чуо сам му још из дворишта глас: – Где је онај? А ја сам седео у соби и очекивао сам радостан догађај и крунисање. Мој отац упаде у собу, па само ми рече: – Ту ли си, битанго? – па ме дочепа и поче да млати као никада дотад што није. Вриштим ја и мислим у себи: »Па зар је то крунисање; зар је то радостан догађај?« Разуме се, нисам добио ни ручак тога дана, иако је мајка правила и резанце с орасима, што ја необично волим. Кад сам отишао после подне Марији у кухињу да украдем штогод од јела, ја сам јој горко пребацивао. – Ето, тетка Марија, како си погодила мој сан. – Па ипак сам нешто погодила – вели она. – Ја сам ти рекла да ће се нешто брзо догодити и, ето, видиш, догодило се врло брзо. Од тога доба, хвала богу, никад више нисам сањао да сам цар. {{ЈВ-аутор| Бранислав Нушић|1938}} == Извор == * [http://1300kaplara.edu.rs/biblioteka/biblioteka%20na%20daljinu/Branislav-Nusic-Hajduci.pdf Хајдуци] [[Категорија:Бранислав Нушић]] [[Категорија:Хајдуци (Нушић)]] 4saykxuf7y9swyzewwdmz878s6gatih 0 61780 147443 147298 2026-10-06T17:28:18Z Galicijac 19151 Наслов уврстио у редослед поглавља. 147443 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Хајдуци (Нушић)|Хајдуци]] | | [[Хајдуци (Нушић)/XX|Тртина прича]] | [[Хајдуци (Нушић)/XXI|Врапчева прича]] | [[Хајдуци (Нушић)/XXII|Цврцина прича]] }} Полегали сви по кући, погасили све светиљке, те мишић кренуо из своје рупе да процуња око стола за којим се вечерало, да види ако је што мрвица попадало са стола. А неће га већ мрзети ни да се попне на сам сто, јер ако редуша није била вредна те лепо почистила сто, биће и на њему по које зрно. Кренуо тако мишић из рупе, али обазриво да због једне мрвице хлеба не погине лудо. Најпре протурио само њушкицу, да осети њухом није ли ту негде у близини мачка; па кад је не осети, а он протури и главицу само толико колико да очима провири изнад пода, те да види није ли где у близини мачка. И тек што погледа, спази како се у мраку сјакте два ока као две жеравице. – Аха, ту смо! – помисли мишић у себи и увуче њушкицу дубље у рупу. Када је мало после покушао опет да провири, спазио је оне две жеравице, мачје очи, пред самом рупом. То је био стари кућни мачор Срђан. – Гле злога мачка, чак сам и дисање уставио, па ипак ме је осетио! – помисли мишић у себи и ућута се у рупи, ни гласа да пусти. Ћути он тако, ћути, ћути, па кад прошло подоста времена, а он науми опет да провири, као вели, ваљда је већ досадило мачку те се уклонио. Провири он, али мачак седи пред рупом као закован. Чекао је мишић, чекао још, па кад виде да се мачак не миче, а он се упусти с њиме у разговор не би ли га одобровољио. – Мислиш ти, течо, дуго седети тако пред овом рупом? – запита он мачка. – Све док ти не изађеш, синовче! – одговара мачор. – Зар си тако жељан да се познаш са мном? – Нисам жељан да те познам, али сам рад да те поједем. Мишића прође језа целим телом. – А зашто, болан, кад ти ништа нисам скривио? – Скривио си, боме, те још како – вели мачор. – Ето, прогризао си врата на маломе орману, па си прогризао кожу на фотељи; па си се увукао у орман, грицкао си сир и свуд си за собом оставио траг; па си прошле ноћи цело време гребао и шушкао под креветом, те госпођа није могла да заспи. Ето, и ти још кажеш да ништа ниси скривио. Па зар може бити већих кривица од тога? – Па ипак, нису то тако тешке кривице да би ме због тога требало пождерати – вели мишић. – Па какав бих ја био мачор ако те не бих пождерао? – Не видим да је то за тебе неко нарочито задовољство да пождереш једнога малог мишића. Ја сам мали и мршав, нисам тако особит залогај. А тебе лепо хране у овој кући. Толико пута сам ја вирио из рупице и гледао како ти слатко једеш и кувано месо, и џигерицу, и пилећу шију. Па кад ти се већ тако лепи залогаји нуде, нашто ти то задовољство да целу ноћ дреждиш овде крај рупе и да чекаш мене. – Е, мој синовче, – вели њему мачак – не знаш ти то. Ето видиш, моја госпођа има синчића Марка, знаш га, виђаш га. Е па, видиш, хране га и тове како само добра мајка може своје дете. Дају му и меса, и хлеба, и воћа и колача и све што пожели, па ипак он, кад није мајка код куће, воли завући кашичицу у теглу па украсти мало слатка. Слађе му је то него све што му дају. Тако, видиш, и ја. Дају ми, није да ми не дају, ал’ ми је слађе што сам уловим. Мишић увиде да су мачорови разлози сасвим оправдани, па се забрину, диже ножицу и почеша се иза увета. После краћега размишљања обратиће се он опет мачору: – А зар не би некако могло, стриче, да ја и ти удесимо па да склопимо међусобно пријатељство? – Где си ти чуо и видео, синовче, да су мачка и миш били пријатељи? – Па нису, али могло би да се удеси, јер бисмо ми као пријатељи могли једно другом бити од користи. – Да би ти имао користи од мога пријатељства, – вели мачак – то је истина; али не видим какве бих користи могао ја имати од твога пријатељства? – Могао би, стриче, имати велике користи. Дај ти само мени реч да ћемо од данас ми бити искрени пријатељи, и да нећеш мене дирати, те да ја могу слободно и безбрижно ходати ноћу по кући и збирати мрвице, грицкати корице и цуњати по орманима, а ја теби дајем реч да ћу ти доводити моје другове мишеве, свако вече по једнога, па хватај њих. – А како их ти мислиш довести мени под шапу? – пита радознало мачор. – Рећи ћу ти како. Ти ћеш се испружити и правићеш се да спаваш. Ја ћу мојим пријатељима и друговима рећи: »Мачор лизн’о ракије па се напио; хајде, браћо, да прескачемо пијаног мачка.« – Хоће ли ти веровати? – Хоће, јер им нећу само рећи, већ ћу изаћи слободно из рупе и трчаћу слободно око тебе и прескакаћу те, па они кад виде да се ти не мичеш, доћи ће и сами да те прескачу. – Е, па добро, – вели му мачак – нека тако буде! – Је л’ часна реч? – пита мишић. – Часна реч! – вели мачак. – Е, од овог часа ми смо пријатељи. ‘Ајде сад лези ти и прави се да спаваш, а ја одох да доведем своје другове. Мачак учини тако, леже и испружи се, а мишић сиђе дубоко у рупу и позва све мишеве на договор. – Браћо моја, – вели осталима овај мишић – да вам кажем једну веселу новост. Наш кућевни мачак, иначе наш крвни непријатељ, напио се. Био жедан па видео у шољи на орману воду те почео сркати, а то не била вода но ракија. Истина, тргао се, али како је потегао свом снагом да срче, доста му је било и онолико колико је прогутао. Гледао сам га својим очима како пијан посрће по соби, а ено га сад прућио се па хрче као крме. Хајдемо, браћо, слободно напоље, можемо без страха целе ноћи цуњати по кући, нема ко да нам брани нити да нам смета. Мишићи се скупили, сели на задње ноге па слушају и чисто не верују. Најстарији међу њима ће рећи: – Ама, је ли то сигурно да мачак спава? – Јесте, кад вам кажем! – Лукав је тај мачак, познајем га ја добро – рећи ће забринуто стари миш. – Може се он направити да је пијан и да спава, те да нас извара да напустимо рупу и безбрижно да се предамо пљачки по кући, а он тек да скочи па једног по једног од нас да похвата. – Ево, ако се бојите, а ви немојте излазити из рупе, већ само провирите да гледате чуда, а ја ћу слободно да изађем и трипут ћу да прескочим мачка уздуж и попреко и шетаћу по његовим леђима, и сешћу му на чело и чупкаћу му бркове. А ви гледајте, па кад се уверите, излазите и ви слободно. Тако пристадоше, те наш мишић изађе из рупе, а они сви промолише главице те да гледају представу какву давно нису видели. Мачак се испружио, затворио очи и прави се да спава најтврђим сном. Мишић дође па сасвим слободног онако како су се споразумели, пође уз његову ногу и попе му се на леђа. Мишићи вире из рупе и диве се храбрости свога друга, а радују се што су се уверили да је мачак одиста пијан, те ће једну лепу ноћ слободно провести и процуњати по целој кући. – И ко зна, – вели њима онај стари миш – може то и чешће бити, јер ракија је једно велико зло. Ко је једанпут лизне, пожелеће и други пут, па трећи пут, па четврти пут, а онда то постане навика и мачак ће постати пијаница од којега ће и бог и људи дићи руке, те ћемо ми безбрижно проводити живот у овој кући! Прича им тако стари и искусни мишић, а мишићи га радосно и са задовољством слушају. Дотле онај наш мишић, мачков пријатељ, прошетао преко леђа мачкових, па му се попео на главу и, онако како је обећао, узе да му грицка бркове. Уједанпут ужасан цик и врисак. Мачак зину, дочепа свога пријатеља мишића и забоде му зубе у тело. Мишићи, који су вирили из рупе, стрмоглавише се и посекриваше се у најдубље помрчине, а онај мишић у зубима мачковим вије се и превија и цвили: – Не, забога – вели он кроз сузе мачку – пуштај ме, то сам ја! – Па тебе ја баш и хоћу! – вели му мачак пошто га је рањеног пустио на под и притиснуо шапом да му не побегне. – Ал’ ја сам твој пријатељ! – цвили мишић. – Слушај, синовче, – вели њему стари мачак – са таквим хуљама као што си ти не гради се пријатељство. Зар бих ја смео да верујем у твоје пријатељство, кад си ти кадар свој род да издаш само себе ради. Шта ми јемчи да сутра нећеш и мене издати, јер издајица је издајица, а издајица је највећи од свих злочинаца. Ето, сад знаш зашто хоћу да те пождерем. То рече мачак, па притиште снажно мишића шапом и овај испусти душу. Све су то из рупе гледали и слушали мишићи. Они су се у првом тренутку преплашили и разбегли, али кад су видели да њима не прети опасност, почели су се поново збирати и извиривати из рупе и чуљити уши да чују сваку реч. Кад њихов друг мишић испусти душу под шапом мачковом, онај стари миш се диже и седе на две задње ноге и рече скупљеним мишићима: – Видите ли како је то ружно род свој издати! {{ЈВ-аутор| Бранислав Нушић|1938}} == Извор == * [http://1300kaplara.edu.rs/biblioteka/biblioteka%20na%20daljinu/Branislav-Nusic-Hajduci.pdf Хајдуци] [[Категорија:Бранислав Нушић]] [[Категорија:Хајдуци (Нушић)]] ra0k7ydn65hzqft62vywnag4ynifw75 0 61781 147444 147299 2026-10-06T17:28:41Z Galicijac 19151 Наслов уврстио у редослед поглавља. 147444 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Хајдуци (Нушић)|Хајдуци]] | | [[Хајдуци (Нушић)/XXI|Врапчева прича]] | [[Хајдуци (Нушић)/XXII|Цврцина прича]] | [[Хајдуци (Нушић)/XXIII|Дроњина прича]] }} Мој брат Пера уме врло лепо да измишља. Не може се казати да лаже, јер никада неће слагати кад га што упита отац или мајка; али уме да измишља и то што измишља казује као да из нечега чита. Једанпут тако, остао он код куће сам, па извадио из ормана сестрине лутке и играо се с њима па им почупао косе. Кад дошла сестра и видела лутке са почупаним косама, ударила у плач и запевку, те дотрчала мајка и изгрдила Перу и оставила га тога дана без ручка. Да је казала оцу, отац би га још строже казнио, али мајка није хтела. Мене и сестру било жао што је Пера остао без ручка, па смо од својега одвојили мало да нико не примети, и однели му у собу. Па сестра њему онако плачним гласом каже: – Зашто, болан, Перо, да ми почупаш лутке, па сад и лутке остале без косе и ти остао без ручка? – Није хтела – вели он – мајка да ме саслуша, него ме одмах казнила, а да ме је саслушала, видела би да ја нисам крив. – Како да ниси крив, кад, ето, почупао си луткама косе? – Нисам ја! – брани се сасвим озбиљно Пера. – Него ко је? – Саме су се лутке међу собом почупале. – Е, Перо, то није истина! – ишчуђава се моја сестра. – Откуд се лутке могу почупати. – Истина је кад ти кажем! – тврди Пера. – Ја сам одавно слушао, али нисам веровао, да има један дан у години кад лутке проговоре. Кад јуче, после подне, никог није било код куће, већ седим ја сам и учим лекцију. Уједанпут, чујем неки разговор у соби. Окрећем се лево, окрећем се десно, нигде живе душе. Ућутим се ја и кобајаги задубио се сав у лекцију, кад опет чујем разговор. »Ко то може разговарати?« – мислим се ја, и устанем, па завирим под кревет, завирим под сто, завирим иза ормана, аја, нигде никог. Отворим орман и видим седе у њему две лутке и гледају ме сасвим обично, тако да нисам могао ни слутити што. Затворим орман и опет седнем, кад опет разговор, али сад приметим ја да долази из ормана. Отворим врата од ормана и оставим их отворена, а ја се сакријем. Кад, мало после, чујем – разговарају лутке међу собом. – Завидиш ми што сам још девојка, – вели плава лутка – а грешиш, пријо, бога ми. Јадно ми моје девојаштво. Док сам била у дућану, провела сам га у кутији. Кад дођу тако празници, Материце, Нова година, Свети Никола, нагрну купци у дућан и онда мене сваки час скидају из рафа и отварају кутију те показују. И баш сам лепо изгледала, имала сам на себи отвореноплаву хаљину од муслина са белим чипкама. И трговац ме је свима нудио. Знам, баш, дошла је једна мајка са ћерчицом, хоће да купи лутку. Трговац показује мене, па каже: »Ево, молим, ово је један особит комад. Погледајте само како лепу хаљину има, па коса, видите ли како лепу косу има!« И мајци се допаднем, али она мала мустра, са прћастим носићем, тек напући уста па каже: »Не волим је, мама, има зелене очи!« Роткве њој стругане, откуд ја имам зелене очи. Ево погледај, пријо, зар нису ово очи плаве као небо? – Право да ти кажем, пријо, – вели црна лутка и завирује јој у очи – иду мало на зелено. – Ију, пријо, како можеш тако што да кажеш, кад сам трговац који је продавао каже да су плаве. – А јеси ли се радовала кад су те продали? – Та како да нисам. Једва сам чекала да изађем из кутије. – Е, па, ето, сад не можеш пожалити, овде си провела лепо своје девојаштво. – Па и нисам, пријо, – вели плава. – Ја сам Цицина лутка и не могу да се пожалим; Цица ме лепо гледа и пази ме и милује ме, али она има једног неваљалог брата Цврцу, па кад год пође од куће, а она ме због тог брата затвара у орман. И тако ти ја, док сам била у дућану, провела сам век у кутији, а сад овде, у орману. Па зар ми је то девојаштво? – Па јест, право кажеш, – вели црна лутка – ја, ето, с тобом заједно, седим у орману. Само ја, што кажу, бар сам провела своју младост, па не жалим, а сад сам ионако удовица, па и не морам излазити из ормана. – Па јест, што кажеш, провела си младост. – Како да нисам, пријо! Била сам ти ја најлепша лутка у дућану. Па трговац узео мене и узео једног мушкарца лутана. Њега обукао у фрак, метнуо му мали цилиндар, белу кошуљу и лепу кравату, а мене у белу свилену хаљину и метнуо ми венац од мирте око главе и бели невестински вео. Па нас тако једно поред другог метнуо у излог и још удесио да се држимо за руке. Јао, драга моја, да ти је било откуд видети. Купе се деца пред излог, па нас гледају и само узвикују: »Ју, ала је дивна!« Па још кад се увече осветли излог, па заблиста она свила на мени, е, онда си требала чути и видети. Није само деца, него се заустављају пред излогом и људи и жене и сви узвикују: »Ју, ју, ала је дивна!« – Па да, кад си била тако лепо обучена; свима се допала твоја хаљина – рећи ће мало завидљиво плава лутка. – Ах, не! О хаљини нису говорили, него о мени. – Да сам и ја имала на себи венчану хаљину и да сам стајала у излогу, сви би казали: »Ју, ју, ала је дивна!« – Вараш се, драга моја, нико не би казао: »Ју, ју, ала је дивна!« кад би видео твоје зелене очи. – Пре свега, моје очи нису зелене, него плаве. – Па плаве, ал’ иду на зелено. – А твоје, какве су твоје очи? – Ја имам црне очи и светле као жеравице, тако је сам трговац казао. – А ја сам чула да је једна Цицина другарица казала да имаш мачије очи. – Ију, ију, ију! – врисну црна лутка. – Ја мачије очи, ја мачије очи! И то ти да ми кажеш, ти која имаш жабље очи. – Ију, ију, ију! – врисну сад плава лутка. – Ја жабље очи. Срам те било, како можеш тако што да кажеш, а не видиш зар каква ти је коса, изгледа као вуна извађена из душека, а фризура као ластавичије гнездо. – То ћеш ти да извиниш, безобразнице једна, моја је фризура најмодернија, а не тако тршава као твоја. Изгледаш као шугава кокошка! – О, простакушо једна, ти знаш шта је модерно! – Знам боље од тебе, блебетушо једна! – Ја, је ли? Зар од твога поганога језика немам ни овде у орману мира, па ја блебетуша! Пфуј, ево да ти пљунем у лице! – Пфуј! – и почеше да се пљују као пиљарице, па онда ударише у врисак. – Ију! Ију! – вришти црна лутка. – Ију! Ију! – вришти плава лутка. И уједанпут пуче шамар, па други, па трећи, па се онда дочепаше за косе, па вриште и чупају се. Једва сам их развадио! – Ето, сад знате како се десило! – заврши Пера своју измишљену причу. {{ЈВ-аутор| Бранислав Нушић|1938}} == Извор == * [http://1300kaplara.edu.rs/biblioteka/biblioteka%20na%20daljinu/Branislav-Nusic-Hajduci.pdf Хајдуци] [[Категорија:Бранислав Нушић]] [[Категорија:Хајдуци (Нушић)]] 289rpp50yboo8owkem1dbceukyidokv 0 61782 147445 147300 2026-10-06T17:29:05Z Galicijac 19151 Наслов уврстио у редослед поглавља. 147445 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Хајдуци (Нушић)|Хајдуци]] | | [[Хајдуци (Нушић)/XXII|Цврцина прича]] | [[Хајдуци (Нушић)/XXIII|Дроњина прича]] | [[Хајдуци (Нушић)/XXIV|Моја прича]] }} Био један богат, врло богат човек. Целога живота радио, мучио се и текао. А није био шкртац, умео је гдекад и помоћи невољног, подарити сиромаху и учинити добро дело, па ипак му је преостало доста, па и сувише. Сви који су га знали мислили су да је са богатства срећан, али је он тешку бригу бринуо. Једноме своме пријатељу, када га је запитао, искрено је исповедио своје бриге. Вели: – Ја сам се много мучио, многе сам бесане ноћи провео; много жеља угушио, многа задовољства себи ускратио, да бих стекао ово што имам. А сад, кад сам стекао, бринем бригу шта ћу и како ћу. Имам сина јединца; по законима и божјим и људским, њему припада моја тековина после моје смрти. Хоће ли је он умети сачувати или ће сву моју муку и сав мој труд расути и упропастити? – Па, колико ја познајем твоје дете, – вели пријатељ – изгледа ми мудро и паметно. – Хоће ли остати такво кад види новац, јер новац је кадар човека да измени? – Па кад си ти умео чувати новац, умеће ваљда и он – теши га пријатељ. – Ја? Е, друго сам ја; ја сам се мучио и текао, а ко с муком тече, уме и да чува, а он ће готово стечено примити, па се бринем хоће ли умети ценити и сачувати. – А ти га научи! – вели му пријатељ. – Како? – Онако како си себе учио! Те речи пријатељеве: »Онако како си себе учио!« остадоше у памети богаташевој и поче о њима мислити и размишљати. Кад је све лепо смислио, он приступи делу. Узе све своје благо из сандука и узида га у кућне зидове, па онда узе секиру те поломи браве на сандуцима. Све је то радио и урадио кад му син није био код куће, а кад би увече, легоше он и син да спавају. Преконоћ, пред саму зору, отац се диже још, па разби прозоре на соби, у којој су стајали сандуци са благом, па кад и то сврши, он опет леже у постељу и учини се као да спава. Кад свану, диже се и он и син, те као што је то обично чинио, уђе у ону собу где стоји благо да га обиђе. И тек што ступи, он очајно викну: – Јаој, тешко мени! – Шта је? – притрчи му у помоћ престрављени син. – Покраден сам, све су ми однели! Виде син и сам, прозор разбијен, браве и катанци на сандуцима поломљени, а сандуци празни, ни трага од некадашњег блага. – Тешко мени, тешко мени! – јеца несрећни отац. Сину жао блага, али га још више жао оца што толико пати. – Шта можемо, оче, – теши га он – ваљда нам је тако суђено. – Суђено, зар под старост да останем без хлеба, зар под старост да просим? – Радићемо, оче, па ћемо опет стећи. – Лако је теби рећи: »Радићемо«. Млад си, па можеш и радити. Али шта ћу ја стар кад сам изломио снагу, па нисам више кадар ни да радим. – Радићу ја, оче, и за тебе и за себе. – Бог нека те благослови, синко; јер знај, имамо још данас јести од ово мало пара колико се при мени затекло, а сутра већ немамо ни колико нам за хлеб треба. Провели су отац и син тај дан тешећи се међу собом и јадајући за изгубљеним благом, а сутрадан ујутру оде, боме, син на посао. Погодио се на једној грађевини да носи цигле на скеле. Посао није био лак, а он ненавикнут тешком послу, па се знојио и презнојавао. Тешко му је било, али је подносио, јер је знао да је на њему сад да помогне и подржи осиротелог оца. Та синовљева дужност дала му је снаге и он је подносио тегобу и напор. Кад би подне, а он прими половину зараде, купи хлебац и похита да га подели са оцем. Оцу се пролише топле сузе из очију кад прими залогај из синовљевих руку. Тако је то ишло из дана у дан. Син је радио где год је посла могао наћи. Примали су га сви радо, јер је био вредан и савестан радник, а жалили су и њега и оца за судбине која их је снашла, те их од богатих гавана{{Напомена|гаван – по предању: богати Гаван, богаташ који је био тврдица, те га бог осудио на вечите муке}} учинила пуким сиромасима. Радио је он тако и грбио се и мучио и хранио и себе и оца, и поврх тога, свакога дана одвајао је пару по пару, док није нешто мало уштедео, те једнога дана дође оцу и рече: – Радим, оче, колико могу, али бојим се сувише је тежак посао, сломиће ме, те ко ће онда под старост да те подржи? Зато сам ја, видиш, одвајао пару по пару, закидао сам себи залогај да бих само могао да уштедим, и ево уштедео сам толико колико би ми довољно било да купим једнога коња и кола те да са њима радим. Опет је то лакши посао и можда ће нам више донети, те ћемо уз хлеб моћи и чим топлим да се заложимо. Оцу опет наиђоше сузе на очи, и одобри сину намеру, те овај купи кола и коња и весела срца отпоче нов рад. И ишао му је посао лепо, те су се почели и боље хранити и пару по пару одвајати. – А што сад одвајаш? – запитаће једног дана отац сина. – Ако ми бог да, те кроз годину дана одвојим колико ми треба, мислим да отворим какав дућанчић, па полако, полако те ћемо ми опет доћи до онога у чему смо били. Не кажем да ћемо бити богати као што смо били, али ћемо моћи мирно и пристојно живети, па и то нам је доста. – А реци мени, синко, – рећи ће отац – би ли ти волео да си богат као што сам ја био? – Па и не бих, оче. Веруј ми, слађа ми је ова кора хлеба што је поштеним радом зарађујем, но она што ми се готова пружала. – А увиђаш ли сад како је тешко стећи? – Увиђам, оче! – Па умеш ли да цениш тековину? – Како да не умем, кад ето сваку пару ценим? – Е, кад је тако, а ти узми мало пара из те твоје уштеђевине, па пређи преко у гвожђарску радњу и купи један будак. – Што ће ми то, оче? – Послушај ме што ти кажем! Син оде и купи будак и донесе га пред оца. – Е, сад, ‘оди овамо! – па га одведе у једну тамну собу. – Дедер сад удари будаком у овај зид. – Зид да рушим? – Послушај ме што ти кажем! Син замахну и удари. – Настави, настави! – вели отац. Син настави те удари неколико пута, док не испаде из зида неколико цигала и кроз ту рупу поче, да сипа гомила сребрног и златног новца. – Шта је ово? – зачуди се син. – То је моја тековина. Нисмо ми оне ноћи похарани. Ја сам склонио и узидао новац. – А зашто си то учинио, оче? – Хтео сам да ти дам један наук. Хтео сам да видиш како је тешко стећи, те да би знао сачувати оно што ти после моје смрти буде остало. Син приђе оцу и пољуби му руку: – Хвала ти, оче, на поуци коју си ми дао! {{ЈВ-аутор|Бранислав Нушић|1938}} == Напомене == {{напомене}} == Извор == * [http://1300kaplara.edu.rs/biblioteka/biblioteka%20na%20daljinu/Branislav-Nusic-Hajduci.pdf Хајдуци] [[Категорија:Бранислав Нушић]] [[Категорија:Хајдуци (Нушић)]] rbq0d0fe80c6e6sg9g7huz74b7kfgym 0 61783 147446 147301 2026-10-06T17:29:29Z Galicijac 19151 Наслов уврстио у редослед поглавља. 147446 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Хајдуци (Нушић)|Хајдуци]] | | [[Хајдуци (Нушић)/XXIII|Дроњина прича]] | [[Хајдуци (Нушић)/XXIV|Моја прича]] | [[Хајдуци (Нушић)/XXV|Хајдучке невоље]] }} Био један дечко, звао се Рака Пустоглавић. Био једино дете у богатих родитеља, па размажен, пуст и неваљао. У школи није учио, а у кући је био непослушан. Муку су мучили родитељи шта ће и како ће с њим и чинили су све, али ништа не помаже. А осећали су да је на њима срамота и грехота да једно једино дете које им је бог дао, нису кадри да васпитају и да га на пут изведу. А још имућни, те кадри су и потрошити, али шта вреди што су они кадри, кад Рака није кадар да учи и да слуша. Ако му купиш нову школску књигу, а он гађа њоме голубове или ако књига има слика, као што има у земљопису, у историји, у библијској повесници, он све те слике исече и излепи по прозорима. Ако му купиш нов шешир, а он га подметне под олук кад пада киша, вели да скупи кишницу. Ако му купиш школску торбу, он и не метне књиге унутра, нити је употребљава кад иде у школу, већ кад пође на играње с децом, а он је напуни сиром, воћем, медом, колачима, хлебом и свим што нађе по кући, па тамо дели деци. У школи већ немој ни да питаш. Ако ће ко задоцнити на час, то ће он; ако ће ко заспати док професор предаје, то ће Рака; ако ко не зна лекцију, то је извесно да је он неће знати. Па онда разбиће прозор школски; зарезаће перорезом скамију; укуцаће ексер у школску таблу; преврнуће дивит{{Напомена|дивит – мастионица}} на професоровом столу. А преко свега тога још и непослушан и неучтив. Одговара оцу, одговара мајци, дури се за столом, гура тањир од себе, не слуша што му се говори, не води рачуна о томе кад старији говоре, него им упада у реч. Ћути кад треба што да каже, дере се кад треба да ћути. Једном речи, прави тиранин у кући због којега су патили и отац и мајка. – Ја не знам шта ћемо с овим дететом? – хукнуо би кој’ пут отац и чупао себи косе од бриге. – Не знам ни ја, боме, – одговорила би брижна мајка – ал’ видим да не ваља ништа и да ћемо велике главобоље имати због њега! Узимали су му наставнике, учитеље, васпитаче, васпитачице, па ништа не помаже. Свако од њих покуша да га умудри, па кад види да помоћи нема, а он дигне руке. Једнога дана тако брижан отац иде улицом, па види на једноме зиду велики штампани оглас. Приђе и прочита – дошао у град велики циркус и бавиће се месец дана. И чега нема у том циркусу, и шта ти се све не набраја у томе огласу. Те коњи, те кловнови, те атлети, те џокеји{{Напомена|џокеј (енгл.) – професионални тркач на коњу}}, те гимнастичари, и пуно, пуно других занимљивих ствари. Кад дође на подне кући, а он ће рећи жени: – Баш да изађемо, жено, мало да се разонодимо. Поједоше нас ове бриге, па бар мало да да‘немо душом. – Па можемо! – вели жена. – Ето, дошао неки циркус, па читам има тамо хиљаду ђаволија. Поћи ће цео свет да гледа, те, ако хоћеш, и ми да пођемо. Утаначише тако, те он оде и извади карте и увече одоше на представу. Било је пуно света и осветљења и музике. Вештаци су изводили разне приказе, и страшне и лепе и веселе. Јахао џокеј на коњу и полегао по њему, и сјахивао у трку и шта ти није чинио. Па онда они вештаци у ваздуху, летели су с ужета на уже, да те језа обузме кад их гледаш. Па један гутао ножеве, други ишао по жици, трећи се превртао, четврти играо по врховима боца, и редом су тако многи изводили своје знање и умење. Али на једној се тачки нарочито заустави пажња господин-Томина (тако се звао Ракин отац). Изађе један човек, стаде насред оног циркуског круга, швићну бичем и дотрчаше му пет паса, свих пет једнаких. Он им рече нешто, а они се поставише један за другим и тако у реду опколише круг. После им опет рече нешто и они дигоше по једну ногу и, свако на три ноге, опет опколише круг, а кад им се опет рече нешто, пси на две ноге опет опколише круг. После им он командова и узеше једно друго да прескачу, па онда се попеше једно другом на леђа и најзад се једно прући по земљи и направи се да је мртво, а оно четворо узеше га зубима, свако за по једну ногу и одвукоше га мртва. Кад одоше, а онај човек швићну бичем те дођоше три ћурана и стадоше у фронт па гледају право у очи човека. Он им зазвижди и они се надуше и раширише репове, и по његовој речи, тако шепурећи се, почеше лепо, мирно, одмереним кораком да иду један за другим. Кад им нешто викну, они спустише репове и дотрчаше до њега те стадоше у фронт. Затим он узе један мали штапић, па стаде пред њих и поче да маше оним штапићем, а ћурани у један глас заћурликаше, и што више он маше, то они све више блебећу и тако да су изгледали потпуно као певачко друштво, а онај као њихов хоровођа. Кад и то сврши, он пусти ћуране да оду, а доведе једно прасе. Не би човек’ веровао да се и једно прасе може научити толиким вештинама и да тако лепо слуша свога господара. Остави све друго што је радило, а он му је чак доваљао једну грдну велику лопту, па га повео на њу и кад поче музика, прасе је тако лепо котрљало лопту и увек остало на њеном врху да су се сви дивили. Господин-Томи се нарочито допала извођења овога вештака. Она су га чак и бацила у нека размишљања. Кад пођоше кући, после представе, а господин Тома ће рећи својој супрузи госпођи Мари (тако се звала мајка Ракина): – Виде ли ти, бога ти, оно чудо? – Које? – пита она. – Па оне животиње: оне ћурке, оне псе и прасе. Шта су они, једна стока божја, стока без разума, па јеси ли видела како слушају и разумеју и чине све што им онај човек нареди? – Чудо, одиста! – вели госпа Мара. – Па добро, Маро, кад те бесловесне животиње па могу да се науче да слушају, зашто ми не можемо да научимо нашега Раку? Њему је бог дао и разума, он зна што му се каже, разуме; па зашто онда не можемо да га уразумимо? – Не знам! – уздише госпа Мара. Господин Тома је с тим мислима и легао. Њему није никако ишло у главу како то да неразумне животиње могу да се уразуме, а једно разумно дете не може да се уразуми. Дуго је мислио он те ноћи о томе, а сутрадан, не говорећи ништа жени шта је наумио, диже се и оде у циркус и распита се где може наћи онога што дресира животиње. Показаше му и он му приђе: – Господине, – вели – ја бих хтео да вас умолим, ако можете да ми помогнете нешто. Ја ћу вас за то радо наградити. – Врло радо, – одговори онај – само вам морам напоменути да ја крупне животиње, као што су коњи, медведи, слонови и друге не дресирам; ја сам вештак само за ситнију животињу. Дакле, је ли то ситнија или крупнија животиња? – Па, – збуни се сиромах господин Тома – није крупнија животиња. То је мој син. И онда му исприча све своје јаде и невоље. – По свему томе што сте ми казали, јасно се види да ваш син има толико исто памети колико је има рецимо један ћуран или једно прасе. Према томе можемо га сматрати за обичну животињу и дресирати га. – Ама, је л’ може? – обрадова се господин Тома. – Како да не може! – одговори вештак. И погодише се. Сутрадан дође вештак у кућу газда-Томину. Уђе, поздрави се и окрете се Раки па му рече: – ‘Оди овамо! Рака се усићио, па неће да му дође. – ‘Оди овамо! – рече вештак, али сад мало оштрије. Рака опет неће да приђе. Вештак се диже, дочепа Раку за шију, па га преви преко колена и поче немилостиво да бије корбачем по задњем телу. Вришти Рака, вришти мајка и хоће да спасе дете; збунио се и газда Тома, а онај вештак само им виче: – Не мешајте се у мој посао! – Па кад до миле воље истуче Раку, а он га пусти, па седе на столицу и рече му опет: – ‘Оди овамо! – Нећу! – одговори Рака набусито и кроз плач. – Нећеш! – и онај дресер скочи понова, пови га опет преко колена па настави да туче. Рака јауче и превија се, па најзад узе да моли: – Јаој, пуштај, доћи ћу! Вештак га пусти, па седе на столицу и рече му: – ‘Оди овамо! И мој ти Рака, као млада невеста, приђе њему, а овај га онда помилова: – Тако, тако, видиш. А одсад упамти, кад те зовем ја или отац или мајка, или ма ко старији, а ти одмах приђи, иначе ћу те опет тући. – Затим се вештак окрете родитељима па им рече: – То је прва лекција. Данас на подне доћи ћу код вас на ручак да видим како се овај дечко при ручку понаша. То ће бити друга лекција. Кад оде он, а господин Тома објасни својој жени у чему је ствар. Госпа Мара се нешто мало противила, није могла као мајка да се помири с тим да туђ човек, туђа рука, туче њено дете. Али кад јој господин Тома рече да и њега боли то, али, вели, мора се поднети за добро детета, онда се и она измири. Кад дође подне, а онај дође и седе са њима за сто. – Пре но што седнеш да ручаш, пољуби оцу и мајци руку! – рече он Раки. Рака се нешто снебива и буни се. – Хоћеш да пољубиш руку? – запита онај и диже се. – Хоћу! – рече Рака и приђе па пољуби руку. И отац и мајка не могу да се начуде тој промени. Сипаше Раки супу, али он одгурну тањир. Није волео супу. Онај швићну бичем и викну: – Устај одмах од стола и стој тамо код фуруне. Устај! Рака устаде и оде. – А ми сад можемо наставити ручак. Њему ћете дати онда да једе кад буде молио да му се да супа. И ништа друго му нећете дати. После ручка он призва гладнога Раку: – Донеси ми твоје књиге! Он их донесе. – Шта ти је задато да научиш? Рака показа. – Сутра кад дођем, ти ћеш то знати. Немој се шалити да не научиш, јер ћеш зло проћи! И отац и мајка Ракина нису могли да дођу к себи кад су видели да је Рака то послеподне преседео једнако над књигом, а увече, кад је било о вечери, он најпре пришао оцу и мајци, пољубио руку, па онда сео. Кад сутрадан дође онај вештак, а Рака зна лекцију и учтив и послушан да човек чисто не може да верује. Мајци и оцу лију сузе од радости што виде своје дете преображено и благодаре вештаку. – Видите ли како се може и дете да дресира – вели им он. – Није то лепо, признајем, васпитавати дете батинама, као што се животиња васпитава. Бог је детету дао зато разум да схвати и разуме шта му се каже, али кад дете неће да разуме, онда оно само себе ставља у ред са стоком, и, онда, не можеш друкче!... А затим се окрете Раки па вели: – Сад знаш шта треба и како треба да се понашаш. Да слушаш и да учиш. Ја ти нисам више потребан и нећу ти више долазити, али док смо овде, за ово месец дана, свратићу сваки други, трећи дан, да видим ниси ли пренебрегао моје савете. Рака се одиста од тога дана променио. Учио је, слушао је и био је добар, те деца, његови другови, прозвали су га: дресирани Рака. {{ЈВ-аутор|Бранислав Нушић|1938}} == Напомене == {{напомене}} == Извор == * [http://1300kaplara.edu.rs/biblioteka/biblioteka%20na%20daljinu/Branislav-Nusic-Hajduci.pdf Хајдуци] [[Категорија:Бранислав Нушић]] [[Категорија:Хајдуци (Нушић)]] ornhvcs3n3unoqewkriidx10o7zatxl 0 61784 147447 147302 2026-10-06T17:30:00Z Galicijac 19151 Наслов уврстио у редослед поглавља. 147447 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Хајдуци (Нушић)|Хајдуци]] | | [[Хајдуци (Нушић)/XXIV|Моја прича]] | [[Хајдуци (Нушић)/XXV|Хајдучке невоље]] | [[Хајдуци (Нушић)/XXVI|Шта је тамо било]] }} Док смо ми тако један за другим причали приче, једнога по једнога хватао је сан. Најпре је задремао Трта; падала му глава на груди, он се борио да не задрема, те да слуша приче, али га је дремеж све више хватао и, најзад, кад га је већ савладао умор, подметнуо је камен под главу и слатко заспао. Тако исто Цврца. Чим је испричао своју причу, а он прислонио главу на камен, пошто је прво подметнуо капу, па вели: – Ја ћу овако лежећки да слушам – али је одмах заспао. Па тако редом један по један. Кад сам ја причао своју причу, били су будни још само Брба, Врабац и магаре. – Хајде, лезите и ви, одморите се! – рече нам ‘Арамбаша, па се и он испружи. Раније је био говорио да ће ноћу да постави једног од нас на стражу, док други спавају он да чува стражу, али или је заборавио или је рачунао, можда, пошто је магаре остало будно и на ногама, нека оно буде стража. Како смо сви били уморни, јер смо јутрос врло рано устали, па онда толико пешачили, па издржали прву борбу, и најзад толики страх претрпели – то смо врло брзо заспали дубоким сном. Ја не знам да ли сам те ноћи штогод сањао; знам само да ми је било зима, и да сам цвокотао зубима, те сам се том приликом сетио своје меке постеље, дивнога узглавља и топлога покривача. Како је тамо, код куће, било лепо! Ујутру не знам кад смо се пробудили. Већ се било разданило. Ватра се сасвим угасила, али је пепео још био топао, те смо наднели шаке да их мало раскравимо. Одело нам је било влажно од росе, а свакоме је на једноме образу била исписана црвена масница како нас је камен нажуљио. Магаре је било још увек будно, али је и оно уморно обесило главу. Сви смо ћутали, нико ни речи није проговорио, али нам је свима нешто лакнуло на души кад смо сагледали дан. Први је проговорио ‘Арамбаша: – Јесте ли ми се одморили, јунаци? Ми се сви погледасмо међу собом: нико се од нас није осећао баш толико јунак да би нас ‘Арамбаша могао тим именом ословити. – Ја сам се грозно нажуљио! – рече искрено Врабац, и том изјавом ослободи некако и нас да будемо искрени. – А ја сам се смрзао! – рећи ћу ја. – И ја, бога ми! – додаде Цврца. Па онда признаше сви да им је било зима, а Трта чак додаде да и сад још осећа језу и зиму, те ‘Арамбаша нареди да наложимо опет ватру. Тек кад је ватра букнула, ми се мало раскрависмо. Када се раскрави, Трта први уздахну и рече: – Ја сам гладан! – и тога часа осетисмо сви глад, а од јела ником ништа није остало. Врабац, по своме старом обичају, завуче руке у џепове и поче по њима тражити мрвице, па то учинисмо и сви остали; а Цврца нађе један лист новина, у који је био завијен сир који је синоћ појео, па узе лизати тај лист. – А, истина, ‘Арамбашо, – запитаће врло забринуто Трта – шта ћемо ми данас да једемо? ‘Арамбаша се на то питање збуни; изгледа да ни сам дотле није мислио о томе питању, па му сад наједанпут пуче пред очима. Он узе некако да се предомишља. – Ако ћемо право хајдучки, – вели – ми би’ требали сад да ударимо на неко село, да опљачкамо стадо оваца, па да закољемо овна и да га испечемо на ватри, јер хајдуци једу дебело овнујско месо. – Али га прво посоле, ваљда? – рећи ће Врабац. – И једу га са хлебом? – додаде Дроња. – А ми немамо ни овна, ни соли, ни хлеба – вајка се Врабац. – Јест, то признајем – одговара ‘Арамбаша. – Ал’ ја вам само кажем како би требало по хајдучки. А ако нећемо, онда да смислимо, браћо, штогод друго. И сад се сви замислисмо, као бајаги смислићемо. ‘Арамбаша чак два-трипут погледа магаре, не би ли ваљда и његово мишљење чуо, али је и магаре гледало ‘Арамбашу тако као да је и оно питало: »Шта ћемо данас јести?« – Не остаје нам ништа друго – рећи ће најзад одлучно ‘Арамбаша – него да зађемо по шуми, да видимо има ли на каквом дрвету ма каква плода. Тиме би’ се могли за данас исхранити. Свима нам се то учини као најбоље и ‘Арамбаша нас распореди, те се разиђосмо на разне стране, а крај ватре остадоше само ‘Арамбаша и магаре. Глуваћ и ја смо ухватили једну страну и лутали смо по шуми све до подне, док нисмо потпуно изгладнели и уморили се. Крхали смо грање, цепали се, прескакивали трње, па ништа. Нашли смо мало жира и то смо покупили, иако смо знали да жир само свиње једу, али тек да покажемо колико смо били вредни. Ја сам познао да је подне већ по томе што почеше да ми крче црева: – Јаој, Симо, – рекох – страшно сам гладан! – И ја! – вели ми Глуваћ и хвата се руком за стомак, као да би хтео да га умири. Кад смо се вратшш, већ су се и други сви искупили. ‘Арамбаша је лежао крај ватре; магаре је зашло мало у страну и брстило је лишће са неке гране, а Цврца се жалио ‘Арамбаши на Врапца: – Ја те молим, ‘Арамбашо, да му забраниш; једнако ми прича како је то лепа ствар штрудла од вишања. – Па јесте лепа! – брани се Врабац. – Знам и ја сам да је лепа, – јадикује Цврца – али сад, кад се ја превијам од глади, он ми једнако помиње штрудлу од вишања, па ми истерује воду на уста. – Браћо, – рече ‘Арамбаша да би прекинуо Цврцине муке – дедер, јесте ли нашли штогод, јер, право да вам кажем, и мене ко да је почела мучити глад? Ми први изручисмо из џепова жир. – Јесте, бре глупаци, – смеје нам се Врабац – па жир једу свиње; то није за човека! – Па дедер, јеси ли ти нашао што боље? – пита га Глуваћ. Врабац истресе из џепа неке трњине. – Ево, – вели – ово могу и људи да једу. – Ух, – учини Глуваћ – то је циганско воће. – Па што ниси нашао ти господско воће? – брани се Врабац. – И после, скупља уста као кад пијеш стипсу! – гунђа и даље Глуваћ. – Па ти, ако ти се не допада, немој да једеш. – Међер{{Напомена|међер (тур.) – зар?}}, ја сам најбоље нашао! – рећи ће Дроња и исповрти пред нас једну црну бундеву тиквару. – Па и то једу свиње! – рећи ће неко. – Једу, брате, – вели Дроња – али кад немаш шта друго, јешћеш и то! – Дедер ту тикву метните на ватру да се испече. Печену ћемо лакше јести – нареди ‘Арамбаша, те Дроња положи тиквару на пепео. Искупили смо се сви око ватре и нестрпљиво чекали да се тиква испече. Глад је расла све више. – Море, да је једемо каква је да је! Ко ће дочекати да се испече? – први зацвили Трта, који је непрестано песницама притискивао свој празан стомак. – И ја сам за то – прихвати Дроња – јер ми се увијају црева. – Па једите мало трњине, колико да вас прође глад – вели Глуваћ и сви потегосмо да једемо трњиње, и свима нам се искриви лице од оне опорости. – Ух, – вели Врабац грицкајући трњину – да ми је сад штрудла од вишања! Цврца писну као да га је тог тренутка ко ранио. – Тако ти бога, не спомињи ми више штрудлу од вишања! – узе да преклиње Врапца. – Ја не марим толико за штрудлу од вишања, али бих волео кувану буранију с месом – вели Дроња. – Море, каква кувана буранија с месом; ја, брате, највише волим ћурку на подварку. Ух, па кад дочепам батак! – узвикну Глуваћ. ‘Арамбаши, који се досад јуначки држао, поче вода да иде на уста и закрвавише му очи, па уједанпут узвикну: – Забрањујем такве разговоре! – А зашто? – пита Глуваћ. – Зато што такви разговори шкоде здрављу! Ућутасмо сви, па ће тек опет Врабац: – Шта вреди то што не разговарамо, кад знам добро да сви мислимо на то. Ето, ја бих се кладио да Цврца сад мисли на штрудлу од вишања, Трта мисли на печење, Дроња на буранију, а Глуваћ на резанце са сиром. Ето, признајте! Свима које је Врабац поменуо, наиђе вода на уста, а ми остали направисмо кисело лице као да смо тог часа загризли зелену оскорушу. Да прекрати даље тај разговор, ‘Арамбаша викну: – Дедер ту бундеву да утолимо мало глад! – Није још печена! – рећи ће неко. – Ако, и не вреди кад се сувише препече! Скидоше бундеву, а ‘Арамбаша узе своју секирицу па је раскомада, и свако од нас уграби по једно парче. Није била печена, тек се мало загрејала, али ми халапљиво загризосмо свако у своју кришку. – Ух, па ово не ваља ништа! – рече први Врабац и испљува залогај. – Не ваља, дабоме! – додаде и сам ‘Арамбаша. – Ово и није права бундева, ко зна шта је ово! Па, бога ми, тако и сви остали, и побацаше своје кришке. – Ово се не може јести! – вели Глуваћ. – Баш, Дроњо, ако ниси могао што паметније да нађеш, ово ниси морао да донесеш. – Па ја да сам нашао чоколаду, ја бих је донео, али чоколада не расте у шуми. И досад некако, док је бундева била на пепелу, надали смо се нечему, али сад, кад нас та нада обману, спопаде нас таква глад какву у животу нисмо осетили. И почесмо гласно да цвилимо. – Јаој, мене мучи стомак! – вели Трта. – И мене! – додаје Цврца. – Како би било да покушамо да једемо траву. Траву једе и јагње – вели Глуваћ, па почупа мало траве и поче да је жваће, али је мало после испљува. – Не може! – вели. – Дај ти мени један жир – рече ‘Арамбаша и ја му пружих један од оних што смо их Глуваћ и ја донели. – Да ли му је пријало или није, тек ‘Арамбаша поједе један жир. То исто учини и Врабац. И на сву ту нашу невољу, некоме паде и жеђ на памет. Мислим био је то Дроња. – Ух, што бих мало воде; осушила ми се уста од глади, па бар да ми је мало воде. И тога тренутка сви осетисмо жеђ. Магаре, које је ваљда и само осећало жеђ, рикну тако снажно да се цела шума затресе. – Благо њему! – рече Трта. – Бар може да рикне, ја ни то не бих могао. Сасвим сам изнемогао! Сви смо осећали тешку изнемоглост. Врабац узе прегршт земље и метну је у уста, али је брзо испљува. – Не може, ко је још земљу јео! Видимо, магаре поче са једне младице да гризе кору, па ми узесмо за њим да гриземо кору. Али све то ништа није помогло, већ напротив изазвало још и грчеве у стомаку. Први писну Дроња: – Јаој, боли ме стомак, имам грчеве! – И ја! – додаде Цврца и узе да притиска стомак песницама. Осетисмо затим и ми сви остали грчеве. ‘Арамбаша је осећао такође болове у стомаку, али се још увек правио јунак. – Бар да нам је воде. Рђаво смо место изабрали. Свуд у планини има воде, а само овде нема! – Јаој, мене завија стомак зацвили опет Трта. – Браћо, – рећи ће на то ‘Арамбаша – најбоље је да полегамо по земљи потрбушке, да притиснемо стомак! – и он први леже. Полегасмо и ми и поче да нас хвата као неки сан. Не спавамо, а ипак смо као у неком сну. Тишина, мир, лежимо потрбушке и тек с времена на време чујеш понеко јаукне. {{ЈВ-аутор|Бранислав Нушић|1938}} == Напомене == {{напомене}} == Извор == * [http://1300kaplara.edu.rs/biblioteka/biblioteka%20na%20daljinu/Branislav-Nusic-Hajduci.pdf Хајдуци] [[Категорија:Бранислав Нушић]] [[Категорија:Хајдуци (Нушић)]] 1vtmdun9lq8wrdyyilururbdcxeqlpe 0 61792 147448 147407 2026-10-06T17:30:26Z Galicijac 19151 Наслов уврстио у редослед поглавља. 147448 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Хајдуци (Нушић)|Хајдуци]] | | [[Хајдуци (Нушић)/XXV|Хајдучке невоље]] | [[Хајдуци (Нушић)/XXVI|Шта је тамо било]] | [[Хајдуци (Нушић)/XXVII|Потера]] }} Јуче ујутру пробудила се, по обичају рано у зору, Цврцина мајка, па пошла да обиђе децу. Изненадила се кад је видела Цврцин кревет празан, али је то још није толико препало. Мислила је, ту је негде у кући и изашла је да га потражи, јер ипак чудно јој је било да се он тако рано буди. Када га нигде није нашла, вратила се у собу и сад је тек спазила да је прозор отворен. Секнула је одмах брига, па је избудила све по кући, сем свога мужа, Цврцина оца. »Нека«, вели, »нека они прво претраже, па ако га не нађу, јавиће и оцу.« Кад су претражили целу кућу и нигде га нису нашли, онда су, дабоме, морали јавити и оцу. Отац се пробудио мрзовољан, па још кад је чуо да је прозор отворен, да Цврце нема, а он само рече: – Платиће ми он то ко вук кожом! Мајка се ипак забрину. – Па, добро, где може бити дете тако рано? – Где – гунђа отац нерасположен што су га тако рано пробудили. – Од‌јурио на игру. – Ама какву игру још пре зоре? – Па тако је то кад нема школе, па му је мали дан. Тако је било и по другим кућама. Код моје куће мајка пошла ујутру да нешто узме из оног ормана у ходнику, па кад је отворила, а она приметила да нема сира који је синоћ оставила, нити иједног парчета штрудле од вишања, а зна добро да је синоћ оставила два парчета. – Ију! – учини и пође у собу да ме пробуди и да ме пита, па можете замислити колико се изненадила кад виде да ме нема у кревету. Дроњина мајка пошла рано ујутру у двориште да нахрани пилиће, па хоће да откључа врата и обрће кључ, али не може да откључа. Кад се ухвати за кваку, а она виде да су врата отворена. – Ију! – цикну престрављена жена – заборавили смо синоћ да закључамо! Па то смо ми целе ноћи спавали при отвореним вратима! Али мало после изиђе из дечје собе Дроњин мали брат и пита мајку: – А где је Жика, мама? – Како где је, па у кревету. – Није! – тврди мали бата. После већ тражили га по целој кући, па кад видели да га нема, сетили се да је он то откључао врата. До подне још су све куће, из којих смо ми побегли, биле некако и мирне. Свако је рачунао доћи ћемо, као обично, на ручак. Али кад прође подне, па прође један, па прође два, па три часа по подне, а нас нема, почеше бога ми и да се брину, а нарочито мајке. Диже се Цврцина мајка па пође у посету Тртиној мајци. Зна да се деца друже, па дошла да види зна ли она штогод. – Дошла сам, – вели – знам онај мој дружи се са вашим и, тако рећи, нераздвојни су, па сам хтела да упитате Миту да ли он зна где је мој Лаза? – Како да га упитам, црној мени! – вели Тртина мајка. – Јутрос рано уђем у собу да обиђем децу, а кад погледам, његов кревет празан и врата од куће отворена. – Па то су они заједно? – Извесно. Ја сам баш мислила да пођем до госпа-Нате, јер мој се Мита никад не одваја од онога њеног Мила. – Јест, право кажете – рећи ће Цврцина мајка. – Па да пођемо заједно, биће Миле госпа-Натин знаће где су ови наши. И тако се Цврцина и Тртина мајка упуте заједно госпа-Нати, Врапчевој мајци. – Добар дан! – Добар дан! – вели им она. – Ми смо дошле мало до вас; знате они наши, па друже се с вашим Милом... Нису дорекле реченицу, а Врапчева мајка их прекиде: – Какав Миле, црној мени, кад га нема од ране зоре! – И он? – запрепастише се Цврцина и Тртина мајка. – Па дабоме, сви су они заједно: ето и ваши, а сигурно и онај госпа-Живкин несретник. Тај госпа-Живкин несретник био је Сима Глуваћ. Како ништа ближе нису могле сазнати од Врапчеве мајке, то се реше да пођу до Глуваћеве мајке, госпа-Живке, а придружи им се и госпа Ната. Тако све три жене уђу код госпа-Живке, и затекну је врло забринуту. Чим их спази на вратима, а Глуваћева мајка се сети чега ради су дошле, па их предусретне речима: – Да нису и они ваши злосретници одбегли? – Јесу! – одговорише све три жене. – Јутрос рано? – Јесте, још у прву зору – вели Цврцина мајка. И сад све четири жене узеше да се вајкају и решише да се упуте заједно Дроњиној мајци, госпа- Лепосави. Шта је могла и она да им каже, до то што знамо, једино да је и њен Жика отишао у рану зору и да се још није вратио. Кад поменуше да ће поћи и мојој мајци, придружи им се и госпа Лепосава, те свих пет мајки упадоше у моју кућу. И сад свих шест мајки седоше да се вајкају и јадају, а дан већ полако измиче и још мало па ће вече. – Ако на ручак и нису дошли, на спавање морају доћи – теши се Глуваћева мајка. – Ма дабоме! – одобрава Дроњина мајка. С том се утехом и растадоше, а сунце већ леже и поче први сумрак. А што више сумрак пада, то све већа брига у матера. Очеви још нису дошли кући, па и не знају, а мајке сваки час извирују на врата очекујући хоће ли им злосретни синови доћи, те да их очеви затекну код куће. – Како ћу га, црна, дочекати и рећи му да Лаза још није дошао! – вајка се Цврцина мајка, страхујући како ће дочекати мужа, јер зна колико је строг и колико ће се љутити кад не затекне дете код куће. А кад би да се већ и лампе упале, материнска брига дође до врхунца. Сестре и браћа дадоше се у телеграфску службу измеђ’ кућа из којих су одбегла деца. – Иди, Сојка, – рећи ће Тртина мајка својој ћерчици – до госпа-Нате, питај је ли онај њен несретник дошао. – Иди, Перо, – рећи ће госпа Живка свом млађем сину – до госпа-Лепосаве, питај је ли онај њен несретник дошао. Растрчала се тако браћа и сестре измеђ’ ојађених кућа, али сви се враћају са истим одговором: »Несретник још није дошао!« Кад стигли већ и очеви кући, настао је прави лом. Грде очеви и псују и прете, и брига све више и више осваја све куће, јер је ноћ већ дубоко захватила. Свима породицама пресела вечера, а већ можете мислити како су мајке преспавале ту ноћ. – Нека се закључају врата, па ако наиђе, нека спава у дворишту – грми Тртин отац и мајка сирота закључава, али чим он заспа, а она се диже на прсте и полако отвара врата, и оставља их целу ноћ отворена, неће ли дете наићи. Глуваћева мајка није ни легла. Онако обучена преседела је целу ноћ, и ко зна какве све мисли нису јој се врзле по глави. Цврцина мајка, чим је заспао отац, обесила се на прозор па до зоре није се скинула отуд. И све остале мајке тешку су ноћ провеле. Јадно им спавање, кад им брига не да ни ока склопити. И ујутру рано дигли се очеви, па свакоме од њих прво питање: – Дође ли онај? – Не, боме! – одговарају брижне мајке. Кад то чуше, тешка брига пређе и на очеве. Досад су још увек мислили: дечји несташлук, доћи ће. Ал’ кад прође читава ноћ, а њих нема, значи да је несташлук премашио све границе, и да ствар треба већ озбиљније схватити. Цврцин отац и не попи своју редовну јутарњу кафу код куће, већ се диже право пред кафану »Касину«, знајући да тамо долази на кафу и газда Таса, Глуваћев отац. – Добар дан, газда-Тасо, – прилази му Цврцин отац и седа за његов сто, и наставља разговор. – Дође ли, бога ти, онај твој? – Не, бога ми! – одговори брижно газда Таса. – Ама зар целу ноћ? – Целу ноћ! – Ни мој! – Па заједно су они – вели газда Таса. – Заједно јесу, али где су? Нешто се мислим, па дођох и с тобом да се посаветујем како би било да ми то пријавимо власти, јер знаш, није то више шала, а није ни обичан несташлук. Цео целцат дан и целе ноћи нема деце. – Па, господин-Арсо, – одговори газда Таса – биће готово најбоље тако како ти кажеш да пријавимо ми то власти. Досркаше кафу, па се господин Арса и газда Таса дигоше да иду у начелство. Уз пут прођоше крај дућана газда-Стевиног а он стоји на дућанским вратима. Како је и његов син, Жика Дроња, у истом друштву, приђоше му те да и њега упитају. – Дође ли, газда-Стево, онај твој? – пита газда Таса. – Не, брате, па ето бринем од јутрос. Мало ми је других брига, него још и то. – Па ми, знаш, кренули у начелство да пријавимо ствар власти, јер, брате, ово је већ озбиљна ствар. – Бога ми, – вели газда Стева – добро ћете учинити. Чекај, ево и ја ћу поћи с вама. Кренуше тако три забринута оца у начелство, па уз пут још сретоше господина Пају, Тртиног оца. Он им сам приђе па вели: – Ја, боме, пошао у начелство да пријавим ствар власти, јер онога мог несрећника ево све до јутрос нема. – Па и ми смо тамо пошли! – одговорише у један глас три забринута оца, те им се сад и господин Паја придружи и сва четворица уђоше у начелство. У начелству, у ходнику, затекоше још и Врапчевог и мог оца, које је иста невоља и иста брига довела, те се сад здружише па хајде пред начелника. – Шта је, добри људи? – предусретне их начелник, јер их све познаје као ваљане и честите грађане. – Зло је, господине, – узе реч Цврцин отац – деца нам одбегла од куће. – Како одбегла? – пита изненађено начелник. – Ето тако, господине начелниче, – наставља Цврцин отац – јуче у рану зору, док је још све по кући спавало. Па како су јуче отишли, ето их све до сада нема. – Ама заједно су отишли? – пита начелник. – Извесно заједно, – одговори Цврцин отац – јер су другови, не раздвајају се никад, а сви су у исто доба, у рану зору, напустили куће. Затим узе начелник да пропитује за неке појединости, па кад сазнаде све што му треба, а он ће рећи забринутим очевима: – Идите ви својим послом, а вашу бригу ја примам на себе. Наћи ћу ја њих, ни бриге вас није. – Е, хвала, господине! – и као олакша им свима нешто. – Није то само хвала, – вели њима начелник – него припазите ви одсад и с ким вам се деца друже, јер рђаво друштво одведе дете од школе и од куће! А ја ћу их наћи, будите без бриге! Тако одоше родитељи од начелника ипак мало утешени. {{ЈВ-аутор| Бранислав Нушић|1938}} == Извор == * [http://1300kaplara.edu.rs/biblioteka/biblioteka%20na%20daljinu/Branislav-Nusic-Hajduci.pdf Хајдуци] [[Категорија:Бранислав Нушић]] [[Категорија:Хајдуци (Нушић)]] 73563zn73b9ba77v6jxdwa2vzo3fb1b 0 61793 147411 2026-10-06T12:42:56Z Galicijac 19151 израда странице 147411 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Хајдуци (Нушић)|Хајдуци]] | | [[Хајдуци (Нушић)/XXVI|Шта је тамо било]] | Потера | [[Хајдуци (Нушић)/XXVIII|Тамница]] }} Начелник је био душеван човек. Осетио је добро колико је то велика брига, која је притисла неколико породица, па је свесрдно узео ствар у руке. Он се прво распитао с ким су се све та деца дружила, па кад је чуо да је међ’ њима измеђ’ осталих био и један пекарски шегрт, који је истеран из школе, он се прво почео о њему да распитује. Тога ради призвао је себи мајстора пекара код којега је Чеда био у служби. – Мајстор-Перо, – рећи ће му начелник када је ступио преда њ – реци ти, бога ти, какав ти је тај шегрт Чеда? – Неваљалац, господине, да га горега нема под небом! – вели му мајстор Пера. – Ама, бога ти, зар је толико неваљао? – Лењ је као буба, господине, а хоће да слаже, ама не трене очима а слаже. – Па он те је напустио? – Није ме напустио, него сам га ја отерао. Истукао сам га па отерао. – А што си га тукао? – Украо две переце. – А кад си га отерао? – Има томе већ пет дана. – А где је сад он? – Не знам, господине. Долазила ми је јутрос и његова мајка да ме пита; вели како је јуче изјутра отишао, до јутрос се није вратио. – Аха, – учини начелник – дакле, и он је јучер ујутру отишао и досад се није вратио? – Тако каже његова мајка. – А ниси га виђао ових дана? – Нисам, господине, бежи од мене, јер зна да ћу га испребијати ако га видим. – А што имаш да га испребијаш, кад си га већ истукао и истерао? Он није више код тебе у служби. – Јаој, господине, да знаш само шта ми је порадио, – вајка се мајстор Пера – оштетио ме, па ме осакатио. – Ама кад то? – Кад сам га истукао и истерао, а он, да ми се освети, отишао у собицу где држим брашно, па ми три џака ножем просекао те се грдно брашно расуло. Па мало му је било то, него у дворишту, на бунару, одсекао уже, па кофа пала у воду и ено не могу никако да је извадим. – Е, да грдна неваљалца! – узвикује начелник слушајући јадање мајстор-Перино. – И није то све. Имам већ девет година једну канаринку певачицу. Волим је као очи у глави, а он отворио кавез и пустио канаринку да одлети. Пребићу га, господине, тако ми бога, пребићу га где га сретнем! Начелник је сад већ довољно знао. Знао је да је Чеда тај који је остале намамио и одвео; само је питање куда. Пошто је наредио да се сва околица вароши осмотри и претражи гробље, шумица, колибе по виноградима, и пошто нас нигде није нашао, начелник је сео, па је још тога дана по коњаницима послао наредбу свим сеоским општинама, оним блиским вароши, да свака пошаље своје патроле и претражи целу своју околину, па ако нас нађе, да нас спроведу начелству. Начелник је у својој наредби рекао и подвукао да општине морају то неизоставно извршити још у току дана. После такве наредбе разишли су се сеоски општински пандури по луговима и шумама на све стране. Ми смо у то доба, а то је било пред вече другога дана, већ били потпуно посустали од глади и жеђи. Лежали смо неко време потрбушке, како нам је ‘Арамбаша био рекао, па кад смо видели да ни то не помаже, а ми смо се савили у једно клупче, као змије кад хоће зиму да презиме. Кад би нас ко са стране видео, помислио би да је то каква животиња са четрнаест руку. Изгледало нам је, кад се тако савијемо у клупче, да ће нам лакше бити. – Па и ако умремо од глади, – вели Трта – бар сви заједно да умремо! Не знам колико смо тако лежали у клупчету, али знам да је већ почео да мркне дан. Сви смо били некако сањиви од глади и ни за шта нисмо марили. Једнога тренутка Глуваћ рече: – Ама, као неко крха гране у шуми! Пре би’ се ми на те речи преплашили и разрогачили би’ очи и начуљили уши, али сад нико и не мрдну, нико се и не помери нити погледа тамо. – Јесте, ено неко крха гране! – понови Глуваћ. Уто се појави из шуме један сељак са великом батином. – Бегај! – писну Цврца. Клупче се зачас размота и скочисмо сви на ноге, готови да дунемо као ветар у шуму, али онај сељак диже батину и викну: – Не мрдај! И сви стадосмо као укопани. Он нам приђе: – Ко сте ви? – пита. – Ми... – замуца Глуваћ – ми смо ђаци. – Да сте ђаци, ви би’ били у школи, а не у шуми. Говорите ко сте ви? ‘Арамбаша, коме се нешто био везао језик, сад тек дану и проговори: – Ми смо хајдуци! – Гле, молим те! – насмеја се сељак. – Баш хајдуци? – Јесте! – одговори ‘Арамбаша. – Јес’, боме, – вели сељак. – Требао сам то одмах да се сетим, чим сам вас видео. Па добро, а шта ћете овде? – Па дошли смо у планину. – Јес’, боме, право кажеш, а ја сасвим заборавио на то. Кад сте већ хајдуци, морате у планину. Тако је то откако је света и века – настави сељак, а све се смешка. – А овај, не знам, децо, да ли знате још један обичај хајдучки? – Не знамо! – одговорисмо нас неколико. – Е, видите, децо, обичај је хајдучки, кад их власт ухвати, да иду у хапсу. Је л’ тако? – Јесте! – одобрава Врабац. – Е, кад је тако, онда да вам се кажем. Ја сам власт. – Ти власт? – изненади се Цврца. – Јес’, ја сам општински пандур из села Подолице, а ово је шума тога села. – Па шта ми теби сметамо, ми нисмо никакво зло учинили? – пита ‘Арамбаша. – Како да нисте зло дело учинили, кад сте побегли од својих кућа? Зар би’ још нешто горе требало да учините? Стигао начелников распис да вас пошто-пото пронађемо и дотерамо, те ја поломих ноге од јутрос тражећи вас! Ми сви побледесмо и погледасмо се међу собом. – Па то потера?! – пита ‘Арамбаша. – Па потера, дабоме. Него, децо, ја мало проговорих са вама, колико да се одморим, а сад, хајде напред! – Ми овај, – поче да се буни ‘Арамбаша – ми смо у гори хајдуци, ми се не бојимо власти. – Не говори! – одговори општински пандур. – Ја док сам добар, добар сам, али немој да ме љутиш, јер ћу да ти истеглим уши, па ћеш да се чудиш! ‘Арамбаша осети колико му је тим речима повређен понос. Он се замисли и узе да се бори са собом. Дође му једнога тренутка мисао да насрне јуначки на општинског пандура, па да га пребаци преко себе као Матамуту, али се трже од такве помисли, јер би се могло десити да му општински пандур опали шамар пред целом четом, а то би потпуно уништило његов старешински углед. – Па добро, – поче он блажим гласом – куда ћеш да нас водиш? – Не питај, него хајде напред! – Па да га послушамо кад је власт! – саветује Врабац. – Ако хоћеш, послушај, а ако нећеш, ја ћу те већ научити. Ми сви покуњисмо главе. – Хајде, полази! – викну он још једанпут и ми кренусмо као младе невесте, све гледајући у земљу. Општински пандур застаде. – А ово магаре, је л’ и оно хајдук? – Оно... – промуца Глуваћ – па јест, и оно нам се придружило. – Е, доброг друга имате! – насмеја се пандур. – А да вам није однекуд ово магаре било ‘Арамбаша? – Није, ја сам ‘Арамбаша! – пробуди се код Чеде понос. – Ти, гле молим те! Па јес’, у тебе је таман толико памети колико у овог магарета. Чеди плануше очи, али их ипак обори и прогута ову увреду. – Е, па хајд’ онда поведите и тог вашег друга! – нареди пандур, те сад нас осморо, седам хајдука и магаре, пођосмо испред пандура. {{ЈВ-аутор| Бранислав Нушић|1938}} == Извор == * [http://1300kaplara.edu.rs/biblioteka/biblioteka%20na%20daljinu/Branislav-Nusic-Hajduci.pdf Хајдуци] [[Категорија:Бранислав Нушић]] [[Категорија:Хајдуци (Нушић)]] psjc2b29iupb6vbsf02p5adoisxafra 147449 147411 2026-10-06T17:30:46Z Galicijac 19151 Наслов уврстио у редослед поглавља. 147449 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Хајдуци (Нушић)|Хајдуци]] | | [[Хајдуци (Нушић)/XXVI|Шта је тамо било]] | [[Хајдуци (Нушић)/XXVII|Потера]] | [[Хајдуци (Нушић)/XXVIII|Тамница]] }} Начелник је био душеван човек. Осетио је добро колико је то велика брига, која је притисла неколико породица, па је свесрдно узео ствар у руке. Он се прво распитао с ким су се све та деца дружила, па кад је чуо да је међ’ њима измеђ’ осталих био и један пекарски шегрт, који је истеран из школе, он се прво почео о њему да распитује. Тога ради призвао је себи мајстора пекара код којега је Чеда био у служби. – Мајстор-Перо, – рећи ће му начелник када је ступио преда њ – реци ти, бога ти, какав ти је тај шегрт Чеда? – Неваљалац, господине, да га горега нема под небом! – вели му мајстор Пера. – Ама, бога ти, зар је толико неваљао? – Лењ је као буба, господине, а хоће да слаже, ама не трене очима а слаже. – Па он те је напустио? – Није ме напустио, него сам га ја отерао. Истукао сам га па отерао. – А што си га тукао? – Украо две переце. – А кад си га отерао? – Има томе већ пет дана. – А где је сад он? – Не знам, господине. Долазила ми је јутрос и његова мајка да ме пита; вели како је јуче изјутра отишао, до јутрос се није вратио. – Аха, – учини начелник – дакле, и он је јучер ујутру отишао и досад се није вратио? – Тако каже његова мајка. – А ниси га виђао ових дана? – Нисам, господине, бежи од мене, јер зна да ћу га испребијати ако га видим. – А што имаш да га испребијаш, кад си га већ истукао и истерао? Он није више код тебе у служби. – Јаој, господине, да знаш само шта ми је порадио, – вајка се мајстор Пера – оштетио ме, па ме осакатио. – Ама кад то? – Кад сам га истукао и истерао, а он, да ми се освети, отишао у собицу где држим брашно, па ми три џака ножем просекао те се грдно брашно расуло. Па мало му је било то, него у дворишту, на бунару, одсекао уже, па кофа пала у воду и ено не могу никако да је извадим. – Е, да грдна неваљалца! – узвикује начелник слушајући јадање мајстор-Перино. – И није то све. Имам већ девет година једну канаринку певачицу. Волим је као очи у глави, а он отворио кавез и пустио канаринку да одлети. Пребићу га, господине, тако ми бога, пребићу га где га сретнем! Начелник је сад већ довољно знао. Знао је да је Чеда тај који је остале намамио и одвео; само је питање куда. Пошто је наредио да се сва околица вароши осмотри и претражи гробље, шумица, колибе по виноградима, и пошто нас нигде није нашао, начелник је сео, па је још тога дана по коњаницима послао наредбу свим сеоским општинама, оним блиским вароши, да свака пошаље своје патроле и претражи целу своју околину, па ако нас нађе, да нас спроведу начелству. Начелник је у својој наредби рекао и подвукао да општине морају то неизоставно извршити још у току дана. После такве наредбе разишли су се сеоски општински пандури по луговима и шумама на све стране. Ми смо у то доба, а то је било пред вече другога дана, већ били потпуно посустали од глади и жеђи. Лежали смо неко време потрбушке, како нам је ‘Арамбаша био рекао, па кад смо видели да ни то не помаже, а ми смо се савили у једно клупче, као змије кад хоће зиму да презиме. Кад би нас ко са стране видео, помислио би да је то каква животиња са четрнаест руку. Изгледало нам је, кад се тако савијемо у клупче, да ће нам лакше бити. – Па и ако умремо од глади, – вели Трта – бар сви заједно да умремо! Не знам колико смо тако лежали у клупчету, али знам да је већ почео да мркне дан. Сви смо били некако сањиви од глади и ни за шта нисмо марили. Једнога тренутка Глуваћ рече: – Ама, као неко крха гране у шуми! Пре би’ се ми на те речи преплашили и разрогачили би’ очи и начуљили уши, али сад нико и не мрдну, нико се и не помери нити погледа тамо. – Јесте, ено неко крха гране! – понови Глуваћ. Уто се појави из шуме један сељак са великом батином. – Бегај! – писну Цврца. Клупче се зачас размота и скочисмо сви на ноге, готови да дунемо као ветар у шуму, али онај сељак диже батину и викну: – Не мрдај! И сви стадосмо као укопани. Он нам приђе: – Ко сте ви? – пита. – Ми... – замуца Глуваћ – ми смо ђаци. – Да сте ђаци, ви би’ били у школи, а не у шуми. Говорите ко сте ви? ‘Арамбаша, коме се нешто био везао језик, сад тек дану и проговори: – Ми смо хајдуци! – Гле, молим те! – насмеја се сељак. – Баш хајдуци? – Јесте! – одговори ‘Арамбаша. – Јес’, боме, – вели сељак. – Требао сам то одмах да се сетим, чим сам вас видео. Па добро, а шта ћете овде? – Па дошли смо у планину. – Јес’, боме, право кажеш, а ја сасвим заборавио на то. Кад сте већ хајдуци, морате у планину. Тако је то откако је света и века – настави сељак, а све се смешка. – А овај, не знам, децо, да ли знате још један обичај хајдучки? – Не знамо! – одговорисмо нас неколико. – Е, видите, децо, обичај је хајдучки, кад их власт ухвати, да иду у хапсу. Је л’ тако? – Јесте! – одобрава Врабац. – Е, кад је тако, онда да вам се кажем. Ја сам власт. – Ти власт? – изненади се Цврца. – Јес’, ја сам општински пандур из села Подолице, а ово је шума тога села. – Па шта ми теби сметамо, ми нисмо никакво зло учинили? – пита ‘Арамбаша. – Како да нисте зло дело учинили, кад сте побегли од својих кућа? Зар би’ још нешто горе требало да учините? Стигао начелников распис да вас пошто-пото пронађемо и дотерамо, те ја поломих ноге од јутрос тражећи вас! Ми сви побледесмо и погледасмо се међу собом. – Па то потера?! – пита ‘Арамбаша. – Па потера, дабоме. Него, децо, ја мало проговорих са вама, колико да се одморим, а сад, хајде напред! – Ми овај, – поче да се буни ‘Арамбаша – ми смо у гори хајдуци, ми се не бојимо власти. – Не говори! – одговори општински пандур. – Ја док сам добар, добар сам, али немој да ме љутиш, јер ћу да ти истеглим уши, па ћеш да се чудиш! ‘Арамбаша осети колико му је тим речима повређен понос. Он се замисли и узе да се бори са собом. Дође му једнога тренутка мисао да насрне јуначки на општинског пандура, па да га пребаци преко себе као Матамуту, али се трже од такве помисли, јер би се могло десити да му општински пандур опали шамар пред целом четом, а то би потпуно уништило његов старешински углед. – Па добро, – поче он блажим гласом – куда ћеш да нас водиш? – Не питај, него хајде напред! – Па да га послушамо кад је власт! – саветује Врабац. – Ако хоћеш, послушај, а ако нећеш, ја ћу те већ научити. Ми сви покуњисмо главе. – Хајде, полази! – викну он још једанпут и ми кренусмо као младе невесте, све гледајући у земљу. Општински пандур застаде. – А ово магаре, је л’ и оно хајдук? – Оно... – промуца Глуваћ – па јест, и оно нам се придружило. – Е, доброг друга имате! – насмеја се пандур. – А да вам није однекуд ово магаре било ‘Арамбаша? – Није, ја сам ‘Арамбаша! – пробуди се код Чеде понос. – Ти, гле молим те! Па јес’, у тебе је таман толико памети колико у овог магарета. Чеди плануше очи, али их ипак обори и прогута ову увреду. – Е, па хајд’ онда поведите и тог вашег друга! – нареди пандур, те сад нас осморо, седам хајдука и магаре, пођосмо испред пандура. {{ЈВ-аутор| Бранислав Нушић|1938}} == Извор == * [http://1300kaplara.edu.rs/biblioteka/biblioteka%20na%20daljinu/Branislav-Nusic-Hajduci.pdf Хајдуци] [[Категорија:Бранислав Нушић]] [[Категорија:Хајдуци (Нушић)]] 9oaj1gjardz0cvwjt4mkt4c6k8i0ol7 0 61794 147413 2026-10-06T13:20:52Z Galicijac 19151 израда странице 147413 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Хајдуци (Нушић)|Хајдуци]] | | [[Хајдуци (Нушић)/XXVII|Потера]] | Тамница | [[Хајдуци (Нушић)/XXIX|Повратак]] }} Стаза је била уска, па смо ишли све двоје по двоје. Напред су ишли ‘Арамбаша и магаре, за њим Глуваћ и ја, за нама Цврца и Врабац и последњи Трта и Дроња. Нисмо пошли оним путем којим смо дошли у шуму, него сасвим на другу страну. Нисмо смели гласно да говоримо, али смо се шапатом питали међу собом: – Куд нас овај тера? Пандур је ишао за нама, поштапајући се на ону своју батину и гунђао је целим путем: – Хајдуци, еј, тешко вама! Једете кифле и млеко, а хоћете у хајдуке; спавате на меке перине, а хоћете у хајдуке! Вече се већ почело да спушта, а ми које од глади, а које од страха шта ли нас чека, већ смо посустали те готово клецамо. Врабац два-трипут покуша да проговори са пандуром, али он некако увек пресече разговор. – Много смо изгладнели, чича! – вели Врабац тужно не би ли изазвао саучешће пандурово! – А ви што сте бежали од очева хлеба? – одговори овај. Идемо даље, идемо ћутећи, па ће тек Врабац опет: – Много смо уморни, чича! – У хајдука нема умора! – одговара овај. Опет идемо, идемо, идемо па ће тек Врабац: – Хоћемо ли далеко, чича? – Па има да пођемо... – Не можемо да издржимо. – Мени је за ово магаре да се не измори, а за вас не бринем! – Да седнемо, болан, чича, да се одморимо мало! – вајка се Врабац. – Па ‘ајд’ баш! – умилостиви се пандур те поседасмо на једну утриницу. Седе и он међу нас. Окуписмо га сви питањима: – Куда нас водиш? – Шта ће бити с нама? – Хоћемо л’ добити да једемо? – Није могао свима да одговара, али нам укратко рече: – Водим вас у село, тамо ћете ноћас заноћити. Сутра вас спроводим у начелство. Кад се одморисмо мало, а он се диже: – Е, ‘ајд, да пођемо, да нас не ухвати мрак. Дигосмо се сви па пођосмо заједно са магаретом и, после мало хода, чусмо већ лавеж сеоских паса, а мало затим уђосмо и у село. На село већ пао мрак, овде и онде се види кроз отворена врата светлост пламичка на огњишту; све се повукло у куће и свуда потпун мир. Пандур нас доведе до једне куће. То је била сеоска општина. У судници није никог било. – А, морам јавити кмету да сам вас похватао! – рече, па се окрете нама. – Је л’ нећете да се разбегнете док се ја вратим? – Нећемо! – ми сви у један глас. – Право да вам кажем, не верујем вам. ‘Ајд овамо да ја вас притворим, јер кметова је кућа подалеко. Па нас поведе дубоко у двориште, а на дну дворишта свињац. Кад нас доведе до свињца, а загрокта једна свиња отуда. Ваљда се тог часа пробудила. Он извади кључић из појаса, па отвори катанац на свињцу, те се окрете нама: – ‘Ајд, улази! – Па зар у свињац? – запита Врабац. – А није него ћу у канцеларију да те водим. Општина нема ‘апсане, па добро ти је и овде, док се не вратим од кмета. ‘Ајд’ улази! Први ступи у тамницу ‘Арамбаша, те ми сви за њим, а за нама пандур угура и магаре, те нас је са свињом било сад девет душа у свињцу. Пандур закључа катанац и оде, а ми остадосмо ћутећи; нико ни речи да проговори. – Ето, браћо, то је хајдучка тамница! – рећи ће први Врабац. Нико ни речи, сем што свиња опет поче да грокће. – То нам домаћин каже: »Добро дошли!« Треба да му одговоримо! – настави Врабац. – Одговори му ти! – избрецну се на њега Глуваћ, коме је већ било досадило Врапчево зановетање. – Тебе ће боље да разуме! – враћа му Врабац. И мал’ се око те ситнице не посвађаше, али уто се јави ‘Арамбаша. Он, који је као прави јунак све досад ћутао и подносио стрпљиво све невоље, сад први пут проговори: – Браћо, ми морамо и у невољи да будемо јунаци. – Море, какви јунаци! – пресече га Врабац. – Зар затворили ме у свињац, у друштву са једним магаретом и са једном свињом, па сад да се правим јунак! – Кажи, богу хвала те су нас овде затворили – вели мирно ‘Арамбаша. – Наше старе бацали су у дубоке тамнице, где су друговали са змијама и акрепима. Па је л’ би ти боље било са змијама и акрепима или са свињом и магарцем? – То је истина, – признаје Врабац – али нећу да се правим јунак кад нисам. – А по чему ниси? – пита га ‘Арамбаша. – Па по томе, ето, по томе што нас један пандур дотерао све као стадо и сатерао у свињац. – Ја сам, браћо, мислио да се упустим с њим у борбу, – брани још увек свој понос Брба – али сам се предомислио. Он је пандур, власт, па не би лепо било да нам први напад буде против власти. Ето, зато нисам хтео да га нападнем. Нико му не одговори, иако смо сад већ јасно видели ко је и какав Брба био јунак. Кад виде Брба да му нико не одговори, он помисли да је успео одржати свој старешински углед међу нама, па настави: – Браћо, нешто да вас молим! – Шта? – упиташе двоје-троје. – Ми ћемо се сутра вратити кућама. – Нећемо се вратити, него ће нас отерати – вели Врабац. – Па то. Власт је власт, морамо слушати. Отераће нас, па ћемо се тамо опет видети са својим друговима. Немојте ником казивати да су нас метли у свињац са магаретом и свињом. Смејаће нам се. Него, ако вас питају, реците да су нас бацили у тамницу. – Са змијама и акрепима – додаје Врабац. – Ама, не мора бити са змијама и акрепима, тек кажите тамница је била. Лепше је! – Јаој, што ме нешто уједе! – писну Цврца. – И мене! – вели Дроња: – Ама и мене! – чеше се Глуваћ. – Па то је бува! – вели Дроња, који је ухватио буву и стегао је палцем и предњаком. – Јао, колика је! – чуди се Глуваћ, који је и сам притиснуо буву на врату. – Па зар у свињцу има бува? – пита се Врабац. – Још како! – одговарају му. Тада се ја у невољи сетих да имам у џепу пуну кесу прашка од бува, коју сам понео од куће кад сам се одметнуо у хајдуке. Данас за време гладовања, мал’ нисам појео тај прашак, али кад сам га лизнуо, осетио сам да је горак и пече језик. Добро је бар што сам га сачувао, па сад узех и почех да сипам себи у кошуљу, у чарапе, у панталоне и свуд где сам стигао. Није ми богзна колико помогло, јер изгледа да буве у свињцу не поштују овај прашак као средство против њих, али сам ипак мало боље прошао од осталих. Док смо се ми тако вајкали и чешали од бувље напасти, дође већ једном и онај пандур. Он нам донесе два велика хлеба и кад нам их пружи, а ми зачас заборависмо и на буве и на све остале невоље, и падосмо на хлеб грабећи се ка’ пси о кост. Он нам нанесе и мало сламе за простирку, додајући: – Лепа је летња ноћ, овде ћете преноћити, јер немам где да вас сместим, а морам вас држати у притвору. Нама је свеједно било, само кад смо имали шта јести. Наш друг магаре још раније се било уортачило са свињом и појело јој сав кукуруз што је био пред њом. Када смо појели и последњи залогај хлеба, ми опет почесмо да осећамо бувљу напаст. – Сав сам изуједан! – јада се Трта. – Ја сам се разгребао толико да се закрвавило – вели Врабац. – Не може се ни заспати – јада се Глуваћ. – Морамо трпети, браћо – теши нас ‘Арамбаша. – Наши стари, кад су бацани у тамнице, на много су веће муке стављани. Њима су клинци забадани под нокте и они су трпели, а на нас су пустили само буве. – Трпео бих и ја да сам у тамници, – вели Врабац – али и наши преци не би трпели у свињцу. – Ја не могу да заспим! – гунђа Дроња. – Ако издржимо ове муке, о нама ће се у песмама певати! – опет нас храбри ‘Арамбаша. – Хоће, јест! – гунђа Глуваћ. – Па хоће, дабоме, ето Врабац већ смишља песму! – вели Цврца. – Ама, како смишљам кад се гребем као несрећник – одговара Врабац. А кад се мало смири, а он, иако га нико не опомену, поче за себе да певуши као уз гусле: <center> А кад ноћца падне у планину,<br/> Доведоше хајдуке у село,<br/> Стрпаше их на дно у тамницу,<br/> У тамницу, кућу необичну,<br/> Где се свиња кукурузом храни.<br/> Стрпаше их са свињом заједно,<br/> Све седмеро и осмог им друга<br/> Млекаџијско прљаво магаре;<br/> Па их сташе на муке метати,<br/> Сташе буве на њих налетати,<br/> Крупне буве ко зрно пасуља<br/> Изгладнеле ко вуци у гори,<br/> Те крв сишу као пијавице.<br/> Хајдуци се гребу и јаучу<br/> И ноктима себи кожу деру.<br/> Говори им Брба ‘Арамбаша:<br/> Браћо моја, из горе хајдуци,<br/> И мој брате, магаре незнано,<br/> Тешких ли смо мука допанули,<br/> Бацили нас ко прасце у свињац,<br/> И пустили на нас чету бува.<br/> Тено смо се бува напунили<br/> Ко џукеле из циганских черга;<br/> Претрпите, браћо, муке ове,<br/> Којено ће песма опевати! </center> Ми се сви, поред толиких мука, насмејасмо овој песми Врапчевој, а ‘Арамбаша ће му рећи: – Ту песму да заборавиш и никад ником више да је не казујеш! Умирисмо се, јер поче умор да нас савлађује. И свиња и магаре су већ одавно спавали. И ми полегасмо некако по оној слами и ућутасмо. Тек само чујеш погдеко викне »јаој« и чујеш како нокти стружу по кожи. {{ЈВ-аутор| Бранислав Нушић|1938}} == Извор == * [http://1300kaplara.edu.rs/biblioteka/biblioteka%20na%20daljinu/Branislav-Nusic-Hajduci.pdf Хајдуци] [[Категорија:Бранислав Нушић]] [[Категорија:Хајдуци (Нушић)]] bjtbpb90cxcie3b1j8fyw545s14mjh9 147415 147413 2026-10-06T13:42:43Z Coaorao 19106 147415 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Хајдуци (Нушић)|Хајдуци]] | | [[Хајдуци (Нушић)/XXVII|Потера]] | Тамница | [[Хајдуци (Нушић)/XXIX|Повратак]] }} Стаза је била уска, па смо ишли све двоје по двоје. Напред су ишли ‘Арамбаша и магаре, за њим Глуваћ и ја, за нама Цврца и Врабац и последњи Трта и Дроња. Нисмо пошли оним путем којим смо дошли у шуму, него сасвим на другу страну. Нисмо смели гласно да говоримо, али смо се шапатом питали међу собом: – Куд нас овај тера? Пандур је ишао за нама, поштапајући се на ону своју батину и гунђао је целим путем: – Хајдуци, еј, тешко вама! Једете кифле и млеко, а хоћете у хајдуке; спавате на меке перине, а хоћете у хајдуке! Вече се већ почело да спушта, а ми које од глади, а које од страха шта ли нас чека, већ смо посустали те готово клецамо. Врабац два-трипут покуша да проговори са пандуром, али он некако увек пресече разговор. – Много смо изгладнели, чича! – вели Врабац тужно не би ли изазвао саучешће пандурово! – А ви што сте бежали од очева хлеба? – одговори овај. Идемо даље, идемо ћутећи, па ће тек Врабац опет: – Много смо уморни, чича! – У хајдука нема умора! – одговара овај. Опет идемо, идемо, идемо па ће тек Врабац: – Хоћемо ли далеко, чича? – Па има да пођемо... – Не можемо да издржимо. – Мени је за ово магаре да се не измори, а за вас не бринем! – Да седнемо, болан, чича, да се одморимо мало! – вајка се Врабац. – Па ‘ајд’ баш! – умилостиви се пандур те поседасмо на једну утриницу. Седе и он међу нас. Окуписмо га сви питањима: – Куда нас водиш? – Шта ће бити с нама? – Хоћемо л’ добити да једемо? – Није могао свима да одговара, али нам укратко рече: – Водим вас у село, тамо ћете ноћас заноћити. Сутра вас спроводим у начелство. Кад се одморисмо мало, а он се диже: – Е, ‘ајд, да пођемо, да нас не ухвати мрак. Дигосмо се сви па пођосмо заједно са магаретом и, после мало хода, чусмо већ лавеж сеоских паса, а мало затим уђосмо и у село. На село већ пао мрак, овде и онде се види кроз отворена врата светлост пламичка на огњишту; све се повукло у куће и свуда потпун мир. Пандур нас доведе до једне куће. То је била сеоска општина. У судници није никог било. – А, морам јавити кмету да сам вас похватао! – рече, па се окрете нама. – Је л’ нећете да се разбегнете док се ја вратим? – Нећемо! – ми сви у један глас. – Право да вам кажем, не верујем вам. ‘Ајд овамо да ја вас притворим, јер кметова је кућа подалеко. Па нас поведе дубоко у двориште, а на дну дворишта свињац. Кад нас доведе до свињца, а загрокта једна свиња отуда. Ваљда се тог часа пробудила. Он извади кључић из појаса, па отвори катанац на свињцу, те се окрете нама: – ‘Ајд, улази! – Па зар у свињац? – запита Врабац. – А није него ћу у канцеларију да те водим. Општина нема ‘апсане, па добро ти је и овде, док се не вратим од кмета. ‘Ајд’ улази! Први ступи у тамницу ‘Арамбаша, те ми сви за њим, а за нама пандур угура и магаре, те нас је са свињом било сад девет душа у свињцу. Пандур закључа катанац и оде, а ми остадосмо ћутећи; нико ни речи да проговори. – Ето, браћо, то је хајдучка тамница! – рећи ће први Врабац. Нико ни речи, сем што свиња опет поче да грокће. – То нам домаћин каже: »Добро дошли!« Треба да му одговоримо! – настави Врабац. – Одговори му ти! – избрецну се на њега Глуваћ, коме је већ било досадило Врапчево зановетање. – Тебе ће боље да разуме! – враћа му Врабац. И мал’ се око те ситнице не посвађаше, али уто се јави ‘Арамбаша. Он, који је као прави јунак све досад ћутао и подносио стрпљиво све невоље, сад први пут проговори: – Браћо, ми морамо и у невољи да будемо јунаци. – Море, какви јунаци! – пресече га Врабац. – Зар затворили ме у свињац, у друштву са једним магаретом и са једном свињом, па сад да се правим јунак! – Кажи, богу хвала те су нас овде затворили – вели мирно ‘Арамбаша. – Наше старе бацали су у дубоке тамнице, где су друговали са змијама и акрепима. Па је л’ би ти боље било са змијама и акрепима или са свињом и магарцем? – То је истина, – признаје Врабац – али нећу да се правим јунак кад нисам. – А по чему ниси? – пита га ‘Арамбаша. – Па по томе, ето, по томе што нас један пандур дотерао све као стадо и сатерао у свињац. – Ја сам, браћо, мислио да се упустим с њим у борбу, – брани још увек свој понос Брба – али сам се предомислио. Он је пандур, власт, па не би лепо било да нам први напад буде против власти. Ето, зато нисам хтео да га нападнем. Нико му не одговори, иако смо сад већ јасно видели ко је и какав Брба био јунак. Кад виде Брба да му нико не одговори, он помисли да је успео одржати свој старешински углед међу нама, па настави: – Браћо, нешто да вас молим! – Шта? – упиташе двоје-троје. – Ми ћемо се сутра вратити кућама. – Нећемо се вратити, него ће нас отерати – вели Врабац. – Па то. Власт је власт, морамо слушати. Отераће нас, па ћемо се тамо опет видети са својим друговима. Немојте ником казивати да су нас метли у свињац са магаретом и свињом. Смејаће нам се. Него, ако вас питају, реците да су нас бацили у тамницу. – Са змијама и акрепима – додаје Врабац. – Ама, не мора бити са змијама и акрепима, тек кажите тамница је била. Лепше је! – Јаој, што ме нешто уједе! – писну Цврца. – И мене! – вели Дроња: – Ама и мене! – чеше се Глуваћ. – Па то је бува! – вели Дроња, који је ухватио буву и стегао је палцем и предњаком. – Јао, колика је! – чуди се Глуваћ, који је и сам притиснуо буву на врату. – Па зар у свињцу има бува? – пита се Врабац. – Још како! – одговарају му. Тада се ја у невољи сетих да имам у џепу пуну кесу прашка од бува, коју сам понео од куће кад сам се одметнуо у хајдуке. Данас за време гладовања, мал’ нисам појео тај прашак, али кад сам га лизнуо, осетио сам да је горак и пече језик. Добро је бар што сам га сачувао, па сад узех и почех да сипам себи у кошуљу, у чарапе, у панталоне и свуд где сам стигао. Није ми богзна колико помогло, јер изгледа да буве у свињцу не поштују овај прашак као средство против њих, али сам ипак мало боље прошао од осталих. Док смо се ми тако вајкали и чешали од бувље напасти, дође већ једном и онај пандур. Он нам донесе два велика хлеба и кад нам их пружи, а ми зачас заборависмо и на буве и на све остале невоље, и падосмо на хлеб грабећи се ка’ пси о кост. Он нам нанесе и мало сламе за простирку, додајући: – Лепа је летња ноћ, овде ћете преноћити, јер немам где да вас сместим, а морам вас држати у притвору. Нама је свеједно било, само кад смо имали шта јести. Наш друг магаре још раније се било уортачило са свињом и појело јој сав кукуруз што је био пред њом. Када смо појели и последњи залогај хлеба, ми опет почесмо да осећамо бувљу напаст. – Сав сам изуједан! – јада се Трта. – Ја сам се разгребао толико да се закрвавило – вели Врабац. – Не може се ни заспати – јада се Глуваћ. – Морамо трпети, браћо – теши нас ‘Арамбаша. – Наши стари, кад су бацани у тамнице, на много су веће муке стављани. Њима су клинци забадани под нокте и они су трпели, а на нас су пустили само буве. – Трпео бих и ја да сам у тамници, – вели Врабац – али и наши преци не би трпели у свињцу. – Ја не могу да заспим! – гунђа Дроња. – Ако издржимо ове муке, о нама ће се у песмама певати! – опет нас храбри ‘Арамбаша. – Хоће, јест! – гунђа Глуваћ. – Па хоће, дабоме, ето Врабац већ смишља песму! – вели Цврца. – Ама, како смишљам кад се гребем као несрећник – одговара Врабац. А кад се мало смири, а он, иако га нико не опомену, поче за себе да певуши као уз гусле: <div style="margin-left:2em; text-indent;"> А кад ноћца падне у планину,<br/> Доведоше хајдуке у село,<br/> Стрпаше их на дно у тамницу,<br/> У тамницу, кућу необичну,<br/> Где се свиња кукурузом храни.<br/> Стрпаше их са свињом заједно,<br/> Све седмеро и осмог им друга<br/> Млекаџијско прљаво магаре;<br/> Па их сташе на муке метати,<br/> Сташе буве на њих налетати,<br/> Крупне буве ко зрно пасуља<br/> Изгладнеле ко вуци у гори,<br/> Те крв сишу као пијавице.<br/> Хајдуци се гребу и јаучу<br/> И ноктима себи кожу деру.<br/> Говори им Брба ‘Арамбаша:<br/> Браћо моја, из горе хајдуци,<br/> И мој брате, магаре незнано,<br/> Тешких ли смо мука допанули,<br/> Бацили нас ко прасце у свињац,<br/> И пустили на нас чету бува.<br/> Тено смо се бува напунили<br/> Ко џукеле из циганских черга;<br/> Претрпите, браћо, муке ове,<br/> Којено ће песма опевати! </div> Ми се сви, поред толиких мука, насмејасмо овој песми Врапчевој, а ‘Арамбаша ће му рећи: – Ту песму да заборавиш и никад ником више да је не казујеш! Умирисмо се, јер поче умор да нас савлађује. И свиња и магаре су већ одавно спавали. И ми полегасмо некако по оној слами и ућутасмо. Тек само чујеш погдеко викне »јаој« и чујеш како нокти стружу по кожи. {{ЈВ-аутор| Бранислав Нушић|1938}} == Извор == * [http://1300kaplara.edu.rs/biblioteka/biblioteka%20na%20daljinu/Branislav-Nusic-Hajduci.pdf Хајдуци] [[Категорија:Бранислав Нушић]] [[Категорија:Хајдуци (Нушић)]] t8vqgx9bb8caqwm3t2fqqwgjh86kbp0 147450 147415 2026-10-06T17:31:08Z Galicijac 19151 Наслов уврстио у редослед поглавља. 147450 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Хајдуци (Нушић)|Хајдуци]] | | [[Хајдуци (Нушић)/XXVII|Потера]] | [[Хајдуци (Нушић)/XXVIII|Тамница]] | [[Хајдуци (Нушић)/XXIX|Повратак]] }} Стаза је била уска, па смо ишли све двоје по двоје. Напред су ишли ‘Арамбаша и магаре, за њим Глуваћ и ја, за нама Цврца и Врабац и последњи Трта и Дроња. Нисмо пошли оним путем којим смо дошли у шуму, него сасвим на другу страну. Нисмо смели гласно да говоримо, али смо се шапатом питали међу собом: – Куд нас овај тера? Пандур је ишао за нама, поштапајући се на ону своју батину и гунђао је целим путем: – Хајдуци, еј, тешко вама! Једете кифле и млеко, а хоћете у хајдуке; спавате на меке перине, а хоћете у хајдуке! Вече се већ почело да спушта, а ми које од глади, а које од страха шта ли нас чека, већ смо посустали те готово клецамо. Врабац два-трипут покуша да проговори са пандуром, али он некако увек пресече разговор. – Много смо изгладнели, чича! – вели Врабац тужно не би ли изазвао саучешће пандурово! – А ви што сте бежали од очева хлеба? – одговори овај. Идемо даље, идемо ћутећи, па ће тек Врабац опет: – Много смо уморни, чича! – У хајдука нема умора! – одговара овај. Опет идемо, идемо, идемо па ће тек Врабац: – Хоћемо ли далеко, чича? – Па има да пођемо... – Не можемо да издржимо. – Мени је за ово магаре да се не измори, а за вас не бринем! – Да седнемо, болан, чича, да се одморимо мало! – вајка се Врабац. – Па ‘ајд’ баш! – умилостиви се пандур те поседасмо на једну утриницу. Седе и он међу нас. Окуписмо га сви питањима: – Куда нас водиш? – Шта ће бити с нама? – Хоћемо л’ добити да једемо? – Није могао свима да одговара, али нам укратко рече: – Водим вас у село, тамо ћете ноћас заноћити. Сутра вас спроводим у начелство. Кад се одморисмо мало, а он се диже: – Е, ‘ајд, да пођемо, да нас не ухвати мрак. Дигосмо се сви па пођосмо заједно са магаретом и, после мало хода, чусмо већ лавеж сеоских паса, а мало затим уђосмо и у село. На село већ пао мрак, овде и онде се види кроз отворена врата светлост пламичка на огњишту; све се повукло у куће и свуда потпун мир. Пандур нас доведе до једне куће. То је била сеоска општина. У судници није никог било. – А, морам јавити кмету да сам вас похватао! – рече, па се окрете нама. – Је л’ нећете да се разбегнете док се ја вратим? – Нећемо! – ми сви у један глас. – Право да вам кажем, не верујем вам. ‘Ајд овамо да ја вас притворим, јер кметова је кућа подалеко. Па нас поведе дубоко у двориште, а на дну дворишта свињац. Кад нас доведе до свињца, а загрокта једна свиња отуда. Ваљда се тог часа пробудила. Он извади кључић из појаса, па отвори катанац на свињцу, те се окрете нама: – ‘Ајд, улази! – Па зар у свињац? – запита Врабац. – А није него ћу у канцеларију да те водим. Општина нема ‘апсане, па добро ти је и овде, док се не вратим од кмета. ‘Ајд’ улази! Први ступи у тамницу ‘Арамбаша, те ми сви за њим, а за нама пандур угура и магаре, те нас је са свињом било сад девет душа у свињцу. Пандур закључа катанац и оде, а ми остадосмо ћутећи; нико ни речи да проговори. – Ето, браћо, то је хајдучка тамница! – рећи ће први Врабац. Нико ни речи, сем што свиња опет поче да грокће. – То нам домаћин каже: »Добро дошли!« Треба да му одговоримо! – настави Врабац. – Одговори му ти! – избрецну се на њега Глуваћ, коме је већ било досадило Врапчево зановетање. – Тебе ће боље да разуме! – враћа му Врабац. И мал’ се око те ситнице не посвађаше, али уто се јави ‘Арамбаша. Он, који је као прави јунак све досад ћутао и подносио стрпљиво све невоље, сад први пут проговори: – Браћо, ми морамо и у невољи да будемо јунаци. – Море, какви јунаци! – пресече га Врабац. – Зар затворили ме у свињац, у друштву са једним магаретом и са једном свињом, па сад да се правим јунак! – Кажи, богу хвала те су нас овде затворили – вели мирно ‘Арамбаша. – Наше старе бацали су у дубоке тамнице, где су друговали са змијама и акрепима. Па је л’ би ти боље било са змијама и акрепима или са свињом и магарцем? – То је истина, – признаје Врабац – али нећу да се правим јунак кад нисам. – А по чему ниси? – пита га ‘Арамбаша. – Па по томе, ето, по томе што нас један пандур дотерао све као стадо и сатерао у свињац. – Ја сам, браћо, мислио да се упустим с њим у борбу, – брани још увек свој понос Брба – али сам се предомислио. Он је пандур, власт, па не би лепо било да нам први напад буде против власти. Ето, зато нисам хтео да га нападнем. Нико му не одговори, иако смо сад већ јасно видели ко је и какав Брба био јунак. Кад виде Брба да му нико не одговори, он помисли да је успео одржати свој старешински углед међу нама, па настави: – Браћо, нешто да вас молим! – Шта? – упиташе двоје-троје. – Ми ћемо се сутра вратити кућама. – Нећемо се вратити, него ће нас отерати – вели Врабац. – Па то. Власт је власт, морамо слушати. Отераће нас, па ћемо се тамо опет видети са својим друговима. Немојте ником казивати да су нас метли у свињац са магаретом и свињом. Смејаће нам се. Него, ако вас питају, реците да су нас бацили у тамницу. – Са змијама и акрепима – додаје Врабац. – Ама, не мора бити са змијама и акрепима, тек кажите тамница је била. Лепше је! – Јаој, што ме нешто уједе! – писну Цврца. – И мене! – вели Дроња: – Ама и мене! – чеше се Глуваћ. – Па то је бува! – вели Дроња, који је ухватио буву и стегао је палцем и предњаком. – Јао, колика је! – чуди се Глуваћ, који је и сам притиснуо буву на врату. – Па зар у свињцу има бува? – пита се Врабац. – Још како! – одговарају му. Тада се ја у невољи сетих да имам у џепу пуну кесу прашка од бува, коју сам понео од куће кад сам се одметнуо у хајдуке. Данас за време гладовања, мал’ нисам појео тај прашак, али кад сам га лизнуо, осетио сам да је горак и пече језик. Добро је бар што сам га сачувао, па сад узех и почех да сипам себи у кошуљу, у чарапе, у панталоне и свуд где сам стигао. Није ми богзна колико помогло, јер изгледа да буве у свињцу не поштују овај прашак као средство против њих, али сам ипак мало боље прошао од осталих. Док смо се ми тако вајкали и чешали од бувље напасти, дође већ једном и онај пандур. Он нам донесе два велика хлеба и кад нам их пружи, а ми зачас заборависмо и на буве и на све остале невоље, и падосмо на хлеб грабећи се ка’ пси о кост. Он нам нанесе и мало сламе за простирку, додајући: – Лепа је летња ноћ, овде ћете преноћити, јер немам где да вас сместим, а морам вас држати у притвору. Нама је свеједно било, само кад смо имали шта јести. Наш друг магаре још раније се било уортачило са свињом и појело јој сав кукуруз што је био пред њом. Када смо појели и последњи залогај хлеба, ми опет почесмо да осећамо бувљу напаст. – Сав сам изуједан! – јада се Трта. – Ја сам се разгребао толико да се закрвавило – вели Врабац. – Не може се ни заспати – јада се Глуваћ. – Морамо трпети, браћо – теши нас ‘Арамбаша. – Наши стари, кад су бацани у тамнице, на много су веће муке стављани. Њима су клинци забадани под нокте и они су трпели, а на нас су пустили само буве. – Трпео бих и ја да сам у тамници, – вели Врабац – али и наши преци не би трпели у свињцу. – Ја не могу да заспим! – гунђа Дроња. – Ако издржимо ове муке, о нама ће се у песмама певати! – опет нас храбри ‘Арамбаша. – Хоће, јест! – гунђа Глуваћ. – Па хоће, дабоме, ето Врабац већ смишља песму! – вели Цврца. – Ама, како смишљам кад се гребем као несрећник – одговара Врабац. А кад се мало смири, а он, иако га нико не опомену, поче за себе да певуши као уз гусле: <div style="margin-left:2em; text-indent;"> А кад ноћца падне у планину,<br/> Доведоше хајдуке у село,<br/> Стрпаше их на дно у тамницу,<br/> У тамницу, кућу необичну,<br/> Где се свиња кукурузом храни.<br/> Стрпаше их са свињом заједно,<br/> Све седмеро и осмог им друга<br/> Млекаџијско прљаво магаре;<br/> Па их сташе на муке метати,<br/> Сташе буве на њих налетати,<br/> Крупне буве ко зрно пасуља<br/> Изгладнеле ко вуци у гори,<br/> Те крв сишу као пијавице.<br/> Хајдуци се гребу и јаучу<br/> И ноктима себи кожу деру.<br/> Говори им Брба ‘Арамбаша:<br/> Браћо моја, из горе хајдуци,<br/> И мој брате, магаре незнано,<br/> Тешких ли смо мука допанули,<br/> Бацили нас ко прасце у свињац,<br/> И пустили на нас чету бува.<br/> Тено смо се бува напунили<br/> Ко џукеле из циганских черга;<br/> Претрпите, браћо, муке ове,<br/> Којено ће песма опевати! </div> Ми се сви, поред толиких мука, насмејасмо овој песми Врапчевој, а ‘Арамбаша ће му рећи: – Ту песму да заборавиш и никад ником више да је не казујеш! Умирисмо се, јер поче умор да нас савлађује. И свиња и магаре су већ одавно спавали. И ми полегасмо некако по оној слами и ућутасмо. Тек само чујеш погдеко викне »јаој« и чујеш како нокти стружу по кожи. {{ЈВ-аутор| Бранислав Нушић|1938}} == Извор == * [http://1300kaplara.edu.rs/biblioteka/biblioteka%20na%20daljinu/Branislav-Nusic-Hajduci.pdf Хајдуци] [[Категорија:Бранислав Нушић]] [[Категорија:Хајдуци (Нушић)]] 119qxgcp8nda4rbhycao8ecucxifhea 0 61795 147414 2026-10-06T13:32:46Z Galicijac 19151 израда странице 147414 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Хајдуци (Нушић)|Хајдуци]] | | [[Хајдуци (Нушић)/XXVIII|Тамница]] | Повратак | [[Хајдуци (Нушић)/XXX|На храстовом стаблу]] }} Прва се ујутру пробудила свиња и почела нас њушком бости у леђа и у трбух. – Што ме удари ногом у трбух? – дрекну из сна Цврца на Врапца, мислећи да га је он ударио. – Море, нисам ја него свиња, и мене је пробудила, почела да ми једе ципеле! – вели Врабац. Свиња, која је синоћ била тако мирна, сад при светлости зоре видела тек какво је друштво добила, па се разобадала. – Јаој, Трто, шта ти је то око врата, као да те је неко клао? – узвикну Глуваћ и сви погледасмо Трту, а оно врат му сав ишаран закрвављеним линијама. – То је од бува! – вели Трта. И сад тек узесмо сви да се загледамо. Били смо страшни, као они дивљаци што шарају своје тело; разгребене груди, разгребена леђа, ноге и руке. Жалосно нас је било погледати! Хвала богу, наиђе онај синоћни пандур те нам отвори врата и изиђосмо сви из свињца. Он нам даде два хлеба, те поседасмо на траву, и падосмо на хлеб као гладне вране. Даде чак и магарету један навиљак сена, те га оно са задовољством покуса, а затим настави да пасе траву. Због сунца ваљда, које већ беше упрло, почеше буве да нас напуштају, те се тако напасти спасосмо. Кад поједосмо хлеб и написмо се воде на бунару, диже нас пандур: – ‘Ајде, – вели – да пођемо! И као што нас је синоћ дотерао у тамницу, тако нас ујутру потера у варош. Он пред нама са батином, а нас осморо, седам хајдука и једно магаре, за њим све једно за другим. Ишли смо лагано и дуго неким сеоским путањама, док не избисмо на друм, те сагледасмо Дунав и у даљини високи торањ наше Саборне цркве. – Боже мој, шта ли ће да кажу наши код куће кад нас виде? – пита забринуто Цврца. – Шта има да кажу? – теши га Глуваћ. – Мајка ће да се заплаче и да те загрли. – А отац? – запита престрављено Цврца. – Отац? Па и он, брате. Знаш како је кад се изгубљено дете враћа родитељима? – Па ми и нећемо кући, нас ће да воде право у начелство! – вели Дроња. – Уха, па то ће да нас проведу кроз главну улицу? – Па дабоме! – Ал’ ће да нас гледа свет! – Браћо, – сети се ‘Арамбаша да нам каже реч поводом тога – пазите, немојте да пролазите улицама као кукавице, јер ће нам се смејати, него се држите јуначки, као што приличи хајдуцима. – А шта ћемо ми у начелство? – пита Трта. – Како шта ћемо, па мора власт да нас испита! – вели ‘Арамбаша. – Шта има да ме испитује! – Тражиће од нас да признамо јесмо ли какав злочин извршили – вели сасвим убедљиво ‘Арамбаша. – Ама какав злочин? – упаде у реч Врабац. – Ја ћу да кажем, нисмо ми никог напали, него су нас напале буве и изуједале нас као курјаци. – А шта ћемо да кажемо ако нас пита начелник за магаре? – пита Трта. – Шта имаш ти да говориш за магаре; нека њега пита – вели Врабац. – А шта ће да нам кажу професори у школи? – пита се Дроња. – Ако је још епидемија, можемо се још некако и провући, али ако се свршила епидемија, па почела школа, онда може свашта бити – вели Врабац. Идемо тако и разговарамо уз пут и све се више приближавамо вароши. Кад измакосмо још мало, а ми на друму сагледасмо два дечка који нам иду у сусрет. Кад су се нешто више приближили, ми познадосмо наше школске другове, Стеву Глисту и Тошу Свирца. Они су се у школи увек с нама дружили, али нису никад долазили на храстово стабло, јер седе на сасвим другом крају вароши. У вароши се већ сазнало да су нас нашли и да нас сеоски пандур спроводи, па они то чули, те нам похитали у сусрет. Кад их спази и познаде, ‘Арамбаша нас опомену: – Пазите, браћо, на своје понашање. Приђу нам Стева и Тоша и хиљаду нам новости наказиваше. Још јутрос рано, док смо се борили у свињцу са бувама, председник сеоске општине послао је коњаника начелнику и писмено га известио да нас је нашао у сеоској шуми, да смо изјавили како смо се одметнули у хајдуке, да нас је за ноћас притворио и да нас данас спроводи. Начелник, чим је то чуо, поручио свима родитељима и рекао им је још да изађу ван вароши да свако своје дете води кући, како их не би пандур кроз варош спроводио, те да се не срамоте родитељи. – Па јесу ли изашли на друм? – пита Цврца. – Ено пуно света тамо – одговори Стева Глиста. – Све мајке и очеви, рођаци и деца. Пуно, пуно света. ‘Арамбаши би мило кад чу. Он се сећа кад власт тако ухвати хајдука, па га спроводи, како се силан свет искупи да види хајдуке. – Браћо, – опомену нас он опет. – Пазите на понашање, јер сви ће у нас сад да гледају. – Па то ће неки свечан дочек да буде? – вели Врабац. – Па дабоме! – вели ‘Арамбаша и чисто унапред ужива. И док ми тако разговарамо, а Стева и Тоша нам причају, већ угледасмо гомилу на друму. – Што ће сад бити грљења и љубљења! – вели Глуваћ. – Па дабоме! – опет потврђује ‘Арамбаша. Дочек је био одиста свечан, али и врло тужан. Нити је било грљења и љубљења, као што смо ми очекивали, нити је ко водио рачуна о томе што смо ми хајдуци. Кад приђосмо гомили, таман ми да полетимо у загрљај, а полетеше наши очеви и свако дочепа свога сина, и настаде, онде, насред друма пред толиким светом, једна туча каква није забележена можда у историји ниједног народа. Чујем само Цврцу како, ваљајући се по земљи, вришти, а каиш његова оца пуца као пиштољ до врха барутом набијен. Глуваћев отац донео неку жилу па њоме млати Глуваћа; Дроњи спале панталоне па му насред друма, пред толиким народом, његов отац неком дивљом трском исписује меридијане по глобусу. Врабац лелече, јер га отац дохватио за уши па га вуче по друму као вола кад ухвате за рогове; Трта само стење, а ја зовем у помоћ целу моју породицу, али ми се нико не одазива. Да гужва буде још већа, у целу ту гомилу упао је још и онај пекар Пера, Брбин бивши газда. Чуо да стижемо, а киван на Чеду што му је просекао џакове са брашном, одсекао кофу на бунару и пустио канаринку, па дошао на друм и понео собом ону дугачку лопату којом се убацује хлеб у пекарску пећ, и сад се размлатао лопатом и бије ‘Арамбашу тако крвнички како га ни његов рођени отац не би тукао. ‘Арамбаша сасвим заборавио на свој старешински понос, па пишти и мауче као мачка кад јој вратима притиснеш реп. А да чудо буде још веће, ту се нашао и газда Таса млекаџија са батином, па лупа оно грешно магаре узвикујући му: »Хоћеш у хајдуке, је ли?« Не може се ни замислити како је то тужна слика била, та туча на друму. Изгледала је као покољ хришћана за време римског цара Нерона. Несрећне мајке вриштале су с нама заједно и браниле нас колико су могле, али ко ће нас одбранити од гнева наших очева? Ако нешто буде Врабац овај догађај опевао у песми, то ће бити најтужнија песма после оне о пропасти српског царства на Косову. {{ЈВ-аутор| Бранислав Нушић|1938}} == Извор == * [http://1300kaplara.edu.rs/biblioteka/biblioteka%20na%20daljinu/Branislav-Nusic-Hajduci.pdf Хајдуци] [[Категорија:Бранислав Нушић]] [[Категорија:Хајдуци (Нушић)]] hb3rzbta4fwupacdgjct8ojg9a74gbb 147416 147414 2026-10-06T14:08:27Z Coaorao 19106 147416 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Хајдуци (Нушић)|Хајдуци]] | | [[Хајдуци (Нушић)/XXVIII|Тамница]] | Повратак | [[Хајдуци (Нушић)/XXX|На храстовом стаблу]] }} Прва се ујутру пробудила свиња и почела нас њушком бости у леђа и у трбух. – Што ме удари ногом у трбух? – дрекну из сна Цврца на Врапца, мислећи да га је он ударио. – Море, нисам ја него свиња, и мене је пробудила, почела да ми једе ципеле! – вели Врабац. Свиња, која је синоћ била тако мирна, сад при светлости зоре видела тек какво је друштво добила, па се разобадала. – Јаој, Трто, шта ти је то око врата, као да те је неко клао? – узвикну Глуваћ и сви погледасмо Трту, а оно врат му сав ишаран закрвављеним линијама. – То је од бува! – вели Трта. И сад тек узесмо сви да се загледамо. Били смо страшни, као они дивљаци што шарају своје тело; разгребене груди, разгребена леђа, ноге и руке. Жалосно нас је било погледати! Хвала богу, наиђе онај синоћни пандур те нам отвори врата и изиђосмо сви из свињца. Он нам даде два хлеба, те поседасмо на траву, и падосмо на хлеб као гладне вране. Даде чак и магарету један навиљак сена, те га оно са задовољством покуса, а затим настави да пасе траву. Због сунца ваљда, које већ беше упрло, почеше буве да нас напуштају, те се тако напасти спасосмо. Кад поједосмо хлеб и написмо се воде на бунару, диже нас пандур: – ‘Ајде, – вели – да пођемо! И као што нас је синоћ дотерао у тамницу, тако нас ујутру потера у варош. Он пред нама са батином, а нас осморо, седам хајдука и једно магаре, за њим све једно за другим. Ишли смо лагано и дуго неким сеоским путањама, док не избисмо на друм, те сагледасмо Дунав и у даљини високи торањ наше Саборне цркве. – Боже мој, шта ли ће да кажу наши код куће кад нас виде? – пита забринуто Цврца. – Шта има да кажу? – теши га Глуваћ. – Мајка ће да се заплаче и да те загрли. – А отац? – запита престрављено Цврца. – Отац? Па и он, брате. Знаш како је кад се изгубљено дете враћа родитељима? – Па ми и нећемо кући, нас ће да воде право у начелство! – вели Дроња. – Уха, па то ће да нас проведу кроз главну улицу? – Па дабоме! – Ал’ ће да нас гледа свет! – Браћо, – сети се ‘Арамбаша да нам каже реч поводом тога – пазите, немојте да пролазите улицама као кукавице, јер ће нам се смејати, него се држите јуначки, као што приличи хајдуцима. – А шта ћемо ми у начелство? – пита Трта. – Како шта ћемо, па мора власт да нас испита! – вели ‘Арамбаша. – Шта има да ме испитује! – Тражиће од нас да признамо јесмо ли какав злочин извршили – вели сасвим убедљиво ‘Арамбаша. – Ама какав злочин? – упаде у реч Врабац. – Ја ћу да кажем, нисмо ми никог напали, него су нас напале буве и изуједале нас као курјаци. – А шта ћемо да кажемо ако нас пита начелник за магаре? – пита Трта. – Шта имаш ти да говориш за магаре; нека њега пита – вели Врабац. – А шта ће да нам кажу професори у школи? – пита се Дроња. – Ако је још епидемија, можемо се још некако и провући, али ако се свршила епидемија, па почела школа, онда може свашта бити – вели Врабац. Идемо тако и разговарамо уз пут и све се више приближавамо вароши. Кад измакосмо још мало, а ми на друму сагледасмо два дечка који нам иду у сусрет. Кад су се нешто више приближили, ми познадосмо наше школске другове, Стеву Глисту и Тошу Свирца. Они су се у школи увек с нама дружили, али нису никад долазили на храстово стабло, јер седе на сасвим другом крају вароши. У вароши се већ сазнало да су нас нашли и да нас сеоски пандур спроводи, па они то чули, те нам похитали у сусрет. Кад их спази и познаде, ‘Арамбаша нас опомену: – Пазите, браћо, на своје понашање. Приђу нам Стева и Тоша и хиљаду нам новости наказиваше. Још јутрос рано, док смо се борили у свињцу са бувама, председник сеоске општине послао је коњаника начелнику и писмено га известио да нас је нашао у сеоској шуми, да смо изјавили како смо се одметнули у хајдуке, да нас је за ноћас притворио и да нас данас спроводи. Начелник, чим је то чуо, поручио свима родитељима и рекао им је још да изађу ван вароши да свако своје дете води кући, како их не би пандур кроз варош спроводио, те да се не срамоте родитељи. – Па јесу ли изашли на друм? – пита Цврца. – Ено пуно света тамо – одговори Стева Глиста. – Све мајке и очеви, рођаци и деца. Пуно, пуно света. ‘Арамбаши би мило кад чу. Он се сећа кад власт тако ухвати хајдука, па га спроводи, како се силан свет искупи да види хајдуке. – Браћо, – опомену нас он опет. – Пазите на понашање, јер сви ће у нас сад да гледају. – Па то ће неки свечан дочек да буде? – вели Врабац. – Па дабоме! – вели ‘Арамбаша и чисто унапред ужива. И док ми тако разговарамо, а Стева и Тоша нам причају, већ угледасмо гомилу на друму. – Што ће сад бити грљења и љубљења! – вели Глуваћ. – Па дабоме! – опет потврђује ‘Арамбаша. Дочек је био одиста свечан, али и врло тужан. Нити је било грљења и љубљења, као што смо ми очекивали, нити је ко водио рачуна о томе што смо ми хајдуци. Кад приђосмо гомили, таман ми да полетимо у загрљај, а полетеше наши очеви и свако дочепа свога сина, и настаде, онде, насред друма пред толиким светом, једна туча каква није забележена можда у историји ниједног народа. Чујем само Цврцу како, ваљајући се по земљи, вришти, а каиш његова оца пуца као пиштољ до врха барутом набијен. Глуваћев отац донео неку жилу па њоме млати Глуваћа; Дроњи спале панталоне па му насред друма, пред толиким народом, његов отац неком дивљом трском исписује меридијане по глобусу. Врабац лелече, јер га отац дохватио за уши па га вуче по друму као вола кад ухвате за рогове; Трта само стење, а ја зовем у помоћ целу моју породицу, али ми се нико не одазива. Да гужва буде још већа, у целу ту гомилу упао је још и онај пекар Пера, Брбин бивши газда. Чуо да стижемо, а киван на Чеду што му је просекао џакове са брашном, одсекао кофу на бунару и пустио канаринку, па дошао на друм и понео собом ону дугачку лопату којом се убацује хлеб у пекарску пећ, и сад се размлатао лопатом и бије ‘Арамбашу тако крвнички како га ни његов рођени отац не би тукао. ‘Арамбаша сасвим заборавио на свој старешински понос, па пишти и мауче као мачка кад јој вратима притиснеш реп. А да чудо буде још веће, ту се нашао и газда Таса млекаџија са батином, па лупа оно грешно магаре узвикујући му: »Хоћеш у хајдуке, је ли?« Не може се ни замислити како је то тужна слика била, та туча на друму. Изгледала је као покољ хришћана за време римског цара Нерона. Несрећне мајке вриштале су с нама заједно и браниле нас колико су могле, али ко ће нас одбранити од гнева наших очева? Ако нешто буде Врабац овај догађај опевао у песми, то ће бити најтужнија песма после оне о пропасти српског царства на Косову. {{ЈВ-аутор| Бранислав Нушић|1938}} == Извор == * [http://1300kaplara.edu.rs/biblioteka/biblioteka%20na%20daljinu/Branislav-Nusic-Hajduci.pdf Хајдуци] [[Категорија:Бранислав Нушић]] [[Категорија:Хајдуци (Нушић)]] ko00c4ut9khuqpa3mzd29cib2aqm8gf 147451 147416 2026-10-06T17:31:32Z Galicijac 19151 Наслов уврстио у редослед поглавља. 147451 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Хајдуци (Нушић)|Хајдуци]] | | [[Хајдуци (Нушић)/XXVIII|Тамница]] | [[Хајдуци (Нушић)/XXIX|Повратак]] | [[Хајдуци (Нушић)/XXX|На храстовом стаблу]] }} Прва се ујутру пробудила свиња и почела нас њушком бости у леђа и у трбух. – Што ме удари ногом у трбух? – дрекну из сна Цврца на Врапца, мислећи да га је он ударио. – Море, нисам ја него свиња, и мене је пробудила, почела да ми једе ципеле! – вели Врабац. Свиња, која је синоћ била тако мирна, сад при светлости зоре видела тек какво је друштво добила, па се разобадала. – Јаој, Трто, шта ти је то око врата, као да те је неко клао? – узвикну Глуваћ и сви погледасмо Трту, а оно врат му сав ишаран закрвављеним линијама. – То је од бува! – вели Трта. И сад тек узесмо сви да се загледамо. Били смо страшни, као они дивљаци што шарају своје тело; разгребене груди, разгребена леђа, ноге и руке. Жалосно нас је било погледати! Хвала богу, наиђе онај синоћни пандур те нам отвори врата и изиђосмо сви из свињца. Он нам даде два хлеба, те поседасмо на траву, и падосмо на хлеб као гладне вране. Даде чак и магарету један навиљак сена, те га оно са задовољством покуса, а затим настави да пасе траву. Због сунца ваљда, које већ беше упрло, почеше буве да нас напуштају, те се тако напасти спасосмо. Кад поједосмо хлеб и написмо се воде на бунару, диже нас пандур: – ‘Ајде, – вели – да пођемо! И као што нас је синоћ дотерао у тамницу, тако нас ујутру потера у варош. Он пред нама са батином, а нас осморо, седам хајдука и једно магаре, за њим све једно за другим. Ишли смо лагано и дуго неким сеоским путањама, док не избисмо на друм, те сагледасмо Дунав и у даљини високи торањ наше Саборне цркве. – Боже мој, шта ли ће да кажу наши код куће кад нас виде? – пита забринуто Цврца. – Шта има да кажу? – теши га Глуваћ. – Мајка ће да се заплаче и да те загрли. – А отац? – запита престрављено Цврца. – Отац? Па и он, брате. Знаш како је кад се изгубљено дете враћа родитељима? – Па ми и нећемо кући, нас ће да воде право у начелство! – вели Дроња. – Уха, па то ће да нас проведу кроз главну улицу? – Па дабоме! – Ал’ ће да нас гледа свет! – Браћо, – сети се ‘Арамбаша да нам каже реч поводом тога – пазите, немојте да пролазите улицама као кукавице, јер ће нам се смејати, него се држите јуначки, као што приличи хајдуцима. – А шта ћемо ми у начелство? – пита Трта. – Како шта ћемо, па мора власт да нас испита! – вели ‘Арамбаша. – Шта има да ме испитује! – Тражиће од нас да признамо јесмо ли какав злочин извршили – вели сасвим убедљиво ‘Арамбаша. – Ама какав злочин? – упаде у реч Врабац. – Ја ћу да кажем, нисмо ми никог напали, него су нас напале буве и изуједале нас као курјаци. – А шта ћемо да кажемо ако нас пита начелник за магаре? – пита Трта. – Шта имаш ти да говориш за магаре; нека њега пита – вели Врабац. – А шта ће да нам кажу професори у школи? – пита се Дроња. – Ако је још епидемија, можемо се још некако и провући, али ако се свршила епидемија, па почела школа, онда може свашта бити – вели Врабац. Идемо тако и разговарамо уз пут и све се више приближавамо вароши. Кад измакосмо још мало, а ми на друму сагледасмо два дечка који нам иду у сусрет. Кад су се нешто више приближили, ми познадосмо наше школске другове, Стеву Глисту и Тошу Свирца. Они су се у школи увек с нама дружили, али нису никад долазили на храстово стабло, јер седе на сасвим другом крају вароши. У вароши се већ сазнало да су нас нашли и да нас сеоски пандур спроводи, па они то чули, те нам похитали у сусрет. Кад их спази и познаде, ‘Арамбаша нас опомену: – Пазите, браћо, на своје понашање. Приђу нам Стева и Тоша и хиљаду нам новости наказиваше. Још јутрос рано, док смо се борили у свињцу са бувама, председник сеоске општине послао је коњаника начелнику и писмено га известио да нас је нашао у сеоској шуми, да смо изјавили како смо се одметнули у хајдуке, да нас је за ноћас притворио и да нас данас спроводи. Начелник, чим је то чуо, поручио свима родитељима и рекао им је још да изађу ван вароши да свако своје дете води кући, како их не би пандур кроз варош спроводио, те да се не срамоте родитељи. – Па јесу ли изашли на друм? – пита Цврца. – Ено пуно света тамо – одговори Стева Глиста. – Све мајке и очеви, рођаци и деца. Пуно, пуно света. ‘Арамбаши би мило кад чу. Он се сећа кад власт тако ухвати хајдука, па га спроводи, како се силан свет искупи да види хајдуке. – Браћо, – опомену нас он опет. – Пазите на понашање, јер сви ће у нас сад да гледају. – Па то ће неки свечан дочек да буде? – вели Врабац. – Па дабоме! – вели ‘Арамбаша и чисто унапред ужива. И док ми тако разговарамо, а Стева и Тоша нам причају, већ угледасмо гомилу на друму. – Што ће сад бити грљења и љубљења! – вели Глуваћ. – Па дабоме! – опет потврђује ‘Арамбаша. Дочек је био одиста свечан, али и врло тужан. Нити је било грљења и љубљења, као што смо ми очекивали, нити је ко водио рачуна о томе што смо ми хајдуци. Кад приђосмо гомили, таман ми да полетимо у загрљај, а полетеше наши очеви и свако дочепа свога сина, и настаде, онде, насред друма пред толиким светом, једна туча каква није забележена можда у историји ниједног народа. Чујем само Цврцу како, ваљајући се по земљи, вришти, а каиш његова оца пуца као пиштољ до врха барутом набијен. Глуваћев отац донео неку жилу па њоме млати Глуваћа; Дроњи спале панталоне па му насред друма, пред толиким народом, његов отац неком дивљом трском исписује меридијане по глобусу. Врабац лелече, јер га отац дохватио за уши па га вуче по друму као вола кад ухвате за рогове; Трта само стење, а ја зовем у помоћ целу моју породицу, али ми се нико не одазива. Да гужва буде још већа, у целу ту гомилу упао је још и онај пекар Пера, Брбин бивши газда. Чуо да стижемо, а киван на Чеду што му је просекао џакове са брашном, одсекао кофу на бунару и пустио канаринку, па дошао на друм и понео собом ону дугачку лопату којом се убацује хлеб у пекарску пећ, и сад се размлатао лопатом и бије ‘Арамбашу тако крвнички како га ни његов рођени отац не би тукао. ‘Арамбаша сасвим заборавио на свој старешински понос, па пишти и мауче као мачка кад јој вратима притиснеш реп. А да чудо буде још веће, ту се нашао и газда Таса млекаџија са батином, па лупа оно грешно магаре узвикујући му: »Хоћеш у хајдуке, је ли?« Не може се ни замислити како је то тужна слика била, та туча на друму. Изгледала је као покољ хришћана за време римског цара Нерона. Несрећне мајке вриштале су с нама заједно и браниле нас колико су могле, али ко ће нас одбранити од гнева наших очева? Ако нешто буде Врабац овај догађај опевао у песми, то ће бити најтужнија песма после оне о пропасти српског царства на Косову. {{ЈВ-аутор| Бранислав Нушић|1938}} == Извор == * [http://1300kaplara.edu.rs/biblioteka/biblioteka%20na%20daljinu/Branislav-Nusic-Hajduci.pdf Хајдуци] [[Категорија:Бранислав Нушић]] [[Категорија:Хајдуци (Нушић)]] kz62vb36op543lr4lsfgp6ly2xapbd9 14 61796 147420 2026-10-06T16:20:09Z Coaorao 19106 Нова страница: {{Википедија|Захарије Орфелин}} {{DEFAULTSORT:Орфелин, Захарије}} [[Категорија:Српски књижевници]] [[Категорија:Српски песници]] 147420 wikitext text/x-wiki {{Википедија|Захарије Орфелин}} {{DEFAULTSORT:Орфелин, Захарије}} [[Категорија:Српски књижевници]] [[Категорија:Српски песници]] 5lfpfcs7ssir78s7vjwof2ryziszemp 0 61797 147422 2026-10-06T17:12:22Z Galicijac 19151 израда странице 147422 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Бранислав Нушић|Бранислав Нушић]] | [[Хајдуци (Нушић)|Хајдуци]] | | [[Хајдуци (Нушић)/XXIX|Повратак]] | [[Хајдуци (Нушић)/XXX|На храстовом стаблу]] | }} Читаве две недеље храстово стабло остало је пусто. Нико му од нас није прилазио. Имали смо времена, јер смо сви били отпуштени из школе, с правом полагања испита, али нас је срамота била да изађемо на улицу. Цела нам се варош смејала, а већ деца када би ког од нас видела, дигла би одмах дреку: »Уа, уа, хајдук!« У кући, дабоме, мајка још и проговори са мном реч-две, али отац, кад дође на подне или увече, а ја само гледам у земљу. Не смем да дигнем главу да га погледам у очи. Прве недеље нисам ни јео за столом, већ ми је у собу доносила сестра ручак и вечеру. Те прве недеље отац ме није ни звао мојим именом, ја сам за њега био само »онај«. – »Је л’ легао да спава онај?« – »Чита ли онај?« Друге недеље довела ме је мајка за сто, али нисам смео ни реч да проговорим, него сам само гутао залогаје, а чим бих и последњи залогај прогутао, ја бих се дигао и одмах се склањао у своју собу. Кад је била друга недеља, а ја се пробудио рано да гледам кроз стакло на прозору. Пролазе деца чисто обучена, умивена, очешљана и весело разговарају, и шале се и смеју се и играју. Мени дође нешто жао и наиђоше ми сузе на очи. – Да изађем, мајко, само мало пред врата? – Изађи, али немој се дуго бавити да не наиђе отац! Изашао сам и седео сам мало и гледао како свет пролази, па сам опет ушао и завукао се у своју собу. Дошло ми је нешто тешко и плакао сам. »Зашто ја да седим у соби као заробљеник, а сва остала деца слободно играју; зашто да мене у кући сви сматрају као проказаног, а сва остала деца у својој се кући осећају као птице у топлом гнезду своме; зашто да мој отац мене више не воли, а пре ме је толико волео; зашто да се мени цела варош смеје, зашто да ја ником не смем да погледам у очи; зашто да будем најурен из школе као последњи мангуп? Зашто све то? Са моје луде памети, само са моје луде памети!« Кад је било послеподне а сијало сунце, па леп божји дан да ти је милина погледати. Баш ми дође жеља да мало данем душом; па се обиснух мајци око врата: – Мајчице, је л’ смем да прошетам мало? – Смеш, ал’ се немој дуго задржавати. Мислио сам прво да прошетам мало ту, око куће, али кад се једном нађох на улици, а мени паде на памет храстово стабло. – Боже, да л’ има кога сад тамо? Од дана када се десила она погибија на друму, нисмо се један с другим срели, чак ни на улици. Баш бих волео кад бих видео кога, да чујем како су прошли. Па и није далеко, тркнућу часком, колико да их видим само, па ћу се брзо вратити. Кад стигох, изненадих се. Сви су били тамо сем Чеде. Чеда ни тада нити икад више затим није долазио у наше друштво. Срамота га је била што је пред нама извукао онолике батине. Чујем, ступио је у шегрте код једног опанчара. Остали су сви били тамо, али не више онако весели као некада. Кад сам им пришао, сви су ћутали. И ја сам ћутећи сео крај њих. Ћутали смо дуго, дуго, дуго, док ће тек Врабац рећи: – Бреее, што поједосмо батина онога дана! – Ћути, молим те, не помињи! – вели му Цврца. – Знате шта, браћо? – рећи ће на то Глуваћ. – Да се заверимо да никад, никад више и не помињемо оно што је било. Ми сви пристадосмо, зарекосмо се, и отад никад више нико од нас није поменуо наше хајдуковање. {{ЈВ-аутор| Бранислав Нушић|1938}} == Извор == * [http://1300kaplara.edu.rs/biblioteka/biblioteka%20na%20daljinu/Branislav-Nusic-Hajduci.pdf Хајдуци] [[Категорија:Бранислав Нушић]] [[Категорија:Хајдуци (Нушић)]] nwl42b7u2mnvhef2roz9bbf9lknzdqc 0 61798 147524 2026-10-07T08:05:04Z Coaorao 19106 Нова страница: {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Зора | одељак= | аутор= Јован Дучић | преводилац= | година=1887 | белешке= }} <poem> Ноћ је прошла — зора сјајна Иза брда главу диже, Оди зоро, оди амо, Осветљај нас — оди ближе. Оди зоро, оди амо, Донеси нам сваке среће. Освјетљ… 147524 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Зора | одељак= | аутор= Јован Дучић | преводилац= | година=1887 | белешке= }} <poem> Ноћ је прошла — зора сјајна Иза брда главу диже, Оди зоро, оди амо, Осветљај нас — оди ближе. Оди зоро, оди амо, Донеси нам сваке среће. Освјетљај нам ту красоту, Што јʼ донесе прамалеће. Оди амо, самʼ да видиш Прољетнога овог баја, Оди амо, самʼ да видиш Земаљскога овог раја. Што но Бого нама даде За ужитак својој дјеци; Оди амо, оди, оди, Је ли лʼјепо само реци! Само свјетлост, зоро красна, Да нам хоћеш свјетлост дати, А моје ће срце младо Са захвалом да ти плати. ''Јово А. Дучић.'' </poem> == Извор == 1887. ''Голуб'', бр. 7, стр. 102. {{ЈВ-аутор|Јован Дучић|1943}} e11ox59j00p5trp494ux0i3m53tqnud 147525 147524 2026-10-07T08:05:28Z Coaorao 19106 /* Извор */ 147525 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Зора | одељак= | аутор= Јован Дучић | преводилац= | година=1887 | белешке= }} <poem> Ноћ је прошла — зора сјајна Иза брда главу диже, Оди зоро, оди амо, Осветљај нас — оди ближе. Оди зоро, оди амо, Донеси нам сваке среће. Освјетљај нам ту красоту, Што јʼ донесе прамалеће. Оди амо, самʼ да видиш Прољетнога овог баја, Оди амо, самʼ да видиш Земаљскога овог раја. Што но Бого нама даде За ужитак својој дјеци; Оди амо, оди, оди, Је ли лʼјепо само реци! Само свјетлост, зоро красна, Да нам хоћеш свјетлост дати, А моје ће срце младо Са захвалом да ти плати. ''Јово А. Дучић.'' </poem> == Извор == 1887. ''Голуб'', бр. 7, стр. 102. {{ЈВ-аутор|Јован Дучић|1943}} [[Категорија:Српска поезија]] [[Категорија:Јован Дучић]] [[Категорија:Песме Јована Дучића]] gmcpsvdamloa3zfq6y4txzlsoghpq50