Марко Краљевић и Мина од Костура

<mediawiki xmlns="http://www.mediawiki.org/xml/export-0.11/" xmlns:xsi="http://www.w3.org/2001/XMLSchema-instance" xsi:schemaLocation="http://www.mediawiki.org/xml/export-0.11/ http://www.mediawiki.org/xml/export-0.11.xsd" version="0.11" xml:lang="sr">
  <siteinfo>
    <sitename>Викизворник</sitename>
    <dbname>srwikisource</dbname>
    <base>https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%93%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%B0_%D1%81%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B0</base>
    <generator>MediaWiki 1.47.0-wmf.23</generator>
    <case>first-letter</case>
    <namespaces>
      <namespace key="-2" case="first-letter">Медиј</namespace>
      <namespace key="-1" case="first-letter">Посебно</namespace>
      <namespace key="0" case="first-letter" />
      <namespace key="1" case="first-letter">Разговор</namespace>
      <namespace key="2" case="first-letter">Корисник</namespace>
      <namespace key="3" case="first-letter">Разговор с корисником</namespace>
      <namespace key="4" case="first-letter">Викизворник</namespace>
      <namespace key="5" case="first-letter">Разговор о Викизворнику</namespace>
      <namespace key="6" case="first-letter">Датотека</namespace>
      <namespace key="7" case="first-letter">Разговор о датотеци</namespace>
      <namespace key="8" case="first-letter">Медијавики</namespace>
      <namespace key="9" case="first-letter">Разговор о Медијавикију</namespace>
      <namespace key="10" case="first-letter">Шаблон</namespace>
      <namespace key="11" case="first-letter">Разговор о шаблону</namespace>
      <namespace key="12" case="first-letter">Помоћ</namespace>
      <namespace key="13" case="first-letter">Разговор о помоћи</namespace>
      <namespace key="14" case="first-letter">Категорија</namespace>
      <namespace key="15" case="first-letter">Разговор о категорији</namespace>
      <namespace key="100" case="first-letter">Аутор</namespace>
      <namespace key="101" case="first-letter">Разговор о аутору</namespace>
      <namespace key="102" case="first-letter">Додатак</namespace>
      <namespace key="103" case="first-letter">Разговор о додатку</namespace>
      <namespace key="250" case="first-letter">Page</namespace>
      <namespace key="251" case="first-letter">Page talk</namespace>
      <namespace key="252" case="first-letter">Index</namespace>
      <namespace key="253" case="first-letter">Index talk</namespace>
      <namespace key="710" case="first-letter">TimedText</namespace>
      <namespace key="711" case="first-letter">TimedText talk</namespace>
      <namespace key="828" case="first-letter">Модул</namespace>
      <namespace key="829" case="first-letter">Разговор о модулу</namespace>
      <namespace key="1728" case="first-letter">Догађај</namespace>
      <namespace key="1729" case="first-letter">Разговор о догађају</namespace>
    </namespaces>
  </siteinfo>
  <page>
    <title>Марко Краљевић и Мина од Костура</title>
    <ns>0</ns>
    <id>1362</id>
    <revision>
      <id>147548</id>
      <parentid>137115</parentid>
      <timestamp>2026-10-07T15:49:16Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>Coaorao</username>
        <id>19106</id>
      </contributor>
      <origin>147548</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="18349" sha1="3yyzk9i44w2n3tc098ncovrhmzck4to" xml:space="preserve">Сједе Марко с мајком вечерати&lt;br&gt;
сува хлеба и црвена вина;&lt;br&gt;
али Марку три књиге дођоше:&lt;br&gt;
једна књига од Стамбола града;&lt;br&gt;
од онога цара Појазета;&lt;br&gt;
друга књига од Будима града,&lt;br&gt;
од онога краља будимскога;&lt;br&gt;
трећа књига од Сибиња града,&lt;br&gt;
од војводе Сибињанин-Јанка.&lt;br&gt;
Која књига од Стамбола града,&lt;br&gt;
цар га у њој на војску позива,&lt;br&gt;
на арапску љуту покрајину;&lt;br&gt;
која књига од Будима града,&lt;br&gt;
краљ га у њој у сватове зове,&lt;br&gt;
у сватове на кумство вјенчано,&lt;br&gt;
да га вјенча с госпођом краљицом;&lt;br&gt;
која књига од Сибиња града,&lt;br&gt;
Јанко у њој на кумство зазива,&lt;br&gt;
да му крсти два нејака сина.&lt;br&gt;
Марко пита своју стару мајку:&lt;br&gt;
„Сјетуј мене, моја стара мајко,&lt;br&gt;
куда ми је сад ићи најпрече:&lt;br&gt;
ил' ћу ићи на цареву војску,&lt;br&gt;
ил' ћу ићи краљу у сватове,&lt;br&gt;
да га венчам с госпођом краљицом;&lt;br&gt;
ил' ћу ићи Сибињанин-Јанку,&lt;br&gt;
да му крстим два нејака сина?&quot;&lt;br&gt;
Вели мајка Краљевићу Марку:&lt;br&gt;
„Ој мој синко, Краљевићу Марко,&lt;br&gt;
у свате се иде на весеље,&lt;br&gt;
на кумство се иде по закону,&lt;br&gt;
на војску се иде од невоље:&lt;br&gt;
иди, синко, на цареву војску;&lt;br&gt;
и бог ће нам, синко, опростити,&lt;br&gt;
а Турци нам неће разумети&quot;.&lt;br&gt;
То је Марко послушао мајку,&lt;br&gt;
па се спреми на цареву војску,&lt;br&gt;
с собом води слугу Голубана;&lt;br&gt;
на походу мајци наручује:&lt;br&gt;
,,Чу ли мене, моја стара мајко!&lt;br&gt;
Граду врата рано затварајте,&lt;br&gt;
а ујутро доцкан отварајте,&lt;br&gt;
јера сам ти, мајко, у завади&lt;br&gt;
с проклетијем Мином од Костура,&lt;br&gt;
па се бојим, моја стара мајко,&lt;br&gt;
да ми б'јеле не похара дворе&quot;.&lt;br&gt;
Оде Марко на цареву војску&lt;br&gt;
са својијем слугом Голубаном.&lt;br&gt;
Кад су били на трећем конаку,&lt;br&gt;
сједе Марко вечер' вечерати,&lt;br&gt;
Голубан му рујно вино служи:&lt;br&gt;
узе чашу Краљевићу Марко,&lt;br&gt;
чашу узе, у сан се занесе,&lt;br&gt;
и испусти чашу на трпезу,&lt;br&gt;
чаша паде, вино се не просу,&lt;br&gt;
Буди њега слуга Голубане:&lt;br&gt;
„Господару, Краљевићу Марко,&lt;br&gt;
и досад си на војску ишао,&lt;br&gt;
ал' нијеси тако дријемао,&lt;br&gt;
ни из руке чашу испуштао!''&lt;br&gt;
А Марко се трже иза санка,&lt;br&gt;
па говори слуги Голубану:&lt;br&gt;
,,Голубане, моја вјерна слуго,&lt;br&gt;
мало тренух, чудан санак усних,&lt;br&gt;
чудан санак а у чудан часак,&lt;br&gt;
ђе се прамен магле запођеде&lt;br&gt;
од Костура, града бијелога,&lt;br&gt;
пак се сави около Прилипа,&lt;br&gt;
у тој магли Мина од Костура,&lt;br&gt;
он похара моје б'јеле дворе,&lt;br&gt;
све похара и огњем попали,&lt;br&gt;
стару мајку с коњма прегазио,&lt;br&gt;
зароби ми моју вјерну љубу,&lt;br&gt;
одведе ми коње из арова,&lt;br&gt;
и однесе из ризнице благо&quot;.&lt;br&gt;
Вели њему слуга Голубане:&lt;br&gt;
„А не бој се, Краљевићу Марко!&lt;br&gt;
Добар јунак добар сан уснио:&lt;br&gt;
сан је лажа, а бог је истина&quot;.&lt;br&gt;
Кад дођоше граду Цариграду,&lt;br&gt;
диже царе силовиту војску,&lt;br&gt;
отидоше преко мора сињег&lt;br&gt;
на арапску љуту покрајину,&lt;br&gt;
те узимљу по мору градове,&lt;br&gt;
четрдесет и четири града.&lt;br&gt;
Кад дођоше под Кара-Окана,&lt;br&gt;
Окан бише три године дана,&quot;&lt;br&gt;
Окан бише, узет не могоше;.&lt;br&gt;
Марко с'јече арапске јунаке,&lt;br&gt;
па све главе пред цара износи,&lt;br&gt;
а цар Марку бакшише поклања.&lt;br&gt;
То Турцима врло мучно било,&lt;br&gt;
па говоре цару честитоме:&lt;br&gt;
„Господине царе Појазете,&lt;br&gt;
Марко није јунак николико,&lt;br&gt;
веће мртве одсијеца главе&lt;br&gt;
и пред тебе на бакшиш доноси&quot;.&lt;br&gt;
То зачуо Краљевићу Марко,&lt;br&gt;
па се моли цару честитоме:&lt;br&gt;
&quot;Господине, царе поочиме,&lt;br&gt;
мене јесте сутра крсно име,&lt;br&gt;
крсно име лијеп данак Ђурђев;&lt;br&gt;
већ ме пусти, царе поочиме,&lt;br&gt;
да прославим моје крсно име&lt;br&gt;
по закону и по обичају;&lt;br&gt;
и дај мене побра Алил-агу,&lt;br&gt;
да се с миром понапијем вина&quot;,&lt;br&gt;
Од ина се цару не могаше,&lt;br&gt;
веће посла Краљевића Марка&lt;br&gt;
да он слави своје крсно име,&lt;br&gt;
и даде му побра Алил-агу.&lt;br&gt;
Оде Марко у гору зелену&lt;br&gt;
подалеко од војске цареве,&lt;br&gt;
па разапе бијела шатора,&lt;br&gt;
под њим сједе пити мрко вино&lt;br&gt;
са својијем побром Алил-агом.&lt;br&gt;
Кад ујутру јутро освануло,&lt;br&gt;
одмах позна стража од Арапа&lt;br&gt;
да у војсци не имаде Марка,&lt;br&gt;
па повика стража од Арапа:&lt;br&gt;
„Сад навали, љута Арапијо!&lt;br&gt;
Нема оног страшнога јунака&lt;br&gt;
на шарену коњу великоме&quot;.&lt;br&gt;
Тад навали љута Арапија,&lt;br&gt;
оде цару триест хиљад' војске.&lt;br&gt;
Онда царе Марку књигу пише:&lt;br&gt;
„Брже ходи, мој посинко Марко!&lt;br&gt;
Пропаде ми триест хиљад' војске&quot;&lt;br&gt;
Али Марко цару одговара:&lt;br&gt;
,,Када брже, царе поочиме!&lt;br&gt;
Још се нисам вина напојио,&lt;br&gt;
а камоли у славу устао!&quot;&lt;br&gt;
Кад је друго јутро освануло,&lt;br&gt;
опет виче стража од Арапа:&lt;br&gt;
„Навалите, љута Арапијо!&lt;br&gt;
Нема оног страшнога јунака&lt;br&gt;
на шарену коњу великоме&quot;.&lt;br&gt;
А Арапи јуриш учинише,&lt;br&gt;
оде цару шесет хиљад' војске.&lt;br&gt;
Опет царе Марку књигу пише:&lt;br&gt;
„Ходи брже, мој посинко Марко!&lt;br&gt;
Пропаде ми шесет хиљад' војске&quot;.&lt;br&gt;
Али Марко цару одговара:&lt;br&gt;
,,Чекај мало, царе поочиме!&lt;br&gt;
Још се нисам добро почастио&lt;br&gt;
с кумовима и с пријатељима&quot;.&lt;br&gt;
Кад је треће јутро освануло,&lt;br&gt;
опет виче стража од Арапа:&lt;br&gt;
„Навалите, љута Арапијо!&lt;br&gt;
Нема оног доброга јунака&lt;br&gt;
на шарену коњу великоме&quot;.&lt;br&gt;
А Арапи јуриш учинише,&lt;br&gt;
оде цару сто хиљада војске.&lt;br&gt;
Онда царе Марку књигу пише:&lt;br&gt;
„Брже да си, мој посинко Марко!&lt;br&gt;
Брже да си, мој побогу синко!&lt;br&gt;
Арапи ми шатор оборише&quot;.&lt;br&gt;
Онда Марко усједе на Шарца,&lt;br&gt;
пак он оде у цареву војску.&lt;br&gt;
Кад ујутру бијел дан освану,&lt;br&gt;
и двије се ударише војске,&lt;br&gt;
опази га стража од Арапа,&lt;br&gt;
пак повика из грла бијела:&lt;br&gt;
„Сад уступи, љута Арапијо!&lt;br&gt;
Ето оног страшнога јунака&lt;br&gt;
на шарену коњу великоме&quot;.&lt;br&gt;
Онда Марко уд'ри међ' Арапе,&lt;br&gt;
на три стране војску рашћерао:&lt;br&gt;
једну војску сабљом исјекао,&lt;br&gt;
другу војску Шарцем погазио,&lt;br&gt;
трећу војску пред цара догнао;&lt;br&gt;
ал' се Марко љуто изранио:&lt;br&gt;
седамдесет рана допануо,&lt;br&gt;
седамдесет рана од Арапа;&lt;br&gt;
пак он цару паде преко крила;&lt;br&gt;
пита њега царе господине:&lt;br&gt;
„Мој посинко, Краљевићу Марко,&lt;br&gt;
јесу ли ти ране од самрти?&lt;br&gt;
Можеш ли ми, синко, пребољети,&lt;br&gt;
да ти тражим мелем и хећиме?&quot;&lt;br&gt;
Вели њему Краљевићу Марко:&lt;br&gt;
„Господине царе поочиме,&lt;br&gt;
нијесу ми ране од самрти,&lt;br&gt;
чини ми се могу пребољети&quot;.&lt;br&gt;
Цар се маши руком у џепове,&lt;br&gt;
те му даје хиљаду дуката&lt;br&gt;
да он иде грдне ране видат,&lt;br&gt;
за њим посла двије вјерне слуге&lt;br&gt;
да гледају да не умре Марко;&lt;br&gt;
али Марко не тражи хећима,&lt;br&gt;
већ он иде из крчме у крчму,&lt;br&gt;
те он тражи ђе је боље вино.&lt;br&gt;
Тек се Марко вина понапио,&lt;br&gt;
и грдне му ране зарастоше,&lt;br&gt;
али њему ситна књига дође&lt;br&gt;
да су њему двори похарани,&lt;br&gt;
похарани, огњем попаљени,&lt;br&gt;
стара мајка с коњма прегажена,&lt;br&gt;
вјерна му је љуба заробљена.&lt;br&gt;
Тад протужи Краљевићу Марко&lt;br&gt;
уз кољено цару поочиму:&lt;br&gt;
„Господине, царе поочиме,&lt;br&gt;
Б'јели су ми двори похарани,&lt;br&gt;
вјерна ми је љуба заробљена,&lt;br&gt;
стара мајка с коњма прегажена,&lt;br&gt;
из ризнице однесено благо,&lt;br&gt;
однио га Мина од Костура&quot;.&lt;br&gt;
Њега тјеши царе господине:&lt;br&gt;
„Не бој ми се, мој посинко Марко!&lt;br&gt;
Ако су ти двори изгорели,&lt;br&gt;
љепше ћу ти дворе начинити&lt;br&gt;
поред мојих' кo и моји што су;&lt;br&gt;
ако ти је благо однесено,&lt;br&gt;
да т' учиним агом харачлинским,&lt;br&gt;
пак ћеш више блага сакупити;&lt;br&gt;
ако ти је љуба одведена,&lt;br&gt;
бољом ћу те љубом оженити&quot;.&lt;br&gt;
Ал' говори Краљевићу Марко:&lt;br&gt;
„Фала тебе, царе поочиме!&lt;br&gt;
Кад ти станеш мене дворе градит,&lt;br&gt;
мене хоће сиротиња клети:&lt;br&gt;
„Гле крвника Краљевића Марка!&lt;br&gt;
Они су му двори изгорели,&lt;br&gt;
а ови му пусти останули!&quot;&lt;br&gt;
Да м' учиниш агом харачлинским,&lt;br&gt;
ја харача покупит не могу&lt;br&gt;
док не свежем ништа и убога,&lt;br&gt;
па ће мене сиротиња клети:&lt;br&gt;
„Гле крвника Краљевића Марка!&lt;br&gt;
Оно му је благо однесено,&lt;br&gt;
а ово му остануло пусто!&quot;&lt;br&gt;
А што ћеш ме женит другом љубом,&lt;br&gt;
кад је моја љуба у животу?&lt;br&gt;
Већ дај мени триста јаничара,&lt;br&gt;
покуј њима криве косијере,&lt;br&gt;
и дај њима лагане мотике,&lt;br&gt;
ја ћу ићи бијелу Костуру,&lt;br&gt;
не би л' своју повратио љубу&quot;.&lt;br&gt;
Цар му даде триста јаничара,&lt;br&gt;
покова им криве косијере,&lt;br&gt;
и даде им лагане мотике.&lt;br&gt;
Јаничаре сјетовао Марко:&lt;br&gt;
„Браћо моја, триста јаничара,&lt;br&gt;
ви идите бијелу Костуру.&lt;br&gt;
Кад дођете ка Костуру граду,&lt;br&gt;
вама ће се Грци радовати:&lt;br&gt;
,,Благо нама, ево нам аргата!&lt;br&gt;
Јевтино ће радит винограде&quot;.&lt;br&gt;
Ви немојте, браћо моја драга,&lt;br&gt;
већ падните под Костуром градом,&lt;br&gt;
пијте вино и бистру ракију,&lt;br&gt;
докле и ја у Костур не дођем&quot;.&lt;br&gt;
Отидоше триста јаничара,&lt;br&gt;
отидоше бијелу Костуру,&lt;br&gt;
Марко оде Светој Гори славној,&lt;br&gt;
причести се и исповједи се,&lt;br&gt;
јер је многу крвцу учинио;&lt;br&gt;
па обуче рухо калуђерско,&lt;br&gt;
пусти црну браду до појаса,&lt;br&gt;
а на главу капу камилавку;&lt;br&gt;
па се баци Шарцу на рамена,&lt;br&gt;
оде право бијелу Костуру.&lt;br&gt;
Када дође Мини од Костура,&lt;br&gt;
ал' он сједи, рујно пије вино,&lt;br&gt;
а Маркова служи му га љуба&lt;br&gt;
Пита њега Мина од Костура:&lt;br&gt;
„Ој, бога ти, црни калуђере,&lt;br&gt;
откуд тебе тај шарени коњиц?&quot;&lt;br&gt;
Вели њему Краљевићу Марко:&lt;br&gt;
,,Ој, бога ми, Мина господару,&lt;br&gt;
ја сам био у царевој војсци&lt;br&gt;
на арапској љутој покрајини,&lt;br&gt;
тамо бјеше једна будалина&lt;br&gt;
по имену Краљевићу Марко,&lt;br&gt;
и он тамо јесте погинуо:&lt;br&gt;
и ја њега јесам сахранио&lt;br&gt;
по закону и по обичају,&lt;br&gt;
дадоше ми коња од подушја&quot;.&lt;br&gt;
Кад то зачу Мина од Костура,&lt;br&gt;
од радости на ноге скочио,&lt;br&gt;
па говори Краљевићу Марку:&lt;br&gt;
„Бе аферим, црни калуђере,&lt;br&gt;
ево има девет годин' дана&lt;br&gt;
како чекам ја такове гласе:&lt;br&gt;
Маркове сам похарао дворе,&lt;br&gt;
похарао, огњем попалио,&lt;br&gt;
вјерну сам му љубу заробио,&lt;br&gt;
још је за се нијесам вјенчао;&lt;br&gt;
све сам чеко док погине Марко,&lt;br&gt;
а сад ћеш ме ти вјенчати с њоме&quot;.&lt;br&gt;
Узе књигу Краљевићу Марко,&lt;br&gt;
књигу узе, те Мину вјенчава,&lt;br&gt;
да са киме, већ са својом љубом!&lt;br&gt;
Па сједоше рујно пити вино,&lt;br&gt;
вино пити и веселити се&lt;br&gt;
ал' говори Мина од Костура:&lt;br&gt;
„Чујеш, Јело, и срце и душо!&lt;br&gt;
Досад си се Марковица звала,&lt;br&gt;
а одсада Минина госпођа.&lt;br&gt;
Иди, душо, у ризнице доње,&lt;br&gt;
те донеси три купе дуката,&lt;br&gt;
да дарујем црна калуђера&quot;.&lt;br&gt;
Оде Јела у ризнице доње,&lt;br&gt;
те донесе три купе дуката;&lt;br&gt;
не носи их од Минина блага,&lt;br&gt;
већ их носи од Маркова блага;&lt;br&gt;
и донесе сабљу зарђалу,&lt;br&gt;
па је даје црном калуђеру:&lt;br&gt;
„На ти и то, црни калуђере,&lt;br&gt;
од подушја Краљевићу Марку&quot;.&lt;br&gt;
Узе сабљу Краљевићу Марко,&lt;br&gt;
сабљу узе, па је загледује,&lt;br&gt;
па говори Мини од Костура:&lt;br&gt;
„Господару, Мина од Костура,&lt;br&gt;
је л' слободно на весељу твоме&lt;br&gt;
поиграти ситно калуђерски?&quot;&lt;br&gt;
Вели њему Мина од Костура:&lt;br&gt;
„Јест слободно, црни калуђере,&lt;br&gt;
јест слободно, зашто не би било?&quot;&lt;br&gt;
Скочи Марко на ноге лагане,&lt;br&gt;
обрну се и два и три пута,&lt;br&gt;
сав се чардак из темеља тресе;&lt;br&gt;
па потеже сабљу зарђалу,&lt;br&gt;
ману сабљом здесна на лијево,&lt;br&gt;
те он Мини одсијече главу,&lt;br&gt;
па повика из грла бијела:&lt;br&gt;
„Сад навал'те, моја аргатијо!&lt;br&gt;
Нема вама Мине од Костура&quot;,&lt;br&gt;
Навалише триста јаничара&lt;br&gt;
у дворове Мине од Костура,&lt;br&gt;
бијеле му дворе похараше,&lt;br&gt;
похараше, огњем попалише;&lt;br&gt;
Марко узе своју вјерну љубу&lt;br&gt;
и Минино он покупи благо,&lt;br&gt;
па отиде бијелу Прилипу&lt;br&gt;
пјевајући и поп'јевајући.&lt;br&gt;

{{Википедија|Марко Краљевић и Мина од Костура}}

[[Категорија:Српске епске народне песме]]
[[Категорија:Циклус песама о Марку Краљевићу]]</text>
      <sha1>3yyzk9i44w2n3tc098ncovrhmzck4to</sha1>
    </revision>
  </page>
  <page>
    <title>Ифигенија у Тавриди/Чин први</title>
    <ns>0</ns>
    <id>61732</id>
    <revision>
      <id>147546</id>
      <parentid>147018</parentid>
      <timestamp>2026-10-07T12:28:55Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>Coaorao</username>
        <id>19106</id>
      </contributor>
      <comment>/* */ Проверена и уређена цела страна</comment>
      <origin>147546</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="38775" sha1="59928ai933pl85x6n5cbxiw2mzf779g" xml:space="preserve">{{Квалитет|100%}}{{Навигација глава
| [[Јохан Волфганг Гете]]
| [[Ифигенија у Тавриди]]
| превео '''''[[Змајова]]'''''
|
| Чин први
| [[Ифигенија у Тавриди/Чин други|Чин други]]
}}

&lt;div style=&quot;text-align:center; margin-left:2em;&quot;&gt;
&lt;div style=&quot;display:inline-block; text-align:left;&quot;&gt;

&lt;center&gt;&lt;font size=&quot;+1&quot;&gt;'''ЧИН ПРВИ.'''&lt;/font&gt;&lt;br /&gt;ПРИЗОР 1.&lt;/center&gt;

&lt;poem&gt;
&lt;span style=&quot;margin-left:-2em;&quot;&gt;''Ифигенија.'' И сад са страхом, ка и први пут,&lt;/span&gt;
Ступам у овај хладовити гај,
Ступам у овог храма светињу,
Који се диже Дијани у част, —
Ал дух ми не мож’ да обикне ту.
У овом склону већ од година
Скрива ме неке више воље власт,
И власти овој ја се предадох, —
Ал туђе ј’ туђе, осећам и сад.
Јер сињих мора шире с’ пучине
Између мене тужне, јађане
И оних, што ми срцу најближи.
По вас дан стојим море гледајућ’,
Уздахе шаљућ’ грчким странама,
А лаки вали празно с’ враћају
Празнима грудма, празном жићу мом:
Тешко ли сваком, ко је удаљен,
Од својих милих, својих рођени,
Радости зрачак прогута му јад.
Мисли му увек тамо одлећу
Миломе дому, топлом гнезду свом,
Где му показа сунце први пут
Какво је небо, какав му је свод,
Где ј’ дете с децом, скачућ’ по цвећу,
Зарана плело пријатељства сплет.
Ја нећу да се правдам с Вишњима,
Ал судба жене јадна ј’, претешка.
Та човек влада, био мир ил рат,
Зна се помоћи и где нема свог;
Што својим зове, у том ужива,
У свакој борби снева победу
Победу славну, — или славну смрт.
Ал танка ј’ срећа дата женскињу,
И груба мужа дужна ј’ слушат’ реч,
А камо л кад је рине клет
Из свога гнезда у далеки свет.
Тоант, тај врли човек, племенит,
Држи ме ту у светим ланцима.
Стид ме, Дијано, али признајем
Ја теби, својој спаситељици,
Не служим с вољом, с душом, срцем свим, —
А сав мој живот треба да је твој.
Ја сам се увек у те уздала,
Ти си ми и сад моја нада сва,
Ти, што си ћерку краља највећег
Одгнану дигла с меком благошћу.
Да, ћери Зевса, кад си оца ми
Уцвелит’ знала, џина Агамемна,
Иштућ’ ме у њег’, он ме и даде,
Кад си га после с Троје далеке
Спровела дома, славом посута,
Сачувавши му жену, сина, све:
Врати и мене једном мојима,
И, ка што си ме спасла од једне,
Спас’ ме од смрти сада и друге,
Од живота ту.
&lt;center&gt;ПРИЗОР 2.&lt;br /&gt;&lt;small&gt;'''Ифигенија. Аркад.'''&lt;/small&gt;&lt;/center&gt;
&lt;span style=&quot;margin-left:-2em;&quot;&gt;''Аркад.'' Од краља идем, поздрав доносим&lt;/span&gt;
Свештенству твоме, жрчици Дијане.
Таврида жели стат’ пред Дијану,
Захвалит’ јој за нове победе.
Хитах да јавим, да ће скоро стић’
И краљ и војска на свечани чин.
&lt;span style=&quot;margin-left:-2em;&quot;&gt;''Ифигенија.'' Спремни смо краља с војском дочекат’.&lt;/span&gt;
Богиња наша пуна ј’ милости,
Примиће радо жртве краљеве,
На њих ће гледат’ ведрим погледма.
&lt;span style=&quot;margin-left:-2em;&quot;&gt;''Аркад.'' Ох, камо среће, света жрчице,&lt;/span&gt;
Да сад већ видим ведре погледе
Из очију ти, среће благовест.
То би најбоље било знамење.
Ал ево неки сумор тајанствен
Увек нам скрива душе твоје крет.
Већ годинама залуд чекамо
Од тебе циглу поверљиву реч.
Од кад те познах, увек поглед тај,
Од ког’ се језим, кад се сетим на њ.
А душа твоја ка да робује
У стези неких хладних верига.
&lt;span style=&quot;margin-left:-2em;&quot;&gt;''Ифигенија.'' Па то сироти личи прогнаној.&lt;/span&gt;
&lt;span style=&quot;margin-left:-2em;&quot;&gt;''Аркад.'' Зар се сиротом ти ту осећаш?&lt;/span&gt; 
Зар ово гледаш као прогон свој?
&lt;span style=&quot;margin-left:-2em;&quot;&gt;''Ифигенија.'' Може л туђина домовином бит’?&lt;/span&gt;
&lt;span style=&quot;margin-left:-2em;&quot;&gt;''Аркад.'' Може, кад домовина отуђи с’ од нас.&lt;/span&gt;
&lt;span style=&quot;margin-left:-2em;&quot;&gt;''Ифигенија.'' То и јест’ рана мога живота.&lt;/span&gt;
У прво доба ране младости
Кад истом почех своје љубити,
Оца и мајку, брата, сестрицу,
Изданак старог дуба најмлађи,
Кад истом поче да се развија,
Сломи га неке стране клетве моћ
И растави га од свог корена.
Пукла је веза. Удар судбине.
Увену радост прве младости,
Усахну благи животворни сок.
А кад се спасох, видех, сенка сам,
И знам да неће више никада
Свежином пренут’ мледни живот мој.
&lt;span style=&quot;margin-left:-2em;&quot;&gt;''Аркад.'' Кад толко причаш своју несрећу,&lt;/span&gt; 
Би л незахвалност ја споменут’ смео?
&lt;span style=&quot;margin-left:-2em;&quot;&gt;''Ифигенија.'' Не, ја ћу увек хвала казати.&lt;/span&gt;
&lt;span style=&quot;margin-left:-2em;&quot;&gt;''Аркад.'' То није чиста, права захвала&lt;/span&gt; 
Рад које добра чинит’ воли свет,
То није онај весео поглед,
Који без речи захвалити зна..,
Кад те је оно, доста година,
Судбине вијор доно у наш храм,
Тоант те гледо ка’ богодан створ,
Пошту и милошт одаво ти, је л?
Обала ова гошћу ј’ примила
Ка никог до тад, најсрдачније;
Јер овде странци нису примани;
Ко ј’ амо дошо, није осто жив.
Тако је било од вајкаде ту.
&lt;span style=&quot;margin-left:-2em;&quot;&gt;''Ифигенија.'' Слободно дисат’ није живот још.&lt;/span&gt;
Зар је то живот, што га живим ја:
Туговат’ вечно, ма у светињи,
Лазећ’ ка сенка око гроба свог.
Ил зар животом свесним, блаженим
Назвати смемо, кад нас сваки дан,
Просањан пусто, спрема за вечност,
Где Лета тече тихо безбучно,
Где је сва срећа самозаборав.
Залудан живот прерана је смрт.
Тај женски мираз, то је удес мој.
&lt;span style=&quot;margin-left:-2em;&quot;&gt;''Аркад.'' Жалим те, жалим, па и праштам ти&lt;/span&gt; 
Племенит понос, кој’ не допушта
Да сама собом задовољиш се,
Ал то је, што ти живот трује сав.
Зар ти ''ништ’'' ниси учинила ту?
Да ко је краљу чело ведрио,
Ко ли је речма благим, мудрима
Укино онај грозни обичај,
Ни један странац те сад не пада
Крвавом жртвом нашој Богињи?
Да ко је толко робље расковао,
Вратио сваког милом дому свом?
А зар Дијани, место криво да ј’
Што јој се жртвен ускраћује дар,
Зар нису њојзи омилиле још
Молитве благе благог духа твог?
И наша војска не слави ли сад
Победе саме, напредујућ’ свуд?
Ил зар нам није свима свануло
Од кад наш мудри и наш храбри краљ
Уз твоју благост поста и сам благ,
С чим’ је и нама дужност олакшо
Послухом годит’ господару свом?
И ''то'' ти зовеш бескорисан рад
Кад сипаш мелем на наш древни бол?
Када те штују стари, млади, сви
Ка извор среће, благостања свог,
А странци живот захваљују ти
Враћајућ’ с’ мирно у свој завичај?
&lt;span style=&quot;margin-left:-2em;&quot;&gt;''Ифигенија.'' Све ј’ мало, веруј, кад упоредиш&lt;/span&gt; 
Са оним многим, што још остаје.
&lt;span style=&quot;margin-left:-2em;&quot;&gt;''Аркад.'' Не ценит’ добра дела, то је грех.&lt;/span&gt; 
&lt;span style=&quot;margin-left:-2em;&quot;&gt;''Ифигенија.'' Заслуге своје мерит’, то је срам.&lt;/span&gt;
&lt;span style=&quot;margin-left:-2em;&quot;&gt;''Аркад.'' Није врлина, кад ком’ понос не да&lt;/span&gt;
Да призна своје праве заслуге;
Преценит’ што год, то је друга ствар.
Ал слушај, што ће да ти каже сад
Пријатељ, човек верно ти одан:
Ако ти данас краљ прозбори што год,
Ведро и мило пресретај му реч
Па му олакшај, што би казат’ хтео.
&lt;span style=&quot;margin-left:-2em;&quot;&gt;''Ифигенија.'' Немој ме плашит’. Шта сам пута већ&lt;/span&gt;
Мучила муку узмичућ’ од тих
Краљевих понуда.
&lt;span style=&quot;margin-left:-2em;&quot;&gt;''Аркад.'' Пази шта чиниш и шта ј’ корисно.&lt;/span&gt; 
Од кад владару једин’ умре син
Он мало коме сада верује,
А не верује ником колко пре.
Сумњивим оком он сад погледа
На сваког бољег сина племићског,
Назирућ’ у њем’ наследника свог.
Често помишља на старост, на немоћ,
Можда се боји и побуне какве,
А, као човек, мисли и на смрт.
Ал Скит ни један не зна зборит’ глатко,
Понајмање краљ.
Навикнут само заповедат’, делат’,
Он не зна вешто речма управљат’,
Па околишом приправит’ за смер.
За то га немој бунит’ хладноћом
Ил градећи се, не разумеш га, —
Ид’ му на сусрет, до по пута бар.
&lt;span style=&quot;margin-left:-2em;&quot;&gt;''Ифигенија.'' Учиш ме дакле, ја да ускорим,&lt;/span&gt; 
Што ј’ претња била да се оствари.
&lt;span style=&quot;margin-left:-2em;&quot;&gt;''Аркад.'' Понуде таке зар ти претњом зовеш?!&lt;/span&gt;
&lt;span style=&quot;margin-left:-2em;&quot;&gt;''Ифигенија.'' Јест, и ја не знам од тог већа зла.&lt;/span&gt; 
&lt;span style=&quot;margin-left:-2em;&quot;&gt;''Аркад.'' Врати му љубав поверењем бар.&lt;/span&gt;
&lt;span style=&quot;margin-left:-2em;&quot;&gt;''Ифигенија.'' Бих, — кад би скино с душе моје страх.&lt;/span&gt;
&lt;span style=&quot;margin-left:-2em;&quot;&gt;''Аркад.'' А зашт’ му кријеш тајну прошлости?&lt;/span&gt; 
&lt;span style=&quot;margin-left:-2em;&quot;&gt;''Ифигенија.'' Свештеницама тајне приличе.&lt;/span&gt;
&lt;span style=&quot;margin-left:-2em;&quot;&gt;''Аркад.'' Пред краљем не сме ништа бит’ скривено.&lt;/span&gt; 
И ако до сад није рекао,
Он ипак зато осећа дубоко,
Да се ти клониш њега, бежиш га.
&lt;span style=&quot;margin-left:-2em;&quot;&gt;''Ифигенија.'' А да л је зато на ме зловољан?&lt;/span&gt;
&lt;span style=&quot;margin-left:-2em;&quot;&gt;''Аркад.'' И то бих реко, — бар по некима&lt;/span&gt; 
Речима, што му с’ каткад омакну.
Увиђам добро жељу силну му;
Краљева ј’ жеља својом назват’ те.
Немој се немој њега туђити
Да му не сазре срџба у срцу,
Јер то би кобно било по тебе
И ти би негда с каспим кајањем
Сећала с’ горко, што ти рекох сад.
&lt;span style=&quot;margin-left:-2em;&quot;&gt;''Ифигенија.'' Шта, зар се краљу нешто хтети сме&lt;/span&gt;
Што не сме хтети нико племенит
Коме се мили образ имат’ чист,
Ко страсти своје гаси за рана! —
Мисли л он силом да ме потегне
С олтара у свој одар скврнави?
Ал ја ћу звати све нам Богове,
Навласт Дијану, строгу, праведну,
Она ће чути своју слугињу
И дева деви доћи у помоћ.
&lt;span style=&quot;margin-left:-2em;&quot;&gt;''Аркад.'' Стишај, умир’ се. У њег није крв&lt;/span&gt;
Младачка бујна да га заслепи,
Да га нагони на тај непочин.
Ал ја се бојим другог нечега,
Што је учинит’ врло подобан.
Зато те молим, паз’ на сваку реч
И ако ништа више не можеш,
Покаж’ се барем краљу захвална.
&lt;span style=&quot;margin-left:-2em;&quot;&gt;''Ифигенија.'' Не тако, већ ми казуј све што знаш!&lt;/span&gt;
&lt;span style=&quot;margin-left:-2em;&quot;&gt;''Аркад.'' Чуј то од њега. Јер већ ево га.&lt;/span&gt; 
Ти њега штујеш, то ће т’ поучит’,
Како ћеш с њиме лепо, погодно.
Племенит човек лако полази
Куд га поведе добра женска реч.
Идем пред краља. &lt;small&gt;(удаљи се).&lt;/small&gt;
&lt;span style=&quot;margin-left:-2em;&quot;&gt;''Ифигенија.'' &lt;small&gt;(сама).&lt;/small&gt; До душе, не знам права начина,&lt;/span&gt; 
Како да с’ владам по том савету.
Ал нек ми дужност буде водиља,
Оданост краљу, добротвору мом.
На добру реч сам увек готова, —
Ал само кад је у њој истина.
&lt;center&gt;ПРИЗОР 3.&lt;br /&gt;&lt;small&gt;'''Ифигенија. Тоант.'''&lt;/small&gt;&lt;/center&gt;
&lt;span style=&quot;margin-left:-2em;&quot;&gt;''Ифигенија.'' Краљевским дар’ма нек те дарива&lt;/span&gt;
Света Дијана, наша Богиња,
Нека ти даде славне победе
И трајну срећу пуно, обилно,
Сваки берићет свима твојима
И сваке добре жеље испуну.
Па као што си међ’ нам’ највећи,
Тако да будеш и најсрећнији.
&lt;span style=&quot;margin-left:-2em;&quot;&gt;''Тоант.'' Доста је мени хвала народа:&lt;/span&gt;
Што стекох то је више за друге.
Најсрећнији је краљ, ил макар ко,
Ком у дом сине задовољства зрак.
Ох ти си са мном жалост делила
Кад оно оштра сабља злотворска
Посече мога сина једина.
Док ме је гнала жеђ за осветом
Самоћу своју и не осећах,
Ал ево сада, кад сам злотворе
Победио и осветио се,
Сад ми је страх у празан ући двор.
Радосан послух, кој’ сам виђо пре
Из свачег ока, залуд тражим сад,
Помутила га нека брига, јад.
Брижно ми народ гледа будућност,
Иде за својим краљем бешчедним,
Иде, јер мора. А ја брижан с њим.
Ево сам дошо у Богињин храм,
За помоћ њену да јој хвалу дам,
Да ми и од сад стиже у помоћ.
Још једна стара жеља води ме,
Ни теби није страна, ненадна:
Желећи потпун божји благослов
И себи као и народу свом
— Надам се, да се нећу преварит’ —
Па још и за то сад ме видиш ту,
Да тебе водим, своју невесту.
&lt;span style=&quot;margin-left:-2em;&quot;&gt;''Ифигенија.'' Ти много, краљу, нудиш незнаној,&lt;/span&gt;
И прибеглицу застиђујеш тим.
Та она овде друго не тражи
До миран заклон. То си јој већ да̂о.
&lt;span style=&quot;margin-left:-2em;&quot;&gt;''Тоант.'' Ал није право, није похвално,&lt;/span&gt;
Што кријеш од нас: ко си, откле си,
Кријеш од сваког, и од краља чак.
Обала ј’ ова страшна странцима,
То чини стари закон, обичај.
Ал теби овде права дадосмо,
Међ нама живиш као мио гост,
Па ипак нећеш да се повериш,
Да се прикажеш домаћину свом.
&lt;span style=&quot;margin-left:-2em;&quot;&gt;''Ифигенија.'' Што скривах име родитеља ми&lt;/span&gt; 
И домовину други ј’ узрок том,
Неповерење није никако.
Па и сад, краљу, кад би дозно ко сам,
Клетницу какву штитиш, помажеш,
Срце би с’ твоје грозом ледило.
У место што ме дижеш к престолу
Можда б’ ме гурно далек од себе,
И пре нег сване дан повратка мог,
Повратка мирна, часна повратка
Предо б’ ме опет оним невољам’
Што прогнанику душу раздиру
Кад нигде нема мирна склоништа.
&lt;span style=&quot;margin-left:-2em;&quot;&gt;''Тоант.'' Ма што да Бози с тобом смерају,&lt;/span&gt;
Ма који удес твојим’ спремају,
Ал ево од кад ''ти'' си међ нама
Уживајући права гостинска,
На нас се лије вишњи благослов.
И мене нико неће уверит’
Да штитећ’ тебе штитим грешницу.
&lt;span style=&quot;margin-left:-2em;&quot;&gt;''Ифигенија.'' ''Доброта'' твоја даје т’ благослов,&lt;/span&gt;
Што мислиш да је собом доно гост.
&lt;span style=&quot;margin-left:-2em;&quot;&gt;''Тоант.'' Благослов никад нејде на дела,&lt;/span&gt;
Која чинимо злима, опаким’.
Прекидај дакле своје ћутање,
Справедљив човек, краљ то захтева.
Богиња ј’ тебе мени предала,
Њој беше света, с тог’ си и мени.
Њен миг ће увек бити закон мој,
Па буде л кад год, да се могбудеш
Својима вратит’ у завичај свој,
Одрешићу те од свих обвеза.
Ал ако већ ти нема повратка,
Ако су твоји прогнани, ка и ти,
Ил ако ти је племе затрто,
Онда те мени закон даје сам, —
Не, више нешто од закона свих.
Говори! Знаш ме. Увек држим реч.
&lt;span style=&quot;margin-left:-2em;&quot;&gt;''Ифигенија.'' Мучно се језик везан одреши,&lt;/span&gt; 
Тешко се стара тајна изусти,
Излети л из свог гнезда безбедна
Не може с’ више натраг вратити,
Мора ком’ шкодит’ ил користити,
Како се када свиђа Боговма.
Чуј, моје ј’ племе Тантал засново.
&lt;span style=&quot;margin-left:-2em;&quot;&gt;''Тоант.'' Гле, како мирно велку рече реч!&lt;/span&gt;
Тантал ти предак, славни Тантал зар,
Што ј’ Боговима био тако драг,
Кога ј’ призиво и сам Јупитар
К трпези својој и на договор,
Чије су речи и на Олимпу
Слушали као неки оракул?
&lt;span style=&quot;margin-left:-2em;&quot;&gt;''Ифигенија.'' Јест, тај је. — Али где би Богови&lt;/span&gt;
Дружили с’ с људма, као међ собом.
Слаби су смртни да им такав вис
Мозак не заврти.
Он није био неплеменит духом,
Он није био подлац, издајник.
Ал, да ком’ служи одвећ велик беше,
А другом бити Зевса громовног
Може ли човек, човек самртник?
Па тако с’ и он, човек, огреши,
А Бози строги, — пак се расприча,
Да га је запон и неверство неко
Сурвало доле с виса олимпског.
Али гнев Зевса не паде само на њ,
Паде и на нас, на потомке му.
&lt;span style=&quot;margin-left:-2em;&quot;&gt;''Тоант.'' Можда сте и ви Зевсу криви што?&lt;/span&gt;
&lt;span style=&quot;margin-left:-2em;&quot;&gt;''Ифигенија.'' Хе, Танталова деца, унуци&lt;/span&gt; 
Наследили су нешто титанско:
Жилавост круту и отпорну ћуд.
Тако је било, они не знаше
Разбором мудрим зауздати страст.
Прохтеви њини отимаше мах
И развише се чак до обести,
А обест не зна бират’ гладак пут.
Ето већ Пелоп, онај силодрски
Танталов синак, ожени с’, ал како?
Ту беше крви, беше издаје;
Његова жена, лепа Хиподамја,
Била је ћерка Ономаусова.
Она му роди два жељена сина,
Један се Тијест, други Атреј звао.
Ал он је имо сина још једног
Из другог одра што је понико,
Тога су браћа здраво мрзила.
Једнога дана Тијест с Атрејем
Убише тога трећег брата свог.
Пелоп посумња на Хиподамју,
А ова, са те сумње у очаји,
Учини сама свом животу крај. &lt;small&gt;(почивка).&lt;/small&gt;
&lt;span style=&quot;margin-left:-2em;&quot;&gt;''Тоант.'' Зашто ућута? Причај даље. Ил се&lt;/span&gt; 
Већ кајеш што си и почела. Је л?
&lt;span style=&quot;margin-left:-2em;&quot;&gt;''Ифигенија.'' Срећан, ко старе своје помињућ’&lt;/span&gt;
О њима само лепо причат’ зна,
Па нижућ’ низак славних дела им
У себи види довршетак њин.
Јер ни из које куће, племена
Не изилазе наједанпута
Нит полубози, нити грдила:
Тек онда када понарасте број
Или врлића ил зликоваца,
Тад истом кликне ил ужасне свет.
По смрти оца градом владаше
Тијест и Атреј. Ал се слога разби.
Тијест оскврни одар Атрејев.
На то га овај изгна из града.
Но још пре тога подмукли је Тијест
Братовог једног сина украо,
Па га је кришом, ласкајућ’ му вешто,
Ка рођенога сина васпито.
Задојио га бесом освете,
Тако га посла сад у краљев град
Да смрт донесе стрицу — оцу свом.
Намера ова брзо с’ проказа
Краљ смрћу казни злосрећника тог,
Мислећ’ да казни сина брата свог.
Касно је дозно шта ј’ учинио.
У њему плану љута освета
И поче сноват’ страшан неки смер.
Гради се миран, худи лицомер,
Што ј’ било, било, нек се прашта све,
Домами к себи брата Тијеста
С његова оба сина млађана;
Децу је закло, изно печену
На пирну софру, на част брату свом.
А кад се Тијест наблагова свог
Рођеног меса, нешто с’ забрину,
Уста да тражи своју дечицу,
Ал тада Атреј оцу очајном
Изнесе главе, руке, ножице. — —
Одвраћам лице од ужаса тог;
Тако ј’ и сунце одвраћало се
Видевши овај нечувени чин.
Па ето, краљу, мојих предака,
Од тог је рода свештеница ти.
Још многе друге здесе, раздесе,
Дела недела, плоде беснила
Покрива крилом црна дуга ноћ,
Кроз њу се само сутон назире,
И тај је грозовит.
&lt;span style=&quot;margin-left:-2em;&quot;&gt;''Тоант.'' Нека их крије, — страшно ј’, ужасно!&lt;/span&gt; 
О томе доста. Али реци ми:
Како ти ниче из ''тог'' племена?
&lt;span style=&quot;margin-left:-2em;&quot;&gt;''Ифигенија.'' Атрејев син је био Агамемно:&lt;/span&gt; 
То ми је отац. Али веруј ми,
Дете сам била, ал сам познала
У њему врла, светла човека.
Његова жена, да, Клитемнестра,
Прво му ј’ дете мене родила,
За тим Електру, моју сестрицу.
Отац нам владо срећно, примерно;
То беху дани понајсрећнији
Над многопатним домом Тантала.
Празнина ј’ само једна остала
Родитељи нам сина немаху;
Но тек се и та жеља испуни
Те сестре брата веле за руку,
Брата Ореста, — све се измени,
Облаци опет натмурише се
Над нашим домом, где је владо мир.
Знам да си чуо и ти за тај рат
Што букну порад лепе Јелене,
Кад многе војске грчки кнезови
Поведоше да Троју освоје.
Ја не знам како с’ рат довршио,
Јесу ли Грци Троју добили.
Мој отац беше грчкој војсци вођ.
Ал у Авлиди дуго чекаху
Подесан ветар јер је Дијана
На мога оца била зловољна.
А Калхант рече: има и том лек,
Богињин ће се утолити гнев
Ако јој дате Агамемнову
Старију ћерку радо на жртву.
Тада су вешто у Авлиду там’
Домамит’ знали мајку моју са мном.
Одвукоше ме Богињи пред олтар,
„Ево ти жртве!” — Богиња с’ одерди.
Ал крви моје она не хтеде.
У храму овом истом дођох к себи,
Плашт ми је био облак густ ал мек,
Дијана ме је амо пренела.
Сад, краљу, знаш ме, ћи сам Агамемна,
Дед ми је Атреј, — тајни ми је крај.
&lt;span style=&quot;margin-left:-2em;&quot;&gt;''Тоант.'' Краљеву ћерку ја већма не могу&lt;/span&gt; 
Волети, нег што вољах незнанку
И ја ти своју понуду понављам:
Ходи па дели са мном моје све.
&lt;span style=&quot;margin-left:-2em;&quot;&gt;''Ифигенија.'' Зар бих ја смела то учинити!&lt;/span&gt; 
Та Дијанин је цео живот мој.
Она ме спасла, па и власна је
Својом ме звати, другом не дат’ ме.
Она ми нашла ово склониште,
Овде ме чува, док не сване дан,
Кад ће ми рећи: вратити се смеш
Да старог оца свог обрадујеш,
Кога сам доста казнила већ тим’,
Што мисли да му није жива ћи.
Можда је близу повратку ми дан,
А ја да на то сад заборавим,
Па да се вежем овде за навек!
Смем ли ту остат? — дај ми какав знак!
&lt;span style=&quot;margin-left:-2em;&quot;&gt;''Тоант.'' Ево те, ту си, то ј’ довољан знак.&lt;/span&gt;
Не тражи речма празан изговор.
Ко не да, нађе изговоре те;
Ал други из тог чују само: не.
&lt;span style=&quot;margin-left:-2em;&quot;&gt;''Ифигенија.'' Нису то речи, празан изговор.&lt;/span&gt;
Ја сам ти срце своје открила.
Увиђаш и ти, то ја добро знам,
Да морам тежит’ у свој завичај,
Оцу и мајци у мек загрљај,
Да онде, где се жалост станила,
Па што-кад моје име прошапну,
Да тамо нову радост однесем,
Најлепши венац да им превесим
Од стуба на стуб, као да им се
Са новом ћерком сунце родило.
Ох да ми дадеш брод и отпуштај
Дао би ми живот и животу сјај!
&lt;span style=&quot;margin-left:-2em;&quot;&gt;''Тоант.'' Па иди, дакле, слушај срца реч,&lt;/span&gt;
Не слушај што ти разум светује.
Остани жена, дај се нагону,
Којем ћеш скоро постат’ сиграчка
Час десно а час лево бачена.
Таке су жене, што им с’ прохтене,
За тим ће јурнут’, ма и у пропаст,
Оставит’ срећу најстаменију;
А кад у грудма заспи осећај,
Ни златан савет не пробуди га.
&lt;span style=&quot;margin-left:-2em;&quot;&gt;''Ифигенија.'' Сети се, краљу, шта си мало пре&lt;/span&gt; 
Племенитошћу својом обећо.
Зар тако плаћаш поверења глас?
Био си спреман, све да чујеш. Је л?
&lt;span style=&quot;margin-left:-2em;&quot;&gt;''Тоант.'' Не беах спреман на тај изненад;&lt;/span&gt; 
Ма да сам знао да је жена то,
С киме се пустих посла имати.
&lt;span style=&quot;margin-left:-2em;&quot;&gt;''Ифигенија.'' Не карај, краљу, јадан женски род.&lt;/span&gt;
Оружје ''наше'' нема вашег сјај,
Ал није мање племенито, знај.
Та ја те нечим још и надмашам:
Знам твоју срећу боље нег ти сам.
Не знајућ’ добро ни мене, ни себе,
Ти мишља у тој вези среће наћ’,
За то си прего надом заваран
Да и ја одмах пристанем на то, —
Ал хвала вишњим мудрим Боговма,
Снагу ми даше да не пристанем
На оно, што им није по вољи.
&lt;span style=&quot;margin-left:-2em;&quot;&gt;''Тоант.'' Богови ћуте; то ј’ твог ''срца'' реч.&lt;/span&gt;
&lt;span style=&quot;margin-left:-2em;&quot;&gt;''Ифигенија.'' Кроз наша срца ''они'' говоре.&lt;/span&gt;
&lt;span style=&quot;margin-left:-2em;&quot;&gt;''Тоант.'' Па зар ја не смем послушат’ им реч?&lt;/span&gt;
&lt;span style=&quot;margin-left:-2em;&quot;&gt;''Ифигенија.'' По сред олује губи с’ нежан глас.&lt;/span&gt; 
&lt;span style=&quot;margin-left:-2em;&quot;&gt;''Тоант.'' Чују л га само свете девице?&lt;/span&gt;
&lt;span style=&quot;margin-left:-2em;&quot;&gt;''Ифигенија.'' Не, краљ га ј’ ево чуо и пре ње.&lt;/span&gt;
&lt;span style=&quot;margin-left:-2em;&quot;&gt;''Тоант.'' Ал тебе диже свети позив твој,&lt;/span&gt; 
Те ближе стојиш столу Богова,
Нег други, дивљи земљородни створ.
&lt;span style=&quot;margin-left:-2em;&quot;&gt;''Ифигенија.'' Тако ли казниш поверење ми&lt;/span&gt;
Што си ми младој изнудити знао!
&lt;span style=&quot;margin-left:-2em;&quot;&gt;''Тоант.'' Човек је човек; ал свршавајмо.&lt;/span&gt;
Ти ћеш у храму остат’ што до сад
За што те избра сама Дијана,
Ал мени нека прости Богиња
Што сам се о њу зло огрешио
За што ме савест грист’ не престаје:
Што јој ускратих принос жртава.
Обичај овде био ј’ од вајкад
Да сваки странац, стигне л овамо,
На жртву падне нашој Богињи.
Ал ти кад дође, ти ме опчини
Љупкошћу твојом, кат-кад ћеринском,
А кат-кад ми се тако учини
Да је то љупкост нежне невесте,
И ја се нађох ка у окови,
Па чак и дужност ја заборавих.
Народ је гунђо, ја не слушах то.
Сад веле с тог ме клетва постигла,
Те сам и сина свог изгубио.
Ал ништа више не задржа ме
Да вратим жељен стари обичај,
Да опет жртве дајем Богињи.
&lt;span style=&quot;margin-left:-2em;&quot;&gt;''Ифигенија.'' Ја нисам то рад себе искала.&lt;/span&gt;
Само ко не зна вишње Богове
Замишља да су крвожедници;
Прохтеве своје нама подмеће.
Није л и мене спасла Богиња?
Хтела је службу моју, а не смрт.
&lt;span style=&quot;margin-left:-2em;&quot;&gt;''Тоант.'' Чуј, ми не смемо стари обичај&lt;/span&gt; 
Танким нам умљем или безумљем
Тумачит’, стезат’ ни прекрајати.
Ти чини своје, а моје ћу ја.
Два странца имам сад у рукама,
У пећини их нашли скривене,
А знамо да нам добра не носе.
Ту су нам жртве, ту је жртвеник.
Сад ћу те странце теби послати,
А Дијанина знаће жрчица
Шта одмах има с њима чинити. &lt;small&gt;(оде).&lt;/small&gt;
&lt;span style=&quot;margin-left:-2em;&quot;&gt;''Ифигенија.'' &lt;small&gt;(сама).&lt;/small&gt; Ти, спаситељко, имаш облаке,&lt;/span&gt;
Да у њих скријеш људе невине,
Ветрове имаш, да им наложиш
Да носе јадне преко пучине
Њиховом дому, или још даље,
Далеко од зла и од пропасти.
Мудрошћу својом видиш будућност,
А прошлост за те није минула,
А око твоје бди над твојима,
Као што луч твој, луна поноћна,
Сија над свима земским крајима.
Одрж’ ми руке чисте од крви!
Из крви не мож’ нићи благослов;
А грозни поглед жртве последњи
Страшиће часе најтеготније
Убице јадног, ма нехотичног.
Богови љубе разне народе,
Који су широм света расути,
И смртном створу радо помогну,
Да се што диже света нагледа,
Гледајућ’ небо да с’ наужива.
&lt;center&gt;&lt;small&gt;(Крај -{I}-. чину.)&lt;/small&gt;&lt;/center&gt;
&lt;/poem&gt;
&lt;/div&gt;
&lt;/div&gt;

== Извор ==
''Летопис Матице српске'', књига 200. 1899. Свеска четврта. У Новоме Саду: Штампарија српске књижаре браће М. Поповића. 1899. Стр. 68—84.

{{ЈВ-аутор|Јован Јовановић Змај|1904}}</text>
      <sha1>59928ai933pl85x6n5cbxiw2mzf779g</sha1>
    </revision>
  </page>
  <page>
    <title>Ифигенија у Тавриди/Чин други</title>
    <ns>0</ns>
    <id>61733</id>
    <revision>
      <id>147547</id>
      <parentid>147017</parentid>
      <timestamp>2026-10-07T12:33:19Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>Coaorao</username>
        <id>19106</id>
      </contributor>
      <origin>147547</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="24003" sha1="98810ruuxfxrhx7kz1t1mkhaymgifly" xml:space="preserve">{{Квалитет|100%}}{{Навигација глава
| [[Јохан Волфганг Гете]]
| [[Ифигенија у Тавриди]]
| превео '''''[[Змајова]]'''''
| [[Ифигенија у Тавриди/Чин први|Чин први]]
| Чин други
| [[Ифигенија у Тавриди/Чин трећи|Чин трећи]]
}}

&lt;div style=&quot;text-align:center; margin-left:2em;&quot;&gt;
&lt;div style=&quot;display:inline-block; text-align:left;&quot;&gt;

&lt;center&gt;&lt;font size=&quot;+1&quot;&gt;'''ЧИН ДРУГИ.'''&lt;/font&gt;&lt;br /&gt;ПРИЗОР 1.&lt;br /&gt;&lt;small&gt;'''Орест. Пилад.'''&lt;/small&gt;&lt;/center&gt;

&lt;poem&gt;
&lt;span style=&quot;margin-left:-2em;&quot;&gt;''Орест.'' Пут, којим гремо, то је смрти пут:&lt;/span&gt; 
Са сваким кроком душа ј’ тишија.
Кад оно мољах јарког Апола
Да Еринеје спречи осветне
Да ме не гоне, тад ми с’ причуло
Да ми Аполон то обећава
Речима неким чврсто боговским:
Спасења наћ’ у храму сестре му,
И заштитнице жала тавридског.
А сада видим, да ће невоље
Завршити се са животом тек.
Ја ћу се ласно растат’ с животом
Кад нека виша рука божанска
Срце ми стисне и помути свест.
Кад је већ тако, да Атрејев син
Не падне славно, бијућ’ љути бој,
Кад морам паст’ ка јагње заклано
На жртвенику, нека, суђено ј’, —
Боље и ту на месту светоме
Него у каквом куту прљавом
Да мучки паднем од рођака ког.
Притрпите с’ мало, худе подземке,
Што као псине за мном јурите
За крви, што ми с тела млаза се,
И сваком кроку обележи траг;
Та ја ћу скоро доле к вама сић’
Где јарко сунце неће на нас сјат’.
Онде је место таквим грдовма,
А не на земљи. Тамо ћу вам доћ’,
Где-но ће једна тамна судбина
Прибрат’ и здружит’ све нас једнако.
Ал само тебе, драги Пиладе,
Што невин страдаш са порока мог,
Прогонство трпиш, тебе не бих рад
Повео тамо у подземља мрак.
Из твог живота, или из смрти,
Из тог ми ниче или над ил страх.
&lt;span style=&quot;margin-left:-2em;&quot;&gt;''Пилад.'' Ја јоште нисам спреман као ти&lt;/span&gt; 
Сићи за навек у тај тамни свет.
Међ многим стазам’, које воде у смрт
Ја тражим једну, којом би се могли
Испети опет на живота брег.
Не мислим на смрт; ја прислушкујем,
Хоће л нас од куд вишњи Богови
Упутит’ бегством да се спасемо.
Смрт нађе сваког, бојо с’ не бојо,
И кад већ дигне руку жрчица,
Да нам пресече милог жића нит
И тад ће с’ моје мисли прибрати
Како да спасем себе и тебе.
Отреси с душе очај, друже мој,
Јер очај само пропаст ускори.
Знаш како гласи Аполова реч:
У храму моје сестре Дијане
Чека те спас и дому повратак.
У Божјим речма нема двосмисла,
Као што мисли човек очајан.
&lt;span style=&quot;margin-left:-2em;&quot;&gt;''Орест.'' На мене ј’ мајка, кад ме родила&lt;/span&gt; 
Ставила тамни вео живота,
Тако сам расто, слика очева,
Погледе неме, пуне прекора
Бацајућ’ на њу и јарана јој.
Шта пута, кад ми сестра Електра
Сеђаше поред топла огњишта,
Ја дођох к њојзи пак је загрлих,
Она на крило тад ме подиже,
Тад ми је увек много причала
О оцу нашем, Агамемнону.
А ја зажелех, ил да прелетим
Тамо до Троје, где се лије крв,
Ил он да може к нама прелетет’.
Ал једног дана —
&lt;span style=&quot;margin-left:-2em;&quot;&gt;''Пилад.'' Не помињи то;&lt;/span&gt;
О том нек пако ноћу говори!
Нама сад треба лепших спомена,
Да нам се њима снага умножи
За нових, смелих дела покушај.
Богови воле људе честите
Да намерама њиним послуже.
Пак су и на те зар помишљали
Не давши да се оцу придружиш,
У Тартар кад је сишо нерадо.
&lt;span style=&quot;margin-left:-2em;&quot;&gt;Орест.'' Ох зашто нисам, држећ’ га за скут,&lt;/span&gt;
Отишао с њим!
&lt;span style=&quot;margin-left:-2em;&quot;&gt;''Пилад.'' То нису дали наши Богови,&lt;/span&gt;
Јер су и мени добра желели.
Та шта би било јадна од мене
Да тебе немам, драги Оресте!
Од првих дана свога детинства
Ја с тобом живим, живим за тебе,
Друкчије живет’ не знам, не могу.
&lt;span style=&quot;margin-left:-2em;&quot;&gt;''Орест.'' Сећам се, сећам красних дана тих,&lt;/span&gt;
Кад ме твој отац у свој прими дом.
Твој отац, човек мудар, племенит,
Прихвати мене, полусмрзнут цвет,
Да му с’ на топлим грудма откривим.
А ти, лептирак шарен, весео,
Облетао си овај бледи цвет,
Ведрећ’ му тугу својом радости,
И ти си мене к себи подиго,
И најлепше ми дане створио.
&lt;span style=&quot;margin-left:-2em;&quot;&gt;''Пилад.'' Ал тад је и мој живот почео,&lt;/span&gt;
Када сам тебе позно, заволо.
&lt;span style=&quot;margin-left:-2em;&quot;&gt;''Орест.'' Почели јади, — то пре рећи смеш.&lt;/span&gt;
Да, то је клетва моје судбине,
Што ту, у грудма носим зараз, смрт.
Дођем ли месту, и најздравијем,
С доласком мојим све се измени,
Једрих, румених лица нестане,
На сваком читаш блиске смрти знак.
&lt;span style=&quot;margin-left:-2em;&quot;&gt;''Пилад.'' Ох, ја бих први умро, Оресте,&lt;/span&gt;
Кад би се мрело од твог задаха.
Ал гле, зар нисам и сад здрав ка лав,
Пун смелости и препун љубави, —
А то су крила к делма великим.
&lt;span style=&quot;margin-left:-2em;&quot;&gt;''Орест.'' Велика дела, велиш, — сећам се&lt;/span&gt;
Кад смо и о том млади сањали.
Знаш кад смо оно брдом, долином
Погнали дивљач жаром млађаним
Мнијућ’ се равни својим дедовма
И снујућ’ снове, како ћемо тек
С мачем у руци вијат’ душмане.
Спусти л се вече, ми обојица,
Седнемо на крај морске обале,
Море нам пирка ноге, хлади нас,
А погледи нам блуде даљином.
Уздахнули би помињући мач;
А велика дела, машта снова нам,
Пред очи наше искрсаваху
Ка сјајне звезде горе кроз сумрак.
Пилад. Бескрајно дело душа заснује
И хтела б’ одмах, одмах да и оствари
И то онако сјајно, велико
Како га после много година
Песник, по свету ширећ’, велича.
Слатке су приче о јунацима
Што-но их младеж у кладовини
Заносно срце с гласом харфиним.
Ал кад се после к делу приступи,
Онда тек сазнаш како ј’ тешко то.
И видиш дело крње, ништаво.
Трчимо за тим, што бежи од нас
Не мотрећ’ пута, по ком’ јуримо
А поред себе стопе дêдâ нам
Траг њина бића, једва спажамо.
За њином сенком жури нам се трк
А она стоји божански далеко,
Круна на неком брегу нестижном.
Сујетан јадник вара себе сам:
Народ ме жели подигнут’ у вис;
Ал ти, младићу, Боговма захваљуј,
Кад за рап’ смер свој врше преко тебе.
Орест. Коме год даду, да са лепим делом
Отклони какву несрећу од својих,
Да отаџбину учврсти, увећа,
Душмане старе свлада, покори,
Тај зна за срећу, тај с’ наужива
Првог и задњег миља живота.
Мене су Бози одредили да —
Да мајци својој, коју и грешну
Синовски штовах, живот угасим,
Да ружним делом ругло осветим, —
Тим, су и мене вргли у пропаст.
Веруј ми, њима ј’ дом Танталов мрзак,
Па за то и ја, последњи тог дома,
Морам да живот свршим бешчасно.
Пилад. Не казне Бози оцеве на деци.
Свак’ своју прима казну, награду;
Благослов очев може сина стић’,
Али клетва не.
Орест. Ја сумњам јако, сумњам да нас је
Благослов очев амо довео.
Пилад. Довела нас је воља Богова.
Орест. Они нам, дакле, пропаст спремају.
Пилад. Ти само врши њину заповест.
Кад Аполону сестру добавиш,
Па у Делфима кад се састану,
Где ће их добри народ штовати,
Њих ће се двоје тебе сетити,
Обасуће те својом милошћу,
Спасти од оних клетих Фурија.
Не смеју оне ни у овај храм.
Орест. Тако ће с’ барем мирно умрети.
Пилад. Ја друкче мислим. Вешто привлачим
Прошлост познату уз будућност тмасту
Па из тог судим шта нас чека још.
Одавно можда мирно сазрева
Велики заснов у главам’ Богова.
Дијана жели растати се једном
Са овим крајем, с овим варварма,
Гнусне су њојзи жртве крваве.
Па нама ј’ тај задатак поверен.
И ево ту смо, на месту смо већ.
Орест. Што јесте, јесте вешто привлачиш,
Властите жеље к смеру божијем.
Пилад. Јадно би било мудровање нам
Кад не би наслон горе тражило.
Богови нађу, ма и грешника
У коме виде и врлине жар,
И наложе му да изврши чин,
Кој’, по изгледу, извршит’ се не дâ.
Ал човек свлада те тешкоће све,
Боговма служећ’ грехе испашта,
А свет га, кличућ’, славом посипа.
Орест. Ко мени мисли задат’ какво дело,
Тај нек ми скине несвестицу с чела,
Под којом љумам путем клизавим
Посутим крвљу мајке рођене.
И нек ме онај извор засуши
Из ког ми бије страшно у очи
Просута крвца родитељице.
Пилад. Притрп’ се, брате. Силом тражиш зло,
Фурије нове ствараш себи сам.
Пусти ме да се добро промислим
Како нам ваља снаге здружити.
Ја ћу те после позват’ да се гре
Смишљено, смело, сложно на дело.
Орест. Улисов чујем, чини ми се, глас.
Пилад. Немој се ругат’. Сваки човек сме
Избрат’ јунака себи на углед,
За ким’ ће с’ пењат’ на Олимпa вис.
Чуј ми признање: — не мислим да ј’ срам
Рад добра циља каткад послушат’
И савет, који на лукавству зре.
Орест. Ја више ценим прав јуначки ход.
Пилад. Зато и нећу савет од тебе.
Први сам корак учинио већ.
Ја од стражарâ много докучих.
Ту има једна боголична жена,
Крвави закон мрзак је и њој.
Чисто јој срце, жеља јој је сва
Боговма дават’ смирну, молитве.
Силно је хвале, и о њој се мисли
Да је порекла амазонскога,
А овде ј’ само уточишта нашла
Бежућ’ од неког великога зла.
Орест. Ал канда и њен помрчава сјај
У грешниковој блиској близини.
Ког’ клетва вија, као црна ноћ.
Јер ево блáга, смерна крвожеђ
Опет се диже из сапона свог.
Свирепог краља стомиће нас бес, —
Па шта би могла једна жена ту!
Пилад. Срећа је наша, што је жена то!
Јер човек, знамо, ма и најбољи
Привикне срце зверском свирепству,
И оно, што му ј’ најодвратније,
У закон уме себи претворит’,
Тако отупи своју природу.
А жена ј’ друго, верна остаје
Својима првим осећајима.
На жену, брале, рачунати смеш
У добром делу, као и у злом.
Ал ћут’, — ево је. Ти се уклони,
Остави мене на само са њом.
Нећу јој одмах исповедит’ све:
Ко смо и шта смо. Ти сад одлази,
А ја ћу тебе већ потражити
Пре нег што ступиш да се познаш с њом.
&lt;center&gt;&lt;small&gt;(Орест одлази).&lt;/small&gt;&lt;/center&gt;
&lt;center&gt;ПРИЗОР 2.&lt;br /&gt;&lt;small&gt;'''Ифигенија''' (долази). &lt;/small&gt;&lt;/center&gt;
Ифигенија. Говори, странче, ко си, од куд си?
Чини ми с’ да ћеш грчког рода бит’, —
Никако ниси Скит. (скида му уве.)
Јадна ј’ слобода, коју дајем ја.
Ал богињина ј’ милост велика.
Пилад. О, слатко ли је мајчин језик чут’
У туђој земљи, а у часу злу!
Сад ми се ево, робу причиња
Као да видим плаве брегове
Домовине ми миле, премиле.
Ова ти моја радост казује
Да правог Грка видиш пред собом.
Ал ја за часак и заборавих
Колко те данас могу требати,
Само се дивљах твојој дивоти.
Па реци-дер ми, ако зборит’ смеш,
Којег’ си стабла грана поносна
Кад си ми тако богоприлична.
Ифигенија. Свештеница сам, коју ј’ избрала
За службу свету сама Богиња.
Не питај више; већ говори ти,
Ко си и шта те амо доведе,
Из каквог зла си дошо на горе
Са другом својим? Реци искрено.
Пилад. Ласно ј’ испричат’ зао удес наш,
Који нас гони, па и догони.
Ох, кад би тако ласно синули
И свети нади из твог погледа!
Ми смо из Крита, отац нам је Адраст,
Ја сам најмлађи, зовем се Кефал,
А Ладамом се призива ми брат,
Најстарији је оца нашег син.
Међ нама беше још и један средњи,
Који, још мален, у детињој сигри
Цепаше наше лепе слоге сплет.
Мајку смо своју слушали све донде
Док оца држа на далеко рат;
Ал кад са Троје с пленом врати се
На скоро га је покосила смрт.
Браћа ми с’ тада, најстариј’ и средњи,
Свадише око сјајна наслеђа;
А овај уби брата средњега.
Он сада кави тај крвави грех,
Зато га гони љута Фурија.
Ал нас Аполон посло делфијски
Амо, ка храму свете сестре му,
Овде нам рече причекати спас.
Стигосмо амо, — сад смо робови.
Шта нас сад чека, ти најбоље знаш.
Ифигенија. Па зар је Троја пала, човече?
Пилад. Пала ј’. Ал ти сад дигни, спаси нас!
Ускори да се то и испуни,
Што нам је један обећао Бог.
Смилуј се моме брату несрећном,
Реци му коју утешиту реч!
Штеди га јадног, болног молим те,
Јер све га сада лако раздражи,
У грозничаво пада лудило,
Под страшном стегом љуте Фурије
Он муке трпи тад најмучније.
Ифигенија. Савладај за час своју несрећу
Док ми не кажеш још што из Грчке.
Пилад. Висока ј’ Троја муку мучила
У страшном боју десет година.
Одбијала је Грке очајно, —
А данас лежи пра и пепео,
Нит ће се икад више подићи.
Ал пуно ј’ онде наших гробова
У којим лежи војске наше цвет.
Ту паде Ахил с другом прекрасним.
Ифигенија. Божанске слике, и вас нестаде.
Пилад. И Паламед, и Ајакс Теламонић,
Ни они с’ дома не повратише.
Ифигенија (за себе). Ал оца мога он не помиње
Међ мртвим’, што су онде остали.
Надај се, срце, видећеш га још.
Пилад. Ал благо свима што ту испише
Тај слаткогорки пехар на искап!
Јер горе јаде припремила је
Срдитог неког Бога освета
Онима, што се дома вратише.
Зар амо није стиго онај глас,
Који се широм света разнео
Преносећ’ страну страшних недела.
Зар не знаш удес дома Микенског,
Који је грозан, нема грознијег?
Ох, Клитемнестра ј’ мужа убила
Првога дана, кад се поврати,
Егистен клети би јој помоћник. —
Видим ти штујеш Агамемнона!
Твоје се груди силно подижу,
Ал немаш речи на тај страшни глас.
Ниси л му, можда, каква рођака,
Ил си га негда само виђала?
Немој се мучит’ кријућ’ груди лом.
Опрости мени, злогласнику том.
Ифигенија. Реци ми, како с’ то догодило?
Пилад. Онога дана кад је стиго краљ,
Окупао се, па је заиско,
Да му се чиста преобука да;
Ал Клитемнестра, убио је Бог,
Баци на њега неки чудан плашт,
Ка неку мрежу чврсто сплетену,
Док га ј’ у мрежи тако држала,
Дотле му Егист живот угаси.
Таком је смрћу скончо јунак тај.
Ифигенија. А какву Егист доби награду?
Пилад. Државу само, — да, и постељу,
Коју је имо и пре тога већ.
Ифигенија. Злочину ј’ узрок, даклем, похота.
Пилад. И јоште нешто: стара освета.
Ифигенија. А чим’ је жену краљ увредио.
Пилад. Узрок је велик, би је правдао,
Кад би с’ убиство смело правдати.
Онда, кад беху у Авлиди још
Чекајућ’ залуд ветар поспешан,
Тад Агамненон жену домами
Са њеном ћерком Ифигенијом,
Па, да ублажи виших створа гнев
Он даде своју ћерку на жртву
На жртвенику свете Дијане.
Тако је пала жртва крвава,
Невина, јадна Ифигенија.
А Клитемнестра, тако вели свет,
Од тад ј’ мужа свога омрзла,
Па та је мржња и Егистену
Помогла, да је себи приволи, —
Из првог греха нико ј’ и други.
Ифигенија (покривајући лице велом).
Доста је. Идем. Видећемо се.
Пилад (сам). Њено је срце силно ганула
Несрећног краља страшна судбина.
Сад ко је, да је, једно ј’ извесно,
Познавала га ј’, о том не сумњам.
На срећу нашу и то нагађам,
Да је од рода неког високог.
Ал сада, срце, смири ми се ти,
Морамо право к оној звездици,
На небу нада што се појави.
&lt;center&gt;&lt;small&gt;(Крај -{II}-. чина.)&lt;/small&gt;&lt;/center&gt;
&lt;/poem&gt;
&lt;/div&gt;
&lt;/div&gt;

== Извор ==
''Летопис Матице српске'', књига 201. 1900. Свеска прва. У Новоме Саду: Штампарија српске књижаре браће М. Поповића. 1900. Стр. 91—101.

{{ЈВ-аутор|Јован Јовановић Змај|1904}}</text>
      <sha1>98810ruuxfxrhx7kz1t1mkhaymgifly</sha1>
    </revision>
  </page>
</mediawiki>