Благо цара Радована: О пријатељству (Глава 13)

<mediawiki xmlns="http://www.mediawiki.org/xml/export-0.11/" xmlns:xsi="http://www.w3.org/2001/XMLSchema-instance" xsi:schemaLocation="http://www.mediawiki.org/xml/export-0.11/ http://www.mediawiki.org/xml/export-0.11.xsd" version="0.11" xml:lang="sr">
  <siteinfo>
    <sitename>Викизворник</sitename>
    <dbname>srwikisource</dbname>
    <base>https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%93%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%B0_%D1%81%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B0</base>
    <generator>MediaWiki 1.47.0-wmf.24</generator>
    <case>first-letter</case>
    <namespaces>
      <namespace key="-2" case="first-letter">Медиј</namespace>
      <namespace key="-1" case="first-letter">Посебно</namespace>
      <namespace key="0" case="first-letter" />
      <namespace key="1" case="first-letter">Разговор</namespace>
      <namespace key="2" case="first-letter">Корисник</namespace>
      <namespace key="3" case="first-letter">Разговор с корисником</namespace>
      <namespace key="4" case="first-letter">Викизворник</namespace>
      <namespace key="5" case="first-letter">Разговор о Викизворнику</namespace>
      <namespace key="6" case="first-letter">Датотека</namespace>
      <namespace key="7" case="first-letter">Разговор о датотеци</namespace>
      <namespace key="8" case="first-letter">Медијавики</namespace>
      <namespace key="9" case="first-letter">Разговор о Медијавикију</namespace>
      <namespace key="10" case="first-letter">Шаблон</namespace>
      <namespace key="11" case="first-letter">Разговор о шаблону</namespace>
      <namespace key="12" case="first-letter">Помоћ</namespace>
      <namespace key="13" case="first-letter">Разговор о помоћи</namespace>
      <namespace key="14" case="first-letter">Категорија</namespace>
      <namespace key="15" case="first-letter">Разговор о категорији</namespace>
      <namespace key="100" case="first-letter">Аутор</namespace>
      <namespace key="101" case="first-letter">Разговор о аутору</namespace>
      <namespace key="102" case="first-letter">Додатак</namespace>
      <namespace key="103" case="first-letter">Разговор о додатку</namespace>
      <namespace key="250" case="first-letter">Page</namespace>
      <namespace key="251" case="first-letter">Page talk</namespace>
      <namespace key="252" case="first-letter">Index</namespace>
      <namespace key="253" case="first-letter">Index talk</namespace>
      <namespace key="710" case="first-letter">TimedText</namespace>
      <namespace key="711" case="first-letter">TimedText talk</namespace>
      <namespace key="828" case="first-letter">Модул</namespace>
      <namespace key="829" case="first-letter">Разговор о модулу</namespace>
      <namespace key="1728" case="first-letter">Догађај</namespace>
      <namespace key="1729" case="first-letter">Разговор о догађају</namespace>
    </namespaces>
  </siteinfo>
  <page>
    <title>Благо цара Радована: О пријатељству (Глава 13)</title>
    <ns>0</ns>
    <id>10283</id>
    <revision>
      <id>147705</id>
      <parentid>47120</parentid>
      <timestamp>2026-10-14T13:02:55Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>Coaorao</username>
        <id>19106</id>
      </contributor>
      <comment>/* */</comment>
      <origin>147705</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="9130" sha1="eu3cvgt7q0a6v3f53yn6igkj4iagiy1" xml:space="preserve">Разлику између љубави и пријатељства антички вајари су вајали према два различита мита. Купидон, алегорично божанство љубави, сликан је са везаним очима, јер је љубав ствар неразумна и слепа. Али пријатељство је сликано много свечаније јер је оно било увек разумно осећање, и благодетно за човека. Статуе пријатељства биле су рађене гологлаве, са отвореним грудима, и са руком на срцу. Тако је било код Грка. Али су и Римљани сликали свог Амора као што су Грци сликали свог Ероса. Пријатељство су Римљани сликали као божанство, на чијем су челу биле написане речи: „И лети и зими&quot;. На ресама његове тунике је било написано: „Смрт и живот&quot;. Најзад, то исто божанство пријатељства показивало је десном руком на своје отворене груди, на место где је срце, а ту су стајале написане речи: „Изблиза и издалека&quot;. - Уопште, Римљани нису нимало изостајали иза Грка у обожавању пријатељства. Било је чак виших херојских пријатељстава мећу Римљанима него и оно неколико пријатељстава која су нам као пример остала из старог грчког света. Интересантно је овде навести идеје двојице римских писаца: једнога императора иједног роба, обојица класични стоици. Марко Аурелије говори о пријатељству без резерве и са крајњим оптимизмом. Он верује да се срце човеково највећма развесели кад види супериорност својих пријатеља: активност једног, опрезност другог, дарежљивост трећег, затим све остале врлине четвртог и, најзад, врлине свих других. Овај дар филозоф сматра за највећу срећу човекову дивити се врлинама других, и ти својих пријатеља и суграђана, којима, каже он, треба увек стајати близу. - Међутим, роб Епиктет сматра даје тешко имати пријатеља. Кад га је један млад човек питао болесног да ли би пристао да буде пренесен у кућу једног пријатеља и да се ту лечи, овај му је одговорио: „А где бисте ви нашли пријатеља филозофу?&quot; Епиктет је веровао да се само слични духови могу спријатељити, и да наш пријатељ треба да буде наше друго ја. Стога је Диоген био пријатељ филозофа Антистена, а филозоф Кратец пријатељ филозофа Диогена. - Епиктет мисли да су људи у свему променљиви, па и у пријатељству. Мали кучићи се играју као да нема веће љубави од њихове; али чим падне међу њих комадић меса, они се острве једно на друго. Исто је тако и с људима, чак и са оцем и сином због комада земље, или због лепе жене. Уопште, међу људима долази на прво место лични интерес. Човек удара на најрођеније, ако му сметају; и обара кипове божанства, и запали њихове храмове, ако му не користе, или ако неће да му помажу. Александар је запалио храм Асклепијев, по смрти једног пријатеља којегје волео. Ставите се, каже филозоф Епиктет, на једне теразије, и лични ће интерес брзо претегнути: тако је Пелопонески грађански рат између Атине и Спарте избио због личног интереса; тако и рат Тебанаца са овима обема државама; и рат Великог Краља са целом Грчком; и рат Македонаца најпре са Грчком и затим са Персијом; и најзад, савремени рат између Римљана и Гета... Лепа жена Хелена пада међу добре пријатеље Париса и Менелаја, и букну страшни десетогодишњи тројански рат. Ни пријатељство, каже даље овај мудрац, није друго него израз егоизма. - Међутим, као прави стоик, Епиктет овде додаје ипак да човек, састављен од душе и тела, увек ставља напред оно што је више по есенцији, а то је душа. I зато су интереси душе први интереси човекови. А овоје, пре свега, мир, или „апатија&quot; (вечна ведрина). Тако и оно што хришћанство зове небеским благом, а други земаљском таштином, према Епиктету излази из саме овакве логике. Антички филозофи, који су, сви подједнако, обожавали пријатељство, и писали о њему као о нарочитом божанству, били су сагласни кад су год говорили и о непријатељству. Нико у старо доба није имао милости за непријатеља, као што су то имали хришћани, чак ни обичне трпељивости за противника. Сам песник Еурипид, у стиховима своје драме „Баханткиње&quot;, каже да је највећа мудрост и највећи дар богова људима, кад могу да победнички ставе своју тешку руку на главу непријатеља. Уосталом, снажан мушкарац и срчан човек по инстинкту прибегава својој физичкој супериорносги. Уосталом, човек се одиста мора обележити у свом друштву не само својом памећу и моралном него и физичком снагом. Једна велика сатисфакција човекова, то је кад се непријатељи плаше његове речи и пера, али и његовог мача. Мир с људима, али мир после битке, то је као читава слава после победе. А мир без борбе, то је немоћ и летаргија. У наше доба су били Бизмарк и Клемансо, један велики политичар а други велики беседник, људи познати као најстрашнији дуелисти. Клемансо је имао најсигурнији пиштољ у Француској, а политичар Дерулед се сматрао славним што га у двобоју није био у сгању Клемансо да погоди. Има једна нерасудна али и дубока сатисфакција у том, бити физички јачи од својих противника, и бити уверен да га непријатељ не може газити ногама ако га најпре не убије. Одисга, мора да је страх људи малених стасом и слабих мускулима, највећи ужас на земљи. Па ипак само у наше доба има људи који не знају да пливају на води ни да владају оружјем на земљи.

[[Категорија:Благо цара Радована]]</text>
      <sha1>eu3cvgt7q0a6v3f53yn6igkj4iagiy1</sha1>
    </revision>
    <revision>
      <id>147706</id>
      <parentid>147705</parentid>
      <timestamp>2026-10-14T13:03:31Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>Coaorao</username>
        <id>19106</id>
      </contributor>
      <comment>/* */</comment>
      <origin>147706</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="9530" sha1="0pf03w8thckjyb0wuvus624gn3io8nd" xml:space="preserve">{{Квалитет|100%}}{{Навигација глава
| [[Јован Дучић]]
| [[Благо Цара Радована]] (1932)
| '''О пријатељству'''
| [[Благо Цара Радована/О пријатељству/12.|12.]]
| 13.
| [[Благо Цара Радована/О пријатељству/14.|14.]]
}}
&lt;center&gt;&lt;font size=&quot;+1&quot;&gt; '''13.''' &lt;/font&gt;&lt;/center&gt;

{{gap}}Разлику између љубави и пријатељства антички вајари су вајали према два различита мита. Купидон, алегорично божанство љубави, сликан је са везаним очима, јер је љубав ствар неразумна и слепа. Али пријатељство је сликано много свечаније јер је оно било увек разумно осећање, и благодетно за човека. Статуе пријатељства биле су рађене гологлаве, са отвореним грудима, и са руком на срцу. Тако је било код Грка. Али су и Римљани сликали свог Амора као што су Грци сликали свог Ероса. Пријатељство су Римљани сликали као божанство, на чијем су челу биле написане речи: „И лети и зими&quot;. На ресама његове тунике је било написано: „Смрт и живот&quot;. Најзад, то исто божанство пријатељства показивало је десном руком на своје отворене груди, на место где је срце, а ту су стајале написане речи: „Изблиза и издалека&quot;. - Уопште, Римљани нису нимало изостајали иза Грка у обожавању пријатељства. Било је чак виших херојских пријатељстава мећу Римљанима него и оно неколико пријатељстава која су нам као пример остала из старог грчког света. Интересантно је овде навести идеје двојице римских писаца: једнога императора иједног роба, обојица класични стоици. Марко Аурелије говори о пријатељству без резерве и са крајњим оптимизмом. Он верује да се срце човеково највећма развесели кад види супериорност својих пријатеља: активност једног, опрезност другог, дарежљивост трећег, затим све остале врлине четвртог и, најзад, врлине свих других. Овај дар филозоф сматра за највећу срећу човекову дивити се врлинама других, и ти својих пријатеља и суграђана, којима, каже он, треба увек стајати близу. - Међутим, роб Епиктет сматра даје тешко имати пријатеља. Кад га је један млад човек питао болесног да ли би пристао да буде пренесен у кућу једног пријатеља и да се ту лечи, овај му је одговорио: „А где бисте ви нашли пријатеља филозофу?&quot; Епиктет је веровао да се само слични духови могу спријатељити, и да наш пријатељ треба да буде наше друго ја. Стога је Диоген био пријатељ филозофа Антистена, а филозоф Кратец пријатељ филозофа Диогена. - Епиктет мисли да су људи у свему променљиви, па и у пријатељству. Мали кучићи се играју као да нема веће љубави од њихове; али чим падне међу њих комадић меса, они се острве једно на друго. Исто је тако и с људима, чак и са оцем и сином због комада земље, или због лепе жене. Уопште, међу људима долази на прво место лични интерес. Човек удара на најрођеније, ако му сметају; и обара кипове божанства, и запали њихове храмове, ако му не користе, или ако неће да му помажу. Александар је запалио храм Асклепијев, по смрти једног пријатеља којегје волео. Ставите се, каже филозоф Епиктет, на једне теразије, и лични ће интерес брзо претегнути: тако је Пелопонески грађански рат између Атине и Спарте избио због личног интереса; тако и рат Тебанаца са овима обема државама; и рат Великог Краља са целом Грчком; и рат Македонаца најпре са Грчком и затим са Персијом; и најзад, савремени рат између Римљана и Гета... Лепа жена Хелена пада међу добре пријатеље Париса и Менелаја, и букну страшни десетогодишњи тројански рат. Ни пријатељство, каже даље овај мудрац, није друго него израз егоизма. - Међутим, као прави стоик, Епиктет овде додаје ипак да човек, састављен од душе и тела, увек ставља напред оно што је више по есенцији, а то је душа. I зато су интереси душе први интереси човекови. А овоје, пре свега, мир, или „апатија&quot; (вечна ведрина). Тако и оно што хришћанство зове небеским благом, а други земаљском таштином, према Епиктету излази из саме овакве логике. Антички филозофи, који су, сви подједнако, обожавали пријатељство, и писали о њему као о нарочитом божанству, били су сагласни кад су год говорили и о непријатељству. Нико у старо доба није имао милости за непријатеља, као што су то имали хришћани, чак ни обичне трпељивости за противника. Сам песник Еурипид, у стиховима своје драме „Баханткиње&quot;, каже да је највећа мудрост и највећи дар богова људима, кад могу да победнички ставе своју тешку руку на главу непријатеља. Уосталом, снажан мушкарац и срчан човек по инстинкту прибегава својој физичкој супериорносги. Уосталом, човек се одиста мора обележити у свом друштву не само својом памећу и моралном него и физичком снагом. Једна велика сатисфакција човекова, то је кад се непријатељи плаше његове речи и пера, али и његовог мача. Мир с људима, али мир после битке, то је као читава слава после победе. А мир без борбе, то је немоћ и летаргија. У наше доба су били Бизмарк и Клемансо, један велики политичар а други велики беседник, људи познати као најстрашнији дуелисти. Клемансо је имао најсигурнији пиштољ у Француској, а политичар Дерулед се сматрао славним што га у двобоју није био у сгању Клемансо да погоди. Има једна нерасудна али и дубока сатисфакција у том, бити физички јачи од својих противника, и бити уверен да га непријатељ не може газити ногама ако га најпре не убије. Одисга, мора да је страх људи малених стасом и слабих мускулима, највећи ужас на земљи. Па ипак само у наше доба има људи који не знају да пливају на води ни да владају оружјем на земљи.

[[Категорија:Благо цара Радована]]</text>
      <sha1>0pf03w8thckjyb0wuvus624gn3io8nd</sha1>
    </revision>
  </page>
  <page>
    <title>Аутор:Милосав Јелић</title>
    <ns>100</ns>
    <id>55101</id>
    <revision>
      <id>147707</id>
      <parentid>147147</parentid>
      <timestamp>2026-10-14T16:25:20Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>Coaorao</username>
        <id>19106</id>
      </contributor>
      <comment>/* Дела */</comment>
      <origin>147707</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="1145" sha1="2v1pl3r4ne7zgqsu19bufpim5o3c8jg" xml:space="preserve">{{Аутор
| име = Милосав 
| презиме = Јелић
| иницијал_презимена = Ј
| годинарођења = 1883
| годинасмрти = 1947
| опис = '''Милосав Јелић''' (1883 – 1947) био је српски књижевник и журналиста.
| слика = 
| опис_слике =
| википедија = Милосав Јелић
| остава =
| остава_кат =
}}

== Дела ==
* [[На Дрину]]
* [[Кујунџића мајка]]
* [[Купање жена]]
* [[Жанета]] (1904)
* [[Вечерњи мотиви]] (1904)
* [[Страст]] (1906)
* [[Клеопатра]] (1906)
* [[Са забаве]] (1906)
* [[У рано јутро...]] (1906)
* [[Обична сатира]] (1906)
* [[Расуо се бисер...]] (1906)
* [[Никад више]] (1907)
* [[Бошко Јездић]] (1917)
* [[Бата Јевђа]] (1917)
* [[С афричких обала: Андре]] (1930)

[[Категорија:Милосав Јелић]]
[[Категорија:Српски књижевници]]
[[Категорија:Српски песници]]</text>
      <sha1>2v1pl3r4ne7zgqsu19bufpim5o3c8jg</sha1>
    </revision>
  </page>
  <page>
    <title>Аутор:Светозар Милетић</title>
    <ns>100</ns>
    <id>60588</id>
    <revision>
      <id>147719</id>
      <parentid>143889</parentid>
      <timestamp>2026-10-14T17:39:02Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>Coaorao</username>
        <id>19106</id>
      </contributor>
      <comment>/* Дело */</comment>
      <origin>147719</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="1791" sha1="3xaj1acsaydzmxusotwtfdli3aa0e0m" xml:space="preserve">{{Аутор
| име = Светозар
| презиме =  Милетић
| иницијал_презимена = М
| годинарођења = 1826
| годинасмрти = 1901
| опис = '''Светозар Милетић''' био је српски адвокат, политичар, градоначелник Новог Сада и један од најзначајнијих и најутицајнијих српских политичара у Аустроугарској друге половине XIX века.
| слика =Svetozar Miletić.jpg
| опис_слике =
| википедија = Светозар Милетић
| вики_цитати = Светозар Милетић
| остава = 
| остава_кат = Svetozar Miletić
}}
== Дело ==
* [[Славјанки]] (1847)
* [[Стефан Душан Силни, цар српски]] (1847)
* [[Вилински збор]] (1847)
* [[Србији (С. Милетић)|Србији]] (1847)
* [[Бродари]] (1847)
* [[Спасова ноћ]] (1847)
* [[Питање гледишта о војводству српском]] (1860)
* [[Туциндански чланак]] (1860)
* [[Источно питање]] (1863)
* [[Значај Матице српске]] (1864)
* [[Политична исповест]] (1865)
* [[Значај и задатак српске омладине]] (1866)
* [[Федерални дуализам]] (1866)
* [[Основа програма за србску либерално-опозиционо страну]] (1866)
* [[О образовању женскиња]] (1871)
* [[О уставу и установама у Србији]] (1871)

{{DEFAULTSORT:Милетић,_Светозар}}
[[Категорија:Српски књижевници]]</text>
      <sha1>3xaj1acsaydzmxusotwtfdli3aa0e0m</sha1>
    </revision>
  </page>
  <page>
    <title>Бошко Јездић</title>
    <ns>0</ns>
    <id>61827</id>
    <revision>
      <id>147708</id>
      <timestamp>2026-10-14T16:33:32Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>Coaorao</username>
        <id>19106</id>
      </contributor>
      <comment>Нова страница: {{квалитет|100%}} {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Бошко Јездић | одељак= | аутор= Милосав Јелић | година= 1917 | белешке=  }}  &lt;div style=&quot;text-align:center;&quot;&gt; &lt;div style=&quot;display:inline-block; text-align:left;&quot;&gt; &lt;center&gt;&lt;font size=&quot;+2&quot;&gt;БОШКО ЈЕЗДИЋ.&lt;/font&gt;&lt;ref&gt;Резервни коњич. потпоручник Бошко Јездић, учитељ из Л…</comment>
      <origin>147708</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="2117" sha1="6mgp8kqy9s4fbdcqim9po8wdq467dmi" xml:space="preserve">{{квалитет|100%}}
{{заглавље
| претходна=
| следећа=
| наслов= Бошко Јездић
| одељак=
| аутор= Милосав Јелић
| година= 1917
| белешке= 
}}

&lt;div style=&quot;text-align:center;&quot;&gt;
&lt;div style=&quot;display:inline-block; text-align:left;&quot;&gt;
&lt;center&gt;&lt;font size=&quot;+2&quot;&gt;БОШКО ЈЕЗДИЋ.&lt;/font&gt;&lt;ref&gt;Резервни коњич. потпоручник Бошко Јездић, учитељ из Лознице пао у битољској битци код Батоња 8. новембра 1916. као зора леп у 22. години.&lt;/ref&gt;&lt;/center&gt;

&lt;poem&gt;
Коња игра преко поља равна
Јездић Бошко из Лознице дивне
Покрај Црне воде жалостивне:
Два му ока два вечера тавна,
Обрвице крило тице врана,
На образу белолико цвеће,
Руј сунчани на усне му слеће,
Испод шлема сија осмех дана.
А говоре с Морихова горе:
„Лепшег коња и лепшег јунака
„Не видесмо у кити момака
„Од кад крици кроз кланце се хоре —
„Да ли слути да ће погинути?”

Коња игра преко поља равна
Јездић Бошко из Лознице дивне,
Срчан витез душе милостивне,
Румен одсјај поколења давна,
Појас стари, па за смрт не мари
И претешких не боји се рана,
Не плаши се хајдучка мегдана,
Оро силан, па холо шестари;
За њега су окршаји крути
Замамљива песма у разбоја,
Локва крви бокор од шебоја…
Што да слути хоће лʼ погинути?
Децо наша, уздисаји љути!
&lt;/poem&gt;
&lt;/div&gt;
&lt;/div&gt;

== Напомене ==
{{референце}}

== Извор ==

{{ЈВ-аутор|Милосав Јелић|1947}}</text>
      <sha1>6mgp8kqy9s4fbdcqim9po8wdq467dmi</sha1>
    </revision>
    <revision>
      <id>147709</id>
      <parentid>147708</parentid>
      <timestamp>2026-10-14T16:35:59Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>Coaorao</username>
        <id>19106</id>
      </contributor>
      <comment>/* Извор */</comment>
      <origin>147709</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="2262" sha1="momyyvseu7k4nfdyr81kan3z5qfcaco" xml:space="preserve">{{квалитет|100%}}
{{заглавље
| претходна=
| следећа=
| наслов= Бошко Јездић
| одељак=
| аутор= Милосав Јелић
| година= 1917
| белешке= 
}}

&lt;div style=&quot;text-align:center;&quot;&gt;
&lt;div style=&quot;display:inline-block; text-align:left;&quot;&gt;
&lt;center&gt;&lt;font size=&quot;+2&quot;&gt;БОШКО ЈЕЗДИЋ.&lt;/font&gt;&lt;ref&gt;Резервни коњич. потпоручник Бошко Јездић, учитељ из Лознице пао у битољској битци код Батоња 8. новембра 1916. као зора леп у 22. години.&lt;/ref&gt;&lt;/center&gt;

&lt;poem&gt;
Коња игра преко поља равна
Јездић Бошко из Лознице дивне
Покрај Црне воде жалостивне:
Два му ока два вечера тавна,
Обрвице крило тице врана,
На образу белолико цвеће,
Руј сунчани на усне му слеће,
Испод шлема сија осмех дана.
А говоре с Морихова горе:
„Лепшег коња и лепшег јунака
„Не видесмо у кити момака
„Од кад крици кроз кланце се хоре —
„Да ли слути да ће погинути?”

Коња игра преко поља равна
Јездић Бошко из Лознице дивне,
Срчан витез душе милостивне,
Румен одсјај поколења давна,
Појас стари, па за смрт не мари
И претешких не боји се рана,
Не плаши се хајдучка мегдана,
Оро силан, па холо шестари;
За њега су окршаји крути
Замамљива песма у разбоја,
Локва крви бокор од шебоја…
Што да слути хоће лʼ погинути?
Децо наша, уздисаји љути!
&lt;/poem&gt;
&lt;/div&gt;
&lt;/div&gt;

== Напомене ==
{{референце}}

== Извор ==
''Забавник'' (Додатак бр. 71. „Српских новина”), Крф, 15. јун 1917. Год. -{I}-, бр. 2, стр. 3-4.

{{ЈВ-аутор|Милосав Јелић|1947}}</text>
      <sha1>momyyvseu7k4nfdyr81kan3z5qfcaco</sha1>
    </revision>
    <revision>
      <id>147711</id>
      <parentid>147709</parentid>
      <timestamp>2026-10-14T16:44:30Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>Coaorao</username>
        <id>19106</id>
      </contributor>
      <comment>/* Извор */</comment>
      <origin>147711</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="2320" sha1="cv9t096y72u4knllu0p36h4zkod14ds" xml:space="preserve">{{квалитет|100%}}
{{заглавље
| претходна=
| следећа=
| наслов= Бошко Јездић
| одељак=
| аутор= Милосав Јелић
| година= 1917
| белешке= 
}}

&lt;div style=&quot;text-align:center;&quot;&gt;
&lt;div style=&quot;display:inline-block; text-align:left;&quot;&gt;
&lt;center&gt;&lt;font size=&quot;+2&quot;&gt;БОШКО ЈЕЗДИЋ.&lt;/font&gt;&lt;ref&gt;Резервни коњич. потпоручник Бошко Јездић, учитељ из Лознице пао у битољској битци код Батоња 8. новембра 1916. као зора леп у 22. години.&lt;/ref&gt;&lt;/center&gt;

&lt;poem&gt;
Коња игра преко поља равна
Јездић Бошко из Лознице дивне
Покрај Црне воде жалостивне:
Два му ока два вечера тавна,
Обрвице крило тице врана,
На образу белолико цвеће,
Руј сунчани на усне му слеће,
Испод шлема сија осмех дана.
А говоре с Морихова горе:
„Лепшег коња и лепшег јунака
„Не видесмо у кити момака
„Од кад крици кроз кланце се хоре —
„Да ли слути да ће погинути?”

Коња игра преко поља равна
Јездић Бошко из Лознице дивне,
Срчан витез душе милостивне,
Румен одсјај поколења давна,
Појас стари, па за смрт не мари
И претешких не боји се рана,
Не плаши се хајдучка мегдана,
Оро силан, па холо шестари;
За њега су окршаји крути
Замамљива песма у разбоја,
Локва крви бокор од шебоја…
Што да слути хоће лʼ погинути?
Децо наша, уздисаји љути!
&lt;/poem&gt;
&lt;/div&gt;
&lt;/div&gt;

== Напомене ==
{{референце}}

== Извор ==
''Забавник'' (Додатак бр. 71. „Српских новина”), Крф, 15. јун 1917. Год. -{I}-, бр. 2, стр. 3-4.

{{ЈВ-аутор|Милосав Јелић|1947}}

[[Категорија:Родољубиве песме]]</text>
      <sha1>cv9t096y72u4knllu0p36h4zkod14ds</sha1>
    </revision>
    <revision>
      <id>147717</id>
      <parentid>147711</parentid>
      <timestamp>2026-10-14T17:02:44Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>Coaorao</username>
        <id>19106</id>
      </contributor>
      <comment>/* Извор */</comment>
      <origin>147717</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="2371" sha1="jpe7lyymbus3f7c3w8oqt3im9juqdbn" xml:space="preserve">{{квалитет|100%}}
{{заглавље
| претходна=
| следећа=
| наслов= Бошко Јездић
| одељак=
| аутор= Милосав Јелић
| година= 1917
| белешке= 
}}

&lt;div style=&quot;text-align:center;&quot;&gt;
&lt;div style=&quot;display:inline-block; text-align:left;&quot;&gt;
&lt;center&gt;&lt;font size=&quot;+2&quot;&gt;БОШКО ЈЕЗДИЋ.&lt;/font&gt;&lt;ref&gt;Резервни коњич. потпоручник Бошко Јездић, учитељ из Лознице пао у битољској битци код Батоња 8. новембра 1916. као зора леп у 22. години.&lt;/ref&gt;&lt;/center&gt;

&lt;poem&gt;
Коња игра преко поља равна
Јездић Бошко из Лознице дивне
Покрај Црне воде жалостивне:
Два му ока два вечера тавна,
Обрвице крило тице врана,
На образу белолико цвеће,
Руј сунчани на усне му слеће,
Испод шлема сија осмех дана.
А говоре с Морихова горе:
„Лепшег коња и лепшег јунака
„Не видесмо у кити момака
„Од кад крици кроз кланце се хоре —
„Да ли слути да ће погинути?”

Коња игра преко поља равна
Јездић Бошко из Лознице дивне,
Срчан витез душе милостивне,
Румен одсјај поколења давна,
Појас стари, па за смрт не мари
И претешких не боји се рана,
Не плаши се хајдучка мегдана,
Оро силан, па холо шестари;
За њега су окршаји крути
Замамљива песма у разбоја,
Локва крви бокор од шебоја…
Што да слути хоће лʼ погинути?
Децо наша, уздисаји љути!
&lt;/poem&gt;
&lt;/div&gt;
&lt;/div&gt;

== Напомене ==
{{референце}}

== Извор ==
''Забавник'' (Додатак бр. 71. „Српских новина”), Крф, 15. јун 1917. Год. -{I}-, бр. 2, стр. 3-4.

{{ЈВ-аутор|Милосав Јелић|1947}}

[[Категорија:Милосав Јелић]]
[[Категорија:Родољубиве песме]]</text>
      <sha1>jpe7lyymbus3f7c3w8oqt3im9juqdbn</sha1>
    </revision>
  </page>
  <page>
    <title>Бата Јевђа</title>
    <ns>0</ns>
    <id>61828</id>
    <revision>
      <id>147710</id>
      <timestamp>2026-10-14T16:43:42Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>Coaorao</username>
        <id>19106</id>
      </contributor>
      <comment>Нова страница: {{квалитет|100%}} {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Бата Јевђа | одељак= | аутор= Милосав Јелић | година= 1917 | белешке=  }}  &lt;div style=&quot;text-align:center;&quot;&gt; &lt;div style=&quot;display:inline-block; text-align:left;&quot;&gt; &lt;center&gt;&lt;font size=&quot;+2&quot;&gt;БАТА ЈЕВЂА.&lt;/font&gt;&lt;ref&gt;У последњем јуришу на Једрене 12 марта 1913 пао је командант…</comment>
      <origin>147710</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="2293" sha1="bdk4sg46to3zvs2zntofigax3wxktby" xml:space="preserve">{{квалитет|100%}}
{{заглавље
| претходна=
| следећа=
| наслов= Бата Јевђа
| одељак=
| аутор= Милосав Јелић
| година= 1917
| белешке= 
}}

&lt;div style=&quot;text-align:center;&quot;&gt;
&lt;div style=&quot;display:inline-block; text-align:left;&quot;&gt;
&lt;center&gt;&lt;font size=&quot;+2&quot;&gt;БАТА ЈЕВЂА.&lt;/font&gt;&lt;ref&gt;У последњем јуришу на Једрене 12 марта 1913 пао је командант 3 батаљона -{VIII}- пука -{ІІ}- позива, пешад. капетан -{І}-кл., Јевстатије Ђорђевић — „Бата-Јевђа” из Росмаче, окр. пиротског, у часу кад су трубачи свирали јуриш, војници се равнали као на вежбалишту, а он се међу свима видео крупан, висок, ведар и добродушан, како су га увек знали.&lt;/ref&gt;&lt;/center&gt;

&lt;poem&gt;
Са Балкана раса изагнана
Не понесе преко мора слана
Ни опреме, ни оружја сјајна
Осем душе деспота Стевана,
Сем поноса и бола бескрајна.

Мутна ока ступаху остаци
Покрхани, уморни горштаци
Утиснутог витештва у поре,
Са Једрена поштени сељаци,
Копљаници верни са Ангоре.

А с Марице преко гора плави
Тежак вапај до сунца се јави —
Бели дуси слетеше на гробља,
Бата Јевђи рана закрвави
При угледу србијанског гробља:

„Не мучите, нељуди илʼ људи,
„За вас су ми пробијене груди,
„Не ломите још и кости старе…!”

Нико не чу. Само с платна худи 
Замишљено гледаше минаре.
&lt;/poem&gt;
&lt;/div&gt;
&lt;/div&gt;

== Напомене ==
{{референце}}

== Извор ==
''Забавник'' (Додатак бр. 71. „Српских новина”), Крф, 15. јун 1917. Год. -{I}-, бр. 2, стр. 4.

{{ЈВ-аутор|Милосав Јелић|1947}}</text>
      <sha1>bdk4sg46to3zvs2zntofigax3wxktby</sha1>
    </revision>
    <revision>
      <id>147712</id>
      <parentid>147710</parentid>
      <timestamp>2026-10-14T16:44:41Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>Coaorao</username>
        <id>19106</id>
      </contributor>
      <comment>/* Извор */</comment>
      <origin>147712</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="2351" sha1="iot62rts7pvzl33ryw1fcn6vi13tnoy" xml:space="preserve">{{квалитет|100%}}
{{заглавље
| претходна=
| следећа=
| наслов= Бата Јевђа
| одељак=
| аутор= Милосав Јелић
| година= 1917
| белешке= 
}}

&lt;div style=&quot;text-align:center;&quot;&gt;
&lt;div style=&quot;display:inline-block; text-align:left;&quot;&gt;
&lt;center&gt;&lt;font size=&quot;+2&quot;&gt;БАТА ЈЕВЂА.&lt;/font&gt;&lt;ref&gt;У последњем јуришу на Једрене 12 марта 1913 пао је командант 3 батаљона -{VIII}- пука -{ІІ}- позива, пешад. капетан -{І}-кл., Јевстатије Ђорђевић — „Бата-Јевђа” из Росмаче, окр. пиротског, у часу кад су трубачи свирали јуриш, војници се равнали као на вежбалишту, а он се међу свима видео крупан, висок, ведар и добродушан, како су га увек знали.&lt;/ref&gt;&lt;/center&gt;

&lt;poem&gt;
Са Балкана раса изагнана
Не понесе преко мора слана
Ни опреме, ни оружја сјајна
Осем душе деспота Стевана,
Сем поноса и бола бескрајна.

Мутна ока ступаху остаци
Покрхани, уморни горштаци
Утиснутог витештва у поре,
Са Једрена поштени сељаци,
Копљаници верни са Ангоре.

А с Марице преко гора плави
Тежак вапај до сунца се јави —
Бели дуси слетеше на гробља,
Бата Јевђи рана закрвави
При угледу србијанског гробља:

„Не мучите, нељуди илʼ људи,
„За вас су ми пробијене груди,
„Не ломите још и кости старе…!”

Нико не чу. Само с платна худи 
Замишљено гледаше минаре.
&lt;/poem&gt;
&lt;/div&gt;
&lt;/div&gt;

== Напомене ==
{{референце}}

== Извор ==
''Забавник'' (Додатак бр. 71. „Српских новина”), Крф, 15. јун 1917. Год. -{I}-, бр. 2, стр. 4.

{{ЈВ-аутор|Милосав Јелић|1947}}

[[Категорија:Родољубиве песме]]</text>
      <sha1>iot62rts7pvzl33ryw1fcn6vi13tnoy</sha1>
    </revision>
    <revision>
      <id>147716</id>
      <parentid>147712</parentid>
      <timestamp>2026-10-14T17:02:35Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>Coaorao</username>
        <id>19106</id>
      </contributor>
      <comment>/* Извор */</comment>
      <origin>147716</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="2402" sha1="bg4uo4lcpjt4rdip7bi8e6n9ddjtjnz" xml:space="preserve">{{квалитет|100%}}
{{заглавље
| претходна=
| следећа=
| наслов= Бата Јевђа
| одељак=
| аутор= Милосав Јелић
| година= 1917
| белешке= 
}}

&lt;div style=&quot;text-align:center;&quot;&gt;
&lt;div style=&quot;display:inline-block; text-align:left;&quot;&gt;
&lt;center&gt;&lt;font size=&quot;+2&quot;&gt;БАТА ЈЕВЂА.&lt;/font&gt;&lt;ref&gt;У последњем јуришу на Једрене 12 марта 1913 пао је командант 3 батаљона -{VIII}- пука -{ІІ}- позива, пешад. капетан -{І}-кл., Јевстатије Ђорђевић — „Бата-Јевђа” из Росмаче, окр. пиротског, у часу кад су трубачи свирали јуриш, војници се равнали као на вежбалишту, а он се међу свима видео крупан, висок, ведар и добродушан, како су га увек знали.&lt;/ref&gt;&lt;/center&gt;

&lt;poem&gt;
Са Балкана раса изагнана
Не понесе преко мора слана
Ни опреме, ни оружја сјајна
Осем душе деспота Стевана,
Сем поноса и бола бескрајна.

Мутна ока ступаху остаци
Покрхани, уморни горштаци
Утиснутог витештва у поре,
Са Једрена поштени сељаци,
Копљаници верни са Ангоре.

А с Марице преко гора плави
Тежак вапај до сунца се јави —
Бели дуси слетеше на гробља,
Бата Јевђи рана закрвави
При угледу србијанског гробља:

„Не мучите, нељуди илʼ људи,
„За вас су ми пробијене груди,
„Не ломите још и кости старе…!”

Нико не чу. Само с платна худи 
Замишљено гледаше минаре.
&lt;/poem&gt;
&lt;/div&gt;
&lt;/div&gt;

== Напомене ==
{{референце}}

== Извор ==
''Забавник'' (Додатак бр. 71. „Српских новина”), Крф, 15. јун 1917. Год. -{I}-, бр. 2, стр. 4.

{{ЈВ-аутор|Милосав Јелић|1947}}

[[Категорија:Милосав Јелић]]
[[Категорија:Родољубиве песме]]</text>
      <sha1>bg4uo4lcpjt4rdip7bi8e6n9ddjtjnz</sha1>
    </revision>
  </page>
  <page>
    <title>Србија</title>
    <ns>0</ns>
    <id>61829</id>
    <revision>
      <id>147713</id>
      <timestamp>2026-10-14T16:59:29Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>Coaorao</username>
        <id>19106</id>
      </contributor>
      <comment>Нова страница: {{квалитет|100%}} {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Србија | одељак= | аутор= Анхел Гимера | година= 1917 | белешке=  }}  &lt;div style=&quot;text-align:center;&quot;&gt; &lt;div style=&quot;display:inline-block; text-align:left;&quot;&gt; &lt;center&gt;&lt;font size=&quot;+2&quot;&gt;СРБИЈА&lt;/font&gt;&lt;/center&gt;  &lt;poem&gt; Оковану гвожђем, у рођеној крви  поплавив сву земљу до небес…</comment>
      <origin>147713</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="2450" sha1="c8fa61pj5p93tqo73frll6q2l056h7w" xml:space="preserve">{{квалитет|100%}}
{{заглавље
| претходна=
| следећа=
| наслов= Србија
| одељак=
| аутор= Анхел Гимера
| година= 1917
| белешке= 
}}

&lt;div style=&quot;text-align:center;&quot;&gt;
&lt;div style=&quot;display:inline-block; text-align:left;&quot;&gt;
&lt;center&gt;&lt;font size=&quot;+2&quot;&gt;СРБИЈА&lt;/font&gt;&lt;/center&gt;

&lt;poem&gt;
Оковану гвожђем, у рођеној крви 
поплавив сву земљу до небеског свода,
јуначку Србију рат сруши и смрви
и баци под канџе проклетог народа.

Алʼ до самих звезда Србија је — она, 
и изнад, у земљи и гробљима свима,
с тога неће остат, кад се дигне бона, 
трагови топова њеним путевима.

Јер Србија увек Србија је света,
крв бесмртна бије кроз све њене жиле,
под пољупцем сунца опет ће да цвета, 
племенита, јака, горда своје силе.

Док смлаћени орли, без кљуна, у мртве
мораће да беже тад планине њине,
биће мало земље да саране жртве,
мало мора своје да сперу злочине.

-{Barzelone, avril}- 1916.{{gap}}-{Angel Guimera}-.&lt;ref&gt;Анџел Гиимера је један од највећих шпанских песника. Он је и писац познатог комада ''У Долини''. Он живи у Барселони. Песма коју доносимо у преводу, као још један доказ колико је мученичка Србија заинтересовала племените маште највећих светских песника, — инспирисана је једном шпанском сликом -{''Pro Serbia''}- на којој је приказана Србија као јагње у канџама црне орлушине Оригинал је песме на каталонском.&lt;/ref&gt;
&lt;/poem&gt;
&lt;/div&gt;
&lt;/div&gt;

== Напомене ==
{{референце}}

== Извор ==
''Забавник'' (Додатак 97. бр. „Српских новина”), Крф, 15. августа 1917. Год. -{I}-, бр. 4, стр. 7.

{{ЈВ-аутор|Милосав Јелић|1947}}</text>
      <sha1>c8fa61pj5p93tqo73frll6q2l056h7w</sha1>
    </revision>
    <revision>
      <id>147714</id>
      <parentid>147713</parentid>
      <timestamp>2026-10-14T16:59:38Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>Coaorao</username>
        <id>19106</id>
      </contributor>
      <origin>147714</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="2508" sha1="9cp5a4e5hcoik0auz857ksnmu6kodxz" xml:space="preserve">{{квалитет|100%}}
{{заглавље
| претходна=
| следећа=
| наслов= Србија
| одељак=
| аутор= Анхел Гимера
| година= 1917
| белешке= 
}}

&lt;div style=&quot;text-align:center;&quot;&gt;
&lt;div style=&quot;display:inline-block; text-align:left;&quot;&gt;
&lt;center&gt;&lt;font size=&quot;+2&quot;&gt;СРБИЈА&lt;/font&gt;&lt;/center&gt;

&lt;poem&gt;
Оковану гвожђем, у рођеној крви 
поплавив сву земљу до небеског свода,
јуначку Србију рат сруши и смрви
и баци под канџе проклетог народа.

Алʼ до самих звезда Србија је — она, 
и изнад, у земљи и гробљима свима,
с тога неће остат, кад се дигне бона, 
трагови топова њеним путевима.

Јер Србија увек Србија је света,
крв бесмртна бије кроз све њене жиле,
под пољупцем сунца опет ће да цвета, 
племенита, јака, горда своје силе.

Док смлаћени орли, без кљуна, у мртве
мораће да беже тад планине њине,
биће мало земље да саране жртве,
мало мора своје да сперу злочине.

-{Barzelone, avril}- 1916.{{gap}}-{Angel Guimera}-.&lt;ref&gt;Анџел Гиимера је један од највећих шпанских песника. Он је и писац познатог комада ''У Долини''. Он живи у Барселони. Песма коју доносимо у преводу, као још један доказ колико је мученичка Србија заинтересовала племените маште највећих светских песника, — инспирисана је једном шпанском сликом -{''Pro Serbia''}- на којој је приказана Србија као јагње у канџама црне орлушине Оригинал је песме на каталонском.&lt;/ref&gt;
&lt;/poem&gt;
&lt;/div&gt;
&lt;/div&gt;

== Напомене ==
{{референце}}

== Извор ==
''Забавник'' (Додатак 97. бр. „Српских новина”), Крф, 15. августа 1917. Год. -{I}-, бр. 4, стр. 7.

{{ЈВ-аутор|Милосав Јелић|1947}}

[[Категорија:Родољубиве песме]]</text>
      <sha1>9cp5a4e5hcoik0auz857ksnmu6kodxz</sha1>
    </revision>
    <revision>
      <id>147715</id>
      <parentid>147714</parentid>
      <timestamp>2026-10-14T16:59:45Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>Coaorao</username>
        <id>19106</id>
      </contributor>
      <comment>/* Извор */</comment>
      <origin>147715</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="2456" sha1="3qi2rgiiemy6oi7kshbykmdg31v2woe" xml:space="preserve">{{квалитет|100%}}
{{заглавље
| претходна=
| следећа=
| наслов= Србија
| одељак=
| аутор= Анхел Гимера
| година= 1917
| белешке= 
}}

&lt;div style=&quot;text-align:center;&quot;&gt;
&lt;div style=&quot;display:inline-block; text-align:left;&quot;&gt;
&lt;center&gt;&lt;font size=&quot;+2&quot;&gt;СРБИЈА&lt;/font&gt;&lt;/center&gt;

&lt;poem&gt;
Оковану гвожђем, у рођеној крви 
поплавив сву земљу до небеског свода,
јуначку Србију рат сруши и смрви
и баци под канџе проклетог народа.

Алʼ до самих звезда Србија је — она, 
и изнад, у земљи и гробљима свима,
с тога неће остат, кад се дигне бона, 
трагови топова њеним путевима.

Јер Србија увек Србија је света,
крв бесмртна бије кроз све њене жиле,
под пољупцем сунца опет ће да цвета, 
племенита, јака, горда своје силе.

Док смлаћени орли, без кљуна, у мртве
мораће да беже тад планине њине,
биће мало земље да саране жртве,
мало мора своје да сперу злочине.

-{Barzelone, avril}- 1916.{{gap}}-{Angel Guimera}-.&lt;ref&gt;Анџел Гиимера је један од највећих шпанских песника. Он је и писац познатог комада ''У Долини''. Он живи у Барселони. Песма коју доносимо у преводу, као још један доказ колико је мученичка Србија заинтересовала племените маште највећих светских песника, — инспирисана је једном шпанском сликом -{''Pro Serbia''}- на којој је приказана Србија као јагње у канџама црне орлушине Оригинал је песме на каталонском.&lt;/ref&gt;
&lt;/poem&gt;
&lt;/div&gt;
&lt;/div&gt;

== Напомене ==
{{референце}}

== Извор ==
''Забавник'' (Додатак 97. бр. „Српских новина”), Крф, 15. августа 1917. Год. -{I}-, бр. 4, стр. 7.

[[Категорија:Родољубиве песме]]</text>
      <sha1>3qi2rgiiemy6oi7kshbykmdg31v2woe</sha1>
    </revision>
  </page>
  <page>
    <title>Аутор:Ђузепе Гарибалди</title>
    <ns>100</ns>
    <id>61830</id>
    <revision>
      <id>147718</id>
      <timestamp>2026-10-14T17:25:09Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>Coaorao</username>
        <id>19106</id>
      </contributor>
      <comment>Нова страница: {{рут}} {{Аутор | име = Ђузепе | презиме = Гарибалди | иницијал_презимена = Г | годинарођења = 1807 | годинасмрти = 1882 | опис = '''Ђузепе Гарибалди''' био је италијански револуционар и борац за уједињење и слободу Италије. Он је допринео уједињењу Италије и стварању Краљ…</comment>
      <origin>147718</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="785" sha1="qwvstm3xnobw2lweq5lwcrxa0h6yket" xml:space="preserve">{{рут}}
{{Аутор
| име = Ђузепе
| презиме = Гарибалди
| иницијал_презимена = Г
| годинарођења = 1807
| годинасмрти = 1882
| опис = '''Ђузепе Гарибалди''' био је италијански револуционар и борац за уједињење и слободу Италије. Он је допринео уједињењу Италије и стварању Краљевине Италије.
| слика = Giuseppe Garibaldi 1861.jpg
| опис_слике =
| википедија = Ђузепе Гарибалди
| вики_цитати = Ђузепе Гарибалди
| остава = 
| остава_кат = 
}}

* [[Писмо Гарибалдијево, 24. дек. 1868.]]</text>
      <sha1>qwvstm3xnobw2lweq5lwcrxa0h6yket</sha1>
    </revision>
  </page>
  <page>
    <title>Основа програма за србску либерално-опозиционо странку</title>
    <ns>0</ns>
    <id>61831</id>
    <revision>
      <id>147720</id>
      <timestamp>2026-10-15T08:37:58Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>Coaorao</username>
        <id>19106</id>
      </contributor>
      <comment>Нова страница: {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Светозар Милетић]] | Основа програма за србску либерално-опозиционо страну | 1869. | | Садржај | }}  &lt;Center&gt; [[Основа програма за србску либерално-опозиционо страну/I|-{I}-]]&lt;br&gt; Основа програма за србску либерално-опозиционо страну/II|-{I…</comment>
      <origin>147720</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="545" sha1="sv48gpf4feb9lpax3ps3dxtpoprjp41" xml:space="preserve">{{Квалитет|100%}}{{Навигација глава
| [[Светозар Милетић]]
| Основа програма за србску либерално-опозиционо страну
| 1869.
|
| Садржај
|
}}

&lt;Center&gt;
[[Основа програма за србску либерално-опозиционо страну/I|-{I}-]]&lt;br&gt;
[[Основа програма за србску либерално-опозиционо страну/II|-{II}-]]&lt;br&gt;
&lt;/Center&gt;

{{ЈВ-аутор|Светозар Милетић|1901}}</text>
      <sha1>sv48gpf4feb9lpax3ps3dxtpoprjp41</sha1>
    </revision>
  </page>
  <page>
    <title>Основа програма за србску либерално-опозиционо странку/I</title>
    <ns>0</ns>
    <id>61832</id>
    <revision>
      <id>147721</id>
      <timestamp>2026-10-15T08:39:55Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>Coaorao</username>
        <id>19106</id>
      </contributor>
      <comment>Нова страница: {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Светозар Милетић]] | Основа програма за србску либерално-опозиционо страну | 1869. |  | I | }}  {{Центар|'''I.'''}} &lt;poem&gt; Време је, да коју проговоримо и о политичном програму, ког би се Срби заступници на уг. сабору придржавати имали. Ми ће…</comment>
      <origin>147721</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="19556" sha1="nzw25wu1m9dwggzupwf6ap9kmork2p5" xml:space="preserve">{{Квалитет|100%}}{{Навигација глава
| [[Светозар Милетић]]
| Основа програма за србску либерално-опозиционо страну
| 1869.
| 
| I
|
}}

{{Центар|'''I.'''}}
&lt;poem&gt;
Време је, да коју проговоримо и о политичном програму, ког би се Срби заступници на уг. сабору придржавати имали.
Ми ћемо у следећим линијама да наше мненије о том изложимо, и разложимо, остављајући слободној дискусији како на полу публицистике, тако и у друштвеним круговима и зборовима, да га критикује, разветли, попуни, или изближе обележи.
Наш програм произтиче логично, доследно из онога: шта смо, шта и како хоћемо.
Ми смо Срби, и уједно Славени; као такви смо чланови разкомаданог народа србског, и великог племена славенског. Ми смо с оне стране Дунава грађани уставне државе, која је изкључиво отаџбина хрватског и србског народа, с ове пак стране грађани уставне државе, у којој је више народа, више народности.
Из ти наши својства, из тога нашег положаја произтиче цел наша, правац наш.
Ми имамо интереса, кои су нам са браћом нашом преко Саве, имамо интереса, кои су нам са Славенима у опште, и са Славенима с оне стране Литаве особито, имамо интереса, кои су нам не само са Славенима, него и са другим немађарским народима у Угарској, напоследку интереса, кои су нам и са свима суграђанима, па и Мађарима у Угарској општи.
Интереси, кои су тако многострани, а често и разни, и противуположени, могу се само тако у склад довести, ако су им извесна начела мерило, и регулатор, а тако звани пробирни камен ти начела је највише начело, под ког законом сав род људски, и морални свет стои: а то је цивилизација, или улуђење, свестрано и хармонично усавршење рода људског, као највиша цел човештва.
Ни смо ни једини, ни први, кои су слободу и народност као девизу садањег века на заставу своју написали. Слобода је и цел и средство; цел, јер је суштина човека слобода, т. ј. тако стање, у ком духовне и физичне силе своје најбоље развити може; средство, јер се и друге цели људске само слободним развитком ти сила најбоље постићи дају. Народност је такође и цел и средство; цел, јер она значи одржање и развитак оне особине, којом је Бог поједине народе обдарио, разликовао, и одликовао; средство, јер народи само путем народности, путем свога урођеног или прирођеног језика, своје књижевности могу у се примити плодове наука и искуства, на коима су сви векови и народи радили и раде; њом се само може постићи образованост целог народа, која је образованост хит, кои све народе као браћу спаја.
Слобода и народност нису у својој суштини противуположена начела, или противуположене стихије; где су у противности, ту су само неправда векова и људи, или поједини осиони народи преграде међу слободом и народности подигли; ове преграде, које се монополи, привилегије, и т. д. зову, срушити, задатак је нашег поколења.
Народност, и слобода, то је једно и исто; народност је оваплоћена слобода сваког народа.
Наша је девиза дакле била и јесте: слобода и народност, или утврђење и развитак и свестране слободе, и србске народности у свакој држави, где има Србала у политично важећем броју.
Излазећи с те тачке гледишта, да видимо сад, како стоимо у погледу разни гореозначени интереса.
Казали смо, да има интереса, кои су нам са свима суграђанима у Угарској општи, а то су интереси уставне слободе, и установа, које се односе на свестрани, нарочито материјални развитак земље. Па томе полу налазимо у Угарској две велике странке: тако звану Деаковску, или владину, и опозициону, одпорну странку, која три огранка има; али који се странци ако не у путу, оно у последњој мети слажу, и кои сад настоје, да општи програм склопе. Ми Срби имамо два главна разлога, зашто да такође на страни опозиције будемо: један је тој, што на опозицији морамо бити противу сваке владајуће странке, која нам захтеве народности наше у задовољавајућој мери не испуни, а друго, што су начела и спољашње и унутрашње политике постојеће опозиционе странке боља, либералнија, и така, да нас посредно пре до наше цели довести могу, него начела владајуће странке.
Опозициона странка хоће у одношају свом према „другим земљама Њ. Величанства“ да престане свака тешња свеза Угарске са тим земљама, осим јединства династије; она хоће да нестане тако „звани заједнички послова“ и њени органа, делегација и заједничког министарства.
Делегације ништа друго нису, него „завод за међусобно осигурање господства“ Немаца ооно, Мађара с ове стране Литаве, чему је нужна последица „политична централизација“ с једне и с друге стране. С те га стране и владајућа мађарска странка снађа, и то јој је најјачи разлог, коим тако звано „државоправно поравнање“ пред своим народом брани. Што је левица ипак противу тог поравнања, то није само зато, што је независност, самосталност Угарске формално ограничена, да не рекнемо уништена, него што је у установи „заједничког министарства“ створен орган, кои је над домаћом владом, кои војском и већим делом новца рукује, у кога је власти судбина и саме унутрашње уставне системе и слободе.
Кад би та трећа заједничка власт по свом строју и определењу могла, по свом духу хтела бити заштитница интереса мањине противу већине, и наиме интереса разни немачки, и немађарски народа у монархији, онда би било некога смисла, да је ми бранимо; али овако никако.
Баш кад би Угарска самостална била, били би Мађари и унутрашњим, а наиме спољашњим околностима већма принуђени, да обзир узму на задовољство разни народа у Угарској; и у колико мањ. народ не би, то би круна сама интереса имала, да разне народе у земљи заштити противу тираничне већине, као што је и први уг. краљ свој положај тако схвадио.
У овакој свези Аустрије и Угарске напротив даје се владајућима средство, да прво парализују слободоумне тежње Немаца са Мађарима, а ови са Немцима, а цену господства ови народа над другим народима да увек у својој руци имају.
Међународна политика опозиције у погледу на Аустрију поспешнија је такође и за нашу славенску браћу с оне стране Литаве; Чеси су то сами увидили, и признали, чим су приметили, да од федерализма на њихов начин нема ништа, и сад видимо, да Чеси не само подобан државоправни положај, као Угарска траже, него и увиђају, да би то лакше постигли, кад би Угарска само у личној владалачкој свези са преколитавским земљама била; отуда симпатије између органа ческе и мађарске опозиције, које не само негативног, него и позитивног темеља имају.
Политика опозиције поспешнија је такође и за браћу нашу преко Саве, и у опште за ослобођење хришћански народа, већ и зато, што концентрична сила од 34 милиона већу активну улогу играти може, него одељена у ком би раздељеном стању Угарска доста са собом и са својом обраном посла имала. Начела, која опозиција у унутрашњој политици изповеда, воде и у спољашњим одношајима политици „немешања“, која је политика за хришћанске народе на истоку најпробитачнија.
Што се унутрашње политике тиче, и ту су начела опозиције здравија, и нашим интересима поспешнија, јер је одржање муниципалне аутономије, са одговорном владом у склад доведене на заставу своју написала; а да то у интересу разни немађ. народа у Угарској лежи, очивидно је. Са муниципалном аутономијом упородо иде и већа слобода удруживања, зборова.
Ово су разлози кои нас и са негативне, и позитивне стране у ред опозиције стављају.
Што се разни огранака опозиције тиче, ми смо већ једанпут приметили, да су начела крајње левице најдемократичнија, и по томе наш народ не само са гледишта слободе, него и народности најскладнија. Даљи су огранци: „Ховова“ и „Казанкова“ партија, између кои је прва слободоумнија, и у питању народности бар је ћутала, као и крајња левица, те тим себи врата отворена оставила, да на другом сабору може по нас правичнија бити. „Казанкова“ или Тисина партија између опозиције има за нас најмање вредности.
С друге стране имамо са немађарским народима у Угарској, наиме са Романима, Словацима, Русима солидаран интерес у погледу народности.
Ту би нам начела у предлогу романско-србске мањине на прошлом сабору имала за основ служити; ми питање народности не можемо за решено сматрати, док год се на задовољство свију народа у Угарској не реши, донде је оно за нас отворено, и док нам пут закона отворен буде, ићи ћемо тим путем на промену закона о тако званој „равноправности народности“ исто тако, као што и опозиција иде на промену закона о „поравнању“ и „заједничким пословима“.
У питању о „народности“ треба да су „прави“ заступници немађ. народа тако солидарни, да и посебни „клуб“ сачињају, и да се у друге клубове не мешају, донде, док год који клуб не би на становиште наше у обзиру народности стао. Мађари су покушавали, да солидарност међу Србима и Романима на прошлом сабору поткопају, представљајући Србима, да ће србско питање као засебно поспешније бити решено, ако солидарност са Романима прекинемо. Било је и наши људи, који су солидарност за нама шкодљиву држали; но све да би Мађари и хтели делу народа од 3—400.000 душа учинити веће концесије на рачун општег питања о народности, то би те концесије прекарне, и привремене биле; да пропадну, или клону милиони на северу и истоку Угарске, не би се ни ми одржали, шта више и сама би прекосавска браћа наша осетила тежину „великог“, јамачно и Европом, или бар једном, другом ли великом силом закриљеног народа.
Што се пак самог србског питања тиче, ту би србски заступници имали задатак, да владу непрестано изазивљу, да или на основу закључења од год. 1861. предлог учини, или нов конгрес сазове, да према променутим околностима нов предлог сачини, и поднесе; шта пак народ србски сам има у том погледу код самог престола радити, о том ћемо у згодно време прозборити.
Биће прилика на сабору, да се говори и о одношајима: тројне краљевине: Ердеља, и Преколитаве.
Што се тројне краљевине тиче, ту Срби треба да заступају на угар. сабору начела, која воде правој федерацији ти земаља са Угарском, и да по томе иду на промену закона, који су тројну краљевину провинцијом Угарске начинили, а Ердељ сасвим подложили Угарској.
Исто тако имају наши заступници заступати интерес преколитавских Славена, што ће посредно и тражењем персоналне уније за земље уг. круне бити, а где и непосредна прилика даде, ваља се изјашњавати у смислу политике, коју Славени, а наиме Чеси са обзиром на самосталност земаља уг. круне за себе за најспасоноснију држали буду.
На последку за најсветију своју дужност имају наши заступници сматрати, датом приликом, какви ће у течају три године дана заиста доста бити, најтоплије заузети се за начела, која ослобођењу хришћански народа на истоку воде, међу којима је главно међународно начело; „начело немешања“; као и то начело, да је сваком грађанину, па и једнокрвној браћи с ове стране слободно, браћи својој у помоћ притећи, онако исто, као што су то у Грчкој чинили Јелини спрам Крићана.
Премеривши овако у кратко поље интереса и задатака наши обележићемо наш програм у главним цртама.
&lt;/poem&gt;

== Извор ==

{{ЈВ-аутор|Светозар Милетић|1901}}</text>
      <sha1>nzw25wu1m9dwggzupwf6ap9kmork2p5</sha1>
    </revision>
    <revision>
      <id>147722</id>
      <parentid>147721</parentid>
      <timestamp>2026-10-15T08:40:31Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>Coaorao</username>
        <id>19106</id>
      </contributor>
      <comment>/* */</comment>
      <origin>147722</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="19790" sha1="5lp83gqbdphxvw26guc2kq94fbl2yt7" xml:space="preserve">{{Квалитет|100%}}{{Навигација глава
| [[Светозар Милетић]]
| Основа програма за србску либерално-опозиционо страну
| 1869.
| [[Основа програма за србску либерално-опозиционо страну|Садржај]]
| I
| [[Основа програма за србску либерално-опозиционо страну/II|-{II}-]]
}}

{{Центар|'''I.'''}}
&lt;poem&gt;
Време је, да коју проговоримо и о политичном програму, ког би се Срби заступници на уг. сабору придржавати имали.
Ми ћемо у следећим линијама да наше мненије о том изложимо, и разложимо, остављајући слободној дискусији како на полу публицистике, тако и у друштвеним круговима и зборовима, да га критикује, разветли, попуни, или изближе обележи.
Наш програм произтиче логично, доследно из онога: шта смо, шта и како хоћемо.
Ми смо Срби, и уједно Славени; као такви смо чланови разкомаданог народа србског, и великог племена славенског. Ми смо с оне стране Дунава грађани уставне државе, која је изкључиво отаџбина хрватског и србског народа, с ове пак стране грађани уставне државе, у којој је више народа, више народности.
Из ти наши својства, из тога нашег положаја произтиче цел наша, правац наш.
Ми имамо интереса, кои су нам са браћом нашом преко Саве, имамо интереса, кои су нам са Славенима у опште, и са Славенима с оне стране Литаве особито, имамо интереса, кои су нам не само са Славенима, него и са другим немађарским народима у Угарској, напоследку интереса, кои су нам и са свима суграђанима, па и Мађарима у Угарској општи.
Интереси, кои су тако многострани, а често и разни, и противуположени, могу се само тако у склад довести, ако су им извесна начела мерило, и регулатор, а тако звани пробирни камен ти начела је највише начело, под ког законом сав род људски, и морални свет стои: а то је цивилизација, или улуђење, свестрано и хармонично усавршење рода људског, као највиша цел човештва.
Ни смо ни једини, ни први, кои су слободу и народност као девизу садањег века на заставу своју написали. Слобода је и цел и средство; цел, јер је суштина човека слобода, т. ј. тако стање, у ком духовне и физичне силе своје најбоље развити може; средство, јер се и друге цели људске само слободним развитком ти сила најбоље постићи дају. Народност је такође и цел и средство; цел, јер она значи одржање и развитак оне особине, којом је Бог поједине народе обдарио, разликовао, и одликовао; средство, јер народи само путем народности, путем свога урођеног или прирођеног језика, своје књижевности могу у се примити плодове наука и искуства, на коима су сви векови и народи радили и раде; њом се само може постићи образованост целог народа, која је образованост хит, кои све народе као браћу спаја.
Слобода и народност нису у својој суштини противуположена начела, или противуположене стихије; где су у противности, ту су само неправда векова и људи, или поједини осиони народи преграде међу слободом и народности подигли; ове преграде, које се монополи, привилегије, и т. д. зову, срушити, задатак је нашег поколења.
Народност, и слобода, то је једно и исто; народност је оваплоћена слобода сваког народа.
Наша је девиза дакле била и јесте: слобода и народност, или утврђење и развитак и свестране слободе, и србске народности у свакој држави, где има Србала у политично важећем броју.
Излазећи с те тачке гледишта, да видимо сад, како стоимо у погледу разни гореозначени интереса.
Казали смо, да има интереса, кои су нам са свима суграђанима у Угарској општи, а то су интереси уставне слободе, и установа, које се односе на свестрани, нарочито материјални развитак земље. Па томе полу налазимо у Угарској две велике странке: тако звану Деаковску, или владину, и опозициону, одпорну странку, која три огранка има; али који се странци ако не у путу, оно у последњој мети слажу, и кои сад настоје, да општи програм склопе. Ми Срби имамо два главна разлога, зашто да такође на страни опозиције будемо: један је тој, што на опозицији морамо бити противу сваке владајуће странке, која нам захтеве народности наше у задовољавајућој мери не испуни, а друго, што су начела и спољашње и унутрашње политике постојеће опозиционе странке боља, либералнија, и така, да нас посредно пре до наше цели довести могу, него начела владајуће странке.
Опозициона странка хоће у одношају свом према „другим земљама Њ. Величанства“ да престане свака тешња свеза Угарске са тим земљама, осим јединства династије; она хоће да нестане тако „звани заједнички послова“ и њени органа, делегација и заједничког министарства.
Делегације ништа друго нису, него „завод за међусобно осигурање господства“ Немаца ооно, Мађара с ове стране Литаве, чему је нужна последица „политична централизација“ с једне и с друге стране. С те га стране и владајућа мађарска странка снађа, и то јој је најјачи разлог, коим тако звано „државоправно поравнање“ пред своим народом брани. Што је левица ипак противу тог поравнања, то није само зато, што је независност, самосталност Угарске формално ограничена, да не рекнемо уништена, него што је у установи „заједничког министарства“ створен орган, кои је над домаћом владом, кои војском и већим делом новца рукује, у кога је власти судбина и саме унутрашње уставне системе и слободе.
Кад би та трећа заједничка власт по свом строју и определењу могла, по свом духу хтела бити заштитница интереса мањине противу већине, и наиме интереса разни немачки, и немађарски народа у монархији, онда би било некога смисла, да је ми бранимо; али овако никако.
Баш кад би Угарска самостална била, били би Мађари и унутрашњим, а наиме спољашњим околностима већма принуђени, да обзир узму на задовољство разни народа у Угарској; и у колико мањ. народ не би, то би круна сама интереса имала, да разне народе у земљи заштити противу тираничне већине, као што је и први уг. краљ свој положај тако схвадио.
У овакој свези Аустрије и Угарске напротив даје се владајућима средство, да прво парализују слободоумне тежње Немаца са Мађарима, а ови са Немцима, а цену господства ови народа над другим народима да увек у својој руци имају.
Међународна политика опозиције у погледу на Аустрију поспешнија је такође и за нашу славенску браћу с оне стране Литаве; Чеси су то сами увидили, и признали, чим су приметили, да од федерализма на њихов начин нема ништа, и сад видимо, да Чеси не само подобан државоправни положај, као Угарска траже, него и увиђају, да би то лакше постигли, кад би Угарска само у личној владалачкој свези са преколитавским земљама била; отуда симпатије између органа ческе и мађарске опозиције, које не само негативног, него и позитивног темеља имају.
Политика опозиције поспешнија је такође и за браћу нашу преко Саве, и у опште за ослобођење хришћански народа, већ и зато, што концентрична сила од 34 милиона већу активну улогу играти може, него одељена у ком би раздељеном стању Угарска доста са собом и са својом обраном посла имала. Начела, која опозиција у унутрашњој политици изповеда, воде и у спољашњим одношајима политици „немешања“, која је политика за хришћанске народе на истоку најпробитачнија.
Што се унутрашње политике тиче, и ту су начела опозиције здравија, и нашим интересима поспешнија, јер је одржање муниципалне аутономије, са одговорном владом у склад доведене на заставу своју написала; а да то у интересу разни немађ. народа у Угарској лежи, очивидно је. Са муниципалном аутономијом упородо иде и већа слобода удруживања, зборова.
Ово су разлози кои нас и са негативне, и позитивне стране у ред опозиције стављају.
Што се разни огранака опозиције тиче, ми смо већ једанпут приметили, да су начела крајње левице најдемократичнија, и по томе наш народ не само са гледишта слободе, него и народности најскладнија. Даљи су огранци: „Ховова“ и „Казанкова“ партија, између кои је прва слободоумнија, и у питању народности бар је ћутала, као и крајња левица, те тим себи врата отворена оставила, да на другом сабору може по нас правичнија бити. „Казанкова“ или Тисина партија између опозиције има за нас најмање вредности.
С друге стране имамо са немађарским народима у Угарској, наиме са Романима, Словацима, Русима солидаран интерес у погледу народности.
Ту би нам начела у предлогу романско-србске мањине на прошлом сабору имала за основ служити; ми питање народности не можемо за решено сматрати, док год се на задовољство свију народа у Угарској не реши, донде је оно за нас отворено, и док нам пут закона отворен буде, ићи ћемо тим путем на промену закона о тако званој „равноправности народности“ исто тако, као што и опозиција иде на промену закона о „поравнању“ и „заједничким пословима“.
У питању о „народности“ треба да су „прави“ заступници немађ. народа тако солидарни, да и посебни „клуб“ сачињају, и да се у друге клубове не мешају, донде, док год који клуб не би на становиште наше у обзиру народности стао. Мађари су покушавали, да солидарност међу Србима и Романима на прошлом сабору поткопају, представљајући Србима, да ће србско питање као засебно поспешније бити решено, ако солидарност са Романима прекинемо. Било је и наши људи, који су солидарност за нама шкодљиву држали; но све да би Мађари и хтели делу народа од 3—400.000 душа учинити веће концесије на рачун општег питања о народности, то би те концесије прекарне, и привремене биле; да пропадну, или клону милиони на северу и истоку Угарске, не би се ни ми одржали, шта више и сама би прекосавска браћа наша осетила тежину „великог“, јамачно и Европом, или бар једном, другом ли великом силом закриљеног народа.
Што се пак самог србског питања тиче, ту би србски заступници имали задатак, да владу непрестано изазивљу, да или на основу закључења од год. 1861. предлог учини, или нов конгрес сазове, да према променутим околностима нов предлог сачини, и поднесе; шта пак народ србски сам има у том погледу код самог престола радити, о том ћемо у згодно време прозборити.
Биће прилика на сабору, да се говори и о одношајима: тројне краљевине: Ердеља, и Преколитаве.
Што се тројне краљевине тиче, ту Срби треба да заступају на угар. сабору начела, која воде правој федерацији ти земаља са Угарском, и да по томе иду на промену закона, који су тројну краљевину провинцијом Угарске начинили, а Ердељ сасвим подложили Угарској.
Исто тако имају наши заступници заступати интерес преколитавских Славена, што ће посредно и тражењем персоналне уније за земље уг. круне бити, а где и непосредна прилика даде, ваља се изјашњавати у смислу политике, коју Славени, а наиме Чеси са обзиром на самосталност земаља уг. круне за себе за најспасоноснију држали буду.
На последку за најсветију своју дужност имају наши заступници сматрати, датом приликом, какви ће у течају три године дана заиста доста бити, најтоплије заузети се за начела, која ослобођењу хришћански народа на истоку воде, међу којима је главно међународно начело; „начело немешања“; као и то начело, да је сваком грађанину, па и једнокрвној браћи с ове стране слободно, браћи својој у помоћ притећи, онако исто, као што су то у Грчкој чинили Јелини спрам Крићана.
Премеривши овако у кратко поље интереса и задатака наши обележићемо наш програм у главним цртама.
&lt;/poem&gt;

== Извор ==

{{ЈВ-аутор|Светозар Милетић|1901}}</text>
      <sha1>5lp83gqbdphxvw26guc2kq94fbl2yt7</sha1>
    </revision>
  </page>
</mediawiki>