Савез комуниста Југославије

Из пројекта Википедија

Савез комуниста Југославије, пре 1952. Комунистичка партија Југославије, је била најважнија комунистичка партија у Југославији. Партија је основана као опозициона партија у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца 1919. Након почетног успеха на изборима, краљевска влада ју је је забранила и она је остала илегална револуционарна организација до Другог светског рата, када је повела Народноослободилачки рат, поразивши силе Осовине, ослободивши Југославију и збацивши њихове марионетске савезнике и победила у грађанском рату. Након ослобођења Југославије, партија је учврстила своју моћ и увела једнопартијски систем у другој Југославији од 1945. до почетка 90их, када су избили Југословенски ратови, 10 година након смрти дугогодишњег председника Југославије Јосипа Броза Тита.

Партија, на чијем челу је био Тито од 1937. до 1980, је била прва комунистичка партија на власти у историји комунизма која се отворено супротставила заједничкој политици коју је диктирао Совјетски Савез и била је избачена из Информбироа 1948, када је Стаљин оптужио Тита за национализам и скретање удесно. Након унутрашњих чистки, партија је променила име у Савез комуниста Југославије и усвојила политику радничког самоуправљања и независног комунизма, познату као титоизам.

Партија се распала почетком 90их, заједно са СФР Југославијом.

Садржај

[уреди] Формирање Социјалистичке радничке партије Југославије (комуниста)

Делегати на оснивању КПЈ испред хотела Славије у Београду 1919. године
увећај
Делегати на оснивању КПЈ испред хотела Славије у Београду 1919. године

Крајем 19. и почетком 20. века у готово свим југословенским земљама оснивају се радничке партије. Први светски рат је ушао у раднички покрет као прихватање основних смерница Друге Интернационале о супростављању рату и ратним опасностима. Победа Oктобарске револуције (1917) била је подстицај за дубља револуционарна кретања. Револуционарно буђење маса проширује се под утицајем повратника из Октобарске револуције из Русије и револуције у Мађарској 1919. године.

У таквим условима, од 20. до 23. априла 1919. у Београду је одржан Конгрес уједињења социјалдемократских и социјалистичких партија и група. Конгрес је одржан у дворани хотела „Славија“. Конгрес је почео рад 20. априла око 9 часова радничком химном.

На Конгресу је био присутно 432 делегата која су заступали 130.000 организованих припадника класног радничког покрета из свих крајева земље.

Та нова Партија је добила назив „Социјалистичка радничка партија Југославије (комуниста)“. У новоосновану Партију ушли су на том Конгресу у целини Српска социјалдемократска партија Босне и Херцеговине, Социјалдемократска партија Далмације и велика већина чланства Социјалдемократске странке Хрватске и Словеније.

За Секретара партијског већа и Централног Комитета изабрани су Филип Филиповић и Живко Топаловић. Нешто касније, 10. октобра 1919, на оснивачкој коннференцији у Загребу основан је Савез комунистичке омладине Југославије (СКОЈ), који је усвојио програм Партије.

[уреди] КПЈ до завођења диктатуре

У предратном периоду, укупно је одржано пет конгреса КПЈ. Други партијски Конгрес одржан је од 20 до 24. јуна 1920. у Вуковару. Конгрес усваја први програм Партије, у којем се излажу идејно-политичке основе и циљеве револуционарне борбе. Конгрес је избрисао оно „радничка“ и новим именом Партија се називала „Комунистичка партија Југославије“ са секретарима Филипом Филиповићем и др Симом Марковићем.

На Парламентарним изборима за Уставотворну Скупштину, крајем новембра 1920. КПЈ је избила на треће место у земљи са 12,36% гласова и 59, од укупно 419 посланичких мандата.

Сматрајући Комунистичку партију за претњу, краљ Александар је 30. децембра 1920. објавио „Обзнану“, тј. наредио је да се до доношења Устава забрањује свака комунистичка активност. Одмах затим донешен је „Закон о заштити државе“. Обзнана је имала за циљ да смањи комунистичку делатност у Краљевини СХС.

Централни комитет КПЈ одлучио је да се уз забрањену КПЈ оснује једна легална радничка партија преко које би комунисти водили борбу против буржоаске власти. У јануару 1923. одржана је у Београду Земаљска конференција на којој је основана Независна радничка партија Југославије, која је у својим редовима окупила најбоље борце радничке класе и имала све већи утицај међу радницима. Партија је имала и своје новине „Радник“. Међутим, режим је забранио даљи рад Партије и она је престала да постоји 1924. године. Након тога КПЈ је покренула издавање илегалног листа „Комунист“. Тада је био ухапшен револуционар Моша Пијаде и осуђен на дугогодишњу робију.

У руководству Партије створене су две групе-фракције. Сукоб између фракција слабио је снагу Партије. У Бечу је од 7. маја до 2. маја 1926. оджан Трећи конгрес КПЈ. На Трећем партијском конгресу постигнуто је привидно измирење између леве и десне фракције, али и размимоилажења су трајала и после конгреса.

Четврти конгрес КПЈ одржан је у Дрездену, у Немачкој од 6-12. новембра 1928. Четврти конгрес КПЈ, који је истакао да се Југославија налази пред револуционарним расплетима. Конкрес је осудио леву и десну фракцију. За политичког секретара изабран је Јован Мартиновић, а Ђуро Ђаковић за организационог секретара Партије.

[уреди] КПЈ за време диктатуре

 Комунистичке демонстрације у Београду 1925.
увећај
Комунистичке демонстрације у Београду 1925.

Политичка криза која је настала након убиства у Скупштини, утицала је да краљ Александар 6. јануара 1929. изврши државни удар, укине Устав из 1921, распусти Народну Скупштину и заведе диктатуру.

Шестојануарска диктатура је значила обрачун са левичарским покретима и партијама. Ипак, КПЈ је нашла на првом месту.

На иницијативу Коминтерне, КПЈ је позвала народ да се оружано супростави диктатури. Влада генерала Петра Живковића после овог позива креће свим средствима да уништи КПЈ. Прва жртва је била секретар КПЈ Ђура Ђаковић. У овим акцијама полиције и режима страдали су још и Никола Хећимовић, чланови ЦК КПЈ Марко Машановић, Ристо Самарџија, Божо Видар, Брацан Брацановић и седам секретара СКОЈ-а.

КПЈ се једва почела опорављати и консолидовати. Бројала је свега око 3.500 чланова, колико је било и чланова СКОЈ. Партија је имала врло слаб утицај на сељаштво, а и на већину радничке класе. У војсци није била присутна.

До средине 1932. године, само пред Државним судом за заштиту државе одржана су 83 судска процеса против комуниста. На робију од 15 година осуђени су између осталих: Јосип Краш, Ђура Пуцар, Иван Милутиновић, Отокар Кершовани, Едвард Кардељ, Јован Веселинов, Александар Ранковић, Борис Кидрич и остали.

Од 1929. до 1932. неколико пута су смењивани челни људи Партије. У лето 1930. године, по одлуци Коминтерне, на челу новог руководства дошли су Филип Филиповић и Антон Маврак. Већ наредне године формирано је привремено руководство с Филипом Филиповићем на челу, а 1932. ту функцију преузима Милан Горкић. Стабилизација КПЈ после доношења „Октроисаног Устава“, 1931. уследила је на Четвртој земаљској конференцији у Љубљани 24. и 25. децембра 1934. године, када је Тито изабран за члана ЦК КПЈ.

[уреди] КПЈ и грађански рат у Шпанији

Након позива Коминтерне свим интернационалцима да се прикључе ослободилачком рату шпанског народа на Пиринеје, велики је био одзив припадника КПЈ. Главна база за регрутовање бораца била је у Паризу. На Пиринејским пољима се борило 1.700 југословенских добровољаца. 700 добровољаца је изгинуло, а већина је пребегла у Француску после победе Франкове армије. Код Хуеске у августу борио се на фронту радник Радослав Хорват и ту је погинуо. Пред Мадридом је пао Благоје Паровић, члан ЦК КПЈ и политички комесар 13. интернационалне бригаде. Из Словеније је дошао Франц Розман Стане, каснији генерал. У редовима Интернационалне брогаде борио се Иван Хариш-Громовник.

Пред Мадридом, у Арагону и Каталонији борио се Владо Ћетковић. Илегалним путевима стигао је у Шпанију Марко Орешковић-Крнтија. Пред Мадридом борио се и Милан Благојевић. Коча Поповић се истакао на разним фронтовима Шпаније. Био је командант артиљеријског дивизиона. Четири пута је био рањен у Шпанији Коста Нађ, командант чете „Матија Губец“. Код Брунета је рањен Пеко Дапчевић, борац код Белчите и Мадрида. Петар Драпшин се борио код Белчите и Мадрида. Многи Југословени били су учлањени у шпанске ослободилачке формације.

[уреди] КПЈ и Стаљинове чистке

Стаљин је чистио Комунистичку хијерархију по свом нахођењу. Проглашавао је комунисте за Троцкисте, Бухариновце, Петоколонаше и наређивао њихову физичку ликвидацију. Служба НКВД одиграла је пресудну улогу у егзекуцијама. Већина оптуженика је била хапшена и одвођена у затвор Љубјанка у Москви и стрељана по кратком поступку.

У Стаљиновим чисткама заувек су нестали и југословенски комунисти: Филип Филиповић, Иван Регент, Ђура Цвијић, Коста Новаковић, Божидар Масларић, Сима Марковић, Владимир Чопић, Раде Вујовић, Камило Хорватин. Нарочито је био сликовит пример Милана Горкића. Он је из Париза позван у Москву на реферисање. Предочена му је оптужба на преко седамдесет страна која га оптужује да је ковао планове против ЦК КПЈ. Горкић је затворен и ликвидиран.

[уреди] Пета земаљска конференција КПЈ

Од највећег значаја за припреме које је КПЈ предузимао у циљу оспособљавања за наредне историјске затадке који су се налазили, била је Пета конференција која је одржана између 19. и 23. октобра 1940. у предграђу Загреба.

Основни закључци су били да је конференција разрадила политичку линију КПЈ у условима Другог светског рата. Партија није долазила у сукоб са Коминтерном али је слободније тумачила њену генералну линију, анализирајући националну стварност.

На крају је конференција изгласала нови ЦК од 29 чланова и 9 кандидата за чланове ЦК. За генералног секретара је изабран Тито.

На тај начин је Пета земаљска конференција одржана само неколико месеци пре напада сила осовина на Југославију.

[уреди] Мајско саветовање у Загребу

Првих дана маја 1941. године у Загребу је одржано партијско саветовање. Централни комитет Комунистичке партије Југославије оценио је да су унутрашњи догађаји наметнули да се на ширем форуму партијског актива размотре мартовски и априлски догађаји и донесу одговарајуће одлуке за даљи развитак ослободилачке и револуционарне борбе радничке класе и народа Југославије.

Централни комитет већ на седници од 10 априла одредио је програм Партије које ће се примењивати у датим околностима. Уједно, Мајско саветовање је последње партијско саветовање у мирнодопским оклолностима на подручју Југославије.

[уреди] КПЈ у рату и револуцији

Након Немачког напада на СССР, 22. јуна 1941. Тито сазива хитну седницу Политбироа ЦК КПЈ у Београду. Централни Комитет је 22. јуна 1941 издао проглас народина Југославије у коме га позива на оружану борбу против Немаца.

Као последње саветовање пред почетак Народног устанка, КПЈ организује седницу 4. јула 1941. у вили Владислава Рибникара у Београду. На састанку су присуствовали: Тито, Александар Ранковић, Милован Ђилас, Светозар Вукмановић Темпо и Иво Лола Рибар. На том састанку оформљен је Главни Штаб партизанских одреда првенствено од најужег руководства Политбироа. У Главни Штаб за Србију су при том ушли: Сретен Жујовић Црни, Бранко Крсмановић, Филип Кљајић Фића, Никола Друловић и Родољуб Чолаковић.

Уследили су седмојулски пуцњи у Белој Цркви код Ваљева и почетак устанка у Србији. Већ прве године рата, КПЈ имала значајне губитке међу својим члановима. Тако су у 1941. страдали: Ратко Митровић, Божидар Аџија, Марко Орешковић Крнтија, Милан Благојевић, Раде Кончар, Драгојло Дудић и многи други.

Након повлачења са слободне територије у Србији, Политбиро је одржао састанак у Дренови, близу Пријепоља, 7. децембра 1941. Тито је под утиском пораза у Србији понудио своју оставку, али она није била прихваћена. На састанку је олучено да се забрањује постојање паралелних војних формација на слободној територији и да се води оружана борба са четницима.

После састанка почело је заоштравање класне борбе. Почела су секташтва и левичарска скретања. Тако је дошло до крвавих одмазди над партизанским борцима и народом на Каменој Гори, близу Нове Вароши. Ова скретања су се наставила и у Црној Гори и Херцеговини. Долазило је до масовних стрељања без пресуда.

У току револуционарне 1942. године, Партија погинуо је члан Глваног Штаба Србије, Филип Кљајић.

Под утисаком међународних дешавања, Партија је организовала Прво заседање АВНОЈ-а у ослобођеном Бихаћу.Тада је АВНОЈ донео сијасет важних одлука за будуће уређење Југославије.

У ослобођеној Фочи, донешени су „Фочански прописи“.

У прекретној години Другог светског рата (1943), Партија се налази пред великим искушењима. Проживљава велике немачке офанзиве у Босни и Црној Гори. У револуционарној 1943. Главни Штаб је изгубио још једног свог члана. На Гламоч Пољу је погинуо Иво Лола Рибар, само неколико дана пре Другог заседања АВНОЈ-а у Јајцу.

На Другом заседању АВНОЈ-а, донешене су кључне одлуке ка проглашењу нове Југославије, забрањен је краљу повратак у земљу а Тито је проглашен за маршала.

Маршал Тито говори на Дргом заседању АВНОЈ-а 1943. године
увећај
Маршал Тито говори на Дргом заседању АВНОЈ-а 1943. године

У 1944. години Партија се труди да што више омасови народни покрет. Долазе и војне мисије, признавање нове Југославије и почетак ослобођења земље. И у овој години, Партија губи велики број својих чланова. Тако је страдао генерал Франц Розман Стане. По уласку у Србију погунуо је комесар Друге пролетерске бригаде Луне Миловановић.

У завршној години рата, Партија ради на организацији и раду земље после ослобођења. Сурово се обрачунава са петоколонашима и народним непријатељима. У том периоду губи још једног члана Политбироа. На прелазу у ослобођени Београд погинуо је члан Главног Штаба Народнослободилачке војске Иван Милутиновић. На крају године смртно је страдао генерал Петар Драпшин, а на Косову је убијен Секретар месног комитета КП Косова и Метохије Миладин Поповић.

29. новембра 1945. године народно председништво проглашава, у Уставотворној скупштини, Федеративну Народну Републику Југославију и с том одлуком дефинитивно укида у Југославији монархију на челу са Петром II Карађорђевићем и целом династијом Карађорђевића.

Партија се окреће изградњи земље. Најважније питање које се пред њом постављало јесте било питање аграрне реформе.

[уреди] КПЈ и сукоб са Информбироом

Почетак разлаза између КПЈ и СКП(б) започет је резолуцијом Информбироа 1948. у Букурешту. Још пре доношења резолуције, КПЈ је искљичила из Политбироа Сретена Жујовића Црног и Андрију Хебранга јер су се окренули против петогодишњег плана за изградњу земље и јер су се залагали да треба у свему следити Совјетске принципе.

Јединственост КПЈ према резолуцији Информбироа је показана на Петом Конгресу у Београду. На овом Конгресу Југословенски ЦК се бранио од Информбировских клевета и исказао жељу да се са још већом снагом изгради социјализам у земљи.

У великој дворани Војнопешадијског училишта, исто оној у којој је 1946. одржано суђење Дражи Михаиловићу, окупило се 21. јула 1948. 2.344 делегата изабраних од 468.175 чланова КПЈ, колико их је било у јулу 1948.

Конгрес је заседао шест дана. Избор за нови ЦК је био последњег дана. Изборна комисија на челу са Милошем Минићем је прогласила резултате гласања око поноћи. За Тита је гласало 2.318 делегата, а само је 5 делегата је било против тј. прихватило Стаљинову линију. Тако је ново поверење добио стари ЦК, са Титом на челу.

Јануара 1949. одржан је III Пленум ЦК КПЈ на коме је дата пуна подршка КПЈ у даљем изграђивању социјализма у земљи.

Након друге Резолуције Информбироа (ИБ)-а у Будимпешти 1949. КПЈ је још више клеветана у земљама источног Лагера.

Поједини њени чланови су проглашавани троцкистима, шпијунима, агентима и петоколонашима. Дошло је до великих кадровских промена у партији. У време борбе са Информбироом (1948-1956), евидентирано је 55.663 лица која су се изјаснила за Стаљинову линију.Сукоб са информбироом је доста коштао КПЈ. Долазило је до искључивања, одузимања ордена, споменица, заслуга, избацивања са посла и затварања.

Биланс сукоба КПЈ са ИБ-ом изгледа овако: За Резолуцију Информбироа су се изјаснила 2.616 политичка функционера, 3 члана Политбироа ЦК КПЈ (Жујовић, Хебранг, Нешковић), 8 чланова КПЈ, 16 чланова ЦК републичких КП, 50 чланова обласних комитета и 733 члана среских комитета. За Резолуцију Информбироа су се определила 28.880 учесника Народноослободилачког рата и 4.153 припадника Југословенске армије.

Укупно је у борби са ИБ-ом избачено из Партије 75% чланова Партије. Они су попуњавани врло брзо новим, млађим снагама, верним линији којом иде КПЈ. Ипак, сукоб са Информбироом није био нимало пријатан и ставио је Партију на највећа искушења до тада.

[уреди] Савез комуниста Југославије

У јеку борбе са Информбироом, у Загребу је од 2. до 7. новембра 1952. био одржан VII Конгрес КПЈ, на коме је дата оцена искуства борбе против Стаљина, а такође је изречена и критика стаљинизма као друштвеног система. На Конгресу је КПЈ утврдила основни правац друштвеног развоја на основама самоуправљања. У исто време започето је мењање револуционарне организације у складу са новим друштвеним условима и потреби при преласку на самоуправљање. Конгрес је усвојио извештај Тита и константовао да увођење раничког самоуправљања у предузећима има одлучујући значај за даљи развој и учвршћивање социјалистичке демократије у земљи.

Конгрес је предложио да Народни фронт прерасте у јединствену и активну масовну политичку организацију-Социјалистички савез радног народа Југославије (ССРНЈ).

Чланска карта СКЈ
увећај
Чланска карта СКЈ

Конгрес је решио да Комунистичка партија Југославије промени назив у „Савез комуниста Југославије“, по Савезу између комунистичких Партија коју је некад предлагао Лењин.

После привремене стабилизације партије, долази нова бура. Због својих чланака у листу „Нова мисао“, Милован Ђилас је скренуо пажњу на себе. Овакви чланци су имали превише либералистички карактер и критику комунизма. На III Пленум Савеза комуниста Југославије у Београду јануара 1954. Пленум је донео одлуку да је Милован Ђилас водио линију супротну политичкој линији читавог Савеза, да је унео забуну у јавности и нанео озбиљну штету комунистима и читавој земљи, да се лично изоловао из читавог савеза и својим радовима утирао пут ка разбијању идејног и организационог јединства Савеза комуниста Југославије, па је зато Милова Ђилас искључен из ЦК СКЈ, удаљен са свих функција и кажњен последњом опоменом. Касније је на састанку основне организације у београдском рејону у коме живи искључен и из Партије. Војни суд за официрску част му је одузео чин генерал-пуковника ЈНА у резерви.

Након стабилизације односа са Совјетским Савезом и завршетка дуготрајне борбе са Информбироом, Савез комуниста Југославије наставља са учвршћивањем своје линије. Седми конгрес СКЈ одржан је у Љубљани априла 1958. године у присуству 1.795 делегата. Конгрес је истакао да је развијање друштвеног самоуправљања један од главних задатака комуниста. Седми конгрес је усвојио нови Програм Савеза комуниста, који је означио циљеве за које се боре комунисти Југославије у спољној и унутрашњој политици.

Децембра 1964. године у Београду је одржан VII конгрес Савеза комуниста Југославије, који је дао свестрану анализу резултата и успеха, стабилности и тешкоћа у развитку југословенске земље. На њему су постављене идејне основе и створени предуслови за привредну и друштвену реформу.

Јула 1966. године одржан је Четврти Брионски Пленум који је искључио Александра Ранковића и Светислава Стефановића због злоупотреба Службе државне безбедности. У Београду је марта 1969. године одржан IX конгрес СКЈ, на којем је главни реферат поднео Тито. На овом конгресу доминирала су питања у вези са спровођењем привредне и друштвене реформе у Југославији. У спољној политици СКЈ, ће се убудуће борити за учвршћивање независности, поштовања суверенитета и за равноправне односе међу народима и државама.

СКЈ се налази у озбиљној кризи 1970, 1971. и 1972 године. Појава МАСПОК-а у Хрватској и рађање либералистичких идеја у Србији су почели да из темеља љуљају читав СКЈ. Након првих појава националистичких схватања у Хрватској, дошло је до реакције у ЦК СКЈ ради сузбијања оваквих појава.

Партијско руководство на XI конгресу у Београду 1978. године
увећај
Партијско руководство на XI конгресу у Београду 1978. године

О овим променама у Хрватској говорила је Савка Дабчевић Кучар. Она је поднела реферат у коме је подржавана таква линија од стране ЦК Савеза комуниста Хрватске. На 22 седници ЦК СКХ Савка Дапчевић је потврдила да је масовни покрет у Хрватској део политике Савеза комуниста Хрватске.За консолидацију политичке ситуације у земљи значајна је 21. Седница Председништва СКЈ у Карађорђеву где је Тито осудио овакве промене у Хрватској. После овога своје оставке су поднели Савка Дабчевић, Милош Жанко, Мика Трипало, Пера Пиркер, Марко Копртл и Јанко Бобетко. Такође је одлучено да се са досадашњих функција смене досадашњи председник и потпредседник ЦК Загреба Срећко Бијелић и Драгутин Хјарамида, а за новог председника ЦК КПХ изабрана је Милка Планинц.

Дијаментрално супротно од националистичких скретања у Хрватској у Србији су се појавиле либералистичке струје у најужем руководству ЦК Србије. Акцент је био на економији тј. либералнијем економском моделу, већим овлашћењима директора привредних субјеката. Наравно то је било у супротности са Радничким самоуправљањем које је све више постајало кочница даљем економском развоју. Главни представници били су: председник ЦК СКС Марко Никезић, Секретар СКС др Латинка Перовић, Председник Покрајинског комитета ЦК Војводине Мирко Чанадановић и секретар Милош Радојичић. Под великим притисцима, сви поменути су поднели оставке на своје функције и чланство у Савезу комуниста. После тога је уследила велика „чистка“ међу привредницима у Србији и велики број директора фирми, успешних привредника је смењен. То је имало озбиљне последице на економски развој Србије. Уместо Никезића и Перовићеве изабрани су др Тихомир Влашкалић и Никола Петровић.

Маја 1974. године у Београду је одржан Десети конгрес СКЈ на коме је главни реферат поднео Тито. Конгрес је усвојио реферат и дао једнодушну подршку даљем учвршћењу равноправности, братства и јединства народа и народности и још већу афирмацију спољне несврстане политике.

Једанаести конгрес СКЈ је одржан у Београду јуна 1978. године. Тито подноси реферат „Савез комуниста Југославије у борби за даљи развитак социјалистичке самоуправне и несврстане Југославије“. Конгрес је обавезао комунисте да морају бити свуда где се одвија политичка и самоуправна активност радних људи и грађана.

[уреди] Криза и распад Савеза комуниста Југославије

После Титове смрти (1980), Савез комуниста Југославије, вербално, на све начине покушава да очува јединство. Сви се заклињу у Тита. Колективно руководство које је дошло на место Тита је разједињено и свако гледа пре свега интересе републике коју представља.

Деведесетих година долази до најтеже кризе Савеза и коначног краја. Последњи покушај очувања јединства покушан је на XIV ванредном конгресу СКЈ у Београду 1990. године. На конгресу се водила оштра полемика између представника делегата Србије и Словеније. Делегати из Србије су предлагали очување јединства СКЈ, док су делегати Словеније захтевали лабавији савез тј. стварање Савеза радничких савеза комуниста. Након два дана вербалног рата између Срба и Словенаца 22. јануара 1990. у 22,30 председник Савеза комуниста Словеније Милан Кучан, пружа руку и поздравља Милана Панчевског, председавајућег и креће према излазу из дворане, заједно са 106 словеначких делегата, а недуго потом, после краћег убеђивања и консултација, а као знак подршке словеначком руководству, уследио је и излазак делегата из Савеза комуниста Хрватске предвођених својим председником Ивицом Рачаном.

Око поноћи 22. јануара 1990. конгресна дворана је испражњена. Тако се Савез комуниста Југославије политички дезинтегрисао и формално престао да постоји. Кренуло је одцепљење република а ускоро кравави грађански рат у Хрватској и Босни, и крај Авнојске Југославије.

[уреди] Види још