Кримски рат
Из пројекта Википедија
|
|||||||||||||
Кримски рат | |||||||||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
Време | 1854. – 1856. | ||||||||||||
Место | Кримско полуострво | ||||||||||||
Исход | Победа протуруске алијансе | ||||||||||||
|
Кримски рат је започео 1853, а завршио је 1856. Водио се између Русије и алијансе коју су сачињавали Велика Британија, Франуска, Отоманско царство и краљевина Пијемонт. Рат су одликовале катастрофалне одлуке заповедног кадра Алијансе и лоша логистика свих зараћених страна. (која је резултовала у великим губицима невезаним за ратне операције)
Садржај |
[уреди] Рат
[уреди] Почетак сукоба
Повод за избијање Кримског рата био је религијски спор који је кулминирао током педесетих година 19. века да би убрзо прерастао у отворен оружани конфликт. Према тада важећим уговорима из 18. века Француска је била заштитник католика, а Русија православних верника на територији Отоманског царства. Међутим, дужи временски период трајао је сукоб између католичких и православних свештеника у Отоманском царству око полагања права на Цркву рођења Христовог и Цркву васкрсења Христовог у Палестини. Почетком педесетих година 19. века обе стране поставиле су захтеве које Султан није могао да испуни истовремено. 1853. год. Султан је пресудио у корист Француза, упркос жестоким протестима локалних православних свештеника.
Руски цар Николај I послао је дипломату Принца Мењшикова у специјалну мисију на Порти. До тада важећим уговорима Султан Абдул Меџид се обавезао "да ће штитити хришћанску религију и њене цркве," али је Мењшиков покушао да издејствује нови уговор по којем би Русији било дозвољено да се умеша у свакој ситуацији у којој сматра да је Султанова заштита недовољна. У исто време британска влада послала је у Отоманско царство дипломату Лорда Страфорда који је одмах по доласку заснао са Мењшиково присуство и његове намере. Вештим дипломатским потезима Лорд Страфорд је убедио Султана да одбаци предложени уговор који је угрожавао независност Турака. Убрзо по сазнању за неуспех преговора руски цар је наредио трупама да умарширају у Молдавију и Влашку (турске кнежевине у којима је Русији био признат статус заштитника православних верника) користећи као изговор Султанов неуспех да разреши спор око светих места. Николај је веровао да се европске силе неће претерано бунити због анексије ових отоманских провинција, нарочито имајући у виду руску улогу у гушењу револуције 1848. год.
Када је цар послао своје трупе у Молдавију и Влашку ("Дунавске кнежевине"), Велика Британија је, у покушају да обезбеди стабилност Отоманског царства, послала флоту у Дарданеле, где јој се придружила и француска флота. И поред заоштравања односа европске силе су се још увек надале да је могуће постићи дипломатски компромис. Представници четири неутралне велике силе - Велике Британије, Француске, Аустро-Угарске и Прусије, сусрели су се у Бечу где је усвојена нота за коју се сматрало да ће бити прихватљива и за Русију и за Турску. Руски цар Николај I је прихватио ноту, али је турски султан Абдул Меџид I, који је сматрао да је документ лоше формулисан и двосмислен, одбио да га усвоји. Велика Британија, Француска и Аустро-Угарска су заједно предложиле амандмане који су требали да предложену ноту учине прихватљивом за турског султана али је њихов предлог био игнорисан од стране руског двора. Велика Британија и Француска одустале су од даљих преговора док су Аустро-Угарска и Прусија сматрале да одбацивање предложених амандмана не оправдава прекид даље дипломатске активности усмерене на изналажење решења. Султан је изабрао рат и његове армије су напале руску војску у близини Дунава. Николај је на напад одговорио тако што је послао руску флоту која је 30. новембра 1853. год. уништила комплетну отоманску флоту у бици код Синопа што је отворило могућност за несметано искрцавање и снабдевање руских снага било где на турској обали. Уништење турске флоте и претња од наставка експанзије Русије узбунила је Велику Британију и Француску које су иступиле у одбрани Отоманског царства. Након што је 1854. год. Русија игнорисала англо-француски ултиматум да се повуче из дунавских кнежевина, Велика Британија и Француска објавиле су рат Русији.
[уреди] Мировни напори
Николај је претпоставио да ће Аустро-Угарска у знак захвалност за пружену помоћ приликом гушења револуције 1848. год. стати на страну Русије или барем остати неутрална. Међутим, Аустро-Угарска се осећала угроженом због присуства руских трупа у Дунавским кнежевинама. Када су Велика Британија и Француска затражиле повлачење руских трупа из ових кнежевина, Аустро-Угарска је подржала њихов захтев; и иако није одмах објавила рат Русији, одбила је да гарантује своју неутралност. Када је 1854. год. Аустро-Угарска још једном затражила повлачење руских трупа Русија је, у страху од могућег рата са Аустро-Угарском, повукла трупе.
Иако су првобитни разлози за рат нестали када је Русија повукла трупе из дунавских кнежевина, Велика Британија и Француска нису обуставиле непријатељства. Одлучне да реше Источно питање тако што ће уклонити сталну руску претњу Отоманском царству, савезнице су поставиле неколико услова за окончање непријатељстава, укључујући и захтев да се Русија одрекне свог протектората над Дунавским кнежевинама; друго, да се одрекне било каквог права да се меша у унутрашње послове Отоманског царства, а у циљу заштите православног становништва; треће, да се изврши ревизија Конвенције о мореузима из 1841. год. и коначно да се свим земљама дозволи коришћење Дунава. Пошто је цар одбио да прихвати ове "Четири тачке", Кримски рат је настављен.
[уреди] Опсада Севастопоља
Иако је основни разлог за почетак рата престао да постоји, у месецима који су следили савезничке трупе су почеле да се искрцавају у Русији, на полуострву Крим и ставили су под опсаду утврђену луку Севастопољ, родно место руског цара и матичну луку Црноморске флоте која је представљала претњу за савезничке интересе у Медитерану.
Руси, који су били принуђени да униште своје бродове, демонтирали су бродску артиљерију и искористили је да појачају одбрану тврђаве, док су морнари са ових бродова наставили да се боре као пешадија. Током рата Црноморска флота је изгубили четири брода са 120 топова на три палубе, дванест бродова са 84 топа на две палубе и четири фрегате са по 60 топова и велики број мањих пловила. Адмирал Накимов је смртно рањен у главу шрапнелом и преминуо је 30. јуна 1855. год. У септембру 1855. год. Севастопољ је пао.
Исте године руси су освојили турски град Карс.
[уреди] Завршна фаза рата и мир
Мировни преговори започели су 1856. год. на иницијативу Александра III који је наследио Николаја I на престолу. Париским споразумом делимично су прихваћене неке од четири тачке, па су тако руске привилегије у односу на Дунавске кнежевине пренете на велике силе као групу. Такође, трајно је био забрањен улазак у Црно море војним бродовима било које земље. У складу са тим Султан и руски цар су се договорили да неће успостављати нове војне луке и арсенале на обали овог мора. Клаузула која се односила на Црно море је у великој мери смањила опасност коју је Русија представљала за Отоманско царство, а која се манифестовала кроз снагу и присуство Црноморске флоте. Шта више, велике силе обавезале су се да ће поштовати независност и територијални интегритет Отоманског царства.
Париски уговор био је на снази до 1871. год. када је Француска поражена у Француско-пруском рату. Док су се Прусија и друге немачке државе ујединиле и формирале моћно немачко царство, француски император Наполеон III је био принуђен да дозволи формирање Француске републике. Током његове владавине (која је започела 1852. год.), Наполеон III се, у намери да задобије подршку Велике Британије супротставио руским ставовима према источном питању. Како руско мешање у унутрашње послове Отоманског царства ни на који начин није угрожавало француске интересе, Француска је након успостављања републике променила однос према Русији. Охрабрена оваквим француским ставом и уз подршку немачког министра Ота фон Бизмарка Русија је огласила клаузулу о Црном мору неважећом. Пошто Велика Британија није могла сама да силом обезбеди поштовање ове клаузуле Русија је поново формирала Црноморску флоту.
Кримски рат изазвао је масовни егзодус кримских Татара који су уточиште потражили у Отоманској империји због чега је број становника полуострва нагло опао. Кримски Татари постали су мањина у сопственој земљи.
[уреди] Карактеристике рата
Кримски рат остао је забележен у историји по израженој војној и логистичкој неспособности оличеној у Јуришу лаке коњице који је овековечен у чувеној Тенисоновој поеми. Колера је у великој мери пореметила француске припреме за опсаду Севастопоља док је снажна олуја која се догодила 14. новембра 1854. год. потпила скоро тридесет бродова заједно са њиховим непроцењивим теретом. Скандалозни третман рањених војника током јаке зиме која је уследила, а са којим је јавност на западу упозната преко ратних дописника, инспирисао је рад Флоренс Најтингејл и увођење модерних метода неге рањеника. Иако својевремено признат, рад "црне Флоранс Најтингејл" Мери Секол је остао у сенци њене беле супарнице и тек недавно је поново прихваћен од стране званичне историје. Кримски рат је такође по први пут афирмисао тактичку употребу железнице.
Значајније битке:
- 11. новембар 1853. - уништење отоманске флоте код Синопа.
- 20. септембар 1854. - битка код Алме.
- септембар 1854. - септембар 1855. - опсада Севстопоља.
- 25. октобар 1854. - битка код Балаклаве.
- 5. новембар 1854. - битка код Инкермана.
- 17. фебруар 1855. - битка код Еупаторије.
- 25. август 1855. - битка на Црној Реци.
- 28. новембар 1855. - опсада Карса.
Рат је завршио победом Алијансе.