Петко Милетић
Из пројекта Википедија
Петко Милетић (1897 - 1971), члан Политбироа ЦК КПЈ. Политичар.
[уреди] Биографија
Рођен је 7. марта 1897. године у Ровцима, планинском насељу код Колашина.
У основној школи се показао као велики обожавалац комита. Уочи балканских ратова постаје столарски калфа, а већ за време Првог светског рата одлази у далеки свет.
По завршетку рата одлази у Печуј, а затим у Будимпешти. Након револуције у Мађарској 1919. враћа се у Црну Гору, да би у занатској школи у Даниловграду као инструктор столарског заната почео да окупља људе око себе. Ту је формирао од радника и ђака прву партијску организацију тек основане КПЈ у овом делу Црне Горе.
За време доношења Обзнане, Петко Милетић се не предаје, већ започиње оружани отпор жандармима и тада је проглашен за комунистичког одметника.
По споразуму КПЈ и власти 1924. око враћања свих комунистичких одментика из шума, Милетић се враћа из илегале.
1926. године одлази заувек из Црне Горе у Београд где је радио у илегалној партијској штампарији. Убрзо ће добити препоруке из Москве и уписаће се на КУНМЗ (Комунистички универзитет националних мањина Запада). Након студија на Западу одлази по задатку Коминтерне 1927. у Монголију и Кину да помогне равоју комунизма. Тамо се срео први пут са будућим вођама радничког покрета Мау Цедунгом, Улан Батором и Ким ир Сеном. По повратку са далеког Истока, Коминтерна га шаље у Дрезден да учествује на раду IV Конгреса КПЈ. Коминтерна је изабрала Милетића у ЦК КПЈ, а ускоро и у Политбиро ЦК КПЈ и поставила га за организационог секретара ЦК КПЈ.
На том положају је био други човек после Милана Горкића и његов будући наследник. По задатку Коминтерне, у мају 1932. године одлази у Југославију да појача тамошње руководство. Долази у Суботицу где га је на превару ухапсила полиција и спровеле у Београд. У Главњачи су га саслушавали тадашњи полицајци Светозар Вујковић и Бошко Бећаревић. Милетић није открио ништа, па је после неколико дана организован против њега судски процес.
Суђење Петку Милетићу је почело 9. маја 1933. године у Београду. Бранио га је познати београдски адвокат Бора Продановић. Милетић је аргументовано одбијао све тачке оптужнице и исказе сведока. Осуђен је 7 година робије које је провео У Лепоглави и Сремској Митровици.
За време робије у Лепоглави упознао се са будућим секретаром КПЈ Титом, а у Сремској Митровици са Мошом Пијаде, Милованом Ђиласом и другим. За време своје робије у Сремској Митровици, комунистичко руководство се поделило на два дела. Прво је прихватало ставове Петка Милетића и називано је "Петковштина", а некад и "Милетићевци", док је друго држало линију Јосипа Броза Тита.
За време робије у Митровици, у Барселони је у самом јеку грађанског рата у Шпанији одржан Барселонски конгрес КПЈ средином 1937, на коме је одлучено да се за новог секретара КПЈ постави Петко Милетић, пошто је било видљиво да ће Горкић бити смењен.
Након изласка Јосипа Броза из затвора, он је око себе окупио своје некадашње сараднике и обновио КПЈ која је одлуком Коминтерне по ликвидацији Горкића званично била укинута.
На састанку привременог руководства у Бохињској Бистрици (15-18. март 1939) искључени су из партије: Петко Милетић, Лабуд Кусовац, Иван Марић, Вицко Јеласка и Иво Баљкаш. Петко Милетић је осуђен као фракционаш, петоколанаш и разбијач КПЈ. Поред тога, наведено је да је Милетић под батинама признао специјалној полицији и одао многе чланове КПЈ који су потом ухапшени.
Отада је термин "Милетић" у комунистичком индексу значио фракционаштво и издајство. Слично је учињено и са његовом супругом Вером Милетић, која је оптужена да је Гестапоу за време рата приликом саслушања одала неколико истакнутих комуниста.
По изласку са робије 1940. Милетић одлази у Совјетски Савез. Протурана је вест да је страдао у Стаљиновим чисткама.
Петко Милетић се повукао заувек из политичког живота за време Другог светског рата, доживео је дубоку старост и умро је 1971. године у Сибиру.