Васељенски сабори
Из пројекта Википедија
Васељенски сабори (гр. οικουμενικος συνοδος, лат. Concilium, сабрање епископа који представљају целу Цркву): колегијални начин на који се васељенски епископат изјашњава о садржајима вере и питањима дисциплине. И поред тога што епископ има одређену помесну службу, он има саборну одговорност у питањима од општег интереса Цркве. У периоду пре шизме (1054), карактер "васељенски" једноме Сабору дат је присуством и представљањем епископата целе империје. Стога је присуство римскога трона (италијанска дијецеза) на Саборима било нужно. Мада сазивани од царева, Васељенски Сабори нису били царска институција. Цареви потписују саборска акта, али не гласају нити пак утичу на одлуке, остављајући епископима потпуну аутономију у расправљању и одлучивању.
У саборским одлукама треба да се прави разлика између догмата, који има доктринарни садржај вере (ορος - finis), и канона, који има дисциплински карактер. Ни сазивање од стране цара, ни васељенско присуство и потписи епископа на саборска акта, не гарантују суштинско православље исказане вере или симбола вере. Одлуке Васељенских Сабора нису спољни критеријум учења, јер ниједна спољашња власт не може наметнути оно што је против истине вере. Зато одлуке Сабора треба да прихвати и потврди свест Цркве. Православна традиција признаје седам Сабора са васељенским карактером, између којих су се држали многобројни помесни или регионални сабори.
Васељенски Сабори су:
- Никејски Сабор у Малој Азији (мај - јун 325.)
- Цариградски Сабор (мај - јул 381.)
- Ефески Сабор (јун - јул 431.)
- Халкидонски Сабор (8. октобар - 1. новембар 451.)
- Други Цариградски Сабор (мај - јун 553.)
- Трећи Цариградски Сабор (новембар 680. - септембар 681.)
- Други Никејски Сабор (септембар - октобар 787.)
Први (Никејски) - Други (Цариградски) - Трећи (Ефески) - Четврти (Халкидонски) - Пети (Други Цариградски) - Шести (Трећи Цариградски) - Седми (Други Никејски)