Словенски микројезици
Из пројекта Википедија
Разноврсност словенских књижевних језика огледа се и у постојању посебног типа књижевног језика, који се у савременој славистици и лингвистици назива словенски књижевни микро језик (највећи допринос проучавању таквих језика дао је тартуски слависта А. Д. Дуличенко). Словенски књижевни микројезици су, на пример (мада се међусобно доста разликују по степену развијености и стандардизованости): језик Градишћанских Хрвата у Аустрији, језик Молиских Хрвата у области Молизе у средњој Италији, режијски у северној Италији, чакавски и русински у Југославији и неки други идиоми, понекад ближи дијалектима него књижевним језицима, или ближи језицима који нестају него живим језицима који имају будућност.
Иако термин микро језик тачно упућује на чињеницу да су то језици са сразмерно малим бројем говорних представника (највише неколико десетина хиљада), његов први део (микро-) могао би се донекле односити и на укупну развијеност сваког таквог језичког стандарда. Ако се има у виду раније поменута чињеница да је садржај појма књижевног језика веома слојевит и вишедимензионалан, да процес конституисања књижевних језика има више фаза (према М. Радовановићу: селекција, дескрипција, кодификација, елаборација, акцептуација, имплементација, експанзија, култивација, евалуација, реконструкција), као и то да нису у сваком књижевном језику сви могућни аспекти језичког стандарда једнако развијени, нити сви књижевни језици у процесу формирања једнако равномерно пролазе кроз све релевантне фазе књижевнојезичког развоја, онда се може констатовати да је управо за књижевне микро језике карактеристично не само то да имају сразмерно мали број говорних представника, него и то да процес њихове стандардизације често није доведен до краја, односно да је у неком погледу непотпун (нпр. у изграђености норме, у функционално-стилској раслојености, у ширини сфера употребе итд.). С друге стране, ти језици не могу се сматрати ни дијалектима, ни вернакуларима (месним социолектима) ни неким сличним идиомима, јер они заиста имају неке битне особине књижевних језика. Поред посебности језичке структуре то је обично постојање књижевности на таквом језику, па и мање или више посебна графија и др. За словенске књижевне микро језике углавном није карактеристична дужа књижевно-језичка традиција, а сасвим је нетипична потпуна кодификација таквог језика (нормативне граматике, речници, језички саветници итд.).
Словенски књижевни микројезици обично постоје у таквом окружењу у којем се истиче њихова посебност (нпр. у несловенском окружењу или у суседству језика који генетски нису најближи, као русински језик на словенском југу), мада има и друкчијих примера (чакавски, кашупски), и немају државну матицу са одговарајућим језиком као службеним.
Граница која дели мале књижевне језике од књижевних микро језика доста је условна и променљива. Тако се, на пример, лужичкосрпски језици не сматрају књижевним микројезицима (или микро језиком са две варијанте) иако њима говори око сто хиљада Лужичких Срба. Истина, за разлику од русинског језика лужичкосрпски има развијенију књижевнојезичку традицију и бољу стандардизованост, али у погледу функционалних могућности русински је у свему или скоро свему равноправан лужичкосрпском, а у нечему можда има и боље могућности за даљи развој. Русини, којих у Србији (углавном Руски Крстур, Куцура, Нови Сад) има преко двадесет хиљада, а у Хрватској око три хиљаде, и који су се у Војводину доселили средином XVIII века из украјинско-словачких села у источној Словачкој, имају добро организована и активна културно-просветна друштва, могућност да на свим нивоима образовања - од основне школе до универзитета - похађају наставу на матерњем језику (на Универзитету у Новом Саду постоји Катедра за русински језик и књижевност), имају издавачку делатност, односно објављују штампу и периодику на матерњем језику - од дечјих новина до часописа за културна питања, издају књиге на матерњем језику и уопште могу свој језик да користе као један од језика у јавној употреби у средини где живе. Зато русински језик представља врло добар пример како књижевни микро језик може успешно да се развија када за то постоје повољне друштвене околности.
Почетак русинске књижевности и русинског књижевног језика означило је објављивање збирке песама Гаврила Костељника Из мог села (1903), који је две деценије касније објавио и прву граматику русинског језика. У другој половини XX века, када су услови за развој русинске књижевности постали повољнији него икад раније, низ русинских књижевника (поред осталих М. Кочиш, М. Нађ, М. Винај, Ј. Тамаш и многи други) ствара и објављује на русинском језику, у русинским новинама, часописима и посебним публикацијама, у различитим књижевним жанровима и облицима, са тематиком која, будући на почецима развоја русинске књижевности изразитије ослоњена на богато народно стваралаштво, данас све више прати светске књижевне токове.
[уреди] Литература
- Изворни текст је преузет из књиге Увод у славистику I Предрага Пипера. Књига се може наћи у свом електронском издању на страници на пројекту Растко. Књига нема експлицитних ауторских права која забрањују њено умножавање. У случају да се проблеми ипак јаве, контактирајте Милоша.