Рукополагање

Из пројекта Википедија

ХИРОТОНИЈА (гр. χειροτονια, лат. ordinatio, чин полагања руке, да се изабере коцком, полагање руку): Тајна у којој се молитвом призива Дух Свети и полагањем руку једног (или два и три) епископа, посвећују свештенослужитељи у одређеном степену - ђакони, презвитери и епископи - за упражњену парохију или епархију. Хиротонија је тренутак када се члан Цркве уводи и поставља у служеће свештенство (за разлику од свеопштег свештенства које примају сви чланови Цркве у тајни крштења) и тиме му се признаје посебна служба или харизма, посебна власт и његово перманентно стање. Све су то дарови Духа Светога, Којег епископ призива одређеном молитвом над кандидатом. Будући да је свештенство, у свим својим степенима, по својој природи спојено са Тајном Евхаристије, хиротонија се врши у склопу Литургије. Епископ, у својству управитеља помесне Цркве, окружен свештеницима, у присуству заједнице (општине или епархије), упражњене и новоосноване, полаже руке на кандидата и предаје му власт да врши свештеничку службу, потврђујући га у служби ђакона, свештеника или епископа (у ком случају треба да буду присутна најмање два епископа).


Праксу хиротоније, као обреда посвећења црквених служитеља, потврђује Нови Завет, нарочито пастирске посланице (1. Тим. 4,14; 2. Тим. 1,6-7, Тит 1,5-9, Дјела 6,6). Као Тајна у којој се признају и потврђују служитељи Цркве хиротонија има у виду и карактере свештенослужећег свештенства, особито христоцентричност и еклисиоцентричност. Карактери хирошонцје могу се резимирати овако:


1. Хиротонија није просто питање личног призива, или споразума и пастирске нужности, него стање благодати, слања и призива Цркве (Дела 14,23; 20 28) Хиротонија има смисла ако одговара служењу у Цркви С једне стране, реч је о слању служитеља од епископа (уп. Мк. 3,14; Јн. 20,21-23). Свака хиротонија врши се ради празне парохије или епархије. Њихово указивање у чину \иротоније обавезно је (15. канон Никејског Сабора и 6 канон Халкидонског Сабора, 451). Независна хиротонија "in absoluti", уведена у IX веку у Западним манастирима, забрањена је. С друге стране, сходно 5. канону Лаодикијског Сабора (364), избор и назначење кандидата гласањем, као и његово прихватање од заједнице, обавезни су. Баш зато хиртшонија је чин увођења служитеља у пометсну Цркву, која се придружује епиклези хиротоније изговаране од епископа кроз молитву и акламацијом "Достојан" (αξιος). Дидахи (гл. 15) указује веома јасно на учешће заједнице у избору епископа и ђакона.


2. За Климента Римског и Иринеја Лионског хиротонија је нужна да би се идентификовало и верификовало не само апостолско прејемство, него и континуитет вере од самога почетка. А функција континуитета јесте функција представљања: епископ, наиме, представља Христа, јер једно од његових делања јесте да повери чување и преношење Његовога Јеванђеља, речима и Тајнама. Без апостолског колегијума не постоји приступ Христовој поруци. Ето зашто једино епископ има право да рукополаже (Св. Јован Златоусти, Коментар на Тимотејеве посланице, 11, Р.О., 62, 553). Најбоље представљање Христа јесте у Тајни Евхаристије, јер епископ предстоји литургијском сабору. Епископ који хиротонише јесте епископ који литургише. Отуд између хиротоније и Евхаристије постоји нераскидиво јединство (Дидахи, 14-15).


Епископа хиротонишу два или три епископа суседне Цркве (Први апостолски канон). Апостолска традиција потврђује ту праксу: Петар, Јаков и Јован хиротонишу Јакова, "брата" Господњег (Дјела 15,4-34, 18-19; Гал. 1, 19; 2, 1-13), да би био управитељ прве Цркве у Јерусалиму. Постоје два главна разлога који објашњавају тај обред: најпре, реч је о појави помесне Цркве, која не може сама себи хиротонисати епископа, будући да је њено интегрисање у апостолско прејемство условљено присуством епископа, представника Саборне Цркве; затим, да би се показала једнакост власти и управљања новохиротонисаног са целим епископатом. Наиме, ако се у случају свештеника примењује јерархијско начело: мањи прима "благослов од већега" (Јевр. 7,7), у случају епископа највиши степен црквене јерархије потврђује једнакост и саборност епископата. Независне хиротоније, апсолутне, ненормалне су и у случају епископа, јер епархија треба да се укаже у чину хиротоније, а њени свештеници, ђакони и верници треба да буду присутни на Литургији у склопу које се хиротонише њихов нови пастир.


4. Нека црквена достојанства и служења која су се појавила током историје, у циљу организовања пасторалне јурисдикције, не уништавају основно начело и степене јерархије: ђакон, презвитер и епископ. Патријарх једне помесне аутокефалне Цркве јесте испред сваког епископа једне епархије. Само се кроз икономију може допустити служење регионалне или националне димензије (митрополит, егзарх, примас, патријарх), уз сагласност других епархијских архијереја. У Православљу не постоји епископ или патријарх Саборне Цркве.


5. Друга се хиротонија забрањује (68. Апостолски канон) јер епископ или свештеник припада вечном свештенству Исуса Христа, "свештеника довека" (Јевр. 7,17-21). Неизбрисиви карактер хиротоније има за основ стал-ну вечност Христову према онима које је изабрао да Му буду ученици и служитељи.


6. Термин хиротонија употребљава се за Светотајинско посвећење и установљење трију свештеничких служби - ђакона, презвитера и епископа, док се за несвештена служења која не траже свештено посвећење употребљава термин "хиротесија".