Чича Горио

Из пројекта Википедија

Чича Горио фр. Le Père Goriot роман француског реалисте Онора де Балзака, објављен 1835. Роман је део великог циклуса који је Балзак назвао Људска комедија (Comédie humaine ).

Садржај

[уреди] Типолошке одлике романа

Роман Чича Горио је сложене структуре, типолошки вишезначан те се може одредити и као друштвени роман, и криминалистички и љубавни и роман о васпитању или о развоју карактера.

Балзак непосредно и верно приказује стварност, aналитички поступа у обради, заузима критички однос према савременим појавама и ликовима, приказује представнике различитих друштвених слојева. Писац даје широку и верну аналитичку слику друштва пратећи своје ликове у њиховом развоју, сазревању, кретању у различитим друштвеним круговима. Поред тога, у роману се јавља заплет карактеристичан за криминалистичке романе. Носилац тог значењског дела романа је тајанствени лик Вотрен. У роману су приказана и три љубавна троугла. Лик главног јунака Ежена де Растињака дат је у развоју па се роман може одредити и као роман о васпитању или о развоју карактера.

[уреди] Историјска позадина романа

Радња романа је временски тачно одређена: крај 1819. и почетак 1820. године. Период између 1814. и 1830. је доба Бурбонске рестаурације, период обнове монархије после Наполеоновог пораза. Тада се на власт вратила бурбонска краљевска династија свргнута 1792, за време Велике француске револуције (1789-1799).

Кроз причу о томе како је чича Горио стекао своје богатство читалац сазнаје читаву историју успона француске буржоазије. У роману «Чича Горио» јасно се види да повратак Бурбона није значио и потпуно успостављање режима који је био на власти пре револуције. Племство је сувише ослабљено да би представљало водећу друштвену снагу. Ако је племићка титула и даље на цени, ако се места у високој друштвеној администрацији по правилу додељују припадницима племства, буржоазија је снажнија од племства зато што је богатија. Моћ новца јача је од свега. Односе међу људима одређује новац као неко мрачно божанство. Са тог аспекта нема суштинске разлике у односима људи било да се налазе у пансиону госпође Вокер или у салону виконтесе де Босеан. У оба случаја на снази су вучји закони.

Писац инсистира на самом почетку романа како је оно о чему он говори «All is true», «све је истинито», «она је тако истинита да свак може видети њене елементе око себе, у својем срцу можда».

Извесно је да је прича истинита, у том смислу што су њени поједини делови, појединачне карактерне црте ликова, као и историјски подаци, узети из животне стварности – «свак може видети њене елементе око себе».

[уреди] Структура и композиција

Фабула романа прати покушаје провинцијалца Ежена де Растињака да се пробије у високо друштво Париза. Он је сиромашни племић који сања о успеху, слави, новцу, љубави, а приморан је да живи у сиромашном, бедном пансиону Вокер. У пансиону упознаје чича Гориа, трагичног јунака, којег убија претерана, страсна родитељска љубав према својим двема ћеркама. Оне посећују оца само да би од њега добиле новац, стидећи се њега, обичног грађанина, будући да се крећу у аристократским круговима. Горио умире сам. У последњим тренуцима неговали су га Растињак и студент медицине Бјаншо, који му и погреб плаћају. На погребу несрећног старца није се појавила ни једна ћерка. Растињак је разочаран, испуњен презиром и мржњом према париском друштву које је упознао у свој његовој демонској окрутности. И поред тога не напушта га жеља да постигне успех у том друштву.

У роману постоје три љубавна троуглова. Први је између Растињака, Делфине и Викторине Тајфер. Виконтеса де Босеан воли маркиза Ажуда-Пинто, Анастазија де Ресто је у вези са грофом Максимом де Трајем.

Међутим, љубавни односи јунака у потпуности су условљени материјалним интересима. Виконтесу де Босеан напушта љубавник да би се оженио богатом удавачом, грофица де Ресто задржава свог љубавника плаћајући његове велике дугове. Веза између Растињака и Делфине почива на узајамном интересу. Растињаку је Делфина потребна да би успео у високом друштву, а њој, ћерци трговца и жени банкара, потребан је Растињак за улазак у салон виконтесе де Босеан.

У роману можемо пратити и заплет карактеристичан за криминални роман. Господин Вотрен, у подземљу познат као Лажи Смрт, банкар робијашница, чувар новца робијаша, за којим трага полиција (полицијски агент Гондиро) и коначно га открива захваљујући својим достављачима (госпођица Мишоно).

Управо ће Вотрен пружити Растињаку лекције о животу у Паризу. Вотрен из свог угла, виконтеса де Босеан са свог становишта, казују исту причу Растињаку о друштву у коме владају вучји закони моћи и новца. Пут до успеха води преко беспоштедне борбе у којој опстају само најбезобзирнији, најподлији, најлицемернији. Човек мора погазити све људско у себи, не сме да покаже ни у једном тренутку саосећање за друге људе. Пут до успеха не води преко поштеног рада и мукотрпним напредовањем на друштвеној лествици. Ићи за сјајем и богатством значи одлучити се на лаж, савијати се, пузати. Продајте своја убеђења, говори Вотрен Растињаку, нудећи му погодбу.

Вотрен ће удесити да Викторинин брат буде убијен у двобоју. Њен отац, оставши без наследника, прихватиће ћерку које се сада одриче. На Растињаку је да освоји Викторину док је она још увек сиротица. То и неће бити тако тешко јер је она већ заљубљена у Растињака. Вотрен ће заузврат добити двеста хиљада франака од Растињака коме ће будућа супруга донети у мираз милион франака. Демонска понуда младићу који је на великим искушењима. Вотрен ће Растињаку у једном тренутку рећи »...леп младић, отмен, поносит као лав, а мио као девојка. Ви бисте били красан плен за ђавола.»

Млади људи су Тантали у Паризу каже писац. Они се боре против самих себе и увек остају победници. Млади људи су гладни успеха, славе, богатства, провода, лепоте. Све што се чини да је на дохват руке у исто време је и недостижно. Пред толиким искушењима право је чудо, каже писац, како је мало злочина и преступа које врше млади људи.

[уреди] Ликови

Чича Горио

Између гостију пансиона посебну пажњу привлачи презрени лик коме су се сви подсмевали – чича Горио, некадашњи фабрикант резанаца. Чича Горио у једном тренутку каже Растињаку како би продао Оца, Сина и Светог Духа да својим ћеркама уштеди једну сузу. Оно што покреће Гориа, због чега живи, јесте трагична, превелика љубав према ћеркама. Балзакове јунаке покрећу страсти. Вотрен говори Растињаку о људима са страстима у Паризу. Горио је један од њих. Са тог аспекта роман Чича Горио је дубока анализа људских страсти.

Ежен де Растињак

Као посебан значењски слој романа издваја се прича о Растињаку као младом човеку који улази у живот. На почетку он је провинцијалац без животног искуства, неискварен, са вером да се у животу може успети поштеним радом. Његова животна школа је сурова. Осећа терет сиромаштва и понижења, слуша обесхрабрујућа предавања Вотрена, изблиза ће видети примере најцрње људске незахвалности. Сахрањујући старца покопаће своје илузије о животу. На крају романа Растињак је спреман на беспоштедну борбу у којој побеђују најјачи и најбезобзирнији.