Аријанство
Из пројекта Википедија
АРИЈАНСТВО: христолошка јерес коју је проповедао Арије, свештеник у Александрији. Он је на основу неких библијских текстова: (Приче 8,22), (Матеј 28,18), (Јован 17,3), (Кол. 1,15), (1 Тим.6,16) - заузео двоструки став:
- Син је нижи од Оца, будући да је створ, те отуда следи и одбацивање божанства Сина
- Отац је већи од Сина по природи, будући да је Његов узрок, одакле произлази неједнакост природе међу Лицима Свете Тројице. Син је потчињен Оцу по природи.
- Учи да је суштина Божија једна и несаопштива. Одатле извлачи закључак да Син нема исту природу са Оцем. Одвајајући Очеву природу од Синове природе, Арије прави разлику између "рођен" и "створен", те одатле посредно изводи закључак о инфериорности Сина. Син је Бог не на прави начин, рађањем, него је створен; зато Он има почетак. Арије је сажео своју јерес говорећи: "Било је време кад Сина не беше", односно Отац је постојао пре и без Сина. Стога Син није исте природе са Оцем, али се разликује од других твари. Он је прва твар, створена премудрост или "лик" Божији, оруђе којим је Отац створио друге твари.
Свети Григорије Богослов (330-390), који сматра аријанство јудејском јереси, овако је резимирао Православну Христологију у односу на аријанство:
- Отац је већи од Сина у смислу узрока, али не по природи. Отац није име ни по природи, ни по заједничком делању, него је име односа између две ипостаси.
- Син нема друкчију природу од Оца, са којим је сасуштаствен, савечан и једнак. Отац рађа Сина истоветног по природи са Собом, али је Син посебан као ипостас. Разуме се, рађање Сина од ипостаси Оца није заједничко делање Оца и Духа.
Против аријанства огласио се Први Васељенски Сабор у Никеји (325) у другом члану Симбола Вере, овим речима: "Једносуштног са Оцем". Следећи примеру епископа Александра Александријског, који се успротивио Аријевој јереси, Свети Атанасије Велики (295-373), бранио је Никејски Симбол Вере од аријанских напада.
Иако га је штитио Јевсевије, епископ никомидијски, Арија су оштро критиковали Александар и Атанасије, епископи александријски. Први Васељенски Сабор формулише православни одговор против аријанске јереси у различним изразима: "Који је рођен од Оца пре свих векова", "рођен, а не створен", "Који је једносуштан са Оцем". Суштина Сина истоветна је (в. ОМОУСИОС са Очевом. А Његово рађање од Оца јесте од вечности, што значи да Отац није никада постојао без Сина.
Аријеви ученици поделили су се у две групе: једна која је учила да нема ничег заједничког између Оца и Сина (евномијевци, или аномеји); други прихватају да Син има суштину сличну са Очевом (омиусијани). Аријанска расправа не завршава се са Првим Васељенским Сабором (325) зато што су аријанство прихватили наследници цара Константина, Констанс (353-362) и Валенс (364-378), који прогоне браниоце Никејског Символа вере. За неке оце Цркве, Аријева јерес јесте касна последица паганског многобоштва које, сводећи божанство на физичку категорију, обожаваше твар. За патријарха Фотија, аријанство је било покушај увођења јелинства у теологију, чему се Црква одупрла. Побијајући привидни модализам, којег је епископ Александар исказао уједној омилији (одржаној 318. год.) о јединству Тројице, Арије прибегава христолошком субординационизму, можда најтежој јереси коју познаје историја Цркве.