Систем централне осовине

Из пројекта Википедија

Систем централне осовине је начин покретања више машина у производњи помоћу једног покретача (нпр. елктромотора.)

Овај систем се појавио у индустријској револуцији и био је присутан углавном до краја прве половине двадесетог века.

Систем се састојао у томе да се дуж целе просторије у којој се одвијала радна активност, налазила једна дуга осовина која је у једном углу просторије била окретана моћним извором као што је електромотор, дизел машина, парна машина и сл.

Спој – пренос обртања осовине мотора се вршио путем кожних кајишева који су уз помоћ трења били покретани. Трење је ипак било толико да је било могуће и проклизавање да се мотор сувише не би оптеретио тј. зауставио што би изазвало оштећења.

Паралелно са мотором а нормално у односу на централну осовину су се налазиле машине, свака са својим кајишем за пренос енергије. Нису све машине, ако није било потребе, радиле истовремено. Једноставно би се са машине смакао кајиш и неби било преноса.

Системом централне осовине су се покретали стругови, брусилице, вертикалне бушилице, циркулари и друго...

Ако би се желела покренути нека машина „само“ је требало набацити кајиш на одговарајући точак машине и она би се покренула. Набацивање кајишева се морало радити стручно и хитро јер је не ретко кајиш захватио руку радника и тешка повреда је била неминовна. Пуцање кајишева није била реткост и то је био још један извор повреда.

Појавом релативно јефтиних електромотора свака машина је добила „свој“ електромотор и систем централне осовине је отишао у историју.