Корисник:Golija/Херојско доба и његова друштвена етика
Из пројекта Википедија
![]() |
Овај чланак је кандидат за премештање на Вики књиге. Уколико овај чланак може бити измењен у енциклопедијски чланак, молимо вас урадите то и обришите ову поруку. |
Хомерски епови су најстарије сачуване песме на грчком језику, али свакако не и најстарије песме које су постојале. То се може закључити не само по њиховој веома сложеној структури и противречностима у њиховом садржају; легенда о самом Хомеру има много црта које нису у складу са сликом о песнику коју добијамо на основу сложеног, скептичног, па чак и фриволног духа тих поема. Традиционална слика о слепом старом певачу из Хиоса потиче великим делом из сећања која сежу у време када је песник био ватес — свештено лице и богом надахнути пророк. Његово слепило је само спољни знак унутрашње светлости која испуњава његово биће и омогућава му да види ствари које драги не могу да виде. Тај телесни недостатак — као и хромост божанског ковача Хефеста — изражава д једно друго схватање из примитивних времена, а то је да стваралац песама, украса и других занатских производа може да потиче само из редова оних који су неспособни за рат и освајачке походе. Али сем те црте, легендарни ,Хомер' је скоро савршен пример митског песника који је још увек полубожанство, чудотворац и пророк. Најјасније утелотворење те идеје налазимо у Орфеју, исконском певачу који је своју лиру добио од Аполона и кога је певачкој вештини учила сама муза; својом музиком он је могао да покрене не само људе и животиње него чак и стење, а исто тако и да избави Еуридику из руку смрти. ,Хомер' се више не хвали таквом магијском снагом, али још увек задржава особине надахнутог пророка и у њега још увек постоји свест о некој тајанственој и светој присности са музом коју он тако поуздано призива. Са сигурношћу можемо рећи да се поезија првих Грка, као и поезија свих других примитивних народа састојала од магијских образаца, пророчких изрека, молитви и бајалица, ратничких и радних песама. Све оне имају заједничку црту; могу се назвати обредном поезијом маса. Састављачима бајалица и оракуларних стихова, творцима тужбалица и ратничких песама никад није падало на памет да створе нешто индивидуално; њихова поезија је у суштини била анонимна и намењена читавој заједници; она је изражавала свима заједничке идеје и осећања. У визуелним уметностима на нивоу који одговара овој безличној обредној поезији налазимо фетише, камење и дебла која су Грци обожавали у својим древним храмовима и на којима су трагови људског облика тако незнатни да се готово и не могу назвати скулптурама. И оне, као и најстарије бајалице и химне, представљају примитивну уметност заједнице, сиров и невешт уметнички израз друштва које не зна за готово никакве класне разлике. Ништа не знамо о друштвеном положају стваралаца тих дела, о њиховој улози у животу групе или о угледу који су уживали међу својим савременицима, али су их по свој прилици мање поштовали него уметнике-враче у палеолитско, или свештене певаче у неолитско доба. Напоменимо да су и вајари имали своје митске претке. Дедал је, по предању, умео да оживи дрво и да покрене камење; то што је он направио крила за себе и за свога сина да прелети море, приповедачу легенде не изгледа ништа чудноватије од његове способности да реже фигуре и прави лавиринте. Он није ни у ком случају једини уметник-врач, али може бити да је он био последњи значајни уметник те врсте, пошто замисао о Икаровим крилима и његовом паду у море изгледа као симболични приказ краја магијског доба.
Са почетком херојског доба из основа се мењају друштвена улога поезије и друштвени положај песника. Световни и индивидуалистички погледи ратничког вишег сталежа дају поезији нов садржај и пред песника постављају нове задатке. Он сада напушта своју анонимност и своју свештеничку изолованост, а поезија губи свој обредни и колективни карактер. Владари и племићи ахајских кнежевина из дванаестог века пре н. е., ,хероји' по којима је ово доба добило име, разбојници су и гусари — они се с поносом називају ,пљачкашима градова' — и њихове песме су световне и профане; прича о Троји, круна њихове славе, није ништа друго до песничка глорификација гусарства и отимачине. Њихов дивљи и безобзирни дух проистиче из непрекидног ратног стања у коме су се налазили, низа победа које су извојевали и наглих промена културног нивоа кроз које су пролазили. Поробљивачи народа цивилизованијег него што су сами били и израбљивачи далеко развијеније културе него што је била њихова сопствена, они су се ослободили веза са религијом својих предака, док су истовремено презирали верске обреде и табуе поробљеног народа само зато што су припадале пораженима. Тако живот тих немирних ратника постаје живот разузданог индивидуализма који се поставља изнад свих традиција и свих закона. За њих све представља награду за коју се треба борити, предмет личних пустоловина, пошто у њиховом свету све зависи од личне снаге, храбрости, вештине и лукавства.
Са социолошког гледишта, ово доба је карактеристично по одлучном одвајању од првобитне племенске организације и усмеравању ка друштвеном систему феудалне монархије која се ослања на личну верност вазала своме господару. Тај систем не само да није зависио од родбинских веза већ им се и супротстављао и у начелу одбацивао узајамне рођачке обавезе. Друштвена етика феудализма не прихвата солидарност засновану на крвним и расним везама; моралне обавезе постају индивидуалне и рационалне. Постепено распадање племенске заједнице упадљиво се испољава у родбинским сукобима који у даљем развоју херојског доба као да постају све чешћи. Верност вазала свом господару, поданика свом краљу и грађана свом граду постепено јача и најзад постаје снажнија од крвних веза. Упркос појединим прекидима од стране аристократије која је покушавала да се учврсти помоћу родбинских веза, тај процес се наставља током неколико векова и завршава се тек с победом демократије. Класична трагедија је још увек прожета сукобом између племенске и народне државе; Софоклова Антигона заснива се на оном истом проблему верности који је био у средишту Илијаде. У херојско доба тај проблем се не уздиже на степен трагичног сукоба пошто није повезан ни са каквом кризом у савременом друштвеном поретку; оно што видимо је поновно испитивање моралних мерила и у крајњој линији победа безобзирног индивидуализма за који једино важеће мерило представља пљачкашки закон части.
У складу с тим ни поезија херојског доба није више народна поезија за масе; не налазимо песме или химне за групе људи већ посебне песме о судбини појединаца. Поезији није више задатак да подстиче људе на битку него да забавља јунаке по завршетку битке; она мора да им пева хвале, да их помене по имену, да шири и овековечује њихову славу. Јуначка песма у ствари дугује своје порекло жеђи племића ратника за славом; њен главни задатак је да утоли ту жеђ - све њене остале вредности су у очима слушалаца од друго-степене важности. У извесној мери мора се схватити да целокупна стара уметност представља одговор на жељу за славом и тежњу за угледом у очима савременика и потомства. Прича о Херострату који је запалио Дијанин храм у Ефесу да би овековечио своје име пружа извесну представу о несмањеној снази те страсти чак и у каснија времена, мада она никада није у толикој мери утицала на уметничко стваралаштво као у херојско доба. Песници јуначких песама су дариваоци хвале и славе; то је основа њиховог постојања и извор њиховог надахнућа. Теме њихове поезије нису више наде и жеље, магијски поступци и анимистички обреди, већ приче о победоносним сукобима и крвавом рату. Са нестанком ритуалне улоге поезије она губи и свој лирски карактер те постаје епска; у том својству она ствара најстарију нама познату европску световну и независну од религије поезију. У ствари, те песме настају из неке врсте ратног извештаја, хронике о томе како тече рат. Биће да су се оне у почетку ограничавале на ,последње вести' о успешним ратним подухватима и богатим пљачкашким походима племена. »Најновија песма добија најгласнији пљесак', каже Хомер (Одисеја, И, 351, 2), и даје своме Демодоку и Фемију да пева ју о најновијим догађајима дана. Али његови певачи нису више обични хроничари јер је ратни извештај у међувремену постао мешавина историје и саге и заоденуо се стилом баладе, спајајући у себи драмске и лирске елементе са епским. До тога је несумњиво већ било дошло у јуначким песмама, материјалу за епове, мада је у њима епски елеменат преовлађивао.
напред
почетна страна