Сулпиција
Из пројекта Википедија
Сулпиција (Sulpicia), отмена млада Римљанка, запевала је нагнана љубављу искреном и снажном, па њене кратке елегије, та кратка љубавна писамца, и поред неких црта аматеризма, делују снажније но Лигдамове, зачињене реториком. Ова учена девојка (docta puella) била је кћи Сулпиција Руфа, а по свој прилици и нећака Месале Корвина. Стога су њене песме и стављене у Тибулов корпус. То је круг око Валерија Месале Корвина (Valerius Mesalla Corvinus, 64. ст. е. — 8. н. е.), познатог војсковође и политичара, беседника и покровитеља књижевности. Овом књижевном кругу припадају Тибул, Лигдам и Сулпиција. Они су настављачи Мецениног круга коме припадају Хорације, Вергилије и други песници.
У својим кратким елегијама, које би могли назвати и просто љубавним епиграмима, страствена и одлучна Сулпикија говори једноставно и непосредно ο својој љубави за Керинта. Ове песме у техничком погледу несумњиво заостају за Тибуловим. Њихова непосредност и искреност не зна за стилизацију осећања. Али баш су стога и привлачне. Α у неконвенционалном реализму Сулпицијине песме има, поред све преданости, и достојанствене уздржљивости строго васпитане Римљанке:
- Ne tibi sim, lux, mea aeque iam fervida cura,
- ac videor paucos ante fuisse dies,
- si quicquam tota conmisi stulta iuventa,
- cuius me fatear paenituisse magis,
- hesterna quam te solum quod nocte reliqui,
- ardorem cupiens dissimulare meum.
- Канда ми с истом жудњом, ох срце, не прилазиш сада,
- као што беше то, знам, та још до пре неки дан.
- Ε да сам ишта ја млада и луда сагрешила досад,
- за шта бих призна.ла сад кајање дубље ил' бол,
- него што оно те синоћ ја напустих, оставих сама
- желећ да прикријем страст, чежњу и љубавни жар.1
(1 Sulp. Corp. Tib. 4, 12. Прев. Ρ. Шалабалић)
Оваквом непосредношћу и искреношћу, која је равна Катуловој али није изграђена на основу рафиноване хеленистичке технике, делују Сулпицијине песме необично савремено.