Христологија
Из пројекта Википедија
ХРИСТОЛОГИЈА (гр. Χριστος, Помазаник, онај који је примио помазање): Православно учење о две природе у личности Исуса Христа.
У последњем облику учење је формулисано на Васељенским Саборима (нарочито Првом, Четвртом и Шестом) синтезом новозаветних података и византијске патристичке теологије. Исто тако, у овом периоду артикулисан је Христолошки речник:
- Ипостас (лице)
- Ипостасно Сједињење или "уипостазирање" људске природе у ипостас Логоса
- Општење својстава, перихореза или узајамно прожимање, обожење човечанске природе.
Садржај |
[уреди] Христологија и Васељенски Сабори
Исус Христос, Син и Логос Божији, јесте друго лице Свете Тројице, о Коме Никејски Символ вере (чл. 2-7) каже да је рођен пре векова од Оца; "Светлост од светлости, Бога истинитог од Бога истинитог, рођеног а не створеног, Јединосуштнога Оцу...". Ово исповедање вере Никејског Васељенског Сабора (325) које, насупрот аријанској јереси, сведочи једносуштност са Оцем, развијено је и појашњено на следећим Васељенским Саборима (Трећем, Четвртом и Петом) који су се суочили са разним јересима што су се појавиле после Никејског Сабора а које су порицале било једну од две природе, божанску или човечанску, било стварност људске воље у ипостаси Сина. Четврти Васељенски Сабор (Халкидон, 451) усвојио је догму по којој Исус Христос јесте Оваплоћени Син Божији (Јован 1,14), истини Бог и истинити човек, једносуштан са вечним Богом и невидљив по божанској природи а јединосуштан нама по човечанској природи - при чему су две природе савршено и тајанствено сједињене у божанској и јединственој ипостаси Логоса Божијег: несливено, непромењиво, нераздељиво и неразлучно. А Шести Васељенски Сабор у Цариграду (680-681) потврдио је да Син Божији има две природне воље и енергије (радње), једну створену и другу нестворену, сједињене нераздељиво ујединственом субјекту Логоса.
[уреди] Христолошки догмат
Темељи се на откривеним новозаветним истинама које потврђују уједно божанство и историјску егзистенцију "Човека Христа-Исуса" (1 Тим. 2,5). Та сведочења признају не само историјску стварност земаљске егзистенције и активности "Исуса Назарећанина" (Дела 2,22), него и идентичност између Сина Божијег и Исуса из Назарета, јер "Он је Син Божији" (Дела 9,20).
"Овога Исуса" Бог је учинио "и Господом и Христом" (Дела 2,36). Астерије Амасијски сматра да кесаријско сведочење Апостола Петра: "Ти си Христос, Син Бога живога" (Матеј 16,16), обухвата укратко све јеванђелско учење о Христу, јер "Ти си Христос" потврђује стварност Оваплоћења Бога, а "Син Божији" потврђује божанство Исуса из Назарета (Дела 10,38).
Христологија је једно од главних поглавља Православне догматике. Св. Григорије Синаит каже: "Дефиниција праве вере јесте да се виде и познају у чистоти два догмата вере, то јест Тројства и двојства: Тројицу гледати и познати несливено и неодсечено, у јединству, а двојство природа Христових у једној ипостаси, односно исповедити и знати једнога Сина, и пре Оваплоћења и после Оваплоћења, али и по Оваплоћењу, прослављенога несливено у двема природама и двема вољама, божанској и човечанској" (Главе у акростиху, 26, Рум. фи-лок., том 7, стр. 100).
[уреди] Главни аспекти Православне Христологије
- Преегзистенција Логоса вечним рађањем, што сачињава јединствени акт ипостаси Оца у односу са Сином. Син је род Очев као субјекат који хоће или субјекат воље која рађа. Син постоји од вечности, симултано са субјектом Оца који рађа и исти по суштини. Заиста, из речи Светога Писма произлази да је Син друго Лице Свете Тројице (Матеј 28,19), Бог-Син, Који се оваплотио и обитавао међу нама (Јован 1,14). Пре Оваплоћења, Јединородни Син Очев постоји од вечности: "У почетку бјеше Логос и Логос бјеше у Бога и Бог бјеше Логос" (Јован 1,1): "И Он је прије свега, и све у Њему постоји" (Кол. 1,17). Он је "икона Бога невидљивога" (Кол. 1,15; Јевр. 1,3), вечни Логос који је "постао тијело" (Јован 1,14). У Исусу Христу видели смо Бога у лицу, у времену и простору (Јован 14,7), пошто је био лично присутан и делао у свету. "Царство је Божије унутра у вама" (Лука 17,21). У Њему се живот вечни, који беше од Оца, манифестовао у свету (Јован 1,3). Син је потпуно и коначно откривење (Рим. 8,32) тајне Бога (Кол. 1, 27; 2,2).
- Сједињење двеју природа и воља, божанске и човечанске, не мења јединство ипостаси Логоса. Ниједна природа или воља није умањена или измењена у својим својствима. Коначно, не познаје се тајна односа Логоса са људском природом коју је примио - и то је "велика тајна побожности" (1. Тим. 3,16). Својим Оваплоћењем Логос Божији усвојио је у Своју ипостас људску природу од Свете Дјеве, оставши у ономе што је био пре Оваплоћења: "Бог-Логос, силаском Духа Светога, сјединио се с њом и од ње се родио савршени човек, не сливајући или мењајући природу", вели Свети Јован Дамаскин. Тако, дакле, Оваплоћени Логос има две природе, две воље и две енергије: божанску и човечанску - сједињене у Његовој вечној ипостаси, несливено, непромењиво, нераздељиво и неразлучно. По ипостасном сједињењу свака природа, са потпуношћу својих природних особина и својстава, перманентно се чува у Христу, без сливања и дељења, тако да је Он и човек и Бог у исто време. 0 томе Свети Кирило Јерусалимски каже: "Човек, али и Бог у исто време. Човек, по ономе што се види, цео човек, као што сам ја, са свима мојим (својствима), да би очистивши мене спасио ме. Бог, по ономе што се не види, савршени Бог, имајући биће од савршенога Оца. Онај који постоји на самовласни начин као Бог сад је узео лик мене слуге. Није умањио Своје достојанство божанства, али је осветио квасац моје природе. Исти, цео горе и цео доле. Горе се родио без времена, доле се родио без семена. Горе творац - као Бог, доле твар - као човек." Логос Божији постао је у правоме смислу ипостас тела које је узео од Дјеве Марије. Оваплоћењем људска природа постала је лична Његова, те је тако Он постао једносуштан са нама. Свети Оци особито су нагласили једносуштност Сина са Оцем и целовитост Његове људске природе. С једне стране, Бог се оваплоћује остајући Бог. С друге стране, није имао привидни нетелесни облик, нити је пак снео с неба људско тело. Богје узео тело од наше природе без греха, и ваистину је човек, по целоме б� је "постао тијело" (Јн. 1,14). У Исусу Христу видели смо Бога у лицу, у времену и простору (Јн. 14,7), пошто је био лично присутан и делао у свету. "Царство је Божије унутра у вама" (Лк. 17,21). У Њему се живот вечни, који беше од Оца, манифестовао у свету (Јн. 1,3). Син је потпуно и коначно откривење (Рим. 8,32) тајне Бога (Кол. 1, 27; 2,2).
- Сједињење двеју природа и воља, божанске и човечанске, не мења јединство ипостаси Логоса. Ниједна природа или воља није умањена или измењена у својим својствима. Коначно, не познаје се тајна односа Логоса са људском природом коју је примио - и то је "велика тајна побожности" (1. Тим. 3,16). Својим Оваплоћењем Логос Божији усвојио је у Своју ипостас људску природу од Свете Дјеве, оставши у ономе што је био пре Оваплоћења: "Бог-Логос, силаском Духа Светога, сјединио се с њом и од ње се родио савршени човек, не сливајући или мењајући природу", вели Свети Јован Дамаскин. Тако, дакле, Оваплоћени Логос има две природе, две воље и две енергије: божанску и човечанску - сједињене у Његовој вечној ипостаси, несливено, непромењиво, нераздељиво и неразлучно. По ипостасном сједињењу свака природа, са потпуношћу својих природних особина и својстава, перманентно се чува у Христу, без сливања и дељења, тако да је Он и човек и Бог у исто време. 0 томе Свети Кирило Јерусалимски каже: "Човек, али и Бог у исто време. Човек, по ономе што се види, цео човек, као што сам ја, са свима мојим (својствима), да би очистивши мене спасио ме. Бог, по ономе што се не види, савршени Бог, имајући биће од савршенога Оца. Онај који постоји на самовласни начин као Бог сад је узео лик мене слуге. Није умањио Своје достојанство божанства, али је осветио квасац моје природе. Исти, цео горе и цео доле. Горе се родио без времена, доле се родио без семена. Горе творац - као Бог, доле твар - као човек." Логос Божији постао је у правоме смислу ипостас тела које је узео од Дјеве Марије. Оваплоћењем људска природа постала је лична Његова, те је тако Он постао једносуштан са нама. Свети Оци особито су нагласили једносуштност Сина са Оцем и целовитост Његове људске природе. С једне стране, Бог се оваплоћује остајући Бог. С друге стране, није имао привидни нетелесни облик, нити је пак снео с неба људско тело. Богје узео тело од наше природе без греха, и ваистину је човек, по целоме бићу. После сједињења није проистекла сложена природа кроз стапање (сливање), него се две природе разликују не делећи се. Оваплоћеноме Богу ништа није било страно од свега нашега сем греха, који не припада природи. Он је усвојио све оно што је наше, очистивши у исто време нашу природу.
- Иза сједињења двеју природа одвија се и општење или прелазак својстава једне природе на другу, тако да свака природа чува своја лична својства и прима својства друге, без сливања или мешања међу њима. Тако, Оваплоћени Логос, сједињењем двеју природа и воља, човечански чињаше чуда и, будући човек, божански трпљаше страдања природе. Он испуњаваше уједно обадвоје, на богочовечански начин, јер беше и Бог и човек у исто време. Он није делао само кроз једну природу, одвојено од друге. Он има један једини субјекат који хоће и дела у двема природама са две воље и две енергије. Логос хоће и дела као Бог, Својом нествореном вољом и енергијом; и као човек, Својом створеном вољом и енергијом. Он чињаше оно што је божанско (чуда) преко тела, јер не беше само Бог; и трпљаше оно што је човечанско (страдања) на божански начин, јер није делао одвојено од Свога божанства. У јединственој ипостаси Логоса сједињене природе остале су несливене. "Све, дакле, што је учинио као човек везано је за човечанску природу, а све што је учинио надчовечанско веже се за Његову божанску природу. Суштински, сједињењем двеју природа, природна својства - човечанска и божанска - не оштећују једна друга, него остају у својим сопственим границама", вели Свети Јован Дамаскин. Према томе, Син дела под два вида: божанским и човечанским; а оно што дела припада једноме субјекту услед ипостасног сједињења природа. Па према томе, у свему што је чинио, божанска сила била је нераздвојна од делања сопственог тела. Поставши, дакле, човек, Он се није потчинио људско�
[уреди] Види још
- Исус Христос - Син Божји
- Пневматологија
- Света Тројица