Заробљавање усташа у Блајбургу
Из пројекта Википедија
Заробљавање усташа у Блајбургу се десило крајем Другог светског рата у селу Блајбург на аустријско-словеначкој граници, током маја 1945. Убијени су прави или осумњичени припадници или сарадници фашистичких режима од стране припадника Југословенске армије, вероватно уз знање њиховог врховног комаданта Јосипа Броза Тита. Међу настрадалима је највише било Хрвата, припадника Усташа и Домобрана,.
Још увек је неутврђен број хрватских војника умрлих током низа борби са партизанима. Судећи према униформама војника, највише је било Хрвата, који су погубљени без суђења као чин освете за усташке злочине у НДХ током рата. Борбе су се наставиле у Словенији и тешко је проценити број жртава на Блајбуршком пољу у поређењу са онима који су пронађени у јамама у околини Марибора и широм Словеније.
Док се у последњих 15 година усташки геноцид у Хрватској минимизирао и негирао , Блајбург је био централна тема која је медијски изузетно експлоатисана иако о томе нема помена у светској историографији.
Садржај |
[уреди] Жртве
Срећко Пшеничник, зет Анте Павелића на комеморацији блајбуршким жртвама 29. априла 1990 говорио је о 10.000 жртава. Жерјавић сматра да је број жртва укупно око 50.000. По њему је на Блајбургу побијено 36.000 Хрвата, Словенаца 8-10.000, Муслимана 5000, те четника (српских и црногорских) 2.000. Та процена је извршена 1992. Година процене је изузетно битна јер су се током деведесетих блајбурше жртве увећавале невероватном брзином. Већ средином деведесетих говори се о 80.000 жртава које ће се убрзо заокружити на 100.000. Ускоро су и те бројке постале застареле јер се приликом годишњица чешће говорило о 200.000 па и 300.000 жртава. Иво Омрчанин дао је процену од 500.000 побијених Хрвата на Блајбургу.
Највећу бројку до сад је дала је Саборска комисија. По њој је страдало равно 600.000 људи. Истовремено са множењем блајбуршких жртава мењала се и структура жртава. Док се у почетку говорило о убијеним војницима ускоро се чуло да је било и цивила, а затим и да су више од половине жртава заправо били цивили. Што се тиче страних извора у светској историографији не помиње се никакав блајбуршки покољ.
[уреди] Књига Николаја Толстоја
Један једини страни историчар који је нешто писао о предаји квислинга Титовим снагама био је британски историчар руског порекла Николај Толстоj. Против њега је у Великој Британији покренут судски поступак због ширења клевета. Толстој је пореклом из Русије и наравно као и сви руски емигранти лично је изузетно мрзео комунисте и бољшевике које је сматрао одговорним за своје прогонство. 1986. објавио је књигу "Министар и покољи" у којој се бави углавном судбином Козака који су се борили на страни Трећег Рајха. По Толстоју све заробљене Козаке Британци су предали совјетским снагама које су их поубијале. У књизи су узред споменуте и предаје квислинга са подручја Југославије Титовим снагама. Толстој сматра да су Британци том предајом квислинга Титовим бољшевицима аутоматски потписали смртну пресуду тим људима.
Књига је изазвала судски спор у Великој Британији који је покренуо лорд Арлингтон. Британски историчари су Толстоја оптуживали да је због властите опсесије чињенице износио селективно, а затим извлачио ничим доказане смеле закључке и оцене.
Толстој је судски спор изгубио, оптужен је за клевету, а књига је забрањена. Његов случај у Великој Британији је убрзо заборављен, али у Хрватској није. Као једини страни писац који је о Блајбургу нешто писао у Хрватској је у хроничном недостатку других страних извора често цитиран да би се дала нека веродостојност причи о страшном масакру на Блајбугу. Могуће је да је случај са Толстојем заправо и покренуо толико интересовање за Блајбург у Хрватској јер се о томе до тада ама баш нигде није ни писало ни говорило осим у литератури и штампи усташке емиграције. О томе је дакле писала једино усташка емиграција, али су цифре страшно варирале. Само пар страних аутора је то пренело, али не тврдећи да је то тачно већ само да тако тврди хрватска емиграција.
[уреди] Блајбург у историографији
У светској историографији случај Блајбург заправо не постоји. У свим најчувенијим светским енциклопедијама које састављују најеминентнији стручњаци из свих области почев од Енциклопедије Британике, па до француске Лароусе или у осталим националним енциклопедијама о некаквом блајбуршком покољу нема ни помена. Али у Хрватској, у последњих 15 година, то је била централна тема.
Страни новинари су покаткад, додуше ретко, преносили нешто од тога не знајући за манипулације по том питању. Тако је Миша Глени, британски новинар, који је дуго времена провео извештавајући с ратних жаришта, написао књигу о бившој Југославији. У њој преноси и хрватске изворе о случају Блајбург. У време док је писао књигу била је актуелна цифра од 80.000 па је и он преноси. У специјалном додатку загребачког Вијесника о Блајбургу из 1990 наводи се и то на какав је начин тај случај третиран у историографији. И заправо се из тога може закључити да је једини извор-Николај Толстој. Поред тога аутори тог Вијесниковог додатка помињу једино књиге партизанских генерала, али они наравно нису писали о егзекуцијама, него о завршним операцијама у Словенији.
Врло је тешко пронаћи неке изворе, а да они не потичу из хрватских шовинистичких кругова чији су подаци толико тендециозни да су фактички неупотребљиви при било каквој научној анализи. Сам Николај Толстој у књизи "Отворени досије Старта-Блајбург" из 1990. тврди да је 5. британски корпус изручио партизанима 26.339 људи, а од тога 12.196 Хрвата, 5.480 Срба, 8.263 Словенца и 400 Црногораца. Изручене су усташе, словеначки квислинзи, љотићевци, недићевци, четници и домобрани. Иако је сам Толстој често цитиран у Хрватској, ове цифре су много ређе помињане у хрватској јавности, јер су ипак далеко испод очекивања хрватских ревизиониста.
Славко Голдштајн је у интервјуу Фералу дао неку своју процену само једну од многих у низу. Његова цифра је 20.000 те да су страдали највише припадници Црне Легије који су и покушали неки отпор, а егзекутори су припаданици ОЗН-е. Тиме није рекао ништа ново јер се припадници ОЗН-е помињу при свим "комунистичким" злочинима. Голдштајн је међутим изричит да су цивили пуштени кућама и да међу страдалима није било цивила.
У интервјуу радију Слободна Европа саветник председника Месића признао је да је његов стриц као домобран био заробљен на Блајбургу, затим пуштен те да се вратио у Загреб. Има 80 година и жив је и данас. Више пута му је рекао да је сва та прича око Блајбурга лаж и да се на Блајбургу десила само предаја. Јукић заључује да су се егзекуције вероватно дешавале не на блајбуршком пољу већ око Дравограда и Марибора. Он претпоставља да на Блајбургу није било егзекуција јер су у близини били Енглези (који су управо изручили те људе). На питање новинара да ли је његов стриц икада био на комеморацији жртвама или икад посетио то место након рата Јукић је одговорио: "НЕ".
[уреди] Стварање мита
У Хрватској се Блајбург у последњим годинама 20. века националистичке хистерије представља као национална катастрофа и трагедија. Блајбуршки мит је очигледно имао одређену сврху и попуњавао неку потребу. То је потреба за неким симболом страдања који је недостајао Хрватима јер у Другом светском рату су страдали најмање, а починили убедљиво највише злочина на просторима бивше Југославије.
Блајбург је требао послужити да се сопственој нацији набаци ореол жртве и мучеништва. У ту сврху се оперише појмом "блајбуршки геноцид". За неке је чак и то преблага реч па се помиње холокауст као нешто са чиме би се могао упоредити "блајбуршки покољ". Недавно је изашла књига "Хрватски холокауст", по којој је холокауст заправо Блајбург.
Блајбург је на крају крајева послужио и у сврху релативизације усташких злочина. Ако се већ усташки злочини не могу негирати у потпуности (а то су покушавали многи у Хрватској) могу се барем разводнити тезом да су страдали сви, да је и Блајбург подједнака трагедија као и Јасеновац, заправо и већа.
[уреди] Спољашње везе
- Манипулација Блајбурга - Жарко Пуховски
- Јалта и Блајбург
- Мртви у Блајбургу - Николај Толстој
Овај чланак је део Портала о Независној Држави Хрватској више о НДХ |