Милован Ђилас
Из пројекта Википедија
Милован Ђилас | |
---|---|
Милован Ђилас |
|
рођен: | 4. јун, 1911. Подбишће, Колашин, Црна Гора |
преминуo: | 20. април, 1995. Београд, Србија, СРЈ |
Садржај |
[уреди] Детињство и младост
Милован Ђилас „Ђидо“ је рођен 4. јуна 1911. у селу Подбишће код Колашина. Отац му је био угледни трговац, а мајка учитељица. Након смрти свога оца, одлази у Беране где завршава основну школу и гимназију. За време похађања гимназије активно се бавио писањем поезијa и песама. Стекао је велику славу код ученика и наставника. Милован Ђилас се за време гимназијских дана све више опредељавао за раднички покрет у земљи.
После свршетка гимназије, одлази у Београд где почиње да студира филозофију и право на Београдском универзитету 1932. године. Тада се повезује да илегалном Скојевском организацијом и врло брзо постаје члан СКОЈ-а у септембру 1932. За време студија, активно је радио и као скојевски повереник на штампању, писању и растурању пропагандног материјала.
Вршио је пропагандни рад по универзитету и објашњавао студентима циљеве и задатке радничког покрета и илегалне КПЈ. Због тога је неколико пута безуспешно избациван са студија. Крајем 1932. његову активност запазило је и чланство КПЈ, па је Милован Ђилас априла 1933. приступио КПЈ.
За време велике провале комуниста у Београду, полиција га је ухапсила у августу 1933, на пијаци. Милован Ђилас је пребачен у Главњачу где су га испитивали Драги Јовановић и Светозар Вујковић. Није ништа признао, па је био претучен и остављен целу ноћ да без одеће лежи у својој ћелији. Сутрадан му је почело суђење пред Општинским судом града Београда који га је по Закону о заштити државе осудио на пет година затвора.
[уреди] Робија у Сремској Митровици
За време свог боравка у Сремској Митровици, Милован Ђилас је успео да преведе три романа Максима Горког и десет његових приповедака, на два џака тоалет-папира јер му није било дозвољено коришћење папира. Такође је превео и Милтонов „Изгубљени рај“, који ће касније бити награђен од стране професора Милоша Ђурића. Иследници су га неколико пута затварали у самицу, тражили да открије партијску линију, али нису успели. Милован Ђилас је једне вечери толико претучен, да ујутру није могао да стоји на ногама. Зато је решио да започене штрајк глађу. Сва јела која би му се сервирала, просипао би и враћао. Крајем 1934. имао је срчаних проблема, па су га на предлог лекара пребацили у удобнију ћелију и више није био у самицама. Пуну казну није издржао. Помилован је и из затвора је изашао почетком 1936. године.
По изласку из затвора становао је код свог пријатеља са студија на периферији Београда. Наставио је да се бави комунистичком пропагандом.
[уреди] Рад у Партији до почетка рата
За Милована Ђиласа је чуо и генерални секретар КПЈ Јосип Броз Тито. Он је тада пробао на све начине да се повеже с њим и да искористи његову способност на јачању Парије. Тито шаље директиву да се Милован Ђилас нађе на партијском саветовању у Загребу почетком 1938. године. На састанку у Загребу, Милован Ђилас је добио од Тита задатак да организује слање српских добровољаца за Шпанију. Исте године је био изабран у Централни Комитет КПЈ. У мају 1939. учествује на Земаљској конференцији у Шмартној Гори као делегат из Србије. Почетком 1940. Милован Ђилас је примљен у Политбиро ЦК КПЈ. Радио је у уређивању чланка „За чистоћу и бољшевизацију Партије“, коју је у наставцима писао Тито. Покретао је низ часописа који су фаворизовали КПЈ: „Наша Стварност“, „Содобност“, „Књижевни Савременик“, „Млада Култура“ итд.
За време приступања Тројном пакту и првих народних незадовољства, Тито шаље Ђиласа у Београд да извештава Партију о народним утисцима. У Београд стиже са својом женом Митром Митровић, са којом је заједно пошао у рат касније. У Београду му се придружио и Раде Кончар.
Ђилас се уочи демонстрација састао са Драгољубом Јовановићем, вођом левих земљорадника и рекао му да ће се комунисти без обзира на демонстрације залагати за борбу. Након завршетка демонстрација, послао је своју жену да изнесе Титу рапорт. По доласку Тита у Београд, учествује на састанку Политбироа у Молеровој улици. Првих дана после напада Немачке на СССР, учествује на састанку Агитпропа ЦК за Србију.
[уреди] Ђилас и револуција
Милован Ђилас учествује на састанку Политбироа ЦК КПЈ 4. јула 1941. када је одређен за опуномоћеног делегата ЦК за Црну Гору. На њега се преносе изванредна овлашћења по партијској и војној линији, с правом смењивања руководства у републикама и с правом кажњавања. Као члан Политбироа, аутоматски је изабран и за члана Врховног штаба. Одмах је отишао у Црну Гору и заједно са капетаном Арсом Јовановићем организује устанак. За време устанка у 1941. години стално се налази са Врховним Штабом. Имао је задужење за пропагнадни рад и учествовао је у уређивању листа „Борба“ у ослобођеном Ужицу. Заједно са Митром Бакићем дочекао је прву енглеску војну мисију коју је предводио капетан Двејн Хадсон у Петровцу на Мору. Заједно су га одвели у партизански Врховни Штаб у Ужицу.
Повлачио се заједно са Врховним Штабом према Златибору, па даље у Санџак. Милован Ђилас се пред крај 1941. налази с Врховним Штабом у Санџаку где ради на прикупљању осталих партизанских јединица које су се повлачиле после пада Ужичке Републике. У тренуцима малаксавања партизанског покрета после прогона из Србије, Милован Ђилас ради на уједињавању и на још већем ангажовању бораца за даље борбе. Спроводи гвоздену дисциплину у одредима. Почиње да примењује казне за недисциплину, колебљивост, плашљивост и дезертерство. Чувена је била његова епизода из Камене Горе, покрај Нове Вароши. По Миловану Ђиласу то је било време када је требала да отпочне „друга фаза револуције“, односно када је требало ликвидирати све елементе који су учествовали у „првој фази револуције“. Ово се у комунистичком језику третира као „лева скретања“. Почетком фебруара 1942. започета је Немачка офанзива на Санџак. Партизани су се успешно повукли пред надмоћнијим Немцима, а Тито је за то похвалио Ђиласа и партизански Главни штаб за Санџак. После повлачења из Нове Вароши, Милован Ђилас због лошег стања у редовима партизана наређује прва стрељања на месту званом Камена Гора. Приликом преласка Лима, Ђилас наређује нова стрељања. Нарочито је било интересантно стрељање старог комунисте Милета Цветића кога је лично Ђилас осудио на смрт. Милован Ђилас је тада био познад под псеудонимом „Вељко“.
Када је ЦК КПЈ у Фочи, половином 1942. осудило „лева скретања“, Милован Ђилас је партиски кажњен, али не и искључен. Више није вршио функцију Партијског секретара за Црну Гору, већ је био ангажован у Врховном штабу у сектору за агитацију и пропагандни рад. Радио је на уређивању партијског листа „Борба“ која је обновљена у Босанској Крајини, у селу Дринићима. Радио је и на уређивању органа ЦК „Пролетера“, израђивао је „билтене Врховног штаба“, радио је на радио-станици „Слободна Југославија“ , на растурању чланка „Национално питање у Југославији у свјетлости народноослободилачке борбе“ по Црној Гори, Херцеговини и Словенији.
За време операције „Вајс“ и „Шварц“ повлачио се заједно са Врховним штабом. Био је присутан на Мартовским преговорима под лажним именом Милош Марковић. Половином 1944. послат је на челу мисије Врховног штаба заједно са генералом Велимиром Терзићем у Москву. Добио је чин генерал-лајтнанта и имао је задатак да као политичар прикаже ситуацију у Југославији. На повратку из СССР-а Ђилас је донео Титу златну сабљу, поклон Президијума Врховног Совјета СССР-а. Од маршала Коњева му је донео као дар лични двоглед. У јесен 1944. Ђилас је заједно са Титом, Кочом Поповићем и Пеком Дапчевићем учествовао у разговорима који су у Београду вођени са шефом совјетске војне мисије у Југославији генералом Корњејевим.
Априла 1945. Ђилас и Тито одлазе у Москву на потписивање уговора о пријатељству и узајамној помоћи Југославије и СССР-а
[уреди] Борба са Информбироом
На отварању Коминформа у западној Пољској, Милован Ђилас, заједно са Едвардом Кардељом је представљао КПЈ. Почетком 1948. Ђилас добија позив из Москве да учествује у неким дискусијама око Албаније. Ђилас одлази из Београда за Москву возом преко Румуније заједно са тадашњим Начелником политичке управе Генералштаба Светозаром Вукмановићем-Темпом и генералом Кочом Поповићем. Учествовао је у разговорима са Стаљином, Булгањином, Васиљевским и Антоновом. Мисија Ђиласа у Москви је трајала до марта 1948, када се вратио у Београд. Учествовао је на свим седницама Политбироа приликом објављивања компромитујућих писама из Москве и радио је на састављању одговора у име ЦК КПЈ. По објављивању Резолуције Информбироа у Букурешту, позван је да дође у Централни Комитет јер је Радио Праг тада увелико преносио Резолуцију против Компартије Југославије. На ноћној седници у Белом Двору је одређен да напише одговор ЦК КПЈ на оптужбе Информбироа.
За време борбе са Информбироом, Милован Ђилас је био стално са Партијом, учествовао је на свим Пленумима и седницама. Радио је на писању чланака у „Политици“ и „Борби“. Почетком 1953. године је изабран за председника федералне Скупштине ФНРЈ.
[уреди] Нова мисао
Милован Ђилас је почео у Борби од 11. октобра 1953. године да објављује своје чланке о најсложенијим питањима Партије, њене реформе и будућег развитка Југославије. Било је укупно 17 оваквих чланака који су осим у Борби излазили и у листу „Нова мисао“. Ђиласови чланци су изазвали велику дискусију у Савезу комуниста Југославије и у најширим масама. Нарочито је био упечатњив последњи Ђиласов чланак под називом „Анатомија једног морала“. Ђилас је њиме отворено напао комунизам као систем, само у увијеној форми. Три дана после последњег чланка Милована Ђиласа 7. јануара 1954, „Борба“ је објавила ограду Извршног комитета ЦК СКЈ, од ђиласовог писања. Напоменуто је да су ђиласови чланци изазвали забуну у редовима чланова Савеза, да су чланци директно противни одлукама VI конгреса СКЈ и да су ништавни за читав политички систем.
Милован Ђилас је изјавио Извршном комитету да ће обусатвити даље објављивање својих чланака. Међутим, за то је било касно, јер је Извршни комитет већ најавио сазивање ванредног Пленума где ће се случај Милована Ђиласа наћи на дневном реду. О овом сазивању Ђилас је обавештен на дан заседања.
[уреди] III ванредни Пленум ЦК СКЈ
У Београду је 16. и 17. јануара 1954. одржан Трећи ванредни пленум ЦК СКЈ посвећен Миловану Ђиласу. Тако је и једна тачка дневног реда добила назив „Случај Милована Ђиласа и питање провођења одлука VI конгреса СКЈ“. Пленум је отворио Тито и јавно критиковао Ђиласова писања. Истакао је да Ђилас заправо напао Савез комуниста, да је покушао да изазове анархију, да је проповедао чисту демократију и тако срозао савез комуниста. На седници је искритикован и Владимир Дедијер јер је као уредник Борбе радио на уређивању ђиласових чланака. На крају заседања Ђилас је изашао за говорницу и није ни бранио, ни нападао себе. Једноставно, знао је шта га чека.
Пленум је донео одлуку да су схватања Милована Ђиласа у основи противна политичкој линији усвојеној на VI конгресу СКЈ, па је тако Ђилас изазвао забуну и конфузију у целој Партији, изоловано деловао против Партије и тиме покушао да разбије идејно јединство целог Савеза коминиста. Зато је Пленум искључио Милована Ђиласа из ЦК СКЈ, удаљио са свих функција у Партији и казнио последњом опоменом.
Децембра 1954. Ђилас даје интервју дописнику Њујорк Тајмса у коме каже да земљом владају највећи реакционисти. Због тога се покреће тајни судски поступак у Београду, где је изведен и Владимир Дедијер, као симпатизер Ђиласа. Ђилас је осуђен на условну казну затвора од једне и по године, као и Дедијер.
13. јануара 1955. Ђилас подноси писмену оставку на дужност председника Народне Скупштине, када је образложио да се од тада више не сматра чланом СКЈ и да по својој вољи иступа из чланства. И поред изречених опомена, Ђилас објављује своје ново дело „Нова класа и анализа комунистичког система“.
[уреди] Поново у Сремској Митровици
Деловање Милован Ђиласа у тренутку када се више није налазио ни на једној функцији у земљи било је везано искључиво за писање. У врeме почетка Мађарске револуције против комунизма, Милован Ђилас у свом интервју 24. октобра 1956. јавно подржава револуцију. Након тога је стављен под полицијску присмотру, а 27. новембра суд га је због антијугословенске делатности осудио на три године затвора. Казну је издржавао у Сремској Митровици, с тим што је за викенд био пуштан да под полицијском пратњом може слободно ићи у биоскопе, позоришта, књижевна удружења и свечаности. Пуну затворску казну није издржао. На слободу је пуштен почетком 1958. године. По пуштању из затвора, наставио је са антикомунистичком пропагандом. Тада је завршио и своју књигу "Несавршено друштво", где је комунизам упоређивао са Мановом утопијом. Ђилас је 1961. године написао књиху којој је дао наслов "Разговори са Стаљином". Уз помоћ неких страних дописника успео је да рукопис пошаље издавачкој кући "Hercout Brays" у Њу Јорку, која је објавила ту књигу.
Због свог антикомунистичког деловања, по други пут је ухапшен 7. априла 1962. године у свом стану, у Палмотићевој улици.
14. маја 1962. изведен је пред Окружни суд и осуђен на 13 година затвора и ограничење грађанских права у трајању од пет година. Ђилас је своју казну поново издржавао у Сремској Митровици. Ту је добио и тежи напад слепог црева, па је оперисан, а неки су претпостављали да је трован у затвору. За време издржавања затворске казне, написао је већи број рукописа и свакодневно је водио свој дневник. У затвору је завршио своје дело „Разговор са Стаљином“ и роман „Црна Гора“, опширнију књигу о Петру Петровићу Његошу и др.
Из затвора је изашао 31. децембра 1966. Тада се по други пут у свом животу оженио Стефанијом Ђилас, коју је из милоште још звао и Штефицом.
[уреди] У Иностранству
Након пуштања из затвора, Ђилас је добио једно посебно признање 1967. године. Амерички часопис "Neshel Review", уврстио га је на своје ступце заједно са познатим антикомунистима. Средином 1968. године Југословенске власти су дозволиле Ђиласу и његовој жени да отпутују у иностранство. Ђилас је отишао прво у Енглеску, затим у САД, Аустрију и Италију.
Боравак ван земље искористио за поновне нападне на социјалистичко самоуправни систем у Југославији. Подржао је Велике студентске демонстрације 1968. у Београду и писао по новинама о томе. У Лондону је боравио од 4-13. октобра 1968. као гост министра за културу лабуристичке владе Џени Ли. Из енглеске је отпутовао у Сједињене Државе. Ту му је помагао највише издавач Вилијам Јовановић, који је имао своју издавачку кућу. Он ће одмах по Ђиласовом доласку почети са штампањем његових књига. У Њу Јорку је Ђилас 9. децембра 1968. примио награду "Слобода" Она га је уврстила међу познате војсковође хладног рата.
Након краћег задржавања у Аустрију и Италију, Ђилас се 12. децембра 1968. поново враћа у Београд. Почетком 1970. године изречена му је забрана путовања због критика на рачун СКЈ и читавог партијског руководства у земљи. Ипак, Ђилас је опет успео да отпутује за САД идуће године и остао је све до пада комунизма ван земље.
[уреди] Повратак у домовину
Након пада комунистичког система у Југославији, вратио се у Београд, где је остао до краја свог живота. У Београду се највише дружио са академиком Матијом Бећковићем.
Пред смрт је ослепео на једно око. Оставио је опоруку да буде сахрањен по српском православном обичају, ангажовањем свештеника. То је био редак пример некадашњег комунисте да се сахрани по црквеним обичајима. Изненада је умро у своме стану 20. априла 1995. у Београду. Сахрањен је у породичној гробници у своме селу Подбишће, уз црквене обреде. Милован Ђилас је са Штефицом добио сина Алексу Ђиласа.
Осим политике, бавио се и писањем књига.
Најзначајније су:
- Бесудна земља, 1958. (на српском-2005.)
- Нова Класа, Лондон, 1961.
- Разговори са Стаљином, Београд, 1962.
- Несавршено друштво, Лондон, 1969.
- Испод боја, Чикаго, 1971.
- Сећење једног револуционара, Оксфорд, 1973.
- Делови из животног времена, Чикаго, 1975.
- Револуционарни рат, Лондон, 1980.
- Дружење са Титом, Лондон, 1981.
- Време власти, Лондон 1983.
- Тамница идеја, Њу Јорк, 1984.
- Идеје из затвора, Лондон, 1986.
- Успон и пад, Вашингтон, 1986.
- Пад нове класе, Београд, 1998.
Ђиласова књига „Нова класа“ је од стране Њујорк Тајмса увршћена у 100 најзначајнијих књига у 20. веку, а тираж је износио 3 милиона примерака.
Осим ових књига, Милован Ђилас је објавио и 4 књиге приповедака и два романа-"Црна Гора"(1989) и "Изгубљене битке"(1994),а у рукопису је оставио роман "Свјетови и мостови".Аутор је и значајне студије "Његош пјесник,владар,владика"(Београд,1988). Ђиласове књиге су биле дуго забрањиване у Југославији. Анатема је скинута почетком деведесетих, а академик Матија Бећковић је био један од оних који су се залагали да се исправи ова неправда према Ђиласу.
Милован Ђилас је за време затвора лишен Ордена народног хероја, који је добио крајем 1945; војни суд му је одузео чин генерал-пуковника ЈНА у резерви, а суд части сва одликовања које је добио као заслуге из рата.
[уреди] Литература
- Драган Марковић и Саво Кржавац, Зашто су смењивани-Политичке кризе у Југославији, Београд, 1987.
- Милован Ђилас, Пад нове класе-Повест о саморазарању комунизма, Београд, 1994.
- Милован Ђилас, Револуционарни рат, Београд, 1990.
- Војна Енциклопедија-Том 2 (Борда-Енц), Београд, 1959.