Михаило Миловановић
Из пројекта Википедија

Михаило Миловановић (24. фебруар 1879. Гостиница, Ужице – новембар 1941. Ужице). Српски сликар, вајар и писац, један од оснивача Удружења ликовних уметника Србије, ратни сликар Врховне команде српске војске у Првом светском рату, аутор чувених портрета српских војвода Радомира Путника, Живојина Мишића, Степе Степановића и Петра Бојовића, генерала Павла Јуришића Штурма, краља Петра I Карађорђевића и регента Александра Карађорђевића.

После каменорезачког заната од кога је одустао и годину дана проведених на усавршавању у школи Антона Ажбеа у Минхену, 1905. године Миловановић је у Минхену постао студент Академије лепих (ликовних) уметности, прво код професора Лудвига Хертериха, а потом у класи његовог наследника Хуга фон Хабермана.
Миловановић је дипломирао 1909.године на ликовној Академији у Минхену, а у земљу се вратио на почетку Балканских ратова 1912. као добровољац. Почетак I светског рата је дочекао на усавршавању у Прагу, био ухапшен и после бекства из прашког затвора, преко Немачке, Пољске, Украјине, Црног мора и Румуније, стигао је да се прикључи на ратишту својој Дринској дивизији и са српском војском преживео њену голготу.
Израдио је споменике архимандриту рачанског манастира и кнезу Соколске нахије Хаџи Мелентију у манастиру Рача, команданту Златиборског комитског одреда мајору Кости Тодоровићу у Сребреници (који су порушиле усташе у Другом светском рату), српским ратницима у Младеновцу (оскрнављен 1947. уклањањем грба Србије и двоглавог орла с крстом и круном изнад грба), споменик на Крфу погинулим војницима Дринске дивизије, мермерни иконостас у православној цркви у Младеновцу (1926-1929).
Изложбе његових слика у периоду имеђу два светска рата биле су прворазредан културни догађај, а хроничари су забележили да је изложба 1938. у павиљону "Цвијета Зузорић" у Београду била најпосећенија поставка у дотадашњој историји те куће.
Његово сликарство карактерише преплитање реализма, симболизма и импресионизма, у динамичком процесу сталних преображаја и потраге за препознатљивим изразом, лакоћа прилагођавања различитим формама, уз постојано уверење да је народна традиција и извор и исходиште уметничког подухвата.
Написао је роман Лендина воденица, штампан више од пола века после његове насилне смрти.
Носилац је Албанске споменице и Ордена светог Саве.
Комунисти су га стрељали у Ужицу крајем новембра 1941, под оптужбом да је енглески шпијун. После Другог светског рата и социјалистичке револуције деценијама је био под велом ћутања - и кад су му слике излагане, име аутора није помињано. Прећутале су га и све енциклопедије, укључујући и Ликовну енциклопедију.