Фрањо Ксавер Пејачевић

Из пројекта Википедија

Фрањо Ксавер Пејачевић (Pejacsevich) (15. јул 1707, Осијек7. октобар 1781, Пожега, Славонија), хрватски историчар и теолог, барун вировитички. У 15 години је ступио у исусовачки ред, у коме је постигао докторат филозофије и теологије. Као професор предавао је у Трнави етику, у Загребу филозофију, у Љубљани, Линз-у и Бечу казуистику; у Грацу је био канцелар свеучилишта и предавао је канонско право. Када је постао ректор исусовачког колегија, служио је у Загребу, Печуху и Пожеги до укидања реда. Умро је с титулом петроварадинског опата. — Већи дио П. радова је богословске садржине. Када је избио сукоб између православних и унијата, послије штампања српског календара у Бечу (1771), због броја празника и особито због Срба светитеља, П. се одлучио да напише српску историју: : Historia Serviae seu colloquia XIII. de statu regni et religionis Serviae ab exordio ad finem, sive a saeculo VII. ad XV. Није је доспио сам штампати, него је издана послије његове смрти од М. Ф. Кертице (Калоча, 1799). П. је хтио у овој историји, у облику дијалога између Србина и Бугарина доказати, да су сви Срби, нарочито њихови владари и светитељи, били у вези с римокатоличком црквом и редовно под њом, све док нису доспјели под турску окупацију, и тако под јак грчки црквени утицај. На тај је начин П. мислио Србима олакшати сједињење с римокатоличком црквом. П. хисторија Србије написана је на основу веома богате збирке извора, међу којима је било и много рукописа, и биране литературе, у којој је и Јулинчев Кратки Увод, до ког је П. много држао. Утицај П. историје Срба на развитак модерне српске историографије није био никакав, због њене тенденције, због непрегледности дијалога и због незгодног времена штампања (између Рајића и Енгела).

[уреди] Литература

  • Народна енциклопедија, 1927 г.; Никола Радојчић.
Други језици