Озрен у Другом свјетском рату

Из пројекта Википедија

[уреди] Рат од 1941. до 1945.

Нападом фашистичке Њемачке и Италије 6. априла 1941. године на Југославију, те њеном брзом капитулацијом и комадањем на "интересне зоне", српски народ се нашао изнова пред провалијом западног уништења. Његову позицију знатно су отежавале и унутрашње неприлике, праћене сукобима различитих идеолошких и политичких опција у борби за превласт, као и непријатељско расположење већине сусједних држава, које су под притиском и примамљивим њемачким обећањима пристале на гушење Србије и Срба у цјелини. Тадашњи савезници, Енглеска, Француска и Совјетски Савез, били су далеко, притиснути и сами бројним невољама и фашистичким злом, које им је висило над вратом.

Формирањем такозване Независне Државе Хрватске (10. априла 1941.), фашистичко-усташке и марионетске творевине, почиње остваривање монструозног Старчевићевог и Павелићевог плана на систематском уништавању Срба. Хрватско "пучанство" је са невиђеним одушевљењем пропратило тај "повијесни тренутак" и почело се масовно сврставати у усташке јединице, које су одмах кренуле у чишћење Хрватске од "прљавих Влаха и барбара", са јасно прокламованим циљем: једну трећину Срба побити, другу половину покатоличити, а остале протјерати. Такав сатански план благословио је Ватикан, а реализацију на терену војном силом помогле Њемачка, Италија и Мађарска.

У тој држави нашао се и простор Удрима, Возуће и Озрена, са око 85 српских села, у којима се одвајкада упорно и брижно његовала српска православна духовност, култура и традиција. Управо због тога овдје ни Турска, током вишевијековног наметања процеса исламизације, није имала готово никаквног успјеха, а још мање комунистичка идеологија са својим "интернационализмом". За усташко-фашистички концепт државе то је представљало опасан реметилачки фактор, те су њени протагонисти одлучили да пушком и камом "умире непослушне Србе" на овом стратешки важном подручју.

Дојучерашње комшије, Хрвати и Муслимани до зуба наоружани и закићени усташким симболима, почели су осионо залазити у српска села, пљачкати и палити, прогонити угледне српске домаћине, учитеље, свештенике и припаднике "Сокола". Многе су одводили на "преваспитавање", одакле се никада више нису враћали.

Увидјевши да му се спрема велико зло, српски народ на овом подручју се почео спонтано окупљати, договарати и спремати за одбрану. Вијести о усташком терору и масовном покољу Срба у Западној Славонији, Банији, Кордуну, Старој Херцеговини ..., само су појачале зебњу и страх од надолазећих дана. А онда и прва искра наде да се Српство неће угасити. Стижу вијести да начелиник Друге армије пуковник Драгољуб Михајловић наставља борбе за Добој и Дервенту.

Половином априла 1941. године пуковник, Дража Михајловић пружа снажан отпор непријатељу код Шеварлија, а потом са око сто официра и подофицира преко Преслице стиже у Петрово на Озрену. Ту из летака сазнаје за капитулацију Југославије, држи говор деморалисаној војсци, одлучно најавивши да ће развити српски барјак слободе, што је и учинио 8. маја 1941. године у Србији, на Равној Гори. Била је то прва устаничка бакља против фашистичке силе у поробљеној Европи, подигнута два мјесеца прије него што ће Централни Комитет Комунистичке Партије Југославије позвати југословенске народе на устанак.

Тако се и народ на простору Удрима, Возуће и Озрена, као одговор на започети усташко-њемачки терор и геноцид, Срби дижу на устанак. Догодило се то 23. августа 1941. године истовремено на Преслици (Озрен) и Клеку (Удрим), чему су претходиле вишемјесечне припреме. Перјанице међу устаницима били су удримски, возућки и озренски домаћини, угледни и поузданији људи, који су у својим селима прикупљали оружје и народу објашњавали наметнуту ситуацију, из које је једини излаз био у прихватању борбе. Српски устаници формирају одреде, као тада највеће војне формације. Озренски одред обухватао је шире подручје Озрена. За првог његовог команданта постављен је Тодор Вујасиновић. Зенички одред обухватао је подручје Зенице, Какња, Жепча и дијелом Завидовића, а одред "Звијезда" дијелове Вареша, Какња и Високог.

Озренски устаници 23. августа изводе синхронизоване нападе према Добоју, Грачаници, Маглају, Петрову и још неким мјестима у долини ријеке Спрече и Босне. Највећи успјех остварила је група под командом Цвијетина Тодића, која је имала најтежи задатак: заузимање складишта муниције на Усори. Са пробраним борцима из Придјела, Стријежевице, Осојнице и Трбука, Тодић је успио савладати све препреке, разоружати стражу и дићи складиште у ваздух. Претходно су извучене значајне количине пушака, бомби и муниције, које су у повратку однешене на Озрен.

Била је то највећа диверзија у поробљеној Европи у то вријеме, када је запаљено око сто вагона топовских граната и авионских бомби, спремљених за западни фронт.

Огорчен због губитка огромних количина убојних средстава, Хитлер је одредио одмазду према "српским одметницима" и посебно кажњавање Озрена. Управо док су озренски устаници сумирали резултате из првих већих окршаја са непријатељем, усташе и Нијемци су отпочели општу хајку на Србе. Највећи злочин чине усташе пуковника Јуре Францетића, које из правца Завидовића стижу на подручје Маглаја, спаљују српско село Ошаве и у њему убијају преко 100 мјештана. Сличан злочин чине и у селу Рјечица, гдје страда око 50 Срба. У репресалијама над Србима, показују се и добојске усташе, чији пријеки суд осуђује на срмрт 150 Срба.

Нешто касније (јануар-април 1942.) Возућа ће постати највеће српско стратиште у овом дијелу Босне, гдје су припадници муслиманске легије из Рибнице, на челу са Мујчином Херићем и Заимом Мостарлићем-Капетаном, починили масован злочин. У селу Жељови поклали су или спалили 110 српске нејачи, на Капетановића Брду 36, на Присјеци 42, у Барама 60, Калаишима преко 100, Хргама 70, Васовинама преко 130, у Врачевцу 180, Предражићу 220...

Командант Петог батаљона Озренског одреда Бошко Попић је Вујасиновићу узалуд слао молбу за помоћ да се заустави овај геноцид и масакар над небрањеним људима, чије су способне мушке главе, њих преко 350, 4. фебруара одведене у логор Јасеновац. Подаци говоре да је у долини Криваје у периоду јануар-април 1942. стријељано, спаљено, заклано или отјерано и Јасеновац 1380 Срба.

Тодор Вујасиновић, заблуђен идејом комунизма и интернационализма, није предузео ништа да се спријечи овај злочин. Њему је било важније да тих дана ишчупа заробљене домобране од бораца Петровачке чете и пусти их на слободу.

Францетићеве и Хаџиефендићеве легије су у фебруару 1942. починиле велике злочине на подручју Лозне; том приликом је у засеоцима: Боровци, Пејановићи, Ђурићи, Подборик, Градина, Дамјановићи, Кестен и Лозна, убијено 160 Срба.

У току велике непријатељске офанзиве у јануару 1942. године страдала су, такође, и села удримског краја, гдје су спрски устаници, као и на Озрену, у дотадашњим борбама против усташко-њемачких снага имали знатног успјеха. Овога пута Францетићеви зликовци, пристигли из правца Возуће, на превару су ухватили 38 Срба из села Мрђена, Грабовице, Жиоке и Чардака и, након мучења, све их побили, у чему се посебно истицао усташа Мустафа Салетовић из Криваје.

Половином марта, на чело устаничке чете у овом крају долази Голуб Митровић из Зенице, одлучан да са борцима удримског краја стане у заштиту српске нејачи и родних огњишта. Када су усташе из Завидовића оцијениле да је Голуб, са својом јединицом, постао за њих велика опасност, одлучили су да на ово "четничко гнијездо" крену већим снагама и униште га. Наоружали су 700 гостовићких Муслимана и 10. Априла, на Велики Петак, кренули са свих страна на Гостовић. Усташка милиција је прешла Клек и спалила село Мрђане, док су Нијемци са групом усташа, стигавши оклопним возом до Пејића и Чардака, спалили сва села. Голуб Митровић је тада са својим устаницима водио борбу против усташа на простору Жепча и Бегова Хана. Када је чуо да је Гостовић у опасности, одмах је кренуо у том правцу и, дошавши изнад села Пејића, на мјесту званом Крстови, разбио њемачке снаге и муслиманску милицију, а потом и код школе на Чардаку, тјерајући непријатеље скоро до Завидовића.

Бојећи се одмазде, Муслимани гостовићких села, од Махоја до Потклеча, су избјегли према Завидовићима. У селима су остали старији, болесни и непокретни. Били су убијеђени да ће их "четници" побити и села опљачкати. Међутим, није страдала ниједна кућа, нити је ишта однесено из села. Срби су позвали Муслимане да се врате у своја села, што су они и учинили, признавши Србима великодушност и исказујући жаљење, што су српска села страдала. Један од учесника ових догађака, Рајко Т. Јанковић, свједочи да се извјесни Марко Трипић, посматрајући са својом породицом како им кућа нестаје у пламену, пожалио Светозару Вукмановићу Темпу, који се ту задесио, на шта је он одговорио: "Нека, нека гори, биће више пролетера!" Неки од присутних су на ово реаговали, питајући зашто се не пале и муслиманска села, па да и од њих буде пролетера. Ради тих "незгодних" питања, Лазар Пејић је био ухапшен, осуђен на смрт и стријељан.

Током марта и априла 1942. године, овај крај, са селима: Каменицом, Гостовићем, Митровићима, Сухом, Стојановићима и Прилуком, био је потпуно слободна територија. Ту се налазио казан за избјелички српски народ из Возуће, Жиоке, Бистрице и још неких угрожених села. Формирано је чак и Културно-умјетничко друштво од српских дјевојака и млађих жена из Возуће и Гостовића. Али, овакав мирнодопски живот није потрајао дуго, јер већ половином априла почињу диригована комунистичка подметања.

Дража Михајловић, чији се покрет и углед ширио међу српским масама, је оптуживан да, наводно, не жели борбу са Нијемцима и усташама, те да тражи сарадњу са њима. Таква лаж се није могла одржати дуго, нити је имала већег ефекта код овдашњих Срба. Они су били свјесни, да је потписивање примирја изнуђен потез, са јасним циљем - спашавање српског народа од потпуног страдања. Комунистима то није одговарало, што су касније небројено пута и потврдили, па су разаслали директиве да се одмах крене у разрачун са Србима, који имају такво мишљење.

Комунистички напади су били добро осмишљени и крајње подмукли. Приступило се "тихим ликвидацијама" угледних српских официра и подофицира, добрих српских домаћина и већ провјерених српских бораца

На другом крају овог етничког српског простора, борци Озренског одреда су успјели сломити двије велике непријатељске офанзиве: децембарску и јануарску. У првој офанзиви, непријатељ је кренуо са 10000 војника (24 хаубице, 20 митраљеза и 26 топова), са циљем да заштити комуникације долином Босне и Спрече и да изврши "чишћење" Озрена. Озренски одред се бранио са 1200 бораца, који су имали 30 пушкомитраљеза, али без довољно муниције. Најтеже борбе вођене су у рејону Петрова, Бољанића, Текућице и Трбука. Операција "Озрен", како је носила назив, завршена је 20. децембра.

Непријатељ није успио у основној намјери - разбијању и уништавању Одреда, али је успио овладати важним котама: Рујом, Бајића брдом, Шаин каменом и Липовачком главицом. Изгубио је око 200 војника, док је Озренски одред имао 20 мртвих и преко 80 рањених.

У другој половини децембра тежиште озренских устаника се помијера према ријеци Криваји. Напад домобранске посаде у Стогу и Возућој, као и жандармеријску станицу у Криваји, извели су 20. децембра борци Четвртог озренског батаљона, уз помоћ дијела Првог батаљона. Том приликом је заробљено 189 домобрана, те неколико официра и подофицира. Тодор Вујасиновић је у селу Турчиновићи обишао заробљене домобранске официре, издвојио Исмета Мујезиновића (касније познатог сликара) и поручника Рудолфа Петровара, те их директно укључио у рад штаба Озренског одреда. Остали заробљеници су били упућени у озренски манастир, одакле су пуштени кућама, односно у непријатељске ровове.

У јануарској офанзиви, непријатељ је ангажовао 17000 војника, који су концентрично нападали ка Озрену и дубоко продирали у његову територију. Тада је заробљено или се предало преко 500, углавном старијих, Озренаца, са подручја Трећег батаљона, којима је командовао Тодор Панић, један од првих Вујасиновићевих сарадника. Одведени су у Јасеновац, одакле се нико није вратио. Повјерење у властите снаге, поново је вратио Цвијетин Тодић, који је на Преслици сачекао "Витешку бојну бранилаца Вишеграда" и потпуно је потукао. Заробљено је преко 200 домобрана, док број погинулих није утврђен. Охрабрени таквим успјехом, деморалисани борци и на хиљаде избјеглица из долине Спрече, Криваје и Босне, које су се налазиле у Брезицима, опјевали су и извикивали име Цвијетина Тодића. Наредних дана и Четврти батаљон, на челу са Богданом Јовичићем, потукао је домобране у Ступарима (засеок Катанићи), њих 50 заробио, као и знатне количине оружја. И на другим дијеловима Озрена су устаници кренули одлучније у борбе и већ 9. марта Озренски одред је успио запосјести старе положаје.

Дуго припремани комунистички сценарио да се ријеше "прочетничких елемената" у Одреду и да поставе своје повјерене људе, као претходницу преузимања потпуне власти по угледу на бољшевике, одиграо се половином априла 1942. године. Комунисти су припремили списак за ликвидацију угледних Срба у Одреду и у позадини, на којима су се налазила имена преко 200 људи. Тај списак је дошао до Цвијетина Тодића, који је добио лично од њиховог човјека Рајка Богдановића. Када су Тодор Вујасиновић и политички комесар Пашага Манџић за то сазнали, Рајка су прогласили издајником, након чега је убрзо и ликвидиран. О томе документовано пише Миленко Максимовић у књизи "Синови Озрена", објављујући имена осуђених на смрт од стране комунистичких вођа.

Хапшењем Крше Петричевића и већ прослављеног команданта Четвртог батаљнона Богдана Јовичића, под лажном оптужбом да су побили партизанске курире, било је јасно да ће доћи до раскола у Одреду. То су урадили припадници Пролетерског батаљона, којег је на Озрен довео Светозар Вукмановић Темпо, а по наређењу "врховног комаданта" Јосипа Броза Тита, да направи чистку на Озрену. Мислећи да се Озренци неће досјетити, пожурио је са извршењем задатка, те је са батаљоном одмах кренуо према Стријежевици, у намјери да ликвидира Цвијетина Тодића, са његовим сарадницима, и да тиме обезглави комплетно устаничко вођство на Озрену. Тодић је био на опрезу, па је у текућичкој Малој ријеци блокирао "пролетере", које није хтио побити, пошто је знао да су ту јединицу чињели углавном Срби из околине Зенице и пошто је желио спасити ухапшене Петричевића и Јовичића. Када је добио потврду да су та двојица пуштена, наредио је да се Пролетерски батаљон деблокира и усмјери према Брезицима. Сутрадан увече, "пролетери" су стигли у Брезике, гдје су починили велики злочин - стријељали су Богдана Јовичића и Кршу Петричевића. Исто вече, Тодић је за то сазнао, те је ујутро рано кренуо са око 200 бораца Другог батаљона на Брезике да се обрачуна са комунистима. У муњевитој акцији је разбио све три чете Пролетерског батаљона, које су сутрадан побјегле са Озрена.

Са њима је отишао и дотадашњи командант Одреда Тодор Вујасиновић, политички комесар Пашага Манџић, сви политички комесари и мали број Срба са Озрена. Након тога, 22. априла у Брезицима, у присуству цјелокупног војног и политичког руководства, као и других угледних личности, формиран је Озренски четнички одред, за чијег команданта је једногласно изабран најистакнутији борац и вођа Цвијетин Тодић. На истој сједници је договорена реорганизација Одреда и извршен избор судија за војни и цивилни суд при штабу Одреда. Светозар Вукмановић Темпо је, са својим Пролетерским батаљоном, побјегао са Озрена, преко Возуће, до села Каменице (Гостовић), гјде је крајем априла 1942. године почео са хапшењем угледних српских бораца и домаћина, а потом, са истим злочиначким чинима, наставио у Зеничком одреду, који је тада био смјештен у Тепларима код Бијелих вода. Ту се нашао и Голуб Митровић, командант батаљона и предратни члан Комунистичке партије. Када је видио да је сачињен списак од 80 српских бораца, осуђених кривим без кривње, и када је одређен дан њихове ликвидације, није могао више издржати. Открио је план "осуђенима" и постигао договор, да, ноћ уочи предвиђеног стријељања, нападну партизански штаб, што су и учинили 23. априла 1942. године. Растјерали су пролетере и њихово руководство, а за команданта Зеничког четничког одреда је изабран Голуб Митровић. Темпо је, са неколико бораца, отишао у одред "Звијезда", али је и тамо слично прошао.

Српски устаници удримског краја су одмах формирали Трећи батаљон зеничког четничког одреда, на челу са Душаном Ђурићем из Грабовице. Штаб овог батаљона је првих дана био смјештен у Прилуку, а касније у згради основне школе на Чардаку. Четнички батаљон у Гостовићу је држао под контролом територију од Бегова Хана, Жепча, Завидовића, те Клеком преко Подволујака до Возуће, па до Љесковице, Дубоке Лужнице, Какња и Мрачаја. На том простору од маја 1942. године до маја 1945. године није ушао ниједан непријатељски војник, нити је ко из овога краја отишао у партизане. Комунисти су тешко поднијели пораз на овом простору и стално су настојали да му напакосте. Врхунац тога је њихов упад у штаб Зеничког одреда у августу 1943. године, када су ухватили Голуба Митровића, мучили га и на звјерски начин убили. Овај злочин је почињен по наредби управо од оних, који је Митровић раније оставио на животу. То су били Светозар Вукмановић Темпо, Родољуб Чолаковић, Владимир Перић Валтер, Петар Стамболић, Пашага Манџић, Миленко Пиљуга, Едхем Ћано и Угљеша Даниловић. Сви они су, приликом повлачења према Коњуху и Шековићима у априлу 1942. године, изненада упали у четничку клопку на Станојевића брду. Митровић им је тада рекао: "Идите, борите се како мислите, али то није добро за народ!" На питање зашто оде у четнике, кратко им је одговорио: "Никуд је нисам отишао, већ остао са овим народом да дијелим са њим добро и зло".

Озренски четнички одред, реорганизован и морално очвршћен, успјешно је бранио своју територију, не дозволивши усташко-њемачким снагама, нити партизанским јединицама, да вршљају по Озрену. Након неколико узастопних непријатељских пораза, Нијемци су одлучили општу офанзиву на Озрен, са јасним циљем - уништење Озренског четничког одреда. Офанзива, модерно наоружаних и авијацијом подржаних 40000 нијемаца и усташа, је почела 9. априла 1943. године из свих праваца на Озрен. На Озрену је извршена мобилизација војно способних мушкараца у старости од 15 до 60 година. Под силним налетима непријатеља, борци Озренског четничког одреда су били присиљени да се повлаче према Краљици. Њемачки бомбардери су жестоко тукли по српским војним положајима, по српском збјегу и ратној болници у Брезицима.

Када се обруч стегао око Краљице и када је ситуација постала готово безнадежна, Цвијетин Тодић је позвао своје руководство и одлучним гласом прозборио: "Браћо Озренци! Непријатељ је у непосредној близини, свега два километра, и креће према врху Краљице. Пред нама је свети задатак, да извршимо пробој на југ, према Црној плочи, да непријатеља избезглавимо и потучемо!" Прешавши погледом преко лица присутних ратника, мало је застао, а затим повишеним гласом наставио: "Браћо, ово су судбоносни дани за народ Озрена, који од нас очекује спас. Зато нека запамте наша покољења како се брани родна груда и родни праг. Немојмо се обрукати, него смјело у пробој, да ову гамад потучемо. Нека добро запамте српску Краљицу на врху Озрена!"

Након детаљно разрађеног плана, кренуло се у пробој. Отворила се паклена ватра. Вођена је борба прса у прса, хватало се за вратове и отимало оружје голим рукама. Јечали су висови планине од детонације, узвика и јаука, од пјесме озренске, громогласне. Непријатељ је претрпио осјетне губитке и био је присиљен на одступање. Пробој је извршен и био је отворен пут за Црну плочу и Горњу Бријесницу. Непријатељске снаге су имале око 1000 погинулих и рањених војника и официра, док је Озренски одред изгубио око 300 бораца, уз знатан број цивилних жртава.

У јуну 1943. године, по директиви врховног команданта са Равне Горе, на Озрену је извршена реорганизација Одреда и формиран Озренски четнички корпус, са командантом Цвијетином Тодићем на челу, на којег су комунисти три пута организовали атентат и то сва три пута безуспјешно. Након краћег предаха, озренски браниоци су поново стављени на велико искушење. Половином октобра 1943. године Седамнаеста дивизија Народно-Ослободилачке Војске Југославије и Шеста источнобосанска бригада, са око4000 бораца, извршиле су фронтални напад са југоистока Озрена. Оствариле су велики почетни успјех и дошле до села Конопљишта на врху Озрена.

Ту су се, међутим, кратко задржале, јер су борци Озренског четничког корпуса, у изненадном и муњевитом контранападу, разбили партизанске јединице и протјерали их са Озрена. Оваквим исходом борбе, није завршена ни трећа наредба Јосипа Броза Тита, упућена команданту Трећег корпуса НОВЈ Кости Нађу, да се уништи српски Озрен. Како се ближио крај рата и када је, након одлуке савезника (Енглеске, Америке и Русије) да у Југославију уђе Црвена армија, било је јасно ко мора побиједити.

За припаднике Озренског четничког корпуса почиње права голгота. О томе је, готово пророчански, говорио ђенерал Дража Михајловић, приликом другог боравка на Озрену и Гостовићу у септембру 1944. године. Тумачећи тада актуелну војну и политичку ситуацију, он је рекао како ће Срби морати дизати трећи српски устанак, да би коначно ријешили своје национално питање, јер "црвена слобода", која би могла доћи, неће бити слобода за српски народ, већ тамница за невине сужње. Развој ситуације убрзо је потврдио Михајловићеве визије. Довођењем комуниста на власт њихове партијске (партизанске) јединице су почеле са масовним егзекуцијама заробљених четничких бораца. Такву судбину су доживјели и припадници Озренског корпуса. Само током једне ноћи, 2. маја 1945. године, на обали ријеке Босне у Добоју, партизани су, без суђења, побили и у ријеку бацили преко 500 заробљених четника.

Међу егзекуторима је било и оних, који су до прије који дан носили усташку униформу и током рата починили велике злочине над Србима, да би, комунистичким позивом на "братство-јединство", пред крај рата прешли у партизане. Управо таквим "револуционарима" се касније пружила шанса да и у миру наставе сличан посао. Српски комунисти-интернационалисти су, без много негодовања, пристали на такав развој догађаја.

У комунистичким злочиначким рукама су, током 1946. и 1947. године, завршили многи озренски домаћини и већина четничких команданата, међу којима је и легенда Озрена Цвијетин Тодић. О тим "мирнодобским жртвама" историја тек треба да да свој мјеродаван суд. Оно што се зна и што је непобитно, јесте чињеница, да је, током рата у одбрани Удрима, Возуће и Озрена, своје животе дало 3236 српских бораца. Од тога је 2650 страдало од усташке и њемачке руке, 516 од партизана и 70 од четника.