Валтазар Богишић

Из пројекта Википедија

др. Валтазар Богишић, (7/12 1834, Цавтат — 24/4 1908, Ријека); хрватски историчар права, министар Правде Црне Горе, професор, правник.

Садржај

[уреди] Животопис

Богишић се образовао у свом родном мјесту приватно, а по очевој смрти (1856) отишао је у Млетке, гдје је завршио гимназију и матуру. Послије тога се уписао на правни факултет у Бечу, али је слушао поред тога филозофију, филологију и историју. 1862 г. положио је докторат филозофије у Giessenu. 1863 постављен је за чиновника у дворској библиотеци у Бечу. Послије положених испита промовисан је за доктора права у Бечу. 1868 постављен је за школског надзорника у банатско-сријемској Војној Крајини, са сједиштем прво у Темишвару, а касније у Петроварадину. 1869 примио је позив универзитета у Кијеву и Одеси за професора словенских права. Новоросијски универзитет у Одеси одликовао га је почасном дипломом доктора honoris causa за јавно право. Богишић се одлучио да прими позив тога универзитета, отишао је у Одесу и 1870 одржао своје приступно предавање. У Одеси је наставио рад око сакупљања народних обичаја, те је подузео и једно дјеломице авантуристичко путовање по Кавказу да се упозна с обичајима народа. 1872 позвао га је кнез Никола, да изради Имовински Закон за Црну Гору. Богишић се томе позиву одазвао, јер је то била и жеља цара Александра II. 1874 отишао је из Одесе у Париз, да изради нацрт закона, који је 25/3 1888 проглашен као Имовински Законик за књажевину Црну Гору са законском снагом од 1/7 1888. Рад на томе законику обуставио је на кратко вријеме, кад је био, за вријеме руско-турског рата, придодан руској цивилној канцеларији, ради састава пројекта за судску организацију у Бугарској. 1877 вратио се на свој посао у Париз. Послије завршеног посла на законику отишао је 1888 у Русију да среди свој службени однос, а кад му је одобрена пензија, напустио је професуру у Одеси. 1893 понудио му је књаз Никола мјесто министра Правде како би вршио надзор над спровођењем новог законика у пракси и да предложи потребне измјене. Богишић је прихватио понуду, израдио неке поправке у законику, и друго издање законика проглашено је као закон 14/1 1898. Богишић је био министар до 22/11 1899, кад се вратио опет у Париз, гдје је остао, као приватни научењак, до пред саму смрт, која га је задесила на Ријеци, кад је полазио за Цавтат.

Изабран је за редовног члана Српске краљевске академије 23. јануара 1888.

[уреди] Научни рад

По свом научном увјерењу Богишић је био присталица Савигнујеве историјске школе, и на њега је нарочитог утјецаја имао G. Puchta са својим дјелом Das Gewohnheitsrecht (1828). У његову и научном и законодавном раду водила је Богишића стално мисао да је народно право оно добро право, да ваља сакупљати и испитивати народне правне обичаје и на њима онда засновати цио законодавни рад. Тој је идеји посветио Богишић цио свој живот, и показао је практички, основом црногорског Имовинског Законика, колико је његова претпоставка тачна. Још као чиновник дворске библиотеке упозорио је Богишић у расправи О важности сакупљања народнијех правнијех обичаја код Словена (Правни обичаји у Словена, Књижевник, 3, 1866, и посебно), колику важност дају други народи својим правним обичајима, а како је мало код нас у том правцу урађено, и поред тога што имамо толико материјала. Ту Богишић највише говори о породичном праву. Богишић је написао Напутак за описивање правнијех обичаја, који у народу живе (Књижевник, 3), састављен из низа питања, на која би код сакупљања народних правних обичаја требало одговорити. Тај упитник био је основ за рад око Зборника садашњих правних обичаја код Јужних Словена, који је Богишић у издањима Југословенске Академије објавио 1874. У том Зборнику Богишић је саопштио одговоре на дана питања из разних јужнословенских крајева. Ту је сакупљен изврстан материјал за народно право јужнословенско, тако да је тај рад Богишића наишао на одличан пријем у ширим и у научним круговима. Нарочито је Богишића занимало породично право, на које се односи расправа: Главније црте обитељског права у старом Дубровнику (Рад 5, 1868). У свом приступном предавању, које је држао у Одеси 1870, а које је објављено (Зарја, 1870 и посебно) под насловом: О научној разработкје историји славјанскаго права, изјављује да је присталица историјске Савигнујеве школе о постанку и животу права, и упозорава, како је потребно, да законодавац познаје народне обичаје, народни живот, увјерење и потребе. Према мишљењу Богишића, историјска школа свој задатак није извршила, јер није исправним начином испитивала и обрађивала предмет. Богишић препоручује компаративан метод, основан на унутарњој вези правних института и норми. Правне народне обичаје треба сакупљати, сравњивати их с обичајима других народа, и онда их употријебити.

Иако је главна пажња Богишића била посвећена обичајном праву, он није занемарио ни писано право, и објавио је у издањима Југословенске Академије: Писани закони на Словенском Југу (1872), гдје саопштава, у облику библиографског нацрта, изабране законодавне и правне споменике из тог подручја, објашњавајући их пригодним напоменама. 1877 штампао је своју расправу Станак (Гласник, 44; њемачки пријевод у Archiv f. slav. Philologie, 2), гдје је приказао тај важни институт међународних односа. Касније је објавио важну расправу: De la forme dite Inokosna de la famille rurale chez les Serbes et les Croates (Revue de Droit international et de législation comparée, 1884), у којој је изнио своје мишљење о задрузи, доказујући, да није оправдано гледати у задрузи и у сеоској инокосној породици двије врсте породичне организације, већ да је то исти идентични тип сељачке породице.

Правни живот старог Дубровника увијек је занимао Богишића, те је 1894 у Nouvelle Revue historique de droit francais et étranger описао правне књиге дубровачке. 1904 издао је, заједно с К. Јиречеком: Liber statutorum civitatis Ragusii compositus a. 1272 (Monumenta historico-iuridica Slavorum meridionalium, 9). Много се је бавио нашом правном терминологијом, те је о томе више пута писао.

Посебно мјесто у раду Богишић заузима његов пројект за Имовински Законик. Богишић је у своме послу узимао у обзир у првом реду наше народне обичаје, али је такођер брижљиво проучавао и грађанско законодавство других народа. Циљ, који је био постављен, да се »главна пажња скрене на народне појмове о правди, на обичаје, предања и на живе потребе српског народа« (Указ књаза Николе од 25/3 1888), Богишић је својим радом потпуно постигао. Законик обухвата само имовинско право у ужем смислу, без породичног и насљедног права, јер се ти дијелови права налазе још у претходном, развојном стадију. Законик је у цјелини синтеза настојања, да се правни народни обичаји доведу у склад с модерним потребама, те је све удешено према практичним сврхама, које одговарају посебним приликама земље. Ради нових путева и погледа, којима је Богишић у том свом раду пошао, обратио је цијели културни свијет велику пажњу тој новој кодификацији и њеном аутору.

Богишић се и својим животом и својим дјелима знатно издигао изнад своје културне средине, и осигурао је себи мјесто не само у словенском, него и у страном научном свијету. Он је, истина, прихватио и заступао у цијелом свом раду идеју, која је тада имала велику привлачну снагу и која је налазила обилне хране на Словенском Југу, идеју о ваљаности народног права, али је истина и то, да је он ту идеју пропагирао с оним широким и и сугестивним гестом, који је чешће урођен људима његова културног круга. Богишић се одликовао дубоким и проницавим умом, великом ерудицијом и образованошћу и научном акрибијом.

[уреди] Спољашње везе

[уреди] Литература

  • Народна енциклопедија (1927 г.), чланак написао М. Костренчић
  • И. Строхар, Др. Балтазар Богишић (Љетопис Југославенске Академије, 23);
  • K. Kadlec, Časopis Museja Království Českého (1903) и посебно.
Други језици