Кошаркашки клуб Партизан
Из пројекта Википедија
Кошаркашки клуб Партизан настао је као кошаркашка секција Спортског друштва Централног дома Југословенске армије. Спортско друштво ЦДЊА Партизан основано је 4. октобра 1945. Кошаркашка секција ЦДЊА Партизан настала је од кошаркашке репрезентације Југословенске армије, која је 1945. године освојила првенство државе на турниру са репрезентацијама југословенских република. Под именом Партизан кошаркаши данашњег КК Партизан наступају од првог клупског шампионата Југославије, одржаног 1946. године. КК Партизан је 1953. године званично престао да буде клуб Југословенске армије, пошто је и цело спортско друштво девојенизовано и добило назив Југословенско спортско друштво Партизан (ЈСД Партизан).
Иако веома јаког играчког састава, са доста кошаркаша који су наступали за репрезентацију Југославије, на прву титулу сениорског шампиона Југославије чекало се све до 1976. године. У првих 30 година историје Клуба кроз Партизан су просли многи асови – Мирко Марјановић, Божа Мунћан, Радомир Шапер, Вилмош Лоци, Лајош Енглер, Чеда Стојичевић, Борислав Станковић, Борислав Ћурчић, Бранко Радовић, Радован Радовић, Милош Бојовић, Драгутин Чермак, Слободан Јелић и многи други. У овом периоду Партизан је чак пет пута био други у првенству Југославије, у два наврата имао је и исти број бодова као првопласирани тим, али није успео да стигне до титуле националног првака.
Садржај |
[уреди] Стварање великана
Успон КК Партизан и његово израстање у велики кошаркашки клуб који је постао један од најуспешнијих у Европи, утемељен је почетком 70-их година, када су Клуб почели да воде бивши кошаркаши и када је стручни рад као селектор и као тренер у своје руке преузео Ранко Жеравица. Он је извршио сјајну селекцију младих играча на челу са изузетно талентованим Драженом Далипагићем и Драганом Кићановићем. Пошто је као тренер државне репрезентације (до 1965. као помоћник Александра Николића, а затим као први тренер), већ више од десет година пратио развој светске кошарке, укључујући и америчку професионалну, Ранко Жеравица је у раду са младом Партизановом екипом применио то знање и искуство, покушавајући да споји најбоље особине америчке и совјетске концепције кошаркашке игре, прилагодивши их особеностима менталитета београдског, српског и југословенског поднебља. Окупио је око себе и друге млађе стручњаке. Крајем 70-их година, када је Жеравица као тренер одлазио у иностранство, његови ранији сарадници, Борислав Ћорковић и Душан Ивковић, преузимали су екипу и настављали да граде велики Партизан.
Овај изузетно важан период у историји Клуба крунисан је са неколико трофеја. Први је био титула шампиона Југославије у сезони 1975/76, а затим су следила и два освојена Купа Радивоја Кораћа (у финалу 1978. у Бањалуци је побеђена Босна са 117:110, док је 1979. у Београду Партизан био бољи од италијанског АМГ Себастиани Аригонија 108:98), један Куп Југославије (1979) и још једна титула државног првака (1981). Осим тренеру Жеравици, Ћорковићу и Ивковићу, који су екипу водили до великих успеха, изузетне заслуге за стварање великана европске кошарке припадају играчима – пре свих Дражену Далипагићу и Драгану Кићановићу, али и Фарчићу, Тодорићу, Керкезу, Марићу, Петровићу, Пешићу, Беравсу, Зечевићу, Савовићу и многим другима.
[уреди] Нови "Тим снова"
После затишја због смене генерација, крајем 80-их година, под вођством новог директора Клуба, славног кошаркашког аса Драгана Кићановића, који је смело у рад укључивао и младе стручњаке, попут Душана Вујошевића (тренери су средином 80-их били и Зоран Славнић, Борислав Џаковић, Владислав Лучић), створен је поново велики трофејни кошаркашки тим Партизана.
Стасала је генерација Александра Ђорђевића, Владе Дивца, Жарка Паспаља, Иве Накића, Мирослава Пецарског, која је, уз сјајну подршку нешто старијих Жељка Обрадовића, Миленка Савовића и Горана Грбовића, предвођена младим тренером Душаном Вујошевићем, Партизан поново повела у сам врх југословенске и европске кошарке.
Та генерација је 1987. године освојила титулу првака Југославије, а 1988. после сјајне серије победа у Купу шампиона над најјачим европским клубовима (Барселона, Макаби, Арис, Филипс...) обезбедила је учешће на Фајнал фору у белгијском граду Гану. Ипак, Партизан тада није успео да се вине до самог европског Олимпа. После пораза у полуфиналу од Макабија из Тел Авива (82:87), Партизан је победом над Арисом (105:93) освојио треће место у Европи.
Следеће, 1989. Партизан је, појачан и младим Предрагом Даниловићем, по трећи пут освојио Куп Радивоја Кораћа, тријумфом над Вивом Визмаром из Кантуа. После пораза у првој утакмици у Италији (76:89), у београдском реваншу "црно-бели" су фуриозном игром тријумфовали са 101:82.
Те блиставе сезоне Партизанов други "Тим снова" освојио је и Куп Југославије победом над сплитском Југопластиком (87:74).
Европска и светска афирмација тог другог поколења великих кошаркашких асова Партизана, привлачила је даровите младе кошаркаше у Клуб, али је, истовремено, због велике заинтересованости финансијски моћних клубова из Европе и САД за Партизанове играче, знатно скратила време које су најбољи кошаркаши проводили у Клубу. Владе Дивац и Жарко Паспаљ крајем 1989, заједно са Драженом Петровићем, постали су први играчи са простора Југославије који су отишли у НБА лигу. Касније су у НБА играли и Александар Ђорђевић и Предраг Даниловић, тако да је Партизан једини европски клуб који је дао чак четири кошаркаша за НБА.
[уреди] На врху Европе
После одласка генерације Дивца, Паспаља, Грбовића, Савовића и осталих носилаца игре у претходном периоду, Партизан је пред сезону 1991./92. створио нови млади тим, чије су нове звезде били Александар Ђорђевић и Предраг Даниловић. Управа је за тренера изабрала дотадашњег капитена екипе и репрезентативца, Жељка Обрадовића, који је добио помоћ какву је само могао да пожели. На место стручног саветника дошао је некадашњи тренер и играч Партизана, врхунски европски кошаркашки стручњак, професор Александар Николић. Уз пуну подршку Управе, тренерски тандем је са младом екипом започео изузетно озбиљне припреме.
Убрзо је млади тренер Обрадовић иступио у јавност са неким изјавама које су се многима чиниле нереалним. Тврдио је да Партизан опет има изузетно јаку екипу, да је нови тандем Ђорђевић – Даниловић најбољи бековски пар у Европи и да његов тим у Еврпској лиги неће бити аутсајдер.
Испоставило се да је Обрадовић био у праву, иако се на Партизан те 1991. године обрушила још једна невоља: ФИБА је, због рата у Хрватској, екипама са територије бивсе СФРЈ наредила да своје утакмице као домаћини морају да играју у иностранству. Београдски "црно-бели" су се определили да буду "домаћини" у мадридском предграђу Фуенлабради. То се показало као добра одлука – већ после прве утакмице у Евролиги, било је јасно да ће се Партизан у Шпанији осећати као код куће, јер је шпанска публика на најлепши начин подржала младу екипу.
Тако је почела велика Партизанова "одисеја" по Европи. Екипа Жељка Обрадовића је у убитачном ритму европских и домаћих утакмица преваљивала хиљаде километара у само неколико дана. Али Обрадовићев тим из утакмице у утакмицу играо је све боље.
Такмичење у групи у Евролиги Партизан је завршио на четвртом месту уз девет победа и пет пораза. То је значило да ће Партизан у одлучујућим утакмицама за пласман на Фајнал фор, играти са болоњским Виртусом (те године славни клуб носио је име Кнор). Болоњези су имали снажан тим предвођен бивсим југословенским репрезентативцем Јуријем Здовцом. Али, Ђорђевић, Даниловић, Накић, Стевановић, Драгутиновић, Ребрача, [Илобад, Копривица, Лончар и Сарић у три утакмице били су бољи и, по други пут у историји Клуба, изборили су пласман на Фајнал фор који се те 1992. одржавао у Истанбулу.
Највећи успех у историји КК Партизан, освајање титуле првака Европе, остварен је на Фајнал фору у Истанбулу априла 1992. године. До подвига је стигла екипа чији је просек година био само 21,7 и која је од 17 утакмица у Евролиги до Фајнал фора само једну одиграла у Београду (реванш четвртфинала против Кнора).
На Фајнал фору у истанбулској дворани "Абди Ипекци" Партизан је победио, у том тренутку два најјача европска састава – у полуфиналу милански Филипс и у финалу Хувентуд из Бадалоне. Сви љубитељи кошарке још увек памте чувену тројку којом је Александар Ђорђевић у последњим тренуцима финалне утакмице са Хувентудом (71:70) Партизану донео титулу европског првака. Најблиставија сезона у историји Клуба употпуњена је тријумфом у домаћем шампионату и Купу.
[уреди] Време изолације
После истанбулског тријумфа, најбољи бековски пар Европе Александар Ђорђевић и Предраг Даниловић преселио се у Италију. Отишли су управо у клубове које су побеђивали годину дана раније током свог "похода на Европу" – Даниловић у Кнор, а Ђорђевић у Филипс. Као што се и претпостављало, одлазак великог тандема, био је ненадокнадив губитак.
Највреднији трофеј, титулу првака Европе, Партизан је изгубио без прилике да га брани. Због санкција које су искључиле југословенски спорт из свих европских и светских такмичења, Партизан није добио право да као европски првак учествује у Европској лиги.
Морао се стварати нови тим са новим звездама. У сезони 1993/94 освојен је Куп Југославије под вођством тренера Жељка Лукајића, а следећа сезона била је поново максимално успешна. Тим који је водио Борислав Џаковић освојио је оба домаћа трофеја – првенство и Куп. Стасавали су нови играчи који су били спремни да наставе блиставу традицију КК Партизан: Никола Лончар, Мирослав Берић, Харис Бркић, Жељко Ребрача, Предраг Дробњак, Александар Чубрило. Поред тога, пошто је 1995. југословенским клубовима поново омогућено да се такмиче у европским куповима, Партизан је спремао нови тим за нове походе на међународној сцени.
Млади играчи, без искуства у Европи, нису већ прве сезоне остварили значајнији резултат у Европи, али су, под вођством искусног стручњака Ранка Жеравице, освојили титулу првака Југославије (1995/96) и обезбедили повратак у најјаче клупско европско такмичење – Европску лигу.
[уреди] Поново у врху
Већ у сезони 1996/97 Партизан је предвођен новим тренером Мирославом Николићем, поново заузео место међу најјачим клубовима Европе. Пласирао се у осмину финала Евролиге, где је после велике борбе, са 2-1 у серији, елиминисан од каснијег првака Европе, Олимпијакоса. Настављена је доминација у домаћој Лиги. Партизан је по трећи пут узастопно освојио титулу југословенског првака. Појачан Дејаном Томашевићем, Дејаном Котуровићем, Драганом Луковским, тим је поново био моћан, а у београдској дворани "Пионир" редом су побеђивани најславнији тимови "Старог континента".
Следећа сезона (1997/98) представљала је дефинитивну потврду величине и снаге КК Партизан. После само две године од "повратка у Европу", београдски састав по трећи пут у историји Клуба изборио је учешће на Фајнал фору. После серије пораза у такмичењу по групама у Евролиги и оставке Мирослава Николића, кога је на месту тренера заменио Милован Богојевић, Партизан се вратио у великом стилу. Прво је елиминисао званичног првака Европе Олимпијакоса, да би у четвртфиналу био бољи и од првака Русије ЦСКА. На Фајнал фору у Барселони, тим из кога су годину дана раније отишли Берић и Котуровић, појачан новим бековским тандемом Мирослав Радошевић – Владимир Ђокић, заузео је четврто место.
[уреди] Партизан за нови миленијум
После новог европског узлета, уследио је непланирани кикс у домаћем првенству. Партизан је изгубио титулу државног првака. Клуб је напустио одлични центар Предраг Дробњак, а на место тренера дошао је Владислав Лучић. У Купу Сапорте екипа је стигла до четвртфинала где је поражена од Бенетона, али је неуспешно завршено домаће првенство, које је због рата и НАТО бомбардовања прекинуто пре плеј офа (Партизан је заузео треће место). Ипак, освојен је Куп Југославије, а финална утакмица у којој је Партизан победио ФМП Железник, одиграна је уз звуке сирена за ваздушну опасност. По завршетку сезоне екипу су напустили најбољи играчи, Дејан Томашевић, Харис Бркић, Драган Луковски... Формиран је нови, млади тим, а на место првог тренера пред сезону 1999/2000 дошао је млади стручњак Ненад Трајковић. Иако пред почетак сезоне Партизану нису даване реалне шансе да освоји неки од трофеја, екипа је предвођена Радошевићем, Чубрилом, Чанком, Вардом, Ђокићем, Марковићем, Петровићем... освојила Куп Југославије и стигла до финала плеј офа.
[уреди] Повратак асова
Партизан је сезону 2000/01 почео појачан повратницима Берићем, Булатовићем, Глинтићем, као и Богојевићем, а тиму се касније прикључио и Милисављевић. Тренер Ненад Трајковић је после само неколико утакмица замењен, а на његово место дошао је Дарко Русо, бивши помоћник Жељка Обрадовића у репрезентацији Југославије. У децембру 2000. догодила се велика трагедија, када је убијен Харис Бркић, који се неколико недеља пре тога вратио у Партизан. Сезону је свакако обележио повратак великих асова, Владе Дивца, Предрага Даниловића и Жарка Паспаља, овај пут, на места председника и потпредседника Клуба.
Сезону 2000/01 је у играчком смислу обележио капитен Мирослав Берић. Он је био најбољи стрелац Супролиге и ЈУБА лиге и пробио се на четврто место вечите клупске листе стрелаца. Ипак, Партизан је сезону завршио без трофеја. У Супролиги је елиминисан у осмини финала од француског Асвела, док је у плеј офу и Купу Југославије поражен у финалу од подгоричке Будућности.
[уреди] "Дупла Круна"
Прошла сезона, у којој је екипу водио Душко Вујошевић, завршена је на најбољи могући начин. Партизан је освојио "дуплу круну", у два финала, до ногу потукао подгоричку Будућност и вратио трофеје тамо где и припадају - у витрине трофејне сале у Хумској 1. Титула и Куп су тако враћени у Београд на најубедљивији начин. Доминација у Југославији потврдена је освајањем деветог националног Купа и осме титуле државног првака у историји Клуба, Тренер Душко Вујошевић постао је најтрофејнији стручњак у клупској историји (пет трофеја - Куп Кораћа, две титуле првака и два домаца Купа), а Владе Дивац, Предраг Даниловић и Жарко Паспаљ, многим титулама из играчке каријере придодали су и прве "функционерске" трофеје.
Носиоци игре били су Владо Шћепановић, Милош Вујанић и Јово Станојевић, а велики допринос освајању трофеја дали су и капитен Веселин Петровић, Ненад Чанак, Ђуро Остојић, Вуле Авдаловић, као и Ненад Крстић, Пеђа Матерић, али и они који су мање играли, Глинтић, Надфеји, Гајић.
Летња пауза донела је велике промене у играчком саставу Партизана. Клуб су напустили неки од носилаца игре из прошле сезоне. Најбољи центар домаће лиге у прошлој сезони, Јово Станојевић, каријеру је наставио у немачкој Алби, изванредни стрелац Владо Шћепановић прешао је у чувени Фортитудо из Болоње, отишао је и капитен Веселин Петровић. Стеван Надфеји је прешао у руски Урал, а из прошлогодишњег играчког састава нема ни Глинтића и Гајића.