Бели слез
Из пројекта Википедија
Бели слез | ||||||||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
![]() |
||||||||||||
Таксономија | ||||||||||||
|
||||||||||||
|
||||||||||||
Althaea officinalis L. |
||||||||||||
|
||||||||||||
Екологија таксона | ||||||||||||
|
СЛЕЗ БЕЛИ, ПИТОМИ СЉЕЗ, СЛЕЗОВИНА, ШЉЕЗ, СЛИЗ, БЕЛОДУН, БИЉ, ЛИЊА
Дуговечна, лепа, упадљива зељаста биљка, висока 1—2 m. Цела биљка је обрасла густим свиластим длакама, тако да су листови сребрнобеличасти и под прстима као кадифа меки. Стабљика је права, једноставна или разграната и при дну одрвењена. Листови су спирално поређани, а из њихових пазуха при врху стабљике и огранака избијају ките бело-ружичастих, 1—2 ст великих, лепих цветова. Цвета преко целог лета. Листови са горњег дела стабљике су јајасти и на основи клинасти, са средњег дела су нешто мало крупнији и трокраки, на основи заобљени или срцасти, а листови са доњег дела стабљике су највећи (до 10 cm), петокраки, и имају најдужу дршку, дугачку скоро као лисна плоча. Руб листа је неједнако зупчаст, зацепљен на 3—5 места; има исто толико прстастих нерава, истакнутих на наличју. Листови су доста дебели, лаки, као кадифа меки од густих, белих, звездастих, дугих и меких длака. Лист је беличасто-зелене боје, без мириса и слузастог укуса. Наша фармакопеја прописује корен и лист белог слеза. Народ употребљава и цвет, Flos Althaeae. Бере се лети по врло сувом времену, кад спадне роса, и брзо осуши на промаји или у сушници. Нестручно и нехатно осушени и брани цветови потамне и поплесниве. Ћелија са слузи има свуда, а највише у мезофилу круничних и у доњој епидерми чашичних листића. Хемијски састав и употреба слични су као код листа и корена.
Садржај |
[уреди] Распрострањеност
Мисли се да је бели слез пореклом из земаља око Каспијског, Црног и источних делова Средоземског мора. Одатле се раширио чак у Аустралију и Америку. Y многим земљама Западне и Сред-ње Европе гаји се због корена, листа и цвета, који се употребљавају у медицини. Y нас га највише има по речним острвима и ритовима поред Тисе, Дунава, Саве и других река. Воли лаку, дубоку, влажну земљу, а највише речни нанос, који је повремено поплављен.
[уреди] Гајење, размножавање и берба
Y Белгији, Француској, Немачкој и неким другим земљама све се више употребљава корен од оплемењене гајене биљке, јер је мекши, меснатији, дебљи, једноличнији, није тако жилав и садржи више слу-зи од дивљег. Избором варијетета, земље, ђубрива, начина обраде и другим агротехничким радовима добијене су извесне сорте белог слеза. Копа се прве или друге године у јeсен. Наша речна острва, тзв. аде и ритови, водоплаво земљиште, најбоља су места за гајење или размножавање ове важне биљке. На 1 хектар потребно је 1 kg ceмена. Боље и брже се дође до користи расађивањем младих издељених глава с пупољцима. Оне се могу у јесен утрапити па у пролеће расадити. Код нас поред река сама вода разноси и сеје слез. На 1 хектар потребно је око 70.000 садница на растојању 5Ox5Ocm. Ca 1 хектара добија се око 1.200 kg листа, 1.500—2.000 kg корена и око 125 kg цвета. Бољи принос је с лаког, песковитог растреситог земљишта (речни наноси) ђубреног пепелом и добро прегорелим стајским ђубре-том или са 1.500 kg вештачког ђубрета у коме има 12 делова азота, 16 делова фосфора и 20 делова калијума. Корен ископан прве године је најбољи, јер садржи највише слузи. Старењем постаје, истина, све дебљи, али све тврђи, влакнастији, дрве-настији и лошији. Из семена изведена биљка има кратак ризом из кога се грана неколико подједнаких меснатих и бело-жућкастих коренова дебелих око 3 см, па и дебљих. Пошто се корен извади и одсече дебље корење, глава се разреже на онолико делова колико на њој има пупољака, врати у земљу и затрпа на растојању 50х50см да би наредне године дала ново корење. Ризом временом постаје све крупнији и вишеглав. Да би се добила што лепша и боња дрога, корење се мора одмах пошто је ископано очистити од земље, опрати, одсећи споредно ситно корење, стругањем помоћу ножа огулити и осушити што брже на температури од 60 до 70° С да дрога не би поплеснивила или добила непријатан укус и тамну боју. Сецкање корена врши се после сушења. Често се дешава да нестручни биљари суше корен на сувише високој температури, због чега корен потамни, а слуз и скроб се разложе. Или суше неогуљено корење. Недостаци. — Y складиштима осушен корен белог слеза врло често избуше инсекти. Кад се корен потопи у воду, на поврпшну испливају бе-личасти црвићи. Такву дрогу треба уништити, а просторију и амбалажу подвргнути дезинсекцији.
[уреди] Употреба корена белог слеза у научној медицини
Бели слез се у нас и у иностранству врло много употребљава. Због велике количине изврсне слузи даје се против упала органа за дисање и ждрела, интерно или за испирање гуше и носа у облику мацерата: исецкан корен држи се око два сата у хладној води (никако у кључалој) и за то време чешће промеша. На тај начин се екстрахује само слуз. Кување корена (декокт) није добро, јер се тиме извлачи и скроб, течност је гушћа, али је мутнија и брзо се поквари, укисне. Скроб је баласт, није лек. Као врло благо слузно средство даје се и против пролива, за запирање мокраћно-полних органа, за клизме, за облоге на упаљена места итд. Улази у састав разних грудних чајева, које израђују апотеке у нас и у туђини. Често се у разне микстуре против кашља додаје сируп од белог слеза, нарочито у дечјој пракси. Прашак, добијен млевењем и просејавањем корена белог слеза, употребљава се за посипање пилула и за израду разних посластица и лекова.
[уреди] Састав
Y корену белог слеза има око 30—35% слузи, око 10% пектина, око 35 % скроба , до 10 % сахарозе , мало инвертног шећера, око 2 % аспарагина, бетаина, 1,5 % масног уља и др. Пепела оставља највише 7%; у пепелу има много фосфата. Слуз се раствара у хладној води и хидролизом даје гликозу, галактозу и ксилозу. Највише слузи има у октобру, на крају вегетације, због чега корен у то доба ваља вадити.
[уреди] Историја
Бели слез је једна од најстаријих лековитих биљака. И Теофраст (371—287. пре наше ере) га препоручује као лековиту биљку, а особито Диоскорид, који у свом класичном делу De Materia Medica, писаном 77. год. I века, даје упутства о употреби белог слеза и другог биља. Карло Велики је 812. год. у својим Капитуларима наредио да се бели слез мора гајити на свим државним имањима његове простране импе-рије, а ми после једанаест и по векова још то не чинимо на нашим пољским добрима, јер не можемо да се »убедимо«. Бели слез је лек, може бити и храна, па чак и отров. — Y осушеном корену белог слеза има врло много хранљивих материја, око 75 % разних угљених хидрата. Због тога је он врло важан извор скроба и шећера у случају глади и рата, јер у нужди може да послужи за справљање хране. Бели слез је потпуно неотрован, нешкодљив, па ипак од њега многе жене умиру. Зашиљеним кореном белог слеза неопрезне и необавештене жене изазивају побачај. Пошто је корен увек прљав, редовно долази до сепсе (тровања крви), која се често завршава смрћу. На ову опасну употребу белог слеза код нас се не обраћа безмало никаква пажња. Ето још једног класичног примера где врло важна и потпуно нешкодљива лековита биљка може бити смртоносна ако се не употреби за оно за шта треба да се користи.