Велика Србија

Из пројекта Википедија

Велика Србија је политичка идеја који има за циљ да уједини све етничке Србе и територије у којима су Срби некада живели, у један ентитет, односно заједничку државу. Концепт Велике Србије подразумева јединствену српску државу у коју ће бити укључене историјске српске земље и главнина српског народа без обзира на вероисповест.

Садржај

[уреди] Историјски концепти Велике Србије

гроф Ђорђе Бранковић
гроф Ђорђе Бранковић

У историјским списима забележено је сведочанство да је први термин Велика Србија употребио гроф Ђорђе Бранковић 1683. године, у време док су Турци опседали Беч. Бранковић је аустријском двору понудио писани елаборат ослобођења и уједињења свих српских земаља у Велику Србију која би дефинитивно спречила даље турске продоре у централну Европу. Док му је горело под ногама, Беч је прихватао тај пројекат, али чим су Турци потиснути, одустао је и примат дао сопственим плановима да овлада целим Балканом и анектира га. Бранковић је у то време био деспот Баната, Срема и Херцеговине, на основу прокламације аустријског цара Леополда. Побуњивао је на устанак Србе на окупираним територијама и тако значајно слабио турски притисак. Кад су Турци уз огромну српску помоћ потиснути, цар је у грофу Бранковићу сагледао нову опасност по аустријске стратешке интересе, ухапсио га и 22 године држао у заточеништву, где је Бранковић и умро 1711. године у Хебу. Од тог времена сам помен Велике Србије представља прави баук за Аустрију, највећу опасност која прети и њој и целокупном католичанству у погледу жељене источне експанзије.

Архимандрит пивског манастира и истакнути херцеговачки народни предводник, Арсеније Гаговић, 1803. године у Петрограду званичним представницима руске владе излаже идејни пројекат о стварању Велике Србије. Сличан, изричито великосрпски план, 1804. руском императору упућује карловачки митрополит Стеван Стратимировић. Ти планови су представљали главну окосницу Карађорђеве устаничке националне политике. Његово даље уобличење и прецизирање постигнуто је Гарашаниновим “Начертанијем”, које није обелодањивано али је представљало оријентир за све стратешке државничке потезе српске владе у току неколико деценија. Он је примарно био оријентисан на ослобођење и присаједињење јужних српских покрајина, пошто је то у датим околностима било реалније, али је изражавао јасну, мада индиректну претензију и према северним, с обзиром да је аустријска држава у то време била много јача и чвршћа од турске.

[уреди] Аустроугарска пропаганда о Великој Србији

Српска национална држава представљала је препреку германском "продору на исток"
увећај
Српска национална држава представљала је препреку германском "продору на исток"

Кључна нит која се провлачила кроз укупну реторику и политику германског блока - Аустрије, односно Аустроугарске, и Немачке - према Балкану била је теза о опасности од стварања "Велике Србије".

Немачки амбасадор Ралф Хартман, у својој књизи "Часни мешетари", на страни 31, говори на следећи начин: "Ово илуструје колика је дубина тог страха и колико сеже у прошлост. Већ 1876. године, када је српски кнез Милан подржао устанак хришћанског становништва у Херцеговини и Босни против турске владавине и објавио Цариграду рат, између руског државног канцелара, кнеза Горчакова, немачког канцелара Бизмарка и аустроугарског председника владе Андрашија, беше на Хабсбуршки притисак - у такозваном Берлинском меморандуму - усаглашено да у случају победе Срба", цитира он, "силе неће толерисати настанак велике словенске државе".

Оно што је за све - за Немце и Русе, Енглезе и Французе, Шпанце и Италијане - у 19. веку престављало само по себи разумљиво, природно право на живот у јединственој држави требало је да јужним Словенима, односно Србима, за свагда остане ускраћено. Њихово стремљење ка државном уједињењу било је проглашено јеретичким и учињено претећом сабласти. Име те сабласти било је "велика Србија". Тако је, мада је српска краљевина уз све тежње била мала и слаба у поређењу са великим европским силама, а чак ни број Срба никад није премашио 10 милиона, деценијама остало у Бечу, у Берлину и другде, али до данас се није умирило.

Против великосрпске "опасности" ангажоваће се целокупни аустроугарски пропагандни апарат током целог XIX века, а у тајним извештајима челника бечког режима потврђује се да је великосрпство идеологија која је захватила све Србе, усијала им главе, поготово откако се на војвођанском подручју Светозар Милетић отворено експонирао као поборник државног уједињења свих Срба. Уједињење свих Срба је постао и јавни политички програм српских радикала у Војводини, Славонији, Хрватској, Босни и Херцеговини.

Након окупације Босне и Херцеговине, Аустријанци и Мађари ће у Великој Србији, као идеји водиљи и погонском гориву српског државотворства, гледати главну егзистенцијалну претњу, а фелдмаршал Конрад фон Хецендорф основним разлогом за превентивни рат против Србије. Поготово је тај страх хабсбурговаца био упечатљив када је до њих стигла информација да је стварање Велике Србије главна политичка преокупација тајне и у Србији веома утицајне официрске организације Црна рука.

Још један цитат који говори како немачки амбасадор (пред почетак I светског рата) описао, преносећи све својој влади, садржај свог разговора са грофом Бертхолдом, аустроугарским министром спољних послова. Министар је рекао (цитати према архивама бечког министарства) да сматра "својом обавезом да немачку владу не остави неупућену у озбиљност положаја за монархију. По њему, јужнословенско питање - а то значи неометано поседовање провинција настањених јужним Словенима -животно је питање за монархију, као и за тројни савез. Јужнословенске провинције монархије не могу се задржати наспрам једне Србије премоћне на Балкану. Монархија може, сходно томе, бити присиљена на захват уколико Србија потуче Бугарску и присвоји територије које премашују подручје старе Србије. На моје питање - шта мисли, кад би се и како збио тај захват - министар је приметио да се може пронаћи згодан психолошки моменат. И повод се брзо указао. Био је то атентат познати, Сарајевски атентат, када је Гаврило Принцип, припадник организације "Млада Босна", извршио атентат на аустроугарског престолонаследника Фердинанда.

Уопште се не говори о томе да је у завери атентата учествовало 20 младића припадника и српске и хрватске и муслиманске националности. То је била "Млада Босна". И ако је била каква умешаност Краљевине Србије у тај атентат - то никад није установљено. Али, оптужбе су одмах пале на Србију и на српски народ, а у Аустроугарској и Немачкој завладала је права антисрпска хистерија. У већ наведеној књизи, амбасадор Хартман каже: "у Аустроугарској и Немачкој почело је жестока антисрпска кампања која је засенила све до тада и Немачком амбасадору у Лондону, војводи Карлу Максу Лихновском, дала повода да опомене немачког државног секретара у Министарству иностраних послова Готлиба фон Јагова, да целокупна српска нација - као народ зла и убица - треба да се жигоше.

[уреди] Лондонски тајни уговор Савезника са Италијом

Проширења понуђена Србији по Лондонском Уговору из 1915. године
увећај
Проширења понуђена Србији по Лондонском Уговору из 1915. године

13. априла 1915., потписан је Лондонски тајни уговор Савезника са Италијом, у ком су нуђена територијална проширења Србији у случају победе Савезника у Првом светском рату.

Као и Бугарска и Италија је уцењивала обе стране, иако је формално још увек била у савезу са Централним силама. Битка на Марни која је зауставила немачко напредовање, поготову што су Руси кренули са офанзивом у источној Пруској, довела је до тога да Италија почне озбиљније да разговара са савезницима, али ипак тако да је испоставила један велики рачун на терет словенских земаља. После дугих преговора, у Лондону је потписан тајни споразум о преласку Италије на страну Савезника, с тим да она добије, што се тиче југословенских земаља, део Далмације до изнад Сплита, и сва већа острва, сем Брача и Шолте, док би Србији (претпостављало се већ да ће Црна Гора ући у њен састав), према том Уговору, припао јужни део јадранске обале, почев од Плоча изнад Сплита, све до луке Драч, која би остала у поседу независне Албаније. Како смо ми били чврсто опредељени за југословенску „опцију” – која је у свему висила у ваздуху, с обзиром да су савезници, све до пред сам крај рата, имали у виду опстанак А/У – ми смо, чим смо сазнали за постојање тог тајног Уговора, свим силама били против њега, чиме смо и оно мало италијанског кредита изгубили, што ће нас, за време повлачења кроз Албанију, скупо коштати.

Данас је тешко замислити шта би се из свега тога изродило, али ако се зна да је залеђе те обале, целом њеном дужином, било српско и православно, а да је већина католика на самој обали била српског порекла, па и српског опредељења, није тешко претпоставити, да би све било другачије и кудикамо боље, од онога што нам се десило са Југославијом. Али, у том часу, у Србији није било човека који би на то пристао.

Италија ће нам касније још једном дати шансу да станемо на свој српски колосек, када нам је званично предложила да приђемо Четворном споразуму (Енглеска, Француска, Русија и Италија), и да тако формално и коначно постанемо савезник, што је Пашић отклонио, јер би то значило признати и Лондонски тајни Уговор и „издати” наше ратне (југословенске) циљеве.

[уреди] Концепти "Српског културног клуба"

Истакнути српски интелектуалци патриотске провинијенције
увећај
Истакнути српски интелектуалци патриотске провинијенције

Немогућност функционисања и стабилизације прве југословенске државе, услед систематске хрватске опструкције и субверзије, недуго после Првог светског рата постепено ће трезнити српске политичке предводнике у погледу стварне могућности и реалне перспективе заједничке државе са Хрватима и Словенцима, па ће се идеја Велике Србије постепено обнављати у јавном животу. Прво кроз формирање Српске странке и назив њеног службеног гласила, а у марту 1928. године радикалски народни посланик Пуниша Рачић је на седници Народне скупштине захтевао да се држава преуреди и преименује у Велику Србију. Преломни тренутак је дошао државним ударом, који је прикривено изведен неуставним формирањем Бановине Хрватске. Пошто је Радикална странка тада била потпуно разбијена, а Милан Стојадиновић физички одстрањен из политичког живота, није био могућ организован партијски отпор самовољи регента Павла Карађорђевића и издајничке дворске камариле, па је група најистакнутијих српских интелектуалаца формирала Српски културни клуб који ће реафирмисати српску државотворну идеју под слоганом "Срби на окуп", на жалост прекасно, како су наредни догађаји показали, уводећи српски народ у нову историјску трагедију.

Оснивачи Српског културног клуба били су Слободан Јовановић и Драгиша Васић. Формално или неформално, својим српским националним идејама тај клуб ће за себе везати Владимира Ћоровића, Драгослава Страњаковића, Стевана Мољевића, Лазу Костића, Николаја Велимировића. Најзад је потпуно схваћен велики промашај направљен прводецембарским актом 1918. године, а ламентирало се и над пропуштеним приликама да се изврши ампутација Хрватске, по ком питању је први идеју јавно изнео Стојан Протић у полемици са Антом Трумбићем одмах по уједињењу, краљ Александар 1928. године и Милан Стојадиновић 1937, настојећи да дефинитивно реши хрватско питање, нашавши се због тога под унакрсном ватром дворских улизичких кругова и удружене опозиције. Идеју Велике Србије тридесетих година свесрдно су пропагирали Добросав Јевђевић и Радмило Грчић, као и Младен Жујовић, Зоран Андрић, Никола Стојановић и Војислав Вујанац. Српски културни клуб је развио широку активност организујући предавања, издајући новине и развијајући српску државотворну идеју на изнова пробуђеној националној свести.

[уреди] Равногорски великосрпски концепт

Велика Србија према нацртима Стевана Мољевића
увећај
Велика Србија према нацртима Стевана Мољевића

Равногорски четнички покрет Драже Михаиловића првенствено се руководио идеологијом великосрпског државотворства. Велика Србија је главна преокупација скоро свих четничких бораца, њихових команданата и идеолога, мада као концепт често није до краја развијана. У прво време основни текст у коме су изложене водеће идеје представљала је Мољевићева расправа “Хомогена Србија”, која је служила као приручник идеолошког образовања равногораца и главни пропагандни материјал. Мољевић се није директно супротстављао опстанку Југославије, али је инсистирао да се унутар југословенске државе јасно омеђе све српске земље и оне учине хомогеним у етничком погледу. Драгиша Васић и емигрантски министар иностраних послова Момчило Нинчић већ су били начисто с тим да Југославију уопште не треба обнављати, али из јасних спољнополитичких разлога такав став се није јавно износио. Али у четничкој штампи и пропагандним говорима истакнутих равногорских активиста Велика Србија је била основна преокупација. Великосрпска идеја је овладала српским народним масама и све до обрта у савезничком ставу није дозвољавала комунистима да преузму иницијативу.

Понашање емигрантске владе у Лондону, у одређеним фазама и краља, И крајња политичка неспособност, представљали су огромно оптерећење за равногорски четнички покрет и кључни реметилачки фактор у конципирању његове јединствене, кохерентне и чврсте идеологије. Драгиши Васићу је било јасно да се хрватски министри из петних жила труде у очима западних савезника обезвреде усташке злочине, да ниподаштавају српске жртве и желе да спрече послератно полагање рачуна за геноцид који је почињен над Србима.

У појединим деловима Равногорског покрета дилема Велика Србија или Југославија задржаће се све до краја рата и много драгоцене политичке енергије исцрпети, стварајући и збуњеност у народу и дезоријентацију војних команданата. У програмско-политичким недоумицама Дража Михаиловић 1943. године прави велику грешку преоријентацијом на Велику Југославију, државни пројекат са четири федералне јединице, Србије, Словеније, Хрватске и Бугарске под династијом Карађорђевића. Народ је био сувише уморан од таквих пројеката, а то се није могло уклопити ни у интересе великих сила антихитлеровске коалиције.

Техеранска конференција Стаљина, Рузвелта и Черчила донела је одлуку о обнови југословенске државе и пружању помоћи Титовим партизанима, и то 28. новембра 1943. дан уочи заседања АВНОЈ-а. Михаиловић је остављен на цедилу. Западни савезници су издали Србе. Најтежи ударац четницима Драже Михаиловића ипак је задао краљ Петар II Карађорђевић. Краљ је сменио у јуну 1944. године Божидара Пурића са места председника владе и поставио Хрвата Ивана Шубашића. Британци су тако форсирали споразумевање два Хрвата, Тита и Шубашића на српску штету.

Стално колебање између југословенства и великосрпства било је најфаталније за српске националисте, док је традиционално русофилство великим делом заблуделу омладину одвело у комунистичке воде и проузроковало крвави грађански рат међу самим Србима. Поред тога, озбиљним људима памет је стајала пред призорима невероватне хрватске крвожедности. И највећи злочинци - и усташе, и мачековци, и клерикалци, успевали су да своја недела гурну у други план и светску јавност заслепе пропагандним флоскулама о сопственој угрожености великосрпском хегемонијом, унитаризмом и централизмом. Ватикан и кључни савезнички кругови по српском питању нашли су се на истом послу с подударним циљевима, протежирајући прозападно настројене Хрвате против српских “варвара”.

Пројекат Велике Србије у Другом светском рату доживео је катастрофу и слом победом комунистичких партизана и успоставом 6 федералних република, те стварањем 2 аутономне покрајине у ономе што је остало од Србије.


[уреди] Литература

  • Станишић, Михаило. Пројекти Велика Србија. (Службени лист СРЈ: Београд, 2000.) ISBN 86-355-0468-2
  • Ернест Дени - Велика Србија
  • Владимир Ћоровић - Велика Србија
  • Др Војислав Шешељ - Идеологија српског национализма
  • Група аутора (САНУ) - Велика Србија – Истине, заблуде и злоупотребе

[уреди] Види још

[уреди] Спољашње везе


Модерни иредентистички покрети у Европи
Велика Албанија | Велика Србија | Велика Хрватска | Велика Мађарска | Велика Бугарска | Велика Немачка


Овај чланак је део
 Портала о Распаду СФРЈ 

више о Распаду СФРЈ  
Други језици