Стварање оригиналне српске драме

Из пројекта Википедија

Садржај

[уреди] Зачеци српске драме

У области драмске књижевности, после Вујићевих прерада и "посрба", у трећој деценији 19. столећа долази до стварања изворне српске драме. На њеним почецима стоје три имена: Јован Стерија Поповић, Стефан Стефановић и Лазар Лазаревић. Рано умрли Стефан Стефановић (1805-1826) написао је прву српску трагедију Смрт Уроша V (1825), дело у којем, и поред почетничких невештина, има снажних драмских акцената, истинског трагичног осећања, смисла за мешање трагичног или комичног, чему се учио код Шекспира, тако да се оно и данас изводи. Лазар Лазаревић (1805-1846) написао је историјску мелодраму Владимир и Косара и комедију Пријатељи (обе 1829).

[уреди] Јован Стерија Поповић

Јован Стерија Поповић (1806-1856) јесте један од најистакнутијих и најсложенијих књижевних стваралаца свог доба. Рођен је у Вршцу од оца Грка и мајке Српкиње. У гимназији је добио солидно класично образовање и истакао се у прављењу стихова по античким обрасцима. По завршетку правних студија (1830) радио је у Вршцу најпре као наставник латинског језика, а затим као адвокат. Кад је основан лицеј у Крагујевцу, позван је за професора. У Србији је живео од 1840. до 1848, радио је најпре као професор природног права на лицеју а затим као начелник министарства просвете. Одиграо је значајну улогу у организовању просвете и културе у младој кнежевини, учествовао у оснивању Друштва српске словесности, народног музеја и позоришта, писао школске уџбенике из раних предмета. Незадовољан приликама у којима је радио, напустио је службу (1848) и вратио се у Вршац, где је, живећи повучено, разочаран и болестан, остао до смрти.

Стеријин књижевни рад врло је разноврстан. Огледао се у свим областима тадашње књижевности, био је романописац, комедиограф, трагичар, песник, критичар, школски писац, а бавио се, као и већина тадашњих књижевника, и филолошким питањима. У почетку близак идејама Вука Караџића, касније се приклонио конзервативној струји и последњу књигу објавио црквеном ћирилицом. У његовом делу дошли су до изражаја сви стилски правци и тенденције те хетерогене епохе: сентиментализам, класицизам, предромантизам, а у најбољим својим комедијама приближио се реализму.

Та разноврсност испољила се већ на почетку његова рада, када, још млад, објављује једно за другим један спев посвећен Бугарској (1825), трагедије Светислав и Милева (1827), Милош Обилић (1828) и Наод Симеон (1830), те роман Бој на Косову или Милан Топлица и Зораида (1828). У роману је његова каријера била најкраћа. Трезвен и критичан, он је брзо увидео лажност и клишетираност тадашњега српског псеудоисторијскг романа. Због тога још један сличан покушај романа оставља у рукопису и пише шаљиви, пародијски Роман без романа (први део написан 1832. а објављен 1838, покушај српског Дон Кихота, у којем је исмејао главног представника српског романа М. Видаковића уопште романе сличног типа, па и своје властите.

Најзначајније подручје Стеријина књижевног рада јесте драма. Писао је упоредо историјске трагедије, "жалосна позорја", тако их је сам називао, и комедије, "весела позорја".

Историјске драме, иако бројем и обимом надмашују његов комедиографски рад, мање су значајне од комедије. Теме је узимао из српске, бугарске, македонске и албанске историје средњега века; грађу је налазио у Рајићевој Историји и у народним песмама. У обради се осећа утицај Виљема Шекспира. Писао их је на почетку свог књижевног рада (до 1830) и 40-их година. Боље су му позније а међу њима се нарочито издвајају Смрт Стефана Дечанског (1841), Владислав (1842) и Лахан (1842). У све три је обради политичку тематику; борбу за власт у нашим средњовековним државама, уносећи у ту слику политичка трвења свог времена као и суморно, меланхоличко расположење зрела и искусна човека. У своје време Стеријина "жалосна позорја" била су врло популарна због своје историјске садржине и родољубиве тенденције. Смета им претерана сентименталност, тежња к мелодрамским ефектима, недовољна мотивисаност радње и карактера.

Иако су у критици тог доба боље прошла "жалосна" од "веселих позорја", Стерији је од почетка било јасно да му комедија највише одговара. Након што је објавио прву своју комедију Лажа и паралажа, он је писао Вуку Караџићу: "Дакле после дугог тумарања и кривудања једва на правац изиђох, а надам се да нећу с овог пута сврнути..." Стеријин рад на комедији може се поделити на три периода. Тридесетих година у Вршцу он пише своје најбоље комедије: Лажа и паралажа (1830), Тврдица или Кир Јања (1837), Покондирена тиква (1838). Четрдесетих година, за време боравка у Београду, он за потребе театра пише краће шаљиве комаде и лакрдије које су извођене, али нису објављене за пишчева живота. И најзад, последњих година, опет у Вршцу, он се поново враћа озбиљној комедији, уносећи у њу горчину разочараног човека: Београд некад и сад (1853), Родољупци (објављена постхумно).

Стерија схвата комедију дидактички. "Театар је школа где се људи уче", каже он на једном месту, а о свом делу вели: "Конац мог писања био је исправљеније...", "Моје је лечити род". У свим Стеријиним комедијама, чак и у онима које се обично убрајају у лакрдије, морални, дидактички моменат толико је наглашен да понекад остаје основни, конститутивни принцип структуре, потискујући комику. Иако се наслања на велику комедиографску традицију (Молијер је био један од писаца које је преводио и на које се угледао), Стерија умногоме одступа од класичне комедије, нарочито у завршецима. Код Стерије нема срећних завршетака. Његов тврдица не добија свој новац натраг, он бива изигран и преварен не би ли тим начином схватио да је тврдичење мана која највише шкоди њему самом. И друге настране личности лече се сличним методом. Јелицу из Лаже и паралаже присиљавају да се одрекне читања романа, Фему из Покондирене тикве на превару одбијају од њеног "ноблеса" и франкоманије, Султана из Зле жене (1838) бива излечена тек пошто је добила лекцију у обилним батинама. У већини Стеријиних комедија откривамо моралну драму с три главна протагониста: заблудела личност, варалица и исцелитељ-резонер. Заблуделе личности на показани начин доводе се памети, а варалице бивају раскринкане и протеране. Као моралиста, Стерија се не бави општељудским пороцима него искључиво конкретним појавама свог доба и своје средине. Његова је комедија непосредно друштвено ангажована. Она изобличава погрешно васпитање, помодарство, снобизам и друге мане нашег малограђанског света, исмева надриученост наших славеносерба и њихов накарадни "славјански" језик. Чак и кад се бави универзалним темама, као што су тврдичење, лицемерје и сл., Стерија их посматра из локалне перспективе. Његов тврдица је кир-Јања, Грко-Цинцарин, типична појава у српској средини, и та његова локална боја толико је јака и изразита да је традиција изменила и сам наслов дела и од Тврдице направила Кир-Јању. Најизразитији пример Стеријине ангажованости јесте политичко-сатирична комедија Родољупци, која представља непосредан одјек догађаја у револуцији 1848. "приватну повесницу српског покрета", како је сам писац назива. Та суморна и горка књига, јединствена у свом обрачуну с националним и политичким лажима тог доба, представља природан завршетак Стеријине комедиографије, која је од самог почетка, супротно ономе што се од ове врсте очекује, показивала мало ведрине и веселости.

Иако је књижевни рад започео стиховима, Стерија се као песник исказао у пуној мери тек у последњим годинама свог живота. Објавио је збирку Даворје (1854) и више песама по листовима и часописима. Његова поезија је рефлексивна, дидактична, интелектуална. Она садржи суморна размишљања болесна и разочарана човека који се повукао из јавног живота. Стерија пева о пролазности, бесмислу, ништавилу, свуда види пустош, уништење, смрт. Уопште, Стерија делује као човек што је залутао у време које није његово. Објављена после Бранкове и Његошеве смрти, у време када су се првим стиховима јавили Змај и Јакшић, његова књига песама представља последњи али аутентични глас једнога минулог доба.

[уреди] Види још

[уреди] Литература

  • Изворни текст је преузет из књиге Кратка историја српске књижевности Јована Деретића. Књига се може наћи у свом електронском издању на страници на пројекту Растко. Књига нема експлицитних рестриктивних ауторских права која забрањују њено умножавање. У случају да се проблеми ипак јаве, контактирајте Милоша.