Зен будизам

Из пројекта Википедија

Бодидарма, дрворез Јошитошија из 1887.
увећај
Бодидарма, дрворез Јошитошија из 1887.

Зен (јапански зен, кинески ч'ан, санскритски дхјана – медитација, медитативно задубљење) је једна од школа кинеског Махајана будизма која је на Западу постала позната под својим јапанским именом. Школа је то име добила због нарочитог нагласка којег ставља на праксу неговања ума. Реч зен, поред тога што означава име школе, означава и сврху њених настојања, па се тако често употребљава у значењу пробуђења, коначне истине или праве природе. Зен будизам се не сматра само школом медитације, већ школом која чува и преноси живу мудрост коју је Буда, пробуђени, досегнуо седећи у медитацији под дрветом просветљења.

Садржај

[уреди] Појава учења

Појава ч'ан будизма у Кини се везује уз редовника Бодидарму. За њега се каже да је учење донео из Индије негдје око 520. године н.е. О развоју учења у Индији се зна врло мало, само на основу прича и легенди. Најпознатија од њих је она о преносу учења Махакашјапи, једном од истакнутих Будиних ученика. Прича каже како је Буда држећи говор пред окупљеним ученицима подигао руку држећи у њој цвет. Само је Махакашјапа схватио поруку и насмешио се. Буда је потом рекао: "У мене је истинско око учења, чудесан ум утрнућа. Сада га предајем Махакашјапи." Тиме је Махакашјапа постао први патријарх зена у Индији. Позната су и имена осталих индијских патријарха од времена Махакашјапе све до Бодидарме који се сматра 28. патријархом у индијској и првим у кинеској традицији зена. Бодидармино учење је у Кини преношено с учитеља на ученика током пет генерација до времена чувеног шестог патријарха, Хуи Ненга (638.-713.), чији су многобројни ученици утемељили разне огранке који су временом скупљени у пет зен школа. Данас су једине две школе зена код којих је традиција преноса учења непрекинута школе Сото (кин. Цаодонг) и Ринзаи (кин. Лињи).

[уреди] Суштина учења

Учење које је Бодидарма донео са собом у Кину је подучавало да све изниче из ума, да је природа ума природа Буде, да је она својствена свим осетилним бићима, и да је основни начин увиђања ове изворне природе мотрење ума. С једне стране то је будизам дубоко укоријењен у учењима Махајане, нарочито учењу о будинској природи, а с друге стране је то повратак самој сржи учења, искуству пробуђења и директним начинима његовог постизања упражњавањем медитације.

[уреди] Основна начела

Постоје четири основна начела зена, у којима је сажет приступ школе. То су:

  • Пренос с учитеља на ученика мимо светих текстова.
  • Независност од речи и слова.
  • Директно указивање на ум.
  • Увиђање властите природе и постизање будаства.

Независност од речи и слова као и посебан пренос мимо светих текстова казују да је зен, у свом значењу првобитне истине, изворне или будинске природе, с оне стране речи, језика, идеја и концепата. У зен традицији се искуство изворне природе често успоређује с месецом, а речи, језик, идеје и концепти који га описују се упоређују с прстом који показује на месец. Речима и концептима то искуство никада се не може до краја исказати нити описати, јер то је нешто што свако мора искусити за себе.

Међутим, погрешно би било на темељу ова два начела закључити да зен одбацује уобичајен начин преноса и настављања будистичке традиције разним облицима заређења, преузимањем моралних начела, па и изучавањем текстова и познавањем учења. Потреба за њима је несумњива, но зен с правом упозорава да не смеју постати сами себи сврха, чиме се губи дух учења у корист његовога слова.

Два преостала начела казују да је наш ум изворно ум Буде и да Буду не требамо тражити нигде другде до ли у властитом уму. Смиривање и мотрење ума у процесу медитације кроз све његове стадије - од распршеног и усредоточеног па до уједињеног - напосљетку води ка увиђању његове изворне природе.

[уреди] Ширење

Ова четири начела, неусиљени начин подучавања и упорно устрајавање на пробуђењу у овом животу је оно што је Бодидармино учење учинило другачијим и новим у односу на тада у Кини већ потпуно институционализовани будизам. Оживљавањем учења и личним примерима великих зен учитеља, и кинески и источноазијски будизам у цјелини су добили снажан потицај . Од осмог века надаље учење се проширило по читавој Кини одакле је пренесено у Вијетнам, у Кореју и напослетку у Јапан. Зен је у Јапану веома утицао на јапанску културу, посебно на хаику поезију, церемонију чаја и сликарство.

[уреди] Зен приче

Викизворник има оригиналан текст повезан са овим чланком:

За разлику од осталих школа будизма, зен нема своје свете књиге и свете текстове јер се не ослања на писану реч већ на живу усмену традицију. Постоји много зен прича које се препричавају и бележе од оних који изучавају зен, али оне немају никакав званичан статус. Многи људи их сакупљају и до сада је објављен велики број збирки зен прича и на нашем језику. Пример зен приче: “Војник по имену Нобушиге дође код Хакуина и запита га: постоје ли заиста рај и пакао? Ко си ти?, упита Хакуин. Ја сам самурај, одговори ратник. Ти, војник!, узвикну Хакуин. Који би то владар тебе хтео за чувара? Лице ти је као у просјака. Нобушиге се толико разбесне да поче да вади свој мач, Хакуин настави: па ти имаш мач! Оружје ти је вероватно превише тупо да би ми одсекло главу. Када Нобушиге извуче мач, Хакуин примети: овде се отварају вратнице пакла! На ове речи самурај, схвативши учитељеву поуку, врати свој мач у корице и поклони се. Овде се отварају вратнице раја, рече Хакуин.”

[уреди] Спољашње везе