Маздаизам

Из пројекта Википедија

Маздизам је веровање у бога Ахура Мазде; динамична, прогресивна религија која непрекидно еволуира. У том мисаоном аспекту, она се од зоре свога стварања, није окоштала током хиљада година. За разлику од учених теолога и ентузијаста других религија, где сваки за своје списе каже да: "оно што нема унутра, нема нигде", Маздајански пророци, попут Џамшида, Заратустре и њихових следбеника, тежили су само томе да скромно и искрено остваре Истину, Љубав и Лепоту.

[уреди] Историја

Заратустра је утемељивач и реформатор староперсијског маздаизма, човек који је изградио филозофско-уметнички систем промишљања маздеанства и огласио га уз помоћ персијских краљева, за једини исправан идеолошки религијски суд коме морају да се повинују сви народи који потпадну под Персијску власт. У староперсијском дуалистичком учењу постоји тријада, добра реч, дело и мисао, али исто тако постоји и тријада зла, зла реч, зло дело и зла мисао. По учењу Заратустре, у људском роду обе крајности постоје у подједнакој мери па се људи могу сврстати у три категорије: добре, унеколико добре, у одговарајућој мери зле и само зле. Добри су они који исповедају праву маздеанску веру, који верују да ће победити добро, а зли су они који исповедају другачије религијске концепте, али и они који исповедају маздеизам у његовом митском, неканонизованом виду. Зли су и они који признају Ахура Мазду за Бога доброг а за његове помоћнике деве, а не схватају да су деве симболи паганског света, времена у коме Персијанци нису били изузети од осталих народа, већ једнаки њима. Канонизовање маздеанског учења је по Заратустри, значило издвајање Персијског народа изван и изнад свих, а по праву порекла и жеље ка исповедању нове вере.


Између добрих и злих, у средини се налазе људи који су истовремено и добри и зли. Њихово двојство дато је њиховим економским интересом и положајем у друштву. Свако ко исповеда праву веру, а у одређеној ситуацији присвоји нешто од туђег богатства, на превару или на силу, припада средини. Такође, средини припадају и разбојници и пљачкаши уколико одлуче да исповедају праву веру, па чак и у случају да су им руке огрезле у крви. Људско дело је такође средина. Оно се налази између речи и мисли и одговара поступку сваке јединке, указујући да ли ће се она упутити свету добра или свету зла, или ће пожелети да остане у средини у којој се већ налази. Средина нуди могућност избора и компромиса; уколико Персијска војска буде поражена на бојном пољу, заробљени или покорени моћи ће да исповедају религијски концепт који им се наметне, па чак и пагански Маздаизам. Такође, у случају глади и неродице човек је увек пред избором сопственог дела – хоће ли се одати крађи, пљачки и проституцији да би преживео, или ће добровољно изабрати смрт како би доказао да је мисао Ахура Мазде јача од сваког дела. Та слобода избора у организацији Персијског друштва и државе човеку није нудила ништа друго до могућност да се повинује и приклони сваком злу које на државу или јединку наиђе. Обичан човек, радник или ситни трговац, који није био посвећен у мисао Ахура Мазде, за доказ праве вере могао је да изабере смрт или, а то је за Заратустрин концепт религије било најважније, исказивање припадности правој вери кроз војничко служење њој. То је значило да човек који прихвати исповедање Зороастризма, има право да у време несрећа и недаћа, присваја без поговора и на сваки начин, имовину оних који прави Зороастризам и Маздеизам нису исповедали. Исповедањем праве вере, човек је постајао један од повлашћених, заклетих, оних који имају право да господаре и у том господарству присвајају све што људима који нису њихове вере,припада.