Ото Скорцени

Из пројекта Википедија

Ото Скорцени
увећај
Ото Скорцени

Ото Скорцени (12. јун 19085. јули 1975. год.) је био СС пуковник у Другом светском рату. У историји је остао запамћен као официр који је командовао акцијом ослобађања свргнутог италијанског диктатора Бенита Мусолинија као и по организацији једне од најзначајнијих база СС организације ОДЕСА у Франковој Шпанији.


[уреди] Биографија

Скорцени је рођен у аустријској породице средње класе која је имала пољско порекло. Још као студент у Бечу, 1920. год. истицао се својим мачевалачким способностима. Учествовао је у 15 двобоја и том приликом је посечен по образу због чега ће читавог живота носити ожиљак који ће у Другом светском рату постати нека врста његовог заштитног знака. 1931. год. учланио се у Аустријску нацистичку партију, а узбро је постао и припадник СА одреда. Од самог почетка је показивао лидерске способности што се испољило приликом немачког припајања Аустрије 12. марта 1938. год. када је спасао аустријског председника Вилхелма Микласа од нацистичке руље.

По избијању рата, Скорцени, који је у то време радио као инжењер, пријавио се у Луфтвафе али је одбијен зато што је био старији од 30 година. Након овог неуспеха приступио је борбеним јединицама СС које су носиле назив Вафен-СС. Као припадник 1. СС дивизије "Leibstandarte SS Adolf Hitler" ("Лична Гарда Адолфа Хитлера") учествовао је у борбама на Источном фронту током 1941. и 1942. год. Пред крај 1942. год. је рањен због чега се у децембру исте године вратио у немачку као носилац Гвозденог крста који је добио због исказане храбрости под ватром.

Његов пријатељ из СС-а га је, након опоравка, препоручио немачком војном руководству као потенцијалног команданта специјалних војних јединица које је Хитлер желео да формира. Управо у ту сврху 1943. год. Хитлер га је лично одабрао, из групе пробраних официра војске и ваздухопловства, да командује акцијом спасавања италијанског фашистичког диктатора и његовог личног пријатеља Бенита Мусолинија који је био свргнут са власти и притворен од стране италијанске владе.

Скорцени је скоро два месеца играо игру „мачке и миша“ са италијанима који су стално премештали Мусолинија како би онемогућили било какав покушај његовог спасавања. Коначно захваљујући обавештајним подацима које је прикупио Херберт Кеплер као и података које је Скорцени лично прикупио током ваздушног извиђања створили су се услови за почетак акције. 12. септембра немачки падобранци, чији је гост и посматрач био Скорцени, извршили су једрилички десант у близини Хотела Кампо Императоре на планини Гран Сасо у Апенинима. Операција спасавања Мусолинија, под називом (Unternehmen Eiche) изведена је без и једног испаљеног метка. Иако су официр који је командовао операцијом пуковник гроф Ото фон Берпелш и официр који је учествовао у изради плана мајор Харалд Морс били под командом генерала падобранских снага Курта Студента, Скорцени, који је лично допратио Мусолинија у Берлин након његовог ослобађања приграбио је све заслуге за себе. Захваљујући овом „успеху“ Скорцени је унапређен у чин мајора и одликован је Витешким крстом Гвозденог крста.

1944. год. поверена му је припрема операције Коњићев скок (Rösselsprung) чији је циљ било заробљавање вође југословенских партизана Јосипа Броза Тита. Немачки команданти сматрали су да био Титово заробљавање довело до расула у југословенском покрету отпора. Након што су Тито и Врховни штаб лоцирани у Дрвару у Босни, почеле су припреме за операцију. Операција је почела 25. маја 1944. год. ваздушним и једриличарским десантом немачких падобранских јединица на Дрвар. Иако су партизани првобитно били збуњени врло брзо су консолидовали редове и пружили снажан отпор немачким падобранцима. Тито и Врховни штаб у последњем тренутку су се извукли из пећине у којој су били смештени. Операција је претрпела неуспех, а једино чиме су немачки падобранци могли да се похвале била је Титова униформа коју су заробили. Скорцени није лично учествовао у овој акцији али је издавао наређења радио везом са аеродрома који је био база за извођење операције.

У тренутку атентата на Хитлера који су 20. јула 1944. год. извела група високих немачких официра Скорцени се затекао у Берлину где је помогао у одбрани виталних институција које су побуњеници покушали да заузму. У овој улози Скорцени је провео чак 36 сати као официр задужен за управљање армијским командним центром пре него што му је стигла замена.

У октобру 1944. год. Хитлер је послао Скорценија у Мађарску јер је сазнао да мађарски регент Миклош Хорти тајно преговара са Русима о капитулацији Мађарске. Капитулација Мађарске одсекла би немачке армије на Балкану, које су бројале преко милион војника, од главнине немачких снага у Европи. Да би спречио овакав развој догађаја Скорцени је организовао операцију Панцерфауст (Panzerfaust) у којој је киднапован Хортијев син Николас због чега је уцењени мађарски регент био приморан да абдицира. У Мађарској је формирана про-немачка влада која се борила раме уз раме са немцима све до априла 1945. год. када су немачке трупе истеране из Мађарске.

Инспирисан успешном америчком акцијом у Ахену, када су амерички напад предводила три заробљена немачка тенка што је изазвало забуну и пометњу међу немачким браниоцима, Хитлер је, у склопу припрема за Арденску офанзиву одлучио да примени америчко искуство. Поверио је Скорценију команду над оклопном бригадом која је требала да предводи немачки напад. Ова оклопна бригада била је сачињена од немачких војника који су знали енглески језик и који су били обучени у америчке униформе. Бригада је била наоружана заробљеном америчком опремом, џиповима и тенковима, као и немачким тенковима маскираним да личе на америчке. Задатак Скорценијевих људи био је да као претходница немачких снага шире панику међу америчким војницима, уништавају систем везе и спрече рушење мостова на правцу немачког напредовања. Иако је ова бригада имала почетне успехе америчка војска је ускоро обавештена о њиховом присуству због чега су пооштрене мере контроле што је резултирало хватањем највећег броја Скорценијевих људи. Током испитивања они су наставили са извршењем задатка пружајући лажну информацију о томе како се лично Скорцени са групом командоса упутио ка Паризу са задатком да убије врховног команданта савезничких снага у Европи, америчког генерала Двајта Ајзенхауера. У немогућности да провере ову информацију официри задужени за ајзенхауерово обезбееђење појачали су страже и ограничили му његово кретање на просторије штаба што је потрајало све до завршетка војних операција у Ареднима. Захваљујући оваквим и сличним операцијама Скорцени је међу Западним савезницима стекао репутацију најопаснијег човека у Европи.

На почетку 1945. год. провео је два месеца командујући као генерал-мајор регуларним немачким јединицама које су браниле немачке провинције Прусију и Померанију. За своје акције на овом подручју, а нарочито за командовање одбраном Франкфурта на Одри, Хитлер га је одликовао храстовим лишћем уз Витешки крст.

Предао се у мају 1945. год. западним савезницима и провео је више од две године у затвору. Суђено му је за немачке злочине током Арденске офанзиве али је ослобођен оптужбе када је савезнички официр задужен за тајне операције сведочећи у његову одбрану изјавио да су се и савезнички војници у више наврата борили обучени у немачке униформе. Упркос томе задржан је у затвору из којег је побегао 27. јула 1948. год.

Уточиште је пронашао у франковој Шпанији која му је доделила шпански пасош. У Шпанији се вратио свом првобитном занимању и радио је као инжењер. 1952. год. проглашен је за денацификованог (entnazifiziert) у одсуству од стране арбитражног одбора који је формирала немачка влада. Радио је као консултант са египатског диктатора Гамала Абдела Насера и аргентинског председника Хуана Перона. Сумња се да је као члан тајне послератне СС организације ОДЕСА на територији Шпаније успоставио логистичку базу која је била од кључног значаја за извлачење припадника СС-а из Европе. Претпоставља се да је захваљујући њему у Шпанију побегао и ратни злочинац др. Ариберт Хеим (познатији под надимком „Доктор смрт“)

Ото Скорцени погинуо је 1975. год. у аутомобислкој несрећи у Мадриду.