Руске читанке
Из пројекта Википедија
»Руске читанке«, тако разноврсне по садржају задивљују својим стилским јединством. У стваралачкој биографији великог писца приче за децу биле су чак и за Толстоја мукотрпна школа овладавања новим уметничким стилом. То је била велика лабораторија у којој је сваки уметнички материјал, кроз прераде, добијао одлике које је Толстој усвојио из народне поезије и народног живота и кoje cy отада постале обавезне, по његовом мишљењу, за уметност уопште: »одређено, јасно и лепо и умерено«.
Толстој је у дечијим причама оваплотио маштања која су га заокупљивала почетком 70-тих година о делу »чистом, истанчаном, у коме не би било ничег сувишног, онаквом каква је целокупна грчка књижевност, каква је грчка уметност«. Пишчева строгост према властитом раду, која је уопште значајна Толстојева одлика, у процесу рада на дечијим причама довела га је до брижљивог размишљања и одмеравања дословно сваке речи. Једноставност језика и целе уметничке слике доведена је у њима до кристалне јасноће. Када је 1876. године добио писмо од дечијег писца Ј. В. Љвова у коме му овај одаје нарочито признање за приче унете у »Руске читанке«, Толстој му је одговорио да је те приче и басне »пробрао из 20 пута веће количине спремљених прича и да је сваку од њих прерађивао по 10 пута«, да је у њих уложио »више труда, него у било шта друго« од свега оног што је написао. Главна потешкоћа, по Толстојевим речима, била је у томе »да буде једноставно, јасно, да не буде ничег су-вишног и лажног«. Y истом писму он са оправданим поносом изјављује: »... ја знам како мисли народ и дете из народа, и знам како треба разговарати с њим...
Јула 1879. године у Јасној Пољани гостовао је оло-њецки приповедач народних умотворина В. П. Шчего-љонок. Толстој је по његовом причању записао много легенди и прича, међу њима и легенду коју је убрзо прерадио у причу »Зашто људи живе«. Том причом која је штампана 1881. године у часопису »Дечији одмор« (»Детский отдых«) почиње серија такозваних »народних прича« које су заузеле важно место у Толстојевом стваралаштву 80-тих година, поготово што је 1884. године било основано народно издавачко предузеће »Посредник«. Свешчице »Посредника« излазиле су у за оно време огромном тиражу, продавало се по багателној цени а сврха им је била да потисну у народу читање безвредне шунд-литературе. Позитивна улога коју је у том погледу одиграо »Посредник« неоспорна је. Народне приче Толстоја — величанствен су узор остварења тога програма. Биле су написане свима доступним језиком, с великим бројем речи из говора обичног народа, испричане у виду бајке, истинитог до-гађаја, легенде, а намена њиховог садржаја била је потврђивање оправданости оног религнозно-моралног учења чији је проповедник Толстој постао почетком 80-тих година.
Y њима се упорно изражава мисао не само да је добро праведније, већ и корисније од зла, да је похлепа одвратна, а помоћ ближњем у невољи нешто величанствено и неопходно, да живот у љубави међу људима треба да буде норма човекових моралних особина. Y њима је ипак изражен, мада пасиван, протест против неправичног друштвеног поретка. С друге стране — и у највећој мери — те приче изражавају илузорност Толстојевих представа о путевима остваривања праведног друштвеног поретка. Зато у »Бајци о Ивану-луди«, на пример, доказује да треба само да се Иван, цар луда, и његов народ одрекну новца, војске, да се баве само тежачким физичким радом, па да настане тај срећан живот о коме машта радни народ. Критика својине преобраћа се у проповедање одрицања од материјалних добара уопште (»Иљас«); непротивљење злу велича се као једино средство борбе против зла (»Свећа«).
Проповедање непротивљења злу насиљем и самоуздизања чини основу садржаја Толстојевих прича намењених народу. И ма који извор да је користио уметник у то време — стари руски писани споменик или усмену легенду — он га увек прерађује сагласно с принципима своје филозофије. Мењајући сижеа црквено-дидактичке књижевности (»Пролога« и »Житија«), Толстој им даје антицрквену тенденцију, одстрањује помињање божије воље, која се огледа у поступцима јунака, и истиче моралну снагу живота »у Христу«; преображавајући фолклорни материјал упорно уноси у њега своју мисао о непротивљењу злу насиљем.
Традиције старе дидактичке књижевности и усменог народног стваралаштва на необичан начин се преплићу у садржају и стилу народних прича. Од прве потичу јеванђељски епирафи, цела форма приче — алегорије с религиозно-моралним сентенцијама на крају (»Схватио сам сада да се људима само чини да живе зато да би се старали о себи, а да у ствари живе само због љубави« — »Зашто људи живе«; »И схвати Авдејич да га није об-мануо сан, да је, одиста, тог дана к њему долазио Спаситељ и да га је он, одиста, примио« — »Где је љубав, тамо је и Бог«; »И сељаци схватише да није у греху, већ у добру моћ божија« — »Свећа«). Пословице и изреке, заступљене у малом броју, имају, у суштини, исту улогу као и моралнодидактичке сентенције.
Пажљиво проучавање изворника народних прича (в. примедбе о свакој причи) доводи до закључка да је у крајњој линији стара поучна књижевност, а не усмено народно стваралаштво, претежно представљала материјал за позајмљивање сижеа. Бог и ђаво — главне су личности тих прича. Велико мајсторство Толстоја-реалиста огледа се и у народним причама. Осећање животне истине изискивало је од уметника, упркос основном задатку (сликање не оног што је било, већ што треба да буде), да приказује реалне стране стварности. И зато је Толстој писао П. И. Бирјукову 1885. године, имајући у виду скретање пажње В. Г. Черткова да ублажује приказивање мрачних страна живота: »Лажи, обмане и покварењаштво не могу се скривати нити их треба скривати«. Придржавајући се тог принципа Толстој слика очајну беду породице обућара Семјона (»Зашто људи живе«), егоистички живот »добро стојећег сељака« Иља-са (»Иљас«), невоље обућара Мартина (»Где је љубав, тамо је и Бог«), недоличан живот сељака, међу којима се због кокошијег јајета заподела опака мржња (»Не доливај уља на ватру«), помамну похлепу, инстинкт за својином код Пахома, »човека који се пробио« (»Да ли је човеку потребно много земље«) итд. У карактеристикама портрета, у пејзажима, у дијалогу — много је ситних реалистичких детаља који показују велико мајсторство Толстоја да шкртим средствима, често једном речи, створи непоновљив уметнички лик.
(приређено по напомени А. Д. Опуљске)