Сеча кнезова
Из пројекта Википедија
Сеча кнезова je погубљење српских народних главара 1804. године од стране дахија. Она је била непосредни повод за избијање Првог српског устанка.
Садржај |
[уреди] Позадина
![]() |
За више информација погледајте Дахије. |
Након повратка јањичара у Београдски пашалук, њихове вође дахије су убиле Хаџи Мустафа-пашу и преузеле власт. Њих четворица: Аганлија, Алија Кучук, Јусуф Мула и Мехмед Фочић-ага су поделила пашалук на четири дела и завела диктатуру. Дахије су укинуле повластице које је султан Селим III дао Србима 1793. и 1794. године, сами убирали порезе и друге дажбине, судили и пресуђивали по својој вољи.
Стање у пашалуку створено јањичарским терором је утицало је уједињење свих српских друштвених снага (сељачке масе, старешински и трговачки слој) да се дигну на устанак. У Земуну се окупио велики број Мустафа-пашиних пријатеља, Срба и Турака, међу којима је најактивнији био Петар Ичко, а на турској страни највише се истицао некадашњи пашин благајник Хасан-бег, на чијој је страни био и приличан број спахија, који су били угрожени од дахија. Они су већ у лето 1802. године покушали да организују неки већи покрет у пашалуку, али су због преране акције око Пожаревца и испод Авале, претрпели неуспех. Након овог пораза, притисак који су дахије вршиле на спахије био је све већи. Побуњеници су већ тада упутили писмо Цариграду у којем траже помоћ султана Селима III.
Почетком 1803. године састало се 12 кнезова ваљевске нахије, међу којима су се нарочито истицали Алекса Ненадовић и Илија Бирчанин. На овом састанку одлучено ја да се за 8 месеци подигне устанак. Неке старешине из Шумадије су се такође састале и донеле сличну одлуку. Крајем исте године Алекса Ненадовић је упутио једно писмо аустријком комаданту у Земуну мајору Митезеру, у којем је констатовано да су Срби посвађали дахије и да ће највероватније доћи до оружаног сукоба између њих.
[уреди] Сеча кнезова
Сасвим случајно ово писмо је пало у руке дахијама, који су тек тада увидели какве је ситуација у Београдском пашалуку. Бојећи се и аустријске интервенције у могућем устанку, дахије су организовале погубљења старешина, 4. фебруара 1804. године, у којој је побијена већина истакнутијих Срба трговаца, кнезова, свештеника, нарочито оних који су се истакли у борби против јањичара и у Кочиној крајини.
Први којег су убили био је кнез Станоје из Бегаљице, затим Марко Чарапић, Стефан из Зеока, Теофан из Орашја недалеко од Смедерева, Јанко Гагић из Болеча, Матија из Крагујевца, игуман манастира Моравић Хаџи-Ђеро, јер свештенички чин није био никаква заштита. Алексу Ненадовића убио је Фочић, али је жртва турског терора, тј. дахије Аганлије био и Хаџи-Рувим, на којег је Алекса пребацио кривицу мислећи да му се ништа неће десити јер је далеко. У ваљевској нахији убијен је и Илија Бирчанин, Петар из Ресаве, Рајић из Забрђа и многи други. У овом терору који су спроводиле београдске дахије страдало је око 70 лица.
Уједно су и Јусуф Мула вршили покољ у грочанској нахији, Алија Кучук у Поморављу, а Мехмед-ага Фочић у западној Србији.
[уреди] Последице
Овај чин није смирио Србе, већ их је само још више разљутио. На сабору у Орашцу 14. фебруара 1804. донесена је одлука да се подигне буна на дахије. За вођу буне је изабран Карађорђе.
Дахије је у ноћи између 5. и 6. августа на острву Ада Кале на Дунаву погубио Миленко Стојковић.
[уреди] Види још
- Почетак буне на дахије