Историја пољског књижевног језика

Из пројекта Википедија

[уреди] Историја пољског књижевног језика

У раном средњем веку у Пољској је функцију књижевног језика имао латински језик. Од краја XIV века развија се писменост на пољском језику, а у XV и XVI веку и јединствени пољски језик на основи у коју су улазили елементи више дијалеката.

За развој пољске писмености и културе посебно је било значајно стварање јединствене државе у XIV и XV веку. Из тог периода су најстарији познати споменици на пољском језику, Свентокшишке проповеди, које су сачуване у копији из друге половине XIV века, али су вероватно биле написане у XIII веку. С почетка XV века потиче текст духовне песме Богородица, која је, вероватно, настала у XII веку.

Према мишљењима једних научника пољски језик се формирао првенствено на великопољској, а према другима на малопољској дијалекатској основи. Прво гледиште заступају, на пример, Казимјеж Њич, Тадеуш Лер-Сплавињски, Станислав Урбањчик, Станислав Роспонд, а друго - Александар Брикнер, Станислав Шобер, Тадеуш Милевски, руски слависта Афанасиј Селишчев и Др. У време формирања пољског језика средиште пољске државе био је Краков, а шире - Малопољска. Обимнија истраживања овог проблема, поготову она која су у послератном периоду обављена у области пољске историјске дијалектологије, показала су да су у стварању пољског језика учествовала оба дијалекта (као и неки други дијалекти, нпр. мазовјецки), али и то да је од посебног значаја била улога чешког књижевног језика и да су у пољски књижевни језик ушле пре свега оне црте појединих дијалеката према којима су постојале одговарајуће, сличне црте у чешком језику. Такво гледиште заступало је најаргументованије Зђислав Штибер. Ипак, овај проблем се у полонистици још увек не сматра дефинитивно решеним.

Пошто је крајем XVIII века Пољска изгубила независност и била подељена између Аустрије, Пруске и Русије, пољски књижевни језик постао је моћан чинилац националног окупљања. Велики узлет доживљава од средине XVIII века, када се на пољском књижевном језику стварају веома вредна научна и уметничка дела са све већим укључивањем елемената живог народног језика у књижевни језик. За његов даљи развој од посебног су значаја била дела пољских песника Адама Мицкјевича и Јулијуша Словацког, која су означила почетак новог периода у развоју пољског књижевног језика и којима су постављени темељи савременог пољског књижевног језика. Најзначајније филолошко дело тога времена јесте шестотомни речник пољског језика (1806-1814), који је саставио С. Б. Линде.

Пољска књижевност се, према најстаријим сачуваним споменицима писмености на пољском језику, може пратити од XIV века. У XVI веку долази до процвата ренесансе световне књижевности (Ј. Кохановски), а у XVII веку се ствара књижевност у духу просветитељства и класицизма (И. Красицки), а затим сентиментализма. Под утиском губитка пољске државности и утицајем романтизма у XIX веку ствара се велика пољска књижевност у емиграцији (А. Мицкјевич, Ј. Словацки, 3 Красињски, Ц. К. Норвид), у отаџбини настају вредна прозна дела (Ј. И. Крашевски) и комедије (А. Фредро). После неуспелог пољског устанка 1863. године следи период реализма са критичким савременим романом (Б. Прус) и богатом новелистиком, као и историјским романом (X. Сјенкјевич). У доба "Младе Пољске" натурализму и експресионизму (Г. Заполска, В. С. Рејмонт) и модернизму (С. Пшибишевски) придружио се неоромантизам (С. Виспјански, С. Жеромски, К. Пшерва-Тетмајер, Ј. Каспрович, Л. Стаф).

Између два рата су се, поред старијих песника (Б. Лешмјан) и групе "Скамандер" (Ј. Ивашкјевич, Ј. Тувим и др.), појавиле новаторске струје (Ј. Пшибош, С. Ј. Виткјевич и др.). Поред револуционарне поезије и прозе (В. Броњевски, Л. Кручковски) развија се роман:

реалистичко-психолошки (М. Домбровска, 3. Налковска, Ј. Ивашкјевич), историјски (3. Косак-Шчуцка) и гротескни (В. Гомбрович). Током Другог светског рата доминира патриотска поезија у земљи и емиграцији (Ч. Милош), а после рата окупацијска тематика (Т. Ружевич, Т. Боровски) и морално-политички конфликт (Ј. Анджејевски). После краћег периода социјалистичког реализма (1949-1953) ствара се разноврсна нова поезија (морална питања, тражење нових облика), проза (метафоричност, рефлексивност, унутрашњи монолог) и драма (психологизирање, сатира). Пољска књижевност, уз руску једна од највећих словенских књижевности, дала је неколико писаца светског имена. На крају XX века то је песникиња Вислава Шимборска.


[уреди] Литература

  • Изворни текст је преузет из књиге Увод у славистику I Предрага Пипера. Књига се може наћи у електронском издању на страници на пројекту Растко. Књига нема експлицитних ауторских права која забрањују њено умножавање. У случају да се проблеми ипак јаве, контактирајте Милоша.