Лукретије

Из пројекта Википедија

Лукретије (Titus Lucretius Carus), отприлике 94(98)—55. пне., римски филозоф и песник. Полудео од љубавног напитка, извршио самоубиство.

Дело Ο суштини {природи) ствари {De rerum natura), највеличанственија сачувана латинска дидактичка песма, остало је недовршено, и Кикерон га је објавио у том облику. Посвећено систематском излагању Епикурова материјализма и ирелигиозности.

У делу се у 6 књига расправља ο учењима материјализма и како да се људи ослободе страха од богова и смрти. Епикур се слави као спаситељ. Међу физичким теоријама налазе се шарене слике из многих области људског живота и одушевљени описи великих дела и достигнућа људског ума. Преношење грчког стручног језика на латинске хексаметре представљало је подвиг који Лукретију није увек полазио за руком.

Овај темпераментни и учени епикуровац ослања се формално на Енија и даје местимично ванредно живе описе природних појава. Песник је поставио себи задатак да, излажући Епикурову материјалистичку философију, ослободи човека верског мрака и страха од богова и смрти. Све су промене у природи, како наш песник јасним и узвишеним стилом доказује, подложне законима који не допуштају никакву интервенцију виших сила. И смрт је, према томе, сасвим природна и законита промена, па је неоправдан сваки страх од смрти и од божјег кажњавања или награђивања.

Овај најузвишенији и најхуманији дидактички еп у светској књижевности пружао је напаћеном и застрашеном човечанству све до у XIX-ти век одлично оружје у борби против верских обмана и предрасуда. Оно је у исти мах најдоследније научно схватање природе и човека. које је одиграло светско-историјску улогу за свих двадесет векова на тај начин што је у савременој песничкој форми сачувало и предало човечанству највише достигнуће грчког научног духа, материјалистичко схватање и објашњење свега живота који се збива у нама и око нас.

Овај еп је, према томе, дивна песма младости и живота који се вечно обнавља и стално напредује. Лукретијево учење да је религија узрок многих зала потврдиле су небројене несреће из најновије историје. Лукретија су преводили К. Рац, М. Тепеш и Аница Савић-Ребац.

Текст с преводом: H. Diels (1923/1924); K. Buchner (1957). (Албин Вилхар, Милан Будимир)