Светозар Вукмановић
Из пројекта Википедија
Генерал Светозар Вукмановић-Темпо је рођен 14. августа 1912. у селу Подгору недалеко од Цетиња.
Комунистичком покрету је приступио врло рано. За врме студирања у Београду 1933. био је организатор студентских демонстрација и штрајкова. 1937. постао је члан Градског комитета Партије за Београд и руководио илегалном београдском организацијом. Као делегат из Београда учествовао је на Петој земаљској конференцији КПЈ у Загребу.
Ту је добио и своје илегално име "Темпо", јел је радио и дању и ноћу пуном снагом.
На Петој конференцији КПЈ Вукмановић је изабран за члана ЦК КПЈ . Непосредно после капитулације Темпо се налази у Београду.
Ту је организовао илегалну штампарију која је штампала летке за почетак устанка. Темпо је успео да заустави "падање" штампарија у руке полиције на тај начин што се дистрибуција летака куририма није више дешавала у штампарији већ је постојао посебан пункт где се вршила дистрибуција летака. Тако да ако би упала полиција није "падала" штампарија.
После дизања устанка у земљи, Темпо одлази у Босну и Херцеговину где је вршио дужност Покрајинског секретара комитета за Босну и Херцеговину и објашњавао је циљеве народноослободилачке борбе.
26. септембра 1941. када су у Босни формирани главни штабови по покрајинама, Темпо је постављен за команданта Главног штаба Босне и Херцеговине и за члана Врховног штаба.
После повлачења главнине из Србије, Темпо је због лошег здравственог стања послат у Сарајево на опоравак. Темпо у јуну 1942. по наређењу Врховног Штаба одлази у Македонију да помогне сређивање проблема у КП Македоније. Са лажним (усташким) документима одлази на терен. За време рата одлазио је неколико пута и у Грчку, Албанију и Бугарску где је одржавао контакте са тамошњим комунистима. Затим је био координатор акција у јужној Србији и на простору Нишког региона. Из Македоније, Темпо је авионом отпутовао за Бари (Италија), а онда бродом за Вис на састанак Политбироа ЦК КПЈ. Новембра 1944. дошао је у ослобођени Београд.
Након ослобођења, до 1948. вршио је функцију Наченика Политичке управе Југословенске армије и помоћник министра народне одбране. Један је од осивача фудбалског клуба Партизан, коме је и дао назив.
Вршио је затим функцију министра рударства Владе ФНРЈ, па председника Савета за енергетику и екстрактивну индустрију. За време Резолуције Информбироа, изабран је у Извршни Комитет ЦК КПЈ. Постављен је за команданта свих партизанских одреда Југославије у тренуцима када је Совјетски Савез претио да нападне Југославију. Након Информбироа, Темпо постао председник Савета за индустрију Владе ФНРЈ и председник Одбора за привреду Савезног Извршног већа, од 1953. је потпредседник Савезног извршног већа.
Од 1960. има улогу члана Извршног комитета ЦК СКЈ, члана Савезног одбора ССРНЈ и члан извршног одбора Савеза борца Југославије.
Као председник синдиката Југославије, у интервју на телевизији када се говрило о лошем положају радника, изнервиран је рекао "па ако радницима није добро нека штрајкују!" У Социјалистичким државама штрајк је био незамислив јер то су биле "државе радног народа".
Тито му то није опростио и ускоро се повукао политичког живота 1970. године и посветио се писању књига. Пре него што је то урадио имао је "разговор под шатором" са Титом на Брионима где га је у четири ока критиковао да је испустио ствар из руку и тражио да нешто предузме. Тито је тада имао скоро 80 година, био је стар и уморан и окружен улизицама и лакејима. Али власт није хтео да преда млађима. Даље знамо шта се дешавало.
1971 је написао књигу "Револуција која тече" и то је била прва мемоарска књига веома високог руководиоца са разним пикантеријама. За данашње прилике (2005) то је било благо и наивно али за она времена револуционарно.
Живео је повучено све до 1986. године, када је на предлог тадашњег вође групе "Бијело Дугме", Горана Бреговића пристао да заједно с њим отпева стару револуционарну песму "Падај сило и неправдо", као прелудијум за песму која је истовремено била и наслов новог албума "Пљуни и запјевај моја Југославијо".
Поред Темпа, у прелудијуму је учествовала и група штићеника дома за напуштену децу "Љубица Ивезић" у Сарајеву.
Светозар Вукмановић је имао чин генерал-пуковника ЈНА у резерви. Волео је сликарство и имао велику збирку вредних слика.
Био је један од ретких комунистичких политичара који су доживели смену власти у Југославији после 5. октобра 2000.
Умро је 6.децембра 2000. у Режевићима (Црна Гора)
По сопственој молби сахрањен је у родном селу Подгору у Црмници, поред свог трагично убијеног брата Луке и најближе породице.
Генерал Вукмановић је одликован орденима:
- народног ослобођења,
- братства и јединства и орденом заслуге за народ I реда.
- За народног хероја је проглашен 20.децембра 1951.
Написао и објавио више књига од којих су најзначајније:
- Привредни развој и социјалистичка изградња (1948-1958)-изабрани говори и чланци, Београд, 1964.
- Актуелни проблеми интеграције, Београд, 1965.
- Како и зашто је народноослободилачки покрет Грчке поражен, Београд, 1950.
- Борба за Балкан, Загреб, 1981.
- Револуција која тече 1-3, Београд, 1971.
- Да ли су четници Драже Михаиловића фашистички или антифашистички или само колаборационалистички покрет, Београд, 1990.
- Писма из Режевића, Цетиње, 1992.