Монахиња Јефимија
Из пројекта Википедија
Монахиња Јефимија (око 1350. - после 1405. године)
Деспотици Јелени, потоњој монахињи Јефимији, судбина као да је прво даровала сву земаљску срећу и све благодети које једно људско биће може да пожели: била је кћи угледног властелина у држави цара Душана, кесара Војихне. Памтила је цара, сјај његове владавине.
Садржај |
[уреди] Благостање
Деспотици Јелени, потоњој монахињи Јефимији, судбина као да је прво даровала сву земаљску срећу и све благодети које једно људско биће може да пожели: била је кћи угледног властелина у држави цара Душана, кесара Војихне. Памтила је цара, сјај његове владавине (њен отац био је у царевој пратњи приликом посете Светој Гори 1346. године). Удала се за Угљешу Мрњавчевића, који се брзо уздигао (са братом Вукашином) за истинског владара у јужним областима српског царства, наспрам немоћног младог цара Уроша и Душанове удовице, царице Јелене потоње монахиње Јелисавете. Деспот Јован Угљеша и деспотица Јелена добили су сина; Сер (грчки Сéррес), престоницу ове јужне српске државе на развалима великог Душановог царства, Јован Кантакузин (византијски цар и главни противник цара Душана) назива "великим и дивним градом". Живот је младој деспотици Јелени морао да изгледа велелепан, богат, смислен.
[уреди] Несрећа
Потом је на ову сироту жену судбина послала све несреће које могу да задесе једно људско биће: сваку нову тежу и мучнију од друге. Умро јој је отац, потом син, дете млађе од четири године ("млади младенац"); у боју код Черномина (у близини Једрене између данашње Грчке и Турске, на пољу који Турци дан данас називају "смрт Срба") 26. септембра 1371. године погинуо је њен муж, деспот Јован Угљеша; изгубила је породицу, поседе, приходе, државу, друштвени дигнитет. По обичајима средњег века замонашила се (није познато када), и дошла у државу кнеза Лазара, који јој је пружио уточиште. Од младе владарке постала је удовица, избеглица прогнаник: сирота монахиња. Али ни ту није био крај страдањима: у Косовској бици 1389. године нестало је и њеног заштитника, кнеза Лазара. Чини се да је у деценији после боја њен утицај на кнегињу Милицу (супруга кнеза Лазара и потоња монахиња Јевгенија) морао да буде веома велики: Константин Филозоф (један од последњих "универзалних научника" претурског православног Балкана на двору сина кнеза Лазара, Стефана Лазаревића; пореклом вероватно Бугарин из Костенеца) хвали њену мудрост и речитост ("ва многих глаголаних и вештех мудрејшија сушти"); Милица (тада већ монахиња) држала је Јефимију у свим тешким и мучним, преломним државним питањима (најпресуднија су била однос према Турцима и супарничкој владарској породици Вука Бранковића, који очигледно није показао лојалност према кући Лазаревића после Косовске битке) "као неку кулу и помоћ". Године 1398, у мучној мисији које су преузеле две монахиње (Јефимија и Милица-Јевгенија) да оправдају младог Стефана Лазаревића, будућег деспота (владара), који је био на двору султана Бајазита оптужен за неверство и планирану издају, посебно се истакла Јефимија. Како је било овој умној жени, сада, у убогој монашкој ризи, да хода градом (Сер) у коме је пре скоро тридесет година била господарица, и да у оним истим, некада њеним палатама моли за милост Бајазита и Турке, који су јој уништили земаљски живот, и све у том животу, може само да се замисли. Према Григорију Цамблаку (српски монах, који је касније отишао за Русију и тамо постао епископ) ова мисија две монахиње и удовице, поред оправдања за Стефана Лазаревића, имала је и још један циљ: измољење и пренос моштију Свете Петке, из Трнова (бивше престонице Бугарског царства, које су Турци 1393 коначно присвојили својој држави) у Србију. Султан је то великодушно допустио, видећи у томе чину само верске мотиве. Али Јефимија и монахиња Јевгенија су имале нешто друго у виду: Света Петка је, наиме, хришћанска Деметра, заштитница земље, свих усева и плодова које даје земља. Себри (или Себари, сељачки слој у средњевековној Србији) у Србији који су у овим ратним временима бежали са земље, нагло су престали да то чине, када су мошти Свете Петке приспеле у моравску Србију. И у овој, наизглед потпуно верској акцији, видимо мудрост несрећне удовице деспота Јована Угљеше.
[уреди] Смрт
Не зна се када је монахиња Јефимија умрла. Последњи помен о њој налазимо у једној повељи деспота Стефана Лазаревића, који је назива деспотицом (владарком), госпођом и мајком. Примила је велику схиму и променила име у Јевпраксија: сматра се да је последње године свога живота провела у манастиру Љубостињи, задужбини кнегиње Милице, у коjој је после Косовског боја замонашен велики број удовица, српских племкиња, чији се мужеви нису вратили из ове, за Србе најсудбоносније битке (предање каже: у току само једног јединог дана замонашење је тражило три стотине жена).
[уреди] Три записа
Монахиња Јефимија оставила је три записа које данас читамо као поезију и који спадају у најзначајније странице српске средњевековне књижевности. То су, заправо, "приношенија", дарови, који у себи задрже и речи које је дародаватељка написала.
- Прва од њих, "Туга за младенцем Угљешом", уписан је у двоструку дрвену иконицу, даровану манастиру Хиландару. У двема синтаксичким целинама Јефимија казује о свом дару - иконици, Мољење господу Исусу Христу. обраћа се Исус Христосу и Богородици; у молитвену књижевност, која је према византијској традицији увек у општим местима, Јефимија уноси дирљиви лични тон: смрт коју је угледала на својим родитељима и на своме сину, на онима који су њу родили и на ономе кога је она родила ("на рождаших ме и на рожданом от мене младенцу") треба да је вазда подстиче на бригу о одласку њене властите душе, тј. о њеној сопственој смрти; она, међутим, не може као Хришћанка да суздржи бол због губитка сина јер је на то нагони њена властита материнска природа.
- Други Јефимијин запис на завеси за царске двери (средњи део иконостаса), намењен поново Саборној цркви у Хиландару, извезен је "златном и сребрном жицом и свиленим концем плаве, малинове, смеђе и црне боје" (Лазар Марковић). Иако се у основи овај текст позива на речи Симеона Новог Богослова и Симеона Метафраста, Јефимија овде с укусом и осећањем мере "развија опште лично осећање грешности уобичајено у чину причешћа" (Ђорђе Трифуновић); завеса је имала функцију управо у оквиру тог чина.
- И, коначно, у време непосредно пред битку код Ангоре (Анкаре, 1402. године), када су Стефан и Вук Лазаревић као Бајазитови вазали отишли преко мора да се боре (тада су Монголи под Тамерлану или Тимур Ленк напали и поразили Турке), Јефимија је саставила "Похвалу кнезу Лазару". У првом делу тог текста, у духу већ установљене посткосовске традиције, Јефимија велича "новог мученика", кнеза Лазара, који је својом смрћу на бојном пољу постигао двоструки подвиг: оставио је "пропадљиву висоту земаљског гопсодства" и "сјединио се са војницима небеског цара". "И тако две жеље постигао јеси: и змију убио јеси и мучења венац примио јеси од Бога".
У средишном делу "Похвале", молитељка тражи од кнеза да се заузме и од Бога измоли помоћ за своја чеда. Јефимија наводи редом имена Светих ратника: Георгија, Димитрија, Теодора Стратилата, Теодора Тирона, Меркурија и Прокопија: они треба да буду од помоћи Лазаревим синовима који су са Бајазитом кренули у битку против Тимур Ленка. У последњем, трећем делу, Јефимија се мртвоме кнезу захваљује на његовој доброти: он је њу, странкињу, примио и исхрањивао "изобилно"; сада га моли да је поново исхрани и да утиша "буру љуту душе и тела мојега". Страшна глад и несреће које су дошле на Балкан са Османлијама, о чему пише неку деценију раније монах Исаија Србин, појављују се и у Јефинијиним речима: мотив телесне и душевне буре, и прехрањивања, долази из убоге, гладне стварности у којој монахиња везе свој покров.
[уреди] Прва остварења жена писаца на европском тлу
Само су античка Грчка (Сапфо, VI век пне.) Индија (Сумангаламата, VI век пне.) Рим (Сулпиција I век - само су њена дела сачувана, Рим је имао још песникиња) Ирак (Рабиа ал Басри, VIII век) и Византија (Касија, IX век, Ана Комнина, XII век) имали песникиње и списатељице. Јефимијина три записа спадају у прва остварења жена-писаца на европском тлу: Француска ће, нешто касније, добити литерарну парнакињу Јованке Орлеанке, постесу Кристину де Пизан (1362-1430), а средњевековна Русија своју песникињу: кнегињу Јевдокију, удовицу кнеза Димитрија Донског.
[уреди] Извори
(Академик мр Звонимир Костић, из књиге "100 најзнаменитијих Срба")
[уреди] Види још
Викицитат има колекцију цитата сродних са:
|