Корисник:Golija/Појам средњег века

Из пројекта Википедија

Вики књиге Овај чланак је кандидат за премештање на Вики књиге.

Уколико овај чланак може бити измењен у енциклопедијски чланак, молимо вас урадите то и обришите ову поруку.
У супротном, помозите и пребаците овај чланак у Вики књиге.

Јединство средњег века као историјског периода сасвим је вештачко. Он се у ствари дели на три сасвим одређена културна периода - доба натуралне привреде раног средњег века, доба дворског витештва зрелог средњег века и доба градске буржоаске културе касног средњег века. Границе између ове три епохе у сваком случају задиру дубље од оних које обележавају почетак и крај средњег века као целине. Осим тога, ти догађаји који омеђавају та раздобља — појава дворског витешког племства заједно са преласком од натуралне привреде на градску новчану привреду, буђење лирске осећајности и уздизање готског натурализма, осамостаљење буржоазије и почетак модерног капитализма -значајније су за објашњење порекла модерног погледа на живот него сва духовна остварења ренесансе.

Већина особина које се обично сматрају карактеристичним за уметност средњег века, као што је жеља за упрошћавањем и стилизацијом, одбацивање просторне дубине и перспективе, произвољно представљање телесних функција и сразмера, карактеристичне су у ствари само за рани средњи век; оне престају да важе чим почну да превлађују градска новчана привреда и буржоаски начин живота. Једини значајни елеменат који заиста доминира средњим веком пре и после те епохалне промене јесте поглед на свет заснован на метафизици. На прелазу од раног до зрелог средњег века уметност се ослобађа већине наметнутих ограничења, али и даље задржава дубоко религиозни и спиритуални карактер јер је израз друштва које је још увек потпуно хришћанско по осећањима и хијерархијско по организацији. Током целог овог периода духовна владавина свештеника, и поред појава јереси и раскола, остаје неугрожена, а углед њиховог монопола над средством избављења, црквом, остаје у суштини неокрњен.

Али трансцендентални поглед на свет средњег века није с доласком хришћанства одједном достигао пун развој. У уметности раних хришћанских времена није било ничега од оне метафизичке прозрачности која чини саму суштину романског и готског стила. ,Спиритуалност' те уметности, у којој су научници покушавали да нађу све суштинске елементе каснијих средњевековних концепција уметности, у ствари је само она иста неодређена врста спиритуалности која је надахњивала последње векове паганизма. ,Спиритуални' став тих столећа није довео до стварања потпуног натприродног система који замењује природни поредак ствари; он је у најбољем случају изражавао веће интересовање и осетљивост за трептаје људске душе. Облици старе хришћанске уметности су психолошки, а не метафизички изражајни, као и облици касно-римске уметности; они су експресионистички, али не и визионарски. Широм отворене очи касно-римских портрета изражавају снагу душе, духовну напрегнутост, живот пун дубоких осећања; али то је живот без икакве метафизичке позадине а као такав нема никакве унутрашње везе с хришћанством. У ствари, њега су створили услови који су настали давно пре појаве хришћанства. Напрегнутост коју решава хришћанска доктрина почела је да се осећа још у хеленистичко доба; и поред тога што је хришћанство ускоро пружило одговоре на питања која су мучила та времена, био је потребан рад многих генерација пре него што су се ти одговори могли изразити у уметничким облицама — они се ни у ком случају нису јавили истовремено са проглашавањем саме доктрине.