Етнички оквири српског језика
Из пројекта Википедија
Српски језик — „илирски језик с различитим говорима: бугарским, рацко-српским, босанским, славонским, далматинским и дубровачким" односно „данашњи славонски или илирски (у Бугарској, Србији, Босни и Далмацији)" — по концепцији утемељивача славистике ЈОЗЕФА ДОБРОВСКОГ један je од два јужнословенска језика, поред хрватског (= кајкавског нарјечја) са словеначким. У српски језик Добровски je укључивао бугарски дијалекат, сматрајући да je старославенски језик формиран на старосрпској језичкој основи. Касније je „патријарх" славистике унеколико измијенио своју концепцију: издвојио je словеначки као посебан словенски језик, а старославенски je посматрао као српско-бугарско-македонски идиом [В. И. Ягич. История славянской филологии. Санкт-Петербург, 1910 (Энциклопедия славянской филологии. Вып. 1)]. Класификација јужнословенских језика Ј. Добровског у двије своје верзије само je наизглед противрјечна. Прва верзија je тачна са историјског, а друга са савременог гледишта. Старославенски као први књижевни језик словенски био je заиста формиран на старосрпском дијалекту позног прасловенског језика; од тог заједничког дијалекта одвојио се најприје бугарски, а потом и македонски језик, док je српски остао типолошки и генетски најближи својој основи.
Српско наречје, као језик „Срба грчке вјере" и „Илира римске вјере", по ПАВЛУ ШАФАРИКУ обухвата данашње штокавско и чакавско нарјечје, бугарски језик се са њим граничи на истоку, а хрватски, тј. кајкавско нарјечје, и словеначки — на западу. Указујући да се Хрватима именују становници Истре, Приморја и острва (чакавци), Шафарик каже да их он убраја у Србе на основу главних обиљежја њиховог нарјечја. Шафарикова класификација словенских језика, изложена у његовом дјелу „Словенски народопис" (консултовао сам друго чешко издање [Р. Ј. Šafafik. Slovansky nаrodopis. Praha, 1842] и превод на руски [П. И. Шафарик. Славянское народописание. Пер. с чеш. И. Бодянского. Москва, 1843]), била je у XIX вијеку најшире прихваћена. Од ње полази, на примјер, А. И. СТЕПОВИЧ [Очерки истории сербохорватской литературы. Киев, 1899], који под хрватском књижевношћу подразумијева само она дјела која су написана на кајкавском нарјечју, и на њу се само осврће у уводу, а сва остала дјела (на штокавском и чакавском) обрађује као српску књижевност. На чему се заснива Шафарикова класификација? Она се заснива на чињеници да je чакавски, тј. изворни хрватски језик, у толикој мјери србизиран да се може посматрати као спољни српски дијалекат, онако као што се кашупско-словињски посматра као спољни дијале-кат пољског језика. Али из чињенице што Кашуби говоре пољским као својим књижевним језиком није извучен „социолингвистички" закључак да пољски језик буде преименован у пољско-кашупски!
Вукова концепција о етничким границама српског језика je најужа, али je она са лингвистичког и етничког становишта, и синхроно и дијахроно, најтачнија: српски језик се подудара са штокавским нарјечјем. (Радмило Маројевић)