Рани реализам у српској књижевности
Из пројекта Википедија
Садржај |
[уреди] Јаков Игњатовић
Романтизам и реализам, два најзначајнија књижевна правца 19. столећа, мада се својим крајностима оштро сукобљавају, у ствари се у делима великог броја својих представника међусобно додирују и прелазе један у други. Као и у неким другим европским књижевностима, и у нас се први реалистички писци јављају пре реализма као правца. Један од првих и најважнијих идеолога романтизма у нас Јаков Игњатовић (1822-1889) јесте уједно и први реалиста у српској књижевности. По времену када је књижевно био најактивнији, он је савременик романтичара и припадник романтичарског покрета, а по својим најбољим делима – изразит реалиста. Његов стил можемо назвати романтичним реализмом.
Рођен је у Сент-Андреји, последњој српској оази на северу, у срцу Мађарске. Учесник у значајним политичким збивањима свог доба, 50-тих и 60-тих година истакнута личност у политичком и културном животу угарских Срба, Игњатовић је хтео да крајњи српски национализам споји с мађарским домољубљем. У два пресудна тренутка превагнуло је ово друго осећање: у револуцији 1848, када се, насупрот већини Срба, залагао за сарадњу с Мађарима, и после аустро-угарске нагодбе, када је, у време жестоких сукоба с Мађарима, његов став остао доследно промађарски. Због тога се разишао с ранијим политичким пријатељима и изишао на глас као мађарон и клерикалац те је од некада омиљена и веома утицајна омладинског првака постао једна од најомраженијих личности међу угарским Србима. Као писац, Јаков Игњатовић се прилично споро развијао: истакао се најпре као уредник "Летописа" (1854-1856) и програмским чланцима о књижевности, да би се тек као зрео човек, готово четрдесетогодишњак, посветио роману и приповеци. Огледао се у историјском и друштвеном роману. Историјски романи су му без стварне вредности (Ђурађ Бранковић, Манзор и Ђемила, Крв за род и др.). Игњатовићев књижевни значај темељи се на његовим реалистичким романима и у мањој мери приповеткама из савременог друштвеног живота угарских Срба. Њима се окренуо тек под крај четврте деценије свог живота. Игњатовићев роман има највише заједничког с авантуристичко-хумористичким романом 18. века, романом пикарске традиције, како се обично назива. Чувени роман Жил Блас А. Р. Лесажа, једно од најснажнијих остварења у овом жанру, био је познат код нас још у 18. столећу, Доситеј га је популарисао у својим списима, а 30-тих година 19. века, у Београду, појавио се и његов српски превод. С пикарском традицијом Игњатовића везује сирови реализам његових романа, оријентација на приказивање ниских, приземних видова живота, авантуристички сижеи, као и ликови протува, варалица, ловаца у мутном, што врве на страницама његових књига. . Најближи је овом типу први роман Ј. Игњатовића, Милан Наранџић (1860), нарочито у свом првом уметнички успелијем делу. Његов истоимени јунак живи веселим, скитачким животом сналажљивог пробисвета који добро познаје људе и њихове слабости те уме искористити сваку повољну прилику која му се пружа и вешто доскочити свим невољама што га сналазе у животу. Други роман о пробисвету, Трпен спасен (1847), иако незавршен, уметнички дограђенији и пунији од претходног, унео је у основну тему поезију свакодневног живота, живописност и занимљивост детаља, хумористички тон у сликању карактера и дочаравању градског амбијента и ђачке боемије.
Поред авантуристичко-хумористичког романа, на формирање Игњатовића као романописца утицао је још један, овом супротан тип романа: сентиментално-романтичарски роман какав је у нашу књижевност увео Б. Атанацковић. Уз ликове пробисвета и варалица, код Игњатовића сусрећемо готово исто тако често личности "песничке нарави", романтичне маштаре и сањалице. Скоро сваки његов роман има два јунака чије историје теку паралелно и међусобно контрастирају. Један је обичан човек практична духа а други фантаста и маштар, један се осећа у стварности као риба у води, а други се у свој средини јавља као туђинац, несхваћен човек, који живи више у свету жеља и снова него у стварности. У ликове тих јунака Игњатовић је уносио снове, идеале и расположења свог романтичарског поколења; у њима се могу препознати обе основне компоненте наше романтике, сентименталност и хероика. Њих Игњатовић приказује у вези с реалним, животним приликама у којима живе његови јунаци: отуда романтика у његовим романима, ако се изузме први од њих, никада не делује апстрактно и клишетирано као код писаца романтичарског правца. Попут неких великих европских реалиста, Игњатовић је приказивао судбину романтичног јунака у неромантичној стварности. Сусрет између романтизма и реализма најсрећније је остварен у Васи Решпекту (1875), роману у којем је, као и у Атанацковићева Два идола, пре, и Шапчаниновом Сањалу, после њега, ухваћен исти историјски моменат чији је значај у формирању националне романтике био пресудан, револуција 1848. и време непосредно пре и после ње. У главном јунаку, Васи Решпекту, дата је романтична побуна против друштва. Игњатовић стално истиче да је његов јунак човек снажна духа, способан за велика дела, али створен за неко дуго, лепше и биље време него што је његово ("Страшан положај за човека који ипак већим духом дише, а за њега нема радње", каже писац о свом јунаку). Отпадник од друштва, преступник и робијаш, Васа Решпект је у бити побуњеник против стварности која спутава његове снаге, руши његове идеале. Он презире савремено друштво и тражи узоре у великим личностима прошлости; одушевљава се народном песмом и српском историјом, сања о општем српском устанку и обнови Душанова царства, а мора се борити у туђој војсци, за туђе интересе, и умрети у тамници.
Остали романи гравитирају више типу социјалног проблемског романа за којим је тежио реализам 19. века. Личности у њима нису дате насупрот друштву, већ су постављене у главне токове друштвених кретања, њима одређене и за њих типичне. Ту спадају сеоски роман Чудан свет (1869), у коме је дата мрачна, песимистичка слика друштвених гибања у војвођанском селу после 1848, Вечити младожења (1878), који је, као и Васа Решпект, тематски везан за Игњатовићев родни град, Сент-Андреју, те два последња, уметнички мање успела романа, Стари и нови мајстори (1883) и Патница (1885). Најдубљи захват у друштвене процесе остварен је у роману Вечити младожења, у коме је кроз историју распада једне богате трговачке породице приказано пропадање српског грађанског друштва у Угарској. Истакнута је супротност између генерација: очеви су снажни и робусни људи који радом и самоодрицањем стичу имање и породични углед, а синови нерадници, слабићи, помодари, декаденти, без воље, животне енергије и смисла за посао, или фантасте и маштари без чула за реално и могуће, који расипају снагу ни на шта. Дајући, додуше само у најкрупнијим потезима, хронику о економској и моралној декаденцији једне породице, Игњатовић је у овом роману начео тему којом ће се касније бавити многи наши писци.
Игњатовић је најзначајнија појава у српском роману 19. века, творац и најважнији представник нашег реалистичког романа. Од свих српских реалиста о је дао најширу, најшароликију и најбогатију социјалну панораму, читаву једну "људску комедију" у малом, и највећу галерију ликова која постоји у српској књижевности. Ни по слици социјалне средине ни по броју и реалистичкој пуноћи и снази ликова с њим не може се мерити ниједан наш прозаиста ни пре ни после њега. Међутим, Игњатовић као романописац има и великих слабости. Оне се испољавају пре свега у уметничкој обради романа, нарочито у композицији, стилу и језику. Као човек био је неуредан, аљкав и лењ, и више је волео кафану него радну собу. Иако неисцрпне романсијерске инвенције он се није лако одлучивао на писање, а кад би се одлучио, радио је на брзину, без истрајности и систематичности. Отуда његови романи носе печат аљкавости, немарности и брзог рада, његов стил је сиров, необрађен, језик пун варваризма, лексичких и синтактичких, излагање исувише сажето, оскудно, убрзано, и што више идемо напред, развој романа све је оскуднији, тако да се на крају сведе на брзо телеграмско ређање догађаја, као да је писац, уморан од рада, журио да што пре заврши роман. Па ипак, на свакој страници коју напише, у сваком потезу његова пера, осећа се снажан писац, проницљив посматрач живота и врстан познавалац људи.
Игњатовић је произишао из традиције грађанске књижевности у Војводини 18. и прве половине 19. века. Његови су претходници Доситеј, Видаковић и, нарочито, Стерија у својим комедијама. Уз ову, постоји још једна предреалистичка традиција српске прозе, она која се надовезује непосредно на народно усмено приповедање, чији су непосредни изданак историјско-мемоарска дела Вука Караџића и Проте Матеје Ненадовића. И неки дуги писци из јужних крајева наставили су у истом правцу. Међу њима, уз Стефана Митрова Љубишу, који је једини у овом стилу остварио значајно књижевно дело, поменућемо још два имена. То су Бокељ Вук Врчевић (1811-1882) и Херцеговац Јоаникије Памучина (1810-1870).
[уреди] Стефан Митров Љубиша
Стефан Митров Љубиша (1824-1878), рођен у Будви, по образовању углавном самоук, са 19 година општински бележник у Будви, рано је ушао у политику и последњих година живота био један од најистакнутијих српских првака у Далмацији, посланик у бечком парламенту и једно време председник Далматинског покрајинског сабора. Умро је у Бечу а сахрањен у Будви. Љубиша је рано почео писати, али се приповедачким радом стао бавити тек у зрелим годинама, од 1868. када му је изишла прва приповетка; отада па до смрти био је један од најистакнутијих и најцењенијих наших приповедача. Објавио је две збирке приповедака: Приповијести црногорске и приморске (1875) и Причања Вука Дојчевића (1877-79), од којих је друга остала недовршена. Љубиша је назван "Његошем у прози"; Његош је у поезији приказивао народну историју, народни живот и обичаје, а то је Љубиша чинио у прози. Код њега се издвајају два наративна типа за које је у насловима својих двеју збирки употребио називе "приповијести" и "причања". "Приповијести" су својеврсна историјска проза рађена не на основу писаних извора, него на основу усменог предања. У њима су приказана два периода из историје Боке и Црне Горе: 15. век, време последњих трзаја наших средњовековних држава у борби за очување независности и 18. столеће, време оживљавања ослободилачке борбе. Само једна "приповијест", Крађа и прекрађа звона, има тему из савременог живота. "Приповијести" су махом дуже приповетке с развијеном фабулом, с више индивидуалних судбина које се прате напоредо и с радњом која се одвија на географски и национално широком простору, у који се укључује и наш и околни страни свет, пре свега Турци и Млечани. У "причањима" је уметнички стилизовао једну особену врсту народне усмене прозе: шаљиву причу с досетком, анегдоту која објашњава настанак појединих народних пословица. Тридесет три краће приче, од стотину колико је планирано, циклизиране су око лика народног шаљивца и приповедача Вука Дојчевића, кога је Љубиша сместио у 15. век на двор црногорског кнеза Ивана Црнојевића.
У Љубишином приповедачком методу стапају се епске легенде и реализам. У његовој најбољој приповеци Кањош Мацедоновић обрађена је најтипичнија епска тема, јуначки мегдан. Њен јунак, слично Марку Краљевићу, побеђује страшног дива Фурлана као заточник млетачког дужда. Међутим, све је у том епском декору дато на реалистички начин: и Кањош Мацедоновић, који није ни витез ни професионални мегданџија, него обичан паштровски трговац, малена раста и неугледна лика али окретан и оштроуман, и надмена, кукавичка и лажљива млетачка господа и прилике и нарави у Паштровићима и Млецима, чак је и див Фурлан сведен на људске размере. Посебну одлику приповетке, као и целог Љубишиног дела, чини хумор. Хумором се одржава равнотежа између легенде и стварности, њиме се легендарно спушта на ниво обичног, свакодневног, а обично се уздиже до легенде. Лепота приповетке јесте у том споју легендарног и свакодневног, епике и стварног живота, националне хероике и хумора. То су уједно одлике најбољих страница Љубишиног дела.
Љубиша је приказао живот и обичаје у затвореним племенским заједницама с прастарим друштвеним облицима, схватањима и моралом. Потекао из краја где се очувао особен народни језик с многим архаичним елементима у лексици и фразеологији, он је настојао да те особине што верније очува у стилу своје прозе. У његовим приповеткама налази се, како је и сам приметио, "неисцрпно богатство народних изражаја и пучког краснорјечја". Формиран у епоси романтизма, Љубиша је све своје приповетке написао у последњој деценији свог живота, у раздобљу које означава прелаз од романтизма к реализму. Његов елементарни, народски реализам развио се независно од реалистичког покрета, на завичајном фолклорном тлу.
[уреди] Види још
[уреди] Литература
- Изворни текст је преузет из књиге Кратка историја српске књижевности Јована Деретића. Књига се може наћи у свом електронском издању на страници на пројекту Растко. Књига нема експлицитних рестриктивних ауторских права која забрањују њено умножавање. У случају да се проблеми ипак јаве, контактирајте Милоша.