Мркоњић Град
Из пројекта Википедија
|
Мркоњић Град је општина у западном дијелу Босне и Херцеговине, односно у југозападном дијелу Републике Српске. Лежи на око 591 метар надморске висине и има отприлике 18.200 становника, а Срби чине апсолутну већину. Град је привлачна синтеза старог и новог. Од некадашње касабе типичне босанске варошице израстао је последњих деценија у град који је остварио оригинална архитектонска рјешења, темељена на искуству некадашњег градитељства.
Окружен је шумовитим планинама - Лисина (1.467 m), Димитор (1.483 m), Мањача (1.239 m) и Чемерница (1.338 m). Крај је богат водом.
Оно што се за ову општину веже је прво засједање ЗАВНОБиХ-а 25. новембра 1943. када је Босна и Херцеговина проглашена републиком Срба, Хрвата и Муслимана. Град је познат и по косама "варцаркама" и чувеним мркоњићким косцима. Данас је Мркоњић Град просјечно развијена општина.
Садржај |
[уреди] Становништво
Према последњем службеном попису становништва из 1991. године, општина Мркоњић Град имала је 27.395 становника, распоређених у 38 насеља.
Национални састав:
- Срби - 21.057 (76,86%)
- Муслимани - 3.272 (11,94%)
- Хрвати - 2.139 (7,80%)
- Југословени - 593 (2,16%)
- остали - 334 (1,24%)
Национални састав становништва 1971. године, био је следећи:
укупно: 30.159
- Срби - 24.990 (82,86%)
- Муслимани - 2.734 (9,06%)
- Хрвати - 2.204 (7,30%)
- Југословени - 98 (0,32%)
- остали - 133 (0,46%)
[уреди] Насељена мјеста
Баљвине, Бјелајце, Брдо, Дабрац, Доња Пецка, Доња Подгорја, Доњи Бараћи, Доњи Граци, Дубица, Герзово, Горња Пецка, Горња Подгорја, Горњи Бараћи, Горњи Граци, Густовара, Јасенови Потоци, Копљевићи, Котор, Лисковица, Магаљдол, Мајдан, Медна, Млиниште, Мркоњић Град, Оћуне, Оканџије, Ораховљани, Подбрдо, Подоругла, Подрашница, Ступари, Сурјан, Шеховци, Шибови, Тријебово, Трново, Убавића Брдо и Власиње.
Послије потписивања Дејтонског споразума, највећи дио општине Мркоњић Град, ушао је у састав Републике Српске. У састав Федерације БиХ ушао је дио насељеног мјеста Власиње.
[уреди] Историја
Доста је трагова који поуздано говоре да се човјек овдје настанио врло рано – још прије 2.500 година - првенствено због руде бакра и жељеза. У доба Илира ту је племе Мезеја, у чијем су сусједству Делмати и Десидијати. За владавине Римљана, почетком наше ере, овуда пролази важан пут који повезује Далмацију (Salona) са Панонијом (Servitium). Избијао је код Млиништа и ишао до Бочца, а одавде Врбасом према сјеверу. Постојало је још неколико путева - ка Котору, Шипову, Језеру... Никло је више насеља. Трагови и фрагменти откривени су у Старом Селу (римски жртвеник), Бјелајцу (надгробни споменик са текстом), Мајдану (касноантичка базилика), Пецкој (римско утврђење), Медној (бронзана глава Медузе) и још понегдје. Најзначајније насеље, нека врста центра, била је Леусаба, око извора Враћенца под Грабежом (средњовјековно Варцарево).
У средњем вијеку, још увијек на важним путевима, ово је дио жупе Доњи Краји, која припада феудалцима Стипанићима-Хрватинићима. На три супротне тачке мркоњићког подручја држе се и данас остаци трију средњовјековних градова-тврђава:
- Град Сокол над кањоном Сокочнице (Пливине притоке), који је Твртко I Котроманић поклонио 1366. заједно са пливском жупом и Доњим Крајима Вукцу Хрватинићу за изузетну војничку побједу над Угрима, у том кањону 1363. године;
- Призренац (или Призрен), високо на десној страни врлетног кањона Сане, са огромним видиком према Кључу и Млиништима. Био је тврђава-осматрачница, што му и име каже. (Народна традиција веже га за легендарну, "Црну краљицу", веома често име у легендама Босне и Херцеговине). Спомиње га 1530. Бенедикт Курипешић, путујући у Стамбол као члан војно-дипломатске мисије бечког двора;
- Бочац, над кањоном Врбаса, као једна од најважнијих фортификација врбачког одбрамбеног система. (Спомиње се, заједно са црквом, први пут 1446. године).
Насеље Мркоњић Град на садашњем мјесту настаје 1593. године, када је ту подигао свој вакуф (задужбину) султанов кизлар-ага Ђукановић (у народу прозван Крзлар-ага) поријеклом из оближњих Котлина, из породице Ђукановића. Узет је као "данак у крви", а када је одвођен у Цариград - по предању - овдје су војници убили његовог оца. Крзлар-ага је саградио џамију, 24 дућана, мусафирхану са 20 димњака, хамам, пекару, мектеб и водовод, за који је вода доведена са Лисине смрчевим цијевима - томруцима (замијењени металним тек 1899. године). Посебном вакуфнамом (закладна повеља, чува се у Земаљском музеју у Сарајеву) оставио је 690.000 акчи за унапређење трговине и занатства, за издржавање мусафирхане у којој је сваки путник (и његов коњ) био гост 24 сата.
Мјесто је названо Јениџе касаба - Нови град. Касније, насељавањем породица из Јелеча и старог Варцарева, добија име Варцарев Вакуф, затим Варцар-вакуф. Године 1925. име је промијенило, у Мркоњић Град, у спомен на српског владара Петра I Карађорђевића који је, као Петар Мркоњић, учествовао у босанско-херцеговачком устанку 1875. године.
Град спомиње у својим записима 1660. године познати турски путописац Евлија Челебија, наводећи да су га спалили ускоци Стојана Јанковића. Пожари харају, такође, 1883. и 1925. године. Од 1849. до 1851. године у Варцару је службовао фра Иван Франо Јукић (1818-1857), истакнута личност препорода. Он је овдје основао и водио прву световну школу и покренуо први босански књижевни часопис "Босански пријатељ".
Бурно вријеме народних устанака 1875. и 1878. године везано је и за овдашње људе. Уз отпор је дочекана аустроугарска окупација 1878. године, а оно што се даље догађа, све до првог свјетског рата, дио је судбине читаве Босне и Херцеговине.
Социјални јаз, настао за вријеме Аустро-Угарске, још више је продубљен између 1918. и 1941. године.
За Мркоњић Град и његову околину године пред други свјетски рат обиљежавају потпуну економску заосталост, велику незапосленост, неписменост... Град чак није имао ни електричну струју. Са подручја општине, учешће у НОБ узео је велики становника, међу којима су неки проглашени и народним херојима. Први устанички пуцњи одјекнули су 29. јула 1941. године, када су нападнута и заузета непријатељска упоришта у Чардаку и Млиништима. Дан касније разоружани су и жандари у Герзову. Партизани ослобађају први пут Мркоњић Град 28. августа 1941. и држе га у својим рукама неколико дана. Партизанске јединице су град ослобађале 39 пута у току другог свјетског рата, што је јединствено у читавој бившој Југославији. Град је, 25. новембра 1943. године, био домаћин Првог засједања Земаљског антифашистичког вијећа народног ослобођења Босне и Херцеговине (ЗАВНОБиХ).
У партизанским јединицама са овог подручја било је 1.800 бораца (пало их је 525). Као жртве фашистичког терора страдала су 1.902 Мркоњићана, уништено је 1.200 зграда, међу којима све школе и јавни објекти.
Подручје мркоњићке општине није поштедео ни најновији рат, који је пратио распад СФРЈ, 90-тих година двадесетог вијека. Поред великих разарања, погинуо је и раселио се велики број становника, а уништен је и већи дио индустрије.
[уреди] Варцарски ковачи
Ковачки занат дуга је и стара традиција, још из средњег вијека. Многе породице вјештину ковања метала преносиле су с кољена на кољено.
Производили су се различити предмети, најчешће потребни у домаћинствима. Ипак, најчувеније су биле, и до данас остале далеко ван ових граница, косе "варцарке". Занатство је од давнина било развијено. Према подацима сачуваним из доба Аустро-Угарске, годишње се у Мркоњић Граду правило 8.000 коса, 15.000 ножева, 12.000 мутафа (покривач од костријети) и 20.000 земљаних лонаца.
И данас у Мркоњић Граду ради неколико старих ковачница. Поред предмета за свакодневну употребу, у њима се праве и оригинални сувенири.
[уреди] Излетишта
- Језеро Балкана, удаљено 5 километара, поред некадашњег "Пута АВНОЈ-а" (Јајце - Мркоњић Град - Бихаћ), најатрактивније је излетиште у овом крају. Омеђено је пашњацима и густим храстовим и четинарским шумама. Мањи дио језера уређен је као купалиште, а већи, богат пастрмком, стјециште риболоваца. О постанку језера сачувано је неколико легенди у народу овог краја. Интересантно је како је настало његово име. Према предању ту су била два снажна и дубока извора-бунара, пуна рибе. Како се риба на турском каже балук, извори су прозвани Балукхана (станиште риба). Током времена име је промијењено - Балукана, и најзад у Балкана (што нема никакве везе са појмом Балкан). Поред језера је ресторан познат по специјалитетима (пура, цицвара, уштипци, јагњетина са роштиља и испод сача, различито припремљена пастрмка и друго).
- Планина Лисина, Зеленковац, Понор, обале Црне ријеке, стари градови Бочац, Сокол и Призренац, Бараћи, Бјелајци, Извор ријеке Сане, а такође и Млиниште, интересантна су мјеста за шетње и излете. Сваки излет посебан је доживљај због изванредне природе, раскошних пејзажа, лијепих и богатих шума, ливада и бистрих вода.
[уреди] Лов и риболов
Мркоњић Град је на подручју једног од најљепших и највећих ловишта у Босни и Херцеговини - "Млиништа - Лисина - Клековача", површине 40.000 хектара. Дивљач: срна, дивља свиња, медвјед, тетријеб, љештарка, зец.
Услови за риболов су врло добри. Од риба највише има пастрмки и липљена. Лови се на језеру Балкана и у ријекама Сана, Понор, Врбас и Црна ријека.
[уреди] Удаљености
- Мркоњић Град – Јајце ~ 25 km
- Мркоњић Град – Јајце – Зеница – Сарајево ~ 189 km
- Мркоњић Град – Бањалука ~ 54 km
- Мркоњић Град – Бањалука – Окучани – Београд ~ 392 km
- Мркоњић Град – Кључ – Петровац ~ 77 km
- Мркоњић Град – Петровац – Дрвар – Книн – Сплит ~ 265 km
- Мркоњић Град – Кључ – Сански Мост – Приједор ~ 92 km
- Мркоњић Град – Петровац – Бихаћ ~ 131 km
- Мркоњић Град – Бихаћ – Карловац – Загреб ~ 286 km