Срби и хришћанство
Из пројекта Википедија
Садржај |
[уреди] СРБИ И ХРИШЋАНСТВО
“Библијски текстови одиграли су пресудну улогу не само у евангелизацији српског народа него и у формирању естетике, поетике и читавог погледа на уметност код Срба. Преко тих текстова српска књижевност преузима наслеђе једне у правом смислу речи светске књижевности: на њима се први и сви каснији српски књижевници средњег века уче књижевном изразу и стилу.”
Сматра се да су Срби дошли у додир са хришћанством чим су се доселили на Балканско полуострво. Први наводни слaвенски напад на Балканско полуострво забележио је историчар Прокопије за владавине византинског цара Јустина I. (518-527). У јесен 545. године већи број Склавина је допрео до подунавског басена. Напади су 578. године учестали па су Византинци покушали да склопе савез са Аварима и да их заједнички нападну. Међутим, Слaвени су остали три године и тек су се онда вратили у Панонију. Затим су Слaвени 618. године опколили Солун.
“У солунско залеђе дошли су у време цара Ираклија (610-641) и делови српског племена. Према казивању византинског цара Константина VII. Порфирогенита (половина X века) цар Ираклије је Србима доделио земљу у солунској области, која је по њима добила име Сервија. [28] Они нису дуго остали. Кренули су да се врате натраг али су се предомислили и затражили другу област да се населе.”
Владар који их је довео у ту нову постојбину је умро пре 680. године. Од његовог наследника кнеза Вишеслава знају се имена и родослови српских кнезова. Франачки спис из 822. године Србе описује као “силан народ који држи велики део Далмације” која се, према тадашњем схватању, простирала све до реке Мораве.
[уреди] ПРИХВАТАЊЕ ХРИШЋАНСТВА
Према Константину Порфирогениту, Срби су хришћанство прихватали у два наврата. Први пут се то догодило у VII. веку када су међу њима дошли латински свештеници. Други пут је било за време владавине византинског цара Василија I., у другој половини IX века (претпоставља се да је то период од 867-874. године). Латински мисионари су српском народу долазили из приморских и далматинских места. Међутим, тада су се појавили и ученици-следбеници Методија из Бугарске и Македоније. Њих је послао цар Василије са словенском литургијом, тако да је дошло до поновне христијанизације Срба и Неретљана (Херцеговаца). Верује се да ове христијанизације нису много шта измениле у животу и обичајима самога народа. Тада није дошло до значајније промене начина живота и веровања.
“Наши дједови населише се овуда на југу као погани; ма и брзо пригрлили наук и вјеру Христову, опет се за дуго сачуваше обичаји погански, којим је још и сада трага што у народном причању што другачије у животу.”
Прихватање хришћанства је за све Славене, па и за Србе, поред религиозног имало и политичког значаја. Византинско царство је имало ореол традиције и културе, било је центар света. Укључивање у такав свет претпостављало је прихватање хришћанске вере и дубоко, религиозно поштовање ове државне творевине.
У том почетном периоду, служба у црквама које су покривале западне територије насељене Србима се одвијала на латинском језику, пошто је римски папа Јоханес X. 924. године забранио службу Божију на словенским језицима (словенска литургија је потрајала непуних 50 година), тако да се хришћанство ширило површно. Постоје подаци да су почетком X века на црквеним саборима у Сплиту учествовали и српски представници.
[уреди] СРПСКА СЛАВА
У ово време почиње и прича о српској слави. Данас слава представља породични и пријатељски скуп пред кућном иконом са малом црквеном службом, освећивањем колача, славском свећом, ручком и здравицама, као што представља и симбол правоверне српске породице. Држава је, пре неколико година, први дан славе прихватила као нерадан дан - верски празник, за оне раднике који се изјашњавају као хришћани православне вероисповести.
“Дан када су наши преци по појединим породицама и фамилијама прешли у хришћанство био је за њих велики и радосни празник... И да би себе и своје потомке јаче привезали за тај догађај, узели су тај дан као празник свога духовног рођења и оставили га своме потомству. То је црквени повод и начин славе.”
Међутим, према многим ауторима и истраживачима слава се сматра као остатак из времена примања хришћанства. Тадашњи обичај је био да читава породица не слави имендане својих чланова (данас рођендане), већ да се слави један заједнички светац, чије се име често јавља и као лично име у породици. Поједини етнолози верују да је слављење славе уско везано са слављењем паганског бога, претходног заштитника породице. Ради лакшег преласка Срба у хришћанство и што бржег задобијања потпуне државне и црквене самосталности, а што се могло само уз народ иза себе, тадашње свештенство је зажмурило на оба ока и овај обичај је променио своју форму.
[уреди] Паганско време
"Сматра се, да су Срби, у паганско време поштовали и прослављали, поред више божанских бића, и нарочито натприродно биће као заштитника своје породице, свога дома и њиховог напретка. Приликом преласка у хришћанство заменили су они ово биће одређеним хришћанским свецем. Пошто је, дакле, почетак српске "славе" везан за крштавање, добио је одабрани светац, односно његов празник, назив "крсне" славе или "крсног" имена."
Од паганског славља постао је хришћански обичај - традиција. Али, и као традиција овај обичај је краткога даха. Под утицајем савремених националистичких утицаја, многе славе су се измениле, па су старији култови светаца уступили место млађима.
Занимљиво је да за славу не знају ни Хрвати ни Бугари, који су суседи Србима много векова. У Црној Гори је у Законику црногорскога кнеза Данила из 1855. године објашњено да је слава заправо “крсно име”, а што је “успомена на крштење предака”. Српска породична слава се разликује од тзв. црквене славе. По старом српском обичају (који се изгледа није задржао) на славу се позива и сиротиња.
Међутим, постоје и другачија тумачења значења речи "крсна слава", о чему говоре радови Веселина Чајкановића. Овај научник прави разлику између израза слава, крсна слава, крсно име и слично. Крсна слава је обред - "жртва" која је намењена крсту који припада претхришћанском добу, када није значио распеће већ је био стари српски идол који се налазио на зиду сваке куће.
"...као што су стари народи Грци, Римљани, Мисирци, Индијци облачили и купали своје идоле, тако раде и данас Срби са кућним крстом. Пешкир или комад платна којим се кућни крст кити, у ствари треба да буде хаљина за њега... За сада је довољно подвући то да је домаћи крст првобитно био култна слика из старе српске вере, и да је крсна слава првобитно била намењена старинском српском божанству које је тај крст представљао."