Плавно

Из пројекта Википедија

Плавно је велико село у сјеверној Далмацији, са изразитим карактеристикама брдскопланинског насеља, што је и условило да се од свих привредних, посебно пољопривредних грана, највише развијало сточарство. Село се простире на површини од око 62,5 километара квадратних. У централном дијелу је поље неправилног кружног облика, укупне површине око 8 километара квадратних, углавном под ливадама. Плавањско поље је највише од четири поља у регији, простире се на висини од 392 метра на југу у долини ријечице Радљевац, до 500 метара на сјеверном дијелу (заселак Зорићи). Плавно је брдско подручје које се пружа правцем сјевер-југ, на дужини од 14 километара и ширини око 7 километара. Стрме планине са којих стиже доста еродираног материјала, високе су у просјеку око 1.000 метара. Највиша су Бобија 1.248 метара, Орловица 1.201 метар и Гологлав 1.196 метара. Расједи, геолошка подлога и падавине условили су многобројне изворе и водотоке (има их више десетина). У Плавну је просјечна годишња количина падавина 1.447 метара, или око 120 литара мјесечно (у Книну годишње падне 1148, у Шибенику 855, док на Уништима падне чак 1.652 метра кише). Падавине су у Плавну посебно обилне у јесен и зиму (просјечно падне око 400 метара кише). Плавно слови за изузетно здраво мјесто. У Плавну, гдје је неколико водотока од којих је највећи Радљевац, је све до земљотреса седамдестих година прошлог вијека било више млинова него у било ком другом селу у окружењу (готово сваки заселак је имао свој млин). Број млинова се тада смањио због тектонских поремећаја. У том селу је Доситеј Обрадовић 1770. године написао своју другу «Буквицу», назвавши је «Јижица», а она је и један од првих, односно највише објављиваних, српских буквара досад. Село је вијековима било метох манастира Драговић у Врличкој крајини, који је у Плавну имао веће пољопривредне површине и једну кућу, а манастиру је дало на десетине монаха. Плавно је било насељено и у давној прошлости, а у римско доба из ( Торбичке пећине почињао је аквадукт (водовод) којим се снабдјевао велики војни логор Бурнум (Шупљаја код Ивошеваца), један од главних римским гарнизона у провинцији Далмација. Остаци предроманичких, по свој прилици православних цркава нађени су на локацији Међине, код највећег заосека Ђурићи. Те цркве су свједок да су ту Срби живјели и у средњем вијеку. За једну од цркава на Међини сеоско предање је сачувало успомену да је била посвећена светом Трифуну. Из ње је пренијето неколико икона, сасуда и црквених предмета у касније (1618. године) изграђену цркву светог Ђурђа. За вријеме млетачке власти у Далмацији, јуна 1692. године у Плавно је из Бјелаја у западној Босни дошло 5.000 православних Срба, међу којима и 1.300 способних за оружје. Њих су предводили Павао Ђурић и Никола Перић и Тодор Зорић. Тик уз Плавно, у Црним потоцима подигнут је 1875. године устанак Срба из Босанске крајине против турске власти, у којем су се истакли и плавањски поп Петар Петрановић и Плавањци устанички вођа Стеван Маринковић и устаник Јован Вукобрат. У селу је те и неколико идућих година било велико избјегличко насеље, а о свим избјеглицама је бринула Енглескиња Аделина Ирби. Она је омогућила да дјеца избјеглица и самих устаника, у центру села, на Башинцу, похађају школу. Послије хрватско војно – полицијске акције «Олуја» августа 1995, током које је из села отјерано 80 одсто становника, а убијено близу 40 Плавањаца, о онима који су ту остали да живе, једно вријеме бригу су водиле неке италијанске хуманитарне организације. Оне су томе посветиле му и посебне Интернет сајтове. О Плавну свједочи и сајт www.plavno.net Године 1991. (посљедњи попис прије акције «Олуја») село је имало 1.720 становника, око 30 становника живјело је на км2. Десет година касније 2001, у Плавну је било 350 становника; безвриједан је податак о пет становника на км2. Највећи број Плавањаца сада живи у београдском насељу Батајница и околини, у Шапцу, Иригу и у Станишићу код Сомбора.