Корисник:Zina Vukin/Дрина

Из пројекта Википедија

Ево, отворила сам налог, и ископираћу за почетак овде тај рад, а иначе није мој, већ је у питању матурски рад моје млађе сестре. Сачекаћу коментаре, па да се сви скупа бацимо на прилагођавање рада Википедији.

Увод

Још у време припрема за избор предмета матурског рада, знала сам да ће то бити географија - јер у тој области науке видим своју будућност - па је остало само да, у договору са професорком, изаберем тему. Желела сам да то буде нека од наших предеоних целина, било који део Србије, за мене - најлепше земље на свету. Стицајем околности, баш тих дана, одгледала сам домаћи филм старије продукције, Марш на Дрину, који приказује прву велику битку у I светском рату, описује једну од највећих победа српске војске у нашој историји и завршава бекством непријатеља преко Дрине, које прати инатна псовка смртно рањеног официра Дринске дивизије, мајора Курсуле. Заинтересована, прочитала сам неке радове из историјске литературе, који су, готово без изузетка, указивали на посебан значај реке Дрине за српски народ и Србију и, по том основу, упућивали на радове нашег великог географа и анатрополога Јована Цвијића, коме је, да ствар буде још интересантнија, Подриње завичај. Тако сам стигла до његовог капиталног дела Балканско полуострво Захваљујући описима природе, богатства флоре и фауне, вековних миграција становништва, начина насељавања и настанка насеља Подриња у овој студији Јована Цвијића, не само да сам проширила сазнања о тој чудној, истовремено: и дивљој и питомој реци - реци која спаја и прожима, али и раздваја насеља и људе, не ретко, и на најсуровији начин - већ сам пронашла и једну додатну, личну везу са Дрином. Повезујући, својим током, Пиву и Дробњаке у Црној Гори, са Мачвом и Посавином у Србији, Дрина је, на један посебан начин, повезала и моје породичне корене. Наиме, на десетак километара од њеног настанка, става Пиве и Таре код Шћепан-поља, налази се постојбина прадеде моје мајке, а на истој удаљености од њеног ушћа у Саву, лежи варош из које потиче прадеда мог оца. Тако је, захваљујући једном филму и једном научнику, Дрина постала инспирација за избор теме мог матурског рада. Од предхришћанских времена до наших дана, Дрина је била и остала стожер важних историјских, друштвених и демографских догађаја не само за простор Подриња - њеног синонима, недељивог појма, геолошке и географске прошлости, садашњости и будућности - већ и за шире просторе Србије, Босне и Балкана. Око Дрине су одувек постојала људска насеља, нарочито око подрињских рудника. Она су развијана још у време Келта и Римљана, а по доласку Словена на Балканско полуострво, Дрина је постала средиште српских земаља. Сличну улогу ће имати и у доба Османлија, када ће бити географски центар Зворничког санџака и значајно саобраћајно чвориште, а онда ће, у наредним историјским раздобљима, углавном испуњеним бунама, устанцима и ратовима, Подриње изгубити свој значај. Истини за вољу, у савременој историји, Дрина и Подриње ће почети да враћају старе вредности, пре свега, захваљујући хидроенергетском потенцијалу, али ће нови економски и демографски успон овог краја поново спречити оружани сукоби у бившој Југославији, посебно изражени баш у ширем простору Подриња. О значају Дрине за српски народ сведоче и бројне изреке, легенде и записи у нашој историји, култури, поезији и прози. Дрина је, у преносном смислу, један од стожера историјског, књижевног и етнографског рада Вука Стефановића Караџића, коме је Подриње, баш као и Јовану Цвијићу - завичај. Исправљати криву Дрину, фраза је која се и данас користи за узалудан посао. У селим рачанског и азбуковачког краја честа је изрека не може те ни Дрина опрати, за некога ко не може да оправда своју велику грешку или бруку. Слично је са изразом однела га мутна Дрина, која важи за некога ко је нестао без трага. И Филип Вишњић, још један од знаменитих житеља Подриња, у многим је народним песмама спомињао Дрину. Најпознатија је Почетак буне на дахије, у којој се каже: Док запалим Рачу украј Дрине, и погубим ‘аџи Мелентија. Има је и у Боју на Мишару: Валовиту Дрину пребродише и честиту Босну прејездише, те падоше на крајину љуту, а није ретка ни у новијој поезији, рецимо: код Војислава Илића или у савременим песмама Љубомира Симовића. У прози је свакако најзнаменитија Андрићева На Дрини ћуприја, а наш нобеловац је описује и у приповеци Мост на Жепи. Спомиње се и у Деобама Добрице Ћосића, иако је у нашем народу свакако најпознатија по маршу Станислава Биничког На Дрину, насталом у Првом светском рату. А њу, ту необичну реку, све то као да не дотиче; она тече својим вишевековним коритом и сведочи о непролазности природе. Интересантно је да порекло назива Дрине није посебно истраживано. По свему судећи, оно је предсловенско. Др. Ранка Куић, професор Филолошког факултета у Београду и водећи истраживач келтске кулутре у нас, сматрала је да назив Дрина, као и много других топонима на овом простору, потиче од Скордика, Келта, који су на Балкан доселили још у IV веку п.н.е. Тако је њихово дринг исто што и наше пењање, па је Дрина река која се пење. По једном народном предању, пакк, када је 1463. султан Мехмед Фатих освајао Босну, дошао је до Устиколине, где га је преко Дрине, која се тада звала Зеленика, превела на скели мајка браће Кујунџића, угледних грађана тог места. Кад су били на средини реке, упадне султану коњ у воду и утопи се, а он викне: Бу су дерин!, што ће рећи: Ова је вода дубока!. Од турске речи дерин, вели легенда, постане име Дрина. Руски историчар и етнограф А. П. Гиљфердинг, који је много писао о Балкану, у свом делу Босна, Херцеговина и Стара Србија, објављеном 1859. у Петрограду, каже да Дрина извире испод Комова, тече на северозапад и ту се она зове Тара, а кад се слије са Пивом, почиње се звати Дрином. Он, дакле, узима Тару као изворни део Дрине. По сличној логици, међутим, могао би се и Лим назвати изворним делом Дрине, али се, ни Тара ни Лим, у народу овог краја, никада нису називали Дрином. Једина веза по том основу јесте чињеница, да је локално становништво, још од давнина, Лим називало Зелена вода, баш као што се и Дрина, по њеној карактеристичној боји, називала Зеленка и Зеленика. Како Лим у Дрину утиче после Шћепан-поља, то је ова хипотеза неодржива, о чему сведочи и Пајтингерова табла, једна од најстаријих мапа у старом веку, на којој је Дрина уписана као Drinos, па се и прича о настанку назива Дрине ту и завршава.

ФИЗИЧКО-ГЕОГРАФСКЕ ОДЛИКЕ РЕКЕ ДРИНЕ

1. Географски положај

По географском положају, Дрина заузима централно место западног дела Балканског полуострва и припада сливу Саве. Својим сливом и мрежом, Дрина повезује мање предеоне целине северо-западне Црне Горе, источне Херцеговине и Босне и западне Србије, почевши од Пивске жупе и Дробњака, преко Бихора, Матаруга, Буковице и Старог Влаха, затим Азбуковице, Рађевине, Осата, Јадра, Поцерине, Горњег и Доњег Бирача и Мајевице, до Мачве и Семберије. Како је већ речено, Дрина настаје од Таре и Пиве, код Шћепан-Поља, и на свом путовању до ушћа у Саву, ниже Босанске Раче, дугом укупно 346 km, задржава главни меридијански правац од југа ка северу. У свом горњем и средњем току, од Шћепан-Поља до Зворника, омеђена бројним планинама, чини повремена, већа или мања, скретања ка северо-западу или северо-истоку, одакле и потиче назив крива Дрина. Међутим, када се пробије кроз Зворнички просијек, последње сужење на свом току, одједном промени карактер. Дотадашња брза и плаховита планинска река, претвара се у мирни, равничарски водени ток, са много напуштених рукаваца, дрињача, који јој дају нову и посебну лепоту. Као таква се и улива у Саву и представља њену највећу притоку.

2. Рељеф

Дрина, са својим притокама, пресеца готово читав источни Динарски планински систем, па је и рељеф њеног слива специфичан. Од југа ка северу, смењују се, у прилично правилном низу, високе, средње и планине ниже висине, почевши од црногорских планина, где су изворишта њених саставница Таре и Пиве и којима доминирају Сињајевина (2.277 m) и Дурмитор (2.520 m), преко Маглића (2.380 m), Јахорине (1.910 m) и Вучевице (1.491 m) у горњем току; затим: Деветака (1.424 m), Јавора (1.537 m), Звијезде (1.675 m), Таре (1.544 m), Јагодње (939 m) и Борање (730 m) у њеном средњем току, до Мајевице (915 m) и Гучева (779 m) у доњем току Дрине, када она прелази у Панонско-посавску низију. У појасу високих планина су изворишта највећих притока Дрине и ту доминирају долине река Таре и Пиве, које највећим делом имају изглед кањона усечених у стене, иначе, јединствене лепоте и разноврсног природног богатства светски признате вредности. У појасу планина средње висине, Дрина пресеца планинске венце и ту се у њеној долини смењују дубоке и дугачке клисуре са мањим проширењима, која се обично налазе око ушћа њених притока. Најдуже клисуре су Међеђанска, код ушћа Лима, између Горажда и Вишеграда, која је дугачка 26 km и дубока преко 700 m и Клотијевачка, пре језера Перућац, дугачка 38 km и дубока до 1.000 m. У доњем сливу Дрине, низводно од Лознице, рељеф се опет мења и ту почиње огромна плавинска лепеза, која, идући према ушћу, захвата читаву Мачву и Семберију. Плавина Дрине је на том сектору знатно померила ток Саве према северу, а њено старо ушће некада је било десетак километара ниже од данашњег.

3. Климатске прилике

Климатске прилике слива Дрине условљене су сталним опадањем надморске висине, која се креће у распону од високих планина до Панонске низије. Због тога се и њен слив налази под утицајем различитих климатских режима. Тако је изворишна и највиша област Дрине, у Црној Гори, под утицајем медитеранске климе, који се, мада ослабљен, осећа још и у горњем делу слива, до Србиња (Фоче), одакле преовладава умерено-континентална клима, док у доњем сливу, ниже Зворника, она сасвим прелази у континенталну. Ове промене најбоље се запажају у годишњој количини падавина. Високопланински предели примају 2.000-3000 mm, средње планине око 1500 mm, а ниске, од 800 до 1000 mm атмосферског талога. Количина падавина, пак, смањује се низ њен ток, мада не и правилно, јер ту правилност нарушавају локални услови. Таква је и расподела падавина током године, при чему годишње количине равномерно расту од Шћепан-Поља, где најсувљи месец добија 4,2% укупне годишње количине падавина, до Лознице, где је просек виши и износи 7,1%. Посматрано у целини, слив Дрине у просеку годишње прима 1.030 mm падавина и по томе спада у богате токове.

4. Настанак

Раније је владало мишљење да је до усецања долинске мреже у сливу Дрине дошло приликом отицања Панонског језера, али се данас зна да је то последица неотектонских покрета. Утврђено је, наиме, да у Панонском басену, северно од ушћа Дрине, земљиште тоне брзином до 2 mm годишње, док су јужније савремена вертикална издизања блокова до 6 mm годишње. Ако се прихвати да у централним Динаридима издизање терена износи 4 mm годишње, што значи да би се за милион година терен издигао за 4.000 m. То показује да је долинска мрежа у сливу Дрине млађа него што се раније мислило, па, због тога, и везивала за отицање Панонског језера. Како год било, Дрина настаје спајањем Таре и Пиве.

Тара је десна саставница Дрине, дуга 141 km. Њен слив захвата површину од 1.900 km² и то је највећа река у Црној Гори. Извире на огранцима Комова и до Матешева њена долина има уско дно и благе стране под њивама, шљивицима и шумама, а одатле, низводно, постаје све дубља, достижући и 900 m, али са више проширења, око којих су и настала насеља Колашин, Требаљево и Мојковац. Тара је богата водом, јер са околног планинског простора просечно прима 3.000 mm падавина годишње (три пута више од Дрине), а воду добија и од великог броја извора и врела. Осим тога, њена вода, са температуром која током лета у просеку не прелази 14ºC, изузетно је чиста и по свим анализама представља највећи европски природни резервоар питке воде. Зато је и називају Суза Европе, па је 1977. године проглашена за еколошки резерват биосфере, а 1980. године, њен кањон је стављен под заштиту UNESCO и уписан у листу Светске баштине природних добара.

Пива, лева саставница Дрине, дуга 78 km, има нешто мању површину слива од Таре (око 1.600 km²). На свом току има чак пет имена; у изворишном делу се назива Тушиња, потом Буковица, па Придворица (или Бијела), затим, пошто прими истоимену речицу, постаје Комарница, да би тек од места где у њу утиче вода јаког крашког врела Сињац, познатијег као Пивско око, коначно постала Пива.

Готово на читавој дужини Пива тече долином кањонског типа, која испод планине Пиве достиже дубину од 1.100 m. Стварањем вештачког језера и ХЕ Пива, кањон је умногоме изгубио од своје лепоте, а његова дубина на појединим местима смањена је за више до 100 m. Осим тога, језеро је утицало и на протицај, па Пива доноси Дрини нешто мање воде од Таре (49%).

5. Слив и мрежа

Дрина је највећа притока Саве, како по дужини тока и површини слива, тако и по количини воде. Слив Дрине обухвата нешто више од петине (20,6 %) укупног слива Саве, а трећину (32,6 %) њеног протицаја чине воде Дрине. Слив Дрине се хидролошки и морфолошки може поделити на четири комплементарне целине, које одређују основне особине положаја Дрине и Подриња. Прву просторну целину представљају већ описани сливови Пиве и Таре, који захватају површину од 3.154 km², чине 16 % целокупног слива Дрине и у потпуности припадају Црној Гори. Другу предеону целину чини сектор Дрине од Шћепан-Поља до Вишеграда, дуг 73 km. Његова површина од 10.427 km² представља нешто више од половине укупног слива Дрине и у потпуности припада Републици Српској, односно Босни и Херцеговини. Трећу просторну целину представља део терена од Вишеграда до Зворника, дужине 162 km и величне 3.866 km², што је тачно петина укупне површине слива Дрине. Њена долина је на овом сектору најпре широка, са лепо израженим речним терасама, плодним њивама и богатим воћњацима, а онда се, код Зворника, сужава и ствара клисуру, речени Зворнички просјек. Географски положај овог дела Подриња је веома повољан и ту су се одвајкада налазили прелази преко реке, чворишта многих саобраћајница, али и државне границе, као што је то и данас случај. Четврта предеона целина, у коме Дрина има дужину тока од 107 km, настаје низводно од Зворника и завршава, као велика лепеза, у приобаљу Саве. Његова површина је 2.133 km² или 11 % укупне површине слива. Основна географска обележја су Мачва, са источне, и Семберија, са западне стране реке и ту је Подриње, за разлику од осталих предеоних целина, отворено на све четири стране, што му је и посебна географска одлика На самом почетку свог тока, захваљујући Тари и Пиви, Дрина одмах представља велику реку, широку до 40 m, при средњим водостајима дубоку око 2,5 m, са просечним протоком од 150 m³ воде у секунди. Још већа ће бити на свом ушћу у Саву, али ће јој се и ширина и дубина мењати, у зависности од одлика предела којим тече и захваљујући притокама, којих укупно има једанаест, шест са леве и пет са десне стране. Њена прва притока је Сутјеска, која у Дрину утиче с леве стране, на седмом километру од Шћепан-Поља, код села Бастаса. Сутјеска је врло брза планинска река, са просечним падом од чак 30 ‰. Извире на падинама Волујака, на 1.500 m и дугачка је свега 35 km. Има клисурасту долину са два мања проширења; једно је Чемерно, а друго Тјентиште. Између њих је кањон Просјеченица, дуг 6 km, чији је најужи део, Вратар, широк само 20 m. Тјентиште је центар Националног парка Сутјеска, у коме се налази прашума Перућица, која је проглашена за природни резерват. Перућица је позната по густој, готово непроходној шуми, а има и места на која људска нога још није ступила. Низводно од Бастаса, а пре Србиња (Фоче), долина Дрине се проширује и ту она, са леве стране, прима реку Бистрицу, а у самом Србињу, са десне стране, и реку Ћеотину. Ћеотина је трећа река по величини у сливу Дрине, иза Лима и Таре. Извире на падинама Стожера, на 1.380 m, представља праву планинску реку, са просечним падом од 8 ‰.и тече у дужини од 125 km Низводно од Горажда, на још једном долинском проширењу, у Дрину се, с леве стране, улива река Прача. Она дотиче са северних падина Јахорине, где извире на 1.462 m и после тока од 61 km утиче у Дрину код села Устипраче. Долина јој је уска и дубока; има простран слив, са падом од 18 ‰ и Дрини доноси доста воде. Код Устипраче, Дрина улази у Међеђанску клисуру, у којој, у сужењу Тијесно, има ширину од 15-20 m и дубину од 12 m, што је и највећа дубина на њеном току. После ове клисуре, код Вишеграда, 3 km узводно од чувеног моста Мехмед-паше Соколовића, на самом крају Перућачког језера, подигнута је брана ХЕ Вишеград. Узводно од Перућца, код места Килавица, изградњом бране за ХЕ Бајина Башта, настало је велико Перућачко језеро. Оно допире чак до вишеградског моста, Андрићеве ћуприје, па се његови камени стубови налазе у ујезереној води. У том делу, на дужини од 55 km, Дрина представља вештачко језеро, чија је површина око 12 km², а највећа дубина до 90 m.

У средњем току, између Вишеграда и Бајине Баште, Дрина опет има више клисурастих сужења и котлинастих проширења. Код села Слапа, у Дрину се са леве стране улива брза и плаховита Жепа, дуга 30 km. Потом Дрина, оштром кривином, обилази планину Звијезду и, после Клотијевачке клисуре, код засеока Земљице, улази у Србију. Одатле, све до ушћа у Саву, представља границу са Босном. Низводно од Клотијевца, десна страна Дрине је од кречњака, па је та обала изразито стрма и над њом се, скоро вертикално, диже планина Тара. На њеним падинама су многа крашка врела, међу којима је најпознатије оно у Перућцу. Од њега почиње речица Врело, дуга само 365 m, због чега је и зову река дугачка као година. Она је веома богата водом, која у Дрину отиче низ три прелепа водопада.

Десетак километара од Бајине Баште, код Рогачице, Дрини са десне стране притиче истоимена река. Рогачица извире на падинама Повлена, на 980 m; дугачка је само 29 km, али има велики број мањих притока, па је богата водом. Осим тога, Рогачица је интересантна и због пиратерије, појаве карактеристичне за слив Дрине, у коме су многи речни токови мењали правац и из једног прелазили у други речни слив. Најупечатљивији пример је скретање реке Јагодње код Рогачице; она је ту, под утицајем тектонских покрета, знатно скратила пут до Дрине, напустивши своју стару речну долину на дужини од 2 km, тако да се сада улива око 10 km низводније.

Код Љубовије, опет с десне стране, у Дрину се улива Љубовиђа, која настаје од две речице, Завојшнице и Диклене, и нешто је дужа од Рогачице (37 km). Има веома густу мрежу, али су јој притоке кратке и углавном бујичарских одлика, па Дрини не доноси много воде. После Љубовије, од места Велика Река, почиње успор Зворничког језера, најстарије акумулације на Дрини, дугог 25 km и површине од око 13 km². У Зворничко језеро улива се река Дрињача, најдужа лева притока Дрине, дугачка 77 km. Извире на самом врху Коњуха, има просечан пад од 12 ‰ и располаже знатном количином воде.

Код села Каменице, Дрина улази у своју последњу клисуру, Зворнички просјек, дубоку и до 250 m. Кад из ње изађе и започне свој доњи ток, Дрина постаје равничарска река. Њено корито је све шире, на неким местима и до 300 m, док дубине варијарију и крећу се од 70 cm до 6 m. У кориту се запажају бројни спрудови, плићаци и аде. Река меандрира по пространој равници Мачве и Семберије, таложећи велику количину песка и шљунка. Око вијугавог тока постоји мноштво мртваја и старача, познатих под називом дрињаче. Због малог пада, испод 1%, и под утицајем притока, које скупљају велике количине материјала на својим ушћима, ток Дрине се помера, некад ка западу, а некад ка истоку.

У најнижем низводном делу, у Дрину се уливају Јадар са десне и Јања са леве стране. Јадар је, после Лима, највећа десна притока Дрине на територији Србије. Извире на падинама Цера и има ток од 74 km. Иако има велики број притока, већина је бујичарског карактера, па у Дрину не уноси много воде. Јања извире испод врха Мајевице, тече у дужини од 57 km, али има малу површину слива. Улива су у Дринин рукавац Брзаву, пар километара од истоименог насеља. Дрина утиче у Саву неких 1.500 m низводно од Раче. Ушће јој је широко, ток миран и ни мало не личи на ону дивљу и брзу реку код Шћепан-Поља. Ипак, сваке секунде доноси Сави својих 395 m³ воде и обогаћује је за готово четвртину њених укупних вода.

6. Особине вода

Основна одлика слива Дрине јесте његово богатство атмосферском водом, јер у просеку, како је речено, годишње прима нешто више од 1.000 mm падавина. За водне особине Дрине карактеристична је и чињеница што протиче кроз три падавинске зоне; долази из области високих планина, које су под утицајем медитеранског падавинског режима, потом тече зоном континенталног падавинског режима и завршава у области континентално-степских киша. У горњем току, до Лима, од кога добија тачно трећину својих вода, протицај Дрине зависи од протицаја њених саставница, Таре и Пиве. У средњем и доњем току, Дрина више нема тако моћних притока и њен водни режим првенствено зависи од природних услова. Највише падавина излучује се у мају и јуну, а најмање у фебруару. Код Шћепан-поља, ниво Дрине се налази на надморској висини од 432 m, а на ушћу у Саву је свега 75 m, па вертикална разлика износи 355,5 метара, уз општи пад од 1,03 ‰. Овај пад, међутим, није равномеран, већ се мења, како због њеног чврстог и стеновитог корита, тако и због многих препрека од слапова и спрудова у горњем и средњем, односно наноса у доњем току. Количина падавина, пак, сразмерна је надморској висини; места са већом надморском висином добијају веће количине падавина, и обратно. Тако, Шћепан Поље, са надморском висином од 432 m, годишње добија 1.090 mm падавина, Вишеград (364 м.н.в.) 665 mm, Зворник (138 м.н.в.) 658 mm, а Рача, која је на само 89 м.н.в. - свега 557 mm падавина. Како су многе планине у сливу Дрине више од 1.000 m, то је на њима удео снега у годишњој суми падавина већи од 50%. У снежном покривачу акумулирана је велика количина воде и зато је утицај снежница на водни режим Дрине изузетно велики, па су највећи протицаји, по правилу, с пролећа, у априлу и мају. Због великих падавина у појединим периодима, нарочито када почне отапање снега, обично праћено јачим кишама, Дрина зна да се излије из свог корита, најчешће у доњем току, низводно од Зворника. Услед релативно великог нагиба, вода почне брзо да отиче, па долази до поплава у делу Мачве и Семберије. Ипак, катастрофалне поплаве су реткост. Изузетак је она из новембра 1896. године, када је вода прелазила чувену вишеградску ћуприју, која је, иначе, 14 метара изнад нормалног тока Дрине. Тада је протицај Дрине код Зворника био виши за 26 пута од нормалног; стара варош Љубовија је просто збрисана; сви мостови на Дрини били су под водом, а њена притока, Лим, разрушио је пола Пријепоља. Изградњом бројних водених акумулација у сливу Дрине, природни режим реке је знатно измењен. Повећане су дубине, смањене су брзине, као и осцилације водостаја и протицаја током године, па је и водни режим постао уједначенији. Од укупне дужине тока Дрине, данас једну трећину (115 km) чини језеро. Тиме је долина Дрине доста изгубила од своје лепоте, али се добило на другој страни: боље је искоришћена хидроенергија; смањене су опасности од поплава итд.

7. Флора и фауна

Богатство и разноврсност биљног и животињског света слива Дрине и Подриња, још један су од великих и недовољно искоришћених потенцијала Србије. Ови предели, без икаквог претеривања, спадају у најлепше делове Балкана и одликују се присуством неких ендемских и реликтних врста биљака и животиња. Планина Тара је, на пример, због свог значаја за екологију, проглашена за национални парк. У њему су до сада регистроване 53 врсте сисара, 153 врсте птица и преко 1.000 биљних врста, 34 шумске и 9 ливадских асоцијација, што представља трећину флоре Србије. Идући од најнижег појаса, где су заступљене шуме јове и врбе, повишењем надморске висине смењују се заједнице храста китњака, цера и сладуна, затим белог и црног бора, а у највишем појасу налазе се шуме јеле, смрче и букве. Као круна, не само Таре и Србије, стоји Панчићева оморика, коју карактерише тридесетак метара високо, витко и право стабло са пирамидалном крошњом и танком кором црвеносмеђе боје. Она је реликт флоре Европе, а име је добила по Јосифу Панчићу, великану наше науке, просвете и културе, који је, давне 1887. године, истражујући Златибор и Тару, открио ову врсту оморике. Уз Дрину и њену околину, могу се пронаћи и друге биљке које представљају ендемите Србије и Балкана, као што су: жалосни струпник, халачија, паштричка облоглавка, босанска дивизма, дервентски различак или пријатна кандилка. Од осталих природних одлика Подриња, треба издвојити и кањон реке Трешњице, где се налази гнездећа колонија белоглавог супа, коме је то једно од последњих уточишта у Европи. Пре пар година, покренута је акција да се станишта белоглавог супа врате и у кањоне река Увца и Милешевке, где их је готово потпуно истребио њихов једини природни непријатељ – човек. Истини за вољу, више нехатом, него злом намером, трујући месо које је постављао у замке за вукове. Дрину, баш као и њене притоке, одликује и богатсво рибљих врста. Захваљујући чињеници да Дрина мења свој карактер, прелазећи из планинске у низијску реку, у њој има и салмонида и ципринида, нарочито у горњем и средњем току. Од 47 врста из 14 породица риба, колико их има Дрина, у ендемичне спадају; светлица, која настањује горњи ток код Србиња, и црнка, која је нађена у Засавици, остатку старог тока Дрине код Мачванске Митровице. У сливу Дрине живи и једна ендемична врста пауколиких животиња, псеудоскорпија, Chithonius pancici, која је такође добила име по Јосифу Панчићу. Пронађена је у једној пећини код Перућца и одликује је велика (терцијарна) старост. У балканске ендемите спада и неколико врста стонога, које насељавају пећинске локалитете у Подрињу, од којих су четири типа такође терцијарни реликти. За Панчића се везује и први налаз једне ретке врсте птица у Србији, пузгавца, коју је родоначелник наше биологије, открио на стрмим кршевима Гаминске реке у Подрињу. Ни доњи ток Дрине није сиромашан у флори и фауни. Тако се заједница беле врбе среће на мањим површинама око Јадра и Лешнице. Асоцијација тополе и врбе могу се видети око Мојића, Међувође, Кривића ада и сличним локалитетима доњег Подриња. Заједница белог јасена и храста лужњака развијена је у Јадру, а на територији општине Лозница заступљене су и асоцијације храстова, белог граба, црног јасена и букве. Добро је развијен и животињски свет. Од сисарских врста, које карактеришу брдско-планински појас, регистровани су зец, пух, веверица, лисица и вук. Осим тога, развијена је и орнитофауна, па се могу срести колоније дивљих патака и још десетак других врста птица, које обично насељавају простор око плићака и спрудова или се, бар, неко време ту задржавају.

ДРУШТВЕНО-ГЕОГРАФСКЕ ОДЛИКЕ

1. Историјске карактеристике

Дуж читавог тока Дрине има много остатака из давнашњих времена. Археолошки налази показују да је још средином VI миленијума п.н.е. у средњем Подрињу било насеља првих земљорадника. Зна се да је Дрина у бронзаном и гвозденом добу била источна граница гласиначког подручја, о чему сведочи истражени праисторијски тулуми и бројни налази накита, привезака и игала. Остаци римских насеља, пак, откривени су око Горажда и Вишеграда, где су били стационарни одреди војске који су штитили прелазе преко реке и руднике у овој области. У близини данашње Сребренице, налазили су се велики рудници сребра и ту је било насеље Domavia, док је насеље Gerdis, код данашњег Скелана, уживало статус муниципијума, војно-административног центра, што само потврђује важност долине Дрине у мрежи римских комуникација на Балканском полуострву. После велике сеобе народа, Срби су, већ почетком IX века, били господари знатног дела некадашње римске провинције Далмације и ту су настале прве српске политичке заједнице: Паганија, између Цетине и Неретве; Хум, између Неретве и Дубровника; Травунија, између Дубровника и Боке; и Дукља или Зета, између Боке и Бојане. Северније од ових, налазила се пета и највећа српска земља која се, по Константину Порфирогениту, звала Србија и простирала од земље Босне на западу, па до Рашке на истоку. Њен централни део представљало је Подриње, које се у Летопису попа Дукљанина, спомиње као земља Дрина.

Када су Османлије прегазиле источни Балкан и освајиле Босну 1463. године, на простору Подриња дошло је до радикалних промена у политичком, економском и демографском, нарочито верском погледу. Средњевековни српски градови попримили су оријентални изглед; Дрина је била административна граница Зворничког и Смедеревског санџаката, а Подриње важан привредни регион. Такво стање ће потрајати више од два века. Бечким ратом 1683. године, војне операције хришћанских сила против Турске пренете су на простор јужно од Саве и Дунава. Тиме је започео период коначног пропадања Османског царства и доласка нове колонијалне силе на простор Босне, Аустрије. Током прве половине XVIII века, у Подрињу ће се смењивати власт и утицај Беча и Стамбола, што ће поспешити започињање ослободилачких покрета балканских народа. У Подрињу ће, разуме се, највећи утицај имати српски устанци и ту ће се водити неке од одлучујућих битака, после којих ће Србија постати аутономна кнежевина. Одлукама Берлинског конгреса из 1878. године, Србија и Црна Гора ће постати независне државе, а Аустро-Угарска монархија ће окупирати Босну и Херцеговину. Окупација је, поред осталог, успорила привредни развој Подриња. Даље погоршање изазвали су анексија Босне и Херцеговине 1908. године и царински рат Аустро-Угарске са Србијом. Уследили су балкански ратови, а онда је дошао и Први светски рат, у коме ће, и Дрина и Подриње, имати сасвим посебну улогу. Битка на Церу ће бити прва савезничка победа у рату, али ће се памтити и злочини окупатора по Мачви и Поцерини.

Крај Првог светског рата затекао је Подриње са смањеним становништвом, разореним насељима, опустошеном привредом. Иако је у наредним годинама дошло до извесне обнове овог краја, Подриње је изгубила значај који је имало. У административном погледу, пак, сви срезови области ушли су у састав Дринске бановине, а Дрина је поново била река која спаја. Такав статус, међутим, неће дуго потрајати. Други светски рат је Дрину опет начино границом крвавог раздвајања. Она је делила марионетску, фашистичку и геноцидну творевину НДХ од окупиране Србије. Током рата, Подриње ће бити простор оружаних сукоба ослободилачког покрета против Немаца и усташа, али и међусобних борби партизана и четника.

Ослобођењем земље, Дрина је поново спојила народе на њеним обалама, иако је административна подела на федеративне јединице њен ток разделила на три републике, Црну Гору, Босну и Херцеговину и Србију. У наредном периоду, већина подрињских насеља израшће у лепе градове, са релативно развијеном привредом и инфраструктуром. Тада ће бити изграђена и већина данашњих хидро-електрана, а саобраћајна мрежа ће повезати готово све крајеве Подриња. Економски развој, међутим, биће под снажним утицајем политичких односа република, које ће израсти у специфичне државе, а Дрина ће поново постати граница. Све то ће пратити и озбиљна међунационална трвења етнички измешаног становништва Подриња. Последице таквих односа, на најстрашнији начин, показаће се током грађанског рата деведесетих година, који ће се завршити Дејтонским споразумом. Њиме ће Република Српска бити потврђена као посебан ентитет са ограниченим државни суверенитетом у федеративној Босни и Херцеговини. Њој ће припасти горње Подриње и западна обала Дрине, али ће река поново постати државна граница. По ко зна који пут у својој историји, Дрина је опет била појам раздвајања једне природне целине, којој људи не дају да буде оно што јесте, један од најлепших делова земаљске кугле.

2. Становништво

По доласку Турака, староседелачки српски живаљ Подриња трпео је све историјски познате последице окупације. Третман становника другог реда, праћен терором, нарочито је био изражен у периоду успостављања турске власти. Осим добро знаног јаничарења и материјалних намета, карактеристичан је и значајан прелазак православног становништва у ислам, што је, не ретко, био једини начин заштите. Познати су случајеви да су делови породичних задруга прелазили у турску веру, како би се сачувао остатак породице, заштитила добра, уз то, и стекле одређене имовинско-правне привилегије. Такво стање је потрајало све до учвршћења власти, када је Порта смањила намете, јер јој, због намераваних даљих територијалних освајања, нису одговарали грађански немири у позадини. Потом је наступио период релативног мира; више није било масовног одвођења српског становништва у ропство; донекле су смањене и пореске обавезе, па је чак дошло и до досељавања новог православног становништа из Херцеговине и Старог Влаха. У време споменутог Бечког рата, православно становништво се масовно одазвало позиву да подигне устанак против Османлија. Међутим, Порта је објавила џихад, свети рат, а Срби су, као побуњена раја, стављени ван закона. Услед промењене ратне ситуације и сурове одмазде, неколико десетина хиљада Срба са Космета, из Поморавља и других области, на челу са патријархом Арсенијем III Црнојевићем, кренуло је у познату сеобу ка северу, на простор Бачке, који је био под контролом Хабсбуршке монархије. Даље етничке и демографске промене Подриња, уследиле су после нових аустро-турских ратова. Београдски пашалук је био демографски десеткован, остало је пуно напуштених имања, а како се однос Турака из западног Подриња према православном становништву знатно променио, прешавши у осветољубље и терор, то су Срби кренули на ону страну Дрине. Тај процес је довео и до кључних промена у етничкој структури становништва Подриња. Староседелачко становништво на десној обали Дрине, по језику и антрополошким карактеристикама махом блиско косовометохијском елементу (како га назива Јован Цвијић), брзо је постало мањина, а потом се и утопило у досељеничку већину. Осим усмене традиције, о пореклу садашњих становника западне Србије говори и низ других чињеница, као што су народни говор ужичког краја, Рађевине или Јадра, који је остао ијекавски, што је карактеристика говора становништва источне Босне, Херцеговине и Старог Влаха. Локална топономастика је необично слична топономастици Вукових Дробњака, Пиве и горњег Подриња, а начин живота и становања (динарске брвнаре и породичне задруге), крсна слава, одевање, култура исхране, такође су докази који становништво западне Србије уско везују са српским живљем горњег тока Дрине. Нови талас српског исељавања уследио је после припајања Јадра и Рађевине Србији 1833. године, чиме је десна обала Дрине, од Таре до Саве, постала граница према Босни. Упоредо с тим, текао је и обрнути процес; муслимани из Србије исељавани су у Босну, па је источни део Подриња остао готово потпуно етнички чист. Може се рећи да је тада успостављена трајнија етничка слика србијанског Подриња, која се, упркос крупним историјским процесима, неће битније променити до последње деценије XX века. Данашње Подриње, у антропогеографском, демографском и насеобинском смислу, захвата површину од 7.529 km², од чега 5.136 km² припада територији Републике Српске, општинама Србиње, Чајниче, Рудо, Српско Горажде, Рогатица, Вишеград, Скелани, Сребреница, Братунац, Милићи, Зворник и Бијељина у којима, према попису из 1996. живи 267.000 становника, великом већином српске националности. Србији - општинама Бајина Башта, Љубовија, Мали Зворник, Богатић и атару села Прњавора у шабачкој општини - припада 2.213 km² или приближно једна трећина укупне површине Подриња. Према попису из 1991. године, ту је живело 182.630 становника, великом већином Срба, а према подацима из 2001. године, тај број се повећао за око 7.000, претежно избеглих и расељених лица, Срба из Босне и Хрватске.

3. Насеља

Као што се кроз историју мењала демографска слика Подриња, тако су и његова насеља мењала своје главне карактеристике, увек носећи преовлађујућа обележја конкретне историјске епохе и одговарајуће културно-цивилизацијске утицаје одређеног периода. Већина их је, међутим, настала на местима са траговима древне, предсловенске насељености, да би се, у зависност од општих и локалних услова, даље развијала у мања или већа савремана насеља. У данашњем Подрињу евидентирано је укупно 1.030 насеља, од којих су 885 у Републици Српској и 144 у Србије, док Шћепан-Поље припада општини Плужине и Црној Гори. Иако се овај рад неће бавити насељима у горњем и западном Подрињу, која припадају Републици Српској, ваља нагласити да су она, осим по бројности становништва, одувек била и привредно развијенија од насеља у Србији. Тако је, на пример, древна Хотча или Хоча, била једно од централних насеља српске земље Дрине; потом је, као Фоча, била седиште херцеговачког санџак-бега, а данас је, али као Србиње, административно-привредни центар источне Херцеговине. Сличну судбину је имао и Зворник, још један древни град, бивши привредни и административни центар источне Босне или Бијељина, данашњи центар Семберије и други град Републике Српске по величини. Судбину ових насеља, по мом мишљењу, најсликовитије приказује историја Вишеграда. Као насеље, Вишеград се помиње још 1433 године, када је био у саставу српске Деспотовине и место стратешки важног војног утврђења, које је штитило саобраћајнице преко Дрине, на старом трговачком путу за Дубровник и Приморје, односно Стару Србију, Солун и Стамбол. Значај Вишеграда још више ће порасти по доласку Османлија, када је, по запису стамболског путописца Евлије Челебије, велики везир Мехмед-паша Соколовић подигао доњу варош, а Вишеград постао седиште кадилука. Славу града заправо ће пронети ћуприја, врхунско градитељско умеће најпознатијег турског неимара, Мимаре Синана, чијих дванаест камених стубова и данас издржавају налете Дрине.

Вишеград се после Другог светског рата брзо развијао. Од некадашње касабе, изграђена је лепа варош са близу 7.000 житеља, која је била центар општине од око 20.000 становника, готово подједнаке заступљености оба дринска народа, Срба и Муслимана. Данас је број становника Вишеграда преполовљен, а већинско становништво чине Срби, углавном избеглице из других крајева Босне.

На 60 km низводно од Вишеграда, на десној обали Дрине, налази се прво веће србијанско насеље, Бајина Башта. Данас је то центар истоимене општине са 30.000 житеља, од којих око 10.000 живи у самом граду. Смештен је на лепој и здравој надморској висини од 257 m, с обе стране магистралног пута од Ужица ка Малом Зворнику и има интересантну историју.

Први назив насеља, претече будуће вароши, било је Пљесково, по песку на коме се налазило, а данашње име, каже предање, настало је по воћњаку (башти) неког Турчина, Османа Баје, који се 1834. године, када су Срби спалили старо насеље, иселио у Босну. Из доба Милана Обреновића, када је Бајина Башта стекла статус варошице, остао је само део старе чаршије. Осим ХЕ Бајина Башта, привреда се ослања на пар индустријских и пољопривредних предузећа, а у последње време почиње да се развија и туризам, нарочито онај везан за оближњи Национални парк Тара. Од Бајине Баште, 4 km на југо-запад, према Тари, налази се стари српски манастир Рача, чији назив говори о снази наших корена. Долази од старословенског рачити, благоизволети, односно речи рачи, дражи, па је Рача, заправо, Драго место.

Као и већина од двадесетак манастира у Подрињу, Рача је смештена у близини дубоке клисуре и склоњен од незваних гостију, каквих је увек било у стара времена. Записано је да га је подигао лета тисућ двесто седамдесет шестог млади краљевић Драгутин, праунук Немањин и син краља Уроша, али је тај готово до темеља срушен када су дошли Турци. Још два пута је зидан и паљен, па су рушевине стајале све до 1795. године. када га је поново обновио Хаџи-Мелентије, један од вођа Карађорђевих устаника, кога спомиње и песма Почетак буне на дахије. Потом је манастир поново спаљен, али је упорни Мелентије кренуо у ново обнављање. Умро је 1824. године, недочекавши коначну обнову Раче. Манастир је рушен и у време оба светска рата, а пре десетак година потпуно је реконструисан и живописан, да сведочи о бурној историји Подриња и упорности Хаџи Мелентија.

Кад се од Бајине Баште крене низ Дрину, на 55. километру, налази се Љубовија, административни центар Азбуковице и општине са нешто више од 18.000 становника. Сам град има око 4.100 житеља и представља новије насеље, иако је краљ Милан Обреновић, још 1871. године, Љубовију прогласио за варошицу и ту сместио среско начелство Азбуковице. Од те Љубовије, међутим, није остало ништа; варош је збрисна после оне поплаве из 1896. године, па је нова изграђена три километра јужније и стотињак метара више Дрине, на садашњем месту. Љубовија је и даље помало заборављена варош, са неколико мањих предузећа, углавном усмерених на откуп и складиштење јагодичастог воћа.

На 41. километру низводно од Љубовије, налази се Мали Зворник, центар општине са близу 15.000 становника, од којих трећина живи у самој вароши, смештеној с обе стране магистралног пута и два мања моста који спајају залеђе тог дела Подриња и Републику Српску. У време изградње ХЕ Зворник, од 1948. до 1955. године, старо насеље је порушено, а ново је изграђено изнад Дрине, код садашње железничке станице. Некада су га претежно насељавали Муслимани, а данас чине свега 8% становника вароши и општине.

На 17. километру тока Дрине од Малог Зворника, налази се Бања Ковиљача. Некадашња Смрдан-бара, коју је народ тако звао по јаком мирису сумпоровите воде, има леп положај; с једне стране, долину Дрине, која баш ту прави велику окуку пре него што постане равничарска река, а с друге, подножје питоме планине Гучева. Формирање њене данашње физиономије почиње 1855. године, иако је Ковиљача била позната још у римско доба, а помиње се и 1528. године, баш под данашњим називом.

Озбиљнији развој, Ковиљача доживљава после Другог светског рата и данас спада у пет најразвијенијих бања Србије, одмах иза Врњаца и Сокобање, а у равни са Буковичком и Нишком бањом. Позната је по једном од највећих природних паркова у Србији и укупном здравствено-рекреативном туристичком потенцијалу По етничкој припадности становништва, типично је србијанско подрињско насеље; већину чине староседеоци, пореклом из западног Подриња, Херцеговине и Старог Влаха, али има и новијих досељеника, избеглица из Босне и Хрватске. Према последњем попису из 2001. године, сама Бања имала је 6.340 становника. Изнад Бање Ковиљаче и долине Дрине, у дужини од неких 15 km, протеже се планински венац Гучева. Гучево је, као и Цер, ушло у историју по жестоким борбама наше и аустро-угарске војске у јесен 1914. године. Оне су, као што је познато, претходиле славној Колубарској бици, када је српска армија, на челу са војводом Мишићем, однела једну од најпознатијих победа у историји ратовања. На Гучеву је подигнут споменик са костурницом, један од неколико сличних дуж реке Дрине, али га од осталих разликује то што су га, заправо, изградили Аустријанци, а онда су га, по завршетку рата, обновили и доградили Срби. Између Гучева и Цера, простире се Јадар, завичај Вука Караџића. О Тршићу и манастиру Троноши, написано је онолико књига, па се овај рад неће бавити родним местом једног од најзнаменитијих житеља Подриња и Србије, већ Лозницом, градом у коме се, једним делом, Вук школовао. Лозница се налази на шест километара од Бање Ковиљаче, на путу према Шапцу, и центар је општине која броји 84.000 становника, од којих близу 20.000 живи у самом граду, па је и по томе највећи град србијанског дела Подриња. Име јој, кажу, потиче од фитогеографског својства терена на коме је настала - дивље винове лозе. Од осталих подрињских градова, осим по броју житеља, разликује се и по наглом демографском развоју, шесдесетих година XX века. Наиме, после изградње ондашњег гиганта српске хемијске индустрије Вискозе, град је готово удвостручио становништво, а сама фабрика је запошљавала близу 10.000 људи из читаве општине и Подриња. Осим Вискозе, Лозница има и солидан привредни ослонац у неколико већих текстилних, саобраћајних и трговинских предузећа, па не чуди што је у њој изграђено шест основних и четири средње школе, од којих је гимназија Вук Караџић основана још 1871. године. Њен ђак је био и Јован Цвијић, чији споменик краси данашњи центар града.

За Лозницу су везана и друге историјске личности, војводе Карађорђеве војске: Анто Богићевић, Милош Поцерац, Стојан Чупић, познатији као Змај од Ноћаја, па поп Лука Лазаревић и други. Ту су се, око утврђеног града, водиле бројне и важне битке и бојеви Срба и Турака. И данас се, на месту где је, у ту част, изграђена црква, распознају српски шарампови, шанчеви. Поред ове цркве, подигнут је и споменик Филипу Вишњићу, који је рођен с оне стране реке, у једном семберијском селу, Трнову. Најзад, у Лозниције рођен и Мића Поповић, велики српски сликар и режисер. Мада се, још као дете, са породицом преселио у Београд и у њему живео до смрти, ипак је остао познат као Лозничанин, па једна улица у граду носи његово име. Од Лознице па до ушћа у Саву, на неких 90 km тока Дрине, са србијанске стране нема већих градова, али се у овом делу Мачве налазе два лепа и развијена насеља, Прњавор и Бадовинци, и један градић, Богатић. Прњавор је, заправо, велико ратарско-сточарско и воћарско село, познато у читавој Србији. На десетак километара од њега, према Дрини, налазе се Бадовинци, такође лепо развијено и богато село. Прњавор припада шабачкој, а Бадовинци општини Богатић. Богатић је административни и привреднии центар општине, мање предеоне целине на ободу Паноније, 20 km од Шапца и тачно 105 km од Београда. Такав положај Богатићу омогућава лепу везу, не само са овим градовима, већ и са Бијељином и Сремском Митровицом. Богатић се, под именом Боговић, помиње још у средњевековној српској држави, а Турци га бележе под називом Грабовац. Као Богатић, први пут се јавља 1718. године, када су Аустријанци продрли у Мачву. У општини данас живи око 40.000 становника, апсолутном већином Срба, а у самом Богатићу нешто више од 7.000 људи. Ако се зна да је Богатић још 1948. године имао више од 5.000 становника, онда је јасно да чак ни богати Богатић не може да задржи своју омладину, углавном због тога што му је основна делатност, као и читаве Мачве - пољопривреда. Управо је елемент релативно малог пораста становништва и основна демографска карактеристика свих подрињских насеља, о чему би држава морала да размишља и делује на сасвим другачији начин. Иако Шабац узима да је главни град Мачве, њен већи део припада општини Богатић, укључујући и Бадовинце, Црну Бару, Белотић, Клење и још неколико насеља. Црну Бару историја памти по Зеки буљук-баши и његовим голаћима, односно хајдук-Станку, кога је овековечио познати српски реалиста, Јанко Веселиновић, још један од славних људи Подриња, рођен у свештеничкој породици у Салашу Црнобарском. Из Белотића је, опет, родом сликар Милић Станковић, познатији као Милић од Мачве. Ту је и завршио основну школу, одакле је отишао у Шабац, у гимназију, па у Београд, на Академију. На многим његовим сликама има мотива Белотића и Мачве, па и осталих делова Подриња.

4. Привреда Подриња

Разноликост услова за привређивање у србијанском Подрињу, одредили су његова физичко-географска шароликост, али се, за разлику од горњег и западног Подриња, може рећи да преовлађују повољни услови за даљи развој привреде. Ово се нарочито односи на пољопривреду, јер земљиште у Подрињу има различите типове класа, што зависи од локалних климатских, геолошких и вегетацијских специфичности. Плодне и ратарски искоришћене површине посебно су изражене у Мачви, док у брдско-планинском простору средњег Подриња, доминирају шуме и пашњаци, а обрадивих површина је релативно мало. Ратарство је нарочито развијено у доњем Подрињу, где и постоје најбољи услови. По укупној производњи, приносима и квалитету зрна Мачва је један од најважнијих републичких рејона гајења кукуруза и пшенице. Гајење јечма и овса, међутим, прилично је запостављено, иако постоје добри услови, традиција и све актуелнија потреба за здравом храном. Индустријско и крмно биље одувек је било заступљено у ратарској производњи доњег и дела средњег Подриња. Некада су доминирали лан и конопља, а сада преовлађују шећерна репа и сунцокрет у доњем, односно дуван у средњем Подрињу. Последњих година примат преузима соја, нарочито у околини Лознице, где су истраживања показала да постоје најбољи агро-еколошки услови за њен узгој у читавој Србији. Повртарство је развијено у читавом Подрињу: поврће се узгаја готово на сваком месту, од окућница и башти, до стакленика, па би, нарочито Мачва, захваљујући геотермалним водама, могла да постане велики снабдевач поврћа, не само ове регије, већ и чтаве Србије. У условима еколошки очуваног земљишта и вода брдско-планинских предела средњег Подриња, постоје готово идеални услови за гајење кромпира, док ниски и за наводњавање погодни терени поред Дрине одговарају купусу, пасуљу, луку и другим културама. И воћарство има дугу традицију у Подрињу, а његови предели у средњем току Дрине могу се сматрати правим воћарским рејоном. Воћњаци су, међутим, архаични, мали по површинама и убраној количини, производња је нерационална, али је плод здрав, квалитетан и прерађен по принципима народног наслеђа, што му даје додатну вредност. По броју стабала и значају, шљива је најзначајније воће. Иако се користи као свежа, односно сушена и прерађена у пекмез, посебан значај има традиционални начин печења ракије – шљивовице. Гајење ораха, трешања, вишања, крушака и јабука такође има велики значај у пољопривреди Подриња. За разлику од шљива, плодови ових врста воћа скоро да се не прерађују. Јагодичасто воће све више постаје важан производ Подриња, нарочито малина, чија цена на тржишту има стални раст. Од осталих грана земљорадње, значајни су цвећарство, углавном у Мачви, затим ливадарство и гајење лековитог биља, које би, због добрих природних услова и незагађености, могло да има лепу перспективу. У доњем и деловима средњег Подриња развијено је и сточарство, нарочито стајско, односно млечно говедарство и свињарство, потом и живинарство, којим се, како за своје тако и за тржишне потребе, бави готово свако домаћинство. У овим крајевима сточарство постаје све интезивније и модерније, гаје се нове расе стоке и подижу велике фарме и товилишта, али се запостављају неке традиционалне гране сточарства (коњарство и козарство). Шумарство је још један од значајних привредних потенцијала Подриња. У биљном покривачу брдско-планинских предела средњег Подриња доминирају листопадне и четинарске шуме, које се често спуштају до самог корита Дрине и њених притока. Њихова амбијентална вредност и регулаторска улога у климатском, ерозивном, хидролошком и еколошком смислу, превазилази привредну функцију, улогу у дрвној индустрији или грађевинарству. Управо је непланска сеча, велика претња шумском богатству и укупној животној средини Подриња. Рудно богатство читавог Подриња, древна је чињеница; зна се за лежишта обојених метала, угља и минералних сировина. У басену Зајача, пределу око Лознице и Крупња, налази се антимон, заједно са резервама олова, цинка и флуорита. То је економски најзначајнија концентрација антимона у Европи (дужине преко 60 km), али се одавно не експлоатише. Рударство у источном Подрињу, наиме, нема велики значај, не толико због релативно малих резерви, колико због недостатка радне снаге и капитала и запуштености постојећих капацитета. Рудници су привремено затворени, што, у крајњој линији, одговара еколологији и погодује осталим потенцијалима Подриња. Хидропотенцијал је вишедеценијски синоним реке Дрине и њеног слива. Са становишта могућности производње електричне енергије, њене водне снаге су највеће на Балкану, али је искоришћена само трећина укупног хидроенергетског потенцијала Дрине, па су њене воде и најзначајнији природни ресурс развоја и Подриња и Србије. Поређења ради, хидроелектране на Дрини имају укупну инсталисану снагу од 1.358 MW и просечну годишњу производњу од 4.770 GWh електричне енергије, док ТЕ Никола Тесла у Обреновцу има дупло већу инсталисану снагу од 2.890 MW и за толико већу годишњу производњу. Економски искористиве водене снаге Дрине процењене су на 14,4 милијарде kWh, а до сада је искоришћено свега 35%. Анализе показују да се на Дрини може инсталирати још 14 хидроелектрана, колико и у њеном сливу, чиме би се добила инсталисана снага равна већ споменутој ТЕ у Обреновцу. Осим тога, река Дрина и њене притоке, количином и квалитетом воде, представљају непроцењиво вредан еколошки резервоар, не само за животне потребе, већ и за укупну пољопривреду, рибогојство, водоснабдевање насеља и индустрије, туризам и друге гране привреде. Све већу важност имаће и вештачка језера, као и бројни издашни извори, како питке, тако и термоминералне воде. Индустрија Подриња, упркос значајном природном потенцијалу, није развијена. Више је узрока таквом стању, а њихово анализирање тражи већи простор и време од онога којим располаже овај рад. Примера ради, у дрвној индустрији постоји релативно велики број објеката за израду резне грађе, али нема довољно већих погона или фабрика за производњу намештаја, упркос изразитим количинама квалитетне буковине и боровине. Прерада пољопривредних производа постоји у готово свим већим насељима Подриња, али већа прехрамбена индустрија, углавном млинско-пекарска и месна, постоји само у Лозници и Богатићу. Слично је и са хладњачама за складиштење, прераду и пласман воћа и поврћа или са другим производним капацитетима прерађивачке, хемијске или електро индустрије. Када је саобраћај у питању, стручњаци сматрају да су комуникацијске везе Подриња само делимично одређене физичко-географским условима, а много више геополитичким процесима (који још нису престали), из којих проистиче и економска запостављеност. Од некадашњег важног саобраћајног чворишта, данас је остао само регионални значај. Иако су потребе и интереси очигледни, савремени железнички саобраћај у Подрињу, ако се изузме пруга од Шапца до Лознице, готово да не постоји. Од чувеног ћире, ускотрачне пруге од Ужица до Сарајева, данас је остала само туристичка атракција, позната шарганска осмица. Слично је и са друмским саобраћајем; саобраћајнице су трасиране Подрињем и уздужно и попречно, али су слабог квалитета и немају довољан и потпун интеграциони смисао. На 346 километара тока Дрине постоји само десет друмских мостова, па је Подриње опет остало на маргини планова о изградњи и реконструкцији важних регионалних саобраћајних праваца, иако би, спајањем са неким од ових траса, оно дошло у много повољнији положај у погледу даљег развоја. По логици ствари, таква је и ситуација у туристичкој привреди. Огромни потенцијали реке Дрине, из бројних разлога, укључујући и неке од наведених, користе се у веома малој мери. Примера ради, иако Подриње чини део природне целине састављене од три национална парка: Дурмитор у Црној Гори, затим, Сутјеска у Републици Српској и Тара у Србији - туристичка привреда у занемарљивом проценту доприноси приходу подрињских општина у Србији.

5. Перспективе развоја

Ретка су подручја у Србији, па и на Балкану, која располажу тако великим и разноврсним природним богатствима, као што их има подручје слива Дрине. У најзначајније спадају: огромни хидроенергетски и водни потенцијали; затим, велики пумски ресорси, непрегледна пространства под шумом, шумско биље и плодови, дивљач и други; следе: изузетни земљишно-климатски услови за развој пољопривреде, нарочито здраве хране; и, на крају, али не и по значју, веома садржајни и атрактивни туристички потенцијали. Како је о хидроенергетици, привреди, односно пољопривреди већ било речи у претходном тексту, ваља више говорити о заиста богатом туристичком потенцијалу Подриња, посебно због тога што туризам, као привредна активност и извор прихода, у себи обједињује и наведене потенцијале. На готово 20.000 km² слива Дрине, у простору специфичних географских и историјских особености, постоје бројне и разнолике природне и антропогене туристичке вредности, од којих већина није адекватно или није уопште валоризована. Чињеница да време експанзије туризма у нашој земљи, после година изолације, тек предстоји, иде у прилог оптимистичком гледању на његов развој у читавом Подрињу. Природне лепоте реке Дрине, нарочито њених клисура, Међеђанске и Клотијевачке, јединствене су и добро познате. За Дрином не заостају, ако и не предњаче, лепоте њених притока: Таре, Пиве, Комарнице, Сутјеске или Лима. Веома су атрактивна и вештачка језера: Зворничко, Перућачко, Вишеградско, као и језера на Пиви, Лиму или Увцу. Високи планински масиви и висоравни, од Дурмитора и Маглића, Волујака, Голије, Зеленгоре и лелије, преко Јахорине, Таре, Звијезде, Златибора и Златара, до Повлена, Гучева, Мајевице и Цера. Ту су и богати извори лековитих минералних вода у Ковиљачи, Дворовима код Бијељине, Бањи код Прибоја или Вишеградској бањи. Богатство флоре и фауне Подриња је и познато и признато, бројни су и културно-историјски споменици: древна утврђења, цркве и манастири, спомен обележја и етно-куће. На Дрини и њеним притокама и језерима, могу се развити ретки, у свету веома тражени видови туризма, као што су: сплаварење, које на Дрини има вековну традицију; затим, вожња кајаком на брзим (дивљим) водама и крстарење свим мањим пловилима, чамцима и лаким бродићима. Уз спортско-техничке карактеристике ових активности, иду и лепота и разноликост предела, на којима се, сваких неколико километара, смењују нове атракције и доживљаји. Посебно је интересантан спортски риболов, који на Дрини има специфичности какве не постоје на другим рекама. По најновијој стартегији и правцима развоја међународног туризма, предност ће имати незагађена природна средина, неистражена или слабо позната етнографска и историјска наслеђа и рекреативно-здравствени програми. Управо су рељеф, хидрографија и термалне воде, клима, биљни и животињски свет основне туристичке вредности Подриња. Добре предиспозиције постоје и за рекеративни, спортски, здравствени, сеоски и орнитолошки туризам. Све то, међутим, може остати мртво слово на папиру, ако се не реше нека геополитичка питања, како измеђи Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине, тако и на читавом Балкану. С тим у вези, треба навести део обимне студије Европске комисије за туризам, која се једним делом дотиче и Подриња и у којој стоји и ово: Вама Југословенима биће, изгледа, потребне деценије да схватите каквим јединственим потенцијалом располажете у виду тока Дрине. Студија је, иначе, написана давне 1971. године, а ми, Југословени, изгледа, ниисмо још схватили чиме располажемо. Туризма нема без мира и дружељубља; туристи, по природи ствари, не трпе стриктне границе, строге царинске и пасошке контроле, већ траже сарадњу, спајање и прожимање, управо оно што Дрина, својом природом, нуди. Подриње и људи који га насељавају, међутим, чекају нека боља времена, времена без подела и граница, у којима се неће исправљати крива Дрина.

Ево, овде је крај. Наравно да су увод и закључак приоритети за измене. --Zina Vukin 23:51, 2. јул 2006. (CEST)