Озрен у рату од 1992. до 1995.

Из пројекта Википедија

[уреди] Рат од 1992. до 1995.

Почетак међуетничких сукоба у бившој БиХ, априла мјесеца 1992. године, српски народ Возуће, Гостовића и Озрена је дочекао са великом зебњом и неизвијешношћу. Дебеле и болне наслаге историјског памћења, појачавале су тај страх, али овога пута и толико потребан опрез, од пријетећег марширања истих оних снага, које су још одавно настојале затрти српска огњишта на овим просторима. Нова генерација Срба није више насиједала на преваре и вјеровања, да је неће нико дирати. На то су нарочито упозоравали свједоци усташких (хрватских и муслиманских) злочина за вријеме такозване Независне Државе Хрватске (НДХ), када је на подручју Возуће, Гостовића и Озрена поклано или у логоре отјерано око 4000 Срба, а њихова домаћинства спаљена и потпуно уништена.

Комадање друге Југославије (СФРЈ) на више држава по етничком принципу, које је планиски и дуго година припремано у западним масонским одајама, толико је личило на њихове претходнике, који су распели прву Југославију у периоду од 1914. до 1918. године. Овога пута су Срби своју заштиту препознали у Југословенској Народној Армији (ЈНА), која је настојала бранити цјеловитост Југославије, суверене и признате државе, једне од првих чланица Уједињених Нација, у којој је српски народ видио једину шансу свог опстанка.

Послије формиране хрватске (ХДЗ) и муслиманске (СДА) националне странаке, са препознатљивом усташком и исламско-фундаменталистичком орјентацијом, и Срби су основали своју националну (СДС) странку, која је прву своју велику промоцију имала управо на Озрену код манастира Светог Николе 1990. године. Дуге колоне избјеглих Срба из Хрватске, које су на Озрену нашле свој предах и окрепљење на своме мукотрпном путу за Србију, су потврђивале и оправдавале стрепње срског народа овога краја.

Након рата у Хрватској 1991. године, гдје је српски народ бранио право на своје постојање, почетком 1992. године политичка и војна ситуација достиже тачку усијања и у БиХ. На проглашење и признање ове бивше југословенске републике, као самосталне државе, а које се одиграло 6. априла 1992. године, баш на дан, када је фашистичка Њемачка прије 51 годину напала Београд, Скупштина Српске Републике БиХ је одговорила позивом српском народу на општу мобилизацију. На тај позив се српски народ Удрима, Возуће и Озрена масовно одазвао.

У међувремену су се Хрвати и Муслимани увелико војно организовали, формирали су и наоружавали јединице, вршили су њихово увјежбавање и идеолошка усмјерења, не кријући намјере, препознатљиве по старим слоганима: "Србе на врбе", "Србе на Србе" ...

Код Брода, припадници Збора народне гарде (ЗНГ) и Хрватске војске су палили српска села и убијали нејач, док су у Сарајеву исламски фундаменталисти отворили ватру на срспке сватове и убили оца, који је женио свога сина, а припадници такозване Патриотске лиге и "зелених беретки" су у Добровољачкој улици напали и масакрирали незаштићену војну колону ЈНА, која се повлачила из Сарајева за Србију. Још страшнији злочин су учиниле муслиманске паравојне формације у Тузли, које су 15. маја 1992. године на Брчанској Малти, упркос мирном договору о повлачењу, мучки напале војну колону ЈНА, која је напуштала тузланску касарну. Том приликом је нестало преко 200 војника (резервиста), углавном Срба са Озрена и Мајевице.

Био је то више него довољан сигнал Србима шта им се спремало и какво је зло било на помолу. Из оближњих градова: Маглаја, Завидовића, Жепча, Зенице, Бановића, Лукавца, Тузле и Грачанице, Срби су масовно одлазили на просторе Удрима, Возуће и Озрена. Овај јединствени етнички и духовни простор, са 87 српских села, гдје се српство и православље очувало у изворној чистоти, представљао је велику снагу и узданицу Срба, не само овог простора, него и шире. Знајући за то, да Хрвати и Муслимани, заједно са западним силама, кују завјеру и врше опсежне припреме да униште тај мит о Озрену и "српскоме Олипму". Тој мрачној идеји се на овом простору супроставило око 12700 Срба под оружјем, сврстаних у почетку у двије српске бригаде, а касније у четири.

Прва српска војна реакција на овим просторима се десила 2. и 3. маја 1992. године у Добоју, када су јединице Српске војске са Озрена, Требаве, Крњина и Вучјака успјеле ово, за Србе важно, мјесто ставити под своју контролу. Овим успјехом, а касније и побједом Војске Републике Српске у пробијању обруча и коридора преко Посавине за Србију, подручје Удрима, Возуће и Озрена се повезало са осталим слободним српским територијама. Тако овај простор добија још више на значају у војно-стратешком смислу. Поред тога што раздваја два најбогатија муслиманска базена (тузлански и зенички), а тиме и два њихова два најмоћнија војна корпуса (други и трећи), одавде су се контролисале врло важне путне комуникације долином ријеке Спрече, Босне и Криваје, те се створила могућност спајања овдашњих српских снага са српским јединицама на Романији (преко Рибнице и Олова). Домаћи и страни војни стратези су тврдили да "онај ко држи Озрен, влада Босном", јер се одавде контролишу Сава и Дрина.

Управо због тога су јединице муслиманске војске и Хрватског вијећа одбране журиле да поправе своје тактичке положаје око Удрима, Возуће и Озрена, вршећи синхронизоване нападе према рубним селима овога подручја, а нарочито на његовом југоисточном дијелу. Борци озренских бригада приказују већ у тим првим борбама своју способност. Храбро и зналачки су бранили Вијенац, Возућу, Каменицу, Гостовић, Свињашницу ..., али се такав успјех плаћао високом цијеном.

Само у одбрани Вијенца је тада погинуло десет српских бораца. Непријатељске снаге су такође претрпјеле губитке, али, упркос томе, нису одустајали од својих нових напада. Прве велике последице хрватске и муслиманске агресије су проузроковале егзодус српског становништва из Жељове, Лохиње, Лендића, а нешто касније и из Смолуће (30. августа 1992.), Предражића, Прилука, Љесковице, Бистрице, Гостовића и Митровића (4. децембра 1992.). Остаће незаборавно, да су озренске јединице, уз помоћ "Семберске бригаде" из Бијељине, са посебним еланом и пожртвовањем извршиле пробој за Смолућу, која је била преко три мјесеца у муслиманском окружењу, при чему је око 6000 становника Смолуће, Тиње и Потпећа, заједно са војском, евакуисано на Озрен.

Већ у прољеће и љето 1993. године муслиманске снаге су предузеле нову офанзиву на југоисточном и западном дијелу Озрена. Подрхтавале су линије на Вијенцу, Локвама, Брадињу, Каменичкој премети, Свињашници, Поцјелову, Близној, Доцу, Крсном Пољу, Планама ... Борци Прве и Друге озренске бригаде су показали задивљујућу храброст, трпили су и непријатељу наносили губитке, те су на крају сломили муслиманску офанзиву. У то вријеме је дошло до отворених сукоба муслиманских јединица и ХВО-а на простору средње Босне, Жепча и Маглаја, чиме су, на извјесно вријеме, били смањени напади на Возућу и Озрен.

То је искориштено за преформирање јединица у Тактичкој групи "Озрен", тако да су од постојеће двије, формиране четири озренске лаке пјешадијске бригаде: 1. ОЛПБ, са сједиштем у Чавчиновцу, односно Сочковцу; 2. ОЛПБ, са сједиштем у Тумарама; 3. ОЛПБ, са сједиштем у Јабланици и 4. ОЛПБ, са сједиштем у Возућој. Главна команда за Озрен (Тактичка група) налазила се у Калуђерици, у близини озренског манастира.

Ратна 1993. година је остала упамћена по првом уцртавању Возуће и Озрена, током "мировних преговора", у туђу, муслиманску државу, што је на овдашњи народ дјеловало као гром из ведра неба. Каснија објашњења, да се ради само о политичком трику и добијању на времену, само су привремену стишала буру овдашњег српског народа. Већ у фебруару је прокључало маглајско ратиште, гдје су данима вођене исцрпљујуће и крваве борбе, са великим жртвама на обје стране. Јединице састава ТГ "Озрен", појачане овдашњим припадницима "Црвених беретки" и МУП-а РС, имале су почетног успјеха: деблокирале су село Долац и овладале Калезићима, Планама, Фатиминим бријегом и Дебелим брдом надомак Маглаја.

Почетком маја 1994. године тежиште борби се пренио на југоисточни дио озренско-возућког ратишта. Искористивши слабост у српским редовима, муслиманске снаге су успјеле овладати стратешком котом Вијенац, а касније и положајима на рејону Свињашнице.

Намјере непријатеља у том тренутку су биле јасне: овладати Поцјеловом и Плаветним брдом и на тај начин ставити Возућу у окружење. Охрабрени почетним успјесима, муслиманско војно руководство је одлучило да са већим снагама крене на ове просторе и да зада смртоносни ударац Возућој и јужном дијелу Озрена. Офанзива је почела 1. јуна и са мањим прекидима трајала до новембра 1994. године. Муслиманске јединице је предводио њихов командант Армије генерал Расим Делић, а српске снаге генерал Миомир Талић, командант Првог краишког корпуса ВРС.

Поред озренских бригада, ове просторе су браниле јединице ВРС са Вучјака, Мајевице, Крајине, Семберије, као и припадници МУП-а Републике Српске. Тих дана је кључала долина ријеке Криваје, али и висови Поцјелова. Муслимански напади су се смјењивали таласима. Било је дана, када су изводили 15-20 јуриша на истурене дијелове српске одбране. Хиљадама артиљеријских пројектила су засипали простор Возуће и дубину Озрена, при чему су им обилно помагали тенкови УНПРОФОР-а и авиони НАТО-а. Многи пројектили су били пуњени хлором и бојним отровима, од чега су последице биле велике.

Примјењујући метод "спржене земље", муслимански команданти су рачунали на сигуран успјех, не обзирући се на жртве у властитим редовима. Налазећи се у таквом паклу, гдје су постојале само двије могућности, одбранити се или нестати, српски ратници су задржали присебност и, прихватајући борбу на блиској дистанци, разбили су муслиманске јурише и наносили су непријатељу осјетне губитке у људству. Ратни репортери су тада извјештавали о задивљујућој храбрости, вјештини и пожртвовању српских бораца и њихових старјешина, што је било и пресудно у сламању до тада највеће муслиманске офанзиве на Возућу и Озрен. Поједине муслиманске јединице су биле потпуно десетковане, а коначан биланс од 780 погинулих, само говори да је њихова армија доживјела један од најтежих пораза од почетка сукоба у бившој БиХ. Возућа је постала велика енигма тога рата, истицали су у то вријеме војни коментатори. Током те непријатељске офанзиве, јединице ВРС су имале око 90 погинулих и преко 400 рањених бораца.

Послије неуспјеха на Возућој и Поцјелову, муслимански војни стратези су активирали нови план: заузимање Добоја и стављање комплетне Возуће и Озрена у окружење. Офанзива је почела 22. октобра 1994. године. Бројне и добро опремљене муслиманске јединице су кренуле из правца Грачанице и Тешња, подржане снажном артиљеријском ватром и невјероватном медијском пропагандом, усмјереној на сијању панике у граду и застрашивању српских бораца на одбрамбеним линијама. Све то им није помогло да остваре своју злочиначку замисао.

Одлучно су их "дочекали" борци Добојске, Друге и Четврте бањалучке и Друге оклопне бригаде, те извиђачи Оперативне групе Добој, изражавајући невјероватну храброст и пожртвовање у борбама вођеним прса у прса, као и задивљујући морал да се одбрани град Добој. Упоредо са овим одсудним биткама, у којима су Возућа, Озрен и Добој јасно ставили до знања да ће се војнички одржати, почиње једна друга и много опаснија битка протим озренско-возућке тајне у самоодржању. Свјетски "мировњаци", уз асистенцију и неких домаћих, су Озрену почели нудити којекаве приједлоге - да Озрен буде свачији (само не српски), међутим, Озрен је одлучно одбио капитулацију, која би иначе била прва од његовог постојања.

У прољеће 1995. године муслимани су кренули у нове нападе на Возућу и југоисточни дио Озрена. На ове просторе о овога пута доводе своје најелитиније јединице из Првог, Другог и Трећег корпуса, а на Поцјелову у борбу доводе и стране плаћенике из исламских земаља сврстане у одред "Ел муџахедин". Авиони НАТО-а су свакодневно извиђали српске положаје, на које су тукли познати тенкови "Леопард". Тешке и крваве борбе су вођене пуна два мјесеца (јуни и јули), готово без прекида. Непријатељ је успио остварити напредовање на источном фронту, овладавши стратешком тачком на Трепалама (9. јуна) и једним дијелом Милина Села.

Борци и старјешине озренских бригада, значајно потпомогнути јединицама Првог крајишког корпуса и припадницима МУП-а РС, су успјели сломити ову непријатељску офанзиву, након исцрпљујуће борбе уз велике жртве. Тиме је сломљена и последња нада исламског политичког и војног врха, да Возућу и Озрен може војнички поразити.

Међутим, услови ратовања постају по српску страну све неповољнији. Глобална војна и политичка ситуација током 1995. године се мијења у корист непријатеља. Муслиманско вођство потписује војни споразум са Хрватском, чиме војска Републике Српске, поред муслиманских снага и ХВО-а, добија и трећег непријатеља - одморну хрватску армију, опремљену и обучену, која је у завршници рата одиграла кључну улогу на западни дио Републике Српске.

Поред пријетећег окружења, ВРС је била исцрпљена и развучена на дугим линијама фронта, без слободних и одморних маневарских јединица, које би могле притећи у помоћ угроженим одбрамбеним дијеловима. И поред те чињенице, хрватске и муслиманске јединице нису могле саме значајно промијенити ситуацију на терену у своју корист.

Тога су нарочито били свјесни њихови западни ментори (савезници), прије свега НАТО пакт, који се крајем августа и почетком септембра одлучио да предузме опсежну војну операцију против ВРС и Републике Српске.

У синхронизованим ракетним нападима из ваздуха, уништен је комплетан радио-релејни и информативни систем Републике Српске, стратешки објекти ВРС, као и неки значајни цивилни објекти. У тим нападима није било поштеђено ни подручје Озрена. Прво обрушавање бомбардера НАТО-а на објекат Краљицу се догодило 29. августа, при чему је испаљено пет ракета, од којих ниједна није погодила циљ. У поновљеном нападу 7. септембра 1995. године, објекат је погођен са три ракете и потпуно уништен, при чему је погинуло пет војника ВРС. Нестанак "Краљице", срца и заштитничког знака Озрена, међу борцима и народом овога краја је дјеловао као тектонски удар на темеље њиховог постојања и опстајања.

Поред Краљице, НАТО је уништио и касарну у Поточанима, као и стратешке објекте у близини Добоја (Бецањ, Баре, Усора). У војном смислу, то је значило одлучујућу прекретницу у корист муслиманске војске, ХВО-а и Хрватске армије. Само два дана након ракетирања Краљице, муслиманска војска је, са главнином својих снага (Први, Други и Трећи корпус и Извиђачки одред Генералштаба Армије БиХ) кренула у општу офанзиву на Возућу, те на југоисточни и југозападни дио Озрена. Развучене и исцрпљене српске јединице су прихватиле борбу, али овога пута нису успјеле задржати своје положаје у сукобу са бројчано надмоћнијим, одморнијим и добро опремљеним муслиманским снагама.

Након губитка Поцјелова и Плаветног брда, Возућа је остала у муслиманском окружењу. Један дио српских бораца и цивилног становништва се преко ноћи успио пробити кроз обруч, док су преостали страдали на том крвавом путу, или су пали у заробљеништво, одакле се многи нису никада вратили. Јединице ВРС и МУП-а РС, које су браниле овај простор, успјеле су успоставити стабилније линије одбране тек на потезу Кртова 1 - Сокоњића брдо - Јелова горица - Тешањ храст - Камен - Рабов вис (Брезици) - Борова глава - Рјечица, које су уз велике жртве одржане до краја рата.

На окупираним дијеловима Удрима, Возуће и Озрена је остало 66 српских села и то: Бистрица, Љесковица, Грабовица, Петковићи, Дедићи, Трибићи, Велићи, Луг, Мрђани, Жиоке-Оштрић, Митровићи, Каменица, Стојановићи, Прилук, Драколић, Чардак, Пејићи, Вукмановићи, Кучице, Бећеровићи, Жељова, Возућа, Вуковине, Васићи, Градина, Јарушке, Вијенац, Ораховица, Бабице, Доња Бријесница, Горња Бријесница, Милино Село, Сижје, Комари, Борице, Кртова 1 (већи дио), Кртова 2, Ступари, Мичијевићи, Пањик, Васиљевци, Каменица (Озрен), Рајиново Брдо,Чеваљуша, Карачић, Ријечани, Доња Буковица, Горња Буковица, Раковац Доњи,Раковац Горњи, Долац, Доња Бочиња, Горња Бочиња, Бакотић, Крсно Поље,Јабланица, Улишњак, Бијела Плоча и Брусница. Из ових села је протјерано око 5500 породица са око 21000 становника. Њихова домаћинства су опљачкана, спаљена и у највећем дијелу потпуно разорена.

На окупираном подручју је остало једанаест православних цркава, манастир Возућа и остаци некадашњег манастира Удрим, као и многа гробља, од којих су нека стара преко 500 година. Сем цркви у Жепчу и Завидовићима, све друге су оскрнављене и великим дијелом порушене. На сличан начин су уништена и многа гробља.

Да би потпуно затрли трагове српског живљења на овим просторима, Муслимани су и у послератном периоду наставили са систематским уништавањем преосталих стамбених објеката и комплетне инфраструктуре (школе, домове културе, читаонице, електричне мреже, водовод итд.). Експлоатација шумског блага је текла немилосрдно, а оно мало преосталог квалитетног дрвета, што није исјечено, нестало је у великом пожару, који су Муслимани приредили на цијелом окупираном простору априла 1998. године.

У борби за очување родне груде, за слободу српског рода и отаџбине Републике Српске, положило је своје животе 1200 бораца са простора Удрима, Возуће и Озрена, док је лакше или теже рањено око 5000 српских ратника.

Поред озренских бригада, затим батаљона Гостовића, Љесковице и Бистрице, у одбрани возућко-озренског простора су, у краћем или дужем временском периоду, учествовале и друге јединице ВРС и МУП-а РС са пуним или умањеним саставом и то: Друга оклопна бригада, Лакташка, Крњинска, Србачка, Прњаворска, Вучјачка, Требавска и Добојска бригада, затим Мотајички батаљон, "Маузерова гарда", Бродски батаљон, 14. српска ЛПБР, корпусна полиција Првог крајишког корпуса, "Вукови са Вучјака", "Мандини четници", Батаљон 43. приједорске бригаде, 9. батаљон војне полиције ОГ Добој, чета војне полиције ТГ "Озрен", те јединице Центра службе безбиједности (Добој, Бијељина, Бања Лука, Требиње, Зворник и Шековићи). Својим пожртвовањем, ове јединице су допринијеле да на Возућу и Озрен поломе зубе најелитнији састави муслиманске војске и Хрватског вијећа одбране.

На муслиманској страни у нападима на Удрим, Возућу и Озрен су учествовале следеће јединице: 311. и 314. зеничка бригада, 219. какањска, дијелови 107. и 112. градачачке бригаде, 327. маглајска, 318. и 319. завидовићка, 217. лукавачко-бановићка, 319. лукавачка, 303. и 305. зеничка (последња офанзива "Ураган"), Грачаничка, Оловска, Сребреничка бригада, Специјална бригада "Црни лабудови", Одред исламских плаћеника "Ел муџахедин", Батаљон војне полиције Другог корпуса (Тузла), Батаљон војне полиције Трећег корпуса (Зеница),Извиђачки одред Генералштаба Армије БиХ, специјалне ударне групе: "Живиничке осе", "Бановићки тигрови", & quot;Lasta", "Џамијски клубови", "Балата" и "Дрински змајеви", те НАТО снаге за брза дејства (тенкови и авијација).