Разговор:Fizizam
Из пројекта Википедија
Овај текст, као и текст манифеста добијен уз дозволу аутора. Можда би требало сам манифест пребацити у вики изворник.
Зоран Пешић Сигма
ЈЕДНА ЗАКАСНЕЛА УСПОМЕНА НА ИСТОРИЈУ КОЈА ДОЛАЗИ
Овај текст нема намеру да објашњава Физистички манифест и Еп о загађености Габровачке реке из теоријске или самокритичарске позиције. Он је осврт на носталгију према будућности, према апокалипси која долази и која ће укинути могућност било каквог тумачења, не рачунајући ту ТУМАЧЕЊЕ КАМЕЊА КИШАМА, СУНЦУ И ВЕТРУ У ГОЛИМ И ПРАЗНИМ ПРЕДЕЛИМА. Такође, овај текст носи скицу контекста у чијем оквиру су Манифест и Еп настали.
Ако схватимо време као текст, његово тумачење мора, како би то рекао Хајдегер, ствар о којој је реч преузети не само из текста, оно мора неприметно додати оно сопствено из своје ствари. Ми смо превлађивањебинарне шизофреније западне духовности видели у нужном избору ЈЕДНОГ (Физиса наспрам техне, физиса наспрам номоса, физиса наспрам метафизике). Легитимност истине нам није била потребна јер је била очигедна. Радило се о једноставној људској истини, и још увек се ради о њој - ОПСТАНКУ.
Истина о Физистичком покрету настала је у нишким кафанама КАЛЧА и ЗОНА... Разговарали смо некако овако: Све је измешано. У великом чабру од асфалта струје стилови, медијска папазјанија, еколошка затрованост, брза бензинска лудовања у неону и споро фабричко развлачење радног дана, залудност мноштва различитих смислова, недостатак интимних импровизација под бљесковима маркентишких слогана... Купује се оно што само по себи већ постоји: Јединствени осећај! Истина је беднија: ничега темељнијег, чистог и јединственог. Нема вредности, новог сасвим новог смисла. Живи и ковитла се шарена смеша шарених илузија, протеза осећајности, вештачког смеха и туге за целовитошћу.
Те 1981. доноси се одлука о производњи неутронске бомбе која уништава жива бића, а поштеђује материјалне објекте од разарања.
У петак, 29. јануара 1982. у Великој сали Универзитета у Нишу промовисан је Физистички манифест. Нишка средина, конзервативна до бола, није била плодно тле за наше идеје и наше песме. Највише су нам замерали бруталност са којом смо наступили и спискове како су назива наше текстове.
Ту годину и следећу провели смо на обали Габровачке реке медитирајући, пишући Еп и правећи спискова ђубрета које је расло пред нашим очима. Од хиљаду концепција и верзија Епа пред Вама је само једна. Суштина свих осталих и њихова структура била је условљена голим физичким кретањем писаца. Тада смо овако разговарали: Очарани смо удобношћу! Шта је континуитет? Јесу ли то ствари које скупљамо као неуморни мрави за зимницу смрти. Наше животне путање воде обнови лењости, опетовању лешкарења у измаглици видео-ТВ-компјутерских фантазија... Очарани смо удобношћу. И шта су нам животи: СПИСАК СТВАРИ КОЈЕ ИМАМО И СПИСАК СТВАРИ КОЈЕ МОРАМО ИМАТИ.
У том периоду су настале и Hronike o Hloygeu. Смех је био основни генератор нашег кретања кроз физику свакодневице.
Касније је пронађен маргинализам у гају сивих маслина... Он нас је ослободио унутрашњих нужности за глобалних мењањем светске историје. Узели смо тајна имена која смо стално мењали и бацили се на стварање сопствених митова. (Пред Вама). Прослављали смо годишњице Физизма, направили два фанзина, расправљали о СИДИ, били у Делиблатској пешчари и писали Бајку о семену Златне липе, у РИВЕНДАЛУ склепали космички брод, направи тајне планове о одласку на тајна места Земље, на празним гајбама пили пиво у срцу корова.
Дакле, ако схватимо време као те(к)ст, САДАШЊОСТ ЈЕ ПЕСМА, ова страница, коју не смемо свести на ток мистификација и информатичког шума, јер то сужавање може довести до оне бизарне, непоколебљиве апокалиптичне тачке. Зато пишемо паралелне текстове, умножавамо могућности читања, сејемо забуну у главни ток историје, разбијамо је диверзијама наших малих експлозивних митова.
ПОСТМОДЕРНА ЈЕ НА ДРУГОЈ СТРАНИ КЛАЦКАЛИЦЕ.
И на крају овог текста, да Вас подсетим да ДИСАЊЕ ЈОШ УВЕК НИЈЕ УМЕТНОСТ, ДИСАЊЕ ЈЕ (ЈОШ УВЕК) БИОЛОГИЈА.
Објављено у часопису Градина број 1 - 1991. године.
Уз дозволу аутора.