Павле Соларић
Из пројекта Википедија
Павле Соларић (1781, Велика Писаница код Бјеловара – 6. јануар 1821, Млеци), српски песник, филозоф и филолог.
Павле Соларић | |
---|---|
Павле Соларић |
|
рођен: | 1781. Велика Писаница, Бјеловар |
преминуo: | 6. јануар, 1821. Млеци |
Садржај |
[уреди] Животопис

„
- Споменик теби! Смемо л’ то изрећи?
- Кој’ си просјакао хлеба залогај,
- Трудио с’ гладан о народној срећи,
- Сад да ти плати мртав стуб овај.
- (…)
- Натписи какви? сјајни, или прости?
- Истинит натпис не буди нам срам:
- "Овдека леже Соларића кости!
- Народ љубивши, презрен бјеше сам.”
Павле Соларић рођен је 1781 у Великој Писаници у Хрватској, где су му се стари, како он мишљаше, населили у почетку XVIII века. Захваљајући породичним околностима, „имао је већ у првој младости неке прилике да дође у дотицај c вишим духовним животом и са књижевношћу." A „живећи у непосредном додиру c народом и c народним вјеровањем, упио је млади Соларић зарана клицу сујевјерја, од којега се једва отео у зрелијим годинама. За сваки појав природни и за сваки догађај имали су Великописанчани своје тумачење, које је Соларић себи записивао док му то отац није забранио. Ове своје записке и успомене разрађивао је Соларић касније, тражећи им тумачења у компаративном митологизирању c грчким и латинсним свијетом" (N. Andrić). Зарана је био вешт у латинском; за тим је научио немачки и друге језике, док је у почетку био равнодушан према народном говору, пошто је сва приступна му домаћа литерауура била на словенској мешавини. По природним склоностима својим да o свему сам размишља, остао је готово свега века усамљен и повучен, од света одвојен, чему много допринеше и његове личне прилике. O његову школовању, које није ни било велико, знамо мало. После првог учења отишао је у Карловце где је у гимназији провео пет година; за тим се бавио нешто мало у манастиру Ораховици, у Крижевцима и у Загребу. Године 1803 састао се у Падови c Доситијем и Атанасијем Стојковићем, и ту је одлучио, вели, „по својем могућству да подражава славној двојици" тј. да буде књижевник. Од тога је доба Доситије ценио Соларића више свега. По том се, наизменце, бавио у Трсту и у Млецима; у овом је другом месту поглавито и живео као коректор у штампарији Пане Теодосијева. Позиван од Доситија да се пресели у Србију обећавао је, полазио је -али Србије видео није. Још 1807 добио је сушицу од које је најзад и преминуо. Бечки напреднији круг око Копитара и Вука Караџића гледао је да му нађе какво погодније место, али није било успеха; његова познија жеља да постане школским надзорником код угарских Срба такођер се није остварила. Путовао је по Далмацији и проучавао ја стање тамошњих српских школа. У друштву c једним енглеским великашем путовао је по Италији, Јонским Острвима, Јадранском Мору пa je, 1817—1818, походио и Беч и Будим. Последње је године живота провео у ужасној оскудици, a преминуо је у Млецима 6 јануара 1821; гроб му се не зна. Тадашњи лекар у Трсту д-р Димитрије Фрушић писао је Лукијану Мушицком 2. фебруара 1821: „Наш велики пријатељ и благодјетељ г. Соларић преставио се на дан нашега Богојављенија. Боловао је од суве болести више од 4 месеца не дигавши се са постеље. Крајња гa je нужда морила до саме глади. Све га је оставило живо, што је наше било. A од Енглеза лорда Гилфорда помоћи примати у штерлингама одбацивао је под изговором да код своји у нужди неће пропасти. A пред саму смрт, кад је амо (у Трст) преко мене писао молећи за 200 фл. сребра у зајам да добије, није ни добра одговора дочекао. Да није мене било, мога пријатеља Косте Радосављевића, касира Ризнићева (богатог трстанског трговца), и Максима Ножинића, лајтнанта ликанске регименте, који смо му месечно 20 фл. има веће 7 месеци шиљали, и последњи пут на два дана пред смрт његову 100 фл. изручити дали, заиста би управо рећи од глади умрети морао."
Доситије је Соларића називао најлепшим именима, сматрајући га учеником a Соларић њега својим учитељем. Сава Мркаљ га зове „дика и милота српска". C Вуком је био у пријатељској преписци, a Копитар га називаше „наш Соларић". Мушицки o судбини његовој пева:
- Двојици, ах! бијаху при смрти другови плачни:
- Бједа и туга и глад. Којим? Мари л' ко чут?
- Који не хтеше њих за живота надгледати братски,
- Молебни слушат' њин глас, нисам откривати рад.
- Који им за живота не даваше хљеба насуштна,
- Шта ћ' тим по смрти слух? Њежна младежи, чуј!
- Двојица та су: Орфелин, Соларић, ви ћет' узданут'
- Кротко и рећи, знам: Лака им земљица буд'!
[уреди] Књижевни и научни рад
За Доситијем се јавило више књижевника који су се дотицали, или су и расправљали, питања o језику и o правопису.
Први је, по времену, Павле Соларић који се у књижевности јавио 1804 у Млецима штампано књигом Ново гражданско землеопиcaнie. Осим тога je штампао још дванаест књижевних радова, a све му се литерарно делање дели на рад географски, философски, филолошки и песнички. Упућен рано на властити рад, на читање, и особито склон размишљању и стварању хипотеза, a уз то зашавши у познавање више нових и старих језика — Соларић је убрзо отишао у филолошка истраживања. Тако му је постало и делце Римлiaни славенствовавшiи, штампано у Будиму 1818, где разлаже да су Словени и у језику преци Римљанима. Смеле хипотезе његове у оно доба, исказиване живо и убедљиво, не бејаше, изгледа, лако критиковати: и сам Добровски, позиван од Копитара, обилажаше око тога посла!
Шта је Соларић мислио o књижевном језику и o правопису? Он је могао писати добрим језиком народним, и он је тако, кад што, и писао, употребљавајући грађанску азбуку. Али је он имао и часова када је мислио да је главно сачувати Српству православље са свим, и најтежим, атрибутима његовим, те да због тога треба цркви чинити уступке и у језику и у употреби црквенога писма па чак и у обележавању страна у књигама не бројевима него, по црквеном обичају, писменима. Желео је да се н.пр. и Вуков „Рјечник" штампа црквеном азбуком, a за црквени је језик држао да је отац српском језику. Такви су му били већином филолошки радови. И што је ишао даље, све је више зазирао од новачења која су га у почетку била популарисала, те је умесно мишљење како би се временом нашао са свим у табору Вукових противника да је дуже поживео. У рукопису му је остала Граматика — наштампана доцније у 24—27 књ. Летописа -која је, по свој прилици, из. последњих година његова живота и рада.
У питању о правопису добио je 1810 похвалу меродавнога Савe Мркаља, који вели да Соларић има готов читав систем по коме „што му се види одвише, замеће, a што му недостаје, примеће". Радећи тако, Соларић је почео изостављати ъ, a у предговору дела Букваръ Славенскiи трiaзбучный, 1812 у Млецима, Соларић одмах за Мркаљем излази c мишљу: „Најлучше је устројено оно писмо, гдје, како говори се та к o пише се, и како је написано тако чита се" — начело c којим je тек Вук Караџић доцније победио.
[уреди] Критички осврт
Јован Скерлић своју пресуду Соларићу изриче у једној реченици: "Најзад, бавио се и поезијом, а после његове смрти штампан је у Сербскомь лътопису приличан број његових стихова, превода из Овидија и слабих оригиналних стихова". Скерлићева пресуда имала је несумњиво погубне посљедице; други су је, у овом или оном облику, само понављали.
Као атипични пјесник "чудњачких" стихова, Соларић је био и остао неприкладан за сортирања и фијочице, његова поезија није добра "грађа" за илустровање владајућих идеја. Уосталом, Соларић јесте највећи, али не и једини скрајнути српски пјесник: у 20.вијеку нису објављене ни књиге Викентија Ракића, Јована Дошеновића, Јована Пачића, Никанора Грујића, Јована Суботића, Меде Пуцића - а листа се овдје не завршава. (Здравко Крстановић)
[уреди] Поезија
[уреди] Песма о древности Словена
Павле Соларић у свом писању о величини и древности Словена који су, тврди се, старији од Грка и Римљана, прошлост им сеже до Вавилонске куле па и дубље - није усамљен. Низ аутора писало је о томе прије њега (Винко Прибојевић, Мавро Орбин, Игњат Ђурђевић). Савремена наука, углавном, одбацује ову струју мишљења и истраживања.
- (...)
- Нит’ је нами вртоглаво тјеме Македона,
- С којим жезал земљу руши под чадом Амона;
- Коме, да су преко света ратна прешла крила, 25
- Вселене би Дивобогу жертва мала била,
- И твој повод Сербом пада, о Ромуле нагли!
- И на те је вопљ људски: зли бог ли си, враг ли?
- Мрско чути, ти си диго на твог брата руке,
- Твоја рота своје на мир напрегнула луке. 30
- Нити доста, на Тивру је шаке разбојника,
- С’ цареј игом жељна била возати се дика.
- Нами, којим језик слово, слово славу даје,
- И јазика и Славјана искон’ име траје,
- Који с’ тога чужим да смо ил’ прозиме Дака, 35
- Ил’ бесједом нашом скудим Н’јемац и Безјака
- (...)
- По језику (и прави суд), ми смо пређе Грека,
- У Азији, више Раја и његови р’јека, 50
- Висили се са престоли и словом цвјетали,
- Писмо наше не примили, но другима дали.
- Черног мора брег сјеверни жилишта Славјана,
- Као Кавказ, преко Истра всегда втора грана.
- (...)
[уреди] Худа Сербкиња
- Слушао сам ономадне (да Бог не услиши,
- Да услишав’ клеветницу језика не лиши!)
- Слушао сам, о Сербкиње, вами боље мисли!
- Злорјечиву, која нам се зло у род наш числи.
- Казаћу вам, отровници да се име знаде,
- Зове вам се ------ не, нек’ чести стиха мог немаде.
- Дјевојка је, дјевствовала дабогда дов’јека!
- Ни без оног на што хули, не било јој л’јека!
- Мрзи Сербље и што је год том имену славно,
- Одвраћа се срцем од нас и клевеће јавно.
- Њој су ти обичаји (има зли навада),
- Чак од лутке сви скаредни до поповски брада;
- Нејма чина, нејма пола, нејма ни возраста
- Коме она згребла не би триста јетки краста.
- Начини су наши груби, сурови нам нрави,
- Крупан језик, ко га збори, оће да г’ удави,
- Она воли инородним, рода се свог стиди,
- И да може, свукла би се, сва јој кожа бриди.
- Кад пролази, с рамена нас кривоврато гледи,
- Кад поздравља, само зато, да кога увреди.
- Сви убори, сва обућа, што је женски риза,
- Нејма ц’јене развје туђе, развје из Париза!
- Ко би реко? - радо чита и из наши књига,
- Да пригари, у чем може, знак својега жига;
- Тражи навлаш у свачему најружнију страну,
- Да је чисто као сунце, нашла би му ману.
- Све нек’ иде, али ево моје љуте туге,
- Што ни пјесне нису с миром од њезине руге!
- Да сувкусне као сушти пијемонтски смрчак,
- Она б’ рекла пјевац Сербин да је б’једни чврчак.
- Чврчала јој, да је нема, метла око главе,
- Њој и баби што јој носи очаране траве.
- Не слушајте цјеломудре клетву, сербске дјеве!
- Кукољ ваља из пшенице чисте да се пл’јеве.
- Ви, које сте без Сербина ко без листа ружа,
- И тек Сербља шчастљивити све желите мужа,
- Ви ћете се радовати, уживати сласти,
- Имајући свог супруга, будући у власти,
- И љубови мили залог, грлити свог сина,
- Док жениха она чека још из Недођина!
[уреди] Спољашње везе
- Пројекат Растко: Павле Соларић, ГОЗБА, Сабране пјесме (приредио Здравко Крстановић)
- Здравко Крстановић: Небесно слово Павла Соларића
[уреди] Литература
- Андра Гавриловић: Павле Соларић
- *Пројекат Растко: Павле Соларић, ГОЗБА, Сабране пјесме (приредио Здравко Крстановић)