Спев Свети Сава
Из пројекта Википедија
Особено стоји у поетској књижевности српској Свети Сава, кога је написао Никанор Грујић и од кога је само први део штампан, у Карловцима 1861. Овај посао Грујићев није побожан спев у обичном смислу; у њему је толико студије и више уметничке концепције да је штета што је Грујић по изради другога дела који је остао у рукопису прекинуо даљи рад који је имао да се развије у велику поему. Класички образован, књижевно одлично спреман и по осећању и речи истинити песник, Грујић је у „С. Сави" засновао еп који по многим одликама стоји усамљен у овој врсти књижевности код Срба. Објављени део обухвата познато казивање о Расткову одласку у Св. Гору, потеру и догађаје оне ноћи када га кошљеници нађу у манастиру. Четрнаесто-сложни стихови, с редовним узастопним сликовима, одржавају озбиљност песничке дикције до краја, и дају делу колорит узвишеног песничког чина .
Дело се почиње стиховима:
- Игра се царско детенце на мајчином крилу,
- Обучено све у суво злато и у свилу —
- Мајка му тепа: „расти ми Растко мој до греде,
- „Твоје ми очи више нег царевина вреде.
- „И вреде... вреде., та те ће очи бити роду,
- „Што је сунце земљи, што су звезду плавом своду."
- Игра се дете без свести, без стра' и без вере,
- Ал' свилу на себи руком као свестно дере.
- И све озбиљно у очи мајци својој гледи,
- К'о да ју пита: да л' то шта и за душу вреди...
- Не треба оном одеће ни обуће сјајне,
- Ко је рођен да јавља свом роду вечне тајне,
- Дајте му свести и вере, воље и јачине,
- Па сте му дали чим ће све окове да скине,
- Чим хе да извида род од рана, што су љуте,
- И изведе га здравијег на божије путе!
У Немањину је двору увек пуно гостију и весеља, па је и сада журба да се достојно угости светогорац Мирон, чије су мисли друкчије но Немањине и који својим мудрим збором оставља Немању више пута да размишља о ре-чима светогорчевим, те најзад владар појима:
- Свест му се диже, а меке одскочише груди,
- Уздану тешко: боли га што су таки људи.
- Дао би сваком и живот свој од прве речи,
- Ко би се нашао да му род од зла излечи.
- А вију се око њега три зелена бора,
- Сва три су висока, сва три поносита створа,
- Једри к'о сам тресак, па све своје вите гране
- Ил' дигну к небу, ил' шире на све четир стране.
- Цветало по двору цвеће од царски милина,
- И три једнолика крина једнаки висина.
- Једнаки и по лепоти и по свом мирису;
- Неманьа сам зна по свему једнаки да нису.
- Стеван и Вук и Растко, три Немањина сина,
- Сва три стасом к'о три бора, душом к'о три крина.
- Пун свести и духа отац таку децу рађа,
- Устаје свесно око њи, свесно им угађа.
- A снује л' ко да му племе и потомством влада,
- Том су три сина три жеље, три богата нада.
- Отац све љуби ал' Растка к'о очи у глави,
- К'о мајски цветак кап росе кад зора заплави.
Браћа се надмећу у јуначкој забави, Немања и Мирон их гледају, и тада Мирон пророкује Немањи и будућности Растковој, па оставља двор Немањин, а Растко после душевне борбе одлучује да га стигне. У сну му се казује значај његова позива и он полази на тајни пут да светогорца стигне до Солуна. Бежећи од владалачкога сјаја, на путу близу Призрена наилази на Бешена, младића који je постао већ и безуман што није наследио жупанске власти свога оца него је Немања узео сву власт; друга му је невоља што ни Коса, кћи властелина Драгше, неће бити његова. Изненађен таким наласком у свету Растко стиже пред вече у Призрен где je на средини црква са гробљем. Он, наишавши на гробље, види крај једнога гроба већу светлост од запаљене воштанице и чује како девојка жали за умрлом мајком. -Опет контраст: он оставља своју живу мајку! Позна се са девојком, коју његов поглед и његове речи чудновато теше те га она позове очеву дому на обед и преноћиште, што радо прима и отац joj Драгша. Док, по обичају, девојка двори непознатога путника за обедом, буде joj се осећаји љубави, а и Растко види своју душевну узбуђеност. Занета осећањима она му рече како би била срећна кад би он био Растко или кад она не би била Коса. Та жудња изазива Растка те je пита шта то значи и она му рече како је намењена Растку Немањићу па се онесвести. Растко је, сав узбуђен, повраћа али joj се не казује, а кад оста сам и леже у постељу узбуђено размишљаше о оправданости њених жеља. Тада му се у сну опет јавља глас, који му говори да је њена жудња узвишена али je узвишенија жудња душе његове Растко се буди да пође даље и одлази жалећи што ње нема да се опрости. Коса, пак, не може да издржи више погледа лепога и непознатога joj путника те му се не јавља али се заветовала да пости за срећу пута његова.
Мирон je у Солуну и чека да се смири море како би стигао у Св. Гору; мило му је сећати се Немање и онога што je чуо да не Немања сазидати манастире па се и сам закалуђерити а владу предати најбољем, и ако најмлађем, сину Растку. У то Растко стиже и јани се Мирону, казујући своју одлуку, те се крећу бродом. Бура која на мору наста и догађаји у вези с тим показаше да je Растко Божји изабраник, али стари Мирон умре на уласку у Св. Гору, те Растко спроводи његово мртво тело калуђерима којима, на велико чудо њихово, казује за себе ко je и шта жели.
Коса је сазнала ко je био незнани намерник, па је отишла у пећину, над језером у савршеној пустој осами, и тамо се предала Богу као испосница Петка. Међутим Бешен бесни видећи да је због Растка савршено изгубио Косу. Тада му се јавља ђаво: иште Бешенову душу по смрти па не му помагати да Растко не постигне своје мете:
[уреди] Литература
- Андра Гавриловић, Београд, 1910 г.