Корисник:Golija/За сједињење са Црном Гором
Из пројекта Википедија
![]() |
Предложено је да се овај чланак или један његов део споји са чланком Први српски устанак. (Разговор) |
„За соедините се са Црном Гором" „Стару отаџбину и народ ослободити"
(Карађорђе - Гаврилу Шибалији на Сјеничком пољу, Мај 1809.)
У исто време Србија и Црна Гора су покушавале да створе услове за ослобођење целокупног српског народа и његово поновно уједињење у једну државу.
У току устанка (1804) Карађорђе је успоставио везе са владиком Петром Првим као и са првацима у Васојевићима, Дробњацима, Ускоцима, Пиви, Морачи, Ровцима као и са српским првацима у Босни. Карађорђе је у неколико писама захтевао од владике и народних првака да дижу народ на оружје и крену са устаничким јединицама у правцу дејства његове војске у Стари Влах „како би ослободили нашу браћу, кои под турском находе се у великој муци".
У Црну Гору је слао истакнуте устаничке војводе да се лично повежу са тамошњим првацима и помогну им око организације устанка. Када је Карађорђе подигао устанак у Србији, Херцеговци и Брђани су појачали борбом против Турака да би их спречили да оду на Шумадију, а након Карађорђеве поруке да се ослободе и уједине, захтевали су од владике Петра Првог Петровића да их поведе у ослобођење „ја сада, ја никад". Међутим, под притиском Руса Црна Гора је смањила борбе што је саветовано и околним херцеговачким и брдским племенима, која су и поред тих упозорења наставила борбу и после изгона Турака са своје територије. Део устаника је на челу са Шујом Караџићем, попом Митром Головићем, Јованом и Гавром Шибалијом, Симом Терићем и Ђоком Маловићем, 1806. године пошао у Шумадију и водио борбе под командом Карађорђа. За то време владика Петар Први Петровић био је заузет борбама са Французима у Боки те није могао да крене према РашкаZРашкој области. Карађорђе је сматрао веома значајним стратегијским циљем да се ослободи Рашка област, успостави најкраћа веза са Црном Гором и да се пресеку путне везе Турске са Босном и Херцеговином. Он је ради тога марта месеца 1809. писао владики Петру Првом и Гаврилу Шибалији да подигну Херцеговце на устанак и пођу му у сусрет. Истовремено је у Васојевиће и према Никшићу код владике Петра послао Хаџи Продана Глигоријевића, Милића Дринчића, Чолак Анту Симеоновића, Раку Левајца, Илију Поповића да успоставе везу са црногорском војском и тамошњим устаницима „за соедините се са Црном Гором". Карађорђе је посебно био заинтересован за устанак у Васојевићима, јер је имао и личне разлоге, пошто су се његови преци доселили из Васојевића. На позив Карађорђев један део Брђана и Херцеговаца борио се око Никшића, други у Брдима и Херцеговини, док је један одред око 350 људи отишао код Карађорђа код Сјенице да се бори под његовом заставом. На челу тих устаника из Дробњака, Мораче, Пипера, Роваца, Ускока, Пиве и других крајева били су Мина Радовић, архимандрит Аксентије Шундић, Лука Бојовић, Јован Шибалија, Симо Терић и Матија Јушковић, док је Гаврило Шибалија остао да се са устаницима бори код Никшића. Састанак са Карађорђем одржан је у Буковику под Јавором, у кући браће Тимотија и Ђорђа Борисављевића. Том приликом Карађорђе је Васојевићима и Брђанима даривао 12 барјака и ставио их под своју команду. Након тога Карађорђе је поново писао владики црногорском да се састану на рециТари или било где другде и договоре се о даљој борби. Због недостатка оружја и муниције владика са својом војском и устаницима није могао да крене у сусрет Карађорђу. Тиме је пропала при-лика да две војске и устаници с једне и с друге стране са-дејствују у стратешки важном коридору, који су оба владара желела да ослободе како би успоставили непосредни контакт и да реализују своје даље планове.
Иако су турске снаге упорно браниле главна стратешка места у Рашкој области, Карађорђе је са својом војском и месним устаницима до средине маја 1809. ослободио сва места на јужној и западној страни Јавора и потиснуо турске снаге у Сјеницу. Турцима је тада помоћ пристигла са три стране: колона од 15 000 војника под командом Сулејман паше Скопљака стигла је из Босне; колону из Пећи од 6 000 људи предводио је Нуман паша Махмутбеговић и једна мања колона од 300 војника стигла је са југа. Карађорђе је вештим маневром једну по једну разбио све три колоне и ослободио чак и Нови Пазар. У бици на Сувом Долу учествовао је и одред устаника из Васојевића, Брда и Херцеговине њих око 350. Након ових борби створена је велика слободна територија у Рашкој области са градовима Нова Варош, Сјеница и Нови Пазар. Међутим, због продора турске војске у долину Мораве Карађорђе је прекинуо операције у Рашкој области и повукао главнину своје војске. Након тога турска војска је без већих тешкоћа повратила комуникацију Нови Пазар-Сјеница-Нова Варош-Вишеград и сва места у том захвату. При повлачењу, српске јединице пружале су жесток отпор. Најјачи отпор пружен је на Кукутници, када је дошло до чувеног двобоја између познатог јунака из Дробњака Јована Шибалије и турског јунака Туран-бега Бошњака.У двобоју су оба јунака погинула. Линија фронта се тада успоставила на потезу од Крушевца, планином Голијом па испод Јавора и Поникве до Вишеграда. Границе устаничке Србије, испоставиће се, биће и будуће границе Кнежевине Србије.
Владари Србије и Црне Горе су покушавали да се састану и 1810. када су код Карађорђа боравили Јован Шибалија и Јефто Кујунџић Миловић. И тада се део устаника из Брда и Херцеговине пребацио и борио у Србији у Карађорђевој војсци.
И после пропасти Карађорђевог устанка појединци из Брда и Херцеговине „старим стазама" вршили су честе упаде у неослобођени коридор - Рашку област, одлазили у слободну Шумадију, одржавали сталне контакте и подизали веру народа у коначно ослобођење од Турака. Кроз цео 19. век српски и црногорски владари, државници, духовници, мислиоци и народни прваци мислили су и радили на успостављању веза између две српске државе и једног те истог народа из ових покрајина све до коначног ослобођења и уједињења у једну државу 1918. године.
[уреди] Литература
- Милић.Ф.Петровић:За сједињење са Црном Гором