Милутин Гарашанин (политичар)

Из пројекта Википедија

Уколико сте тражили археолога из 20. века, погледајте чланак Милутин Гарашанин (археолог).


Милутин Гарашанин, политичар и академик
увећај
Милутин Гарашанин, политичар и академик

Милутин Гарашанин, од оца Илије, писца "Начертанија" и председника српске владе у два наврата, и мајке Софије рођен 10. фебруара 1843. године.

Завршио је артиљеријску школу у Мецу у Француској, а после тога живео на очевом имању у Гроцкој и бавио се млинарском индустријом. У српско-турском рату 1876. учествовао је у чину артиљеријског капетана а у рату са Турском 1877/78. био је помоћник начелника Јаворске војске у чину мајора. Војну каријеру је завршио у чину пуковника.

Од 1881-1883. године био је министар унутрашњих дела.

У јануару 1881. године са групом младоконзервативаца основао је Српску Напредну Странку и постао њен председник.

Сарадник је њеног часописа "Видело" и оснивач часописа Поглед. Године 1883/84. одлази на дипломатску службу у Беч у својсву посланика, а 1. марта 1884. постаје председник владе и министар спољних послова до 23. марта 1886. године а од тада поред узима ресор унутрашњих послова до 25. јуна 1887. када је разрешен, а кабинет састављају либерали на челу са Јованом Ристићем.

Од тада до 1889. године уредник је страначког часописа "Видело", а 1894. године одлази за посланика Србије у Паризу где остаје до 1895. године када постаје председник Народне Скупштине Краљевине Србије.

Умро је у Паризу 21. фебруара 1898. године.

Гарашанин је био веома цењен као публициста и говорник, најбољи на тадашњој политичкој сцени. Поред војних наука које је изучио имао је диплому и политехничке академије а 1893. године изабран је за академика Српске краљевске академије.

Он је учесник првог телефонског разговора на релацији Београд - Ниш 1886. Са друге стране линије, у Нишу, је био Краљ Милан. Због слабе чујности и лошег квалитета телефонске линије Краљ је више пута понављао "Милутине, говори гласније!". На Крају Гарашанин је одговорио: "Ваше Височанство, ја говорим тако јако, да када би се попео на торањ Саборне цркве Ви би сте ме несумњиво морали чути у Нишу и без телефона"

Аутор је и књижевних дела од којих је најзначајније Доколице написано 1892. године.