Српска фотографија
Из пројекта Википедија
Фотографија у Србији. Убрзо након проналаска фотографије она се појавила и у јужнословенским земљама. Прву фотографску технику дагеротипију је у Србију донео трговац Димитрије Новаковић, који је за време боравка у Паризу 1839. научио поступак код проналазача Луја Дагера. Сликар и фотограф Анастас Јовановић упознао је дагеротипију у Бечу и већ је 1841. у Београду снимао кнеза Михаила. Брзој популаризацији дагеротипије највише су допринели путујући дагеротиписти. Најранији међу њима био је Јосиф Капилери, који је деловао у Београду у лето 1844. После 1850. путујући мајстори напуштају дагеротипију и уводе трајнији поступак фотографије на папиру, тзв. талботипију (или калотипију). Живећи и радећи у Бечу Анастас Јовановић је прихватио тај поступак 1844. и годинама га користио при портретисању личности из културног и политичког живота Србије. (Та дела су већином сачувана и налазе се у Збирци фотографија Музеја града Београда).
Средином 19. века стекли су се услови за оснивање сталних фотографских атељеа. У Београду 1861. почиње са радом фотограф Флориан Гантенбајн. Опште прихватање колодијумске, тзв. мокре плоче и увођење популарног и јефтинијег формата посетнице, доводи почетком шездесетих година до даљег ширења фотографије и оснивања атељеа и у мањим местима. Основна делатност свих фотографских атељеа била је снимање грађанских портрета, али се повремено јављају и прве документарне фотографије, ведуте и панораме градова. Поред задовољавања пробитачних и комерцијалних захтева, фотографи су тежили да допринесу и очувању културне баштине. Мојсило Живојиновић из Шапца нудио је да уз помоћ Министарства просвете сними “српске манастире, развалине и друге старине” (1863); Анастас Јовановић је на више фотографија забележио маја 1867. историјске сцене пред одлазак турске посаде из Београда – српске војнике на бедему Београдске тврђаве, и “турску изређану војску”. Средином те деценије фотографија добија место и у раду Српског ученог друштва. Ангажован је фотограф Р. Мусил да фотографише кућу Доситеја Обрадовића (1865), а годину дана доцније и фотограф Гантенбајн за истог поручиоца фотографише исту кућу. Када је започела припрема “Словенског састанка” (Етнографске изложбе у Москви), 1867. године, у екипи за припрему нашао се и фотограф Панта Христић који је неуморно фотографисао етнолошке садржаје по избору сликара Стеве Тодоровића. Шабачки фотограф Мориц Клемпфнер предлагао је 1869. Српском ученом друштву “да стереоскопски обради етнографске, историјске и остале знаменитости”. Прве репортажне фотографије у српској историји, са прославе 50-годишњице Таковског устанка у Топчидеру, снимио је “на Духове”, 1865. Анастас Н. Стојановић, досељеник из Бугарске и један од најранијих атељејских фотографа у Београду. Стојановић је био и први дворски фотограф у Србији и творац многобројних портрета кнеза Михаила и других познатих личности и грађана Београда, током седме деценије 19. века.
Изузетне документарне фотографије остварио је и недовољно познати руски фотограф И. В. Громан за кога није поуздано утврђено да ли је био у ратном саставу јединица генерала Черњајева у Српско-турском рату, 1876, или се као цивилни фотограф придружио руским добровољцима. Под називом “Призори из Србије”, поред сцена са бојишта или у позадини, Громан је забележио и пределе кроз које је прошао, а оставио је и драгоцену серију ентеријерних призора и фотографија београдских улица. Лазар Лецтер из Ниша снимао је изградњу пруге Ниш-Пирот и пределе у околини. У последњој деценији века Д. Крстовић је снимио откривање споменика кнеза Михаила (1882). а В. Даниловић долазак румунског краља Карола у Београд (1884). Од средине шесте деценије па до краја 19. века судбина српске фотографије готово је искључиво у рукама професионалаца. Драгоцен допринос сагледавању урбаног језгра Београда дао је Милан Јовановић, син вршачког фотографа Стевана Јовановића и брат сликара Паје Јовановића. Између 1890-1914, он је сукцесивно снимао варошке махале и дорћолске авлије, београдске тргове, улице и вртове, екстеријере и ентеријере двора Обреновића. Те фотографије је Јовановић производио у форми оригиналних фотографских разгледница (штампане поштанске карте са фотографијом, у форми какву познајемо, постоје од 1896). Он је спретно комбиновао знања стечена на школовању у Бечу, Минхену и Паризу, која је обогатио сопственим искуством и осећајем за ликовност. Његове фотографије познатих личности – Милована Глишића, Тодора Стефановића Виловског, Ане Лозанић, Јована Дучића, Боре Станковића, Веле Нигринове, чича-Илије Станојевића и других – одликују се снажно израженом карактеризацијом лика, а по модалитетима ликовног израза унеле су нови дух у српску фотографију.
Деведесетих година ситуација се мења. Све је више оних које не задовољава статичност и униформност атељејске фотографије, па се више окушавају љубитељи који у фотографији наслућују нове могућности изражавања. Послије 1891. органовано фото-аматерство прераста у светски покрет за подстицање уметничких настојања у фотографији. То кретање имало је одјека и на нашем подручју. Први фотоматери се јављају већ средином осме деценије 19. века. Међу првима су урбаниста Емилијан Јосимовић, дипломата Михаило Ристић, лекар др Војислав Суботић и књижевник Бранислав Нушић. Године 1901. београдски аматери покренули су Прву изложбу аматерске фотографије у Србији, а убрзо затим основали и први фото-клуб. Упоредо, појавили су се први теоретски написи о фотографији као уметности. Такви се чланци јављају се у београдском часопису Фотографски преглед, који је почео да излази 1911. године.
У Првом светском рату фотографи су забележили ратна збивања, нарочито повлачење српске војске кроз Албанију. Истакнути су Риста Марјановић, Самсон Чернов и Владимир Бецић. После 1918. фотографија се развија сопственим путевима, што се јасно показало на Првој југословенској изложби фотографије у Београду 1935. У развитку наше уметничке фотографије посебно су биле успешне тридесете године 20. века, а Београд постаје у то време главно жариште фотографске делатности. Фотоаматерска повезаност је углавном слаба, све је ослоњено на ентузијазам појединаца. Фото клуб са почетка века је угашен, а формиран је нови, Београдски фотоклуб (БФК), 1928, за шта је највеће заслуге имао др Александар Костић, лекар и ратни фотограф. Упоредо, делује и Фото секција Српског планинарског друштва. Приређено је неколико изложаба, а поједини аутори с успехом излажу и изван своје средине. Српски аутори се у то време двоуме између реалистичке, па чак и социјално-критичке фотографије (нпр. Ратко Стефановић) и пиктојализма (нап. Војислав Јовановић), да би се послије тога почели занимати за село, фолклор и типичан предео (Станоје Бојовић), уз повремене повратке романтичном и импресионистичком начину. Посредством Бранибора Дебељковића и Војислава Маринковића, који пред рат постају чланови Фото клуба “Загреб”, шире се пикторијални утицаји и на друге српске фотоаматере. Та два истакнута српска аутора, потпомогнута са још неким истомишљеницима, оснивају у децембру 1939. нову организацију – Клуб фотоаматера Београд (КФАБ), језгро савремене српске фотографије.
У Другом светском рату поједини фотографи стварају вредна фотографска дела (Жорж Скригин, Павле Бојчевић, Саво Оровић).
Прве изложбе фотографије у послератном раздобљу организоване су 1948. године, а фото-аматери се окупљају око организације Народне технике која придоноси међусобном упознавању и зближавању стваралаца и група из свих крајева земље. Исте године покренут је у Београду часопис Фотографија (касније Фотокино ревија), замишљен као гласило свих југословенских фотографских друштава. Осврти и студије о фотографији излазе у листовима, часописима и стручним публикацијама (Београдски објектив, Ликовни живот, Уметност). Поједини афирмисани фото-аматери прихватају статус слободних уметника и приступају уметничким удружењима. Уз аматере, и професионални уметници фотографи преузимају одлучујућу улогу у развитку и афирмацији српске фотографије. Тематике су различите, навише су окупирани проблемима актуелног живота (Дебељковић, Маринковић, Милош Павловић), експерименталним преокупацијама (Миодраг Ђорђевић, Мирко Ловрић), издавањем фотомонографија (Иво Етеровић, Бранислав Стругар, Драгољуб Замуровић), развојем фотожурнализма (Томислав Петернек), портретном фотографијом (Драган Тансијевић).
Упоредо, у новинској фотографији остварили су високе домете и фоторепортери различитих генерација – Жика Вучић, Никола Девић, Никола Павићевић Стенли, Добривоје Урошевић, Стеван и Ана Лазукић, Зоран Секуловић, Миле Јелисијевић. Сврставајући се повремено у уже тематске оквире, истицали су се у спортској фотографији Никола Бибић, Милорад Мицко Бугарчић, Добросав Поповић Синга, Момчило Мома Вучићевић, Волтер Јадрешин, Жика Милутиновић, Александар Аца Војновић и Миодраг Миле Стефановић. У облицима примењене фотографије истакао се запаженим портретима јавних личности, или обликовањем разних издања и Драгољуб Кажић, у апликовању експерименталне фотографије у боји Душан Кнежевић и Стефан Богдановић, у фотографијама моде и савременог одевања Србољуб Вранић, Велисав Томовић и Владимир Бачлија, и други. Многи облици фотографског деловања у Србији после Другог светског рата, укључујући ту не само оснивање клубова, збирки, галерија, покретање изложби или издавачке делатности већ и иницирање популарних трибина, предавања, курсева или анимације фотографског живота успостављени су највише заслугом Живојина Јеремића, Стевана Ристића (Фото савез Југославије, Салон фотографије), Генадија Муравјова, Драгољуба Тошића (Фото-кино савез Србије), Николе Радошевића (УСУФ и Галерија фотографије), Ђорђа Букилице (Фото клуб “Београд”), Предрага Милосављевића (Фото-служба "Политике").
Последња деценија 20. века бележи сасвим различите облике изражавања у новинској, примењеној, уметничкој фотографији или фотографији као медију уметника, и ни број аутора није мали. Богатство ових садржаја огледа се, најпре, у Београду, али се често веома значајне акције (изложбе, групне и самосталне, или ауторске фото-монографије), догађају и у Новом Саду (изложбена галерија "Златно око"), Крагујевцу (Народни музеј), Ваљеву и Чачку (Салон фотографије), где је активност у фотографији нарочито порасла током последње две деценије. (Г. Мал).
[уреди] Литература
- Debeljković, B, Stara srpska fotografija. Beograd, 1977;
- Тодић, М, Историја српске фотографије 1839-1940, Београд, 1994;
- Малић, Г, Милан Јовановић фотограф, Београд, 1997;
- Малић, Г, О мотиву и светлости, Београд, 2002;