Историја Хрватске под Хабзбуршком монархијом
Из пројекта Википедија
Овај чланак је део серије о |
Главни чланци |
|
Категорија: Историја Хрватске |
Мохачка битка (1526.) била је кључни догађај у којем је власт краљевске куће Јагеловића пропала смрћу краља Лајоша II. Отоманско Царство се даље ширило да би у 16. веку обухватило већи дио Славоније, западне Босне и Лике.
У другој половини 16. века, велика подручја Хрватске и Славоније уз границу Отоманског Царства претворена су у Војну крајину, којом је изравно заповиједала бечка војна команда. Како је Војна крајина опустјела, тамо су насељени хришћански пребјези с османске стране границе: Хрвати и Власи (који су се касније национално обликовали као Хрвати и Срби), а насељени су и Немци и други.
Након што је Бихаћ пао 1592. године, само су мали дијелови Хрватске остали слободни. Преосталих 16,800 km² називано је reliquiae reliquiarum olim incluti regni Croatiae (остаци остатака некад великог хрватског краљевства). Турска је војска доживјела свој први велики пораз у Хрватској битком код Сиска 1593. године. Изгубљена су подручја постепено враћена, осим великог дијела данашње Босне и Херцеговине.
У 18. веку је Отоманско Царство истјерано из Мађарске и Хрватске, док је Аустрија довела своје царство под средишњу контролу. Царица Марија Терезија добила је подршку Хрвата кроз Прагматичну санкцију и у Рату аустријске сукцесије (1741-1748.) и заузврат припомогла Хрватској.
Кад је Млетачка Република пала 1797. године, њезини су посједи на источном Јадрану постали предмет спора између Француске и Аустрије. Хабсбурзи су на крају осигурали власт (1815.), па су дјелови хрватских земаља под именом царских покрајина Далмације и Истре постале дио царства. Последње двије су каснијом подјелом Хабсбуршке монархије на аустријски и угарски дио, иако су биле источно од Аустрије, потпале под аустријски дио, док су друге хрватске земље под именом царских покрајина Хрватска и Славонија потпале под угарски дио Монархије.
Хрватски народни препород кренуо је у 19. веку против германизације, мађаризације и италијанизовања Хрватске и Хрвата. Илиризам је обухватио многе утицајне људе у Хрватској (и хрватског и нехрватског поријекла!) 1830-их година и даље, што је довело до реформе хрватског језика и великог развоја културе. Међу највеће препородитељске успјехе ваља навести поновно увођење хрватског језика као службеног језика у царским управним јединицама Далмацији и "Хрватској и Славонији". Након што су мађарони основали своју хорватско-вугерску странку, Људевит Гај оснива Илирску странку. Међутим већ двије године касније Илирско име је забрањено. Гај је приморан промијенити име странке у Народну странку. То је био велики ударац Илирскоме покрету, који је тежио окупљању свих јужних Славена под Илирским именом, и тиме утјецати на статус Славена у Монархији.
Након револуције 1848. и стварања двојне монархије Аустро-Угарске, Хрватска је изгубила аутономију, иако је бан Јосип Јелачић помогао да се сузбије мађарски устанак. Хрватска је аутономија враћена 1868. кроз Хрватско-угарску нагодбу, која је, упркос добијеној аутономији у неким подручјима, била уговор на штету Хрвата.
Аустро-угарске власти нису никад допустиле спајање свих хрватских земаља, упркос жељама хрватског становништва. Такав став власти је све више окретао Хрвате од оданости Аустро-угарској Монархији. Ипак, захваљујући раду "бана пучанина" Ивана Мажуранића, Војна Крајина је враћена у састав Хрватске, односно територијално и управно је постала део царских покрајина Хрватске и Славоније.