Средњи пут

Из пројекта Википедија

Главни услов за срећу био би према Аристотелу , не гледајући на извесне телесне услове, живот ума, и y њему лежи специфична слава и снага човекова. Врлина, или боље: одлика, зависи од јаснога суда, од самосавлађивања, од равнотеже пожуда и од уметности средњега пута; то није особина простога човека, она није просто дана ни невиним душама, него je то резултат искуства y пуној мери развијенога човека. Постоји један пут и један вођ до савршеног делања, који нам отклања многа заобилажења и одгађања: то je средњи пут, златна средина. Особине карактера могу ce поделити на трочлане групе; свака од ових група као прве и последње особине садржи претеривања и мане, a средња особина јесте врлина или одлика. Тако између страшљивости и смелости стоји храброст, између шкртоће и расипости дарежљивост, између тупости и пожудности умереност, између понизности и охолости чедност, између ћутљивости и брбљивости исправност, између џангризавости и лакрдијаштва веселост, између свадљивости и ласкања љубазност, између Хамлетове неодлучности и Дон-Кихотове страствености самосавлађивање. Према томе, »мера« за етику и делање не разликује ce од »мере« y математици и техници; y једном и y другом случају она значи нешто беспрекорно и прикладно, што најбољим путем води до најбољег успеха.

Златни средњи пут, каже Аристотел (који воли чињенице), није једина тајна среће. Осим њега je још потребна примерна количина светских добара, јер сиромаштво изазива шкртоћу и лакомост, a имовина даје слободу од бриге и лакомости, и та слобода јесте извор аристократске поузданости и љупкости. Најблагородније међу овим спољним помоћним средствима среће јесте пријатељство.

Један екстрем лако прелази y други, било то »наткомпензацијом« било на који други начин; неискреност ce сувише много куне, a понизиост чучи до понора уображености. Ko ce налази y једном екстрему, он неће средњи пут него ће супротан екстрем називати врлином. Eкстремно расположени y златном средњем путу виде највећи порок; »тако храбар човек пред кукавицом изгледа као бесан јунак, a пред бесним јунаком као кукавица, и исто тако умерен пред тупим«. Тако y данашњој политици консервативац назива »демократа« »радикалцем«, a радикалац »консервативцем«

Учење о средњем путу јесте израз карактеристичнога става који ce може наћи готово y сваком систему грчке философије. Платон je мислио на њега кад je врлину назвао хармоничним делањем; слично je мислио и Сократ кад je врлину идентификовао са знањем. Овом предању ударили су основу седам мудраца кад су на стену Аполонова храма y Делфима ставили речи: meden aganништа превише.

У новијој друштвеној теорији се под трећим путем подразумева нова стратегија социјалдемократских и радничких партија (Блер, Шредер, Гиденс), која означава напуштање класичних левичарских ставова и прихватање капитализма, уз наглашенију социјалну политику.