Тектонски поремећаји

Из пројекта Википедија

Овај чланак или један његов део није преведен.
Ако сматрате да сте способни да га преведете, кликните на картицу уреди и преведите га, обавезно водећи рачуна о стилу и правопису.

Aко обратите већу пажњу, приметићете да конвергентна (сажимајућа према северо-истоку) линија иде преко недавног потресног жаришта. Иста линија се протеже дуж источне обале Јадрана дуж грчке обале до Мале Азије

Тектонске плоче на Земљи
увећај
Тектонске плоче на Земљи

Древним народима, уздрманим катастрофама, и њиховим потомцима чак хиљаду година касније, тло под ногама изгледало је безнадежно несолидно. Арији (Аријевци), напустивши нама непознату прадомовину населили су се у Индији. Они у својим светим химнама моле бога да "чврсто држи земљу".

Успомене о далеком потопу и апокалиптичним земљотресима који су га пратили, учвршћивале су катастрофе локалног карактера које су затим следиле. Тако например, око 1450. године старе ере воде Атлантског океана продрле су у Средоземно море чији је ниво био дотад знатно нижи. (Различите теорије спомињу да је ниво био нижи између 50 и 150 метара)

Изненада су биле потопљене многе земље, а њихово становништво је готово потпуно изгинуло. Вода је прекрила и део копна које је, како пише Плиније, сједињавало Кипар са Азијом.

У шведском часопису "Јмер" објављен је чланак о открићу научника П.В. Колбе, који је на основу истраживања закључио да је Голфска струја добила овај смер кретања на отприлике 10.000 година старе ере. То је проузроковало убрзано отопљавање леденог појаса Северне Европе.

Према мишљењу низа истраживача, око 10. миленијума старе ере, догодио се и други климатски преокрет - нагло је порасла влажност.

Early in the Miocene Epoch (about 23.7 million years ago), the Black Sea flowed into a chain of sea lakes but gradually became separated from the Caspian region.

As mountains—the Pontic, Caucasus, Crimean, and Carpathians—rose around it, outwashed sediments filled the basin. Further earth movements and changes in sea level associated with Pleistocene glaciers then occurred and led to intermittent connections with the Mediterranean. During the last of the great glaciations, the freshwater Lake Novoevskinsky was formed; and 6,000 to 8,000 years ago the present connection with the Mediterranean Sea was made. Strong earthquakes—such as the Crimean earthquake of 1927—remain associated with the area. (Britannica, Black Sea)

The temperature of the Black Sea's upper layer has a marked yearly periodicity. In winter, water temperature ranges from -0.5° C in the northwest to about 9° to 10° C in the southeast. The winter cooling forms an upper mixed layer extending to depths of about 160 to 330 feet, with temperatures at the lower boundary of about 6.5° to 8° C. In summer the surface layer is warmed to between 23° and 26° C. At depths of about 160 to 240 feet, a cold layer remains at 7° C, and lower depths do not change from their winter levels. (Britannica, Black Sea)

Линија обале је ишла од Новоросијска преко јужне тачке Кримског полуострва (Севастопољ) и онда до Бургаса у Бугарској (Тракији).

Кроз Босфор иде двосмерна струја која промени укупан садржај Црног Мора за 2.500 година. Код Керча на улазу у Азовско море дубина је само 14 метара. Најдубља тачка Црног мора је 2.212 метара.

Псеудо Скилакс (IV век пне.) тумачи да река Дунав тече у Црно али и Јадранско или Јонско море, позивајући се на старије изворе.

Сасвим је могуће да је то било у дубљој прошлости, у тзв. предтројанско време и да су тектонски поремећаји тла, узроковани земљотресима, променили ток Дунава тако што је један крак Дунава текао долином реке Саве (данашњим током узводно) Логатичком, Илирско-бистричком и Ријечком котлином. Спајање планинских венаца од Логатеца до Ријеке условило је да се ток Дунава променио и да он једним делом почне тећи током данашње реке Саве, при чему су притоке наставиле да се уливају у њега и у његов други крак код Београда.

После извесног времена овај крак је сматран посебном реком А касније назван река Сава. На овакву претпоставку указује и прича о Аргонаутима, после чега се десио јак земљотрес у ком су нестала два града који су се налазили у околини данашњег Охридског и Преспанског језера, од којих је један - Сипил. Није искључено да се то десило у десетој години Тројанског рата када су срушени зидови Троје и када су настала велика геолошка померања у Јадранском мору и обалном подручју. То је условило да победници - ахејске снаге - и после дугог лутања нису стигли у домовину. У то време нека острва су постала полуострва, а полуострва - острва, док су већа острва уситњена. (Домазетовић, Античка Македонија, стр. 99-100)

Удар који је уништио диносаурусе сигурно није био јединствен догађај. Стално се износе докази да су све велике пропасти узроковали спољни фактори. Неуобичајене количине иридијума пронађене су у завршним слојевима других геолошких епоха, и сада у игру улази спор око једне од највећих геолошких мистерија - ледених доба. Било је неколико ледених доба, али најбоље истражено је ово последње, када су ледничке плоче прекривале огромне области Северне Америке и Европе (11000- 9000. г. пне.). На рубовима овог леденог света живели су наши преци из каменог доба, ловци, скупљачи плодова који су се борили за опстанак са низом дивовских животиња - укључујући мамуте, мастодонте, сабљозубе тигрове и големе лењивце. (Питер Џејмс и Ник Торп: Мистерије старог света (3))

Упркос многим самоувереним изјавама у прошлости, прави узрок ледених доба још је непознат, али новија дубинска бушења прастарог гренландског леда дала су занимљиве нове доказе који могу да доведу до одговора. Указано је на то да је количина ванземаљске прашине која се слегала на Земљу пре 20.000 до 14.000 година била већа од садашње. Ова прашина посебно обилује иридијумом, као и никлом, другим елементом честим у кометама. У ствари, показује исту егзотичну хемију као и прашина преостала од дела комете који је експлодирао над Тунгуском 1908. године. А шта са запањујућом брзином којом се завршило последње ледено доба?

Године 1998. научници који су радили на леденом језгру Гренланда изјавили су да се пре мало више од 11.000 година температура нагло повећала за 5 до 10 степени Целзијуса - барем за трећину потпуног повраћања до данашње топлине - за можда мање од једне деценије.

„Та количина загревања, која долази тако брзо, запрепашћујућа је“, приметио је један од истраживача, др Ричард Ели са Државног универзитета у Пенсилванији. Са променом климе ледени прекривач се отопио и ниво мора брзо је порастао.

У последњих неколико година занимљива нова теорија коју су осмислила два америчка геолога изгледа да испуњава постављене услове. Све од краја леденог доба ниво мора на свету расте, обично постепено, али некада и на махове. Бил Рајан и Волт Питмен, геолози мора из Земаљске опсерваторије Лејмонт-Доерти у Њујорку, предложили су да је катастрофалан догађај потпуно преобличио Црно море око 7000 година пне. Чини се да је ниво мора током леденог доба био толико низак да је Црно море, као и данас, окружено Балканом, јужном Русијом и Турском, личило на џиновско слатководно језеро, неповезано са сланим Медитераном. Два мора је раздвајао седиментни чеп на месту где сада лежи Босфорски мореуз. Рајан и Питмен образлажу да је, како је ниво Медитерана растао, притисак воде на овај чеп вероватно дошао до критичне тачке, и да се море прелило око 7000. г. пне.

Овај нагли пробој преплавио је све обале Црног мора и отерао њихове становнике ка унутрашњости. Тако су се неки одселили на југ, у Месопотамију, могли су да сачувају успомене на ову катастрофу као легенду о Великом потопу.

Њу је понудио грчки археолог Спиридон Маринатос 1939. године. Из својих ископавања у минојској вили у Амнисосу на северу Крита, Маринатос је закључио да је минојску цивилизацију уништила ерупција оближњег вулканског острва Тере (Санторини). У Амнисосу је пронађен плавац, док Маринатос сматра да је зидове виле срушио огромни плимни талас, или цунами, који је проузрокован ерупцијом вулкана. Нема никакве сумње да је Тера експлодирала у бронзаном добу - минојски грнчарски предмети већ беху откривени под вулканским остацима на острву.

До 1950. Маринатос је даље развио своју тезу, доказујући по величини кратера после ерупције Тере да је ова експлозија била четири пута снажнија од детаљно испитане ерупције Кракатуа 1883. године. Ова потоња експлозија ослободила је од 100 до 150 мегатона енергије, што је за 60 до 90 хиљада пута више од експлозија првих нуклеарних бомби које су тестиране у пустињи Неваде. Нема никакве сумње да је на острву Криту настао прави пакао када је Тера експлодирала у то давно бронзано доба.

Маринатос је прихватио Фростово поистовећивање Атлантиде с Критом и изнео је тезу да је ерупција Тере (коју датира у 1500. г. пне.) потакла причу о уништењу Атлантиде.

((Емануел Великовски мисли да је до ерупције дошло 1450. године, док је по мишљењу једног западног пара научника који је пре неку годину испитивао острво то могло бити око 1620. године. Видимо да се мишљења разликују за око 170 година, што је ипак превелика разлика, па ће бити потребно да сачекамо прецизније научне податке. По мом мишљењу та временска одредница је веома битна да би се разјасниле многе недоумице око датирања разних сеоба и ратних похода који са њима иду)) Француски научник A. Berthelot каже: "Могуће је да је човек каменог доба био у Африци очевидац три значајна догађаја: потонућа шпањолско-атласког ланца што је отворило Гибралтарски пролаз и створило везу између Средоземног мора и океана; слома који је одрезао Канарска острва од афричког континента; Отварање залива Баб-ел-Мандеба, што одваја Арабију од Етиопије.

Када је почео ископавања на Тери 1967., открио је трагове минојске Помпеје. Испод дебелог заштитног слоја вулканског пепела и стења његово ашовче је открило, улицу по улицу, минојске куће од којих су неке биле украшене лепо обојеним фрескама и нетакнутом грнчаријом.

Најзад, теза да Тера има везе с Атлантидом сасвим је пала у воду када је осамдесетих година утврђено да ерупција Тере није уништила минојску цивилизацију Крита. Тера је експлодирала око 150 година пре уништења Кнососа и других великих крићанских палата - као што, на пример, показује откриће наслага теранског пепела испод рушевина палата које су нестале око 1500 г. пне. Ерупција је вероватно нанела штету привреди минојске цивилизације, али није одговорна за њен нестанак.

Текст није завшен. Недостају слике, карте и анализе. Писаћу углавном о предантичкој и античкој историји везано за обале Црног мора, те о циркулацији мора кроз Босфор. Савременијим темама се нећу бавити, као што су Кримски рат и друге.

Види додатне текстове: