Милан Кашанин
Из пројекта Википедија
Милан Кашанин | |
---|---|
фотографија Милана Кашанина |
|
рођен: | 1895. Бели Манастир, Аустроугарска |
преминуo: | 21. новембар 1981. Београд, Србија |
Милан Кашанин, (21. фебруар (стари кал.) 1895 Бели Манастир, Барања - 1981), српски књижевник, књижевни критичар, ликовни критичар, историчар уметности и полиглот.
Одличан познавалац светског и српског сликарства и управник Музеја кнеза Павла. Посетио је и упознао скоро све светске музеје. За време Другог светског рата спасао је све пуковске заставе из Првог светског рата, закопао их и након рата предао музеју.
Својевремено веома присутан и цењен у српској културној јавности, послератна власт га проглашава колаборационистом, прећуткујући га и не признавши његову величину и значај.
Садржај |
[уреди] Животопис
Као ученик био је миљеник новосадског професора Јована Грчића, као и Тихомира Остојића. Већ као средњошколац занимао се за француску књижевност, Пруста, Клодела и приповедача Пола Морана. 1910. почео је да сарађује у новосадском Бранику, затим сомборској Слоги, загребачким гласилима Савременику и Књижевном југу, а затим и другим водећим часописима. Његово примарно занимање била је уметност, али се огледао и као књижевник и књижевни критичар. Захваљујући свом великом познавању уметности водио је три српске еминентне културне установе: Музеј кнеза Павла, Музеј савремене уметности и Галерију фресака. Као књижевнику и критичару највише му је импоновао стил Слободана Јовановића, Јована Дучића и Љубомира Недића, које је сматрао за „најбоље стилисте у прози које је дао српски народ
[уреди] Књижевни и начни рад
Кашанин је писао и приповетке и романе, нарочито у младости, бавио се историјом уметности, али је главни допринос дао књижевно-историјској есејистици. Његово најбоље дело је Судбине и људи (1968), дванаест огледа о српским писцима 19. и 20. столећа. Аутор је до сада најпотпуније и најчитљивије историје српске средњовековне књижевности.
Кашанин је био свестан значаја онога што је радио, о чему сведоче и ове његове речи: „Веома је важно изучавати и упознавати нашу културно-историјску прошлост, на коју можемо бити поносни. Своју прошлост не проучавају само они који је немају или се, пак, ње стиде”. А колико је ценио српску средњовековну књижевност сведочи и његов суд о Јефимијиној „Похвали кнезу Лазару”, за коју каже да је светска вредност и да је равна свакој великој светској литератури.
[уреди] Критика
„Кашанину може свако супроставити део своје филозофије, али је чињеница да је супериоран управо у рационалности, нечем што је одувек била слабост наше писане речи” (Младен Марков).
[уреди] Види још
[уреди] Литература
- Dnevnik Novi Sad
- Младен Марков:Сећања на Милана Кашанина (НИН, 9.06.2005)