Џон Мајнард Кејнз
Из пројекта Википедија
Џон Мајнард Кејнз, први барон Кејнз од Тилтона (5. јун 1883 - 21. април 1946) је био енглески економиста чије су радикалне идеје имале огроман утицај на модерну економију и политичку теорију. Посебно је запамћен као заговарач владине политике интервенционисања, по којој би влада могла користити фискалне и монетарне мере да би циљано ублажила ефекте економске рецесије, депресије и експолозија.Многи га сматрају оснивачем модерне макроекономије.
Садржај |
[уреди] Биографија
[уреди] Образовање
Џон Мајнард Кејнз је био син Џона Невила Кејнза, економског лектора при Кембриџ универзитету, успешног аутора и социјалног реформатора. Кејнс се прво образовање добио на Итону, где је показао таленат за скоро сваку област његових широких интереса. Уписао је Краљевски колеџ при Кембриџу да би студирао математику, али су га његова интересовања према политици одвела на поље економије коју је студирао на Кембриџу.
[уреди] Каријера
Да би нашао неки извор прихода, Кејнз је одложио писање дисертације на Кембриџу и, уместо тога, узео сервис цивилног истраживања, на коме је био други. Интересантно, у економском делу је добио најмању оцену, за коју је после рекао: „Истраживачи највероватније знају мање од мене“. Најпожељније место у британском трезору је било намењено првопласираном, тако да је Кејнз прихватио посао у канцеларији Индије. За све то време, радио је и на дисертацији, која, на његову жалост, није била прихваћена када ју је предао што је значило да ни доживотно место на Кембриџу није, такође. Уместо тога, прихватио је лектурат из економије основан лично од стране Алфреда Маршала, са које позиције је и почео да гради своју репутацију као економиста. Ускоро је указан краљевској комисији за валуту и финансије Индије где је могао да искаже свој таленат примењујући економску теорију на практичне проблеме. Пошто је то и успео, његове услуге су тражене и после Првог светског рата. После рата је био задужен за креирање услова кредита између Британије и њених континенталних савезника за време рата. Постигао је знатне успехе који су, на крају, довели до места финансијског представника благајне на Париској мировној конференцији 1919.
Кејнова каријера се уздигла местом саветника финансија Велике Британије од 1915 до 1919 за време Првог светског рата, и као њиховог представника на Париској мировној конференцији 1919. Та посета је резултовала у публикацији Економске последице мира (The Economic Consequences of the Peace), исте године праћена Ревизијом уговора (A Revision of the Treaty). Ова дела су предвиђала да ће поправке које је Немачка требала да плати победницима рата бити толико велике да ће уништити Немачку економију. Ова предвиђана су се и остварила 1923 када се немачка економија урушила у хиперинфлацији, са само малим делом поправки икада плаћеним.
До 1942. године, Кејнз је већ био угледни економиста када је добио титулу барон Кејнз од Тилтона. За време Другог светског рата, Кејнз је расправљао у Како платити рат (How to pay for the war) да би се рат требао финансирати већим таксама (пре него трошењем дефицита), да би се избегла инфлација. Када је победа савезника већ изгледала сигурно, Кејнс је био у преговорима који су установили Бретон Вуд систем (Bretton Woods system), као представник британске делегације и председавајући комисије Светске банке.
[уреди] Инвеститор
Кејнзов бриљантни рекорд као инвеститора је демонстриран преко јавно доступуних података фонда који је он водио за Краљевски колеџ при Кембриџу.
Између 1928 и 1945, Кејнзов фонд је доживео просечни раст од 13,2% у поређењу са укупним тржиштем Велике Британије које је опадало 0,5% на годишњем нивоу.
Приступ који је генерално Кејнз усвојио са његовим инвестицијама може се свести на:
- 1. Пажљиву селекцију неколико инвестиција узимајући у обзир њихову јефтиноћу у поређењу са актуелним и потенцијалним реалним вредностима у периоду година, као и алтернативним инестицијама у времену;
- 2. Чврсто држање ових релативно великих јединица, могуће и на неколико година, док не испуне своја очекивања, или док не буде очигледно да су била грешка, и;
- 3. Балансирана позиција у инвестирању, тј. различит избор ризика индивидуалних деоница које су велике, и ако је могуће, супростављених ризика (нпр. држање деоница злата међу осталим једнакостима, јер је врло могуће кретање у супротном правцу због флуктуација)
[уреди] Главно дело
Најважније Кејнзово дело је Општа теорија запослености, камате и новца (The General Theory of Employment, Interest and Money), 1936. У њему је тврдио и покушао да докаже да слободан тржишни систем не тежи равнотежи, укључујући и пуну запосленост, већ баш неравнотежама израженим кризама и привредним циклусима. Овом књигом Кејнс је извршио револуцију у економској науци, будући да је довео у питање централну пропозицију (до)тадашње макроекономске теорије. Из Кејнзове теорије врло брзо је изведена потреба широке државне интервенције, а фискалне политике пре свега.
Кејнзијанизам је владао макроекономским мишљењем око пола века, да би његову доминацију угрозила тзв. нова класична економија 1980-тих година. Данашњи неокејзијанизам врло мало подсећа на свог утемељивача.
[уреди] Критика
Рад Расправа о новцу (Treatise on Money) у 2 тома је сматран Кејнсовим најбољим делом од његовог честог интелектуалног противника, Милтона Фридмана. Фридман и остали монетаристи су расправљали да кејнезијански економисти (Keynesian Economists) не обраћају довољно пажње на стагфлацију и остале проблеме инфлације.
Фридрих Хајек је тако жестоко искритиковао Расправу о новцу (Treatise on Money) да је Кејнз одлучио да постави Пјера Срафу да искритикује (ништа мање жестоко) Хајеково конкурентско дело. Кејнс-Хајек конфликт је била права мала битка на линији Лондонска економска школа - Кембриџ.