Илиндански устанак
Из пројекта Википедија
Илиндански устанак (такође Илинданско-преображењски устанак) је један од највећих и најзначајнијих догађаја у историји Македоније и историји Бугарске. Вођен је против Османлијског царства, за ослобођење Македоније и Источне Тракиjе и за стварање аутономне македонске-одринске државе. Устанак је почео 2. августа у Македониje и 19. августа 1903. године у Источне Тракиjе, на православни вјерски празник Илиндан и Преображење. Устанак је организовала Таjна македонска-одринска револуционарна организација (касниjе Унутрашња македонска револуционерна организација, скрађено мак. и буг. ВМРО).
Највећи замах устанак је имао у Битољском револуционарном округу. Устаници су пресијекли телеграфске и телефонске жице, нападали беговске куле и посједе и мјесне гарнизоне и порушили мостове. У преспанском крају нападнут је нахијски центар Наколец, у демирхисарском крају нападнут је гарнизон у селу Прибилци, у костурском крају устаници су напали аскер у селу Вишени и градове Клисуру и Невеску. У леринском крају били су нападнути Старо Нередски и Ниџенски. У охридском крају нападани су турски гарнизони уМалисију, Горну Дебарцу, Долну Дебарцу и Ортакол. Било је нападнуто и Кичево. У прилепском крају највећа акција је била напад на село Чаниште.
Крушево је било ослободено нападом на касарну, пошту, зграду општине и друге објекте. У њему је успостављена скупштина од 60 чланова. Проглашена је Крушевска Република, прва република на Балкану у то вријеме, а Никола Карев (1877-1905) јe изабран за њеног предсједника. Формирана је скупштина која ће да изабере републичку владу. Чланови Владе били су македонске, бугарске, влашке и грчке националности - Дину Вангели, Георги Чаче, Теохар Нешков, Христо Ћуркчиев, Димитар Секулов и Никола Баљу. Влада је издала документ под именом Крушевски манифест, који је одређивао циљеве устанка и организовање аутономиje Македонијe након устанка.
Турске власти су спровеле контранапад, кренувши на Смилево, а затим и на Демир Хисар. 10. августа 20.000 турских војника под командом Бахтијар-паше опколило је Крушево. Крушевски револуционари, којих је укупно било 1200, заузели су одбрамбене положаје. Бахтијар-паша је 12. августа позвао устанике да се предају, али они су то одбили. Након бомбардовања града, турски аскер је са свих страна ушао у Крушево. У чети војводе Питу Гулија сви су изгинули. Штаб, на челу са Николом Каревим, пробио се низ турски кордон. Међутим, устаници су побијеђени. Крушевска република трајала је само десет дана. Турци су затим вршили одмазду над становништвом Крушева.
Сљедећа три мјесеца турци су jош тражили и убијали устанике по Македонији. Посљедице устанка биле су трагичне. Изгорјело је 12.400 кућа, 70.836 људи је остало без домова, из Македоније је избјегло 30.000 људи, било је убијено 8.816 људи, жена и дјеце.
У Одринској Тракији устанци постигли су одређне успехе али убрзо су турске војске угасили устанак. Исто као и из Македоније хиљаде избеглица из Тракије нашли су убежиште у Бугарској.
Неуспјехом Илинданског устанка, ситуација у Македонији се знатно промијенила. У њу су довођене ефикасније турске чете, а долазиле су и чете из Србије, Грчке и Бугарске, које су све три жељеле себи да прикључе територију Македоније. У ВМРО је дошло до раскола и појавиле су се двије политичке струје. Македонски револуционари који су преостали били су више усредсређени на политику него да ослобођење од турске владавине. ВМРО је ослабила и није успјела да се претвори у самосталну македонску војску која би се залагала за аутономиjу или независност Македоније, како је жељела. У Македонији су ојачали тзв. врховисти, присталице Врховног македонског комитета, политичког тијела које је успоставила Бугарска и које је имало за циљ побугарење становништва Македоније и припајање тих области Бугарској.
[уреди] Види још
- ВМРО
- Врховни македонски комитет
- Историја Македоније