Разговор:Алберт Ајнштајн

Из пројекта Википедија

Неенциклопедијски на чланак за разговор Бојан 16:21, 7. јун 2006. (CEST)

Садржај

[уреди] АЈНШТАЈНОВ МОЗАК

Човек не мора да буде Ајнштајн да би схватио да се мозак Алберта Ајнштајна битно разликовао од мозга обичног смртника. Сива маса смештена у тој рашчупаној глави успела је да унесе револуцију у нашу концепцију времена, простора, кретања - самих темеља физичке реалности - не само једном, већ неколико пута у својој запањујућој каријери. Међутим, иако је Ајнштајнов мозак морао по нечему да буде изузетан, патолог који га је извадио из лобање великог физичара после смрти, саопштио је да тај орган по свом спољашњем изгледу спада у потпуно нормалне - није ништа већи, нити тежи од просечног. Међутим, анализа Ајнштај новог мозга коју су недавно извршили канадски научници, показала је да ипак постоји једна физичка специфичност. Део мозга који управља математичким способностима и просторним расуђивањем - два кључна елемента Ајнштајнове генијалности - био је знатно већи од просека и поседовао је далеко бројније везе између ћелија, што је вероватно доприносило њиховом ефикаснијем функционисању. Мада тај закључак ни из далека није дефинитивно доказан, каже др Франсин Бенес, директор Лабораторије за структуралну неурологију Болнице „Меклејн“ из Бостона, „реч је о фасцинантном открићу“. Необична прича о томе како је мозак уопште доспео на канадски Универзитет „Мекмастер“ у Хамилтону, у Онтарију, подједнако је фасцинантна. Када је Ајнштајн умро од прскања артерије у трбушној дупљи 1955, у 76. години, патолог који је обавио аутопсију у болници у Принстону, др Томас Харви, извадио је мозак, ставио га у теглу с формалином - и задржао. Харви није био стручњак за неурологију, а његово присвајање Ајнштајновог мозга без ичијег претходног одобрења изазвало је гнев и револт бројних научника. Међутим, тај чин му је само ишао у прилог. Породица му је, када јој се обратио, допустила да задржи орган ради даљег научног испитивања. Међутим, у наредној деценији Харви, који данас живи у Лоренсу, у држави Канзас, није учинио ништа у смислу објављивања закључака својих истраживања, нити је делиће мозга дао другима на испитивање. Прича се да је теглу држао иза фрижидера у својој лабораторији. Најзад 1996, Харви је своје податке и знатан део ткива дао докторки Сандри Вајтелсон, неурологу, која држи „банку мозгова“ на Универзитету „Мекмастер“, у циљу упоредног проучавања мождане структуре и функције. Ти нормални, здрави мозгови, које су науци оставили људи чија је интелигенција брижљиво изрнерена пре смрти, обезбедили су Вајтелсоновој солидан скуп реперних вредности са којима је могла да упореди центар Ајнштајнове генијалности. Да би компарација бија што валиднија, она и њен тим су упоредили Ајнштајново ткиво са ткивом мушкараца његових година. Открили су да је у погледу величине Ајнштајнов мозак сасвим просечан, али да је област, која се стручно назива „доњи паријетални режањ“, око 15 одсто шира од нормалне. „Визуелно-просторна спознаја, математичко размишљање и сагледавање кретања“, написала је Вајтелсонова са својим сарадницима, „битно се ослањају на ову област.“ А као што се зна, Ајнштајнове импресивне идеје потицале су из визуелних слика које је интуитивно замишљао, а онда преводио на језик математике (теорија релативитета, на пример, резултат је његовог размишљања о томе како би изгледало путовање кроз космос на зраку светлости).

То је, дакле, основно објашњење истраживача. И мада је оно сасвим уверљиво, пошто се слаже са постојећом неуролошком теоријом, не мора да значи да је тачно. Ми знамо да је Ајнштајн био геније, знамо такође да је његов мозак био физички другачији од просечног. Али, то још увек није доказ за узрочно-последичну везу у прилог његовој генијалности. Оно што научници треба да ураде јесте да испитају мозгове неколико математичких генија да би видели постоје ли и код њих исте абнормалности. Чак и ако се покаже да постоје, можда је гломазнији паријетални режањ резултат напорне менталне „гимнастике“, а не урођено обележје које доводи до генијалности. Све у свему, можемо да закључимо следеће: још не знамо да ли је Ајнштајн рођен са изузетним умом или га је стекао, развијајући његове способности са сваком новом бриљантном идејом. (Блиц, 23. септембар 1999.)

Слика:Мозак2.jpg
Мозак Алберт Ајнштајна

[уреди] АЈНШТАЈН РУСКИ ШПИЈУН?

Био је нешто попут рок звезде у свету науке. Жене су та прогањале, славне личности су желеле да буду у његовом друштву, политичари су му се улагивали, а новинари су га пратили улицама. Но, Алберт Ајнштајн је добро знао да му је све то време за петама била и једна далеко мрачнија сила. Годинама га је Федерални истражни биро (ФБИ), заједно са многим друугим организацијама, пратио, на основу магловитих сумњи да је руски шпијун, за јавност узнемиравајућих чињеница да је отворено подржавао социјалистичке идеје, борбу за грађанска права и пацифизам и данас смешних оптужби, да је радио на смртоносном ласерском оружју, као и да је био на челу комунистичке завере чији је циљ био да преузме Холивуд.

Ова прича је у грубим цртама обелодањена 1983. када је др Ричард Ален Шварц. професор енглеског на универзитету у Флориди, успео да добије цензурисану верзију Ајнштајновог ФБИ досијеа од 1.425 страна и о њему објавио чланак у часопису „Нејшн“. На страницама књиге „Ајнштајнов досије: Рат Едгара Џеј Хувера против најславнијег научника света“, пред очи јавности излазе потпуно нови детаљи. Аутор, Фред Џером је, уз подршку Групе за судску помоћ јавним грађанским парницама, тужио владу, са захтевом да му се на увид да мање цензурисана верзија овог досијеа. Књига ће бити објављена овог месеца.

У новом материјалу је до детаља објашњено како је Биро надзиравао Ајнштајна и његове сараднике и чак се наводе и идентитети извора који су га оптужили за шпијунажу. Агенти су предано пречешљавали канте са ђубретом, пошту и преслушавали телефонске разговоре. Истрага није открила ништа но, без обзира, ФБИ је наставио да Ајнштајна прати у стопу, све до његове смрти 1955. укључивши у истрагу чак и Службу за имиграцију и натурализацију, не би ли се размотрила могућност депортације. Како Џером објашњава, прави Ајнштајн је био далеко од популарне слике разбарушеног идеалисте, каквим га обично сматрају. Политички проницљив, овај јединствени ум, био је предузимљив заштитник обесправљених и врло промишљен у пружању подршке одређеним организацијама.

Ајнштајнови политички проблеми почели су врло рано. Када је избио Први светски рат, још као млад, отворено је осудио милитаризам и био један од четири нетакнута интелектуалца који су потписали антиратни манифест у коме се подвлачи потреба за јединством Европе. Већ 1919. његово име постаје светски познато у области науке, али се све чешће и отвореније појављује у вези са организацијама и скуповима посвећеним борби за мир и разоружање. Средином 1933. по Хитлеровом доласку на власт, Ајнштајн полази у Америку, на универзитет Принстон. Престрављен атомском бомбом, после Другог светског рата, Ајнштаји је јавно говорио у прилог светске владе, и мада се плашио тираније такве институције, како је рекао, још више је зазирао да се ближи један нови „рат над ратовима“.

Слика:Ајнштајн.jpg
Алберт Ајнштајн

Педесетих је јавно иступао, тражећи милост за Розенберга, осуђеног на смрт због оптужбе за шпијунажу а због подршке грађанима да не сведоче пред подкомитетом сенатора Макартија. За Ајнштајна се заинтересовао лично Џ. Е. Хувер, шеф ФБИ, јер како се сматрало, либерализам је био тек корак до комунизма. После рата, власт је живела у страху да губи пропагандни рат са Совјетским Савезном, док, су величине попут Пикаса, Чаплина и Ајнштајна отворено и оштро критички иступале против америчке политике. Против оваквог једног духа се није могло отворено деловати и сам материјал нам више говори о ставу Бироа и јавности према научном генију уопште, него према самом научнику о коме је реч. Између осталог, Биро је забележио да се Ајнштајн сусрео са Павелом Михајловим, совјетским вицеконзулом у Њујорку, а да је састанак уговорила Маргарита Конењкова, руска емигранткиња, за коју се иначе верује да је била шпијун. По писмима која су се 1998. појавила на Сотбијевој аукцији, Конењкова је била и Ајнштајнова љубавница. ФБИ је то изгледа, превидео, или није знао. После Стаљинове смрти 1953. и пошто је попустила антикмунистичка хистерија која је пратила Макартијеву кампању, политичка позадина хајке над Ајнштајном изгубила је на актуелности. (А. Грујић, Новости, 12. мај 2002.)

[уреди] АЈНШТАЈНОВО ПИСМО

Међу нама, Политика, Београд, среда 1. јун 2005.


[уреди] Сто дана пред смрт велики физичар је студентима физичке хемије београдског Природно-математичког факултета писмом захвалио на честитки

У овој јубиларној стогодишњици највећег физичара миленијума, Алберта Ајнштајна и стогодишњици постојања нашег, Београдског, универзитета, навршава се 50 година од његове смрти и 50 година када је „горостас науке” и творац теорије релативитета упутио студентима Одсека за физичку хемију Природно-математичког факултета у Београду писмо захвалности, као одговор на њихову честитку, у којој су му честитали пола века постојања теорије релативитета и његов предстојећи, а нажалост и последњи, рођендан (76).

Нека нам на овом месту буде допуштено да поновимо Гетеове речи, упућене нашем Вуку приликом његове посете Вајмару, далеке 1823. године, када му је Гете рекао, да се Вук не налази први пут код њега, него да су га и до тада већ посећивале његове епске песме.

Тако је и Алберт Ајнштајн, само 100 дана пред своју смрт, духовно походио наше српско училиште, које је старо колико и његова теорија релативитета.

Те минуле 1955. године, група студената професора Павла Савића, заљубљеника у своју одабрану природну струку и понесени нашом јубиларном прославом, дошла је на бриљантну идеју да се својом искреном честитком обрате великану епохалног открића у историји науке и несагледивих тековина људског ума.

Иницијатор те замисли био је трагично преминули професор Емилијан Венечанин, а подржали су га проф. Михајло Ј. Марковић и сви остали. Као језик кореспонденције изабрали су енглески, којим се професор Венечанин најбоље служио, пошто се писмо упућивало у град Принстон, државу Њу Џерси. Енглески језик пре 50 година није био језик број 1, тј. матерњи језик човечанства, већ је на овим просторима почео да доминира руски језик.

Текст преведеног и одаслатог писма Алберту Ајнштајну гласио је: „Ми живимо у време када научна достигнућа утичу на живот човека и судбину човечанства, више него икада раније. На несрећу, суочени смо са алтернативом: или ће наука бити употребљена у деструктивне струке, што би значило крај цивилизације, или у корист бржег економског, културног и социјалног прогреса, што би отворило ново поглавље у историји људског рода”.

Другог дана православног Божића датирано је Ајнштајново машином откуцано писмо са његовим својеручним потписом. Остало је забележено у сећањима свих оних који су продужили да живе у нама да су се студенти физико-хемичари бескрајно радовали, као да су дотакли божанску искру постојања, јер они нису студирали само физичку хемију, већ љубав и лепоту понирања у природне тајне и науку. Није писмо толико лутало, у шта су они поверовали, добивши писмо са извесним закашњењем, оно је само морало да буде преведено и заведено код надлежних.

Оно што је овде важно истаћи јесте то да је овај догађај остао забележен, како у нашој, тако и у светској штампи. „The Christian Science Monitor” је у свом броју од 1. фебруара 1955. године објавио чланак под насловом „Ајнштајн одговорио на писмо из Београда”. У одсјају тог Ајнштајновог писменог обраћања студентима физичке хемије могу се вечно напајати и огледати све, на тим путевима и данас затечене наше генерације.

Кажу да душа при крају живота проговори језиком колевке и мајке. Иако је Ајнштајн говорио и француски језик, мада су му увек при говору подлетале и немачке речи, одговор београдским студентима написао је на немачком језику.

Оно гласи: „Врло поштована господо, захваљујем се свима Вама срдачно на Вашој љубазној двострукој честитки. Она је доказ да, срећом, постоји и једна сфера која се налази и изван домета политичко-емоционалних моћи. Са пријатељским поздравима и жељама Ваш Алберт Ајнштајн.”

Пре 50 година, суботње ноћи 18. априла 1955. г., у болничкој соби број 201, изговорио је Ајнштајн неколико речи на немачком језику. Потом су уследила два-три овоземаљска тиха уздаха приликом његовог одласка са овога света. Због лингвистичке неспособности, како је то објављено 19. марта 1955. г. у „New York Times”-у, свет је ускраћен да упамти и изговара последње речи овог интелектуалног „једнопрега у науци и животу” и то је уједно разлог што не знамо шта је рекао када је стигао на крај свога путовања. Његове последње речи изгубљене су за човечанство, јер медицинска сестра није знала немачки језик.

(Мр Нада Крњаић-Цекић,виши предавач за немачки језик Машинског факултета,Београд)

[уреди] Виц

Алберт Ајнштајн и Нилс Бор, стално су водили беспоштедни рат око природе квантне теорије засноване на вероватноћи.Следећа анегдота, најбоље описује њихов однос.

Прича се да су много пута расправљали, шетајући се, Нилс Бор и Алберт Ајнштајн, сами по шуми.Једном приликом се испред њих појавио огроман медвед. Бор је одмах иѕвукао пар 'рибок' патика ѕа трчање, обуо их и почео да везује пертле.„Шта то радиш, Нилсе? Знаш да не можеш трчати брже од медведа“, укаѕује Ајнштајн логично. „Ах, није неопходно да ја трчати брше од метвета, драги Албехрт“, узвраћа Нилс Бор.»Довољно да ја трчати брше од тебе.« 

(пребачено из чланка). -- Обрадовић Горан (разговор) 23:59, 6. децембар 2006. (CET)


Виц је добар али је нејасно зашто је доведен у везу са Бором и Ајнштајном. Поготову није анегдота. Ево друге верзије истог:

http://www.jokesplace.com/joke/bearchase.html


Bear Chase

Two guys are out hiking. All of a sudden, a bear starts chasing them.

They climb a tree, but the bear starts climbing up the tree after them. The first guy gets his sneakers out of his knapsack and starts putting them on.

The second guy says, "What are you doing?"

He says, "I figure when the bear gets close to us, we'll jump down and make a run for it."

The second guy says, "Are you crazy? You can't outrun a bear."

The first guy says, "I don't have to outrun the bear. I only have to outrun you." ———————————————————————

За оне који не знају енглески, све је исто као на српском само се не помињу Б. и А. --мац 07:38, 7. децембар 2006. (CET)

Управо зато што није анегдота већ виц га и пребацих. -- Обрадовић Горан (разговор) 08:09, 7. децембар 2006. (CET)

И дање тврдим да је то анегдота, мислим и да је јасна веза иѕмеђу поменуте двојице научника, тј. да појасним:Ајнштај је предњачио у покушајима да сруши релацију неодређености, и у тим покушајим стално га је ометао Бор, који је "трчао брже" од Ајнштајна, што је све већ написано.Мада, сматрам да је чланак са правом премештен, јер спада у неенциклопедијске чланке.--Хигс 22:40, 12. децембар 2006. (CET)

Постоје бројне анегдоте о преписци и препирци А-а и Б-а, рецимо у књизи "Random Walk in Science" али ову нисам видео. Хигсе, ако хоћеш да ти верујемо, наведи извор. --мац 06:22, 13. децембар 2006. (CET)

Следи референца: [1]--Хигс 12:20, 19. децембар 2006. (CET)

Хвала, погледаћу. --мац 02:22, 20. децембар 2006. (CET)

[уреди] Референце

  1. ^ The God Particle/Leon Lederman(with Dick Teresi), ID = 62971660