Радомир В. Поповић

Из пројекта Википедија

Радомир В. Поповић
увећај
Радомир В. Поповић

Протојереј професор др Радомир В. Поповић рођен је у селу Скадар код Ваљева у Србији, 1954. године. После основне школе завршио је београдску Богословију (1974), Богословски и Филозофски факултет у Београду(1978. и 1982), где је магистрирао (1986) и докторирао (1989), бавећи се ранохришћанском и средњовековном и историјом Хришћанства.

Академску 1989/1990. провео је на Универзитету у Лозани, Швајцарска. Био је професор и васпитач у Богословији Светог Саве у Београду (1979-1985). На Богословском факултету у Београду (од 1986) прошао је сва наставна звања од асистента до редовног професора (2000) на катедри Опште историје хришћанске Цркве.

Од значајнијих радова, до сада је објавио:

  • Црквена имовина у немањићкој Србији (1991),
  • Грчко-српски речник Hoвог завета (1994),
  • Рано Хришћанство на Балкану пре досељења Словена (1995, и на француском језику, Солун 1997),
  • Васељенски сабори - одабрана документа (1997),
  • Православље на раскршћу векова (1999).
  • Појмовник црквене историје (Београд 2000)
  • Извори за црквену историју (Београд 2001)

Духовник је у цркви Рождества Пресвете Богородице - Ружици и Светој Петки у Београду.

Ожењен је и има троје деце.

[уреди] Прилози

Појам „историја" у Хришћанству није потпуно нов, једино се хришћанско схватање историје њеног смисла и циља разликује од свих осталих погледа, како дохришћанских тако и нехришћанских.

Грчки појам ιστωρ - ιστορώ, има значење: знање, познавање, а долази од грчког глагола, οιδα, είδα, што значи: видети, али у смислу знати, сазнати на основу увида, виђења. Дакле, на основу кратке језичке анализе самог појма „историја", може се закључити да је, у сваком случају реч ο врсти сазнања до кога се долази сагледавањем, увидом, да би се на основу тога могло и другима казивати, приповедати. Управо овај последњи појам, приповедати, и појма при-повјест, на језику старих Словена као и на старом српском језику, дао је облик „по-вјест". Грчки пак појам ιστορία, ιστοριη, значи испитивање, истраживање; док индоевропско wid, на санскриту веда, више одговара грчком γνώση. На латинском језику исти појмови означени су са historia, од чега је у савременим језицима histoire (француски), history (енглески). Занимљива је словеначка реч у савременом словеначком језику за историју, „згодовина", у значењу догађаја, нечега што се негде и некада догодило.

Уопштено, мада је тешко дати једну прецизну и задовољавајућу дефиницију историје, историја је приповедање ο прошлом, нечему или некоме што је било, што се догодило а што привлачи нашу пажњу и интересовање. Сам по себи појам историја подразумева и не може се разумети без других важних и незаобилазних и њој пратећих појмова као што су: време, простор, човек - његово схватање, затим појам стварање, почетак, крај, смисао људског постојања и циљ. Чињеница је да само човек има осећај и тежњу да прати историју и да се за њу интересује, да у њој уочава смисао, циљ и сврху. Категорија време, по хришћанском схватању је ознака греховне палости људског бића, време као символ пролазности, привремености, ограниченог тра-јања и време као прилика и шанса за искупљење и спасење. Насупрот је вечност, трајање, ако се може тако назвати које није ограничено. У том смислу историја, може се рећи, региструје прошло и садашње битисање, постојање, проме-не, којима је после грехопада подвргнуто вештаство-материјални свет и човек у том свету. У вези с тим поставља се, са хришћанске тачке гледишта логично питање, какав циљ и смисао има историја у односу на вечно и вечност, која је Царство Божије, на есхатон или крај - односно последак, „живот будућег века", осми дан, који следи након васкрса свега у Богочовеку Исусу Христу?

Мада реч историја има широку и распрострањену употребу у многим областима интересовања људи, ипак њено поимање и схватање доста се разликује. Антички, дохришћански свет знао је за историју, чак и као науку, писао је историје, служио се њима као важним средством. Велики углед имали су, чак и код раних хришћанских црквених историчара Херодот (назван отац историје као науке) (485-423), Тукидид (пре 460 - после 399), и други, чија су дела имала извесног утицаја и на хришћанске писце. Хришћанско поимање историје, међутим дијаметрално се разликује од свих античких схватања овог појма. Дохришћански свет није знао за историју како је хришћани поимају. Хришћанско, односно библијско виђење историје и човека у њој јесте да је историја непрекидно и непоновљиво догађање нечег новог. Она има свој почетак, а почетак подразумева крај, као и сам њен ток. То је, речено савременим језиком, линеарно схватање историје, као у геометрији – полуправа која има почетак а усмерена стрелица показује напредовање, прогрес ка своме циљу. Овде је антички свет имао потпуно супротно разумевање: историјско кретање се одвија у круговима, циклусима, затвореном кружењу коме се не види крај, а увек се враћа на почетак, што значи да нема никаквог напредовања, а самим тим ни смисла, ни циља. Класична историографија је у суштини била песимистичка, подложна судбини (фатум), судбини, којој се по њиховом схватању и сами богови покоравају. То се најбоље види и огледа у античким митовима и легендама. Грци су имали божанство за време, то је бог Хронос, као символ времена. Он, по грчкој митологији рађа своју децу а потом их гута. Његова жена успела је да сакрије Зевса, који се касније прогласио за бога, срушио је Хроноса, убио га и постао врховни бог. Он је на неки начин завео неку врсту поретка. С друге стране, хеленско поимање материје (вештаство -све што је створено) јесте да материја постоји од вечности. Хришћани верују да је све створио Бог, Творац. Према томе, стари Грци нису ни могли говорити ο творцу свега у правом смислу те речи. Они говоре ο демијургу, а демијург није прави творац. Библијско виђење стварања јесте да је Бог свемогући Творац који ствара из ничега, на што указује јеврејски појам „бара" у Књизи Постања (Пост 1:1): „У почетку створи Бог небо и земљу". Стварање из ничега (eks uk ondon), значи привођење у постојање и живот из небића у биће, у постојање. Антички демијург је не творац, створитељ, већ уобличитељ који преобликује, „ствара" из већ постојећег. Хришћански појам стварања јесте настанак, постанак, као слободно дело Бога као савршеног и слободног бића, стварање као Божији благослов и израз, пре свега неизмерне Божије љубави. „Рече Бог, и би тако", једноставни су библијски изрази који непогрешиво, људским језиком изражавају узвишеност стварања као дела Божије љубави. Дохришћански и хришћански гностици тврдили су, мање или више под извесним хришћанским утицајима, да је све настало некаквим унутрашњим изливањем апсолутне пуноће, плироме бића. Препуна чаша, говорили су они, мора се прелити. Будизам као филозофски поглед на свет говори ο закону карме и нирване, односно цикличног кретања и ишчезавања у нирвану - небиће. Свака воља и жеђ за животом и постојањем у далекоисточним филозофијама схвата се као несрећа. Циљ је достићи вечни мир, нирвану, и то кроз очишћење од жеље за животом, чак и кроз поновно оваплоћење - реинкарнацију, која је нешто неспојиво и непојмљиво са хришћанском вером у васкрсење тела.

Хришћанско је схватање да је Господар историје Бог, који њоме управља по свом свезнајућем и свемогућем промислу, наравно при томе не спутавајући човекову слободну вољу, хтење и разум. Историја је и Божије а и људско дело, дело човека као сарадника и пријатеља Божијег. Историја, с друге стране није никаква нужност, није слепо кретање, није пука еволуција, како се у нововековна времена схватало. Нама су савремени материјалистички погледи на историју, који су, нажалост још увек такорећи обавезан поглед на свет. Историја се схвата као развој некаквих друштвено-економских односа, и смена различитих друштвено-економских формација кроз које је човечанство прошло. Полази се од праисторије, у којој се ο човеку, наводно може говорити у смислу чопора и хорде у биљном и животињском свету. Затим следи робовласништво -антички свет пред појаву Хришћанства. Феудализам се везује за средњи век, а за нововековно доба капитализам и социјализам - као прелазна епоха свеукупног циља историје, који ће се остварити у комунизму. Нововековни материјализам као поглед на свет који је у XX веку чак и силом наметан, заснива се на вулгарном материјализму и на њему заснованом схватању људске историје. Још је немачки филозоф Ф. Хегел сачинио један обезбожени план историје (његово дело Филозофија историје) по коме историја није ништа друго до развој апсолутног духа. Бог је апсолутни дух и творац је света, света који је нека врста супротности, антитеза Богу. По начелу дијалектике - сучељавања супротности, Бога као тезе, и света као антитезе, развија се историја, док је сам човек као производ духа позван да превазиђе антитезу, створени свет и врати се Богу. Човек је по њему производ развоја историјског духа. Овакав став је у суштини пантеистички, нехришћански и дао је повода Карлу Марксу, јудаистичком садукеју, да негира „дух" и његово деловање у историји. По К. Марксу природа је и материја основа свега, економска база сваке надградње и културе.

Радомир В. Поповић, Из увода књиге: Извори за Црквену историју

Појмовник за историју Цркве замишљен је у првом реду као покушај стварања кратке енциклопедије за Општу историју Цркве у протеклих 2000 година. Дело је настало с циљем да се дају основна обавештења о кључним црквено-историјским догађајима који се тичу универзалног Хришћанства у историји, у свим његовим епохама. Ово није нити може бити комплетна историја Цркве, али на нивоу основних обавештења оно то јесте. Појмовник само овлаш покрива хронолошки све епохе црквене прошлости, али ипак селективно су издвојени карактеристични догађаји, личности, појмови, по енциклопедијском принципу. Надамо се да ће ово дело добро доћи макар као почетно упутство, пре свега нашем богословском подмлатку у савлађивању општехришћанске културе.

Радомир В. Поповић, Из увода књиге: Појмовник за историју Цркве

[уреди] Спољашње везе