Милош С. Милојевић
Из пројекта Википедија
Милош С. Милојевић, српски историчар, рођен је у Црној Бари 16. октобра 1840. године. Отац му је био свештеник. Гимназију је завршио у Београду, где је 1862. године дипломирао на Правном факултету. Потом одлази у Москву где наставља школовање. Дипломирао је на Историјско-филозофском факултету а истовремено изучавајући упоредну филологију живих и изумрлих словенских племена с политичком и упоредном књижевношћу. Подстакнут усвојеним знањима, први пут се јавно оглашава 1866. године чланком Пропаганде у Турској, обзиром да су Срби у то време још увек под страном влашћу. Основао је и Друго одељење Богословије за које пробира студенте из свих српских крајева под Турцима и хитно их спрема за учитеље и свештенике у неослобођеним крајевима. Кроз ту школу је прошло око триста студената, и убрзом, по захтеву Милојевића, под његовим надзором стварају се Добровољачки и Усташки (Устанички) одреди чији је војнички допринос био немерив (Ј.Х. Васиљевић) у време српско-турског рата 1876-1878, када се и сам истакао као командант добровољаца. Отуда и књига Српско-турски рат 1876-1878. године..
Најзначајнији радови:
- Песме и обичаји укупног народа српског;
- Путописи дела праве - Старе Србије;
- Одломци историје Срба и српских-југословенских земаља у Турској и Аустрији;
- Наши манастири и калуђерство;
- Дечанске хрисовуље;
- превод са руског Маљуте Скуратов.
Милојевићеви прилози у Гласницима Српског ученог друштва: Правила Свете Петке Параскеве Српске; Правила Светог Симеона Српског; Општи лист Пећке патријаршије. Израдио је и Историјско-етнографску мапу Срба и српских земаља у Турској и Аустрији.
Био је академик, тј. члан Српског ученог друштва и професор историје Српске православне цркве на Богословији у Београду. По Милојевићевој смрти 24. јуна 1897. године у Београду, у рукопису је остало десет свезака Путописа, дело Немањићи и четврта књига песама и обичаја.
Сандук са Милојевићевим рукописима је после 1918. године изгубљен.