Етногенеза Македонаца

Из пројекта Википедија

Област Македонија добила је име по Македонцима (старије име: Макети), племену дорског огранка Хелена које је делимичним прогањанем и асимилацијом Пајонаца, Бригијаца и Трачана основало своје краљевство и које је говорило варијантом хеленског језика која је имала делимичне посебности у односу на фонетику и лексику насупрот осталим грчким говорима, као и утицај из суседних старобалканских језика.Политичка симбиоза Македонаца и Хелена јужно од Олимпа под Филипом Другим основа је од које је Александар Трећи Велики створио империју од Балкана, Египта и Блиског Истока у 4. веку п.н.е.

Римском окупацијом у 2. веку п.н.е. долази до утицаја латинске културе и језика утемељене римском државном организацијом и колонизацијом.Од времена примања Хришћанства до поделе Римског Царства на Западно и Источно (1. - 4. век н.е.) централни и јужни део Географске Македоније у савременом смислу припада грчком језику и етницитету, док на северу преовладава вулгарни латински.Географску Македонију у 6. и 7. веку н.е. насељавају словенска племена (Драговити, Велегезити, ВојуниЋи) као и народи и племена турско-иранског порекла (Сагудати, Бугари) која у различним периодима разарају Византијску државну власт или живе у периодима општег мира.

Успостављањем Бугарске власти над Словенима Македоније долази до стварања етнолошког зачетка бугарског народа словенског говора за који се сматра да је био оформљен најкасније до 11. века.Од 1282 до 1392 Македонија потпада под српску власт која уводи значајне етничке промене колонизацијом Срба која се највише осећа у Пологу, Скопском крају, Поречу, Овчем Пољу, а делимично и око Прилепа и Сереса.

Падом Географске Македоније под отоманску власт после српских пораза на Марици (1371), Косову пољу (1389) и падом Скопља (1392) долази до делимичне емиграције Срба ка Северу и колонизације Турака и других народа муслиманске вере и оријентализација културе која се одразила на бит локалних Словена.Српска и Бугарска култура су кроз векове Туркократије конвергирали у различним мерама ка Цвијићевом "Централном Типу" код кога је избледела национална свест и појачала се идентификација са православном вером.Један део градске и образованије класе ароманског и словенског порекла, углавном у јужној Македонији у којој је живела етнички грчка популација сматрао се Грцима.У раном 19 веку долази до препорода Бугара у Македонији која је протекла из средина као Велес, Охрид, Битољ, Прилеп, Солун и која се у извесној мери ослањала на подршку из Русије.Бугарски интелектуалци ове епохе су Павел Божигробски, Рајко Жинзифов, Кузман Шапкарев, Браћа Миладинови, Григор Прличев, Јордан Хаџиконстантинов-Џинот (који је имао фазу српског родољубља).У периоду пре Берлинског Конгреса 1878 и после пропасти пројекта "Санстефанска Бугарска" исте године јача бугарски национализам унутар Географске Македоније, а јавља се и буђење код Срба у њеном северном делу који је у знатној мери помогнут мерама српске владе.У јеку сукоба бугарске ВМРО и српских оружаних формација као и просветно-пропагандне делатности Србије и Бугарске, неретки су примери конвертитства појединаца и појединих области унутар Вардарске Македоније.

Поделом Географске Македоније 1913. године на Јегејски део (Грчка), Вардарски део (Србија), Пирински (Бугарска) при чему су мањи крајеви припали Албанији све набројане државе успостављају доминацију свог матичног етницитета разним мерама, при чему је најмањи проблем имала Бугарска, због етничке хомогености Пиринске Македоније.У Вардарској Македонији наметнуто је изјашнавање свог словенског становништва за Србе што је прихваћено само код дела становништва у северном делу, док је у осталим, а посебно у источним деловима деловао снажан бугарски иредентизам.У Другом светском рату бугарска власт је дочекана са одушевљењем, које је делимично спласнуло увођењем неких економских и политичких мера окарактеризираних од комунистичке македонске историографије као профитерских и репресивних.Комунистички партизански покрет је био веома слаб и неомиљен код ширег становништва, а на интензитету добија тек пред сам крај рата.Српски четнички покрет мањег обима постојао је у околини Битоља, Пореча, Куманова и нарочито Скопске Црне Горе.


По 1944 одлуком Антифашистичког Собрања Народноослободилачке борбе Македоније (АСНОМ), сагласно одлукама и упутставима Коминтерне из 1930-тих, као и идеја мањег броја неутицајних интелектуалаца из Географске Македоније и иностранства које су биле у оптицају неколико деценија уназад, положени су темељи македонског народа, при чему је извршена кодификација македонског књижевног језика углавном на основи говора у троуглу Битољ-Прилеп-Велес и створено је македонско ћирилићно писмо.Снажним и темељним мерама пропаганде, просвете , школства и изградње основних националних институција створен је македонски етнички идентитет, различит од бугарског и српског.Масовно, али не и потпуно, уведен је патронимички суфикс -ски (ж.род: -ска), до тада ретко заступљен.Уз испомоћ од стране других југословенских центара и научника као и комунистичких и либералних страних академика створен је македонски информативно-културни простор на свим врстама медија који је промовисан током целе епохе комунистичке Југославије.Од 1980-тих па преко распада СФРЈ македонски национализам се чешће ослања на државно-етнички континуитет од античких Македонаца преко Самуиловог Царства па све до савремености.Јављају се и тежње ка историјском ревизионизму које траже сагледавање историје Словена у Географској Македонији у оквиру бугарског етноса и бугарске националне историје.