Папски примат

Из пројекта Википедија

ПРИМАТ (ПАПСКИ): Догмат Римокатоличке цркве, формулисан на Првом Ватиканском Концилу ("Pastor Aeternus", 18. јула 1870), обновљен на Другом Ватаканском Концилу ("Lumen Gentium", гл. 19), по којем епископ Рима има функцију највишег пастира и јемца јединства универзалне Цркве, као "викар" Христов на земљи и "једини наследник" Апостола Петра.


Садржај

[уреди] Основне чињенице и порекло овог догмата

  • Постављање Апостола Петра у изузетну улогу "угаоног камена" Цркве, у својству видљиве главе и руководиоца Цркве на земљи, којему је, Христос обећао посебну помоћ Духа Светога. За подршку овој тврдњи, користе се: (Матеј 16,18-19; Лука 22,32; Јован 21,15-16). Иако постоји само један апостолски колегиј, Исус Христос је посебно ставио Симона Петра за старешину Апостола. Однос између Петра и других Апостола, био би аналоган односу између папе и других епископа. Исус Христос је сконцентрисао сву видљиву Цркву у личности Петровој. Св. Амвросије тврди "ubi Petrus, ibi Ecclesia" (In Psalmos, XL, 30; P.L. 14,1082).
  • Наследник Апостола Петра само је епископ Рима, престонице Римске империје, зато што је Петар ту вршио своју службу "заменика" Христова, умро је као жртва Нероновог гоњења око 67. године, сахрањен је на брду Ватикан. Само један епископ могао би бити наследник Петров, зато епископи сједињени с њим јесу наследници Апостолског колегијума. Св. Иринеј Лионски (Adversus Heareses, III, 3,1-2) износи списак римских епископа, наследника Апостола Петра, почевши са Лином и Аницетом.


[уреди] Православно виђење папског примата

Постоји обимна Православна литература о месту Апостола Петра у Сабору Апостола, као и о рангу и улози Римске цркве према Православним Црквама.


[уреди] Грешка у аналогији и наследности примата

Аналогија: Петар и други Апостоли - папа и епископи, не само да не одговара новозаветним подацима, него је и преувеличана са богословске тачке гледишта. Она може да буде проста теза, а не еклисиолошка доктрина. Православље је увек исповедало да је Св. Апостол Петар "првопрестолник апостола" (корифеј), или један од "првопрестолника". Међутим, из тог признања, никада није извлачило закључак о некаквим приматским правима за његове наследнике. Уосталом, двоструко наследство - једно петровско, а друго апостолско - у потпуној је несагласности са самом идејом апостолства Цркве. Црква је апостолска зато што је Христос у њено порекло и темељ, као њен залог и узор, ставио Апостолски колегијум сабран на дан Педесетнице.


[уреди] Грешка у ораганизационом и хијерархијском смислу папског епископства

Затим, папа је епископ Рима, а не епископ неке друге епархије или неког другог града, како иначе тврди Пије IX, јануара месеца 1875. године. Он има своју сопствену, ограничену регионалну јурисдикцију и није "епископ Васељенске Цркве", како папа Павле VI потписује акта Другог Ватиканског Концила. Чак ако понекад папе и посредују у пастирским питањима источних епархија (Јерусалим, Антиохија, Цариград, Александрија), они нису имали јурисдикцијско право над њима. Зато, по Православнима, догмат папског примата пориче саму замисао помесне цркве и аутономију помесних цркава, укључујући и права других епископа и патријарха. Истина, после Другог Ватиканског Концила, стављена је у оптицај идеја "колегијалности", мада она суштински не мења однос између епископа и папе, који има епископство петровског порекла и облика, а не апостолског, као што га имају други епископи покорни папи.


[уреди] Неоснованост по патристичким списима

Историја догмата такође показује да постоје чврста отачка предања која се потпуно разликују од догмата папског примата формулисаног на ватиканским концилима. На пример, по Оригену, Христове речи из Матејевог Јеванђеља (16,18, уп. Лука 22,23), немају институционално значење, него сотириолошко. Св. Апостол Петар исповедио је веру у Христа Који стоји у темељу Цркве. Свака помесна црква сазидана је на том "камену", односно на исповедању вере. Прејемство Петрово, као и апостолство сваке помесне цркве, осигурани су самим прејемством у предању те вере.

По Светом Кипријану Картагинском, "Петров престо" припада постојећем епископу у свакој помесној Цркви. Улогу Петрову преузима сваки локални епископ. Тиме се свака помесна Црква налази у истом пре јемству као што је Петрово и има своју католичност. Петровско, дакле, прејемство није резервисано само једној Цркви, Цркви Рима. Према томе, Свети Кипријан говори о консенсусу епископа и о јединственом епископату, искључујући врховну власт неког епископа над другим епископима. Исто тако, он напомиње да епископ Рима беше изабран од епископа области (III век) као пројерарх те области, а не као епископ Васељенске Цркве. Учење о папском примату долази, дакле, у контрадикцију са позицијом локалног епископа, који преко своје хиротоније прима Петрову власт.

[уреди] Примат у историји Цркве

Наравно, идеја примата постоји у историји Цркве, али она припада црквеном законодавству. Примат, значи, није функција коју је Христос дао некој помесној Цркви. Апостолство или оснивање Цркава од стране Апостола сачињава критеријум за установљење јерархијског примата међу помесним троновима, мада апостолске Цркве нису из тога извеле јурисдикцијске претензије. На пример, у IV веку епископ Јерусалима је под јурисдикцијом митрополита Кесарије пошто је она била грађанска престоница Палестине. Привилегија Рима не може се оправдати критеријумом апостолства јер канони (3. Другог Васељенског Сабора и 28. Четвртог Васељенског Сабора) узимају у обзир чињеницу даје он "царски град". Црква Рима "по свом апостолском пореклу" сматрала се оном која има првенство у саставу Пентархије, поредак пет патријархата древне Цркве. Епископ Рима је био митрополит Италије и патријарх Запада не само због тога што је Апостол Петар основао и управљао Црквом у Риму - премда заслуга за ширење хришћанства на Западу преко јудејских колонија припада Апостолу Павлу, обраћеном Јудејцу рођеном у Тарсу, римском грађанину који проповеда у Риму, у средњој Италији и у Шпанији а умире као мученик око 67. године - него и по томе што је Рим престоница империје.

[уреди] Закључак

Иначе, у првим вековима Рим нема важност великих хришћанских центара какви су: Антиохија, Александрија, Едеса, Кесарија, Картагина. Рим постаје средиште Западног хришћанства тек после пада Јерусалима (70. год.). Сви Васељенски Сабори држали су се на Истоку. Ту папе нису играле главну улогу. Исто тако, патријарх Константинопоља сматрао се равним са патријархом Рима на основу једнакости царских градова: Константинопољ је други Рим.

Према томе, институција папског примата, као и патријарха, нема догматски карактер; она се не може извести из суштине Цркве и није установљена на изричиту заповест Спаситеља. Постоје структуре које су комплементарне суштини Цркве у одређеној историјској ситуацији. Римски примат био је нужан у једној историјској ситуацији ради потврђивања јединства Западне Цркве, која, наравно, има своје место у поретку древних Цркава, поретку по црквеном, али не по божанском праву. Рим постаје центар Васељенске Цркве у одређеним историјским условима, искључиво по свом апостолском пореклу. У епохи, дакле, кад Рим стиче то првенство, Римско хришћанство се не може упоредити са Источним хришћанством.

[уреди] Види још

Римокатолицизам, Папа