Последњи краљеви Лангобарда

Из пројекта Википедија

Предложено је да се овај чланак раздвоји на више чланака доступних из вишезначне одреднице.   (Разговор)

[уреди] Аистулф

Аистулф (749-756)

Краљ Аистулф
увећај
Краљ Аистулф

Пред саму абдикацију краља Рахиса, папа Стефан долази из Рима у посету краљу, а затим и у Милано где је јуна 749.присуствовао абдикацији Рахиса у корист свог млађег брата Аистулфа.

Одлазећи краљ је затим отишао у Манастир Монте Касино где се замонашио. Пре ступања на краљевски престо, Аистулф је био војвода Фриулија. Ступајући на престо наставио је освајачку политику према папству и Византији у Италији. На почетку своје владавине заузео је градове Комачу и Ферару, 750. године коначно заузео Равену. То освајање је натерало папу Захарија да се у борби против Лангобарда обрати најпре франачком двору, а затим у Цариградском. Папа се обратио за помоћ франачком краљу Пипину Малом, а пре тога га је крунисао у Соасону краљевском титулом новембра 751. Краљ Пипин је обећао да ће папству војно помоћи против краља Аистулфа. У децембру 751. Аистулф је заузео војводство Споленто и прогласио за краља Лангобарда и војводу Сполента. У јуну 752. је кренуо према Риму. Тада је умрлог папу Захарија заменио папа Стефан IV и одмах послао поруку Пипину да пошаље своје изасланике који ће у име франачког краља објавити да се град Рим налази под заштитом франачке државе. Папа Стефан се обратио и византијском цару Константину V, али му је стигао одговор да му Византија не може војно помоћи, већ да, ако је то могуће, сам натера Аистулфа да се одрекне похода према Риму. У међувремену, Пипинови изасланици су потврдили заштиту папских градова од стране франачке државе, и заједно са Папом и нешто франачких војника у октобру 753. тражили су од Аистулфа да обустави напад на Рим. Сам Аистулф се у међувремену повукао у Павију где је и примио делегацију.

Аистулф је пристао да обустави напад на Рим, али је одбио да врати територије које је одузео од Царства. Француски изасланици су га натерали да одбаци могућност да иде краљу Пипину заједно са папом јер су се бојали преваре. Аистулф је предлагао да се он и папа Стефан заједно појаве пред краљем Пипином и да му саопште одлуку о прекиду непријатељства. Када је овај његов предлог одбијен, краљ је доведен у незгодну ситуацију. Папство је имало чврсту заштиту франачке државе.

Коначно, Пипинова мирољубива политика је прерасла у ратну. Он је са својом војском кренуо у Италију и поразио краља Аистулфа у близини северних Алпа. Тада је Пипин почео опседати Павију и рекао Аистулфу да ће то чинити све док се не обавеже да врати освојене градове, међу њима и Равену. Аистулф је на крају обећао да ће то учинити, па се Пипин повукао. Међутим, 756. године Аистулф је организовао нови поход на Рим. Папа Стефан се поново обратио Пипину, који је затим по други пут упао у Италију. Чак је заробио Аистулфа недалеко од Павије и обећао му живот ако врати заузете градове и прекине поход на Рим. Када је Аистулф вратио Равену и одузете градове, Пипин га је натерао да преда франачкој држави 1/3 свог краљевског богатства у Павији, као и да плаћа годишњи данак од 12.000 златних солида.

Ово је било право понижавање лангобардског краља. Недалеко затим, краљ Аистулф је страдао несрећним случајем у лову децембра 756.

[уреди] Дезидерије

Дезидерије (28. децембар 756 - 6.јуни 774)

Краљ Дезидерије
увећај
Краљ Дезидерије

Поред владавине рестаурираног краља Рахиса у северним територијама, Дезидерије је такође био претендент на престо као моћни војвода Тоскане.

Да би успоставио своје краљевство позвао је у помоћ папу и франачког краља Пипина. Нарочито је намеравао да води мирнодопске односе са кућом Каролинга. Тада је у франачкој држави опредељење према лангобардима било двојако. После помоћи папе и франачког двора, Рахис је морао по други пут да напусти трон, да би се 28. децембра Дезидерије крунисао новим, уједно и последњим краљем Лангобарда.

Папу Стефана је наследио папа Павле I након чега је Дезидерије прекршио обећање које је дао ранијем папи и франачком краљу и покренуо своју војску према Пантаполису и Споленту, а поред тога, под оптужбом да су му околне војводе нелојалне, напао и њих и завладао војводством Беневента и Сполента. Папа Јован му је писао да води рачуна о папским градовима после чега је Дезидерије одлучио да објави документ којима поменуте градове поново ставља под папски протекторат и да ће штитити те градове као краљ Лангобарда.

Ситуација се за Дезидерија драстично погоршала 768. године када је краљ Пипин умро, остављајући престо својим синовима Карлу и Карломану, чија је мајка Бертрада водила мирољубиву политику према Лангобардима. Тада је Дезидерије кренуо да династичким везама учврсти своју власт. Своју другу ћерку Дезидерату је дао Карлу Великом за жену 770. године. Такође је учврстио и своју залеђину у краљевству удајом своје прве ћерке Аделперге за војводу Беневента Тасила коме је овај посед дао у мираз. Након смрти Карломана 771. године. Карло Велики је лишио престола Карломанову жену и децу. Они су одмах отишли краљу Дезидерију и тражили да некако утиче на њихов повратак и деобу трона. Карло Велики се затим потпуно окренуо против Лангобарда. Развео се од Дезидерате и послао је лично краљу Дезидерију. То је утицало да се лангобардско-франачки односи доста заоштре. Додатну компликацију је чинило и устоличење новог папе Хадријана I 1. фебруара 772. године у Риму. Он је у сваком погледу био противан потписаним споразумима претходних папа са краљевима Лангобарда. То је навело Дезидерија на нова непријатељства према Светој Столици. За кратко време је окупирао Фенцу, Ферару, Комачу и проваљивао на изоловане територије под влашћу Рима и Равене.

Папа Хадријан се пожалио франачком краљу Карлу Великом и молио га за нови поход против Лангобарда. И Карло Велики је био вољан за акцију како због додворавања папству, тако и због ширења границе своје државе.

Дезидерије више није могао да покрене никакве политичке игре, јер је Карло са огромном војском кренуо преко северних Алпа 773. у унутрашњост Лангобардске државе. Децембра 773. му се предао град Суза са целокупном својом посадом. Један од племића из града је побегао у Павију где је реферисао Дезидерију о Карловој војни. Када га је краљ упитао да ли Карло долази са великом војском, овај му је одговорио да му то није намера већ само да он испоштује оно што је потписао. Ову лукаву Карлову игру је Дезидерије брзо прозрео и наредио је хитно утврђивање Павије. Око града су подигнути огромни зидови, а посада је распоређена дуж градских зидина у великом броју.

Карло Велики је са својим војницима почео опсаду тврђаве Павије. Опсада је почела 6. децембра 773. Становници града се нису одазвали Карловом позиву за предају, а сам Дезидерије се утврдио у замку покрај града и командовао одбраноим града. Док је вршио опсаду Павије, Карло је заузео и Фриули где га је дочекао епископ града и молио га за милост. Неколико пута је одлазио и у Рим где га је папа Хадријан прихватао са великим почастима.

Због нестанка хране и воде, одбрана је почела да попушта. Након деветомесечне опсаде Павије, Дезидерије је изашао из замка и отворио широм капије града, а затим се са својом војском предао 9. јуна 774. Истог дана је збачен са престола, везан и послат у франачко заробљеништво где је и умро највероватније 776. године. Следећег дана у град је стигао Карло Велики и прогалсио се за краља Франака и Лангобарда, да би затим Дезидеријеву гвоздену круну ставио себи на главу. Карло је затим преузео градаве који су Лангобарди одузели папству и предао их поново. Након Карловог одласка из Италије, Дезидеријев син Алдагиз је подигао устанак у провинциу Фурландији. То је условило нову интервенцију Карла, после које је краљевину Лангобарда предао своме сину Пипину, а ускоро му се и војводство Беневент поклонило.

Тако је дугогодишња владавина Лангобарда у Италији престала