Историја Русије

Из пројекта Википедија

Садржај

[уреди] Рана историја

[уреди] Рани Источни Словени

За више информација погледајте Источни Словени.

Преци Руса су била старословенска племена која су се у миграцији ка западу населила између Карпата и реке Дон.

[уреди] Хазарија

За више информација погледајте Хазарија.

Хазари су били турско племе које је насељавало доњи ток реке Волге, између Каспијског и Црног мора од 7. до 13. века. У 8. веку Хазари су примили јудаизам. Итил је био главни град њихове државе.

Олег ратник се спустио на југ из Новогорада и протерао Хазаре из Кијева и основао Кијевску Русију.

[уреди] Кијевска Русија

За више информација погледајте Кијевска Русија.
Византијски утицај на руску архитектуру је видљив на Катедрали Свете Софије у Кијеву, коју је у 11. веку подигао Јарослав Мудри.
увећај
Византијски утицај на руску архитектуру је видљив на Катедрали Свете Софије у Кијеву, коју је у 11. веку подигао Јарослав Мудри.

Прва руска држава, Кијевска Русија је настала 862. године на челу са династијом Рјурикович (Рюриковичей). Главни град је био Кијев. Захваљујући кнезу Владимиру прихватила је хришћанство од Византије 988. године. Након смрти Јарослава Мудрог 1054. године почео је распад ове државе на мања кнежевства.

Кијевски Руси су створили словенску варијанту православног хришћанства, на тај начин продубљујући синтезу византијске и словенске културе.

У 11. веку, нарочито током владавине Јарослава Мудрог, Кијевска Русија је доживела процват у економији, архитектури и литерарном стваралаштву.

Номадски турски народ Кипчаки су освојили јужну Русију крајем 11. века и створили номадску државу на обали Црног мора.

[уреди] Волга Булгариjа

За више информација погледајте Волга Булгариjа.

Волга Булгариjа је била несловенска држава у средњем току Волге. Након монголске инвазије постаје део Златне хорде. У 10. веку становници примају ислам. У 16. веку, под Иваном Грозним, Русија је заузела те територије.

[уреди] Инвазија Монгола

Инвазија Монгола је убрзала распад Кијевске Русије. Након Битке на реци Калка 1223. године у којој су се сукобили Руси и Монголи, Монголи су забележили велику победу. Заузели су Кијев 1240. и наставили поход ка западу заузимајући Пољску и Угарску. Од свих руских провинција је једино Новогорад избегао окупацију.

Последице инвазије Монгола су биле огромне. Око половине становника Русије је погинуло у нападу. Центри попут Кијева се никада нису опоравили од разарања. Избеглице које су напустиле јужну Русију су углавном населиле подручје између Волге и Оке. То је регион који је представљао језгро средњевековне Русије.

[уреди] Златна Хорда

За више информација погледајте Златна хордa.
Александар Невски
увећај
Александар Невски

Mонголи су доминирали Русијом из своје западне престонице у Сарају на реци Волги, у близини данашњег Волгограда. Принчеви јужне и источне Русије су морали да плаћају данак Монголима, често називаним Tатари или Златна Хорда; али су за узврат добијали повеље које су их овлашћавале као заменике канова. Генерално посматрано, принчеви су имали велику слободу да владају по својој вољи. Један од њих, Aлександар Нeвски, принц Владимира, је средином 13. века стекао статус хероја захваљујући победама над витезовима Тевтонског реда, Швеђанима и Литванцима. Православна црква и принчеви су већу опасност видели у Западу него у Монголима. Невски је од Монгола добио протекцију и помоћ у борбама против освајача са Запада који су, у нади да ће извући корист из слома Русије након инвазије Монгола, нападали њихову територију. И поред тога, наследници Невског ће се касније дићи против татарске власти.

Монголи су извршили велики утицај на руску војну тактику и допринели су развоју трговинских путева. Под монголском окупацијом, Московска Русија је развила мрежу поштанских путева, повећала прираштај, развила фискални систем и војну организацију. Источни утицај ће остати јак све до 18. века, када руски владари настоје да уреде земљу према западном моделу.

[уреди] Московска Кнежевина

За више информација погледајте Московска Кнежевина.

[уреди] Успон Москве

Данило Александрович, најмлађи син Невског, је основао кнежевину у граду Москви, да би протерао Татаре из Русије. Најпре је Московска Кнежевина била у вазалском односу према Владимиру, да би касније постала независна. Велики фактор у успону Московске Кнежевине је била сарадња са монголским владарима.

Средином 14. века снага Монгола је опадала и Велики Кнез је био у могућности да им се отворено супростави. 1380. године у Куликову на Дону кан је поражен и иако то није означило крај монголске доминације у Русији, донело је славу Великом Кнезу. Вођство Москве у Русији је било учвршћено, а територија је средином 14. века знатно проширена.

[уреди] Иван III Велики

У 15. веку, Велики Кнез је почео да уједињује руске земље под својом влашћу. Најзаслужнији за овај процес је био Иван III, (1462. - 1505.), који је створио темеље Русије. Иван је удвостручио територију Русије доводећи већину северних земаља под власт Москве. Одбио је да плаћа данак Монголима и Татарима и серијом напада отворио пут потпуном уништењу Златне Хорде.

Као национални циљ, Иван је одредио враћање свих руских територија које су изгубљене као резултат монголских инвазија.

Иван је водио дуги рат са Литванијом око неких територија у горњем Дњепру који је завршио 1503. године. Под његовом владавином Московска кнежевина је утростручила своју територију.

[уреди] Иван IV Грозни

Иван Грозни
увећај
Иван Грозни

Иван IV је први Московски Кнез коју се прогласио за "цара".

Развој царске аутократије је достигао врхунац у периоду између 1547. - 1584, за време Ивана Грозног. Иван Грозни је ојачао позицију цара као апсолутног господара, који је сво племство потчинио својој вољи, погубивши многе и због најмање непослушности. Иван Грозни је направио цркву која се још увек налази на Црвеном тргу у Москви. Крајем 16. века, руски козаци су направили прва насеља у западном Сибиру.

[уреди] Време невоља

Смрт Ивана Грозног 1584. године је довела до периода грађанских ратова.

За то време је изгубљено много територија које су заузели Пољско-литвански савез и Шведска. Опоравак Русије је започео средином 17. века након успешних ратова са Пољацима и Литванцима (1654. - 1667.) када су Руси заузели Смоленск, Кијев и источну Украјину.

[уреди] Романови

Слика Москве из 17. века
увећај
Слика Москве из 17. века

Ред је успостављен 1613. када је Михаил Романов, пранећак Ивана Грозног, изабран на престо. Династија Романових је владала Русијом до 1917. године.

Први задатак нове династије је био успостављање реда. Срећом по Русе, њихови највећи непријатељи Пољско-литвански савез и Шведска су у то време били у рату између себе, тако да су Руси закључили мир са Шведском 1617. и примирје са Пољацима 1619.

[уреди] Буна сељака

У време када су буне сељака биле реткост у Русији се догодила нејвећа сељачка буна у Европи у 17. веку 1667. године. Када су се Козаци побунили против централизације државе, придружили су им се и сељаци и побегли од земљопоседника да би им се придружили. Козак Стенка Разин је предводио следбенике уз Волгу, бунећи сељаке и мењајући локалну власт козачком. Царска армија је сломила устанак 1670. године. Годину дана касније Стенка је заробљен и погубљен.

[уреди] Царска Русија

За више информација погледајте Царска Русија.
Мапа ширења Русије од 1533. до 1896. Иван Грозни је покорио татарске државе: Казански канат (1533. - 1584.) и Астрахански канат (1556.), стекавши контролу над реком Волгом до Каспијског језера. Осим тога, од 1580-их, трговина крзном је намамила Русе дубље у Сибир преко Урала. Петар Велики се концентрисао на отварање прозора ка западу, истргнувши регион Балтика од Шведске 1721. Катарина Велика је анектирала татарски канат Крим, и узела делове Пољско-литванског савеза. Руске снаге су обуздале Казаке (1816. - 1854.), комплетирале руску контролу над Кавказом (1857. - 1864.) и анектирале канате Централне Азије (1865. - 1876.). Кина је уступила цару басен Амура и делове Пацифичке обале (где је 1860. основан Владивосток), и издала у најам Порт Артур (1898.).
увећај
Мапа ширења Русије од 1533. до 1896. Иван Грозни је покорио татарске државе: Казански канат (1533. - 1584.) и Астрахански канат (1556.), стекавши контролу над реком Волгом до Каспијског језера. Осим тога, од 1580-их, трговина крзном је намамила Русе дубље у Сибир преко Урала. Петар Велики се концентрисао на отварање прозора ка западу, истргнувши регион Балтика од Шведске 1721. Катарина Велика је анектирала татарски канат Крим, и узела делове Пољско-литванског савеза. Руске снаге су обуздале Казаке (1816. - 1854.), комплетирале руску контролу над Кавказом (1857. - 1864.) и анектирале канате Централне Азије (1865. - 1876.). Кина је уступила цару басен Амура и делове Пацифичке обале (где је 1860. основан Владивосток), и издала у најам Порт Артур (1898.).

[уреди] Петар Велики

Петар I Велики (1672. - 1725.), је очврснуо аутокрацију у Русији и одиграо велику улогу у стварању државе по европском систему. Русија је била највећа земља на свету величине три Европе простирала се на површини од Балтичког мора до Тихог океана. Средином 17. века створена су прва руска насеља на Тихом океану. У то доба Русија је имала само 14 милиона становника од којих је само мали део живео у градовима.

Петар је био дубоко импресиониран напредном технологијом, војном вештином и државништвом Запада. Проучавао је западну тактику и утврђивање (фортификацију) и изградио је снажну армију од 300.000 својих поданика, који су били војни обвезници цели живот. Од 1697. - 1698, био је први руски принц који је икада посетио Запад. Та посета ће на њега и његову пратњу оставити велики утисак. Петар добија титулу цара и Московска Русија званично постаје Руско царство 1721. године.

Петрови први војни циљеви су били усмерени против Отоманског царства. Касније преусмерава пажњу ка северу. Петру је недостајала сигурна морска лука на северу, поред луке Aрханђел на Белом мору, која је годишње девет месеци била под ледом. Излаз на Балтик блокирала је Шведска. Жеља за излазом на море навела га је да 1699. склопи тајни савез са Пољско-Литванским савезом и Данском против Шведске, што је довело до Великог северног рата. Рат је окончан 1721. када је исцрпљена Шведска затражила мир. Петар је добио четири провинције на југу и истоку Финског залива, обезбеђујући тако себи дуго жељени излаз на море. Ту је подигао нову руску престоницу, Санкт Петерсбург, као "прозор ка Европи" који ће заменити Москву, која је дуго била руски културни центар.

Напори Петрових војних похода су изазвали још један устанак. Позивајући се на име популарног побуњеника Стенке Разина, још један козачки поглавица Кондрати Булавин је подигао устанак, који је на крају угушен.

Петар је реорганизовао државу у складу са најновијим моделима са Запада и претворио Русију у апсолутистичку државу. Заменио је стару бољарску Думу (савет племства) сенатом од девет чланова, који је био врховно веће државе. Села су подељена на нове провинције и округе. Петар је рекао сенату да је њихова функција да убирају порезе. За време његове владавине приходи од пореза су се утростручили. Као део реформи, Руска православна црква је делимично инкорпорирана у административну структуру државе, и тако постала оруђе државе. Петар је укинуо звање патријарха и заменио га заједничким телом, Светим Синодом, којим су управљали државни званичници. У међувремену су отклоњени остаци локалне самоуправе, а Петар је наставио и интензивирао захтеве његових претходника за државном службом за сво племство.

Петар је умро 1725, остављајући несређено питање око наследства. Његова владавина је отворила питања заосталости Русије, њеног односа са Западом и друге фундаменталне проблеме са којима су морали да се суоче многи владари који су дошли после њега. Ипак, он је поставио темеље модерне државе у Русији.

[уреди] 1725. - 1825.

Скоро педесет година је требало да прође пре него што ће се на руском престолу појавити тако амбициозан и окрутан владар. Катарина II је била немачка принцеза која се удала за руског престолонаследника. Када је открила да је он неспособaн, Катарина је дала прећутну дозволу за његово убиство. Објављено је да је умро од "апоплексије", и 1762. Катарина је постала владар.

Катарина је допринела оживљавању руског племства које је започето после смрти Петра Великог. Укинута је државна служба и племићи су добили већину државних функција у провинцијама.

Катарина Велика је проширила руску политичку контролу над Пољско-литванским савезом акцијама као што су подршка конфедерацији Тарговица, иако су трошкови њене кампање, уз тирански друштвени систем, који је од земљопоседникових серфова захтевао да скоро све време раде на господаревој земљи, довели до великог сељачког устанка 1773, након што је Катарина легализовала продају серфова одвојену од земље. Инспирисани још једним Козаком, Јемељаном Пугачевим, уз повике "Обесимо све земљопоседнике!", побуњеници су запретили освајањем Москве, пре него што су немилосрдно сузбијени. Катарина је наредила да Пугачев буде удављен и рашчеречен на Црвеном тргу, али су револуције наставиле да прогањају њу и њене наследнике.

Док је потискивала руско сељаштво, Катарина се успешно борила у са ослабљеним Отоманским царством и проширила јужну границу Русије ка Црном мору. Правећи завере са владарима Аустријског царства и Пруске, за време поделе Пољске присвојила је половину Пољско-Литванског савеза и померила руску границу ка западу у Централну Европу. До њене смрти, 1796, Катаринина експанзионистичка политика ће Русију претворити у једну од највећих европских сила. То ће се наставити са Aлександром I који ће присвојити Финска од ослабљеног краљевства Шведске 1809.

Наполеон Бонапарта је направио велику грешку када је после расправе са царом Александром I кренуо у освајење царске Русије 1812. године. Овај поход је био катастрофалан. Иако је Наполеонова велика војска допрла до Москве, руска стратегија спржене земље је онемогућила освајачима да живе од земље. Због ужасно хладног руског времена, хиљаде француских војника је умрло на снегу. 1813. руска војска је поразила француску у Немачкој и ушла у Париз.

Иако ће Руско царство играти водећу политичку улогу током следећег века, коју му је загарантовала победа над Наполеоновом Француском, задржавање феудалних односа је онемогућило било какав економски прогрес. Док је економски развој Западне Европе убрзан за време Индустријске револуције, која је отпочела у другој половини 18. века, Русија све више заостаје, стварајући нове проблеме за царство као велику силу.

[уреди] Царска Русија до Октобарске револуције

[уреди] Децембарска револуција

Иако је Русија била велика сила, њена влада је у много чему била неефикасна, народ сиромашан, а економија неразвијена. Након победе над Наполеоном, Александар I је имао у виду уставне реформе. Иако је неке покушао да спроведе, праве промене нису ни покушане.

Релативно либералних убеђења био је Никола I (руски цар) (1825. - 1855. године), који је био у почетку своје владавине суочен са устанком. Позадина овог устанка лежи у Наполеонским ратовима када је велики број војних официра путовао у Европу у оквиру војних похода, где их је контакт са либерализмом Западне Европе подстрекао да потраже промене на повратку у аутократску Русију. Резултат овога је био Децембарски устанак (децембар 1825.), као дело малог круга либералних племића и војних официра који су желели да устоличе Николиног брата као уставног монарха. Међутим, устанак је лако угушен, због чега је Никола морао да одустане од програма модернизације који је започео Петар Велики, и заштити максималну "Аутократију, православље, и поштовање народа". Руски цар је такође морао да се обрачуна са устанцима у новостеченим теритиријама Пољско-литванског савеза: Новембарски устанак 1830, и Јануарски устанак 1863.

[уреди] Шизма и реакција

Сурова одмазда због устанка учинила је да "Четрнаести децембар" буде дан који ће дуго памтити каснији револуционарни покрети. Како би се сузбили будући устанци, школе и универзитети су били под сталним надзором. Полицијски шпијуни су били свуда. Потенцијални револуционари су послати у Сибир; за време Николе I стотине хиљада их је послато тамо у радне логоре.

У оваквој ситуацији се појављује Mихаил Бакуњин као отац анархизма. Из Русије одлази у Западну Европу 1842, где постаје активиста социјалистичког покрета. После учешћа у Мајском устанку у Дрездену 1849, заробљен је и послат у Сибир, али успева да побегне и да се врати у Европу. У Европи уједињује снаге са Kaрлом Марксом, упркос значајним идеолошким и тактичким разликама.

Питање усмерења Русије је било актуелно још од програма вестернизације Петра Великог. Једни су били присталице имитирања Европе, док су други окретали леђа Западу и тражили повратак традиционалној прошлости. Ову другу стазу су утабали славофили који су распламсали презир према "декадентном" Западу. Славофили су били противници бирократије, давали су предност колективизму средњевековног руског мира и сеоској заједници над индивидуализмом Запада. Касније ће, комунизам у совјетској Русији имати велики дуг не само према доктрини Карла Маркса, већ и према дугоустановљеном друштвеном обрасцу мира.

[уреди] Александар II

Цар Никола је умро остављајући за собом несугласице. Годину дана пре тога, Русија је узела учешће у Кримском рату, који је вођен пре свега на Кримском полуострву. Пошто је одиграла главну улогу у Наполеоновом поразу, Русија је сматрана непобедивом војном силом, али је насупрот томе претрпела значајне губитке на копну и мору због ослабљеног режима цара Николе.

Када је Aлександар II дошао на престо 1855, жеља за реформама је била снажна. Узнапредовали хуманитарни покрет, који ће касније бити повезан са aболиционизмом у Сједињеним Америчким Државама пре Aмеричког грађанског рата, напао је кметство. 1859, било је више од 23 милиона кметова који су живели у горим условима него сељаштво у Западној Европи у 16. веку. Aлександар II је одлучио да укине кметство и да не чека да буде укинуто револуцијом.

Руска реформа о еманципацији из 1861. је најзначајнији догађај у руској историји 19. века. Био је то почетак краја монопола аристократије над земљом. Еманципација је донела бесплатан рад градовима, подстакла је индустрију, средња класа је ојачала; ипак, уместо да добију земљу, ослобођени сељаци су морали да плаћају порезе чиме је земљопоседницима плаћена скромна сума за поседе које су изгубили. У највећем броју случајева сељаци су добијали најгору земљу. Сва земља која је предата сељацима је била у колективном власништву мира, сеоске заједнице, која је поделила земљу сељацима и надгледала многе поседе.

Иако је систем вазалних односа укинут, његови резултати нису много ишли на руку сељацима па револуционарне тензије нису умањене, упркос намери Александра II.

1876. Турско царство је угушилo побуну у Бугарској. Бугарско становништво је постало жртва турске одмазде и 1878. - 1879. Русија се поново нашла у рату са Турском. Енглеска флота се умешала у окупацију Константинопоља. Разочарење на крају рата је подстакло револуционарне тензије.

[уреди] Нихилизам

Око 1860. покрет познат под називом Нихилистички покрет се развио у Русији. Многи руски либерали нису били задовољни празним говорима интелигенције. Нихилисти су доводили у питање старе вредности и бранили су независност појединаца.

Нихилисти су прво покушали да придобију аристократију. Када у томе нису успели, окренули су се сељаштву. Њихова кампања "обраћање народу" постала је позната под називом Народник покрет.

Како је покрет Народник постајао све јачи, влада је брзо решила да га искорени. Као одговор на реакцију владе, радикални огранак Народника је прибегао тероризму. Један за другим, важни чиновници су убијани. Коначно, после неколико покушаја, Aлександар II је убијен 1881, истог дана када је донео предлог да се позову представници како би се спровеле нове реформе којима би се изашло у сусрет захтевима револуционара.

[уреди] Аутократија и реакција под Александром III

Портрет цара Александра III (1886.)
увећај
Портрет цара Александра III (1886.)

За разлику од свог оца, нови цар Александар III (1881. - 1894. године) био је убеђени реакционар који је владао под девизом: Самодржавље, православље и национализам, девизом која је била на снази у време Николе I. Александар III, убеђени славофил, веровао је да Русија може бити поштеђена хаоса уколико се одупре субверзивним утицајима са запада, као што су штетне идеологије (анархизам, социјализам, нихилизам).

Најмоћнији царев саветник је био Kонстантин Петрович Победоносцев, тутор Александра III и његовог сина Николе и члан Светог Синода од 1880. до 1895. Учио је своје ученике да се боје слободе говора и да мрзе демократију, устав и парламенарни систем. Под Победоностшевом, револуционари су прогањани и политика русификације је спровођена царством. За време његове владавине Русија се повезала са републиканском Француском и примала од ње кредите за развој индустрије.

[уреди] Николај II

Aлександра је наследио његов син Николај II (1894. - 1917.). Индустријска револуција, која је почела да има све већег утицаја у Русији, је стварала силе које ће коначно збацити цара. Либерални елементи међу индустријским капиталистима и племством су веровали у мирољубиве друштвене реформе и уставну монархију, коју би формирале уставотворне демократе или Kaдети. Социјални револуционари су следили Народник традицију и тражили су расподелу земље међу онима који су је у ствари обрађивали - сељацима. Још једна радикална група су били социјални демократи, представници марксизма у Русији. Придобивши подршку радикалних интелектуалаца и градске радничке класе, захтевали су комплетну социјалну, економску и политичку револуцију.

1903. партија је подељена на два крила: Mеншевици или умерени, и Бољшевици, радикали. Меншевици су веровали да ће се руски социјализам развијати постепено мировним путем, и да царски режим треба заменити демократском републиком у којој би социјалисти сарађивали са либералним буржоаским партијама. Бољшевици под вођством Владмира Лењина, су захтевали стварање мале елите професионалних револуционара, подвргнутих строгој партијској дисциплини, која би деловала као авангарда пролетеријата како би се власт освојила на силу. 2

Лоша борба руских војних снага у Руско-јапанском рату (1904. - 1905.) је био огроман ударац царском режиму. Јануара 1905, инцидент познат као "Крвава недеља" се одиграо када је отац Гапон повео огромну масу народа на Зимски палату у Санкт Петерсбургу како би цару поднели молбу. Када је светина стигла до палате, Козаци су отворили паљбу на народ, убивши многе. Руски народ је био толико погођен масакром да је проглашен генерални штрајк уз захтев за успостављање демократске републике. Ово је означили почетак Руске револуције 1905. Совјети (већа радника) настају у већини градова и управљају револуционарним активностима. Русија је била парализована, влада је била очајна.

Октобра 1905, Николај је невољно издао чувени Oктобарски манифест, који је дозволио стварање народне Думе (законодавно тело) која ће без одлагања бити сазвана. Проширена су права на гласање и ни један закон није могао да ступи на снагу без сагласности Думе. Група умерених је овим била задовољена; али социјалисти су одбацили ове концесије као недовољне и покушали да организују штрајкове. До краја 1905, било је несугласица међу реформаторима, а царев положај је тренутно ојачан.

[уреди] Руска револуција

За више информација погледајте Руска револуција 1917.
Лењин по повратку у Петроград
увећај
Лењин по повратку у Петроград

Цар Николај и његови поданици су ступили у Први Светски рат са ентузијазмом и родољубљем као браниоци православних Словена Срба. Aвгуста 1914: Пре завршетка мобилизације, руска војска је ушла у Немачку како би подржала француске трупе. Међутим, слаба руска економија, неефикасност и корупција у влади су неко време били сакривени под окриљем жарког национализма. Велики део становништва постаје огорчен због војних преокрета и владине некомпетентности. Немачка контрола на Балтичком мору и Немачко-отоманска на Црном мору одсекли су Русију од страних снадбевача и потенцијалних тржишта.

До средине 1915. рат је постао деморалишући. Резерве хране и горива су понестајале, број жртви је био огроман, инфлација је расла. Избијају штрајкови међу недовољно плаћеним радницима у фабрикама и међу сељаштвом које тражи аргарне реформе. У међувремену, јавно неповерење у режим се продубљује због извештаја да полуписмени мистичар Грегориј Распућин, има велики политички утицај у влади. Његовим убиством крајем 1916. је окончан скандал али није повраћен изгубљени углед аутократије.

1916. побољшано је наоружање руске војске. Руска војска се бори против немачке, аустро-угарске и турске војске на дугом фронту од Балтичког мора до Транскавказа и задржава скоро половину војних снага Централних сила.

3. марта, 1917, избио је штрајк у фабрици у престоници Петрограду (бивши Санкт Петерсбург). За недељу дана сви радници су престали са радом и избијају уличне борбе. Када је цар распустио Думу и наредио штрајкачима да се врате на посао, букнула је Фебруарска револуција.

Дума је одбила да буде распуштена, штрајкачи одржавају разне састанке као протест режиму, а војска је отворено стала на страну народа. Кроз неколико дана Дума је поставила привремену владу, 1917. на челу са принцом Лвовим. Следећег дана цар је абдицирао. У међувремену, социјалисти у Петрограду су формирали совјет (веће) радника и војника који ће им пружити моћ која им је недостајала у Думи.

У јулу, председник привремене владе је смењен и на његово место долази Aлександар Керенски, који је био напреднији од свог претходника али не и довољно радикалан за бољшевике. Влада Керенског је означила то време а марксистички совјети у Петрограду су проширили своју организацију широм земље постављајући локалне совјете. Керенски је направио фаталну грешку тиме што је наставио учешће Русије у рату, што је било изузетно непопуларна политика међу народним масама.

Лењин је вратио у Русију из егзила у Швајцарској, уз помоћ Немачке која се надала да ће свеопште неслагање приморати Русију да се повуче из рата. Хиљаде сељака, радника и војника је узбуђено дочекало Лењина на железничкој станици. После многих маневара иза сцене, совјети су се домогли власти новембра 1917, и отерали Керенског и његову привремену владу у егзил, у догађајима који ће постати познати као Октобарска револуција.

Народна скупштина се састала у јануару 1918, и одбила да буде отирач бољшевицима, па су је Лењинове трупе распустиле. Распуштањем уставотворне скупштине уклоњени су сви трагови буржоаске демократије. Пошто је уклонио умерену опозицију, Лењин потписује са Немачком, за Русе срамни Брест-литовски споразум (1918.), уз велике губитке руске територије.

[уреди] Руски грађански рат

За више информација погледајте Руски грађански рат.

Моћна група контрареволуционара, означена као Бели покрет почиње да се организује како би скинули бољшевике. Истовремено савезници шаљу експедициону војску у Русију да подрже антикомунистичке силе. Савезници су се бојали да бољшевици не кују заверу са Немачком због Брест-литовског споразума; и надали су се да ће Бели покрет обновити непријатељство према Немачкој. у јесен 1918. бољшевички режим се нашао у незавидном положају. Био је у сукобу са руским бившим савезницима и домаћим непријатељима, као и у повременом конфликту са краткотрајним националистичким републикама у Белорусији и Украјини и анархистичким силама.

У Русији почиње период терора јер је Црвена армија и Чека (тајна полиција) уништила све непријатеље револуције. Колико год да су племенити њихови циљеви били, бољшевици нису имали сагласност свих друштвених елемената, па су морали да спроводе своју владавину силом за време грађанског рата. Уклонили су царску тајну полицију, па су их Руси свих политичких убеђења презрели, али су одржали свој режим заменивши га моћном политиком кад је у питању аиторитет и окрутност њених метода. До 1920. отпор Белог покрета је сломљен, све стране војске евакуисане и успостављена је бољшевичка влада у Белорусији, Украјини и на Кавказу, али по цену одржања старог модела аутократске власти само у новом облику.

Како је Русија била заокупљена грађанским ратом, границе са Пољском нису биле јасно одређене послератним Версајским миром. Пољско-совјетски рат (1919. – 1921.), који се завршио поразом Црвене армије, је утврдио границе између Совјетске Русије и Пољске.

[уреди] СССР

За више информација погледајте Историја СССР-а.

[уреди] Настанак СССР-а

Историја Русије у периоду између 1922. и 1991. је у ствари историја Сједињених Совјетских Социјалистичких Република или историја Совјетског Савеза. Овај савез који су на идеолошкој основи, децембра 1922. основали лидери Руске Комунистичке партије је често поистовећиван са Руским Царством. У то време, нова нација је укључивала четири конституивне републике: Руска Совјетска Федеративна Социјалистичка Република, или Руска СФСР, Украјинска ССР, Белоруска ССР, и Транскавкаска Совјетска Федеративна Република или Транскавкаска СФСР.

Устав, усвојен 1924, је успоставио федерални систем власти заснован на совјетима који су постављени у селима, фабрикама и градовима у већим областима. На врху ове пирамиде совјета у свакој републици је био све-савезни Конгрес совјета. Иако је изгледало да конгрес спроводи суверену власт, овим телом је управљала Комунистичка партија, коју је опет контролисао Политбиро Централног комитета КПСС из Москве, престонице Совјетског Савеза, као што је било и за време царева пре Петра Великог.

[уреди] Комунизам

Период од консолидације бољшевичке револуције 1917. до 1921. је познат као период ратног комунизма. Банке, железница и бродски саобраћај су национализовани а економија је ограничена. Убрзо се развила јака опозиција. Сељаци су желели да уновче своје производе и били су незадовољни што морају да предају вишак производа влади. Суочен са сељачком опозицијом, Лењин је започео стратегијско повлачење из ратног комунизма познато као Нова економска политика (НЕП). Сељаци су ослобођени пореза за продају робе на велико и дозвољено им је да продају вишак производа на отвореном тржишту. Трговина је подстакнута дозволом за приватну продају на мало. Држава је и даље била одговорна за банкарство, транспорт и тешку индустрију.

Иако су левичари Комунистичке партије критиковали богате сељаке или кулаке који су остварили велики профит из НЕП-а, програм се показао као изузетно користан и економија је обновљена. НЕП ће касније развити јаку опозицију у партији након Лењинове смрти почетком 1924.

[уреди] Промене у руском друштву

Док је руска економија пролазила кроз процес трансформације, и друштвени живот људи је такође пролазио кроз драстичне промене. Од почетка револуције, влада је покушала да ослаби патријархалну доминацију у породици. Развод више није захтевао судски поступак; а како би се жене ослободиле одговорности за рађање, абортус је озакоњен већ 1920. Као последица тога, еманципација жена је повећала потражњу за послом. Девојке су биле подстакнуте да се образују и да граде каријеру у фабрици или канцеларији. Отворени су државни вртићи за бригу о малој деци и уложени су велики напори да центри друштвеног живота постану образовне групе и групе за рекреацију, совјетски клубови.

Режим је напустио царску политику дискриминације националних мањина у корист политике инкорпорирања више од двеста мањинских група у живот Совјетског Савеза. Режим је такоше проширио опсег медицинских услуга. Спровеђене су кампање против тифуса, колере и маларије; број доктора се повећао, а стопа смртности новорођенчади је убрзо опала док је животни век продужен.

Влада је такође промовисала атеизам и материјализам, који су ударили темеље марксистичкој теорији. Супротстављали су се организованој религији, посебно у циљу сламања моћи Руске православне цркве, која је била стуб старог царског режима и главна препрека друштвеним променама. Многе верске вође су послате у интерне логоре за изгнанике. Члановима партије је било забрањено да иду на богослужења. Систем образовања је одвојен од Цркве. Веронаука је забрањена сем у кућном образовању, а у школама је акценат стављан на атеизам.

[уреди] Индустријализација

Слика:Magnito.jpg
Изградња града произвођача челика, Магнитогорска 1932. Магнитогорск је био на челу Стаљинових петогодишњих планова 1930-их.

Период од 1929. до 1939. је немирно доба руске историје. То је период масовне идустријализације и унутрашњих немира када је Јосиф Стаљин успоставио скоро потпуну контролу над руским друштвом, будући да је имао неограничену моћ коју нису имали ни најамбициознији цареви. Након Лењинове смрти Стаљин се борио за власт над Совјетским Савезом са својим ривалима у Политбироу, а посебно са Лавом Троцким. До 1928, када су сви троскисти или прогнани или остали без моћи, Стаљин је био спреман да почне са спровођењем радикалног програма индустријализације.

1928. Стаљин је изнео предлог првог Петогодишњег плана.

Као део плана, влада је преузела контролу над државном пољопривредом и колективним фармама. Фебруарским декретом 1930, око милион "кулака" је протерано са својих поседа. Многи сељаци су се супротставили режиму. Често су, суочени са губитком земље, убијали своју стоку. У појединим крајевима су се побунили, али су малобројни сељаци названи "кулаци" од стране власти, били погубљени. Комбинација лошег времена, дефицита на насилно успостављеним колективним фармама и масовна конфискација добара, довели су до појаве глади, од чега је умрло неколико милиона сељака, већином у Украјини и Кубану. Лоши услови на селу су навели милионе очајних сељака да оду у градове, чиме су допринели развоју индустријализације и повећали у знатној мери руску урбану популацију за само пар година.

План је донео значајне резултате и у другим доменима, не само у пољопривреди. Русија, у многим аспектима најсиромашнија земља у Европи у време Бољшевичке револуције, сада се индустријализовала невероватном брзином, превалилазећи немачку индустријализацију у деветнаестом веку и јапанску током раног двадесетог века. Совјетске власти су 1932. тврдиле да је индустријски учинак повећан за 334 процента током 1914, а 1937. да је током 1932. увећан зѕ додатних 180 процента. Штавише, преживљавање Русије уочи предстојеће нацистичке навале било је омогућено производним капацитетом који је био резултат индустријализације.

Док је Петогодишњи план спровођен, Стаљин је успостављао своју личну моћ. Састављена је тајна полиција од десетина хиљада совјетских грађана, како би спроводила хапшења, депортацију или егзекуцију. Шест чланова Политбироа из 1920, који су надживели Лењина, нестали су у Стаљиновим чисткама. Стари бољшевици који су били одани другови Лењину, високи чиновници Црвене армије и индустријски директори су ликвидирани у великим чисткама. Чистке у осталим совјетским републикама су допринеле централизовању моћи у Совјетском Савезу.

Стаљинове репресалије су довеле до стварања система интерног егзила, знатно већих димензија од оних које су у прошлости стварали цареви. Драконске казне су уведене и многи грађани су били осуђивани за измишљене злочине, саботажу и шпијунажу. Посао који су обављали осуђеници који су радили у радним логорима у оквиру гулаг-система, је постао значајна компонента индустријализацијског учинка, посебно у Сибиру. Сматра се да је око пет посто популације прошло кроз систем Гулага.

[уреди] Совјетски савез у међународним односима

[уреди] Други светски рат

За више информација погледајте Источни фронт у Другом светском рату.
Као знак победе, руски војник подиже совјетску заставу над немачким Рајстагом у Берлину, престоници нацистичке Немачке.
увећај
Као знак победе, руски војник подиже совјетску заставу над немачким Рајстагом у Берлину, престоници нацистичке Немачке.

До 1939. Совјетски Савез је био значајан противник нацистичкој Немачкој, подржавајући републиканце у Шпанији који су се борили против немачких и италијанских трупа. Међутим, 1938. Немачка је потписала Минхенски споразум са Западним силама и заједно са Пољском поделила Чехословачку. Из страха од напада Немачке, совјетска влада је започела дипломатске маневре. 1939. Пољска је одбила да учествује у заједничкој безбедности, па је Совјетски Савез склопио споразум Рибентроп-Молотов - пакт о ненепадању са Немачком. 17. септембра 1939, када је немачка војска била на 150 километара од совјетске границе, совјетска војска је окупирала источне делове Пољске насељене углавном Украјинцима и Белорусима. Совјетски Савез је водио рат са Финском познат као Зимски рат (1939. - 1940). Рат је добио Совјетски Савез, који је добио део Kарелијског земљоуза. Упркос Стаљиновим настојањима да избегне рат са Немачком, она објављује рат Совјетском Савезу и прелази границу 22. јуна 1941. До краја новембра, немачка војска је заузела Украјину, започела Лељинградску опсаду, и претила да заузме и саму престоницу, Москву.

Совјетска победа у Стаљинградској бици се показала одлучујућом и променила је ток читавог рата. После пораза у овој бици Немачка је изгубила снагу да спроводи офанзиву против Совјетског Савеза који је сада имао предност коју ће задржати до краја рата. До краја 1943, Црвена армија је разбила немачку опсаду Лењинграда и повратила велики део Украјине. До краја 1944, фронт је померен са совјетских граница из 1939. у Источну Европу. Са знатно надмоћнијим трупама, совјетске снаге су ушле у источну Немачку и заузеле Берлин маја 1945. Тиме је рат против Немачке окончан у корист Совјетског Савеза.

Иако је Совјетски Савез из Другог светског рата изашао као победник, економија је разорена, а током рата је погинуло 27 милиона Руса. Око 70.000 насеља је уништено. Десет милиона совјетских грађана је било жртва репресивне политике Немачке и њених савезника на окупираној територији. Специјални немачки Ајнсацкомандо, балтички и украјински колаборатори су учествовали у геноциду совјетских Јевреја. Румунске јединице су учествовале у геноциду над Јеврејима у области Одеса. За време окупације, Лењинград је изгубио 27% популације, а Псков и Новгород су изгубили петину становништва. Велики број руског становништва у Карелији је настрадао у финским концентрационим логорима. Окупиране територије су претрпеле велика пустошења од стране Немачке, депортовање у радне логоре, али су и Руси при повлачењу примењивали тактику пустошења. Као последица тога, милиони људи на окупираним територијама су умрли од глади и недостатка елементарне медицинске помоћи. 3,5 милиона совјетских ратних заробљеника (од 5,5 милиона) је умрло у немачким логорима.

[уреди] Хладни рат

За више информација погледајте Хладни рат.

Сарадња савезника је извојевала победу у рату и требало је да буде основа послератне реконструкције и безбедности. Међутим, конфликт између Совјетског Савеза и САД, познат као Хладни рат je доминирао на међународној сцени у послератном периоду као сукоб идеологија.

Хладни рат је произашао из сукоба Стаљина и америчког председника Харија Трумана око будућности Источне Европе за време Потсдамске конференције лета 1945. За време претходних 150 година Русија је претрпела три разорна напада за време Наполеонских ратова и за време Првог и Другог светског рата, па је Стаљинов циљ био да успостави тампон зону од земаља између Немачке и Совјетског Савеза. Труман је оптужио Стаљина да је издао Јалтски споразум. Како је Источна Европа била под окупацијом Црвене армије, Стаљин је добијао на времену док је његов пројекат атомске бомбе полако и сигурно напредовао.

Априла 1949. САД су спонзорисале Северно-атлантски пакт (НATO), пакт о међусобној заштити по ком је већина западних земаља обавезала да оружани напад против једне од њих, сматра нападом на све. Совјетски Савез је основао источни еквивалент НATO-у 1955, назван Варшавски пакт. Подела Европе на Западни и Совјетски блок је касније попримила глобални карактер, нарочито после 1949, када је окончан нуклеарни монопол САД тестирањем совјетске бомбе Џо-1 и доласком на власт Комунистичке партије Кине у Народној Републици Кини.

Најважнији циљеви совјетске иностране политике су били одржавање и повећање националне безбедности и одржање превласти над Источном Европом. Совјетски Савез је одржао своју доминацију у Варшавском пакту тако што је угушио Мађарску револуцију 1956, Прашко Пролеће у Чехословачкој 1968, и подржао гушење Покрета солидарности у Пољској почетком 80-тих година.

Како је Совјетски Савез наставио да одржава чврсту контролу над својим доменом утицаја у источној Европи, Хладни рат се кретао ка делимичном смиривању, а ситуација се компликовала у смислу да више нису постојале само две јасно раздвојене супротстављене стране '70-их година. Мање моћне земље су имале више простора да утврде своју независност, и две суперсиле су делимично биле у стању да препознају заједнички интерес у покушају да се контролише даље проширење и множење нуклеарног наоружања, споразумима попут САЛТ I, САЛТ II и Анти-балистичког ракетног споразума.

Руско-амерички односи су се погоршали након Руске инвазије на Афганистан 1979. и америчких председничких иѕбора 1980. на којима је изабран Роланд Реган, убеђени антикомуниста, али си побољшани када је Совјетски блок почео да се распада крајем 80-тих. Распадом Совјетског Савеза 1991, Русија је изгубила статус велесиле који је стекла у Другом светском рату.

[уреди] Хрушчов и Брежњев

За више информација погледајте Историја Совјетског Савеза (1953. - 1985.).
Слика:Comming-home.jpg
On April 12, 1961, Рус Јуриј Гагарин, први човек у свемиру. На слици на Црвеном тргу народ слуша његов говор.

У борби за власт која је уследила након Стаљинове смрти 1953, његови најближи следбеници су изгубили. Никита Хрушчов је учврстио свој положај говором на двадесетом састанку Комунистичке партије 1956. у коме је изложио Стаљинова зверства и оптужио га да је промовисао култ личности. Како су делови његовог говора постали јавни, Хрушчов је убрзо почео са спровођењем бројних реформи. Оставивши по страни Стаљинов нагласак на тешкој индустрији, повећао је производњу робе широке потрошње и стамбену градњу и подстакао пољопривдерну производњу. Нова политика је побољшала животни стандард, мада ће се проблем несташице кућних уређаја, одеће и сличног погоршати у наредним годинама. Правни систем, мада још увек под потпуном контролом Комунистичке партије, заменио је полицијски терор па су интелектуалци имали више слободе него раније.

4. октобра 1957. Совјетски Савез је лансирао у свемир први сателит, Спутник.

12 априла 1961, Јуриј Гагарин је постао први човек који је путовао у свемир, совјетским свемирским бродом Восток 1.

1964. Хрушчов је избачен из Централног комитета Комунистичке партије, због оптужбе да је одговоран за Кубанску кризу и продубљивање Кинеско-совјетских проблема. Након кратког периода заједничког вођства, ветеран бирократа Леонида Брежњев, је преузео Хрушчовљево место.

И поред Хрушчовљевих напора око економског планирања, економски систем је остао завистан од централних планова сачињених без помена тржишног механизма. Као развијеној индустријској земљи, Совјетском Савезу је било све теже и теже да одржи високе стопе раста у индустријском сектору које је уживао у пређашњим годинама. Била су потребна све већа улагања и све већи број радника, али ово је било тешко постићи, делимично због новог нагласка на производњи робе широке потрошње. Иако су циљеви петогодишњих планова били мањи од оних ранијих, циљеви су бивали у великој мери непостигнути. Пољопривредни развој је и даље био у великом заостатку у годинама под Брежњевом.

Иако су поједини апарати и друга добра постајали приступачнији током 1960-их и 1970-их година, побољшања у покућству и исхрани нису била довољна. Расле су потрошачке потребе и самим тиме и оскудице у потрошачким добрима, својствена нетржишном систему цена, ситне крађе државног власништва и раст црног тржишта. Али, насупрот револуционарном духу који је прожимао рађање Совјетског Савеза, преовладавајуће расположење у време смрти Брежњева 1982. године било је расположење за промене.

[уреди] Распад СССР-а

Два процеса су обележила наредну деценију: све видљивији распад совјетске економске структуре и покушаји крпљења истих да би се ствари вратиле на своје место. Након брзог смењивања Јурија Андропова и Константина Черњенка, релативно млад и енергичан Михаил Горбачов је начинио значајне промене у економији и партијском вођству. Његова политика гласности је пустила информације у јавност након деценија репресије од стране владе. Али Горбачов није успео да среди системске кризе совјетског система; до 1991, када је завера унутар владе открила слабости Горбачовљеве политичке моћи, крај Совјетског савеза је био на видику.

Крајем Првог светског рата, пространа царства Турака, Хабсбурга, и Романова су се срушила, остављајући Европу и Евроазију у метежу. Једино се Руско царство реформислао, под бољшевичким вођством. Стаљин га је водио кроз индустријализацију и победу над нацистима, да би постао суперсила која се надмеће са Сједињеним Америчким Државама. Ипак, Совјетски Савез је у сржи остао царство, уједињено под партијом а не царом. Командна економија се показала све неспособнијом да се носи са постиндустријским технологијама, и захтевима нове индустријске средње класе и високо образоване бирократије. Горбачовљева перестројка је довела до деконструкције економије; а гласност је допустила етничком и националном превирању да избије на површину. Када је Горбачов покушао да реформише партију, ослабио је везе које су држале државу и савез на окупу.

[уреди] Руска република у оквиру Совјетског Савеза

Горбачов је оптужио Бориса Јељцина, старог ривала и првог пост-совјетског председника, да је разорио земњу из чисте жеље за напретком личних интереса.
увећај
Горбачов је оптужио Бориса Јељцина, старог ривала и првог пост-совјетског председника, да је разорио земњу из чисте жеље за напретком личних интереса.

Због доминантне позиције Руса у Совјетском Савезу, скоро да нико није правио велику разлику између Русије и Совјетског Савеза све до пред крај 80-тих. Међутим, чињеница да су Руси доминирали совјетским режимом не значи да је Руска република обавезно профитирала од овог савеза. У Совјетском Савезу, Русији су недостајали чак и најбезазленији инструменти државности, које су друге републике поседовале, као што је сопствени огранак Комунистичке партије, КГБ, савет трговинске уније, академија наука, и сличне институције на републичком нивоу. Разог за ово је, наравно, био у томе што, кад би ове организације имале огранке у Руској републици, ови огранци би били по моћи конкуренција савезном нивоу.

Током касних осамдесетих година, Горбачов је потценио значај Руске Совјетске Федеративне Социјалистичке Републике. Руске патриоте почеле су да указују да се новац из Русије одлива у друге републике, нарочито када је у питању нафта. Појавили су се захтеви да Русија успостави сопствене институције. Ти руски захтеви су постајали све гласнији крајем осамдесетих година, тако да је дошло до тензије између оних који су били за руску превласт у совјетској држави, с једне стране, и оних који су били за независну Русију.

Ове тензије су се заоштриле у личној борби за власт између Горбачова и Бориса Јељцина. Овај стари партијски кадар, без икаквих веза са дисидентским круговима, притиснут унионистичком политиком Горбачова, потражио је алтернативни политики програм како би могао да угрози Горбачова. Почео је себе да представља као руског националисту и преданог демократу. Успео је да добије изборе за председавајућег Врховног совјета Русије у мају 1990: то је значило да је Јељцин постао први руски директно изабрани председник. Следећег месеца Јељцин је руским законима дао предност у односу на совјетске и успоставио је контролу над две трећине укупног буџета.

Пуч августа 1991, који су организовали припадници тврде линије комуниста, је касније заустављен уз Јељцинову помоћ. Пучисти су намеравали да очувају партију и Савез; међутим, само су убрзали крај и једног и другог.

Совјетски Савез се званично распао 25. децембра, 1991. Коначни чин преласка моћи од Совјетског Савеза на Русију био је Горбачовљева предаја актовки Јељцину, у којима су биле шифре за лансирање совјетског нуклеарног наоружања.

[уреди] Руска Федерација

За више информација погледајте Историја пост-совјетске Русије.
Слика:Oктобарска криза из 1993.jpg
Рушење Руске Беле куће, 4. октобар, 1993.

До средине деведесетих, Русија је имала систем вишестраначке изборне политике. Било је тешко успоставити репрезентативну владу због два структурна проблема — борбе предедника са парламентом и анархистичког партијског система. Иако су у иностранству Јељцина тапшали по рамену јер се представио као демократа који ће ослабити Горбачова, његово поимање председнишштва је било изузетно аутократско. Или је сам обављао дужност премијера, (до јуна 1992.) или је именовао човека по свом избору, без обзира на мишљење парламента.

У међувремену, велики број малих партија и њихова аверзија према склапању савеза оставили су законодавство у хаосу. 1993, Jeљцинов прекид добрих односа са вођством парламента је довео до Руске уставотворне кризе септембра и октобра 1993. Криза достиже врхунац 3. октобра, када је Јељцин одабрао радикално решење како би средио расправу са парламентом: позвао је тенкове да оспу паљбу на руску Белу кућу, потукавши тако своје противнике. Како је Јељцин преузимао неуставне мере у распуштању парламента, Русија никад није била тако близу озбиљном грађанском сукобу, још од револуције 1917. Јељцин је сада имао пуну слободу да наметне устав са јаким председничким силама, који је одобрен референдумом децембра 1993. Али децембарско гласање је такође донело велики добитак комунистима и националистима, одражавајући све веће разочарање уз трошкове неолибералних економских реформи.

Иако је Јељцин дошао на власт са таласом оптимизма, никад му се није повратила популарност након потписивања економских реформи по принципу "шок терапије", које је предложио Јегор Гајдар а која је подразумевала крај контроле цена на тржишту из ере старијег Совјетског Савеза, драстична смањења државних трошкова и отворену спољну трговину у раним деведесетим. Реформа је моментално уништила животни стандард већине становништва, посебно група које су уживале благодети контроле цена и плата, субвенција и расподеле јавног власништва. У 1990-им, Русија је прошла кроз економски пад озбиљнији него онај у Сједињеним Америчким Државама и Немачкој шест деценија раније за време Велике депресије.

Економске реформе су такође консолидовале полу-криминалну олигархију са коренима у старом совјетском систему. По савету западних влада, Светске банке и Међународног монетарног фонда, Русија је отпочела највећу и најбржу приватизацију коју је свет икада видео. За пола деценије, малопродаја, трговина, службе и мала индустрија су били у приватном власништву. Већину великих предузећа су добили њихови стари менаџери, стварајући нову богаташку руску олигархију која је била у лиги са мафијама западних инвеститора.4 Као резултат свега, инфлација и незапосленост је многе раднике одгурала у сиромаштво, проституцију или криминал. У међувремену, централна влада је изгубила контролу над локалним властима, бирократијом и економским феудима; царинска такса је доживела колапс. И даље у великој депресији до средине деведесетих, руска економија је погођена финансијских крахом 1998.

Међутим, повратак на екомонију којом би командовали социјалисти је изгледао скоро немогућ. Руска економија се унеколико опоравила од 1999, захваљујући брзом порасту цене нафте у свету, чији је Русија далеко највећи извозник, али је још увек далеко од нивоа учинка из времена Совјетског Савеза.

После финансијске кризе 1998, Јељцин се нашао на заласку своје политичке каријере. Само неколико минута пре првог дана 2000, Јељцин је изненадио јавност својом оставком, остављајући власт у рукама мало познатог премијера Владимира Путина, бившег службеника КГБ и председника агенције која је у пост-совјетској Русији наследила КГБ. 2000, нови председник је лако победио свога противника на председничким изборима 26. марта. 2004. поново је изабран са 71% гласова а његови сарадници су добили на законодавним изборима, уз присуство међународних и домаћих посматрача. Међународне посматраче су још више узбунили покрети крајем 2004. који ће још више ограничити контролу председника над парламентом и грађанским друштвом.

[уреди] Спољашње везе


[уреди] Види још