Стефан Томаш

Из пројекта Википедија

Неутрална тачка гледишта овог чланка је оспорена.
Молимо Вас да погледате страницу за разговор овог чланка.

Томаш (14431461), је био претпоследњи краљ Босне. Био син војводе Павла и унук краља Дабише. Приликом крунисања узео је име Стефан Томаш. Његова краљевска титула гласила је: "Краљ Божјом милошћу Србљем: Рашке, Босне, Приморја, Хумске земље, Далмације, Хрватске, Доњих Крајева, Западних страна и ктому."

Султан Мурат II је дошао са великом војском на границу Босне 1444. године. Краљ Томаш није био спреман на рат, па да би отклонио опасност плати султану 25.000 златника и тако привремено откупи мир. Слаб војсковођа и слаб организатор, краљ Томаш се трудио да створи што више пријатељских веза и да се тако одржи. Оженио се са Катарином, кћерком војводе Стефана Хранића 1446 године. Тражио је на све стране савезнике против Турака, али их није могао лако наћи. Покушао је да придобије Јанка Сибињанина, угарске и друге католичке великаше. Ови су га сви одреда уценивали и тражили од њега да прво пређе на католичку веру, па he му онда дати помоћ. Не знајући шта да ради, на крају је Томаш је прешао на католичку веру. Папа Еуген IV је понудио Томашу краљевску круну, иако је крунисан круном краља Стефана Првовенчаног.

Томаш је одбио папину понуду јер се бојао побуне у народу, јер је њему требала војна помоћ, а не круна. Али од војне помоћи није било ништа, обећања која су му раније католички великаши давали показала су се празним. Још већи проблем папа је направио краљу Томашу када је 18. јула 1446. издао један проглас подршке краљу "у борби против Турака и јеретика". То је значило да му даје подршку против Турака и против његовог сопственог народа, пошто су католици једнако називали јеретицима богумилске и православне Србе. А затим је дошла нова уцена, католици су тражили од краља Томаша, заузврат за војну помоћ, да изда један проглас против богумила 1459. године. Овај проглас је био раскидање са политиком краља Твртка I и рушење темеља дотадашње верске политике српске краљевине Босне.

То је стварно био почетак краја. Око 40 водећих племића, богумила из Босне, напустило је краља Томаша и отишло код војводе Стефана у Хум. Краљ је потпуно изгубио подршку у народу. Прелаз на католичку веру донели су краљу Томашу само несрећу. Поступци према саветима католичке цркве и католичких великаша ослабили су његово краљевство, а он је изгубио углед у целом српском свету. Деспот Ђурађ Бранковић и војвода Стефан Хранић сматрали су краља Томаша за издајника. Деспот Ђурађ је ушао са војском у Босну и повратио раније његове поседе које је из захвалности био предао краљу Твртку II. Краљ Томаш је затражио помоћ од католичких владара за рат против деспота Ђурђа и међу њима и од Јанка Сибињанина. Овај му је глатко одговорио, 1451. године, да је он на страни деспота Ђурђа.

Још тежи сукоб је краљ Томаш имао са својим тастом, великим војводом Стефаном Хранићем. Послао је војску да одузме од војводе Приморје и позвао католике на рат против војводе. Међу овима били су и Дубровчани, који су ступили у рат против војводе 1451. године. Краљ и његови пријатељи успели су били да заведу војводиног млађег сина Владислава и он се тада налазио у Дубровнику. Међутим, против краља Томаша побунише се његове војводе: Петар Војсалић и Владислав Клашић. Војсалић је био рођак великог војводе Хрвоја и богумил по вери, а Клашић је био православац.

Велики војвода Стефан је победио Дубровчане 1453. године и према мировном уговору од 10. априла 1454. године, они су морали да плате ратну одштету. Исте године војвода је повратио Приморје са градовима Омишом и Клисом. Војводин син Владислав је дошао код оца и тражио опроштај. Том приликом војвода је дао помиловање сину и свима који су привучени католичком пропагандом били на страни његових противника.

Султан Мехмед II Освајач, )1451-1481), дошао је на турски престо када је имао 21 годину. Био је син Мурата II и Јелене, кћерке деспота Ђурђа. Од мајке је научио српски језик и говорио је боље српски него турски. Његова идеја водиља била је да освоји цело Хелмско Полуострво и учини турско царство великим европским царством. Његови војни узори били су Сандаљ Хранић Косача и Хрвоје и у својој војсци је запослио бројне Србе, нарочито стручњаке за израду топова. Освојио је Цариград 29. маја 1453. године и учинио га турском престоницом. Три године касније освојио је југоисточни део Босне и постaвио турски санџак у Фочи. Овај лаки успех и вести да краљ Томаш нема подршке у народу дали су му идеју да уђе кришом у Босну и да сам види какво је стање у краљевини Босни. Прерушио се у сељака и прошетао градовима Босне док није на крају био откривен у ЈајцеЈајцу. Када су га довели код краља Томаша, овај је на све начине радио да се са султаном спријатељи и пошто су се побратимили пустио је султана да иде натраг у Турску. Ово братимљење са султаном спасило је краља Томаша и одвратило султана од предвиђеног напада.

Деспот Ђурађ Бранковић је умро 1456. године и наследио га је његов син Лазар. Краљ Томаш је радио на стварању пријатељства са Лазаром, али овај убрзо умре 20. јануар 1458. Срби из Деспотовине су изабрали војводу Михаила Збоговића за новог деспота, али Јерина Кантакузин (Проклета Јерина), жена деспота Лазара, ухвати Михаила и свезаног пошаље угарском краљу Матији Корвину. Краљ Матија је на скупу у Сегеду одлучио да подржи Стефана, сина краља Томаша, да путем женидбе са Лазаревом ћерком Јеленом, дође за новог деспота. Свадба је прослављена у пролеће 1459. године и Стефан Јаблановић је постао нови деспот. Ово је врло лоше примљено код Срба у Деспотовини, јер је нови деспот био католик.

Султан Мехмед је заузео 1457 год. тврђаву Зендру у Рашкој, која је припадала краљу Томашу. Исте те године Томаш је послао гласнике из Бобовца: папи, краљу Алфонсу од Арагона, који је био краљ Сицилије, млетачком дужду, војводи од Милана и војводи од Болоње и тражио помоћ за рат са Турцима. Од папе је још тражио круну и крсташе са Запада. Никакве помоћи није добио ни од кога. Затим краљ Томаш одлази у Приштину и одатле шаље, 3. јуна 1459, проглас српским великашима и позива их у бој на Косово. Овај његов проглас је послао: великом војводи Стефану Хранићу, кнезу Радивоју Јаблановићу, његовом стрицу и господару Јајца; војводи Стефану Станићу од Приморја, бану Усоре Момчилу Томановићу; жупану Пуња Петру Ковачићу; војводи Вуку Хребљановићу од Ливна; војводи Радивоју Владимировићу од Неретве, који је био и судија на Двору, војводи Мићиновићу, бану од Зворника и Мачве; Павлу Чубретићу; војводи Јовану Скатићу; војводи Владиславу Вучићу, жупану Рашке; војводи Дејану Алтомановићу; војводи Вукши Веселчићу, жупану Херцег Новог и војводи Маркомиру Бранковићу од Подриња. Није познато да ли се ико од ових великаша одазвао његовом позиву, јер је краљ Томаш сматран за издајника међу Србима.

Пошто јој је зет и нови деспот био католик, Проклета Јерина се пожурила да прогласи да се српска Деспотовина ставља под заштиту римског папе. Ово Срби нису могли да прихвате па су тајно послали гласнике султану Мехмеду и позвали га да дође пред Смедерево да му предају град. Султан је дошао и војвода смедеревски му је предао кључеве града 20. јуна 1459. Тако је престоница Деспотовине, град Смедерево предат Турцима без борбе. После предаје Смедерева, краљ Томаш је схватио да је све изгубљено, понајвише његовом кривицом и његовом преваром. Ступио је у преговоре са султаном Мехмедом и понудио му признање на тврђаву Зендру за привремени мир. Његов син Стефан, краткотрајни деспот, побегао је са женом у Босну.

Краљ Томаш је био ојађен и изгубио сваку наду да ћe ce стање поправити па је 1460. године нудио Венецији да узме туторство над Босном, Венеција није могла да прихвати ту понуду јер није имала снаге за једну такву улогу. Следеће године избио је сукоб између краља Томаша, Венеције и угарског бана Хрватске Павла Сперанчића око територија које су припадале умрлом бану Талоцу. Краљ Томаш се позивао на право његове круне и што Хрватска припада српској краљевини па је запосео све пределе Хрватске јужно од СаваСаве. Баш када је поседао предео Бјелај, Томаш се разболео и умро 10. јула 1461. године. Бан Таловац је био у ствари Де Лука са Корчуле који је назван Таловац и који је био постављен од угарског краља за бана Далмације и Хрватске 1435. године, умро је 1445. године.

Остали језици