Онтологија

Из пројекта Википедија

ОНТОЛОГИЈА (грч. τό ον - биће, битак и λόγος - учење, реч, закон): Философска дисциплина која расправља ο бићу као бивствујућем, као и ο његовим општим, фундаменталним и конститутивним одређењима.


Сам израз онтологија (philosophia de ente) први пут се јавља 1613. године код Гокленијуса, а нешто касније и код Клауберга, који употребљава и термин онтософија (о бићу као бићу у одређеном систему категорија).


[уреди] Онтологија у античкој философији

Проблематика онтологије садржана је имплицитно и у првим философским погледима Милетске школе, мада се појам "биће" први пут експлицитно јавља тек код Парменида и то у чувеној дефиницији "биће јесте, небиће није". За Античку филозофију било је сасвим ново Парменидово потпуно занемаривање варљивих чулних података и окретање искључиво појмовима као једином извору знања. Последице оваквог мишљења су у потпуној супротности са свиме о чему нас чула обавештавају - кретање не постоји а све што ми називамо "светом" је само привид. Најзначајнији помак после Парменида учинили су атомисти - Леукип и Демокрит. Да би некако ипак објаснили чињеницу кретања морали су пристати на то да небиће ("празнина") ипак постоји а да је биће подељено у бесконачно много ситних "атома". Платон је биће поистоветио са вечним, непромењивим идејама, док је код Аристотела онтологија шире третирана у оквиру опште метафизике.

[уреди] Онтологија у средњевековној философији

У средњевековној философији, онтологија има обележје спекулативне претпоставке, као и строго канонизоване и систематизоване шеме, у оквиру којих разне варијанте резултују сличним одговорима. Као широко и систематски обрађивана философска дисциплина, онтологија је третирана код Кристијана Волфа (1679-1754) као рационална наука која сачињава теоријску философију или метафизику. Код Имануела Канта (1724-1804), онтологија је такође део метафизике. Он уместо традиционалне онтологије, оснива трансценденталну философију, "као предворје праве метафизике", која жели поставити елементарне услове целокупног човековог знања a priori. За Г.В.Ф. Хегела (1770-1831), биће је прва и најапстрактнија категорија на самом почетку дијалектичког процеса. Биће и мишљење је у суштини једно те исто, односно, категорија бића код Хегела означава неодређену непосредност и управо се зато негира својом антитезом – небићем, а биће и небиће су само моменти у развоју апсолутне идеје (праве стварности).

[уреди] Онтологија у савременој философији

У новијој философији, значајан је покушај Н. Хартмана у делу Нови путеви онтологије, да анализира разне слојеве бића и онтологију супростави метафизичким теоријама. Покушај Мартина Хајдегера, а и његово дело "фундаментална онтологија", управљен је на људски опстанак. За њега, онтологија је појам који се односи на створени свет, а не односи се на нествореног Бога - он је метаонтологичан.


Онтологија увек даје основни печат и смер целокупном начину философирања, тј. онтологија унутар различитих философских система, увек представља темељ дотичног философског система.