Братство
Из пројекта Википедија
БРАТСТВО (БРАСТВО) је извјестан број породица, генетички везаних заједничким поријеклом, а имају исто презиме и славе исту славу. Оно може бити и веће и мање. Често могу његови чланови и поједине породице имати и разна презимена. Братственици се држе као браћа, не венчавају се међу собом, па макар међу њима било по десет па и двадесет кољена. Жене се међу собом једино »погрешком«. Братственици се својатају и рођакају не само ако живе у једном мјесту, него ако су растурени и по разним државама. Крвну освету прима на себе и најдаљи братственик, као рођени брат убијенога, а плаћа је и најдаљи братственик, као сам убица. Братственици се сматрају као рођаци, и ако припадају разним вјерама. Од старе властелинске породице Медини на пр. у Боци Которској, они на Петровцу (стара Каштел Ластва) православни су, а они у Будви католици су, а и данас (1927 г., оп. Голија) се рођакају као у најстаријим временима. Лукачевићи у Подгорици, једни су православни, а други су муслимани.
0 Божићу, о Бајраму, о Слави, они су први једни код других. Томићи у Дробњаку, православни, а Томићи у Шибенику, католици, иста су породица и својатају се. Кучи су, кад су посвећивали цркву на Медуну, позвали на ту свечаност и чувеног Шемси-пашу из Пештера, муслимана, као свога рођака. Он није могао доћи. али им је послао синовца као замјену и послао им је вола и два овна, да се закољу за ту братствену свечаност. Муслиман Муратага Ганић, судија из Гусиња, поријеклом Куч, убио је усред кафане у Гусињу царског заптију, такођер муслимана, да би осветио једнога православнога Куча, кога је овај заптија био убио.
Има братства у Срба, нарочито у Црној Гори, Херцеговини и Далмацији, која носе исто презиме по двјеста, триста, четири па и више стотина година. Петровићи на Његушима, Мартиновићи на Цетињу (у Бајицама) носе то презиме од краја 17 вијека; Томићи и Церовићи у Дробњаку носе своја презимена од почетка 17 вијека, ако не и раније; Ченгићи у Гацком носе то презиме од средине 16 вијека; Медини у Боци су из времена цара Душана; Кујавчићи (Кујачићи, којих има и данас у Корјенићима, у Херцеговини и на Грахову, у Црној Гори) спомињу се у Дечанској хрисовуљи 1331 г.
Качићи у Далмацији и Могоровићи спомињу се још за вријеме хрватских краљева народне крви. Утјецај турске администрације, да се дјеца зову по оцу Иван Петар (Петров), или по имену мјеста, одакле је (Чумић, Пироћанац, Бољетинац, Приштевац, Никшић, Требјешанин), или по имену племена (Бјелопавлић, Дробњак, Шаранац. Корјенић), или по каквом надимку (Обућина, Баџак, Сировица, Кокот), учинио је, да су се многа стара презимена појединих породица изгубила. Стара_ презимена ишчезавају још и новачењем са наставком »ић« (од Крагуљ-Крагуљевић; од Дробњак-Дробњаковић; од Ћућило-Ћућиловић; од Томоски-Томић; од Од Сокола-Оцокоља-Оцокољић; од Шиљак-Шиљковић; од Кокот-Кокотовић и т. д.). Ако се жели сачува крвно сродство и братство, онда се стара презимена и слава не мијењају.
[уреди] Литература
- Народна енциклопедија (1927 г.)