Критика српске модерне
Из пројекта Википедија
Садржај |
[уреди] Основне одлике
Српска критика, која је с Недићем ушла у фазу зрелости, достигла је врхунац у раду Богдана Поповића и Јована Скерлића, двају критичара различитих темперамената и схватања књижевности али подједнако важних по ширини и величини утицаја који су вршили. С њима је српска критика први и до сада једини пут постала не само пратилац и аналитичар књижевности него и њен вођа, усмеривач књижевног развитка.
[уреди] Богдан Поповић
Богдан Поповић (1863-1944), вршњак реалиста, у књижевност улази рано, крајем 80-тих година, али врхунац својега деловања достиже у доба "Српског књижевног гласника". Био је човек широке културе и велике ерудиције, професор упоредне књижевности на Универзитету, зналац класичних и главних модерних језика, познавалац не само књижевности него и свих других уметности, први наш критичар који се бавио упоредо књижевном и ликовном критиком. Његово критичарско дело, које, иако стварано дуже од шест деценија, није опсежно и не обухвата велик број писаца и проблема (Огледи из књижевности и уметности, I-II, 1914, 1917; Бомарше, 1925, и др.), било је у целини обележено његовим дидактичким и педагошким тежњама. У књижевности је видео "велику библију човечанства", а у проучавању књижевних и уметничких дела најбољи начин да се човек уздигне, да профини и оплемени своја осећања, да одгоји свој укус (један од његових раних радова носи наслов О васпитању укуса). Тај естетски ентузијазам повезан је код њега с методолошким захтевом за научном егзактношћу критике. Поповић се залагао за то да се уметност проучава као уметност, с естетичког, а не с историјског становишта, у чему је био следбеник Љ. Недића. Од њега се, међутим, разликује тиме што је његова критика увек аналитична, што улази у најситније појединости, али без довољног увида у целину, која је у Недићевом поступку била увек средишњи појам. Теорија "реда-по-ред" – како је Поповић у истоименом чланку назвао ту методу, чију блиставу примену налазимо у његовим критичким огледима, нарочито у најбољем од њих, Алегорична сатирична прича (о Р. Домановићу) – показује знатне предности у проучавању формалне и техничке стране уметничког дела, док се теже примењује кад је реч о сложенијим аспектима његове структуре и значења.
Поповић је више пропагатор и тумач модерних естетичких и методолошких схватања него изворни мислилац. Свој најпунији израз није постигао ни у једном од својих критичких огледа, него у потхватима који су на овај или онај начин укључивали и друге учеснике: у својој Антологији новије српске лирике (1911), књизи поезије састављеној по строго естетском критеријуму, која је остала јединствена у српској књижевности, у "Српском књижевном гласнику", најбољем нашем часопису, и у широком деловању на српску културу.
[уреди] Јован Скерлић
Јован Скерлић (1877-1914) био је четрнаест година млађи од Б. Поповића а умро је тридесет година пре њега. У својој краткотрајној књижевној каријери развио је активност чија је захукталост и плодност без премца у српској књижевности. Оставио је иза себе мноштво студија и огледа о писцима, приказа књига (Писци и књиге, I-IX), многобројне политичке чланке и фељтоне, затим шест књижевно-историјских монографија, од којих четири имају капитални значај, Јаков Игњатовић (1901), Омладина и њена књижевност (1906), Српска књижевност у 18. веку (1909) и Светозар Марковић (1910), и на крају, као синтезу читавог свог рада, Историју нове српске књижевности (1914). Томе треба додати и многе друге његове активности: био је професор српске књижевности на Универзитету, члан редакције "Српског књижевног гласника" и једно време и његов главни уредник, политичар, народни посланик, покретач многих књижевних и културних подухвата.
У младости припадник социјалистичког покрета и члан Социјалдемократске странке а после искључења из странке (1904) истакнута личност грађанске левице, Скерлић је у својим идејама и књижевним схватањима би следбеник првог српског социјалисте Светозара Марковића. Од њега је прихватио естетички утилитаризам, схватање да књижевност треба да буде тесно повезана с напредним идејама свог доба, да изражава стварни живот и да служи народу. Утицај Б. Поповића, који му је био професор, усмерио га је према науци, посебно историји књижевности, чему је допринео и наставак његових студија у Лозани.
Скерлић је раскинуо с Недићевом и Поповићевом формалноестетичком критиком и с њиховом оријентацијом на унутрашњи приступ делу. У свом раду он је обновио неке од метода које су они одбацивали: импресионистички, биографски, социолошко-историјски. Од њих се разликовао и по својим дубљим склоностима. Код њега нема логичке строгости и научне егзактности којима су се они одликовали, али нема ни сувоће и опорости њихова израза. Скерлић није узоран стилиста, али је одличан писац. У његовим текстовима наћи ћемо доста језичке и стилске аљкавости као и дуге мане писца који претерано жури, али у ономе што је код њега најважније, у карактеристикама а и оценама, он је продоран, понесен, упечатљив, тако да се тешко одолева сугестивном деловању његове критичке речи. Издашно се користи сликама да њима искаже или илуструје своје мисли. Те слике, добро нађене, упечатљиве, различита обима, од кратких, често духовитих поређења до опширних описа атмосфере времена и средине, одају оштро, посматрачко око овог писца, који није био само књижевни него и друштвени критичар, моралиста са снажном сатиричном жицом. Док о епохама даје слике широка плана, у којима су захваћене књижевне прилике, друштвени живот и духовна атмосфера, у чисто књижевним оценама он је у поступку више синтетичан него аналитичан, а у изразу тежи к томе да постигне концизност, бриткост, лапидарност.
Без теоријске и методолошке спреме својих непосредних претходника, Скерлић је више од њих и више од било којега другог нашег критичара, пре и после њега, учинио на конкретном проучавању и критичком вредновању српске књижевности. Нашу књижевну историју ослободио је застарелих филолошких схема и увео у њу чисто књижевне категорије, као што су романтизам, реализам и др., помоћу којих је истакао не само националну него и европску димензију наше литературе. У томе је ипак показивао доста крутости и једностраности. У тежњи да што више нагласи европски карактер српске књижевности, он је често запостављао њене националне специфичности. У оценама појединих писаца и читавих раздобља полазио је често од априорних ставова или личних предубеђења. Ближи му је био рационализам него романтизам а најближи реализам. Ценио је више прозу него поезију, у поезији давао је предност колективним над личним осећањима, идејама над формом, а није уопште подносио необузданост фантазије, експериментисање с формом, неодговорност игре. Упркос тим ограничењима и погрешкама (међу овима су највеће оне које је учинио према песницима Л. Костићу и Дису), Скерлић је мање грешио у критичком суду од било којег другог нашег критичара, и велик број његових оцена држи се и до данас. Тачност оцене, смисао за синтезу и снажан књижевни дар чине главна обележја овога књижевног критичара и историчара књижевности, његове непоновљиве физиономије. Кад је умро Б. Поповић је написао да је то критичар "од којега никада знатнијега нисмо изгубили, и од којега, све у свему узевши, нећемо никада знатнијега имати". Седам деценија колико је протекло од смрти Јована Скерлића потврђује тачност тог суда.
[уреди] Бранко Лазаревић
Међу критичарима млађе генерације који су се развили под непосредним утицајем Б. Поповића и Ј. Скерлића најважнији је Бранко Лазаревић (1883-1968). Он је представник импресионистичког метода у критици. Сматрао је да критичар као осетљив сеизмограф треба да забележи и опише трептаје лепоте уметничког дела. С највише осећања писао је о прозаистима Ћипику, Станковићу и Кочићу (Импресије из књижевности, 1912; касније је објавио још две књиге под истим насловом). Бавио се и позоришном критиком. За Првога светског рата, у емиграцији, као уредник "Крфског забавника", био је водећа личност у књижевном животу. Касније се углавном престаје бавити критиком и посвећује се проучавању естетике и философије уметности. Али тај његов рад много је мање значајан од критичарског.
[уреди] Историја књижевности
Упоредо с критиком, успон доживљава и историја књижевности. Она се ослобађа филолошких метода и изграђује се под утицајем европске, посебно француске књижевне историје. Уз Скерлића, други њен значајни представник јесте Павле Поповић (1868-1939). Његово синтетичко дело Преглед српске књижевности (1912) обухватало је старије периоде и усмено стваралаштво те се допуњава са Скерлићевом Историјом нове српске књижевности. Међутим, у свом раду, уз старија, он је проучавао и новија раздобља, а уз српску, и друге југословенске књижевности (О Гроском вијенцу, 1900; Из књижевности, I-IV, 1906, 1919, 1926, 1938; Милован Видаковић, 1934, и др.). Његове књижевне студије имају троструку основу: архивска истраживања, која су му омогућила да реконструише слику епоха и биографије писаца, компаративна проучавања и књижевну анализу, где су му узор Сент-Бев и други француски критичари 19. столећа. Премда је често позитивистички исувише заокупљен детаљем, не може му се оспорити осећање за вредности текста. Извршио је огроман утицај на читаве генерације студената који су пролазили кроз његове семинаре. Заједно са својим братом Богданом давао је главни правац нашој академској критици у прве четири деценије овог века, када је ова критика проживљавала своје златно доба.
[уреди] Наука
Снажан напредак осетио се и у свим другим областима интелектуалног живота. У Великој школи, која 1905. прераста у универзитет, и у Академији наука стварају се повољни услови за организован начин рада. Док су раније наши људи постизали највеће успехе у науци у страном свету (као Никола Тесла и Михаило Пупин, који у последње две деценије 19. века избијају у први ред физичара и проналазача у Америци), сада се и у земљи у готово свим научним дисциплинама јављају ствараоци чији радови открића прерастају националне оквире, у философији Божидар Кнежевић и Бранислав Петронијевић, у географији и социјалној психологији Јован Цвијић, у математици Михаило Перовић, у астрономији Милутин Миланковић, у правним наукама Слободан Јовановић, у лингвистици Александар Белић. Многи од њих задужили су и књижевност било непосредно, тиме што су се успутно огледали у критици или другим књижевним врстама, било посредно, књижевно-уметничким вредностима својих научних дела. Михаило Петровић (1868-1943), због своје љубави према рибарењу познат под надимком Алас, дао је занимљиву математички засновану теорију стилских фигура. Божидар Кнежевић (1862-1905), који као философ историје данас све више привлачи пажњу и то не само код нас, писао је максиме о човеку, друштву, моралу, мисаоности (Мисли, 1902).
[уреди] Слободан Јовановић
Главни представник наше научне прозе у време када је ова проза доживела свој највећи процват јесте Слободан Јовановић (1869-1958). Био је један од истакнутих личности Србије почетком овог века: правни писац, историчар, професор Универзитета. Човек конзервативних назора, он је у 70-тој години живота ушао у вртлог активне политике, једно време био председник југословенске емигрантске владе, а живот је завршио као огорчени противник нове Југославије. Његово је дело опсежно и разноврсно. Почео је књижевним критикама. Као дугогодишњи професор јавног права објавио је више дела из теорије државе и уставног права. Најважнији му је историографски рад. У низу монографија детаљно је обрадио политичку историју Србије од појаве уставобранитеља до убиства последњег Обреновића (1838-1903). Оне чине средишњи и најважнији део његовог опуса. Дао је такође велики број студија и монографија о истакнутим личностима из наше и стране политичке и културне историје. Јовановић спада у оне историчаре који су тежили да уђу у позадину збивања, да објасне личне побуде и карактере учесника у догађајима. Најбољи је у портретима, где тежи увек да пружи сложену слику личности, да извуче и поентира опречне црте њиховог карактера. Његова дела, нарочито централни циклус из историје Србије 19. столећа, пружају можда највећу галерију личности коју познаје наша књижевност. Посебну вредност његових радова чини стил, кристално јасан, прецизан, концизан, с духовитим антитезама и необичним обртима.
[уреди] Види још
[уреди] Литература
- Изворни текст је преузет из књиге Кратка историја српске књижевности Јована Деретића. Књига се може наћи у свом електронском издању на страници на пројекту Растко. Књига нема експлицитних рестриктивних ауторских права која забрањују њено умножавање. У случају да се проблеми ипак јаве, контактирајте Милоша.