Александар Беркман

Из пројекта Википедија

Александар Беркман
увећај
Александар Беркман

Александар Беркман (21. новембар 1870. - 28. јун 1936.) је био руски писац и активиста који је живео и радио велики број година у Сједињеним Државама, где је био водећи члан анархистичког покрета. Био је блиско повезан са Емом Голдман, још једном руском анархисткињом са којом је често сарађивао и организовао противратне кампање и кампање за грађанска права.

Беркман је рођен у Русији 1870 године. То је било доба револуционарних устанака, а Беркман је био под утицајем свог ујака Максима, који је касније био протеран у Сибир због своје револуционарне активности. Придруживши се групи студената који су читали литературу нихилиста и других забрањених организација, Беркман је коначно избачен из школе. Пошто није могао наћи посао емигрирао је у Америку. Стигавши у Америку 1888 брзо се укључио у анархистички покрет.

САД су у то време примале велики број имиграната, од којих су многи били из Европе. Ти људи су настојали да живе и раде у истим заједницама као и остали из њихове земље. У Европи су анархистички и револуционарно социјалистички покрети били релативно јаки, док је у Северној Америци синдикални покрет тек почео да се развија.

Тада је револуционарни покрет био национално подељен. Групе су често биле сачињене од активиста који су, као Беркман, морали да напусте своје земље због својих активности. Уз то постојале су и поделе између анархиста, марксиста и других. Односи међу групама су често били лоши. И иако су постојале кампање за уједињење свих група, језичке и културне поделе су остале.

Критична тачка у Беркмановом животу десила се 1892, када је имао само 22 године. У то време радници у челичани у Питсбургу су били међу најобученијим и најбоље организованим у земљи. Када су њихови уговори требали да буду обновљени, Хенри Клеј Фрик (Хенрy Цлаy Фрицк), директор Царнегие Компаније "Карнеги" (Царнегие), потпуно је одбио договор са синдикатом. Отпустио је све раднике, и рекао да ће се морати појединачно пријавити за посао, што је представљало отворени напад на синдикат. Митнизи подршке радницима су одржани широм земље, али је Фрик платио стотине штрајкбрекера. У јуну, два месеца након почетка штрајка, Фрикови плаћеници су убили 11 радника.

Беркман је отпутовао у Питсбург да убије Фрика, надао се да ће атентат бити ударац капиталистима, као и да ће бити освета за убиства радника. Али антентат је био неуспешан иако је Беркман три пута пуцао у Фрика и убоо га отрованим сечивом. Упркос томе, осуђен је на 22 године затвора (што је више него три пута максимална казна за покушај убиства). Јасно, исти суд који је осудио Хајмаркетшку осморку, одлучио је да и од њега направи пример.

Беркман је провео 14 година у затвору, од којих добар део у самници, а често су му забрањиване посете и по годину дана. Сва његова комуникација са спољашњим светом била су прокријумчарена писма. Када је изашао из затвора био је скоро сломљен и биле су му потребне године да дође себи. Али чак су и године опоравка биле испуњене активностима: уређивање часописа "Мотхер Еартх" (Мајка Земља) и помагање у оснивању Ферерове Школе у Њу Јорку.

Кроз публикацију "Затворски мемоари једног анархисте" (Присон Мемоирс оф ан Анарцхист) изборио се са својом прошлошћу и добио нову животну снагу. Био је у срцу покрета незапослених Њу Јорка и један од покретача антиратног покрета у Америци. Због тога је поново затворен на две године, а 1919. зајдено са Емом Голдман (Емма Голдман) и многим другим револуционарима депортован у Совјетски Савез.

Провео је у Русији две године, пре него што је побегао у Немачку и Француску. Његова књига "Бољшевички мит" (Тхе Болсхевик Мyтх), показује како је сам себе покушавао уверити да је дух револуције још живео у Русији, и његов бес и ужас када су бољшевици масакрирали Кронштадтске морнаре, а са њима и последњу наду о слободи и социјализму.

Иако је остао важна личност у Европи, и наставио писати, "АБЦ анархизма" (Тхе АБЦ оф Анарцхисм) је издата 1929, а сиромаштво и стално узнемиравање од стране власти учинили су да остари пре времена и да изгуби снагу за наставак борбе. 1936, озбиљно болестан, извршио је самоубиство, само неколико недеља пре почетка Шпанске Револуције.

Од младости, Александар Беркман је био у егзилу, и провео је скоро 20 година у затворима, па ипак кад је био слободан био је у срцу веома важне борбе, а био је и сјајан писац. "АБЦ анархизма" је још увек неопходна лектира сваког анархисте, и заједно са његовим мемоарима, показује горућу жељу за слободом, као и мудрост за коју је добро платио.