Мађарска окупација Бачке

Из пројекта Википедија

Жртве масовног стрељања у Србобрану 1941.
увећај
Жртве масовног стрељања у Србобрану 1941.
Жртве се бацају у заједнички гроб
увећај
Жртве се бацају у заједнички гроб
Лешеви жртава извађени из Дунава код Београда
увећај
Лешеви жртава извађени из Дунава код Београда

Овде цитирамо речи из меморандума мађарског посланика Ендре Бајчи Жилинског, упућеног намеснику Хортију 4. фебруара 1942, којим се на недвосмислен начин указује на величину злочина мађарских окупатора приликом упада у Бачку и Барању. Овај мађарски народни посланик, иначе један од оних који су се радовали припојењу северне Југославије Мађарској, говори дословно о "скоро непремостивој смртној мржњи", која се родила у народима Југославије према мађарском окупатору "у оном крвавом низу безправности, гажења закона и нечовечности, које су се одигравале од 11 априла прошле године (1941) до данашњег дана". О самом запоседању Бачке и Барање од стране мађарских хонведа, Зилински вели ово: "Нажалост, на појединим местима, мађарске трупе су починиле сувишна крвопролића. За време запоседања Бачке, према рачуну озбиљних чинилаца, међу тамошњим Словенима пало је као жртва око 8.350 људи". А одмах после овога, посланик Зилински наставља - пошто делимичну кривицу подло подмеће самом словенском становништву, које је тобож "подмукло пуцало" и које "се одупрло" па "тако нешто и заслужило" - овим речима: "Али су то већим делом били невини људи и ситнији грешници, а највише жене и деца".

Садржај

[уреди] Крв и лешеви на улицама Новога Сада

Мађарска војска стигла је у Нови Сад 13 априла 1941 - под командом генерала витеза МАЈОРА - у пола седам сати увече, "победнички", на борним колима и камионима. До пред саму поноћ, мађарски хонведи били су у покрету, крстарили улицама, поздрављени френетичким повицима и песмом новосадских Мађара. Око поноћи почела је у Новом Саду изненадна пуцњава, као да је настало бомбардовање вароши. Ова пуцњава била је увод у покољ голоруког и мирног становништва. Довлачени су топови и, без икакве опомене, пуцало се у настањене куће. Настала су масовна убијања, мучења и затварања. Нарочито је страдао чисто српски предео Салајка, затим горњи део Темеринске улице и Футошка улица. Крвожедни хонведи нису правили разлике: људе, жене, децу терали су на улице и тамо их масовно убијали. На самој Темеринској улици између два ћошка било је преко 200 лешева. Било је и на бандерама обешених. Оне које нису одмах на улици убили, водили су до касарни и тамо убијали, или их даље спроводили у хотел "Слобода", где се вршило неко легитимисање пред цевима митраљеза. Пљачкали су те хапшенике, узимали су им успут сатове, адиђаре, новац итд. Стеван Огњановић, са своја два сина, пошао је да гаси пожар у кући свога брата, коју су хонведи запалили, али је ухваћен и заједно са синовима насред улице стрељан. Месар Вуја Поповић изведен је из куће и такође насред улице стрељан. Матурант Славко Марић, ословљен је од стране једног војника на мађарском језику, кад је изишао из своје куће, па како није знао тај језик, обешен је о улични фењер.

Читава два дана лежали су лешеви убијених по новосадским улицама, јер је убијање и харање мученичког Новог Сада трајало три пуна дана. Набројено је преко 720 убијених. Новосадски прота Милић каже даје он сам сахранио 125 лица. А како је било у Новом Саду, тако је било у свим осталим местима Бачке, где су приређивани масовни покољи при самом уласку хонведа. Свуда исте методе, свуда исти резултати: покољ, крв, пљачка, палеж. И резултат првог дивљачког налета износи око 8.500 мртвих људи, жена и деце.

Бес злочинаца достигао је опет један од својих врхунаца приликом пролаза кроз село Сириг. Сириг се налази на међународном путу Суботица-Нови Сад, на пола пута између Новог Сада и Србобрана. Припадао је темеринској општини и имао је 250 кућа.

13. априла 1941. године, око 6 часова увече, сељаци и сељанке из села Сирига, натерани, дочекали су мађарску војску постројени на путу, с једне и с друге стране, све четири и четири у реду. "Прво су се појавили разни одреди", вели очевидац сељак Петар Јовић из Сирига. "Пошли су кроз село и задржали се одмах иза њега; они су имали задатак да запале село, као што смо доцније видели. Затим је дошло једно десетак камиона, пуних војске и митраљеза. Кад су дошли пред нас, они су одједном почели да косе из митраљеза". Настала је паника, бежање, јаукање. Избезумљен и изненађен, народ је гледао како да се спасе. Стао је бежати и сакривати се по салашима, шумама и њивама. Убијање је међутим трајало ту целу ноћ и продужено је и сутрадан. 14 априла цело је село било блокирано, па су заредали од куће до куће, пљачкали и убијали, а затим палили. Село Сириг је, на тај начин, спаљено и порушено до темеља. Напомињемо да је то било већ првог и другог дана окупације Бачке. Убијено је око 1.000 душа, људи, жена и деце.

У тим првим данима окупације поред Новога Сада и Сирига страдала су редом и друга насеља у Бачкој. У Сомбору убијено је око 500 лица, међу осталима протојереј Димитрије Бокшан, убијен у цркви на кору, и адвокат др. Јован Коњовић.
У граду Србобрану, срез Стари Бечеј, међу убијеним налази се Паја Добановачки, бивши велики жупан, прота Вучков, Јовица Субић, председник општине, Исидор Иванић, бележник. Убијено је укупно 520 душа.

У Кули је побијено 136 душа. Већина убијених је претходно мучена. Тројица су бачена у општинску шинтерницу, где су поливени петролеумом и живи спаљени. Убијенима вадени су златни зуби. Православна црква је срушена. Лешеви су побацани у три велике јаме покрај гробља, а породицама није дозвољено да их сахране. У Сенти убијено је око 100 лица; итд., итд.

[уреди] Јануарски покољи

Према прикупљеним подацима, велики жупан у Новом Саду др. Петер Фернбах затражио је од војних власти да се упути казнена експедиција ради уништења "комуниста" у Шајкашкој, у ствари, ради "прочешљавања" Срба и успут Јевреја. Захтев је упућен по савету "Одбора деветорице".

Наређење за "рацију" потписао је командант сегединске дивизиске области геерал Фекете Халми Цајднер. За команданта експедиције постављен је генерал витез Граши Јожеф. Поред свих напред регистрованих злочинаца, у овој крвавој и разбојничкој "рацији" издавали су наређења или иначе узимали учешћа жанд. пуковник Деак Ласло: потпуковник Гунде Геза; потпуковник Петерди: командант 16 хатарвадаш батаљона, адвокат и јавни бележник др. Лех Тибор; председник новосадске општине витез Нађ Миклош; Пап Ђорђе; жанд. капетан др. Зелди Мартон; и капетан Габор из Сомбора.

Повод за рацију био је "устанак", који је измишљен. 4. јануара 1942 године патрола мађарских жандарма и граничних ловаца напала је на једну групу родољуба у Жабљу. У самоодбрани родољуби су убили два граничара ловца и два жандарма, а неколико их ранили. Овај догађај званична клика прогласила је за "устанак" и мађарска влада шаље у жабаљски крај хонведе из сегединског гарнизона. Ови долазе у жабаљски крај и тителску област и почињу да харају, пале, убијају, силују и пљачкају. Зверства хонведа у то доба превазилазе све што се да замислити. Отпочети 4 јануара 1942 године, ови злочини све су се више гомилали, док у Новом Саду 23 јануара нису доживели свој врхунац.

[уреди] По Шајкашкој крв се потоцима лије...

У недељу 4. јануара 1942 отпочело је пушкарање по улицама Чуруга, у жабаљском срезу. Чурушки петоколонаши, наоружани пушкама, почели су убијати мирно становништво по улицама. У исти мах, добошем је наређено да се сви становници повуку у своје куће. Два сата по овом наређењу, стигли су у Чуруг хонведи из Сенте и Сегедина у јачини од 3.000 људи. Прво су стигли тенковски одреди, затим пешадија у камионима па онда и артиљерија. Истовремено са хонведима стижу у жабаљски срез и жандарми из Темерина, Бачког Градишта и других места. Један део сегединских хонведа упутио се у чурушки рит, где је, пролазећи кроз салаше, убијао и клао цивилно становништво, док је други део остао у граду где је, залазећи од куће до куће, изводио укућане, мушкарце, жене и децу. Чурушки становници, овако одвођени из својих кућа, убијани су без милости и без суда. Убијани су где су се затекли и где је то разбојницима било згодно: пред кућама, на улици, у општинској згради, у полицији, у основној школи. Један део похватаних становника одведен је у два житна магазина Дитриха и Омиљанског, па су ту убијени из митраљеза. Највише је ових мученика страдало на самој реци Тиси, где су убијани, па бацани под лед који је, као што је познато, услед изузетно оштре зиме године 1941/42, био необично дебео. У рупе на Тиси бацани су и они који су убијани на другим местима, па су ту довожени у заједничку ледену гробницу. У Чуругу је побијено тада, од 4. до 9. јануара 1942 године, неких 1.800 душа, људи, жена и деце. Убиства и масакрирања вршена су по дану и по ноћи. Сви убијени су претходно до голе коже опљачкани, а њихова имовина је развучена.

У Жабљу је такође извршен масован покољ. Ту су Срби довођени на жабаљску скелу. Прво су морали у једном магацину скинути одело и онако голи, само са доњим вешом, па и без њега, по незапамћеној цичи, одвођени су на Тису и ту убијани. Насред Тисе биле су проваљене рупе на леду, па су око тих рупа постројаване жртве, митраљеском ватром убијане и под лед бацане. Неки су натеривани да сами скачу под лед. Неки који нису хтели скочити, одвођени су до једног стрводера који их је ударао секиром по глави, па их онда полуживе бацао под лед. Било је случајева да су људи пробадани бајонетом и бацани у Тису. Мајке су натериване да саме својом руком бацају своју децу под лед. Оне који су били убијени на обали, сами Срби морали су превући и гурнути под лед да би затим и они били убијени.

У Госпођинцима, у срезу жабаљском, убијено је у време јануарских покоља 80-100 душа. Убијени су између осталих Јанко Висларски, свештеник; др. Илија Булановић, лекар са женом и троје деце итд.
У Ђурђеву, срез Жабаљ, убијено је око 300 душа. Међу осталим убијен је тада Марко Злаколица, бележник. У Тителу убијено је око 60-80 душа, међу којима и Ђорђе Парабућски, прота.

У Мошорину и околини: 7 јануара на сам православни Божић, чета од 150 хонведа, увече између 8 и 9 сати, отишла је у село и почела из кућа изводити мирне становнике, који су прослављали Божић. Све ухапшене одводили су у општинску коњушницу и у школу, где су их, по претходном мучењу, убијали. Многе су водили на Тису, па их убијали код мошоринске пумпе. Делом су их убијали и по улицама. Убијене су претходно злостављали и мучили, тако да су сви лешеви били унакажени: очи извађене, носеви отсечени, језици ишчупани, руке и ноге пребијене. Жене су силовали па им груди секли. Имовина убијених је пљачкана, разношена, упропашћивана и уништена. Тада су између осталих убијени Светозар Влашкалић, прота; Јоца Сузић, економ и жена му Зорка; Рада Живковић, трговац; Милош Гавриловић, трговац; Рада Заназир, економ итд.
Кад је лед на Тиси почео да се отапа, лешеви су стали пловити. У времену од 2 маја до 25 јуна 1942, на подручју Окружног суда у Петровграду, судским путем прегледано је и сахрањено 292 леша, од којих је било 227 мушких и 65 женских. Идентитет ни код једног леша није се могао утврдити, јер ни код једног нису нађене исправе. Сви лешеви имали су жицом везане руке на леђима. Сви су били само у доњем рубљу или голи. Од тога броја лешева било је 16 деце до 15 година, а 15 од 15 до 20 година. Било је неколико лешева деце до 5 година, а био је и један леш мушког детета између три и по и четири године, Утврђено је да је дете било прободено бајонетом и да је од тога наступила смрт. Нађен је у води и један џак, у коме је било завезано троје деце од једне до четири године. На подручју Среског суда у Перлезу сахрањено је у исто време 144 леша. од којих је било 109 мушких, 27 женских и 3 дечја. Осим тога, општине на подручју Окружног суда у Петровграду, сахраниле су још око стотину лешева извучених из Тисе.

Можда нема јасније оптужбе ових зликовачких дела него што је следећи став из пера већ поменутог народног посланика Жилинског: "Једна верзија о прогону гласи, да су током ноћи у Забију сакупили нешто око 1.000 до 1.400 људи, у огромној већини Србе, мањим делом Јевреје, и целе породице, заједно са женама, девојкама, децом и одојчадима, превозили на обалу Тисе војничким камионима, овде их поставили на стрму обалу, насупрот банатској обали, као да чекају скелу, након чега су их изрешетали аутоматским пушкама, а затим бацили у Тису кроз рупу исечену на леду. Према другој верзији, ово се убијање у Жабљу одвијате и мањим деловима и то у данима од 5 до 19 јуануара. У суседној великој општини Чуругу ово клање је наводно обављано од куће до куће док је пред кућама стајао војнички камион, у који су бацали лешеве, па када би се камион напунио, одвозили су их на Тису и онде их бацали под лед залеђене Тисе. Камион се затим враћао и тако је текло то језиво клање, током кога ни за кога није било милости, па ни за децу, ни за старце, догод се поново камион не би напунио.

[уреди] Новосадски погроми

Рација је почела 21. јануара 1942 око 6 часова ујутро. По целом граду излепљене су плакате које су објављивале почетак рације: "Пошто се на подручју Новог Сада крију разна сумњива лица као и велика количина оружја, то је Министарство војске наредило да се одржи претрес свих станова као и легитимисање свих лица. Наређује се грађанима који код себе имају каквог оружја, да га одмах предају најближој команди.

Наређује се да се свако задржава у стану где је пријављен. Слободно кретање дозвољава се само државним чиновницима, фабричким радницима као и сваком грађанину колико му је потребно да набави најнужније животне намирнице за одређени дан. У сваком случају свако мора располагати са потребном легитимацијом, а кретање је дозвољено само средином улице. Жалузије на прозорима морају бити спуштене и не сме се гледати на улицу. Код кога се буде нашло сакривено оружје, или ко буде код себе држао сумњива лица, тај ће бити изведен пред војни суд." Потписао га је хонвед-аломаш поранчнок (хонведски командант места -т. ј. Јожеф Граши). По тексту плаката нико није могао ни помислити да окупатор намерава под "рацијом" да изврши масовна зверства над Србима и Јеврејима у циљу њиховог потпуног уништења.

[уреди] "Рација"

21. јануара рано ујутро хонведске хорде су се размилеле по целом граду, блокирале све улице и почеле вршити "претрес". Они су при том извршили таква зверства, да ће ући у историју као узор непојмљивог варварства.

У Румењачкој улици резултат претреса станова и легитимисања био је тај да је већина становништва камионима одведена на "штранд". Неке су убијали већ на улици. Тако су, на пример, жандарми приморали Саву Фелбапова и Стевана Ракића да легну у снег са опруженим рукама, па су их из пушака побили. Породицу Коларов затрли су готово потпуно, убивши 9 чланова; остала је само мала Александра. Један од официра узео је из недара једне жртве 250.000.- динара. Тај исти официр-садист присилио је 13-годишњу Александру да вуче лешеве својих убијених родитеља на улицу, како би се могли утоварити на камионе.

23 јануара упало је пет жандарма у кућу Јелене Јовандић и запитали њене синове, недораслу децу, које су вере. Кад је једно дете одговорило да су православне вере, они су све петоро деце истерали у двориште, а мајку су затворили у кућу и поставили војника да је чува. Несрећна мајка чула је дечје запомагање: "Мама, не дајте нас!" Затим су одјекнули пушчани плотуни, па је наступила тишина. Полулуда од бола мајка је истрчала у двориште и скаменила се: видела је пет лешева својих синова, наслоњених на суседову тарабу. Лубање су им просвиране куршумима а тараба попрскана крвљу и можданом масом. - Не обазирући се на њен бол, крвници су јој ставили нож под грло и затражили новац. А кад су добили сав новац, отишли су у друге куће. Осим ових страдали су и многи други. Сви су одвођени камионима на Странд и друга места и тамо стрељани. Појединачно убијање вршило се и на самој дунавској обали код петроварадинског кеја и у близини железничког моста. Њихове лешеве одмах су бацали у Дунав посебне војне екипе одређене баш за тај посао.

[уреди] Масовно убијање у Милетићевој улици

На углу Милетићеве и Горњошколске улице вршено је масовно убијање Срба и Јевреја из Милетићеве и из околних улица. Ту су жандарми и војници доводили групе људи, којима је наређивано да клекну у снег. После тога им је у леђа опаљен плотун, а жртве су падале лицем у снег. Новодоведени морали су стати испред побијених жртава па су и они обарани плотунима. А за промену, некима је наређено да легну на земљу, па су тако убијани.
На ту крваву кланицу довођени су не само одрасли мушкарци него и жене и деца, па и одојчад у наручју матера. Пре него што би се лешеви одвукли, војници су скидали бунде, ципеле и остале ствари од вредности.

[уреди] Убијање на Дунавској обали

23. јануара спроведена је већа гомила људи, жена и деце од санаторијума др. Јаковљевића до краја трамвајске пруге, према санаторијуму др. Узелца, и ту су пушчаним и митраљеским плотунима пострељани. После тога војници су лешеве вукли за ноге до саме дунавске обале и ту их бацали под лед.
Све ово гледали су морнари са брода "Корона" који је пловио између једне и друге обале. Морнари су причали да је маса лешева ометала пловидбу.

[уреди] Убијање у Касарни XВИ батаљона пограничних ловаца

Једна велика група људи доведена је 23. јануара из околних улица у двориште касарне, где су их војници све побили. Док су лешеви лежали на земљи, један од официра издерао се на војнике: "Склоните ове цркотине да их не гледам". Кад су лешеви однесени, на дворишту је остало много крви и делова човечијег тела. Војници су се сами хвалили да су са мртвих људи секли прсте и скидали прстење.

[уреди] Кланица на Штранду

Гомила Срба и Јевреја из свих делова града довожени су камионима или су под стражом, пешке, спроведени до пред сам улаз у Штранд, новосадску плажу. Ту су били постројавани у редове и чекали су да буду уведени појединачно или у групама на плажу, одакле су се непрестано чули пуцњеви пушака и запомагање жртава.
Масовно убијање на самој обали Дунава, поред Штранда, почело је 22. јануара у 4 сата ујутру и трајало је до 4 сата поподне. Жртве су падале у воду, а оне које су пале на обалу, војници су гурали под лед. Један посматрач са друге обале установио је да је убијено 15 особа на минут. У 4 сата дошао је официр и наредио да се преостали "заробљеници" одведу у Спомен-дом. На путу до дома стрељани су неки старци и изнемогли, према наређењу које су официри издали: "ко се успут буде окренуо или застао, биће убијен".

[уреди] Масовно убијање на Успенском гробљу

На православно Успенско гробље Мађари су доводили становнике околних улица, већином Јевреје, и убијали их или на улазу у гробље или на самом гробљу. После масовног стрељања невиних жртава, мртвачница је била сва попрскана крвљу и мозгом, а зидови изрешетани метцима.

Да би, ваљда, уклонили главне сведоке тог ужасног злочина, убили су и гробара, његову жену и двоје деце, једно од 9 а друго од 13 година.

[уреди] Убијање на игралишту "НАК"-а

На игралишту "НАК"-а жртве су довођене из свих делова града и ту убијане дана 22 и 23 јануара. У току та два дана цео тај простор био је блокиран, а из тог правца непрестано су се чули плотуни.

24 јануара дошли су на игралиште радници градског поглаварства да уклоне трагове крвавог злочина. Крв је очишћена, место дезинфиковато, а лешеви однесени на Успенско гробље.

[уреди] Извршиоци покоља

Како је досада утврђено, у "рацији" су учествовали: војска и жандармерија, мађарска државна краљевска полиција у Новом Саду, као и Мађари који су живели у Новом Саду.

У извршењу страховитог погрома највише су се ангажовале војска и жандармерија, које су се распоредиле у граду већ у рано јутро 21 јануара 1942. Покољима су руководили штабови појединих скупина, смештени у поједине мађарске куће. Судбина Срба и Јевреја зависила је тако не само од мађарске војске и жандармерије, него и од самог мађарског домаћина куће, у којој је био штаб дотичне формације. Реч Мађара-домаћина те куће била је пресудна по Србе и Јевреје похватане у том реону.

За спровођење "рације" окупатор је изабрао је најкрволочније типове. За илустрацију навешћемо само неколико случајева који показују злочиначку свирепост извршилаца. Тако је ђак жандармериске школе у Сексарду КЕЊЕРЕШ ЈАНОШ рекао: "Убио сам 20 људи из Шосбергерове куће у Милетићевој улици. Убијање ми је причињавало задовољство, само ме је после мрзело да лешеве бацам у камион". Кад су на очиглед матере војници убили њено петоро мушке деце (од 15-28 година), мајка је у страховитом болу плакала. Један од убица, гурајући је кундаком, издерао се на њу: "Не смеш плакати". 23 јануара 1942 у стан Јована Татовића ушли су један жандарм, један жандармериски поручник и један војник. Жандарм је ухватио домаћина, а официр је прислонио на ухо жртве цев револвера и опалио. Смртно погођен, човек је пао, а официр се искезио и задовољно рекао: "Лези сада, смрдљиви Раце" (Рац је погрдни мађарски израз за Србе).

За безброј оваквих злочина ови извршиоци-џелати одликовани су доцније "Крстом народне одбране" (Немзетведелми Керест) и "Споменицом јужних крајева" (Дел-видеки Емлекерем), као да су били на фронту. Али су Мађари можда тако и мислили, јер су групе невиних голоруких Срба и Јевреја, који нису показивали ни најмање знаке отпора, и који су сви били похапшени у њиховим кућама, називани заробљеницима (фоглок). као да је Нови Сад био бојно поприште, на коме су се сукобиле две равноправне војне снаге.

[уреди] Литература

  • Документи из историје Југославије, Београд, 1996.