Светислав Вуловић

Из пројекта Википедија

Светислав Вуловић (29. новембар 1847. у Ивањици - 3. мај 1898. у Београду) је био српски књижевни и позоришни критичар, историчар књижевности и академик.

Према Јовану Деретићу био је у српском реализму „први критичар од формата“. Писао је позоришне приказе („Из позоришта“, 1879.), књижевне критике, студије о истакнутим песницима романтичарима (Његошу, Сими Милутиновићу, Бранку Радичевићу и Ђури Јакшићу), о значајним књижевним појавама („Уметничка приповетка у најновијој српској књижевности“, 1880.) и студије о старим српским биографима. Залагао се за „природну критику“ за коју му је био узор немачки критичар Лудвиг Берне. О књижевним делима није судио по правилима него по утиску, у критику је уносио и своју личност и осећања. Књижевни рад писаца проучавао је у вези са њиховом биографијом.

Био је професор књижевности у београдској гимназији, а од 1881. у Великој школи. Приликом оснивања Српске краљевске академије изабран је у првих 16 редовних чланова. Био је један од оснивача Српске књижевне задруге 1892.

Њему у част се библиотека у Ивањици зове „Светислав Вуловић“.

[уреди] Литература