Корисник:Бормалагурски/Сокобања
Из пројекта Википедија
Сокобањска котлина је мала област у централном делу источне Србије, јасно ограничена са свих страна планинама, до 1600 метара надморске висине. Она лежи између планине Ртња на северу, Озрена, Лесковика и Девице на југу и између моравске долине на западу и тимочке на истоку. Овако ограничена Сокобањска котлина захвата површину од 515,5 км2 и издужена је у правцу исток – запад. Сокобањска котлина представља изоловану географску целину, али не сасвим, због неких морфолошких елемената. Преко Бованске на западу и Скробничке клисуре на истоку, Сокобањска котлина спаја моравски на једној и Тимочки слив на другој страни. Соко Бања се налази 43° 38' Северне географске ширине и 21°53’’ Источне географске дужине, а њена надморска висина износи 400м.
Као природно лечилиште позната је још од доба Римљана, а први писани подаци о њеној лековитости датирају из 1672. године.
Клима Сокобање је умерено-континентална. Посебне одлике климе су умерена влажност, умерене падавине, нема великих магли и јаких ветрова. Ваздушне струје доносе пријатан мирис озона са оближњих шума. Све ово чини климу Сокобање седативом и нарочито погодном за лечење и боравак оболелих од неспецифичних обољења дисајних органа.
Садржај |
[уреди] Легенда о настанку Сокобање
Некада, у давна времена, силан велможа, господар тврдог Сокограда, јахаше котлином. Одједном, смрачи се небо над Озреном. Севну муња с Оштре Чуке, па груну горм и здрхта земља све до Шиљка на суром Ртњу. Поскочи уплашени хат. Јахач паде и изгуби свест.
Када се господар Сокограда освести, учини му се да су му све кости поломљене. Није могао на ноге да се ослони. Лежао је тако и чекао смрт. Изненада зачу клокот воденог кључа. Полако се и болно подиже, да се бар жедан од овог света не растави.
Кад' велможа први гутљај, са дотле извора непознатог, попи у глави му се намах све разбистри. Кад десницу руку у воду стави, снага у њој оживе. Кад господар тврдог Сокограда виде, онако у оделу господскоме, окупа се у кладенцу, оздрави одмах, па се орно врати у град.
Замало се прочу глас о води видарици на све четири стране света. Са свих страна навали и богато и сиромашно да домове саграде покрај воде исцелитељице. Они који се уверише у њену чудотворну моћ ту и потомке оставише.
Нагли успон Сокобања је доживела након коначног ослобођења од Турака [1833.], доласком Књаза Милоша Обреновића у Бању. По његовом налогу исте године обнавља се турски амам, саграђен на темељима римских терми. Књаз је одмах поред Амама за мушкарце добио и своју каду која је након неколико реконструкција и данас у функцији.
Уз Амам је саграђен и конак књаза Милоша који је између два светска рата порушен. Преко пута је изграђена зграда за потребе администрације Кнежевине Србије, која данас функционише као национални ресторан. Књаз шаље узорке бањске воде на анализу у Беч и поставља првог бањског лекара Леополда Ерлиха кога Бањчани прекрштавају у Ђорђа Новаковића, или само др Ђока Покрштењак.
8. јуна [по старом календару ] 1837. из канцеларије Књаза Милоша у Крагујевцу, написан је упут заставнику Лазаревићу , који се шаље у Бању ради употребе топле воде и на лечење које ће спровести доктор Ђока. Ово је први званично упућен гост у Бању. Ради прославе великог јубилеја, 170 година организованог туризам у Сокобањи ће 2007. године, 21. јуна [нови календар], на дан општине бити организована велика прослава.
Након имена Балнеа, Бања, Бањица, Велика Бања, Алексиначка Бања, Сокол Бања, 1859. године добија своје коначно име Сокобања. Присуство књаза у Сокобању је довело отмен свет, а трговци, имућнији и бањска елита, граде луксузне виле за смештај бањских гостију. Све до другог светског рата, главни гости били су племство, писци, уметници, боеми...
Најчешће су до рата, а и после долазили, Стеван Сремац (умро у Сокобањи 1906.), Бранислав Нушић, Исидора Секулић, Иво Андрић, Родољуб Чолаковић, Меша Селимовић и Васа Чубриловић. Научници и људи од угледа били су често виђени у бањи између Озрена и Ртња: Јован Цвијић, Јосиф Панчић, Емилијан Јосимовић, Драгољуб Јовановић (који се стручно бавио испитивање лековитости бањских термалних извора), Жанка Стокић и други.
Крајем ИXX века родном сокобањском крају почео је све чешће да се враћа Милоје Јовановић, знаменити Митрополит Србије господин Михаило. Он 1894. године подиже у Сокобањи велику школу и цркву. Изложивши своју идеју тадашњим бањским интелектуалцима, наредне године оснива 'Друштво за унапређење и улепшавање Сокобање и околине'. Друштво предузима велики број активности на испуњењу постављених циљева. 'Зашто да износимо тешко стечени новац из земље, кад имамо такову бању овде', говорио је Митрополит.
Лековитост сокобањских вода званично је и научно установио 1908. године проф Марко Леко, а потврдио 1932. проф. Драгољуб Јовановић, сарадник чувене Марије Кири.
Запажену улогу у сокобањској културу имају певачко друштво, Учитељско удружење, Занатска женска школа...
Након Другог светског рата , сокобања мења свој изглед, буја културни живот, долазе познати, глумци, политичари, писци.
[уреди] Бованско језеро
То је вештачка акумулација настала за потребе водоснабдевања града Алексинца. Дужина језера је 8 km а максимална ширина је око 500 метара. Језеро има повољан туристичко–географски и саобраћајни положај, јер се налази непосредно поред регионалног пута Алексинац–Књажевац–Сокобања. Оно представља велики туристички потенцијал Сокобање. Поред купања и спортског риболова, на језеру се могу развијати и неке врсте наутичких спортова, као што је једрење јер преко језерске површине стално струји лагани ветар са околних планина. Током лета плаже на језеру дневно посети и по неколико хиљада купача. Језеро је изазов за велики број домаћих и страних риболоваца који долазе овде како би окушали риболовачку срећу . Не мали број, је доживео на Бованском језеру прави риболовачки подвиг, ухвативши капиталце: шарана, смуђа, сома, штуку.
[уреди] Лептерија и Соко-град
Лептерија је излетиште на падинама планине Озрен, поред самог извора и тока реке Моравице. Назив је добила од грчке речи елефтериа - слободиште. На том делу Озрена налази се неколико географских феномена: водопад Рипаљка, највећи водопад у Србији (11 m), пећина са природним украсима, а на пропланцима Лептерије срећу се извори радиоактивне воде који се сливају у Моравицу. Овај део реке Моравице највише привлажи риболовце, а лети и купаче. У близини се налази Соко-град, у коме су некада давно живели робови. Они су излазили изван зидина тврдјаве, да се слободно прошетају, и то су били ретки тренуци боравка у слободи, па је тако Лептерија и добила назив. Соко-град је некада био бастион Римљана, а на његовим темељима у XIV веку саградјена је тврдјава. Извор Моравице је 10 km удаљен од овог места. То је изузетан природни феномен, пошто се Моравица јавља од самог извора као разливен речни ток. Када се посматра водена површина, не може се уочити како настаје ова река, јер су речни извори у дубини. Одавде Моравица тече током дугим 45 km и улива се у Јужну Мораву код Алексинца као њена десна притока.
[уреди] Водопад Рипаљка
Прво заштићено природно добро у Краљевини Југославији је управо Водопад Рипаљака . Водпоад настаје реци Градашници и по Цвијићу је највиши у Србији. Налази се на 420 m надморске висине, на око 3 km јужно од центра Сокобање. Он спада у категорију акумулативних водоапада и висине је 17,5 m. Име је добио од локалног израза за глагол сокочити - рипати. У сокобањском крају не каже се вода скаче - већ рипа. Велика је штета посетити Сокобању а не видети Рипаљку на Озрену.