Корисник:Golija/Јуначка песма

Из пројекта Википедија

Јуначка песма не само да прича о делима појединца него је и рецитује појединац, а не заједница или хор. У прво време су их вероватно састављали и рецитовали сами ратници и јунаци; то значи да су и слушаоци и аутори припадали господарској касти и да су аматери били племићи, понекад чак и владари. Сцена из Беороулфа, кад дански краљ позива једног од својих грофова да пева о борби у којој су управо учествовали, бесумње важи, уопште узевши, и за грчко херојско доба. Али улогу аристократског аматера убрзо преузима професионалац — дворски песник и певач или бард — који због свог великог искуства уме да јуначкој песми да уметнички бољи, па према томе и делотворнији облик. Као Демодок на двору феачког краља и Фемије у Одисејевој палати, они певају своје песме за заједничким трпезама краљева и њихових поглавара. Они су професионални певачи али у исто време вазали и пратиоци краља, и имају угледан положај мада су плаћени за свој рад. Они припадају дворском друштву и јунаци се са њима опходе као са себи равнима. Они живе световним дворским животом, и мада још понекад тврде да их је тим песмама бог надахнуо (Одисеја, XXИИ, 347, 8) и негују предање о божанском пореклу своје уметности, исто се тако добро сналазе у суровом ратничком животу као и њихови слушаоци; у ствари, они имају више заједничког са њима него са својим духовним прецима, пророцима и магима из ранијег доба.

Слика коју хомерски песници пружају о друштвеном положају песника није доследна. Један певач припада владаревој пратњи, док је други нешто између дворског и народног певача. Изгледа као да су се у време када су песме биле састављене и објављене измешали услови једног ранијег доба и самог ,хомерског доба'. У сваком случају, можемо претпоставити да су чак првих дана поред барда из аристократског дворског друштва постојали и лутајући певачи који су забављали народ на тржницама и око ватри у лесхама песмама мање херојским и мање достојанственим. О њима не можемо створити никакву представу уколико не узмемо да су тако настале причице као она о Афродитиној прељуби. У пластичним уметностима Ахајци настављају критску и микенску традицију, и друштвени положај уметника се није могао много разликовати од положаја уметника-занатлије на Криту. У сваком случају, немогућно је замислити да је неки сликар или вајар икада могао потећи из редова аристократије или да је припадао дворском друштву. У ствари, песнички покушај владара и великаша и ратничко знање професионалних песника морали су повећати друштвени јаз између уметника који је радио рукама и песника који је радио умом. Та нова околност је главни узрок што песник у херојско доба ужива већи друштвени углед од писара на старом Истоку.

Доба у коме се ратни подухвати и пустоловине непосредно преносе у песму и сагу завршава се дорском најездом. Дорци су били сиров и трезвен сељачки народ који није певао песме о својим победама, а ,херојски' народ који су они истиснули после свог настањивања на малоазијској обали није више био бог зна колико расположен за пустоловине. Њихове војне монархије постају мирољубиве, пољопривредне и трговачке аристократије у којима ранији краљеви постају обични велепоседници; док су раније владари и њихови пратиоци могли да живе на великој нози на рачун осталих делова заједнице, богатство је сада шире распоређено, а сразмерно томе умањен сјај виших сталежа. Оне се задовољавају скромнијим начином живота и наруџбине које дају вајарима и сликарима у својој новој домовини бесумње су у почетку биле сасвим скромне. Утолико је блиставије било песничко стваралаштво. Избеглице су донеле своје јуначке песме у Јонију где, међу страним народима и под утицајем страних култура, у временском распону од три века настаје еп. Под коначним јонским обликом још увек можемо да откријемо старији еолски материјал, можемо да разликујемо разне изворе и запазимо неуједначену вредност појединих делова и наглост неких прелаза, али не знамо колико од своје уметничке вредности еп дугује јуначким песмама нити колику заслугу за то изванредно достигнуће треба приписати појединим особама, школама и генерацијама песника. Изнад свега, не знамо да ли је неки појединац свесно прихватио то колективно дело и дао му коначни облик, или је, напротив, оно што тим песмама даје њихов посебни, заиста јединствени карактер производа ,колективног генија' управо то утелотворење различитих троуваиллес у њима и непрекидно понављање и усавршавање традиције.