Српска постмодерна проза
Из пројекта Википедија
[уреди] Основне одлике
Најобимнији развитак имала је проза, посебно роман. Прве године после ослобођења биле су традиционално обележене приповетком и мемоарском прозом, док су покушаји романа, ако се изузму три велика Андрићева остварења, доста ретки. Роман је и даље показивао знаке традиционалног заостајања. Међутим, почетком 50-их година почиње експанзија романа која траје све до данас. До тада је приповетка несумњиво била главна наративна врста, а онда је то место заузео роман и задржао га и у наредним деценијама.
Весници препорода српског романа јесу Михаило Лалић с романом Свадба (1950) и Добрица Ћосић с романом Далеко је сунце (1951). Прекретничка година била је 1952, када су се појавила два велика романа, Песма Оскара Давича и Пролом Бранка Ћопића. Иако се међусобно разликују по поступку и изразу, та четири романа имају заједничко тематско исходиште. У њима су приказани различити видови наше ослободилачке борбе и револуције. Роман с темом из НОБ-а заузима средишње место у романсијерској продукцији 50-их година, а четири споменута писца његови су главни представници. Док су Давичо и Ћопић у роману потврдили оно што су раније постигли у поезији односно у приповеци, Лалић и Ћосић остварили су се првенствено као романсијери.
[уреди] Михаило Лалић
Михаило Лалић (1914), као и већина црногорских писаца, његових савременика, развио се и стварао у београдском књижевном кругу, али и он је, у још већој мери него они, тематски везан за стварност Црне Горе и као писац поникао је с њенога духовног тла. Прве радове, песме и приповетке, почео је објављивати 1935, али је запажен тек после рата. До сада је штампао неколико књига приповедака и десет романа. Приповетке су му, и поред несумњивих вредности, остале у сенци романа. У првом роману, Свадба, приказан је један детаљ ратне драме на северу Црне Горе: живот у колашинском затвору, бег групе одважних на слободу. Вредности дела су традиционалне: епска једноставност, изворно приповедање, упечатљивост ликова и ситуација, драмска напетост радње. Након Свадбе уследио је циклус од пет ратних романа. Радња се и у њима збива претежно иза ватрених линија, у позадини, илегалности, у затворима и логорима. Уметнички је поступак, међутим, битно различит. Док је Свадба класично реалистичко дело, остали су модерно конципирани психолошки романи дати техником унутрашњег монолога а неки, уз то, исприповедани у првом лицу. Нова оријентација добила је најпотпунију потврду у најбољем Лалићеву роману Лелејска гора (1957; друга, коначна верзија 1962). Полазећи од једног наоко неважног детаља, случајног одвајања главног јунака од партизанске групе с којом се скривао на окупираној територији, тај роман је израстао у модерну поему о човеку, проткану драматичним окршајима, лириком слика и осећања, интроспективним анализама и мисаоном узнемиреношћу људском судбином. Други велики Лалићев роман Хајка (1960) непосредан је наставак претходнога. У њему је приказана крвава четничка и италијанска хајка на десетковане остатке партизана. Том догађају дато је универзално значење. Ту се све заверило против човека: и природа, и институције људског друштва, и невидљиве силе у човеку, и оне изван њега. У поступку се стапају епско и лирско, психолошко и социолошко, реалистичко о модерно. Тим синтетичким тежњама Хајка се отвара према новом циклусу састављеном од четири романа међу којима је најбољи први Ратна срећа (1973). У њима је дата епски широко заснована романсирана историја модерне Црне Горе, од времена краља Николе до народне револуције.
[уреди] Добрица Ћосић
Добрица Ћосић (1921) развијао се на сличан начин као и Лалић. Његов први роман Далеко је Сунце (1951) донео је нов, неконвенционалан, проблемски приступ тематици НОБ-а. У њему је дата судбина једног партизанског одреда у Србији, који је остао иза главнине војске да води герилски рат. Окружен са свих страна непријатељем, одред се нашао пред судбоносном дилемом: да ли наставити борбу или се расформирати како би се избегло уништење. То је узбудљив акциони роман, остварен традиционалним реалистичким поступком, једноставан и читљив, тако да је врло брзо постао омиљен у најширим слојевима читалаца. У другом роману, Корени (1954), Ћосић се враћа у прошлост Србије, у сумрак обреновићевске епохе. Окосницу радње чини породична хроника, историја раслојавања богате сеоске породице, сукоб очева и синова, њено грчевито настојање да добије наследника у ситуацији када биолошке снаге сахну. У позадини су дати социјални и политички потреси тог доба. Новина Корена је, пре свега, у поступку и стилу. То је поетски психолошки роман, умногостручене субјективне перспективе, у којем се драматични судари међу личностима осветљавају из више углова, са становишта свих актера радње. С Коренима је Ћосић започео циклус романа који сви заједно треба да пруже романсирану историју модерне Србије. У Деобама (1961), опсежном тротомном роману, поново смо на исходишту пишчевих трагања за смислом минулих епоха. То је роман о контрареволуцији, српски Тихи Дон, посвећен историјској, социолошкој и психолошкој анализи четништва. Писац је дубоко потресен страхотама о којима говори, отуда је његово казивање узнемирено, испрекидано, са сталним драматичним нагласцима, а његов стил назван је патетичним реализмом. Ћосићева снага је у откривању судбинских колективних драма. Стварани јунак романа јесте маса, покрет, док су појединци одређени пре свега као припадници масе и покрета. Замисао о роману као историји земље и народа најпотпуније је остварен у Времену смрти (I-II, 1972; III, 1975; IV, 1979), сложеној књижевној композицији састављеној од неколико самосталних романсијерских целина, у којој је приказана најтежа и најсудбоноснија година у историји Србије, хиљадудеветстопетнаеста. Последњи Ћосићев роман, Грешник (1984), наставак је претходних и уједно отварање новог круга чија је тема критичка анализа комунистичког покрета између два рата.
[уреди] Владан Десница
Почетком 50-их година у први ред наших прозаиста избија Владан Десница (1905-1967), српски писац из Хрватске. Настављачке традиције далматинске прозе, модерни следбеник Матавуља, он се карактером свог дела и својим деловањем уклапа и у српску и у хрватску књижевност. Као писац развијао се споро: први рад објавио је 1933, а прву књигу, роман Зимско љетовање, објавио је 1950. Писао је романе и приповетке, есеје из наше културне историје или с општим темама, преводио је с италијанског. У почетку код њега преовлађује дескриптивни поступак, регионализам, анегдотизам, сликање појавних видова стварности. Касније се његов реализам све више модернизује, социолошка компонента употпуњује се психолошком и медитативном. Реални географски простор препознатљив је, али су неки моменти у њему пренаглашени тако да добијају симболичко значење. У роману Зимско љетовање група грађана, побегавши из разореног Задра у суседно село Смиљевац, као да улази у сасвим нов свет, географски близак, али сасвим непознат и застрашујући. Тај роман, мозаички компонован, статичних детаља и окамењених предела, језички остварен зрелим, интелектуализованим изразом, нема ничега заједничког с другим романима с почетка 50-их година. У њему нема ни трунка идеологије, ни револуционарне патетике, ни огорчености на окупатора, него само сурова, гротескна слика живота. У неким делима, нарочито каснијим, регионална обележја сасвим се губе, а уместо социјалних првенство добијају егзистенцијалне теме. У поступку се, уз реализам и психологију, јављају и нови елементи, поетизам и есејизам. Фабула се редуцира, догађаји губе значај, приповедање се замењује интелектуалном анализом. Тим поступком, уз више приповедака, изграђено је и његово најзначајније дело, есејистичко-поетски и философски роман Прољеће Ивана Галеба (1957), повест о судбини уметника, музичара, саткана од његових сећања и самоанализа, размишљања и слика, снажно синтетичко дело, један од најбољих југословенских послератних романа.
[уреди] Остали српски писци из Хрватске
Уз Десницу треба споменути још неке српске писце из Хрватске, песника Владимира Поповића (1910), аутора једне од најбољих поема из НОБ-а Очи; песника за децу Григор Витеза (1911-1966); прозаика Војина Јелића (1921), који је у својим романима и приповеткама дао слику сеоског живота у далматинској Загори; хроничара револуције Милана Ножинића (1921); песника и новелисту Милана Лентића (1920); песника, приповедача и романсијера Драгана Божића (1931), књижевног критичара Станка Кораћа (1929) а од млађих песника Јордан Јелић (1942) и Здравко Крстановић (1950). Сви су они између две књижевности. За већину се може рећи исто што и за Десницу: да су постали хрватски не престајући да буду српски писци.
[уреди] Меша Селимовић
Исте године кад и Владан Десница објавио је прву књигу Меша Селимовић (1910-1982), приповедач из источне Босне. Његово сазревање било је споро, још спорије него Десничино. Прву књигу, збирку приповедака Прва чета (1950), објавио је у 40-ој, а другу, роман Тамница (1961) у 51-ој години живота. Обе је критика примила с неповерењем. Нису много боље прошле ни следеће његове књиге, збирка приповедака Туђа земља (1962) и кратки поетски роман магла и мјесечина (1965), иако су то била већ сасвим зрела остварења. Њихова вредност уочена је тек када се појавио велики роман Дервиш и смрт (1966), који је критика одмах одушевљено поздравила као изузетно дело. Радња романа збива се у 18. веку, у Сарајеву; јунак је Ахмед Нурудин, дервиш; свако поглавље почиње неким цитатом из Курана као мотом. Међутим, тај историјски и цивилизацијски слој представља само једну, и то мање важну, страну овог дела. По гледању на човека и разумевању његова односа према друштвеним институцијама оно је изразито модерно и посве савремено. Роман снажне мисаоне концентрације, писан у исповедном тону, монолошки, с изванредним надахнућем, Дервиш и смрт повезује дрвену мудрост с модерним мисаоним немирима. Он почиње од религиозних истина као облика догматског мишљења да би дошао до човекове вечне упитаности пред светом, до спознаје патње и страха као неизбежних пратилаца човековог живљења. Све те квалитете Селимовић је поновио и у следећем роману, Тврђава (1970), која нас враћа у још дубљу прошлост, у 17. век. Тврђава је ту и стварност и симбол, а као симбол она је "сваки човјек, свака заједница, свака идеологија" затворена у саму себе. Излазак из тврђаве истовремено је улазак у аутентични живот, почетак индивидуалног развитка, отварање могућности сусрета с другима и упознавања истинских људских вредности. Као и претходни роман, Тврђава је испуњена вером у љубав, која је схваћена као мост што спаја људе без обзира на различитост уверења, цивилизација и идеологија. Последњи Селимовићеви романи, Острво (1974) и постхумно објављени Круг (1983), оба с темом из савременог живота, нису достигли снагу и упечатљивост претходних двају. Меша Селимовић је први књижевни великан који је потекао из босанскохерцеговачке муслиманске средине. С њиме је муслиманска компонента, присутна видљиво од последњих деценија прошлог столећа, доживела пуну афирмацију у српско-хрватском и југословенском књижевном мозаику.
[уреди] Антоније Исаковић
У приповеци је најзначајнији новатор Антоније Исаковић (1923). Његова прва књига Велика деца (1953), циклус од десет приповедака о животу једног партизанског одреда, донела је исто што и тадашњи романи НОБ-а: неконвенционалан приступ ратној теми, заокрет од спољашњег к унутрашњем, од реалистичког к психолошком, модеран израз. И наредне две књиге приповедака, Папрат и ватра (1962) и Празни брегови (1969), остале су у истим тематским, жанровским и стилским оквирима. Новину доноси четврта и до сада најопсежнија Исаковићева књига, Трен (I, 1976; II, 1982), циклус од десет казивања бившег борца о својим ратним и поратним доживљајима, од којих десето казивање, о години 1948, и Голом отоку, има обим романа. Исаковић је ипак изразит приповедач, о чему посредно сведочи и ова књига. Већина је његових приповедака монотематска: износи се обично један догађај с ограниченим бројем личности из једне особене перспективе. Тежња к редукцији испољава се на свим плановима приповетке, од предметне основе до израза. Основна обележја Исаковићева стила јесу: суздржаност, сведеност изражајних средстава на најнужније, сажетост. Реченице су обично кратке, одсечне, често епиграматичне, у дијалозима се реплике смењују убрзано, понекад без идентификације говорилаца; описи су језгровити, причање у искиданом ритму, с дубинским немирима, али на површини стишано, без емоционалних излива, наизглед равнодушно. Покадшто тај стил прелази у својеврсни маниризам.
[уреди] Миодраг Булатовић
Исаковићу је супротан необуздани и темпераментни Миодраг Булатовић (1930), писац необичне имагинативне снаге, склон мрачним, демонским визијама. Појава прве његове књиге, збирке приповедака Ђаволи долазе (1955), претворила се у праву књижевну саблазан. "Задах трулежи, болести, нискости, прљавштине улази на сва врата ове књиге"написано је о њој. Ту је дата слика београдског подземља, свет пијаница, пропалица, блудница. Једино је у приповеци Црн, најбољој у књизи, тема завичајна и ратна: ухваћен је један окупацијски тренутак у некој варошици у црногорском Санџаку. Тај простор биће поприште збивања и у његовим следећим књигама: у циклусу приповедака Вук и звоно (1958), у роману Црвени петао лети према небу (1959), његовом најпопуларнијем и највише превођеном делу, у ратним романима Херој на магарцу (1967) и Рат је био бољи (1969). У четвртом роману Људи са четири прста (1975) Булатовић нас поново уводи у свет подземља, само што то више нису београдске кафане него емигрантска стецишта у западној Европи, места где се снују зло и несрећа нашим људима. О феномену зла у његовим савременим, апокалиптичким видовима говори и последњи Булатовићев роман Гулло гулло (1983). Без обзира на просторно-временске оквире радње, било би погрешно у делима овог писца тражити реално препознатљиве описе и збивања. Његова слика света померана је према мрачном и морбидном, а ликови су му гротескни и трагични истовремено. То је фасцинантни реализам сродан фантастичном реализму савремених јужноамеричких писаца, али у њему налазимо и многе друге елементе: трагове утицаја старозаветних списа, новозаветне поруке о греху, искупљењу и свеопштој љубави, плачевну сентименталност словенских писаца. Булатовићев окрутни свет препун је суза и кајања. О свему томе Булатовић прича снажно, темпераментно, с блиставом речитошћу, у јарким сликама, али без смисла за самоконтролу.
[уреди] Педесете године двадесетог века
Читава наша проза 50-их година креће се између два пола, традиционалног и модерног, реалистичког и авангардног. Напетост међу њима била је у почетку оштро изражена, а затим је почела постепено попуштати д аби се на крају скоро сасвим изгубила. Основна развојна тенденција ишла је од првог ка другом полу, од традиционално реалистичког к модерном прозном изразу. Главни печат том правцу дали су бивши надреалисти, у првом реду Оскар Давичо, нарочито својим првим романима Песма, затим Александар Вучо и Душан Матић. Њима су се придружили, сваки на свој начин, Добрица Ћосић и Михаило Лалић, и један и други после својих првих романа написаних у реалистичком маниру. Модерни експериментални роман постао је средишњи прозни модел у књижевности 50-их година, према којем су се управљали и стари и нови писци, и "модернисти" и "реалисти", и романописци и приповедачи. У експериментисању с модерном романескном формом најдаље је отишао Радомир Константиновић (1928), што се испољило већ у првом његовом роману Дај нам данас (1954), с темом из НОБ-а. Окупацијске прилике у Београду у првој ратној години чине позадину радње, самоубиство једног београдског Немца, који је одбио послушност окупатору, једини је догађај у роману али и он се збио пре почетка радње. У ствари, читав роман остварен је бујицом идеја, философских размишљања и расправа, у којима се сударају различита мисаона струјања, те у поетском дочаравању атмосфере. Од каснијих Костантиновићевих романа издваја се Излазак (1960), у којем је дато модерно, есејистичко-романескно тумачење приче о Јудином издајству. Друкчију врсту експерименталне прозе, дескриптивну, наративну, аналитичку и истраживачку, дао је Павле Угринов (1926) у низу од десетак књига романа и приповедака, међу којима се издвајају неколике с карактеристичним насловом или поднасловом Елементи. У последњим романима он се умногоме враћа традиционалном жанру развојног, аутобиографског романа. Њему је сличан Бора Ћосић (1932). У читавој његовој прози приметна је тежња ка хуморном, сатиричном и пародијском. Од његових дела издвајају се Приче о занатима (1966), кратки роман Улога моје породице у светској револуцији (1969), у којем је дата духовита и дирљиво трагикомична слика првих послератних година, и велики роман Тутори (1978), где је поступак овог писца, који је он сам назвао "систематичност у конструисању растројства", доведен до техничке виртуозности.
[уреди] Шездесете и седамдесете године двадесетог века
За прозаисте традиционално-реалистичке оријентације карактеристична је постепена модернизација прозне структуре, која је ишла упоредо с њиховим уметничким сазревањем, тако да је већина ових писаца стваралачку зрелост достигла касније, у 60-им и 70-им годинама. Припадник нараштаја Лалића и Ћопића, Ерих Кош (1913), започео је сувопарним ратним хроникама а своје уметничке склоности највише је испољио у два жанра, у психолошком роману и сатири. Његове сатиричне повести или краћи романи, од којих се издваја Велики мак (1956), затим алегоријско-сатирични роман Снег и лед (1961) те опсежни философско-историјски роман У потрази за месијом (1978), писани скрупулозно, једнолично, без поезије и хумора, садрже добро уочене појаве политичких и моралних ишчашења у модерном времену. Плодни прозаик Јара Рибникар (1912) споро се ослобађала схематизма социјалне прозе да би тек у биографском, развојном роману, Јан Непомуцки (1969), о судбини уметника, музичара, дала значајно дело. Њен вршњак Вељко Ковачевић (1912), партизански командант, уметнички је уобличио своја ратна искуства у романима Капелски кресови (1961), Гавријада (1971) и др. Плодни и разноврсни Бошко Петровић (1915) огледао се у поезији, приповеци, уметничкој есејистици, путописима и преводима али је пун израз достигао тек у позним делима, посебно у опсежном роману-диптиху Певач (1980), у којем је на оригиналан начин повезао два времена, први устанак у Србији и савремену епоху. Петровић је настављач традиције војвођанске прозе. Атмосферу равничарске градске и сеоске средине, скрупулозан однос према детаљу, аналитичност, склоност к медитацији налазимо и код других писаца с овог подручја: Александра Тишме (1924), Момчила Миланкова (1924-1979), Младена Маркова (1934) и др. У више књига приповедака и романа Тишма приказује слабе и незадовољне људе које је живот прегазио и злоупотребио. Његово најзначајније дело, роман сложене структуре Употреба човека (1976), спада у највеће домете наше прозе 70-их година. Тај сиви, суморни свет прозаичне свакодневнице, али с мањим унутарњим распоном, налазимо и код Миланкова. Његов понешто сувопарни, монотони реализам у неким делима се дограђује и богати елементима гротеске и алегорије. Започевши средином 50-их година хроничарско-репортерским романима, Марков је тек у збиркама приповедака из 70-их година и у опсежним романима Смутное време (I, 1976; II, 1978) и Истеривање бога (I, 1984; II, 1985) – први је историјски, о судбини српског народа у Угарској у 16. веку, а други савремени, о банатском селу у првим послератним годинама – дао снажну, згуснуту, вишезначну реалистичку прозу. За разлику од војвођанских, босански приповедачи показују мање склоности за анализу а више спонтаног приповедачког дара. Из мноштва имена можемо издвојити само нека. Младен Ољача (1926) увише романа и приповедака, међу којима се издваја епски широко заснована Козара (1966), дао је слику ратних пустошења и страдања народа у Босанској Крајини. Приказивао је и послератни живот, Ристо Трифковић (1924), из источне Босне, после првих ратних приповедака, конвенционално писаних, окренуо се модерним видовима живота и дао натуралистичке слике с елементима гротескног и фантастичног. Војислав Лубарда (1930) избио је у први ред међу писцима свог нараштаја последњим романом Преображења (1980), у којем је приказао пакао братоубилачког рата у источној Босни. Приповедачи из Србије више од осталих дугују традицији наше реалистичке прозе, посебно Бори Станковићу. Њихов суморни реализам у приказивању сеоских и паланачких нарави проткан је сликама сирових страсти и елементарних нагона. Најважнији су: Слободан Џунић (1921), приповедач из југоисточне Србије, тематски везан за село; песник и романописац Бранко В. Радичевић (1926), који је изразио еротске жудње, непосредност доживљаја природе и исконске биолошке и духовне снаге народа; Жика Лазић (1932), тематски везан за завичајно Поморавље у више књига лирски обојене прозе, аутор низа романа из историје Србије 19. столећа. Регионалне разлике неутралишу се код београдских приповедача, међу којима се издвајају: Миодраг Ђурђевић (1920), Светлана Велмар-Јанковић (1932), Воја Чолановић (1922) и Гроздана Олујић-Лешић (1934).
У прозном стварању 60-их година јављају се две генерације писаца умногоме међусобно супротне али и комплементарне: прва се исказала средином 60-их а дуга на прелазу 60-их и 70-их година. Писци прве генерације наставили су основни правац прозног стварања претходне деценије. Њихове су главне одлике: тежња ка универзалним темама, затим естетизам, формализам, конструктивизам, високо култивисани израз. "Заокупља ме вечни проблем форме", рекао је Данило Киш (1934), водећи писац у овом нараштају. Његови романи и приповетке – међу којима су неки преведени на више језика (Башта, пепео, 1965; Пешчаник, 1972), док је циклус приповедака Гробница за Бориса Давидовича (1976) доживео интернационални успех – остварени густом симболиком и суздржаним казивањем, у којем се поетско преплиће с есејистичким, изразили су прустовску носталгију за минулим временима. Близак Булатовићу, али смиренији и уједначенији од њега, Мирко Ковач (1938) слике срама и расула преноси с националне на породичну раван и у више књига, међу којима се зрелошћу издвајају збирка приповедака Ране Луке Мештревића (1971) и роман Врата од утробе (1978), износи различите верзије породичне хронике, у којима је рат само позадина дата често с ироничном дистанцом. Најстарији припадник овог нараштаја Борислав Пекић (1930), јавио се последњи, али је досада вишеструко надокнадио пропуштено, објавивши осам романа, преко четрдесет драма и радио-драма, затим велики број есеја, дневничких записа, публицистичких текстова. Од романа посебну пажњу заслужују магистрално Златно руно (до сада изишло пет томова између 1977. и 1982), о одисеји једне цинцарске породице од позног средњег века до Другог светског рата, и "жанр-роман" Беснило (1983) с елементима трилера, научне фантастике и негативне утопије. Остали писци овог правца јесу: Радомир Смиљанић (1934), међу чијим се књигама издваја трилогија романа о самозваном философу и спаситељу света Хегелу Милорадовићу; Бранимир Шћепановић (1937), познат нарочито по кратким романима Уста пуна земље (1974) и Смрт господина Голуже (1977), затим, нешто млађи од њих, Филип Давид (1940), приповедач и драмски писац, с осећањем за нестварно и мистично, и Бошко Ивков (1942), аналитичан, контемплативан, окренут завичајном панонском амбијенту.
Писци следећег нараштаја доносе прозу новог типа. Они прихватају извесна поетичка решења својих претходника, али су доследно привржени конкретној стварности (у препознатљивости историјских и географских оквира приче). У том смислу оживљава интересовање за регионалну тематику, за карактеристичну фабулу и локалну анегдоту, за свет друштвене периферије и подземља, за ружно и ниско. Корене те "стварносне прозе" или "прозе новог стила" или "обновљеног реализма", како се она у критици назива, налазимо већ код неких писаца 50-их година, посебно код Булатовића, донекле код Исаковића. Живојин Павловић (1933), познат не само као приповедач и романописац него и као један од најбољих југословенских синеаста, Слободан Селенић (1933) и Владимир Стојшин (1935), по годинама припадници претходног нараштаја, разликују се од својих вршњака тиме што одбацују сваку артифицијелност, настојећи да што верније изразе грубу стварност живота. "Новостилисти" хоће, међутим, и више од тога: не само да пруже врну слику савременог живота него и да ту слику пронађу у облицима живог говора, који најчешће наглашено одударају од нормиранога књижевног језика, али доприносе изградњи обухватних поетских симбола. Један од наговештаја прозе новог стила може се наћи у књизи Моме Димића (1944), Живео живот Тола Манојловић (1966), где је живот једног сељака, стварно постојећег, исказан његовим непосредним говором, са свим локалним обележјима. Али већ код Драгослава Михаиловића (1930), који је својим двема књигама – кратким романом Кад су цветале тикве (1968), о животу боксерског шампиона и трагичног преступника, и новелистичким романом Петријин венац (1975), о животном путу једне сељанке – избио у први ред савремених писаца, коришћење градског аргоа и дијалекатског говора има дубљу и осмишљенију функцију: преображавање "ниског" и "вулгарног" у потресне поетске симболе. Њему је близак по темама, иако у изразу сасвим различит, Видосав Стевановић (1942). Више од осталих он је загледао у дно живота и приказао свакојаке прљавштине и наказе језиком који је силовит, неодољив, вишеслојан. Међу његовим делима издвајају се збирке приповедака Рефуз мртвак (1969), Периферијски змајеви (1978) и Царски рез (1984) те роман Нишчи (1971), хроника пропадања једне паланачке породице, с богатом унутарњом морфологијом. Сличан амбијент, али много једноставнијим изразом, открива у својим приповеткама и романима Милисав Савић (1946), амбијент паланачког подземља с ликовима проститутки, скитница, уличних јунака. За разлику од Стевановића и Савића, приповедача елементарне снаге, Мирослав Јосић Вишњић (1946) одликује се лежерношћу приповедања и истанчаним изразом својеврсним нашим војвођанским прозаистима. Славко Лебедински (1939) унео је у ову прозу искуства руске приповетке и романа 20-их година овог века. "Стварносни" модел преовлађује и у прози 70-их година, о чему сведоче не само нова дела већ афирмисаних "новостилиста" него и појава низа нових писаца, као што су Ратко Адамовић (1942), Радослав Братић (1948) и Јован Радуловић (1951). Много шта у овој прози подсећа на наш класични реализам: регионализам (обухваћена је не само унутрашњост Србије него и други крајеви из којих долазе ови писци: Херцеговина, Босна, Далмација, Војводина), оријентација на сеоски и малоградски живот, дијалектизми, оживљавање приповетке. Готово сви "новостилисти" су приповедачи, и њихови романи неретко носе изразита новелистичка обележја.
"Стварносна проза" јесте главни али не и једини прозни стил 70-их и прве половине 80-их година. Упоредо се јављају и дуге оријентације. Долази до обнове историјског романа с темом из националне прошлости, где се, уз дела већ афирмисаних писаца (Д. Ћосића, Б. Петровића, М. Маркова), јављају и сасвим нова имена; Добрило Ненадић (1940), Петар Сарић (1937), Мирослав Савићевић (1934). Прозу борхесовског типа, с нагласком на фантастично, гротескно, пародијско, негују, између осталих, Данило Киш, у својим последњим књигама, и Милорад Павић, који је њен главни представник. Проза модерног градског сензибилитета, београдска или универзална у тематском смислу, супротна је "провинцијској прози" новостилиста. Њени су представници Момо Капор (1937) у низу романа писаних техником јеанс-прозе, лаких, читљивих и веома популарних код младих читалаца, Милан Оклопџић (1948), Светозар Влајковић (1938) и др. Програмску алтернативу "новостилистима" дао је Давид Албахари (1948) у књигама које су настајале упоредо с њиховима али на друкчијим претпоставкама. Главне одлике његова стила јесу: напуштање конвенција реалистичког приповедања, померање тежишта дела с радње на чин стварања, пародирање, тежња к сажимању, фрагментизација, отвореност за утицаје свих медија од филма до рок-ен-рола. Тај модел прихвата најмлађа генерација српских прозаиста. Они су се јавили својим првим књигама крајем 70-их и почетком 80-их година а имали су и неколико заједничких представљања: Најновија београдска прича, 1981; Нова проза – новосадски круг, "Поља", 278-273/1981; Господар прича "Република", бр. за 1984). И ови најновији прозаисти, како и њихови непосредни претходници, настављају да с великом пажњом негују приповетку, инсистирајући посебно на оним њеним својствима којима се она највише разликује од романа. "Искушење сажетости", "минимализам" – то су неке поетичке формуле ове наше најмлађе приповетке лансиране у кругу њених представника и критичара.
[уреди] Осамдесете године двадесетог века
Оживљавање приповетке није угрозило супремацију романа. Он је и у првој половини 80-их година, као и у претходним деценијама, у снажној експанзији. Стварају га писци свих нараштаја, од најстаријих до најмлађих, и свих књижевних опредељења. Неколико наслова који су се појавили у последње две године (1984. и 1985) показују колико су велики распони у свим равнима, тематској, жанровској, стилској, који одређују садашњи тренутак српског романа: Милорад Павић, Хазарски речник, спој фантастике и ерудиције, роман у облику речника; Борислав Пекић, 1999, ýантрополошка повест", орвеловска антиутопија; Милован Данојлић, Као дивља звер, нихилистички роман иронијско-пародијске стилизације; Мирослав Поповић, Судбине, хроника једног града, с неколико испреплетених индивидуалних повести, остварена контемплативним психолошким реализмом; Данко Поповић, Књига о Милутину, биографија једног сељака њим самим испричана и његовим језиком обликована; Радослав Петковић, Сенке на зиду, дело сложене структуре и необичне стилске перфекције, с елементима пикарске фабуле, борхесовске фантастике и технике других медија. Последња три писца с овог списка до сада нисмо спомињали. Мирослав Поповић (1926-1985) јављао се приповеткама у периодици и био сасвим незапажен писац, Судбине (1984), његова прва и једина за живота објављена књига, одмах је схваћена као изванредно дело, један од најбољих наших послератних романа. Данко Поповић (1928) објавио је неколико књига приповедака и романа, мало примећених и код читалаца и од критике. Пажњу јавности привукла је његова историјска драма Карађорђева смрт, играна на телевизији 1984, али је тек с Књигом о Милутину (1985) стекао најширу популарност. То је у овом тренутку једна од најчитанијих наших романа. Радослав Петковић (1953) представник је генерације која долази. Сенке на води (1985), као и два претходна романа овог писца, показују, осим његова неоспорног дара, сигурност владања сложеним техникама савременог романа и усавршеност књижевног заната. А то нису само његове врлине, то су, умногоме, обележја садашњег тренутка у развоју српског романа.
[уреди] Види још
[уреди] Литература
- Изворни текст је преузет из књиге Кратка историја српске књижевности Јована Деретића. Књига се може наћи у свом електронском издању на страници на пројекту Растко. Књига нема експлицитних рестриктивних ауторских права која забрањују њено умножавање. У случају да се проблеми ипак јаве, контактирајте Милоша.