Илија Петковић
Из пројекта Википедија
Илија Петковић (рођен 22. септембра 1945. у Книну) је бивши фудбалер и селектор фудбалске репрезентације Србије и Црне Горе.
Садржај |
[уреди] Почетак каријере
Петковић је играчку каријеру почео у книнском лигашу Динари. У 19. години је дошао у Београд и суочио се са великом животном дилемом - наставити фудбалску каријеру или се посветити студијама. Победила је љубав ка фудбалу, постао је професионалац, али је наставио и са едукацијом - завршио је Вишу економску школу у Београду.
Сплет околности је Илију Петковића одвео на Стару Карабурму и постао је играч ОФК Београда. Дрес популарних "романтичара" носио је 16 сезона, најпре од 1964. до 1973. године, а затим и од 1976. до 1983. У сезони 1965/66. освојио је трофеј у Купу Југославије. За ОФК Београд одиграо је 417 утакмица и постигао је 68 голова. О карактеристикама Петковићеве игре најбоље сведочи надимак - "тајфун са Карабурме". Био је стравично експлозиван и својевремено је проглашен за најбоље десно крило света.
Петковић је три године, од 1973. до 1976, био интернационалац. Играо је за француски Троа.
[уреди] Деби у дресу "плавих"
Посебне странице играчке каријере данашњи селектор је исписао у репрезентативном дресу. За селекцију Југославије је играо од 1968. до 1974. године. У том периоду репрезентативни дрес је облачио 43 пута и постигао је шест голова.
Дебитовао је на импресиван начин. Било је то 24. априла 1968. на стадиону Црвене звезде. Југославија је била домаћин Француској у реванш сусрету четвртфинала Купа нација. У првој утакмици, одиграној 18 дана раније у Марсеју, било је 1:1. Илији Петковићу је требало три минута да постигне и први гол за "плаве". Други пут међу стрелце се уписао у 33. минуту. На крају, Југославија је победила Француску 5:1, а 47.687 навијача је клицало Петковићу и друговима...
Та победа је донела Југословенима пласман на завршни део Купа нација, који је одржан у јуну те године у Италији. Било је то треће по реду најјаче европско репрезентативно такмичење, које је затим прерасло у Првенство Еропе.
Илија Петковић је учествовао у бриљантној победи за сва времена над Енглеском 1:0, у полуфиналном сусрету одиграном 5. јуна у Фиренци. Гол одлуке постигао је Драган Џајић. Три дана касније у Риму је одиграно финале. Противник је била селекција домаћина. Голом Џајића Југославија је повела у 39. минуту, а изједначио је Доменгини десет минута пре краја. Петковић је био одличан. Тадашња правила налагала су да се игра нова утакмица. Међутим, Илија Петковић се повредио, није био у тиму у сусрету одиграном 10. јуна и "азури" су савладали Југословене 2:0. Петковић се окитио европским сребром у конкуренцији репрезентација, а наш национални тим је поновио успех са уводног Купа нација из 1960. године.
[уреди] Немачка као фудбалска судбина
Имао је Петковић још много незаборавних сусрета у државном тиму. Ипак, пласмани на завршнице великих дела засењују остало.
Петковић је био и актер меча одиграног 19. децембра 1973. године у Атини, када су "плави" победом 4:2 над домаћином Грчком обезбедили мајсторицу против Шпаније. Победника тог дуела чекала је виза за Светско првенство одржано 1974. године у Немачкој.
На "Валд" стадиону у Франкфурту, 13. фебруара 1974, радовали су се Југословени. Голом Јосипа Каталинскога у 14. минуту победили су "фурију" и изборили пласман на Мондијал.
Жреб је одредио да Светско првенство отворе актуелни шампион планете Бразил и Југославија. Тринаестог јуна, поново на "Валд" стадиону у Франкфурту, било је 0:0. У наредном сусрету Југославија је декласирала Заир 9:0, а осми гол је постигао Петковић. Ремијем против Шкота 1:1 изборен је пласман у наредно такмичарско коло. Тада су се поново формирале групе, а "плави" нису успели да се пласирају даље - редом, бољи су били репрезентативци СР Немачке (2:0), Пољске (2:1) и Шведске (2:1).
Испоставило се да се Илија Петковић на Мондијалу у Немачкој и опростио од репрезентативног дреса. Своју 43. утакмицу за "плаве" одиграо је против Пољске, 30. јуна на већ поменутом објекту у Франкфурту. У 81. минуту "тајфун са Карабурме" је уступио место Владимиру Петровићу, каснијој четвртој "Звездиној звезди".
Илија Петковић спада у ред ретких фудбалских људи који у биографији има учешћа на светским првенствима и као играч и као селектор. У оба случаја, Петковић се светској јавности представљао у Немачкој. Те 1974. као играч, 2006. као селектор Србије и Црне Горе.
[уреди] Успешан прелазак међу тренере
Каријеру стручњака Петковић је почео као спортски директор ОФК Београда. Касније, у периоду од 1990. до 1993. године био је и тренер "романтичара" са Старе Карабурме.
У међувремену, Петковић је био тренер у Штабу омладинске репрезентације Југославије која је 1987. године у Чилеу постала првак света. То је један од најбољих резултата свих времена у домаћем фудбалу, а Петковић је дао велики допринос на том путу, као и у стварању многих будућих асова.
Данашњи селектор "А" тима је својевремено и преводио Медитеранску репрезентацију. Такође, био је активан и у Војном тиму, којег су чинили фудбалери на редовном одлсужењу војног рока.
[уреди] Сервету донео титулу
Интернационалну тренерску каријеру Илија Петковић је почео 1993. године у швајцарском Сервету. Тим из Женеве је тренирао две године. У сезони 1993/94. освојио је шампионску титулу. Занимљиво је да је Сервет у то доба био у сенци Грасхоперса, али су превазишли медиокритетско схватање управо захваљујући радном ангажману нашег стручњака. На крају, у бурном финишу, претекли су Грасхоперс за бод.
Илија Петковић је током 1997. и 1998. године био тренер у Штабу најбоље репрезентације коју је тада селектирао Слободан Сантрач, иначе његов дугогодишњи саиграч у ОФК Београду и најбољи стрелац наше елите у историји. "Плави" су се пласирали на Светско првенство у Француској. То је био изузетан успех, остварен после распада СФРЈ и међународних санкција које нису изоставиле ни фудбал.
Ипак, Петковић није био учесник такмичења у Француској, јер је прихватио позив јапанског прволигаша Ависпе из Фукуоке. У Јапану је Петковић оставио изузетан утисак, што је условило каснијим позивима у редове комшијских кинеских прволигаша - Шенхуа и Чендау. Илија Петковић је и данас један од омиљених тренера у најмногољуднијој земљи света, а новинари из Кине и дан данас често посећују нашу земљу и Савез.
У међувремену, Петковић је у сезони 1999/2000. тренирао и солунски Арис. У националном Купу су елиминисали Панатинаикос, а такмичење су завршили у полуфиналу.
[уреди] Два пута на клупи "плавих"
Илија Петковић је у два наврата био селектор нашег националног тима. Први пут је радио од јула 2000. до фебруара 2001. године. У том раздобљу "плави" су остварили победу у првој утакмици Прве групе квалификација за Светско првенство одржано 2002. године, а савладан је Луксембург у гостима. Такође, наш национални тим је са Петковићем на челу у јануару 2001. освојио прво место и пехар на "Сахара купу", одржаном у Индији.
После тог турнира, Петковић је отишао у Кину. У Фудбалски савез, на место селектора, вратио се крајем јула 2003. године. Био је то изузетно тежак тренутак за домаћи фудбал, јер је само месец раније доживљен најтежи пораз у историји - 11. јуна Азербејџан је у Бакуу у квалификацијама за Првенство Европе 2004. победио "плаве" 2:1.
Петковић је консолидовао екипу. Вратио је дух и ведрину у свлачионицу, успоставио јединство међу свим структурама, дошао до добрих резултата и полако враћао култ националног тима. Две победе над Велсом и реми против Италијана ипак нису били довољни да Србија и Црна Гора обезбеди пласман на континентално првенство.
Све се променило на боље у наредном квалификационом циклусу. Илија Петковић је поставио нова правила, апсолутно сваки члан националног тима и организације их је прихватио. Чврста одбрана, покретљив везни ред, конкретан напад и све то преточено у квалитетну игру, допринело је да Србија и Црна Гора освоји прво место у квалификационој Седмој групи и директно се пласира на Светско првенство. Такав успех није забележен у скоријој прошлости.
Два податка су посебно одуђевила светску фудбалску јавност. Најпре, наша репрезентација није поражена на 10 квалификационих мечева, а примљен је само један гол. Са тим остварењем "плави" су најбољи на планети.
Занимљиво је да Илија Петковић, у функцији селектора, није поражен ни на једној утакмици у квалификацијама. На путу ка Светском првенству у Јапану и Јужној Кореји 2002. године остварио је једну победу. Тим је преузео три меча пре краја следећег циклуса, а остварио је скор од две победе и реми. И, на путу ка Немачкој 2006, "плави" су победили на шест од 10 утакмица, док су преостале четири завршене нерешеним рерзултатом.
Највећи део живота је провео у Београду, где и данас живи. Ожењен је супругом Биљаном и имају сина Душана.