Узроци Првог светског рата

Из пројекта Википедија

Овај чланак или један његов део није преведен.
Ако сматрате да сте способни да га преведете, кликните на картицу уреди и преведите га обавезно водећи рачуна о стилу и правопису.

Непосредни повод за Први светски рат био је Сарајевски атентат. Међутим, узроци су били много дубљи.

Крајем XIX и почетком XX века постојала су два велика војно-политичка савеза – Централне силе и Антанта. Централне силе – Аустро-Угарска и, пре свега, Немачка – су тежиле новој подели света (пре свега колонија) због чега су дошле у конфликт са старим колонијалним силама, нарочито са Енглеском и Француском. Временом, односи између блокова су се заоштрили што је довело до тзв. политике хладног рата, а то је значило сталну трку у наоружавању, честе кризе и спорове међу супротстављеним блоковима, избијање бројних локалних ратова, шпијунске афере, итд.

Опште је прихваћено да је атентат на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву био само непосредан повод за Први светски рат, док су стварни узроци много дубљи, од којих су централни пориви и интереси различитих националистичких елемената.

Садржај

[уреди] Систем савеза

Главни механизам почетка рата који је одвео све тадашње светске силе у Први светски рат једну за другом био је систем савеза.

Оно што је требало бити стриктно ограничен и кратак рат, између оптуженог и оптужујућег - Србије и Аустро-Угарске прерасло је врло брзо у нешто што је било изнад најгорих очекивања и најратоборнијих министара у Берлину (и наравно Бечу, који је ускоро постао свестан у шта се упустио), упркос немачким гаранцијама о брзом крају рата.

Је ли могуће да се уђе дубље у европску историју, као истраживање разних савеза који ће одиграти главне улоге у највећем покољу до 1914.? Но вратимо се још у период пре самог почетка рата, у другу половину 19. века, када је немачки канцелар Ото фон Бизмарк створио основе будућих савеза-уједињење разједињених немачких земаља у јединствену нову државу Немачко царство.

Покрајине Алзас и Лорена
увећај
Покрајине Алзас и Лорена

[уреди] Бизмаркова потреба за савезима

Бизмарково стварање уједињене Немачке било је директно повезано с избијањем рата 43 године касније, које је резултирало стварањем кључних савеза који ће касније да стигну на светску позорницу.

Испунивши своју животну жељу, Бизмаркови експанзионистички планови били су приведени крају. Осигурао је што је тражио, и његова главна жеља било је очување стабилности тек створеног Царства. Започео је тако стварати Савезе Европе, тако заштивши Немачку, од потенцијалних непријатеља.

Био је посебно свестан да Француска неће само тако мирно гледати на своје некадашње покрајине које је изгубила у Пруско-француском рату. Заправо француски ратни план XVII је био већином базиран на поновном враћање покрајина Алзас и Лорена под француску власт, у што краћем времену, али са застрашујућим последицама.

Бизмарк се у почетку није бојао савеза између Француске и Велике Британије, делом због тога што је у то време Британија водила политику тзв. "сјајне изолације", самопроглашене политике немешања у збивања на континенту.

[уреди] Тројецарски савез и Двојни савез

Започео је преговарати, и 1837. створио Тројецарски савез, који је обавезао Немачку, Аустро-Угарску и Русију да си помажу једна другој за време рата. То се стање одржало до 1878., када је Русија иступила из савеза., оставивши Бизмарка у новом Двојном савезу с Аустро-Угарском 1879.

Овај каснији споразум обвезао је те земље да си помажу у случају руског напада на једну од њих, или ако Русија буде помагала једној другој држави у рату против Аустро-Угарске, или Немачке. Ако једна друга држава буде нападнута од неке велике силе, нпр. Француске, обје државе, и Њемачка и Аустро-Угарска морају остати неутралне.

Италијански краљ Виктор Емануел III
увећај
Италијански краљ Виктор Емануел III

Овај савез, за разлику од осталих, трајао је до избијања рата 1914. Но Аустрија је позвала Немачку у помоћ да присили Русију на престанак слања помоћи Србији (која је била савезом повезана с Русијом), на што је Немачка одмах пристала.

[уреди] Тројни савез

Двије године након што су Немачка и Аустро-Угарска потписале споразум о Двојном савезу, Краљевина Италија је ушла у Тројни савез (1881.). Под увјетима тог споразума, Немачка и Аустро-Угарска обећале су помоћи Италији у случају да буде нападнута од стране Француске, те обратно-Италија је била обавезна помоћи у случају да Француска објави рат Аустро-Угарској или Немачкој, или објема.

Надаље, да се једна потписница нашла у рату с двије силе (или више), остале двије потписнице пружиле би војну помоћ. На крају, да је иједна од три потписнице одлучила започети "превентивни" рат, остале двије потписнице остале би неутралне.

Један од главних циљева Тројног савеза био је да спрече Италију да објави рат против Аустро-Угарске, с којом је имала несугласице око територијалних питања.

[уреди] Тајни француско-италијански договор

У раздобљу када су везе међу чланицама Тројног савеза започеле слабити, Италија је започела тајно преговарати с Француском, под којим би Италија остала неутрална у случају да Немачка нападне Француску. Што се и догодило.

1914. Италија је прогласила да је немачки напад на Француску "агресорски" и тако се позвала на клаузулу да се Италија прогласи неутралном. Годину послије Италија улази у рат, али као савезник Британије, Француске и Русије.

[уреди] Споразум реосигурања

Потенцијално велике важности, иако је пропао након три године, Бизмарк у 1887., пристаје на такозвани Споразум реосигурања са Русијом.

Тај документ осигуравао је објема силама да остану неутралне ако иједна од њих буде уведена у рат с трећом силом (или офанзивно или дефанзивно).

Но, да је та трећа сила била Француска, Русија не би била обвезна пружити помоћ Немачкој (као и што Немачка не би могла пружити помоћ Русији у рату с Аустро-Угарском) Бизмарк је тим споразумом хтео да избегне могућност рата на двије фронте против Француске и Русије.

Била је то замршена мрежа савеза; руски цар Николај II укида Споразум 1890. (исте године када нови немачки цар Вилхелм II отпушта ветерана-канцелара Бизмарка).

[уреди] Француско-руски споразуми

Годину након што је Споразум реосигурања пропао, Русија улази у савез с Француском. Обје силе пристале да се саветују једна с другом ако се једна од њих нађе у рату с неком другом државом, али и у случају да стабилност Европе буде угрожена.

Овај споразум додатно је учвршћен 1892. стварањем Француско-руског војног конгреса , који се специјализирао за протунападе на потенцијално опасне земље Тројног савеза - Немачку, Аустро-Угарску и Италију.

Укратко, да је Француска или Русија нападнута од стране потписница Тројног савеза, или да сила Тројног савеза започне мобилизацију против Француске или Русије (започињање свеопште мобилизације војске, припремања ратног стања и објаве рата), друга сила би пружила војну помоћ.

[уреди] Британски излазак из "Сјајне изолације"

Насљедник цара Вилхелма, амбициозни Кајзер Вилхелм II започео је Немачко Царство водити према месту најјаче светске силе. С отпустом Бизмарка нови Кајзер започео је од Немачке стварати колонијалну силу што је значило успоставу њемачке моћи на Пацифику и, што је много важније, у Африци.

Вилхелм, охрабрен од стране министра морнарице Тирипица, започео је стварати масивну флоту која би била једнака, ако не и надмоћнија британској.

Британија, која је у то време била највећа светска сила, није само мирно гледала на немачке амбициозне планове. У првим годинама 20. века, 1902., потписује Војни споразум с Јапаном, тако ограничавајући ширење немачких колонија на Истоку.

Такође је започела преправљати своје старије бродове и градити нове, желећи тако надјачати немачку флоту. У томе је и успјела саградивши у само 14 мјесеци-што је био рекорд-огромни бојни брод ХМС Дреднот, који је завршен у децембру 1906. У време кад јој је Немачка објавила рат, 1914., Немачка је имала 29 оперативних бојних бродова, а Британија 49.

Осим њеног успеха у поморској утрци, немачке амбиције успјеле су "увести" Британију у Европски систем свеза, што је такођер, убрзало почетак рата.

[уреди] Срдачни уговори: Британија, Француска, Русија

Мапа учесника у Првом светском рату: * Зелено: Антанта * Наранчасто: Централне силе * Сиво: Неутралне земље
увећај
Мапа учесника у Првом светском рату:
* Зелено: Антанта
* Наранчасто: Централне силе
* Сиво: Неутралне земље
За више информација погледајте Антанта.

Двије године после Британија је потписала Срдачну Антанту с Француском. Тај је уговор коначно решио бројне преостале колонијалне препирке. Пуно важније, иако се нису обавезали на војну помоћ у случају рата, понудило је пуно ближе дипломатске односе.

Три године после, 1907., Русија оснива оно што ће постати познато као Тројна Антанта (што се одржало до 1. свјетског рата, потписујући уговор с Британијом: Англо-Руску Антанту.

Заједно, та два уговора створили су тространи савез који је опстао, али и ефикасно повезао једну за другу до рата тачно седам година касније.

Но иако та два уговора нису били и војни, они су поставили тзв. моралну обавезу за сваку потписницу да помогне другим двјема у случају рата.

Сада је јасно да је управо та морална обавеза увукла Британију у рат, за обрану Француске, иако су прави разлози били у увјетима заборављеног Лондонског споразума, који је обавезивао Британију да заштити неутралност Белгије, а који је Немачка одбацила као "безвриједни комад папира" у 1914. кад су замолили Британију да занемари тај уговор.

1912. Велика Британија и Француска потписали су свој војни споразум, тзв. Англо-француску конвенцију, који је обавезао Британију да обрани обале Француске од немачког поморског напада, и француску одбрану Суецког канала.

[уреди] Мањи ратови

То су били савези између највећих континенталних сила. Но постојали су и други, мањи савези: руска обавеза да заштити Србију, британска обавеза да заштити белгијску неутралност, а сваки је имао своју улогу да увуче сваку државу у надолазећи Велики рат.

Но управо у то време започињу бројни мањи сукоби који су потпомогли избијању рата, али и дали многим државама разлоге да уђу у светски рат.

[уреди] Руско-јапански рат: шокантна победа Јапана

Николај II, руски цар
увећај
Николај II, руски цар
За више информација погледајте Руско-јапански рат.

Откада је Русија одбила јапанску понуду да поделе интересна подручја у Манџурији и Кореји, рат је био све неизбежнији.

Јапанци су започели рат успешним нападом на руску ратну морнарицу у Кореји, у Инчуну, и у Порт Артуру, Кина. Следио је копнени напад на оба територија Кореју и Манџурију 1904.

Но највећи јапански успех који је и закључио рат било је уништење целокупне руске флоте у Бици код Цушиме (27.-28. маја 1905.) за цену од два изгубљена торпедна чамца потпун руски пораз.

Амерички председник Теодор Рузвелт посредовао је у потписивању мира између јапанског и руског царства, који је резултирао у материјалним добицима Јапана, али и поруком Берлину о паду мита о руској "непобедивости".

Удио у руском поразу имала је и очекивана Руска револуција 1905., због које је цар Николај II покушао обновити руски престиж и моћ (али и саме династије Романов) војном победом.

[уреди] Италијанско-турски рат

За више информација погледајте Италијанско-турски рат.

Сукоби на Медитерану нису били ништа ново. 1911. наставили су се ратом између Италије и Османског царства, око афричких земаља. Османско царство изгубило је рат и било присиљено препустити контролу над Либијом, Родосом и Додеканским острвима италијанима.

[уреди] Балкански ратови

За више информација погледајте Балкански ратови.

Турски проблеми нису били још готови. Потписавши мир с Италијом нашли су се у рату с четири мале државе унутар балканског полуострва: Грчком, Србијом, Бугарском и касније, Црном Гором.

Интервенција великих еуропских сила довела је крају Први Балкански рат (1912.-1913.) Османско Царство доживјело је нови пораз изгубивши Крету и скоро све европске поседе.

Касније у 1913., нови сукоб је еруптирао на Балкану. Бугарска, незадовољна пријашњим постигнућима борила се за контролу над великим делом Македоније, те када су тзв. "Младотурци", османски официри, прогласили пријашњи мир неважећим.

Између маја и јула 1913. бивши бугарски савезници напали су новог освајача, Бугарску, Румуњска заузима бугарски главни град Софију у августу. Побеђена Бугарска капитулирала је 10. августа 1913., те вратила град Једрене Османском царству.

Упркос поновном постизању мира на Балкану, ништа није постигнуто и тензије су остале високе. Многе мале државе које су након година Османске власти постале независне сукобљавале су се у националистичким сукобима.

Када су балканске државе коначно успеле постићи потпуну стабилност и независност, те самоопредељење, никада се нису ујединиле као пан-Славенски народи, с Русијом као предводницом.

Русија је ушла у рат да одбрани Србију управо да оствари своје пан-Славистичке претензије, и да стекне престиж и моћ.

[уреди] Несигурна царства

Дошла је година 1914., проблеми нису били забрањени само тим мањим балканским државама. Аустро-Угарско царство је било директно уплетено у збивања на Балкану, те се под старим царем Фрањом Јосипом, очито борила да задржи јединство бројних различитих народа под својом влашћу.

Чланови "Црне руке"
увећај
Чланови "Црне руке"

Тако је атентат на престолонасљедника Фрању Фердинанда од стране српске тајне службе-Црне Руке, дала Аустро-Угарској златну прилику да наметне свој ауторитет целој регији.

Русија, славенски савезник-уједно и савезник Србији, суочавала се са могућношћу тоталне револуције још од војне катастрофе у рату с Јапаном. Иако се цар Никола II супротставио, његова влада видјела је рат с Аустро-Угарском као изврсну прилику да се поновно успостави стабилни социјални поредак-што је и успело, док нису почели стални руски порази, Распутинове дворске интриге и несташица хране довели су коначно до тоталне револуције (која се распламсала након што се Руско царство повукло из рата 1917.)

Такођер ту је и Француска. Након пораза у рату с Пруском (1870.-71), заједно с понижавајућом анексијом угљеноносних подручја Алзас и Лорен од стране нове уједињене Немачке, Француска је била жедна освете.

Француска је тако развила стратегију за дугорочни рат против Њемачке-План XVII, којему је циљ био пораз Немачке и враћање Алзаса и Лорене. План је био пун фаталних погрешака, захваљујући погрешном мишљењу да су француски војници пуни "елана", тј. да је то непобедива и незадржива војска која ће помести непријатеља.

[уреди] Немачки пут к рату

Немачка је била несигурна и социјално и војно. 1912. избори за Рајхстаг резултирали су у избору ни мање ни више него чак 110 социјалистичких заступника, тако да је канцелар Бетман-Холвег имао задаћу одлучити се између Рајстага или аутократског цара Вилхелма.

Бетманн Холвег веровао је да је једини начин да се избегну социјални немири рат - кратак и брз рат којим би Немачка решила све социјалне и политичке проблеме.

То веровање још је више појачало његову одлуку 6. јула 1914., када је понудио аустро-угарској, тзв. "бели папир", апсолутна и неограничена војна помоћ без обзира каква ће аустро-угарска одлука бити.

Немачка војна нестабилност досегла је врхунац кад је цар наумио да од Немачког царства створи велику империјалну силу. Кад је схватио да су све важне земље већ поделиле тадашње колоније, и да ће Немачка заувијек "остати у сени", Вилхелм се одлучио за рат. Но није покушао предвидити последице такве одлуке, слабост у истовременом стварању и морнарице и копнених снага једнаких, ако не и бољих од снага Велике Британије и Француске.

Тако су су се његова влада и генерали почели припремати за надолазећи рат. План је био да се заузму и Русија и Француска, рат на двије фронте, који је био дуго очекиван. Тај план назван је Шлифенов план, по Алфреду фон Шлифену, бившем немачком врховном заповеднику. План који је скоро остварен, подразумијевао је освајање Француске, тако да се заобиђе и окружи Париз, избацивши тако Француску из рата, завршивши рат на Западном Фронту у пет недеља, прије него Русија успе учинковито мобилизирати војску за рат на Источном Фронту (који је према калкулацијама требао трајати шест недеља).

План би можда и успео да тадашњи немачки врховни заповедник Хелмут Молтке није подузео измене у плану, тако успоривши немачко напредовање према Паризу, што је резултирало фаталним посљедицама-почетком статичног рововског ратовања.

Британски краљ Џорџ V
увећај
Британски краљ Џорџ V

Но немачки план није подразумијевао улазак Велике Британије у рат. Немачка влада није имала разлога да верује да би Британија игнорисала своје властите трговинске интересе (који би били најбоље очувани тако да се држи подаље од рата), а потпуно су занемарили и стари споразум о обрани белгијске неутралности.

Такође је савјетовано да ће се Немачка повући из рата ако Британија објави своје намјере. Вјерујући да Велика Британија неће улазити у надолазећи рат, и ограничити се на дипломатске протесте. Након свега Британија није била ничим војно обавезана према Француској. Немачка и Аустро-Угарска, наставиле су мислити да ће рат водити само с Русијом и Француском.

[уреди] Британска неодлучност

Британска влада и њен министар спољних послова, Сер Едвард Греј, одлучили су саветовати се током јула, и одлучили да ће рат почети само ако Белгија буде угрожена.

Неки сматрају да рат не би ни почео да се Британија јасно изјаснила на чијој је страни још тијеком почетка јула. Немачка би учинковито упутила Аустро-Угарску да реши проблем са Србијом, те би након тога касније имала Аустро-Угарску на располагању.

Да ли би и након тога Немачка започела рат остаје непознато, али засигурно би ток и дуљина рата била друкчија.

[уреди] Обитељски посао

Први светски рат је назван, али с правим разлогом "обитељски посао". То је због тога што су многе европске монархије (неке пале током рата - укључујући Русију, Немачку и Аустро-Угарску), биле међусобно повезане.

Претходник британског краља Џорџ V, Едвард VII, био је Кајзеров ујак, преко сестре његове жене, којој је руски цар био ујак. Његова нећакиња Александра била је жена руског цара. Едвардова кћер Мауд била је норвешка краљица, и његова нећакиња Ена краљица Шпањолске; Мари, даљња нећакиња постала је Краљица Румуњске.

Упркос обитељским релацијама, девет краљева присутстовало је Едвардовом погребу-европска политика била је заснована на снази великих сила и њиховој моћи, те међусобној заштити. Целу ситуацију загријало је и стварање система савеза, који су се почели стварати након настанка и почетка успона новонасталог и уједињеног Немачког царства 1871.

[уреди] Види још


Први светски рат - навигација кроз историју:
Позорнице Главни догађаји Специфични чланци Учесници Види још

Увод:

Главни фронтови:

1914.:
• Битка за Лијеж
• Церска битка
• Колубарска битка
• Таненбершка битка
• Прва битка на Марни
1915.:
• Албанска голгота
• Галипољска битка
• Италијански поход
1916.:
• Битка за Верден
• Битка на Соми
• Јутландска битка
• Брусиловљева офанзива
• Освајање Румуније
1917.:
• Топлички устанак
• Избочина Вими
• Битка код Пашендала
• Руска револуција
1918.:
• Пролећна офанзива
• Офанзива од сто дана
• Офанзива на Муз и Аргон
• Капитулација Немачке

  • Хронологија
  • Ваздушно ратовање
  • Поморско ратовање
  • Лица
  • Хемијско оружје
  • Технологија
  • Рововско ратовање

Цивилне жртве и злочини:

Последице:

Учесници

Антанта
•  Србија
•  Царска Русија
•  Француска
•  Уједињено Краљевство
 •  Аустралија
 •  Канада
 •  Индија
 •  Њуфаундленд
 •  Нови Зеланд
 •  Јужноафричка Република
•  Италија
•  Румунија
•  САД
•  Португал
•  Јапан
•  Белгија
•  Црна Гора
•  Грчка
• још...

Централне силе
•  Немачко царство
•  Аустро-Угарска
•  Отоманско царство
•  Бугарска

• Категорија:Први светски рат

Повезани сукоби:
• Први балкански рат
• Други балкански рат
• Маричка побуна
• Ускршњи устанак
• Руска револуција
• Руски грађански рат
• Северноруска кампања
• Пољско-совјетски рат
• Грчко-турски рат
• Други светски рат

Више информација о Првом светском рату:

 Први светски рат на Вики речнику
 Први светски рат на Вики књигама
 Први светски рат на Вики цитатима
 Први светски рат на Вики изворима
 Први светски рат на Вики остави
 Први светски рат на Вики вестима