Устав Србије од 1869. године
Из пројекта Википедија
Садржај |
[уреди] Стање пре доношења Устава
У другој половини XIX века, Србија је привредно неразвијена земља. 90% становништва се бавило пољопривредом, занатством 5-6%, а грађански слој је чинио 4-5% популације. То су: богати трговци, чиновници, интелигенција, богате занатлије и имућни сељаци. Кнез Михаило Обреновић је поверио нацрт за израду Устава председнику Апелационог суда Радивоју Милојковићу. 29. маја 1868. године извршен је атентат на кнеза. Велика народна скупштина одржана у Топчидеру, 20. јуна 1868, одобрила је проглашење малолетног Милана Обреновића за кнеза, те одредила намесништво: Миливоје Блазнавац, Јован Ристић и Јован Гавриловић. У Србији су присутне две политичке струје: конзервативци и либерали. Конзервативци (Илија Гарашанин) су се залагали за ограничавање народне слободе у корист кнеза, за разлику од либерала (Јован Ристић) који су се залагали за шире политичке и грађанске слободе, сузбијање бирократске самовоље и умерену децентрализацију власти.
[уреди] Рад на доношењу Устава
На раду новог устава учествовао је Светоникољски одбор. Одлучено је да је Србији потребан нови устав; дводомно народно представништво; увођење министарске одговорности и слободе штампе. Постојале су и правне сметње које је требало санирати. На основу Закона о народној скупштини од 1861, Устав се не може мењати за време владаочевог малолетства. Државни савет који је требао да одлучи о промени устава се одрекао те функције у корист Велике народне скупштине. 19. јуна 1869. године донет је Устав. Устав се најчешће назива Намеснички устав, али и Тројички устав те Устав од 1869. године.
[уреди] Садржина Устава
У I глави Устава је утврђено наследство кнежевског достојанства у династији Обреновића. Наслеђују мушки потомци по принципу примогенитуре у правој линији, ако нема таквих онда у побочној линији. Ако ни таквих нема наслеђују мушки потомци Милошевих кећери. Кнез са народном скупштином врши законодавну власт. Потврђује и проглашава законе. Врховни је заповедник војске и представља земљу у иностранству. У случају кнежевог малолетства, власт обавља министарски савет док народна скупштина не одреди намесништво.
У II глави се говори о грађанским правима и слободама. Прокламовани су једнакост грађана пред законом, лична слобода, неповрдивост права својине, слобода штампе. У ванредним околностима влада има право да привремено суспендује извесна права.
Судство је независно. Уводи се поротно суђење. Општинама је призната самоуправа.
Народна скупштина је једнодомна; обична и велика. Посланици су бирани и вирилни (постављени од стране кнеза). Однос је 3:1 за биране посланике. Бирани посланици нису могли бити чиновници ни адвокати. Они су углавном улазили у састав кенжевих посланика. Војници нису имали право гласа. Бира се један посалник на 3000 пореских глава. Активно бирачко правo има сваки грађанин који плаћа порез на имање, рад или приход. Пасивно бирачко право има сваки грађанин старији од 30 година који плаћа 6 талира пореза годишње. Скупштина дели законодавну власт са кнезом. Ниједан закон не може бити издат, укинут, промењен или протумачен без пристанка Народне скупштине. Кнез има право законске иницијативе, док Скупштина може само изражавати жеље. Буџетско право Народне скупштине је било ограничено. Утврђена је кривична одговорност министара.
Велика народна скупштина је имала четири пута више посланика но обична. Чине је само бирани посланици. Она се сазива када је потребно: 1. да се узабере кнез, 2. да се изаберу намесници, 3. да се решава промена устава, 4. да се решава промена државне триторије, 5. када кнез нађе за сходно да саслуша њено мишљење.
Државни савет је врховни административни суд. Чланове савета (11-15) именује кнез.
[уреди] Исход Устава
Конзервативци су тврдили да је устав донет на бесправан начин и да је превише слободоуман. Либерали су били незадовољни што Устав није прокламовао довољно права и слобода. Светозар Марковић је у чланку „Српске обмане“ жестоко критиковао бирократски ситем у Србији. Иако је Србија у том периоду још увек вазална држава, њен сизерен (Отоманско царство), није раговала на доношење Устава.
[уреди] Литература
Устави Кнежевине и Краљевине Србије 1835-1903, Београд, Научна књига, 1988.
Љубомирка Кркљуш: Правна историја српског народа, Нови Сад, 2003.
|
![]() |
|
---|---|---|