Апостолско Прејемство
Из пројекта Википедија
Апостолско Прејемство (лат. successio) - прејемство, наследство, слеђење, праћење): начин којим Црква чува јединствену и сталну структуру апостолства Дванаесторице у свом историјском континуитету. Црква је саздана на "темељу апостола" (Еф. 2,20), у смислу да Дванаесторица формирају јединствену скупину, са јединственом мисијом у оснивању Цркве. Сам Христос оснива заједницу Дванаесторице Апостола као прави узор Цркве, структуру која јемчи њен историјски континуитет и њено својство тела Христова. То се види и из тога што је прослављени Син измолио Духа Светога да потврди ту апостолску структуру као прави основ Цркве. Оснивање историјске Цркве на дан Педесетнице јесте догађај Светога Духа, а присуство Апостола на дан Педесетнице чини део тог догађаја. То се види на Православној икони Педесетнице, која приказује или замишља празан "престо" Христов, Духа Светога у виду голуба и круг светих Апостола окренутих према свету који излази "у сусрет" Христовим "сведоцима". Према томе, у стварности Педесетнице, и сам догађај силаска Светог Духа и оснивања Цркве, избор и слање Апостола, формирају нераздвојну целину. Ако се историјска Црква не може замислити без присуства и делања Духа Светога, она се такође не може замислити без "колегијума" Апостола Христових. Јер, Апостоли окружују Христа не само у Његовом земаљском животу него и у Његовом Царству (Лука 22,30). На крају века, Христос ће се опет јавити окружен Својим Апостолима (Откр. 21,14; 20,4), што значи да апостолско прејемство има не само историјски него и есхатолошки смисао (Лука 10,20).
Позивање на Апостоле има суштинску вредност и обавезно је за оне који организују прве хришћанске општине. Свети апостоли Павле, Лука, Јаков, Јован, сви дефинишу своје служење и власт у односу са Дванаесторицом, у терминима непосредног континуитета са њиховим личностима и њиховим учењима (Гал. 2,9). Тај континуитет има садржај и својство представљања: "Јер вам предадох (παρεδοκα) оно што примих" (1 Кор. 15,11). Тертулијан тражи да свака црква покаже порекло свога апостолства, кроз непрекинуто прејемство Епископа, са једним од Апостола или апостолских ученика (De praescriptione haereticorum XXXII, 1, стр. 13). За Светог Кипријана, јединство Цркве чува се исповедањем вере Апостола Петра. Свака црква или Епископ који ту веру исповеда налази се у прејемству Апостола Петра (О јединству Цркве, 4-5, стр. 28-30).
Главни аспекти апостолског прејемства могу се овако изложити: апостолство је јединствена установа у Цркви, не само прва у поретку служења (1 Кор. 12,28). Зато се не може говорити о преношењу апостолата Дванаесторице у терминима историјског продужетка. Епископство је неопходно за идентификовање прејемства са апостолским периодом, мада после смрти последњег Апостола, није нека замена за апостолство нити је на истој равни са њим.
Црква је тражила да поистовети апостолско "порекло" Епископа, кроз списак хиротонисаних епископа у непосредној линији од једног Апостола или његових наследника. Но, то историјско апостолско прејемство није ограничено на епископат или на хиротонисано свештенство: низ Отаца Цркве наглашавају и континуитет у учењу или апостолској дидаскалији. Зато Црква, у свим главним видовима свога живота, јесте у апостолском прејемству. Сви одговарају за апостолство вере, а не само јерархија. Апостолски колегијум, који окружује Христа, јесте слика Цркве. Та се слика репродукује у свакој помесној заједници где се налази Епископ окружен свештеницима (Јаков и свештеници, Дела 21,18). Оваква икона Цркве, Христос окружен Својим Апостолима, представљена је под видом Епископа и његових презвитера. Иначе, подобно аналогији коју прави Свети Игњатије, Епископ је "слика" Оца, а не Апостола, који су представљени преко презвитера и ђакона који су Христова слика. То значи да онако као што Христос и Апостоли чине јединство, исто тако Епископ, свештеник и ђакон чине скуп.
У апостолском прејемству, или боље рећи свештеном или јерархијском, Црква оправдава свој континуитет са апостолским колегијумом у његовој целини, не са апостолима узетима индивидуално. Континуитет не значи само прејемство од индивидуе на индивидуу епископа, него континуитет између заједница и Цркава које се сабирају око епископа. У чину хиротоније, сама Црква идентификује свога пастира. Однос Христос-Апостол-Епископ не ствара се, дакле, изнад Цркве. Апостоли нису индивидуални извори благодати свештенства, јер они сачињавају целину. Апостоли се могу узети одвојено, али њихово индивидуализирање води ка еклисиолошком моделу непознатом у првој Цркви. На пример, полазећи од апостолског колегијума који окружује Апостола Петра, римокатоличка еклисиологија говори о колегијалности епископа која на челу има Петровог наследника.
Имајући у виду да је Епископ структурна база помесне цркве, колегијалност епископа јесте сведочанство саборности цркава. Пошто је апостолско прејемство ланац ваљаних хиротонија, међупричешћивање (међузаједничарење) се темељи на апостолности хиротонија.
У Првој посланици Коринћанима (око 96. год.), Свети Климент Римски (90-100) даје веома важно сведочанство о томе да су Апостоли, који су примили власт од Христа, а Христос од Бога, установили епископе и ђаконе за заједнице које се осниваху (наводи Ис. 60,17). Сем тога они су уредили да се непрекинуто прејемство чува у епископском служењу, а да заједница бира наследнике онима које су Апостоли на почетку поставили.