Чистота народног стила

Из пројекта Википедија

Тврди се да није јасан основ за укључење овог чланка у Википедију. Молимо вас погледајте шта Википедија није и покушајте да оставите своја разјашњења на страници за разговор овог чланка.

Као што је чистота говора један од првих услова за природан развој језика у народноме духу, тако је чистота народног стила и народне технике један од првих услова за природан развој народне уметности у народноме духу. Чистота народног стила и народне технике је исто тако од првенственог значаја и при сценском постављању како народних, тако и примењених игара. Јер народна игра својим стилом и својом техником највише изражава оно што је народно изворно и самоникло, оно што је народно истинито (много више него својим облицима који су општечовечански, универзални елементи; више чак него и својим типовима који су већином изворни, али могу бити и туђински, пренесени и донесени, народном техником и стилом асимиловани. Стил и техника народне уметности, па следствено томе и народних игара, показује особеност једног народа (генерације, пола, краја, места, епохе), оно по чему се један народ разликује од другог народа, оно што је резултанта његовог специфичног духа, темперамента и карактера у датим ,условима. Зато, само помоћу чисте народне технике, и помоћу изворног, самониклог народног стила, можемо са успехом и проучавати дух народа.
Чишћење народног говора врши на тај начин што се из језика избацују страни изрази, стране конструкције и страни начин изражавања. Туђе речи претстављају мању опасност за дух народног језика од туђих конструкција. Стране речи је лако избацити и заменити народним речима, уколико их тај народ има; а ако их нема, може се створити нов израз. (Само се по себи разуме да у стварању кованица не треба претеривати и прелазити у другу крајност, јер то делује усиљено, извештачено). У научној терминологији, међутим, употреба страних речи је неизбежна.

Стране конструкције и туђински начин изражавања претстављају већу опасност за дух народног језика од страних речи, јер уносе особености туђих језика који припадају народима друкчијег духа и карактера. Ако се од реченичних конструкција и туђинског начина изражавања других језика озбиљно не бранимо, и, ако не поведемо одлучну борбу за чишћење народнога говора од њих, они лако могу да убију дух нашег језика. Опасност је у овоме. Када се стране реченичне конструкције и туђински начин изражавања увуку у наш језик, ми почињемо и мислити у духу страног језика, и стварати реченице у страним конструкцијама. (У том смислу говори и Фран Левстик у своме раду Napake slovenskega pisanja). Слично је са стилом и техником народних игара.

Ако је понеки стран корак или покрет ушао у састав које наше народне игре, али се изводи на народни начин, то није опасно за дух нашег народног стила и особеност наше народне технике. При свем том, грешили су они који су из непознавања нашег народног стила, унели у Врањанку, мирну и достојанствену игру, техничке елементе чочечких, и стил ченгиских игара такве какви су, и који уопште у наше народне игре уплићу и друге нездраве елементе кафанског и кафешантанског начина играња. Од таквих састојака, грубих, натуралистичких и нездравих, који су постали у другим условима, нашу народну игру треба бескомпромисно чистити. Међутим, ако су страни елементи код нас претопљени, штавише, ако се и цела нека страна игра код нас одомаћила, али је асимилована стилски и технички на наш народни начин играња, то не претставља опасност за дух и карактер наше народне игре. Маџарац у Војводини и Топлици, Фицко или Бирмајски у Банату, Кетуша у Срему, игре по облику, рекло би се, страног порекла, играју се на српски локални начин, и Срби их не само осећају као своје игре, него их изводе и на свадбама везане за своје народне обичаје (Кетуша, свадбена младина игра у Срему са привредном улогом), тако исто Бирмајски у Банату). Без обзира на порекло ових игара, важно је да се изводе у нашем народном стилу и нашој народној техници, и да народ због тога те игре не осећа као туђе. Јер оно што је једна генерација пршила и претопила у своју технику и свој стил, и што се после традицијом колективно преноси и шири у народном изворном стилу и народној чистој техници, народ осећа као своје не улазећи у то какво је порекло те традиционалне творевине.

Додуше, постоји у сваком народу извесна склоност да поједине облике игара (код нас коло) и типове (у Србији Кокоњеште, У шест, Жикино коло) више игра и радије шири од других облика и типова. Само, ти облици и типови играју се у разним локалним стиловима. Јер оно што је један народни колектив усвојио и примио, претвара у свој стил и своју технику који су производ његовог духа, а његов дух је резултанта стицаја разних околности у одређеним условима. Због тога су изворан народни стил и чиста народна техника од свих саставних делова игре највише манифестација народнога живота. Због тога и народ осећа као своје оно што се изводи у његовом стилу и његовој техници. Због тога и народна игра странога порекла није више туђа народном осећању кад је народ стилски и технички претопи на свој колективни начин, и када она, тако претопљена, уђе у народну традицију. Таква, асимилована народиа игра не претставља опасност за чистоту народног духа.

Сасвим је друга ствар ако туђи стилови и технике, који су постали у другим условима, почну да утичу на наш народни стил и нашу народну технику, и да их мењају. Под таквим страним утицајима народна игра трпи битне промене, које могу да доведу и до тога да се народни стил потпуно изгуби, и да се наша народна техника потпуно уништи. Ритмика, балет, гимнастика, разне акробације, џаз игра и друго, својим туђинскш техникама, положајима тела и степовима, врше негативан утицај на стил и технику наше народне игре. Такви страни утицаји претстављају велику опасност за нашу народну игру, јер у њој убијају особеност нашег народног духа, темперамента и карактера. Да видимо у чему се састоји тај негативни утицај.

Особеност наше народне технике је у томе што се у нашим народним играма покрети рађају из колена, па се одатле преносе на остале делове тела. Колено, мање или више, увек се меко савија на народни колективни начин. То је случај чак и у Морихову, где на први поглед изгледа да се играње изводи укрућених колена. Тај се утисак добија због тога што се услед тесних и дебелих чакшира и кецеље коју мушкарци носе, чини као да се ноге у колену не савијају док играчи изводе тропање. У Србији је меко савијање колена битна карактеристика народне технике, нарочито у пределу реке Колубаре. У другим крајевима приликом меког савијања колена или се клеца, или трепери, или плете и преплиће, или везе, или тресе, или лелуја, или се вози, итд. Али ма какве да су народне технике у разним нашим крајевима, и разним играма, колена никад нису затегнута, нити су ноге потпуно устрану окренуте, нити се игра на палцу као у балету; мишићи се не затежу и не лабаве из центра тела, као у ритмици; кораци и покрети се не изводе тврдо као у гимнастици; тело и колена се не укруте као у неким салонским. играма. Зато када балет, ритмика, гимнастика, разне акробације и стране игре које су постале у сасвим. другим историјским условима и друштвеним. односима почну да дејствују својим толико различитим техникама на технику наше народне игре, настаје трење, борба и сукобљавање, и, уколико више преовлађују утицаји страних техника, утолико се више убија наша народна техника. Под таквим туђинским утицајима, наше народне игре постају увек тврђе и празније, па ма како да су увежбане. Зато наша народна игра, баш и када се у погледу облика и типа тачно изведе, дакле када и по броју корака и по правцима кретања одговара у свему народном типском кореографском обрасцу, на народ делује као нешто туђе ако су техничка средства узета из балета, ритмике, гимнастике, или црначких степова и џаз игара. Као кад неко мисли на туђем језику и у духу тога језика слаже српске речи, тако и при игрању, ако се мишићи затежу и лабаве на начин ритмике, или се колена затежу као у балету, а стопала окрену устрану и игра на палцу, док се истовремено нижу кораци наших народних игара, —то није народна игра, јер се не игра на народни начин.

Приликом учења и вежбања обратити пажњу на раније поменуто као особеност наше народне технике: да покрети иду из колена и да се ноге у колену меко савијају; даље, да горњи део тела остане миран, да игра струји кроз цело тело; да се колена при укрштеним корацима не грче и много не одижу изузев када то тип игре захтева; да кораци с привлачењем. буду мањи и да се не изводе на гимнастички начин; да кораци уопште буду ситнији; да се мишићи не затежу и не лабаве на ритмички начин; да се у народну игру не прокријумчаре кораци, покрети и положаји тела из гимнастике, ритмике и балета који не одговарају нашој народној техници и нашем народном стилу; да се играчи не хватају и не држе грчевито; да се не претерује у скакању, изузев кад су велики скокови битни елеменат игре; да се игра лако и меко, уколико техника и стилови појединих народних игара не захтевају нешто друго; да се уопште игра природно и неусиљено; да покрети и положаји не буду извештачени. Држање тела не треба да буде ни тврдо, ни круто, ни млитаво, већ чврсто. Тело се окрене за осмину круга у оном правцу у коме се коло креће. Од ових општих правила има изузетака на које треба тако исто обратити пажњу. Само се по себи разуме да се и приликом показивања, предавања, спремања и сценског постављања народних игара, како је већ речено и за њихово скупљање и бележење, не треба служити гимнастичком или којом другом страном терминологијом, већ терминологијом за народне игре.

Познато је да осећање играча треба да потиче изнутра, па да се зрачењем и струјањем ка периферији преноси и на посматрача. Али то осећање не треба да буде ма које и ма какво, најмање треба да буде увек отворено. Осећање, односно психолошка боја игре, што значи њен стил, одређено је већ народним духом, темпераментом. и карактером. Из тога излази да играчи који на сцени репродукују народну игру, треба да је осећају, доживљују и преживљују у оном смислу у коме је осећају, доживљују и преживљују народни играчи. Понос Срба Призренаца и њихово једнодушно збијање на малом простору у горњем Призрену у односу према Турцима, који су се ширили у доњем, равном, делу града, огледа се и стилу играња : поноситом, одмереном, са збијеним држањем у колу, руку приљубљених од шака до лаката и напред испружених, са њихањем. у ритму такта.

литература:

  • Љубица и Даница С.Јанковић, Народне игре, VI књига
  • Влад.Р.Ђорђевић: Српске народне мелодије
  • Милош С.Милојевић: Песме и обичаи укупног народа србског