Нуклеинска киселина
Из пројекта Википедија
Нуклеинске киселине су крупни и сложени органски молекули значајни за биологију. Постоје два типа нуклеинских киселина: дезоксирибонуклеинска киселина (ДНК) и рибонуклеинска киселина (РНК). ДНК је носилац наследних информација у ћелији, док РНК учествују у преношењу тих информација и њиховом превођењу у протеине.
Нуклеинске киселине су макромолекули чију јединицу грађе представљају нуклеотиди. Њих образује:
Нуклеотиди се међусобно повезују и на тај начин, захваљујући вези која се успоставља између фосфата и шећера, формирају ланац.
Осим у вирусима, који садрже једну или другу нуклеинску киселину (никада обе), ДНК и РНК се налазе у свим врстама организама.
Нуклеинске киселине се највише налазе у једру (lat. nucleus) па су по томе и добиле назив. Први их је изоловао Фридрих Мишер 1872. године. Нешто касније установљено је да се, осим у једру, налазе и у цитоплазми. Према данашњим подацима познато је да засебне нуклеинске киселине садрже и неке од ћелијских органела, какве су нпр. митохондрије и хлоропласти.
Према грађи су полимери изграђени од мономера - нуклеотида.
У изградњи нуклеотида који формирају ДНК учесвује пентозни шећер дезоксирибоза, пуринске (изграђене од једног петочланог прстена) базе аденин и гуанин или приримидинске(изграђене из једног петочланог и једног шесточланог прстена) базе цитозин и тимини киселински остатак фосфорне киселине.
У изградњи нуклеотида који формирају РНК учесвује пентозни шећер рибоза, пуринске (изграђене од једног петочланог прстена) базе аденин и гуанин или приримидинске(изграђене из једног петочланог и једног шесточланог прстена) базе урацил и тимини киселински остатак фосфорне киселине.