Предраг Раковић

Из пројекта Википедија

Предраг Раковић
увећај
Предраг Раковић

Предраг Раковић, четнички мајор и војвода Љубићки.

(Пријевор код Чачка - 15. децембар 1944, Миоковци, код Чачка)

[уреди] Биографија

Основну школу и гимназију завршио у Чачку. За време гимназијских дана дошао у сукоб са напредном комунистичком интелигенцијом. По одласку у Београд, уписује Војну Академију.

За време априлског рата био је на службовању у жандармеријској станици у Чачку. Избегао је заробљавање и повезао се са групом пуковника Драже Михаиловића.

На Равну Гору је дошао почетком јуна 1941. Ту је добио инструкције да организује Љубићки срез са поручником Радишом Чековићем. Раковић је формирао први четнички одред у Пријевору и околним селима.

По појављивању првих партизанских одреда у Љубићком срезу, Предраг Раковић води заједничке преговоре у селу Губеревцу 21. јула 1941. са партизанским представницима које је предводио Момчило-Моле Радосављевић око заједничке борбе са Немцима.

Учествовао је са партизанским одредима у освајању Чачка. По повлачењу главнине четничких снага из Србије крајем 1941, Предраг Раковић остаје са једним делом својих снага у Србију и добија овлашћење да се легализује под командом генерала Милана Недића како би прикупљао оружје од српских добровољачких јединица.

По наређењу пуковника Косте Мушицког, командант Петог добровољачког одреда, капетан Марисав Петровић је легализовао Раковићев одред 1. маја 1942. под именом "Самостални четнички Љубићки одред Танаско Рајић", а седиште му је било у Чачку.

Након неуспелог атентата који је организовао Војко Чвркић на Дражу Михаиловића, поручник Раковић је изведен пред Војни Суд због небудности. Ипак је пресуда донета у његову корист и он је ослобођен кривице.

По организацији ЈВуО у Црној Гори у лето 1942., поручник Раковић је унапређен у чин капетана и дата му је улога команданта Другог Равногорског корпуса који се налазио у Србију. Недалеко затим, по указу југословенске владе у Лондону, капетан Раковић је унапређен у чин мајора и дат му је орден "Карађорђеве звезде".

И поред тога што се налазио као легализовани командант у Србију, Немци су у лето 1943. спалили родну кућу капетана Раковића у селу Пријевору код Чачка. Његова мајка и најмлађи брат су на време успели да побегну. Исте године, Раковић је од старог Илије Бирчанина добио и титулу четнички војвода.

По образовању "националног фронта" против комунистичке опасности, мајор Раковић је послат у лето 1944. послат у Београд као пуномоћник генерала Михаиловића да координира између Милана Недића и Михаиловића у ради заједничких циљева. У Београду му је за политичког саветника додељен Александар-Цинцар Марковић, министар спољних послова у влади Цветковић-Мачек. Тада је у Београду уместо убијеног пуковника Милоша Масаловића, на месту шефа војног кабинета Милана Недића доведен предратни Михаиловићев пријатељ, генерал Миодраг Дамјановић, који се вратио из немачког заробљеништва. Тако је Михаиловић преко Дамјановића и Раковића искоришћавао споразум са Недића да би од њега узимао оружје и муницију за потребе своје војске.

Главну улогу у том послу одиграо је лично мајор Раковић и његова мудра политика. Раковић је преко генерала Дамјановића успео да издејствује да се ЈВуО упути 10.000 пушака, 50.000 метака, 20.000 пари униформи и 100 милиона из Народне Банке у Београду.

По одлуци Владе Националног Спаса да се све њене формације претопе у четничке под команду генерала Михаиловића, мајор Раковић је напустио Београд и поново се вратио у западну Србију јел је требао да се заустави партизански продор из Босне.

Раковићев комбиновани корпус се супроставио партизанској дивизији која је надирала у Србију. По уласку трупа Црвене Армије у Србију крајем лета 1944., Раковић је био притешњен око Чачка. Ту је писао командантима Совјетске војске да заједно нападну Немце. Ускоро је пристигао контигент тзв.Југословенске добровољачке бригаде пуковника Марка Месића који је захтевао да се Раковић и његови одреди хитно ставе под заповедништво Тита.

Мајор Раковић ово није прихватио, па је покушао самостално нешто да учини. 6. октобра 1944. у сарадњи са мајорима Дујом Смиљанићем, Драгишом Пеливановићем и потпуковником Драгославом Рачићем напао је Немце у Чачку, али без успеха. У околини града га је сустигло потерно одељење КНОЈ-а, које га је прогонило, па је Раковић са све радио-станицом морао да бежи.

Задатак који је по одласку у Босну Дража Михаиловић поставио Раковићу тицао се да обезбеди повратак главнине четничких снага у западну Србију и да обавештава Врховну Команду о најновијим догађајима.

Мајор Раковић је чинио све на обједињавању преосталих четничких снага у Србију, наступајући у име Врховне Команде. Почетком децембра 1944., Раковић се са радио-станицом сместио у селу Миоковци близу Чачка. На "Светог Николу" је послао последњу поруку Дражи Михаиловићу.

15. децембра 1944. у јутарњим часовима, батаљон из састава Друге пролетерске дивизије је дознао где се крије мајор Раковић и одмах је блокирао село и кућу где се Раковић са својим пратиоцима сместио. Командант батаљона је позивао Раковића на предају. Да не би жив пао у руке партизана, мајор Раковић је извршио самоубиство, док се његова пратња предала. Заробљена је и радио-станица, а у торби мртвог Раковића пронађене су и шифре за радио-станицу. Тело мајора Раковића је тога дана било изложено на пијаци у Чачку.

Мајор Предраг Раковић је био познат и као најригорознији четнички командант. Поред тога, као командант Другог Равногорског Корпуса због недисциплине и самовоље казнио је смртном казном потпуковника Милутина Јанковића и пуковника Јеврема Симића-Дршку.

Најмлађи брат мајора Раковића који је побегао испред Немаца 1943., Живорад Раковић догурао је до места професора Београдског универзитета, а једно време је био и народни посланик у Савезној скупштини.


Фотографија преузета од НИУП Погледи Крагујевац.