Бес

Из пројекта Википедија

Бес – бактријски сатрап

О етничкој повезаности и припадности овог Беса са средњобалканским Бесима постоје веома реалне индиције, али ми литература која се тиме бави тренутно није доступна. Лично име Бес је по мом мишљењу кориштено или су га други користили за означавање порекла. Касније видимо да га је Бес променио када се прогласио царем.

У пролеће 330. године, Александар Велики је из Персепоља кренуо у Екбатану, стару медску престоницу која је служила као летња резиденција персијских царева, где се, како је сазнао, Дарије склонио после слома код Гаугамеле. Све дотле док је персијски цар био на слободи, Александар није могао да сматра да је постигао свој циљ. Дарије није губио наду да ће се одржати у источном делу свог царства. Уздао се у пространство и дивљу природу својих иранских поседа и у помоћ својих скитских савезника. Предах од неколико месеци који му је Александар дао, Дарије је искористио да у Екбатани скупи нову војску и поврати изгубљени ауторитет. Око њега су се окупили источноирански сатрапи одлучни у намери да се супротставе Александру, али несложни у погледу тактике коју треба применити. Једни су саветовали Дарија да сачека Александра у Екбатани, други - међу њима и моћни бактријски сатрап Бес - да се повуче на север пустошећи све иза себе и да на тај начин пресече пут Александру и онемогући му даље надирање.

Најзад, код места Хекатонпила, наишли су на Дарија - био је мртав (јул 330. године). Наиме, видећи да се Александар приближава, Бес је наредио де се Дарије убије, а сам је успео да пребегне у Бактрију и тамо се прогласи за његовог наследника под именом Артаксеркса IV.

Александар није одмах кренуо за Бесом. Пошто је одморио војску у Хекатонпилу, он се упутио на север у Хирканију, област која се простирала јужно од Каспијског језера.

Раздобље од 330. до 327. године провео је Александар у североисточним областима Бактрије и Согдијане, где су сатрапи Бес и Спитамен организовали жесток отпор. То су биле свакако најтеже године у Александровој војној каријери. Земља у којој се борио била је потпуно непозната и туђа, а услови ратовања другачији него до тада. Ове далеке области на ивици Персијског царства имале су дивљу и сурову природу. Високе планине смењују се тамо са пустињама у којима влада неиздржива жега. Грци су о тим земљама имали сасвим погрешне представе. Они су планину Хиндукуш сматрали продужетком Кавказа, а за реку Јаксарту су држали да је горњи ток Танаиса. Нису знали да ли је Каспијско море отворено или затворено. Све је било другачије у тим земљама. Тамо није било градова, већ је становништво живело растурено по селима. Против освајача организован је прави герилски рат. Мали, хитри коњанички одреди нису давали мира македонској војсци, а када је она покушавала да нападне, домороци су се повлачили у своја утврђења.

Сама чињеница да је три године употребљено на покоравање ових периферних области, Бактрије и Согдијане - а за четири године извршено је освајање свих земаља Средњег истока -показује како су велики напори морали бити уложени. Свакако, једна од основних карактерних црта македонског освајача јесте била истрајност на постављеном задатку. Није смело бити подухвата који он не би био у стању да изврши. А његова војничка генијалност огледа се у лакоћи са којом је, прилагођавајући се новим условима, мењао и карактер ратовања. Пошто више није могло бити фронталних битака, Александар мења тактику, реорганизује војску стварајући мање одреде, узима у бојне редове Персијанце и уводи коњаничке стрељачке ескадроне по азијском узору. Бактрија и Согдијана и источноиранске сатрапије биле су за њега бунтовничке области и он с њима тако поступа.

Док је боравио у Дрангијани стигле су изјаве покорности сатрапа Карманије и Гедрозије (данашњи Белуџистан). Арахозија је, међутим, и даље пружала отпор. Преко северног дела ове сатрапије Александар се упутио ка долини Кабула, старој области Парапамисаде. Успут је основао још једну Александрију у подножју Хиндукуша (или Кавказа Парапамиса, како су га Грци звали). На овом делу пута војска је наишла на нове препреке. Планине су биле снегом покривене, пут тежак, снабдевање слабо и војници су гладовали. Прелаз преко Хиндукуша или, тачније, његово заобилажење нижим превојима извршено је, ипак, уз мало жртава. Александар није наишао на Беса, који је држао позицију на излазу из кланца, јер је ишао другим путем, па се Бес повукао с војском даље на север. Место Бактра на реци Оксос (Аму-Дарја) освојено је без борбе. Када је прешао реку, Александру стигне гласник од Спитамена, согдијског сатрапа, и јави му да је његов господар заробио Беса и да је спреман да му га преда. Александар пошаље Птолемеја да преузме заробљеника. Међутим, Спитамен је побегао не сачекавши га. Бес је ухваћен, везан за срамни стуб, показиван и шибан пред војском, а затим послат у Бактра да му се суди.

Зиму 329/8. године Aлександар је провео у Бактри. Ту су му стигла појачања из Европе и из западних делова царства. У Бактрији је Бес изведен пред суд и осуђен за узурпацију. Казна је била источњачка у правом смислу. Као што су асирски и персијски деспоти поступили са „лажним" царевима -узурпаторима, тако је и Александар дао да се Бесу одсеку уши и нос. То је једини случај који знамо таквог прилагођавања менталитету његових источних поданика.

Литература:

  • Фанула Папазоглу, Историја хеленизма, Beograd 1995.
Други језици