Јован Дошеновић
Из пројекта Википедија
ДОШЕНОВИЋ ЈОВАН, (рођен 178?, Велика Писаница, Хрватска – преминуо између 1811 и 1815 ), српски песник, преводилац и један од првих књижевних естетичара српских.
Садржај |
[уреди] Животопис
Живот је Дошеновићев данас познат врло мало. Син је Атанасија Дошеновића протојереја. Рођен je у Великој Писаници, у Хрватској, у претпоследњој десетини осамнаестог века. Породица Дошена и Дошеновића има и данас у Лици и даље доста; нису сви међусобни рођаци а вере су или источно-православне, као што je и Јован, или римокатоличке. Главно му је школовање било у Падови, где je у универзитету постао доктор философије и слободних уметности. По повратку у домовину провео je мало у дому очеву, а по том je био у Трсту књиговођ у великој радњи Доситијева пријатеља Драге Теодоровића. Ту je остао до 1809, када je пошао у Пешту ради штампања својих списа. „Препоручуј, брате — рече му на растанку Драга — нека пишу и нека дјелају дондеже свјет пред очима јест...“ „И док имамо пара!“ весело прихвати Дошеновић. У Пешти је наштампао зборник песама. Численицу или Науку рачуна, I део, и спремао се да још више изда на свет. Ту се тешко поболео, али je био прездравио. Ту му се, на жалост, и траг губи, али се зна да je 1811 још био жив, Али се 1815 већ помиње међу преминулим српским књижевницима. Осем италијанског језика, на коме се образовао, знао je француски и немачки. Упознавши се, доцније, и с његовим радом, Копитар је скромне почетке Дошеновића стављао у ред најбољих производа тадашње српске књижевности, а у књижевним разговорима, преко писама, с пријатељима похвално помиње његово име.
[уреди] Књижевни рад и критички осврт
Певање се Јована Дошеновића може различите делити: по изворности, по предмету певања и по облику. У првом случају он je више преводио a мање певао самостално. Његов литерарно-историјски значај и јесте у томе што се он јавља као први који je био упознат и с туђом уметничком поезијом, те je први и започео препевање с туђих језика. Тек су се на тај начин ондашњи српски читаоци могли познати с разноврсним песничким облицима, видевши да осем пригоднога певања, какво је дотле било претежно у обновљеној књижевности српској, има још и друкчијега уметничкога певања, и да je оно управо и главно. Изворе својих препева казује Дошеновић уопште у предговору, где помиње Талијанце Виторелија и Кастија и Руса Ломоносова. Није њему сујета диктовала да не каже извор свакој песми посебице. Он није на то нимало ни полагао. Главно je у њега била мисао: да ли различитих песама може бити и на српском језику ? Он je у ту могућност тврдо веровао, па је оглед и наштампао да би то и други видели.
Препевајући своје узоре, Дошеновић није имао намере да њих прикаже српској публици. Он je у њима управо тражио само ослонац, бирајући оно што је мислио да je по облику или садржини важно за српску поетску књижевност. По предмету певања песме су Дошеновићеве љубавне или певају о лепоти природиној или су пригодне, а по облику су: анакреонтике, сонети и оде. У сваком се стиху Дошеновићеву види како песнику везује руке и крати слободу кретања језик којим je певао. Он je желео да пева народним језиком; он je, уопште узевши, тако и певао; али је ипак до потпуне чистине требало још врло много. Толико му исто стајаше на сметњи и несређени правопис. Његов језик није чист, али се он старао да га свуда буде.
Почетак одређеније лирике у новијој књижевности српској везан je за поетски рад Дошеновића. Он je у њој први изишао с новим облицима анакреонтике, сонета па и слободније оде; он je први почео преводити угледне туђе песнике; први је показао већу слободу и окретност у поетским изразима. Све je то учинио поменутом знаменитом збирком, у којој је предговор у српској књижевности први, ширих размера, говор из књижевне естетике. Према томе је Дошеновић и један од првих књижевних естетичара српских.
Дошеновић се отима од дотадашњега начина певања; он зна да треба друкчије; видео je то у других народа, нарочито у Талијана; он хоће да и српска песма буде одиста песма — и он се упушта у борбу са свим што је уметничку поезију дотле кочило: с обликом, језиком и правописом, стичући донекле успеха.
[уреди] Спољашње везе
[уреди] Литература
- Андра Гавриловић, Јован Дошеновић (Београд, 1910 г.)