Пријатељи

Из пројекта Википедија


Радови у току!

Један корисник управо ради на овом чланку. Моле се остали корисници да допусте да заврши са радом.
Користите страну за разговор ако имате коментаре и питања у вези с чланком. Хвала на стрпљењу.
Када радови буду завршени, овај шаблон ће бити уклоњен
Шаблон ће бити уклоњен уколико кроз 3 дана од датума постављања нема измена на чланку!


Пријатељи је најновији роман српског писца Добрице Ћосића. Објављен је 2005. године. Ђосић у овој књизи описује своје најближе пријатеље који су му током деценија културног и политичог рада били подршка, помоћ и стимулација.

Књига је подељена по поглављима, с тим што у сваком поглављу Ћосић описује по неко пријатељство које је на неки начин утицало на његов живот. Кроз описе својих пријатељстава, он ствара слику о друштвеном, културном и политичком стању у Србији, као и о својим активностима почев од Народоноослободилачке борбе, преко борбе против Титиозма, до распада Југославије и својих напора везаних за српско национално питање.

Напомену приређивача, односно својеврстан поговор, написала је ћерка Добрице Ћосића, Ана Ћосић Вукић.

Садржај

[уреди] Драгослав Јовановић Шпанац

Драгослав Јовановић Шпанац је био један од првих и најистакнутијих предратних комуниста у Западном Поморављу.Добрица Ћосић га је упознао крајем 1941. године,када му је,као младом партизану,Драгослав Јовановић био надређени. Ћосићеви први утисци о њему су били помешани, јер је Шпанац тврдио да се рат неће, како су тада комунисти пропагирали, брзо завршити.

Касније, током рата, а поготово после рата Јовановић и Ћосић су оформили чврсто пријатељство. 1949. године,у време резолуције Информбироа, Јовановић је ухапшен. Том приликом Ћосић је успео да издејствује пријем код генерала Армије Ивана Гошњака како би затражио пуштање Јовановића. Како су Гошњак и Јовановић били пријатељи и саборци из Шпанског рата и логора у Француској,Гошњак је издејствовао његово пуштање,као и у унапређивање у чин Мајора и доделу стана Јовановићу.

Драгослав је престао да се бави политиком,али су он и Добрица остали пријатељи до његове смрти.Драгослав је по сопственој жељи сахрањен у Страгарима, поред мајке Борике.

[уреди] Госпођа Криста Ђорђевић

Кристу Ђорђевић Ћосић назива "једином југословенском партизанком која је била Госпођа". Рођена је 1892. године у Загребу, а отац јој је био познати српски политичар и банкар Светислав Шумановић, стриц чувеног сликара Саве Шумановића. По завршетку Првог светског рата удала се за Србина из Хрватске Ђурицу Ђорђевића, професора Медицинског факултета,који се 1918. године доселио у Бегорад. Криста и Ђурица су активно учествовали у културном жиботу Бегорада између два светска рата, помажући многе уметнике, пре што је бајар Сретен Стојановић, а Криста је са том праксом наставила и после Ђуричине смрти 1936. Активно је суделовала у изградњи уметничког павиљона "Цвијета Зузорић" на Калемегдану.

1941. године да не би била ухапшена од стране специјалне полиције, Госпођа( како су је сви,па и Тито и Лола Рибар,звали ) се склонила у село Стругаре, у кућу Дуле и Светислава-Тиле Јовановића( кога су 1944. заклали Четници). Ту је и упознала Добрицу ћосића,који је у то време био партизан. После рата, Ћосић и његова супруга Божица су живели са Госпођом у Београду, али како је Ћосићева ћерка Ана(рођена 1954.)расла, то је угрожавало Госпођин мир и комфор, па су 1957. морали са тугом да се растану. Од Госпођиних политичких пријатеља, после рата најоданији јој је остао Петар Стамболић, који је до њене смрти 1981. бринуо о њој. У Ћосићевом сећању она је остала "у рату илегалска и партизанска сарадница, у миру помајка, а свагда Госпођа".

[уреди] Антоније Исаковић, животни друг

Антонија Исаковића је Ћосић упознао августa 1941. преко народног хероја Миодрага Чајетинца,тада студента и секретара Цреског комитета Скоја,будућег командира Расинског партизанског одреда (погинуо јануара 1943.). Антоније је уживао велики углед међу локалним скојевцима због буржоарског и богатаског порекла, јер је као син трстеничког адвоката и унук најбећег рачанског богаташа одбацио лагодан живот, а чак је и истеран иѕ гимназије због комунистичког деловања.

Иако је Ћосић аутоматски имао жељу да дружи са Лулетом(како су Исакаовића сви звали), жеља му се није остварила, пут их је одвео у различите партизанске одреде и следећи пут ће се срести тек октобра 1944. године у тек ослобођеном Београду. 22. октобра у "Мањежу" одржан је први омладински митинг на коме су говорили Антоније Исаковић, члан Полит-одела тринаесте пролетерске дивизије и Добрица Ћосић, члан Секретаријата уједињеног савеза антифашистичке омладине Србије. Њих двојица су ноћ после митинга провели препричавајући један другоме ратне године од њиховог последњег сусрета. Како Ћосић каже "те ноћи утемељили су пријатељство до гроба". Своје пријатељство ускоро ће претворити и у кумство: 14.септембра 1947. на венчању Добрице са супругом Божицом, поред вајара Сретена Стојановића, други Ћосићев "сведок" био је Луле. На свадби Антонија Исаковића кумови су били Оскар Давичо и Добрица Ћосић, па се тиме њихово кумство удвостручило.

Ћосић и Исаковић су током свога шезедесеттогодишњег пријатељства имали успона и падова. Ћосић Лулета назива писцем "непоколебљивог патриотизма и демократског, хуманистичког национализма". 1966. Исаковић се заједно са Ћосићем на седници ЦК СК Србије супротставио оптужбама којима је политички ликвидиран Александар Ранковић. Приликом афере око Меморандума САНУ, Ћосић је био један од академика које се супротставио хајци на Исаковића и остале писце нацрта Меморандума. Ћосић и Исаковић имали опречна мишљења 1992. и 1993. у време када је Ћосић био председник Југославије. Добрица о томе каже :" Ми више нисмо у свему били политички истомишљеници као некад; и даље смо остали нераскидиво певезани старим, оданим пријатељством и узајамном братском бригом". Антоније Луле Исаковић умро је 13. јануара 2002. године.

[уреди] Мића Поповић и пријатељи

Ово поглавље романа је најдуже, јер у њему Ћосић описује и највише пријатеља и пријатељстава. Добрица Ћосић је први контакт са Мићом Поповићем имао јануара 1945. године, када му је као уреднику "Младог Борца" стигло Поповићево писмо у коме он тражи да се распореди у борбену јединицу како би осетио жар борбе и добио мотиве за слике. Ћосић је био импресиониран том храброшћу, јер је у то доба отворен крвави Сремски фронт. Молба му је услишена и он је послат на Фронт, где је код Грачанице и рањен. А Мића Поповић је први пут чуо о Ћосићу од своје девојке, скојевке, коју је Добрица "комунистички критиковао, јер воли једног декадента". Убрзо су се и упознали. У то доба Мића Поповић (или како су га пријатељи тада звали "Фама Фамић") је написао новелу "Свети Антун", коју је одушевљени Борислав Михајловић Михиз назвао "нашом најбољом ратном прозом". Прочитавши је, Михизово мишљење је потврдила и Исидора Секулић.

Тада,крајем четрдесетих година пролог века је једна група пријатеља почела да се окупља у Симиној Улици 9. Између осталих ту су били: Добрица Ћосић, Михиз("Биографију о другима" види као "заветну књигу њиховог нараштаја"), Мића Поповић, Дејан Медаковић, Мирко Борота, Војислав Ј. Ђурић, Живорад Стојковић, Павле Илић, Михаило Ђурић, Бата Михајловић, Стојан Суботин, Милета Андрејевић, Мирко Борота, Петар Омчикус... Они су ноћима расправљали у друштвено-политичкој ситуацији, али пре свега о уметности којом су сви били заокупљени. Сваког четвртка послеподне примала их је Исидора Секулић у својој кући на Топчидерском брду и "беседила им о духу, језику, уметности". Мића Поповић умро је 22. децембра 1996. године.

Са сигурношћу се може рећи да су дружења у Симиној 9. на Ћосићев књижевни рад оставила упечатљив и неизбрисив траг. Остатак овог поглавља се бави сваким од "симиноваца" понаособ,а препричавање тог дела књиге би одузело од чари читања.

[уреди] Оскар Давичо, велики песник у времену велике обмане

1939. године млади Скојевац Добрица Ћосић је у Букову код Неготина учио Средњу пољопривредну школу. У то доба је први пут чуо Давичове револуционарне стихове, којима се толико одушевио да је желео да му уколико погине они напишу на споменику. Тек после рата у Београду 1945. године сазнао је да је те стихове писао Оскар Давичо. Тада је први пут прочитао и одмах напамет научио Давичову песму "Србија", коју Ћосић сматра "најбољом патриотском песмом на српском језику". У јесен 1948. године Ћосић и Давичо су први пут разговарали у Агитпропу ЦК КП Србије(чији је члан Добрица био), где га је Добрица позвао да га мобилише у агитациону борбу проти Резолуције Информбироа. После тог првог разговора они су одмах постали другари: све што би написали или планирали да напишу прво су читали један другоме. Оскар је први прочитао Ћосићев први роман "Далеко је сунце" и убедио га у његову књижевну вредност; Ћосић Давича назива "књижевним учитељем". Обојица су били чланови редакције часописа "Нова мисао", покренутог 1953. под идеолошким руководством Милована Ђиласа.

Пријатељство Оскара Давича и Добрице Ћосића потрајало је до Брионског пленума 1. јула 1966 године и Титовог јавног обрачуна са Александром Ранковићем. Давичо је био члан ЦК СК Југославије, и то на Ћосићев предлог Ранковићу, пошто је Добрица то место одбио 1964., јер је тада био већ озбиљно поколебан титоиста. Антоније Исаковић, Оскар Давичо и Добрица Ћосић билу су истомишњеници у "случају Ранковић" и одлучили су да се супротставе Ранковићевом смењивању. Оскар на ЦК СК Југославије на Брионима, Антоније и Добрица на ЦК СК Србије, чији су чланови били. Ћосић и Исаковић су се држали договора, Давичо није: ћутао је. Од тог догађаја надаље, Ћосић и Давичо су се на улици поздрављали само са "Здраво!" - "Здраво!", затим "само једва приметним климањем главе", а потом, ни тако.

Све што је Ћосић написао после "Бајке", коју је читао у рукопису и сматрао "генијалном књигом", а Ћосић ју је посветио иако су се били разишли пре но је књига објављена, Давичо је сматрао "слабом литературом, са непријатељском антикомунистичком тенденцијом". Убрзо је Ћосић скинуо посвету Давичу са следећег издања "Бајке", чему су се Добричине супруга Божица и ћерка Ана (чији је Оскар био кум, па јој је дао и име своје јунакиње у роману "Песма") противиле.

Оскар Давичо је умро 3. октобра 1989. године. Кажу да му је једна од предсмртних жеља била да разговара са Ћосићем, коме је жао што за то није знао. А у новом издању "Бајке" Ћосићева ћерка Ана је вратила посвету Оскару Давичу.

[уреди] Танасије Младеновић, друг до краја

Добрица Ћосић и песник Танасије Младеновић, који је у то доба био начелник пропагандног одељења Главног штаба, први пут су се срели у августу 1944. на планини Радану, изнад Пусте реке,а боље се упознали и зближили 1947. одлазећи заједно у лов.

Удаљили су се када је заснован модернистички покрет и када су се српски писци поделили на "реалисте" и "модернисте": Ћосић је био "модерниста", а Младеновић "реалиста". У идеолошким спорењима њих двојица су се на партијским састанцима и жестоко сукобљавали.

Њихово поновно зближавање Ћосић овако види: "Ако је тада, у идолошком друштву и времену, а обојица смо били идолошки људи, та књижевна свађа била довољна да се неколико година не дружимо и мимоилазимо, крајем шездесетих и почетком седамдесетих иста она сила која нас је удаљила, Партија и њена идеологија, нападима на "национализам" и "антисоцијалистичке тенденције" Књижевних новина, које је Таса уређивао, као и нападом на моја "националистичка" застрањења 14. пленуму ЦК СК Србије маја 1968, дакле, тај наш исти непријатељ - Тито и његова партократска олигархија, брзо и лако ће нас зближити у искрено, трајно, животно пријатељство."

Танасије Таса Младеновић умро је 12. јануара 2003.

[уреди] Миодраг Протић, тежња за савршенством

[уреди] Милан-Мима Дединац, савесна оданост

[уреди] Запис о Меши Селимовићу

[уреди] Петар Џаџић, критичар социјалистичког реализма

[уреди] Зоран Гавриловић, мој кумашин

[уреди] Лазар Трифуновић

[уреди] Небојша Митрић-тиха оданост

[уреди] Љубомир Тадић, веран друг

[уреди] Михаило Марковић, филозоф у политици

[уреди] Јован Рашковић-човек који је себе следио и само на себе личио

[уреди] Момо Капор писац и сликар

[уреди] Ненад Неша Михајловић, виноградар-интелектуалац

[уреди] Пјер Мари Галоа, пријатељ српског народа