Краковска авангарда
Из пројекта Википедија
Најзначајнији новаторски правац, група песника окупљена око часописа „Скретница". Године 1922. основао га је Тадеуш Пајпер у Кракову. Излазио је у периодима од 1922 до 1923- и од 1926 до 1927. Групи су поред Пајпера припадали Јулијан Пшибош, Јан Бженковски и Јалу Курек.
Тадеуш Пајпер (1891-1969) је био теоретичар авангарде, песник, прозни и драмски писац и критичар. Студирао је у Кракову, Паризу и Берлину. Између 1915. и 1920. живео је у Шпанији и био близак ултраизму, а у почетку, у Пољској био му је близак футуризам. Неговао је култ града, маса и машине. Своју теорију поезије изнео је у књизи ‘Нова уста’, која је била крајње рационалистичка. У први план стављала је занат. У области језика створио је теорију метафоре. Експериментисао је са коришћењем колоквијализама, али без већег успеха. Борио се са традиционалистичком лириком, односно с поезијом као надахнућем. Одбацивао је ирационално у уметности, ослањање на фолклор и примитивизам. Начелу непосредности осећања супротстављао је начело стварања еквивалената осећања. Еквивалентом је сматрао слику која се темељила на савременој метафори или појмовној вези којој у реалном свету не одговара ништа. Према његовом мишљењу, метафора у поезији је имала улогу какву су у сликарству имале апстрактне форме. Одбацивао је уверење да поезија мора бити искрена, то јест верна осећањима, и сматрао да је за песника најважнија „искреност према поезији". Поезију је уопште третирао као „свесну конструкцију лепих реченица". Посебно се бавио поетским ритмом, који је према његовом мишљењу „ритам реченице". Иако је одбацивао традиционалну версификацију, био је противник апсолутне песничке слободе. Уместо старих правила предлагао је нова, сложенија, нпр. тешку метафору. Објавио је неколико збирки песама у којима је практично показао шта је авангардна поезија: ‘А’, ‘Живе линије’, ‘Једном’, ‘На пример’, ‘Поеме’; сценска дела.- ‘Шеста! Шеста!’, ‘С обзиром да га нема’; романи: ‘Има 22 године’ и ‘Проналазач Кристифор Колумбо’; теорија поезије и критика: ‘Нова уста’ и ‘Овуда’.
Јулијан Пшибош (1901-1970) се сматра најзначајнијим песником Краковске авангарде. Писао је и есејистику. Између 1937. и 1939. боравио је у Француској, где се упознао с европском уметношћу. Био је близак с авангардним сликарима, пре свега с Групом а.р. (револуционарна уметност) којој су припадали конструктивисти Стшемињски, Стажевски, Кобро. Написао је низ теоријских и полемичких текстова о томе шта је авангардна поезија. Основно начело којим се руководио гласило је: Минимум речи, максимум поезије. Његова поезија била је пуна метафора, метонимија, елипси као и Пајперова. Његов принцип конструктивизма и функционализма после Другог светског рата следили су такозвани лингвистички песници младих генерација (Бјалошевски, Карпович, Балцежан и др). С обзиром на то да је остао доследан својим теоријским начелима написао је доста збирки песама: ‘Шрафови’, ‘Оберучке’, ‘Изнад’, ‘У дубини шума’, ‘Једначина срца’, ‘Док смо живи’, ‘Место на земљи’, ‘Вертикална пројекција’, ‘Најмање речи’, ‘Оруђе од светлости’,’ Складна целина’, ‘Више за манифест’, ‘На знак’, ‘Непознати цвет’; студија и есеја: ‘Читајући Мицкјевича’, ‘Линија и жамор’, ‘Поетски смисао’, ‘Записи без датума’.
Пајперове принципе поезије прихватао је и примењивао и Јалу Курек (1904-1983), песник, прозаиста и критичар. Курек потиче из пролетерске породице. Студирао је романистику између 1924. и 1925. боравио је у Италији. Познавао је Маринетија, због чега је у почетку био близак футуризму. Сарадивао је с Пајперовим часописима „Скретница" и „Линија". Бавио се књижевном и филмском критиком. Написао је више авангардних романа. У поезији је поред урбане тематике обрађивао и руралну, посебно Татре и природу. Због полемичког тона био веома популаран. Најзначајније Курекове збирке песама су: ‘Јара’, ‘Певања о Пољској’, ‘Уста упомоћ’, ‘Мохигангас’, ‘Дрво бола’, ‘Разгледнице’; романи: ‘Које био Анџеј ПаникП’, ‘Грип хара у Направи’, ‘Изнад вода’, ‘Јаношик’, ‘Испод превоја’; фељтони, есеји, сећања.- ‘Мислима тесно’, ‘Књига Татра’, ‘Мој Краков’.
Јан Бженковски (1903-1983), песник, прозни писац и есејиста, сарадник „Скретнице" и „Линије", уредник часописа „Савремена уметност". Од 1928. живео је у Француској, где се дружио са низом авангардних писаца и сликара. У Пољској је као и Пшибош био близак са сликарима из Групе а.р. Из љубави према модерној уметности сакупио је импозантну колекцију дела највећих уметника XX века, коју је завештао Народном музеју у Кракову. Поезију је писао и на француском језику. Био је песник савремене цивилизације. Своју уметност темељио је на машти, слободним асоцијацијама, сновима, психоанализи. Био је ближи надреализму него конструктивизму. Објавио је следеће збирке песама: ‘Дамари’, ‘На катоди’, ‘У другој особи’, ‘Стиснута уста’, ‘Одисеје’, ‘Сусрети коначних ствари’, ‘Нова Космогонија’; романе.- ‘Психоаналитичар на путовању’, ‘24 љубавника Пердите Лост’; сећања, есеје, критике: ‘У Кракову и у Паризу’, ‘Интегрална поезија’, ‘Живот у времену’, ‘Ослобођена машта’.
Адам Важик (1905-1982) био је близак Краковској авангарди, иако није био њен члан. Био је веома образован и свестран. Поред поезије писао је и прозу, драме, есеје, студије, бавио се превођењем. Поред пољске песничке авангарде биле су му блиске руска и француска авангарда, особито надреализам. У авангардном духу написао је само две збирке: ‘Семафори’ и ‘Очи и уста’. После Другог светског рата био је соцреалиста, али и један од првих дисидената. Искупио се Поемом за одрасле, којом је започео период југовине у Пољској. Веома су значајани његови преводи француске надреалистичке поезије и Аполинера. Поред поменутих збирки песама објавио је и ‘Срце гранате’ и ‘Лавиринт’, романе: ‘Човек у мрком оделу’, ‘Породични митови’, ‘Епизода’ и књигу есеја ‘Ствар укуса’.