Анте Старчевић
Из пројекта Википедија
Анте Старчевић (Житник, Госпић, 1823. - Загреб, 1896.), хрватски политичар, књижевник и публициста. Био је дете из мешовитог брака (мајка му је била Српкиња)[1].
Поред политике бавио се и историјом, филологијом, књижевном критиком, философијом, писањем песама, драма и политичком сатиром.
Ипак Анте Старчевић је најпознатији као вођа национал-шовинистичког покрета ситне буржоазије под називом "Правашки покрет" и као осниач Странке права на чијем је челу остао до своје смрти.
Анте Старчевић, или „отац нације (отац домовине)”, како су га Хрвати звали, је родоначелник организоване мржње према Србима. Она је постојала и пре њега. Један од разлога за мржњу је можда и то што су Срби као граничари имали одређене привилегије у Аустроугарској, за разлику од Хрвата који су били кметови. Ту мржњу према Србима код хрватских сељака је Старчевић артикулисао. Он је први организовано и систематски ширио мржњу према Србима и свему што је српско. Нико прије њега и задуго после њега, све до Јосипа Франка и Анте Павелића, није уложио толики труд у распиривање антисрпских осјећања.
Садржај |
[уреди] Расиста и шовиниста
"Отац домовине", како Хрвати називају србофоба и родоначелника усташа, Анту Старчевића, био је толико опседнут мржњом према Србима, да није могуће тачно докучити да ли је био расиста или шовиниста. Био је аскета и живео је у малој собици с две столице и једним столом. Мајка му је била Српкиња, Милица Богдан, а он потомак херцеговачких Старчевића. Његова дела, иако под утицајем расистичких теорија XIX века, што се види по његовој одредници "нације" коју је прихватио од Гобиноа ("венчање неједнаких раса"), опет нису доследна, јер их, никада није доказао. Проблем у схватању Старчевића долази отуда, што на једном месту говори о Србима као о "нечистој пасмини", а на другом, како их ваља асимиловати. Каже он: "Народ херватски неће терпити, да та сужањска пасмина оскверњује свету земљу Херватах." [2]. Помало зачуђујуће, али ту реченицу изрекао је кад је Србија била већ слободна, а Хрватска под Аустро-Угарском, из чега се види одакле фрустрациона мржња коју је ширио међу грађанством Хрватске.
Срби су за Старчевића "смеће", "накот", они смрде и чешу се јер су добили име по сврабежу, а хране се фекалијама, итд. Онда, на другом месту, за њега Срби уствари не постоје (теорија о "православним Хрватима"). Сем Срба, одбијао је и Аустријанце и Немце, и Мађаре посебно, док је високо уздизао Енглезе, Французе и Турке, као и Бугаре. Дакле, изгледа да је подсвесно начео огурску теорију о Хрватима, који су, по њему, ослободили Угарску, а Аустрију начинили великом. Грубо је писао о бану Јелачићу, бискупу Штросмајеру, Фрањи Рачком и Ивану Мажуранићу. На крају, у свом његовим сценаријима, ипак Срби постоје и за њега су они били Трибали, који су "ждерали остатке жртава". Истовремено су, као такви, били по њему "сужњи", а радили о "глави свима, па и суседима". Срби су били по њему највише слуге Хрватима. Сви највећи српски јунаци су "Хервати", док су издајници "пасмине славосербске". Пише Старчевић: "У Стефану Душану угаси се последњи трак прејасне херватске династије Неманићах који кроз векове, и као краљи владаху..." [3]. По њему је и Милош Обилић "Херват" ("Милош Кобилић показа се Херватом..."), док то Вук Бранковић није. У косовском боју Срби за Старчевића немају скоро никакву улогу, јер су на челу снага антитурског савеза "Краљ Босне, и Кастриотић, са својими Херватима и Скипетари, и множина Булгарах и Румуњах."
Осим према Србима, Старчевић није крио мржњу према Јеврејима. Између осталог, о њима је говорио овако: »Жидови ... су пасмина, изузев које изнимке без свакога морала и без сваке домовине, пасмина које свако удо подано је само добитку осебну, или ономе својих рођака«. Пустити Јевреје да учествују у јавном животу је по Старчевићу кобно: »у чашу најбистрије воде баци мрву блата, па се сва вода буде замутити«. На сличан начин су по Старчевићу Јевреји »премного покварили и растровали народ француски«.
[уреди] Старчевић и клерикализам
Анте Старчевић није био клерикалац, напротив. У Католичкој цркви Страчевић је видио великог противника независне хрватске државе, што није било нетачно обзиром на велику повезаност хабсбуршке династије и Ватикана. Аустроугарска монархија била је најкатоличкија земља у Европи тог времена. Страчевић је био и против Аустроугарске али је све то надмашивала његова мржња према Србима.
И Ватикан и Аустроугарска били су по мишљењу Старчевића „спољни непријатељи”, којих ће се Хрвати једном за свагда ослободити. Са друге стране, Срби су у то вријеме чинили 32% становништва Хрватске и Далмације. У самој Хрватској многи су се још увијек сјећали свог православног српског поријекла. На истоку је била нарастајућа Србија. Све је то Старчевића упућивало на мисао да ће у будућности Срби бити главни противници у остваривању његовог сна о Великој Хрватској, која се по њему простирала чак и у Шумадији. То може бити један од узрока његовог страха од Срба, и мржње према њима.
[уреди] Изливи беса
"Мислите ли ви" - писао је Старчевић "да се против тој грдоби не буде сложило све што је крепостно, све што је божје?..." "Вандали су", писао је даље, "много племенитији". Све Срби што имају, украли су од Хрвата: јунаке, династије, Косово, Марка Краљевића, Милоша Обилића... А нарочито Косово, на коме су се борили сви осим Срба. "Нема", каже, "ни трага српској народности". Кнез Лазар је похрваћен, јер је он "нема двојбе, нечисте крви..."
Старчевић је први "научно" тражио истребљење Срба. Пишући на једном месту, како гордељеви Срби сматрају вешала као срамну смрт, он жали "што за ову њихову аверзију нису знали хрватски сељаци у Перушићу када су на ражњу испекли два Србина..."
[уреди] Старчевић и усташтво
Старчевић није дочекао стварање заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца, али је нову државу дочекала његова мржња. Католичка црква ју је распиривала, као и Немачка, Мађарска и Италија. У Другом светском рату је дошло до усташког крвопролића, које између осталог било инспирисано и Старчевићевим делима.
Усташе, које су настале из ума Анте Старчевића написале су у својеврсним Начелима хрватског усташког покрета о свом Оцу Домовине: "Све што је хрватски народ несвјесно стољећима у себи носио, то је Старчевић изнио на дање свјетло, обликовао, образложио и ставио у темеље наше народне борбе."
[уреди] Библиографија
- Starčević, Ante. "Pasmina slavoserbska po Hervatskoj". (Zagreb, 1876.)