Уранијум

Из пројекта Википедија

Хемија > Хемијски елемент > H - He - Li - Be - B - C - N - O - F - Ne - Na - Mg - Al - Si - P - S - Cl - Ar - K - Ca - Sc - Ti - V - Cr - Mn - Fe - Co - Ni - Cu - Zn - Ga - Ge - As - Se - Br - Kr - Rb - Sr - Y - Zr - Nb - Mo - Tc - Ru - Rh - Pd - Ag - Cd - In - Sn - Sb - Te - I - Xe - Cs - Ba - La - Ce - Pr - Nd - Pm - Sm - Eu - Gd - Tb - Dy - Ho - Er - Tm - Yb - Lu - Hf - Ta - W - Re - Os - Ir - Pt - Au - Hg - Tl - Pb - Bi - Po - At - Rn - Fr - Ra - Ac - Th - Pa - U - Np - Pu - Am - Cm - Bk - Cf - Es - Fm - Md - No - Lr - Rf - Db - Sg - Bh - Hs - Mt - Ds - Rg - Uub - Uut - Uuq - Uup - Uuh - Uus - Uuo
Pa - U - Np
Nd
U
 

Општи подаци
Име, симбол,атомски број Уранијум, U, 92
Припадност скупу актиноида
група, периода  , 7
густина, тврдоћа 19050 kg/m3, 4,5
Боја сребрнобела <sr>
Особине атома
атомска маса 238,0289 u
атомски радијус 175 pm
ковалентни радијус без података
ван дер Валсов радијус 186 pm
електронска конфигурација [Rn]5f36d17s2
e- на енергетским нивоима 2, 8, 18, 32, 21, 9, 2
оксидациони број 5
Особине оксида слабо базни
кристална структура ромбоидна
физичке особине
агрегатно стање чврсто
температура топљења 1405 K (1132 °C)
температура кључања 2070 K (1797 °C)
молска запремина 12,49×10-3 m³/mol
топлота испаравања 477 kJ/mol
топлота топљења 15,48 kJ/mol
притисак засићене паре без података
брзина звука 3155 m/s (293,15K)
Остале особине
Електронегативност 1,38 (Паулинг)
1,22(Алред)
Cпецифична топлота 120 J/(kg*K)
специфична проводљивост 3,8×106 S/m
топлотна проводљивост 27,6 W/(m*K)
I енергија јонизације 597,6 kJ/mol
II енергија јонизације 1420 kJ/mol
Најстабилнији изотопи
изотоп заст. в.п.р. н.р. e.r. MeV п.р.
232U (веш.) 68,9 година α 5,414 228Th
233U (веш.) 1,592×104 година α 4,909 229Th
234U 0,006% 2,455×104 година α 4,859 230Th
235U 0,72% 7,038×108 година α 4,679 231Th
236U (веш.) 2,342×107 година α 4,572 232Th
238U 99,275% 4,468×109 година α 4,270 234Th
Тамо где другачије није назначено,
употребљене су SI јединице и нормални услови.
Објашњења скраћеница:

заст.=заступљеност у природи,
в.п.р.=време полу распада,
н.р.=начин распада,
е.р.=енергија распада,
п.р.=производ распада,
з.е=заробљавање електрона
увећај

Уранијум (U, латински - uranium) - је актиноид III B групе. Међу елементима који се природно јављају на земљи има највећи атомски број а(92), слабо је радиоактиван. Природни уранијум се јавља у облику 2 изотопа 235U (мање од 1%) и 238U (преко 99%). Изотоп 235U подлеже спонтаном раздвајању језгра под утицајем термичних неутрона. Изотоп 238U прима неутроне услед чега се претвара у 239Pu (плутонијум). Вештачком изотопу 233U се такође раздваја језгро, добија се бомбардовањем 232торијума неутронима.

Садржај

[уреди] Особине елемента

Чист уранијум је сребрнобео метал огромне густине (65% веће него густина олова), гради алтотропске модификације:

  • алфа - стабилна чак до 667,7°C
  • бета - стабилна између 667,7 C и 774,8°C
  • гама - стабилна од 774,8°C па све до температуре топљења.

Уранијум у облику прашка је самозапаљив.

[уреди] Заступљеност

Уранијум је заступљен у облику хемијских једињења у количини од 2,4 ppm у природи која нас окружује, може се наћи у стенама, води, биљкама, животињма, а чак и у људском организму. У већој количини се јавља и у минералима, од којих су најважнији:

  • уранит U3O8 и
  • K2(UO2)2(VO4)2•2H2O

Највеће залихе руда уранијума се налазе у: Конгу, северној Канади, САД (Јута, Колорадо)...

[уреди] Једињења уранијума

Хемијска једињења уранијума су отровна. Уранијум реагује са кисеоником из ваздуха, а кад се претвори у прах онда се пали. Реагује са киселинама сумпора, хлора, флуора.

[уреди] Примена

Основна примена уранијума је коришћење његових изотопа 235U као матерјал за производњу атомских бомби као и нуклеарних реактора у нуклеарним електранама као и за покретање подморница.

Остале примене уранијума:

  • Користио се у керамци за бојење, али се не користи више због зрачења.
  • 238U се претвара у плутонијум у атомским реакторима
  • Металан уранијум се због велике атомске масе се користи као штит у генераторима са X зрачењем.
  • Користи се и у фотографији и у хемијској анализи.

[уреди] Историја

Уранијум, у облику природног оксида, се користио барем од 79 године, и то за бојење производа од стакла у златну боју (златно стакло са 1% оксида уранијума је пронађено недалеко од Напуља у Италији).

Као елемент познат је од 1789. године.