Историја Милошевца

Из пројекта Википедија

Садржај

[уреди] Турска владавина 1459-1718. год.

Приликом освајања Србије Турци су основали своје административно-управне територије (санџаке). Милошевац је био у саставу Смедеревског санџака


У турском дефтеру број 16, 195-6 од 1476/1478. се наводи да је Милошевац удаљен од Мораве 3-4 километара, да има 242 куће са приходом од 1.089 акчи.


Године 1516. у Милошевцу је било 244 куће, 21 неожењен, 2 удовице и 26 кућа номада (сточара). 1521/1523. године у Милошевцу је било 257 кућа, а 1528. године 318 кућа. Од тих 318 кућа било је 19 дунђера (зидара), 18 великих кућа са 6 одраслих мушких глава. 1536. године у Милошевцу је било само 36 кућа. Овај податак је или административна грешка, рат или куга. 1560. године у Милошевцу се налазио један примићур који је био старешина села , које је имало 225 кућа и 69 кућа номада. Нешто касније број кућа се пење на 357, а 1570. се смањује на 198 кућа и 27 кућа номада, да би се за време султана Мурата III попео тај број на 207 кућа и 33 номадске куће.

Године 1476. војска угарског краља Матија Корвина провалила је у ове крајеве гонећи Турке. Приликом повлачења угарске војске на север преко Дунава српско становништво се масовно повлачило у Војводину у страху од турске освете.

Насељавање влаха у ове крајеве (Поморавље и Подунавље) ишло је из Старог влаха, Гуче, Драгачева, Ивањице, Ариља, Нове Вароши са Дрине и из Херцеговине (Требиња и Билећа). Новодосељени власи из тих крајева били су ослобођени рајинских радних обавеза. Имали су свог влашког кнеза. Године 1506. укинуте су претходне обавезе влаха. Уведене су нове обавезе. Власи су давали Турцима једну десетину жита, две акче у време жетве, кола сена у време косидбе, кола дрва у време Божића и тако даље. Дужност влашког кнеза била је да организује досељавање влаха што више у ове полуопустеле крајеве.

Мала дигресија са теме о власима. Појам влах има два значења. Једно значење је да влах значи сточар (романизирани или грцизирани Илири и Трачани). Друго значење је да је порекло влаха из Влашке низије у Румунији. Карактеристично је да су се степски становници (Панонска низија, Влашка низија, Молдавија и Украјина) већином бавили сточарством. Одећа им је била вунена шубара, чакшире (панталоне) са везаним гајтанима и великим туром, кожним опанцима и дугачким везеним вуненим чарапама.

Постоји карта путева Поморавља и Подунавља из 1459-1683. године, траса Поморавског пута. Траса Поморавског пута полази од Баточине преко Паланке, Трњане, Ливадице, Милошевца, Голобока, Лозовика, Вранова, Смедерева и даље од Смедерева према Гроцкој и Београду.

Од 1683-1690. године вођен је такозвани велики рат, рат Аустрије и Турске. Аустријска војска под командом Пиколоминија допрела је до Скопља. Српски народ је био на страни аустријске војске. Због напада Француске на Аустрију, аустријска војска је морала да се повлачи са ових простора. Српски народ је бежао од Турака заједно са овом аустријском војском (Сеобе, Милош Црњански).

Данас се зна да је прво писано помињање Милошевца из 1476. године када је имао 242 куће. Дефинитивно нема грешке ако се старост Милошевца помери у дубљу прошлост, јер 242 куће нису изграђене преко ноћи или у току две три године.

[уреди] Аустријска владавина 1718-1739. и 1788-1791. год.

Од 1716-1718 на овим просторима вођен је аустријско-турски рат. Пожаревачким миром 1718. године граница је померена са Дунава и Саве на линију Западне Мораве (Ужице, Чачак, Краљево и Крушевац). Значи, око двадесет година овај крај је био под аустријском влашћу. У овом периоду аустријски Немац Лангер направио је карту поморавља и Јасенице и на њој је упиосао име Милошевца - Miloshnetz. Од 1736-1739 године на овим просторима се води по други пут аустријско-турски рат. Београдским миром 1739. године граница између ове две царевине поново се враћа на реке Дунав и САву. И овом приликом српски живаљ са ових простора бежи на мађарску територију. Тада велике масе становника из источне Србије и Старог влаха долазе и насељавају ове просторе.

За ове догађаје можемо везати изјаве Милошевчанина да су пореклом власи из Неготинске крајне. Други талас досељавања креће се са Косова и из правца Ниша. Витомирци и Радановићи долазе са Косова, а Богдановићи из околине Алексинца.

Од 1788-1791. године на овим просторима се води трећи аустријско-турски рат. Коча Анђелковић из околине Јагодине подиже огромну српску масу против Турака и ослобађа просторе Јагодине, Баточине, Лапова, Деспотовца, Свилајнца и Велике Плане. Ослобођена територија је названа Кочина крајна. Данашњи Ђујићи везују своје порекло за извесног Ђују и Божанку из тог времена. У то време аустријско-турски рат вођен је и на другим просторима Србије, у Влашкој и Босни и Херцеговини.

Мир је склопљен у Свиштову, бугарском граду, на Дунаву 1791. године. Опет су Турци са својом границом изишли на обале Дунава и Саве. Турци су Кочу Анђелковића ухватили и набили на колац.

Српски народ опет масовно бежи преко Дунава. На ушћу Дунава у Црно море, у месту Ђурђево, 1790. године било је договарање Аустријанаца и Турака о премештању становника. Договарали су се да Срби из Војводине дођу у Поморавље, а Власи да се из Поморавља врате у Неготинску Крајну.

Од 1789-1807 године Турском управља султан Селим трећи. Да би спасио Турску од пропадања почео је да уводи војне, просветне и друге реформе у оквиру Турског царства. Војним реформама укинута је турска јаничарска војска, а уведена редовна низаманска војска. Београдси јањичари Аганлија, Кучуа-Алија, Мула-Јусуф и Старац Фочо били су против султанских војних реформи. У Видинском пашалуку (Видин, Неготин, Зајечар и Кладово) владао је одметнути јањичар Позван Оглу, који је и сарађивао са београдским јањичарима. Настају огорчене борбе између турака присталица реформи и турака присталица јањичара.

Првог фебруара 1794. године султан издаје свој документ (ферман) по коме Срби добијају извесне олакшице. Стриктно је одређена висина харача (харачлију). Турци спахије могу једино да станују по градовима, а у селима не. Српска села имају своје сеоске кнежевине. Неколико српских села чине српску нахију на челу са обр-кнезом. Харач прикупљају Срби и предају га београдском везиру. Срби могу слободно да подижу нове цркве, поште и да тргују.

Од 1790-1794 године султаб у порта одузимају имања београдским јањичарима. Јањичари воде огорчен рат против султатна и порте. На Велику Госпојину, 28. августа 1793. године у Београду је београдски паша сазвао збор српских кнежевина и других угледних Срба. Београдски паша је поставио Србима питања шта је узрок те су села тако празна или ретко насељена. Сви присутни су му одговорили такозвани "немачки рат", људи су посечени, заровљени, пресељени и у збеговима. Паша је дао задужење присутним Србима да напуне села становништвом. Следио је ферман из 1794. године у ферман о одузимању имања јањичарима. И тада почиње процес досељавања становништва у ове крајеве. Лакше је било Србима у Београдском него Србима у Видинском пашалуку. И овај статус је иницирао досељавањ Срба из Неготинские Крајне у Милошевац (милошевачки власи).

1792. године у Моравској долини владала је врло велика куга која је проредила становништво.

[уреди] Први 1804-1813. и Други српски устанак 1815-1830. год.

[уреди] Српска аутономност у оквиру турске царевине 1830-1878. год.

[уреди] Србија као краљевина 1878-1912. год.

[уреди] Балкански ратови 1912/13. и Први светски рат 1914-1918. год.

[уреди] Краљевина Југославија 1918-1941. год.

[уреди] Други светски рат 1939/41-1945. год.

[уреди] СФРЈ 1945-1990. год.

[уреди] Референце

  • Војислав Обрадовић, Милошевац: 1476-2000: монографија, ОШ "Радомир Лукић", 2001.