Корисник:Kovach/Стара црква у Сарајеву
Из пројекта Википедија
СТАРА СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА У САРАЈЕВУ
Стара српска православна црква (у народу позната као Стара црква), налази се на Башчаршији у старом дијелу Сарајева. Храм је посвећен Светим Архистратизима (Архангелима) Михаилу и Гаврилу. Она спада у најстарије сакралне објекте у граду и околини и као таква представља један од најбогатијих и најважнијих културно-историјских споменика прворазредног значаја опште културне баштине. До рата (1992-1995), Стару цркву је подишње посјећивало до 70.000 страних туриста као и велики број домаћих гостију и посјетилаца. Њена архаична основа необични унутрашњи облици са двоспратним аркадама су из старохришћанског времена V или VI вијека. Зидани иконостас, камени свијећнаци испред олтара, фрагменти прастарих икона, стављање скутова (драперија) на иконостас, остаци надгробних споменика из средњег вијека нађени око храма (који упућују на период до доласка Турака), разни обичаји и предања, су одлике српских средњевјековних задужбина задужбина од XII до XV вијека. Турци су имали обичај да када освајају одређену територију, запишу шта су затекли на њој. Када су освојили Босну 1463. године, они су записали да су у Сарајеву затекли «стару источно православну богомољу», обрађујући статистички, уз то, и број домова који су тада постојали у Сарајеву. У току своје дугогодишње историје, црква је више пута страдала од пожара и то: 1615, 1644, 1656, 1724/26 год. На срећу, увијек је била и обнављања тако да је задржала стари изглед. О томе најбоље свједочи камење од којих је постројен храм и који су видљиви са њене спољашње стране. Прве редове чине мали облутци доста анархично послагани. Како се иде ка врху зида, камење је љепше обрађено и финије сложено. Велику вриједност Старе цркве чини и дрвени иконостас у резбарији који се налази у Старој цркви. Њега чине иконе познатих српских православних сликара: Радула из XVII вијека и максим Максима Тујковића из 1734. године, као и других непознатих иконописаца. Радул је најзанимљивији и спада међу најобдареније српске сликаре друге половине XVII вијека. Савршено је владао византијским иконографским језиком (византијско сликарство касног XIV и прве половине XV вијека из чега се створио један особени стил српског сликарства XVII вијека), одбијајући свако сазнање о стваралаштву Западне Европе тог времена и окрећући се српском средњевјековном сликарству. Његов рад је тијесно везан за период столовања пећког Патријарха Максима, који је дуже вријеме, од 1665. до 1672. године, био у непосредној вези са сарајевском црквом, тако да је вјероватно он и препоручио Радула да изврши обнову иконостаса који је изгорио 1665. год. На иконостасу Старе цркве у сарајеву је радио 1674. год. (горњи ред на иконостасу и велики крст). Обзиром да црква никада није била живописана, Радул није морао да води рачуна о усклађивању унутрашње декорације цркве, већ је могао пуну пажњу посветити раскошном дуборезном иконостасу. Максим Тујковић, монах цетињског манастира («Максим иконописац од манастира Цетиња», тако се потписао на надверјима у селу Будисавци код Пећи), један је међу најбољим српским иконописцима зографског сликарства прве половине XVIII вијека. У Старој цркви налазе се његови главни радови гдје је урадио престолне иконе и три надверја за иконостас, као и неколико икона (доњи ред на иконостасу). На престолној икони Богородице са пророцима, Тујковић се потписао именом и презименом и ставио датум 15 фебруар 1734. год. Наиме, 1724. год. је у близини Старе цркве избио велики пожар који је захватио и саму цркву. Том приликом је вјероватно и страдала доња зона икона главног иконостаса, па је иконописцу Тујковићу било повјерено да изради нове иконе за ту зону. У храму се, такође, налазе многобројне иконе других домаћих и страних (итало-критских) мајстора од 15 до 19 вијека, врло значајне умјетничке и археолошке вриједности, разних школа и стилова. Ту су и кујунџијски радови: кандила, оквири и окови икона (специфичност ових простора), и кивот са светим моштима.
МУЗЕЈ СТАРЕ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
Музеј Старе цркве је основан 1889. год. заслугом клисаре Јефтана Деспића. Његово оснивање је подстакло многе побожне Сарајлије да и неке умјетнине из свог посједа поклоне том музеју. Ризница Старе цркве постојала је, свакако, прије Музеја и датира из много ранијег периода. Имамо сачуван запис да су 1670. год. из Дубровника враћени сви црквени новци и црквене утвари које су тамо биле положене, будући да су се разне драгоцјености у предосманлијском периоду чувале у Дубровнику. Половином XVII стољећа, православна чаршија је доживљавала свој велики напредак што је утицало на обогачивање музеја. Многе православне Сарајлије су путовале на Исток на поклоњење светим мјестима, одакле су доносили многе вриједне ствари (иконе, утваре и др.) и поклањали Музеју Старе цркве. До Другог свјетског рата, сарајевски Срби су имали свог сталног представника у Светом граду Јерусалиму. У јерусалимској архиви и данас се чувају, између осталог, писма Јефтановића писана на грчком језику. Данас ризница Музеја броји преко 700 вриједних експоната. Својом колекцијом вриједних икона чини дио свјетске баштине ове врсте умјетности. Музеј посједује поред домаћих и итало-грчке и руске иконе од XVI до XIX вијека. Једна од чувених икона је нпр. икона Николе Рицоса (рађена 1490. год.), „Деизис са празницима и светитељима“. Андрија Рицос и његов син Андрија, поставили су темеље поствизантијске критске школе. На овој сарајевској икони бијелом бојом стоји исписано „Рука Николе Рицоса сина мајстора Андрије“. Обзиром да се Никола ријетко потписивао, сарајевска икона пружа и путоказ за идентификовање других Николиних слика. Ту је, такође, и велико дјело „Литургија праведних и паклене муке грешних“, славног критског иконописца Георгија Клондзаса (крај XVI и почетак XVII вијека), и др. Музеј посједује неколико изузетних примјерака венецијанског и домаћег иконописа XV вијека, те дјела бугарских, мађарских и румунских икона. Од рукописа, ту су сачувана (словенска) рускописна Јеванђеља као што је Четверојеванђеље Силуаново, Четверојеванђеље Леонтијево, Номоканон, Житије Светог Саве писано на пергаменту, Отачник и др. Потом ту су штампана издања XVI-ог и XVII-ог вијека, као што су разна Јеванђеља, Цетињски октоих штампан 1493. год. у Цетињу, Празнични Минеј који је штампан црном и црвеном бојом 1580. год. у Венецији и др. У Музеју се чувају и многи фермани које су издавали Султани за вријеме турске владавине. Музеј посједује и многе текстилне драгоцјености, металне предмете, златарске и кујунџијске радове као и умјетничке радове у дрвету, кости, седефу и рожини из XV, XVI до XIX.