Република Српска Крајина
Из пројекта Википедија
|
|||
Главни град | Книн | ||
Површина - Укупно - % воде |
17,028 km² n/a |
||
Становништво - Укупно (1991) |
468.011 |
||
Народна Припадност (1991) |
Срби: 52.15% Хрвати: 35.90% Остали: 11.94% |
||
Премијер | Милорад Буха | ||
Химна | Боже правде | ||
Временска Зона | UTC +1 |
Република Српска Крајина (РСК, Крајина), непризната од међународне заједнице српска република која је постојала између 1991. и 1995. године на територији данашње Републике Хрватске.
Главни град РСК био је Книн (12.000), а остали већи градови били су: Вуковар (33.000) и Петриња (19.000). Средином 1993. године РСК је имала 435.595 становника и површину од 17.028 квадратних километара. Од укупног становништва, 91% чинили су Срби, 7% Хрвати и 2% остали.
РСК се граничила са Хрватском, СР Југославијом (тачније Србијом), Мађарском, Босном и Херцеговином (односно и са Републиком Српском и са Федерацијом Босном и Херцеговином).
Крајина је етнички очишћена од стране хрватске војске (помогнуте логистички, обавештајно, политички, материјално и тактички од стране САД) 1995. године. Послије овог пораза, један део територије бивше РСК, познат као Сремско-Барањска Област, био је под управом Уједињених Нација до 1998. године, када је мирним путем укључен у састав Републике Хрватске.
Садржај |
[уреди] Географија
Географске регије РСК биле су: Сјеверна Далмација (Книнска Крајина, Равни Котари, Буковица), Лика, Кордун, Банија, Западна Славонија, Барања, Источна Славонија и Западни Сријем.
[уреди] Поријекло државе и народа
![]() |
За више информација погледајте Војна Крајина. |

Поријекло саме државе на том простору није случајно. Још за вријеме првих сеоба Срба, док је Србија била под турском влашћу, Срби су кретали на запад у потрази за просторима на којима би могли да несметано настављају свој живот. Таквим помјерањем дошло је до насељавања у тадашњу Аустријску монархију. Аустријски монарси су понудили Србима да се населе у пограничним дијеловима монархије, на граници са подручјима под турском влашћу. Срби су то прихватили уз повластице које су се односиле на додјелу земљишта и ослобађање од плаћања пореза. Тако настаје Војна Крајина (1579. год.), по којој је и Република Српска Крајина добила име. Аустро-Угарском окупацијом Босне и Херцеговине престала је и опасност од напада Турака на границе Монархије и тада престаје да важи управа Војне Крајине (1881. године). Срби који су били војници у Војној Крајини наставили су свој живот на тим просторима сада као слободни замљорадници. Од тих времена ови простори су великом већином насељени православним становништвом.
Иначе, поријекло српског становништва на тим територијама датира из дубље прошлости, иако су масовна насељавања започела тек почетком 16. вијека. Први помен Срба на тим просторима датира са почетка 9. вијека. С обзиром да углавном усвојено да је пресељење Словена на ове територије било у 6. и 7. вијеку наше ере, може да се види да Срби на тим просторима нису само досељеници већ да су од раних дана постављања територијалних односа на Балкану они представљали значајан фактор.
Ти први помени Срба вежу се за просторе Далмације на којима су вјероватно представљали већину становништва. Да то нису биле само обичне групице може да се види и у дубоком трагу српске културе на тим просторима. Два велика српска манастира саграђена су у времену прије почетка напада Турака на Србију, па знамо да није било ни помена о некаквим дотадашњим помјерањима Срба. Та два манастира су Крупа саграђена 1317. и манастир Крка саграђен 1350.
Насупрот томе, српско становништво које је живјело на просторима Источне Славоније, Барање и Западног Сријема насељава те просторе још од времена сеоба словенског становништва у Панонску низију у 5. вијеку.
[уреди] Хрватска у СФР Југославији
У СФРЈ Хрватска је у односу на пређашње ентитете променила границе:
- У односу на Бановину Хрватску Хрватска је у СФРЈ добила Барању, а изгубила делове северне Босне, Срем и западну Херцеговину.
- У односу на Хрватску као конститутивну јединицу Краљевине Југославије пре поделе земље на бановине, Хрватска је у СФРЈ изгубила Боку Которску и Срем а добила Барању.
- У односу на Независну Државу Хрватску, Хрватска је добила Барању, а изгубила Срем, Боку Которску и целу Босну и Херцеговину.
Више аутора тврди да је подручје Хрватске остало без око 500.000 Срба (око 300.000 побијених по логорима и у другим акцијама усташа, и око 200.000 пребеглих у Србију).
Најдрастичнији притисак на Србе у Хрватској током СФРЈ је био покушај елиминације Срба из политичког, економског и културног живота у јеку масовног покрета 1971. године. И тада су прављени спискови непожељних Срба, агитовало се поново за "хрватску стројницу о хрватском рамену" итд. Када је дошло до усијања, СК и Тито пресекли су хрватски покрет. Неки историчари тврде да то није урађено из бриге за српски народ у Хрватској, већ због страха од последица, уколико дође до буђења српске националне свести и уједињења свих Срба у борби за опстанак.
[уреди] Настанак
Република Српска Крајина је формирана 1991. године одвајањем од Републике Хрватске. Настанак ове државе био је узрокован доласком на власт Фрања Туђмана и његове националистичке политичке странке Хрватске демократске заједнице (ХДЗ), која је била непријатељски настројена према српском народу. Сјећајући се на трагичне историјске догађаје који су се одиграли у Другом свјетском рату, и послије искључења Срба као конститутивног народа из новог Устава Хрватске, Срби су одлучили да спроведу референдум о својој будућности и наставку живота у Републици Хрватској. Тим референдумом великом већином гласова изгласано је одвајање од Републике Хрватске и стварање нове државе Републике Српске Крајине. Дана 19. децембра 1991. године усвојен је први Устав Крајине.
Још крајем 1990. године пооштравањем тензија у читавој бившој Југославији и отцјепљењем Словеније, хрватска власт започиње са наоружавањем и стварањем паравојних формација, које су биле под окриљем МУП-а и које су представљале очигледно кршење Устава СФР Југославије и њених закона који су дозвољавали присуство само једне војне формације тј. Југословенске народне армије (ЈНА).
Тада Срби који су живјели у Хрватској, осјећајући несигурност проузроковану догађањима и политичким потезима тадашње власти, која није постављала сигурне услове за несметан заједнички живот Срба и Хрвата у једној држави, одлучују да сами покушају повести неке политичке потезе који су можда могли донијети неке боље услове и сигурност на тим просторима. Ти потези били су поткрепљени и појављивањем специјалних одреда хрватске полиције која је била распоређивана на територијама са већинским српским становништвом.
То су били први кораци ка стварању државности Републике Српске Крајине која је започета у Книну, а касније је проширена на шире просторе на којима је српско становништво представљало већину. Тадашња држава имала је у свом саставу 28 општина, али непогодност распореда територија који је био веома узак појас уз границу са Босном и Херцеговином стварајући јако дугачку границу, и мали број становника били су предуслов за слабљење одбрамбених позиција Војске РСК. Тако је у честим офанзивама "Хрватског вијећа обране" (ХВО), војске Хрвата из БиХ, Република Српска Крајина остајала без многих својих стратешких позиција. Долазак снага УНПРОФОР-а доноси једну врсту олакшања, али не и престанак борби које су трајале све до августа 1995. године.
[уреди] Епилог

Почетак непријатељстава започиње 1991. године када настају и прве границе између тада двије државе: Републике Хрватске, која се отцијепила од матичне државе СФРЈ, и Републике Српске Крајине, која је настала као реакција на отцјепљење Републике Хрватске. Република Српска Крајина тада започиње своју фактичку самосталност која је трајала све до 4. августа 1995. године, када хрватска војска у операцији Олуја запосједа већину територија, које су биле дио Републике Српске Крајине,
За време „Олује“ прогнано је око 250.000 српских цивила, те убијено њих око 3.046. Прогнани Срби одлуком хрватске државе, изгубили су право на своју имовину. На основу прогона оволиког броја српских цивила може се рећи да је хрватска држава извршила етничко чишћење Срба. Већина становника српске националности избегло је у СР Југославију и Републику Српску. Преостала територија РСК - Источна Славонија, Барања и Западни Срем, 1998. године долази под управу Републике Хрватске мирним путем и преговорима по завршетку рата у Републици Хрватској и потписивању Дејтонског споразума, који је дефинисао преостале проблеме на спорним територијама.
По подацима невладине организације „Веритас“, у Хрватску се вратило свега 40.000 Срба, мање од шестине прогнаника. Повратници су углавном старци.
Њима нису у потпуности обезбеђени основни услови за живот, и изложени су дискриминацији националиста. Српским повратницима, као и прогнаницима, углавном није враћена њихова имовина, запоседнута од стране Хрвата, како локалних, тако и избеглица. Влада републике Хрватске одбија да пружи право избеглим Србима да „друштвене“ станове откупи. Због тешке ситуације на радном тржишту, неразвијености повратничких подручја, а нарочито због државне политике прогона Срба, највећи број повратника је незапослен.
[уреди] Политика

У току своје државности Република Српска Крајина је имала три предсједника. По одвајању од Републике Хрватске први председник био је Милан Бабић, који је живио у Книну и био један од главних заговорника за одвајање Крајине од Републике Хрватске у спорним периодима. Након њега власт преузима Горан Хаџић из Источне Славоније. Посљедњи председник изабран на демократским изборима 1994. године био је Милан Мартић, који је обављао своју дужност све до пада државе у августу 1995. године.
У Крајини су једном одржани парламентарни и предсједнички избори. Главни фаворит на изборима била је Српска демократска странка која је имала и највише посланика, као и дотадашња предсједничка мјеста (иако је Милан Мартић био представљен од групе грађана, њега је подржавала СДС српских земаља). Поред СДС, која је била подијељена на СДС српских земаља и СДС Крајине, на изборима су учествовале и Српска радикална странка, Социјалдемократска партија Крајине и Српска партија социјалиста.
[уреди] Државни симболи
Званичне ознаке Републике Српске Крајине биле су грб и застава, која је била састављена од три боје у једнаким пољима од горе према доље: црвена, плава и бијела. На средини заставе налази се двоглави орао са круном, који је представљао и грб Крајине.
[уреди] Оружане снаге
Оружане снаге Републике Српске Крајине су биле Српска војска Крајине (СВК) и милиција.
[уреди] Види још
[уреди] Спољашње везе
Бели Манастир | Бенковац | Војнић | Вргинмост | Вуковар | Глина | Грубишно Поље | Грачац | Даљ | Дарувар | Двор | Дрниш | Доњи Лапац | Книн | Кореница | Костајница | Крњак | Мирковци | Обровац | Окучани | Пакрац | Петриња | Плашки | Подравска Слатина | Слуњ | Српска општина Задар | Цапраг | Тења
Овај чланак је део Портала о Распаду СФРЈ више о Распаду СФРЈ |