Симеон Кончаревић

Из пројекта Википедија

КОНЧАРЕВИЋ, Симеон (око 1690, Карин 26. августа 1769, Кијев), епископ далматински и албански (1751-1757). Отац Јован, свештеник; мајка Павлина. Школовао се око осам година у Задру и Венецији, одлично овладавши латинским и италијанским језиком. Године 1720. рукоположен за пароха бенковачког од владике Стевана Љубибратића. 1728., услед енергичног противљења нинском бискупу Андрији Балбију при покушају да насилно изврши канонску визитацију српској цркви у Бенковцу, којом приликом, држећи исукану сабљу у руци, забрањује бискупу улазак у храм, ухапшен је и затворен у тамницу, али је после неколико месеци ослобођен. 16. јуна 1731. сазива скупштину свештеника у Бенковцу са двадесет два учесника, на којој је одлучено да српско свештенство не признаје никакву власт латинских бискупа, да се осуђују захтеви тих бискупа за обављање каноничких посета у православним далматинским црквама и да је потребно поднети Сенату молбу за избор једног свештеника који би могао бити постављен за православног епископа Далмације и Боке Которске. Сенат 28. јула 1736. издаје решење којим се далматинским Србима дозвољава да изаберу свога архијереја. На црквенонародном сабору у селу Косову код Книна одржаном 4. децембра 1750. г. одлучено је да се за епископски чин предложи Симеон Кончаревић. Са сабора је упућено писмо патријарху Атанасију II Гавриловићу са молбом да Кончаревића хиротонише за епископа далматинског. Уочи Божића 1751. замонашен у манастиру Крупи. Хиротонисан "на превасходителниј степен архијерејства митрополији далматинскија и албанскија" 15. септембра 1751. у манастиру Дужи код Требиња. Хиротонију извршио митрополит босански Гаврило, а у њој је узео учешће и лични изасланик патријарха из Пећи, викарни епископ Дионисије. Пошто је патријарх Атанасије одредио да се Кончаревићева јурисдикција простире не само на Далмацију, већ и на Боку Которску, вероватно из разлога да би било решено црквено питање за све Србе на територији Млетачке Републике, епископ црногорски Сава оптужује Кончаревића код генералног провидура Ђиролама Балбија да му је угрожена јурисдикција у Боки Которској. Након Балбијевог извештаја од 27. марта 1752., Сенат одлуком од 5. априла 1753. наређује да Кончаревић буде удаљен из Далмације "на опрезан и неупадљив начин". Настанивши се у селу Попини, још четири године управља далматинском црквом преко свога егзарха, архимандрита крчког Никанора Рајевића и рукополаже свештенике за Далмацију. Управљајући епархијом, отвара школу, највероватније богословију, у Бенковцу, која ради од 1751., и чија четири полазника настављају школовање у Кијевској духовној академији. Оснива женски манастир у Бенковцу, у коме се настањује "черноризица Јелена Кончаревна", највероватније његова сестра или блиска рођака, са сестринством. У више наврата упућује молбе млетачкој влади да му дозволи повратак у Далмацију, али не добија одговор. У међувремену, 1754. далматински Срби, највероватније под утицајем црногорских епископа Сава и Василија Петровића, траже од млетачке владе да им за архијереја именује Дионисија Новаковића, епископа будимског. Епископи Сава и Василије 1755. упућују и тужбу влади у Венецији због наводне бесправне доделе јурисдикције Кончаревићу над Боком Которском од пећког патријарха. Одлучивши да пође у Русију и царици Јелисавети изнесе невољу свога народа и своју, 1757. пише писма виђенијим световним лицима и свим православним свештеницима у Далмацији, позивајући их да се са њим одселе у Русију. Позиву се одазива 120 световних и 6 свештених лица. Циљ сеобе Кончаревић формулише као тражење места где ће далматински Срби моћи слободно исповедати православну веру, када им то није омогућено на територији Млетачке Републике. Намера му је и да заинтересује руски двор за православне Србе у Далмацији и да покуша да преко Русије заштити њихов национални и верски идентитет. Сеоба креће из Попине на Илиндан, 2. августа 1758. У Кијев стиже крајем октобра 1758, где се задржава до јануара 1759., одакле креће за Петроград и бива примљен код царице Јелисавете Петровне маја 1759. Упознавши царицу са положајем Срба у Далмацији, моли да му се омогући повратак на епархију са пратиоцима, али дозволу не добија. Настањује се у Петропавловском манастиру у Кијеву, добивши дозволу чинодејствовања од Синода Руске цркве. Септембра 1760., након другог пријема код царице Јелисавете Петровне, добија дозволу за повратак у Далмацију без обавезе да се врати у Русију. Међутим, пошто је одлуком владе у Венецији проглашен за државног издајника и осуђен у одсуству на издржавање казне у замраченом затвору у трајању од седам година, и пошто је млетачка влада, сазнавши за његов повратак из Русије, расписала за њим потерницу, нудећи 1.000 дуката у злату ономе ко га доведе живог или донесе његову главу, задржава се у Будиму и Бечу, где се састаје са руским послаником кнезом Галицином, који, ослањајући се на писма царице Јелисавете, саставља "меморијал у корист православних Далматинаца" и доставља га млетачком амбасадору у Бечу. Стигавши у Попину, на млетачкоаустријску границу, маја 1762., рукополаже свештенике и припрема нову сеобу за Русију, придобивши за кратко време сто породица, али Турци његове присталице затварају у тамнице и одузимају им имања. Разболевши се, 29. јула 1762. креће преко Карловца, Јегре, Арада, Пеште, Токаја и Екермена, за Кијев, где му је поново указано гостопримство у Петропавловском манастиру и омогућен књижевни рад. Овде пише свој чувени "Љетопис грађанских и црквених догађаја", где описује догађаје везане за далматинске Србе до 1754. године. Од руског двора успева да издејствује помоћ далматинским црквама у већим количинама књига и одежди. Умире у Кијеву 26. августа 1769. и бива сахрањен у тамошњем Петропавловском манастиру.

[уреди] Литература

Лит.: Еп. Стефан (Боца), Далматински епископ Симеон Кончаревић и његово доба. Споменица о 200годишњици његове смрти (17691969), Београд, 1970; Исти, Српска црква у Далмацији и Боки Которској, Београд, 1969; М. Јачов, Венеција и Срби у Далмацији у XVIII веку, Шибеник, 1987; еп. Никодим Милаш, Православна Далмација, Нови Сад, 1901.

Ксенија Кончаревић