Ахајски савез

Из пројекта Википедија

Садржај

[уреди] Историја

Порекло Ахајског савеза вуче корене из V и IV века пре нове ере. Историјски извори наводе да су градови Ахаје (Пелопонеза) суочени са нападима пирата, прибегли заједничким мерама борбе против њих. Друго својство заједништва било је заједничко обожавање бога Зевса у храму у Егијуму. Град Егијум ће касније имати важну улогу и прилично је лако извући закључак да узрок томе лежи јер је то било место обожавања Зевса .

Савез је имао учешћа у супротстављању македонском освајању Грчке и успео је да се одржи у периоду после освајања, као и после Александрове смрти. Око 288. година пре нове ере савез је распуштен од стране грчког краља - дијадоха Антигона Гонате пошто је престављао политичку опасност. Али то није трајало дуго. Подстакнути заузетошћу краља, поновним успоном Спарте, као и богатим донацијама Птолемејевића и богатих авантуриста - савез Ахајаца је обновљен поново у периоду после 280. година пре нове ере.

Наредни период, под вођством стратега Арата, означиће како територијалну експанзију савеза тако и стварање унутрашњег јединства и институција које у много чему наликују федералним. Треба напоменути да су полиси задржали практично неокрњену унутрашњу сувереност (бар на почетку), а савез је држао монопол над ратом и спољном политиком.

[уреди] Уређење

У време процвата Ахајског савеза, заједнички централни законодавни орган била је скупштина која се састајала у Егијуму на три дана у пролеће и јесен (налик данашњим пролећним и јесењим заседањима парламента) - да би донела заједничке законе и изабрала магистрате. На њој су могли говорити сви грађани из градова-савезника старији од 30 година, али приликом гласања сваки град је носио само један глас. Ово је битно из два разлога.

Први, што се овим обележјем ова скупштина представља као орган представништва градова-чланица, а не самих грађана. Пошто није било друге скупштине, ово показује да степен уједињености није био толики да доведе до праве заједничке, демократске скупштине где би гласали грађани.

Други, што ово указује на једнакост чланица, која је била апсолутно поштована.

Ово је предност овог савеза (за разлику од ранијих, где су жеље чланица за хегемонијом раздирале јединство) коју ће две хиљаде година касније писци Федералистичких списа спомињати. И не само то већ ће је сматрати неопходношћу праве федерације.

Други орган који се спомиње је веће од 120 чланова из свих градова (присутно начело партиципације), које је обављало више функција, од спољнополитичке до, можемо рећи, уставно-судске. У надлежности тог већа је било изрицање казне прекршиоцима правила савеза као и решавање спорова. Детаљи о свим функцијама као и примери рада нису нам познати али се и из овога могу извући неки закључци. Ово централно тело није задирало у питања унутрашњег уређења градова, што указује на висок степен аутономије конституенса. И друго, постојање судске функције, поред већ присутне законодавне, указује на одређени степен снаге централне власти.

Следећи орган који се спомиње је једно мало тело од 10 чланова које је председавало скупштином, чинећи тако један президијум. Иако извори нису сасвим јасни, дају основа за закључке да је ово тело личило на једну врсту федералне владе у којој су одређени чланови били задужени за одређене ресоре.

Последњи значајнији орган који се спомиње је стратег, који је номинално имао војну контролу. Извори пак показују да је потпуна контрола над војском чланица била употпуњена и великом цивилном влашћу. Стратег је имао право вета на предлоге поднете скупштини, а у каснијем периоду је готово преузео монопол над законодавном иницијативом. Ово указује на прилчно јаку централизацију али такође и на слабљење демократског начела и јачање персоналне власти, што никако није у складу са федералним начелима.

Друга обележја која указују на федерализацију су то да се у чланицама користио заједнички новац и још битније – да су се заједнички закони заиста и примењивали, некад мењајући већ постојеће градске. Разлог овога није лежао у развијеној федералној јурисдикцији са посебним органима у чланицама. Слично конфедерацијама, полиси су ове законе примењивали самостално. Разлози њихове успешне примене су овде нешто друкчији: полиси су имали поверења у заједничку власт, желели су да остану под одмбрамбеним кишобраном, а уз то командовање војском им је било одузето. Без војске нема много могућности за одупирање. Даље, донети закони нису били бројни и никада, свесно, нису задирали у основе уређења полиса.

[уреди] Крај савеза

Управо у ипак неспутаној унутрашњој суверености полиса лежи и узрок краја савеза. Временом су расколи поводом политичких питања постали бројни, често потпиривани са стране (Рим). Централна власт показала се недораслом да спречи то и одржи кохезију. То ће на крају довести до пада савеза под Римљане, који ће сурово казнити вођу отпора – град Коринт. Одавде је у Федералистичким списима извучен далекосежни закључак да су федерације много склоније унутрашњим расколима чланица, него опасностима успостављања централне диктаторске власти.

[уреди] Закључак

Закључци анализе би могли бити следећи: са становишта циљева, у савезу је превасходни циљ био успостављање чвршћег јединства ради одбране и јачања војне моћи. Са становишта разлога, историјски су несумњиво у предности. Дуга традиција је овде била узрок избора готово федералних односа. Географски, привредно и етнички (мада је грађанство тада било блиско нацији) овде не би било разлога за федерацију, већ пре за унитаризацију.

Са гледишта мерила федерације, приметно је да се начело супрематије федералне државе овде тешко реализовало због нетакнуте унутрашње суверености чланица, због централних органа који нису били довољно дефинисани, ни склони да користе могућности које су имали.

Начело партиципације јесте било присутно, пре свега у заједничком већу, али ће то бити значајно смањено услед пораста моћи инокосног стратега.

Начело аутономије је у савезу екстремно наглашено и вуче конфедерализму. Недостатак федералне јурисдикције и унутрашња незави-сност полиса указују да се овде пре може говорити о државној суверености полиса а не о њиховој аутономији.

Иако је имао озбиљних мана, овај савез је указао на неке основне правце развоја федерализма, попут заједничких органа, партиципације и заједничких закона. Велика предност била је једнакост чланица, али велика мана била је неслога, коју недовољно развијени федерални органи нису могли да спрече.


Овај савез није успео да превазиђе своју првобитну војну улогу (у којој је био релативно успешан) и сазда прву праву федералну државу. Али искуства и поуке савеза су остале.