Пиогени стрептокок

Из пројекта Википедија

Стрептококе
Пиогене стрептококе
Таксономија
Царство: Bacteria
Раздео (Тип): Firmicutes
Класа: Bacilli
Ред: Lactobacillales
Породица: Streptococcaceae
Род: Streptococcus
Биолошка врста
лат: Streptococcus pyogenes

Пиогени стрптокок, стрептококус пиогенес (лат: Streptococcus pyogenes) или β-хемолитички стрептокок из групе А је грам позитивна бактерија лоптастог облика из рода стрептокока, која расте у колонијама у облику ланца или нити. На хранљивој подлози крвни агар, ствара зону β хемолизе око својих колонија, а по Ленсфилдовој класификацији спада у групу А (видети стрептококе). Чест је узрочник гнојних инфекција код човека, а може покренути неке и аутоимуне болести, као што су реуматска грозница и постстрептококни гломерулонефритис.


Садржај

[уреди] Изглед и грађа

Ћелијски зид ових бактерија грађен је из дебелог слоја муреина. На површини овг слоја налазе се протеинске нити које чине М-протеин. На основу грађе овог протеина се пиогене стрептококе могу поделити у подгрупе (сероваре). М-протеин штити ове бактерије од фагоцитозе ћелија одбрамбеног система. Пиогене стрептокое поседују у ћелијском зиду и полимер угљених хидрата, Ц супстанцу. На основу грађе ове супстнце сврстане су у групу А по Ленсфилду (видети стрептококе).

На хранљивој подлози крвни агар колоније ових бактерија стварају зону β хемолизе (тј. разлажу све еритроците), због чега су сврстане у β хемолитичке стрептококе.

[уреди] Патогенитет

Поред М-протеина за за патогенитет ове бектерије су одговорни токсини и ензими које оне луче.

  • Стрептолизин О, стрептолизин С, уништавају ћелијске мембране еритроцита и других ћелија организма. Стрептолизин-О делује као антиген и изазива одговор одбрамбеног система у види стварања антитела. Мерењем концентрације ових антитела може утврдити инфекција пиогеним стрептококама.
  • Пирогени токсини стрептокока: А, Б и Ц делују као суператигени,тако што изазивају претерану реакцију имунитета уз ослобађање мноштва медијетора запањења, што доводи до егзантема (осип) и енантема код шарлаха, септичног шока итд.
  • Стрептокиназа разлаже фибрин. Овј ензим користи се и у фибринолитичкој терапији.
  • Хијалуронидаза разлаже међућелијске супстанце као што су гликозаминогликани у које спада и хијалуронска киселина.
  • ДНКаза разлаже ДНК.


[уреди] Болести изазване пиогеним стрептококама

Инвазивне болести настају као последица продора и ширења ове бактерије у организам, док интоксикације настају као последица дејства токсина ове бактерије, често су оба механизма заједно одговорна за настанак болести.

Инфекције стрепткокама могу бити локалне и генерализоване. Стрептококе продиру кроз ситне повреда (огреботине, посекотине итд) на кожи и почињу да се шире.

У локалне инфекције спадају:

  • импетиго
  • ерисипел (црвени ветар)
  • стафилококна флегмона
  • синузитис
  • запаљење средњег уха
  • тонсилитис итд.

У генерализоване инфекције спадају:

  • сепса
  • некротични фасцитис итд.

Лучењем стрептококних токсина могу настати:

  • шарлах
  • септични шок


[уреди] Болести које су последица инфекције стафилококама

Поједине болести као нпр. реуматска грозница и постстрептококни гломерулонефритис се могу јавити недељама, месецима, годинама и деценијама после инфекције пиогеним стафилокока, као последица аутоимуних процеса. Антитела која организам ствара у борби против ових стрептокока могу се везати и за неке ћелије организма као нпр. ћелије ендокарда или се имуни комплекси антитела и антигена могу таложити у бубрежним гломерулима, зглобовима итд. изазивајући нихово оштећење.

[уреди] Доказивање пиогених стрептокока

Пиогене стрептококе се могу идентифиовати доказивањем антигена А коаглутинацијом (латексаглутинацијом). Бактерија се може узгајати у идентификовати и у бактеријској култури. Такође може се мерити и концентрација одређних антитела у серуму као нпр, антистраптолизин антитела.

У терапији се користе пеницилини, јер су ове бактерије осетљиве на њих.

[уреди] Епидемиологија

Човек је једини резервоар ових бактерија. Оне се преносе путем контакта или искашљаним капљицама. Време инкубације је пар дана. 24 часа након почетка терапије оболели није више инфекциозан.


[уреди] Види још

[уреди] Литература

Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење у вези са темама о здрављу (медицини).