Српско песништво у доба реализма
Из пројекта Википедија
Садржај |
[уреди] Поетика
Марковићев реалистички програм имао је много мање одјека у поезији него у прози: неколико социјалних песама Ђ. Јакшића, социјалистичке песме Марковићевог следбеника, касније војвођанског радикала и националисте Јаше Томића (1856-1922) и мноштво реалистичких песама Владимира М. Јовановића (1859-1898), једног од најплоднијих песника у 80-тим годинама, – а све то, изузев поменутих Јакшићевих песама, без стварне књижевне вредности. Па ипак, то је почетак социјалне поезије у српској књижевности.
[уреди] Војислав Илић
Једини прави песник епохе реализма би је Војислав Илић (1862-1894). Он је у српском песништву извршио оно што је десетак година раније захтевао Светозар: одлучан раскид с епигонским романтизмом. У неким песмама би је гласник напредних тежњи свог времена, оштар критичар политичких и друштвених изопачености. Па ипак, његова поезија, у целини гледана, супротна је духу тенденциозне, ангажоване литературе за какву се Марковић залагао. Иако га с реалистима повезују нека значајна заједничка обележја, као што су склоност ка дескрипцији и објективности, Илић је својим естетизмом и формализмом отворио пут поезији којој су супротни како брига реалиста за обичну стварност тако и захтеви идеолога за њено укључивање у друштвене и политичке борбе времена, поезији у којој је најважнија брига за саму себе, за своје властито уметничко биће.
По рођењу Београђанин, син песника Јована Илића, чији је дом био стециште књижевног Београда, окружен браћом, који су такође били активни у литератури (Милутин, Драгутин, Жарко), Војислав је као ретко који српски књижевник свог века одрастао у атмосфери која је била изразито књижевна. Та околност имала је много већег значаја за његово песничко формирање од његова школовања, које је, због болешљивости од које је патио још од детињства, било нередовно и непотпуно. Умногоме је делио судбину других савремених писаца: често је мењао намештења у Београду и унутрашњости, живео оскудно, због својих уверења бивао прогањан од власти и умро млад. Уз оца песника био је од рана упућен на читање поезије. На њега су највише утицали руски романтичари Жуковски, Пушкин, Љермонтов, нарочито Пушкин. Преко руских и српских превода упознао се с песништвом других народа, посебно с античком поезијом и митологијом, која је имала великог одјека у његовом делу. Обновитељ песничког интересовања према антици, Војислав није знао ниједан од два класична језика, нити било који страни језик, изузев руског. Иако је певао кратко време, свега петнаестак година, оставио је обимно и разноврсно дело. За живота је објавио три збирке песама (1887, 1889, 1892), којим треба додати велик број песама расутих по часописима и заосталих у рукопису. Неколико слабих прозних покушаја показују да је био првенствено песник, да је умео добро писати само у стиху. У његову делу могу се издвојити следећи тематско-стилски кругови: дескриптивне песме, песме на мотиве прошлог и далеког, елегичне и исповедне песме и песме колективне инспирације.
Дескриптивне песме чине најпознатији и најпопуларнији део Илићевог песништва. На њих се обично мисли кад се о Војиславу говори као о реалистичком песнику. У неколико својих песама он је дао изванредне слике сеоских пејзажа, живота на селу, разних годишњих доба и делова дана (Зимско јутро, Зимска идила, Вече, Јесен, У позну јесен, Сиво, суморно небо). У њима је најизразитија она црта која га највише одваја од романтичара и приближава реалистима: објективност. Песник као да се повлачи из песме, његово ја се губи, песнички говор прелази у треће лице, у њему се осећа епска мирноћа и успореност. Емоције нису директно исказане, оне зраче из слика или, тачније, пејзажи су изграђени по моделу одређених емоционалних стања и расположења. Песникова душевна настројеност открива се у избору мотива, у преовладавању познојесенских и зимских пејзажа. Њу још више одају карактеристични илићевски епитети: сив, суморан, таван, увео, скрхан, мрачан и сл.
Насупрот поезији реалистичних пејзажа стоје оне Илићеве песме у којима су обрађене теме из прошлости разних народа. Више него и један други наш песник имао је осећања за чари оног што је удаљено у времену и простору, за развалине које говоре о минулим временима, за древне легенде далеких или ишчезлих народа. "Са старих руина, кад поноћ царује свуди / диже се прошлости дух", каже он у песми Дух прошлости, а у песми Химна векова даје визију прошлих времена као неког тајанственог спровода који се креће "у немом свечаном ходу" док "бескрајни океан шуми суморну и хладну песму / химну векова тавних". Код њега налазимо мотиве и легенде са свих страна света, из свих времена: индијске, арапске, персијске, кавкаске, германске, шпанске, португалске, италијанске, словенске, српске. Посебну скупину чине песме с темама из класичне старине, из грчке и римске историје и митологије (Ниоба, Катонова смрт, Тибуло, Овидије, Коринтска хетера и др.), песме које, упркос мноштву материјалних погрешака и непрецизности, показују истинско осећање за лепоту и величину античког света. Оне су донеле читаву малу обнову класицизма у српској књижевности, с њима се у нашој поезији поново одомаћују класична имена, теме и симболи те класицистички естетски идеали.
Илићеви пејзажи као и његове песме о древним временима подједнако су прожете тихом сетом, меланхолијом. По основном осећању света Илић је превасходно елегичар. То осећање, присутно како у дескриптивним тако и у историјским песмама, добило је најнепосреднији израз у његовој интимној лирици, у елегијама (пет песама носи наслов Елегија уз њих је Елегија на развалама куле Северове, најбоља његова песма тог жанра), у исповедним песмама и песничким посланицама (Исповести, Посланица пријатељу, Госпођици Н и др.). У њима песник смирено и ненаметљиво износи своја горка искуства, меланхолична расположења, слутње смрти. Песниково ја овде поново избија у први план, постаје главни носилац песничке поруке.
Песник фине сете, носталгичних расположења, меланхоличних пејзажа и напуштених древних развалина, Илић није био неосетљив за невоље и тежње народа нити затворен за идеале времена у којем је живео. У низу песама он је настављач борбене, слободарске традиције српске поезије, посебно Змајеве и Јакшићеве. Док је у родољубивој поезији остао углавном у традиционалним тематским оквирима и заблудама (На Вардару, Родољубу, Косовским соколовима, Муратово тулбе и др.), дотле је у најбољим сатиричним песмама (Маскенбал на Руднику, Рудникова исповест, У лов, Грађанска врлина и др.), надахнут "мржњом на тиране", дао снажан уметнички израз слободољубивим, демократским тежњама своје генерације и њеном отпору обреновићевском апсолутизму и стао напоредо с представницима сатире у другим жанровима епохе реализма.
Одлучно раскинувши с романтичарском поезијом, с њеним вербализмом и реториком, с њеном претераном емоционалношћу, с небригом коју су романтичари испољавали према форми, Илић је више од свега радио на усавршавању форме, на богаћењу песничког израза, на обнови српског стиха. Он је артист у поезији, "уметник-песник", како га је назвао Љ. Недић. Највећу пажњу поклањао је грађењу стиха, настојећи да избегне све немарности и аљкавости карактеристичне за стих романтичара. Његови дуги шеснаестерци, најособенија врста његова стиха, теку мирно и споро као нека широка река и тим својим ритмом подударају се с уздржаним, објективним карактером његове поезије. Иако није био нарочито образован песник, он је својим певањем отворио путеве српској поезији према Европи. Кад је млади Дучић отишао у Женеву и Париз, дошао је до открића које га је изненадило – да Илићева поезија није била неки балкански анахронизам, да је она најближа поезији која је донедавно била модерна по свим значајнијим европским центрима, поезији француских парнасоваца, "за које можда није никад ни знао". Као таква она означава почетак нове епохе у историји српског песништва. Слично Мушицком у 20-тим и 30-тим годинама или Бранку у 50-тим и 60-тим Војислав је у 80-тим и 90-тим годинама био главни песнички учитељ, творац нове песничке школе. Војислављев начин певања, војиславизам, како се понекад назива, био је песнички манир, школа, која не само што је дала велик број епигона већ су кроз њу прошли најистакнутији песници с краја 19. и почетка 20. века: Милорад Митровић, Милета Јакшић, Алекса Шантић, Јован Дучић и др.
[уреди] Милорад Митровић и Милета Јакшић
Илићевим утицајем нарочито су обележена два песника који стоје на прелазу између Војислава и песништва српске модерне, Милорад Митровић (1867-1907) и Милета Јакшић (1869-1935). Код Митровића имамо двострукост оријентације карактеристичну за његовог учитеља: он је, с јене стране, естета који урања у нестварни свет вечне лепоте и љубави, у егзотичне далеке пределе и давна времена (збирка балада и романски Књига љубави, 1899), а с друге политички и сатирични песник, настављач традиције српске слободарске поезије (Пригодне песме, 1903). Његов стих, једноставан, формално дотеран, мелодичан и, отуда, у своје време, врло популаран, не успева скоро никад да се отме баналности и једноликости. Милета Јакшић је мање допадљив, али дубљи и, у најбољим тренуцима самосвојнији песник од Митровића (Песме, 1899, 1922). Живећи повучено у свом банатском завичају, он је певао о сеоском животу и сеоским пејзажима, уносећи у своје песме истовремено веристички смисао за детаљ и пантеистички доживљај природе. У неким песмама испољио је осећање за иреална стања, за снове и слутње, за метафизику протицања времена, а тиме пошао путем започетим већ у извесним Змајевим песмама, који ће довести до Дисовог нирванизма.
[уреди] Види још
[уреди] Литература
- Изворни текст је преузет из књиге Кратка историја српске књижевности Јована Деретића. Књига се може наћи у свом електронском издању на страници на пројекту Растко. Књига нема експлицитних рестриктивних ауторских права која забрањују њено умножавање. У случају да се проблеми ипак јаве, контактирајте Милоша.