Паламед
Из пројекта Википедија
Паламед (грчки: Παλαμήδης), велики митски проналазач. Приписује му се проналазак писма, бројева, астрономије, писаних закона. Он је открио Одисејеву превару када је овај, симулирајући лудило, хтео да избегне полазак у Троју. Зато му се Одисеј осветио подметнувши му интригу због које је Паламед погубљен. По другој верзији, убили су га Одисеј и Диомед.
Није Cократ био, међу Грцима, први праведник убијен зато што је праведник. За време тројанског рата претходио му је Паламед, каријски јунак, који још није био праведник, али је био мудрац. Десет година пред Тројом само је малим делом протекло у борбама у прашини и судару оружја. Стална пратиља ратника, више него страх, била је досада. Подигли су своје шаторе у глупој азијској равници и посматрали су хоризонт. Није било жена (осим у шаторима заповедника), а чак и мушке љубави су могле да досаде. За тих дугих година добили су само једну корисну помоћ: један човек попут њих, један ратник, Паламед, што би значило «древна мудрост», научио их је игру коцки, даме, кошчица. Очију упртих у те мале предмете који се котрљају, у те ишпартане таблице, успевало им је да не опажају време.
Причало са да Паламеду дугујемо и друге проналаске: неколико слова алфабета, дужину трајања месеца, светионике. Али за анонимне војнике, он је био изумитељ игре, непокретне, бескрајне чаролије. По свему осталом, Паламед је био принц као и толики други. Разликовао се само по томе што није носио браду. Али, један од моћника га је мрзео: Одисеј.
Једнога дана, на [Итакa|Итаки], претварајући се да је луд, како не би пошао пут Троје, Одисеј виде Агамемнона, Менелаја и Паламеда како му се преко поља приближавају. Настави да оре. Из руку је сипао со по браздама, у јарам је био упрегао магарца и вола. Сипао је море које не зна за жетву из бразде плодне земље, он који ће једног дана, пошто буде обишао сва места, завршити, са својом сланом кожом, у крају где људи не знају за море. Али тада је било прерано да би Одисеј знао да представља себе самог. На главу је био натукао, како би измишљотини додао дрскост, шиљасту капу као у Кабира, као у онога ко је инициран. Само други један иницирани могао је да разуме његову игру.
Паламед га је посматрао. Затим, изненада, оте дете Телемаха из Пенелопиног наручја и баци га у бразду, пред плуг. Тада Одисеј стаде. Био је побеђен. Паламед је дотерао Одисеја до тога да удари о границе претварања. Није постојало ништа што је Одисеј до те мере мрзео. Мада је знао да није тако, за њега претварање није требало да зна за границе. То је била његова тајна која га је издвајала од крепке глупости свих Ајанта. Претварати се, то је значило клизити висинама над свим, управљајући оком, али не бити никада управљан од стране другог неког ока, са веће висине. Паламед је био то друго око.
Одисеј је ћутећи пошао за њим. У грудима је носио скривену мржњу какву му никада ни један непријатељ не би могао изазвати. Годинама су се један уз другог борили. Паламед је, у односу на Одисеја, био „хитрији у размишљању и мање способан да служи себи" (Овидије, Метаморфозе, XIII, 37-38.). Његови изуми који су опчињавали војнике, нису ничему служили. Повиновали су се моћи апстракције, а истовремено су поштовали кретање природе. Паламед је то знао. Тихином светилишту у Аргу подарио је коцке које је био измислио. Тиха је тада била слабо посећивано божанство. Али једног дана ће сви у њој препознати слику најприближнију природи. Ако се живот оголи од свега, остаје тело судбине. Све оно што се догађа је непрестано сударање бачених коцкица. Та се слика једном урезала у свест и никад више није била истиснута. Паламед је био једини, пред Тројом, који ју је препознавао у њеној огољености. Због тога га је Одисеј мрзео, због тога га је осећао превише блиским да би га подносио. Његова интелигенција је имала потребу за самоћом и растојањем према осталима. Није могао да прихвати нежељено саучесништво.
Када је требало да пронађу Ахила како би га привукли у Троју, Одисеј је одмах помислио на домишљатост којом га је Паламед раскринкао. Појавио се на Скиру прерушен у трговца и успео да буде уведен у женске одаје. Носио је балу драгоцене робе. Раширио ју је по поду. Руке девојака одмах су додиривале тканине, пребирале огрлице. Али у гомили су били и један штит и копље. И једна риђокоса девојка их одмах зграби, као да је одувек проводила дане стежући их у рукама. Био је то Ахил. Одисеј је знао да је у том тренутку, примењујући Паламедову лукавост, добио рат. Пошто је придобијен Ахил, Троја је већ пала. Остало је да се освети Паламеду.
Годинама је размишљао. И на крају је одабрао превару која је била и најбеднија и најпоузданија и највише филозофска. Раскринкавши Одисејеву лажну лудост, Паламед је доказао постојање једне истине иза претварања. Истине чина. Одисеј му је одговорио доказујући супротно: да најистинитији чин може бити просуђен као савршено претварање. Узео је једног тројанског (фригијског) заробљеника и дао му је лажно Пријамово писмо упућено Паламеду. Писмо јегласило: »Ово злато вреди два пута онолико колико си ти тражио да издаш грчки логор.« Потом је убио тројанског заробљеника и удесио да писмо буде нађено, као случајно. У међувремену је сакрио злато испод Паламедовог кревета.
Када је писмо откривено, а Паламед изјавио да је невин, Одисеј је предложио да се погледа под кревет. Тада је Паламед једнодушно осуђен од својих другова. Каменовали су га. Сваки од играча коцкама бацио је на њега свој камен, заједно с вођама, с Одисејем, с Агамемноном. Пре него што је издахнуо, Паламед рече једино како је он у жалости за истином, која је пре њега умрла. Те речи су биле његов одговор Одисеју. Паламедов непријатељ је показао да једна тотална сагласност света и разума може да буде сушта неистина. Сви су осудили Паламеда с искреним згражањем. Сви су видели злато под његовим креветом. Неистина је била доследнија од истине.
О Паламеду су писали Еурипид: Паламед и Горгија: Одбрана Паламеда.