Динко Шакић
Из пројекта Википедија
Динко Шакић је био комадант концентрационог логора Јасеновац и усташки ратни злочинац. Рођен је 8. септембра 1921. године у околини Имотског.
Проглашење Независне Државе Хрватске 10. априла 1941. године затекло је њега и његовог оца Мату, ватреног усташу, у Босанском Броду. Као такав, Мато је одмах именован за председника општине Босански Брод. На тој дужности се истакао злочинима.
Динко се оженио Надом Лубурић, полусестром усташког пуковника Вјекослава Лубурића, водитеља УНС-ова III уреда којем је надлежност била организација логора, управа и њихово осигурање. Захваљујући родбинским везама с Лубурићем, започео је брз успон по усташкој хијераријској лествици.
Фебруара 1942. постао је усташки заставник одбрамбеном здругу у Јасеновцу. Крајем 1942. постављен је за шефа општег одсека - шеф канцеларије концентрационог логора Јасеновац. Половином 1943. напредовао је у усташког поручника и постао „часник" у команди логора Јасеновац. У овој групи „часника" били су извршиоци свих најмонструознијих злочина у логору: Мима Павићевић, Модрић, Матковић, Налетић, Шарић, Ђерек, Саблић, Михаљевић, Јосип Матија и Петар Брзица. Предњачећи у својим злочинима, за то је награђен и унапређен у усташког натпоручника, априла 1944. постављен је за команданта - управника или заповедника концентрационог логора Јасеновац. На тој дужности остао је све до 1. децембра 1944.
Након рата, Шакић заједно са супругом бјежи у Аргентину, гдје је у регистар држављана уписан под бројем 4.009.804 као Љубомир Шакић Билановић. Године 1947. у Росарију је отворио малу фабрику текстила. Супруга Нада родила му је троје дјеце, којима је крсни кум био Анте Павелић.
У Аргентини постаје ватрени перониста, и када је Хуан Перон смијењен с власти 1956. године одлази у Шпанију, гдје је био најближи сарадник Вјекослава Лубурића. У Аргентину се враћа три године касније и с породицом настањује у Сан Јусту. Послије ће се, због болешљиве супруге, преселити у љетовалиште Санта Тересита. Године 1995, приликом посјете предсједника Републике Хрватске Фрање Туђмана хрватским исељеницима у Аргентини, новинарка Алекса Црњаковић направила је интервју с Динком Шакићем. Он се тада први пут хрватској јавности похвалио својим дјелима, изјавивши како би све то, ако треба, урадио и опет. Истом приликом сусрео се и сa предсједником Туђманом, с којим се (како тврди његова супруга Нада - данас Есперанза) задржао у разговору готово 45 минута, уз заједничку фотографију.
[уреди] Судски процес
Страдање и прогон Срба |
Страдање и прогон у НДХ |
---|
Издвајамо: Усташе · Јасеновац Више информација: Независна Држава Хрватска |
Геноцид |
Умешаност Католичке Цркве у геноцид у НДХ |
Петар Брзица · Алојзије Степинац · Мирослав Мајсторовић |
Оружје и методе масовног убијања: Србосјек · Вешање · Јаме |
После Другог светског рата |
Издвајамо: Хрватско прољеће · Западна Славонија Госпић · Олуја · Косово · Неофашизан у Хрватској Портали: НДХ · Распад СФРЈ |
Три године касније (1998.) истражитељима центра Симон Визентал запео је за око Шакићев интервју аргентинском Каналу 13, у којем су га новинари на пријевару - тражећи разговор о свјетском фудбалском првенству на којему Аргентина игра с Хрватском - навукли на тему Јасеновца. Недуго потом Динка Шакића аргентинска полиција лишила је слободе. Редовним летом њемачке авио компаније Луфтханса 18. јуна 1998. године Шакић је из Буенос Аиреса у пратњи радника Интерпола допутовао у Франкфурт. Потом је авионом Кроациа еирлајнса пребачен у Загреб. Смјештен је у загребачком затвору Реметинец. Већ сутрадан у Истражном центру загребачког Жупанијског суда одржано је прво рочиште, на коме се Динко Шакић бранио ћутњом.
Челник Хрватске странке права, Мирослав Рожић, пре изручења Шакића је изјавио: "Хрватска би требала затражити изручење Динка Шакића, али само да би се на њега применио закон о опросту (амнестији)."
Због одговорности за геноцид над Србима, Динко Шакић је осуђен на затворску казну од 20 година због ратног злочина против цивилног становништва. Казну је почео да служи у највећем хрватском затвору - у Лепоглави. Дана 1. марта 2001. године превежен је у Болницу за особе лишене слободе у Загребу. Међутим у дневним новинама појавиле су се шпекулације како је лекарски упут само покриће јер није у питању болест. Наиме, у лепоглавском затвору Шакић је почео да пише књигу мемоара (с радним насловом Сa Поглавником у Алпама 1946.), па је од управе затвора затражио да му се додијеле рачунар и телевизор. У затвору нису били у могућности да му изађу у сусрет, те је стога наводно премјештен у Болницу за особе лишене слободе у Загребу.