Постмодерна у српској књижевности

Из пројекта Википедија

Садржај

[уреди] Основне одлике

Рат је завршен, револуција победила. Читава књижевност била је заокупљена догађајима које је проживљавала земља. Они су постали не само њен предмет него и основно мерило њене вредности. Тих година често је понављано мишљење да књижевност "заостаје за нашом савременом стварношћу", па писци нису испунили свој дуг према револуционарној борби и према социјалистичкој изградњи. Савремена стварност постала је императив књижевности. Из тематских и идеолошких ограничења произилазила су и друга што су се тицала приступа, технике, стила, форме. Стварност је захтевала истинит, веран, реалистичан одраз, који ипак није смео бити неутралан, објективан, него борбено ангажован. Предратни ставови социјалне литературе доводе се до крајњих консеквенци. Истовремено говори се о потреби обнове "традиције наше борбене и реалистичке књижевности" прошлога века, а одбојност се показује према предратним авангардним, модернистичким истраживањима.

Кретање које је постепено довело до промене није се зачело у самој књижевности, него у оној области у којој је моделирано и постојеће стање, у политици. С лаганим попуштањем идеолошких и политичких стега, нарочито после сукоба с Коминформом 1948, дошло је до крављења леда и у уметничкој сфери. Књижевна слога до које је дошло под упливом спољашњих чинилаца није дуго трајала. Чим су идеолошке сметње ослабиле, чим се оштрица политичке борбе померила на друго подручје, књижевни рат почео је свом жестином. У књижевности се образују две непроменљиве странке: једна се залаже за традиционални модел књижевности, а друга, у почетку обазриво, затим све отвореније, тежи к обнови предратне књижевне авангарде. Њихови припадници популарно су називани "реалистима" и "модернистима". Главна попришта битака била су књижевна гласила. Полемике су се водиле најпре између "Књижевних новина" (излазе од 1948. до данас) као заступника реалистичких и "Младост" (1945-1952) као носиоца модернистичких тенденција, затим између "Књижевних новина" и "Сведочанстава" (1952) и, на крају, најдуже, између "Савременика" и "Дела" (оба од 1955. до данас), док су обновљени "Летопис Матице српске" и најдуготрајнији послератни часопис "Књижевност" (од 1946. до данас) заузели углавном неутралан став. У тим борбама и независно од њих постепено се мења читава књижевност, и то не само она која је на својим полазиштима била "модернистичка" него и она која је по својем опредељењу била "реалистичка". Изграђује се нов модел књижевности, супротан оном из претходног раздобља. Његова су основна обележја: естетизам, формализам и авангардизам, узори су му у међуратном експресионизму и надреализму, те у страним модерним писцима. Света Лукић је у новом правцу видео супротност али и пандан социјалистичком реализму и назвао га социјалистичким естетизмом Наша варијанта естетизма, настала између 1950. и 1955, остаје владајући стил све до средине 60-их година, када избијају на видело нове, супротне тенденције, које се поткрај тог десетлећа уобличавају као други стил. Он обележава савремену епоху. И једно и друго раздобље одликује динамику књижевног развитка и значајни стваралачки резултати. Напредак се осетио нарочито у прози и поезији, значајни резултати постигнути су такође у књижевној критици, док је драма тек у наше дане доживела известан полет.

[уреди] Књижевне врсте

[уреди] Види још

[уреди] Литература

  • Изворни текст је преузет из књиге Кратка историја српске књижевности Јована Деретића. Књига се може наћи у свом електронском издању на страници на пројекту Растко. Књига нема експлицитних рестриктивних ауторских права која забрањују њено умножавање. У случају да се проблеми ипак јаве, контактирајте Милоша.