Цртачка помагала као претече открића фотографије
Из пројекта Википедија
Цртачка помагала као претече открића фотографије су се користила у средњем веку од стране сликара ради поједностављења поступка цртања. Помагала су искључиво била механичка и имала су везе са графикама и графичарима.
Садржај |
[уреди] Албертијева (Дирерова) мрежица
Поред камере опскуре, у раздобљу ренесансе била су позната и разна друга помоћна средства за тачно преношење пропорција, на пример призма са огледалом, Албертијева мрежица и нека друга помагала. Немачки графичар Албрехт Дирер служио се мрежицом налик на Албертијеву, а измислио је и неколико других помагала да би студирао перспективна скраћења приликом цртања људског тела, архитектуре или предела. У доба ренесансе такве справе су биле превасходно намењене научницима и уметницима да лакше савладају геометријску перспективу и постигну научну тачност, а већ крајем 17. века новоизмишљене справе сличног типа биле су намењене широј публици. Иза сваког од тих нових помагала крила се идеја да се слика "по природи" може добити механичким средствима. Тиме се свакако хтела избећи не само рука уметника већ и ексклузивност продуката уметничке израде, до тада доступних једино богатим и повлашћеним друштвеним слојевима.
[уреди] Силует
Никада нећемо сазнати да ли је само због шкртости једног краљевог саветника његовим именом названа нова форма једноставних портрета, или је и он пасионирано изрезивао од црне хартије профиле својих сувременика. Историја је сачувала сећања на његову личност али не и на само откриће, чији прави проналазач није био један човек већ, по свему судећи, растући грађански слој. Средином 18. века француски краљ Луј XV именовао је Етијена де Силуета за финансијског саветника. Да би попунио државну благајну овај се окренуо високим порезима, и тако стекао лош глас у народу. Ускоро је његов шкртички став инспирисао нову моду, тесно припијену одећу без џепова – који би ионако били празни. У исто време настао је и нови начин изрезивања контурних линија лика на тамном папиру, који је назван – силуета (фр. silhouette). Иако није могла да замени минијатурни сликарски портрет, јер је била исувише једнострана а често и сасвим произвољно изрезана, ближа карикатури него стварном профилу – силуета је била врло популарна, а и јефтина. Показала се и корисном, јер је подстакла рађање нових цртачких помагала.
[уреди] Физионотрас
Проналазач Жил Луј Кретјен бавећи се граверским занатом утврдио је да неће далеко стићи ако настави са пипавим ручним гравирањем за које, уз то, и није био нарочито надарен. Комбинујући предности силуете са трајношћу гравире, успео је да начини уређај на принципу пантографа, тада већ познате машине за гравирање, који је на основу малих шаблона исцртавао исте, али увећане линије на папиру или металу. Зглобно спојене полуге, у облику паралелограма, на једној страни су пратиле лик портретисаног а на другој једно перо је исцртавало контуре и детаље лика. То је упрошћен опис уређаја названог физионотрас. Цео процес цртања трајао је кратко, од једног до три минута. Цртани су портрети у профилу, углавном као торзо, или допојасно, и то искључиво у атељеу. Ако је требало умножити портрет у више примерака, уместо пера је монтирана граверска игла која је на бакарну плочу урезивала сваки потез. Затим је мајстор гравер специјалним ножем дорађивао портрет где је било потребно, продубљивао или подебљавао линије. Коначно, бакарни клише је премазиван бојом, отискан на папир и тако је добијан оригинал. За разлику од технике резања силуета, за коју је требало имати осећај за пропорције лица, новопронађеним помагалом је могао руковати дословце свако. Физионотрас је корисника ослободио потребе за уметничким талентом. Ускоро су се мајстори намножили, а тако добијени цртежи су улепшавани руком сликара минијатура. Цена је била умерена, а сличност са моделом велика. На Париском салону 1797. године било је изложено преко 600 тако добијених портрета. За разлику од силуете, која је доспевала свуда где и уметник, са физионотрасом се највише користило градско становништво; провинцију та техника једва да је дотакла јер је цео уређај био кабаст, и тешко покретан.
[уреди] Камера луцида
Када се јавила потреба за цртањем на терену, и изношењем помагала у природу, требало је наћи справу која ће истовремено бити јефтина, једноставна за коришћење, довољно покретљива и свима доступна. То је постигнуто новим изумом, камером луцидом. Израз светла комора (лат: camera lucida), само је метафоричан термин узет као супротност тамној комори, то јест камери опскури. Уистину, није реч о комори (камери) већ о инструменту којим се цртач служи на дневној светлости. Справа је једноставна и састоји се од равне плоче (коју цртач, кад је у природи, и седи, обично држи на коленима) изнад које је, на металном постољу, фиксирана призма. Камера луцида имала је претечу у открићу Роберта Хука из 1668. године, који је помоћу сличне справе са уграђеном призмом и сочивом пројектовао слике у осветљеној соби. Вилијам Волестон, коме се приписује проналазак камере луциде, заправо је обновио ту идеју, комерцијализовао је, и тако добио средство од помоћи цртачима аматерима. Сви помињани помоћни инструменти за цртање и сликање, уз неке друге који су били мање практични, а и мање популарни, знатно су допринели пионирском добу фотографије.
Ти проналасци су, посредно или директно, утицали да свест о потреби задржавања слике из природе буде непрестано актуелна.
[уреди] Литература
- Gernsheim, Helmut i Alison, Fotografija sažeta istorija, Beograd, 1973;
- Малић, Г, Слике у сребру : Предисторија и техничко-технолошка еволуција фотографије у 19. веку и првој половини 20. века, Београд, 2001;
Предисторија фотографије |
Камера опскура • Развој оптичког стакла • Чаробна лампа • Цртачка помагала • Рана фото-хемијска открића |