Википедија:МЗЧКВНМ/Превођење Светог писма

Из пројекта Википедија

Наше доба се може назвати добом превода, односно добом брзих превода. Више дела се преводи данас него што је икада преведено до сада. Велики број превода на један језик показује колико је тај народ упознат са светом око себе и колико комуницира са њим. “Жеђ да се буде део света, да буду у стању да учествују у градњи новога света и његове судбине” основни је разлог превођења у мањим земљама и у трећем свету. Превођење је веома старо занимање. Познато је да су још цареви старог Блиског Истока запошљавали преводиоце којима је придаван толики значај да се налазе и на споменицима тога доба, уз цареве и другу свиту (на Розетском споменику, на пример). Многи послови, уметничка делатност, светска политика и културна размена између народа данас не би били могући да нема савременог, правилног и успешног превођења. Реч превести има буквално значење које је дошло од речи пребацити, превести преко. Могло би се рећи да је превођење уствари превођење са једног језика на други језик уз очување смисла, поруке. Објављивање Светога писма на сваком, па и на српском језику, започело је превођењем. Превођење је један од корака неопходних за тумачење, у следу који полази од Бога и завршава се са човеком. Прво је откривена Реч - надахнућем, следи писање рукописа, затим превођење, четврто је тумачење Божије Речи и, на крају, слушање и примена у нашем животу. Библија је највише превођена књига на свету и у историји. Први преводи датирају још у другом веку по Христу (на латински - Итала и сиријски), у трећем веку преводи се на коптски, у четвртом на готски, етиопски и грузијски, у петом на јерменски, у шестом на нубијски, затим у осмом веку се преводи на немачки, старословенски, франачки. У дванаестом веку Библија се преводи на француски језик, у тринаестом на холандски, шпански, италијански, пољски и исландски, у четрнаестом на енглески, дански, чешки, персијски и тако даље.


Садржај

[уреди] Најстарији преводи Светог писма

[уреди] Септуагинта

Најстарији, најважнији и најутицајнији превод Старога завета је познат под именом Септуагинта. То је превод са оригиналног библијског хебрејског на грчки језик свитака Старога завета који је настао у другом веку пре Христа у Александрији , у Египту. Септуагинту су користили Јевреји са грчкога језичког подручја и први хришћани. Овај превод су веома користили и апостоли - писци Новога завета. По количини употребљених стихова највише се користи у Посланици Јеврејима, а најмање у Еванђељу по Матеју. Био је то најшире и највише познат превод. Септуагинта је један од најстаријих преводилачких пројеката, а свакако најважнији у том добу и веома обиман. Према традицији се верује да је настала у време владавине египатског фараона Птоломеја Филаделфијског (285 - 246 пре Христа). Поједини извори су сматрали да Септуагинта је садржавала само Петокњижје, каснији извори (132. г. пре Христа - грчки свитци, пролог Бен Сире) сматрају да је читав канон Старога завета под овим именом. Има аутора који верују да је пре Септуагинте постојао још један превод са јеврејског на грчки језик који је настао век раније, и који можда није довршен па је то био разлог за формирање екипе преводилаца који су припремили нови превод. Ове сумње су се повећале после открића Кумранских рукописа који се не слажу сасвим са текстовима Септуагинте.

[уреди] Итала

Најстарији превод Новога завета познат је под називом Итала (Стари латински). Био је то превод са грчкога на латински језик и настао је током друге половине другога века по Христу. Убрзо после тога, Нови завет је био широко распрострањен по читавом подручју Медитерана. Данас постоји двадесет седам различитих рукописних верзија овога превода.

[уреди] Вулгата

Међутим, најпознатији превод Новога завета на латински језик је Вулгата (“обична”), настао крајем четвртога века. Римски бискуп Дамаскус је 382. године замолио свога теолошког саветника Софронија Еузебија Јеронима (касније познатог као светога Јеронима, рођеног у северној Далмацији) да изврши ревизију постојећег текста Итале и да га стандардизује у складу са “правим” грчким текстом - изворником, као и да преведе Стари завет користећи изворне јеврејске текстове. Јероним је учио грчки и латински у Риму а јеврејски у Палестини. Каснији покушаји да се поступком утврђивања уназад дође до правог изворника за овај превод остали су неуспешни, тако да никада нису разјашњене одређене недоследности у преводу. Данас је познато више од осам хиљада верзија Вулгате, што само говори о учестаности рукописног умножавања библијских текстова у раном средњем веку. Најпознатија верзија Вулгате је она из петога века која се води под именом Цодеx Сангалленсис (Сенгаленски рукопис), односно (С) и чији се део са Еванђељима чува у манастиру Ст. Галл (Сент Гал) у Швајцарској. Свакако да је најлепша Вулгата она која се чува у Њујоршкој библиотеци и која потиче из десетога века. Писана је словима од злата на љубичасто обојеној јагњећој кожи. Године 1933. римски папа је формирао "Ред светога Јеронима" у Риму, чији је задатак да раде на исправљању текста Вулгате, како би се реконструисао изгубљени Јеронимов текст.

[уреди] Принципи превођења библије

Сви преводиоци се слажу да је њихов задатак да пренесу смисао оригинала, да пренесу значење. Ако је језик превода ближи примаочевом језику онда је то идиоматски превод. Други основни начин превођења је дословни - литерарни превод. У овом преводу форма превода више одговара форми оригинала. Избор који ће преводилац да начини између ова два приступа, одређиваће да ли ће превод представљати класично дело у литерарном смислу или ће бити идиоматски превод. Међутим, најбољи превод је превод тзв. динамичког уједначавања. У овом преводу форма (синтакса, слагање реченице и лексика, врста речи) измењене су колико је то било нужно, али је значење сачувано. Ништа није парафразирано додавањем, избацивањем или мењањем поруке и сл. Добар превод Библије је онај превод који на најбољи начин изражава значење јеврејскога и грчкога језика, односно поруку на том језику. Сваки стих Светога писма мора да буде тачно преведен. Преводилац мора да ради по Светом Духу и не сме да допусти да његова теологија одређује превод, увек мора да води рачуна и о контексту. Намера преводиоца мора бити да тачно пренесе оно што је аутор рекао. “Ако се одломак може превести на два начина, морамо га превести тако да је у складу с опћом теологијом писца који га је написао. Морамо тежити досљедности и складу с писцем тако и с Библијом у цјелини.” Постоји неколико нужних услова код превођења Библије. То су: 1. исправан оригиналан текст Светога писма, а. повремена ревизија у складу са новим открићима, 2. тачност текста превода у односу на изворни текст Светога писма, а. проблем недостатка филолошког или теолошког знања, б. насилна модернизација библијског језика, в. утицај преводиочевих теолошких и других ставова, 3. познавање језика на који се преводи, а. проблем претеране дословности, б. проблем превелике слободе у превођењу.

[уреди] Исправан оригиналан текст

Прво, преводилац мора као основни текст за свој рад да користи што исправнији оригиналан текст Светога писма. Постоји мноштво рукописа Старога и Новога завета и често се могу пронаћи одређене разлике међу тим рукописима. Очигледно да је, у процесу преписивања, долазило до грешака. Избегавање оваквих грешака ствар је текстуалног критицизма чија дужност је да реастаурира, обнови оригиналан текст колико год је то могуће, тако да он буде у складу са аутографима (изгубљеним оригиналима). Стога је од изузетне важности да се консултују новооткривени рукописи, а за које су научници и теолози утврдили да су аутентични. Од коликог је значаја овај принцип за квалитет превода нека послужи следећи пример. Широко распрострањени превод Новога завета на српски језик који је сачинио Вук Стефановић Караyић је, несумњиво, један од најлепших постојећих превода које имамо. Међутим, овај Вуков превод настао је 1820. године, односно ревидиран је касније у неколико наврата и објављен 1847. године. Од тада до данас, догодила су се најмање три велика открића библијских рукописа која имају огроман значај за библијске науке. Прво је 1844. године у грчком манастиру Св. Катарине на Синајском полуострву откривен тзв. Синајски рукопис - Цодеx Синаитицус (Алепх) из ВИ века, који садржи скоро читаву Библију и који се данас сматра за један од три-четири најзначајнија извора за аутентичност Светога писма уопште. Затим су, 1895. године, у Египту откривени новозаветни папируси, чија истраживања су потврдила њихов велики значај за схватање укупног садржаја Новога завета. Онда, свакако, ту су и Кумрански рукописи, откривени 1947. године који, иако садрже старозаветне текстове, имају огроман значај на разумевање новозаветног текста, као и на цитате из Старога завета. Знајући са каквом прецизношћу је Вук радио на свом преводу (консултујући више од десет европских превода), можемо да претпоставимо да би он свакако обратио пажњу и на ова открића, и да би она имала утицаја на његов рад. Научници и библичари би, зато, требали да изврше ревизију Вуковог превода у складу са новооткривеним чињеницама да би овај превод био истовредан са, на пример, новим енглеским преводима. Неретко су Енглези и Американци вршили ревизије старих превода код којих су желели да сачувају лепоту стила и израза, а ипак да их ускладе са новим библијским открићима. Тако су, само у двадесетом веку, Библију превели више од 80 пута. И мада су неки од ових превода слаби (што се показало у народу, јер никада нису били прихваћени), они следећи су се “наслањали” на претходне преводе и њихово напредовање у језику и знању, и тиме су умањивали могућност погрешног превођења Божије Речи.

[уреди] Тачност текста превода

Други принцип у библијском превођењу је тачност текста превода у односу на изворни текст. Проблеми могу настати када преводилац нема филолошког и/или теолошког знања. Зато се данас преводи углавном обављају комисијски, у одборима. Укупно знање свих чланова одбора превазилази знање и могућности једне особе, ма колико она била образована и способна за превођење. У раду одбора консултују се стручњаци из разних области, на пример из јеврејске историје, археологије, римских и јеврејских обичаја, познаваоци старојеврејскога и арамејскога језика, теолози-специјалисти само за поједине књиге Старога или Новога завета, књижевници и песници који помажу у обликовању реченице и стихова, географи итд. Затим се организују пробна читања преведених текстова у којима учествују верници без нарочите специјалности, али који могу да читају новопреведене текстове и да пружају корисне предлоге и примедбе. Следећи проблем у превођењу може настати када постоји јако изражена жеља да се језик Светога писма насилно модернизује. Ово може да доведе до умањивања тачности превода у односу на изворни текст. Исто тако, теолошки ставови преводиоца могу да утичу на сам превод. Свако може да се запита да ли постоји потпуно објективан превод. Логично је претпоставити да ће преводиочево вероисповедање, теолошка уверења, основне животне претпоставке и погледи на свет имати утицаја на његова гледишта. Ако се нешто схвати и преведе другачије, можда ће чак и бити у складу са ставовима и схватањима данашњега света, али то не мора да буде у складу са Божијом Речи. Познати су преводи Библије који су у себи садржавали либералне ставове својих “хришћанских” преводилаца и који су били далеко од суштинског, еванђеоског схватања Светих писама. Осим овога негативног примера, преводиоци имају утицаја на начин како се прихвата један превод зато што делу могу да пруже другачију форму. На пример, Џон Вајклиф је 1382. године први пут у свом преводу Библије на енглески језик увео поглавља, а прву поделу на поглавља и обележене стихове имала је Библија издата 1555. године (била је то Вулгата, на латинском језику). Данас се тешко може замислити Библија без поделе на стихове и поглавља, међутим, у том облику она постоји тек 440 година.

[уреди] Познавање језика

Трећи принцип у превођењу је познавање језика на који се преводи. Много зависи од способности да се тежак оригиналан текст пренесе са смислом и значењем који има у изворнику. Преводиоцу су, притом, на располагању друге, нове речи и изрази, нове кованице и реченичке конструкције. И овде се налази неколико опасности. Прво, треба да се избегава претерана дословност приликом превода. Неки преводиоци, у жељи да буду што прецизнији у односу на изворник, дословно преводе па се тиме може стећи погрешан утисак о библијској поруци. Погледајмо, на пример, Матеј 20, 2 где се каже да су радници радили за денариус читав дан. Денариус је био римска новчана јединица која је одговарала накнади за целодневан рад. Тада се радило дванаест сати дневно, а денариус је био уобичајена најамничка дневница.


Погледајмо како се денариус преводи у познатим српским преводима: грош Вук Стефановић Караџић (1824) динар др Лујо Бакотић (1933) др Димитрије Стефановић (1934) др Емилијан Чарнић (1973) Комисија синода СПЦ (1984) сребрњак др Александар Бирвиш (1987) (Четири еванђеља) У овом случају вероватно да би најприближнији превод био “за дневницу”, односно онима који су живели у Вуково доба, грош је био препознатљива вредност. Сличан Вуковом примеру био би превод Библије живим речима на енглеском језику (Ливинг Библе Интернатионал 1972) где уместо денариуса стоји 20 америчких долара, што очигледно говори да је једна дневница у Америци тога времена износила 20 долара. Данас, када многи људи немају знања о турском, римском и старојугословенском новцу, и када данашњи динар не претставља вредност коју има употребљена реч “динар”, можда би реч “дневница” пружала тачнију слику. Друго, претерана слобода у превођењу може да доведе до нежељених резултата, исто тако. То је случај када преводилац проширује и образлаже изворни текст. Када је о овоме реч, потребна је јака самодисциплина. Највећа опасност лежи у жељи да се идеје и поруке модернизују, да буду у складу са данашњим ставовима. Оваква слобода омогућава да се појаве разне врсте померања, удаљавања од изворника и, можда, ненамерне грешке у преводу. За добар превод потребно је да се налази негде између ових крајности. Не постоји универзално правило које би одређивало да ли је један превод добар или лош. Да би неко добро превео библијски текст не треба да буде ни превише буквалан ни да буде превише пренесеног значења, ни превише образован ни вешт, већ мудар. Стварно добри и значајни преводи нису исход само великог образовања и знања већ и истинске мудрости. Такав превод ће издржати испит времена.

Библија је данас, у целини или делимично, преведена на преко две хиљаде језика и наречја, односно на више од 95% светских језика. Од првога превода са хебрејског на грчки језик па до данашњег дана, више се није престајало. У време када је у Европи откривено штампање, пре око 500 година, само 33 језика су имала нешто од Светога писма преведено, а међу њима је био и српски језик. На почетку XIX века тај број се попео на 71 језик. Међутим, током XIX века добили смо више од 400 нових превода на разне светске језике. Током XX века број нових превода Библије досегао је 1700 језика, и овај број и даље расте.