Рат сицилијанске вечерње

Из пројекта Википедија

Рат сицилијанске вечерње (1282.-1302.) представља рат, који је започео 1282. побуном ( званом Сицилијанска вечерња ) против Карла I Анжувинца, а завршио је 1302. миром у Калтабелоти. Рат се одигравао на Сицилији, Каталонији и још неким деловима западног Медитерана. С једне стране у рату суделује краљ Арагона, а са друге стране Карло I Анжувинац, његов син Карло II Напуљски, краљеви Француске и папа.

Садржај

[уреди] Позадина Сицилијанске вечерње

Сицилијанска вечерња , слика из 1846
увећај
Сицилијанска вечерња , слика из 1846
За више информација погледајте Сицилијанска вечерња.

На ускршњи понедељак 30. марта 1282. у једној цркви на периферији Палерма управо током вечерње молитве започела је побуна названа Сицилијанска вечерња. Тачни догађаји који су довели до вечерње нису најбоље познати, али сви различити описи тога догађаја спомињу да су Французи напастовали или провоцирали сицилијанске жене. Тај догађај је разљутио Сицилијанце, који су после тога током 6 седмица побили 4.000 Француза на Сицилији. У то време краљ Сицилије је био Карло I Анжувинац, који је владао Сицилијом уз помоћ Француза, на које је народ Сицилије био јако киван. Французи су били озлоглашени, јер су лоше поступали са локалним становништвом. Народ је поштедио само неколико Француза, који су били познати по добром понашању.

Месина се задња побунила 28. априла 1282. Побуну су потпиривали и представници Петра III Арагонског као наследника Манфреда Сицилијанског. Петар III Арагонски је бесуспешно покушао да добије подршку Византије.

[уреди] Арагонска инвазија Италије

Петар  III  Арагонски искрцава се на Сицилији
увећај
Петар III Арагонски искрцава се на Сицилији

Брзо после побуне Сицилијанци се обраћају Петру III Арагонском да им помогне да се ослободе француске власти, оличене у Анжувинцима. При томе му нуде круну Сицилије, што је Петар прихватио. Папа Мартин одбија да помогне Сицилијанцима, а пубуњенике је чак екскомуницирао.

Карло I Анжувинац је прикупио војску у Калабрији, искрцао се крај Месине и започео опсаду. Петар III Арагонски се искрцао 30. августа 1282. крај Трапана и умарширао је у Палермо, а 4. септембра прихваћен је од Сицилијанаца као владар. До краја октобра протерали су снаге Карла Анжувинца. Папа је на то екскомуницирао арагонског краља Петра III Арагонског и лишио га краљевства.

Петар се искрцава у Калабрији, где до фебруара 1283. заузима већину калабријске обале. Карло I Анжувинац је био очајан па је понудио Петру Арагонском да реше сукоб двобојем њих двојице. Петар Арагонски је то прихватио. Дуел је био предвиђен за 1. јун у Бордоу, а судија је требао бити енглески краљ Едвард I. Едвард I је одбио да учествује у свему томе, тако да се двобој никад није одржао. Петар III Арагонски се због невоља у Арагону вратио у Шпанију, оставивши представнике да управљају Сицилијом у његово име.

Док је Петар III Арагонски био у Шпанији каталонски адмирал Руђеро ди Лаурија је наставио са ратом на југу Италије. Јаком флотом разарао је калабријску обалу. Руђеро ди Лаурија је заузео Малту и победио је анжувинско-провансалску флоту у бици код Малте. Руђеро је затим уништио готово целу анжувинску флоту. Карло II Напуљски је заробљен заједно са 42 брода. Карло I Анжувинац је умро 1285, а рат у Италији је убрзо заустављен, јер су недостајале вође. Иако му је главни противник Карло II Напуљски био заробљен, Петар Арагонски се суочавао са новом претњом- Арагонским крсташким ратом.

[уреди] Арагонски крсташки рат

За више информација погледајте Арагонски крсташки рат.
Руђеро ди Лаурија
увећај
Руђеро ди Лаурија

Папа Мартин је 1284. предао краљевство Арагон Карлу III Валуа, брату француског престолонаследника Филипа IV Лепог и нећаку Карла I Анжувинца. При томе је папа позвао у крсташки рат против Арагона.

Петар III Арагонски је већ имао домаће немире и пре тога папина позива, а морао је консолидирати редове пре француских напада. Престолонаследник Француске Филип IV Лепи је у то доба био краљ Наваре и претио је инвазијом Арагона. Брат Петра III Арагонског придружио се Французима. Држао је важне територије између Арагона и француских вазалних поседа. Најзначајнији посед је била грофовија Русијон. Током 1284. велика француска армија вод вођством краља Филипа III Храброг улази у Русијон. Војска се састојала од 16.000 коњаника, 17. 000 стрелаца и 100.000 пешака. Међутим локално становништво је било против Француза, задавши им доста муке да их савладају.

Током 1285. француске снаге су опет напредовале, тако да је Карло III Валуа крунисан, али не са правом круном, него са кардиналским шеширом. Из Италије се вратио Руђеро ди Лаурија уништивши француску флоту. Француска војска је била тешко погођена епидемијом дизентерије. Чак се и наследник француског престола, Филип IV Лепи разболио. Французи су били принуђени да преговарају о слободном проласку краљевске породице преко Пиринеја. Краљевска породица је добила слободан пролаз, а француска војска није , па је десеткована на Пиринејима при пробоју у Француску. Чак је и француски краљ Филип III Храбри побегао испред Петра Арагонског и умро је у Перпињану.

Петар III Арагонски је умро 2. новембра 1285. Уговором из Тараскона 1291. Арагон и службено припада Петрову наследнику Алфонсу III Арагонском, а црква укида забрану и екскомуникацију.

[уреди] Сицилија против Напуља и Арагона

Уговором из Тараскона окончао се рат са Арагоном. Арагон је наследио Алфонсо III Арагонски, који исто брзо умире, па Алфонсов брат Џејмс I Сицилијански уједињује два краљевства: Арагон и Сицилију. Џејмс I Сицилијански је потписао 1295. уговор у Анањију са папом, по коме Сицилију предаје папама. Папа предаје Сицилију Карлу II Напуљском. Сицилијанци и син Петра Арагонског Фридрих III Сицилијански не прихватају тај договор. Сицилијанци проглашавају Фридриха III Сицилијанског краљем. Поново избија рат арагонске Сицилије и анжувинског Напуљског краљевства.

Уговор Џејмса I Сицилијански са папом обавезивао га је да помаже Анжувинцима против свога брата Фридриха III Сицилијанског. Арагонска флота је због тога нападала Сицилију. Фридрих III Сицилијански је извршио инвазију Калабрије 1296. Заузео је неколико градова, потакао је побуну у Напуљу. Поред тога преговарао је са гибелинским градовима Тоскане и Ломбардије и потпомагао је побуне против папе.

Арагонски краљ Џејмс I Сицилијански је озбиљно намеравао да испуни свој део споразума из 1295. Добио је подршку најбољих и најспособнијих очевих људи, а посебно адмирала Руђера ди Лаурије. Командујући флотом уз помоћ адмирала Руђера ди Лаурије арагонски краљ побеђује 4. јула 1295. сицилијанску флоту у бици код рта Орландо. У то време Анжувинци се искрцавају на Сицилији и заузимају Катанију, коју Сицилијанци успевају касније да поврате. Међутим 14. јуна 1300. Руђеро ди Лаурија побећује Сицилијанце и заробљава Фридриха III Сицилијанског.

По захтеву папе Карло III Валуа се искрцава 1302. на Сицилији. Куга му је десетковала војску, па је био принуђен да моли за мир. Мир у Калтабелоти је склопљен 19. августа 1302. По томе мировном споразуму Фридрих III Сицилијански је признат за краља Сицилије. Карло II Напуљски је признат као краљ Напуљске краљевине. Током 1303 папа је ратификовао тај споразум, а споразум је учвршћен удајом Карлове ћерке за Фридриха III Сицилијанског.

Други језици