Лирски реалисти српске модерне
Из пројекта Википедија
![]() |
Предложено је да се овај чланак раздвоји на више чланака доступних из вишезначне одреднице. (Разговор) |
Садржај |
[уреди] Основне одлике
Прилике у прози унеколико су друкчије од оних у критици и поезији. Док се поезија окреће страним узорима, проза још задуго остаје чврсто везана с домаћим тлом и ранијом приповедачком традицијом. Реализам, који као прозни правац захвата читавих пола века, од Игњатовићевог Милана Наранџића (1860) до Станковићеве Нечисте крви (1910), прошао је у свом развоју кроз три главне фазе: романтичну, класично-реалистичку и модерну. У последњу фазу спадају Иво Ћипико, Петар Кочић и Борисав Станковић, три приповедача која се јављају на прелазу 19. у 20. век, а своја главна дела објављују у првој деценији овог века. Скерлић их је назвао лирским реалистима и тај назив најбоље одређује њихов положај, с једне стране, као следбеника реалистичке традиције а, с друге, као писаца који отварају путеве наше модерне прозе.
[уреди] Иво Ћипико
Иво Ћипико (1869-1923) други је истакнути српски приповедач којег је дала Далмација. Слично свом земљаку Матавуљу и он је приказивао далматински живот или, тачније, два далматинска подручја која географски и културно оштро контрастирају, Приморје и Загорје. Рођен у Каштел Новом близу Сплита у католичкој, латинској породици, која је по оцу била патрицијска а по мајци плебејска, Ћипико је још из детињства понео дубоку приврженост слободну неспутану животу и природи и снажну симпатију према припадницима нижих сталежа, који се злопате за свакодневни хлеб. У његову књижевном опусу, који није опсежан, издваја се неколико збирки приповедака и два романа, За крухом (1904) и Пауци (1909). Окренутост социјалној тематици, карактеристична за цео српски реализам, добила је у Ћипику својега најизразитијег и најдоследнијег протагонисту. Он је приказивао сурову борбу сељака за хлеб и голи живот, дао је без маске послодавце који искоришћавају сељачку снагу као животињску, њихову равнодушност према тежачким патњама. Социјална тема преовлађује већ у његовој првој збирци приповедака, Приморске душе (1899), и у многим каснијим приповеткама, као и у оба романа. У Пауцима које је Скерлић назвао "новим социјалним романом", дао је снажну слику зеленаштва. Зеленаш личи на огромно чудовиште на аждају разјапљених чељусти, чијој незаситости нема лека. Та социјална тематика спојена је код Ћипика с особеном философијом живота. Русоовски заљубљен у природу Ћипико је био непријатељ свих ограничења које грађански морал намеће човеку. Истински живот је само живот у складу с природом, а све је остало лаж. Таквим животом живе прости људи, сељаци и рибари њиме могу живети и истински интелектуалци. Та двострука основа Ћипикова дела, пантеизам и социјални реализам, најпотпуније је изражена у историји младог студента Иве Полића у роману За крухом. Повратак из града у завичај, на море, за њега значи двоструко враћање животу: буђење у њему здравог нагонског живота, који је град загушио, и откривање сурове стварности приморског села, где тешки природни услови и сурово израбљивање доводе сељака до просјачког штапа и нагоне га на то да напусти све и отисне се у страни свет, трбухом за крухом. У овом роману имамо још два типична ћипиковска мотива: љубав и море. Љубав је код Ћипика увек слободно препуштање нагону, без икаквог осећања кривице, без сентименталности. Карактеристичан облик љубави јесте прељуба, тј. кршење забрана које намеће грађански брак (приповетка Прељуба, која је дала наслов читавој збирци). У једној од својих најособенијих приповедака, Антица, дао је апологију слободне љубави и ничим неспутаног живота у крилу природе. Море је Ћипикова највећа опсесија. Доживљава га као живо биће, у њему осећа "задах васељене", присутност "слободе, сјаја и истинског дашка живота". Чар мора почиње од наслова неких Ћипикових приповедака (Крај мора, На мору, На догледу мора), а наставља се у описима приморских пејзажа и свега оног што се збива у његовим јунацима у додиру с морем. Најизразитији социјални писац међу српским реалистима, Ћипико је уједно песник мора и љубави, који нам је у свом делу дао модерну књижевну интерпретацију древног мита о вечном враћању изворима, сна о изгубљеном и поново нађеном рају у крилу природе.
[уреди] Петар Кочић
Док је Ћипико приказао Далмацију, Петар Кочић (1877-1916) је приповедач Босне или, још уже, Босанске Крајине. Његово дело је израз непосредног доживљаја босанског села и босанске природе. Љубав према отаџбини, српству, према завичају и босанском човеку, трагични доживљај ропства од туђином, однос према природи у којем се дубока везаност за врлетне босанске пределе међа са страхом од потмулих стихија – то су неки моменти који везују сва дела овог писца, који је био не само даровит приповедач него и велик политички борац, народни трибун и револуционар. По рођењу Крајишник, с епског Змијања, из свештеничке породице, Кочић је студирао славистику, у Бечу и, после краћег службовања у Србији, вратио се у Босну, где развија снажну политичку активност: пише чланке против аустријске управе, учествује у великом радничком штрајку (1906), уређује политичке листове "Отаџбину" и "Развитак", као народни посланик у босанском сабору држи ватрене говоре у којима се залаже за интересе сељака и радника, због своје делатности две године проводи у тамници. Читав му је књижевни рад повезан с политичком борбом и прожет њоме. Започевши стиховима, он је касније дао неколико песама у прози (Јелике и оморике, Молитва, Тежак, Кмети, Слобода) у којима је изразио љубав према отаџбини, завичају, радном човеку, слободи, и мржњу према туђину. На њих се надовезују приповетке у којима преовлађује лирско-патетични стил, те их можемо назвати поетским приповеткама. У њима се спајају слике тегобне стварности поробљеног народа и бунтовнички занос, реализам и романтизам. Приповетка Јаблан, једна од првих и најбољих које је написао, кратка и једноставна, без развијене фабуле, кроз причу о борби бикова даје параболу о несаломљивости народне снаге и отпора. Кочићева бунтовност добила је најснажнији израз у приповеци Вуков гај, у којој је приказао побуну народа на Змијању против туђинских израбљивача.
Дубока, скоро мистична везаност за природу завичаја прожима цело Кочићево дело. У више својих приповедака он је дао борбу човека са стихијом. Међу њима се нарочито издвајају приповетке у чијим насловима се јављају предлози простора: У магли, Кроз маглу, Кроз светлост, Кроз мећаву. Последња спада у најбоља Кочићева остварења. Рвање човека с невременом у суровој планини само је завршни чин, драмска кулминација приче о пропасти куће Реље Кнежевића, некада многољудне и богате, од које остају само старац и дечак да и они настрадају у мећави, на повратку из града, где су узалудно покушавали продати последњу краву. У приповеци Гроб слатке душе исти мотив, смрт у мећави, повезан је с причом о сељаку који, слично Цанкареву слузи Јернеју, узалудно тражи своју правицу. Планинска природа одређује не само судбину него и темперамент и карактер Кочићевог човека. Његове жене, јунакиње приповедака Кроз маглу, Кроз свјетлост, Туба и Мргуда, једре и здраве планинке, "слатке крви", доживљавају слом због незадовољене страсти. И остали су ликови оличење завичајне природе, њене снаге и дивљине. Осим споменутих, у њих спада и онај поп човекомрзац, јунак приповетке Мрачајски прота, један од најнеобичнијих ликова читаве наше прозе.
Као писац, Кочић је најпознатији по неколиким делима у којима је лирска црта подређена комици и сатири. Ту је најпре циклус од пет приповедака о Симеону ђаку, нека врста прозног комичног епоса, у коме се у омамљујућој атмосфери око ракијског казана испредају приче о стварним и измишљеним јунаштвима. Њихов јунак, стари ђак манастира Гомјенице Симеон Пејић Рудар, слично Дон Кихоту или Тартарину Тарасконцу, више је у свету песме и приче него у стварности. Он се понаша као јунаци народних песама и у тренуцима ратничког заноса говори језиком песме, у десетерцу. Најпопуларније Кочићево дело јесте сатира Јазавац пред судом, написана у драмском облику. Њен јунак Давид Штрбац, шаљивац и домишљан, навлачи на се маску луде и лакрдијаша како би могао казати сву горку истину о судбини народа. Давид стално глуми пред судијама тако да се не зна кад се измотава а кад говори истину, кад се руга њима а кад себи. На феномену глуме заснива се и последње и најопсежније Кочићево дело политичка сатира Суданија (1912). Глума ту није појединачни него скупни чин. У њој се затвореници у бањалучком затвору играју суда: један је оптужени, други тужилац, трећи бранитељ, четврти судија итд. Читава та импровизација, која је стално на граници између игре и живота, представља духовито ругање аустријском суду, пародију његове заплетене бирократске процедуре.
[уреди] Борисав Станковић
Најзначајнији приповедач овог раздобља јесте Борисав Станковић (1876-1927). По тематици он је најизразитији регионалиста међу нашим реалистима, а по психологији ликова, поступку и стилу један од зачетника наше модерне прозе. У својим приповеткама, драмама и романима дао је слику родног града Врања на прекретници између турског времена и модерног доба, онако како су то раније учинили Ј. Игњатовић са Сент-Андрејом и С. Сремац с Нишом. Његова тематика је социјално одређена а у начину приказивања преовлађује унутрашња, психолошка перспектива. Највећу књижевну активност развио је у првој фази свог рада, на прелазу из 19. у 20. столеће, када једну за другом објављује три књиге приповедака, Из старог јеванђеља (1899), Стари дани (1902) и Божји људи (1902), и драму Коштана (1902), а започиње рад на романима Нечиста крв (1910) и Газда Младен (1927). Станковић спада у оне писце код којих утисци и сећања из детињства имају пресудну улогу у књижевном раду. У више приповедака он је дао поезију младости и некадашњег живота у родном граду (Ђурђев-дан, У виноградима, Нушка). Слика стварности, светла, прозрачна, поетична, помућена је у другим делима откривањем друштвених сукоба и душевних потреса. Станковићев свет, иако временски и просторно удаљен, није идиличан и бесконфликтан. Сукоби су стални и разноврсни, између старог и новог, коленовића и скоројевића, богатих и сиромашних, појединца и друштва. У средишту свих збивања налази се појединац и његова судбина. Тежиште је приказивања на психичким ломовима и унутрашњим потресима, али се при томе никада не губи из вида дубља социолошка заснованост ликова и ситуација. Судбина Станковићевих јунака одиграва се у троуглу сила које чине новац, морал и ерос. Друштвени морал средине те материјални интерес и престиж породице супротстављају се еротском нагону појединца, намећу му своја ограничења и забране – на тој тачки почиње индивидуална драма безмало свих Станковићевих јунака. У више приповедака Станковић је приказао осујећену љубав услед тога што младић и девојка припадају разним сталежима (Стари дани, У ноћи, Они, Станоја, Увела ружа). Међу њима је најлепша Увела ружа, лирска, елегична приповетка, написана у првом и другом лицу, у ствари мали лирски роман. Љубавна прича, као и у Дисовим песмама, припада давним данима, сва је у знаку младости, лепоте, свежине летњих вечери и опојних мириса оријенталних башта. Она оживљава у сећању, у тренуцима када од свега тога ништа више није остало.
Станковић открива свет понижених и увређених. Читава његова збирка Божји људи, састављена од кратких приповедака и цртица, посвећена је онима који су одбачени од друштва, просјацима и поремећеним, од којих свако живи у неком свом нестварном свету. Више него и један други наш писац Станковић се бавио судбином жене. Жена је главна јунакиња у његовим најбољим делима, у приповеткама Увела ружа и Покојникова жена, у драми Коштана и роману Нечиста крв. У Покојниковој жени јунакиња се немоћно батрга у мрежи патријархалних обичаја. Она је обезличена до анонимности: најпре сестра своје браће, затим жена свог мужа а после мужеве смрти његова удовица, покојникова жена, увек пред строгим испитивачким погледом родбине и света, као пред очима судија. Истинска љубав стално се потискује и на крају сасвим одбацује. Једина одлука коју је Аница самостално донела животу била је уперена против ње саме: одбила је руку човека кога је одувек волела и пошла за невољеног. Коштана је најзначајнија од три Станковићеве драме (друге две, Ташана и Јовча, настале су драматизацијом приповедака). То је "комад из врањског живота с певањем". Полазећи од традиционалне схеме овог жанра, Станковић је написао потресну драму трагичних људских судбина. Две велике теме његовог света, туга за прохујалом младошћу, "жал за младост" и чулна опсесија женском лепотом, сублимиране су овде у трећој, у теми песме. Народне песме које пева Коштана носе у себи чежњу за лепотом, у њима је живот слободан од свих стега, пун радости и пустоловине, оне су уточиште од сивила прозаичне свакодневнице. Све су личности испуњене том чежњом, песма у овој драми представља својеврсну колективну опсесију, сличну опсесији еросом у другим његовим делима, нарочито у роману Нечиста крв.
Тај роман доноси суму Станковићевог приповедачког искуства и његовог познавања човека и света. Заснована као друштвена хроника родног града, Нечиста крв прерасла је у изразит роман личности, психолошки утемељен, а да при томе није изгубила битних обележја друштвеног романа. То је, можда, јединствен случај у нашој књижевности да је постигнут пун склад између социолошке и психолошке мотивације. Лик необичне лепотице Софке, као и ликови других јунака романа, међу којима се издваја снажна личност газда Марка, Софкина свекра, осветљени су изнутра, психолошки или, чак, психоаналитички, фројдовски, али све што се с њима догађа мотивисано је социолошким чињеницама: историјом двеју породица које припадају разним сталежима, сукобом између старог и новог, између старих богаташа, чорбаџија, који бескрупулозну борбу за самоодржање прикривају господским понашањем, и нових богаташа, обично сељака који се спуштају у град, носећи у себи свежу крв, неистрошену енергију и рушилачку агресивност. Други Станковићев роман, недовршени и постхумно објављени Газда Младен, јесте повест о судбини човека који је постао добровољна жртва дужности; просперитету породице он је жртвовао све, па и вољену жену. Уметнички је остварен друкчијим поступком од Нечисте крви. Све је у њему сажето, усмерено на оно што је главно, нема епизода ни дигресија, исказ је најчешће лапидаран, скоро епиграматичан, реченице понекад личе на формуле. Газда Младен делује, пре свега, целином, а Нечиста крв и обиљем драматичних ситуација, у којима извесни детаљи често прерастају у вишезначне симболе. У оба та романа и у читавом свом невеликом опусу Станковић је стваралац необичне, елементарне снаге, који је с великом муком налазио језички израз. Под навалом осећања и слика као да му се перо повија, реченица се заплиће и посрће, глас му постаје загрцнут, муцав, али то је "муцавост генија" који је више од других наших писаца проникнуо у понорне дубине људског бића.
[уреди] Светозар Ћоровић
Припадник ове генерације, херцеговачки приповедач Светозар Ћоровић (1875-1919) по својим књижевним особинама ближи је ипак традиционалном реализму. Започевши рано као и његови мостарски другови, он се споро развијао и тек је око 1899. избио на прави пут. Писао је много: објавио је десетак књига приповедака, скоро исто толико романа и неколико драма. Од појединачних дела издвајају се романи Мајчина султанија (1906) с необичним ликом паланачке каћиперке у средишту, Стојан Мутикаша (1907), где је испричана историја човека који од сиромашна сеоског дечака постаје велик трговац, зеленаш и поганац, и Јарни (1911), у којима је приказан наш муслимански живаљ у немирна времена уочи престанка турске власти. Ћоровић је вешт приповедач, пише лако и брзо, његово јек приповедање једноставно и природно, композиција како у кратким тако и у дужим формама спретна, мотиви добро одабрани, радња сигурно вођена. Његове су слабости: недостатак психолошке продубљености, једностраност, схематизам.
[уреди] Види још
[уреди] Литература
- Изворни текст је преузет из књиге Кратка историја српске књижевности Јована Деретића. Књига се може наћи у свом електронском издању на страници на пројекту Растко.