Радосав Стојановић

Из пројекта Википедија

РАДОСАВ СТОЈАНОВИЋ рођен је у Крушевцу 1950. године. Рано детињство провео је међу печалбарима, у Млачишту у Црној Трави, где је похађао основну школу. Гимназију је завршио у Нишу, а студије српскохрватског језика и југословенске књижевности на Филозофском факултету у Приштини. Завршио је Школу резервних официра у Билећи 1976/1977. године. Кратко време био је професор Гимназије „Иво Лола Рибар“ у Приштини, а потом новинар, уредник и главни и одговорни уредник Јединства (1990 – 1993) и директор Покрајинског народног позоришта у Приштини (1993 – 2004), када је разрешен, после изгона с Косова, и постављен за драматурга. Кратко време био је и уметнички директор Народног позоришта у Нишу (1999 – 2000). За време његовог мандата Српска драма Народног позоришта у Приштини и уопште Приштинско позориште доживело је процват, сврставши се последњих неколико година рада (1995 – 1999), у најбоље театарске куће у Србији. Покрајинско позориште је у то време било и једина државна културна институција на Косову и Метохији у којој су Албанци, у Албанској драми, аутономно делали на својој култури. Стојановић је био и члан редакције часописа Стремљења (1985 – 1988) у Приштини и уредник ревија: Три века сеоба (Приштина, 1990, тираж 100.000 примерака) и Видовдански гласник (Грачаница, 1993). Сада је главни и одговорни уредник часописа Српски југ у Нишу. Члан је Удружења новинара Србије од 1979. и Удружења књижевника Србије од 1985. Добитник је књижевних награда за поезију и прозу: „Стеван Сремац“ 1987, 1991. и 1992; „Лазар Вучковић“ 1987. и 1992. године; Златно перо деспота Стефана Лазаревића 1991; „Милутин Ускоковић“, друга награда, 1993. и 2000; Друштва књижевника Косова и Метохије 1999; „Лаза К. Лазаревић“ 2001; „Јоаким Вујић“ 2002. и „Раде Драинац“ 2004. Превођен је на стране језике и заступљен у бројним изборима и антологијама српске поезије, приповетке и драме.


[уреди] БИБЛИОГРАФИЈА

Инословље, песме, Јединство, Приштина, 1979; Рукопис чемерски, песме, Јединство, Приштина, 1982; Аритонова смрт, приповетке, Просвета – Јединство, Београд – Приштина, 1984; Ђавоља школа, песме, Бигз, Београд, 1988; Апокрифне приче, приповетке, Јединство, Приштина, 1988. (латиница); Мртва стража, приповетке, Књижевне новине, Београд, 1988; Нови свет; Приштина, 1997; Повратак на колац, песме, Нолит, Београд, 1990; Живети с геноцидом, хроника косовског бешчашћа 1980 – 1990, публицистика, Сфаирос, Београд, 1990; Сидро, песме, Рад, Београд, 1993; Крај света, приповетке, Рад, Београд, 1993; Мртва стража, драма, Нови свет, Приштина, 1993; Господар успомена, приповетке, Нолит, Београд, 1996; Живи зид, избор приповедака, Српска књижевна задруга, Београд, 1996; Молитва за дечанску икону, приповетке, Просвета, Ниш, 1998; Пропаст света на Велигдан, драма, Театрон, 107, Београд, 1999; Христови сведоци, приповетке, Филип Вишњић, Београд, 2001; Црнотравске приче, избор приповедака, Просвета, Ниш, 2002. Дивљи калем, роман, Народна књига, Београд, 2002; Нетремице, песме, Хвосно – Дом културе „Свети Сава“ Исток, Лепосавић, 2003; Хвосно, Лепосавић, 2004; Кривово и друге драме, драме, Панорама, Београд, 2003; Власинска свадба, приповетке, Народна књига, Београд, 2004; Ангелус, роман, Српска књижевна задруга, Београд, 2004; Meсечева лађа, роман, Народна књига, Београд, 2005. Сендвич, драма, Српски југ, 5, Ниш, 2006.


[уреди] Изведене драме

Мртва стража, Народно позориште Приштина, 1994, режија Миомир Мики Стаменковић; Пропаст света на Велигдан, Позориште „Бора Станковић“, Врање, 1997, режија Југ Радивојевић; Кривово, Позориште „Бора Станковић“, Врање, 2003, режија Југ Радивојевић. Представа је победила на Сусретима професионалних позоришта Србије „Јоаким Вујић“ 2003. године Метохијска икона, монодрама, Народно позориште, Пећ, 1997, режирао и игра Миомир Мија Радојковић.

У књижевном делу Радосава Стојановића два су основна тематска оквира из којих он црпе живо ткиво својих необичних књига: власински и црнотравски крај, на једној страни, и поднебље Косова и Метохије, на другој. Ако му је прво стварни завичај, друго је његов свесно одабрани и прихваћени завичај. „Отуда се у приповеткама Радосава Стојановића са тематиком из завичајног живота појављују два основна тона. На једној страни је чврста везаност човека за земљу, као хранитељку и коначно уточиште, оличена у ликовима људи старе генерације, а на другој страни је немир који се усељава у душе припадника млађег покољења, немир који те људе води у сваковрсне заносе и заблуде. Пошто се све одвија нагло, пошто промене долазе неочекивано, Стојановићеви јунаци не успевају да пронађу своје место у свету и животу, тако да се њихови животи трагично окончавају. Оно што читаоцу никако неће промаћи кад је реч о прози Радосава Стојановића свакако је лирски тон. Тај тон проистиче из настојања да се, преласком на тачку гледишта појединих јунака, дочарају садржаји њиховог унутарњег живота. А у том животу важно место има и везаност за оно што је нематеријално, оно што оличава њихову љубав према свету који нестаје пред њиховим очима, свету који се сели у њихове успомене. Други тематски круг у прози Радосава Стојановића образују приповетке и романи у којима се говори о збивањима на простору Косова и Метохије. Сликајући у њима догађаје у распону од Другог светског рата до најновијих збивања, Стојановић, на једној страни, настоји да покаже како се оно што је започело током Другог светског рата „прокрада“, тачније налази своје место и одраз у догађајима током свих поратних деценија, све до данас. Сеоба Срба, стални притисци и сваковрсни облици насиља она су константа живота на Косову и Метохији коју је Стојановић постојано осветљавао у бројним приповеткама. Додуше, он ту тему развија на једној широко заснованој тематској подлози, што му је омогућило да своје јунаке приказује у врло различитим ситуацијама (и кад притиснути невољама и страдањима постају само „господари успомена“, људи који губе све сем сећања на оно што је било, и кад воде грчевиту борбу не само да одбране свој иметак већ и своје национално осећање)... Као што је некада Григорије Божовић настојао да нам остави сведочанства о судбинама оних људи који су у тешким временима примили на себе ореол мучеништва за веру и нацију, тако нам и данас Радосав Стојановић показује да књижевност може да буде и потресно сведочанство о ономе што се управо догодило, ономе што се као ужарени жиг утиснуло у судбине многих али и ономе што би неминовно било заборављено“(Радивоје Микић). „Стојановићева фантастика најчешће је утемељена на делиричним визијама успомена и снова, а мотивисана је подсвјесном жељом за преобликовањем и удаљавањем од неизвјесне и несигурне стварности. Зато увијек и функционише у оквиру осмишљеног семантичког простора реалности и одређене конкретно-стварносне ситуације, која се иза тога преображава у фантазмагоричну слику свијета. Умјетнички је то нарочито успјешно остварено у збирци прича Господар успомена, у којој се жудња за напуштеним или изгубљеним завичајем Метохије и Хвосна, претвара у свијести раскоријењених јунака у фантазијске и ониричке слике успомена“ (Горан Максимовић).