Исидора Секулић

Из пројекта Википедија

Исидора Секулић

Исидора Секулић
рођена: 16. фебруар, 1877.
Мошорин, Србија
преминула: 5. април, 1958.
Београд, Србија

До краја, и без остатка, посвећена лепоти смислене речи, књижевница Исидора Секулић је за живота стекла уважење као најобразованија и нај-умнија Српкиња свога времена. Зналац више језика, и познавалац више култура и подручја уметничког изражавања, Исидора Секулић је као писац, преводилац и тумач књижевних дела понирала у саму суштину српског народног говора и његовог уметничког израза, сматрајући говор и језик културном смотром народа. Рођена је 16. фебруара 1877. године подно Тителског брега, у бачком селу Мошорину код Жабља, детињство је провела у Земуну, Руми и Новом Саду. Школовала се у Новом Саду (Виша девојачка школа), Сомбору (Српска препарандија) и Будимпешти (Педагогијум). Радила као наставница у Панчеву, Шапцу и Београду.

Пензионисана је 1931. године. Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 16. фебруара 1939, а за редовног члана Српске акадмије наука 14. новембра 1950, као прва жена академик. Умрла је 5. априла 1958. године у Београду.

У пола века књижевног рада у више облика уметничког исказивања и расуђивања - објавила је приповедну врсту интимног дневника (Сапутници, 1913), путопис (Писма из Норвешке, 1914), роман (Ђакон Богородичине цркве, 1920), приповетке (Кроника паланачког гробља, 1940), Записи (1941) и есеје (Аналитички тренуци и Теме, 1941; Књига дубоке оданости Његошу, 1951; Говор и језик културна смотра народа, 1956).

Дубоко промишљен и уметнички истанчан њен књижевни, преводилачки и критички израз је празник наше писане речи.

[уреди] Спољашње везе

Други језици