Биљана Плавшић

Из пројекта Википедија

Биљана Плавшић у судници Хашког трибунала
Биљана Плавшић у судници Хашког трибунала

Биљана Плавшић (рођена 7. јула, 1930. у Тузли, Босна и Херцеговина), је била српска политичарка и универзитетски професор из Босне која тренутно издржава казну у Шведској као резултат пресуде Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију због ратних злочина. Била је председник Републике Српске од 1996. до 1998.

Оптужена је 2001. од стране Међународног трибунала за ратне злочине које је починила током рата у Босни. Плавшић је била први српски политичар који се изјаснио кривим (по тачки оптужнице за прогон по националној и верској основи, злочин против човечности), а Тужилаштво је заузврат повукло остале оптужбе. Пре свог политичког ангажовања, предавала је биологију на Универзитету Сарајево и била шеф катедре за биологију. Била је и декан.

Осим што је највише рангирани српски политичар из Босне који је осуђен, такође је позната [тражи се извор] због својих ватрених националистичких изјава током рата у Босни, сукобом са Српском демократском странком и због свог покајања због злочина против човечности.

Садржај

[уреди] Политичка каријера

Биљана Плавшић није била члан Савеза комуниста, али јесте члан ужег руководства Републичке конференције Социјалистичког савеза радног народа Босне и Херцеговине. [тражи се извор] Плавшићка је била чланица Српске демократске странке (СДС). Била је први женски члан Председништва Социјалистичке републике Босне и Херцеговине, од 18. новембра до априла 1992. изабран на првим вишестраначким изборима у Босни и Херцеговини.

Од 28. фебруара 1992. до 12. маја 1992, Плавшићка је постала један од два председника Српске републике Босне и Херцеговине. Од тог доба је постала један од два потпредседника Републике Српске и отприлике од 30. новембра 1992. постала је члан Врховне команде оружаних снага Републике Српске.

Дејтонски споразум, потписан 1995, је збацио са дужности ондашњег председника Републике Српске Радована Караџића, а Плавшићка је изабрана да буде кандидат СДС-а за место председника Републике Српске током двогидшњег мандата.

Због растуће изолације Републике Српске након потписивања мира, прекинула је своје везе са СДС-ом и основала Српски народни савез и предложила за премијера Милорада Додика, ондашњег члана Народне скупштине Републике Српске чија је Странка независних социјалдемократа имала само два места у скупштини.

Ово је означило почетак политичких реформи у Републици Српској и сарадњу са међународном зејдницом. Изгубила је изборе 1998. од заједничког кандидата СДС-а и Српске радикалне странке Републике Српске Николе Поплашена. Она је била кандидат реформске коалиције "Слога". Отада је њена политичка каријера у паду, све до објављивања оптужнице Међународног кривичног трибунала, након чега је потпуно окончана.

Током боравка у затвору, издала је књигу "Свједочења", откривши многе аспекте политичког живота ратне Републике Српске и бацивши тешку кривицу на ондашњег председника Републике Српске Караџића, још једног оптуженика Међународног кривичног трибунала.

[уреди] Оптужница Међународног кривичног трибунала и пресуда

Биљана Плавшић је заједно са Момчилом Крајишником и Радованом Караџићем оптужена од стране Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију за "стварање немогућих услова за живот, прогоне и тактику терора да би подстицали не-Србе да напусте подручја под контролом Срба, депортацију оних који опиру да оду и ликвидацију осталих". Оптужница је теретила Биљану Плавшић за:

  • двe тачке за геноцид (члан 4 Статута трибунала - геноцид; и/или саучесништво у геноциду)
  • пет тачки за злочине против човечности (члан 5 - истребљивање, убиство; прогони на политичкој, расној или верској основи; депортација; алтернативно, нељудскa дела)
  • једна тачка за кршење правила или обичаја рата (члан 3 - убиство)

Добровољно се предала Трибуналу 10. јануара 2001. и привремено је пуштена 6. септембра.

16. децембра 2002. је склопила нагодбу са Трибуналом и признала тачку за злочине против човечности за своју улогу у вођењу рата и изразила "кајање" у замену за одбацивање седам осталих тачака оптужнице, укључујући и две за геноцид.

Плавшићкина изјава, прочитана на српском језику, је поновила њено признање кривице. Плавшићка у изјави каже да је она одбацивала приче о злочинима против Бошњака и Хрвата и да је прихватала без сумње наводе да су се Срби борили за опстанак.

Викицитати „... Пут и примјер Светог Саве су слиједиле велике српске вође, чак и у данашњем времену, истрајно показујући племенитост и достојанство чак и у најтежим околностима. Довољно је само поменути Владику Артемија Радосављевића, који је и дан данас глас вапијућег за правду, у ономе што је за Србе постало - пустиња Косово. На несрећу, наше руководство, укључујући мене, напустило је овај пут током последњег рата. Вјерујем да Вам је јасно да сам се ја разишла са тим лидерима - премда прекасно. Ипак, то руководство бестидно наставља да тражи оданост и подршку нашег народа. То се чини изазивањем страха, говорењем полуистина како би се убедио наш народ да је свијет против нас. Али, плодови њиховог рада - тог руководства - су јасни: гробови, избеглице, изолација и огорчење према цијелом свјету, који нас је одбацио управо због тих лидера. ...“
(Биљана Плавшић)

Међутим, у интервјуу који је дала бањалучкој Алтернативној телевизији у марту 2005, признала је да је лагала јер није могла да докаже своју невиност, као и да није могла да пронађе сведоке који ће сведочити у њену корист.[1][2]

Касније је осуђена на 11 година затвора. Тренутно издржава казну у женском затвору Хинсенберг у Оребру, Шведска (од 26. јуна 2003). Биљана Плавшић се жалила да је затворенице муслиманке малтретирају у затвору.[1][2]

Викизворник има оригиналан текст повезан са овим чланком:

[уреди] Спољашње везе

[уреди] Референце

  1. 1,0 1,1 [1]
  2. 2,0 2,1 [2]