Т.Т. Синдром
Из пројекта Википедија
Година | 2002. |
Земља | Србија |
Језик | Српски |
Жанр | Хорор |
Режија и сценарио | Дејан Зечевић |
Камера | Владан Обрадовић и Никола Ђуричко |
Музика | Андреј Аћин |
Монтажа | Срђан Митровић |
Улоге | Николa Ђуричко, Соња Дамјановић, Бранко Бане Видаковић, Небојша Глоговац, Феђа Стојановић, Душица Жегарац, Љубинка Кларић, Борис Комненић |
Трајање | 105 мин. |
Т.Т. Синдром је српски хорор филм снимљен 2002. године у режији Дејана Зечевића.
Носиоци главних улога су Николa Ђуричко, Соња Дамјановић, Бранко Бане Видаковић, Небојша Глоговац, Феђа Стојановић, Душица Жегарац, Љубинка Кларић, Борис Комненић и други.
Урађен маштовито, режиран прецизно и зналачки, са сјајном поделом, филм узбуђује и запањује, понекад чак и шокира својом жестином и експлицитношћу приказивања насиља. Иако нискобуџетан, Т.Т. Синдром испуњава све техничке и професионалне стандарде, а његова снага и изузетна атмосфера постављају га уз најзначајније филмове овог жанра виђене у последње време.
Филм је приказан на преко 20 интернационалних филмских фестивала, као и у италијанском граду Равени на фестивалу научне фантастике, трилера и хорора (Ravenna Nightmare Film Festival), једном од 3 највећа у свету (поред Пусена у Јужној Кореји и Брисела).
Садржај |
[уреди] Радња филма
Током једне ноћи 2001. године, група младих људи креће у провод у Београду. Један од момака (Никола Ђуричко) је опседнут снимањем видео камером јер му тако стварност изгледа сношљивија. Други (Небојша Глоговац) пак, одлучује у име колектива да улепша вече с нешто белог праха. Примопредаја је заказана у бившем турском купатилу, а сада јавном клозету чије су просторије, по свој прилици, уклете од случаја чедоморства неколико деценија раније. Уместо одласка на журку и доброг провода, они остају закључани у јавном купатилу на падинама Калемегдана који крије стравичну тајну у катакомбама изнад којих је саграђен. Тамо их чека низ нимало симпатичних ликова, укључујући и масовног убицу.
[уреди] О Т.Т. Синдрому
Т.Т. синдром (Тимбер-Тонов синдром) познат је и као "синдром палих анђела". Године 1931, немачки научник Клаус Тимбер и његов руски колега Сергеј Тонов открили су постојање специфичног обољења, које се јавља у кори великог мозга и најчешће се манифестује код младих. Бебе и деца, оболели од овог синдрома, врло често пате од јаких главобоља, које су понекад праћене непрекидним 12-часовним плачем. У каснијем добу, како оболела особа расте, болови се смањују и потпуно нестају у периоду адолесценције, када се проблем премешта у домен психологије и психијатрије. Са годинама, синдром почиње да се манифестује кроз серију психотичних манифестација, као што су потпуно отуђење оболелог, пренаглашена уредност, агресија, избегавање директног физичког контакта са другим људима и сл. У већини случајева, заражени Т.Т. синдромом завршава у мукама, а физички додир са другим људским бићем изазива му неподношљив бол.
[уреди] Идеја филма
Т.Т. Синдром је, може се слободно рећи, један од првих српских филмова са свим елементима хорора. Наиме, у Т.Т. Синдрому своје место налазе мотив уклете куће, квазинаучна објашњења, митски убица без лица и остале фиксације (подземна сценографија, језиви порођаји, одбојне животиње...) Снимљен у одбојној, депресивнохј сепији, с детаљима садистички настројеним и спрам јунака и спрам публике.
С друге стране, упркос својој експлицитности, филм нуди читав низ снажних, индикативних сублимација, почевши од ратних страхота, па до посрнуле и неморалне српске омладине коју стиже казна. Није случајна ни идеја да уклетост јавног клозета почиње од случаја чедоморства, које је узело великог маха међу српском омладином.
Библијска прича о Јову која говори о прародитељском греху, због којег је Јов отпадник и губавац, заправо је основа приче филма Т.Т. Синдром Дејана Зечевића.
Филм Т.Т. Синдром је необично и свакако значајно филмско остварење. Не зато што се може сместити у категорију високог професионалног нивоа у жанру хорора који готово да нема традицију у нашој земљи, већ зато што представља снажну слику света у којем живимо.
Филм говори о синдрому отуђења од себе самог, од своје хришћанске, божанске и људске суштине, а то је баш Т.Т. Синдром.
[уреди] Мане
Т.Т. Синдром обилује непотребном експлицитношћу, па и прекомерном бруталношћу која доводи до засићења гледаоца. Поред тога, ту је и један зачуђујући превид за познаваоца хорора: ради се о другом сату филма, у којем се узрочник страве открива, а затим своди на баналне персонификације (Феђа Стојановић, Бане Видаковић и Душица Жегарац не поседују ни довољно убедљиве реплике ни глумачку уверљивост). Правило хорора по којем извор ужаса остаје до краја неспознатљив (било да је реч о неземаљском или о сумрачним пределима човечности) у Т.Т. Синдрому је без правог разлога прекршено.
И поред свих мана, Зечевићев филм заслужује епитет дела које, и у тематском и у стилском погледу, помера границе домаће кинематографија.