Бранимир Штулић
Из пројекта Википедија
Бранимир Џони Штулић, (рођен 12. априла 1953. године у Скопљу) био је певач и фронтмен југословенске рок групе Азра. Његов отац Иван, пореклом из Нина (код Задра), радио је као официр ЈНА у тенковским јединицама, у касарни која се налазила у Скопљу. Годину дана пошто је Џони рођен, његова мајка Славица родила је друго дете, његову сестру Бранку. Живот и детињство у Скопљу обележили су његов начин говора, па су због његовог нагласка, многи мислили да је Босанац. Међутим већ са 5 година Џони се враћа у Хрватску, јер је његов отац добио премештај у Јастребарско, место надомак Загреба. У том месту је наставио да похађа основну школу. Шездесете године породица се сели у Загреб, где Џонијева мајка и данас живи. У том насељу, када су се Штулићеви доселили, још није било школе, па су родитељи Бранимира уписали у школу у оближњем Трнском.
Матурирао је 1972. године с радом "Париска комуна". Тема рада везана је за његово занимање за социјалне и друштвене мане, а занимљива је посебно зато што је писана непосредно након догађаја у Хрватској 1971. године. Рад је оцењен одличном оценом, али је из хрватско-српског Џони био довољан. Важну улогу у том периоду његовог живота одиграла је и Маја Остир, која је пријатељу из школе позајмила акустичну гитару, на којој је Штулић почео да свира. Толико ју је дуго задржао код себе да је приликом враћања морао изменити све прагове на врату инструмента. После гимназије није одмах уписао факултет, већ је одлучио да прво одслужи војску. Због великог броја пријављених кандидата морао је причекати неколико месеци, па је униформу напокон обукао у касно пролеће 1973. године, да би је након петнеаест месеци скинуо и почео студирати.
Студирао је филозофију, међутим одсек је неколико пута мењао, тако да се напокон зауставио на социологији и ту "залутао" негде "између прве и четврте године". Догурао је до шестог семестра, али нагомилавши велики број неположених испита (пошто је тада полагање неких испита могло да се одлаже до дипломе) Џони напокон напушта факултет. У то време већ је увелико оснивао и распуштао бендове. Многи његови знанци из времена док је студирао говорили су како је Штулић био "једанаеста гитара". Није познавао ноте, свирао је попут многих самоуких гитариста, а укус му није био у складу са временом: у то време је држао да је севдах наш аутентични звук, који најбоље долази до изражаја у македонским песмама. Као самоуки гитариста, он је вежбао даноноћно, и увек је био у потрази за простором за вежбање.
Створивши састав који се муњевито попео на сам врх ондашње југословенске рок-сцене, у данима када је "Бијело дугме" већ стагнирало, Штулић је распустио Азру и 1984. године отишао у Холандију. У Холандији је настао, троструки албум It Ain' Like In The Movies At All. О овој плочи Џони је рекао: "Ја сам напросто морао нешто да радим у Холандији. Четири године сам се мучио са тим албумом. Урадио сам две верзије. Прва је имала неку грешку са долби системом. Ова друга, коју сам издао у Сарајеву такођер је имала грешку, али је ипак изашла. То је заправо нека врста филма. Све оно што сам радио у Холандији, ставио сам на ту плочу".
Из првог дужег Џонијевог боравка у Холандији, тачније у Утрехту, датира и његово познанство са данашњом му женом Јозефином Фрудмајер, једном од секретарица градског доктора.
Штулић се 1987. године вратио у земљу. Са собом је из Холандије довео новог басисту, Стивена Кипу. "Нашао сам га на улици, једноставно сам га нашао. То увјек иде тако, видио сам га како свируцка и покушао. Свирао је цијелу 1987. и 1988. годину, са њиме сам направио Између крајности и Задовољштину"—говорио је Џони.
Године 1991. године Штулић се дефинитивно вратио у Холандију и пре извесног времена у разговору са једним новинаром, рекао му је како тренутно ради на преводу Илијаде. Том приликом издиктирао му је неколико стихова које је превео:
- Бијес је твоја пјесма
- Ахилејов инат бесмртан и страшан
- Лоше успомене Ахајцима наносе
- Красним јунацима подземље огади
- А смрт и пустош даривајући ступа
- Не да се госте птице и псине ех, већ да божја воља буде испуњена.
Прва слова ових стихова дају реч БАЛКАН. Једном је Џони рекао да су многи Југословени, а важније је бити Балканац. Недавно је дао одговор зашто је радио онако како ја радио: "Хтио сам бити одговоран само себи!"
Садржај |
[уреди] Дискографија
[уреди] Албуми
- "Балканска рапсодија" (Југотон, 1989.)
- "Балегари не вјерују срећи" (Југотон, 1990.)
- "Севдах за Паулу Хорват" (Комуна, 1995.)
- "Анали" (Комуна, 1995.) - двоструки
[уреди] Библиографија
- "Смијурија у мјерама" - аутобиографија у петнаестерцу (Време Београд 2005.)
- "Big bang" (1984.)
- "Anonymous epigrams" (1987.)