Павле Соларић

Из пројекта Википедија

Павле Соларић (1781, Велика Писаница код Бјеловара6. јануар 1821, Млеци), српски песник, филозоф и филолог.

Павле Соларић

Павле Соларић
рођен: 1781.
Велика Писаница, Бјеловар
преминуo: 6. јануар, 1821.
Млеци


Садржај

[уреди] Животопис

Викицитати

Споменик теби! Смемо л’ то изрећи?
Кој’ си просјакао хлеба залогај,
Трудио с’ гладан о народној срећи,
Сад да ти плати мртав стуб овај.
(…)
Натписи какви? сјајни, или прости?
Истинит натпис не буди нам срам:
"Овдека леже Соларића кости!
Народ љубивши, презрен бјеше сам.”

Павле Соларић рођен је 1781 у Великој Писаници у Хрватској, где су му се стари, како он мишљаше, населили у почетку XVIII века. Захваљајући породичним околностима, „имао је већ у првој младости неке прилике да дође у дотицај c вишим духовним животом и са књижевношћу." A „живећи у непосредном додиру c народом и c народним вјеровањем, упио је млади Соларић зарана клицу сујевјерја, од којега се једва отео у зрелијим годинама. За сваки појав природни и за сваки догађај имали су Великописанчани своје тумачење, које је Соларић себи записивао док му то отац није забранио. Ове своје записке и успомене разрађивао је Соларић касније, тражећи им тумачења у компаративном митологизирању c грчким и латинсним свијетом" (N. Andrić). Зарана је био вешт у латинском; за тим је научио немачки и друге језике, док је у почетку био равнодушан према народном говору, пошто је сва приступна му домаћа литерауура била на словенској мешавини. По природним склоностима својим да o свему сам размишља, остао је готово свега века усамљен и повучен, од света одвојен, чему много допринеше и његове личне прилике. O његову школовању, које није ни било велико, знамо мало. После првог учења отишао је у Карловце где је у гимназији провео пет година; за тим се бавио нешто мало у манастиру Ораховици, у Крижевцима и у Загребу. Године 1803 састао се у Падови c Доситијем и Атанасијем Стојковићем, и ту је одлучио, вели, „по својем могућству да подражава славној двојици" тј. да буде књижевник. Од тога је доба Доситије ценио Соларића више свега. По том се, наизменце, бавио у Трсту и у Млецима; у овом је другом месту поглавито и живео као коректор у штампарији Пане Теодосијева. Позиван од Доситија да се пресели у Србију обећавао је, полазио је -али Србије видео није. Још 1807 добио је сушицу од које је најзад и преминуо. Бечки напреднији круг око Копитара и Вука Караџића гледао је да му нађе какво погодније место, али није било успеха; његова познија жеља да постане школским надзорником код угарских Срба такођер се није остварила. Путовао је по Далмацији и проучавао ја стање тамошњих српских школа. У друштву c једним енглеским великашем путовао је по Италији, Јонским Острвима, Јадранском Мору пa je, 18171818, походио и Беч и Будим. Последње је године живота провео у ужасној оскудици, a преминуо је у Млецима 6 јануара 1821; гроб му се не зна. Тадашњи лекар у Трсту д-р Димитрије Фрушић писао је Лукијану Мушицком 2. фебруара 1821: „Наш велики пријатељ и благодјетељ г. Соларић преставио се на дан нашега Богојављенија. Боловао је од суве болести више од 4 месеца не дигавши се са постеље. Крајња гa je нужда морила до саме глади. Све га је оставило живо, што је наше било. A од Енглеза лорда Гилфорда помоћи примати у штерлингама одбацивао је под изговором да код своји у нужди неће пропасти. A пред саму смрт, кад је амо (у Трст) преко мене писао молећи за 200 фл. сребра у зајам да добије, није ни добра одговора дочекао. Да није мене било, мога пријатеља Косте Радосављевића, касира Ризнићева (богатог трстанског трговца), и Максима Ножинића, лајтнанта ликанске регименте, који смо му месечно 20 фл. има веће 7 месеци шиљали, и последњи пут на два дана пред смрт његову 100 фл. изручити дали, заиста би управо рећи од глади умрети морао."

Доситије је Соларића називао најлепшим именима, сматрајући га учеником a Соларић њега својим учитељем. Сава Мркаљ га зове „дика и милота српска". C Вуком је био у пријатељској преписци, a Копитар га називаше „наш Соларић". Мушицки o судбини његовој пева:

Двојици, ах! бијаху при смрти другови плачни:
Бједа и туга и глад. Којим? Мари л' ко чут?
Који не хтеше њих за живота надгледати братски,
Молебни слушат' њин глас, нисам откривати рад.
Који им за живота не даваше хљеба насуштна,
Шта ћ' тим по смрти слух? Њежна младежи, чуј!
Двојица та су: Орфелин, Соларић, ви ћет' узданут'
Кротко и рећи, знам: Лака им земљица буд'!

[уреди] Књижевни и научни рад

За Доситијем се јавило више књижевника који су се дотицали, или су и расправљали, питања o језику и o правопису.
Први је, по времену, Павле Соларић који се у књижевности јавио 1804 у Млецима штампано књигом Ново гражданско землеопиcaнie. Осим тога je штампао још дванаест књижевних радова, a све му се литерарно делање дели на рад географски, философски, филолошки и песнички. Упућен рано на властити рад, на читање, и особито склон размишљању и стварању хипотеза, a уз то зашавши у познавање више нових и старих језика — Соларић је убрзо отишао у филолошка истраживања. Тако му је постало и делце Римлiaни славенствовавшiи, штампано у Будиму 1818, где разлаже да су Словени и у језику преци Римљанима. Смеле хипотезе његове у оно доба, исказиване живо и убедљиво, не бејаше, изгледа, лако критиковати: и сам Добровски, позиван од Копитара, обилажаше око тога посла!

Шта је Соларић мислио o књижевном језику и o правопису? Он је могао писати добрим језиком народним, и он је тако, кад што, и писао, употребљавајући грађанску азбуку. Али је он имао и часова када је мислио да је главно сачувати Српству православље са свим, и најтежим, атрибутима његовим, те да због тога треба цркви чинити уступке и у језику и у употреби црквенога писма па чак и у обележавању страна у књигама не бројевима него, по црквеном обичају, писменима. Желео је да се н.пр. и Вуков „Рјечник" штампа црквеном азбуком, a за црквени је језик држао да је отац српском језику. Такви су му били већином филолошки радови. И што је ишао даље, све је више зазирао од новачења која су га у почетку била популарисала, те је умесно мишљење како би се временом нашао са свим у табору Вукових противника да је дуже поживео. У рукопису му је остала Граматика — наштампана доцније у 24—27 књ. Летописа -која је, по свој прилици, из. последњих година његова живота и рада.
У питању о правопису добио je 1810 похвалу меродавнога Савe Мркаља, који вели да Соларић има готов читав систем по коме „што му се види одвише, замеће, a што му недостаје, примеће". Радећи тако, Соларић је почео изостављати ъ, a у предговору дела Букваръ Славенскiи трiaзбучный, 1812 у Млецима, Соларић одмах за Мркаљем излази c мишљу: „Најлучше је устројено оно писмо, гдје, како говори се та к o пише се, и како је написано тако чита се" — начело c којим je тек Вук Караџић доцније победио.


[уреди] Критички осврт

Јован Скерлић своју пресуду Соларићу изриче у једној реченици: "Најзад, бавио се и поезијом, а после његове смрти штампан је у Сербскомь лътопису приличан број његових стихова, превода из Овидија и слабих оригиналних стихова". Скерлићева пресуда имала је несумњиво погубне посљедице; други су је, у овом или оном облику, само понављали.

Као атипични пјесник "чудњачких" стихова, Соларић је био и остао неприкладан за сортирања и фијочице, његова поезија није добра "грађа" за илустровање владајућих идеја. Уосталом, Соларић јесте највећи, али не и једини скрајнути српски пјесник: у 20.вијеку нису објављене ни књиге Викентија Ракића, Јована Дошеновића, Јована Пачића, Никанора Грујића, Јована Суботића, Меде Пуцића - а листа се овдје не завршава. (Здравко Крстановић)

[уреди] Поезија

[уреди] Песма о древности Словена

Павле Соларић у свом писању о величини и древности Словена који су, тврди се, старији од Грка и Римљана, прошлост им сеже до Вавилонске куле па и дубље - није усамљен. Низ аутора писало је о томе прије њега (Винко Прибојевић, Мавро Орбин, Игњат Ђурђевић). Савремена наука, углавном, одбацује ову струју мишљења и истраживања.

(...)
Нит’ је нами вртоглаво тјеме Македона,
С којим жезал земљу руши под чадом Амона;
Коме, да су преко света ратна прешла крила, 25
Вселене би Дивобогу жертва мала била,
И твој повод Сербом пада, о Ромуле нагли!
И на те је вопљ људски: зли бог ли си, враг ли?
Мрско чути, ти си диго на твог брата руке,
Твоја рота своје на мир напрегнула луке. 30
Нити доста, на Тивру је шаке разбојника,
С’ цареј игом жељна била возати се дика.
Нами, којим језик слово, слово славу даје,
И јазика и Славјана искон’ име траје,
Који с’ тога чужим да смо ил’ прозиме Дака, 35
Ил’ бесједом нашом скудим Н’јемац и Безјака
(...)
По језику (и прави суд), ми смо пређе Грека,
У Азији, више Раја и његови р’јека, 50
Висили се са престоли и словом цвјетали,
Писмо наше не примили, но другима дали.
Черног мора брег сјеверни жилишта Славјана,
Као Кавказ, преко Истра всегда втора грана.
(...)

[уреди] Худа Сербкиња

Слушао сам ономадне (да Бог не услиши,
Да услишав’ клеветницу језика не лиши!)
Слушао сам, о Сербкиње, вами боље мисли!
Злорјечиву, која нам се зло у род наш числи.
Казаћу вам, отровници да се име знаде,
Зове вам се ------ не, нек’ чести стиха мог немаде.
Дјевојка је, дјевствовала дабогда дов’јека!
Ни без оног на што хули, не било јој л’јека!
Мрзи Сербље и што је год том имену славно,
Одвраћа се срцем од нас и клевеће јавно.
Њој су ти обичаји (има зли навада),
Чак од лутке сви скаредни до поповски брада;
Нејма чина, нејма пола, нејма ни возраста
Коме она згребла не би триста јетки краста.
Начини су наши груби, сурови нам нрави,
Крупан језик, ко га збори, оће да г’ удави,
Она воли инородним, рода се свог стиди,
И да може, свукла би се, сва јој кожа бриди.
Кад пролази, с рамена нас кривоврато гледи,
Кад поздравља, само зато, да кога увреди.
Сви убори, сва обућа, што је женски риза,
Нејма ц’јене развје туђе, развје из Париза!
Ко би реко? - радо чита и из наши књига,
Да пригари, у чем може, знак својега жига;
Тражи навлаш у свачему најружнију страну,
Да је чисто као сунце, нашла би му ману.
Све нек’ иде, али ево моје љуте туге,
Што ни пјесне нису с миром од њезине руге!
Да сувкусне као сушти пијемонтски смрчак,
Она б’ рекла пјевац Сербин да је б’једни чврчак.
Чврчала јој, да је нема, метла око главе,
Њој и баби што јој носи очаране траве.
Не слушајте цјеломудре клетву, сербске дјеве!
Кукољ ваља из пшенице чисте да се пл’јеве.
Ви, које сте без Сербина ко без листа ружа,
И тек Сербља шчастљивити све желите мужа,
Ви ћете се радовати, уживати сласти,
Имајући свог супруга, будући у власти,
И љубови мили залог, грлити свог сина,
Док жениха она чека још из Недођина!

[уреди] Спољашње везе

[уреди] Литература