Боко-которска епископија
Из пројекта Википедија
Боко-которска епископија обухвата Боку Которску и стару дубровачку област. До пред крај 18 вијека, с малим изузетцима, Бока је потпадала под стару епископију, каснију митрополију зетску, чија је резиденција у прво вријеме била на Превлаци код Котора, касније око Скадарског Језера, и најзад на Цетињу. Кад је Пожунским Миром 1806 цијела Далмација дошла под француску власт, основао је Наполеон I. посебно српско-православно владичанство за Далмацију, а 1810 и посебно »велико викарство« за Боку. Први викар био је знаменити архимандрит Герасим Зелић. Тако је остало и касније, кад је цијела Далмација с Боком дошла под аустријску власт (1814). Први подстрек, да се оснује засебно боко-которско влађичанство, дао је књижевник Стјепан Митров Љубиша, који је, као посланик на царевинском вијећу у Бечу, највише и утјецао, да је цар Фрањо Јосип I., послије умирења бокељског устанка од 1869, одобрио да се оснује самостална бококоторска епископија, која је 30/3 1874, заједно са задарском или далматинском епископијом, ушла у састав нове буковинско-далматинске митрополије. Први епископ и организатор боко-которске епархије био је знаменити Герасим Петрановић (1874 до 1906). Послије њега били су епископи: Доситеј Јовић (1906—1901), Владимир Боберић (1912—1919) и Кирило Митровић од 1920. — Боко-которска епископија има осам манастира (Подластва, Бања, Савина, Градиште, Режевић, Прасквица, Дуљево и Подмаине), 4 протопрезвитерата (которски, рисански, ерцегновски и будвански) са 49 парохија, 215 цркава, 37 свештеника и 26.448 душа (подаци из 1927 г.)
[уреди] Литература
- Народна енциклопедија (1927 г.), чланак написао Радослав Грујић
- Д. Миковић, Српско-православно боко-которско влађичанство (1908);
- Шематизам православне епархије боко-которске, дубровачке и спичанске за 1912 и раније године;
- Ђ. Стратимировић, Православна црква у Боци Которској (1897); Г. Виђицки, Боко-которска епископија и Кипријан Стануловић, архимандрит ковиљски (Српски Сион, 1906);
- Н. Милаш, Православна црква у Дубровнику у 18 и почетку 19 вијека (1913).