Устав Србије од 1888. године
Из пројекта Википедија
Садржај |
[уреди] Стање пре доношења Устава
Проблеми у српском друштву били су следећи: нерешено аграрно питање, оптерећење због обавезе изградње железница (Берлински конгрес), отплата ратних дугова. Кнез, потом краљ, Милан Обреновић је сматрао да је претходни устав донет незаконито, јер је донет у време његовог малолетства. Краљев углед је опадао због аустрофилства.
16. јуна 1881. године, са Аустро-Угарском је закључена Тајна конвенција. Србија се обавезала да неће деловати против Аустро-Угарске Монархије имајући у виду и Босну, Херцеговину и Новопазарски санџак. Као накнаду Монархија се обавезала да се неће противити проглашењу Србије за краљевину. Такође, Србија се обавезала да ће се пре закључења политичких уговора са другим државама претходно споразумети са Аустро-Угарском. С друге стране обе државе су обећавале једна другој пријатељску неутралност у случају рата. Уговор је закључен на 10 година. За уговор се сазнало тек 1893. године.
22. фебруара 1882. године, Србија је проглашена за краљевину.
1883. избила је Тимочка буна.
1885. Аустро-Угарска обезбедила status quo после пораза Србије у Српско-бугарском рату.
Краљ Милан је решио да абдицира, али и да донесе нови устав који би његовом наследнику обезбедио повољнију полтичку ситуацију.
[уреди] Садржина Устава
Велика народна скупштина је изгласала Устав 21. децембра 1888. године.
[уреди] Грађанска права и слободе
Прокламована је заштита слободе од самовоље државне власти; забрањен прогон српских грађана; прописан начин лишења слободе, извршења претреса; забрањени су преки судови; забрањено је извршење смртне казне за политичке кривце.
Обезбеђена је слобода штампе. Забрана новина је била предвиђена у три случаја: увреда краља, увреда страног владара, позивање на оружје.
Уведена је слобода збора, договора и право удруживања.
[уреди] Слободан избор народних представника
ије уведен горњи дом али је уведена институција квалификованих посланика како би се обезбедило учешће интелигенције. Избори су били тајни и непосредни. Активно бирачко право су имали држављани са навршеном 21. годином живота и који су плаћали бар 15 динара непосредног пореза држави. Војници нису имали право гласа. Постојала је институција Велике народне скупштине.
[уреди] Равноправност владаоца и народног представништва
Законску иницијативу су имали краљ и Народна скупштина. Закони су се разматрали уз обавезно претходно мишљење Државног савета. У случају спора Народне скупштине и краља примењивао се апел на народ.
[уреди] Контрола владе
Контрола владе се спроводила путем интерпелација, питања и анкета, буџетског права те министарске одговорности.
[уреди] Локална самоуправа и управна подела земље
Самоуправа је припадала окрузима (окружне скупштине и окружни одбори) и општинама (општински суд, општински одбор и општински збор).
Обезбеђена је судијска независност и непокретност. Државни савет је био највиши управни суд у земљи.
[уреди] Значај Устава
Србија је постала грађанска, уставна, парламнентарна монархија. Устав је посматран кроз призму договора краља и радикала. Краљев пораз је биило увођење парламентаризма а пораз радукала убођење изборног ценза, квалификованих посланика, Државног савета, стајаће војске те упоредно постојање локалне самоуправе и државних чиновника. Општа мана устава је била што је био намењен једној развијенијој грађанској средини но што је била српска у то време.
[уреди] Литература
- Устави Кнежевине и Краљевине Србије 1835-1903, Београд, Научна књига, 1988.
- Љубомирка Кркљуш: Правна историја српског народа, Нови Сад, Прометеј, 2003.