Први српски устанак
Из пројекта Википедија
Први српски устанак је био устанак Срба у Београдском пашалуку против Турака у периоду од 1804-1813. године. Устаници предвођени Карађорђем су успели да у значајном временском интервалу ослободе пашалук. Овај устанак је претходио Другом српском устанку 1815, који је на крају довео до стварања модерне Србије.
Овај чланак је део серије о |
Главни чланци |
|
Категорија: Историја Србије |
Садржај
|
[уреди] Позадина
У 18. веку турски феудализам је ушао у фазу распадања и то се нарочито одразило на њен међународни положај. Турска војска је постепено губила своју некадашњу моћ и организованост, а и у наоружању, опреми и обуци, знатно је заостајала за армијама европских сила. То је био један од разлога што Турска није била више у стању да очува интегритет велике Османлијске мперије. С друге стране низали су се неуспеси и у аустријско-турским и руско-турским ратовима. Територијалне претензије на турско царство биле су све учесталије, тј. такозвано Источно питање постајало је све актуелније. Међутим, Турска је успела на неки начин да ублажи кризу своје империје захваљујући Наполеоновим ратовима који су тада потресали и заоштравали односе и интересе великих сила.
[уреди] Стање у Београдском пашалуку пред Први српски устанак
Свиштовским миром је окончан последњи аустријско-турски рат који се водио од 1788. до 1791. Срби су као добровољци активно учествовали на страни Аустрије. Овај период српске историје се назива Кочина крајина, по Кочи Анђелковићу, једном од српских комаданата. Свиштовски мир није донео Србима ослобођење од турске власти, већ само амнестију. Да би смирио ситуацију, турски султан Селим III је ферманима из 1793/1794. потврдио Србима раније органе власти, тако да су поред везира и кадије, селима управљали и кнезови, а у кнежинама оборкнезови. Тада је у Београдском пашалуку било 45 кнежина; затим ферманом од априла 1796. године на чело 12 нахија бирани су обор-кнезови који су сами убирали порезе и предавали их властима, чак су делимично вршили и судску и управну власт у својим кнежинама), али сукоби између јањичара, који су и даље хтели највишу власт и спахија који су желели освету, због угроженог положаја, све више су заоштравани.
Доласком новог паше Абу Бекира, ситуација у Србији се доста изменила. Одмах после његовог доласка Ниш, организовано је убиство тадашњег предводника јањичара, Дели-Ахмета. Њега је с леђа убио један од пашиних слуга, приликом његове посете Нишу.
Одмах, након тога, посебним ферманом паша је наредио јањичарима да се уклоне из Београда и пашалука. Јањичари су се претежно склонили у суседне покрајине. У наредном периоду у Србији долази до оживљавања привреде, а тако је било у Србији на почетку владавине Хаџи Мустафе, наследника Абу Бекира. Чак су за време његове владавине неки Срби као Алекса Ненадовић дошли до положаја обор-кнезова, зато су новог пашу неки називали "српском мајком".
[уреди] Повратак дахија
![]() |
За више информација погледајте Дахије. |
Протерани јањичари нашли су уточиште у Видину, тачније код сина видинског ајана Пазвана Огле, који је био заслужан, највјероватније по наговору јањичара, за напад на нахије београдског пашалука. Порта је приморана да се брани и зато укључује Србе у борбу против јањичара. Већ крајем 1793. године Срби код села Колара учествују у борби против јањичара који су заузели Пожаревац и кренули према Смедереву. Због опасности од даљих јањичарских напада, 1797. године формирана је српска народна војска на челу са Станком Харамбашићем, која је крајем априла 1797. године бројала око 15.000 људи. Међутим, приближавање француских трупа турским територијама (заузимање Крфа и других Јонских острва 1797-99 и искрцавање Наполеона Бонапарте у Египту 1798. године), утицало је на Порту, 1798. године да закључи савез са Русијом, уз обострану гаранцију стечених поседа.
Како Порта није успела да оружјем умири јањичаре, Хаџи Мустафа је приморан да им дозволи повратак у пашалук, иако су они протерани из Београда посебним ферманом. У почетку, јањичари, који су се већ вратили у Србију, нису толико наваљивали на пашу да им врати одузета имања, али веома брзо сукобили су се са домаћим обор-кнезовима. Ситуација у земљи се нарочито погоршала када су јањичари устали и против самог паше. Због тога је он за рат против јањичара ангажовао Србе, Турке, али и свог сина Дервиш-бега. Међутим, у јулу 1801. године јањичари су заузели Београд и приморали пашу да удаљи своју војску; убрзо након повлачења Срба и одласка Турака у Ниш, Хаџи-Мустафа је убијен (15. децембра), баш оног дана кад му је син, којег је овај одмах обавестио о свом хапшењу, стигао скоро до Београда.
Врховну власт тада су преузели четири вође јањичара, Алија Кучук, Аганлија, Јусуф Мула и Мехмед-ага Фочић. Називали су себе дахијама, а сваком од њих припао је један део земље, а заједничку власт вршили су из Београда. Дахије су укинуле повластице из 1793. и 1794. године, сами убирали порезе и друге дажбине, судили и пресуђивали по својој вољи.
Турска Порта је била потпуно немоћна, што је угрозило ауторитет централне власти и султана. Као наследник, у Београд је стигао Хасан-паша, који није имао неког великог утицаја ни на тадашњу власт, али ни на дахије. Због бојазни Порте да би јањичари могли у Београд довести самог Пазван-Оглу, што би довело до још већих заоштравања односа у Србији, посебним писмом с Порте, 10. маја 1802. године јањичарима је опроштена учињена кривица.
[уреди] Терор дахија
Стање у пашалуку створено јањичарским терором је утицало је уједињење свих српских друштвених снага (сељачке масе, старешински и трговачки слој) да се дигну на устанак. У Земуну се окупио велики број Мустафа-пашиних пријатеља, Срба и Турака, међу којима је најактивнији био Петар Ичко, а на Турској страни највише се истицао некадашњи пашин благајник Хасан-бег, на чијој је страни био и приличан број спахија, који су били угрожени од дахија. Они су већ у лето 1802. године покушали да организују неки већи покрет у Србији, али су због преране акције око Пожаревца и испод Авале, претрпели неуспех. Након овог пораза, притисак који су дахије вршиле на спахије био је све већи. Побуњеници су већ тада упутили писмо Цариграду у којем траже помоћ султана Селимa III.
У Црној Гори владало је слично расположење, Црногорци су били спремни да се прикључе заједничком устанку у Београдском пашалуку. Владика Петар I је почетком 1804. године писао дечанском игуману да ће Црногорци заједно са Србијанцима дићи организован устанак против Турака. Такође, он је 1803. године у Русију упутио архимандрита Арсенија Гаговића да тражи руску помоћ. Међутим, Русија је у то време била у савезу са Турском, па зато није хтела ни на који начин да учествује у устанцима балканских народа који би ослабили турску државу. Такође, устаници нису рачунали ни на сарадњу с Портом, тако да су морали самостално да отпочну оружану борбy против дахија, али им је било бар омогућена повољна набавка оружја у Аустрији, преко српских трговаца. Почетком 1803. године састало се 12 кнезова ваљевске нахије, међу којима су се нарочито истицали Алекса Ненадовић и Илија Бирчанин. На овом састанку одлучено ја да се за 8 месеци подигне устанак. Неке старешине из Шумадије су се такође састале и донеле сличну одлуку. Крајем исте године Алекса Ненадовић је упутио једно писмо аустријком комаданту у Земуну мајору Митезеру, у којем је констатовано да су Срби посвађали дахије и да ће највероватније доћи до оружаног сукоба између њих.
[уреди] Сеча кнезова
![]() |
За више информација погледајте Сеча кнезова. |
Сасвим случајно ово писмо је пало у руке дахијама, који су тек тада увидели какве је ситуација у Београдском пашалуку. Бојећи се и аустријске интервенције у могућем устанку, дахије су организовале сечу кнезова, 4. фебруара 1804. године, у којој је побијена већина истакнутијих Срба трговаца, кнезова, свештеника, нарочито оних који су се истакли у борби против јањичара и у Кочиној крајини.
У овом терору који су спроводиле београдске дахије страдало је око 70 лица, међу њима и Алекса Ненадовић, Илија Бирчанин и хаџи Рувим. Поред тога дахије су приморавале становништво да преда оружје. Због тога је народ бежао у шуме, а негде чак и пружао отпор и нападао јањичарске одреде.
[уреди] Буна
[уреди] Збор у Орашцу
![]() |
За више информација погледајте Збор у Орашцу. |
Најпре су се у Шумадији састала три народна поглавара, а то су били Ђорђе Петровић, ког су Турци назвали Карађорђе, затим Јанко Катић и Васа Чарапић. Око њих су се веома брзо окупили многи, како и домаће српско становништво, тако и хајдуци, међу којима су били и Станоје Главаш и хајдук Вељко.
На ову вест дигло се становништво и с оне стране Колубаре, где су се нарочито истакли Јаков Ненадовић, Алексин брат, свештеник Лука Лазаревић. Слична ситуација била је и с оне стране Мораве, где су се истакли Миленко Стојковић и Петар Теодоровић Добрњац. Убрзо је скоро цела земља била под оружјем.
За вођу устанка на скупштини најугледнијих из Шумадије прво је предложен Станоје Главаш, али пошто је то овај одбио, предложен је кнез Теодосије Марићевић из Орашја у крагујевачком округу, али после његовог одбијања и на његов предлог за вођу устанка изабран је Карађорђе 14. фебруара 1804. године на једном збору у Орашцу. На овом збору било је око 300 људи, yглавном из околине. После избора вође, устанак је постепено узимао све више маха, а Карађорђе је поручио свим пријатељима, познаницима и првим људима у околним нахијама, да устају на Турке, убијају субаше и пале ханове.
[уреди] Буна на дахије
Дахије су биле изненађене и уплашене масовношћу устанка и зато су почеле разним подмићивањем, преговорима и преваром да зауставе устанак. Тако је Аганлија са око 400 јањичара пошао у Шумадијy, 21. фебруара 1804. године, с циљем да преговара са устаницима, али у ствари главни повод је било извршење напада на побуњенике. Он је српском народу обећавао бољи положај и укидање ханова, а Карађорђу је нудио новац или да му у Аустрији купе имање боље од његовог у Тополи. Личне понуде он је одбио, а за обећање у вези са променом режима тражио је јамство и Аустријанаца, јер се није могао ослонити на турска обећања. Како Аганлија није на то пристао, заједно са својом војском претрпио је пораз у боју у Дрлупи 24. фебруара у којем је рањен у ногу и једва успео побећи у Београд. Ово је уједно био први сукоб устаника против дахија, али и њихова прва победа. Значај ове победе је био од велике важности, јер је подигао морал српском становништву. Након овог пораза, дахије су опет покушале преко својих делегата, које је Карађорђе примио у Хасан-пашиној паланци (Смедеревска Паланка), 4. марта, да преговарају о миру. Као услов за мир Карађорђе је тражио изручење дахија, што они наравно нису прихватили. Због тога, преговори су завршени без резултата. Убрзо су српски устаници, заједно са својим вођом, 18. марта заузели Рудник, а у априлу потукли јањичаре код Баточине и Јагодине, а остатке јањичара, који су се повлачили према Београду потукао је код села Лештана Васа Чарапић. Крајем априла цела Шумадија је била очишћена од Турака, а устаници, којих је почетком марта било око 10.000, заједно са својим вођом Карађорђем приближиле су се Београду.
Кад су устаници 20. марта били већ надомак Београда, у граду је завладала паника, дахије су организовале отпор и затражиле помоћ на више страна, нарочито из Босне и из Видина, с друге стране били су спремни на преговоре, али и на знатна попуштања. Помоћ од Порте нису могли тражити, јер су и сами били одметници, чак су неки писали да је неколико околних паша учествовало у борби против дахија. С друге стране била им је ускраћена помоћ и од некадашњег пријатеља Пазвана Огле који је и даље тежио да потчини под своју власт и Београд, чак је то и тражио од Порте у јануару 1804. године.
Сад кад је цело поље од Саве и Дунава било на ногама, под командом Јакова, на Сави, Чарапића на Дунаву, а између њих били су Карађорђе и Катић, Цариград се ипак заинтересовао за устанак. Хасан-бег, Ибрахим-ага Видајић и други незадовољни у самом Цариграду су покушавали да скрену пажњу великог везира на овај сукоб који све више прераста у прави рат. Они су сматрали да је пожељан отпор са било које стране против осионих дахија, и због тога је велики везир допустио Хасан-бегу да око себе прикупи спахије које су побегле од јањичара, затим је кнеза Јована Рашковића који се баш тад налазио у Цариграду поставио за надзорника царина у Београду, а босанском паши Бећиру наредио је да читаву ствар узме у своје руке, удаљи дахије и успостави ред у пашалуку.
Са 3.000 људи босански паша стигао је у Србију, где су га људи дочекали са највишим почастима. Његов долазак је уплашио дахије, нарочито због тога што су схватили да је ипак могуће да један паша склопи савез са рајом, што су они до тада сматрали немогућим.
Поред тога што је требао завести ред у Београдском пашалуку, Бећир-паша је имао султаново овлашћење да убије четири београдске дахије да би ни овај начин измирио јањичаре са хришћанском рајом. Он је то и успео на тај начин што је дахије изоловао на једно дунавско острво, а затим оставио Србима да их убију. Поред тога поставио је 20 српских кнезова и дао им градове на управу, што значи да су Бећир-пашине одредбе одговарале почетним циљевима српских побуњеника.
Крајем априла, Карађорђе је преговарао са аустријским капетаном Сајтинским. На овом састанку он је изјавио жељу српског народа да их Аустрија прими под својy заштиту. Међутим, аустријски цар због тешкоћа са Наполеоном и зато што су хтели да одрже своју неутралност, да би остале исправне према Порти, није могао да прихвати његове понуде. Зато су аустријске власти званично сузбијале емиграцију из Србије и давање муниције, али су ипак потајно са Србима вршили трговину муниције и оружја.
Срби су били приморани да траже заштиту Руса, кад ту улогу није преузела Аустрија и зато су 3. маја 1804. године српске вође упутиле једно писмо руском посланику у Цариград, у којем се говори о невољама и жељама српског народа, али су такође истицали да ће и даље остати верни султану.
До Остружничке скупштине на којој су се састале старешине ослобођених крајева, борбе у Србији су биле у пуном јеку. У западном делу Београдског пашалука устанак су организовали Јаков и Матија Ненадовић; и тамо се, као и у Шумадији брзо ширио и заузео целу Колубару, Тамнаву и Посавину. Међутим, чим су Турци из Шапца чули за устанак у Шумадији затражили су помоћ Али-бега Видајића из Зворника који се заједно са неколико стотина својих војника упутио у Шабац, али под великим притиском српске војске непријатељ је уништен, 28. фебруара 1804. године на Свилеуви. Ова победа је била од великог значаја за ваљевску и шабачку нахију и њен устанички покрет. Убрзо затим, тачније 18. марта устаничке чете заузеле су и запалиле Ваљево, опселе Шабац, делом га спалиле и сатерале Турке у град. Опседнутим јањичарима у помоћ су пристигли јањичари из Босне. Али и њих је крајем априла, на утврђеном положају код манастира Чокешине сачекала група устаника под вођством Јакова Ненадовића. У тешкој једнодневној борби устаницима је нестало муниције због чега су у овом сукобу претрпели пораз, у којој су се нарочито истакли браћа Дамњан и Глигорије Недић. И поред успеха Турака у борби код Чокешине они су приморани да предају Шабац. Тада је већи део устаничких снага пребачен од Шапца према Београду.
У априлу и мају устаничке чете под командом Миленка Стојковића, Петра Добрњца, Ђуше Вулићевића и Стојка Кривокуће ослободиле су сва села између Велике Мораве и Тимока и опселе Пожаревац. Тада је у Пожаревцу било око 1.000 турских кућа и око 1500 добро наоружаних Турака. Али заједничким снагама Срби су успели очистити пожаревачку нахију од Турака и попалити све ханове. Ноћу, 7. марта Срби су кренули на Пожаревац, где су веома брзо опколили Турке који су се касније сами предали.
Карађорђе је код Смедерева оставио одред на целу са Ђушом Вулићевићем да чувају улаз у град, где су били затворени Турци. Може се рећи да су Срби половином марта 1804. године очистили готово сва села београдске нахије и Турке затворили по градовима и тврђавама као што су Београд, Шабац, Пожаревац, Смедерево, Јагодина, Карановац, Крагујевац, итд.
Пошто је оставио један одред на улазу у Смедерево, Карађорђе се упутио према Београду. Један део снага упутио је да поставе заседе на главним путевима који воде према Београду, а једним делом је поседнута граница пашалука на Морави под командом Стевана Јаковљевића, према ужичкој нахији под Петром Кнежевићем, на Маљену под Милованом Грбовићем, код Овчара под Миланом Обреновићем, испод Медведника под протопопом Стефаном и на Церу под Димитријем Милићанцем.
Турци су покушавали да пробију устаничку војску и на тај начин ослободе заузете територије, али у томе нису имали неког већег успеха. То је учинио и Кучук-Алија са 200 својих војника, желећи да допре до Мораве у два наврата нападао је српску војску, али безуспешно.
Од 21. марта до 24. априла у Београду су се водиле жестоке борбе између српских устаника с једне стране и опседнутих Турака с друге стране. За време Карађорђевог одсуства, који је морао напустити Београд ради доласка Кучук-Алије који је се сукобљавао са устаницима у околини Јагодине и Крагујевца, београдски Турци су неколико пута дошли у сукоб са српском војском, али она је била довољно јака да издржи све турске нападе.
Живот у Београду је био несношљив. Сви излази из града били су затворени, због тога је завладала велика оскудица и у храни и у стоци. Због глади, која је потресала Београд, православно, али и муслиманско становништво почело је да исељава и напуста град. Ситуација се знатно погоршала избијањем сукоба између јањичара и дахија, с једне стране и Турака грађана, с друге, али и сукоба између самих дахија. Јер, 14. априла, у преговорима са београдским везиром Хасан-ага пашом, двојица дахија Аганлија и Мехмед-ага Фочић били су спремни да предају власт, и то би се десило да се томе жестоко није противио Мула-Јусуф. То је произвело кризу у односима између самих дахија, што им није никако ишло у корист.
Због неиздржљивог и веома критичног стања у Београду, дахије које се више нису надале никаквој помоћи са стране, пошто су им то у међувремену околне паше одбиле, пристале су на попуштање и преговоре. По наговору Хаса-аге, који је упутио молбу славонском команданту барону Џенејну, дахије су пристале на састанак са најизразитијим српским првацима у Земуну.
[уреди] Скупштина у Остружници
![]() |
За више информација погледајте Остружничка скупштина. |
Састанку у Земуну претходила је скупштина у Остружници (6-15. мај 1804. године), где се поред договора о томе шта ће се изнети пред дахијске изасланике у преговорима о миру у Земуну, разговарало се и о даљем развоју устанка, организацији нове власти, набавци муниције итд.
Са ове скупштине је захтевано да се дахије протерају из Београда, да сваки везир управља по ферману из 1793. године, у свакој нахији да буде судница и да се свима суди по закону, затим тражили су слободу вере, тј. да обнављају порушене манастире, да су обичаји вере слободни, слободну трговину и да раја продаје своја добра коме жели, да српско становништво само бира своје кнезове итд.
Док је у Остружници заседала скупштина, посредством комаданта Славонске крајине генерала Џенејна организован је састанак српских старешина и представника дахија 10. маја у Земуну. Устаници нису желели мирење с дахијама, поставили су захтеве за које су знали да неће бити прихваћени: да се у београдском пашалуку врате на снагу самоуправне повластице из 1793. године, дахије побију, јањичари напусте пашалук и да спровођење тих услова гарантује Аустрија. Како преговори у Земуну нису дали резултата, заседање у Остружници је настављено и одлучено је да се борба против дахија настави без компромиса.
[уреди] Опсада Београда
После састанка у Земуну, устаничке старешине заједно са својом војском почеле су се прикупљати око Београда. Крагујевачку и рудничку војску предводио је Карађорђе, а ваљевски и шабачку Јаков Ненадовић, прота Матија, Живко Дабић, Остоја Спуж и Андрија Витомировић. Њихов основни циљ био је ослобођење Београда и када је Карађорђе пошао у сусрет ваљевској војсци, 9. маја 1804. године Турци су покушали да их спрече, али безуспешно. Турке су предводиле дахије и Алија Гушанац. Велики успех ове битке је тај што се на овај начин сузила опсадна линија око Београда. Убрзо затим, ослобођен је Пожаревац 12. маја и Смедерево 6. јула 1804. године.
[уреди] Погубљење дахија
[уреди] Дипломатске акције устаника и Порте
Верујући да устаници могу очекивати помоћ од Русије, Карађорђе и устаничке старешине су 27. јула 1804. написали молбу руском цару и одредили изасланство на челу са протом Матејом Ненадовићем које отпутовало у Русију. Изасланици су објаснили разлоге дизања устанка, његове дотадашње резултате, неуспеле преговоре са Бећир-пашом и решеност устаника да се боре док не испуне своје захтеве уз јемство Русије и Аустрије. Истакнута је жеља устаника да се у Србији успостави самостална српска држава која би била под заштитом Русије, али која би и даље плаћала данак султану. Такође је затражена помоћ у оружју, муницији, новцу и војним стручњацима. Примивши ове молбе, цар је 28. новембра 1804. наредио да се издвоји 5.000 дуката за устанике у Србији и послао писмо руском посланику у Цариграду са упутством како да утиче на Порту.
Истовремено је султан решио да преговорима умири Србе, па је замолио влашког и молдавског кнеза да као хришћани, посредују између Порте и устаника. Влашки кнез је у јесен 1804. послао свог изасланика међу устанике, али су они рекли да су и даље верни султану, али су тражили да Алија Гушанац буде уклоњен из Београда и да односе утврђене преговорима са Бећир-пашом гарантује једна страна сила. Султан је одбио предлоге Срба, а они су одбили султанов захтев да распусте оружане одреде. Резултате нису дали ни убеђивања молдавског кнеза и Цариградске патријаршије.
Карађорђе је међутим послушао савете Бећир-паше и других посредника да буде толерантнији према Порти, па је смањио устаничке снаге око Београда. Изгубивши стрпљење према устаницима, Порта је априла 1805. наредила нишком Хафиз-паши да почне да скупља војску и угуши буну. Ни Карађорђе није седео скрштених руку, па је још у марту 1805. један део устаничке војске од Београда померио ка Западна МораваЗападној Морави ради заузимања Карановца, Трстеника, Пожеге и Ужица, а други део према Великој Морави ради одбране ако тим правцем крену Турци.
[уреди] Устанак
[уреди] Прерастање буне у устанак
Бесна због заузимања Карановца, Трстеника, Пожеге и Ужица током јула 1805, Порта је наредила Хафиз-паши да одмах крене у напад и угуши буну. Устаници су га дочекали и поразили код Иванковца августа 1805, а затим и код Параћина неколико дана касније.
Ове победе над регуларном царском војском су још више ојачале веру устаника у сопствене снаге и од тренутка буна против дахија је прерасла у устанак против турске власти.
[уреди] Правитељствујушчи совјет
![]() |
За више информација погледајте Правитељствујушчи совјет. |
У међувремену 14. августа 1805. године, на Скупштини устаничких старешина у Борку је донета одлука о оснивању Правитељствујушчег совјета сербског као централног органа власти у устаничкој Србији, а ради решавања разних животних питања. Међу појединим устаничким и нахијским старешинама тежњи да се њиме донекле ограничи Карађорђева власт.
Совјет је нарочито радио на организовању сеоских, кнежинских и нахијских судова, а он је сам до 1811. био врховни суд. Временом је Совјет обављао све више послова, одигравши значајну улогу у организовању власти и функционисању устаничке државе.
[уреди] Устанак у 1806.
[уреди] Ичков мир
![]() |
За више информација погледајте Ичков мир. |
[уреди] Устанак у 1807.
[уреди] Устанак у 1808.
[уреди] Поход на Босну
[уреди] Поход у Стару Србију
[уреди] Школе у устаничкој Србији
[уреди] Устанак у 1809.
[уреди] Устанак у 1810.
[уреди] Устанак у 1811.
[уреди] Устанак у 1812.
[уреди] Устанак у 1813.
[уреди] Борбе у крајини
[уреди] Борбе у западној Србији
[уреди] Последице
Подигнут против зулума јаничара, Први српски устанак је већ 1806. прерастао у националну револуцију за ослобођење од вишевековне турске владавине и поновно успостављање државе Србије. Основе државности у устаничкој Србији су постављене радом Народне скупштине, Правитељствујушћег совјета и доношењем законика. Први српски устанак је утро пут Другом српском устанку 1815, који ће на крају довести до обезбеђивања аутономије Србије.
[уреди] Види још
- Праху оца Србије
- План о пресељењу Срба у Русију
- Други српски устанак
- Списак знаменитих личности из Првог српског устанка
[уреди] Референце
- Др. Слободан Ристановић: "Први српски устанак у историји и традицији", ISBN-86-91961-11-X