Српска комунистичка књижевност Другог светског рата
Из пројекта Википедија
Садржај |
[уреди] Основне одлике
Захтев социјалних писаца да књижевност мора бити непосредно уплетена у борбу за ослобођење човека и за револуционарни преображај друштва добио је најнепосреднију примену у доба оружане револуције и прве фазе социјалистичке изградње: "У шуми се данас прибире слобода да предузме свој победоносни поход по целој земљи. У шуму је прибегла и култура." То је истакнуто у програмском уводнику првога партизанског листа "Посавски партизан", покренутог 28. августа 1941.
Књижевност НОБ-а наставак је предратне социјалне литературе али је истовремено и нешто више од тога. Ослободилачки рат био је широки покрет који је заталасао народ и покренуо његове стваралачке снаге. То је раздобље обнове народне поезије и новог процвата усменог стварања. Оживеле су традиционалне усмене врсте, лирске и епске песме, пословице, анегдоте, а створене су и нове форме. Типична партизанска песма по правилу је кратка, сажета, језгровита, њена је основна форма римовани дистих, близак традиционалном бећарцу, али без његове хуморности и пикантности, увек озбиљан, свечан, често с трагичним акцентима. Фолклорни елементи, традиционални симболи и усмени облици улазе у уметничку поезију, спајајући се с њеним националним, социјалним и револуцинарним тежњама. Уз те две главне традиције, социјалну литературу и народно стваралаштво, деловале су и друге, нарочито касније када је устанак прерастао у широки покрет, који је окупљао све напредне снаге друштва. Најзначајнији књижевни догађај у току НОБ-а био је долазак у партизане двојице истакнутих хрватских песника, седамдесетогодишњег Владимира Назора и тридесетогодишњег Ивана Горана Ковачића. И један и други укључили су се у партизанско књижевно стварање, уневши у њ најбоље традиције модерне хрватске књижевности. У књижевности НОБ-а нашла се и понешто ублажена авангардна компонента, коју откривамо у песмама О. Давича насталим у рату и у првим послератним годинама, затим у заробљеничким песмама М. Дединца, у ратним и поратним песмама Д. Матића и А. Вуча. Све то показује да књижевност НОБ-а представља веома широк комплекс појава, како по изворима тако и по уметничким резултатима. Она се креће од прастарих форми усмене поезије до књижевне авангарде, те од функционалне књижевности, подређене императиву историјског тренутка и ограничене њиме, до највишег артизма.
Главну, ударну снагу књижевности НОБ-а чине припадници покрета социјалне литературе. Најважнији међу њима је Јован Поповић (1905-1952), рођен у Кикинди, учесник у НОБ-у од почетка оружаног устанка у Србији. У раној фази свог песничког рада бико је под утицајем експресионизма, средином 20-их година припадао је групи београдских неоромантичара који су били изданак левог експресионизма. Раскид с младалачком солипсистичком лириком почиње код њега Књигом другова (1928), чији је био један од уредника и због које је изведен пред суд. Песник се окреће савременом животу, своју поезију ставља у службу радничке класе и њених револуционарних циљева. Искреност уверења остаје ипак у његовим стиховима површна, декларативна, порука једносмерна. У песмама насталим у току НОБ-а налазимо исте врлине и мане као у ранијим социјалним песмама: страсно опредељење за идеју, али и недовољну савладаност израза, вербализам, патетику. По темпераменту, Поповић није био борбен дух, него благ и нежан лирик, с нечим од мекоће и осећајности својствених поезији М. Црњанског. Највише свежине и доживљености има у песмама инспирисаним завичајним мотивима, у којима се осећа одјек гласова из детињства, а боје и звуци родне равнице изазивају носталгичне чежње.
[уреди] Јован Поповић
Значајнији је његов приповедачки рад. Две предратне збирке Ј. Поповића, Реда мора да буде (1932) и Лица у пролазу (1941), откривају приповедача од талента. У њима је приказао паланачки свет Војводине, слике су осенчене његовим властитим сећањима из детињства и младости. Из завичајности потиче мека лирска нота, која чини главно обележје тих приповедака, њихов основни квалитет. Најзначајнија му је трећа књига приповедака, Истините легенде (1944). Наслов открива њен смисао: она садржи приче о истинитим догађајима и истинитим личностима, о подвизима у НОБ-у који су се одиста одиграли али који толико прелазе границе уобичајеног да више личе на легенде него на истините историје. Основни поступак је хроничарско-мемоарски, аутор заузима позицију непристрасног сведока, летописца заокупљеног тиме да спасе од заборава примере храбрости обичних људи, бораца револуције. Тај објективни, епски тон одваја ове ратне хронике од субјективно, поетски обојене прозе ранијих књига.
[уреди] Душан Јерковић
Поповићев друг из студентских дана, припадник групе неоромантичара и један од сарадника Књиге другова Душан Јерковић (1903-1943), Србин из Хрватске, прешао је у свом невеликом песничком опусу сличан пут, од левог експресионизма до социјалне лирике. Живот је завршио као жртва фашистичког терора у концентрационом логору Бота у Норвешкој.
[уреди] Чедомир Миндеровић
Млађи од њих Чедомир Миндеровић (1912-1966), Београђанин, учесник НОБ-а од првих дана устанка, политички руководилац партизанских бригада и дивизије, афирмисао се у раздобљу социјалне литературе као ангажовани лирик, објавивши неколико збирки песама и књигу поетске прозе Уска улица (1940). У рату су настала његова прозна дела, дневник За Титом (1945) и "повест" Облаци за Таром (1947), те велик број песама касније скупљених у књигу Горке године (1958). Миндеровић је модерниста међу социјалним писцима. Поетски активизам спаја се у његовој лирици с радозналом осећајношћу, тренуци интимног исповедања с формалним експериментима и језичким необичностима. Његова социјална и ратна лирика има нечег говорничког у себи, свечана, химничка дикција прожима се с величином теме и тренутка. Миндеровић је аутор наших најпознатијих револуционарних песама Црвен је исток и запад и Југославија. Модернистичке и експерименталне склоности овог писца дошле су још више до израза у његовој прози. Она је фрагментарна, лирска, у ратним књигама и документарна. У позним делима, у збиркама песама Потонула џунка (1959) и Огрлица за Наилу (1966), те у роману Последњи коктел (1961), Миндеровић нас уводи у егзотични свет Индије, у којој је једно време живео као дипломатски службеник. Социјалне теме уступају место вечним питањима љубави, смрти, времена. Склоност према формалном и стилском експерименту прешла је у њима у херметичност и некомуникативност.
[уреди] Танасије Младеновић
Сличан пут прошао је Танасије Младеновић (1913), такође учесник НОБ-а од 1941. Од патетичне естрадне поезије надахнуте социјалним идеалима и ратним доживљајима, преко лирике интимних тонова и чулно доживљених пејзажа, он је дошао до поезије испуњене меланхоличним размишљањима и апокалиптичним визијама. У напредном студентском покрету и у ратној драми песнички су израсли Радивој Копарец (1919-1943) и Милорад Панић-Суреп (1912-9168). Последњи је значајан и својим радовима из српске културне и књижевне историје.
[уреди] Црногорски песници
У београдском кругу социјалних писаца формирали су се црногорски песници Радован Зоговић (1907-1986), Мирко Бањевић (1905-1968), Јанко Ђоновић (1909) и Душан Костић (1917). Зоговић је писао песме, приповетке, критике, програмске и полемичке чланке, бавио се историјом књижевности, преводио много, нарочито с руског језика. Најважнији му је песнички рад. Зоговић спада у породицу песника револуционара какви су се у овом столећу јавили у многим земљама на свим континентима а родоначелник им је Мајаковски. У своје опредељење он је унео горљивост верника, у свој активизам пркосну несаломљивост горштака. Његове песме, борбене, слободарске, полемичне, материјално често уроњене у драматичну актуелност тренутка, неретко су падале на разину свакодневног идеолошког практицизма, али су и тада претицале извесне њихове изворне вредности: свежина стила, чист и звучан језик, мајсторство стиха. Та својства још су се снажније испољила у оним песмама које нису непосредно одређене програмом, где је певао о природи, завичају, оживљавао успомене из младости или се предавао елегичним мислима о прохујалом времену и својој судбини. Мирко Бањевић је спојио револуционарне симболе с умесном традицијом завичаја и дао поезију у којој има изворности и свежине али често и нечег исувише локалног, нарочито у лексици. Најпознатије му је дело херојска поема Сутјеска (1946). Ђоновић је још више окренут завичају. Његово опредељење за социјалну поезију није накнадно, није израз прихваћене идеологије, већ је у многоме било одређено његовим примарним доживљајима, из детињства у завичају. Најбоље песме написао је на почетку свог рада. Од свих песника који су поникли у крилу социјалне литературе, Душан Костић је остао највише веран поезији. За његово песничко дело речено је да представља лирски летопис нашег доба, "једно од најупечатљивијих сведочанстава о метаморфозама нашег друштва од времена уочи Другог светског рата до данас" (Д. Јеремић). По свом темпераменту он је тихи, меланхолични лирик, отворен према стварности, увек спреман да реагује на најмањи трептај времена, али на свој осебујан лирски начин, без пароле и естраде, у скали расположења што иду од оптимизма ратних песама до баладичних тонова каснијих збирки.
[уреди] Скендер Куленовић
Док се већина песника бораца, сазревши у току рата, исказала касније, Скендер Куленовић (1910-1978) своја најбоља дела написао је у НОБ-у. Пореклом Крајишник, из осиромашене беговске породице, он је још као студент ушао у загребачки круг социјалних писаца. У његовој поезији господаре два супротна облика, сонет и поема, први стегнут, минијатуран, плод контролисане песничке намере, други слободан, отворен, жанровски хибридан, романтичарски изворан. Сонете је писао на почетку и на крају своје песничке каријере, док из ратних година потичу три његове поеме: Стојанка мајка Кнежопољка (1942), Писма Јове Станивука (1942) и Шева (написана 1943). Оне су потекле с народних усмених врела. Најбоља, најславнија од њих Стојанка мајка Кнежопољка језички је обликована по моделу народне тужбалице. Али она је више позив на освету, слављење слободе и живота, него јадиковка мајке што је изгубила три сина у непријатељској офанзиви. Визија победе извире из исконске вере човека у обновитељску снагу природе, у неуништивост живота. Раскошно обиље живе материје, плодност њива, снага мушких мишића и бујност женских груди, све се то излило и у језик поеме, свеж, неисцрпан, као извор који непрекидно истиче, а никада не губи воду.
[уреди] Бранко Ћопић
Дух устаничке масе изразио је и Куленовићев земљак, многоструки Бранко Ћопић (1915-1984), приповедач, романописац, песник, дечији писац. Рођен у селу Хашанима, под Грмечом, он је, после завршене учитељске школе, дошао у Београд, и већ као студент Филозофског факултета за свега неколико година стекао глас даровита писца, објавивши три књиге приповедака, Под Грмечом (1938), Бојовници и бегунци (1939) и Планинци (1940), те једну књигу прича за децу. У царству лептирова и медведа (1940), Ћопић је епски таленат, приповедач с лирском и хумористичком жицом. У тематици је изразит регионалиста. Босанска Крајина – или, још ближе, Грмеч и Подгрмечје – омиљени је простор његове прозе, озарен успоменама из детињства, од којег се он удаваља само кад прати своје земљаке, на њиховим потуцањима или сеобама. Слика живота дата у првим збиркама тврда је, опора, али не сурова. Ћопић пише о друштвеној стварности села, о невољама што тару народ, али његово казивање, чак и кад се суочава с крајњом бедом, не губи меке, нежне, лирске тонове. У начину приповедања он је ближи старим реалистима него својим савременицима. Традиционализам, народни дух, реализам и ангажованост јесу основни елементи Ћопићеве поетике. Премда је живео у епоси великих књижевних промена и честих осцилација између традиционалног и модерног, Ћопић се у бити мало мењао. Остао је до краја привржен свом ангажованом народском реализму. Као такав он је, више од писаца пониклих у крилу социјалне литературе, био предодређен да изрази народску, сељачку, епску страну наше револуције.
Учесник у НОБ-у од почетка устанка, Ћопић је најактивнији партизански писац, сарадник у ратној штампи, аутор више књига, од којих су најважније Приче партизанке (1944) и збирка песама Огњено рађање домовине (1944). У првих неколико година након рата његова је плодност без премца. Из мноштва књига можемо издвојити само неколико најважнијих: збирке приповедака Роса на бајонетима (1946), Мрвица брани команданта и друге приче (1946), Сурова школа (1948), збирке хумористичких приповедака Свети магарац и друге приче (1947) и Људи с репом (1949), збирку песама Ратниково прољеће (1947), збирке дечијих песама Бојна лира пионира (1945), Армија одбрана твоја (1948) и многе друге књиге за децу и одрасле. Ћопићева поезија, родољубива, борбена, слободарска, поникла је у огњу ослободилачког рата, који је њена искључива тема. Песник хоће да ослушне "народа свога глас", да буде народни певач, он је једноставан, популаран, понекад толико близак народној поезији да су многе његове песме прихваћене од бораца и народа и певане као народне партизанске песме. Вредност његових песама претежно је евокативна, оне су песнички спомен славних дана борби и страдања. Касније се Ћопић у поезији развијао скоро искључиво као дечји песник. Дечје песме "Песме пионирке", чине највећи део његова песничког опуса.
Ћопићеве ратне приповетке обично су кратке, анегдотске, засноване често на стварним догађајима. Касније је тежио да створи сложеније приповетке, с разгранатом фабулом и већим бројем личности, али је и у њима сачувао непосредност, доживљеност и аутентичност сведочења првих ратних прича. Слика људе разних категорија, открива спонтани, нехотични хероизам малог човека, претварање мирних сељака у легендарне јунаке. У његовој слици рата реализам прелази у легенду, а лирско се спаја с комичним. Ћопићев најпопуларнији ратни лик јесте Николетина Бурсаћ, комични јунак који се јавља у многим његовим делима а најпотпуније је дат у циклусу приповедака Доживљаји Николетине Бурсаћа (1955). Као приповедач Ћопић је достигао врхунац у својој последњој збирци, Башта сљезове боје (1970), где се на аутобиографској основи испредају приче о људима и догађајима пишчева завичаја у дугом временском распону од Првог светског рата до наших дана. Лирски надахнути реализам, слика света у којој се преплиће наивност дечјег виђења с мудрошћу стараца, суровост живота ублажена маштом и легендом, природност и ведри хумор – те особине целог Ћопићевог приповедачког рада достигле су овде пуну стилску чистоту и класичну једноставност.
Својим романима с темом из НОБ-а Ћопић улази у круг романсијера који су почетком 50-их година утемељили наш савремени роман. Први и најопсежнији од њих Пролом (1952), садржи пространу и живописну панораму збивања у Босанској Крајини у првој години ослободилачког рата, епопеју народног устанка, с више паралелних линија у развоју радње, у којима се јавља око седамдесетак личности, и с призорима масовних сцена и колективних покрета. Устаничка хроника Крајине добила је наставак у роману Глуви барут (1957), где се, уз више нових особа, јављају и многи ликови из првог романа. Уметнички то је ипак битно друкчије дело, краће, сажетије, драмски усредсређеније. С доста ведрине и хумора приказани су дечији јунаци и њихово "славно војевање" у Пионирској трилогији. Последњи Ћопићев роман, Делије на Бихаћу (1975), заокружује његову ратну прозу. То је весела историја једног од великих партизанских похода, нека врста комичног епоса у којем приповедање често прелази из прозе у стих.
У неким делима Ћопић је дао судбину ратника у послератном раздобљу. У роману Не тугуј бронзана стражо (1958) приказана је колонизација крајишких сељака у војвођанску равницу, њихово сналажење и несналажење у новој средини, друкчијој од њихове и географски и културно. Слика мирнодопских прилика у роману Осма офанзива (1964) много је сложенија. Борци су у рату морали издржати седам непријатељских офанзива а после рата дошла је најтежа, осма офанзива: насртај града и угодног живота на некадашње сељаке и ратнике. На понашање бивших бораца Ћопић је знао погледати и оком сатиричара. Још 1950. написао је Јеретичку причу о издвајању "одговорних" другова од осталог света, која је изазвала оштра реаговања званичне критике. Број његових сатиричних приповедака није велик, али неке од њих – као што су Избор друга Сократа, Фараон, Одумирање срца, Одумирање ногу и др. – спадају у највеће домете овог жанра у нашој послератној књижевности.
[уреди] Дневници
Још више него приповетка, у рату ће се развити мемоарска литература. Њен су примарни облик дневнички записи. Дневник је најраније почео водити Драгојло Дудић (1887-1941), просвећени сељак, први председник Народноослободилачког одбора Србије. Његов Дневник 1941 одликује "елементарни реализам народног гледања и казивања" (И. Андрић). Све четири године рата обухватио је у свом тротомном Дневнику Владимир Дедијер (1914). У обликовању обимне чињеничке грађе испољио је велику публицистичку спретност, живост приповедања и упечатљивост приказивања догађаја и личности – особине које ће се још више развити у његовим послератним књигама, посебно у биографији Јосип Броз Тито и великој монографији о сарајевском атентату, Сарајево 1914, које су постигле велику популарност и изван наше земље. Од дневничких записа пошао је и Родољуб Чолаковић (1900-1983), најзначајнији мемоарист НОБ-а, у својих пет књига Записа из ослободилачког рата. Њима је претходила Кућа оплакана (1941), у којој је Чолаковић приказао своје тамновање, а после рата написао је опсежно дело Казивање о једном покољењу, у којем је обухваћен предратни комунистички покрет. Чолаковићево приповедање одликује се епским, хроничарским тоном. У њему се снажно осећа онај првобитни занос што је покретао људе у револуцији. Мемоаристи НОБ-а који су своја сведочења обликовали касније, у 60-им и 70-им годинама, унели су у слику револуције нове моменте: критичко преиспитивање, дух сумње, тамне стране догађаја и личности. Међу њима се издваја Гојко Николиш (1911), референт санитета у Врховном штабу. У своје мемоаре Коријен, стабло, паветина обухватио је не само ратне године него и детињство, школовање и доживљаје у шпанском грађанском рату. Његово је сведочење темпераментно, субјективно, често искључиво али снажно и аутентично.
[уреди] Види још
[уреди] Литература
- Изворни текст је преузет из књиге Кратка историја српске књижевности Јована Деретића. Књига се може наћи у свом електронском издању на страници на пројекту Растко. Књига нема експлицитних рестриктивних ауторских права која забрањују њено умножавање. У случају да се проблеми ипак јаве, контактирајте Милоша.