Славеносрпски језик

Из пројекта Википедија

централно-јужнословенски
језици и наречја
српскохрватски
српски · хрватски · бошњачки · црногорски
штокавски (екавски · ијекавски · икавски)
кајкавски · чакавски · торлачки
романосрпски · славеносрпски · шатровачки
буњевачки · молишкохрватски
нашински · ужички говор
српски језик и језичка политика
п·р·у


Славеносрпски језик (славяносербскій, славеносерпскій, словенскій) је облик српскога језика који је био у доминантној употреби крајем 18. и почетком 19. века у образованим слојевима српске грађанске класе у Војводини и српкој дијаспори у осталим крајевима Хабсбуршке монархије.

[уреди] Историја и употреба

Након Велике сеобе 1689, под патријархом Чарнојевићем, велики се део српског народа нашао у оквиру Аустрије која је покушала да га католицизира преко унијаћења, тј. верскополитичких потеза којим би се укинула самосталност Пећке патријаршије која је окупљала српски народ. На цивилизацијском пољу, будући да се радило о сличним јужнославенским језицима, Аустрија је смерала да наметне неки облик хрватског ("илирског") језика, који је у вернакулару постојао вековима, а доживљавао је процват у Далмацији, Босни и Славонији. Такође, покушавала је да се укине ћирилица и уведе латиница у школама које су биле под јурисдикцијом Пећке патријаршије.

Као отпор тим настојањима која су протумачена као напад на версконародносно биће Срба, српска црквена хијерархија је позвала у помоћ Русију Петра Великога, који је послао одређен број књига, уџбеника и учитеља. Тај, тзв. рускоцрквени језик (есенцијално, руски језик на ступњу развитка какав је имао почетком и средином 18. века) постао је службеним литургијским језиком Српске православне цркве. Но, будући да је по својим језикословним значајкама (гласословље, обликословље, складња) превише одударао како од местимично забележених народних српских говора, тако и од старе српске књижевне традиције на старославенском језику српске редакције (12.-13. в. до средине 18. века), убрзо се јавио отпор у грађанским слојевима који су тражили разумљивији језик. Тако је настао хибридни славеносрпски, мешавина рускоцрквеног и говора српских грађанских слојева у Војводини. Најистакнутији представник славеносрпског је био Захарија Орфелин, а књижевни кодификатор Милован Видаковић.

Славеносрпски језик је, у борби за општесрпски језички стандард, био главним такмац језику који је је уобличио српски језички реформатор Вук Караџић, понајвише на новоштокавском фолклорном идиому уз примесе утицаја хрватске језикословне и књижевне традиције. Средином 19. века опсег употребе славеносрпског је почео да се осетно смањује, док је после 1870. потпуно нестао из јавне употребе.

[уреди] Карактеристике и граматика

Пример облика тог славеносрпског језика се може видети из "Славеносербског магазина" који је уређивао Захарија Орфелин: "Весьма бы мени прискорбно было, ако бы я кадгод чуо, что ты, мой сыне, упао у пыанство, роскошъ, безчиние, и непотребное житие". Чак је и из једне реченице видљиво да је текст натопљен руским речима (что), руским творбеним облицима (роскошъ, а не раскош), а друге значајке славеносрпског су и појава –т у 3. особи множине (нпр. "они могутъ" уместо "они могу").

[уреди] Литература

  • Михаило Стевановић: Граматика српскохрватског језика, Београд 1964.


Други језици