Српско песништво од неокласицизма ка романтизму
Из пројекта Википедија
Садржај |
[уреди] Сима Милутиновић
Као и Вук Караџић, из устанка је произашао и био његов песник и историчар Сима Милутиновић (1791-1847), који је по родном Сарајеву себе називао Сарајлија. У животу немиран дух, луталица, сваштар, радознао али неистрајан, Милутиновић је оставио обимно и разноврсно дело: велики епски спев у четири књиге Сербијанка (1826), више епских песама, драмска дела Дика црногорска, Обилић, лирске песме, космичке спевове, збирку народних песама Пјеванија црногорска и херцеговачка, историјске списе и друге радове. По вредности је неуједначен. Његово највеће дело Сербијанка, само је стихована хроника устанка, која на моменте блесне истинском поезијом, а тада се у њеним десетерцима осети дах његошевске хероике и гномичности. Он уз то пише замршеним језиком, пуним кованица, које савременици ни уз најбољу вољу нису могли увек разумети. По духу романтик, носилац епске десетерачке традиције и устаничке хероике, он се, нарочито у познијим делима, повео за класицистичком модом тадашњег српског песништва, што је само повећало стилску конфузију његова дела.
Најзначајнији део Милутиновићева књижевног опуса чине лирске песме, нарочито оне које је испевао на почетку свога рада, познате под називом "видинске песме". И по изразу и по осећањима оне представљају новину у српској поезији, то су прве наше романтичарске песме, настале у помало романтичним околностима када је песник луталица боравио у Видину (1816), чувајући бостан у башти некаква Турчина. Писано готово чистим народним језиком, с мало или нимало неологизама и црквенословенизама, стихом који произилази из прозодије народне поезије, видинске песме нису ипак опонашање народних песама, него израз самосвојног песника, први наш покушај да се створи песничка синтеза народне и уметничке поезије, домаћих и страних елемената, античке и словенске митологије. Љубавне песме сасвим су неуобичајене за нашу тадашњу поезију, не само у језику и ритму него и по осећањима у мислима (Мило ропство, Разврат, Љубав је живот, Непознатој и др.). У идиличну тишину земног раја, којим су се одушевљавали Доситеј и други наши сентименталистички писци, Милутиновић је унео опору и разорну страст. Она испуњава песниково срце до краја, побуђујући радост и тугу истовремено, узвишене полете и падање у ништа. Обузет огњем љубави, песник заборавља све друго, славу, јунаштво, лепоту природе, а као једина утеха остало му је вино. Љубав је "мило ропство" али и "земни рај", изван кога нема ничег вредног чему би човек тежио. Милутиновићеве космичке песме из видинског периода доносе оригиналну песничку интерпретацију древних митолошких представа и философских учења о постању и устројству свемира, о човековом положају у њему, о односу духовног и материјалног, делова и целине, човека и бога. У њима сусрећемо мисли и слике које ће касније развити Његош у својим космичким песмама и спеву Луча микрокозма.
Песник неједнаке вредности, Милутиновић далеко надилази све што је до тада учињено у српској уметничкој поезији. По жанровској и тематској разноврсности он је први у низу наших значајних националних песника 19. века, претходник не само свог ученика Његоша, на кога је извршио огроман утицај, него на посредан начин и Бранка, Змаја и Лазе Костића. Он је уз то први у низу експериментатора српског песничког језика, зачетник једне традиције која ни до данас није пресахла.
[уреди] Школа "објективне лирике"
После Мушицког и Милутиновића, а пре Бранка Радичевића, јавља се већи број песника чија је оријентација заједничка: они чине нашу прву песничку школу, која се обично назива школом "објективне лирике" или "мирног чувства". Њене почетке имамо у другој и трећој деценији 19. столећа, врхунац достиже 30-их година, 40-их измиче пред новим валом романтизма, почетком 50-их доживљава краткотрајну обнову да би се након тога неповратно угасила. Њени су најважнији представници Јован Хаџић, Ђорђе Малетић, Никанор Грујић и Јован Стерија Поповић, а кроз њу су прошли и неки песници који ће се касније приклонити романтизму, Јован Суботић, Васа Живковић, Јован Илић, Љубомир Ненадовић и др. Исходиште школе је класицистичко. Она се развија под непосредним утицајем Л. Мушицког: основни песнички жанр је лукијановска панегиричка ода у "римском размеру", главни је њихов класични узор Хорације, који се у оно време доста преводи (Хаџић је превео и његов чувени трактат о песничкој уметности 1827). На песнике овог правца утичу и модерни немачки песници, класицисти и предромантичари: Гете, Шилер, Клопшток, Виланд, Геснер, Хердер и др. Гете и Шилер били су, уз Хорација, најутицајнији и највише превођени страни песници 30-их година. Шилерове естетичке расправе одиграле су велику улогу у обликовању књижевно-теоријских погледа наших класициста, посебно Ђорђа Малетића (1816-1888), који је био најважнији критичар и естетичар овог правца.
У једноме ови песници битно одступају од свог учитеља, у свом односу према народној поезији. Иако патриотски настројени песник, Мушицки се развијао изван сваког додира с народном поезијом. Он је додуше помагао Вуку у скупљању народних песама, доводио му у Шишатовац Вишњића и Подруговића, али све то није и мало никаквог утицаја на његово властито стварање. Његови ученици тежили су пак да народну песму укључе у свој програм. Они је схватају у духу хердеровских и шилеровских идеја као природну, наивну поезију, коју њени творци, народни песници, стварају "без сваког труда и муке". Али изнад народне, они стављају "учену" поезију, изнад народног песника ученог стихотворца који ствара уз помоћ науке и по правилима која прописује разум. У њиховој поезији напоредо с песмама у класицистичком маниру јављају се подражавања народних песама, претежно лирских. Јован Хаџић (1799-1869), "у књижеству названи Милош Светић", "најбољи ђак" Мушицког и уједно један од најогорченијих противника Вукове језичке форме, најдаље је отишао у прихватању народне поезије. Преводио је делове из Илијаде у десетерцу, а Хорацијеву Песничку уметност превео је у два метра, напоредо, у метру оригинала и у епском десетерцу. Поред ода и других класичних врста, неговао је и песме у народном духу, и то с таквим успехом да бисмо за неке од њих могли поверовати да су Бранкове или Змајеве. У првој фази и код Хаџића као и код других песника овог правца преовлађује утицај Мушицког, док касније тај утицај све више јењава: лукијановску оду истискује народна песма, а "римски размер" замењен је народним стихом и метром. Већина од тих песника у каснијој фази, уколико нису престали писати поезију, сасвим напуштају класични манир и настоје се прилагодити захтевима романтичарске школе.
[уреди] Јован Стерија Поповић
Као ни у другим књижевностима, у којима је, уосталом, много дуже трајао, класицизам ни у нас није дао великих песника. Једини представник овог правца који је иза себе оставио значајно песничко дело био је Ј. С. Поповић. Али он је своје савременике надилазио и у свим другим жанровима, посебно у драми где је највише дао.
[уреди] Види још
[уреди] Литература
- Изворни текст је преузет из књиге Кратка историја српске књижевности Јована Деретића. Књига се може наћи у свом електронском издању на страници на пројекту Растко. Књига нема експлицитних рестриктивних ауторских права која забрањују њено умножавање. У случају да се проблеми ипак јаве, контактирајте Милоша.