Стрип

Из пројекта Википедија

Стрип је низ повезаних цртежа, већином уз текст.

Познат је и као "девета уметност".


Садржај

[уреди] Три светска центра стрипа

Данашњи свет има три центра стрипа: Француска / Белгија, Јапан и САД. Та три центра имају посве различите традиције стрипа.

Француска/Белгија одувек негује уметничку страну стрипа, а са успоном стрипа за одрасле 60-тих година двадесетог века стрип се почиње третирати као права уметност. Француски је стрип обично у формату албума са четрдесетак великих страница, на квалитетној хартији и са тврдим корицама. Аутори стрипа имају много виши статус него у Америци и Јапану и сматрају се уметницима. Најславнији аутор је Белгијанац Ерж (Тинтин).

Јапан је најмлађи али и највећи од три центра. Јапански стрипови, манга, чине 40% укупног штампаног материјала у Јапану. Сваки месец излази око 350 стрип-магазина и 500 стрипова. Издају се у свескама од двестотињак страница (танкобон), а није необично да серија досегне и 10,000 страница. Зато се у јапанским стриповима највише пази на радњу, док је цртеж споредан. Посебан феномен је доџинши, огромно тржиште аматерских стрипова. Најславнији аутор је Осаму Тезука (Астро Бој, Блекџек).

У Сједињеним Државама масовна потрошња стрипова настала је тек појавом суперхероја, који и данас чини основу америчке индустрије стрипа. Постоји оштра разлика између comics стрипова, који се продају у форми свешчица од двадесетак страница и сматрају се разбибригом и graphic novels цртаних романа, који су у облику албума са танким корицама и уметничким претензијама. Најславнији аутор је Френк Милер (Повратак Црног Витеза).

[уреди] Италијански стрип

[уреди] Жанрови


[уреди] Манга

Јапанска древна, традиционална цртачка техника, чији је изворни назив манга, и дан данас је на снази и преовладава у земљи излазећег сунца, али је већ увелико прихваћена на свим меридијанима, у Америци и Европи, понајвише, где утиче на водеће стрип ауторе (на Мебијуса, на пример), као и на аниматорске корпорације какве су Дримворкс и Дизни. Па и историја евроамеричке ликовне уметности била би сиромашнија да поједини романтичарски и импресионистички сликари нису, изучавајући „манга слике”, учили одређене занатске тајне којима су суверено владали мајстори дубореза и калиграфије на Далеком, митском истоку. На крају крајева, данашњи малишани и тинејџери (па и старији) су толико одушевљени Гокуом, Тритоном, Дигимонима, Покемонима… да се ови анимирани серијали у Србији и Црној Гори готово без прекида репризирају и то на више тв канала паралелно. Међутим, манге и анимеи нису само за децу. Напротив. Има их понајвише за одрасле. И то – САМО ЗА ОДРАСЛЕ! Конкретно, реч манга означава разне видове ликовног изражавања карикатура, цртеж, стрип, стрип албум... Сачињена је од два кинеска идеограма ман и га, где први означава нешто „под морањем” или несшто „неодговорно” или „упркос самом себи”, или „морално корумпирано”, док се други идеограм преводи једноставно као „слика”. Другу битну реч - анимеј, јапанци су позајмили из енглеског језика, скративши реч енимејшн („аниматион”). Анимеј је, просто речено, цртани филм израђен по стандардима манга сликовности.

[уреди] Историјат

Традиција визуелног изражавања је условљена компликованим јапанским писмом. Калиграфија, која се и данас одржава јесте спој цртања и писања. Идеограм у основној форми је једноставна слика која представља опипљиви предмет, апстрактни концепт, емоцију или акцију. Кинески идеограми су много више личили на оно што су представљали него што је то случај данас. Они су једноставно били облик цртања. У сваком случају овај вид изражавања је одувек био популистички и никад се не би могао развити да у народу није било потребе за њим. У време када Јапански будистицки монах Тоба ствара своје прве цртезе, у Европи није било ничег ни приближно сличног. Историја стрипа „званично” почиње у XИX веку „причом у сликама” Родолфа Топфера (Rodolphe Topffer) или рецимо немачког сликара Вилхелма Буша (Wilhelm Bush) и његовим јунацима Максу и Морицу (Max und Moritz), претечама Бима и Бума Рудолфа Диркса (Rudolph Dirks). Прве утицаје средином XIX века, Јапан прима споља. Имена Чарлса Виргмана (Charles Wirgman) и Жоржа Бизоа (George Bigot), иначе великана јапанске карикатуре, не значе много европским познаваоцима стрипа. Виргман, по националности Енглез, у Јапан је стигао као дописник за „Иллустратед Лондон Неwс”, али је за јапанске стрип ауторе значајнији по нечем другом. Виргман је тамошњој јавности представио свет новинске карикатуре западног стила. Основао је хумористички магазин „The Japan Punch” у потпуности у британском стилу и остварио невероватан утицај на домаће цртаче. У његову част се и дан данас одржава церемонија у Јокохами где је сахрањен, а аутор се сматра свецем модерног јапанског стрипа. Бизо је нешто касније стигао у Јапан, из Француске, и основао магазин, Тобае (по монаху Тоби), који је био сатира јапанског друштва и државног апарата, због чега је стално био у конфликту са властима. Ексцентричи по природи, и Виргман и Бизо чине незаборавни део јапанске манга историје. Не само да су били одлични цртачи, већ и савршени познаваоци форме. Кроз њихове радове се могла проучавати перспектива, сенчење, употреба облачића, наративна структура, па чак и анатомија људског тела. Са тог аспекта, Европски цртачи су тада били много испред Јапанских који овим стварима нису придавали велики значај. Убрзо после Виргмана и Бизоа, и домаћи издавачи објављују хумористицке магазине. Такорећи хипер-продукција јапанског стрип почиње тек после Другог светског рата. Генерал Мц Артур 1950. године потпуно укида цензуру, а од тог тренутка Јапански стрип, а заједно са њим и анимирани филм крећу у освајање тржишта, прво домаћег, затим и светског.--Manitu 13:20, 3. фебруар 2006. (CET)

[уреди] Родоначелник – монах Тоба

Јапански уметник у дуборезу Хокусаи Катсушика (1760. - 1849.) први уводи термин манга, 1814. године да би описао необичне, фантастичне цртеже. Међутим, овај израз није у употреби све до почетка двадесетог века. За то време цртежи су називани Тоба-е („Тоба слике”) по познатом сликару из XИ века. Такодје гига („разигране слике”), кyога („откачене слике”) и у касном XIX веку понцхи-е, по Британском часопису који је у то време излазио у Јапану. Данас се у Јапану могу чути јос два термина поред манга и то су гекига или „драмске слике” чиме се означава озбиљнији, реалистичнији стрип и други који је јапанизована варијанта енглеске речи којом се у колоквијалном говору означава стрип - комикусу. Монах Тоба је живео у XИИ веку и за Јапанце је одавно прерастао у легенду. Он је цртао Цхојугига или „животињске свитке”, наративне слике повезане у свитак, оригинално кинеску уметничку форму у коју је Тоба унапредио и унео јапански дух и хумор. Животињски свитци Монаха Тобе сигурно би били разумљиви и популарни средњовековним уметницима готичког периода. Међутим животињске представе са илуминаторних рукописа (долериес) се по реалистичком приступу не могу поредити са љупкости животиња са Чоџу Џига ручног свитка (мастило на хартији, висина 30 цм, Косан џи, Кјото), али ни умешности и смислу за реално уметника. Иако немају непосредне везе ова дела имају заједничке претке у баснама из древне Месопотамије. Будистички пакао драматично приказан на једном јапанском свитку из око 1200. године н. е. сасвим би лепо могао бити саставни део хришћанског страшног суда са својим измученим разголићеним душама и језивим демонима, мада ниједан западњачки уметник тада није умео да наслика пламен тако реално. Међутим изражајни реализам који је пет стотина година касније цветао на Далеком истоку најлакше је уочити на серији бојених дрвореза Спремање куће, Китагаве Утамара (1753. - 1806.).

Тобини цртежи се могу посматрати и као далека претеча Дизнија и његових ликова, који ће опет са друге стране утицати на једног од најзначајних претеча и најутицајнијег јапанског стрип цртача и аниматора двадесетог века - Осаму Тезуку.

Свитци које је радио Тоба су приказивали будистицке монахе као зечеве, мајмуне и лисице и самог Буду као жабу. Медјутим, ово се није сматрало јеретичким. Будизам у Јапану има дугу традицију секуларизма која подржава и такве радове као што су „такмичарски свитци”, који су приказивали фаличка такмицења. Ова традиција се одрзала до данас у јапанском стрипу тако да се често у недељним издањима на средишњим страницама, у паузи између главних стрипова могу читати кратки стрипови са сличном тематиком.

[уреди] Еротика Укио

Једна од посебно популарних забава у народу су били отисци у дрворезу, Укиyо-е, са сликама „плутајућег света” - света животне несигурности и потраге за чулним задовољствима како би се ублажило човеково осећање безнадежности. Укиyо-е су биле у почетку груби, једнобојни отисци који су углавном приказивали мушкарца и жену у љубавној игри. Тадашња власт, феудална диктатура Едо периода који је трајао од 1600. до 1867, их је окарактерисала као ђубре, али временом се тематика слика Укиyо-е променила и њихов квалитет побољшао. Приказивали су моду времена, популарна места, чувене иконе Кабуки театра и историјске приче. Укиyо-е су постале врло живописни и вишебојни отисци, који су као и данашњи јапански стрип, били део популарне културе. Мајстори жанра су у слике обавезно инкорпорирали хумор, експериментисали са облицима и бавили се фантастичним, хорор и еротским темама. Најпознатији уметници су већ поменути Хокусаи Катсушика, Шараку Тошусаи, активан у осамнаестом веку, мајстор карикатуре, Кунијоши Утагава (1797. - 1861.), као и Јошитоши Цукиока (1839. - 1892.) у чијим се насилним ратничким отисцима препознају стилизоване сцене крви које карактерису толике акционе стрипове и анимацију данас. Већина Укиyо-е уметника је радила и схунга или „пролећне слике”, који су као и еротски стрипови данас портретисали мушкарца и жену спојене у свим љубавним позама. Власти су покушавале да забране схунга, али тек тада настаје хиперпродукција. Тек, почетком XX века, под утицајем западног конформизма, Јапан чини корак назад приклањајући се Римокатоличком моралном кодексу. --Manitu 13:20, 3. фебруар 2006. (CET)

[уреди] Тезука, Бог Манге

Осаму Тезука је најзначајнији јапанских стрип аутор и аниматор. У домовини је познат као „Бог Манге”. Када је имао свега двадесет година, Тезука 1947. године, црта свој први, 200 страница дугачак, стрип Шинтакарајима („Ново острво с благом”). До тада невидјена композиција табли, необична употреба звучних ефеката (поља на коме јапански стрип нема премца), и филмско коришћење кадрова при описивању појединачне акције. Шинтакарајима је на публику деловао опћињавајуће.

Стилски, главни утицај на Тезуку није имао стрип, већ филм, и анимација Волта Дизнија и Макса Флешера. Био је фрустрирани аниматор и све своје приходе од стрипова, који су били изузетно велики, је трошио на анимацију. Тезука је осетио да га је тдашњи тренд цртања ограничавао. Атмосфера у којој се радња одиграва као на позорници, на коју ликови улазе и излазе са стране, није могла да дочара драмски ефекат , тако да је Тезука почео да користи кинематографску технику. Експериментисао је. Увео је крупни план као и специфично јапански "слоw мотион" дочаравање покрета кроз неколико страница. Простор није штедео тако да су коначни стрипови били дуги и до 1000 страна! Такодје је одвикао публику од тога да у стрипу тражи само повод за смех. Почео је да прави приче које нису обавезно имале хаппy енд.

Потражња за Тезукиним стриповима се није могла задовољити. Радио је у широком спектру жанрова (од детективског до СФ-а, до романси намењених девојчицама). Његов стил је омогућавао развој приче и карактера какав је дотад био незамислив. Поставио је жанровске, графичке и наративне стандарде савременом јапанском стрипу. Убрзо после успеха првог стрипа урадио је "Јунгле Таитеи" ("Краљ дзунгле" или "Кимба, бели лав") и Атому Таисхи касније промењен у Тетсуwан Атому ("Моћни Атом" или "Астро Боy"). Затим је оба стрипа анимирао за телевизију. Астро Боy је био прва јапанска анимирана ТВ серија 1963. године, док је "Тетсуwан Атому" био прва колор анимирана ТВ серија 1965. године. Оно сто је известан парадокс, али и податак који говори о интеркултуралним утицајима, је чињеница да је студио Дизни 1994. урадио цртани филм "Краљ лавова" за који се без икакве сумње мозе рећи да је плагијат Тезукиног манга лика, белог лава Кимбе. Док је, ето, сам Тезука био под огромним утицајем препознатљиве Дизни анимације, десило се да је после његове смрти управо Дизни студио искористио главне елементе његове приче и ликова да би направио свој филм. Скандал који је настао су додатно погоршали људи из Дизнија који су беспризорно тврдили да никада раније нису ни чули за Тезуку. Тезука је одгајио схикаку манга седаи ("визуелну манга генерацију"). Нови социјални ред и нове технологије су довеле до свих могуцих мутација на пољу јапанског стрипа и анимације. Сада је и свет у прилици да присуствује овом до скора искљуциво јапанском феномену.

[уреди] Жанрови: маџонг, паћинко...

Хипертрофија приче је оно што запањује код манги. Теме се црпе из буквално свих сфера свакодневног живота, док се паралелно развијају и други класичнији жанрови типа научне фантастике, џидај гекија (самурајске драме), детективске приче или хорора. Гендај геки, приче са савременеом тематиком, је назив под који се могу подвести сви специјализовани жанрови манге из подручја свакодневног, обичног и тривијалног. Издвојају се два до крајности западном цовеку несхватљива и бизарна, а изузетно популарна занра. Први је ”мадзонг манга”, а затим и ”паћинко” манга. Мадзонг је популарна кинеска игра, најсличнија доминама и ремију, у сваком слуцају статична друштвена игра од које је направљен динамични, акциони стрип са саветима за играче. Замислите човека испред вертикално постављеног аутомата у који убацује металне куглице. И отприлике то је све. Уколико му подје за руком да умереним убацивањем куглице предје све препреке као награду добиће мноштво куглица. У супротном наставиће да их убацује све док их не истроши. Мадзонг има колики толики драмски потенцијал с обзиром да га играју четри особе налик покеру. У слуцају паћинка имамо аутомат и само једног цовека избуљених очију. И поред тога, више магазина је искључиво посвећено мангама са овом тематиком. Јапански цртачи иначе много полажу на традицију. Многи од њих данас траже мотиве у прошлости, неки чак и у потпуности преносећи ликове давних слика у своје стрипове, као на пример Шигеру Мизуки, најпопуларнији цртач стрипова о духовима чији серијал о Китару, ученику са чудном породицом (Отац му је дух инкарниран у двооку ватрену лопту), необичним друговима (медју њима Цатгирл и Ратман) и чудним моћима (носи наводеће ракете у дрвеним сандалама, његова коса се претвара у оштра убитачна копља, итд..) оживљава ликове са чувеног јапанског свитка из XV века „Хјаки Јако” („Ноћна шетња стотину демона”). Други пример је Јоји Акијама који је преноси целе сцене са „Гаки Зоши” односно „свитка гладних духова” у свој стрип Ашура („Титани”).

[уреди] Женска манга за жене

У односу на европски и америцки стрип којим доминирају мушкарци и као цртачи и као конзументи стрипова, занимљиво напоменути да постоји огроман број жена цртача и такодје жена свих генерација и образовних профила које читају манге. Треба издвојити магазин Дзуне који је намењен женској публици и који искључиво и чртају жене. Овај магазин је посвећен само једној врсти односа, хомосексуалној вези измедју два мушкарца. Ликови су, медјутим, цртани тако да изгледају анрдогино, они су еманација зељених атрибута како мушкарца тако и жене. Редикоми, женски стрипови, имају 27 разлицитих издања са прометом од преко 120 милиона примерака годишње. Највеци број ових манги се састоји готово искључиво од еротског материјала. За оне који се забављају помисљу да су јапанске жене посебно чедне или, напротив, сексуално угрожене, магазин "Амур" је право место да буду разуверени. Јер у случају да су манге визуализација човекових фантазија, онда Јапанке данас имају неке од најбогатијих и најузнемирујућих сексуалних фантазија на планети: прва љубав, заводјење колеге на послу, афера са мужевљевим пријатељем, али такодје и заводјење синовљевог веома младог друга, прича о жени која злоставља мушкарце у метроу и и све друге приче о сексуалном мучењу и понижавању које се могу замислити. У њим се појављују такви женски ликови који уживају у содомији или да буду силовани од стране разуздане уличне банде. Амур магазин излази месечно, има преко 400 страна и промет од невероватних 430 хиљада копија месечно. У данашњем Јапану манга магазини су најефектнији начин да се стигне до масовне публике и да се утиче на јавно мњење. Чак око 2, 3 милијарде укоричених манга колекција и магазина се штампа годишње, од којих се око милијарду заиста и прода. То цини бројку од преко 15 стрип издања на сваког цовека, зену или дете у Јапану. Вредност продатих стрипова годишње износи измедју шест и седам милијарди америчких долара или од 50 долара за сваку особу у Јапану (годишње). У ову бројку се не укључује широко тржисте специјализованих библиотека које имају сопствену продукцију манги, спакованих у издања са тврдим корицама, која затим изнајмљују по ниским ценама великом броју манга потрошача који нису вољни да дају новац за стандардна издања. Ово тржисте има и своје посебне поклонике због чињенице да цртачи негују другачији стил који је озбиљнији и тематски и графички. Раније споменути статистички подаци не укључују јос једно огромно поље којим циркулисе јапански стрип подведено под име додјинси односно аматерске манга публикације. Додјинси се набављају искљуциво на дводневним или тродневним стрип конвенцијама. Они су креирани од стране манга фанова за манга фанове. Додјинси обилују најразличитијим жанровима укључујући оридјинару (оригиналне радове), анипаро (пародије популарних анимираних серија), дзуне моно (озбиљне прице о љубави измедју два мускарца, први пут приказане у Дзуне манга магазину, отуд и име) и јаои (разигране и помало нонсенс прице у којима главне јунаке углавном чине ликови из популарних анимираних серија и у којима су приказани у хомосексуалним везама). Мушкарцима су вероватно најзанимљивији жанрови бисодјо (у преводу "прелепе младе девојке") и рорикон ("Лолита комплекс" приче). Ниво организације на овим сајмовима је запањујући и само говори о томе да је додјинси подкултура постала индустрија за себе. Аматери штампају своје манге у неколико хиљада копија квалитета који је у рангу мејнстрим манга индустрије. Занимљиво је да 90% посетилаца ових конвенција чине тинејџерке и девојке у раним двадесетим. Количина новца који проциркулише у два дана на додјинси сајмовима је запрепашћујућа. Цела ова прича била је у прилог подацима о циркулацији манги медју Јапанцима. Није тајна да манга издања потпомазу издања озбиљне литературе. То је добро, али парадоксално она је гуше својом хипертрофираном продукцијом и огромним утицајем на интелектуални живот свих генерација Јапанаца. Мутирани манга стилови писања и размишљања су инкорпорирани у неке савремене и награђиване аутобиографске и друге романе са озбиљном тематиком. Степен утицаја манги на савремено јапанско друштво се не може измерити и у том контексту не чуди или не изгледа претераном констатација да се не мозе схватити модеран Јапан, ако се претходно барем делимично не обухвати улога манге у друштву. Јапанска популација се дели на две групе овисника. Једна група су овисници цртаци, а друга овисници читаоци. Манга има готово хипнотичко дејство на све који је се дохвате. Утицај Манге је у овом тренутку већи од оног који има Холивуд. Дизнијев студио не може да опстане у трци са јапанском аниме индустријом, с друге стране сва светска продукција анимираних филмова је занемарљиво мала. Овоме у прилог говори да је оскара за најбољи анимирани филм прошле године добио управо аниме Спиритед. Аниме и манга су цyберпунк производи намењени цyберпунк публици. Генерација одрасла на Неуромансеру, Грофу Нули и Монализином Натпогону (Неуромансер, Каунт Зиро, Мона Лиса овердрајв) Вилијема Гибсона (William Gibson) налази нов извор забаве у техницки саврсеним, брзим, компликованим, дивљим цртаним филмовима насталим у Земљи излазецег сунца. Манга/аниме одговарају, уклапају се и једноставноп креирају нови светски тренд. --Manitu 13:23, 3. фебруар 2006. (CET)

[уреди] Злоупотреба манге

АУМ синрико, секта ”узвишене истине”, апокалиптични култ који је основао Соко Асахаром био је одговоран за серију напада нервним гасом у Токијском метроу 1995. године. Како је лист “Аера” у серији чланака навео, чланови секте су користили Енимеј и манге како би ширили утицај. Занимљво је и то да су многе од благо речено застрашујућих идеја и сами прихватили из манги. За Асахару се зна да је био велики обожаватељ манге и да је сањао о оснивању роботске империје (Трип, а !?). Неке од кључних идеја и термина Асахарине идеологије имају корене у популарним енимеј и манга причама. Медју њима се налази и енимеј, легендарни "Акира" Кацухира Отома. За енормну распрострањеност култа (преко 10.000 цланова у Јапану и чак и више од тога у Русији) заслужни су Асахарини “секретари пропаганде” који су “паковали” поруке у популарној и поједностављеној манга форми. Секта је имала своју сопствену продукцију, цртаће и сценаристе. Асахара је ухапшен и осуђен, култ је наишао на огромну осуду јавности, а као резултат свега један од бивших чланова секте је објавио мангу о техникама контроле мозга гуруа Асахаре и плановима за нападе нервним гасом у Токијском метроу.

Мебијус (Moebius/Jean Giraud), најпознатији европски стрип аутор, не оспорава да му је Хајао Мијазаки (Hayao Miyazaki) био узор у одређеном погледу и да га сматра изворним генијем. Овај цртач и аниматор је директна претходница Отому (Katsushiro Otomo) и Масамуне Широу (Masamune Shirow), данас најцењенијим јапанским ауторима на Западу --Manitu 13:21, 3. фебруар 2006. (CET)

[уреди] Цртачке школе

[уреди] Познатији издавачи

  • Марвел


[уреди] Спољашње везе