Корисник:Golija/За сједињење са Црном Гором

Из пројекта Википедија

Предложено је да се овај чланак или један његов део споји са чланком Први српски устанак.   (Разговор)

„За соедините се са Црном Гором" „Стару отаџбину и народ ослободити"
(Карађорђе - Гаврилу Шибалији на Сјеничком пољу, Мај 1809.)



Митрополит Петар I Петровић-Свети Петар Цетињски
увећај
Митрополит Петар I Петровић-Свети Петар Цетињски

У исто време Србија и Црна Гора су покушавале да створе услове за ослобођење целокупног српског народа и његово поновно уједињење у једну државу.



У току устанка (1804) Карађорђе је успоставио везе са владиком Петром Првим као и са првацима у Васојевићима, Дробњацима, Ускоцима, Пиви, Морачи, Ровцима као и са српским првацима у Босни. Карађорђе је у неколико писама захтевао од владике и народних првака да дижу народ на оружје и крену са устаничким јединицама у правцу дејства његове војске у Стари Влах „како би ослободили нашу браћу, кои под турском находе се у великој муци".

У Црну Гору је слао истакнуте устаничке војводе да се лично повежу са тамошњим првацима и помогну им око организације устанка. Када је Карађорђе подигао устанак у Србији, Херцеговци и Брђани су појачали борбом против Турака да би их спречили да оду на Шумадију, а након Карађорђеве поруке да се ослободе и уједине, захтевали су од владике Петра Првог Петровића да их поведе у ослобођење „ја сада, ја никад". Међутим, под притиском Руса Црна Гора је смањила борбе што је саветовано и околним херцеговачким и брдским племенима, која су и поред тих упозорења наставила борбу и после изгона Турака са своје територије. Део устаника је на челу са Шујом Караџићем, попом Митром Головићем, Јованом и Гавром Шибалијом, Симом Терићем и Ђоком Маловићем, 1806. године пошао у Шумадију и водио борбе под командом Карађорђа. За то време владика Петар Први Петровић био је заузет борбама са Французима у Боки те није могао да крене према РашкаZРашкој области. Карађорђе је сматрао веома значајним стратегијским циљем да се ослободи Рашка област, успостави најкраћа веза са Црном Гором и да се пресеку путне везе Турске са Босном и Херцеговином. Он је ради тога марта месеца 1809. писао владики Петру Првом и Гаврилу Шибалији да подигну Херцеговце на устанак и пођу му у сусрет. Истовремено је у Васојевиће и према Никшићу код владике Петра послао Хаџи Продана Глигоријевића, Милића Дринчића, Чолак Анту Симеоновића, Раку Левајца, Илију Поповића да успоставе везу са црногорском војском и тамошњим устаницима „за соедините се са Црном Гором". Карађорђе је посебно био заинтересован за устанак у Васојевићима, јер је имао и личне разлоге, пошто су се његови преци доселили из Васојевића. На позив Карађорђев један део Брђана и Херцеговаца борио се око Никшића, други у Брдима и Херцеговини, док је један одред око 350 људи отишао код Карађорђа код Сјенице да се бори под његовом заставом. На челу тих устаника из Дробњака, Мораче, Пипера, Роваца, Ускока, Пиве и других крајева били су Мина Радовић, архимандрит Аксентије Шундић, Лука Бојовић, Јован Шибалија, Симо Терић и Матија Јушковић, док је Гаврило Шибалија остао да се са устаницима бори код Никшића. Састанак са Карађорђем одржан је у Буковику под Јавором, у кући браће Тимотија и Ђорђа Борисављевића. Том приликом Карађорђе је Васојевићима и Брђанима даривао 12 барјака и ставио их под своју команду. Након тога Карађорђе је поново писао владики црногорском да се састану на рециТари или било где другде и договоре се о даљој борби. Због недостатка оружја и муниције владика са својом војском и устаницима није могао да крене у сусрет Карађорђу. Тиме је пропала при-лика да две војске и устаници с једне и с друге стране са-дејствују у стратешки важном коридору, који су оба владара желела да ослободе како би успоставили непосредни контакт и да реализују своје даље планове.

Иако су турске снаге упорно браниле главна стратешка места у Рашкој области, Карађорђе је са својом војском и месним устаницима до средине маја 1809. ослободио сва места на јужној и западној страни Јавора и потиснуо турске снаге у Сјеницу. Турцима је тада помоћ пристигла са три стране: колона од 15 000 војника под командом Сулејман паше Скопљака стигла је из Босне; колону из Пећи од 6 000 људи предводио је Нуман паша Махмутбеговић и једна мања колона од 300 војника стигла је са југа. Карађорђе је вештим маневром једну по једну разбио све три колоне и ослободио чак и Нови Пазар. У бици на Сувом Долу учествовао је и одред устаника из Васојевића, Брда и Херцеговине њих око 350. Након ових борби створена је велика слободна територија у Рашкој области са градовима Нова Варош, Сјеница и Нови Пазар. Међутим, због продора турске војске у долину Мораве Карађорђе је прекинуо операције у Рашкој области и повукао главнину своје војске. Након тога турска војска је без већих тешкоћа повратила комуникацију Нови Пазар-Сјеница-Нова Варош-Вишеград и сва места у том захвату. При повлачењу, српске јединице пружале су жесток отпор. Најјачи отпор пружен је на Кукутници, када је дошло до чувеног двобоја између познатог јунака из Дробњака Јована Шибалије и турског јунака Туран-бега Бошњака.У двобоју су оба јунака погинула. Линија фронта се тада успоставила на потезу од Крушевца, планином Голијом па испод Јавора и Поникве до Вишеграда. Границе устаничке Србије, испоставиће се, биће и будуће границе Кнежевине Србије.

Владари Србије и Црне Горе су покушавали да се састану и 1810. када су код Карађорђа боравили Јован Шибалија и Јефто Кујунџић Миловић. И тада се део устаника из Брда и Херцеговине пребацио и борио у Србији у Карађорђевој војсци.

И после пропасти Карађорђевог устанка појединци из Брда и Херцеговине „старим стазама" вршили су честе упаде у неослобођени коридор - Рашку област, одлазили у слободну Шумадију, одржавали сталне контакте и подизали веру народа у коначно ослобођење од Турака. Кроз цео 19. век српски и црногорски владари, државници, духовници, мислиоци и народни прваци мислили су и радили на успостављању веза између две српске државе и једног те истог народа из ових покрајина све до коначног ослобођења и уједињења у једну државу 1918. године.

[уреди] Литература

  • Милић.Ф.Петровић:За сједињење са Црном Гором