Сречко Косовел

Из пројекта Википедија

Сречко Косовел

'Сречко Косовел'
рођен: 18. март, 1904.
Сежана, Словенија
преминуo: 27. мај, 1926.
Томај, Словенија


Сречко Косовел (рођен у Сежани 18. марта 1904, а умро у Томају 27. маја 1926.) необична је животна и пјесничка судбина Сречка Косовела, који, до смрти , са тек навршене двадесет и двије године,није успио објавити књигу пјесама, а данас, неоспорно, спада међу најзначајније пјеснике словеначке поезије уопште.

Дјетинство је провео у Красу, а школовао се у Љубљани, гдје је завршио реалку, 1922, похађао студије славистике, романистике и филозофије и живио све до непосредно пред смрт.Остао је трајно везан за родни крај, којем се, непрестано, у мислима и поезији враћао.Љепота крашког крајолика буди радост у његовом оку, али и тугу у срцу, јер, понајчешће, предвечерња и јесења атмосфера села, тај сутон позног годишњег доба мијења његова расположења и преовладава свијест да ће сунце заћи, загаснити сјај и жар, а он остати сам, путник на путу самотних, који не зна камо се упутио, али зна, осјећајући неизљећиву болест на смрт, да је крај тог пута извјестан и неизбјежан. Његову смрт наткриљује све тамнија хладнија сјенка смрти.

Мотив смрт, постаје и остаје, црно сјеме и мрачно језгро Косовелове поезије, а непрестана слутња смрти и стални дослух с њом успостављали су мјеру његовог односа према животу. Његов екстатичан доживљај природе и живота преобратио се у екстазу смрти, те је танкоћутни пјесник краса био, истодобно, и тамнослути лирик смрти. Разоткривао је све присуство хаоса, "хаоса у нама и око нас", али није резимирао, него га је сматрао животом који проживјети. За њега је реализам био јунаштво гледати живот какав јесте, а ипак га живјети.

Писао је и имресионистичке и реалистичке, експресионистичке и конструктивистичке пјесме, огледао се у везаном и слободном стиху, преузима традиционалне образце, али уноси бројне иновације, а при томе остајао самосвојан и препознатљив, умјетнички свјеж и трајно актуелан и модеран. У пјесми Отворено стоји: "У вјечност је моје срце отворено: из Хаоса у Космос", и та отвореност и усмјереност чини његову поезију, поготово имамо ли на уму дужину људског вијека, уистину вјечном. Интелектуално зрење плод је неутољиве радозналости, стеченог широког знања и, за његове године, богатог животног искуства, уплива разнородне, али, његовим потребма и захтјевима, селекциониране лектире, те културног друштвеног и стваралачког ангажмана. Духа подједнако склоног анализи и синтези, наднесен над бездан душе и космоса и, тачке њиховог сјецишта, загледан у прошлост и у будућност, залажући се за непатвореност Истине, Правде и Љепоте, одгонетао је тајну Живота и Умјетности, остављајући све видљивији пјеснички и људски траг. Био је увјерен да је једино култура она која може да обнови и преобрази човјека и сматрао да је прави смисао у умјетности за човјека.

У Косовеловим пјесмама у прози, у том лирском-епскоме жанру, у којем се, мада то досада није довољно уочено и истакнуто, такође са успјехом надахнуто и поетски животворно окушао мање или више уочити, уочити и романтичарску и симболистичку баштину и свијетску и европску традицију пјесништва те врсте.

Поново се срећемо са интимном нераскидивом, снажном везаношћу за Крас, који је пленеристички мизансцен, у готово свим тим пјесмама, не само љубави према завичају и породици, посебно мајци, чији га глас непрестано позива и увјерава да ће само ту наћи оздрављујући лијек за своју незацјељиву рану, него љубав према вољеној драгани, коју назива сестром Лијепе Виде, као и његове опште свемирске љубави. Написао је: Златни чун, Интеграли, а постхумно су објављена Сабрана дјела (1977).

У писму својој пријатељици Паници Обид-Миријам, којој се у писмима исповједао, Косовел је, 1923. године, писао: "Зашто живим и сад не знам". Стално лажем самога себе да живот има великог смисла." У последњем писму Миријам , 1926, неколико мјесеци пред смрт, написао: "А ипак живим, можда ради једне топле зраке сунца". И у томе нема противуријечја, поготово не за пјесника који је, како каже, волио да живи али није знао, и узвикивао: "О логико, ти страшна нелогико живота!", потврђујући ту логику/ нелогику сваким својим стихом. У есеју Криза човјечанства, Косовел пише: "А не знају тек преко смрти води у нови живот".

Напомена: Текст преузет са презентације http://www.znanje.org уз одобрење.