Рускословенско доба у српској књижевности
Из пројекта Википедија
Садржај |
[уреди] Русификација језика
У време када је Венцловић састављао своје зборнике на народном језику, у српској књижевности извршен је преокрет с далекосежним последицама: напуштен је стари, српскословенски, а на његово место у црквену службу, школе и књиге уведена је руска варијанта црквенословенског, односно рускословенски језик, како се та варијанта назива у науци. Разлози тог преокрета историјски су лако објашњиви. Срби су прешли из Турске потпуно неприпремљени за живот у једној културно развијенијој а њима пријатељски настројеној средини, били су без школа и учитеља, без књига и штампарија. Сви покушаји црквених поглавара да оснују српску штампарију наилазили су на одлучан отпор државних власти. У таквим околностима они се окрећу "једноверној" и "једнојезичкој" Русији, с којом нису престајале културне везе кроз цео средњи век, а у турским временима још су ојачале. Прве регуларне школе код нас основаће руски учитељи Максим Суворов (1727) и Емануел Козачински с групом студената Кијевске духовне академије (1733-1739), а по угледу на њих осниваће се и друге српске школе све до 70-их година. У њима се учило из руских уџбеника и на рускословенском језику. Тај језик се у српској употреби мешао с елементима народног говора, постепено се србизирао, дајући тзв. славеносербски језик, али он је све до Доситеја сачувао своје изразито рускословенско обележје. Уз рускословенски, у ређим случајевима употребљаван је и народни језик.
Руски утицај доминантан је и у књижевности и у свим другим областима културног и верског живота. Схоластичка гимназија Е. Козачинског у Сремским Карловцима било је прво жаришта рускословенске књижевности. Из ње је потекло неколико пригодних песама и прва српска драма, Траедокомедија о цару Урошу Е. Козачинског, писана на тринаестерцу, по узору на језуитске барокне моралитете, одавно одомаћене у Русији, а изведена на школској свечаности 1734. Њена тема није само судбина последњег српског цара него и целокупна српска историја од првих Немањића до оснивања карловачких школа. Основна је мисао драме просветитељска: само школа и наука, а не ратни успеси, могу Србима повратити некадашњу славу.
[уреди] Поетика
За разлику од старе књижевности, у којој је стих био доста ретка појава, у књижевности рускословенског доба поезија заузима веома важно место. Назива се обично ученом или школском поезијом а у последње време и барокном поезијом. Развила се искључиво под утицајем руске и украјинске поезије 17. века; преко њих је дошао њен главни стих, тзв. пољски тринаестерац, као и особен начин презентирања поезије. Песме се украшавају орнаментима, гравирама, стихови се издвајају у посебне графичке целине, поезија се удружује са сликарством. Постоји и друга врста песама, песме за певање, кантови, у којима се смењују стихови различите дужине. Тематика једних и других најчешће је пригодна а стил реторско-панегирички. Честе су похвалне песме у славу истакнутих личности, затим песме на религиозно-моралне теме, али највећи значај имају родољубиве песме. Оне се одликују снажним историјским осећањем и политичком тенденциозношћу. Српски песници хоће да покажу како Срби нису народ без историје, како је некада постојало моћно српско царство чији је легитимни наследник српска црква. Једна од наших првих и најзначајнијих књига тог доба, Стематографија Христифора Жефаровића (1741), зборник грбова објашњених стиховима, допуњен збирком портрета српских владара и двема дужим похвалним песмама, поникла је из таквог расположења.
Најзначајнији писци рускословенске епохе јесу Јован Рајић и Захарије Орфелин. Иако савременици, рођени чак исте године, то су два писца различите идеолошке и књижевне оријентације.
[уреди] Јован Рајић
Јован Рајић (1726-1801), ученик Кијевске духовне академије, теолог по образовању, од 1772. калуђер и архимандрит манастира Ковиља, написао је више списа теолошког, историографског и књижевног карактера, међу којима се издвајају религиозно-морални Кант о воспоминанију смрти, алегоријско-историјски спев на народном језику Бој змаја са орлови (1891), збирка моралних прича Цветник (1802), преведених с немачког, прерада драме Козачинског о Урошу V и монументална Историја разних славенских народов, најпаче Болгар, Хорватов и Сербов (завршна 1768. а објављена у четири тома 1794-5). Као историчар Рајић је најзначајнији представник српске историографије 18. века која, између Бранковића и Рајића, обухвата још неколико имена (Павле Јулинац, Василије Петровић, Симеон Кончаревић, Симеон Пишчевић и др.). Користио се разним домаћим и страним изворима, а главни су му ослонац Бранковићеве Хронике. Сврха је његова дела родољубива и просветитељска. Он слави успехе српских владара у управљању државом, у ратовима, а критикује их због недовољне бриге аз школе и науку. Сматра да све несреће народа имају два извора, неслогу и непросвећеност. Иако некритична по методу, писана уз то неприступачним црквенословенским језиком, Историја је значајна како за књижевност, за њену тематску оријентацију према прошлости, тако и шире, за обликовање националне свести код нас.
[уреди] Захарије Орфелин
Захарије Орфелин (1726-1785) учинио је корак даље у модернизацији српске књижевности. Свестрано обдарен, био је песник, сликар, историчар, физичар, писац школских уџбеника итд. Као песник, Орфелин је најзначајнија појава у српској поезији 18. столећа. Написао је десетак дужих песама, од којих је најзначајнија Плач Сербии (1761), у две верзије, народној и црквенословенској. То је антиаустријска, антиклерикална, бунтовничка песма. Орфелин је најизразитији новатор међу нашим писцима до Доситеја. Његов Славеносербски магазин (Венеција, 1768) први је покушај часописа код Јужних Словена и прва наша световна, грађанско-просветитељска књига. Најопсежније Орфелиново дело је Житије Петра Великог (1772), прва словенска монографија о руском цару, у чијем је лику отеловио идеал просвећена монарха, јунака философске мисли 18. века.
[уреди] Види још
[уреди] Литература
- Изворни текст је преузет из књиге Кратка историја српске књижевности Јована Деретића. Књига се може наћи у свом електронском издању на страници на пројекту Растко. Књига нема експлицитних рестриктивних ауторских права која забрањују њено умножавање. У случају да се проблеми ипак јаве, контактирајте Милоша.