Вук Бранковић

Из пројекта Википедија

За чланак о његовом потомку, погледајте чланак деспот Вук Бранковић.

Вук Бранковић, син севастократора Бранка Младеновића, који је владао у Охриду и био један од верних великаша цару Урошу. V. Вук Бранковић се јавља око 1370. као господар косовске области с Приштином, Вучитрном и Звечаном, где је била и њихова прва постојбина (Дреница). 1377. у његовој је власти и Скопље, а од 1378. и Призрен с околином до Лима. Вук је зет и сарадник кнеза Лазара. Учествовао је с њим у борби на Косову 1389. Народне песме и приче о његовој издаји не могу се утврдити историјским изворима. Скопље је морао предати Турцима јануара 1392. и обавезати се на плаћање данка. Али се ипак и с тим уступцима није могао одржати. Негде око 1396. султан Бајазит I је изгнао Вука из његове области као непоузданог, и он је умро у прогонству, не зна се где 6. октобра 1397. Његове области дао је султан Лазаревој деци и удовици, а Вукова удовица Мара са децом добила је само уски појас око Вучитрна и Трепче.

Око 1371. оженио се Маром (†1426), ћерком кнеза Лазара и кнегиње Милице. Са њом је имао три сина: Гргура, Ђурђа и Лазара. Гргур се замонашио и умро 1408. Други Вуков син био је српски деспот Ђурађ Бранковић (1377-1456, владао 1427-1456). Њихови потомци су познати као Бранковићи.

Литература: Љ. Ковачевић, Годишњица, 10 (1888).

[уреди] Спољашње везе

Други језици