DVD читач

Из пројекта Википедија

После животног века од десет година, за које време се капацитет чврстих дискова повећао стотинама пута, CD-ROM меморија је 1996. године, усвајањем стандарда за DVD (у почетку познат као дигитални видео, а касније дигитални вишенаменски диск) најзад добила усавршавање које јој је било потребно да би ушла у следеће столеће. Филмске компаније су одмах сагледале велики CD као начин да се подстакне видео тржиште, постижући бољи квалитет звука и слике на диску који у производњи кошта много мање од VHS трака. Употребом видео компресије MPEG-2, истог система који ће се користити за дигиталну телевизију, сателитске и кабловске преносе, сасвим је могуће да се смести целовечерњи филм на једну страну диска DVD. Слика је исто тако добра као код живе телевизије, а DVD - дигитални видео диск може да буде носилац вишеканалног дигиталног звука.

За рачунарске кориснике, међутим, DVD значи много више од самих филмова, и док је DVD-Video заузимао већину наслова, DVD-ROM ће бити све значајнији у дужем временском периоду који долази. У неколико следећих година, уређаји за DVD засновани на рачунарима ће вероватно надмашити у продаји кућне DVD-Video машине у односу од најмање 5:1. Уз одушевљену подршку рачунарске индустрије уопште, а произвођача уређаја за CD-ROM посебно, очекује се да ће почетком новог миленијума у употреби бити више уређаја за DVD-ROM него за CD-ROM.

У почетку, филмови ће бити главна примена која ће користити већи капацитет DVD. Међутим, у рачунарском свету потреба за већим капацитетом је очигледна сваком ко већ има рачунарске игре и софтверске пакете који заузимају више компакт дискова. Данас, када савремени програми надрастају капацитет CD, перспектива за повратак скуповима од више дискова, за које је изгледало да су нестали заувек када је CD-ROM преузео ту функцију од флексибилних дискета, никада није била ближа. Капацитет меморије DVD, раније никада виђен, дозвољава продавцима апликација да поставе више CD наслова (телефонских база података, програма са мапама, енциклопедија) на један једини диск, што их чини погоднијим за употребу. Произвођачи рачунарских игара могу да праве интерактивне игре са потпуно покретним видеом и одговарајућим звуковима окружења, без бојазни од недостатка меморијског простора.

Садржај

[уреди] Историја

Када су се фирме Philips и Sony удружиле да развију CD, оне су биле само две компаније које су говориле углавном о замени за LP плоче. Одлуке о томе како би систем радио донели су углавном инжењери и све је прошло врло глатко. Спецификација за наследника компакт дискова је ишла сасвим другим путем, са расправама, забунама, полуистинама и макијавелистичким интригама иза сцене.

Све је кренуло веома лоше, са фирмама Matsushita Electric, Toshiba и произвођачима филмова Time/Warner у једном углу са њиховом технологијом Super diska (SD), и фирмама Sony и Philips у другом, које су "гурале" своју технологију Multimedia CD (MMCD). Та два формата за дискове су били потпуно некомпатибилни, што је створило могућност за борбу типа VHS/betamax. Под притиском рачунарске индустрије, главни произвођачи су формирали DVD Конзорцијум да би развили јединствени стандард. Стандард за DVD-ROM који је био резултат тог рада крајем 1995. године, представљао је компромис између две технологије, али се у великој мери ослањао на SD. Microsoft, Intel Apple и IBM су поставили обема странама једноставан ултиматум: направите јединствени стандард, или немојте очекивати било какву подршку из рачунарског света. Главни произвођачи, укупно једанаест њих, невољно су направили савез који је касније постао познат као DVD Форум, настављајући да се свађају око сваког елемента технологије који је требало да се унесе у крајњу спецификацију.

Разлози за настављање сукоба били су једноставни. За сваку ставку оригиналне технологије која је стављена у DVD требало је платити накнаду власницима технологије. Ови трошкови лиценце су могли бити само неколико центи по уређају, али када је тржиште порасло ма милионе таквих уређаја годишње, то је постало ствар вредна сукоба. Поред тога, то је угрожавало и филмску индустрију.

Параноично зазирући од губитка целокупног свог DVD-Video материјала због опште пиратерије, Холивуд је прво одлучио да му треба систем против неовлашћеног копирања, у истој линији као систем уведен за дигиталне аудио траке. Баш када је то било издвојено, Холивуд је постао свестан могућности рачунара који се користи за копирање датотеке бит по бит са DVD диска на неки други медијум. Последица је био покушај да Конгрес САД донесе пропис сличан Закону у кућном снимању звука (нацрт је назван "Закон о дигиталном видео снимању") и да се инсистира на томе да рачунарска индустрија буде покривена преложеним новим законом.

Док су покушаји да се донесе закон пропали, филмски студији су заиста успели у форсирању захтева за дубљом заштитом од копирања у DVD Video стандарду и као резултат Систем за шифровање садржаја (CSS - Content Scrambling System) био је завршен крајем 1996. године. После њега, развијени су и додатни системи за заштиту од неовлашћеног копирања.

[уреди] Формати

Слично као код компакт дискова, за DVD постоји пет различитих физичких формата, или књига:

  • DVD-ROM је медијум великог капацитета за меморисање података;
  • DVD-Video је дигитални меморијски медијум за филмове;
  • DVD-Audio је формат меморије само за звук, сличан CD-Audio;
  • DVD-R нуди меморијски формат за једноструко записивање, вишеструко читање, сличан формату CD-R;
  • DVD-RAM је била прва врста DVD по којој се могло поново уписивати (брисати) која се појавила на тржишту и која је касније имала за конкуренте формате DVD-RW и DVD+RW.

Са истим укупном величином као код стандардног компакт диска са пречником од 120 mm и дебљином од 1,2 mm, DVD дискови обезбеђују капацитет од 17 GB (гига бајта) меморије, уз брзине преноса које су веће, а приступна времена слична као код CD-ROM меморије, и долазе у четири верзије:

  • DVD-5 је једнострани једнослојни диск који подиже капацитет чак седам пута ма 4,7 GB;
  • DVD-9 је једнострани двослојни који нуди 8,5 GB;
  • DVD-10 је двострани једнослојни диск од 9,4 GB;
  • DVD-18 ће повећати капацитет на огромних 17 GB на двостраном двослојном диску.

Први комерцијални наслов за DVD-18, The Stand, објављен је у октобру 1999. године. Међутим, имајући у виду колико је времена било потребно да производња двослојних једностраних дискова постане практична, тешко је предвидети колико ће бити потребно да добитак дискова DVD-18 испуни захтеве за копијама главне дистрибуције филмова, нарочито зато што мањи добитак значи веће трошкове израде копија.

Важно је да се препозна да поред пет физичких формата, DVD такође има и већи број апликационих формата, као што су DVD-Video и DVD-Audio. Конзолна игра Sony PlayStation2 је пример специјалног апликационог формата.

[уреди] Технологија

На први поглед, DVD диск може лако да се помеша са CD-ом: они су оба пластични дискови пречника од 120 mm и дебљине 1,2 mm и оба се ослањању на ласер за читање података који су смештени у отворима на спиралној стази. И док се може рећи да се ту завршавају сличности, истина је да је седмоструко повећање капацитета DVD у подацима у односу на CD постигнуто највише захваљујући смањивањем толеранција целог претходног система. Прво, стазе су смештене ближе једна другој, чиме је дозвољен већи број стаза по диску. Корак DVD стаза (растојање између њих) је смањен на 0,74 микрона, што је мање од половине од 1,6 микрона код CD-а. Отвори у којима су смештени подаци су такође мањи, што омогућава више отвора по стази. Минимална дужина отвора код једнослојног DVD диска је 0,4 микрона, у поређењу са 0,834 микрона за CD. Са бројем отвора који директно указује на нивое капацитета, смањени корак стазе и величина отвора код DVD диска сами по себи дају четири пута већи капацитет DVD-ROM дисковима.

Паковање што је више могуће отвора на диску је, ипак, једноставна ствар, а стварни технолошки пробој DVD био је његов ласер. Мањи отвори значе да ласер треба да произведе тањи зрак, а DVD то постиже смањивањем таласне дужине ласера са 780 nm (нано метара) инфрацрвеног светла на 635 nm или 650 nm црвеног светла. Друго, спецификација DVD дозвољава да се информација скенира са више од једног слоја на DVD, једноставном променом фокуса ласера за читање. Уместо употребе непровидног рефлексног слоја, може се користити прозиран слој са непровидним рефлексним слојем иза, носећи више података. То баш не удвостручава капацитет, јер други слој не може да буде баш толико густ као први, али омогућава да један диск има 8,5 GB података, без његовог вађења из уређаја и обртања. Занимљива особина DVD диска је да његов други слој за податке може да се чита из унутрашњости диска према спољашњости, као и у обрнутом правцу. Код компакт дискова стандардне густине, информације се увек смештају од средишта диска према периферији. Ово важи и за једнослојне и за двослојне DVD, али други слој сваког диска може да садржи податке снимљене "уназад", или на обрнутој спиралној стази. Због ове особине, потребан је само тренутак да се промени фокус са једног рефлексног слоја на други. Са друге стране, једнослојном CD који држи све податке на једној спиралној стази треба више времена да премести оптичку главу на друго место или датотеку на истој површини.

Треће, DVD дозвољава употребу двостраних дискова. Да би олакшали фокусирање ласера на мање отворе, произвођачи су користили тањи пластични супстрат него што је онај код CD-ROM меморије, смањујући на тај начин дубину слоја пластике кроз који ласер треба да прође да би стигао до отвора. Ово смањење је резултовало дисковима чија дебљина је била 0,6 mm - половина од дебљине CD-ROM. Међутим, како су ови дискови били сувише танки да би остали равни и издржали руковање са њима, произвођачи су спојили по два диска леђа-у-леђа - што је резултовало дисковима дебљине 1,2 mm. Ово спајање стварно удвостручава потенцијални меморијски капацтитет диска. Запазите да једнострани дискови још увек имају два супстрата, чак иако један од њих не може да држи податке.

Најзад, DVD има ефикаснију структуру података који се стављају на диск. Када је CD развијен крајем 1970-их година, било је потребно да се уграде неки отпорни и релативно груби системи за исправљање грешака, да би се гарантовало да ће диск радити. Када се битови користе за исправљање грешака, они се не користе да носе корисне податке, па ефикаснији кôд за исправљање грешака (ECC) код DVD даје више простора стварним подацима.

[уреди] OSTA

Удружење за технологију оптичке меморије (OSTA - Optical Storage Technology Association) је удружење, а не тело за доношење стандарда, а његови чланови остварују више од 80 процената свих испорука оптичких производа за уписивање информација на свету. Спецификације овог удружења представљају косензус чланства, а не прокламацију неког комитета. Спецификација МултиРеад дефинише захтеве који морају да се испуне да би уређај могао да чита или врши репродукцију са сва четири главна типа CD дискова: CD-Digital Audio (CD-DA), CD-ROM, CD-Recordable (CD-R), i CD-Rewritable (CD-RW). Спецификацију су смислили, написали њен нацрт и предложили организацији OSTA њени чланови - фирме Hewlett-Packard и Philips. OSTA је преузела ствар у своје руке, створивши један отворени форум за заинтересоване чланове да би се употпунила спецификација. За време тог процеса, урађено је више значајних побољшања, укључујући ту и једно које је осигурало да се CD-R дискови могу читати на DVD-ROM уређајима. Пошто је спецификација била одобрена гласањем на техничком поткомитету коме је била додељена, потписали су је чланови Управног одбора OSTA. Сагласност са спецификацијом MultiRead је на добровољној основи. Да би се та сагласност подстакла, установљен је лого програм којим управља фирма Хеwлетт-Packard. Од компанија које су желе да приказују лого MultiRead на својим уређајима се тражи да саме испитају своје уређаје користећи план испитивања објављен на WEB локацији OSTA. Да би добили лиценцу која им дозвољава да користе лого, оне морају да поднесу извештај о испитивању фирми Hewlett-Packard, заједно са номиналном уплатом за лиценцу.

Како ова спецификација утиче на битку која се тренутно води око стандарда за DVD са могућношћу поновног записа? Она штити потрошаче дајући им сазнање да који год тип уређаја купе (претпостављајући да два различита стандарда иду даље), они ће моћи да читају све раније врсте медијума, докле год виде лого MultiRead на уређају. Једина некомпатибилност ће постојати између уређаја за DVD-RAM и DVD+RW. Зато потрошачи не треба да се брину о свом постојећем инвентару медијума или о медијумима који се производе за данашње уређаје. Све ће то бити компатибилно са будућим уређајима који ће носити лого MultiRead. Удружење OSTA је исто тако играло главну улогу у спецификацији система датотека који се користе са медијумима DVD.

[уреди] Системи датотека

Једно од главних достигнућа DVD је у томе што је та технологија омогућила све примене CD које су се могле замислити за податке, видео, звук или мешавину сво троје, у оквиру јединствене физичке структуре датотеке која се зове UDF (Универзални Диск Формат). Основана од стране Удружења за технологију оптичке меморије (OSTA), структура датотека UDF обезбеђује да било којој датотеци може приступити било који уређај, рачунар или потрошачки видео. Она такође дозвољава паметно спрезање са стандардним оперативним системима, јер обухвата компатибилност по стандарду ISO 9660. UDF превазилази проблеме некомпатибилности од којих су патили компакт дискови, када је стандард морао да се поново напише сваки пут када би се појавила нова примена, као што је мултимедија, интерактивност или видео. Верзија UDF изабрана за DVD која - да би послужила и само за читање и за уписивање - представља подскуп УДФ спецификације Ревизија 1.02, познат је као МицроУДФ (М-УДФ).

С Обзиром да UDF није подржан од система Windows све док Microsoft није испоручио Wиндоwс 98, произвођачи DVD су били присиљени да користе привремени формат који се звао UDF Мост. UDF Мост је хибрид UDF и ISO 9660. Оперативни систем Windows 95 подржава UDF Мост, али то није случај и са претходним верзијама. Последица је да су произвођачи DVD, да би били компатибилни са верзијама Wиндоwс 95 које су претходиле ОСР2, морали да обезбеде подршку UDF Мосту заједно са својим хардвером.

Дискови DVD-ROM користе формат UDF Мост (Запазите да Windows 95 није пројектован да чита UDF, него може да чита ISO 9660).Спедцификација UDF Мост не укључује експлицитно Јолиет-ова проширења за ISO 9660, која су потребна за дуге називе датотека. Већина постојећих алата за претходно мастеровање не укључује Јолиет-ова проширења, али се очекује да ће се та карактеристика ускоро додати. Windows 98 чита UDF, па ови системи немају проблем ни са UDF ни са дигим називима датотека.

Дискови DVD-Video користе једино UDF са свим захтеваним подацима који су одређени помоћу UDF и ISO 13346 да би се дозволила репродукција на рачунарским системима. Они уопште не користе ISO 9660. Датотеке DVD-Video не смеју бити веће од 1 GB по величини и морају да се упишу у једном комаду (односно у једној непрекидној секвенци). Први директоријум на диску мора да буде VIDEO_TS директоријум који садржи све датотеке, а сви називи датотека морају да буду у формату 8.3.

DVD-Audio користе UDF само за смештање података у издвојену "DVD-Audio зону" на диску, која се специфицира као директоријум AUDIO_TS.

[уреди] Питања компатибилности

Формат DVD био је оптерећен проблемима компатибилности од самог почетка. Неки од њих су решавани, али други, посебно они који су се тицали варијанти за поновни упис и видео, опстали су и изгледа да би могли да ескалирају до исте размере као што је више година био рат између формата VHS и Beta у индустрији видеорекордера. Некомпатибилност са неким од дискова CD-R и CD-RW био је први проблем. Боје употребљене у неким таквим дисковима не одбијају светлост из уређаја за DVD-ROM како треба, што их је чини нечитљивим. За медијуме CD-RW, тај проблем је лако решен помоћу стандарда MultiRead и монтаже уређаја за DVD-ROM који имају склопове ласера са две таласне дужине. Међутим, постизање да уређаји за DVD-ROM поуздано читају све CD-R медијуме, представљало је много већи проблем. Ласер DVD има велике тешкоће у читању боје CD-R, јер је промена у рефлексивности података на таласној дужини од 650 nm сасвим мала. Пројектовање електронике која треба да разреши такву врсту промене у рефлексивности је врло тешко и може бити скупо. Насупрот томе, код CD-RW сигнал на 780 nm или 650 nm је око једне четвртине онога код CD-ROM. Та разлика може једноставно да се разреши повећавањем појачања око четири пута. То је разлог зашто су многе компаније у почетку предложиле CD-RW као најбољи мост од технологије CD ка DVD за медијуме са записом. Видео дискови DVD-R могу да репродукују на DVD-Video уређају за репродукцију, као и на рачунару опремљеном уређајем за DVD-ROM, картицом за декодер MPEG која је у сагласности са DVD (или софтвером за декодер) и апликационим софтвером који емулира управљачке функције уређаја за видео репродукцију. Снимљени диск DVD-ROM може да чита рачунар опремљен уређајем за DVD-ROM, као и рачунар опремљен за репродукцију са DVD, као што је раније описано. Међутим, видео компоненте за DVD нису неопходне, ако се не приступа DVD Video материјал, или ако га нема на диску. До јесени 1998. године, уређаји за DVD-ROM још увек нису били у стању да читају DVD дискове са могућношћу поновног уписа. Та некомпатибилност је коначно била сређена у такозваној "трећој генерацији" уређаја која је почела да се појављује средином 1999. године. Ови уређаји су укључивали LSI модификације које су им дозволиле да читају различите физичке распореде података на DVD-RAM или да одговарају на додатна заглавља у току података на DVD+RW.

Друго важно питање за прве уређаје за DVD-ROM била је брзина. До средине 1997. године, најбољи уређаји за CD-ROM користили су потпуну CAB технологијуј да би постигли веће брзине и мање вибрације. Међутим, први уређаји за DVD-ROM су остали доследни ЦЛВ технологији. То није био проблем за дискове DVD, јер њихова већа густина дозвољава мање ротационе брзине. Међутим, обзиром да је CLB технологија била коришћена и за читање дискова CD-ROM, брзина на којој би уређај за DVD-ROM само са CLB технологијом могао да их чита била је ефективно обезбеђена на осмобрзинском уређају.

Ова питања имала су за последицу спорије излажење уређаја за DVD-ROM у току 1997. године, са размаком од шест месеци између првих и следећих уређаја који су се појавили на тржишту. Међутим, почетком 1998. године, на тржишту се појавила друга генерација уређаја, који су били у стању да читају дискове CD-R и CD-RW, са перформансом DVD мереном двоструком брзином и перформансом CD-ROM еквивалентном оној коју су имали 20-брзински уређаји за CD-ROM. Када су први проблеми решени, очекивало се да ће се почетно "цурење кап по кап" и дискова и уређаја претворити у праву поплаву, јер је производња DVD дискова релативно једноставна и сматрало се да ће се наслови рачунарских игара и друге примене богате сликама појављивати са повећаном регуларношћу. Међутим, 1998. године, овај напредак је опет био ометен појавом конкурентског формата DivX. На сву срећу, овај последњи је нестао са сцене средином 1999. године, дајући крила надањима да ће се општи прелазак на софтвер заснован на DVD-у појавити крајем те године, јер су уређаји за DVD-ROM достигнли улазни ниво цена и почели да превазилазе уређаје за CD-ROM у броју продатих примерака.

Следећа табела даје преглед компатибилности читања/уписа за различите формате. Нека од питања компатибилности у вези са DVD+RW ће остати неизвесна док производ стварно не стигне на тржиште. "Да" значи да је уобичајено да уређај на који се то односи може да ради са придруженим форматом диска, што не значи да сви такви уређаји то раде. "Не" значи да тип уређаја на који се то односи не ради, или ретко ради са придруженим форматом диска:

Формат DVD Диска
Тип DVD уређаја
       DVD Плејер       DVD-R(G)        DVD-R(A)        DVD-RAM DVD-RW  DVD+RW

Р W Р W Р W Р W Р W Р W

DVD-ROM    Да      Не      Да      Не      Да      Не      Да      Не      Да      Не      Да      Не
DVD-R(G)Да      Не      Да      Да      Да      Не      Да      Не      Да      Да      Да      Не
DVD-R(A)Да      Не      Да      Не      Да      Да      Да      Не      Да      Не      Да      Не
DVD-RAM Не      Не      Не      Не      Не      Не      Да      Да      Не      Не      Не      Не
DVD-RW  Да      Не      Да      Да      Да      Не      Да      Не      Да      Да      Да      Не
DVD+RW  Да      Не      Да      Да      Да      Не      ?       Не      Да      Не      Да      Да
CD-R    Не      Не      Не      Не      Не      Не      Да      Не      Да      Да      Да      Да
CD-RW   Не      Не      Не      Не      Не      Не      Да      Не      Да      Да      Да      Да

Средином 2001. године, уређаји за DVD-RAM још увек могу да уписују само на своје сопствене медијуме. Ово је лоше у односу на уређаје за DVD-RW, који могу да уписују на медијуме CD-R, CD-RW, DVD-R(G) као и на своје сопствене дискове DVD-RW, као и у односу на уређаје за DVD+RW, за које се очекује да ће бити сличних способности.

[уреди] Кодовање

DVD-Video може да се кодује или по стандарду MPEG-1 или по стандарду MPEG-2, као што је прегледно дато у следећој табели:


                         MPEG-2    MPEG-1
PAL/SECAM резолуције    720 x 576
                       704 x 576
                       352 x 576
                       352 x 288        352 x 576
                       352 x 288
NTSC резолуције        720 x 480
                       704 x 480
                       352 x 480
                       352 x 240        352 x 480
                       351 x 240

Променљива битска брзина (VBR), Константна битска брзина (CBR) VBR или CBR CBR PAL/SECAM брзина кадрова 25 кадрова/s NTSC брзина кадрова 24 или 30 кадрова/s Кодовање променљиве брзине битова (VBR) дозвољава већи квалитет слике на мањој просечној брзини битова, употребом више података да би се кодовали они делови видео секвенце који су сложенији и не могу добро да се компримују. Када се користи кодовање констатне брзине битова (ЦБР), брзина видео података мора да буде велика да би се цео видео материјал добро кодовао.

Први уређаји за DVD-ROM користили су једну од две стратегије за испоруку видеа MPEG-2. Неки од њих су корстили технику која се зове аналогно преклапање, а такође је позната и као видео преклапање или, просто, преклапање. Други су примењивали приступ VGA-утискивања, који се понекад назива и Видео-утискивање. Оба метода приказују видео у оквиру или на целом екрану, али имају различите приступе. Видео-утискивање се поуздаје у графички адаптер PC рачунара да би скалирао видео и избацио га на монитор. Наспрот томе, картице за преклапање обезбеђују своје сопствено хардверско скалирање и саме дају излаз видеа, преклапајући га са графичким излазом који се пропушта кроз VGA картицу. Код ових картица, један кабл иде од VGA прикључка адаптера за дисплеј до улаза на ослонцу декодерске картице.

Основни недостатак приступа VGA-утискивања је оптерећење које он представља за систем. Мада пуштање 30 кадрова видеа у секунди не би требало да загуши PCI магистралу, оно проузрокује високо искоришћење магистрале. Када се приказују сцене кодоване великом брзином битова, картице за VGA-утискивање могу да преоптерете старије, спорије адаптере са сувише података, што захтева смањење хоризонталне резолуције да би се произвела прихватљива слика. Картице за видео-преклапање, мада да би се инсталирале и конфигурисале траже мало више рада од картица за VGA-утискивање, захтевају мање од система и толеришу већу разноликост хардвера. Док видео излаз може бити мање оштар од оног који приказују картице за VGA-утискивање, приступ са видео-преклапањем има предност да је у стању да пружи пристојну перформансу са готово сваком видео картицом. Првобитна спецификација формата за кодовање звука за европске DVD дискове био је звук окружења MPEG-2, што је створило извесну забуну, јер је Dolby Digital AC3 постао прихваћен као главни формат за остатак DVD света. Ситуација је разјашњена у јануару 1998. године мада се DVD Форум сагласио о двојном стандарду који је дозвољавао оба формата кодовања. Лансирање DVD-Videa било је под озбиљним утицајем техничких питања, а не мање и проблематиком шифровања. Уређаји за репродукцију DVD-Video су коанчно дошли на тржиште у Јапану у новембру 1996 и у САД у марту 1997. године. У Европи, главно лансирање је каснило све до јесени 1998. године.

[уреди] Шифровање

Крајем 2000. године, шест облика заштите DVD од копирања је било у употреби или у плановима:

  • Аналогни CPS (Copy Protection System - систем заштите од копирања) - Macrovision: Уобичајени термин је APS (Analogue Protection System - аналогни систем заштите). Систем је пројектован да спречи копирање на корисников видеорекордер. Произвођач диска одлучују коју количину заштите ће да омогући и затим у складу са тим плаћа фирми Macrovision одређени део свог добитка. Баш као и видео траке, неки DVD су заштићени од стране система Мацровисион, а неки нису.
  • CGMS: ово је "серијски" систем за управљање стварањем копија (SCMS), пројектован да спречи копирање или копирање копија. Информација CMGS је утиснута у излазни видео сигнал. Да би CMGS радио, опрема која прави копију мора да препозна и поштује CMGS.
  • CSS: "Цонтент Сцрамблинг Сyстем" (систем за шифровање садржаја) је облик шифровања података који треба да спречи читање датотека медијума директно са диска. Систем захтева да уређаји за DVD-ROM и хардвер видео декодера или његов софтвер садрже дешифратор који дешифрује податак пре него што се он прикаже.
  • CPPM: "Цонтент Протецтион фор Пре-рецордед Медиа" (заштита садржаја претходно снимљеног медијума) је замена CSS за DVD-Audio. Кључеви су смештени у водећем подручју, али нема кључева наслова у заглављима сектора. Кључ диска је замењен "идентификатором албума".
  • CPRM: механизам "Цонтент Протецтион фор Рецордабле Медиа" (заштите садржаја за медијуме са којих се може репродуковати) - који подржавају сви DVD рекордери направљени после 1999. године - повезује снимање са медијумом на коме се оно врши. Он придружује кôд за шифровање јединственом 64-битном идентификатору диска који је нарезан на DVD када се заштићени садржај упише на диск.
  • DTCP: "Дигитал Трансмиссион Цонтент Протецтион" (заштита дигиталног преноса садржаја) је предводник бројних система за заштиту од дигиталног копирања (DCPS - дигитал цопy протецтион сyстемс). Нацрт предлога (назван 5CP, као "предлог 5 компанија") су направили Intel, Sony, Hitachi, Matsushita i Toshiba у фебруару 1998. године, а односио се на дигитално повезивање саставних делова преко спреге IEEE1394. Садржај је означен стандардним ознакама CGMS "никад не копирај" или "копирај само један пут". Уређаји који су повезани дигитално, као уређај за репродукцију DVD и дигитални телевизор, измењаће кључеве и потврде о дозволи за да би успоставили канал. Производи који користе DTCP се не очекују пре 2001. године.

[уреди] Регионално кодовање

Филмски студији желе да контролишу кућна издања филмова у различитим земљама, јер издања за биоскопе нису истовремена (филм може да изађе у видео издању у САД, баш када се појављује на великим екранима у Европи). Студији такође продају права дистрибуције различитим страним дистрибутерима и желели би да гарантују ексклузивно тржиште. Зато су они захтевали да DVD стандард укључи кодове који могу да се користе за спречавање приказивања садржаја одређених дискова у одређеним географским регионима. Сваком уређају за приказивање дат је кôд за регион у коме је продат. Уређај ће одбити да приказује садржај дискова који нису дозвољени у том региону. То значи да садржај дискова купљених у једној држави можда неће моћи да се приказује на уређајима за репродукцију купљеним у другој држави. Регионални кодови у потпуности опциони за произвођача диска. Садржај дискова без кодова ће се приказивати на било ком уређају у било којој држави. То није систем за шифровање, то је само један бајт информације на диску, који препознаје осам различитих DVD региона у свету, који проверава уређај за репродукцију:

  • Регион 1 САД, Канада, Територије САД
  • Регион 2 Јапан, Европа, Јужна Африка и Средњи Исток (укључујући и Египат)
  • Регион 3 Југоисточна Азија и Источна Азија (укључујући и Хонг Конг)
  • Регион 4 Аустралија, Нови Зеланд, Пацифичка Острва, Централна Америка, Мексико, Јужна Америка и Кариби
  • Регион 5 Источна Европа (бивши Совјетски Савез), Индијски потконтинент, Африка, Северна Кореја и Монголија
  • Регион 6 Кина
  • Регион 7 Резервисан
  • Регион 8 Специјалне међународне услуге (авиони, бродови за крстарење, итд.)

Стандарди за кодовање у Региону 2 су се показали сложенијим за финализацију него што се то у почетку очекивало. То је била последица знатне променљивости у законима о цензури и великог броја различитих језика који се говоре у том региону и један је од главних разлога зашто је било потребно толико времена да се успостави DVD. Немогуће је укључити филм кодован за сваку земљу у Региону 2 на једном диску. Зато је регион подељен на више подрегиона, а то је, са своје стране, проузроковало кашњења у расположивости дискова за Регион 2. До јесени 1998. године издато је једва дванаестак дискова за Регион 2, у поређењу са стотинама расположивих наслова у САД. Ова ситуација је довела до тога да су многе компаније продавале DVD уређаје за репродукцију који су били реконфигурисани да приказују садржаје дискова из било ког региона.

Покушај регионалног одвајања је вероватно био осуђен на пропаст од самог почетка. Произвођачи конзолних игара (Nintendo, Sega i Sony) су, сада већ више година, покушавали да спрече власнике да играју игре увезене из других земаља. Најчешће, кад год би такви регионални стандарди били успостављени, било је потребно само неколико недеља док неко не би порадио око начина да се они заобиђу, био то адаптер за кертриџ или измена на самој машини. У стварности, регионално DVD кодовање коштало је DVD Форум много новаца, кашњења на тржишту и дозвољавања другим компанијама да зараде много пара заобилазећи га. На крају крајева, DVD ће преовладати, јер има много јаке подршке иза њега. У САД су чак и колекционари отпорног LaserDisc-а били принуђени да усвоје DVD, јер су филмски студији престали са својом ЛасерДисц производњом и прешли на DVD. Са све већом расположивошћу уређаја за DVD-ROM у преносним PC рачунарима и MPEG-2 декодерима заснованим на софтверу који могу да дају много боље резултате од старијих харверских решења, изгледа да ће DVD имати значајног удела на тржишту у годинама које следе.