Елагабал

Из пројекта Википедија

Елагабалова биста
увећај
Елагабалова биста

Елагабал (* 204 у Емеси, у Сирији, умро 11. марта 222. године у Риму. Његово право име било је Варије Авитус Басијан, а званично име Император цезар Марко Аурелије Антонин Август. Елагабал је био од 16. маја 218. па све до смрти римски цар.

Садржај

[уреди] Биографија

[уреди] Порекло

Варије је преко своје тетке Јулије Мамеје припадао династији Севера, која је тако названа по свом оснивачу цару Септимију Северу.

[уреди] Владавина

Варије је једва говорио латински и био је, као и његов деда свештеник бога Сол Елагабала, заштитника Емесе. Када је постао цар увео је култ Сол Елагабала у Рим; дао је да се на Палатину изгради један такав храм. Његов циљ је био да Сол Елагабал постане врховни бог у читавом римском Царству.

Понашао се потпуно разобручено. Оженио се весталком Аквилијом Севером (иначе весталке су се заветовале на невиност и однос са њима је био светогрђе које је по римском праву захтевало смртну казну). На венчању су приређене игре са 51 тигром, а једног крокодила Елагабал је држао као кућног љубимца и изградио му једно скупо купатило. Оно је било уништено после једне једине употребе. Дао је да се убијају људи јер је сматрао да црвена крв жртава одлично иде на зеленој трави.

Увео је нова јела у римску лусксузну царску кухињу: папагајске главе, мозак фламинга, камиља копита, итд.

[уреди] Сексуална оријентација

Елагабалова сексуална оријентација је извор многих контраверзи и дебата. Елагабал се оженио и развео са пет жена; позната су имена њих три. Ипак, најстабилнију емотивну везу успоставио је са једним робом своје друге жене весталке Аквилије Севере по имену Хијерокле на кога је реферисао као на свога мужа. Био је одушевљен када би био називан љубавницом, краљицом Хиерокла, а причало се да је обећао половину Римског царства оном лекару који би му обезбедио женске гениталије.

Елагабал је по схватању модерних аутора био транссескуалац.

[уреди] Смрт и наследник

Под великим утицајем његове бабе Јулије Мезе Елагабал је усвојио свог рођака Александра Севера 26. јуна 221. године. Елагабал је препознао жељу своје бабе да власт пренесе у руке Александра Севера, и покушао је да претендента убије. Али, овај план је пропао и Елагабала и његову мајку Јулију Соемијас убила је преторијанска гарда 11. марта 222. године. Његов обезглављен леш је светина растрзала по Риму док коначно није био бачен у Тибар. Сенат је изгласао декрет о забрани сећања на Елегабала.

Александар Север наследио га је као римски цар.

[уреди] Литература

  • Manfred Clauss (et al.): Die römischen Kaiser. C. H. Beck, München 1997. ISBN 3-406-42727-8.
  • Alexander Demandt: Das Privatleben der römischen Kaiser. C. H. Beck, München 1997. ISBN 3-406-42510-0.
  • Martin Frey: Untersuchungen zu Religion und zur Religionspolitik des Kaisers Elagabal. Franz Steiner Verlag, Wiesbaden und Stuttgart 1989. ISBN 3-515-05370-0.
  • Antonin Artaud: Heliogabal oder Der Anarchist auf dem Thron. Rogner&Bernhard, München 1980. ISBN 3-8077-0097-8.