Словенски језици у индоевропској језичкој породици
Из пројекта Википедија
Словенски језици припадају индоевропској језичкој породици, тј. налазе се у односу ближе или даље сродности са другим језицима те породице. Израз језичка сродност (као и језичка породица и сл.) представља прозрачну терминолошку метафору, јер у правом смислу речи у односу сродности могу бити само појавни облици света живе природе. Сроднима се називају језици који су настали дивергентним развојем извесног старијег језика и/или мешањем језика (тада је нови језик у односу сродности према језицима од којих је настао и према другим језицима који су се из њих евентуално развили).
Сродни језици имају мање или више заједничких особина које су последица њиховог заједничког порекла. На тој чињеници заснива се генеалошка класификација језика (класификација према сродности, односно према језичким породицама и сродним групама). Али језици могу имати заједничких особина и када нису у односу сродности. На тој чињеници заснива се типолошка класификација језика. У типолошком погледу словенски језици спадају у флективне језике јер граматичка значења великим делом исказују системом наставака, тј. флексијом, али се у њима понекад срећу и особине неких других језичких типова. Сличности између два или више језика могу бити последица дуготрајних језичких контаката сродних или несродних језика, у којима су језици утицали једни на друге и изградили известан број заједничких обележја. На тој чињеници заснива се ареална класификација језика, односно груписање језика у језичке савезе или језичке лиге. Један од познатијих језичких савеза је балкански језички савез, у који улазе грчки, бугарски, македонски, румунски, албански, а према неким особинама и српски посебно његови торлачки дијалекти (балканизми су, на пример, конструкција да + ирезенш уместо инфинитива, образовање футура помоћу глагола са значењем „хтети", заменички посесивни датив, нпр. мајка нам је добро, префиксални компаратив и суперлатив, нпр. у бугарском језику, хубав, по-хубав, нај-хубав итд.).
Индоевропски језици представљају једну од највећих језичких породица. Њу чине:
- индијска група, која обухвата староиндијски или ведски језик (мртав језик) и живе језике: санскрит (из IV века п. н. е., данас живи углавном у књижевности), хинди, урду, бенгали, пенџаби, ромски (цигански) и др.;
- иранска група, која обухвата мртве језике староперсијски и авестијски, и живе језике: персијски, курдски, таџички, авганистански и др.;
- германска груиа, која обухвата источногерманске језике (готски, вандалски и бургундски - сва три су мртви језици), северногерманске (шведски, дански, норвешки, исландски, фарерски) и западногерманске језике (енглески, немачки, холандски, фламански, африкаанс, јидиш);
- италска група, која обухвата неколико мртвих језика - латински, оскијски, умбријски, далматски и др. (латински је ипак жив као језик римокатоличке цркве и државни језик Ватикана), и живе језике, који су се развили из вулгарног (народног) латинског: шпански, каталонски, португалски, француски, окситански (провансалски), италијански, сардинијски, реторомански, румунски, молдавски и др.;
- келтска група, која обухвата галски (мртав језик), корнвалски (мртав језик), бретонски, велшки, ирски, шкотски и др.;
- словенска група, која обухвата западнословенске језике: полапски (мртав језик), пољски, лужичкосрпски, чешки, словачки; источнословенске језике: руски, белоруски, украјински; јужнословенске језике: старословенски (мртав језик), српски/хрватски, словеначки, македонски, бугарски; поред тога, постоји и неколико словенских књижевних микро језика: русински, молиски, градишћанскохрватски и др.;
- балтичка група, која обухвата мртве језике - пруски, јатвјашки, гољадски; и живе језике литавски и летонски;
- грчка група, која обухвата старогрчки са његовим дијалектима, средњогрчки и новогрчки;
- анадолијска група, која обухвата мртве језике хетитски, лувијски, ликијски, лидијски и др.;
- тохарска група, која обухвата мртве језике тохарски А и тохарски Б;
- јерменски језик;
- албански језик;
- трачки (мртав језик);
- фригијски (мртав језик);
- илирски (мртав језик) и
- венетски (мртав језик).
НАПОМЕНА. - Уобичајена трочлана класификација словенских језика, којој је основе поставио 1820. године А. X, Востоков, а најпотпунији облик дао 1843. године И. И. Срезњевски, није без недостатака, али је свакако боља од неких старијих класификација.
Она обично не обухвата словенске књижевне микројезике (в. одељак о њима на крају овог уџбеника), који су тек у новије време постали предмет систематских проучавања (пре свега, у радовима А. Д. Дуличенка), а, поред тога, постојећа трочлана класификација доста поједностављено одражава врло сложену мрежу међусловенских језичких веза. Особине које су исте у различитим језицима или дијалектима називају се изоглосе. Постоје бројне изоглосе које повезују само поједине источнословенске језике са јужнословенским или западнословенским, или само неки јужнословенски језик са неким западнословенским језиком и сл. На пример, од источнословенских језика само украјински има презент са наставком -мо у 1. лицу плурала, што га повезује са српским и словеначким језиком (упор. у украјинском робимо, маємо и у српском радимо, имамо); словеначки, за разлику од других јужнословенских језика, али исто као источнословенски језици, има реципрочно-повратни израз drug, druga; само лужичкосрпски и словеначки имају категорију дуала итд. Прецизнија и детаљнија класификација словенских језика биће могућна када буде завршен велики међународни научни пројекат израде општесловенског лингвистичког атласа.
Као што се донекле може видети из изложеног кратког прегледа, поједини индоевропски језици се међусобно знатно разликују и бројем језика у појединим групама, и тиме да ли су у питању живи или мртви језици, али се разликују и према низу других обележја, на пример према томе колико су добро посведочени или реконструисани поједини мртви индоевропски језици, односно колико су стари најстарији познати писани споменици појединих индоевропских језика. Разликују се, такође, према мањем или већем степену сродности између појединих језика или појединих група језика у оквиру индоевропске породице и према низу других обележја.
За упоредну граматику индоевропских језика посебно су значајни они језици који имају старе писане споменике. Мањи део индоевропских језика има сачуване споменике који су настали пре нове ере. То су ведски староиндијски ( језик браманских сакралних текстова Веда из трећег миленијума п. н. е.), санскрит (књижевно обрађени староиндијски језик из IV века п. н. е.), староперсијски (из VII века п. н, е.), авестијски ( језик светих књига Авеста, VIII век п. н. е.), грчки (од VII века п. н. е.), латински (од VII века п. н. е.), хетитски (споменици из периода од XIX до XIII века п. н. е) и др.
Најстарији сачувани готски текстови су из IV века н. е., тохарски између VI и IX века н. е., старословенски из Х века н. е., албански из XV, а старолитавски из XVI века н. е.
Више индоевропских језика је слабо посведочено, углавном у ономастици - у властитим именицама (трачки, фригијски, илирски, венетски и др.), а могућно је да је било и индоевропских језика од којих није остало ни помена. Осим тога, има језика, у које неки лингвисти убрајају и последње овде поменуте језике, или неке слабије посведочене и проучене језике анадолијске групе, за које се не може сасвим поуздано тврдити да су припадали индоевропској језичкој породици.
У другој половини нашега века формулисана је ностратичка теорија (В. М. Иљича-Свитича и других лингвиста), према којој постоји даља сродност између индоевропских језика и семито-хамитских језика, као и још неких језика црноморског базена. Ностратичка теорија није шире прихваћена у савременим упоредноисторијским проучавањима језика.
У сваком случају, иако посредно, та нас теорија на нов начин приближава проблему језичке моногенезе или полигенезе (настанку језика на једном месту, или на више места на Земљи, без међусобне зависности). Премда наука данас не располаже доказима који би несумњиво потврђивали језичку моногенезу, чињеница је да се број лингвистици познатих језичких породица стално смањује њиховим укрупњавањем, захваљујући открићима о сродности између језичких породица за које се раније сматрало да нису ни у каквој генеалошкој вези (нарочито у Африци и Јужној Америци), а има и антрополога који допуштају могућност језичке моногенезе. У савременој лингвистици обично се издваја двадесетак језичких породица: индоевропска, семитско-хамитска, уралско-алтајска, кавкаска, туркијска, монголска, тунгуско-манџурска, дравидска, кинеско-тибетска, кмерска и др., укључујући језике изван породица, као што су баскијски или јапански, или породице које нису издвојене искључиво према сродности него мање или више и према географском критеријуму (нпр. језици Аустралије и Океаније).
Насупрот питању да ли су индоевропски језици у односу сродности са неком другом језичком породицом стоји питање степена језичке хомогености или хетерогености праиндоевропског језика. Истраживања у области упоредне граматике индоевропских језика показала су да постоје поједине групе индоевропских језика који имају већи број заједничких особина (нпр. индијска и иранска група), као и то да су праиндоевропски дијалекти на најширем плану били подељени у две велике целине, које су условно назване кентумском и сатемском групом језика (према називу за број 100 у латинском /centum/, као представнику кентумске групе, и авестијском /satəm/, као представнику сатемске групе). Кентумски језици (грчки, италски, келтски, германски, тохарски, хетитски, илирски) сачували су један тип веларних консонаната непромењен (k, g), док су у сатемским језицима (индијски, ирански, јерменски, трачки, албански, балтички, словенски) ти гласови прешли у пискаве или шуштаве (s, z; š, ž). Разуме се, то се не односи на савремене језике него на старија посведочена језичка стања (нпр. у савременом италијанском или у савременом француском језику речи за број 100, које су постале од латинског centum, изговарају се са иницијалном африкатом /ит. cento/, односно са фрикативним консонантом /фр. cent/ као да су у питању језици сатемске групе). Ова подела индоевропских језика углавном се подудара са географском дистрибуцијом наведених језика на западни и источни део индоевропског језичког простора, са изузетком тохарског језика - који би се као кентумски морао наћи на западу, а његови споменици су нађени у Туркестану, дакле на истоку, као и хетитског језика са споменицима из Мале Азије. Новија истраживања уносе у ову глобалну поделу индоевропских језика извесне корекције, алије у целини не оповргавају.
[уреди] Види још
[уреди] Литература
- Изворни текст је преузет из књиге Увод у славистику I Предрага Пипера. Књига се може наћи у свом електронском издању на страници на пројекту Растко. Књига нема експлицитних рестриктивних ауторских права која забрањују њено умножавање. У случају да се проблеми ипак јаве, контактирајте Милоша.