Владимир Загородњук

Из пројекта Википедија

Владимир Павлович Загородњук (Одеса, 1889. - Сиднеј, 1976.). У средишту Бање Луке, на углу улица које носе имена по двојици старјешина Врбаске бановине, Светиславу Тиси Милосављевићу и Тоди Лазаревићу, налази се једно од неизбјежних знамења Бање Луке за чији настанак је, у ствари, заслужан трећи бан, Богољуб Кујунџић. Објекат је, иначе, по пројекту београдског архитекте Миодрага Васића, подигнут током 1935. и 1936. године и то као филијала Хипотекарне банке за Врбаску бановину. Тој монументалној, полукружној грађевини, што заједно са Банским двором и Банском управом (Општина) омеђује прeлијепи православни Храм Христа Спаситеља, некако није било суђено да има стално име, већ је називана по њеним станарима, који су се, опет, често мијењали. Данас, старији и средњовјечни Бањолучани ово здање по навици називају СДК (Служба друштвеног књиговодства), а млађи Развојна банка или Пореска управа.

Оно што је за нашу причу значајније, јесте да се за украшавање поменутог знамења побринуо Владимир Павлович Загородњук, умјетник чија дјела и животни пут и јесу тема овог рада.

Поменути стваралац рођен је 31. маја 1889. године у чувеној црноморској луци Одеса, гдје је 1907. године завршио Реалну гимназију, а двије године касније и Умјетничку школу. Од 1910. до 1913. године студирао је сликарство и вајарство у Школи лијепих умјетности у Паризу, након чега се вратио у завичај који се ускоро нашао у крвавом ковитлацу Првог свјетског рата. Грађански рат и Октобарска револуција натјерали су око два милиона Руса да напусте своју домовину, а међу 70-ак хиљада оних који су се обрели у новоствореној југословенској краљевини, био је и тридесетједногодишњи Владимир. Он ће у тој другој домовини, удвостручити животни вијек и остварити свој велики умјетнички дар. У почетку је радио као наставник цртања у руској школи у Панчеву, а већ од 1921. године отпочео је службу сценографа и костимографа у београдском Народном позоришту, гдје се око чувеног Јована Бијелића окупило неколико врхунских умјетника руске школе декоративног сликарства. До Другог свјетског рата израстао је у незамјенљивог сценографа великих представа, прије свега, опера, а и након Ослобођења имаће изузетну улогу у обнављању Народног позоришта. Све кад се сабере, до краја каријере у Београду, сачинио је преко педесет великих сценографских остварења, којим је стекао голем ауторитет, статус позоришног класичара и сценског ерудите, као и многе награде.

У међувремену, од 1927. године, отворио је сопствени атеље и додатно се посветио скулпторским радовима, декорисању јавних објеката и изради споменика у Београду, Ваљеву, Опленцу, Бељу. За нову Хипотекарну банку у Сарајеву, саграђену 1930. године (данас Централна банка БиХ), извео је двије порталне бронзане фигуре са лампионима које алегорички приказују декоративну уметност и архитектуру а фасадним рељефима представио је трговину, богатство, морепловство, индустрију, пољопривреду итд. Коначно, Зогородњук је заслужан и за декорацију поменуте зграде у Бањој Луци, чији су кипови постали неизбјежни симболи града а већ деценијама су омиљени оријентир и састајалиште младих. Умјетник је, наиме, током 1937. године главни улаз у банку маркирао великим бронзаним фигурама које представљају пар Крајишника, обучених у народну ношњу украшену змијањском орнаментиком. Осим тога, дуж цијеле фасаде постављени су његови декоративни међупрозорски рељефи, али су, нажалост, сви – осим оног изнад главног улаза – страдали у земљотресу 1969. године, па су при обнови зграде уклоњени.


У међувремену, у новој социјалистичкој Југославији власт су преузели Загородњукови идеолошки противници који му никако нису били по вољи, што ће га 1950. године присилити да напусти и своју – како је сам писао – другу домовину и да са породицом одсели у Аустралију. У тој далекој земљи, трећој домовини, Владимир Павлович је провео посљедње двије и по деценије живота, бавећи се иконописом. Умро је 1976. године у Сиднеју, гдје је и сахрањен.