Битка за Кијев (1941.)
Из пројекта Википедија
Битка за Кијев | |||||||||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
Део део Другог светског рата | |||||||||||||
![]() Источни фронт у време битке за Кијев. |
|||||||||||||
|
|||||||||||||
Сукобљене стране | |||||||||||||
Нацистичка Немачка | Совјетски Савез | ||||||||||||
Заповедници | |||||||||||||
Герд фон Рундштет | Семјон Буђони | ||||||||||||
Јачина | |||||||||||||
500.000 | 850.000 (55 дивизија) | ||||||||||||
Губици | |||||||||||||
150.000 погинулих или рањених | 163.600 погинулих или рањених 452.700 заробљених |
||||||||||||
{{{подаци}}} |
Битка за Кијев је била велика битка за опкољавање у Украјини током Другог светског рата; данас се о њој прича као о највећој бици за опкољавање у историји. Трајала је од средине августа до 26. септембра, 1941, као део операције Барбароса. У совјетској војној историји се ова битка назива Кијевском дефанзивном операцијом (Киевская оборонительная операция), са датумима 7. јул — 26. септембар, 1941.
Готово целокупни Совјетски југозападни фронт Црвене армије је опкољен, и Немци су тврдили да је број заробљених износио 665.000. Немачко опкољавање Кијева није било непробојно, и мале групе снага Црвене армије су успеле да избегну пропаст када се немачка замка затворила. Међу њима су били маршал Семјон Буђони, маршал Семјон Тимошенко и политички комесар Никита Хрушчов. Међутим, кијевски дебакл је представљао пораз без преседана за Црвену армију, превазишавши чак и трагедију код Минска у јуну и јулу 1941. 1. септембра, Југозападни фронт је бројао 752-760.000 људи (850.000 укључујући резерве и позадинске органе), 3.923 артиљеријских оруђа, 114 тенкова и 167 борбених авиона. У обручу се нашло 452.700 људи, 2.642 артиљеријских оруђа и 64 тенка, од којих је једва 15.000 успело да побегне из окружења до 2. октобра. Све укупно, Југозападни фронт је претрпео губитке у људству који су износили 700.544, укључујући 616.304 погинулих, заробљених или несталих током месец дана дуге битке за Кијев. Услед овога су совјетска 5, 37, 26, и 21. армија, састављене од 43 дивизије практично престале да постоје. Као и Западни фронт, и Југозападни је морао бити направљен потпуно испочетка.
Након брзих почетних успеха Вермахта, посебно у северном и централном сектору Источног фронта, преостала је огромна избочина на југу, где су се налазиле значајне совјетске снаге, које су се састојале од готово комплетног Совјетског југозападног фронта. У Уманској бици су Немци извојевали значајну победу, али се велика количина совјетских снага под командом Семјона Буђонија још увек налазила концентрисана у и око Кијева. Иако им је недостајала мобилност и оклопно наоружање, јер су већину оклопних снага изгубиле код Умана, ове трупе су ипак представљале значајну претњу немачком напредовању, и чиниле су највећу појединачну скупину совјетских снага на Источном фронту у то време.
Крајем августа, Немачка висока команда (ОКХ) је имала избор да или настави продор ка Москви, или да уништи совјетске снаге на југу. Како је немачкој армијској групи Југ недостајала снага да опколи и уништи трупе Црвене армије, била је потребна значајна помоћ из армијске групе Центар, како би се овај задатак извршио. Након расправе у Немачкој високој команди (види Лецен одлука) велики део Панцергрупе 2 и 2. армије је одвојен од армијске групе Центар, и послат на југ да опколи совјетске снаге, и сусретне се са напредујућом армијском групом Југ источно од Кијева.
Панцер армије су напредовале брзо како би спровеле опкољавање, и овај покрет је изненадио Буђонија. Стога га је Стаљин разрешио дужности наређењем од 13. септембра. Није именован наследник, што је оставило трупе под командом појединачних командира корпуса и дивизија. Панцер армије група Југ и Центар су се сусреле код Локвице 16. септембра. Након тога је судбина опкољених армија била запечаћена. Без мобилних снага и врховног команданта, није постојала могућност да се пробије обруч. Немачка 17. армија и 6. армија армијске групе Југ, као и 2. армија армијске групе Центар су потом смањиле џеп, уз помоћ Панцер армија. Кијев је пао 19. септембра. Битка за опкољавање је настављена до 26. септембра, када су се последњи остаци трупа источно од Кијева предали.
[уреди] Последице
Великом победом код Кијева, Немци су уклонили последњи значајан отпор на јужном бојишту, и армијска група Југ је могла да настави марш ка Доњецком басену. Остварен је комплетан пробој на јужном сектору. Међутим, напредовање ка Москви је одложено за 4 недеље, што је можда било и одлучујуће у бици за Москву која је уследила. Иако је тактички била врло успешна, Кијевска битка није побољшала немачку стратешку позицију, јер главни циљ, одлучујућа победа која би закључила рат, није била остварена.
Иако су Совјети претрпели страшне губитке, купили су време за одбрану Москве.
Штавише, Совјети су извукли поуку из ове и других битака за опкољавање. Касније у Московској бици су избегли да буду опкољени, а у Стаљинградској бици су они били ти који су опколили нападаче.
[уреди] Референце
- John Erickson, The Road to Stalingrad