Правитељствујушчи совјет
Из пројекта Википедија
Био је један од централних органа власти, основан 1805. године на народној скупштини у Борку, у вријеме Првог српског устанка. Један од оснивача је прота Матеја Ненадовић, док је на његовом постављању радио Божа Грујовић, професор историје права на Универзитету у Харкову.
Стварање Цовјета је био израз потребе ослободилачке борбе српског народа, тадашњих супротностии политичке борбе, спољно-политичких утицаја и борбе великих сила око устаничке Србије. Карађорђе је дао пристанак на његово оснивање, желећи да му он помогне у рјешавању сложених проблема војноорганизационог и спољнополитичког карактера. Један дио војвода је схватио да совјет може бити добро оружје против Карађорђа.
Као централни орган власти обједињавао је напоре устаника и доприносио је да се са успјехом развија ослободилачка борба. Стварао је основне услове за бржи економски, друштвени и културни развој Србије. Постепено је сузбијао нахијски сепаратизам, под Карађорђем се борио против феудалне подвојености, а тиме и за коначну побједу буржоаске револуције у Србији.
"Начални Правитељстбујушчи Совјет Народни", по нацрту Б. Грујовића се састојао од 12 изабраних представника 12 нахија; има свог предсједника који се бира сваког мјесеца између 12 представника; предвиђено је било и 6 попечитеља (министара) који се као и предсједник бирају између чланова: за војску, финансије, правду, просвјету и цркву, иностране и унутрашње послове, и секретар; Попечитељи су уведени тек 1811. године. Прво сједиште је било у манастиру Вољавчи, испод планине Рудника, а послије кратког времена у манастиру Боговађи. У то вријеме по нахијама се организују магистрати (судови) да суде и свршавају нахијске послове. За боравка у Боговађи израдио је и свој печат: грб Србије, крст са 4 оцила и грб древне Тревалије (стари назив за Србију), под круном вепрова глава са стријелом забоденом у чело; између ова два грба налази се крин; испод грбова година - 1804 -, а около натпис Правитељстбујушчи совјет сербскиј.
Послије ослобођења Смедерева 1806. године Совјет се пресељава тамо, а по ослобођељу Београда 1807. године у Београс, гдје остаје до пропасти устанка 1813. године. Дјелокруг његовог рада се стално ширио; и поред тога што је константно био изложен борбама и амбицијама појединаца, потресан унутрашњим и спољним неприликама, Совјет је одиграо своју историјску улогу.