Википедија:МЗЧКВНМ/Кецеља (масонска легенда)
Из пројекта Википедија
Садржај |
[уреди] ПРОЛОГ
Уврежено је мишљење да се корени масонског симболизма налазе у старом братству оперативних слободних зидара. Ово је само делимично тачно, јер је на настанак и развој спекулативне масонерије утицао читав низ херметичких, тајних, политичких и витешких организација као и преовладавајућа јудео - хришћанска мисао верујућих у Европи с почетка XVIII века. Да би смо га разумели, неопходна је просторно временска дијалектика, пошто су на неки начин сва тадашња "тајна" друштва и сва учења била међусобно повезана, творећи једну јединствену, бешавну таписерију.
Присећајући се времена када су оперативни зидари носили дуге кецеље од коже које су их штитиле током рада од делића камена и удараца чекића, могао би се стећи утисак да се на кецељу може гледати само као на део алата. Међутим, свести је на заштитну одећу или на део традиције, унизило би је; јер бела кецеља представља највишу инстанцу иницијације и означава нови почетак (Initium); она потврђује одрицање свих предходних навика и схватања и представља улазак у један нови живот веће самоспознаје, продубљеног разумевања и појачане врлине.
"А сутрадан виде Јован Исуса где иде к њему и рече: Гле, јагње Божије које узе на се грехе света."
Јован, глава 1, стих 29.
[уреди] СИМБОЛИКА КЕЦЕЉЕ
Кецеља симболизује тежак рад на необрађеном камену, на човеку, али исто тако и једно друштво, уједињење и братство. Симболика јагњеће коже од које се традиционално прави кецеља је више него јасна. Јагње је, као жртва, присутно у све три монотеистичке религије али и још раније у оквиру Дионизијевог култа. Ништа нечисто што каља човека не може ући у Краљевство Божије.
У ритуалу Првог степена, у моменту када се новом брату повезује кецеља, Старешина му наглашава да је "носи са поносом, јер је она симбол Реда а носили су је најугледнији слободни зидари, као и они најскромнији". Он каже и да је "кецеља старија од златног руна и од римског орла и да је за слободне зидаре вреднија од било ког знамења под Сунцем". Па добро, колико је заправо стара масонска кецеља или њене претече?
Зна се да су белу кецељу опасивали иницирани у култ Митре. Носили су је и чланови Есенске заједнице. Она је била обележје кинеских тајних друштава још пре 10.000 година. Са поносом су је носили јеврејски и друидски високи свештеници. Рани хришћани су је везивали приликом крштења. Белим кецељама су заогрнуте скулптуре грчких и египатских богова. Персијанцима је представљала националну заставу. Маје, Инке, Астеци, Хопи, Викинзи, Зуле - сви су носили кецељу. У трећем поглављу Прве књиге Мојсијеве стоји записано: "Тада им се отворише очи и видеше да су голи; па сплетоше лишћа смоковог и начинише себи прегаче".
Не звучи ли све поменуто превише претенциозно? Нису ли Мајстори Краљевске Уметности преценили себе уздигавши се изнад ове долине суза те утешени гледају на пролазност живота? Одговор је кратак – НЕ!
Као прво, важно је разумети да масонски симболизам не представља идеју која има само једно, недвосмислено значење. У ствари, сваки симбол обједињује у себи три идеје које су међусобно повезане али не и индентичне.
Постоји лични симболизам у коме тумачење долази од индивидуалног мишљења сваке особе. Свако може да искаже свој лични доживљај неког симбола, што су чинили и рани масонски писци. Њихова посвећеност масонској идеји, познавање древних наука али и дубока религиозна уверења, наводила су их ка закључцима који су за непосвећене неразумљиви, смешни и заиста претенциозни.
Такође, постоји и масонски симболизам - што подразумева да се симболи слободног зидарства објашњавају у складу са прихваћеним масонским изворима и ритуалима.
И на крају, постоји компаративни симболизам, који како сама реч каже, врши поређења која долазе из различитих извора и на основу тога даје свој суд.
Због свега поменутог, јасно је неразумевање профаних који су покушавали да одгонетну значење масонске кецеље.
[уреди] Тајна скривена у кецељи
На масонској кецељи уочавамо четири права угла. Њихов збир даје 360 степени, односно образује тајанствени круг Мајстора. Врх или "поклопац" кецеље са три угла упућује на три изворна Велика Мајстора масонерије - краља Соломона, Хирама од Тира и Хирама Абифа. У неким тумачењима врх кецеље представља шестар. Квадратни део осликава четири основна елемента - ватру, воду, вазух и земљу, док је "поклопцу" додељен врховни принцип тројства.
Бројеви четири и три. Игра светлости и сенке. Њиховим сабирањем добијамо седам, број који за Питагору представља јединство божанства (3) и човека (4). То је и број планетарних анђела "унутрашњих" планета: Сунца, Месеца, Меркура, Венере, Марса, Јупитера и Сатурна; број дугиних боја, број седмог дана посвећеног вечности. Седам означава и седам врлина и седам смртних грехова. То је број Мајстора Краљевске Уметности, број слободних вештина које иницирани мора да негује: граматику, реторику, логику, аритметику, геометрију, астрономију и музику. Седам је и велики Библијски број: кључ Мојсијевог стварања, симбол свих вера; Мојсије је оставио пет књига док је закон садржан у два Завета. Менора, Свети Свећњак има седам кракова. Муслимани имају седам светих храмова. Седам древних цркви у малој Азији шири љубав Богочовека. Краљ Соломон је седам година градио храм који је посветио Богу седмог месеца те прослава трајаше седам дана. Да би ложа исправно радила, неопходно је присуство седморице браће.
Јасно је да значај и улогу кецеље треба тражити у ширем смислу него што је наш, конвенционално ограничен.
Свако живо биће поседује своје сопствено енергетско поље, које многи називају аура. Древни су спознали да аура има седам слојева као последицу седам енергетских центара или чакри. Чакре су вртлози психичке енергије и неки људи их виде и доживљавају као кружне покрете енергије са одређеном брзином вибрирања.
Адепти са истока наденуше називе чакрама: МУЛАДАРА, СВАДИСТАНА, МАНИПУРА, АНАХАТА, ВИШУДИ, АЏНА И САХАСРАРА.
Муладара је прва чакра у еволуцији човека у којој он превазилази животињску свест и постаје људско биће. Уједно је то и последња чакра у животињској еволуцији. Смештена је у карлици и одговара тртичном сплету нерава. У телу мушкарца она се налази између уринарног и екскреторног отвора, у облику мале успаване жлезде по имену PERINEUM. У телу жене она је на задњем делу CERVIKSA. Каже се да се од Муладара чакре, доле ка петама, налазе остале, ниже чакре које су одговорне за развој животињских и људских квалитета, инстикта и интелекта. Од Муладаре на горе се налазе чакре које се тичу просветљења и еволуције вишег човека. Муладара контролише целокупни систем излучивања и сексуалних функција.
Бела кецеља симболише издизање посвећеног изнад Муладаре и представља зачетак свести и покретачку енергију; ослобађање од бескорисних жеља и одбацивање штетних утицаја. Прекривање Муладаре и друге чакре СВАДИСТАНЕ, која између осталог представља и Его и Творца жеља, као и притезање кецеље у висини пупка, што одговара трећој чакри, МАНИПУРИ, означава почетак спиритуалне еволуције посвећеног на путу ка Светлости и уводи иницијацију кроз инструкције.
Трећа чакра, МАНИПУРА означава свест о исправном поступку. Она представља снагу промене, личност, господара жеља. Самопоуздање. Контролу реалности како би се остварила Судбина. Витезови темплари су испод тунике опасивали белу јагњећу кожу, коју по предању нису скидали ни приликом ретких купања. Овакво истицање целибата, коме су се бар у једном периоду свог живота предавали многи адепти, није представљало ништа друго до спутавање нижих енергија зарад виших.
Најранији званични приказ "праве" масонске кецеље потиче из 1717. године и налази се на гравираном портрету Ентони Сејера (Antony Sayer), првог Великог мајстора модерне масонерије. Друга сачувана слика је насловна страна Андерсонове књиге Конституција из 1723. године где је представљена група оперативних масона повезаних дугачким, кожним кецељама.
И поред сложености коју носи њена израда, кожна кецеља се дуго одржала. Тек од 1811. године почињу да се употребљавају мекши материјали за израду овог најпрепознатљивијег обележја масона. У складу са традицијом, Уједињена Велика Ложа Енглеске до данас инсистира на белој кецељи од јагњеће коже, не прихватајући никакву замену материјала.
Да се претпоставити да су најраније кецеље биле једноставне, глатке и без украса. Тек неколико докумената из прве половине XVIII века потврђује да су неки масони имали кецеље на којима је био нашивен «поклопац». Он је постао уобичајен тек у задњим деценијама тог столећа. Тада долази до стварања нове модне линије масонских кецеља: оне се украшавају везеним и сликаним детаљима, најчешће у кућној радиности. Ретки сачувани примерци из тог периода сведоче о великој љубави и пажњи коју су древни масони посвећивали овом делу опреме, али и правцу у уметности коме су тежили. Првобитно осликавање кецеље које имало за циљ да истакне степен и титулу носиоца, касније се претворило у престижно такмичење за избор најлепше кецеље, да би временом попримило разумне облике одражавања симболике и учења слободних зидара.
У зависности од обреда и ритуала варира и боја па чак и облик кецеље. Ученичка кецеља је најчешће бела, опшивена белим платном, са "поклопцем" који може бити подигнут или спуштен. У обредима који прописују подигнут "поклопац" на Ученичкој кецељи, он представља подвојеност материје од духа. Исту такву кецељу носи и Помоћник, с тим што је "поклопац" сада спуштен и означава напредак у Краљевској Уметности јер је слободни зидар остварио повезивање материје и духа. Међутим, понегде је Помоћничка кецеља опшивена црвеним односно плавим платном. Традиционално, кецеља Помоћника који раде у ложама које су под заштитом Уједињене Велике Ложе Енглеске је беле боје са две плаве розете које су нашивене у угловима на дну кецеље.
На Мајсторском степену, кецеља од коже или сатена, опшивена је плавим тракама у оним обедијенцијама које мање или више произилазе из Андерсонизма (Обред Емулације, Шредер, Амерички обред, Француски обред), црвеним у Древном и прихваћеном шкотском обреду Велике ложе Француске и зеленим у Пречишћеном шкотском обреду. Често се на Мајсторској кецељи налази извезено свевидеће око, багремова грана, пламена звезда, стубови храма или угломер и шестар. У Француској, Мајсторска кецеља носи почетна слова Свете мајсторске речи: М и Б. Понекад се ови иницијали исписују словима масонског алфабета.
[уреди] ЕНГЛЕСКА ПРАВИЛА
Резолуцијом прве Велике ложе Лондона од 17. марта 1721. године, прописано је да "нико сем Великог мајстора, његових заменика, изасланика или Надзорника не сме да носи златни накит окачен о плаву траку око врата, нити сме да белу кецељу од јагњеће коже украшава плавим тракама". Ово правило је било кратког века. Већ између 1745. и 1750. године, Велики официри су почели да опшивају своје кецеље љубичастим тракама. Мајстори масони су преузели плаву боју. Званичног правила које би одређивало ношење опреме није било све до 2. маја 1815. године када је прописано да је кецеља Мајстора опшивена плавом траком, не широм од два инча, да сребрне ресице морају да буду окачене испод поклопца и да појас мора да буде светло плаве боје. На кецељи се налазе и три плаве розете постављене тако да образују три тачке једнакостраничног троугла.
Значење розета и сребрних ресица је дуго збуњивало истраживаче масонерије. Чланови Краљевског свода су у трима розетама видели симболику брда лобање, односно симбол распећа па тако и скривени потпис розенкројцера. У средњем веку, израз "sub rosa" (под ружом), је означавао да су сви окупљени под заклетвом ћутања.
Сребрне ресице симболизују енергије два стуба које је у себи хармонизовао Мајстор Краљевске Уметности. Њихов број, два пута по седам, упућује на јединство микроскосмоса са макрокосмосом које остварује онај који тежи ка Светлости. Сребро, метал који алхемичари приписују Месецу, указује на несталност природе и сталне промене из којих вребају многе опасности, те упозорава Мајстора на опрезност у његовим поступцима.
Симбол је "знак, знамење, материјална или мисаона слика која није адекватна представа, али по којој може познати оно што се жели представити". Неки знаци се толико често користе у свакодневном животу да смо престали мислити о њима као о симболима: слова, бројеви, ноте итд.
Масонерија је "огрнута у алегорију и илустрована помоћу симбола", пошто су то најсигурнији начини помоћу којих се моралне и етичке истине могу поучавати. Иницирани не сме да прилази масонерији само интелектом већ исто и срцем. Ум говори уму изговореним или писаним речима. Срце говори срцу речима које се не могу записати нити изговорити. Те речи су симболи; речи које не значе ништа или мало незаинтересованом, а много онима који их разумеју. Тело има својих пет чула кроз која ум може учити; ум има још и имагинацију. Та имагинација може видети даље од очију и чути боље од ушију. За имагинацију симболи постају јасни као што су оку штампане речи. Ништа друго не помаже; никакве речи не могу бити тако ефикасне (сем ако и оне саме нису симболи); никаква учења изражена језиком не могу дати такве спознаје као она која долазе преко симбола кроз имагинацију. Ако бисмо масонерији одузели симболе остала би само љуштура, а језгро би нестало. Онај који чује само речи масонерије пропушта њихово целовито значење.