Милован Видаковић

Из пројекта Википедија

Милован Видаковић (Неменикуће, 1780- Пешта, 1841), писац и противник Вукове реформе

Милован Видаковић
увећај
Милован Видаковић

Садржај

[уреди] Живот

Рођен у селу Неменикуће под Космајем. У току Кочине крајне са породицом је избегао у Срем. О својој младости, селу, Космају и бегу оставио је опширан запис. Уз помоћ стричева који су већ од раније живели у Земуну и Иригу породица се снашла а Милован је послат на школовање прво у Нови Сад, па у Темишвар, затим у Сегедин да би их окончао у Кежмарку. Једно време радио је као професор латинског у новосадској гимназији. Већи део живота провео је у беспарици. Највише се изржавао давањем приватних часова. Последње године свога живота провео је у Пешти. Код њега на стану су сви српски ђаци имали смештај. Сахрањен је на српском гробљу у Пешти; надгрони споменик му је о свом трошку подигла Матица Српска.


[уреди] Дела

Видаковић је био врло плодан писац и вероватно најчитанији српски аутор свога доба. Писао је песме, спевове и романе, а писао је (али је није и довршио) и аутобиографију која је објављена тек постхумно.

Најпознатији је као романописац. Иако није први писац романа (пре њега су се у овој, тада још у српској средини новој форми, огледали Атанасије Стојковић и Никола Шимић) он је већ самом обимношћу свог опуса сасвим изразита појава на књижевној сцени тог доба. Први се романом професионално бавио и утврдио ову врсту књижевности код Срба оставивши за собом читаву школу писаца који су се угледали на њега. За узор су му служили немачки романи нижег реда.

Бирајући пустоловне и егзотичне теме, Видаковић у својим делима тежи да разоноди, али уједно не одустаје од намере да васпита, те су његови романи пуни моралних и животних поука. Језик његових дела је извештачени руско-српски и због њега ће имати највише проблема са наступајућим младим писцима романтичарске провенијенције.

И поред тога што му је Вукова критика уништила репутацију писца, Видаковићеви романи остали су међу најчитанијом прозом на српском 19. века, а последња издања појавила су се на осавремењеном језику између два светска рата.

Најпознатија дела су му "Усамљени јуноша" (1810), "Велимир и Босиљка" (1811), "Љубомир у Јелисијуму" (1814, 1817, 1823), "Силоан и Милена" (1829), "Путешествија у Јерусалим" (1834), "Песн проическа" (1839) и "Селим и Мерима" (недовршено, 1839).

[уреди] Занимљивости

  • Захваљујући популарностињегових дела, имена његових главних јунака, попут Велимира, Љубомира или Босиљке, постала су врло честа међу децом његових читалаца.
  • Прве књижевне критике у Срба написао је Вук Стефановић Караџић на Видаковићеве романе Усамљени јуноша и Љубомир у Јелисијуму у којима је жестоко напао његов извештачени стил.

[уреди] Наводи

"Тек што је какво Српче или Српкиња дорасла да може књиге читати, већ је Видаковића у руке узела. Свака класа радо га је читала." - Јаков Игњатовић

[уреди] Списак дела

[уреди] Оригинални састави

Историја о прекрасном Јосифу (спев; Будим, 1805) Усамљени јуноша (роман; Будим, 1810) Велимир и Босиљка (Будим, 1811) Љубомир у Јелисијуму (у три књиге; Будим, 1814, 1817, 1823) Млади Товија; приповетка у стиховима (Будим, 1825) Касија Царица (Будим, 1827) Силоан и Милена Српкиња у Енглеској (Будим, 1829) Љубезна сцена у веселом двору Иве Загорице, приповетка из српске историје (1834) Путешествије у Јерусалим (спев; Будим, 1834) Граматика српска (Пешта, 1838) Песан историческа о Св. Ђорђу, у стиховима (Нови Сад, 1839) Селим и Мерима (недовршени роман; Нови Сад, 1839) Смесице: 10 раѕних чланака (Пешта, 1841)

Историја српског народа, по Рајићу (у 4 књиге; Београд 1833-37)

[уреди] Преводи

Љубав к младој Музи Српској (с латинског; Пешта, 1812) Дјевица из Маријенбурга (с немачког; 1836) Благодарни отрок (с немачког; Будим, 1836)