Ипостас
Из пројекта Википедија
ИПОСТАС (грч. υποστασις – лице): Израз којим се у Православној Цркви одређује особеност сваког лица у Светој Тројици – Оца, Сина и Светог Духа.
Садржај |
[уреди] Ипостас у античкој философији
У грчкој философији, израз "ипостасис" увек је био везан са изразом суштина (грч. ουσια), што је био узрок свих расправа о Светој Тројици све до 4. века. Потреба да се старим терминима обезбеди нови садржај, уз јасну дефиницију, водио је ка раздвајању тих термина.
[уреди] Ипостас у Православљу
Да би се уклонили неспоразуми због различитог разумевања и употребе термина υποστασις и ουσια, на захтев Св. Атанасија Великог, сазван је сабор у Александрији (362), на коме је одлучено да термин ουσια (суштина) означава оно што је заједничко за сва три лица Свете Тројице, а термин υποστασις (лице), означава оно што је тројично у суштини. Држећи се ове терминологије, оци Другог Васељенског Сабора, у посланици Римској цркви (Римска Епархија тада заједничке цркве), изразили су се о вери у Свету Тројицу: Црква верује у једног Бога (у једну суштину), који је у трима савршеним ипостасима (трима савршеним лицима).
Дакле, сва три лица - Отац, Син и Свети Дух - у Светој Тројици имају једну исту суштину, па Православна теологија поставља јединство и тројичност Божју на исти ниво. Разлика међу божанским лицима (ипостасима) заснива се само на разлици њихових личних својстава.
[уреди] Лична својства ипостаси Свете Тројице
Лично својство Оца јесте нерођеност. "Под нерођеним подразумева се оно што је без порекла." (Свети Григорије Ниски). Отац је начело јединства у Светој Тројици, извор (тројичних односа) из којег ипостаси добијају свој одређени карактер. Он је, као прва ипостас у Светој Тројици, по свом личном својству беспочетан, безузрочан, нестворен, нерођен, несаздан, он је Бог сам од себе, док Син и Свети Дух произлазе беспочетно и вечно од Оца - јединство Свете Тројице одржава монархија Оца.
Лично својство Сина јесте рађање, тј. Син је друга ипостас која произлази од Оца као рођени. Син се рађа вечно од вечног Оца, током једиог процеса који припада категорији суштине. Син није производ Очеве воље, већ је Син по својој суштини, као једини од јединога, као Бог истинити од Бога истинитог, па на тај начин има све особине вечности (сам појам ο вечном Оцу садржи у себи појам ο вечном Сину, и обратно).
Лично својство Светог Духа јесте његово исхођење од Оца, што је открио сам Господ Исус Христос, као једну од највећих тајни (Јован 15,26). Али, Свети Дух бива послан у свет и од Оца и од Сина (Јован 14,26), а његово послање је божанска енергија у којој учествују све три ипостаси Свете Тројице. Свети Дух почива на Сину, учествује и продужава његово дело спасења, а учење ο Светом Духу, које се чува у Цркви, нашло је свој догматски израз у осмом члану Симбола Вере.