Опсада Лењинграда
Из пројекта Википедија
Опсада Лењинграда | |||||||||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
Део Другог светског рата | |||||||||||||
Слика:Leningraddiorama.gif |
|||||||||||||
|
|||||||||||||
Сукобљене стране | |||||||||||||
![]() Совјетски Савез |
![]() Силе Осовине |
||||||||||||
Заповедници | |||||||||||||
Георгиј Жуков Климент Ворошилов |
Вилхелм Ритер фон Либ Георг фон Кухлер |
||||||||||||
Јачина | |||||||||||||
930.000 | 725.000 | ||||||||||||
Губици | |||||||||||||
300.000 војника | 850.000 мртвих | ||||||||||||
{{{подаци}}} |
Опсада Лењинграда је била немачка опсада Лењинграда током Другог светског рата. Немачки план је имао шифровани назив Операција Северна светлост. Опсада је трајала од 8. септембра 1941. и до 18. јануара 1944.
Садржај |
[уреди] Утврђивање и немачка офанзива
27. јуна 1941, Савет депутата радних људи Лењинграда је одлучио да мобилизује хиљаде људи за изградњу утврђења. Неколико заштита је изграђено. Једно од утврђења је ишло од ушћа реке Луге до Чудова, Гачине, Уритска, Пулкова и даље дуж реке Неве. Остале одбране су пролазиле од Петергова до Гачине, Пулкова, Колпина и Колтушија. Још једна одбрана против Финаца је саграђена у северним предграђима Лењинграда. Целокупну дужину од 190 километара дрвених препрека, 635 километара жичаних мрежа, 700 километара против-тенковских ровова, 5.000 борбених положаја и 25.000 километара обичних ровова су саградили цивили. Чак је и топ са крстарице Аурора постављен на брду Пулковскије у јужном Лењинграду. Ипак, када су совјетски војници из Северозападног фронта поражени крајем јуна у совјетским балтичким републикама, Вермахт је форсирао пут ка Острову и Пскову. 10. јула су оба града заузета и Немци су стигли до Кунде и Кингисепа, након чега су напредовали према Лењинграду од Нарве и са југоистока и такође на север и југ језера Илмен да би изоловали Лењинград са истока и да би се придружили Финцима на источној обали језера Ладога. Последња железничка веза до Лењинграда је уништена 30. августа, када су Немци стигли до реке Неве. Бомбардовање Лењинграда је почело 4. септембра. 8. септембра, последња копенена веза до опседнутог града је прекинута када су Немци стигли до језера Ладога код Орекховеца. Бомбардовање 8. септембра је изазвало 178 пожара. Почетком октобра Немци су одбили да јуришају на град и Хитлерова директива од 7.октобра коју је потписао Алфред Јодл је била подсетник да се не прихвати капитулација.
[уреди] Финска офанзива
Током августа, Финци су поново освојили Карелијску превлаку, изгубљену у Зимском рату, угрожавајући Лењинград са запада, a напредовали су и кроз Карелију источно од језера Ладоге, угрожавајући Лењинград и са севера. Ипак, финске снаге су се зауставиле на границама из 1939. Фински штаб је одбио захтеве Немаца за ваздушне нападе на Лењинград и није напредовао даље на југ од реке Свир у окупираној Источној Карелији до које су стигли 7. септембра, 160 километара североситочно од Лењинграда. На југу, Немци су заузели Тиквин 8. новембра, али нису успели да напредују даље на север и споје се са Финцима код реке Свир. Совјетски контранапад је приморао Немце да се повуку из Тиквина 9. децембра све до реке Волков.
4. септембра, Јодл је дошао да наговори финског комаданта Манерхајма да настави финску офанзиву, али је Манерхајм одбио. Након рата, бивши фински председник Рит је рекао: "24. августа 1941. сам посетио штаб маршала Манерхајма. Немци су нас наговарали да пређемо стару границу и да наставимо офанзиву на Лењинград. Ја сам рекао да заузимање Лењинграда није наш циљ и да не бисмо требали учествовати у томе. Манерхајм и министар војске Валде су се сложили са мном и одбили су понуде Немаца. Резулат је била парадоксална ситуација: Немци нису могли да приђу Лењинграду са севера... "
[уреди] Залихе
[уреди] Храна
2.септебра следовања хране су била смањена: физички радници су имали 600 грама хлеба дневно, државни радници 400 грама, а деца и неспособни 300 грама. Велике количине жита, брашна и шећера су разнесене 8. септембра, због недостатка противваздушне одбране. Неколико дана након почетка опсаде, било је могуће јести и у неким комерцијалним ресторанима - који су користили 12% масти и 10% меса које је град трошио. 12. септембра 1941. је израчунато да ће залихе и за војску и за цивиле трајати:
жито и брашно - 35 дана
гриз и макароне - 30 дана
месо (такође и стока) - 33 дана
маст - 45 дана
шећер и посластице - 60 дана
Истог дана су почела нова ограничења у исхрани: радници су добијали 500 грама хлеба, службеници и деца 300 грама, а неспособни 250 грама. Порције меса и гриза су такође смањене, али су порције шећера, слаткиша и масти повећано. Војска и Балтичка флота су имале неке порције за хитне случајеве, али оне нису биле довољне. Флота језера Ладога је била лоше опремљена и бомбардовала ју је немачка авијација; неколико баржи са житом је потопљно у септембру. Значајан део овога су касније покупили рониоци. Ово овлажено жито је касније коришћено за прављење хлеба. Када су потрошене резерве слада, корићене су замене као што су целулоза и памук. Овас слабијег квалитета за коње је такође коришћен, док су коњи храњени листовима са дрвећа.
Када је 2.000 тона овчијих изнутрица нађено у луци, галантин је прављен од њих. Касније је месо замењено галантином и смрдљивом телећом кожом. Током опсаде је било укупно 5 смањења количине хране: 2. септембра, 10. септембра, 1. октобра, 13. новембра и 20. новембра. Глад је олакшана повртњацима који су покривали већину отвореног терена у граду од 1943.
[уреди] Енергија
Због недостатка снабдевања енергијом, многе фабрике су биле затворене, а у новембру су сви јавни превозни сервиси постали неупотребљиви (у пролеће 1942. неке трамвајске линије су реактвиранем, али тролејбуси и аутобоси нису радили све до краја рата). Коришћење струје је било забрањено, осим у главном штабу, Смолњом, окружним комитетима, базама противваздушне одбране и у још неким установама. До краја септембра, резерве нафте и угља су потрошене. Једина опција која је била преостала је било да се посеку шуме. 8. октобра, извршни комитет Лењинграда и регионални извршни комитет су одлучили да почну са сечењем шуме у области Парголово и такође у Всјеволжској области северно од града. Ипак, није било ни алата ни коначишта за групе сачињене од девојчица. До 24. октобра, само је 1% плана о сечи дрвећа спроведен.
[уреди] Пут живота
До 8. септембра, Немци су увелико окружили град, блокирајући све путеве снабдевања до Лењинграда и његових предграђа осим јединог коридора преко језера Ладоге. Неспособне или нежелећи да даље напредују и суоче се са исхитреном, али и бриљантном одбраном коју је организовао Георги Жуков, немачке армије су успоставиле опсаду града која је трајала око 880 дана. У хаосу прве ратне зиме, план за евакуацију није био изводљив или ивзршен, а град и његова предграђа су буквално умирали од глади у комплетној изолацији до 20. новембра 1941, када је успостављен ледени пут преко језера Ладоге. Последице бомбардовања и глади (поебно током прве зиме) по град су биле ужасне. Ледени пут, назван Пут живота, се могао користити само зими, а у остатку године су коришћени бродови. Ипак, пут је довео храну унутра, а цивиле напоље и омогућио је граду да настави да се одупире.
[уреди] Совјетска контраофанзива
Опсада се наставила све до операције Искра, офанзиве војника из Лењинградског и Волковског фронта, која је започела ујутро 12. јануара 1943. Након жестоких борби, јединице Црвене армије су савладале моћне немачке утврде јужно од језера Ладога и 18. јануара 1943, Лењинградски и Волковски фронт су се спојили, отворивши копнени коридор опседнутом граду. Јануара 1944, совјетска офанзива је отерала Немце из јужних предграђа града, окончавши тиме опсаду. Касније, у лето 1944, Финци су приморани назад на другу страну Виборшког залива и реке Вуокси.
[уреди] Последице
[уреди] Рат
Храброст бранилаца града је била важан симбол совјетске воље да се одупре. У првих неколико недеља рата, Британци су били толико обесхрабљени колапсом совјетских армија, да су мислили да је победа нациста неизбежна.
[уреди] Лењинград
Коначан број жртава током опсаде је оспорен. Након рата, совјетска влада је известила око 670.000 мртвих од 1941. до јануара 1944, углавном од глади. Неке независне процене дају много веће бројеве од 700.000 до 1,5 милиона, док су већине процена око 1,1 милион. Већина жртава је сахрањена на Пискаревскојевом гробљу. 2000. године, још увек има прaзних места тамо где су некада биле зграде пре опсаде.
Лењинград је награђен насловом Града хероја 1945.
[уреди] Утицај на културу
Опсада је утицала на светс становника Лењинграда барем једну генерацију након рата. Лељинград је увек ласкао себи да је град културе, а избор да ли да се спали библиотека (или намештај стар 200 година) или да се смрзне до смрти је био тежак. Услови у граду су били ужасни, а глад је била константна током опсаде. Са друге стране, град је издржао скоро три године, а понос града је непогрешив: "Троја је пала, Рим је пао, Лењинград није пао".
Опсада Лењинграда је обележена касних педесетих Зеленим појасом славе, кругом дрвећа и споменика дуж историјског фронта. Упозорења становницима града којом страном да ходају се могу још увек видети (она су враћена након рата).
Димитриј Шостакович је написао Седму лењинградску симфонију и рекао је да "то није о Лењинграду под опсадом, већ да је о Лењинграду који је Стаљин уништио, а Хитлер скоро довршио". 2003. амерички писац Елис Блеквел је издала "Глад", бурну историјску драматизацију догађаја повезаних са опсадом.
Амерички певач Били Џоел је написао песму Лењинград, која говори о познатој опсади. Песма је делимично о младом руском дечаку Виктору, који је изгубио свог оца у опсади.
Руски туристички водичи у Петерхову, у данашњем Санкт Петерсбургу, тврде да је још увек опасно ићи у шетњу у парковима палете током олуја са грмљавином јер шрапнели заостали у дрвећу привлаче муње.
[уреди] Види још
- Тања Савицева
Други светски рат - навигација кроз историју: | |||||
Бојишта | (1939-1942) | (1943-1945) | Посебни чланци | Учесници | Види још |
Увод:
Главни фронтови:
|
1939.: |
1943.: |
Цивилне жртве и злочини:
Последице:
Суђења:
|
Учесници Савезници Силе Осовине |
Више података о
Другом светском рату:
|