Крвави Ускрс на Плитвицама

Из пројекта Википедија

Плитвички Крвави Ускрс
увећај
Плитвички Крвави Ускрс

Крвави Ускрс на Плитвицама је био инцидент који се догодио у касно пролеће 1991. године у Националном парку Плитвице у Хрватској и сматра се првом озбиљнијом ескалацијом ситуације у Југословенским ратовима.

31. марта 1991. године, Хрватска је упутила неколико аутобуса полицајаца према Кореници и Плитвичким језерима са циљем да успостави републичку власт у општини и у самом националном парку. Наоружани српски полицајци сачекали су их на подручју националног парка и отворили ватру. Тромблонска мина која је погодила аутобус није експлодирала. Два полицајца која су погинула у размени паљбе - са сваке стране по један - прве су жртве у грађанском рату насталом на развалинама СФРЈ. Био је то догађај који ће Срби назвати "Крвави Ускрс", са очигледном асоцијацијом на догађај из периода НДХ.

[уреди] Догађаји који су претходили инциденту

Нова власт у Хрватској, предвођена националистом Фрањом Туђманом, уклањала је Србе са државних функција с образложењем да су Срби, као "комунисти", имали привилегован положај у претходном систему.

Српска побуна почела је одбијањем милиционера у Книну и книнским општинама да усвоје знамења нове државе као део униформе. Највећи број полицајаца били су Срби, којима је било незамисливо да носе ознаку која је била симбол нацистичког геноцида над Србима. Ови догађаји промовисали су у једног од лидера Милана Мартића, локалног полицијског шефа, који је касније, уз помоћ Београда, постављен и за председника РСК.

Тенкови у Плитвицама
увећај
Тенкови у Плитвицама

Фрањо Туђман и званични Загреб о крајинској побуни говорили су искључиво као о "сценарију" и "сценаристима", што се односило на одговорност Београда и Слободана Милошевића у производњи побуне на тлу Републике Хрватске. Са своје стране, Милошевић и српски режим су книнску побуну представљали као аутохтони и спонтан народни бунт. У сваком случају, власт у Србији показивала је наклоност према Србима у Крајини, а крајински лидери, Рашковић, Мартић, Милан Бабић били су, природно, упућени на Београд.

Постојање Книнске Крајине, са територијама које су делиле Хрватску чинили су стање неодрживим, тако да се морало наћи решење, милом или силом. "Крвави Ускрс" на Плитвичким језерима назначио је један од та два пута.

[уреди] Анализе инцидента

Догађају на Плитвицама претходило је успостављање хрватске власти у полицијској станици у Пакрацу, када је одред хрватских специјалних полицајаца изненадио и ухапсио српску полицијску посаду, која је претходно успоставила контролу над Пакрацом. У акцији није било жртава. Срби су решили да им се то не понови и то показали на Плитвицама.

Хрватској је ипак успело да успостави своју полицију у Кореници, али је сукоб проузроковао интервенцију ЈНА која је своје мешање објаснила потребом да се уметне између сукобљених страна. Показало се да полицијски резервисти нису снага која би се могла супротставити већ ојачалим снагама Републике Хрватске и почело је убрзано наоружавање и организовање.

Хрватска је рачунала са ратом, што ће касније потврдити и њен председник Туђман када је у говору на Јелачићевом тргу рекао да независност није била могућа без рата. Хрватски екстремисти ликвидирали су почетком јула Јосипа Рајхл-Кира, обласног шефа полиције у Осијеку и хадезеовца, који је покушавао да одржи атмосферу релативне толеранције.

Овај чланак је део
 Портала о Распаду СФРЈ 

више о Распаду СФРЈ  
Други језици