Сказање изложено о писменима

Из пројекта Википедија


[уреди] 2. Сказање нзложено о писменима.

Схватања античких писаца о језику и граматици оставила су запажене трагове у образовању византијског погледа на филологију. Познати византијски писци писали су и граматичке расправе — Јован Филопон, Георгије Хировоск (VI век), Теогаост, Михаил Синђел (IX век), Никита Серски, Јован Итал (XI век), Јован Глика (ХШ—XIV век) и др. Извесни граматички списи бејаху непосредно намењени школским потребама. Познати су овакви списи и расправе чувеног историчара Нићифора Григоре (1290—1360), хуманисте Максима Плануда (око 1255—1305) или његовог ученика Манојла Мосхопула (око 1265—1315), на чије ће се учење после једног века ослонити наш Константин Философ у Сказању нзложеном о писменима.

У Београду, у близини деспота Стефана Лазаревића, Константин Философ је 1423—1426. године саставио прву изворну филолошку расправу — „Сказаније изјављено о писменех,, (Сказање изложено о писменима). (Једини потпуни препис Сказања, из друге половине XVII века, сада у Патријаршијиној библиотеци у Београду, издао је и пропратио студијом В. Јагић (Разсужденiя, стр. 366—517)).

Посматрано споља, Константинова расправа је строго и чврсто грађена. После предговора и прегледа садржине, следи четрдесет глава, чија почетна слова дају крајегранесе (акростих) у облику криптограма: „Самодржавному деспоту Стефану раб Константин". Сказање је превасходно теоријска и филолошка расправа о писаној речи, те није могла непосредно и лако да делује на правописно—језичко усмеравање српскословенског језика. „Кварење" књига, међутим, о којему је Философ писао са горчином, почело је да се исправља у Србији још пре Константиновог доласка, у првим годинама владавине Стефана Лазаревића, крајем XIV века. Овај ток се временом природно усавршавао, без теоријске основе Сказања. Тако, оно што се већ од времена следбеника деспота Стефана назива добрим „ресавским изводом", добрим „ресавским књигама", није могло бити производ деловања једне теоријске расправе, већ је то плод настојања добрих преписивача, редактора и преводилаца.

Неколико деценија после Сказања, у другој половини XV века, како су показала проучавања Георгија Петкова, неки непознати писци прерађују, поједностављују и скраћују Константиново дело. У наслову ове расправе од десетак штампаних страница истиче се компилаторско обележје списа и његова веза са Константиновим делом: „Сија словеса вкратце изабрана от књиги Константина Философа Констенчаскаго, бившаго учитеља србскаго ва дни благочастиваго Стефана деспота, господина Србљем, и имат образ сицев ка писатељем." Тако је сада Константиново Сказање преко Слова о писменима могло и непосредно да делује на успостављање реда у писању и правопису.

Емоционално и „пансловенски" ношен, Константин, наравно, није могао знати право извориште старословенског језика, иако му је близу био, већ је литерарно живо представио како су Ћирило и Методије („добри и дивни мужеви") од разногласних словенских језика створили један јединствени књижевни језик (за „божаствене списе"): „У почетку они који су хтели издати на словенском језику, јасно је да не могоше бугарским језиком, иако неки говоре како се на овом издаде. Јер како се тананост јелинска или сирска или јеврејска могаше издати најдебљим језиком. Па ни српским високим гласом и тесним. Стога, расудивши они добри и дивни мужеви, изабраше најтањи и најкраснији руски језик, а њему се на помоћ придодаде бугарски и српски и босански и словенски и чешкога део и хрватски језик — на које да ставе божаствене списе."

Схватање о седам језика који стварају „словенски" преноси се и касније. У Словима о писменнма, која су непосредно рађена према Константиновом Сказању, наглашава се како словенски — „от 7 језик састави се". Трагови оваквог схватања запажају се и касније. Тако, у једном зборнику философско—богословских расправа из XVI века, српске редакције, на задњој корици читамо запис из нешто каснијег времена: „Блгари, Срвље, Руси, Словени, Чеши, Босани, Леси — от сих 7 језици саставише словенска књига." Претпостављамо да је непознати писац под утиском Сказања и Слова саставио овај запис. Именовање народа углавном се слаже са Константиновим набрајањем језика. Разлика је само једна. Писац записа изоставља Хрвате („хрватски језик") и на њихово место ставља Пољаке (Леси).