Простор

Из пројекта Википедија

Простор може значити:

  1. пространство, тј.
    • с временом један од основних облика, оквира свега постојања;
    • средина у којој се налази све оно што видимо.
  2. Ограничена површина или запремина.
  3. Област математике.

[уреди] Математика

У математици простор је:

  • Линеарни простор
  • Тополошки простор
  • Метрички простор
  • Пројективни простор, или
  • Простор функција (функционални простор).

[уреди] Филозофија

Од када је човек почео да развија своју свест, почео је и развој његовог схватања простора у коме постоји. Од првобитног облика схватања само оног простора у коме је могао да се креће, лови и живи, током времена је растао и развијао се простор у коме се налази. Пре свега у његовој свести. Самим тим простор је постао одраз свести о његовом постојању. Што значи да је простор како год да га описујемо ипак само људска творевина. Не сам простор који је такав какав јесте, још много времена пре него је човек почео да га схвата, него његов начин описивања.

Преко оног скученог простора првобитниг човека, временом је исти почео да добија облике који га описују. Ти облици су његове димензије. Димензије су се развијеле (увећавале) како се увећавало сазнање о самом простору. То сазнање се све више ширило, да би данас могло или бар то покушава да опише простор далеко у свемиру. Далеко од његових почетака. Далеко до његовог краја.

Можда је први облик описивања простора са неким димензијама, био раван простор. Пре тога неких димензија није могло ни да буде. Тај раван простор имао је свега две димензије. То су дужина и ширина. Такав опис је почео у доба старе грчке, што и говори његов назив "Еуклидски простор". Следило је доста времена док се простор није проширио са две на три димензије. Простор је добио и висину. Тако да је настао простор у коме постоји кретање лево-десно, напред-назад, горе-доле. На почетку двадесетог века сазнање о простору је прешло оквире нашег планетарног система, чиме су се три дотад кориштене димензије показале као недовољне. Анштајнов опис простора нас уводи у свет нових димензија, којима можемо и морамо, да опишемо простор који смо могли да схватимо. Простор добија још једну димензију која је пре и тога постојала као физичка величина. То је време. Време се сједињује са простором у оно што се назива просторно-временски континиум. Простор постаје четвородимензионалан. За матеметичко приказивање тог и таквог простора користе се координате, а то су x, y, з и т. Прве три су координате које стоје под правим углом једна у односу на остале две. Време (т) се не приказује у том координатном систему са неким углом који је сталан, нити је стваран. Стваран у оном смислу да наликује на прве три димензије. Но време је ипак део тог система, у коме се приказује као још једна димензија.

Видимо како се човеково схватање простора мењало током времена. У оноликој мери колико су се проширивале границе његових схватања. Да ли је број димензија које сада постоје коначан? Границе човековог схватања простора нису коначне! То нас наводи на мисао да ни постојеће четири димензије нису коначне! Колико времена треба да прође да би се добио неки опис простора који није више четвородимензионалан? Добро би било да то време није тако далеко. Јер ако што пре можемо боље да схватимо простор и да га опишемо, то су веће наше могућности за развој. Не само схватања, као свести о постојању, него и техничких могућности да освајамо простор који описујемо. Да освајамо простор који није само у оквиру нашег планетарног система.

Тако се намеће закључак да простор није коначан. Наравно ако мислимо на могућности да га човек проширује, онолико колико може да га схвати. Мада са друге стране простор може бити коначан, у оквиру човековог мишљења да простор има свој крај. Како тај крај није у домену који човек може да схвати и опише, још је далеко време, када ћемо рећи "простор је коначан".