Хиперкапнија

Из пројекта Википедија

Хиперкапнија (hypercapnia) је стање повишеног парцијалног притиска угљен-диоксида (PaCo2) у артеријској крви изнад 45 mmHg. Нормалне вриједности се крећу у распону између 35 и 45 mmHg. Када су вредности PaCo2 око 70-80 mmHg доводе до тзв. Co2-наркозе. Код болесника се констатује стање сомноленције, сопора или коме. Патогномоничних знакова и симптома хиперкапније нема, али се може на њу посумњати када је присутна диспнеја са брадипнејом а чешће тахипнејом са површним, плитким дисањем.
Узроци који довеоде до развоја хиперкапније су:

  • Смањена вентилација плућа као што је то случај код HOPB или тешког и дуготрајног астматичног статуса, акутног плућног едема, акутног респираторног дистрес синдрома (АРДЦ-облик акутне респираторне инсуфицијенције, гдје је присутан поремећај перфузије на нивоу алвеоларне мембране уз развој клиничке слике некардиогеног плућног едема).
  • Присуство екстрапулмоналних узрока који доводе до хиповентилације плућа, као што је то случај код поремећаја функције центра за дисање услијед трауматских повреда главе, послије интоксикације или апликације опоида и бензодиазепина, код нестабилног грудног коша са серијским преломом ребара, код вентилног пнеумоторакса, код неадекватне регулације апарата за вјештачко-механичко дисање.

Имајући у виду да долази до задржавања угљен-диоксида у циркулацији уз лакше одавање кисика, развија се респираторна ацидоза. Проток крви кроз мозак је повишен због вазодилатације крвних судова мозга, што може довести до повишења притиска у мозгу са развојем можданог едема.
Дијагноза хиперкапније се поставља мјерењем повишене концентрације Co2 у експирисаном зраку на крају експиријума посебним уређајем капнометром, што не искључује присуство хиперкапније ако су нађење нормалне или чак снижене вриједности Co2. Зато се обавезно мора приступити лабораторијском одређивању PaCo2 артеријске крви.
Терапија хиперкапније састоји се у побољшању алвеоларне вентилације и спречавању хипоксије апликацијом кисика. Ако је познат узрок који је довео до развоја хиперкапније терапија се усмјерава према том узроку примјеном одговарајућих лијекова: код ХОПБ и бронхијалне астме апликују се бронходилататори, код пнеумоторакса адекватна дренажа грудног коша. Код интоксикације опоидима и бензодиазепинима покушати са апликацијом њихових антидота налоксоном и флумазенилом. У случају да примјењене мјере не дају задовољавајуће резултате приступа се ендотрахеалној интубацији.
Код болесника који се налазе на механичкој вентилација потребна је стручна регулација параметара уређаја.

Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење у вези са темама о здрављу (медицини).