Драгица Кончар
Из пројекта Википедија
Драгица Кончар (1915. - 1942.) је била револуционарка, партизанка и народни херој СФРЈ.
Драгица Стојић је рођена 1. јануара 1915. године у селу Јошану, Кореница, Хрватска. Њени родитељи, Јелена и Никола Стојић, били су најбогатији сељаци у крбавској долини. Пошто је завршила основну школу у селу и 4 разреда гимназије у Кореници наставила је школовање у гимназији у Госпићу, али без успјеха. Послије тога, родитељи је шаљу у Загреб, гдје се најприје запошљава као службеник у пошти, затим као радница у фабрици папира и папирних врећица "Југословенско дионичко друштво Батес", а од октобра 1935. као писар у аутомеханичарској радионици Стјепана Крушњака, да би се, аугуста 1937, запослила у „Сименсу", у одјељењу за електромоторе.
У Загребу се упознала са својим земљаком Радом Кончаром, будућим секретаром ЦК КПХ, који ју је укључио у револуционарни раднички покрет. Најприје ју је учланио у радничко спортско друштво "Металац", а у априлу 1936. и у Савез металаца. Од тог времена, заједно с Радом и сама, смишљено и упорно агитује међу радницима да се учлањују у синдикат. Одлази међу раднике и у друге фабрике. Уз то, чита марксистичку литературу, сама учи да би учила друге, а пише и текстове за "Женски свијет".
С Радом се вjенчала 24. фебруара 1938. Убрзо Послије тога, постала је члан КПЈ, и као већ зрео борац за радничка права наставила да се бори за остварење револуционарних циљева радничке класе, због чега је уживала велики углед међу радницима. Истицала се у свим демонстрацијама, штрајковима и другим акцијама које је покретала и којима је руководила КПЈ у Загребу.
Због револуционарног рада, загребачка полиција ју је прогонила, хапсила и злостављала.
Први пут је била ухапшена 28. децембра 1938, и у наредне двије године још пет пута. У јесен 1940. године постала је плаћени функционер у УРС-.у. И када су, 30. децембра, забрањени УРС-ови синдикати, она је 2. и 3. јануара 1941. обишла десетак загребачких фабрика, због организирања протестних демонстрација, а сама је 4. јануара повела протестну колону на Кватерников трг, када је и шести пут ухапшена. Свједочанство о томе оставила нам је полиција, која је у свом извјештају написала: "Дана 4. 01. о. г. око 18,20 сати покушали су на Кватерниковом тргу неки појединци да произведу демонстрације вичући комунистичке повике, али је тај покушај у самом почетку онемогућен. Поведеним извидима је установљено да се ту нарочито истакнула Драгица Кончар, приватна намјештеница, иначе позната комунисткиња и супруга илегалца Рада Кончара. Иста је након извршених извиђа кажњена с 30 дана затвора и изгоном из Загреба 3 године".
Иако прогнана у Лику, Драгица се већ послије десетак дана враћа у Загреб, и под именом Штефица Колак и Драгица Михелић, од фебруара 1941. живи и ради илегално најприје као члан максимирског, а од јесени те године као члан чрномерачког рејонског партијског комитета, а наредне године и као члан мјесног комитета КПХ Загреб. Послије окупације, у условима усташког терора, често мијењајући илегалне станове, Драгица примјерно извршава партијске задатке. Била је неустрашива жена и борац дорастао најтежим искушењима. У исто вријеме, с пуно мајчинске њежности припремала се за долазак дјетета. Под туђим именом, 4. марта 1942, у породилишту у Петровој улици, родила је сина, и дала му, по оцу, име Раде, који је управо тих дана у Шибенику очекивао пресуду и извршење смртне казне. Послије изласка из болнице, сина — најмлађег "илегалца" у другом свјетском рату — прихватиле су друге илегалке и илегалци, а сама је наставила да извршава партијске задатке, мијењајући стан веома често, и поред тога, средином аугуста 1942, усташки агенти успијевају да је ухапсе у Чрномерцу и спроведу у затвор у Савској цести, гдје су је мучили. Драгица се држала херојски: није рекла ни ријечи. Не успевши да изнуде било какво признање, усташе су је 21. аугуста 1942. бациле везану, с другог спрата, у затворско двориште.
Народним херојем проглашена је 23. јула 1952. године.