Иван Ђаја

Из пројекта Википедија

Иван Ђаја

рођен: 21. јул, 1884.
Ле Авр
преминуо: 1. октобар, 1957.
Београд

Иван Ђаја (Ле Авр, Француска 21. јул 1884. - Београд, Југославија 1. октобар 1957.) је био српски биолог и физиолог, професор и ректор Универзитета у Београду, редовни члан Српске академије наука и уметности и оснивач Физиолошког завода (1910. год.) и прве Катедре за физиологију међу Јужним Словенима.

Садржај

[уреди] Биографија

[уреди] Дела

Академик Иван Ђаја је један од наших највећих физиолога и биолога, чија је непроцењива заслуга у утемељивању научне физиологије у Србији, засноване на експерименталном раду. Овај изузетно даровит научник, филозоф и књижевник, још почетком XX века је ударио темеље експерименталне физиологије и физиолошке хемије (касније биохемије) не само у Србији, већ и у југоисточној Европи. Године 1910. Иван Ђаја је на ондашњем Филозофском факултету основао прву Катедру за физиологију у оквиру Физиолошког завода. То је била прва катедра за физиологију, не само у Србији, већ и прва те врсте међу Јужним Словенима. Академик Иван Ђаја, својим радом у настави, а нарочито резултатима које је постигао у области терморегулације и биоенергетике, допринео је угледу Србије у свету тако да се Физиолошки завод почео цитирати као "Београдска физиолошка школа". Било је то златно раздобље за физиологију као науку у Србији.


Колико су Ђајини научни радови били допринос светској науци сведочи и његов пријем у Француску Националну академију медицине, на упражњено место након смрти Александра Флеминга, проналазача пеницилина. Наиме, убрзо по оснивању катедре, Ђаја је почео да се интензивно бави научним истраживањима. Његова девиза је била: "Нулла диес сине еxпериментум" (Ни један дан без експеримента). Већ 1912 год. он објављује и прве резултате својих истраживања у монографском раду под насловом: "Ферменти и физиологија". Написао је уџбеник: "Основи физиологије" (1923), први те врсте у нас, који је посветио "првом нараштају уједињене Југословенске Универзитетске омладине". У предговору овог уџбеника Иван Ђаја, у духу класичних филозофа, истиче да је: "градиво распоредио и развио на основу једне опште биолошке идеје водиље: да је промет материје и енергије основна појава живота, којој су подређене све физиолошке функције.


О Ивану Ђаји, нестору српске и светске физиологије, изрекли су свој компетентан суд и угледници Српске и Француске академије наука његовим избором у своје редове. Мање је познато упорно настојање Ивана Ђаје за одгонетањем комплексног функцијског сплета у природи уопште. Бавећи се научним радом из области физиологије, биолошке дисциплине која синтетише сва знања науке о животу, академик Ђаја је настојао да презентује и адекватна филозофска тумачења о природи науке, њеним основама, критеријумима, принципима и путевима развоја. Већ почетком 30-тих година овог века, Ђаја је изнео своје филозофске погледе о науци и вредности знања у књизи:" Трагом живота и науке". Поред већ споменуте књиге он је објавио и више публикација: "Од живота до цивилизација" (Београд, 1933); "Низ воду" (Београд, 1938); "Дубровачки разговори", док је у рукопису остало његово дело "Откриће света". Круну његовог филозофског опуса представља монографија "Л омме е ла вие инвентив" (Човек и инвентивни живот) коју је написао у својим зрелим годинама, а која је публикована у Француској (1955). У овој студији, академик Ђаја износи тезе о пореклу биолошки инвентивне моћи, о сврховитости одређених појава у живом свету, као и појму корисности у биологији. Међутим, ово Ђајино дело је, осим филозофске синтезе, истовремено и јединствена општа физиологија природе. Чак се може истаћи да је оно својеврсна енциклопедија функционалне анатомије екосистема, или "филозофска екофизиологија". Имајући све ово на уму, намеће се неизбежан закључак да је Иван Ђаја био рођен да буде физиолог и када се бавио озбиљним филозофским разматрањима.

[уреди] Види још

[уреди] Спољашње везе