Фјодор Михајлович Достојевски

Из пројекта Википедија

Фјодор Михајлович Достојевски, портрет Василија Перова, 1872
увећај
Фјодор Михајлович Достојевски, портрет Василија Перова, 1872

Фјодор Михајлович Достојевски (рус. Фёдор Миха́йлович Достое́вский) рођен је у Москви 11. новембра (30. октобра по старом календару) 1821. године. — умро 9. фебруара (28. јануара по старом календару), 1881. године у Санкт Петербургу.

Завршио је војну школу. У двадесетосмој години због учешћа у револуционарној организацији бива осуђен на смрт. Након помиловања провео је четири године на присилном раду у Сибиру.

Он је један од најутицајнијих писаца руске књижевности. Према ширини и значају утицаја, посебно у модернизму светски је писац у рангу Шекспира и Сервантеса. Реализам Достојевског представља својеврсни прелаз према модернизму јер његово стварање управо у епохи модернизма постаје неком врстом узора начина писања. Са аспекта књижевне технике његови су романи још увек блиски реализму због обухвата цјелине, начина карактеризације и доминирајуће нарације, док драматични дијалози, филозофске расправе и полифонија чине од њега претечу модернизма. По многима је и претеча егзистенцијализма.

Садржај

[уреди] Биографија

Фјодор је био други од седморо деце Микхаила и Марије Достојевски. Убрзо пошто је мајка умрла од туберколозе 1837 године, он и брат Микхаил су били послани у Војну академију у Ст. Петесбургу. Године 1839 умире му и отац, пензионисани војни хирург и насилни алкохоличар, који је служио као доктор у болници Марински за сиромашне у Москви. Претпоставља се да је Микхаил убијен од стране својих кметова, за које је познато да су у више наврата били огорчени Микхаиловим понашањем у пијаном стању. Претпоставња се да су га убили тако што су га везали и сипали му вотку у уста док се није удавио. По другој причи, Микхаил је умро природном смрћу, а насилно објашњење његове смрти је сковао суседни земљопоседник да би лакше купио његов посед.

Фјодору није превише добро ишло у Војној академији у Ст. Петесбургу, пошто је био лош из математике коју је презирао. Уместо тога се посветио књижевности. Тада је високо ценио Оноре де Балзака, и 1843 је чак превео једно од његових највећих дела Евгенија Гранде на руски. Достојевски је почео да пише своју дела отприлике у ово време, и 1846 појавио се његов први роман у форми епистоларне прозе Бедни људи, који је добио одличне критике, а један критичар (Висарион Белински) је направио чувену изјаву: “Рођен је нови Гогољ!“.

Споменик Достојевском у Омску, месту где је био заточен
увећај
Споменик Достојевском у Омску, месту где је био заточен

Достојевски је ухапшен и затворен 23 априла 1849 под оптужбом да је учествовао у револуционарним активностима против Цар Николај I. 16 новембра исте године је осуђен на смрт због делања против власти у склопу интелектуалног круга, тзв Петрашевски круга. После лажног стрељања гду су му везане очи и када је остављен на хладном времену да чека на хитац од стране одреда за стрељање, Достојевски је помилован на присилни рад у Каторга радном кампу у Омску у Сибиру. Током овог периода повећао се број епилептичних напада за које је имао генетску предиспозицију. Године 1854 је пуштен из затвора да би служио у Сибирском регименту. Достојевски је провео следећих пет година као поручник у седмом батаљону која је била стационирана у тврђави у Семипалатинску у Казахстану.

Овај период се сматра за прекретницу у његовом животу. Достојевски је напустио раније политичке ставове и вратио се традиционалним руским вредностима. Постао је хришћанин и велики противник филозофије нихилизма. У то време је упознао и Марију Дмитриевну Исеаву, удовицу пријатеља из Сибира, коју је потом оженио.

Године 1860 се враћа у Ст. Петесбург, где започиње неколико неуспешних књижевних часописа са својим братом Микхаилом. Достојевски бива изузено потресен смрћу његове жене 1864, и одмах затим смрћу његовог брата. Био је у лошој финансијској ситуацију, а морао је да издржава и удовицу и децу његовог брата. У то време је потпнуо утенуо у депресију, често губећи коцкајући се и задужујући се.

Достојевски је имао проблем са коцкањем. Тако је и једно од његових најпознатијих дела Злочин и казна написано у рекордно кратком року и брзо објављено да би успео да исплати коцкарске дугове, а пошто их је отплатио поново је остао готово без пара. У исто време је написао и књигу Коцкар да би задовољио уговор са својим издавачем.

Достојевски је у ово време путовао у западну Европу. Тамо је прво покушао да обнови љубавну везу са Аолинариом Сусловом, доста млађом студенткињом, али је она одбила да се уда за њега. Још једном му је сломљено срце, али је ускоро упознао Ану Григоревну, двадесетогодишњу девојку која је радила као стенограф, коју је оженио 1867. У овом периоду је написао своја највећа дела. Од 1873 до 1881 издаје овај пут успешан месечни књижевни часопис са кратким причама, карикатурама и чланцима о актуеулним дешавањима - Пишчев дневник. Часопис је доживео огроман успех.

Достојевски је 1877 одао почасни говор на сахрани песника Некрасова, који је тада побудио многе контраверзе, а године 1880 дао је познати Пушкинов говор на отварању споменика Пушкину у Москви.

Пред крај живота је живео у граду Стараја Руса у Новгородској области недалеко од Ст Петесбурга. Умро је 9. фебруара (28. јануара по старом календару), 1881 од проблема са плућима који су били изазваним његовим епилептичним напанима. Сахрањен је на гробљу Тикхвин при манастиру Александар Невски у Ст. Петесбургу у Русији. Процењује се да је 40.000 људи присуствовало његовој сахрани. На његовом надгробом споменику пише: “Заиста, заиста вам кажем, ако зрно пшенично паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, много рода роди." (Јеванђеље по Јовану XII,24), што је и епиграф његовог последњег романа Браћа Карамазови.

[уреди] Стваралаштво

Најпознатија дела су му Злочин и казна и Браћа Карамазови. У Злочину и казни главни лик, сиромашни студент, искушава себе понет идејама о "великим људима" и социјалној правди. Живећи у највећој беди изграђује поглед на свет који се заснива на идеји да је друштво суштински неправедно, јер омогућава бескорисним и исквареним људима да уживају у богатству док истински вредни људи пропадају у сиромаштву без могућности да развију и остваре своје способности. Правосуђе осуђује ситне злочине, а историја слави људе попут Наполеона који су одговорни за смрт хиљаде људи. Одлучује да искуша себе и да почини злочин који ће му омогућити новац за школовање и човјека достојни живот. Међутим, под теретом савjести на крају се предаје полицији. Браћа Карамазови је последња књига Достојевског. То је роман сложене структуре у чијем је средишту судбина породице Карамазових. Осим тога познати су му и романи Коцкар и Идиот.

[уреди] Смрт

Преминуо је 9. фебруара по новом или 28. јануара по старом календару, 1881. године у Санкт Петербургу. После два дана, његово тело је испратила на гробље безбројна гомила народа. Фјодор Михајлович је изразио жељу да буде сахрањен поред Њекрасова, али је био сахрањен у близини надгробног споменика свог дуго омиљеног песника - Жуковског.

[уреди] Романи

  • Бедни људи, 1846 - роман у писмима
  • Двојник, 1846 - психолошка студија на тему раздвојене личности
  • Беле ноћи, 1848 - сентиментални роман
  • Неточка Незванова, 1849 - недовршено дјело, прекинуто хапшењем и одласком у Сибир
  • Село Степаничково, 1859 - написано у Сибиру, комични роман с темом о провинцијској властели
  • Понижени и увријеђени, 1861 - роман-фељтон
  • Записи из мртвог дома, 1861
  • Коцкар, 1866
  • Идиот, 1868 - низ етичко-моралних питања и расправља о руском друштву онога времена, кнез Мишкин
  • Зли дуси, 1871-1872 - "антинихилистички роман"
  • Младић, 1875 - писан у првом лицу, сматран најмање цјеловитим његовим дјелом

[уреди] Новеле

  • Записи из подземља, 1864 - "интимна филозофска исповијед човјека из подземља"
  • Кротка, 1876 - објављена унутар пишчева дневника, "једна од најпотреснијих новела очаја" у свјетској књижевности

[уреди] Анегдота

Викицитат има колекцију цитата сродних са:

Кћи Достојевскога чудила се својој мајци што је она двадесетогодишња имала храброст да се уда за човека од четрдесет и седам година. На шта је гђа Достојевски одговорила:

— Твој отац био је у оно време много веселији и млађи по лику од младића свога времена који су према тадањој моди сви носили наочаре и изгледали као професори зоологије.

[уреди] Спољашње везе