Корисник:Golija/Тикара, инок од Цариграда
Из пројекта Википедија
C Тикаревим стиховима нема тешкоћа као c песмама посвећеним Ахилију. Познато је да су преведени са грчког. Садрже их два грчка рукописа на Св. гори. Кад се упореди превод c оригиналом, види се да није ропски и [проза|прозни]], већ стваран са жељом да буде у стиху. За разлику од оригинала, превод је са сликовима. Питање je ко je Тикара, кад је живео и стварао, и кад је превођен код нас.
У Хиландару има седам српских рукописа с Тикаревим делима. Сава Хиландарац их све ставља у XVII век. Један рукопис је, судећи по воденим знаковима из друге половине XVI или са самог почетка XVII века (бр. 495). У њему је и Молитва c умиљенијем Димитрија Кантакузина. Други рукопис (бр. 492) садржи занимљиве пророчанске белешке за године 1690—1700, c напоменом да се „сије (ово) обрете в (у) тимелиону (треба темелиону, темељу), књиги арапскије, истолкована (протумачена) на језик френски, круг слнцу 2 a луни (месеца) 16".
Те су белешке биле и у српскословенском рукопису Народне библиотеке у Београду бр. 1225 из XVIII века (из збирке Љуб. Ковачевића, изгорео 1941. год.). Тамо су имале овај насловни текст: „Писаније, сиреч (то јест) слова (речи) арапскаја что се обретоше у темелиону височајшаго (највишег) стлпа (стуба, куле) в (у) цркви светаго Дионисија Ареопатитскато. Истлкована «а језик латински повељенијем (по наредби) господина френскаго. Беху же (пак) написана на једином (једном) мермеру, иже (који) имеше длготу 12 педиј, ширину же 8 педиј, и сије (ово) бе написано".Белешке казују да 1690. год. „хоштет (хоће) да бије Френца Јеглетера (Енглеске), вса (сва) Аламанија (Немачка) и хоштет оскудети ... ери (почетак речи нечитак или оштећен) Христови"; да 1691. год. „бран (рат) велик хоштет бити по всој (целој) земљи, глад крепак и разореније градовом, жупел (сумпор) и град будет"; да 1692. год. „гнев хоштет бити по всему (свему) миру" (свету); да 1693. год. „помалу хоштет Христос познати се"; да 1694. год. „велик трус (земљотрес) хоштет бити по в'селенеј" (васељени); да 1695. год. „Барбарија хоштет запалити се от неб (небеса) гневом божјим и реки их (њихове) исплнет се крви"; да 1696. год. „велик чловек хоштет встати и јавити се в мире" (у свету); да 1697. год. „запад и всток и В'рварија хоштет опустети и погибнути от глада"; да 1698. год. „једина (једна) вера хоштет познати јединого бога трисначнаго" (ваљда: трислнч'наго); да 1700. год. „огњ от мира (света) погибнет и будут уједи ного (?) пастира пасома вса" (текст очевидно није добар). Ако су ове пророчанске белешке биле познате код нашег света у доба Велике сеобе, морале су велики страх задавати.
Народна библиотека у Београду купила је 1926/27. год. и чувала све до своје пропасти 1941. год. рукопис c Тикаревим списима (бр. 1217), који је јеромонах Јевтимије препиcao 1646. год. на Св. гори, у скиту светопавловском, у ћелији званој Сотир. Јевтимије, који је изгледа и сам био песник (њему приписујемо српски препев из Симеона Метафраста), у своме запису бележи да је „књига глагољемаја Тикара" „светаја и бож'ствнај,а и високих богословиј". Рукопис је наручио дупнички митрополит Висарион (из Западне Бугарске). После митрополитове смрти рукопис је узео патријарх лећки Максим и приложио га манастиру Пећкој патријаршији. (1671). Судећи по записима, рукопис је све до 1821. год. био у том манастиру. У рукопису је био Тикарев Часослов, a такође и спис Митрофана инока.
Тикареве Молитве сабране од божаственог писанија, највише од св. Јефрема, налазе се у српским рукописима XV—XVII века. Хиландарски рукопис бр. 364 из XVII века бележи са стране поред почетка тих Молитава: „творекије Димитрија Катанкузина". Што се тиче грчког текста Тикаревог Часослова, тврди се да се он среће у рукописима почевши од XII века. Грчки текст „књиге зване Тикара" штампан је у Венецији 1643. и 1683. год. A у Вилни је 1620. год. штампан „Вертоград душевни, сиреч (то јест) Собраније и сочиненије молитв исповедателних и благодарствених блаженија памјати иноком Фикареју Свјатогорцем", за који се у наслову каже: „Тисненијем (штампањем) же типографским ниње (сада) первије напечатасја". У Хиландару се налазе два примерка те књиге.
Код Л. Мирковића (1918) стоји да се Тома Текара из Солуна, магистар и дворски оратор за време византијског цара Андроника. II (1282—1328), као монах звао Теодул, a да је „под именом монаха Текара саставио за монахе збирку молитава и песама, које је делом сам саставио, делом изабрао из књига старих аутора". И Ханс Георг Бек (1959) мисли да се Тома Магистар крије под монашким именима Теодула и Текаре. Написао је као монах многе црквене песме, a за неке од њих је и мелодије саставио.
(приредио Голија према чланку Ћорђа Сп. Радојичића)
Пјеније с'чињено богод'хновено,
рачително, светлостно u пребож'ствно
Тројици богоначелнеј от умиљепаго'
в иноцех Тикари, грехом смеренаго.
Сија убо пријемше, o преподобни,
молите се вси o мне, друзи љубовни