Духовна култура Словена у претхришћанском периоду
Из пројекта Википедија
Садржај |
[уреди] Духовна култура Словена
За разлику од материјалне културе Словена у временима која су претходила великим сеобама, а затим примању хришћанства и почецима словенске писмености, о којој сведоче и археолошке чињенице (станишта, оружје), оружје, накит, грнчарија итд.), поред језичких, ретких историографских и других, од духовне културе Словена тих времена остало је веома мало материјалних чињеница: углавном ретки култни предмети и археолошки налази у вези са сахрањивањем. То је и разумљиво када се има у виду да је духовна култура Словена претхришћанског периода била култура усменог типа. Пошто је то била култура у којој, дакле, по свему судећи, није било писма, она није могла бити материјализована у текстовима и на тај начин бар делимично сачувана од заборава. Ипак, духовна култура Словена претхришћанског периода није нам сасвим непозната, јер су многи њени важни аспекти научно реконструисани. Два најважнија облика духовне културе Словена претхришћанског периода, веома тесно повезани и испреплетени, били су систем веровања и обичаја и усмено народно стваралаштво. Разуме се, и сам језик којим су Словени тада говорили био је спонтани одраз њихове духовне културе, али и њено најјаче средство и основни израз.
[уреди] Словенска претхришћанска веровања
Словенска претхришћанска веровања и обичаји оставили су трага и у словенским језицима и у усменом народном стваралаштву, а примањем хришћанства морали су бити одбачени, потиснути на периферију духовне културе или трансформисани у складу са хришћанском религијом.
Веровања и обичаји Словена пре примања хришћанства, као део њихове духовне културе, приближно се реконструишу на основу
- историографских извора из периода од VI до XII века,
- археолошких чињеница (нпр. сачувани културни и обредни предмети),
- етнографских и етнолошких истраживања сачуваних обичаја који воде порекло из далеке прошлости,
- лингвистичких чињеница (лексика и фразеологија словенских језика које одражавају свет словенске претхришћанске духовне културе).
Упркос разноврсности ти извори не дају могућност за реконструкцију система веровања и обичаја Старих Словена у свим његовим битнијим елементима и односима, па су многа питања из те области у науци још увек отворена и спорна.
Са доста основа може се сматрати да Словени пре примања хришћанства нису имали јединствену религију (пошто, по свему судећи, нису били у целини обједињени ни у економском, политичком или војном погледу), него да су напоредо постојали, с једне стране, богови, култови и обичаји појединих племена (вероватно са доста међусобне сличности), а с друге стране - многе особине религијског живота које су биле заједничке за сва племена, или за већину словенских племена.
[уреди] Религија Старих Словена и Словенска митологија
Религија Старих Словена била је многобожачка. У најстаријим историјским изворима о Словенима помиње се више божанстава: Перун, Сварог, Даждбог, Хорс, Мокош, Велес (Волос), Све(н)товит, Ругевит, Јаровит, Триглав, Жива и др. Перун је посведочен у различитим групама словенских племена, због чега има мишљења даје он био заједнички бог свих Словена, односно врховно божанство, али постоји и опрезнија претпоставка да је назив Перун само епитет "бог громовник" који је даван појединим племенским боговима. Руски кнежеви сматрала су Перуна својим заштитником. Језички трагови имена тог словенског бога постоје и данас (упор. српско мушко име Перун, што би, додуше, могло бити исте структуре као Милун и сл., презиме Перуновић, женско име Перунка, као и Перуника, што се данас у језичкој свести обично доводи у везу са називом за врсту цвећа (богиша), или пољску реч за гром - piorun). Нема довољно потврда ни за тезу да су Сварог (Сварожић), Даждбог и Велес били општесловенска божанства, иако је несумњиво да је њихово поштовање било раширеније него када је реч о неким другим боговима, на пример Триглав је био бог Поморана, Радогост бог Љутића, Жива богиња полапских Словена, док се за бога Да(ј)бога претпоставља да је био пагански племенски заштитник Срба (упор. презимена, изведена од личних имена - Дабић, Дабовић, Дабетић, Дабишић, Дабац, Дапчевић и сл., или фолклорни лик Хроми Даба), те да је у време хришћанства преосмишљен у антипод хришћанском Богу.
Поједина словенска божанства имала су поред имена и одређене сталне функције (нпр. ратничку, магијску), атрибуте (боју, бројчане вредности, пол, сталне пратеће објекте), као и идоле (фигуративне објекте) и светилишта (храмове). Световит је, на пример, био пре свега ратнички бог многих словенских племена; његови су атрибути бели коњ, мач, заставе, копља, број четири (или два и два), бела, црвена и пурпурна боја; његов дрвени идол на коњу (подробно описан у историографским изворима) налазио се у светилишту поморанског града Арконе; Сварог (Сварожич) био је ратарски, али и ратнички бог чији су атрибути коњ, заставе, шлем, оклоп, копља, рогови, вепар, бројеви три и девет, бела, златна и пурпурна боја; познат је његов златни идол из Ретре; за богињу Мокош претпоставља се да је била заштитница женских послова, на пример ткања, за Волоса да је био заштитник сточарства итд.
С обзиром на вишевековни заједнички живот Словена у прапостојбини, као и на чињеницу да је за то време морало долазити до промена и у области духовне културе, сасвим је могућно да су временом неки племенски богови постајали међуплеменски, или да се значај неких богова постепено губио.
[уреди] Прелазак Словена у хришћанство
Преласком Словена у хришћанство словенска паганска божанства су морала нестати из духовне културе Словена, али су неки њихови трагови ипак сачувани у народним веровањима до данас, на пример на тај начин што су појединим хришћанским светитељима у народу дате функције или атрибути који су у паганско доба припадали претхришћанским божанствима (упор., рецимо, веровање даје свети Илија "громовник" - некада Перунов атрибут, да је свети Власа (Власије) заштитник сточара - некада Велесова функција, даје света Параскева (Петка) заштитница ткаља - некада функција богиње Мокош итд.). Црква се није супротстављала таквом преношењу одређених особина појединих паганских божанстава на хришћанске светитеље. Вероватно је тај процес и подржавала, јер је то олакшавало прихватање хришћанства у народу. Често су празници у црквеном календару везани за поједине светитеље и њихове заштитничке особине подешени тако да се (приближно) подударају са оним деловима године и годишњих доба у којима су се у паганско доба обављали ритуални обреди са функцијама сличним онима које се сада везују за хришћанске празнике или обичаје (нпр. задушнице, покладе, петровски венчићи, бадњак, даћа итд.).
Сама реч бог постоји у свим словенским језицима те је несумњиво постојала и у прасловенском језику. Са именицом бог, која је првобитно, сматра се, имала значење 'срећа', 'успех', у етимолошкој су вези и такве речи као што су у српском богат, убог (префикс у- има значење негације), пољска реч zoboże - 'жито', или лужичкосрпске zbožo, zbože - 'стока', 'иметак'. Њој су сродне речи baga у староперсијском и bhaga у староиндијском. Има мишљења да је прасловенско *bog иранског порекла.
Друго натприродно биће које је представљало антипод појму бога означавано је именицом *běsъ. После примања хришћанства та реч је у појединим словенским језицима добила значење злог духа, сатане. Одговарајући или сличан појам означен је у прасловенском и неким другим речима, о чему сведоче, на пример, такве речи као черт у руском језику са значењем 'ђаво' (поред бес - 'зао дух'), или називи за кућног духа у чешком {křet) и пољском (skrzet).
За разлику од паганских божанстава која су примањем хришћанства нестала из духовне културе Словена, бића тзв. ниже митологије одржала су се једним делом до наших дана или до новијег времена. Код свих словенских народа постоје или су постојала још дуго после словенских сеоба из прапостојбине веровања о духовима природе - пре свега шумским и воденим, на пример у руском леший, водяной, у пољском duch leśny, borowy, wodnik у чешком vodnik, у српском водењак, вила, у бугарском самовила, самодива итд.
Пошто су Словени дуго живели у родовском друштвеном уређењу, разумљиво је што се код њих дуго очувао култ поштовања предака, са траговима који сежу до наших дана. Тако, на пример, обичај славе (крсног имена), који и данас постоји у српском народу, највероватније представља замену породичног, односно родовског паганског заштитника хришћанским светитељем - заштитником. Специфични реликт указивања поштовања прецима представља и обичај дзядшы (тј. 'преци', 'дедови') који постоји у белоруском народу и празнује се неколико пута годишње, обично најсвечаније крајем октобра, приближно у оно време када су у српском и бугарском народу задушнице, а постоје и други примери из култура различитих словенских народа који представљају трагове култа предака из културе претхришћанских Словена. Разуме се, периодизација словенске културе на претхришћанску и хришћанску донекле је условна. Многи словенски пагански обичаји, веровања и појмови сачували су се, нарочито у словенском фолклору, у мање или више трансформисаном облику, до данас.
[уреди] Култ предака
Култ предака код Старих Словена огледао се и у подели покојника на "родитеље" и "нечисте". У прву групу улазили су они који су умрли природном смрћу. Они су сматрани заштитницима породице и исказивано им је поштовање, док су "нечистима" сматрани они који су умрли насилном, односно неприродном смрћу. Њих су се бојали, давали су им различита имена (уп. у српском вампири, руском упырь итд.) и трудили се да их учине безопасним.
[уреди] Други култови
Поред култа предака код Словена су постојали и други култови, ме|)у којима су нарочито били значајни аграрни култови. У најстаријим записима о Словенима о томе је мало сведочанстава, али се ипак помињу жртве које су приношене изворима и језерима (за кишу), биљкама итд. Више материјала за реконструкцију старих словенских аграрних култова етнолози налазе у сачуваним празницима и обичајима народног пољопривредног календара и у народној књижевности (додолске песме, коледарске песме, празници почетка пролећа, пре свега покладе, завршетка периода жетве и др.).
[уреди] Обреди
О томе ко је код Старих Словена обављао религиозне и култне обреде мало се зна. Ритуале родовско-породичног култа обављали су вероватно најстарији чланови породица. Постојали су и посебни служитељи култа волхви (*vъlhvъ). Сматра се да се у њиховом називу може видети келтски утицај на претхришћанску религију Словена (за Келте је постојао и етноним Волохи, Валахи; упор. и придев волшебан), а у етнологији је познато да се представницима других народа и племена често приписују јача обредна и магијска својства него представницима свог народа. Поред људи који су били професионални представници религије несумњиво је постојала и функција магијског лечења, врачања, бајања, гатања и сл., која се још увек, премда маргинално, у разним словенским народима одржала под различитим називима.
[уреди] Светилишта
О словенским светилиштима мало се зна. Археолошке чињенице су у том погледу доста оскудне, вероватно и због тога што су у процесу покрштавања Словена њихова дотадашња светилишта потпуно уништавана, са могућношћу подизања хришћанских храмова на истим местима. У архитектонском погледу нека светилишта (нпр. на тлу данашње Пољске) показују келтски утицај, што је разумљиво у светлу чињенице да су религијски систем Келта и њихова свештеничка (друидска) организација били знатно развијенији него код Словена или Германа на крају старе и почетком нове ере, те да су Келти у то време били у тесним контактима са Словенима.
Једно од најпознатијих и, вероватно, једно од последњих већих живих словенских паганских светилишта било је посвећено богу Световиту на острву Рујан (Риген). Уништили су га и његове поколењима скупљане драгоцености опљачкали Данци 1168. године пошто су опсадом заузели, а затим и запалили град Аркону у којој се светилиште налазило. Тиме је процес покрштавања Западних Словена (и Словена уопште), али уз то и процес њиховог потчињавања културно-политичким и духовним обрасцима Западне Европе, практично био завршен. Поређења ради, исте године (1168) када је на словенском северу срушено последње словенско паганско светилиште, на словенском југу, који је Византија христијанизовала неколико векова раније, почела је владавина Стефана Немање, родоначелника српске династије Немањића. Већ само неколико деценија касније (тачније 1219) Српска православна црква имала је и аутокефалност и првог архиепископа Саву (Немањића), доцније Светог Саву.
[уреди] Види још
[уреди] Литература
- Изворни текст је преузет из књиге Увод у славистику I Предрага Пипера. Књига се може наћи у свом електронском издању на страници на пројекту Растко. Књига нема експлицитних рестриктивних ауторских права која забрањују њено умножавање. У случају да се проблеми ипак јаве, контактирајте Милоша.