Едвард Кардељ
Из пројекта Википедија
Едвард Кардељ, Политичар. Публициста (1910 - 1979)
[уреди] Биографија
Рођен је 27. јануара 1910. године у Љубљани, у радничкој породици. Отац му је био кројачки радник и члан Социјалдемократске странке, а мајка радница у Фабрици дувана.
Након завршетка грађанске школе, уписао је учитељску школу, коју је завршио 1929. године.
Члан СКОЈ-а постаје 1926., а две године касније и члан КПЈ.
У учитељској служби није радио, јер је после матуре хапшен због комунистичког деловања. Осуђен је од суда за заштиту државе 1930. године на две године робије, коју је одлежао у Забели код Пожаревца. У радничком покрету се рано активирао. Радио је илегално као противник реакционарног режима шестојануарске диктатуре. Због политичког рада и као публициста је често хапшен и прогоњен. Године 1934. отишао је илегалним путевима у иностранство. Све до Другог светског рата бавио се публицистиком. Између осталог објавио је политичко-историјски рад „Развитак словеначког националног питања“, који је изашао 1939 године под псеудонимом „Сперанс“., али га је цензура због антифашистичких тенденција запленила.
Године 1941. један је од оснивача Ослободилачког фронта у Словенији и потпредседник њеног Извршног одбора. Септембра исте године илегално је дошао у Београд. Учествовао је на севетовању на Столицама, код Крупња и тада постао члан Врховног штаба Народноослободилачких партизанских одреда Југославије.
На другом заседању АВНОЈ-а у Јајцу изабран у Председништво АВНОЈ-а и именован за потпредседника Националног комитета ослобођења Југославије.
Едвард Кардељ је један од твораца историјских одлука донешених на заседању АВНОЈ-а у Јацу. Отада непрекидно руководи радом у изградњи законодавства нове Југословенске државе, на њеном организовању и афирмисању.
После рата, вршио је најважније функције у државном апарату.
Од 7. марта 1945. године био је потпредсеник Савезне владе, а затим и министар спољних послова. После уставне реформе од 1953. године постао је потпредседник Савезног извршног већа.
Био је шеф југословенске делаегације на Конференцији мира у Паризу (1946 год.), шеф делегације ФНРЈ на заседању ОУН (Организација Уједињених Нација) 1947, био је на заседању Савета министра иностраних послова у Москви 1947. и 1948. године, био је шеф делегације ФНРЈ на трећем заседању у ОУН у паризу 1949, на четвртом заседању ОУН у Њујорку и на петом заседању ОУН у Њујорку, 1950. године.
Вршио је улогу Секретара извршног комитета Савеза комуниста Југославије, генералног секретара ССРНЈ и члана ЦК СК Словеније. Већ 1949. Кардељ је изабран за почасног члана Словенске Академије знаности и уметности. Касније је постао члан Српске академије, босанско-херцеговачке Академије, Македонске Академије и почасни доктор Љубљанског свеучилишта.
Године 1955. радио је на изради такозване Београдске Декларације у сређивању југословенско-совјетских односа после Стаљинове смрти.
Године 1963, по усвајању новог Устава СФРЈ, изабран је за Председника Савезне Скупштине. Ту функцију је обављао је до 1967. године.
За редовног професора Економског факултета у Љубљани изабран је 1974. године. На Десетом конгресу СКЈ 1974, Кардељ је изабран за члана Председништва ЦК СКЈ. Исте године је изабран и за члана Председништва.
Тешко се разболео крајем 1978. године. Одлази у Љубљански клинички центар , где и умире 10. фебруара 1979. године.
Едвард Кардељ је био познат под својим партизанским псеудонимом „Бевц“. Један је од твораца злогласног логора Голи Оток, за изолацију Стаљинових присталица. Поред тога, има одговорност и за масовну ликвидацију националних снага у Кочевском Рогу, средином маја 1945.
Дуго времена после рата, сматран је за другог човека Југославије и за наследника маршала Тита.
Имао је чин генерала-потпуковника ЈНА у резерви.
Одликован је:
- Ореденом народног хероја
- Орденом партизанске звезде
- Орденом народног ослобођења
- Орденом братсва и јединства
- Орденом за храброст
Поред политике, бавио се и публикацијама и издавањем књига. Најзначајније су:
- Пут нове Југославија, Београд, 1960.
- О основама друштвеног и политичког уређења, Загреб, 1970.
- Проблеми наше социјалистичке изградње, Београд, 1972.