Свети Владимир равноапостолни

Из пројекта Википедија

ВЛАДИМИР, свети, равноапостолни, велики кнез, син Свјатослава и унук свете равноапостолне велике књегиње Олге. Година рођења му је непозната. Познато је да је 970. од оца задобио власт у Новгороду и да је тамо провео шест година, све до сукоба између његове браће Јарополка и Олега. Сазнавши за Олегову смрт и плашећи се Јарополковог властољубља, побегао је у Варјашку земљу. Пошто је тамо провео две године, вратио се у Новгород, сменио Јарополкове намеснике, објавио брату рат и принудио половачку књегињу Рогнеду да ступи с њим у брак. Од 980. Владимир постаје кнез читаве руске државе. Прославио се војничким подвизима: покорио је Галицију, угушио побуну Радимича и овладао територијом од Буга до Балтичког мора. Премда је био ревносни паганин, решио је да напусти идолопоклонство. Не верујући проповедницима који су долазили у Кијев са разних страна, послао је десет најблагоразумнијих бољара у туђе земље са намером да се упознају са суштином различитих вероисповести. Вративши се у Кијев, изасланици су са одушевљењем исприповедали кнезу о велелепности службе Божије којој су присуствовали у Константинопољу. Кнез одлучује да прими хришћанску веру, али без намере да се крсти у Кијеву; по Карамзиновим речима, његова је намера била да светињу хришћанске вере прими руком победника. Стога је са великом војском кренуо на Грке, заузео Херсон и преко изасланика дао до знања императорима Василију и Константину да жели да узме за жену њихову сестру Ану, те да ће у противном заузети Цариград. Ана се по наговору браће запутила у Херсон у пратњи свештенства и дворске свите. Тада је Владимир, пошто је примио поуку о истинама хришћанске вере, 988. примио у цркви Светог Јакова крштење и добио име Василије. Постоји предање да је кнез, који је боловао од очију, већ скоро био ослепео, али да је након крштења оздравио. Примивши крштење, саградио је храм Светог Василија у Херсону, а од тамошњег епископа измолио је као благослов чесну главу Светог Климента, папе Римског, који је пострадао у Херсону у I веку, као и честицу моштију његовог ученика Фива: то је била прва светиња коју је Владимир донео у престони Кијев, заједно са иконама и црквеним сасудима. По повратку у престоницу најпре је крстио своју децу, а затим почео да искорењује паганску веру и руши кипове идола. Саградио је храм Сабора Пресвете Богородице и храм Светог Василија у Кијеву, храм Преображења у Васиљеву и храм Првоврховних Апостола у Берестову. Заслужан је за ширење просвете у Русији и оснивање школа у Кијеву и другим градовима. Премда је као паганин био суров и чак братоубица, након крштења понашао се као кротки и смиреноумни владар, који чак ни најокорелије злочинце није кажњавао смрћу. Приморан да води рат са Печенезима и норвешким принцом Ериком, успео је да из сукоба изађе као победник. Разделио је Русију на феуде међу својим синовима. Његов син Јарослав, новгородски кнез, зажелео је да постане независан и отказао му послушност. Владимир одлучује да оружјем крене на побуњенике: сакупља војску, одлази из Кијева, али се у њега неће вратити јер ће га у Берестову сустићи тешка болест. Сазнавши за најезду Печењега, послао је кнеза Бориса Ростовског да им се супротстави, и упокојио се 15. јула 1015. Због ревности према хришћанској вери и заслуга за њено ширење проглашен је Равноапостолним. Спомен му се слави 15. јула.

[уреди] Литература

Словарь исторический о Святых, прославленных в Российской Церкви, и о некоторых подвижниках благочестия, местно чтимых. Москва, 1990; М. Булгаков, История Русской Церкви. Москва, 1996; М. В. Толстой, История Русской Церкви. Валаам, 1991.

[уреди] Види још