Бранко Миљковић

Из пројекта Википедија

Бранко Миљковић (29. јануар 193412. фебруар 1961) је један од најпознатијих српских песника друге половине двадесетог века.

Садржај

[уреди] Увод

Рођен је у Нишу. Године 1953. се преселио у Београд, где почиње да пише песме и да се бори за њихово објављивање. Његове песме показују утицај француских симболиста Валерија и Малармеа, као и филозофије Хераклита. Поред поезије, писао је есеје и критике и бавио се превођењем руских и француских песника. Добио је Октобарску награду Београда 1960. за збирку Ватра и ништа. Крајем 1960. се преселио у Загреб. Извршио је самоубиство 1961.


Ноћ између 12-тог и 13-тог фебруара 1961. године, нашла је тело српског песника Бранка Миљковића обешеног о дрво у парку у центру Загреба, у којем је живео подуже време. У време смрти имао је 27 година. Званични налази говоре да је било самоубиство, док је у то време постојао број доказа да постоји могућност да је убијен од стране хрватских националиста. До данас, не постоји конкретан закључак о његовој смрти.

Услед геополитичких прилика у послератној Европи, име Бранка Миљковића није познато ширем аудиторијуму западне Европе. Бранко Миљковић је рођен у Нишу 1934. године. Ниш је у време Другог светског рата био сведок масовних погубљења, што се одразило на младог Миљковића и његову поезију која је следила.

Његов таленат и лакоћа са којом се користио и играо речима нису прошли незапажени. 1953. године са родитељима се сели у Београд, у који Бранко стиже са стотинак већ написнаих песама, и у којем проводи наредних 8 година покушавајући да се истакне у поезијским круговима. Убрзо по доласку уписује се на Београдски универзитет, на Филозофски факултет, и ствара пријатеље са другим песницима, Васком Попа и Иваном Лалићем.

Млади Миљковић одбија чланство и асоцирање са партијом, што је резултирало у необјављивању његове поезије. Међутим, његов успех код младих је био очигледан и пет његових песама је објављено у познатом часопису Дело, чији је главни и одговорни уредник у то време био нико други до Оскар Давичо. Убрзо потом следи његова прва колекција песама 1956. године, под називом Узалуд је будим, и била је успех код публике као и код критичара. Песма је постала класик, и једна од најпознатијих његових песама. Према Миљковићу, он је једног дана посетио свог комшију у Нишу и видео на зиду слику његове преминуле сестре. Он се заљубио у слику са девојком, и у њено име написао ову песму, за коју је касније говорио да је тријумф песника и живота.


Често је виђен по кафанама Београда, у којем је Бранко водио боемски и безбрижан живот. Међутим услед сталног конзумирања алкохола, умео је да покаже и своју агресивну страну када је био у пијаном стању, због којих је стално улазио у туче које је скоро увек губио. Овакво понашање га је често доводило у неприлике са режимом које није желело да толерише сличне испаде. На срећу, имао је пуно пријатеља, писаца, који су у то време били веома блиски режиму и који су га избављали из разних неприлика. Услед оваквог понашања и неприлика у које би упао, увек би говорио, кунећи се, да више никад неће писати. 1958. године његова друга колекција песама је објавњена под називом Смрћу против Смрти. 1958. године Жан Пол Сартр посећује Београд као гост Српске академије наука и уметности. Миљковић прима посебно признање од француског филозофа, и њих двојица су се након посете убрзо спријатељили.


У јесен 1960. године Бранко се нашао у окружењу чланова партије и непријатељске атмосфере. Чак и његове блиске колеге су се окренули против њега, што је он тешко поднео, и донео одлуку да заувек напусти Београд, и нађе нови дом у Загребу, у којем га је чекао посао културног уредника Радио Зегреба. По одласку шаље писмо новинама Дуга и одриче се награда које је добио. У Загребу, Бранко је наставио да пише, али и да пије. У последњној ноћи његовог живота, виђен је како је пио у друштву неколицине девојака. Према исказу сведока, био је весео, чули су га како је говорио да је завршио са уображеним уредницима, политичким улизицима и партијом, и да је спремао објављивање нове колекције песама. Убрзо након поноћи, напустио је пријатеље за столом, рекавши да мора да се састане са неким. Следећи пут када је био виђен, висио је о дрво у парку.


Неки кажу да се сам убио, јер није више могао да поднесе притисак и ругање, неки кажу да није могао да прежали сукоб са партијом због којих се одрекао својих песама и то себи није могао да опрости, неки кажу да је било самоубиство због неузвраћене љубави. Постоји број сведока који су рекли да је био веома пијан, и да је након напуштања својих пријатеља отишао у другу кафану где је гласно певао српске песме, и да кад су га окружили хрватски националисти, их је псовао. Ово никад није било званично уврштено у узвештај о смрти, јер би убиство песника од стране националиста изазвао велики број проблема у тадашњој Титовој Југославији.


У својој колекцији песама Извор Наде, написао је епитаф - уби ме прејака реч. Скоро да звучи пророчки.

[уреди] Књиге критика о Миљковићу и његовом животу

Петар Џаџић, Бранко Миљковић или неукротива реч, Београд 1965;

Критичари о Бранку Миљковићу, зборник радова (прир. Сава Пенчић), Ниш 1973;

Бранко Миљковић у сећању савременика, зборник (прир. Видосав Петровић), Ниш 1973;

Видосав Петровић, Песников узлет – Сећања на Бранка Миљковића, Ниш 1988;

Миодраг Петровић, Песнички свет Бранка Миљковића, Ниш 1991;

Поезија и поетика Бранка Миљковића, зборник радова (уред. Новица Петковић), Београд 1996;

Бранко Миљковић и савремена српска поезија, зборник радова (уред. Радивоје Микић), Гаџин Хан / Београд 1997;

Радивоје М. Петковић, Бранко Миљковић – школски дани, Ниш 1999;

Радивоје Микић, Орфејев двојник – о поезији и поетици Бранка Миљковића, Београд 2002;

Радован Поповић, Принц песника, животопис Бранка Миљковића, Ниш 2002;

Коста Димитријевић, Убијени песник, роман о Бранку Миљковићу, Београд 2002;

Коста Лозанић, Слике из живота Миљковића, [Роман о Бранку Миљковићу у 77 слика], Обреновац 2003;

Поезија Бранка Миљковића – нова тумачења, Зборник (прир. Радивоје Микић), Ниш 2003;

Гојко М. Тешић, Био-библиографија Бранка Миљковића и радова о њему (1951–1973), I–II, Књижевна историја (Београд), VII/ 25 и 26, (1974): 151–197, 343–396;

[[Градина]], Нова серија број 4/2004, тематски број часописа посвећен Бранку Миљковићу и Награди Бранко Миљковић

[уреди] Докторске дисертације о Бранку Миљковићу

Љубисав Станојевић (1927 - 2005): Поезија и поетика Бранка Миљковића - орфејски исказ и поетска сублимација неизрецивог (1973)

[уреди] Филмови о Бранку Миљковићу

Ватра и ништа ( Играно-документарни филм, Ниш, 1995, производња: ПП Круг, уз материјалну подршку Министарства културе Републике Србије и Скупштине града Ниша, режија: Марислав Радисављевић, директор фотографије филма: Иван Здравковић, сниматељ: Дарко Ковић, сценограф: Борис Чершков, костимограф: Јелка Ашанин, композитор: Благоје Радојевић, сликар декора: Перица Донков, глумци: Горан Милев, Слађана Влајовић)


[уреди] Награда Бранко Миљковић

Једна од најпрестижнијих награда за најбољу књигу песама. Награду додељује Скупштина града Ниша од 1971. године. Ицрпни подаци о историјату награде и добитницима налазе се у часопису Градина, Нова серија број 4/2004. Види текст Васе Павковића "Над историјом награде Бранко Миљковић"

[уреди] Спомен соба Бранко Миљковић

У Народном музеју у Нишу чува се целокупна заоставштина песника Бранка Миљковића. Формиран је и фонд истоимене музејске збирке. Године 1971. поводом десетогодишњице песникове смрти његови родитељи, Марија и Глигорије и брат Драгиша, поклонили су Народном музеју у Нишу сачувану заоставштину: личне предмете, одећу, документа, фотографије, рукописе, намечтај из родитељске куће у Нишу и Београду, преписку, личну библиотеку са око 400 књига и часописа и богату хемеротеку са исечцима песникових објављених радова и других текстова из новина и часописа.


[уреди] Збирке песама

  • Узалуд је будим (1957)
  • Смрћу против смрти (1959), са Блажом Шћепановићем
  • Порекло наде (1960)
  • Ватра и ништа (1960)
  • Крв која светли (1961)

[уреди] Спољашње везе

Други језици