Сентименталистичка и класицистичка поезија у српској књижевности

Из пројекта Википедија

Садржај

[уреди] Песништво

Сентиментализам као основни стил епохе, иако претежно лирски обојен, потпуније се изразио у поетској прози него у поезији. Једини значајнији песник међу сентименталистима Григорије Трлајић (1766-1811), поред превода у стиху и прози објављених на црквенословенском језику, оставио је неколико песама на народном језику и у народном духу. Лирске песме је писао спорадично и Милован Видаковић, неке је уметао у своје романе.

[уреди] Грађанска поезија

Сентиментализму је блиска тзв. грађанска поезија, која представља прелаз између народне и уметничке поезије. То је поезија за певање, најчешће анонимна по свом пореклу, која се ширила преко рукописних песмарица. Тематски је врло разноврсна, има религиозних, војничких, пригодних, љубавних, сатиричних песама. У љубавним песмама, којих је највише, преплићу се петраркистички елементи с мотивима и изражајним средствима народне лирике. У сатиричним песмама, које су најбоље, има живог осећања за стварност и хумор. Иако уметнички неразвијена, ова поезија одиграће значајну улогу у даљим песничким токовима, нарочито у рађању наше грађанске лирске романтике. Њен утицај највише је приметан код Бранка и Змаја.

[уреди] Неокласицистичка поезија

Први превасходно песнички правац у српској књижевности био је класицизам. Он почиње већ 80-тих година 18. столећа с дидактичким и родољубивим песмама Алексија Везилића (1753-1792), а коначан облик добија у првој деценији 19. столећа у делу Лукијана Мушицког (1777-1837), архимандрита манастира Шишатовца, касније горњокарловачког владике. Његов је класицизам школско-занатског типа, настао на основу школског упознавања с латинском поезијом. Лукијан је у српску поезију унео "римски размер" (стих и строфе по класичним обрасцима), највећи број песама испевао је у алкејској строфи, коју је прихватио од Хорација, свог главног песничког учитеља. Писао је пригодне, панегиричке оде у славу истакнутих савременика, затим епистоле, еклоге, епиграме итд. Изражавао је родољубива осећања и просветитељске идеје. Најпознатије су му песме програмског карактера Глас народољупца и Глас харфе шишатовачке. У неке песме уносио је личне мотиве, певао о невољама што су га сналазиле, о неразумевању средине (Оде самоме себи). Мушицки је прва изразита песничка индивидуалност у српској књижевности. Извршио је велик утицај на нашу поезију и створио песничку школу кроз коју су прошли готово сви наши песници прве половине 19. столећа.

[уреди] Остало песништво

По страни од ове две струје, класицистичке и сентименталистичке, стоји известан број песника или песничких остварења. Једну скупину чине простонародни песници који пишу родољубиве и религиозне спевове у народном духу, опонашајући стих народне поезије (Вићентије Ракић, Гаврило Ковачевић, Милован Видаковић). Другу, важнију скупину чине песници, претежно из западних наших крајева, који су тражили узоре у европској, посебно у италијанској поезији. Док код Лукијана имамо класичне обрасце, ови песници негују романске песничке облике: сонет, октаву, терцину. Уз Павла Соларића, Мркаља и Милованова, који су писали и песме, ту су још два песника: Јован Дошеновић (1781-1813), који је преводио и опонашао италијанске песме (Лирическије пенија, (1811), и Јован Пашић (1771-1849), позни петраркист велике плодности (Сочиненија песнословска, 1827, с више од 11.000 стихова), од којег је остало више песама стварне вредности.

[уреди] Види још

[уреди] Литература

  • Изворни текст је преузет из књиге Кратка историја српске књижевности Јована Деретића. Књига се може наћи у свом електронском издању на страници на пројекту Растко. Књига нема експлицитних рестриктивних ауторских права која забрањују њено умножавање. У случају да се проблеми ипак јаве, контактирајте Милоша.