Владимир Гаћиновић

Из пројекта Википедија

Владимир Гаћиновић, духовни зачетник српске ослободилачке анархистичке инспирације покрета Млада Босна
увећај
Владимир Гаћиновић, духовни зачетник српске ослободилачке анархистичке инспирације покрета Млада Босна

Владимир Гаћиновић, српски књижевник и духовни зачетник српске ослободилачке анархистичке инспирације покрета Млада Босна или једног њеног најактивнијег и најборбенијег дијела те аутор дјела (брошуре) "Смрт једног хероја" и зачетник култа Богдана Жерајића која ће индиректно довести до кулминације незадовољства и отвореног оружаног револта припадника већинског српског народа и других у окупираној аустро-угарској провинцији Босни и Херцеговини посебно израженој у Сарајевском атентату наспрам бруталних репресија које је над народом и провинцијом силом спроводила наметнута окупациона Аустро-Угарска царевина из Беча.

Садржај

[уреди] Кратка биографија

Владимир Гаћиновић (1890.-1917.) рођен је у Билећи у српској свестеничкој породици, школовао се у Мостару, Београду, Бечу и Лозани. Активиста "Младе Босне", "Црне руке", "Народне одбране" и других српских националних организација које су се бориле за ослобођење и уједињење српског народа. Аутор дјела (брошуре) "Смрт једног хероја" и зачетник култа Богдана Жерајића. Борио се као добровољац у Првом балканском рату, у Првом свјетском рату борио се неко вријеме у француској морнарици након чега је отпутовао у Америку да прикупља помоћ и добровољце за борбу у Србији. Отрован је арсеником у августу 1917. у Фрајбургу (Швајцарска), уз сарадњу аустријске, француске и по неким претпоставкама, полиције Србије или једне њене политичке фракције. (в. Солунски процес и Драгутин Димитријевић Апис)

[уреди] Живот

1910. године завршава матуру у Београду и уписује се на београдски Правни факултет. Тада је био под утицајем идеја чешког политичара и научника Томаша Масарика раширеним у круговима демократске универзитетске омладинске свих словеских народа, земаља и провинција у ропству под Аустро-Угарском. Масарикова идеологија као израз грађанске хуманистичке мисли заговарала је обраћање народним масама, уздижући их просвјећивањем и тако их политички активише и уводи у политички живот и борбу за ослобођењење из наметнутог ропства. Као присталица овакве слободарске идеологије Гаћиновић се предао стрпљивом, дуготрајном и упорном раду у српским| народним масама чије резултате треба чекати. У Швајцарску одлази 1911. године гдје долази у додир са руском политичком емиграцијом са Лавом Троцким на челу те прихвата идеје руских социјалних револуционара есера који су заступали методу индивидуалне акције. На студијима у Женеви и Лозани највише се дружио са руским револуционарима, који су емигрирали из своје земље након револуције из 1905. Био је поборник Бакуњина, Кропоткина, руских народновољаца, пријатељ Виктора Сергеја, Натансона, Мартова, Троцког. Након Швајцарске, Гаћиновић се враћа у свој родни крај у Херцеговини под аустро-угарском окупацијом а потом одлази у слободни Београд те ступа у новоосновану српску организацију "Уједињење или смрт" која је почињала да развија своје активности. Из Београда одлази у Сарајево и тамо ступа у контакт са родољубном, слободарском и револуционарном српском омладином која се борила за ослобађење под аустро-угарском окупацијом а након тога у Беч гдје ради на организовању слободарске борбе међу тамошњим студентима српског и (јужнословенског) поријекла. Тада у Бечу пише своје познато дјело (брошуру) под насловом "Смрт једног хероја" у коме говори о дјелу Богдана Жерајића (атентат на аустро-угарског генерала и поглавара провинције Маријана Варешанина 2. (15.) јуна 1910. године у Сарајеву) и излаже свој програм борбе за ослобођење првобитно српског али и других јужнословенских народа под аустро-угарском окупацијом. Из Беча одлази у слободни Београд гдје штампа брошуру "Смрт једног хероја" коју потом тајно односи у Сарајево, па потом одлази у Херцеговину гдје је радио на успостављању повјереника и веза са руководством "Народне одбране" у слободном Београду. У оно вријеме слободарске активносту су биле строго кажњаване бруталним аустро-угарским окупаторским законима а велики број Срба је бивао свакодневно затваран, мучен, кажњаван и убијан за најмањи прекршај те се Гаћиновић као и остали српски родољуби излагао свакодневним опасностима. Гаћиновић је био изузетна личност и особа снажног и немирног духа те је схвативши да се прилике у његовој отаџбини окрећу у правцу потпуног и коначног поробљавања српског народа у провинцији под аустро-угарском окупацијом, оцјенивши да се грађанска политика све више губи у каљузи опортунизма и борне за ситне интересе, да се у круговима грађанских политичара све више испољава дух помирења и "конструктивне" сарадње са наметнутом аустро-угарском царевином о чему и пише у својој слободарској брошури. Гаћиновић се потпуно предао борби за ослобођење српског народа из ропства видјевши у омладини народну снагу која ће разбити летаргију, опортунистичку и комформистичку политику отаца те повести поробљени српски народ ка слободи и свијетлијој будућности. Ондашња српска интелигенција и универзитетска омладина је била врло активна, већ пробуђена и узнемирена, јављала се на позорници српског народног живота, јавним протестима, организовала у многобројним српским друштвима и часописима посебно активним у Сарајеву, Мостару, Бањалуци, Требињу и другим градовима, те јасно показивала свој слободарски, антиокупациони и антиаустријски став али је под ригорозним аустро-угарским окупационим законима и мјерама бруталног кажњавања свих слободарских активности и националног духовног препорода међу српским народом уједно владао и велики страх и велика храброст те потреба за бољом организацијом и већом пожртвованошћу у борби за ослобођење коју је Гаћиновић заговарао у својој брошури "Смрт једног хероја". У Првом балканском рату борио се као добровољац у црногорској војсци. У Првом свјетском рату како није могао да се врати након Сарајевског атентата, борио се неко вријеме у француској морнарици након чега је отпутовао у Америку да прикупља помоћ и добровољце за борбу у Србији. Отрован је арсеником у августу 1917. у Фрајбургу (Швајцарска), уз сарадњу аустријске, француске и по неким претпоставкама, полиције Србије или једне њене политичке фракције. (в. Солунски процес и Драгутин Димитријевић Апис)

[уреди] Цитати

У програму брошуре "Смрт једног хероја", Владимир Гаћиновић поред осталог пише: :

Викицитати „Циљ је овом саставу, у првом реду, да изазове револуцију у духовима и мишљењима младих Срба, да их спасе од катастрофалног утицаја извесних противнационалних идеја и припреми за ломљење окова и гвожђа и за стварање здравије основе једнога светлога националнога живота који има да дође. Тих нових људи има, они се стварају, појединци избијају на површину и узимају предодређени положај весника нових идеја, новога рада и нових акција; они проповедају револуцију духова и мишљења, акцију рушења садашњег болесног и и стварања новог живота на најширој националној основи, нови светлији морал умирања за идеју, слободу и оковани народ. За те идеје просута је крв Богдана Жерајића на сарајевским улицама 2. јуна 1910. године.“
({{{2}}})

[уреди] Литература

Викизворник има оригиналан текст повезан са овим чланком:
  • autor Владимир Гаћиновић, "Смрт једног хероја", 1911.
  • аутор Др. Драгослав Љубибратић, "Владимир Гаћиновић"
  • аутор Ненад Петровић, "Владимир Гаћиновић", (1967.)
  • аутор Веселин Маслеша, "Млада Босна"
  • autor Славко Мићановић, "Сарајевски атентат", 1965.

[уреди] Види још