Класицизам у српској књижевности

Из пројекта Википедија

Садржај

[уреди] Просветитељство као српски класицизам

Све до 70-их година 18. века српска просвета и књижевност задржале су претежно црквени карактер. Промене које су тада наступиле дошле су извана, под притиском. Културна и религиозна оријентација Срба према Русији није одговарала интересима Аустрије, као што јој није одговарала ни чињеница што су Срби живели у некој врсти политичке и културне изолације, и зато је предузела кораке да их што чвршће укључи у друштвено-политички и културни живот монархије, да их интегрира. У том су циљу 70-их година, за владе Марије Терезије, извршене значајне реформе у српском друштву; уместо црквених створене су грађанске школе, укинути су неки манастири, црквени празници сведени су на минимум, у Бечу је отворена штампарија за Србе (1770). Те мере, упркос отпору на који су наишле у народу, одиграле су значајну улогу у развоју српског друштва и српске културе. Оне су отвориле пут новим, световним утицајима и продору западне културе међу Србе. Кад је цар Јосиф II, у тежњи да целу империју уреди у складу с философском доктрином просвећеног апсолутизма, спровео исте или сличне реформе у целој држави, посебно кад је чувеним Патентом о толеранцији изједначио пред законом све вероисповести у земљи, тај покрет одозго добио је одушевљене присталице међу напредним Србима. Јозефинизам као антиклерикални, просветитељски покрет обухватио је све народе Аустрије, али је можда управо код Срба наишао на најповољнији пријем. Наша књижевност укључује се преко њега у широки покрет европске просвећености. У њу продиру најважније просветитељске идеје и тежње: демократизација културе, философска критика стварности, оријентација на морална и политичка питања, схватање науке као светлости која ослобађа човека из мрака незнања, осуда верских гоњења и прихватање толеранције као основу просвећене политике. Те идеје испољиле су се већ у последњој фази рада Захарија Орфелина, од Славеносербског магазина (1768), али тада нису имале већег дјека. Њихов пуни живот у нашој књижевности почиње тек с појавом Доситеја Обрадовића, најзначајнијег нашег писца 18. столећа, зачетника нове српске књижевности.

[уреди] Периодизација

[уреди] Види још

[уреди] Литература

  • Изворни текст је преузет из књиге Кратка историја српске књижевности Јована Деретића. Књига се може наћи у свом електронском издању на страници на пројекту Растко. Књига нема експлицитних рестриктивних ауторских права која забрањују њено умножавање. У случају да се проблеми ипак јаве, контактирајте Милоша.