Подгоричка скупштина

Из пројекта Википедија

Подгоричка скупштина (Велика Народна Скупштина Српског Народа у Црној Гори) је назив за скуп народних првака из Црне Горе који је 26.11. 1918. године донео одлуку о присаједињењу територије краљевине Црне Горе територијама краљевине Србије и територијама насталим распадом Аустроугарске чиме је створен један од услова за стварање краљевине СХС чиме се приближило вековном сну да сви Срби живе у једној држави. Скупштина је донела одлуку да се изврши безусловно сједињење и да на челу нове државе буде регент Александар Карађорђевић (син Петра Карађорђевића и Зорке Петровић који је одрастао на Цетињу и говорио српски са јаким црногорским акцентом) који је оличавао преостале српске династије (Карађорђевићи и Петровићи). Одлукама скупштине краљ Никола I Петровић је детронизован.

Садржај

[уреди] Припреме за скупштину

Спомен плоча који су Живојину Мишићу подигли мештани села Тепац(из кога води порекло),на Дурмитору
увећај
Спомен плоча који су Живојину Мишићу подигли мештани села Тепац(из кога води порекло),на Дурмитору

Рад на уједињењу Црне Горе и Србије интезивиран је током ослобођења Црне Горе од стране савезничких трупа (француских, енглеских, америчких, италијанских и српских). Као дио савезничких трупа, у Црну Гору улазе и српске трупе. Начелник српске Врховне команде,војвода Живојин Мишић, уочи уласка ових трупа на територију Црне Горе, у упуству команданту, Драгутину Милутиновићу,23.октобра одредио је задатак српским трупама да "помоћу Црногораца раде на сједињењу Црне Горе и Србије". Пут од Пећи до Цетиња српске трупе су прошле за веома кратко вријеме. Цетиње је званично ослобођено 23.октобра (5.новембра) 1918. године. У њему је успостављена команда мјеста и војна власт која се позивала на наредбе Врховне команде српске војске. Са српском војском у Црну Гору могли су се вратити они Црногорци који су били протерани у време аустро-угарске окупације. На сједници српске владе, 15.октобра 1918.године,за повјереника за политичка питања у Црној Гори именован је Светозар Томић, а у Одбор су,поред Томића,у договору са Пашићем,ушли:Петар Косовић, Јанко Спасојевић и Милисав Раичевић. Они су одмах по уласку српских трупа на подручје Црне Горе формирали Централни извршни одбор за уједињење Србије и Црне Горе, који је дјеловао по инструкцијама српске владе. Рад на уједињењу била је неоспорна жеља црногорског народа, иако није била по вољи краљу Николи, који је практично био искључен из тог процеса. Положај тог великог српског краља био је политички лош. Одбор за уједињење је вршио постављање начелника округа и срезова,предсједника у варошким општинама,старјешине у капетанијама и један број чиновника. Главни задатак Подгоричке скупштине је био да изврши историјску обавезу проглашења етничког уједињења српског народа у јединственој и независној држави. Овој Великој народној скупштини су предходиле сличне мањег значаја по готово свим местима Црне Горе, иако под различитим називима. На њима је успостављена процедура одржавања избора, сазивања заједничке скупштине од 160 слободно изабраних делегата и циљеви које заједничка скупштина треба свету да обзнани.

[уреди] Избори за скупштину

Централни извршни одбор је,на сједници у Беранама 25.октобра/7.новембра 1918.године,прописао Правила за бирање народних посланика за Велику народну скупштину. Проглас о расписивању избора и Правила за бирање народних посланика за Велику народну скупштину, послати су из Берана 27.октобра окружним начелницима у Црној Гори,с налогом да се организују избори по капетанијама,варошким општинама и срезовима. За одржавање зборова и избор повјереника дат је рок од највише седам дана,док је у неким мјестима,попут Цетиња, за те послове преостало тек три дана. Читавим изборним процесом руководио је Централни извршни одбор преко својих повјереника и изасланика који су сазивали зборове и сједнице,утврђивали резултате избора.

Избори за састав скупштине обављени су 19.11.1918.године на целом простору краљевине Црне Горе. Свака капетанија бирала је по 2,док је сваки срез(из области које су ослобођене у Првом балканском рату) бирао по 3 посланика. Већи градови(преко 5 000 становника) бирали су по 2 посланика,а они мањи(са мање од 5 000 становника) по 1 посланика.

Гласало се на јавним зборовима на којима је јавним и посредним гласањем :

  • свака капетанија бирала 10 повереника
  • сваки срез 15 повереника
  • свака већа варош 10 повереника
  • свака мања варош 5 повереника

Потом су се окупљали повереници из једног округа и на заједничкој седници одлучивали о својим представницима тј. представницима на скупштини. У неким капетанијама нијесу ни одржани скупови,већ су делегати једноставно именовани(Бијело Поље,Плав,Гусиње).На овај начин је изабрано 165 посланика који су требали да донесу одлуке.

Српска војска је имала наређење да "настави најенергичније и свим средствима да се на територији коју је наша војска окупирала угуши свака агитација,па ма од кога долазила", у чему су им на располагању стајала "сва средства"(Ж.Мишић).Са тим у вези стоји и акција официра војске краљевина Србије који су крајем новембра,непосредно пред саму Подгоричку скупштину спречили покушај краљевине Италије да окупира Црну Гору и тиме спријечи успоставу новог поретка који није био у сагласности са обећањима великих сила црногорским државним органима. Истовремено је Врховна команда српске војске наредила својим командама са сједиштем у Сарајеву,Загребу и Београду да спријече повратак дела угледних црногорских интернираца(водећих официра,министара,посланика...) "док се питање уједињења не реши".

[уреди] Ток скупштине

Припреме за почетак рада скупштине обележила су два супротна мишљења о начину уједињења Црне Горе и Србије. Скупштина је заседала од 24. до 29. новембра 1918. године. Од две предходне и пет редовних заседања, најзначајнија је друга редовна седница од 26. новембра на којој су донешене историјске одлуке о уједињењу српског народа Краљевине Црне Горе и Краљевине Србије, као и одлука о детронизацији династије Петровића.

[уреди] Зеленаши

Зеленаши су се залагали за условно сједињавањеЦрне Горе и Србије.

[уреди] Бјелаши

Бјелаши су се залагали за безусловно сједињавање Црне Горе и Србије.


Скупштина је отпочела 24.11. у згради Дуванског монопола и на првом заседању изабрани су тајним гласањем органи скупштине(председник Саво Церовић,потпредседници Лазар Дамјановић и Саво Фатић и секретари).Сутрадан су посланици положили заклетву и почели са радом.

[уреди] Одлуке скупштине

Подгоричка скупштина је,на Другој редовној сједници 13./26.новембра, анонимним гласањем и акламацијом донела следеће одлуке:

  • Да се краљ Никола I и његова династија детронизирају заувек са црногорског престола
  • Да се Црна Гора базусловно сједини са Србијом у нову државу на челу са династијом Карађорђевића и да тако сједињени уђу у заједничку домовину једног троименог народа Срба,Хрвата и Словенаца
  • Да се одлуке ове скупштине саопште:
бившем краљу Николи I и његовим синовима
Влади Србије и савезничким владама,као и свим неутралним земљама

Одлука о уједињењу са Србијом довела је до низа других одлука којима се Држава СХС ујединила са Србијом и Црном Гором у нову државу под именом краљевина Срба,Хрвата и Словенаца.

Викицитати „Ја ве молим,господо,да ставимо на страну историју Црне Горе.Што се пак тиче њезине политичке историје,ја је делим на два дела:на ону до јуче и ону од јуче.Ми више нијесмо Црногорци него Срби.“
({{{2}}})
(потпредседник Саво Фатић 27.11.)

[уреди] Епилог

Подгоричка скупштина је изабрала и делегацију коју је предводио митрополит Гаврило Дожић,да одлуке Подгоричке скупштине однесе у Београд. Делегација је уручила одлуке Подгоричке скупштине регенту Александру 17.децембра1918.године,или 17 дана послије прокламовања уједињења и стварања Краљевства Срба,Хрвата и Словенаца, односно југословенске државе .Овим је практично заокружен оквир одлука Подгоричке скупштине којим је проглашено уједињење Црне Горе Србији, детронизована црногорска династија и успостављена привремена власт која је одлуке требало да спроведе у дјело.

Одлуке Подгоричке скупштине нијесу одмах признале велике силе, али су и поред тога по избијању Божићне побуне која је избила због одлука Подгоричке скупштине издале наредбу да се побуна угуши. Сама Србија је званично раскинула дипломатске односе са Црном Гором 28.децембра 1918.године,више од мјесец дана по доношењу одлуке о безусловном уједињењу. Ипак,одлукама Подгоричке скупштине црногорска држава је фактички престала да постоји.

Посљедњи пут Велика народна скупштина се састала, на захтјев владе из Београда,27.јануара 1919. године и изабрала посланике из Црне Горе у Привремено народно представништво,привремено представничко и законодавно тијело југословенске државе.

[уреди] Легитимност или нелегитимност

Овај акт је према делу историчара био преседан у дотадашњој балканској историји. Jедна независна држава сједињена je са другом без сагласности њеног суверена, али уз изричиту сагласност самог народа. У то вријеме је постојала црногорска држава и њен међународно-правни легитимитет и континуитет,црногорска влада, црногорска скупштина бирана на изборима 1914. године, црногорски двор при којем су дјеловали акредитовани представници великих сила и Србије, црногорски Устав и закони.

Са друге стране војска краљевине Црне Горе је 25.01.1916.године потписала одредбу о полагању оружија,што је по некима тумачено као капитулација,чиме је политички врх краљевине Црне Горе изгубио дозу кредибилитета.

Викицитати „Премда се данас пренаглашавају многе неправилности приликом припрема велике Народне скупштине у Подгорици, уз истицање да је присуство српских трупа било коришћено као нека врста притиска, чињеница је, ван сваког спора, да је већина народа у Црној Гори, преко својих угледних изабраника, с много аутентичног ентузијазма 26. новембра 1918. изгласала безусловно сједињење са Србијом. Свргавање династије Петровић-Његош, које је претходило чину уједињења под династијом Карађорђевића имало је, међутим значајније последице: краљеве присталице су, уз финансијску помоћ италијанских официра, покушали да оружјем оспоре ново стање, и најстаријега српскога краља Николу Петровића Његоша, врате на престо Црне Горе. Брзо и брутално скршена Божићна побуна, оставила је, бар у локалном предању, ако не и у проверивим историјским изворима, горак укус међусрпског сукоба, који се данас, из сасвим других разлога, намерно, тј. ненаучно, преувеличава.“
({{{2}}})
(Душан Т. Батаковић-„Уједињење Црне Горе и Србије:Од снова предака до кошмара савременика“)

[уреди] Види још

[уреди] Спољашње везе