Друга деклинација именица у латинском језику

Из пројекта Википедија

По другој (o-) деклинацији у латинском језику се мењају именице и придеви мушког и средњег рода које у генитиву једнине имају наставак -i. Номинатив једнине ове деклинације указује на род. Тако су именице и придеви на -us и -er мушког рода а именице и придеви на -um средњег рода. Само једна именица се завршава на -ir (vir), а мења се као именице на -er.

именице у латинском језику
деклинације именица у латинском језику
прва друга трећа четврта пета

Садржај

[уреди] Деклинација

[уреди] Именице мушког рода на на -ŭs

број - >
V - падеж
једнина множина
номинатив campŭs campī
вокатив campĕ campī
генитив campī campōrum
датив campō campīs
акузатив campŭm campōs
аблатив campō campīs

[уреди] Именице мушког рода на -ĕr

[уреди] Стандардна промена

број - >
V - падеж
једнина множина
номинатив lib'ĕr'  lib'r'ī
вокатив lib'ĕr'  lib'r'ī
генитив lib'r'ī lib'r'ōrum
датив lib'r'ō lib'r'īs
акузатив lib'r'ŭm lib'r'ōs
аблатив lib'r'ō lib'r'īs

[уреди] Именице које имају инфиксно -ĕ- у свим падежима

Већина именица и придева на -er губи у промени -e- из номинатива једнине. Само мали број именица и придева на -er чува тај самогласник: puer, vesper, socer, gener и оне које су сложене са -fer или -ger -- armifer, signifer, armiger, Liber (име); као и придеви: liber, tener, miser, asper.1

број - >
V - падеж
једнина множина
номинатив pŭer  pŭerī
вокатив pŭer  pŭerī
генитив pŭerī pŭerōrum
датив pŭerō pŭerīs
акузатив pŭerŭm pŭerōs
аблатив pŭerō pŭerīs

[уреди] Именица vĭr

број - >
V - падеж
једнина множина
номинатив vĭr  vĭrī
вокатив vĭr  vĭrī
генитив vĭrī vĭrōrum
датив vĭrō vĭrīs
акузатив vĭrŭm vĭrōs
аблатив vĭrō vĭrīs

[уреди] Именице средњег рода на -ŭm

број - >
V - падеж
једнина множина
номинатив bellŭm bellă
вокатив bellŭm bellă
генитив bellī bellōrum
датив bellō bellīs
акузатив bellŭm bellă
аблатив bellō bellīs

[уреди] Род именица

Именице друге промене су мушког или средњег рода. Именице мушког рода се у номинативу завршавају на -us, -er или -ir, док се именице средњег рода у номинативу једнине завршавају на -um. Именице женског рода су изузетак.

Женског рода су имена:

  • стабала (зато што рађају) -- fagus (буква), ornus (јасен), pirus (крушка), pinus(бор), malus(јабука), cerasus(трешња), prunus(шљива), prunus persica (бресква), populus(топола);
  • имена земаља -- Aegiptus;
  • имена острва и градова -- Delus, Corynthus, Rhodus, Pharus;
  • именице: alvus (трбух), colus (преслица), humus (тло), vannus (вејалица);
  • неке именице преузете из грчког: atomus (атом), diphthongus (дифтонг), dialectus (дијалекат) итд.

Средњег рода су именице: virus (отров), pelăgus (море), vulgus (светина) и користе се само у једнини.

[уреди] Изузеци

Deus, dei, им. м.р. (бог) у номинативу множине може да гласи и dei (што је очекивани облик), али и dii и . Исто тако у облику за датив и аблатив множине може да гласи: deis, diis или dīs. Генитив множине може да гласи и deorum (што је очекивани облик) и deum. Вокатив једнине гласи deus.

Locus, loci, им. м.р. (место) у номинативу множине може да гласи loci (што је очекивани облик) када значи "места у књизи". Може да гласи и loca, када значи "места на земљи".

Сличан двоструки облик за множину јавља се и код именице iocus, ioci, им. м.р. (шала). Облици loca и ioca следе промену средњег рода множине друге деклинације.

[уреди] Грчке речи

Именице грчке о-деклинације преузимане су у латински језик тако што је наставак -ος' у латинском транскрибован као -us:

  • Σίκελος -> Siculus
  • σκόπελος -> scopulus

Касније, у класично доба песници задржавају грчке наставке -ος и -ον у транскрипцији личних имена у облицима за номинатив и акузатив:

  • Dēlŏs (али и Dēlŭs), Dēlŏs, Dēlī, Dēlō, Dēlŏn, Dēlĕ, Dēlō;
  • Ĭlĭŏn (али и Ĭlĭŭm), Ĭlĭŏn, Ĭlĭī, Ĭlĭō, Ĭlĭŏn, Ĭlĭŏn, Ĭlĭō.

Именице на -eus из грчког језика најпре су се мењале по промени друге деклинације, задржавајући притом грчки облик за вокатив (-u). Касније, у доба Маријала и Стација за генитив једнине користе се и транскрибовани грчки падежни облици за генитив и акузатив једнине:

  • Ŏrpĕŭs, Ŏrphĕī (Ŏrphĕŏs), Ŏrphĕō, Ŏrphĕŭm (Ŏrphĕă), Ŏrphĕŭ, Ŏrphĕō

[уреди] Историјски развој

Номинатив једнине. Наставци за номинатив једнине -us и -um су настали од старијих облика -os и -om. Због слабе артикулације крајње -s и -m на натписима често недостаје: Furio, dono, pocolo. Ови наставци се одржавају до краја 3. века пре нове ере, када прелазе у класичне облике.

Именице на -er и -ir су настале од облика који се завршавао на -ros: *agros > ager, *viros > vir, sacros > sacer (последњи пример постоји на натпису).

Понекад се у језику јављају колебања што доводи до двоструких облика: inferus и infer, socerus и socer.

Генитив једнине. Наставак за генитив једнине је примарно . Када је у језику дошло до мешања у изговору дифтонга -ei са , овај облик се почео на натписима појављивати и као Romanei уместо Romani. Јављају се чак и упоредо и један и други облик: Pupili Romanei.

Код именица на -ius, завршетак -iī у генитиву једнине даје . Хорације и Вергилије углавном користе као наставак , а ређе и -iī. У каснијем латинском (1. век у време Домицијана (уопштавају се неконтраховани облици на -iī. Контраховани облици за генитив једнине одржавају се само у неким сталним формулама као: res manicipi nec manicipi, compendi facio итд.

Датив једнине. Стари наставак за датив једнине је -ōĭ.

Акузатив једнине. Стари наставак за акузатив једнине је био -ŏm. Има га на натписима и у умбарском језику: Louciom (натпис), poplo(m) (умбарски, латински облик је populum).

Због слабе артикулације крајње фонеме m често отпада па га на натписима често нема: oino, optumo == unum, optimum.

У класичном језику -ŏm даје -ŭm.

Вокатив једнине. Стари вокатив једнине именица и придева је имао наставак -e. Код Плаута се може наћи облик puere. Тумачења за ову промену су: (1) губитак самогласника, (2) уједначавање са номинативом једнине и (3) апсорпција крајњег самогласника од стране фонеме r.

Римски граматичари Цицероновог доба говоре о акцентовању вокатива личног имена Válĕrī (на трећем слогу од краја). То би могло да значи да овај вокатив није настао од облике *Valerie, већ да је првобитно било дуго . Ипак, код Ливија Андроника се може наћи вокавив filie; умабрски има сличан вокатив: arsie sancte.

Аблатив једнине. На старим натписима се моженаћи на аблативски облик са наставком -ōd: Gnaivod, poplicod, preivatod.

Иза дугог самогласника крајње -d се губи крајем 3. века пне. Понекад је долазило до мешања облика за аблатив и инструментал. Траг инструменталног наставка на се може наћи у прилозима типа certē (поред аблативског облика certō). На једном натпису се може наћи облик rected са крајњим -d који је аналогијом према аблативским облицима на -od додат инструменталу.

Локатив једнине. Локативски наставак -еi се може наћи на натписима: Delei (ном. јед. Delos). У класичном језику ei даје ī.

Номинатив и вокатив множине. Класични завршетак номинатива једнине настао је од старијег -oi. Реч је о заменичком наставку које у грчком и латинском постао именички: *dominoi, λόγοι.

Дифтонг -oi засведочен је и код граматичара графијом -oe: pilumnoe poploe, fescemone итд.

У класичном језику -oi даје преко прелазног ступња -ei који се може наћи на натписима насталим до почетка 2. века пне.: foideratei, oinovorsei, virei.

Средњи род има наставак

Генитив једнине

Датив, аблатив, инструментал и локатив множине

Акузатив множине

[уреди] Напомене

  1. Три су речи (две именице и један придев) врло сличне:
    • lĭbĕr, lĭbrī, им. м.р. (књига)
    • lībĕr, lībĕrī, прид. (слободан, -на, -но)
    • lĭbĕrī, lĭbĕrōrŭm, им. м.р., pluralia tantum (деца)

[уреди] Види још

[уреди] Литература

  • Бојана Шијачки-Маневић, Граматика латинског језика, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1996.