Нацизам
Из пројекта Википедија
Нацизам је била идеологија Национал Социјалистичке Немачке Радничке Партије, под водством "фирера" Адолфа Хитлера у Нацистичкој немачкој током диктатуре од 1933. до 1945. Реч долази из термина Национал Социјализам (Немачки: Nationalsozialismus, скраћено као NS).
[уреди] Нацизам као политичка идеологија
У позадини "националсоцијалистичког" синдрома се налази структура личности за коју је карактеристична ауторитарност, параноидност и потреба за моћи. Предиспозиција личности као и историјско-политички контекст доводи до усвајања "националсоцијалистичке" идеологије.
О постојању одређене врсте "националсоцијалистичке" идеологије можемо говорити у случају када је националистички синдром (национална искључивост) компонента једног ширег идеолошког шаблона. По свему судећи "националсоцијалиста" је особа, којој потреба и тежња за моћи служи као одбрана од властите беспомоћности, то је злоћудно нарцисоидна особа, особа која исказује его, ауторитарност, особа с депресивним стилом живота, пуна тескобе, страха, несигурности и унутрашњег немира. То је подозрива особа, осетљива на свако омаловажавање, склона грандиозним идејама и самообманама о властитој величини, особа која пати од интелектуалних и емоционалних процеса. Односи са средином су мање-више и манипулативни. "Националиста" се налази у сталном психички опсадном стању тражећи разрешење својих конфликата и контрадикторности. То је једна врста психопатске политичке културе. Да ли је Нацизам екстремни фашизам?
Постоји битна разлика између фашизма и нацизма као идеологије а и у самој у структури власти. Фашизам у скупштини одређује државни интерес, а вођа тај интерес спроводи у дело. Структура власти националсоцијалистичких држава је хијерархијска. Постоји фирер (нем. die führer) – вођа, око њега је врло узак број људи истог убеђења који имају моћ да контролишу војску и полицију, а преко ове две мобилишу целокупну популацију. Таква је структура власти била и у Хитлеровој Немачкој. Фашизам иза себе није оставио индустрије смрти. Злочине стрељања и ратних одмазди је чинио, али индустрије смрти није било. И још у нечему је битна разлика. Јевреји су у италијанским окупационим зонама прошли одлично у односу на своје сународнике у немачким окупационим зонама. Нацистичка индустрија смрти је прогутала преко 50 милиона људи.
Хитлерова национал-социјалистичка идеја је тоталитарна и злочиначка. Ропство у које су Немци упали 1933. године окупирани од нациста, тј. ако је покоравање сопственог народа и елиминисање "политички непожељних" и "расно нечистих" елемената унутар њега био први корак нациста пре окупирања других народа, онда је необорива чињеница и то да су Немци своје будуће упропаститеље сами изабрали, славећи их као спасиоце. И то не само у првом тренутку, него готово до краја, све док ратни пораз и слом дотадашње Немачке државе нису били већ сасвим сигурни.
Хитлерова партија носи назив: Национал-социјалистичка радничка партија Немачке (НСДАП). Имала је милионско радничко чланство. Хитлер се понашао као да кроз њега говори светски дух и то "само апсолутну и голу истину". Није толерисао ништа што није његова замисао.
Хитлер је немачку нацију мобилисао на два правца: борба против интернационализације Немачке привреде односно "вазалства банкарском капиталу" чије су оличење по њему Јевреји, и чупање малих народа и Словена из "варварског блата", на тај начин што ће их покорити, држати под присмотром и увести у општи ток када за то дође време. Тај општи ток се зове– нови светски поредак Светим циљем и зарад слободе правдала се тежња да Германи буду господари – господа народ, и да њихова стихија постане светска сила. И интернационалистички социјализам и национал-социјализам произилазе из исте концепције нације, као покрети за слободу света, а уствари тоталитаризам најцрње врсте.
У свом политичком тестаменту, написаном у ноћи између 28. и 29. априла, Хитлер тврди да Немачка нити је желела нити започела рат, да сву одговорност сносе Јевреји те да ће, упркос поразу, рат ући у историју као "најславније и најхрабрије сведочење воље за животом једног народа". Затим је именовао чланове нове владе: другог Фирера није било; адмирал Дениц требало је да буде председник Рајха, Геринг канцелар, а Борман министар нацистичке партије.
У зору 30. априла 1945, Фирер је направио опроштајни пријем за двадесетак особа које су живеле у бункеру. Након сат времена, Фирер се повукао у собу и позвао ађутанта Генсеа, и рекао му: "Ово је моје последње наређење: моје тело и тело моје жене морају бити спаљени одмах након наше смрти. Ништа не сме да вас спречи у извршењу ове дужности." Након десет сати, тачније око два сата после подне, Фирер се поново појавио. После ручка, укочена погледа, ћутке се руковао са некима од присутних и затим нестао из собе. Одјекнуо је пуцањ. Борман, Геринг, Гнесе и возач Кемпл су дојурили у собу. Хитлер је лежао мртав: пуцао је себи у уста. Ева Браун, с којом се претходног дана оженио, била је испружена на каучу. На самом улазу у бункер, одржана је кратка посмртна церемонија. Након тога, почеле су да падају руске гранате, Борман је успео да баци крпу натопљену бензином и подигнутом десном руком у знак поздрава, одали почаст свом вођи.
Полуугљенисана тела сахрањена су у рупе изроване гранатама. Већ 4. маја Руси су пронашли и идентификовали тела најпре чувани у Магдеборгу (бивша ДДР), посмртни остаци су уништени 1970. године, из непознатих разлога држећи све у тајности и протуривши вест да се Хитлер скрива негде у Европи.
Дана 17. јануара 1946, совјетске власти у Берлину молиле су Француски Врховни штаб да испред бивше канцеларске зграде пошаљу једног официра, не објашњавајући којим поводом. Тако да је пуким случајем избор пао на поручника Анрија Ратноа, Јеврејина, француског држављанина немачког порекла. Амерички и енглески врховни штаб оглушио се на овај, тако да је Ратно био једини који је присуствовао откопавању "скврчених и угљенисаних" тела мушкарца и жене. Хитлеров зубар, Јунге, упоредио је вилицу мушкарца са скицом вилице свог славног пацијента: није било сумње, пред њима је заиста био Хитлеров леш.
[уреди] Последице Нацизма
Дванаестогодишње владање нацистичких организованих зликоваца и подухват покоравања Европе и доброг дела света – и то не у старом, класичном смислу империјализма, него у складу с расистичком идејом немачког малограђанина о германској "вишој раси" која има право не само да влада другим народима него и да истребљује оне које сматра недостојним живљења завршио се потпуним војним, политичким, економским и моралним сломом оних који су покренули Други светски рат, али и целе једне државе која је била њихов талац. Хитлеров "хиљадугодишњи" Трећи рајх био је на коленима, поражен и разголићен у својој монструозности, а Немачка је лежала у рушевинама, избомбардована и понижена, окупирана од Савезника од чије (не)милости је у потпуности зависила.