Срби и штампање Светог писма

Из пројекта Википедија

Садржај

[уреди] СРБИ И ШТАМПАЊЕ СВЕТОГА ПИСМА

"У библијској и ранохришћанској поетици продуженој у византијској и српској средњевековној литератури, основно и највеће чудо божанског Откривења јесте безрезервна љубав Божија јављена свету и човеку у Христу, као истински ново откривење, као нови однос и савез Бога и човека."

Половином XВ века Јоханес Гутемберг је почео да штампа књиге, а у свом Турском календару из 1454. године, у којем говори о паду Цариграда у турске руке 1453. године, споменуо је и Србе. Которанин Андрија Палташић је у Венецији 1476. године одштампао своју прву књигу од укупно 38. Књиге које су се штампале у XВ веку зову се инкунабуле. Крајем тог XВ века, 1493. године, ћириличну штампарију отвара господар Црне Горе Ђурађ Црнојевић на Цетињу, а штампар се звао Макарије. То је друга штампарија на ћирилици, по времену настанка, икада основана. Прва је отворена у Пољској, у Кракову само две године раније. Већ 1495. године на Цетињу се штампа Псалтир, а 1496. године штампарија престаје са радом. У периоду од 1494. године до 1638. године, односно у периоду од 143 године, колико је трајао први период штампарства на српском језику, радило је неколико штампарија: Цетињска - Црнојевићка, Венецијанска војводе Божидара Вуковића и његовог сина Вићенца, Венецијанска Загуровићева, Рујанска, Горажданска, Грачаничка, Милешевска, Мркшиначка, Скадарска. После овог периода и гашења првих штампарија, поново долази до појаве преписивања и рукописне књижевности, која ће трајати све до 1741. године, када је објављена књига "Стематографија" Христифора Жефаровића.

[уреди] Штампање Псалтира

У првом периоду штампарства појавила се 41 књига, од којих су четири поновљена издања. Од свих тих књига само четири су четворојеванђеља, затим је урађено десетак Псалтира, а остало су црквено-службене књиге и молитвеници. Обзиром на популарност и значај који је придаван псалтирима у средњем веку, није необично што је толико пута штампан и прештампаван. Погледајмо преглед штампања Псалтира на српскословенском језику:

1. Цетињски 1495. године (Сачувани примерак налази се у Заводу за заштиту споменика културе Србије, има 348 листова)

2. Божидара Вуковића 1520. године у Венецији (Овај Псалтир са последовањем штампан је у два дела. Сам Псалтир је урађен 1519. године а додатак - последовање - следеће 1520. године. Чува се у Српској академији наука и уметности, непотпун, недостају три листа)

3. Гораждански 1521. године (Израђен у штампарији Божидара Горажданина, не постоји сачуван читав примерак, требало би да има 352 (?) стране)

4. Милешевски 1544. године (Налази се у збирци Рад. М. Грујића, има 350 страница, недостају четири)

5. Вићенца Вуковића 1546. године у Венецији (друго издање из 1520. г.) (Налази се у Музеју примењене уметности у Београду, сачуван у потпуности, има 308 страница)

6. Милешевски 1557. године (У научним круговима постоји расправа да ли је овај Псалтир урађен на основу претходног Милешевског Псалтира из 1544. године, или на основу Цетињског из 1494. године. Налази се у збирци Рад. М. Грујића, недостају листови)

7. Вићенца Вуковића 1561. године у Венецији (треће издање из 1520. г.) (Налази се у Универзитетској библиотеци у Београду, има 279 листова, од којих је шест листова додато у рукопису, неколико листова је сасвим оштећено)

8. Јеролима Зогуровића 1569. године у Венецији (Налази се у Српској академији наука и уметности, има 252 странице, недостаје осам страница)

9. Бартоломеа Гинамиа 1638. године у Венецији (друго издање из 1569. г.) (Налази се у збирци Рад. М. Грујића, непотпун)

10. Непознати Псалтир 16. век (?) (Сачуван само један лист, у приватној збирци у Београду)

Према једном документу, Вићенцо Вуковић је продавао штампане српске псалтире. Пронађен је рачун на 200 Псалтира и спис о још 200 неувезаних Псалтира. Вићенцо је имао трговачке ортаке Дубровчане, који су у XВ и XВИ веку веома много трговали са српским земљама. Књигама су трговали у Дубровнику, Београду, Видину и Никопољу, и то на сандуке. За Бартоломеа Гинамиа постоји податак да је у Венецији имао стовариште штампаних књига, које је касније продавао.

Исто тако, у Дубровнику је постојала штампарија у којој су већ 1502. године имали калупе за ћирилска слова, али та штампарија није никада прорадила. Десет година касније, дубровачки мештар Фран Ратковић-Мицаловић је финансирао штампање Молитвеника на народном језику и на ћирилици 1512. године у Венецији (у Млецима) у штампарији Ђорђа Русконија, за Србе католичке вероисповести.

[уреди] Штампање четвороеванђеља

[уреди] Четворојеванђеље Црнојевићко (изгубљено)

Ово четворојеванђеље је изгубљено. Претпоставља се да је штампано у црнојевићкој штампарији на Цетињу 1494/5. године. О њему знамо само на основу једног списа из 1548. године где се наводи да је извесни презвитер Вук у Буђановцима у Срему (близу Београда) преписао четворојеванђеље и о томе је сачинио запис . У научним круговима постоји недоумица да ли је ова књига икада постојала, али како и остала три четворојеванђеља штампана у истом периоду личе једно на друго, постоји могућност да се она посредно или непосредно ослањају на црнојевићки текст.

[уреди] Рујанско четворојеванђеље

Ово четворојеванђеље је најстарија штампана књига на територији Србије, и верује се да потиче из 1537. године. Штампар је био монах Теодосије. Иако се данас више не зна тачно место овога манастира, претпоставља се да је Рујно било у близини Ужица, у области која се од 1980. године налази под вештачким језером из кога се Ужице снабдева водом. Једини познати цео примерак четворојеванђеља са 300 листова налази се у Народном музеју у Прагу, у Шафариковој збирци; други, мање оштећен, са 296 листова чува се у Санкт Петерсбургу (овај примерак је, са још једанаест других књига, библиотеци продао Вук Караyић). Примерак који се налазио код нас уништен је 6. априла 1941. године у Народној библиотеци. Данас у земљи имамо само један одломак од 92 странице, који се чува у Српској академији наука и уметности.

Трагично је да у нашој земљи не постоји чак ни филмована копија у боји ове најстарије српске штампане-отиснуте књиге (постоји црно-бела), јер чешке власти не дозвољавају осветљавање свог примерка. Снимак у боји је важан јер је књига штампана у црној и црвеној боји, а на две странице у тексту појављује се и зелена.

Вук Караџић је 1857. године, поводом ове књиге, написао: "За мене је, а и за све Србе у данашњој кнежевини Србији, најзнатније је оно Јеванђелије, што је штампано у Рујну, у нахији ужичкој" . Ипак га то није спречило да, када је био у финансијској кризи, један примерак те ретке и драгоцене књиге прода, уз многе друге рукописе које је нудио и продавао берлинској Дворској библиотеци, бечкој Библиотеци, петроградској Царској публичној библиотеци, библиотеци у Одеси, итд. Сматра се да је за рубље и талире, које је добио продајом србуља (старих српских рукописа и књига) те, 1858. године, Вук куповао земљу у Тршићу. Тако је 7. марта списак од петнаестак рукописа и књига нудио у Петрограду, а већ 10. маја он нуди неколико књига и рукописа у Берлину. Немцима су књиге биле скупе, али на цену су пристали Руси...

Када се 1987. године навршило 450 година од штампања Рујанског четворојеванђеља, први пут је широј јавности код нас понуђено фототипско издање, које ће служити даљим проучавањима овог непроцењиво драгоценог споменика српске књижевности, језика и религиозности.

"Трудио сам се о овоме ја грешни, убоги умом, а богати грехом, и Христу слуга, монах Теодосије. О овоме молим се браћо вама, или ви који будете читали, или прештампавали, исправљајте, а не куните, заради Бога и своје душе, јер ово није писао Дух свети, ни анђео, већ човек малоуман и слабомоћан, и шта више сам. Слава свршитељу Богу, Амин."

[уреди] Београдско четворојеванђеље

Београдска штампарија је 1522. године објавила ово Четворојеванђеље као једину књигу која је из те штампарије изашла, и која представља прву књигу штампану у Београду. Припрема слова и калиграфија били су високог квалитета. Власник штампарије био је кнез Радиша Дмитровић, а после његове смрти берберин и трговац Тројан Гундулић, из познате дубровачке породице Гундулић. У Гундулићевој заоставштини су пронађене и друге штампане књиге, па се претпоставља да је рад на штампи и продаја књига била уносан посао . Штампар је био јеромонах Мардарије из Мркшине цркве, који је касније штампао и Мркшиначко јеванђеље.

Књига је великог формата и има 212 страница. Налази се у поседу Универзитетске библиотеке у Београду. Сматра се да је текст еванђеља која су штампана настао као транскрипција тзв. Макаријевог бугарско-словенског јеванђеља из 1512. године. Ова књига тек чека на своје фототипско издање, како би се тиме омогућила даља изучавања, а без оштећивања оригинала који треба сачувати.

[уреди] Мркшиначко четворојеванђеље

Ово је последње Четворојеванђеље које је штампано у првом периоду, настало је 1562. године и представља поновљено издање Београдског. На њему је радио јеромонах Мардарије. Садржи мање промене и поправке у облику и изгледу слова и илустрација.

Не зна се место где се налазио Мркшиначки манастир-црква, односно штампарија. Претпоставља се да је била негде у пределу Косјерића. Мардарије је из Београда пренео дрворезне плоче и слова и покушао да им побољша изглед даљим дубљењем и обрадом. Књига има 211 страна великог формата. Чува се у Народној библиотеци Србије и чека на своје фототипско издање.

Први период штампарства у Србији трајао је непун век и по. Штампарије у земљи осниване су при манастирима, а штампари су били монаси. Ни за једног од њих се не зна где је изучио штампарски занат. Рад је зависио од манастирских средстава и није било праве могућности да заживи предузеће, као што је то било могуће у Млецима, који су организовали дистрибуцију и продају штампаних књига по Србији. У процесу штампања коришћена су дрвена слова, што представља ранију фазу у развоју штампарства, док су се у то време у западној Европи већ увелико користила изливена оловна слова. Наши штампари су мукотрпно и дуготрајно радили, а без праве подршке, и са њиховим одустајањем, одласком или смрћу, гасиле су се и штампарије. Све су радиле релативно кратко, једино су у Милешевској штампарији и у Мркшиној цркви штампане по две књиге.

Осим тога, у XВ и XВИ веку турски султани су стално уводили нове порезе и намете, а тада напуштене цркве и манастири су продавани и од њих (од грађевинског материјала) подизане су yамије, безистани и сараји. Тако постоји запис да је Мехмед паша Соколовић, тада турски велики везир, наредио да се у Београду 1568. године сруше три српске цркве и једна синагога, које су биле напуштене јер више нису могле да плаћају намете. Ово није у складу са увреженим позитивним схватањем о познатом турском великану нашега порекла, који је свога брата Макарија поставио за патријарха српске цркве у Пећи. Тада, за разлику од цркава и манастира, Патријаршији нису подизани порези, а турска власт је гарантовала приходе патријарха. Вероватно да, за узврат, Макарије није хтео да се супротставља турској власти око питања рушења многих српских цркава и манастира, што је било јако изражено у читавом том периоду. Са друге стране, опет, постоје многи записи који говоре о градитељству и зидању нових цркава и о формирању нових парохија, у исто време. Очигледно је да је Макарије морао да води нарочиту политику, која је претпостављала немале уступке, а како би успео да реализује оне пројекте за које је сматрао да су од веће важности по очување цркве.

Претпоставља се да је, под тим условима, престала да постоји и Мркшина црква, манастир Рујно и други.

"И, авај, оци и братија, како да вам испричам тада на хришћане љуту скрб и безаконо насиље и тешке намете од безаконих и триклетих Турака и светим и божественим црквама сатирање и запушћивање, а још више у српској земљи великим лаврама, што су христијанска господа градила, како и на многим безаконици начинише своје yамије и триклета капишта своја бесовска..."

Како је од 1647. године до краја XВИИИ века престало штампање србуља, Срби су се служили руским црквеним књигама. Према српским оригиналима, у Русији су 1693. године наштампане црквене књиге, и потом растурене по тадашњим црквама у Србији. Ове књиге су брзо истисле и сасвим замениле старе књиге српске редакције...

О томе је Вук Стефановић Караџић записао следеће:

"Пошто Турци са свијем обладају нашијем земљама и народом, манастире похарају... онда престане штампање књига у нашијем крајевима. У том Руси навале штампати црквене књиге по преиначеном словенском језику, које народ наш, не имајући својијех, стане куповати и учити се новоме црквеном језику." - Примери српско-словенског језика