Александар Младеновић
Из пројекта Википедија
Александар Младеновић је рођен 1930. године у Битољу, у српској породици. Гимназију је завршио у Крушевцу 1949. године. Дипломирао је на Филозофском факултету у Београду на Групи за српски језик и књижевност. Као студент у два маха је добио награду Ректората Београдског универзитета. Радио је као асистент за историју српског језика на Филозофском факултету у Новом Саду, где је докторирао 1963. године са темом „О народном језику Јована Рајића”. После тога је изабран за доцента (1963), затим за ванредног професора (1968) и најзад за редовног професора (1973) Године 1995, одлази у пензију. Био је десет година шеф Катедре за српски језик на Филозофском факултету у Новом Саду.
Велики број радова посветио је проучавању историје српског књижевног и народног језика друге половине XVIII и прве половине XIX века. Проучавао је и српскословенску епоху српског народног и књижевног језика. Припада групи његошолога занимајући се посебно за разна филолошка и друга питања у вези са Његошевим делом. Из те области је објавио низ радова и две књиге. Последње његово издање Горског вијенца (2001) једно је од најпотпунијих у погледу коментара и објашњења стихова, са доста исцрпним речником мање познатих речи у овом делу.
Најцеловитија библиографија његових објављених радова, закључно са 1997. годином, налази се у Годишњаку Српске академије наука и уметности (Београд, 1998, књ. CIV, 497-524).
Од 1978. године ради у Народној библиотеци Србије у Београду у својству научника Археографског одељења. Године 1979. учествује у покретању научног часописа Археографски прилози чији је уредник од почетка. Часопис излази и данас. Александар Младеновић је главни и одговорни уредник Зборника Матице српске за филологију и лингвистику (Нови Сад) и Српског дијалектолошког зборника (Београд), а члан је Уредништва Јужнословенског филолога (Београд) - најеминентнијих лингвистичких гласила у Србији.
А. Младеновић је по позиву држао предавања на низу универзитета: у Сарајеву, Скопљу, Кракову, Варшави, Софији и Лењинграду (данас Санкт Петербург). Учествовао је с рефератима на међународним славистичким конгресима: у Прагу (1968), Варшави (1973), Загребу (1978), Кијеву (1983) и Софији (1988), као и на многим домаћим и иностраним научним конференцијама и скуповима.
За свој наставни и научни рад А. Младеновић је добио низ признања:
- -стални је члан-сарадник Матице српске у Новом Саду,
- - добитник је Октобарске награде Новог Сада за науку (1969),
- - добитник је 13-јулске награде Републике Црне Горе „за научно стваралаштво из филологије и лингвистике” (1990),
- - Скупштина Универзитета у Новом Саду доделила му је Повељу са сребрном плакетом „за изузетан допринос и остварене резултате у раду и развоју Универзитета у Новом Саду” (1990),
- - новембра 1990. године Научни савет Универзитета у Лењинграду (данас Санкт Петербург) доделио му је научни степен почасног доктора наука овог Универзитета за његове „значајне заслуге у развитку опште и словенске науке о језику”,
- - поводом 60-годишњице живота (1990) посвећена му је 33. књига Зборника Матице српске за филологију и лингвистику у којој је објављен велики број научних прилога домаћих и страних аутора,
- - октобра 1997. године изабран је за дописног члана Српске академије наука и уметности, а октобра 2003. изабран је за редовног члана
- - децембра 2001. Академски савет Софијског универзитета доделио му је научни степен почасног доктора наука, а такође и почасну медаљу са плавом лентом овог Универзитета,
- - почев од 1972. године стални је члан Међународне комисије за словенске књижевне језике при Међународном комитету слависта.