Слободно зидарство у Србији

Из пројекта Википедија

Могуће кршење лиценце.
За овај чланак се претпоставља да крши лиценцу о ауторским правима.
Уколико се у скорије време не пошаље писмо вебмастеру сајта са кога је садржај преузет, овај чланак ће бити обрисан.
Погледајте и страну Проблеми с лиценцом или страну за разговор.

Садржај

[уреди] Први српски чувари лучи

Први индиректни трагови о формирању слободнозидарских ложа у Београду датирају у мемоарима писаца са краја осамнаестог века. Иако нема директне архивске грађе, зна се да је крајем тог века у Београду постојала радионица, која је вероватно радила на турском језику и међу чијим су се члановима налазили везир тадашњег београдског пашалука, Хаџи Мустафа Паша, митрополит Методије, српски устанички вођа Јанко Катић, трговац Петар Ичко, као и грчки песник и родољуб Рига од Фере. Какав је био однос Срба и Турака у овој ложи, чије име нажалост није допрло до нас, лепо илуструје податак да су Хаџи Мустафа Пашу савременици звали „српска мајка“.

Турске дахије, одметници од султана, преузимају власт у београдском пашалуку 1801. године и убијају Хаџи Мустафа Пашу. У намери да освети пашино убиство и да организује борбу за ослобођење српског народа, Петар Ичко одлази у Земун, који се тада налазио у саставу Аустро-Угарске монархије. Затражио је помоћ од својих пријатеља, слободних зидара, а пре свега од митрополита Стратимировића, који му је, као брат масон, пружио дипломатску подршку за решавање хришћанског питања у београдском пашалуку.

Петар Ичко се повезао и са слободним зидарима Алексом Ненадовићем и Јанком Катићем као и са Карађорђем Петровићем, који није био масон, како би организовао оружану побуну у пашалуку. Дахије су сазнале за припреме за устанак и то је 1803. године довело до одмазде у којој је убијен и брат Алекса Ненадовић. Насиље је, међутим, само поспешило борбу против Турака и довело до устанка, или како неки историчари кажу „српске револуције“ 1804. године. Петар Ичко је захваљујући слободнозидарским везама одиграо изузетну преговарачку улогу, а касније га је вођа устанка Карађорђе поставио за првог градоначелника слободног Београда.

У раду за добробит српског народа и његово ослобођење значајну улогу одиграо је и Доситеј Обрадовић, који је вероватно био инициран у Трсту. Иако је Доситеј Обрадовић био изразито антиклерикалних ставова, митрополит Стратимировић га је уз све почасти примио у Сремским Карловцима. Деизам, антиклерикализам, природно право, рационализам и толеранција уграђени у књижевна дела Доситеја Обрадовића оставили су неизбрисив траг. Врхунац свог масонског доживљавања уградио је, на крају свога века, Доситеј Обрадовић, као први министар просвете у ослобођеној Србији од турске власти, за време Првог српског устанка (1804-1813). Слом устанка 1813. године довео је до тога да је слободнозидарска активност замрла до средине деветнаестог века.

[уреди] Настанак првих ложа на тлу Србије

За време турске окупације у Београду је деловала једна ложа. Старешина ложе је био београдски паша Мустафа, а чланови су били митрополит београдски Методије, учесници Устанка: Петар Ичко, Јанко Катић, браћа Поповић. По слому Устанка, 1813, Карађорђе је у избеглиштву ступио у односе са грчком организацијом за ослобођење од Турака - „Хетеријом“, чији су чланови махом били слободни зидари.

Ђорђе Шагић из Стоног Београда, у Угарској, одселио се 1815. у Филаделфију, у САД, преименовао се у Џорџа Фишера и започео масонску мисију. Учесник је мексичко-америчког рата и оснивач слободнозидарских ложа у Мексику.

Сима Милутиновић Сарајлија је постао слободни зидар у Кишињеву, у Бесарабији. Био је учитељ владике црногорског Петра II Петровића Његоша. Француски слависта Мишел Обен је закључио да је тумачење Његошевог дела "Луча микрокозма" немогуће без познавања слободног зидарства.

Средином XIX века у Београду је основана ложа "Али коч". Њени чланови су били Турци, Срби, Јевреји и други. Ова је ложа била матична ложа хришћанским покрајинама Отоманског царства. Старешина ложе је био Мехмед Саид Исмаил, а секретар Тома Вучић-Перишић, Франтишек Зах, пољски гроф Тискијевиц, политичар Аврам Петронијевић те пољски емигрант Адам Чарториски, окупљен идејом ослобађања Пољске од руске окупације. Под утицајем Чарториских "Савета Србији" и Заховог "Плана словенске политике Србије" настало је "Начертаније" Илије Гарашанина. Ложа "Али коч" је радила до 1862. године.

За време кнеза Михаила Обреновића (1860-1868) слободно зидарство је добило на значају, па је и сам кнез био масон. У то време министар војске Кнежевине Србије био је Зах, преко кога су присталице Ђузепеа Гарибалдија биле учесници прилика на Балкану. Српски слободни зидари су путем масонских канала издејствовали смену енглеског премијера, туркофила, и подршку за одлазак турских гарнизона из Србије 1867.

Оснивање првих српских ложа било је под директним утицајем италијанских масона. Током српског устанка у Босни и Херцеговини 1875. године, један део вођа, међу којима су били војвода Мићо Љубибратић, секретар вође устанка Луке Вукаловића и браћа Јован и Михајло Зега, био је инициран под директним утицајем италијанских Гарибалдинаца, односно Ђузепеа Мацинија, идеолога Рисорђимента, покрета за уједињење Италије и збацивање Аустро-Угарске власти.

Током српско-турског рата 1876. године, постојала је у Београду једна војничка ложа, чије име није сачувано у документима. Одласком добровољаца, међу којима је било и Италијана, основана је, исте године, прва српска ложа "Светлост Балкана" која је радила под заштитом Великог оријента Италије. Њени оснивачи били су италијански конзул у Београду Луиђи Јоанини и Ићило де ла Бона, добровољац који је био и старешина угашене војничке ложе. Мићо Љубибратић, иначе лични Гарибалдијев пријатељ и браћа Зега били су чланови те ложе.

Под заштитом Великог оријента Италије радила је и ложа "Србска задруга", основана 1881. године, која је постојала само две године, а међу чијим члановима је био и др Лаза Пачу, тада само лекар, а две деценије касније успешни министар финансија. Са избијањем Тимочке буне и услед политичких превирања, која су се одразила и на српске масоне тог времена, обе ложе су 1883. успаване. Исте године, међутим, поново под утицајем Великог оријента Италије формирана је и ложа "Слога, рад и постојанство" коју су углавном чинили бивши чланови "Светлости Балкана" и "Србске задруге".

[уреди] Ложа Побратим

Од момента свог настанка па све до данашњих дана, ложа "Побратим" представљала је чувара идеала слободног зидарства. Настала из жеље браће Светомира Николајевића, Срете Ј. Стојковића и Ђоке Миловановића "да се србско слободно зидарство доведе у што тешњу везу, у што живљи саобраћај са слободним зидарством на западу, а у том уверењу, да ће успостављена тешња веза и интимнији односи уродити обилнијим плодом по наш народ и нашу милу отаџбину". Дотадашња "мајка" ложа, Велики оријент Италије, под чијом заштитом је радила радионица "Слога, рад и постојанство", чији су Николајевић, Стојковић и Миловановић били чланови, није посвећивала довољно пажње развоју масонерије на брдовитом Балкану. У таквој ситуацији, вођени слободно зидарским идеалима, Николајевић, Стојковић и Миловановић одлазе у потрагу за честитим људима који ће неоптерећени политиком великих ложа, заједно с њима, уредити градилиште за будућу Велику ложу Србије.

Лета господњег 1890. године, одржан је састанак у просторијама друштва "Свети Сава" у Београду. Сви присутни, Андра Ђорђевић, професор Велике школе, Ђорђе Вајферт, индустријалац и гувернер Народне банке, Тихомир Марковић, адвокат, Стеван Мокрањац, композитор, Димитрије Биба, трговац, Макса Антонијевић и браћа Николајевић, Стојковић и Миловановић, сагласни су да оснују нову слободно зидарску радионицу. За ложу заштитницу одабрали су Симболичку велику ложу Угарске која је слободно радила у дуалистичкој монархији, упркос забрани масонског рада у аустријском делу државе.

Оснивачима "Побратима" посебно се допало што се Симболичка велика ложа Угарске истицала у борби против примата Аустрије у Аустро Угарској монархији и супротстављала Аустријској супремацији и њеној експанзионистичкој политици на Балкану.

Припреме за формирање ложе су отпочеле. Будућа "мајка" ложа организовала је пријем у пештанској ложи "Демократија", где су 4. октобра 1890. године примљени Андра Ђорђевић, Ђорђе Вајферт, Тихомир Марковић и Стеван Мокрањац. Истог дана нова браћа су унапређена а затим и уздигнута у ранг Мајстора. Дванаест дана касније, у просторијама друштва "Свети Сава" поново се окупљају, овога пута деветорица мајстора и одлучују да ложи дају име "Побратим". Девиза нове ложе постала је: "Брат је мио, које вере био".

Следеће године, 2. фебруара, делегација Симболичке велике ложе Угарске коју су чинили Велики секретар Мориц Галери, Велики ризничар Едуард Хорн и Велики обредник Иван Бошањи уноси Светлост у новоформирану ложу. Када је основана, ложа "Побратим" је поред поменуте деветорице браће имала још и Милорада Терзибашића и Бошка Бошковића. На свечаности освећења били су присутни и брат Михајло Валтровић, старешина ложе "Слога, Рад и Постојанство", брат Јулије Стијели, старешина ложе "Стела Орјенталис", као и велики број браће, чланова поменутих ложа али и ложа "Матија Корван", "Хумболдт" и "Коломан Канвеш". Храм ложе "Побратим" налазио се у кући др Војислава Ђорђевића у Грачаничкој улици. Сутрадан, по освећењу, одржан је рад ложе на трећем степену, на коме је Макса Антоновић унапређен у мајстора Краљевске Уметности. На првом редовном раду одлучено је да се састанци одржавају сваког понедељка увече, а на предлог Срете Стојковића установљена је "Патриотска каса" која се увек обносила са опоменом "Сетимо се отаџбине". Средства прикупљена на тај начин, била су употребљена за пропаганду у српским крајевима који још нису били слободни.

Под руководством првог старешине, Ђорђа Вајферта, који ће руководити радовима и следећих девет година, ложа "Побратим" се увећавала. До краја прве године постојања, имала је укупно двадесет и осморицу браће, одржала је 37 радова и основала два "венчића". Крајем следеће године "Побратим" је имао 42 члана.

Нажалост, династичке борбе у Србији довеле су до мајског преврата и подела унутар ложе. Понуду да прихвати круну, брату Петру I Карађорђевићу, дао је Никола Хаџи Тома, индустријалац и члан "Побратима". Ђорђе Вајферт је за помоћ породицама погинулих у преврату дао завереницима 50,000 динара. У смени династија су поред њих учествовала још четири брата из ложе "Побратим". Реакција на убиство последњег краља из династије Обреновић, условила је отежани рад слободних зидара. Године 1902, старешина ложе, брат Светомир Николајевић, објављује успављивање ложе "Побратим". Три године касније, притисци на Србију попуштају и ложа обнавља свој рад. На изборима одржаним 14. септембра, за старешину ложе бива изабран пуковник Павле Хорстиг, који ће руководити радовима и следеће четири године.

Чим је крајем 19. века основана ложа "Немања" у Нишу, чији је истакнути члан био књижевник Стеван Сремац, дошло је до напада на њу и њен противсрпски карактер на страницма органа леберала "Стара Србија". У низу чланака под заједничким насловом "Македонија", чији је поднаслов "Пропаганда фиде" одвећ јасан (1895), написано је да су "фармазонска друштва у Србији и на Балкану један облик аустријске пропаганде, која имају свој центар у Пешти. И по самим личностима... види се врло лепо да је та фармазонска мисија аустријска мисија".

У занимљиве предузете акције тадашњих српских масона, срачунатих на ублажавање јавног денунцирања, иде и одлазак Андре Ђорђевића, члана тадашње ложе "Побратим" код Стојана Рибарца, министра унутрашњих дела који му је изјавио да "сажаљева случај што је изашао онакав напад на слободно зидарство" напомињући да му је по тој истој ствари говорио и са једним својим пријатељем. Шеф српске полиције је ондашњем истакнутом масону дао "своју реч да ће он слободном зидарству дати еклатантну сатисфакцију и да неће више дозволити да излазе онакви напади у оним политичким листовима на које он може имати утицаја".

Најчешћа мета антимасонских напада код Срба била је тзв. одбрана националних интереса и православља. Остало је забележено да је Милош Марковић у памфлету "Слободни зидари и социјал-демократа" (Крагујевац, 1894) истакао да је "фармазонство за нас штетно. То су његове космополитске тежње, његово необазирање на нациоалне аспирације... За општи космополитски загрљај међу људима још је врло далека могућност и у оним крајевима света где су националне тежње већ задовољене, а камоли у нас где смо тек у почетку националне фазе, коју ми не можемо и не смемо прескочити".

Ни говорница ондашње Народне скупштине није била ускраћена за тираде и нападе на српске масоне. Поводом расправа о допунама Закона о удружењима и зборовима, опозициони посланик и радикал Стеван Веселиновић је тражио да се забране тајна удружења као што су "фармазони, Назарени и спиритизам" јер они, по његовом мишљењу, негативно утичу и растачу православље. Тадашњи министар просвете и црквених дела масон Андра Ђорђевић "устао је намах, и признавши да је и сам слободни зидар, одлучно је одбио све нападе на ту хуману културну и патриотску установу".

Пресудан корак ка потпуном осамостаљењу слободних зидара у Србији и стварању велике ложе представљало је држање Симболичке велике ложе Угарске током такозване „анексионе кризе“. Аустро-Угарска је још од 1906. ковала планове за присаједињење Босне. Некадашњи посланик у Риму, а тадашњи министар спољних послова Србије Милован Миловановић, захваљујући масонским везама добио је потврду те намере још почетком 1908, а српској влади масони су јавили и тачан датум објављивања одлуке.

Београд у то, међутим, није веровао, а младотурска револуција и ослабљен Турски положај у Босни само су уверили Беч да не треба дозволити никакву демократизацију и изборе у Босни и Херцеговини у којој је српски живаљ тада био у већини и који би сигурно одлучио за присједињење матици. У Београду је 7. октобра 1908. године, како кажу историјски извори, владало самоубилачко расположење. Народ је био спреман да се и голорук супротстави Аустрији. У таквом тренутку су и српски масони, понесени националним идеалима, затражили помоћ од Симболичке велике ложе Угарске, под чијом заштитом је једино активна ложа "Побратим" и радила. Помоћ је одбијена са образложењем да "закони братства не дозвољавају мешање у политичка питања". Реакција на такав став Симболичке велике ложе Угарске били су закључци ложе "Побратим", донети на раду од 10. октобра 1908. године.

[уреди] Витезови орла

Незадовољни одлуком Симболичке велике ложе Угарске, на раду одржаном 10. октобра 1908. године, браћа из ложе "Побратим" доносе следеће одлуке:

1) Да се права и потпуна ложа "Побратим" откине испод дојакошње заштите Симболичке велике ложе Угарске. 2) Да се ложа "Побратим" прогласи за независну слободно зидарску радионицу у Србији. 3) Да се о том проглашењу известе све велике слободнозидарске Светлости у свету. 4) Да од сада радионица дела у свим правцима самостално и непосредно. 5) Да се одмах ступи у контакт са независним ложама у Немачкој и да се умоле за њихов поступак у администрирању.

Иако је ложа "Побратим" била непокривена заштитом неке велике ложе из иностранства, а врховне слободнозидарске власти, у том тренутку није било у Србији, браћа из ложе "Побратим" су учинила све да не били добили заштиту за самостални рад. Врховни савет Румуније је очекивао, да ће као захвалност за подршку приликом доношења одлуке о независности, српски масони затражити заштиту од њега. Незадовољни ћутањем браће из Београда, међутим, румунски масони прете да ће интервенисати код српске владе. Неспоразум је превазиђен, па је 10. марта 1909. године, под заштитом Врховног савета Румуније у долини Београда основан Капител Ружиног крста. Први састанак чланова Капитола одржан је 22. априла исте године, када су изабрани часници капитола.

за председника капитела "Атхирсата" брат Јова Алексијевић 30° за заступника председника Витез брат Манојло Д. Клидис 30° за Витеза првог надзорника брат Пера Шрепловић 18° за Витеза другог надзорника брат Милош Валожић 18° за Витеза беседника брат Петар Пачић 18° за Канцелара брат Димитрије М. Јанковић 18° за Витеза експерта брат Димитрије Ј. Мијалковић 18° за Витеза благајника брат др Мил. Перишић 18°

Истог дана одлучено је да се радови Капитела одржавају девет пута годишње.

Није познато где су и када чланови Капитола добили своје степене. По свој прилици иницијација није ни било, јер је на трећем састанку Капитола, када је коначно одлучено о његовом имену – "Србија" - брат Јова Алексијевић најавио "да ће својим послом ићи до Лондона и да ће том приликом покушати да дође у додир са браћом из Уједињене велике ложе Енглеске и енглеским Витезовима Ружиног крста". Браћа су га замолила да од Енглеза узме ритуале и да погледа какве кецеље треба да носе Витезови Ружиног крста.

Не знамо ни да ли је брат Јова отишао на далек пут, али су браћа, свакако, убрзо сазнала нешто више о Реду коме су припадала. Четвртом састанку Капитола Ружиног крста "Србија" присуствовао је, као гост, Велики мајстор Велике ложе Румуније брат Мореју. Ретку прилику је искористио брат Јова да га упита за знак, лозинку и све друго везано за степен Ружиног крста. Питао га је и какве кецеље би требало да носе. Брат Мореју је спремно одговарао на питања, рекавши им да је "кецеља бела са црвеним порубом. На себи има једну роду са малим родићима и ружу на крсту". Велики мајстор брат Мореј нарочито је истакао да капитоли немају никакве везе са симболичким ложама.

[уреди] Темељи самосталности

Године 1909. формирана је још једна ложа у Београду - "Уједињење", чији је дугогодишњи старешина био Васа У. Јовановић, индустријалац и један од најближих пријатеља Николе Пашића и регента Александра Првог, али и национални радник. Ова је ложа била везана за Велики оријент Француске. Чланови су јој били и др Љубомир Стојановић, професор Универзитета и политичар, Коста Стојановић политичар, Леон Деко, француски конзул у Србији, др Богдан Гавриловић, др Милан Гавриловић, др Слободан Јовановић, др Божидар Марковић, сви политичари, др Богдан Поповић, професор Универзитета, пуковници Божин Симић и Стева Шапинац и други. Рад ове ложе и њених чланова, умногоме је припреман терен за продор француских утицаја у Србију, јер се "није могао, као у другим земљама, остварити преко католичке мисије и Јевреја", писао је Деко свом министру у Париз.

Ложа "Шумадија" основана је 1910. године у Београду. Ради формирање нове радионице, из постојеће Ложе "Побратим" у пролеће 1910. године, затражили су и добили редован отпуст Браћа: Ђорђе Миловановић, Пера Шрепловић, Димитрије Мијалковић, Урош Кузмановић, Андра Динић, Ђура Поповић, Хуго Штимлер, Венцл Редла, Стеван Шкорић, Михаило Цукић, Марко Милутиновић, Милан Срећковић, Живко Милосављевић и Спасоје Барјактаровић. Именована браћа су 24. априла 1910. године донела одлуку о оснивању нове ложе под именом "Шумадија". Име централног дела Србије и сам избор назива указивао је на национално усмерење ложе и њен будући рад. Одлуком оснивача, за грб ложе узет је грб региона Шумадије - глава дивљег вепра прободена стрелом са три храстова листа.

Дана 7. јула 1910. године, освештана је нова ложа. Осветлио је брат Јован Алексијевић, тадашњи старешина ложе "Побратим", као лични опуномоћник Великог мајстора Велике ложе Хамбуга, брата Лудвика Клапа. Овај податак је посебно занимљив јер у том тренутку ложа "Побратим" није била под заштитом ни једне велике слободнозидарске власти.

Новооснована ложа "Шумадија" одржавала је тесне везе са својом ложом матицом, а програм рада је био у потпуности усаглашен са ложом "Побратим".

Први старешина ложе "Шумадија" био је Ђорђе Миловановић, један од корифеја слободног зидарства у Србији.

[уреди] Стварање Врховног савета Србије

Током 1910. године, на радовима Капитела присуствовао је и Велики секретар Великог оријента Турске брат Нерандунијан, који је српским масонима нудио помоћ у оснивању високих степена. На раду Капитела, 31. марта 1911. године, брат Јован Алексијевић саопштава да Врховни савет Грчке нуди да оснује Врховни савет у Београду. Опредељење ка Грцима резултирало је расположењем и проценом београдских масона да Срби и Грци имају исти политички циљ на Балкану.

После краће преписке, специјални делегат Врховног савета Грчке, пресветли брат Јоргос Цефалас, заступник Сувереног Великог Заповедника, на основу својих овлашћења 9. маја 1912. године уздиже на тридесет и трећи степен следеће витезове Кадоша: Ђорђа Вајферта, Светомира Николајевића, Јована Алексијевића, Милутина Перишића, Димитрија Јанковића, Петра Шрепаловића, Манојла Клидиса, Петра Пачића, Димитрија Мијалковића и Павла Хорстига.

Истог дана, на заједничком раду ложа "Побратим" и "Шумадија", донета је одлука да "Побратим" од тада ради под заштитом Врховног савета Србије, а да ложа "Шумадија" затражи отпуст испод заштите Велике ложе Хамбурга и стави се под заштиту Врховног савета реда шкотског старог и признатог за Краљевину Србију. Следећег дана, на другој свечаној седници новоформираног Врховног савета, прочитана је повеља Врховног савета Грчке којим се оснива Врховни савет Србије у долини Београда. За Сувереног Великог Заповедника и Великог мајстора Врховног савета Србије (за време од 10. маја 1912. до 30. априла 1921.) изабран је брат Ђорђе Вајферт. Дан касније, на исти период проглашени су и официри: Јован Алексијевић за Великог канцелара генералног секретара, Милутин Перишић за Великог беседника, Димитрије Јанковић за Великог благајника, Петар Шрепловић за Великог архивара библиотекара, Манојло Д. Клидис за Великог мајстора церемонијала, Петар Пачић за Великог капетана и Димитрије Мијалковић за Великог мачоношу.

Коначно признање независности српских масона уследило је на Интернационалној конференцији Врховних савета, одржаној октобра 1912. у Вашингтону, чији је домаћин био Врховни савет јужне јурисдикције САД. Од тог тренутка, све ложе у Србији, осим ложе "Уједињење" која је и даље била под заштитом Великог оријента Француске, радиле су под заштитом Врховног савета Србије.

Врховни савет Србије прекинуо је свој рад за време Првог светског рата и повлачења војске. После повлачења преко Албаније, Врховни велики заповедник Ђорђе Вајферт био је мишљења да је слободно зидарство у Француској најприступачније за третирање националног питања, па је зато и задатак српских масона да сву своју пажњу обрате на предузимање акција управо ту, у оквиру француске масонерије. Тако је крајем 1917. Врховни савет Србије обновио свој рад у Марсеју, чиме је постигнуто да слободни зидари делују јединствено, једнообразно, контролисано и дисциплиновано, као и да Врховни савет Србије представља суверено и са пуно ауторитета Србију на овом пољу.

Врховни савет Србије октобра 1918. године шаље апел свим великим ложама савезничких земаља са молбом за пружање помоћи: "За време Првог светског рата, а нарочито после закључивања мира, масонски покрет у Србији преузима на себе веома тежак и озбиљан задатак. Он треба да притекне у помоћ и да олакша све тешкоће које је овај рат донео, као и да ублажи све грозоте које су почињене југословенском народу. Он није у стању да сопственим снагама испуни тај задатак, од огромног значаја, зато се обраћа светском масонском покрету, тражећи од њега помоћ..." (из апела великог мајстора Ђ. Вајферта).

После завршетка Првог светског рата и проглашења уједињења Срба, Хрвата и Словенаца у једну државу, Врховни савет Србије се проширује и мења свој назив у Врховни Савет старог и прихваћеног шкотског реда за Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. У новонасталој држави, пуној противуречности, слободно зидарство започиње нов живот.

Три загребачке ложе прихватају иницијативу Врховног савета да се у новој држави формира једна Велика ложа симболичких степена, а да Врховни савет прерасте у Врховни савет старог и прихваћеног шкотског реда за Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. На оснивачкој Скупштини, одржаној у Загребу 9. јуна 1919. године, симболички степени (ученик, помоћник и мајстор) одвојени су од високих и Врховни савет је преиначен, организационо, структурално и суштински у два одвојена независна система: Велику ложу Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца "Југославија" и Врховни савет старог и прихваћеног шкотског реда за Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца.

Договорено је да седиште Велике ложе и Врховног савета буде у Београду. Под Врховним саветом Срба, Хрвата и Словенаца у Београду су радила следећа тела: радионица "Мудрост" (од 4° до 14° степена), Шапитр "Србија" (18°) и Суверени трибунал и Ареопаг "Доситеј" (30°, 31° и 32°).

[уреди] Краљевина Југославија

У Загребу је 9. јуна 1919. године одржана ванредна скупштина свих српских, хрватских и словеначких ложа. С обзиром на то да су све ложе добиле отпуст од одговарајућих власти, како оне које су биле под обедијенцијом Врховног савета Србије, тако и оне које су биле под обедијенцијом Симболичке велике ложе Угарске, ове радионице - "Побратим", "Слога, рад и постојанство" и "Шумадија" из Београда, "Максимилијан Врховац" и "Иван гроф Драшковић" из Загреба и "Будност" из Осијека - прогласиле су Велику ложу Срба, Хрвата и Словенаца - "Југославија", чије је седиште смештено у Београд. Први Велики Мајстор био је гувернер Народне банке Ђорђе Вајферт, док су му заменици били др Адолф Михалић из Загреба и професор Света Стојковић из Београда. Историјски извори кажу да је Велика ложа Југославије на почетку свог постојања имала око 300 чланова.

Велика ложа Југославије била је 1926. године, у Београду домаћин Међународног масонског конгреса - "У знаку мира". Под покровитељством Међународне масонске асоцијације конгресу је присуствовало педесет шест представника двадест националних обедијенција из петнаест европских држава као и представници две прекоморске обедијенције.

Масонерију у Југославији између два светска рата чинила је елита свих друштвених класа без обзира на веру. Слободно зидарство у Југославији имало је у свом чланству православно више свештенство, католичке свештенике, рабине.

Створено је неколико добротворних установа: у Београду је основан дом за сирочад и образовни центар за децу из јужне Србије "Свети Сава Geselschaft". Отворена је установа за глувонему децу "Краљ Дечански". Формирана је фондација "Свети Ђорђе" за помоћ деци и ратним инвалидима. У Земуну је установљен Дом за слепе и образовни центар за омладину. Организована је акција помоћи незапосленима под називом "Хлеб насушни". Створени су савези за борбу против просјачења, за борбу против туберкулозе и слични.

Средином тридесетих година двадесетог века било је око хиљаду чланова обедијенције који су радили у преко двадесет ложа. Делатност радионица проширила се осим филозофске активности и на проучавање историјских, економских, друштвених и социјалних проблема.

Од тридесет и девет влада у шест су масони били председници, у тридесет и једној министри иностраних послова, у двадесет и четири министри просвете, у двадесет и две министри правде, у двадесет и седам министри трговине и индустрије, у шестанест министри унутрашњих послова, а у двадесет влада министри финансија.

Масона је било у готово свим политичким партијама, а посебно су бројни били у Демократској странци и Самосталној демократској странци. У овој првој, поред осталих масони су били Војислав Маринковић, Коста Кумануди, Риста Јојић, Будислав Анђелиновић, Илија Шуменковћ, Славко Дуканац, Божидар Влајић, Добрица Лазаревић.

У бурним временима по избијању Другог светског рата и политичким конфузијама тог доба, влада Краљевине Југославије је због својих политичких циљева приближавања тадашњим силама осовине, а под њиховим притиском и уценом, крајем 1939. и почетком 1940. године почела да врши притисак на Велику ложу "Југославаија" захтевајући, поред осталог, дозволу да њени полицијски чиновници могу присуствовати масонским ритуалним радовима, у смислу контроле рада организације која је наравно и тада била уредно регистрована у духу важећих законских прописа.

Антимасонски став и исто такав притисак на Велику ложу "Југославија" резултирао је њеном одлуком о "самоуспављивању" 2. августа 1940. године. Очигледна процена Велике ложе да би ускоро могло доћи и до формалне забране масонског рада од стране владе Краљевине Југославије, била је основ да се ложе успавају, које је Велики мајстор Андра Д. Динић упутио свим ложама под заштитом Велике ложе "Југославија": "Велика ложа са болом извештава све радионице и сву браћу, да је под притиском данашњих прилика морала донети одлуку, да обустави рад у свим радионицама које делају под њеном заштитом. Велика Ложа добро зна, да се слободни зидари наше отаџбине, као ни она сама, нису ничим огрешили о своје патриотске дужности и да су увек, сви, били спремни да за Краља и Отаџбину поднесу сваку жртву. Али и у животу организација као и појединаца догађа се доста пута да стицај прилика налаже тешке одлуке."

Имовина ложа преписана је хуманитарним организацијама.

У Београду је, у немачкој организацији, 1941. и 1942. године одржана и антимасонска изложба, под будним оком Љотићевог човека Милана Банића, који је био ватрени заговорник против слободних зидара. Банић је пре рата и сам био масон, али је изашао из братства, тврдећи, поред осталог, да је за смрт краља Александра у Марсељу био директно крив сукоб који је југословенски владар имао са слободним зидарима Француске.

[уреди] Слободно зидарство у Србији данас

Успостављање масонске организације у Србији, после скоро педесет година, изгледа да није било могуће без закалкулисаних и скривених радњи. Па ипак, после много перипетија, Велика ложа Југославије обновљена је или масонским речником "пробуђена" 23. јуна 1990. године. Свечани чин консекрације обавили су највиши представници Уједињене Велике ложе Немачке.

На основу извештаја Комисије за признавања Конференције великих мајстора Северне Америке (Сан Дијего, Калифорнија, САД, 1991), која је дала мишљење да је реактивирана Велика ложа Југославија испунила све предвиђене услове за признавање, највећи број великих ложа, чланица Конференције је током 1991. и 1992. године донео одлуке о признавању Велике ложе Југославија и са њом су измениле Велике Репрезенте пријатељства.

Сецесија Словеније и Хрватске а касније и почетак сукоба у Босни и Херцеговини, довели су до промена у Великој ложи "Југославија". Браћа из Словеније и Хрватске одлучила су да се повежу са Великом ложом Аустрије. Међу преосталим члановима долази до размимоилажења и неслагања. Годишња скупштина је одложена и прекинути су сви радови. Марта 1993. године, 11 чланова Велике ложе окупља се у Риминију (Италија) где одржавају трећу Изборну скупштину на којој доносе одлуку о оснивању Регуларне велике ложе "Југославија" и бирају великог мајстора и Велике официре. Велики мајстор Велике ложе ЈугославијеЗоран Ненезић негира оснивање Регуларне велике ложе "Југославија", па са одређеним преосталим бројем истомишљеника наставља слободнозидарски рад у оквиру Велике ложе Југославија.

Убрзо је уследио и расплет кризе слободног зидарства у Србији. Бар је тако требало да буде јер је 30. октобра 1993. године, Сенат Уједињене велике ложе Немачке, која је и унела Светлост пробуђеној Великој ложи Југославије, на својој седници одржаној у Дрездену (Немачка, повукла признање Великој ложи Југославије и накнадно признала Регуларну Велику ложу "Југославија".

Иако је Регуларна велика ложа "Југославија" и формално призната од скоро свих регуларних великих ложа за једину суверену, независну и врховну масонску власт на територији тадашње Савезне Републике Југославије, то није сметало групи окупљеној око Зорана Ненезића да настави свој рад, примајући нове чланове у свој савез. Оваква ситуација је потрајала до 1997. године, када поново долази до подела међу српским масонима у оквиру Велике ложе Југославија. После прекида редовне Изборне скупштине, већа група масона одваја се од Зорана Ненезића и супротно масонским принципима и критеријумима, оснива Велику националну ложу Југославије.

Велики потрес на масонској сцени у нас догодио се почетком 2003. године, када је преко 100 масона, на челу са тадашњим Великим мајстором и скоро свим Великим официрима, челницима тадашње Велике националне ложе Југославија, одлучило да напусти Велику националну ложу Југославија и прикључи се Регуларној великој ложи "Југославија" што је и учињено, крајем исте године.

За разлику од великих ложа у окружењу, масони у Србији почели су да збијају редове и јачају. Своју енергију и принципе усмерили су ка стварању масонског тела које ће објединити све масоне у Србији под једну капу, како би се ситуација у нас коначно искристалисала. У том смислу, као гром из ведра неба, уследио је нов потрес који има за циљ уједињење свих масона. Јуна месеца 2006.године, након распада државне заједнице Србије и Црне Горе, уследило је формирање масонског тела које има за циљ уједињење. Формирано је масонско тело Велика Уједињена Ложа Србије, скраћено ВУЛС, којој је приступило више од 100 браће из регуларне велике ложе "Југославија" и готово 2/3 браће из велике националне ложе "Југославија". Овим чином уједињења, јасно је послата порука превазилажењу свих проблема и разлика које су постојале.

Поред Регуларне велике ложе "Југославија", на простору државне заједнице Србија и Црна Гора делује и поменута Велика национална ложа Југославије, Велика уједињена ложа Србије, као и две ложе које раде под заштитом Великог оријента Француске (ложа Зора од 1992. и ложа Верност од 2002. године, обе са седиштем у Београду).

У оквиру Регуларне велике ложе „Југославија“ раде следеће ложе:

Ложа број 1. Побратим - Београд

Ложа број 2. Максимилијан Врховац - Београд

Ложа број 3. Светлост Балкана-Гарибалди - Београд

Ложа број 4. Монтенегро - Подгорица

Ложа број 5. Вук Караџић - Београд

Ложа број 6. Митрополит Стратимировић - Нови Сад

Ложа број 7. Либертас - Нови Сад

Ложа број 8. Доситеј Обрадовић - Београд

Ложа број 9. Војводина - Зрењанин

Ложа број 10. Стварање/Alkotas - Суботица

Ложа број 11. Дунав - Нови Сад

Ложа број 12. Зора - Котор

Ложа број 13. Михајло Пупин - Београд

Ложа број 14. Амадеус - Београд

Ложа број 15. Немања - Ниш

Ложа број 16. Сингидунум - Београд

Ложа број 17. Истина - Београд

Ложа број 18. Луча микрокозма - Цетиње.

У оквиру Велике националне ложе Србије и Црне Горе делују следеће ложе:

Ложа број 1. Побратим - Београд

Ложа број 3. Ивањски венац - Сремска Митровица

Ложа број 4. Ђорђе Вајферт - Београд

Ложа број 5. Истина - Београд

Ложа број 6. Свети Сава - Београд

Ложа број 7. Доситеј - Нови Сад

Ложа број 8. Светлост Балкана - Пријепоље

Ложа број 9. Слобода - Београд.

Ложа број 10. Братство - Шабац

Ложа број 11. Немања - Ниш

Ложа број 12. Д.М. Тапи - Београд

Ложа број 13. Хармонија - Београд

[уреди] Списак српских слободних зидара

[уреди] Личности на новчаницама

Све личности са српских новчаница су били слободни зидари:

[уреди] Погледајте још