Проблем прапостојбине Словена
Из пројекта Википедија
Проблеми проучавања најстарије прошлости неког народа углавном се своде на питања идентификације датог народа, његовог именовања и самоименовања, територије на којој је настао или на којој је у одређеном периоду живео, времена када се формирао, начина на који се формирао и узрока који су до тога довели. Иако постоји веома обимна литература о словенској етногенези и глотогенези, знатан део те сложене проблематике у науци је још увек недовољно осветљен, мишљења о појединим проблемима су међусобно доста удаљена, а у недостатку неке нове грађе (нпр. археолошке) или нових интерпретација познатих чињеница само усавршавање научних метода истраживања вероватно неће моћи битније да унапреди резултате.
У покушајима реконструкције прасловенског језика и реконструкције словенске културе до великих сеоба једно од централних места има питање локализације прапостојбине Словена. Реч "прапостојбина" у славистичкој литератури се уобичајила за означавање простора који су насељавали Словени до сеоба, односно много векова пре него што су о њима забележена прва подробнија историографска сведочанства. Сасвим је јасно да тај простор треба схватати динамички јер је мало вероватно да су у периоду од најмање једног миленијума, ако не и дужем, Словени стално насељавали исти простор. Поред тога, тешко је одвојити питање одређивања граница те територије од других питања словенске етногенезе и глотогенезе.
У релативно младој науци о етногенези (пољски научник В. Хензел предлаже за њу назив етногенезологија) утврђено је више узрока и облика формирања народа. У времену када се одвијао процес формирања индоевропских народа доминирала су два облика: диференцијација једног народа на два или више млађих народа или мешање народа и њихово стапање у неки нови етнички елеменат. Обично су та два облика етногенезе повезана, тако да је у појединим случајевима примарно диференцирање народа, језика и култура, а у другим етничко, језичко и културно мешање.
Ипак, етногенеза и глотогенеза могу се мање-више и разилазити, за шта има доста примера. Тако је, рецимо, мађарском језику сродан језик народа Ханти и Манси, који живе источно од Урала (одакле су преци Мађара дошли у Панонску низију), али се Мађари антрополошки и етнографски знатно разликују од својих далеких језичких рођака јер су умногоме усвојили културу средине у којој су се нашли. На мање изразит начин то важи и за неке друге језичке групе. Словени се, као што је било речено, знатно више разликују у антрополошком него у језичком погледу.
У бројним хипотезама и теоријама о прапостојбини Словена, чији се кратак преглед даље излаже, разликују се оне које су оријентисане на апсолутну локализацију те територије (помоћу мора, река, планина, насељених места као главних оријентира) и оне теорије које су оријентисане на релативну локализацију (тј. приближну локализацију Словена у односу на неке друге народе, нпр. Германе, Келте), иако ни о простору који су ти народи насељавали често нема сасвим поузданих и прецизних сазнања. Поред тога, у литератури о најстаријем простору који су насељавали Словени често се, и неизбежно, са мање или више подробности говори и о проблемима који су у домену глотогенезе, односно лингвистике, као и археологије, антропологије, етнологије итд. Јер се без резултата до којих се дошло у тим наукама и научним дисциплинама не може решавати питање прапостојбине Словена. Штавише, у славистици је одавно сазрело уверење да се то питање може решавати само свестраним приступом који укључује све битне елементе, иако је у историји питања словенске прапостојбине било и доста покушаја његовог једностраног решавања (нпр. само у оквиру лингвистике, археологије и сл.).
Проблем прапостојбине Словена умногоме је одре|)ен решењем проблема прапостојбине Индоевропљана, што је у неким важнијим цртама разматрано у одељку о Словенима у светлу археолошких истраживања. Према једним мишљењима прапостојбина Индоевропљана |е у V и IV миленијуму пре Христа обухватала широки простор од Рајне до западне Украјине, према другим још шири - од Рајне до горње Волге, а према трећим она се локализује северно од Црног мора и дуж Волге, са каснијим ширењем у балканско-подунавско подручје и даље у централну Европу, затим у Закавказје, Иран, Малу Азију и источни Медитеран (концепција америчког археолога литавског порекла Марије Гимбутас). Грузински лингвиста Томас В. Гамкрелидзе и руски лингвиста Вјачеслав В. Иванов аутори су једне од најновијих концепција о прапостојбини Индоевропљана, према којој се углавном на основу лингвистичких истраживања, она локализује у источној Анадолији (Мала Азија), на јужном Кавказу и у северној Месопотамији. У савременој индоевропеистици највише пажње привлаче последња два гледишта будући да су новија и боље аргументована од претходних.
У XIX веку предложено је више теорија о прапостојбини Словена, које су се често темељиле на једностраним и недовољно поузданим изворима, на пример само на летописима, хроникама и сл., тако да немају научну вредност. У њима се Словени, у потпуности или делимично, убрајају у Келте, Готе, Гете, Сармате, Трачане, Дачане, Илире или неке друге народе.
Први научни покушај утврђивања прапостојбине Словена учинио је тридесетих година прошлог века велики проучавалац словенске историје и културе Словак Павел Јозеф Шафарик. У књизи Словенске старине (1837) Шафарик је на основу анализе историографских извора изградио теорију о словенској прапостојбини која је касније названа карпатском теоријом. Према тој теорији, која је посебно у XIX веку била доста популарна, најстарија словенска постојбина налазила се северно и североисточно од Карпата, на територији Галиције, Подолије и Волиније. Истини за вољу, Шафарик у свом делу није губио из вида ни летописни податак о словенским племенима у Подунављу пре њиховог одласка на друге територије, али се то у каснијим научнопопуларним школским и сличним интерпретацијама тзв. карпатске теорије углавном изостављало.
Развој упоредно-исторкјског правца у лингвистици XIX века усмерио је многе лингвисте на проучавање проблема степена сродности између појединих индоевропских језика, посебно тамо где је постојала уочљива структурна сличност, на пример између словенских и балтичких језика. То је водило покушајима релативне локализације простора на којем се говорило прасловенским језиком, а према њима Словени су живели северозападно од иранских племена, југоисточно од балтичких, источно од германских, и били су у даљем контакту са Келтима и Италима на југозападу, а на југу са Грцима, вероватно и са Илирима и Трачанима. Та схема била је ипак доста условна и статична, а аргументација једнострана.
Од краја XIX века у решавању тог проблема почињу све више да се узимају у обзир и чињенице из области ономастике (лингвистичке дисциплине о властитим именицама), а затим и археолошке и антрополошке чињенице, као и проучавање назива биљног света и риба у словенским језицима.
Од бројних научних хипотеза о прапостојбини Словена данас су у славистици најприсутније три: висланско-одранска, средњодњепарска и дунавско-панонска.
Висланско-одранска хипотеза настала је још крајем XVIII века, али је најпотпунију научну аргументацију добила тек у радовима пољског лингвисте Тадеуша Лера-Сплавињског (1946), а њеној разради допринели су и многи лингвисти потоњих деценија. Према тој хипотези, као што се из самог назива може видети, територија прапостојбине Словена захвата простор између Одре и Висле, с тим што поједини лингвисти који тако гледају на дато питање допуштају да је прапостојбина временом мање или више излазила из тих граница. Велика вредност висланско-одранске хипотезе, посебно у интерпретацији самог Лера-Сплавињског, у поређењу са многим другим гледиштима о том питању, јесте веома разноврсна аргументација на којој се она заснива и у оквиру које се узимају у обзир чињенице различитих наука. Као интересантан лингвистички аргумент може се навести податак да између Одре и Висле има много хидронима чије се основе срећу и у подручју Дњепра, али тамо са деминутивним и хипокористичним суфиксима (нпр. у данашњој Пољској постоји река Коломња, а у Украјини Коломијка, у Пољској Осна, а у Белорусији Осница и сл.), из чега се закључује да су изведене основе млађег постанка и да је територија на којој се ти водени токови налазе насељена касније.
Као аргумент да су Словени живели на обали мора (претпоставља се - Балтичког) узима се чињеница да у свим словенским језицима постоји реч за море, приближно исте гласовне структуре. Додуше, многи лингвисти данас оспоравају тај аргумент и сматрају да се реч *тоге у прасловенском односила на већу стајаћу воду, дакле језера, мочваре и слично.
Средњодњепарску хипотезу заступали су Лубор Нидерле, Казимјеж Мошињски, Макс Фасмер и други слависти, а у другој половини XX века највише присталица имала је у Совјетском Савезу. У њиховим радовима (посебно у радовима Федота П. Филина) истиче се да се прасловенски речнички фонд односи на реалије својствене шумском и степско-шумском појасу који данас углавном одговара јужној Белорусији и северној Украјини. Српски еквиваленти тих прасловенских речи биле би речи језеро, блато, дубрава, борик и др., затим називи дрвећа: бреза, јасика, орах, липа, врба..., називи дивљих животиња, птица и речних риба: медвед, лисица, вук, рис, јелен..., гуска, лабуд, врана..., сом, штука, лосос... и др. С друге стране, на основу анализе словенске лексике закључује се да у прасловенском језику није било речи које би означавале реалије везане за море (нпр. за морске рибе), нити речи које би упућивале на степу, а слабо су заступљене и речи које би се односиле на планински рељеф (са чиме се неки савремени слависти, као Олег Н. Трубачов, не слажу, наводећи доста контрааргумената).
У новијој славистици оживљава интересовање за једну од најстаријих хипотеза о прапостојбини Словена дунавско-панонску (балканску) хипотезу, која се почетком прошлог века заснивала искључиво на летописном податку из XII века (Повест о минулим годинама) о томе да су Словени у давна времена насељавали простор Угарске и Бугарске пре него што су се одатле поједина словенска племена (Моравци, Чеси, Бели Хрвати, Срби, Хобутани, Лахови, Љутићи и др.) доселила на нове територије, на којима су нека трајно остала. Пошто тај податак није имао јачу потврду из неког другог извора, хипотеза која се на њему заснивала временом је маргинализована као неаргументована и без. научне веродостојности. Међутим, у савременој славистици (нпр. у радовима О. Н. Трубачова, В. П. Кобичева, Л. Трбуховић и др.) та стара идеја почела је све убедљивије да се оснажује лингвистичким, историјским, етнографским и другим аргументима. Тако се, на пример, скреће пажња на сличност назива племена Венета са северног Јадрана (упор. данашњи назив за Венецију) и једног од словенских етнонима - Венеди, а посебно на чињеницу да се у поменутом летопису експлицитно каже да су се Словени звали Норци (док су живели на Дунаву), а да више античких извора помиње уз Ските и народ Неури, док је историјски познато да су у IV веку пре Христа Келти разорили провинцију Норик у горњем Подунављу (већина савремених слависта узима као извесно да је прасловенски језик средином првог миленијума пре Христа био формиран). Не зна се тачно шта је било са становништвом Норика: да ли је страдало, или је асимиловано, или се распршило на разне стране пред келтском најездом, или се одселило у одређеном правцу. Није поуздано утврђена ни етничка припадност становништва Норика; претпоставља се даје могло бити северноилирско или етнички мешовито. Интересантно је да се и известан број хидронима са подручја горњег и средњег Подунавља (нпр. Дунав, Мура, Тиса и др.) среће на словенском североистоку у облику деминутивних и хипокористичних изведеница, што би сведочило да су у евентуалним словенским сеобама са Дунава преко Карпата називи неких река могли бити пренети у нову постојбину. У области етнографије занимљиво је, на пример, то да у белоруском фолклору има доста песама о Дунаву, иако је Белорусија удаљена од Дунава. Археолог Лепосава Трбуховић допушта могућност да су Панонци из I в. н. е., које описује Дион Касије, заправо Словени, а познати руски слависта О. Н. Трубачов подупире подунавску хипотезу о прапостојбини Словена резултатима нових етимолошких истраживања. Идеја о подунавској прапостојбини Словена подразумевала би закључак да су словенске сеобе на југ у VI веку заправо биле сеобе у правцу из којег су Словени десетину векова раније отишли на север, уз могућност да неки никада и нису напустили територију старе постојбине. Другим речима, хипотеза о подунавској прапостојбини Словена не мора бити неспојива са неким другим хипотезама ако се има у виду да се територија прапостојбине могла у далекој прошлости и знатно мењати, тј. ако се претпостави да су постојале две прапостојбине Словена. Подунавска прапостојбина је у том случају могла претходити некој каснијој.
Ако се о прапостојбини Словена говори са становишта времена које је непосредно претходило сеобама, онда се већина савремених слависта слаже у томе да је средином првог миленијума нове ере она обухватала територију приближно између 50. и 55. степена северне географске ширине, између Дњепра на истоку и Одре на западу.
[уреди] Види још
[уреди] Литература
- Изворни текст је преузет из књиге Увод у славистику I Предрага Пипера. Књига се може наћи у свом електронском издању на страници на пројекту Растко. Књига нема експлицитних рестриктивних ауторских права која забрањују њено умножавање. У случају да се проблеми ипак јаве, контактирајте Милоша.