Иван Шарић

Из пројекта Википедија

Овај чланак или један његов део није преведен.
Ако сматрате да сте способни да га преведете, кликните на картицу уреди и преведите га обавезно водећи рачуна о стилу и правопису.

Надбискуп Шарић у посети код високих усташких функционера
увећај
Надбискуп Шарић у посети код високих усташких функционера
Фратар присилно прекрштава Србе у селу Миклеушу у Славонији
увећај
Фратар присилно прекрштава Србе у селу Миклеушу у Славонији
Усташе довршавају убијање оних који показују знакове живота
увећај
Усташе довршавају убијање оних који показују знакове живота
Побијена деца - жртве усташког зверства
увећај
Побијена деца - жртве усташког зверства

Иван Шарић је био католички надбискуп који је током Другог светског рата подржавао истребљење Срба и Јевреја у НДХ.

ОДЛУКА о утврђивању злочина окупатора и њихових помагача Ф бр. 5681

Садржај

[уреди] Кратак опис и квалификација злочина

- Инспиратор масовних покоља, мучења, интернирања под нехуманим условима Срба и Јевреја. - Рушење православних цркава и јеврејских синагога. - Принудно покатоличавање. Као митрополита босанско-херцеговачке црквене покрајине и надбискуп Врхбосански помагао је издајнички Павелићев покрет да преузме и учврсти власт у НДХ. Заступао је сарадњу у НДХ са окупатором и лично сарађивао с њим. Инспиратор је рушења православних цркви и јеврејских синагога и принудног покатоличавања Срба. Учествовао је у конфискацији имовине протераних Срба и Јевреја.

[уреди] Појединости о злочину

Када су усташе у извођењу свога програма потпуног истребљења српског народа и православља у Хрватској у лето 1941 год. започели са масовним покољима Срба, од којих је за не пуну година страдало преко 400.000 лица. Огорчен је противник Срба и православља. Присталица је "чисте" Хрватске, Хрватске без Срба. Један од главних иницијатора насилног покатоличавања Срба. Највероватније је даје прогон православне цркве и свештенства интелектуално дело његово и његових другова из највишег хрватског католичког клера. Проповедник је расне теорије и расне мржње. Околност да је прогон Јевреја у Босни и Херцеговини узео тако рани карактер и био тако немилосрдно извршен, такођер је његово дело. Противјугословенски став Шарићев потиче још пре Првог светског рата. По политичком убеђењу припадао је Старчевићевој правашкој странци. Као посланик у Босанском сабору делао је у том духу. У својој изјави у Сабору на дан 19 ВИИ 1910 године изјавио је: "... Према томе не може хрватска католичка удруга (тј. странка који је припадао Босан. сабору) признати на територији краљевства хрватскога никоје друго име, никоји други народ и никакве друге амблеме до ли хрватске". ("Нови лист" од 13 ВИ 1944 год).

[уреди] Шарић честита Поглавнику имендан

Приликом прославе Поглавниковог имендана Шарић честита Поглавнику имендан и овај му захваљује: (Католички тједник од 13 ВИ 1941 год.)

ПРОСЛАВА ПОГЛАВНИКОВА ИМЕНДАНА Пречасном и велечасном душобрижном свештенству надбискупије врхбосанске. У недељу, 13 липња о.г. слави Поглавар Независне Државе Хрватске, Поглавник др. Анте Павелић свој имендан, те поводом овога позивам сав душобрижнички клер, да тога дана иза свечане мисе одржи Те Деум с молитвама, и да позове вјернике, да се тај дан топло помоле Богу и да њему препоруче нашега Поглавника и Независну Државу Хрватску. На свечаност нека се позову мјесне власти, како се ради о државним благданима. <бр> Иван надбискуп

[уреди] Захвала Анте Павелића надбискупу Шарићу на честитци

"Католички тједник" од 6 ВИИ 1941 г. Сарајево: ПОГЛАВНИК Др. Анте ПАВЕЛИЋ НАДБИСКУПУ ДР. ИВАНУ ШАРИЋУ.

Као одговор на своју честитку к Поглавникову имендану примио је преузв.госп. надбискуп овај одговор од Поглавника др. Анте Павелића: Уред Поглавника Независне Државе Хрватске Загреб, дне 24 липња 1941.

ПРЕУЗВИШЕНИ! Захваљујем се на особито угодној честитци, коју сте ми у име римокатоличког свијета ваше надбискупије упутили жеље пригодом мог првог имендана у ослобођеној домовини. Свевишњи заиста услишао је вашу молитву и у својој неизмерној праведности испунио је жеље мукотрпног хрватског народа, подјеливши му највеће земаљску добро - слободу, које може имати свој садржај и видног израза само у властитој Независној Држави. Ја и цијели хрватски народ цијенимо настојање великог свеченика јуначке бошњачке Хрватске преузвишеног надбискупа Врхбосанскога. ЗА ДОМ СПРЕМНИ! Др. АнтеПавелић у.р

[уреди] Одговорност надбискупа Шарића за масовно истребљење Срба и Јевреја у НДХ

  • 1. Предузете акције истребљења Срба и Јевреја и насилног покатоличавања Срба, спровођене су таквим драстичним мерама, да је Павелић, без претходног споразума са претставницима католичке цркве у Хрватској, ризиковао да би ова, ради чувања свога угледа у народу и пред светском јавношћу, могла бити приморана да се јавно од оваквих поступака усташке владе огради и прекине савез и сарадњу са усташким покретом, који су за усташе били од највеће вредности.
  • 2. У усташким редовима налазио се, и са њима јасно и отворено сарађивао, велики број католичких свештеника, међу њима и таквих на највишим усташким положајима. Још већи број католичких свештеника који није припадао усташком покрету, помагао је речју и делом усташе у извођењу те акције. Ни први ни други не би смели учествовати у таквој ни мало хришћанској акцији, да нису били унапред сигурни да се тиме неће замерити својим старешинама. Доиста, није познат ниједан случај да је које од тих лица озбиљно узето на одговорност од претпостављене духовне власти за ужасне злочине које су починили.
  • 3. Околност да је постојала усклађена акција усташа и претставника католичке цркве у Хрватској код насилног покатоличавања Срба, чини такођер индицију за горе постављено тврђење постојања претходног договора између усташа и католичке цркве у Хрватској. Истовремено са најжешћим прогонима Срба, воде упоредо и на исти начин ову акцију за покатоличавање претставници усташких власти с једне, и католичко свештенство са друге стране.
  • 4. Околност која као индиција највише терети воћство католичке цркве у Хрватској, то је чињеница да ово, иако је знало за све злочине које усташе врше према српском и јеврејском живљу, иако је тај прогон беснео највећом жестином пуних 6 месеци, највиши претставници католичке цркве у Хрватској нису током тога времена предузели ниједан корак да се ови прогони прекину. Тек тада је побијено преко 400.000 Срба, преко 200.000 протерано или побегло из Хрватске, тек када се у Хрватској ниједан Јеврејин није налазио легално у слободи, тек када је новембра 1941 год. било јасно да немачки блицкриг у СССР није успео и да немачка победа није тако стопроцентно сигурна како су ти кругови дотле држали, тек је тада на бискупској конференцији у Загребу опрезни високи католички клер поднео Павелићу захтеве за ублажење прогона Срба.

Када је познато какво је држање претставништво католичке цркве у Хрватској у прошлости и садашњости увек знало и хтело да заузме када су њени прави интереси и престиж били у питању, када се, даље, зна да је католичка црква у Хрватској захваљујући свом привилегованом положају и својој моћи у Хрватској увек - макар и силом - могла да код Павелића издејствује све оно што правим господарима Хрватске - Немцима и Италијанима - није било нарочито противно, онда мора бити јасно да оно гробно ћутање којим је она пропратила страховита усташка зверства, ћутање које је озбиљно угрозило њен углед не само у Југославији већ пред целим светом, морало имати свог дубоког основа а који треба тражити једино у пристанку на све те злочине који је раније била дала Павелићу и због користи које је из ове акције мислила за себе да извуче.

Шарић је, захваљујући свом високом положају који је као метрополита босанско-херцеговачки и надбискуп Врхбосански заузимао у хијерархији католичке цркве Хрватске, својим годинама старости, својим везама са Римом, својим ранијим заслугама за усташки покрет, својим личним везама са Павелићем и другим усташким вођама, играо водећу улогу на бискупским конференцијама у Загребу. Верски и национално до крајности нетолерантан, пун мржње за Србе и православље, усташа до сржи, Шарић, тај злодух бискупских конференција, био је заступник примене најрадикалнијих мера против "иновераца" Срба и Јевреја и инспиратор свих њихових прогона. Међу старешинама католичке цркве у Хрватској, он је у првом реду одговоран за злочине почињене од стране усташа према Србима и Јеврејима, и то не само у врхбосанској надбискупији, не само у Босни и Херцеговини, већ за злочине почињене у целој Хрватској.

Jедан део католичког клера пружио је усташком покрету активну и свесрдну помоћ учествовањем у многобројним злочинима на територији "Независне државе Хрватске" "Независне државе Хрватске". Учешће овога дела клера манифестовало се не само у потстрекивању на вршење злочина, каткада и са самих предикаоница већ и у директном припадништву усташким партијским, војним и полицијским формацијама, у вршењу злочина заједно са њима. Ова њихова злочиначка активност није била случајна и неповезана, већ је била подржавана ставом онога дела католичког епископата, који се одмах по доласку Павелића на власт ставио на страну усташа и помагао их у учвршћивању њиховог режима. Ти противнародни припадници високог католичког клера давали су тон целокупном проусташком деловању осталога клера, иступали су чак као организатори читаве једне злочиначке политике клеро-фашизма. Многи од њих били су повезани са усташким покретом још од раније, пре његовог доласка на власт, па је утолико разумљивије, што су му и доцније пружали сву могућу подршку, чак и у организовању и вршењу злочина. Међу такве противнародне католичке великодостојнике спада и надбискуп врхбосански Др. Иван Шарић, инспиратор најтежих злочина.

Будући одувек присталица "правашке" и противнародне франковачке политике, он је једва дочекао стварање хрватске усташке организације у иностранству и служио јој је као експонент унутар краљевине Југославије искоришћујући свој високи положај у католичкој цркви. У томе својству др. Шарић, ради одржавања везе са усташама у иностранству, одлази на једно путовање у Северну и Јужну Америку 1934, о коме доцније по слому Југославије пише у "Сарајевском листу" од 11-V-1941 следеће:

"... Био сам код наших усташа у Америци Сјеверној и Јужној. Тамошњи бискуп, Американци, Нијемци... с којима сам долазио у дотицај, хвалили су ми Хрвате усташе, као добре и пожртвоване вјернике, као људе божје и народне ... Пјевао сам са усташама нашим, свим срдцем и гласом. "Лијепу нашу домовину"... Уздижући Богу молитве за њу, молили смо се свемогућему и за Поглавника др. Анту Павелића, нека нам га Он Милостиви прати и допрати у слободну Хрватску. И добри је Бог чуо, и, ето, услишио наше вапаје и уздисаје. "Тебе Бога хвалимо, Тебе Господе исповједамо").

Кад је створена НДХ Др. Шарић је сав свој ауторитет главара католичке цркве у Босни и Херцеговини заложио у корист Павелићеве усташке злочиначке политике. Поред опште подршке поглавнику Павелићу и усташкој влади, он је нарочито испољио сву приврженост усташтву на територији своје надбискупије врхбосанске и Босне и Херцеговине уопште. Као илустрација његовог рада и његовог злокобног учешћа у систематском вршењу злочина служи и претставка словеначког католичког свештенства, протераног од нациста у Србију, који су се марта 1942 обратили надбискупу београдском др. Ујчићу у циљу заштите православног елемента у НДХ и спречавања покоља. Између осталог у овој претставци, писаној врло умерено с обзиром на положај оних који су је писали и положај онога коме је упућена, наводи се следеће:


Преузвишени! "Тешки догађаји који се одигравају на југословенском земљишту, и о којима мислимо да би могли за даљу будућност судбински угрозити правилне одношаје међу југословенским католицизмом и православљем силе нас, да као Словенци и католичке старешине упутимо на Вашу Преузвишеност следеће писмо: С болом у срцу пратимо месецима и месецима језива дела којима су изложена наша српска браћа у НДХ. Ми Словенци смо у току овога рата сами доживели трагедију какве нема примера у целој прошлости. Сваки дан пружа нам се прилика да се уживљавамо и задубљујемо у беду и муку словеначких прогнаника. Али ако хоћемо да будемо праведни и истинољубиви, морамо признати, да је судбина, коју су одмерили Србима њихова крвна браћа Хрвати гора од свега што су претрпели Словенци на својим домовима. У Словенији нису убијали епископе и свештенике и њихова тела нису бацана у набујале реке, код нас се нису палиле и рушиле цркве и нису се убијали верници за време службе божје: код нас нису клали становнике читавих села на ноћ, као што се стока коље, нису убијали очеве породица на прагу домова на очиглед жене и деце и нису закопавани живи људи. Нека српска статистика каже, даје на такав или други начин било до сада убијених око 380.000 Срба. Тај је број, како се надамо, претеран. Но изван сваке сумње да Срби данас преживљавају највеће прогонство у својој историји. Сваки посматрач мора да утврди, да се то, што су Срби претрпели задњих 10 месеци на територији НДХ не може упоредити чак ни са насиљем и грозотом турских времена. У неком меморандуму којега су Муслимани из Бања Луке 12 новембра 1941 г. упутили члановима загребачке владе, чак је речено, да су насиља, која су извршена над Србима у НДХ уопште БЕЗ ПРИМЕРА У ИСТОРИЈИ МА КОЈЕГА НАРОДА, тако пишу припадници ислама о католичком народу, који баш ове године слави хиљадугодишњицу својих првих веза са светом столицом. С много труда и муке полако смо успевали: трезни Срби почели су полако увиђати да је држање сарајевског надбискупа Шарића и његове околине изузетак, и да за њихов поступак не може бити одговорна католичка црква. Још мање може бити одговорна католичка црква за злочине оних католичких свештеника, који су се прикључили усташком покрету или чак суделовали у крвничким одредима у Хрватској. Сав тај посао постепеног смиривања у најновије време тешко угрожава ново, без сумње највеће насиље, што га је досад доживео српски народ. Вашој Преузвишености је добро познато да православни у Хрватској прелазе данас у масама у католичку цркву. Пред нама је допис хрватског Министарства правде окружном суду у Земуну од 11 новембра 1941 год. У Њему се позивају сви службеници да: у року од месец дана "ПОДНЕСУ СТАРЕШИНСТВУ СУДА ПОТВРДУ ЦРКВЕНИХ ВЛАСТИ ДА СУ ПРИМЉЕНИ У КАТОЛИЧКУ, МУСЛИМАНСКУ ИЛИ ПРОТЕСТАНСКУ ВЕРОИСПОВЕСТ И УПИСАНИ У МАТИЦЕ ТИХ ВЕРОИСПОВЕСТИ". Са каквим се верским побудама може сада објаснити да се православници службеници у НДХ присиљавају... да преду ако не већ у католичку, а оно бар у протестанску или турску вјеру. Сваки непристран посматрач прилика у Хрватској мора признати, да се прелаз православних у католичку веру врши у знаку најгорег политичког насиља, што га човек уопште може замислити. Хрватски епископат казао је своју реч, дана 17 новембра 1941 год. у претставци коју је упутио хрватској влади. У њој хрватски надбискупи наглашавају, да по учењу католичке цркве само такви прелази ... вреде, које православни изврше без икаквог притиска, а то значи по својој потпуно слободној вољи и из унутарњег убеђења у истинитост католичке вјере. То начело и схватање могли су овдашњи... кругови примити само с одобравањем. Једино што су желели у интересу српског народа било је да се од католичких бискупа проглашено начело и стварно спроведе у Хрватској... Уствари, унаточ начелним изјавама и упутствима католичких бискупа, насилно преобраћење православних маса у католицизам, продужава се и даље у несмањеном обсегу... Да су хрватски бискупи, кажу Срби, били уистину решени да својим одлукама даду и практично вредност не би оснивали нарочите одборе за примање православних, те не би у својим резолуцијама од 17 новембра 1941 год. говорили, да су вољни у питањима прелажења православних у католичку веру "СУДЕЛОВАТИ" са усташким Министарством правде, већ би изабрали природнији поступак: подређеним свештеницима би требали да једноставно забране примање у католичку цркву људи, који мењају веру без икаквог унутрашњег убеђења, већ само из страха и користољубља. Опште противљење је морала изазвати... констатација, са којом су хрватски бискупи сматрали за подесну да оправдају свој протест. Србима треба да се по мишљењу хрватског епископата да једнакоправност пред законом, лична слобода и право имовине ради тога, да се тако створи "МЕЂУ ПРАВОСЛАВНИМ СТАНОВНИШТВОМ ПСИХОЛОШКИ ОСНОВ ЗА ПРЕЛАЖЕЊЕ НА КАТОЛИЧКУ ВЕРУ". Спор између усташа и хрватских бискупа настао је... како се чини, само у погледу метода, тј. на који начин да се тај циљ постигне. По схватањима Срба, хришћанска дужност католичких бискупа требало би да буде, да се заузму за основна човечанска права православних судржављана без посебних рачуна и намера да протествују уопште против рушења православних цркава, а не само против "ЗАСЕБНИХ АКЦИЈА", које та рушења врше. Сада разумемо, наглашавају православци, зашто се није за сада још нашао у НДХ ни један католички бискуп, који би био приправан устати у одбрану православних хришћана до скрајности, те ставити на коцку свој положај, па ако треба и своју личност. Свесни смо тога, да је прошло много драгоценог времена и пропуштено много прилика, које је требало искористити, да се онемогуће или пак ублаже штетне последице братоубилачке верске борбе између Хрвата и Срба... Брига за католичку цркву којој смо од срца одани, даје нам слободу, да изразимо о томе веома важно питање у своје озбиљно и дубоко промишљено мишљење. Уколико познајемо прилике у својој властитој домовини, сматрамо да је потребно следеће:

  • 1. Света столица требала би првом згодном приликом јавно осудити и јавно жигосати крваво прогањање народа и српске православне цркве у НДХ.
  • 4. Света Столица требала би саветовати хрватским бискупима да у јавној одбрани православних хришћана и њихових свештеника наступају са одлучношћу и са апостолском куражи, која не преза ни пред каквим жртвама. Са искреном молбом, да Ваша Преузвишеност благоизволи поднети наше ово писмо Светој столици, остајемо Вам дубоко одани:

Београд, l.III. 1942 Преузвишеном господину Др. Јосипу Ујчићу, Београдском надбискупу. Словеначки католички старешине који живе у Србији.


[уреди] Стихови посвећени Поглавнику

Докле је ишла приврженост ШАРИЋЕВА поглавнику и усташтву и како је све долазила до изражаја, види се из стихова његових, посвећених поглавнику др. АНТИ ПАВЕЛИЋУ, а објављених у "Католичком тједнику" од 12-X-1941 под насловом "Кад сунце сја", и у "Новом листу" од 10-IV-1943 под насловом "Хрватска младеж своме Поглавнику". Нарочито се овај перфидни потстрекач на покоље лирски усхићује злочинцем Павелићем у својој "Оди Поглавнику", из које наводимо неколико стихова:

Ено у Базилици светог Петра Виде Тебе у вјечном Граду пјесник њему с Тобом загрљај драг је био Ко Дом наш мио.

Сам Бог Тебе пратио добри, Јаки Да изведеш за Дом наш свето дјело Усташо дивни!

И ко сунце једнако ти нас гријеш, Зато све нас у коло зовеш дивно, Па ко досад покрећи наша срдца!

А ми спремни бит ћемо вазда за Дом Вазда спремни радит и умријет за Дом За Дом свој драги! Доктор Анте Павелић име драго, Има у њем Хрватска с неба благо..."

Поред тога, др. Шарић се у многобројним својим саставима труди да што више глорификује Павелића. У вези са тим и у вези са својом општом потпором усташком покрету одржава најживље везе и са појединим претставницима окупаторских власти у Сарајеву. Тако "Католички тједник" од 23/XI-1941 под насловом "Надбискуп рањеним усташама, нашим и немачким војницима" извештава да су два свештеника предала Сарићеве поклоне усташким и немачким рањеницима. Исти лист 18-X-1942 у рубрици "Посјети код надбискупа" јавља: "... У понедељак 12 ов. мј. био је у посјети код Преузвишенога нови генерални конзул Краљевине Италије госп. Паоло Роберто Роси. Надбискуп му је узвратио посјету." Затим у истом листу од 4-XI-1943 у истој рубрици јавља се да су код Шарића били познати злочинци ФРИЦ НАЈХОЛД и ИВИЦА НАЈХОЛД, а заједно са њим и наш министар госп. ИВИЦА ФРПОЊИЋ, допуковник хрватске морнарице госп. Анте Маташић и пратња. Преузвишени им је свима још истога дана узвратио посјету." Најзад у истом листувод 30-VII-1944 нотира се следеће: "Преузв. госп. надбискуп Врхбосански др. Иван Шарић посјетио је 21-VII-1944 прије подне, са својим тајником, немачког конзула др. X. Гердоса, те му је изразио радост и задовољство ради тога, што није успио злочин против Фирера Немачког Рајха".

[уреди] Чињенице сведока др. Карла Калина, католичког свештеника

Како је конкретно изгледао рад Сарићев у оквиру његове дијецезе врхбосанске, за који је одликован од Павелића, види се из многобројних сведочанстава како православног свештенства и живља које је било жртвом усташког терора, тако и изјава католичких свештеника и других докумената, од којих се овде износе делимични изводи. Тако др. Карло Калин, професор теологије из Сарајева, овако осветљава поступке надбискупа Шарића:

"Надбискупу Шарићу и осталим члановима ординаријата морало је бити познато шта раде и каквог су понашања поједини свећеници у његовој надбискупији. То му је морало бити познато зато што су по законима католичке цркве декани из сваке поједине деканије морали најмање једанпут годишње поднети ординаријату детаљни извештај о раду и понашању свакога жупника из његовог подручја. Надбискуп Сарић и поред тога ниједном приликом није забранио да такви ненародни свештеници престану са ненародним радом који није био у складу ни са прописима католичке цркве, из чега се може закључити да се је он са целокупним ординаријатом солидарисао са свима неделима која су поједини жупници починили у његовој надбискупији. Не само то, него надбискуп ни своје свештенике није узимао у заштиту када је био у питању прогон Срба и исправно држање. Тако напр. колико се сећам 1943 год. Гестапо је био ухапсио Ивана Шубашића, жупника са Ступа, због тога што се је он заузимао за Србе у његовој парохији приликом одвођења и пљачке, а надбискуп Шарић није ни за њега подузимао ништа да се из затвора пусти. ...Најбољи пример држања и рада надбискупа Шарића за вријеме усташке државе показује се на примеру ненароднога рада свештеника Божидара Брала. Цијелом католичком клеру па и мени било је познато, да је свештеник Божидар Брало био харангер против Срба и свега онога што није било усташко, да је био Поглавников повјереник за Б. и Х. у вријеме када су вршени највећи прогони над Србима и Јеврејима, па је ипак поред свега тога надбискуп Шарић поред себе држао Божидара Брала и био његов најбољи пријатељ"...

Али надбискуп Шарић не само да није ни помишљао да спречава злочине; он је баш настојао да се они у што већој мери и што коренитије спроводе. Међу организаторима и непосредним извршиоцима злочина налазе се, поред Шарићевог најприснијег пријатеља Брала, на водећим местима католички свештеници подређени управо надбискупу др. Шарићу. Њихов злочиначки бес удружен с усташким, оборио се у првом реду на православно свештенство, како би се на тај начин олакшало истребљивање све остале пастве, свих православаца.

На основу садашњих података, само за Босну, утврђује се да је од 320 свештеника побијено 20, протерано 224, интернирано 6, а свега 45 њих остало на својим местима захваљујући народном устанку, док за 25 њих нема података. Највећи део православних цркава уништен је већином спаљивањем, а уколико и није разорен, опљачкан је и претворен у јавне клозете или затворен. Богослужење је било забрањено наредбом државног равнатељства бр. 2446/41 од 9 VIII 1941. Запаљене су 24 цркве и 2 манастира (у некима затворене су и спаљене жене и деца), а затворено или претворено у нужнике 20. Од 12 цркава само у срезу Бос. Петровац 8 је делимично порушено или опљачкано, а црква у с. Лијешћу претворена је у римокатоличку и у њој је служио мису жупник из Б.Брода. - Гробља су такодје разорена.

[уреди] Злочини почињени у Сарајеву и његовој најближој околини

Усташки злочини извршени на територији Босне и Херцеговине небројени су, али се нарочито истичу бројношћу и свирепошћу злочини почињени у околини Сарајева, у непосредној близини надбискупа Шарића, на подручју где су дејствовали усташки повереници Павелићеви, који су истовремено били и сарадници надбискупа Шарића, јер су то у већини били римокатолички свештеници. Тако је надбискуп Шарић, како каже један сведок, "с прозора могао да гледа" масовна убиства и свирепа мучења невиних људи. То планско истребљење Срба организовали су свештеници потчињени Шарићу, као што су Божидар Брало, Др. Драгутин Камбер и др., који су били личности Шарићева поверења и у сталном присном контакту са њим. Зато је несумњива одговорност Др. ШАРИЋА за многобројне злочине почињене над Србима, што се види из многобројних доказа и изјава сведока, од којих један вели: "Прогонима и истребљењу православља у Б. и Х. много је допринео сарајевски надбискуп Др. Шарић, који је давао инструкције у том погледу повјеренику банске управе Бралу, римокатоличком свештенику)" (Из изјаве Алексе Старовића од 24 VII 1942).

Злочине које су усташе починиле према Србима и Јеврејима у НДХ током 1941-45 године није потребно данас доказивати - они су светској јавности исто тако добро познати као напр. они у Мајданеку или Кијеву. Само илустрације ради осврнућемо се у овој одлуци на злочине почињене у Сарајеву и његовој најближој околини. Једино за злочине ове врсте који су вршени од стране католичких свештеника, затим злочине према православном свештенству и према православној цркви, и најзад злочине принудног покатоличавања, биће изложене чињенице и докази који се односе на те злочине извршене у целој Б. и Х. Сарајево је, у сравњењу са осталим местима Б. и Х. знатно мање страдало од усташких злочина. У Сарајеву су се налазила конзуларна претставништва неутралних земаља, оно је било седиште немачких и италијанских команди, те су усташе избегавале да пред толиким страним сведоцима врше своја недела. Ово у толико пре, што су усташе у Сарајеву имале јак војни и управни апарат, тако да се овде не би могли послужити уобичајеним изговором да су учињени злочини дело недисциплинованих појединаца које војска и жандармерија нису успели благовремено да спрече. Ако је слика онога што се у Сарајеву и поред свега тога збивало, језовита и страшна, моћи се онда лако закључити какве су све размере узела усташка недела у местима у којима су могућности за њихову злочиначку делатност биле за њих повољније. Важно је затим изложити усташке злочине баш у самом Сарајеву и стога, што су овде исти вршени такорећи под прозорима саме надбискупске палате Шарићеве, а да он није ништа учинио са своје стране да исте спречи.

  • Милан Ј. Татић, гостионичар из Сарајева (записник од 27 фебр. 1942 год.). "После Видовдана, не сећам се датума, извели су усташе 25 Срба у Ковачиће близу Сарајева и стрељали су их. ... Око 25 јула прошле године усташе су код Али-пашиног Моста у једној штали затворили 125 Срба, међу којима је било жена и деце, полили нафтом како шталу тако и људе и запалили, тако да су живи погорели."
  • Зора Карабатковић, домаћица из Сарајева (записник од 14.III. 1942 год.). "Ја сам по бекству из Сарајева л децембра била очевидац када су усташе на Сокоцу убиле: Драгу Ковачевића, Симу Ковача, Драгу Нешковића, Воју Форцана, а на истом месту усташе су заклали и мајку Драге Ковачевић. Исто тако би ла сам присутна када је један млади усташа одн. дете у усташкој униформи, убило три жене и једно дете заклао на месту зв. "Под Романијом". Гледала сам такође кад су усташе у селу Вржичима убиле 67 чељади, затим то село запалили".
  • Богдан Маунога из Алипашиног Моста (записник од 14. IV. 1942 г.). "Уништење српског живља и имања јесу следећа: 24. VIII. Раковица са фамилијама око 200 кућа спаљено, 31. VIII. село Црнотина 100 кућа, село Крмоглав 70 кућа, село Швраке 20 кућа, 7. IX. 1941 28 Срба истог дана у Раковици заклани и 13 стрељани, у Подлуговима 1.IX. бачено у бунар 30 Срба, истога дана у Илијашу стрељано 32 Србина, а 7. IV. у селу Рељеву у кући Драгутина Васића спаљено је 250 Срба живи повезани бодљикавом жицом... Није им суђено".
  • Вукојевић Миодраг, браварски помоћник из Сарајева (записник од 27 новембра 1943 год.)."У околини Сарајева усташе су похватали српске сељаке по пољу... Разне егзекуције вршили су усташе над мирним српским живљем на лицу места. Било је случајева да су усташе појединим Србима на месту где су их ухватили, секли руке, клали их, вадили им очи итд. Tо су нарочито радили у селу Јошаници, Сокоцу и у другим селима у околини Сарајева и падинама Романије ... Познато ми је, да су усташе из самог Сарајева многе Србе поубијали, а многе одвели и у конц. логоре. Нарочито мије познато да су усташе убили код жељ. болнице у Сарајеву и то: Бранка Милутиновића, гимназијалца, Војина Царкића, фотографа и његову сестру Лепосаву као и Симшића Данила, инжењера - све из Сарајева. И многи други Срби у Сарајеву убијени су и одведени по усташама у концентрационе логоре, што нарочито важи за угледније и истакнутије Србе, ни њихова имена не знам да наведем. Оне које сам поменуо потичу искључиво из моје најближе околине."
  • Јашаревић Митар, пекар из Илиџе (записник од 23.XII. 1943 год.). "До половице маја 1941 год. није било на Илиџи прогона Срба, јер се у прво време тек организовала усташка власт и образовале усташке јединице. Одмах тада почињу хапшења Срба. ... Њих око 80. Ове ухапшене Србе са Илиџе одвели су у Сарајево у затвор а одатле се више никада нису вратили својим кућама. После неколико месеци утврдили се да су сви ови одведени Срби са Илиџе од усташа отерани у Иван планину и ту убијени у једној рупи •••У августу 1941 год. усташки таборник Удовић... дошли су са теретним камионом пуним усташа из Сарајева на Илиџу те покупили са Илиџе и из села на територији оштине Илиџе 38 највиденијих Срба. Ове људе стрпали су у камион и одвели код Бутмира на неке ливаде, и у близини једнога гаја све их побили. Ови убијеним Србима најпре су одузели сав новац, а затим им наредили да полегају на земљу, а онда су једног по једног убијали метком из револвера у потиљак главе."
  • Павловић Јелена, домаћица из Сарајева (записник од 19.II. 1942 год.). "За претстојника полиције у Сарајеву постављен је пре два месеца Иван Толj... који има задаћу да очисти Сарајево од Срба и Жидова. Данас је у Сарајеву Жидова врло мало. Они су махом одведени у разне логоре, а највише их се налази у Јасеновцу у Хрватској. ...Највећи прогони и убијања Срба почињени су још некако убрзо после преврата. Ове Србе усташе су одводили до села Враћа, пола сата удаљено од Сарајева, и ту су убијани те бацани у јаме. Колики је број побијених Срба не могу навести. Сарајево је сада пуно усташке војске, који врше прогоне и покоље Срба по околним селима..."
  • Богдан Маслаша, трговац из Алипашиног Моста (записник од 12.III. 1942 год.).
    • V. "У мјесецу јулу у Илијашу поубијаше најугледнијих 31 домаћина и то Стојана и Миру Челика, Новицу Хаџића, Ристу Дувњака и др.
    • VI. У селу Раковици срез Сарајево, похваташе 36 најугледнијих домаћина, у кућу затворише, посуше бензином и запалише. Међу поменутим нађоше смрт и задругари Вуковићи, Мариловићи и др....
    • VII. Почетком августа у недељу упадоше у црквену порту у Блажују, разбише споменик српским херојима који су погинули 1914 год. Из цркве су узели заставе, чираке и рипиде, попалише око 40 лица који се том приликом, ... Од поубијаних познајем пароха Рељу Спахића, Бозу Куљанина, Мирка и Љубу Копура и многе друге, сви из Блажуја.
    • VIII. Усташе у Алипашином Мосту почеше нагло хапсити по 30 људи у један вагон, жицом руке везати и особним возом на губилиште у Мостар отпремати...7 септембра ухапсише преко 150 Срба из Алипашиног Моста, затворише у усташки табор, повезаше руком жице и отпремише у Рељево и на најсвирепији начин побише. Од поменутих побише 2 маја зета Предрага Шоигановића, и Луку Ковачевића, из задруга Млађана 11 лица из Јошила 9 лица ... итд."

Поред изложених злочина масовних покоља, мучења и пљачке Срба о којима су горе изложени докази, извршено је у Сарајеву масовно истребљење свих сарајевских Јевреја, који су, заједно са осталим Јеврејима Б. и Х., већ у лето 1941 год. одведени у конц. логоре, где су сви до последњег побијени или одведени у немачке логоре смрти. Околност да су масовни прогони Јевреја у Б. и Х. започели знатно раније но у осталим деловима Хрватске, несумњиво је дело надбискупа Шарића. У истребљењу Срба у Б. и Х. учествовали су у великом броју и католички свештеници као руководиоци и извршиоци тих злочина. Међу њима налазе се и лица из најближе околине надбискупа Шарића, као што су: његов лични пријатељ Божидар Брало, сарајевски жупник, који је у усташким редовима заузимао једно од највиших места - био је повереник Поглавника Павелића за Б. и Х. Други интимни пријатељ Шарићев, добојски жупник Драгутин Камбер, био је усташки повереник за добојски котар. И Шарићев генерални викар Монс. Анте Буљан, жупник из Завидовића био је један од главних усташких вођа у околини Сарајева. Жупник и саветник надбискупије врхбосанске Анте Алауповић, руководио је акцијом принудног покатоличавања Срба врхбосанске бискупије. За логорника котар Двор на Уни постављен је Анте Ђурић, жупник из Диуше. Јурај Господнетић, жупник из Обљаје, био је предводник усташке главнине која је маја 1941 год. окупирала срез Босанско Грахово. Антон Кларић, жупник, био је таборник усташког табора у Грамошници.


[уреди] Покатоличавање

Истовремено са убиствима и разарањима вршено је у пуном јеку покатоличавање, иако су бискупи на конференцији у новембру 1941 лицемерно донели одлуку да ће се признавати само добровољан прелаз у католичанство знајући добро какав је тај "добровољни прелаз" под претњом усташке банде која је немилосрдно клала.

Како изгледало то "добровољно" прелажење види се из изказа бројних сведока, као на пр. Душана Дрљаче, из Б. Н. Места, који изјављује да су усташе већ гониле поједине људе да их побију, а када би родбина у последњем тренутку донела потврду од католичког свештеника о прелазу њиховог у католичку веру, они су их пуштали. Тај прелаз, нарочито у хитним случајевима, испред ножа, вршио се не само потписивањем унапред спремљеног, испуњеног формулара, него и добијањем потврде телефонским путем. Сведок Риста Јовановић, из Обудовца сведочи да је 1-XII-1941 дошла у Брчко једна усташка бојна која је натерала све Србе да потпишу изјаву о покатоличавању, а ко то није учинио, био је премлаћен као на пр. Душан Буђен, коме је разбијена лобања, и др. Котарски претстојник у Брчком Монтани, наредио је општ. начелнику у Обудовцу, да изда писмено наређење о прелазу у католичку веру према коме је село Лончари имало извршити прелаз 10-XII, с. Доњи Жабари 11-X, Обудовац 15 и 16-XIII, Човић Поље 16-XII, Горњи Жабари 17. 18 и 19-XII-1941. Сведоку Милану Дојчиновићу из Брчког познато је да су усташе на дан 2-XII-1941 у Брчком, после страховитих злостава и присиљавања на прелаз у католичанство, повели на стрељање око 50 Срба, због чега су и остали православни морали потписивати формуларе, који су били упућени Шарићу на одобрење, па када је стигло одобрење и извршен прелаз, пуштени су и ових 50 лица, уз претходну обавезу да ће и они ступити у католичку веру. Сведок Драга Чебеђић из Кљуића, изјављује да је после покоља мушкараца у Кључу требало следећег дана да буду похапшене и стрељане жене. Тада је католички жупник ЛАЦИЋ позвао све преостале Србе у Кључу да поднесу одмах молбе за прелаз. па ће на тај начин спасти и себе и жене у затвору, што су они и учинили. После тога им је Лацић свима саопштио да су молбе решене телефонским путем од стране надлежних црквених власти, те их одвео у цркву и у групама од по сто покрштавао.

Серију ових злочина почињених "ad majorem gloriam Dei", завршава опште пљачкање имовине православаца, како оне црквене тако и појединаца. И ту др. Шарић предњачи својим примером. Још пре избијања рата, продао је др. Сарић своје две велике зграде у Сарајеву индустријалцу Авраму Левиу. По образовању НДХ Павелићева влада је одлучила да се те зграде поклоне Шарићу. Када је Ватикан, после више таквих случајева, био принуђен да забрани католичким свештеницима да узимају за себе или за цркву имовину прогоњених лица у НДХ, Шарић је изиграо ту забрану тиме, што је издејствовао да му се за ове две даду друге зграде. Затим је приморао православну црквену општину у Сарајеву да цело земљиште православног гробља у Вој. Путника улици прода НДХ у бесцење.

У свима описаним злочинима узели су учешће као организатори, потстрекачи или извршиоци многобројни свештеници са територије Шарићеве дијецезе. Међу њима се нарочито истичу најближи пријатељи Сарићеви:

  • сарајевски жупник БОЖИДАР БРАЛО, један од највиших усташких функционера и повереник Павелићев за Босну и Херцеговину,
  • добојски жупник ДРАГУТИН КАМБЕР, усташки повереник за котар Добој,
  • свештеник Др. ДРАГАН ДУЈМЉШИЋ усташки повереник за котар Тузла,
  • жупник у Завидовићу монс. АНТЕ БУЉАН Шарићев генерални викар, такође припадник усташког покрета, одговоран за мучење и одвођење Срба у Јасеновац.

У самом Сарајеву налазили су се и развијали своју противнародну делатност сарајевски жупници АНТЕ АЛАУНОВИЋ и СТИПЕ ИЛИЋ, обојица лица из најуже {арићеве околине и његови нарочити миљеници. Први је био председник "Напретка" и захваљујући својим везама са вођама усташког покрета, издејствовао је да се Напретковим задругама повери руковање имовином одузетом од српских културних удружења и Јевреја. Налазио се у одбору који је том имовином руковао, односно истом располагао. Био је десна рука надбискупа Шарића у акцијама превођења Срба у католичку вероисповест. СТИПЕ ИЛИЋ био је такође у одбору Напреткових задруга и учествовао у пљачкама српске и јеврејске имовине.

У рукама Државне комисије налазе се непобитни докази да је у црквеној провинцији Босне и Херцеговине, која је стајала под Шарићевом јурисдикцијом, учествовало 155 католичких духовних лица у усташком покрету на високим положајима или давало помоћ усташама пропагирањем њиховог покрета и личним учешћем у њиховим злочинима. Наведени број католичких духовника, усташа и усташких помагача далеко је још од њиховог стварног броја. Јављају се све нови и нови докази о учешћу католичког духовништва у усташком покрету.

Примера ради наводе се имена неколико католичких духовних лица учесника у усташком покрету:

  • Др. СРЕЋКО ПЕРИЋ који је руководио покољима Срба у срезу љиванском наређивао је са олтара цркве у Горици верницима: "Браћо Хрвати, идите и кољите све Србе од реда а најпре закољите моју сестру, која је удата за Србина, а онда све Србе; када овај посао завршите дођите к мени у цркву где ћу вас исповедити и причестити па ће вам онда сви греси бити опроштени.""
  • Фра СИЛВИЈЕ ФРАНКОВИЋ из Бугојна, који је учествовао у покољу Срба у Бугојну, једном је приликом јавно изјавио: "Штета што нисмо прије муслимане уредили па онда Србе!""
  • КУСТРУ БРАНКУ, котарском престојнику у Бугојну, када му је овај исповедио да је убио 14 Срба, рекао је; "Када намириш на 40 онда ћу те исповиједити и све ћу ти опростити."
  • ФРА ФИЛИПОВИЋ из Петрићевца, доцније усташки сатник и командант у Јасеновцу, главни иницијатор и организатор покоља Срба у Дракулићима када се је расправљало треба ли децу поштедити или не, ФРА ФИЛИПОВИЦ је, држећи у једној руци крст у другој нож, дохватио једно 7-годишње дете и пред очима родитеља и 70 присутних Срба узвикнуо:

""У име Исусово"", затим дете заклао и облизнуо крвав нож. То је био потстрек за почетак немилосрдног општег клања, у коме је покољу побијено преко 1.500 лица. "Сутрадан је ФРА ФИЛИПОВИЦ причестио учеснике у овом покољу."

  • ДОН ИЛИЈА МУЈИЋ из дувањског среза, усташки логорник и организатор усташке милиције у Рогошком Пољу. 1945;
  • НИКОЛА БОШЊАК, жупник из Прења, организатор покоља у Прењу, доцније домобрански мајор;
  • ФРА ТУГОМИР СОЛДО, "члан одбора за истребљење Срба у Чапљини", организатор масовних покоља Срба у том месту;
  • ФРА ВИДАК ЧОРИЋ, усташки логорник у Броду, затим таборник у Јастребарском, организатор похода и покоља у Невесињу;
  • ДИВИЋ, Жупник из Какња, усташки таборник и организатор усташке власти у Какњу;
  • ФРА ЛУКА ТЕШИЋ из Сасине који је предводио усташке банде код покоља Срба 1941;
  • ФРА ЕМАНУЕЛ РАЈИЋ усташки таборник, побегао је по ослобођењу заједно са немачком војском;
  • АНТЕ КЛАРИЋ, жупник из Трамошнице усташки таборник, лично је предводио своје групе у акцијама против српских села;
  • ГРГА БЛАЖЕВИЋ, жупник у Бос. Новом усташки побочник за надзор при политичком усташком логору у Бос. Новом, учествовао је у организовању масовних покоља Срба у Бос. Новом и околним селима;
  • Фрањевац ДРАГО КРАМАРИЋ из Ковина, заменик тамошњег усташког таборника, организовао је масовна убиства Срба од стране усташа, усташе су своје жртве одводиле на Иван планину, убијале их маљем на једном месту и бациле у воду;
  • МИЛОРАД и БРАНКО БАНДИЋ, жупници из Бања Луке, организатори масовних покоља и пљачке тамошњих Срба.

За илустрацију деловања католичких духовника у Босни и Херцеговини наводи се исказ једног сведока који своје утиске о раду тих лица излаже у једном чланку италијанског листа "II resto del Karlino" 10-IX-1941; он каже: "... Тако се ситуација компликује врло опасним изгледима једног верског рата. Било је убилачких банди које бејаху, а вероватно су још и сада, вођене и распаљиване од католичких свештеника и редовника. Следећи догађај је више него доказан: У Травнику, на 100 км јужно од Бања Луке, првог дана мог тамошњег боравка један фратар затечен је са крстом у руци како потстиче једну банду којој је сам био на челу".

За сав тај посао и потпору усташким водама и њиховим плановима, за потстрекавање на убиства, уништавање српског и јеврејскпг живља, рушење и скрнављење цркава, пљачку имовине жртава усташког терора, Др. ШАРИЋ, априла 1944. бива одликован од стране Павелића "велередом за заслуге са звијездом". Орден му је предат истовремено кад и неким немачким официрима преко "председника хрватске државне владе" НИКОЛЕ МАНДИЋА. Др. Шарић је искористио и ову прилику да манифестује своју оданост Поглавнику овим речима: "... Молим Вас, Преузвишени господине претсједниче, када се повратите на своје високо мјесто, изручите великом Поглавнику наш завјет, да ћемо са њиме радити на великом дјелу што нам га је по њему дала провидност божја. Провидности хвала, што нам га је дала... У то име драга браћо, кликнимо Поглавнику и његовој десној руци: живјели! за Поглавника и за дом спремни!"

Тако је одликовани надбискуп Шарић клицао најкрвавијој руци и потстрекавао на даље издајничке покоље и зверства. Надбискуп ШАРИЋ, који је за себе са поносом говорио: "Ја сам усташа... сваки син народа позван је и дужан бити усташа" ("Нови лист" од 29-VII-1944), налази се данас у иностранству заједно са осталим усташама, и то, како један усташки летак тврди, "као изванстраначка личност на челу хрватске демократске интелигенције". На основу свега горе изложеног Државна комисија утврђује надбискупа врхбосанског Др. ИВАНА ШАРИЋА за тешког ратног злочинца, као и све његове напред именоване саучеснике-католичке свештенике, који морају, уколико нису већ заслужену казну искусили, бити изведени пред народни суд да за своје злочине искусе праведну казну.

Председник Државне комисије, Др. Душан Недељковић, с. р. професор Универзитета

ДРЖАВНА КОМИСИЈА Д.број 297/46

литература: Документи из историје Југославије, Београд 1996

Овај чланак је део
 Портала о Независној Држави Хрватској 

више о НДХ