Употреба лековитог биља кроз векове

Из пројекта Википедија

Тврди се да није јасан основ за укључење овог чланка у Википедију. Молимо вас погледајте шта Википедија није и покушајте да оставите своја разјашњења на страници за разговор овог чланка.

Садржај

[уреди] Историја је учитељица живота

Историја познавања и употреба лекова је део културне историје човечанства. Фармакологија је наука о лековима. Она проучава, пре свега, физиолошко дејство и судбину лекова у организму, њихово излучивање и начин употребе. Фармакотерапија је наука о употреби лекова у лечењу болести, дакле, грана фармакологије. Фитотерапија је грана фармакологије која се бави лечењем помоћу биља. Фармакогнозија је наука о дрогама, о природним лековима анорганског (минералног) и органског (биљног и животињског) порекла. Њен назив потиче од две грчке речи — farmakon, што значи лек, отров или дрога и gnosis, што значи знање или познавање. Y неким земљама фармакогнозија се назива materia medica, a стари назив био је познавање дрога. Назив »фармакогнозија« први је употребио Сејдлер (Seydler) 1845. године, и он је данас прихваћен безмало у свим земљама. Лековито биље је заорало дубоку бразду у животу свих народа. Познавање и употреба биљних, животињских и анорганских сировина развијали су се, дизали до извесног успона и пропадали заједно с културом тих старих народа. Важност лековитог, зачинског, ароматичног и техничког биља и животињских дрога велика је у миру, а у рату још већа, јер се тек у нередовним приликама осећа недостатак многих сировина из преко-морских и зараћених земаља. Сваки народ, свако племе, сваки крај, па и свака епоха имала је и има своје лековите дроге. Као и у свему другом, тако и овде често влада мода. Данас, на пример, живимо у доба витамина, хормона, антибиотика, сулфонамидних препарата итд., и без њих се не може замислити модерна терапија.

Лековито биље је у многим земљама још увек једна од најпознатијих, најјевтинијих и најприступачнијих лековитих сировина. Уколико је један народ примитивнији, уколико нека земља има слабију хемијско-фармацеутску индустрију, утолико лековито биље за њега има већу важност. Ипак не треба прећутати чињеницу да су главни купци нашег лековитог биља баш земље са најјачом фармацеутском индустријом, премда оне и производе више лековитог биља од осталих држава.

Покушаји да се лековито биље избаци из употребе у савременој медицини остали су без успеха. Иако моћна и врло напредна фармако-хемијска индустрија синтезом производи сваке године све већи број нових лекова познатог хемијског састава и постојаног физиолошког дејства, лекова који имају још и ту предност што се могу тачно дозирати и болеснику давати на више начина, ипак употреба биљних и животињских дрога не опада.

Лечење лековшим биљем старо је готово исто колико и само човечанство. Први почеци употребе лековитог биља вероватно су били инстинктивни, слични као међу животињама. Насумце, десно и лево, тражећи храну у борби за голи живот и опстанак, пробајући разне траве на које је наилазио у вечитом кретању, лутању и стремљењу, човек је кроз векове стицао драгоцено практично искуство, које још и дан-данас у многим приликама, и поред најусавршенијих модерних машина, често највише вреди. То многи чине и данас, поготово примитивни народи. Отровност и лековитост многог биља човек је упознао и преко разних животиња, у првом реду оних које је најпре припитомио. Свима је познато да домаће животиње не једу отровно биље. Али се, исто тако, зна да многе животиње једу разне отровне биљке без икаквих штетних последица, иако су многе од њих за човека чак и смртоносне.

Невоља човека свачему научи. А болест је велика невоља. Болештине су човека натерале да међу живљем и растињем око себе тражи лека себи и својим ближњим. Онај човек који је без икаквих предрасуда први дошао на мисао да на своју рану или опекотину положи лист боквице или неко друго лишће да би тиме ублажио бол, тај човек би се могао, у неку руку, сматрати за претечу истовремено и лекара и апотекара. Многе дроге које се данас употребљавају у научној медицини примљене су из народне: дигиталис, ражена главница, кининова кора, корен ипекакуане, чаулмогра, рицинус, гороцвет, рауволфија, кола и др. Ван сваке сумње је, дакле, да је вештина лечења лековитим биљем врло стара. Историја познавања лековитог биља поклапа се са историјом медицине и фармације.

Може се без претеривања рећи да ниједна фармацеутска дисциплина није толико везана за историју фармације као наука о лековитим сировинама биљног и животињског порекла, фармакогнозија. И зато, кад год се говори о историји вештине справљања лекова и о лековитим сировинама, увек се, у првом реду, мисли на науку о лековитом биљу. Јер су биљке јаког физиолошког дејства вазда привлачиле пажњу човека, а оне отровне уливале су му, поред тога, још и страхопоштовање. На пример, извесни биљни отрови (од којих су неки врло важни лекови: стрихнин и строфантин), који вековима служе извесним дивљим племенима у тропским пределима за тровање стрела у лову на звери и за међусобно ратовање, за терање »злих духова« и »откривање вештица«, још увек су то најјачи отрови. И наш народ је осећао неку ужасну одвратност и страх од отровног биља. То се види и по именима која му је дао, као, на пример: буника, бљушт, змијак, једић, изјед, чемерика, кукута, кукурек, љутић, пасје грожђе, вучја јабука, пустикара, бесник, кукољ, бурјан и сл. Напротив, према лековитом, мирисном, украсном и корисном биљу народ је пун нежних излива велике љубави. Доказ су дивна имена: мајкина душица, нана, матичњак, љубичица, красуљак, миомир, милоглед, милодух, стидак, добричица, смиље, ковиље, ђурђевак, споменак итд. Нигде лековитом биљу нису указавана толика пажња и важност и нигде му није приписивано толико магично дејство као у нашим народним песмама.

То мрачно доба, проткано најчуднијим и најпротивречнијим веровањима и обавијено дубоком тајанственошћу трајало је не само у народној већ и у службеној медицини све до почетка XIX века. Свака дрога имала је своје златно доба. Многе дроге кроз векове биле су по неколико пута уношене и избациване из школске медицине. Почетак XIX века је прекретница у познавању и употреби дрога. Откривање, доказивање и изоловање алкалоида из опијума, стрихноса, кининове коре, нара, и осталих дрога, а затим изоловање гликозида, означују почетак научне фармације и уједно позитивне науке о дрогама. Хемијским, физиолошким и клиничким испитивањима враћене су у фармацију многе заборављене дроге: једић, нар, буника, татула, навала, ражена главница, опијум, стиракс, мразовац, рицинус, чемерика и др. Готово све фармакопеје у свету прописују данас ове веома важне дроге од реалне лековите вредности.

[уреди] Примитивци

Претпоставља се да сви примитивци, без обзира на друштвено уређење, боју коже и место које настањују на Земљиној кугли, употребљавају лековито биље и друге лековите сировине свога краја и да међу њиховим лековима лековито биље заузима прво и најважније место, пре животињских дрога и минералних лекова. Тако, на пример, на барељефима Египћана и Асираца налазе се ове биљке: рицинус, врба, локвањ, перуника, винова лоза и др. То важи нарочито за крајеве са много шума, са богатом, бујном и разноврсном флором, као што су тропски вла-жни предели. Познавање дрога предавало се, заједно са вештином лечења, с колена на колено, од оца на сина. Вештина лечења чувала се у породици као велика тајна. Давање и узимање лека обављало се најчешће уз извесне одређене тајанствене радње праћене играма, песмама, молитвама и другим ритуалним обредима, који, заједно с леком, треба повољно да утичу на болесника и његово исцељење (моћ сугестије). Сваки крај на Земљиној кугли имао је и своје отрове за лов, рат, криминална тровања и сл. Разне врсте строфантуса у Африци, кураре око Амазона, ипох на крајњем Истоку служили су тамошњим становницима као отров за стреле. Старим Грцима кукута је била судски отров за осуђенике. У Европи и Сибиру татула је чест криминални отров. Јужни Банат је центар за тровање татулом. Y Београду био је 60-тих година прошлог века у моди лист олеандра. Наши планинци трују један другом кокоши чемериком. Непросвећени винари стављају бобице велебиља у вино »да би вино било јаче« итд. Међу примитивцима, врачаре и бајалице су најчешћи народни лекари. Y древним књигама старих народа, у којима су изнесена филозофска и религиозна њихова схватања, као, на пример Пент-Сао у Кинеза, Веда у Хиндуса, Папируси у Египћана, Библија у Јевреја, Венд-Авеста у Персијанаца и др., лекови заузимају важно место и чине нераздвојну целину њихове културе. Уопште, први писани споменици о употреби природних лековитих вина за лечење налазе се на Истоку међу првим културним народима, нарочито у Јужној Азији и североисточној Африци.

[уреди] Кинези

Они, поред осталог, имају прве писане споменике о употреби биља за лечење. Император Кин-Нонг, 3000. год. пре наше ере, познаваше више од стотину лековитих биљака. Већина кинеских владара помагаху медицину и природне науке уопште. Већ 2700. год. пре наше ере, у књизи о лековитом биљу, коју је написао император Шен-Нунг, спомињу се, поред многих дрога, и неке које се и данас у медицини употребљавају, као, на пример, Rheum и цимет. Колико су Кинези у та давнашња времена неговали медицину, види се и из акта једног напраситог владара, који је наредио да се спале сви тада познати рукописи сем медицинских. Пент-Сао, класично медицинско дело од 52 књиге, написано 2500 година пре наше ере, има две књиге посвећене биљним лековима. Y том огромном делу, у коме је изнесено све медицинско знање тога доба, већ се спомињу прашкови, пилуле, инфуза, декокти и други фармацеутски облици који су и данас у употреби.

[уреди] Индуси

Индија је вековима била главна извозна земља зачина, дрога и боја (индиго или чивит). Захваљујући бујној и богатој флори, она је одвајкада производила разне скупоцене дроге за цео свет. То је била најбогатија земља, која је због тога привлачила разне завојеваче жељне богатства и славе. Кад се има у виду да су зачини и ароматика некад били много скупљи него данас, да су побеђени морали победиоцу плаћати (поред злата) бибером, циметом, орашком и другим, онда се борба за Индију може још боље схватити. Још 2000 година пре наше ере из Индије су караванима ношене дроге у земље око Црног и Средоземног мора. Разумљиво је, дакле, да је терапеутика једне такве земље као што је Индија одувек морала имати велик број дрога у употреби. И данашња, као и раније индуске фармакопеје, имају веома много дрога, међу којњма и таквих које нису испитане савременим научним методама. Y Ведама, индуским светим књигама, спомињу се лекови, међу њима много биљних, поред осталих, кардамом, ајован и др. Браманци су имали искључиво право да беру свето биље: смокве, банане, лотос, кино и др. Индуси су употребљавали шећер (непречишћен), мед, сезамово уље и палмово вино. Индуски свештеници били су први лекари и апотекари. Ту вештину чували су и остављали најбољим и најспособнијим међу собом. Давање лекова обављано је уз примену верских тајни, молитава, мађија и ритуала. Y књизи De simplicibus Серапион Млађи описује велики број лековитог биља Индије.

[уреди] Египћани

Египћани су знали за многе дроге. Y почетку се задовољаваху сировинама из своје флоре око Нила, а касније, уколико су даље ширили своју власт и трговачки утицај, све су више тражили скупоцене дроге, зачине и јаке мирисе са Истока. Тако су, поред осталог, употребљавали бунику, приморски лук (против водене болести), жалфију, мајоран и нану, линцуру рицинус и његово уље, маслиново уље, алое, семе од рена, бршљан, шафран, пелен, [[комоника|комонику (дивљи пелен), љиљан, госпину влас, тајман, миру, балсаме, цимет, гуму, мирисе и зачине из Индије (око 1500. год. Пре наше ере).

Феничани су били најбољи трговци тог времена. Трговали су и дрогама, о њима причали разне измишљотине, као, на пример, да место где расте бибер чувају крилате змије, да је до њега врло тешко доспети и да је због тога скуп. Феничани су дроге мало употребљавали за себе.

Све ово време до Грка може се назвати религиозно. Свештеници, левити, пастофори, врачи и мађионичари у својим богомољама обавијаху вештину лечења и прављења лекова религиозним, магичним радњама, које су спречавале развој научног и експерименталног схватања медицине и фармације. Критичког духа није било. Већина дрога давана је болесницима у облику врло простих фармацеутских форми: мацерација, инфуза, декокта, уља, вина, линимента и мелема

[уреди] Грци

За време Грка и Римљана фармација се постепено ослобађа религије и мистицизма, затим постаје све више дескриптивна и понекад експериментална. Xеродот (500. год. пре наше ере) спомиње рицинусово уље, али које служи као гориво, а не за лек. Y V веку пре наше ере спомињу се кукута, сок од млечике, брионија, колоцинтис и др. Орфеј спомиње кукурек, бели лук и др., а Питагора приморски лук, |слачицу и купус. Хипократова дела (459—370) пружају нам прве поуздане научне податке о медико-фармацеутским вештинама старих Грка. Y њима се наводи до 300 лековитих биљака подељених према физиолошком дејству: против грознице Грци употребљавају пелен и кичицу, против цревних паразита лук; наркотика су опијум, буника, велебиље и мандрагора; драстика су рицинус, кукурек, колоцинтис, дебела тиква и скамонијум; еметика су кукурек и копитњак; диуретика су приморски лук, целер, першун, шпаргла, бели лук; адстрингенција су храст, нар итд. Дроге се дају болесницима у знатно већем броју фармацеутских препарата, што представља знатан напредак у фармацији. Хипократ је најславнији антички грчки лекар. Његова дела имају велику историјску вредност. Кукута беше судски отров. Ризотоми или хербористи имађаху дућане у којима продаваху дроге које су сами брали. Поред осталих и славни филозоф Аристотел беше ризотом. Теофраст (371—287) је написао Историју биља и у њој изнео све што се у то доба знало о лековитом биљу. Поред других дрога он спомиње цимет и ризом перунике и чемерике. Најважнији писац о познавању дрога старог века је Грк Педаније Диоскоридес или Диоскорид, рођен у I веку у Малој Азији. Класично његово дело De Materia Medica, писано 77. год. I века, служило је за углед и узор Римљанима и Арапима. То се дело може сматрати за прву материју медику. Више од 15 векова, па чак и кроз цео средњи век, било је то дело од огромног утицаја на све лекаре. Безмало свим каснијим медицинским писцима ово дело било је узор и извор и поред сваке дроге обавезно се и на првом месту цитирало мишљење Диоскорида. Он је много путовао и упознао медицину и лекове целе Римске Империје, пратећи као војни лекар римске легије по Европи, Азији и Африци, широм огромне и простране римске државе. Поред дотле познатих дрога, Диоскорид означује терапеутску употребу, начин брања и чувања, цртеже и фалсификате још и одољена, храстове коре, ђумбира, реума, приморског лука, деспика, титрице, нане, матичњака, жалфије, мајорана, коријандра, анасона, бадемовог, сезамовог и ораховог уља, мразовца и другог биља. Описао је више од 500 биљних, животињских и минералних дрога. Биљке је сврстао према њиховим терапеутским особинама. Дело је преведено на арапски, италијански, француски и шпански, а касније и на језике свих културних народа. Његова појава је од историјског значаја за науку о лековитом биљу, лековитим сировинама биљног, животињског и минералног порекла и лековима уопште. Снажан и благотворан утицај Диоскорида и Хипократа осећа се кроз векове.

У Илијади (VIII век пре наше ере) спомиње се неки горак корен који, здробљен и стављен на рањену ногу, треба да ублажи бол јунака. Пред Питијом непрекидно се пуше и горе траве и лебде мириси од којих се она заноси и у трансу, у бунилу, изван себе, прориче судбину људи. Биће да је ту било и отровног биља, јер је и сама славна пророчица на крају подлегла после једне такве бурне сеансе. Уопште, чини се да медицина примитивних народа цени у првом реду драстичне, »јаке лекове«, тј. оне чије се дејство брзо и врло очевидно опажа и истиче незадрживом силином на све органе болесника. Y Александријској школи осећао се велик напредак у медицини од IV века до доласка Римљана, затим наступа стагнација, али после извесног времена науке су опет почеле цветати до VII века кад Арапи освојише Египат. Огромна библиотека са више од 2,000.000 књига спаљена је и у њој знање о лековима и лековитом биљу тога доба. Сви египатски владари помагаху и неговаху медицину, а највише познавање и употребу отрова и противотрова (теријака и алексифармака). Y њиховим вртовима гајене су отровне биљке, као, на пример буника, велебиље, татула, једић и др. И данас Египат има најотровнију и најлековитију бунику, Hyoscyamus muticus, која има готово десет пута више алкалоида од европске бунике. Под утицајем Хераклита опијум се додаје свим сложеним лековима, тзв. полифармакама, који су тада били у моди. Шећер из шећерне трске по чиње да потискује мед при изради многих лекова. Из Индије и Етиопије долазе разни зачини, мириси и лековите дроге. Употребљавају се и многи чудни лекови: крокодилски измет, корњачина крв, камиљи мозак и др.

[уреди] Римљани

Y почетку, док не освојише земље и градове изван мале римске државе и Италије, и први Римљани, као, уосталом, и сви други примитивни и сиромашни народи, употребљаваху за лек скромне и малобројне сировине свога краја. Знали су и употребљавали углавном купус, бели и црни лук. Катон тврди да се једном Рим спасао од куге захваљујући превентивној употреби купуса. И он га зато препоручује Римљанима. Међутим, у то време, док је Рим био у мраку и незнању, у Грчкој се увелико осећао благотворан утицај Хипократа. Касније, у моћној Римској Империји, бели лук и црни хлеб остадоше и даље за сиротињу, за плебс, а властодршци почеше све више употребљавати и прекомерно уживати скупоцене дроге јаког физиолошког дејства, најфиније зачине и мирисе из покорених држава Азије и Африке, које су и данас главни произвођачи ових најскупљих дрога. Сваки побеђен суверен морао је Риму плаћати као ратну одштету данак, поред осталог, и одређену годишњу количину тих егзотичних дрога. Освајачким ратовањем и покоравањем многих народа културнијих од себе, примитивни и сурови Римљани упознаше медицину Грчке, Египта и многих старих народа у Азији, која је стајала на много вишем ступњу од римске.

Под владавином римских краљева лекарску дужност вршиле су саме старешине породица, а касније, до Цицерона, робови и ослобођени робови, претежно Грци и Јевреји. Доцније су долазили лекари из Грчке и Александрије, мање из осталих покорених земаља. Y својим радњама, лекари, претежно ослобођени робови и странци, често продаваху, поред дозвољених, и забрањене лекове. Од овог уносног, али недозвољеног посла дошљаци се брзо обогатише и истовремено на себе навукоше још већу мржњу римских патриција, нарочито старог Катона, који их на сваком месту и јавно називаше да су »мендици« (просјаци), а не »медици«.

Чини се да је код свих примитивних народа, поготово у овом делу Европе и степских, полупустињских крајева средње Азије, бели лук и храна, и лек и зачин, средство за бајање, врачање, чини и мађије.

Познати медицински писац Целзијус (25. год. пре до 50. године по сле наше ере), у књизи De re medica, наводи око 250 лековитих биљака, осим осталих и алое, амонијакум, бунику, лан, мак, бибер, галбанум, цимет, линцуру, кардамом, скамонијум, стиракс, терпентин, трагаканту, чемерику и др.

Његов савременик Скрибонијус Ларгус, такође лекар римских императора, даје доста добар опис многих дрога, међу њима и неколико нових: Aconitum, Centaurium, Euphorbium, Colocynthis и др. Педесетих година I века Плиније Старији (23—79), римски државник и војсковођа, савременик Диоскорида, у свом делу Historia Naturalis (Историја природе, у 37 књига) говори о лековитом биљу. Пропутовао је Германију и Шпанију. Слично Диоскоридовом делу, и ово је кроз цео средњи век цитирано и много цењено, али је оно стварно слабије од Диоскоридовог: описи дрога су непотпуни; дело није оригинално, већ је збир веровања и претпоставки тога доба, без критичког духа. Плиније је описао око 1.000 биљака.

Заслугом Диоскорида и Плинија скупљено је готово све тадашње знање о лековитом биљу и другим дрогама. Од гласовитијих римских лекара (истовремено и апотекара) треба споменути славног Галенуса (Гален или Галијен, 131—200), оца практичне, галенске фармације. Y својим списима о вештини израде лекова он описује многе дроге. Y терапију уводи Fol. Uvae ursi. Његов утицај се снажно осећа до краја средњег века. Дела му одишу здравим критичким духом. Од њега је остао само мањи број списа, јер му је пожар уништио апотеку. По њему се вештина и наука о изради лекова назива: »галенска фармација«. Галенусово дело преведено је у IX веку на арапски. Средства за побачај и отровне материје су у Риму законом биле забрањене. За афродизијака Римљани су сматрали мандрагору, једић, кантариде, кукуту и др., и често су их употребљавали. Занимљиво је споменути како већ у то време има фалсификовања лекова , а нарочито скупих егзотичних дрога, о чему пише Плиније. Он, исто тако, устаје против увођења страних дрога у терапију, јер »тај увоз упропашћује римску државну касу«; то су били у првом реду цимет, бибер, ђумбир, мира и арапска гума.

[уреди] Средњи век

Опадањем римске моћи, пропашћу Римског Царства и навалом варвара настаје велика пометња и назадовање у свим вештинама, па и у вештини лечења и израде лекова. Медицина се повлачи у манастире. Празноверје, мрак и незнање овлађују светом. Читање класичних дела строго се кажњава. Византија покушава нешто да спасе, али без неког видног успеха. Болесници верују да ће их спасти чудо. Мистицизам осваја све друштвене слојеве. Велика сеоба народа уништава готово све тековине класичне грчке и римске цивилизације. Болесницима дају слике светаца, носе их у цркве, под дрвеће са »записом«, читају молитве и живот светаца, бају и врачају и верују да ће им то више помоћи од дрога, међу којима је каткад бивало и таквих које су биле од стварне лековите вредности. Вештина лечења, гајења лековитог биља и израде лекова све више прелази у манастире. Основ терапије чинило је шеснаест светих лековитих биљака које су лекари-калуђери по манастирима обавезно гајили: љиљан, жалфију, ружу, морач, нану, грчко семе, чубар, рутвицу, вратич и др. Вредност дроге није зависила од њене стварне лековитости, него од тога да ли је биљка узабрана левом руком, у поноћ, одређеног дана, да ли се при том ћутало или су певане одређене песме, да ли се при том зевало, ишло натрашке и сл. Много су били цењени и тражени чудни лекови: маст од вепра или бесног бика, змијско млеко, птичије млеко, мокраћа од новорођенчета или невине девојке, крокодилске сузе и сл. То се још и данас тражи по нашим апотекама. Корен божура ископан за време месечевог помрачења и обешен о врат болеснику лечи падавицу. Код нас још има крајева где се верује да је лековито само оно биље које је брано ноћу уочи Јована Биљобера (6—7 јули), на Велики петак и сл.

Карло Велики (742—814) наређује да се на државним имањима гаје биљке за бојење, зачин и лек и разне воћке. Попис биља обавезног за гајење налазио се у Капитуларима. Ту се наводи око стотину разних биљака, међу којима већина оних које ми и данас употребљавамо у школској, хомеопатској и народној медицини: жалфија, приморски лук, перуника, слачица, више врста нана, кичица, мак, бели слез, разне врсте лука и др. Y то време Арапи преко Шпаније и Италије доносе у Европу многе дроге са Истока. За време Карла Великог оснива се чувена медицинска школа у Салерну, која почиње успешно да се развија и напредује тек откад су у њу пренесене арапске књиге и рецепти. »Schola salernitana« оставила је велик број дела, од којих су нека доживела више стотина издања, као, на пример, Flos medicinae и разне антидотарије. Y њима је лековито биље заузимало важно место. Бенедиктинци, који су кроз векове сачували грчко-римске традиције, основаху велике ботаничке вртове. После крсташких ратова осећа се већи прилив дрога са Истока. Y Европи као да се осећа мали напредак. Y неким земљама већ у то време почињу распре између апотекара (који су израђивали и продавали лекарије, углавном дроге) и продаваца трава (herbarii), зачина (speciarii) и ароматика (aromatarii). Апотекари су желели своју самосталност, а, исто тако, и да буду више цењени у друштву и да их разликују од осталих, обичних трговаца, јер је за апотекаре било обавезно знање латинског језика, читање рецепата итд.

[уреди] Арапи

Арапи су знатно унапредили многе науке, па и медицину и фармацију. Највећа им је заслуга што су у фармакогнозију увели примену хемије и што су целој фармацији дали научни правац, тако да фармација постаје експериментална наука и вештина. Они у терапију уносе много нових дрога, нарочито са Истока, већином од реалне лековите вредности, које су се до данас одржале готово у свим фармакопејама у свету. Огромно пространство арапске државе и моћна прекоморска трговина много допринеше да се арапска материја медика толико обогати. Арапи употребљаваху, поред осталог, и камфор, тршчани шећер, алоје, велебиље, бунику, кафу, ђумбир, стрихнос, шафран, куркуму, зедоарију, ману, кубебу, бибер, цимет, реум, сену, тамариндус, арапску гуму, мошус, ћилибар, арека-палму, затим многе зачине и мирисе. Y фармацију уводе сируп од шећера, дестилацију и перколацију, израду еликсира итд. Yместо драстичних пурганција (кукурека, еуфорбијума) арапски лекари дају блага лаксантна средства, као, на пример, тамариндус, ману, сену, реум и др., које и ми данас употребљавамо. Први њихови лекари учили су се у несторијанској академији у Багдаду. Цариградски патријарх Несторијус (435. године) би изгнан као јеретик у Либијску пустињу. Ту он предаваше медицину, убрзо привуче многобројне одушевљене ђаке који преведоше класичне грчке и римске медицинске књиге на асирски и арапски језик. Разиђоше се по целој предњој Азији до Индије и основаше многе болнице и врло напредне школе, које називаху »академије«, од којих је најчувенија била она у Багдаду. Значајно је напоменути да су несторијанци први оделили фармацију од медицине. Године 850. издан је њихов кодекс Крабадин, који се може сматрати за прву службену фармакопеју у свету. Велик је број славних арапских медико-фармацеутских стручњака и писаца. Најпре су учили из грчких и латинских дела, а после израдише сопствену оригиналну науку, која је стајала на највишем ступњу у то време. Са истока се научни центри помераху ка западу и Севиља, Кордова и Гренада у Шпанији посташе најчувенији научни центри света, који су касније утицали на школе у Салерну, Монпељеу и другде у Европи.

Г е б е р (700—765) удара темеље хемији или алхемији. Он је уједно један од највећих и најпознатијих природњака тих времена. Гебер даје методе справљања најпознатијих метала, соли, киселина и алкалија, затим вештину филтрације, кристализације, сублимације и дестилације. Кроз цео средњи век европски лекари се служе изврсним арапским делом De re medica од Јована Мезуе (830. године). Канон од Авицене (1000. године) има много дрога. Ибн Бајтар (рођен у Малаги 1197, умро 1248. године) дао је оригинално и за оно време савршено дело, које се може мерити са Диоскоридовим. Y Liber magnae collectionis simplicium alimentorum et medicamentorum он описује више од 1400 биљних дрога, даје податке за оснивање и уређење ботаничких вртова, износи лична оригинална запажања итд. Ибн Батутах (13041369), рођен у Мароку, обишао је и описао каспијску област, Индију, Јаву, Кину и продро у Африку до Тимбукта. Господари огромног царства, мора, светске трговине и богатства, Арапи су стално доносили све нове и нове дроге, зачине и ароматике. Од Сундских острва, преко Цејлона, Индије, Персије (Ирана), земаља око Црвеног и Средоземног мора све до Шпаније, Арапи су оснивали многе напредне трговачке колоније. Арапи су спасли многе научне тековине Грка и Римљана. Док је хришћанска Европа била утонула у мрак и незнање, Арапи су високо уздигли буктињу науке.

[уреди] Нови век

Путовања Марка Пола (славни Венецијанац, 12541324) у тропску Азију, Кину и Персију, откриће Америке и путовања Васка де Гаме у Индију око Рта добре наде, доносе Европи велик број нових дрога. Развој штампарије омогућава објављивање знатног броја стручних фармако-медицинских дела. Свуда у Европи дижу се ботанички вртови у којима се поред домаћег биља чине покушаји гајења и оног донесеног из далеких земаља Старог и Новог света. Почетак XVI века и за материју медику чини прекретницу и корак унапред. Као и сваку другу новотарију, тако и лековите дроге, зачине, средства за уживање и намирнице, нису у Европи свуда примили глатко, без отпора. Местимично су вођене жучне и дуготрајне распре. Непријатељи егзотичних сировина и новотарија уопште, износили су најцрње и најразноврсније приче. На пример, да употреба кромпира, наводно, узрокује појаву скрофулозе, чај изазива падавицу, од дувана се полуди итд. Ипак су чај, кафа, какао, кромпир, кукуруз и друге биљне сировине постепено освојиле укус Европљана. Кромпир и кукуруз решише проблем глади у Европи.

Половином XVII века у европску медицину се уводи Cortex Chinae (кининова кора) под називом »контесин прашак«, јер га је прва употребила за лек жена вицекраља Перуа контеса дел Цинхон. Дрога убрзо освоји Енглеску, Француску и Немачку, иако су противници употребе кининове коре у терапији били врло упорни, особито најугледнији лекари тога времена, чланови академије. Дрога је продавана веома скупо као тајни чудотворни лек под разним измишљеним именима, као, уосталом, што се то чинило и са ипекакуаном и другим новим лековима од вредности, од којих су државни или црквени поглавари, а касније картели и трустови имали богате приходе и помоћу њих вршили јак утицај на своје непријатеље у држави и изван ње. Такве искључиве монополе појединци су грозничаво чували и свим средствима бранили.

Открићем Америке материја медика се обогатила знатним бројем веома важних дрога: кининова кора, ипекакуана, какао, ратанија, хидрастис, пуршијана, лобелија, јалапа, толу, перу- и копаива-балсам, сенега, ванила, сарсапарила, сасафрас, сабадила, гвајак, каскарила, гварана, матико, мате, дуван, [[паприка , најквирц итд. Све ове дроге нису одједном доспеле у Европу и нису све употребљаване у исте сврхе као данас. И ту је било лутања све док се у XIX веку није приступило научном, експерименталном испитивању на животињама, а затим на људима и док дроге нису биле хемијски испитане и из њих изоловани лековити састојци у чистом стању. Као и раније, тако су се и кроз XVII и XVIII век још увек врло много употребљавала чудна и необична средства за лечење. Да наведемо само неке дроге животињског порекла, које су уживале велик углед, добар глас и знатну потрошњу: змије, гуштери, жабе, скорпиони, разни црви, пси и штенци (кучићи), затим, прашак од лобање, нокти с људских руку и ногу (против затвора и епилепсије), коњска грива и реп, јеленски рогови, коса, мокраћа и измет људи и животиња, пљувачка, човечја маст, женино млеко итд. Врачарa, бајалица, шарлатана, авантуриста и других надрилекара била су пуна села и градови. Док су стари народи употребљавали биљке углавном у облику инфуза, декокта и мацерација, дакле, као просте фармацеутске форме, дотле се у средњем веку, а нарочито од XVI до XVIII века све више траже сложени лекови, међу којима су теријака заузимала главно место. Осим дрога биљног порекла, у њима је било и животиња и минерала. О хемијским и фармакодинамским неподношљивостима није се водило рачуна нити се у то време нешто о томе знало. Уколико је теријак био сложенији, уколико је за ову његову израду употребљено више биља и ретких животиња и минерала и уколико је био израђиван с више помпе и параде на јавном месту, утолико се више ценио и скупље продавао. Алхемичари вековима упорно али узалудно траже »универзални еликсир«, »животни еликсир« и »камен мудраца«.

Y XVIII веку треба споменути два славна имена: Лине Карл фон (Linne Carl fon, Linnaeus, 1707—1778) и Шеле Карл Вилхелм (Scheele Carl Wilhelm, 1742—1786). Лине је начинио ред у ботаници. Године 1735. објавио је сексуални систем расподеле свег биља, који се до данас одржао као најпрактичнија и најпрегледнија систематика биља. Он је свакој биљци дао име и презиме на латинском језику. Y новом веку изишао је знатан број дела о лековитим сировинама од разних писаца. Да споменемо само најпознатије: Валериус Кордус, Николаус Монардес, Каролус Клузијус, Теофрастус Парацелзус, Лемери, Матиолус и други.

[уреди] Деветнаести век

Француска револуција значи ново доба и за фармацију. Научна фармација, заправо, тада и почиње. Хемија, која је за ових последњих 170 година учинила револуцију у науци и њеним тековинама, изашла је из фармације. Лавоазије (Antoine Lavoisier), оснивач нове, научне, позитивне хемије, радио је у париским апотекама. Први и најбољи његови сарадници су апотекари. Он у Француској, Шеле у Шведској, Пристли у Енглеској постављају хемији чврсте и здраве темеље. Хемија почиње водити. Велик број апотекара задужује хемијску науку открићима нових елемената, једињења и др. Да споменемо само најпознатије: Боме, Деви, Балар, Берцелијус, Пруст, Фовлер, Шеле, Тромсдорф. Први видљив резултат хемијског правца у фармацији се осећа у самом почетку XIX века. Већ 1803. год. париски апотекар Деросн издваја једну кристалну супстанцију слабе алкалне реакције, коју он назива sel d'opium. То беше наркотин. Године 1804. Деросн и Сеген открише морфин у опијуму. Тако почиње историја алкалоида. До краја XIX века изоловано је више од стотину разних алкалоида из дрога донесених из свих делова света. Y фитохемији XIX век је в ек алкалоида и почетак научне фармакогнозије засноване у првом реду на хемији. Године 1817. Зертирнер успева да изолује морфин, а исте године Робике наркотин. Пелетије (Pelletier) и Каванту (Caventou), професори Високе фармацеутске школе у Паризу, откривају врло брзо знатан број веома важних алкалоида: 1817. год. стрихнин ибруцин, 1820. год. кинин, Пелетије и Мажанди 1817. откривају еметин, исте године Гајгер открива аконитин, а Рунге кофеин, 1842. Воскресенски издваја теобромин, 1832. Пелетије открива у опијуму нарцеин. Француски апотекар Шарл Танре открива 1875. ерготинин (ерготоксин), а 1878. год. пелетиерин, метилпелетиерин и друге алкалоиде у кори нара. Y науци настаје права утакмица ко ће пре открити и изоловати неки нов алкалоид: берберин, коницин, атропин, аконитин, колхицин, хиосцијамин, кокаин, кодеин, езерин, пилокарпин и сл.

До данас се успело да се многи алкалоиди синтетизују, међу којима се неки творнички производе. Ипак, још увек су биљке главни извор и сировина за производњу алкалоида.


[уреди] Литература

Јован Туцаков, Лечење биљем.