Израелско-арапски конфликт
Из пројекта Википедија
Израелско-арапски конфликт | |||||||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
Део | |||||||||||
![]() |
|||||||||||
|
|||||||||||
Сукобљене стране | |||||||||||
|
|
||||||||||
Заповедници | |||||||||||
Јачина | |||||||||||
Губици | |||||||||||
{{{подаци}}} |
Израелско-арапски конфликт је име за честе војне сукобе између Израела и других арапских држава који се воде од почетка 20. века. Укључује стварање државе Израел као јеврејске отаџбине и односе са суседним арапским државама. Уз сталну напетост, догодило се шест већих међудржавних ратова. Упркос малој територији и жртвама догађања, овај је конфликт један од медијски најпраћенијих икад.
Садржај |
[уреди] Корени
Ниједно светско жариште у протеклих пола века није било континуално нестабилно, нити је имало глобално важне последице као подручје предњег Блиског истока. Регија обухвата државе Блиског истока окренуте Медитерану - Израел с окупираним подручјима, те Либан, Сирију, Египат и Јордан. Почетком 20. века та подручје су се налазила у саставу Отоманског Царства, с изузетком Египта који је био британски протекторат и Либана у који је пре делимично пенетрирала француска колонијална власт. Насељавала га је апсолутна већина муслиманског становништва арапског порекла с малим енклавама хришћанских маронита, Јевреја и шиитских муслимана.
Слабљење Отоманског Царства крајем 19. века дало је одређену наду арапским лидерима да ће свршетком отоманске власти бити створена јединствена арапска држава. Но, развој догађаја текао је другим смером. Важност регије за стратешке интересе европских колонијалних сила била је велика, те је подручје Блиског истока крајем Првог свјетског рата и пропасти отоманске империје, уз благослов Лиге народа, било раздељено између европских сила на више територија с различитим степеном аутономије. Тако су на подручју предњег Блиског истока Великој Британији као мандатна подручја припали Палестина, с обавезом стварања националног дома за Јевреје.
У новембру 1947. Уједињене Нације су Резолуцијом бр. 181 одлучиле да мандат Велике Британије у Палестини престаје у мају 1948. и објавили план о подели Палестине на две државе - јеврејску и арапску. Према плану, оба су дела требала бити уједињена привредном унијом, а подела је предвиђала посебни статус града Јерусалима као подручја под директном надлежношћу Уједињених нација. Одлука је донесена уверљивом већином гласова у Генералној скупштини, уз истовремену подршку гласова Сједињених Држава и Совјетског Савеза. Велика Британија остала је уздржана, а против поделе гласале су све арапске земље. Палестински Јевреји прихватили су план, док га је арапска заједница одлучно одбацила. Различит став двеју заједница према УН-овом плану резултовао је ескалацијом борби.
[уреди] Ратови
[уреди] 1948.
![]() |
За више информација погледајте Арапско-израелски рат 1948.. |
Када је 14. маја 1948. завршио британски мандат, истога дана је проглашена држава Израел. Арапске су земље већ сутрадан напале Израел. Избио је рат између Израела и следећих арапских земаља: Либана, Сирије, Египта, Трансјорданије, Саудијске Арабије, Ирака и Јемена. Упркос тешкој ситуацији те неким почетним неуспесима, израелска војска показала се надмоћном те је у седмомесечном рату поразила арапске војске и преузела контролу над 78% остатка мандатне Палестине. Јудеја и Самарија су дошле под трансјорданијску контролу. Трансјорданија те територије анектира (Западна обала), и након преласка реке, мења своје име у Јордан; појас Газе заузима и анектира Египат. Са територија под израелском контролом избегло је или протерано између 520.000 људи (према израелским процјенама), 900.000 људи (према арапским процјенама) и око 720.000 по подацима УН-а. Истовремено, из арапских је земаља протерано између 800.000 и милион Јевреја; њих око 600.000 налази уточиште у Израелу.
[уреди] Суец 1956.
![]() |
За више информација погледајте Суецка криза. |
Национализација Суецког канала 1956. пружила је Израелу прилику да нападне Египат како би привео крају терористичке нападе на граници. Након снажног америчког притиска и краткотрајне борбе, Израел је пристао повући се са Синаја уз обећање о ненападању и неометању пловидбе израелским бродовима у Акабском заливу од стране Египта.
[уреди] Шестодневни рат 1967.
![]() |
За више информација погледајте Шестодневни рат. |
До краја 1966. сукоби Израела и арапских суседа попримили су озбиљне размере. Осуда тих инцидената од УН-а била је неучинковита. Када је египатски председник Насер затворио Акабски залив за пловидбу, по међународном је праву објавио рат Израелу. Насер је покренуо египатске снаге ближе граници, а како би предухитрио било какав арапски напад, Израел је ударио први и уништио египатске снаге још у базама. Јордан и Сирија напали су Израел са територија Западне обале и Голанске висоравни. У мање од недељу дана Израел је од Египта окупирао појас Газе, цели Синај, од Јордана западну обалу Јордана и од Сирије Голанску висораван. Уследила је Резолуција Савета безбедности УН-а, која почива на билатералности и принципу "земља за мир", а по којој се од Израела тражило да се повуче с одређених делова заузетих територија (унутар сигурних и одбрањивих граница) у замену за мир.
[уреди] Тероризам
Шездесетих година је блискоисточни конфликт изашао изван оквира регије. Након што је арапска немоћ на бојном пољу доказана у три рата с понижавајућим исходом за арапске земље, Палестинци су посегнули за другим методама борбе. Десетине младих Палестинаца који су рођени и одрасли у избегличким камповима далеко од своје отаџбине били су седамдесетих година спремни умрети за палестинску ствар у спектакуларним терористичким подвизима. Седамдесетих година су светске агенције готово недељним ритмом извештавале о некој терористичкој акцији, понекад изведеној хиљадама километара далеко од Блиског истока, иза које су стајали Палестинци.
[уреди] Погранично исцрпљивање
![]() |
За више информација погледајте Рат исцрпљивања. |
Рат исцрпљивања који се водио између Египта и Израела од 1968. до 1970 био је ограничени погранични рат. Отпочео га је Египат у намери да заузме Синајско полуострво које је изгубио у Шестодневном рату. Рат је завршио прекидом ватре 1970. са линијама разграничења између те двије државе која је остала непромењена.
[уреди] Јом Kипурски рат 1973.
![]() |
За више информација погледајте Јом Кипурски рат. |
Египатска војска је у изненадном нападу прешла Суецки канал 6. октобра 1973., но убрзо је поражена у покушају изненадног поврата Синаја. Психолошки ефект иницијалне египатске победе у рату омогућио је историјску посету египатског предсједника Садата Израелу 1977. и мировне преговоре, који су кулминирали споразумом у Кемп Дејвиду, у којем се Израел, Египат и САД слажу да ће се Израел повући са Синаја, Израел и Египат ће нормализовати односе, а споразум ће бити повезан с преговорима о аутономији Палестинаца на Западној обали и у појасу Газе.
[уреди] ПЛО у Либану
![]() |
За више информација погледајте Либански рат 1982.. |
ПЛО, након неуспелог покушаја пуча у Јордану бежи у Либан и користи га као базу за нападе на Израел. Израелска војска у неколико наврата напада и улази у Либанон (1978. и 1982.), из којег се повукла крајем 1982, али је задржала контролу над појасом од десет миља на југу земље.
Као резултат акције, ПЛО напушта Либан и своје упориште успоставља у Тунису.
[уреди] Прва интифада
![]() |
За више информација погледајте Прва Интифада. |
У децембру 1987. започиње побуна као спонтана провала протеста међу Палестинцима на окупираним територијима против двадесетогодишње окупације. Интифада је започела кад су деца и омладина изашли на улице бацајући камење и запаљиве бомбе на израелске војнике и кад је упућен позив на генерални штрајк. Тим протестом Палестинци су желели да покажу да они нису наоружан народ, већ да једноставним бацањем камења, демонстрацијама и штрајковима могу проузроковати знантне штете Јеврејима. Протест се завршио у септембру 1993.
[уреди] Кувајт и Заливски рат
![]() |
За више информација погледајте Заливски рат. |
Широко распрострањено мишљење око напада Ирака на Кувајт било је да крајњи циљ напада нису ни погранични спорови ни нафта, већ уједињење свих Арапа и упрезање њихових снага у борбу против Израела. Арафатова подршка ирачкој инвазији уназадила је палестински случај за много година. Палестинци су у Садаму Хусеину видели снажног човека који има моћ и храброст да се супротстави Израелу и САД-у.
Израел је био уплетен у овај рат минимално. Претрпио је ракетирање ирачким СКАД ракетама, али на захтев САД-а није војно одговорио.
[уреди] Последња Интифада
![]() |
За више информација погледајте Ал-Акса Интифада. |
Током предизборне кампање за израелски парламент Кнесет, Ариел Шарон, вођа Ликуда, посетио је остатке јеврејског Другог Храма на Брду храма у Јерусалиму 28. септембра 2000., а пратило га је око хиљаду полицајаца. Истакнуо је да Израел никада неће одустати од права на Храмски брежуљак. Палестинци су то искористили како би покренули унапред припремљену тзв. Другу интифаду, која траје и данас. У њој су Палестинци изашли на улице у протесту који је постао све насилнији, с наставком самоубилачких напада, започетих 1994. године, која су проузроковала смрт многих израелских цивила. Припадници Хамаса укључени су у нападе на јеврејске насељенике, а Израелци врше притисак на Палестинце ограничавајући им кретање, и затварајући границе.
[уреди] Мировни споразуми
[уреди] Кемпдејвидски споразум
Покретање мировног процеса између два заклета непријатеља Египта и Израела приближило се реализацији након што је амерички председник Џими Картер позвао египатско и израелско водство на разговоре у Кемп Дејвид у Сједињеним Америчким Државама. Разговори су почели у септембру 1978. те је након тринаест дана постигнут договор који је у марту 1979. званично потписан у Вашингтону. Кемпдејвидски споразум из корена је изменио стратешке односе на Блиском истоку - окончано је ратно стање између двеју држава, а Израел је добио дипломатско признање Египта и осигурао јужну границу, те несметану пловидбу израелских бродова кроз Суецки канал, док је Египту враћено Синајско полуострво те је добио статус блиског америчког савезника, што је имплицирало велику америчку војну помоћ.
[уреди] Мадрид 1991.
Америчка иницијатива довела је до сазивања тродневне конференције у Мадриду 1991. Због израелског непризнавања ПЛО-а, Палестинци су били укључени као чланови јорданске делегације, али су могли да делују независно.
Водила се велика расправа, поготово око формуле "земља за мир". Двије стране су се сложиле да наставе расправе идућих месеци. Екстремистичке палестинске скупине попут Хамаса и Исламског џихада осудиле су процес као распродају Палестине, а, због потписивања Споразума, Арафата је оставио дугогодишњи савезник и савјетник Едвард Саид.
[уреди] Осло I
У време мадридског процеса, посредством норвешке владе почели су тајни преговори у Ослу, који су финализирани споразумом Осло I, потписаним од Јицака Рабина и Јасера Арафата на тратини Беле куће 13. септембра 1993. Споразумом је договорено поступно израелско повлачење из Газе и Јерихона и препуштање управе Палестинској Самоуправи. Највећи је упспех био признавање ПЛО-а као представника Палестинаца, а ПЛО је формално признао право Израела на постојање, иако још увек није променила повељу, у којој позива на уништење Израела. Снажно противљење споразуму међу Палестинцима довело је до снажења тероризма, који се очитовао у почетку самоубилачких напада на цивилне циљеве (аутобусе, ресторане и слично).
[уреди] Осло II
У септембру 1995. године следио је споразум Осло II који је заменио све дотадашње споразуме. Западна обала је подељена на 4 зоне, а предлог је био неприхватљив и палестинцима и израелцима. Резултат споразума је било убиство Jицака Рабина од стране израелског екстремисте Јигала Амира 4. новембра 1995.
[уреди] Види још
Ратови | Главни догађаји | Учесници | Личности |
Ратови
Остали сукоби Категорија |
Мањи догађаји Специфични чланци |
Државе учесници • Групе учесници Индиректни учесници • |
Политичари • Давид Бен-Гурион • Гамал Абдел Насер |
Антарктик | Астрономија | Биографија | Биологија | Географија | Европа | Европска унија | Египтологија | Златибор | Информатика и рачунарство | Историја | Језера | Књижевност | Козара и Поткозарје | Кошарка | Криптозоологија | Математика | Музика | Пољска | Православље | Русија | Спорт | Србија | Ужице | Уједињене нације | Уједињено Краљевство | Уметност | Фантастика | Физика | Француска | Фудбал | Хемија | Хришћанство
Види још: Минипортали
|