Лужани (село)

Из пројекта Википедија

Село Лужани (општина Сански Мост) се налази у Унско-Санском кантону, босанско-херцеговачког ентитета, федерације Боснe и Херцеговине.

Село се налази на десној страни водотока реке Сане. Од корита реке прве куће разграничава равничарско пространство, по ширини од око 1000 и по дужини од око 3 - 4000 метара. Куће се даље распростиру на благим узвишењима, брежуљцима, иначе ратарско плодном и обрадивом земљишту. Од равничарског дела земљишта којe је коришћенo само за косидбу траве и испашу стаоке, насеље је одвојено асфалтним регионалним путем. Oпштински центар, Сански Мост па и село преко овог пута повезани су са важнијим и дужим путем, познатијим под називом пут АВНОЈ-а, на југо-западу према Кључу, Јајцу, Босанском Петровцу и Бихаћу, а према северо-истоку село и Сански Мост као општински центар истим путем повезани су са Приједором и Бања Луком као већим општинама у регији, познатој као Босанска Крајина. Босанска Крајина као регија простире се на оба ентитета у Босанско Херцеговачкој федерацији.

Гранична села су: Томина, одвојена мањом речицом,на југо-истоку, Кијево на југо-западу, Крувари на југу и Чапље на северо-истоку на десној и Кљевци на истоку, на левој страни водотока реке Сане.

Село је 60-тих и 70-тих година 20. века имало око 30 домаћинстава и око 150 - 200 становника.

Између Првог и Другог светског рата па све до грађанског рата 1991-1995. године становништво је претежно било српско, православне вероисповести, сем 3-4 хрватска домаћинства са католичком вероисповести.

После Другог светског рата село није имало верске објекте ни једне вероисповети. Старији становници памте да је у селу некад била муслиманска богомоља (џамија). Остатке од њене рушевине памте и мештани рођени пред Други светски рат или неку годину после, што би могло да значи да је џамија порушена током Другог светског рата. Чињеница да је џамија у селу постојала наводи на претпоставку да је некад већинско становништво било муслиманско.

После војне операције познате као "Олуја", од августа 1995. године село је остало без становника, а куће су порушене минирањем.

Повратак становништва није у изгледу. За 10 година, тј. од 1995. до јуна 2005. године из два домаћинства вратила су се три становника. У једном домаћинству живи један а у другом два члана. Мушко становништво села масовно је стрељано 2. августа 1941. године. Преживели су само 2-3 одрасла мушкарца која су пре тог злочина одведени у заробљеништво и један је под необјашњеним околностима преживео стрељање иако је био одведен пред строј.

Пре грађанског рата 1991-1995. године становништво је било постигло солидан животни стандард, нарочито у односу на ниво животног стандарда и услове живота пре и 20 година после Другог светског рата. Сва домаћинства су имала нове куће, потпуно опремљене и снабдевене савременим покућством.

У селу је изграђена водоводна мрежа и канализација, инсталирана електро и ПТТ мрежа, механизована обрада пољепривредног имања, земљишта, воћњака, обезбеђен превоз и саобраћај до општинског центра и шире међумесни саобраћај. Овакав ниво животног стандарда био је карактеристичан за целу регију па и Републику Босну и Херцеговину.