Српска постмодерна поезија
Из пројекта Википедија
Садржај |
[уреди] Основне одлике
Поезија у првим послератним годинама изравно се наставља на ратну и предратну напредну поезију. Она је, будући непосредније од прозе захваћена збивањима на историјској и политичкој сцени, остала више под утицајем тренутних прилика и расположења. Била је то поезија борбеног заноса, поезија "ратника и пругаша", прагматична, утилитарна, народска, сва у тежњи да буде на разини захтева стварности.
Развој наше послератне поезије почиње супротстављањем том начину певања. Први облик супротстављања био је традиционалан: песници се окрећу личним емоцијама, исповедају се, откривају тренутку своје интиме. Поезија субјективног лиризма у почетку је негована готово скривено, полулегално, а затим је постепено преплавила листове и часописе. Насупрот програмираноме колективном оптимизму јавила се, често код истих песника, кад пређу с колективног на лично, елегичност, меланхолија, болна резигнација, потреба за алкохоличарским заносом, боемство. У том распону сазревала је прва генерација послератних песника, у коју спадају: Ристо Тошовић (1923-1986), песник борац, у почетку један од идеолога младих, касније дао поезију интимних исповести, устрепталу пред природом, меланхоличну и романтичну; Славко Вукосављевић (1927), аутор једне од најпознатијих наших револуционарних поема, Кадињача (1950), Мира Алечковић (1924), песник омладинског заноса, популарна нарочито у дечјој поезији; Светислав Мандић (1921), присутан почетком 50-их година лириком меких и благих расположења, сањалачком и елегичном; Бранко В. Радичевић (1926), плодан подједнако у поезији и прози; Драгослав Грбић (1926-1983) који је, уз лирику интимног, претежно камерног карактера, писао и приповетке, романе, драме; затим нешто млађи, Лаза Лазић (1929), песник Интима (1956); Флорика Стефан (1930), двојезички, српски и румунски, песник велике плодности, уроњен у завичајни, равничарски амбијент; Мирослав Антић (1932-1986), боемски распеван, са широким распоном, од присног лиризма до естрадне поезије, изванредан у дечјој лирици. Кругу првих послератних песника припада и Слободан Марковић (1928-1990), сличан својим вршњацима, али свестранији и истрајнији у својим песничким тежњама, боем, следбеник Раке Драинца, српски Јесењин, "тужни песник малих ствари ... и великих пијанстава, романтичних узлета и бегова, великих јадиковки". Старинском мелодијом, помало сетном, носталгичном, једноставним и спонтаним изразом, који се повремено тешко опире падању у баналност и сентименталност, он је изразио немир песника у модерном свету, његову располућеност између жудње за пуноћом живота и болне празнине настале из осећања властите отуђености и напуштености у свету.
[уреди] Стеван Раичковић
Његов вршњак Стеван Раичковић (1928) главни је представник поезије субјективног лиризма у нашој послератној поезији. Он се уклапа у ону линију српског песништва коју чине наши најизразитији лирици: Бранко, Дис, Црњански, Десанка Максимовић, Дединац, али не толико по утицајима које је претрпео колико по основним тежњама што су га покретале у стварању. Слично њима, и он је сав окренут свету природе, лишћу и травама, плавом небу, реци. У својим песничким збиркама, нарочито онима из раног и средњег раздобља у свом стварању (Детињства, 1950), Песма тишине, 1952; Балада о предвечерју, 1955; Касно лето, 1958; Тиса, 1961), он је изразио осећање спокојства у недрима природе, јединство с биљем, радост у повратку реци детињства. Град је у њима присутан искључиво по својим негативним одређењима, као место отуђености, усамљености и изгубљености човекове. Окретање природи облик је бега из града, из цивилизације, начин да се успостави нарушено јединство песника и света. У каснијим књигама Раичковићев "мисаони лиризам" прожима се трагичним доживљајем пролазности и смрти (Камена успаванка, 1963; Пролази реком лађа, 1967), Записи о црном Владимиру, 1971, и др.). У песничкој техници и изразу он је приврженик традиционалних облика и везаног слога, а свој највећи домет дао је у строгој форми сонета.
[уреди] Васко Попа
Већ годинама наша књижевност живи у знаку упорне мистификације са појмом осећајности. Под дирљивим геслом: од срца к срцу... нуди један стандардизовани (у међународним размерама) малограђански сентиментализам", написао је Зоран Мишић у чланку Певање и мишљење, објашњеном у књизи Реч и време 1953, исте године када се појавила и једна од најзначајнијих послератних наших песничких књига, Кора Васка Попе, а годину дана после појаве 87 песама Миодрага Павловића. Те три књиге, прва у критичко-теоријској а друге две у стваралачкој равни, одлучно раскидају с поезијом "меког и нежног штимунга" и обележавају почетак новог правца који ће дати печат песничком стварању 50-их и 60-их година.
Песници изразито антиромантичарске оријентације Васко Попа и Миодраг Павловић различне су песничке индивидуалности, с различитим односом према традиционалном и модерном. Васко Попа (1922) дужник је предратних надреалиста али и њиховог антипода Момчила Настасијевића. Надреалистима је близак алогичношћу својих слика и синтагматских спојева, нарочито у првим књигама, док га с Настасијевићем везује тежња к стегнутом изразу, затим тражење песничких извора на домаћем тлу, у народној поезији, фолклорним представама и средњовековној књижевности. Попина поезија не може се ипак свести ни на један од тих узора. За разлику од надреалиста, Попа не прихвата ирационално као исходиште поезије. Песма се не гради по диктату подсвести, она је плод рационалног циља, израз класицистичке свести о форми. Иако му је с Настасијевићем, уз остало, заједничко и то градитељско својство, он се од њега одваја тиме што из своје поезије сасвим искључује религиозну и фолклорну мистику. Премда своје слике испреда од митске грађе, његова битна одлика није урањање у митско, нестајање у архаичном, него, напротив, савладаност митског и архаичног и окренутост модерноме. Као ни код Настасијевића, ни код Попе песма се не јавља сама за се, већ се уклапа у веће целине, кругове, књиге, опус, па тек у том склопу она добија пун смисао. У осам његових до сада објављених књига може се пратити постепено изграђивање једнога песничког космоса. Прве две, Кора (1953) и Непочин-поље (1956), у симболичким антропоморфним сликама предела, предмета и радњи, дочаравају представу света као вечног сукобишта, непочин-поља, на којем се човек рве с непријатељским силама, оличеним у митским чудовиштима. Од те слике песник се окреће српској паганској митологији, из чије грађе ствара модерни космогонијски мит (Споредно небо, 1968), испреда причу о митским прецима српског народа (Вучја со, 1976), или у споју митског и историјског открива дубље слојеве смисла личности, догађаја и грађевина из српске прошлости (Усправна земља, 1972) или из савремености и ближе прошлости наше земље и света (Кућа насред друма, 1976). После историјских и митолошких трагања песник се враћа свакодневном животу, обликујући низ сасвим обичних ситуација, сличица из свакодневне стварности, с нечим идиличним у себи, у којима се и сам често јавља као јунак (Живо месо, 1976; Рез, 1981). Посматрано у целини, Попино песничко дело настало је у споју сакралног и профаног, митског и историјског, архаичног и модерног, трагике и хумора.
[уреди] Миодраг Павловић
Сличну покретљивост, истраживачки немир и динамизам у развоју показује Миодраг Павловић (1928). У његовој поезији спаја се поетика модерног с класичним естетским идеалима, неспокојство савременог света с далеким историјским сећањима. У првим књигама (87 песама, 1952; Стуб сећања, 1953) он је одлучан поборник модерног, изазован у односу на владајући укус и стил. У искиданим реченицама изразио је ужас пред разарањем света, дао слике масовних клања, разорених градова, лешева на улицама, апокалиптичне визије атомског уништења света. Из те море песник тражи могућности излаза: он се окреће природи као могућем уточишту (Октаве, 1957), а затим урања у прошлост наше цивилизације. У пет међусобно повезаних књига (Млеко искони, 1963; Велика Скитија, 1968; Нова Скитија, 1970; Хододарје, 1971; Светли и тамни празници, 1971) Павловић је песник историје и културе, који у минулом тражи корене савремености. Песничким говором, у којем се преплићу различни елементи, класични и средњовековни, фолклорни и модерни, опевао је пропаст античког света, појаву Словена, успон Срба, описао значајна места и пределе, трагао за кључним симболима савремене цивилизације. У каснијим књигама (Заветине, 1976; Карике, 1977; Певање на виру, 1977; Бекство по Србији, 1979; Видовница, 1979; Дивно чудо, 1982) његово духовно обзорје још се више шири, распони повећавају, музи историје стиже у помоћ муза археологије. Истовремено у његове песме продиру предмети и установе савремене потрошачке цивилизације. Судбина људског друштва дата је у напетости између два супротна пола, неолита и модерног велеграда, од којих је први симбол изгубљене ведрине и спокојства, а други – растројства и дехуманизације савременог света. У песничком приступу појављују се елементи хумора, сатире и пародије, израз се згушњава а у појединим песмама он тежи сажетости пословичког казивања.
[уреди] Бранко Миљковић
Нов нараштај песника, који се афирмише у другој половини 50-их година, дошао је на припремљен терен и већ на самом почетку показао низ предности што су им омогућиле брз продор у књижевност: знатну књижевну културу, познавање страних језика и светске поезије, негованост израза, овладаност разним песничким техникама, преурањену зрелост. У том нараштају јавља се неколико оријентација. Најизразитија је неосимболичка. Њој припада главни песник овог поколења Бранко Миљковић (1934-1961). Он је прекратио живот у двадесетседмој години и тим чином снажно обележио своју поезију, која је од почетка била заокупљена мотивом смрти. Оставио је иза себе збирке Узалуд је будим (1957), Порекло наде и Ватра и ништа (обе 1960), и књигу родољубивих песама Смрћу против смрти (1959), коју је написао заједно с црногорским песником Блажом Шћепановићем (1934-1966). Писао је такође есеје и критике, преводио поезију с руског и француског. У целом том опсежном раду показао је неуморност и журбу али и уметничку дисциплину и самосвест. Миљковић је песник интелектуалац, уверен да је песма израз патетике ума, а не срца, да се она достиже умом" и да изражава "стања ума", а не душевна расположења. По образовању философ, он је веровао да се могу препевати философски системи. Зато се враћао првим грчким философима, нарочито Хераклиту, доводећи у везу њихово учење о праелементима с модерном философијом бића. У песничком изразу тежио је да споји модерна истраживања с класичним захтевима, залагао се за савршенство као највећи идеал песме, сматрао да "нема велике поезије без строге и одређене форме", био врстан версификатор и један од обновитеља сонета у нашој послератној поезији. Одбојан према традиционалној субјективној лирици, он је на другој страни показао отвореност према неким другим традиционалним вредностима: неговао је социјалну и родољубиву поезију, надахњивао се мотивима и симболима из наше народне песме.
[уреди] Неосимболизам
Неосимболисти су, поред осталих, Борислав Радовић (1935) и Велимир Лукић (1935). Слично Миљковићу, Радовић је заокупљен идејом о чистој, "савршеној" поезији. Његове су песме до сржи испуњене свешћу о себи, оне су као што је примећено, поетоцентричне и песмоцентричне. У њима налазимо барокно обиље слика, склоност к неуобичајеном, изузетном, негованост израза и облика, иновације у лексици и синтакси, уметност речи што подсећа на вештину резбара. Сличне склоности испољио је В. Лукић у песмама складно грађеним, очишћеним од свакодневног и обичног, сатканим "од крхког ткива визија и сањарија". Исказао се потпуније у драми. Неосимболистима су блиски неокласицисти. И једни и други су с наглашеним есејистичким и интелектуалним склоностима. Али за разлику од неосимболиста, неокласицисти нису окренути природи него историји, која је за њих врховна учитељица живота, скровиште искуства и мудрости. Та оријентација приметна је код М. Павловића, после треће његове књиге, Октаве. Међу осталим следбеницима те оријентације издваја се Иван В. Лалић (1931), песник а артистичким склоностима и класичним естетским идеалима. Објавио је више од десет књига песама, међу којима се издвајају: Мелиса, (1959), Аргонаути и друге песме (1961), Сметње на везама (1975) и др. Лалић се бави и критиком, драмом и превођењем. Иако континенталац, Београђанин, он је, слично Дучићу, по духу Медитеранац. Његови су стихови испуњени ведрином приморских пејзажа, дахом лета и трепетом мора. Али његов Медитеран није, као Дучићев, ренесансни и романски, него хеленски и византијски. Византија привлачи Лалића, као и многе друге савремен српске песнике и истраживаче, неодољивом снагом. Њој се прилази с осећањем сродности, с тежњом за откривањем властитих духовних континуитета, свог места у општој култури. Лалићу је близак Јован Христић (1933), песник, драмски писац и есејиста, у поезији контемплативан, дискурсиван, реторичан, с призвуком благе носталгије. И њега привлачи хеленски свет, али не Византија него Александрија.
[уреди] Неоромантичари
Посебну скупину, супротну и неосимболистима и неокласицистима, чине песници неоромантичарске оријентације. Они су настављачи поезије субјективног лиризма чији је главни представник у претходном нараштају Раичковић. Најистрајнији је у том опредељењу Божидар Тимотијевић (1932), изразит лирик, непосредан, изворан, гипка, мелодична стиха, којим је изразио осећање благости, ведрине, стишане меланхолије. Фолклорну свежину и чистоту осећања унео је у своју поезију Драган Колунџија (1938), рустикалан, идиличан сликар завичајних предела. Везаност за родно тло и смисао за пејзаже, али много темпераментније, емоционално разузданије, испољио је Милован Данојлић (1937), нарочито у својој првој књизи песама Урођенички псалми (1957). Развио се вишестрано, у поезији, дечјој поезији, есејистици, а у последње време, нарочито, у прози. Традиционално полазиште ове поезије постепено се мења под упливом владајуће модернистичке струје али и у индивидуалним истраживањима, у настојању сваког песника да открије неко своје привилеговано подручје, где ће највише бити код своје куће. Вук Крњевић (1935) посегнуо је за мелодијом и стилским формулама старинске песме, посебно бугарштице, и за знаковима и симболима на стећцима и у дрвеним легендама и предањима. Љубомир Симовић (1935), после неколико књига ведре младалачке лирике, романтично интониране, дао је у тзв. војничким песмама надахнуту поезију родног тла, у којој је проговорила Србија ратника и сељака (Шлемови, 1967; Видик на две воде, 1980; Источнице, 1984; Хлеб и со, 1985. и др.). У њој се историјско искуство народа исказује говорним језиком, патетика историје разбија се иронијом, хумором и пародијом, страхоте из прошлости појачавају се апокалиптичком визијом будућности. Симовић такође пише драме и есеје о старим и новим српским песницима. У преоријентацији српске поезије према селу и народу, која је дошла после замора од апстрактности и универзализма модерниста, значајно место има поезија села. "Сељаци-песници" јавили су се широм Србије а највише по гружанским селима, колективно су наступили у антологијама Орфеј међу шљивама (1963) и Цветник (1967), а затим су се окупили око часописа за књижевност и културу села "Расковник" (покренут 1968). Из мноштва имена, припадника разних генерација, можемо издвојити само неколико: Момчила Тешића (1911), од старијих, а од млађих Србољуба Митића (1932), Добрицу Ерића (1936) и Милену Јововић (1931). Тој рустикалној струји супротна је модерна урбана поезија. Припадник сарајевског круга Душко Трифуновић (1933) открива различите видове савременог живота језиком естрадним, ироничним, у који продире говор улице, а Дара Секулић (1931) реске евокације поратног детињства, с елементима фолклорног и митског. Сличан покушај чини Мирјана Стефановић (1939) у песмама писаним жаргоном београдске омладине.
[уреди] Шездесете године двадесетог века
Почетком 60-их година јавља се реакција на неокласицистичку оријентацију претходног нараштаја. Та реакција је у основи неоромантичарска, само што њој није у основи био традиционални субјективни лиризам, као код песника 50-их година него сензуално-хуморна поезија међуратних песника, Растка Петровића, Раде Драинца и раног Давича. Најодлучнији у порицању тешког, херметичног интелектуализованог песништва Бранислав Петровић (1937) дао је естрадну, чулну поезију стварности, прожету раблезијанским смехом као изразом радосног откривања света. У његовом песничком говору преплићу се необичне слике и метафоре с прозаизмима, конверзацијским језиком и разним врстама жаргона. Други вид приближавања поезије животу остварио је Матија Бећковић (1939). Његов је дар лирски и сатирични, а његов развој иде од ведре љубавне лирике преко естрадне поезије, изазивачке, нарцисоидне, подругљиве до ангажоване сатиричне поезије у поемама Рече ми један чоек (1970), Међа Вука манитога (1976) и Леле и куку (1978), оствареним у досад неслућеном језичком богатству једнога готово изумрлог говора из црногорских брда. Нове видове песничког активизма и ангажованости остварили су Божидар Шујица (1936) и Вито Марковић (1935), први емотиван, често патетичан, следбеник надреалиста и футуриста, други мисаон и хуморан, окренут фолклорним изворима.
Поткрај 60-их година јавља се нов нараштај песника који доноси поезију аналогну стварносној прози. Тај правац наставља се и у наредној деценији, када добија своју коначну физиономију, а траје све до данас. Упоредо с тим основним, матичним током савременог песништва, јавља се и велик број других, напоредних или споредних. Сви се они међусобно допуњују и преплићу тако да је панорама савремене поезије пуна унутарње напетости и динамизма. Традицију субјективног лиризма, веома плодну у српској поезији, настављају: Слободан Ракитић (1940), близак Раичковићу, с осећањем за историјску перспективу песничког развоја, Драган Драгојловић (1941), затим Драгомир Брајковић (1947), Даринка Јеврић (1947), Радомир Андрић (1944). Осећање за традицију али друкчијег смера испољио је и Алек Вукадиновић (1938), следбеник Настасијевића, Винавера, Кодера, Вукадиновићеве песме, традиционалног стиха (осмерац, десетерац и др.) и строфе (кварта, секстина итд.), с обавезним римама, остварене су густом, тамном и понешто апстрактном симболиком. Неосимболистичке тежње карактеристичне су и за Божидара Милидраговића (1939), који, уз песме, пише и приповетке и романе, а донекле и за Милана Милишића ((1941), Дубровчанина који се афирмисао у београдском песничком кругу. Неки песници на скрупулозан начин односе се према форми и стиху. Рајко Петров Ного (1945) повезује доживљаје свакодневног и баналног са строгошћу форме, бунтовност горштака с изворним осећањем језика. Ијекавац по завичају и образовању, Ного спада у оне српске песнике који своје стихове пишу с оба српска књижевна изговора, ијекавштином и екавштином. Историјска традиција, фолклор, национални и општи митови – то су стара песничка врела што нису пресушила. У савременој поезији преовлађује иронично-пародијска интерпретација митског и фолклорног, којом се мит разара, десакрализује. Уз Матију Бећковића, који је започео ову линију, ту спадају: Бошко Богетић (1940), песник историјског, ослоњен на Његоша; Гојко Ђого (1940), фолклорно изворан, пародичан и полемичан; Милорад Павић, представник ерудитне поезије, Звонимир Костић (1950). Поезија "новог стила" пак сва је окренута стварности, увек спремна да изиђе у сусрет захтевима и очекивањима читалаца. Зато напушта високо култивисани стил и проговара неизбрушеним опорим језиком, аритмичким стихом и изразом у којем су све наглашенији рационални елементи, прозаизми и наративни поступци. У њу продиру и ниски, приземни, банални видови живота. Истовремено, та поезија је отворена и према тзв. вишим или специјалним сферама, од мита и историје до политике и савремених мас-медија. Један од главних представника те оријентације Раша Ливада (1948) повезује "свакодневно позориште" живота с митском сликом света. Његова поезија је иронична, бунтовна, протестна, прожета горким сазнањима о садашњости и прошлости. У знаку тог новог веризма ствара читав низ песника. Милан Комненић (1940), значајан и као есејиста и критичар, Стеван Тонтић (1948), Симон Симоновић (1946), Вујица Решин Туцић (1941), Мирко Магарашевић (1946), Иван Гађански (1937), Мирослав Максимовић (1946), Милан Ненадић (1947),Слободан Зубановић (1947), Братислав Милановић(1950), и др. Слика света коју они граде није ни неутрална ни објективна, а најмање је афирмативна, она је негативна, критичка, дата с ироничном дистанцом, лишена сваке патетике и сентименталности. Понекад је та слика дата из хуморног ракурса. Да је хумор, који је некада био повлашћено подручје прозе, преселио у поезију показује више савремених песника: Александар Секулић (1937), Ибрахим Хаџић (1944), Иван Растегорац (1940), Јован Зивлак (1947), Душко Новаковић (1949), Радмила Лазић (1949), и др. Њихов је хумор без благости и ведрине, црно је обојен, разоран, сав у знаку разобличавања и демаскирања. Па ипак он не иде никад до краја у негацији а у извесним случајевима постаје афирмативан, ослобађајући. Такав хумор, карактеристичан нарочито за нешто старијег Б. Петровића, налазимо и код Адама Пуслојића (1943), песника велике вербалне енергије и плодности. У његовој поезији спаја се хуморни авангардизам и антипоетизам с апсолутизацијом активизма схваћеног у егзистенцијалном смислу. Пуслојић је с групом истомишљеника прокламовао нов песнички покрет, клокотризам, који својим антитрадиционализмом и антинституционализмом, затим својом тежњом за ослобођењем поезије од свих стега, представља нову варијанту надреализма. На надреалистичка искуства наслања се и друга једна струја, супротна хуморној поезији, коју чини поезија суровости. Иако полази од у збиљи препознатљивог света, она носи обележја демонског, дијаболичног, егзорцистичког, што показују, нарочито, Милутин Петровић (1941), песник елиптичан, искидане синтаксе, "која пулсира као под дејством електричних шокова", и биране али стилистички функционализоване интерпункције, те Новица Тадић (1949), херметичан, оскудан у изразу, али жестоке имагинативне снаге, чији је свет пун безобличних и безличних чудовишта што насрћу одасвуд. На другом крају ове широке лепезе, тачно насупрот традиционалном субјективном лиризму, налази се експериментална сигналистичка поезија чији ствараоци – најзначајнији међу њима су Владан Радовановић (1932) и Мирољуб Тодоровић (1940) – комбинују вербалне с визуелним, звучним и гестуалним елементима. Тодоровић је свој концепт поезије прогласио за нов песнички правац, сигнализам.
[уреди] Седамдесете и осамдесете године двадесетог века
Крајем 70-их и почетком 80-их година појављује се нов песнички нараштај. Он још није изградио своју физиономију нити су његови представници критички вредновани (за разлику од најмлађе прозе, која је побудила живо занимање критике). Очигледно је њихов дуг претходној генерацији, нарочито оним њеним представницима који су се највише удаљили од ранијег начина певања. Своје прве књиге, као и најмлађи прозаисти, објавили су у двема омладинским библиотекама, "Пегаз" (Београд) и "Прва књига" (Нови Сад), а у два маха заједнички, панорамски представљени (у часопису "Књижевност", бр. 7-8, за 1985. и у листу "Зора", у Свилајнцу, бр. 11, март 1984).
[уреди] Види још
[уреди] Литература
- Изворни текст је преузет из књиге Кратка историја српске књижевности Јована Деретића. Књига се може наћи у свом електронском издању на страници на пројекту Растко. Књига нема експлицитних рестриктивних ауторских права која забрањују њено умножавање. У случају да се проблеми ипак јаве, контактирајте Милоша.