Хрватско државно право

Из пројекта Википедија

Хрватско државно право је представљало једно од главних начела хрватске националне политике од средине 19. векa (односно од Илирског покрета) до средине 20. века. Концепт хрватског државног права базиран је на идеји да Хрвати као народ имају неотуђиво историјско право (на основу "првостечености") да успоставе своју националну државу на свим територијама које су (по уверењима хрватских историчара и политичара) припадале Хрватској у раном средњем веку, односно у време хрватских народних краљева (до 1102. године). Територије које су традиционално узимане као основне су обухватале области које чине (у смислу данашњих граница) Републику Хрватску, Босну и Херцеговину, Боку Которску (данас у Црној Гори) и источни део Срема закључно са Земуном (данас у Србији). Поред ових основних територија, поједини хрватски политичари су заступали и шире варијанте које су укључивале и Стару Херцеговину (данас у Црној Гори), или читаву Црну Гору до реке Бојане, или читаву Црну Гору са северном Албанијом до Драча (видети такође: Црвена Хрватска), са или без Санџака (данас подељеног између Србије и Црне Горе), а понекад је визија укључивала и Бачку (данас у Србији и мањим делом у Мађарској) и Барању (данас већим делом у Мађарској, мањим делом у Хрватској). Најрадикалнија верзија хрватског државног права је заступана од стране Анте Старчевића (оснивача Странкe Права), а обухватала је све територије од Алпа до Тимока заједно са северном Албанијом[1].

Заступници хрватског државног права[2] су сматрали да оно има трајан, непоништив, неотуђив и непромењив квалитет, односно да тренутна административна ситуација и етнички састав становништва на терену нинакоји начин не мењају његову суштину или валидност. Осврћући се на разнородни етнички састав становништва које живи на територијама обухваћеним хрватским државним правом, хрватски политичари су увели концепт "хрватске политичке националности" којој је без изузетка припадало целокупно становништво дате области. На пример, сви становници Босне и Херцеговине 19. века су по овоме схватању били припадници "хрватске политичке националности", без обзира на то што се никада више од 25% свеукупног становништва БиХ није изјашњавало као Хрвати у етничком смислу. На овај начин, заговорници теорије хрватског државног права су могли да тврде да је Босна и Херцеговина у 19. веку била чиста хрватска земља, односно неотуђиви део Хрватске по њеном историјском државном праву, без обзира на чињеницу што се она административно налазила у другој држави (односно у Отоманском царству) и што у њој 75% становништва нису етнички Хрвати (шта је етнички нехрватско становништво дате области заиста мислило о убрајању у "хрватску политичку националност" није узимано у обзир).

Заговорници хрватског државног права су имали различите ставове по погледу "српског питања" у областима за које су сматрали да су тим правом покривене. Радикални праваши (попут Анте Старчевића) нису Србима у Хрватској, Славонији, Далмацији и Босни и Херцеговини признавали чак ни етничку посебност (Старчевић је Србе сматрао верском мањином, односно "православним Хрватима"; слично је важило и за словенске муслимане у БиХ, па и Јевреје). Мање радикални хрватски политичари и интелектуалци (попут Јосипа Јураја Штросмајера или Фрање Рачког) су Србима признавали етничку посебност, али су и даље сматрали да су они део "хрватске политичке националности". Другим речима, српска политичка националност је постојала само у Србији (и можда у Црној Гори), али она није постојала нити је имала на основу чега да постоји у земљама покривеним хрватским државним правом.

До пуног остварења хрватског државног права могло је да дође на основу неколико различитих сценарија, зависно од политичара који га је заступао. Анте Старчевић и његови следбеници су се залагали искључиво за самосталну хрватску државу; Старчевићев политички следбеник Јосип Франк се залагао за Хрватску као аутономну јединицу у оквирима Хабсбуршког царства, док су Штросмајер и Рачки - као заговорници југословенске идеје - сматрали да се хрватско државно право може остварити и у оквирима федерализоване југословенске државе.

Хрватски историчар Иво Банац је истакао чињеницу да српски политички и интелектуални кругови никада нису до краја схватили концепт хрватског државног права, поготово у односу на хрватску верзију југословенства. Као основни разлог неразумевања истакнута је чињеница да је српска национална идеологија 19. и 20. века изједначавала етничко и национално, односно да је стављала знак једнакости између етничке припадности српском народу и припадности српској нацији (и такође покушавала да ово виђење пројектује и на друге групе), што је уједно и значило да у српску државу треба укључити све области у којима живе етнички Срби (ово је водило у директан сукоб са заговорницима хрватског државног права, почевши са Босном и Херцеговином у току друге половине 19. века). Посматран из овог угла, концепт хрватског државног права и хрватске политичке националности (која као заједница није била базирана на заједничком пореклу, језику и вероисповести) је Србима изгледао неразумљив и стран.

[уреди] Напомене

  1. ^ за детаљан опис Старчевићевог тумачења хрватског државног права (али и тумачења других хрватских политичара и интелектуалаца 19. века) види: Banac, Ivo. Nacionalno Pitanje u Jugoslaviji: Porijeklo, povijest, politika. (Durieux: Zagreb, 1995.), str. 66-76.
  2. ^ познати у историографији и као "Праваши"

[уреди] Види још