Кордун
Из пројекта Википедија
Кордун је микрорегија у Средњој Хрватској. Између 1991. и 1995. припадао је републици Српској Крајини.
Садржај |
[уреди] Географија
Кордун је првенствено етнокултурална регија с јасно одређеним границама : на југу ријеком Кораном, на западу Мрежницом, на сјеверу Купом, те на истоку Глином и тзв. "сухом" границом према БиХ. Рељефно, Кордун је пријелазна зона између динарског планинског подручја (Лика) и равничарског простора Средишње Хрватске. Терен је углавном брежуљкаст с мањим узвисинама (200-300 м) које се поступно повећавају према Петровој гори, највишем врху Кордуна смјештеном у његовом средишту. Читаво подручје гравитира Карловцу и представља дио шире Покупско-кордунске регије. Највеће градско насеље (по неким показатељима и једино) на Кордуну је Слуњ.
[уреди] Име
Назив Кордун настао је у раздобљу Војне крајине и уско је повезан са стратешким значењем краја. Долази од француске ријечи cordon која значи низ или ред. У овом случају то се односи на низ повезаних стражарница и утврђења према истуреном турском подручју западне Босне.
[уреди] Границе
Поједностављено, подручје Кордуна је одређено околним ријекама Кораном, Мрежницом, Купом и Глином. Међутим, постоје разлике између рељефних и етнографских граница. Тако се простор Ласиње на сјеверу чешће сматра дијелом Покупља, а Топуског на истоку дијелом Бановине. <бр>Границе Кордуна су једном повећане дипломатским путем : 1791. године Свиштовским миром је из састава Османског царства издвојена погранична зона око Цетинграда и Дрежник Града ( тзв. "суха међа"), која се од тада сматра дијелом Кордуна.
[уреди] Управа
Данас се у оквиру Кордуна налази један град (Слуњ) и пет општина (Цетинград, Гвозд, Крњак, Раковица и Војнић). Понекад се у састав Кордуна уврштавају и опћине Ласиња и Топуско. Све општине, осим Гвозда и Топуског који су у Сисачко-мославачкој жупанији, припадају Карловачкој жупанији.
[уреди] Становништво
Кордун је током читавог 20. вијека био изразито емиграцијско и депопулацијско подручје, што је појачано страдањем у ратовима. Према попису становништва из 2001. године има око 25.000 становника. 1931. године исти простор имао је близу 100.000 становника. <бр>По националној структури ријеч је о изразито мјешовитом подручју ( око 52 % Хрвата, око 40 % Срба те око 6 % Бошњака). И овдје се, као и у Лици, могу издвојити двије зоне : у јужном дијелу (Цетинград,Раковица и Слуњ) већинско становништво су Хрвати, а у сјеверном дијелу (Гвозд, Крњак и Војнић) Срби.
Већина Срба са Кордуна је протерана 1995. током војне акције Олуја.
[уреди] Историја
У оквиру краљевине Угарске ово подручје је подијељено између средњовјековних жупанија Дрежника, Горе и Горице. Као феудални господари наметнули су се кнезови Нелипићи, након њих Бабонићи, да би у 14. вијеку већина Кордуна прешла под власт кнезова Франкапана. То је раздобље густе насељености овог краја, када се развија читав низ утврђења, насеља и самостана. Најзначајнији франкапански центри су били Дрежник и Слуњ. У сјеверном дијелу Кордуна налазила се Перна (данашње село код Топуског) која је већ 1225. добила градска права, затим самостан Злат (данашње село Славско Поље) и цистерцитска опатија Топуско.
О важности овог простора у предтурском раздољу свједочи и то да се 1527. године, након Мохачке битке, у Цетину код Слуња састао хрватски сабор и изабрао Фердинанда Хабсбуршког за хрватског краља. Међутим, турска освајања су убрзо захватила и ово подручје. Након пада тврђаве Дрежник 1578. године, Кордун постаје ничија земља између Хабсбуршког и Турског царства, изложена сталним пустошењима. Иако Турци нису успјели заузети Слуњ, а 1579. је основана и нова тврђава Карловац, незаштићено становништво околних насеља се готово у потпуности исељава. Кордун је тада сасвим опустео, а до новог насељавања ће доћи тек у 18. вијеку након протјеривања Турака.
По ослобађању од Турака, ово подручје, као ни сусједна Лика и Бановина, није враћено под власт хрватског бана, већ је ушло у састав Војне крајине. Тада се врши и организирана колонизација становништва, при чему на подручје око Слуња долазе углавном Хрвати, а око Петрове горе Срби. Њихова примарна улога била је војна заштита новог система пограничних утврда према Турском царству. За разлику од средњег вијека, кад је овај простор био подијељен између више жупанија, сада се због стратешког положаја и менталитета нових становника-граничара издваја као посебна покрајина. Из тог раздобља потиче и данашњи назив Кордун (од ријечи кордон).
Кордун је остао у саставу Војне крајине (као слуњска и дјелимично огулинска пуковнија) све до њеног укидања 1881. године, када је прикључен Ријечко-модрушкој жупанији. Становништво које је имало војну улогу или се бавило дјелатностима повезанима с војском није могло преживјети искључиво од пољопривреде. Већ крајем 19. стољећа почиње исељавање, које се наставило током читавог 20. вијека.
[уреди] Привреда
Кордун је изразито рурално подручје са земљиштем релативно неповољним за обраду. То је посебно изражено у јужном дијелу (околина Слуња) гдје продиру дијелови динарског крша. У историји је становништво било везано за војну службу у Војној крајини, тако да никада није зависило искључиво о пољопривреди. Након Другог свјетског рата, отварани су мањи индустријски погони у локалним центрима (Крњак, Слуњ, Војнић), али без већег учинка на развој краја. Данас се могућност развоја види у туризму, посебно на слуњском подручју због близине Плитвичких језера.
[уреди] Споменици и знаменитости
- Остаци средњовјековних градова и утвђења (Цетинград, Клокоч, Перна, Слуњ)
- Растоке
- Спомен - подручје Петрова гора (партизанска болница и споменик)