Едит Пјаф
Из пројекта Википедија
Eдит Пјаф (рођена 19. децембар 1915 умрла; 11. октобар 1963), (мада је тачан датум њене смрти био 10. октобар), је француска чувена певачица шансона и национална музичка икона. Њена музика је често повезана са њеним трагичним животом, изводила је често баладе које су је и прославиле како њу тако и сада њен чувени глас. Њене најпознатије песме су "La vie en rose" (1946), "Hymne à l'amour" (1949), "Milord" (1959), "Non, je ne regrette rien" (1960).
Садржај |
[уреди] Рани живот
Упркос безбројним објављиваним биографијама, многе чињенице и догађаји Едитиног живота је још увек обавијено велом мистерије. Рођена је под пуним именом "Édith Giovanna Gassion" у Belleville у Паризу, the у имиграционом одељењу како је касније сазнао и објавио Daniel Pennac. Али упркос томе у њеној крштеници пише да је рођена у болници у Belleville. Названа је Едит по погубљеној енглеској сестри Edith Cavell (Презиме Пјаф (Piaf) што на француском значи врабац добила је захвањујући надимку који ће јој наметнути 20 година касније).
Њена мајка, Annetta Giovanna Maillard (1898 - 1945), је била Италијанка тада 17-огодишња девојка, пореклом из Livorno, када је почела да ради као певачица у кафеу под псеудонимом Line Marsa; и од ње је и Едит узела средње име Giovanna. Њен отац, Louis-Alphonse Gassion (1881 - 1944), је био улични акробат са прошлошћи позоришног извођача. Малa Едит је ускоро била напуштена и остављена накратко код њене баке са мајчине стране. Накратко касније, Едитин отац долази и одводи је код његове мајке која је водила бордел у Нормандији, и онда се пријављује у француску војску (1916). И тада је Едит била у контакту са проституткама и најразличитијим људима који су утицали на њену личност као и што су променили њен начин виђења живота још од њених малих ногу.
Од своје треће па до своје седме године живота Едит је била слепа. По једној од легенди Едит је опет прогледала када је једна од бабиних проститутка отишла на ходочашће до сада већ канонизоване светице Thérèse de Lisieux. Године 1929 придружила се оцу у његовим акробатским уличним извођењима. Касније је изнајмила собу у „Grand Hôtel de Clermont“ и одвојила се од њега, идући својим путем као улична певачица у Паризу. Имала је око 16 година када се заљубила у достављача Louis Dupont, и ускоро су добили дете, малу девојчицу оп имену Марсела. На жалост, Марсела убрзо умире од менингитиса.
[уреди] Певачка каријера
Године 1935, Едит открива власник ноћног клуба Louis Leplée, чији су клуб посећивали слојеви како и њиже тако и више класе. Он ју је форсирао да пева упркос њеним нервозама и тремама, које су у комбинацији са њеном висином ( 142 цм ) инспирисао да је назове именом који ће је пратити целог живота и бити њено уметничко име под којим ће наступати: La Môme Piaf (Мали врабац). Њена прва плоча биће издата исте године. Убрзо касније, Leplée бива убијен и Едит оптужују да је била саучесник у његовом убиству али убрзо је ослобођена оптужбе.
Године 1940, Жан Кокто пише успешан комад Le Bel Indifférent за њу да би глумила у њему. Убрзо се спријатељује са познатим људима, као што је глумац Maurice Chevalier и песник Jacques Borgeat. Она пише текстове за већину својих песама, и удружује се са композиторима због мелодија.
Њена песма која јој постаје заштитни знак, "La vie en rose" је писана усред немачке окупације у Паризу током Другог Светског рата. Током тог времена, она је постајала све успешнија. Певајући за Немачке официре са великим чиновима у пар клубова, Едит је зарадила право да се слика са Француским ратним заробљеницима, под изговором да би им дигла морал. Када би те слике дошле у посед затвореницима, они би успешно секли своје ликове на фотографији, што би им омогућавало да направе лажне документе које би им помогли у бегу из затвора. Данас, Едитина повезаност са Француским покретом отпора је увелико позната и многи јој и данас дугују животе. После рата путовала је на турнеје по Европи, и Америци (како јужној тако и северној), где је постала интернационална позната личност. Њена попуралност у САД је била толика да се појављивала осам пута у емисији Ed Sullivan Show и у Карнеги Холу два пута (1956 и 1957). Помогла је успону каријере Шарл Aзнавур-а, водећи га на турнеју са њом по Француској и САД.
Велика љубав Едит Пјаф, боксер Марсел Сердан, умро је 1949 у авионској несрећи. Пјаф се удавала два пута. Њен први муж био је Jacques Pills, певач; венчали су се 1952 и развели 1956. Нјен други муж, Théo Sarapo, био је фризер, певач и глумац, млађи 20 година од ње и узели су се године 1962.
1951 доживела је саобраћајну несрећу, после које је добила зависност од Морфијума, које се после борбе срећом решила.
У Paris Olympia је место где је Пјаф постигла последњу попуралност пружајући неколико серија рецитала од Јануара 1955 до Октобра 1962. Одломци чак пет серијала рецитала (1955, 1956, 1958, 1961, 1962) су били издати на плочи. У Априлу 1963, Пјаф снима своју последњу песму, "L'homme de Berlin".
[уреди] Смрт и заовшавштина
У својој 47, Пјаф умире од рака на Француској ривијери, 10. октобар 1963, један дан раније од свог пријатеља Жан Коктоа. Њено тело враћено је у Париз и тада је и њена смрт објављена 11 Октобар, и тај датум је постао датум њене смрти. Говори се да је њено тело враћено у Париз у тајности, да би њени фанови мислили да је умрла у свом родном граду. Али та информација и дан данас остаје мистерија о којој се још увек спекулише. Сахрањена је на чувеном гробљу Père Lachaise у Паризу. Упркос томе што је париски Архбискуп католичке цркве забранио маси да се окупља на гробљу због начина на који је живела њена сахрана прикупила је неколико хиљада људи на улице Париза да би оплакало и испратило Едит Пјаф на свој вечни починак, и убрзо је гробље било претрпано са више од 40.000 фанова. Шарл Азнавур назвао је сахрану Едит Пјаф као догађај који је први пут натерао да комплетно заустави саобраћај још од времена током Другог Светског рата.
Данас постоји и музеј посвећен Едит Пјаф Musée Édith Piaf, улица Crespin du Gast, број 5, 75011, Париз.
Данас се Едит Пјаф памти као једна од најбољих Француских певачица која је Француска имад произвела. Њен живот био је тежак и оштар контраст: од ранка њене попуралности до трагичног приватног живота, од њене крхке мале фигуре до јаког и снажног гласа на бини.
[уреди] Песме
- "Tu Es Partout" (1943)
- "La Vie en rose" (1945)
- "Les Trois Cloches" (1945)
- "Hymne à l'amour" (1949)
- "Padam... Padam..." (1951)
- "Sous le ciel de Paris" (1954)
- "Les Amants d'un jour" (1956)
- "La Foule" (1957)
- "Milord" (1959)
- "Non, je ne regrette rien" (1960)
Њена песма Hymne à l'amour постала је инспирација за филм Toutes ces belles promesses француског режисера Jean-Paul Civeyrac.
Песма Hymne à l'amour се такође може у виду одраде наћи на албуму Songs To No One 1991-1992 извиђача Џеф Баркли и Гари Лукас
[уреди] Филмови
[уреди] Појављивања
- La garçonne (1936), Jean de Limur
- Montmartre-sur-Seine (1941), Georges Lacombe
- Etoile sans lumière (1946), Marcel Blistène
- Paris chante toujours (1951), Pierre Montazel
- Boum sur Paris (1953), Maurice de Canonge
- Si Versailles m'était conté (1954), Sacha Guitry
- French cancan (1954), Jean Renoir