Артур Шопенхауер

Из пројекта Википедија

Свет као воља и претстава
увећај
Свет као воља и претстава

ШОПЕНХАУЕР АРТУР (22. фебруара године 1788 у Гдањску21. септембар године 1860 у Франфурту на Мајни) немачки филозоф идеалист, класични претставник песимизма; учио да је воља основа свега, Кантова "ствар по себи", суштина света који је само претстава. Воља је вечито незадовољена, и зато је живот бескрајна патња а овај свет најгори могући свет. Циљ свега је нирвана (будизам). Гл. дело Свет као воља и претстава. До већег утицаја дошао тек пред крај живота и после смрти. Остала дела преведена код нас: Метафизика лепог, Метафизика полне љубави, О стилу и писању, О генију и др.

[уреди] Животопис

Шопенхауер је рођен у Гдањску 22. фебруара године 1788. Отац му је био трговац познат са своје обдарености, осорљивости, независнога карактера, и са своје љубави према слободи. Кад је Артуру било пет година, отац му се из Гдањска преселио у Хамбург, јер је Гдањск анексијом Пољске године 1793. изгубио своју слободу. Тако је млади Шопенхауер одрастао усред пословнога и финансискога живота; и мада је напустио убрзо трговачку каријеру у коју га је отац био увукао, ипак је она оставила трагова у њему, који су се огледали у извесној сировости манира, у реалистичном држању духа, у познавању света и људи; то га је учинило антиподом оним кабинетским или академским философима што их је он тако презирао. Отац му умре, мисли се од своје властите руке, године 1805. Баба са очеве стране била је умно болесна.

»Карактер или воља (каже Шопенхауер) наслеђују се од оца, а интелекат од матере.« Његова мајка имала је интелекта — она је била једна од најомиљенијих списатељки романа за свога времена — али је имала темперамента и зле ћуди. Била је несрећна у животу са својим прозаичним мужем; и после његове смрти, она усвоји слободну љубав, и крене у Вајмар као најподесније место за такав начин живота. Артур Шопенхауер гледао је на то као Хамлет на други брак своје матере; и његове свађе са матером донеле су му највећи део оних полуистина о жени којима је зачињена његова философнја. Једно њено писмо осветљава стање њихових односа: »Ти си досадан и несносан, и мени је веома тешко да живим са тобом; све твоје добре особине помачило је уображење да си сувише паметан и учинило их неподесним за свет, просто зато што не можеш да савладаш свој бес да знаш све боље но друти. Тиме огорчаваш људе око себе.« Зато су решили да живе одвојено; он је могао да је само посећује у њеној кући, и да буде један гост међу другима; на тај начин могли су да учтиво саобраћају једно са другим као странци, место да се мрзе као рођаци. Гете, који је подиосио госпођу Шопенхауер зато што му је допуштала да је посећује са својом Христијаном, још је више затегао односе између мајке и сина кад је мајци саошптио да ће јој син постати славан човек; мати још никад није чула да иста породица може имати два генија.
Напослетку, кад су свађе дошле до врхунца, мати гурне свога сина и такмаца низа степенице; а наш философ на то јој огорчено изјави да ће њено име бити познато потомству само по њему.
Шопенхауер је убрзо оставио Вајмар; и мада му је мајка живела још двадесет и четири године, он је никад више није видео. Чини се да је Бајрон, који се такође родио године 1788., имао сличну невољу са својом мајком. Безмало само због те околности морали су оба постати песимисти; човек који није осетио материнске љубави — и још горе, морао искусити мржњу рођене мајке — нема никаква разлога да буде светом одушевљен.

Међутим, Шопенхауер је завршио своје гимназиске и университетске студије, и научио је више него што су му ови институти дали. Доживео је свој сусрет са љубављу и са светом, и последице тога утицале су на његов карактер и његову философију. Постао је суморан, циничан и подложан сумњи; био је опседнут меланхолијом и злом вољом; своје луле држао је под кључем и резом, а свој врат иикад није поверавао бријачевој бријачици; свагда би легао пошто би пиштоље ставио настрану поред своје постеље — свакако да се њима послужи ако би нашли провалници. Грају није могао да подноси: »Ја већ одавно мислим (пише он) да квантитет граје коју свако с лакоћом може да подноси стоји у обрнутој сразмери према његовим духовним снагама, и да се отуда може посматрати као случајна мера тих снага.« Граја је једно мучење за интелигентна бића. Тако претерана употреба живих снага »у куцању, ударању и забијању свакодневно ме је мучила кроз цео мој живот.« Он је имао безмало параноичку идеју о својој несхваћеној величини; пошто су му ускраћени успех и слава, он се обрнуо у се и растакао је своју властиту душу.

Није имао ни мајке, ни жене, ни детета, ни породице, ни отаџбине. »Био је апсолутно усамљен, без иједног пријатеља — а између једног и ниједног читава је бескрајност,« Националистичким грозницама свога времена био је још мање приступачан него ли Гете. Године 1813. пао је испрва толико под утицај Фихтеова ентузијазма за један ослободилачки рат против Наполеона да је мислио на добровољачку службу, и одиста купио ратну опрему. Али, доцније се опаметио; мислио је да је »Наполеон најзад само снажно и несметано изразио исти нагон за самоодржањем и исту жудњу за животом коју осећају сви смртни људи, али је морају утушивати.« Место да иде у рат, он је отишао на село и написао своју докторску тезу из философије.
После своје дисертације О ћетвороструком корену става довољног основа (1813.), Шопенхауер је све своје време и сву своју снагу посветио раду који ће бити његово мајсторско дело — Свету као вољи и претстави. Свој рукопис magna cum laude послао је издавачу; ту је дело, писао је, које није само подгрејавање старих идеја, него један изванредно кохерентан систем оригиналних мисли, »у највшпем степену јасан, разговетан, и не без лепоте«; »то ће бити једна од оних књига које доцније постају извор и потстрек стотинама других књига.« То све било је претерано самољубиво, и апсолутно истинито. Много година доцније Шопенхауер је био толико уверен у своје решење главних проблема философије да је хтео носити печатни прстен са сликом сфинге која се строваљује у понор, као што је обећала да ће то учинити кад се одгонену њене загонетке.
Поред свега тога, књига је једва привлачила пажњу; свет је био одвећ сиромашан и исцрпен да би поред сиромаштва и исцрпености још и књиге читао. Шеснаест година после објављења дела саопштио је издавач Шопенхауеру да је већа половина издања продана као макулатура. У одељку »О оном шта ко претставља« у Афоризмима мудрости о животу, он наводи, с очевидном алузијом на своје мајсторско дело, две напомене Лихтенбергове: »Таква дела су огледала; ако у њих гледа какав мајмун, не може из њих да гледа никакав апостол«; и »кад се сукобе глава и књига, јечи празнина; да ли је то сваки пут у књизи?« С тоном увређене сујете, Шопенхауер додаје: »Што више неко припада потомству - друтима речима, човечанству уошпте - све је више туђ своме времену; пошто његово дело није специјално посвећено овоме, дакле пошто не припада њему као таквом, него само уколико је део човечанства, отуда и не носи присну локалну боју: зато се лако може догодити да оно не обрати пажњу на такво дело.
Шопенхауер је себе свега толико унео у то једно дело да су сви његови доцнији радови само коментари тога дела; он је поста талмудист своје властите Торе, тумач својих властитих Јеремијада. Године 1836. објавио је већу расправу О вољи у природи, која је, донекле прерађена године 1844., ушла у проширено издање Света као воље и претставе. Године 1841. изишла су Оба основна проблема етике, а 1851. две садржином богате свеске Парерга и паралипомена (дословно: Споредни радови и допуне), које су и на енглески преведене као Огледи. За ово своје најпопуларније и мудрошћу и духовитошћу испуњено дело Шопенхауер је, као целокупан хонорар, добио десет бесплатних егземплара. У таквим околностима тешко је бити оптимист!

Пошто је оставио Вајмар, само једна авантура помела је монотонију његове истраживачке усамљености. Надао се да ће моћи предавати своју философију на једном од великих немачких университета; године 1822. пружила му се за то прилика, кад су му допустили да се у Берлину хабилитује као приватан доценат. Своја предавања стављао је намерно у оне исте часове у које је тада и моћни Хегел стављао своја. Шопенхауер је очекивао да ће студенти њега и Хегла посматрати очима потомства; али, студенти су имали мало предвиђања, и Шопенхауер је читао пред празним клупама. Одрекао се предавања, и осветио се љутим напоменама против Хегла које унакажују доцнија издања његовог главног дела. Године 1831. изби у Берлину колера; избегли су и Хегел и Шопенхауер; али, Хегел се вратио сувише рано, заразио се, и умро за веома кратко време. Шопенхауер се зауставио у Франкфурту на Мајни, где је провео до смрти навршивши седамдесет и две године.

Као осетљив песимист, он се клонио покушаја да своје издржаваље заслужује пером — замке у које је доспео многи песимист. Био је наследио један део очеве радње, те је живео у скромној удобности од прихода што их је добивао од тога дела. Свој новац улагао је с умешношћу необичном код једнога философа. Кад је пословно друштво у којем је имао свој део пало под стечај, и други повериоци били споразумни да буду подмирени седамдесетпроцентним подмирењем, Шопенхауер је упорно тражио пуну исплату, и добио ју је. Имао је довољно средстава да узме под кирију две собе; у њима је становао тридесет година, са својим кудровом, као једимим другом. Малом псу дао је име Атма (брамански израз за »Светску душу«); али, варошки враголани звали су га »млади Шопенхауер«. Вечерао би обично у »Енглеском двору«. Сваки пут кад би почео да једе ставио би преда се на сто један дукат; после јела метнуо би га опет у џеп. Напослетку, један несумњиво неуздржљив конобар запитао га је шта значи та непроменљива церемонија. Шопенхауер је одгворио да се тајно заветовао да ће у сандуче у које се меће милостиња бацити дукат чим присутни енглески официри стану говорити и о нечем другом а не само о коњима, женама и псима.

Университети нису ништа забележили о њему и о његовим делима да се као обистини његово тврђеље како се сваки напредак у философији врши изван академских зидова. »Ништа немачке научнике није вређало јаче него Шопенхауерова различност од њих«, каже Ниче. Али, Шопенхауер се постепено навикавао да буде стрпљив; био је уверен да ће га, мада доцкан, ипак признати. И напослетку, полагано, признање је дошло. Људи средњих класа — адвокати, лекари, трговци — нашли су у њему философа који им је пружао не само претенциозан метафизички жаргон, него разумљив преглед појава актуалнога живота. Европа која је изгубила веру у идеале и напоре године 1848. дочекала је готово са клицањем ту философију која је изражавала очајање од године 1815. Напад науке на теологију, социјалистичко оптуживање због сиромаштва и рата, биолошко наглашавање борбе за опстанак, — сви ти чиниоци помогли су најзад да се рашири слава Шопенхауерова.

Он још није био сувише стар да ужива у својој популарности: пожудно је читао све чланке који су о њему написани; молио је своје пријатеље да му шаљу сваку штампану напомену коју могу наћи — а он ће платити поштарину. Године 1854. лослао му је Вагнер један егземплар свога дела Der Ring der Nibelungen, ca неколико попратних речи којима одаје признање Шопенхауеровој философији музике. Велики песимист преобразио се у својој старости безмало у оптимиста; после јела свирао би истрајно у флауту, и благодарио би времену штo га је ослободило ватре његове младости. Са свих страна долазили су људи да га походе; и о свом седамдесетом рођендану, године 1858., био је претрпан честиткама са свих страна света. Овај преображај није дошао прерано: остајало му је да живи још две године. Дана 21. септембра године 1860. сео је да доручкује, и чинило се да се находи у најбољем здрављу. Један сат доцније нашла га је газдарица где још једнако седи за столом, али мртав.

[уреди] Спољашње везе

Викицитат има колекцију цитата сродних са: