Историја Србије под Отоманским царством

Из пројекта Википедија

Овај чланак је део серије о
историји Србије

Главни чланци
Категорија: Историја Србије

Србија је била под Отоманским царством у периоду од 14. до 19. века.

[уреди] Историја

Пошто је Османлијско царство поразило српску војску у две кључне битке: на реци Марици 1371. где је поражена српска властела из Македоније и на Косову Пољу 1389, где је поражена војска кнеза Лазара, који је тада био најјачи обласни владар у Србији и командант војске својих вазала.

Битка на Косову је дефинитивно решила судбину Србије, јер након ње у земљи више није било силе која би могла да се супротстави Турцима. То је био нестабилан период у коме су владали син и наследник кнеза Лазара деспот Стефан Лазаревић, који је био прави витез европског типа, војсковођа и писац, а затим његов рођак Ђурађ Бранковић, који је престоницу државе преселио на север, у новоизграђени град Смедерево. Турци су наставили своја освајања све док нису успели да заузму целу територију српске државе 1459. године, освојивши Смедерево.

Србија је била под влашћу Отоманске царевине скоро пет векова, Турци су се нарочито окомили на српску аристократију, истребљујући физички друштвену елиту. Пошто је Турска царевина била исламска држава теократског типа, у којој су хришћански Срби били народ другог реда, изложени насиљу, понижавању и експлоатацији, српски живаљ је напуштао развијена и урбанизована рударска, занатска и трговачка средишта и повлачио се у неприступачне планине, бавећи се углавном сточарством.

Европске силе, нарочито Аустрија, водиле су бројне ратове против Турске. На њиховој страни су били Срби, који су им помагали, иако су живели под турском влашћу. Током Турско-аустријског рата (1593-1606) Срби су 1594. подигли устанак у панонском делу Турске, у Банату, која им се осветила спаљивањем тела Светог Саве – највеће српске реликвије, коју су поштовали чак и муслимани српског порекла. Друго жариште отпора Турцима створили су Срби у Херцеговини, али су склапањем мира између Турака и Аустрије били препуштени турској одмазди. Тај редослед догађаја је постао уобичајен током наредних векова.

[уреди] Сеоба Срба

У Великом рату (16831690.) између Турске и Свете лиге уз папину помоћ учествовале су Аустрија, Пољска и Венеција. Оне се подстицале Србе на буну против турске власти. Ускоро је цео западни Балкан био захваћен устанцима и герилом од Црне Горе, преко Далмације и Подунавља до Старе Србије (Македонија, Рашка, Косово и Метохија). Када је аустријска војска почела да се повлачи из Србије, позвала је и српски народ да се повуче са њом, на њену територију. Бирајући између турске освете и живота у једној хришћанској царевини, масе Срба су напустиле своју постојбину и 1690. године, под вођством свог патријарха Арсенија Чарнојевића кренуле на север. Тада су многе области на југу Балкана остале депопулисане, што су Турци користили да исламизују Рашку област, Косово и Метохију и делимично Македонију. Тада је почео процес чије се последице осећају и данас.

Када је српска етничка територија, 1716-1718, од Далмације, преко Босне и Херцеговине до Београда и Подунавља опет постала поприште новог аустијско-турског рата, који је водио принц Јан Собјески, Срби су узели учешће у борби на страни Аустрије. Турска је тада, тзв. Пожаревачким миром изгубила све територије у Подунављу, северну Србију и северну Босну, делове Далмације и Пелопонез. Новим ратом и тзв. Београдским миром Турска је успела да поврати скоро све што је претходним изгубила. Локално српско становништво опет је погодило ратно разарање, прогони и одмазде.

Последњи аустријско-турски рат био је тзв. Дубички рат (1788-1791), у коме је опет Аустрија позивала хришћане у Босни да се дигну на устанак. Након њега нових сукоба више није било све до двадесетог века и пропасти обе царевине.

[уреди] Спољашње везе

Други језици