Нико не сме да вас бије!
Из пројекта Википедија
![]() |
Неутрална тачка гледишта овог чланка је оспорена. Молимо Вас да погледате страницу за разговор овог чланка. |
"Нико не сме да вас бије!" су једне од најпознатијих речи у историји СФР Југославије. Изговорио их је Слободан Милошевић на Косову и Метохији, у Србији 1987. године.
Садржај |
[уреди] Увод у историју сукоба на Косову и Метохији
![]() |
За више информација погледајте Борба за отцепљење Косова и Метохије од Србије. |
Почетком шездесетих година 20. века, албанска популација чинила је две трећине становништва на Косову и Метохији. Тада, посебно за време побуне 1968. године (као и за време побуне из 1981, неколико месеци после Титове смрти), почело је и прво јавно изношење захтева за независношћу Косова. Силовања, убиства, претње и уништавање имовине била су средства поменутог циља, а због тога што су и судство и полиција били под албанским руководством, држава није могла било кога да заштити.
[уреди] Позадина инцидента на Косову и Метохији 1987. године
24. априла 1987. године је тадашњи челник српске комунистичке партије Иван Стамболић замолио свог блиског пријатеља Слободана Милошевића да оде на Косово и разговара са припадницима тамошње српске мањине. Требало је да српски председник Стамболић сам оде на Косово ради разговора са локалним лидерима, али је он ноншалантно послао Милошевића да га замени. Био је то потез који је покренуо ток догађаја који је Стамболића коштао каријере.
Косовски Срби су већ неко време били незадовољни, позивајући на ограничавање уставне аутономије Косова. Другим речима, Срби су желели ограничити политичку моћ већинских косовских Албанаца. Обзиром да су сви облици институционалних иницијатива пролазили кроз филтер албански мајоризованог апарата (и државног и партијског) појавио се облик аутентичног самоорганизовања Срба са Косова (у шта се изразито сумња, а неки организовање приписују државној безбедности) и појаве неколико народних трибуна, без формалних функција у било каквој структури власти. Најпознатији је био Мирослав Шолевић, телевизијски механичар из Косовог Поља.
[уреди] "Нико не сме да вас бије!"

Срби су чекали сваку могућност да се обрате директно српском кадру у Београду без албанских посредника. Наелектрисани сазнањем да је Београд коначно обратио пажњу на њихове невоље, на хиљаде Срба из околине тискало се напред, покушавајући да стисне руку партијског лидера на улазу у суморни Дом културе на Косово Пољу. Док је Милошевић разговарао са српским представницима, полиција је (претежно албанског етничког састава), плашећи се насиља, употребила палице да удаљи масу. Демонстранти су извикивали: Убице! и Ми смо Титови, Тито је наш.
Очигледно потрешен виком споља, Милошевић је рекао да хоће да види шта се дешава. Посматрао је окупљену масу са балкона пре него што је сишао и одржао говор који је постао један од најзначајнијих у његовој каријери. Касније су често цитиране и емитоване речи
"...Треба да останете и због предака и због потомака. Претке бисте обрукали, а потомке разочарали..."
Након што се Милошевић обратио маси, ситуација је кренула на горе. Демонстранти су желели да приђу ближе, а милиција је желела да их потисне. У свеопштем гурању се Милошевић нашао у комешању и на његове речи умирења упућене окупљенима, један му демонстрант довикује: "Али, бију нас. Бију нас." (мислећи на поступак милиције према демонстрантима). Милошевић се тада окреће ка том делу гомиле и прилично јасно и гласно изговара историјску реченицу
"Нико не сме да вас бије!".
Поред тога што се видео напор непроспаване ноћи и стрес константног прикривеног и отвореног конфликтног стања у којој је била цела администрација државног и партијског апарата Косова, демонстранти су добили и више него што су очекивали. Испред њих је био човек коме је, у једном тренутку, пала партијска маска и нестале су партијске флоскуле, а из дубине свести (односно душе, како су схватили Срби тог времена) је овај млади партијски апаратчик показао да је, што би рекао Иво Андрић, "крвав испод коже".
[уреди] Последице

Време ће показати да Милошевића није прошло расположење које га је захватило тог дана у Косову Пољу и да је озбиљно схватио тада дато обећање. Ове речи нису само обећање окупљеним Србима да их неће тући полиција, већ и обећање да Србија преузима непосредно командовање силом на Косову. Обзиром да већина српског партијског руководства није била у таквом расположењу, Милошевић решава да измени то стање. Тадашњи речник партијског кадра је подразумевао што више општих места и што мање конкретног, поготово после смрти Јосипа Броза.
Ових неколико речи су представљале потпуну непознаницу за тадашњи естаблишмент. Београдска партијска елита коментарише наступ младог и нервозног "друга" као "олако обећану брзину" и "Страствене речи могу донети само ватру". Милошевић овакву врсту интелектуалног ламентирања не познаје и не подноси. Стога креће у акцију и почиње низ догађаја који резултује уклањањем Драгише Павловића, Живане Олбине и доброг дела комунистичког врха у Београду. Последњи корак овог похода је и уклањање Ивана Стамболића, ментора, пријатеља и кума, тада Председника Србије и неспорног лидера.
[уреди] Анализе о инциденту
Многи балкански стручњаци су оценили да је та реченица Слободана Милошевића катапултирала у прву лигу српске политике. Те речи, са којима је он заправо узимао контролу, емитоване су на телевизији широј јавности што је Милошевићу помогло у успону на врх власти.
Речи које су, у једном тренутку, звучале као: "Ми преузимамо власт" су се убрзо претвориле у: "Ја преузимам власт". Многи ће се сетити ових његових речи и на контрамитингу 24. децембра 1996. године на Теразијама када Милошевић изговара (такође познате) речи "Волим и ја вас!" које означавају крај његове власти на исти начин на који су претходне означиле његов успон.
[уреди] Види још
Викицитат има колекцију цитата сродних са:
|
Овај чланак је део Портала о Распаду СФРЈ више о Распаду СФРЈ |