Надреализам у српској књижевности
Из пројекта Википедија
Садржај |
[уреди] Основне одлике
Од свих модерних покрета између два рата надреализам је најорганизованији и најодређенији у својим тежњама. Он је врхунац српске књижевне авангарде и уједно почетак њене преобразбе у супротан модел литературе, покушај да се песничка револуција доведе у везу с друштвеном револуцијом и да се у крајњем исходу стави у њену службу, напуштање естетизма и прелаз на ангажовану литературу. Надреализам као покрет прошао је кроз две фазе: у првој, преднадреалистичкој, од 1922. до 1930, прихватају се надреалистички ставови али без имена надреализам (главна гласила су "Путеви" 1922-1924. и "Сведочанства" 1924-1925), у другој, надреалистичкој, 1930-1932, надреализам се јавља као организован књижевни покрет. Први заједнички наступ надреалиста био је алманах Немогуће (1930), након којег је уследило више публикација названих "надреалистичка издања". Позиција надреализма (1931), Надреализам данас и овде (1931-1932), Нацрт за једну феноменологију ирационалног (1931) Коче Поповића и Марка Ристића, Положај надреализма у друштвеном процесу (1932) Оскара Давича, Ђорђа Костића и Душана Матића, Анти-зид (1932) Вана Живадиновића Бора и Марка Ристића и др. После 1932. група се разилази: једни се јавно одричу надреализма (Ђорђе Јовановић), други приступају покрету социјалне литературе (Вучо, Матић, Дединац, Давичо), трећи се приближују Крлежи (Ристић). Међутим, и после разилажења групе, већина њених припадника у свом стварању задржава доста надреалистичких елемената тако да можемо говорити и о надреализму после надреализма, тачније, о две постнадреалистичке фазе надреалиста, о "социјализацији надреализма" 30-их година и о поновном повратку на позиције модернизма, схваћеног у најширем значењу, 50-их година. За све време свога трајања српски, тачније, београдски надреализам развијао се као део ширег интернационалног покрета чије је средиште било у Паризу а огранци су му се налазили у многим европским и изваневропским земљама.
Полазну тачку надреализма, основу надреалистичког експеримента, чини тзв. метода аутоматског писања као начина да се изрази "стварно функционисање мисли, диктат мисли у одсуству сваке контроле разума, изван сваке естетске и моралне преокупације" (Бретон). Тај поступак изведен је из психоанализе, из методе слободних асоцијација којом су се служили Фројд и други психоаналитичари у терапеутске сврхе. Њиме се долази до подсвести као средишта човекове психе, где се врши синтеза ирационалног и рационалног, унутрашњег и спољашњег. Унутрашња реалност јесте управо та виша стварност, надреалност, за којом су тежили надреалисти. Њен непосредни израз може дати само поезија. Она је за надреалисте апсолутна категорија, животна, а не естетска вредност. Аутентичној поезији страно је свако спутавање, за њу је небитна разлика између стиха и прозе, између појединих књижевних врста. Поезија може бити све и свуда, под условом да није одвојена од живота, да се не затвара у кулу од слонове кости, да је ангажована у акцији за ослобођење човека. Тим ставом надреализам се отворио према друштвеним процесима и омогућио свој прелаз с позиција "надреалистичке револуције" на позицију "надреализма у служби револуције".
[уреди] Види још
Надреалисти у Србији
[уреди] Литература
- Изворни текст је преузет из књиге Кратка историја српске књижевности Јована Деретића. Књига се може наћи у свом електронском издању на страници на пројекту Растко. Књига нема експлицитних рестриктивних ауторских права која забрањују њено умножавање. У случају да се проблеми ипак јаве, контактирајте Милоша.