Николај Александрович Берђајев
Из пројекта Википедија
Николај Александрович Берђајев (рус. Николай Александрович Бердяев; 18. март (6. март по старом календару) 1874. - 24. март 1948.) био је руски религијски и политички филозоф.
Рођен је у Кијеву у аристократској породици. Мајка му је била полуфранцускиња, а отац рус. Похађао је војну школу, из које је избачен због недовољне оцене из веронауке. Вероучитељ вероватно није могао да претпостави да ће Николај Александрович постати изузетно значајан религиозни мислилац, кога у црквеним круговима називају пророком, доктор теологије и лауреат за Нобелову награду. Са свега четрнаест година чита Хегела, Канта и Шопенхауера. Од раног детинства говори француски (језик који су користили у кући ) и немачки.
1894. године се уписује на кијевски универзитет. Тамо постаје марксист и после хапшења на студентским демонстрацијама, четири године касније, избачен је са универзитета. И после тога наставља са активностима против власти и бива осуђен на прогонство у унутрашњост у трајању од три године - доста блага пресуда за то време.
1904. године се жени са Лидијом, својом животном сапутницом, и пар се сели у Петроград, престоницу и тадашњи центар интелектуалне и револуционарне активности.
Два пута је за време царске Русије боравио у затвору и привремено прогнан у унутрашњост Русије, и два пута за време бољшевизма. Једном приликом је недељу дана провео у затвору Чеке да би га на крају испитивао сам Ђержински ( начелник Чеке ). Као и увек, без страха, Н.А. је одржао мало предавање које се свидело Ђержинском, због своје искрености. Готово да га и није прекидао, сем повремено са коментарима типа: "Па наравно, човек може у теорији да буде идеалиста, а у пракси материјалиста и обратно." На крају му је ипак поставио неколико незгодних питања, али му је дао и делимичне одговоре уз њих.
1922. године Берђајев је протеран са женом Лидијом и њеном сестром Јевгенијом Рап из Русије заједно са многим писцима и философима. Неко време борави у Берлину, а затим у Паризу и на југу Француске.
1945. године, крајем септембра месеца, Лидија умире услед парализе мускулатуре грла која је била праћена отежаним говором и узимањем хране. Н.А остаје да живи са својим најбољим пријатељем, лидијином сестром, Јевгенијом Рап.
1947. године универзитет у Кембриџу му додељује докторат теологије honoris causa. У пролеће исте године кандидован је за Нобелову награду, коју није добио јер се од њега тражило да предузме одређене кораке које он никако није хтео да учини.
Умро је за својим писаћим столом у марту 1948. у Кламару у близини Париза.
Садржај |
[уреди] Философија
У средиште своје философије је ставио слободу, за коју је сматрао да постоји ван Бога ( под утицајем немачких мистичара, у првоме реду Јакоба Бемеа). Сматрао је да је човек позван да ствара заједно са Богом и да је овај живот у ствари осми дан стварања на који је човек позван. Верује да се човек може оправдати стваралаштвом. Специфичан је и његов однос према идеји пакла, за који сматра да не постоји, али у својој философској аутобиографији исповеда да се сваког дана са сузама моли за све оне који се муче у пакленим мукама. Прихвата Фјодоровљево условно тумачење апокалипсе, по коме је само пут зла предодређен, док је Божији пут, пут слободе и стваралаштва.
У Петрограду је основао Религиозно филозофско друштво. Под разним утицајима ствара сопствени филозофски систем као својеврсни егзистенцијализам. Сматра императивним враћање цркви и хришћанству, односно хришћанском свету као уточишту законитости и морала и цивилизације на разуму засноване. Дух човека који је створио технику није у стању завладати њоме, мењајући притом органско-ирационално с организационо-рационалним. Машина мења човечји рад и то треба да уништи ропство и сиромаштво човека, али машина се не покорава ономе што је од ње тражено, већ машина намеће нова, своја правила. Злоупотреби машине није кумовала машина, већ баш човек. Машина може бити моћно средство победе над природом ако је човек слободног духа.
[уреди] Стваралаштво
- Духовна криза интилигенције (1910)
- Философија слободе (1911)
- Алексеј Степанович Хомјаков (1912)
- Душа Русије (1915)
- Смисао стваралаштва (1916)
- Национализам и империјализам (1917)
- Национализам и месијанизам (1917)
- Криза искуства (1918)
- Судбина Русије (1918)
- Миросозерцаније Достојевског (1923)
- Смисао историје (1923)
- Ново средњевековље (1924)
- Константин Леонтијев (1926)
- Философија слободнога духа. Проблематика и апологија хришћанства (1928)
- О достојности хришћанства и недостојности хришћана (1928)
- Марксизам и религија (1929)
- О самоубиству (1931)
- Руска религиозна психологија и комунистички атеизам (1931)
- Хришћанство и класна борба (1931)
- О човековом позвању. Опит из парадоксалне етике (1931)
- Хришћанство и активност човека (1933)
- Судбина човека у савременом свету (1934)
- Ја и свет објеката. Оглед о усамљености и дружењу (1934)
- Дух и реалност. Основе богочовечанске духовности (1937)
- Хришћанство и антисемитизам. Религиозна судбина јеврејства (1938)
- О ропству и слободи човековој. Оглед персоналистичке философије (1939)
- Руска идеја. Основни проблеми руске мисли IXX и почетка XX века (1946)
- Опит есхатолошке метафизике( стваралаштво и објективизација ) (1947)
- Самоспознаја (1949)
- Царство духа и царство ћесара (1949)
- Егзистенцијална дијалектика Божанског и људског (1952)
- Извор и смисао руског комунизма (1955)
- Истина и откровење (1996)
- Философија неједнакости
- Јакоб Беме
- Нова религијска свест и друштвена стварност
- Дух и слобода
- Субјективизам и индивидуализам у друштвеној философији
[уреди] Галерија слика
[уреди] Цитати из следећих дела
Викицитат има колекцију цитата сродних са:
|
- Самоспознаја
- О човековом позвању
- Егзистенцијална дијалектика божанског и људског
- Смисао стваралаштва
- Царство Духа и царство ћесара