Књига проповедникова

Из пројекта Википедија

Књига проповедникова, поред Књиге о Јову, Прича Соломонових и Песме над песмама, спада у мудросну, старозаветну, хебрејску књижевност. У хебрејској Библији (хеб. TANAH) она се ставља у Списе.

СПИСИ
Псалми
Књига о Јову
Приче Соломонове
Прва и Друга књига дневника
Јездрина и Немијина књига
Књига о Рути
Песма над песмама
Књига проповедникова
Плач Јеремијин
Књига о Јестири
Књига пророка Данила


Садржај

[уреди] Назив

Назив је дошао преко Вулгате од грчког назива εκκλεσιαστες (Ekklesiastes) како се ова књига називала у Септуагинти. То је превод хебрејске речи Qohelet, партиципског облика женског рода једнине именице qahal у значењу скуп, сазив. Може се превести као «онај који говори на скупу», што значи да Кохелет није властита именица, већ функција.


[уреди] Ауторство

На самом почетку ауторство се приписује Соломону ( 968. п.н.е. - 928. п.н.е.), краљу Израела. У питању је књижевни поступак јер се главнина израелске мудросне књижевности традиционално приписивала Соломону, као што је Петокњижје било приписивано Мојсију, а Псалми Давиду.

Претпоставља се да је књига настала у другој половини 3. века пре н.е.


[уреди] Композиција

У књизи постоје неочекивани прелази са предмета на предмет. Због тога, поред стручњака који сматрају да је Проповедника написао један аутор, постоје и мишљења да је у питању дело које је написало више аутора. Унутрашња некохерентност дела отежава његову поделу на посебне целине и израду плана текста. Вилфрид Харингтон је предложио следећу поделу:

  • Увод, 1, 1-3
  • Први део
    • Пролог: Досада 1, 4-4, 11
    • Четири облика разочарања:
  1. Соломонов живот 1, 12-2, 26
  2. Смртност 3
  3. Појединац у друштву 4, 1-5, 8
  4. Новац 5, 9-6, 12
  • Други део
    • Пролог: Смех 7, 1-7
    • Четири облика разочарања:
  1. Санкције 7, 8-8, 15
  2. Љубав 8, 16-9, 10
  3. Случај 9, 11-11, 6
  4. Доб
  • Епилог 12, 9-14


Размишљања Проповедника о испразности земаљских ужитака представљају последњу етапу у оспоравању традиционалног учења о земаљској награди за праведнике. Књига проповедникова у том смислу следи за Књигом о Јову и представља даљи развој библијске мисли. Традиционалном учењу супротстављао се живот. Било је потребно пронаћи решење које сам живот неће моћи да оспори. Проповедник доводи у сумњу устаљено мишљење да праведник мора да буде срећан. Праведан човек може имати све, па да опет не буде задовољан.Са тог аспекта представља другу страну слике која је дата у Књизи о Јову (човек може да страда без кривице). Проповедник се супротставља мишљењу по којем је смисао људског живота у достизању и остварењу земаљске среће. Тврдећи да су земаљска радост и срећа испразни, усмерава ученике према оностраном, које следи после божанског суда.


[уреди] Литература

  • Wilfrid Harrington, Uvod u Stari Zavjet, Zagreb, 1987


[уреди] Спољашње везе

Викицитат има колекцију цитата сродних са: