Велика Мађарска

Из пројекта Википедија

Мапа која показује границе бивше Угарске Краљевине у оквиру Аустро-угарске монархије. Такозвана "обнова" ових граница представља циљ данашњих иредентиста у Мађарској
увећај
Мапа која показује границе бивше Угарске Краљевине у оквиру Аустро-угарске монархије. Такозвана "обнова" ових граница представља циљ данашњих иредентиста у Мађарској

Велика Мађарска је термин који се односи на идеологију иредентиста у Мађарској који теже ка проширењу Мађарске и обухватању свих Мађара у једну заједничку државу, као и припајању територија насељених већинским немађарским становништвом којима је владала Угарска пре 1918. године у оквиру Аустро-угарске монархије.

Садржај

[уреди] Кратка историја Мађарске

Територија данашње Мађарске била је у старом веку део римске провинције Паноније. У 4. веку су је населили Хуни под вођством Атиле, бича Божијег. Потом ово подручје насељавају германска племена, а након њих долазе Авари и Словени. Угри, данашњи Мађари, Панонију су населили крајем IX века. Српски назив за Угре је Мађари од мађарске речи за њихову нацију. Око 1000. године Мађари оснивају државу познату под именом Угарска Краљевина, која је обухватала већи део Панонске низије.

1526. године, у Мохачкој бици, Угарска је претрпела пораз од стране Турака и престала да постоји као независна држава. После ове битке, један део бивше Угарске пада под власт Отоманског царства, други улази у састав Хабсбуршке монархије, док трећи (Трансилванија) постаје полунезависна држава под врховном влашћу Отоманског царства. Крајем 17. века, Хабсбуршка монархија запоседа Трансилванију и отоманске територије у Панонској низији, тако да сви Мађари долазе под власт Хабсбурга.

Мађари су 1848. године подигли буну против Хабсбурга захтевајући национална права. Оно што су Мађари тражили од Хабсбурга, нису хтели да дају немађарском становништву тадашње Угарске, због чега је дошло до сукоба између Мађара и припадника других народности тадашње Угарске - Срба, Хрвата, Румуна, итд. Мађари су изгубили рат, а самим тим нису ни остварили своја национална права.

После 1860. године, Хабсбуршка политика према Мађарима се мења, тако да је 1867. године Хабсбуршка монархија трансформисана у Аустро-Угарску, у којој је Угарска добила велики степен аутономије. Граница између Аустрије и Угарске је ишла реком Лајтом. Угарска је водила политику угњетавања словенског живља: Срба, Хрвата, Словака, али и несловенских Румуна.

У Првом светском рату (1914. - 1918.) Аустро-Угарска је била чланица Централних сила заједно са Немачком. Када је Аустро-Угарска изгубила рат, држава се поделила на Аустрију и Мађарску, а преостали делови су ушли у састав Румуније, Чехословачке и Југославије.

[уреди] Мађарски ревизионизам

Мађарски ревизионизам јавља се после потписивања Тријанонског мировног уговора из 1920. године као одраз незадовољства делова мађарског друштва резултатима овог уговора. Бивша Угарска Краљевина, која је постојала у оквиру Аустро-Угарске пре 1918. године, била је мултиетничка земља, у којој су Мађари чинили мање од половине (48%) становништва, док су други (већи) део становништва чинили Словенски народи (Срби, Хрвати, Словенци, Словаци, Русини и други), Румуни и Немци. Ови народи су 1918. године искористили своје право на самоопредељење и прогласили своју независност или уједињење у заједничку државу са осталим припадницима сопственог народа, што је потврђено Тријанонским уговором из 1920 године.

Овим уговором, Мађари су изгубили статус повлашћеног народа који су до тада имали, а њихова држава је сведена на своје мање-више етничке границе, без већих територија насељених већинским немађарским становништвом. Поред губљења владајућих привилегија, мађарско друштво је било незадовољно и тиме што је Тријанонски уговор оставио и део територија већински насељених Мађарима изван граница нове мађарске државе.

Политичка тежња за променом граница и такозваном "обновом" велике Угарске Краљевине била је доминантна у политици Мађарске између два светска рата. Уз помоћ Хитлерове Немачке, ове политичке тежње су делимично остварене за време Другог светског рата када је Мађарска окупирала делове суседних држава претежно насељене немађарским становништвом. Ова окупација, међутим, није призната од стране савезничких држава, и са поразом сила осовине, мађарска војска је морала да се повуче назад на границе одређене Тријанонским уговором.

[уреди] Војводина и Велика Мађарска

Прва позната људска насеља на територији данашње Војводине датирају још из времена палеолита. Током ране историје, Војводину су насељавали Трачани, Келти, Илири и Римљани. Град Сирмијум (чији се остаци налазе у данашњој Сремској Митровици), био је једна од четири престонице Римског царства.

Током VI века н.е., у склопу словенских миграција из источних делова Европе, Словени су населили и просторе око три реке, Дунава, Тисе и Саве. Мађарска племена су дошла у панонске равнице касније, у IX веку. Током раног средњег века, територија данашње Војводине била је под влашћу многих држава, а од десетог до дванаестог века њени делови улазе у састав Угарске Краљевине, која ће владати овим простором до шеснаестог века. На почетку Угарске владавине, подручје данашње Војводине било је претежно насељено словенским становништвом, али се због насељавања Мађара и мађаризације ових Словена етнички састав региона до шеснаестог века знатно променио. Поред тога, српско становништо са југа се, бежећи од Турака, такође насељава на подручју данашње Војводине почевши од четрнаестог века, иако га је тамо било и раније.

После пораза угарске војске од стране Турака у Мохачкој бици 1526. године, самозвани српски цар Јован Ненад ствара на подручју данашње Војводине једну кратковечну српску државу која се после његове смрти 1527. године распада. Убрзо, целокупна територија данашње Војводине долази под власт Отоманског царства. За време Отоманске власти, Срби су били већинско становништво не само на подручју данашње Војводине, већ и на суседним територијама које данас припадају Румунији, Мађарској и Хрватској.

Из турских руку територија данашње Војводине прелази у хабсбуршке, почев од Карловачког мира 1699. до мира у Пожаревцу 1718. године. Србима је 1691. године хабсбуршки цар обећао оснивање једног посебног аутономног војводства у оквиру Монархије. Током хабсбуршке власти етнички састав територије данашње Војводине се знатно изменио. Према хабсбуршким пописима из 1715. и 1720. године, на целој територији данашње Војводине етнички су преовлађивали Срби, Буњевци и Шокци, док је по задњем аустро-угарском попису из 1910. проценат Срба пао на 33,8%, али је још увек био највећи у региону, јер је Мађара тада било 28,1%, а Немаца 21,4%. Током 18. и 19. века, Војводина је била културно средиште српског народа. Нови Сад, град који је основан 1694. године, током XIX века је био највећи српски град, а, као центар српске културе и књижевности добио је и назив "Српска Атина". Нови Сад касније постаје други по величини српски град, одмах након Београда.

Мађари су 1848. године подигли буну против хабсбуршке власти захтевајући независност Угарске и национална права за мађарски народ. Мађари су сматрали да целокупна територија средњовековне угарске државе треба да буде део нове националне државе Мађара, са мађарским као службеним језиком. Занемарена је при том чињеница да средњовековна Угарска држава није била национална држава Мађара, јер је у то време појам нације схватан другачије, и да службени језик некадашње Угарске није био мађарски већ латински. Такође је занемарена чињеница да су у време револуције из 1848. године Мађари чинили свега 38% становништва Угарске (по подацима из 1842), док су остали део становништва чинили Словени, Румуни и Немци. Желећи да створе националну државу Мађара, мађарски политичари су негирали права ових народа, сматрајући их делом такозваног "мађарског политичког народа", односно стало се на становиште да су сви становници Угарске Мађари.

Грб Српске Војводине из 1848. године, са четири оцила
увећај
Грб Српске Војводине из 1848. године, са четири оцила

Природно је да је овакав национални покрет Мађара дошао у сукоб са националним покретима немађарских народа тадашње Угарске, пре свега Срба, Хрвата и Румуна, који су тежили да очувају сопствену народност, а не да се претопе у мађарски народ. Као одговор на мађарску политику, Срби су на Мајској скупштини, одржаној oд 13. до 15. маја 1848. године у Сремским Карловцима, прогласили аутономну Српску Војводину. За првог војводу изабран је Стеван Шупљикац, док је карловачки митрополит Јосиф Рајачић постао патријарх. Српску Војводину су тада чинили Банат, Бачка, Барања и Срем.

Након пораза Мађара у револуцији из 1848/1849. године, аустријски цар је, новембра 1849. године, створио Војводство Србију и Тамишки Банат као посебну административну јединицу, која је постојала до 1860. Међутим, због промене политике бечког двора према Мађарима, Војводство Србија и Тамишки Банат је укинуто, а његова територија је прикључена Угарској. Монархија је 1867. године трансформисана у Аустро-Угарску, у којој је мађарска политика за стварањем велике мађарске националне државе поново дошла до изражаја. Приступило се мађаризацији, односно насилном наметању мађарског језика немађарском становништву да би се тиме повећао број Мађара и да би њихов удео у становништву Угарске постао већи од 50%. Без обзира на велике успехе овакве политике мађаризације, она није довела до тога да Мађари пређу границу од 50% становништва Угарске, јер је по задњем попису (из 1910) пре распада Аустро-Угарске, проценат Мађара у Угарској достигао свега 48%.

Српски политичари су у парламенту Угарске водили политичку борбу за признавање националних права Срба и аутономију Војводине, али без већих успеха. Светозар Милетић тада истиче разлику између појмова "Угарска" и "Мађарска", наводећи да историјски посматрано, Краљевина Угарска (regnum Hungariae) није национална држава Мађара, већ држава свих њених становника, и да се од ње не може правити Мађарска (Magyarország).

После Првог светског рата и распада Аустро-Угарске монархије 1918. године, велика народна скупштина Срба и других народа Војводине (састављене од Бачке, Барање и Баната), прогласила је присаједињење Војводине Краљевини Србији, која после тога постаје део Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Срем се такође као посебна област прикључио Краљевини Србији. Одлуке велике народне скупштине народа Војводине потврђене су међународним признањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1919. године и Тријанонским мировним уговором из 1920. године. Током међуратног периода, Војводина је била део југословенске државе, а од 1929. до 1941. део је Дунавске бановине, једне од покрајина Краљевине Југославије. Главни град Дунавске бановине био је Нови Сад, а поред Војводине, бановина је обухватала Шумадију и Браничево.

Тријанонским уговором од 4. јуна 1920. године нова независна мађарска држава је званично признала да нема права на територије које су биле под влашћу бивше Угарске Краљевине, укључујући територију Војводине, која је, вољом тамошњих Срба и осталог словенског становништва, ушла у састав Краљевине Србије 1918. године, а потом и Краљевине СХС.

Тријанонски уговор су са Мађарском потписале силе Антанте, Енглеска, Сједињене Америчке Државе, Француска, Италија и Јапан. Краљевина СХС је имала статус придруженог члана Антанте. Мађарска је имала третман земље-наследнице Аустро-Угарске и поражене непријатељске силе. У суштини, Британија, Француска и САД су биле земље које су арбитрарно одредиле изглед међудржавних граница у Европи после Првог светског рата. Напад на таква територијална решења био би заправо напад на целокупан европски поредак у међуратном периоду. Другим речима, међудржавне границе између Мађарске и Југославије нису биле ни на који начин спорне и проблематичне; штавише, биле су међународно признате и могле су бити измењене једино ратом. Управо то је био пут на који се одлучила Хортијева Мађарска.

Адмирал Миклош Хорти је био морнарички официр у Аустро-Угарској током Првог светског рата, а премијер Мађарске постао је 1. марта 1920. и владао је земљом до 1944. као регент. На ту позицију је дошао након збацивања бољшевичко-комунистичког режима Беле Куна из 1919. Фашистичка Партија стреластих крстова (Nyilas Keresztes Part) основана је 1937. под вођством Ференца Салашија (Szalasу Ferenc).

Немачка је уступила једну трећину окупиране Чехословачке (јужни делови Словачке) Мађарској, 1938. То је само појачало апетите мађарских ултра-националиста за стварањем "Велике Мађарске" и запоседањем других делова суседних држава. Мађарска је 1939. године окупирала подручје Закарпатске Украјине (које је пре тога припадало Чехословачкој и прогласило своју независност непосредно пре мађарске окупације), а 1940. је Хитлер Мађарској уступио северне делове Трансилваније, који су пре тога припадали Румунији.

20. новембра 1940. Мађарска је и формално постала чланица Сила Осовине, уз Немачку, Италију и Јапан. После напада Сила Осовине на Југославију 1941. године, Мађарска је окупирала Бачку, Барању, Међумурје и Прекумурје, који су припадали југословенској држави.

За време мађарске окупације од 1941. до 1944. године побијено је на хиљаде Срба и Јевреја у Бачкој (мађарски ревизионисти су тада за ту област измислили назив "Delvidek" (Јужни крајеви), иако се то име никада у историји није користило). Шајкашка, област у Јужној Бачкој већински насељена Србима, била је поприште многих злочина. Доласком совјетске црвене армије и југословенских партизана 1944. године, окупација је завршена, а мађарска војска се повукла назад на међународно признате границе Мађарске.

[уреди] Хортијева политика

Целокупна спољна политика Хортијевог режима, била је усмерена на стварање државе која би, према важећим стандардима међународног права, морала бити третирана као "Велика Мађарска", дакле, у потпуном нескладу са одредбама Версајског мира. Са становишта мађарских ревизиониста, стварање Велике Мађарске значило је "враћање" Мађарској територија које су припадале бившој Краљевини Угарској пре Првог светског рата. Заборављало се при том да бивша Угарска Краљевина није била суверена држава, већ део вишенационалне Хабсбуршке Монархије, и да је суверенитет новој независној Мађарској држави признат само на оним територијама одређеним Тријанонским уговором.

Независна Мађарска имала је за око две трећине мање територије него бивша Краљевина Угарска. Ове територије су, међутим, биле насељене већинским немађарским становнишвом, иако су неке од њих имале и знатну мађарску мањину. Према проценама, око једне трећине Мађара (3,5 милиона) нашло се изван граница нове мађарске државе. Због тога су мађарски ревизионисти истицали неправедност Тријанонског уговора према Мађарима, иако је у односу на раније стање када је преко 10 милиона немађара живело у оквиру Угарске, стање настало Тријанонским уговором било знатно ближе правди.

Нема никакве сумње да је Версајски мир представљао акт победника, и наметање победничке правде пораженој страни. Казнена и не потпуно праведна природа Версајског мира у многоме је утицала и на избијање Другог светског рата у којем су поражене и незадовољне земље покушале да ситуацију исправе у своју корист. Регион Трансилваније, био је већински насељен Румунима, подручје Словачке Словацима, а подручје Војводине Србима. Све три територије су, међутим, имале и знатну мађарску мањину, што је утицало да мађарски ревизионисти испоље претензије према њима.

Међутим, иако је Тријанонски уговор био пример диктата победничких сила, његова намера је ипак била да територијално разграничи Мађарску и Краљевину СХС у доброј вери и на праведним основама. Становништво Војводине састојало се од већег броја етничких група, међу којима су доминирале три најбројније - Срби (34,7%), Мађари (24,4%) и Немци (22%), према попису из 1921. Према истом попису, највећи градови Војводине (Нови Сад, Сомбор, Сремска Митровица, Кикинда, Зрењанин, Панчево) били су претежно насељени Србима, Суботица је била претежно насељена Буњевцима, док је Вршац био претежно насељен Немцима.

Током историје свака од три најбројније етничке групе Војводине имала је одређене територијалне претензије према овом подручју, а демографске статистике из различитих историјских периода су свима представљале оправдање за ове тежње. Проблем је био у томе што су почетком 20. века припадници готово свих етничких група заступљених у Војводини углавном били потомци насељеника, а демографски односи међу њима мењали су се током времена, у зависности од политичке ситуације. Наравно, постојала су подручја са српском већином, са мађарском већином (север Бачке) и са немачком већином. Ниједно територијално решење није могло у потпуности задовољити тежње свих етничких група, поготово у етнички мешовитим областима. Пошто је Версајска мировна конференција одређивала границе између југословенске и мађарске државе, тежње војвођанских Немаца нису узете у обзир. За конференцију није било спорно да Срем, западни Банат, као и јужна и западна Бачка треба да припадну југословенској држави. Спорно је било једино подручје северне Бачке, али је конференција ту пресудила у корист југословенске државе јер је највећи град овог региона (Суботица) био у то време претежно насељен Јужним Словенима (Буњевцима).

Миклош Хорти и Адолф Хитлер посматрају вежбе немачке морнарице 1938. године
увећај
Миклош Хорти и Адолф Хитлер посматрају вежбе немачке морнарице 1938. године

Хортијев режим тежио је "ревизији Тријанонског уговора" током читавог међуратног периода. Један од начина за остваривање тог циља био је и спонзорисање и подршка сепаратистичким и сецесионистичким покретима у Југославији, који су за циљ имали уништење те земље. Сходно томе, Хортијева Мађарска је технички и финансијски помагала усташки покрет Анте Павелића, чији су се кампови за обуку и терористичке базе налазили на територији Мађарске током 1930-их; познат је пример базе Јанко-Пуста, одакле су усташе изводиле терористичке нападе на Југославију. Заједно са Мусолинијем и Хитлером, Хорти је био један од најгласнијих противника Европе створене у Версају 1918. године, уз захтеве за територијалне уступке и такозвани "повратак" Мађарској оних територија које су биле део бивше Угарске Краљевине пре Првог светског рата. У Мађарској је усвојен и први "Јеврејски закон" 1938. којим су ограничена и ускраћена права тамошњим Јеврејима.

Са циљем да анектира такозвани "Delvidek", Мађарска је заузела јасан антисрпски спољнополитички курс. Срби су обележавани као главни кривци за све невоље Мађарске, и прозивани због наводног "отимања старих мађарских земаља". Такође, Хортијев режим је охрабривао и ширио пропаганду запаљивог антисрпског расизма током међуратног периода. Пред сам рат, у жељи да оправда планирану агресију, режим је оптуживао Србе за "зверства која се чине над Мађарима у Јужним крајевима". Пал Телеки (Teleky Pal), председник мађарске владе, дискредитовао је кампању антисрпске пропаганде као лажног повода за инвазију на Југославију, речима:

"... Стали смо на страну ниткова - јер у тобожњим вестима о грозотама нема ни једне речи истине! Ни против Мађара, чак ни против Немаца! Постаћемо лешинари! Најбеднија нација. Нисам то спречио. Осећам се кривим."

Телеки је ово написао у свом опроштајном писму Хортију, у којем је изразио своје неслагање са нападом на Југославију. У ноћи између другог и трећег априла 1941. премијер Пал Телеки је извршио самоубиство. Три дана касније, Мађарска је учествовала у инвазији и окупацији Југославије у склопу немачке операције "Казна", чији је циљ био уништење Југославије као државе и Срба као народа.

[уреди] Велика Мађарска у Другом светском рату

За више информација погледајте Мађарска окупација Бачке.
Неутрална тачка гледишта овог чланка је оспорена.
Молимо Вас да погледате страницу за разговор овог чланка.
Мапа Мађарске 1920. и окупираних територија 1941. године
увећај
Мапа Мађарске 1920. и окупираних територија 1941. године

У Другом светском рату (1939. - 1945.), Мађарска је била на страни Тројног савеза, а 1941. године је окупирала Бачку, Барању, Међумурје и Прекумурје, који су припадали Југославији. На подручју Бачке је тада започела кампања погрома над Србима и Јеврејима, која је, различитим интензитетом, трајала до 1944. Већ првих дана окупације, побијено је око 2.500 Срба.

Свој злогласни врхунац, кампања је достигла током рације у Јужној Бачкој, јануара 1942. Према подацима Визентал Центра, само у једном дану и само на једном месту, новосадском "Штранду", 23. јануара 1942., припадници мађарских окупационих снага у Новом Саду одвели су 292 Србина и 550 Јевреја на обалу Дунава и тамо их натерали да закораче на залеђену површину реке, а потом их усмртили пушчаним хицима у лед који је пуцао. Оне који се нису одмах удавили, убијали су из пиштоља и пушака. У том догађају, као и у свим злочинима током рације у Јужној Бачкој 1942. године, учествовале су и јединице мађарске војске и Мађарске краљевске жандармерије (Magyar Kiralyi Csendorseg).

Током комадања и окупације Југославије, северни део данашње Србије (Војводина) је подељен на три окупационе зоне: између 11. и 14. априла 1941. Мађарска је окупирала Бачку (као и Барању, Међумурје и Прекумурје), док су, 11. априла, Срем и Банат окупирале немачке трупе. Срем је убрзо прикључен "Независној Држави Хрватској", док су у Банату власт преузели локални Немци, фолксдојчери. На југословенским територијама које је окупирала Мађарска живело је око милион становника, од чега 301.000 Мађара, 243.000 Срба, 220.000 Хрвата, 197.000 Немаца, 80.000 Словенаца, 40.000 Словака, 15.000 Русина и 15.000 Јевреја. Југословени (Срби, Хрвати и Словенци), који су заједно бројали 543.000 становника чинили су више од половине популације ових територија.

Вешање Срба у Јужној Бачкој 1941.
увећај
Вешање Срба у Јужној Бачкој 1941.

Један од првих потеза мађарске окупационе власти у Бачкој односио се на депортацију свих Срба, Јевреја и Рома који су досељени после 31. октобра 1918. Ове мере највише су погодиле српско становништво, јер су међу колонистима после Првог светског рата огромну већину чинили управо српски ратни добровољци. На њихово место, довођене су мађарске породице из Буковине и Молдавије. Од 11. маја до 20. јуна, насељено је 13.200 Мађара из Буковине (3.279 породица). Уз то, доведене су и педесет три мађарске породице из Молдавије (161 лице укупно). У куће протераних Срба, усељено је 3.325 Мађара (481 породица). Упоредни резултати пописа из 1931. и 1941., показују да је број говорника мађарског језика у Бачкој у том периоду порастао за 80.000; у процентима, био је то раст са 34,2% на 45,4%. У северној Бачкој, мађарски је говорило 74,7% становништва, док је у Новом Саду процентуални удео говорника мађарског по подацима из 1941. износио 51,3%. Међутим, већина историчара сматра да подаци са окупаторског пописа из 1941. нису тачни. Примера ради, у Новом Саду је по попису из 1931. 50,4% становништва говорило српски или хрватски, а 27,1% мађарски. По подацима из 1948, у Новом Саду је живело 50,9% Срба и 16,8% Мађара. Ови подаци се знатно разликују од оних које је 1941. представио окупатор, и према томе се узима да су подаци са окупаторског пописа делимично фалсификовани.

Мађарска влада се плашила српског устанка масовнијих размера, какав се догодио и у Недићевој Србији, што је веома отежавало немачку окупацију али и напад на Совјетски Савез, који се десио 22. јуна 1941. У исто време, након зверстава Хрвата и босанских муслимана над Србима у "НДХ", Срби су подигли снажан устанак и у Хрватској, Босни и Херцеговини, који је, у једном тренутку, озбиљно запретио "Независној Држави Хрватској".

Хортијев режим је страховао од "озбиљних српских припрема за устанак против Мађарске". Такође, режим је ширио бројна "упозорења" о "српској опасности"; Срби су доживљавани као "непријатељи" а са могућношћу српског отпора и устанка, мађарска власт је оперисала као са делом "српске националистичке завере". Јевреји су доживљавани као "српски саучесници". Током јесени 1941. српски герилски одреди су извршили више саботажа мађарских војних и привредних објеката и постројења, што је послужило као доказ за тезу о "српској опасности".

Крајем 1941. започета је пропагандна кампања мађарске окупаторске власти о предстојећем "српском устанку" и наводном "крвавом Божићу за Мађаре и Немце" у Бачкој. Циљ те кампање било је изазивање панике међу Немцима и Мађарима, због "покоља" које су Срби наводно планирали да изврше над њима на почетку своје "побуне", на православни Божић 1942.

Од 4. до 30. јануара 1942. у Јужној Бачкој је извршена "велика рација" током које су мађарске снаге убиле најмање 3.928 људи - 2.662 Срба, 1.103 Јевреја и 163 жртве из редова осталих етничких група.

Као непосредно оправдање за рацију послужио је догађај од 4. јануара, када је једна мађарска патрола открила групу од 40 српских устаника (партизански одред), скривених на салашу Гавре Пустајића у околини села Жабаљ. Њих су, после борбе, савладали бројно надмоћнији мађарски жандарми, војници и наоружани цивили. Део устаника је убијен током борбе, а остали су ухваћени и, касније, стрељани.

Зверства против српских и јеврејских цивила започета су истог дана, у Жабљу, који је био и центар рације у Шајкашкој (делу Јужне Бачке већински насељеном Србима). Рација је настављена злочинима у Чуругу а потом и у другим селима Шајкашке. Српски и јеврејски цивили, мушкарци, жене, деца и старци, постали су жртве кампање мучења, силовања и убијања. Масакрима и зверствима командовали су и усмеравали их политички и друштвени лидери локалних Мађара и (у мањој мери) Немаца, уз учешће католичког свештенства. У Шајкашкој је убијено најмање десет српских православних свештеника. У селу Мошорину, убијен је православни протојереј Светозар Влашкалић.

Мађарске власти су, 9. јануара, донеле одлуку о "специјалним безбедносним мерама". Србима је забрањено да путују, преостали запослени Срби у државној служби добили су отказе, особама српске националности могла су се запленити лична документа, итд. Они Срби који су, својим професијама или личним угледом, сматрани за посебно утицајне у локалним заједницама, били су стављени под надзор или затворени; правници, адвокати, учитељи, професори, свештеници, итд.

У Будимпешти је, 12. јануара, одржан састанак највиших мађарских званичника, којем су присуствовали и министар унутрашњих послова Ференц Керестеш Фишер, министар одбране Карољ Барта и шеф генералштаба Ференц Сомбатхељи и на којем је донета одлука о "проширењу рације" и изван Шајкашке, укључујући и највећи град у Бачкој, Нови Сад, који је у предратном периоду имао око 63.000 становника. Циљ је био да се сломи свака могућност српског отпора. Мађарски премијер Ласло Бардоши, је био обавештен о одлуци, која је и објављена пар дана касније, 15. јануара, наређењем које је издао Сомбатхељи. Не може се избећи закључак да је основни мотив читаве акције био проширивање кампање терора над Србима. Након проширења свог делокруга, рација је обухватала простор омеђен Дунавом и Тисом, а укључивала градове и места Нови Сад, Пашићево, Петровац, Србобран, Гајдобру, Товаришево и Стари Бечеј.

Када је рација у Шајкашкој званично окончана, 19. јануара, број жртава, и то искључиво цивилних, био је 2.425. Од тог броја, било је 2.183 Срба, 154 Јевреја, 64 Рома, 29 Русина, 3 Мађара, 1 Немац и 1 Чех. Према полу, међу жртвама је било 1.425 мушкараца, 450 жена, 300 деце млађе од осамнаест година (од чега преко 90 млађих од дванаест година) и 250 старијих особа оба пола. Убијено је десет православних свештеника и један јеврејски рабин. Према професији, ако све убијене жене (или огромну већину њих) убројимо у домаћице, а претпоставимо и да је међу мушкарцима био знатан број земљорадника, листа занимања осталих жртава изгледа овако: 324 занатлија, 119 ученика, 50 чиновника., 20 учитеља, 18 студената, 15 општинских бележника, 14 лекара и 11 адвоката. Српски и јеврејски цивили (и, у неким случајевима, и људи других националних припадности) су насумично одвођени из својих кућа, са улица и са радних места, као и са породичних окупљања (Божић, свадбе, славе, итд.) а затим су затварани, мучени и убијани.

[уреди] Извори

Напомена: Овај текст или један његов део је преузет са веб сајта Српског Народног Покрета Светозар Милетић. Види дозволу.

[уреди] Библиографија

  • Брахам, Рандолф. Politics of Genocide: The Holocaust in Hungary. Њујорк: Штампа Универзитета Колумбија, 1981.
  • Хамбуршки Институт Социјалних Истраживања. Превео Скот Абот. The German Army and Genocide. Њујорк: Нова Штампа, 1999.
  • Голубовић, Звонимир: Рација у Јужној Бачкој 1942. (Превео Бојан Козић. The Raid in South Bachka 1942), Нови Сад: Историјски музеј Војводине, 1992.
  • Шарварска Голгота; протеривање и логорисање Срба Бачке и Барање 1941-1945. Нови Сад: Матица Српска, 1995.
  • Кум, Ото. Prinz Eugen: The History of the 7. SS-Mountain Division “Prinz Eugen”. Винипег, Канада: Ј.Ј. Федорович, 1995.
  • Крејмер, Том Д. From Emancipation to Catastrophe. The Rise and Holocaust of Hungarian Jewry. Ланхам: Универзитетска Штампа Америке, 2000.
  • The Occupier’s Crimes in Vojvodina, Book 1. Нови Сад: н.п., 1946.
  • Данило Урошевић, Срби у логорима Мађарске, Нови Сад, 1955.
  • Петер Рокаи - Золтан Ђере - Тибор Пал - Александар Касаш, Историја Мађара, Београд, 2002.
  • Јелена Попов, Војводина и Србија, Ветерник, 2001.
  • Дејан Микавица, Српска Војводина у Хабсбуршкој Монархији 1690-1920, Нови Сад, 2005.
  • Димитрије Кириловић, Помађаривање народа у бившој Угарској, Нови Сад - Србиње, 2006.
  • Димитрије Кириловић, Асимилациони успеси Мађара у Бачкој, Банату и Барањи, Нови Сад - Србиње, 2006.
  • Лазо М. Костић, Српска Војводина и њене мањине, Нови Сад, 1999.
  • Др Федор Никић, Мађарски империјализам, Нови Сад - Србиње, 2004.
  • Енциклопедија Новог Сада, књига 25, Нови Сад, 2005, чланак: "Срби".


Модерни иредентистички покрети у Европи
Велика Албанија | Велика Србија | Велика Хрватска | Велика Мађарска | Велика Бугарска | Велика Немачка
Други језици