Светолик Ранковић
Из пројекта Википедија
1863. године – Светолик Ранковић је рођен 7. децембра у селу Велика Моштаница, али као своју постојбину и очевину увек истиче Гараши, село под Букуљом, у тадашњем Јасеничком срезу а данас општини Аранђеловац. Отац Павле, рођен у Чибутковици 1835. године а у време рођења Светолика био је учитељ у Моштаници.
1872. године – Саграђена је Црква Светог Томе у Јеловику, а међу најзаслужнијима у градњи био је и Светоликов отац који је и до тада био свештеник гарашки при Цркви Светог арх.Гаврила у суседном Буковику. Тада почиње и нераскидива веза писца и Гараша па Скерлић с правом каже "Он је волео свој завичај, шумадијске косе и осоје под Букуљом и Венчацом, волео је по нагону којим птица воли своје гнездо".
1884.године – Пошто је завршио гимназију и богословију у Београду, оженио се и као државни питомац отишао на духовну академију у Кијев. Овде се Светолик упознао са богословско-филозофским наукама и историјом руске и светске литературе а највећи утицај на њега оставила су дела Толстоја, Гогоља, Гончарова, Корољенка...
1886.године – Ранковић долази на летњи распуст у Гараши и једне јулске вечери хајдуци нападну родитељску кућу и убију оца Павла а мајку и остале почеше да муче. Светолику пође за руком да побегне и доведе помоћ под околностима сличним онима које су описане у његовом делу "Горски цар" када говори о хајдучкој похари газда Ђорђа.
1888.године – Пошто је завршио Духовну академију Светолик се вратио у Србију и почео да ради као наставник веронауке у гимназији у Крагујевцу.
1893.године – Светолик је на служби у београдској Богословији
1894.године – Опет бива премештен у Ниш
1897.године – Устаљује се као гимназијски вероучитељ у Београду. Незадовољан својим несигурним статусом у звању привременог вршиоца дужности хонорарног наставника помињао је да остави струку и отвори негде крчму, како пише Андра Гавриловић.
1890.године – Положио је професорски испит с радом "О црквеном беседништву" са одличном оценом.
1892. године – Објављује приповетку "Јесење слике" у часопису "Отаџбина" .
1897. године – Разболео се и опоравља се у сеоском миру родног Гараша. Био је трошног здравља још из младости. Роман "Горски цар" писан нешто раније у Нишу бива објављен као 38.књига "Кола" српске књижевне задруге.
1898. године – Спас од туберкулозе тражи у манастиру Буково где пише свој други роман "Сеоска учитељица". У јесен одлази у Херцег-Нови на лечење и довршава своју најбољу приповетку "Стари врускавац" и започиње свој трећи роман "Порушени идеали". Матица српска награђује "Сеоску учитељицу" а Коларчева задужбина награђује и узима за штампу.
1899.године – Пошто му умре најмлађи син једва се домогао Београда где је умро 18.марта у 36. години живота.
1900. године – Српска књижевна задруга као 62.књигу "Кола" објављује рукопис "Порушених идеала" који је Светолик завршио последњих недеља живота у самртној постељи.