Јован Малала
Из пројекта Википедија
Јован Малала (грч: Ιωαννης Μαλαλας, рођен око 490.-умро после 570. год.) је био византијски хроничар, аутор Хронографије (Χρονογραφία) којом је започет нови жанр у византијској историографији - светска хроника.
О животу Јована Малале можемо судити само путем штурих података које је аутор оставио у свом делу. Његов надимак малала је у ствари сиријска реч за ретора. На основу богатства података о сиријској метрополи Антиохији може се закључити да се хроничар родио и школовао у овом граду. Нешто после 530. године, Малала се изгледа преселио у Константинопољ пошто о престоничким догађајима након те године пружа доста информација. Судећи по тону Хронографије Малала је био лојалан присташа цара Јустинијана I и следбеник православља, а не монофизитизма карактеристичног за његову родну Сирију. У престоници је вероватно обављао неки посао у царској администрацији и ту је и умро после 570. године.
Почетком четврте деценије 6. века Малала је саставио своју Хронографију у маниру светске хронике дакле од Стварања света и Адама и Еве до аутору савремених догађаја. Састављање светских хроника, почев од почетка 4. века, био је покушај да се створи универзална кратка и хронолошки изложена историја света и да се библијска историја помири са историјом разних древних народа, Грка и Римљана. Малала је за разлику од својих савременика Прокопија из Цезареје и Агатије из Мирине, који су писали на класичном атичком дијалекту, писао на грчком језику приближном свакодневном језику његовог времена. Прву верзију хронике у 17. књига закључену са догађајима из 527. године завршио је током тридесетих година 6. столећа, а касније је делу додао и најдужу 18. књигу која се бавила искључиво Јустинијановом владавином. Међутим, одређене индиције у хроници Теофана Исповедника са почетка 9. века упућују да је Малалино дело можда имало још једну, 19. књигу у којој су биле обрађене првих седам година владе Јустина II (565.-578.). Било како било, Малалина Хронографија каква је до данас стигла завршава се са 565. и смрћу цара Јустинијана.
У писању своје хронике, Малала се ослањао на велики број грчких и латинских аутора које је вероватно познавао преко разних хрестоматија (Паусанија, Евсевије Цезарејски, Јулије Африканац, Приск, разне краће хронике итд.). По сопственим речима за период после цара Зенона (474.-491.) се користио искључиво усменом традицијом. Утицај предања осећа се и у другим деловима хронике. Поред тога, Малала је користио и документа попут царских закона и писама.
Највећа вредност Малалиног дела лежи у великом броју информација које нису доступне у осталим изворима, а за доба цара Јустинијана преставља вредан извор, наравно највише као допуна Прокопију, Агатији и Менандру Протектору. У науци Малала се релативно доскора сматрао за извор надахнут Јустинијановом пропагандом и као непоуздана и сувише наивна хроника по мери полуобразованих хришћана Средњег века. Међутим, данас се Јован Малала посматра као човек свог времена који је писао у складу са традицијама и сазнањима о прошлости каква су била сачувана у 6. веку. Малала је био узор каснијим византијским хроничарима и извор информација за историчаре (Евагрије, Теофан Исповедник, Константин VII Порфирогенит...), а његова хроника је преписивана и радо превођена на друге језике, између осталих и на старословенски.