Српска народна лирика

Из пројекта Википедија

Народне песме чине најважнији део наше усмене књижевности. Њих има највише и најпотпуније изражавају дух и карактер народа. Одликују се много већом разноликошћу од прозе. Вук Караџић их је поделио на три врсте: женске, јуначке и песме прелазног карактера или, ако се та подела искаже у терминима теорије књижевности, на лирске, епске и епско-лирске песме. Лирске и епске песме разликују се по односу субјективног и објективног елемента, с једне, и по односу песме и певања, с друге стране. Вук је то изразио у следећој, лапидарној формулацији коју можемо сматрати класичном: "Женске пјесме пјева једно или двоје ради свога разговора, а јуначке се пјесме највише пјевају да други слушају, и зато се у пјевању женских пјесама више гледа на пјевање него на пјесму, а у пјевању јуначкијех, највише на пјесму" (речи је истакао Вук).

Садржај

[уреди] Класификација народне лирике

Народна лирика је најмногобројнија и најразноврснија врста народне поезије и читаве усмене књижевности. Она обухвата целокупан јавни и приватни живот нашега патријархалног човека. Нема ниједне области народног живота, ниједног осла који се колективно обавља, а да није нашао свој израз у песми. Песма је пратила цео људски живот, од колевке до гроба. Њено богатство и њена разноврсност испољавају се такође у ритмици и версификацији. "Везана уз мелодију, народна је лирика искористила све музичке могућности" језика. "У њој су разрађени сви могући стихови – од четверца до шеснаестерца, у складу са духом језика. Так је у њој практички разрађена и народна југословенска метрика" (А. Барац).

Највећи део народних лирских песама одређен је својом употребом у практичном животу: оне су не само израз колективног мишљења и осећања него и појава народног живота, једна од најзначајнијих фолклорних манифестација. Полазећи од тога, целу народну лирику можемо поделити на две велике скупине: у прву би ишла обредна и обичајна поезија, у којој је моменат употребе полазна тачка у језичко-уметничком уобличавању песме, а у дугу – љубавна лирика заједно с другим ненаменским врстама.

[уреди] Обредне песме

Прва скупина обухвата све оне песме које су везане за одређене обичаје било у годишњем циклусу, било у току људског живота, било у разним манифестацијама колективног живота. Ту су најпре календарске обредне песме: коледарске, водичарске, ђурђевске, ускршње, лазаричке, спасовске, краљичке, ивањске, додолске. Иако се неке од њих певају на хришћанске празнике, св су те врсте сачувале у основи пагански карактер. "Паганско осећање живота", које је, по Владану Недићу, основно обележје народне лирике у целини, најпотпуније је дошло до изражаја у тим песмама, које су се јављале као манифестација обредних обичаја везаних за годишње промене у природи. Ту би даље ишле песме повезане с разним моментима из људског живота: бабичке песме, успаванке, сватовске песме, тужбалице. Нарочито су многобројне и разноврсне сватовске песме. Оне обухватају целокупан свадбени ритуал, готово неку врсту обредне драме с мноштвом утврђених улога и низом међусобно повезаних акција. Тужбалице су такође из прастарог времена, њихово постање повезано је с паганским погребним обичајима, а до новог доба сачуване су у изворној чистоти само у неким крајевима: у Црној Гори, Боки, источној Херцеговини. Пригодног, обичајног карактера јесу и тзв. последничке песме, песме уз рад и забаву: жетелачке, играчке, песме које се певају на прелу или "на ранилу", слепачке и др. Оне су потекле из паганског, ритуалног схватања рада.

Иако представља вербални облик фолклорних манифестација, обредна песма својим значењем и лепотом надилази границе обреда и у најбољим случајевима прераста из фолклорне појаве у лирски израз. Слабљење примарне повезаности с обредом условљено је чињеницом да се и у самом обреду дешавају промене, да он постепено губи негдашње ритуално, митско значење и претвара се у игру и забаву.

[уреди] Љубавне песме

Љубавне песме чине најбројнију скупину народне лирике. У обредним песмама догађај је изван песме, а љубавни догађај је у песми. Као што су обредне песме дате у вези с обредом и у функцији обреда, тако је и у љубавним песмама осећање које је у њиховој основи дато по правилу поводом неког догађаја или предмета који су претходно описани. Тако у лирској народној песми имамо као скоро редовну појаву неку сижејну основицу, неку кратку причицу на коју се надограђује емоционална садржина песме. Та причица, међутим, нема самосталне вредности као што је има у епској песми: она је увек обликована по обрасцу лирске теме, врло често делује бизарно, изобличено. У једној од најпознатијих лирских народних песама Српска дјевојка песник не може сагледати лице девојке од њених дугих трепавица; да би то постигао, он окупља коло девојака "и у колу Милицу дјевојку"; његову намеру потпомаже и природа, небо се наоблачи, ударе муње, али све узалуд: остале девојке погледају у небо, само Милица остаје оборена погледа, јер девојци пристоји, као што се поучно закључује на крају песме да гледа "преда се". Љубавна прича дешава се понајчешће у слободном простору, описи природе долазе обично на почетку песме и представљају један од главних извора њене лепоте.

Нашу љубавну лирику одликује велика разноликост теме и мотива. У њима су опевани сви тренуци љубави, осећања од најједноставнијих до најсложенијих, састанци од најчеднијих до најчулнијих, али су најлепше и најснажније песме на тему растанка и љубавног бола. Песме се разликују и по крајевима где су настале. Класична вуковска патријархална лирика цветала је нарочито у бококоторском и дубровачком приморју и по унутрашњих брдским крајевима. У осталим областима песме су често добијале и неке особене нијансе. За источну и југоисточну Србију карактеристична је чежњива, чулна песма, за Босну севдалинка с доста оријенталних црта. У северним, панонским крајевима народна лирика имала је најособенији развитак. У сусрету с разним облицима уметничке поезије она је дала у 18. столећу тзв. грађанску лирику. Посебан је изданак поезије тих крајева бећарац, најкраћа народна песма, обично римовани дистих, најчешће грађена на досетки, весела, шаљива, на махове разуздана.

[уреди] Породичне песме

Од других врста народне лирике треба издвојити још: породичне песме, у којима се пева о односима у патријархалној породици (најлепше су песме о сестринској љубави према брату); митолошке песме, у којима се износе представе о небу, небеским телима, природним појавама, заостатак су из прастарих, паганских времена; побожне песме с рефлексима хришћанског веровања; сатиричне и шаљиве песме, које се одликују осећањем за стварност свакодневног живота.

[уреди] Лирско-епске песме

Лирско-епске песме обухватају песме у којима су лирске теме развијене на епски начин. Оне су многобројне и има их неколико врста: религиозно-моралистичке легенде у стиху, бајке у стиху новелистичке песме о породичним односима и љубавним згодама, баладе. Најзначајније су баладе, у које спадају неке од најлепших наших народних песама, као што су: у целом свету позната Хасанагиница, потресна прича о судбини жене у муслиманском друштву; Омер и Мерима, у којој љубав односи победу не само над благом него и над лепотом: Предраг и Ненад, песма о два брата који се траже и кад се нађу страдају услед трагичног неспоразума; Бог ником дужан не остаје, о братској љубави према сестри и о снахи завидници; Женидба Милић барјактара, о трагичној коби лепоте; Јетрвица, адамско колено, о доброти и племенитости која не зна за границе.

[уреди] Види још

[уреди] Литература

  • Изворни текст је преузет из књиге Кратка историја српске књижевности Јована Деретића. Књига се може наћи у свом електронском издању на страници на пројекту Растко. Књига нема експлицитних рестриктивних ауторских права која забрањују њено умножавање. У случају да се проблеми ипак јаве, контактирајте Милоша.