Википедија:МЗЧКВНМ/Урош Бишевац

Из пројекта Википедија

            УРОШ БИШЕВАЦ
Рођен сам 12.06.1992.године у Новом Пазару око 23h. Рођен сам у срећној породици од оца Бојана и мајке Мире, има и сестру Милицу. Причало се кад ми се сестра родила да сам био много љубоморан. Нисам причао до своје треће године , мајка, отац, баба, деда и цела родбина се забринула што нисам говорио водили су ме у све манастире и цркве, код разних врачара али ништа. Када је мојa мајка затруднела са Милицом(моја рођена сестра) дошла је да је посети њена ујна и она је прекоментарисала на то што ја не говорим:" Ма проговорио би он само ти да му родиш једну лепу секу" , ја сам је разумео  бабу и тргнуо се из дубка и пао и промрмљао: " не сека". Ја сам мало по мало и почео је  да причам. Када се моја мајка породила отишао сам у болници и под прозор сам звао моју мајку, када се појавила ја сам јој је рекао: " Мама Мима што не долазиш кући,(па сам почео да плачем и измишљам разно разне глупости само да би се она вратила.)" Aли драги читаоци вратимо се мојој лепој и смешној прошлости. Мој деда Драган радио је као директор у једној моћној фирми мермера у Новом Пазару. Пошто као и свака беба ја сам  рано устајао и чим би ме мајка обукла и убацила у дубак је би одмах се догурао до собе свог деде и бабе и лупао дубком док ми деда не би отворио. Деда би ме узео у наруче и док би он пио кафу са снајом(моја мајка) ја би мрмља и мислио да сњима пијем кафу и причам као одрасли човек. Када би мој деда требао да крене на посао једва би се одвајао од мене, ја би се тако јако драо и плакао да би ме мајка једва смирила али и за то би постојало лека, имао сам  своје омиљено јорганче и флашицу. Тај мој јорган је на један крај био поцепан и везан у неколико чворова и провлачио би те чворове кроз прсте, а своју омиљену флашицу би сисо и само причао “голе,голе,голе,голе...“.Ја сам сисао цуцлу до своје пете године јер је сам видео од своје сестре и нисам  хтео да он престанем. Због мене Милица је морала да престане да цуцла тако да би мене одвикли од цуцле. Имао сам око пет,шест година када се десило бомбардовање. Пошто сам  живео поред полициске станице и у центру града где су окупатори највише гађали па се негде моја породица морала сакрити. Окупаторима главно место које су хтели да заузму је било Косово и Метохија одакле је родом мој деда па су околни градови послали своју војску и полицију да бране Косово а међу њима је и био и мој тата. Моја баба(мог оца мајка) је од велике секирације добила болес звану “шећер“.Док је мој отац бранио отаџбину ја сам то врме провео плакајући код мога деде(по мајци) у Павље. Али нисам хтео да мислим о ружним стварима и све то бомбардовање је прошло за мене за једну ноћ. Мене деда много воли и кад сам био мали мали све што покажем прстон он ми је куповао а кад би дошао кући сви би се крстили. Како време пролази је посајем све старији и зрелији па почињем да волим ауто спорског типа и наравно све око бицикли и мотора од прања до поправка. Пошто ми је деда све жеље испуњавао обећао ми је да ће ми дади да возим када кренем у први разред. Када сам се пробудио  01.07.2000 год. не само што сам се радовао што полазим у школу и што ћу упознати нове другаре ја са неочекивањем чекам и свој први “час“ возње. У  вожњи сам се одлично показао као и у школу. Како време пролази моји родитељи одлучују да се преселимо. Селимо се у мало мирнију средину. Пошто сам одувек волео радионице пуне шавцигера и разно разних кључева и осталих машина мој тата и деда су ми приуштили то задовољство. Направили су ми у једној гаражи радионицу и сву пратећу  опрему а ја полако почињем да учим занат. Када се савијем и почнем да радим други одмах мисле да сам лош ученик и да ми од школе ништа нема, али увек постои друга страна медаље и ја им одма кажем да спољашњи изгел увек може да завара. Волим многе ствари, али моја породица, моји деда и баба, одбојка и спорски аутови су увек на првом месту. Ја волим да је око мене све чисто. У моје село одакле је мој деда(по оцу) родом имам своју цвећару, свој подрум где је свака алатка на своје место, а дрва су сложена као шибице. Моје село је толико лепо да ни најбољи сликари не би могли пренети ту лепоту на никакво платно. Моја соба и моја радионица  су излепљени постерима о најновијим аутовима, али наравно пошто мој деда има ауто шкоду ту су њени многобројни постери.Много волим старе српске песме и када чујем песме нека ми велика позитивна енергија дође, просто ми дође дa заплачем, заправо ВОЛИМ СВОЈУ ОТАЏБИНУ СРБИЈУ. Волим и да пецам у дуету са мојим татом. Наравно пошто сам висину примио од оца поред што волим аутове и девојчице бавим се и одбојком(висок сам око188 до190). Моји родитељи а наравно и тренер стално ми причају над главом да ћу пре наћи девојку ако се будем бавио спортом, а не ако будем неки уличар. 
         МОЈ ТАТА     БОЈАН  БИШЕВАЦ         

Мој тата Бојан Бишевац како га ја кратко и јасно зовем ЋАЛЕ.Рођен је 12.08.1970.год. Иначе је добар човек великог срца. Он је полицајац, висок око два метра, црне таласасте косе и око тридесетшест година. Добар је према свима поготово према мени и мојој сестри, никад нисам чуо ниједну ружну реч о њему напротив увек лепе. Кад ми год нешто затреба ја замолим моју сестру Мицу, пошто је према њој попустљивији него према мени и она ми то заврши.За њега важи правило “Само прича и само прича јер батинaма се ништа не постиже“.Много мрзи кад га лажем па зато му увек кажем истину јер ако му тад не кажем кад он сазна биће свашта. Мој тата много воли риболов па лети скоро сваки слободни дан проводи пецајући а сад да ли пеца копнене или водене рибице нико незна. Непамти кад ме је ударио задњи пут, али и неће ме више ударати јер знам да га нећу лагати, бити лош ђак или правити неке глупости.

    моја мама  МИРА(МАРКОВИЋ) БИШЕВАЦ

Моја мама Мира(Марковић) Бишевац како је ја зовем мама је много лепа и добра.Рођена је 17.07.1970.год. Када незнам како да је мало зезем ја је непрестано зовем мама,мама,мама,мама,мама, па ми она у једно време кад јој досади каже: “А шта мјаучеш више сине”. Високог је стаса и гласа, дугу црну, коврџаву косу. Ради као шнајдер у једној од моћнијих фирми у Новом Пазару. Код мог оца важи једно правило а код ње друго: „Мотка је из раја изашла“ , али пошто то правило више не може на мени да примени је сам сада „Човек“(као што каже моја разредна) па често моју сестру мало батина, па пошто сам старији наравно браним је.Много воли да нам угађа мени и мојој сестри, али када се она разболи ту је опрез максималан. Највише што ми се свиђа код моје мајке је што нема длаке на језику она што има она ти каже у лице.

   моја сестра  МИЛИЦА  БИШЕВАЦ

Моја сека Милица Бишевац као што и видите на слици много је лепа.Рођена је 09.02.1995.год. Кад ми нешто треба ја јој се умиљавац зовем је мицки,секо разно разним топлим именима и увек упали. Она се такође бави спортом фолклором. Висока је око 1,50, дуге црне таласасте косе и много је фотогенична. Када су серије у питању у кући могу сви да су заузети али серија на прво место. Много воли да се лепо облачи. Када је била мала замишља ла је да је нека певачица лепо обучена и да има своју многобројну публику. Али наравно та публика смо били ја и моји укућани. Она много воли своју тетку(мамину сестру) тако да се обилазе сваког петка и уторка, већину летњег и зимског распуста проведе код ње. Када незнам како да је зезам причам да је тетка отишла у село, и њој мало хвали да се заплаче.


   мој деда    ДРАГАН БИШЕВАЦ               

Моја деда Драган Бишевац висок око 170, кратке,седе таласасте косе.Рођен је 31.03.1944.год. На овом свету непостији довољно речи, довољно израза да би ја њега могао да опишем.Он је просто речено ГОСПОДИН човек.Мене много воли јер сам му први унук и наравно што сам једино мушко унуче.Све што знам могу њему да се захвалим јер ме је он научио, кад ми покаже нешто ја одмах сватим јер он то полако објашњава да просто уживам.Када ја њега питам ко је њега то научио а он ми одговори: „Сине, Уроше све што ја знам могу само да захвалим мом деди“, и мени одмах дође нека мисао да ћу једнога дана и ја причати мом унуку причати као он мени.Нас двојица много волимо песму „Ја враголан и мој деда“.Ја и мој деда сваки дан помало сређујемо ауто тако да кад неко залупи вратима или нешто испрља тај више не седа у наш ауто.Веома је педантан.Понекад га зезам „Где си директоре“.То би било у најкраћим цртамa о мом најбољем деди.