Из пројекта Википедија
 |
Предложено је да се овај чланак или један његов део споји са чланком Ђурашевићи. (Разговор) |
Црнојевићи
од горње Зете |
 |
|
ЦРНОЈЕВИЋИ. Потомци зетског властелина Ђураша Илића, који се први пут помиње 1326, у пратњи Стефана Дечанског, као челник. Први помен ове зетске породице датира из 1331. Већ крајем тога века јавља се Радич Црнојевић као такмац Балшића, владајуће куће у Зети. Племенски они се зову још и Ђурашевићи, Гојчиновићи, Калођурђевићи, али од средине 15 века преовлађује име Црнојевићи. Њихово је подручје било у катунској нахији, близу приморја, а од краја 14 века господаре они Будвом, Котором и њиховом околином. У 15 веку држали су се обично с млетачком републиком, од које су добијали титуле, поклоне и сталне годишње пензије. Од 1440 почео се видно истицати војвода Стефан Црнојевић, који је извјесно време колебао између херцега Стјепана, деспота Ђурђа и Млетака, али је прешао на страну ових. Млеци су га 1452 именовали за свог капетана и војводу горње Зете и обезбедили га читавим низом прихода. Он је с успехом ратовао против војске деспота Ђурђа и знатно придонео, да се учврсти млетачка власт у приморју. Његова жена Марија била је сестра Скендербегова.
Насљедник Стефанов био је Иван Црнојевић (1465—1490), са сједиштем у Жабљаку. Он је добар дeо младости провео код херцега Стјепана као талац за оца. Читав његов живот био је пун криза. Супротно од оца, водио је спочетка антимлетачку политику, али је, пред опасношћу од Турака, ипак обновио везе с млецима. 1473 за заслуге у борбама против Турака постао је млетачки племић. За време велике турске офанзиве у Албанији изгубио је земље (1479) и прешао у Италију. После смрти султана Мехмеда II. и за време трајања престолних борби у Турској, Иван је успео да се врати поново у Зету и обнови је као своју државу, и ако у мањем обиму (1481). Постао је турски вазал, а за "тврђу веру" послао је 1485. године у Цариград сина Станишу, који је тамо примио ислам и добио име Скендер, по брату његове бабе Марије. Иван је подигао манастир на Цетињу 1484, где му је у овом другом периоду владавине била и престоница.
Његов син, Ђурађ Црнојевић владао је од 1490 до 1496, забележен је у српској културној историји као оснивач прве српске штампарије, која је била смештена при цетињском манастиру, и која је радила од 1493 до 1496. Он је био млетачки зет, имао је жену Јелисавету, ћерку племића Еризза. Народна предања приписују њој свађу, која је настала у Црној Гори између браће Ђурђа и Стефана, и окривљује је индиректно за пропаст Црне Горе. Стефан и скадарски санџак Фериз-бег оптуживали су Ђурђа због веза с хришћанским владарима уперених против Турака. Позван зато на одговорност, Ђурађ је побегао Млецима. Тамо је имао тешких дана и био је чак затворен ради критике млетачких власти.
Ђурђа је наследио у власти брат Стефан од 1496 до 1498, али је и он ускоро смењен и затворен од Турака. За време рата између Млетака и Турске (1498 до 1503) Ђурађ се вратио у отаџбину и покушао устанак, али није имао успеха. Предао се потом Турцима, надајући се, да ће помоћу њих обновити власт. Фериз-бег га је упутио у Цариград. Тамо се Ђурађ морао одрећи свих права на Црну Гору, а као накнаду добио је нека добра у Анатолији. Тамо је и умро, примивши, према неким вестима, исламску веру. О његовим потомцима у Млецима има вести све до 1636.
Једно време владао је у Црној Гори и трећи син Иван-бегов, Скендер-бег Црнојевић и то од 1513 до 1530, али само као турски санџак. За време његове владе била је Црна Гора изузета из скадарског санџаката као посебна област.
Литература:
- Ј. Томић, Црнојевићи и Црна Гора од 1479 до 1528 (Глас, 58—62, 1900—01).
- К. Јиречек, Историја Срба, II, 186—187.
[уреди] Види још