Михаило Миловановић

Из пројекта Википедија

Михаило Миловановић', Портрет војводе Радомира Путника, уље на платну 1915.
увећај
Михаило Миловановић', Портрет војводе Радомира Путника, уље на платну 1915.

Михаило Миловановић (24. фебруар 1879. Гостиница, Ужице – новембар 1941. Ужице). Српски сликар, вајар и писац, један од оснивача Удружења ликовних уметника Србије, ратни сликар Врховне команде српске војске у Првом светском рату, аутор чувених портрета српских војвода Радомира Путника, Живојина Мишића, Степе Степановића и Петра Бојовића, генерала Павла Јуришића Штурма, краља Петра I Карађорђевића и регента Александра Карађорђевића.

Михаило Миловановић, Задушнице, уље на платну, 1932-1938.
увећај
Михаило Миловановић, Задушнице, уље на платну, 1932-1938.

После каменорезачког заната од кога је одустао и годину дана проведених на усавршавању у школи Антона Ажбеа у Минхену, 1905. године Миловановић је у Минхену постао студент Академије лепих (ликовних) уметности, прво код професора Лудвига Хертериха, а потом у класи његовог наследника Хуга фон Хабермана.

Миловановић је дипломирао 1909.године на ликовној Академији у Минхену, а у земљу се вратио на почетку Балканских ратова 1912. као добровољац. Почетак I светског рата је дочекао на усавршавању у Прагу, био ухапшен и после бекства из прашког затвора, преко Немачке, Пољске, Украјине, Црног мора и Румуније, стигао је да се прикључи на ратишту својој Дринској дивизији и са српском војском преживео њену голготу.

Израдио је споменике архимандриту рачанског манастира и кнезу Соколске нахије Хаџи Мелентију у манастиру Рача, команданту Златиборског комитског одреда мајору Кости Тодоровићу у Сребреници (који су порушиле усташе у Другом светском рату), српским ратницима у Младеновцу (оскрнављен 1947. уклањањем грба Србије и двоглавог орла с крстом и круном изнад грба), споменик на Крфу погинулим војницима Дринске дивизије, мермерни иконостас у православној цркви у Младеновцу (1926-1929).

Изложбе његових слика у периоду имеђу два светска рата биле су прворазредан културни догађај, а хроничари су забележили да је изложба 1938. у павиљону "Цвијета Зузорић" у Београду била најпосећенија поставка у дотадашњој историји те куће.

Његово сликарство карактерише преплитање реализма, симболизма и импресионизма, у динамичком процесу сталних преображаја и потраге за препознатљивим изразом, лакоћа прилагођавања различитим формама, уз постојано уверење да је народна традиција и извор и исходиште уметничког подухвата.

Написао је роман Лендина воденица, штампан више од пола века после његове насилне смрти.

Носилац је Албанске споменице и Ордена светог Саве.

Комунисти су га стрељали у Ужицу крајем новембра 1941, под оптужбом да је енглески шпијун. После Другог светског рата и социјалистичке револуције деценијама је био под велом ћутања - и кад су му слике излагане, име аутора није помињано. Прећутале су га и све енциклопедије, укључујући и Ликовну енциклопедију.