Џон Лок

Из пројекта Википедија

ЛОК, Џон (Јоhn Locke, 16321704), енглески филозоф.

Џон Лок
увећај
Џон Лок

Оспоравао учење o „урођеним идејама“; заступао сензуалистичку теорију сазнања (дух је по рођењу „tabula rasa“; „ничег нема у интелекту што претходно није било у чулима“), којом је утемељена емпиристичка традиција у енглеској филозофији (Oглед o људском разуму). Његова политичка филозофија, заснована на природноправној доктрини, садржи класичне формулације темељних начела либерализма (Двe pacпpaвe o влади). Залагао се за верску толеранцију (Писма o толеранцији I—IV, 16891706). Бавио се и педагошким проблемима (Мисли o вacпитању, 1693).

[уреди] Биографија

Џон Лок родио се исте године као и Спиноза, а готово пола вијека послије Хобса (1632. године). Револуционама збивања у Енглеској средином XVII вијека доживљавао је, као дјечак и младић. Док је његов отац, правник и ватрени пуританац, као официр револуционарне армије активно учествовао у грађанском рату, дотле је син учио, најприје на Школи у Вестминстеру (1646-1653) а затим у Оксфорду (1653-1657), гдје је по завршетку студија остао као нека врста асистента за грчки језик и реторику, а касније за моралну филозофију. Схоластичка филозофија, која је у то вријеме још увијек доминирала у Оксфорду, није успјела да зарази Лока. Осјећајући антипатију према њој, он је свој боравак у Оксфорду користио прије свега за самостално студирање новијих филозофских дјела (у првом реду Декартових, а такође и Беконових, Хобсових, Гасендијевих), као и за проучавање природних наука (хемије, експерименталне физике и нарочито медицине), те се упознао и спријатељио са славним хемичаром Робертом Бојлом и љекаром Сиденхамом, који су се на подручју својих струка борили за примјену емпиријских метода.

У вријеме Локовог рада на оксфордском универзитету дошло је до рестаурације Стјуарта. Буржоазија и ново племство понудили су (двије године послије Кромвелове смрти) круну сину погубљеног краља Карлу II Стјуарту (владао 1660-1685). С обновом краљевства обновљена је и супротност измеду краља и парламента, те је дошло до образовања двију странака: торијеваца (свештенство, дворска аристократија и заостало племство - присталице краљевског апсолутизма) и виговаца (представници буржоазије и новог племства - присталице ограничења краљевске власти и владавине парламента). Лок, који је у прво вријеме послије рестаурације био донекле склон Стјуартима, нашао се ускоро у табору виговаца. На такву његову политичку оријентацију много је дјеловало његово познанство (склопљено 1666. год.) с бароном Ешлијем, каснијим лордом Шафтсбуријем, једним од вођа виговске опозиције. У току низа година он је био кућни љекар Ешлијеве породице, васпитач његовог најстаријег сина, а такоде секретар и савјетник самог барона. Кад је Ешли 1672. године постао лорд-канцелар Лок је добио високу државну функцију, а кад је он ускоро послије тога пао, морао је мало касније и Лок напустити свој полозај (1675), те је отишао у Француску, одакле се вратио послије четири године. Пред налетом реакције морао је лорд Шафтсбури 1682. године побјећи у Холандију, гдје је идуће године умро, а неколико мјесеци послије његове смрти и Лок се склонио у Холандију, гдје је провео пет година. То су за њега биле године плодног рада, у којима је поред осталог довршио и своје главно дјело »Оглед о људском разуму«.

Медутим тријумф реакције у Енглеској није био дуготрајан. Насљедник Карла II, његов брат Џејмс II, бавио се нереалним планом, да обнови не само радикални краљевски апсолутизам, већ и католичанство, па су се виговци споразумјели с дијелом торијеваца, да на пријесто позову из Холандије краља, који ће им боље одговарати - Виљема Оранског. Он се одазвао позиву парламента, те се, не наишавши на отпор, искрцао 1688. у Енглеској, док је James побјегао у Француску. Тај догађај се у историографији назива »славном револуцијом« (»Glorius Revolution«). Тако је 1688. године у Енглеској успостављена буржоаска монархија, у којој краљу припада углавном част, а парламенту власт. А сам парламент је био орган владавине буржоаско-племићког савеза, савеза у којем је поред јединства постојала и противурјечност између торијеваца (конзервативног племићког крила тога савеза) и виговаца (његовог буржоаског крила). Између те двије партије стално се водила борба и превласт је припадала час једној, час другој (до године 1760. претежно виговцима). Али та борба стално је остајала у парламентаром оквиру. Заједно с Виљемом Оранским (тачније: бродом, којим је путовала краљева жена), вратио се у Енглеску и Лок.

Доживјевши тако побједу политичких принципа, за које се залагао, он је остатак живота провео задовољан и поштован. Понуђену дужност посланика на бранденбуршком двору одбио је из здравствених разлога, али је прихватио неке лакше дужности. 1691. године преселио се на сеоско добро једне пријатељске породице крај Лондона, гдје је мирно проживио посљедњих тринаест година примајући повремено посјете Колинса, Молиноа, Њутна и других истакнутих научних радника и поштовалаца. Ту је овај мислилац дочекао и смрт (1704. године).