Младен Жујовић

Из пројекта Википедија

Младен Жујовић
увећај
Младен Жујовић

Младен Жујовић, Четнички потпуковник. Политичар.

(1895 - 1969)

[уреди] Биографија

Рођен је 5. јуна 1895. у Београду у имућној породици.

Детињство је провео уз млађу браћу. Основну школу и Другу мушку гимназију с великом матуром завршио је у Београду и у јесен 1913. године ступио на Војну академију (46. класа). После свега девет месеци школовања, ступио је у рат као питомац поднаредник.

Цео Први светски рат провео је на првим линијама фронта као водник и заступник командира Митраљеског одељења. За заслуге у рату одликован је орденом Белог орла с мачевима, двема златним медаљама за храброст, једном сребрном медаљом за храброст и енглеским Војничким крстом.

Године 1920. заједно с преживелим ратницима из 45. и 46. класе београдске Војне академије поднео је оставку на војну службу у знак протеста што су после уједињења новопримљени официри из бивше аустроугарске војске из политичких разлога унапређени за капетане II класе, док су они који су заједно са њим изашли као победници из рата остали са чиновима поручника.

Тада је разрешен војне службе и неколико пута кривично гоњен. Након напуштања војне службе, одлази у Париз где је дипломирао на Правном факултету 1923. године и докторирао 1928. године, одбранивши тезу "О уставној власти у српским уставима".

По повратку у Београд ступио је у адвокатску канцеларију свог пријатеља књижевника Драгише Васића, будућег подпредседника Српског ученог друштва.

По објављивању мобилизације, поново облачи војну униформу и у априлском рату 1941. учествује као официр штаба ђенерала Миодрага Дамјановића, све до капитулације која га је затекла у Пријепољу.

Након тога, илегално живи у разним крајевима Шумадије све до јула 1941. када одлази на Равну Гору где се ставља на располагању пуковнику Дражи Михаиловићу у његовој предстојећој борби.

Том приликом поднео је Михаиловићу познати "Нацрт за формирање и организацију органа цивилних и политичких власти на које би се војничка страна Покрета имала ослањати".

Нацрт др Жујовића је усвојен на конференцији одржаној на Равној Гори и тада је образован Централни Национални Комитет у који је Младен Жујовић ушао као члан Михаиловићевог Врховног штаба.

Марта 1942. ухапшен је од стране Гестапоа у Београду, али је после два месеца условно пиштен због недостатка доказа.

Поново долази у штаб Драже Михаиловића 1942. године на Сињајевину у Црну Гору. Тада је је био изабран за чланове Извршног одбора ЦНК, заједно са Васићем, др Мољевићем.

Маја 1943. постављен је за команданта војних четничких снага у западним крајевима Југославије (Западна Босна, Лика и Далмација) са задатком да тамо уведе више реда и дисциплине и предузме офанзиву против партизана у западној Босни.

Тада је унапрђен у чин потпуковника.

У Сплиту успева да са покрет Драже Михаиловића још више веже за угледне Хрвате који су били југословенски оријентисани, али је ту био ухапшен по други пут, овога пута од Италијана.

Након Мусолинијевог пада, искористио је прилику после предаје италијанских снага и побегао из затвора. У једном нападу на партизанске одреде под Динаром, тешко је био контузован, док је његов начелник штаба погинуо.

У околини Динаре остаје све до упада партизанских снага у Шушак, па затим на рибарском бродићем прелази Јадранско море и искрцава се у савезничкој бази у Бриндизију у Италији.

Дража Михаиловић га тада поставља за свог главног делегата у Председништву Југословенске краљевске владе у Каиру и он тамо одлази савезничким авионом. Након говора краља Петра II преко радија, Младен Жујовић напушта Африку и одлази у ослобођени Париз захваљујући помоћи француских пријатеља које је познавао још за време студија.

Неколико је пута покушано његово изручење југословенским властима. На суђењу Дражи Михаиловићу заједно са још 23 лица оптужених за издају земље и ратне злочине, које је одржано од 10. јуна до 15. јула у дворани Војнопешадијског училишта на Топчидеру у Београду, Младен Жујовић је осуђен на смрт у одсуству.

Притисак југословенских власти на Француску владу био је тако велики да је сам Жујовић морао да напусти Француску и оде у Америку.

Децембра 1950. се враћа у Париз.

Ту је и умро 15. новембра 1969. године. Сахрањен је на Париском гробљу "Мопарнас" у гробници свог таста генерала Ремон Пижоа.