Јом Кипурски рат

Из пројекта Википедија

Јом Кипурски рат
Део Израелско-арапског конфликта

Египатски војници прелазе Суецки канал
Време: 6. - 26. октобар 1973.
Локација: Синајско полуострво, Голанска висораван и остале регије око Израела
Узрок рата:
Резултат: Прекид ватре
Промене у територији:
Сукобљене стране

Израел
Арапска лига:
Египат
Сирија...
Заповедници
Моше Дајан,
Давид Елазар,
Ариел Шарон
Саад Ел Шазли,
Хосни Мубарак,
Анвар Садат
Јачина
415,000 војника 420,000
Губици
2.600 мртвих,
1.000 тенкова
102 авиона
8.000-15.000 мртвих,
2.250 тенкова
432 авиона
{{{подаци}}}

Јом Кипурски рат (познат још и као Рамазански рат или Октобарски рат) се водио између Израела и коалиције арапских земаља под вођством Египта и Сирије између 6. и 26. октобра 1973. Рат је почео на дан јеврејске славе Јом Кипур изненадним нападом Египћана и Сиријаца. Напали су Синај и Голанску висораван, које је Израел заузео 1967.

Садржај

[уреди] Позадина

У септембру 1970. године арапски свет су уздрмала два догађаја - међуарапски рат у Јордану и нагла смрт египатског председника Насера. Насеровом смрћу завршена је једна ера у блискоисточним односима те деценија и пол практичног панарабизма. На чело Египта дошао је дотадашњи потпредседник Анвар ал Садат, такође војни официр и истакнути члан војног режима. Садат је ублажио Насеров бескомпромисни став према Израелу и био је спреман пристати на договор са Израелцима у замену за територије изгубљене у рату 1967. године. Али, Израел је одбио Садатову иницијативу као и Резолуцију 242 Уједињених нација којом је УН од Израела затражио поврат ратом освојеног територија.

Паралелно са дипломатским покушајима арапске државе су припремале и војно решење. Уз материјалну потпору Совјетског Савеза и финансијску помоћ Саудијске Арабије и Кувајта, Египат и Сирија су обнављали сопствене војне ефективе страдале у Шестодневном рату и током Рата исцрпљивања. У лето 1972. Садат је затражио од совјетских војних саветника напуштање Египта, остављајући тако себи већи маневарски простор за даље потезе. У октобру 1972. Садат је окупио Главни штаб и затражио стварање плана ограниченог војног напада на Израел. Покушај министра одбране Садека да спречи рат тврдњом да Египат још увек није способан војно парирати Израелу резултовао је његовом сменом. До пролећа 1973. у главним стожерима двеју арапских војски био је разрађен план напада на Израел прозван "Операција Бадр".

У Израелу је након уверљивог ратног тријумфа 1967. године владало уверење да је земља трајно сигурна од арапског напада. Израелска војна моћ, политичка разједињеност арапског света и три новостечене природне сигурносне препреке - Суецки канал, река Јордан и Голанска висораван - подржавале су израелску самоувереност због које је одбијан било који покушај размене територија за мир. За разлику од Египта и Сирије, Јордан и Либан су сматрани много мањом претњом израелској националној сигурности. У њима Тел Авив није видео извор угрозе. Египат је за гомилање трупа у подручју Суецког канала искористио унапред најављену редовну годишњу војну вежбу. Упркос покретима египатских и сиријских јединица уздуж границе у лето 1973. као и низу других индиција, у израелском вођству и у обавештајним круговима створена је процена да неће доћи до новог рата, односно да ће евентуални напад арапских војски бити успешно одбијен у почетној фази.

[уреди] Арапски напад

Напад арапских земаља почео је у послеподневним сатима 6. октобра 1973. на највећи јеврејски празник Јом Кипур. Напад је почео у размерно неуобичајено доба дана јер су планери арапских војски знали да Израел након што падне мрак неће моћи извести већи противудар својим ваздухопловством. Египатска војска, потпомогнута мањим јединицама из Марока, Туниса и Судана, успешно је извела прелазак Суецког канала, а пешчане зидове Бар-Лев линије Египћани су размерно лако пробили снажним ватрогасним шмрковима. На северу је сиријска војска уз појачања једне ирачке дивизије и две бригаде из Саудијске Арабије напала подручје Голанске висоравни и скоро досегнула границе од пре рата 1967., док Јордан није учествовао у нападу. Знајући да Израел велики део своје војне моћи дугује снажном ваздухопловству, ПВО арапских земаља су биле размештене близу бојишта, чиме је парализовано израелско ваздухопловство и створен кишобран јединицама у напредовању. Први покушај против удара израелског оклопа био је разбијен захваљујући само лаком противоклопном оружију којим је била наоружана египатска пешадија. У Израелу је након првих вести са бојишта завладао шок.

Након почетног египатског успеха, одлуком председника Садата напредовање је заустављено на уској територији уз дуж Суецког канала, због чега није искориштена почетна иницијатива. Разлози стопирања египатских тенкова уместо наставка напредовања преко Суецког канала према Израелу предмет су контроверзи, али сматра се да је најважнији ограничен домет египатског против ваздушног оружја изван чије заштите би египатски оклоп постао лака мета израелских авиона и телефонска комуникација између Садата и америчког државног секретара Кисингера. Догађањима на бојишту у сваком је случају кумовала и лоша координација између сиријског и египатског врховног заповедништва, што је имало за последицу израелску консолидацију. Са почетком борби активирана су блоковска савезништва - Совјетски Савез је почео ваздушним путем слати ратни материјал Каиру и Дамаску, након чега су Сједињене Америчке Државе почеле слати помоћ у ратном материјалу Израелу.

Око 48 сати након почетка борби мобилисано је више од половине израелских војних потенцијала, а за четири до пет дана проведена је потпуна мобилизација, чиме су створени услови за почетак противнапада. Израелској офензиви погодовало је египатско мировање на Синајском бојишту па је већи део снага неометано могао бити концентрисан на голанском бојишту према Сирији. До 14. октобра израелске јединице су на северу вратиле под своју контролу територију заузету претходних дана и продрле двадесетак километара дубоко у сиријску територију, чиме је Сирија избачена из рата.

[уреди] Окретање ратне среће

Израелу је стигла америчка помоћ у наоружању (на слици тенк М-60)
увећај
Израелу је стигла америчка помоћ у наоружању (на слици тенк М-60)

Након победе на северном бојишту, израелско заповедништво је прегруписало своје јединице шаљући их на синајско бојиште. У ноћи 15. октобра израелске оклопне јединице, којима је заповедао прослављени Ариел Шарон, искористиле су слабо брањени простор између египатске 2. и 3. армије на подручју Горких језера на Синајском полуострву и ушле дубоко у територију који су држали Египћани. Дошли су до Суецког канала и прешли га. Након стварања мостобрана на западној обали канала, Израелци су напредовали египатском страном обале према граду Суезу, па су 21. октобра окружили целу египатску 3. армију. Израелским снагама је тиме био отворен пут до Каира. Египатска војска нашла се у тешкој позицији, суочена са могућношћу катастрофалног пораза и губитка целе армије на Синајском полуострву. У таквој ситуацији је амерички државни секретар Кисинџер отпутовао у Москву, где је са совјетским лидером Брежњевом договорио прекид ватре. Но, примирје је било прекинуто а Израел је наставио стезати обруч око египатске армије. Совјетски Савез је Садату обећао да ће 3. армија бити сачувана и запретио да ће у случају наставка израелског напада послати у Египат своје ваздушно-десантне јединице. Москва је Сједињеним Америчким Државама предложила заједничку америчко-совјетску војну акцију у регији, што у Вашингтону није примљено са одобравањем. Никсон је у телефонском разговору покушавао одговорити Брежњева од војног ангажмана а истовремено је ставио америчке нуклеарне снаге у стање приправности, на шта су Совјети одустали од инсистирања на заједничком војном ангажману. Конфронтација Сједињених Америчких Држава и Совјетског Савеза око Јомкипурског рата била је највећи сукоб суперсила након завршетка Кубанске кризе.

На крају, 25. октобра 1973. Израел и Египат прихватили су прекид ватре, а почетком јануара су две стране потписале споразум којим је предвиђено израелско повлачење са Синајског полуострва и долазак снага УН-а на њихово место. Следио је споразум Израела и Сирије потписан у јуну 1974, који је регулисао израелско повлачење са новозаузетог дела Голанске висоравни на линију раздвајања из 1967. године.

[уреди] Последице

Рат 1973. године имао је велике унутрашњополитичке реперкусије у регији. Након што је истражно поверенство у Израелу установило низ пропуста у припремању и вођењу рата, нпр. Голда Меир и њена влада су у априлу 1974. били присиљени поднети оставку. Египат је након потписивања Кампдејвидског споразума споразума од водеће арапске земље постао изопштеник арапског света па је избачен из Арапске лиге која је преселила свој генералштаб из Каира у Тунис. Међу исламским радикалима у Египту је Садатово приближавање Израелу било оцењено као чин националне издаје што је послужило као повод за атентат египатских војника на Садата 6. октобра 1981, на осму годишњицу почетка Јомкипурског рата.

[уреди] Наоружање

Арапске армије су имале већинско оружије совјетске производње, док је израелско било Западног порекла. Арапски тенкови Т-62 су имали систем за ноћно гледање, што израелски тенкови нису имали.

Type Арапске војске Израел
Тенкови Т-54 и Т-55, Т-62, Т-34 и ПТ-76 Шерман, Патон, Центуион, AMX, и око 200 заплењених T-54, T-55 и ПТ-76
Авиони МиГ-21, МиГ-19, МиГ-17, Су-7Б, Ту-16, Ил-28, Ил-18, Ил-14, An-12 А-4 Небески соко, Ф-4 Фантом II, Мираж III, Мистер IV, ИАИ Нешер, Вотур
Хеликоптери Ми-6, Ми-8 Супер Фрелон, СН-53, С-58, АБ-205, МД500 Бранитељ

[уреди] Види још

[уреди] Спољашње везе

Напомена: Овај текст или један његов део је преузет са веб сајта хрватског часописа Хрватски војник. Види дозволу.

Овај чланак је део
 Портала о Арапско-израелском конфликту 

више о Арапско-израелском конфликту