Миша Анастасијевић

Из пројекта Википедија

Миша Анастасијевић
увећај
Миша Анастасијевић

Миша Анастасијевић (24. фебруар 1803, Пореч на Дунаву – 27. јануар 1885, Букурешт), велики трговац и добротвор.

Отац Анастас, по коме је Миша добио презиме, био је земљорадник и ситан трговац у Поречу. Мајка Ружа, домаћица, умрла је на порођају. О Миши се бринула помајка Миља, чак и пошто је умро њен муж Анастас. За време Првог српског устанка Миша и Миља два пута беже шреко Дунава у Аустрију. Са једанаест година је у Поречу био учитељ, будући да је знао да чита и пише.

Већ као дечак започео је бављење трговином, али је 1817. постављен за цариника на добровачкој скели, где остаје до 1822. године. Тада већ има уштеђевину од 300 гроша и започиње већу трговину. Ускоро је међу богатијим људима у Србији. Жени се 1825. године Христином Урошевић, преко чијег брата Симе, који је писар књаза Милоша, ступа у у контакт са владарем Србије, али и највећим трговицем. Прелази на трговину крупном стоком за рачун аустријских трговаца. Књаз Милош га 1833. године поставља за дунавског капетана, са надзорно-арбитражном улогом.

Главни посао Мише Анастасијевића је трговина сољу. Узео је закуп монопол на извоз соли из кнежевина Влашке и Молдавије, а касније и на увоз соли из Аустро-Угарске. Тиме је постао један од највећих трговаца сољу на [[Балкан]у. Имао је око десет хиљада људи у служби, 23 стоваришта у разним крајевима и најмање 74 брода за превоз соли, што му је донело велико богатство. У једном тренутку је поседовао 1,5 милиона дуката готовине, што му је обезбеђивало положај једног од најбогатијих људи на Балкану. Позамљивао је новац кнежевини Молдавији, куповао спахилуке у Влашкој, постао велики добротвор који је новац делио капом и шаком. Помагао је многе писце приликом штампања њихових књига, опростио велики дуг свом пријатељу Илији Гарашанину, поклањао гардеробу женама Доњег Милановца сваки пут када би тамо доспео, финансирао београдско читалиште и балове на двору кнеза Александра Карађорђевића, основао и финансирао школу на свом имању у Влашкој коју су ђаци бесплатно походили, давао девојкама миразе, спашавао трговце од пропасти опраштајући им дугове или дајући позајмице и слично.

Капетан Мишино здање 1867. године
увећај
Капетан Мишино здање 1867. године

Одржавао је добре односе са кнежевима Милошем и Алексадром. Ушао је у политику поводом заплета око његовог зета Раје Дамјановића, иначе министра и председника Великог суда. Остало је нејасно шта је био Анастасијевићев циљ: да он сам или његов зет постане кнез уместо Александра. Са кнезом је прекинуо односе када је Дамјановић због завере осуђен на тамницу и тамо умро, упркос покушајима Анастасијевића да га спасе. Капетан Миша се тада укључује се у покрет за свргавање кнеза Александра и сарађује са Илијом Гарашанином и Вучићем. Постаје и председник Светоандрејске скупштине 1858. године, на којој је извршена династијска смена. Победник је ипак постала трећа страна, Обреновићевска, па је Милош постао кнез, а Миша Анастасијевић напустио Србији и касније тек повремено и на кратко навраћао.

Изградња капетан-Мишиног здања започета је 1857, вероватно са планом да постане двор, али је развој политичких догађаја навео Анастасијевића да је 1863. године поклони 'своме отечеству'. У ту велику зграду смештени су Велика школа, гимназија, Министарство просвете, Народна библиотека и музеј. Данас се у њој налази Ректорат Универзитета у Београду.

Следећих година ликвидира послове са сољу и од тада само троши и расипа новац. Рекао је, вероватно стога што није имао мушке деце, да нема 'за кога да чува' новац.

[уреди] Спољашње везе