Анатема
Из пројекта Википедија
Семитски корен од ког је постало хēрем, анатема, значи “ ставити на страну”, “ забранити употребу нечега у непосвећене сврхе”. Ово битно означава посвећење Богу.
[уреди] Анатема у Старом Завету
Обичај анатеме заједнички је Израелу и његовим суседима, нпр. Моаву; у најстаријим текстовима тај обичај није напросто покољ побеђеног непријатеља, већ једно од религиозних правила светог рата. Израел води Јахвеове ратове: да постигне победу, он плен предаје анатеми, а то значи да се одриче користи од њега и да се заветом обавезује да ће га посветити Јахвеу ( Бр 21,2 сл;Јш 6). Та посвета подразумева свеобухватно уништење плена - живих бића и материјалних предмета; ако се оно пропусти следи казна ( 1 Сам 15), као и ако се светогрдно прекрши, што доноси пораз (Јш 7).Стварно се то, изгледа, доста ретко примењивало; у већини ханаанских градова Израелци су се настанили (Јш 24,13; Суд 1,27-35), нпр. у Гезеру ( Јш 16,10; 1 Кр 9,16 )или Јерусалиму (Суд 1,21; 2 Сам 5,6 сл). С некима су чак склапали савезе, као с Гибеоном (Јш 9) и Сихемом(Пост 34).
Деутерономистички историчари су знали да се анатема није примењивала у време освајања (Суци 3, 1-6; 1 Кр 9,21). Ипак су формулисали општи закон тог поступка, да се одупру заводљивости канаанске религије, која се наметала Израелу, и да опет тврде светост изабраног народа (Пнз 7, 1-6). Одатле онај јако систематичан приказ историје освајања: савремена религиозна реакција је пренесена на прошлост, а та се реакција залагала за искључиво Јaхвeово врховништво над светом земљом и њеним становништвом. Чини се да је развој речи хēрем раздвојио њена два елемента: с једне стране уништење и казна што нарочито погађа онога ко изневери Јехову( Пнз 13, 13-18Ч Јер 25,9), с друге стране – у свештеничкој предаји – посвећење људског бића или неког предмета Богу, без могућности искупљења (Лев27,28 сл; Бр 18,14).
[уреди] Анатема у Новом Завету
У Новом Завету више се не ради о започињау светог рата нити о предавању непријатеља анатеми. Али та реч остаје као израз за проклетство (и у Лк 21,5 у погледу заветних приноса у јерусалимском Храму). Уустима жидова, у обрасцима заклетве (Мк 14,71; Дј 23,12), та реч означавапроклетство што га на себе призива онај који се заклиње, за случај да прекрши заклетву. Код Павла је Божији суд над неверницима изражен обрасцем проклињања (Гал 1,8 сл; 1 Кор 16,220. Немогуће да хришћанин то проклетство изрекне против Исуса ( 1 Кор 12,3). Кад Апостол каже да би он лично желео бити одређен за уништење – анатему – само ако би његова браћа по племену тиме могла добити спас, он додаје да би то за њега значило бити одвојен од Христа (Рим 9,3 ). Тако тај парадоксалниобразац дефинише проклетство у највишем смислу речи.