Француско-пруски рат

Из пројекта Википедија

Француско-пруски рат
Део

Битка код Марлетура
Време: 19. јул 1870. - 10. мај 1871.
Локација: Француска, Немачка
Узрок рата:
Резултат: Победа немачке коалиције
Промене у територији:
Сукобљене стране

Француска

Прусија+немачки савезници (касније Немачко царство)
Заповедници
Наполеон III Ото фон Бизмарк
Јачина
500.000 550.000
Губици
150.000 мртвих или рањених
350.000 цивила
100.000 мртвих или рањених
200.000 цивила
{{{подаци}}}

Француско-пруски рат, понекад познат и као Немачко-француски рат је назив за оружани сукоб који се између 19. јула 1870. и 10. маја 1871. године водио између Француске и савеза немачких држава на челу с Прусијом.

Садржај

[уреди] Позадина

Узрок рата било је јачање утицаја Прусије у Немачкој и Европи након победе у пруско-аустријском рату године 1866, као и стварање Севернонемачког савеза који је имао потенцијал да постане, ако буде уједињен с јужним делом Немачке, већа сила од до тада доминантне Француске.

Непосредан повод за рат био је безуспешни покушај пруске династије Хоенцолерн да једног свог члана постави на шпански престо. Хоенцолерни су одустали након француског ултиматума, али је премијер Ото фон Бизмарк целу аферу објавио у тзв. Емском телеграму чији је увредљиви тон натерао француску владу да под притиском шовинистичке јавности Прусији објави рат.

Француска је у рат ушла уверена у брзу победу због постојања професионалне војске која се прославила у кримском рату, рату с Аустријом године 1859. као и у бројним колонијалним походима. Французи су били наоружани пушком Шаспо која је у то време била најмодерније стандардно стрељачко оружје на свету, а њихове снаге су располагале и са примитивним митраљезима. Са друге стране Пруси су имали надмоћ у артиљерији, али је главна предност била у постојању главног штаба на челу са Молткеом – институције која је годинама пре правила детаљне ратне планове и детаљно координисала покрете војске, у потпуности користећи новостворену железничку мрежу.

[уреди] Рат

Та предност се показала већ на самом почетку рата када су се две војске судариле на граници. Француске снаге нису биле довољно концентрисане, па су Пруси и њихови немачки савезници у свим већим биткама успевали да постигну локалну надмоћ и да их натерају на повлачење у тврђаве. Нова француска армија на челу с царем Наполеоном III, створена са циљем ослобађања тих снага, је уместо тога 1. септембра 1870. године опкољена, тешко поражена у бици код Седана и присиљена на предају.

Вест о катастрофи довела је до пада царске владе и проглашења француске Треће републике. Нова републиканска влада сматрала је како је војни пораз резултат неспособности старог режима, па да ће, као и 1793. године, за време француске револуције револуционарни елан и стварање масовне војске регрута успети да преокрене стање на бојишту. Међутим, пре него што се та војска могла створити, Пруси су успели да опседну Париз, а убрзо након тога да окупирају и већи део северне Француске.

У позадини њемачких снага створио се партизански покрет тзв. слободних стрелаца, који су Немци почели гушити узимањем талаца и другим репресалијама. У међувремену се тежиште ратних операција преместило на реку Лоар, где су француске снаге, упркос повременим локалним успесима, показале да нису у стању да ослободе Париз од опсаде.

Због свега тога је 28. јануара 1871. потписано примирје. Неколико дана раније је у окупираном Версају пруски краљ проглашен немачким царем, чиме је створен Други Рајх.

[уреди] Последице

Док су трајали преговори, радикално расположени елементи Националне гарде, лево оријентисани политичари и градска сиротиња у Паризу одбили су да се помире с поразом, па су подигли побуну која ће постати позната као Париска комуна. Међутим, овај покрет није стекао симпатије изван подручја опкољеног Париза па је угушен уз помоћ Пруса које су владине снаге пропустиле кроз своје редове.

Мировним уговором потписаним 10. маја 1871, Француска се обавезала да плати велику ратну одштету и да Немачкој преда покрајине Алзас и Лорен у којима је постојала немачка национална мањина.

Много важнији резултат је била појава уједињене Немачке као најјаче војне силе у Европи, а делимично захваљујући угљу из нових покрајина нова држава је постала и велика индустријска сила која ће временом, попут САД-а у исто време, почети да угрожава примат Британске империје као једине глобалне суперсиле.

Међутим, уједињена Немачка је исто тако на себе навукла сумњичавост и непријатељство европских сила, поготово Француске у којој се развио реваншизам. Бизмарк је стога велики део своје енергије уложио да тековине рата очува дипломатијом и стварањем сложене мреже војних савеза. Када је милитантни цар Виљем II напустио ту политику створени су предуслови да француско-пруски рат добије свој својеврсни наставак у облику Првог светског рата.

[уреди] Види још