Јосип Јурај Штросмајер
Из пројекта Википедија
Јосип Јурај Штросмајер (Strossmayer, Осијек 4. фебруара 1815. - Ђаково 8. април 1905.) хрватски бискуп и политичар, културни делатник и писац; један од најзначајнијих и најутицајнијих Хрвата 19. века.
На првом ватиканском концилу (1869. - 1870.) у Риму био је један од најзапаженијих противника неограничене папске власти и том се приликом истакао као вичан говорник одржавши чувени тросатни говор против догме о папској непогрешивости, после којег је с мањом групом бискупа напустио Рим.
Јосип Јурај Штросмајер је родоначелник аустро-хрватске идеје југословенства . Наставио је да негује унитаристичке идеје илирског покрета које су имале за циљ да илирско, а потом југословенско, име послужи као степеница на путу ка стварању јединствене нације која би потом понела хрватско име. Јосип Јурај Штросмајер је под фирмом југословенства крио своје хрватство, па и великохрватство.
Садржај |
[уреди] Порекло и деловање
Пореклом из кроатизоване немачке војничке породице из Осијека, Штросмајер је рођен 4. фебруара 1815. године у Осијеку. Штросмајеров прадеда се у Осијек доселио из Горње Аустрије. У родном Осијеку похађао је народну школу и гимназију, а двогодишњи филозофски течај завршио је у католичком сјеменишту у Ђакову. Потом је похађао високо сјемениште у Будимпешти где 1834. године стиче докторат филозофије. Године 1838. је заређен, и две године борави у Петроварадину. Две године касније (1840.) одлази у Augustineum у Беч и 1842. године постаје доктор теологије и професор канонског права на бечком Универзитету, полагањем дисертације о проблему црквеног јединства. Од 1842. до 1847. године професор је ђаковачког сјеменишта, а потом је две године у Бечу дворски капелан и један од тројице директора у Augustineumu. У то доба предавао је и канонско право на Бечком Универзитету.
Као дворски капелан, у периоду од 1849. - 1859. године, у доба аустријске контрареволуције одлучно је био на страни бана Јелачића. Од 1860. године па наредних 13 година вођа је Народне странке (1860.-1873.). У доба активног бављења политиком сматрао је како Аустрија мора постати федеративна држава у којој ће сви народи доћи до изражаја. Тежио је уједињењу јужних Словена у оквиру Аустрије под влашћу Хабсбурговаца. Настојао је Аустрији прокрчити пут на словенском југу ширећи њену утицајну сферу на јужнословенске земље изван граница аустријске државе. Програм Штросмајерове странке био је у овом: „Сви Славени (јужни) уједињени под Хабсбурзима и под Папом“.
Његовим посредовањем дошло је до конкордата између Ватикана и Црне Горе 1866. године, а радио је на томе да и Русија склопи конкордат с Ватиканом. Имао је значајну улогу у оснивању ЈАЗУ (Југославенске академије знаности и умјетности) 1867. у Загребу. Данас та установа носи име ХАЗУ (Хрватска академија знаности и умјетности). Такође је играо велику улогу у оснивању загребачког универзитета 1874. године.
Као црквени магнат располагао је огромним богатством. Новчано је помагао издавачку делатност као и оснивање народних читаоница , и то не само у Хрватској него и у осталим словенским земљама: од Словачке, Чешке и Пољске до Македоније. Због тога има велико поштовање код многих католичких Словена (у Прагу постоји трг са његовим спомеником).
[уреди] Штросмајер и Босна
Главна опсесија Штросмајер била је Босна. Како се поред овог просвећеног и агилног бискупа налазио и др Фрањо Рачки, познати историчар, који је писао о Хрватском Државном Праву, није чудо и да је први писао да је Босна "некоћ била хрватска". Деловање Штросмајера и његове агитације аустријскоме цару имале су тенденције да се покатоличе босански муслиман, а поунијатите православни Срби.
У књизи историчара фра Гаврановића, пише: Алојз Бороша, супериор часних сестара у Загребу, предлаже аустријској влади да у Босни покатоличи све муслимане, и да их затим похрвати, како би на тај начин сузбили политичке аспирације Србије, пошто су се "идеал србски" и "србска вјера" дубоко усадиле у срце по Босни, Херцеговини, Црној Гори, Далмацији, Словенији и Јужној Мацедонији: и сваки аустријски патриот. био он Нијемац, Хрват или Мађар, треба са овим да добро рачуна". Штросмајер ,је имао у Босни великог пријатеља, а такође великог непријатеља фрањеваца, Штадлера, сарајевског бискупа, који је одиста почео католичење муслимана са једном муслиманком, али је ствар откривена, и прешла у јавни скандал, а замало што није дошло и до крвопролића.
У Босну су били са аустријском окупацијом дошли многи агилни пријатељи ђаковачког бискупа Штросмајера. Нарочито Длустуш за просвету, Трешчец за управу, Херман за пропаганду. Међутим, поред свег Илирства и доцнијег Југославизма, покрет хрватски је остао у Босни ограничен на чисто католичке масе.
Штросмајерови људи у Босни су урадили невероватне ствари. Између осталог, сабирали су онамо српске народне песме и исте послали Матици Хрватској, која их је издала у 12 књига, као "Хрватске Народне Пјесме". Ово је био несумњиво међу највећим и најружнијим плагијатима који су икад учињени у европској литератури.
[уреди] Мит о Штросмајеровом Југословенству
Након стварања заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца (касније Југославије), створен је својеврстан мит о југословенству Штросмајера и његовог помоћника Рачког.У школске уџбенике Историје Штросмајер је представљан као апостол југословенства, као идеолог нове државе. Неки српски интелектуалци су га по значају за Србе чак изједначавали са Светим Савом.
Неки су намерно али већина из незнања занемаривали чињеницу о тешком положају српског народа у банској Хрватској за време политичког деловања Јосипа Јураја Штросмајера. Србима је у његово време било оспоравано национално име, забрањено да свој језик зову српским, а и приступ политици је био ускраћиван. Радило се на свесном прикривању чињеница о форми тог југословенства (тј. југославизма). Сам бискуп Штросмајер је године 1883., изјавио да су Срби главни непријатељи Хрвата. Штросмајер јесте проповедао неку врсту Јужнословенске државе, али под апсолутном влашћу хабсбуршке династије и католичке цркве, са центром у Загребу, БиХ као интегралним делом Хрватске, Сремом као делом Хрватске.
Избијање заблуде о Штросмајеру међу српском интелигенцијом и је почело тек 90-их, када су након дугогодишње забране објављени емигрантски списи Јована Дучића, и након објаве научних дела знаменитог историчара Василија Крестића.