Јосип Броз Тито
Из пројекта Википедија
![]() |
Неутрална тачка гледишта овог чланка је оспорена. Молимо Вас да погледате страницу за разговор овог чланка. |
Јосип Броз Тито | |
---|---|
Јосип Броз Тито |
|
рођен: | 7. мај, 1892. Кумровец, Аустро-Угарска |
преминуо: | 4. мај, 1980. Љубљана, СФРЈ |
Јосип Броз Тито (Кумровец, 7. мај, 1892 - Љубљана, 4. мај, 1980), доживотни председник Федеративне Народне Републике Југославије и Социјалистичке Федеративне Републике Југославије 1945-1980. По образовању бравар, Броз је био генерални секретар Комунистичке партије Југославије и потом партизанског Народноослободилачког покрета у Другом светском рату, једини вођа социјалистичке земље који се (1948.) супротставио вођству СССР, те један од оснивача и вођа Покрета несврстаних.
СФР Југославија се распала у најкрвавијем сукобу у Европи после Другог светског рата који је почео десет година након Брозове смрти.
Садржај |
[уреди] Младост
Јосип Броз је рођен у многобројној породици Фрање Броза, богатог сељака, и Марије, рођене Јаворшек, Словенке из суседне земље Хабсбуршког царства. Основну школу је завршио у Кумровцу, а браварски занат 1910. у Сиску. У Загребу се запошљава као ковинарски радник и у октобру 1910. постаје члан Социјалдемократске странке Хрватске и Славоније. Од 1911. до 1913. радио је у фабрикама у Словенији, Чешкој, Немачкој и Аустрији. Од јесени 1913. служи војни рок у Бечу и Загребу, где 1914. завршава подофицирску школу са чином водника. У августу 1914, након избијања Првог светског рата, послат је на српски фронт, а 1915. је пребачен на руски фронт где је у априлу 1915. на Карпатима рањен и заробљен. У јулу 1917. учествује у бољшевичким демонстрацијама, прихвата Лењинизам као своју политичку оријентацију и 1920. у Омску постаје члан Југословенске секције Руске комунистичке партије (бољшевика). Деценијама је југословенска службена комунистичка историја излазила с подацима о великом и активном учествовању Броза у Бољшевичкој револуцији, али, изгледа да је најближи истини био његов лични исказ, дат у телевизијским мемоарима годину-две пред смрт, у којима је оценио своје учествовање као маргинално.
[уреди] Рад у Комунистичкој партији
У октобру 1920. напушта Русију[тражи се извор], у новембру се запошљава у Загребу[тражи се извор] где постаје члан КПЈ[тражи се извор]. Ради у[тражи се извор] Великом Тројству код Бјеловара (1921.-1925.), бродоградилишту у Краљевици (1925.-1926.) и фабрици вагона у Смедеревској Паланци (1926.-1927.), одакле је отпуштен као "комунистички агитатор".[тражи се извор] У Загребу је у мају 1927. изабран за секретара Обласног одбора Савеза металаца, а у јулу 1927. за организацијског секретара Градског комитета КПЈ-Загреб. Ту се наметнуо као вођа “антифракцијске политике» (политичке струје међу комунистима која је захтевала прекид идеолошких спорова), а ту његову политику је у априлу 1928. подржала и Коминтерна.
Крајем јуна 1928. води противрежимске демонстрације поводом убиства вођа ХСС-а у београдској Скупштини. Ухапшен је у августу 1928. као потенцијални комунистички терориста и осуђен на 5 година робије, коју је издржавао у Лепоглави и Марибору. У јулу 1934. одлази у Беч, где је укључен у ЦК КПЈ; тада узима псеудоним Тито. Од фебруара 1935. борави у Москви, ради у Коминтерни (користи се псеудонимом Валтер). Крајем 1936. враћа се у Југославију и управља деловањем партије у земљи; 1937. оснива КП Словеније и КП Хрватске како би у стварности уозбиљио политику Коминтерне о споју «класног и националног„. Након хапшења Милана Горкића (правим именом Јосип Чижински), секретара КПЈ, 1938. у СССР-у, преузима вођење КПЈ. У августу 1938. долази у Москву, а почетком 1938. Коминтерна га и формално потврђује за генералног секретара КПЈ. Броз је по повратку у земљу провео још снажнију бољшевизацију ионако догматски правоверне КПЈ инсистирајући на идеолошкој монолитности, војно-партијској стези, уз ширење мреже партијских ћелија те догматском и идеолошком обрачуну с “ревизионистима„ окупљеним око Мирослава Крлеже и часописа “Печат„ (што је уследило након неуспеха да писца придобије за снажнији стаљинистички курс, а против сабласти “троцкизма„, глобалне комунистичке јереси која није ни постојала међу хрватским комунистима). Такође, сменио је вођство КПХ јер је на изборима 1938. подржала листу ХСС-а и Влатка Мачека, што је оцењено као “буржоаско скретање». На V земаљској конференцији КПЈ у Загребу у октобру 1940. саставља ново вођство КПЈ и излаже стратегију комунистичког деловања, темељену на оружаном устанку као начину освајања власти и совјетском типу федерације као моделу организације државе. Након напада Немачке на Југославију оснива у Загребу 10. априла 1941. Војни комитет за пружање отпора силама осовине. На његов је потстицај Политбиро КПЈ 4. јула 1941. у Београду донео одлуку о дизању оружаног устанка.
По властима СФРЈ[тражи се извор] хрватски комунисти су нешто пре, 22. јуна, основали Сисачки партизански одред, што је службени празник антифашистичке борбе у Републици Хрватској[тражи се извор]. Ова теза је оспоравају и са српске[тражи се извор] и са хрватске стране[1].
Антифашистички устанак против усташких власти НДХ на подручју Социјалистичке Републике Хрватске у оквиру СФРЈ, су подигли Срби становници српског села Срб у (Лици) Крајина, 27. јула 1941. Устанак је подигнут на иницијативу и учешче Срба који су се на тај начин бранили од усташког терора који је НДХ са Антом Павелићем на челу спроводила против српског, јеврејског и других нехрватских народа. (в. Логор Јасеновац).
У Другом светском рату је вођа комунистичког партизанскога покрета отпора и главни организатор стратегије и тактике партизанског типа ратовања[тражи се извор], као и политичких одлука које ће обликовати будућу Југославију на развалинама уништених осовинских савезника и спречити обнову монархистичке карађорђевићевске Југославије. Детаљи тока Другог светског рата на подручју Југославије (с нагласком на НДХ), дати су на спољашњем линку који је сажетак рада хрватског историчара Душана Биланџића. Овде је довољно напоменути неколико најважнијих ствари:
[уреди] Други светски рат (Народно ослободилачка борба)
![]() |
За више информација погледајте Други светски рат и Народноослободилачки рат. |
Устанак против немачког и италијанскога окупатора је избио свом силом 1941. на подручју Србије и Црне Горе. У њему су учествовали још недовољно разлучене присталице комунистичких партизана и српских ројалистичких четника под вођством пуковника Драже Михаиловића. Тај је устанак сломљен снажном немачко-италијанском офанзивом након које су уследиле тешке репресалије, као и рат између партизана и четника који су имали непомирљиве политичке циљеве у будућности. Отада, све до 1944., Србија и већи део Црне Горе су остали под контролом четника и припадника квислиншког режима (Милана Недића, и Димитрија Љотића).
Борба се пренела на подручје НДХ, где су се од 1942. до 1943. водиле пресудне борбе које су одредиле будућност Југославије у следећим деценијама. Главни обрачун је био између партизана и Михајловићевих четника, док су квислиншки режими и војна постројења (усташе, недићевци, љотићевци, локални четници попут Ђуришићевих и Пећанчевих, балисти, разне локалне милиције) ионако били осуђени на пораз заједно са силама осовине. Пораз четника у бици на Неретви (мај 1943.) избацио их је с историјске позорнице као могуће господаре у будућој Југославији.
Политички, најважније одлуке су донете 30. новембра 1943. на заседању АВНОЈ-а (Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије) у босанском градићу Јајцу, када је забрањен повратак краља Петра II Карађорђевића у Југославију, основана привремена влада, Тито проглашен за маршала и председника Националног комитета ослобођења Југославије, те зацртана будућност Југославије као државе састављене од федералних република.
Вештом политиком, Тито је увукао део представника грађанских странака у свој покрет (стварајући тиме фасаду надидеолошке нарави свога есенцијално комунистичко-тоталитарног покрета), придобио поверење Британаца и Американаца (као и поштовање Совјетског Савеза) који су ускратили помоћ четницима и сломили отпор избегличке ројалистичке владе у Лондону, присиливши је на невољну «сарадњу» (заправо потчињавање) Титовом покрету, те исцртао границе будућих република у каснијој Југославији, које су постале међудржавним границама након распада Југославије у 90-им годинама 20. века.
Током Другог светског рата Југославија је имала велике губитке, великим делом као последица међунационалних и идеолошких обрачуна између «југословенских држављана». Будући да се тим бројкама увелико манипулисало у циљу остварења дневнополитичких циљева, а и ширих стратешких замисли, сматрамо да је корисно навести најприхваћеније процене о националној припадности погинулих (убијених, умрлих од глади или заразних болести у Југославији или депортованих у иностранство) које је дао инг. Владимир Жерјавић. Ти су подаци обрађени у две књиге, од којих је једна, у енглеском преводу, доступна као спољашњи линк. Укратко: у бившој Југославији је погинуло око милион људи током Другог светског рата. Од тога око 500.000 Срба, око 200.000 Хрвата, око 100.000 Муслимана или Бошњака, док остало отпада на Словенце, Јевреја, Роме, Македонце и друге. У раздобљу свршетка рата и одмах после рата убијено је око 50.000 Хрвата, око 5.000 Срба и Црногораца, те приближно исти број Словенаца. Постоје и другачије процене, знатно више, али у недостатку могућности критичке провере, Жерјавићеве (као и српског емигрантскога демографа Кочовића) бројке остају до сада необорене.
[уреди] Тито – државник
Јосип Броз Тито је из рата изашао као признати државник, вођа у антифашистичком рату, заслужан за враћање Хрватској Истре, Ријеке и острва, те проширење Словеније. По завршетку рата заузима кључне државне и политичке положаје: председник привремене владе Демократске федеративне Југославије, врховни заповедник Југословенске армије и министар одбране, генерални секретар КПЈ. Владао је Југославијом 35 година балансирајући међу светским политичким половима које је чешће потискивао, а каткад им допуштао већи размах, нарочито у раздобљима веће либерализације режима: комунистички централизам и прокламована национална равноправност, независност Југославије и уклопљеност у хладноратовски поредак, једнопартијски тоталитаризам и попуштање стеге због све веће економске зависности Југославије од запада, те поступну либерализацију због растуће популације «гастарбајтера„ или радника на “привременом раду» у земљама западне Европе.
У почетним годинама његова владавина се одликовала доктринарном ригидношћу, радикализмом (који је понекад надилазио и совјетски) и елиминацијом остатака грађанскога друштва које је сматрао препреком за остварење тоталног самовлашћа. У том склопу треба гледати на сукоб с католичком црквом, процес надбискупу Алојзију Степинцу, маргинализацију грађанских политичара попут Ивана Шубашића или Милана Грола, те суђење и ликвидацију војно-политичког противника, четничког заповедника Драгољуба-Драже Михаиловића. Но, својим самосвесним наступом и особним политичким пројектима (потпора грчким комунистичким партизанима, иницијатива за стварање «балканске федерације„ Југославије и Бугарске (уз значајан приступ Албаније и Грчке)), те посебно инсистирањем на државној самосталности Југославије коју је Стаљин зацртао, попут земаља источне Европе у којима је инсталирао комунистичке послушнике, претворити у обичну совјетску губернију – изазвао одијум и бес кремаљског властодршца. Почетком 1948. долази до објаве “Резолуције Информбироа„ (наследника у рату распуштене Коминтерне) у којој је, речником познатим из доба московских процеса и масовних чистки у 30-им годинама, Тито и његово најуже вођство проглашено за банду демонских уротника, шпијуна и идеолошких херетика. У тим је тренуцима Тито показао завидну храброст (није у моменту раскида могао рачунати на потпору запада и САД) и одлучност, не дозвољавајујући да буде уплетен у идеолошке спорове и инсистирајући на државној самосталности као начелу односа међу сувереним земљама. Но, то је све било праћено масовним прогонима стварних и имагинарних “информбирооваца„ (као и политичким обрачунима који су смерали да потисну самосталност република – пример је убиство хрватског комунистичког политичара Андрије Хебранга), нарочито у “морском Сибиру», Голом отоку. Сматра се да је преко 40.000 стварних и наводних стаљиниста и случајних жртава подвргнуто репресалијама у раздобљу од 1948. до раних 50-их.
На плану унутрашње политике Тито 1950. иницира увођење радничког самоуправљања као покушај спречавања даље бирократизације једнопартијског система, а касније, у 60-им, низ привредних и политичких реформи које су ишле на редуцирање насиља државног апарата над сељацима и интелигенцијом , јачање права република наспрам државног централизма и увођење елементарне тржишне привреде. У јануару 1953. изабран је за председника Републике. У том раздобљу Југославија је почела да добија и војну и економску помоћ запада као препрека даљем ширењу совјетског утицаја. Године 1955, након Стаљинове смрти и млаке совјетске либерализације под Хрушчовим, нормализује односе са СССР-ом. Но, најзначајнији преокрет се догодио у спољној политици: захваљујући путовањима и везама с вођама новоослобођених земаља попут Индије и Египта, Тито постаје један од оснивача и најутицајнији државник покрета несврстаности – скупом изванблоковских земаља које су политиком активне мирољубиве коегзистенције деловале (бар делимично) као чинитељ смањења тензија између земаља НАТО-а и Варшавског пакта. Прва је конференција шефова држава и влада несврстаних земаља одржана 1961. у Београду, а Броз је учествовао као најважнији политичар који обликује глобалну политику покрета несврстаности (који је укључивао велик број држава Азије, Африке и Јужне Америке) на свим каснијим конференцијама. Политиком мира и међународне сарадње стекао је светски углед и сврстао се међу кључне личности светске политике.
Даља демократизација југословенског друштва од средине 60-их година праћена је сменом неких од водећих комуниста старе, централистичко-совјетске гарде (нпр. Александра Ранковића на Бријунском пленуму ЦК СКЈ (пример бар формалне демократизације је и промена имена - од комунистичке партије у савез комуниста) године 1966. Након совјетске окупације Чехословачке 1968. убрзава остваривање концепције општенародне одбране која ојачава одбрамбене функције република. Године 1970. иницира темељну реформу федерације ради преношења њених овлашћена на републике, што се остварује уставним амандманима 1971., а затим и Уставом 1974. Међутим, на врхунцу сукоба заговорника и противника демократских реформи 1971, на темељу процене да су реформе угрозиле идеолошки и политички монопол Партије, но и под притиском из иностранства (совјетске демонстрације војне силе на границама према Мађарској и Бугарској), стаје на страну партијских конзервативаца и подупире сламање национално-реформског покрета у Хрватској («Хрватско прољеће»), након чега је под полицијским и друштвеним репресалијама емигрирало више хиљада Хрвата. Након обрачуна с Хрватском, уследила је смена либералних политичара у Србији, Словенији и Македонији, но то није попримило размере широких репресија као у Хрватској и међу Хрватима у Босни и Херцеговини. Године 1974. изабран је за доживотног председника Републике и доживотног председника СКЈ.
Променама у устројству Федерације након доношења Устава 1974, затим иницијативом за увођење колективних руководстава с ограничењем мандата челних дужносника на 1 годину, покушао је успоставити равнотежу међу републикама и спречити борбу за власт након своје смрти. Водио је југословенску државну делегацију на Конференцији о европској везбедности и сарадњи у Хелсинкију 1975, те је учествовао на Конференцији несврстаних у Хавани 1979, на којој му је посебном повељом одато признање као главни протагониста покрета несврстаних.
Умро је у болници у Љубљани, а на његовој сахрану 8. маја 1980. у Београду је било 209 делегација из 127 земаља са најистакнутијим светским државницима.
![]() |
За више информација погледајте Смрт Јосипа Броза Тита. |
[уреди] Одликовања
Домаћа одликовања председника СФРЈ Јосипа Броза Тита:
- Орден народног хероја Југославије (први), 19. новембра 1944. године, одлуком Председништва АВНОЈ-а, а на предлог АСНО Србије.
- Орден народног хероја Југославије (други), 15. маја 1972. године, одлуком Народне скупштине СФРЈ
- Орден народног хероја Југославије (трећи), 16. маја 1977. године, одлуком Народне скупштине СФРЈ
[уреди] Цитати
Викицитат има колекцију цитата сродних са:
|



[уреди] Извори
- ^ Владимир Шекс је у свом интервјуу за Радио Мост 4. августа 2002. рекао: "Datum 27. srpnja 1941. godine, koji se u bivšoj Jugoslaviji slavio kao dan ustanka naroda Hrvatske, vi i ja poimamo sasvim različito. Evo, ovih dana Savez antifašističkih boraca ponovo traži da se u Srbu obilježi Dan ustanka naroda Like i Hrvatske, ali za nas to nije nikakav antifašistički ustanak, nego nešto posve drugo."
[уреди] Библиографија
[уреди] Спољашње везе
- JOSIP BROZ - TITO, Biografije Moljac
- Титовил
- Потомци заштитили име, лик и потпис Јосипа Броза
- Репринт књиге Тито у анегдотама
Председници Социјалистичке Федеративне Републике Југославије | ![]() |
|
---|---|---|
Рибар | Тито | Колишевски | Мијатовић | Крајгер | Стамболић | Шпиљак | Ђурановић | Влајковић | Хасани | Мојсов | Диздаревић | Дрновшек | Јовић | Месић |
Премијери Социјалистичке Федеративне Републике Југославије | ![]() |
|
---|---|---|
Тито | Стамболић | Шпиљак | Рибичич | Биједић | Ђурановић | Планинц | Микулић | Марковић |