Психолошки смер времена
Из пројекта Википедија
О времену се може говорити као о нечему што је једнако везано за физички свет и за персоналну егзистенцију. Ни екстремни објективисти не одричу времену субјективно-психолошки смер. Ово не би требало поистоветити са субјективистичким схватањем времена, јер се психолошким приказом времена не доводи у питање његова стварност.
Указује се само на то да је време могућно тумачити, истраживати помоћу различитих духовних способности. Садашњости одговара психолошка способност перципирања, прошлост стоји у вези с памћењем, док је будућност условљена моћима анализе и рационалног предвиђања. Психолошкој структури времена одговара граматичка структура глагола. Рачуна се и с могућношћу апстраховања од времена на чисто психолошком плану.
Тиме би било остварено ванвремено, ванчулно искуство, но то је проблем који се везује за различите парапсихолошке способности. Поред физичког, објективног, и његовог унутрашњег психолошког корелата - субјективног времена, неки уводе хроничко време, или време догађаја који су од важности по персоналну егзистенцију.
Лична егзистенција је у вези с хроничким временом. Догађаји који имају значај по наш живот не представљају време, већ се налазе у времену, и ми исти опажамо себе као дeо ланца догађаја у времену. „Све је у времену осим самог времена", истиче Емил Бенвенист. Хроничко време није ни субјективно ни објективно, оно је то уједно.