Историја српског народа пре Немањића
Из пројекта Википедија
Историја српског народа пре Немањића обухвата период најраније историје Срба на Балкану од њиховог досељавања до свргавања Десе са жупанског трона и постављања Тихомира(најстаријег брата Стефана Немање) за жупана Рашке чиме је отпочео период владавине Немањића.
Садржај |
[уреди] Прва српска држава
Срби су по доласку на Балкан оформили неколико државица које су све биле подређене врховном владару свих Срба,који је владао и средишњом српском облашћу званом Србија.Порфирогенит каже да су Србима владали потомци кнеза који их је предводио у сеоби на Балкан.Он не зна сва имена из те владарске породице,али први кога помиње по имену је Вишеслав,кога наслеђује Радослав,после кога на власт долази Просигој кога наслеђује његов син Властимир,први српски кнез о коме можемо рећи нешто више од имена.Током првих векова своје историје на Балкану Српске земље су вазали Византије,која је у то време заузета на другим странама,због чега постоји врло мало извора који нам сведоче о најранијој историји Срба на Балкану.Изузетак су извори који сведоче о акцијама Неретвљанских Срба који су гусарили Јадранским морем,пресрећући најчешће Млетачке бродове,чиме су се бавили и Хрвати из суседне Приморске Хрватске.
Интензивно словенско гусарење по Јадрану,приморало је Млечане да крену у један од првих похода да би се покорили Хрвати и Срби на источном Јадрану датираном око 834.године. Млечићи не успевају да покоре Мистиславову Приморску Хрватску,после чега се устремљују на Неретвљанске Србе,али се морају задовољити закључивањем мира са кнезом Дружоком.Међутим тај траје колико и сви наредни,дакле врло кратко.
Византијска власт у Србији није била јака и огледала се у држању гарнизона у тврђавама,плаћању пореза и можда у слању пратећих одреда цару, док су локални кнезови имали широку унутрашњу власт. При крају Властимировог живота у Србији долази до стварања анти-византијског блока међу представницима народа на чијем челу је свакако стајао многобожачки елемент који је најаче осећао Византијску власт.Као последица овога,средином IX века долази до организовања побуне на чије чело је стао кнез Властимир.У прилог овоме иде и чињеница да је гусарење у Јадрану појачано,поготово од стране Срба из Неретвљанске области, средином IX века,тако да се може претпоставити да Срби стичу своју независност између 845. и 850.године.
Из Србије су тада протерани хришћански мисионари и војне посаде чиме је практично стечена независност.Византија је била заузета на другим странама тако да није могла да предузме ништа озбиљније против Србије, на шта су Срби вероватно и рачунали када су подизали устанак.Бугари,који су нешто пре Срба основали независну државу,видели су у Србији претњу њиховом циљу да себи потчине све Словене на Балкану,због чега су одмах отпочели са нападима који су трајали три године и завршили се неуспешно по Бугаре.
Срби по први пут приморани да бране своју независност у новој постојбини супротставили су се организованијем противнику и захваљујући чињеници да су се бранили по својим шумама,на својим планинама успели су да одбране Србију.Властимир је своју власт над осталим српским областима учвршћивао и женидбама,јер је остало забележено да је једну своју ћерку удао за жупана Травуније Крајину,сина Белојевог.Након Властимирове смрти 862.године власт прелази на тројицу његових синова Мутимира,који је као најстарији био главни,Стројимира и Гојника с тим да су сва тројица по старом словенском наследном праву владала.
Сараценско освајање Барија 840.године даје им неопходну базу за гусарење по Јадрану.Тако они већ 841.године пљачкају Будву и Котор,а 866.године опседају Дубровник,али после 15 месеци бивају приморани да подигну опсаду.Дубровник за своје дуго одолевање Сараценима треба да захвали једној несрећи која их је раније задесила.Наиме 850.године Дубровник је задесило велико невреме које је разорило град и његове бедеме.Срби су,да би спречили да им слична невремена у будућности направе толико невоља,приликом обнове града појачали одбрамбрене бедеме.Захваљујући том појачању бедема Дубровник је успео да одолева опсади 15 месеци, али је Сарацене на подизање опсаде натерала вест да је Василије I послао флоту од 100 бродова као помоћ опсађеном Дубровнику,који се тада налазио под Византијском врховном влашћу.
За разлику од Срба у Дубровачкој републици који су признавали Врховну власт цара,Срби у Неретвљанској области нису признавали ничију врховну власт над собом,осим евентуално формалног признања власти врховним српским кнезовима.Овакав њихов статус пружао им је могућност за нападе на све бродове у Јадрану пошто Србија,у то доба,није имала ни трговачку ни ратну морнарицу, па је остало забележено да су 869.године,у време када су све државе(Франачка и Византија) и њима потчињене области(Приморска Хрватска) биле удружене око протеривања Сарацена из Јадрана,пресрели и опљачкали папско посланство које се враћало из Цариграда.Пошто први здружени византијско-Франачки напад на Бари није успео,тако да Сарацени 872.године упадају у Неретвљанску област и тешко је пустоше.То користи византијски цар Василије I и 873.године заузима ослабљену Неретвљанску област.
[уреди] Покрштавање Срба
Василије I се није задовољио освајањем Неретвљанске области,већ свој поход користи да би покрстио тамошње Србе.Том приликом су уништени многобожачка светилишта и кумири,осим највећег светилишта посвећеног Световиду.Тај храм је прочишћен односно на његовом месту је подигнута црква посвећена св. Виду.
Своју активност на покрштавању Срба Василије I није усмерио само према Неретвљанској области,већ према свим српским областима.Примање хришћанства од стране владарске породице Властимировића у Србији можемо сместити између 867.године,када је Василије ступио на престо, и 870.године пошто Јиричек рођења прва два српска принца са хришћанским именима, најмлађег Мутимировог сина Стефана и Гојниковог сина Петра који су према подацима били вршњаци,смешта између 870. и 874.године.У прилог овоме могао би да иде документ,из 872.године,у ком папа позива неког словенског кнеза Мутимира да се потчини панонско-сремској црквеној области чији је центар био у Сирмиуму(недалеко од данашње Сремске Митровице) због чињенице да је овај Мутимир вероватно најстарији Властимиров син.
Званично примање хришћанства није окануло Србе од гусарења по Јадрану,па Млеци 876.године шаљу казнену експедицију на Неретвљанску област, али на основу чињенице да у Венецијанским аналима није забележено ништа о успеху тог похода можемо закључити да се завршио неуспешно,по Млетачку Републику наравно.Три године касније млетачки дужд Петар Кандијан шаље против Срба у Неретвљанској области нову експедицију која не успева,што ће га приморати да се ускоро и сам упусти у борбу са Србима.
На чело Бугарске 880.године долази Борис који креће на Србију желећи да освети пораз свог оца.Властимирови синови спремно су дочекали војску из Бугарске и нанели јој још тежи пораз у односу на онај који се десио три деценије раније.Овом приликом заробљен је Борисов син Владимир са свим војсковођама које су из сукоба са Србима успели да изнесу живу главу на раменима.После овако тешког пораза Бугарска је била приморана да склопи мир и закључено је пријатељство услед чега су размењени поклони.Остало је забележено да су заробљеници молили Србе да их отпрате до границе,до Раса(или Расе),остаје нам нејасно због чега али је могуће да су се осећали сигурније да пролазе кроз Србију под пратњом српске војске него сами.На граници су размењени поклони у име пријатељства.Познат нам је садржај Мутимировог поклона Борису,који се састојао од:
- два роба,
- два сокола,
- два хрта,
- деведесет кожа,
али не и Борисовог Мутимиру на чему су неки историчари из Бугарске темељили своју неодрживу тезу о потчињености Србије Бугарској у то доба.
Ускоро међу браћом долази до сукоба око власти и из те борбе као победник излази Мутимир,вероватно и због чињенице да је имао подршку из Бугарске.Стројимир и Гојник су били у овом сукобу заробљени и послани са породицама у Бугарску као заробљеници, с тим што је, из нама непознатих разлога,Мутимир код себе задржао Гојниковог сина Петра,који је незадовољан оваквом стричевом одлуком врло брзо пребегао у Панонску Хрватску.
[уреди] Поход Петра Кандијана(старијег)
Интензивно гусарење Јадраном наносило је велике штете Млетачкој републици,због чега на чело новог похода стаје дужд лично.Петар Кандијан на поход креће са дванаест лађа.Успео је да се искрца на Неретвљанској обали и да нагна у бекство Србе који су чували бродове, после чега су Млечићи кренули да уништавају пет српских лађа које су се ту налазиле.Међутим,Срби који су побегли пред Млечићима,брзо су известили о њиховом упаду.Ускоро су Млечићи,који су уништавали српске бродове,били страховито нападнути да су се једва спасли.Током битке живот је изгубио и сам дужд тако да се ова битка може датирати на основу датума његове смрти јер је он према млетачким изворима погинуо 18.09.887.
Мутимир умире 891.године,а за свог наследника пре смрти именује свог најстаријег сина Прибислава(Првослава) желећи да спречи рат око власти међу његовим синовима.Вероватно је и другој двојици синова Брану и Стефану том приликом одредио неке области на управу.Прибислав је на власти провео једва годину дана када га Петар потискује из Србије и он бежи у Хрватску.
Пошто се Петровом узурпацијом престола пореметио редослед наслеђивања јавили су се и други српски принчеви са жељом да постану врховни кнежеви.Три године после узурпације,дакле 895.године,на Петра креће,из Хрватске, средњи Мутимиров син Бран,али Петрова војска односи победу,а Бран пада у заробљеништво где бива ослепљен,по Петровом наређењу,са циљем да га онемогући да се бори за престо.
Стројимиров син Клонимир 897.године креће из Бугарске на Петра.У неколико борби успео је да победи Петрову војску и да заузме престони град Достинику,али освајањем престонице сукоб још није био решен у Клонимирову корист јер Петар још увек није положио оружје због чега су сукоби настављени.Приликом једног сукоба Клонимир гине,а Петар као једини живи принц у Србији поново долази на власт.После овога је Србија провела две деценије под Петром у миру јер је врховни кнез одлично водио спољашњу политику земље одржавајући добре односе и са Византијом и са Бугарском,која се ближила врхунцу своје моћи, чији је сукоб око превласти на Балкану висио у ваздуху.
Јачање Бугарске под Симеоном јасно је говорило да ће она ускоро постати најјача сила на Балкану и да тада вероватно Србију неће ни Петрово кумство Симеоном спасти вазалства када Бугарска заврши са Византијом.У том циљу,а можда и подстакнут од стране Византинаца,Петар одлучује да ступи у преговоре са царством са Златног Рога.Негде на обали Јадрана он се сусрео са драчким стратегом. Можда би овај састанак остао непознат у Бугарској да захумски кнез Михајло Вишевић није дојавио Симеону за њега. Иако је био кнез Захумља Михајло је иступао као представник Срба из Травуније и Неретвљанске,тежећи вероватно да и постане и формални владар ових српских области због чега је и известио Симеона о овом сусрету не би ли се решио Петра који се сигурно не би сложио са таквом променом и јачањем једног обласног господара у својој држави.Склањањем Петра и склапањем пријатељства са Симеоном Михајло би добио одрешене руке за наставак својих покушаја да заузем делове Апенинског полуострва и тиме прошири своју власт и на западни Јадран.
[уреди] Борбе Бугарске и Византије око кнеза Србије
Непосредно после битке код Анхијала 917.године,у којој је Бугарска потукла Византију и постала најјача сила на Балкану,послао је на Петра Симеон војску која је са собом водила Павла Брановића као претендента на престо врховног кнеза Србије.Војводе војске из Бугарске позвале су Петра да дође у њихов табор,позивајући га на кумство са Симеоном. Петар је прихватио њихов позив,отишао у њихов табор где је окован и одведен у Бугарску где је ускоро умро у тамници.Не можемо са сигурношћу рећи зашто је Петар отишао на састанак,али је тешко поверовати да није био упознат са Михајловом издајом и да му није било јасно шта му се спрема пошто је са војском из Бугарске дошао и Павле Брановић,али на питање зашто је отишао на састанак,а није побегао у Хрватску као што је то урадио тридесетак година раније, мислим да никад нећемо добити одговор.
Византија је полако почела да се опоравља и скупља снагу за поновни сукоб са Бугарском.Око 920.године Византија шаље на Павла Брановића војску која је са собом водила Захарија,Прибиславовог сина,као претендента на престо.Павлова војска побеђује у сукобу и Захарија бива заробљен и послат у Бугарску у заточеништво.Политичка ситуација на Балкану која је подстакла Петра Гојниковића на приближавање Византији постојала је и даље,додуше мало измењена у корист Бугарске услед победе код Анхијала.Иако је на престо дошао вољом Симеона Павлу је било јасно да је приближавање Византији боље за њега,његову државу и што је најважније за Србе.Због тих разлога Павле отворено прелази на страну Византије,највероватније око 923.године.Симеону се никако није допала ова промена српске политике и он из тамнице вади Захарија и са војском га шаље на Србију.Није познато да ли је до сукоба уопште и дошло,али је извесно да је после њега владар Срба био Захарија као Симеонов вазал.
Као и његови претходници и Захарија врло брзо мења политику и окреће се Византији.Симеона су ове брзе промене политике врховних кнезова Србе вероватно увериле да ће Срби бити на његовој страни докле год је његова војска у Србији,а како он није био у могућности да држи војску у Србији и ратује са Византијом,решио је да једном за свагда покори Србе и шаље војску на Захарију,али она,највероватније,није са собом водила ниједног српског принца јер овом приликом Симеон,вероватно,није имао намеру да постави марионету на српски престо.Међутим Захарија успешно одбија овај напад разбивши Бугаре о чему говори и чињеница да су главе и оружје двојице бугарских војвода,који су или погинули или били заробњени у борбама,стигли на Златни Рог као трофеји.
Овај неуспех није онеспокојио Симеона и он већ 924.године шаље нову војску на Србију,која овога пута води са собом и Клонимировог сина Часлава.Када је Захарија сагледао надолазећу војску одлучио је да побегне у Хрватску и тако спасе главу на раменима.После овог бекства врховног кнеза Бугари су позвали српске жупане да дођу у њихов табор да се поклоне новом кнезу.Међутим није им се указала прилика да виде будућег врховног кнеза Србије јер су били похватани и побијени на лицу места.После тога у Србији није било никога коме би положај омогућио да организује неку озбиљнију одбрану што је искористила војска из Бугарске и тешко опустошила Србију,а Часлава вратила у Бугарску.
[уреди] Обнова Србије под Чаславом
Бугарски цар Симеон умире 927.године,што изазива велики обрт на Балкану.Симеона наслеђује његов син Петар који је у поређењу са својим оцем био само бледа сенка,додуше у поређењу са Симеоном који је био неоспорни господар Балкана многи би били само сенке,али праву промену изазива чињеница да је био под утицајем византијског цара Романа Лакапина тако да Византија поново постаје најјача сила на Балкану.
Користећи се мутним збивањима у Бугарској Часлав око 931.године успева да пребегне у Србију. Стање које је тамо затекао било је,по причању тадашњих писаца, у најмању руку очајно.Прича се да је у целој Србији било само педесетак ловаца без жена и деце.У овакав податак је тешко поверовати,тако да је вероватно у Достиници и њеној ближој околини затекао само педесетак ловаца без жена и деце.Часлав је по преузимању власти признао врховну власт Византијског цара и затражио од њега заштиту.Када се обезбедио од потенцијалних напада из иностранства посветио се обнови и учвршћивању Србије.
Смене на српском престолу нису ометале Неретвљанске Србе да гусаре по Јадрану због чега млетачки дужд Петар Кандијан,унук истоименог дужда који је пола века раније изгубио главу у сукобу са Србима у Неретвљанској области,формира 948.године експедицију од 33 лађе са циљем да покори Србе,али се и овог пута враћају необављена посла.Ускоро шаље поново 33 лађе,али овог пута успева само да закључи још један у низу мировних споразума који су трајали колико и присуства јачих Млетачких лађа у водама Неретвљанске области.
Користећи се заштитом Византије Часлав обнавља и ојачава српску државу која ће за његове владавине последњи пут обухватати све српске земље на Балкану.Не зна се тачно када је и како Часлав напустио овај свет,али је то било око 960.године.У Летопису Попа Дукљанина забележена је легенда о Чаславовој погибији.По њој су почели на Србију да ударају са севера Мађари и у једном од својих продора стижу до околине данашњег Ваљева где их Часлав на реци Тари зауставља и у том боју гине мађарски војсковођа Киш.Приликом једног каснијег Чаславовог похода против Мађара логор његове војске бива ноћу изненада нападнут и тој борби Часлав и његова пратња бивају ухваћени и по наговору Кишеве удовице бивају оковани и живи бачени у Саву.Иако је већи део Дукљанинових прича много ближи легенди него историји сигурно је да,по оној народној:„Где има дима,ту и ватра постоји“,има елемената истине.
[уреди] Пропаст прве српске државе
Са Чаславом се завршава низ врховних кнежева Србије,за које са сигурношћу можемо рећи да су потомци Властимира односно оног,макар и митског,вође сеобе Срба на Балкан.Није познато да ли је Часлав имао деце или шта се догодило са његовим наследником,постоји могућност да су се они можда налазили у пратњи која је заједно са Чаславом,по Дукљанину,завршила на дну Саве.После Часлава више није било врховних кнежева који су владали свим деловима Србије.У прилог овоме могао би се искористити Дукљаниноива тврдња да је после Чаславове погибије на престо Србије сео његов зет,али он није узео титулу краља коју је по Дукљанину имао Часлав,можда и због чињенице да је владао само централном српском облашћу.Но све то је само хипотеза која је базирана на податку из Летописа,чија је историјска вредност мала,уколико је уопште има.
Византија је у другој половини X века била заузета на својим источним границама,док је на Балкану Бугарска сувише слаба за неки озбиљнији покрет против Византије и Србија која је после Чаславове смрти,или погибије,потпуно разједињена.Да би спречило нека изненађења из Бугарске Царство ангажује Руског кнеза Свјатослава,који је у том тренутку био пријатељ Царства,да је заузме у име Византије.Свјатослав није имао проблема да заузме Бугарску,која је у то време била на издисају,али је он није заузео за Царство већ за себе,тако је Царство уместо две слабе словенске државе на Балкану добило једну слабу и једну која је била у успону моћи.Због тога цар Јован Цимискије 971.године удара на Русе и протерује их на леву обалу Дунава.Део те војске после тога бива упућен да утврди власт Царства у Србији.Византијска војска вероватно није имала проблема да дође до Достинике и примора онога који је тамо столовао,чиме год да је управљао и која год да је била његова титула,да призна врховну власт Царства,чиме су Срби,према мишљењу Цариграда,покорени.
[уреди] Македонско царство
Царство није дуго уживало у не постојању словенских напада,јер 976.године избија побуна на простору данашње Републике Македоније под вођство синова брсјачког кнеза Николе тзв. комитопула.Побуна се врло брзо проширила тако да је Византија и даље заузета на истоку била само неми посматрач стварања нове словенске државе.Тек 986.године успева Василије II да пошаље војску на Самуила,који је у међувремену остао једини на челу побуне,али она бива потучена у августу исте године.После тога Самуило покреће офанзиву која своју кулминацију достиже освајањем Драча 989.године. Освајањем Драча и његове околине Самуило постаје југоисточни сусед српских области.
У то доба Дукљом је владао Јован Владимир,који је на престо ступио између 990. и 995.године.Вероватно је он 992.године послао Византијском цару посланство,чији нам циљ није познат али је засигурно имао везе са заједничком акцијом против Самуила.На путу ка Цариграду то посланство пресрећу Арабљани и оно тек 993.године стиже на Златни Рог.Не зна се исход преговора али се зна да 998.године Самуило удара на Дукљу. Пред надолазећом Самуиловом војском св. Јован Владимир се са војском повлачи на Облик(или Облак) изнад Скадра,где му је била престоница.Када је сагледао снагу Самуилових трупа предао се да би,по његовом житију,спасао своје и Самуилове војнике узалудне смрти.После тога кренуо је Самуило на Улцињ,али није успео да га освоји због чега је,по дубровачким аналима,побеснео и искалио свој бес по Приморју.Том приликом тешко су страдали Котор и Дубровник,а Захумље је припојено Самуиловој држави.
[уреди] Пропаст Неретвљанске кнежевине
Нешто након Самуиловог продора на приморје Задар и још неки приморски градови,који су формално признавали врховну власт Византије,нису платили Неретвљанским Србима царски трибут.Царски трибут је порез који је званично припадао Византијском цару али га се он одрекао у корист Срба.Као одмазду за ово Неретвљански Срби заробљавају четрдесетак Задрана.Овај потез Срба користе Млечићи као повод за поход на источни Јадран,а могуће је да приморски градови по њиховом наговору нису платили порез Србима.Током похода Млечићи хватају групу српских првака и њима приморавају Србе да пусте Задране,после чега пуштају скоро све Србе осим шесторице који задржавају да би приморали Србе да поштују том приликом закључен мир.
Обезбеђени од акција Неретвљанских Срба Млечани се окрећу приморским градовима који су,изнурени Самуиловим ударом претходне године,били неспособни да се супроставе Млечићима предали су се пректично без борбе. Острвски градови који нису имали проблема са Самуилом решили су да се боре.Дужд Петар II Орсеоло напао је Ластово и Корчулу и успео да их заузме после дуге и тешке опсаде.По дуждевој наредби обе градске трђаве бивају сравњене са земљом да би се спречило противљење Млечићима у будућности.Овим походом је вековни сукоб између Срба Неретвљана и Млетачке Републике решен у корист Млечића који маја 1000.године постају суверени господари Јадрана.
Историјски списи не знају зашто је Самуило пустио Владимира из заробљеништва и вратио га на дукљански престо.Прича о томе постоји у његовом житију и Летопису Попа Дукљанина,који бележе да се Самуилова ћерка Косара заљубила у наочитог српског принца који је био у његовој тамници и затражила од оца да га пусти на слободу.Тешко је рећи колико је ова прича тачна, али је неоспорно да је Владимир био Самуилов зет и да је врло брзо после предаје на Облику поново седео на дукљанском престолу,а његов стриц је опет био владар у Захумљу обојица сигурно са Самуиловим благословом.Вероватно је Самуилу било лакше да српске области држи мирне,ако им врати старе владаре,а њих за себе веже родбинским везама.Владимир је после тога могао у миру да влада јер је Византија била далеко,са Самуилом је био у пријатељству,док је са осталим српским областима био повезан родбинским везама.
До промене стања на Балкану долази 15.09.1014.године када Самуилова војска бива тешко поражена на планини Беласици,што касније проузрокује Самуилову смрт.Њега наслеђује његов син Гаврило Радомир који покушава да организује одбрану од Византије,али бива убијен са женом од стране Јована Владислава,Самуиловог синовца,који ослепљује њиховог најстаријег сина да би га спречио да се умеша у борбу око власти.Уместо да се окрене Византији Владислав се посветио уклањању потенцијалних такмаца у борби око престола па је ред дошао и на Јована Владимира кога је позвао да дође у Преспу.Владимир је и поред Коасриног противљења пристао да оде у Преспу тек када се Владислав на дрвеном крсту заклео да му не мисли зло и полсао му исти по двојици испосника у пратњи епископа.По доласку у Преспу Владимир се прво упутио у цркву да се помоли Богу,али му је на њеном прагу одрубљена глава по Владиславовом наређењу.Судећи по његовом житију,Владимир је убијен 22.05.1015.године,а његова жена га је сахранила у цркви св. Марије у Крајинском Манастиру,близу Валдимировог двора,где се замонашила.После убиства Јована Владимира,Владислав заузима Дукљу,која после коначног слома Самуиловог царства 1018.године,са осталим српским областима које су улазиле у састав његове државе пале под власт Византије.
Паралелно са осталим српским земљама развијала се и Дубровачка република на чијем челу се налазио изборни кнез.Најстарији познат нам по имену,захваљујући разним дубровачким аналима, је Лампридије који се око 1023.године налазио на челу Републике.Његово име јасно говори да је тада још увек старо романско становништво чинило већину племства.
[уреди] Дукља као пијемонт српских земаља
Убрзо после пропасти Самуилове државе на челу Дукље нашао се Стефан Војислав,сродник Јована Владимира,највероватније брат судећи по годинама.Вазални односи према Византији нису одговарали српском кнезу који је чекао прву погодну прилику да се осамостали.После смрти цара Романа III Аргира 1034.године одлучује се Војислав на збацивање царске власти,али му тај покушај не успева јер се већ у августу 1036.године нашао у Византијском затвору.Крајем 1037. или првој половини 1038.године успео је да побегне и да се врати у Дукљу.По повратку је подиже нови устанак који је имао више успеха јер су тадашњи хроничари забележили да је:
односно
.
У зиму 39-40 на Дукљанској обали се слупа један царски брод који је превозио 10 кентерија злата. Према Византијскикм изворима Војислав је нашао то злато и задржао га због чега у пролеће исте године на њега креће војска из Византије,али бива поражена.
[уреди] Други словенски устанак(Петар Одељан)
Лета 1040.године у околини Београда избија побуна против Византије,под вођством Петра Одељана,која се брзо проширује по Поморављу и Повардарју.Драчки стратег креће са војском да угуши побуну,али га на путу достигне наредба да се запути у Цариград јер је у неким дворским сплеткама оптужен за издају,док команду над Драчком облашћу преузима његов тодашњи заменик,који је био омражен у народу.Када се Драчком облашћу пронела вест ко је нови стратег планула је велика побуна под вођством Тихомира.Устаници су се убрзо повезали и започели заједничке акције.Приликом једног састанка Тихомир бива убијен каменовањем по Петровим упутствима.У септембру се устанку придружује син Јована Владислава Алусијан за кога се знало да је Самуилов потомак,док је Петар тврдио да је Радомиров син.После неуспешне опсаде Солуна Петар бива ослепљен по Алусијановом наређењу,који после тога бежи Цару остављајући устанак обезглављен тако да Византија није имала тешкоћа да га угуши.Алусијан који је једно време био у служби Царства,био је стратег у Јерменији,можда је у старту био послат од стране Царства да уништи устанак.
На византијски престо 1042.године седа Константин IX који у јесен исте године шаље на Дукљу Драчког стратега са 60 000 војника.Истовремено Рашком жупану,Босанском бану и Захумском кнезу Љутовиду бива наређено,као византијским вазалима,да ударе на Дукљу са северо-запада.Служећи се тактиком коју ће 9 векова касније искористити Живојин Мишић у Колубарској бици,Војислав односи брилијантну победу у чувеној Бици код Бара.Током одсудног боја у јаругама и гудурама у долини Зете животе је изгубило око 40 000 византијских војника међу којима је и 7 стратега,док су остали једва успели да извуку живу главу.Српске војске које су продирале са северо-запада су,када су добили вест о страховитом поразу Византије,наставиле свој пут да би се поклониле Стефану Војиславу који је око себе почео окупљати и друге српске области.После тог страховитог пораза Зета бива остављена на миру до краја Војислављевог живота(око 1050.године).
У периоду између 1050 и 1055 дубровачки кнез био је Петар Слаба,што значи да Срби полако постају већина у Дубровнику.У ово доба бива формирана градска скупштина које се састајала на звук звона,а сачињавало ју је сво пучанство.
[уреди] Зета - Прва српска краљевина
Смрти Стефана Војислава покреће сукобе у његовој породици око власти,али тежње појединих области за независношћу,које је вероватно подстицала и сама Византија.Из сукоба у Војиславовој породици,који су можда били и оружани,као победник излази његов син Михаило.После тога он војском спречава отцепљење Травуније и тиме предухитрава Царство које је желело да са југа удари на Зету док се она бави побуном у Травунији коју су вероватно изазвали Византинци.Користећи се својим победом у Травунији и чињеницом да су се Нормани из јужне Италије спремали за прелазак на Балкан,закључује мир са Царством,коме је у том тренутку више одговарала Зета која ће се можда придружити Норманима кад се искрцају на Балкан,него Зета која ће сигурно прећи у офанзиву чим се Нормани у Напуљу укрцају у бродове.Овај договор је закључен највероватније 1052.године,јер те године Михаило добија титулу протоспатра.Да би овај договор био учвршћен Михаило се наредне године жени једном царском рођаком.Овај споразум омогућавао је Михаилу несметано дејствовање по српским областима што је он већ 1053.године искористио и вратио Рашку под своју власт.
1054 долази до коначног раскола у хришћанству.Срби који су живели у унутрашњости су били православци под Охридским архиепископом,док су Срби у приморју били католици под Сплитским и Драчким архиепископима.Ниједан од црквених центара није се налазио у Михаиловој држави,а било је теже освојити неки од њих,стога се Михаило активирао на добијању црквене независности.Са тим циљем обратио се папи тражећи обнову Дукљанске архиепископије,која је нестала у најезди Словена на Балкан,позивајући се на погибију неколико српских епископа у бури док су путовали на један од Сплитских сабора.Остварење његових циљева о независној цркви у независној држави,дочекаће тек његов син Бодин 108?.године када Дукљанска архиепископуја бива обновљена обухвативши све земље од Дрима и Бојане до Цетине.
[уреди] Трећи словенски устанак(Ђорђе Војтех)
![]() |
За више информација погледајте Словенски устанак у Поморављу 1072. |
У јесен 1072 Михаило шаље свог сина Бодина и војводу Петрила са одредом од 300 људи у помоћ новом словенском устанку који је, под вођством Ђорђа Војтеха,букнуо у јужном Поморављу.Устаници су Бодина прогласили за Цара,позивајући се на Самуила,у Призрену.Бодин са делом војске креће на север ка Нишу,док се Петрило упутио на југ где је освојио Скопље и упутио се уз Вардар ка Охриду.Убрзо је и Охрид заузет,а Петрило је наставио да гања византијску војску и Бугаре,који су били остаци племства из доба Симеона,све до Костура где су се ови склонили.Костур је град који се налази на језерском полуострву због чега га је лако бранити ако нападач нема никаквих пловила као устаници. Петрило је започео опсаду Костура,међутим опсађени су направили један испад из тврђаве који је потпуно изненадио устанике унео хаос и расуло у њихове редове услед чега се устаничка војска распала,а Петрило који је до тада гањао,морао је да бежи што брже на север.Бодин који је у међувремену заузео Ниш,морао је да по снегу у децембру 1072 жури на југ да му не би била одсечена одступница у Зету.Михаило који је напао Драчку тему по избијању устанка,послао је у помоћ свом сину одред под вођством свог зета Лонгивардопула.Византијска војска је код Пауна,јужно од Косова Поља,пресекла пут Бодину и дошло је до велике борбе у коју се укључио и Лонгивардопул,али на страни Византије.Бодин бива поражен и пада у заробљеништво и одводе га у Антиохију.У време кад је Бодин био заточен у Антиохији избијају уличне борбе између Грка и Јермена и метеж који су те борбе створиле искористили су млетачки трговци,које је потплатио Михаило,да ослобод Бодина који се после тога враћа у Зету и постаје савладар свом оцу.
[уреди] Проглашење краљевине
Око 1077.године Михаило користи унутрашње борбе у Византији настале као последица кобне 1071.године и осваја Дубровник.Исте године га папа у писму ословљава краљем,тако да је он вероватно самостално прогласио Зету за краљевину између 1072 и 1077,а тек после добио званично признање те титуле од папе.У априлу 1081 Михаило жени Бодина Јаквинтом, ћерком Архирица Норманина из Барија, и тако Зета ступа у савез са Норманима чије се искрцавање на Балкан очекивало.Убрзо након тога Михаило умире,јер се приликом норманске опсаде Драча 18.10.1081.године на челу Срба спомиње само Бодин.
У то доба кнез неретвљанских Срба био је Јакоб о чему сведоче и два записа са суђења.Први је из 1080 док се на другом из 1089 уз њега као кнеза спомиње и његов ризар Завида и још неки витезови.Почетком XII века власт у Неретвљанској области прелази у руке породице Качића из Омиша,тако да средиште Неретвљанске области полако постаје Омиш уместо Мокрог.
Срушивши власт Византије на Апенинском полуострву,Нормани под вођством Роберта Гвидискара опседају Драч.Бодин који је формално био византијски вазал дошао је са војском до Драча на позив цара Алексија Комнина.18.10.1081 долази до велике битке у којој су Нормани извојевали победу чиме је започет њихов продор ка средишту Балкана.Током битке Бодин је остао по страни,иако је дошао као византијски вазал,повукавши се када је постало јасно ко је победио.Он се после тога окреће српским областима,које су признавале византијску власт,и осваја Рашку у којој поставља за жупане Вукана и Марка,после чега припаја и Босну где поставља на власт Стефана.Норманска држава на Балкану распада се 1085 са смрћу свог творца Роберта Гвидискара.Према неким дубровачким аналима Бодин је непосредно после пропасти Нормана заузео Дубровник(који је прешао на страну Нормана),о чему сведочи тзв. Кула краља Бодина.Нестанком опасности од Нормана Византија се окреће Зети на коју шаље драчког стратега Јована Дуку који у једном сукобу са Бодином остварује победу,заробивши.Не зна се када се та битка водила,али је можемо сместити између 1085 и 1090 јер је Бодин 1091 опет био на челу Зете јер су се Византинци прибојавали његовог напада пошто су били заузети Печенезима.Могуће је да је Бодин у то доба формално признавао Византијску власт,што произилази из чињенице да нападе на Византију после 1091 води искључиво рашки жупан Вукан.
[уреди] Рашка као средиште борбе против Византије
Вукан 1093 заузима Липљан и спаљује га,што је приморало Цара да изађе на границу и изврши преглед стања,али до борбе са Вуканом није дошло пошто се Алексије задовољио миром који је Вукан понудио.Границу између Вукана и Византије чинили су Звечан,као Вуканов град,наспрам кога је стајао Липљан,град под влашћу Византијског цара.Мир је трајао вероватно колико и присуство Цара на граници јер је Вукан поново упао на Косово пљачкао сведок се на Косову није појавио драчки стратег Јован Комнин. Пред њим се Вукан повукао и понудио мир и таоце што је било прихваћено и Царство је сматрало да је тиме све готово,али уместо да у византијски табор пошаље таоце он је послао војску која у једном ноћном нападу изненађује и побеђује Византинце,после чега је продро све до Скопља,Врања и Полога.Нови српски упад приморава Алексија да поново дође под Звечан.Овог пута је тражио и таоце да се осигура од напада и Вукан му предаје синове свог брата Марка Уроша и Стефана Вукана.
Први Крсташки поход пролази преко Балкана 1096 и том приликом се крсташи проводе као боси по трњу јер су Срби на сталне крсташке пљачке,одговорили оружјем,иако их је Бодин лепо примио у Скадру.Краљ Константин Бодин умире 1101,после чега се поједине српске области издвајају из састава Зете,док у њој самој отпочињу борбе око престола.
[уреди] Борба Зете и Рашке за превласт међу Србима
- Бодинове наследнике на зетском трону помиње само Летопоис Попа Дукљанина који је већим делом веома непоуздан.Међутим ако узмемо у обзир да се Летопис завршава ступањем Немање на власт можемо претпоставити да је аутор био упознат са догађајима са почетка XII века и да се није служио легендама што се са сигурношћу може тврдити за време пре XII века.
Зетски престо,по Бодиновој смрти,преузима његов брат Доброслав кога је подржала Византија. Ускоро је дошло до смене на престолу јер је Кочопар,Бодинов брат од стрица,уз Вуканову подршку протерао Доброслава.Кочопар се врло брзо окреће против Вукана и повезује се са босанским баном,чијом се ћерком оженио, у циљу заједничке акције против Рашког жупана.Кочопар гине борби са Вуканом негде у Захумљу,после чега на престо у Зети седа будући зет Рашког жупана Владимир.
Вукан се 1106 поново спушта на Косово.Јован Комнин је покушао да га заустави,али је опет био поражен и Срби настављају свој продор који опет прекида сам Цар који на брзину закључује мир са Вуканом,због надолазећих крсташа.Крсташка војска пролазила је линијом Београд – Ниш – Софија – Цариград у периоду од пролећа до новембра и све време пута малтретирала локално становништво,које јој додуше није остало дужно,због чега је врло лако могло доћи до сукоба већих размера.Претпоставља се да је Вукан умро између 1112 и 1115,а непосредно по његовој смрти бива у Зети отрован краљ Владимир.Вукана наслеђује његов синовац Урош I,док уместо Владимира на власт у Зети долази Ђурађ Бодиновић.Њих двојица су јасно увидела ко је,у том тренутку,највећи противник Срба и повезали су се циљем заједничке акције против Царства.Да би онеспособио овај савез Алексије II даје војску Грубеши који протерује Ђурђа у Рашку.Вероватно византијска војска која је довела Грубешу на престо није могла довека остати у Зети,тако да је после њиховог одласка Грубеша почео да губи подршку и ускоро био протеран од стране Ђурђа који се вратио са војском из Рашке.Печенези који су до тада држали царске војске даље од Срба бивају уништени 1122,после чега се Цар окреће Србима.Византијска војска је прво ударила на Уроша I и приморала га да призна врховну власт Византије после чега је војском извршила смену на челу Зете.У то време кнез Дубровачке Републике је био Савин(од 1123 до 1126 ),док се као наредни кнез,чије име је остало сачувано у аналима,спомиње Петар који је био кнез од 1151 до 1153.
Мађарска 1127 осваја и спаљује Београд после чега њене трупе крећу на југ и стижу до Ниша где се окрећу ка западу и стижу до Сердике(данашња Софија) и Филипоља(данашњи Пловдив).У овај рат се укључује и Урош I на страни Мађарске.Поред почетног успеха који је на почетку рата остварила мађарска војска врло брзо бива сузбијена назад ка Дунаву где код Рама 1128 претрпљава тежак пораз који представља и крај рата.Разлози који су покренули Мађарску да нападне Царство и даље су постојали тако да се непосредно по закључивању мира обнављају ратна дејства која су се овог пута ограничила само на територију Браничева.За време обновљених непријатељстава Урош I осваја и спаљује Рас.Овај сукоб бива окончан 1129 тако што се стање ствари између Мађарске и Византије вратило на старо,после чега се на Србе стуштила казнена експедиција.Те или наредне године ћерка Уроша I Јелена удаје се за престолонаследника Мађарске слепог Белу II који 1037 осваја део Босне и својој титули додаје назив босански краљ.Најмлађи Јеленин брат Белош одлази са њом у Мађарску где добија титулу витеза и бива једна од најзначајнијих личности у Мађарској тог доба.Урош I је имао три сина:
- Уроша II
- Десу
- Белоша
и две ћерке:
- Јелену
- Марију.
Нешто пре 1146 умире Урош I а наслеђује га његов најстарији син Урош II.Непосредно пре тога(1143.године) на византијски престо сео је Манојло Комнин за чије владавине Византија,последњи пут у свом постојању,постаје снажна држава.
У јеку византијских припрема за удар на Нормане нападне Урош II 1149 Византију,али Манојло муњевито реагује и у јесен исте године осваја Рас и спаљује његов двор,тако да се Урош спасао бекством у планине.Наредне године креће поново Урош на Византију,у договору са помоћним трупама које су послате из Мађарске.Манојло је пробао да спречи спајање војски нападом на мађарске трупе код Параћина,али није успео.Здружена Српско-Мађарска војска водила је око два месеца борбе са Византијом,али Манојло на реци Тари код Ваљева разбија здружене снаге и поново приморава Србе на закључење мира.О жестини битке на Тари говори и чињеница да су двојица византијских војсковођа,Михаило Врана и Гифорд, једва извукла живе главе,док су борби заробљени српски жупани Грдеша и Вучина.Наредни сукоб између Мађарске и Византије водио се у од 1151 до 1155 претежно у Срему.Урош није узео учешћа у овом рату,али је зато босански бан Борић врло активно учествовао на страни Мађарске.1153 Урош процењује да би уласком у рат на страни Мађара могао имати користи и укључује се у сукобе,али се испоставља да је и овог пута лоше проценио снагу и моћ Царства.Међу Србима је расло незадовољство Урошем, који је водио неколико ратова против Византије који су били потпун промашај.Незадовољство је кулминирало 1155 када се против њега дигне његов брат Деса.Према тадашњим изворима подршка коју је имао Деса била је слична Урошевој тако да су браћа позвала Манојла да пресуди.Манојло одлучује у Урошеву корист,а Деси даје област Дендру у околини Ниша.После смрти Гејзе II 1162 у Мађарској почне борба за престо у којој је Манојло видео шансу да тамо постави свог штићеника.Мислећи да је Манојло сувише заузет у Мађарској одлучује се Урош да поново окуша своју срећу у борби са Царством,међутим и овај Урошев поход се завршава као и предходни јер у јесен 1162 бива поражен и збачен са власти.Манојло на престо поставља Десу под условом да му врати Дендру.Пошто је Деса одбио да врати Цару Дендру,Манојло,који је у Нишу окупљао трупе за рат против Мађарске,одлучује да заврши са Десом.Поред не враћања Дендре на овакву Манојлову одлуку утицао је и Десин недолазак у Ниш са својом војском,коју је као вазал био обавезан да шаље,као и његовом повезивању са Млечићима и Мађарима.Цар није имао проблема да зароби Десу,који након своје смрти бива сахрањен у својој задужбини црква св. Петра у Пољу у околини Требиња.
Након свргавања Десе Манојло на жупански престо доводи Тихомира, најстаријег Немањиног брата чиме отпочиње ера Немањића у историји српског народа.
[уреди] Литература
- Станоје Станојевић, Историја Српскога Народа, Београд 1989
- Андрија Веселиновић, Радош Љушић, Српске Династије, Београд 2001
- Константин Јиричек, Историја Срба, Београд 1918
- Василије Марковић, Православно Монаштво и Манастири у Средњевековној Србији, Сремски Карловци 1920
- Константин Николајевић, Први Векови Српске Историје пре Немањића, Београд 2001