Реализам у српској књижевности
Из пројекта Википедија
Садржај |
[уреди] Прозни реалисти
Реализам је открио малог човјека и његов свијет. Наши реалисти своју пажњу поклањају разноликим видовима народног живота - од оних прастарих, фолклорних, до оних које је доњело ново доба. Они теже да што вјерније пренесу начин живљења, обичаје, нарави и начин говора у појединим крајевима. У књижевност улази регионална тематика, а у њен језик продиру дијалекатска обиљежја. Реалисти су са познавањем и разумјевањем приказали породичне и друштвене прилике на селу и у малом граду, док су од модерног града и од европског начина живота зазирали.
Српски реализам обухвата широке и разноврсне књижевне појаве у великом временском периоду. Најранији писци те оријентације појавили су се још 60-их година, у јеку романтизма. То су Јаков Игњатовић (1822-1889) и Стефан Митров Љубиша (1824-1878), оба из генерације Бранка Радичевића. Игњатовић потиче из српске дијаспоре (рођен је у Сентандреји, у срцу данашње Мађарске). Пошто се окушао у разним књижевним жанровима и у политици, он се као четрдесетогодишњак прихватио рада на роману и приповјеци из савременог живота. Упркос слабостима у умјетничкој обради, језику и стилу, он је снажан писац, проницљив посматрач живота, врстан познавалац људи. Он је једини истински романсијер међу српским реалистима, оријентисаним претежно према приповјеци. Љубиша потиче с крајњег југа, из патријархалне приморске општине Паштровићи код Будве. Назван је "Његошем у прози" зато што је слично великом пјеснику приказивао народну историју и "начин живљења, мишљења и разговора" људи свог краја, користећи форме усменог приповједања и стил "пучког краснорјечја". Међу његовим приповјеткама има и ремек-дјела (Кањош Мацедоновић).
Од 70-их година реализам постаје водећи правац. У то време средиште културног и књижевног живота помера се из Војводине у Србију, из Новог Сада у Београд. Програмске основе реализма формулисао је социјалиста Светозар Марковић (1846-1875) у чланцима Певање и мишљење и Реалност у поезији. Најпотпунији израз нови правац добија у приповјеци из народног живота, чији су творци Милован Глишић (1847-1908), Лаза Лазаревић (1851-1891) и Јанко Веселиновић (1862-1905). Глишић и Веселиновић остали су у поетичким оквирима покрета, изразивши његове супротне стилске могућности. Глишић у хумористичко-сатиричној приповјеци, а Веселиновић у идиличним причама и у романима из народног живота и историје, док је Лазаревић као умјетник те оквире вишеструко надмашио. Један од најобразованијих и најкултивисанијих умјетника свог доба, истакнути љекар који је оставио значајне радове из медицине, он је слично осталим био поклоник патријархалног света и његових вриједности и у неколико приповједака дао је породичне драме, у којима међусобна љубав и солидарност надвладавају деловање деструктивних сила. Али он је дубље од осталих осјетио потресе које је доносило ново доба, открио индивидуалне и моралне аспекте кризе старих односа и први приказао судбину интелектуалца у нашем друштву. Изнад осталих писаца уздигао се највише смислом за психологију личности, поетском снагом у дочаравању амбијента и атмосфере те великом брижљивошћу у изграђивању композиције и стила својих приповједака. Он је творац српске психолошке прозе и, са девет приповједака, колико је успио да заврши, сврстао се међу националне класике. Први пут с оцем на јутрење, Ветар, Све ће то народ позлатити се сматрају ремек-дјелима.
У последњим деценијама прошлог и у првој деценији овог вијека Србија је била земља приповједача. Они су долазили из разних крајева носећи са собом своја регионална обележја. Глишић, Лазаревић и Веселиновић били су из западне Србије. Из средишње области, Шумадије, потекли су Светолик Ранковић (1863-1899) и Радоје Домановић (1873-1908), који су српску прозу обогатили новим квалитетима, први у домену психолошке приповјетке и романа, други у сатири. Окренути више садашњости него недавној прошлости, они су пружили мрачну, песимистичку слику живота, супротну ведрини и оптимизму првих реалиста. Ранковић је дао личности у развоју, њихове сударе са светом у којима се руше њихови идеали, мењају њихови карактери, те се човеку све догађа супротно оном што је хтио. Домановић је писао хумористичко-сатиричне приповјетке, затим и алегорично-сатиричне приче, у којима је највише постигао (Страдија, Данга, Вођа, Мртво море и др.). У њима је приказао негативне стране новог друштва, бирократски формализам, отуђеност од аутентичних вриједности, ропски менталитет и поданичко васпитање. У својој најбољој сатири, Вођа, испричао је причу о колективној опсесији вођом.
Највише разноликости у темама, поступцима и стилу показали су Симо Матавуљ (1852-1908) и Стеван Сремац (1855-1906), јер су и један и други боље од већине осталих превладали завичајни регионализам. Матавуљ је живео по разним крајевима, у родној Далмацији, Црној Гори и Србији, а путовао је доста и по страним земљама, што је све нашло места у његовим делима, међу којима се издваја хумористички роман Бакоња фра-Брне, о животном путу једног католичког свештеника, као и више приповједака из далматинског и београдског живота. Врхунац је достигао у кратким причама из последње деценије живота, од којих су неке ремек-дела (Поварета, Пилипенда, Нашљедство и др.). Сремац је родом из Војводине, али је највећи дио живота провео у Србији, у Београду, и једно време у Нишу, тек ослобођеном од турске власти. Та три амбијента нашла су мјесто у његовим приповјеткама и романима. Сремац је најпопуларнији српски приповједач. Читаоце је привукла носталгична поезија старовременог живота полуоријенталног Ниша (Ивкова слава, Зона Замфирова) као и раскошан хумор и слике равничарског амбијента у његовом главном дјелу - хумористичком роману Поп Ћира и поп Спира. Али он је давао и друге аспекте живота, мање егзотичне и поетичне, слике у којима преовлађују сатирични тонови (Вукадин) или озбиљне анализе савремених појава у српском друштву.
Реалистички програм имао је много мање одјека у поезији него у прози. Једини истакнути пjесник тог раздобља, Војислав Илић (1862 - 1894), син Јована Илића, иако има доста заједничког са сaвременим приповједачима не може се назвати реалистом у поезији. Он је дао песме сеоских пејзажа, у којима преовлађују тамни, сутонски, познојесенски и зимски тонови. Највише пажње поклањао је темама из грчке и римске антике, с којима у нашу поезију улазе класичне форме и симболи. Иако није био нарочито образован песник нити добро упућен у сaвремене пјесничке токове у Европи, он је дао поезију блиску западним пост-романтичарским правцима, посебно парнасу и симболизму, извршивши велики утицај на скоро све наше пјеснике с краја прошлог и почетка овог вијека.
Драма овог раздобља дала је једног од класика српског театра, Бранислава Нушића (1862-1938). Опробао се у разним врстама, у комедији, историјској и грађанској драми, у приповјеци и роману, у фељтону, путопису итд. Највеће домете остварио је у комедији. Његове највеће комедије су Народни посланик, Сумњиво лице, Госпођа министарка, Покојник и др. У њима је у мноштву призора дао друштвену комедију Србије свог доба, паланачке трговце, среске капетане, полицијске писаре, добре домаћице, мале и велике хуље, које с највећом отвореношћу говоре о својим неваљалствима, о власти и новцу. Нушић је мађионичар смијеха, најпопуларнији наш позоришни писац, који је продро и на стране сцене и у многим земљама стекао захвалну публику.
[уреди] Лирски реалисти код нас
Прилике у прози унеколико су друкчије од оних у критици и поезији. Док се поезија окреће страним узорима, проза још задуго остаје чврсто везана с домаћим тлом и ранијом приповедачком традицијом. Реализам, који као прозни правац захвата читавих пола вијека, од Игњатовићевог Милана Наранџића (1860) до Станковићеве Нечисте крви (1910), прошао је у свом развоју кроз три главне фазе: романтичну, класично-реалистичку и модерну. У последњу фазу спадају Петар Кочић и Борисав Станковић, три приповједача која се јављају на прелазу XIX у XX вијек, а своја главна дjела објављују у првој деценији овог вијека. Скерлић их је назвао лирским реалистима и тај назив најбоље одређује њихов положај, с једне стране, као следбеника реалистичке традиције а, с друге, као писаца који отварају путеве наше модерне прозе.
Петар Кочић (1877-1916) је приповједач Босне или, још уже, Босанске Крајине. Његово дјело је израз непосредног доживљаја босанског села и босанске природе. Читав му је књижевни рад повезан с политичком борбом. Започевши стиховима, он је касније дао неколико пјесама у прози (Јелике и оморике, Молитва, Тежак, Кмети, Слобода) у којима је изразио љубав према отаџбини, завичају, радном човјеку, слободи, и мржњу према туђину. На њих се надовезују приповјетке у којима преовлађује лирско-патетични стил, те их можемо назвати поетским приповеткама. У њима се спајају слике тегобне стварности поробљеног народа и бунтовнички занос, реализам и романтизам. Приповетка Јаблан, једна од првих и најбољих које је написао, кратка и једноставна, без развијене фабуле, кроз причу о борби бикова даје параболу о несаломљивости народне снаге и отпора. Кочићева бунтовност добила је најснажнији израз у приповјеци Вуков гај, у којој је приказао побуну народа на Змијању против туђинских израбљивача.
Дубока, скоро мистична везаност за природу завичаја прожима цело Кочићево дело. Међу њима се нарочито издвајају приповјетке у чијим насловима се јављају предлози простора: У магли, Кроз маглу, Кроз светлост, Кроз мећаву. Последња спада у најбоља Кочићева остварења. Рвање човека с невременом у суровој планини само је завршни чин, драмска кулминација приче о пропасти куће Реље Кнежевића, некада многољудне и богате, од које остају само старац и дјечак да и они настрадају у мећави, на повратку из града, где су узалудно покушавали да продају последњу краву. Планинска природа одређује не само судбину него и темперамент и карактер Кочићевог човјека. Његове жене, јунакиње приповедака Кроз маглу, Кроз свјетлост, Туба и Мргуда, једре и здраве планинке, "слатке крви", доживљавају слом због незадовољене страсти. И остали су ликови оличење завичајне природе, њене снаге и дивљине. Осим споменутих, у њих спада и онај поп човекомрзац, јунак приповетке Мрачајски прота, један од најнеобичнијих ликова читаве наше прозе.
Као писац, Кочић је најпознатији по дјелима у којима је лирска црта подређена комици и сатири. Ту је најпре циклус од пет приповедака о Симеону ђаку, нека врста прозног комичног епоса, у коме се у омамљујућој атмосфери око ракијског казана испредају приче о стварним и измишљеним јунаштвима. Најпопуларније Кочићево дело јесте сатира "Јазавац пред судом", написана у драмском облику. Њен јунак Давид Штрбац, шаљивац и домишљан, навлачи на себе маску луде и лакрдијаша како би могао казати сву горку истину о судбини народа. Давид стално глуми пред судијама тако да се не зна кад се измотава а кад говори истину, кад се руга њима а кад себи. На феномену глуме заснива се и последње и најопсежније Кочићево дело политичка сатира Суданија (1912). Глума ту није појединачни него скупни чин. У њој се затвореници у бањалучком затвору играју суда: један је оптужени, други тужилац, трећи бранитељ, четврти судија итд. Читава та импровизација, која је стално на граници између игре и живота, представља духовито ругање аустријском суду.
Најзначајнији приповедач овог раздобља јесте Борисав Станковић (1876-1927). По тематици он је најизразитији регионалиста међу нашим реалистима, а по психологији ликова, поступку и стилу један од зачетника наше модерне прозе. У својим приповјеткама, драмама и романима дао је слику родног града Врања на прекретници између турског времена и модерног доба, онако како су то раније учинили Ј. Игњатовић са Сент-Андрејом и С. Сремац с Нишом. Његова тематика је социјално одређена а у начину приказивања преовлађује унутрашња, психолошка перспектива. Највећу књижевну активност развио је у првој фази свог рада, на прелазу из XIX у XX вијек, када једну за другом објављује три књиге приповједака, Из старог јеванђеља, Стари дани и Божји људи, и драму Коштана, а започиње рад на романима Нечиста крв и Газда Младен. У више приповједака он је дао поезију младости и некадашњег живота у родном граду (Ђурђев-дан, У виноградима, Нушка). Станковићев свијет, иако временски и просторно удаљен, није идиличан и бесконфликтан. Сукоби су стални и разноврсни, између старог и новог, коленовића и скоројевића, богатих и сиромашних, појединца и друштва. У средишту свих збивања налази се појединац и његова судбина. Тежиште је приказивања на психичким ломовима и унутрашњим потресима, али се при томе никада не губи из вида дубља социолошка заснованост ликова и ситуација. Судбина Станковићевих јунака одиграва се у троуглу сила које чине новац, морал и ерос. Друштвени морал средине те материјални интерес и престиж породице супротстављају се еротском нагону појединца, намећу му своја ограничења и забране – на тој тачки почиње индивидуална драма безмало свих Станковићевих јунака. У више приповједака Станковић је приказао осујећену љубав услед тога што младић и дјевојка припадају разним сталежима (Стари дани, У ноћи, Они, Станоја, Увела ружа). Међу њима је најлепша Увела ружа, лирска, елегична приповјетка, написана у првом и другом лицу, у ствари мали лирски роман. Љубавна прича, као и у Дисовим пјесмама, припада давним данима, сва је у знаку младости, љепоте, свјежине љетњих вечери и опојних мириса оријенталних башта. Она оживљава у сјећању, у тренуцима када од свега тога ништа више није остало.
Станковић открива свет понижених и увређених. Читава његова збирка Божји људи, састављена од кратких приповједака и цртица, посвећена је онима који су одбачени од друштва, просјацима и поремећеним, од којих свако живи у неком свом нестварном свијету. Више него и један други наш писац Станковић се бавио судбином жене. Жена је главна јунакиња у његовим најбољим делима, у приповјеткама Увела ружа и Покојникова жена, у драми Коштана и роману Нечиста крв. У Покојниковој жени јунакиња се немоћно батрга у мрежи патријархалних обичаја. Она је обезличена до анонимности: најпре сестра своје браће, затим жена свог мужа а после мужеве смрти његова удовица, покојникова жена, увек пред строгим испитивачким погледом родбине и света, као пред очима судија. Истинска љубав стално се потискује и на крају сасвим одбацује. Једина одлука коју је Аница самостално донијела у животу била је уперена против ње саме: одбила је руку човека кога је одувек волела и пошла за невољеног. Коштана је најзначајнија од три Станковићеве драме. Полазећи од традиционалне шеме овог жанра, Станковић је написао потресну драму трагичних људских судбина. Народне пјесме које пјева Коштана носе у себи чежњу за лепотом, у њима је живот слободан од свих стега, пун радости и пустоловине, оне су уточиште од сивила прозаичне свакодневнице. Све су личности испуњене том чежњом, пјесма у овој драми представља својеврсну колективну опсесију, сличну опсесији еросом у другим његовим делима, нарочито у роману Нечиста крв.
Тај роман доноси суму Станковићевог приповједачког искуства и његовог познавања човјека и свијета. Заснована као друштвена хроника родног града, Нечиста крв прерасла је у изразит роман личности, психолошки утемељен, а да при томе није изгубила битних обиљежја друштвеног романа. Лик необичне љепотице Софке, као и ликови других јунака романа, међу којима се издваја снажна личност газда Марка, Софкина свекра, освјетљени су изнутра, психолошки или, чак, психоаналитички, фројдовски, али све што се с њима догађа мотивисано је социолошким чињеницама: историјом двеју породица које припадају разним сталежима. Други Станковићев роман, недовршени и постхумно објављени Газда Младен, јесте повијест о судбини човека који је постао добровољна жртва дужности; просперитету породице он је жртвовао све, па и вољену жену. Умјетнички је остварен друкчијим поступком од Нечисте крви. Све је у њему сажето, усмјерено на оно што је главно, реченице понекад личе на формуле. Газда Младен дјелује, пре свега, цјелином, а Нечиста крв и обиљем драматичних ситуација, у којима извјесни детаљи често прерастају у вишезначне симболе. У оба та романа и у читавом свом невеликом опусу Станковић је стваралац необичне, елементарне снаге, који је с великом муком налазио језички израз.
[уреди] Класификација
- Рани реализам у српској књижевности
- Критички реализам у српској књижевности
- Српско песништво у доба реализма
- Српска драма у доба реализма
- Сазревање критике у српској књижевности