Петар II Петровић Његош

Из пројекта Википедија

Петар II Петровић Његош
увећај
Петар II Петровић Његош

Петар II Петровић Његош (1. новембар, 1813 - 10. октобар, 1851) је био највећи црногорски и један од највећих српских песника, владар Црне Горе и владика. Његошево најбоље дело Горски вијенац у Бечу је оцењенo као Манускрипт генијалног творца, pretium affectionis.

Садржај

[уреди] Животопис

Владика Петар други Петровић Његош родио се на Његушима. Његош је други син Томе Маркова Петровића, најмлађега брата владике Петра I. и Иване Пророковић. На крштењу је Његош добио име Радивоје под којим је у народу био познат и доцније као владика Раде. По завладичењу он се потписивао само својим калуђерским именом — Петар и презименом — Петровић: владика Петар Петровић. Али га народ владиком Петром није ни звао ни запамтио, него - владика Раде. Владиком Петром народ је називао једино његовог стрица. Његош никада није употребљавао оно II уз Петар, него је то додато касније, као и I уз име његовог стрица, да би их разликовали.

Не зна се тачно због чега је узео додатак Његош, а не Његуш, као што би требало према имену његовог племена и најужег завичаја. Биће да је то преузео од стрица владике Петра, који је каткада уз своје презиме додавао Његош, а не Његуш.
Владика Петар I, његов стриц, узе га к себи 1825 да га школује и припреми за наследника. Стриц је, раније, за наследника спремао Његошева брата од стрица, који се школовао у Русији, али је овај више волео војску и официрски позив. Традиција је међутим била да владалац Црне Горе, буде владика, па се и млади Његош, Раде, како је на крштењу назван, спремао за тај позив. Школу је кратко време учио у Боки Которској, а после му је стриц довео за учитеља Симу Милутиновића. После стричеве смрти, 1830, Његош се закалуђери врло млад и прими управу над Црном Гором. 1833 путовао је у Петроград, где буде завладичен. Још је једанпут ишао ради државних послова у Петроград и два пута у Беч. Путовао је и по Италији ради разгледања уметничких споменика, а и ради лечења. Зиму 1850 провео је у Напуљу, тешко болестан.

Владика се у пролеће 1850 разболео од грудне болести којој је залуд тражио лека у Италији, и од које премину 19 октобра 1851 на Цетињу. На три дана пред смрт пожелео је поћи ма само и до Котора ради лечења али није имао ни толико снаге. Послаше у Котор по лекара, који пође али на пола пута чу да је болесник преминуо. Видећи да му се приближује самрни час, позвао је себи народне главаре, опростио се са њима, изјавивши им да је тестаментом наредио све што је потребно. За тим их је опоменуо да се покоре тој последњој вољи његовој, да живе међу собом у слози и да се пријатељски држе према суседима а нарочито са Боком Которском. По жељи својој сахрањен је на Ловћену.

[уреди] Његошева капела

Рушевине Његошеве капеле на Ловћену, 1924 г.
увећај
Рушевине Његошеве капеле на Ловћену, 1924 г.

Књаз Данило је извршио аманет, и пренео стричеве остатке на Ловћен 1855. године. Невреме и громови су растрошили капелицу и књаз Никола се посе ратних победа присетио да је 1879. године притврди и осигура громобранима.

Кад су Аустријанци у I. светском рату освојили Црну Гору, спустили су Његошеве кости на Цетиње. Генерални гувернер фон Вебер наредио је да се Његошеве кости пренесу на Цетиње, што је и учињено 12. августа 1916. године. Ископавање су вршили војници с небригом туђина и освајача. Владика Дожић, наводи да су многе кости погубљене. Jедан аустријски војник, Србин, нашао је 3 кошчице непокупљене, узео их, сачувао кроз рат и доставио Цетињу. 23. септембра 1925. године, краљ Александар Карађорђевић је извршио свечан пренос Његошевих костију у капелу и мраморни саркофаг, које је својим трошком и старањем саградио. Место старе капеле подигнут је маузолеј, дар краљев.

[уреди] Судбина Његошеве заоставштине

Његошеве ствари су пропадале и губиле се неповратно. Томе су доприносиле промене власти, ратови, ширење Цетиња, а понајвише немар, несхватање његовог значаја. Његош међутим је чувао сваки папирић, сваку ситницу. Нетрагом су нестали његова одећа, оружје, пера, дивити и чибуци. Књиге с његовим примедбама на маргинама годинама су се вукле по цетињским школама и нестајале. Од свега намештаја, од слика из његових соба, од личних ствари — преживела је једна фотеља. Преживело је више његових портрета — изван Црне Горе. Билијар, којим је убијао цетињску чамотињу изгорео је у хотелу на Дурмитору, кад су партизани 1942. године спалили Жабљак. Куле и оградни зидови Биљарде су порушени, а она преправљена. Брест крај Биљарде, посечен је да би се направило мјесто споменику убијеног краља Александра Карађорђевића. Топове Његошеве, одвукли су аустријски окупатори у своје ливнице. Нестали су и његови рукописи, чак и најважнији: „Луча микрокозма" и „Шћепан Мали". Рукопис Горског вијенца отуђен је вољом Маршала, без објаве у јавности, што се коси са међународном повељом o заштити наслеђа.

[уреди] Његош владар

Његош је био и верски и световни поглавар српског народа у маленој Црној Гори, у којој је била јака национална свест и патријархални морал, али у којој је владала домаћа анархија, племенска суревњивост и крвна освета. Кад је дошао на власт, он је одмах стао да уводи ред и модернизује државу. Он подиже школе, оснива судове, прави путеве, узима поступно сву власт у своје руке и уводи порез. У једној културно заосталој средини то је ишло тешко, и то је морало болети овог великога родољуба, који је свом душом био предан народу. Ја сам владар међу варварима, а варварин међу владарима, писао је он.

Један документ из архиве у Трсту говори o томе да је владика ди Монтенегро приведен и саслушан због продаје скупоценог накита. To je било сушне 1847, када је за куповину жита продао одликовање добијено од Метерника.

[уреди] Књижевни рад

Горски Вијенац
увећај
Горски Вијенац
Српски буквар
увећај
Српски буквар

Његош се није редовно школовао, нити је прошао кроз више школе. Код бокељских калуђера учио се само основној писмености. После му је учитељ био Сима Милутиновић, који ни сам није прошао кроз редовне школе. Он је код Његоша развио љубав према народној поезији, указивао му на њене лепоте и потстицао га на писање. Он га је вероватно упућивао у митологију и класичну старину уопште. Митолошки речник, наклоност према архаизмима и новим речима, Његош је примио од Милутиновића. На Његоша је утицао и Лукијан Мушицки, који је тридесетих година имао глас великог песника. Класичну грчку поезију читао је на руском, и један део „Илијаде" превео је са руског на српски језик, у народном десетерцу. Његош је био под утицајем античког класицизма, посредно и више формално, скоро у речнику само. Уколико је више певао и продубљавао своју личност, све више се ослобођавао тога утицаја. Његово најбоље дело, Горски вијенац, узвишеном дикцијом и обликом потсећа на грчку трагедију; па ипак, дело је у потпуности оригинално, најнепосреднији производ народног духа и језика. — Поред руског, Његош је знао и француски и италијански, и на тим језицима читао највеће песнике и мислиоце. Својим честим путовањима по Европи читањем и размишљањем, он се сам образовао.

Његош почиње да пише још као дечак. То су кратке и безначајне песме, сасвим у духу народне поезије, често испеване уз гусле. Сима Милутиновић је у своју збирку народних песама унео пет за које тврди да су Његошеве. Доцније, 1834, публиковао је две збирчице песама, где има и неколико песама у којима се већ назире генијални песник Луче микрокозма и Горског вијенца. Међу песмама у којима превлађује дубок и смео мисаони лиризам нарочито се истичу: Црногорац к свемогућем Богу, Вјерни син ноћи пјева похвалу мислима, Ода сунцу и друге. Остале песме певају сувремена јунаштва црногорска, и испеване су сасвим у духу народне песме. Као поглавар покрајине најизразитијег витештва динарског соја и колевке гусала, где се живело од традиције и за њу, Његош је, у време непрекидних бојева с Турцима, занесено волео народне песме, скупљао их и сам стварао нове. Поред песама у поменутим збиркама, штампао је доцније и два краћа спева у истом духу и размеру: Кула Вуришића и Чардак Алексића. 1854 објављена је Слободијада, епски спев у десет певања, у коме слави црногорске победе над Турцима и Французима. Вук Караџић мисли да је и друге песме о новим бојевима црногорским испевао сам Његош. Он је радио и на прикупљању народних песама и издао их у збирци Огледало српско. По сувременим листовима и часописима изишао је знатан број његових краћих песама, пригодног и моралног карактера, као и велики број ода и посланица. — Његош је почео скромно, подражавајући народну поезију или учену и објективну сувремену лирику, какву је пре њега писао Лукијан Мушицки и његови следбеници. Али се он све више развија, поступно истина, али снажно и сигурно. Читањем и размишљањем, он улази у све теже моралне и филозофске проблеме, све дубље и потпуније улази у коначно ново уобличавање свога уметничког изражаја и последњих седам година живота даје три своја главна дела: Луча микрокозма, Горски вијенац и Лажног цара Шћепана Малог.


[уреди] Главна дела

Луча Микрокозма (1834)
Горски вијенац (1847)
Лажни цар Шћепан Мали (1851)

[уреди] Види још

[уреди] Литература

  • Андра Гавриловић: Историја српске и хрватске књижевности. Београд, 1910.
  • Милован Ђилас: Његош - пјесник, владар, владика. 1988 г.
  • Живко Брковић: Муке са великанима (НИН, 7.4.2005)

[уреди] Спољашње везе

Викизворник има оригиналан текст повезан са овим чланком:

[уреди] Галерија слика