Милан Јовановић (фотограф)

Из пројекта Википедија

Милан Јовановић, (рођен октобра 1863, Вршац, државна територија Аустроугарске, а данашња Србија – умро 17. марта 1944. у Београду) био је грађански и дворски фотограф. Син фотографа Стевана Јовановића и брат сликара Паје Јовановића. Учио је фотографију у очевом атељеу у Вршцу, затим, у раздобљу (18791887. у Бечу, Минхену и Паризу. Његова највећа активност траје до 1914. године када одлази у рат, а после рањавања и опоравка у Фиренци, краће време наставио је рад у Београду (19201921).

Садржај

[уреди] Атеље

Године 1887. отворио је свој први фотографски атеље у Београду, на Обилићевом венцу, преко пута споменика кнезу Михаилу (данас палата Културног центра Београда). Од 1902. године радио у новом атељеу (ул. Краља Милана 46 – данас биоскоп “Звезда”), првој наменски подигнутој згради те врсте у Србији, чија је фасадни изглед (атеља) још увек делимично очуван.

[уреди] Теме и мотиви

Током две и по деценије успешног деловања у фотографији Јовановиђ се испољио у различитим темама. Испрва је грађански фотограф-портретиста, и та делатност ће остати доминантна током целог његовог радног века. Почетком девете деценије 19. века увео у свој рад и снимање ведута и панорама Београда, а исте призоре је доцније преносио на разгледнице, чиме се сврстао му прве издаваче поштанских карата са сликом у Србији, од 1896. У готово целом радобљу свога рада био сценски фотограф Народног позоришта у Београду, уз то остварио велики број потрета глумаца, редитеља, драмских писаца и позоришних сарадника.

[уреди] Портрети савременика

Највећи допринос српској култури дао је великом групом портрета савременика; његовом камером забележени су ликови академика, књижевника, сликара, новинара, политичара, и многобројних других знаменитих личности српске културе, науке или уметности последње деценије 19. века и прве деценије 20-тог. Остварио је антологијске портрете, аутентичне типске појаве у портретној фотографији код Срба – међу којима су Љубомир Ненадовић (1888); Милован Глишић (1888); Вела Нигринова; Бета Вукановић (1896); Стојан Новаковић (1898); Јован Драгашевић; Радоје Домановић (1900); Стеван Сремац (1901); Бора Станковић; Ана Лозанић; Ђорђе Крстић, Владислав Петковић Дис (1903); Бранислав Нушић; Богдан Поповић (1904); Илија Станојевић (1908) и многобројне друге.

[уреди] Дворски портрети

Милан Јовановић је од 1893. дворски фотограф краља Србије. Урадио је и портрете наших владара, краљева Милана и Александра Обреновића, краљице Наталије и, касније, краљице Драге. После дворског пуча (28. маја 1903) и смене династија у Србији 1903. године, Јовановић, је, по свему судећи, био за кратко у немилости кдо новог владара. Ипак, средином 1904. снимио је портете младих принчева, а затим му је дозвољено да и даље користи титулу фотограф српске краљевске куће. Од 1904. урадио је готово све званичне портрете краља Петра Карађорђевића и чланова његове породице –престолнаследника Ђорђа, принцезе Јелене, принца Александра (доцнијег краља), кнеза Павла и др. Од 1896. носио је титулу дворског фотографа књаза Црне Горе и Брда, али ниједна фотографија са ликом кнеза, доцније краља Николе или чланова црногорске владајуће породице није позната литератури, што може значити да таквих фотографија није ни било.

[уреди] Закључни став

Може се рећи да српска фотографија у целини никада није имала аутора који је са толико преданости успевао да спаја прошлост и сувременост, да своје фотографско дело гради на принципима реализма, истовремено уграђујући осећајност и извесне роматичарске идеале. Својим особеним делом Милан Јовановић припада неколицини великана српске фотографије који су продирали у ново, попут Анастаса Јовановића пре, или Ристе Марјановића, после. Али, само је Милану Јовановићу било дато да својим делом премости два столећа, обележивши тако не само српску фотографију већ и српску културу. Омогућио је да јасно сагледамо какви су били наши преци, како су доживљавали своје време, шта су волели, шта су сањали и чему су тежили. А тако сазнајемо много и о времену у коме су живели. (Г.Мал.)

[уреди] Литература

Остали језици