Тајна конвенција

Из пројекта Википедија

Тајна конвенција је документ потписан 1881. године између кнежевине Србије и Аустро-Угарске монархије. Одредбама овог уговора одређено је да Србија неће моћи закључивати било какве уговоре са другим земљама без претходног одобрења Аустро-Угарске као и то да ће морати да одржава пријатељску политику према Монархији. Непосредно пре потписивања Конвенције, закључен је Трговински уговор којиме је Србија могла своју робу да извози само у Аустро-Угарску, чиме је своју привреду потчинила вољи Монархије. Потписивање ова два документа је договорено пред Берлински конгрес - тачније: српски дипломата Јован Ристић је обећао потписивање ова два уговора, изградњу српске железнице за Монархију као и одрицање од Новопазарског санџака у замену за заступање српских интереса на заседању Берлинског конгреса. Тајну конвенцију су потписали тадашњи српски министар спољних послова, Милутин Гарашанин, и министар финансија, Чедомиљ Мијатовић тиме Србију ставивши у зависан положај према Монархији у замену за међународно признату независност.

Годину дана касније, дошло је до тзв. Бантуове афере, тј. до оптуживања кнеза Милана Обреновића за проневеру сељачких обвезница и поткрадање народа. Будући да су самим спомињањем његовог имена у афери, Миланов углед и власт били веома пољуљани, он је затражио помоћ од Аустро-Угарске. 1882. године, као „награда“ за потписивање Тајне конвенције, Милан је крунисан за краља, а Монархија је обезбедила да све силе прихвате Србију као краљевину.

1887. године, Тајна конвенција је продужена и проширена једном ставком: да ће Аустро-Угарска штитити интересе династије Обреновић, што је Аустро-Угарској обезбедило већу везаност и зависност Србије, а Србији, тј. краљу Милану ефикасно средство за обрачунавање са противницима.