Солунски фронт

Из пројекта Википедија

Солунски фронт у Првом светском рату је настао као покушај Савезника да помогну Србији у јесен 1915. против здруженог напада Немачке, Аустро-Угарске и Бугарске. Експедиција је дошла прекасно и у недовољном броју да спречи пад Србије, а експедиција је била отежана унутрашњом политичком кризом у Грчкој (Национална шизма). На крају је створен стабилан фронт, који се простирао од албанске обале Јадранског мора до реке Струма, у ком су се међународне савезничке снаге бориле са Централним силама. Солунски фронт је остао прилично стабилан, упркос локалним акцијама, све до велике савезничке офанзиве у септембру 1918, која је резултовала капитулацијом Бугарске и ослобођењем Србије. Погинули војници на фронту су сахрањени у склопу српског војничког гробља на Зејтинлику у Солуну.

Садржај

[уреди] Позадина

За више информација погледајте Српска кампања (Први светски рат).

Аустро-Угарска је напала Србију у августу 1914, али није успела да савлада српски отпор. Након уласка у рат Отоманског царства на страни Централних сила, одлучујући фактор је био положај Бугарске. Бугарска је заузимала стратешки важан положај на боку Србије, а њена интервенција на било којој од страна би одлучујуће пореметила равнотежу. Међутим, Бугарска и Србија су водиле два рата у последњих 30 година, први 1885. (Српско-бугарски рат), а други 1913. (Други балкански рат). Исход последњег је био понижавајући за Бугарску, и постојала је широко мишљење у бугарској влади и народу да је Србија украла земљу која је законито припадала њима.

Док су Савезници могли да понуде мале територијалне уступке од Србије и (још увек неутралне) Грчке, обећања Централних сила су била много примамљивија, пошто су оне нудиле већину територија која је Бугарска тражила. Након пораза Антанте код Галипоља и руским поразом у Горлице-Тарновској офанзиви, које су демонстрирале снагу Централних сила, краљ Фердинанд је потписао споразум са Немачком и 21. септембра 1915 је започео мобилизацију за рат.

[уреди] Пад Србије

Током протеклих девет месеци, Србија је покушавала да обнови своје ослабљене армије и побољша стање са залихама. Упркос великим напорима, српска војска је била за само 30.000 људи већа него на почетку рата (око 225.000) и још увек није била добро опремљена. Иако су Велика Британија и Француска говориле о озбиљнијој војној помоћи Србији, ништа није урађено све док већ није било касно. Када је Бугарска започела мобилизацију, Французи и Британци су послали две дивизије да помогну Србији, али су касно стигле у грчки град Солун. Делимични разлог за ово одлагање су била сукобљена мишљења у грчкој влади о овом рату.

Према Србији су кренуле бугарска, немачка и аустро-угарска војска, све под командом фелдмаршала Макензена, које су укупно бројале више од 300.000 људи. Немци и Аустро-Угари су започели свој напад 5. октобра масовном артиљерисјком припремом, коју су следиле преласци преко река Саве и Дунава. Затим је 11. новембра бугарска војска напала из два правца, једним са севера према Нишу, а једним са југа према Скопљу. Бугарска војска је била велика и брзо се пробила кроз слабије српске снаге које су покушавале да зауставе њено напредовање. Због бугарског пробоја, позиција Србије је била безнадежна; њена главна војска на северу земље би или била окружена и приморана на предају или би морала да покуша да се повуче.

Српска војска током повлачења преко Албаније
увећај
Српска војска током повлачења преко Албаније

Војвода Путник је наредио повлачење на југ и запад према Црној Гори и Албанији. Време је било лоше, као и путеви, а војска је морала да помогне десетинама хиљада цивила који су се повлачили са њом. Укупно је око 125.000 српских војника стигло до обале Јадранског мора и укрцало се на француске транспортне бродове који су их превезли на бројна грчка острва (већина је отишла на Крф), пре него што су послани за Солун. Војвода Путник је морао бити ношен током целог повлачења и умро је мало више од годину дана након тога у болници у Француској.

Француске и бритснеке дивизије су кренула на север од Солуна крајем новембра под командом француског генерала Мориса Сараја. Међутим, британским дивизијама је наређено из Лондона да не прелазе грчку границу, тако да су Французи сами кренули према реци Вардар. Њихово напредовање је била ограничена помоћ одступајућој српској војсци, пошто је бугарска војска морала да сконцентрише веће снаге на јужном крилу да би се носила са овом претњом. До половине децембра, генерал Сарај је закључио да је повлачење неопходно због одлучних бугарских напада на његово положаје.

Ово је била скоро потпуна победа за Централне силе. Железница од Берлина до Истанбула је коначно отворена, и, као резултат, Немачка је била у могућности да помогне свом слабијем савезнику, Отоманском царству. Једини недостатак победи је било повлачење српске војске, која је остала организована и била је спремна за борбу након само шест месеци.

[уреди] Успостављање Солунског фронта 1916.

Аустро-угарска војска је напала Црну Гору, савезника Србије, и до 25. јануара мала црногорска војска се предала. Аустро-Угарска је наставила своје напредовање дуж јадранске обале, напавши Албанију која је била под контролом Италије. До краја зиме, мала италијанска војска је била истерана из скоро целе земље.

У овом тренутку, са изгубљеним ратом на Балкану, британски генералштаб је тражио повлачење свих својих војника из Грчке, али је француска влада протествовала. Пошто су француске дивизије остале, остале су и британске, али са несакривеним незадовољством. Савезничке армије су се утврдиле око Солуна, који је постао велики утврђени камп. Српска војска (сада под командом генерала Петра Бојовића), наком одмора и опоравка на Крфу, је француским бродвима пребачена на Солунски фронт.

У међувремену се политичка ситуација у Грчкој заоштрила. Званично, Грчка је била неутралана, али је краљ Константин I био про-немачки опредељен, док је премијер Елефтериос Венизелос био за Француску. Грчка је у почетку подржала француско-британску помоћ Србији, а онда јој се супротставила; коначно, након Венизелосове оставке, ројалистичка влада ју је званично осудила, али се није стварно супротставила надмоћнијим савезничким снагама које су се искрцале у Солуну. Немци, који су покушавали да придобију Грчку на своју страну, су били опрезни да не пређу грчку границу.

У мају 1916. генерал Сарај је затражио да се грчка војска демобилише и грчка влада се повиновала том захтеву. Међутим, ова акција је још више натерала грчку владу да се иде према придуживању Централним силама.

Са поузданим сазнањем да ће се Румунија придружити Савезницима, генерал Сарај је почео припреме на бугарску војску. Немци, уз помоћ обавештења која су добили од грчких присталица, су сачинили план за свој изненадни напад. Немачка офанзива је покренута 17. августа, три дана пре него што је било предвиђено да почне француска офанзива. Заправо, ово је била бугарска офанзива, пошто је аустро-угарска војска била у Албанији, а само једна немачка дивизија је била на грчкој граници. Напад је у почетку, захваљујући изненађењу, постигао известан успех, али су срспке снаге заузеле одбрамбене линије након две недеље. Зауставивши бугарску офанзиву, српска војска је извела контранапад 14. септембра. Терен је био тежак и Бугари су се бранили, али је српска војска полако напредовала. Спори напредак српских снага се наставио кроз октобар и у новембру, иако се време погоршало и снег почео да пада на планинама. Немци су послали још две дивизије да помогну бугарској војсци, али су француске и српске војске 19. новембра заузеле Битољ.

Губици у овој кампањи су били најмање 50.000 војника са савезничке стране и вероватно више од 60.000 убијених и заробљених Бугара и Немаца. Фронт је напредовао око 40 km.

Међутим, бугарско напредовање у грчку Источну Македонију је изазвало још једну унутрашњу грчку кризу. Влада је наредила својим војницима у том подручју (демобилизованом 4. корпусу) да не пружа отпор, и упркос повременим локалном отпору који је пружило неколико официра, већина корпуса са својим комадантима је било приморанa на предају немачким снагама и остатак рата је провео у заробљеништву у немачком граду Герлиц. Предаја тешко стечених новоосвојених територија омраженим Бугарима без отпора је виђена од стране многих официра Венизелосове војске као последња кап. Уз активну помоћ савезничких власти, они су извели пуч којим су осигурали Солун и већи део Македоније за Венизелоса (види Покрет за националну одбрану). Од тог тренутка Грчка је имала две владе, званичну ројалистичку у Атини, која је задржала своју неутралност упркос растућем савезничком притиску, и револуционарну Венизелову владу у Солуну, која је одмах ушла у рат на страни Антанте.

У исто време, Италија је разместила још војника у Албанији и ове нове трупе су успеле да присиле аустријски корпус на повлачење кроз планинске пределе јужно од језера Острово.

[уреди] 1917

До пролећа те године, војска генерала Сараја је била појачан до те тачке да је бројала 22 дивизије: 6 француских, 6. српских, 7 британских, 1 италијанску, 1 грчку и две руске бригаде. Још две грчке дивизије су основане. Офанзива је планирана за крај априла, али почетни напад није успео уз велике губитке, и офанзива је обустављена 21. маја.

Потом су Савезници, желећи да изврше још већи притисак на Атину, окупирали Тесалију, из које се повукла ројалистичка грчка војска, и Коринтски земљоуз, практично поделивши земљу на два дела. Даљи дипломатски притисак је резултовао абдикацијом грчког краља (14. јуна) и уједињењем земље под премијером Венизелосом. Нова влада је одмах објавила рат Централним силама и почела да ствара нову војску. Упркос овом повољном исходу, нови премијер Француске Жорж Клемансо је у новембру опозвао са дужности генерала Сараја и уместо њега поставио више дипломатског француског генерала Адолфа Гијому.

[уреди] 1918

У мају, грчке снаге су напале и заузеле јаке бугарске положаје код Скра-ди-Легена, што је прва велика грчка акција у рату на страни Савезника. Међутим, пошто је немачка офанзива претила Француској, генерал Гијома је позван у Париз, а заменио га је генерал Франше д'Епере.

Иако је д'Епере тражио напад на бугарску војску, француска влада је одбила да дозволи офанзиву све док се остале владе не сложе. Генерал Гијома, пошто више није био неопходан у Француској, је путовао из Лондона у Рим, покушавајући да добије сагласност за напад. Споразум је постигнут у септембру и д'Епереу је дозвољено да покрене своју велику офанзиву.

Савезничке снаге су сада биле врло велике, које не само да су имале грчку војску на њиховој страни, већ су имали 6.000 људи из Чешке легије, који били евакуисани из Русије након Октобарске револуције и који су били спремни да се боре против омражене Аустро-Угарске. Међутим, и Бугарска је такође повећала бројност своје војске током 1917. и у погледу укупног броја војника, две стране су биле приближно једнаке (291 савезнички батаљон против 300 бугарских батаљона, плус још 10 немачких батаљона). Али у погледу морала две стране су се биле потпуно различите. Савезници су били уверени у своју предстојећу побед, док су бугарски војници могли да виде да је рат изгубљен - Отоманско царство је било пред колапсом, влада Аустро-Угарске је била у хаосу, а моћна немаћка војска је поражена на Западном фронту. Бугарски војници нису били вољни да се боре и погину за изгубљену ствар.

Битка код Дојрана је започела артиљеријским бомбародвањем непријатељских положаја 14. септембра. Следећг дана, Французи и Срби су напали и извршили своје циљеве. Следећег дана неке бугарске јединице су почеле да се предају без борбе. Савезници су онда покренули офанзиву дуж целих својих линија и бугарски комадант је наредио повлачење. Савезнички авиони су бомбардовали одступајуће бугарске војнике и повлачење је постало бекство. Бугарској је 30. септембар гарантовано примирје од стране генерала д'Епереа и на тај начин је она избачена из рата. Краљ Фердинад је абдицирао и отишао у изгнанство четири дана касније.

У овом тренутку британска војска је скренула источно према европском делу Отоманског царства, док су српске и француске снаге наставиле на север. Уз британску војску близу Истанбула и без значајнијих турских снага да је зауставе, турска влада је затражила примирје 26. октобра (Енвер Паша и његови сарадници су неколико дана раније побели у Берлин).

Српске и француске снаге су ослободиле Србију и савладале неколико слабих немачких дивизија које су покушале да зауставе њихова напредовања. Београд је ослобођен 1. новембра, а 10. новембра д'Еперева војска је прешла Дунав и спремала се да уђе у средиште Мађарске када се рат коначно завршио. Гроф Ђула Карољ, који је предводио револуционарну мађарску владу, је дошао у Београд и затражио примирје.

[уреди] Види још


Први светски рат - навигација кроз историју:
Позорнице Главни догађаји Специфични чланци Учесници Види још

Увод:

Главни фронтови:

1914.:
• Битка за Лијеж
• Церска битка
• Колубарска битка
• Таненбершка битка
• Прва битка на Марни
1915.:
• Албанска голгота
• Галипољска битка
• Италијански поход
1916.:
• Битка за Верден
• Битка на Соми
• Јутландска битка
• Брусиловљева офанзива
• Освајање Румуније
1917.:
• Топлички устанак
• Избочина Вими
• Битка код Пашендала
• Руска револуција
1918.:
• Пролећна офанзива
• Офанзива од сто дана
• Офанзива на Муз и Аргон
• Капитулација Немачке

  • Хронологија
  • Ваздушно ратовање
  • Поморско ратовање
  • Лица
  • Хемијско оружје
  • Технологија
  • Рововско ратовање

Цивилне жртве и злочини:

Последице:

Учесници

Антанта
•  Србија
•  Царска Русија
•  Француска
•  Уједињено Краљевство
 •  Аустралија
 •  Канада
 •  Индија
 •  Њуфаундленд
 •  Нови Зеланд
 •  Јужноафричка Република
•  Италија
•  Румунија
•  САД
•  Португал
•  Јапан
•  Белгија
•  Црна Гора
•  Грчка
• још...

Централне силе
•  Немачко царство
•  Аустро-Угарска
•  Отоманско царство
•  Бугарска

• Категорија:Први светски рат

Повезани сукоби:
• Први балкански рат
• Други балкански рат
• Маричка побуна
• Ускршњи устанак
• Руска револуција
• Руски грађански рат
• Северноруска кампања
• Пољско-совјетски рат
• Грчко-турски рат
• Други светски рат

Више информација о Првом светском рату:

 Први светски рат на Вики речнику
 Први светски рат на Вики књигама
 Први светски рат на Вики цитатима
 Први светски рат на Вики изворима
 Први светски рат на Вики остави
 Први светски рат на Вики вестима

Други језици