Римско право

Из пројекта Википедија

Термин римско право односи се на римски правни систем који је постојао од оснивања римске државе, па до пропасти Византије (која представља природни продужетак, како римског права, тако и државе). Целокупно римско право се, формално, заснива на Закону 12 таблица.

Закон 12 таблица је прилично примитивна кодификација, која је садржавала већи број одредаба које су представљале основу читавог римског правног система. Овај законик никада није био мењан, допуњаван, или су неке одребе биле брисане. Напротив, формалноправно важио је кроз целокупну римску историју. Ово, наравно, не значи да је Закон био савршен. Далеко од тога, само су предузимљиви Римљани једноставно прелазили преко застарелих одреби, или су их тумачењем прилагођавали измењеној стварности, али као велики традиционалности никада нису смогли храбрости да га укину. Сматрали су га готово божанским, учили га напамет у школама, сматрали га основним извором целокупног права, итд.

Сем овог, Римљани су током већег дела своје историје ретко прибегавали доношењу закона који су се тицали грађанског права, тако да су морали да створе механизам који им је омогућавао да своје право усклађују са новонасталим друштвеним потребама. Решење је пронађено у претору. Претори су били високи државни функционери (магистри), који су имали велика овлашћења која су се тицала права. Они нису били судије, али су давали дозволу грађанима да иду на суд, као што су и сугерисали судијама (иначе обичним грађанима) како да пресуде поводом неког питања; нису били законодавци, али су својим тумачењем закона знали да потпуно преокрену значење неке норме, итд. Било је уобичајено да сваки претор, приликом ступања на дужност, изда проглас о томе како ће поступати у појединим случајевима који дођу пред њега (јер је недостатак закона остављао велике празнине). У почетку те су одлуде биле усмене и називале су се едикти, а касније су биле исписиване на дрвеним плочицама и истицале на Форуму. Ове плочице носиле су назив албум (од албус - бео). Временом су се ове одлуке толико намножиле да су створиле комплекси систем приватног права који је потисну систем који се базирао на Закону 12 таблица.

Сем Закона 12 таблица и преторског права, значајан извор права у Риму била су и мичњења угледних правника, сенатске одлуке и закони које су доносили императори у каснијем периоду.

Иначе развој римског права дели се у 4 периода који се поклапају са периодима развоја државе:

1. старо цивилно право - од настанка Рима (754. г.пне?) до стварања Републике 509 г. пне, тзв. период краљева;

2. цивилно право - од 509. г. пне до стварања Принципата 27 г. пне, тзв. период Републике;

3. класично право - од 27. г. пне до стварања Домината 284. г., тзв. период Принципата;

4. посткласично или вулгарно право - од 284. г. до пада Западног Римског царства 476. г. (према неким ауторима до 565. г. - године смрти Јустинијана - последњег римског и првог византијског цара), тзв. период Домината.

Све у свему, Римљани су створили један, до те мере комплетан правни систем, да је то просто задивљујуће. Готово сви институти које познаје модерно право, у потпуности су преузети из римског права. Неки институти које је овај систем створио су чак доведени до толико ситних детаља да их ни модерно право не преузима у целости јер није достигло тај степен развијености у одређеним правним гранама. Целокупна правничка терминологија је, у ствари, превод латинских оригинала, па не постоји правни факултет у свету на коме се, на уводној години, не учи предмет који за своју тематику има управо римско право. Није ни чудо што се римско право и назива правничком анатомијом.