Битка на Велбужду
Из пројекта Википедија
Садржај |
[уреди] Повод за битку
Краљ Стефан Дечански био је увучен у унутрашње византијске сукобе где се против Андроника III, кога је подржавао српски краљ, дигао његов унук Андроник II. Како је 1328. стари цар поражен и збачен са престола Србија и Византија су се нашле у непријатељству. Андроник II је 1331. склопио савез са бугарским царем Михаилом Шишманом те су на лето њих двојица кренули у заједничку војну акцију против Србије.
[уреди] Заузимање положаја и почетни распоред трупа
Бугари су кренули на Србију у јужном правцу, према Струми и Брегалници, свакако с намером да с те стране лакше дођу у везу са Грцима. Срби одлучише да предухитре савезнике пре него што им се сједине војске. Надајући се Бугарима са севера Срби су се груписали на добричком пољу, односно на ушћу Топлице у Мораву, хотећи да с њима сврше посао док су још сами. Цар Михајло, који је пре упада у Србију ишао с војском све до Видина, вероватно да ту прихвати татарске и влашке савезнике, па онда окренуо далеко према југу, прешао је српску границу код града Землена, код Струме. Чувши за правац бугарског кретања Срби похиташе да их предусретну. На путу се краљ зауставио у цркви Св. Ђорђа у Нагоричину и у манастиру Сарандапорском. На реци Каменци сачекао је остатак своје војске и ступио поново у безуспешне преговоре с Бугарима. Ту су му свакако стигле и вести, да дисциплина у шареној бугарској војсци није најбоља и да су се многи војници расули по околини тражећи хране. Када су у зору 28. јула 1330. год. стигла и последња српска оделења краљ им је дао мали одмор, а онда је пред подне код Велбужда напао Бугаре свом снагом.
[уреди] Ток битке
Број српске војске, а вероватно тако исто и бугарске, износио је око 15.000 људи. Срби су се борили одлично. Нарочито су се истицали војници младог краља Душана, који су били вешти стрелци; "они су стрељали са обе руке и никако нису грешили", казује савремени српски описивач борбе. Западни најамници, искусни у борби, јурнуше право тамо где се налазила бугарска царска застава и сам цар. Бугари су били изненађени српским нападом, брзо се сметоше, и нагоше у бег. Сам цар Михајло, који је једно време покушавао да их среди, каже и сам да се бегом спасе. Његова несрећа беше потпуна. На том бегу он је пао с коња, а српска потера га стиже, уби и донесе краљу Стевану. Овај га је дао сахранити у Нагоричину, у цркви Св. Ђорђа. Разбијену бугарску војску Срби су далеко гонили и многе сасекли; нарочито се у борби истакао млади Душан. Остатке бугарске војске извео је брат Михајлов Белаур (румунски "Змај") у Мраку, у родомирски крај.
[уреди] После битке
Српска војска пошла је за Бугарима, у њихову земљу. Ту јој је стигла вест, да се цар Андроник, који беше пошао на Србију с југа и прикупљао војску у Пелагонији оперишући на граници, повукао са српских међа, на глас о бугарској погибији. Срби су сад несметано могли да оперишу у Бугарској. Уплашени бугарски бољари сретоше, међутим, краља у Извору код Радомира и замолише за мир. Било је Бугара, који су том приликом нудили краљу да се уједине Србија и Бугарска. Стеван је пристао на мир, врло повољан по дојучерашњег противника. Он је повратио на престо своју сестру Ану и њеног малолетног сина Ивана Стефана. За сваки случај царицу је отпратио у Трново један одред српске војске. Иначе, унутрашњу управу у Бугарској краљ није хтео да мења; све власти и лица остали су онакви, какви су били и пре пораза. У територијалном погледу Србија се, исто тако, није хтела много користити; у најбољем случају извршена је само понегде исправка границе.
[уреди] Резултати победе
Срби су овом победом постигли врло много. Бугарска је била ослабљена и коначно сведена у своје границе између Дунава и Марице, да се за читав Средњи Век никад више не усуди и не узмогне обрнути према вардарској долини. Том победом Србија је себи потпуно обезбедила посед Македоније и несметан излаз на Егејско Море. Са царицом Аном дошао је у Бугарску српски политички утицај; у Трнову се од Велбужда стално водило рачуна о држању Србије и њеним интересима. Овом победом Србија је за дуго разбила сваку нову могућност политичких савеза на Балкану против себе; њу више на Балканском Полуострву не сме да изазива и напада ниједна друга држава.
[уреди] Битка на Велбужду у народној песми
Свест о тој победи, тако давној али тако важној, одржала се у народној поезији све до XIX века. У песми Вукова Зборника "Бан Милутин и Дука Херцеговац" пева се о погибији бугарскога краља Михајла и о том како је цар Степан сео "у земљу бугарску" и "умирио земљу Бугарију." У Босни је, у зборнику Б. Петрановића (III), забележена и друга песма о "Цару Душану и краљу Михајилу." У хисторијском погледу, по свом значају и по својим последицама, победа на Велбужду претставља један од најкрупнијих датума у нашој прошлости Средњег Века.