Четничка акција

Из пројекта Википедија

Четничка акција један је од најзначајнијих покрета у националној борби Србије за ослобођење, почетком двадесетог века.

Македонски живаљ, руковођен тежњом за ослобођењем од турског господства и грчких владика, почео је Бугаре примати као своју једнокрвну и једноверну браћу, која долази с геслом: »Слобода Македонији!« -С тим геслом Бугари су отпочели своју четничку акцију, читаву деценију пре Срба, и успели су, да не бирајући средстава, развију своју организацију на северу чак до Врања и до Косова, а на југозападу чак до албанске границе. Када су се осетили довољно јаки, онда су огласили рат до истребљења не само Турцима, него, и то много јаче, и Србима у тим областима, проглашујући за издајника македонске слободе свакога, који није у бугарској комитетској организацији. Бугарска је успела, шта више, да Србија, у интересу балканске словенске солидарности, проматра мирно па чак и помаже тај њен рад. Србија се задовољавала, да српску народну свест и српски дух у тим крајевима подржава само преко школа, којих је из дана у дан било све мање. После несрећног Илинданског устанка, 1903, маса бугарских четника и војвода, не могавши да се пребаци у Бугарску, потражила је уточиште у Србији, ма да је већ било добро познато, да је тај устанак био спремљен по плану из Софије и за рачун Софије, и да су баш од руке тих људи,, који су потражили уточишта у Србији, пале главе многих српских учитеља, свештеника и других угледних Срба у Старој Србији и Македонији.

У Београду, Нишу. Крагујевцу, Пожаревцу, Шапцу и свуда, где је било Старосрбијанаца и Македонаца у Србији, продужили су ови бугарски четници и војводе прикупљати порез за циљеве бугарске комитетске организације, а један велики број њих презимио је зиму 1904/1905 у самом Београду. Овде им је била уступљена стара богословија (на месту између саборне цркве и Калемегдана према хотелу Натионал). Ту су живели као у касарни, а судиле су им саме њихове војводе за све, што би учинили, тако да су били изван надлежности српских власти. И војводе и организатори чета развили су били своју акцију. Али је међу њима најактивнији био Матеј Геро в (родом Велешанац, који је десетак година касније погинуо у Софији, као и толики други »македонски дејци«, тобож случајно прегажен од једног аутомобила). Геров, с индексом студента права с подоста семестара уписаних у Бечу, Брисел-у и на више француских универзитета, уписао се тада одмах и на српски правни факултет тадашње велике школе. Није правио питање, колико ће му семестара бити признато, и почео је најревније посећивати чак и сате из црквенога права, које се предаје у првом семестру прве године права. Тражећи што јачег и што чешћег додира с српских студентима, и у школи и изван ње, Геров је почео међу њима најживљу акцију за аутономну Македонију, коју је бугарска комитетска организација већ била запосела, и која је, у границама од Врања и врха Новопазарског Санџака па до Солуна, имала да падне у крило Бугарској. Геров није успео да придобије српску омладину за те своје идеје, али ју је необично заинтересовао за прилике и борбу у Старој Србији и Македонији.

У то доба била је код неких родољуба у Београду већ сазрела мисао о покретању српске акције у Старој Србији и Македонији. Сматрало се, да је то једини начин, да се српски живаљ у тим крајевима сачува од даље пропасти и да се народни дух не изгуби. Др. Милорад Гођевац је један од најзаслужнијих људи за организовање и покретање српске четничке акције. Као београдски општински лечник Др. Гођевац је морао често да, ради надгледања чистоте по радњама, залази и у мале кафанице, пиљанице и ашцинице, које су држали Старосрбијанци и Македонци. Тако се он упознао са свима њима и почео се занимати за прилике у њиховим крајевима. И ту је, у тим радњама, запазио извесне људе, који се касно у јесен појављују у Београду, где презиме, не излазећи готово нигде из кафана и ашчиница својих земљака, па се онда у пролеће поново губе. Готово случајно упознао се Др. Гођевац неколицином од њих. То су били четници, који су, супротно својим земљацима, који су с пролећа долазили у Београд на рад, а у јесен се враћали кући, долазили да у Београду презиме, а с пролећа се враћали »на терен«, у борбу. У разговору с њима Др. Гођевац је сазнао за многе појединости у раду бугарских комитских чета и бугарске комитетске организације. Целокупна српска национална борба у тим крајевима сводила се до тада на пропаганду преко школе и конзулата. Али како је терен, услед таквог рада, све више губљен, то је и број школа и ђака био све мањи. Несређене унутрашње политичке прилике у Србији, до промене у 1903, парализирале су биле и рад конзула и конзулата. Поред тога учитељи и свештеници, зависни од конзулата, нису могли нити су смели предузимати никакву акцију, ако нису желели да изгубе своја места и да у своме раду наиђу на препреке баш од те стране, која је требала да их штити. Стога је и македонски живаљ почео помишљати на ослобођење, које му се нудило из Софије, и стављати се под заштиту бугарске пропаганде и бугарског комитета.

Тако су говорили Дру. Гођевцу његови нови познаници, Стојан Донски, Коча »Куршумче«, Михајло и војвода Каранфилевић. Др. Гођевац их је онда почео позивати и својој кући. Када су се они упознали с њим већ толико, да су га сматрали за доброг пријатеља они му се једнога дана обрате, тражећи и од њега прилог за Македонију. Он онда оде ђенералу Миловану Павловићу, тадашњем министру војном, који се сложио са Др. Гођевцем, да треба почети акцију, и, штавише, зажелео је и сам да види те људе. Али је Др. Гођевац имао муке, док их је обрлатио да пођу у министарство. Отишли су њих тројица; добили су три брзометке и муницију и отишли преко границе поново у чету. бугарску, наравно, јер српских још није било.

Др. Гођевац је онда наставио акцију у том правцу и тако је основана »Београдска Задруга«. Први председник »Београдске Задруге« био је Лука Ћеловић, који се, поред свих својих послова, много интересовао и за народне ствари. Мисли Др. Гођевеа су га одушевиле, заинтересовао се необично за организирање четничке акције и заједно с Др. Гођевцем почео је и сам припремати терен за тај рад. Други родољуби, којима су се обратили, сложили су се такође с њима. Моменат је био дошао. С једне стране празни резултати дотадашње званичне политике, која је прескупим жртвама, плаћала најмање успехе, нижући у исти мах све веће поразе, с друге стране бугарски успеси, с којима је бугарска комитетска организација почела развијати своју акцију чак и у самој Србији, захтевали су неминовно, да што пре почне нова борба, различита од дотадашње борбе часословцем и псалтиром.

У Београду је тада, 1902, основан главни одбор четничке организације и у тај први одбор ушли су: Др. Милорад Гођевац, Лука Ћеловић, Васа У. Јовановић, Жика Рафаиловић, Никола Спасић и Љуба Ковачевић. Седиште одбора је било у Ћеловићевој кући, а сам Ћеловић је почео прилагати око 50.000 динара годишње за Ч. А., што је за оно доба била велика сума. Прве српске чете су у тој кући добивале и опрему и одело, а ту их је прото Новица Лазаревић и заклињао. Један грандиозан, али врло тежак рад започет је тако онда, када је изгледало, да је све већ замрло и да је у Србији покопано свако интересовање за судбину народа под Турском. Ваљало је савладати многобројне препреке, разбити многе заблуде и погледати истини у очи. — Комитет је започео свој рад и доле, преко границе, на терену, и у самом Београду. Погибија прве у Србији опремљене и из Србије упућене чете (сва је изгинула, у мају 1904, с војводом Анђелком Алексићем, на Четирцима) учинила је врло тежак утисак. Званични кругови, који нису одобравали Ч. А., сматрали су, да је ово један тежак пораз, који ће им још више отежати њихову политику и положај званичних пропагандиста. А штампа, инспирисана такође с те стране, тражила је, да се Др. Гођевцу и друговима забрани да »шаљу људе на кланицу«.

Али није прошло ни пола године, а и Београд и цела земља схватили су сву важност и сву потребу Ч. А. Још у јесен и у зиму 1904—1905 стала се загрејавати омладина за ту борбу. У студентским клубовима, па чак и у гимназијским дружинама, почело се расправљати о помоћи Ч. А. Већ у рано пролеће 1905 Стара Србија је видела младе борце из свих крајева српства, који су јој полетели у помоћ. Милош Свилар из Лике, Петар Момчиловић из Хрватске, Василије Трбић из Срема, Војковић и Петровић из Војводине, Ђуро Иванишевић из Црне Горе, Љубичић и толики многи други из Босне и Херцеговине, па чак и из Далмације, похитали су, заједно с омладинцима из Србије, на обале Пчиње и Вардара. Млади и идеални официр Богдан Хајнц, по подретлу Чех, али ватрен српски родољуб, погинуо је на Петраљици у запаљеној кући, из које је дуго одолевао навалу турске војске пошто је још пре тога цеело своје имање тестаментом оставио својим друговима. Млад учитељ из Кетева у далекоме Малешу, Глигорије Ђурђевић, дошао је чак у Београд, да оде са српском четом. Милутин Суботић, гимназиста из Шапца, убија се, кад су му саопштили, да не може поћи у чету. Властимир Николић, дванаестогодишњи дечко, син апотекара К, Николића у Београду, облачи очеву зимску бунду и навлачи руску шубару, да би тако изгледао старији и обмануо људе из комитета, да га пусте преко границе у чету. Узалуд се он после уписивао у добровољце и 1908, за време анексионе кризе. Морао је чекати још близу 6 година, да би као добровољац погинуо већ у првим борбама рата 1914.

Колико је било зрело земљиште за Ч. А. и колико је то било истински народно тло, на коме су се српскечете бориле, најбоље се види по томе, како су оне силно напредовале. За непуну годину дана Бугари су били отерани из крајева, које су деценијима већ били држали и сматрали их за своје неосвојиве тврђаве. За мање од две године српске чете су биле запоселе и организовале готово све оне крајеве, које је српска војска 1912 ослободила. Село по село губили су Бугари, често и без борбе. Осокољени успесима српских чета, и Грци су, у Јужној Македонији и у Тракији, започели огорчену борбу против дотад свемоћних бугарских чета. 1907 Бугарска је, увиђајући, да је не само изгубила престиж у Македонији, него да може лако изгубити и сваки утицај, почела засипати Порту жалбама против Срба и Грка и њихове акције у Македонији. Да би се осветили Грцима за своје поразе, Бугари су предузели покоље Грка у Бугарској. Тако су тада запалили и богату трговачку варош Анхиоло, на Црном Мору, насељену Грцима и поклали многе њене становнике, невине занатлије и трговце. У самој Македонији почели су између Бугара и Грка они страшни покољи, у којима је пало хиљадам жртава. Да би спречиле веће компликације и интервенцију Порте, српске и грчке чете зауставиле су онда своје напредовање, ограничавајући своју акцију на крајеве, које су дотад држале.

У то је дошао 1908 младотурски преврат и увођење устава у Турској. Младотурци су прогласили слободу, једнакост и братство свих народности, које у Турској живе, без обзира на веру, па су позвали све народности, да им помогну у завођењу новога стања. Чете су онда сишле са планина, свечано дочекане од младотурака, а војводе и четници вратили су се мирном животу. Али се убрзо, већ на првим седницама младотурских првака и наших истакнутих људи, јасно показало, да је младотурски план: потпуно отоманизовање хришћанских народности у Турској, а то је значило коначну абдикацију на ослобођење, и ново, још теже, ропство Османлијама. Нестрпљиви, да то што пре изведу, младотурци су одлучили, да униште све народне прваке и носиоце народне идеје, како би онда обезглављени народ још лакше однародили и отоманизирали. Онда је почело систематско убијање српских првака у Турској. Младотурци су успјели да убију старога војводу Мицка Крстића и чувеног војводу Глигора Соколовића, али су остале наше војводе, и дотле већ опрезне, успели да се спасе. И докле су неки од њих ускочили у Србију, да се отуда поново врате са четама, други се одметнуше у гору. Стара, учвршћена организација нашла је брзо све своје старе канале и везе и револуционарна акција још је јаче отпочела, да би се у јесен 1912 завршила балканским ратом.

5/10 1912 прешла је српска војска границу код Врања и Преполца, оглашавајући Турској рат. Међутим још две недеље пре тога српске чете су већ запоселе цео Козјак и подигле сва козјачка села у борбу против Турске. И у Козјаку, где је погинуо чувени Гапон (Јован Грковић, четник и бивши ђак призренске богословије), и у великој бици на Куманову, где је погинуо војвода Доксин Михајловић из Галичника, и пред Прилепом. где је пао војвода Спаса Гарда, и на Косову и на Призрену и Битољу, српске чете су постигле велики успех.

Када је Аустро-Угарска поднела српској влади ултиматум, који је био увод у рат, један од главних захтева у томе ултиматуму био је, да мајор Војислав Танкосић буде ухапшен и суђен зато, што је спремио убиство Фрање Фердинанда и послао атентаторе у Сарајево. Ухапшен по томе захтеву, мајор Танкосић, који је ватрено крштење добио у борби на Челопеку (16/4 1905), пуштен је 12/7 увече, кад је барон Гиесел напустио Београд и кад је наређена мобилизација српске војске. А три дана касније у првој ноћи рата, четници Јована Бабунског и Воје Танкосића су. поред финанца, жандармерије и оно мало војске бранили и обранили Београд од аустро-угарског упада. Формирани четнички одреди задавали су доста посла аустро-угарским трупама у источној Босни. Улазећи у Подриње, Аустро-Угари су са страхом распитивали, да ли можда нема сакривених комита.

Кад је Бугарска ушли у рат против Србије, четнички одреди су држали фронт према Бугарима чак и онда, кад су већ и Ниш и Врање били евакуисани. Војвода Бабунски и његови људи последњи су напустили земљу, кад је у јесен 1915 дошло повлачење војске из Србије. А на солунском фронту мали одреди војводе Бабунског и војводе Вука били су страшило за немачко-аустро-бугарске војске. Пред само повлачење из Србије погинуо је мајор Воја Танкосић, повлачећи се последњи с Дунава испред Мацкеусеноyих армија, а пред повратак у Србију погинуо је на солунском фронту војвода Вук (потпуковник Војин Поповић).

[уреди] Литература

  • Народна енциклопедија (1927 год.), чланак написао Миомир Миленковић, уредник Политике.