Душанов законик

Из пројекта Википедија

На слици се налази Душанов законик. У питању је један од најстаријих преписа, Призренски препис из 15. века. Данас се налази у Народном музеју у Београду.
увећај
На слици се налази Душанов законик. У питању је један од најстаријих преписа, Призренски препис из 15. века. Данас се налази у Народном музеју у Београду.

Душанов законик (у старим рукописима се назива Закон Благовјернаго Цара Душана), уз Номоканон Светог Саве, најважнији закон феудалне Србије, донет на саборима црквених великодостојника и властеле 1349. и допуњен 1354. године. Закон је усвојен с циљем да се осигура владајући положај и повластице властеле, да обезбеди мере за држање меропаха и других себара; и да учврсти власт у освојеним областима стварањем јединствене балканске државе.

Садржај

Законик се састоји од 135 до 201. члана (у зависности од верзије сачуваног манускрипта).

Првих 38 чланова посвећено је цркви, затим следе одредбе које се односе на повластице властеле и слободних људи и њихове дужности, a потом одредбе које говоре о обавезама зависног становништва, себара и меропаха. У наставку долазе одредбе о судству и праву судија, о казнама за различите врсте кривичних и других преступа.

Србија у време цара Душана Силног, око 1350.
увећај
Србија у време цара Душана Силног, око 1350.

Приликом састављања Закона, као извори послужили су: Одредбе из византијског права, тзв. Василике и разне српске повеље и уговори. Уз Законик се налазе два византијска правна документа: скраћена Синтагма Матије Властара и Законик цара Јустинијана (Јустинијанова кодификација), те сва три споменика чине целину и извор за проучавање права у Душановој држави.

Проглашењем за цара Срба и Грка, цар Душан је истакао претензију на легитимно владање поданицима Византијског царства. Стога су и византијски закони, као што су и канони и правна правила византијске цркве, преузети као сопствени, а Кодификацијом је требало разрешити противречности и разлике у правном поретку између Ромеје и старих српских земаља, где се до тада владало по "обичајима српским".

Тако је Душанова кодификација у исто време била и правна унификација, уједињење правног поретка у читавој држави, на простору срењовековног Балкана. Тиме је Византијско право коначно уграђено у темеље читавог система средњовековног српског права.

Рад на Законику је сигурно започет неколико година пре званичног проглашења на Сабору у Скопљу, вероватније у Серезу, 1349 године. Вероватно је, мада о томе нема података у до сада познатим изворима, основана законодавна комисија која је радила на тексту Законика. Тешкоћа је морало бити много, јер је било неопходно прецизно познавање византијског права, претходних српских писаних извора, српског обичајног права, као и прилика у земљи. Због тога је текст Законика морао бити добро припремљен и тек тада изнесен на Сабор. Немамо никаквих података о реаговању властеле и о евентуалном противљењу овом легислаторском раду. У сваком случају, ситуација у Србији разликовала се од ситуације у Чешкој у исто време. Тамо се властела отворено и успешно супротставила кодификаторским намерама Карла IV. Одлучан отпор од стране високог племства - панова (великаша) спречио је да Маjestas Karolina буде примљена у Сејму. У Србији је пет година доцније (1354) Душанов законик допуњен новим одредбама.

Оригинал Душановог законика није сачуван, али постоји преко 20 преписа, од којих су најзначајнији Призренски (датован крајем XIV или почетком XV века) и Струшки (датован у XIV век, најстарији и вероватно најближи оригиналу).

[уреди] О издањима Душановог законика

Прва вест о рукопису ДЗ потиче од Јована Рајића који га спомиње у својој Историји. Њему су морали бити познати и преписи које су израђивали гимназијасти у Карловцима, али како су то били рукописи са очигледним печатом скорашњости они му нису уливали поверења. Без знања Рајића издавач његове Историје Стефан Новаковић прикључио је његовом делу и један рукопис ДЗ који се налазио у поседу браће Текелија. Ово је било лоше издање по лошем рукопису али је учинило дубок утисак у тадањем ученом свету. По овом издању свој превод на немачки дао је и Јохан Кристијан Енгел 1801. Иако Енгел није добро познавао српски језик те му је и превод врло лош, он је побудио интересовање код широког круга читалаца учене Европе. У потрази за другим рукописима ДЗ-а прво је пронађен тзв. Раковачки рукопис који је објавио Георгије Магарашевић. Издање није успело али је дало подлогу за упоредно проочавање рукописа. Павле Јосиф Шафарик је 1831. описао три рукописа ДЗ-а (Ходошки, Раковачки и Раванички), а ускоро је и дао препис ћирилицом и латиницом као и немачки превод Раковачког рукописа, са извесним допунама из Ходошког. На ово издање угледао се Стојан Новаковић. До средине 19. века знало се за десет рукописа. Нов полет донело је упознавање са Призренским преписом. Из овог рукописа је С. Новаковић 1870. штампао ДЗ, али не у распореду какав је затекао већ га је сложио у лођички ред чиме је само отежао његово проучавање, а своје издање учинио практично неупотребљивим. Срећом, већ 1872. Теодор Зигељ издао је ДЗ по истом рукопису и то у за оно време беспрекорном издању. Призренски рукопис, чија је старина навелико прецењивана, дуго ће остати главна основа за утврђивање текста Законика. 1888. је Тимотеј Флорински написао обимно дело о Душановом законодавству где је издао Законик по Струпком рукопису уз опширне коментаре. Своје друго издање Новаковић је дао 1898. поново по Призренском рукопису уз додатак 12 чланова из Раковачког, али и са множином допуна из других рукописа (које је додуше, из неког свог разлога, сматрао мање вреднима од Призренског). Теже разумљиве чланове дао је у слободном преводу. Ово његово издање и до данас је остало основа за проучавање, те се увек понавља број чанова и ред којим су поређани јер су се бројеви скопчали са одредбама. И на крају ту је издање Николе Радојчића из 1960, који се концентрисао на реконструкцију текста што ближу оригиналу као и на изванредан превод. Недостатак овог издања је да не садржи варијанте. Рукописи. Укупно су нам данас позната 24 рукописа ДЗ-а. Најстарији је Струшки из 1373/4, али није сачуван цео већ само око 100 чланова. Следећи је Атонски из око 1418, а из тог времена је и Студенички. Из 15. века су још и Хиландарски и Бистрички. Призренски има најбогатији текст и почива на одличноме предлошку али је тек из око 1530. У Раковачком (преписан око 1700.) се једино налази последњих 12 чланова и тзв. Реч цара Душана уз Законик. Једино у Бистричком сачуван је 189. члан.


[уреди] Литература

  • Т. Зигелъ, Законикъ Стефана Душана. С. Петербургъ 1870
  • Стојан Новаковић, Законик Стефана Душана цара српског 1349. и 1354, Београд 1878.
  • Т.Флоринский, Памятники законодатльной дъятельности Душана Царя Сербовъ и Грековъ. Киевъ 1888.
  • А. В. Соловјев, Законодавство Стефана Душана цара Срба и Грка, Скопље, 1928.
  • А. В. Соловјев, Законик цара Стефана Душана 1349. и 1354. године, Београд, 1929, 1980.
  • А. В. Соловјев, Изабрани споменици спрског права од 12. to 15. века 1926.
  • Т. Тарановски, Историја српског права у немањићској држави, I, II, III, IV Београд, 1931.
  • Н. Радојчић, Душанов законик, Београд, 1953.
  • Д. Богданивић, Душаново законодавство, Београд
  • Б. Марковић, Душанов законик, Београд, 1986.

[уреди] Новија издања Душановог законика

  • Законик цара Стефана Душана, Београд, 1975.
  • Законик цара Стефана Душана (Струшки и Атонски рукопис) књига 1, Београд, 1975.
  • Законик цара Стефана Душана (Студенички, Хиландарски, Ходошки и Бистрички рукопис) књига 2, Београд, 1981.
  • Законик цара Стефана Душана (Барањски, Призренски, Сисатовачки, Раковачки, Раванички и Софијски рукопис) књига 3, Београд, 1997.
Викизворник има оригиналан текст повезан са овим чланком:

[уреди] Види још

[уреди] Спољашње везе

Душанов законик сајт поводом 650. година доношења Законика.

Други језици