Мати Ангелина

Из пројекта Википедија

Преподобна Ангелина деспотица српска - Мати Aнгелина - рад Паје Јовановића. Саборна црква у Вршцу
увећај
Преподобна Ангелина деспотица српска - Мати Aнгелина - рад Паје Јовановића. Саборна црква у Вршцу

Преподобна мати Ангелина - Ангелина Бранковић, деспотица српска је кћи Ђорђа Аријанита Комнина, албанског господара Коњуха (Елбасана) у области Шкумбе. У родитељском дому стекла је одлично образовање и васпитање. Љубав према књизи испољила је још у раној младости, о чему сведоче и трагови њене библиотеке у манастиру Крушедолу. На последњим страницама Лествице, коју је написао у Смедереву 1434. године инок Давид, по наруџбини њеног свекра српског деспота Ђурђа Бранковића, сачуван је запис: „Сија књига деспотице Ангелине монахиње".

Удајом, новембра 1460. године, за слепог али стаситог Стефана, изгнаног српског деспота, започиње њен мученички и страдални живот. У Албанији су остали кратко време, док им се није родио први син Ђорђе. Годину дана доцније (1461) напуштају Албанију и по препоруци Скендербега, Ангелининог зета, одлазе у Италију, и у Фурланији купе стари замак Београд на реци Таљаменту. Ту је у оскудици и страху Ангелина провела шеснаест тешких година, све до смрти деспота Стефана 1476. године. Ту је родила још једног сина, Јована, и кћер Марију, коју је удала за монфератског маркиза Бонифација, далеког потомка Палеолога.

На позив мађарског краља Матије Корвина, крене деспотица српска Ангелина са двојицом синова преко Беча и Будима за Срем. Са моштима свога мужа - деспота Стефана Слепог - стигне она са синовима у Сремску земљу фебруара 1486. године. Прво станиште ове „српске Госпође" било је Купиново, где је убрзо подигла цркву Светог апостола Луке и положила у њу мошти свога мужа. Деспот Ђорђе, који је од краља Матије добио на управу део земље којом је управљао Вук Бранковић („Змај Огњени Вук"), убрзо се повукао са деспотског положаја и око 1497. године примио монашки чин добивши име Макаш. Наследио га је 1493. године други Ангелинин син Јован, који умире доста рано, 1502. године.

Не зна се поуздано када се Ангелина замонашила - можда још раније, одмах по доласку у Срем. Подигла је женски манастир посвећен Сретењу Господњем, недалеко од будућег манастира Крушедола, где проводи остатак живота у молитви, бдијући над моштима супруга и синова. Преставила се 30. јула 1520. године и сахрањена је најпре у свом манастиру Сретењу, а потом су њене мошти пренете у манастир Крушедол и положене у ковчег заједно са моштима њеног сина Јована. Ни после смрти није имала мира. Свете мошти свих Бранковића запалили су 1716. године Турци заједно са манастиром Крушедолом.

Житије преподобне Ангелине написано је врло рано; једно је сачувано у Минеју за јули - рукопису из XVI века. То Житије превео је на савремени српски језик епископ Митрофан Шевић. Исто Житије преподобне Ангелине налази се у Римничком и Московском Србљаку, док је у Београдском њено пролошко Житије нешто другачије.

Служба преподобној Ангелини такође је рано састављена и налази се у сва три Србљака под 30. јулом, датумом њеног престављења. Кроз целу Службу Ангелина се ословљава као мати, преподобна, преблажена, присноблажена, достоблажена и блажена. Химограф јој није саставио посебан тропар, већ је, с обзиром на њен тежак и мученички живот, позајмио тропар од Теодоре, хришћанске подвижнице из V века. У Служби се истиче да је мушки, у смислу издржљивости, провела свој живот иако је била жена. Наглашено је да поклоници стоје око њених моштију као некада око ковчега Старог завета и да њене мошти исцељују. Химнограф позива: „Приђите у нови Израиљ, и све околне земље и градови заједно збор саставивши на спомен преподобне матере наше Ангелине, радосном душом и срцем божанствену гробницу њену обгрлимо, благодат исцељења примајући." Кроз Службу преподобне Ангелине, исказане су и њене хришћанске врлине: чистота подвижничког живота, безгранично милосрђе, стрпљивост и мудрост, оданост супруге и пожртвованост мајке, јер „сву себе предала јеси Богу". Преподобна Ангелина помиње се и у Служби њеног сина - светог Јована - и у Заједничкој служби свим светим деспотима Бранковићима од непознатог крушедолског монаха из XVI века.

Култ преподобне мајке Ангелине рано је изграђен. Повод томе је њен тежак живот и силне боли које је ова, „блажена Госпођа" скоро целога живота задобијала; надживела је мужа, оба сина и кћер Мару.

Три пута је преносила мошти свога мужа - светог Стефана Слепог - и два пута сина, и то у великој оскудици. У тим тешким и болним тренуцима била је у туђини, без икога ближег свог, изузев благородног српског народа. Бдила је над моштима својих најближих и брижно чувала њихове књиге и остале предмете везане за мужа и синове. За њихове кивоте везла је златним и сребрним нитима прекриваче, и у молитви проводила дане туговања.

У Купинову, близу цркве Светога Луке, све до 1930. године пос-тојала је црква посвећена Преподобној Ангелини. Тома Вучић Перишић подигао је 1858. године у селу Закути (Гружа) цркву посвећену Мајци Ангелини.

Лик преподобне Ангелине налази се на свим иконама светих Бранковића. Приказана је у црној схимничкој ризи као монахиња, са крстом у десној руци. На зидним сликама мати Ангелина приказана је у Ривцу, на јужном зиду, затим Нередину, Боковцу, Голубинцима, Јасенову, Уљми, Руменки, Каћу, Саборној цркви у Београду, припрати Пећке патријаршије, у главној цркви манастира Хиландара, припрати Саборне цркве у Шапцу. У манастиру Клисури њен лик насликан је у јужној певници. На иконама преподобна Ангелина приказана је у Марадику, рад Ј. Орфелина 1776. године; Српској Црњи, рад Ђ. Јакшића 1853. године; Саборној цркви у Вршцу, рад П. Јовановића; Остојићеву, рад Д. Алексића 1871/72. године. У Парти и Радојеву представљена је на певницама заједно са осталим Србима. Икона Мајке Ангелине налази се још у Кулпину, Чуругу, Старом Бечеју, цркви Светитеља Николаја на Новом Гробљу у Београду, затим у Малом Бечкереку (Румунија) и Араду. Графичка представа са њеним ликом налази се у Римничком Србљаку испред њене Службе. По овом предлошку урађена је једна икона за манастир Пакру, која се сада налази у Музеју Српске православне цркве у Београду.

Српска црква је прославља 12. августа/30. јула, и 23/10. децембра.

Изворна литература:

Слободан Милеуснић: Свети Срби, Нови Сад 2000.

[уреди] Види још

[уреди] Спољашње везе