Социјална литература у српској књижевности и формирање књижевне левице

Из пројекта Википедија

Предложено је да се овај чланак раздвоји на више чланака доступних из вишезначне одреднице.   (Разговор)

Садржај

[уреди] Основне одлике

Нове тенденције јављају се поткрај треће деценије. Њихови су носиоци прогресивно оријентисани млади писци из разних југословенских културних средина. Први знак њихова окупљања била је Књига другова, припремана 1828. а изишла 1929. Њени уредници били су Јован Поповић и Новак Симић а сарадници "најмлађи југословенски социјални лиричари". Стварни настанак новог покрета повезан је с радом групе напредних интелектуалаца и писаца о Београду, која оснива издавачко предузеће "Нолит" и покрете часопис "Нова литература". Његови оснивачи и уредници били су: Павле Бихали, Ото Бихаљи Мерин, Отокар Кершовани и Веселин Маслеша. У свом развоју до 1941. тај покрет пролази кроз две главне фазе: фазу "социјалне литературе", у ужем смислу, до 1934, и фазу "новог реализма", од 1935. до 1941. У првој фази, поред "Нове литературе", излазе и други часописи, од којих су најважнији: "Култура", "Стожер", "Литература", а у другој су главна гласила "Наша стварност", "Уметност и критика" и др. Покрет је од почетка до краја имао општејугословенски карактер.

Философску основу поетике социјалне литературе чини дијалектички материјализам и марксистички поглед на друштво. Полазну тачку чини опредељење за пролетерску револуцију као историјску нужност, као једини начни разрешења противуречности савременог капитализма. То опредељење схваћено је као апсолут, као тотално ангажовање, које обухвата све снаге и сва средства, укључујући и научно и уметничко стварање. Права књижевност мора бити ангажована у борби радничке класе и свих напредних снага за револуционарни преображај друштва. Све остало је споредно: стваралачка индивидуалност, таленат, инспирација. Битно је ангажовање: "За нас није главна и најважнија ствар величина песничког талента... него чему он служи", написао је један идеолог покрета.

Тог уског утилитаризма покрет се делимично ослобађа у другој фази, фази новог реализма, када је он прерастао у широки фронт лево оријентисаних писаца, који је окупљао не само припаднике социјалне литературе него и бивше надреалисте, затим Крлежу и његову групу, известан број умерених модерниста, неке писце традиционалне оријентације итд. Основне противуречности остале су ипак и даље непревладане. Писце с левице повезивала је опредељеност за прогресивне циљеве, за револуцију, неприхватање буржоаског поретка, док су се разилазили у схватању уметности и њене функције. Те разлике избиле су пуном снагом у полемици између Крлежине групе или "печатоваца" (по часопису "Печат") и идеолога социјалне литературе. Иако су прихватали прогресивни ангажман као предуслов савремене уметности, "печатовци" су бранили слободу стварања против уско схваћене тенденциозности. Крлежа је истицао да прогресивно опредељење у уметности само по себи не значи ништа ако није удружено с талентом и стваралачком индивидуалношћу аутора. Марко Ристић залагао се за синтезу литературе и поезије, логичко-рационалног и ирационално-асоцијативног метода, реализма и психоанализе. Ту формулу, иако је Ристић употребио за њу примамљив назив, дијалектички реализам, нису прихватили писци на "левом фронту". За њих је она могла бити само компромис с омрзнутим модернизмом, покушај да се кроз прозор врати оно што је претходно избачено преко врата.

Нормативна је у овом раздобљу постала формула новог реализма која је покушала да измири захтев за верном, реалистичком сликом света са савременом социјалном ангажованошћу. Та формула нашла је најнепосреднији израз у књижевној критици и поетичкој мисли. Прихватили су је као идеолози социјалне књижевности тако и многи критичари који су започели раније, у крилу других покрета, да би почетком 30-их година направили заокрет и постали поборници реализма и ангажоване литературе. Међу овим последњима налазе се и три наша најважнија међуратна критичара: Милан Богдановић, Велибор Глигорић и Ђорђе Јовановић.

[уреди] Милан Богдановић

Милан Богдановић (1892-1964) произишао из Скерлићева академског круга. Он је студирао књижевност код Скерлића и у свом каснијем раду био умногоме његов ученик и настављач. Као критичар афирмисао се 20-их година, када је с пуно разумевања и осећања писао о најважнијим представницима послератне књижевности. Тридесетих година његов став се из основе мења. Од критичара који је одупирао послератни модернизам претворио се у његовог оштрог негатора (Слом послератног модернизма, 1934). У исто време поставио је захтев да књижевност мора постати "активна у друштвено-историјском смислу". У раздобљу после Другог светског рата, полазећи од уверења да је свака добра литература реалистичка, Богдановић прихвата углавном писце традиционалне оријентације, док одбацује нове модернисте. Своје критике објављивао је у књигама под заједничким насловом Стари и нови, што показује његову двоструку усмереност, с једне стране на критичку ревалоризацију традиције (обухватио је углавном писце 19. и ранг 20. столећа, романтичаре и реалисте), а с друге – на праћење текуће књижевности. Главне вредности постигао је у овом другом, у оценама нових писаца, својих савременика. Најбољи је у основном жанру критике, у приказу појединачног дела, тек изашлог из штампе. Ту он надилази све друге наше критичаре. Надахнут лепотом књижевног дела, он се често и сам претварао у песника.

[уреди] Велибор Глигорић

За разлику од Богдановића, који је типичан пример благонаклоног критичара, најбољега кад пише о писцима које прихвата, Велибор Глигорић (1899-1977) био је негатор, полемичар, памфлетиста, снажнији и аутентичнији у оспоравању него у прихватању. После Првог светског рата појавио се у књижевној арени као млади гневни човек, рушилац свих утврђених вредности. Главна мета његових напада били су водећи критичари и идеолози предратне књижевности, Богдан Поповић и Јован Скерлић, те најважнији њен песник Јован Дучић. Тридесетих година, када је напустио индивидуалистички и помало анархоидни бунт своје младости и приближио се радничком покрету и марксизму, полемичка оштрица његове критике окреће се против послератних модерниста. У исто време у његовој критици, поред оспоравања, јавља се тежња за афирмацијом запостављених вредности, указује на Матоша, Диса и Ујевића као аутентичне представнике модерног духа у српској и хрватској књижевности, обраћа пажњу на српски реализам као најзначајнију традицију наше литературе. После Другог светског рата, као професор нове српске књижевности на Београдском универзитету, објавио је више књига књижевноисторијских студија, међу којима је најважнија Српски реалисти (1954). Иако значајне за историју књижевности, те књиге нису сачувале нимало од свежине и убојитости предратних критика, полемика и огледа, у којима су снажно одјекнуле тадашње књижевне и друштвене дилеме и битке.

[уреди] Ђорђе Јовановић

Пример борбеног критичара, револуционара, пружа Ђорђе Јовановић (1909-1943), који је погинуо у НОБ-у као комесар Космајског партизанског одреда. У почетку је припадао кругу београдских надреалиста, а затим се, слично Арагону, јавно одрекао надреализма и прикључио се покрету социјалне литературе. Залагао се за нови реализам, у којем је видео наставак класичног реализма али и нешто много више од тога. Нови реалиста не задовољава се тачним и објективним описивањем чињеница, он мора предвиђати ствари, откривати скривене клице новога, "развојне тенденције стварности". Слично Богдановићу и Глигорићу, радио је упоредо на текућој критици и на проучавању књижевне прошлости, с тим што је, за разлику од њих, дао много више у овом другом. Његови књижевно-историјски огледи можда су најбоље од свега што је дала наша марксистичка критика између два рата. У дневној критици он је, међутим, показао доста ускости, искључивости и неразумевања стварних вредности, и дао је највише погрешних оцена. Као већина марксистичких критичара, Јовановић је боље разумевао класичне писце прошлости него своје савременике. Од осталих писаца социјалне литературе критиком се највише бавио Јован Кршић (1898-1941), уредник сарајевског "Прегледа". Остали представници тог покрета књижевном критиком баве се упоредо с другим видовима књижевне делатности: песници Јован Поповић и Радован Зоговић, ликовни критичар и есејиста Ото Бихаљи Мерин (1904), публициста Веселин Маслеша (1906-1943), позоришни критичар Ели Финци (1911-1980) и др.

[уреди] Нови реализам

Програм социјалне литературе најраније је и с највише доследности остварен у књижевној критици. То је учињено по цену сужавања стваралачких могућности књижевности: одбачени су сви модернисти и уопште авангардни писци, они који су прихваћени морали су напустити своја ранија уверења, и то не само политичка него и поетичка, довођени су у питање најзначајнији представници модерног грађанског реализма, какав је Иво Андрић, чији је реализам Ђ. Јовановић назвао "привидним". У књижевном стварању ситуација је била много више дифузна него у критичко-теоријској мисли. Писци социјалне литературе највише су чинили на реализацији свог властитог програма, али резултати до којих су долазили тешко су се отимали пукој декларативности. Највише су дали у социјалној револуционарној поезији, чију су обнову извршили (Јован Поповић, Радован Зоговић, Чедомир Миндеровић, Мирко Бањевић, Јанко Ђоновић и др.). У прози се догађа прелаз с експресионистичког на социјал-реалистички израз, често науштрб вредности (Стеван Галогажа 1893-1944, делимично Јован Поповић), или спајање нових социјалреалистичких тежњи с традиционалним регионализмом, нпр. код црногорског приповедача Николе Лопичића (1909-1944). Најзначајнију новину у прозном стварању донела је радница Милка Жицина (1902-1984) са своја два пролетерска романа, Кајин пут (1934) и Девојка за све (1940), од којих других спада међу наше боље међуратне романе.

Књижевне импликације новог реализма потпуније су остварили писци који нису изворно припадали покрету социјалне литературе. У томе се по правилу догађало то да су се раздвајале две основне саставнице тог правца, реализам и ангажованост, тако да изворно реалистичке особине долазе највише до израза код неких писаца претежно традиционалне оријентације (Андрић, Б. Ћосић, Д. Максимовић и др.), а ангажованост се поетски најуспелије испољила код бивших авангардних писаца, посебно код надреалиста, који су створили нашу модерну ангажовану поезију.

И једни и други и трећи доживеће значајне промене за Другога светског рата. Поробљеност земље, окупацијске прилике и, нарочито, народноослободилачка борба деловале су и као стваралачки подстицај и као интегративни чинилац. Социјални писци створили су своја најбоља дела или у борби или непосредно после рата. Исти доживљај дао је печат и стваралаштву надреалиста. И највећи број писаца традиционалне оријентације прихвата нову оријентацију или у току револуције или непосредно после ње. Књижевна левица, која током 30-их година израста у фронт свих напредних писаца, постала је у првим послератним годинама јединствени фронт литературе. За разлику од претходног, модернистичког раздобља, у којем најпуније јединство имамо на почетку а касније долази до растакања, у књижевности 30-их и 40-их година до књижевног јединства долази на крају раздобља. Оно је остварено под притиском спољашњих околности. Кад су оне престале деловати дошло је до разбијања јединства и књижевност је ушла у нов период борби.

[уреди] Види још

[уреди] Литература

  • Изворни текст је преузет из књиге Кратка историја српске књижевности Јована Деретића. Књига се може наћи у свом електронском издању на страници на пројекту Растко. Књига нема експлицитних рестриктивних ауторских права која забрањују њено умножавање. У случају да се проблеми ипак јаве, контактирајте Милоша.