Жан-Пол Сартр

Из пројекта Википедија

Жан-Пол Сартр
увећај
Жан-Пол Сартр

Жан-Пол Сартр (фр. 'Jean-Paul Sartre') (21. јун 1905 - 15. април 1980), француски филозоф, романсијер, есејист и драмски писац, творац атеистичког егзистенцијализма. После гимназије уписује престижну Високу школу норми (1924), у којој ће срести своју будућу сапутницу Симон де Бовоар. По завршетку студија ради једно време у Авру као професор филозофије, затим одлази у Берлин, где проучава Хусерла и Хајдегера. Када се вратио у Авр објављује (1936) филозофске есеје Трансценденција Ега и Имагинација, затим (1939) Скицу теорије емоција, којима у Француску доноси немачку феноменологију и егзистенцијализам. Полсе путовања у Италију (1936) нуди „Галимару“ роман Меланхолија. Познати издавач га одбија. Ово дело постаће 1938. Мучнина. Од тада па све до краја живота Сартр ће наступати на три фронта: филозофском, књижевном и политичком-

Његова најзначајнија филозофска дела су Биће и ништавило (1943), тротомни Путеви слободе (1945-1949; Зрело доба, Одлагање и Убијене душе) и Критика дијалектичког ума (1960).

Сартрови позоришни комади Иза затворених врата (1945), Прљаве руке (1948) и Ђаво и Господ Бог (1951) стекли су светску славу. Сем Мучнине од прозних дела на гласу је његова збирка приповедака Зид (1939) и аутобиографска проза Речи (1964). Најбољи есеји су му Бодлер (1947), Свети Жене, глумац и мученик (о песнику Жану Женеу, 1952), а последње Сартрово дело је монументална студија о Флоберу Породични идиот (1971).

Члан Покрета отпора и заробљених за време Другог светског рата, био је једно време близак комунистима, али се с њима разишао још педесетих година. Противио се совјетској интервенцији у Мађарској, ратовима у Вијетнаму и Алжиру, подржао студентски покрет 1968. Био једна од ретких интелектуалаца са Запада који је обишао комунистичке змеље, Совјетски Савез (1954), Кину (1956), Југославију (1958) и Кубу (1960). „За свој рад који је, богат у идејама и пун духа слободе и трагања за истином, извршио широк утицај на наше време“, Жан-Пол Сартр је 1964. године добио Нобелову награду за књижевност, коју је одбио да прими, уз образложење да је увек одбијао званичне почасти, и да не жели да се равна са институцијама.

[уреди] Спољашње везе


Нобелова награда
Нобелове награде
Физика | Хемија | Физиологија и медицина | Књижевност | Мир | Економија
Добитници Нобелове награде за књижевност
Сили ПридомТеодор Момзен • Бјернстене Бјернсон • Хозе Ечегарај и Фредерик Мистрал • Хенрик СјенкјевичЂозуе КардучиРадјард КиплингРудолф Кристоф Ојкен • Селма Лагерлеф • Паул Хајзе • Морис Метерлинк • Герхарт Хауптман • Рабиндранат Тагоре • Ромен Ролан • Вернер фон Хајденштам • Хенрик Понтопидан и Карл Гјелеруп • Карл Шпителер • Кнут ХамсунАнатол Франс • Хасинто Бенавенте • Вилијам Батлер Јејтс • Владислав Рејмонт • Џорџ Бернард Шо • Грација Деледа • Анри Бергсон • Сигрид Унсет • Томас МанСинклер Луис • Ерик Карлфелд • Џон Голсворди • Иван Буњин • Луиђи Пирандело • Јуџин О'Нил • Роже Мартен ди Гар • Перл Бак • Емил Силанпе • Јоханес Јенсен • Габријела Мистрал • Херман Хесе • Андре Жид • Томас Стернс ЕлиотВилијам ФокнерБертранд Расел • Пер Лагерквист • Франсоа МоријакВинстон ЧерчилЕрнест Хемингвеј • Халдор Лакснес • Хуан Рамон Хименез • Албер КамиБорис ПастернакСалваторе Квазимодо • Сен-Џон Перс • Иво АндрићЏон Стајнбек • Јоргос Сефери • Жан Пол СартрМихаил Шолохов • Нели Сакс и Самуел Агнон • Мигел Анхел Астуријас • Јасунари Кавабата • Самјуел БекетАлександар СолжењицинПабло НерудаХајнрих Бел • Патрик Вајт • Хари Мартинсон и Ејвинд Јонсон • Еуђенио Монтале • Сол Белоу • Висенте Алеисандре • Исак Башевис СингерОдисејас Елитис • Чеслав Милош • Елијас Канети • Габријел Гарсија Маркес • Вилијам Голдинг • Јарослав Сајферт • Клод Симон • Воле Сојинка • Јосиф Бродски • Нагиб Махфуз • Хозе Камило Села • Октавио Паз • Надин Гордимер • Дерек Волкот • Тони Морисон • Кензабуро Ое • Шејмас Хини • Вислава Шимборска • Дарио Фо • Жозе СарамагоГинтер Грас • Гао Сингђијан • В. С. Најпол • Имре КертесЏон Максвел КуциЕлфриде ЈелинекХаролд ПинтерОрхан Памук