Буњевци

Из пројекта Википедија

Буњевци
Јосип Јелачић, Јосип Панчић, Звонко Богдан, Горан Буњевчић
Укупна популација: oкo 80,000
многи се изјашњавају као Хрвати, Југословени, па чак и Мађари
Популација: Србија (Војводина): 20,012 (2002)

Мађарска: непознат број

Језик: Српски (икавски и ијекавски дијалект); хрватски
Религија: Доминира католичка
Етничка група: Индо-Европска
  Словени
     Јужни Словени

Буњевци су јужнословенски народ, насељени претежно у северној Бачкој (највише у Суботици), али их спорадично има и у Барањи, Банату, као и у чонградској и пештанској жупанији данашње Мађарске. Католичке су вероисповести, а културно и политичко средиште им је Суботица, у којој, према попису из 2002, чине 11% становништва. Претежно говоре српским или хрватским језиком (икавски и ијекавски дијалекат). Према попису становништва из 2002. године, Буњеваца је у Србији било 20.012, од којих је 19.766 живело у Војводини. 1910. године било је Буњеваца и Шокаца у некадашњој бачкој и барањској жупанији око 90.000. Раније су их бележили као Далмате, католичке Раце и Илире.

Садржај

Историја

Буњевачка народна ношња
увећај
Буњевачка народна ношња

О имену, пореклу као и времену доласка Буњеваца у крајеве, у којима сада живе, много је расправљано. Највероватније је, да су они у ове крајеве дошли у исто време када и Срби, и то из краја од Неретве до Сплита (Буне, Пољице, Имотског и Сиња). То доказују историја, њихова традиција, антрополошки и други показатељи.

Као презиме први пут је забележен етноним Буњевац у Мароку у Барањи 1570. године, а то презиме и данас тамо налазимо. У већој маси населили су се Буњевци у ове крајеве око 1600. године, после неуспеле побуне против клишког санџак-бега. 1687. дошао их је већи број са својим свештеницима и ступио у службу аустријске војске, те су били распоређени по градовима Бачу, Баји, Суботици, Сомбору и Сегедину. Касније су се населили у Бачалмашу, Бајмоку, Бајши и Чантавиру. 1731. године служило се у једној бајској цркви на буњевачком, а у другој на мађарском језику. У то доба, а и нешто касније, спомињу се Буњевци у Горњем Св. Ивану, Гари, Чавољу, Немеш-Милетићу и Чонопљи.

Према подацима из 1927. године, Буњевци су становали у Суботици, која је највеће насеље Буњеваца, затим у Сомбору, Бајмоку, Чонопљи, Чантавиру и Немеш-Милетићу. У Мађарској станују у Чавољу (Csávoly), Горњем Св. Ивану (Felsöszentiván), Бикићу (Bácsbokod), Вашкуту (Vaskút), Гари (Gara), Бачалмашу (Bácsalmás), Матеовићу (Mátételke), Каћмару (Katymár), Баји (Baja), Баћи (Bátya), Душноку (Dusnok) и Мишкама (Miske).

Буњевци су, као динарци, високи, крупни и смеђи. Бавили су се готово искључиво земљорадњом и били су познати као одлични земљорадници. По језику су штокавци, односно икавци, а делимично јекавци и ијекавци. Утицај мађарског језика на њих је био веома велики. Буњевачким говором је писао само Иван Антуновић. На Буњевачком говору је изашло неколико новина, календара и црквених књига.

Мађари су увек хвалили држање Буњеваца према мађарској држави, односно према политичкој и државној идеји мађарској. Буњевци нису успели да формирају своју народну интелигенцију. Све што је од Буњеваца престало бити сељак, постало је Мађар. Дали су велики број својих најбољих синова на стварање мађарске будућности.

Својим националним и родољубивим радом истакао се Иван Антуновић, велики буњевачки родољуб и писац, док је Иван Еветовић, бивши буњевачки народни посланик у Народној Скупштини, написао своја најбоља дела на мађарском језику. Срби су за време мађарске власти чинили знатне напоре, да сачувају Буњевце од мађаризације, али без већих успеха. Од 1918. године се вршила интензивна кроатизација Буњеваца и Шокаца у Војводини.

Литература

  • Народна енциклопедија, 1927. г.
  • I. Antunović, Rasprava o podunavskih i potisanskih Bunjevcih i Šokcih u pogledu narodnom, vjerskom, umnom i gospodarskom, 1881.
  • И. Иванић, О Буњевцима, 1894.
  • Ivanyi, A szabadkai bunyeváczok és szokásaik (Ethn. Ért.).
  • Д. Поповић, Суботица, 1922.
  • Р. Симоновић, Војводина, 1924.

Види још

Спољашње везе