Нико Жупанић
Из пројекта Википедија
Нико Жупанић (1897–1961) је најмлађи у низу српских научника који су се бавили антропологијом до Другог светског рата, односно до средине двадесетог века. Студирао је у Бечу поред осталих дисциплина и антропологију, а докторирао је 1903. године. На позив Јована Цвијића 1907. године долази у Београд, где 1914. постаје кустос Етнографског музеја. Од 1923. године је директор Етнографског музеја у Љубљани. Најзначајније дело му је Етногенеза Југословена, објављено 1920. године у Загребу и посвећено оснивању Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Интересантно је поменути да је написано за време Првог светског рата и да је ово дело првобитно било намењено енглеској читалачкој публици.(Жупанић, Н.: Етногенеза Југословена, Рад ЈАЗУ, 222, Загреб 1920.)