Арадска српска епископија

Из пројекта Википедија

На територији данашње румунске арадске епископије постојале су од 16 до 18 вијека двије епархије, јенопољска и арадска. Јенопољских епископа познато је неколико из тога времена, али арадски ни један. Зна се само толико, да су крајем 17 вијека обје те епископије спојене у једну епископију са темишварском, а почетком 18 вијека организована је поново самостална арадска српска епископија. У њен састав су ушле у почетку само јенопољска, а нешто касније и великоварадска епархија, која је дотле са јегарском сачињавала посебну српску епископију.

Први епископ тих удружених епархија био је Исаија Ђаковић, који је 1708 изабран за српског митрополита под аустроугарском влашћу. За њим су се ређали: Јоаникије Мартиновић (1710 до 1721), Софроније Раваничанин (1722 до 1726), Вићентије Јовановић (17281731), Исаија Антоновић (17311748), Синесије Живановић (17491768), Пахомије Кнежевић (17691783), Петар Петровић (17841786), Павле Авакумовић (17861815), Нестор Јовановић (1829 до 1834), Герасим Рац (18351852) и Прокопије Ивачковић (18531873).

Када је царском резолуцијом од 24/12 1864 одобрено иступање Румуна из српске карловачке митрополије, прешла је арадска епископија у састав новоорганизоване румунске сибињске митрополије, а српске општине и парохијапарохије одвојене су у посебан арадски српски протопрезвитерат и придружене су темишварској епархији. Том приликом Срби су изгубили, углавном због свог нехаја, и свој стари манастир Ходош, код Арада, задужбину властеоске породице Јакшића из 15 вијека.

Управљајући Србима и Румунима у арадској и великоварадској епископији, српски су епископи имали да издрже тешку борбу са унијом, која је раније код Румуна имала много успјеха.

[уреди] Литература