Васа Живковић
Из пројекта Википедија
Васа Живковић (Панчево 31. јануар 1819. – 25. јун 1891. Панчево), српски песник, свештеник, и национални радник. Написао народну попевку „Радо иде Србин у војнике" и „Opao кликће са висине".
Садржај |
[уреди] Животопис
Његово крштено име било је Василије. Готово цео свој седамдесетогодишњи живот провео је у граничарској вароши Панчеву. Ту се родио, ту учио основну школу, ту је проводио своје распусте карловачког и сегединског гимназијалца, пештанског и пожунског правника и вршачког богослова, ту се оженио, постао свештеник, изродио децу и остао удовац, ту узалудно волео и туговао за недостижном Ленком, ту био секретар Одбора у Буни, ту постао прота, одатле одлазио на Народно-црквене саборе, ту славио старачке јубилеје, ту умро и ту сахрањен. Његов живот био је унапред одређен, тешко да би се могла преварити суђаја крај његове колевке. Отац му је био панчевачки свештеник и син је имао да наследи очеву кућу, очево занимање и очеву парохију. И неколико младићских покушаја и заокрета ипак нису помогли, он ја постао оно што је морао да постане. Отац му је био ,,љубитељ књиге", његово се име спомињало по часописима, ако не као писца, a оно као име човека који купује и шири књигу, помаже и воли књижевност. Шта је било природније него да син учини један корак даље. Задржаће до краја живота очеве особине поштовања и љубави за књигу, али ће, већ и сам писати, печатати и обележити се као песник у можда најраспеванијем времену српске литературе, у четрдесетим годинама XIX века.
Школовао се у Панчеву, Сремским Карловцима, Сегедину, Пешти, Пожуну и Вршцу. Завршио је права и богословију. После очеве смрти 1845. вратио се у Панчево и почео да ради као парох Успенског храма.
[уреди] Књижевни рад
Почео је као гимназијалац. Од тог првог његовог певања није остао ни траг. Baca Живковић је баш завршавао шести разред карловачке гимназије у оно време, кад је Бранко Радичевић учио први. Живковић је био „на филозофији" у Сегедину, граду у коме би ,,годишње бивало и до 200 српских ђака", где је професор био Павле Стаматовић и где је радило „Друштво учећи се Србаља" или „Младеж српска која се у Сегедину учи". Ту је, у деветнаестој години написао прву песму и послао је да се штампа, да би следећих година у Пешти и Пожуну, у Вршцу и Панчеву наставио са својом младалачком лириком.
Baca Живковић је почео најцре пo моди: били су то тешки, троми епиграми, оде, нешто мало мање „торжествене" но дотадање, али ипак неспретне и реторске, одзиви на смрти другова и премештаје професора са преувеличаним значајем и конвенционалном патетиком. Baca Живковић је учио гимназију у Карловцима и тамо научио два језика: свој матерши српски и онај други језик, тадашњи језик школе и литературе – немачки. Други ће му помоћи да боље изрази први. Читао је Гетеа и Шилера. Преводиће их доцније са много смисла и са нешто мање духа. Показаће му ти песници шта је то права, једноставна, чиста лирика и помоћи и њему да потражи нове путеве за своју песму и свој стих и да тако буде и међу првима који ће покушати да модернизују и ослободе српску поезију. Тако ће, кад се првипут заљуби 1839 године, седам година пре изласка Бранкових песама написати , чувене стихове:
- Ти плавиш зоро златна,
- твој сјајии блиста зрак.
Написаће Baca Живковић неколико песама које ће га, својим народним српским језиком. својом наивном и срдачном једноставношћу, поставити у ред најзначајнијих Бранкових претходника.
- Украј лута зеленога
- белио се висок двор.
- Туд студена вода текла
- и танани нико бор.
- Уранила девојчица
- да залијје витки сад,
- њу полази издалека
- на вранчићу момак млад.
Волео је народни језик и знао добро говор свога краја. Баш зато што му поезија није била ни животни позив ни неотклоњиво морање, он је певушио спонтано, он је,-како је сам доцније рекао, „у младости својој као дилетант — стихотворац каткад певуцкао, кад му је срце у пријатним тренуцима или у црним неприликама само од себе певало." Донео је зато у оном прелазном, мутном, нерашчишћеном времену неколико малих, искрених и топлих тонова и чист језик још недовољно смео да бурно потече. Зато ће он бити и остати Бранков претходник, не барабарећи се са њим и у периоду од 1838 до 1847 написаће песме које неће бити довољне да га начине значајним песником, али ће му обезбедити у историји српске поезије име човека који је био међу првима од оних који су припремали појаву Бранка Радичевића и расцват српске лирике.
[уреди] Песме
Био је међу првима који су плужили слабо орану њиву српске лирике. Написао је у целом животу седамдесетак песама од којих скоро половина није ни штампана. Не само да му поезија није била у животу главно занимање, него своје песме није сматрао ни успелим;, ни достојним пажње, чак никако није могао пристати: да та сматрају песником. Па ипак можда ниједан од српских песника, великих и малих, није био тако и толико певан од народа, ниједном није тако широко гостољубиво отворен приступ у народне попевке, корачнице и тугованке. Песме „Радо иде Србин у војнике", „Opao кликће са висине", ,,Ти плавиш зоро златна", „Радуј се млада нево" (исписани су први стихови само најпознатијих) сачињавали су велики део музичког репертоара војвођански Срба, пратиле и загревале њихове борбе, светковине и туговања. Био је толико певан и толико се знало да је певан да су му доцније приписиване и оне песме које он није написао. A многа његова песма већ давно није носила његово име, ослободила се свега личног и потврдила своју вредност и на поселу, и у кафани, и под прозором девојке.
1857. написао је песму „Моји јади“ која почиње познатим стиховима „Ах кад тебе љубит не смем, / другу љубит нећу ја“. После смрти супруге у четрдесетој години престао је да пише стихове и посветио се културном, просветном и политичком раду. Међу последњим стиховима које је написао су: „Кад ми Ленке моје нема, / нек и песме нема више“.
Од почетка 21. века у Панчеву се сваке године одржава манифестација „Дани прота-Васе“ у организацији Српске православне парохије Панчево, у порти Успенске цркве где је Васа некада био свештеник.
[уреди] Литература
- Борислав Михајловић „Васа Живковић“
- Душко М. Ковачевић „Васа Живковић - живот, рад и песништво“, Београд 1990.