Павле Холодков

Из пројекта Википедија

Г. Павле Холодков
увећај
Г. Павле Холодков

Рођен 1888 године, у Рјазању (Русија), у скромној породици трговца-занатлије, г. Холодков је већ од својих родитеља наследио љубав и дар за уметност. Отац му је имао одличан баритон и важио је као добар певач-дилетант народних песама. Пошто је свршио гимназију и положио матуру родитељи су желели да њихов син ступи на Универзитет. Али судбина је желела другојаче. Г. Холодков је отишао у Петроград и ступио у Конзерваториум. У њему је остао само три месеца. Затим је почео да ради приватно код професора баритонисте Тартакова. И најзад се уписао у Московску високу школу „Филхармонија", коју је одлично свршио 1913 год. Исте године учествује на конкурсу за улазак у Московско народно позориште. Побеђује девет конкурената и добија ангажман. 1914 гостује у „Аиди" у Опери Зимин, после чега постаје њен члан. 1919 је члан Народног позоришта у Одеси. После рата и револуције, стиже, преко Цариграда, у Београд. 1 фебруара 1921 постаје члан Београдске опере која се управо формирала. И кроз двадесет година, он стално и предано ради у њој, креиравши за то време око шездесет рола. Између великог броја његових креација, треба издвојити нарочито партије певане у операма Аида, Травијата, Риголето, Отело, Бал под маскама, „Тоска", „Пајаци", „Девојка са Запада", ,,Самсон и Далила", „Кармен", „Фиделио”, „Лоенгрин”, „Евгеније Оњегин”, „Царска невеста”, „Борис Годунов”, „Хованшчина”, „Пикова дама”, „Кнез Игор”, „Салома”, „Мртве очи”, „У долини”.

О уметничким квалитетима г. Холодкова написао је, приликом прославе двадесет-петогодишњице његовог уметничког рада, г. Миленко Живковић ову топлу и проживљену карактеристику: „Овај глас великог обима и племените боје има урођену топлину и мекоту, а његова динамична експанзија располаже необично великим могућностима. У сценској припреми његове вокалне особине излучују читаво богатство изражајних елемената. Широке и необично моделиране кантилене имају подједнаку сугестивност, као и драмски усклици пуни експлозивне енергије. И све је то увек оживотворено целисходиим психолошким зрачењем. У томе, као и у силно афектуозној драмској игри г. Холодкова лежи тајна његовог огромног успеха, која га је са правим делириумом пре неких осамнаест година умела 15—20 пута изазивати пред завесу". („Време" од 2 октобра 1938).