НАТО бомбардовање СРЈ

Из пројекта Википедија

НАТО бомбардовање СР Југославије
Део

Полетање НАТО авиона из Авиана, срушени мост у Новом Саду, уништени воз код Грделице
Време: 24. марта10. јун 1999.
Локација: Савезна Република Југославија СР Југославија
Узрок рата:
Резултат: Повлачење ВЈ са Косова и Метохије
Промене у територији: СРЈ губи војну контролу над Косовом и Метохијом
Сукобљене стране
СР Југославија
НАТО
Заповедници
Слободан Милошевић,
генерал Драгољуб Ојданић
Хавијер Солана,
генерал Весли Кларк
Јачина
види
види
Губици
између 1.200 и 2.500 погинулих, највише цивили Званично 2 војника, 3 авиона, 2 хеликоптера
{{{подаци}}}

НАТО бомбардовање Савезне Републике Југославије (или Operation Allied Force; Операција Савезничка снага), често под називом "НАТО агресија" трајало је од 24. марта до 10. јуна 1999. године и део је косовског рата 1996.-1999. То је било друго важније војно уплитање НАТО-а након бомбардовања босанских Срба у операција "Намерна сила" 1995 и највећи војни сукоб на простору Србије и Црне Горе од времена Другог светског рата.

НАТО је 24. марта 1999. године у 20 часова почео ваздушне нападе на војне циљеве у СРЈ да би се касније удари проширили и на привредне и цивилне објекте. У нападима који су без прекида трајали 78 дана тешко су оштећени инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, споменици културе, цркве, манастири...

Економски експерти из Групе-17 проценили су штету на око 30 милијарди долара. Коначан број жртава званично није саопштен, а процене се крећу између 1.200 и 2.500 погинулих и око 5.000 рањених.

Напади су суспендовани 10. јуна, након потписивања војно-техничког споразума о повлачењу југословенске војске и полиције са Косова и Метохије.

Садржај

[уреди] Мотиви и припреме

НАТО бомбардовање СРЈ 1999.
Хронологија

Мотиви за напад
Косовски рат · НАТО снаге · Снаге ВЈ ·
Војни губици · Цивилне жртве · Штета ·
Кумановски споразум

Историја Србије · Историја Црне Горе
За више информација погледајте Независност Косова.

Мотиви за НАТО бомбардовање СРЈ су многобројни. Пре свега, НАТО је захтевао оружану интервенцију из тог разлога, што кроз Савет безбедности УН нису успеле да издејствују одлуку за оружану интервенцију у СРЈ због противљења Кине и Русије, сталних чланица са правом вета.

Из тог разлога, НАТО се одлучио на самосталну оружану интервенцију, наводећи као разлог да је делегација Југославије одбила да потпише понуђени споразум у Рамбујеу. Понуђеним споразумом је озбиљно угрожаван суверенитет СР Југославије: захтеван је улазак НАТО трупа на Косово и Метохију и њихово слободно кретање целокупном територијом СРЈ, и предвиђан референдум о самоопредељењу на Косову и Метохији кроз 3 године чији би резултати били ”значајан фактор” у одлуци о коначном статусу. Многи посматрачи су овај споразум оценили као ултиматум за који се унапред знало да га делегација Југославије не може потписати.

Као разлог за рат 1999. године представљена је заштита Албанаца на Косову и Метохији од етничког чишћења, како наводног дугорочног тако и акутног често описиваног термином ”хуманитарна катастрофа”. Масовно бекство албанског становништва из те покрајине започело тек неколико дана након што је бомбардовање било у пуном јеку.[тражи се извор]

Тадашњи председник СРЈ Слободан Милошевић изјавио је крајем фебруара да Југославија неће дати Косово и Метохију "ни по цену бомбардовања". "Претње нашој земљи да ће бити бомбардована ако не дозволи страну окупацију дела своје територије представљају упозорење за цео свет и све народе и људе којима је стало до слободе и мира. Нећемо дати Косово ни по цену бомбардовања", рекао је Милошевић на састанку са делегацијом кипарског парламента.

[уреди] Улога Уједињених нација

[уреди] Масакр у Рачку

Као непосредан повод за напад NATO, послужио је сукоб полиције и припадника "Ослободилачке војске Косова" у селу Рачак, 15. јануара 1999. године, када је шеф посматрачке мисије ОЕБС на Косову Вилијем Вокер, пре званичне истраге, погибију 45 Албанаца прогласио масакром недужних цивила. Званични представници Србије су тврдили, међутим, да је у Рачку дошло до сукоба полиције и албанских терориста. Тa верзијa догађаја није оповргнута протоколима[1] комисије Европске уније и Конференције о Европској безбедности и сарадњи под вођством финског патолога Хелене Ранте, након извршене аутопсије 40 тела пронађених у Рачаку. Интересантно је да у скраћеном извештају (објављен 17. марта) иста комисија долази до закључка да се код жртава радило о цивилима, док потпуни извештај не долази до тог закључка и експлицитно не наводи да ли се ради о цивилним жртвама пошто потребни тестови, да ли су жртве пуцале из ватреног оружја прије смрти, нису рађени. Симптоматично су и изјаве госпође Ранте о утицају политике на рад дотичне комисије[2] као и њене контрадикторне изјаве као свједока на суђењу против Слободана Милошевића[3].


Види Терористички напади на Косову и Метохији

[уреди] Преговори у Рамбујеу

Неутрална тачка гледишта овог чланка је оспорена.
Молимо Вас да погледате страницу за разговор овог чланка.

Преговори у Рамбујеу (код Париза) о предложеном мировном споразуму између Југославије и косовских Албанаца су почели 6. фебруара 1999. и трајали све до 19. марта 1999. године.

Степен упорности којом је амерички државни секретар Мадлен Олбрајт последња два дана убеђивала Албанце да прихвате принципе, као и наводи британског шефа дипломатије Робина Кука - који је главни разлог за албански потпис на документ нашао у могућности да се казни Београд - сведоче о разлозима тако скромних резултата у Рамбујеу.

Додатне странице Рамбује споразума, које првобитно нису објављене у медијима западних земаља, показују да је НАТО програм био не само да се окупира Косово и Метохија, већ цела Југославија. Ово је одбацио, не само Милошевић, већ и изабрани југословенски парламент, који је предложио да УН снаге надгледају мировно решење. Клинтон и Блер су такав предлог игнорисали.

[уреди] Бомбардовање

Мост на Дунаву пре и после напада
увећај
Мост на Дунаву пре и после напада

[уреди] Хронологија

За више информација погледајте НАТО бомбардовање СРЈ - хронологија.

Генерални секретар НАТО Хавијер Солана 24. марта 1999. године у око 19.30 часова, само десетак минута после полетања већег броја авиона из базе НАТО у италијанском граду Авијану, објавио је да су започели ваздушни напади против војних циљева у СРЈ. Бомбардовање је трајало укупно 77 дана.

Последњи гађани циљ на Косову је била касарна у Урошевцу, на коју је у среду, 10. јуна око 19.35 сати испаљено пет пројектила. "Након тога није било напада, већ само прелетање авиона НАТО над Косовом", рекао је дежурни у покрајинском центру за обавештавање.

[уреди] Кумановски споразум

За више информација погледајте Војно-технички споразум у Куманову 1999..
Југословенска војска напушта Косово и Метохију
увећај
Југословенска војска напушта Косово и Метохију

Кумановски споразум је војно-технички споразум између Међународних безбедносних снага ("КФОР") и влада Савезне Републике Југославије и Републике Србије.

Стране овог Споразума потврђују документ који је фински председник Ахтисари поднео председнику Милошевићу, а који су одобрили Народна скупштина Србије и Савезна влада СРЈ 3. јуна 1999, који укључује размештање на Косову и Метохији око 45.000 војника, махом из земаља НАТО а под покровитељством Уједињених нација, ефикасног међународног цивилног и безбедносног присуства. Стране даље констатују да је Савет безбедности спреман да усвоји резолуцију која је у поступку, у вези са овим присуствима.

Посланици Српске радикалне странке су гласали против понуђених решења. Споразум је у Народној скупштини Републике Србије усвојен пре свега гласовима коалиције СПС-ЈУЛ и Српског покрета обнове.

Државни органи влада Савезне Републике Југославије и Републике Србије схватају и сагласни су да међународне безбедносне снаге ("КФОР") буду распоређене по усвајању резолуције Савета безбедности УН из тачке 1, да неометано функционишу у оквиру Косова и Метохије и да буду овлашћене да предузимају све неопходне акције у циљу успостављања и одржавања безбедног окружења за све грађане Косова и Метохије као и да на други начин обављају своју мисију. Они су даље сагласни да поштују све обавезе из овог Споразума и да олакшају распоређивање и функционисање ових снага.

[уреди] Послератно Косово

Зоне и одговорности КФОР-а, уништено и оштећено од 1999. до 2003.
увећај
Зоне и одговорности КФОР-а, уништено и оштећено од 1999. до 2003.

[уреди] Снаге у сукобу

[уреди] НАТО снаге

За више информација погледајте НАТО снаге у Операцији Савезничка снага.

У нападима на СР Југославију НАТО снаге користиле су око хиљаду летелица (ловци, ловци-бомбардери, бомбардери, шпијунски авиони итд.), односно скоро цео НАТО савез (осим Исланда и Луксембурга - који немају ваздушне снаге, и Грчке, која није учествовала из политичких разлога). У списак не улазе нити Мађарска, Чешка Република и Пољска које су се тек придружиле НАТО-у и нису још чиниле део војног апарата, мада је пред крај рата на Космет послата нпр. и чешка пољска болница.

Највеће присуство имале су снаге Сједињених Америчких Држава, мада су и остале чланице имале немалу улогу у агресији.

[уреди] Снаге ВЈ

У марту 1999. године Војска Југославије је имала око 100.000 војника. Од тог броја су 40% чинили војници на одслужењу војног рока. Војска је у свом саставу имала три вида.

  • копнена војска
  • ратно ваздухопловство и против-ваздушна одбрана
  • ратна морнарица

Копнена војска је била организована у три армије и један корпус:

  • Прва армија је била размештена на граници према Хрватској
  • Друга армија је била размештена на граници према Босни и Херцеговини
  • Трећа армија је била размештена на Косову, према Албанији и Републици Македонији

[уреди] Наоружање Војске Југославије

  • 630 тенкова (од чега 230 модерних М-84)
  • 634 оклопних возила пешадије
  • 38 БРДМ-2 оклопно возило за извиђање
  • 475 хаубица 105mm и 122mm
  • 180 топова 130mm
  • 75 самохотки 122mm
  • 132 самохотки 152mm и 155mm
Формација типичне моторизоване пешадијске бригаде
  • 3 пешадијска батаљона
  • артиљеријски батаљон
  • противоклопни батаљон
  • чета војне полиције
  • извиђачка чета
  • батерија противавионске одбране
Формација типичне мешовите артиљеријске бригаде
  • командно-извиђачка батерија
  • артиљеријски батаљон(хаубице)
  • артиљеријски батаљон(топови)
  • позадински батаљон

[уреди] Нове ратне тактике

[уреди] Последице

[уреди] Цивилне жртве

У бомбардовању је погунуло око 2.000 цивила. Највише погинулих било је у нападима на путнички воз код Грделице 12. априла (11), на колону албанских избеглица на Косову 14. априла (75), на зграду РТС-а у Београду 23. априла (16), на Сурдулицу 28. априла (16), на путнички аутобус код места Лужани 1. маја (23), на Ниш касетним бомбама 7. маја (20), и на крају најтежи напад на цивиле, 14. маја на другу колону албанских избеглица крај Призрена, са 87 мртвих.

Напад који је добио највећу медијску пажњу био је напад 8. маја на амбасаду Народне Републике Кине у Београду, који је изазвао велику дипломатску напетост између влада те државе и САД-а. У том су нападу убијена три кинеска службеника амбасаде. НАТО савез је ову наводну грешку оправдао ”застарелим мапама”.

У Србији се до 1999. регистровало између 15.000 и 20.000 нових случајева канцера, да би тај број већ 2004. достигао цифру од 30.000 нових болесника.[тражи се извор] (види Муниција са осиромашеним уранијумом)

[уреди] Војни губици

За више информација погледајте Војни губици у НАТО бомбардовању 1999..
Снимка срушеног Ф-117 крај Буђановца
увећај
Снимка срушеног Ф-117 крај Буђановца
Срушена америчка беспилотна летелица у музеју ваздухопловства у Београду
увећај
Срушена америчка беспилотна летелица у музеју ваздухопловства у Београду

[уреди] Званични губици НАТО-а

Према званичним информацијамa, губици у редовима НАТО били су релативно ниски, највише због неиспуњавања претње копненом операцијом. Осим неких присилних слетања неколико оштећених авиона Ф-15, британског Херјера и једног А-10 са рањеним пилотом у Сарајеву и Скопљу, губици су следећи:

  • 27. марта Југословенска ПВО срушила амерички "невидљиви" бомбардер Ф-117 Ноћни соко, што је прво обарање таквог авиона стелт технологије. Пилот спашен 6 сати након обарања. (види Рушење Ф-117 код Буђановаца).
  • 26. априла у Албанији пао амерички хеликоптер АХ-64 Апачи, током тренажне мисије. Двојица пилота повређена.
  • 1. маја пао амерички AВ-8Б Херјер услед механичког квара при слетању на носач авиона. Пилот спашен.
  • 2. маја амерички Ф-16 срушен западно од Београда. Пилот спашен.
  • 5. маја у Албанији пао амерички хеликоптер АХ-64 Апачи. Двојица пилота погинула.

Осим ових губитака, треба додати обарања неколико десетина беспилотних летелица (УАВ) и крстарећих пројектила.

Југословенске власти и медији говорили су о обарању више десетина НАТО-ових авиона и хеликоптера, што није никад имало било какве званичне потпоре и вероватно је реч о обарању беспилотних летелица и крстарећих пројектила.

Остаци срушених авиона Ф-117, Ф-16, беспилотних летелица и крстарећих пројектила изложени су у Музеју ваздухопловства у Београду.

[уреди] Непотврђени губици НАТО-а

  • 26. априла два авиона типа Г-4 Супер галеб, полетела са аеродрома Голубовци, прелетели границу са Албанијом и бомбардовали шире подручје аеродрома Ринас поред Тиране. Том приликом уништено и оштећено 12 хеликоптера типа АХ-64 Апачи.

[уреди] Материјална штета

[уреди] Контроверзне теме

[уреди] Кршење важећег интернационалног права

[уреди] Улога Милошевића током бомбардовања

[уреди] Види још

[уреди] Референце

  1. ^ Цитати из протокола форензичке комисије
  2. ^ Интервју Хелене Ранте Берлинским новинама
  3. ^ Сведочење Хелене Ранте на суђењу Милошевићу у Хашком трибуналу

[уреди] Спољашње везе

Документарни филм немачке државне телевизије о догађајима на Косову и пропаганди немачких политичара

Овај чланак је део
 Портала о Распаду СФРЈ 

више о Распаду СФРЈ