Милош Минић
Из пројекта Википедија
Милош Минић | |
---|---|
Милош Минић у униформи пуковника Ј.А |
|
рођен: | 28. август, 1914. Прељина, Чачак, Србија |
преминуo: | 5. септембар, 2003. Београд, Србија, СЦГ |
Милош Минић је рођен 28. августа 1914. године у селу Прељини близу Чачка. Још за време школовања, Минић је пришао напредном омладинском покрету. Револуционарним радом, међутим, почиње активније да се бави по доласку на Правни факултет у Београду, 1933. године. Учествовао је у демонстрацијама и другим акцијама које је на Београдском универзитету организовала Комунистичка партија. Ускоро је ступио у Савез комунистичке омладине - СКОЈ, а 1936. године био је примљен у чланство КПЈ и изабран у партијско руководство на факултету. У то време неуморно ради на решавању економских проблема студената, руководи радом студентске "Самопомоћи".
Председник је Опште студентске мензе, секретар Потпорног удружења студената, један од најактивнијих организатора студентских демонстрација и штрајкова.
Године 1938. Милош Минић је био изабран за члана Универзитетског комитета КПЈ у Београду. Ускоро затим одлази на рад у Покрајински комитет СКОЈ-а за Србију, а онда у Чачак као члан Окружног комитета КПЈ. Због активног политичког рада био је прогањан и хапшен неколико пута. Минић је после општинских избора 1938. године, заједно са будућим српским комунистом Момом Марковићем написао брошуру: "Ко има право да говори у име Београда?". У њој је извршена анализа избора, приказан терор који је влада предузимала против комунистичких симпатизера и најзад њен политички пораз. Ова брошура илегално штампана у Крагујевцу, је одмах откривена, а Милош Минић и Мома Марковић су били прогоњени.
У Београду је Минић завршио Правни факултет 1939. и вратио се у Чачак као адвокатски приправник и члан Окружног комитета Партије. Због свог политичког деловања, тадашшње министарство унутрашњих послова је у мају 1940. донело решење да се Милош Минић интернира у концентрациони логор у Билећи. Минић поново прелази у илегалност. Покрајински комитет КПЈ за Србију упутио га је у Крушевачки округ на рад. Партијска организација Крушевачког округа била је разбијена после две велике провале (1935. и 1937.). Требало је хитно обновити и развити партијску организацију. У условима појачаних полицијских претњи био је то тежак задатак, али и велико искушење. Непосредно пред Пету земаљску конференцују КПЈ одржана је окружна партиска конференција, на којој је Милош Минић био изабран за секретара Окружног комитета Комунистичке партије за Крушевачки округ.
После 27. марта 1941. године Милош Минић је упућен у Ваљево као инструктор Покрајинског комитета КПЈ за Србију при ваљевском окружном комитету. После окупације он је био један од организатора устанка и активно је учествовао у организацији партизанских одреда. Поред партизанских одреда западне Србије, још маја месеца на платоу Равне Горе пуковник југословенске војске Дража Михаиловић је почео да окупља активне официре и подофицире за борбу против окупатора. Чим је партизански штаб сазнао да се у Ваљевском крају налази пуковник Дража Михаиловић направљени су први контакти. Ти контакти су ишли директно преко Милоша Минића.
То су и били први службени контакти између народноослободилачког покрета и четничког покрета Драже Михаиловића. Све то у време стварања Колубарске партизанске чете. Милош Минић је водио преговоре. У пратњи Драгојла Дудића и доктора Миодрага Јовановића крајем јула одлазе на Равну Гору. На четничкој страни је преговарао поручник Нешко Недић. До договора није дошло, али је закључено да је јединствени циљ и једних и других борба против окупатора. У време формирања, како партизанских тако и четничких одреда на слободној територији западне Србије, односи су почели да се погоршавају. До нових преговора опет долази преко Милоша Минића половином августа 1941. После добијених инструкција из Београда, у пратњи Драгојла Дудића поново креће на Равну Гору. Нарочита се дискусија водила између Милоша Минића и књижевника Драгише Васића. Они су се познавали из предратног Београда. Милош Минић је напоменуо да је сазрело време за почетак једне свеопште народне борбе како партизанских тако и четничких одреда. Дража Михаиловић је напоменуо да се не пренагли због могућих немачких одмазди. И ови разговори су завршени без видљивог напретка. У међувремену Минић је дошао у додир са војночетничким одредом "Зечевић-Мартиновић", који је био вољан да се бори. Крајем августа, православни свештеник Владо Зечевић и инжењеријски поручник Ратко Мартиновић упутили су се на заједнички састанак на Мачковом камену. На крају је постигнут споразум о нападу на варошицу Крупањ. После освајања Крупња, расправљало се о стварању нових органа власти. Дошло је до састанка у селу Кржаву између Минића, Зечевића и Драгојла Дудића. На предлог Минића и Зечевића, орган власти у Крупњу је назван "Народни одбор варошице Крупањ". После конституисања овог тела, Милош Минић је одржао велики слуп на коме је највише говорио о новој народној власти, и укидању дотадашње власти и свих њених органа (среског начелства, општине, жандармеријске станице, среских судова, пореске управе, катастарске секције и др.)
Половином септембра Минић добија задатак да сачека генералног секретара КПЈ, Јосипа Броза Тита на простору ваљевске територије. Тито је стигао у село Робаје 18. септембра 1941. где га је задржала партизанска чета. Минић је дошао и препознао Тита. Тито се највише интересовао за односе партизана и четника пуковника Михаиловића. Минић му је поднео извештај, а Тито је тражио састанак са Дражом. Тако је Милош Минић са Титом, Обрадом Стефановићем и Војиславом Рафаиловићем поново кренуо Дражи у сурет, у Струганик 19. септембра 1941. где је заказан састанак. Разговори су се водили у кући војводе Живојина Мишића-оџаклији. Са Дражом Михаиловићем налазио се и син војводе Живојина Мишића, мајор Александар Мишић, начелник Врховене Команде, потпуковник Драгослав Павловић и Драгиша Васић. И после ових разговора није дошло до неког помака. Договорено је само да се мобилизација изводи без присиле и да се две стране не сукобљавају. На крају, Милош Минић је као успомену поклонио Драгославу Павловићу свој пиштољ "Валтер", а овај му је дао војно-државни пиштољ који су носили официри бивше југословенске краљевске војске. Интересантно да је тај исти пиштољ, по Минићевим речима њега спасао од Дражиних четника у селу Баставу, недалеко од Крупња 1942.
После немачке офанзиве на западну Србију, главнина партизанских снага одлази у Санџак. Минић добија задатак да остане на терену и настави свој дотадашњи посао. Средином децембра сазвано је окупљање политичких руководилаца устанка из шабачког и ваљевског краја и партизанских руководилаца Мачванског и Ваљевског НОП одреда. Скуп је одржан у Драгодолу 15. децембра 1941. Милош Минић је водио овај скуп. Тражио је да се партизанске јединице реорганизују, у мање покретљиве јединице да би се искра устанка одржала у народу, та да свака група иде на своју територију и шири устанак. Минић је нарочито инсистирао на поштовању гвоздене партизанске дисциплине. Наредио је да нема опијања, силовања, крађе, свирепих убистава и коцке. Током читаве 1942. године, под најтежим околностима за народноослободилачку борбу, неуморно је радио на јачању јединства народа Србије на организовању покрета и борбе.
Као секретар Окружног комитета Партије у Чачку наставио је да ради и током 1943. и 1944.године, све до повратка народноослободилачке војске у Србију.
У Чачку остаје до ослобођења Београда. У Београду добија дужност начелника ОЗНЕ за град Београд. По ослобођењу постаје посланик Велике антифашистичке скупштине народног ослобођења Србије АСНОС-а. Априла 1945. именован је за јавног тужиоца федералне Србије. Из рата је изашао са чином генерал-мајора у резерви.
После наименовања за јавног тужиоца, поново је преведен у војну службу, с чином пуковника. Био јавни тужилац на суђењу Драгутину Кесеровићу, Воји Лукачевићу, Бранку Гашпаревићу и другим. Сигурно у његовој каријери највећи, а уједно и најтежи је био процес против Драже Михаиловића и осталих његових сарадника, одржан у Београду од 10. јуна до 15. јула 1946. На суђењу је био бескомпромисан, оштар, непопустљив и држао се оптужнице.
Функцију јавног тужиоца је престао да врши 1950. године. Од 1945. непрекидно је биран у Народну скупштину НР Србије и у Народну скупштину ФНРЈ првог и другог сазива, у којој је био члан законодавних одбора и члан Одбора за планове и финансије. Био је и министар у Влади НР Србије, а затим и члан Извршног већа. За време сукоба са Стаљином, остао уз Тита. На V Конгресу КПЈ у Београду јула 1948. био је председник изборне комисије која је имала задатак да саопшти резултате за избор новог ЦК после гласања. Када је Минић прочитао код Титовог имена од 2.318 гласача (колико је и било учесника Конгреса), прекинут је огромним аплаузом и песмом. Покушао је да настави читање резултата, али му делегати то нису дозволили. Конгрес се завршио певањем "Интернационале".
Као Титов повереник заузимао је високе положаје у време сукоба са Информбироом. Од 1950. до 1953. био је министар у влади Србије када је изабран и за члана Извршног већа НР Србије. 1953. постао је председник Извршног комитета НР Србије и на тој дужности је остао све до марта 1957. Председник, Владе Републике Србије је био од 1957. до 1962. Члан Изврног комитета СКЈ је постао јула 1963. Ову дужност је обављао све до маја 1965. Био је и председник за социо-економске и политичке односе у економији од 1965. - 1966. За време Брионског пленума остао је уз Тита а против Ранковића.
Године 1966. био је изабран за председника федералне коморе и за подпредседника Федеративне скупштине НР Србије. Подпредседник Савезног Извршног комитеата постао је 16. маја 1967.
Јуна 1968. за време студентских демонстрација у Београду покушавао је да смањи тензије између милиције, која је брутално дејствовала на студенте, и студената па је том приликом, иако високи функционер у систему власти, у општем метежу, добио батине од милиције!
Дужност је обављао све до 5. децембра 1972. Савезни министар за иностране послове постаје 16. децембра 1972. и на тој дужности остаје све до 17. маја 1978.
Милош Минић је био значајна личност у комунистичком покрету Југославије. Био је спретан и умешан политичар. Поред политике, бавио се и писањем књига, нарочито из НОБ-а. Минић је у свом животу написао и објавио 3 књиге:
- "Омладински покрет у рату и револуцији у Србији 1941-1945,
- Рат и револуција у Србији 1941-1945 и
- Народноослободилачки или грађански рат у Србији 1941-1945)
Из политичког живота се повукао 1990. године. После распада СФРЈ више се није појављивао у медијима и на телевизији. Повукао се у свој летњиковац близу Чачка где је живео до 2003. Почетком 2003. долази у Београд. Последње појављивање му је било у Подгоричком листу "Данас" марта 2003. Умро је 5. септембра 2003. године у својој 89. години живота.
Милош Минић је одликован, орденима:
- народног ослобођења,
- братства и јединства и орденом заслуге за народ I реда.
- За народног хероја је проглашен 9. октобра 1953.
За живота је био ожењен и имао је једну ћерку.
[уреди] Литература
- Милош Минић, Ослободилачки или грађански рат у Србији (1941-1945),Београд,1991.
- Савезна Народна Скупштина изабрана 22 и 24-XI-1953,Београд,1955.
- Милош Минић, Народнослободилачки рат у Србији (1941-1945),Београд, 1988.
- Дојчило Митровић,Западна Србија 1941, Београд,1983.
Градоначелници Београда | |
---|---|
Чарапић | Богићевић | Жујовић | Делимирковић | Стојковић | Смиљанић | Г.Јовановић | Терзибашић | Николић-Чокојић | Ивановић | Чумић | Лукић Ђурић | Поповић | Стевановић | Карабиберовић | Ђорђевић | Богићевић | Николајевић | Пашић | Маринковић | Татић | Пантовић | Стаменковић Главинић | Вуловић | Давидовић | Несторовић | Марјановић | К.Јовановић | Филиповић | Кара-Јовановић | Митровић | Кумануди | Савчић | Нешић М.Петровић | Илић | Ђурчић | Томић | Милићевић | Стојадиновић | Јовановић | Ратковић | Н.Петровић | Јојкић | Минић | Неоричић | Пешић | Ковачевић Б.Богдановић | Бакочевић | Унковић | Груден | Човић | Ђинђић | Михаиловић | Протић | Хрустановић | Н.Богдановић |