Икарус ШМ
Из пројекта Википедија
Хидроплан ШМ | ||||
---|---|---|---|---|
Слика:C2-s2.jpg
Краљ Александар Карађорђевић у "Шимици"
|
||||
Опис | ||||
Улога | Хидроплан за обуку | |||
Посада | 2 | |||
Први лет | 10 Новембар 1924 | |||
Ушао у употребу | 1925 | |||
Произвођач | Икарус | |||
Димензије | ||||
Размах горњих крила | 14.50 m | |||
Размах доњих крила | 11.50 m | |||
Површина крила | 35 m² | |||
Дужина трупа | 9.75 m | |||
Висина | 3.58 m | |||
Са мотором Мерцедес ДИ. | ||||
Снаге (KS) | 100 | 120 | 160 | |
Масе | ||||
Празан (kg) | 730 | 800 | 900 | |
Укупна маса (kg) | 1010 | 1150 | 1180 | |
Специфично оптерећење крила (kg/m2) | 26.5 | - | 31 | |
Перформансе | ||||
Максимална брзина (km/h) | 120 | 126 | 140 | |
Брзина при слетању(km/h) | 45 | 55 | 60 | |
Време пењања до 1000 m (min) | 8 | 6 | 6 | |
Плафон лета (m) | 3000 | 5000 | 5000 | |
Трајање лета (h) | 3 | 2 | 2 |
ШМ је хидроплан двокрилац дрвене конструкције. Труп је у облику чамца. Крила имају релативно танак, закривљен аеропрофил и пресвућена су платном. Међусобно и са трупом крила су повезана упорницама и челичним затегама. Горње крило је изграђено из три дела. На крајевима доњег крила се налазе мали Пловакпловци. Мотор са потисном елисом је смештен на носачу између крила а са трупом и централним делом крила је повезан помоћу челичних цеви.
Садржај |
[уреди] Развој
Током 1921. и 1922. године инжењер Јожеф Микл је са групом сарадника из Ваздухопловног арсенала копненог ваздухопловства израдио пројекат и радионичке цртеже новог двокрилног школског хидроплана. Инж. Микл је цртеже хидроплана понудио Министарству војске и морнарице Краљевине Срба Хрвата и Словенаца, које их је откупило за потребе свог Поморског ваздухопловства.
Уговор је склопљен почетком 1924. године да Краљевина СХС бесплатно уступи цртеже хидроплана фабрици "Икарус", која је приступила изради прве серије од шест авиона.
[уреди] Хидроплан саграђен у "Икарусу"
Прототип је био довршен до краја октобра, а први лет је обављен 10. новембра 1924 године са дунава код зимовника у Новом Саду. Пробни пилот је био Димитрије Коњовић. Пробни летови су обављани до 25. новембра. Званична државна комисија је на основу пробних летова закључилада хидроплан у потпуности испуњава постављене захтеве. Званичан назив авиона је "ШМ", што представља скраћеницу од назива "школско-морнарички". Припадници Поморског ваздухопловства су хидроплан звали "Шимика".
У Кумбору је крајем априла 1925. извршена званична предаја Поморском ваздухопловству прве серије од 6 авиона.
Током 1925 године су испоручене још две серије од по шест авиона. Они су сви били опремљени са чехословачким моторима Блеск, од 100 Ks.
[уреди] Даљи развој
Хидроплани четврте серије су знатније се разликовали од прве три серије. ШМ.1 је по димензијама исти као стандардни школски хидроплан, али је уграђен мотор Мерцедес од 160 коњских снага. Маса авиона је повећана као и брзина лета а плафон је достигао 5000 метара.
Шест ШМ.1 је испоручено до фебруара 1926. године.
Током 1926. године у радионицама "Икаруса" је изграђена пета серија од шест стандардних ШМ са моторима Мерцедес од 100 КС.
Последње две серије хидроплана ШМ су испорућене Поморском ваздухопловству крајем двадесетих година, једна од њих је имала моторе Мерцедес од 120 КС. Од 1924. до 1930. године "Икарус" је у Новом Саду саградио укупно седам сетрија од 6 авиона разних верзија односно укупно 42 ШМ свих варијанти.
У хидроплане ШМ су уграђивани мотори чехословачким мотори Блеск, од 100 Ks као и немачки мотори Мерцедес ДИ са снагама од 100, 120 и 160 Ks.
У прве серије ШМ су уграђиване елисе берлинске фабрике "Хајне", а касније елисе произведене у "Икарусу".
[уреди] "ШМ" у употреби
ШМ је у југословенском поморском ваздухопловству коришћен пуних 18 година, све до априла 1941. године. "Шимика" био добар авион за обуку пошто је био добро управљив по узбурканом мору, а захваљујући подрељефној степеници, брзо се одлепљивао од воде.
"Шимика" је углавном употребљаван за основну обуку хидропилота у Поморској ваздухопловној школи. Поред обуке, ШМ су често коришћени за помоћне задатке као што су превоз официра, поште и наређења, као и хидролошка и картографска истраживања, и за вучу мета у току вежби гађања.
Варијанта ШМ.1 је служила за извиђање обале, за праћење кретања торпеда, откривање минских поља, као и за корекцију ватре обалске артиљерије и координацију садејстава морнарице и копнених трупа.
Поручник корвете Еуген Шоштарић је поставио први југословенски рекорд у достигнутој висини лета, 29. октобра 1929. године када је у Дивуљама једним стандардним ШМ са мотором од 120 КС достигао висину од 6720 метара.
Почетком 1936. године, две "Шимике" су додељене аероклубовима у Сплиту и Сушаку.
По италијанским изворима, 1941 су заробљена четири неисправна авиона ШМ, серијски бројеви 7, 23, 26, 57.