Џингис Кан
Из пројекта Википедија
Џингис кан (1162. - 1227), (име је каткад писано Чингиз или Чингис; правим именом Темуџин), монголски освајач, утемељитељ највећег копненог царства у историји.
Садржај |
[уреди] Рано доба
Син поглавице малог монголског племена, Темуџин је наслиједио титулу у 13. години након што су му припадници једног непријатељског племена отровали оца. Подаци о раном раздобљу Темуџинова живота потичу из „Тајне историје Монгола“, монголског епа написаног око 1250. По том извору, проблематичне вјеродостојности, но једином историјском извору на располагању, чланови племена су изабрали новог поглавицу, а Темуџин и његова мајка су наставили живјети унутар племенске заједнице, али на маргинама, једва преживљавајући скупљањем гомољика и чувањем стоке. По другим је легендама Темуџин пао у ропство сусједног племена, но то је мање изгледно.
[уреди] Уједињење племена и стварање монголског народа
У својим двадесетим, Темуџин се наметнуо као вођа растућој скупини монголских племена. Није ријетка појава да се у раздобљу такозвангог „степског феудализма“ појави харизматски вођа, уједини дотад разједињена етнички сродна ратничка племена и поведе их у освајачке ратове против сусједних цивилизованих земаља (најпознатији је примјер Атила, но то се односи на небројене поглаваре Хуна, Германа, Авара, Турака, ...). Оно што је разликовало Џингис кана од сличних претходника је упорност и систематичност, као и далекосежна визија о пространом номадском царству. Најдужи дио своје ратничке каријере Темуџин није утрошио на „освајање свијета“, него му је преко 20 година у небројеним биткама, преговорима и лукавствима требало да покори саму Монголију. Током тог раздобља увео је децимални систем у војно устројство (монголска дивизија, „туман“, имала је 10.000 људи, што је отприлике стандард за просјечну дивизију модерних војски), именовао скупину племена Монголима (дотад је владао хаос у племенским именима, од којих је, уз више њих, најпознатије татарско-но, то је име и у потреби за Темуџинову роду супротстављено племе), преузео алфабет сусједних Ујгура за писмо монголског језика, те донио законик ("Јаса") о друштвеном устројству. Након што је покорио и ујединио Монголе, дајући му име „Монгол“ (прије су се користила разна племенска имена), што значи-храбри: на великом сабору (Курилтај) одржаном 1206, скупина монголских војних, политичких и духовних поглавара прогласила је Темуџина за Џингис кана, тј, „свеопштег владара“. На пољу ратовања, Џингис кан је организовао војску на сљедећим принципима (који су се, ваља напоменути, временом усавршавали): главнину војске је чинило монголско коњаништво у којем су доминирали стријелци луком; усвојене су и усавршене опсадне технике које је развио заједно с кинеским стручњацима и инжењерима; у војсци је владала строга дисциплина- за разлику од разуларенога понашања карактеристичног за већину армија тога доба; и, коначно: Монголи су имали ненадмашну и изванредно ефикасну обавјештајну службу која им је омогућавала брзину маневра, као и примјену психолошког ратовања преко ширења гласина. Укратко, Џингис кан је око 1200. године устројио војску по принципима који су доминирали тек у 2. свјетском рату и послије њега.
[уреди] Рат против Кине
У то доба Кина је била подијељена у три државе: Хси Хсиа, Кин и Сунг, као и изолована великим кинеским зидом од номадских племена на сјеверу. Узроци за вишегодишњи рат, у ком је Џингис кан напао с преко 60.000 коњаника прво Хси Хсиа, а потом и Кин, а што је кулминирало разарањем Пекинга 1215. - нису познати. Често су навођене сљедеће теорије: монголска је политика по својој нарави била експанзионистичка и милитаристичка, а дошло је и до пренапучености Монголије па номади нису могли осигурати опскрбу за живот јер су били на примитивном ступњу друштвенога развитка. Те тврдње су вјероватно истините, но до монголске агресије је дошло, по свему судећи, услијед више чинилаца, а главни је био расточеност и хаос који су владали међу завађеним кинеским државама, а тај је момент искористио Џингис кан за осигурање против потенцијалних кинеских интервенција - које су биле непрестане у претходним десетљећима и вјековима и стално су „висиле у зраку“. Номади са сјевера (Хуни, прото-Монголи, Тибећани) су у тисућљећу прије Џингис канове инвазије стално угрожавали богату и развијену кинеску цивилизацију. Сраз двају свјетова који су супостојали уз сталну свијест о пријетњи „онога другога“: номадскога темељенога на сточарству, пљачки и ратовању с једне стране, те градске цивилизације (храњене напорним радом милионскога сељаштва) са свим рафинманом хиљадугодишње баштине која је асимилирале многе вјерске, технолошке и умјетничке тековине-по свему судећи, био је неминован. Џингис кан је напао Кину јер је добро знао да ће било које од кинеских царстава напасти Монголе, чим буде могла.
Џингис кан је кренуо у рат с око 150.000 војника против 2 милиона непријатељских војника (то је најнижа процјена, остале говоре о 3-5 милиона, и становништву од преко 80 милиона). Рат који је Џингис кан повео против кинеских империја, а који је докончао његов унук Кублај кан 1279. освајањем цијеле Кине, има све значајке геноцида. Довољно је напоменути да је Кина 1200, уочи монголске инвазије, имала око 100 милиона становника, а 1300, када се већ унеколико демографски почела опорављати - 60 милиона.
У осталом погледу, рат против кинеских држава је био плодотворан: Џингис кан је преузео и усавршио кинеску војну технологију и тактику опсаде градове, упослио мноштво кинеских инжењера и стручњака, те, најважније, узео за савјетника синизиранога Манџурца Јелиу-Чутсаја, који је мудрим савјетима спријечио даљње ширење бруталности и хуманизирајуће дјеловао у смјеру очувања и заштите кинескога народа и цивилизације опћенито.
[уреди] Рат против предње Азије
Након кинескога похода, Џингис кан је освојио државу Кара-Китај, која је лежала западно од Монголије, и тако дошао у дотицај с моћним исламским царством Хорезмије (или Хорезма) које је покривало, отприлике, подручје садашњих Ирана, Ирака, бившег совјетскога Туркестана, Афганистана и дијелове околних земаља, углавном на подручју Кавказа. Монголи су успоставили успјешне трговачке везе с Хорезмом, и, по свим подацима, Џингис кан није планирао сукоб с том државом. Но, будући да је хорезмијски шах, откривши у једном трговачком каравану монголске шпијуне, реаговао насилно и неке од њих смакнуо, а друге понизио (у складу с онодобним табуима-обријавши им браду, што је била смртна увреда за правовјерне муслимане - а Џингис кан је, дипломатски, за сарадњу с муслиманским царством користио углавном муслиманске трговце) - рат је, по кодексима онога времена, био неизбјежан. Разјарени Џингис кан је скупио и устројио војску од око 130.000 војника (у то доба цијели монголски народ није бројао више од 600.000 људи) која је уз крајње напоре прешла врхунце Памира, и, подијељена у неколико одијељених бојних група, у неколико битака потукла шахову војску - чији број се процјењује од 500.000 до 2 милиона. Сам је шах, бјежећи пред монголским потјерама, умакао и умро у биједи на једном острвцету у Каспијском мору. Велики су се градови (Бухара, Мерв, Нишапур,..) предали, па иако је било насиља над становништвом (највише у Бухари), до великих масакара није дошло - неко вријеме.
Монголи су, завладавши Хорезмијом, поставили марионетске управитеље и нису се пуно мијешали у живот становништва. Након легендарног и застрашујућег говора у џамији у Бухари (у коју је ујахао на коњу и с говорнице себе прогласио бичем Божјим), Џингис кан се утаборио на подручју садашњег Ирана, послао свога војсковођу Субутаја у експедицију преко Кавказа (у том су изузетном подухвату потучени Руси и њихови савезници Кумани), а у освојеној је земљи увео вјерску толеранцију, што је у пракси значило толерисање маздаиста и несторијанских хришћана. Но, то је био, уз монголске привредне намете, фитиљ који је упалио општемуслиманску побуну против монголске власти и од њих фаворизованих вјерских мањина. Становништво великих градова је поубијало или истјерало монголске, или од њих постављене турске посаде. Услиједио је крвави рат између монголске војске која је бројала око 100.000 људи и вишемилионског становништва Хорезмије.
Током опсада великих градова попут Мерва, Самарканда или Херата, велики број градскога становништва је страдао (по бројкама из дјела иранскога историчара Рашид ал-Дин Фадл Аллаха (1247. - 1318), који је био министар на двору Џингисканових потомака - у Мерву преко 700.000 људи, а у Херату преко милион и по). У Нишапуру је побијено преко милион људи, као и све живо, укључујући и животиње. Најчешће цитиране процјене говоре о најмање 7 милиона страдалих, док су друге бројке двоструко, па и троструко веће.
Након крвавога гушења побуне, Џингис кан је, занесен фантазијама о бесмртности, послао по таоистичког мудраца, кинескога алхемичара Чанг-Чуна. Алхемичар му је мирно саопћио да је бесмртност, како ју он жели постићи, преко еликсира, неостварива, но да то и није прави смисао живљења, те га упутио у начела Таоизма. Принципи „Тао те чинга“ дубоко су се дојмили Џингис кана, који је веома добро уочио да је у коријенима Таоизма и његово властито шаманско вјеровање. Унаточ свим освајачевим удварањима и тетошењима, кинески мудрац се желио вратити у домовину, што му је и удовољено, али уз Џингис канов поклон који се састојао од голема ковчега испуњеног драгуљима и златом.
[уреди] Рат против Тангута и смрт
Године 1225. Џингис кан се вратио у Монголију. У својим шездесетим, подузео је мјере за несметан пренос власти послије смрти, што је уродило плодом, јер је монголско царство његових непосредних насљедника било у снажној експанзији још скоро једно стољеће. Посљедња година његова живота обиљежена је опет ратовањем: Тангути, народ који је владао вазалским царством Хси Хсиа, побунио се и није хтио даље плаћати данак. Дошло је до монголске опсаде, током које је Џингис кан умро. Наводи се више узрока: пад с коња, маларија, тангутска клетва, као и исцрпљеност и остарјелост. Тангути су након Џингис канове смрти истријебљени, а освајач је покопан на непознатом мјесту: будући да је посмртна поворка убијала уз пут све живо, од људи до стоке и птица, а касније је побијена и већина људства поворке да би се спријечило оскврнуће Џингис канова гроба, за посљедње се почивалиште највећег владара Евроазије, успркос бројним истраживачким експедицијама задњих десетљећа, не зна. У доба Џингис канове смрти, његово царство се простирало од Жутог мора до Каспијског језера.
[уреди] Баштина и оцена
Улога Џингис кана у свјетској историји је различито просуђивана, и велик дио оцјена датих пост фестум остаје дубиозним. Оно што није упитно је неуспоредив организацијски и војни гениј, те посљедице које је Џингис каново дјеловање оставило: у доба Кублај кана, Џингисовог унука, монголско царство је покривало преко 35 милиона квадратних километара (за успоредбу, царство Александра Великог је било четири пута мање) са знатно више од 100 милиона становника, што је у то доба било око 50% свјетске популације, те је и у распаднутом облику битно одређивало судбину трију цивилизацијских кругова: кинескога, рускога и исламско-предњеазијскога још два стољећа по смрти Џинис кана, штавише, узмемо ли у обзир да је Тимур ленк (Тамерлан) изравни потомак Џингис кана, а Могули, владари Индије, потомци Тимур ленка (само име Могул је хиндуизирана варијанта ријечи „Монгол“), тада баштина средњоазијскога освајача сеже и у 19. век. Већина историчара се слаже у сљедећих неколико тачака: Џингисканово освајање је битно утицало на облик будуће руске цивилизације и потоње културе, јер су руски цареви своје „каријере“ започели као монголски вазали, а систем оријенталног деспотизма је уцијепљен у руско народносно биће понајвећма у стољећима проведеним у „татарском јарму“; Европа је кренула путем бујнога развитка и експанзије услијед више чинитеља, но један од њих је засигурно било слабљење исламскога притиска због монголскога разарања предње Азије; парадоксално, Џингис каново освојење садашњих подручја Ирана, Туркестана и дијела Ирака (што су наставили његови унуци) довело је до коначне туркизације већега дијела средње Азије јер су Монголи, релативно малобројни, узроковали сеобу туркофоних народа који су чинили добар дио монголских јединица; такођер, демоцид на великом подручју од Ирана до Монголије је битно одредио однос снага у будућности, некад густо насељени Афганистан и околне земље су биле скоро депопулиране; исто, монголска власт је довела до еманципације и афирмације иранског духа у исламској цивилизацији, који је постао доминантан укључивши у своју сферу утицаја цијелу Индију; магнетска сила великих религијских цивилизација, поглавито исламске и будистичке, расточила је монголски сустав шаманских вјеровања и праксе, па су се Монголи изгубили у исламској и православно-хришћанској цивилизацији, док су у самој Монголији примили ламаистички будизам који их веже с Тибетанцима. Међу крајње ироније повијести спада чињеница да је монголски народ, чији су преци пролили, по више процјена, више крви но оба свјетска рата заједно, прихвативши ламаистички будизам постао једним од најмирољубивијих народа на планети, и то народом који у свом народном вјеровању поштује Џингис кана као Бодисатву, или божанско утјеловљење самилости и сућути.
[уреди] Спољашње везе