Корисник:Golija/О првом српском устанку
Из пројекта Википедија
Велики је историјски период Првог и Другог српског устанка у укупној српској историји, такорећи судбински период, јер је и опредељивао народну судбину и будућност покољења.
Први и Други српски устанак, којима су припале прве деценије 19. века, највећа су историјска прекретница, не само у новијој српској историји, којима је почела државна и духовна обнова српског народа, већ је прекретница у историји народа Балкана, којима су били сигнал, подстрек и потпора као доказ да истрајна борба за слободу мора имати успеха. За европске историје народа централне Европе, они су почетак краја вековног страха од оонова великих турских похода и почетак краја више-вековне турске окупације Балкана и прекодунавских делова Европе.
Периоди Првог и Другог српског устанка не могу се разматрати и узимати одвојено, јер су они једна историјска целина. После Првог устанка није било дугог губитка слободе. Они су два дела једног историјског чина. Учинак оба устанка је јединствен, они су дело једног народног нараштаја и претежно скоро истих људи. Оба устанка су почела из народне невоље и великог страдања српског народа, прво од терора одметнутих јањичара, а потом од освете царских Турака, опет махом јањичара. Оба устанка су почела у Шумадији, један са источне, а други са западне стране планине Рудник.
И Први и Други српски устанак познати су европској историји под именом Српска револуција. Тако ју је назвао њен изучаватељ и савременик, који ће је међашно и одредити, чувени немачки историчар Леополд Ранке, професор Берлинског универзитета, у истоименој књизи, објављеној у Берлину 1925. године. Ранкеово европско сагледавање значаја Српске револуције имало је шири значај од онога који је присутан у нашим досадашњим тумачењима овог великог народног покрета. Ранке је имао у виду Европу оног времена, тадашњи Медитеран и посебно цео Балкан. То је Европа на размеђи 18. и 19. века, када рационализам замењује романтизам, када буржоазија смењује феудализам, када се према садашњем виду и значењу почињу обликовати нације.
Српска револуција почиње у другој деценији после Француске револуције, када се Наполеон у Венецији крунише за императора, пошто је већ почео своја освајања света, када Енглези, преузевши Малту и Јонска острва, почињу ширење Британског комонвелтног краљевства и по ваневропским континентима, када се Руско царство покушава да нађе у предстојећој новој подели света, ратујући против евроазијског Турског царства на Црном мору, и у делти Дунава, када се у декаденцији после реформатора цара Јосифа Другог поново рестаурира средње-вропско Аустријско царство, и када Америка бира своје председнике. Тада Срби, после три и по века ропства под Турцима, сами, својим снагама, дижу Први устанак (1804. године), предвођени Карађорђем Петровићем, који је до тада био и земљоделац, и трговац стоком, и одметнути хајдук, и српски добровољац у аустријској војсци. По пропасти Првог устанка (1813), Срби дижу Други устанак (1815), предвођени Милошем Обреновићем, који је у Карађорђевом ратовању био српски војвода. Српска револуција је, и Први и Други устанак, почела народном вољом и народним одлукама, одлукама зборова и скупштина народних првака, а вођи устанка и Карађорђе Петровић и Милош Обреновић бирани су народним акламацијама на зборовима у Орашцу и у Такову. На оба збора народ и изабрани вођи су заклети једни другима, у присуству свештеника високог чина, на узајамну оданост и на правду једнаку за све. И Орашачки и Таковски збор сведоче о сигурном народном организовању у вековима робовања, по обичајном праву, о народним окупљањима у време великих хришћанских празника (на пример: Сретење и Цвети) и о сталном бирању својих првака, који су народ водили, штитили и пред Турцима заступали.
Први устанак је, у девет година свога трајања, био осведочавање народа у своју снагу, који се у бројним и скоро непрестаним бојевима осведочавао да турска војска није више непобедива, али и болно увиђање да се оно што се на мачу стиче на мачу и губи.
Други устанак је време једнолетних бојева и низа година дугих мировних преговора, тешких, са променљивим исходима и успешних у укупном исходу. Ми данас дајемо предност Првом устанку, по првенству настанка, по народној самоспознаји своје снаге и превеликој првој одважности, која је преостала и за Други устанак и зато што је његова двестота годишњица у току.
Уосталом, код Срба, после Првог устанка, сви устанци су други.
[уреди] Литература
- Милован Витезовић, O Првом српском устанку
За оперу Славомира Настасијевића, засновану на догађајима из Првог српског устанка, види Први устанак (опера)