Самоопредељење

Из пројекта Википедија

Самоопредељење, према Правном Лексикону, Друго измењено и допуњено издање, Београд 1970 Савремена администрација ПРАВО НАРОДА НА САМООПРЕДЕЉЕЊЕ Право свих народа и нација света да самостално одлучују о својој судбини (право на отцепљење и стварање независне националне државе, право на уједињење са другим народима, право на економско самоопредељење, као и право на избор друштвеног и политичког уређења). Оно представља данас један од основних принципа савремених међ. односа и једно од основних начела међ. права, које се прилагођава огромним променама насталим у међ. заједници, нарочито у току последњих неколико деценија. Политички принцип права народа на самоопредељење прокламовала је млада револуционарна буржоазија у борби за ликвидацију феудалног друштвеног уређења. Пошто се капиталистичко друштвено уређење стабилизовало, право на самоопредељење тумачено је као право развијених нација трговачког и индустријског капитала (национализам). Империјализам представља пуну негацију права народа на самоопредељење, империјалистичке ратове, поробљавање колонија, поделу света. — Социјалистички покрет преузима политичку паролу права народа на самоопредељење, али му даје нову садржину, националноослободилачке покрете повезује са борбом за социјалну револуцију, повезује национално и колонијално питање, а право народа на самоопредељење претвара у међ. политичко питање (резолуција лондонског конгреса Интернационале 1896). Социјалну мисао о праву народа на самоопредељење је у своје време високо развио В. И. Лењин. Октобарска социјалистичка револуција је показала тесну повезаност социјалистичке (пролетерске) револуције и примене права народа на самоопредељење. Под утицајем октобарске револуције, и велике империјалистичке силе су принуђене да прилагођавају своју политику захтевима народа за признање права на самоопредељење. Посебну пажњу заслужује Вилсонов програм, тј. званични програм савезничких и удружених сила, који садржи прокламацију права народа на самоопредељење као политичког принципа (Версајски мировни систем, стварање система заштите мањина и мандатског система), али се његова примена ограничава само на народе који су били под доминацијом сила које су изгубиле рат и само на случајеве у којима је изричито признато. Између два рата,развитак међ. односа је показивао све више негирање права народа на самоопредељење, док коначно није дошло до ИИ св. рата. Он обележава нову велику етапу у развитку и признању права народа на самоопредељење, јер је то предуслов за мобилизацију народа против сила Осовине. Зато одмах на почетку рата долази до прокламовања права народа на самоопредељење у Атлантској повељи (1941). Право народа на самоопредељење унето је у Повељу УН (чл, 1. и 55), чиме је створена правна основа овог права као универзалног принципа међ. односа и једног од основних начела међ. права. У владавину колонијама уведен је елемент међ. контроле (Декларација о несамоуправним териториј ама, Међ. систем старатељ ства). Били су потребни још значајни напори да се право народа на самоопредељење оформи као међ. правно правило. У томе правцу, од посебног је значаја уношење права народа на самоопредељење у нацрт пактова о људским правима (чл. 1): »1 Сви народи имају право на самоопредељење. На основу овога права они слободно одређују свој економски, социјални и културни развитак. 2. Народи могу, у свом сопственом интересу, слободно располагати својим природним богатствима и изворима... Ни у ком случају народ не може бити лишен својих средстава опстанка. 3. Све државе — потписнице пакта, укључујући и оне које су одговорне за управу над несамоуправним териториј ама и териториј ама под старатељ ством, подржаваће остварење права народа на самоопредељење у сагласности са одредбама Повеље«. (Ниједна чланица ОУН није гласала против ове формулације.) Декларација о давању независности колонијалним земљама и народима (1960) и декларација Београдске конференције шефова држава и влада неангажованих земаља прокламују право народа на самоопредељење. Једно од основних, у науци још неразјашњених питања јесте дефинисање субјеката права народа на самоопредељење, тј. одређивање појма шта је »нација«, »народ«. И поред компликованости овог питања, антиколонијалне силе се са правом боре за признање овога права, не чекајући на дефинисање његових субјеката. У ОУН, у вези са уношењем права народа на самоопредељење у нацрту пактова о правима човека, појавила се теза о праву народа на самоопредељење као индивидуалном праву. Примена права народа на самоопредељење врши утицај на ћело међ, право, посебно на институте тзв. класичног међ. права, са којима долази у сукоб (поштовање неравноправно закључених међ. уговора, стечених права у колонијама и зависним земљама, правила о сукцесији држава и влада, о међ. одговорности држава) и из тога настају нове правне обавезе – мирољубива и активна коегyистенција, принцип једнакости великих и малих држава итд.