Јован Јовановић Змај
Из пројекта Википедија
Јован Јовановић-Змај (24. новембар 1833 — 3. јун 1904) Поред Ђуре Јакшића, Змај је други велики лиричар српског романтизма.
Рођен је 1833 год. у Новом Саду. Гимназију је учио у Новом Саду и Пожуну, а права у Пешти, Прагу и Бечу. Потом одлази у Пешту за надзорника задужбине Текелијанума, где истовремено студира медицину и издаје сатирични лист „3мај“, по коме је и име добио. Кад је завршио медицину, живи као лекар у Новом Саду, Бечу, Београду, Загребу и другим местима. У току целе друге половине XIX века он је најобилнији српски песник, уредник многих листова и часописа и један од најистакнутијих националних радника. Умро је 1904 год. у Сремској Каменици, у Срему.
Садржај |
[уреди] Књижевни рад
Две најбоље збирке његових песама су Ђулићи и Ђулићи увеоци. Велики број његових шаљивих и дечијих песама, штампаних по разним листовима и часописима, изишле су у два издања целокупних дела : Певанија и Друга певанија. Последње су штампане збирке: Снохватице и Девесиље. У прози је написао једну песничку легенду („Видосава Бранковић“) и један шаљиви позоришни комад („Шаран“). Змај је и преводио доста, нарочито из мађарске књижевности. Најбољи су му преводи мађарског песника Александра Петефија (рођеног Петровић). Поред осталих песама, од њега је превео спев „Витез Јован“.
Из немачке поезије преводи Гетеа („Херман и Доротеја“, „Ифигенија у Тавриди“) и с успехом подражава Хајнеову љубавну лирику и епиграм и оријенталску поезију Фридриха Боденштета („Песме Мирца Схафије“). Од осталих превода из стране књижевности знатнији су му: „Демон“ од Љермонтова и „Енох Арден“ од енглеског песника Тенисона. Поред „3маја“, уређивао је још два сатирична листа: „Жижу“ и „Стармали“. Од 1880 па до смрти издавао је дечији лист „Невен“, најбољи српски дечији лист тада.
[уреди] Критички осврт
Најбољи део Змајеве лирике су његови „Ђулићи“ и „Ћулићи увеоци“, у којима је опевао нежну и племениту љубав према својој жени и тугу и очај услед њене смрти, То је поезија његових интимних осећања, казана непосредно и топло, његов лични дневник пренет у стихове. Змај уопште није био песник дубоких чезнућа и трагичних заноса. Ведрина, крепкост и разборитост — то су особине његова духа. Уз то, он је песник богатог и разноликог унутарњег живота, који са чудном лакоћом може да каже оно што осећa и мисли. Он је био песник смирених и тихих породичних осећања, која су најбоље одговарала малограђанском друштву наших вароши из друге половине XIX века. То је друштво имало дубоког разумевања за његову поезију, речену присно и приступачно, и није никако чудо што је Змај проглашен за највећег песника.
Домаћа срећa и коб инспирисала је овог песника за најлепше стихове које је дао, не само у „Ђулићима“ већ и у својим дечијим песмама, управо у „песмама о деци“. Нежан и добар отац, чија су деца рано преминула, и уман човек и велики родољуб који зна вредност подмлатка, он се, нарочито последњих година живота, сав посветио стварању поезије о деци и за децу. Тај део његове лирике је од особитог значаја, јер је Змај остао ненадмашни српски дечји песник — „Чика Јова“. Оне имају велики морални и поучни значај; у њима су многе генерације први пут почеле да сазнају за оно што је истинито, добро и лепо. Змај је имао нарочита разумевања за децу, умео да се уживи у њихов начин мишљења и осећања и да створи поезију коју деца разумеју и воле. То је дидактична, васпитна поезија, али и поезија која има уметничке вредности. У тим песмама су дати реално и живописно не само лепи већ и ружни дечији нагони, цео дечији живот. У њима деца познају себе, проживљују своју интимну личност, која је дражесна, а и врло загонетна. Снажно и рељефно, Змај је у кратким и лаким лирским песмицама овековечио неколико дечијих типова, као „Пура Моца“, „Материна маза“, „Мали коњаник“ и друге. Као претежно интелектуалан песник, Змај није опевао у дечијем животу трагичну страну, већ само оно што разум може да запази споља, што је комично. Кад се деца поставе у те комичне оквире, онда неминовно изазивају безазлен и ведар хумор. Зато сви јунаци Змајеве дечије епопеје, заједно са домаћим животињама, изазивају осмејак и освежење при читању.
Источњачка поезија Змајева је углавном превод или прерада оријенталске поезије из туђих књижев-ности. Штампао је две књиге источњачких стихова: „Источни бисер“ и „Песме Мирца Схафије“ (по Боденштету). Змајеви препеви су често бољи од оригинала, а има и оригиналних песама. Нарочито су лепе оне популарне: „Лем Едим“ и „Селим-бег“.
Змај није само песник „Ђулића“, дечије и источњачке поезије. Он је певао много, о свему и свачем:сва осећања, све идеје, све догађаје и многе личности свога времена; „по његовим песмама може се најбоље разумети духовни живот српског народа од 1850 до 1900“. У тим својим песмама, родољубивим, програмским, дидактичним и сатиричним, Змај је износио све оно што је добро и племенито, крепио народ и потстицао на високе идеале. Он је, смело и непоштедно, жигосао порок и назадњаштво. Његова се сатирична поезија одликује духовитошћу и ретком проницљивошћу. Он је несумњиво најбољи српски сатирични песник, најобилнији иначе, ма да у његовој сатиричној поезији има и личног обрачунавања и кафанских досетака.
Најразноврснији и најобилнији српски песник, Змај је уједно и најпопуларнији. Од свих српских песника, он је најдубље ушао у народ, био највише читан и највише вољен. Грађанско друштво је волело његов лак и приступачан изражај. Због те велике популарности стекао је глас највећег српског песника, али му критика то нигда није признала, изузев у самом почетку. У изражају — он је створио огроман број нових језичних и ритмичних могућности; тиме је надмашио све оно што је пре њега стварано и ударио сигурне темеље за нове потхвате. Значај његова талента је поглавито у томе. Неисцрпан у изражају, он је неисцрпан и у инвенцији. Он је био плодан и даровит песник своје генерације, свих њених идеала и чезнућа, великих као и обичних и свакодневних. Отуда код њега, поред најлепших песама, налазимо и велики број пригодних и програмских песама, често са најповршнијом и најбаналнијом садржином.