Људевит Гај
Из пројекта Википедија
![]() |
Неутрална тачка гледишта овог чланка је оспорена. Молимо Вас да погледате страницу за разговор овог чланка. |
Људевит Гај (1809-1872), вођа хрватског народног препорода, политичар (zastupnik u Hrvatskom Saboru), језикословац, идеолог, новинар и књижевник. Средишња је личност хрватског народног препорода или илиризма, мада по пореклу није био Хрват[1] већ француско-немачког порекла[2]. Одрастао је у домаћинству у коме се говорило немачким језиком (мајка му је била рођена Schmit)[3].
На школовању у Бечу, Грацу и Пешти долази у контакт с националном омладином. На формирање националне свести за њега је било пресудно школовање у Грацу (1828), пријатељство са Деметром и Балтићем, са којима је већ тада основао први илирски клуб. На студијама у Пешти (1829) упознаје Јана Колара, чешког књижевника који је развио идеју о словенској узајамности. Гај прихвата Колареву идеју о словенској узајамности.
Вођа илирског покрета
![]() |
За више информација погледајте Илиризам. |
Године 1830. у Будиму штампа књижицу „Kratka osnova horvatsko-slavenskog pravopisanja“ (Кратка основа хрватско-словенског правописа), први општеприхваћени хрватски правопис (након дјела Ђурђевића и Витезовића), двојезично, на хрватском и њемачком: подстакнут примјером и настојањима Павла Витезовића, а по узору на већ устројени чешки правопис, уводи за сваки глас у хрватском језику по један знак у латиничном писму. Постао је средишња личност око које се окупљају млади, надарени интелектуалци, вођени истом идејом. Године 1834. успјело му је оно што петнаест година раније Шпореру није, наиме, прибавити краљевску сагласност за покретање хрватских дневних новина с књижевним прилогом. Напокон, 6. јануара 1835. појавиле су се „Novine Horvatske“ (Новине хрватске), а 10. јануара и њихов књижевни прилог „Danica Horvatska, Slavonska i Dalmatinska“ (Даница хрватска, славонска и далматинска); био је то големи напредак у остваривању преузетог циља: знак да се хрватска књижевност конститише као јединствена цјелина, да је успостављен савремени књижевни инструментаријум за окупљање свих књижевника и смишљену комуникацију са баштином. Све до краја 1835. године, та гласила водиће препородни покрет под хрватским именом; само, док ће „Novine Horvatske“ до краја те године излазити на кајкавском, „Danica“ ће упоредо с кајкавским штампати и штокавски писане прилоге. Промјена њиховог имена у „Ilirske narodne novine“ (Илирске народне новине) и „Danicu ilirsku“ (Даницу илирску), почетком 1836, значила је корак даље у спровођењу Гајевих замисли.
Године 1835., тачније 5. децембра те године, Гај је објавио проглас о напуштању кајкавског дијалекта и старог правописа и о прихватању штокавштине и новог правописа. У складу с тим и његов лист је штампан новим правописом и штокавским наречјем.
Покрет је успео окупити већи део хрватске интелигенције, и позивајући се на књижевну традицију Дубровника и Далмације, усмену књижевност на штокавском, прихватио штокавско наречје за основу хрватског језичког стандарда.
Покрет је успео да се у свим хрватским срединама прихвати језички стандард заснован на новоштокавским говорима, да се установе почетне правописне и граматичке норме, да се одбаци кајкавски књижевни језик. Покрет је успео учврстити националну свест Хрвата, развити књижевност на новим основама, па се зато радије говори о хрватском народном препороду.
Карактеристично је интерферирање и подударање илирства и хрватства које се прати током историје, од Јураја Шижгорића (1420-1509) и његовог дјела "De situ Illyriae et civitate Sibenici" до Јураја Раткаја ("Memoria regum et banorum regnorum Dalmatiae, Croatiae et Sclavoniae"), па од њега до обновитеља хрватске свијести Павла Ритера-Витезовића ("Kronika aliti spomen svega svita vikov"), и од њега до Матије Петра Катанчића. То је вјера у крвно сродство, генетску повезаност између становништва некадашње Велике Илирије и Хрвата, који су њихов биолошки наставак, вјера да тај давни народ у Хрватима наставља свој живот, па су Хрвати, дакле, баштиници њихове некадашње величине и славе. Хваранин Винко Прибојевић штампао је још у XVI стољећу књигу „O porijeklu i zgodama Slavena“ (О поријеклу и догађајима Словена) (1532), с тезом да су Словени потомци Илира, Трачана и Македонаца. Сада је ту хипотезу обновио Гај, а студијом „Tko su bili Iliri?“ (Ко су били Илири) у неколико бројева пете године излажења „Danice“, служећи се тврдњама и цитатима Херодота, Полибија, Ливија и других извора, доказивао је, да је име Илир „na sjevernoistočnoj obali mora Jadranskoga (Adrianskoga) tako staro, kako su najstarie vijesti o rodu čovječanskom. Imenom ovim nazivahu stari gerčki i rimski pisaoci sve puke med Dunavom i morem jadranskim prebivajuće osim nekojih među Iliri naseljenih celtogalskih plemenah“ (на сјевероисточној обали Јадранског мора толико старо колико и најстарије вијести о човјечанству. Овим именом називали су стари грчки и римски писци сво становништво између Дунава и Јадранског мора, осим неколико целтогалских племена).
Гај је постигао да илирска идеја буде прихваћена у Хрватској. „Za Ilirstva ne biaše drugo nego da budeš Ilir ili Magjaron. Reći da si Hervat, znamenova da si Magjaron.“ (За Илирство не бијаше другог него да будеш Илир или Мађар. Рећи да си Хрват, значи да си Мађар). Тако је, послије три деценије, посвједочио већ првом реченицом својих мемоара сам Анте Старчевић. И док је Витезовић био носилац хрватске свијести одјевене у рухо илирског мита, Гај и препородитељи истакли су сада илирску мисао прожету хрватским духом. Пуних седам година трајаће у Хрватској илирски занос и давати тон цјелокупном народном животу. Име народа и територија, језика и књижевности: све је било подвргнуто илирској идеји, све је носило илирско име. Мноштво пјесама испјевано је у славу Велике Илирије и илирског јединства. Краљевска наредба о забрани илирског имена изашла је 17. јануара 1843. године, с образложењем да краљ неће заустављати развитак народног језика, али ни допустити да се међу његовим поданицима сије сјеме раздора; а да би се створили услови за слогу и сарадњу међу њима, и уклонило огорчење које илирство изазива код Мађара, забрањује се назив илиризам, илирски и Илирија за Хрватску и Славонију те за њен народни језик и књижевност.
Сутрадан је краљевска наредба била проглашена у Загребу; тога дана, 18. јануара 1843. године, изишле су „Ilirske narodne novine“ (Илирске народне новине) посљедњи пут. И као да се ништа није догодило: већ идући број изишао је под насловом „Narodne novine“ (Народне новине), с књижевним прилогом који се опет зове као и у првој години излажења „Danica Horvatska, Slavonska i Dalmatinska“ (Даница хрватска, славонска и далматинска). Седмогодишња илирска епизода била је тако завршена; али раздобље хрватског народног препорода није тиме ни прекинуто ни завршено. Препородни покрет наставио је дјеловати на истим основама, хрватским, на којима је и почео прије осам година. Било је то могуће управо зато, јер је и сам Гај краљевски декрет примио без протеста.
Књижевник
Политички идеолог, организатор и вођа препорода, Људевит Гај, био је и књижевник. Његове књижевне, управо пјесничке способности биле су изразите. Здравица „Još Horvatska ni propala“ (Још Хрватска није пропала), написана још 1833. године, била је најпопуларнија пјесма у оно доба, а пјева се често још и данас. Пјесме су му, писао је Барац, биле „pune osjećaja i zaokružene, a riječi njihove, povezane ritmom i građom stiha, doimaju se snažno“ (пуне осјећаја и заокружене, а ријечи њихове, повезане ритмом и грађом стиха, чине се снажним), а особито његови чланци и прогласи. Они носе изразито књижевна обиљежја: живих слика и догађаја, доброг стила и складне композиције, Барац их је прибрајао „među najbolju hrvatsku prozu u doba ilirizma“ (међу најбољу хрватску прозу у доба илиризма).