Георги Димитров
Из пројекта Википедија
Георги Димитров | |
---|---|
Георги Михајлович Димитров |
|
рођен: | 18. јун, 1882. Ковачевци, Бугарска |
преминуо: | 2. јул, 1949. Москва, СССР |
Георги Михајлович Димитров је бугарски политичар, револуционар и један од вођа међународног комунистичког покрета, те један је од малог броја Бугара који су уврштени у све иоле значајније свјетске енциклопедије. Разлог лежи у томе што је Димитров имао невјероватно велики утицај у модерној бугарској историји. Георги Димитров рођен је 18. јуна 1882. године у селу Ковачевци крај мјеста Перник, а умро је у Москви 2. јула 1949.
Садржај |
[уреди] Рана каријера
Још у раној младости, Георги Димитров је постао припадник комунистичкогј покрета и синдикални лидер (предсједник Савеза револуционарних синдиката уједињене Бугарске у периоду 1909. - 1923.). Године 1902. пришао је Социјалдемократској странци, а касније је постао један од вођа њеног револуционарног крила. Тако је постао један од оснивача (1919.) Комунистичке странке Бугарске. Живео је у доба великог метежа и значајних историјских и политичких догађаја па је и то, видјећемо нешто касније, узроковало његов узлет у свијет политике. За вријеме Првог свјетског рата био је вођа бугарске социјалистичке паламентарне опозиције. У септембру 1923. године један је од вођа устанка којег је организовала Комунистичка партија Бугарске. Након слома устанка приморан је да емигрира из Бугарске, јер је у одсуству осуђен на смрт због учествовања у оружаној побуни. Године 1926. судски процес је обновљен, али је опет осуђен на смрт. За вријеме емиграције поступно је израстао у једну од значајних личности комунистичког покрета.
[уреди] Димитров као вођа Коминтерне
Суђење у Лајпцигу 1933. године било је одлучујући фактор у његовом животу и каријери. Оптужен да је учествовао у паљењу Рајхстага, Димитров је сам себе бриљантно и агресивно одбранио па суд, под будним оком свјетске јавности, није могао ништа друго учинити осим да га ослободи оптужбе. Разлог зашто се Димитров нашао међу осумњиченима лежао је у томе што су нацисти за овај чин који су сами извели одлучили да оптуже комунисте, а Димитров је од 1929. године био челник средњеевропске секције Коминтерне те имао совјетско држављанство што га је чинило веома погодном метом. На суђењу које се тада означавало као суђење века, Димитров је показао завидну политичку храброст и тиме постао свјетски позната личност. Након суђења преселио се у Совјетски Савез гдје је изабран за генералног секретара комунистичке Интернационале. Димитров је био посљедњи генерални секретар Коминтерне (1935. - 1943.) док је Стаљин 1943. године није укинуо. Разлог именовању на то мјесто јесте слава и углед које је постигао на суђењу у Лајпцигу. Његов извјештај на Седмом конгресу Коминтерне 1935. године истакао је његове идеје о потреби борбе против нарастајућег фашизма у Европи. За вријеме Другог свјетског рата био је на челу уреда комунистичке партије у Москви одакле је руководио комунистичким покретом отпора у Бугарској - Отечественом фронтом (Домовински фронт) која је у септембру 1944. организовала устанак и свргнула монархистичку владу те објавила рат Њемачкој.
[уреди] Димитров на челу Бугарске
Године 1946., након избора на којима је побједила комунистичка Отечествена фронта, Велика народна скупштина новоутемељене Народне Републике Бугарске изабрала је Георгија Димитрова за предсједника владе. Истовремено именован је генералним секретаром Комунистичке странке Бугарске. На том је мјесту имао неограничену и неупитну власт у цијелој Бугарској. Доласком Димитрова на челу Бугарске на земљу се сасвим ненадано надвио облак комунизма који ће над Бугарском, под будним оком Совјетског Савеза и Стаљина, остати све до почетка 1990.-их година. Убрзо по доласку на власт, Димитров се претвара у Стаљиновог пиона који практично у његово име управља Бугарском. Истовремено сузбија било какву опозицију у политичком животу земље кроз разна суђења и егзекуције. Димитров је у жељи да уништи стари систем владавине и изгради нови који ће бити у складу с социјалистичким принципом примјенио совјетски приступ. Стога је осмислио колективизацију и национализацију великих индустријских предузећа и банака. Држава је присвојила сво приватно власништво те преузела потпун надзор над економским системом државе. Резултат такве трансформације био је погубан за бугарску економију. Ипак, Георги Димитров је направио одређене напоре да адаптира совјетско искуство на бугарске услове живота. На Петом конгресу Комунистичке странке Бугарске 1948. године истакнуте су основе концепта развоја Бугарске у будућности који су према њему - побједа социјалистичке револуције и народне демократије као форме којом радничка класа доминира државом. Резултат примјене тих идеја био је двострук, али је сасвим сигурно како је имао веома мало везе с демократијом. Како било, четири деценије послије такав начин управљања државом довео је до колапса режима.
Спољна политика Бугарске била је осуђења слиједити совјетску. Слијепа послушност Бугарске заповијестима из Москве спријечила је евентуално формирање балканске федерације. Прије раскида са Стаљином, Тито и Димитров разговарали су о уједињену Бугарске и Југославије у једну државу. Но, ускоро је дошла резолуција Информбироа и удаљавање Југославије од совјетског блока. Ни пред крај живота Димитров није успио са себе скинути етикету Стаљиновог послушника којему је овај наредио да организује суђење бившем извршном секретару комунистичке странке Трајчу Костовом. Георги Михајлович Димитров умро је 2. јула 1949. године у санаторијуму Борвиха недалеко Москве. Након његове смрти у Бугарској је створен комунистички култ Димитрова. Тако је утемељен Ред Димитрова као највеће одликовање у комунистичкој Бугарској. Његово име давано је многим фабрикама, школама и улицама. По њему је названа и организација комунистичке омладине као и град Димитровград који је 1947. изградила бугарска омладина. Димитрово име носиле су највеће награде у науци, техници, књижевности и умјетности. Покопан је у маузолеју у Софији, а његова родна кућа је претворена у музеј.