Свети Ћирило
Из пројекта Википедија
Најстарија уметничка проза на старословенском, — Житије светог Ћирила од непознатог писца, које обухвата и најпотпуније излагање о спору са тријезичницима, — позната је у шест текстолошки врло поузданих српских преписа. Од четири преписа Прогласа Јеванђеља Константина Преславског — три су српска и један руски. Неколике похвале и службе Ћирилу и Методију познате су у више српских преписа. Друга редакција Климентове Похвале светом Ћирилу, рецимо, најизворнији облик је сачувала у српским преписима.
Поред читалачке и преписивачке традиције најстарије словенске књижевности, у старој српској књижевности се чува спомен на Константина-Ђирила Философа као састављача прве словенске азбуке. О томе најречитије сведоче родослови (крај XIV века) и летописи (XV век). У Пејатовићевом родослову, на пример, за Ћирила се неодређено вели да је саставио „наша слова": „Ва љето 6360 (852) написаше се наша словеса Ђирилом философом и учитељем чловјечаским". У заметку, пак, летописа, који је 1416. године саставио познати преписивач Данилац, читамо да се управо „преведе србска књига Ћирилом". Традиција најстаријих дела на старословенском и друга помени Ћириловог имена, међутим, живо сведоче да се Ћирило схватао као „створитељ" слова првог словенског књижевног језика. Такво схватање се рано јавља и у најстаријим српским штампаним књигама. Штампар Божидар Горажданин објавио је заметак летописа уз своје издање Псалтира с последовањем (Горажде 1521).
У кратком и пробраном заметку Ђирило, састављач словенске азбуке, два пута се јавља као граничник у одређивању хронологије светске и домаће историје: „От Константина цара до Ћирила Философа, створшаго слова језиху словенскому, и Методија епископа, брата јего — љет 542" и „От Ћирила Философа до светаго Сави, перваго архијепископа, учитеља и просвјетитеља сербскаго, новаго по истине апостола, и брата јего Стефана, првовјенчанаго краља сербскаго — љет 280".