Стокхолмски синдром
Из пројекта Википедија
Стокхолмски синдром је назив психолошког стања које настаје у ситуацијама у којима долази до зближавања отмичара и талаца. Зближавању отмичара и њихових жртава доприноси време проведено у таквој ситуацији; што више времена протекне, већа је могућност стварања Стокхолмског синдрома, а с тим и мања вероватноћа повређивања талаца. Такође, зближавању могу да доприносе величина просторије у којој се заједно налазе отмичар и талац, испуњавање захтева којима су власти изашле у сусрет, сличност политичких ставова итд.
Стокхолмски синдром не настаје у ситуацијама када су таоци изоловани, када немају контакт са отмичарима, или када има насилничког понашања од стране отмичара према таоцима или другим лицима.
[уреди] Порекло имена
Назив стокхолмског синдрома увео је криминолог и психијатар Нилс Бејерот после отимачине на Нормалмсторгу у Стокхолму, 23-28. августа 1973, када су разбојници покушали да опљачкају банку и држали запослене као таоце. Уочи пљачке, таоци су се емоционално везали за отмичаре, па су после оправдавали њихово поступање чак и након свог ослобођења. Касније, током судског процеса, таоци су нерадо говорили о отимачини.