Несторова хроника
Из пројекта Википедија
Несторова хроника (Повест времених лет односно Повест прошлих времена; рус: Повесть временных лет) је најстарији руски летопис, настајао је крајем XI и почетком XII века. Назив је добио по писцу летописа, монаху Нестору. Хроника прати руску државу од њеног настанка до почетка XII века, а кроз цео летопис се провлачи идеја о неопходности заједничког деловања руских кнезова против заједничких непријатеља и престанак међусобних сукоба међу њима.
[уреди] Одломци из Спева
[уреди] Почетак
- ЕВО ПОВИЈЕСТИ МИНУЛИХ ЉЕТА:
- ОТКУД ЈЕ ПОШЛА РУСКА ЗЕМЉА,
- КО У КИЈЕВУ ПОЧЕ ПРВИ ДА КНЕЗУЈЕ И
- ОТКАД ЈЕ ПОСТАЛА РУСКА ЗЕМЉА
Овако ћемо почети повијест ову. Послије потопа три Нојева сина - Сим, Хам, Јафет - раздијелише земљу.1) И исток узе Сим: Персију, Бактрију, чак до Индије у дужину, а у ширину до Ринокорура, што ће рећи: од истока па до југа, и Сирију, и Мидију до ријеке Еуфрата, Вавилон, Кордуну, Асирце, Месопотамију, Арабију Најстарију, Елимаис, Инде, Арабију Силну, Колију, Комагину, Феникију.
Хам пак узе јужну страну: Египат, Етиопију што се додирује са Индијом, и другу Етиопију - из ње пак извире ријека етиопска Чермна, која тече на исток, Тебу, Либију што се додирује са Киринејом, Маври-танију што је насупрот Гадира. Од оних пак што су на истоку има: Киликију, Памфилију, Писидију, Мезију, Ликаонију, Фригију, Камалију, Ликију, Карију, Лидију, Мезију другу, Троаду, Еолиду, Битинију, Стару Фригију; и острва нека има: Сардинију, Крит, Кипар, и ријеку Геону, звану Нил.
Јафет пак узе сјеверну страну и западну: Индију, Албанију, Арменију Мапу и Велику, Кападаонију, Лафлагонију, Галатију, Колхиду, Босфор, Меоте, Деревију, Сарматију, Тавриђане, Скитију, Фракију, Македонију, која се и Пелепонова назива, Аркадију, Епир, Илирију, Словене,2) Лихнитију, Адриакију, Јадранско море. Има пак и острва: Британију, Сици-лију, Еубеју, Родос, Хиос, Лезбос, Китеру, Закинф, Кефалонију, Итаку, Корзику, дио Азије, звану Јонија, и ријеку Тигрис што тече између Индије и Вавилона; до Понтског мора на сјевер:3) Дунав, Дњестар и Кавкаске горе, то јест Угарске,4) а отуд чак до Дњепра, и друге ријеке: Десну, Припјату, Двину, Волхов Волгу која иде на исток, у дио Симов. У Јафетовом пак дијелу сједе Руси, Чуди и свакојаки народи:5) Мерји, Муроми, Вјеси, Мордвини, Заволошки Чуди, Перми, Печери, Јами, Угри, Литви, Зимоголи, Корси, Љеголи, Ливи, Пољаци пак, Пруси6) и Чуди сједе близу мора Варјашког. Уз ово море сједе Варјази: одавде према истоку - до предјела Симових, уз исто ово море сједе и према западу - до земље Енглеске и до Волошке.7) Јафетово је такође и ово кољено: Варјави, Шведи, Нормани, Готи, Руси, Енглези, Галичани, Волоси, Римљани, Немци, Корљези, Венецијанци, Ђеновежани и други - ови се пак доди-рују на западу с југом и у сусједству су са племеном Хамовим.
Сим пак и Хам и Јафет, раздијелив земљу, ждријеб бацивши, ријешише да нико не смије ступити у дио братов, и живљаху сваки у свом дијелу. И би народ један. И када се умножише људи на земљи,8) замислише да саграде стуб до неба, у дане Јокатана и Фалека.9) И сакупише се на мјесту Сенар поља да граде стуб до неба и град око њега Вавилон; и градише стуб тај 40 година, и не би завршен. И сиђе Господ Бог да види град и стуб, и рече Господ: "Ево рода једнога и народа једнога". И смијеша Бог народе, и раздијели на 72 народа, и расија по свој земљи. Послије но што смијеша народе Бог вјетром великим разруши стуб; и јесте остатак његов између Асирије и Вави-лона, и има у висину и у ширину 5.433 лаката,10) и много је година да се чува овај остатак.
Послије рушења стуба пак и послије диобе народа, узеше Симови синови источне стране, а Хамови синови - јужне стране, Јафетови пак узеше запад и сјеверне стране. Од ова наиме 72 народа би и народ словенски, од племена Јафетова - Норици, који и јесу Словени.11)
Послије много времена сјели су Словени уз Дунав, гдје су данас Угарска земља и Бугарска. Од ових Словена разиђоше се Словени по земљи и назваше се именима својима по мјестима гдје сједоше. Они који дошавши сједоше уз ријеку по имену Морава, и назваше се Морава, а други се Чеси назваше. А ово су још ти исти Словени: Бијели Хрвати, и Срби, и Хорутани.12) Када Волоси нападоше на Словене на дунавске,13) и сједоше међу њих и угњетаваху их, Словени пак ови дођоше и сједоше уз Вислу, и прозваше се Љаси, а од ових Љаха назваше се Пољаци; други Љаси су - Љутичи, неки - Мозовшани, а неки - Поморјани.
Тако исто и ови Словени дођоше и сједоше уз Дњепар и назваше се Пољани, а други Древљани, зато што сједоше у шуме; а неки сједоше између Припјате и Двине и назваше се Дреговичи; неки сједоше уз Двину и назваше се Полочани, ријечице ради што утиче у Двину, именом Полота, од ње се и назваше Полочани. Словени пак који сједоше крај језера Иљмена, прозваше се својим именом - Словени, и саградише град и назваше га Новгород. А други сједоше уз Десну, и уз Сејму, и уз Сулу, и назваше се Северјани. И тако се разиђе словенски народ, а по њему се и писмо назва "словенско".
Почетак летописа на српском језику у преводу Ненада Косовића