Последњи процват старе српске књижевности

Из пројекта Википедија

Садржај

[уреди] Историјске и културне околности

После велике сеобе, у последњој деценији 17. и у првим деценијама 18. столећа, стара књижевност доживеће своју последњу обнову, након које ће се неповратно угасити. Настављене су пре свега традиције Пећке патријаршије. Негују се стари жанрови: житија, црквене песме, беседе, хронике, описи путовања у "свету земљу". Поетика је традиционална, византијска, црквенословенска, али с извесним иновацијама. Код неких писаца осећа се утицај руско-украјинске барокне књижевности. Ново се осећа и у књижевном језику. Поред традиционалног, српскословенског, који преовлађује, негује се и народни језик а с њиме стихија усменог стваралаштва запљускује књижевност.

[уреди] Ђорђе Бранковић

Као и у ранијим епохама, средишњи положај у књижевности заузимају историографски списи. Подстицај бављењу историјом дали су крупни догађаји крајем 17. и почеком 18. столећа, када је српски народ, збуњено, пипајући по мраку, почео улазити у модерну историју. Међу историјским писцима издваја се Ђорђе Бранковић (1645-1711), истакнута политичка личност тог доба, гроф "Светог римског царства". Себе је држао за потомка старих српских деспота и носио се плановима да уз помоћ Аустрије створи велико "илирско" царство. Своју опсежну историју српског народа под називом Словеносербске хронике написао је као аустријски заточеник у Бечу и у Хебу у Чешкој с тежњом да докаже оправданост својих политичких претензија. Дело почиње на начин средњовековних хроника, од стварања света, а завршава се излагањем о савременим догађајима у којима је сам аутор био учесник. Бранковић је учен човек, зналац многих језика, у писању се користио како домаћим тако и страним изворима, али он пише необичним, скоро неразумљивим језиком, каквим нико ни пре ни после њега није писао. Упркос неприступачности, та књига извршила је велик утицај на развој историографије и политичке мисли код Срба.

[уреди] Рачани

Међу књижевним посленицима ове епохе издваја се скупина писаца позната под именом Рачани. Они делују у последњим деценијама 17. и у првим деценијама 18. века, најпре у манастиру Рачи на Дрини, а после велике сеобе, на Фрушкој гори, где су добили манастир Беочин, затим у Сент-Андреји и другим српским насеобинама на северу. Изгледа да је родоначелник школе био Кипријан, касније "општи духовник" у Сент-Андреји, где је основао школу. Написао је Стихиру кнез Лазару, која улази у састав Србљака. Други један Рачанин, Јеротеј, дао је први наш потпуни путопис, Путашаствије к граду Јерусалиму (1721), занимљив по фолклорним легендама из наших крајева, по путничким згодама и незгодама и, нарочито, по народном језику којим је написан.

[уреди] Гаврил Стефановић Венцловић

Последњи и најзначајнији међу Рачанима јесте Гаврил Стефановић Венцловић. Рођен је око 1680. године у околини Сремске Митровице. Као проповедник и писац деловао је у првој половини 18. века по северним српским насеобинама у Угарској; у Коморану, Ђуру и Сент-Андреји, где је, изгледа, најдуже живео. У оновременим записима његово име појављује се први пут 1711, а последњи пут 1747, када је био у дубокој старости. Венцловић је оставио двадесетак рукописних зборника, од којих је половина на српскословенском а половина на народном језику. Зборници на народном језику, настали у периоду 1732-1746, садрже преводе беседника источне цркве од Јована Златоустог до руских и украјинских проповедника 17. века, а затим житија и друге наративне саставе. Своје опредељење за народни језик Венцловић, слично Доситеју, образлаже просветитељски; он пише "српскопростим језиком" – "на службу сељаном некњижевним". Његов народни језик показује изванредну гипкост подједнако је подобан да изрази конкретне предмете и апстрактне садржаје. Као ниједан писац пре њега, Венцловић се спушта у чулно, материјално, бави се питањима из практичног живота, непрестано комуницира са својим необразованим слушаоцима језиком и стилом који је њима близак. Но, с друге стране, код њега имамо сасвим супротне тежње; узлете у спиритуално, метафизичко, описе природних појава, историјске и космичке визије, чији израз тежи к свечаном, реторичком, ритмичком и поетски богато украшеном говору. Уз средњовековну традицију, код њега се осећа снажан утицај барокне омилитике који се огледа у тежњи к чулној конкретизацији апстрактног, у гомилању речи истог или сличног значења, у дисцордиа цонцорс (обједињујући контрасти) у којима се спаја неспојиво.

Венцловић је писац којим се завршава стара српска књижевност, а могао је бити први писац нове књижевности. Његово дело, по речима Стојана Новаковића, показује "како би се према староме, српскословенском књижевном језику (да није било прекида) српски народни књижевни језик развијао". Стицајем историјских прилика, оно је остало непознато и без икаква утицаја на даље токове српске књижевности.

[уреди] Види још

[уреди] Литература

  • Изворни текст је преузет из књиге Кратка историја српске књижевности Јована Деретића. Књига се може наћи у свом електронском издању на страници на пројекту Растко. Књига нема експлицитних рестриктивних ауторских права која забрањују њено умножавање. У случају да се проблеми ипак јаве, контактирајте Милоша.