Корисник:Golija/Геометризам
Из пројекта Википедија
Није лако наћи историјску повезаност између хомерске поезије и савремене геометријске уметности. Танане и углађене конвенције епова немају на изглед никакве сличности са трезвеним и шематским стилом ове геометријске уметности. Покушаји да се начела те уметности пронађу код Хомера били су досада сасвим безуспешни. Симетрије и понављања, јединих геометријских' елемената у поезији, има само у појединим епизодама хомерских спевова где чине горњи површински слој поезије, док су у геометријском сликарству и вајарству сама срж читавог дела. Објашњење овог неслагања је у томе што су се епови развили у Малој Азији, оновременом средишту светске трговине и области у којој су се укрштале егејске и источњачке културе. Постојбина геометријског стила, с друге стране, налазила се на грчком копну, међу дорским и беотским сељацима. Корени стила хомерских песама налазе се у говору градског и космополитског становништва; геометријска уметност, међутим, израз је сељачког народа, народа земљорадника и пастира који се чврсто оградио од страних утицаја. Уметност која је дошла после ове представља синтезу ових двеју тенденција; то се, међутим, остварило тек с привредним јединством свих обала Егејског мора, на развојном ступњу до кога се није дошло током геометријске ере. - Рани геометријски стил с краја десетог века, после два века стагнације и варварства, започиње нову развојну линију на западу. У почетку налазимо свуда исте тешке, незграпне и ружне облике, исте упрошћене и шематизоване начине изражавања, све док се мало по мало не почну свуда издвајати посебни локални стилови. Најпознатији од њих, а уједно и уметнички највреднији, је дипилонски стил који цвета у Атици између 900. и 700. г. — стил већ углађен и скоро маниристичан, танан и течан. У њему се види како чак и сеоска уметност током дугог и непрекидног развоја може постићи извесну прециозност и како се органски тип орнамента, на бази структуре предмета који се украшава, може да исквари у ,псеудотектонску декорацију' чији апстрактни карактер, који на своју руку или шалећи се мења природни облик, јасно показује да није настао из форме предмета. На пример, на парчету једне дипилонске вазе у Лувру види се ,сцена оплакивања', са положеним лесом, са женама које плачу око одра, или пре изнад њега, где треба да образују граничну линију, и ожалошћеним људима око и испод главне слике која је четвртаста и никако се не слаже са округлим обликом вазе. Све се те фигуре могу по вољи сматрати или саставним деловима слике или обичним орнаментима. Најзад, све је то стешњено у мрежу која подсећа на рад кукицом. Фигуре су све сличне; све праве исти покрет рукама прекрштајући их да образују троугао чију доњу тачку чини струк тих фигура дугих ногу и осињег струка. Нема ни трага дубине или просторног распореда; тела су без запремине и тежине; све је само површинска шара и игра линија које су слеђене у црте и траке, поља и фризове, квадрате и троуглове — то је, после неолитских времена, несумњиво најнепоштеднија и најнепомирљивија стилизација стварности и далеко једнообразнија и доследнија од било чега у египатској уметности. - - ---- - - назад
- почетна страна