Житије Стевана Дечанског

Из пројекта Википедија

Предложено је да се овај чланак или један његов део споји са чланком Стефан Урош III Дечански.   (Разговор)

[уреди] СУКОБ ИЗМЕЂУ СТЕВАНА И ДУШАНА.

Једне ноћи, по свршетку јутарњих песама, краљ Стефан Дечански се беше склонио на самоћну своју постељу, да мало проспава. И на сну му се јави велики Николај онако исто као што му се некад јавио. И опет Николај онако добит каква год, и опет ће нешто боље објавити. И он приђе к њему па му проговори: „Стефане спремај се, да полазиш, јер ти на скоро ваља изаћи пред Господа". О доброга гласа! Кад се иза сна пробуди, радост му се поче мешати са сузама, баци се на земљу, и стаде захваљивати Богу и доброме гласоноши пресељења. И жураше се непрестано, колико му је могућно било, да се земаљске тутњаве опрости, и да у напредак с Христом живи. За то призове манастирског настојника, пређе споменутога Арсенија, и изнесе преда њ много злата. „Часни оче, поче му краљ говорити, приђе крају време мојега живота. За то узми ово, и сачувај за потребу манастиру, јер не знамо како ће бити расположени они који после нас усцарују". И тако то даде манастиру. други део одреди оним блаженима који пострадају, а остало раздаде сам тако да је мало ко знао за овај поступак његов, јер је од то доба целе ноћи све до часа у ком почиње правило, проводио ходећи по граду истражујући сиротне и потребне.

А напред поменути син његов Стефан много пута се распаљиваше жељом, да владу у своје руке узме, али ту змију кријаше у дну душе, из страха да му се жеља не би осујетила. Најпосле не могући уздржати пламен нестрпљивости и грамжења, а имајући уза се и војску од многих првих племића, оде у арванитску земљу, која беше почаствована достојанством трибунским, и тамо се прогласи и венча на цело царство, а арванитску замљу отрже од отачанске области. Сазнавши за то кротки краљ често сину пошиљаше поруке, да се остави неприличних поступака и да с њим у заједници живи, јер ће за кратко и онако њему припасти цело царство. Али како да послуша добар савет душа, која се један пут на зло подигла?! А кад виде, да он неће да га слуша, предаде га промислу божијем нека врши над њим што треба, и живљаше даље паштећи се за многим врлинама, да му се не би догодило да с овог света пође с мало добитка и врлина, и да би тај добитак умножи, угледиајући се у томе на кроткова Давида, те усрдно трпећи синовље гоњење. А из његове околине нађе се неких, који га пућиваху на војску говорећи му: „Што ти је, те толико штедиш сина? Што толико одгађаш и оклеваш? Пошљи војску, па ће бити користи по толике интересе, и сам ћеш своју моћ и силу показати, а у његову ћеш војску страх утерати тако, да више неће смети ни помишљати да на тебе рат дижу". А он их погледа мрко, необично, кад му то рекоше, па им проговори: „Што ви таку кротку душу ожесточавате и наводите је на противљење онда, кад се она закону божијем опокрава? Кад смо из божије руке знали примити добро, као што рече Јов, зар да зло не потрпимо? Ја сам се довољно насладио свију добара овога живота, задобивши славу и име владалачко, па ваља малко и зла да поднесем, еда би ми онамо (тј. на оном свету) приспео достојан део тамошње утехе и да ми се по правди не би рекло оно што је речено богатоме: „Што ти је добра припадало, у своме си животу све примио". - Они се на то постидеше, нити му могоше и једну реч одговорити. Јер од како је он примио глас да ће полазити с овога света, мисао му се ни око чега другог не савијаше него око честога кињења себе, што чињаше потиштеним срцем, многим сузама и жељењем дворбе ништима, којим се он и пре одликовао. А син му, и у једно сплеткаш, кад улучи згодно време, наиђе на њ изненада с многом силом, и оца заједно с децом његовом ухвати, па за њих нареди, да се у другом граду чувају а за оца да се у Звечан одведе, а после неколико дана га осуди да умре најгорчом смрћу, да буде удављен. О неправедне осуде! О немилостивога одговора! Како му се не сажали пред очинском утробом?! Како не поштеде родитељску старост?! Како се не постиде седине његове?! Како се не сети онога што је рекао у закону: поштуј оца и матер?! Па и оне слуге, горе од зла госпoдара свога, како смедоше кренути слободним ногама кад су таку заповест примили?! Како им се срце у путу на милост не обрте?! Како онда кад су на месту били, смедоше погледати на оно светиљско лице или како се усудише додирнути скрнавим својим рукама освештани врат његов?! О неупутности! О манитости! Како им се злочиначке руке не осушише; како им очи не испадоше, као што за многе свете у књигама пише! Али како би иначе могао бити савршен светац ,ако не тако?! Јер је једна судбина мучеништва, а многи су начини смрти. И тако предаде Богу блажену душу, коју анђели прихватише и похвалише, а многстрадално му и часно тело би однесено у његов манастир, и тамо предато гробу с достојним величанственим свештеним обредима".