Мухамед
Из пројекта Википедија
Мухамед 26. април. 570 - 20. јануар. 632 |
||||||
{{{слика}}} | ||||||
Халифа Арабије | ||||||
---|---|---|---|---|---|---|
|
||||||
|
Мухамед, пуним именом: Abu al-Qasim Muhammad Ibn Abd Allah Ibn Abd al-Muttalib Ibn Hashim, је по Исламу задњи Божји посланик. Он је рођен 12. априла 571. године нове ере, у околини Меке у племену Курејш. Његов отац Абдулах је већ раније умро па је Мухамед остао само са мајком и дедом. Као мали, живео је ван града у пустињи, као што је тад био обичај у Арабији. Када је био шест година стар, мајка му је умрла, а само две године касније умро му је и деда. Његов стриц, млађи брат од његовог оца Абу Талиб га је онда прихватио и Мухамед је тада почео да живи са њим. С њим је још као дечак путовао у Сирију и тамо упозано неке елементе хришћанске вере. Отприлике у двадесетој години живота ступио је у службу богате трговачке удовице Хатиџе, па је с њеним караванима по својој прилици још два пута боравио у Сирији. Ступивши у брак са Хатиџом (која је била десетак година старија од њега), Мухамед се ослободио материјалних брига и могао се посветити доколици и размишљању.
У том раздобљу он је посинио Алију, сина свога стрица Абу Талиба, и младог ослобођеног роба Заида бен Хариса, који је припадао једном хришћанском арапском племену из сиријске пустиње. У исто време Мухамед се заинтересовао за схватање секте ханифа која је признавала Абрахама као свога претечу и веровала у једног бога. Мухамед је у време кад се приближавао својој четрдесетој године доживео своја прва привиђења. Чинило му се да га дозива глас с неба и наређује му да божје име проговори своме народу као божји пророк.
Своје доживљаје је поверио само својој жени Хатиџи и она је сместа поверовала у његов пророчански позив. То га је охрабрило, и он је ускоро за своја схватања придобио своје усвојене синове Алију и Заида као и неколицину других најближих рођака и пријатеља.
Легенда каже да је године 610. Мухамеда у пећини близу Меке посетио Мелек. Он је тад, по легенди, почео да му понавља Божје речи док их Мухамед није запамтио. Ово су биле прве суре и почеци Курана тако је почео Ислам. Мухамед је брзо почео да шири Исламску веру у Меки, где су Ислам прво прихватили сиромаси. Међутим, трговци су се бојали да би нова вера штетила њиховом богатству (трговци су се богатили на рачун верника који су долазили у Кабу да се моле својим боговима) па су покушавили да га истерају из Меке. Међутим, док га је Абу Талиб чувао нико није ништа могао Мухамеду да уради. Кад је Абу Талиб умро 619. године, стање Муслимана Мухамеда у Меки се значајно погоршава. При својим првим јавним иступима у граду, око Кабе, Мухамед је наилазио чешће на грдње и поруге него на одобравање. Мухамед је жестоко осуђивао многобоштво, али и грамзљивост богаташа. Позивао је све имућне да се одрекну свога богатства и поделе га сиротињи. Захтевао је да се сви без разлике једнако подвргавају божијој вољи. У неограниченој покорности неоспорно је заговарао друштвену нивелацију и једнакоправност међу муслиманима. Нарочито је сукоб избио када се дочула Мухамедова прича коју је он почео ширити, да га је арханђел Гаврило ноћу чудесним начином узнео до небеса, где је разговарао са Адамом, Аврамом, Мојсијем и Исусом и од самог бога примио наредбе о верским побожностима муслимана.
После неколико контаката склопљен је споразум о пресељењу Мухамеда и његових присталица из Меке у Јатриб (Медину), са сврхом да Мухамед ту уклони међусобне спорове између арапског становништва и осигура своју доминацију, а заузврат његова ће вера имати пуну слободу и неометану могућност ширења.
Сеоба муслимана (хиџра) почела је 16. јуна 622 (1. muharaam). године, и тај дан постао је први дан у бројању година по муслиманској вери.
У Јатрибу је Мухамед развио веома снажну организаторску делатност. Он ту више није био само пророк него је постао и политички вођа. Веома је брзо око себе окупио бројну заједницу присталица. Ужи круг су чинили „Мухаџири“, избеглице из Меке, а шири круг „Ансари“, обраћеници који су приступили покрету у Јатрибу. Сви су они постали солидарна целина, међу собом једнака у Исламу. Град Јатриб, премда је у њему била мањина Мухамедових присталица која је прихватала нову веру, проглашен је за „Пророков град“ (Medinaat at Naabi), па је на тој основи настало име Медина. У Медини је Мухамед одмах започео градњу богомоље (мошеје) у којој се налази „ниша“, тј. део који је имао обавезни смер клањања, а који је био окренут према Јерусалиму.
У мединском раздобљу Мухамед је и даље развијао своју религију многим новим елементима, систематизирао је и изградио нове обреде. Још у првој године након пресељења у Медину Мухамед је донео Устав своје верско-политичке заједнице под називом „Ума“, одредивши је као натплеменску организацију међу собом једнаких божијих поданика и следбеника.
Ускоро у Медину почињу да пристижу и Мекански трговци, пљачкајући становнике и вршећи пљачке по граду. Тако долази до новог обрачуна са Меком. Прва борба се десила 624. када су медински муслимани под вођством самог Мухамеда напали код Ел Бедре велики караван трговаца и меканске чете, који су каравану притекли у помоћ, наневши им тежак пораз. Муслимани, са само 300 војника, побеђују армију Меке која је имала више од 800. Међутим, мало више од годину касније, Муслимани губе битку код Ухуда. У бици је сам Мухамед био рањен, а трећина бораца је изгубила живот. Ипак, пораз није био толико велик, па се обе стране припремају за коначну одлучујућу битку. Две године касније, Мека шаље 10.000 војника на Меку. Ипак, Муслимани побеђују у тој бици захваљујући бољој стратешкој припреми. У фебруару 628. Мухамед је са великом војском пошао против свога родног града, али је поход окончан склапањем десетогодишњег мира који је, уз остале одредбе, допустио муслиманима да наредне године дођу у Меку и ту несметано изврше верске обреде. Потврдивши тиме заснованост своје вере на арапским традицијама, Мухамед је веома ојачао свој углед.
Када је у Меки 630. године био убијен један муслиман, Мухамед се окористио тиме и предузео пресудни војни поход против Меке. До борбе није ни дошло. У Меки су схватили да је отпор Исламу бескористан и да се супротности могу решити споразумом. Мухамед је признао Меки положај светог града, али је Каба морала бити проглашена светилиштем јединога бога Алаха. На тој основи дошло је до мирног заузећа града. Најважније последице Мухамедовог заузећа Меке било је подвргавање најпре суседних, а затим и свих удаљених арапских племена Мухамедовом ауторитету.
Из Меке Мухамед шири границе Ислама и Исламске државе. Он инсистира да његови савезници прихвате Ислам, и тако је већ пола Арабије део Исламске државе. Када 630. године чује о великој армији непријатељских држава, Мухамед одлази да их сусретне. Са победом Муслимана у овој бици код Хунајна, преостали делови Арабије који нису под Мухамедовом контролом брзо прихватају савез са њим. Мухамед је преминуо 8. јуна 632. године, у својој шездесеттрећој години, пошто је завршена објава Кур'ана Часног. За мање од десет година он је ујединио цело Арабијско полуострво.
Ширење муслиманске вере у доба Мухамеда вршило се на два начина: или је неко племе признало своју подложност Уми, али је задржавало своју веру, па је стога морало плаћати данак (џизију), или је прихватило Ислам, уклапало се у верско-политичку заједницу (Уму) и плаћало само верску дажбину (зекат). На таквим односима била је уједињена готово цела Арабија.