Манастир Пећка патријаршија

Из пројекта Википедија

Предложено је да се овај чланак раздвоји на више чланака доступних из вишезначне одреднице.   (Разговор)
Манастир Пећка патријаршија
увећај
Манастир Пећка патријаршија

Манастир Пећка патријаршија је скуп цркава на домаку Пећи, крај Пећка Пећке Бистрице, а на улазу у Руговску клисуру. Пећка патријаршија је један од најзначајнијих споменика српске прошлости. У њој се вековима налазило седиште српских архиепископа и патријараха. Од свога постанка у 13. веку, Патријаршија је окупљала учене теологе, врсне књижевнике и обдарене уметнике и сви су они у њој остављали сведочанства о свом прегалаштву. Стога је она данас не само старо средиште српске цркве, већ и место где се чува значајна уметничка заоставштина.

Садржај

[уреди] Оснивање

Тачно време оснивања матичне цркве у Пећкој патријаршији није познато. Изгледа да је на месту где је сада Патријаршија још за живота светог Саве основан метох манастира Жиче, тадашњег седишта српске архиепископије.

Желећи да средиште српске цркве буде на мање угроженом месту и ближе средишту државе, архиепископ Арсеније I је подигао на овом жичком метоху код Пећи цркву светих Апостола. Убрзо, око 1250. године, по његовом налогу она је била и живописана. Храм се, нешто касније, почео називати и Свети Спас, што је преузето као спомен на посвећење Жиче.

Са северне стране овог најстаријег храма архиепископ Никодим је око 1320. године подигао цркву светог Димитрија.

Деценију касније, око 1330, његов наследник, познати књижевник архиепископ Данило II саградио је са јужне стране Светих Апостола храм посвећен Богородици Одигитрији, да би и њему придодао са јужне стране црквицу светог Николе. Испред три главне цркве архиепископ Данило II је потом подигао монументалну припрату, а испред ње високи пирг - кулу. У време архиепископа Јоаникија, око 1345. године, до тада неживописан храм светог Димитрија, добио је фрескодекорацију. Током 14. века су обављене и мање преправке у цркви св. Апостола, па су неки делови храма накнадно исликавани. Од 13. до 15. столећа, па и касније, све до 17. века, у црквама Патријаршије сахрањивани су пећки архиепископи и патријарси.

[уреди] Владавина Турака

После турског освајања српске државе једно време замрла је жива активност у Пећкој патријаршији, тим пре што је Охридска архиепископија преузела управу над некадашњом српском црквеном територијом. Обнова црквене организације Срба 1557. године удахнула је нов живот манастиру, јер је Патријаршија поново постала средиште српске цркве. Већ 1565, после преправке, живописана је скоро цела Данилова припрата. У исто време обнављају се и иконостаси у пећким црквама и попуњава се ризница. Другу значајну обнову започиње патријарх Пајсије: цркве се препокривају оловним плочама, храм светог Димитрија се архитектонски утврђује, да би 1620/1621. угледни сликар Георгије Митрофановић у њему поновио готово половину фресака. Он је исте године живописао и стару манастирску трпезарију. Нешто касније патријарх Пајсије приступа и делимичној обнови цркве светих Апостола, па је, тада, 1633/1634. украшен зидним сликама западни део храма, у коме су старе фреске доста страдале. Исте године препокривена је и трпезарија. У то доба, средином 17. века, Пећка патријаршија успоставла и везе са руским царством. Њени игумани у Русији добијају поклоне, како у новцу, тако и у штампаним књигама и богослужбеним предметима.

Нова већа обнова Пећке патријаршије збила се у доба патријарха Максима. За кратко време манастирски комплексје ограђен (1672/1673.), живописана је црквица светог Николе (1673/1674.), а потом је израђен иконостас за њу (1677.).

У време аустро-турског рата крајем 17. века Пећка патријаршија је прошла кроз тешка искушења. Пећка ризница је тада била скривена у једном кубету манастира Грачанице, али су је, на доставу, 1688. године Турци нашли и опљачкали. Помиње се да је пећко благо било тако велико да га је девет коња одвукло. Када је патријарх Арсеније III побегао у Аустрију 1689. године пећки паша Махмуд Беговић опљачкао је све што се у Патријаршији стекло. Касније је патријарх Мојсије са муком откупио отету земљу, а 1720. подигао је ограду око манастирских здања. У то време, 1722, добила је црква светих Апостола нов иконостас.

Аустро-турски рат из 1737-1739. године донео је такође велике невоље Пећкој патријаршији. У другој сеоби 1739, патријарх Арсеније IV Шакабента преноси у међувремену прикупљене драгоцености у Сремске Карловце.

Током друге половине 18. века и у 19. веку, у све тежим економским приликама, у Пећкој патријаршији није било значајнијих уметничких подухвата, али се упорно настоји да се манастир одржи. У цркви светог Димитрија поп Симеон Лазовић из Бијелог Поља насликао је нов иконостас 1803, а три године потом његов син Алексије израдио је неке иконе за Патријаршију.

Нешто касније, 1831, Пећка патријаршија је била још једном опљачкана, сада од стране Арслан паше босанског. Средином XIX века предузимљиви игумани подижу нова здања у манастиру: 1847 у југозападном делу порте на јазу обнавла се воденица, а 1850. гради се до ње конак. Око 1863. године израђен јс богато резбарен Богородичин трон у цркви Богородице, а 1875. Аврам, син познатог Дича Зографа из дебарског краја, обнавља зидне слике у црквама Патријаршије, посебно у Светим Апостолима. Пећки еснафи са управом манастира 1889. године подижу зид са источне стране порте. Крајем 19. века, 1895, гради се репрезентативни конак у северозападном делу порте, а 1912. настао је нови зид са јужне стране порте.


После завршетка Балканских ратова и Првог светског рата у Пећкој патријаршији је, после уједињења српске цркве, устоличен први патријарх обновљене Патријаршије, Димитрије 1924. г. Отада се сви српски патријарси устоличују у Пећкој патријаршији. Током 1931. и 1932. године обављени су замашни конзерваторски радови под руководством арх. Ђурђа Бошковића који су Пећкој патријаршији делимично вратили првобитни изглед. И после Другог светског рата у комплексу Патријаршије изведени су, у неколико махова, значајнији конзерваторски захвати и археолошка испитивања. Нови конак, са западне стране од припрате, саграђен је 1981. године.

Радом и утицајем Св. Саве и његових наследника на жичко-пећком престолу Српска православна црква у држави Немањића постала је врло важан фактор не само у религијско-културном него и у политичком животу српскога народа. Стога је сасвим природно да је, са јачањем политичке и економске моћи српске државе, упоредо растао и углед и снага и Српске православне цркве. Кад је краљ Душан, у напону своје политичке моћи, одлучио да се прогласи царем Срба и Грка, у исто време је и старешина православне цркве у његовој проширеној држави имао да добије наслов патријарха. Душана су на ту акцију кренули и нарочити политички разлози. Пре свега, по државо-правном схватању на Истоку, цар се није могао замислити без патријарха; сем тога, Душан се могао надати да ће у освојеним грчким крајевима боље и лакше моћи уравнотежити односе ако као цар Срба и Грка буде у својој држави имао и патријарха, који ће, са формалне стране, достојно моћи заменити цариградског васељенског патријарха у тим областима. За такав поступак он је имао и канонску подлогу. По утврђеној пракси и канонским прописима, границе црквених области имале су се увек доводити у склад са државним границама. Према томе, Цариградска патријаршија имала се ispo facto одрећи јурисдикције над епархијама које су отргнуте од Византије и припале српској држави. Не знамо да ли је Душан, освојивши грчке области, покушавао да у споразуму са Цариградском патријаршијом уреди црквене односе у њима, али је несумњиво да цариградски патријарх, под влашћу Душановог политичког противника, није могао дати свој пристанак, а још мање учествовати у подизању Српске архиепископије на патријаршију, кад је све то ишло на штету државних и црквених интереса Византије. Стога је вероватније да Душан није ни предузимао кораке у томе правцу у Цариграду. За своје венчање на царство и за проглашење Српске архиепископије патријаршијом он се је обратио патријарху пријатељске Бугарске царевине. На Државном сабору у Скопљу, на Цвети 9. 4. 1346, свечано је проглашен за српског патријарха дотадашњи пећки архиепископ, ранији логотет Душанов, Јанићије II. На том сабору, сем цара и властеле из целе државе, присутни су били не само сви архиепископи, митрополити, епископи, игумани и други представници цркве из Пећке и Охридске архиепископије него и из освојених области Цариградске патријаршије и Св. Горе. Као гост присуствовао је том сабору и бугарски трновски патријарх Симеон са својим епископима и другим вишим свештенством. Том приликом је решено да неки угледни епископи у старим српским областима, као скопски, призренски, зетски и рашки, добију наслов митрополита; скопски митрополит да се сматра првопрестолним, пошто је био у царевој престоници. Охридска архиепископија, која је сва дошла у састав српске царевине, остала је и даље аутокефална. Само је њен архиепископ морао признавати првенство части пећком патријарху. Грчке епархије у новоосвојеним областима, које су раније потпадале под Цариградску патријаршију, подвргнуте су јурисдикцији пећког патријарха, као и Св. Гора са својим привилегијама и имунитетима. Седам дана после проглашења патријаршије, на сам Ускрс 16. 4. 1346, бугарски патријарх Симеон, са новим пећким патријархом Јанићијем II и охридским архиепископом Николом, у присуству целога сабора, крунисао је Душана за цара Срба и Грка. Ускоро се приступило реорганизовању целе Српске цркве као патријаршије. Основане су неке нове епископије и потчињене новим митрополитима; тако је нпр. основана нова епископија у манастиру Леснову, и подвргнута је скопском митрополиту. Постављени су нови епископи на новоосноване или упражњене катедре по српским и грчким областима; обнављани су стари и подизани нови манастири. Сам цар Душан провео је целу зиму 1347/48. на Св. Гори, обдаривши манастире обилно не само новцем и драгоценим предметима него и земљама и селима по разним областима своје државе. Затим је и Душанов законик, који је донесен и попуњен на саборима у Скопљу 1349. и у Серу 1354, донео врло важна наређења и за устројство П. П. Према Законику и другим изворима, пећког патријарха бирали су државни сабори, састављени од црквене и светске властеле, у споразуму са владаоцем, а епископе је постављао Архијерејски сабор или Синод. Изабрани патријарх, као и ранији архиепископи, постављен је на престо Св. Саве и клицало му се: многаја љета. Ословљаван је са твоја светост, а називан је и преосвећеним. Титула му је била: по милости божјој архиепископ и патријарх свих српских и поморских земаља (неко време, до смрти патријарха Саве IV, 1375, и патријарх Срба и Грка). Патријарх је имао свога логотета, канцелара, који је писао патријарашка акта, потписивао их и печатио. Сами патријарси, као и охридски архиепископи, потписивали су се зеленим мастилом. Патријархов двор, као и царски, имао је нарочито азилно право. Патријархов углед био је врло велик. Владалац је свагда у његовом присуству полагао заклетву, и звао га да лично учествује у свима важнијим државним пословима. Византијски цар Јован Кантакузен забележио је да је Душан гологлав излазио пред врховног старешину своје цркве, прихватао коња под њим и помагао му да сјаше. П.П. називана је још и Великом црквом, а имала је, као и све њене митрополије и епископије, своја нарочита властелинства, села, људе и земље. Српска црква имала је тада, као и на Западу, потпуно феудалан карактер. Многи патријарси, архиепископи, епископи и игумани угледних манастира били су чланови владалачке куће или из реда властеле. Црквена имања била су заштићена нарочитим имунитетом и привилегијама. Тек од времена турских провала почели су владаоци да оптерећују црквена имања извесним дажбинама. Као један од нај[ј]ачих власника земаља, црква је много допринела рационалној обради земље и економском прогресу. Она је крчила шуме, подизала путеве и грађевине, црквене и профане, и насељавала пусте крајеве колонистима. Али то велико богатство рђаво је утицало на живот црквених представника, а нарочито на виши клир, који је почео да живи као и светска властела. Стога се догађало да су неки заузимали висока црквена звања не само подмићивањем него и насиљем. Епископи су, сем прихода од свог престоног манастира и властеоских добара, имали нарочити духовни доходак од народа и свештенства у својој епархији. Тај се данак звао димница и врховина. Приходе су купили нарочити епископски изасланици, звани егзарси. Они су уједно били и надзорници цркава, парохијског свештенства и религијско-моралног народног живота. Епископије су испрва дељене само на инорије или парохије, доцније и на протопопијате. Парохијски свештеници називани су поповима. Њих су постављали обласни епископи, у споразуму с властелином места. Сваки поп је добивао по три законите њиве за своје издржавање, али су многи имали и своје баштине. Сем богослужења бавили су се највише обрађивањем земље. За обављање црквених функција добивали су од народа тзв. бир, принос у природним плодовима. Угледна и богата српска и грчка властела, нарочито у јужним крајевима, имала је у својим дворовима и домаће цркве, при којима је обично постављан нарочити калуђер за обављање богослужења. Црквени суд је био у великом угледу. Он је судио у грађанским и кривичним пословима свима људима који су припадали црквеним властелинствима, а тих је било онда врло много (в. Црквена властелинства). Духовни суд са исповедањем вршили су нарочити исповедници, звани духовници, по одређеним окрузима. Они су испрва били из реда најугледнијих парохијских свештеника и протопопа, а доцније и калуђери. Да би се затрле многе празноверице из многобожачких времена у широким народним масама, сем црквеног законодавства и Душанов законик је устао свом строгошћу средњовековног законодавства против празноверица и враџбина, ископавања и спаљивања мртваца, вукодлака итд.

Проглашење Пећке архиепископије за патријаршију није у први мах изазвало протест Цариградске патријаршије, иако су тиме њени интереси били знатно окрњени. Тек после шест година (1352), несумњиво под утицајем политичких интрига византијског цара узурпатора Јована Кантакузена, после нових Душанових освојења на штету Византије и неуспелих Кантакузенових покушаја да поврати изгубљене области, бацио је цариградски патријарх Калист I анатему или проклетство на цара Душана, патријарха Јанићија II и на цео српски народ, правдајући то тиме што је тобоже Скопски сабор ненадлежно установио Српско царство и патријаршију. Иако је очигледно да је ово проклетство имало политички циљ, оно је начинило забуну међу Србима; ни сам Душан није могао остати потпуно равнодушан према њему. Стога је он покушао да расчисти тај спор и да измири П. П. са Цариградском патријаршијом. Али други крупнији и важнији државни послови омели су га да своју намеру изведе до краја. Међутим је 3. 9. 1354. умро први српски патријарх Јанићије II, на путу за Пећ из логора Душанова код Жиче. На престолу га је заменио патријарх Сава IV, који је изабран на Сабору у Серу, дакле у бившој грчкој области, крајем 1354. Сава је преживео цареве Душана ( —20. 12. 1355) и Уроша ( —2. 12. 1371).

За његово време чињени су кораци и са грчке и са српске стране да дође до измирења између Цариградске и П. П. Та акција довела је најзад 1375. до повољног резултата. Први корак у томе правцу учинио је сам цариградски патријарх Калист I, који је и бацио проклетство на Србе. Он је, наиме, по споразуму са царем Јованом Палеологом, када је запретила велика опасност од Турака, утврђених у Тракији, дошао 1364. у Сер удовици цара Душана, царици Јелени, да преко ње и ћесара Угљеше потражи помоћ од Срба, и уједно да поведе преговоре о измирењу Цариградске и П. П. Случај је међутим хтео да се Калист ускоро разболео и умро у Серу. Опасност од Турака и овај боравак и смрт Калистова међу Србима ублажили су затегнутост односа између Српске и Грчке цркве, те је све више било диспозиције за коначно измирење. — Смрћу Калистовом прекинуте преговоре наставио је деспот Угљеша под утицајем грчког свештенства, пошто се прогласио самосталним господарем српске и драмске области. Он је 1368. све епархије у својим областима издвојио из П. П. и повратио их под јурисдикцију цариградског патријарха, који је драмског митрополита поставио за свога намесника или егзарха у Угљешиној држави. Изгледа да пећки патријарх Сава IV није хтео пристати на ту трансакцију, те су преговори о томе трајали три године, али без резултата. Стога је уговор о измирењу склопљен само са Угљешом, и патријарх цариградски Филотеј дао га је свечано објавити у Серу маја 1371, после повратка цара Јована Палеолога са Запада, где је тражио помоћ од Турака и папи обећао примање уније са Римском црквом. Угљеша Је убрзо после тога, заједно са братом Вукашином, погинуо на Марици 26. 9. 1371. Провале Турака у јужне српске области после ове погибије и тешке несреће које су затим једна за другом стизале српски народ, нарочито после смрти цара Уроша, појачавале су у народу и код многих сујеверних представника Српске цркве уверење да су све то последице проклетства, те су неки писци, тога и доцнијег времена, осуђивали цара Душана што се самовласно прогласио царем и поставио патријарха, а није оставио онако како је Св. Сава уредио. Ипак се терет проклетства нај[ј]аче осећао међу многобројним српским калуђерима у Св. Гори, који су живели измешано с Грцима, јер Грци нису хтели, а ни смели, да служе ри да се причешћују са Србима, осталим под анатемом, нарочито после Маричке погибије, када је сва Св. Гора поново дошла под власт Византије. Стога су српски светогорски калуђери узели иницијативу да се скине проклетство са Српске цркве и Цариградска се патријаршија коначно измири са П. П. Главни покретач те акције био је светогорски старац Исаија, родом из Полимља. Пошто је спремио терен у Цариграду, он је 1374. отишао кнезу Лазару, као најугледнијем српском господару тога времена, и обавестио га о потреби измирења. Кнез је схватио Исаијину бригу и послао га патријарху Сави IV. Али је српски патријарх и сада једва дао свој пристанак, сматрајући клетву неправедном и злобном грчком осветом. Добивши пристанак од патријарха и од најмоћнијег господара српског, Исаија је добио овлашћење и од Лазаревог државног сабора да спроведе измирење Грчке и Српске цркве. Снабдевен даровима, Исаија је, у пратњи бившег проте Св. Горе Теофила и још тројице калуђера, отишао у Цариград. Цар Јован Палеолог и патријарх Филотеј, са целим својим сабором, примили су лепо ово изасланство светогорских калуђера, и после кратког саветовања одлучено је да се скине проклетство, како са бивших царева и патријараха српских тако и са свих живих и мртвих чланова Српске цркве, да се призна каноничност потпуно самосталног и ником неподвлашћеног српског патријарха и да се за све то тражи само обвеза: да Срби, ако опет ојачају и узму грчке области, неће више збацивати с престола грчке митрополите и епископе које затекну у освојеним областима. О свему томе начињен је акт (томос) и одређено је да са светогорским изасланицима иду у Србију цариградски јеромонаси Матеј и Мојсеј, који ће свечано објавити измирење Цариградске и П. П. Посланици су почетком 1375. дошли у Призрен, где је тада становао патријарх, и ту на свечаној литургији прогласили измирење. Биограф патријарха Саве IV, који је у то доба (29. 4. 1375) умро, завршује опис тога догађаја речима: И би радост велика и весеље, јер се спојише удови са главом, и црква опет доби своје благољепије. Призренским актом 1375. извршено је измирење Грчке и Српске цркве, али у самој П. П. није више било правога мира и реда. Са падом државног јединства опадала је и губила се моћ и Српске цркве. У расцепканим и често завађеним српским државицама није могло ни у црквеној управи бити све повољно. Стога су на висока црквена достојанства чешће долазили и такви људи који ни срцем ни умом нису били дорасли своме позиву, те су сепаратистичке тежње својих политичких господара преносили и у цркву. Јасно је било да је са падом државног јединства пало и црквено јединство, иако је пећки патријарх по имену и даље важио као врховни поглавар целе Српске православне цркве по свима српским областима Душанове и Урошеве царевине. То се нарочито јасно показало приликом избора новог патријарха, после смрти Саве IV. Дотле је патријарха бирао државни сабор са својим владаоцем; сада је, међутим, било више владалаца. Стога је учињен споразум између кнеза Лазара и Ђурђа Баошића, господара Зете и Пећи, да патријарха избере сабор самих архијереја и игумана из свих српских области, без утицаја државних господара и њихове властеле. Са тим задатком сабор се састао у Пећи, крајем септембра 1375, али дуго времена није могло доћи до споразума. Многи представници цркве, следећи сепаратистички дух тадање светске властеле, покушавали су и на овоме, чисто црквеном, сабору, да протуре своје личне или провинцијалне интересе. О општим интересима није се водило рачуна. Стога су се, после много препирке, чланови сабора сложили на предлог да за пећког патријарха изаберу једног пустињака, чувеног старца Јефрема. Јефрем је осетио сву тежину положаја, и тек на велико наваљивање са свих страна примио се избора 3. 10. 1375. Али је он већ око 1382. морао напустити патријарашки престо и повукао се поново у свој осамљени пустињачки живот. После косовске катастрофе (1389), за владе Стевана Лазаревића, који је успео да највећи део српских земаља окупи под своју власт, наступиле су боље прилике за П. П. Истина, патријаршија је изгубила све епископије у јужним областима, које су, са падом под Турке, дошле под јурисдикцију Охридске архиепископије, штавише, и седиште патријараха од сада је било више у Жичи него у Пећи, али је ипак углед њихов у сређенијим државним приликама знатно ојачао. У исто време почео је поново да оживљава и духовни живот у П. П., да се развија црквена књижевност, архитектура и остале гране уметности. Тада је Србија, а с њом и П. П., постала уточиште и страних учених и других културних људи са истока и југа, који су пред Турцима морали напустити своју отаџбину и потражити повољнији терен за свој рад. Али се и овде, са померањем државног и црквеног центра на север, и цела духовна и материјална култура кретала у том правцу, према Сави и Дунаву, док је раније, за Немањића, главна њена снага била у централним и јужним областима српске земље. Деспот Стеван пренео је своју престоницу из Крушевца у Београд, обновио је њену Мачванску митрополију, саградио је у Београду велики манастир са болницом и црквом, у коју је из Крушевца пренео мошти св. Петке (Параскеве) и царице св. Теофаније. Те мошти добила је 1398. у Видину његова мати, кнегиња Милица, са Угљешином удовицом, Јефимијом, од султана Бајазита. Главну своју задужбину Стеван је подигао у Ресави. То је манастир Манасија, који је оградио читавим градом за одбрану. У тај манастир доведени су образовани калуђери са разних страна да преписују, преводе и исправљају црквене књиге. То су чувени ресавски преводници, чија су дела од 15. до 17. века била од великог утицаја не само међу Србима него и међу Бугарима. Стеванов наследник, деспот Ђурађ Вуковић, пошто је Београд морао да преда Мађарима (1427), саградио је на Дунаву нов град Смедерево (1430) и у њега дао пренети у Цариграду набављене мошти св. Луке јеванђелисте. Уз то је Смедерево постало седиште митрополита обновљене Браничевске митрополије, а око 1456, када је и Жича пала под Турке, и последњи српски патријарх самосталне српске државе Арсеније II становао је у Смедереву, у том последњем уточишту српске средњовековне државе и цркве, просвете и културе. Са пропадањем српске државне самосталности упоредо се гасила и самосталност П. П. Све области П. П., које су Турци постепено освајали, одузимане су од ње и подвргаване јурисдикцији Охридске архиепископије, чији је архиепископ живео под турском влашћу већ од краја 14. века. На неколико година пред коначни пад Смедерева под Турке (1459), обе патријархове резиденције, Пећ и Жича, налазиле су се ван граница Србије, те је деспот Ђурђе Бранковић, после смрти патријарха Никодима II или одласка његова за охридског архиепископа, био присиљен да пита цариградског патријарха Генадија Схоларија да ли се може поставити нови архиепископ и патријарх и у том случају ако није више у његовој држави место које је дотле било катедра архиепископа и патријарха? Схоларије је одговорио: Владалац места и сабор епископа могу поставити архиепископа и патријарха, иако не постоји место у коме је раније била његова катедра; само у новом месту где се буде налазио архиепископ и патријарх не може постојати други епископ. Тако је последњи патријарх у самосталној српској средњовековној Србији, Арсеније II, по свој прилици раније био митрополит смедеревски, и његова је патријаршија обухватала само крајеве Србије северно од Крушевца и Западне Мораве. Све остало било је под Охридском архиепископијом.

Када је Смедерево пало под Турке 1459, и када је, ускоро затим, умро патријарх Арсеније II (око 1463), власт Охридског архиепископа механички се проширила и на тај још заостали део некадашње П. П. Ипак, изгледа да су неко време херцеговачки или милешевски митрополити сматрани као заменици пећког патријарха, јер се покаткад у записима из прве четврти 16. века за њих каже да држе престо Св. Саве. Нешто доцније, 1530—1541, чинио је енергичне покушаје смедеревски митрополит Павле да обнови аутокефалну П. П., па је неко време, помоћу турских власти, успео да овлада и самом Пећи и учини да охридски архиепископ Прохор, који га је гонио и ометао у његовој тежњи, буде заточен. Али, када је Прохору пошло за руком да се ослободи тамнице, успео је да коначно сузбије Павлову акцију: 1541. саборно га је проклео и лишио епископског чина, као и све оне које је Павле рукоположио на разна црквена достојанства, радећи на новој организацији П. П. Тако је поново цела Српска црква дошла под власт Охридске архиепископије, али само за кратко време. Већ за првих турских провала у области П. П. попаљени су и поробљени многи манастири и цркве, нарочито по градовима и у близини главних путева. Када су Турци коначно освојили сав териториј П. П., тада су постепено све веће и лепше цркве и манастире по градовима претворили у џамије, или их разоравали па од њихова материјала градили себи богомоље, мостове, гостионице и друге јавне зграде. Тако су нпр. од митрополитске цркве и манастира у Београду начинили безистен и каравансерај. У Скопљу су такође порушили све старе српске цркве, те се ниједна од многих цркава из доба Немањића није очувала ни као џамија. Србима су Турци остављали само мале и трошне црквице и капеле, без звона и крстова. Путници кроз наше крајеве у 16. веку забележили су да су у Нишу тада видели 7 џамија, а само једну малу дрвену цркву. У Сремској Митровици било је 17 џамија, а ниједна црква итд. Ни оправка старих цркава није се допуштала без великог мита, па и тада често само са материјалом од старе цркве. Звона су Турци поскидали где год су их нашли, те се у цркве позивало само дрвеним клепалима и гвозденим звечкама. Црквене драгоцености су разграбљене и упропаштене, тако да је нпр. путник Герлах 1578. у београдској престоничкој цркви нашао путир, дискос и свећњаке само од дрвета. Готово сва села и земље, метохије, које су српски владаоци и властела даривали својим задужбинама за издржавање, Турци су узели и претворили у своје спахилуке и вакуфе. Једва је понеки већи манастир у забитнијем крају успео да код султана издејствује право на уживање бар најмањега дела својих пређашњих добара. Већина манастира је сасвим опустело, јер калуђери, које Турци нису побили, нису могли подносити намете и насиља, те су се разбегли које у Св. Гору, а које у врлети и планине. Ту, далеко од турских очију, уз помоћ прибеглог народа, градили су они мале цркве и манастириће, обично крај каквог горског извора или речице, да се око њих може народ слободније окупљати. Немајући имања, они су се издржавали већином од милостиње коју су од народа добивали, те су ради тога често одлазили „у писанију", да купе милостињу по разним крајевима нашега народа, доцније и у друге православне земље, нарочито у Румунију и Русију, одакле су поједини владаоци и властела каткада слали и веће дарове у драгоценостима и новцу. — Парохијско свештенство је такође много препатило од Турака. Стога их је мало било, те нека села и десетинама година нису виђала свештеника. Рађало се, живело и умирало без црквеног благослова, без тајни и обреда. У селима где је било свештеника, носили су се они као и остали сељаци; разликовали су се од њих само поповском капом. Ако нису знали какав занат, они су орали и копали земљу као и други тежаци. Путници из тога доба забележили су да су и по већим местима виђали свештенике босоноге и одрпане, при погребима и другим обредима. Варошки свештеници живели су нешто боље. Они су се обично бавили каквим занатом. Тако је нпр. београдски прота крајем 16. века био по занату бојадисач, јер од малих парохијских прихода није могао живити. По закону су Турци признавали слободу вероисповести, али су у пракси свим силама настајали да све оно што је имућније и угледније у народу прими њихову веру. За прост народ нису се толико отимали, јер су им требали поданици, раја која ће харач плаћати и све друге терете сносити од којих су мухамедовци били ослобођени. Али, ко би нанео ма и најмању увреду Мухамедовој вери, или би га потворили да је то учинио, тај се морао потурчити или погинути у мукама. Поменућемо само случај са златарским помоћником Ђорђем Кратовцем, Србином из Кратова, који је 1515. у Софији жив спаљен јер се није хтео одрећи Христа. Такви примери челичне издржљивости и верског јунаштва много су утицали на народ. Многи су родитељи, да би сачували своју децу од присилног или добровољног отпадништва од вере писали им неизбрисиве крстове на челу, прсима или рукама. Код влашких (пастирских) жена и девојака у Јужној Србији виде се и данас још ти тетовирани крстови међу обрвама на челу.

Карактеристично је да се на територији П. П. и у то тако тешко доба, када нигде није било ни политичке ни црквене самосталности и када су упропаштаване све раније културне тековине, осећао још доста снажан духовни живот и рад на црквеној писмености. Штавише, Срби су међу првим народима, и у тако тешким приликама, похитали да искористе изум штампарије. Прва српска штампарија основана је у манастиру при митрополији на Цетињу 1493, и затим у Млецима 1519. Горажди, Грачаници на Косову, Милешеви, Скадру, Београду итд. Иако су те прве српске штампарије биле кратког века (1493—1566), ипак су оне доста користиле не само Српској цркви него и Румунској, Бугарској и Руској. Сем тога, међу Србима се још и тада налазило толико спремних књижевних радника да су им Руси поручивали писање служби и похвала за своје светитеље. Тако се нпр. зна да је око 1532—1538. нарочити посланик дошао из Русије у Србију црнорисцу Аникити, званом Лав Философ, и он је написао три похвалне речи руским светитељима према подацима добивеним од посланика. У вези са тим духовним животом била је и стална тежња да се обнови црквена самосталност и организује једна институција која ће окупити у једну духовну заједницу све православне Србе под турском влашћу. Ранији неуспеси у томе правцу довели су до повољних резултата у почетку друге половине 16. века. Тада се на султановом двору у Цариграду налазио, већ у врло угледном положају, потурчени Србин Херцеговац Мехмед Соколовић, потоњи велики везир Сулејмана Величанственог. Мехмедовом интервенцијом пошло је за руком његовом рођаку Макарију, ранијем хиландарском калуђеру, да 1557. добије од султана одобрење за обновљење самосталне П. П. Охридски архиепископ био је немоћан да ишта предузме против ове акције, која је имала тако моћног заштитника на султановом двору. За првог патријарха обновљене П. П. постављен је сам Макарије. У састав обновљене П. П. ушле су тада не само све српске области, које су и за царева Душана и Уроша биле саставни део њезин, него и све друге области у којима су Срби живели под разним господарима или су их населили емиграцијама за време турске инвазије. Тако је обновљена П. П., поред свога старог територија у Јужној и Северној Србији и Црној Гори, обухватила још две епархије у данашњој Бугарској (Ћустендил и Самоков), целу Босну и Херцеговину са Далмацијом, Срем и Славонију са Хрватском, Банат и Бачку са Барањом, све до више Будима, Темишвара и Арада, где су се, бежећи пред Турцима, населили многи православни Срби. Охридској архиепископији остале су само области јужно од Тетова, Скопља, Велеса и Штипа (Охрид, Битољ, Прилеп, Кавадар и Струмица од данашњих наших градова на југу Краљевине). Тако су први пут готово сви Срби дошли у једну народно-црквену заједницу, која је стекла ванредних заслуга не само за очување и проширење православља него и за одржање и развијање српске националне свести, а са њом и за остварење државног уједињења у данашњој Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца.

Патријарх Макарије приступио је одмах уређењу своје патријаршије у смислу права и повластица које су имали и цариградски патријарси у Турској. Та права и повластице признавали су српског патријарха не само врховном духовном поглавицом у области П. П. него, у неку руку, и световним старешином свога народа. Пећ је поново узета за седиште српских патријараха, обновљене су многе опустеле епархије и подигнуто је неколико нових, нарочито по Угарској и Славонији. Запустели, оробљени и попаљени манастири почели су се оправљати и пунити калуђерима; а подизани су и нови, нарочито у Северној Србији под планинама Овчаром и Кабларом, по Босни, Срему, Угарској, Славонији и Хрватској. Ускоро се умножио и број преписивача црквених књига, пошто су штампарије, силом тешких прилика, морале прекинути свој рад. Од тих преписивача сачувано је врло много и уметнички израђених рукописа по разним српским крајевима и многим страним библиотекама. Под утицајем Макаријеве акције уопште заструјао је нов живот по целом српском народу и добио је полета.

После Макаријеве смрти (1574) његови наследници почели су постепено да се заносе и мишљу о политичком ослобођењу од Турака. Патријарх Јован (1592—1614) ступио је ради тога у односе са западним владаоцима. За његово време, почетком 1594, подигли су банатски Срби, под духовним водством вршачког епископа Тодора, устанак против Турака, носећи на заставама лик Св. Саве; али не добивши помоћи морали су капитулисати и селити се у Ердељ. 1597. подигао је у Херцеговини устанак знаменити војвода Грдан, помаган од херцеговачког митрополита Висариона. И тај је устанак угушен, али се од тога доба јављају све више ускоци и хајдуци, који стално узнемирују Турке и припремају терен за ослобођење. У великој тежњи за ослобођењем народа од Турака пећки патријарси и поједини њихови епископи ступали су често у пријатељске односе и са римским папама, који су у то доба и доцније често подстицали западне владаоце на крсташки рат против Турака, али су патријарси и директно преговарали са појединим западним кнежевима и владаоцима. Од свих тих преговора није било ништа, јер су тада и на западу политичке прилике биле врло неповољне, те нико није могао приступити акцији за протеривање Турака. Стога је патријарх Пајсије Јањевац (1614— 1647), који је неко време и сам водио преговоре са Римом, почео обраћати већу пажњу на православну Русију, и са њом је дошао у везу, прво преко вршачког митрополита Антонија (1632), а затим преко скопског митрополита Симеона, који је 1641. отишао у Москву и израдио царску даровницу катедралној цркви П. П. Патријарх Гаврило I (1648—1655), позван у политичкој мисији од молдавског војводе Матеја Бесарабе да посредује за мир између њега и хетмана Богдана Хмељницког, прешао је доцније и лично у Русију, али су га Турци ради тога, кад се вратио, ухватили, заточили и погубили 30. 8. 1659. Најживље учешће у раду на ослобођењу Срба од Турака имали су патријарси Арсеније III Црнојевић (1674—1690) и Арсеније IV Јовановић (1725—1739). Аустријски наступ, помоћу српских устаника, у Јужној Србији 1689. и њихово освојење Скопља, Призрена и Пећи одлучило је патријарха Арсенија III да се придружи аустријској војсци и да позове народ на борбу с Турцима за ослобођење. Али аустријски неуспеси присилили су га, почетком 1690, да се, са патријарашким драгоценостима, са епископима, калуђерима и неколико десетина хиљада народа, уклони пред турском осветом, јер су се Турци, у огорчењу на рају, која се на њих дигла, грозно светили сваком Србину устанику који би им пао у руке. Стога су тада опустели многи крајеви, нарочито око Пећи, Призрена и Приштине, које су ускоро Арнаути населили. Многа српска села, цркве и манастири пропали су и уништени су том приликом.

Обезглављену П. П. спасао је тада од пропасти нови патријарх Калиник I Скопљанац (1691— 1710), који је успео да умири Турке. Али живот је бивао све тежи, нарочито после 1737, када је, за време новог аустријско-турског рата 1737—1739, под притиском тешких прилика, у жељи за ослобођењем, подигао устанак и патријарх Арсеније IV, па после неуспеха са нешто народа једва жив избегао под аустријску власт. Од тада Турци нису имали више вере у Србе, те су у споразуму са цариградским патријарсима почели постављати Грке за пећке патријархе. Први Грк патријарх П. П. био је Вићентије III Караџа, који се спомиње као српски патријарх до 1746, доцније као халкидонски митрополит, и најзад 1760. као цариградски патријарх. Грци патријарси постављали су и за епископе махом Грке, те су заједно глобили српски народ и пљачкали цркве и манастире. Утицај Грка фанариота учинио је да су се од тада и на пећком патријарашком престолу врло брзо мењали патријарси, као што је то већ од 17. века био обичај на цариградском и охридском престолу. Стога се за непуне три деценије, после бекства патријарха Арсенија IV од 1737. до 1766, на пећком престолу изменило 10 патријараха, 5 Грка и 5 Срба. Све је то учинило да је углед пећких патријараха у другој половини 18. века сасвим пао, и да се П. П. силно задужила државној благајници и приватним повериоцима. То тешко стање П. П. искористио је енергични цариградски патријарх Самуило I (1763—1768) за своје циљеве, и спремио је терен да укине аутокефалност П. П. и да сву њену област подвргне својој јурисдикцији. Последњи Србин пећки патријарх био је Василије Бркић, родом из Сремских Карловаца (1763—1765). Њега су Грци оптужили пред турским властима као уходу и издајника, те је априла 1765. послат у заточење на острво Кипар, а на његово место послат је из Цариграда Грк Калиник II. Овај је ускоро, по споразуму са цариградским патријархом Самуилом I, поднео оставку и, описавши тешко материјално стање П. П., заједно са осталим Грцима епископима П. П., предложио султану да се П. П. укине и сједини са Цариградском. Самуило је успео да увери султана да је укидање П. П. и њено сједињење са Цариградском патријаршијом потребно и из државних интереса, јер ће државна благајница моћи уредно добивати прописани данак за П. П. и утерати сав заостали дуг, а уз то ће Грци епископи умети боље чувати Србе у верности султану него њихови епископи, који су увек показивали склоност аустријском ћесару и руском цару. Пред таковим разлозима султан Мустафа III је 13. 9. 1766. издао ферман којим се укида П. П., с тим да сав њен дуг плати Цариградска патријаршија и убудуће, одвојеном сумом од свога данка, редовно плаћа годишњи данак, разрезан на териториј укинуте П. П. После укидања П. П. сви њени митрополити и епископи српске народности скинути су са својих катедара, а на њихова места су постављени Грци, који су брзо од српских цркава, свештенства и народа наплатили дуг и данак П. П., па затим покупили дарове за Цариградску патријаршију и обогатили себе. Српски митрополити и епископи укинуте П. П., њих девет (штипски, самоковски, скопски, нишки, новопазарски, ужички, херцеговачки, босански и београдски), молили су, преко црногорског владике Василија Петровића, заштиту Руске цркве и државе, и тражили су да се П. П. одржи. Али се тада на руском двору радило на тзв. грчком пројекту (на обновљењу Византије), и српски вапаји су остали без успеха. Грци су, међутим, одмах узели власт у своје руке на територији укинуте П. П. Патријарх Василије Бркић отишао је у Русију, где је умро 1772, а Срби епископи остали су делом у заточењу, делом су се сами повукли у Св. Гору или друге манастире, и помрли су као изгнаници. Њихова места заузели су готово сами Грци. А да би се сасвим затро и траг П. П., у Пећи није постављен епископ, већ је патријарашки манастир, са целом старом Хвостанском епархијом, потчињен призренском митрополиту. Патријархе у обновљеној П. П. бирао је збор српских митрополита, епископа, игумана и других црквених и народних представника. Изабраног је султан бератом утврђивао. Да се спрече злоупотребе и нереди после смрти патријархове, неки су патријарси још за свога живота, у договору са црквеним и народним представницима, бирали себи наследника. Тако је поступио већ први патријарх Макарије, уступивши још за живота свој престо Антонију. Слично је учинио у 17. веку и Максим са Арсенијем III, а у 18. веку Мојсије Рајовић са Арсенијем IV. Но за ратних и других нередовних прилика и сами су Турци, а доцније цариградски патријарси у споразуму са Турцима, постављали пећке патријархе. Патријарси су имали дужност да за своје именовање положе у државну благајну 2.000 дуката (у 16. веку), и уз то да дају прописани годишњи данак на П. П. (од 100.000 гроша у 18. веку). Сем тога, приликом сваке промене на царском престолу морали су и патријарси, као и сви државни чиновници, обнављати берате на своје достојанство и зато плаћати посебну таксу. Као врховне народне старешине и у световним пословима, патријарси су били одговорни султанима и за верност и оданост поданика своје вере.

У почетку 17. века пећки су патријарси имали неко време под својом влашћу око 40 митрополија и епископија, али за ратова и расељавања народног, током 17. и 18. века, пропала је готово половина тих епархија. Стога је после Мира код Пожаревца 1718, када је Аустрија добила и велики део Северне Србије, било само 22 српске епархије. Само 10 од тога броја потпадало је директно под П. П., а 12 под нешто доцније (1726) удружену Београдско-карловачку митрополију под аустро-угарском влашћу. Београдским миром (1739) постали су Дунав и Сава северне границе између Турске и Аустрије, па уједно и између П. П. и Карловачке митрополије. Од тада па до коначног укидања П. П. је имала 13 епархија, и то: 6 у Србији (Београд, Ваљево, Ниш, Нови Пазар, Призрен, Скопље и Штип), по 2 у данашњој Бугарској (Ђустендил(!) [Ћустендил] и Самоков) и Босни (Сарајево и Зворник), а по 1 у Црној Гори (Цетиње) и Херцеговини (Мостар). Као врховне црквене старешине, патријарси су имали готово неограничено право да у смислу канонских прописа управљају целом Српском црквом у границама П. П., да постављају и збацују митрополите и епископе, да надзиру њихов рад и да им суде за преступе. То је обично чињено у споразуму са Архијерејским сабором, који се једанпут или двапут годишње састајао. Али су поједини патријарси обављали све то и сами. Бивало је, међутим, случајева да су за епископе постављани и избраници самог народа и свештенства појединих епархија. Патријарх је и иначе сазивао епископе на савет, а по потреби и народне прваке. Са њима је одмеравао порез на народ, од кога се имао плаћати патријарашки харач султану; са њима је већао и закључивао о свима важнијим црквеним и народним, просветним и културним потребама. Из тога обичаја развили су се доцније српски црквено-народни сабори у Карловачкој митрополији под аустро-угарском влашћу. За јачање верске и народне свести од особите је користи био обичај да патријарси лично похађају своју патријаршију, те да залазе и у малена села, да служе свечана архијерејска богослужења, да читају народу молитве, уче га и саветују. А народ их је зато даривао стоком, ћилимовима, чарапама и другим производима. На својим походима патријарси су јашили на коњу, богато украшеном; у левици су држали уздицу а десницом су благосиљали народ, који је пред њима падао на кољена. Пред патријархом су ђакони носили велики патријарашки крст, а за њим жезао. У обичним приликама патријарха су пратила по два каваза (оружане слуге), а када је ишао у пастирску посету у народ имао је велику оружану пратњу на коњима и пешице. Народ се односио према патријарху са страхопоштовањем и бојао се нарочито његове клетве (анатеме), коју су они бацали на непокорне и непоправиве грешнике, и давали их свечано по црквама проглашавати. Као световне народне старешине (милет-баше), имали су патријарси и епископи право да суде и световњацима, не само у брачним, тестаментским и наследним пословима него и у многим другим грађанским споровима. На таквим судовима обично се настојало да се парци измире и нагоде; ако то није пошло за руком, црквени су се представници, сем казне глобом и тамницом, служили и разним другим казнама, па и проклетством. При суђењу су се ослањали највише на обичајно право, а затим на Крмчију и Душанов законик. За извршење пресуда имали су и своју полицију, кавазе. Као народне старешине патријарси и њихови епископи били су уједно и главни посредници и заступници Срба код турских власти, а по потреби и њихови заштитници од обести несавесних чиновника и спахија. У световним стварима патријарсима је могао судити само царски суд у Цариграду, а по закону, без њихова знања и одобрења, нико није смео затворити српског свештеника. Али је у турској администрацији, нарочито 17. и 18. века, и у томе било великих злоупотреба, па је нпр. патријарх Атанасије I, на приватну тужбу једног човека, држан затворен у кули Небојши код Београда неколико месеци (1711). Патријарси су били законити наследници не само свих епископа него и свих Срба у П. П. који умру без наследника и без тестамента. Постепено је ушло у обичај, нарочито код Срба под аустро-угарском влашћу у 18. веку, да имућнији људи на самрти завештају за своју душу понешто и П. П., коју су избеглице увек поштовале, као једини остатак некадашње славе и моћи, те су јој слали богате дарове, и поред строгих забрана аустријских власти, и по својим црквама држали нарочите кутије за купљење прилога у корист П. П.

Позната су ова имена пећких патријараха: Јанићије II (6. 4. 1346—3. 9. 1354; црква га сматра светитељем), Сава IV (29. 11. 1354—29. 4. 1375), Јефрем (3. 10. 1375—1382; такође светитељ), Спиридон (1382—1387), Данило Ш (1389), Сава V (1398—7. 10. 1404), Данило IV (1406), Ћирило I (1407—1419), Никон (1420— 1435), Теофан (1446), Никодим II (1446—1452), Арсеније II (1457— 1463), затим архиепископи и митрополити, који су држали престо Св. Саве: Јанићије (1506), Јован (1508), Теодосије (1520), Марко (1524), Павле (1530—1541), Теофан и Јосиф (1544), а потом патријарси обновљене П. П.: Макарије (1557—23. 10. 1574), Антоније (1572—1575), Ђерасим (1575— 1586), Саватије 1587, Никанор, Јеротије (1589, 1591), Филип (1592), Јован (1592—14. 10. 1614), Пајсије (1614—1648), Гаврило I Рајић (1648—1655—30. 8. 1659), Максим (1655—1674—1681), Арсеније III Црнојевић (1674—1690—28. 10 1706), Калиник I Скопљанац (1691—16. 8. 1710), Атанасије I (6. 1. 1711—23. 4. 1712), Мојсије Рајовић (6. 10. 1712—1725—1726), Арсеније IV Јовановић (1725—1737— 18. 1. 1784), Јанићије III Грк (1737—1746), Атанасије II Гавриловић (1747—1. 4. 1752), Гаврило II Сарајевац (1752), Гаврило III Грк, Вићентије Стефановић, Пајсије II Грк, Гаврило IV Грк (1758), Ћирило II (1759), Василије Бркић (1763—1767—1772) и Калиник II Грк (1765—1766).

Манастирски комплекс

По старим изворима се зна да је у Пећкој патријаршији, поред цркава, подигнут велики број других здања. Међутим, током дуге и бурне историје Пећке патријаршије нестале су све најстарије, па и оне касније грађевине, саграђене током XVI и XVII века.

Благодарећи једном старом бакрорезу, као и археолошким истраживањима последњих деценија, може се прилично поуздано описати шта се налазило у непосредној близини цркава Патријаршије.

Као и сви стари манастири и Пећка патријаршија имала је сва здања потребна за живот братства. На бакрорезу Георгија Стојановића, који је израдио 1745 по налогу патријарха Арсенија IV, виде се монашке ћелије, конаци за госте, "мађупница" - кухиња са малом и великом трпезаријом, воденица, житница, коњушница, пекарница, врт. Од свих ових здања очувала се као последња пекарница, односно конак са трпезаријама са западне стране припрате, али је та грађевина 1940. изгорела, па се сада виде само њени темељи.

У манастирској порти, идући од данашњег улаза ка црквама, са десне стране су откопани 1965. и 1966 темељи једне репрезентативније грађевине, изгледа најстарије манастирске трпезарије. Осим добро очуваних доњих делова улаза са северне стране и пиластара, приликом ископавања откривени су и остаци фресака. Са леве стране стазе која води ка цркви виде се темељи једног од манастирских конака. Приликом археолошких истраживања пронађени су, што се могло очекивати, исто тако темељи манастирских здања и са источне стране цркава. У том простору посебно, али и другде, нађено је и више старих гробова и гробних плоча. Једна од њих, са уклесаним именом еклисијарха Евстатија узидана је, после откривања, у потпорни зид крај северне стране цркве св. Димитрија.

Цркве и здања око њих били су заштићени великим зидом са пет кула, од којих је једна, такозвана донжон кула на северозападу према Ругову, била посебно утврђена.

Данашња здања која се налазе око цркава потичу из прошлог и овог века: конаци у дну порте са западне стране подигнути су од средине до краја XIX века (изгорели 1981.), звонара сајужне стране саграђенаје 1970, а нови конак у северозападном делу порте довршен је 1981. године.

Стари манастирски комплекс простирао се и изван данашњих зидова. На брду Идворцу изнад данашњег пута, са северне стране од манастира, налазила се такође јака донжон-кула од које су се спуштали, у два крака, зидови са одбранбеним кулама ка манастиру. Сада од трк утврђења има само мало трагова у темељима, док је видљивија једино донжон-кула, чији су доњи делови делимично рестаурисани.

Припрата

Припрату испред трију цркава подигао је архиепископ Данило II почетком четврте деценије XIV века. У његовој биографији ова градња описује се доста подробно. Посебно се истиче да је желео да сазида припрату "достојну многога причања". После описа градње помиње се да је над припратом саградио и катихумену, као и велики пирг пред црквом у коме се налазила црквица посвећена ктитировом имењаку Данилу Столпнику. На самом врху пирга била су смештена звона, која су, по налогу Данила II, донета са Приморја. Данас се разазнају само темељи овог пирга - куле, алије припрата очувана у приличној мери. Њен живописан изглед смеле конструкције, али разумљиво са мало детаља, види се на ктиторском портрету Данила II у цркви Богородице.

Замишљена као раскошни трем, припрата је била отворена са три стране. Због великог распона у њеној унутрашњости било је постављено по средини пет подупирача - два стуба и три ступца - који су носили сводну конструкцију. Ова припрата са витким мермерним стубовима, пространа, лепо осветљена, украшена фрескама изнутра, али и споља, будила је стога дивљење. Са разлогом она је поменута у једном старом родослову као једно од најлепших уметничких завештања прошлих векова: "Призренске цркве под, дечанска црква, пећке припрате, бањско злато, ресавско писаније не налази се нигде".


Лепоту првобитне пећке припрате можемо, међутим, само слутити. Из конструктивних разлога, као и због дотрајалости, приликом обнове припрате Пећке патријаршије око 1560. године, морали су се затворита лучни отвори на спољашњим фасадама. Ово је пећку припрату спасло од рушења, али је она у архитектонском погледу много изгубила. Напори конзерватора у новије време нису могли да битно измене неугледност фасада припрате, тим пре што се сада на унутрашњим странама зидића између лучних отвора морају чувати и фреске из XVI столећа.

У припрати се, у складу са црквеном праксом, налазила у југо-западном углу и крстионица сачињена од црвенкастог мермера. Многи њени делови данас недостају, да би се могао реконструисати њен некадашњи изглед.

На источном зиду, уз улаз у цркву св. Апостола, постављен је мермерни "Престо светог Саве". На овом престолу седели су српски архиепископи и патријарси када су председавали црквеним скуповима који су се одржавали у пећкој припрати.

У припрати је био сахрањен и патријарх Макарије, њен други ктитор. Његов лик са моделом припрате, приказан на чеоној страни једног пиластра на источном зиду, нажалост, доста је пресликан 1903. године. Он се обраћа молитвом исписаном на свитку Богородици и Христу приказаним на суседним пиластрима.


Од првобитних фресака којима је цела припрата била украшена у време архиепископа Данила II мало је преостало. Све се оне налазе у југо-источном углу, претежно на источном зиду. Иако малобројне, по избору тема оне су врло занимљиве. Нарочито пада у очи Лоза Немањића на источном зиду код бочног, јужног улаза у припрату, на којој су приказани чланови династије од оснивача Стефана Немање - Симеона Српског до тадашњег краља Стефана Душана. Поређани у четири хоризонтална реда, очигледно је да се посебно истиче средишња усправна трака. У њој су, одоздо на горе, приказани Стефан Немања, Стефан Првовенчани, Урош I и на врху краљ Милутин, уз кога су са стране син, Стефан Дечански и унук, тада још краљ, Душан. Над улазом у цркву Богородице живописан је у XIV веку и ктитор Данило II, још као човек млађих година. Заједно са светим Николом он се приклања монументалном лику Богородице, која је представљена као Животоносни источник. Међу појединачним ликовима из XIV столећа истиче се реткошћу Богородица Млекопитатељница на јужном зиду. Богородица се на тој слици приказује као брижна мајка која доји сина.

Ове фреске радила су два мајстора. Један од њих је доста неизразит у колористичком погледу и занемарује обраду инкарната. Други уметник који ради претежно у доњим зонама бољи је у цртачком погледу и склон је истицању волумена.

Истодобно када се украшавала фрескама припрата, око 1330. године, живописане су претежно и фасаде припрате. Те зидне слике су много пропале, али се разазнају ликови појединих светитеља, чак и композиције. На јужној страни припрате, испод некадашњег трема, насликана је, поред осталог, и сцена рођења неког светитеља.


Приближно пола века касније, пре 1375, а изнад каменог "престола светог Саве", настао је један необичан лик св. Саве Српског на пиластру уз улаз у цркву светих Апостола. Ту је први српски архиепископ означен као патријарх. Он носи свечану одору са китњастом калиптром на глави. Ово пренебрегавање историјске тачности био је свестан чин првих српских патријараха у настојању да узвисе оснивача српске независне цркве и одраз су борбе вођене са Цариградом око признавања српске патријаршије.

Ако се изузму фреске XIV века из југо-источног угла припрате и овај лик св. Саве, сав остали простор испуњавају зидне слике из 1565. године. Оне су настале убрзо пошто је у доба турске власти обновљена српска црквена организација и када Је њено средиште опет постала Пећка патријаршија. Натпис о обнови над малим вратима на северном зиду обавештава да је ктитор био патријарх Макарије и да је то учињено 1565. године (не 1561. како се раније читао делом ишчилео натпис са ознаком године).

Репертоар ових зидних слика је веома богат. У првој зони је насликан велики број угледних монаха, а међу њима са северне стране западног зида и познати балкански пустињаци: Петар Коришки, Прохор Пчињски, Јован Рилски, Јоаким Сарандапорски, Гаврило Лесновски и Јоаникије Девички. На северном и источном зиду приказани су и неки српски архиепископи и патријарси из времена државне самосталности. Ликови балканских анахорета и српских црквених предводника унети су у тематику пећке припрате да би се на тај начин истакла свеобухватност српске црквене организације и углед њених светитеља. Остали ликови и композиције у припрати представљени су у складу са утврђеном тематиком великих припрата: у источном делу, на сводовима и испод њих, илустрован је Календар - 365 ликова, односно сцена за сваки дан у години, док је на северном делу припрате на сводним површинама приказано Седам васељенских сабора, један локални, у доба цара Хонорија, а близу њих је и Сабор Симеона Српског. У западном делу припрате сликане су композиције које се односе на Христов живот и учење, као и његове поучне приче - параболе. Све су оне сложене у одређене целине, по ученом теолошком програму, који је повезан са литургијским обредом и читањима делова јеванђеља на богослужењима.

Ово сликарство XVI века заостаје по својим вредностима за остварењима XIII и XIV века у Пећкој патријаршији. Међутим, у свом времену ове фреске се могу убројати међу најзначајнија сликарска остварења. Њих су израдили мајстори које је окупио патријарх Макарије и његови сарадници по обнови Патријаршије. Један међу њима, вероватно предводник сликара, Андреја потписао се на штиту св. Димитрија над улазом у цркву овог светитеља. Са живописцима пећке припрате радио је и пећки монах Лонгин, најчувенији српски сликар друге половине XVI века.

У цртачком погледу фреске пећке припрате из XVI гтолећа су коректно рађене, композициона решења су понекад спретно изведена, док је колорит поједностављен. Посматране као целина ове зидне слике, и по стилу и по иконографији, показују велику блискост са живописом прве половине XIV века. То је била свесна тежња и ктитора, патријарха Макарија и сликара Андреје и њихових помоћника, јер су у то време узори тражени у остварењима из времена највећег успона српске државе.

Уз главни улаз у припрату на западном зиду очувана су два лика, свете Ангелине и арханђела Михаила који потичу из 1875. године. То су фрагменти већег сликарског подухвата када су делови старих фресака у припрати и посебно у Светим Апостолима били покривени зидним сликама мале вредности. Црква светих Апостола

Црква светих Апостола најстарији је храм Пећке патријаршије. Градњу је изгледа замислио и започео још свети Сава при крају живота, јер се на једној фресци, истина XIV века, означава као ктитор. Колики је удео светог Саве није познато, али је његову замисао остварио Арсеније I, Савин наследник на архиепископском престолу. Има знакова да су Свети Апостоли подигнути на старијем култном месту, али ти трагови нису довољно јасни. Како су уз ову цркву дограђиване и друге, то се њен изглед мењао, тако да се првобитни изглед Светих апостола не може поуздано реконструисати.

Олтарски и поткуполни простор са певницама свакако су најстарији делови Светих Апостола и они, изузев певница, нису претрпели презиђивања. Пада у очи веома простран олтар: полукружној, широкој апсиди придружују се бочна олтарска одељења - проскомидија и ђаконикон са мањим апсидама. Монументална и релативно ниска купола над главним делом цркве - наосом - почива на пандантифима - сферним троугловима. Они преносе тежину куполе на вертикалне зидове. Западни део цркве светих Апостола није сачувао свој првобитни изглед. Он је јако издужен, што не одговара пропорцијама поткуполног простора и олтара, па је, ван сумње, био продужаван, што је учињено најкасније до краја XIII столећа. Са сигурношћу се може тврдити, узимајући у обзир сродне грађевине рашког типа и отворе на зидовима, да су уз западни део Светих Апостола некад постојали параклиси - црквице. У време градње двају храмова уз Свете Апостоле у XIV веку параклиси су били порушени и западни део главне пећке цркве је добио садашњи изглед: то је простор правоугаоне основе, пресвођен полуобличастим сводом, који по средини има један лук који почива на два наспрамна пиластра - прислоњена ступца. Ова ојачавајућа конструкција је накнадно подигнута крајем друге четвртине XIV столећа и дели западни део храма на два травеја. Свети Апостоли су грађени готово искључиво каменом, доста немарно, јер је било предвиђено да се фасаде препокрију малтером. Првобитно малтерисани спољашњи зидови били су и живописани различитом орнаменталном декорацијом. Нема трага скулпторалним украсима са портала или прозора, на које се често наилази на српским црквама XIII века, што не значи да их није било. Уз јужни зид средишњег травеја у Светим Апостолима налази се једноставно клесан велики саркофаг у коме су некад почивали земни остаци ктитора - архиепископа Арсенија. Други саркофаг у југозападном углу цркве, скоро без икаквог украса, чувао је мошти Јоаникија II, првог патријарха Пећке патријаршије. Гроб архиепископа Саве II налази се између ова два саркофага, такође постављен уз јужни зид. Рађен од црвенкастог мермера као надгробна плоча у облику саркофага, на ниском постаменту, прекривен је клесаним крстовима и флоралном орнаментиком. Лепо осећање мере у распореду украса и завидна занатска вештина сведоче да је гробна плоча дело искусног клесара. Зидних слика у цркви светих Апостола има из различитих раздобља. То је последица околности да је Пећка патријаршија живела без прекида преко седам векова и да је њена главна црква у том раздобљу преправљана и проширивана, па су се потом нове зидне површине украшавале фрескама. Најстарије зидне слике из средине XIII века налазе се у олтарском и поткуполном простору. У олтарској апсиди приказан је Деизис - монументални лик Христа на престолу, коме се молитвом за људски род обраћају Богородица и Јован Претеча. Испод Деизиса насликано је Поклоњење агнецу: чувени црквени оци приклањају се Агнецу, сада уништеном. На северном и јужном зиду средишњег дела олтарског простора је Причешће апостола. У наосу очуване су фреске горњих зона. У куполи је велико Вазнесење Христово: у врху, у калоти је Христос, а у тамбуру, вертикалном кружном зиду испод, налазе се Богородица, два анђела и дванаест апостола. Четири јеванђелиста су насликана у пандантифима. На зидним површинама испод куполе истичу се композиције: Силазак светог Духа, Христос упућује апостоле да шире његову науку и Неверовање Томино и нешто ниже Тајна вечера и Лазарево васкрсење. У проскомидији слабо очуване фреске биле су посвећене чудесним догађајима из живота пророка Данила и цара Давида. Наизглед једноставна тематика најстаријих пећких фресака много је сложенија него што се чини у први мах. На њу су утицали веома образовани први предводници српске цркве Свети Сава и Арсеније I, па се тек уз помоћ историјских и идејних околноста у којима фреске настају могу разумети неке иконографске необичности. Сликање Деизиса у олтарској апсиди указује да су Светим Апостолима била намењена улога храма у коме ће се сахрањивати највиши црквени достојанственици. Монументално Вазнесење смештено је у куполи превасходно стога што је и у Жичи - пређашњем седишту Архиепископије - ова композиција била ту приказана. Околност да је Вазнесење - уместо Христа Пантократора - доспело у куполу Жиче последица је угледања на познате храмове Цариграда и Солуна. Најсложенија целина међу очуваним фрескама Светих Апостола била би несумњиво она у поткуполном простору где су приказане сцене из Христовог живота и збивања после његове смрти на крсту, међу којима наизглед нема логичног тока или везе. Све те сцене, међутим, изузев Лазаревог васкрсења, везује једно исто место, јер су се сви догађаји збили на Сиону, у Јерусалиму, у дому апостола Јакова. Писани извори потврђују да је свети Сава приликом свог ходочашћа у Свету земљу посетио и цркву на Сиону, који је сматран као први хришћански храм - мати цркава. Тематику овог храма, у којој су била нарочито истицана збивања у кући апостола Јакова, свети Сава је преузео, бар делом, и за српско верско средиште Жичу. Када је средиште Архиепископије, каснија Патријаршије, прешло у Пећ, у новој цркви светих Апостола пренет је, преко Жиче, и репертоар сионског храма. Богословска ученост наручилаца нарочито се уочава у проскомидији, где су, преко сцена о животу пророка Данила и цара Давида, исказане суптилне алузије на свету тајну причешћа. У овом простору су насликана и два српска архиепископа - Сава Српски и Арсеније I - како у малој апсиди служе проскомидију. Слично томе и у централној апсиди, у поворци најзнаменитијих архијереја представљен је свети Сава, последњи са северне стране. Ликови српских архиепископа нису само значајни као портрети, већ су знак и настојања младе српске црквене организације да подигне углед својих предводника уводећи их међу чувене црквене оце. Сликари XIII века из Светих Апостола су анонимни ствараоци. Њихове уметничке вредности су неједнаке, па иако ова сликарска група негује исти сликарски израз, резултати њихових напора су различити. Најзначајнија личност међу овим живописцима, можда и њихов предводник, био је мајстор који је радио у куполи и једном делу поткуполног простора. Он поседује право осећање за монументалност и епско казивање. Његови ликови, појединачни и у композицијама, сликани су пажљиво, готово на начин иконописаца. Он се свесно одрекао колористичке блиставости и ведрине и приклонио се истицању тонских вредности. Наизглед мирне сцене испуњене су унутрашњом драмом, која се постиже не само изражајним покретима учесника, већ и одмереним светло-тамним контрастима. Уз овог најобдаренијег сликара у пећким Апостолима из средине XIII века, огледали су се и други живописци неједнаких амбиција и способности. Међу њима се својим вредностима посебно истиче један мајстор - сликар монументалног Деизиса у олтару. Код њега се цртеж више наглашава, а волуминозност ликова је знатно смањена и по томе се он може убројати у уметнике конзервативнијих схватања за своје доба. Ипак, ликови Христа и Јована Претече посебно, спокојни и величанствени, делују не само својом величином, већ и изражајношћу, оствареном једноставним ликовним средствима. Као целина фреске из средине XIII века у Светим Апостолима могу се убројати међу најзначајнија остварења српског сликарства овог столећа. Монументалне, тамног колорита, претежно истакнутог волумена, искусног цртежа, ове зидне слике потврђују висок уметнички домет епохе. Приближно пола века касније у Свете Апостоле поново су дошли сликари, сада да украсе најзападнији део храма, тадашњу припрату. Највероватније да је то учињено по налогу краља Милутина. И ове зидне слике су само делимично очуване: на западном зиду две велике фреско иконе Богородице и св. Николе, на јужном зиду портрети Стефана Првовенчаног и краља Уроша I као монаха из некадашње поворке Немањића, док су на своду неколике сцене из Страдања Христових: Прање ногу, Издајство Јудино, Христос пред Аном (делом), Христос пред Кајафом, Одрицање Петрово и Христос пред Пилатом. На западном зиду су делови сцена Пут на Голготу и Христос пред Аном (делом).

Док су фреске поткуполног простора и олтара у Светим Апостолима зрело остварење сликарства XIII века, зидне слике из око 1300. године весник су новог стила, који ће у Србији постати владајући у почетним деценијама XIV века. Његове особености се нарочито добро виде на композицијама из циклуса Христових страдања. На овим сликама приказан је велики број фигура мањих димензија које са пренаглашеном живошћу учествују у збивањима. Амбијент у коме се радња одиграва прецизно је назначен, што се односи како на представе архитектуре у позадини, тако и на унутрашњи простор. У сцени Христос пред првосвештеником Аном на западном зиду приказана је тако група писара за столом на коме је подробно описан прибор за писање. Занимљивост приповедања, које тече тако да се једна сцена утапа у суседну, одвраћа пажњу од осредњих сликарских способности њених извођача. Ове фреске у Светим Апостолима су тако сродне онима које су сликали Михаило и Еутихије 1295. године у охридској цркви Богородице Перивлепте да се по тој блискости приближно и датирају. Врло брзо сликари ових схватања у служби краља Милутина академизирали су свој стил и остварили пуну превласт садржаја над формом. У истом простору, између западног и средњег травеја, највероватније између 1350. и 1354. године по налогу патријарха Јоаникија исликана су два пиластра и лук који их повезује. На Јоаникијево ктиторство упућивала би представа пустиножитеља Јоаникија, његовог имењака, који је живописан на уочљивом месту на јужном пиластру. Најбоље очувани лик Христа на чеоној страни јужног пиластра, представе пророка на потрбушју лука, као и медаљони на бочним странама лука, својим стилским особеностима указују да је њихов сликар био један од уметника који је радио у припрати манастира Дечана, То се лако уочава по особеном сликарском рукопису: склоности ка тонском сликању и претераностима у приказивању покрета. Нешто касније предузима се у цркви светих Апостола још један подухват на обнови зидних слика. У певничким просторима фреске су вероватно биле пропале, па су ангажовани мајстори да овај део храма поново живопишу. Ујужној певници насликана су деветорица светих ратника и св. Сава Српски, означен као "ктитор светаго места сего". Над овим фигурама су приказана три велика празника: Рођење Христово, Сретење и Крштење. У северној певници су представе Симеона Немање (означен такође као ктитор), првомученика Стефана и три слабо очувана пустиножитеља, а изнад ових стојећцх фигура су композиције Преображења и Силаска у ад. На јужном пиластру испод куполе насликано је још неколико ликова, од којих је најупечатљивији апостол Петар. Међу фигурама прве зоне нарочито се истичу лепи свети ратници, у живописној одећи и наоружани до зуба. Светли, ведри колорит ових издужених фигура и њихов спретно усклађени покрети одударају од фресака XIII века, подређених монашким идеалима лепоте. Иако доста оштећене, представе великих празника у горњим деловима певничких простора зраче истом ведрином. Композиције Рођења Христовог или његовог Крштења и Преображења са доста живописних појединости, сликане су по добрим предлошцима, брижљиво и искусно. Ове фреске нису тачно датоване. Приказивање Саве Српског са оцем на истакнутом месту у певничким просторима наводи на помисао да је ктитор ових зидних слика био патријарх Сава IV (1354-1375), који је представом свога имењака св. Саве, првог српског архиепископа, хтео да начини алузију на своје заслуге у украшавању Светих Апостола. У сваком случају, ове фреске се могу датовата у трећу четвртину XIV века. У западном травеју Светих Апостола, најзад, из истих времена-непосредно после 1354. године-настала је и представа Успења-Смрти патријарха Јоаникија, насликана изнад његовог саркофага. На слици је овековечен тренутак опела, при чему је приказан цео скуп клира и световних људи, док се над његовим одром служи заупокојена литургија. Има разлога да се ова композиција схвати и као велики групни портрет, тим пре што се по архитектури у позадини Успења види да је представљена Пећка патријаршија, па је јасно да је сликар био склон реалистичнијем приступу једној старој иконографској схеми. Непознати аутор ове сцене, спретан при моделовању, посебно се истиче префињеним осећањем за колорит. У време када су се понављале фреске у цркви светог Димитрија 1620/1621. године, патријарх Пајсије наложио је живописцу Георгију Митрофановићу да у једној плиткој ниши на северном зиду у Светим Апостолима наслика посмртни портрет његовог претходника Јована. Тело овог патријарха почивало је у Цариграду крај Јени капије, али му је портрет ипак постављен у Патријаршији, где су се предводници српске цркве сахрањивали. Патријарх Јован се на слици обраћа молитвом, исписаном на дугом свитку, Богородици, која је насликана са малим Христом на суседном пиластру. У време патријарха Пајсија још једном су се обнављале зидне слике у Светим Апостолима. Овом приликом је наложено живописцима да исликају зидове са оштећеним и пропалим фрескама. Опширан натпис на западном зиду говори о овој обнови у средњем и западном травеју храма. Из њега се види да је цео подухват изведен трошком лично патријарха Пајсија између 1. септембра 1633. и 31. августа 1634. године. Стицајем околности ни тај живопис се није очувао у потпуности. Ипак, види се да је патријарх Пајсије настојао да се обнови стари репертоар где год је било довољно трагова. Тако су на јужном делу западног травеја поновљене две композиције из циклуса Страдања Христових - Ругање и Пут на Голготу (делимично). Посебно је занимљива испод ових сцена поворка српских владара. Од западног зида идући представљени су Урош I и Стефан Првовенчани као монаси (оба из око 1300.), затим следе ликови настали 1633/1634: Стефан Немања, приказан такође као монах, затим у владарским орнатима кнез Лазар, Стефан Првовенчани, краљ Милутин (Урош II), Стефан Дечански и на крају Душан, означен као краљ. У средњем травеју очуване су зидне слике из ове обнове само на своду: по средини су представе Христа као Анђела Великог савета, Сведржитеља и Старца данима, испод су по девет пророка у попрсјима, а још ниже су делимично очуване сцене које илуструју познату похвалну песму Богородичин акатист. Уз јужни зид овог истог травеја приказана је у ниши Смрт Саве II на начин устаљен за ове композиције. Патријарх Пајсије није срећно одабрао сликаре за обнову зидних слика у Светим апостолима 1633/1634. године. Били су то мајстори малих амбиција и још мањег талента. Несигурни цртеж, неспретне пропорције, колорит без свежине дају тмурну слику о могућностима тадашњих сликара окупљених око Пећке патријаршије. Скоро век касније, 1722. године, међу ретким значајнијим уметничким подухватима на обнови пећких цркава, у Светим Апостолима начињен је нов иконостас. Две престоне иконе и ред празничних, дело једног Грка и једног монаха Словена из Солуна, сведоче да је и иконопис позног раздобља још увек успевао да одржи релативно завидан занатски ниво. Знатан део фресака у цркви Светих Апостола био је пресликан 1875. године од стране дебарског зографа Аврама, сина познатог сликара тога доба Дича из села Тресонче. Ово живописање не само да је нанело доста штете старим фрескама, већ их је и заклонило. Стога су оне, због занемарљивих вредности, биле уклоњене током конзерваторских и рестаураторских радова 1931. и 1932. године. Остаци тог најмлађег живописа виде се у Светим Апостолима у олтару (Гостољубље Аврамово) и на пиластру у поткуполном простору (Христос као Добри пастир). Изнад овог лика Христа је и дуг натпис о обнови живописа 1875. године.

Црква светог Димитрија Цркву светог Димитрија, која се налази са северне стране Светих Апостола подигао је архиепископ Никодим (1317-1324). То дознајемо по Пећком летопису у коме је сажето забележено да је архиепископ Никодим саградио храм светог Димитрија у Патријаршији, па се додаје да му ту свете мошти и почивају у ковчегу. Осим тога, и Марко Пећки, српски писац са краја XIV и почетка XV века, у својој служби архиепископу Никодиму казује: "твоје усрђе ка Богу и топлоту вере ваистину казује часни храм........у част његовог угодника добропобеднвг мученика Димитрија«. Иако се ни на једном месту не наводи тачна година градње, било је то највероватније између 1320. и 1324. године. Храм има доста једноставан конструктивни склоп. То је здање сажетог уписаног крста грађено од наизменичних редова камена и опеке. Такво мешање материјала на фасадама цркве доприноси декоративности њене спољашности. Свети Димитрије је релативно невисока грађевина, на којој је посебно уочљива пространа купола, чије ивице тамбура истичу полустубови. Тежину куполе преносе пандантифи на зидове, а са северне стране носи је и један пиластар. У једноставно решеном унутрашњем простору запажају ое две уочљиве архитектинске особености. Најпре, својом пространошћу олтарски простор се издваја међу осталим српским црквама из почетних деценија XIV столећа. Насупрот томе, западни травеј - простор код улаза у храм - је нижи и слабије осветљен. Пресвођен је крстастим сводом и буди сумњу да је подигнут нешто касније, те да није био такав у доба архиепископа Никодима. У целини посматран, храм св. Димитрија у Пећкој патријаршији зависи доста од матице целог комплекса, цркве св. Апостола, те стилски не одговара потпуно градитељским схватањима са почетка XIV века. Племенитом једноставношћу своје аритектонске замисли ипак знатно доприноси монументалном утиску целине. У време патријарха Јована, пре 1614. оштећени делови храма, посебно северни зид, били су президани али се првобитно архитектонско решење није мењало. Улаз у цркву светог Димитрија уоквирује складни камени портал у класицистичком духу, који је својствен епохи династије Палеолога. Лепо је и прецизно резан, а његов разнолики флорални и орнаментални украс мало се одваја од камене основе. На сличан начин клесана су и два саркофага у западном травеју цркве, од којих је један чувао мошти патријарха Јефрема, а други вероватно патријарха Саве IV. Саркофаг патријарха Јефрема, од црвеног мермера, смештен уз северни зид, украшен је, поред осталог, са крстовима и једном розетом на поклопцу. Плитки рељефи на саркофагу патријарха Саве IV су разноврснији. Поред венца аркадица при дну чеоне стране, цео саркофаг у облику сандука, покривен је флоралном орнаментиком и трочланим преплетом. Клесаној декорацији Светог Димитрија припада и готички дводелни прозор на апсиди храма. Како се види да је накнадно постављен и какд личи на дечанске прозоре биће да је исклесан у то време - вероватно током четврте деценије XIV столећа. Првобитни, делимично рестаурисани, иконостас у цркви светог Димитрија висок је скоро три метра. Уз стубове и архитравну греду, посебно се запажају парапетне плоче, на којима су се сачувале боје, плава и црвена. Плитки рељеф прекрива ове плоче као нека вешто плетена мрежа. Чини се да је исти клесар радио и портал и иконостасну преграду.


Док је иконостас из времена градње цркве, фреске у Светом Димитрију настале су приближно две деценије касније и то заслугом и ктиторским подвигом Јоаникија II, тадашњег српског архиепископа. На овакво закључивање упутила је представа на западном зиду св. Јоаникија, угледног монаха VIII - IX столећа, који се, као имењак и заштитник српског архиепископа, обраћа молитвом Богородици: "О пресвета Богородице прими молбу раба својего архиепископа Јоаникија". Овај лик доста прецизно датује живопис, јер се зна да је будући први српски патријарх био архиепископ између 1338. и 1346. године, иако не објашњава зашто је тако дуго црква светог Димитрија била без зидних слика.Без обзира што су фреске XIV века током времена претрпеле знатна оштећења, због чега су почетком XVII столећа делом рестаурисане, њихов првобитни садржај може се са сигурношћу описати, благодарећи околности да је познији сликар поштовао ранији распоред фресака. У првој зони изнад сокла, како је уобичајено, налазио се ред стојећих фигура. Међу њима се истичу групе светих ратника са два анђела у западном травеју (XIV в.) и на северном зиду наоса (XVII в.), свети врачи - лекари безсребреници на северном зиду западног травеја (XIV в.), испосници на јужном зиду наоса (XVII в.). Ипак је најзанимљивија целина на јужном зиду травеја, где су, уз св. Саву Српског, приказани и портрети цара Стефана Душана, његовог сина Уроша и архиепископа Јоаникија (XIV в.). У другој зони у наосу описана су Страдања и чуда светог Димитрија Солунског, патрона цркве. Овај кратки циклус започиње на северном зиду сценом Свети Димитрије пред царем Максимијаном, па се затим наставља композицијама Свети Димитрије благосиља Нестора, Нестор побеђује Луја и Светог Димитрија пробадају копљима у тамници (последње две сцене су из XVII века). Циклус се наставља на јужном зиду Погребом светог Димитрија и Свети Димитрије брани Солун (обе композиције су само горњом половином из XIV века). Велики празници сликани су у најгорњим деловима наоса и олтара (XIV в., изузев Цвети, Распећа и Силаска у ад XVII в.), а Успење Богородице и Духови налазе се у западном травеју (XIV в.). У овом простору приказане су још и две сцене ван циклуса Великих празника: Полагање Христа у гроб и Мироносице на гробу Христовом (XIV в.), док су на своду насликани I и II Васељенски сабор, као и два домаћа: Сабор светог Саве Српског и Сабор Стефана Немање и његовог праунука краља Милутина (XIV в.). Уобичајено, у олтару у првој најнижој зони је Поклоњење агнецу (XVII в.), изнад је Причешће апостола (XIV в.) и у врху апсиде Богородица са два анђела (XIV в.). На бочним зидовима су, поред осталог, два догађаја из живота Богородице: јужно, Рођење Богородице (XIV), северно, Ваведење - Увођење Богородице у храм (XVII в.). У куполи је велико Вазнесење Христово (XIV и XVII в.), а на пандантифима су четири јеванђелиста Марко и Лука (XIV в.), Јован и Матеј (XVII в.). Иако репертоар није изузетан по свом садржају, фреске XIV столећа у Светом Димитрију нису незанимљиве. Међу њима нађу се ретки иконографски циклуси - као онај о св. Димитрију, неуобичајено распоређивање сцена - Вазнесење у куполи по узору на Свете Апостоле, теолошка промишљеност - представа Мироносица на гробу Христовом као симбол вере у васкрсење управо над саркофазима патријарха, па чак и неки отсјаји оновременог живота - св. Меркурије је наоружан самострелом, тада новим и убојитим оружјем.


Међу фрескама XIV века издвајају се сцене које се односе на два српска сабора са свода у западном делу цркве. Очигледно они су пандан васељенским саборима насликаним уз њих и представљају одраз настојања да се у српској држави очува чистота хришћанских догми.


Посебну вредност имају и портрети цара Душана, његовог сина Уроша и патријарха Јоаникија. Необичност одора које они носе навела је на помисао да су ликови тако одевени, јер је управо у тим данима патријаршија установљена, а царевина проглашена, па је сликар, не знајући каква је царска, а каква патријаршијска одора, приказао на необичан начин нова одејанија. Ако би ово закључивање било тачно, онда би се довршење живописа у Светом Димитрију могло одредити у пролеће 1346.

Фреске XIV века радила су два искусна сликара. Један од њих се и потписао грчки у апсиди крај ногу Богородице скромном формулом: Дар Божији од руке Јована. Он је скоро извесно био Грк и могао је доћи из Солуна или његовог ширег залеђа. Његови узори досежу и до антике, па је очигледно врло образован. Појединачни ликови и они у композицијама су лепо пропорционисани и складних покрета, док су му сцене лишене сувишних појединости. Други, анонимни мајстор у извесним детаљима доста одудара од Јована: он радо исцрпно приповеда, ликови му нису допадљиви, али су изражајни, док су им покрети крути. Није очуван потпис сликара који је обавио рестаурацију оштећеног живописа 1621/1622. године, о чему нас обавештава натпис на северном зиду поткуполног простора. Ипак, на основу стилске анализе могло се установити да је то учинио Георгије Митрофановић, најугледнији српски сликар са почетка XVII века. Иако хиландарски монах, он је, између 1616. и 1621. боравио ван свога манастира и обавио многе послове на подручју Пећке патријаршије. Занима га превасходно људска фигура, док готово запоставља амбијент у коме се радња збива. Као искусан мајстор знао је да примери свој начин рада већ постојећем у Светом Димитрију, па су његове зидне слике доста срећно допуниле изгубљене делове првобитних фресака. На јужном зиду западног травеја, изгледа крајем прошлог столећа, насликани су и три светитеља пред водника српске цркве, који су били и пећки ктитори: Никодима, Арсенија и Максима.

Црква Богородице Одигитрије Храм посвећен Богородици Одигитрији саграђен је око1330. године по налогу пећког архиепископа и угледног књижевника Данила II. Подигнуг је сајужне стране матичне цркве Светих Апостола и представља пандан Светом Димитрију. Својом архитектуром разликује се задужбине архиепископа Никодима. Богородичин храм има основу развијеног уписаног крста, па стога осмострану куполу носе слободни ступци. Како би одговарала дотада већ подигнутим здањима, црква Богородице се својом спољашњошћу не истиче посебно у оквиру црквене целине: зидови од камена и опеке су малтерисани и потом украшени орнаменталном сликаном декорацијом која је доста пропала, али се још увек разазнају орнаментални фризови, розете и крстови. Купола је нешто нижа и шира у основи него што је у то доба био обичај. У унутрашњости слободни ступци деле храм по уздужној оси на три дела, те образују три целине. Лепи дводелни прозор - бифора - у готичком стилу на источној страни цркве вероватно је накнадно постављен, али свакако убрзо после градње. Независно од тога и он се, као и друга готичка бифора на јужној фасади, складно уклапа у архитектонску целину. У северо-западном углу цркве налази се велики саркофаг од ружичастог мермера, у коме су почивале мошти ктитора - архиепископа Данила II. На предњој, највидљивијој страни поклопца саркофага исклесана је у средини, под слепом аркадицом, представа Приуготовљеног престола, која симболизује други Христов долазак и суђење на Страшном суду. У другим слепим аркадицама на поклопцу и на самом саркофагу приказани су крстови на степенастим постољима.

Од старог иконостаса мало је остало - тек два стубића са крајева. По њима се, ипак, може судити да по лепоти није заостајао за оним у цркви светог Димитрија. Иконе на овом иконостасу су савремен рад. Уз иконостас са леве стране у једном дрвеном ковчегу из XIX века чувају се мошти архиепископа Саве III (1309-1316). Са десне стране, уз иконостас налази се Богородичин трон на којој је новија икона, чији је прототип израдио по предању јеванђелист Лука. Раскошна резбарија у духу левантинског барока сва је позлаћена. На једној слици на трону приказано је како св. Арсеније Српски дочекује икону Богородице коју је са Истока донео св. Сава Српски. Све слике на трону израдио је зограф Константин са помоћником Игњатом из Велеса 1863. године, што приближно одређује и време када је трон резбарен. Цела Богородачина црква прекривена је првобитним, прилично добро очуваним фрескама. Није очуван натпис са тачном годином њиховог настанка, али нема сумње да су оне из четврте деценије XIV века. Највећи део овог посла био је окончан најкасније до 1337, када је ктитор храма Данило II умро. О завршетку радова изгледа да се старао Данилов наследник архиепископ Јоаникије, па део фресака у доњим зонама потиче већ из времена када се он налазио на челу Пећке патријаршије. О Даниловом ктиторству сведочи и драгоцена композиција на западном зиду храма. Архиепископ Данило II, скромно одевен и са тонзуром - обријаним теменом главе - држи модел Богородичине цркве, као и припрате, коју је истовремено подигао. Притом се гестом руке обраћа старозаветном пророку Данилу, по коме је добио монашко име, и који такође придржава макету храма. Пророк препоручује архиепископа Данила Богородици, насликаној у једном отвору на зиду. На овој једноставној композицији уздржаног израза, нарочито пада у очи лик Данила II: учени предводник српске цркве зрачи продуховљеношћу и унутрашњом лепотом, а ктиторски модел у његовој руци предрагоцен Ј'е по својој документарној вредности. Други лик Данила II заостаје по уметничком значају. У овом случају ктитор је насликан у репрезентативном орнату - епископском полистравриону, али по његовом лицу тешко да би се могло наслутита да је пред нама један од највећих српских књижевника средњег века. Фреска са Даниловим ликом, уз кога је био приказан и св. Никола, налазила се изнад ктиторовог гроба на западном зиду, алије 1967. године уклоњена и пребачена на југозападни стубац да би се открила раније насликана фигура једног светитеља. По томе судећи, као и стога што је Данило II означен као светитељ, мисли се да је овај ктиторски портрет настао после његове смрти, у време архиепископа Јоаникија. Међу другим ликовима у најнижој зони запажају се групе ратника, светих врача и монаха. У олтарском простору у Поклоњењу агнецу приказан је, са јасном намером, уз угледне свете оце и св. Сава Српски. У средишњој зони цркве живописци смештају циклус посвећен Богородици најужни зид олтара и поткуполног простора, што се могло и очекивати обзиром на храмовно посвећење. На супротном северном зиду у средњем појасу насликана су Посмртна Христова јављања. У највишој зони и на сводовима су уобичајене представе дванаест Великих празника. Међу њима посебно пада у очи са северне стране детаљно описана сцена Христовог силаска у ад после васкрсења, која је у источном хришћанству замењивала Христово васкрсење. У куполи је у врху лик Христа Сведржитеља - Пантократора. Добро очувана Божанствена литургија, у којој Христос служи са анђелима, појас са пророцима између прозора, као и представе јеванђелиста на пандантифима одговарају својим репертоаром иконографским обичајима прве половине XIV века. Ређе се једино среће да су уз јеванђелисте приказане и њихове хришћанске музе - Премудрости као лепи анђели. По својој тематици, иако не и по свом уметничком домету, најзанимљивије су мале целине смештене у угаоним просторима цркве. У проскомидији, северно од средишњег дела олтара, на непрегледним сводним површинама насликан јс сасвим сажето, у четири композиције, живот архиепископа Арсенија, наследника Св. Саве Српског на пећком трону. И у избору ове теме огледа се тежња српске цркве да увећа углед и ода поштовање својим истакнутим представницима и уједно прослави првог пећког ктитора. Насупрот томе у ђаконикону приказан је популаран циклус о Јовану Крститељу, једном од најугледнијих старозаветних личности. Укратко, у пет композиција, описани су значајни догађаји везани за његово име од Рођења до Проналаска светитељеве главе. Посебну целину у ансамблу Богородичине цркве у Пећи сачињавају фреске у њеном северо-западном простору. Поред неколико ликова у најнижој зони, претежно светих врача - лекара, горње зоне посвећене су Богородици, патрону храма. На своду, слабо видљиве, су две сцене: Мојсије пред Неопалимом купином и Шатор сведочанства - Скинија. Иако илуструју два догађаја из бурне историје јеврејског народа, они се приказују због своје симболичне вредности, јер им се приписивало да су симболи Богородице, односно њене чистоте и девичанства. Ниже од ове две композиције приказана је, најзад, Богородица као хранитељка сиромашних, како, преко малог Христа, храни убоге који јој приступају; у преносном смислу она их крепи духовним даровима. Ово теолошко учено сликарство у стилском погледу доста је разнородно. У овећој групи зографа лако се уочава неколико мајстора по свом знатнијем уделу при декорисању пећке Богородичине цркве. Некима међу њима још увек су блиски уметнички идеали са почетка XIV века, други настоје да крену новим путевима са променљивим успехом. Сликар једног дела великих празника, посебно Распећа, Мироносица на гробу Христовом и Силаска у ад био је очигледно васпитаван у неком атељеу блиском мајсторима које је краљ Милутин окупио око себе. Добро пропорционисане фигуре у овим композицијама брижљиво су сликане, посебно обнажени делови њихових тела, а анонимни аутор вешто уме да дочара драматичну атмосферу. Класицистичка стилска обележја страна су мајстору који је насликао сцене Вазнесење, Христос се јавља апостолима иза затворених врата, Неверовање Томино. Отуда се на његовим ликовима малих глава запажа узнемиреност у покрету и гесту, волумену обраћа мање пажње, а декоративне склоности долазе више до изражаја. Уз ова два добра сликара радила су и неки други који су им по знању били недорасли. Срећом, они мање упадају у очи, јер су њихова остварења смештена у заклоњенијим просторима (циклус св. Арсенија Српског, св. врачи у северо-западном углу храма и др.). Раздвајање појединачног удела ипак не значи да фреске у пећкој Богородичиној цркви немају неке заједничке особености. Уз мало изузетака, они не поседују већа цртачка искуства, нити префињеније осећање за колорит. Упркос овим слабостима не би се смело рећи да је архиепископ Данило II ангажовао уметнике недорасле задатку - они су, опрезно просуђујући, ипак солидни мајстори свога времена.


Црква светог Николе Мала црква посвећена св. Николи ослања се на јужни зид Богородичине цркве, али је издвојена од три обједињене цркве. И њу је подигао архиепископ Данило II, у исто време приближно када и цркву Богородице и припрату са пиргом, између 1330. и 1337. године. По архитектонској конструкцији црквица св. Николе је врло једноставна. То је једнобродно здање, саграђено од камена и опеке. Засведено је полуобличастим сводом, који ојачава потпорни лук ослоњен на два пиластра. Мала апсида је споља тространа. Испред западне фасаде храма св. Николе, као и уз део јужног зида Богородичине цркве, налазио се првобитно отворени трем. Како је временом био замењен другим, неодговарајућим, то је он приликом рестаурације Пећке патријаршије 1932. уклоњен. Сада је у простору некадашњег трема, пред улазом у цркву св. Николе, смештен саркофаг патријарха Максима (1656- 1673.). Уклесан натпис на поклопцу бележи да је патријарх преминуо 1680. године. Није сасвим извесно да је Свети Никола био украшен фрескама у XIV веку, јер се у биографији Данила II само помиње да је црква била украшена. Ипак, трагови неких старијих фресака у соклу на јужном зиду олтара као да на то упућују. Натпис над улазним вратима са унутрашње стране казује да је црква "пописана" по налогу и трошком пећког патријарха Максима крајем 1673. или до јесени 1674. године Иако се у овом натпису не помиње да је аутор зограф Радул, најпознатији уметник седме и осме деценије XVII века, сви познаваоци се слажу да је он исликао црквицу св. Николе. Радулове зидне слике се не истичу посебним уметничким вредностима, али својом занимљивом тематиком оне заслужују пажњу. На јужном зиду у првој зони налази се ктиторска композиција: патријарх Максим, вођен од св. Николе, приступа Христу. Од свих ових ликова најважнији би био портрет патријарха Максима, али његов ликје, нажалост, као и неке друге фигуре прве зоне, доста пропао. Нарочито су велика оштећења на патријарховом лицу, али су остали неизмењени раскошна митра на глави и донекле тамноцрвени сакос - горња одора. На супротном, северном зиду, исто у првој зони, Радул је приказао и најугледније српске светитеље, претежно ктиторе Пећке патријаршије: Стефана Немању као монаха, св. Саву Српског и архиепископе Арсенија I и Данила II. Избор осталих појединачних сликаних ликова сасвим је уобичајен: у олтару, у Поклоњењу агнецу учествују чувени литургичари и архијереји, улаз чувају арханђели Михаило и Гаврило, на пиластрима су пустињаци-столпници, у олтару су Благовести, а на западном зиду Успење Богородице. Међутим, веома опширан циклус посвећен светом Николи крије више иконографских изузетности. Дужином целог свода распоређено је чак двадесет и пет композиција о животу и посмртним чудима овог светитеља, што је превише за једну малу цркву. Међу његовим чудима, од којих се нека ретко приказују, две сцене у олтару су посвећене и Стефану Дечанском. Како то описује Григорије Цамблак, свети Никола је обећао на Овчем пољу ослепљеном српском краљевићу да ће му вратити вид, а потом је своје обећање испунио у Цариграду, где је слепи Дечански био у заточеништву. Оваквим повезивањем српског владара са св. Николом још један је пример тежње српске цркве да истакне светитељски значај својих владара.

У оквиру циклуса о св. Николи у пећкој црквици насликана је и једна мања целина која сведочи о руском утицају на тадашње српско сликарство. То је прича о Чуду св. Николе са Половцем, која је приказана у пет слика на северној страни свода наоса. Њен подтекст је врло јасан: светитељ се стара да завети дати пред његовом иконом буду испуњени, паје стога св. Никола оштро казнио Половца који није хтео да плати Русу обећани откуп. Сликама у Светом Николи много што-шта недостаје у занатском погледу: пропорције су поремећене, извор боја је скроман и оне нису изразите, поједностављена композициона решења се заморно понављају. Ипак, известан уметнички ниво се још држи и до правог слома доћи ће тек за петнаестак година, у доба Велике сеобе. Садашњи дрвени иконостас у Светом Николи био је подигнут убрзо после живописања црквице, 1677. године. Иконе са њега, прва, Богородице Умиљенија и, друга, Христа са св. Николом, сада су у ризници, смештеној у цркви св. Димитрија. Овде је остао само вешто резани и позлаћени дрвени оквир иконостаса са новијим иконама.

[уреди] Види још

[уреди] Спољашње везе

Други језици