Цицерон
Из пројекта Википедија
Марко Тулије Цицерон (Marcus Tullius Cicero, 3. јануар 106 — 7. децембар 43. ст. e.), римски државник и књижевник.
КЊИЖЕВНОСТ |
римска књижевност |
латински језик |
изговори латинског језика |
Садржај |
[уреди] Животопис
Родио се ван Рима, на земљишту Волска, у Арпину (Arpinum), где и популар Марије. Његово презиме, Tullius, није латинско него етрурско. Цицерон је био човек из „витешког реда" (ordo equestris). У родном Арпину његова породица, Tullii, била је повезана са другим угледним породицама ове ниже аристократије којој су припадали и Marii. Када се родио Кикерон власт његова деде, који је управљао целим имањем и породицом, још је била неокрњена. Велики унук описао је овог старца, па знамо да је овај домаћин (pater familias), слично Староме Катону, пружао отпор туђинском, грчком утицају. Према речима Кикеронова деде, за италске домороце вреди исто што и за сиријске робове који се купују по пијацама — што боље знају грчки, то мање и ваљају. Као што ће неколико деценија доцније Хоратијев отац водити бригу o школовању и напредовању свога сина, тако и Кикеронов отац дечацима Марку и Квинту обезбеђује најбоље образовање. Преселио се са њима у Рим. Знао је да плаћени васпитачи — робови или ослобођеници — нису више довољни учитељи. Синове уводи у куће угледних аристократа римских, у ексклузивне „салоне" где дишу ваздух високе културе и високе римске политике. Брине сe o Кикеронову образовању Марко Крас, познати политичар и беседник (конзул 95. пне.). Најзначајнији је за Кикероново образовање био Мукије Скајвола (Mucius Scaevola, конзул 117. пне.), познати правни стручњак. Кикерон се спријатељио c Атиком, који ће целога живота остати његов најближи пријатељ. Атик је Кикерона друга водио на предавања философа Федрa, главара епикуровске школе у Риму. Али је Цицерон више ценио предавања академичара Филона из Ларисе, a од 87. пне. у кући Цицеронова оца борави и стоичар Диодот који је умро око 60. пне., пошто је Кикерона одредио за свога наследника. Kao дечак слушао је Цицерон и велике римске беседнике Марка Антонија и Луција Краса, a у деветнаестој години слуша у Риму и предавања Аполонија Молона, познатог грчког професора реторике који је имао угледну беседничку школу на острву Роду.
У римском друштву био је скоројевић (homo novus) који je својим трудом избио у прве редове римских државника последњих дана Републике, Добио је почасну титулу „отац отаџбине" (pater patriae) када je године 63. пне. сузбио Катилинин покрет. Чиновничку каријеру (cursus honorum) претрчао je увек suo anno — сваку je службу добијао са најмањим бројем прописаних година. То доказује не само његову умешност него и његову упорност. Ова друга особина одликује га и као књижевног радника. Није га напуштала ни у последњим годинама живота када је својим Филишкама устао против свемоћног Марка Антонија. Био частољубив и веома поносан на своје успехе, али је за то имао довољно разлога. Његов лични противник Салустије, и сам одличан стилиста, није га признавао за најречитијег Римљанина. Ту je оцену историчар Салустије, дао Катону Старијем али је Кикеронова беседничка слава далеко надмашила Катонову, a Кикеронова проза остала је кроз векове најутицајнији узор за европске књижевнике.
Имао је већ двадесет и пет година када је 81. пне., пошто су аристократи са Сулом победили, почео своју адвокатску каријеру. Почео је ту каријеру успешно, али се после две године већ морао повући „са здравствених разлога", а можда више стога што се својом одбраном Секста Роскија (80. пне.) замерио Сули. Опет се дуго и темељито Кикероново образовање наставља. Путује на грчки Исток. У Атини Цицерон, који је већ 88. пне. слушао у Риму академичара Филона из Ларисе, одлази сада на предавања академичара Антиоха из Аскалона.
Из философске школе прелази у реторску, из Атине на Род где слуша славног професора беседништва Молона. Враћа у Рим и започиње стварно своју каријеру, са двадесет и девет година - веома касно за римске прилике, али још увек на време да сваки јавни положај стекне suo anno, у најнижој одређеној години живота.
Кикерон превазилази образовањем римске политичаре и аристократе првог реда. Али поред свег занимања за теоријска питања и научну проблематику, Кикерон је Римљанин, стран дубокој и упорној потрази за истином и сазнањима која одликује старе грчке философе, дајући правац и садржину целом њиховом животу. Био је такмац угледних Римљана за које је беседништво било оруђе политичке борбе, a философија и књижевност украс и разонода култивисаног домаћег живота.
Године 47. пне. разводи се од своје жене Терентије c којом je деценије провео у браку, али се није најбоље са њом слагао већ неких десетак година. Најтежи ударац била је за човека Кикерона 45. године смрт његове кћери Тулије, којој је у тим годинама све веће осаме био веома близак. Сада, шездесетогодишњак упућен на мали број пријатеља, тражи као човек утеху у философији. Саставља на брзину философске списе — упола компилацје — o људској срећи и судбини, o пријатељству и старости, o моралним обавезама и теолошким питањима. Не заборавља на своје политичке идеале. Из овог је периода и похвала републиканца Катона Утичког, који је 46. пне. извршио самоубиство, спис Катон (Cato) на који је Кајсар одговорио својим Анти-Катоном врло обзирно према Кикерону, али тим мање према Катону.
Убијен 7. децембра 43. године ст. е.
[уреди] Правничка и државничка каријера
Цицерон је године 75. ст. е. квестор, 69. едил, 66. претор и 63. конзул. Тада, на врхунцу, савладава Катилинин покрет и добија највиша признања и почасти. Успех је био ванредан, a Кикерон, скоројевић међу сенаторима, политичар релативно кратког стажа, природно је склон да сва своја дела види у још већем сјају но што су га она већ имала. Досађује свету својим хвалисањем. Тражи од грчког песника Ликинија Архије, који је у песмама прослављао по поруџбини угледне римске породице, да опева и његов конзулат. Како Архија, пуних руку посла, не може да се одмах прихвати тога задатка, Кикерон седне и сам саставља спев O своме конзулату (De consulatu suo, 3. књ.) који je изгубљен. Године у јавној служби, године успона, нису остављале Кикерону времена за књижевни рад, сем беседничког. Већ пре но што је кренуо на Исток почео је, да се такмичи са најугледнијим и најславнијим беседником тадањих римских судница, са азијанцем Квинтом Хортенсијем Хорталом. Кикерон и нешто старији Хортенсије мерили су своје снаге у неколико великих процеса заступајући противничке стране, a понекад и сарађујући. Мало помало Кикерон је за неких десет година успео да надмаши славу свога супарника и да постане први римски беседник. Разлог свакако треба тражити не само у таленту, којим је несумњиво располагао и Хортенсије, већ пре свега у широком образовању Цицеронову које му је отварало нове могућности у излагању, како и сам казује.
Брзо се успео скоројевић Цицерон до конзулата и славе. Али ускоро почиње у Кикеронову животу пад. Политичке прилике се мењају a Кикерон, који се није одликовао неким увек доследним ставом или политичким идеализмом, налази се махом на оној страни која је осуђена на пропаст. Кикерон је 5. децембра 63. године погубио присталице Катилинине. Године 59. ст.е. повукао се из јавног живота и био је ускоро жртва измењене политичке ситуације. Почетком 58. ст. е. донет је закон по коме је морао да оде у прогонство у Солун и Драч (Dyrrachium) али, већ му је 57. г. дозвољено да се врати у Рим. Кикероново мрачно и потиштено расположење претворило се у одушевљено тријумфовање. Његова брата Квинта послао је Помпеј као свога легата на Сардинију, a сам се Кикерон прихватио адвокатског посла. Покушавао је да наново стекне свој политички углед и улогу. Сарађивао је са сенатским опозиционарима против аграрног закона који је протурио Кајсар. Али Цезар је сместа интервенисао и Кикерону је стављено до знања где му је право место и да има да се повинује. Сада је Кикерон најзад схватио свој положај. Хвали Кајсара у говорима и повлачи се из редова политичких бораца. Започиње велика књижевна дела, пажљиво рађена неких пет година, од 55.—52. ст. е., дела O беседнику, O држави и O законима. Сва су она везана за политику и философију, изван су политичке борбе и у подручју теорије, па опет израз политичког мислиоца Кикерона. Као проконзул одлази у малоазијску провинцију Киликију где борави од лета 51. до лета 50. г. старе ере.
У Риму је настала нова промена — избио је сукоб између Кајсара и Помпеја, вође сенатске странке. Кикерон, који се већ једном опекао, дуго се колеба на коју би се страну окренуо. Године 49. најзад одлази у Помпејев табор у Драч. Тако се прикључио формално Помпеју, али за његову странку није чинио ништа. После пораза Помпејева код Фарсала отпутовао је Кикерон у Брундисиј, на територију Кајсарову. Цезар је после победе код Фарсала наставио рат у Египту и Малој Азији. У тешкој неизвесности Кикерон је очекивао његов повратак пуних годину дана. Али и ово време неактивности, не само политичке него и беседничке, користио је књижевник Кикерон. Када се Кајсар вратио са Истока, пошао му је Кикерон у сусрет, да га поздрави, али са зебњом. Кајсар га је примио c пуно пажње. Био је то један израз Кајсарове програмске благости (clementia Caesaris) према безопасним политичким непријатељима. Отада Кикерон живи мирно и прилично повучено у Риму. Ретко долази у Сенат, a још ређе држи беседе — њих неколико пред Кајсаром. То доба политичке неактивности од 47—45. ст. е., када се много дружи са Вароном и, нарочито, са Брутом, опет је време књижевне продуктивности као и оно од 55—52. г.
И још ће једном, сада доиста последњи пут, Кикерон учествовати у политичкој борби. После погибије Кајсарове поново ступа на политичку позорницу као противник Антонијев и саставља своје Филипике. Имао је шездесет и две године када је са великом жестином, али подједнако колебљиво као и раније, заиграо игру у којој је већ једном изгубио. Између Октавијана и Антонија, као некада између Помпеја и Кајсара, Кикерон ће опет изгубити када се противници удруже. Борба је била кратка. Октавијан и Антоније стварају са Лепидом други тријумвират. Кикерона проскрибују. Он напушта Рим, колеба се неодлучан, би ли побегао у Грчку. 7. децембра 43. године ст. е. ухватили су га и убили.
[уреди] Књижевни рад
Већ у раној младости Кикерон започиње свој књижевни рад. Састављао је песме и превео је у метру оригинала астрономски спев Аратов Небеске појаве. Тада је превео и Ксенофонтов спис O економији. Тако Кикерон, који није имао никаких способности за ратника и војсковођу, добива оно образовање које ће га оспособити за адвокатску и политичку каријеру, а у исто време развија се у њему и склоност ка размишљању и теоретисању коју свакако дугује добрим делом хеленском утицају. Та склоност очигледна је већ у недовршеном делу o реторици познатом под именом O изналажењу тема, делу које је саставио као двадесетогодишњак. Кикерон се баш нарочито занима теоријом и научном проблематиком. Већ у томе раном делу Кикерон гледа да савлада и среди материјал који обрађује, поводећи се притом за грчким теоретичарем Хермагором. To je први израз оне потребе Кикерона за хеленским узорима, школованог духа за дефинитивним уобличавањем и рационалним распоредом, која ће бити целог живота основа његова уметничког дара. Та потреба и способност нашла је израз и у Кикероновој класичној прози и у композицији његових говора и дијалога, у којима су велики одсеци и снажне масе тако распоређени и рашчлањени да нису само јасни и транспарентни, већ да постају и снажни носиоци неког широког покрета и полета који са собом носи мисао беседника и слушаоца.
[уреди] Литература
- Др. Милан Будимир, Др. Мирон Флашар: Преглед римске књижевности (Универзитет у Београду, Београд 1963)